Nacrt Naucne Zamisli Ljotic

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА - пројекат истраживања -

ментор: Проф. Др Иван Радосављевић коментор: Проф Др Илија Вујачић студент: Душан Достанић

Београд 2007. САДРЖАЈ 1. Формулација проблема.........................................................................................................…....3 1.1. Хипотетички ставови о проблему...............................................................................3 1.2. Значај истраживања.......................................................................................................9 1.3. Резултати предходних истраживања..........................................................................9 2. Предмет истраживања................................................................................................................12 2.1. Теоријско одређење предмета истраживања...........................................................12 2.2. Операционално одређење предмета истраживања................................................19 3. Циљеви истраживања.................................................................................................................21 4. Хипотетички оквир – хипотезе.................................................................................................22 5. Начин истраживања....................................................................................................................27 6. Научна и друштвена оправданост истраживања..................................................................29 6.1 Научна оправданост истраживања…………………………………………………29 6.2 Друштвена оправданост истраживања…………………………………...………..29 7. Образац и кодекс за анализу садржаја докумената..............................................................30 8. Коришћена литература...............................................................................................................44

2

1. ФОРМУЛАЦИЈА ПРОБЛЕМА 1.1. Хипотетички ставови о проблему Период између Првог и Другог светског рата представља јединствен феномен у историји. Ни поражени, али ни победници, нису се потпуно осећали задовољним што се првенствено односи на захтеве за територијалним проширењем. Рат је међу европским нацијама разбудио постојеће национализме, а осећање «незадовољене правде» и ускраћених права извојеваних током рата само су погодовали расту национализама. Тензије међу савезницима долазе до изражаја на примеру разграничења Италије и новостворене Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Одмах после рата у Великој Британији ирски патриоти покрећу герилску борбу против Британаца и стварају Републику Ирску. Само британско царство налазило се у приметној кризи. Недуго после рата Грча и Турска улазе у сукоб чији је резултат размена становништва, а територијални и етнички проблеми, бујање национализама, па и протеривање становништва уз многе етнички мотивисане инциденте карактеристични су у том периоду и за новонастале државе, које покушавају да формирају чврсте националне државе и задовоље историјску правду. Ово не само да важи за државе са ауторитарним режимима те војним диктатурама, него за оне за чије режиме важи да су били мање више демократски. Са друге стране, ни побеђени се никако нису мирили са датим стањем. Немачка војска је фактички остала непоражена. Демобилисани војници били су кивни на цивиле и «саботере из позадине»1. Кривци за пораз нађени су међу старим политичарима, ратним шпекулантима, страним шпијунима, масонима, Јеврејима и уопште левичарима, али и међу лошим савезницима и даљим историјским грешкама Немачке о којима Хитлер у „Мојој борби“ доста опширно говори. Док су се војници храбро борили на фронтовима, саботери у позадини су уништили државу и војску, отерали цара те преузели власт уводећи у земљу један другачији поредак. Већина у Немачкој се осећала пониженом и изиграном, више поданом и изданом него побеђеном. То је довело до тога да већина не само Немаца, него и других народа машта о реваншу и у њему гледа своју будућност. Велике масе демобилисаних војника нашле су се у очајној економској ситуацији, док су европске државе биле неспремне и неспособне да интервенишу. «Први свјетски рат изазвао је 1

Хитлер у Мајн Камфу, веома речито описује своје и осећање многих других Немаца.

3

драматичан пораст производних капацитета, особито војних, посебно изван Европе, али није било одговарајућег пораста потражње. Постојао је, изнад свега, опћи неразмијер између пољодјелства и индустрије. Благодети развоја неразмијерно су се гомилале у индустријским земљама, а унутар тих земаља на индустријском и финансијском пољу. Повећана производња омогућила је пад цијена хране и сировина тијеком двадесетих година, погоршавајући увијете трговине оним земљама које су зависиле о извозу тих артикала те смањујући њихову способност да купују индустријске производе из Европе и САД. ... Међународне финансије никад се нису посве опоравиле од поремећаја изазваних Првим свјетским ратом.» 2 У оваквим условима сукоби рада и капитала постају се жешћи, а раднички захтеви све радикалнији. Социјална беда, незапосленост и свеопште опадање стандарда са једне, уз успелу комунистичку револуцију у Русији, са друге стране допринели су јачању комунистичких покрета и подизању револуција широм Европе. И док су једни у тим револуцијама гледали весника новог и праведнијег друштва које ће нићи на развалинама капитализма, националисти су се осетили угроженим, што је довело до свеопште мобилизације како левичара тако и националиста. Тиме се показало да је рат практично означио крај либералних вредности, а капиталистизам се нашао нападнутим са обе стране, под често пута парадоксалним оптужбама да је западноевропски капитализам прво сам изазвао рат, а затим га сам ликвидирао, при чему се руководио искључиво сопственим интересима, а не интересе европских народа3. Чињеница да су револуционарне вође социјалиста, комуниста и анархиста углавним биле јеврејске националности, да су били помогнути из совјетске Русије, као и сведочанства руских емиграната о црвеном терору доприносили су националистичкој мобилизацији у отпору комунизму, а такође су утицали на раст анти-семитизма. На овај националистички позив нису се одазивали само «добростојећи» кругови, како су то желели да прикажу политички обојени историчари, него је раст овог национализма и анти-комунизма захватао све друштвене слојеве, па следствено томе и раднике. 4 Из националне и социјалне 2

The Times - Атлас свјетске повијести, Цанкаријева заложба, Љубљана, 1986. стр. 266. Овакво виђење износи Савић Марковић Штедимлија у својој књизи Црногорско питање. По његовом мишљењу, интернационални капитализам изазива расну и националну мржњу и ратове, као што је био светски рат, да би одржао своју владавину и умножио своје богатство. При ликвидацији рата и потписивању мира светски капитализам се потрудио да, без обзира на прокламовано самоопредељење народа, остави многа национална питања отвореним, а народе под туђом доминацијом и експолатацијом, чиме је заправо остављао клице нових сукоба који би опет ишли њему у прилог. 4 Историчари блиски комунизму су се својски трудили да створе слику о високој «класној свести» у оквиру радничке класе која, по овим историчарима, никада није прихватила фашизам и национал-социјализам него је остала верна социјал-демократији и комунизму. Ово је неутемељено и ради се о покушају «правдања» на линији коминтерновске дефиниције фашизма као диктатуре крупне буржоазије. У случају да признају пропорционално велико учешће радника у фашистичким покретима у Европи, марксисти би се нашли у великом проблему да објасне пад класне свести међу радницима на чију подршку пледирају или да и фашизму признају статус покрета за социјална права. Наиме, зна се да прелазак из комунистичког или синдикалистичког табора у нацистички или фашистички није било ретка појава. Било је случајева да су цели локални партијски одбори прелазили са стране на страну. То важи и за неке од виђенијих имена фашизма. Сам Мусолини је прво био социјалиста, као и Гебелс или Ото Штрасер, док је Хуго Спирито на фашизам гледао пре као на левичарски него десничарски покрет... треба поменути и сарадњу Морасових националиста са Сореловим синдикалистима у оквиру Прудоновог клуба, за који многи примећују да је био «фашизам у малом». 3

4

фрустрираности народа Европе, као и једног схватања о потреби истовременог одупирања комунизму и капитализму рађају се диљем Европе ауторитарни покрети слични фашизму и национал-социјализму. Колико су на развој фашистичких покрета утицала социо-економска ситуација толико је на њега повољно деловала и интелектуална клима Европе тога доба. Ту духовну климу стварали су у првом реду виђени уметници и уопште интлектуалци. Немачка омладина је свог гласноговорника имала у Ернсту Јингеру, а италијанска у Д’Анунцију, Маринетију, Малапартеу, Папинију и Кораданију. Ни старе демократије нису лако могле да се одупру овом тренду. У Француској своје идеје ширили су Шарл Морас, Леон Доде, Дрије Ла Рошел, а антисемитизам једног Селина тешко да је имао премца у Европи. Чак се и у традиционално либералној Енглеској нашло оних који су се јавно дивили фашизму. 5 Осим писаца који су величали рат, мушку снагу, виригилност и Отаџбину, на духовном плану делују и други противници либерализма и грађанске демократије на које се фашизам радо ослањао. Ту у првом реду спадају: Шпенглер, Мелер ван ден Брук, Карлајл, Ле Бон и Моска, а још увек је жив дух Ничеа, Трајкчеа, Фихтеа, Бизмарка и пруског милитаризма. Поред тога, Европи никада није недостајало анти-семитизма (било расистичког, било религијског) и етноцентризма, а у немачком случају и пангерманизма чији су представници Вагнер и Чембрлен. У овом духовном миљеу иде се толико далеко да се свесно раскида са рационалистичком филозофијом урањајући у ирационализам, мислицизам (Генон) па и окултизам (Евола). На истом овом темељу развијају се и теорије националне односно «конзервативне револуције». Треба истаћи да иако су идеје ових интелектуалаца послужиле фашистичким покретима да се на њих ослоне, и помоћу њих оправдају своје тежње већина ових људи нису били фашисти, а неки су врло лоше прошли под фашистичким режимима. Долазак Мусолинија на власт у италији 1922.године, и Хитлеров 1933.године доприносе генералном померању у десно на политичкој сцени Европе, као и стварању сличних покрета у другим европским државама. Тако су општеевропска дешавања утицала и на Краљевину Југославију. Југославију су у том периоду мучили мнгои проблеми, почевши од недовољно дефинисаних граница и чињеницом да су сви њени суседи (осим Грчке и Румуније) имали територијалне аспирације ка њеним територијама, па до нерешених националних и социјалних питања унутар краљевине. Неуједначен развој свих крајева државе, као и још увек отворено аграрно питање у претежно пољопривредној и недовољно (неравномерно) индустријски развијеној земљи оптерећивали су државу. Комунистичка акција је такође представљала проблем за тадашњу власт6 будући да се осим легалном политичком борбом 5 6

У првом реду ради се о породици Мозли. На изборима 1920.године КПЈ је имала 59 посланика у скупштини што ју је чинило трећом по снази.

5

комунисти служе и другим средствима као што су атентати 7. Иако је после «Обзанане» званично забрањена, КПЈ је деловала што илегално, што полулегално преко великог броја параван организација и удружења, али и на друге начине 8. Уз све ово, државу је оптерећивала корупција, интелектуална заосталост као и раширено сиромаштво. Новооснована држава је у себи обједињавала народе истог порекла, али различите религије и традиције, са другачијим историјским развојем и многим супротстављеним националним интересима и недовољно развијеном свешћу о јединству. Од свих питања, државу највише потреса национално питање, или боље рећи национална питања од којих је најтеже Хрватско питање. Остаје чињеница да су Срби, Хрвати и Словенци ушли у заједничку државу не само са различитих почетних позиција него и са различитим очекивањима од нове државе, те дијаметрално супротним погледима на њено уређење и будућност. Тако Словенци и Хрвати у заједничку државу улазе како би избегли да се нађу у табору поражених држава, и Краљевину углавном виде као прелаз ка својим независним државама. У складу са својом политичком традицијом, већина њихових представника од самог почетка инсистира на лабавијој државној заједници, истичући своју аутономију, као и федералистичке тежње. Насупрот томе, већина Срба, са Пашићем на челу стајала је чврсто на позицијама унитарне државе и централизма. Ни само питање монархије није остало ван спора, обзиром да је већина Хрвата била против монархије или барем против династије Карађорђевића. У прилог томе говори и чињеница да је најбројнија и најутицајнија партија међу Хрватима, Хрватска сељачка странка, дуго у свом имену садржала и одредницу «републиканска». Са друге стране, опстајање монархије и династије Карађоврђевић, за већину српских политичара било је много више од питања државног уређења, не толико због тога што је та династија дуго времена владала Србијом 9, колико због њене значајне улоге у токо ратова за ослобођење и уједињење. Када су династичке и националне напетости у питању не сме се гледати само у правцу Хрватске и Словеније. Један део Црногораца лојалних династији Петровића и незадовољних начином на који је уједињење спороведено10 диже Божићну побуну која је брзо, али и сурово угушена. Након тога, у Црној Гори делује једна федералистичка струја која стоји у опозицији званичном Београду, а најекстремнији представници те струје Секула Дрљевић 11 и Савић 7

Још од свог оснивања КПЈ се бавила тероризмом. За то су биле задужене групе тзв. «црвене правде» и оне су биле задужене за атентате на високе државне функционере. По свему судећи на њиховој мети био је и сам Краљ Александар, али ипак је најзначајније убијство министра Драшковића из 1921.године. након тог убијства издаје се Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, да би КПЈ дефинитивно била забрањена «Обзаном». 8 Треба се сетити да је КПЈ сарађивала са многим сепаратистичким и анти-југословенским покретима, као и да се служила насиљем према политичким противницима. 9 Не треба смести с ума да су Карађорђевићи у Србији на власт дошли после Мајског преврата 1903.године. 10 Поред осталог једна од основних тачака на коју они обраћају пажњу је и капитулација Црне Горе и ко је за њу одговоран. 11 Дрљевићев случај би свакако био занимљив за једну добру анализу, будући да је од српског националисте кроз неколико година постао близак Павелићу и усташама.

6

Марковић Штедимлија у својој опозицији Београду ићи ће дотле да се неће либити ни сарадње са усташком организацијом. Сличан случај је и са Македонијом где такође постоје сепаратистичке, пробугарске групе (ВМРО), као и са Косовом и Метохијом где бројне групе Албанаца, качака, у свом супротстављању држави иду дотле да врше оружане нападе на војску и жандармерију. Поред осталог, и међу Србима из крајева који су некада били под Аустро-Угарском постоје различите тежње и погледи на будућност и уређење државе, пре свега у Војводини у којој једно време делује Војвођански блок, али и међу осталим Србима «пречанима» чији је политички представник био Светозар Прибићевић 12. Идеологија «интегралног југословенства», према којој су Срби, Хрвати и Словенци заправо један јединствен народ са различитим племенским именима, није успевала да преброди ове проблеме, а традиције Првог светског рата и ауторитет династије Карађорђевић нису поред тога што нису имали једнаку вредност у свим крајевима Југославије, нису били довољни за очување стабилности и целовитости. Парламентарни режим у Краљевини није у стању да реши све те проблеме, а такво стање достиже критичну тачку убиством у скупштини, када је Пуниша Рачић убио три посланика ХСС, а међу њима и њиховог вођу, Стјепана Радића. Након тога, Краљ Александар уводи диктатуру, али чак ни диктатура уведена 1929.године није успела до краја да победи сепаратизме и отворено непријатељство према Београду који су гајили многи у краљевини. Ситуацију додатно компликује усташки атентат на Краља Александра 1934.године у Марсеју. Након његове смрти формира се намесништво док реалну власт заправо држи само један намесник – Кнез Павле. Наравно, у политичком погледу не долази до смиривања, него све веће затегнутости, а покушај договора и помирења са Хрватима стварањем Бановине Хрватске није решио проблем. Напротив. Стварање Бановине Хрватске само је подгрејало националне тензије. Тако су Словенци почели изражавати захтеве за својом бановином, а неки српски политичари су од остатка Југославије створити српску јединицу. За Хрвате тако нешто није долазило у обзир будући да је Споразум Цветковић-Мачек за њих био компромис и тек први корак ка остварењу својих аспирација, како територијалних, у смислу проширења Бановине Хрватске, тако и чисто сепаратистичких. Ова општа унутрашња нестабилност Југославије доприноси све већем компликовању њеног и онако незавидног међународног положаја, што ће све довести до потпуног слома Краљевине Југославије 1941.године. У оваквим условима, инспирисан идејама Шарла Мораса, као и општеевропским стремљењима тога времена у Југославији своју активност започиње Димитрије В. Љотић, стварајући своју јединствену политичку теорију и нудећи своје одговоре на питања времена у 12

Занимљиво је да је Прибићевић у првим данима Краљевине био оштар заговорник унитаризма, центализма и владавине династије Крађорђевић да би се ускоро претоврио у сушту супротност.

7

коме је живео. Своју доктрину почиње излагати од 1934.године преко листова Отаџбина, Буђење и Збор, да би 1935.године формирањем Југословенског народног покрета Збор започео своју политичку активност која ће трајати све до његове смрти у Словенији 1945.године. У том периоду Љотић је формирао једну посебну политичку теорију. Та његова политичка теорија припада ширем кругу радикално конзервативних и националистичких учења, која имају широку основу у Европи тога времена. Та су учења једнако супротстављена либерализму и социјализму, те се још називају и теоријама трећег пута. У својој суштини су крајње националистичка и анти-модерна у својим нападима на Француску револуцију, и позивима на препород, тако да се још називају и теоријама националне револуције односно конзервативне револуције13. Дакле, Љотићеву политичка теорија одликује се радикалним анти-модернизмом и конзервативизмом, анти-индивидуализмом, детањном и начелном критиком демократије, анти-либералним тенденцијама, као и дубоким непријатељством спрам свих манифестација политичке левице уз константо наглашавање опасности од комунизам. Поред овога, његова теорија се базира на «интегралном национализму» и интегралном југословенству, врло израженом клерикализму и наглашавању значаја вере те монархизму. Код њега се врло често ставља нагласак на село и руралну заједницу, која је као носилац расно-биолошке снаге народа сушта супротност космополитским градовима. Уз такву слику села, Љотић, особито апострофира српску (јужнословенску) традицију задругарства и кућне задруге као основе друштва. Уз овакав поглед на друштво, Љотић комбинује корпоративизам у коме види замену за парламентаризам. Такође, Љотићева политичка теорија је радикално антисемитска и анти-масонска. Чињеница је да су општеевропска превирања и политичка кретања у Европи утицали на настанак Љотићеве теорије, што је умногоме чини сличном разним европским десничарским покретима тога доба. Такође, његову доктрину су обликовале и специфичне југословенске прилике и културно-политичка историја и традиција Србије, али традиција његове породице 14. Такава Љотићева мисао имаће битну улогу у периоду 1934-1945.године, и бити основ једне политичке акције коју ће водити он и његови следбеници. Та политичка акција прво ће се огледати кроз деловање ЈНП Збор и његову политичку борбу, а посебно ће бити изражена у периоду окупације Србије када ће многи Љотићеви следбници ући у Недићеву владу и спроводити реформу Србије у складу са Љотићевим политичким учењем, наравно у степену у ком је то било могуће због околности у којима се тада Србија налазила. Такође, Љотић и његова мисао биће камен темељац за стварање Српског доборовољачког корпуса као оружаних снага Недићеве Србије. 13

Без обзира на контрадикције које овај појам у себи носи он доста добро осликава суштину тих учења, а као таквог га користе и многи други теоретичари, на пример Александар Дугин. 14 Љотићева везаност за монархију и династију Карађорђевића, једним својим делом потиче из чињенице да потиче из породице познатих карађорђевићеваца и емиграната.

8

1.2. Значај истраживања а) научни значај Научни значај овог истраживања огледа се пре свега у чиљеници да Љотићева политичка мисао ни до данас није подробно проучена у нашој стручној јавности. Чак и тамо где се уопште говори о Љотићу, обично се његова политичка доктрина занемарује или упрошћава, а нагласак стваља на његову делатност током Другог светског рата. Такође, није реткост да се о његовој политичкој теорији често не говори целовито, него само о неким њеним деловима. Дакле, научни значај овог истраживања биће, пре свега у томе што ће допринети разјашњењу и рашчишћавању свих недоумица у вези са карактером Љотићеве политичке теорије, њеним елементима, узорима и утицајем који је остваривала или још увек остварује у српском политичком животу. Ово ће допринети смештању Љотићеве политичке мисли у шири круг политичких теорија и приказивање места које она заузима у историји политичких теорија. Такође, једно потпуно и ваљано истраживање Љотићеве политичке теорије биће од ванредног значаја при свим будућим истраживањима српског конзервативизма и уопште српске политичке мисли. Осим тога, овакво једно истраживање Љотићевих идеја биће од велике помоћи свима онима који се буду бавили међуратним и ратним периодом у Србији, обзиром на улогу коју су у том раздобљу играли Димитрије Љотић и његови идеолошки истомишљеници. б) друштвени значај Чињеница је да су се падом комунизма отворила врата већем интересовању српске јавности за антикомунистичке и уопште десне покрете и идеје. Тако се друштвени значај овог истраживања огледа у чињеница да је у последњих неколико година дошло до порасити интересовања за Димитрија Љотића и његову политичку мисао, као и стварања група и часописа који тврде да су његови настављачи. Према томе, ово истраживање није значајно само са аспекта политичке прошлости него је укорењено и у српској политичкој данашњици. То такође значи и да ће се видети колико су идеје које је заступао Димитрије Љотић актуелне у овом тренутку и допринеће њиховом идентификовању на српској политичкој сцени. 1.3. Резултати претходних истраживања Политичка теорија Димитрија В. Љотића спада у слабо истражене области историје политичких теорија. Чињеница да су се Димитрије Љотић и његови следбеници у Другом 9

светском рату нашли на пораженој страни, те да је у Југославији на власт дошао комунизам, одбијала је истраживаче од бављења Љотићевом политичком теоријом. У Југославији се на Љотића и његову мисао гледало као на поражену, фашистичку и превазиђену доктрину, која нема више никаквог значаја за развој југословенске државе и наше политичке мисли. Зато се Љотића мало или нимало истраживало, а његова мисао стављана на маргине. Када се о њему уопште и говорило, то је било само у контексту његове ратне улоге. Ово не треба превише да чуди, обзиром да се најважнија Љотићева политичка активност практично своди на период окупације и његову улогу у окупираној Србији. Полазећи са већ изграђених идеолошких позиција, а и имајући у виду чињеницу да су Љотић и ЈНП Збор још од пре рата били жестоки противници КПЈ15, док су за време рата формирали антипартизанске оружане одреде (Српски добровољачки корпус), југословенски истраживачи су у складу са тада доминантном политичко-идеолошком климојм, за Љотићеву политичку теорију, одмах и без научне провере узимали да је стриктно фашистичка. Ипак, овде треба издвојити књигу Младена Стефановића, Збор Димитрија Љотића, као једну која се ипак донекле бавила Љотићевом политичком мишљу. Тако Стефановић Љотићеву мисао оцењује као нацистичку и фашистичку, засновану на религијским догмама, антиматеријализму и мржњи према Јеврејима. На другој страни, љотићевска емиграција се такође слабо бавила политичком теоријом свога вође. Они су пре свега били оријентиани на оправдавање своје улоге за време Другог светског рата, као и на оповргавање оптужби за фашизам и национал-социјализам. У том смислу, њихов рад је био усмерен на проналажење оних елемената у Љотићевој идеологији где се он разилазио са фашизмом и национал-социјализмом, као и на њихове разлике. Радови из ове групе на које се треба обратити пажња су Димитрије Љотић и Други светски рат Ратка Парежанина, Д. В. Љотић. Збор и Комунистичка партија Југославије Милутина Пропадовића (ради се о књизи која је одговор на студију Младена Стефановића) и Југославија уочи и за време Другог светског рата Ђока Слијепчевића. За стране истраживаче, који су се овом темом могли бавити несметано, без потребе за правдањем и без полажења са већ готових позиција, Димитрије Љотић и његова политичка теорија нису били занимљиви. Ово не треба да чуди, обзиром да је Љотић био политичар локалног значаја, да се његов утицај није преливао ван граница Југославије као и да није било странаца који су узимали Љотића за свог узора. 15

Зна се за бројне туче и друге обрачуне између младих комуниста и младих збораша на улицама југословенских градова у периоду тридесетих година прошлог века. Од свих су свакако најзначајнији догађаји на техничком факултету 1940.године, како због броја учесника, тако и због чињенице да је том приликом коришћено и ватрено оружје.

10

Ситуација се нешто мења после пада комунизма у Србији и када се у српској јавности јавља већи интерес за антикомунисте и њихову идеологију, па тако и за Љотића. Тако данас постоји већ неколико часописа који се, мање или више успешно, баве неким елементима идеологије Збора и Љотићевом мисли (Нова искра, Ново видело). Најчешће се ради о неољотићевским те према томе, апологетски оријентисаним радовима који у Љотићевој политичкој теорији потенцирају оно што им одговора, док прећуткују оне елементе за које мисле да није политички опортуно помињати их. Паралелно са њима јављају се и критике љотићевог дела у оквиру опште критике српског конзервативизма и органицизма (Мирко Ђорђевић у Српска конзервативна мисао). Дакле, може се закључити да су истраживања везана за Димитрија Љотића извођена првенствено у домену историје и да су се бавила његовом историјском углогом док се политикологија њиме и његовом политичком теоријом мало или нимало бавила. Чак и оно што се зна о Љотићевој политичкој теорији може се свести на то да је био по изванредно великим утицајем политичке мисли Шарла Мораса и Француске акције и да је најважније елементе своје политичке мисли преузео од Мораса 16. Такође, његова политичка идеологија је била обликована његовим искреним и дубоким хришћанством 17. Поред овога сви се такође слажу да је његова мисао антидемократска, умногоме антилиберална, антипарламентарна, потпуно антикомунистичка, монархистичка, органицистичка, корпоративна. Ово су само генералне оцене, док недостаје шира научна елаборација ових идеја, њихових темеља, основних претпоставки, интензитета, основаности итд. Управо из разлога слабости и недовољности досадашњих истраживања Љотићеве политичке теорије претежно ћемо се користити изворном грађом, односно Љотићевим Сабраним делима у којима се налази скоро све што је до сада написао18.

2. ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА 2.1. Теоријско одређење 16

Ово се може наћи како код неољотићеваца из Нове искре (фељтон Милоша Бунића «Морас и Љотић») тако и код Младена Стефановића (Збор Димитрија Љотића). 17 Са овим се такође слажу Младен Стефановић, Ратко Парежанин, Николај Велимировић и други. Једино Велибир Џомић у часопису Погледи тврди да је Љотић био лажни хришћанин, али за то не даје валидније доказе. 18 Поред његових књига и брошура ту су још сабрани и његови говори, већина новинских чланака, преписка коју је водио, депеше које је током рата упућивао...

11

а) научно сазнање о предмету истраживања Обзиром да смо за предмет нашег истраживања одредили политичку теорију Димитрија В. Љотића, у теоријском одређену предмета неопходно је да прво изложимо до сада проверена знања о предмету истраживања, односно о његовим елементима. Као што смо већ нагласили, крај Првог светског рата донео је много велике промене на европској политичкој и исторјиској позорници. Те промене и нови погледи на државу, друштво и политику, имали су свог утицаја и на Краљевину Југославију. После свог изласка из владе19 1931.године, Љотић већ има, мање више формиране основне поставке његове политичке теорије. У периоду до 1934.године он, како сам каже, почиње да окупља људе са којима опточиње идеолошки рад и са којима обрађује своју идеологију 20, а затим покреће часопис Отаџбина у коме почиње да излаже своје политичке идеје. Временом, долази у контакт са групама и појединцима који су делили његова политичка убеђења (групе окупљене око часописа Збор и Буђење као и организације Југословенска акција и БОЈ), са којима интензивно сарађује, да би 1935.године формирањем Југословенског народног покрета Збор започео своју политичку активност која ће трајати све до његове смрти у Словенији 1945.године. У том периоду Љотић је формирао једну посебну политичку теорију. На формирање његове политичке теорије и погледа на свет допринело је «читање и размишљање о неким списима француског научника из ХVII века Блеза Паскала, насталим док је боравио у манастиру.21 Паскал је оставио снажан утисак на Љотића, и он се веома често у својим говорима и натписима позивао на Паскала, или га цитирао 22. Поред Паскала, у политичком плану на Љотића превасходно је утицао француски политичар и академик Шарл Морас. Љотићева политичка теорија заправо претставља копију Морасове политичке мисли. Од њега Љотић преузима пре свега критику демократије, интегрални национализам, критику либерализма и парламентаризма, антисоцијализам и монархизам. Осим тога, Морас је Љотићу био узор и учитељ не само на плану политичке теорије, него и на плану политичке праксе, обзиром да су основу многих Љотићевих чланака, говора и размишљања о конкретним питањима (највише спољне политике) чинили управо текстови објављивани у Морасовом листу Француска акција.

19

Ради се о разлазу са Краљем Александром, поводом предлога новог устава који је израдио Љотић, као министар правде, а који Александар није прихватио. 20 Димитрије В. Љотић, «Из мог живота», Сабрана дела, књига I, НИП «Нова искра», Београд 2003. стр. 140. 21 Младен Стефановић, ЗБОР Димитрија Љотића 1934-1945. народна књига, Београд 1984. стр. 18. 22 На пример, на Паскала се доста позива у једном од својих најбитнијих предавања «Светло истине» из 1945. у одељку «О смирености и вери».

12

Што се тиче саме Љотићеве политичке теорије она почива на противљењу Француској буржоаској револуцији и поретку који је она произвела. Код Љотића наилазимо на један мотив «повратка себи» односно «повреатка традицији» који представља класичан елеменат свих десничарских покрета. Дакле, револуција је крива за сав неред, а да би се повратио ред и поредак, потребно је напустити све тековине револуције, тих сто педесет година историје схватити као грешку, и вратити се провереним вредностима. У том смислу, по Љотићу треба раскинути

са

индивидуализмом

и

из

државе

и

друштва

елиминисати

штетни

индивидуалистички дух. Такође, он се обрачунава са демократијом, која је предходница социјализма, комунизма и на крају анархије. У крајњем, разлика између демократије и анархије није квалитативна, него само у степену, обзиром да се по Љотићевом мишљењу темеље на истим принципима. Ти принципи су свакако, принципи Француске револуције. Са истих позиција, он напада на парламентаризам, обзиром да су партије те које свађају народ и цепају га. Странке за њега нису природне творевине, него вештачке, лажне и наметнуте. У ту сврху предлаже замену парламента сталешком скупштином и увођењем корпоративизма. Поред тога, он је и против либерализма, али и капитализма. Такође, критикује рад масона и у њима види антидржавну, антинационалну и антихришћанску силу. Ипак, у својој политичкој теорији, Љотић крвица за све проблеме модерног доба не види само у Француској револуцији. Њу су у крајњем, инспирисали Јевреји. Јевреји су ти који стоје иза индивидуализма и они шире дух револуције. Они су тако главни Љотићев непријатељ. Они су свој рад започели револуцијом и сада се у сврху постизања свог коначног циља служе демократијом, масонеријом, капитализмом и комунизмом како би на крају овладали светом. Борба против њих и свих њихових идеја основна је Љотићева преокупација. Као одговор на све недостатке модерног друштва, Љотић предлаже повратак старим, провереним вредностима. На првом месту, ту су црква и вера у Бога. Поред цркве и вере, Љотић инсистрира на монархији као интегративном фактору. Краљ је у центру његове политичке теорије.23 У складу са својим антииндивидуализмом и органицизмом, Љотић инсистира на народном јединству и следствено томе пропагира национализам. У складу са идеологијом «интегралног југословенства» и Љотић наступа са тих позиција подвлачећи да су Срби, Хрвати и Словенсци само три племана истог народа. Такође, од Мораса преузима идеју о «интегралном национализму» која треба да стоји насупрот «јакобинском национализму» револуције.

Уз

то,

Љотићев

«повратак

себи»

23

и

традиционализам

претпостављају

Треба имати у виду чињеницу да у најбитнијем периоду Љотићеве политичке делатности од покретања Отаџбине и формирања Збора 1934/5.године па до забране Збора, односно избијања рата 1940/1.године, југославијом влада намесништво са којим Љотић није у превише добрим односима. Тако он свој монархизам са једне стране храни сећањем на покојног Краља Александра и изградњом једне романтичне слике о њиховим међусобним односима, а са друге стране, загледаношћу у Престолонаследника Петра и надом у њега после ступања на престо.

13

идеализовање и романтичарски поглед на село и руралну заједницу коју супротсавља исквареном граду. Село је за Љотића основа народа, његове расно-биолошке снаге и његов најбољи и најздравији елеменат. Ту налазимо и идеје о преуређењу државе на задружном принципу у складу са традицијама српских сељачких задруга. Ово мање више, претставља све оно што се о Љотићевој политичкој мисли прихвата као неспорно и научно верификовано. б) научно неверификовано сазнање о предмету истраживања Када говоримо о научном, али још увек неверификованом сазнању везаном за политичку теорију Димитрија Љотића, мора се поклонити пажња свим оним сазнањима о Љотићевој политичкој теорији, око којих још увек постоје мања или већа спорења. Ово се пре свега, односи на то колико је Љотић, при формирању своје доктрине, био под утицајем Хитлера и Мусолинија и које се разлике и сличности у њиховим теоријама. Такође, остаје отворено питање Љотићевог расизма, односно, колико је његова политичка теорија била укорењена у расним теоријама, а колико се ту радило о нечем другом, и ако је тако, шта је то «друго». Треба поменути да постоје различите оцене и квалификације Љотићеве мисли, од оних да је реч о фашизму или националсоцијализму (Стефановић), преко верзије да је реч о популизму (Небојша Попов), па до ставова

да

се

заправо

ради

о

национализму

(Боривоје

Карапанџић),

или

конзервативизму (Мирко Ђорђевић)24. Остаје отворено питање и стварног политичког значаја Љотића и његове политичке теорије. Док му једни одричу сваки значај и оцењују као маргиналца (Вељко Рашевић) и у теоријском и у практичном смислу, други у њему виде аутентичног мислиоца (Драган Суботић) и политичара великог личног ауторитета (Бошко Костић). Љотић се тако на једној страни представља као родољуб и патриота, па чак и мученик, док се са друге стране оптужује да су он и његови следбеници били непријатељи српског народа (Предраг Ивановић). Остаје да се све ове оцене и погледи на Љотићеву политичку мисао пропусте кроз филтер једне научне провере која ће указати на праву природу Љотићеве политичке теорије, њену суштину, садржај и значај. в) категоријално-појмовни апарат

24

Ради се о једном зборнику – Српска конзервативна мисао који је саставио Мирко Ђорђевић «према само њему јасним и нигде наведеним критеријумима. . . . Аутор је у једној псеудонаучној публикацији заправо покушао да под појам конзервативизма стрпа све контроверзне интелектуалце и практичаре који би се могли наћи под одредницом екстремне деснице.» (Миша Ђурковић, Конзервативизам и конзервативне странке, Службени гласник, Београд, 2007, стр. 83-84.)

14

1. Политика Реч политика потиче од старогрчке речи polis, што значи држава, односно град – државица у античкој Грчкој и politikos са првобитном значењем државни, јавни послови.25 Обзиром на саму природу политике, научно одређење и дефинисање овог појма задаје велике тешкоће и представља подручје честих неспоразума и сталних сукоба различитих схватања и концепција. Проблеми везани са дефинисањем политике и утврђивањем друштвене суштине политичких процеса могу се разврстати у три групе: прву групу чине они проблеми који потичу из сложености и многострукости самог политичког феномена због чега се појму политике дају врло различита ужа значења која се односе на поједине стране, видове и компоненте политичког у друштвеним појавама; другу групу чине проблеми који потичу отуда што утврђење стварног друштвеног смисла и садржаја политичке борбе и основних политичких институција и појава задире у најосетиљивије класне интересе: одређени класни интереси представљали су и представљају објективну идеолошку препреку да се сагледа друштвена суштина политике и појединих политичких појава (политичке власти, државе и сл.); трећу групу чине проблеми везани с тим што се садржај политике и политичког мења у већој или мањој мери с типом друштва и карактером основних друштвених односа.26

Политика је историјски процес остваривања општих друштвених интереса (интереса друштвених целина), организован, с ослонцем на монопол насиља. Шире схватање политике би из ове дефиниције искључило монопол насиља, што је, иначе, питање будућности. Подруштвљење политике је још увек више питање учешћа у власти него ишчезавање улоге власти. Политике је реалан процес, динамичан, дисперзиван и сложен. Политичке појаве бисмо могли одредити као чиниоце политичког процеса, његове функције, везе и односе. У политичке појаве би се стога могли убројити: услови и узроци политичког процеса; учесници у политичком процесу; политички циљеви и вредности; политичке активности; политичке методе и средства; политичке последице.27

25

Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975. стр. 787. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975. стр. 787. 27 Славомир Милосављевић, Иван Радосављевић, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 2003., стр. 26-27. 26

15

За одређење политике и њених битних обележја и својстава неопходно је, такође, имати у виду и следеће значајне моменте: -

она је трајни процес и активност, са релативно стабилним чиниоцима структуре функције, односа и веза;

-

она је рационална и сврсисходна – са унапред одређеним и утврђеним даљим-трајнимдугорочним-стратегијским,

ближим-средњорочним-краткотрајним-тактичким

и

непосредним-конкретним-краткорочним-оперативним циљевима, као и планираним и очекиваним ефектима-резултатима-последицама; -

она за реализацију постављених циљева утврђује и разрађује адекватне начине, поступке, инструменте и средства деловања;

-

она има своје специфичне методе деловања и

-

она нужноуспоставља организацију друштва (која) је у целини, дугорочно посматрано) у складу са основним потребама друштва на датом нивоу развоја.28

2. Теорија Израз «теорија» у свакодневном говору и у научним расправама означава различите ствари и то како с обзиром на обим појава које се обухватају, тако и с обзиром на степен егзактности односно верификованости ставова који се називају теоријом. Реч теорија је грчког порекла (theoria - θεωρια) и значи гледање, посматрање, а у ширем смислу уопштено искуство, чисто знање, чисто сазнање, «чисту теорију», за разлику од праксе и без обзира на практичну примену (а то значи теоријско истраживање у смислу како филозофске спекулације тако и савремених тзв. Фундаменталних истраживања), али значи и нешто различито од претходног – системско излагање неке науке, научно знање у правом смислу. Међутим, израз «теорија» означавао је и хипотетичко знање, хипотезу, претпоставку, учење засновано на претпоставци која се у даљем научном поступку проверава. У том контексту израз теорија данас се врло често употребљава на почетку емпиријских истраживања. Сматра се да свако емпиријско истраживање полази или изричито или прећутно од неке теорије и често се понављају оне речи да је теорија без праксе празна, а пракса без теорије слепа. Тако се изразом теорија обухвата и научно проверено знање и хипотеза. Та су се значења одржала и до данас, па имамо, рецимо теорије о природи трансцеденталног, али и научне теорије о атомском језгру или неке друге о физичким појавама, које су експериментално проверене, као и теорије у смислу хипотезе о пореклу свемира, од којих је једна Кант – Лапласова теорија. 29 28

Иван Радосављевић, Хипотетичко-дедуктивна метода у истраживању политике, СО Горњи Милановац, Дечје новине, 1996. стр. 11. 29 Војислав Становчић, Политичка теорија, Том I, Службени гласник, Београд, 2006. стр.360-361.

16

Теорије у науци имају следеће карактеристике: Прво, теорија је веома сложена интелектуална творевина апстрактног научног мишљења. Друго, њу чини систем постојећих сазнања и претпостављених, односно могућих сазнања о предмету или о делу предмета науке, па и о методу науке. Треће, саставни делови теорије су: научни принципи и аксиоми, научни закони, научни појмови, ставови, судови и закључци, научне теореме, научне хипотезе и научни разлози. Разумљиво је да се теорије разликују по предмету и облику, па степену изграђености, по степену верификованости, итд. Четврто, теорије се могу исказати језички и симболички или језички симболички. Језички се исказују као логичан, смисле систем исказа, а симболички као систем међусобно повезаних и сагласних симбола. У политикологији теорије се исказују првенствено као систем језичких исказа односно речи и реченица. Пето, осим када је реч о метатеоријама, научне теорије у политикологији за свој предмет имају политичке процесе и појаве, дакле политичку прошлост, актуелност и будућност. Шесто, научне теорије ни када су најсмелије и најоригиналније никада нису произвољне и случајне, већ су ослоњене и стимулиране већ постојећим научним знањем.30 Научне теорије, да би то биле и да би као такве опстале, морају имати бар следећа својства: -

одређен степен истинитости;

-

унутрашњу систематичност и неопходан степен кохерентности;

-

одређен степен општости;

-

проверљивост;

-

комуникабилност и

-

развојност.31

3. Политичка теорија Свака терорија која представља бар хипотетички научни покушај објашњења било које од политичких појава, као и неке групе политичких појава и законитости политичке сфере, има право на назив политичка теорија.

30

Славомир Милосављевић, Иван Радосављевић, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 2003., стр. 182. 31 Славомир Милосављевић, Иван Радосављевић, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 2003., стр. 182-183..

17

Својство политичке теорије се не губи услед утврђивања да је она заснована не смао на чињеничним елементима, већ и на елементима (маште) фантазије, не само зато што је присутност маште неизбежна у фази док теорија нош увек тек хипотеза, већ је и веома пожељна у смислу додавања привалачности теорији и тиме и већој вероватноћи да ће наићи на истраживачки ехо.32 Политичке теорије, начелно, (1) садрже ставове који нуде објашњења или дају описе и анализе политичких појава, институција, начела и правила на којима се поједини политички системи и институције заснивају; (2) на основу систематичних методских проучавања пружају критичке анализе тих начела и институција, као и њиховог деловања и стварне улоге у политичком животу; (3) на основу теоријских и емпиријских сазнања и искустава тумаче сврху и циљеве, и дају оцене о добрим и рђавим појавама у политичком животу, о извесним запаженим трендовима и закључке куда они воде и какве ће бити последице и (4) дају аргументе и разлоге којима се нешто оправдава или на основу којих се предлажу неке важне промене у области политичких институција и неких карактеристика политичког живота (уколико су оне такве врсте да се свесним акцијама могу мењати). Теоријски посматрано, оно што је наведено под (3) и (4) садржи елементе који су изразито нормативног карактера, мада се и у вези са идејама наведеним под (1) и (2) мора претпоставити нека идеја-водиља или теоријска хипотеза на основу којих се грађа сакупља или врши посматрање и анализа.33 4. Политичка доктрина Значење израза доктрина и теорија се донекле поклапа. Док је теорија грчког, доктрина је термин латинског порекла (doctrina – ученост, наука, систематски изложено знање о нечему; став који не води рачуна о стварности), а има корен у речи (глаголу) docere – учити, и doctus – учен. Међутим, под изразом доктрина све више се мисли на учење, као на систем ставова који представљају упутство за акцију, који треба да се у пракси спроведу, па се отуда политичка доктрина више третира као политичка идеологија и више третира као један од елемената научног проучавања. Као примере коришћења израза можемо навести Монроову доктрину из 1821. и Халштајнову доктрину из 1950-их. Ове терминолошке разлике су, наравно, условне и међу писцима постоје велике разлике у томе у ком контексту користе поједине термине. За историју политичких теорија се често користи и назив историја политичких доктрина. 32

Драган Симеуновић, Теорија политике – ридер I део – основи политичких наука – практикум, Наука и друштво, Београд, 2002. стр. 65. 33 Војислав Становчић, Политичка теорија, Том I, Службени гласник, Београд, 2006. стр.365.

18

Доктрина се често користи уместо израза политичка идеологија, а некада и политичка теорија или филозофија.34 2.2. Операционално одређење а) чиниоци садржаја предмета истраживања 1. Услови у којима настаје Љотићева политичка теорија -

економски и политичко стање у Европи тог времена

-

политичко-идеолошка клима у Европи

-

економско и политичко стање у Краљевини Југославији

2. Субјект који су учествовали у формирању политичке теорије Димитрија Љотића -

Димитрија Љотића

-

Посредно учешће мислилаца од којих је Љотић позајмљивао неке елементе њихових мисли и инкорпорирао их у своју политичку теорију

3. Мотиви у стварању Љотићеве политичке торијие -

отварање бројних питања везаних за стање у Краљевини Југославији

-

потреба да се одговори на актулена друштвена и политичка питања Југославије тога времена

-

увођење Краљевине Југославије у склад са тада актуелним европским политичким токовима

4. Елементи Љотићеве политичке теорије

34

-

противљење Француској буржоаској револуцији и њеним тековинама

-

антииндивидуализам

-

органицизам

-

традиционализам

-

антидемократизам

-

антилиберализам

-

антипарламентаризам

-

антикапитализам

-

антисоцијализам и радикални антикомунизам

-

монархизам

-

национализам

-

клерикализам и везаност за цркву

Војислав Становчић, Политичка теорија, Том I, Службени гласник, Београд, 2006. стр.366.

19

-

антисемитизам

-

антимасонство

-

фашизам и националсоцијализам

б) временско одређење предмета истраживања Предмет нашег истраживања обухвата период од формирања ЈНП Збор и активнијег Љотићевог учешћа у политици 1934.године, па до Љотићеве смрти 1945.године. в) просторно одређење предмета истраживања Истраживање ће у просторном смислу били везаном за територију Краљевине Југославије, односно после њеног распада 1941.године за територију окупиране Србије. г) дисциплинарно одређење предмета истраживања Предмет нашег истраживања, генерално спада у област политичких наука, а у ужем смислу у сферу политичке теорије, односно историје политичких теорија.

3. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА 1. Научни циљ овог истраживања биће подробна и детаљна дескрипција Љотићеве политичке теорије, њеног настанка, развоја, утицаја под којима се формирала, као и утицаја који је имала или има на југословенску/српску јавност те политичке процесе у Југославији/Србији. Тиме се првенствено доприноси систематизацији досадашњих знања о 20

Љотићевој мисли, и обезбеђује подробна анализа његове политичке теорије. Остваривањем овог циља уједно се остварује и виши научни циљ, а то је откривање места Љотићеве политичке тероје у историји политичких теорија. 2. Друштвени циљ истраживања је правасходно садржан у потреби даљег и дубљег појашњења политичке теорије Димитрија Љотића и упознавање са њеним карактеристикама. Такође ово истраживање има за циљ да помогне у идентихиковању стварних Љотићевих следбеника на данашњој српској политичкој сцени.

4. ХИПОТЕТИЧКИ ОКВИР – ХИПОТЕЗЕ 4.1.

Генерална хипотеза:

21

Политичка теорија Димитрија Љотића спада у круг радикално десних и изразито конзервативних, противдемократских те националистичких политичких теорија, што је чини блиском фашизму и националсоцијализму. 4.1.

Посебне и појединачне хипотезе:

4. 1. 1. Прва посебна хипотеза: Љотићева политичка теорија је у својој основи наглашено антидемократска 4. 1. 1. 1. Прва појединачна хипотеза: Љотић у својој политичкој теорији излаже ставове којима се супротставља начелу једнакости које сматра основом демократије Индикатори: -

сматра да сви људи нису међусобно једнаки

-

да демократија изједначава оно што је по себи неједнако

-

да принцип једнакости потпомаже горе и слабије, док уништава боље елементе у народу

4.1.1.2. Друга појединачна хипотеза: Љотић у својој политичкој теорији напада начело броја које сматра другом претпоставком демократије Индикатори: -

Љотић сматра да начело броја уводи масе у политику

-

он масе сматра некомпетентним и подложним манипулацији

-

начело броја је начин да се изигра стварна воља заједнице и њени интереси

4.1.1.3. Трећа појединачна хипотеза: Љотићева политичка теорија садржи његове антипарламентарне ставове: Индикатори: -

Љотић оштро напада парламентаризам и вишепартијски систем

-

сматра га одговорним за свеопшту корупцију

-

жели да замени парламент корпоративним представништвом

4.2.2. Друга посебна хипотеза: У Љотићевој политичкој теорији уочљиви су његови антииндивидуалистички ставови и убеђења

22

4.2.2.1. Прва појединачна хипотеза: Љотић у својој мисли индивидуализам сматра штетним по нацију и друштво Индикатори: -

Љотић сматра да друштво представља много више него тек збир својих чланова

-

он верује да индивидуализам уништава природне везе међу члановима заједнице

-

износи мишљење да индивидуализам цепа заједницу и друштво

4.2.2.2. Друга поједниачна хипотеза: Љотићева политичка мисао исказује његова органицистичка убеђења и погледе Индикатори: -

Димитрије Љотић не признаје постојање феномена који се могу егзистирати ван оквира друштва, односно националне заједнице

-

он оштро осуђује све за чега верује да дели друштво

-

у својој политичкој теорији Љотић се залаже за чврсту сарадњу свих у оквиру друштва, под контролом државе

4.2.3. Трећа посебна хипотеза: Љотић у својој политичкој теорији износи своје конзервативне ставове који су радикално насупротни Француској буржоаској револуцији 4.2.3.1. Прва појединачна хипотеза: Љотић револуцију сматра одговорном за ширење индивидуализма и материјализма Индикатори: -

за Димитрија Љотића револуција је изведена на индивидуалистичким принципима

-

он сматра да су пост-револуционарне институције, као француски Грађански законик никле су на темељу индивидуалистичке филозофије

-

у револуционарној Француској Љотић види расадника нових идеја, одакле су се оне шириле даље по Европи

4.2.3.2. Друга појединачна хипотеза: Љотић у својој политичкој теорији износи мишљење да је револуциоја одговорна за ширење атеизма Индикатори: -

однос револуционара у Француској спрам цркве

-

њихово увођење цивилне религије и одвајање од хришћанског морала

-

радикални револуционарни раскид са спиритуализмом 23

4.2.4. Четврта посебна хипотеза: Љотић у својој политичкој мисли наступа са националистичких позиција и развија националистичке ставове: 4.2.4.1 Прва појединачна хипотеза: Љотић у својим радовима стоји на позицијама интегралног југословенства. Индикатори: -

Димитрије Љотић верује да су Срби, Хрвати и Словенци један јединствен и недељив народ

-

Он сматра да се ради само о три различита племена и да треба подвлачити јединствен национални карактер и расно-биолошку индивидуалност уместо племенских разлика

-

сматра да јужнословенска заједница неће бити комплента без Бугарске

4.2.4.2 Друга појединачна хипотеза: Љотићеви радови откривају да је његов национализам био је повезан са његовим антисемитизмом и благом ксенофобијом Индикатори: -

он се противи јеврејском утицају и јеврејском духу

-

Димитрије Љотић подвлачи негативност утицаја који долазе од стране Јевреја

-

жели стварање новог друштва на «народним основама»

4.2.5

Пета посебна хипотеза:

Љотићеви ставови изнети у његовој политичкој теорији указују да је његова мисао антилиберална 4.2.5.1 Прва појединачна хипотеза: Димитрије Љотићева у својим радовима и својој политичкој теорији баштини једну ауторитарну мисао Индикатори: -

Љотић се залаже за снажну монархију са неприкосновеним краљем на челу

-

он жестоко наступа против парламентаризма

-

његови погледи су изразито патријархалани

4.2.5.2. Друга појединачна хипотеза: Димитрије Љотић у својој политичкој теорији представља великог противника слободном тржишту и laisser fair економији Индикатори: 24

-

Љотић оштро напада капитализам

-

он сматра да је либерални капитализам одговоран за свеопшту корупцију

-

захтева увођење планске привреде

-

сматра да либералну економију за производ индивидуализма

-

у либералној економији види средство помоћу којег страни (јеврејски) крупни капитал спроводи своју доминацију

4.2.6. Шета посебна хипотеза: Љотић у својој политичкој мисли износи ставове из којих се да закључити да је он велики противник комунизма и социјализма 4.2.6.1. Прва појединачна хипотеза: Димитрије Љотић показује непријатељство према комунизму, будући да сматра да комунизам разбија народну заједницу Индикатори: -

Љотић сматра да комунизам пропагира класну мржњу уместо сарадње

-

он такође и комунизам сматра продуктом индивидуализма и буржоаских револуција

-

комунизам жели поништавање приватне својине коју Љотић сматра за природну

4.2.6.2. Друга поједниачна хипотеза: Љотић у својим радовима износи мишљење да у позадини комунизма заправо стоје туђинске силе, пре свих јеврејске Индикатори -

Љотић често напада комунизам као јеврејски изум

-

он истиче да су најбитнији мислиоци и вође комунистичких покрета углавном Јевреји

-

подвлачи интернационалистичку особину комунизма као негативну

-

истиче да је централа свих комунистичких покрета ван матичне земље

4.2.7

Седма посебна хипотеза:

Димитрије Љотић своју политичку теорију изразито ослања на православље и религију 4.2.7.1 Прва појединачна хипотеза: Љотићева политичка теорија наглашава значај цркве и вере у Бога Индикатори: -

Љотић подвлачи важност православља у српској историји

-

он наглашава укорењеност своје теорије у религији

-

сматра да ван Христа нема пута ни спасења

-

оштро се противи и критикује сваки атеизам 25

4.2.7.2 Друга појединачна хипотеза: Димитрије Љотић је у свом политичком деловању (како теоријском тако и практичном) одржавао блиске везе са СПЦ Индикатори: -

многи великодостојници СПЦ били су вези са Љотићем и његовим покретом

-

многи чланови Збора и Љотићеви блиски сарадници били су монаси, свештеници и професори на Теолошком факултету

-

постојале су чврсте везе између Збора и Богомољачког покрета

5. НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА

26

Садржај начина истраживања политичке теорије Димитрија Љотића одређен је ваћ самим предметом истраживања, а такође и датим хипотетичким оквиром од кога полазимо као и циљевима које смо себи поставили. Због тога ћемо се у нашем истраживању користити општим и посебним методама као и методским поступцима у циљу спровођења што ваљанијег истраживања којим бисмо на најбољи могући начин одговорили на циљеве које смо себи поставили. Предстојеће истраживање политичке теорије Димитрија В. Љотића биће засновано на основним принципима и постулатима аксиолошког теоријско-методолошког правца у методологији политичких наука. Овај парадигматска поставка са методом разумевања коју је развио

Макс

Вебер,

представљаће

општефилозофску

основу

овог

истраживања.

Аксиолошким приступом уз коришћење методе разумевања на најбољи начин ћемо моћи сагледати Љотићеву политичку мисао и бићемо у стању да разумемо све вредности које стоје у њеном корену. Поред методе разумевања у нашем истраживању користићемо се и хипотетичко-дедуктивном методом. Будући да је хипотетичко-дедуктивна метода општенаучна метода која је заснована на искуству и изведена из њега, она ће нам бити више него корисна при истраживању Љотићеве политичке теорије. Такође, у својству основне опште методе користићемо се компаративним методом, са циљем да се поређењем Љотићеве политичке мисли и других десних политичких теорија одреди њихова међусобна формална и стварна сличност. Овде се пре свега мисли на поређење Љотићеве мисли са мишљу Шарла Мораса и политичким доктринама фашизма и националсоцијализма. Осим до сада побројаног, у нашен истраживању и у изради рада који треба да проистекне из овог истраживања, користићемо се основним (посебним) научним методама као што су анализа, синтеза, генерализација и специјализација, индукција и дедукција. Као оперативним методама користићемо се пре свих анализом докумената. За прикупљање података о политичкој теорији Димитрија Љотића користиће се анализа садржаја докумената и то првенствено квалитативна анализа. У том смислу анализираћемо, пре свега, оригиналне Љотићеве радове: његове књиге, брошуре, говоре, новинске чланке као и његову преписку где нам она може бити од помоћи. Поред Љотићевих дела, анализираћемо 27

и један број радова који су о Љотићу и његовој мисли написали његови политички противници и истомишљеници.

6. НАУЧНА И ДРУШТВЕНА ОПРАВДАНОСТ ИСТРАЖИВАЊА 28

6.1. научна оправданост истраживања Што се тиче научне оправданости истраживања политичке теорије Димитрија Љотића, већ сама чињеница да Љотићева политичка мисао није код нас још увек, потпуно и целовито обрађена говори о научној оправданости оваквог истраживања. Дакле, научна дескрипција и опис политичке теорије Димитрија В. Љотића и њено разумевање, као и схватање контекста и историјског периода у коме се она јава биће приоритет у овом раду. Такође, ово истраживање допринеће да се политичка теорија Димитрија Љотића може поставити на своје место у ширем склопу историје политичких теорија. 6.2. друштвена оправданост истраживања У погледу друштвене оправданости овог истраживања, чињеница да се у последњим годинама све више у српској јавности и српском друштву јавља интересовање за антикомунистичку политичку мисао, поготово антикомунистичке и националистичке покрете који су деловали између два светска рата. Позивањем на предратне мислиоце многи појединци и групе желе да себе и своје идеје легитимизују представљајући се као настављачи једне идејне матрице коју је комунистичка револуција насилно прекинула. У српској јавности, поготово у десним круговима, видљиво је интересовање за Љотића и његову политичку мисао, као и стварање група и часописа који желе да се представе као Љотићеви идеолошки следбеници и настављачи. У том смислу, истаживање Љотићеве политичке теорије допринеће да се утврди стварна актуелност и значај Љотићеве мисли у овом тренутку у Србији, као и да се утврди колико су заправо сви они који се на Љотића позивају (али не смао они, него и други који не помињу Љотића) блиски или удаљени од његове политичке мисли.

ОБРАЗАЦ ЗА АНАЛИЗУ САДРЖАЈА 29

Анализ радио: __________________ А) Научна и стручна литература 1. Основни подаци о делу: а) Назив дела:____________________________________________________________________ б) Место и земља издавања:_________________________________________________________ в) Издавач:_______________________________________________________________________ г) Година издавања:_______________________________________________________________ д) Тираж:________________________________________________________________________ ђ) Број страна:____________________________________________________________________ 2. Основни подаци о тексту: а) Наслов:________________________________________________________________________ б) Поднаслов:_____________________________________________________________________ в) Пагинација текста:______________________________________________________________ 3. Основни подаци о аутору дела: а) Име и презиме аутора:___________________________________________________________ б) Земља из које аутор потиче:______________________________________________________ 4. Садржај текста: а) Основни предмет на који се односи садржај наведеног текста: /а.1./ /а.2./ /а.3./ б) Субјекат на који се односи садржај наведеног текста: /б.1./ /б.2./ /б.2.1./ /б.2.2./ в) Основни ставови које аутор саопштава у тексту: /в.1./ /в.2./ /в.3./ /в.4./ /в.5./ 30

г) Карактер основних ставова које аутор саопштава у тексту: г.1. Искази и закључци које непосредно изводи сам аутор г.2. Ауторове интерпретације исказа непосредних актера и текстова докумената г.3. Цитати непосредних актера и текстова докумената д) Основни аргументи које аутор наводи у делу: ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________ ђ) Аргументација: /ђ.1./ /ђ.1.1./ /ђ.1.2./ /ђ.1.3./ /ђ.2./ /ђ.2.1./ /ђ.2.2./

КОДЕКС ШИФАРА 31

Анализ радио: __________________ А) Научна и стручна литература 1. Основни подаци о делу: а) Назив дела б) Место и земља издавања в) Издавач: г) Година издавања: д) Тираж: ђ) Број страна: 2. Основни подаци о тексту: а) Наслов: б) Поднаслов: в) Пагинација текста: 3. Основни подаци о аутору дела: а) Име и презиме аутора: б) Земља из које аутор потиче: 4. Садржај текста: а) Основни предмет на који се односи садржај наведеног текста: а.1. Деловање српске политичке деснице у Краљевини Југославији између два светска рата и за време Другог светског рата а.2. Историја Југословенског народног покрета Збор а.3. Политичка теорија Димитрија Љотића б) Субјекат на који се односи садржај наведеног текста: б.1. Димитрије Љотић в) Основни ставови које аутор саопштава у тексту: в.1. Политичка теорија Димитрија Љотића је чисто наци-фашистичка в.2. Политичка теорија Димитрија Љотића није наци-фашистичка в.3. Љотићева политичка теорија је оригинална и аутентична в.4. Љотићева теорија је неоригинална и неаутентична в.5. Љотићева политичка теорија је тек делимично оригинална 32

г) Карактер основних ставова које аутор саопштава у тексту: г.1. Искази и закључци које непосредно изводи сам аутор г.2. Ауторове интерпретације исказа непосредних актера и текстова докумената г.3. Цитати непосредних актера и текстова докумената д) Основни аргументи које аутор наводи у делу: ђ) Аргументација: ђ.1.Убедљива ђ.1.1. Вредносна (сксиолошка) ђ.1.2. Политичка ђ.1.3. Чињенична ђ.2. Неубедљива ђ.2.1. Вредносна (аксеолошка) ђ.2.2. Политичка

ОБРАЗАЦ ЗА АНАЛИЗУ САДРЖАЈА 33

Анализ радио: __________________ Б) Документи 1. Основни подаци о документу: а) Назив документа:_______________________________________________________________ б) Датум усвајања документа:_______________________________________________________ в) Врста документа: /в.1./ /в.2./ /в.3./ /в.4./ /в.5./ в.6./ /в.7./ Уколико је заокружен одговор в.7. на линији испод уписати врсту документа који се анализира:_______________________________________________________________________ г) Назив институције која је усвојила документ________________________________________ 2. Јединице анализе садржаја: а) Прва појединачна у првој посебној хипотези: а.1.______________________________________________________________________________ а.2.______________________________________________________________________________ б) Друга појединачна у првој посебној хипотези: б.1._____________________________________________________________________________ б.2._____________________________________________________________________________ в) Трећа појединачна у првој посебној хипотези: в.1.______________________________________________________________________________ в.2.______________________________________________________________________________ г) Прва појединачна у другој посебној хипотези: г.1.______________________________________________________________________________ г.2.______________________________________________________________________________ д) Друга појединачна у другој посебној хипотези д.1. _____________________________________________________________________________ д.2._____________________________________________________________________________ ђ) Прва поједниачна у трећој посебној хипотези 34

ђ.1. _____________________________________________________________________________ ђ.2. _____________________________________________________________________________ е) Друга поједниачна у трећој посебној хипотези е.1. _____________________________________________________________________________ е.2. _____________________________________________________________________________ ж) Прва појединачна у четвртој посебној хипотези ж.1. _____________________________________________________________________________ ж.2. _____________________________________________________________________________ з) Друга појединачна у четвртој посебној хипотези з.1. _____________________________________________________________________________ з.2. _____________________________________________________________________________ и) Прва појединачна у петој посебној хипотези и.1. _____________________________________________________________________________ и.2. _____________________________________________________________________________ ј) Друга појединачна у петој посебној хипотези ј.1. _____________________________________________________________________________ ј.2. _____________________________________________________________________________ к) Прва појединачна у шестој посебној хипотези к.1. _____________________________________________________________________________ к.2. _____________________________________________________________________________ л) Друга појединачна у шестој посебној хипотези л.1. _____________________________________________________________________________ л.2. _____________________________________________________________________________ љ) Прва појединачна у седмој посебној хипотези љ.1. _____________________________________________________________________________ љ.2. _____________________________________________________________________________ м) Друга појединачна у седмој посебној хипотези 35

м.1. _____________________________________________________________________________ м.2. _____________________________________________________________________________

КОДЕКС ШИФАРА 36

Анализ радио: __________________ Б) Документи 1. Основни подаци о документу: а) Назив документа: б)Датум усвајања документа: в) Врста документа: в.1. Књига в.2. Брошура в.3. Чланак в.4. Говор в.5. Програм в.6. Статут в.7. Остало г) Назив институције која је усвојила документ: 2. Јединице анализе садржаја: а) Прва појединачна у првој посебној хипотези: а.1. Љотићев антиегалитаризам а.2. подвлачање везе демократије и егалитаризма а.3. подвлачење негативности егалитаризма б) Друга појединачна у првој посебној хипотези: б.1. одбојност према масама у политици б.2. примедбе везане за некомпетентност маса и подложност манипулацији б.3. приговор да начело броја води ка изигравању воље заједнице в) Трећа појединачна у првој посебној хипотези: в.1. напади на вишепартизам и парламентаризам в.2. критика парламента због корупције в.3. залагање за корпоративизам насупрот парламентаризму г) Прва појединачна у другој посебној: 37

г.1. инсистирање на друштву као посебној реалности, већој од збира појединаца г.2. истицање да индивидуализам кида природне везе међу члановима заједнице г.3. индивидуализам као дезинтеграциони фактор д) Друга појединачна у другој посебној хипотези: д.1. непризнавање било ког феномена који може егзистирати ван друштва и националне заједнице д.2. негативнан став према свему што дели друштво д.3. залагање за сарадњу у оквиру друштва, под контролом државе ђ) Прва појединачна у трећој посебној хипотези: ђ.1. повезивање корена Француске буржоаске револуције и индивидуализма ђ.2. лоцирање корена пост-револуционарних институција у индивидуализму ђ.3. Француска револуција као расадник нових идеја по Европи е) Друга појединачна у трећој посебној хипотези: е.1. однос револуционара у Француској и цркве е.2. критика цивилне религије и одвајање новог, револуционарног од хришћанског морала е.3. раскид револуције са спиритуализмом ж) Прва појединачна у четвртој посебној хипотези: ж.1. Срби, Хрвати и Словенци су један јединствен народ ж.2. јединствен народни карактер и расно-биолошка индивидуалност Срба, Хрвата и Словенаца ж.3. јужнословенској заједници припада и Бугарска з) Друга појединачна у четвртој посебној хипотези з.1. противљење јеврејском духу и јеврејском утицају з.2. подвлачење негативности јеврејског утицаја з.3 стварање новог друштва на «народним основама» и) Прва појединачна у петој посебној хипотези: и.1. краљевска неприкосовеност и.2 монархистичко противљење парламентаризму и.3. изразита патријархалност 38

ј) Друга појединачна у петој посебној хипотези: ј.1. напад на капитализам ј.2. одговорност либерал-капитализма з асвеопшту коруцију ј.3. захтеви за планску привреду ј.4. либерална економија као производ индивидуализма ј.5. либерал-капитализам као средство за доминацију (јудео) плутократије к) Прва појединачна у шестој посебној хипотези: к.1. комунистичко пропагирање класне мржње к.2. комунизам као продукт индивидуализма к.3. природност приватне својине као супротност комунистичком схватању л) Друга појединачна у шестој посебној хипотези: л.1. веза комунизма и јеврејства л.2. јеврејски карактер већине комунистичких мислилаца и вођа л.3. негативности интернационализма л.4. централно место управе свих комунистичких покрета је ван односне земље љ.Прва појединачна у седмој посебној хипотези: љ.1. важност православља у српској историји љ.2. укорењеност Љотићеве теорије у религији љ.3. немогућност спасења ван Христа љ.4. критика атеизма м) Друга појединачна у седмој посебној хипотези: м.1. везаност великодостојника СПЦ за ЈНП Збор м.2. веза свештеника, монаха и богослова и Збора м.3. Веза ЈНП Збора и Богомољачког покрета

ОБРАЗАЦ ЗА АНАЛИЗУ САДРЖАЈА 39

Анализ радио: __________________ В) Научна и стручна литература 1. Основни подаци о листу: а) Назив листа: /а.1./ /а.2./ /а.3./ б) Место и земља издавања:_________________________________________________________ в) Издавач:_______________________________________________________________________ г) Број и датум издања:____________________________________________________________ д) Тираж:________________________________________________________________________ ђ) Периодичност излажења: /ђ.1./ /ђ.2./ 2. Основни подаци о прилогу: а) Наднаслов:_____________________________________________________________________ б) Наслов:________________________________________________________________________ в) Поднаслов:_____________________________________________________________________ г) Пагинација текста:______________________________________________________________ д) Аутор текста: /д.1./___________________________________________________________________________ /д.2./___________________________________________________________________________ /д.3./___________________________________________________________________________ 3. Садржај текста: а) Основни предмет садржаја текста: /а.1./ /а.1.2./ /а.1.3./ /а.1.4./ /а.1.5./ /а.2./ б) Субјекти на које се текст односи: /б.1./ в) Временски период на који се текст односи: /в.1./ /в.2./ /в.3./ /в.4./ /в.5./ 40

г) Основни ставови које аутор саопштава у тексту: /г.1./ /г.2./ /г.3./ /г.4./ /г.5./ д) карактер основних ставова које аутор саопштава у тексту: /д.1./ /д.2./ /д.3./ 4. Запажања аналитичара: а) О вредности, актуелности и значају текста: ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ _____ б) О уверљивости аргументације: ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________________________ _____

41

КОДЕКС ШИФАРА

Анализ радио: __________________ В) Штампа 1. Основни подаци о листу: а) Назив листа: а.1. Искра а.2. Нова искра а.3. Српске органске студије б) Место и земља издавања: в) Издавач: г) Број и датум издања: д) Тираж: ђ) Периодичност излажења: ђ.1. Дневно ђ.2. Периодично 2. Основни подаци о прилогу: а) Наднаслов: б) Наслов: в) Поднаслов: г) Пагинација текста: д) Аутор текста: д.1. Пуно име и презиме д.2. Иницијали д.3. Без потписа 3. Садржај текста: а) Основни предмет садржаја текста: а.1. Деловање српске политичке деснице у Краљевини Југославији између два светска рата и за време Другог светског рата 42

а.2. Историја Југословенског народног покрета Збор а.3. Политичка теорија Димитрија Љотића а.4. Љотићев антисемитизам а.5. Љотићев однос према немачком окупатору током Другог светског рата а.6. Љотићев однос према комунистима б) Субјекти на које се текст односи: б.1. Димитрије Љотић в) Временски период на који се текст односи: в.1. Љотићев политички рад пре формирања ЈНП Збора в.2. Период од формирања Збора до Другог светског рата в.3. Период Другог светског рата г) Основни ставови које аутор саопштава у тексту: г.1. Политичка теорија Димитрија Љотића је чисто наци-фашистичка г.2. Политичка теорија Димитрија Љотића није наци-фашистичка г.3. Љотићева политичка теорија је оригинална и аутентична г.4. Љотићева теорија је неоригинална и неаутентична д) карактер основних ставова које аутор саопштава у тексту: д.1. Искази и закључци самог аутора д.2. Ауторове интерпретације исказа непосредних актера и текстова докумената д.3. Цитати непосредних актера и текстова докумената 4. Запажања аналитичара: а) О вредности, актуелности и значају текста: б) О уверљивости аргументације:

43

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА а) методолошка литература: -

Милосављевић Славомир, Радосављевић Иван, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 2003

-

Радосављевић Иван, Хипотетичко-дедуктивна метода у истраживању политике, СО Горњи Милановац, Дечје новине, 1996

б) политиколошка литература: -

Арент Хана, Ајхман у Јерусалиму – извешта о баналности зла, К.В.С., Београд, 2000.

-

Бајфорд Јован, Потискивање и порицање антисемитизма – Сећање на владику Николаја Велимировића у савременој српској православној култури, Хелсиншки одбор за људска права, Београд 2005.

-

Божић Бранислав / Стефановић Младен, Милан Аћимовић Драги Јовановић Димитрије Љотић, Центар за информације и публицитет, Загреб, 1985.

-

Васиљевић Милосав, Криза демократије и будући облик владавине,Београд, 1938.

-

Васиљевић Милосав, Проблем демократије у Југославији, Искра, Минхен, 1988.

-

Валентини Франческо, Модерна политичка мисао, Школска књига, Загреб 1982.

-

Велимировић Николај – Сан о словенској религији: одабране мисли и беседе, Слободна књига, Београд, 1996.

-

Велмар-Јанковић Владимир, Поглед с Калемегдана – оглед о београдском човеку, Београд 1938.

-

Влаховић Станиша Р., Зборник документа из Британске архиве. Англо-југословенски односи 1941-1948. Бирмингем 1985.

-

Вујачић Илија, Политичка теорија: студије, портрети, расправе, Чигоја штампа: Факултет политичких наука, Београд 2002.

-

Глас деснице – одабрани текстови 1999-2003. приредио Александар Ћорлука, Београд, 2004.

-

Гудац/Ђорђевић, Политичка историја ХIХ и ХХ века – светска и национална, Факултет политичких наука: Чигоја штампа, Београд, 1999.

-

Де Беноа Ален, Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у ХХ веку: (19171989), Центар за изучавање Традиције «Укоренија», Београд 2007

-

Де Местр Жозеф, Списи о револуцији, Уметничко друштво Градац, Чачак – Београ, 2001. 44

-

Ђорђевић Мирко, Српска конзервативна мисао, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 2003.

-

Ђурковић Миша, Конзервативизам и конзервативне странке, Службени гласник, Београд, 2007

-

Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд

-

Јонић Велибор, Шта хоће «Збор»?, Југословенски народни покрет «ЗБОР», Београд 193?

-

Калајић Драгош, Европска идеологија, ИКП «Никола Пашић», Београд, 2004.

-

Карапанџић Боривоје М., Грађански рат у Србији 1941-1945. Нова искра, Београд 1993.

-

Карапанџић Боривоје М., Српски добровољачки корпус у служби народа и отаџбине, Светосавска књижевна заједница, Београд 2002.

-

Кодреану Корнелије Зелеа, Мојим легионарима, Самиздат, Београд, 2000. интернет издање http://www.komentar.co.yu

-

Комунизам на београдском универзитету 1929-40. Александар Жељко Јелић, Београд 2001.

-

Костић Бошко Н., За историју наших дана, Нова искра, Београд.

-

Краков Станислав, Живот човека на Балкану, Наш дом; L'Age d'Homme, Београд, 1997.

-

Краков Станислав, Генерал Милан Недић – књ. 1 На оштрици ножа, Нова искра, Београд, 1995.

-

Краков Станислав, Генерал Милан Недић – књ. 2 Препуна чаша чемера, Нова искра, Београд, 1995.

-

Љотић Димитрије, «Постављање ствари на своје место», у Сабрана дела, књига VI, НИП «Нова искра», Београд 2003

-

Мартиновић Петар, Милан Недић, Никола Пашић, Београд, 2003.

-

Матић/Подунавац, Политички систем, Београд 1997.

-

Милардовић Анђелко, Увод у политилогију, Пан-либер, Осијек, 1996.

-

Милосављевић Оливера, Потпуна истина – Колаборација у Србији 1941-1944. Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2006.

-

Милосављевић Оливера, У традицији национализма – или стереотипи српских интелектуалаца ХХ века о «нама» и «другима», Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2002.

-

Мусолини Бенито, О корпоративној држави, Београд 1936.

-

Николић Коста, Немачки ратни плакат у Србији 1941-1944., «Бонарт», Београд 2001.

-

Нолте Ернст, Фашизам у својој епохи, Просвета, Београд 1990. 45

-

Парежанин Ратко – Други светски рат и Димитрије В. Љотић, А. Ж. Јелић, Београд, 2001.

-

Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975.

-

Пропадовић Милутин, Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија Југославије 1935 – 1945., Искра, Бирмингем, 1990.

-

Радица Богдан, Агонија Европе, Центар за изучавање Традиције «Укоренија», Београд, 2003.

-

Рашевић Вељко, Оглед о схватањима Димитрија Љотића, Наша Реч, Париз, 1953.

-

Симеуновић Драган, Теорија политике – ридер I део – основи политичких наука – практикум, Наука и друштво, Београд, 2002.

-

Слијепчевић Ђоко, Југославија уочи и за време Другог светског рата, Искра, Минхен, 1978.

-

Српски добровољци, Искра, Минхен, 1966.

-

Стакић Владислав Д., Монархистичка доктрина Шарла Мораса – основи француског поретка, Александар Јелић, Београд, 2002.

-

Становчић Војислав, Политичка теорија, Том I, Службени гласник, Београд, 2006.

-

Стефановић Младен, ЗБОР Димитрија Љотића 1934-1945. народна књига, Београд 1984.

-

Стојадиновић Милан М., Ни рат ни пакт, Отокар Кершовани, Ријека, 1970.

-

Суботић Драган, Српска десница у 20. веку – оглед о политичкој филозофији Димитрија В. Љотића, Институт за политичке студије, Београд 2004.

-

Суботић Драган, Затомљена мисао – О политичким идејама Димитрија Љотића, Клио, Београд, 1994.

-

The Times, Атлас свјетске повијести, Цанкаријева заложба, Љубљана, 1986.

-

Хамилтон Аластер, Фашизам и интелектуалци 1919-1945, Вук Караџић, Београд, 1978.

-

Хитлер Адолф, Мајн Кампф, Експрес, Зрењанин 2001.

-

Хоптнер Јакоб, Југославија у кризи 1934 – 1941., Искра, Минхен, 1964.

-

Цветићанин Невен, Европска десница између мача и закона, Филип Вишњић, Београд, 2004.

-

Штедимлија Савић Марковић, Црногорско питање, репринт из 1936. – ИКП «Никола Пашић», Београд, 2005.

46