Nadleznost sudova u ugovornim sporovima sa inostranim elementom u pravu Evropske unije

MAJA STANIVUKOVIĆ

NADLEŽNOST SUDOVA U UGOVORNIM SPOROVIMA SA INOSTRANIM ELEMENTOM U PRAVU EVROPSKE UNIJE 1. Pravo međunarodne sudske nadležnosti u Evropskoj Uniji delimično je unifikovano Konvencijom o nadležnosti i izvršenju sudskih odluka u građanskim i privrednim stvarima od 27. septembra 1968. godine potpisanom u Briselu1 (u literaturi se često skraćeno naziva: Briselska konvencija, ali pri tome treba voditi računa da postoje i mnoge druge konvencije Evropske Unije koje su potpisane u Briselu,

Dr Maja Stanivuković, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. 1 Vidi prečišćeni tekst te konvencije iz 1990. godine u prevodu na srpski jezik u knjizi M. Stanivuković, Međunarodna nadležnost sudova u pravu SAD, Evropske Unije i EFTA, Novi Sad 1995. godine, str. 205-222. Konvencija iz 1968. godine je ratifikovana od prvobitnih šest država članica Evropskih Zajednica (Italija, Francuska, Nemačka i zemlje Beneluksa) i stupila je na snagu 1. februara 1973. godine (The Brussels Convention on the Jurisdiction and Enforcement of Judgments in Civil and Commercial Matters of September 27, 1968, 1968 O. J. L299). U Konvenciju su unošene izmene i poboljšanja prilikom pristupanja novih članica - Velike Britanije, Irske i Danske (Convention on the accession of the Kingdom of Denmark, Ireland and United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland, Luxembourg October 9, 1978, O. J., 1978 L304), Grčke (Convention on the accession of the Hellenic Republic, Luxembourg October 25, 1982, O. J. 1982 L388), Španije i Portugalije (Convention on the accession of the Kingdom of Spain and the Portuguese Republic, San Sebastian, May 16, 1989, O. J. 1989 L 285), i Austrije, Finske i Švedske (Convention on the Accession of the Republic of Austria, the Republic of Finland and the Kingdom of Sweden, Brussels, November 21, 1996, O. J. 1997 C15); objavljene su i dve verzije prečišćenog teksta konvencije: Consolidated and Updated Version of the Convention and of the Protocol drawn up by the General Secretariat of the Council, O. J. C97 vol. 26 of April 11, 1983 i Consolidated and Updated version of the Brussels Convention of 1968 and the Protocol of 1971, following the 1989 accession of Spain and Portugal, O. J. C 189 vol. 33 of July 28, 1990). Sve gore navedene konvencije o pristupanju su već stupile na snagu među svim državama ugovornicama, osim poslednje (o pristupanju Austrije, Finske i Švedske) koja je stupila na snagu u međunarodnom smislu 1. decembra 1998. godine, ali još nije ratifikovana u Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Belgiji.

391

od kojih se jedna čak tiče iste materije, tj. materije nadležnosti i priznanja odluka, ali u bračnim sporovima)2. Značaj ove konvencije je u tome što u okviru polja svoje primene značajno olakšava i pojednostavljuje uzamajno priznanje i izvršenje sudskih odluka između država članica, reduciranjem razloga za nepriznavanje i ujednačavanjem postupka izvršenja, tako da čitav »evropski pravosudni prostor« i pored zadržavanja nacionalnih specifičnosti u organizaciji sudstva i procesnopravnom zakonodavstvu koje se primenjuje, postaje jedinstven u tom smislu, što odluke koje se donesu u jednoj jurisdikciji mogu računati na gotovo automatsko dejstvo u svim ostalim. Taj jedinstveni sudski prostor je i nešto širi od granica Evropske Unije, zahvaljujući paralelnoj Konvenciji iz Lugana potpisanoj 16. septembra 1988. godine između država članica tadašnje Evropske Ekonomske Zajednice i Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu (EFTA) i, prema procenama, obuhvata oko 360 miliona ljudi i više stotina miliona trgovačkih društava i drugih pravnih lica.3 Ovaj veliki poduhvat unifikacije jednog segmenta procesnog prava Evropske Unije, koji je započet još 1959. godine4, imao je i svoje propratne efekte čiji ćemo pravi značaj osetiti možda tek u budučnosti. On je, naime, inspirisao nastojanja da se u okviru Haške konferencije za međunarodno privatno pravo radi na uniformnom tekstu koji bi regulisao nadležnost i priznanje i izvršenje stranih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima, što bi moglo biti od značaja za države koje nisu članice Evropske Unije i EFTA i promeniti karakter unifikacije od regionalnog ka univerzalnom. Prvi takav pokušaj učinjen je već u vreme donošenja Briselske konvencije, usvajanjem teksta Haške konvencije o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka u građanskoj i trgovačkoj materiji 1. februara 1971. godine. Međutim, ovaj tekst nije imao uspeha (konvenciju su ratifikovale samo tri države: Kipar, Holandija i Portugalija). Sada je na pomolu novi jednoobrazni tekst, rađen pod jasnim uticajem Briselske konvencije, koji će možda imati bolji prijem (posebno kada se ima u vidu da su inicijator rada na njemu ovoga puta SAD).5 Druga posledica koja se bar 2

Briselska konvencija o nadležnosti i priznanju i izvršenju presuda u bračnim stvarima od 28. maja 1998. godine sačinjena na osnovu člana К.З Ugovora o osnivanju Evropske Unije, Convention drawn up on the basis of Article K.3 of the Treaty on the European Union on Jurisdiction and Recognition and Enforcement of Judgments in Matrimonial Matters, O. J. 1998 C 221, Revue critique de droit international prive, 87 (4) octobre-decembre 1998. str. 775. 3 Vidi, Droz, »La Convention de Lugano parallele a la Convention de Bruxelles concernant la competence judicaire et l'execution des decisions en matiere civile et commerciale«, 78 Revue critique de droit international privi 1989, br. 1, str. 1. 4 Već u Rimskom ugovoru države članice se obavezuju da će u okviru Zajednice pojednostaviti postupke uzajamnog priznavanja i izvršavanja sudskih i arbitražnih odluka (clan 220). Rad na donošenju konvencije koja bi taj cilj ostvarila počeo je već 1959. godine, osnivanjem Komiteta evropskih eksperata za pitanja međunarodnog procesnog prava koji je bio zadužen da napravi nacrt konvencije. 5 Haška konferencija za međunarodno privatno pravo je na svom 18. zasedanju u oktobru 1996. godine donela odluku da u program rada 19. zasedanja uvrsti pitanje nadležnosti, priznanja i izvršenja stranih odluka u građanskim i privrednim stvarima. Vidi, završni akt 18. zasedanja od 19. oktobra 1996. godine. Nacrt nove konvencije sačinjen 1999. godine može se videti na internet sajtu Haške konferencije za međunarodno privatno pravo.

392

delimično može pripisati postojanju Briselske konvencije iz 1968. godine, a koja je značajna prevashodno za države članice Evropske Unije, ali sigurno i za one države čije pravo se tradicionalno razvija pod uticajem pravnih sistema država koje su sada članice EU, jeste nastavak rada u Evropskoj Uniji na daljoj harmonizaciji građanskog procesnog prava. Naime, praksa u primeni Briselske konvencije i autonomna tumačenja mnogih procesnopravnih pojmova sadržanih u njoj od strane Suda pravde Evropskih Zajednica (u daljem tekstu: Evropski sud pravde), pokazali su da taj cilj nije toliko nedostižan kao što se u prvi mah činilo. Komisija Evropskih Zajednica je februara 1990. godine formirala stručnu radnu grupu pod nazivom »Komisija za evropski sudski zakonik« čiji je rad završen objavljivanjem izveštaja6 u kojem je konstatovano da postoji pravni osnov (članovi 3(h), 5, 8a, 100 i 100a Rimskog Ugovora) za delovanje Zajednice u pravcu delimičnog ujednačavanja procesnog prava u državama članicama, s tim da prilikom stvaranja jedinstvenih procesnih pravila treba uzeti u obzir načela sadržana u članu 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, koja se tiču pravičnog sudenja. 2. Zbog načina na koji su donete i sprovedene u državama ugovornicama, odredbe Briselske konvencije ne mogu se smatrati komunitarnim pravom u pravom smislu reči, kao što su to npr. uputstva i pravila (direktive i uredbe) koja donose nadležni organi u okviru Evropske Unije. Prilikom pristupanja novih država Evropskoj Uniji, odredbe Briselske konvencije, za razliku od odredaba komunitarnog prava, ne postaju automatski deo pravnog sistema nove države članice, nego tek onda kada ta država ratifikuje konvenciju. Takode, Evropski sud pravde ne bi bio nadležan za tumačenje njenih pravila, da države članice nisu zaključile poseban Protokol uz ja konvenciju, kojim se Sudu daju takve kompetencije7. Postupak obraćanEvropskom sudu pravde predviđen Protokolom sličan je postupku na osnovu člana 177. Rimskog Ugovora. Drugostepeni sudovi država ugovornica, ili sudovi pomenuti u članu 37. konvencije, mogu se u postupku koji teče po žalbi obratiti Sudu radi prethodnog tumačenja odredaba konvencije (tzv. fakultativni zahtev, na osnovu člana 3. stava 2. Protokola). Ukoliko se postupak nalazi pred vrhovnim sudom države ugovornice, ovaj sud je obavezan da zatraži prethodno tumačenje odredaba konvencije od Evropskog Suda pravde, ukoliko smatra da je to nephodno za donošenje presude (tzv. obavezni zahtev, na osnovu člana 3. stava 1. Protokola). Prvostepeni sudovi nemaju pravo da se obraćaju Evropskom sudu pravde radi pribavljanja prethodnog tumačenja. Protokolom je predviđen još jedan slučaj kada nadležni organ države ugovornice može da zatraži od Evropskog Suda pravde odluku o tumačenju pojedinih odredaba konvencije, ukoliko se odluke sudova te države 6

M. Storme, (ed.), Rapprochement du droit judiciaire de l’Union europeenne - Approximation of Judiciary Law in the European Union (1994). 7 Protocol on the interpretation by the Court of Justice of the Convention of 27 September 1968 on jurisdiction and enforcement of judgments in civil and commercial matters of June 3, 1971. O. J. 1978 L 304/50. Protokol je stupio na snagu 1. septembra 1975. godine.

393

ugovornice nalaze u suprotnosti sa tumačenjem Evropskog suda pravde, ili sa presudom suda druge države ugovornice. U ovom slučaju, odluke koje su povod za tumačenje već su postale pravosnažne i tumačenje se ne može odraziti na njihovu pravosnažnost (član 4. stav 2. Protokola). Stranke u sporu nemaju pravo da se obraćaju direktno Evropskom sudu radi dobijanja prethodnog tumačenja konvencije one samo mogu postaviti takav zahtev pred nacionalnim sudom pred kojim se vodi spor, a taj sud odlučuje o tome da li da se obrati Evropskom sudu ili ne. Zahtev se postavlja u vidu apstraktnog pitanja o značenju određenog člana. Ukoliko je pitanje pogrešno formulisano od strane nacionalnog suda. Sud pravde uzima sebi za pravo i da ga preformuliše. Odluke Suda o tumačenju pojedinih odredaba Briselske konvencije obavezne su za sudove država članica i imaju veoma veliki uticaj na kontinuiranu evoluciju konvencijskog teksta. Naravno, glavnina slučajeva ne stiže do Evropskog suda pravde, pa su za primenu i tumačenje odredaba konvencije od velikog značaja i odluke nacionalnih sudova država članica." 3. Pitanje nadležnosti sudova u ugovornim sporovima sa inostranim elementom može biti regulisano kako nacionalnim odredbama o međunarodnoj nadležnosti tako i odredbama Briselske konvencije, ali će priznanje i izvršenje odluke suda države ugovornice u drugim državama članicama biti uvek regulisano konvencijom, bez obzira da li je nadležnost u konkretnom slučaju zasnovana primenom nacionalnih ili konvencijskih odredaba (naravno, pod uslovom da se radi o sporovima koji spadaju u njeno predmetno polje primene). Pritom, inostrani element u sporu može da bude vezan za drugu državu članicu Evropske Unije ili za državu nečlanicu. Da bi se jasno razumelo kakav je međusobni odnos nacionalnih i konvencijskih odredaba o nadležnosti, treba znati nekoliko osnovnih činjenica. Prvo, konvencija reguliše nadležnost sudova i priznanje i izvršenje sudskih odluka u svim građanskim i trgovačkim stvarima, osim onih koje su izričito izuzete iz polja njene primene na osnovu člana 1. stav 2. Drugo, odredbe konvencije primenjuju se bez obzira na državljanstvo stranaka. Treće, lice koje ima prebivalište (domicil) u državi ugovornici u principu treba da bude tuženo u toj državi (opšta nadležnost, po principu actor sequitur forum rei, član 2.), a u drugoj državi ugovornici može biti tuženo samo na osnovu odredaba o posebnoj nadležnosti sadržanih u samoj konvenciji (član 3.). Četvrto, ako tuženi nema prebivalište u državi ugovornici, primenjuju se nacionalne norme o nadležnosti (član 4. stav 1), uključujući i one norme koje su zbog svog prekomernog karaktera konvencijom izričito isključene iz primene u odnosu na »zaštićene« tuženike, tj. one sa prebivalištem u državi ugovornici. Svaki tužilac koji ima prebivalište u jednoj od država ugovornica može da se pozove na primenu takvih nacionalnih normi iako nije državljanin date države (član 4. stav 2), pa i onda kada sama nadležnost inače neposredno zavisi od državljanstva tužioca (npr.

8

Sve odluke Evropskog suda pravde kao i izvodi iz glavnih odluka nacionalnih sudova u kojima su primenjene odredbe konvencije mogu se naći u publikaciji Digest of Case Law relating to the European Commuinitites, D Series, Convention of September 27, 1968 koju izdaje Evropski sud pravde.

394

nadležnost na osnovu člana 14. Code Civil koja postoji u svakom sporu ako je tužilac francuski državljanin). Zbog toga će biti znatno lakše zasnovati nadležnost van mesta domicila u odnosu na tuženika koji nema prebivalište u državi ugovornici nego u odnosu na tuženika koji ga ima. Međutim, kako pokazuje dosadašnja praksa, ova mogućnost proširenja nadležnosti sopstvenih sudova u odnosu na tuženike iz trećih zemlja nije masovno korišćena.9 4. Posebna nadležnost za ugovorne sporove regulisana je članom 5. stav1. tačka 1. Briselske konvencije: »U sporovima iz ugovora, lice koje ima domicil u državi ugovornici može u drugoj državi ugovornici biti tuženo pred sudom mesta izvršenja obaveze na kojoj je tužba zasnovana«.10 U istom stavu posebno je regulisana i nadležnost u sporovima u vеzi sa pojedinačnim ugovorima o radu. Postoje i druge odredbe u Briselskoj konvenciji koje mogu biti od interesa za nadležnost u pojedinim vrstama ugovornih sporova (npr. odredbe članova 7-12. koje se odnose na sporove u vezi sa osiguranjem, članova 13-15. koje se odnose na sporove iz ugovora sa potrošačima, te neke odredbe o isključivoj nadležnosti sadržane u članu 16.). Moguća je prorogacija nadležnosti na osnovu članova 17. i 18. Briselske konvencije. U ugovornim sporovima može biti veoma značajna i nadležnost za privremene i zaštitne mere, koja je predviđena članom 24. Isključenje arbitraže iz polja primene konvencije na osnovu člana 1. i interpretacija ove odredbe mogu takođe biti bitni za nadležnost u nekim sporovima iz ugovora (posebno u sporovima u kojima se pred sudom osporava postojanje ili punovažnost arbitražne klauzule). Mi ćemo se ovde ipak zadržati samo na nadležnosti po mestu izvršenja ugovora na osnovu člana 5. stav 1. 5. Za ugovorne sporove sa inostranim elementom u kojima tuženi ima domicil u državi ugovornici Briselske konvencije, biće nadležan pored tog suda i sud druge države ugovornice u kojem se nalazi mesto izvršenja obaveze na kojoj se zasniva tužbeni zahtev (forum solutionis).11 Opšte je pravilo međunarodnog prava da mora postojati razumna veza, odnosno bliski kontakt izmedu spornog odnosa i države, da bi ta država dala ovlašćenje svojim sudovima da rešavaju o datom sporu. U slučaju Barcelona Traction, Light and Power Co. Ltd12 Međunarodni sud pravde u 9

U knjizi P. Kaye (ed.), European Case Law on the Judgments Convention, John Wiley & Sons, Chichester, 1998. u kojoj je prezentirana praksa nacionalnih sudova država članica u primeni odredaba Briselske konvencije, ne nailazimo na veliki broj odluka u kojima su se nacionalni sudovi pozvali na čl. 4 da bi primenili prekomerne odredbe o nadležnosti u odnosu na tuženike sa domicilom u državi koja nije ugovornica. 10

U prvobitnoj verziji Briselske konvencije, prva tačka člana 5. stav 1. je glasila: »U sporovima u vezi sa ugovorom, lice koje ima domicil u državi ugovornici može u drugoj državi ugovornici biti tuženo pred sudom mesta u kojem je obaveza izvršena ili je trebalo da bude izvršena«. Godine 1978. uneto je preciziranje da se radi o obavezi koja je predmet spora, a 1989. godine dodate su posebne odredbe koje se odnose na ugovor o radu. 11 Ovaj osnov nadležnosti se ne primenjuje na tuženo lice koje ima domicil u Luksemburgu ako se ono tome usprotivi. Vidi, član 1. stav 1. Protokola zaključenog uz Briselsku konvenciju iz 1968. godine. 12 ICJ Reports 1970, str. 105.

395

Hagu stao je na stanovište da međunarodno pravo ostavlja državama široku slobodu u određivanju nadležnosti, ali ipak pretpostavlja postojanje nekih granica i nalaže svakoj državi da bude umerena i rezervisana kada propisuje nadležnost svoga pravosuđa za slučajeve sa inostranim elementom, da ne bi bez potrebe uzurpirala nadležnost koja treba da pripadne drugoj državi. Iz uporednopravnog iskustva znamo da se u ugovornim sporovima, kao ključna veza koja opravdava nadležnost sudova jedne države, često uzima mesto izvršenja ugovora.13 Sa procesnopravnog stanovišta, ta veza može da obezbedi lakše izvođenje dokaza, jer će se činjenice od značaja za rešenje spora koji nastaje zbog neurednog ispunjenja ugovora najčešće dogoditi na teritoriji tog suda (nešto drugačije će biti u sporovima koji nastanu zbog neispunjenja ugovora ili ako je stavljeno u pitanje samo postojanje ugovora; međutim, i u ovim slučajevima, čini se da je u skladu sa načelom ravnopravnosti stranaka i pravične raspodele procesnopravnih tereta, da se pored opšteg foruma prema domicilu tuženog, u ugovornim sporovima s inostranim elementom predvidi i jedan posebni forum, prema mestu za koji je taj ugovor najtežnje vezan, a to je mesto izvršenja ugovora). U međunarodnom privatnom pravu je, međutim, poznato da mesto izvršenja ugovora, nije najpogodnija tačka vezivanja, jer može da izazove značajne probleme kvalifikacije. U vezi sa mestom izvršenja ugovora kao osnovom međunarodne nadležnosti pojavljuju se prvo problem lokalizacije ako to stranke nisu same učinile. S obzirom da većina ugovora predviđa više od jedne ugovorne obaveze, javljaju se takođe dileme o tome prema kojoj ugovornoj obavezi treba odrediti mesto ispunjenja. Da li će to biti glavna (karakteristična) obaveza iz ugovora, ona obaveza radi čijeg ispunjenja tužilac podnosi tužbu, ili pak bilo koja obaveza iz spornog ugovora, ako se ima izvršiti na teritoriji suda? U praksi primene Briselske konvencije, ovi problemi su se jasno manifestovali. Takođe, pojavili su se i sporovi oko kvalifikacije samog pojma ugovornih sporova. Član 5. stav 1. bio je predmet izmena već tri puta od donošenja konvencije, a njegovom tumačenju posvećen je i znatan broj odluka Evropskog suda pravde. Bilo je i predloga sa autoritativnih mesta, da se ovaj član briše iz teksta konvencije.14 6. Lokalizacija mesta izvršenja obaveze. - Konvencija ne sadrži definiciju pretpostavljenog mesta izvršenja obaveze u slučaju kada stranke nisu same odredile to mesto. S obzirom da se po pretpostavci radi o ugovoru sa inostranim elementom, može doći u obzir primena više prava koja mogu sadržavati različite definicije pretpostavljenog mesta izvršenja. Time se u postupak utvrđivanja nadležnosti, koji bi trebalo da se reši u preliminarnoj fazi postupka, uvlači razmatranje o merodavnom 13

Prema nacrtu već pomenute nove Haške konvencije o nadležnosti i stranim odlukama, tužilac može da podnese tužbu na osnovu ugovora (član 6) pred sudovima države: a) u kojoj je roba isporučena u celini ili delimično u sporovima koji se odnose na isporuku robe; b) u kojoj je usluga pružena u celini ili delimično, u sporovima koji se odnose na pružanje usluga; c) u kojoj je došlo do izvršenja glavne obaveze u celini ili delimično, u sporovima koji se odnose i na isporuku robe i na pružanje usluga. 14 G. Droz, »Entree en vigeur de la Convention de Bruxelles revisee sur la competence judiciaire et 1'execution des jugements«, 76 Revue critique de droit international privi 1987, br. 2, str. 251, 263.

396

pravu za ugovor, koje bi u načelu trebalo rešavati tek kada bude jasno da postoji nadležnost za rešavanje merituma spora. U prvom slučaju tumačenja Briselske konvencije koji se pojavio pred Evropskim sudom pravde, Tessili v. Dunlop,15 trebalo je odlučiti upravo o tome na koji način se određuje mesto izvršenja ugovorne obaveze, radi zasnivanja nadležnosti na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1, kada ga stranke u svom kupoprodajnom ugovoru nisu unapred odredile. Evropski sud je odbio da formuliše autonomno konvencijsko tumačenje, sa obrazloženjem da se prava država ugovornica po ovom pitanju suviše razlikuju, te da se zbog postojanja mnoštva različitih ugovora, mesta izvršenja ugovorne obaveze mogu razlikovati u zavisnosti od ugovornog konteksta u kojem se obaveza javlja. Evropski sud je uputio sud države članice (nemački sud pred kojim je bio pokrenut spor) da primenom merodavnog prava za ugovor, do kojeg će doći uz pomoć sopstvenih kolizionih normi, odredi mesto koje se ima smatrati mestom izvršenja ugovorne obaveze u datom slučaju. Nedostaci ovog rešenja donekle su ublaženi činjenicom da su kolizione norme za određivanje merodavnog prava za ugovore unifikovane Rimskom konvencijom o zakonu koji se primenjuje na ugovorne obaveze od 1980. godine koja je stupila na snagu u svim državama članicama Evropske Unije.16 S obzirom da je većina država Evropske Unije u međuvremenu ratifikovala i Konvenciju UN o međunarodnoj prodaji robe (osim V. Britanije, Irske i Portugalije), nije retko da se prilikom utvrđivanje nadležnosti za sporove iz ugovora o kupoprodaji na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. Briselske konvencije, mesto izvršenja ugovorne obaveze određuje s pozivom na odredbe ove konvencije.17 Tako je npr. pravilo o mestu plaćanja cene u sedištu prodavca iz čl. 57. Konvencije o međunarodnoj prodaji robe, poslednjih godina često korišćeno od strane međunarodnih prodavaca da bi se obezbedila nadležnost sudova sopstvenog poslovnog sedišta u postupcima po tužbi za isplatu kupoprodajne cene. Za buduću praksu biće od interesa i Načela evropskog ugovornog prava iz 1998. godine koja imaju za cilj harmonizaciju evropskog ugovornog prava, a u članu 7.101 sadrže definiciju mesta izvršenja.18 15

Slučaj br. 12/76 od 6. oktobra 1976. godine.

16

Vidi, prevod ove konvencije na srpski jezik u drugoj svesci Revije za evropsko pravo koja treba da izađe u ovoj godini. 17

Vidi, npr. slučajeve br. 268, 274, 286, 287, 298, 295, navedene u UNCITRAL-ovoj publikaciji CLOUT koja donosi praksu u tumačenju Konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe. 18

(1) Ako mesto izvršenja ugovorne obaveze nije određeno ili odredivo na osnovu odredaba samog ugovora, smatraće se da je ono: (a) u slučaju obaveze za isplatu novčanog iznosa, u poslovnom sedištu poverioca u trenutku zaključenja ugovora; (b) u slučaju druge obaveze, osim obaveze na isplatu novčanog iznosa, u poslovnom sedištu dužnika u vreme zaključenja ugovora; (2) Ako jedna ugovorna strana ima više poslovnih sedišta, smatraće se za potrebe prethodnog stava da je njeno poslovno sedište ono koje je u najtešnjoj vezi sa ugovorom, imajući u vidu okolnosti koje su bile poznate ugovornim stranama ili koje su ugovorne strane imale u vidu u trenutku zaključenja ugovora. (3) Ako jedna ugovorna strana nema poslovno sedište, smatraće se da je njeno poslovno sedište u mestu u kojem ima redovno boravište.

397

7. Ugovorne strane, naravno, mogu same u svom ugovoru unapred odrediti mesto izvršenja ugovorne obaveze i često će to učiniti. U slućaju Zelger v. Salinitri, gde se postavilo pitanje nadležnosti nemačkog suda na osnovu usmenog sporazuma o mestu ispunjenja obaveze (tj. isplate duga) u Nemačkoj, Evropski sud stao je na stanovište da je za zasnivanje nadležnosti na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. dovoljno da su stranke, prema pravu koje je za ugovor merodavno, punovažno ugovorile mesto ispunjenja, odnosno, da se ne primenjuju posebni zahtevi forme koji se odnose na prorogacione sporazume. Šta se, međutim, dešava u slučaju kada ugovorne strane, znajući za odredbu konvencije, predvide mesto izvršenja samo u cilju uspostavljanja nadležnosti određenog suda. Da li u tom slučaju treba da budu ispunjeni posebni zahtevi forme predviđeni članom 17 Briselske konvencije koji reguliše uslove za prorogaciju nadležnosti? U odluci Evropskog suda u slučaju MSG v. Les Gravieres Rhenanes SARL19 imamo odgovor koji polazi od subjektivnog kriterijuma. Ako pravi cilj stranaka nije da odrede mesto gde će jedna od ugovornih strana stvarno izvršavati ugovornu obavezu koja je tereti, već je isključivo u tome, da se utvrdi da će sudovi u određenom mestu biti nadležni, onda se time ne primenjuje član 5. stav 1. tačka 1, nego član 17. konvencije, i takva odredba će biti punovažna samo ako ispunjava formalne uslove koji su ovim drugim članom predviđeni za prorogacione sporazume. Ugovorne strane su u ovom slučaju predvidele da će mesto izvršenja ugovornih obaveza biti u Nemačkoj, mada su sve ugovorne obaveze po prirodi stvari morale biti izvršene i bile su izvršavane u Francuskoj. One su to ugovorile tako što je nemačka strana (zakupodavac rečnog broda) poslala francuskoj (zakupcu) pismo kojim je potvrđen usmeni ugovor, u kojem je bila sadržana odštampana klauzula o mestu izvšenja, a francuska strana nije prigovorila i tako što je nemačka strana poslala francuskoj fakture na kojima se nalazila ista klauzula, a franuska strana je te fakture isplatila bez prigovora. Po nemačkom pravu, koje je bilo merodavno za ugovor, takav način ugovaranja mesta izvršenja obaveze je punovažan. 8. Problem relevantne obaveze. - S obzirom da većina ugovora predviđa više od jedne ugovorne obaveze, javljaju se takođe dileme o tome prema kojoj ugovornoj obavezi treba odrediti mesto ispunjenja. Da li će to biti glavna (karakteristična) obaveza iz ugovora, ona obaveza radi čijeg ispunjenja tužilac podnosi tužbu, ili pak bilo koja obaveza iz spornog ugovora, ako se ima izvršiti na teritoriji suda?20 U prvobitnom tekstu konvencije nije bilo preciznije odredbe o tome (ona je uvrštena tek kasnije, 1978. godine, pod uticajem sudske prakse). De Bloos v. Boyer21 je drugi slučaj pred Evropskim sudom pravde o tumačenju Briselske konvencije i slučaj koji pokreće baš to pitanje, tj. koja ugovorna obaveza je relevantna za određivanje nadležnosti na osnovu mesta ispunjenja. Istaknuvši potrebu da posebna nadležnost na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1, Briselske konvencije u jednom sporu bude do19 20 21

398

Slučaj br. C-106/95 od 20. februara 1997. godine. Vidi, M. Stanivuković, op. cit. fusnota br. 1, str. 88. Slučaj br. 14/76 od 6. oktobra 1976. godine.

stupna samo jednom sudu (tj. da se izbegne multiplikacija posebne nadležnosti), Evropski sud pravde zauzeo se za soluciju prema kojoj bi se uzimala u obzir samo ona obaveza iz koje proističe tužbeni zahtev tužioca, odnosno, ona koja odgovara ugovornom pravu na kojem tužilac zasniva svoju tužbu. Međutim, suprotno intencijama suda, navedeno rešenje koje polazi od »cepanja ugovora«, ima za posledicu »cepanje međunarodne nadležnosti«22, odnosno stvara se mogućnost da više sudova bude posebno nadležno u sporovima za ostvarivanje različitih prava iz jednog istog ugovora (disperzija nadležnosti). Isto tako, otvara se problem određivanja relevantne obaveze u sporovima pokrenutim zbog generalnog neizvršenja ugovora ili radi izvršenja više ugovornih obaveza koje treba izvršiti u različitim zcmljama. Zbog toga se moglo očekivati ono što je usledilo, tj. da se pitanje relevantne obaveze ponovo otvori pred Evropskim sudom pravde. To se desilo u jednom sporu povodom raskida ugovora o radu koji se vodio pred francuskim sudom23. Nemačka firma Schwab Machinenbau otpustila je svog trgovačkog putnika u Francuskoj. Ovaj je podneo tužbu francuskom sudu sa zahtevom za isplatu provizije i nekih drugih iznosa koje mu je poslodavac dugovao. Mesto plaćanja zahtevanih novčanih iznosa bilo je u Nemačkoj, kako prema francuskom, lako i prema nemačkom pravu. Tuženi je, s toga, osporio nadležnost francuskog suda na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. Briselske konvencije. Evropski sud pravde je, međutim, odlučio da je francuski sud nadležan, zbog toga što se u Francuskoj nalazilo mesto izvršenja karakteristične obaveze iz ugovora, odnosno mesto obavljanja rada. U obrazloženju, Evropski sud je naveo da se tužba zasniva na više obaveza i da bi striktnom primenom precedenta došlo do toga da nacionalni sud može da rešava samo neke delove tužbenog zahteva, a da se za druge mora oglasiti nenadležnim. Smisao člana 5. Briselske konvencije je u tome, da se nadležnost da sudu koji ima posebno jaku vezu sa sporom, a kod ugovora o radu takva veza se ogleda u pravu merodavnom za ugovor koje obezbeđuje posebnu zaštitu radniku kao slabijoj ugovornoj strani (prema Rimskoj konvenciji o zakonu koji se primenjuje na ugovorne obaveze iz 1980. godine, merodavno pravo za ugovore o radu, u odsustvu autonomije volje, je pravo gde zaposleni redovno obavlja svoj rad). Shodno tome, ukoliko se zahtev tužioca zasniva na različitim obavezama iz ugovora o radu, nadležan na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. Briselske konvencije biće sud mesta izvršenja karakteristične obaveze. Ubrzo nakon toga, postavilo se pitanje da li se odluka u slučaju Ivenel v. Schwab odnosi samo na sporove iz ugovora o radu ili na sve sporove u kojima se tužbeni zahtev zasniva na različitim obavezama iz istog ugovora. U sporu koji je pred nemačkim sudom pokrenuo arhitekta iz Nemačke protiv naručioca projekta iz Holandije, radi isplate naknade za obavljene usluge projektovanja, postavilo se pitanje, da li je nadležan sud mesta izvršenja obaveze iz koje je proistekla tužba (sud u Holandiji, gde je prema merodavnom pravu trebalo 22 23

H. Batiffol, F. Lagarde, Droit international prive, Paris (7. izd.1983), str. 475. Ivenel v. Schwab, slučaj br. 133/71 od 26. maja 1982. godine.

399

da bude izvršena isplata naknade za izvršene usluge, a ujedno i sud gde se nalazio domicil tuženog), ili sud mesta izvršenja karakteristične obaveze iz ugovora (sud u Nemačkoj, državi gde se nalazila kancelarija arhitekte. kao i zgrade koje je projektovao).24 Evropski sud pravde je naglasio da je odluka u slučaju Ivenel v. Schwab izuzetak ograničen na sporove koji proisteknu iz ugovora o radu. Ugovor o izvršenju profesionalnih usluga projektovanja od strane arihtekte ne može se smatrati ugovorom o radu. Prilikom donošenja Konvencije iz Lugana, u teksta člana 5. stav 1. tačka 1. unet je pomenuti izuzetak koji se odnosi na ugovore o radu, tako da tužioci u sporovima iz ovih ugovora mogu podneti tužbu pred sudom države u kojoj radnik redovno izvršava svoj rad, ili ako ne izvršava rad redovno ni u jednoj državi, tužba se može podneti takođe sudu države u kojoj se nalazi preduzeće koje je zaposlilo radnika. U slučaju Six Constructions25, francuski sud je uputio Evropskom sudu pravde pitanje, da li se navedeno supsidijarno pravilo o nadležnosti može primeniti i na spor između stranaka iz Francuske i Belgije, dakle na spor koji je regulisan odredbama Briselske konvencije. Odgovor je bio negativan jer to bi, po misljenju Evropskog suda pravde, dovelo do sankcionisanja nepoželjnog forum actoris-a, u slučaju kada se poslodavac nalazi u ulozi tužioca. Imajući u vidu ovu presudu, tvorci Konvencije iz San Sebastijana kojom su Španija i Portugalija pristupile Briselskoj konvenciji, uneli su izuzetak o ugovorima o radu, ali su naglasili da samo radnik može da koristi supsidijarnu opciju da tuži u sudu države u kojoj se nalazi preduzeće koje ga je zaposlilo. Ovo je jedna od retkih materijalnih razlika koja sada postoji između tekstova Briselske konvencije i Konvencije iz Lugana. U slučaju kada zaposleni obavlja rad u više zemalja, mesto u kojem radnik redovno obavlja svoj rad treba shvatiti kao efektivni centar njegovih radnih aktivnosti, odnosno kao ono mesto u kojem on obavlja bitan deo svog rada i u kome se, u većini slučajeva, nalazi njegova kancelarija (ofis).26 Glavno rešenje, za ostale ugovore, osim ugovora o radu, ostaje i dalje odluka u slučaju de Bloos v. Boyer, prema kojoj se relevantnom smatra ona obaveza iz koje proističe tužbeni zahtev (qui sen de base a la demande), odnosno koja je predmet spora (obligation in question). U obrazloženju, odluke Ivenel v. Schwab, Evropski sud je, međutim, dao rešenje za problem kada se tužbeni zahtev iz ugovora koji nije ugovor o radu, zasniva na više različitih obaveza. U tom slučaju, sud pred kojim je postupak pokrenut treba da primeni princip accessorium sequitur principale, odnosno da utvrdi koja od spornih obaveza predstavlja glavnu obavezu, te da nalaženjem mesta njenog ispunjenja, utvrdi da li je nadležan. Tim 24 25 26

Shenvai v. Kreischer, slučaj br. 266/85 od 15. januara 1987. godine. Six Constructions Ltd. v. Humbert, slučaj br. 32/88 od 15. februara 1989. godine.

Odluke Evropskog suda pravde u slučajevima Mulox v. Geels, C-125/92 od 13. jula 1993. godine i P. W. Rutten v. Cross Medical Ltd, C-383/95 od 9. januara 1997. godine. U drugom slučaju, radnik (trgovački putnik) obavljao je otprilike dve trećine svoga rada u Holandiji, gde mu se nalazila i kancelarija, a jednu trećinu u drugim zemljama, Velikoj Britaniji, Belgiji, Nemačkoj, SAD.

400

se izbegava jedan od glavnih nedostataka rešenja usvojenog u odluci de Bloos, tj. moguća disperzija nadležnih sudova za isti ugovor.27 9. Kvalifikacija sporova iz ugovora. - U vezi sa primenom člana 5. stav 1. tačka 1. Briselske konvencije pojavilo se i pitanje kvalifikacije sporova iz ugovora (en matiere contractuelle, kako konvencija glasi u francuskoj verziji), ili u vezi sa ugovorima (in matters relating to contract, kako konvencija glasi u engleskoj verziji). Po mišljenju Evropskog suda pravde, pojam sporova koji nastaju iz ugovora mora se autonomno tumačiti, tako da bude isto shvaćen u svim državama Evropske Unije, bez obzira na eventualne razlike u shvatanju tog pojma u pojedinim nacionalnim pravima. Tako je u nizu slučajeva Evropski sud pravde sam meritorno odlučio, da li se radi o tužbenom zahtevu iz ugovora, ili ne, rukovodeći se pritom načelima i ciljevima konvencije i njenim odnosom sa Ugovorom o osnivanju.28 Npr. Evropski sud je odlučio da se zahtev udruženja građevinara za isplatu naknade koju tuženi član udruženja duguje na osnovu odluke donete u skladu sa aktima udruženja, može tretirati kao zahtev koji nastaje iz ugovora.29 Isto tako, u jednom drugom slučaju, kada je u pitanju bila kvalifikacija zahteva za naknadu štete usled neopravdanog raskida ugovora o trgovačkom zastupanju, Evropski sud je smatrao da se radi o zahtevu nastalom iz ugovora, a ne iz delikta.30 U slučaju Jakob Handte,31 s druge strane, zauzet je stav da se član 5. stav 1. tačka 1. ne primenjuje na spor između kupca stvari i proizvodača te stvari koji nije prodavac, u sporu povodom nedostataka na stvari ili njene nepodobnosti da služi svrsi za koju je namenjena. U tom slučaju kupac iz Francuske je kupio uređaj od francuskog distributera proizvoda nemačke firme Handte Deutschland. Kada se pokazalo da se uređaj ne može koristiti zbog toga što ne odgovara propisanim standardima bezbednosti na radu i zaštite zdravlja zaposlenih, kupac je pokrenuo postupak pred francuskim sudom protiv distributera i proizvođača za naknade ugovorne štete. Proizvođač je osporio nadležnost pozivajući se na to da se ne radi o sporu iz ugovora, jer on nikada nije zaključio ugovor sa tužiocem. Evropski sud pravde se saglasio sa tim, iako po francuskom pravu krajnji korisnik proizvoda u ovakvim okolnostima može da pokrene tužbu protiv proizvođača po osnovu ugovora. Sud je i u ovoj odluci insistirao na tome da se mora dati autonomno tumačenje osnovnih termina upotrebljenih u konvenciji i zaključio da nema spora iz ugovora u situaciji kada jedna strana nije dobrovoljno preuzela nikakvu obavezu prema drugoj. Ukoliko je tužbeni zahtev zasnovan istovremeno na dva osnova - na deliktnoj

27

H. Gaudemet - Tallon, Les Conventions de Bruxelles et de Lugano, Competence Internationale, reconnaissance et execution des jugements en Europe, L.G.D.J., Paris 1993. str. 115. 28

Peters v. Zuid Nederlanse Aannemers Vereniging, slučaj br. 34/82 od 22. marta 1983. godine. Ibidem. 30 Arcado v. Haviland, slučaj br. 9/87 od 8. marta 1988. godine. 29

31

Jakob Handte & Co. v. Traitements Micano-chimiques des Surfaces SA, slučaj br. C 26/91 od 17. juna 1992. godine.

401

i na ugovornoj odgovornosti (ako se kršenje ugovorne obaveze po merodavnom pravu smatra deliktom), posebno se procenjuje nadležnost za odlučivanje o onom delu tužbenog zahteva koji je zasnovan na ugovoru, a posebno o onom delu tužbenog zahteva koji je zasnovan na deliktu, iako se radi o koneksnim sporovima. To proističe iz odluke Evropskog suda pravde u slučaju Kalfelis v. Bankhaus,32 mada je opšti pravobranilac u svom mišljenju sugerisao drugačije rešenje, tj. da bi u situaciji simultanog postojanja ugovornih i deliktnih obaveza u istom sporu, sud koji je nadležan na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. (za ugovomi spor) trebalo da se smatra nadležnim za rešavanje celokupne stvari.33 10. Može se, na kraju, pomenuti i dobro poznati problem kompetencije u slučaju kada jedna od stranaka u spotu osporava postojanje samog ugovora, jer sud treba da zasnuje nadležnost na mestu izvršenja ugovora, odnosno ugovorne obaveze, a njegova konačna odluka može glasiti, da ugovora uopšte nije ni bilo. U takvim slučajevima već u fazi utvrđivanja nadležnosti, javlja se potreba za dokazivanjem činjenica od kojih u krajnoj liniji zavisi i konačni ishod spora. Evropski sud pravde je nedvosmisleno potvrdio da nadležnost na osnovu izvršenja ugovorne obaveze postoji bez obzira što je među strankama sporno da li je došlo da zaključenja ugovora iz kojeg ta obaveza proističe.34 11. U ovom radu sumarno su prikazani slučajevi tumačenja i primene člana 5. stav 1. tačka 1. Briselske konvencije o nadležnosti i izvršenju stranih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima koji predviđa međunarodnu nadležnost suda države ugovornice za ugovorne sporove na osnovu mesta izvršenja ugovorne obaveze koja je predmet spora. No, već i takav pregkd pokazuje da je značajan broj odluka Evropskog suda pravde posvećen upravo razrešenju diiema nacionalnih sudova vezanih za intepretaciju ove odredbu. Ta činjenica govori o tome koliko je, prilikom postavljanja kriterijuma nadležnosti, naročito u međunarodnim ugovorima koji imaju za cilj unifikaciju nacionalnog prava, važno da se pažljivo odaberu pravni termini i da se unapred vodi računa o njihovim mogućim interpretacijama i posledicama. Sigurno je da će iskustva u tumačenju i primeni Briselske konvencije veoma uticati na rešenja nove Haške konvencije o nadležnosti i izvršenju stranih sudskih odluka u građanskoj i trgovačkoj materiji, čije je usvajanje na pomolu.

32

Slučaj br. 189/87 od 27. septembra 1988. godine. Vidi H. Gauderaet - Tallon, op. cit. u fusnoti br. 25, str. 109. 34 Effer v. Kantner, slučaj br. 38/81 od 4. marta 1982. godine. 33

402