Nancey & Ron Rockey, Kay Kuzma - Belonging

PRIPADANJE Savladavanje odbačenosti i pronalaženje slobode prihvatanja

Nensi i Ron Roki, i Kej Kuzma

O autorima: Ron Roki i Nensi Roki,

Medjunarodno priznate vodje seminara, psiholozi savetnici, doktori Ron i Nensi Roki su medju prvim hrišćanskim supružnicima koji rade na polju oporavka. Inspirisani svojim ličnim isceljenjem kao i sa hiljadama drugih svedočenja ljudi kojima su ozdravljenjem pomogli u svojoj 25-ogodišnjoj timskoj službi, oni su razvili neverovatno uspešan plan oporavka zasnovan na Bibliji i nadahnuću. Više od 30 godina u braku, roditeljstvo i snažan postdiplomski rad, obezbedili su dobro tlo za dokazivanje i oprobavanje efikasnih sredstava koje oni preporučuju za lični i porodični napredak. Njihove studije su ih pripremile da budu bračni i porodični terapeuti, kao i psiholozi savetnici.

2

Kao dodatak njihovom radu koji je državno priznat, Ron je takodje i propovednik, a Nensi je stručna medicinska sestra. Oni su podučavali i predavali u mnogim zemljama, pojavljivali su se u TV programima kao i u dnevnim kontakt radio emisijama. Zajedno su delili svoje znanje i iskustvo medjureligijskim crkvenim grupacijama i na konferencijama. Oni su stalni porodičnozdravstveni tim u TV programu “Vera za danas”. “Naše ubedjenje je da mnogo bola i tuge može da se ublaži kroz znanje i razumevanje. Mi smo posvetili naše živote učenju i pružanju sredstava za brz oporavak ljudi. Za nas ne postoji veća radost nego kada vidimo otvorene oči razumevanja, povrede pretvorene u isceljenje, a sukob preobražen u kompatibilnost.” (Ron i Nensi Roki) Kej Kuzma, Dr Kej Kuzma specijalista za dečji razvoj i porodični život je predsednik “Porodičnih pitanja” i voditelj dnevnog radio programa “Imate li minut vremena za vašu porodicu?” Ona

3

izdaje Family Times (porodični Times magazin), časopis za roditelje, i autor je više od dvanaest knjiga medju kojima su “Laka poslušnost” i “Stvaralačka ljubav.” Takodje, ona je popularni govornik i vodja seminara sa diplomom za razvoj deteta, na državnom univerzitetu u Mičigenu i doktoratom za obrazovanje u ranom detinjstvu, na univerzitetu u Los Andjelosu. Ona i njen suprug, Džen žive u Tenesiju i imaju troje odrasle dece.

4

Tokom oporavka čovek se ne može nadati da će promeniti prošlost. Sveznajući Bog koji kontroliše prošlost, sadašnjost i budućnost, ipak može tako promeniti sadašnjost da ukloni bol iz prošlosti.

5

Nensi Roki

6

Sadržaj

Priznanja………………………………………………… …………………………5 Posvećenje……………………………………………… ………………………….6 Uvod…………………………………………………… …………………………..7 I poglavlje - Uhvaćen u paukovoj mreži…………………………………………….10 II poglavlje - Razotkri da bi saznao…………………………………………………23 III poglavlje - Djubre unutra; Djubre spolja………………………………………...34 IV poglavlje - Virus u softveru……………………………………… ……………...45

7

V poglavlje - Kada osećate da vas ne vole i da nikom nije stalo do vas..........................55 VI poglavlje – Kako nastaje naša ogorčenost……………………………………….66 VII poglavlje – Koreni odbačenosti………………………………………………. ..80 VIII poglavlje – Seme koje radja korenje odbačenosti………………………………91 IX poglavlje – Kad ste pogodjeni emocionalnim zlostavljanjem……………………105 X poglavlje – Ko sam ja? Nedužno dete ili strastvena odrasla osoba………………115 XI poglavlje – Božji plan za oporavak……………………………………………...126 XII poglavlje – Iskupljeni će se radovati……………………………………………139

8

Priznanja Našoj porodici koja nas je oformila i dala nam sva iskustva o kojima pišemo. Onome što je dobro i onome što nije dobro. Mozaik naših života je postao divan kroz vašu ljubav, čak i kad nismo osećali njenu toplinu. Našoj deci, našim dragocenim, čudesnim devojčicama koje su tolerisale naše slabosti i neznanje i koje su izrasle u ljubazne osobe koje znaju da vole. Mi vas volimo. Onim ljudima koji su nas sa strane hrabrili uprkos našim greškama i slabostima. Onima koji su nas učili i bili nam mentori tokom celog našeg puta. Zahvaljujemo vam.

9

Posvećenje Sa ljubavlju i zahvalnošću ovu knjigu posvećujemo uspomenama našeg prijatelja i mentora Heri Andersona. Doneo nam je Hrista kroz svoju nadahnutu umetnost i kroz svoj hristoliki karakter. “Sve je u očima, u načinu na koji posmatraš ono što možeš da vidiš,” rekao je. “Morate vežbati oko da vidi sve čega ima, sve boje, smelo i nežno, sve prefinjene nijanse koje zajedno čine predmet onim što jeste. To je ono što pravi umetnik čini. Nije suština toliko u rukama, koliko u vežbanju ruke da stvara ono što pravi umetnik čini.” Slažemo se sa Herijem. Istinski umetnik ima prodorno oko, a ti si imao najoštrije od svih. Jer u našim slabostima, ti si video snagu, u našim tugama, ti si video svetliji dan, u našim bolnim iskustvima, ti si video blistavu mudrost,

10

u našem mladalačkom entuzijazmu, ti si video uspeh, u našoj smeloj nasrtljivosti, ti si video hrabrost, u našim porazima, ti si video grube ivice koje se poliraju u našim sivim depresijama, ti si video neophodnu samokritiku i u našim slomovima, ti si video nicanje duha koji se da poučiti a u tvom “očinskom srcu,” pronašli smo Božje prihvatanje, saučešće i bezuslovnu ljubav koja očekuje, Glavni Umetnik te je iskoristio da slikaš na platnu našeg života, Božji portret koji će nas blagosiljati sve dok ponovo ne budemo videli Njegovo i tvoje drago lice.

11

UVOD RONOVA PRIČA Bio sam u mraku tamnice 4 x 6 x 6 hladna, vlažna kutija. Nag i usamljen, veoma usamljen; U samici iza debelih, cementiranih zidova, i kilometrima bodljivkave žice u kazneno popravnom domu Ja razumem mučenje predrasudama i okrutnost sile. Dani su se pomračili u beskrajne noći. Nada je pala, umrla Izbavljenje iz ponora je izgledalo nemoguće. Očajnički sam želeo napolje Ali neko drugi je imao ključ Uzeto mi je dostojanstvo Bio sam nag i posramljen Moja snaga je opala zbog slabe ishrane Mišići su oslabili zbog neupotrebe Sklupčao sam se u poziciju fetusa Žudeći za povratkom u sigurnost majčine utrobe

12

Moje misli su me osudile, moje samodovoljnosti je nestalo, i iako sam postojao, moj duh je bio mrtav. Bio sam na svetlosti oženjen ženom koju sam obožavao. Moje kćeri su se smejale i igrale pored mene. Ispunio sam svoj san završavajući studije, radeći posao koji sam izabrao. Ali sve vreme sam bio sve očajniji nego kada sam bio zatvoren. Bio sam u paukovoj mreži. Pronašao sam put za izbavljenje, kako iz zatvora od betona i žice, tako i iz zatvora moga uma. Ova knjiga je o izbavljenju, o putu do emotivne slobode, o presecanju lepljivih niti mreže, i o slobodi.

NENSINA PRIČA Ja sam takodje spoznala muku zatočeništva,

13

Ali ne iza hladnih, kamenih zidova ili bodljikave žice, U kavezu od kostiju i mesa, tiho sam strahovala Da će me ono što zaista jesam učiniti Ismejanom, ignorisanom, nepriznatom i odbačenom. Sklupčana na sofi u mojoj roditeljskoj kući Sisala sam palac dok sam čeznula da nestane bolna tajna I poverovala sam da će sve biti dobro I dok sam sedela, moje telo je izgradilo neprivlačne zidove Sačinjene da ne daju uljezima pristup Jer je sigurnost mog doma slomilo dvoje ljudi iz moje blizine. Nisam ništa znala o percepciji pa sam tako u mojoj mreži videla svog oca kao okrutnog i nepopustljivog prema meni, A ipak sam se smejala i igrala sa njima I dovodila drugu decu da čine isto Diveći se njegovoj visprenosti, mudrosti i talentu Ja sam ih prilagodjavala rečima koje on nije mogao izreći

14

Zašto mu nisam mogla udovoljiti? Moja mila i nežna majka je mazila moju kosu i oči svojim somotnim rukama I nastojala da mi tumači i ubedjuje u tatinu ljubav Ali strah koji paralizuje je obojio moje gledište stvarnosti i istine Pa smo obe osećale kako odbacujemo jedna drugu Ono što mu je bilo potrebno, nije mogao dati Kamo da sam razumela tada Da dela koja je činio i pokloni koje je davao Zamenjivali su njegove neizgovorene reči A da je njegovo pokazano razočarenje bila njegova prerušena pohvala. Ali to se nije dogodilo Dok nisam otkrila da je znanje ključ A da hrabrost otvara vrata Ova knjiga je o osobadjanju iz zatvora, o putu do emotivne slobode, o presecanju leplivih niti mreže,

15

i o slobodi. O, Gospode, osvetli nas svojom svetlošću I otkrij nam, nas same Oslobodi nas lanaca koji nas vezuju za nezrelost i detinjariju Pripremi naša srca za celovitost I puninu u Tvom duhu. David A. Simenas

16

I POGLAVLJE

UHVAĆEN U PAUKOVOJ MREŽI Isaija 42:6,7 Mi smo živeli zatočeni u prošlost i pronašli smo put za oslobodjenje. Osetili smo lance zarobljenosti. Lanci su se bili usekli duboko u meso naših duša, a sada uživamo u slobodi osećanja, prihvaćeni u onome što jesmo. Ono što delimo sa vama je ono što smo naučili na trnovitom putu tokom poslednjih godina. Ovo nije samo knjiga saznanja. To je knjiga o duševnom saznanju. To je priča o spoznaji Svetog Duha koga nam je naš dragi nebeski Otac otkrio. To je priča o Njegovoj ljubavi i sukobu izmedju dobra i zla u kome smo se našli uhvaćeni. (Ron) Iako je Nensino zatočeništvo bilo unutrašnje dok je živela u udobnom, toplom domu, moje je bilo hladno i otvoreno ponižavajuće vodeći do najokrutnijeg zatvaranja koje je neko mogao doživeti u 4x4x6 samici, u južnom zatvoru. Osećanje odbačenosti sa kojim sam se suočio još dok sam bio u jaslama, pojačalo se kroz detinjstvo. Bol koji prirodno proističe iz odbačenosti, pretvorio se u pobunu koja se otkrivala u raznim ispadima, sa godinama sve oštriji. Uskoro nakon tatine smrti, sudija za prekršaje

17

me je radije poslao u mornaricu, nego u zatvor. Imao sam 17 godina i potreba da umrtvim moj bol, kao što sam radio u civilnom životu, rasla je svakog dana. Bilo mi je potrebno mnogo alkohola, bio sam onoliko trezan koliko je trebalo da uradim moj posao, a plata u mornarici nikada nije bila davana da zadovolji potrebe koje su moji emotivni nedostaci zahtevali. Jednom razrešen dužnosti, učinio sam nekakvu sitnu kradju koja mi je bila potrebna kako ne bih osećao bol (kao pod anestezijom). Jedna spletka vodi drugoj, jedno hapšenje drugom, a našao sam se iza rešetaka vukući se iz zatvora u zatvor dok se na kraju nisam obreo u zatvoru u Tenesiju. Bio sam u manjem zatvoru u kome sam zaradio žestoke opekotine radeći na suncu. Jedino rešenje za sunčane opekotine, koje su davali čuvari, bilo je motorno ulje koje je služilo samo da skuva moju kožu, pa mi je tako telo bilo naduveno i u plikovima. Preklinjanje za prelazak u unutrašnjost zatvora iz bolnice, samo je naljutilo mog čuvara koji je rekao: “Dobro, momče, svakako ćeš dobiti svoj zatvoreni prostor. Prati me.” Bio sam bez odeće, uveli su me u “rupu” i hranili vodom i hlebom nekoliko sedmica. Tamo sam bio u potpunoj izolaciji, u vlažnoj i smrdljivoj ćeliji gde nisam mogao drugo osim da razmišljam o svom životu. Trpeo sam oštar psihički bol, osećaj ledene odbačenosti u porodici, u društvu i medju prijateljima. Osećao sam uvek rastući bes koji je goreo u meni.

18

Da li ste se ikada osećali kao uhvaćeni u mrežu okolnosti bez obzira šta ste uradili, a niste mogli da se oslobodite? Možda se i sada tako osećate. Možda se osećate usamljeno iako su ljudi svuda oko vas. Čini vam se da su svi drugi deo neke grupe, ali se vi osećate izolovani, odbačeni od svih. Da li se pitate kako drugi mogu biti tako bezbrižni kad vas srce boli? Možda imate nastupe besa koji vas iznenade. Ili izgleda da ne možete da upravljate iznenadnim “eksplozijama” sa svojom decom, iako znate za bolji način i obećali ste sebi i njima da vam se to više neće ponoviti. Da li se nekada osećate kao dete? Izgleda kao da nemate emocije ili sposobnosti odraslih, zrelih osoba. Reagujete impulsivno i neodgovorno. Da li vidite da vas privlače osobe koje su imale isti stil života i sa kojima završite slomljeni i emotivno i psihički. Zašto ste vi uvek odbačena žrtva? Možda pronalazite sebe stalno razočarane u svom odnosu sa Bogom, koji izgleda da se ne može popraviti. Osećate kao da vas ni On ne želi. Da li je vaš život niz neuspeha? Da li ste sami sebi svoj najveći neprijatelj, sabotirajući svoj lični uspeh i udaljujući sebe od drugih nečim što ste rekli ili učinili? Zašto svako drugi izgleda tako organizovan, upravljajući svojim životom dok ste vi kao brod bez kormila, koga svaki povetarac gura čas tamo, čas ovamo. Izgleda da nikuda ne idete jer prosite svu svoju snagu igrajući kako drugi sviraju samo da biste bili prihvaćeni.

19

Da li pre glumite pred masom da biste bili prihvaćeni, nego što ste to stvarno vi. Da li biste uradili bilo šta da budete voljeni? Da li se stalno iznova javljaju osećanja tipa: “Nikada nisam dovoljno dobar” koji vas vode da postanete zavisni od rada da bi udovoljili svom šefu ili da odustanete od poražavajućeg stava “zašto pokušavati, ionako nikome nije stalo.” Možda strahujete od Dana žena ili Dana očeva? Osećate se krivim jer ne želite da pošaljete čestitku ili što provodite vreme tražeći da pošaljete čestitku ili što provodite vreme tražeći čestitku koja ne sadrži u svom tekstu reč “ljubav”, jer niste osetili njihovu ljubav kao dete. Da li osećate da vam je život pružio praznu ruku. Da vam nije ravnomerno rasporedio lepotu, talenat i um u odnosu na druge? Da li nekada maštate o susretima sa partnerom koji nije vaš (muž ili žena)? Ili vas možda privlači pornografija, nepristojne emisije, prostitucija, kao da bi još jedan seksualni susret (doživljaj) ispunio prihvatanjem vaše prazno srce. Zašto se čini da ne možete da sačuvate prijatelje ili kada prijateljstvo napreduje do izvesne tačke, vi se povlačite ili oni prestanu da pozivaju. Da li vam se čini da ste oduvek odbacivani. Da li osećate da biste ponekad zaspali i nikada se ne probudili? Ako vam bilo koje od ovih pitanja zvuči poznato, imamo za vas dobru vest: ne morate biti mušica

20

zapletena u paukovu mrežu, čekajući na paukov napad. Ne morate se plašiti njegovog smrtonosnog otrova. Možete otvoriti svoje slepe oči i videti (razumeti) razloge vašeg ponašanja. Možete pobeći iz zatvora u vašem umu i od straha od odbačenosti. Možete biti oslobodjeni tamnice mraka i iskusiti svetlo slobode (vidi Isaija 42:7). Možete se osloboditi iz paukove mreže. Odgovor je u razumevanju vodeće sile iza vaših postupaka. Ne možete pobeći od lične odgovornosti kriveći druge ili kriveći okolnosti a u stvari stalna krivica je kontraproduktivna aktivnost. Jedini način izlaska iz mreže je poznanje stvarne i podmukle borbe koju preživljavate. Istina je da sila koju možda nikada ranije niste prepoznali vlada vašim mislima i osećanjima odbačenosti, upravlja vašim ponašanjem i krade puninu života koju Hristos želi da iskusite. Isus govori: “Lupež ne dolazi ni za što drugo nego da ukrade i ubije i pogubi: ja dodjoh da imaju životi i izobilje.” (Jovan 10:10) Neko može da sumnja u postojanje sotone i njegovih andjela, ali je veoma nerazumno verovati u Boga i Njegovu Reč, a ne verovati u ono što Bog uči o realnosti sotone, Njegovog neprijatelja. C. S. Luis u svom predgovoru alegoriji “Screwtape Letters” izjavljuje: “Postoje dve jednake i suprotne greške u koje naša vrsta može upasti kada je u pitanju djavo. Jedni ne veruju u njegovo postojanje. Drugi veruju i imaju nezdravo interesovanje za Njega. Sotona je otac laži i on šapuće da niste ni vredni ni dragoceni. On želi da osećate isti udarac odbačenosti koji

21

On oseća od Boga kao rezultat svog odbijanja Boga. Ako se osećate odbačenim, završićete kao i on – beznadežno. Bog ne igra igre. Ali sotonina igra je da pobedjuje onaj koji ima najviše obraćenika. Kao u ogromnoj šahovskoj partiji, sotona se bori za što više šah matova. Iako zna da je već izgubio od Boga univerzuma, ne želi da propadne sam. Vi ste njegov pešak. Nesreća voli društvo. Kraj je blizu. Njegov gnjev je porastao. On hoda svuda kao lav koji riče tražeći koga će da uništi. I tako on oblikuje okolnosti kako bi ponovio i uveličao vaš bol iz ranog detinjstva. Sotonin plan je da ako je moguće uništi vas i vašu decu. Jer, uništavajući vas, on će uticati na vašu decu i njihovu decu, sve do trećeg i četvrtog kolena i još dalje, ukoliko ne preuzmete ličnu odgovornost neophodnu da se zaustavi tok i vi se oporavite. Morate biti voljni da kažete: “Bol odbacivanja se zaustavlja ovde sa mnom. Neću više biti pijun u djavolskoj igri šaha. Neću više nositi djavolsko smeće.” Ukoliko ne preuzmete ovu životnu obavezu dopustićete sotoni da prenese vašoj deci i unucima vaše smeće kao i njegovo kome uvek dodaje težinu i smrad. Šteta koju sotona čini deci stvara paralizu osećanja. Kao odrasli, mi postajemo gluvi za upozoravanje ili ukore, a reforma života je gotovo neostvariva.

Laž

22

Hajde da vam objasnimo podmuklu prirodu sotoninih metoda kojima zavodi ljude. Sve je započelo u rajskom vrtu kada je Eva odlutala od svog supruga. Dopuštajući to sebi prevarila se privlačnim razgovorom sa zmijom. Ukratko, bila je iskušana. Ali izgledalo je da je bila upoznata sa Božjim zakonom u vezi sa drvetom poznanja dobra i zla. Ustvari, dodala je Božjim rečima svoje, da drvo života ne sme biti ni dodirnuto. Tako je sotona uspeo da ubedi Evu da je Bog samo pokušavao da ih udalji od znanja koje je samo On posedovao i ako ona proba plod sa drveta, biće kao Bog koji poznaje dobro i zlo. Do tog trenutka Adam i Eva su jeli sa drveta života i drugih životodavnih drveća u vrtu i ono što su ona i Adam znali odnosilo se na život. Nakon uzimanja plodova sa zabranjenog drveta. Adam i Eva nisu samo bili postidjeni već su momentalno saznali za smrt. Njihova krivica koja im je u tom trenutku bila nova, vodila ih je do postidjenosti koja je uticala da se sakriju od Boga i da pokušaju da prekriju svoju krivicu i sramotu smokvinim lišćem. To je bio početak njihovog procesa umiranja. Sam izbor im je dao voljeni Bog koji nije želeo da Adam i Eva kao i njihove naredne generacije budu automati već saglasni partneri i intimni Božji prijatelji (pošto im je Bog dao pri nastanku mogućnost stvaranja). Na nesreću greh je proizveo u Adamu i Evi bolest (nedostatak slobode) zbog koje su naredne generacije morale da se bore ili da odustanu kako bi preživele.

23

U srži svakog ljudskog bića postoji još od Adama i Eve i danas u svima koji su živi – laž koju je utisnuo Božji neprijatelj. Ona je postala deo Adama i Eve kada su pogrešili i pokazala se kada su pokušali da se sakriju lišćem, kada su se sakrili od Boga. Ova laž govori da nemate nikakve vrednosti i značaja. Ako pogledate unutra u vaše misli i osećanja (karakter) i spolja u vaše ponašanje, ubedjeni ste da je ova laž istina. Kozmetička i modna industrija stiču bogatstva na onima koji osećaju da moraju da sakriju ili zamaskiraju ono u šta su ubedjeni da je istina – u svoju bezvrednost. Laž nam dolazi direktnom linijom od Adama i Eve i pojačavala je svoju moć sa svakom narednom generacijom. Mi smo prenosili tu laž od dede do oca, od oca do deteta još od kada je vreme počelo da teče i u ovoj generaciji ona je postala toliko prefinjenija koliko mi imamo načina da je prikrivamo. Naše smokvino lišće je postala naša odeća, naša šminka ili maske pretvaranja koje nosimo pred svetom. Mi vidimo naše roditelje, rodjake i prijatelje u detinjstvu i učimo kako dobro da održavamo tu laž. Tako nam laž prvo dolazi nasledjivanjem. Dodatno, laž nam dolazi i iz našeg okruženja. Porodica, crkva i društvo u kome smo odrasli u većini slučajeva pomažu da se osećamo malima ili bezvrednima ili nekorisnima zbog naše duge liste potreba koje su ostale neispunjene ili zanemarene. Kada deca ne zadovolje svoje osnovne potrebe na koje naidju (vidi poglavlje 8), onda oni to tako tumače kao da nisu vredni pažnje i brige koja im je potrebna.

24

Zanemaruju se dela kao znak upozorenja iza laži u našoj suštini, koju nasledjujemo od prethodnih generacija i mi postajemo čak više ubedjeni da smo nevoljeni i da ne možemo voleti. Naši roditelji nisu izabrali namerno da ne ispune naše potrebe, već su oni samo bili proizvod ranijih generacija i njihove potrebe isto nisu bile zadovoljene. Takodje se laž naglašava preko iskustva u životu koja su nam donela štetne posledice poput odbacivanja, seksualnog, emotivnog ili psihičkog zlostavljanja. Pri svakoj od ovih posledica, deca preuzimaju odgovornost unutrašnje laži koju nose jer se deca automatski osećaju odgovornima za sve što krene naopako u njihovom svetu. Ako roditelji ili drugi koji utiču na odgajanje dece, takodje bacaju krivicu na njih optužujući ih ili za stvarni prestup ili to sami zaključuju, deca su osudjena da nose ovaj teret krivice i srama dok ga istina nekako potpuno ne ukloni. Dok starimo postaje sve teže suočiti se sa onim u šta verujemo da jesmo. Teže je promeniti negativni i poražavajući tok našeg života. Ustvari, plažimo se svake informacije koja se suprostavlja onom do čega smo došli u našem verovanju o nama samima. Ubedjeni smo da smo podredjeni, slabi, bezvredni, zli i sramni i odupiremo se pokušajima promene ovih verovanja. Kada shvatite da se naš sistem verovanja uglavnom uspostavlja do osme godine možete zaključiti da većina od nas provodi svoje živote u laži. MI razvijamo naš rečnik da je prekrijemo i delimo ga sa drugima ili se hvalisajući svojom veličinom ili razmećući se našom bezvrednošću.

25

Bilo da se njiše klatno superiornog kompleksa ili inferiornog kompleksa, ono pokreće isti sat. Razmislite koliko mnogo polovičnih ili parcijalnih istina smo rekli kako bismo prekrili osećanja koja imamo o njima. Razmislite o tome koje su neke od omiljenih delimičnih istina koje koristite? Laži koje govorimo da prekrijemo laž u našoj suštini primoravaju nas da se ponašamo u skladu sa osećanjima čiji je imperativ maskiranje laži. Mi postajemo zavisni u našim odnosima, jer smo ubedjeni da ne možemo sami uspeti, a da nam neko ne kaže šta i kako treba nešto da uradimo ili dok se ne pozdravi svaki naš pokušaj ili čin dobrote. Mi postajemo zavisni od umrtvljujućih supstanci alkohola, droge, TV-a, seksa, kupovine, posla, religije ili čak spavanja. Mi živimo u kućama, nosimo odeću i vozimo automobile daleko iznad naših prihoda što je čini potrebnim da više radimo kako bismo stekli sva ova pokrivala. MI bojimo naša lica, skraćujemo noseve, farbamo kosu, nosimo lažne nokte, postajemo dobročinioci, jedemo suviše mnogo, izgladnjujemo se i stavljamo osmeh kako bi svet mislio da sve umemo. Jedan od najvećih strahova čovečanstva je da ćemo nekako doći do pravog saznanja o nama samima. Šta bi se dogodilo, pitamo se ako bismo shvatili da smo zaista voljeni, kreativni il talentovani na neki način? To saznanje bi tražilo od nas da načinimo promene u našem ponašanju i životnom stilu (načinu života), a promena je zastrašujuća.

26

Bilo koje znanje koje bi nas pomerilo sa naše svesne pozicije bezvrednosti mi tumačimo kao neistinu, stoga opasnu, da se mnogi naježe od same pomisli na nju. MI se odupiremo ličnom ratu na svaki način, jer donosi druge strahove sa sobom. Šta bi se dogodilo da otkrijemo u procesu rasta da smo zaista slabi i nesposobni, a što već znamo u dubini našeg bića. Kakav uticaj bi ovo imalo na nas i kako bismo ga izmenili. Mi žrtvujemo našu ličnu sreću za aktivnosti, ciljeve, snove, dostignuća i najstrašnije za intimne odnose. Sve to da zaštitimo laž. Na takvoj vrtešci bezumlja i bola mi živimo štiteći neistinu koju nam je dao otac laži. Osećamo se nedostojni da se odreknemo bola koji nosimo zbog nepravdi iz detinjstva i plašimo se svakog saznanja koje bi uticalo da prezremo sami sebe pošto otkriva slabosti i nedostojnost koju osećamo. Pitamo se da li je otpor rastu i razvoju karaktera koji vidimo u drugima možda povezan sa činjenicom da je Evino ispitivanje drveta poznanja dobra i zla, njoj donelo smrt, a od nje, narednim generacijama uvek u stalnom porastu, grešnost koja vodi do večnog gubitka. Ako je to slučaj mi smo nekako obrnuli stvari. Nije njoj jedenje sa drveta života donelo uništenje. Da je nastavila da jede mi se ne bismo borili sa bitkama sa kojima se danas borimo. Drvo života nalazimo u Reči i kada utisnemo njegove istine u našu dušu, ona nam daje svetlost i život. 5 Moj 5:29 “O, kad bi im bilo srce svagda tako da me se boje i drže sve zapovijesti moje svagda, da bi dobro bilo njima i sinovima njihovijem do vijeka.” Stih 33 nastavlja “Cijelijem putem, koji vam je

27

zapovjedio Gospod Bog vaš, ne svrćite ni na desno ni na lijevo.” Ono što nismo ranije shvatili je da ono što nam se dogodilo u detinjstvu je filter kroz koga su sva druga iskustva prošla. Neprekidni bol koji nosimo danas, utiče na naša današnja iskustva pa su tako naše misli, osećanja i naše ponašanje njime rezultovani. Često je to destruktivno za nas kao što je i za Evu bilo uzimanje zabranjenog ploda. Kakva tužna činjenica je da smo blagosloveni rešenjem sve vreme ali nismo bili svesni da je oporavak od svih poražavajućih misli i osećanja moguć. Nama je lažno predstavljeno da moramo da podnosimo rane odlučno ih noseći dok Isus ne dodje. Kada nam Isus kaže da dodjemo k njemu natovareni teškim teretima i iscrpljeni od napornog zadatka nošenja stalno sve težeg tereta, On govori o kontejneru punog bola koji Sotona želi da mi nosimo toliko iscrpljeni da budemo obeshrabreni da se osećamo beznadežno i da odustanemo. Priručnik života nam govori kako da ostavimo teret, a mi smo bili zaslepljeni zlim silama tako da smo pogrešno tumačili i razumevali metod. Kada odlučimo da sledimo Božji plan mi biramo da jedemo od drveta života koji neizbežno vodi večnom životu.

Istina Bog vas je stvorio, umro da bi vas otkupio i ima plan spasenja za vas. Vi ste pravno važan pripadnik Njegove carske porodice. Možete da pobegnete iz

28

sotonine mreže prevare ako izaberete da bude tako. Ali izbor zahteva donošenje odluke- razumne odluke. Sotona ovo zna i stoga je njegov glavni plan da uništi sposobnosti za racionalno donošenje odluka kod Božje dece. Sotona je smislio lukav plan da ga realizuje kroz bol koji ste pretrpeli u svojoj prošlosti. Svako bolno iskustvo ostavlja vam osećanje odbačenosti na neki nači. Kao virus ubica u kompjuterskom sistemu. Šteta koju čini uništava vašu sposobnost donošenja odluka. On dovodi u zabunu vaša osećanja, čineći da utiču na vaše misli i dela. Rezultat je da vi završite tako da činite ono što ne želite, kontrolisani prinudnom unutrašnjom silom koju ne razumete otežavajući tako prihvatanje Hrista. Kako bi i dalje paralizovao svoj plan, Sotona zna da to može ako održi fajlove vašeg uma (podsvest) ispunjene destruktivnim osećanjima odbačenosti zbog bolnih memorija od neispunjenih potreba i učinjenih nepravdi iz prošlosti. On vas može naterati da vidite svaki tok dešavanja kroz izobličene naočari odbačenosti. Vi ćete tražiti svuda dokaz (stakla) kako bi potvrdili njegovu originalnu laž koju ima za vas. Prihvatanje je tako nedostižno. U naučnom carstvu, zakon izjavljuje da dve stvari ne mogu ispuniti isti prostor u isto vreme. Takodje je tačno da um ne može biti ispunjen sa emotivnim uspomenama bola i nepravde u isto vreme kad i preplavljujućom ljubavlju Božjom. Sotonin plan da porazi čovečanstvo je samodestruktivan i započinje sa decom. Rendal Teri,

29

jedan od osnivača “Operacije spasavanje” citiran je u izdanju Tajm magazina od 21. oktobra 1991: “Verujem da postoji djavo i ovakav je sotonin raspored rada: prvo on ne želi da iko ima decu. Drugo, ako se ona začnu, on želi da ih ubije. Ako se ne ubijaju kroz abortus, želi da budu zanemarena ili zlostavljena, fizički, emotivno, seksualno…” “Na ovaj ili na onaj način legije pakla žele da unište decu, jer deca postaju budući odrasli i vodje. “Ako oni mogu da zavedu i rane dete, on ili ona postaju zavedena ili ranjena odrasla osoba koja prenosi dalje ovu tugu sledećoj generaciji. Dok je još u majčinoj utrobi sva majčina osećanja odbačenosti iz njene prošlosti i sadašnjih iskustava se prenose na bebu koja upija ova osećanja kao svoja. Malo dete upija informacije iz spoljnog sveta kroz svoje emocije, jer je logički um još uvek u ranim fazama razvoja. Sotonin lukavi plan je da ošteti dete pre nego što um bude dovoljno zreo da doda logici smeštenoj u cerebralnom korteksu emocije koje oseti u tom trenutku, što je neophodno za zrelo donošenje odluka. Ovo čini decu neverovatno ranjivom na sadašnje okolnosti. Sve što iskuse, bilo da je stvarno ili su tako razumeli, postaje deo njihove svesne ili podsvesne emotivno memorijalne banke. Tokom ovih godina formiranja karaktera, sotona pokušava da ubode decu sa njegovim otrovom i tako ih emotivno paralizuje za život uzrokujući da pate od neispunjenih potreba, od seksualnog, emotivnog ili

30

fizičkog zlostavljanja, od svega što stvara osećanja odbačenosti unutar deteta. Svako detinjstvo je ranjivo vreme za decu. Pre nego što deca prihvate Hrista kao svog ličnog Spasitelja i tako budu pod njegovom zaštitnom prekrivajućom milošću, oni su zakonski plen sotone. Pre nego dožive očišćujuću silu Hristove krvi zli andjeli čine svaki napor da steknu pristup do njih. Iako su deca ranjiva, ona nisu, ipak, bez odbrane ako imaju verne roditelje (koji se mole). Zaštitna sila vernosti njihovih roditelja i neumorne molitve mogu slomiti uporište neprijatelja. Kada se prizove Hristovo ime sile tame se moraju povući. Ali ako sotona koristi roditelje zbog oštećenja koje oni imaju iz detinjstva njihova deca gotovo uvek završe takodje oštećena. Sotona je prvo započeo sa Adamom i Evom u Edemu, uzrokujući krivicu, razočarenje, sramotu i strah. Iako ih Bog nije odbio, oni su se osećali tako odbačeni od njega da su se sakrili u žbunje. Noseći svoj fizički bol Adam i Eva su ga preneli na svoju decu, na jednog koji je ubio svog brata. I dalje kroz generacije, greh očeva i majki je uticao na njihovu decu. To je jednako slici na kojoj sotona sedu u pozadini sa prekrštenim rukama i sa nogama podignutim na stolu gde govori: Ne moram da uradim ništa više. Gledam ih kako sami sebe uništavaju. Povredjivanje ljudskih bića se nastavlja u procesu u kome ljudi povredjuju ljude oko sebe. Sotona je bacio svoj kamen u jezero čovečanstva i posmatra sa likovanjem krugove na vodi koji su sve širi. Važno je razumeti da nije čak ni neophodno da se neko delo učini da bi imalo negativan uticaj ili da bi

31

povredilo nekog drugog. Svaka osoba je okružena atmosferom, nevidljivom za golo oko. To je aura načinjena od vaših misli i osećanja – vaš karakter. Taj karakter je tajni deo vas samih poznat jedino Bogu i vama koji podstiče ponašanje. Ova atmosfera ili daje blagoslov ili truje svakog sa kim je u kontaktu. Bez puno izgovorenih reči kojima se može izraziti šta mislite ili osećate vi i dalje utičete na ljude oko vas u kontekstu onoga šta mislite ili osećate. Lična atmosfera se može puniti sa životodavnom snagom vere, hrabrosti, nade i ljubavi. Ona može biti i teška i hladna sa mrakom nezadovoljstva i sebičnosti ili otrovna sa smrtnom zarazom negovanog greha. Svaka osoba sa kojom dodjete u kontakt je svesno ili nesvesno pod uticajem atmosfere koja vas okružuje. Kada ste u društvu onih čije misli su većim delom usmerene na sebični gnjev, pohlepu ili požudu osećaćete se nesigurno, neudobno i izabraćete da se uklonite na neko zaštićeno mesto. Čak i mala deca kojima nedostaju reči da izraze svoja osećanja ili strah mogu osetiti ovo stanje kod odraslih i mogu odbiti da im se približe ili da dozvole da ih te osobe drže. Ova nesigurna atmosfera je otrov koji stvara oštećenje čak i bez izgovorene reči ili ijednog učinjenog dela. Sotonina zamršena mreža greha i bol koji rezultira i koji prelazi sa generacije na generaciju može se nadvladati ukoliko razumete izvor (uzrok) vašeg ponašanja, ukoliko prepoznate štetu koja vam je učinjena, preuzmete odgovornost za svoja dela i naučite da koristite oružja

32

koja je Bog učinio dostupnim svojoj deci kako bi bila pobednici. Otkrili smo da većina ljudi sa poučljivim duhom, kojima je dato poznanje orudja, mogu kroz silu Božju da rade kroz svoje lične probleme i slome krug oštećenja. Nesrećna činjenica je da većina ljudi ne traži oporavak pre tridesete ili četrdesete godine svog života. Stoga, ozdravljenje dolazi nakon dečjih ranjivih godina, pa će oštećenje uticati i na narednu generaciju. Dobra vest je da ako ste kao roditelj voljni da pogledate u ogledalo Božje Reči da vidite svoju ličnu slabost, nepostojanost odluka i spremnost da otkrijete poreklo vašeg ponašanja kako bi pronašli izlaz, tada su vaša deca pod pozitivnim uticajem vašeg promenjenog karaktera koji oni vide u vama, svojim roditeljima, bez obzira na godine ili fizičku razliku. Ni jedno ljudsko biće nije isključeno iz ove borbe izmedju Hrista i Sotone. Greh ima magnetnu, privlačnu snagu na vaš ranjeni um. Često kada ljudi žele da se vrate Bogu, nadju sebe zapetljane u takvoj sotoninoj mreži, kao muva u paukovoj da im se sve čini kao bezuspešan zadatak i oni odustaju pre nego što učine neophodni posao za emocionalni i duhovni oporavak (vidi poglavlje 11). U našim ušima odzvanjaju reči Džulije koja je očajnički tražila izlečenje od posledica zlostavljanja koje je pretrpela u detinjstvu: “Uvek sam čeznula za zajednicom (prijateljstvom) sa Bogom i dalje pokušavam. Čitam Bibliju i ne dobijam ništa od nje. Molim se, ali imam osećaj da su to prazne reči koje idu u

33

vetar. Zašto svi drugi mogu da nadju Boga, a ja ne mogu. Konačno sam shvatila da je razlog u meni. Mora da sam učinila nešto čime sam Boga uklonila zauvek od mene.” To je laž u koju sotona želi da verujemo. Sotonin plan da nas, kao pauk crna udovica koji plete svoju mrežu, uhvati i uništi, mi je došao kao direktan odgovor na molitvu (Nensi). Nikada nisam čitala gornji pasus do sledećeg iskustva: Bilo je ledeno hladno jutro u Dakoti. Takvo jutro koje preklinje čoveka da se zadrži na toplom krevetu ili da ispeče domaći hleb i iseče povrće za ekspres lonac i topli paprikaš. Ali imala sam sastanak u kancelariji. Upalila sam kola i dok sam išla ka centru grada molila sam se: “Gospode, ovo je novi klijent. Ne znam ko je ona. I ovog jutra stvarno me nije briga. Hoćeš li učiniti da mi bude stalo. Molim te, zapali moj nezainteresovani stav ljubavlju za Tvoje povredjeno dete. Moraš mi pomoći da pozdravim tu ženu sa Tvojim ljubaznim gostoprimstvom. Čim sam kročila u kancelarijsko odeljenje bila sma u iskušenju da me iznervira dim cigarete koji se širio iz sobe za sastanke niz hodnik. Umesto toga izabrala sam da budem zahvalna za osveživač prostorije i mirisnu čajnu mešavinu koju sam držala u mojoj radnoj kancelariji. Izabrala sam dve ljupke porculanske šolje i stavila sam vodu da provri. Topli čaj od trava u hladno jutro će poželeti dobrodošlicu. Uskoro, ona je sedela u ordinaciji a njene ruke je zagrevala šolja čaja. Počele smo sa mojom uobičajenom molitvom za Božje prisustvo i mudrost, a onda sam je

34

zapitala zbog čega je tačno došla u kancelariju ovog jutra i kako joj mogu pomoći. Stežući moju šolju čaja, naslonila sam se da saslušam njemu priču. Ali nije je bilo. Desetak minuta ona je brbljala nepovezano. Rečenice su tekle u delovima. Izrazi nisu imali smisla. Nisu bili povezani. Pokušala sam da uhvatim temu iz njene priče ali je nisam mogla pronaći. Možda će se njena nervoza, izazvana dolaskom savetniku, uskoro raspršiti. Ali što je više pričala, ja sam postajala sve više isfrustrirana. Rekla sam samoj sebi: “Nensi, ovo je previše. Ona nema veze sa realnošću. Ništa nema smisla.” Ipak, ona je i dalje buncala. “O, Gospode” molila sam se, “potrebna mi je pomoć. Molim te, daj mi putokaz, put kroz ovu konfuziju.” A onda se dogodila najčudnija stvar. Jasno u mom umu videla sam paukovu mrežu. Bila je tako stvarna da sam mogla pružiti ruku i dodirnuti je. Postajući nervozna, tiho sam odgovorila “Gospode, molila sam za pomoć, a Ti si mi dao ovo.” Opet sam čekala na božansku intervenciju, ali se samo, po drugi put pojavila paukova mreža. “U redu, Gospode,” rekla sam “šta sad?” U mojoj frustraciji i razočarenju nisam razumela da je ono što sam uočila bio odgovor na moju molitvu. Začula sam reči: “Idi ka detetu.” “Šta to znači? Tiho sam upitala. Tada mi je došlo: deca vole priče. Nisam znala šta da radim sa ovim otkrivenjem, ali kada je žena zastala progovorila sam joj kao detetu.

35

Nagla sam se ka njoj i iz mojih usta su potekle ove reči: “Da li ste ikada videli paukovu mrežu.” Zatečena pitanjem, odgovorila je oklevajući: “Da, da, videla sam paukovu mrežu.” To je bila njena prva povezana rečenica. Nastavila sam: “Gde je bila mreža koju ste videli?” “Bila je u našoj dnevnoj sobi. Paukovi su dolazili kada smo koristili peć na drva. I u ambaru, uvek u ambaru. “Možete li mi jednu opisati?” zatražila sam dok je pokazivala svojom rukom, opisne, povezane reči su dolazile sa njenih usana. I dalje nisam imala terapijski plan kada sam je zapitala: “Da li ste ikada videli pauka u mreži?” “O, da videla sam ih mnogo puta,” odgovorila je. “Pa, ako možete da zamislite jednog, volela bih da ga obojite u crno u svojoj mašti, upućivala sam je. “U redu, imam ga. Crni pauk u mreži. Izgledalo je da je zainteresovana za priču, a ja i dalje nisam imala ideju kuda sam se uputila sa paukovom mrežom ili do kakve suštine ću doći ali sam odlučila da verujem rečima koje su izlazile iz mojih usta. “Sada bih želela da pauku dam ime. Nazvaćemo ga sotona,” rekla sam. Odgovor je potekao sa mojih usana a da nisam prvo na to pomislila. Izgledalo je da Bog koristeći moj glas, daje reči. Sada sam bila smirena i počinjala sam da uživam u ovom otkrivenju. “Sotona je kao crna udovica koja

36

plete lepljivu mrežu u mračnim, skrovitim mestima. Kada insekt dodirne paukovu mrežu odmah biva uhvaćen. Jednom u mreži insekt započinje akciju pokušaja da se oslobodi iz nje i taman kada je pokida da bi izašao, pauk se pojavljuje niotkuda. On ubada svoju žrtvu sa otrovom koji stvara paralizu i onda se život insekta postepeno gubi. Upravo kao pauk, sotona nas oštećuje u našim ranim godinama formiranja karaktera. Iz tog oštećenja se stvara disfunkcija u našem razmišljanju, osećanjima i ponašanju koja će trajati ceo život i uticaće na naš najprisniji odnos sa Bogom, sa bračnim partnerom, sa decom i sa roditeljima.” Žena je sedela u svojoj stolici. Lagano je sklopila ruke. Osmehnula se zadovoljno, kao da je upravo iskusila A-ha efekat. “Pa onda, znam tačno šta mi se dogodilo, došao je njen odgovor. Ispričala mi je o svom detinjstvu sa neprestanom svakom vrstom zlostavljanja: emocionalnom, seksualnom i fizičkom. I na osnovu njene priče iznenadila sam se da je ona uopšte funkcionisala na svakom nivou. To je “A-ha” iskustvo koje dolazi kao rezultat novog saznanja kojim počinje proces ozdravljenja. “Pa,’’ rekla je sa novim opažanjem znajući moju prošlost, ‘’da li je tok mog ponašanja totalno poremećen?’’ Moj odgovor je poslužio kao tračak nade za nju. “Poznajući vaše poremećaje iz detinjstva vaše ponašanje je prilično normalno.”

37

“Ali moje ponašanje prouzrokuje meni i mojoj porodici bol i nevolju. Šta da radim sa tim? Kako mogu to da promenim, molila je. Izgleda da joj je moj odgovor davao nadu. “Mi moramo da završimo sa nedovršenim problemima iz vaše prošlosti. Da bi ste se oslobodili te zamršenosti u sotoninoj mreži morate otkriti i suočiti se sa prošlošću, kako biste se ispraznili od otrovnih emocija koje nosite i da biste popunili prazni prostor sa puninom Božje mudrosti i Njegovim duhom ljubavi i prihvatanja.” Vaše rano oštećenje je filter kroz koji vi vidite svako iskustvo u svom životu. Vaše reagovanje na dogadjaje iz sadašnjosti, prouzrokovano je bolom iz vaše prošlosti sa ili bez opozivanja na dogadjaj. Posledice oštećenja na vaše misli i osećanja utiču na vaše ponašanje u sadašnjosti. Oporavak se ne može postići preko noći ili samo za jednu godinu. To je posao za ceo život. Zato, proces posvećenja koji predstavlja opšte hrišćansko shvatanje je u stvari oporavljanje od oštećenja koje vam je sotona učinio ranom u životu, a koje vam je stvorilo destruktivne misli, osećanja i ponašanje u sadašnjosti.

“Takve su staze svijeh koji zaboravljaju Boga, i nadanje licemjerovo propada. Njegovo se nadanje podlama i uzdanje je njegovo kuća paukova; Nasloni se na kuću svoju, ali ona ne

38

stoji tvrdo; uhvati se za nju, ali se ona ne može održati.” Jov 8:13-15

39

II POGLAVLJE

RAZOTKRI DA BI SAZNAO “Svako potiskivano osećanje se gnoji, truli i stvara bolest koja se može izlečiti jedino ako dopustimo da budemo svesni zabranjenog osećanja. Ne možemo se oporaviti od osećanja čijeg smo se postojanja odricali.” Sam Klein Zašto gledati u prošlost da bismo razumeli sadašnjost? To je pravo pitanje koje postavljaju često oni koji se suočavaju sa teškim poslom oporavljanja. Zar ne bi trebalo samo da zaboravimo stvari iz prošlosti i da nastavimo da gledamo pravo ka budućnosti? Kakve veze ima prošlost, posebno stvari kojih se čak i ne sećam, sa sadašnjošću? Razumevanje psihologije mozga beba u ranom razvoju će nam pomoći da vidimo zašto naša prošlost ima takav uticaj na sadašnjost. Sa pet i po meseci trudnoće, bebe u materici počinju da upijaju majčine emocije u sebe. Osećanja koja majka ispoljava, zasnovana na okolnostima njenog života i na prirodi njenih odnosa beleže se u umu deteta. Ako je na primer, majka neudata a oca ne zanima da nastavi vezu sa njom ili odbija da preuzme odgovornost i ne pokazuje

40

interesovanje za prijateljski odnos, dete će odbačenost koju je majka doživela shvatiti kao da je to njegovo lično odbijanje. Svaka emocija koju majka oseća bilo pozitivna ili negativna prenosi se na dete i beleži se kao da ima svoje poreklo u detetu. Kao rezultat dete pamti svoje prvo odbacivanje. Do sedmog meseca prenatalnog razvoja, nesvesni um bebe već počinje da prima informacije iz spoljašnjeg sveta i tako je već postao skladište za životno iskustvo. Ove informacije prvenstveno dolaze od čula sluha, i većina od njih sadrži emocionalnu komponentu. Pre rodjenja dete registruje («snima») zvuk majčinog i očevog glasa. Čak su i glasovi braće i sestara ili drugih značajnih ljudi koji su u vezi sa majkom zabeleženi u memoriji uma. Nakon rodjenja, postoji značajno uvećanje broja informacija koje dete prima, zato što, sada, svih pet čula sakupljaju informacije iz okoline. Ako je beba grubo dodirnuta ili ako iskusi fizički bol, to je zabeleženo u detinjoj memoriji (dečjem umu). Ako beba vidi lica koja su ljuta ili je plaše, to je takodje zabeleženo. Ako beba okusi, ili omiriše neku neprijatnu supstancu, to je zabeleženo i interpretirano kao odbacivanje. Svaki dogadjaj je zabeležen kada se desi, i informacija o njemu sadrži podatke od svih pet čula, plus emociju koju je dete osetilo u trenutku kada je informacija zabeležena. Ljudski mozak radi na sledeći način: kada nadržaj dodje iz spoljašnjeg sveta, recimo putem naših očiju, on se automatski prosledjuje bez neke posebne komande (od nas samih). Kao što kompjuter vrši

41

globalnu pretragu svega dostupnog što je u vezi sa datim predmetom, um projuri kroz zabeleženu memoriju i redja redove memorija koje su napunjene emocijama. Naš odgovor na inicijalni nadržaj razmišljanjem, osećanjima i ponašanjem, biće zasnovan na memoriji koja je najviše napunjena osećanjima u datom trenutku. Osećanja se čuvaju uskladištena u limbalnom (LIMBIC) sistemu, koji se nalazi u središnjem delu mozga. Glavni deo njegovog posla je da upravlja emocionalnim odgovorima na spoljašnje nadražaje. (Vidi 4 glavu). Da biste shvatili kako limbalni sistem radi, blokirajte čula (spoljne nadražaje) i zatim pročitajte reč koju ću vam upravo dati. Tada zatvorite svoje oči i pustite svoj um da ide gde god poželi, kao odgovor na ovu reč. Držite oči zatvorene za sekundu pre nego što odgovorite na pitanja koja dolaze. Da li ste spremni? Reč je ...

Čokolada Šta ste videli? Da li je ono što ste videli vezano za vašu prošlost? Koliko ste išli natrag u prošlost? Većina ljudi će stići nekoliko godina unatrag, neki će se vratiti u detinjstvo. Na primer, kada pročitam reč «čokolada» ja (Nensi) se vraćam u vreme Božića kod moje bake. Ona je tada spremala prelepi kolač. Moja usta se ovlaže na sam pomen te reči. Prosto osećam šećerno slatka zrnca i meki, hrskavi preliv od oraha...njam, njam!

42

Ona je čuvala kolač u staromodnoj limenoj kutiji, i upravo kada smo pomislili da smo pojeli poslednje parče, ona (baka) bi odlazila uz stepenice do tajnog mesta ispod strehe, i tada bi donosila još jednu kutiju. Baka je za mene bila sigurno, toplo mesto, puno nežnosti, stoga sećanje na nju donosi osećanje ljubavi i prihvaćenosti, i blagi osmeh se širi mojim licem. Čak i jedenje kolača koji je sličan onom koji je ona pravila, može da u meni proizvede isto osećanje prihvaćenosti koje sam osećala kada sam bila ponudjena bakinim kolačom decenijama pre. Istina je da koja god da je memorija ispunjena sa većinom emocija u vreme nadražaja, bilo da su pozitivne ili negativne, to će biti dogadjaj koji će doći u kognitivni (saznajni) um. Jednog dana na seminaru je kao nadražajna reč pomenuta «jagode». Jedna dama se, kao odgovor, odmah rasplakala. Kada se predavanje zavržilo rekla nam je privatno: «Verovatno ste primetili da sam se rasplakala kada ste pomenutli «jagode.» Ja sada imam 74 godine, a kada ste spomenuli tu reč, trenutno sam se vratila u svoju dvanaestu godinu, kada sam doživela jedno od najgorih iskustava u mom životu. Radila sam na farmi jagoda sakupljajući plodove. Bio je skoro kraj dana i primetila sam da sam jedina ostala na farmi. Zato sam brzo napunila svoju korpu i otišla natrag u spremište da izmerim svoje jagode. Iznenada su se dve ruke pojavile odpozadi i zgrabile me za grudi. Sledeće čega se sećam je da sam ležala na prašnjavom podu, gledajući lice farmera i osećajući mučan bol silovanja. Nikada, nikome

43

nisam rekla istinu o tom dogadjaju. Pre dve godine moj muž je umro. Ono što me je savladalo danas je da sam dozvolila da umre u uverenju da je on bio razlog seksualnih problema u našem braku. Kad god bi legao pored mene i prišao mi intimno, ja sam odjednom bila dete koje je ležalo, u bolu, na prašnjavom podu. Jasno podsećanje i stari strahovi kontrolisali su moj seksualni odgovor (reakciju) i zarobljavali me tako da nisam mogla da uživam u intimnosti.» Naši odgovori, naše ponašanje, potiču prevashodno od emocija iz naših starih uspomena (memorije), a ne samo od trenutne situacije ili od emocija u datom trenutku. Mala deca odgovaraju emocionalno na spoljašnje nadražaje, koristeći samo limbalni (emocionalni) sistem mozga. Oni nemaju mehanizam zaključivanja koji ide od uzroka ka posledici, jer se kabinet logike koji se puni informacijama – kora mozga, još uvek razvija i razvijaće se do tridesete godine. Kako se deca približavaju dobu odgovornosti (približno dvanaestoj godini) postoji dovoljan sadržaj informacija u kori mozga, drugim rečima, oni su stvorili dovoljno memorije i poseduju hemijski i psihološki mehanizam da bi otpočeli sa procesom razmišljanja od uzroka do posledice. Dalje, mehanizmi mozga su preciznije podešeni, tako da su u mogućnosti da povezuju sve važne informacije, pre ngo što se donese izbor. Izbor će sada biti zasnovan na emocijama plus njihovoj logici. Važno je da zapazimo da će odluke biti donete na osnovu njihove logike, a ne na osnovu logike njihovih roditelja

44

ili nekog drugog autoriteta. Iskustvo svake osobe utiče na njihovu logiku i tako na njihov izbor. Nakon što primi nadražaj, mozgu je potrebno od delića sekunde do nekoliko sekundi, funkcionisanja na rasličitim brzinama u zavisnosti od okolnosti u datom trenutku, da razvrsta gomilu memorija koje sadrže logičke informacije, da bi ih dodao osećanju (emociji) i tako doneo logičnu, zrelu odluku. Svaka logička informacija sadrži podatak o emociji u tom trenutku, svaka emocija se sabira i tako sačinjava zbir emocija pomoću kojih se donosi odluka. Interesantna je činjenica da oni odrasli, čije potrebe nisu zadovoljene ili koji su oštećene (duhovno, duševno) u detinjstvu, i čiji je proces razmišljanja kratko spojen zbog emocionalnog bola, odgovaraju automatski na emocionalnom nivou koristeći samo limbalni (emocionalni) sistem, koji kontroliše odgovor (reakciju) borbe ili bežanja sa malo ili nimalo mešanja logike. Mnogi čak i ne znaju da im je logika na raspolaganju za korišćenje. Nezadovoljene potrebe i oštećenja u godinama kada se formirao karakter stvaraju slepu tačku (Blind Spot). Mnogi osećaju žaoku odbacivanja svaki put kada okolnosti donesu stari bol. Možda ste pronašli sebe kako tražite dokaze odbacivanja u svom životu. Istina je da oni koji ih traže, naći će ih. Sotona je to tako isplanirao. Ako oni koji su se prvi brinuli o malom detetu nisu zadovoljili dečje potrebe, dete će reagovati ili povlačenjem ili sisanjem palca, ćebeta, boce, ili će

45

besneti (divljati), vikati, plakati ili će zahtevati da te potrebe budu zadovoljene. Odraslo dete, koje zbog oštećenja i dalje reaguje samo iz emocionalnog (limbalnog) sistema, ili će se duriti, ili će se «zakopati» pored TV-a ili kompjutera ili će se anestezirati alkoholom ili drugim drogama da ne bi osećali bol, ili će iskazivati zlovolju, ili koristiti kontrolisano ponašanje, ili će napasti nekog verbalno ili fizički, ili će početi da plaču. Odluke se donose sa oklevanjem i okolnosti utiču na njih. Oni reaguju umesto da odgovaraju. Njihovi odgovori potiču od čisto impulsivnih osećanja. Njihov životni stil je pre reaktivni stil deteta, nego stil odrasle osobe zasnovan na logičkim odgovorima. Verovatno ste zatekli sebe kako pokušavate da udovoljite drugima da bi zadobili njihovo prihvatanje koje vam je potrebno, jer ga niste dobili ranije u životu. Da li preterujete u svom usavršavanju da bi izgledali bolji u očima drugih? Možda ste hvalisavac kome je potrebno da mu neko stalno govori koliko je dobar. Ako imate potrebu da budete bolji od drugoga, da biste se vi sami osećali bolje postoji mogućnost da ste bili odbačeni u svojim ranim godinama kada je prihvatanje tako neophodno. Da li je moguće da je razmišljanje odrasle osobe, koje je egoistično, bazirano na emocijama, detinje po prirodi, bez logike i zaključivanja, ono što Biblija naziva telesni um i neprijateljstvo Bogu? Rimljanima 8:6,7 jasno kaže: «Biti telesnog uma, smrt je, ali biti duhovnog uma život je i mir. Jer se telesan um protivi

46

Bogu, jer nije potčinjen zakonu Božjem, niti zaista može biti potčinjen.» (NKJV) Ljudi koji su oštećeni u prvih 18 meseci života kada, poverenje treba da se razvija imaju poteškoće sa poverenjem ili prihvatanjem sebe. Nedostatak poverenja čini teškim prihvatanje informacije ili znanja od bilo koga, a sumnja koju osećaju u sebi, preslikava se u sumnju i odbacivanje svakog drugog, čak i Boga. Kako je ova informacija povezana sa Sotonskom paukovom mrežom? Da li je ovo deo njegovog podmuklog plana za naše uništenje? Sotona može toliko zatrovati naš rani život i izopačiti našu sposobnost odlučivanja da mi nastavljamo mnogo posle detinjstva da reagujemo na impulsivan emocionalni dečiji način. U periodu od 8 meseci do 3 godine starosti, dete u zdravom okruženju naučiće se autonomiji – sposobnosti da samostalno donosi odluke i da se vlada. Oštećeno dete, koje živi u nezdravom okruženju, odrastaće do zrelog doba želeći da se ponaša na sebi svojstven način, bez obzira koliko nelogičan on može biti. Zrele odluke su neizvodljive, pošto oštećena osoba donosi odluke na osnovu osećanja u datom trenutku, izbegavajući dalekosežno razmišljanje. Pošto su takva, ljudska bića, koja su toliko oštećena da neće primiti nikakvu novu informaciju, bez obzira na izvor, insistiraće da život «ide» onako kako su oni zamislili, i da je njihovo mišljenje jedino istinito. Odluke za novu ili drugačiju istinu neće biti donete od strane onih čija je tvrdoglava volja oformljena na osnovu oštećenja. Pošto

47

je to tako, duhovno iskustvo, koje se zasniva na poznavanju Boga i želje za istinom je zakržljalo. Ljudi koji odbijaju da slušaju su gotovo uvek oni koji su gajili defektivno nasledje i dalje ga razvijali u tendencije karaktera, i koji su slepi za Božje principe i standarde. Vratimo se ponovo na originalno pitanje: zašto da gledamo u prošlost da bi razumeli sadašnjost? Moramo gledati u prošlost zato što je zacementirana, ne može se eliminisati, ona je osnova života koji izgradjujemo. Sve odluke koje donosimo zasnovane su na emocijama, informacijama i iskustvima koja su prethodno uskladištena u mozgu. Kako se moj deda približavao svojim devedesetim, totalno slep, pomoć drugih mu je bila neophodna. On bi seo u svoju porodičnu stolicu koja je bila u zatvorenom balkonu, i tu se sećao scena iz detinjstva. Govorio bi o tome kako je slušao Bilijeve nedeljne propovedi na Trafalgar skveru, i tiho pevao pesmu koju je pevao kao dečak na svim evandjeoskim sastancima. Prisećao bi se dana teškog rada u porodici od dvanaestoro dece i fabrike u kojoj je radio kao dečak. Kako um stari, njegove memorije iz detinjstva posebno one koje su ispunjene emocijama, vrlo lako se pozivaju u svest. Činjenice i ličnosti gube svoju vrednost sa godinama, a veze sa familijom, drugovima iz detinjstva i sadašnjim članovima familije zauzimaju prvo mesto po važnosti. Vreme se provodi u pregledavanju prošlosti, mesta koja su vidjena, ljudi koje smo sreli, i veze koje smo uspostavili. Iznova i iznova stari ljudi se

48

pitaju da li se osećaju prihvaćenim i da li su važan deo života drugih. Naše memorije iz detinjstva su filter kroz koji mi gledamo, čujemo, mirišemo, osećamo, dodirujemo i kroz koje emocionalno reagujemo kroz ceo naš život. Gotovo svaka bolna reakcija danas, povezana je sa nekim bolnim oštećenjem memorije iz prošlosti. Iskustva, i pozitivna i negativna, rezbare skulpturu sadašnjosti i proizvode elemente za oblik koji će imati u budućnosti. Naš pogled na život odredjen našim opažanjem iz prošlosti, utiče na odluke koje ćemo doneti u sadašnjosti i tako oblikuje budućnost. Jedino priznavanjem prisutnosti i sile naših memorija i tada otklanjanjem negativnih emocija koje su vezane za bolne memorije, mi se možemo nadati da ćemo odgovoriti zrelo, koristeći logiku kore mozga. Jedino suočavanjem sa prošlošću mi možemo hrabro i uspešno pokoriti sadašnjost. Bez obzira kako jadne- kako sotonske bile memorije, lečenje je moguće dezaktiviranjem emocija nečije prošlosti. Verovatno je najtužnija životna priča koju sam ikada čuo, izrečena kada je jedna moja prijateljica doživela svoje prvo vraćanje u detinjstvo. Ona je bila lepo gradjena plavuša, vesele i uzbudljive prirode. Njena odeća je odabrana sa stilom, a njena pojava je moderna i atraktivna. Dženi je bila slika i prilika uspešne žene, dok se vozila gradom u svom novom Krajsleru i stvarajući prijateljstva sa uticajnim ljudima.

49

Ona je bila doktoreva supruga, majka dvoje tinejdžera. Imala je lepo uredjen dom, a njena deca su bila ugladjena i lepo vaspitana. Ali s vremena na vreme ne ličeći na sebe pojavila bi se u kancelariji svoga supruga oznojena, neuredne kose i bez šminke. Iz čekaonice je zvala detinjasto prodornim glasom: «Dušo, dušo.» ili bi otišla do kancelarije gde sam radila i prosto se slomila u hrpi suza. Njen muž Bart, bio je doktor koji je previše radio, koji joj se divio, ali nije razumeo njenu Džekil/Hajd ličnost. Dženi je vremenom izgledala jako usamljena i odvojena od normalnih odnosa. Izgledalo je da traži svoj mir, svoj identitet, izvan sveta svoga muža. Radila je nekoliko poslova. Radila je kao volonter u bolnici i imala je nežno srce koje je umelo da saoseća. A onda, čisto zabave radi, Dženi i Bart su odlučili da pohadjaju poseban seminar o braku. Stvari su dobro išle na seminaru, i oni su uživali u fokusiranju jedno na drugo, za promenu. Tokom jedne prezentacije, Dženi je doživela podsećanje prošlosti. Nikada nije iskusila nešto tome slično, ali u brzom nizu jedan prizor nakon drugog paradirao je pred njom. Prvo, pojavila se trogodišnja devojčica kako leži na mermernom otesanom oltaru, a zatim je videla 12 ljudi u crnim haljinama sa kapuljačama kako stoje oko nje. Devojčica je krvarila. Njena krv bila je utočena u srebrnu tkaninu, koja je prosledjena svakome da bi uzeli po gutljaj. Nakon što su svi uzeli po gutljaj jedan za drugim su seksualno zlostavljali dete.

50

Dženi je bila izvan sebe, užasno zbunjena. Odakle je ova scena došla? Zašto se ona sada pojavila? Da li je ovo bio neki horor film koji je davno gledala? Zašto strah? Zašto teror? Uspomene su navirale. Sjurila se iz sobe u kojoj se održavao seminar u samoću motelske sobe. Bart ju je pratio. Kada se njeno jecanje stišalo ispričala Bartu zastrašujuću priču. Za dvadeset pet godina braka on se molio za pomoć u razumevanju Dženinog ponašanja, ali je zasigurno da je ova neuverljiva priča proizvod njene podivljale mašte. Iznenada, Dženi je zavrnula rukav i drugom rukom je prelazila preko svoje izložene ruke, zastajući na malim ožiljcima koji su se nalazili svuda uzduž. Zatim je zavrnula svoje pantalone i ispitala je donje delove svojih nogu. «Zar se nismo oduvek pitali odakle potiču ovi ožiljci na mojim nogama i rukama? Pa, evo odgovora Barte. Devojčica, to sam ja! Ovi ožiljci potiču od njih, oni su ih napravili da bi cedili moju krv. A znam i ko su bili ti ljudi. Imenovaću ti ih. To su bili dr A i dr B, sudija C i dva advokata. Njihova imena su D i F. A Barte, kolovodja grupe bio je tata. Pitam se da li je zbog toga bio u staračkom domu, totalno van dodira još od svoje pedesetdruge?» Bart je odgovorio: «Čuj, dušo. S tobom sam prošao kroz vatru i vodu, ali ovo je previše. Ne mogu da verujem u tu priču. Kako si samo mogla tako nešto da izmisliš?» Sasvim mirno, i sa potpunom kontrolom, Dženi je odgovorila: «Po prvi put našla sam ključ zašto je moj život bio kao Roller Coaster u luna parku (gore

51

dole) Ne svidja ti se slika, ali ona je istina. Ja sam ta mala devojčica Barte. To sam bila ja!» Kada su stigli kući, Dženina sestra je potvrdila zlostavljanje, izjavljujući da se nadala da je Dženi trajno izgubila iz sećanja uspomenu na ovaj užas. Dženi je odlučila da dokaže istinitost svoje priče Bartu. Molila ga je da je odvede u grad u kome su odrasli. On se složio ali samo ako bi psiholog išao sa njima. On se bojao da Dženi može poludeti ako otkrije istinu. Njih troje su se vozili ulicama rodnog grada. Konačno Dženi je rekla: «Stoj, ovo je mesto!» Stali su ispred porodične crkve i došlo je vreme da Bart bude šokiran. «Ne ovde, Dženi, to ne može biti ovde. Ovo je crkva u kojoj sam odrastao!» Totalno ubedjena da je to mesto o kojem se radi, ona je uzela rokovnik i hemijsku iz svoje torbice: «Evo, Barte, nacrtaću ti raspored u crkvi.» Brižljivo je opisala detalje enterijera zgrade i kružno stepenište koje vodi do sobe sa mermernom pločom. Ušli su u zgradu, Bart je zinuo od čudjenja. Njen opis je bio potpuno tačan. Uplašeni, popeli su se kružnim stepenicama, i Dženi ih je odvela u sobu gde je u detinjstvu položena na ploču kao žrtva sotonskog rituala zlostavljanja. Bartove suze su tiho potekle. Očigledno je bio potresen. Dokazi su bili tu. Morao je da veruje. Dženi je kontaktirala policiju i unajmila privatnog detektiva, koji je pronašao Dženinu drugaricu koja je živela preko puta njene kuće dok su bile deca.

52

Ona je potvrdila Dženi da su obe porodice bile umešane u porno krug. Pravili su porno filmove koristeći svoju decu i filmove u kojim je žena ubijana. Dženi je tada govorila svojoj starijoj sestri o tome šta je otrkila. Njena sestra je zaplakala. «Zaboga Dženi, mislila sam da si zaboravila. Istina je da su sve devojčice iz Dženine porodice na sličan način bile zlostavljanje. Stoga, zašto treba da gledamo u prošlost da bismo razumeli sadašnjost? Zato što iz prošlosti dolaze istorijski delovi koji upotpunjuju slagalicu naših života. Pre nego što je Dženi imala otkrivenje o svojoj prošlosti, ne razumevajući šta je gonilo, osam puta je na različite načine pokušavala da se ubije. Sada, iz Dženine prošlosti proizišao je ključ kojim je ona odgonetnula svoje sadašnje ponašanje. Da ova sećanja nisu nikada izronila na provršinu i da se Dženi nije razračunala sa njom, Dženi bi zasigurno okončala svoj život svojom rukom. Zašto je ova memorija sada isplivala na površinu? Ona je bila u pravom dobu i na sigurnom mestu. Programiran u funkcionisanju mozga, nalazi se automatski mehanizam koji je dizajniran da sakrije bolne memorije tako da one nisu dostupne za ponovno gledanje. Ovaj proces je poznat pod imenom potiskivanje (represija). To je Božji sigurnosni mehanizam koji sakriva memorije od nas dok ne budemo spremni da ih priznamo kao naše, da ih prihvatimo, i da radimo sa njima ka ozdravljenju.

53

Jedna od uloga adrenalina u krvi je da pomogne držanje poklopca na «kanti» u našem umu, poklopca koji zadržava naše bolne memorije. Kako dolazimo u doba života u kome proizvodnja adrenalina opada obično se pojavljuju druge hemijske promene u našem telu (na primer, menopausalne hormonalne promene). Ako smo roditelji, često su naša deca simultano (istovremeno) u njihovim tinejdžerskim godinama, i mi revaluiramo naše živote. Suočavamo se sa mogućnošću brzih promena i dolazećeg sindroma praznog gnezda, majke se tada osećaju manje potrebnim nego kada su deca bila mala. Sva ova stanja kada se kombinuju, stvaraju okolonosti kojima se taloži emocionalni nemir i konfuzija. Naše stare i bolne memorije počinju da beže iz svog skloništa. Telo je projektovano da se zaštiti, stoga nesvesno povećava nivo adrenalina u telu vežbama besa, prekomernim radom, prekomernim fizičkim vežbama, histeričnim reagovanjem ili iracionalnim ponašanjem. Ipak, doći će vreme, kada više nećemo moći da zadržimo memorije, i konfuzija koja je stvorena, navodiće nas na misao da ćemo da poludimo. Tada pronalazimo sebe u krizi. Tada smo toliko ranjivi, da ćemo posegnuti za bilo čim, od čega predpostavljamo da će nam biti bolje, uključujući preljube, napuštanje porodice, ili druga ekscentrična ponašanja. Sve ove stvari kada se kombinuju stvaraju krizu: pandemonijum, depresije, samodestruktivno ponašanje. Konačno u očaju tražimo pomoć od prijatelja, savetnika, propovednika ili bilo koga ko će nas saslušati ili osećajući se beznadežno

54

smatramo ili čak nekad i pokušavamo da učinimo svemu kraj. Ono što nam je potrebno, to je saznanje. Kada shvatimo funkcionisanje mozga, zli pokušaj Sotone, i našeg ličnog (indivudualnog) oštećenja, možemo započeti sa procesom uklanjanja bola i oslobadjanja od pritiska. Kao što je to pokazao Dženin slučaj, Bog zna koliko mi možemo da podnesemo i koje je idealno vreme za otkrivanje istine. On će iskoristiti sigurno mesto, gde se nalazi osoba koja će nam pružati podršku i tako nam pomoći da prodjemo kroz krizu. Za Dženi, iskustvo na bračnom seminaru stvorilo je atmosferu ljubavi i podrške u kojoj je Bog mogao da pozove natrag memoriju. Bila je daleko od kuće, od odgovornosti, zahteva i neprestane zvonjave telefona. Ona i Bart su se skoncentrisali jedno na drugo, svoje živote i svoju ljubav. I pošto Bart nije imao pacijente da se o njima stara, bio je na raspolaganju Dženi, onda kada joj je bio najviše potreban. Nije li Bog dobar! Dženi je bila devojčica koja je čitavog života pokušavala da pronadje Boga. Čak je i razmišljala o pastoralnoj službi. Očajnički je težila za, i pretvarala se da ima, zajednicu sa Bogom. Ali da li je zaista mogla da je ima, kada je njen rodjeni otac, koji je stajao na mesto Boga za nju, bio najodvratniji od svih zlostavljača. Nakon otkrivenje, i na početku procesa oporavka, došao je veliki mir u njeno srce, mir koji nikada pre nisam videla u njoj. Ona je bila opuštena i ponašala se kao odrasla osoba. Ona nije više bila

55

devojčica kojoj je stalno bila potrebna pomoć, koja je stalno tražila, od svih oko nje, da zadovolje njene potrebe. Ona je započela proces oporavka, što joj je omogućilo da izraste u potpunu, zdravu osobu, kakvu je Bog i planirao. Evo prvog koraka: Pre nego što nadjemo oproštenje i mir, moramo doći do saznanja o sebi koje će rezultirati pokajničkim stavom. Moramo da prepoznamo našu potrebu za Hristovom pomoći. Moramo da osetimo bol naših rana pre nego poželimo izlečenje. Razlog zašto je ovo toliko važno je taj, da je šteta koja nam je načinjena sprečila i izvitoperila naš emocionalni rast i kao što je Isus rekao: «Moramo se nanovo raditi.» Moramo umreti sebi, grehom ispunjenoj telesnoj prirodi, i tada, moramo da rastemo u njemu, dozvoljavajući Njemu da nas popravi i da nas voli i da nas dovede u zdravu zrelost. Razlika je u tome što ovaj proces novorodjenja otpočinje onda kada mi to izaberemo. Ovoga puta, naše rodjenje nije izbor koji su napravili naši roditelji. To je naš izbor. Nažalost, naše očajanje je pokušalo sve, čega smo mogli da se setimo, da bismo se postavili na ispravan put, to je doprinelo da imamo ranjivo, poučljivo držanje. Moramo doći do tačke u kojoj shvatamo da ono što smo sve vreme radili, jednostavno ne funkcioniše. U našim krizama, mi ćemo se okrenuti Hristu. Za mnoge od nas važi da tek kad dodirnemo dno. Mi kao Petar koji se davio u moru, vičemo:

56

«Gospode, pomagaj!» Pokoran duh je prvi korak ka uspehu. Moramo se pokoriti da bi uspeli. Kada shvatite svoju poziciju, da ste nekompletni i u očajničkoj potrebi, Isus vam tada nudi sve nebeske sile da bi započeo proces oporavka. Zašto On to ne bi? On kaže: «Ti si moj.» (Jovan 17:6) On te naziva Svojim sinom, Svojoj kćeri (1 Jovan 3:1) On ti kaže da te je stvorio (Psalam 139:13-16) On te poznaje pre nego si se rodio (Jer 1:5) On je umro za tebe (Jovan 3:16) On sprema dom na nebu za tebe (Jovan 14:13) Na tebe se gleda kao na Isusovu nevestu (Otkrivenje 21:9) Ti si voljen (Jer 31:3) Ništa te ne može odvojiti od Njegove ljubavi (Rim 8:35) Isus te je otkupio i oprostio sve tvoje grehe (Kol 1:14) Ti si gradjanin neba (Fil 3:20) Isus je uložio sve u tebe. Tvoja vrednost je neshvatljiva. On ne želi da te prepusti paukovoj mreži. U stvari, on ti je čak dao direktan pristup Njegovom Ocu kroz Svetog Duha (Ef 2:18) tako da imaš Božju silu na vrhu svoga prsta; toliko sile, da ukoliko tražiš, Isus može da pomera planine za tebe; planine krivice, stida,

57

razočarenja, odbacivanja i planine zlobnoga bola (Matej 17:20). Samo da dodamo, Isus je prošao kroz sve šta si i ti prošao. On je bio kušan svim načinima kojima si i ti kušan, ali On je pobedio (Jevrejima 4:15), i kroz Njegovu silu to možeš i ti postići. Samo pročitaj Isaija 53:3 da bi video šta je Isus izdržao: «Prezren bješe i odbačen izmedju ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo.« Liči li to na nešto kroz šta ti prolaziš? Pa, ON je prošao? Ali ima još. Otvori svoju Bibliju i pročitaj za sebe celu Isaija 53 i videćeš da je Isus propatio sve što ti patiš, čak i više. On je bio odbačen od strane Svoje zemaljske braće, u Svojoj zemaljskoj porodici, a kao dečak, često je smatrao za neophodno da pobegne na mirnije mesto kod prijatelja, Lazara. On je nosio tvoje bolesti, tuge i bol. Bio je kažnjen, proboden i biven, bio je deprimiran i ožalošćen i konačno bio je ubijen zbog tvojih greha. Pre nego si bio rodjen, znao je da ti je potreban Spasitelj, i ponudio je sebe kao žrtvu, da bi ti mogao da budeš spasen. Tvoj posao je jednostavno ovo: dopusti da ti bude Spasitelj. Sila za Isusovu pobedu došla je od Njegovog Oca. Sila za tvoju pobedu dolazi iz istog izvora: tvog Nebeskog Oca. Govoreći Da Isusu, celo nebo (Otac, Sin, i Sveti Duh i desetine hiljada andjela) postaju tvoji saveznici protiv pauka i njegove mreže. Postoji način za beg. Bog nam nije dao «duha straha, već sila, ljubavi i zdravog uma.» (2 Tim 1:7 KJV).

58

Sa silom neba koja se nalazi pored tebe ti možeš uspešno ići kroz proces otkrivanja, bez obzira na početnu bol. Rane se ne zaleče, osim ako nisu očišćene, dezinfikovane. Bolne uspomene su kao čir koji mora da se izvadi, inficiran gnoj mora da istekne da bi izlečenje otpočelo. Moraš da otkriješ «gnoj» da bi se oporavio. Ti možeš da budeš nanovo rodjen. Izbor je tvoj.

59

III POGLAVLJE

DJUBRE UNUTRA; DJUBRE SPOLJA «Ako je mozak kompjuter, onda je on jedini koji radi na glukozu, generiše elektricitet i bio je stvoren igranjem u prašini. Hvala ti Gospode.» Mozak je organ u telu, baš kao i srce, jetra, ili bubrezi. Kao što srce pumpa krv i tako donosi životnu hranu celom telu, mozak reguliše funkcionisanje svakog organa u telu. To je glavni kontrolni sistem; centar tela, središte svih nervnih sila i mentalne akcije; centar visokorazvijenog masovnog komunikacionog sistema. Nervi polazeći od mozga kontrolišu telo i vitalne akcije svakog dela sistema. Um je termin koji koristimo kada govorimo o funkcionalnom delu mozga. Njegov posao je da skladišti i da obradjuje podatke koji mu se daju. Podaci dolaze kroz informacije koje učimo i kroz sve šta okom možemo da vidimo, ušima da čujemo, nosom omirišemo, kožom osetimo, i ustima okusimo.

60

Ove informacije se skladište svesno (u delu mozga za razmišljanje, spoznaju, svesnost i rasudjivanje) ili nesvesno (što je ispod nivoa za razmišljanje u mozgu). Jednostavno rečeno, podsvest je kabinet koji se puni, koji sadrži fajlove informacija koje um u vreme predstavljanja smatra nevažnim u datom momentu, nebitnim ili suviše bolnim da bi bili prizvani u svest. Limbalni sistem koji je iznad i koji okružuje koru mozga, takodje skladišti emocije koje osećamo u odgovoru na sve što se dešava oko nas. Mozak uredjuje nadražaje koji ulaze u njega da bi primereno odgovorio u skladu sa svim informacijama koje su uskladištene – svesno, nesvesno ili emocionalno. O tome da li Sotona može da čita misli ili ne raspravljano je vekovima. Mi smo ubedjeni da iako ne može da čita naše misli on poznaje naše nasledje i otuda naše slabosti. On poznaje rana oštećenja koja nam je naneo i emocije koje su se tada stvorile i skladištile u našem mozgu. On tada sluša naše reči i pažljivo posmatra naše odgovore na različite nadražaje i stoga može da neverovatno tačno proračuna kako mi obradjujemo naše stare memorije, pomoću trenutnih situacija i kao rezultat nastaje sasvim pouzdano «čitanje» misli. Mi znamo da Sotona najviše proučava ljudsko telo, mozak i njegovo funkcionisanje, njegov zadatak je potpuna kontrola. Od stvaranja on je eksperimentisao sa osobinama ljudskog uma, pokušavajući da poveže ljudski um sa njegovim vlastitim, da bi mogao da vara ljude

61

lažju da donose njihove vlastite odluke, dok su u stvarnosti vodjeni od strane Sotone i njegove volje. On se nada da će zbuniti umove ljudi i žena da ne bi bili svesni njegove kontrole. Od najveće važnosti za Sotonu je da prilike u našem životu budu postavljene na takav način da prouzrokuju loše funkcionisanje mozga, jer on zna da su Isusove reči istinite: «Dobar čovek iznosi dobre stvari iz dobra koje je uskladišteno u srcu (umu), a zao čovek iznosi zle stvari od zla koje je uskladišteno u srcu (umu). Jer usta govore iz izvora srca (uma).» (Luka 6:45 NIV). Drugim rečima, naši odgovori bazirani su na emocionalno napunjenoj informaciji koja je skladištena u našem umu. Naše jedino utočište od Sotoninih prevara je da postanemo studenti uma (oni koji izučavaju um). Moramo da izučavamo uticaj uma na telo, tela na um i zakone po kojima oni rade. Čineći to, možemo početi da shvatamo sebe i možemo da otpočnemo sa delom oporavka što će rezultovati opraštanjem i mirom. Hristos nas jedino može spasiti ako shvatimo da smo grešnici. On je došao da «isceli ranjene u srcu, da propoveda zarobljenima slobodu, i vrati vid slepima, da uspostavi slobodu onima koji su zlostavljani.» (Luka 4:18 KJV). «Zdravi ne trebaju lekara» (Luka 5:38). Evo rešenja: Moramo postati svesni našeg pravog stanja ili nećemo uopšte osećati potrebu za Hristovom pomoći. Moramo da osetimo bol naših rana, inače nećemo želeti Hristovo izlečenje.

62

Pošto je um jako važan za naše svakodnevno funkcionisanje i našu duhovnu sadašnjost i budućnost, potrebno je da ispitamo njegovo funkcionisanje, barem na pojednostavljen način. Ne slažu se svi naučnici oko broja memorijskih ćelija iz kojih se mozak sastoji, ali se procenjuje da ih ima izmedju jednog i tri biliona (1.000.000.000.000 do 3.000.000.000.000). Svaka ima kapacitet da sačuva čitavu Enciklopediju Britanika. Um prikuplja podatke iz svog okruženja pomoću svih čula brzinom od 100000 po sekundi. Podaci su selektivno čuvane ili brisane od strane uma. Mnoge od informacija koje su uzete putem čula nisu zadržane zato što um poseduje vlastitu sposobnost da izbriše podatke koje smatra nevažnim. Um je poput moćnog kompjutera koji prikuplja i čuva podatke sve vreme dok smo budni i dok spavamo. Zašto pretpostavljate da je Bog stvorio um sa takvim beskonačnim kapacitetom? Čak i kada bi živeli 150 godina, mi bismo iskoristili svega nekoliko memorijskih ćelija. Ovo je pitanje koje mi često postavljaju dok podučavam na seminarima, i interesantno je čuti reakciju učesnika seminara. Skoro uvek neko bi rekao: «Zato što nas je Bog stvorio da živimo večno! Očigledno je da ćemo da nastavimo sa učenjem kroz svu večnost, a Bog ne želi da izvrši operaciju na našim mozgovima da bi to bilo moguće. Zamislite gomilu CD-ova naslaganih jedan na drugi, svi u svojim plastičnim omotima, sa označenim naslovom sadržajem i izvodjačem. Ovo je

63

pojednostavljena imaginacija memorija u umu. Nadražaji dolaze do nas iz spoljašnjeg sveta, a ponekad čak i od naših vlastitih misli. Spoljašnji nadražaji do nas dolaze kroz čula, nadražaji sa slikom i zvukom su najjači. Brzinom svetlosti naš um prolazi kroz svu svoju memoriju. On izdvaja iz celokupne gomile memorija one memorije koje su povezane sa nadražajem i redja ih po njihovom emocionalnom opterećenju u datom trenutku. Memorija sa najvećim opterećenjem, bilo pozitivnim ili negativnim, prouzrokovaće da cela osoba odgovori u skladu sa tom memorijom, pre nego što realnost datog momenta zahteva. Mi znamo da su stare memorije sačuvane do detalja i da se mogu oživeti, zato što su naučnici koristili malu sondu da bi dotakli posebne oblasti u mozgu i pacijent je odmah oživeo memoriju u mozgu sa svim detaljima i osećanjima koja su bila uključena kao da se dogadjaj dešavao tog momenta. One memorije koje su ispunjene bolom iz prošlosti nadjačaće sve druge memorije, uključujući i prijatne nadražaje. Čini se da tada težimo da živimo u prošlosti, više nego u sadašnjosti, zar ne? Naše ponašanje je više reakcija nego akcija koja je zasnovana na sadašnjoj realnosti. Čak i trenutna emocija može da aktivira staru, podsvesnu memoriju koja je bila uspavana godinama, stavljajući u pokret čitav lanac memorija koje će nam pomoći da pronadjemo delove slagalice našeg života koji nedostaju. Dok smo bili na religioznom skupu, neko nas je zamolio za pisani opis jednog od seminara koje smo davali. Kasnije u mojoj motelskoj sobi, ja sam upalila

64

kompjuter i pozvala odgovarajući fajl da bih ispunila zahtev. Želela sam da revidiram ono što sam ranije napisala o predavanju. Radila sam za kompjuterom pola sata, a Ron je čitao u sebi, naslonjen na krevet. Iznenada, nešto kao egipatski hieroglifi, pojavili su se na ekranu. «O ne,» uzdahnula sam «Opet sam to uradila». U očajanju obratila sam se Ronu: «Šta sam sada uradila? Molim te, pomozi mi!» Ron je došao i stao iza mene, gledajući preko mog ramena ekran kompjutera, rekao mi je: «Ne znam kako ti je ovo uspelo, devojčice. Zaista ne znam, ustani da vidim šta mogu da uradim.» Bilo da je ono tu bilo ili ne, osetila sam gadjenje u njegovom glasu. Zavideći, ustala sam sa svoje stolice, srušila sam se na krevet sa uzdahom gadjenja na svoju vlastitu glupost i osetila sam da su mi vilice nategnute, a zubi pritisnuti jedni uz druge. Bila sam ljuta i tada sam bila svesna. Ali zašto? Da li sam zaista bila toliko ljuta na sebe? Ili da li sam bila ljuta na Rona, on je samo pokušavao da mi pomogne? Nije mi se dopadalo to osećanje. Plašilo me je. Tiho sam se molila: «Gospode kada sam se ovako osećala? Molim te pokaži mi odakle je došao ovaj bes.» Za nekoliko momenata veoma stara scena pojavila se pred mojim očima. Imala sam trinaest godina i bila sam brucoš u srednjoj školi. Bio nam je dat prvi esej zadatak na času nauke. Sedela sam za kuhinjskim stolom. Preda mnom je bila moja nova pisaća mašina. Napisala sam 2/3 strane kada je došao moj otac iz radionice iz podruma.

65

Prišao mi je pitajući me: «Šta to radiš Pudi (tako mi je tepao). «Evo, kucam ovaj domaći zadatak za čas nauke.» odgovorila sam. Tata je stajao iza mene, čitao je, preko mog ramena ono što sam otkucala. Prošao je momenat ili dva pre nego je dohvatio moj rad, izvukao ga je iz pisaće mašine i pocepao ga. Rekao je: «Nikada neće prihvatiti to smeće. Samo ustani; ja ću to uraditi za tebe.» Srdito sam gledala kako je moj otac otkucao čitav moj rad. Znala sam da ću morati da predam njegov rad umesto mog. Kada sada gledam na taj incident shvatam da je tata samo pokušao da mi pomogne. To je verovatno bio njegov način izražavanja, on je u stvari govorio: «Pomoći ću ti, zato što te volim.» Ali poruka koju sam primila bila je odbacivanje. Njegova akcija je govorila: «Ti si glupa i ništa ne umeš da uradiš kako valja. Zašto ja uvek moram da popravljam ono što ti zabrljaš?» Ova stara memorija bio je moj odgovor na bes u datom trenutku. Znala sam da su moja osećanja prema Ronu koji je sedeo za komputerom bila ista ona koja sam osećala kada je tata zauzeo moje mesto za pisaćom mašinom. Ljutnja tada, postala je bes sada. Jednostavno sam znala da ne mogu da to uradim kako valja, i da nikada nisam dovoljno dobra, niti ću ikada biti. Ja sam bila razočarenje mom ocu, i to sam znala, a sada sam bila razočarenje i za Rona. Odobravanje od čoveka u sadašnjosti, isto je toliko važna kao i odobravanje od čoveka u prošlosti. Činjenica da me je Ron voleo i da je samo pokušavao da mi pomogne nakon što sam ga

66

zamolila, nije uzeta u obzir. Nadražaj su bile reči: «Ustani, da vidim šta mogu da učinim.» Ove reči su me vratile skoro 40 godina unazad, i ja sam odgovorila unutrašnjom ljutnjom koja je tinjala u meni bez mog znanja. Čim se memorija vratila i čim sam prepoznala njeno poreklo pretpostavila sam da je Ron primetio moju ljutnju. Stoga sam odlučila da podelim istinu sa njim: «Znaš, dušo, pre nekoliko minuta, kada si mi rekao da ustanem sa stolice da bi ti mogao da popraviš zbrku koju sam napravila odjednom sam postala ljuta.» Ron je odgovorio: «Znam da si bila.» «Pa,» nastavila sam «Nije mi se dopalo to osećanje, pa sam zamolila Gospoda da mi pokaže kada sam se u prošlosti tako osećala. Ono što je sevnulo preda mnom bila je jedna scena, kada sam imala 13 godina ... «i tada sam mu ispičala priču, uveravajući ga da ljutnja nije usmerena ka njemu, već ka mome ocu i meni samoj. Bila je to stara memorija, CD iz prošlosti, koji je bio ponovo pušten i reinterpretiran kao sadašnjost.» Deleći istinu sa Ronom, bila sam u stanju da priznam da sam za ljutnju bila odgovorna zapravo ja, a ne Ron. On više nije imao potrebu da me pita da li me je, ili ne, uznemirio. Takodje sam uputila snažnu poruku mome umu; poruku zaključka i priznanja. Zaključka, da se prikladana memorija vratila i da sam time što sam mogla da shvatim njen uticaj na moj život, mogla da uklonim silni negativni emocionalni naboj od stare memorije, tako neutrališući njen uticaj na sadašnjost. «Tada ćete poznati istinu, i istina će vas osloboditi.» (Jovan 8:32 NIV). Osim toga napravila sam jedan

67

ogroman korak prema samorazumevanju, priznajući ovu memoriju Ronu, što je tada pomoglo Ronu da me razume u potpunosti. Ljudska bića su sastavljena od svih memorija iz prošlosti. Kombinovane, ove memorije kremiraju naše misli, naša osećanja iz kojih nastaje naše ponašanje (misli + osećanja = ponašanje). Na seminarima obično ilustrujem moć prošlih memorija time što zamolim nekoga iz publike da istupi napred i sedne na stolicu na rasklapanje, gde svako može da ga vidi. Obično ljudi voljno sednu na stolicu, iako nemaju pojma zašto sam ih zamolio da urade tako nešto. Pošto sednu, nakon nekoliko sekundi, počinjem da im postavljam pitanja: «Pretpostavimo da ste došli i seli na ovu stolicu, a ona se razbije ispod vas i vi završite na podu, a publika oko vas puca od smeha. Pomažemo vam da ustanete i tada nastupa pauza. Tada se vratimo sa pauze. Još jednom, ja vas pozivam da dodjete i sednete uveravajući vas da je stolica sada popravljena. Da li biste došli?» Oni koji učestvuju obično odgovaraju: «Pa, možda, ako testiram stolicu i uverim se da se neće ponovo rasturiti.» Tada im kažem: «Pretpostavimo da se rasturi još jedanput? Ovoga puta niste samo osramoćeni, već i besni što sam vam smestila još jedan pad. Ako vas sledećeg dana upitam: hoćete li još jedanput da dodjete i sednete na stolicu, uveravajući vas da sam je nosio kod majstora, i sada je sigurno da će vas izdržati, da li ćete sesti?»

68

Skoro svi učesnici seminara odgovaraju: «Nema šanse!» Prvi put mogu vam oprostiti, ali si drugi put od «mene zaista napravio budalu, više ti ne mogu verovati.» Tada iznosim svoj zaključak da se mi sastojimo od naših memorija iz prošlosti. Osobi koja sedi u publici drugog dana, koja nije videla šta se desilo prethodnog dana, nečije odbijanje da sedne na stolicu izgledalo bi iracionalno. Oni bi se pitali: «Šta ima tako značajno u sedenju na stolici?» Naši učesnici seminara koji su videli primer odgovorili bi: «Pa, ti ne znaš šta se desilo juče!» Zato što ne poznajemo ili ne razumemo JUČE (prošlost) u životima drugih, mi ne možemo da sudimo o ponašanju drugih. Prošla istorija dramatično utiče na sadašnje ponašanje. Jednom na srednjoškolskom seminaru, upitala sam učenike da identifikuju gde ih njihove misli odvedu kada kažem reč «čokolada». Jedan student je odgovorio: «Video sam ogromnu čokoladu (Hershey)» «Da li je to tvoja omiljena čokolada» pitala sam. «O da!» došao je odgovor. «Ja uvek kupujem Hershey čokolada kada čeznem za nečim slatkim.» «Koja memorija je vezana za Hershey čokoladu?» pitala sam «Da li je bilo nešto posebno u vezi sa tim? Da li se možeš setiti kada si probao svoju prvu Hershey čokoladu?»

69

«Kada sam bio mali, imali smo prodavnicu slatkiša u blizini kuće. Moj tata i ja smo išli tamo jednom sedmično i tata bi mi kupio Hershey čokoladu i jednu bi kupio sebi.» Primetila sam rumenilo na njegovom licu, a mekoća koje nije bilo pre u glasu, sada se pojavila, tako sam nastavila dalje sa pitanjima: «Da li i dalje ideš da kupuješ sa svojim ocem Hershey čokoladu?» Tiho je odgovorio: «Ne». Moji roditelji su se razveli kada sam imao 7 godina, i oca vidjam možda jednom godišnje, ako imam sreće. Nikada nisam o tome razmišljao, ali ja možda volim Hershey čokoladu, zato što me podseća na bolja vremena, kada je tata bio deo mog života.» Nema sumnje da je bilo onih u sobi koji su takodje primetili suze ovog mladog dečaka, i smatrali ih totalno neprikladnim dok nisu čuli potpunu istinu o njihovom drugu iz razreda i njegovom gubitku. Obično mi odvraćamo pažnju od naših ličnih problema fokusiranjem naše pažnje na druge, donoseći presude o njihovoj vrednosti i iznoseći karakterno ponižavajuće primedbe. Biblija naziva ovakvo ponašanje «zlom sumnjom». Koliko je besmisleno raditi to, kada ne poznajemo, ni razumemo istoriju koja stoji iza toga ponašanja. Tako je jednostavno otkrivati greške drugih i zanemarivati vlastite. Biblija o tome govori kao da «vidimo trn u oku brata svojega, a brvno u oku svojemo ne vidimo.» (Matej 7:5). Obično to radimo jer ne znamo kako da otklonimo naš bol. Rezultat je da nastavljamo da budemo kontrolisani našim bolom, pre nego da iskusimo slobodu samo razumevanja. Mi moramo i možemo

70

prepoznati bol koji nosimo i rezultirajuće nezdrave stvari koje radimo. Ovo je vitalan sastojak u procesu duhovnog i emocionalnog rasta. Memorije nisu zapravo «nabacane» jedna na drugu već su fragmentirane tako što svaki osećaj tj. podatak koji dolazi od svakog čula ide u svoj vlastiti deo mozga da bi bio sačuvan. Svaka memorija sadrži podatke od svih čula. Ali kada se memorije povrate, ovi podaci mogu biti nepotpuni. Naprimer, jedna odrasla žena koja je bila žrtva okrutnog zlostavljanja u detinjstvu, probudi se usred noći sa osećajem panike. Oseća sve emocije predstojeće propasti, ali jedini prateći osećaj je miris. Ona oseća miris piva. Brzo ustaje iz kreveta umiva se hladnom vodom, izduvava nos. Pita se: kako je moguće da oseća miris piva kada u ovoj kući nema alkoholnog pića, niti ga je ikada bilo? Odakle dolazi taj miris? Tokom sledeća dva meseca ona se probudila usred noći sa istim osećajem panike ali povezanim sa drugim senzorskim osećajem, ekseri i igle oko njenih usta. Bilo je potrebno meseci da prodju da bi se konačna slika otkrila: lice njenog pijanog oca koji je imao incest sa njom od veoma ranog detinjstva pa do tinejdžerskih godina. Memorije se mogu vratiti nadražajima mirisa, ukusa, zvuka, prizora ili dodira. Čulo vida je najjače kada se povezuje sa stimulisanom memorijom, iako je potrebna milisekunda duže za odgovor. Kada je vid stimulisan, mrežnjača uzima lik i šalje ga putem različitih veza pre nego što dodje do vizuelnog korteksa (kore mozga) gde se prizori čuvaju. Osećaji mirisa i ukusa

71

direktno su spojeni sa limbalnim sistemom gde se čuvaju emocije. Miris je praktično snažan i brz nadražaj za pozivanje stare memorije. Često su nadražaji ukusa ili mirisa osećaji pomoću kojih se aktivira uspavana ili potisnuta memorija. Godinama sam uživala miomiris lavande, tada sam naučila da miomiris lavande ima umirujuće dejstvo i stoga sam zaključila da je to razlog za pozitivno, lagodno osećanje koje se pojavljuje kada je omirišem. Jednog dana u jednoj prodavnici lekovitog bilja videla sam izložene prirodne mirise i tu je bilo nekoliko vrsta engleske lavande. Otvorila sam vakumirani poklopac i kako sam udahnula jasna slika moje bake stajala je preda mnom. Odmah, moje oči su se ispunile suzama, čim sam prizvala u sećanje njenu lavandu i njene nežne reči ljubavi prema meni. Kada se memorija vrati u sećanje ona to čini u svoj svojoj potpunosti sa svim svojim čulnim osećajima i emocijama potpuno neoštećenim, ili ona može biti samo fragment memorije koji se pojavljuje na površinu, stimulisan nekim od čula. Doživeo sam iskustvo gde mi je memorija koja je povraćena u sećanje pomogla da shvatim zašto sam se godinama osećao loše svaki put kada Nensi izlije toplu vodu u šolju za čaj. Sve je počelo jednog nedeljnog poslepodneva, nakon što smo se preselili u naš prvi stan. Ja sam bio student koledža, a Nensi mi je pomagala u natecanju brucoša. Što je za mene bilo gore nego grčki. Da bi

72

olakšala tenziju borbe koju je vodila objašnjavajući mi da je glagol – reč akcije, predložila je da popijemo po čaj. Složio sam se da bi mi šolja čaja prijala stoga je ustala sa poda, gde smo učili i otišla u kuhinju svega nekoliko stopa dalje. Pošto je čajnik počeo da zviždi, pomerila ga je sa peći i počela je da sipa vodu u šolju. Ona mi je nosila «dar» ljubavi. Znao sam to, ali moj odgovor je bio bizaran. Promrmljao sam gadeći se: «Hvala» «Šta nije u redu, dušo?» pitala je. «Sve je u redu» odgovorio sam kroz zube. Nastavila je: «Samo pre nekoliko trenutaka, kada sam otišla u kuhinju bio si dobro. Sada kada sam se vratila sa čajem, izgledaš ljut.» «Nisam ljut» viknuo sam. Tu je stala, bojeći se da ne uveća ljutnju. Narednih 12 godina iznova i iznova sam odgovarao ljutnjom kad god bi mi donosila čaj, čak i kada sam ja tražio čaj. Bila je to zagonetka za nas oboje! Jednom takvom prilikom, viknuo sam na Nensi dok je točila vodu: «Ne svidja mi se taj zvuk!» Ovoga puta je barem postojala veza. Ljutnja je dolazila od zvuka, ali kojeg zvuka? Nensi je odlučila da ide do kraja. «Koji zvuk ti se ne dopada?» pitala je dok je dolazila u dnevnu sobu, noseći čaj. «Zvuk tečnosti koji se izliva u šolju.» odgovorio sam, sa manje ljutnje nego pre, «On u meni stvara jezu. To je jako neugodan grozan osećaj i nemam pojma sa čim je on povezan.» odgovorio sam.

73

«Pretpostavljam da će ti se to otkriti vremenom.» odgovorila je i napustila temu. Znala je da ako me satera u ćošak samo će izazvati veći bes. Tada bih izašao iz svog emocionalnog ugla razbijajući sve što mi se nadje na putu i ispaljujući verbalne uvrede. Sve krivice za incident i za bilo koju drugu neugodnu stvar u mom životu prebacivao sam na Nensi. Dvanaest godina moja žena je «igrala» oko mojih odbacivanja dok mi odgovor nije bio otkriven. On je došao jednom prilikom kada sam čuo zvuk ključalog pića kako je sipano u šolju i osetio miris sveže pripravljene kafe. Kada sam osetio miris, koji je bio direktno povezan sa tim setom emocija, kako me nadražava zajedno sa zvukom, vizuelna slika je bljesnula u mojoj memoriji. Suze su mi izvirale iz očiju. Iznenada moja ljutnja se pretvorila u detinji bol nastao zbog odbacivanja. Rekao sam Nensi: «Video sam sebe kako stojim unutar moje spavaće sobe. Subota je veče i bio sam zaključan u mojoj spavaćoj sobi, kako bi moji roditelji mogli da zabavljaju njihove prijatelje oko stola za večeru, upravo pored mojih vrata. Šablon je bio sledeći: kada bi zvono zazvonilo što se dešavalo skoro svake subote uveče, otac bi me zgrabio za uvo i odvukao u moju sobu. «Ti ostani ovde Bač» govorio bi dok bi zaključavao vrata starim ključem. Zatim sam provodio 3 do 4 sata vireći kroz ključaonicu, da bih video čemu se odrasli toliko smeju, očigledno to sam bio ja. Mogao sam da omirišem pitu koju je moja majka pravila čitav dan, bez da je meni dala jedno parče, osetio sam i jak miris

74

kafe koju Evropljani piju.» Odjednom sam znao zašto sam bio toliko ljut. Miris kafe i zvuk sipanja vrelog napitka u šolje, me je vratio natrag u prošlost. Jecajući ispričao sam priču i izrazio bol koji sam osećao kao dečak i kasnije nastavljao da ga osećam kao odrasla osoba. Konačno, bio sam u dodiru sa emocijom i sa štetom koja je izazivala bizarno ponašanje. Da li to znači da više nikada neću da odgovorim ljutnjom na nadražaj sluha kada čujem da se sipa voda u šoljicu? Ne! Ljutnja je dolazila narednih nekoliko godina, ali svaki put kada sam čuo zvuk, rekao bih. Ne svidja mi se ovaj zvuk, ali to je bilo tada, a ovo je sada. Sada sam odrasla osoba. Više ne moram da budem mali dečak koji je zaključan u sobi. Ja sam voljen i prihvaćen u mome domu.» Što više puta ponovim ovu istinu, lakše mi je bilo da verujem u nju! S vremena na vreme, stara ljutnja izbijala je na površinu, ali sam stvorio toliko mnogo pozitivnih zapisa da zamene one negativne da više nisam bio priključen za tu memoriju. Moj um je stvorio novi put, novi set pozitivnih CD-ova. Tako da sada kada nadražaji dodju, ja mogu da izaberem da odgovorim pozitivno na zdrav odrastao način. Moja sadašnja težnja je da afirmišem moju ženu pre nego da je osudjujem za sve i svašta. Zapravo, moć odabira pozitivnog odgovora dolazi od Svetog Duha, čiji je posao da prenese nebesku silu za nas, posebno u vreme velike potrebe. U tome se mi razlikujemo od Pavlov nemačkog ovčara koji je reagovao pljuvačkom u ustima na zvuk zvona koji je bio

75

povezan sa parčetom mesa. Čak iako meso nije bilo tamo u kasnijim eksperimentima pas je i dalje odgovarao na osnovu prethodnih memorija. To su bili nadražaji, koji su, bez razmišljanja, donosili uslovljene odgovore. Mi ne moramo da budemo zaglavljeni u krugu ponavljanja samoodbrambenog ponašanja! Kao ljudima, dat nam je dar izbora. Kao hrišćanima, data nam je nebeska moć da napravimo «pravi» izbor. Naš posao je da razumemo nagoneću silu naše vlastite prošle memorije, da prodjemo kroz nju, da otklonimo bolne emocije, i tada ispunimo naš um pozitivnim i uzvišenim porukama. U ovom kontekstu lako je razumeti zašto je apostol Pavle rekao: «Radujte se u Gospodu svagda.« (Fil 4:4-8) Boravljenje na ovim stihovima može da obnovi naše misli. Kada je naš um zakrčen bolnim osećanjima nepravde koja nam je učinjena u prošlosti mi nismo slobodni da primimo duhovnu istinu ili prihvatimo oporavak koji nam Bog nudi i to nas onesposobljava da zaustavimo naše nagoneće ponašanje. Kada jednom oslobodimo naše misli od emocionalnog «čepa» mi smo u stanju da primimo izbavljenje koje nam Hristos nudi i da donosimo zrele odluke koje su bazirane na logici i razumu, kao i zdravom emocionalnom ulazu. Sve sile svemira stoje nam na raspolaganju izmedju nadražaja i našeg odgovora na njega. Isus zna da Sotona želi da kontroliše misli ljudi i žena, i on je spreman da pomogne svima koji prizivaju Njega u

76

pomoć. On nije voljan da bilo ko propadne (vidi Matej 18:14). Zato je postavio nebesku silu na dohvat svoje dece. Dok je Sotona zaposlen trudeći se da kontroliše um, postoji sigurno mesto od njegovih napada. To je Isusovo prisustvo. U svim našim slabostima i iskušenjima, mi posedujemo moć izbora, ukoliko posedujemo prave indormacije. Možemo da odaberemo da odgovorimo na odrastao, Hristu sličan način, pre nego da budemo kontrolisani i podčinjeni Sotoninoj igri. On namerava da nas prisili da automatski odgovorimo na nadražaj koji «dovlači» naša rana oštećenja i bol. Ako ne razumemo poreklo naših osećanja i misli, mi naginjemo da odgovorimo automatski kao što je to činio Pavlov nemački ovčar. Čineći to on nas je izazvao da pogrešimo i tako oštetimo nas same i druge još jedanput. Djubre unutra, djubre spolja! On nas zaslepljuje, da ne vidimo istinu, na privlačan način, i mi zaključujemo da smo beznadežno nepopravljivi, ispunjeni grehom i izgubljeni za večnost. Kada nas navede na taj zaključak, mi ćemo odustati od naše težnje za Bogom i predati se izgubljenosti. Blagodat je odgovor. Vebster definiše blagodat kao «nezasluženu, božansku pomoć od Boga za posvećenje i obnavljanje čovečanstva.» To je pomoć Božje sile, ispoljene kroz Svetog Duha, i izlivene na one koji su željni i gorljivi da je prime. Blagodat je ono što se dešava izmedju nadražaja i našeg odgovora, tako da naše snažne memorije ne moraju da kontrolišu naše akcije. Blagodat pretvara detinji emocionalni odgovor u zreli,

77

Hristu sličan odgovor. Mi imamo pomoć celog neba da bismo mogli da rastemo do zrelosti i da bi smo mogli da budemo nanovo stvoreni, kako bismo bili saučesnici Hristovi, kako bi naši odgovori bili zasnovani na brzi za druge, a ne na samoodbrani. Bog želi da mi budemo obično srećni i da živimo u miru, a taj mir nam je obećan kao dar od Boga koji dolazi nama kao prisustvo Svetog Duha u obećanju koje je dao svojim učenicima pre raspeća, Isus pravi razliku izmedju mira koji svet daje i onog koji On obećava. «Mir vam ostavljam, dajem vam moj mir. Ne dajem vam ga kao što ga svet daje. Ne dozvolite da vaše srce bude nevoljno i ne plašite se.» (Jovan 14:27 NIV) Kako možete da primite ovaj mir? Bog je omogućio način pomoću kojega može da se ublaži bol. To je iskazano u sledećem trostrukom A planu: - Sticanje znanja - Primena tog znanja na sebe - Aktivno praćenje Božjeg plana za oporavak Ako ne izaberemo da sledimo ovaj plan, smeće koje je Sotona stavio u naše živote rezultovaće će smećem koje će curiti u našim sadašnjim životima, trujući naše odnose i uzrokujući dalji bol i odbijanje.

78

IV POGLAVLJE

VIRUS U SOFTVERU »ISKUSTVO, NAROČITO ONO IZ DETINJSTVA OBLIKUJE UM« DANIJEL GOULMAN Možda se pitate: »Kakve ja probleme imam? Naravno da ima prepreka u mom životu, ali mogu da se probijem kroz teškoće. Mogu jednostavno da kleknem na kolena i molim se, ili ću jednostavno zaboraviti na taj problem i praviti se da mi nije teško! Ako ne budem razmišljao o tome, problem će možda sam od sebe nestati.« Ali to je malo verovatno! Ako je rešenje u tome da se jednostavno očeličite u podnošenju nepravdi iz prošlosti ili da se molite za to pa da one kao čarobnim štapićem iščeznu iz vašeg sećanja, zašto onda ima toliko obeshrabrenih, ljutih, isfrustriranih, depresivnih i usamljenih ljudi na ovom svetu? Zašto gnjev na kraju provali naglo i neočekivano kao vulkan, povredjujući na svom putu nedužne ljude? Razlog je taj što rešenje nije tako jednostavno! Suviše njih se priključuje crkvama nadajući se nekom čudu, a onda na kraju optužuju Boga kada članovi crkve ne reše njihove probleme. Mnogi godinama troše

79

svoj imetak na lekare, lekove i psihoterapiju bez nekog vidno poboljšanja. Nijedan problem se ne rešava lako i preko noći. Mi smo fast fud/TV generacija koja je navikla da gleda kako se krupni problemi rešavaju za 60 minuta ili manje, zajedno sa reklamama. I isto to očekujemo i u našem životu. Stvar je u tome da Bog od nas zahteva da priznamo naše grehe i poniznog srca dodjemo pred Njega, a u isto vreme treba da imamo poverenja u Njega kao nežnog Oca koji neće ostaviti one koji se uzdaju u Njega. Mi ne shvatamo koliko nas ne hoda po veri. Mi mislimo da vidimo, ali ne cenimo ili ne prihvatamo dragocena obećanja koja su nam data u Njegovoj Reči. Posledica toga je da obeščašćujemo Boga najviše onda kada ne verujemo u ono što On kaže i kada sumnjamo u istinitost Njegove Reči. To što mi nismo sposobni da se oslonimo na Njega i ne verujemo u Njegovu reč direktno je vezano za sotonsku štetu koja nam je naneta u detinjstvu bilo namerno, bilo tako što naše potrebe nisu bile zadovoljene. Kada je naš emocionalni razvoj zaustavljen, mi smo uhvaćeni u zamku detinjeg razmišljanja, osećanja i ponašanja, tako da verujemo samo u ono što vidimo, a i tada samo u ono što odgovara našim potrebama. Da bismo zaista bili izlečeni, moramo razumeti okvir naših rana i biti spremni da otkrijemo naša životna iskustva gde nam je bol bio nanet. Da bismo otkrili stazu koja vodi ka slobodi, moramo ponovo posetiti našu memoriju. Molitva jeste

80

važna, ali nije jedini sastavni deo neophodan za ozdravljenje. Mi sami moramo nešto da učinimo. Za neke je ovo zastrašujuće zato što se plaše da otkriju nepoznate činjenice i potencijalni bol koji se možda krije u mračnim dubinama uma. Ovde moramo shvatiti zakon psihologije: Strah koči. Naš strah od nepoznatog je taj koji sprečava naš razvoj i sazrevanje. Takodje, za neke naše ponašanje koje proističe iz bola postalo je naša ličnost. Znaju nas kao ljute, sarkastične, bojažljive i povučene ljude. Ako treba da uklonimo bol iz prošlosti, ko bismo mi to onda bili? Promena plaši ljude. Strah nas sputava i zarobljava. Vezuje nas za predmete ili osobe kojih se plašimo sprečavajući tako rast i promenu. Ostajemo uhvaćeni u zamku imaginarnih slika i zvukova i očekivanja sudbine. Strah nas sprečava u tome da se suočimo sa istinom i očistimo našu prošlost. Neki su otišli čak dotle da izvlače odlomke iz Biblije iz konteksta i pogrešno citiraju nadahnute spise da bi dokazali i sebi i drugima da nije neophodno oporavljati se od štetnog uticaja sotone. Naprimer, nalog iz Novog zaveta: »... što je ostrag zaboravljam; a za onim što je napred sežem se i trčim k biljezi k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu.« (Filibljanima 3:13,14) koristi se kao opravdanje za izbegavanje zadatka čišćenja naših ličnih kanti za djubre od bolnih uspomena. U tom stihu Pavle govori o zaboravljanju greha iz naše prošlosti i o tome kako treba da žurimo ka obećanom spasenju puni poverenja u Boga. On ne govori o tome da treba da zaboravimo otvorene rane iz naše prošlosti koje treba dezinfikovati da bismo

81

se iscelili polazeći od unutra ka spolja. On ukazuje na to da se ne treba zadržavati na krivici i savetuje nas da gledamo u sigurnu budućnost. Brzo stavljanje flastera, kao ni muževni mišići, čvrsta odlučnost ili čak neprestana molitva, jednostavno neće dati potrebne rezultate zato što nijedan od ovih metoda ne zadovoljava kriterijume za oporavak kojima nas uči Božja reč. Izgradjivanje karaktera, što je najviši cilj naših misli i osećanja, zahteva svakodnevno ulaganje napora i odlučnost. Kada pokušamo da napustimo naše grešne navike kao što su pronalaženje grešaka kod drugih, osudjivanje, kritikovanje, pohlepa i zavist, ponekad nam se može činiti da se raspadamo. Ali, ako želimo da imamo izgradjen karakter sličan Hristovom, upravo to treba da uradimo da bismo postali hramovi dostojni da u njima stanuje Sveti Duh. Bog ne želi da imamo slab, neodlučan karakter. On ne želi da ostanemo bespomoćni i bez znanja. Umesto toga, Bog želi da se obučemo u sve oružje vere i da se hrabro borimo protiv greha i nas samih (vidi Efescima 6:11). A kada se iskreno pokajemo za naše grehe i učinimo sve da ih pobedimo, što podrazumeva i suočavanje sa bolnim uspomenama na greh koji nam je nametnut, bićemo spokojni i imaćemo nepokolebljivo poverenje u Isusa, našeg Spasitelja. Sada dolazimo do koncepta koji je prvi put spomenut u II poglavlju i koji ćemo razraditi kasnije u IX poglavlju. To je veoma značajna informacija koja objašnjava zašto bi sotona hteo da upropasti malu decu. Poverenje se razvija u prvih 18 meseci života. Poverenje počinjemo da razvijamo još kao bebe dok ležimo u

82

naručju nežne i brižne majke i kada osetimo da se tu osećamo veoma sigurnim. Ono se razvija kada iznova i iznova doživljavamo to isto iskustvo sve dok sliku majke ne poistovetimo sa sigurnošću i utehom. Poverenje se razvija kada shvatimo da su tatine ruke dovoljno snažne da nas drže i da nas ne ispuste kada nam bude potreban. Mi osećamo da imamo poverenja kada bol zbog gladi umine dok nas majka doji ili kada se prestanemo osećati neugodno nakon što nam roditelji promene uprljane pelene. Poverenje stičemo kada osećamo sigurnost naše udobne kolevke i mekog ćebeta i prijatan miris majke. Dok shvatamo da nas nežne ruke naše majke i očeve snažne ruke nežno i zaštitnički dodiruju, mi počinjemo bezuslovno da im verujemo. Deca koja nemaju ove ključne elemente u odnosima sa okolinom izrašće u osobe koje nemaju poverenja ni u koga, koje se oslanjaju samo na sebe, u hladne i distancirane osobe koje pokušavaju da kontrolišu i svet i medjusobne odnose sa drigim ljudima, osobe za koje se smatra da su nepouzdane baš kao i oni koji su se prethodno brinuli o njima. Sve to će štetno delovati na ostale emotivne zadatke koje treba obaviti u toku odrastanja deteta, kao što su samostalnost, inicijativnost, marljivost i svesnost sopstvene ličnosti (ovo se zasniva na razvojnim zadacima u životu deteta, autora Erika Eriksona), zato što glavni zadatak nije uradjen, a to je razvijanje poverenje kod deteta. Možda niste svesni neke bolne uspomene iz detinjstva. Možete reći sebi: »Imao sam divno detinjstvo.

83

Imao sam savršene roditelje koji su me obožavali i koji su proveli dosta vremena igrajući se sa mnom i starajući se o meni.« Možda se nećete sećati nikakve štete koja vam je naneta bilo u fizičkom, emotivnom ili seksualnom smislu; bilo kako bilo, možda ćete primetiti da vam je teško da se potpuno posvetite vašem bračnom drugu ili da sa drugima podelite vaše misli i osećanja iz straha da možda nećete biti prihvaćeni. Možda ste skloni da se preterano posvetite (nečemu/nekome). Možda previše radite ili ste skloni perfekcionizmu da zbog toga žrtvujete svoje zdravlje i odnose sa drugim ljudima/bližnjima. Možda ste opterećeni osećajem krivice zbog seksualnog nagona koji ne možete objasniti koji kontroliše većinu vaših razmišljanja. Možda ste neka tužna i kritizerski nastrojena osoba koja provodi sate kritikujući sebe i druge. Sve su ovo posledice sotoninih štetnih spisa koje vam je nametnuo ranije u detinjstvu. To može biti tako suptilno učinjeno da ne postoji nijedno bolno sećanje ili doživljaj koji biste mogli optužiti za vaše misli i ponašanje, ali oni ipak vrše negativan uticaj na vaš život (vidi VIII poglavlje). Važno je shvatiti da se ponašanje ne razvija iz nekog vakuma. Uvek postoji neki uzročni element, kao što su fizička bolest, kao što su fizička bolest ili neka emotivna rana, koji dovodi do poremećaja u ponašanju. Uzmite, naprimer, roditelje koji su zakazali sastanak da bi se posavetovali zato što su bili veoma zabrinuti zbog ponašanja svog devetogodišnjeg sina Bredlija. Kada je trebalo prvi put da nas posete, zamolili smo te roditelje da dodju u naše savetovalište bez svog

84

sina. Majka je rekla: »Naš devetogodišnjak je uvek bio uzorno dete, ali u poslednje vreme radi nešto što nema nikakvog smisla. Počeo je da mokri po ćoškovima soba u našoj kući. To je odvratno. I kako ću uopšte da uklonim taj smrad? Godinama smo ga učili da se to radi u WC-u i nema razloga za ovakvo ponašanje!« Bilo je očigledno da je bila i zabrinuta, a i da joj je dosadilo da stalno čisti tepison po ćoškovima. Otac je dodao jedan značajan podatak: »Vodili smo Bredlija kod dečijeg lekara i on ne može da nadje kod njega nikakav fizički poremećaj. Predložio nam je da potražimo pomoć savetnika.« »Mi cenimo Vašu brigu i uvek nam je drago kada roditelji čine sve da bi otkrili uzrok iznenadnog neuobičajenog ponašanja svog deteta«, hrabrili smo ih. »Učinićemo sve što je u našoj moći da Vam pomognemo.« Uporno su tražili odgovore. »Pa šta da učinimo za njega? Šta bi to moglo nagnati dete da radi tako nešto?« »Recite nam nešto više o tome šta se dešava u Vašem domu. Naprimer, koliko članova broji Vaša porodica i koliko ljudi živi u Vašoj kući? Koliko godina imaju njegova braća i sestre? Koliko dugo ste Vas dvoje u braku?« Tražili smo od njih više informacija pokušavajući da utvrdim da li postoje okolnosti koje bi mogle podstaći takvo ponašanje. Pitali smo ih kakva atmosfera vlada u njihovom domu, kakav im je brak, i da li je u skorije vreme bilo nekih sukoba koji su mogli prouzrokovati stres kod njihovog sina.

85

Za veoma kratko vreme, kako im je bivalo sve manje nelagodno u našem prisustvu, postalo je sasvim očigledno da je ono što je najviše doprinelo ovakvom Bledlijevom ponašanju, stanje u braku njegovih roditelja. Čini se da je u domu oduvek bilo nekakvih sukoba, ali u poslednjih šest nedelja raspravljali su o razvodi i njihov sin je sve to čuo. Nekoliko nedelja roditelji su sami, bez sina, dolazili na savetovanje. U našem radu sa njima skoncentrisali smo se na rešavanje dva glavna sukoba koji su postojali izmedju majke i oca. Na početku jedna njihove seanse majka je planula. Bila je ljuta što nikada od njih nismo tražili da dovedu dečaka na savetovanje. »Nismo došli ovde na savetovanje o braku,« rekla je ljutito i uzbudjeno. »Došli smo zbog problema sa našim sinom! Kada ćete ga jednom pozvati?« »Pa, da bih odgovorio na to pitanje, moram vam postaviti još jedno pitanje,« odgovorila sam. »Da li Vaš sin i dalje mokri po ćoškovima umesto u kupatilu?« »Pa... ne,« oštro je odgovorila. »To su svakako divne vesti!« uzviknuli smo i potom dodali: »Ponekad deca mnogo pate i pod stresom su zbog porodičnih sukoba da nesvesno počnu tako čudno da se ponašaju da se pažnja sa sukoba preusmeri na njih. Na taj način ona se nadaju da će naterati roditelje da se slože oko toga šta da rade s njima i tako zaborave na svoj nesporazum. »Recite nam,« dodali smo »kada je Bredli poslednji put mokrio u nekom ćošku u kući?« »Ne bih mogao tačno da se setim, ali mislim da je to bilo negde pre dve i po nedelje,« odgovorio je otac.

86

»Nadamo se da shvatate da smo, pošto smo eliminisali mogućnost fizičkog poremećaja smatrali da je logično da preispitamo mogućnost emotivnog stresa u životu vašeg deteta,« objasnili smo im. Sukob izmedju roditelja se manifestuje u poremećaju ponašanja kod dece. Često porodični sukobi decu toliko muče da će ona pokušati da »srede« situaciju tako što postanu središte tog sukoba, dovodeći tako do toga da se roditelji slože oko toga kako da »srede« problem sa svojim detetom. Ta unutrašnja potreba za jedinstvom i skladom je tako snažna da će mnogi učiniti sve što smatraju neophodnim da bi izgradili to udobno i sigurno mesto. U ovom slučaju, sinovljeva taktika preusmeravanja pažnje, zajedno sa savetovanjima na koja su išli njegovi roditelji, dali su korisno rešenje koje je svima njima bilo potrebno. Ono što počinje u ranim godinama kada se formira naš karakter odredjuje smer našeg života. Kada naše misli i osećanja pretrpe neku štetu u najranijim godinama formiranja našeg karaktera, a to je od trećeg tromesečja trudnoće do kraja sedme godine, nešto dramatično se dešava u našem emotivnom razvoju. Ta pojava ima nekoliko različitih naziva, kao što su zastoj u razvoju, emotivna nezrelost, veliko dete ili dete u duši, ali svaki taj naziv ukazuje na posledice sotoninog štetnog delovanja na čovekov život. Sotona je zaista pustio virus u softver, koji sprečava rast i izopačuje onaj bolji deo naše prirode i stvara od nas bezosećajne i sebične ljude. Kada su deca zapostavljena ili kada se njihove potrebe ne zadovolje, ili kada im se nanese šteta u ranom

87

periodu života često njihov emotivni razvoj prestaje isto onako kao i njihov fizički razvoj. Dok telo i njegove funkcije sazrevaju, emocije zastaju u svom razvoju. Fizički odrastao čovek može lako biti dete po pitanju emotivnog razvoja. U takvim slučajevima, svet se okreće oko osobe, a od svih onih sa kojim je on/ona u medjusobnim odnosima se očekuje da uvek zadovolje sve potrebe te osobe. Emocionalno zakržljali očekuju da ceo život treba da teče onako kako oni izaberu i niko drugi nije važan. Obeduje se kada oni to požele, sve u kući se uskladjuje sa njihovim potrebama i uvek bude po njihovom – inače će biti ljuti i nezadovoljni. Ovo »inače će biti ljuti i nezadovoljni« može da obuhvata detinjasto ispoljavanje srdžbe svuda i u svako vreme. Od svih se zahteva da budu odgovorni prema njima, ali oni ne preuzimaju odgovornost ni za sebe ni za druge. U predgovoru najprodavanije knjige Danijela Doulmana, »Emocionalna inteligencija,« on kaže: »Naše genetsko nasledje daje svakome od nas niz emocionalnih osnova koji odredjuju naš temperament. Medjutim, sistem u našem mozgu je neverovatno prilagodljiv; temperament nije stvar sudbine... Emocionalne lekcije koje naučimo kao deca u našem domu oblikuju emocionalni sistem, čineći nas sposobnijim ili nesposobnijim za shvatanje osnova emocionalne inteligencije. To znači da su detinjstvo i pubertet kritični periodi kada se pružaju prilike za usvajanje osnovnih emocionalnih navika koje će upravljati našim životom.« Stručnjaci iz oblasti psihologije se slažu da će kod dece oštećene (u nekom pogledu) pre osme godine

88

života prestati emocionalno sazrevanje na onom uzrastu kada je dete pretrpelo tu štetu. Deca mogu izrasti u fizički odrasle ljude, ali po pitanju emocija i reakcija ostaju mala deca. Mogućnost njihovog rasta je direktno povezan sa mogućnošću da budu poučavani i njihovom spremnošću da sami učine nešto što je potrebno da bi ozdravili. Ako ste vi jedno od ove »dece« važno je da dopustite sebi da budete podložni Božijem vodjstvu. Saosećajući sa vama On će učiniti da se setite onih dogadjaja iz prošlosti koji su vam potrebni da biste shvatili zašto se ponašate onako kako se ponašate. Ako Bog smatra da je neophodno da posedujete pamćenje da biste se oporavili, On će vam u sećanje vratiti ono što vam je potrebno da biste se potpuno oporavili. On to može činiti postepeno, onom brzinom kojom vaš um može primati informacije ili vam to može otkrivati veoma brzo. Vaša spremnost da se otvorite i dopustite da budete poučeni je Božija dozvola za započinjanje procesa sazrevanja i posvećenja u vama. Prvi korak je usvajanje znanja. Vratimo se i pogledajmo još jednom kako izgleda mozak i kako funkcionišu emocije. Postoje tri oblasti u mozgu koje nas zanimaju kada govorimo o isceljivanju bolnih uspomena. Presek mozga pokazuje da se ove oblasti preklapaju. Centar mozga obuhvata kičmenu moždinu, moždana osnova i srednji mozak. U njemu su smešteni nenaučeni, preprogramirani modeli ponašanja ili telesnih funkcija,

89

kao što su disanje, kucanje srca, spavanje, hodanje i svest. Ta oblast mozga se prva razvija i u potpunosti funkcioniše od trenutka kada se beba rodi, inače život ne bi bio moguć. Drugi najjednostavniji deo mozga jeste veliki mozak koji se anatomski deli na dve polovine, poznate kao leva i desna hemisfera. On se sastoji od veoma složenog tkiva koji sadrži milione nervnih ćelija na jednom kvadratnom inču. A debljina mu iznosi oko osminu inča. Ovaj deo mozga može da reši veoma komplikovane probleme. Funkcije koje se obavljaju u ovim dvema hemisferama su sve ono što registruje naše čulo vida, sluha i dodira, kontrola naših namera, logično razmišljanje, razmišljanje koje se odvija u mozgu, odlučivanje, svrhovito ponašanje, jezik i neverbalne ideje. Izmedju ove dve dobro poznate oblasti u mozgu, a tesno povezan sa njima, nalazi se sistem gornjih i donjih ekstremiteta. Iako se na njega ne obraća mnogo pažnja, to je daleko najznačajniji deo pošto uspostavlja vezu sa razumevanjem pamćenja i procesom oporavljanja. On je centar naših emocija i ponašanja koje je u vezi sa emocijama. Evo kako Ned Herman, predsednik Američke organizacije za kreativnost, opisuje ovaj sistem u svojoj knjizi »Kreativni mozak«: »Iako prilično manji od leve i desne hemisfere po pitanju spoljašnjeg dela, sistem (gornjih i donjih) ekstremiteta igra veoma važnu ulogu u funkcionisanju našeg organizma. Ako količina krvi ukazuje na stepen važnosti, onda vredi spomenuti da je ovaj sistem jedan od onih

90

koji sadrže najviše krvi. I to nije nikakvo čudo! Sistem (gornjih i donjih) ekstremiteta reguliše jedenje, pijenje, budjenje, telesnu temperaturu, hemijsku ravnotežu, seks i emocije. On je takodje središte/centar za zadovoljstvo, kažnjavanje, glad, žedj, agresivnost i ljutnju... Fiziološki je smešten tako da saopštava aktivnosti u mozgu koje se odvijaju i ispod i iznad njega. I on to zaista dobro radi! On može, naprimer, da nadjača racionalno razmišljanje emocionalnom energijom i tako potpuno neutralizuje/onemogući logično postupanje. Pored toga što kontroliše naše emocije, ovaj sistem takodje doprinosi i kognitivno/saznajnim procesima u nama. Sada se zna da je on od ključnog značaja u procesu učenja zato što igra najznačajniju ulogu u prenošenju primljenih informacija u memoriju/pamćenje.« Iako je sistem (gornjih i donjih) ekstremiteta centar za emocije i emocionalne reakcije on takodje može da čuva ono što pamtimo pod uticajem naših emocija i da sam prima podsticaje koji stižu spolja, bez povezanosti sa logičnim razmišljanjem koje se odvija u velikom mozgu. Drugim rečima, ova emocionalna razvodna ploča, smeštena duboko u mozgu, jeste ono što je odgovorno za naše primanje emocionalnih poruka, naše tumačenje istih i za naše reakcije i odgovore na sve to. Medjutim, ona ne može da osećanja i emocije pretoči u reči. Različiti delovi mozga, čak iako svaki ima svoju svrhu, funkcionišu u medjusobnoj povezanosti. Kružni putevi su često tako tesno povezani da neko može pomisliti da su deo istog sistema. Naprimer, hipotalamus, koji se nalazi ispod talamusa, duboko u mozgu,

91

funkcioniše u skladu sa sistemom (gornjih i donjih) ekstremiteta. Ričard M. Restak, doktor medicine i autor knjige »Mozak« (u Tajmsu proglašena za najčitaniju knjigu) kaže: »Hipotalamus je takodje komandni centar za mnoštvo složenih stanja povezanih sa motivacijom: umor, glad, ljutnja, mirnoća.« I još, hipotalamus kontroliše unošenje hrane, nivo izlučevina žlezda sa unutrašnjim lučenjem, nivo vode, seksualne nagone i autonomni nervni sistem. Sve u svemu, hipotalamus je organizator ponašanja koje je povezano sa emocionalnim stanjima. Kada smo izloženi nekom podsticaju mozak automatski dolazi do svojih dosijea za pamćenje i pokreće naredbu za opštu potragu tražeći sve uspomene iz prošlosti koje su u vezi sa ovim sadašnjim podsticajem. Ove uspomene su zapisane na monitoru našeg uma u deliću sekunde i istom tom brzinom mi šaljemo odgovor koji se temelji na uspomeni koja je u tom trenutku najviše pod uticajem emocija. Zašto je to tako? Zašto prošlost upravlja sadašnošću? One osobe koje su u detinjstvu doživele da ih okolina ne prihvata, čija su sećanja na to da su ih drugi zapostavljali i stavljali na poslednje mesto tako brojna i bolna, u momentu ponovo dožive taj bol. To sećanje je prepuno te iste emocije koju je osoba osetila u trenutku kada je to sećanje formirano u njenom umu, i tu nema mnogo logičnog razmišljanja zato što u ranom detinjstvu kora velikog mozga još nije dovoljno razvijena, a u njoj je centar za logično rasudjivanje.

92

(Ron) Kada sam kao izvidjač išao jednog vikenda na kampovanje, zamolio sam mamu da se brine o malom zecu kojeg sam osvojio (na smotri) u pozorištu. Kada sam se vratio kući, zeka je bio uginuo i čitavog života sam krivio mamu za to. Mislio sam da ga je zapostavila, baš kao što sam i ja bio zapostavljen kao beba. U mojim ranim četrdesetim, kada sam uz maminu pomoć pokušao da se setim nekih konkretnih stvari iz mog detinjstva, ona me je podsetila da mi je pokazala dve crvene tačkice na zekinom vratu kada sam se bio vratio s kampovanja i pronašao mog mrtvog zeca. Da li se sećaš da sam štapom okrenula zeca, i pokazala ti te tačkice i objasnila ti da je lasica ušla u staju i ubila tvog zeku? Pitala me je. Potpuno sam bio zaboravio tu činjenicu, ali se slika svega toga vratila u moj um istog momenta kada je ona to spomenula. To što sam krivio majku zasnivalo se na emociji koju sam osećao kao dete. A ta emocija se temeljila na tome što sam osećao da me ona ne prihvata još pre nego što sam se rodio (vidi VI poglavlje). Mi smo ustvari skup svih predjašnjih iskustava iz našeg života. Čak i potisnuta sećanja u našoj podsvesti igraju značajnu ulogu u našem životu sada. Često ono što nam je u podsvesti upravlja našim ponašanjem u sadašnjosti. Verovatno je zato apostol Pavle rekao da je na kraju činio ono što nije hteo da čini, a da nije činio ono što je hteo (vidi Rim 2:12). Da je shvatao uticaj potisnutih sećanja na sadašnje ponašanje, možda ne bi bio tako frustriran i možda bi uspešnije saradjivao s Bogom u prevazilaženju te slabosti.

93

(Nensi) Bila je nedelja posle Dana zahvalnosti i baš sam počinjala da mesim medenjake sa djumbirom za decu iz naše crkve, što sam uobičajeno radila. Bila sam razvila testo i baš sam htela da stavim prvu turu medenjaka (u obliku čovečuljaka) u pećnicu kada je Ron ušao u kuhinju. Trebalo je, po izrazu njegovog lica, da znam da će burno reagovati. Pretpostavljam da su ovi kolači za nekog drugog, kao i obično. Da li uopšte nameravaš da nešto ostane za nas? Upitao je zgrožen. Zastala sam. Šta da odgovorim? Šta god da kažem, biće pogrešno. Konačno, reči su mi samo izletele bez razmišljanja: »Koliko ćeš me još mučiti zbog onoga što su ti roditelji učinili u detinjstvu?« Nije ništa odgovorio, ali mogla sam da vidim da nije srećan! Okrenuo se i povukao se u siguran kutak, u svoju sobu, svom kompjuteru. A ja sam nastavila da mesim. Dva sata kasnije Ron se vratio u kuhinju. Dušo, rekao je, nikad ti više neće biti upropašten praznik. U pravu si, ti si ispaštala zbog onoga što je meni majka učinila, i to nije pošteno. Samo zato što je Božić bio pravi pakao kad sam bio dete ne daje mi za pravo da tebi i deci to isto priredjujem. Odlučio sam. Posle Božića, kad ukrasi pojeftine za 75 posto kupićemo najbolju moguću jelku i moći ćete da je ukrasite kako budete hteli. Rešio sam da od sada uživam u praznicima sa vama i sa porodicom!« Kakav šok! Kakav blagoslov! Ron je čak kupio i mali voz poput onog koji su uzeli od njega jednog Božića kada je bio dete, i stavio ga oko postolja naše nove jelke.

94

Uradio je ono što je bilo neophodno da se pobrine za osećanja iz prošlosti i na taj način stvorio radost u sadašnjosti i za budućnost. Generacijama su ljudi tražili razloge za različite oblike ponašanja, ne uvidjajući da većinu odluka donosimo propuštajući ih kroz emocionalni filter naših iskustava iz prošlosti. Ovaj filter stoji izmedju prošlosti i sadašnjosti i ono što se u njemu nalazi vrši snažan i trajan uticaj na naše odluke. Kada se taj filter zapuši otpacima (bolnim uspomenama i negativnim emocijama) dolazi do kvara. Tek kada se filter očisti možemo videti pravu, neiskrivljenu istinu, tek tada možemo donositi razumne odluke, bez naslaga bola iz prošlosti. Tek kada otklonimo infekciju iz rane, možemo se nadati da će ona zaceliti. To je proces u duhovnoj terminologiji poznat kao posvećenje.

95

V POGLAVLJE

KADA OSEĆATE DA VAS NE VOLE I DA NIKOM NIJE STALO DO VAS »Najveći strah kod deteta je da nije voljeno, a odbacivanje je pakao kojeg se plaši.« Džon Džozef Ivoj Svako je osetio bol zbog toga što je bio odbačen. Možda ste bili sasvim mali kada je vaš tata otišao od kuće ili kada je vaša mama patila od depresije. Možda je to bilo onda kada je vaša prva ljubav počela da se zabavlja s vašim najboljim drugom, ili možda kada vas je kapiten bejzbol tima poslednjeg izabrao. Možda ste taj bol osetili kada se vašoj ženi nije svidela ogrlica koju ste joj poklonili za godišnjicu braka. Ili kada je vaš muž rekao »Fuj/bljak« kada je probao vašu musaku. Da li ste vi taj koga nikad ne pozivaju na zabave? Da li se osećate kao da nikome ne pripadate i da nikome zapravo nije stalo do vas? Ili možda jednostavno osećate da vam ljudi nisu potrebni; vi ste samotnjak i svidja vam se tako. Ako je tako, vrlo je verovatno da ste žrtva odbacivanja.

96

Vebster odbacivanje definiše kao »odbijanje da se (neko/nešto) prihvati, primi, čuje ili smatra važnim.« Odbacivanje je samoporažavajući osećaj beznadežnosti koji se javlja zbog štete koja se pretrpi u prenatalnom periodu i u ranom detinjstvu. Kada se ne zadovolje potrebe deteta, ono oseća da nije važno i stoga i da ne vredi mnogo. Iskustva iz kasnijih godina dodatno komplikuju ono loše što je učinjeno u ranom detinjstvu kada se karakter oblikuje. Džon Džozef Ivoj, klinički psiholog, u svojoj odličnoj knjizi »Odbačeni: Psihološki osećaj krivice zbog odbacivanja od strane roditelja,« kaže da je odbacivanje izneseno subjektivno iskustvo. Kao takvo, ono se ne može precizno definisati niti se može definisati kako se ono odvija/kako deluje... Kada su klijenti opisali fenomen odbacivanja, šta je to bilo? To je kada oni znaju (a to znanje je emocionalno obojeno) da ih jedan ili oba roditelja nisu voleli ni želeli. Ivoj uverava da deca ne sumnjaju u to da li roditelji sa njima pravo postupaju. Ona jednostavno uzimaju za sigurno da su stavovi njihovih roditelja uvek ispravni i da oni uvek dobro procene svoje dete. Čak iako se detetu ne svidja ponašanje roditelja, ako im zamera na nečemu ili ako ih roditelj povredi, ono i dalje oseća i zna da su njegovi roditelji u pravu. Dete ih posmatra kao sveznajuće i svemoćne divove; za njega su oni bogovi. »Odbacivanje,« nastavlja Ivoj »nije nešto što su ovakvi pojedinci slučajno osetili kada su bili u depresiji ili na neki drugi način mrzovoljni, a što je kasnije nestalo kada im se raspoloženje popravilo. Štaviše, kada shvate

97

da su zaista bili odbačeni, taj bolan osećaj ostaje stalno prisutan (u njima). Čak i kada se desi da oni nisu svesni tog osećaja odbačenosti, on ne iščezava... Čak ni uspešna psihoterapija nije uspela da odagna bol koji potiče od osećaja odbačenosti. Medjutim, pomogla je odbačenima da shvate tu svoju odbačenost i da se uspešnije suoče s njom.« Ovo je još jedan način da se kaže: »Istina će vas izbaviti!« Istraživanja su potvrdila da dete može da počne da se oseća odbačenim već sa 5,5 meseci (u vreme majčine trudnoće) kada nerodjeno dete počinje da emocionalno reaguje na majčina osećanja (vidi II poglavlje). Ako beba nije planirana, ako je začeta u nezgodno vreme ili jednostavno nije željena, nerodjeno dete tumači majčina osećanja o toj bebi (tj. o samome sebi) kao odbacivanje. To je tačno i kada muški deo porodice zlostavlja majku koja je u drugom stanju. Pošto su majka i beba povezane pupčanom vrpcom nerodjeno dete oseća da je odbacivanje koje majka doživljava usmereno prema njoj samoj. Kao posledica toga, odbacivanje koje doživljava majka doživljava i njena beba. Usvojena deca se često osećaju odbačenima od strane njihovih pravih roditelja čak iako ih ovi drugi roditelji vole i obožavaju. Kod te dece ostaje praznina tamo gde treba da budu njihovi pravi roditelji i ona će se uvek pitati: »Zašto ste me napustili? Šta to na meni nisu mogli da prihvate?« Obično je to pitanje na koje mora da odgovori prava majka kada je dete, kada odraste, potraži i pronadje.

98

Kada se osećanja koje dete iskazuje i njegove reči prihvate s rezervom, kada im se smeju i proglase glupim, dete se oseća odbačenim. Osećaj odbačenosti kod deteta mogu da izazovu i roditelji koji su puni ljubavi, ali su suviše zauzeti da zadovolje potrebu deteta za pažnjom i prihvatanjem. Roditelj koji se suviše zaštitnički postavi prema svom detetu, onemogućavajući mu na taj način da učestvuje u aktivnostima koje dolikuju njegovom uzrastu i da se igra sa ostalom decom, nesvesno proizvodi kod deteta osećaj odbačenosti. Osetljivo dete može čak i pogled koji odaje razočarenje na licu njegovog roditelja da protumači kao odbacivanje. »Pogrešno sam to uradio, znači ja sam bezvredan.« Sotona želi da se mi upravo tako osećamo, zato što osećaj da smo bezvredni uzrokuje osećaj beznadežnosti, a beznadje dovodi do emocionalne i duhovne smrti. Osnovni deo sotoninog obmanjivačkog plana je da ubedi ljude da naše ponašanje odredjuje koliko vredimo. Ta laž se ponavljanjem sve više učvršćuje svaki put kada naše ponašanje ne dostiže visoke kriterijume koje smo ili sami sebi postavili ili neko drugi ili svaki put kada osećamo da nas neko ne prihvata. Osećaj odbačenosti podstiče se i kada se samo nadjemo u okolnostima sličnim onima kada smo se prethodni put osećali odbačenima. Svakog dana osećaj odbačenosti se radja u nama da bi nas ponovo osudio i oduzeo nam vrednost. Neke ljude ovaj osećaj odbačenosti može da preplavi i više puta u toku samo jednog časa. Kada je šteta već učinjena, odbacivanje postaje osnov sistema poverenja kod deteta, a on je prilično

99

izgradjen već u osmoj godini života. Osudjeni da čitavog života posmatraju svet kroz prizmu odbačenosti i da je pronalaze na svakom koraku, ovi ljudi vode svoj svakodnevni život trpeći iznova i iznova tu štetu koju im je sotona na početku naneo. Ovaj osećaj im oduzima radost, umanjuje njihove umne sposobnosti i ometa njihov uspeh. Deca na različite načine reaguju na način na koji se njihovi roditelji ophode prema njima. Na neku decu zlostavljanje ne ostavi spolja gledano nikakvog traga dok drugu opustoši. Opšte prihvaćena je činjenica da roditelji vrše uticaj na emocionalno i duhovno zdravlje svoje dece. Ali to nije cela priča. Ishod ne zavisi samo od stava roditelja prema deci, već i od temperamenta deteta. Slika koju dete stvara u svojoj glavi obojiće njegov stav o svakoj životnoj okolnosti. Neka deca lako zaboravljaju nepravdu, dok druga ne mogu da se oporave od lošeg postupanja od strane drugih. Upravo u najranijem detinjstvu nastaju najsnažniji utisci. Čak i pre nego što dete nauči da govori da bi moglo da iskaže svoju bol ili postane razumno da oprosti drugima što su mu je naneli, deo zadužen za sećanje u podsvesti može da usmerava njegove misli, osećanja i ponašanje za čitav život. (vidi IV poglavlje). Ono što se ponavlja u odredjenom vremenskom periodu postaje navika, a navike se teško menjaju. One se mogu modifikovati kasnije svesnim upražnjavanjem tehnika za modifikaciju ponašanja, ali se retko promene u potpunosti.

100

No zapazite: Modifikovanjem ponašanja menja se samo oblik ponašanja, ali ne nužno i osećanja i misli koje se javljaju kao posledica štete nanete u detinjstvu. Misli i osećanja mogu se promeniti jedino kada posmatramo sopstvenu prošlost, prolazimo kroz taj isti bol i oslanjamo se na Boga da će nam dati »nakit umesto pepela« (Isaija 61:3) kao što je obećao. Previše njih primenjuje metod modifikacije ponašanja i misli da je tada sve rešeno. Medjutim, oporavljanje je stvar svakodnevnih odluka; to je obnavljanje uma. Bog je tako odredio da postoje zadaci koje treba uraditi u ranom periodu razvoj čovokovog tela i uma, tako da je za svaki zadatak odredjen jedan vremenski period. Veza sa roditeljima uspostavlja se u prvih dva do četiri časa života. Ako u tih nekoliko odlučujućih časova roditelji nisu u mogućnosti da drže i miluju svoju bebu, da izgovaraju nežne reči i osmehom i pogledom pokažu da je vole i prihvataju, bebi se uskraćuje iskustvo koje je neophodno da bi beba uspostavila vezu sa roditeljima onako kako je Bog to na početku zamislio. Novorodjenče ima savršen vid u toku tih prvih nekoliko časova života, ali može da se usresredi samo na otprilike 46 cm, koliko je beba i udaljena od očiju svog oca dok je on drži u naručju. Zamislite novorodjenče koje je odmah nakon proodjaja odneto na neko izolovano mesto (inkubator?) da bi mu se sačuvao život i da ga u tom skučenom prostoru drže danima i nedeljama. Šta biva sa detetom kome je onemogućeno da uspostavi blisku vezu sa roditeljima, što je osnovno da bi se dete osećalo prihvaćenim?

101

(Nensi) To je bilo iskustvo naše male Naomi. A sad dodajte svemu tome neprijateljsku atmosferu u našoj porodicu u vreme kada se rodila i brzo ćete shvatiti koliko je bol morala osećati. Zbog mog zdravstvenog stanja začeće i rodjenje drugog deteta moralno se desiti u vreme koje je bilo krajnje nezgodno za mene i Rona. Ron je i po ceo dan bio u školi, a uz to je imao i neki privatni posao koji je zahtevao višečasovni naporan rad. Već smo imali 14 mesečnu ćerkicu i Ron se nije douševio pri pomisli na još jedna usta koja treba hraniti. Napetost zbog napornih studija i rada do kasno pogadjao je čitav organizam. Medjutim, poodmakli stadijum moje endometrioze nalagao je da održavam trudnoću sada ili nikada. Budući jedinica i znajući kako sam bila usamljena, zarekla sam se da neću imati samo jedno dete. Učinila bih sve što je potrebno, čak i po cenu sopstvenog života, da podarim batu ili seku našoj Sari. I tako je Ron nevoljno učestvovao u Naominom začeću, smatrajući da bih mu celog života prebacivala da to nije uradio. Njegovi sopstveni problemi odbacivanja bili su tako snažni da nije mogao da se suoči sa mogućnošću da bih ga ja mogla odbaciti. Bila sam ozbiljno bolesna u toku ove trudnoće i pritisak je bio suviše velik za Rona. Na početku sedmog meseca moje trudnoće Ron je jednog jutra otišao na posao. Ali do 10 sati sam otkrila da on u stvari nije otišao na posao i niko nije znao gde je on. Tog jutra smo se rastali prijateljski raspoloženi, mehanički se zagrlili i poljubili kao i obično, ali kada nismo mogli da ga nadjemo na poslu, moje srce je nekako znalo da nas je

102

napustio. Hodala sam po kući tamo amo toga dana, pokušavajući da dodjem do daha i noseći malu Saru. Sva moja zabrinutost prešla je na nju i nije mogla da se smiri. Plakala sam dok mi na kraju nije ostalo više suza. Ni sa kim nisam podelila ovaj duševni šok iz straha od mogućih negativnih posledica po Rona ako bi se vratio. U deset sati te večeri nazvala sam jednog njegovog profesora koji je, sa svojom ženom, našu malu porodicu uzeo pod svoju zaštitu i veoma nas voleo. Uverio me je da će se Ron vratiti. On i njegova žena ponudili su se da dodju kod nas da mi pruže podršku, ali sam odbila, rekavši da će Ron biti zbunjen ako se vrati i zatekne u svojoj kući svog profesora. Nakon zajedničke molitve preko telefona Sara je zaspala u mom naručju i stavila sam je u naš krevet gde sam dremala na prekide. U ponoć je zazvonio telefon. Otrčala sam do radne sobe da se javim i s druge strane žice začula Ronov glas. Rekao mi je da je već u Kanadi, prvoj usputnoj stanici za Evropu. »Kada se vraćaš kući?« upitala sam ga kao naivno. (Molim vas da shvatite da je Bog uticao da moj glas bude ljubazan). Usledila je duga pauza a onda je rekao: »Sutra ujutro. Sačekaj me na aerodromu.« »Vidimo se sutra, dušo. Volim te,« rekla sam i spustila slušalicu. Mučilo me je obećanje koje sam dala. »kako ću doći na aerodrom?« pitala sam se. Kod njega su kola?« Zaključila sam da ću morati da pozajmim auto od jedne moje stare prijateljice. Reći ću joj da je Ron zapao u neku nepriliku u Bostonu. »Ali nemam novca i šta ako ponestane benzina?« Rešila sam da zamolim tu

103

prijateljicu da napuni rezervoar i da ću joj dati novac kad se Ron vrati. Rano ujutro, uredila sam se kako sam najbolje umela, osećajući se kao ogromna lubenica i obukla sam Saru u njenu haljinu sa kalnerima. Došla sam do Bostona, ali sam zaboravila da tu postoji jedan tunel gde je trebalo platiti putarinu. Trebalo je da platim 10 centi, a nisam imala novca. Obećala sam čuvaru da ću mu platiti duplo u povratku i pošto ga je moj problem nasmejao, pustio me je da prodjem. Kada je Ron izašao iz aviona, potrčala sam ka njemu. Stajali smo tako grleći se i plačući i oboje smo se pitali: »Zašto? Zašto? Kako ćemo ikada pronaći odgovore? Kako ćemo da nastavimo dalje?« Održali smo našu vezu onako kako to čine mnogi parovi, gurnuvši bol pod tepih ne govoreći o tome godinama. I tako je Naomi došla na ovaj svet i u porodicu koja je već patila od emocionalnog preopterećenja. Ali nije se sve na tome završilo. Sotona je odbio da bude poražen. Kada sam bila na kraju osmog meseca trudnoće, jedan lokalni lekar, naš porodični prijatelj, posetio nas je i kada je video u kakvom se opasnom stanju nalazim, odmah je nazvao lekara u Bostonu koji je pratio moju trudnoću i koji je bio profesor medicine na Harvardu gde je specijazirao teške trudnoće. Prepisali su mi neki jak diuretik i nekoliko dana kasnije otišla sam na redovno predporodjajno ispitivanje. Dr Gold je strahovao da prema stanju stvari ne bih mogla održati trudnoću a da ne rizikujem sopsteni život. Pa ipak, ako bih morala pod anestizijom da se porodim na carski rez, on se plašio da ću umreti na operacionom stolu zbog stanja mojih pluća. I tako me je

104

poslao kući da probam stari metod stimulacije početka porodjaja. Uspelo je i tri sata kasnije porodjaj je bio u toku. Ron je bio sa mnom svo to vreme, ali nerado, »zato što je imao mnogo posla« da bi izdržavao porodicu koja se povećavala za jednog člana i bio je nespokojan jer je hteo da se vrati na posao koji je ostavio. Dr. Gold je bio prijatan i dobrodušan čovek i stajao je pored mene pričajući sa mnom i držeći ruku na mom stomaku, čini mi se čitavu večnost, ali on je merio učestalost mojih kontrakcija. Na kraju je rekao: »U redu, devojko, uradićemo ono,« i gurnuo krevet ka sali za porodjaje. Ekipa anesteziologa bila je tu kraj mene i pripremala moju kičmu za epidural (vrsta anestezije koja se daje da bi utrnuo donji deo tela; obično se daje trudnicama na porodjaju), a sestra je stalno ponavljala: »Još uvek ima kontrakcije doktore. Još uvek ima kontrakcije doktore.« Bila sam u krajnjoj agoniji! Ono što nisam znala je da se placenta odvajala od zida materice što je prouzrokovalo produžene kontrakcije. Kada mi je kroz 15 minuta bilo dozvoljeno da legnem na ledja, potpuno sam se raširila. Ubrzo potom rodila se Naomi. Ali šteta je već bila učinjena i Naomi su odmah iz sale odneli na intenzivnu negu zbog problema sa disanjem. Nisam čula dečiji plač, ali glasovi u mojoj glavi ugušili su strah od mogućeg gubitka. Gde je bio Ron? Naomi se rodila sva modra pošto je usisala moju krv za vreme cepanja placente. Prvo su nam rekli da ima smrtonosnu bolest pluća, ali kasnije se dijagnoza promenila i glasila je aspirativna upala pluća. Tek posle gotovo nedelju dana lekari su nam pružili nadu da će

105

Naomi možda preživeti. Nije nam bilo dozvoljeno čak ni da je vidimo prva tri dana, a onda sam morala da molim sestre da mi daju samo da je vidim. Jedna od njih se sažalila na mene i iznela je iz inkubatora dopustivši mi da je držim nekoliko minuta. A onda smo morali da je ostavimo u bolnici još 10 dana i nije nam bilo dozvoljeno da je posećujemo. Bio je to prilično težak i nesiguran početak za tako malo biće koje je očajnički bilo potrebno da zna da je željeno i prihvaćeno. Kada nam je konačno bilo dozvoljeno da je odvedemo kući, Ron nije hteo da je drži. Trebalo mu je nekoliko nedelja da shvati zašto se tako oseća – bila je u liku ista njegova majka, koja ga je odbacila dok je on još bio u stomaku. Dodatni razorni sastojak u Naominoj već punoj čaši osećaja neprihvaćenosti bio je taj što sam morala da odem u bolnicu na operaciju kada je njoj bilo tri meseca. Već je bila postala tako bucmasta i slatka da sam je čak zvala moja mala »bucka.« Nisam htela da ostavim nju i njenu sestru za vreme ove operacije, ali doktori su rekli da se operacija mora baš tada da izvrši. Moja majka viša medicinska sestra, došla je kod nas da se stara o Naomi i Sari dok sam bila odsutna. Obe devojčice dobile su negu i ljubav u izobilju, ali Naomi se razbolela onog dana kada sam otišla u bolnicu. Stalni telefonski razgovori sa doktorom, lekovi i uputstva nisu promenili tok njene bolesti. I dalje je gubila kilažu i dan pre nego što je trebalo da dodjem kući iz bolnice, moja majka se plašila da će Naomi umreti. Nosila ju je kroz kuću i grlila je, pevala joj pesme i molila Gospoda da interveniše.

106

To popodne, kada sam se vratila i videla je, ostalo je živo u mojoj glavi i zadire u središte mojih emocija čak i danas kada ga se setim. Bila je tako mršava, tako bleda i upalih obraza. Držala sam je čvrstvo pripijenu uza sebe i plakala, ali sam se ipak plašila da pokažem suviše emocija iz straha da bih mogla povrediti majčina osećanja. Smesta sam pozvala telefonom našeg pedijatra. Sva u suzama rekla sam mu u kakvom je stanju Naomi i preklinjala ga da nam pomogne. Bio je ljubazan i savetovao nas da donesemo i nju i moj kofer u bolnicu; rekao je da će, ako bude morala da bude zadržana, dopustiti i meni da ostanem sa njom. U kolima, na putu za bolnicu, privijala sam je uza se i ljubila njene upale obraščiće, plačući i moleći Boga da je spase. Dr. Holden ju je pregledao i videvši njeno malo dehidrirano telo, očigledno je bio zabrinut. »Pre nego što je primim u bolnicu,« rekao je on, »sedite u ovu stolicu za ljuljanje, Nensi i pogledajte da li će uzeti od vas ovu flašicu pedijalita.« Moja majka joj je isto to nudila danima, ali bezuspešno. Držala sam je blizu sebe, onako kako se bila navikla za ona tri meseca koliko smo bile zajedno, i ja sam joj pružila cuclu. Sa ono malo snage što joj je ostalo pogledala me je u oči i polako otvorila usta. Pila je tečnost veoma sporo i mi smo strpljivo čekali dok nije sve popila. To je bilo čudo! » E pa Nensi možeš da je nosiš kući,« rekao je doktor. »Njen problem je rešen kada si se vratila kući. Mislim da si joj toliko nedostajala da je njeno malo telo

107

jednostavno bilo prestalo da funkcioniše. Sada ona ima ono što joj je potrebno da bi živela.« I danas kada pišem o tome začudim se kad pomislim da jedna nedelja bez majke može da ima tako poguban uticaj na bebu. Možda se ne bi osećala toliko odbačenom za vreme od nedelju dana koliko sam bila odsutna da se nije u ranijem periodu svog života doživela da bude odbačena. Naomi je doživela negativan uticaj odbačenosti dok je bila još u stomaku, i to se manifestovalo u toku njenog odrastanja. Nije volela da se fotografiše, bilo sama bilo sa porodicom. Obično se skrivala iza svoje starije sestre i gurala nju u prvi plan dok je ona ostajala u senci. To su sve bili podsvesni načini. Tako je ona nesvesno govorila: »Ja ne pripadam ovoj porodici.« Kada joj je bilo 13 godina, njen tata ju je izveo u grad i priznao joj da je nije bio prihvatio tokom prvih godina njenog života. Uverio ju je da to nije bilo zato što s njom nešto nije u redu, već da je njemu lično tada bilo teško. To što on nije umeo da pokaže da nekog prihvata potiče od toga što on sam nije bio prihvaćen kao dete. Čovek mora imati nešto da bi mogao to drugome da pruži. Takodje joj je priznao da je nije voleo, ali da to nije bilo do nje, već do njegove nesposobnosti da voli. Nikada ga nisu učili da voli, ali ju je uverio da uči da voli. Držeći je za ruku obećao joj je da će od tada učiniti sve što je u njegovoj moći da joj dokaže da je voli i prihvata. »Voleću te bez ikakvih obaveza. Neću zadržavati ljubav u sebi niti ću od tebe tražiti da zaslužiš

108

moju ljubav. Obećavam ti ovoga dana da ne postoji ni jedna stvar koju možeš učiniti zbog koje bih mogao prestati da te volim.« Od tada njihova medjusobna ljubav je sve više jačala i po Naominom mišljenju, njen odnos sa ocem je savršen. Sada ih samo kilometri razdvajaju. Medjutim, odbačenost nije posledica života samo u neharmoničnoj porodici. Ponekad se ona javlja sasvim slučajno. Naprimer, recimo da se malo dete iznenada uplaši zvuka groma kada mu je očajnički potrebno da ga roditelji uteše i uvere da je sve u redu. Ali u to vreme tata je u garaži, i baš kada mama hoće da uzme dete u naručje, ona čuje svog muža kako je kao pomahnitao zove u pomoć. Šta da uradi? Ona kaže starijem detetu: »Pazi na Džonija. Potrebna sam tati,« kao da malom detetu nije potrebna. Posledica toga može biti emocionalna rana koja može prerasti u osećaj odbačenosti, naročito ako se taj scenario ponavlja. »Neko je uvek važniji od mene,« jeste poruka koju dete prima. I svaki put kada se to dogodi, rana kao da se ponovo inficira klicom odbacivanja i svaki put rana sve teže zaceljuje. Jedan prosečan otac ili majka bi rekli: »Ali to se nije moglo sprečiti. To nije bilo namerno.« Ali deci nije važna namera ili motiv, jer oni nisu sposobni da shvate uzročno posledične veze niti da razmišljaju o pobudama odredjenih postupaka. Deca reaguju emocijama, ne razumom i logikom. Bez obzira na pobudu, šteta je ipak šteta. Deca se često ogrebu ili poseku kad slučajno padnu. Ona se zaista povrede. Ako zanemarite ranu ona će se zagnojiti i na kraju će se infekcija proširiti na čitav organizam što može biti

109

opasno po život. Roditelji žele da zaštite svoju decu od opasnosti i povredjivanja tako što stavljaju sigurnosne poklopce u električne utičnice, sigurnosne kvake na vrata ormara i stavljajući ogradu na stepenište. Ali u ovom svetu, koji kontroliše sotona, nesreće se ipak dogadjaju. Ali zar samo zato što se nesreće dogadjaju slučajno to znači da mi ignorišemo postajanje telesne povrede? Naravno da ne! Tako je i sa emocionalnim nesrećama iz detinjstva. Deca bivaju povredjena. U većini slučajeva te povrede nisu nanete namerno. Bilo kako bilo, šteta je zaista učinjena, i rana se mora očistiti i dezinfikovati ili će se ta opasna emocionalna infekcija koju nazivamo »odbacivanje« proširiti. U školi nas uče kako da ukažemo prvu pomoć kada su u pitanju telesne povrede, ali treba da znamo da učinimo to isto kada se radi o psihološkim ranama. Baš kao što telesna infekcija truje telo, tako i emocionalna trauma zagadjuje um, negativno utičući na misli, osećanja i ponašanje deteta i bol nastavlja da postoji i u odraslom dobu ili dotle dok osoba ne potraži emocionalno izlečenje. Džejsonu je bilo samo 15 meseci kada se rodio njegov mladji brat, zauzimajući tako mesto tatine i mamine maze koje je dotle njemu pripadalo. Tri meseca kasnije njegovim roditeljima se ukazala prilika da provedu dve nedelje u Evropi. Znali su za odlično istraživanje koje je Džon Baulbi obavio o značaju uspostavljanja uske veze izmedju roditelja i deteta u ranom detinjstvu i kako odsustvo roditelja u tom kritičnom periodu može da prouzrokuje kod deteta osećaj odbačenosti, a nisu želeli da se to desi njihovoj deci. I

110

tako su isplanirali da ih ostave kod bliskih rodjaka. Džejson će ostati kod tetke koja je imala sina Džejsonovih godina i koja je obožavala Džejsona. Džeremi će ostati kod bake i dede. Džeremiju je bilo dobro. Bio je u središtu pažnje bake i dede, ali te dve nedelje su bile prava noćna mora za Džejsona. Iako su Džejson i njegov brat od tetke ranije uživali u zajedničkoj igri, sada kada tu nije bilo Džejsonove majke, njemu je bila potrebna uteha od strane njegove tetke. Ali kada ga je tetka uzela u naručje, njen sin je postao veoma ljubomoran i zahtevao je pažnju. Umesto da se dve nedelje sa Džejsonom igra, njegov rodjak ga je udarao, gurao i ujedao. Svaki put kada se to dogodilo, tetka bi podigla Džejsona, što je samo pojačavalo ljubomoru njenog sina. Da je neko obavestio roditelje o tome šta se dešava, mama i tata bi otkazali svoje planove i odmah se vratili kući. Ali niko ništa nije rekao sve dok se nisu vratili dve nedelje kasnije, kada je šteta već bila učinjena. Odluke koje roditelji donose moraju uvek biti usredsredjene na dete; one moraju biti dobre po našu decu. Medjutim, ponekad, bez obzira na znanje koje roditelji poseduju, nesreće se ipak dogadjaju. A kada se dogode, potreban je koferčić za prvu pomoć. Prvo što treba da uradite je da pokažete da prihvatate dete. Ovo se radi baš onako kako biste to uradili da vam je dete zadobilo neku telesnu povredu. 1. Držite dete pripijeno uza se tako da vam je veoma blizu. Upravo vaša blizina ponovo daje detetu

111

uverenje da je sigurno u vašem prisustvu. Na taj način ustanovićete kolika je šteta učinjena. 2. Govorite detetu utešne, umirujuće reči. Nežnim glasom izgovarajte reči koje će ih uveriti u vašu ljubav. »Sve će biti u redu, dušo. Mama te voli. Sredićemo mi to.« 3. Priznajte da je dete zaista povredjeno. Verujte svom detetu. Detalji možda neće biti jasni ili potpuno tačni, ali ako se dete oseća povredjenim, ono zaista jeste povredjeno. Potvrdićete da je dete zaista povredjeno tako što ćete rečima izraziti emocionalni bol za koji primetite da je vaše dete osetilo. »Uplašio si se kad te je mama ostavila, zar ne?« ili »Mami je žao što su te povredili.« 4. Ako je dete dovoljno staro, podstaknite dete da govori o onome što se desilo. Nemojte slušati samo detalje onako kako ih dete posmatra, već posmatrajte govor njegovog tela i osećanja. Što više dete bude govorilo o tome umirujući nagomilane potisnute emocije verovatnije je da će se rana zaceliti. A kada dete može poverljivo da razgovara sa svojim roditeljima, to mu predstavlja siguran način na koji će podeliti sa njima neku novu emotivnu traumu ili odbacivanje. S obzirom na to da roditelji za decu predstavljaju Boga, to što ih slušate jeste lekcija njima da ih i Bog čuje i da Mu je stalo do njih. 5. Uverite dete da vam je njegovo ili njeno dobro glavna briga. Zaštitićete dete od veće štete i učiniti sve što je neophodno da bi rana zacelila, bez obzira da li je ranu zadao neko iz porodice ili izvan nje.

112

6. Preduzmite korake da sprečite nove povrede. Ako postoji neko ko je naneo bol vašem detetu morate preduzeti sve što je neophodno da se to nikada više ne dogodi. Vi ćete pokazati da prihvatate svoje dete vašom spremnošću da zaštitite vaše dete od novih povreda. Kada to učinite, deca osećaju da su važna u vašim očima, a stoga će biti i u sopstvenim. 7. Molite se Bogu da podigne zaštitnu ogradu oko vašeg deteta i da vam da mudrosti da uspešno otklonite štetu. Vaše molitve Bogu daju dozvolu da napadne sotonine snage i onemogući ga da ima kontrolu nad dobrobiti osećanja vašeg deteta. Pozivajući Boga u pomoć vi ste uzor vašem detetu, učeći ih da veruju u Božju moć da nadjača štetne posledice odbacivanja misli, osećanja i ponašanje vašeg deteta, koje bi inače mogle da od njih načine emocionalno nezrele osobe. Roditelji moraju da kažu, kao što je to učinio i centurion pre 2000 godina, »verujem Gospode! Pomozi mojemu neverju.« (Marko 9:24). Možda nećemo odmah videti rezultate, ali oni će zasigurno doći. Sotona želi da mi kao roditelji osećamo krivicu, ali to samo pogoršava problem. Kao što nezalečena osećanja odbačenosti na kraju unište dete, tako i osećaj krivice uništava roditelje. Sotonin glavni plan je da učini da ljudi odbacuju jedni druge i tako on zapošljava ljudska bića da urade njegov prljavi posao. Božije prihvatanje čoveka je kao polisa osiguranja; ne protiv nove štete, već nas uverava da bez obzira kakva je šteta u pitanju, On je može popraviti. Plus to, Božja reč nam detaljno govori o tome koji je naš udeo u procesu oporavka. (vidi 11 poglavlje).

113

Naše je da uhvatimo Boga za reč i čvrsto se držimo Njegovih obećanja o spasenju Njegove dece. »Ne boj se, jer sam ja s tobom; od istoka ću dovesti seme tvoje, i od zapada sabraću te. Kazaću severu: daj; i jugu: ne brani; dovedi sinove moje izdaleka i kćeri moje s krajeva zemaljskih, sve koji se zovu mojim imenom i koje stvorih na slavu sebi, sazdah i načinih.« (Isaija 43:57). Možda ste zabrinuti za sebe i osećaj odbačenosti od kojeg patite. Evo šta Bog kaže: »Ti, kojega uzeh s krajeva zemaljskih, i izmedju izbranijeh njezinijeh dozvah te, i rekoh ti: ti si moj sluga, ja te izabrah, i ne odbacih tebe; Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrijepiću te i pomoći ću ti, i poduprijeću te desnicom pravde svoje.« (Isaija 41:9,10) Poštujući dubinu bola koji možeš osećati, očaj zbog izgubljenih odnosa i nemogućnost da se osetiš prihvaćen od strane svojih zemaljskih roditelja ili svog Nebeskog Oca, Bog ti nudi NADU i put ka oporavku. Njegova ljubav je konstantna i bezuslovna. On ti nudi da ponese teret odbijanja koji ti nosiš. Zar nisi umoran?

114

VI POGLAVLJE KAKO NASTAJE NAŠA OGORČENOST «Ja sam te izabrao i nisam te odbacio. Zato se ne boj jer ja sam sa tobom; ne plaši se, jer Ja sam tvoj Bog.» Isaija 41:9 Odbacivanje se nije dogodilo u jednom trenutku. To osećanje se često javljalo i to intenzivno. Bezvrednost koja se otkrivala na igralištu kad neko dete kaže: «Niko neće da se igra sa mnom,» a u tinejdžerskom dobu: «Zašto mene niko ne zove da izadjemo?» u braku pokazuje svoje ružno lice kada zaključimo da nas naš partner ne prihvata kao što nam je potrebno. Pojavljuje se kad prosudjujemo: «Da me ona stvarno voli, večera bi bila na stolu svake večeri kad dodjem kući.» Ili «Da me on zaista voli, on bi sa mnom razgovarao ne o ljudima, mestima, stvarima, već o onome što misli, što oseća. On bi maštao i planirao sa mnom.» «Zašto se plašim da će me ona napustiti zbog nekog viteza na belom konju.?» I mi smo postavljali ova pitanja.

115

(Ron) Da, to mi je poznato! Ja sam «Buč» o kojoj je moja sestra govorila kad je rekla: «Niko nije želeo Buča.» Moje rodjenje je bilo neplanirano i ja nisam bio željen. Filis, moje sestra, se seća dana kad su me doneli kući iz porodilišta i stavili u krevetac. Seća se, iako je imala samo osam godina da me nisu podigli iako sam plakao od gladi, ili zbog pelena, ili zbog toga što mi je bio potreban zagrljaj, dok ona nije spustila svoje lutke i podigla me. Mora da je mama bila bolesna. Mora da je imala težak oblik post-traumatske psihoze i da me je zato zanemarila. Moji stariji su bili dojeni prirodno; ja nisam imao tu prednost. Njima su fizičke potrebe bile zadovoljene; moje nisu. Moja majka je i sama bila dete i nije mogla da nosi sav teret. A od tate nije bilo pomoći. Tokom prvih 18 meseci kad se razvija poverenje, nije bilo odraslog kome bih verovao. Zapravo, živo se sećam grubih, nehumanih kazni koje je trpeo moj stariji brat Džordž. Nemam pojma šta je on to radio pa da zasluži surove česte tatine batine. Sećam se kako je vrištao tati da prestane sa udaranjem i prizora mame kako sedi na stepenicama od tavana i nagovara tatu na još jače i duže udarce. Tada sam se pitao: «Zašto bi ona izdala sopstvenog sina?» Mnogo puta je Džordž došao u krevet vrišteći u bolu i jecao pola noći. Ako su moji roditelji mogli to da rade mom starijem bratu, šta li su planirali za mene? Interesantno je da su Džordža dodirivali maltretiranjem, a mene nisu uopšte. Svakog trenutka sam se osećao odbačeno. Iako sam zapalio garažu kad mi je

116

bilo 5 godina, i u komšiluku su mislili da sam antihrist, nikad nisam privukao pažnju. Kad loše ponašanje nije upalilo, pokušao sam sa dobrim. Prošao sam sve nivoe izvidjača i postao orao-skaut. Ipak, te večeri na dodeli nagrade vodja je morao da pozove nekog dobrovoljca iz publike da ustane umesto mog oca, a živeli smo samo dva bloka odatle. Živo se sećam kad sam sa 6 godina našao novčić dok sam se vraćao kući iz škole. Prva misao mi je bila a otrčim u prodavnicu po moje omiljene slatkiše. Veličina koja je mogla da se kupi tada za taj novac sada se više i ne prozvodi. Bili su veliki! Ušao sam u kuću držeći tih pet rolnica kao vitez u sjajnom oklopu koji dolazi iz bitke sa plenom. Mama će biti tako ponosna. Možda ću podeliti jednu sa njom, mislio sam. Ali ono što sam video jasno je oduvalo moju zamisao! Zapazila je rolnice u trenutku kad sam ušao kroz vrata. «A odakle ti te rolnice? Pitala je s rukama na kukovima i sumnjom u očima. Naravno, rekao sam joj kako sam našao novčić i otišao u prodavnicu da kupim slatkiš. Bila je ljuta! «Nosi te rolnice u prodavnicu i vrati taj novac. Onda idi od vrata do vrata u komšiluku i nadji osobu koja je izgubila novac,» vikala je. Rekao sam istinu, a umesto nagrade, završio sam ponižen. Iako sam bio dečak, osetio sam nepravednost. Ali povinovao sam se njenom zahtevu u nadi da ću dobiti topliji doček kad se vratim praznih ruku. Sećam se da sam stajao kod police sa slatkišima morajući da vratim te dragocene rolnice kao da sam kriminalac koji ih je ukrao

117

iz radnje. A ko neće reći da je baš on izgubio novac kad sam hteo da ga vratim? Slika funkcionisanja stvari kod kuće je postala jasnija. Ako kažeš istinu, optužiće te da lažeš i kazniće te. Tako sam naučio da lažem, nadajući se da ću izbeći kaznu. Deda Miler je bio jedini od odraslih u mojoj porodici koji je na neki način bio povezan sa mnom. Zaista me je voleo. Učio me je da vezujem pertle, davao mi da se obesim na kanam od crkvenom zvona svake nedelje i sadio baštu sa mnom. Onda je došao dan kad sam dobio pare i naredbu da odem u bioskop. To nije bila nagrada; to je bio mito da odem od kuće. Kad sam se vratio, kuća je bila puna ljudi koji su plakali i pili kafu. Ali nije bilo deke. Nikada ga više nisam video. Nije bilo objašnjenja za njegov nestanak. Izgledalo je da svaki put kad mi daju novac i pošalju u bioskop, u mom odsustvu mi je oduzeto nešto dragoceno. Naprimer, te subote sam došao kući i otkrio veliki kamion u našem dvorištu i čoveka koji iznosi naš nameštaj. Rečeno mi je da se selimo. Ali šta će biti s mojom baštom? Da li ću ikada videti kako cveta cveće koje mi je deka pomogao da zasadim? Da li će ih deka ikada videti? Drugi put je nestao moj crni labrador, a onda je nestala moja mačka i svi njeni mačići dok sam ja bio u bioskopu. Zašto uvek nestaju moje stvari, moje dragocenosti? Zašto meni? Sećam se da sam samo hteo da dam mami neke jabuke, nadajući se da će ispeći pitu i dati mi bar da probam. Otišao sam kod susetke koja je imala voćnjak i

118

pitao da li bih mogao da pokupim ono što je otpalo. Namrgodila se na mene: «Ne, ne možeš. Odlazi sa moje zemlje.» Moja potreba za roditeljskim prihvatanjem bila je jača od njenih pretnji, tako da sam preskočio ogradu i pokupio punu kesu otpalih jabuka. Mama je bila uzbudjena. Ali nekoliko trenutaka kasnije došla je policija sa damom koja je posedovala voćnjak. Pokazala je na mene i rekla: «To je dečak koji je uzeo moje jabuke.» Pokušao sam da objasnim, ali niko nije hteo da sluša. Dok je odlazila viknula je: «Dala bih ti ja, samo da si tražio.» Nisam mogao da verujem da je lagala tako otvoreno! Ponovo se javilo pravilo: «Ako lažeš, verovaće ti; ako kažeš istinu, neće.» Odbacivanje, iz ovakvih iskustava, postalo je vodeća sila u mom životu. Krajnje odbacivanje mog oca došlo je u noći kada je umro u mojim rukama. Tek sam napunio 16. Bila je Noć veštica, a tata je bio napolju i zabavljao se sa decom u susedstvu. Bar jednom tad sam ustao rano, kad se mama uspela uz stepenice vrišteći: «Brzo dodji, tvoj tata umire. Kad sam ugledao tatu sivog u licu, pozvao sam hitnu pomoć i počeo disanje usta na usta i činilo mi se kao da traje čitavu večnost. Ali bilo je prekasno. Dok je moj tata ležao beživotan u mojim rukama, došlo mi je da je morao da umre da bih mu se približio. Mislio sam da mene treba kriviti. Pošto su mi čitavog života govorili da uprskam šta god dotaknem zaključio sam da sam ja ubio tatu jer moje sposobnosti nisu bile adekvatne; mora da veštačko disanje nisam izveo dobro.

119

Sledećeg jutra, verovali ili ne, komšinica mi je dala dolar i rekla da idem u bioskop. Poneo sam novine da usput pročitam čitulje. Na svom tajnom mestu pod mostom, pročitao sam očevo ime. Oštra realnost ovog gubitka zadala mi je prejak udarac. Sad sam osetio krajnje odbacivanje. «Mora da sam bio toliko bezvredan da je tata morao da umre da bi me ostavio,» mislio sam. Nestala je nada da ću ikada izgraditi odnos sa ocem. Vikao sam: «Bože, ako si stvarno tamo, želim sa tobom da se nagodim, uzmi mog tatu na nebo, a ja ću na njegovo mesto u pakao.» Čitav život sam radio sve da zadobijem tatino odobravanje, a sada kad je već bio mrtav, bio sam spreman da se odreknem sopstvenog spasenja, da ga dobijem. Tek nedavno sam u razmišljanju o ljubavi mog oca prema meni shvatio da su moje vrednost i moja sposobnost da se opustim i osećam udobno u svojoj koži povezani sa jednim pozitivnim sećanjem koje sam imao na svog tatu. Kao jako mali, sećam se da me je tata dva puta pustio da sedim na njegovom krilu dok vozi porodični auto, tako da verujem da ja vozim. Danas, nema ničeg što bi više voleo nego da sednem za volan i dugo vozim. Nekako, to mi daje osećaj o tome ko sam. Za volanom se osećam opušteno, udobno, sigurno i sposobno. Upravo sam na vozačkom sedištu dobio roditeljsko prihvatanje i toplinu za kojom sam čeznuo. (Nensi) U mom slučaju odbacivanje nije tako otvoreno kao kod Rona. Spolja se nije moglo videti,

120

koliko sam ga ja sama doživljavala, a bol odbacivanje bio je veliki. Na prvi pogled, moja hrišćanska porodica je puna ljubavi, i nikada ne biste poverovali da sam mogla da budem emocionalno zlostavljana. Okolnosti moje rane mladosti su učinile da osetim odbačenost. Kako je moguće da se jedino dete jake hrišćanske porodice oseti odbačeno? Da li su ova osećanja samo plod njene razigrane mašte ili su njena opažanja na neki način obojena? Dve sedmice nakon što su se mama i tata venčali, moj otac je otišao u vojsku. Počeo je drugi svetski rat, a njegov deo dužnosti je zahtevao službu preko okeana tokom prvih četiri godine mog života. Bila sam začeta dok je tata bio na odsustvu, a rodjena dok je bio na medicinskoj obuci. Moj mladji brat, začet tokom vremena koje smo proveli sa ocem dok je išao na viši kurs, rodio se šest meseci nakon što je napustio Ameriku i otišao u prve borbene redove u Evropu. Nakon deset dana moj brat je umro zbog jedne nesreće u bolnici, ostavljajući me kao jedinicu. Moja majka je postala ozbiljno bolesna od infekcije hepatitisa, emocionalno iscrpljena, provela je dobar deo vremena te sledeće godine u krevetu. Na sreću, majka i ja smo živele sa njihovim roditeljima, tako da je bilo nekog ko se brinuo o obema. Baka i deka su bili izuzetno nežni i previše popustljivi. Bili su iz Severne Engleske, gde niko nije bio stranac. Još čujem bakine reči dok mi briše suze. «Sve će biti u redu, dušo.» Podigla bi me na svoje krilo dok je

121

sedela u stolici za ljuljanje, ja bih stavila svoju glavu na njene velike grudi. Ona bi me mazila i rekla: «Sve će biti u redu,» i tu bih utonula u miran san. Kad se rat završio, na zadnjim vratima se pojavio nepoznat čovek u uniformi sa čokoladicama, nadajući se da će me pokrenuti da mu pridjem, ali istinu govoreći nadao se prihvatanju. Videla sam njegovu sliku i bila dresirana da ga zovem: «Tata». Kad sam ga ugledala upotrebila sam ispravnu reč, ali nisam razumela njeno potpuno značenje, jer tata je za mene bio stranac. Ustvari ja sam svakog stranca u uniformi zvala «tata.» Očevi roditelji su živeli u susednom gradu. Tatin otac je bio snažan atleta, ali veoma ćutljiv čovek koji nije hteo da deli svoje misli ili osećanja. Njegova majka bila je sitna žena sa velikim zahtevima. Ona je zahtevala strogu poslušnost od mog oca a nije imala nežan odnos prema njemu. Tatini roditelji su ga se odrekli kad je postao adventista i oni čak nisu hteli da dodju na njegovo venčanje. Tako je moj otac kao dete a i kao odrastao osećao bol odbačenosti od svoje rodjene porodice. Osim što su odbacili tatu, ovi roditelji nisu ni mene videli sve dok moja mama, trudna sa mojim bratom nije sela na autobus i uspela se na strmo brdo, po mećavi, u pokušaju da nas upozna. U to vreme, moj otac je bio u prvim redovima kao lekarski pomoćnik na gustoj nemačkoj teritoriji. Majka nas je izgrdila što nisu hteli da nas vide i prisilila ih da se vrate kući s njom da bi me videli. Kako je tata ispunjen osećanjem odbačenosti mogao da izlije prihvatanje na malu devojčicu kojoj je ona bila očajnički potrebno? Kada se vratio iz rata, tata je

122

u domu zauzeo mesto koje mu po pravu pripada, ne znajući da će morati da mi dokaže svoju ljubav i prihvatanje pre nego što od oca postane tata. Nažalost, došao je kao neki uljez i po dužnosti preuzeo ulogu koju u sebi nije osećao. Nije bio svestan da je mala devojčica kojoj je bio roditelj, bila osetljivija od njega i da je živela u strahu od njega. Za dva dana tata je pronašao stan za našu malu porodicu i bila sam odvojena od mojih voljenih bake i deke, od njihovih čestih izražavanja ljubavi i prihvatanja. Tati je bilo potrebno moje prijateljstvo privrženost i želeo je da se uključi u njen život. Medjutim, moja ljubav nije bila spontano izazivanje, bila je zahtevana. Tata nikad nije osetio ljubav i prihvatanje u svom detinjstvu, tako da nije imao pojma kako da mi da ono što mi je bilo potrebno. I sam je bio u očajničkoj potrebi za prihvatanjem koju nikada nije dobio od svojih roditelja. Kad mu je bilo osam ili devet godina dobio je prvi od mnogih poslova i verno je davao svoj novac majci, poveravajući joj da uzme nešto za njegovu sobu, a ostatak ostavi na stranu tako da bi jednog dana ispunio svoj san da ode na Džuljard Konzervatorijum muzike i postane koncertni pijanista. Dve sedmice pre mature, pitao je svoju majku za novac. «Nema ga!» rekla je, iskoristila sam ga. Tata je bio očajan. Osim, odbacivanja koje je osećao kroz svoje detinjstvo, njegova majka je upravo uništila njegov životni san. Odmah je spakovao svoje stvari i otišao od kuće, bez želje da završi srednju školu.

123

Otac mu je umro dok se borio u ratu, i kad se vratio kući njegova osećanja odbačenosti su ponovo izronila na površinu. A onda, ne dugo nakon rata, majka ga je opet odbacila kada je on odbio da učestvuje u prenosu imanja koje bi ga finansijski jako unazadilo. Njegova majka mu nikada nije oprostila zbog toga. Nakon osam godina dobila je težak srčani udar, paralizovala se, i nije više mogla da govori. Baka je odbila da ostane kod nas, što bi je jako malo koštalo. Umesto toga, proživela je još devet godina u lokalnom bolničkom domu. Sva njena imovina je morala da se proda da bi joj se platila nega. Tokom tih godina on je bio pažljiv prema svojoj majci, posećivao je skoro svaki dan na svom putu od posla do kuće. On je još uvek tražio jedan tračak prihvatanja od nje, ali nije dobio. Pitanje je, da li bi prepoznao prihvatanje i da mu ga je pružila? Potrebno je jasno razumeti jedno, i u Ronovom i u mom slučaju. Oni koji će tek postati roditelji imaju velike namere; nadaju se da će biti najbolji roditelji na svetu. Ono što se dešava a dovodi do neuspeha planove jesu njihove sopstvene istorije koje im staju na put. Stare predstave boje njihov pogled, oštećuju njihove misli i osećanja i završavaju stvarajući ponašanje koje nije blagoslov za njihovu decu. I tako njihova sopstvena deca postaju oštećena budjenjem bola roditelja. Kada se tata posle rata vratio u naše živote, moja majka mi je postala tumač tatinog ponašanja prema meni. Nekako je osetila da treba da mi saopšti ono što moj otac nije mogao da izrazi o mojoj vrednosti. Čudno

124

da je te reči mogao da saopšti mojoj mami, a nije mogao meni. Umesto toga, on je postavljao pred mene sva svoja očekivanja i zahtevao od mene da ih ispunim. Uhvaćena u zamku tatine prošlosti, počela sam da verujem da se njihova ljubav i prihvatanje zasnivalo na mom ponašanju, tako da sam postala dobra glumica. Stvorila sam uverenje da je ponašanje u stvari ono što sam, a istina je da je to bilo ono što sam ja mislila da oni žele. Ali osećala sam da nikad neću potpuno ispuniti očeva očekivanja, bez obzira koliko sam se trudila. Istina je da je moj strah od roditelja osujećivao pokušaje da ispunim njihova očekivanja. Strah parališe! A ja sam se stvarno plašila tate. Jedina muška osoba koju sam poznavala do tada bio je moj deda po majci, kog sam zvala tata. On je bio prava dušica! On je bio nežan, pun ljubavi i bez zahteva, i nije igrao ulogu autoritativnog odraslog. Bilo je teško mom detinjem umu da razume ulogu vojnog zapovednika koju je u porodici igrao moj otac kada je video kontrast sa nežnom prijateljskom ulogom koju je igrao moj deda. Uprkos tome što nije mogao da ode na Džilijard, tata je bio koncertni pijanista i očekivao je da i ja to budem. Pokušavao je godinu dana da me poučava sviranju klavira i što je više pokušavao ja sam se sve više njega plašila. Imao je malo strpljenja sa mnom, i ako nisam mogla da sviram onako kako je on mislio da treba, ja bih čula oštre reči, ili bi napustio sobu krajnje zgrožen. Konačno je odustao od pokušavanja da me nauči i u radijusu od pedeset milja tražio učitelja dostojne njegovog deteta. Odmah sam se vezala za baku Olivu

125

Roberts. Ali, nažalost, vežbala sam kod kuće, često sa mojim ocem koji je stajao iznad mene i nikako to nisam mogla da izvedem kako treba. Evo jednog živog sećanja; savršeni primer psihološkog zakona da strah parališe. Bio je to moj prvi nastup. Moj otac je ponosno sedeo na ivici sedišta u drugom redu i došao je red na mene. Sela sam na koncertnu stolicu i spopao me je neverovatan strah. Nisam mogla da se setim naslova dela koje je trebalo da sviram, niti sam mogla da se setim kako počinje, niti u kom je ključu napisano. Sela sam i počela da plačem osećajući se duboko ponižena znajući da sam osramotila mog tatu. Moj učitelj klavira je prošaputao: «Dušo, E ključ.» Ali meni je stao mozak. Prošla je čitava večnost, ustala sam i otišla na moje sedište gde sam čula mog oca kako duboko uzdiše iza mene. Da li je to bio zgražavanje ili razočarenje? Čeznula sam za tim da čujem makar jednom kako mi govori: «U redu je, dušo, u redu je! Nije važno.» Možda bi moj strah tada nestao. Ali umesto toga, na putu kući je rekao: «Šta ti je? Zašto ne možeš da sviraš kao...? (Naveo je ime jednog školskog druga). Tata je samo mislio da mi pomaže. Nije imao pojma kako su me ove njegove reči povredile niti kako da mi kaže da je sve u redu. Veoma, veoma naporno sam pokušavala da zadobijem njegovo prihvatanje, ali moji napori nisu bili dovoljni. Ponekad sam bila u iskušenju da osećam razočaranost u sebe; odvratnost što ne mogu da ostvarim očeva očekivanja, koja su postala i moja.

126

Kako izgleda odbacivanje deteta kada ono odrasta? Najočigledniji znaci su neprijateljstvo, zabrinutost, depresija, nesigurnost, osećanje inferiornosti, i osećanja neadvekatnosti. Manje očigledni simptomi su potiskivanje, ćutljivost i ekstremna poslušnost. U toku mnogih godina kada bih se suočila sa onim što mi je izgledalo kao odbacivanje, osećala bih se nesigurno, inferiorno i povukla bih se u sebe, nesigurna u moj pravi identitet ili vrednost. Ja bih se povukla u sebe, razmišljala i osećala svoja osećanja sama u tišini. Svakoj osobi je potreban temelj postojane bezuslovne ljubavi i prihvatanja i roditelji koji su pouzdani u izgradnji sigurne strukture koja će ih okruživati i omogućiti im da se sa ostalim stresovima u životu uspešno izbore. Ali kada se tata vratio iz rata, istine u koje sam verovala više nisu bile istine, i našla sam se na nesigurnom tlu. Mislila sam da sam OK, sigurna, bezbedna i vredna, ali dok sam ga gledala, uvidela sam da je on bio sposobniji, i nikako nisam mogla da živim po njegovim merilima ili da se takmičim sa njegovim talentima. U poredjenju sa njim ja sam inferiorna – ništa. Sisanje palca dok sam bila sklupčana u uglu sobe bio je moj metod suočavanja sa svojom nesigurnošću, i imala sam ovu naviku sve do svoje šesnaeste godine. Sakrivala sam ovaj vid inferiornosti negde duboko u sebi, i zbog sveta sam igrala ulogu koju su mi oni odredili. Moj jedini tešitelj bio je moj koker španijel, koji je često slušao monolog mojih rastrzanih misli i osećanja, povremene radosti, i česte tuge. Taj pas je uspavan kad mi je bilo 14, ali sisanje palca je nestalo tek kad sam

127

počela da se pripremam za koledž u 16 godini. Naučila sam da čak i gubitak ljubimca može da se protumači u detinjem umu kao odbacivanje. Ovo je posebno slučaj u ranom puberteru, kada su devojčice zaokupljene idejom ljubavi. Mnogima je ljubav i prihvatanje životinje veoma značajno, naročito ako nemaju dečka. Ja sam bila jedna od onih koje su duboko žalile zbog gubitka ljubimca i još jednom osetila bol odbačenosti. Odbačenost ima mnoge negativne obrte. Naprimer, iako svet može aplaudirati njihovim postignućima, odbačena deca će se osećati neadekvatno njihovim postignućima, odbačena deca će se osećati neadekvatno i inferiorno dok ne čuju i ne osete roditeljsku potvrdu. Sećam se jedne prilike kada sam pevala «Ja verujem» punoj prostoriji pacijenata u lokalnoj bolnici, tata me je pratio na klaviru. Kakva reakcija! Tapšali su i zviždali, ustali su na noge. Sećam se da sam razmišljala da je bar auditorijum mentalnih pacijenata odobrio, a onda racionalizovala da su oni verovatno aplaudirali tati, jer je on tamo bio voljen i cenjen radnik. Ja sam očigledno patila od osećanja neadekvatnosti! Depresija se pojavila kao takva tek kasnije u životu – kada sam se udala za Rona. Kada sam shvatila da sam bila razočarenje za njega kao i tati, bol iz detinjstva je ponovo izronio na površinu. Reagovala sam na Rona kao i na oca, povlačenjem. Tako je depresija pojela moj koncept o sebi da sam postala psihički bolesna ubrzo nakon što smo se venčali, a u prvih sedam

128

godina našeg braka, dok je Ron išao na koledž, ja sam imala četiri velike operacije i dve bebe. Našla sam se u bolnici nekoliko puta zbog različitih smrtno opasnih bolesti, koje su najviše pogadjale moje srce. Moje lice bi se osulo i svrbelo bi me, što je činilo da izgledam strašno i služilo stvaranju distance izmedju mog supruga i mene. Distanca koju sam osećala izmedju Rona i mene, bila je ista kao ona koju sam osećala izmedju mog oca i mene. Jedini način da izrazim veliki bes koji je u meni ključao bio je da snažno zalupim vrata od kuhinjskog nameštaja. Kada bi Ron odlazio iz našeg stana u školu ili na posao, ja bih otvorila sva vrata od elemenata u kuhinji i stegnutih zuba, mumlajući svaka zalupila sa onoliko žestine koliko sam mogla da skupim. To je bio jedini način za koji sam znala na koji bih mogla da istresem neprijateljstvo iz mene a da ne povredim Rona ili decu. Kada se sad toga setim, vidim da je ta lupnjava bila zastrašujuća mojim bebama i mora da sam učinila da se osete nesigurno. Pretpostavila sam da je moja neadekvatnost bila uzrok moje odbačenosti u našem braku. Da bih to kompenzovala ja sam anksiozno preterivala u radu, pokušavajući da dokažem moju vrednost. Ako bih sela na minut u u svom prenatrpanom danu i čula Rona kako se penje uz stepenice, brzo bih skočila na noge i počela nešto da radim. Morala sam da budem superžena, supersavršena i sasvim bez mane! Bila sam konstantno iscrpljena i stalno u depresiji. Stalno sam bila bolesna! Dok sam jednom bila na intenzivnoj nezi, došla je komšinica da me poseti.

129

Pošto nije bila hrišćanka, upotrebila je grube reči koje su me pogodile: «Samo napred, Nensi, samo tako nastavi. Hrani devedeset ljudi za doručak. Neka tvoja kuća bude glavna stanica za sve članove crkve. Šij svakome, hrani svet. Radi, radi, radi, sve vreme, i budi sve bolesnija. A kada pukneš ili umreš, Ron će moći da nadje neku plavušu za udaju! Kakva doza oštre istine! Iako sam radila za Ronovo prihvatanje, kao i za poštovanje «svetaca», rad je bio uzalud. Ron je kontrolisao, a ja sam se grčila. On je zapovedao, a ja sam izvršavala. On je nosio i kontrolisao novac, a ja sam noćima radila, da bi on imao dovoljno. Dozvoljavao je 5 dolara nedeljno za namirnice, a ja sam ostajala budna da bih smislila kako da ih razvučem. Zahtevao je nepodeljenu pažnju i stalno raspoloženje da mu se zadovolje potrebe, te sam mu dozvolila da stavi aparate za kontrolisanje mog vremena i njegovog novca. Ja sam bila potčinjena koliko sam mogla i sve vreme je on verbalno forsirao ono što sam ja već «znala» da nikada neću biti dovoljno dobra da zadobijem njegovo prihvatanje. Kada se samo setim, mogu reći da je neverovatno kako prošlost vlada sadašnjicom. A neverovatno je da sam ja držala ovaj glumački korak skoro 28 godina – dugo nakon što sam već primila odobravanje od Rona. Istina je da je to postala navika. Bilo je veoma teško za mene da se oslobodim laži u koju sam tako dugo verovala. Brige, stanja zabrinutosti su preuzela vlast nada mnom, i živela sam od jedne do druge krize. Moja svakodnevica se vrtela oko moje potrebe da zadovoljim

130

Rona tako da bi me on voleo ili decu, da bi me oni voleli. Ni sa kim nisam delila svoje misli ili bol, uključujući i mog supruga. Kada sam to pokušala, nekako je uvek ispadalo da izgledam kao budala – slučaj za duševnu bolnicu. Naučila sam da ćutim i krijem svoje emocije kao i istinu o svom bolu. Bila sam očajno usamljena ali sam bila pod prismotrom oko vremena koje provodim u razgovoru sa susedima jer se Ron osećao ugroženim svakim kontaktom koji sam imala sa nekim osim njega. Činila sam svaki mogući napor da sakrijem tajnu agoniju našeg braka, tako da bi on uvek izgledao dobar u očima vernika i porodice, ali sam platila visoku cenu te tajne. Što sam više sakrivala, moja bolest je postajala sve ozbiljnija. Moj život kao glumice morao je da se završi. Roditelji su deci umesto Boga. Oni Boga razumeju posmatrajući osobine i ponašanje roditelja. Deca pretpostavljaju da ako oni ne mogu da vide roditelje, oni ne postoje, niti postoji Bog, jer On se takodje ne može videti. Pa kako će dete prihvatiti zdrav koncept Boga bez jednog roditelja ili pored odbojnog roditelja? Da li je moguće oslikati Boga punog ljubavi, prihvatanja i uvek dostupnog u takvim uslovima? Ja bih mogla da vidim Boga samo posmatrajući svog oca, koji je prvo bio odsutan, a onda grub. A zapravo strah koji sam ja osećala prema ocu preneo se na Boga. Srećom, uticaj moje majke bio je nežan, blag i pun ljubavi, i to mi je pomoglo u tamačenju Božjeg karaktera. Bilo je trenutaka u tih prvih nekoliko godina nakon tatinog povratka iz rata kada sam videla Boga (mamu)

131

kao nekog ko ima podeljenu odanost, kako me napušta ili izdaje u važnim trenucima. Sada pretpostavljam da je to gledište došlo usled dramatične promene u atmosferi u kući i količini pažnje koju sam izgubila kada je on došao. Promene kod nje bile su razumljive, jer zbog rata su izgubili toliko dragocenih dana, nedelja, meseci svog braka. Nažalost mala deca to ne mogu da shvate. Tek kada su prošle godine, shvatila sam da bojati se Boga znači obožavati Ga, nežnim osećanjima, a ne plašiti se Njega. Ali kako možeš voleti nekog sa kim nisi povezan? Tate nije bilo prvih nekoliko godina važnih za vezivanje. Dolazio je kad je mogao, ipak njegove kratke posete su bila toliko kratke da nisu mogle postići ono što je trebalo. Zbog toga smo oboje izgubili i dobili bol usled razdvojenosti. Bili smo ljubazni; učtivi. Ali nismo bili povezani. Dok je moj tata bio pun ljubavi i nežnosti prema drugoj deci i odraslima, dozvoljavajući im greške i popravke, od mene je očekivao da sve vreme budem savršena. Možda zato što je o meni razmišljao kao o produžetku samog sebe. Ja bih dobila ukore koje bi tiho davao sebi. Sada razumem da je njegovo ponosito i arogantno ponašanje bilo samo maska za njegovo ranjeno i odbačeno srce. Moja dečja vidjenja Boga bila su da On gleda sa velikog belog prestola čekajući me da pogrešim, baš kao što je tata posmatrao i uvek me hvatao u greškama. Kakva sreća biti konačno oslobodjen od te laži! (Ron) Ja sam na odbacivanje reagovao apsolutnim besom. Još kao dete bio sam neprijatan i

132

agresivan, izražavajući svoj bes na očigled svima. Zapalio sam porodičnu garažu kad mi je bilo 5, uvek sam rasklapao mašine i električne aparate da vidim da li bih mogao da ih uspešno sklopim. Pravio sam vatrene strele i gadjao vozila u prolazu. Sa svojim drugarima bih se igrao lopova i policajaca ili kauboja i Indijanaca pravim puškama i municijom. Meci bi leteli iznad moje glave i bušili kamene zidove, što je igra bila opasnija, to je meni bilo uzbudljivije. Kao tinejdžer nisam hteo da učim, u vojsci sam sabotirao, a i u svojoj profesionalnoj praksi. Napustio sam srednju školu, a sud me je naterao bilo da stupim u vojne redove ili da se vratim u školu. Kad me je vojska prisilila da uzmem GED test, ja sam nasumice zaokruživao odgovore a da nisam ni pročitao pitanja. Čudom, prošao sam! U službi moj arogantan stav, nesvesno stvoren da pokrije moja osećanja neprilagodjenosti prosto je odbijao ljude. Videli su me kao superkontrolora i superpouzdanu osobu velikog ega, i što se tiče mog ponašanja bili su u pravu, ali ne i u pogledu mojih osećanja o sebi. Opirao sam se svemu i svakome samo da bih ostao tvrdoglav, i u tom procesu sam izgubio prihvatanje koje sam mogao dobiti. Postao sam pravi radoholičar. Išao sam u školu, vodio svoj biznis, propovedao svakog vikenda i onda na sav taj teret dodao dopisne lekcije. U čitavom gradu sam bio poznat kao veliki radnik i zbog toga sam dobio prvi poziv u službi. Sve se vrtelo oko dokazivanja moje vrednosti i pohvale moje majke svaki put kad mi je finansijski išlo dobro. Trebalo je sebi da dokažem da je

133

ono što su mi u detinjstvu govorili bila laž – od mene bi moglo nešto da postane! Bil, moj zet me je mučio rečima: «Ne, Roki nikada neće ići na koledž. Niko od vas nema mozak da postigne nešto vredno.» Sve dok nisam završio Ph.D. nisam znao da imam akademskih motiva; i to je bilo da dokažem Bilu da nije u pravu. Kakvim sam stresovima platio to dokazivanje! U službi sam izrabljivao sebe i Nensi skoro do smrti pokušavajući da se dokažem i vernicima, odbornicima i svima koji su rekli da nikad neću biti nešto više od gubitnika. Sanjao sam nove planove za evangelizam, pomaganje supružnicima u bračnim krizama, uzbudljiva i neobična bogosluženja i da zbog toga postanem najzapaženiji pastor u diviziji. Dobro sam naučio kako da poričem svoje emocije. Imao sam tu sposobnost da doprem negde unutar sebe gde bih mogao da zavrnem svoje emocije kao slavinu. Čak iako sam znao da volim Nensi, kada bi u raspravi došlo do izvesne tačke (verovatno kada počnem da osećam svoj poraz), iznenada bih zamrznuo osećanja. Nekako mora da sam znao da će je moja hladnoća pobediti. Čak iako sam imao veliki strah da ću je izgubiti, nisam toga bio svestan niti sam to mogao da izgovorim. Viknuo bih na nju: «Nemoj da te udare vrata kad ih budeš zalupila. I znaj da ako te ostavim, vrata će biti zaključana i nikad nećeš moći da se vratiš.» Kada sam osećao značajan gubitak, ja bih ignorisao ili poricao svoja osećanja, verujući lažima koje sam sam sebi izgovarao. Ali moje ignorisane, potiskivane i poricane emocije bi se kasnije vratile i progonile me s

134

većim intenzitetom. U jednom master programu, bili smo zamoljeni da napišemo svoje prisne veze i svoje gubitke, a ja čak nisam mogao ni da se setim ni jednog gubitka u svom životu. Nensi mi je pomogla da ih se prisetim jednog za drugim, od ranog detinjstva do smrti mog oca – koga uopšte nisam označio u svom zadatku. Um ima moćan mehanizam za poricanje istine koja je toliko bolna, a ipak kontroliše naše razmišljanje, osećanja i ponašanje. Nensi je obično bila primalac besa kojeg sam osećao, okrivljujući sebe za stvari koje nije učinila. Nisam imao pojma o tome šta pokreće moj bes. Ravnodušnost koju sam ispoljavao prema Nensi mora da je njoj bila najbolnija. Pokušavao sam da ubedim sebe da mi nije stalo; da bih živeo bolje bez svoje bolesne, slabe žene. Bio sam dobar u propovedanju njoj ali nisam s njom delio svoja nežna osećanja. Nisam znao kako; nikada to nisam učio. Kada je bila bolesna, bio sam zgadjen i bio bih kritičan zbog njenog sporog napretka ili bih se distancirao. U jednom trenutku mislio sam da gubim dodir sa stvarnošću, i priznao sam da treba uložiti konkretan napor da joj pomognem igrajući se s njenim umom. Znao sam da voli džem od jagoda pa sam ga sakrio. Onda kada je držeći vrata frižidera otvorena rekla: «Mislila sam da imamo džem od jagoda» pravio bih se lud. «Stvarno? Ne sećam se» Mislio sam da ako joj pomognem da poludi, ljudi će se sažaliti na mene i moći ću da se razvedem, oženim boljom i nastavim sa službom. Kakvu tugu mi danas stvaraju sećanja na to! Ljudi koji su bili odbačeni u detinjstvu često imaju mišljenje da će ih svako u životu

135

odbaciti i teže da stvore okolnosti tako da budu odbačeni, dokazajući sebi da su odbojni. Drugi u nesvesnom pokušaju da ne budu odbačeni, prvi odbace druge i to sam radio sa Nensi, mojom decom i kolegama. Duboko unutra, moj najveći strah bio je da će me Nensi ostaviti zbog nekog boljeg. Bojao sam se da ide na studije, jer ako dobije diplomu jednaku mojoj i bude bolja u našoj profesiji, ja joj neću biti potreban. Zavaravao sam se da se opirem njenom diplomiranju zbog mogućnosti da ona padne, jer onda bih ja morao da trpim bol njenog neuspeha. Da bih se zaštitio, držao sam se na odstojanju i nisam joj bio posvećen, a Nensi je to znala. Bol koji je osetila podsetio ju je na distancu koju je osećala kod oca tokom detinjstva, koji je činio da ona «zna» da ću je jednog dana ostaviti. Taj strah je činio da se ona «lepi» za mene, što mi je bilo odbojno i još me više udaljavalo. Bili smo u vrtlogu čija se brzina povećavala svakodnevnim osećanjem odbačenosti, i nismo imali ideju kako da ga zaustavimo. Mislili smo da je odbačenost bila samo jedna od specifičnih povreda koje se pojavljuju u detinjstvu i napadaju emocionalni razvoj. Nedavno smo počeli da verujemo da odbacivanje ide dalje od ovoga. Verujemo da uz odredjenu povredu idu i zloupotrebe koje su nam nanete. To je rezultat koji sotona hoće da stvori u svakom ljudskom biću. On želi da se osećamo odbačeno i beznadežno, kao i on. On hoće da nas odbaci porodica, prijatelji i na kraju Bog. Ako postigne to ili bar

136

pretpostavku kod nas, on u svoje zlo i beznadežno carstvo dodaje još jednog. Odbacivanje je unutrašnje stanje ličnosti. Ono kaže da nismo vredni, dostojni ljubavi, spasenja. Oni koji nemaju osećanje nade za svoju budućnost završe uništavanjem sebe i drugih postižući sotonin cilj. (Nensi) Ron i ja skoro da smo ovo učinili. Došlo je dotle u našem iskustvu da je laž da smo bezvredni postala tako stvarna da smo ozbiljno razmišljali o okončanju svojih života. Sećam se da sam sedela u jedinoj fotelji u jedinoj sobi kuće koja je bila zaključana. Nekako sam uspela da sagledam sebe i analiziram šta se dešava. Sedela sam u fetalnom položaju grleći sebe i ljuljajući se. Sećam se da sam sebi rekla: «Pogledaj se! Da li znaš šta radiš? Kao medicinska sestra na psihijatrijskom odeljenju vidjate ljude kako rade ovo mnogo puta. Ovo rade ludi ljudi, pa mora da si jedna od njih.» Nekako sam shvatila da sam već dugo u toj sobi i da je bolje da stavim svoj plastični osmeh i nastavim predstavu kao da je sve u redu. Hladnom vodom sam spirala suze i u ogledalu sam spoznala sebe i čula sotonu kako mi šapuće: «Znaš u čemu je problem? Bog te više ne želi. Mora da si učinila nešto strašno pa je odlučio da te više nikad ne upotrebi. Odbačena si.» Moje religiozno znanje mi je reklo da je odbačenost od Boga smrt, pa čemu život? U detinjstvu sam tražila očevo prihvatanje i mada ga je bilo, on nije znao da ga izrazi, a sada je moj nebeski Otac ćutao. (Ron) Osećao sam da se Nensi udaljavala od mene, a da nije znala zašto. Prvo moja majka, a sada me

137

još jedna žena odbacuje. Posao, deca, a sad i njen očaj – nije imalo smisla. Ali moj odgovor na ovo beznadje nije izgledao kao tipična depresija o kojoj sam znao još od studija. Ponovo sam bio u poziciji da tu ne pripadam, ne uklapam se. Počeo sam da razmišljam: «Ljudi ne razumeju ko sam ja, trebalo bi i sam da proverim. Kao da niko ne razume, i nikome nije stalo, ja ionako ništa ne vredim, niti sam vredeo, i sve što uradim ne valja, mojoj porodici, mojoj ženi i mojoj crkvi bi bilo bolje bez mene. Osećanja očaja poput ovoga dolaze u svim nijansama. Dolaze od seksualnog, emocionalnog, fizičkog zlostavljanja ili odbacivanja i stvaraju se duboko u nama. Ljudi koji se osećaju kao višak, čiji odnosi nisu zdravi, umiru za dodirom i vezom sa nekim oko sebe. Mnogi su pokušali skoro sve da osete olakšanje, ali nije uspelo. Ono što treba da razumemo jeste da do promene ne može doći bez znanja i razumevanja. Naše olakšanje je došlo kad smo proširili razumevanje sotoninog plana da rani i izopači decu u dobu kad im se formira karakter, tako da može da ih kontroliše u životu. Put do oslobadjanja od sile odbačenosti je poznavanje zatvora, otkrivanje staze za beg, a onda preduzimanje neophodnih koraka ka oslobadjanju, ljubavi i radosti.

138

VII POGLAVLJE KORENI ODBAČENOSTI «OSEĆANJA KOJA SU ŽIVA ZAKOPANA NIKADA NE UMIRU» Karol Kuhn Truman Njegova mreža je izatkana, zamka postavljena; sa svakim rodjenjem dolazi prilika za pauka da napadne. Sotonin plan je da uhvati svako ljudsko biće a što pre, to bolje. A za mnoge to počinje u porodilištu – ako ne i pre. Dva mlada roditelja stoje nosevima prislonjenih na staklo bolničke sobe tražeći pogledom od jedne do druge kolevke onu sa svojim prezimenom. Držeći se za ruke, dive se malom nosu koji liči na bakin, visokom čelu kao dekinom i dugim prstima kao prabakinim. Uzbudjeni životom koji su stvorili stvaraju plan za budućnost. Biće tu izvidjača, časova klavira, kampovanja vikendom na planini. Nadaju se da će moći da priušte Harvard. Njihove namere su čiste, ideali visoki i celim srcem žele da budu najbolji, najuticajniji roditelji s najviše ljubavi. Sećaju se svojih dana iz detinjstva i nadaju da ovo dete neće nikad osetiti bol koji su oni osetili. Kad bi samo znali da je iza scene otac zla mesecima uvežbavao štetu koje će oni, ili drugi naneti ovoj maloj srećici. Ni jedno od njih ne shvata da će se

139

bol koji su oni iskusili u detinjstvu preneti na njihovo sopstveno dete. Iako su u Bibliji pročitali o prenošenju greha «na treće i četvrto koleno...» (1 Moj 20:5), to je puka fraza. Oni nemaju veliki greh u svojim životima. Oni su «dobri» ljudi koji potiču iz «dobrih» porodica. Ovo upozorenje se sigurno ne odnosi na njih i na savršenka kojeg je stvorila njihova ljubav. Da oni zaista veruju Svetom pismu, oni bi se uključili u hrišćanski program oporavka pre nego uzmu mališu iz porodilišta i ozbiljno počeli da rade na sopstvenim problemima. Mi ih svi imamo! Trenutne studije otkrivaju da emocionalni bol, koji su roditelji doživeli još dok su bili u stomaku, a i u svom detinjstvu, prenosi se na potomke preko DNK. Kakve god da su rane roditelji zadobili kao deca, dobijaju i njihova deca. Zvuči beznadežno, ali nije! Jer i najsurovije oštećena ljudska bića mogu doživeti oporavak. Ono što je potrebno jeste da taj kaže: «Sotona je povredjivao mene i moje dovoljno dugo. Ja hoću oporavak. Moje djubre se neće preneti na sledeću generaciju. Struja vrtloga će stati sa mnom.» Prvi korak ka oporavku je svest o onim okolnostima koje su se zbivale vama i koje su izazvala osećanja odbačenosti. Iste ove okolnosti mogu uzrokovati da se vaša deca osete odbačenima, tako da morate sprečiti, ako je moguće, da se one pojave. Evo najčešćih okolnosti koje mogu biti uzrok detetovih osećanja odbačenosti i šta možete učiniti da sprečite bol ako ne možete okolnosti.

140

Razvod Veliki deo detetove sigurnosti dolazi od zdravog odnosa punog ljubavi izmedju majke i oca. Kada se roditelji rastanu deca se osećaju razvedeno. I deca, naročito mladja deca, često zaključe da je razvod njihova greška. Kada dodje do razvoda, jedan od roditelja dobije starateljstvo nad decom. Rezultat je da deca zaključe da ih je drugi roditelj napustio. Deca ovako razmišljaju: «Ako ga ne mogu videti, onda ni ne postoji.» Uporno pitaju: «Gde je tata?» ili «Gde je mama?» «Zašto su me napustili? Šta sam tako loše uradio da on/ona ode?» Da bi deca bila celovito razvijena, Bogom dani softver u mozgu diktira da im je potreban i muški i ženski roditelj. U prvih 12 godina kćerkinog života, ona će se ugledati na mamu. Želeće da hoda u maminim visokim potpeticama, igra se sa maminim šerpama i stavljaće parfem i šminku kao mama. U ovom periodu ona ne uvidja da ona isto tako uči i od tate – samo na prefinjeniji način. Ona posmatra njegove reakcije na mamimo ponašanje i njegovo ljubazno postupanje prema njoj. Njoj su potrebne pohvala i komplimenti od muškaraca u njenom životu, tako da ona počinje da se ponaša na one načine na koje je naučila da će dobiti povoljnu reakciju od tate. Kad krene pubertet, kćerkina usresredjenost će se sa majke prebaciti na oca, i od njega će primati pohvale, vodjstvo, prihvatanje i uputstva. Čak i njen osećaj za duhovnost dolazi kroz tatu i njegov duhovni život.

141

Obrnuto je u slučaju muškog deteta. Fokus će biti na tati i ugledanje na njega do vremena puberteta, a onda će se fokus okrenuti na mamu i tada će on naučiti kako da se ponaša i ophodi prema ženi. Šta se dešava kada jednog roditelja nema? Dete propušta deo učenja i sazrevanje koje treba da dodje kao posledica posmatranja i medjusobnog ophodjenja sa roditeljem suprotnog pola. Dr Laura Šlesinger, radio voditelj koji doseže do 15 miliona slušalaca godišnje zauzima čvrst stav protiv razvoda. Mnogo puta je na svom programu naglasila da parovi sa decom nikada ne bi smeli da razmatraju mogućnosti razvoda. Trebalo bi da dobiju neophodnu pomoć da reše svoje lične i materijalne probleme i obavežu se da će dokle god imaju decu biti tu kao roditelji svojoj deci. Ako su se već razveli, onda bi trebalo bar da žive blizu, u istom gradu tako da bi oba roditelja mogla da imaju podjednako vremena za svoju decu. Iako je važno da deca imaju jedan dom i spavaju u istom krevetu svake noći, to ne znači da otac ne može da dodje po decu posle škole i spremi večeru za njih. Deci su potrebna oba roditelja koja će biti podjednako uključena u njihove živote. Sociolog Sara Mek Lanakan je ranih devedesetih godina počela da dokazuje postavku da su deca koju je odgajao samo jedan roditelj isto tako dobro prošla kao i ona koja su odgajala oba roditelja. Ono što je otkrila šokiralo ju je. Shvatila je da je pogrešila! «Deca koju je odgajao jedan roditelj bila su u dvostruko većem broju

142

slučajeva isključeni iz škole, dobila decu iako su sami deca, razvili probleme sa alkoholom i imaju veći stepen razvoda kada se venčaju.» (Dr Laura Šlesinger «kako si mogao to da učiniš?» Harper Kolins, 1996, 242)

Drugi brak Deca se često osećaju napuštena kad se pojavi razvod, ali njihov osećaj odbačenosti se može pojačati ponovnim sklapanjem braka sa drugom osobom. Deca često osećaju kao da je taj roditelj sklopio koaliciju sa strancem protiv njihove želje da se njihovi roditelji ponovo sjedine. Deca žele nazad svoje roditelje. Metod koji koriste da postignu svoj cilj jeste zavadi pa vladaj. Pokušavaju svaki mogući trik da unesreće svoju maćehu ili očuha, u nadi da će oni otići i tako omogućiti povratak svojoj majci ili ocu. Nova braća i sestre komplikuju domaću scenu jer se isto osećaju kao višak i u očajničkoj potrebi za ljubavlju oba roditelja koji pokušavaju da se prilagode svom novom braku. Sve ovo stvara plodno tle za veći konflikt i osećanje odbačenosti. Adekvatno vreme za medjusobno upoznavanje pre sklapanja braka pomoći će toj deci da uspostave prijateljstvo. Trebalo bi da bude vremena za izlete i odlaske u ZOO vrt, zajednički rad u kući koja će postati njihov dom i razgovor u kome će učestvovati svako dete. Roditelji treba da vode mirne razgovore sa svojom decom u kojim će im dozvoliti da izraze osećanja

143

u pogledu svoje nove porodice. Ne terajte decu da se odreknu svojih soba u korist pridošlica ili da dele svoje stvari. Pustite decu da donesu odluku o tome ko će gde da spava i kako će se organizovati. Jedna od najvažnijih tema roditeljskih razgovora treba da bude u pogledu disciplinovanja dece. Da li novi otac ima pravo da disciplinuje svoju novu decu? Da li maćeha ima pravo da disciplinuje njegovu decu? U svakoj porodici je važan ujedinjeni roditeljski front, ali u ovakvim porodicama to je od suštinske važnosti. Ako deca vide pukotinu u roditeljskom oklopu, iskoristiće prednosti ovoga podsticaće sukob koji lako može da uništi brak. Budite kao roditelji sigurni u to ko ste i u odnos u svom braku tako da se ni jedno dete ne oseća izostavljeno i da vas ni jedno dete ne rastavi.

Roditeljske svadje Mala deca su uključena u sve što vide, čuju ili osećaju. Ako se oko njih svadja, oni zaključuju da su oni deo svadje ili da su je oni na neki način prouzrokovali. To je kao kad se deca koja gledaju horor film na televiziji plaše čudovišta koje im se čini da će napasti njih, a ne malog dečaka na platnu. Deca emocionalno reaguju kao da se to dogadja njima. Roditelji moraju da nauče da medjusobno komuniciraju bez budjenja jakih negativnih emocija ili nečega što može da uplaši decu. Nema izgovora za vrištanje, pretnje, vikanje, izgovaranja ponižavajućih optužbi, bacanje stvari ili izražavanje zgroženosti. Nema

144

opravdanja za guranje, vučenje i udaranje. To nije način na koji odrasli rešavaju konflikte. Kada deca vide svoje roditelje da se ovako ponašaju, to je isto kao da se zlostavlja dete. Dete će prihvatiti odgovornost ili da popravi situaciju ili da zaštiti roditelja koji prima verbalne ili fizičke udarce. Deca u ovakvim situacijama postaju hiper-odgovorna, preuzimajući odgovornost za sve što se oko njih dešava. I zato što je deci nemoguće da reše probleme odraslih, rezultati su osećanje krivice i srama – prethodnici briga u kasnijim godinama. «Svadjanje» samo po sebi, ako se izbegavaju nekontrolisane emocije i lični napad, uopšte nije loše. Konflikt je deo svih zdravih odnosa. Ali kada roditelji imaju neslagadja u prisustvu svoje dece, veoma je važno da i deca vide kako se rešavaju konflikti i kako posle njih može da dodje do većeg razumevanja i dublje posvećenosti jedno drugom.

Nedosledna disciplina Disciplina zasnovana na raspoloženju ili neraspoloženju roditelja stvara nesigurnost i brojne brige u deci. Njihova sigurnost je u velikoj meri zasnovana na rutini i onome što je predvidivo. Kada dete oseti da ne može da računa na stalnost u njihovih odgovorima, njihova sigurnost je ugrožena. Prvi emocionalni zadatak dece je razvijanje poverenja. Ali ovo je jedino moguće u atmosferi predvidivosti. Ako ono što danas izgleda OK stvara veliku krizu sutra, ona su zbunjena i zabrinuta. Oni uče

145

da čitaju stavove i izraze lica svojih roditelja i da osete napetost u vazduhu kada će roditelj eksplodirati. Postaju plašljivi i nepoverljivi; plaše se da će nešto što kažu ili urade izazvati bes roditelja. Onda postanu zatočena u strahu od ishoda bilo koje odluke da donesu i nalaze da je teško donositi odluke. Nedosledna disciplina deci daje poruku da nikad ništa ne mogu da urade kako valja. Rezultati obeshrabruju i umesto da bilo šta pokušaju mnoga deca se radije povlače u sigurnost i privatnost sopstvenog sveta. Drugi stavljaju masku. Osećaju da treba da zarade prihvatanje svojim prilagodjavanjem ili da su bezvredna. Ono što je ovde nesreća jeste da čak i njihovo prilagodjavanje ne zaradi prihvatanje koje im je tako očajnički potrebno. Glavna stvar koju nauče je da nikad ne mogu da računaju na mamu ili tatu.

Neudata majka Neudate majke spadaju u nekoliko kategorija. Tu su one čija je trudnoća bila nepoželjna – slučaj nemudrog seksualnog kontakta. Tu su one koje su tako očajnički tražile ljubav da su se seksualno podale zato da bi čule reči: «Volim te» nikad ne razmišljajući o mogućim posledicama trudnoće. A tu su one, posebno devojke u tinejdžerskim godinama, koje tako žele da budu potrebne i voljene da izaberu da imaju bebu govoreći: «Konačno imam nekog kome sam potrebna i ko me voli.» Malo tinejdžera shvata stalnu odgovornost koju dete zahteva. Ko će ga hraniti, ko će ga umirivati u krilu,

146

ko će ga ljuljati, voditi kod bake i menjati i tuce prljavih pelena svakog dana? Jedna pronicljiva sedamnaestogodišnjakinja koja je ostala trudna i bila pokošena vešću, odlučila je da da dete na usvajanje. Rekla je: «Mogu da rodim dete, ali ne mogu da budem majka. Previše sam mlada; život je preda mnom i nemam pojma kako da budem dobra majka.» Bila je dovoljno zrela da zna da majka nije neko ko samo rodi. Majka ima odgovornost 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji čitavog života. Šta se dešava u umu tinejdžerke kad otkrije da je trudna? «Kako da kažem mojim roditeljima? Kako da abortiram, a da niko nikad ne sazna i zaboravim ga kao ružan san? Šta sa ocem? Da li će me podržavati i voleti i ostati sa mnom ili će me šutnuti kao istrošenu igračku? Ako zadržim bebu, da li će je moji čuvati dok ja završim školu? Recimo da me izbace, gde da odem? Gde bih našla novac za abortus, ili za porodjaj?» Njihova unutrašnja uznemirenost ih potpuno prožima. Konačno mora s tim da se suoči, da kaže svojim roditeljima i oseti njihov bol i razočarenje – kao i svoj. Majka se u ovoj situaciji oseća odvojeno od svoje porodice i prijatelja, odbačena od svog voljenog; kao da nigde ne pripada i kao da je niko ne voli. A ono što majka oseća oseća i beba u materici. Njeni strahovi i brige su preneti na nerodjeno dete. Mnoge od ovih devojaka su u takvom očajanju da im se samoubistvo čini kao jedina mogućnost. Šta se dešava bebi kada majka pokuša samoubistvo? Lekovi koje je uzela, ili gas koji

147

udiše, ili samo nalet adrenalina koji dolazi iz njenog straha utiču na bebu u materici. Nakon rodjenja, ova osećanja odbačenosti se pojačavaju. Ona može biti fascinirana onim što je njeno telo stvorilo, ali kako usamljena, nezaštićena dete-majka, može biti mesto mira i sigurnosti za svoju bebu? Trauma povezana sa nevenčanom majkom može da se ublaži kada je prijatelji i porodica okruže ljubavlju i prihvatanjem. Ova trudnoća nije idealna, okolnosti začeća nisu bile Božji plan, ali svako dete je bez obzira na začeće i rodjenje, dragoceno Bogu i još jedna prilika da se otkriju Njegova milost i blagodat. Šteta se može ublažiti kada neudata majka shvati da je ljubav Bogom-dana sila izbora da učiniš ono što je u najboljem interesu drugoga, bez obzira na svoja osećanja. Moraju da se donesu zrele odluke u korist bebe.

Neželjeno dete Mnogi parovi otkriju da im je neprijatno na testu za trudnoću kada štapić dobije roze boju ili dobije pozitivan znak. Emocije su van kontrole dok se suočavaju sa onim što im se dešava, kad vide kako se njihovi planovi ruše. To pogadja bebu. Dok je još u utrobi, stara oko pet i po meseci, beba počinje da odgovara na majčina osećanja. Kad se dete pojavi u vreme kada su životne okolnosti u neredu, upiće od majke brige i strahove i njenu nervozu zbog toga što treba da ga rodi u nezgodnom trenutku.

148

Posle rodjenja, za vreme kritičkog vremena vezivanja, majka u ovakvim okolnostima ne može pokazati isto prihvatanje i ljubav prema detetu kao kad bi stvari stajale drugačije. Možda se čini nerazumljivo da novorodjenče može da poprimi ove emocije, ipak jedino kroz svoje emocije oni uče o svom okruženju prvih dana života. Bebe su prvo svesne osećanja, pa tek onda reči i misli. Neželjene bebe shvataju da su neprilika, da stoje na putu, da bi bilo bolje da se nisu ni rodile. Neke čak čuju da roditelji kažu: «Voleo bih da se nikad nisi rodila.» Neka deca jednostavno čuju kako roditelji govore priču o tome kako je bilo teško doneti dete na svet u njihovoj životnoj situaciji, i svaki put iznova bili ranjavani (kad se govorila priča njihovog rodjenja). Roditelji koji se nadju u ovoj situaciji imaju samo par meseci u ranoj trudnoći da dovedu svoj život u red i da počnu da broje blagoslove koje će im to dete doneti, pre nego što ga povrede odbacivanjem.

Težak porodjaj Otkriveno je da deca čiji je dolazak na svet bio opasan po život, gde su se koristila pomoćna klešta, ili kad je beba bila zaglavljena u materičnom kanalu, često imaju iskustva sa besom. Odakle bes? Od razmišljanja da neko pokušava da me ubije. Nedavno smo predavali na jednom seminaru, i jedna žena stručnjak nam se obratila na pauzi. «Konačno

149

razumem zašto smo moja sestra bliznakinja i ja toliko različite. Bila je uvek tako nežno i pomirljivo dete, a ja tako žestoka i ljuta. Istinu govoreći, niko nije očekivao blizance. Nakon rodjenja moje sestre, ja sam rodjena naopačke. Cerviks (pupak) se umotao oko mog vrata, ostavljajući mi glavu zaglavljenu u uterusu. Nekoliko sekundi pre nego što je život izašao iz mene uspeli su da iseku moju mamu da bi me izvadili. Čitav život sam osećala kipeći bes, potpuno neobjašnjih, sve do sada.» Dobra roditeljska nega je najbolje osiguranje od problematičnih rodjenja, ali nije moguće sprečiti sve. Zato je važno razgovarati sa svojom decom o njihovom rodjenju i objasniti kako poreklo odbacivanja može da leži u traumi porodjaja. Onda ih ponovo uverite u vašu ljubav i prihvatanje.

Nevezivanje sa roditeljima pri rodjenju Često okolnosti, kao što je kritična bolest bebe ili majke, dovode do momentalnog odvajanja bebe od majke. Prva dva do četiri sata života je vreme kada dolazi do prvog vezivanja roditelja i deteta. Bebe gledaju u lice roditelja i nadaju se da će se u njima odraziti ljubav. Ako do ovog ne dodje, onda deca mogu da se osete odvojena od porodice i da krive sebe zbog toga. Bolest deteta nije jedina komplikacija koja može da spreči vezivanje. Ponekad majka mora da prodje kroz porodjaj pod anestezijom i ostane uspavana satima posle porodjaja. Pre više godina jednoj ženi je u trudovima dat lek skopolamin i sa tom inekcijom dobila je i informaciju

150

da se neće sećati rodjenja bebe. Ovaj lek u kombinaciji sa lekom protiv bola, mogao je da uspava ženu na šest do deset sati dok je beba spavala sama, ušuškana u bolničko ćebe. Zdravstveno stanje same majke, i psihološko i fizičko, može biti faktor koji doprinosi njenoj sposobnosti da se veže za svoje novorodjenče. Ideal bi za svaku majku bio da može da se porodi bez opšte anestezije ili lekova koji bi sprečili da se majka i beba odmah nakon rodjenja spoje u ljubavi. Tokom ovih kritičnih dva do četiri sata nakon rodjenja, prva briga je da se beba veže i sa majkom, a idealno bi bilo i sa ocem. Ovo pomaže da se u detetu stvori osećaj identiteta i veze sa majkom i ocem. Dobro je da su tu i starija braća i sestre kao i bake i deke. Kad su oni tu, beba može da uklapa lica sa glasovima koje je čula još u stomaku. Tokom ovog perioda vezivanja beba primećuje značajne ljude svoje porodice, «ja ovde pripadam, i ja sam željena.»

Usvajanje Usvojena deca možda nemaju reči da izraze svoja osećanja praznine i udaljenosti koju osećaju budući odvojena od rodjene majke, iako ih je njihova sadašnja porodica mazila i pazila. Neki se roditelji koji imaju usvojenu decu boje trenutka kada će dete koje vole izraziti želju da nadje «prave» roditelje. Dete traži odgovore na pitanje: «Zašto me je majka ostavila?» Šta je nju nateralo da se na to odluči? Šta je kod mene tako loše, da su me odbacili?

151

Kada se jednom nadju odgovori, većina dece će biti zadovoljna i nastaviće sa svojim životima, i njihova osećanja odbačenosti će nestati. Neki mogu da izaberu da izgrade odnos sa pravim roditeljima ali ako to urade, većina će zadržati poseban odnos ljubavi sa porodicom od koje su bili odvojeni čitavog života. Usvojenoj deci treba pomoći da se osećaju manje odbačena time što će se udružiti sa njima u želji da nadju prave roditelje a ne osećanjem ugroženosti zbog njihove potrebe da se povežu sa svojim počecima. Ako se mlada žena bori sa odlukom da li da zadrži dete ili da ga da na usvajanje, treba da zna da ako izabere usvajanje postoji proces koji će uticati tako da se smanji mogućnost da njeno dete stalno oseća prazninu gde bi trebalo da bude majka. Megi je imala samo 16 godina kad je zatrudnela i pošto nije osećala da je sposobna da obezbedi dom koji je želela za svoju bebu, odlučila je da je da na usvajanje. Preko prijatelja je nadjena porodica za bebu i napravljeni su dogovori. Prijateljstvo izmedju Megi i novih roditelja se razvijalo preko pisama i telefona. Kad je došlo vreme za preuzimanje, Bil i Darsi su doleteli avionom i sreli se sa roditeljima. Nakon nekoliko dana baka i deca novih roditelja su isto došli i dve porodice su se povezale preko trpeze tokom nekoliko dana dok su čekali dolazak ovog posebnog deteta. U sali za porodjaje, Megina mama i bliska porodična prijateljica koja je bila medicinska sestra, vodila je Megi kroz težak proces radjanja, dok su Bil i Darsi sedeli u čekaonici očekujući prvi plač. Megi se

152

pripremila da ispuni prazninu kod novorodjenčeta, da se veže sa njim u prvim trenucima nakon rodjenja. Tako je Megi držala malu Lindu, šaputala reči ljubavi i objasnila razlog zašto je izabrala da je da na usvajanje zdravoj majci i ocu. Nakon oko 6 ili 7 minuta gledanja u bebine oči, još podignutih nogu, zamolila je da pozovu novu mamu u sobu. Kad je Darsi ušla, Megi je rekla: «Dodji, evo tvoje bebe. Divna mala devojčica.» Dve majke su se zagrlile sa tom dragocenom bebom izmedju i zaplakale. Čim je doktor završio, novi tata je ušao u sobu. Narednih 36 sati, tri roditelja su zajedno mislili o malenoj; ljuljajući, hraneći je i voleći je. Nakon otpuštanja bebe iz porodilišta, dve prorodice su otišle u crkvu gde su se sreli sa prijateljima, i gde su učestvovali u ceremoniji posvećenja, i zvaničnom prenošenju roditeljskih prava na Bila i Darsi. Pripremljen je album sa Meginim slikama kao male i njene porodice sa Meginim pismima svojoj bebi dok je bila trudna. Kad Linda bude spremna, album će potvrditi ljubav koja je bila potrebna da donese odluku da je da. Svake sedmice Megi govori svom detetu preko telefona i šalje pisma i slike. Neki ljudi ograničavaju bebinu sposobnost da voli, misleći da beba mora da voli ili prave roditelje ili roditelje koji su je usvojili. Ali Bog je svakom detetu dao sposobnost da voli i jedne i druge. Na rodjenim roditeljima i ovim drugim je da saradjuju u stvaranju sredine u kojoj će se gajiti ova ljubav.

153

Roditelji koji zlostavljaju decu ili jedno drugo Ako je prihvatanje tako važno za bebe u toku prvih časova svojih života, onda to postaje još važnije tokom ranog detinjstva. Da bi deca izrasla u psihološki zdrave ljude, moraju biti prihvaćena. Kako bi ova deca tumačila fizički bol, poniženja, seksualno zlostavljanje, i verbalno vredjanje? Svakako ne kao prihvatanje! Umesto toga oni vide da mora da su jako loša kad im se dešavaju ovakve stvari. Lako je videti zašto se deca koja su bila zlostavljana osećaju odbačeno. Ipak, mnogi roditelji nemaju pojma da način na koji oni postupaju prema svojoj deci uzrokuje psihološki bol. Zato su pouke za roditelje tako važne. Činjenica je da maltretiranje brata, sestre ili drugog roditelja može prouzrokovati da se dete oseća odbačeno. Deca ne mogu sebe da odvoje od ostalih članova porodice. Kad se nepravda čini jednom, to je kao da se čini i njima. Deca koja gledaju maltretiranje osećaju emocionalne udarce kada neko iz njihove porodice dobija fizičke. Kada je roditelj zlostavljen, deca često zaključuju da su ona to prouzrokovala. Drugim rečima, «ako tata tuče mamu, to mora da je zbog mene.» Viki je bila jedno od te dece. Kad je bila još jako mala, seća se, sedela je pored svog malog kreveta, tela ukrućenog kao daska i tresla se od glave do pete dok je slušala zvuke od udaraca tele njene mame o zid u

154

susednoj sobi. Nakon ovakvih epizoda, znala je da će se mama sakrivati u svojoj sobi nekoliko dana i da će se o njoj brinuti samo njena starija sestra. Nekoliko puta je starija sestra, umorna od odgovornosti i svoje male sestre, zaključala Viki napolju u šupi dok mama nije izašla iz «skrovišta». Hrana joj je dolazila preko male devojčice iz komšiluka koje bi prokrijumčarilo slatkiš kroz pukotine šupe. Ova mala devojčica je bila kažnjena onim što je tata radio mami. Vidite kako je njoj bilo lako da tučenje mame shvati kao svoju krivicu. Ako osećate da se u vašem domu neko zlostavlja, ili u nekom drugom domu, vi imate moralnu i pravnu odgovornost da prijavite ono što znate ili sumnjate da se dešava u tom domu. Zovite pomoć u svom krugu i oni će se diskretno postarati za to. Ako nadležni ništa ne urade, onda nekako dodjite do deteta koje je zlostavljeno i uspostavite prijateljstvo. Važno je da dete ima nekog od poverenja sa kim može da razgovara i sigurno mesto da ode, ako se zlostavljanje nastavi. Vi ste možda jedina sigurnost koju to dete ima. Nastavite da prijavljujete zlostavljanje sve dok se ne preduzmu zakonske mere da se to dete zaštiti. Ako se maltretira odrasla osoba, idite do nje i kažite: «Osećam da se prema vama loše postupa. Želim da znate da sam tu za vas. I želim da znate da ste vredni i da ne bi trebalo da se ovako postupa prema vama. Kako mogu da vam pomognem da skupite hrabrosti da se suprostavite i potražite pomoć koja vam je potrebna da se ovo ne bi nastavilo?»

155

Roditeljska zavisnost od droge i alkohola Zavisnicima je predmet njihove zavisnosti primarna stvar u životu, i dete brzo nauči da ako dodje do izbora izmedju flaše i bebe, velike su šanse da izabere flašu. Umrtvljen drogom, roditelj može biti fizički prisutan, ali emocionalno odsutan. Ako koristite definiciju ljubavi kao «moja Bogom dana sila izbora da činim ono što je u najboljem interesu drugoga, bez obzira na moja osećanja,» onda je očigledno da roditelj koji je zavisnik, voli svoj predmet zavisnosti više od svog deteta. Vezivanje koje treba da se odvija izmedju roditelja i deteta je sabotirano, jer je roditeljevo pravo «ja» sakriveno pod maskom sredstava od kojih zavisi. Neko ko je na marihuani ili je ljut zbog alkohola, ili spava pod dejstvom droga, detetu nije dostupan. Čitava porodica se nalazi u obigravanju oko stanja ili raspoloženja zavisnika. Dok roditelj treba da je odgovoran, uloge se okreću i dete preuzima odgovornost roditelja. Detinjstvo je zbrisano kada je dete prerano naterano u odgovornosti odraslih. Poruka koju dete dobija od roditelja je «ja ne želim da budeš ono što jesi – samo dete. Želim da budeš odgovoran za mene. Ja odbacujem dete, ja hoću odraslog.» Jedini izlaz iz ove situacije jeste da se roditelji suoče sa uzrocima koji ih teraju da beže od stvarnosti i da potraže pomoć koja im je potrebna da bi se oslobodili zavisnosti.

156

Neka deca nikad nisu uživala u bezbrižnosti i slobodi detinjstva zbog stalnog grubog ophodjenja roditelja prema njima ili zanemarivanja. Kudjenje, tučenje i stalno ponižavanje su im uništili sposobnost da veruju i govore pošteno. I zato su kao odbrambene oblike ponašanja usvojili strah, zavist, ljubomoru i nepoštenje. Stariji roditelji koji se osvrnu na godine koje su proveli kao roditelji mogu da se upitaju: «Zašto se moje dete u mladalačkim godinama a i kasnije toliko povredjuje?» Šanse su velike da dete pati od jedne ili više okolnosti koje tipično uzrokuju osećanja odbačenosti, a to su: razvod, ponovno sklapanje braka, borbe zavisnosti, nedosledna disciplina, neudata majka, neželjeno dete, teško rodjenje, nemogućnost vezivanja prilikom rodjenja, nasilje u porodici, usvajanje, zavisnost od droge i alkohola. Ali čak i ako specifične okolnosti ne mogu biti odredjene kao slučajan činilac, ovo ne umanjuje odbacivanje. Ako starije dete ili odrastao oseća odbacivanje, oni su bili odbačeni. Nikakva rasprava o tome ili pokušaj da dokažete kako ste bili dobri roditleji neće promeniti ovo zapažanje. Samo kada dete oseća vaše totalno prihvatanje, čak iako njegovo ili njeno ponašanje može biti bolno za vas, osećanja odbacivanja će biti dezaktivirana. Bez obzira na godine, osobi koja oseća odbacivanje potrebna je mogućnost da govori o svojim osećanjima, bez toga da se umanjuje ili nazove glupošću ono kako se oseća. Tvoje razumevanje i saosećanje je najbolji recept za njihov oporavak.

157

158

VIII POGLAVLJE SEME KOJE RADJA KORENJE ODBAČENOSTI «Oni koji su pozvani da pate Hrista radi, koji moraju da izdrže nerazumevanje i nepoverenje, čak i u sopstvenom domu, mogu naći uspeh u u misli da je Isus izdržao isto.» Elen J. Vajt Nepravde su semena ogorčenosti koja kroz život boje medjuljudske odnose, karijeru, čak i duhovnost. Ogorčenost je definisano kao osećanje nezadovoljstva usled uvredjenosti ili neprestane zlovolje zbog nečeg što se smatra pogrešno, uvreda ili povreda. Da li je neko ignorisao vaše potrebe i sabotirao vaše želje? Da li su vaše reči i dela ljubaznosti prihvatani sa stavom «ti mi to duguješ» ili sa «hvala ti»? Možda su vaše najbolje namere često bile pogrešno tumačene. Možda ste vi ti koji «uvek» radite sa prljavim vešom, plaćate račune a onda vas krive kad nešto nije «dobro»! Ili možda vam ljudi uvek govore šta da radite umesto da vas pitaju. Ogorčenost

je ono što osećate svaki put kada primetite i shvatite da vas je neko iskoristio. Otkrijete kako se zbog gneva koji kipi u vama žalite «kroz zube» stegnute vilice i ljutitim tonom. Strah od represije služi kao poklopac ili prigušivač koji smanjuje plamen vatre u peći. Medjutim, retko se razume istina da prigušivač takodje povećava temperaturu unutra! Svaki put kad ga koristite, dolazi do intenziviranja vašeg gneva. Dolazi dan kada više nećete moći da tolerišete vrućinu. Tada eksplodirate u besu i uništavate sve oko sebe svojim zastrašujućim rečima. Ako pošteno ispitate misli i osećanja koja okružuju vaš rezervoar ogorčenosti, verovatno ćete otkriti, u srži vašeg osećanja, osećaj da ste bili odbačeni, omalovaženi, ignorisani, ili isključeni. Nekako dobijate osećaj da su svi važniji od vas. Vi niste važni. Vi nemate vrednost. Ogorčenost se ne izgradi preko noći, kao što se rezervoar ne puni momentalno niti seme poraste u biljku za jedan dan. Postepeno vremenom, um se navikne da mu se nanosi nepravda, zalepi etiketu «odbačenost» i počne da oseća bes zbog toga. Ali kad je rezervoar jednom ispunjen – kad seme jednom poraste – OPREZ. Monolog viče u mislima, založeno još jednom nepravdom, može stvoriti erupciju, stvarajući tako moćnu vatru koja izmiče kontroli. Većina iz straha od tako velike katastrofe duboko zakopava

svoja osećanja, i toliko zagreva vatru da ona iznutra sve uništava. Svi smo ranjivi zbog nepravdi koje su nam nanete. Da bi izbegli ovaj scenario, mnogi su zaposleni sa punim radnim vremenom da izlaze na kraj sa svojim osećanjima. Oni rezonuju da ako se samo dovoljno uposle, neće morati da razmišljaju o svom bolu, gnevu, strahu ili tuzi. I tako oni rade, vežbaju, imaju javne nastupe, čine dobro, i skaču sa jednog projekta na sledeći, izbegavajući i ignorišući. Danijel Golman, u svojoj knjizi «Emocionalna inteligencija» sugeriše da emocionalno zbrinuta deca uče da ublaže bol u sebi, postupajući prema sebi kao što oni koji se staraju za njih, postupaju prema njima, čineći sebe manje ranjivim na preokrete emocionalnog uma. Pošto kao odrasli mi nastavljamo da sledimo obrasce iz ranog detinjstva, mi praktikujemo takva samodestruktivna ponašanja kao što je potpuno uzdržavanje od plakanja, ili neprestano plakanje u pokušaju da skrenemo misli od razmišljanja ili naša usta da govore o datoj situaciji. Možemo čak izabrati da vegetiramo, da ne radimo ništa, u nadi da će naša osećanja, ako ih ignorišemo potpuno nestati. Neki idu čak dotle da poriču da uopšte imaju osećanja, ili ako imaju otkrivaju da nisu u stanju da ih identifikuju. Kad naše emocije ispune naš rezervoar jer smo zamrzli, ignorisali i poricali njihovo postojanje, onda iznutra počinje destruktivni proces. Ovaj proces može biti usmeren

ka spolja, uništavajući ostale osudama, zajedljivim komentarima, kritizerskim ili ciničnim opaskama, ili mogu stvoriti zloćudne rezultate unutra, uključujući fizička oboljenja, strepnje, opsesije, kompulziju ili depresiju. Ako vam ovo zvuči kao nešto sa čim ste se borili onda je važno da pobliže osmotrite začetke ozlojedjenosti. Evo 10 «semena» koja radjaju «korenje» ozlojedjenosti: 1. Odrastanje u atmosferi kritizerstva Mnoga deca su odgajana u domovima gde preovladjuje kritizerski duh ili stav. Možda je u vašoj porodici svako bio kritikovan. Poštar nikad nije dolazio na vreme, susedi «nisu imali ukusa» jer nisu gajili cveće koliko vaša porodica, vaše tetke su bile «predebele» vaši baka i deca «preglasni» pastor se «suviše razmahivao», a njegova žena je bila «suviše šefica». Da li su sve u vašem domaćinstvu osudjivali ili nalazili nedostatke? Pošto deca ne prepoznaju lako granicu izmedju sebe i drugih, kritizerstvo deca usvajaju kao da je njihovo. Možda ste odrasli u razmišljanju da ništa što ste radili nije valjalo. Možda ste čuli nešto poput ovoga: «Da, dobro si to uradio, ali...» Bez obzira koliko dobro ste očistili kuću, pokosili travnjak, spremili sobu, ili uradili domaći, autoriteti u vašoj porodici – ljudi do kojih vam je najviše stalo – retko su vam davali pohvale ili potvrdjivali vaše uspehe.

Da li danas težite da imate mišljenje o svakom aspektu svačijeg života? Da li hvatate sebe kako sudite ponašanju drugih iako im to ne saopštavate ili im možete saopštiti? Da li uvek nalazite pukotinu – malecku stvar koja ne valja u nekom projektu koji ste vi ili neko drugi uradili? Da li stalno odbacujete svoj rad ili rad nekog drugog? Ako je vaš odgovor da na bilo koje od ovih pitanja, vaše ponašanje je normalno za odrastanje iz kritizerske atmosfere, ali ne mora tako da ostane! Ne morate da gajite korov odbacivanja u životima drugih! Ima istine u ovoj pesmici Mildred Howells, štampanoj u Ilustrovanoj Bibliji, 1275: «I tako je ovo uobraženo seme, kritikovalo cvet; dok se nije probudilo jednog letnjeg sata i videlo sebe kao korov.» Odrastanje u kritičkom duhu uvek ima negativan rezultat. Vaše težnja je verovatno da se osećate nezadovoljno svojih postignućima. Pošto šta god da ste radili nije bilo dovoljno dobro, možda sada osećate da niste ovlašćeni da čak preuzmete rizik ili pokušate nešto novo, jer ako ste rizikovali a niste uspeli, ili probali nešto novo, a to nije bilo uspešno i prihvatljivo, bićete odbačeni – baš kao «tetka», susedi ili propovednik i njegova supruga. I tako u naporu da pobedite osećanja bezvrednosti, vi:

- radite previše zato što osećate da ako biste dovoljno radili, osećali biste se zadovoljno ili ostvareno, a drugi bi mogli to da primete. - odlažete, jer je sigurnije odložiti stvari do onda kad budete znali da ste uspešni. Ponekad vas čak i razmišljanje o nekom projektu parališe strahom od neuspeha. - sabotirate sopstveni uspeh, jer rizik da nećete uspeti vrišti glasnije nego obećanje uspeha. - nikad se ne osećate uspešno, ali nastavljate da radite, jer sam rad je plemenit i retko kritikovan. Ako ništa drugo, bar će vas smatrati marljivim. - zadovoljite se drugorazrednim. Kažete sebi: «To mi je dovoljno dobro!» Kad je vaša lična vrednost niska, vi se zadovoljavate manjim u životu. Roditelji ne shvataju duboki uticaj koji na decu ima kritikovanje autoriteta, roditelja, religioznih vodja. Kada deca žive sa kritizerstvom, ona više uče da kritikuju nego da poštuju autoritete u porodici, školi i društvu. Dok deca rastu, ovaj stav se može preneti na Boga, koji je naš vrhovni autoritet i tako stvarati nevernike. 2. Poredjenje sa rodbinom, prijateljima i drugima. Koliko često ste čuli da treba da budete sličniji sestri, ili bratu? Možda vas je porodica poredila sa drugim rodjacima, prijateljima ili sa decom iz škole? Možda ste čuli «Kad sam ja bio dete, mi smo bili veoma siromašni i ja sam

morao/la.» U tom kontekstu, vaša prednost ili privilegija bila je kontrastirana sa onom roditeljskom ili te starije osobe. Vi ste na suptilan način bili omalovaženi zbog toga gde ste i u kojim okolnostima rodjeni. Neka deca uhvaćena u poplavi kritikovanja završe sa osećajem da su na neki način odgovorni za nepovoljne prilike drugih ljudi. Ako su poredjenja sa drugima bila navika u vašoj porodici, vaša vrednost kao unikatne, posebne individue je smanjivana sa svakim poredjenjem. U šestom poglavlju ja sam (Nensi) pričala o svom očajnom neuspehu za klavirom kad mi je bilo 8 ili 9 godina. Bila sam potpuno paralisana strahom jer je moj tata, priznati pijanista, sedeo nestrpljivo očekujući savršeno izvodjenje. Čula sam kako zgadjen uzdiše kad sam se vratila ponižena na svoje sedište. Onda je plan da stanemo po sladoled u povratku, prosto zaobidjen, i vratili smo se u tišini. Sklupčala sam se u ćošku zadnjeg sedišta i u strahu očekivala najgore. Oko 1,5 km od kuće, tata je konačno izustio: «Voleo bih da znam šta to nije u redu sa tobom. Zašto ne možeš da sviraš kao ______ ?» (rekao je ime moje drugarice iz detinjstva). Nisam odgovorila. Šta da se kaže. Nisam imala pojma zašto nisam mogla da sviram niti zašto je taj strah blokirao moju sposobnost da mislim; da se setim. Sećam se samo kako tonem u sedište sa osećajem krajnje bezvrednosti i beznadja. Želela sam da sviram klavir, stvarno, ali strah je ukočio kreativnost i sabotirao moju sposobnost.

Moja drugarica iz detinjstva mi je još uvek prijateljica. Odrasle smo zajedno i išle u istu osnovnu i srednju školu, ali ja sam se uvek osećala inferiorno u odnosu na nju, a na koledžu smo se razišle. Uvek nam je drago kad se vidimo ali ja se pitam da li je tatino nepravedno poredjenje razlog zašto nismo izabrale da ostanemo bliskije tokom godina? Kakav gubitak! Težnja onih koje porede sa drugima je da se pronadju u nekoj drugačijoj netakmičarskoj oblasti da bi postigli afirmaciju koja im je potrebna. Neki naginju materijalizmu – potrebi da imaju nešto što će učiniti da izgledaju dobro. Poredjenje sa drugima u izgledu, sposobnostima, ili imetku, navešće ih da ostvare daleko više nego što to ima smisla, i što je potrebno, samo da bi dokazali svoju vrednost. Sve ovo vodi takmičarskom duhu, što se može i ne mora odraziti na površini. Unutrašnji poriv da se izdvaja, da se postigne uspeh, da se preteknu drugi, stvara teret stresa koji neizbežno crpi energiju, tako da intimni odnosi na kraju izvuku deblji kraj. Energija iskorišćena da se sakrije istine, da se sačuva odbrambeni stav ili da se zadrži rezerva iscrpljuje vitalne životne snage i uzima svoj danak kako telu tako i umu. Probajte da se setite da li su vas u detinjstvu poredili sa drugima. Ko su bili ti drugi? Ko vas je poredio? Kakva osećanja ste imali prema onima sa kim su vas poredili? Pogledajte vaše težnje danas. Da li naginjete

materijalizmu, takmičenju, ili se osećate manje vredno od drugih? Ako je tako možda treba da se vratite laži koja se uselila u vas u pogledu vaše vrednosti u procesu tih poredjenja. Ta laž je imala moć da kontroliše vaše misli, osećanja i ponašanje, a njeno pravo poreklo je kod oca laži. Vratite mu je! Onda se setite ovog principa: «Neka je svako siguran da radi najbolje što može, jer će onda imati lično zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla i neće imati potrebu da se poredi sa nekim drugim.» (Gal 6:4) 3. Nedostatak emocionalne veze sa roditeljima. Za razliku od porodice gde nedostaju roditelji, ili su odsutni, porodice koje pate od nedostatka emocionalnih veza imaju fizički prisutna oba roditelja. Ali psihološki odsutni roditelji su oni koji odbijaju da se uključe u razmenu emocija i ponekad mogu više da izazovu osećanja ogorčenosti u detinjstvu, nego oni koji su fizički odsutni. Možda je vaš otac bio radoholičar, i vi ste ga retko vidjali osim kad je išao i vraćao se sa posla. Ili, kad je bio kod kuće, bio je toliko umoran da nikog i ništa oko sebe nije primećivao! Može biti da je većinu svog vremena provodio ili iza novina, knjiga, za telefonom, ili u radu za crkvu. Da li je vaša majka superžena, supermama koja je samo mesila i pekla hleb, pravila zimnicu, pravila džemove, i uopšte sve vreme provodila u kuhinji? Možda ste voleli rezultate njihovog rada, ali da li ste ikada poželeli da umesto toga dobijete malo vremena sa njima, i njihovu potpunu

pažnju? Da li ste jedan od mnogih kojima je nanošena šteta van kuće, a da niste to smeli da kažete roditeljima, jer ste se plašili da će kriviti vas? Da li ste osećali da ste u kući nekako na smetnji, kao da vam tu nije mesto? U domu gde roditelji nisu emocionalno dostupni ili odbijaju da slušaju svoju decu, ta deca ostaju bez bliske veze koja je uslov za potpuni razvoj zdravog uma. Ovde treba uočiti princip: kada otkrijemo da često krivimo druge, a u svojim očima želimo da ostanemo pravedni, žrtvujemo prednost intimnosti. Deci je potrebno ne samo da budu saslušana, već i emocionalno shvaćena. Roditelji koji odvoje vreme da aktivno slušaju, čitajući izmedju redova i postavljajući pitanja dok detetova osećanja ne budu shvaćena i prihvaćena, žanju dobrobiti emocionalne bliskosti sa svojom decom. Ovo priprema decu da se udobno osećaju u deljenju svega što se dešava u njihovom životu pozitivnog ili negativnog. Dete nalazi bezbedno mesto u srcu roditelja i biće spremno i voljno da poveri životne tajne ovom mestu sigurnosti. Nedostatak emocionalne veze u ranom detinjstvu priprema srce za nedostatak poverenja i strah od predanja i obaveze u prijateljstvu i braku. To dete počinje da se oseća kao bezvredan za pravi odnos sa drugom osobom. Može biti da se druga odrasla osoba povezala sa takvim i da je dete tu našlo prihvaćenost. Ali, nedostatak roditeljske veze ostavlja rupu u dečijim srcima.

Kako možemo da očekujemo da budemo intimni sa Bogom kad ne možemo videti, čuti, ili dotaći roditelje koji su bili fizički prisutni? Naše iskustvo sa roditeljima i naš stav prema njima odražava se na našu vezu sa Bogom. U braku, nesposobnost da se poveže emotivno postaje pretnja po život te veze. Žene, čije su primarne potrebe za emotivnim ispunjenjem će gladovati u braku sa mužem koji je emocionalno van dometa. U današnjem društvu, ljudi često izražavaju svoju potrebu i želju za emocionalnom bliskošću sa svojim ženama, ali ako je ženina snaga i energija iscrpljena zahtevima karijere i doma, nežna i meka žena postaje mašina. Ovaj svet obiluje primerima ovog bola i u javnosti je izložen nedostatak bliskosti izmedju Čarlsa, princa od Velsa i njegove pokojne žene, princeze Dajane. Detinjstvo ove princeze bilo je ispunjeno usamljenošću i nedostatkom veze sa roditeljima. Onda je formalnost kraljevske porodice toliko potisnula bliskost koju je Dejana toliko želela da ima sa svojom decom i mužem. U njihovom braku, oboje su patili od potrebe za bliskošću i nesposobnosti da se povežu jedno s drugim. Osoba čija su osećanja zamrznuta sebi poriče pravo da oseća i postavlja pitanja. Nepoverenje prema drugima je razvijeno u ranom detinjstvu, stvarajući strah od ranjivosti. Mnogi izabiraju da žive u kontrolisanoj atmosferi, naviknuti da neko drugi ima sva osećanja i donosi sve odluke.

Sa kim ste se vi kao dete povezali na emocionalnom nivou? Ko je bila osoba od poverenja, ona koju ste najviše prihvatili u svom životu? Sa kim ste delili radost i bol svog života? Sa kim delite sada? Ne morate da imate desetine prijatelja, ali emocionalno zdravlje zahteva bar jednu zdravu emocionalnu vezu! Unutrašnja borba sa osećanjima odbačenosti može izbiti na površinu u svakom iskustvu i okolnosti u životu. Mi očekujemo da nas ljudi odbace, a kad oni to ne učine, mi ćemo se ponašati tako da oni ipak to odluče. Guraćemo ih do krajnjih granica da vidimo šta će ih baš navesti da nas odbace. «Ako uradim ovo, da li ćeš me još uvek voleti, da li ćeš me još uvek prihvatati?» Dok iznutra imamo očajničku čežnju da se intimno povežemo bar sa jednim ljudskim bićem, spolja se ponašamo tako da odgurnemo ljude. Strah predvidja sopstveni kraj, a strah od odbacivanja često nalazi svoje ispunjenje u jednom momentu života. I potvrdjuje da dobijamo ono što očekujemo. (Ron) Bio sam najmršaviji u kraju, zadirkivali su me i maltretirali. Kao tinejdžer, bio sam usamljenik koji je imao očajničku potrebu za vezom ali nije mogao naći partnera. Intimnosti sam plaćao. Tako sam mogao da ostavim i da ne osećam bol odbacivanja. Ta očajnička potreba u mom životu bila je vezana za ispunjenje praznine vezane za oca.

Duž čitavog puta sam nalazio zamene, ali to je trajalo do trenutka kad sam odlučio da se suočim sa svojim nedostatkom i prebrodim ga, kad sam se oslobodio pritiska. To oslobodjenje me je dovelo do Oca. Bez obzira na moje misli, osećanja ili ponašanje, Njegova ljubav je stalna. Kad sam jednom to prihvatio počeo sam da prihvatim ljubav moje žene i osećam ljubav prema njoj. Sledeći korak bio je voleti decu. Nastavio sam da učim šta je sloboda. 4. Oduzimanje osećanja. «Greh je ljutiti se» «Samo se bebe plaše...» «Veliki dečaci ne plaču!» Da li su neka od ovih emocionalnih poricanja postala pravilo zbog koga ste počeli da osećate nesigurnost oko izražavanja svojih osećanja? Možda vam nije bilo dozvoljeno da osetite ponos zbog nečeg što ste postigli. Možda vam porodica nije dozvolila da budete tužni, ljudi ili zadovoljni! Nije nam neobično kad nam se kaže da je dubina našeg bola veća nego što bi trebalo da bude. «Prestani da kmeziš, nije tako strašno!» Mama vam je rekla da vaš bol nije tako važan, i bili ste primorani da ga podnosite bez olakšanja ili utehe. Bilo vam je važno da se ponašate «ispravno» bez obzira na svoja osećanja. Zapravo, nikog nije bilo briga zbog onog što ste vi osećali! Dobijajući ovakav tretman još dok naši karakteri nisu bili formirani smanjuje se i naš osećaj vrednosti i važnosti. Dok rastemo ka zrelom dobu, pojačava se i naša

težnja da sakrijemo ili poričemo svoja osećanja, dok na kraju mnogi ne kažu da ih uopšte i nemaju. U odraslom dobu, ova odrasla deca su naučila da poriču da imaju osećanja. Kao rezultat oni teže da vode svetovan život, bez strasti i intimnosti. Ko vam je u detinjstvu rekao da su vaša osećanja glupa? Da li ste u stanju da osetite svoja osećanja, definišete ih, a onda podelite s nekim? Sa kim ih delite? Gde je vaša bezbedna emocionalna luka? 5. Dodir zlostavljanja. Luiz, veoma osećajna i brižna učiteljica, ispričala je iskustvo koje joj se dogodilo u skorije vreme, prvog dana školske godine. Stajala je na vratima svoje učionice da pozdravi novu decu, upisanu u njen razred, i kako je svako dete pristizalo, ona bi se predstavila, sa naklonošću pitala za ime i stavila ruku na rame deteta. Jedan neugledan dečak se predstavio kao Tod, i kad je Luiz nežno stavila svoju ruku na njegovo rame, on se povikao i uzviknuo: «Jao, to me boli.» «Danas» rekla je «dve sedmice od početka školske godine, dok ujutro čitam priču, a deca sede na podu oko mene, Tod leži sa glavom u mom krilu. Jednom rukom držim knjigu, a drugom ga mazim po glavi. Otkrila sam da je njegova majka nosila veliku metalnu mašinu kojom bi ga udarila svaki put kad bi rekao ili uradio nešto što bi joj zasmetalo. On je pronašao bezbedno mesto u mom krilu gde

svakog jutra spušta svoju glavicu da primi nežnost za kojom vapi.» Oni koji su trpeli zao dodir u detinjstvu, teže ili da se povuku od bilo kakvog dodira ili postaju mali huligani koji guraju, šutiraju i gadjaju druge, oponašajući ponašanje koje su videli kod kuće. Tužno je što takvi koji su imali neadekvatan tretman kod kuće, izaberu često životnog saputnika koji će to kasnije nastaviti da im radi. Neki će postati i sami takvi prema svojoj deci. Drugi će se iz straha povući od bilo kakvog fizičkog kontakta. Seksualna frigidnost ili seksualno zlostavljanje nije retka pojava u ovim odnosima. Mnogi pričaju priče o teškim fizičkim kaznama koje su dobijali u detinjstvu, i čak izgleda da se hvale što su preživeli. Ti ljudi su naučili da odvajaju svoja osećanja od svojih postupaka. Zbog emocionalnog bola vezanog za ta iskustva, to je mnogo više nego što mogu da tolerišu. Ovo je poznato kao disocijacija i služi kao sredstvo za opstajanje često povezano sa seksualnim zlostavljanjem u detinjstvu. Mnoge će se žrtve incesta ili seksualnog zlostavljanja sećati toga, ali kažu da su mogle da se presele u drugi deo sobe odatle su mogli da gledaju zločin nad detetom. Oni će reći da je to jedini način na koji mogu da podnesu fizičku i emocionalnu agoniju. Seksualna frigidnost ili promiskuitet nisu neobične pojave kod onih kojima je naneta ova vrsta povrede.

Da li ste patili zbog mučenja ili zlostavljanja? Kako se ponašate prema onima sa kojima ste danas u vezi? Da li se potpuno povlačite od dodira, jer se plašite da ćete biti povredjeni? Ili vidite da nanosite iste bolne udarce koje ste osećali kao dete? 6. Nedostatak dodira. «Dan kada sam prohodao bio je dan kad su prestali da me nose,» rekao je Majk tužno. «Moja porodica je bila poput automobila koji se mogu voziti u zabavnim parkovima. Jedini dodir koji smo dobijali, bili su pri slučajnim sudarima u prolazu.» Roj: «Moj brat Džordž dobijao je puno dodira, ali to su bili udarci tatinim kajišem. Pitao sam se zašto je Džordž dobijao svu pažnju, a ja nikakvu. Iako je bio tako mlaćen da bi plakao pola noći, često sam se pitao zašto sam ja tako loš da ne mogu da dobijem svu pažnju. Konačno, negde u trećem razredu sam otkrio da ako bih bio «dovoljno loš» mogu dobiti tu pažnju od mojih učitelja.» (Nensi) «Sećam se kako je Ron reagovao na dodir na našem medenom mesecu. Putovali smo na jedno ostrvo i tek što smo sišli sa trajekta, on je pao i išćašio zglob. Budući da sam medicinska sestra, pritrčala sam mu i zagrlila ga. On je sedeo na doku, stezao zglob kad sam mu prišla, a onda je odmahivao rukama vičući: «Beži od mene! Pusti me na miru kad me boli!» Koji šok! Kao sestra koja je pomogla mnogima, nikad nisam naišla na ovakvu reakciju pacijenta! Znala sam da je u detinjstvu bio usamljen i bez

nežnosti i zaključila da će sa zahvalnošću popiti svu fizičku pažnju koju mogu da mu dam. Ali, pogrešila sam! Čak i u najintimnijim trenucima, moja pažnja mu je stvarala nelagodnost pošto mu je dodir bio stran. Nežnost je doživljavao kao zlostavljanje pošto za to ranije nije ni znao. Seksualnost počinje kad se beba kupa, masira losionom, mazi i nežno ljulja. Osoba čija iskustva iz detinjstva nisu uključivala fizičku nežnost odrašće sa izbegavanjem toga u zrelom dobu. U intimnosti braka, takva osoba će se osećati kontrolisano ili uprljano dodirom, čak i kad se poželjni seksualni izražaji poklapaju sa njenim. Kad je partner jednom priviknut na dodir, može se desiti da počinju da zahtevaju kompenzaciju za lišenost u detinjstvu. Ako se ovo dogodi, brak lako može da sklizne u odnos zavisnosti gde pažljivi roditelj postaje zamena za roditelja. Na ovaj način «dete» konačno prima željenu afirmaciju. Ipak, ni jedan muž ili žena ne mogu stvarno nadoknaditi gubitak detinjstva. Mnogi tako očekuju od svog partnera da ispuni tu prazninu, ali one ostare, i partneri se optužuju za nedostatak naklonosti. Plaše se odbacivanja i u isto vreme ne mogu da shvate niti da budu predani svom partneru. Preterana posesivnost je uobičajena u ovim vezama. Uz konfuziju idu ponašanja koja se ne poklapaju sa potrebom. Takvi partneri čeznu za dodirom, a ipak drže svoje partnere na distanci time što ih nema kod kuće (na

poslu su, imaju hobi i sl.) a njihov bračni drug mora uvek biti kod kuće i biti uvek fizički i emocionalno dostupan. Ko je bio vaše utočište u detinjstvu? Možete li se setiti da ste se šćućurili pored nekog tokom dužeg perioda vremena, da ste se nežno milovali i držali? Da li je to bio neko iz vašeg doma, ili ste morali da je tražite vam neposredne porodice? 8. Posramljivanje vašeg tela. «Niko te nikada neće poželeti, suviše si debela!» «Prcmoljko!» «Krezava!» «Buljavi!» «Glavonjo!» Sve su ovo pogrdne reči koje služe potcenjivanju ili sramoćenju drugog zbog oblika tela, ili neke jedinstvene razlike. Da li ste čuli neku od ovih kao dete? Možda ste čuli neka druga imena, pesmice, komentare upućene vama ili vašem telu. Ja (Nensi) se sećam da mi je jedan religijski vodja rekao da ću morati da uradim nešto sa svojim ružnim zubima, ako očekujem da se udam za propovednika i odem negde s njim. Nakon rodjenja naše druge ćerke, Naomi, tri zuba su «umrla» i zamolila sam zubara da mi uradi čitavu gornju vilicu umesto mosta, da zameni tri zuba. Danas svoj osmeh dugujem svom zubaru. Ispoljeni stavovi i izgovorene reči povodom našeg tela kao da se stalno ponavljaju u našim mislima kao pokvarena ploča. To odredjuje naše ponašanje u godinama koje dolaze. To stvara unutrašnju borbu da izgledamo i delujemo savršeno. Postajemo opsednuti svojom pojavom i

daleko idemo da bismo izgledali prihvatljivo. Postoji težnja da se poredimo sa drugima i tražimo reči hvale i prihvatanje, kada ih čujemo, možemo biti tako naštimovani da u njih odbijemo da verujemo. Mnogi koji su doživljavali stid zbog svog tela imaju pojačani strah od starenja. Plaše se da neće izgledati prihvatljivo u starijim godinama. Neprihvatljiv izgled je deo bola koji leži u onima koji su osetljivi na ovom području zahvaljujući ranije doživljenoj traumi. Važno je da razumete da se klatno ponašanja njiše u oba smera, kao na satu i nije važno na kojoj strani sat kuca, tako i ponašanja mogu varirati od jednog do drugog ekstrema i dalje patiti od iste potrebe. Dok neki postaju previše zabrinuti za svoj izgled kod drugih koji se osećaju odbačeno, izgled je tužno zanemaren. Kako bi bilo da prihvatiš sebe kao Božje stvorenje i pevaš sa psalmistom: «Slaviću te jer sam divno načinjen; čudesna su Tvoja dela.» (Psalam 139:4 NKJV). 8. Stid stvoren ponašanjem roditelja. Da li si ti sin koji je vikendom morao da ide u kafanu i dovlači oca kući? Ili si ćerka koja se stidi majčinog provokativnog ponašanja pred profesorima ili dečacima u tvojoj školi? Možda tvoji roditelji nikad nisu ni dolazili u tvoju školu ili su se uvek glasno raspravljali kao na pijaci. Ili si možda ponižavan-a zbog toga što su se razveli jer su bili jedno drugom neverni a da ste vi to poslednji saznali. Ili ste očajni

zbog činjenice da su vaši roditelji retko učestvovali u crkvenim aktivnostima u kojima ste vi imali učešća? Deca koja odrastu u takvim oklonostima imaju poteškoća da veruju autoritetu ili osobama koje se osećaju kao njihov autoritet. Često, i kao već odrasli, osećamo da nemamo pravo da pripadamo. Osećamo da nemamo pravo da imamo zdravu, srećnu porodicu. Često, zato što je samo-vrednost uništena u takvim situacijama, meterijalizam postaje zamena za unutrašnje vrednosti. Postoji težnja da se oseća da niko ne mari za tebe, čak i kada se uputi ljubav prema supružniku, deci, prijateljima, ne možete da verujete u potpunosti da je njihova ljubav istinita. Čak i kad su porodica i prijatelji pouzdani, vi pre verujete da će vas povrediti, razočarati, da stvari neće uspeti, da ćete biti napušteni. Ukratko, plašite se da ćete ponovo biti odbačeni, i suviše često, vaša očekivanja se ostvare. Strahovi su često predvidjanja budućnosti koju nesvesno stvaramo. U mnogo slučajeva deca, čijih je roditelja ponašanje sramno, moraju da preuzmu odgovornost roditelja prema svom roditelju čija su postupanja detinjasta. Taj težak teret oni emocionalno nisu u stanju da nose i u zrelom dobu. Strepnje i stanja zabrinutosti su zagarantovani. Takodje je tačno da odrasli čija je porodica bila sramota često osećaju da nemaju prava da pripadaju porodici, ili se opiru pripadanju, da se istorija ne bi ponovila. Često će kasnije grandiozne ideje progoniti misli,

kao u detinjstvu, kad je dete maštalo da ih «mama i tata ovog puta neće osramotiti.» Osećanja oštećenosti i različitosti do drugih, da nisu deo mase, i nesigurnosti i hroničnog nepoverenja u sebe i druge je uobičajeno. Pošto se drugima ne može verovati postoji potreba da se kontroliše okolina, planovi, navike, čak i odluke drugih. 9. Očekivanje da deca znaju bez odgovarajućih davanja uputstava ili vremena da nauče. Scena: uzimate staru kosilicu jednog sparnog letnjeg popodneva da iznenadite tatu sveže pokošenim travnjakom kad stigne s posla. Nikad ranije niste kosili travu, a znate da vam ne bi dao motornu kosilicu, pa ste izabrali teži put. Tek što ste završili poslednju traku ispred kuće čujete kako njegov kamion stiže, te brzo unosite kosilicu u garažu. Znoj vam lije sa čela dok tata ulazi, vi očekujete prijatno iznenadjenje na njegovom licu, ali on ćuti. Tek za stolom, za večerom pita: «Šta je bilo, sine? Mrzilo te da pokosiš iza kuće? Možda se dogodilo da se od vas očekivalo da iako niste dovoljno vežbali, imate tačku na nekoj priredbi, pa ste bili izloženi poniženju, jer ste zaboravili svoj tekst ili note. Bol sramote sa kojim je bilo suviše teško da se izadje na kraj kasnije je bio naglašen spuštanjem vaših roditelja. Ili da li se od vas očekivalo da savršeno uradite zadatak već pri prvom pokušaju? Da li ste bili razočarani svojim prvim pokušajem da ispečete kolač kad je on splasnuo u trenutku kad ste ga

vadili iz rerne, a onda trpeli nemilosrdno zadirkivanje vaše porodice, i grdnje zbog vašeg neuspelog pokušaja? Godine nakon završenog procesa odrastanja, posle takvih iskustava iz detinjstva obeležene su strahom od isprobavanja novih stvari, očekivane kazne, greške koja će biti praćene uvredama ili smehom dodatim vašem bolu zbog neuspeha. Iznutra možete patiti od progona osećaja inferiornosti, toga da «znate» da niste i nikada nećete biti dovoljno dobri. Naravno, pitanje je: «Dovoljno dobri za šta? A možete odgovoriti i za mamu i tatu, za sve i za Boga.» Ako vas je pogodilo ovo seme, može se stvoriti težnja ka perfekcionizmu, pokušaj da se uradi ispravno po svaku cenu. Može biti da ćete se pretvorati da ste neznalica, kao da ne znate da obavite posao, dok imate sposobnosti da uradite kao ili bolje nego bilo ko drugi. Život može biti zatrovan anksioznošću, strahovima za budućnost, od otkrivanja svoje «nepodobnosti,» da šta god postigli biće jadno i neadekvatno i da nikad nećete odgovoriti očekivanjima koja ste postavili pred sebe. 10. Uslovno prihvatanje. Jedna od najozbiljnijih i najuznemiravajućih rana detinjstva je osećanje uslovljene prihvaćenosti od strane važnih osoba u životu. Velike su šanse da su vas voleli ma šta radili, ali je problem u tome da su se poruke koje ste primili pomutile. Uhvatili ste poruke koje kažu: «Voljen si samo ako dobiješ dobre ocene, spremiš svoj krevet, opereš zube, kažeš «hvala» i «molim»!

Šta je pomutilo ove poruke bezuslovnog prihvatanja, ili reči ili pogledi razočarenja. Kada se roditeljsko prihvatanje osećalo kao uslovljeno, to je imalo najjači utisak zato što oni koji treba da vode brigu o detetu imaju potencijal za nanošenje najveće povrede. Iz toga proističe da mala semena počinju da puštaju koren. Ako mislite da vas roditelji nisu prihvatili onakve kakvi ste bili kao dete već samo kad ste bili «dobri,» treba još jednom pogledati. Opažanje je moćno jer postaje naša stvarnost. Par puta osetite odbačenost, posebno od roditelja, i to već ima moć da boji naš pogled na sva njihova osećanja prema nama. Deca su supersenzitivna na stavove, ton i visinu glasa, izraze lica i lako mogu da razočarenje pogrešno protumače kao neslaganje. Molim vas nemojte pogrešno shvatiti. Neki zaista prihvataju druge samo na osnovu ponašanja, i takvo ponašanje je svakako suprotno karakteru nepristrasnog Boga. Roditelji koji na ovakav način postupaju prema svojoj deci šalju im snažnu poruku da ih Bog prihvata samo kad su dobri dečaci i devojčice. Pošto zahtev pokornosti bez dubljeg odnosa stvara pobunu, lako je razumeti kako deca prema kojoj se ovako postupa mogu da se pobune protiv zemaljskog roditelja ili nebeskog Oca. Najvažniji korak je biti spreman pogledati u sebe i videti kako su najranije godine uticale na vaš život tada, i kako to nastavljaju da čine i danas. Ono što je bilo tada, jeste sada. Gajenje poučljivog duha ili traženje od Boga da

vam ga da, otvoriće vas da razumete kako je ovim što mislite i osećate sada rukovodilo vaše detinjstvo. Oporavak od gorčine je ostvariv. Opraštanje onima koji su vas odbacili i vama samima za sopstveno ponašanje bez ljubavi koje je proisteklo iz toga jeste dar koji Bog čeka s nestrpljenjem da vam da. Mnogi koji osećaju odbačenost osećaju se izolovano i samo. Oni su ubedjeni da niko drugi ne može da oseća dubinu očaja koju oni osećaju. Teško je identifikovati se kad imaju ovakva osećanja. Ovi oštećeni ljudi i žene nemaju pojma da njihov bol dolazi ne iz njihove sadašnje situacije, već iz jednog drugog izvora. Popularna psihologija se usredsedila na fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje kao verbalno omalovažavanje, ali ne i na surovo negativne uticaje odbačenosti u životu jedne osobe. Mnogi koji dolaze na savetovanje kažu da nikad nisu bili u stanju da identifikuju šta je njihov bol dok nisu shvatili odbačenost i kako je raslo iz sićušnih semena gorčine. Odbačenost je subjektivna. To je nešto što osećate, ne kao specifični incident ili okolnost. To je atmosfera u kojoj živite, kao zagadjen vazduh koji tokom vremena snižava vašu otpornost da odskočite kad vam se nešto loše dogodi. Odbačenost je najmoćniji otrov koji je djavo stvorio da iznutra napadne vaš duhovni i emocionalni imuni sistem. A onda kad vam je imunitet najpotrebniji – kad izgubite posao, vaš bračni drug vas

kritikuje, ili «prijatelji» šire laži o vama – nemate otpornost i posledica je bolest – duhovna, emocionalna, i često fizička. Ako ste prepoznali neka «semena» gorčine koja su posejana u vaš život sad je vreme da ih iskorenite. I na njihovo mesto zasadite Božja semena prihvaćenosti. Oslonite se na istinu koja je sam Hristos «prezren i odbačen» (Isaija 53). On sve to zna! I sad ti kaže: «Budite u meni i ja u vama...» Vidi Jovan 15:4-16:1. Vreme je da prestanete da slušate glasove odbacivanja iz vaše prošlosti i pažljivo slušajte Boga koji vas voli bezuslovno! Da li me čujete?

IX POGLAVLJE KAD STE POGODJENI EMOCIONALNIM ZLOSTAVLJANJEM «Verbalno zlo je poput kasetofona koji nikad ne prestaje da svira.» Gregory L. Jantz «Štapovi i kamenje mogu slomiti moje kosti, ali reči me ne mogu povrediti. A kad umrem, plakaćeš što si mi se rugao.» Ovo je engleska pesmica koja se rimuje, a pevala su je deca koju druga deca nazivaju ružnim imenima i na taj način ih povredjuju. To je drugim rečima «U-ta-ta» protivniku. Često sam je slušala (Nensi) i tako mi je ušla u uši da sam je posle vrlo lepo sama pevala, kako smo svi znali da je poruka laž. To je bio način da zaustavimo bol izazvan rečima, bar na trenutak. Šta drugo dete može da uradi kao odgovor na navalu uvreda i neprijatnih pogleda? Kako osetiljivo dete zaustavlja ranu izazvanu odbacivanjem, da ne postane dublje? To je bilo željeno razmišljanje da ako možda izgovorimo dovoljno često, nekom magijom ćemo moći da pobedimo bol. Ali nikad nije uspevalo, i ja sam nosila bol odbačenosti godinama zbog nepromišljeno upućenih reči u mom detinjstvu. Gejl je bila moja najdraža drugarica. Obe smo bile u manjini. Ona je bila Jevrejka. Medju decom koja su išla s nama istim školskim autobusom nije bilo druge jevrejske dece. A ja sam bila debela. Dobro smo se uklapale. Jednog dana deca bi zadirkivila nju, drugog dana bio je na mene

184

red. Nju su zvali prljava Jevrejka, a mene su zvali Bucko. Uvek smo sedele zajedno u autobusu radi moralne podrške. Obe smo se osećale otudjeno od ostalih školskih vršnjaka i stalno su nas ponižavali. Kako su teologija i životni stilovi naših porodica bili veoma različiti, naš bol nas je vezao vezom ljubavi i opstanka. Moja porodica je bila strožija od njene. Doživljavala sam prezaštićenost. Davali su mi da se igram kod nje, a njoj nisu davali mnogo da dolazi kod mene. Kad sam išla kod nje, bila sam oslobodjena prezaštićenosti četvoro odraslih (dva roditelja plus baka i deda). Tamo sam mogla da se kupam gola, u penušavom potoku u šumi iza njene kuće, pijem gazirana pića, i jedem sendvič sa senfom (ne mogu da verujem da smo ih jele!). Tamo sam naučila da volim jevrejsku hranu i imam tu slobodu da je spremam kad god smo htele. A kod moje kuće ona je naučila o bezuslovnoj ljubavi stvoritelja kom je moja porodica služila. Ja sam slavila Hanukkah kod nje, a ona Božić s mnom. Moji roditelji su, medjutim osećali da su im sopstvene vrednosti ugrožene time što sam se ja sve više zbližavala prijateljici, čiji je način života bio tako drugačiji. Ali kad su pokušali da nas razdvoje nisu računali na vezu koja se stvorila izmedju nas, niti su shvatili psihološki razlog za to – nas dve protiv neprijateljskog sveta. Tog leta kad je Gejl napunila 16, i dobila vozačku dozvolu, odvezla se autom svojih roditelja oko 100 km do kampa naše crkve i ostala te noći u našem šatoru. Njen dolazak je bio veliko iznenadjenje za sve nas. Stigla je dok sam bila na sastanku, i sela pored mene. Radila je sa mnom u kampu i pratila me na svaki sastanak gde je pevala pesme i saginjala glavu na molitvu kao da je jedna od nas. Moji roditelji su bili zbunjeni ovim dogadjajem i još uvek nisu shvatili razlog te jake veze koja je postojala medju nama. Beda traži društvo!

185

Sva deca povremeno pate zbog nepromišljenih reči koje su im upućene i nose bol emocionalnog zlostavljanja. Suviše njih pati zbog verbalnih mučenja kod kuće, ili kao u Gejlinom slučaju, od emocionalnog zanemarivanja. Ja sam, bar, imala dovoljno sreće da imam emocionalnu pažnju prijatelja tokom tih godina kad sam se osećala odbačeno. Šta je emocionalna i verbalna zloupotreba? To je bilo koja izgovorena reč koja ne podiže niti poučava. To bi mogao biti i bolan nedostatak reči afirmacije. Širom definicijom, ko onda nikada nije bio emocionalno zlostavljan? Zašto su bolne reči tako destruktivne? U svojoj knjizi pod naslovom «Isceljenje ožiljaka od emocionalnog zlostavljanja», Gregori L. Jantz nudi odgovor na ovo pitanje. On kaže da je emocionalno zlostavljanje «nanošenje štete zato što ostavlja tragove i posle samog dejstva ili traje duže nego što izgleda. Ne samo da povredjuje samopoštovanje jedne osobe, već i postavlja životni obrazac koji svakodnevno napada unutrašnje biće.» Pošto je ljudska osovina naša samovrednost i osećamo da smo uspešni ili neuspešni ili neuspešni na osnovu pogleda koji imamo o sebi, emocionalno zlostavljanje nas može odvesti na vrtešku koja se vrti po muzici uvrede koje smo čuli. Njena brzina i destruktivna moć se povećavaju sa svakom sledećom reči omalovažavanja koja je upućena. Jantz nam dalje objašnjava da emocionalno zlostavljanje otima žrtvi osećaj sigurnosti i vrednosti. Život ima red i ljudskim bićima je taj red potreban. Oni imaju potrebu da znaju šta da očekuju. To im pomaže da se osećaju bezbedno i sigruno i imaju osećaj kontrole. Žrtve emocionalnog zlostavljanja obično ne mogu da predvide vreme, mesto ili intenzitet sledećeg napada. On zavisi od raspoloženja one druge strane. Za dete, život je nesiguran

186

koliko i raspoloženje roditelja. Ako se majka probudi srećna, onda će dete možda ustati i krenuti u školu bez udaraca bolnih reči. Ali, ako je majka nezadovoljna, bez obzira šta dete radilo, postoji velika šansa da će na dete vikati i kritikovati ga. Zastrašujuće je kad se čini da se to nikakvim ponašanjem ne može ublažiti ili sprečiti. Ako neko ne može da uspe u ostvarivanju kontrole koja je potrebna da se poniženje zaustavi, onda žrtva smatra da je ona druga strana u postupnoj kontroli svojih emocija i reakcija – poigravajući se sa žrtvom kao sa kučetom na lancu. Emocionalno zlostavljanje stvara u žrtvi osećaj straha – da nema sigurnog vremena kada neće doći do emocionalnog zlostavljanja, nema pravih reči koje će sprečiti napad ili zaustaviti već započeti. Naročito za dete ne postoji reč, rešenje, način da sredi stvar, a da mu se ne nanese šteta. Pošto je strah sredstvo koje parališe, njegove žrtve se osećaju bespomoćno da zaustave traumu. To je kao da ste u košmaru i očajnički pokušavate da pobegnete, ali vam se noge ne pomeraju. Stojite nepomični, nesposobni da pobegnete od oštrih reči ili zastrašujućih pogleda. Posredne ili skrivene poruke emocionalnog zlostavljanja zadaju sličan udarac opasan po život kao napunjen pištolj. Krivica je još jedna posledica emocionalnog zlostavljanja. Osećanja krivice koja se dezintegrišu u destruktivna osećanja stida, čine da žrtva bude bez nade da će ikad postati prihvaćena i vredna. Krivica nam šalje poruke da smo učinili pogrešnu stvar, il smo zanemarili onu ispravnu. Stid ide dalje od krivice, na dublji nivo razmišljanja i osećanja da smo pogrešili. Stid nas postavlja u poziciju da se osećamo nepopravljivi, bez nade u promenu ili boljitak. Jasno je zašto bi Sotona hteo da živimo u sramoti. Njemu bi malo ostalo da učini, jer mu mi ne bismo

187

pružali otpor. Kad neko zna da će izgubiti, zašto bi se borio? Zar ne bi bilo lakše jednostvano da odustanete? Strah je još jedan razlog zašto emocionalno zlostavljanje nanosi toliko povreda. Iskustva nepravde ostavljaju žrtvu ispunjenu besom i strahom od njegovom ispoljavanja. Ovaj život zaklopljenih destruktivnih emocija ima potencijal da izazove fizičke, emocionalne i seksualne poremećaje. Ovaj bes se povećava do grozničavog vrhunca kako dan za danom odmiče i ozlede su sve veće podgrevanjem vatre svaki put kad se pojavi novi napad. Drugim rečima, tekuće uvrede čine da zapeku stare rane, što bol čini još jačim. Davidova prerana i tragična smrt je savršen primer destruktivnog besa stvorenog emocionalnim zlostavljanjem. Bio je srednje dete, izmedju starije sestre, i mladjeg brata. Kao najstariji sin, očekivalo se da nosi odgovornost odraslog, i kad to nije činio – a i bez razloga – dobijao je teške fizičke i emocionalne batine od svog oca. Bili smo svedoci kad je Davida šutirao i čitavih scena sa ocem koji izvikuje skaradne reči i uvrede. Kao dete, David je bio svedok često nanošenih batina koje je njegova majka trpela, i osećao se odbačen jer ju je njeno sopstveno stanje, kad je bila prepuna modrica, sprečavalo da ustane iz kreveta da kuva, pere odeću ili obavi potrebne poslove. David je sa užasom posmatrao kako se njegova zlostavljena sestra udala za tipa koji se ponašao prema njoj kao njihov otac prema njihovoj majci tokom 24 godine braka. I laknulo mu je kad je Laura ostavila svog progonitelja, samo da bi je gledao kako se ponovo udaje. Ovog puta se udala za «dobrog» mladića, koji je ne bi povredio, ali oko 6 godina kasnije, došao je trenutak istine, kad je skoro izgubila život od njegovih batina. Bio je uz nju kad se razvodila od muža broj dva, i dobila starateljstvo nad decom. Zašto bi ponovo

188

ulazila u vezi opasnu po život? Zar ne može da živi bez muškarca? David je otkrio telo svog mladjeg brata kako beživotno visi, i on je bio taj koji je došao do sve moguće opreme kako bi spustio Marka u nadi da će moći da oživi. On je morao da saopšti majci da je njeno najmladje dete počinilo samoubistvo. Zašto? Zato što je mrzeo sebe jer je, kao tata, te večeri udarao svoju devojku na sastanku. David je posmatrao kako majka vene od tuge na toj sahrani kriveći sebe što nije bila «dovoljno dobra» majka koja bi mogla da spreči ovaj besmisleni gubitak. Bio je tu da pridrži majku i uteši je kad su joj doktori saopštili dijagnozu: rak dojke. Izgledi: male šanse. Još 6 meseci života. Pitao se: «Da li su tatini udarci u mamine grudi izazvali predstojeći gubitak?» Bio je tu kad smo i mi bili pored njene bolničke postelje gde je došla da umre. Taj prizor mu je okrenuo utrobu ali još više razbuktao bes koji je gajio u srcu još od detinjstva – prema čoveku za kog je osećao da je odgovoran za svo djubre u njihovom životima. Očeve uvredljive reči još zvone u njegovim ušima, jer je nastavio da radi ono što je mislio da jedino može da radi – u garaži svog oca. Na sreću, njegov otac nije svaki dan bio prisutan, jer je živeo u drugoj državi sa ženom zbog koje se razveo sa mamom. Dok se pojačavao bol svake nedelje posle razgovora telefonom, stare uvrede i ponižavanja glasno su zvonila u njegovim ušima sve vreme njegovog budnog stanja. Zaključio je da ga otac još uvek kontroliše preko uspomena na svo staro djubre. David je mrzeo svog oca! Svi smo mi to znali i niko ga zbog toga nije krivio. Znali smo da će ga ta mržnja potpuno uništiti, i to smo mu rekli. Molili smo ga da potraži profesionalnu pomoć da bi se oslobodio emocije koje su imale kontrolu nad njim. Ali on to nije hteo, možda je mislio da nije vredan olakšanja. Nastavio je da muči sebe zbog

189

mamine smrti i sahrane i u dubini duše zadržavao snažni bes koji je kontrolisao svaki njegov udah. Jednog starog letnjeg dana, pronašli su Davidovo raspadnuto telo. Miris smrti je tekao iz njegove kuće u komšiluk, i nagnao jednog komšiju, da pozove policiju. Rečeno nam je da je to bio užasan prizor da ne želimo da čujemo više. Islednik je otpisao droge, alkohol i lov tj. pucanje na patke i objavio da je uzrok smrti srčani udar. Njegovo srce je bukvalno eksplodiralo od stresa zbog gubitka pomešanog sa osećanjima mržnje i besa. Konačno je traka uvreda i ponižavanja upućena njemu i njegovim voljenima prestala da se vrti. Bol zbog emocionalnog zlostavljanja nastavlja da traje zato što ploča nastavlja da se vrti i kontroliše žrtvu dok se ne interveniše u cilju prekidanja. Možda se zapitate koji siledžija bi učinio tako gnusna stvari svojoj porodici. Kako je Sotona preuzeo kontrolu nad životom njegovog oca da bi napravio takvo razaranje u životima njegove dece i toliko povredjivao njegovu suprugu, četvrt veka? Davidov otac je takodje bio žrtva. Odgajan je u veoma nasilnoj porodici sa ocem koji je bio potpuno nekontrolisan. Tukao je svoju ženu, čak u prisustvu drugih, i njegova mržnja je bila izražena nad celom porodicom. Bilo je više sinova, a Ben (Davidov otac) zaista nije bio omiljen. Jednom, na Dan zahvalnosti, šira i uža porodica se okupila u kući Davidovih roditelja. Dvadeset ili više ljudi je sedelo za velikim stolom. U jednom trenutku za vreme obroka, deda je primetio da je njegova supruga kanula malo sosa na svoje grudi. Ustao je i otišla u kuhinju po mokru krpu, vratio se za sto, i sa krpom u pesnici počeo da udara njene grudi, uzvikujući joj skaradnosti. Čitava porodica je posmatrala taj dogadjaj i prvi put se otvorio prozor

190

razumevanja porekla brutalnog ponašanja njegovog sina Bena. U mislima onih koji su bili prisutni stvarale su se osude i kritika povodom onog što su upravo videli. Ljudskom umu je potrebno zaokruženje. Potrebni su odgovori i ako ih ne dobijemo, mi ih sami stvaramo. Verovatno je bilo onoliko mišljenja koliko i ljudi za stolom. Svako je različitog temperamenta, životnog iskustva, obrazovanja... i zbog toga što su naši temelji tako različiti, ni jedan obrazac ponašanja se neće podudarati s drugi. Treba da ovo vrlo pažljivo uzmemo u obzir pre nego što donesemo sud ili kritiku, o onom što ne razumemo ili odobravamo kod drugih. Nemamo prava da sedimo u sudijskoj fotelji kad nismo saslušali sve dokaze. I kad pomislimo da znamo sve dokaze, obično znamo samo deo. Dok je navika te porodica bila da osudjuje Davidovog oca, Bena, tako žestoko da ga isključuje iz porodičnih okupljanja i svečanosti, naš odgovor, bi možda bio u mnogome različit da smo znali celu istinu o njegovom poreklu. To, naravno, ne opravdava njegovo ponašanje, ali iznosi razlog. Ako se on tako ophodio prema svojoj ženi kad je mnogo gostiju sedelo za njegovim stolom šta li je njoj i deci radio kad nije bilo svedoka? Mogli bismo da pratimo istorijat, i završili bismo u Edemskom vrstu. Tamo je Sotona prvi put napao naše praroditelje i taj otrov se širi sve do danas, do nas i naše dece. Da li da samo slegnemo ramenima i kažemo: «Šta da se radi? Kako možeš da zaustaviš Sotoninu vojsku?» Možemo da idemo korak po korak, a proces započinje u našim mislima. Potrebna je svest o silama koje su protiv nas i potrebno je poverenje u svemoć Božju čija moć daleko premašuje moć neprijatelja. Potrebna je spremnost da se kaže: «Ja ne mogu. Ali ti možeš, Gospode.» Potrebna je potpuna predaja, otvorenost, i ranjivost. Potrebna je

191

spremnost da se kaže: «Kriv sam. Bol koji nosim možda nije moja odgovornost, ali moje ponašanje jeste, jer ono nanosi štetu, meni, a i onima oko mene. Vidim da mi je sva snaga neba dostupna da me vodi iz robovanja Sotoni u slobodu u Isusu Hristu. Moram izabrati.» David je patio i to ne samo zbog emocionalnog zlostavljanja. Svi oblici zlostavljanja nanose velike udarce našim emocijama. Kod fizičkog zlostavljanja, žrtva se oseća bespomoćno, bezvredno i odbačeno. Ovo su emocije, za koje bismo mogli reći da fizičko zlostavljanje stvara emocionalno zlostavljanje. Isto je i sa seksualnim zlostavljanjem, u kom je najviše poražavajuća posledica gubitak sebe. Žrtva završava zbunjena oko svoje vrednosti, identiteta, mesta u životu, i ovo stvara ponašanja koja dalje oštećuju nežna osećanja žrtve. Poruka koju žrtva prima je ključ povrede. Većina formi zlostavljanja šalje veoma glasnu poruku koja napada lični identitet i ličnu vrednost. Ove poruke izgovorene ili ne formirane su da posrame, omalovaže i umanje vrednost, ali prava namera je da se stekne kontrola nad žrtvom. Ako ih šalje osoba od koje žrtva treba da primi ljubav i usmerenje u životu, one stvaraju još gori rezultat. Ako ih šalje osoba u koju se do tad imalo poverenja, imaju još veću težinu. Pošto se toj osobi veruje, pogrešne reči i dela postaju temeljni deo sistema verovanja jedne osobe na kojoj su zasnovane sve buduće odluke. Nisu svi svesni svoje namere i prave štete koju nanose drugome. Neki jednostavno prenose ono čemu su bili izloženi, ali drugi dobro znaju da slede svoje planove za preuzimanje kontrole nad drugom osobom. Kao Davidov otac, mnogi se ponašaju prema drugom, onako kako se prema njima postupalo i onako kako im se čini sasvim normalno. Zlostavljanje je postalo navika, stil života. Ponovno, i uporno otvaranje rana, konačno cementira jedan vrednosni sistem. Iz tog sistema će

192

proisticati čitav život ako se nešto ne promeni. Žrtve uvek iznova traže one koji će im nanositi povrede, i sabotirati zdrave odnose. Oni možda neće voleti reči koje su im bile upućivane, ili postupke, ali osećanja koje su im stvorili postaće njihov identitet. Ako pronadju prijatelja koji ih ne maltretira ostaviće takvu osobu jer se nelagodno osećaju u bezbednoj zoni ljubavi, zaštite i brige. Dok sam nedavno govorila jednoj grupi žena iz prihvatilišta za pretučene žene, zamolila sam ih da zažmure. «Vratite se u vreme kad ste imale zdravog i čitavog dečka, koji se prema vama ophodio sa puno ljubavi i pažnje. Setite se kako ste se osećali kad ste bili s njim. Šta ste tačno uradile da okončate tu vezu?» Pažljivo sam ih posmatrala, tražeći na licu osećanja kojima su odgovorile na sećanja koje sam im probudila. Nekoliko njih je zaplakalo; druge su klimale glavom u znak saglasnosti. Onda sam im rekla: «Kad izbrojim do tri, glasno izgovorite njegovo ime.» U Sali se nije čuo ni jedan glas. Jedna je progovorila: «Ovo je potpuno neverovatno. Mislila sam da sam ja jedina glupača u grupi. Ali sve oko ovog stola su tačno znale kakvog su mladića šutnule da bi se udale za nekog ko će ih maltretirati baš kao što su to i ranije doživljavale. Ta tužna istina je ostala do danas. Zlostavljane žene će izabrati grubijane da bi zadržale svoj pogrešno formiran identitet. Ono što je neverovatno je da je duh ovih žena nestao zbog nedostatka znanja. Dok smo diksutovale oko stola, jedna žena mi je skrenula pažnju na njihovo sopstveno ponašanje koje je prikazivalo njihovo iskustvo u detinjstvu. Ovo je uključivalo ono što se odnosi na zadatke emocionalne razvoja koje postavio Erik Erikson: poverenja, autonomija, inicijativa, marljivost, identitet i intimnost.

193

•

•

•

•

Nisko vrednovanje sebe je napad na sposobnost da se veruje sebi i drugima, što je trebalo da se razvije tokom prvih osamnaest meseci života. Tokom vremena nasilnici smanjuju samovrednovanje svojih žrtava i na taj način se one vezuju u nevidljive lance straha i nepoverenja u sebe. Poruke koju primaju je: «Potreban mi je onaj koji me muči. Ja u sebe ne mogu da imam poverenja. Ne mogu da uspem sam-a na svome.» Nedostatak samopouzdanja je napad na sposobnost donošenja odluka ili na autonomiju ličnosti. Osnova za to dolazi izmedju osamnaest meseci i treće godine starosti. Ta sposobnost da se upravlja sopstvenim životom je predana mučitelju kako odluke koji taj donosi idu nasuprot onome što žrtva želi ili oseća da je ispravno ili prikladno. Radoholičnost ili perfekcionizam ili sa druge strane – nedostatak hrabrosti da se pokuša. Ovo je napad na razvijanje inicijative, što je treći zadatak razvoja po Eriksonu, što dolazi u predškolskom uzrastvu, od treće do šeste godine. Oni koji su maltretirani će pokušati da sakriju ili zaštite istinu provodjenjem dugih sati u radu sa potrebom da svaki zadatak dovedu do savršenstva. Ili odustaju i nikad ne pokušavaju. Neuspeh i osećaj promašenosti su posledice unutrašnjeg beznadja koju je stvorilo emocionalno zlostavljanje. Mnogi osećaju da pošto nikad ništa nisu postigli, završavanje nekog projekta ili izvodjenje na zadovoljstvo drugog, nije moguće. Oni su nesposobni i nisu vredni uspeha i učiniće sve što je potrebno da sebe spreče od ostvarenja sopstvenih potencijala. Ovo je napad na zadatak marljivosti koju

194

•

•

se nadamo da ćemo videti kod dece od 6 do 12 godina. Nesposobnost da se ustanovi identitet, zdrava smisaona seksualna veza i odgovori na odgovornost odraslog doba. Erik Erikson pripisuje zadatke razvoja identiteta na tinejdžere. Tokom ovog perioda mladi moraju učvrstiti stav o tome ko su vam svoje porodice. Hormonalne i fizičke promene tokom ovih godina otežava prelaženje iz detinjstva u odraslo doba. Zlostavljani imaju veću borbu jer odrastanje zahteva odgovornost i postignuća. Ako se osećaju bezvredno, neadekvatno i plaše se promene, ostaće u mreži porodice ili onog koji kontroliše njihov život umesto njih. Zato zlostavljane žene uvek iznova biraju ljude koji će imati kontrolu nad njima. Zato će se tinejdžerke potčiniti seksualnim zahtevima koji su pred njih stavljeni i prilagoditi pritiscima društva neodgovornih vršnjaka. Izolovanost, usamljenost i otudjenost, ili usmerenost za uspostavljanje veza koje pravo iz kafića vode u krevet. Zlostavljane osobe žude za bliskošću koja je zadatak u razvoju od osamnaeste do trideset pete godine, ali ne znaju kako da je ostvare. Zbog sopstvene oštećenosti, oni zamenjuju reč bliskost rečju seks. Zato se ponašanja navedena iznad toliko razlikuju jedna od drugih. Važno je razumeti da iz zlostavljenosti proizilaze ponašanja koja mogu biti od jedne do druge krajnosti. Da li se osoba ljulja na levu ili desnu stranu zavisi od prirode nanetog joj zlostavljanja, kao i od ličnih unutrašnjih karakteristika. Mnoge žrtve se osećaju izolovano u sobi punoj ljudi, druge se osećaju da moraju seksualno osvojiti svakog koga sretnu. Sotona je poremetio naš pogled na intimnost.

195

Istinska bliskost je spajanje uma sa umom. U zdravoj vezi seksualnost nije neophodan sastojak, ali u braku postaje fizički izraz emotivne veze jednog para i simbol doživotne predanosti. Tela. Dva prijatelja istog pola mogu biti bliski bez izražavanja seksualnog osećanja. Uzmite, na primer, kako sam ja (Nensi) radila sa Kej na ovoj knjizi. Mi smo se par puta videle pre ovoga, ali bez prilike da podelimo neka lična gledišta jedna sa drugom. U tišini njene kuće u planini Tenesi, sedele smo za stolom jedna naspram druge i počele razgovor o tome šta smo Ron i ja imali u planu za ovu knjigu. I nešto je proradilo! Dok smo pisali sadržaj, osećale smo slobodu da podelimo ličnu prošlost koju možda nikad ne bismo podelili sa drugima, osim sa svojim supruzima. Taj osećaj lagodnosti izmedju Kej i mene je ono što je Bog planirao za prijatelje koji su spremni da daju život jedan za drugog. To je radost deljenja izmedju muža i žene. To je odnos koji On želi da ima sa nama kao svojom voljenom decom. Prava bliskost je biti jedno bez straha od izdaje ili kazne. Ona sadrži duboko deljenje duše bez straha od osude ili kritike. Ta sposobnost da se bude intiman, zavisi od posebnih cigala koje se moraju ugraditi tokom razvojnih perioda u životu jednog deteta. Naprimer, u najranijem dobu, gola, mokra beba je postavljena na majčin stomak i glavicom dodiruje njene grudi. Ovakva bliskost formira osnovu za ono što će se vremenom izaziti kroz seksualnu bliskost sa bračnim partnerom. Pošto je bliskost razvijena u vreme puberteta, ona obuhvata sve prethodne stupnjeve, i pozitivne, i negativne, i svaki igra ulogu u budućoj sposobnosti odraslog čoveka da doživi istinsku bliskost sa drugim.

196

Emocionalno zlostavljanje izopačuje Božji plan za bliskost. Ono zahteva potčinjavanje, predavanje ličnosti zatvoru u kome ispunjava zahteve i potrebe drugog. To je pravljenje druge osobe krivom uz zadržavanje pozicije ispravnog. Čak je istina primljena sa «pa, nije baš neophodno» tako da su drugi uvek u poziciji gubitnika. Osoba ne može dugo opstati u vezi gde je krivica redovni gost. Potreba da se bude u redu (ispravan) jeste preduslov bliskosti. Potreba da se distancira radi prikupljanja lične vrednosti postaje načelo onih koji su bili emocionalno zlostavljeni. Emocionalno zlostavljanje ponavlja paćenicima laž da su bezvredni i drži pred njima Sotoninu imitaciju bliskosti – seks izvan braka. Zato su današnji filmovi, TV programi, serije, romani, časopisi i bilbordi tako puni iskušenja, mame ljude da povrede drugog. Oni se obraćaju potrebi ljudi za povezivanjem ali nude falsifikat sa momentalnim uzbudjenjem. Svaki seksualni podvig samo ponovo potvrdjuje ono što zlostavljana osoba već zna. Svaki udarac emocionalnog zlostavljanja povećava rezervoar odbačenosti. Ali ovo je sigurno! Sa Bogom ništa nije nemoguće (vidi Marko 10:27). Ako postanete poučljivog duha i spremni da se preispitate, kako prošlost, tako i budućnost, Božja milost (Njegova nezaslužena božanska pomoć) će vam pomoći da ispraznite svoj rezervoar ogorčenosti i ispunite Njegovim prihvatanjem. Uvek smo čitali da je Isus bio prezren i odbačen – čovek tuge i upoznat sa dubokim bolom (vidi Isaija 53:3). Tek kad se podrobnije čita o Njegovoj mladosti, razumevamo do koje mere je bio odbačen – to je činila Njegova porodica i sugradjani sa kojima je živeo. Možemo da zamislimo koje je drvlje i kamenje u emocionalnom smislu bilo bacano na Njega. Mogao je čuti svoje vršnjake

197

kako mu se sa besom rugaju: «Ha, ha, ha, haaa, ha! Ti nemaš tatu!» Čujemo Njegove ljubomorne drugove kako ga optužuju: «Misliš da si dobrica. Ali ti se samo ulizuješ da bi dobio naklonost naroda.» Možemo načuti bezosećajne odrasle kako šapuću dok on prolazi: «Evo Marijinog nezakonitog sina. Možete li zamisliti da neko izmisli tako uvrnutu priču da je zatrudnela sa Bogom! Ha! Ha!» Kako se Isus osećao? Može nam pomoći da se bolje osećamo ako samo znamo da je On podneo sve na šta smo mi ikada bili pozvani da pretrpimo. «Jer nemamo Visokog sveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima, već je u svakoj tački bio iskušan kao i mi, ali bez greha.» (Jevrejima 4:15 NKJV). Ako ste žrtva emocionalnog zlostavljanja, crpite nadu iz ovog čudesnog obećanja vašeg Oca nebeskog, punog ljubavi:

«Tada će vidjeti narodi pravdu tvoju i svi carevi slavu tvoju, i prozvaćeš se novijem imenom, koje će usta Gospodnja izreći. I bićeš krasan vijenac u ruci Gospodnjoj i carska kruna u ruci Boga svojega. Nećeš se više zvati ostavljena, niti će se zemlja tvoja zvati pustoš, nego ćeš se zvati milina moja i zemlja tvoja udata, jer ćeš biti mio Gospodu i zemlja će tvoja biti udata. Jer kao što se momak ženi djevojkom, tako će se sinovi tvoji oženiti tobom,; i kako se raduje ženik nevjesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj.» Isaija 62:2-5.

198

X POGLAVLJE KO SAM JA? NEDUŽNO DETE ILI STRASTVENA ODRASLA OSOBA «Seksualna zloupotreba je poslednji udarac koji

ometa dušu u poslednjoj izdaji, izrugujući se uživanju u ljudskim odnosima i izlevajući prezir na uzbudljivost strasti.» Dan B. Allender U šezdesetim godinama prošlog veka objavljena je autobiografija koja je šokirala celu Ameriku. Napisala ju je žena koju znamo kao Sibil i koja je pretrpela nezamislive seksualne zloupotrebe. Njena oštećenja se osjećaju u njenom životu sve dok nije u očajanju potražila pomoć psihijatra. U procesu oporavka, ona je pokazala bizarno veliku količinu od preko petnaest različitih ličnosti. Sibilina priča, koju je otkupio Holivud, pomaže nam da postanemo svesni psihičke bolesti poznate kao Poremećaj Višestruke Ličnosti. (PVL). Gledajući film, osoba počinje da shvata haos koji bolest stvara u životima i odnosima njene žrtve. U Sibilinom slučaju, ona se prelomila u alternativne «druge osobe» da bi podnela teški fizički, psihološki i seksualni bol koji je iskusila u ranom detinjstvu. Svesno pamćenje o svojoj zloupotrebi, gomilalo se u njenom nepristupačnom podsvesnom umu. Ipak trauma tih ranih događaja uzrokovala je prelamanje njenog ja i podstreklo njenu nemogućnost da shvati šta joj se desilo.

199

Rezultat je bio da je Sibil pronašla da joj njen život izmiče i njeni odnosi sa drugim ljudima posrću i izumiru. Ono šta je očajnički trebala – ljubav i prihvatanje – ona nije mogla da prihvati jer nije mogla da veruje samoj sebi. Njen osećaj za ličnost je bio pregažen i zarobljen. Njene različite ličnosti, koje su se pojavljivale na sceni niodkuda, jednostavno su ukazivale na beznađe u njenom životu. Sibilinu seksualnu zloupotrebu je zločinački počinila osoba koja je trebala da da je najbrižnije vaspitava – njena majka. Kad je veza ljubavi koja je trebala biti prisutna između roditelja i deteta nedostajala, to je rezultiralo iskustvom odbacivanja – osećaja nepripadanja, da si gubitnik, bez vrednosti i uopšte nevažan. Takođe je tačno da i najbrižniji roditelj poseduje potencijal da stvori i najteže štete. Kada roditelj sa jedne strane pokazuje ljubav i obožavanje a sa druge strane ponižava i čini nasilje, te pomešane poruke kod deteta stvaraju psihološki haos. U suštini, sve seksualne zloupotrebe proizvode osećanja odbijanja kod žrtve. Dr. Dan B. Allender u svojoj klasičnoj knjizi Ranjeno srce opisuje seksualnu zloupotrebu kao izdaju, «zanemarivanje ili štetu nanetu nečijem dostojanstvu kao rezultat nečije predanosti da živi život nezavisno od Boga.» Činjenica je da sa Bogom uvek postoji prihvatanje, bez Boga ne postoji ništa osim odbijanja. Allender dalje izjavljuje da seksualna zloupotreba ima tri nivoa. «Greška porodice da neguje dete pre zloupotrebe, izdajnički čin počinitelja zločina, i nedostatak zaštite od strane roditelja koji nije zločinac» (130). Odbijanje je prisutno na svim nivoima. Prvi nivo je porodično okruženje koje ne nudi negu. Kada se osnovne potrebe detete ne ispune, dete tumači to izostavljanje kao odbijanje. Na drugom nivou, nagoneći dete u ulogu odrasle osobe dete se odbija kao nedužno neseksualno dete. I na trećem nivou, nedostatak zaštite od strane porodice daje

200

jasnu poroku da dete nije vredno takve vrste brige i pažnje koja je mogla sprečiti zloupotrebu, ili ako je ne sprečiti, u najmanju ruku ne bi bila pometena ispod tepiha u cilju da se zaštiti porodično ime ili sam počinilac zločina. Deca se osećaju odbačeno kada misle da su drugi mnogo važniji nego što su oni. Kada deca osete odbijanje, lavina rušilačkih osećanja i ponašanja se sručava na njih: bedna samo-vrednost, strah, uznemirenost, krivica, depresija, ljutnja, neprijateljstvo i agresija. Činjenica je da deca (imajući od Boga ugrađen softver koji sadrži zakone za zdravo funkcionisanje uma i tela) nisu pripremljena na upoznavanje seksualnosti. Sve dok anatomija i psihologija tela nije dovoljno zrela da upravlja seksualnim ponašanjima um nije sposoban da shvati dubine i značenje seksualne intimnosti. Većina procenjuje da se seksualna zrelost (ne odnosi se na mogućnost razmnožavanja) dešava u dobu od osamnaest godina. Božji zakoni uma zahtevaju da se seksualni odnosi dešavaju unutar obaveza bračnih zaveta, i svako drugo seksualno ponašanje van te granice je u direktnoj suprotnosti prema zakonu, stvarajući unutrašnji nered i krivicu. U detinjstvu seksualna zloupotreba, vrednost deteta se svodi na seksualne usluge koje ono obezbeđuje. Seksualne zloupotreba menja pravac detetove samo-vrednosti od onoga šta dete jeste do onoga šta dete čini. Za dete, seksualna zloupotreba često stvara fizičke kao i psihičke patnje, ponekad tako teške da jedini način na koji um i telo mogu da ih podnesu je da se potuno razdvoje, da se podele tako da se bol ne može osetiti. Mnoge odrasle osobe, čija istorija beleži ponovljene seksualne zloupotrebe svedoče da su «gledali njihovu ličnu zloupotrebu da se dešava sa neke druge tačke u sobi.» Ovo često stvara osnovu da PVL i/ili neophodnost da se isključe osećaji kada se

201

drugačija situacija u životu javi da ugrozi fizičku ili emotivnu bezbednost. Zloupotrebljena deca, kao dodatak fizikom i psihičkom bolu kojemu su izloženi, često žive pod pretnjom da ako se kaže istina, oni će biti ubijeni. Malena deca nemaju mesta da potraže bezbednost, jer baš oni koji bi ih trebali zaštititi su ili krivi za štetu ili je detetu rečeno da ako kaže, da će otac ili majka takođe biti ubijeni. Ovo nagoni zloupotrebljavano dete u nevidljive mučeničke ćelije, zaključane unutar zatvora laži i «prljavih malih tajni.» Ove žrtve su izolovane od onih koji bi ih trebali ili mogli slušati, tešiti ili izbaviti. Ako ne postoji mesto za zloupotrebljavano dete da kaže šta im se desilo, oni drže taj bol i proživljavaju ga iznova, povećavajući štetu. Kada bi postojalo bezbedno mesto za decu da podele šta im se dogodilo, te brižne i pažljive osobe koje bi ih saslušale, ubedile ih da nisu učinili nikakve greške, da ih cene, i preuzmu neophodne korake da se prekine zloupotreba i da se zločinac prepusti pravnim posledicama, uticaj bola i emotivna konfuzija moše biti značajno smanjena. Umesto toga, mnogi roditelji sabotiraju proces oporavka sa nenamernim smeštanjem krivice na dete čuvajući tajnu u cilju zaštite porodičnog imena, počinioca zločina, ili čak crkvene organizacije. Teret krivice koji u potpunosti treba da bude na drugima se tako smešta na samu žrtvu. Zloupotrebljavana deca počinju da se plaše svih ostalih koji mogu imati mogućnost da ponovo zadaju istu štetu nad njima. To je previše čest slučaj pa se oni povlače u svet njih samih. Potreba dece koja nemaju potpune, zdrave i zaštitničke roditelje je pogrešno protumačena od jednih, te pogrešno korištena od drugih kao početak koji ih očekuje da budu ponovno zloupotrebljeni. Deca kojima je bila

202

nanesena šteta u ranom detinjstvu, čini se da privlače sa primamljivim magnetizmom one koji će ih ponovo zloupotrebiti. Tada, pošto su njihove granice uništene ili teško oštećene, oni su ranjivi na približavanje ili napade ostalih. Kristi je bila žrtva incesta od njene kolevke do sredine njenih tinejdžerskih godina. Njena jedina sećanja na detinjstvo su bile zloupotrebe koje je ona patila od strane svog oca. Bila je silovana dva puta u njenim tinejdžerskim godinama, dva puta se udavala za ljude koji su je fizički, emocionalno i seksualno zloupotrebljavali, i na kraju za čoveka koji je postavio stabilnost u njihovom braku i svoju obavezanost prema njemu na njenu spremnost da se susretne sa njegovim seksualnim zahtevima. Tužna je činjenica da Kristina priča o ranoj seksualnoj zloupotrebi nije i jedina. Dr. Lloyd deMause, predsednik Međunarodnog udruženja istorije psihologije, podneo je izveštaj u u radu koji je izložio 1994. na Američkom udruženju psihijatara, «Ja sam zaključio da stvarna stopa seksualne zlupotrebe u Americi je 60% za devojčice i 45% za dečake, oko polovine direktno incesta.» Druge nacije na zapadu su napravile još pažljivije studije. Skora kanadska studija po Gallupu na dve hiljade odraslih osoba je proizvela skoro identične stope onima koje su pronađene u Sjedinjenim Državama. Porodična seksualna aktivnost u Južnoj Americi – uglavnom raširena homoseksualno kao deo mačo seksualnosti – smatra se još raširenijom. U Engleskoj, nedavni BBC-ijev program «Čuvanje dece» ispitivao je svoje ženske slušaoce – većinom preko uzorka priznavanja sa odstupanjem – da li se sećaju seksualnog uznemiravanja, i od 2530 analiziranih odgovora 83% se seća da je neko dotakao njihove genitalije, 62% se seća stvarnog odnosa. U Nemačkoj je Institut za detinjstvo nedavno završio anketu među školskom decom

203

Zapadnog Berlina u vezi njihovih seksualnih iskustava, i 80% je izvestilo o seksualnom uznemiravanju. Izvan Zapada, seksualno uznemiravanje dece je rutinska praksa u većini porodica. Detinjstvo u Indiji počinje, prema posmatračima, kada je dete redovno masturbiralo delovanjem majke, devojčica «da lepše spava», dečak «da se oseti muškarcem.» Dete spava u porodičnom krevetu, biva svedok i najčešće uzima učešća u seksualnom odnosu među roditeljima. Dete se često «pozajmljuje» da spava sa produženim članovima domaćinstva, prema indijskoj poslovici da «za devojčicu da bi bila devica od deset godina, ona mora da nije imala ni braće, ni rođaka ni oca.» (Neobjavljeni manuskript, Istorija zloupotrebe dece, dostupno kod Međunarodnog udruženja istorije psihologije, na adresi 140 Riverside Drive, New York, New York, 10024.) Dr. DeMause prelazi na izveštaj da Kina, Japan i druge zemlje Dalekog i Bliskog istoka imaju istu praksu zloupotrebe. Jedna od najšokantnijih praksi koje on opisuje je ritual među arapskim porodicama kada sakaćenje ženskih genitalija sa klitoridektomijom i odstranjivanjem usmina čime se završava mogućnost devojke da ikada oseti seksualno zadovoljstvo. Neverovatno, ovakva okrutnost se obavlja od strane drugih žena, jer njihovi muževi više vole seksualne odnose sa malim devojčicama! Mala deca koja su seksualno zloupotrebljavana žive u strahu da će se zloupotreba ponovo dogoditi, a to je moguće da se dogodi u bilo koje vreme ili na bilo kojem mestu. Ali ovaj strah, pre nego da smanji šansu da se izbegne strašna situacija u budućnosti, samo je povećava. Drugim rečima, strahovanje o seksualnoj zloupotrebi gotovo uvek priprema žrtvu da joj se to i dogodi. Ovo je suprotno zdravom korištenju straha, koje uzrokuje da se neko bori ili

204

pobegne. Umesto toga, seksualna zloupotreba proizvodi paralizirajući strah koji sprečava žrtvu da jednostavno kaže: „Ne“. Granice su tako smrvljene da žrtva čak ne zna da ona ili on ima pravo na odbijanje. Vratimo se na Kristinu priču da ovo ilustrujemo. Zloupotrebljavana kao dete i strahujući od daljih zloupotreba, ona je postala žrtvom svakog narednog muškarca u njenom životu jer je bila tako nevoljna. Muška figura u njenom životu u godinama kada se njen karakter oblikovao, koji je trebao da bude pravi, zdravi tatica, bio je umesto toga očajnički poremećen zloupotrebljivač. I tako, pošto nije bila cenjena i uvažavana kao mala devojčica od strane svog tatice, ona je čeznula za čovekom koji će popuniti njene potrebe iz detinjstva za brigom, toplinom i privrženosti. Umesto toga ona je tragala za čovekom poput njenog Tatice jer je to bile sve šta je ona poznavala. Njena nemaština je glasno vrištala da se automatski povratila na ono što je bilo «normalno» za nju i trpila je još više seksualnih zlupotreba da bi se njene potrebe ispunile. Zdrav strah je rezultat primanja svih neophodnih emocionalnih potreba iz detinjstva da se dobije osećaj sebe koji omogućava decu u razvoju da odrede zdrave granice za njihovu ličnu bezbednost. Seksualna zloupotreba otklanja nečiji osećaj ličnosti, i dete ostaje zapleteno sa zloupotrebljivačem, osećajući se odgovornim da zadovolji sve njegove potrebe. Zloupotrebljavano dete je opterećeno sa odnosom ljubavi i mržnje. Zakon uma je da «poštuješ svog oca,» i tako će zloupotrebljavano dete, koje je postalo odrasla osoba, biti poslušno zakonu da je privlačno ljudima poput njenog oca i kao rezultat biva konstantno nanovo zloupotrebljivano. Neke žene se tako plaše svojih očeva da će tražiti ljude koji su ekstremno bezbedni, ljude od kojih nisu primale seksualne zahteve ili ljude za koje one primete da ne

205

izražavaju seksualnu želju prema njima. U svakom slučaju, kada se uda za muškarca poput tatice ili potpuno različitog od tatice, devojka je ponovo zloupotrebljavana u braku. Kako? Ili poput Kristi ona je nanovo bila zloupotrebljavana seksualnim prohtevima njenog čoveka ili pošto je naučila u detinjstvu da je ona vredna samo za seksualna zadovoljstva koja može da pruži, ona je emotivno i seksualno uskraćena od strane čoveka koji odbija i seksualno izbegava. Ona zaključuje: «Ako moj muž ne oseća seksualnu želju za mnom, ja sam beznačajna. Ja nemam vrednost!» Bilo bi dobro napomenuti da se ženimo sa ljudima sličnih nivoa oštećenja. Čovek vođen seksualnim pobudama ili seksualno zavisan ima svoje loše detinjstvo, koje uzrokuje njegove nagone. A čovek koji izbegava seksualnost takođe ima svoj prtljag iz detinjstva koji ga onemogućuje da kontaktira sa ženom na zdrav emotivni i seksualni način. Vikina priča ilustruje ovu tačku. Viki je samo prošla fazu ljuljaške kada je počela da traži bezbednost male bele crkve jednu ulicu udaljenu od njene kuće. Šta joj se desilo kod kuće bila je misterija. Ona je znala da pati ali nije imala ideju da će fizička bol rezultirati emocionalnom koju će ona nositi u godinama koje dolaze. Tamo ispod klupe u tišini svetilišta čvrsto je držala svoju lutku i stvorila imaginarnu porodicu gde nema vrištanja i dranja, nema nastupa besa ni nasilja nd njom, i gde nije bilo noćnih poseta pijanog oca njenom krevetu. Viki je bila jedno od jedanaestoro dece, drugo posle najmladjeg. Njena porodica je živela u siromaštvu, sa ocem koji veći deo prihoda popije. Majka je radila u njihovoj maloj kolibi trudeći se da održi čistoću, a van nje da dopuni prihode njenog radnog muža. Često je briga o mladjoj deci padala na starije kćerke koje su mrzele umetanje male bebe u njihove tinejdžerske živote. Starije devojčice je fizički zlostavljao sopstveni otac što je

206

posmatrala majka koju je takodje fizički zlostavljao. Drugi muškarci su dolazili u njihov dom kad je otac bio na poslu, i majka ih je zabavljala ali deca nisu shvatala puni smisao tih dešavanja medju odraslima. Viki je postala poslednja žrtva incesta kad je imala tri godine i seća ga se kako joj prilazi dok ona leži u svom krevetu. Smrad piva iz njegovog tela i osećaj dok njegova neobrijana brada golica njeno nežno lice pratio je bolan napad u njeno maleno telo. Ona je zbog toga redovno piškila u krevet. Svako jutro kad su sestre dolazile da ga nameste zgrabile bi Viki za plavu kosicu i trljale joj lice o mokar čaršav kao da dresiraju kuče. Zatim bi bacile njeno maleno telo u krevet i umotale Viki u njega. Tu bi ostala nekoliko sati pre nego što bi je oslobodio neko od članova porodice. Nekad bi je ostavili da se smrzava napolju zaključavši joj vrata. Kada je Viki prvi put govorila o svom bolnom detinjstvu, govorila je samo o fizičkom zlostavljanju. Njeno sećanje na seksualno zlostavljanje se nije povratilo sve dok kasnije nije postala spremna da prihvati istinu, udje u sistem podrške i nege i poveruje Bogu da se osloni na Njega da je nosi, i pomogne joj da to progura. Tog jutra nakon što joj se vratila i poslednja loša uspomena, pozvala je svoju najstariju sestru da proveri kako i da li je to zaista bilo tako. Saznala je da su je, osim oca, koristila i starija braća, njihovi prijatelji, pa čak i drugi muškarci iz porodice. Vikin proces isceljenja počeo je kad je saznala istinu i bila spremna da se upusti u proces da ukloni bolne emocije iz sećanja o svojoj prošlosti. Nekoliko meseci kasnije počela je da svog muža gleda drugačijim očima. Odjednom joj je sinulo zašto se osećala tako izolovano u braku; mora da je i Dejv bio zlostavljan. Nežno je počela da postavlja pitanja, ali on je imao samo par odgovora. Jednog popodneva dok je prelistavala novine, Viki je pomislila na novu mogućnost. «Da li je

207

moguće da je i Dejv bio žrtva incesta?» Setila se kako je ubrzo nakon njihovog venčanja videla Dejvovu majku kako mu pere ledja dok je on sedeo u kadi. Viki se paralisala. Njen bes je dostigao vrhunac i eksplodirao kasnije kada su bili sami. «Nemoj da si ikada više dozvolio da te ta žena vidi golog. Imala te je dok si bio dete, ali sada si moj!» Zatim joj je došla slika njihove noći na medenom mesecu. Dejv je dobio sobu sa spojenim krevetima! Seća se kako je ležala ne jednom od njih dok se on tuširao, i razmišljala koju će stranu da izabere. Izašao je u svojoj pidžami i stajao tako zureći pogledom čas u jedan, čas u drugi krevet. Ćutala je. Na kraju je ušao u drugi krevet. Ležala je tako dvoumeći se izmedju gneva, odbacivanja i tuge i tiho suzama kvasila jastuk. Tiho je vrisnula: «Zašto svaki drugi čovek u mom životu želi da stavi svoje šape na mene a onaj koga ja volim sa bračnom dozvolom, ne želi čak ni da me pipne? Ne razumem.» U to vreme kad je dobila novi pogled na mogućnost da je Dejv bio zlostavljan, Viki i Dejv bili su venčani 19 godina. Duboko u sebi je razmišljala: «Odakle su uopšte došla naša deca? Naši seksualni odnosi su bili tako retki da mora da su vantelesno začeta!» Zatim je došla nova misao: «On je muškarac. Kako zadovoljava svoje seksualne potrebe?» Razmišljala je: «On ne bi iskoračio iz našeg braka? Ne Dejv! Da li bi?» Ubrzo nakon toga otkrila je kako se zadovoljava i shvatila da je masturbacija bila put koji je on izabrao! Ovo ju je pokosilo. «Zašto?» sa mukom ga je pitala. «Da li sam toliko ružna da ne možeš da me podneseš? Da li te to stvarno više ispunjava nego uživanje sa mnom?» Dejv je ćutao. Ali šok da je njegova gadna tajna otkrivena i gledanje na neverovatan bol koji je to nanelo ženi koju je obožavao naterali su ga da kopa po svojoj prošlosti. Zajedno su otkrili da je u podsvesti nosio

208

zlostavljanja. I zajedno su počeli da demoliraju prošlost i grade budućnost. Možda se pitate: «Zašto bi se neko okrenuo masturbaciji radije nego voljenom bračnom drugu? U našem iskustvu sa savetovanjima otkrili smo da zakon veze uma i tele kaže da kada čovek primi ženin emocionalni prtljag, njegovo telo često zahteva seksualni izraz. U Dejvovom istraživanju on je otkrio da je on nosio emocionalni teret koji je njegova majka, iz svoje bračne potrebe, počela da istresa na njemu u ranom detinjstvu. Ali Božji zakon u umu kaže da ne možeš biti seksualno sa svojom majkom, tako da se on okrenuo samozadovoljavanju. Kad je Dejv prepoznao tu istinu iz svoje prošlosti, ne samo da je bio voljan već i snažno želeo da ostavi majčin teret i poveže se sa svojom ženom. Zloupotrebljavanje se razlikuje od incesta u tome da počinilac nije pripadnik porodice. On ili ona mogu biti porodični prijatelji, bebisiterka, susedi, ili potpuni stranac koji se sa detetom ponaša na seksualan način stvarajući mu strah. Ovo može biti pogled, reči, nepriličan dodir ili snošaj. Džun je išla u prvi razred. Jednog dana kad se vraćala u školu sa pauze za ručak, jedan nepoznati auto se zaustavio pored nje. Jedan čovek koga nije poznavala ponudio joj je čokoladicu i vožnju do škole. Naivna, ona je prihvatila. Dogadjaji sledećeg sata postali su temelj za konfuziju, strah i krivicu koji su trajali do njenih četrdesetih. Taj stranac ju je odvezao do šume. Tamo je otkrio svoje genitalije, naterao je da ih dodirne i kad se zadovoljio odvezao nazad u školu. Kad je ušla u učionicu, njena učiteljica je ljutito upitala: «Pa, gospodjice gde si ti do sada?» Džin nije imala odgovor. Kako da šestogodišnja devojčica opiše šta joj se tek dogodilo kad je paralizovana od straha i ne zna reči kojima bi to objasnila? To što nije dala odgovor razbesnelo je učiteljicu koja je to shvatila kao

209

uvredu. Stvarila je kapu za krivce na njenu glavu i stavila je da ceo dan stoji ispred razreda. Džun je bila kažnjena zbog zlostavljanja, i interpretacija u njenom dečjem umu bila je da je čitav dogadjaj bila njena greška. Nažalost, ni kuća nije bila bezbedno mesto i tako ona nikad nikome nije ispričala istinu o onome što se dogodilo tog dana. U njenim ranim četrdesetim godinama, Džun mi je prišla (Nensi) pošto je pratila seminar. «Šta nije u redu sa mnom?» upitala je. Nije htela da mi da prednost da znam njenu istoriju ili simptome, insistirala je da dam dijagnozu posmatranjem. Konačno skinula je naočari i zgadjeno upitala: «Zar ne vidite da nemam ni obrve ni trepavice?» Isklučile smo fizičku bolest, a onda sam upitala: «Sa koliko godina ste prvi put doživeli seksualno zlostavljanje?» Džun nije znala da joj je tajna koju nikad nije ispričala prouzrokovala život pun bola; da je anksioznost koju je osećala poticala od prvog incidenta seksualnog zlostavljanja kad joj je bilo šest. Navika čupanja obrva i trepavica poticala je od brige i straha koji je osećala pitajući se kad će se to ponovo dogoditi. Mnogo puna sećanje na dogadjaj leži neaktivirano do jednog trenutka kad se u intimnosti bračnog kreveta ne okine okidač potisnutog sećanja na bol i poniženje. Kada ono izadje na površinu, zamišlja se da je drug u tom krevetu zapravo počinitelj. Zaledjena od straha, žrtva se seća prošlosti i doživljava zabrinutost nad budućnošću. (Nensi) Živo se sećam trenutka kad telo reaguje osećala sam se uskomešano novopojavljenim sećanjem. Kako da žena objasni mužu da njeno ukočeno telo reaguje na onog starijeg čoveka preko puta ulice koji je iskoristio njeniu ranjivost kad je bila tek mala devojčica? Strah koji sam osećala u tom trenutku bio je nem. Nije bilo šansi da kažem Ronu. Ako kažem istinu, plašila sam se da ću biti

210

odbačena kao poslednje djubre. Predvidjala sam da neće poverovati mojoj priči i da ću ponovo biti odbačena. Petnaest godina sam živela sa svešću o tome šta se dogodilo ali nisam mogla da podelim svoju tajnu. Posledice ove istine su me previše plašile. Stalno iznova Ron i ja bi raspravljali o našoj seksualnosti, i svaka diskusija bi me odvela u dublji očaj. Bila sam sve više ubedjena da sam ja bila kriva za Ronovo nezadovoljstvo našom seksualnom vezom. Dve godine pre nego što sam podelila svoj istorijat sa Ronom, postali smo svesni uticaja povrede u detinjstvu na razmišljanje, osećanja i ponašanja u odraslom dobu. Kad je Ron konačno priznao svoju seksualnu preopterećenost (nagon), koja je potekla iz njegovih povreda iz detinjstva, skupila sam hrabrost da podelim svoje. Možda ovog puta neću biti okrivljena za sve što je on mislio da nije u redu s našom seksualnom vezom. (Ron) Morao sam propisno da učim o tome kako seksualna povreda utiče na čoveka i bračnu vezu pre nego što sam postao spreman da priznam da nešto nije u redu sa mnom. Pošto ljudi traže krivicu za sve probleme u odnosima izuzimajući sebe, ja sam našao metu u Nensi. Bio sam ubedjen da kad bi samo ona... onda bi seksualni deo našeg braka blistao. Ja sam bio odbačeno dete i nisam imao pojma da se nedostatak dodira izražava u ponašanjima sličnim seksualnom zlostavljanju. Takodje nisam prepoznavao uticaj sećanja na iskustvo u plivačkom klubu kad mi je bilo 4 ili 5 godina. U tom klubu gde sam učio da plivam, nikome, uključujući instruktore nije bilo dozvoljeno da nosi kupaće gaće u bazenu. Živo se sećam da sam bio pozvan da izadjem iz bazena, čuo sam zviždaljku i pokazan rukom pravac ka svlačionici. Posle vrata svlačionice sve je mračno, ali moj bes je neopisiv. Nešto se dogodilo u toj svlačionici ali šta, ne znam. Ali znam da se neka od nasurovijih zlostavljanja dešavaju u svlačionicama.

211

Kad sam imao 9 godina, jedan stariji tinejdžer iz mog komšiluka me je maltretirao. To iskustvo, bolno, ponižavajuće i meni odvratno nateralo me je da postavim pitanje: «Šta je to tako ženstveno u meni što stvara požudu kod muškaraca?» To pitanje koje se stalno ponavlja u mislima tera dečaka da pokuša da dokaže svoju muževnost kroz veliki broj osvojenih žena. Nikad nije dovoljno. Sve dok ostaje sumnja, mora da postoji još jedno osvajanje. Tražio sam bilo kakav znak od žene da je zainteresovana za mene, čak i njen najmanji osmejak mi je govorio da može biti da sam seksualno poželjan. Bio sam tako prazan, odbačen, sa tako velikim potrebama, tako željan prihvatanja, da sam svuda tražio zadovoljenje potrebe da budem dodirnut. Rano izlaganje pornografiji, masturbaciji, voajerstvu, salonima za masažu sve je to postalo sredstvo da ispunim tu prazninu u svom životu koja je nastala nedostatkom majčinog dodira i pitanjem moje muškosti. Bio sam tako ranjiv na tom mestu da ako bih imao muškarca punog ljubavi i prihvatanja koji bi inicirao seksualni kontatk, moj heteroseksualni identitet bi mogao biti izgubljen. Tek kada sam razumeo svoju odbačenost i počeo proces eliminisanja svojih negativnih emocija vezanih za to, moja preopterećenost je počela da se smanjuje. Zašto je seksualno povredjivanje tako uobičajeno? Zašto tražiti čitavo poglavlje na posmatranje tako velikog zlostavljanja. Setite se da Sotona ima cilj, a to je da uništi. Seksualna povreda udara u centar ljudskog identiteta. Ona sabotira osećaj vrednosti. Otima i fizičko osećanje sebe. Daje jasnu poruku da sam vredam samo ako sam iskorišćen i zloupotrebljen i ako nikada ne ostvarim blisku emotivnu vezu.

212

Šokantne statistike javljaju da je većina žena koje se prostituišu u detinjstvu bila žrtva incesta. Zbog neispunjene potrebe za zdravim i čitavim ocem, ove žene seksualno traže i to doživotno čoveka koji će im biti tata kog nikada nisu imale i za kojim imaju očajničku potrebu. Ove žene prerano nauče da muškarci koji im plaćaju seksualne usluge nisu kalibra «oca» jer zdravi očevi nisu seksualno sa svojim ćerkama. U očajanju zbog neispunjenih potreba, ove žene se okreću drogama i alkoholu da otupe bol i osećaj praznine zbog nedostatka emocionalne veze sa muškarcem. Seksualno zlostavljana žrtva veruje u laž da je koren intimnosti u seksualnoj podlozi, a zapravo je u samospoznaji i samorazumevanju i spremnosti da se podeli sa drugima. Seksualna povreda iz žrtve izvlači osećaj sebe. Vi ne možete da razumete nešto što ne shvatate da postoji. Možete fizički osećati, ali duša je nema. Bez identiteta, potraga za ispunjenjem je usredsredjena na pukoj spoljašnjoj stimulaciji. «Tragedija zlostavljanih,» kaže dr Dan Alender, «je da uživanje tela postaje osnova mržnje sopstvene duše» (Ranjeno srce, 85). Ova samomržnja čini intimnost neostvarivim snom. Tek kad dodje do isceljenja i povrati se identitet osoba može naći intimnosti tela i duše. Naša prijateljica Prisila, u svom očajanju da pronadje sebe, zapisala je ove reče, koje pesnički opisuju lomljenje njenog tela i duše i svoje najdublje čežnje da otkrije smisao sebe. Nazivala ju je „nestala osoba.“ Ta žena, gde je Ta, što „ja“ treba da je Odlutala li je Jednog dana Kad nisam gledala?

213

Ostavila sam je, mislim Napuštenu pored puta, tamo Bilo je to davno. Kako sam mogla da učinim Nešto tako strašno Najboljoj sebi? Oprosti mi, sestro Prodadoh te jeftino.

214

XI POGLAVLJE BOŽJI PLAN ZA OPORAVAK «Nismo odgovorni za ono što nas snalazi, samo za ono na čemu se zadržimo..» Ponekad možete osetiti veliku odbačenost kako vam sedi na grudima, mrveći vam život i dah. Ili se možda osećate kao Eskim ribar koji se budi posle dremke i vidi da je sam, pluta na maloj santi leda, okruženoj ledenim morem. Da li ste nekad u životu osetili da ne možete više da izdržite – kao mače koje visi obešeno o granu nekog drveta u nadi da je spasilačka ekipa krenula? Da, to je! Od najveće je važnosti da razumete da oporavak ne dolazi čitanjem knjige, slušanjem kasete, prisustvovanjem predavanju, čak ni žarkom molitvom. Od početka vremena, naš neprijatelj je stvarao prilike da ukrade, ubije i uništi svakog od nas (Jovan 10:10). On je ovaj proces za vašu dušu počeo i pre nego što ste se vi rodili i dozvolio prethodnim generacijama vaše porodice da vam prenesu svoj nerazrešeni emocionalni bol (2 Moj 20:5,6), podeševajući vaš neuspeh. U dečjim godinama kada se formira karakter, Sotona je sa zadovoljstvom gledao da vaše potrebe sigurno ne budu zadovoljene. Zapravo, on se pobrinuo da vaši roditelji verovatno nisu čak bili ni svesni da je Bog u

215

vas ugradio softver koji zahteva da vaše osnovne potrebe budu namirene da biste razvili karakter sličan našem nebeskom Ocu. Bilo vam je potrebno prihvatanje oca i majke koji će oblikovati zdrave muške i ženske karakteristike. Trebalo je da budete bezuslovno voljeni, samo zato što ste vi - vi, i bila vam je potrebna prednost razvijanja u ljubavi vaših roditelja na najbolji mogući način u svakom stupnju razvoja, i primanja te ljubavi. Bilo vam je potrebno da budete upoznati, prihvaćeni, saslušani, uključeni, i smatrani važnim. Bilo vam je potrebno dokazivanje, reči ohrabrenja i hvale – ne samo za postignuća, već i lične osobine. Bila vam je potrebna podrška, davanje snage i pomoći za postignuća. Bilo vam je potrebno poverenje u vaše roditelje – sposobnost da se oslonite na njih u pogledu zadovoljavanja fizičkih i emocionalnih potreba dok ste sazrevali. Bilo vam je potrebno znanje i uputstva kao i vaša radoznalost. Bio vam je potreban siguran dodir brižne pažnje bez straha od bola ili napada. Bilo vam je potrebno usmeravanje – nežno treniranje za donošenje odluka i upravljanje sobom. Bilo vam je potrebno aktivno učestvovanje i zainteresovanost drugih značajnih lica u vašem životu. Bilo vam je potrebno vreme posvećeno samo vama. Bio vam je potreban osećaj sigurnosti, mirnog doma, čiste radosti magije ranog detinjstva, udobne svakodnevice tako da život bude predvidiv i postojanost znanja da će nametnute posledice biti zasnovane na principima, ne emocijama.

216

I trebala su vam krila. Sloboda prilagodjena uzrastu i nivou zrelosti, da sami donosite odluke za svoj život. Ali, kako stvari stoje, vi niste dobili sve što vam je bilo potrebno. Samo nekoliko njih možda jeste. To je Sotonin plan. On želi da vas zarobi u svoju mrežu disfunkcije gde će nad vama gospodariti nerešeni emotivni bol vaše prošlosti. Ali Božji plan je da vam da život, i to u obilju (Jovan 10:10). Isus govori: „Sa mnom, bićete zaista slobodni.“ (Jovan 8:36). Psalam 146:7: „Gospod daje slobodu zatočenicima.“ A u Isaiji 42:7 Gospod je obećao da će „otvoriti oči slepima, i osloboditi sužnje iz zatvora i osloboditi iz tamnice one koji sede u tami.“ (NIV) Kada vi, kao uzdrmani zatvorenik, odlučite da više ne možete da tolerišete zidove odbacivanja, čelične emocionalne rešetke, ili tamu depresije koja je dopuzila u vašu dušu, vreme je da sledite Božji plan oporavka. Beg ka svetlosti istine i slobode koju donosi, zahteva znanje, vreme, i planiranje. Pogrešni izbori vode u dublje očajanje. Beg iz zatvora uključuje strategiju primenjivanja tog stečenog znanja na zatvorenikova ranija iskustva vremenskog rasporeda i zatvorske odbrambene navike pre nego što se usudite da iskoračite izvan zidova koji su tako dugo bili vaša lažna sigurnost. Konačno, dolazi dan da odradite sve što ste planirali da preduzmete akciju koja će vas rešiti vaše zarobljenosti. Ako precizno pratite plan i uspešno pobegnete iz zidova koji su vas tako dugo držali u zamci, možete odahnuti! Zašto? Zato što vaša ankcioznost, vaš bes, vaši strahovi koji su bili deo vašeg života u zatvoru nestaju! Nestali

217

su! Konačno ćete biti slobodni! Oporavak je proces. Zahteva ista 4 koraka za svakog zatočenika: steći znanje, primeniti ga na sebi, aktivno rešavati nedovršena pitanja i učiniti bol manje bolnim.

Sticanje znanja Prvo, morate naučiti o zatvoru uma koji te zarobljava i usmerava tvoje misli, osećanja i ponašanja. Ono što ste pročitali u ovoj knjizi, o odbačenosti i njenim posledicama, o nezadovoljenim potrebama i pretrpljenim zloupotrebama, jeste osnovno znanje. Morate znati šta je ljudskom umu i telu potrebno pre nego što to uporedite sa onim što ste dobili kroz lična iskustva sa Božjim idealom za vas. Morate takodje naučiti kako roditelji utiču na život svoje dece, stvarajući emocionalnu nezrelost i zavisnost, iskrivljavajući dečju sliku o Bogu. Ono što mislite i osećate odlučuje kako ćete se ponašati i da li će vaš život biti uspeh ili promašaj. Hrišćanski i svetovni pisci su mnogo pisali na ove teme, a osoba koja je ozbiljna u vezi lečenja prihvatiće prednost ovih izvora. Četiri najpreporučljivije knjige su David A. Seamands „Isceljenje za oštećenje emocije“, „Isceljenje uspomene“, „Odbacivanje detinjastih stvari“, i „Samo ako.“ Knjiga Rich Buhler „Bol i pretvaranje“ je od pomoći za otkrivanje uzroka vaših medjuzavisnosti. „Isceljenje ožiljaka emotivnog zlostavljanja“ Gregory L. Jantz je od velike pomoći. A ako ste bili seksualno zlostavljani, poželećete da pročitate „Ranjeno srce“ Dan B. Allender i popunite radnu svesku.

218

Knjige nisu jedini izvor poželjnih informacija. Mnogi sveštenici nude audio i video kasete o samopomoći, seminare, i vikend odmore. Samo slušanje hrišćanskih radio programa dok intervjuišu stručnjake može vam dati uvide koje nećete moći naći ni na jednom drugom mestu. Čak i internet sada nudi naučne i informacije o psihološkim stvarima koje vam mogu pomoći da sebe bolje razumete. Pažljivo ih koristite koja god da su to sredstva i metode kojim možete da povećate svoj fond znanja.

Primenite to znanje na sebe Dok čitate knjige o samopomoći ili dobijate prednosti drugih izvora informacija, morate to znanje primeniti na sebe lično. Morate shvatiti kako je vaša prošlost uticala na to što ste danas i kako je primenjen Sotonin plan da uništi Božju decu za Njegovo carstvo. Naša kućna bibilioteka je puna knjiga o samopomoći kao i audiokasete o svakoj temi koju možete zamisliti i mi smo pročitali ili preslušali većinu. Ron stalno skida poslednje informacije sa interneta. Ali pitanje je da li smo ove informacije primenili na svoj život? Lako je prikupiti informacije i tapšati se po ramenu što imate još podataka ili naučenih stvari. Ali šta su te informacije učinile za vas? Da li su te knjige ili kasete samo popunile prostor i skupljaju prašinu ili ste im dopustili da utiču na vaš život? Jedini način da se to dogodi je da čitate ili slušate kao da ste na putu i na

219

svakih 5 km pitate se „Šta sam upravo naučio/la o sebi? Kako ova informacija može da se primeni na mene?“ Možete biti sigurni da um koji pokušava da izbegne bol neće želeti da primi k znanju ni jednu istinu koja je bolna. A Sotona, kako ne može da čita vaše misli, može probati da vas zaustavi, spreči da prepoznate istine koje će vas osloboditi. Um ima urodjenu potrebu da poštuje roditelja i ponekad pogrešno shvatanje tog poštovanja može da vam omogući da tačno uvidite šta se vama dogodilo. Sve dok su vaše oči zaslepljene pogrešnim tumačenjem istine, bićemo poput laodikejske crkve, koja nema potrebu ni za čim (Otkr 3:17). Nekima može biti teško da razumeju da biblijski stih „Istina će vas osloboditi.“ (Jovan 8:32) može da proširi svoje značenje i bude više od shvatanja da Isus želi da nas oslobodi od naših greha. Kao pijuni u Sotoninom carstvu, mi smo zarobljeni u mislima i osećanjima koja potiču iz detinjstva, i ona nas primoravaju na ponašanja koja su na kraju samodestruktivna i nanose bol i patnju drugima. Može li biti da je prihvatanje istine našeg oštećenja i ponašanja koje iz toga slede ono potrebno otvaranje za ispunjenje Svetim Duhom? Ef 4:30 kaže: „Ne žalostite Svetog Duha Božjeg, kojim ste zapečaćeni za dan otkupljenja. Oslobite se gorčine, besa i ljutnje, svadjanja i ogovaranja, kao i svake zlobe.“ Ako vas vaša gorčina, bes ili ljutina odvajaju od ispunjenosti Svetim Duhom zar nije vreme da se toga otarasite? „Svakako“ kažete „ali... za to sam se molio godinama i još uvek imam preku narav i opet se ljutim kad pomislim da mi je to i to učinjeno! Tajne uklanjanja negativnih emocija je u

220

otkrivanju njihovog porekla. Rano detinjstvo je plodno tle u koje je posadjeno seme gorčine, gneva i ogovaranja. Svaka sledeća učinjena nepravda ili nezadovoljene potreba je preuveličana bolom iz detinjstva kad smo ono što smo naučili apsorbovali putem osećanja u banku osećanja. Svaki tekući stimulus povezuje se sa prethodnim bolnim iskustvom iz detinjstva i tekuća emocija je naduvana bespomoćnošću koje je dete osećalo u pogledu popravljanja onog što je loše. Moramo pogledati u sebe kao u ogledalu, i dok gledamo sve nedostatke; moramo biti spremni da prepoznamo svoju nesposobnost i Hristovu žrtvu. Kad se ponizimo, oprani smo Njegovom krvlju, pokriveni Njegovim belim haljinama karaktera i osposobljeni Svetim Duhom. Jedna od naših sklonosti je da opravdamo sebi svoje ponašanje, rečima „Ja sam takav. Ako vam se ne svidja, trpite!„ Ali stani! Isus je rekao da moramo da se oslobodimo našeg destruktivnog ponašanja. Gde početi? Prvo, naučite sve što možete o štetama koje ste dobili. Možete u svojoj potrazi za istinom o iskustvima svoje prošlosti pitati članove porodice, i prijatelje. Ako vas ono što naučite vodi da poverujete da su vaša iskustva iz detinjstva bila bolna, upitajte se: - Kako vidim sebe? - Da li imam vrednost van onoga što radim? - Da li sebe prihvatam ili odbacujem? - Kako se ponašam da bih se zaštitio od ponovnog zlostavljanja? - Da li imam sklonost da poričem da imam problema?

221

- Da li osećam da sam izuzetak od proseka? - Da li imam sklonost da osećam da je moja porodica bila savršena? - Da li su moje odluke većinom služenje sebi ili uzimaju i potrebe drugih u obzir? - Da li imam sklonost da sebe stavljam na poslednje mesto, iza potreba svih drugih? Drugo, upitajte se da li ste mogli da ostvarite sledeće emocionalne zadatke: - Da li verujem sebi i drugima? - Da li sam sposoban da donosim odluke? - Da li imam inicijativu? - Mogu li da radim a da mi niko ne govori šta da radim? - Da li znam ko sam nevezano za porodično poreklo? - Da li sam sposoban da se emotivno povežem na intimnom nivou? - Da li sam produktivan i da li završavam zadatke? - Imam li integritet? Mogu li se gledati u ogledalo a da ne osećam krivicu? Kad ste jednom pošteno odgovorili na ova pitanja, bez sumnje ste otkrili da niste osoba koja stvarno želite da budete. Treće, morate se odlučiti da li stvarno želite isceljenje ili ne. U Jovanu 5 je priča o paralizovanom

222

čoveku koji je 38 godina sedeo pored bazena u banji Vitezdi. Bila je subota kad je tuda prolazio Isus i primetio bolesne i hendikepirane koji su čekali da se voda uzburka, pogrešno misleći da ako uspeju da udju prvi, biće isceljeni. Srce ga je vuklo k njima i čeznuo je da ih dodirne isceljujućom silom, ali je znao da će ako to uradi razljutiti fariseje. Nastavio je da korača pored bazena, ali mu je jedan čovek posebno privukao pažnju. Isus nije mogao da ga ignoriše. Prišao je njegovom ogrtaču, savio se i upitao: „Želiš li da budeš izlečen?“ Obično bi neko pomislio da je ovo blesavo pitanje. Ali je Isus, pošto je dobro znao ljude, tražio dozvolu, radije nego da mu nametne svoje namere. Saradnja doprinosi procesu izlečenja. Interesantno je zapaziti da paralisani nije odgovorio Isusu na pitanje već se žalio na nedostatak pomoći drugih kao razlog što nije isceljen. „Gospodine, nemam nikoga da mi pomogne da udjem u bazen kad se voda uzburka. Dok ja pokušavam da udjem, neko drugi udje ispred mene.“Zar to nije u ljudskoj prirodi – da se izgovaramo za svoje stanje i krivimo druge? A kako je Isus reagovao? Dao mu je naredjenje „Ustani! Uzmi svoj ogrtač i hodaj.“ Da bi se čovek izlečio, on mora da se pokrene. On je morao da napravi izbor i deluje, a isto je i danas ako želite da budete isceljeni. Ne možete samo sedeti u bari suza, ližući rane; morate doneti odluku da napravite prvi korak.

Aktivno rešavajte nedovršena pitanja

223

1. korak: posvetite se doživotnom procesu sazrevanja Uvereni smo da isceljenje od nanete nam povrede u detinjstvu i misli, osećanja, i ponašanje koja iz toga proizilaze, jeste proces poznat kao posvećenje. Zašto to kažemo? Zato što je posvećenje proces odvajanja za svetu svrhu. I kad smo jednom počeli da iz svog života uklanjamo gorčinu i zlobu koja se isprečila u našoj komunikaciji sa Bogom; onda će Njegov Duh teći kroz nas drugima, i naša sveta svrha biće da dajemo drugima dobrotu i milost Božju. 2. korak: Napravite spisak ljudi vaše sadašnje porodice i vašeg kruga prijatelja i analizirajte taj spisak zbog mogućih povreda (bračne drugove stavite na kraj). U svetlosti onoga što ste do sada pročitali, sedite sa posebnom sveskom i vašom omiljenom olovkom, ili napravite novi fajl u svom kompjuteru i zatražite od Boga da vam pomogne dok se prisećate svog detinjstva. Šta tražite? Počinjući od svojih roditelja, uporedite njihovo ponašanje prema vama sa spiskom potreba deteta navedenog u ovom poglavlju. Upitajte se – da li je svaka bila zadovoljena? Budite oprezni da ne opravdate svoje roditelje jer dečiji um apsorbuje samo ono što vidi, čuje ili oseća, i ne donosi vrednosne sudove ili opravdanja. Takodje ne krivite, jer većina roditelja ne namerava da nanese zlo svojoj deci. Oni to čine zato što su sami bili oštećeni i ne shvataju te posledice svojih postupaka.

224

Godinama se pogrešno verovalo da dečja osećanja nisu bitna i da će ona zaboraviti nepravde koje su im nanete. Vaši roditelji su možda isto ovako razmišljali. U jednoj skorijoj poseti Magi, jedna starija žena koja je patila zbog više nepravdi u svom životu i živi u depresiji, postavili smo joj pitanje: „Da li nam možete reći kakvo vam je bilo detinjstvo?“ Nastupio je trenutak tišine pre nego što je bez izgleda kao da se priseća. Znamo da je njena porodica bila jako disfunkcionalna i da je ona bila zlostavljano dete. Konačno spuštajući pogled na sto ispred sebe i sa neverovatnom tugom, odgovorila je: „Moje detinjstvo je uništilo čitav moj život. Nikad me niko nije držao u naručju. Nikad nisam bila voljena. Nikad se nisam osećala kao deo porodice. Sećam se dana kad sam sa 18 godina napustila dom. Pakovala sam kofere i moja tetka je sedela sa mojim roditeljima za kuhinjskim stolom. Iz nekog razloga, prošla sam kroz kuhinju i čula kako moja tetka pita moju mamu: „Ma, gde to ona misli da ide? Ko će nju hteti. Ona je takva svinja.“ Sećam se da sam razmišljala: „Ovde me niko ne želi; nikad i nisu.“ Imala sam tri muža, i svaki je bio napasnik kao moj otac. Moj prvi muž me je stalno tukao, a jednom, kad bi moji došli u goste, moj otac me je još uvek udarao. Pretpostavljam da mu je to bila navika. Zapravo, na dan mog venčanja moj otac je rekao mom mladoženji da će morati da me tuče s vremena na vreme, da bi me održavao u redu. Moja majka me nikad nije volela. Nikad nije imala reči ljubaznosti, niti nežnog dodira za moje telo puno modrica. Valjda me je mrzela jer sam imala isto ime kao

225

tatina nekadašnja devojka. „Svakog dana“, rekla je, „pitam Boga zašto me održava u životu. Zašto me ne pusti da umrem? Tad ću konačno moći da budem sa Njim, jedinim koji me je ikada prihvatio.“ Tužno je, mi znamo i majku ove žene, i ona nema pojma zašto je njeno treće dete vodilo tako promašen život. Njoj je neshvatljivo da je njena ćerka provela mesece u zavodima za mentalno zdravlje, prošla kroz tri braka, i živela život pustinjaka, uzimala brojne psihoterapeutske lekove da bi ostala emocionalno stabilna. Stav te majke je treba da zaboravim prošlost i živim samo danas, kao da prošlost nema nikakav uticaj na sadašnjost. Ali ako se sećate, za vas je ona stvarnost. Ono što prihvatimo, prihvatimo kao istinu. Istina ima moć da vas oslobodi! 3 korak Napišite spisak povrede koje su vam nanete u detinjstvu. Evo spiska pitanja za sebe, da vam pomognu da ih odredite: - Da li osećam da sam sastavni deo porodice iz koje potičem? Da li pripadam? Šta smatram značajnim? Da li me moja porodica ohrabruje da dam sve od sebe? Da li je moja porodica marala da sasluša moje misli i osećanja? Da li je dom bio bezbedno mesto da se kaže istina? Da li sam imao bliske prijatelje kojima sam mogao da se poverim? Da li je škola bilo bezbedno mesto? - Da li sam emocionalno bio zlostavljan? Drugim rečima, da li sam bio poredjen sa drugima? Da li sam bio obezvredjivan i bio u situacijama da se osećam inferiorno? Da li sam bio/la žrtva ljutitih reči,

226

kritikovanja i glasnih optužbi? Da li sam bio/la ignoran/a? Da li su me ismejavali ili zadirkivali? - Da li sam bila izložen/a fizičkom zlostavljanju izmedju svojih roditelja ili roditelja i rodjaka? Da li sam bila žrtva surovog udaranja ili oštre nepravedne discipline? Da li si posmatrao/la okrutnost prema životinjama kod članova porodice ili prijatelja? Da li sam imao/la prikladnu obuću i odeću prema spoljašnjim uslovima? Da li su me terali da radim više nego što je prihvatljivo po zakonima o dečjem radu? Da li sam bio ohrabrivan da budem neko ko preti i otima stvari ostaloj deci na igralištu? - Da li sam bio/la seksualno zlostavljan/a 1) nedostatkom dodira 2) posmatranjem seksualnog ponašanja partnera ili druga 3) izložen/a nepristojanom seksualnom rečniku ili ponšanjima pre puberteta 4) dodirivanjem ili tretiranjem na seksualni način 5) izložen/a golotinji partnera ili starijih rodjaka i odraslih 6) prisiljen/a da učestvujem u seksualnom ponašanju 7) izložen/a pornografiji u bilo kom obliku, uključujući filmove na televiziji 8) učen/a da masturbiram sebe i druge. 4. korak – Napravite spisak onih ljudi sa kojima imate nedovršena posla. Znaćete ako imate nedovršena posla sa nekim ako čuvate odbačenosti, ljutnju, gnev, gorčinu i želju za osvetom. A ako vaše ponašanje, nastalo iz oštete koje su vam naneli, nastavi da vam stvara bol, kao i drugima, onda ćete znati da još uvek postoji nešto sa čim treba da se obračunate. Možda ćete reći: „O ja sam im oprostio/la.“ Ali oproštaj je radi vašeg mira. Da

227

li imate mir? Ili da li su rezultati te štete uticali da vi još uvek stvarate haos u svom životu ili životu nekog drugog ko vam je blizak? Oproštaj je dar od Boga a postiže se vremenom dok se oslobadjamo emocionalne napetosti koja se nalazi u sećanju na nepravdu. Reči „opraštam“ nisu neka magična fraza koje briše prošlost. Sećanje uvek ostaje. Pitanje je da li to sećanje još uvek sadrži bolnu emociju? Ako je tako, morate još na tome da radite. 5 korak – počinjući sa najbolnijim sećanjem iz detinjstva napišite pismo svima sa kojima imate nedovršena posla. Svrha ovog pisma nije osveta ili okrivljavanje, već jednostavno da iz vas ukloni infektivna osećanja koja su nastala usled učinjene nepravde. Emocionalna optuživanja u vašem pamćenju čini ovo sećanje neizlečenom ranom. Zašto pismo? Zato što će ruka napisati ono što usne ne mogu da kažu. Strah nas sprečava da verbalizujemo svoje osećanje. Otuda sklonost da zataškamo bol kao da nikad nije ni postojao. Ponavljanje ovoga stvara tako veliki žulj da ćemo se saplesti o njega i trepeti posledice pada. Biblija kaže: „Ako tvoj brat sagreši protiv tebe, idi i pokaži mu njegovu grešku, samo izmedju vas dvoje.“ (Matej 18:15). Za većinu je to veoma zastrašujuća pomisao zato što se plašimo da ćemo ponovo biti povredjeni. Vi ćete uvek videti onog ko vas je mučio u toj destruktivnoj ulozi dok nanovo ne islikate to platno. Zašto bi nas Bog savetovao da odemo kod onih koji su nas povredili? Ne zato da bismo im pokazali u

228

lice srednji prst ne da bismo vrištali optužbe. Ne da bismo ih uništili, već iscelili sebe. Nikada ne treba povrediti drugoga u pogrešno savetovanom pokušaju da se izlečimo. Cilj nije baciti svoje djubre u tudje dvorište već počistiti sopstveno, a možda i njihovo u procesu. Hristos nikada nije optužio. Sotona je optuživao (Otkr 12:10) Ali mi se moramo isprazniti ili će bol koji osećamo otrovati i nas i one oko nas. Naš posao nije da opravdamo sebe, već da istražimo sebe. Moramo pažljivo ispitati naše misli, osećanje, stavove, ne skrivajući ništa. Krv Hristova je tu da ukloni mrlje greha i odeća njihove pravednosti savršeno stoji! Dok posao samoispitivanja može biti težak, neophodno je da razumemo posao uklanjanja bola koji moramo da obavimo za formiranje hrišćanskog karaktera. Evo jednog primera pisma koje smo vam preporučili da napišete onima koji su vas na neki način povredili. Obezbedili smo vam početke šest različitih izjava koje treba da date. Završite svaku: Dragi _______, 1. Razlog što ti pišem je da sa tobom podelim ... 2. Želim da znaš da cenim ... 3. Želim da sa tobom podelim bol koji imam zbog ... 4. Uticaj nepravde koja mi je naneta u mom životu ... 5. Moji ciljevi i planovi za budućnost uključuju ...

229

6. Ovo pismo je napisano u sklopu mog procesa isceljenja. Da oslobodim sebe __________ koji sam osećao/la prema tebi od ________ . Sada kada je ono gotovo i ja sam ispraznio/la svoj bol, biću ispunjen/a Svetim Duhom jer je to ono što sam od Boga tražio/la da učini sa prazninom. Sad kad ste pogledali osnovu pisma, da raširimo taj koncept ili objasnimo zašto je svaka izjava važna! 1. Svrha ovog pisma je da sa tobom podelim... Neki od mogućih završetaka mogli bi biti... moja osećanja u vezi sa onim kako si se ponašao/la prema meni ili ... bol koji nosim od detinjstva. 2. Želim da ... Nadjite nešto u vezi sa tom osobom što se može smatrati pozitivnim. Bez obzira kako napasna ta osoba bila, ona je još uvek dete Božje i vredna je u Božjim očima. Njeno ponašanje je možda jadno, ali njihova vrednost je bezgranična. Ne bacajte bebu sa vodom. Primeri za završetak mogli bi biti... tvoj smisao humor, velikodušnost, tvoja doslednost. Možete izabrati primer iz svoje prošlosti. 3. Želim da sa tobom podelim bol... Ovo je deo gde se do detalja treba setiti bolne uspomene. Opišite mesto, zvukove, osećanje koje ste imali, detalje onoga što se dogodilo. Ovaj deo može uzeti brojne pokušaje da se završi. To je idealno. Jednom kada ste se ispraznili dela bola, druga osećanja i pogledi mogu

230

da izbiju na površinu. Vratite se na ovaj deo onoliko puta koliko je potrebno i dodajte nova sećanja. 4. Uticaj na moj život... U ovom delu do detalja opišite kako je nepravda uticala na svaku fazu u vašem životu – odnose sa drugima, misli osećanja, ponašanja, uspehe, neuspehe. Ovo, takodje, može uzeti više vremena da se završi, i vraćanje na njega može biti neophodno. 5. Moji ciljevi i planovi... Ovde se zapravo fokusirate na nove i napredne misli, osećanja, ponašanja, i vi planirate promenu koju ćete izvesti kao rezultat skidanja ovog tereta s vaših ledja. 6. Ovo pismo... U prvoj liniji može pisati „osećanja“. Druga treba da je glavni dogadjaj. Ostatak ove izjave je smišljena da vam pomogne da sročite nov fokus u svom životu. Umesto da ste ispunjeni negativnim osećanjima, vi ste se toga oslobodili i ispunili Božjim Duhom. Šta da sada uradite sa pismom? Evo šta mi predlažemo: prepišite pismo tako da nije duže od dve stranice kontaktirajte prijatelja od poverenja, savetnika ili bračnog druga i ugovorite jedan sat njihovog vremena. U toku tog sastanka vama je potreban saosećajni slušalac i ruke podrške. Izaberite nekog možda ko je istog pola da izbegnete emocionalne komplikacije.

231

Pročitajte pismo naglas. Ne tražite komentare ili pitanja od vašeg prijatelja, već slušaoca. Dok čitate, vaše oči će videti reči koje je vaša ruka napisala, vaše uši će čuti reči koje vaša usta izgovaraju i vaše srce će osetiti emocije koje ste evocirali otkrivajući svoj bol. Na ovaj način, vašem umu šaljete poruke završenosti u svakom smislu. Kad se bolni dogadjaj/i ponovo pojave u budućnosti, moćna emocionalna pločica će pisati završeno. Lična poseta toj osobi je idalna gde vi pročitate svoje pismo mirno ga prodiskutujute, oprostite jedno drugom, i zajedno se molite za svoju budućnost. Ali, mi živimo u svetu greha i zlostavljanja i u nekim slučajevima suočavanje sa počiniocem zlostavljanja znači tražiti da se ponovo bude zlostavljen/a, jer njegova/njena kontrola stvara odbrambeni stav, u krivicu. Ovo je naročito tačno za slabu žrtvu koja je tek počela proces oporavka. Može biti i zastrašujuća i riskantno suprtostavljati se. Svaka situacija mora da se proceni da bi se odlučilo za najbezbedniji put. Ako ne znate gde je ta osoba ili ako je ona mrtva, pismo i dalje može da se napiše i naglas pročita društvu od poverenja jer suština nije namenjena njoj, već vama. Ako odlučite da se lično konfrontirate sa tom osobom, ponesite pismo sa sobom i pročitajte mu ga naglas. Razlog zbog čega ovo treba uradite je da vaše osećanje straha ne poremete ono što treba da se kaže – niti da vaša ljutnja izokrene poruku. 6. korak Prihvatite odgovornost za svoje misli, osećanja i ponašanje koje imate nastalo zbog nanete vam

232

povrede. Vi niste odgovorni za ono što vam se dogodilo, ali jeste za nastavljenje povredjivanja sebe i drugih - za reinficiranje rane. Zapitajte se koga sam povredio/la osećanjima koje sam skupljao/la? 7. korak: Priznajte svoju krivicu onima kome ste zgrešili, tražeći njihov oproštaj za nanete im povrede zbog vaših nekontrolisanih osećanja. 8. korak: Tražite od Boga da vas spreči kad imate sklonost da razmišljate, osećate ili se ponašate kao žrtva ili počinitelj zlodela. Igra „jadan/na ja“ više nije prikladana za nekoga ko je iščupan iz Sotoninih kandži.

Kako ublažiti bol Put do isceljenja, ako se upustite u to, trajaće čitav život! Ali, ne brinite! To je jedan uzbudljiv doživljaj! Kada se oslobodite bola, ostavljate mesto Svetom Duhu da živi u vama i postane vaš Vodič i Utešitelj. Kada Bog počne da živi u vama putem Svetog Duha, otkloniće nespokojstvo koje osećate kada ste okruženi Njegovim mirom . U obećanju stoji: „A utešitelj Duh Sveti, kojega će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh.” (Jovan 14:26,27)

233

Evo nekoliko sugestija koje nam mogu pomoći na putu do izlečenja: • Molite se za to da Bog bude vaš vodič. Zašto? U Rimljanima 8:26 se navodi da Sveti Duh posreduje za nas jer mi često ni ne znamo za šta bi trebalo da se molimo. Dok se u James kaže da često ne dobijamo odgovor jer su naše molitve podstaknute egoističnim motivima. • Budite spremni da oprostite onima koji su vas uvredili. Praštanje je božanska a ne ljudska osobina, a da bi mogli da oprostimo jedni drugima, prvo treba da tražimo oproštaj od Boga. Naša uskogrudost, želja za osvetom i pravdom razlog je što ne možemo primiti ovaj veličanstveni dar koji bi nam pružio spokojstvo. Neki kažu da praštanje znači ostaviti zločinca nekažnjenog. Međutim, postavlja se pitanje na koji način se kažnjava zločinac i da li ste upravo vi ta osoba koju treba kazniti? Da li ste možda upravo vi opterećeni ili možda vaša nesposobnost da praštate čini da budete opterećeni?

• Zaboravite sve misli, osećanja i postupke koji su vas povredili. Ako je praštanje Božji dar, to znači da je on ne samo vaša privilegija, nego i svih koji vas okružuju. • Razmišljajte optimistički.

234

Ne, ovo nije novo moto New Age pokreta. Ovo je suština Novog Zaveta. Filibljanima 4:4-9 nas upozorava da svoje misli usredsredimo na sve što je istinito, plemenito, pravedno, čisto, ljupko, uzvišeno, predivno i vredno hvale. Ako na ovaj način razmišljate, Sveti Duh će biti u vama i pružiti spokojstvo. • Naučite napamet biblijska obećanja. Druga Petrova nam govori da nas „veličanstvena i dragocena” obećanja čine da postanemo deo božanstvene prirode. • Slavite Boga jer vam svakodnevno pruža podršku i snagu u životu. Otkrili smo da je jedan od instrumenata našeg delovanja u savlađivanju negativnih misli i osećanja naš CD. Kada nas potpuno obuzmu, ubacimo disk, pojačamo do maksimuma i zapevamo punim plućima. Komšije će se možda zabrinuti za nas, ali mi znamo da ovo predstavlja jedan vid zaštite. Ali, ne očekujte neke neverovatne promene. Međutim, što pre počnete započnete proces „isceljenja”, osetićete da vaše emocionalno opterećenje polako nestaje. Jednoga dana ćete shvatiti da je vaš način komuniciranja mnogo opušteniji, da umor nestaje a da su vaši pogledi sada ispunjeni novim obećanjima. I tada ćete reći sebi: „Nikada se neću vratiti. Slediću do kraja put isceljenja.”

235

„Postoji samo jedna staza do očajanja, a hiljadu puteva do isceljenja. Sve što treba da učinite je da obuzdate svoj entuzijazam, svoje misli, Svoje strasti i ambijent koji vas krade. I zaista sve što treba da učinite je Da oslobodite svoj um Za neograničene svodove i Meleme isceljenja koji vas odasvud obasipaju. Ispravite zamršene niti svog očajanja i Nepreglednost vaše duše će nestati.” Duhovna razgraničenost, Sam Keen

236

XII POGLAVLJE

ISKUPLJENI ĆE SE RADOVATI! «U detinjstvu, govorio sam kao dete, razmišljao kao dete i rezonovao poput deteta. Kao odrasla osoba, ostavio sam iza sebe detinje obličje shvatanja.» Poput roditelja koji se obraduju prvim bebinim rečima ili njenim prvim nesigurnim koracima, tako i mi strepimo nad svojim malim koracima na putu svog emocionalnog sazrevanja. Svaka pobeda, bez obzira koliko je ona neznatna, predstavlja ohrabrenje za novi pokušaj i radost za one koji budno motre na nas. Za one na putu ka duhovnom obraćenju i ispunjenju, možda će ovo delovati obeshrabrujuće jer ste zapravo neprestano obuzeti nemirom napuštajući stazu bola ka isceljenju. Sveto Pismo nas podseća da nas Gospod prati s radošću i pesmom (vidite Zaharija 3:17), a evo i zašto. Vaša upornost u postizanju emocionalne i duhovne stabilnosti, dokaz su onima koji vas okružuju da je Bog jedini i nepresušni izvor vaše snage na putu ka njemu, a da je nada da ćemo biti izlečeni odraz posredovanja Velikog Iscelitelja. Nastojanje da nam svima pruži nadu

237

jedini je razlog klicanju i hvali. Nada je u njemu, ne u nama. Proces isceljenja ne zahteva da posedujete nadčovečansku snagu ili izdržljivost, već da samo osetite želju da se obratite Bogu rečima: „Gospode, ja ne mogu, ali Ti možeš!” Kao što mi veoma često pružamo svoju slabašnu ruku ka nebu, Bog nas isto tako u trenucima nemoći grabežljivo prihvata i daruje nam Božansku silu koja će premostiti prepreke pre nego što budemo svesni toga. Svaki uspeh predstavlja još jedno ohrabrenje na putu ka savladavanju prepreka. Ono što možete učiniti je da ostanete moleći se ka Nebu skrušenog pogleda vapeći „Gospode, ja odustajem! Prepuštam sve Tebi. Prihvatam u potpunosti Tvoje vođstvo. Odustajem od svoje tvrdoglavosti i prihvatam Tvoju beskrajnu ljubav, napuštam svoju samouverenost i pravednost i priznajem da me lični interesi i prava sprečavaju da ostvarim pravi odnos sa Tobom koji mi je toliko potreban. Mogu li u zamenu prihvatiti Tvoju mudrost i Tvoja načela ? ” Ponekad poželimo da sami preuzmemo kontrolu nad procesom isceljenja, govoreći „Ovo je moj život, i ovo ću rešitit na svoj način”. Tada se obično dešava da se vratite na „staro” sledeći nekadašnje pogrešne principe destruktivnog ponašanja. Ali, nije sve izgubljeno. Jednostavno ste na trenutak izašli iz „brzine” i pritisnuli na kočnicu. Koliko je lako bilo izaći iz brzine, isto će toliko jednostavno biti vratiti se. Hrist nas ne napušta jer već imate njegovu zaštitu. Radije će strpljivo čekati u

238

tišini dok ne priznate da nemate više snage za novi korak. Što pre shvatite da ste pogrešili, manje će vam trebati da posegnete za sledećim. I što više koračate uz Boga koji vas jača, lakše će vam biti da se vratite izvoru snage koji vas može slediti celim putem. Ohrabrujuće je čuti o nečijim uspesima na putu ka isceljenju što nam pomaže da shvatimo šta se sve može desiti nama. Zbog toga, hajde da se podsetimo nekih čije su priče otkrivene u ovoj knjizi i na taj način prikažemo kako Bog deluje u životima današnjice koju je otkupio. Priča o Dženinom ritualnom satanističkom zlostavljanju od strane njegog oca i drugih osoba (vidite drugo poglavlje), izazvalo je strah kod mnogih koji su čuli o ovome. Ali, ništa nije preteško za Gospoda. Dženi je doživela značajne promene kada je prihvatila Božje vođstvo na putu ka isceljenju. Kada je krenula ovim putem, to nije donelo promene samo na fizičkom i emotivnom planu već je predstavljao ohrabrenje za poduhvate i na drugim poljima delovanja. Dženi se vratila školi i i završila je davno započeti koledž. Kasnije se upisala u višu školu i dopunila svoje znanje u domenu novinarstva. Nadamo se da će Dženi uskoro napisati kompletnu priču o onome što je Bog učinio za nju. Ona i njen suprug fizičar našli su ponovo novi dublji smisao zajedničkog života što je ranije bilo nemoguće. Sada zajedno uživaju u svojim unucima prateći društvena dešavanja. Aktivno učestvuju u radu crkve i zbivanjima koja ih okružuju.

239

Ali i više od ovoga, Dženine oči sada sijaju novim sjajem odajući životno oduševljenje koje nas dovodi do zaključka da je napor koji smo uložili zaista isplativ. Poslednji put kada smo prošli gradom u kojem žive Dženi i Bart, pozvali smo ih. Bart je odgovorio i veoma brzo je usledio poziv na večeru. Dženi je potrčala ka vratima oduševljena poput odraslog deteta koje razdragano obleće oko nas. Večera je kreativno osmišljena na opšte zadovoljstvo. Kada smo večerali, Dženi se bez ustručavanja izvinila muškom delu zamolivši ih da pređu u dnevnu sobu kako bi mogla da razgovara sa mnom (odnosno sa Nensi). „Nensi, imam punu kutiju raznih, već zaboravljenih stvari. Želela bih da ti je pokažem. To su moje fotografije iz detinjstva, odsečci iz starih novina, lutka i još neke sitnice. Želiš li da ih vidiš?” Sotona je pokušao da malu devojčicu uvuče u klopku sa takvom grubošću kakva se retko može zamisliti a Bog joj je pružio olakšanje i čak ju je i oslobodio! Kristi, čija je priča prikazana u desetom poglavlju, bila je osetljiva ali kada smo je prvi put sreli bila je to predivna žena u kasnim tridesetim godinama. Njena veoma zabrinuta majka dovela ju je kod mene kako bi joj bila pružena pomoć u rešavanju nekih životnih problema. Na prvi pogled, delovala je kao jedna veoma uravnotežena poslovna žena koja savršeno kontroliše svoj život, ali posle par minuta u prostoriji za

240

savetovanje, moglo se primetiti da je dobro naučila da skriva svoje strahove fasadom profesionalizma. Izgledalo je da se dobro oseća koncentrišući se na bezbroj dešavanja koja su tada bila aktuelna, ali kada sam je zamolio da podeli sa mnom svoje detinjstvo, njeno lice se skamenilo uplašeno pri pomisli na iskaz koji bi trebalo da usledi. Naravno, ona je brzo odreagovala odgovorivši kako su njena sećanja na detinjstvo ispunjeno patnjom potpuno izbledela. Kako je razgovor tekao postajala je sve uznemirenija. „Zaista ne želim da govorim o tome”, rekla je. „Moramo li? Kakve veze ima prošlost sa mojim sadašnjim problemima?” „Kristi, sve što se dešavalo u ranom detinjstvu u velikoj meri utiče na sadašnji život. Možda je bolno vratiti se u prošlost, ali ona predstavlja suštinu misli, emocija i ponašanja koje sada ispoljavamo. Ne treba biti opsednut njome, treba znati da isceljenje znači suočiti se sa onim delom emotivnog začelja koji smo naizgled zaključali negde duboko u sebi a koji zapravo predstavlja osnovni izvor snage kojom ćemo savladati naše strahove i pomiriti sebe sa stvarnošću učeći da se samokontrolišemo. Isceljenje je proces koji zahteva vreme, i videćeš da kako sećanja budu nadirala malo po malo, naučiću te da pomoću njih prevaziđeš bolne emocije koje ih prate. Budući da ćemo ovo raditi zajedno, otkrićeš da će tvoji sadašnji problemi biti lakše rešeni odlukama do kojih ćeš dolaziti na daleko prirodniji način. Ali, naravno, savetujem te da sama odlučiš o tome

241

da li ćeš preduzeti nešto ili ostaviti stvari onakve kakve jesu. Ne mogu da tvrdim da je Kristin put do probuđenja bio bez prepreka i strahova ali njena želja da ostane na ovom putu pobedila. Kako se ovaj zajednički put do isceljenja primicao kraju, ona je zaista postajala sve drugačija. Teško da je mogla da dočeka uobičajenu molitvu a da ne izbrblja neki svoj podvig koji se desio upravo tog dana. „Uspela sam! Uspela sam!” radosno bi uskliknula. „Šta Kristi? Šta si učinila?” „Danas je na poslu jedan slučajni prolaznik prišao mom radnom stolu. Započeo je uobičajen razgovor a onda me je pozvao na večeru. Ali pre nego što sam i mogla da odgovorim, usledila je nepristojna ponuda isplanirana nakon večere. Uznela sam se pravo u njegovo lice! Iskreno Nensi, ne mogu da verujem da sam to učinila, ali jednostavno sam mu uperila prst ispred nosa i značajno upitala: „Kakvom ženom me vi smatrate? Izabrali ste pogrešnu osobu. Ako želite tako nešto, moraćete da potražite nekog drugog !” Kakav podvig! Zajedno smo se radovale što ju je Bog tako ohrabrio da izgovori ove reči koje je celog života želela da kaže svome ocu ali nije mogla. I nastavila je: „Nensi, sada se osećam tako slobodna! Kao kada si na motociklu a vetar ti struji kroz kosu. Nisam znala da je ovako nešto moguće. Hvala. Hvala.” (Nensi i Ron) Zatim tu je Viki. Njena priča se nalazi u desetom poglavlju. Ona nije bila samo žrtva

242

incesta i fizičkog zlostavljanja već i u braku sa osobom koja je bila žrtva incesta. Obratite pažnju, Vikijev i Dejvov medeni mesec počeo je u odvojenim krevetima zbog Dejvovog straha od intimnosti. Proces njihovog oporavaljanja počeo je pre šest godina i još uvek traje. Moramo shvatiti da kada ovaj proces jedanput započne nikada ne prestaje. Malo po malo, Bog nam otkriva delove naše prošlosti koji prate sve trenutke radosti u sadašnjosti. Duhovno, njegovo obraćenje predstavlja proces posvećenja. Skoro smo pričali sa nekim ko je pomenuo ovaj par komentarišući: „Nema dramatičnijeg i lepšeg primera životnog obraćenja od Vikijevog i Dejvovog. Ako i ne uzmete u obzir promene u ponašanju, ne možete ignorisati činjenicu da do njih stalno dolazi. Ovaj par deluje tako privlačno, tako razdragano, zdravo i srećno. A od kada je proces obraćenja započeo, oni su preživeli više trauma od većine parova tokom svog života. Prekrstili su ruke i nošeni Božjim blagoslovom zajedno su plakali i smejali se, dozvoljavajući da ih ova misterija učini bližim jedno drugome.” Svako od nas se u nekim trenucima oseća kao žrtva; uvređeni od ljudi koji su se po našem mišljenju ponašali nepošteno ili okrutno prema nama. Godinama sam ja (Nensi) vređala svog oca. Njegova načela, njegove zajedljive reči i ponašanje, pratili su me celog života. Sa druge strane, divila sam se njegovom talentu i razboritosti. Moj otac je bio dobar čovek koji je u sebi nosio bol odbačenosti od sopstvene porodice. Neko ko je ispunjen patnjom ne može da pruži ljubav drugima –

243

naročito ne sopstvenom detetu – jer ni sam nije osetio u detinjstvu – ono što je dobio to je mogao i da pruži. Godinama, čak i nakon njegove smrti, vešto sam skrivala osećaj nezadovoljstva i previranja. Možda će te pomisliti da sam bila zbunjena. Kako divljenje i nepoštovanje mogu da se održe zajedno u jednom umu? Moj suprug je platio cenu svega, jer sam od njega očekivala da čini sve ono što moj otac nije i da bude sve ono što on nije. Kadgod bih osetila da mi nedostaje roditeljska briga, očekivala sam da ovu prazninu ispuni moj suprug, a to je jednostavno nemoguće. To je trajalo sve dotle dok se nisam potpuno oporavila i počela da shvatam neke životne činjenice koje su otkrile da smo Ron i ja mnogo osetljiviji nego što smo bili svesni na samom početku našeg braka. Provela sam četrdeset godina posmatrajući oca dečijim očima. Dete obično kaže: „Tata, igraj se sa mnom. Osvoji moje srce. Voli me, obožavaj me! Vodi računa o meni. Obraduj me malim poklonoma i iznenađenjima koja će na poseban način privući moju pažnju. Nemoj me grditi i prigovarati. Samo me voli, obožavaj i prihvati u potpunosti.” U braku sam očekivala da moj suprug („Tata Ron”) učini za mene sve što je moj otac propustio, ali njega je očigledno pratio nedostatak majčine ljubavi i očekivao je od mene da to nadoknadim. Dvoje odraslih koji se ponašaju kao deca. Kakav jadan par! Proces oporavka znači osloboditi um bolnih emocija. Kada bol nestane, počinjemo da posmatramo svoje roditelje drugim očima – očima odrasle osobe. A

244

jedan odrastao čovek ovako razmišlja: „Naši roditelji nisu više odgovorni za naše potrebe. Ne mogu da očekujem od njih da me večito teše, da utiču na to da bolje prihvatam samoga sebe, da rešavaju sve moje probleme i ispunjavaju sve moje želje.” A zašto? Zato što oni imaju sopstvena životna stanovišta. Oni su ranjivi, bolećivi, istrošeni. A tako je oduvek, od Adama i Eve. Da bi se oporavila, bilo je potrebno da promenim svoja stanovišta. A to se nije desilo odjednom, bez borbe. Umesto toga, sledila sam „da, ali...” način rezonovanja, govoreći sebi: „Da, ali ako moj otac nije mogao da bude pored mene prve četiri godine mog detinjstva zbog rata, mi možemo sada da budemo nerazdvojni.” „Da, ali da je moj otac imao više strpljenja i tolerancije, možda bih danas bio pijanista o čemu je i sanjao.” „Da, ali kada bi on samo pomenuo te tri reči za kojima sam žudela i prihvatao moje pozitivne postupke, nikada ne bih od bilo koga drugog tražila da čujem „Volim te ” ili „dobro si to uradila ”. I šta zapravo treba da uradimo? Da provedemo ceo život ponavljajući „ako bi...” igrajući kompromitujući igru, sedeći u zapećku nesposobni da se osetimo vrednim i prihvaćenim? Svakako da ne! Prvo, treba da se oslobodimo bolnih emocija (vidite poglavlje 11) i kažemo sebi: „Tvoji roditelji su uprkos svemu samo ljudska bića, i dali su sve od sebe u uslovima koji su mogli da priušte sebi. Konačno, kada postanemo zreliji, počinjemo da posmatramo svoje roditelje Božjim očima, a On kaže: „Uprkos tvom ponašanju, ja te volim!”. On je u stanju da razlikuje

245

dobro od lošeg. A i mi treba da naučimo isto. Naravno, Bog ne toleriše niti prašta greh, ali ga razume i poziva nas na veću poslušnost i popravljanje. Isceljenje je proces. Ne postiže se preko noći, posle pročitane knjige ili pohađanja vikend - seminara za oporavak. A tako je bilo i u mom slučaju. Evo mog poslednjeg poglavlja priče o oporavku od odbačenosti: Nedavno smo Džon i ja poveli naše prijatelje na vožnju. Poneli smo sa sobom kutiju sa nekoliko kaseta kako bi uživali u adventističkoj muzici. Otvorila sam kutiju, pogledala kasete i videla dve kasete naslovljene „Džejms Helis”. Izvadila sam jednu i pružila je Džeku na prednje sedište sa rečima: „Mogao bi da pustiš ovu kasetu”. Ron je to i učinio ne pogledavši naslov. Vratila sam se na svoje mesto, i kada sam čula predivnu himnu u očevom neponovljivom stilu, navrle su mi suze na oči. Niko u porodici nije znao da imam ove kasete. Ali Ron je odmah znao ko svira klavir i okrenuo se prema meni pogledavši me s poznatim osmehom. Moja prijateljica Dona upitala me je tada: „Čija je ova kaseta? Da li je to Dino?”. Kada sam se okrenula prema njoj da joj odgovorim, primetila je moje suze i uzbuđeno uskliknula: „O Bože, to je tvoj otac. Kako se nisam setila. To je tvoj tata.” Suze su tekle neko vreme. Tek sam nakon toga mogla da progovorim. Dona se okrenula i uzela mi ruku jer je znala da sam ispunjena bolom. Konačno sam joj se obratila: „Znaš, ovo je prvi put kako slušam ovu kasetu bez osećanja povređenosti i ljutnje. Prvi je put, posle toliko godina otkada više nije među nama, osećam da mi

246

nedostaje. Dok slušam ovu kasetu bujica sećanja navire u moje misli. Imam još jednu tatinu kasetu, želiš li da je poslušamo?” Verovali ili ne, dobro je ponekad pustiti suze da teku, prisetiti se očevog lika, videti ga kako sedi za klavirom i osetiti gubitak. Nekada je potrebno da prođe mnogo vremena da se odraste. Ja sam izabrala teži put, ali vi ne morate da čekate čitavu večnost da biste ozdravili. Pođite odmah stopama isceljenja. Zašto je ljutnja i povređenost nestala upravo u ovom periodu? Tada sam se inače nalazila u procesu oporavljanja druge vrste – oporavljanja od operacije kolena. Ron i ja smo bili u autu sa svojim prijateljima koji su mi ulivali sigurnost, a sam put je bio planiran da bi malo izašli iz kuće i da bi mi odvratio pažnju od bola kojim sam bila obuzeta. Moj dom je postao utočište žalosti od kada sam počela da plačem bez prestanka zbog nepodnošljivog fizičkog bola koji me je mučio. Bila sam emocionalno slomljena. Svi moji napori su pali u vodu – više nisam imala psihičkog naboja da nastavim dalje. Mislim da Bog koristi upravo ovakve trenutke da nas nauči lekcijama za koje možda ne bi bili raspoloženi kada sve funkcioniše kako treba. Najmudriji čovek, koji je ikada živeo na zemlji, dao je sledeći komentar: „Bolje je ići u kuću gde je žalost nego ići u kuću gde je gozba... Bolja je žalost nego smeh, jer kad je lice neveselo, srce postaje bolje... jer svačemu ima vreme i način; ali mnoga zla snalaze čoveka... Sve ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.”

247

Kada sam ranije čitala ove stihove, nisu na mene ostavljali poseban utisak. Uvek sam se držala poslovice: „Opijeno srce je kao lek, ali je slomljena duša poput broda koji tone” – u mojoj verziji (Prov. 17:22). Budući da sam znala da slomljeno srce ruši imuni sistem, kako skrušenost može da utiče pozitivno na naše srce? Ali, uprkos svemu, ovi stihovi su se zaista odnosili na mene. Bog je iskoristio fizički bol koji sam osećala kako bi otklonio emocionalnu rastrojenost. Interesantno, zar ne? I zaista, moje srce – ili tačnije moj um – osećao se od ovoga bolje. Ove priče o isceljenju ohrabruju. Ali, možete razmišljati i drugačije: „Naravno, postoji nada kada je reč o žrtvi, ali šta je sa varalicama. Da li ste ikada čuli kako kažu: ′Ko je varalica to i ostaje.′? Vuk dlaku menja, ali ćud nikad. Ako sam varalica, za mene zaista više nema nade? Treba da zapamtite da varalice nikada ne postaju to što jesu preko noći govoreći sebi odjednom: „Mislim da ću ceo život biti kriminalac, nanosiću im povrede ljudima, ubijaću ih, mučiću svoju porodicu, a posle ću već razmišljati o svemu. To nije tako. Zapamtite, Sotona je uvek taj koji će da iskoristi naše slabosti. On iskorišćava lošu decu kako bi od njih stvorio loše ljude. Da li je Bog dovoljno moćan da savladu Sotonu? Verujemo da jeste. A evo i zašto: Na majušnom američkom ostrvu Zapadnog Pacifika, večni rat još uvek besni. Nasilje u porodici je u stalnom porastu, trgovina narkoticima teče punom parom, a kriminal postaje odlika svih društvenih slojeva.

248

Od džungle do palate svet je ispunjen emocionalnim i duhovnim bolom. Zamoljeni od strane klinike Hrišćanske misije da ovde organizujemo okupljanja u cilju podučavanja angažovanih u domenu, a i ostalih članova zajednice u cilju suprostavljanja društvenim tokovima koji eskaliraju od 1500-tih, od kada je celokupna muška populacija uništena krvoprolićem, a žene su predominirane muškarcima iz drugih kulturnih podneblja. Bili smo tamo tri puta, održali smo nekoliko seminara za vladu, ministarstvo obrazovanja, službe za socijalnu zaštitu, mentalno zdravlje, pravne institucije, službe za zaštitu azilanata kao i nekoliko crkava. Povodom naše druge posete održali smo seminar na temu „Duhovna razgraničenost” namenjen za veliku crkvenu kongregaciju. Nismo ni mogli zamisliti da se u publici nalaze dve osobe poslate od strane Ministrarstva za mentalnu zaštitu zdravlja povodom povećanja trgovine narkoticima i kućnog nasilja. Trenutno su uključene u rad centra za rehabilitaciju od narkotika, ustanovu zatvorenog tipa u kojoj, prosto neverovatno, ali pohađaju četrnaestočasovni seminar. Supruge su bile oduševljene činjenicom da će ih videti tamo. Održali smo bezbroj seminara na ostrvu, uključujući i jedan koji se organizuje u hotelu „Hajat Ridžensi”, ali to je bilo pre godinu dana, dok nismo čuli za netrpeljivost koju naše rukovodstvo oseća prema ovo dvoje ljudi, i obrnuto. Evo šta se zapravo desilo: Godinu dana kasnije, vratili smo se na ostrvo kako bi još tri nedelje nastavili seminar. Prve večeri, započeli smo vikend za bračne parove, predviđen kao

249

seminar koji će podučavati parove veštinama dublje komunikacije. Na početku, zamolili smo svakog učesnika da se predstavi, da kaže gde živi, kako je saznao za naša predavanja i kakve rezultate očekuje. Gospodin koji se prvi predstavio rekao je sledeće: „Moje ime je Dejvid. Pre godinu dana sam bio zavisnik od kokaina, pušio sam četiri kutije cigareta dnevno, bio sam alkoholičar, u braku sam sa trećom ženom koju sam zapostavljao i maltretirao, i fizički i psihički, a pored nje sam inače imao još bar četrnaest ljubavnica. Moja supruga i ja, zajedno smo pohađali vaš seminar pre godinu dana u hotelu „Hajat Ridžensi”. Tada sam se nadao da ćete nju uspeti da promenite, a sada, želim da vam kažem da sam ja taj koji se promenio. Ne uzimam više opojna sredstva. Ne pušim. Ne pijem alkohol. Ne tučem više svoju ženu i ponovo sam joj veran. „Tokom seminara predložili ste da ispitamo svoj prethodni porodični život kako bi otkrili kakav bol u sebi nosimo. Moja porodica već generacijama živi na ovom ostrvu, ali ja premalo znam o njima, jer je većina starijih preminula. Jedan prijatelj mi je predložio da odem do univerziteta koji još uvek čuva podatke o mnogim starim porodicama sa ostrva. To sam i učinio, i na moje zaprepašćenje, došao sam do podatka da je moj deda odrubio glavu mojoj baki sa mačem. Vratio sam se u svoje detinjstvo i prisetio straha, besa i tuge koja je pratila odrastanje u jednoj takvoj porodici prepunoj nasilja. A onda sam rekao sebi: ‚Eto, prati me loš glas i šta sada sa time? Da li sam srećan? Šta činim svojoj

250

deci? Koliko li mučim svoju sirotu nežnu suprugu Bertu!” „Upravo ovde sam uspeo da promenim sam svoje mišljenje. Tada je nestao i sav otpad koji sam nosio u sebi. Moja supruga i ja smo započeli program za oporavak o kojem smo slušali na vašem seminaru. A promene u našim životima odigravale su se dramatičnim tokom.” Berta je sela iza njega klimajući glavom u znak odobravanja i ostali smo bez reči. Naspram nas sedeli su jedan fizičar i njegova supruga koji su pohađali isti seminar na kojem je bio i Dejvid. Brzo ih pogledavši, primetili smo da su i oni takođe plakali. Kako i ne bi? Teško je bilo postići harmoniju kada je Bob, koji je živeo na ostrvu već dvadeset godina, živeo na korak od njih. „Jedne godine, Robi i ja smo se nalazili u centru za rehabilitaciju narkotičara. Ja sam bio narkoman, alkoholičar, maltretirao sam svoju suprugu, a bio sam seksualno toliko opterećen da sam ostavljao suprugu i odlazio u barove gde bih uzimao alkohol i provodio veče sa više žena.” „Robi i ja smo zajedno pohađali seminar koji ste držali u crkvi jer nam je tako naložio naš socijalni radnik. Ono što sam naučio je tako očigledno izmenilo moj život da sam se pitao šta bi još novo mogla da ponudi ova crkva što bi pozitivno uticalo na moj život. Primetio sam natpis koji je obaveštavao o evangelističkim susretima koji će biti održani tokom narednih nekoliko dana, a

251

nasuprot ovome, Robi i ja smo došli s idejom da na neki način izbegnemo ovaj seminar. Danas sam ja kršteni hrišćanin, glavni đakon ove crkve i osnivač Grupe za borbu protiv upotrebe narkotika koja se sastaje dva puta sedmično. Predavanja sluša od trideset do pedeset ljudi. Volontiram na Hrišćanskom radiju, a inače svaki trenutak slobodnog vremena posvećujem radu za crkvu ili učestvujem u realizovanju pomenutog programa za rehabilitaciju.” Konačno, to je bila Robijeva ideja. „Ne znam kako da počnem,” rekao je „i toliko sam uzbuđen da ću verovatno zaplakati. Bob je u pravu. Ali ono što on nije znao o večeri kada smo prvi put otišli na seminar je da sam ja upravo tada planirao svoje samoubistvo skakanjem sa Ljubavničkog grebena (inače visokog 400m, sa kojeg su mnogi skočivši okončali svoj život). Ja sam takođe bio poput do sada pomenutih. Moja supruga, koja sada sedi pored mene, je moja četvrta životna saputnica. U vreme vijetnamskog rata, pridružio sam se marincima i bio obučavan za profesionalnog ubicu. Moj posao je bio da noću upadam u sela i skidam neprijateljske glave. Dobro sam radio svoj posao. Poslednji zahtev za likvidaciju, koji mi je bio upućen, odnosio se na ženu Vijetnamku koju sam voleo i sa kojom imam dvoje dece. Pored nje trebalo je da ubijem i njih. Nisam imao pojma da su bili Vietcong.” Držeći se za glavu, počeo je da jeca. Kroz suze, ispovedio se kako je neprestano imao noćne more. „Sada sam hrišćanin, ali kako da se oslobodim od ovih sećanja i

252

krivice? Kako da mi bude oprošteno za sve što sam činio? Uvek je izgledalo da je moj jedini cilj da ugušim bol narkoticima ili alkoholom, ili da okončam svoj život.” „Posle vašeg seminara, po prvi put osećam da za mene postoji nada. Ali sećanja na zverstva koja sam počinio još uvek me proganjaju. Prepustio sam ih Bogu, i izgledalo je kao da sve dobro funkcioniše na nekoliko sati a ponekad i dana, a onda evo ih ponovo. Nije tako jednostavno odjednom odbaciti stari život i početi novi za tri dana. Samo sedmicu kasnije, osetio bih se toliko slomljeno da mi je samoubistvo ponovo remetilo misli. Ponovo bih planirao svoj kraj. Govorio bih sebi: 'Nikada više nećeš videti Rona Rokija. Zašto bi se on ikada vratio na mesto poput ovoga, a ako i bi, kakve su moje šanse da se sretnemo?' a onda me je pozvao Bob i rekao da su se ljudi vratili i da sa suprugom mogu ponovo da pohađam seminar. I dalje mi je teško da poverujem da me Bog posle svega što sam učinio još uvek voli.” Tog trenutka, ja (Ron) ustao sam, kleknuo pred Robijem i upitao: „Šta bi to moglo biti tako strašno što si učinio što ti Bog ne može oprostiti?” „Svi oni ljudi koje sam ubio, sve žene koje sam maltretirao, droga, alkohol, iskorišćavanje. Kako mogu da negiram i zanemarim sve ovo?” „Naravno, ne možeš da negiraš, ali, Robi, Bog te voli bez obzira na tvoje ponašanje. On odvaja tvoje

253

postupke od pozitivnih osobina koje nosiš u sebi smatrajući da su presudni tvoji kvaliteti.” „Ali kada bi samo znao šta mi sve mota po glavi”, usprotivio se Robi. „Znam šta ti se mota po glavi; a zna to i Bog. Hajde da ti kažem nešto o tome.” I tada smo Rob i ja podelili sve što nas je godinama mučilo. Ono što sam mogao da izazovem u njemu je osećaj beznadežnosti i straha od večne kazne. Podsetio sam ga na cara Davida, na njegov mnogostruki greh, koga je Bog nazivao čovek po Svom srcu. Kada je izgledalo da Robi neće reagovati, počeo sam sa frustracijama: „Ali Robi, ja te volim. Zar ne znaš to? A ako te ja mogu voleti a da te i ne poznajem, zašto misliš da Bog ne bi mogao da te voli, koji je naš Stvoritelj?” U tom trenutku, Robi je spustio glavu na moje rame a suze su slobodno tekle – nama, a i svim prisutnim. Sledeće dve sedmice dosta smo vremena proveli družeći se, i upravo pred odlazak na ostrvo, okupili smo se svi u lokalnoj radio - stanici gde su nam dozvolili da koristimo njihovu opremu kako bi napravili par snimaka. Dejvid, Bob i Robi otkrili su svoje priče prikazujući nam dramatične preokrete u svojim životima do kojih je došlo kao rezultat Božjeg delovanja. Robi je zatim zaključio rečima: „Ako Bog uspe da promeni moj bolestan um, sigurno može i bilo koji drugi.”

254

Ova tri čoveka, noseći pravo „oružje” u rukama usmereni ka pravom cilju, uvereni su da će narod ovog ostrva biti obraćen Božjom milošću. Oni će svojevoljno pokloniti svoje vreme, uložiti dovoljno napora i materijalnih sredstava podržavajući i prateći proces isceljenja ostalih čije su životne priče slične njihovim. Ako ste varalica i nosite u sebi iste sumnje poput Robijevih, dozvolite mi da vas ubedim da vas Bog sigurno voli. I ja sam jednom bio isto takav, a Bog je postao moj dragi otac, kojeg zapravo nikada nisam ni imao, preuzimajući sav teret nesigurnosti koje nosim na sebe, i nudeći mi Njegovu neoborivu snagu. Budući da smo vam do sada ispričali priče drugih koji su uspešno našli pravi put, možda bih sada mogao da ispričam i svoju (Ronovu). Na svakom seminaru koji sam vodio, bilo da je reči o onom namenjenom isključivo za muškarce ili za mešoviti auditorijum, govorio sam o dubini bola i neprimerenom ponašanju koje je usledilo kao direktna posledica ovoga upravljajući mojim životom dugi niz godina. Seo sam u začelje i bez ustezanja pričao istinu deleći sa prisutnima put koji je trebalo da pređem da bih se oslobodio okova prošlosti. Mnogi su rekli: „Kako si mogao to da učiniš? Kako si mogao da tek tako sedneš i otvoriš svoju dušu ljudima koji mogu vrlo lako da iskoriste sve to i da možda već kažu da je tvoja prošlost zapravo ogledalo tvojeg sadašnjeg karaktera, a ovo svakako šteti tvom propovedničkom ugledu, zar ne? Previše si iskren.” I u

255

pravu su. Zaista sam previše iskren. Ali ono što sam ovim putem otkrio je da mi istina donosi olakšanje. Pošto sam se javno ispovedio, probudio sam u sebi osećaj odgovornosti, a Božja sila je uvek tu da mi u tome pomogne. Ako će moja priča učiniti da neko ko se nalazi u dubokom bolu posluša moje reči i na ovaj način nađe put do izbavljenja iz nevolje u kojoj se nalazi, to znači da me Bog poziva da otvorim svoje srce i kažem istinu. Stidim se prethodnog života? Naravno! Da li razumem zašto sam bio vođen ovim putem? Da, hvala Bogu, razumem. A sada sam i dalje vođen željom da propovedam Božju reč, da promenim svoje nedolično ponašanje i ostvarim nešto lepo tokom svog života. Bog nas na putu do oporavka vodi postepeno. On nam daje ono što nam je potrebno onda kada On smatra da nam je to neophodno. Jedan od poslednjih poglavlja nastalo je tokom jednog kratkog seminara namenjenog bračnim parovima koje smo Nensi i ja podučavali. Bio sam tamo jer me je Bog uputio na to, a ovo nisam mogao ignorisati. Nalazili smo se u jednoj malenoj crkvi usred šume. Jedan od zidova crkvice bio je u potpunosti od drveta u kojem su na predivan način bile urezane reči: „Svet je Gospod Bog i svemoguć.” Zid se nalazio sa moje desne strane i pošto je bio tamne boje, izgledalo je kao da neka prodorna svetlost ometa moje desno oko, a poruka nije prestajala da odzvanja u mojoj glavi. Pokušao sam da ne obraćam pažnju na zrake koji su me uznemiravali i nastavim sa predavanjem.

256

Kada sam već počeo osećati bol, protrljao sam oko i pomislio: „Mora da nešto nije u redu sa moji okom.” U petak tokom cele večeri, a i sutradan veći deo dana, nelagodnost nije prestajala, dok se konačno u sebi nisam obratio Bogu: „Šta želiš Bože? Šta da slavim?”. I odgovor je stigao: „Slavi, slavi, slavi”, neprestano. Konačno sam u subotu uveče došao do zaključka da me Bog moli da prestanem da lažem sredinu o sebi, što me je navelo na pomisao da se osećam bezvrednim. Morao sam da prekinem odbijanje koje je stajalo kao prepreka između mene i Božje sile. Rekao sam: „Nikako, Bože. Ako odustanem od ovoga, ko sam ja zapravo?” Ali Bog ne popušta tako lako. On me neće ostaviti na miru. I budući da sam se tako odomaćio u ispovedanju, dešavalo se da bih usred seminara upao sa nekom opaskom: „Da imam samo tri funte dugačak drveni malj i jednu kuku dugačku oko jedne stope, vodio bih računa o mom odbijanju. ” I mislim da bi tada bio kraj ovome. Postavio sam jedan nemogući uslov za oslobađanje od odbijanja. Sledećeg jutra smo se vratili kako bi proveli poslednji dan seminara. Zauzeo sam uobičajeno mesto i upravo sam se spremao da počnem, kada je jedan od učesnika seminara ušao noseći u rukama neke stvari s rečima: „Da li si ovo želeo Ron?” kada je prišao bliže,

257

prepoznao sam dugačak drveni malj i kuku dugačku oko stope. „Preneražen sam!” rekao sam. „Hvala ti,” ali u sebi sam pomislio: „Ne ide!” Još uvek ratujem sa Bogom. Tokom našeg poslednje pauze, upravo pred završetak seminara, odustao sam. Uzeo sam jedan papirić i napisao markerom krupnim slovima: „MOJE ODBIJANJE!” i rekao Nensi: „Idem da zakačim ovo. Želiš li da pođeš sa mnom?” Oboje, prožeti istovremeno tolikim bolom a i besom, hodali smo stazom paprati dok nisam stigao do jednog visokog panja. Stavio sam papir na panj, udenuo špenadlu usred papira, a maljem sam ukucavao špenadlu u panj. Ali Bog još nije počeo da deluje u meni. Kada se špenadla zarila u panj, povukla je za sobom i papir sa mojom porukom koja je bila tu zabodena. Plačući, Nensi i ja smo stajali na tom mesto posmatrajući glavu špenadle kako se zariva u panj sa jednim tankim izgužvanim papirom koji je okružuje. Moj greh je bio razapet. Čudo je što je špenadla mogla da probije papir, ali ipak to nije. Simbolički, bilo je kao što je Bog rekao: „Ne želim ponovo da gledate tvoje razapinjanje. Ono je zakopano na krstu. ” Moja poslednja nada je nestala. Svoje odbijanje sam koristio kao granu na koju sam se oslanjao. To je bila neka vrsta izvinjenja koje sam uputio sebi i drugima za sva moja bezvredna osećanja i ponašanja. Hristos je

258

platio cenu, i tog dana sam ga sreo na krstu razapetog što je ostalo između mene i njega. I sada mogu da slavim Boga sa novim značenjem: „Svet je, svet je, svet je Gospod i svemoguć!” (Ron i Nensi) Kada pogledamo unazad na svoj život, još od trenutka stvaranja u majčinoj utrobi, Bog za nas ima svoj plan. Nekada nam to izgleda toliko neverovatno da Bog uzima dve osobe iz potpuno različitih sredina, iz različitih delova zemlje, sa različitim karakteristikama i pogledima na svet, i sjedinjava ih na čudesan način. I nakon svega, koliko se od njih sretne u sudnici? Iako nam je prvih dvanaest godina izgledalo poput torture, gledajući iz sadašnje perspektive, ništa se bitno nije promenilo. O naravno, bilo bi predivno kada bi naš brak bio perfektan od početka, i tada bismo bili odlični roditelji koji gaje savršenu decu, ali to nažalost još uvek liči na svet iz snova. Bog nas vodi kroz uspone i padove, a svaki od njih ima svoj cilj. Kada naš život ne bi bio ispunjen ovakvim iskušenjima, bilo bi nam mnogo teže da razumemo osećanja i boli drugih u sličnim okolnostima. A sada možemo reći: „Bili smo tamo, učinili smo to i Bog nas nije ostavio. Naučili smo da više nismo odbačeni! ” Eto zašto se tekstovi u knjizi proroka Isaje u tolikoj meri odnosi na nas. Međutim, pre nego što ovaj pasus podelimo sa vama, hajde da objasnimo značenje dve reči koje prethode.

259

Vode: književno urin. Ono što si učinio od sopstvenog života. Reke: Problemi. I, kada smo ovo razumeli, prepustimo Bogu da nam izrazi Svoju poruku: A sada, ovako veli Gospod Koji te je stvorio, Jakove, I koji te je sazdao, o Izrailju: „Ne boj se, jer te otkupih, pozvah te po imenu tvom; moj si, Kad pođeš preko vode, Ja ću biti s tobom, ili preko reka, neće te potopiti; kada pođeš kroz oganj, nećeš izgoreti i neće te plamen opaliti; Jer sam ja Gospod, Bog tvoj, svetac Izrailjev, spasitelj tvoj; dadoh u otkup za te Misir, Etiopsku i Sevu mesto tebe.

260

Otkako si mi postao drag, proslavio si se i ja te ljubih; i dadoh ljude za te i narode za dušu tvoju. Ne boj se, jer sam ja s tobom...”

Sada se radujte s nama, jer smo svi otkupljeni, odbačenih nema više!

261