Narodna Knjizevnost I- Pesme

1

ЗАВАДА БРАЋЕ И БРАТОУБИСТВО - узроци због којих долази до заваде: - због љубе (Милан-бег и Драгутин-бег), - виле (Мујо и Алија), - у незнању (Предраг и Ненад), - плена (Марко Краљевић и брат му Андријаш), - наслеђа (Диоба Јакшића).

Милан-бег и Драгутин-бег - равнотежа се нарушава, јер Милан не слуша Драгутина и жени се. Невеста је неко ко је туђ, стран, она напушта своју породицу и породични култ,па су потребни неки обичаји да би се она упутила у тај нови култ. Љубин поступак није мотивисан. Она поступа тако - то је њена ф-ја у песми. Однос девера и снахе је један патријархалан, традиционалан однос. Ту имамо један формулативни приказ. Она жели деверову смрт, а понаша се у складу са тим нормама. Приказана је, дакле, као лицемерна особа. У песмама у којима је узрок заваде вила, браћа немају слободу избора. Присутне су демонске силевиле. У складу је са поетиком баладе што се тиче идеје судбинског. Они се налазе у гори. То је опасно место, где су присутна дејства демонских сила. Типична песма у којој јунак страда због дејства демонских бића и судбине је Мујо и Алија. Певач песму започиње као да је један тип песме (плен), а онда прелази на четврти (вила). То се назива контаминација мотива (увођење једног мотива који се не развија до краја, већ се прелази на други). Још се назива и слеп мотив. Песма се завршава самоубиством, успоставља се равнотежа ради постизања правде, с тим што у Милан-бег и Драгутин-бег жена која је узрок пролази некажњено.

2

Самоубиством се показује кајање. Певач не приказује кајање сликањем јунакових емоција, јер у епици, улажење у психологију јунака је веома ретко. Певач емоције јунака представља делима. Самоубиство овде долази као одлука самог јунака. Самокажњавање се истиче као последица слободне воље. Мотив непрепознавања-обично се не препознају отац и син (Иво Сенковић и ага од Рибника). Овај мотив присутан је у патријархату. У Предраг и Ненад историјски оквир представља хајдуковање, Предрагов и Ненадов одлазак у хајдуке. Сам Вук ову песму није доживљавао као хајдучку, јер се налази на почетку 2. Вукове збирке, а на крају 1. и почетку 2. су лирско-епске песме. Није приказан хајдучки живот, нема хајдучких подухвата. Пре убиства постоји наслућивање: мајка му говори да ће погинути (стварање атмосфере судбинског). У епици је веома често да јунаци пре боја питају један другог ко су, од којих родитеља, из ког краја; херој жели да зна против кога се бори. Овде до тог питања и одговора долази након убиства због композиције. На крају је присутно самоубиство као васпитна улога епике која захтева самокажњавање. Марко Краљевић и брат му Андријаш је балада. Што се тиче композиционог оквира текста, уводна и завршна формула носе информације о времену, јунацима. Већ у уводу видимо мотив братске слоге и љубави. У уводу имамо једну врсту редуковане словенске антитезе. Њена ф-ја (у уводу - то је балада; драмски елементи су присутни у структури песме. Откривање идентитета јунака на крају (то нису два сиромаха, већ два витеза) је да унесе мотив братске слоге, наглашава се хајдучки контекст, јер они задобијају плен и заплет – приликом деобе плена долази до заваде међу браћом и до братоубиства.

3

Узрочник заваде је коњ којим се мотивише сукоб два брата. У уводу имамо нарацију у 3. лицу која је дата у форми словенске антитезе, унутар које се активира драмски потенцијал. Описује се сама епска радња – један јунак убија другог јунака. Марко не мисли о том свом чину. Он реагује управо онако како је то карактеристично за епске јунаке, реагује плаховито. Нарацију ће сменити монолог. Јунак ће своме брату, који је и његов џелат, убица, пред смрт оставити одређене поруке. Тај монолог који Андријаш упућује Марку намењени су мајци. Марко се јавља овде као посредник. У оквиру тог монолога смешта се дијалог између братоубице и мајке. Андријаш се најпре брине да ли ће мајка добити поруку. Андријаш се пореди са тихим јеленом, који је симбол недужне жртве. Постоји веровање да је јелен преносилац душа на онај свет. Представља изразито јак симбол који упућује на смрт као исходиште. Смрт се представља као свадба са прелепом девојком која га је затравила, што значи да је јунак отишао у други свет и да се никада више неће вратити. Тихи јеленац, туђа земља, гиздава девојка, винце од забитја и биље непознато, јесу симболи који упућују на смрт јунака. Завршна формула успоставља везу између текста и контекста, извођача и публике. То је контекстуална или вантекстовна формула. Андријаш је племенитији. Брине се за мајку и брата("ако те нападну Угари у гори ти помени моје име"). Андријаш је већи јунак, само да викне његово име и сви ће побећи. Марко не проговара ни једну реч, сво време ћути и на тај начин исказује кајање због почињеног злочина. До братоубиства не долази увек (Диоба Јакшића). Узрок заваде: коњ и соко. У сам сиже уводи се љуба, односно снаха. Однос: муж:жена, девер:снаха. У лову, узрочници заваде бивају уништени. Број

4

карактеризација и ф-ја јунака је аналогна (2 мушкарца, 2 брата и 1 жена). Односи међу њима такође су идентични. Помиње се утва златокрила коју соко покушава да убије (опозиција: људско:животињско). Представља симбол нечега што се не може имати, поседовати. Развој радње, склоп мотива, карактеризација ликова су истоветни. Разлике: у номенклатури, тј. именовању јунака. Имена су Митар и Богдан, Митар и Шћепан, Митар и Стјепан, Нинко и Никола, Анђелија, Јелица. Такође је различит начин на који љуба мири браћу. У ЕР имамо купу (чашу позлаћену – значи да има неку вредност) која представља средство или поступак којим се мири; код Вука, чаша је молитвена; код Богишића, клетва-благослов.L љуба у непосредној нарацији саопштава деверу план о тровању. У исповедној нарацији открива деверу план, заверу. Начин на који су елементи грађе представљени у делу: мотиви се нижу један за другим. Код Богишића имамо много краћу експозицију, а код Вука је и немамо. Нема увода, директно се прелази на радњу. Код Вука се уводи елемент митолошке фантастике – звезда Даница и Месец. Митолошким оквиром се активира опозиција у просторном смислу (небоземља). Месец и звезда приповедају. Зашто баш звезда – јер је она највећа, најсјајнија, највише види. Месец има истакнуту митолошку симболику. На догађаје се гледа одозго, из небеске, божанске перспективе. Три дана гледа како се браћа деле. Деоба није свакодневни догађај. Они деле наследство. Звезда три дана гледа неко чудо невиђено. Даје се каталог онога што се дели. То је исказано хиперболом – земље, градови, куле, делови Београда, Срем и Србија цела. Једино око чега су се завадили јесу коњ и соко (контраст).

5

Однос: људско.животињско. ни један не може бити витез без коња и сокола. Они су симболи старешинства. Део су јунаковог образа, части и достојанства. Муж својим захтевом уводи љубу у радњу. Одлази и оставља је са девером и ту се композиција рачва: једна се остварује код куће (носиоци су девер, одн. брат-жртва и снаха), a друга се остварује у гори (брат - убица). Зашто у таквим ситуацијама сви одлазе у лов – јер у првом имамо ловца и уловљеног (убицу и жртву). Други план радње (у гори) се уводи како би се дошло до покајања. Није ствар само у помирењу, већ и у покајању. Чудо – да брат убија брата, још чудовишније је то што наређује жени. То не чини он јер је кукавица. Девер је за снаху нови брат (идиличан однос).

ФОРМУЛА Формула се надовезује на клишее, топосе, али карактеристично је да за различите жанрове усмене књ. формула подразумева једну динамичку компоненту. То је појам којим се преносе творевине усмене књ. Формула је икона усмене књ. Формуле су личне заменице усмене традиције. Формула се дефинише на основу једног од основних питања која су се поставила о Хомеровим еповима бавили су се најпознатији светски аутори. Формула је група речи која се редовно користи под истим метричким условима да изрази дату основну идеју. Формулни израз означава стих или полустих "конструисан по обрасцу формула". Под темом, како каже Лорд, се мисли на поновљене догађаје и описна

6

места у песмама. С једне стране, ортодоксни хомеролози долазе до закључка да је Хомер само усмени песник, а са друге стране, код ревизиониста Пер и Лордове теорије, формула се схвата као одређени ментални садржај. Код нас има замерки: не може се у песништву говорити на основу грађе која настаје у време опадања тог жанра. Лорд одбацује појам варијанте. Не постоји изворник који би био вариран. Свако извођење је нова песма. Лорд каже да је певач прича само традиционални и индивидуални стваралац. Истицање ауторове способности је да цитира одређене фразе којима изражава тренутну замисао по обрасцу, који је установљен основним формулама. Мисли се на понављање групе речи. Формула је стваралачки динамичан образац који служи усменој (уметничкој) импровизацији. Немачки слависта, А. Шмаус, бавио се посредно формулама, проучавајући језик и стил бугарштица. Он формуле дефинише као морфолошкосинтаксички модел. Одлике овог модела су: Jeзик, тип, композиција – формуле су увек тесно повезане са језиком, типом и са композицијом песме. Распоред формула утиче на композицију; Покретљивост и преместљивост – формуле . ако се појави иста ситуација, она ће бити исказана на сличан начин. Формула је по Шмаусу, резултат процеса апстракције, тј. апстраховања и кондензације. То значи, да се у времену формуле обликују тако што губе конкретне појединости, а значење добија апстрактно симболичан карактер. Формула претендује на општост; Формуле несреће – о гаврану гласоноши, о схватању судбине у друштву; Формула дочека и поздрава – говоре о социјалној структури. Шмаус каже да се процес згушњавања одвија у језику, а у смислу (семантици) врши се апстраховање

7

(уопштавање). Он каже да језик епске песме је нешто што настаје као резултат дугог процеса селекције и стилизације. Језик епске песме одликује посебна епика, посебни граматички облици и синтаксичке конструкције које се прилагођавају захтевима епског метра. Тако се формирају одређене идеалне схеме које се не попуњавају обавезно истом лексичком грађом, него језичком грађом истих формалних својстава, нпр. број слогова или исте синтаксичке категорије, па се тиме реализују као стихови. Тако се, рецимо, код "Говорио Марко Краљевићу" и "Вино пије од Прилипа Марко" претпоследњи слог мора бити дуг. Формула представља подврсту метричко-синтаксичких модела који се попуњавају истом или готово истом језичком грађом. Шмаус полази од Геземанових схватања композиционих схеми о гаврану гласоноши, и формулу посебно везује за композицију песме. Шмаусова и Лордова схватања су блиска. Везаност формуле за језик, композицију, и тиме је он нешто модернији, посебно јер истиче ту променљивост формула. За њега оне представљају сродство одређене симболичне исказе (формуле дочека, поздрава, заклињања, договора и др. друштвеним нормама, устаљених поступака и понављаних ситуација – ф-ја срџбе, свитања, плача, среће, несреће и сл.). шмаус је формулу посматрао као једну општу тенденцију унутар епског језика. Лорд је формулу ограничио на један стих, а Шмаус са обимнијим целинама, он ју је приближио формулативности, преместио је на одређене структурне позиције. У новије време посебно се истиче тумачење епске формуле М. Детелић. Према њој, епска формула је као фразеологизам, произишла из рада формулативности. Она је усмерена од традицијске културе ка жанру. Сва јака места у тексту обележена су епским формулама. Формула је смислотворна форма која носи одређени смисао, па чак и изван граница текста и

8

жанра (у различитим жанровима, формула добија различиту употребу). Формулу одређује: место употребе, ф-ја коју има и степен варијантности (повезаност места, форме, и ф-је). 3 основна типа формула (не само у епици): опште, локалне, формуле жанра. Опште формуле су заједничке за различите жанрове. Локални жанрови важе за одређене песме, приповетке и сл. Формуле жанра су карактеристичне за одређен жанр. Формуле су посебно истакнуте у оним сегментима који представљају неку врсту границе. Истакнуте на апсолутном почетку и на крају текста (то су јака места – у тексту додатно се маркирају формулама или певачевим коментарима у ф-ји вредновања јунака и њихових поступака). Почетак раздваја текст од контекста, носи одређену жанровску поруку "Био један…". У том смислу говоримо о уводним (иницијалним) и завршним (финалним) формулама. Иницијалне формуле носе информације о жанру и изводи јунака на сцену. Носи и одређене информације о мотивима, локализује радњу и такође носи информације о сложености текста, тј. Даје основне временске координате текста. У финалним формулама најчешће се истиче заокруженост приче, носи знакл о целовитости приче и о ставу приповедача о ономе што је било предмет певања. Уводне формуле носе одреднице места, времена и ликовa. Тако је и у бајкама карактеристичан почетак о прогоњеној девојци, стицању немуштог језика и сл. Сиже о трагању за отетом принцезом (женом) и мотив борбе са отимачем (демони) има карактеристичан почетак: Био један цар и имао ћерку…, Био један човек и имао жену… Формула у бајкама, такође као у епским песмама, повезана је са језиком, стилом и композицијом бајке. Тако ће од ф-је ликова зависити и композиција бајке. У усменим предањима, карактеристична је формула типа: каже се, говори се, приповеда се..., тако да се већ у уводу

9

успоставља дистанца између приповедача и приче. Завршетак предања је често дат у једном гномском исказу као кондензовано народно искуство и као таква ће се моћи даље преносити ("Нема смрти без суђена дана").

ФОРМУЛАТИВНОСТ -се различито означавала. Код Лорда се помињу формулни стихови (формулаичност). Подразумева један од основних одлика усмене књижевне формуле као темеље усменог стила. Подразумева један непрестани дијалог између певача и традиције, између индивидуалног и колективног. Два нивоа формулативности: изражајни и садржински облици. Изражајни облици означавају облике који се остварују вербално у језику од одређених аудитивних формула лексема, синтагми, синтаксичких образаца, све до одређених ритмичких модела и композиционих схема. Садржински облици подразумевају одређене мисаоне обрасце и елементе грађе као што су: мотиви, склопови мотива (фабула, сиже), типски ликови, варијанте, eтнолошки модели (обичаји, веровања и сл.). Садржински облици полазе од мотива као одређене јединице грађе или приповедне јединице која се у разним делима одржава у целовитом облику, као што су мотиви о прогоњеној девојци, чудесном зачећу, родоскврнућу. Ту су и мотив спољашње душе у бајкама, мотив побратимства, мотив метаморфозе. Разликујемо и одређене оквирне мотиве унутар којих се подразумевају мање мисаоне целине, као што је трагање за отетом љубом или сестром у бајкама, али и у епским песмама, савладавање змаја, односно дива и сл. Мотиви се у

10

ствари везују за фабулу као причу која подразумева некакав низ догађаја, односно скуп мотива и ситуација у одређеном временском и узрочно-последичном редоследу. Из аспекта везаности за фабулу, мотиви могу бити: везани и слободни. Слободни мотиви су условно неки бочни мотиви, епизоде, дигресије (могу се изоставити, а да немају неке последице). Мотиви могу бити још: динамички и статички. Динамички мотиви покрећу ситуацију, мењају у вези са покретачима, носиоцима радње. Статички мотиви су везани за описивање ситуација, некаквог предмета, пејзажа, успоравање радње и сл. Мотиви о усменој књ. су најједноставнији, најситнији елементи приповедања или нарације који се одликују једноличном схемом и представљају део граматике нарације. Мотиви могу означавати носиоце радње као што су: зла маћеха, чудесно биће и сл., али се могу односити и на одређене елементе обичаја, веровања и понашања и то су онда условно позадински мотиви. У вези са мотивима јесте и мотивација, као систем поступака којим се правда и образлаже увођење неког мотива, односно поступак неког лика и сл. Мотивација може бити више везана за композицију дела и то је тзв. композицијска мотивација. Она подразумева да сваки детаљ, елемент фабуле, свака епизода мора бити искоришћена у фабули. Са друге стране може бити мотивација која се тиче јунака - психолошка мотивација или психолошка карактеризација јунака у вези са мотивацијом његових поступака. Лажну мотивацију имамо у песми Бановић Страхиња (сви очекују да љуба буде кажњена, али она то ипак није). Одлика је писане књ. Сиже има врло слично значење фабули. Мотиви јесу јединице сижеа. Сиже је уметнички саграђен распоред догађаја у делу, начин на који су догађаји изложени у вези са целином, или, сиже би представљао, како кажу семиотичари, ланац догађаја,

11

при чему се догађај у тексту схвата као премештање лика преко граница одређеног семантичког поља (поља значења). У ствари, сиже на неки начин, али на различитом нивоу понавља специфичност метафоре (значи да увек подразумева више значења својих саставних елемената при чему ни једно од тих значења не потиру она друга). Композиција у вези са мотивима, као јединицама грађе, фабулом и сижеом. Композиција јесте начин на који се различити елементи (мотиви, ликови, ситуације, коментари) књ. дела повезују у јединствену целину или како би то Лотман рекао: "Композиција уметничког текста организује се као низ функционално разнородних елемената, као след (низ) структурних доминанти разних нивоа". Композиција усменог-уметничког текста у најопштијем смислу може да буде једноставна и сложена, при чему једноставна композиција подразумева једну ситуацију, један догађај, једну епизоду. Таква је нпр. шаљива прича, анегдота, неки облици усменог предања, као што су меморате (једноепизодична предања, испричана у 1. лицу). Сложена композиција подразумева вишеепизодичне форме, као што је: фабулата, бајка, новела и сл. У вези са композицијом, говоримо и о поступцима приповедања. У најширем смислу, говоримо о начину уметничке организације приповедних елемената у целину. Разликујемо три основна композициона поступка: паралелизам, надовезивање и уклапање.

ПАРАЛЕЛИЗАМ - у делима, пре свега вишеепизодичним, наративним делима разликујемо одређене паралелне токове

12

(приповетке о прогоњеној девојци из Вукове збирке). Најчешће је реч о надовезивању када говоримо о степенастој или ланчаној композицији. Уклапање - када говоримо о прстенастој композицији. Стариша Дервиш - у једном тренутку имамо причу у причи (прстенаста композиција). Приликом приповедања, приповедач или наратор може да учествује у самој радњи (предања у 1. лицу), може да повремено коментарише радњу, може да се посебно у завршним формулама дистанцира од приповедања, може да преклапа своју позицију са једним ликом,али и са тачкама гледишта, односно угловима посматрања више различитих ликова из приче. Садржински облици формулативности, поред мотива се односе и на склопове мотива као што су: женидба са препрекама, повратак мужа на свадбу своје жене (Ропство Јанковић Стојана), убиство рођака у незнању (Предраг и Ненеад), низови варијаната, типски ликови као што су: трећи брат из бајке (најмлађи је, најбољи јунак), оклеветани јунак, као што су: змајеви, аждаје, виле, као што је лисица у баснама, црни Арапин као противник у епским песмама, маћеха и пасторка у приповетци, верна и неверна љуба. Етнолошки модели - обичаји, обреди, веровања који су присутни као позадински мотиви (просидба, прстеновање...). Изражајни облици - широк појам који подразумева одређене облике усменог стила од звучних образаца преко стилских фигура, лексичких понављања па све до одређених синтаксичких модела и композиционих схема. Звуковни обрасци одређене ритмичне фигуре ће се снажније испољити у стиховима, где је посебно важан тај ритмичко-интонациони план.

13

Бановић Страхиња почиње: "Нетко бјеше Страхињићу бане / Беше бане из малене Бањске". Овде је присутна алитерација, која има важну улогу у представљању јунака. У песми Бој на Чокешини (испевао Ф. Вишњић) представља се покрет војске и мегдан: "Бубњи бију, а свирале свире" - овде можемо говорити о присуству алитерација, али и асонанци. На интонационом плану имамо подизање звука. На лексичком плану таутолошки се гомилају глаголи у склопу предикатских синтагми (свирале свире, бубњи бију, земља се тресе, итд). Када говоримо о изражајним облицима формулативности у склопу естетике истоветности, један од најстаријих поступака усменог обликовања јесте понављање - је присутно већ у различитим облицима магијских формула. Оно представља начин уметничког мишљења, али и стилско-изражајно средство у ф-ји обликовања усменог дела у речнику Радмиле Пешић, Наде Милошевић-Ђорђевић, понављање је обухватан, традиционалан термин за низ поетско стилских поступака који се обично своде на поистовећивање, супротстављање и паралелизме. Можемо рећи да је усмена књ.на одређени начин уметност понављања и варирања. Понављање може бити представљено на нивоу звуковних образаца, на нивоу лексема, на синтаксичком и композиционом плану. Понављање може бити двоструко или вишеструко и у великој мери је условљено поетиком жанра и правилима обликовања конкретног сижеа. Као један вид понављања посебно у лирској поезији, појављује се рефрен. У неким обредним песмама као што су додолске песме, у неким обичајним песмама као што су тужбалице, у неким посебним врстама усмене поезије као што су бугарштице, може да се појави рефрен. Рефрен се не појављује у свим облицима

14

усмене књ. У епској поезији, понављање је веома важан наративни поступак, понављање којим се обликује фабула и наративно развија основна нит приче. Понављање у усменој поезији може бити понављање типа: говор се претвара у говор, говор се претвара у радњу, радња се претвара у говор. То значи, да јунак најпре изложи вербално свој план, неку замисао (да ће окупити сватове, нпр.), а онда шаље своје одређене да покупе сватове (и тај говор се овде понавља). Понављање у епици подразумева готово доследно понављање изговорених речи или стихова у управном говору, у сижеима о женидби јунака, смрти јунака и сл. Када јунак (нпр. Б. Страхиња) искаже замисао а она се реализује у радњу (Г>Г). Јунак, Милош Обилић говори да ће распорити јунака, а онда то и чини (Г>Р). У оквиру косовског круга песама, косовска клетва се понавља јер има важну мотивациону ф-ју (песма Мусић Стеван). У женидби Груице Новаковића, када њихов противник Грчић Манојло пролази кроз гору, баца буздован и изговара исте речи. Р>Г је присутно у песмама о бојевима и мегданима. Нарацијом се описује шта се дешава на бојном пољу, а онда се понављањем преноси на заинтересованог. Вишеструко понављање које шири нарацију може бити прекинут (када се то певачу учини згодним). У вези са понављањем је фигура поређење или компарација. ПАРАЛЕЛИЗАМ - јавља се као нека врста активног поређења и које је један од најстаријих стилистичких принципа фолклорног стварања. Аналогном радњом или стањем објашњава упоредну радњу или стање. Веома је стар стилистички

15

образац и настаје још као последица анимистичког погледа на свет, као пројекција сопствених осећања човека на природу која га окружује. Поређење је нека врста развијеног поређења и то поређење може бити по сличности или супротности. Паралелизам се заснива на понављању од звуковних облика до синтаксичких конструкција. Срећемо га у свим жанровима усмене књ. у лирским обредним песмама (додолске песме - за дозивање кише; ми идемо преко поља, а облаци преко неба; синтаксички и композициони паралелизми којим се жели активирати та имитативна магија, односно жели се изазвати жељена појава - падање кише). У епици то је најчешће синтаксички или композициони паралелизам, али може и бити: паралелизам на нивоу ликова (у песми Женидба краља Вукашина) где се значење сижеа обликује контрастним паралелизмом између јунака као што су Момчило и Вукашин; неверној љуби одговара племенита, несебична, верна Момчилова сестра Јевросима; подручју на Дурмитору контрастиран је приморјем (Скадар на Бојани); Почетак буне против дахија; приповетке о гоњеној девојци се одликују такође паралелизмом; опис Марка Краљевића и Мусе Кесеџије пред мегдан представљено је синтаксичким и супротности и сл.

ПОРЕЂЕЊЕ - или компарација, такође је веома старо. Поређење спаја, повезује и обједињује два или више појма или одређује јасно развијена предметна подручја, која се доводе у међусобну везу било поистовећивањем, било

16

супротстављањем. Поређење је вема блиско метафори. Поређење подразумева два поредбена појма и између њих поредбену речцу као (румен као ружа). Поређење је посебно активно у нашој нар. поезији у опису девојачке лепоте, али и лепоте момка (чудо људи за девојку кажу...) - Женидба Милића барјактара. Таква поређења се срећу, пре свега, у лирским љубавним песмама (зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера...). Поређење може имати и одређене симболичне асоцијације као што је приликом позива на мегдан, мада се јунак пореди са женом ако не изађе на мегдан у низу примера или када Милош Обилић каже да ће везати Вука Бранковића, везаће га уз бојно копље као жена кудељ уз преслицу (ако се врати с Косова). Поређење може бити и у ф-ји спољашње карактеризације јунака, као што је у опису Марка Краљевића. Поређење може бити део атрибуције јунака (коњ му је шарен како говече; нешто му се у зубима црни као јагње од пола године - огромни црни бркови). У песми Ропство Јанковић Стојана: Снао,Јело,неношено злато. Једна од најлепших љубавних песама Иве јаше кроз Орашје. Поређење на неки начин обухвата сиже целе песме (поређење Иве са одређеним митолошким и соларним). Када Митар Јакшић помисли да је отровао брата каже: Мени јесте без крила мојега, као брату једном без другога.

СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА

17

- једна је од најкомплекснијих стилских фигура. Епска улога формула фигура која се појављује у поезији, стиху, али једнако и у лирици и у баладама. Она је, пре свега, уводна формула која има одр-еђену устаљену структуру и врло сложене ф-је. Основни образац словенске антитезе гласи: AnonAsedB (питање, негација, прави одговор). Структура словенске антитезе је значи трочлано, али она је и мало комплекснија, јер пре питања веома често (посебно у баладама) срећемо формулу инвокације (мили боже чуда великога, мили боже, на свему ти хвала). Питањем којим се поставља одређена загонетка представља и низ алтернативних питања најчешће са употребом речце да ли је. То су најчешће три алтернативна питања. Од броја тих питања зависи број негација, односно стихова у негативном облику. На крају следи прави одговор. Од усмене загонетке разликује се по томе што постоји стих разрешења. Словенска антитеза назива се још и негативним поређењем, сло-венским поређењем, словенским паралелизмом и сл. Иако је засновано на принципу негативних поређења, словенска антитеза је комплексна стилска фигура која подразумева одређену сличност између појмова који се негирају. Хасанагиница - реч је о боји. Словенска антитеза је стилска фигура која представља прелазни облик кроз који поређење прелази у метафору, тако се разликују: метафоричне словенске антитезе (словенска антитеза боје Хасанагиница), звука Или грми, ил се земља тресе...; покрета, симбола или слике Два су бора напоредо расла; тзв. Дијалошка (тзв. Хомеровски тип словенска антитеза - таква се среће и код Хомера. Развија се у оквиру дијалога и најчешће се налази у медијалној (средишњој) позицији. Антитеза се у нашој усменој поезији креће од простог дијалога, без метафорике у песми Свети Саво и Хасан-паша из 3. Вукове збирке

18

преко антитезе са компарацијом у облику дијалога (Женидба Милића барјактара) до класичне антитезе која је дата као монолог певача; поседује елементе компарације и метафорике и учвршћује се у уводној позицији. У лирским песмама није редак случај да словенска антитеза обухвати цео сиже (На просидби из Вукове 1. збирке; песма бр. 3).

ПЕВАЧ И ТРАДИЦИЈА - Хекторовићеви певачи: Паско Дебеља, Никола Зет. 1555.забележена је Радосав Сиверинац и Влатко Удински. Петар Хекторовић је бележио од рибара П. Дебеље, Н. Зета. То је бугарштица из 16.в. Бугарштице су извођене једногласно. Певач је посебно актуелизован у савременом проучавању усмене књ. Актуелан је ако се усмено дело посматра као динамичан процес а проучавање усменог дела усмери на процес извођења, тренутак извођења и однос певача, публике и традиције. Када говоримо о певачу усмене културе, или мислимо на певача епске песме он припада елити усмене културе. Као носилац усменог памћења он је, тесно повезан са појмом епског времена, које представља суму друштвеног сазнања у одређеном тренутку у животу једног колектива. Епски певач је у односу на колектив ексклузивни посредник између мртвих и живих. Он је дакле, посредник између наталоженог знања предака и захвалних потомака. Он је привилеговани носилац епског знања. С друге стране стоји традиција. Традиција и њен појам у усменој култури најближи је у схватању Томаса Стерна Елиота о знању које се стиче великим трудом. "Ни један песник, ни један уметник нема сам за

19

себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима", каже Елиот у свом есеју Традиционални и индивидуални таленат.Традиција у усменој култури није наследна материја упркос увреженом схватању. И сам епски певач не може се саображавати са мртвим песницима. Окамењени у формулама, певачи усмене културе нису мртви. Присутни су у практичном извођењу варијаната као реализовању иманентног писма традиције у говорном тексту. Ти претходници су у дослуху са својим претходницима, као одређено делатно или активно сећање учитани су у све потоње варијанте својих наследника. Под мртвачким покровом анонимности певачи су и те како живи. Епски певач се разликује од лирског по образовању, знању, начину извођења, статусу формирање епског певача подразумева дуг и обухватан процес усменог поетског образовања. Да би неко постао добар певач, потребно је да савлада поетику усменог певања, да поседује одређено искуство, као и неопходну надареност, или како би то Вук рекао: Који човјек зна 50 различитих пјесама (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати; Т. Подруговић за Вука. Певач има своје име. Певач је потребан са становишта поетике како каже В. Недић, аутор је сувишан, али то не значи да не постоји: Усмена песма увек је на почетку дело једног одређеног ствараоца. Прихвативши је друге старе појединости замењују новима. Вук У народу нико не држи за каку мајсторију или славу но му пјесму спјевати сваки одвија од себе и каже да је чуо од другога. Схватање Алберта Лорда да је сваки извођач епске песме у тренутку извођења истовремено и творац и импровизатор и критика и публика: Певање, извођење и састављање, аспекти су истог чина. Епски певач је стваралац, извођач и конзумент усменог дела, као

20

посебне врсте епског наративног песништва које подражава приповедањем и у стиховима. Аристотел О песничкој уметности. Епски извођач често је и инструменталист, те се њихова личност налази у културно-историјском и функционалном дослуху са музиком и свирачима у фолклорној култури. ПОЈАМ УСМЕНОГ СТИХА - дела усмене књ.остварују се у језику. Језик епске песме је посебан уметнички језик, а стих у коме се реализује језик епске песме подлеже прецизним версификацијским правилима. Он је, по правилу, канонизован и затворен, односно, херметичан. С обзиром на порекло и начин преношења, епска песма као усменоуметничко дело одликује се и специфичним изванјезичним ф-јама. Разликујемо вантекстовне структуре, јер певачи у подражавању стварности увек креирају или рекреирају одређени модел света који подразумева и присуство социјалних ф-ја колектива у контексту времена и епохе. Да би епска песма била прихваћена, мора проћи "превентивну цензуру средине". Усмено дело може потицати и из писане књ, као што су неке песме о Св. Сави и Стефану Немањи. То су песме које одликује манастирски импулс (из средњовековне књ. прешле у усмену књ.). Песме о косовском боју су прешле из старе средњовековне књ. Извођење епске песме увек представља јавни чин. Оно настаје у својеврсном дијалогу између традиције и индивидуалног у креативној интеракцији извођача и публике. Сам чин извођења епске песме има одређену драмску димензију (Бановић Страхиња, Хасанагиница, Женидба Максима Црнојевића). Алберт Лорд каже да је певач прича истовремено сама традиција и индивидуални стваралац. Однос певача и традиције веома је важан у

21

дијахронијској перспективи, у једној дубинској временској вертикали. Када је реч о нашој епици, однос певача и традиције можемо да пратимо од 15.в. Помена има много раније (још од 14.в.). Помињу се певачи нар. песама који од свих тих анонимних певача па све до Вукових онтологијских збирки можемо да пратимо тај однос певача и традиције. Најстарији запис бугарштице од 10 стихова од 1497. "Орао се вијаше" забележена је на југу Италије. Изводили су је некакви Словени. Забележио је италијански дворски песник Рођеро ди Пачијенца у месту Ђоја дел Коле. Словени су се окретали као козе и певали ову песму. Песма се певала у колу. Бугарштице које је забележио Хекторовић извођене су "српским начином" и већ је В. Богишић сматрао да је то морало бити извођење које је подразумевало некакав посебни напев. У односу певача и традицију не можемо занемарити и записивача дела усмене књ. и могућих редактора. Тако у бугарштици Марко Краљевић и брат му Андријаш говори се о завади браће и братоубиству, али и у лирско- епској песми Девојка и Шишман. У песми Марко Краљевић и брат му Андријаш срећемо мотиве метаморфозе. Може се рећи да су у жанровском смислу, Радосав Сиверинац и Влатко Удински, све три песме су у ствари баладе и све су живеле и у православној средини. То се посебно односи на песму Девојка и Шишман, која је осим тога и екавска. Песме из ЕР настао је у првим деценијама 18.в. (око 1720.). То је прва рукописна збирка. Песме су забележене на терену Војне границе и босанске крајине, а неке се везују и за Београд. То је јединствен дух ЕР-а. Лирске песме се одликују великом слободом, посебно муслиманске песме. Те песме су бележене у време аустро-турских ратова у аустријским војним камповима. У то време бугарштице постоје у приморју. У ЕР песама о косовском боју нема. Може се преписати

22

одређеној врсти цензуре о аустријским војним властима. Записивач је био странац, тако да их није бележио на прави начин. Појављују се имена кнеза Лазара, Вука Бранковића..., али песама нема.

ВУКОВИ ПЕВАЧИ - "рачун од пјесама" и "рачун од пјевача" оставио је у Предговору народних српских пјесама Лајпцишког издања. Песме Старца Милије, Тешана Подруговића и Филипа Вишњића можемо говорити о песничким индивидуалностима у оквиру поетике усменог спевавања. Женидбе с препрекама (Душанова, Ђурђа Смедеревца) песме Т. Подруговића. Женидба Максима ЦрнојевићаС. Милије. За нас је најзанимљивији Ф.Вишњић, јер се код њега проблем ауторства проблематизује. Он је песме о I српском устанку сам спевао. ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ Вук је Тешана највише ценио, стављајући га испред Филипа Вишњића и Старца Милије. Вук је о њему, у два предговора објавио следеће белешке: Тешан, по оцу Гавриловић, родио се у селу Казанцима у Гацку. Надимак Подруг или Подруговић добио је зато "што је био врло велики, тј. по другога човека". У почетку се бавио трговином. Међутим, убивши једном, у самоодбрани, некаквог Турчина, морао је да напусти огњиште и да се одметне. Као хајдук пребегао је 1807.

23

у Србију. Након слома устанка живео је у Сремским Карловцима. У пролеће 1815. тамо га је затекао Вук "у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош те продаје и тако се рани". Тада је имао око 40 год. Никада се није смејао, увек је био као мало намрштен. Иако је врло лепо ударао у гусле, он песме није певао већ их је казивао. У Карловцима и у Шишатовцу саопштио је Вуку 20-ак песама и 2 приповетке. Знао је још 100-тину песама, хајдучких и ускочких, али су оне остале незаписане. Чим је избио други устанак, Подруговића нико није могао задржати. Одмах по Ускрсу вратио се у Србију. "Састави је неколико коња и намести се негде у Нахији Сребрничкој и живео као кириџија; потом су га испребијали некакви Турци и умро је од убоја". О њему је познато још неколико занимљивих појединости о томе како је отишао у хајдуке. Турци су били насрнули на девојку из његове задруге. Убио је једнога од насилника, док су други утекли. Зато се одметнуо. Тада је имао око 25 год. Никада није хтео бити харамбаша, већ је ступао у туђу дружину и живео слободно. Учествовао је у I српском устанку. Одликовао се великим јунаштвом и великом скромношћу. Једном када му је буљубаша Јоксим учинио некакву неправду, није могао преко ње мирно прећи. Да не би убио војног старешину, он се уклонио. Напустио је дрински логор, још пре слома 1813. и прешао у Срем, где је живео као пуки сиромах. Тешан је оставио своју војничку службу и отишао у Босну да тражи друго занимање. Допро је чак у Босанску крајину, где је провео неко време. Међутим, убивши с неким људима бега Омаревића, одметнуо се опет у хајдуке. За њим су дуго слате потере. Кад се ствар унеколико заборавила, наумио је да се поново врати у Србију. Помешао се са неким кириџијама и прешао добар део пута. На једном преноћишту споречкао се са неким Турцима. Убивши

24

неколицину, и сам је био рањен. Покушао је да утекне, али су га Турци сустигли. Склонио се у планину. Нападачи га нису даље гонили. Тешке ране приморале су га да сиђе у село, где је и умро после неколико дана. То је било око 1820. Песме које је Вук забележио од Тешана: Наход Симеун, Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерал, Цар Лазар и царица Милица, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба Поповића Стојана, Женидба Тодора Јакшића, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија... Вук ни од једног другог певача није забележио толики број песама. Из њихових наслова се види да се као главни мотив појављују женидба и љубав, што би се објаснило као израз хајдукове жудње за женом и за огњиштем. Још се уочава да је Тешанов главни јунак Марко Краљевић. Што се тиче приповедака, Тешан је Вуку испричао: Међедовић и Међед, свиња и лисица. У бајку Међедовић, Тешан је уносио и појединости из свога времена, свога завичаја и свога живота: поље где су стотине плугова орале спахији, чувене мећаве на Чемерну, караван који је кренуо у Дубровник по со. Кроз речи онога дивовског сејача Међедовићу, Тешан је у ствари причао са ретком живописношћу, један доживљај са својих трговачких путовања. Подруговић се само у првом делу приповетке држао старог мотива. У другом делу он је скретао онамо куда су га водили машта, хумор и сећања. Бајку је завршио као шаљиву причу. Тешан је доградио низ јуначких ликова и дао им печат свога стваралаштва. Од најважнијих то су Милош

25

Војиновић, Бошко Југовић, Марко Краљевић, али ту су и Наход Симеун, Љутица Богдан, Муса Кесеџија, слуга Голубан, Тодор Јакшић, дијете Грујица, Сењанин Тадија, Стојан Јанковић... Барјак Бошка Југовића нимало не личи на косовски. То је, у ствари, барјак из I српског устанка: велики, са много златних крстова и златних кићанки. Наш певач сећао се устаничких барјактара са дринског ратишта. Бошка Југовића нико није могао задржати да не иде на Косово. Године 1815., када је избио II српски устанак, Тешана нико није могао задржати у Срему. Како ми замишљамо појаву Марка Краљевића? Велики епски јунак језди друмом. Огрнуо је "ћурак од курјака", на главу навукао "капу од курјака". С једне стране седла обесио је "тулумину вина", а с друге стране "тешку топузину". Када се заустави крај пута и пободе копље у ледину, он пије "мрко вино""леђеном од дванаест ока" - "пола пије, пола Шарцу даје". Све наведене појединости о спољашњем изгледу Марка Краљевића налазе се само у песмама Тешана Подруговића. Изузетак би чинила само анонимна песма Марко Краљевић и Филип Маџарин, али је за њу изнета убедљива претпоставка да је такође Тешанова. Тешанов Марко брани незаштићене, бије се с насилницима, дотерује "цара до дувара", говори правду, поштује родитеље, диже задужбине. Тешан је осећао велику сродност са ликом епског Марка. И он је био изванредног телесног раста, јунак над јунацима, и он је штитио слабе, почев од оне девојке из родитељске куће у Казанцима, и он се целог живота тукао против насилника. Он је Марка створио према затеченој епској грађи и према самоме себи. Врхунац комике Подруговић је достигао у песми Марко Краљевић и Љутица Богдан. Учинио је смешним и мегдан и јунаштво и нашу главну епску личност. Својим хумором Подруговић је обогатио нашу народну епику.

26

Призор како се Марко и Богдан гледају "попреко", а у себи обојица дрхте од страха. Марко је пролио сузе видевши да је убио јачега од себе. Тим кајањем и признањем, он постаје бољи јунак но Муса, јер је духовно јунаштво више но телесно. Суровост Маркова огледа се у песми Марко Краљевић и кћи краља арапскога. ФИЛИП ВИШЊИЋ Ослободилачки ратови Црне Горе и Србије – војевање владике Петра Цетињског и I српски устанак изазвали су обиље десетерачких песама. Скоро сви Вукови певачи учествовали су у ослободилачкој борби Србије и Црне Горе. Филип Вишњић је у опседнутој Лозници соколио песмом ратнике. Вишњићеве песме о устанку забележене су 1815. Од њих су најбоље оне које сликају прве године српске буне, а анјслабије оне које приказују последње. Филип Вишњић је најпознатији Вуков певач. Његову даровитост измамили су неколики догађаји: изненадна слепоћа и сиротиња, устанак, прелазак у Србију. Филип Вишњић се родио 1767. у селу Трнави, у Босанском Подрињу. Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се, његова мајка је четворогодишње дете одвела са собом. По њеном надимку (Вишња) Филип ће добити презиме. У својим песмама често говори о синовљевој љубави према мајци. Једним поређењем у песми Свети Саво и Хасан-паша Филип ће размаћи завесу испред свог детињства: "...на руке се даде/као мајци у радост д'јете". Као дете Вишњић је прележао велике богиње, које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Покаткад је одлазио старој родитељској кући. Међути, 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилници ударе на част једне

27

жене. Да се освете за нанету срамоту, Вилићи једног Турчина посеку, а другог обесе пред кућом. Казна их убрзо стигне. Сви одрасли мушкарци били су одведени у Зворник и тамо су неки обешени, а неки посечени. Турци су затим робили кућу Вилића и стављали на муке преосталу чељад, све док нису отели царско писмо. Тако се породица скоро затрла. На старом огњишту није више било хлеба за Вишњића. Тих година умире му и последњи заштитник, мајка. Научивши да удара у гусле, напустио је Међаше. Потуцао се друмовима и песмом просио хлеб. Путовао је годинама. Обишао је скоро цео босански пашалук. Са својих путовања, покаткад се враћао завичају. 1798. оженио се једном девојком којој су помрли родитељи. У свом завичају је највероватније дочекао I српски устанак. Слушао је сваког лета како се турске војске сакупљају крај Дрине и одлазе да угуше буну. Слушао је и како се враћају. После боја на Мишару путеви Вишњићевог завичаја били су закрчени турским бегунцима и рањеницима. 1809. Вишњић долази у Србију. Тада ће живети на дринском ратишту, крај војника. Песмом је храбрио војнике. Филип Вишњић је био високог раста, окошт, широких плећа. Имао је лице богињаво и црвено, на једном образу и увету распознавали су се и трагови сабље. Густи бркови падали су му на прса. Стреха обрва помало је заклањала очне јаме. Када је ишао, проседа коса таласала се, ударајући га по раменима. Ходао је достојанствено. Обилазио је сремска, славонска и бачка села. "Где је год дошао, људи су га због његових песама частили и даривали". Вук је од Вишњића записао 15 песама. То је трајало данима. Приближавајући се старости, Вишњић је губио надахнуће. Песму Лазар Мутап и Арапин је једину испевао у Срему. Умро је 1834. у Грку. Сељаци су га сахранили у своме гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле.

28

Вук је записао 2 песме о сабору код цркве Грачанице где Сава Немањић говори на шта му је отац "расковао благо"(Свети Саво, Опет Свети Саво). Свети Саво и Хасан-паша-догађај је чврсто везао за Милешеву, за манастир до кога је и сам долазио. Даље, певајући како је светац учинио чудо са турским насилницима, унео је нову појединост. Заповедник војске која је напала цркву изгуби вид. Кроз неке његове песме о устанку одјекују косовски одломци. Нарочито у Боју на Лозници: клетве оучи боја (Али-пашина, Поп-Лукина), опис турске војске, јунаштво три војводе. Чак и у Почетку буне против дахија: убиство Муратово, самртна порука турског цара. Затим, утицај муслиманске епике, који се видео у Смрти Марка Краљевића, осетиће се и у стиховима о устанку. Вишњић је испричао Лукијану Мушицком како је започињао песме о устанку. Питао је, вели, ратнике када су се враћали с бојишта: "ко је предводио", "где су се тукли", "ко је погинуо", "против кога су ишли". Вишњић је 10 песама посветио дринском ратишту – бојевима на Чокешини, Салашу, Мишару, Лозници и малим сукобима на тлу Подриња, Семберије и Мачве. У песми Почетак буне против дахија показао је и везивање људских догађаја са свемирским, и осећање историје, и свест о величини "сиротиње раје", и снагу вајања ликова, и дубину размишљања и уздизање над стварима. Буни малог народа претходи немир у васиони. Преко небеског свода, у стравичном ковитлању, прелази потавнео месец, крвава звезда репатица, зимска муња, поцрнело сунце. Земља се потреса. Вишњић није измишљао небеске "прилике". Захваљујући сачуваним записима, знамо да су се оне догодиле: и помрачење Месеца, и појава комете, и грмљавина у јануару, и помрачење Сунца. Изменио је ред којим су се јављале свемирске "прилике". Из разних година пренео их је у

29

једну, у прву годину устанка. Небеске "прилике" обливају се крвљу. Из земље провире крв невиних жртава. Свуда крв. Сви призори с дахијама су ноћни. Први призор је на београдској Стамбол-капији. Огрнувши скерлетне кабанице дахије посматрају чудна небеса. Дахије плачу од страха. Други призор је на кули Небојши, крај Дунава. Слутња дахија се увећава. Њих седморица, ноћу, се нагињу над стаклену тепсију с водом. (Смрт Марка Краљевића). Они траже одговор на питање "што ће њима бити до пошљетка". У огледалу воде заграбљене из Дунава они ће видети звезде и своја тела без главе. Трећи призор је у "кави великој". Овај призор је врло дуг, обухвата половину песме, око 300 стихова. Сав је у беседничкој ватри, у драмској напрегнутости. Већ на почетку Вишњић је учеснике распоредио као на позорници. Пред окупљеним дахијама, поседалим оукруг, стоје муслимански свештеници и проповедници. Они расклапају свете књиге и читају плачући. Кроз речи староставних књига успоставља се веза између српског устанка и прошлости. Враћа се на Косово. Даје Муратову смртну поруку: "да вам царство дуговјечно буде/ви немојте раји горки бити". Завршивши поруку турског цара, он упоређује победнике на Косову, витешке ратнике, с њиховим потомцима који су загазили у крв насиља. Турци се опомињу да се не плаше краљева: "краљ на цара ударити неће", већ да се чувају раје сиротиње. Предвиђање турске пропасти није сликао са усхићењем, већ са елегичном мирноћом. То су прорекле свете књиге. Главом није поникао једино млади Мемед-ага. Он се уздаје у силу и у благо. Обесни дахија почне да набраја виђене људе које мисли погубити. Једнолично низање имена и села успориће гуслар на три, четири места. Додаће онда коју појединост више. Тако ће му поћи за руком да у потпуности оцрта лик Илије

30

Бирчанина "оборкнеза испод Међедника" у коме ће изразити народни понос. Фочић Мемед-ага завршава свој дуги говор. Изван себе од заноса, дахије одају хвалу говорнику. По страни је само Мемед-агин отац, стари Фочо. Он је противник безумне замисли о сечи српских кнезова. Из Вишњићевих стихова помаља се источњачки ратник беле браде, који је прошао света, који је измерио ствари и који би волео да остатак позних година проведе у миру и размишљању. Вишњић је учинио измену. Он је супротставио сина и оца – младост и искуство, плаховитост и мудрост, обест и помирљивост. По Гаврилу Ковачевићу, већање дахија било је после сече кнезова. Вишњић је обрнуо ред ових догађаја. По Ковачевићу већању нису присуствовала свештена лица. Вишњић је измислио призор са читањем пророчких књига. Сечу кнезова, напад Мемед-агиних људи на Карађорђа, избијање буне, певач је, приказао хроничарски. Њега је издала снага. Она му се повратила тек у последњим стиховима песме, у Карађорђевом разговору с реком "племенитом међом" "измеђ' Босне и измеђ' Србије." У песми Почетак буне против дахија Вишњић је био песник и хроничар. Бој на Чокешини, песму о догађају из 1804. године гуслар је започео оубичајеним стилским оквиром, како гавранови доносе глас ратниковој љуби. Наговестивши ликове Ђорђа Чурчије и Јакова Ненадовића, оних који ће се уклонити пред надмоћном турском силом, певач се задржао на подвигу харамбаша који су остали да се изван бусија бију. По тачном запажању Радосава Меденице, певача је толико занео опис јунаштва двојице браће да је заборавио стилски оквир, и гавранове и љубу. Три песме су о 1806. години: Бој на Салашу, Кнез Иван Кнежевић и Бој на Мишару. У Боју на Салашу, кроз речи босоногог стражара упућене тројици војвода, певач је с ретком снагом исказао грку истину да су вође устанка почеле да

31

се одвајају од народа. Вишњић је у овој песми, причао како Турци певају плен из попаљеног села. Певач је хтео да дочара вреву узнемиреног плена и тугу гоњене стоке. Он је то постигао сипајући прегршт ономатопејских речи (блека, мека, века...) и придајући питомим животињама људску осећајност. У овоме одломку слепи гуслар је сликао, у ствари, бежанију из 1809. године када се напуштајући Семберију обреп у тисци људи и стоке. Песма Бој на Салашу није ни могла настати пре 1809. године. За онолике појединости догађаја Вишњић је могао сазнати тек после преласка у Србију, боравећи код Стојана Чупића, јунака боја. Песма Кнез Иван Кнежевић – иако је обливена крвљу посечених Добрићана, она не говори ни о боју, ни о јунаштву. Она говори о племенитости Вишњићевог земљака који је откупио робље од Турака. Када Иван Кнежевић угледа робље крај турских чадора, када се прибира излазећи пред силнике и када робље учини јуриш кроз Турке, да би се ухватило његовог скута. На завршетку песме избија гусларева сета због људског заборава. Записане су 2 варијанте песме Бој на Мишару. Обе су Вишњићеве. Прва коју је Вук објавио 1814. год. представља ранији облик. Она се одликује краткоћом: питање Кулинове љубе, одговор гавранова, тужбалица Кулинове љубе. Што је од посебног значаја, овде гласници нису хладни посматрачи. Гавранови саопштавају како су Кулину "очи повадили", како Кулинова сабља пристаје Милошу Поцерцу "баш канда је за њега кована". Каснију варијанту Вишњић је знатно развио. Додао је питање Кулинове љубе, још један одговор гавранова. Допунио је у великој мери тужбалицу Кулинове љубе. Вишњић се у другој варијанти није наслађивао српском победом. Кроз тужбалицу Кулинове љубе, део који чини главну лепоту песме, зачуће се његово сажаљење према изгинулим муслиманским ратницима.

32

Вишњићеве песме – епски сиже усмерен је на значајне бојеве код Чокешине, жестоке борбе на Салашу и Мишару, за Лозницу или прослављање највиђенијих устанака попут Стојана Чупића, Лазара Мутапа, Луке Лазаревића и др. Међутим, када су стихови испевани непосредно после догађаја и често извођени пред очевицима и учесницима историјских збивања, епска стилизација уочљива је и у Вишњићевим варијантама и у песмама др. певача. Гавранови крвавих крила слећу на Крсманову и Кулинову кулу носећи љубама глас о погибији ратника. Вилино кликовање упозорава Бушатли везира да се Црни Ђорђе приближава Делиграду, као што вилина клетва пада на вожда, који након слома устанка напушта Србију. У Вишњићевим песмама епски каталог којим се, формулативно, приказује окупљање војске или низање парова мегданџија. У најбољој Вишњићевој песми каталог српских кнезова се раствара у два маха, први пут да би се издвојио Бирчанин Илија, а затим при опевању његове погибије и погубљења кнеза Алексе Ненадовића. Начин на који се обор-кнез "испод Међедника" описује из перспективе страха Фочић Мехмед-аге евоцира самоувереност Марка Краљевића на дивану и ужас који и самог султана обузима пред Марковим погледом. У Вишњићевим песмама, осим ликова устаника, дахија, турских капетана и бораца уочено је обликовање колективног јунака – сиротиње раје. Поред покретачке снаге подизања буне, раја и њени представници добијају још једну важну улогу. Доносећи војводама глас о турском харању Мачве и Салаша. У Вишњићевим "новим" песмама уочава се повезаност са косовском тематиком; карактеристични мотиви (гавран гласоноша, причешћивање војске, ухођење непријатеља, завет као клетва издајницима, издајство и неслога итд.). Наглашава се Карађорђева брига за земљу и народ, али и веровање у срећу и

33

судбину. Уместо девојке, жртва је у овом мегдану цела Србија. СТАРАЦ МИЛИЈА - је певач епских народних песама, родом из Колашина. У време I српског устанка прешао је у Србију. Захваљујући труду кнеза Милоша Обреновића и пожешкога кнеза Васе Поповића, Вук и Старац Милија се сусрећу у јесен 1822. године, када га Вук описује као оронулог старца. Од њега је забележио 4 епске песме: Бановић Стахиња, Сестра Леке капетана, Женидба Максима Црнојевића и Гавран харамбаша и Лимо. Од сусрета са Вуком, Старац Милија није очекивао ништа. Милији је свуда унаоколо харало зло и тврдио је да се свет не може изменити. Презирао је богатство, раскош. Презирао је људе који су због моћи и славе заборављали своју прошлост, заборављали све што им је накада било светиња. Питању индивидуалних уметничких одлика Вуковог певача посветили су пажњу Веселин Чајкановић, Иван Димитријевић, Богдан Поповић, Хенрик Барић и др. Милија је радњу старих песама приближио свом родном крају и крајевима којима је сам пролазио. Као Колашинац, он ће у Женидби Максима Црнојевића, двапут поменути завичајну реку Лиму. У песми Сестра Леке капетана Милија води Марка, Милоша и Рељу тамо где је он сам путовао, запажајући поједина метохијска села и одређујући тачно положај Призрена. Судећи по географским појединостима песме Бановић Страхиња, Милији је из виђења морало бити познато и Косово. Радњу старих песама приближио је и свом времену. Иван Црнојевић позива на свадбу главаре који су живели 100-тинама година после њега: Илију Ликовића, војводу кучког из 18.в. и др. Слика племенских односа, нарочито крвне

34

освете, у истој песми, одговара до потпуне верности слици црногорског друштвеног живота крајем 18. и почетком 19.в. за владе Петра Првог. Двор Ивана Црнојевића и двор Леке Капетана (високе чардаке на угловима, са много стаклених прозора, ћилимове, миндерлуке) описао је Милија према богатим турским кућама свога времена или према конацима кнеза Васе Поповића у Чачку и кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу. Милија је радњу старих песама приближио и својој средини. Његови средњовековни јунаци понашају се као људи нашег патријархалног села на почетку 19.в. Југовићи су окупљени око свога оца као синови у породичној задрузи. Шурњаје Страхињића бана дворе свекра, господаре и зета. Иван Црнојевић уговара свадбу свога сина до прве жетве и бербе. Иванова љуба дочекује господара љубећи га "у скут и у руку". Несрећна Максимова девојка двори заручника док овај пише тасту писмо. Певач је у стиховима о старим јунацима проговорио и о самоме себи. Када их је описао како рукују пушком и топом, он је несвесно одао своју ратничку прошлост. Читајући стихове о старом дервишу, који услед силне војске, усамљен и "несрећан", пије под чадором "но сам лије, но сам чашу пије". Ми се одмах сећамо Вукових речи о старом певачу, који, сипајући увек сам себи у чутуру, сваки час припија "злу" и "грдну" ракију. Милијин дервиш је остао без породице, а Милијин старац Јездимир, брат млетачког дужда, из песме Женидба Максима Црнојевића, немајући порода, узео је к себи синовицу. Певач је више но многи други улазио у психологију својих личности. У бугарштици Бановић Страхиња главни јунак није опште обдарен племенитошћу: између осталог, он се куне љуби да јој неће ништа учинити, а у дому Југовића оптужи је и хладно препусти освети њене браће. У 10-ерачкој песми, записаној крајем 18.в., бан се не свети љуби, а

35

када му пуница изводи другу своју кћер, он је узима за жену и радостан се враћа двору. Затекавши такву грађу, Милија ју је умногоме изменио. Већ од првог стиха почео је да пева о јунаку изузетне врсте, о племенитом бану. Овај изврстан певач је користио низ стилских фигура: епитете, хиперболе, метафоре, анафоре, паралелизме, ироније, инверзије и сл. Детаљније улази у скривене разлоге људских поступака, а нарочито када је реч о поступцима жена. Он пева о поступцима жена које изазивају велике несреће. Једна од Милијиних главних карактеристика јесте употреба хистерологије (представља инверзију природног реда мисли. Као и парентеза, хистерологија прекида главну реченицу, да у њу уметне допуну било које врсте. Честа је појава у народном и уметничком песништву, и у прози, али је писци користе у умереним границама).

РОДОВИ И ВРСТЕ - три рода у књ. не важе у усменој књ. Драма у усменој књ. не постоји, постоје одређени рудименторни облици сценске уметности у појединим жанровима усмене књ.као што су обредне песме, коледарске, додлске, краљичке и сл., затим сватовске. Драмске елементе поседује и епика као вид јавне друштвене делатности, као нека врста усменог перформанса пред публиком која представља неку врсту резонантног тела у процесу усмене комуникације. Елементе сценске уметности поседују и неке нар. игре (морешка у приморју где имамо такође неку врсту поделе улога), али сви елементи нису довољни да би конституисали један књ. род, тако да можемо рећи да драма као род у систему

36

књ. родова и врста не постоји. Усмену књ. делимо на 3 основна рода: лирика, епика, систем усмених прозних облика. Поред ових родова разликујемо и посебну групу која се разнолико назива: говорне умотворине, кратке нар. умотворине, краће врсте усмене књ. Ова група не чини нови род, делимично се уклапа у постојеће родове усмене књ., има посебне жанрове и ф-је. То су пословице, питалице, загонетке и сл. Основна три рода усмене књ. разликују се и по форми. Усмени прозни облици су у прози. Лирске песме пак су у различитим стиховима, док су епске највише заступљене у гусларском трохејском 10-ерцу у највећој мери, али могу бити и у дугом стиху (бугарштице) и у 8-мерачком стиху (холске песме у 8-ерцу које се још називају јуначке поскочице, песме од кола и сл.). Родови усмене књ. се разликују и према намени и начину извођења. Певање епске песме представља јавну манифестацију. Лирика се пева у ужем кругу и има одређен интимни карактер. Усмени прозни облици, пак, такође, се углавном изводе у једном ужем кругу слушалаца.

КЛАСИФИКАЦИЈА УСМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ - полазимо од Вукове поделе коју је он теоријски образложио и засновао, али и практично применио у својим збиркама народних песама. У предговору својој 1. збирци "Мала простонародна славено-сербска пјеснарица" 1814. Вук је истакао: "Овде осим љубовних и њежних пјесама које се женским гласом пјевају имају неке, особито на крају које се мужественим, познатим сербским гласом уз гусле пјевају и које у себи као неке повјести содержавају". Вук је користио термине "пјесне

37

љубовне и различне женске" за лирске песме и "пјесне мужеске које се уз гусле пјевају" за епске песме. У 1. пјесмарици објавио је 100 лирских и 8 ових др. мушких песама. Од тих 100, три су сватовске, а остале су све љубавне, а од тих 8 епских песама, Вук је у 1. песмарицу унео и Фортисову Хасанагиницу и ту се налази једна варијанта песме Бој на Мишару која се зове О смрти Кулин-капетана - није забележена од Вишњића. Ту је песма о Марку Краљевићу, касније објављена под називом Лов Марков с Турцима, о Милошу Обилићу, итд. Није издао више епских песама да му се не би приговорило што је бележио слепачке песме. Кад је реч о лирским песмама, неке су сензуалне и слободне у избору (један вид старинске грађе), највећим делом су љубавне. За све ове песме Вук је рекао да је "те песме у Беч у глави донио", осим оне о племенитој Хасанагиници, која је узета из Фортисовог путовања по Далмацији. То је важна разлика у односу на све касније збирке које је Вук бележио са живих усана народних. Он у предговору каже: "Ја премда нијесам пјевач, али сам све пјесме запамтио кад сам јошт прије 12 год. у најсрећнијему состојанију смертних овце и козе чувајући живео". Пре тога он каже да је знао много више оваквих песама и наводи захтев Лукијана Мушицког у Сремским Карловцима да бележи просте песме српске. Вук, међутим, је тада мислио да се учени српски песник и шишатовачки архимандрит, Л. Мушицки подсмева карловачким ђацима као "момчадма", која су по шуми код свиња, коза и оваца одрасла. Вук је рекао да је ових песама знао и више и да је прве подстицаје добио од Л. Мушицког, али тада није сакупљао народне умотворине. Један део лирских песама чуо је од своје рођаке Савке Живковић, а Светозар Марковић сматра да је Вук имао неке рукописне песмарице којима се служио када је спремао прву збирку. Другу песмарицу и све остале

38

збирке је бележио по слушању или добијао од својих сарадника, итд. У другој песмарици из 1815. Вук је објавио нешто више лирских песама, али такође и жанровски разноврснијих. Поред љубавних песама, у другој песмарици, налази се и десетак породичних и једна митолошка песма Изједен овчар. У овој другој збирци срећемо и две врсте обредно-обичајних песама. То су краљичке и сватовске песме. Ту су још и неке врсте песама уз рад, као што су жетелачке и песме од прела. Занимљиво је да се овде налази једна штампана македонска песма Не рани рано на вода. Хасанагиницу је оставио не би ли је чуо у народу. Прва књига Лајпцишког издања Вук даје своју класификацију (Нар.српске пјесме I, 1824.) са предговором који је настао 1823., и ту поделу је извршио према начину извођења, намени и према основним њиховим карактеристикама. Та подела је веома важна. Вук је поделио на јуначке (епске) и женске, при чему је увео још једну категорију између јуначких и женских. То су песме на међи. "Све су наше народне пјесме раздијељене на пјесме јуначке које људи пјевају уз гусле и на женске које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање, него на пјесну, а у пјевању јуначкијех највише на пјесму". Песме на међи су песме између женских и јуначких. Вук каже: "Оваке су пјесме наличније на јуначке него на женске, али би се тешко чуло да их људи пјевају уз гусле (већ ако женама), а због дужине не пјевају се ни као женске него се само казују". Данас бисмо их назвали епсколирским, у науци приповедне песме, причалице; баладе. Вук је истакао да су то приповедне песме (њихов

39

наративни карактер) као и њихов лирски карактер. 1803. Вук је од неког Циганина забележио Омер и Мерима, која се певала уз гусле. Вук је те песме које имају више елемената лирског ставио на крај 1. збирке где се налазе лирске песме, а на почетку 2. збирке оне које имају више елемената епског. Вук је навео овде постојање грађанске лирике, варошке песме, народске песме. Ту, у ствари, Вук разумева песме које имају одређене елементе лирике, али нису праве народне песме и он каже: у Срему, Бачкој и Банату се певају те нове песме које праве учени људи, ђаци и калфе трговачке. Лајпцишко издање (1823; 4 1833 у Бечу). Женске песме је поделио на 7 врста. То су сватовске, краљичке, жетелачке, додолске, песме уз часни пост, свечарске, и као посебну врсту љубавне и др. различне песме. Вук је објавио двоструко више песама него у својим песмарицама, а из ове групе љубавних песама, Вук није издвојио митолошке и песме од прела. Бечко издање - 4 књиге народних пјесама (1841, 5, 6, 1862.). У 1. књизи - женске песме, 300 песама, а женске песме поделио на 20 врста. Критеријуми за поделу: намена, везаност, песме за одређену прилику у животу, одређени контекст, место где су песме извођене (перашке почаснице; паштровско нарицање за мртвима, пјесме које су се у Будви пјевале на Спасовдан). У савременој класификацији не може се очувати овај критеријум за место. Према савременој класификацији лирске песме се деле на основу: намене, начин извођења, везаност за одређену радњу. В. Латковић, В. Недић – лирске песме делимо на 5 врста: обредне и обичајне; посленичке и песме о раду и уз рад; религиозне и морално-поучне песме; породичне и љубавне песме. Врсте на основу заједничких одлика делимо на подврсте: обредне делимо на основу рашчлањивања српског народног календара на календарске обредне песме које су у вези

40

са годишњим добима и обредним циклусима. Постоје песме које нису везане за одређено време, као што су додолске и прпорушке (лети, суше). Обичајне песме су свадбене, наздравице, почашнице, здравице и тужбалице. Религиозне - митолошке и хришћанске песме. Породичне се певају у породичној средини - успаванке, песме на бабинама... Песме на међи – песме које имају епско наративне, али и лирске и драмске елементе, а до 19.в. српско-лирске, неисторијске приповедне песме или причалице. Данас се разврставају према сижејнотематским круговима, а В. Латковић их је означио термином приповедне песме или пр-ичалице, и поделио их на основу жанровских група: религиозноморалистичке легенде у стиху; бајке у стиховима; баладичне песме у ужем смислу; новелистичке песме о љубавним згодама и породичним односима. Савремена: митолошке баладе, легендарне, историјске и породичне и љубавне. Јуначке, мушке (епске) старије и позније, а у последњем лајпцишком издању јуначке песме разврстава према историјском периоду. У 2. се налазе песме старијих времена до пропасти царства и господства српског (до 15.в.) до 14в. Трећа књига средњег века 16-17. Четврта књига -песме о ослобођењу 18. I устанак новијег времена. Тематски критеријум: Ј. Деретић предлаже следећу типологију народне епике: српска народна епика, витешка или феудална епика, одметничка или хајдучка, граничарска, ослободилачка епика. С обзиром на врсту стихова епске песме делимо: осмерачке песаме, бугарштице - В. Недић; песме од кола, играчке, поскочице, песме у колу.

ПРОЗА (КЛАСИФИКАЦИЈА)

41

- Вук је у огласу за приповетке (народне) 1833. рекао: "Као што су пјесме углед језика наше нар. поезије, тако ће ове приповјетке бити углед нар. језика, бити углед нар. Језика у прози. "Приповетка се још зове прича, као што се говори и причати, уместо приповедати. Где што се за приповетке каже гатка, дели на мушке и женске. Женске су приповетке оне у којима се приповедају којекаква чудеса што не може бити и по свој прилици само ће за њих бити гатха или немачко maichen, а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповједа рекао је човек да је заиста могло бити. Многе мушке приповетке су смешне и шаљиве. Мушке се могу разделити на дугачке и на кратке. Као што има пјесама за које се управо не може казати међа или су женске или су јуначке, тако има и приповједака које су између женским и мушких". Гатка - подела Јакоба Грима – основна подела наративне грађе: мерхем- поетичније (женске); заген- историчније. 1815. Копитар је Вуку приложио текст Ј. Грима (циркулар) како да сакупља и шта да бележи: однос реалистичких и фантастичнних елемената; удео фантастике; хумор; дужина. Вукова класификација је и данас релевантна. Поред приповедака постоји и усмено предање. Према савременој подели: приче о животињама и басне, бајке, легендарне приче, новеле, шаљиве приче и ратничкопатријархалне анегдоте. Класификација В. Латковића скаска и легенда под којима мисли на предања о постанку појединих појава и ствари, односно на предања о легендама, местима и сл. В. Чајкановић - веровања и тзв. примитивних прича што би представљало категорију предања. Павле Поповић - озбиљне и шаљиве. Предање је још М. Б. Стули назвала каменом спотицања усмене прозе. То је категорија усмене прозе коју су браћа Грим назвали zegem, које су супротставили категорији бајке.

42

Скаска и легенда - Вук је предање поделио у 3 основне групе: вјеровања којег више нема постањем гдје мојих ствари, јунаци и коњи њихови. Ова подела одговара савременој класификацији. Предања би могла да се поделе на: етиолошка (почетак) и ескатолошка (страшни суд-крај) - скаска; историјска и културно-истор.; митолошка (демонолошка); легенде и митови о боговима и херојима. Савремена класификација приповедака на основу структуре приповедака присуства или одсуства фантастичке и удела хумора. Разлика између приче о животињама и баснама могле да се успоставе на нивоу композиције - басне су кратке и једноепизодичне приче - развијеније приче. Иза новеле је управо у њиховој дужини, композицији. Хумористичке су вишеепизодичне. Новеле и бајке су блиске по структури, вишеепизодичне, али се разликују на основу критеријума заступљености елемената фанта-стичности. Бајке - фантастичност. Новеле - реалистичност.Ј едноепизодичне су басне, шаљиве приче и један облик усменог нар. предања који је познат под називом меморат као субјективна непосредна излагања о одређеним личним искуствима. Фабулат - је термин који означава формирана и по структури вишеепизодична сазнања.

ВУКОВА КЛАСИФИКАЦИЈА УСМЕНЕ ПРОЗЕ -српски рјечник 1818. "Наш народ има свакојаких приповјетки, тако млого као и пјесама и могу се раздјелити на женскеи мушке као пјесме" - по аналогији на класификацију рјечника. "Мушке су приповјетке по највише смјешне и шаљиве и тако су осмишљене као да би човек рекао да су истините, а женске су дугачке и

43

пуне чудеса којекаквих". У I збирци приповедака 1821. објављена у додатку Давидовићевих новина сербских, међу 12 приповедака не уводи бајку Међед, свиња и лисица, али није објавио и бајку Међедовић, коју је чуо од Подруговића. 1819. год. преведена је на немачки. У II збирци народних приповједака први велики обрт под утицајем Ј. Грима коме је збирка посвећена и који је написао предговор за немачко издање, међу 50 приповедака највећи део сачињавају бајке. У предговору нар. српских приповедака 1821., Вук је изнео и основна начела сакупљања и бележења приповедака и навео тешкоће на које сакупљач у том послу наилази. "Пјесме, загонетке и приповјести (пословице)," каже Вук" то је готова нар. књ. којој више ништа не треба него је вјерно, чисто и некварено скупити, али у писању приповједака и рјечи намјештати (али опет не по свом вкусу него по својству српскога језика) да не би с једне стране било претерано, него да би могао и учен читати и прост слушати". Желео је да ове приповетке буду углед у прози. По Вуковој класификацији мушке: Дјевојка цара надмудрила, Ђевојка, удовица и пуштеница, Лаж за опкладу, Краљ и чобанин, Ко мије њему двије, Два новца и Све,све,ал занат, а остале су женске. Фолклористика се као наука рађа у 19.в. Браћа Грим били су заступници индоевропске или митолошке школе у проучавању нар.приповједака. Овде је значајан предговор Грима Немачке дечије и домаће бајке у 2 тома почетком 19.в. као и делови немачке митологије Ј. Грима. У најопштијем смислу нар. приповетке се посматрају као остаци разорених митова, а сличности у бајкама тумаче се њиховим заједничким пореклом у индоевропској школи. "Митолошки елемент се по стиховитом објашњењу В. Грима може упоредити са ситним деловима поломљеног накита разасутог по земљи свег обраслог у трави и цвећу, а открива се само

44

најоштријим оком". У преписци са Гримом, Вук помиње предања о мудром Соломону и приче о животињама. Компаративно проучавање нар. приповедака када се јављају прве теорије које су у вези са основним начелима њихове класификације. Теодор Бенфај зачетник немачке миграционе школе, немачки орјентални филолог у предговору немачком преводу индијских прича Панчатантра 1859. сличност нар.приповедака код различитих народа тумачи њиховим пореклом у индијској књ., које се шире на др. земље и народе. Гримова теорија то не искључује. У контексту митолошке школе имамо више релевантних покушаја класификација нар.приповедака: Иван Радетић сматра да нар. бајке носе на себи још увек трагове поступнога митологичнога развитка; 1909. Драгутиновићева класификација на врсте: гатке (али не као Вукове женске приче, већ као слободне приче простог народа), животињске гатке; 1871. С. Новаковић је приповетке посматрао са историјског становишта; у неким наративним приповеткама налази трагове индијске књ. – заједничка ризница ариљских приповедака; В. Јагић и миграциона теорија - бугарштица одраз миграционих кретања И>З; Поповић - шаљиве и озбиљне; Чајкановић - веровање и примитивне приче. ВУКОВА ПОЕТИКА Вук је својим песмарицама ударио темеље својој класификацији народних песама као и терминима које је користио у својој класификацији. Како сам тврди, Вук песме у првој песмарици је објавио по сећању. Као што знамо, он је у првој песмарици објавио 100 лирских (песне љубовне и различне женске) и 8 епских (мужеске) које се уз гусле певају. Једна од њих је била Хасанагиница. Прва песмарица се звала Мала

45

простонародња славеносербска пјеснарица 1814. У другој Народна србска пјеснарица 1815. Вук је објавио љубавне и различне женске пјесме и објавио је јуначке и различне мужеске пјесме. Овде је објавио и неке групе обредних песама. Своје основне поетичке ставове изнео је у предговору првој књизи народних песама лајпцишког издања из 1824. 1823. написан је предговор за ту збирку. Та књига је ишла под називом Народне српске пјесме, књига I, Лајпциг, 1824. Вук наводи у предговору да је све песме које су наштампане у његовој првој књизи у Беч "у глави донио", осим оне о племенитој Хасанагиници. Вук је поштовао аутентичност, верност и саветовао је својим сарадницима да се придржавају тога. Хасанагиницу је објавио у својој III књизи 1846. Основна подела: женске јуначке (певају се по БиХ, ЦГ и по јужним брдовитим крајевима Србије) песме на међи (су баладе – када говоре о терену где се песме певају). Вук издваја динарски простор. Гусле се у Срему, Бачкој и Банату могу видети само код слепаца. Вук наглашава утицај средине на жанровску припадност песама. Он каже да се женске песме више певају по варошима, где се мање певају јуначке. Жене више мисле о јунаштву. Истиче варошке песме, песме које певају учени људи и ђаци и калфе трговачке. Вук даље наводи песме које не пролазе превентивну цензуру средине. Те песме "ђе постају ту и остају док се не забораве". Песме које се даље преносе су песме од бојева и од осталих знатних догађаја. Већ у предговору првој књизи који издваја наводи да добар певач мора да зна 50 различних пјесама да би био добар певач (Тешан). 2 ствари које мора поседовати добар певач су искуство и таленат.

46

Појам варијанте и варијантности, појам ауторства – Вук је издвојио и удео публике, старост усмене поезије – Вук је рекао да "јуначких пјесама имамо мало старијих од Косова, а од Немањића нема старије ни једне, а међу женским може бити да их има и од хиљаде година међу краљичким, додолским итд.". Косово је као "премјена" – је тако силно ударило у народ да се готово све заборавило, па се оданде поново почело проповедати и певати". Вук издваја ствараоце и преносиоце песама. Песме стварају људи средовечни и старци, а разносе их слепци ради прошње, путници на конацима и хајдуци од јатака. Вук даје синхрони пресек. Највише се певају јуначке песме средњих времена из 16. и 17.в. до приморских јунака и ускока који су "пребјегавали из БиХ у Приморје под млетачку заштиту а оданде четовали као хајдуци и бранили Млетачку крајину од Турака". Користи принцип селективности, значи да се не могу сакупити а поготово не могу се објавити све песме које се сакупе. У предговору четврте књиге лајпцишког издања 1833. та селективност има и одређене изузетке. На крају свог предговора прве књиге рекао је да почетак сакупљања и издвајања народних песама био у Бечу "изненада", а све је то било заслуга господара Милоша Обреновића. Вук је рекао да је Лукијан Мушицки тај који је први подстакао (ученика, песника и архимандрита манастира Шишатовац) његово интересовање за епске песме, али у првом свом позније чланку је рекао да је прави, једини узор био Јернеј Копитар. У предговору четвртој књизи лајпцишког издања Вук даје свој рачун од пјесама и својеврсни рачун од певача. Овде се посебно наглашава поред тог, реч о песмама. Вук је истакао да у нар. песмама не треба тражити истините историје, али приповетка која је у јуначким песмама најглавнија ствар

47

у песми од доброга певача никада није сасвим противна здравоме и у песмама обичном разуму.

ХРОНОТОП термин хронотоп је из природних наука - формула места и времена. У науку о књ. увео је руски научник Михаил Бахтин и дефинисао га као суштинску узајамну везу времена и просторних односа уметнички освојених у књ. Буквалан превод речи хронотоп је времепростор.Хронотоп подразумева узајамну везу времена и простора онако како је представљена у делу. Хронотоп у усменој књ.има суштинско-жанровско значење. Хронотоп у великој мери одређује и карактеризацију лика у усменом делу. Дакле, лик у усменом делу и у књ. је у суштини хронотопичан. У усменом делу треба разликовати време радње и извођачко време фолклора. Време радње, среће се и термин време фабуле - време у коме се претпоставља да се догађало оно о чему се говори. Извођачко време фолклора је време када се дело изводи и када га записивач бележи. Морамо разликовати у усменој књ. те термине. Можемо говорити и о времену приповедања време које је потребно да се дело прочита или колико траје позоришна представа. Време приповедања у фолклору се поклапа са извођачким временом. У усменој књ. не постоји тачно одређена временска перспектива као што, рецимо у сликарству у средњем веку, не постоји тачно одређена просторна перспектива. Када говоримо о простору у усменој књ. постоје у најопштијем смислу 2 основна типа локализовања радње и просторног ситуирања јунака. То је статичан тип -

48

када су јунаци окупљени на једном месту и кинетичан тип - када се јунаци премештају из места у место (приповедање типа епског путописа). Догађај у сижеу је померање јунака у простору уз протицање одређене количине времена. Овде треба нагласити да просторни модели сижеа оличавају и одређене социјалне, религијске, моралне, политичке и др. моделе света. Религијски модел света подразумева одређену просторну карактеризацију. Опозиција горе:доле увек подразумева одређене универзалније моделе, или опозиција отворен:затворен простор и сл. Када је реч о уређивању простора у тексту, једно од најважнијих обележја просторне организације текста представља појам границе. Он рашчлањава простор на два или више сегмента: јунак се креће кроз различите типове простора. Може бити непробојна - када јунак не може прећи у др. део простора; пропустљива - може прећи из једног простора у други. Најпростији тип рашчлањавања простора у структури усменог дела је када лик припада одређеном простору (аждаја у бајци поред језера; ђаво напуштени млин или воденица; виле у гори или поред језера; човек у бајкама у дворцу, граду, колиби...). Простор и време су својеврсне координантне осе усменог текста, и тесно су повезане са одређеним сижеом, сижејним склопом, тематско-сижејном основицом одређеног текста и сл. Хронотопске одреднице срећемо већ у уводним формулама текста, али и у формулама унутар саме структуре текста, у медијалним или унутрашњим деловима текста. Рецимо, у бајци се уводном формулом наговештава да се догађај одиграо у прошлости у некаквом неодређеном или нелокализованом простору ("Био једном један..."). Уопште неодређеност времена и места радње важан је део тог апстрактног стила бајке. Међутим, унутар саме бајке, време обележава одређене структурне границе текста типа:

49

"После неког времена...", "Након 9 год...", "Кад се наврши година..." и сл. Време је у бајкама у суштини праволинијско, усмерено је према напред. Нема враћања уназад, осим у виду ретроспективе. У суштини, у бајци је футуристичка перспектива, а ако постоји нека врста увида у будућност, то је препуштено чудесним помагачима. Бајку карактерише линеарност времена. С друге стране у епској песми, време се потискује на периферију. Време радње епске песме је затворено време. Затворена је радња сваке конкретне песме. Крај подвига јунака је крај сижеа. Истовремено, свако време епске песме је затворено. За разлику од линеарности времена у бајци, формуле простора се могу пратити у хоризонталној линији или синтагматској оси текста. Јунак се креће од места до места, од града до града, али се простор може организовати и у др. смеру на вартикалној оси која има у суштини трихотомну структуру (небо, земља и подземни свет). У хоризонталној оси простор се одређује на основу бинарних особина (своје:туђе, близу:далеко). Јунак се по правилу, на крају приповедања враћа на почетну линију радње, али у комплекснијим бајкама, јунак се не враћа на апсолутни почетак, већ на неки др. приповедни ток (Баш-челик). То је врста спиралне композиције, која је карактеристична за комплексније бајке (које имају више приповедних токова). Приповетка о прогоњеној девојци - сама композиција ће се организовати као нека врста паралелних токова. Најпре ће пасторка (Зла маћеха, Маћеха и пасторка ,Опет маћеха и пасторка, Како су радиле, тако су и прошле) пасторка за учињена добра дела бити награђена, кроз то исто пролази маћехина кћерка (понављање после неког временског интервала). Можемо говорити овде о кружној композицији. Организација простора и времена - у суштини време и простор су повезани, нема времена ван

50

догађаја. Брзи ток, динамичан ток радње је узрокован великом количином догађаја у једном временском интервалу, док мања количина догађаја ће проузроковати одређени утисак усмерености. Структурне границе које деле простор могу бити непробојне и пропустљиве. У нар. предањима, пре свега у митолошким и демонолошким предањима, свака повреда границе која дели људски свет од света демонолошког, односно натприродног изазваће одређене последице. Повреда табуа, гледања или откривања тајне изазваће казну. Рецимо, човек који наиђе на вилинско коло или човек који се ожени вилом у предањима ће остати без виле услед неопрезно изговорене речи (најчешће "ти си вила"). У епској песми исти сиже (Женидба човека вилом) има важан додатак, а то је рођење изузетног порода (Женидба краља Вукашина вилом, Старину Новаку утекла вила његова љубовца). За разлику од предања, у бајкама се граница може, чак и мора прећи да би дошло до покретања радње. Неопходан предуслов покретања радње је да долети змај и отме девојку (долази до пробијања границе, и зато је она пропустљива).У бајци Златоруни ован ован убија ловчевог оца -то је једна затворена херметична епизода; када његов син убије златоруног овна то ће представљати услов за низање нових епизода. Када у бајкама демонолошко биће уђе у људски простор, оно ће изазвати реакцију човека, али ће тек реакција човека и прелазак границе изазвати занимљиву радњу. Јер када змај отме девојку, он изазива реакцију три брата. Али њихова реакција ће покренути низ радње. Свет у бајкама је једнодимензионалан. Сама организација простора, било на небу или између неба и земље (чардак), тај простор је организован као простор који је карактеристичан за човекову перцепцију временаи простора. Епска песма време потиснуто на периферији. Јунак на неки начин

51

уводи простор у сиже, или простор се у епици активира онда и само онда када јунак ступи у њега. Када је реч о времену епске песме и ту можемо говорити о времену прошлости и о непостојању одређене футуристичке перспективе. Време се организује на тлу епске биографије јунака, и то нашег јунака. Непријатељ нема ни прошлост, ни будућност. Статичан је и непокретан у времену. Организација временаи простора утицаће на жанровску динамику у епској поезији (гора ће у епској песми старијих времена бити непријатељски простор у коме су виле; средњих времена - о хајдуцима и ускоцима - гора постаје заштитник јунака, док градови, дворац за хајдуке постају непријатељске територије). Простор је везан за одређени тип јунака. Епски јунак има максималну мобилност у простору. Он својим поступцима као да гура време унапред, тако да можемо да кажемо да је време у епској песми линеарно, праволинијски усмерено. Места су у епској песми формулативна, и то су: поље (на отвореном пољу битке, мегдани), река, мора (граница), гора, пећина (седиште демонолошког, али као склониште хајдука), насељено место (двор, град, црква, крчма, механа, тамница).

БУГАРШТИЦЕ -јесу народне песме дугог стиха које су бележене од 15-18.в. на терену јужне и средње Далмације, одн. у Дубровнику, Боки Которској, у Перасту, на Хвару, у Задру и околини. Само једна није забележена у приморју, већ у унутрашњости Хрватске. То је Попевка од Свилојевића. До нас су доспеле у рукописима. По многим тумачима реч је о најстаријем слоју епског певања код Срба и Хрвата. Постоје и уметничке

52

бугарштице. Сведочи нам постојање варијаната са млађом 10-ерачком грађом. Стих бугарштица је 15-ерац или 16-ерац, са цезуром после 7., одн. 8. слога. 5. слог бугарштица је акцентован (наглашен). Бугарштице познају "припјевни приложак" како га назива Богишић, припев или рефрен. Он најчешће има 6 слогова, и не појављује се једнако у свим рукописним изворима, али га срећемо. Бугарштице су живеле паралелно са 10ерачким песмама. Ишчезле су у 18.в. Прва најстарија бугарштица забележена је на југу Италије. Забележена је 1. јуна 1497. у месту Ђоја дел Коле, на југу Италије. Отпевали су је некакви Словени у част напуљске краљице Изабеле дел Балцо. Забележио је дворски италијански песник Рођери де Пачијенца. Он каже да су Словени поступали попут становништва латинског порекла, да су гласно викали на свом језику, а онда је сваки од њих пио по свом обичају и то мушкарци, жене и они који су још деца. Словенски играчи скачући као козе окретали су се и сви заједно певали. Он наводи и њихова имена: Бутко, Вујко, Душко, Ђуро, Јурко, Милко, Радич, Радоња, Радославчев, Ратко,; Мила, Милица, Ружа, Радославка, Слава, Стана, Цвијета... Пантић каже да је стигла из околине Смедерева до југа Италије.. италијански приређивач Балцина Марио Марти каже да су ти Словени били с јадранске обале. Та имена сведоче о пореклу те бугарштице. "Орао се вијаше над градом Смедеревом. Никторе не ћаше с њиме говорити, Неко Јанко војвода говораше из тамнице: "Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору: Богом те брата јимају пођи до смедеревске (господе) да с' моле славноме деспоту да и' отпусти из тамнице смедеревске; а ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице ја те ћу напитати

53

чрвене крвце туречке, белога тела витешкога" Песма се локализује – Смедерево. Сибињанин Јанко који је након II Косовског боја 1448. (који се водио између хришћанске коалиције коју предводе Угари и Сибињанин Јанко). Сибињанин Јанко је побегао са Косова, на повратку га је ухватила стража деспота Ђурђа и бацила га у тамницу. Ђурађ је овде славни, а касније је окарактерисан као неверни, стари деспот. По старини, 2. најстарији запис – то су записи хварског песника П. Хекторовића које је он унео у свој путописни спев Рибање и рибарско приговарање, који је објавио 1568., а у спеву који је писан у 12-ерцима налазимо 6 народних песама. Рибање и рибарско приговарање је испевано у двоструко римованим 12-ерцима. Описује путовање које је Петар Хекторовић преузео од Хвара до Шолте. За ту прилику П. Хекторовић је изнајмио 2 рибара, Паскоја Дебељу и Николу Зета, "два рибара најбоља са Хвара", како каже П. Хекторовић. На том излету, рибари су забављали свога господара и испевали му 6 песама. Жанровска припадност тих песама: првог дана рибари су певали 3 лирске песме (3 почаснице), другог дана две бугарштице и једну лирско-епску песму Девојка и Шишман. Шишман је типско име којим се означава неки бугарски владар. Хекторовић је био и први мелограф. Забележио је мелодије песама Радосав Сиверинац и Влатко Удински и Девојка и Шишман. Паско Дебеља је "кликнуо" бугарштицу Марко Краљевић и брат му Андријаш. Ту песму је кликнуо српским начином, а Хекторовић је забележио. Валтазар Богишић је дао један естетски суд. Грађу је разврстао према тематском и историјско-хронолошком распореду, а не према рукописима. Имао је лоше мишљење о вредности Бановић Страхиње. Рекао је да је песма дугога стиха као "безуба и грбава баба" у односу на планинкињу вилу. И др. песме (о Јакшићима) су по њему веома слабе. Он је

54

те маљкавости бугарштица у поређењу са Вуковом збирком правдао тиме што су оне писане у време свог ишчезнућа и зато су естетски слабије. Оно што највише упада у очи о бугарштицама је њихова увелост и нека млитавост према живој снази и бодрости 10-ерца. "То је недостатак праве поетске љепоте". Најслабије у естетском плану су бугарштице дубровачког рукописа. Када говоримо о етимологији имена бугарштица, Богишић наводи више варијаната тога имена. То су термини "бугаршћице" у Хекторовићевом Рибању и рибарском приговарању, као и "бугаршћине" у истом извору. Називају се још и "бугаркиње", "бугарка" и "пјесан бугарска". Бугаркиње код Гундулића који говори о складним и слатким бугаркињама, затим "попијевке" или "попевке" у самим изворима, као и глагол "бугарити" (тужно певати). Подела бугарштица иде Вуковим трагом. Могу се поделити у 2 основне групе: пјесме "опће народне" или опште; бугарштице које имају "мијесни карактер" или локалне. У првој групи то су песме о јунацима, а у гругој групи песме о јунацима који су мање познати. 20-ак бугарштица спадале би у онај тематски круг који је Вук сврстао у пјесме јуначке најстарије (о Косову, о Марку, о Јакшићима, српским деспотима). Значајан број бугарштица опева борбу угарских јунака са Турцима (помиње се овде војвода Јанко, Секула, угарски краљеви Владислав, Матијаш, Михајло Свилојевић и др.). Чак и име Југовића би етимолошки било изведено од Угри и Угричићи. Кад је реч о именима која се помињу у бугарштицама готово сва лична и месна времена срећу се и у познијим 10-ерачким варијантама. Помиње кнеза Лазара, Вука Бранковића, Стјепана Лазаревића, деспота Ђурђа, деспота Вука (Змај Огњени Вук), турског цара, будимског, угарског краља (Матијаша и Владислава), турског цара Сулејмана, босанског бана и босанског

55

краља, Милоша Кобиловића или Драгиловића, Јакшиће (Митар и Стјепан), Новака и Грујицу, али спомиње се и Хрват Никола Зрински, хрватски бан Иван Карловић. За Богишићев предговор важно је да Иве Сењанина, једног од најпознатијих ускочких јунака, у бугарштицама нема. Језик бугарштица – издваја се дубровачки штокавски говор, али са елементима и икавског изговора. То је језик Боке Которске. Има елемената чакавског говора, али и кајкавског (Попевка од Свилојевића). Стил – велика употреба плеонастичких речи, одн. употреба удвајања предлога (у планину у зелену). Потпуна чистоћа од турских речи, веома мали број турцизама, али велики број италијанизама. Мањи број стихова у односу на 10-ерачке песме (најдуже бугарштице имају 200 и нешто стихова). Као лирска песма – Попјевка Радића Вукојевића – 11 стихова. То су епске песме али и баладичне које имају велики удео лирских елемената у својој структури. Нема дословног понављања као у 10ерачким песмама што је проузроковано дужином стиха. Веома су честа понављања на почетку стиха (анафоре), одн. палилогије су веома честе (понављање једног дела стиха у стиху који следи). Епитети који су карактеристични за бугарштице као и 10-ерачке песме. Врло чест епитет је "лијеп" који се веома ретко среће у 10-ерцима (лијепа је одређена земља, лијепи дворови, банови, господа, манастири и сл.). Двоструки епитети (лијепа црна земља, лијеп штит перени, витез добар јунак). Етимолошке фигуре, а то је употреба синтагми, глагола и глаголских именица од њих изведени (језду језди, шету шета, цвилу цвилити, клику кликовати, збор зборила, град градила). Велики број деминутива (шћитак, јеленак). Велики број глагола који казују неку врсту говора (стаде казивати). Већа употреба плусквамперфекта. "Песме су сложене да се певају, а бугарштице да се бугаре", каже Богишић. Истиче српски

56

начин као начин извођења бугарштица. Богишић се пита да ли је назив "бугарштице" у вези са једном врстом тамбуре, која се зове булгарина или бугарија, која се помиње у једној песми о Марку. Припеву не даје никакав значај. Припевни приложак нема неку важну фју, осим за конструисање бугарштичке строже. Н. Љубинковић је показао да овај припев има истакнуту музикалну ф-ју. Богишић успоставља чврсту везу између бугарштица и уметничког песништва у приморју. Изводи паралелу између Османа Џива Гундулића и бугарштица. Питање етничке припадности: Ф. Миклошић је сматрао да су бугарштице искључиво хрватске песме. Један од најважнијих филолога у 19.в. В. Јагић је сматрао да су те песме својина и српског и хрватског народа, а да су забележене у западним крајевима. Ту тезу прихвата већина истраживача. А. Серенсен, А. Шмаус говоре о бугарштицама као о српским песмама. Када је реч о терминологији, питање старости је отворено. Већина истраживача сматра да оне представљају најстарији очувани слој српске и хрватске усмене епике који је бележен у временском распону од 15-18.в. Бугарштице су свакако народне песме дугог стиха, превасходно епске тематике које имају особен стил и поетику. До нас су допрле у рукописима. Несумљиво је да су бугарштице и 10-ерачке песме једно време живеле заједно. Несумњиво је да су бугарштице старије. Бугарски истраживачи сматрају да су оне у приморје дошле из Бугарске. За Орфеја се каже да је славни Бугарин. Јован Цвијић у делу Балканско полуострво и јужнословенске земље каже: "На крајњем западу Балканског полуострва у Далмацији и у Хрватској именом Бугарин се означавала простота и јамачно зато становништво ових области зове своје просте народне песме бугарштицама". Латински термин "carmen vulgare" и "poesia volgare" означава народне или пучке песме. Од глагола "бугарити"

57

Пантић, Недић сматрају да су постале бугарштице. Цвијићев став да бугарштице имају везе с Бугарима брани и А. Шмаус. Томе се донекле приклања и Ненад Љубинковић. Извођене су једногласно и без икаквог инструмента. Богишићев зборник не садржи само бугарштице. Он се састоји из 3 дела. У 1. групи налазе се бугарштице, у 2. су народне епске 10-ерачке песме и у 3. су лирске песме других метричких размера. Богишићев зборник је у целини посвећен бугарштицама. Његов зборник представља врхунац научног интересовања, које су бугарштице побудиле у 19.в. Ф. Миклошич објавио је 1851. Попевку од Свилојевића, а затим и збирку о народној епици Хрвата Die Volksepik der Kroaten 1870. Руски путописац А. Гиљфердинг Путовање по Босни и Херцеговини и старој Србији1859. – у њој су се појавиле 2 бугарштице: Кад се свадио Милош Кобиловић и Вук Бранковић коју Богишић није објавио у свом зборнику јер је српско учено друштво тражило да се из наслова избрише Кобиловић. Има укупно 76 песама у зборнику. Перашки рукопис, тзв. Баловићев рукопис је рукопис народних песама који се чувао и пронађен је у Перасту у чувеној породици Баловић. Мазаровићев рукопис је млађи од Баловићевог. Бугарштица у овом рукопису нема. Највише је епских 10-ерачких песама. Рукопис је писан руком Николе Мазаровића Пераштанина. Уз 9 бугарштица, Богишић је дао 8 паралеле. Донео је погрешан закључак да ова 2 рукописа не стоје ни у каквој узајамној вези, нити је један из другог преписан, нити је један другоме служио као извор. Оба су писана "латинским словима" и представљају самосталне збирке. Карактеристично за 10ерачке песме из Мазаровићевог рукописа да се створе вештачки створени 10-ерци од бугарштица. У другој половини 18.в. бугарштице опадају, док се песме у 10-

58

ерцу све више шире. Извори које је користио Богишић: најважнији је Дубровачки рукопис. Сам рукопис има један други назив и гласи Попјевке словинске сакупљане године 1758. у Дубровнику. У њему се не налазе само песме, него и пословице и сл. Богишић у рукопису издваја 11 писара. Рукопис је писан народним језиком, латиницом, а на другој страни важна белешка која каже следеће: "14 првијех попјевака... скупи брат Ђуро Матеи Дубровчанин примину у Риму 1728., а 18 је прибавио Јодзо Бетондић вриједни словински спијевалац који каже примину у Дубровнику 1764". Сестрић Матијашевица, Иван Марија Матијашевић је приредио у 2.пол.18.в. Дубровачки рукопис. Распоредио је песме, дао им наслове и снабдео их коментарима и сл. Служио се књигом А. Качић Миошића Разговор угодни 1756/9. Служио се и књигом Мавра Орбина Краљевство Словена 1601. Поред ових рукописа, када је реч о изворима за бугарштице треба поменути тзв. Загребачке рукописе. У науци се називају бокељски. Из Боке су. То су 2 рукописа у којима се налазе бугарштице. Писане су руком Бокеља. Настали су у Боки Которској. Богишић је песме уносио и из појединачних извора: са Хвара из рукописа П. Хекторовића (Марко Краљевић и брат му Андријаш и Радосав Сиверинац и Влатко Удински из 1555.) и Мајка Маргарита из рукописа Ј. Бараковића из 1614. Књига се зове Вила Словинка. Богишић је унео и Попевку од Свилојевића која је забележена око 1663. Укупно, Богишићев зборник има 130 песама, од тога је 76 бугарштица. Песме из Перашког рукописа су углавном локалне тематике и тичу се догађаја у Перасту и околини. Представља неку врсту локалне хронике. Бугарштице из Загребачког рукописа записане су поч.18.в. и то руком Бокеља западне цркве (Бокеља католика). Он је песме разврстао по Вуковим критеријумима: тематски критеријум и историјско-

59

хронолошки критеријум, али је тиме нарушио целину рукописних збирки. У предговору Богишић помиње да 5 песама има недовршених, да су највећи део бугарштица епске песме, а да постоје и лирске (3). Једна је Мајка Маргарита. Издвојио је случајеве тзв. умјетних бугарштица (Ослобађање Беча 1683 или Поздрав Дубровнику). То постојање уметничких бугарштица говори о популарности и распрострањености народних бугарштица. О томе сведочи чињеница да се еп Осман Џива Гундулића преобрати у бугарштицу. Никола Охмућевић је на прозне странице Османа унео 2 бугарштице (једну о погибији краља Владислава на Косову и о смрти Змај деспота Вука). Очигледно је да у исто време живе бугарштице и 10-ерачке песме, као и народне и уметничке бугарштице. Богишић се бави метриком, версификацијом, стихом бугарштица. Утврђује да бугарштице имају 2 основна стиха: дуги (главни) стих, а други је тзв. припев (рефрен) или тзв. припјевни приложак. Сви закључци из Богишићевог предговора потичу на грађи из Дубровачког рукописа. Наглашава да је распоред стихова строфни. Идеална бугарштица би имала следећи распоред стихова: - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 2 главна стиха и рефрен. Главни стих има 15 или 16 слогова, а рефрен 6 слогова. Сваки главни стих има цезуру, тако да други полустих има 8 слогова.

60

Силабички моменат – мора их бити 10 (4+6). Важни су и размештаји акцената. Рефрен је трохејског метра.

ЕРЛАНГЕНСКИ РУКОПИС То је рукописна збирка која је пронађена у 20.в. у универзитетској библиотеци у граду Ерлангену, у Немачкој. Објавио га је Герхард Геземан 1925. под називом Ерлангенски рукопис старих српско-хрватских пјесама. Он је тај рукопис објавио дипломатички, веома блиско оригиналу и пропратио га исцрпним филолошким коментарима у предговору. То је најстарија рукописна збирка народних песама. Геземан се у свом предговору бавио питањима места постанка рукописа, датовања, као и личности записивача, одн. писара рукописа. Време постанка рукописа Геземан је извршио на основу спољашње и унутрашње анализе, описа рукописа, тј. на основу анализе записивачеве графике и ортографије. Геземан је дошао до закључка да је рукопис настао у првим деценијама 18.в., пре свега на основу описа рукописа и корица немачко-аустријског календара из 1773., тако да је утврдио да је настао пре 1773. Анализа историјске садржине је омогућила да се утврди време пре кога рукопис није могао настати, а то је аустријско-турски рат 1716-1718. Највероватније је настао око 1720. За то су послужиле неке песме: 29односи се на реалан догађај и личности; 166-односи се на пожар у Градишки из 1716., после те године Градишка се помиње као хришћанско место; 91-говори о хришћанском заузећу Београда 1717. од стране принца Евгенија. Песма га не помиње, али говори о том историјском догађају; 125-односи се на терен Босанске

61

крајине. Место постанка – песме потичу из некадашње хришћанске војне границе. То је одређено анализом језика рукописа. Језичка основа збирке је штокавска, али има и елемената кајкавског наречја, као и бугаризама. Икавски говор ту се додирује са кајкавским – четвороугао Сисак-Градишка-Виравитица-Крижевци-Сисак. У некима се помиње Београд. Он допушта могућност да су песме бележене према југу. Писмо рукописа је ћирилица, тзв. грађанска или дипломатичка ћирилица. То је калиграфско писмо са црквеним иницијалима на почетку песме. Та калиграфска ћирилица навела је Геземана да закључи да је реч о препису, да је рађен стрпљиво са записивачевог личног концепта. Преписивач је био једна личност. Песме су бележене слушањем што упућује да је био посвећен некој важној личности. Рукопис садржи 217 песама, при чему су неки одломци изостављени због ласивног садржаја. Писар и сакупљач песама је једна личност и несумњиво странац (на основу јез. анализе)аустријанац који је веома добро знао српски језик. Можда је то био муслиман из Босанске крајине, јер је дух зборника антитурски (има муслиманских песама). Према тумачењима Хатиџе Крњевић и на основу још неких анализа, само датовање рукописа може да се помери и у 17.в. Неке песме говоре о догађајима из 17.в. Песма бр.172 говори о опсади Книна и великој каурској победи – коначно отимање Книна од Турака у склопу Морејскога рата из 17.в. Поред икавског, има и ијекавског и екавског говора. Према неким тумачењима, рукопис је настао у Београду. Песма бр.129-говори о гаћама Митре Росколове. Гаће имају вез, имена јунака, познатих личности која се везују за Београд. Један јунак, Ћел Никола је 1712. био монах у Београду. Сам рукопис је био посвећен аустријском принцу Александру од Витенберга, војном заповеднику у Београду. Структура рукописа је веома жанровски хетерогена. Песме су дате

62

у распону од веома ласцивних, еротских садржаја, преко балада и романси, лирских љубавних (има их 40), новелистичких песама, па све до епских које заузимају највећи део збирке. У складу са самим изгледом рукописна песмарица из 17.в. налазе се примери грађанске лирике (бр.1, 2, 20, 37, 38, 39). За разлику од савремене песмарице, језгро ове збирке чине народне песме. У збирци се налази велики број муслиманских песама и то лирских, балада, рамансе, епске. О проучаваоцима – Светозар Матић издваја свега 5 муслиманских песама, а Хатиџа Крњевић знатно већи број, које жанровски разврстава у романсе, баладе, лирске и епске песме. Балде о Омеру и Мерими (бр.65, затим ту су и др. балде под бр.57, 85, 162 и сл.). Када је реч о лирским песмама, али и романсама, одликују се великом слободом у изразу. Оне су суштински усмерене на чулно и телесно (бр.3 Дјевојка се сватовма надала, која у дијалошкој форми представља познати мотив; бр.5 започиње апострофом у иницијалној позицији; бр.9 дијалошка, девојка ће навести разлоге зашто љуби толике јунаке. У средишту је жена, али не смерна, стидљива, већ отворена, дрска. Лепо је представљена лепота девојке која погледом пали градове; бр.60-девојка која запали град гледајући доброг јунака; бр.45-Узрасло ми је дрво зелено – описана лепота жене; 42 и 43-са митолошком тематиком; 29-о украденим девојачким гаћама чудноватог веза). Песама о Немањићима нема, само се помињу у песми бр.92- једино се помиње цар Душанженидба војводе из Вучитрна. Песама о Косовском боју нема, али има мотива косовске епике. То су мотиви захвалних животиња који се везује за Косово, мотив оклеветаног јунака, мотив ухођења непријатељске војске. Имена косовских јунака појављују се у каталозима. 92, 188 – искварена имена косовских јунака

63

– Југојевић Богдан, Милош Кобилић. Косово се као топоним појављује само једном. Песма о кнезу Лазару и Вуку Бранковићу (бр.208). Кнез Лазар предаје љубу Турчину на једну ноћ, а 217-лирска љубавна песма о Вуку Бранковићу. Заступљени су и угарски јунаци – Матијаш у 2 песме, Сибињанин Јанко, Секула. Песма под бр.157 уклапа се у тематски круг песама о II Косовском боју (мотив одвраћања од боја). Песме о деспоту Вуку (бр.59). Вук је у улози заточника угарског краља. Песме о Јакшићима, Црнојевићима и Марку Краљевићу – истичу се новелистички мотиви (невера љубе и сл.). Начин разврставања грађе је веома занимљив. Песме су разврстане механизмом спољашње асоцијативности (ако једна песма почиње словенском антитезом, и следећа ће исто – сведочи о уметности).

МОТИВИ У БАНОВИЋ СТРАХИЊИ Песма Бановић Страхиња објављена је први пут у другој књизи лајпцишког издања 1823. Песма се завршава без података о даљој судбини главних актера: превареном мужу, неверној љуби и лицемерној тазбини. Типичан оквирни мотив је бановићева потрага за љубом, која обухвата више мисаоних целина: опремање, сусрет са дервишем, мегдан. У фабули у првом плану налазе се везани мотиви. То су мотиви који се не би могли изоставити из фабуларног склопа дела без значајних последица по узрочно-последични ток догађаја. Такав је сусрет главног јунака са дервишем. Мотив је сижејна јединица која може имати различите улоге: покретача радње (динамички мотив: Бановић Страхиња напушта дворове, књига са лошим вестима, јунак среће стариша дервиша, љуба помаже отмичару,

64

јунак не дозвољава да љубу казне), одн. описивања ситуације, предмета, пејзажа (статички мотив: опремање јунака, опис јунака, боравак у тазбини, прича о робовању стариша дервиша), презентовања обреда, обичаја (позадински мотив).

МИТСКА СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА Композиција Вишњићеве песме Смрт Марка Краљевића почива на 3 основна структурна сегмента: предсказања и злослутни наговештаји несреће уништавање ратних атрибута предсмртни завети и њихово испуњење. Смрт Марка Краљевића дата је драматичним градацијским низањем злослутних предзнака и предсказања. То показује сама иницијална формула којом се маркира време и простор. Радња је смештена у сакрално време (недеља, не било који дан) и необичан простор (митска Урвина планина, море као граница). Певач наговештава догађај несвакидашње, пресудне важности – смрт највећег националног хероја. Посртање Шарца и роњење суза повод су да се Марко дубоко замисли над својом епском егзистенцијом. Из разговора са вилом која "кличе с Урвине планине", Марко сазнаје да му је судбина већ одређена. У своју смрт коначно се уверава огледањем на бунару који је смештен између две "танке јеле". Јунак изговара тужбалицу за животом, несвакидашњу за своје лепоте у нашој народној поезији. Марко, затим, уништава своја епска обележја – убија Шарца и сахрањује га са свим дужним почастима, ломи сабљу и бојно копље. Након тога следи типско место бацања топуза у море. Лишен својих јуначких атрибута, јунак је фактички већ епски мртав. То се потврђује и формулативном сценом Марковог састављања тестамента

65

као предсмртног јуначког завештања. Маркове предсмртне завете испуњавају типски ликови игумана Светогорца Васа из Хиландара и ђака Исаије. Марко тако креће на своје последње путовање, преко мора, до далеке Свете горе, где га игуман сахрањује и наређује како треба. Посртање коња и роњење суза први је предзнак смрти, проистекао из нар. веровања да животиње наслућују смрт свога господара, и унапред жале за њим. Ово веровање је широко распрострањено и спада у светску баштину епског песништва. Следећи злокобни предзнак је клицање виле из планине. Планина Урвина је њена област. Јасно се каже: "Кличе вила с Урвине планине". Могуће је да је бунар, који се налазио на врху планине припадао истој тој вили. Она је била, дакле, локални демон тога извора. Она зна будућност, открива је Марку и позива га да се на њеном пророчком бунару и сам увери. Бунар је маркиран јелама, дрвећем, које се, по нар. традицији, сади поред гробова. Марко пред смрт уништава своје епске атрибуте и ознаке части и достојанства. Џ. М. Фоли је рекао: "Јунак се припрема за смрт као за јуначки мегдан, само обрнутим редоследом – припрема се неприпремањем, наоружава се разоружавајући се, уништавајући своје ратничке атрибуте". Смрт Марка Краљевића поред пута, макар и скрајнутог, такође је елеменат који се може довести у везу са култом мртвих. "Стари су волели да своје мртве сахране поред путева, и отуда се њихови надгробни натписи обично обраћају путницима и пролазницима. Марко полази на своје последње путовање преко мора, као митопоетске границе између овог и оног света. Његова смрт још није коначна. Она ће то бити тек онда када покојник буде сахрањен по свим важећим прописима погребног церемонијала. Марков гроб у Хиландару остаје без икакве спољашње белеге и обележја "да се њему душмани не свете". Разлог зашто

66

игуман Васа оставља Марков гроб необележеним, међутим, дубљи је од наведеног. Јунак који не може погинути ни од каквог овоземаљског бића, не може имати ни уобичајено земаљско посмртно станиште. Земаљски гроб је претесан за Маркову епску силу. Марков гроб, дакле, остаје необележен, указујући на могућност његовог митског "ускрснућа".

ПОМЕНИ И ЗАПИСИ -говоре о повратном утицају усмене књижевности на писану, о улози певача и казивача у процесу обликовања усмене творевине. Први помени о постојању професионалних дворских певача код Словена постоје већ у 4.в. О словенским певачима византијски извори говоре веома рано. Тако византијски историчар Прокопије у 6.в. пише како су Грци једне ноћи изненадили Словене (напали су их); Словени су певајући заспали. У 7.в. Теофилакт Симоката говори о сусрету са неким словенским уходама који су изјавили како се радије баве певањем него ратовањем. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у своме делу О управљању царством у 10.в. такође помиње словенске певаче. Они помињу гусле код Словена. У средњовековној хришћанској литератури срећемо низ сведочанстава о постојању простонародне усмене поезије. Ти подаци су дати најчешће у виду одричних формула, одн. негативног става према усменој традицији. У 9.в. епископ Константин Преславски у својој беседи каже слушаоцима да се клоне бесовских песама (песме на народном језику). Такође, бугарски свештеник Козма у 10.в у својој беседи против богумила

67

напада паганске обреде, помиње гусле и бесовске песме које су распрострањене у народу. Црноризац Храбар у својој расправи с краја 9. или почетка 10.в. "О писменех" каже како су Словени пре него што "имаху књига гатали по цртама и резама". То је прво сведочанство о постојању басни (гаталицама) код Јужних Словена. У летопису попа Дукљанина из 12.в. "Барски родослов" имамо низ сведочанстава о постојању усмене традиције. Почетна формула у којој аутор негира да је "ишта друго написао сем казивања црквених предшасника и времешних стараца која су истинитим причањем допрла до њега". Срећемо и одређене мотиве о избегнутом сукобу оца и сина у једној бици код Бара. То је епски стилизовано предање, затим одређена локална предања; прича о зетском краљу Владимиру и краљици Косари – стилизована по усменим обрасцима и сл. У Доментијановом Житију Светог Саве из 13.в. каже се да су неки људи "светим духом научени певали песме о Растковом одласку у манастир". Тешко је да су то народне песме јер су то певали људи светим духом научени. У Житију Светог Саве, Теодосија Хиландарца с краја 13.в. каже се како је млади Растко избегавао "штетне песме младићких жеља које исцрпљују душу до краја". Постоји податак да је Стефан Првовенчани на гозбама сам увесељавао госте бубњевима и гуслама, као што је то обичај у самодржаца (владара). А каже се како су Стефана Дечанског када се вратио из српско-бугарског рата (из битке код Велбужда) 1330. дочекале победне песме. Једно важно сведочанство из 14.в. је Путопис Никифора Грегоре или Нићифора Григоре, византијског изасланика српског краља Стефана Дечанског. У своме путопису описује пут кроз крајеве којима је пролазио. Он помиње како се његови пратиоци не боје као он, већ они певају "туробном мелодијом славу јунака", о којима он нити је шта чуо, нити их је видео. Кад говоримо о

68

лирским народним песмама, најстарији записани лирски стихови у 7-ерцу сачувани су у Дубровнику "О Јело, вита Јело/не ход' сама на воду". Потичу из 1462. Ова два стиха сачувана су у једној тужби. У 15. и 16.в. срећемо помене о певању бугаркиња под прозором једне куће, о певању уз гусле у Дубровнику и сл. Неке магијске формуле љубавног бајања забележене су у судским списима у Шибенику у 15.в. Јурај Шижгорић из Шибеника, познати хуманиста, сакупљач народних пословица и њихов преводилац на латински језик у свом делу О положају Илирије 1487. и града Шибеника, он веома афирмативно говори о неким врстама лирске поезије уздижући их изнад античке поезије. Он помиње нарицаљке, затим љубавне песме, свадбене песме (које се изводе у колу), затим песме уз рад које се певају приликом цеђења маслиновог уља и сл. Када је реч о лирици, 3 складне лирске песме налазе се у чувеном зборнику дубровачког ренесансног песника Никше Рањине. Све 3 говоре о јунаку и девојци. Испеване су у различитом метру. Ликови су смештени у феудални амбијент, те би ове песме могле спадати у круг лирских почасница. Све 3 песме су представљене у зборнику као једна целина. Најстарији запис у лирском 10-ерцу везан за свадбени обред гласи овако: "На јунаку су златне остроге/а на дјевојци танка кошуља/и задјеше се злате остроге/за дјевојчину танку кошуљу". Традицији 16.в. припада откриће најстаријих македонских љубавних песама. У 16.в. срећемо у пастирском роману Планине Петра Зоранића, забележено је да се 2 песме певају по мелодији, веома познатих народних песама и забележени су почетни стихови: "А ти дивојко шегљива" (најстарији лирски образац с краја 16.в.) а друга "Дрази ми гору пројдоше". Помен слепог војника на сплитском тргу у 15.в. који изводи песму о Марку Краљевићу. Каже се да су га сви присутни са одобравањем слушали и

69

певали са њим. Један важан путопис у вези са Косовском легендом – Бенедикт Курипечић-је био Словенац, тумач латинског језика. 1530. путовао је у Цариград и у своме путопису из 1531. оставио важна сведочанства (Путовање кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију) о косовској бици и о Милошевом подвигу. Говори о Милошу Кобиловићу који је "био врло чувен и славан витез, који је на граници сваки дан чинио многа витешка дјела о којима се и данас много пјева код Хрвата и по оним крајевима"; предање о оклеветаном јунаку. Милош Обилић је био стари јуначки витез, неправилно оклеветан, због чега га је господар понижавао. Феудални обичај витешког сахрањивања под ногама господара. Путујући кроз Босну, он помиње тај обичај који је забележен "на српском језику и српским словима" у гробном натпису на стећку верног слуге војводе Радослава Павловића из чувене српске феудалне породице у Босни. Пише да слуга жели да га служи након смрти, као што га је служио и за живота. Такође, он помиње и један сусрет са Малкоч-бегом, који је такође био велики јунак. Путопис млетачког трговца Бенедета Рамбертија у 16.в. бележи предање о погибији краља Вукашина Мрњавчевића крај извора. Он помиње Вукашинов извор крај Једрена у коме је слуга Никола Херсовић убио краља Вукашина, који је бежећи из једне битке (бој на Марици) клекнуо да пије воду из поменутог извора. Слично предање бележи Пабло Контарини у 16.в. у свом дневнику о путовању из Венеције. Ово предање срећемо у развијеном облику у Краљевству Словена (1601.) дубровачког историчара Мавра Орбина. Слуга је Никола Арсојевић, а разлог зашто је убио свог господара јесте ланац са златним крстом. Због тога ће и слуга бити кажњен. Ово предање је дато према обрасцима познатим и усвојеним у традицији и распрострањеним у ширем контексту. У старогерманској

70

песми о Ниберлунзима (13.в.) срећемо мотив убиства крај извора. Реч је о једном историјском предању које се ослања на низ предања о краљу Вукашину као цареубици – срећемо и у Житију патријарха Пајсија. Занимљива је једна бугарштица из Дубровачког рукописа (18.в.) Кад је Никола Јовановић неверно убио краља будимскога, јер је овде то народно, историјско предање предато са краља Вукашина на краља будимскога (слуга Никола Томановић) под утицајем католичке пропаганде fide – пропаганда вере. Предање о краљу Вукашину и убиству крај извора срећемо у црквеном летопису борског надбискупа Андрије Змајевића (17.в.). Вукашинов извор је крај Једрена, јер је сам бој на Марици био у близини турске тадашње престонице. Постоји низ путописа у 16. и 17.в. посебно када је реч о посланствима западних европских држава који се крећу цариградским путем (траса која представља римски пут), опасност од хајдука у крајевима којима су пролазили. Помињу чуваре са бубњевима, чуваре са прелаза, тзв. дербенџије (дервенџије) који се оглашавају када путницима запрети опасност од хајдука, разбојника и сл. Сачињен је у великој мери од хришћанског становништва. Француску путописац Жан Шено пише о култу Светог Саве поред манастира Милешева. Муслиманско становништво поред Милешеве каже: "И Турци га поштују и чине му милостињу". Стефан Гарлах у 16.в. у свом дневнику Путовања по Турској описује обичаје тужења у селима око Смедерева. Он каже како се жене бију у прса, чупају косе, гребу лица, плачу и наричу за умрлима. У Јагодини имамо сличан опис погребних обичаја које даје Ауберије Бузбек. Девојке су певале, тужиле за умрлим. Врло занимљиво предање о постојању града Марка Краљевића или Новака Дебељака у Бугарској јавља се још у путопису Антуна Вранчића из Шибеника (16.в.), који помиње постојање рушевина једног града

71

који локално становништво приписује Марку Краљевићу или Новаку Дебељаку (историјски лик Старина Новак). Новак се помиње и у препису Константина Филозофа у Житију Светог Стефана Лазаревића. Ова предања нам говоре о распрострањености славе Марка Краљевића и Старине Новака широм Балкана. У Историји Ердеља из 1554. мађарски песник Ш. Тиноди помиње некаквог Димитрија Карамана, да од њега нема бољег у српском начину у Угарској. То је изузетно важан помен у извођењу песама не српски начин. Српски начин помиње и Петар Хекторовић у своме Рибању и рибарском приговарању. Рибари изводе бугарштице српским начином и по старом обичају. У писму своме пријатељу Микши Пелагриновићу из 1557., Петар Хекторовић помиње српски начин као распрострањени начин извођења бугарштица. Српски начин помиње и хрватски песник Јурај Крижанић у 17.в. Он је у својој свесловенској граматици забележио 2 стиха, данас непознате бугарштице:"Још науче бесидити добри Марко Краљевићу/а на то му одговори Радосаве Сиверинче". Најстарији запис бугарштице од 10 стихова забележен је 1.VI 1497. у месту Ђоја дел Коле. Записивач је Рођери де Пачијенца, а песму су извели Словени у колу окрећући се као козе. Била је извођена у част Изабеле дел Балцо (Балцино). То је II Косовски бој који се одиграо 1448. оно што је важно за нас јесте овде карактеризација јунака (деспот је славан, а касније се представља у најцрњем светлу). У 17.в. наилазимо на развијена културно-историјска предања у приморју, у Дубровнику. У путопису Евлије Челебије из 17.в. помиње предања и песме "на језику неверника у Босни". Колико је усмена традиција жива у то доба показују покушаји родословних фалсификата. Петар Охмућевић, поморски адмирал из славне и богате породице у 16.в. покушава да фалсификатима изведе своје порекло од

72

ћесара цара Душана, Хреље. Хреља је Реља Крилатица или Реља од Пазара. У 17.в. већи број очуваних записа бугарштица, које уносе и бележе учени људи у приморју: Јурај Бараковић уноси Мајку Маргариту у свој спев Вила Словинка. Дубровчанин Никола Охмућевић бележи 2 бугарштице преписујући Османа, чувени барокни еп О погибији краља Владислава на Косову, Смрт Змаја деспота Вука. Бугарштица Попевка од Свилојевића је пронађена у рукописној оставштини Петра Зринског око 1663. Крајем 17. и почетком 18.в. настају рукописи који служе као основа за зборник Валтазара Богишића. ЕР је настао на терену Војне границе.

СТАЛНИ ЕПИТЕТ Епитет потиче од грчке речи што у преводу значи додатак, а у књижевности се одређује као реч или група речи која означава нешто што је одлика искључиво оног појма на који се та реч или група речи односи. Стални епитет противуречи овој дефиницији. Стални епитет показује опште значење, а не некакво конкретно значење. У ф-ји епитета су придеви, али и именице у улози придева, али и прилози (верна љуба, чарна гора; тихо беседити, рано ранити; десница рука, старица мајка, лепота девојка, госпођа Јелица...). Разликујемо и сложене (комплексне) епитете у лирици, али и у 10ерачкој и 8-ерачкој епици (краљичке песме): овце свилоруне, вила белогрла, утва златокрила. Њима су слични двоструки епитети – налазе се најчешће у бугарштицама. Реч је најчешће од 2 придева који стоје уз именицу (Орао се вијаше – крв црвена турска, белога тела витешкога). Код добрих певача стални епитет не

73

сме бити у нескладу са логиком развоја радње (неверна љуба у Женидби краља Вукашина). Епитети се понекад преносе (неверни стоји уз Вука Бранковића и његовог сина Ђурђа Бранковића, а преноси се и на Змај деспота Вука). Стални епитети се појављују и у склопу именовања јунака, што нам говори о њиховом пореклу у епској поезији (Змај Огњени Вук, Реља Крилатица) . врло су развијени епитети којима се означавају одређене боје предмета уз које придеви стоје (бело лице, руке, двори, грло...; црни гавран, Арапин, коњ...; чарна гора, очи...; сиња магла, море, камен, кукавица...; модар облак, пламен...; зелена гора, трава, мач...; златна јабука, токе на јунаку...; жарко сунце, златна круна и сл.). Епитетима се означавају спољашња обележја предмета, човека, опис човека, али се истичу и одређене унутрашње особине, посебно када је реч о човеку (означавају се психолошка својства и моралне карактеристике: кнез Лазар – славни и честити; Грујица Новаковић – лудо дете; кум – неверан; неки јунак може бити љута гуја – померање ка метафори). Епитетима се означава и порекло јунака (господског, адамског колена). Епитети могу да означавају и одређени социјални статус јунака, тј. групе (сиротиња раја, бугар- кабаница, господски двори, свилене хаљине). Епитети означавају и географске појмове и могу бити у ф-ји одређивања хронотопа (тихи Дунав, равно Косово, мутно језеро). Епитет се појављује и у ф-ји означавања владарског достојанства (деспот Ђурађ, Страхињић бан, цар Лазар). Епитети могу потицати и од имена града у склопу карактеризације (Сењанин Иво, Ђурађ Смедеревац, Приморац Алекса). Стални епитети могу означавати и индивидуалност певача или казивача (слепа из Гргуреваца – најчешће користи епитете свилен, зелен, убав; слепи Филип Вишњић – очима видети; слепа Јеца користи епитете везане за чуло додира и слуха – студено

74

гвожђе, ладно вино, свилен барјак, слепа Живана). Епитет који се везује за једно име (жура Вукашин). У приповеткама уводе се елементи фантастике. Епитетом се очуђава или онеобичава појам уз који епитет стоји. То може бити простор, предмети, живи свет, флора и фауна (стаклени град, кристални двори, бисерна ћуприја, чардак ни на небу ни на земљи, царство подземно, капа невидимка, крилат коњ, човек, златоруни ован). Епитети у бајкама у равни именовања јунака (Златокоса, Пепељуга, Бисерко, Баш-челик, криви Греда); у новелама и шаљивим причама: Бекри Мујо, Ћоса.

ПОПЈЕВКА ОД СВИЛОЈЕВИЋА -потиче из 17.в. (1663.) као и Смрт деспота Вука. Запис је настао у унутрашњости Хрватске, а не у приморју. Свилојевић има историјски протокол. Он је шурак Сибињанин Јанка (ожењен је његовом сестром Јелисаветом). Право име му је било Силађи Михаљ. Матијаш Корвин му је био сестрић. Имао је положај гувернатора Угарске. Учествовао је у једној бици код Смедерева. Био је заробљен у Голупцу. Погубљен је 1460. У првом периоду је била развијена епска биографија Свилојевића. Увод песме је више лирски (разговор девојке и месеца). Композиција је у дијалогу. Месец говори о ономе што се већ десило. У питању је извештај, прстенасти поступак. 3 јунака који се представљају кроз питање и одговор. Кад се јунаци набрајају – каталог, а кад се набрајају кроз питања и одговоре – динамички каталог. Јунаци су: Марко Краљевић, Секула и Свилојевић. Секула је нећак

75

Свилојевићу. Сибињанин Јанко, сестрић Секула и Михајло Свилојевић – тријада која се везује за II Косовски бој. Сибињанин Јанко је замењен Марком Краљевићем у песми. То је доказ о Марковој популарности, по чим је истиснуо Сибињанин Јанка. Марково оружје је овде буздован. То је његов стални атрибут. Необично у представљању Марка Краљевића – стар је (градација). За Секулу се везује мотив веридбе, као млад јунак. Свилојевић – највећи јунак – индивидуална карактеризација са противничке стране. Мотив преображавања – Секула се у змију претворио.

ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА -заједничка тематско-сижејна основа. Имамо елементе у прози (бајке) и у стиховима (еп. песме). То су неисторијске еп. песме или стиховане бајке, песме које се слажу са приповеткама у основним мотивима. По фјама јунака и начину карактеризације јунака, то су бајке. Основни мотив – мајка која не може да роди, рађа змију (рођење детета у животињском облику). Заједничко за бајке: неопрезно изречена жеља-чудесно зачеће; бајке почињу формулом које су карактеристичне за овај жанр: "Била једном... "; веровање у магијску моћ речи; рођење змије. Одлазак. Повратак.-жеља за женидбом; у песми је контекстуална формула (на почетку), у експозицијиименовање јунака, појава горских вила крај воде студене, одлазак у лов. У песмама је развијена експозиција: лов, виле, вода; развијени елементи фантастике (виле крај воде, да се улови риба златокрила). Скоро 60 стихова је потребно да би се објаснило како да се дође до чудесног зачећа, а у бајкама in media res (одмах на почетку). У песми је

76

развијеније јер је потребно образложење чудесног зачећа. Спомињу се калуђери, јер су то људи од књиге, имају одређено знање, писмени су, они су ти који ће објаснити; рађају се 2 детета; прати се живот само змије младожење; јетрва уноси елементе интриге. Онога часа када змија изражава жељу за женидбом: у бајкама након 20 год.; постављају се услови, неизвршиви задаци (ћуприја од бисера и драгог камења, двори који су бољи од царевих, да у дворима буде боље све него у царевим дворовима – то се решава тако што се мајка на синовљев савет не окреће и тиме омогућава да се сви задаци изврше). У песми у првој варијанти – развијање нарације; радња је локализована (краљ од Будима, призренски цар – у Будиму је краљевина, у Призрену царевина). Змија говори оцу да у Призрену има девојка за њега. Краљ одлази у Призрен, пију вино, љубе се и здраве (развијен сегмент), просидба, услови – да проведе сватове (сунце и роса). Јунак има везе са космичким дешавањима, он је змајевити јунак. Описује се младожењин коњ: изузетан је, име му је Ластавица, када се појави у Призрен, змија се представља као изузетан епски јунак. У бајци змија постаје јунак; мотив метаморфозе и у једном и у другом жанру. Табу гледања и одавања тајне, прекршавање табуа, свекрва спаљује змијску кошуљицу. У бајкама је срећан крај, док у епској песми кршење табуа изазива јунакову смрт. У бајци вода помаже јунаку да преживи. У другој варијанти ствара се нови наративни ток – жена постаје главни јунак, постављају се нови услови. Успешнија је друга бајка – описују се женине авантуре у потрази за мужем. У самим песмама види се змајевита природа јунака, реч је о змају: "Вуча шапа и орлуја панџа/Из зубах му живи огањ скаче". Интернационални мотив је дошао до нас из Индије (метаморфоза – дању змија, ноћу прелепи младић). Тај епски импулс је изузетно

77

јак, снажан у динарским областима. Ти мотиви су сачувани и у прозном и у стихованом облику. Поређење варијаната – у песми у првом плану је експозиција, елементи женидбе (просидба, прстеновање, даривање, уздарје, полазак, услови...), а у бајкама у првом плану су авантуре јунака, оно што му се дешава на путу. У бајци се осећа нешто атмосфере епске песме - "Ко ће дати за змију девојку" – реалистично, то је класични трохејски 10-ерац; "Невоља ме мајко натерала", "Ветрова јој мајка на то каже" – трагови 10-ерачке дикције. Долази до прожимања жанрова. Јунаци бајке – сирота жена:царица; у песмама јунаци су именовани, радња је локализована.

ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА (вежбе) Песме средњих времена (о хајдуцима и ускоцима) су најраспрострањеније. Песме јуначке по народу највише разносе хајдуци. Кад говоримо о моделима четовања, можемо рећи да су они двојаки. Први су књижевне природе, композиција дела, организација сижеа, ф-је јунака. Други су условно речено ванкњижевне природе (тип односа према реалности, принцип усмености одређене социјалне ф-је). У складу са историјском реалношћу четовања хајдука и ускока и са поетиком хајдучке епике, песме о хајдуцима и ускоцима можемо разврстати у категорије епских наратива. Основни модели епског наратива јесу најпре: модели обликовања чете (епска иницијација); модели борбе (епски конфликти); модели мегдана; модели женидбе; модели смрти, одн. смрт и предсмртни завети.

78

Епска биографија хајдука не почиње његовим рођењем. Његово рођење представља излазак у гору и окупљање дружине. Разлози одметања хајдука су социјалне и националне природе. Дружина Михата хајдука – одлазак у гору је овде мотивисан турским насиљем; јунак се одмеће у гору због зулума бега Љубовића. Лимун харамбаша се одмеће због губитка стоке и оружја (отима му их Турчин). Чувени хајдук Бајо Пивљанин је "кућу раскућио" због, такође, турског зулума. Хајдуци се много више него ускоци представљају као земљорадници, сељаци. Старина Новак се одмеће са будаком о рамену од зулума проклете Јерине. Узрок одласка у хајдуке може да буде и осујећена женидба. Усамљени хајдук у гори је слаб, незаштићен. Сам сиже се развија у 2 правца – хајдук окупља дружину или умире. Јунаци се окупљају под барјаком и купе се јунаци по избору. Не може свако бити хајдук (Гавран харамбаша и Лимо). Сењанин Иван окупља под барјак јунаке који немају ни оца ни мајке. Окупљање дружине означава извођење јунака на сцену њиховим именовањем и описивањем. То је број од 30 хајдука. Неколицина се издваја, остали су анонимни. У вези са мотивом избора харамбаше је деоба дружине. Иницијатори су они који покрену процес разарања, деобе и они морају бити кажњени. Стари харамбаша (Новак) је прави. Он поседује хајдучку срећу. Срећан је на мегдану. За разлику од песама старијих времена, овде јунак не мора бити најхрабрији, али мора поседовати хајдучку срећу да би преживео. Епски атрибути хајдука и ускока: хајдук мора бити спреман "кадар стићи и утећи и на страшном месту постајати/не боји се никога до Бога". Један од карактеристичних мотива јесте искушавање храбрости хајдука и ускока. Мотив одраног овна или јарца – мука коју хајдук мора истрпети ако га Турци ухвате. За хајдучку чету карактеристична је хајдучка солидарност.

79

Хајдуци су људи који не остављају ни рањене ни мртве саборце. Структура чета дата је на основу сижејне ф-је јунака. На основу ф-ја јунака имамо више типова јунака: харамбаша - који има посебну позицију у чети, одређена овлашћења; активни и пасивни хајдуци – активни хајдуци су именовани и врше одређене ф-је у дружини, док пасивни нису именовани и који само попуњавају формулативни број чланова дружине; прелазни тип – који укључује обе претходне групе; хајдуци су пасивни, али су именовани; медијатори – између хајдучке чете и спољашњих одређених реалија који с том четом имају везе. Најчешће су то јатаци (период од Ђурђевдана до Митровдана, од 6. маја - 8. новембра. То је период када гора озелени, хајдуци су у гори, а зими су код јатака. Јатаци су најшечће сеоски кнез, домаћин и сл.); калауз – води хајдучку чету стазама, познаје терен; дезинтегратори – изазивају одређено расуло, дезинтеграцију. То су издајници унутар и изван хајдучке дружине. Реч је о борби за моћ, власт (сукоб приликом плена, избора харамбаше – унутар дружине) и изван – кум, побратим, јатаци могу се јавити као издајници; противници – постоји више критеријума: број противника: индивидуалне, колективне; однос реално:фантастично (природа): реални тип, фантастични тип; са становишта просторне позиције разликујемо оне који долазе споља и изнутра (спољашњи, унутрашњи). Чета се окупља у гори. Гора је саживљена са јунаком. Гора постаје јунаково уточиште, није више уточиште демона. Старина Новак се везује за Романију, Бајо Пивљанин за црногорска и херцеговачка брда, Стари Вујадин за простор око Ливна... Чланови хајдукове

80

биолошке породице чине: мајка, љуба, сестра... а духовне: кум, кума, побратим и сл. Чета представља једну структуру у којој су сви елементи доведени у везу и имају одговарајуће ф-је. Постоје одређени типови хајдука унутар структуре. Тај уређени хијерархијски низ подразумева пожељне моделе понашања унутар чете и степен активности.

Модели борбе или форме четовања хајдука и ускока – основне разлике у односу на песме старијих времена: четовање у гори, нападање из заседе, смењивање периода епске активности и епске пасивности (четује се од Ђурђевдана до Митровдана), одређена блискост са историјским реалијама, тип оружја (ватрено). Најактивнији период је 16., 17.в. Хајдуци четују и да би задобили плен (шићар): нападају трговце, кириџије, караване. Акценат је на плену и начину његове расподеле. Хајдучко четовање подразумева и скривање, бежање од потере. Посебно у песмама из старијих записа опева се сарадња хајдука и ускока са Турцима (ЕР 63) – то је одраз историјских реалија. Модели женидбе – представља један од најраспрострањенијих видова. Постоје 2 типа модела. Велика пажња се поклања женидбама јунака из непријатељске средине. Хајдучке авантуре концентришу се око појединих харамбаша, од којих су најпознатији: Старина Новак, Мијат Томић и Бајо Пивљанин. Поједини ликови попут Костреш харамбаше, малог Радојице, Вујадина, па и Гаврана харамбаше немају ослонац у судбинама историјских личности. Епски најоформљенија дружина лоцирана је у гору Романију.

81

ЕПСКА БИОГРАФИЈА СТАРИНЕ НОВАКА - је један од најпопуларнијих еп. јунака хајдучких песама, о коме певају најчешће као о познатом харамбаши. У овом лику је највероватније сачувано сећање на два историји позната јунака: Новака Дебелића из 14. или 15.в., и Баба-Новака, ратника, хајдучког харамбашу с краја 16.в, који се борио за војводу Михаила, против Турака. Новак се везује за гору Романију. Јавља се у песмама заједно са Марком. Када се опевајуи догађаји који се врше изван српског терена, рукује хладним оружјем. Међутим, кад је харамбаша горских хајдука, друго му је друштво, други му је терен рада, друкчији начин борбе, друкчије јунаштво и друкчије оружје. Излазак у гору – Старина Новак одлази у хајдуке услед кулука који намеће проклета Јерина приликом зидања Смедерева. Јунак је приморан да се због оскудице и неиздрживих намета охоле господарице Србије одметне у гору, и то преко Дрине, јер у држави Јерине проклете живота више нема. Посебно се наглашава социјална димензија Новаковог одметања: Новак се у гору одмеће са будаком на рамену. Окупљање дружине – хајдучка дружина С. Новака поседује све елементе устројства класичне хајдучке чете. На њеном челу налази се харамбаша са чијим се одлукама сви припадници колектива слажу. Харамбаша је најискуснији члан дружине (старина). Епски ликови Новака и Грујице почивају на контрастним опозицијама отац:син и стар:млад. "Стари бабо" и "младо дете" припадају категорији сталних епитета и чине формулу или формулативни израз. Када је реч о номенклатури,

82

Новак је именован најчешће као "Старина", "хајдук", "Дебели", "Баба", али и "Коџа" (Цар Сулејман и Краљевић Марко). Лепота и вечита младост Грујице Новаковића проистичу из Новакове везе са вилом. У фји брата или побратима С. Новака појављује се најчешће (дели) Радивоје. По механизму гласовне сличности његово име може се заменити именом малог Радојице, Облака Радосава, арамбаше Рада, Радована. Поред Грујице, ако се појављује у сижејном моделу, други Новаков син ће најчешће бити именован као (дели) Татомир, али се појављује и као Ставан, одн. Оливер у песми која развија познати мотивизбегнутог родоскврнућа између брата и сестре (Кћи Старине Новака). У песми са мотивом девојке која, преобучена у мушко одело, одмењује свога оца у царевој војсци, С. Новак има само јединицу јану. Еп. атрибути: старост – Старина Новак је вишеструко одређен својим еп. надимком. Он је заповедник, харамбаша и најстарији припадник хајдучке дружине. Он је уједно старешина породичне задруге. У бројним варијантама о сукобу унутар хајдучке дружине, деоба чете и избор новог харамбаше мотивисани су управо старошћу С. Новака. Не постоје песме у којима се ретроспективно тумачи Новаков епски апелатив. Јунак нигде није представљен у процесу одрастања, формирања, сазревања. Он је у песмама увек стар. Новаково одметање у хајдуке одвија се у његовим позним годинама. У песми у којој се ретроспективно представљају узроци одласка С. Новака у хајдуке, питање кнеза Богосава не оставља места ни најмањој сумњи да се Новак као већ стар човек одметнуо у хајдуке. Када полети у помоћ своме побратиму Марку Краљевићу како би га спасао испод вешала сарајевских, и Новак и Радивоје хитају за њим онако како им то године и старост дозвољавају.

83

Кадар стићи и утећи – изложен сталним прогонима и потерама, хајдук је на вечној стражи. Хајдук може бити само онај који је "кадар стићи и утећи/и на страшну мјесту постајати", који се не боји "никога до Бога". Ова формула у кругу песама о хајдуцима и ускоцима изражава став колектива по коме се хајдучког заната не може прихватити свако. Хајдучки подвизи не могу се замислити без икакве изузетне смелости и дрскости, али ни без хитрих ногу које им много пута спасавају главу. Хајдуци су морали бити приправни на најстрашнију смрт која их је неизоставно чекала уколико би живи допали турских шака. Глас – основни епски атрибут С. Новака, поред старости јесте магијски глас од кога опада лишће са дрвећа. Глас као еп. атрибут јунака функционалан је приликом сукоба чланова хајдучке дружине С. Новака са истакнутим турским мегданџијом, Алијом Ђерзелезом. Док од гласа младог Турчина епски формулативно "пада лишће са дрвећа", од силине Новаковог аваза његов новопечени побратим на месту пада мртав. Глас је убојито оружје Новаково. Он је митског порекла и природе. Снага његовог гласа упоређује се са праском грома. Од његове силине са грана опада лишће, и у небо се пење. Нешто слично запажа се и код др. великих јунака: Јанковић Стојана, Краљевића Марка... Новаков глас у контексту мотива певања кроз гору може се појавити већ у иницијалној позицији чиме се наглашава привлачење пажње противника и прослављање хајдучког слободног живота. Новаков глас има и композициону ф-ју. У низу песама, која дође до сукоба с Турцима, Новак је јунак који страховито подвикује и тим акустичким ефектом обзњањује почетај сукоба. Глас је истовремено и уобичајено хајдучко средство упозорења непријатеља. У песмама о женидби Грујице Новаковића, глас је основни еп. атрибут С. Новака.

84

Митски атрибути – Новак се жени вилом, вилинскога је рода и вила му је сестра. Столује у пећини. Тело му је опшивено крзном тотемских животиња, јеше крилатога коња или мазгу чудесних способности. Омиљено оружје му је буздован. На мегдану побеђује демоне и чудовишта. Један од основних епских атрибута С. Новака је мотика. Јунај се са будаком о рамену одмеће у хајдуке, мотиком измешта токове река и људских судбина, помера планине као од шале. Детињство – С. Новак је у епској поезији "рођен" у позним годинама. Епску тему не занимају догађаји пре његовог одметања у гору. Породични односи – има синове Грујицу, одн. Татомира; брат је или побратим са дели Радивојем, Приморац Алексом. У кругу песама са тематско-сижејном основом мегдана јунака вила по правилу има улогу помоћника. Она се уводи у сиже на врхунцу мегдана и пресудно утиче на његово разрешење. Занимљиво је да њена ф-ја у песми Женидба Грујице Новаковића није давање савета, нити одвраћање пажње јунаковог противника. Вила Грчић Манојлу засењује очи. У бугарштици Како је Новаку утекла вила његова љубовца са интернационалним мотивом женидбе јунака вилом ради добијања изузетног порода, Новак је лишен атрибута "хајдука" или апелатива "старине". Јер, да је Новак "хајдук", вила не би имала куда да утекне. Гора не може бити истовремено и вилински стан и хајдуково уточиште. Стога, Новак овде није хајдук, већ добростојећи феудалац, чим је у могућности да прави три славља уједно. У епској поезији не описује се Новакова смрт. Кад јунак доспе у позне године и изгуби своју натприродну снагу, он ће епски умрети. У кругу песама о С. Новаку,

85

јунак је већ стар. Старост је његово оружје, можда и најмоћније. Он не стари, не мења се, не умире. Сам Новак приповеда како је пре одметања у гору био "човек сиромашан", док је већина осталих харамбаша припадала слоју угледних трговаца и домаћина, које је социјална и национална обесправљеност приморала на хајдучију. За разлику од осталих харамбаша, Новакова биографија прожета је елементима фантастике. Вила се јавља у делокругу Новаковог помоћника приликом његовог бега из тамнице и у ЕР, да би као харамбашина посестрима скренула ток мегдана, засењујући Новаковог противника, Грчића Манојла. Новакови синови се означавају као Новаковићи, али је Грујичин лик богатије уобличен од Татомира. И у ЕР и у Вуковој збирци опевани су препади из бусија, чекање трговачких каравана, отимање блага, деоба плена, остављање блага на гробу погинулих, веровање у хајдучку срећу, кажњавање страшљивих харамбаша, заробљавање, ослобађање из тамнице или погубљење и сакаћење хајдука, али и неслога, издајство, похлепа и завист. 2 варијанте у Вуковој збирци приказују Секулину метаморфозу у змију и његов дуел са турским царем преображеним у сокола. Својим презименом (Драгуловић, Дракуловић) Секула се у бугарштици индиректно повезује са змајем.

УСКОЦИ Добивши име по злосрећном напуштању својих огњиштва, пребези, ускоци, насељивали су се на територији која је била под влашћу Аустрије и Млетачке републике. Крајем 15.в. издвајају се ускочки центри,

86

најпре Клис и Сењ, а половином 17.в. Задар и Шибеник у Равним Котарима. Самим тим створили су се услови за именовање јунака (Сењанин Јуриша, Сењанин Тадија, Сенковић/Сењанин Иво, Јанко од Котара, Тодор од Задра). Међу Сењанима, најкомплетнију епску биографију има Сењанин Иво. За овог јунака својствена је и различита карактеризација. О њему постоје епске песме записане у различитим периодима. Док је у Дубровачком рукопису Иво Сењанин антитурски борац који ослобађа заробљене другове (Михајла Десанчића, Латовић Ивана) из тамница и узима градове Јајце и Биоград, варијанте из Ерлангенског зборника показују и другачију природу овог ускока. На његово чојство и јунаштво пада сенка због убиства Вида Маринчића, а као бољи јунак уздиже се Јован од Дубице или Вучко Љубичић, који и рањен задобија одличја (барјак, оружје) Сењана. У песмама Вукових певача Вучко Љубичић је такође бољи јунак од Сењанин Ива, а прекор због кукавичлука Иван добија и од свог сестрића Тадије. Од ујака Ивана бољи јунак је и млади Марјан, који сам спасава чету ускока, заробљених због несмотрености вође. За разлику од оваквих ситуација, Иво Сењанин достојан је славе у сватовима Нука Новљанина, у боју са Турцима на Божић и у изузетној песми о сукобу неравноправних мегданџија. Од котарских ускока посебно се издваја Стојан Јанковић, син сердара Јанка Митровића. Историјске појединости из његовог живота (14-омесечно робовање у Цариграду, након окршаја код Обровца 1666) поклопиле су се са интернационалним мотивима народне епике – ослобађање јунака из тамнице и повратак мужа на дан женине преудаје. У Стојанову биографију укључују се и др. епске теме попут женидбе, прерушавања, учествовања у сватовским поворкама других јунака. Типски препознатљив по коњу, оружју и опреми, Стојан

87

Јанковић се као усамљени сват издваја у каталогу јунака окупљених приликом женидбе Тодора од Задра. За разлику од Сенковић Ивана, представљен је у позитивном светлу, а предање га означава као родоначелника Куленовића и Бећаровића. Као што се у женидбу уклапају мегдани или развијени окршаји противничких сватова, тако се веома често у оквир отимања девојке укључује преоблачење јунака. Прерушавање се посебно везује за Грујицу Новаковића, који не само да замењује хајдучко рухо сиротињском одећом роба, него укида свадбарину и спасава част посестриме, облачећи се у танане девојачке кошуље. И у овим песмама женски ликови заступљени су у делокругу чланова породице (мајка, сестра, љуба), али оне не остају искључиво у својим кулама и дворима. Обављајући ф-ју спасиоца (мужа, младожење) или заточника (очева, стричева), али и светећи се због невере господару, жене и девојке скривају косе под калпаком, пашу сабље и џефердаре и појављују се на јуначким коњима у ратничкој опреми. Осим делије девојке у улози главних јунака, сукоби "средњих" времена укључују и удео крчмарица. Често везан за гору , овај споредни лик битно утиче на динамику и расплет радње, јер добија улогу помоћника или, насупрот томе, склапа заверу са противницима хајдука и ускока. Околности и последице деловања типског лика крчмарице очито представља млађи слој песама, којим је потиснута фантастика. Из епске приче искључено је митолошко биће, али су својства виле (посестриме) пренета на др. женски лик. Међу ускочким јунацима, и котарским и сењским, издвојени појединци воде порекло од епски афирмисаних очева (Јанко од Котара – Стојан Јанковић, Ђурђе Сенковић – Иво Сенковић).

88

I И II СРПСКИ УСТАНАК Историјска подлога најизразитије се одржава у IV књизи "Српских народних пјесама". Ликови: Вук Мићуновић, Батрић Петровић, Стојан Чупић, Карађорђе Петровић. Према опеваним догађајима, јунацима и локалитету епска "новија" времена односе се на црногорска војевања и на I и II српски устанак. Песме о црногорским јунацима понекад штуро и сирово опевају крвну освету, ударе на овце, племенске сукобе, походе на Турке, одбијање бројнијих непријатеља при одбрани црногорских кула и пашњака. Поједини сижејни склопови укључују и обраде интернационалних мотива какви су: издајство, заробљавање, избављање из тамнице, смрт ратника, окупљања војске, сновиђења, вилино упозорење на предстојећу опасност, губитак града, војске и погибију. Никац од Ровника, Петровић Батрић, Вук Мићуновић или Вук Мандушић који у ЕР другује са ускоцима, достојни су "синови Обилића" како би их назвао П. П. Његош. Као њихови противници именују се уопштено Љубовићи, Шеховићи или Ченгићи, али су издвојени и појединци попут Махмут-паше, у историји познатог скадарског везира Махмут-паше Бушатлије.

89

КОСОВСКИ БОЈ (вежбе) Најстарији усмени извори о Косовском боју су 4 бугарштице. 3 су из дубровачког рукописа (Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову-објавио Ј. Бетондић; Кад се свадио Милош Кобиловић и Вук Бранковић-А. Гиљфердинг; Смрт Милоша ДрагиловићаЂ. Матијашевић-најлепша песма, прелепа балада); Перашка бугарштица о Косовском боју забележена у Перасту крајем 17.в. Анонимни преводилац Ј. Дуке је развио Косовску легенду у Приморју. Он пише о тајним писмима која размењују цар Мурат и Милош Кобилић. Ту се први пут говори о кнежевој вечери и Лазаревој здравици, о Милошевом одласку у турски табор, како је Милош извршио подвиг и био убијен. Овде се први пут помиње име издајника. То није Вук Бранковић, већ Драгослав Пробишчић. Вук Бранковић се први пут спомиње као издајник у делу Мавра Орбина у делу Краљевство Словена (1601). Орбин говори о кнежевој вечери. Кнез на вечери упућује прекор Милошу, који се заклиње да ће учинити подвиг. Потом Милош одлази у турски табор са копљем окренутим наопако... бива ухваћен и глава му бива одрубљена. Комади – Муратово писмо у себи садржи ултиматум; књига са позивом на мегдан, у бој. Мурат Лазару упућује писмо као владар владару. Мурат каже да не може бити једна земља а два господара (контраст). Услов који се налази у писму је држава. По турским изворима, Лазар позива Мурата у бој на Косово. Писмо изазива и одређени одговор. Какав је одговор кнеза Лазара?-он се опредељује за небеско царство. Елементи фантастике: "сама књига која беседи". То није обична књига. Она шаље много важну поруку (ту имамо словенску антитезу, да се прикаже управо тај велики значај књиге). До небескога царства се не долази лако.

90

Да би кнез Лазар био канонизован као светитељ било је потребно жртвовање (мученичка смрт). У Пропасти царства српскога кнез има могућност да бира. Сама реч "избор" упућује на драматичност. Драматично је то што је услов држава. Пре поласка, Лазар причешћује војску и подиже цркву од свиле и скерлета. Бој се представља објективном и непосаредном нарацијом. Непосредно се приказује како се јунаци укључују у бој. Имамо Кнежеву вечеру уочи боја, која потсећа на Тајну вечеру због издајника. Наратор каже ко је присутна господа. Полази од Југ-Богдана. Мотив здравице први пут се среће у 15.в. код Јована Дуке. Милош се Вуку клања, јер је он господар, иако га је увредио. Милош му поручује да ће му се осветити ако се врати жив из боја. Да би се окупила војска, шаљу се књиге, међутим, косовска епика то не дозвољава. Уместо књига имамо једну обавезујућу кнежеву клетву. Она је и клетва и позив и заклетва. Помињу се и род, и пород, и црн образ. И у турском табору срећемо сличан случај. Турци шаљу књигу да ко не дође у бој... Извештај и опис турске војске је нека врста паралеле каталогу српске војске. Описује се турски табор, хиперболизује се њихова бројност. Иван не говори истину да се кнез не би уплашио. Одлазак војске посматра царица Милица. Одлазак је дат из перспективе жена које остају код куће (Цар Лазар и царица Милица). Осим Милице и љуба Мусић Стефана одвраћа јунаке од боја. Миличин сан је у ф-ји предсказања и послужио је као мотивација одвраћања од боја. Приликом вечере Лазара и Милице, она га уз сво поштовање моли да јој остави једног брата, брата од заклетве (идиличан однос, однос брата и сестре). Кнез Лазар поштује тај обичајни кодекс понашања. Југовићи одбијају сестрину молбу, јер је част, образ и дужност важнија – не огрешити се о кнежеву клетву и отићи у бој. У бугарштицама Лазар

91

одбија њену молбу. Показује се колективност, сви одлазе, чак и слуга Голубан. Мотив закаснелог јунака је у ф-ји приказивања колективности погибије ("Ту су Срби изгубили царство земаљско"). Сам бој представља централни догађај косовске епике, али њему је посвећена најмања пажња како каже Нада МилошевићЂорђевић. Косовка девојка – је баладична епска песма. Косовка девојка урани у недељу пре јарког сунца; наглашавање белине (рукави, лактови). Барјактар има фју известилаца из Косовског боја. Спајају се 2 временске равни: време уочи одласка у бој и време после боја – увођење ретроспективе, чиме се доводи у везу опште са појединачним. Прави се паралела између причешћивања у Самодрежи цркви и причешћивања Косовке девојке. Дат је опис јунака: лепи су, раскошно одевени. Даривање и уздарје, смрт као свадба. Завршава се девојачком тужбалицом – изгубила је девојачку срећу. Женидба кнеза Лазара – старац Рашко; Зидање Раванице – 2 варијанте: старац Рашко, сељак из Рудничке нахије. Женидба са препрекама; увођење Лазара у владарску (Немањићку) лозу. Препреке нису класичне, већ представљају несклад између слојева. Лазар је био на Душановом двору. Мотиви: даривања, уздарја, староставних књига (рукописне књиге о историји света од постанка до одређеног тренутка-предсказање); мотив последњег времена. Бановић Страхиња се уклапа у песме косовског циклуса због списка турске војске који је формулативан (среће се и у др. песмама). Појављују се Југовићи (који нису убијени јер треба да се појаве у Косовском боју. То значи да певач зна целину и интервенише у складу са њом). Бугарштице о Косовском боју – има их 4. 1 од њих представља непотпуну лазарицу. Мотиви у њој су:

92

почиње дијалогом (Бушић Стјепан и његова љуба); сан као предсказање; покушај одвраћања јунака од боја. Бушић Стјепан представља паралелу Мусић Стефану из 10-ерачких песама. Промена сцене – у двору Бушић Стјепан почиње разговор са својом љубом; помиње се њихов слуга Оливер. Имамо 2 сна: сан Бушићеве љубе (обезглављени соко симболизује смрт јунака; љуба га одвраћа, али он ипак одлази – паралела са Бошком Југовићем из Вукове збирке) и сан царице Милице. Радња се премешта у двор кнеза Лазара где имамо дијалог између Милице и Милоша. Царица Милица такође сања сан, а тумачи га Милош. Тај сан тумачи неко типско лице, неко ко поседује знање (ђаче самоуче, Протопоп Недељко, они који имају знања о нечему што не знају обични људи, или неко ко је у некој вези са оним ко сања сан). Симболи у овој песми: звезде падају с небеса на црну земљу, месец је потамнео, небо се распукло (космички симболи, симболика која није у равни флоре и фауне). Те симболе срећемо у откровењу Јовановом. Милош каже да ће Лазарево лице потамнети, Миличино срце распукнути за угарском господом и Уговићима. Сан се мора остварити, што значи да Милица мора умрети (крупно одступање у косовској епици кад је реч о Вуковој збирци). Милош се јавља као посредник између Милице и Лазара (мотив брата од заклетве). Када Милица моли Лазара нема неке фине стилизације. Лазар Миличину молбу одбија веома грубо (разлика у односу на Вукову збирку). Односи међу њима нису толико присни. Знатно су хладнији, даљи, грубљи. Припрема и полазак на Косово. На вечери имамо клетву Вука Бранковића која је директна ("Милош ће ти неверу на Косову учинити").. у Вуковој збирци из Милошевог одговора сазнајемо ко је клеветник. У бугарштици постоји кнежева вечера, здравица, Милошев завет. Оно што недостају јесу каталози, посредност у комуникацији.

93

Након заклетве следи Милошев одлазак у турски табор са слугама (Иван, Милан, Никола). У првом плану јесте епски или витешки слој чије језгро представља подвиг Милоша Обилића. Турцима говори "глас" како да савладају Милоша. Значи, присутни су елементи фантастике – глас из облака (то је познати мотив бабе, проклете бабе која казује Турцима како да савладају подвижника). Постоји предање да је Милош бабу зубима растргао и како су њени делови тела падали тако су ти локалитети добијали имена – Бабин нос, Бабин мост... По Чајкановићу, то је демон чију замену представља баба. То нам говори да Милош није обичан јунак. Милош покушава да дозове кнеза Лазара, кога Вук спречава да чује глас. Оно што је занимљиво јесте витешко сахрањивање под ногама свога господара, кнеза Лазара. Милошева вереница је овде Даница (обично је Мара или Видосава). Бугарштица о смрти Милоша Драгиловића жанровски представља баладу. Милица одлази на бојно поље (представља старију варијанту Косовке девојке). Овде се уместо Павла појављује Милош Драгиловић. Он не говори шта је било на Косову. Његове мисли усмерене су на будућност. Ту су предсмртни завети. Оно шпто је занимљиво јесте молитва која се обистињује. Ова песма представља једну од најскладнијих балада наше усмене поезије. Милица овде клевета јунака. Имамо мотив непрепознавања. У овој песми Милица има само једну ћерку што представља битно одступање. Развој косовске легенде; прожимање песама о I и II Косовском боју – да би Косово постало тип бојног поља у усменој поезији српског народа највише су допринела 2 историјска догађаја, 2 боја која су се одиграла у 14. 15.в. (I Косовски бој 1389. и II 1448). I Косовски бој је трајао само једно пре подне (28/15 јуна по старом календару). Водио се између српске и турске

94

војске коју су предводили кнез Лазар и султан Мурат I. Завршен је неодлучно, нерешено. По својим последицама то јесте пораз за нас. II Косовски бој се водио између хришћанске коалиције који је предводио угарски великаш Јањош Хуњади чији је син Матијаш постао угарски краљ. Јањош је познат у нашој традицији као Сибињанин Јанко по граду у Ердељу (Сибињ). Рођен је око 1387, а умро је 1456 у Земуну од куге. Влашког је порекла. Учествовао је 1444. у бици код Варне у Бугарској, када је погинуо и пољски и угарски краљ Владислав. Сибињанин Јанко је остао познат у традицији, прославио се својом одбраном Београда. Његов велики историјски и традиционални непријатељ је био Ђурађ Бранковић. 1459. је српска деспотовина престала да постоји. Сибињанин Јанко је сакупио коалицију, а тој коалицији је Ђурађ Бранковић одбио да се придружи. Мурат II . Бој је трајао 3 дана и завршио се катастрофално по хришћанску коалицију (од тада постоји изрека "Прошао као Јанко на Косову"). У усменој поезији на Косову се одвијају и сви одсудни бојеви, али Косово постаје и сабориште хришћанске господе (као у песми Свети Саво из Вукове збирке у којој се одређују заслуге светородних предака. Основно питање је: "Куд се ђеде цар Немање благо"). На Косову се одређује на коме остаје царство (Урош и Мрњавчевићи) и сл. Косово се често у усменој поезији назива и немирном (размјерном) покрајином. Косово постаје тип бојног поља (јунак иде ка Косову или од њега). Сама епска легенда о Косовском боју састављена је из више слојева, поседује слојевиту структуру. Први слој који наслућујемо из фрагментарних вести је историјски слој о току, исходу и последицама боја. Други слој јесте црквено-религиозни у чијем средишту је култ кнеза Лазара. Трећи слој сачињава епска поезија и предања о Косовском боју. Ова 3 слоја се прожимају.

95

Из саме године боја најважнији и најстарији податак је оно што је запис ђакона Игњатија, који се у време боја задесио на турској територији на путу за Цариград. 12 дана након боја (27. јуна) ђакон Игњатије је оставио кратак запис о немирима који су завладали у турској царевини након боја на Косову. "Мурат је био отишао у рат против Лазара српског витеза а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици". Млетачко веће одлучује да упути свог посланика у Цариград али и на двор у Једрене новом султану. Млетачки посланик је добио 2 писма исте садржине (једно адресирано на Бајазита, друго на Јакуба, што значи да Млеци нису знали ко је од њих двојице погинуо). Ми знамо да је Јакуб убијен на Косову, али то Млечани нису знали. Чули су вести о боју између Мурата и кнеза Лазара "о ком су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може". Они кажу да су чули за смрт султана Мурата и изјављују саучешће новом султану. Краљ Босне, Твртко I Котроманић који је иначе био савезник кнеза Лазара у овом рату, послао је чету (војвода Влатко Вуковић – историјски прототип). Краљ Твртко је хтео да буде краљ Срба и Босне. Са таквом амбицијом је и помагао кнеза Лазара. Твртко је много ратовао са Турцима. Био је крунисан у Милешеви. 1. августа Твртко шаље писмо Трогирској општини. Каже да је он "послао султана с овог света с многим њиховим војницима". Писмо сличне садржине послао је и Фирентинској општини. Из одговора Фирентинске општине 20. октобра 1389. шаљу честитке краљу Твртку због победе над Турцима на Косову. Фирентинска општина приказује Муратову погибију – подвиг 12 заверених јунака који долазе до султановог шатора, а од њих 12 "гурнувши мач у султаново грло и скут јуначки умори султана". Највећи простор Турци посвећују томе како је, када и од кога погинуо султан Мурат. Дуго се говорило

96

да су се у Паризу звона огласила у част хришћанске победе на Богородичној цркви. Улицама Париза ишла је процесија. Један од најважнијих извора из 15.в. Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, написано 1433-9. – у првом плану је судбина кнеза Лазара, помиње се Милошев подвиг, али не и његово име. У каснијем препису из 16.в. на маргинама пише "Милош". То је неко "веома благородан кога облагаше завидљивци своме господину". Константин Филозоф каже да би овај облагани јунак доказао верност своме господину, врши подвиг, одлази у табор султана Мурата и убија га. Ту је мотив оклеветаног јунака. Овде се спомиње турска победа, а хришћански подвиг (божја воља) "не беше време за избављење". Бог је тако допустио. Даље, Филозоф говори о Лазаревој смрти, глава му је посечена, а његови мили другови моле да прво они буду убијени, да не виде Лазареву смрт. Константин Филозоф је живео на двору сина кнеза Лазара. Писао је у складу са жанром житијине књижевности. У Житију срећемо најважније мотиве Косовске легенде. О завади два Лазарева зета први пут говори немачки пушкар, Јерг. У свом делу је оставио трактат о Турцима, први пут о завади Лазаревих зетова. Први пут у домаћим изворима име Муратовог убице помиње Константин Михаиловић из Островице у делу Турска хроника или Јаничареве успомене, крајем 15.в. Говори о јунаку "Милош кобила, витез кнеза Лазара". За I Косовски бој он каже да је трајао 3 дана, како је кнез Лазар ухваћен близу цркве Самодреже. Отворено се говори о издајству. Сами неверници су добили смрт. Константин Михаиловић каже да је постојала господа која се јуначки борила "а други кроз прсте гледајући битци су се дивили"."Због те невере и неслоге тих људи битка је изгубљена". Мотив витешке смрти, Крајмир топлички војвода, који је пре него што је био посечен,

97

ставио своје скуте испод Лазареве главе, а потом је био посечен. Помиње се и мотив да глава није врбовина да поново израсте када се узалуд изгуби. Исти тај мотив у Боју на Чокешини о I српском устанку, Филипа Вишњића, само су актери други. Јован Дука у делу Грчка хроника доноси нове вести (преводилац је Далматинац који је војску кнеза Лазара звао нашом војском) – у центру пажње је судбина Милоша Обилића. У делу Мавра Орбина Краљевство Словена косовска легенда је заокружена. Ту су присутни сви мотиви. Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску, Румелију Б. Курипечића (тумач латинскога језика у једном аустријском посланству) је прошао кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију. Он помиње Милоша Кобиловића који је био стари српски витез (једини извор који Милоша представља као старца) који је неправедно оклеветан да шурује с непријатељем, због чега одлази и врши подвиг. О Милошу се много пева и међу Хрватима. Убица турског султана је "стари заслужан витез", по Филозофу "неко веома благородан", по Уруџу "један од моћних неверничких бегова". Турске вести велику пажњу поклањају султановом убици. Његово име међу првима помиње Ашик-паша Заде, а то је Билиш Кјубила (онај који уме задати ударац) – име јунака који је убио султана. Први пут име издајника се помиње у делу Ј. Дуке. То је Драгослав Пробишчић, а име Вука Бранковића као издајника први пут у Краљевству Словена Мавра Орбина. У свим каснијим изворима Милош се појављује као подвижник, а Вук Бранковић као издајник. У 18.в. јавља се нови круг са причама о боју на Косову Троношки родослов и др. У Моравској Србији кнеза Лазара у центру пажње је светитељски култ кнеза Лазара. Култ кнеза Лазара је настао спонтано, већ приликом преношења његових моштију 1390/1 у Раваницу из Приштине. 10 косовских списа о кнезу Лазару и Косовском боју од 1390-1420.

98

нису настали случајно. Они представљају израз државне политике настали у сарадњи Лазаревића и српске цркве. Кнез Лазар је посредовао између српске цркве и Цариградске патријаршије у измирењу. Монахиња Јефимија написала је похвалу кнезу Лазару. Слово о кнезу Лазару написао је патријарх Данило III крајем 14.в. Дело је занимљиво због историјских података о имену оца кнеза Лазара (Прибац Хребељановић), о Лазаревом одрастању на двору цара Душана. Овде је најважнији говор кнеза Лазара пред бој и одговор војника. Кнежев говор и одговор војника дати су у епској стилизацији. Осим епизодних јунака попут Срђе Злопоглеђе или преживелих рањеника – гласника (слуга Милутин, Орловић Павле, Владета војвода) косовским ратницима је у Вуковој збирци придружена и велика епска породица Југовића. Средишњи круг песама о Косовском боју – историјски подвиг који је учинио Милош Обилић мотивисан је феудалчним идеалом. Овај идеал верности вазала према господару оплемењен је идејом жртвовања за слободу свог народа. На косовској вечери претходи драмски заплет. Кнежева вечера је пројекција будућих догађаја. Кнез Лазар ће, наздрављајући, представити кључне карактерне ликове: Југовиће, Вука Бранковића, Милоша и његове побратиме. Лазарево опредељење за царство небеско је основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој смрт на бојном пољу представља једини пут да се ратнику осигура вечни боравак са оне стране живота, а вечни спомен и слава на свету овоземаљском. Лазарево опредељење јесте опредељење за морални опстанак нације и трајања у епском свету непролазности. И сама Лазарева клетва део је његовог идејног, али и делатног опредељења за царство небеско, за херојски подвиг на бојном пољу. У песми о Мусићу Стевану, страх од

99

клетве претвара се у личну трагедију. Песму о цару Лазару и царици Милици већина истраживача сматра малим епом о косовском боју. И она заиста временски обухвата вече непосредно пред бој (разговор Миличин са Лазаром), полазак војске сутрадан (Милица покушава да задржи једног од браће) и извештаје са боја (његову ретроспективу). Тешан Подруговић користи уводну формулу разговора удвоје, вечерњи дијалог који увек у поезију уноси елементе исповести, да би пустио Милицу да искаже своје стрепње мужу, да га замоли да јој остави бар једног од браће. Милица жели да на двору остане неко ко ће моћи да преноси поруке од куће до самог бојног поља, и обратно. Певач се држи становишта устаљеног у народу да је највећа несрећа немати у кога се заклети (историјска балада о Предрагу и Ненаду, где је цела радња заснована на трагању за братом од заклетве). Молба да се остави брат од заклетве не одбија се и цар је без поговора прихвата. И управо због тога, Лазар оставља Милици могућност избора, а она се опредељује за најмлађег брата, Бошка Југовића (у народној поезији често се описује вазаност сестре за најмлађег брата). У даљем току радње, понашање Југовића добија посебну вредност. Он се опредељује за јуначки морални принцип оданости отаџбини, опредељењу за националне идеале, у име борбе за крст часни и слободу златну. И зато ни један брат не жели да остане, не може да остане, упркос томе што у свести и срцу зна да одбијање сестрине молбе значи огрешење о обичајни закон, али управо зато витешко, херојско опредељење добија драмски набој. Милица узалуд склапа једном по једном брату руке око врата заустављајући их пред градским вратима, понављајући сваком од њих да их је кнез благословио да остану крај ње, да их је у ствари ослободио клетве. Као посредни извештај о боју – злокобни гавранови

100

(доноде вест да су оба цара погинула, истиче Милошев подвиг (слуга Милутин) и проклиње Вука. Говорећи о Милошу, Милутин његов подвиг исказује са дивљењем. Насупрот томе, клетва упућена Вуку са сталним епитетом "проклет" сва је у изрицању пресуде и далекосежном проклетству које ће стићи његов род и у будућности: "Проклето му племе и кољено". Извештај који ће Милици дати Владета војвода биће концептован, такође, на супротстављању Милоша и Вука. Тренуцима непосредно после завршетка битке, тренуцима сазнања о збивању, суочавању са погибијом, њеног одјека у личним осећањима оних који у боју нису непосредно учествовали посвећене су 2 песме: Смрт мајке Југовића и Косовка девојка. У песми Смрт мајке Југовића имамо молбу мајке Богу да јој дарује очи соколове и бела крила лабудова... да одлети и да види... Лирска уводна формула, уобичајена у свадбеним песмама, обично дочарава чежњу, узнемиреност у очекивању непознате будућности, потребу да јој се пође у сусрет, и управо тим својствима одговара душевном стању мајке Југовића. Слика коју види Југовића мајка означава потпуно укидање наде. На пољу Косову леже погинули стари Југ Богдан и 9 Југовића, над њима и око њих њихови ратнички симболи, њихова обележја, 9 копља, 9 соколова, 9 коња, 9 лавова. Композиционо пема има 4 дела, 4 сцене. 1.,после уводних стихова, представља одлазак мајке на Косово; 2. њен повратак у двор и сусрет са снахама; 3. њено ноћно бдење. У 4. сцени, која се одиграва сутрадан, гавранови доносе Дамјанову руку. Завршава се њеном смрћу. Звуковни ефекти заједничког, гласног исказивања бола још више истичу мајчину занемелост, њену окамењеност. У 3. сцени опет преовлађује потпуна тишина да би се у поноћ, у пуном контрасту, разлегао врисак Дамјановог зеленка , а мајка Југовића одмах упитака Дамјанову љубу за узроке тог

101

вриска. Тихи спонтани дијалог који се води између снахе и свекрве, уводи њихове ликове на сцену што је жанровски типично за баладу, открива да су обе жене бделе у бесаној ноћи, једна крај друге ћутале и тако се открива њихово психичко стање. У последњој сцени, у новом контрасту, у светлости јутра појављују се црни гавранови крвавих крила и бацају мајци, која је преседела ноћ, у крило јунакову десницу. И опет у дијалогу са снахом мајка открива да је то Дамјанова рука. Млада жена познаје јунакову руку по бурми. Светомир Ристић је приметио да "мајку убија контраст 2 душевна покрета: радости везане за нежну детињу руку и бола везаног за мртву одраслу руку". Патња прелази све границе људске издржљивости, дуго потискивани, нагомилани бол као експлозија разноси цело мајчино биће. Косовка девојка је на први поглед историјска балада. Наратор даје време њеног поласка, прати је, описује њен изглед. Већ првим формулним стиховима открива емоционално стање младе девојке. Инсистирсње на раном недељном јутру, буди мисао о важности догађаја који ће се одиграти, даје значај чину за који се девојка припрема, опис свечане ношње (бијели рукави) и ствари које носи (хлеб, вода и вино) асоцираће на јутрење и причест. Растући немир у њој, емотивно ишчекивање да окретањем јунака на лице, угледа онога кога тражи – нађе познатог, свог. Јер ту, на лицу места, биће одређена и њена судбина. Реална ситуација је присутна, ту у свежој крви тек завршене битке. Ритуални покрети којима Косовка девојка причешћује самртнике – асоцирају на опредељење за "царство небеско". Сусрет са кнежевим младим барјактаром, Орловићем Павлом, колико је слика ратничка, епска у нарацији, толико је и баладична, лична, емотивна у дијалогу. "Три војводе бојне", које су девојци: кум, девер и вереник, појављују се на плану витештва и части. Начин Павловог обраћања

102

девојци открива пажљивог, саосећајног сабеседника, који се боји да својим одговором не повреди њену осећајност (сестро драга, видиш душо), открива његову жељу да је поштеди даљег, узалудног лутања по крвавом разбојишту. Закључна јадиковка Косовке девојке над сопственом судбином: "Да се, јадна, за зелен бор ватим,/И он би се зелен осушио". Соња Петровић – битка која се одиграла 15/28. јуна 1389. између Срба и Турака на Косову пољу недалеко од Приштине, средишња је тема српске усмене епике. С потпадањем српских феудалних господара под власт Османске царевине, које је окончано падом Српске деспотовине 1459, значај Косовске битке је растао. Она је убележена као почетак краја српске средњовековне државе. У вековима који су уследили, пораз на Косову пољу је остао метафора за "никад оплакано паденије српско" и изгубљени "крст часни и слободу златну". Учврстило се мишљење да усмено певање и приповедање је почело да се развија непосредно после саме битке. Најстарији записи почињу тек с половине 18.в., тако да је то доба проглашено за време настанка традиције о Косовском боју у целини. Бетондићева и Перашка бугарштица су својеврсне лазарице. Вероватно крајем 17. и поч. 18.в. настало је Житије кнеза Лазара, Милоша Обилића и Вука Бранковића и остале господе која су била на пољу Косову, познатије као Прича о боју косовском. Костур косовске легенде дали су Константин Филозоф, Константин Михаиловић из Островице и Бенедикт Курипечић. У најстаријем, витешком слоју косовске легенде назире се заплет о оклеветаном јунаку који је извршио подвиг да би доказао верност господару (Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа). У средњем веку верност је била једна од највише цењених хришћанских врлина. Одани вазал, прослављени јунак витешког епа, сукобљавао се с

103

издајницима и доказивао своју оданост. У оклеветаном јунаку оличене су одређене идеје и особине (верност, часност), као што су њима супротне изражене у издајнику (неверност, непоштење, кукавичлук). У неким песмама успоставља се паралела између кнежеве и тајне вечере, и Вукове и Јудине издаје. У песмама о Косовском боју, мотиви су представљени у хронолошком, узрочнопоследичном следу. Интернационална тема предсказања омогућава да се најави трагичан исход битке. Везујући се за женске ликове и њихову осећајност, она зајми многе елементе карактеристичне за баладе. Предсказање се јавља у различитим видовима. Мотив "последњег времена" у вези је с најстаријим слојевима косовске легенде. Пресудни догађаји, какав је пад српског царства, најављују се у разним небеским појавама (сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и славни дан Господњи). У народним песмама о женидби кнеза Лазара и зидању Раванице, истиче се долазак Турака, који се поистовећује са смаком света. Чест мотив у усменој књижевности, снови представљају оквир песме или њен засебни део. Одликују се метафорично-симболичним језиком и помало мистичном атмосфером. Снови који наговештавају пад (било ког) царства могу да се издвоје као посебна скупина. Сневач је најчешће жена (мати, љуба или сестра владара или ратника), чиме песма добија лирска својства. Снове тумаче јунаци, или свештеник, ђаче самоуче и сл. У косовским песмама, као и у др. песмама о паду царства, снови предсказују смрт владара, погибију војске и смрт самог сневача. Противнича сила у усменим песмама приказана је формулативно, устаљеним обрасцима и сликама. Познати опис турске силе у Вуковој збирци: "Коњ до коња, јунак до јунака/Бојна копља као чарна гора,/Све

104

барјаци као облаци,/А чадори као и сњегови;/Да из неба плаха киша падне,/Ниђе не би на земљицу пала,/Већ на добре коње и јунаке" је заправо опште место које може да означи било које непребројиво мноштво (сватове рецимо) и не мора се везати за опис битке, као нпр. у песмама Старца Милије Женидба Максима Црнојевића и Бановић Страхиња. У првој сликају се непрегледиви Иванови сватови (који неће моћи да прикрију Иванове красте, него ће се претворити у грозну, братоубилачку силу). У другој, слика турске војске јавиће се у служби локализовања радње и психолошке карактеризације јунака. Скренута је пажња да турска војска у песми личи на ону из Милијиног доба, а да је самовољни Влах Алија, отмичар Банове љубе, заправо одметник од "цара честитога". Мотив изазова, односно позива у битку приказан је писмом. Писмо је устаљен елемент сижејно-мотивске схеме јуначког мегдана. Пре него што се сукобе, епски јунаци један другог изазивају, вређају (борба речима), постављају услове, обично срамне или немогуће. Позиви у бој незнатно се разликују од позива на мегдан, а није редак случај да се битка прикаже као борба истакнутих представника зараћених страна. Муратово писмо било је погодно за почетак већих целина и лазарице. Запажено је да се изазов помиње и у старијим изворима о боју. Лазарево опредељење за небеско царство је идејно језгро косовске традиције. У усменим песмама, веза између Бога и кнеза Лазара успостављена је једноставном поетском техником: "небеско писмо" у суштини је варијанта "ситне књиге", а оквирни образац је словенска антитеза. Ластавица, коју носи соко, у традицији се најчешће поисовећује с кукавицом и симболизује жену која тугује за умрлим или погинулим. Словенска антитеза на почетку песме у непосредној вези с даљим развијањем радње представља неку врсту увода

105

или пролога. Приповедач посредством словенске антитезе премешта се у позицију унутар конкретне епске радње, чиме се укида раздаљина између посматрача и предмета посматрања. Лазар је у средњовековној традицији представљен као идеални владар. Истиче се његово материјално порекло ("он је рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља") и указује се на врлине које су га препоручиле за службу на Душановом двору. Слично се каже и за Милицу, "сродницу цареву, кћи некога велможе". И она је "рода светла и славна и чувена корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба". У усменој традицији, Лазар је слуга "силног цара Стјепана". Довођење у везу верног слуге Лазе и призренског цара је устаљени поступак традиције за укорењивање јунака у простор и време, тј. за обликовање поетске биографије. Стварање родбинско-побратимских веза обезбеђује јунаку прошлост и одређује будућност. Југовићи без зазора потежу мачеве да погубе цара, краљ Вукашин јуриша на сина Марка, цареви се отимају о царство, све то слути на "последње време", пропаст царства српског, што се поистовећује са смаком света. Заснована на прастарим веровањима у магијску моћ речи, клетва у епици подстиче радњу и психолошки карактерише јунаке, а њихове поступке сагледава из судбинске перспективе. Према Нади МилошевићЂорђевић, у косовским усменим песмама клетва је део кнежевог опредељења за царство небеско, за херојски подвиг на бојном пољу. Постоје претпоставке да је мотив клетве унет у косовске песме тек у доба I српског устанка. Завада жена око порекла и статуса Милоша и Вука има одлучујућу улогу у мотивацији заплета косовске легенде. С једне стране, овај мотив је супротстављен мотиву оклеветаног јунака и с њим се допуњује. С друге

106

стране, њиме се успоставља равнотежа, или боље, противтежа: борби с Турцима, са непријатељем који угрожава српске земље споља, супротстављена је борба изнутра, у оквиру породице. Спољни сукоб решава се на разбојишту, а унутрашњи на мегдану који воде Милош и Вук. У изворима о Косовском боју, мотив оклеветаног јунака обликован је у 15.в. у Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа. Оклеветани јунак, који је био племенитог порекла, и његов величанствени подвиг, језгро су најстаријег слоја косовске легенде. У завидљивцима који су га оцрнили, наслућују се издајници. Молба Лазаревих другова да буду посечени пре њега познат је витешки мотив. М. Орбин је типски лик издајника везао за име Вука Бранковића. У процесу обликовања традиције одлучујућу улогу одиграо је не толико сам Вук, колико његов син Ђурађ. У нашој најстаријој забележеној песми, војвода Јанко братими орла да умоли смедеревску господу да посредују код славног деспота Ђурђа да га пусти из тамнице. Славни деспот је недодирљив за једног сужња, макар он био истакнути војсковођа и племић, отац потоњег угарског краља Матијаша. 100-тинак година потом, Ђурађ постаје неверни деспот. Католичка пропаганда прогласила је деспота Ђурђа као унутрашњег непријатеља хришћана сваливши на њега кривицу за пораз на Косову 1448. Љуба му је Јерина, синови Гргур и Стефан, кћер Мара, унук Змај Огњени Вук, отац Вук. Типски сиже о завађеним зетовима, интернационални мотив о завади жена због порекла или статуса њихових мужева, јавља се почетком 13.в. у Песми о Нибелунзима. Издајник је побегао с попришта јер је хтео да преузме државу свога таста. Јеринина поетска биографија је врло слојевита и сложена. Поред везе са Ђурђем, има много др. разлога

107

који су утицали да ова византијска племкиња постане изразито негативан лик у нашој традицији. Мотив причешћивања војске – причешћивањем се остварује мистична заједница верника и Христа и актуализује се Христова жртва. Војска се пре битке причешћује, 3 дана пре причести пости се, на војнички начин, узима се само сува храна и то после заласка сунца. У српским средњовековним списима о кнезу Лазару, овај догађај приказан је као свечан чин. Причешћивање јунаке уочи боја првенствено је у сукоб дужности и љубави кроз веридбу Милана Топлице и Косовке девојке. Одлука 3 српска витеза да жртвују своје животе ("Ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза")поприма трагичну димензију кад се изопшти из херојског оквира и доведе у везу с индивидуалном судбином косовске заручнице која на разбоју причешћује рањенике вином и хлебом. Мотив веридбе јунака може се тумачити и као варијација мотива о оклеветаном јунаку који доказује верност господару. Као што се витез чашћу и именом заклиње сизирену на верну службу, тако заручник, кум и девер обећавају девојци "добру срећу" ако се живи врате из битке. Док се оклеветани јунак заветује да ће убити султана, заручник се заветује драгој да ће је узети за верну љубовцу. Одвраћање од боја лиризује витештво, омогућавајући јунацима да дужност, част, слободу, љубав према отаџбини и одбрану вере претпоставе својим љубама, сестрама, драганама. Новелистички мотив ухођења војске најчешће се јавља као саставни део сложенијих композиционих облика. У средишту пажње је извештај, опис турске силе, који је подан каталогу српских јунака и евентуалном опису српске војске. Њиме се посредно приказује атмосфера у противничком табору и

108

карактеришу односи снага: што је противничка војска несагледивија, борба ће бити жешћа, па из те перспективе такође може да се правда српски пораз. Док се у Лазаревом табору нестрпљиво ишчекују гласови од Милана (што може да искористи Вук да посеје сумњу у Милоша). Мотиви ухођења у српским споменицима нису старији од половине 18.в.. Eпизода ухођења

ЈУГОВИЋИ По песмама, из њихове куће потиче кнегиња Милица, суђеница кнеза Лазара, потомак најстаријег Немањиног сина, Вукана. Од свих Југовића једино је лик кнегиње Милице доследно позитивно окарактерисан. Миличина сестринска љубав је изражена и у старијим и у Вуковим записима, а каталог ратника о којима се забринуто распитује у основи чини њену породицу (муж, отац, браћа, зетови). Југ и његови синови представљени су у негативном светлу. Југовићи дижу мачеве на свога цара, незадовољни избором зета, отимају благо од неимара постављајући, мимо кнежеве воље, тешке услове кулучења, притворно ласкају Страхињи, али одбијају да му помогну у невољи. Ипак, прихватање косовског завета и смрт у којој "брат брата издати не хтеде" потиснули су тамне стране лика Југовића и као особене симболе издвојили Бошка, Дамјана и њихову мајку. ЈАКШИЋИ Браћа Јакшићи столују у Београду. Епске песме о Јакшићима не почивају на историјским појединостима, већ на интернационалним мотивима. Посебно је богат

109

онај епски ток у чијем су средишту породични односи (завада, деоба, братоубиство, кушање љуба), док је мање варијаната концентрисано око великих епских тема као што су борба против Арапина или женидба. КНЕЗ ЛАЗАР Идеални тип владара је кнез Лазар. То је тип светог владара-мученика. У делокругу кнеза Лазара налазе се косовски мотиви као што су: косовско опредељење (избор небеског царства), причешће, кнежева вечера, жртва, смрт, духовни подвиг. Централни сегмент епске биографије кнеза Лазара, Косовски бој, у многоме одудара од народне представе о охолом, себељубивом ктитору из варијаната о зидању Раванице. У песмама Вукових певача, као централна фигура око које се групишу сви мотиви и на коју су упућени сви актери јесте лик "честитога кнеза".

ЦАР ДУШАН За разлику од кнеза Лазара, цар Стефан Душан у српској епској поезији представља тип антивладара. Интернационални сижејни модели инцеста (Душан хоће сестру да узме, Удаја сестре Душанове), оклеветаног јунака (Наход Момир), женидбе с препрекама (Женидба Душанова), кршења обичајних норми о крсном имену (Како се крсно име служи) и смрти у постељи (Смрт Душанова) упућују на негирање ових витешко-феудалних врлина које у епици треба да одликују озбиљног средњовековног владара. Уместо хладног расуђивања код Душана стоји грешна инцестуозна страст према сестри. Уместо достојанствене и смирене храбрости, кукавичлук у опхођењу са Милошем Војиновићем. Јавља се као

110

ментор и посредник у важним државним пословима увођења недостојног "слуге" Лазара у светородну династију Немањића преко његове женидбе кнегињом Милицом, и као име идеалног владара у контрасту са грабежљивим великашима који се "отимљу" о царство након његове смрти (Женидба кнеза Лазара и Урош и Мрњавчевићи). Цара Душана не поштује ни Вукашин, ни Југовићи. Због клевете кума Тодора страдају Душанов посинак и ћерка. Кршећи божије и људске законе, Душан хоће да се ожени рођеном сестром. "Нејаки" Урош на престо је ступио са највише 19 година. И у историји и у традицији упамћен је као владар "заиста красан и наочит, али млад смислом", недорастао звању и дужностима наследника круне. МРЊАВЧЕВИЋИ У карактеризацији краља Вукашина преовлађују интернационални мотиви. Реч је о познатим обрасцима о узурпирању царства, о убиству цара Уроша у лову, о узиђивању жртве како би се грађевина одржала (Зидање Скадра), о женидби човека вилом. Краљ Вукашин обавља улогу прељубника и хуље у сижејном моделу о неверној љуби војводе Момчила (Женидба краља Вукашина). Краљ Вукашин ће бити представљен као владар само у сижејним обрасцима у којима се појављује у ф-ји обликовања Маркове епске биографије. Пре свега у познатом сижејном моделу о јунаку који препознаје и наслеђује очеву сабљу (Марко познаје очину сабљу). Вукашин заузима посебно место међу преступницима. У Смрти Душановој непоштовањем последње жеље смртника истовремено гази царев аманет и злоупотребљава поверење кума. Вукашин клевеће сина

111

Марка, диже на њега мач и проклиње га, убија свог кума и цара Уроша. Краљ Вукашин издвојен је међу свим ликовима упечатљивим епитетом "жура". У песмама и предањима он је цареубица, да би и сам постао плен лакомног слуге, који Вукашина убија у гори. Вукашин подстиче неверство Момчилове љубе, убија војводу на превару, а затим преузима улогу типског кажњавања прељубнице, иако му је управо она омогућила нечасну победу и предала кључеве града.

ЦАРИЦА МИЛИЦА Поред владара разликује се и категорија владике. Жена која уводи кнеза Лазара у светородну династију Немањића, кнегиња Милица, тип је идеалне жене Владарке. Царском пореклу иде у прилог и њен опис (шета по царском дивану, на њој је девет ћемера, испод грла девет ђердана, на глави девет перишана, поврх тога круна позлаћена, а у њој три камена драга).

МАРКО КРАЉЕВИЋ Типски лик владара по правилу је сижејно пасиван. Онога часа када владар почне да лично дели мегдане и оружјем решава епске конфликте он престаје бити владар. Владар је по дефиницији достојанствена фигура, окружена великашима високог ранга, дворјанима, слугама и слушкињама. Марко Краљевић у песмама се никад не појављује као владар, него увек као витез. Према своме изгледу, епским атрибутима, сижејним ф-јама и природи Марко је тип хероја, са

112

митским атрибутима какве су поседовали антички хероји. Марко Краљевић је жив епски лик, подложан калемљењу најразноврснијих интернационалних мотива. Као и сваки херој, и Марко има своје епско средиште. Престони град Марка Краљевића је Прилеп. У своје авантуре креће из Прилепа. Након извршеног подвига у њега се враћа. У своме граду, Марко пије вино, вечера са мајком, прославља своје крсно име (светога Ђорђа). У епској поезији, међутим, Прилеп не подлеже детаљнијој карактеризацији. Украшен је сталним епитетом "бијели". Марко је Вукашинов син, али посматрано у континуитету, певање о овом јунаку интензивније приказује однос између сина и мајке Јевросиме. Марко је био турски вазал. Песме о Марковом мегдану са Мусом биће покретач новог двобоја између Марка и Мусиног брата Ђеме. У песми Марко Краљевић и Љутица Богдан Тешан Подруговић гради лик анти-хероја. Мегдан двојице јунак представља елегентну пародију епског мегдана. Актери овог необичног анти-мегдана стављају на лице живописне гротескне маске љутитости и срдње, иза којих скривају зебњу и страх. Марко као да ставља гротескну маску, покушавајући да опонаша обележје које је својствено његовом противнику. Уместо двобоја речима, јунаци ћуте, уместо бојних замаха, сцена укочених супарника осветљава њихову престрашеност. Уместо пораза и смрти једнога од јунака стоји привид смрти, а тријумфални одлазак другога надомештен је илузијом победе, те се Марково напуштање бојног поља може поистоветити са победом једнако колико и са бекством. У српској усменој епици ф-ју противника по правилу обављају странци, Турци или Арапи. Али, док се Турци, у зависности од сижејног модела и начина карактеризације могу наћи у улози јунаковог помоћника, за Арапе је резервисана искључиво ф-ја противника.

113

Најчешће је реч о варирању интернационалног сижеа о борби против натприродног отимача девојака. Чајкановић истиче да лик Арапина у народној песми има све карактеристичне демонолошке атрибуте (црн, троглав, велики љубавник). Ликови непријатеља махом су приказани као усамљени ратници (Арапин, Влах-Алија, Порча од Авале), мада се у позадини епских сукоба приказује и њихова везаност за сроднике (Ђемо Брђанин или бег Љубовић изазивају сукоб светећи браћу; Мустајбег организује типску потеру за отетом сестром; Вуча џенерал прихвата борбу тек онда када му Марко зароби сина Велимира). О лажним маскама можемо говорити у песми Сестра Леке капетана – маска коју користи Марко Краљевић. Међутим, Марку не помаже лажно опремање. Нагрђивањем охоле девојке у завршници песме он се ипак враћа својој епској суштини. Божији анђео заклања Марка пред Вукашиновом сабљом. Некада и сами победници застану да одају славу побеђеном (као Марко пред Мусом). Однос између Марка и захвалних птица је интернационални мотив. Марко окрвављену птицу скорелих крила ставља на "јелову грану", а управо је за симболику јеле као сеновитог дрвета везано изузетно "религијско поштовање". У улози Марковог помоћника јавља се Арапка девојка. У бугарштици грешност Марковог чина увиђа његова мајка. Марко је у земљи Арапској, бори се против 12 Арапа, од којих шесторицу савлада, а шесторица њега свезују (6+6). Марко је у тамници из које се избавља ноћу. Тајно Марково оружје, којим ће савладати епског противника са митским својствима, вила – помоћница означава као "гује из потаје". Опис Маркове појаве је хиперболисан. Оно што је преувеличано, прелазећи границе реалности, приближава се страшном. Појава

114

Марка Краљевића (приказана из перспективе страха његових противника) изграђена је у потпуности према епским законитостима. Марко постаје страшан за своје непријатеље. Марково укидање свадбарине постављено је између две контрастне слике. Марку својствен гнев распламсава се када сазна за тешки Арапинов намет. Марко вређа Арапина и делом и речима, да би својим буздованом лако окончао сукоб. Популарност Марка Краљевића учврстила се још у старим записима краља Вукашина међу јунаке који се жене вилама и имају изузетан пород. Али, и у односу према сину Марку, Вукашин испољава своју негативну природу. Порекло снаге (води од мајке виле; од ујака војводе Момчила). Порекло атрибута (коњ Шарац, оружје – сабља, буздован, копље, стреле, ножеви) и њихова улога у мегданима. Односи у породици (према оцу, мајци, брату, сестри, сестрићу, љуби). Однос према др. јунацима (побратимство, кумство), однос према цару Урошу, султану, поданицима, непријатељима. Смрт. Тешан Подруговић наглашава карикатуралност страха који обухвата све Маркове противнике и немогућност турског цара да сачува част своје породице, сопствени образ и царевину без Марковог буздована. Марково вазалство проистекло је из клетве коју Вукашин баца на сина. Лека капетан издваја Маркову непобедивост на мегдану, а призренска лепотица с презиром осуђује Марков статус: "Јер је Марко турска придворица,/Са Турцима бије и сијече". Маркови побратими су Милош Обилић и Реља Крилатица. Господар Костура представљен је као чудесан јунак, каменит до паса, чију рањивост открива вила.. марков сукоб са Мином од Костура има варијанту и у Вуковој

115

збирци, неизмењеног композиционог склопа у односу на старије записе. Преоблачење омогућава јунаку да неометано стигне у двор непријатеља и провери поступке своје отете љубе.

ВУК БРАНКОВИЋ Име Вука Бранковића је у српској епској поезији постало синоним за националног издајника. Данас знамо да није било разлога да Вук изда свог таста на Косову. Бој се одиграо на његовој територији. На стварање легенде о Вуковој издаји могло је да утиче и мешање косовских Бранковића са породицом босанских бегова Бранковића. Мисли се да су они без борбе пропустили Турке у Босну 1463., одн. сећање на крвави сукоб Лазаревих наследника и Вукових синова након битке код Ангоре 1402. Јурај Бараковић у Вили словинки посвећује добар део свога описа Пакла – укупно 925 стихова – страшним, а праведним мукама на које је стављен деспот Ђурађ Бранковић. Отуда је негативна карактеризација сина могла да утиче на формирање легенде о издајству оца у усменој поезији. Син је тако у епици створио оца по својој мери. Отац је потом на сина пренео епски архетип о митској издаји куће Бранковића. Чин издајства и клеветништва стопљен са ликом Вука Бранковића сузио је целу његову епску биографију. Проклетство бачено на лозу издајника обележило је потоње Бранковиће, било епитетима уз име (невјерни Ђурђе, проклета Јерина), било директним истицањем да потичу од "кољена невјернога". Познат исход сукоба српске и турске војске на Косову током времена сагледава се најпре као последица издајства.

116

Вука Бранковића одликује господственост, чија је мати и у бугарштици "Лијепа од града владика". Своје господство Бранковић носи достојанствено, до последње сцене окупљања за Лазаревом трпезом уочи боја. Од потомака Вука Бранковића за епске песме били су привлачни његов син и снаха, а међу унуцима и праунуцима издваја се само Змај Огњени Вук. Ђурђе Бранковић, "славни деспот" добија атрибут достојан свога оца "невјера". Мада у 10-ерачким песмама његов лик није негативан, остао је у сенци своје жене, запамћене као проклете. Крај њихове владавине и српске деспотовине поклопио се са нестанком српске државе. Само 3 год. након Ђурђеве смрти, падом Смедерева 1459. Србија постаје део Отоманског царства. ЈЕРИНА Византијска принцеза Ирина од господских Кантакузина постала је у српској усменој традицији тип негативне владарке. Народни певач је у њеном лику сјединио све најгоре људске особине, од вероломне прељубнице, преко охоле деспотице која ради о глави српским војводама, од мајке крвнице до националног издајника који предаје земљу и градове Турцима. Изузев бугарштица о Сибињанин Јанку и деспоту Ђурђу које је карактеришу као брижну и забринуту жену, у епским песмама Јерина је углавном окарактерисана као демонска, осветољубива, покварена, пакосна и неморална жена. Старина Новак због њеног зулума одлази у хајдуке. Протопопа се потурчио и постао паша Папас паша. У песми о женидби деспота Ђурђа, Јерина се јавља као помоћник и саветодавац свога вереника, јер сам сижејни модел захтева да испрошена девојка обавља улогу помоћника јунака. Јерина је најнегативнији лик у песмама у којима се представља као национални

117

издајник: даје ћерку за Отмановића, и са њоме земљу и градове. Атрибут "проклет" је на Јерину пренет са синтагме "тамница проклета". Због свих епских сагрешења несрећну византијску принцезу стиже заслужена казна, чији је извршилац Облак Радосав. Средство којим се кажњава Јерина ("трострука камџија") је оруђе које се користи приликом кажњавања прељубнице у народној епици (Љуба Новаковић Грује). Лик смедеревске деспотице није негативно окарактерисан у бугарштицама, где она покушава да заштити Ђурђа од срамоте и трагична је мајка која остаје без јединца. Таква Јерина далеко је од бездушне госпође која смера да са Турцима живог спали тек рођеног унука (ЕР). Негативна природа самовољне странкиње посебно долази до изражаја у песмама Вукових певача. Она располаже туђим животима и прети смрћу најрођенијим војводама и унуку Вуку. Удату љубу Тодора од Сталаћа венчава за свог брата, предаје земљу и српске градове Турцима, поставља тешке намете и зулуме при грађењу Смедерева. Једина песма у којој она не испољава своје негативне особине приказује је као дубровачку принцезу, која помаже просцу Ђурђу и сватовима да избегну замке тазбине. ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Деспот Ђурађ Бранковић, коме је народ добро запамтио зидање Смедерева и др. утврђених градова по Србији, деградиран је као владар, јер је допустио да се владарских дужности дочепа његова зла и грабежљива жена Јерина. У песми Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота буздоханом деспот Ђурађ ће бити обрукан пред Јерином и свом господом смедеревском. Јанко га је ухватио за његову седу браду, јер је она ознака Ђурђевог владарског достојанства, али и симбол његове

118

старачке мудрости. Деспот Ђурађ Бранковић је последњи епски јунак који може бити окарактерисан као владар Старе Србије. ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК Змај Огњени Вук је у епској поезији дат у својству верног витеза, а никако са владарским особинама српског деспота. Змај деспот Вук у епској поезији има ф-ју заточника. Он је вазал угарског краља Матије Корвина (ЕР). У ф-ји краљевог заточника он испод Сплита убија страшног "Злотопопу", под Бечом пак Николу Протопопића (Богишић). Реч је о сижејном моделу са тематско-мотивском окосницом а краљевом заточнику који савлада џиновског браниоца и запоседа опседнути град. Захваљујући својим змајевитим атрибутима, Вук убија похотног змаја љубавника и спасава царицу Милицу, затим ослобађа девојку крај воде и убија њеног отмичара. За њега се, као и за Милоша Обилића везују типолошки сродни витешко-феудални мотиви о захвалном витешком сахрањивању под ногама господара. Тешко окаљано епском издајом име Бранковића прославља само последњи изданак лозе, Змај Огњени Вук, по традицији сестрић Марка Краљевића (Вук Гргуревић). Но, и за њега се у једној бугарштици везује срамни чин, те се Вук Огњени именује као виновник хришћанског пораза у II косовском боју. Јозо Бетондић оставио је запис о сукобу Огњеног Вука са баном Павлом Стријемљанином. Иако Вук доказује да је недужан, остаје дубоко мотивисана сумња у његове поступке јер је "Вуче Огњени од кољена невјернога". Анахронизам издвојио га је као Миличиног спасиоца од змаја љубавника, а све позитивне особине наследио је од свог ујака. Гргур и Стефан су, приликом првог пада деспотовине под турску управу, били ослепљени 1441.,

119

док је њихова сестра Мара, као и њена тетка Оливера, морала бити дата у султанов харем 1435. Вазалска оданост посебно се у бугарштици везује за Змај Огњеног Вука. Он на самрти не мисли само на породицу коју оставља, већ и на краља. Опроштајним монологом завршава се епски живот Змај Огњеног Вука, чија је смрт у бугарштици представљена као последица прекршеног табуа. Због несмотрености и сумњи своје љубе, Вук губи заштиту виле и змаја, умирући од задобијених рана. Одан вазал и победник у мегданима које је часно водио са змајем од Јастрепца, Протопопић Николом, Злотом Протопопом, а посебно Порчом од Авале и Ђерзелез Алијом, Змај Огњени Вук има и достојне побратиме. Браћа Јакшићи му се налазе у невољи или га позивају у помоћ. Као и змија младожења у песми, Змај Огњени Вук умире због прекршеног табуа, изгубивши магијску заштиту. Након опеване метаморфозе следи смрт јунака, као последица неспоразума или непромишљености сродника (мајка, љуба, ујак). МИЛОШ ОБИЛИЋ Оличење витеза у тематском кругу песама о Косовском боју јесте лик Милоша Обилића. Оклеветани јунак који убија султана на пољу Косову. Милош је оличење феудалног, сталешког идеала вазалске верности. Милош заслужује благослов, а Вук вечиту клетву. Посебно се наглашава Милошев херојски чин и издајство Вука Бранковића. Контраст између епског Милоша и Марка – за Милоша је основно питање како ће што светлије погинути, а за Марка како ће преживети. Његова "жртва", није дело "мученика", већ поборника за овоземаљски идеал витешке части.

120

Лик најдоминантнији у бугарштицама јесте Милош, чије презиме варира Обиловић/Драгиловић. Имена Милошевих слугу у бугарштици (Ивана, Милана и Николе Косовчића) оубличени су Обилићеви побратими, који су добили и препознатљиве атрибуте. Међу косовским витезовима Иван Косанчић издваја се "по љепоти", а Милан Топлица "по висини". Један ће уходити турску војску, а други је вереник Косовке девојке. КАРАЂОРЂЕ Празнина која наступа нестанком Деспотовине у историјско-хронолошком и државно-политичком смислу попуњава се тек са ликом вожда Карађорђа у склопу песама о I српском устанку. Карађорђе је епска варијанта кнеза Лазара. У песми Лазар Мутап и Арапин једино је он властан да изабере заточника који ће на мегдану бранити и одбранити суверенитет државе и част њеног владара. У Почетку буне против дахија Карађорђе је означен као креатор свих устаничких предузећа. Једино је он уз Стојана Чупића достојан да у српској устаничкој епици буде атрибуиран као змај. ВИЛЕ, ДЕМОНИ, ЗМАЈЕВИ Спољашњи вид присуства фантастике у епским сукобима најдоминантнији је у песмама "старијих времена". Од митолошких представа изузетно је учестала улога виле. Виле вишеструко детерминишу судбине епских јунака, било да служе објашњавању њиховог порекла, учествују у мегданима као помоћници или испољавају своју демонску природу захтевајући људску жртву, изазивајући братоубиства и кажњавајући прекршене табуе. Међу демонима издваја се и змај. Иако

121

тема о змају љубавнику није толико честа као сижејни склоп о вили љубовци, змајевито порекло епских јунака откривају њихови атрибути (Крилатица), имена (Змај Огњени) и презимена (Дракиловић, Дракуловић). И сами израстајући из митске снаге фантастичних родитеља, епски јунаци поседују понекад коња и оружје чудесних својстава, моћ преображавања (Секула).

ХИПЕРБОЛИЗАЦИЈА може да захвати све структурне сегменте епске песме, а најинтензивније се користи приликом описивања. Сењанин Иво води 12 000 катана. За разлику од оваквог окупљања сватова, које такође може подразумевати слутњу предстојећег крвопролића, хипербола у каталогу ратних припрема обавља посебну ф-ју. Косанчићев извештај, након ухођења Турака уочи косовског окршаја, максимално функционише у контексту тумачења исхода боја. Хиперболом се описује и појава епских јунака. Појава рањеника у тематском кругу о Косовском боју учествује у дочаравању ратног разарања и пустоши. Хиперболизован опис рањеника грађен је формулативно. Косовка налази у животу кнежевог барјактара ("Десна му је рука одсечена/И лијева нога до колена,/Вита су му ребра изломљена,/Виде му се џигерице беле"). Нешто је ублаженији опис рањеника у бугарштици, али је и његово лице од рана и болести "потамњело", толико да га пуница не препознаје у језеру "црнр крви".

122

II КОСОВСКИ БОЈ Као главни актери II косовског боја издвајају се Сибињанин Јанко и његов сестрић Секула, а тријада се успоставља ликом Михаила Свилојевића. СИБИЊАНИН ЈАНКО Предање и бугарштица довели су овог јунака у директну везу са Лазаревим сином. Стефан Лазаревић отац је близанаца Јанка и Јање (Руде). Развијена епска биографија Сибињанин Јанка осим порекла и II косовског боја представља и његове породичне односе, сукобе са противницима, крунисање сина Матијаша (Матија Корвин), трагичан губитак потомака. За Јанка се везује најуобичајена тема замене јунака млађим члановима породице. Јанкова љуба одводи децу у Смедерево да у тамници одмене оца, а Јанкова сестра најмлађег сина приноси на жртвену ломачу како би спасла брата. При том, Јанко је и виновник Секулине погибије. Док су у типским женидбама са препрекама певачи бугарштица издвојили војводу Јанка као најодважнијег свата-заточника, у 10-ерачким стиховима он је нечасни противник изузетног војводе Кајице. Не могавши ни да га придобије, ни да га победи, Јанко убија Кајицу на превару. Као Јанков противник јавља се деспот Ђурађ.

Епска биографија развија се у распону од неколико векова.

123