Nabokov Vladimir Luzinova Odbrana

Nabokov Vladimir - Luzinova odbrana

LUZINOVA ODBRANA Vladimir Nabokov

шг^1

PRVO POGLAVLJE Najviše ga je začudila činjenica da će od ponedeljka on biti Lužin. Njegov otac — pravi Lužin, stariji Lužin, pisac — izašao je iz dečje sobe, osmehujući se, tarući ruke (za noć već namazane prozirnim hladnim kremom), pa je svojim antilopski upapučenim večernjim hodom odgegucao natrag u spavaću sobu. Njegova žena je ležala u krevetu. Upola se pridigla i rekla: — Pa, kako je prošlo? — Skinuo je sivi halat i odgovorio: — Snašli smo se nekako. Pribrano je primio. Uf... stvarno mi je pao kamen sa srca. — Baš fino — reče njegova žena, polako navlačeći na sebe svileni pokrivač. — Hvala Bogu, hvala Bogu... To je uistinu bilo olakšanje. ćelo leto — brzo seosko leto što se uglavnom sastojalo od tri mirisa: jorgovana, sveže pokošenog sena i suvog lišća — ćelo leto su raspravljali pitanje kada i kako da mu kažu, i neprestano su odlagali tako da se to vuklo do kraja avgusta. Kretali su se oko njega u bojažljivo sve užim krugovima, ali je trebalo da samo podigne glavu i otac bi već s hinjenim zanimanjem kuckao staklo barometra čija je kazaljka uvek stajala na buri, dok bi majka otplovila nekud u dubine kuće, ostavljajući sva vrata otvorena i zaboravivši na poklopcu klavira dugačku, neurednu kitu zvončića. Debela guvernanta Francuskinja koja mu je čitala Grofa Monte Krista (i prekidala čitanje da bi osećajno izviknula »jadni, jadni Dante«), predložila je roditeljima da ona uhvati bika za rogove, iako joj je taj bik ulivao smrtni strah. Jadni, jadni Dantes u njemu nije pobuđivao nikakvo saosećanje, i posmatrajući njen vaspitni uzdah, on bi samo zažmirio i gumicom derao hartiju za crtanje, pokušavajući da što je moguće groznije nacrta njeno izbočeno poprsje. 9 Mnogo godina kasnije, jedne neočekivane godine jasno-vidosti i očaranosti, sa zanesvešćujućom slašću sećao se tih časova čitanja na verandi što pluta na šumoru bašte. Ta uspomena bila je prožeta suncem i slatkim, mastiljavim ukusom šipčica gospinog bilja koje je odsecala udarcima peroreza i ubeđivala ga da ih drži pod jezikom. A ekser-ćići koje je jednom stavio na trščano sedište, namenjeno da, uz suve, pucketave šumove, primi njenu debelu zadnjicu, bili su retrospektivno izjednačeni sa suncem i zvucima bašte i komarcem što se uhvatio za njegovo oguljeno koleno i blaženo podiže crvenkasti trbuh. Desetogodišnji dečak odlično, do tančina, poznaje svoja kolena — svrabljiv otok koji je češao dok nije prokrvario, bele tragove noktiju na preplanuloj koži i sve one ogrebotine koje su potpisi zrna peska, šljunka i oštrih grančica. Komarac će odleteti, izbegavši pljesak njegovog dlana; guvernanta će zahtevati da se ne vrpolji; u groznici koncentracije, pokazujući nejednake zube — koje je zubar u Sankt Peter-burgu spojio platinskom žicom — i

pognuvši glavu sa spiralno podšišanim temenom, on je sa svih pet prstiju grebao i strugao ujedeno mesto — a guvernanta se polako, sa sve većim užasom, ispružala prema otvorenom bloku za crtanje, prema onoj neverovatnoj karikaturi. — Ne, bolje da mu ja kažem — nesigurno je odgovorio Lužin stariji na njen predlog. — Kazaću mu kasnije, neka na miru piše diktat. — Roditi se u ovom nepodnošljivom svetu jedva je podnošljivo — ujednačeno je diktirao Lužin stariji, šetajući tamo-amo po učionici. — Roditi se u ovom nepodnošljivom svetu jedva je podnošljivo. — A njegov sin je pisao, gotovo polegavši po stolu i iskezivši zube s njihovim metalnim skelama, i naprosto je ostavljao praznine umesto reci »nepodnošljivom« i »podnošljivo«. Aritmetika je bolje išla; postojala je neka tajanstvena milina u činjenici da će neki dugačak broj, do koga se s mukom došlo, u odlučujućem trenutku, nakon mnogih pustolovina, biti bez ostatka deljiv s devetnaest. Lužin stariji se bojao da će njegov sin kad nauči zašto su bili potrebni utemeljitelji Rusije, potpuno bezizrazni Sinej i Truvor, kao i tablicu ruskih reci koje se pišu s »jat« i glavne reke Rusije, da će dete pasti u onakav isti iras kao pre dve godine, kad se sporo i teško, uz zvuk škripanja stepenica, krckanja podnica i kovčega što se 10 premeštaju, ispunjavajući ćelu kuću svojim prisustvom, prvi put pojavila guvernanta Francuskinja. Ali sad se nije desilo ništa slično; smireno je slušao, a kad je otac, pokušavajući da odabere najzanimljivije i naj privlačni je pojedinosti, između ostalog rekao da će ga zvati prezimenom, kao što se zovu odrasli, sin je pocrveneo, počeo da trepće, bacio se ničice na jastuk, zinuvši i vrteći glavom (— Nemoj se tako vrpoljiti — reče otac sa strepnjom, uočavajući njegovu zabunu i očekujući suze), ali nije briznuo u plač, već je umesto toga zario lice u jastuk, usnama proizvodeći praskave zvuke, pa je, naglo se podigavši — zgužvan, topao, blistavih očiju — brzo upitao hoće li ga i kod kuće zvati Lužin. A sad, ovog mutnog, napetog dana, na putu prema stanici, kako bi uhvatili voz za Sankt Peterburg, Lužin stariji, sedeći pored žene u otvorenim kolima, gledao je sina i bio spreman da se smesta osmehne ukoliko ovaj okrene prema njemu svoje tvrdoglavo odvraćeno lice, i pitao se šta li je navelo dečaka da naglo postane tako »krutikav«, kako se izrazila njegova žena. Sedeo je nasuprot njima, na prednjem sedištu, umotan u taman ogrtač od vunenog tvida, noseći mornarsku kapu stavljenu nakrivo no koju se sad niko na svetu ne bi usudio da ispravi, i gledao u stranu, u debela brezova stabla što su promicala duž jarka punog njihovog lišća. — Da ti nije zima? — upitala je majka, kad je put skrenuo prema reci, a nalet vetra proizveo paperjasto mreškanje po sivom ptičjem krilu njenog šešira. — Jeste — reče sin, posmatrajući reku. Majka je taman htela da, uz maukav zvuk, pruži ruku i namesti njegov ogrtač, ali, primetivši izraz njegovih očiju, hitro vrati ruku i samo pokaza zamrdavši prstima kroz vazduh: — Prigrni ga, prigrni ga bolje. — Dečak se nije pomerio. Napućivši usne da bi odlepila voilette1 od usta — bio je to stalan gest, gotovo tik — ona pogleda muža, nemo tražeći podršku. I on je bio u vunenom ogrtaču; ruke u debelim rukavicama počivale su na kariranom putnom ćebetu koje se blago spuštalo da oblikuje udolinu i potom se opet malko uzdizalo, sve do struka malog Lužina. — Lužin — s usiljenom veselošću reče otac — a, Lužine? — i ispod ćebeta 1 Veo (franc). (Prev.) 11

nogom nežno munu sina. Lužin je odmakao kolena. Evo seljačkih izbi s krovovima gusto obraslim blistavom mahovinom, evo poznatog starog putokaza s upola izbrisanim natpisom (ime sela i broj njegovih »duša«) i evo seoskog bunara, s njegovom vedricom, crnim blatom i belonogim seljankama. Prošavši selo, konji su se hodom penjali uz brdo, a iza njih, u nizini, pojaviše se druga kola u kojima su se, zbijeno sedeći, vozile guvernanta i domoupravi-teljka koje se mrze. Kočijaš coknu usnama i konji opet pređoše u kas. Bezbojnim nebom iznad strnjike sporo polete vrana. stanica se nalazila na oko tri kilometra od imanja, na tački gde put, glatko i zvučno prošavši kroz jelovu šumu, preseca drum za Sankt Peterburg i plovi dalje, preko šina, ispod brane, pa u

nepoznato. — Ako želiš, možeš da pokreneš lutke — ulagivački reče Lužin stariji kad je njegov sin iskočio iz kola i uperio pogled u zemlju, vrteći vratom jer ga je grebao vuneni ogrtač. čutke je uzeo ponuđeni novčić od deset kopejki. Guvernanta i domo-upraviteljka su kabasto izmilele iz drugih kola, jedna desno a druga levo. Otac je skinuo rukavice. Drešeći veo, majka je motrila na trupastog nosača koji je skupljao njihovu putnu ćebad. Iznenadni vetar nakostrešio je konjske grive i raširio kočijaševe skerletne rukave. Našavši se sam na peronu, Lužin je otišao do staklene kutije gde je pet lutkica s obešenim bosim nogama čekalo udar novčića pa da ožive i počnu da se obrću; ali je danas njihovo očekivanje bilo uzaludno, jer se ispostavilo da je sprava pokvarena a novčić uludo straćen. Lužin je malo pričekao, a onda se okrenuo i otišao do ruba koloseka. Desno, jedna devojčica je sedela na ogromnoj bali, jedući zelenu jabuku, oslonivši lakat na dlan. Levo je stajao čovek u kamašnama, s jahačkim korbačem u ruci, gledajući udaljeni rub šume odakle će se za koji minut pojaviti vesnik voza — oblačić belog dima. Ispred njega, na drugoj strani šina, kraj žutomrkog vagona drugog razreda, bez točkova, koji je pustio koren u zemlju i pretvorio se u stalno ljudsko stanište, seljak je cepao drva. Odjednom je sve ovo skrila izmaglica suza, kapci su ga pekli, bilo je nemoguće podneti ono što će se dogoditi — oca s lepezom karata u rukama, majku koja pogledom prebrojava prtljag, voz što uleće, nosača koji postavlja stepenice 12 uz vagon da bi penjanje bilo lakše. Pogledao je oko sebe. Devojčica je jela jabuku; čovek u kamašnama zurio je u daljinu; sve je bilo mirno. Kao u šetnji, otišao je do kraja staničnog perona i onda počeo da se vrlo brzo kreće; strčao je niz nekakve stepenice i tu behu utabana sta-zica, bašta šefa stanice, ograda, vratanca, jele — zatim mala jaruga i odmah potom šuma. Isprva je trčao pravo kroz šumu, očešavajući se o fiskavu paprat i klizajući se po crvenkastom lišću đur-đevka — a kapa mu je visila na zatiljku, držeći se samo o vrpci, kolena mu behu vruća u vunenim čarapama već obuvenim za grad, trčeći je plakao, vrskao detinje psovke kad bi ga grančica šibnula po čelu — i konačno se zaustavio, pa je, dahćući, čučnuo tako da mu je ogrtač pokrivao noge. Tek danas, na dan njihove svakogodišnje selidbe iz sela u grad, na dan koji, sam po sebi, nikad nije bio lep, kad je kuća puna promaje i čovek zavidi baštovanu koji nikud ne ide, tek danas je shvatio sav užas promene o kojoj je govorio otac. Nekadašnji jesenji povraci u grad sad su izgledali kao sreća. Njegove svakodnevne jutarnje šetnje s guvernantom — uvek istim ulicama, Nevskim prospektom i natrag kući kejom, više se neće ponoviti. Srećne šetnje. Ponekad bi mu predložila da prvo idu kejom, ali je uvek odbijao — ne toliko što je od najranijeg detinj-stva voleo ono uobičajeno, već zato što se neizdrživo bojao topa u Petropavlovskoj tvrđavi, ogromnog, gromu podobnog, udara od koga su se tresla okna po kućama i koji je mogao da čoveku probije bubnu opnu — i uvek bi udesio (pomoću neosetnih manevara) da se na Nev-skom prospektu nađe u podne, što je moguće dalje od topa — čiji bi ga hitac, ukoliko bi promenio pravac svoje šetnje, sustigao tačno kod Zimskog dvorca. Takođe je kraj njegovim prijatnim razmišljanjima posle ručka, na sofi, ispod tigrovog krzna, a kad izbije dva, tu je mleko u siebrnoj šolji koja mu daje tako divan ukus, i kad izbije tri, šetnja otvorenim landauom. U zamenu za sve to došlo je nešto novo, nepoznato i stoga užasno, jedan nemoguć, neprihvatljiv svet, pet časova od devet do tri, i gomila dečaka još većma zastrašujućih no oni koji su ga nedavno, jednog julskog dana, ovde na selu, baš na mostu, okružili, uperili u njega limene pištolje i ispalili štapićaste projektile čije su gumene kapice bile perfidno smaknute. 13 p K k'

Suma je bila tiha i vlažna. Isplakavši se, neko vreme se igrao bubom koja je nervozno mrdala pipcima, a onda se fino zabavljao gnječeći je kamenom,

pokušavajući da ponovi ono početno, sočno krckanje. Uskoro je primetio da je počela da sipi kiša. Onda je ustao sa zemlje, našao poznatu stazu i spotičući se o korenje počeo da trči s neodređenom, osvetničkom zamišlju da se vrati na imanje: tamo će se sakriti, tamo će prezimiti, hraneći se sirom i pekmezom iz ostave. Staza je desetak minuta krivudala kroz šumu, sišla je do reke pokrivene krugovima od kišnih kapi, a pet minuta kasnije na vidiku se ukazaše strugara, njen pešački mostić gde čovek do gležanj a upada u strugotine, i staza što vodi naviše, i onda — kroz gole grmove jorgovana — kuća. Sunjao se duž zida, video da je prozor salona otvoren, uzverao se uz oluk na zeleni, oguljeni venac i prevalio se preko prozorskog okvira. Našavši se u salonu, zaustavio se i oslušnuo. Dagerotipija njegovog dede po majci — crni zalisci, violina u ruci — s visoka je piljila u njega, ali je onda potpuno iščezla ras-tvorivši se u staklu, čim je portret pogledao iskosa — bila je to melanholična razonoda koju nikad nije propuštao kad bi ušao u salon. Pošto je jedan trenutak razmišljao i mrdao gornjom usnom, od čega se platinska žica na prednjim zubima slobodno pomerala gore-dole, oprezno je otvorio vrata, lecnuvši se od zvuka treperavog odjeka što je odveć žurno zauzeo kuću po odlasku njenih vlasnika, a onda je strelimice pojurio hodnikom i odatle, uz stepenice, na tavan. Bio je to naročit tavan s prozorčićem kroz koji je čovek mogao da gleda stepenište, mrki sjaj njegove ograde koja se, niže dole, graciozno izvijala i nestajala u polutami. Kuća je bila sasvim tiha. Malo kasnije, odozdo, iz očevog kabineta, razleže se prigušeno zvonjenje telefona. S prekidima, zvonjenje se dosta dugo nastavilo. Onda je opet zavladala tišina. Smestio se na sanduku. Do njega je stajao sličan sanduk, ali otvoren i ispunjen knjigama. Ženski bicikl s pokidanom zelenom mrežicom na zadnjem točku dubio je na glavi u uglu, između neoblanjane daske naslonjene uza zid i golemog putničkog sanduka. Nakon nekoliko minuta Lužinu postade dosadno, kao kad vam flanelom uviju vrat i zabrane da izlazite. Doticao je sive prašnjave knjige u otvorenom sanduku, ostavljajući po njima crne otiske. 14 Osim knjiga tu su se nalazili pernata lopta s jednim perom, velika fotografija (vojnog orkestra), napukla šahovska tabla i još neke ne naročito zanimljive stvari. Na ovaj način prošao je jedan čas. Odjednom, začu buku glasova i cijukanje kućnih vrata. Oprezno pogledavši kroz prozorčić, dole je video oca koji je kao dečak potrčao uz stepenice i onda, ne doprevši do odmorišta, opet brzo sišao, izbacujući kolena u stranu. Sad su glasovi odozdo bili razgovetni: domoupraviteljev, kočijašev, čuvarev. Trenutak kasnije, stepenište je ponovo oživelo; ovog puta uz njega je brzo naišla majka, zadižući suknju, ali se i ona zaustavila pre odmorišta pa se nagla preko ograde i onda, brzo, raširenih ruku, ponovo sišla. Konačno, pošto je prošao još minut, svi su se popeli u gomili — očeva ćelava glava se presijavala, ptica na majčinom šeširu se njihala kao patka na uzburkanoj površini ribnjaka, a domoupravi-teljeva seda četkasta kosa je poskakivala; na začelju, svaki čas se naginjući preko ograde, išli su kočijaš, čuvar i, iz nekog razloga, mlekarica Akulina i, konačno, crnobradi seljak iz vodenice, budući žitelj budućih noćnih mora. Kao najsnažniji, on je Lužina sneo s tavana u kola. 15 DRUGO POGLAVLJE Lužin stariji, Lužin koji je pisao knjige, često je razmišljao o tome šta će ispasti od njegovog sina. Kroz njegove knjige (a izuzev zaboravljenog romana pod naslovom Dimovi, sve su one bile napisane za dečake, junoše i gimnazijalce, i izlazile su u debelim, šarenim koricama) neprestano je promicao lik plavokosog momčića, »jogunastog«, »zamišljenog«, koji se potom pretvarao u violinistu ili slikara, pri tom ne gubeći svoju moralnu uzvišenost. Onu jedva primetnu osobenost što je njegovog sina razlikovala od sve one dece koja su, po njegovom mišljenju, bila predodređena da postanu potpuno beznačajni ljudi (pod pretpostavkom da takvi postoje), tumačio je kao tajno buđenje talenta, pa je, imajući uvek na umu činjenicu da je njegov pokojni tast bio kompozitor

(mada prilično jalov i u zrelim godinama sklon sumnjivim divotama virtuoznosti), on je ne jednom, u prijatnom snu koji je ličio na neku litografiju, noću, sa svećom u ruci, sišao u salon, gde je Wunderkind,2 obučen u belu noćnu košulju što seže do peta, svirao na ogromnom crnom klaviru.

činilo mu se da svi moraju primetiti koliko je njegov sin izuzetan; činilo mu se da bi stranci to možda mogli bolje razumeti no on. Škola koju je izabrao za sina bila je osobito čuvena po pažnji posvećivanoj takozvanom »unutarnjem« životu učenika i po svojoj humanosti, pazljivosti i prijateljskom razumevanju. Prema predanju, tokom ranog razdoblja njenog postojanja, nastavnici su se za vreme velikog odmora igrali s dečacima; osvrćući se preko ramena, nastavnik fizike bi pregršt snega zgnječio u grudvu; dok trči u igri »lapta« nastavnika matematike bi grunula 2 čudo od deteta (nem.). (Prev.) 2 Lužinova odbrana 17 Knjižnica TRAVNO u rebra tvrda loptica; čak je i sam direktor bio prisutan, navijao bi veselim uzvicima. Takvih zajedničkih igara više nije bilo, ali se idilična slava održala. Razredni stare-šina njegovog sina bio je nastavnik ruske književnosti, dobar znanac pisca Lužina i, uzgred, nimalo loš lirski pesnik koji je objavio zbirku imitacija Anakreonta. — Navraćajte — kazao je onog dana kada je Lužin prvi put doveo sina u školu. — Svakog četvrtka oko podne. — Lužin je navratio. Stepenište je bilo pusto i tiho. Prolazeći hodnikom ka zbornici, čuo je prigušen, mnogoglasni grohot smeha što je dopirao iz drugog razreda. U potom nastaloj tišini njegovi koraci su s naglašenom zvučnošću odzvanjali žutim parketom dugačkog hodnika. U zbornici, za velikim stolom pokrivenim čohom (što je podsećalo na ispite), sedeo je nastavnik, pišući pismo. S nastavnikom nije razgovarao otkako je njegov sin pošao u školu i sad, posećujući ga mesec dana kasnije, bio je pun golicavog očekivanja, izvesne zebnje i bojažlji-vosti — svih onih osecanja koja je jednom i sam iskusio, kao mladić u studentskom mundiru, kad je otišao da po-seti urednika književnog časopisa kome nedavno bese poslao svoju prvu priču. I sad, baš kao onda, umesto reci ushićenog zapanjenja koje je maglovito očekivao (kao kad se probudite u nepoznatom gradu, očekujući, još žmureći, izvanredno, blistavo jutro), umesto svih tih reci koje bi sam tako spremno priskrbio da ne bese nade da će one konačno doći — čuo je ledene i dosadne fraze koje su dokazivale da nastavnik njegovog sina razume čak manje no on sam. Nije izgovorena ni reč na temu ikakvog skrivenog talenta. Pognuvši bledo bradato lice, s dvema ružičastim brazdama uzduž nosa s kojeg je pažljivo skinuo svoj uporni cviker, i trljajući oči dlanom, nastavnik je progovorio prvi, rekavši da bi dečak mogao bolje da uči, da se dečak, izgleda, ne slaže sa svojim drugovima, da dečak nedovoljno trči za vreme odmora... — Dečak je nesumnjivo sposoban — reče nastavnik, završavajući s trljanjem očiju — ali zapažamo izvesnu bezvoljnost. — U tom trenutku, negde dole, stvorilo se zvonce, i onda se skokovima popelo na sprat i nepodnošljivo kričavo prošlo kroz ćelu zgradu. Nakon toga su nastupile dve-tri sekunde najpotpunije tišine — pa je odjednom sve oživelo i prolomilo se od buke; poklopci skamija su treskali i hodnik 18 su ispunili razgovor i trupkanje nogu. — Veliki odmor — reče nastavnik. — Ako želite, sići ćemo u dvorište pa možete da posmatrate kako se dečaci igraju. Ovi su brzo silazili kamenim stepeništem, čvrsto se hvatajući za ogradu i fuljajući donovima patika preko čeličnih rubova, uglačanih od upotrebe. Dole, sred pretrpane tame vešalica za šinjele, menjali su obuću; neki su sedeli na širokim prozorskim okvirima, stenjući dok su žurno vezivali pertle. Odjednom je ugledao sina, koji je, sav zguren, s gađenjem vadio cipele iz platnene kese. Dečak s kučinastom kosom u žurbi nalete na njega, a Lužin, izmičući u stranu, odjednom ugleda oca. Ovaj mu se osmehnu, držeći visoku astrahansku šubaru i bridom dlana utiskujući neophodnu udolinu na vrhu. Lužin zažmiri i okrenu se kao da nije video oca. čučeći na podu, leđima okrenut ocu, posvetio se svojim cipelama; oni koji su već uspeli da promene obuću preskakali su preko njega i nakon svakog guranja, on bi se još više zgurio, kao da se krije u mračnom kutu.

Kad je napokon izašao — u dugačkom sivom kaputu i s malom astrahanskom kapom (koju mu je stalno smicao isti krupan dečak), otac je već stojao kod kapije, na suprotnoj strani dvorišta, i s očekivanjem gledao u njegovom smeru. Pored Lužina starijeg stajao je nastavnik književnosti, i kad se velika siva gumena lopta koju su dečaci koristili za igranje fudbala, dokotrljala do njegovih nogu,

nastavnik književnosti, nagonski produžavajući onu očaravajuću tradiciju, učini kao da će je udariti, ali se samo nespretno premestio s noge na nogu, i gotovo izgubio kaljaču, i veoma se dobroćudno osmehnuo. Otac ga je pridržao za lakat, a Lužin mlađi se, iskori-stivši priliku, vratio u predvorje gde sad sve bese tiho i gde se čulo kako poslužitelj, skriven vešalicama, blaženo zeva. Kroz staklo vrata, između gvozdenih zraka rešetke u obliku zvezde, video je oca kako naglo skida rukavicu, brzo se oprašta od nastavnika i nestaje kroz kapiju. Tek tada je ponovo izmileo i, brižljivo zaobilazeći igrače, probio se na levu stranu gde su ispod svoda bila naslagana drva. Tamo je, zadigavši okovratnik, seo na gomilu cepanica. Tako je presedeo približno dvesta pedeset velikih odmora do one godine kad su ga odveli u inostranstvo. Ponekad bi se iza ugla iznenada pojavio nastavnik. — Zašto večito sedite na gomili, Lužine? Treba da malo po-2« 19 trčite s ostalim dečacima. — Lužin bi ustao s gomile drva, pokušavajući da nađe tačku podjednako udaljenu od one trojice drugova iz razreda koji su u tom trenutku bili posebno žustri, izmakao bi ispred lopte zavitlane nečijim zvučnim udarcem, pa bi se, uverivši se da je nastavnik daleko, opet vratio na gomilu drva. To mesto izabrao je već prvog dana, onog crnog dana kad je oko sebe otkrio takvu mržnju i podsmešljivu radoznalost da su mu se oči mahinalno ispunile žežućom izmaglicom, a sve što bi pogledao — iz proklete nužnosti da nešto gleda — bilo podložno složenim optičkim preobražajima. Stranica s ukršte-nim plavim linijama se zamutila; bele brojke na tabli naizmence su se sužavale i širile; glas nastavnika aritmetike postajao je sve mukliji i nerazumljiviji, kao da se ujednačeno udaljava; a njegov par u klupi, podmukli gru-bijan s maljama po obrazima, rekao bi sa spokojnim zadovoljstvom: — Sad će zaplakati. — Ali Lužin nije nijednom zaplakao, čak ni u nužniku kad su uložili udruženi napor da mu glavu zabiju u nisku solju punu žutih mehurića. — Gospodo — kazao je nastavnik na jednom od prvih časova — vaš novi drug je sin jednog pisca. Koga, ukoliko niste, treba da čitate. — Pa je na tabli, toliko pritiskujući da se kreda škriputavo istrošila pod njegovim prstima, napisao krupnim slovima: TONIJEVE PUSTOLOVINE, IZDALI SILVESTROV I DRUG. Dva-tri meseca nakon toga, drugovi iz razreda zvali su ga Toni. Onaj grubijan maljavih obraza je sa zagonetnim izrazom doneo knjigu u razred i za vreme časa je krišom pokazivao ostalima, bacajući značajne poglede na svoju žrtvu — a kad se čas završio, počeo je naglas da čita iz sredine, namerno una-kazujući reci. Petriščev, koji mu je gledao preko ramena, htede da se zaustavi na jednoj stranici i ona se pocepa. Krebs je blebetao: — Moj tata kaže da je on sasvim drugorazredan pisac. — Gromov uzviknu: — Neka nam Toni čita naglas. — Bolje daj svakom po parče — s uživanjem reče razredni komedijaš i nakon burnog okršaja domože se prekrasne crveno-zlatne knjige. Stranice su bile razbacane širom učionice. Na jednoj se nalazila slika: gimnazijalac blistavih očiju koji na uličnom uglu daje svoju užinu bednom psu. Sledećeg dana Lužin je tu sliku našao uredno prilepljenu s donje strane poklopca skamije. 20 Međutim, uskoro su ga ostavili na miru; jedino bi s vremena na vreme iskrsnuo njegov nadimak, ali pošto je tvrdoglavo odbijao da se na njega odazove i on je konačno zamro. Prestali su da obraćaju pažnju na Lužina i s njim nisu govorili, pa ga je čak i jedini miran dečak u razredu (kakav postoji u svakom razredu, kao što uvek postoje debeli dečak, jak dečak i šaljivdžija) izbegavao, plašeći se da ne podeli njegov prezira dostojan položaj. Taj isti mirni dečak koji je šest godina kasnije, u početku prvog svetskog rata, za jedno izvanredno opasno izviđanje dobio Orden svetog Georgija i potom izgubio ruku u građanskom ratu, kad bi (dvadesetih godina ovog veka) pokušavao da se priseti kakav je Lužin bio u školi, nije mogao da ga sebi predstavi ikako drukčije no s leđa ili kako klempavih ušiju sedi u razredu ispred njega ili se povlači u kut predvorja, što je

moguće dalje od vreve, ili pak sankama kreće kući — s rukama u džepovima, s velikom šarenom torbom na

leđima, a sneg pada... Pokušavao je da istrči napred i zagleda Lužina u lice, ali je onaj naročiti sneg zaborava, obilan i bešuman sneg, pokrio njegovo sećanje neprozirnom belom maglom. I taj nekadašnji mirni dečak, sad nemirni emigrant, reče, gledajući sliku u novinama: — Zamisli, naprosto ne mogu da se setim njegovog lica... Naprosto ne mogu da se setim... Ali Lužin stariji bi, oko četiri časa, izvirujući kroz prozor, video sanke koje se približavaju i sinovljevo lice slično bledoj mrlji. Dečak je obično dolazio pravo u njegov kabinet, dodirnuvši $očev obraz svojim poljubio bi vazduh i odmah se okretao. — čekaj — kazao bi otac — čekaj. Jesi li izlazio na tablu? Pohlepno bi gledao sina koji je okrenuo lice u stranu i poželeo bi da ga uhvati za ramena, prodrma i čestito poljubi u bledi obraz, oči i nežno ispupčeno čelo. Anemični mali Lužin je te prve školske godine odisao dirljivim mirisom belog luka, posledicom injekcija arsenika koje mu je prepisao lekar. Platinska proteza je bila uklonjena, ali j'e iz navike nastavio da kezi zube i pući gornju -usnu. Nosio 1e sivi norfočM žaket s nrečaeom na leđima i "kratlrp nanta-lone s dugmićima ispod kolena. Stajao bi pored pisaćeg stola, balansirajući na jednoj nozi, a otac se nije usuđivao da ma šta preduzme protiv njegove neprodorne mrgodnosti. Mali Lužin bi otišao, vukući torbu po tepihu; Lužin stariji 21

m bi se podnimio o sto na kojem je pisao jednu od svojih uobičajenih priča u plavu vežbanku (ćud koju će možda neki budući biograf umeti da ceni) i osluškivao monolog u susednoj trpezariji, ženin glas što ubeđuje tišinu da popije solju kakaa. Zastrašujuća tišina, mislio je Lužin stariji. Njemu nije dobro, ima nekakav mučan unutarnji život... Možda ga nije trebalo dati u školu. Ali, opet, mora se navići da bude s drugim dečacima... Zagonetka, zagonetka... — Pa, onda uzmi malo kolača — žalostivo bi nastavio glas iza zida, i opet tišina. No ponekad bi se dogodilo nešto užasno: odjednom, bez ikakvog primetnog povoda, drugi glas bi odgovorio, kreštav i promukao, i vrata bi tresnula kao da ih je zalupio uragan. Onda bi Lužin stariji skočio i jurnuo u trpezariju, držeći pero poput strele. Njegova žena bi drhtavim rukama nameštala prevrnutu solju i tanjirić i pokušavala da vidi ima li naprslina. — Pitala sam ga za školu — kazala bi, ne gledajući muža. — Nije hteo da odgovori, a onda — kao luđak... — Oboje bi osluškivali. Te jeseni guvernanta Francuskinja otputovala je u Pariz i sad niko nije znao šta on radi, tamo, u svojoj sobi. Tapeti su bili beli, a pri vrhu se pružao plav pojas na kojem su bile naslikane sive guske i riđa štenad. Guska se okomljavala na štene i tako dalje, trideset osam puta oko ćele sobe. Na polici su stajali globus i ispunjena veverica, kupljena jednih Cveti, na vašaru. Zelena lokomotiva na navijanje virila je ispod nabora naslonjače. Bila je to lepa, svetla soba. Veseli tapeti, vesele stvari... Bile su tu i knjige. Knjige koje je napisao otac, u crveno-zlatnom ispupčenom povezu, i s rukom ispisanom posvetom na prvoj strani: Usrdno se nadam, da će se moj sin prema životinjama i ljudima uvek ophoditi na isti način kao Toni i veliki uskličnik. Ili: Sine moj, ovu knjigu napisao sam misleći o tvojoj budućnosti. Te posvete su u njemu pobuđivale neodređeno osećanje stida zbog oca, a same knjige bile su dosadne kao Koroljenkov Slepi muzičar ili Gončarovljeva Fregata »Palada«. Veliki tom Puškina sa slikom kudravog dečaka debelih usana nije nikad otvoren. S druge strane, bile su tu dve knjige, obe poklon njegove tetke, u koje se zaljubio za ceo život, držao ih u pamćenju kao pod uveličavajućim staklom, i doživljavao ih tako intenzivno da je, dvadeset godina kasnije, kad ih je ponovo 22 pročitao, video samo osušenu parafrazu, skraćeno izdanje, kao da ih je pretekla ona

neponovljiva, besmrtna slika koju je zadržao u sebi. Ali nije ga žeđ za dalekim stranstvova-njima nagonila da ide stopama Fileasa Foga, niti ga je dečačka sklonost ka tajanstvenim pustolovinama privlačila onoj

kući u Bejkerovoj ulici gde mršavi detektiv orlovskog profila, davši sebi injekciju kokaina, sanjarski svira na violini. Tek mnogo kasnije razjasnio je u svojoj glavi čime su ga toliko uzbuđivale te dve knjige: bila je to tačna struktura što se neumitno razvija: Fileas, lutan u cilindru, krči svoj složeni, elegantni put s njegovim opravdanim žrtvama, čas na slonu kupljenom za milion, čas na brodu čija se polovina mora sagoreti za pogon; i Serlok koji logici pridaje bajnost sna na javi, Serlok koji piše naučni rad o pepelu svih poznatih vrsta cigara, pa se, s tim pepelom kao talismanom, probija kroa kristalni lavirint mogućih dedukcija ka jednom blistavom zaključku. Mađioničar koga su roditelji angažovali da nastupi na Božić, nekako je uspeo da u sebi nakratko stopi Fileasa i Holmsa, a čudno uživanje koje je Lužin tog dana iskusio izbrisalo je sve neprijatnosti što su pratile tu predstavu. Pošto molbe — oprezne, retke molbe — da »pozove školske drugove« nikad nisu ni do čega dovele, Lužin stariji, uveren da će to biti i prijatno i korisno, stupi u vezu s dvojicom poznanika čija su deca pohađala istu školu, a takođe pozva decu nekog daljeg rođaka, dva tiha, mlohava mala dečaka i bledu de-vojčicu s debelom pletenicom crne kose. Svi pozvani de-čaci nosili su mornarska odela i mirisali su na ulje za kosu. Dvojicu od njih Lužin je s užasom prepoznao kao Bersenjeva i Rozena iz trećeg razreda, koji su u školi uvek bili aljkavo obučeni, a ponašali su se nasilnički. — Dakle, tu smo — reče Lužin stariji, veselo držeći sina za rame (rame je polako klizilo ispod njegove ruke). — Sad ću vas ostaviti same. Upoznajte se i malo poigrajte — a kasnije ćemo vas pozvati, imamo iznenađenje za vas. — Pola časa kasnije otišao je da ih pozove. U sobi je vladala tišina. Devojčica je sedela u uglu i prelistavala prilog časopisa Njiva, u potrazi za slikama. Bersenjev i Rozen su nelagodno sedeli na sofi, obojica veoma crveni i ucakljeni od pomade. Mlohavi nećaci su bazali sobom, nezaintereso-vano razgledajući engleske drvoreze na zidovima, globus, vevericu i, kasnije slomljeni, pedometar koji je ležao na 23 stolu. Sam Lužin, takođe u mornarskom odelu, s pištalj-kom o belom gajtanu na grudima, sedeo je na tvrdoj stolici pored prozora, smrknuto gledajući i grickajući nokat. Ali, mađioničar je sve naknadio, pa čak i kad su mu sutradan Bersenjev i Rozen, ponovo u svom stvarnom, odvratnom izdanju, prišli u školskom predvorju i nisko se poklonili, potom prsnuvši u prostački kikot, i brzo se udaljili, ruku pod ruku, njišući se tamo-amo — čak ni ta poruga nije mogla razbiti čaroliju. Na njegov mrgodan zahtev — što god sad rekao, obrve su mu se bolno skupljale — majka mu je donela iz Bazara veliku kutiju mahagonij ske boje i knjigu o mađioničarskim veštinama, s ordenjem zakićenim gospodinom u fraku koji vadi zeca za uši — na koricama. U kutiji su se nalazile manje kutije s lažnim dnom, palica oblepljena zvezdastim papirom, špil primitivno napravljenih karata u kojem su aduti bili pola pubovi ili kraljevi, a pola ovce ru uniformi, cilindar na sklapanje s pregracima, konopac s dve drvene spravice na krajevima čija je funkcija bila nejasna. A bili su tu i koketni mali koverti s praškom za bojadisanje vode u plavo, crveno i zeleno. Knjiga je bila mnogo zabavnija i Lužin je lako naučio nekoliko veština s kartama koje je sebi satima prikazivao pred ogledalom. Nalazio je neko zagonetno uživanje, neodređeno obećanje još nedokučenih slasti, u lukavom i tačnom načinu na koji bi se neka veština izvela, ali je nešto i dalje nedostajalo, nije mogao da shvati onu tajnu koju je mađioničar očito savladao kako bi mogao da iz vazduha ubere rublju ili da makovu sedmicu, koju su gledaoci prećutno izabrali, izvuče iz uha zbunjenog Lužina. Jedile su ga zamršene rekvizite opisane u knjizi. Tajna kojoj je težio bese jednostavnost, harmonična jednostavnost koja čoveka zapanjuje daleko više no i najzamršenija magija. U pismenom izveštaju o njegovom uspehu, poslatom pred Božić, u tom izvanredno iscrpnom izveštaju gde se pod rubrikom Opšte opaske nadugačko, i pleonastično, govorilo o letargiji, apatiji, pospanosti i mlitavosti, i gde su ocene bile zamenjene epitetima, ispostavilo se da postoji »nedovoljan« iz ruskog jezika i nekoliko »slabih« — pored ostalog, iz matematike. Međutim, baš u to vreme njega su neobično zaneli zbirka zadataka pod

naslovom Vesela matematika, fantastično ponašanje brojeva i nestašne šale 24 geometrijskih linija, sve ono što je nedostajalo školskom udžbeniku. Osetio bi i blaženstvo i užas

posmatrajući kako kosa prava, obrćući se poput paoka, klizi uvis duž druge, vertikalne prave — u primeru koji je ilustrovao tajne paralelnosti. Vertikalna prava kao beskonačna, poput svih pravih, i kosa, takođe beskonačna, što klizi duž nje i sve se više uzdiže kako se ugao smanjuje, osuđena na večito kretanje jer ne može da sklizne, a njihov presek, zajedno s njegovom dušom, klizio je uvis po beskonačnoj putanji. No, uz pomoć lenjira, prisilio ih je da se razdvoje: naprosto ih je ponovo nacrtao, paralelno jednu drugoj, i to mu je davalo osećaj da se tamo, u beskonačnosti, gde je kosu pravu primorao da odskoči, dogodila neka nezamisliva katastrofa, neobjašnjivo čudo, pa se dugo zadržavao na tim nebesima gde zemaljske prave silaze s uma. Neko vreme je našao varljivo olakšanje u slagalieama. U početku su to bile one jednostavne, dečje slagalice koje su se sastojale od velikih komada sa zaokrugljenim zupcima po rubovima, nalik biskvitima petit beurre,3 koji su se tako čvrsto uglavljivali da su se ćeli delovi slagalice mogli podići a da se ne rastave. Međutim, te godine je iz Engleske stigla moda slagalica izumljenih za odrasle — »puzels« kako su ih zvali u najboljoj peterburškoj radnji s igračkama — koje su bile izvanredno domišljato izrezane: komadi svih oblika, od jednostavnog koluta (dela budućeg plavog neba) do najsloženijih oblika što su obilovali uglovima, rtovima, zemljouzima, lukavim ispustima koji nisu dopuštali da odredite gde se uklapaju — treba li da popune šarenu kožu već gotovo sastavljene krave ili je ovaj tamni rub na zelenoj pozadini senka štapa onog pastira čije se uho i deo glave jasno vide na jednom otvorenijem komadiću. I kad se kravin bok postepeno pojavio na levoj strani, a na desnoj, spram lišća, ruka s pastirovom lulom, i kad se u gornjem praznom prostoru složilo nebesko plavetnilo, a onaj plavi kolut glatko uklopio u nebo, Lužina su čudesno uzbuđivale ove tačne kombinacije raznobojnih komadića koji su u poslednjem trenutku obrazovali pojmljivu sliku. Neke od tih igara za razbijanje glave bile su vrlo skupe i sastojale su se od nekoliko hiljada komadića; kupovala ih je njegova mlada tetka, vesela, nežna, riđokosa tetka — i on je provodio sate nagnut nad stolom 3 Vrsta keksa sa buterom (franc). (Prev.) 25 za kartanje u salonu, okom premeravajući svaku izbočinu pre no što pokuša da vidi hoće li se uklopiti u ovu ili onu prazninu, i trudeći se da po jedva opazivim znacima unapred odredi suštinu slike. Iz susedne sobe, pune galame gostiju, tetka bi preklinjala: — Za ime božje, nemoj da izgubiš neki komadić! i— Ponekad bi ušao otac, pogledao slagalicu i ispružio ruku prema stolu, rekavši: — Pazi, ovo nesumnjivo ide ovamo — a onda bi Lužin, ne osvrćući se, promrmljao: — Koješta, koješta, ne mešaj se — i otac bi obazrivo spustio usne na sinovljevo ćubasto teme i otišao — mimo pozlaćenih stolica, mimo ogromnog ogledala, mimo reprodukcije Frine koja se kupa, mimo klavira — golemog nemog klavira s debelim staklom na nogama i brokatnim prekrivačem. 26 TREćE POGLAVLJE Tek u aprilu, tokom uskršnjeg raspusta, za Lužina je došao onaj neizbežni dan kad se ceo svet odjednom smračio, kao da je neko okrenuo prekidač, a u tami ostala blistavo osvetljena samo jedna stvar, novorođeno čudo, zasenjujuće ostrvce na koje je njegovom ćelom životu suđeno da se usredsredi. Sreća za koju se grčevito uhvatio ostala je trajna; taj aprilski dan zauvek se zaledio, dok se negde drugde, u drugoj ravni, nastavljalo smenjivanje godišnjih doba, gradsko proleće, seosko leto — mutne struje koje jedva da su uticale na njega. Počelo je sasvim nevino. Na godišnjicu tastove smrti, Lužin stariji je u svom stanu priredio muzičko veče. On sam se slabo razumevao u muziku; gajio je potajnu strast prema »Travijati«, a na koncertima je samo u početku slušao klavir, a potom se zadovoljavao posmatranjem odraza pijanistovih ruku na crnom laku. Ali, hteo-ne hteo, morao je da priredi to muzičko veče na kojem će se svirati dela pokojnog tasta: novine su predugo ćutale — zaborav je bio potpun, olovan, beznadežan — a njegova žena je uz drhtav osmeh neprestano ponavljala da su sve

to spletke, spletke, spletke, da su drugi njenom ocu još za života za-videli na genijalnosti i sad žele da uguše njegovu posmrtnu slavu. U crnoj izrezanoj haljini i s predivnom dijamantskom ogrlicom i

ustaljenim izrazom dremljive ljubaznosti na podbulom belom licu, dočekivala je goste tiho, bez uzvikivanja, svakom prošaputavši nekoliko brzih, prigušenih reci; ali iznutra je bese obuzela stidljivost i stalno je pogledom tražila muža koji je sitnim koracima išao tamo-amo, a uštirkana prsa njegove košulje su poput pancira štrcala iz prsluka — dobroćudan, diskretan gospodin koga su zahva-27 tili prvi sramežljivi drhtaji književne dostojanstvenosti. — Opet gola-golcata — uzdahnuo je urednik jednog umet-ničkog časopisa, bacivši u mimogredu pogled na Frinu, osobito blistavu zbog pojačanog osvetljenja. U tom trenutku mu je pod nogama iskrsnuo mladi Lužin i bio pomilovan po glavi. Dečak je ustuknuo. — Kako je postao ogroman — reče ženski glas otpozadi. Sakrio se iza nečijih peševa. — Ne, oprostite — grmelo je iznad njegove glave. — Našoj štampi se ne smeju postavljati takvi zahtevi. — Nipošto ogroman, već naprotiv veoma sitan za svoje godine, Lužin je lutao između gostiju, pokušavajući da nađe mirno mesto. Katkad bi ga neko uhvatio za rame i postavljao mu glupa pitanja. Salon je izgledao posebno pretrpan zbog pozlaćenih stolica postavljenih u redove. Neko oprezno prođe kroz vrata noseći stalak za note. Lužin se neosetno postepeno probio do očevog kabineta gde je vladao mrak i smestio se na divan u uglu. Iz dalekog salona, kroz dve sobe, dopiralo je nežno jadiko-vanje violine. Sanjivo je slušao, obgrlivši kolena i gledajući pukotinu čipkaste svetlosti između labavo navučenih zavesa kroz koje je plinski fenjer s ulice sjao belom svetlošću s prelivom boje jorgovana. S vremena na vreme slabašan zračak bi u tajanstvenom luku brzo preleteo tavanicom i na pisaćem stolu bi se ukazala blistava tačka — nije znao šta je to: možda faseta staklenog pritiskivača za papir u obliku teškog kristalnog jajeta ili odraz uokvirene fotografije na staklu. Bese gotovo zadremao kad ga naglo trže zvonjenje telefona na pisaćem stolu i odmah postade jasno da se ona blistava tačka nalazi na podnožju telefona. Iz trpezarije uđe domoupravitelj, u prolazu upali lampu koja je osvetljavala samo pisaći sto, prisloni slušalicu uz uho i, ne primetivši Lužina, opet izađe, brižljivo položivši slušalicu na upijač obrubljen kožom. Minut kasnije vratio se s nekim gospodinom koji, čim zađe u krug svetlosti, podiže slušalicu sa stola, a drugom rukom pipajući potraži naslon stolice. Sluga zatvori vrata za sobom, prekinuvši udaljeni žubor muzike. — Halo — reče gospodin. Lužin ga je posmatrao iz mraka, plašeći se da se makne i zbunjen činjenicom da se potpuno stran čovek tako udobno izvalio na očev pisaći sto. — Ne, već sam svirao — reče ovaj pogledavši uvis, dok se njegova bela 28 nemirna ruka igrala nečim na stolu. Fijaker potmulo pro-klopara po drvenim kockama. — Ja tako mislim — reče gospodin. Lužin je video njegov profil — nos od belo-kosti, crnu kosu, guste obrve. — Iskreno govoreći, ne znam zašto si me ovde zvala — reče tiho, nastavljajući da nešto čačka na stolu. — Ako si htela samo da proveriš Ludice — nasmejao se i počeo da nogom u lakovanoj cipeli ujednačeno klati naprednazad. Zatim je vrlo vesto namestio slušalicu između uveta i ramena, pa je, povremeno odgovarajući sa »da«, »ne« i »možda«, upotrebio obe ruke da podigne predmet kojim se igrao na stolu. Bila je to lakirana kutija, pre nekoliko dana poklonjena ocu. Lužin mlađi još nije imao prilike da pogleda unutra i sad je s radoznalošću posmatrao ruke onog gospodina. Ali ovaj nije odmah otvorio kutiju. — I ja tebe —reče. — Mnogo, mnogo puta. Laku noć, devojčice. — Spustivši slušalicu, uzdahnuo je i otvorio kutiju. Međutim, bese se tako okrenuo da Lužin ništa nije video od njegovog crnog ramena. Lužin se oprezno pomeri, ali jastuče kliznu na pod i gospodin se hitro osvrnu. — Sta radiš ovde? — upita, spa-zivši Lužina u mračnom uglu. — Ccc,

prisluškivanje je baš ružno! — Lužin je ćutao. — Kako se zoveš? — upita gospodin prijazno. Lužin skliznu sa divana i priđe bliže. U kutiji je zbijeno ležao izvestan broj izrezbarenih figura. — Izvrsne šahovske figure — reče gospodin. — Da li tata igra? —Ne znam — odgovori Lužin. — A ti? — Lužin odmahnu glavom. — Šteta. Trebalo bi da naučiš. S deset godina ja sam već bio dobar igrač. Koliko ti je godina? Vrata se obazrivo otvoriše. Lužin stariji uđe — na prstima. Bio je spreman da violinistu zatekne kako još telefonira i nameravao je da

vrlo taktično prošapuće: »Nastavite, nastavite, ali kad završite, publika bi veoma volela da čuje još nešto.« — Nastavite, nastavite — rekao je mahinalno, pa je zaćutao ugledavši sina. — Ne, ne, već sam završio — odgovori violinist, ustajući. — Izvrsne figure. Igrate li? — Osrednje — reče Lužin stariji. (— Šta radiš ovde? Dođi i ti da slušaš muziku ...) — Kakva igra, kakva igra — reče violinist, nežno zatvarajući kutiju. — Kombinacije nalik melodijama. Znate, ja prosto čujem. poteze. — Po mome mišljenju, za šah je neophodna velika matematička veština — reče Lužin stariji. — A u tom pogledu, ja... Maesto, čekaju vas. — Radije bih odigrao 29 jednu partiju — nasmeja se violinist, izlazeći iz sobe. — Igra bogova. Beskonačne mogućnosti. — Vrlo drevan izum — reče Lužin stariji i osvrnu se put sina: — Sta je bilo? Pođi s nama! — Ali pre no što je dospeo u salon, Lužin je udesio da se zadrži u trpezariji gde su na stolu bili postavljeni zakuska i piće. Uzeo je tanjir sendviča i odneo ga u svoju sobu. Jeo je dok se svlačio, a potom je jeo u krevetu. Bese već ugasio svetlost kad je navratila majka i nagla se nad njega, dok su dijamanti na njenom vratu svetlucali u polumraku. Pretvarao se da spava. Udaljila se i dugo, dugo — da ne bi načinila neki šum — zatvarala vrata. Sutradan se probudio s osećanjem neshvatljivog uzbuđenja. Aprilsko jutro je bilo sunčano i vetrovito, a drvene ulične kocke su žestoko sjaktale: iznad ulice, u blizini Dvorske kapije, elastično se nadimala ogromna crveno--plavo-bela zastava, a kroz nju se naziralo nebo u tri različite nijanse, ljubičastoj, čivitnoj i svetloplavoj. Kao uvek praznikom, izašao je u šetnju s ocem, ali to nisu bile one nekadašnje šetnje iz detinjstva: podnevni top ga više nije plašio, a očeva konverzacija bila je nepodnošljiva, jer je ovaj, našavši povod u sinoćnom koncertu, neprestano ubacivao nagoveštaje da bi bila pametna zamisao da počne da se bavi muzikom. Za ručak su imali ostatke uskršnjeg suflea od sira (sad zdepaste kupice sa sivkastom senkom na okruglom vrhu) i još nenačet uskršnji kolač. Njegova tetka, ista ona mila tetka bronzane kose, majčina drugobratučeda, bila je neobično vesela, gađala se mrvama kolača preko trpeze i pričala kako će je Letem za dvadeset pet rubalja provozati svojim monoplanom »Antoanet«, koji, uzgred rečeno, već peti dan ne može da se odlepi od zemlje, dok je Voazen, naprotiv, neprestance kao sat kružio oko aerodroma, i uz to još tako nisko da se, kad bi se nagnuo iznad tribina, mogla videti čak i vata u pilotovim ušima. Iz nekog razloga Lužin je neobično jasno zapamtio to prepodne i taj ručak, kao što se upamti dan uoči dugog putovanja. Otac reče da bi bilo zgodno da se posle ručka odvezu na ostrva iza Neve gde su proplanci zastrti sasama, a dok je govorio, mlada tetka mu ubaci mrvu pravo u usta. Majka je ćutala. Odjednom, nakon drugog jela, ona ustade, pokušavajući da sakrije lice koje se grčilo od potisnutih suza i poluglasno ponavljajući: — 30 Nije to ništa, ništa, začas će proći — žurno izađe iz trpezarije. Otac je bacio servijetu na sto i pošao za njom. Lužin nikad nije otkrio šta se tačno desilo, ali je, s tetkom prolazeći hodnikom, iz majčine sobe čuo prigušene jecaje i očev glas koji prigovara i glasno ponavlja reci: — Izmišljaš stvari. — Hajdemo nekud — šapnu tetka, zbunjeno i ner vozno, i oni uđoše u kabinet gde se snop sunčevih zraka, u kojem su se kovitlale čestice prašine, usredsredio na obilno tapeciranu fotelju. Tetka je pripalila cigaretu i koluti dima počeše da se lelujaju, meki i prozirni, u zra cima sunca. Ona je bila jedina osoba u čijem se prisustvu nije osećao sputan, a to je sad bilo osobito prijatno: u kući je vladala neka čudna tišina i svojevrsno iščekivanje. — Pa, da igramo neku igru — žurno

reče tetka i otpozadi ga uhvati za vrat. — Ala imaš tanak vrat, može se obu hvatiti jednom šakom... — Umeš li da igraš šah? — stidljivo upita Lužin i, oslobodivši vrat, protrlja obraz o divno sjajnu plavu svilu njenog rukava. — Bolje da igramo

»Crnog Petra« — reče ona rasejano. Negde su tresnula vrata. Ona se lecnu i okrenu lice u smeru treska, oslušku jući. — Ne, hoću da igram šah — reče Lužin. — To je komplikovano, mili moj, ne možeš naučiti za tili čas. — Otišao je do pisaćeg stola i našao kutiju koja je stajala iza uokvirene fotografije. Tetka je ustala da uzme pepeljaru, zamišljeno pevušeći kao zaključak neke svoje misli: — To bi bilo grozno, to bi bilo grozno... — Evo — reče Lužin i spusti kutiju na nizak turski sto s intarzijama. — Po trebna ti je i ploča — reče tetka. — I, znaš, biće bolje da te naučim da igraš dame, to je jednostavnije. — Ne, šah — reče Lužin i razvi mušemu s iscrtanom pločom. — Najpre da pravilno postavimo figure — uzdahnuvši poče tetka. — Beli ovde, crni tamo. Kralj i kraljica stoje jedno pored drugog. Ovo su lauferi. Ovo — konji. A ovi, u uglovima, topovi. Sad... — Odjednom, ona se zaledi, držeći figuru u vazduhu i gledajući vrata. — čekaj! — reče zabrinuto. — Mislim da sam ostavila maramicu u trpezariji. Odmah se vraćam. Otvorila je vrata, ali se smesta vratila. — Ne mari — kazala je i opet sela. — Ne, nemoj da ih redaš bez mene, pogrešićeš. Ovo se zove pion. Sad gledaj kako se kreću. Razume se, konji galopiraju. — Lužin je sedeo na tepihu, ramenom uz njeno koleno, i 31 posmatrao kako ruka s tankom platinskom narukvicom podiže i spušta figure. — Kraljica je najpokretljivija — rekao je zadovoljno i prstom pomerio figuru jer nije stajala sasvim u sredini kvadrata. — A ovako jedna figura jede drugu — reče tetka. — Kao da je izgura i zauzme njeno mesto, pioni to rade ukoso. Kad možeš da uzmeš kralja, ali on može da se skloni, to se zove šah; a kad nema kuda da ode, to je mat. Znači, tvoj cilj je da uzmeš mog kralja, a ja moram da uzmem tvog. Vidiš koliko vremena treba da se sve to objasni. Možda da igramo drugi put, a? — Ne, sad — reče Lužin i iznenada je poljubi u ruku. — To je baš milo od tebe — tiho reče tetka — nisam očekivala takvu nežnost... Ipak si ti dobar dečak. — Molim te, da igramo — reče Lužin i kleknuvši na tepih, dođe do niskog stola. Ali u tom trenutku ona tako naglo ustade sa svog sedišta da je suknjom okrznula ploču i oborila nekoliko figura. Na pragu je stajao otac. — Idi u svoju sobu — reče, pogledavši sina. Lužin, koga su prvi put u životu terali iz sobe, ostade na kole-nima od puke zapanjenosti. — Jesi čuo? — reče otac. Lužin pocrvene i poče po tepihu da traži pale figure. — Požuri — reče otac gromkim glasom kakav nikad ranije nije upotrebio. Tetka žurno poče da figure bez reda trpa u kutiju. Ruke su joj drhtale. Jedan pion nikako nije hteo da uđe. — Uzmi je, uzmi — rekla je. Polako je smotao mu-šemu-ploču i, lica namračena zbog duboke uvrede, uzeo kutiju. Nije mogao da zatvori vrata za sobom, jer su mu obe ruke bile zauzete. Otac hitro priđe i tako snažno zalupi vrata da je Lužin ispustio ploču koja se smesta razmotala; morao je da spusti kutiju i opet smota mušemu. Iza vrata kabineta isprva je vladala tišina, onda fotelja zaškripa pod očevom težinom, pa se začu tetkin zadihan upitni šapat. Lužin s gađenjem pomisli da su danas svi poludeli i ode u svoju sobu. Tamo je odmah poredao figure kako mu je tetka pokazala i dugo ih je posmatrao, pokušavajući da nešto odgonetne; nakon toga ih je vrlo uredno složio u kutiju. Od tog dana šah je ostao kod njega i prošlo je mnogo vremena pre no što je otac primetio njegovo odsustvo. Od tog dana u Lužinovoj sobi nalazila se opčinjava-juća i tajanstvena igračka koju još ne bese

naučio da upotrebljava. Od tog dana tetka više nije dolazila u posetu. 32 Otprilike nedelju dana kasnije nastala je praznina između prvog i trećeg časa: nastavnik

geografije je nazebao. Kad je prošlo pet minuta od zvona a niko nije došao, nastalo je takvo predosećanje sreće da se činilo da srce neće izdržati ako se sad staklena vrata ipak otvore i nastavnik geografije, po svom običaju, gotovo trkom uleti u učionicu. Jedino je Lužin bio ravnodušan. Nisko se nagnuvši nad skamiju oštrio je olovku, pokušavajući da vrh bude šiljat kao čioda. Oko njega se orila uzbuđena graja. činilo se da se njihovo blaženstvo mora ostvariti. Ponekad je, međutim, dolazilo do nepodnošljivih razočaranja: umesto bolesnog nastavnika, u učionicu bi se ušunjao mali krvoločni profesor matematike, pa bi, bešumno zatvorivši vrata, uz zao osmeh počeo da bira komade krede s ispusta ispod table. Ali prošlo je punih deset minuta a niko se nije pojavio. Graja je postajala glasnija. Od prevelike sreće neko je tresnuo poklopcem skamije. Razredni starešina se pojavio niotkuda. — Potpuna tišina — reče. — Hoću potpunu tišinu. Valentin Ivanovič je bolestan. Nečim se zanimajte. Ali mora vladati potpuna tišina. — Otišao je. Veliki paperjasti oblaci sjali su s onu stranu prozora; nešto je grgotalo i kapljalo; vrapci su cvrkutali. Blaženi čas, očaravajući čas. Lužin apatično poče da oštri još jednu olovku. Promuklim glasom Gromov je pričao neki vic, s uživanjem izgovarajući skaredne reci. Petriščev je sve moljakao da mu objasne otkud znaju da su jednaki dvama pravouglim trouglovima. I, odjednom, Lužin iza sebe raz-govetno ču jedan poseban zvuk, drven i kloparav, koji učini da se zajapuri i da mu srce propusti jedan otkucaj. Oprezno se okrenuo. Krebs i onaj jedini mirni dečak u razredu spretno su postavljali lake male figure na ploču veličine petnaest sa petnaest centimetara. Ploča je stajala između njih na skamiji. Sedeli su krajnje neudobno, postrance. Zaboravivši da završi oštrenje olovke, Lužin im priđe. Igrači se nisu osvrtali na njega. Kad je mnogo godina kasnije pokušavao da se seti svog školskog druga Lužina, onaj mirni dečak se uopšte nije sećao te uzgredne partije šaha odigrane tokom slobodnog časa. Brkajući datume, iz prošlosti je izvukao nejasan utisak da je Lužin jednom pobedio na školskom šahovskom takmičenju; nešto ga je svrbelo u pamćenju, ali do toga nije mogao da dopre. 3 Lužinova odbrana 33 — Ode kula — reče Krebs. Lužin je pratio njegovu ruku, pomislivši uz drhtaj trenutne panike, da mu tetka nije rekla nazive svih figura. No, ispostavilo se da je »kula« sinonim za »topa«. — Nisam video da možeš da je pojedeš, to je sve — reče drugi. — Dobro, vrati potez — reče Krebs. Proždiran zavišću i najeđen osujećenošću, Lužin je posmatrao igru, pokušavajući da uoči one harmonične strukture o kojima je govorio muzičar, i nejasno osećajući da na neki način bolje shvata igru no ijedan od ove dvojice, mada uopšte ne zna kako je treba voditi, zašto je ovo dobro a ono loše, i šta treba učiniti da bi se bez gubitaka prodrlo u logor protivničkog kralja. A postojala je jedna vrsta poteza koja mu je veoma godila, bila je zabavna po svojoj glatkosti: Krebsov kralj je kliznuo do figure koju je Krebs nazvao kula, i kula je preskočila kralja. Onda je video kako drugi kralj izlazi iza svojih piona (jedan je bio izbijen, poput zuba) i počinje da rastrojeno ide na-pred-nazad. — Sah — reče Krebs — šah — (i ubodeni kralj skoči u stranu), — Ovde ne možeš, a ni tamo ne možeš. Sah. Uzimam ti kraljicu, šah. — U tom trenutku je i sam izgubio figuru i počeo da uporno traži da ponovi potez. Razredni siledžija je Lužinu udario čvrgu, a istovremeno je drugom rukom oborio ploču na pod. Drugi put u životu Lužin je zapazio koliko je šah nestabilna stvar. A sledećeg jutra, još dok je ležao u krevetu, doneo je besprimemu odluku. U školu je obično odlazio fijakerom i uvek je brižljivo proučavao broj fijakera, deleći ga na naročit način kako bi ga bolje uskladištio u svom pamćenju i odande celog izvukao ako mu ustreba. Ali danas se nije odvezao sve do škole i u svom uzbuđenju zaboravio je da zapamti broj; bojažljivo se osvrćući, sišao je u Karavanoj ulici i kružnim putem, zaobilazeći područje škole, stigao do Sergejevske ulice. Uz put je naleteo na

nastavnika geografije koji je, s tašnom pod miškom, ogromnim koracima jurio u pravcu škole, ušmrkujući nos i iskašlj avaj ući šlajm; Lužin je tako naglo skrenuo da je u njegovoj torbi teško začegrtao neki tajanstveni predmet. Tek kad je nastavnik, poput slepog vetra, prohujao mimo njega, Lužin se osve-stio i video da stoji pred izlogom frizera i da ukovrčane glave tri voštane

dame ružičastih nozdrva zure pravo u njega. Duboko je udahnuo i brzo koračao vlažnim pločni-34 kom, nesvesno pokušavajući da korake podesi tako da petu uvek spusti u sastavak dveju ploča. No ploče su bile različite širine i to je ometalo njegov hod. Onda je sišao na kolovoz kako bi izmakao iskušenju, pa je šljapkao kroz blato duž ivičnjaka. Konačno je ugledao željenu kuću, šljivasto obojenu, gole starce koji se upinju da drže balkon, i oslikano staklo uličnih vrata. Ušao je kroz kapiju, mimo kamena-branika što je nosio bele tragove golubova, prošunjao se kroz dvorište gde su dva tipa zavrnutih rukava prala blistave kočije, popeo se stepenicama i zazvonio. — Još spava — rekla je služavka, gledajući ga iznenađeno. — Molim, sačekajte ovde. Kazaću gospođi, malo kasnije. — Lužin je poslovno zbacio torbu s leđa i položio je pored sebe na sto, gde su se takođe nalazili porculanska mastionica, upijač ukrašen vezom i perlama, i nepoznata slika njegovog oca (s knjigom u jednoj ruci i s kažiprstom druge prislonjenim o slepoočnicu), a pošto nije imao pametnija posla, počeo je da prebrojava različite nijanse tepiha. U ovoj sobi bio je samo jednom ranije, prošlog Božića — kada je, po očevom savetu, tetki doneo veliku kutiju čokoladnih bombona, od kojih je sam pojeo polovinu, dok je ostatak prerasporedio tako da se ništa ne primeti. Sve doskora, tetka je svakodnevno bila u njihovoj kući, ali je sad prestala da dolazi i u vazduhu je nešto lebdelo, neka neuhvatljiva zabrana koja ga je sprečavala da kod kuće o tome ma šta pita. Pošto je izbrojao devet različitih boja, premestio je pogled na svileni paravan izvezen trstikama i rodama. Upravo bese počeo da se pita da li se slične rode nalaze i na suprotnoj strani, kad se najzad pojavi tetka — još neuređene kose i u nekoj vrsti cvetnog kimona s rukavima nalik krilima. — Odakle si ti iskočio? — uzviknula je. — A šta je sa školom? Oh, baš si ti čudan dečak... Dva časa kasnije ponovo je izašao na ulicu. Njegova torba, sad prazna, bese tako laka da je poskakivala na lopaticama. Morao je da nekako utuca vreme do uobičajenog časa za povratak. Dobazao je u Tavričeski park, a praznina u torbi postepeno poče da ga jedi. Pre svega, stvar koju je iz predostrožnosti ostavio kod tetke mogla bi se nekako izgubiti do sledećeg puta, a, drugo, zgodno 3* 35 bi došla kod kuće, uveče. Resio je da ubuduće drukčije postupi. — Porodične okolnosti — odgovorio je sutradan kad ga nastavnik nemarno upita zašto nije bio u školi. U četvrtak je ranije otišao iz škole i izostao tri dana zaredom, potom objasnivši da je imao gušobolju. U sredu se bolest vratila. U subotu je zakasnio na prvi čas mada je od kuće otišao ranije no obično. U nedelju je zaprepastio majku, objasnivši da je pozvan kod druga — i proveo je pet časova van kuće. U sredu se nastava završila ranije (bio je to jedan od onih čudesnih plavetnih prašnjavih dana na samom izmaku aprila kad već predstoji kraj trome-sečja i čoveka obuzme silna tromost), ali je kući stigao mnogo kasnije no obično. A onda je došla ćela sedmica izostajanja iz škole — zanosna, opojna sedmica. Nastavnik je telefonirao njegovoj kući da utvrdi šta je s njim. Na poziv je odgovorio otac. Kad se oko četiri po podne Lužin vratio kući, očevo lice bilo je sivo, oči iskolačene, dok je majka dahtala kao da je ostala bez jezika, a onda je počela da se neprirodno i histerično smeje, uz leleke i krike. Nakon trenutka pometnje, otac ga je bez ijedne reci odveo u kabinet i tamo je, skrstivši ruke na grudima, zahtevao objašnjenje. Držeći tešku i dragocenu torbu pod rukom, Lužin je zurio u pod, pitajući se je li tetka kadra da izda. — Molim te, daj mi neko objašnjenje — ponovio je otac. Nije kadra da izda, a, uostalom, kako bi mogla znati da je uhvaćen. — Odbijaš? — upita otac. Osim toga, činilo se da se njoj čak nekako sviđa njegovo bežanje iz škole. — Slušaj —

reče otac pomirljivo — razgovarajmo kao prijatelji. — Lužin uzdahnu i sede na priručje fotelje, nastavljajući da gleda u pod. — Kao prijatelji — ponovi otac, još blaže. — Dakle, ispostavilo se da si nekoliko puta izostao iz škole. Dakle, ja bih sad voleo da znam gde si bio i šta si radio. Mogu čak da razumem da je, primera radi, vreme lepo i čoveka spopadne želja da prošeta. — Jeste, spopadne

me želja — ravnodušno reče Lužin kome je počinjalo da biva dosadno. Otac je hteo da tačno sazna kuda je išao u šetnju i da li odavno oseća potrebu za šetnjama. Onda je podsetio Lužina da svaki muškarac ima svoju dužnost kao građanin, kao porodičan čovek, kao vojnik, pa i kao đak. Lužin zevnu. — Idi u svoju sobu — beznadno reče 36 otac, a kad je sin otišao, dugo je stajao nasred kabineta i sa zapanjenim užasom gledao vrata. Žena, koja je prisluškivala iz susedne sobe, uđe, sede na ivicu divana i opet brižnu u plač. — On vara — ponavljala je — baš kao što ti varaš. Okružena sam varalicama. — Otac je samo slegnuo ramenima i pomislio kako je život tužan, kako je teško vršiti svoju dužnost, više se ne sastajati, ne telefonirati, ne ići tamo kuda ga neodoljivo vuče... a sad ova neprilika sa sinom, ovo čudaštvo, ova tvrdoglavost... Žalosno stanje stvari, vrlo žalosno ... 37 čETVRTO POGLAVLJE U nekadašnjem dedinom kabinetu, koji je čak i za najvre-lijih dana bio najvlažnija soba u njihovom letnjikovcu ma koliko otvarali prozore Što gledaju pravo na zlokobne tamne jele čije je zelenilo tako gusto i zamršeno da je bilo nemoguće reći gde se završava jedno a počinje drugo drvo — u toj nenastanjenoj sobi gde je na golom pisaćem stolu stajao bronzani dečak s violinom — nalazio se nezaključan ormar za knjige s debelim godištima ugašenog ilustrovanog časopisa. Lužin bi ih brzo prelistavao dok ne dospe do stranice gde se između pesme Korinfskog, ovenčane vinjetom u obliku harfe, i rubrike zanimljivosti koja je sadržala obaveštenja o neustaljenim močvarama, američkim čudacima i dužini čovekovih creva, nalazio drvorez šahovske table. Nijedna slika nije mogla zaustaviti Lužinovu ruku dok je prelistavala tomove — ni proslavljeni vodopadi Nijagare, ni izgladnela indijska deca (mali trbušasti skeleti), niti pokušaj atentata na španskog kralja. Život sveta prolazio je uz žurno šuštanje i naglo se zaustavljao — dragoceni dijagram, otvaranja, ćele partije. U početku letnjeg raspusta silno su mu nedostajali tetka i onaj stari gospodin s kitom cveća — naročito taj mirisni starac koji je nekad pahnuo na ljubičice a nekad na đurđevak, u zavisnosti od toga koje je cveće doneo Lužinovoj tetki. Obično bi stigao u pravi čas — nekoliko minuta pošto je Lužino va tetka pogledala na sat i otišla od kuće. — Ne mari, da malo pričekamo — kazao bi starac, odmotavajući buket iz vlažne hartije, a Lužin bi mu privukao naslonjaču uz sto gde su figure već bile postavljene. Pojava starog gospodina s cvećem pružila mu je izlaz iz prilično nezgodne situacije. Nakon tričetiri beža-39 nj a od škole postalo je očigledno da tetka zapravo nema smisla za šah. Kako se igra razvijala, njene figure bi se nagomilale u nedoličnom darmaru iz kojeg bi iznenada izleteo izloženi bespomoćni kralj. Međutim, stari gospodin je igrao božanstveno. Onog prvog puta, tetka je, navlačeći rukavice, brzo rekla: — Na žalost, moram da izađem, ali vi ostanite i igrajte šah s mojim sestrićem, hvala vam za predivni đurđevak; — tog prvog puta starac je seo i uzdahnuo: — Odavno nisam taknuo ... dakle, mladi čoveče — leva ili desna? — tog prvog puta kad su, nakon nekoliko poteza, Lužinu gorele uši i nije mogao da mrdne, činilo mu se da igra neku sasvim drugačiju igru no što je ona koju je naučio od tetke. Ploča se kupala u mirisu. Starac je laufera nazivao lovcem, a kulu tornjem, a kad god bi povukao po protivnika koban potez, smesta bi ga vratio i kao da razotkriva mehanizam nekog skupocenog

instrumenta, pokazao bi kako je protivnik trebalo da igra da bi izbegao katastrofu. Prvih petnaest partija dobio je bez i najmanjeg napora, ni trenutak ne razmišljajući o svojim potezima, ali je tokom šesnaeste odjednom počeo da razmišlja i s mukom je pobedio, dok je poslednjeg dana, onog dana kad se dovezao s celim grmom jorgovana za koji se nije moglo naći mesta, a dečakova tetka je na prstima letela po spavaćoj sobi i onda, po svoj prilici, izašla na zadnja vrata — tog poslednjeg dana, nakon duge uzbudljive borbe tokom koje je starac ispoljio sposobnost da duva kroz nos — Lužin je

osetio da se nešto, nešto u njemu, oslobodilo, razbistrilo, i ona duhovna kratkovidost što je tako mučno zamagljivala njegov šahovski vid nestala je. — Lepo, lepo, to je remi — reče starac. Nekoliko puta je pomerio svoju kraljicu napred-nazad, kao što se pokreće poluga pokvarene mašine, pa ponovi: — Remi. Večiti šah. — Lužin je takođe isprobao tu polugu da vidi hoće li proraditi, pomerao je, pomerao, a onda je sedeo nepomično, ukrućeno zureei u ploču. — Daleko ćete doterati — reče starac. — Daleko ćete doterati ako nastavite ovako. Ogroman napredak! Nikad ranije nisam video nešto slično ... Da, daleko, daleko ćete vi doterati ... Starac je Lužinu objasnio jednostavnu metodu bele-ženja šahovskih poteza, i Lužin je, iznova igrajući partije objavljene u onom časopisu, uskoro u sebi otkrio svojstvo koje je jednom pobudilo njegovu zavist kad je otac za 40 stolom nekome pričao da on lično ne shvata kako je njegov tast mogao da satima čita partituru i u svome duhu čuje ceo tok muzike dok je pogledom prelazio po notama, čas se osmehujući, čas se mršteći, i katkad se vraćajući, kao čitalac koji proverava neku pojedinost u romanu — ime, doba godine. — Mora da je veliko uživanje — rekao je otac — asimilovati muziku u njenom prirodnom stanju. — Sam Lužin je sad počeo da doživljava slično uživanje dok je tečno preletao preko slova i brojki što predstavljaju poteze. Najpre je naučio da ponavlja besmrtne partije koje su ostale s ranijih turnira — brzo bi prelazio pogle dom po šahovskim notama i ćutke pomerao figure na plo či. Ovda-onda, ovom ili onom potezu kojem je u tekstu bio pridodat uskličnik ili upitnik (u zavisnosti od toga da li je divno ili bedno odigran), u zagradi bi sledilo nekoliko nizoVa poteza, jer se taj izvanredan potez račvao kao reka, a svaki rukavac se morao propratiti do kraja pre no što se čovek vrati u glavno korito. Ove moguće produžetke koji su objašnjavali suštinu greške ili previda, Lužin je poste peno prestao da stvarno rekonstruiše na tabli i zadovolja vao se time da duhovno opaža njihovu melodiju kroz niz simbola i znakova. Slično ovome, bio je kadar da već jed nom proučenu partiju »čita« ne služeći se tablom, a ovo je bilo utoliko prijatnije što nije morao da se bakće figu rama, neprestano osluškujući da li neko dolazi; istina, vra ta su bila zaključana i on bi ih nevoljno otvorio posle mnogih drmusanja mesingane kvake — i Lužin stariji, koji je došao da vidi šta mu sin radi u toj vlažnoj, ne nastanjenoj sobi, zatekao bi ga nemirnog i mrgodnog, cr venih ušiju; na stolu su ležala ukoričena godišta časopisa i Lužina starijeg bi spopala sumnja da je sin. možda tražio s\\ke go\ih. žena. — Zašto se zaključavaš? — upitao bi (a

mali Lužin bi uvukao glavu međ ramena i s groznom jasnoćom zamišljao kako otac zaviruje pod sofu i nalazi šah). — Ovde je vazduh stvarno leden. A šta ima tako zanim ljivo u ovim starim časopisima? Hajde da odemo i vidimo ima li crvenih gljiva ispod jela. Da, bejahu tamo ti jestivi crveni vrganji. Zelene iglice su prianjale o njihove tanane ciglasto obojene šešire, a ponekad bi vlat trave na jednom od njih ostavila dug, uzan trag. Odozdo su bili rupičasti, i ponekad bi tu sedeo žuti puž — i Lužin stariji bi upotrebio perorez da očisti maho-41

vinu i zemlju s debelog, pegasto sivog korena svake pečurke pre no što je stavi u korpu. Sin ga je pratio na nekoliko koraka odstojanja, s rukama na leđima, kao neki starčić, i ne samo što nije tražio pečurke već je čak odbijao da se divi onima koje je otac, uz prigušena gakanja od zadovoljstva, sam nalazio. A ponekad, punačka i bleda, u groznoj beloj haljini koja joj nije pristajala, gospođa Lu-žin bi se ukazala u dnu aleje i hitala bi prema njima, naizmence prolazeći kroz sunce i senku, a suvo lišće kojeg uvek ima u severnim šumama šuštalo bi pod malo iskrivljenim visokim potpeticama njenih belih cipela. Jednog julskog jutra okliznula se na stepenicama verande i uganula nogu, pa je dugo potom ležala u postelji — ili u svojoj zamračenoj spavaćoj sobi ili na verandi — u ružičastom negližeu, obilno napuderisanog lica, a na stočiću pored nje uvek je stajala srebrna činijica s boulesde--gomme* Stanje noge se ubrzo popravilo, ali je nastavila da leži, kao da je odlučila da će to biti njen udes, da je baš to njena sudbina u životu. Leto je bilo neuobičajeno vrelo, komarči nisu davali mira, s reke se povazdan čula cika seoskih devo jaka koje se kupaju, i jednog takvog teškog i raskošnog dana, rano ujutru, pre no što su obadi počeli da muče crnog konja napackanog mašću oštrog mirisa, Lužin stariji je seo u intov, pa su ga odvezli na stanicu da provede dan u gradu. — Budi bar razumna, za mene je od suštinske važnosti da se vidim sa Silvestrovom — rekao je ženi prethodne večeri, šetajući kroz spavaću sobu u halatu mišje boje. — Zbilja si čudna. Zar ne shva-taš da je ovo važno? Sto se mene tiče, najradije ne bih išao. — Ali žena je nastavila da leži zarivši lice u jastuk, a njena debela bespomoćna leđa tresla su se od jecaja. Ipak, ujutru je otišao — a sin, stojeći u bašti, vide kako gornji deo kočijaša i očev šešir proleću duž zupčastog reda mladih jela što baštu odvaja od puta. Lužin mlađi je tog dana bio potišten. Sve partije u starom časopisu bile su proučene, svi problemi rešeni, te bese prinuđen da igra sam sa sobom, no to se uvek neminovno završavalo razmenom svih figura i dosadnim remi-jem. A bilo je nesnosno vruće. Veranda je bacala crnu trouglastu senku na blistavi pesak. Aleja je bila popločana mrljama sunca, a te mrlje, kad biste zažmirili, poprimale 4 Gumene bombone (franc). (Prev.) 42 su izgled pravilnih svetlih i tamnih kvadrata. Tamna rešetkasta senka ležala je ispod baštenske klupe. Urne na kamenim postoljima u četiri ugla terase pretile su jedna drugoj po dijagonalama. Laste su uzletale; njihov let pod-sećao je na kretanje makaza što brzo isecaju neki kroj. Ne znajući šta da čini sa sobom, odlutao je stazicom uz reku, a sa suprotne obale dopirala su ekstatična skičanja i naziraji golih tela. Došunjao se iza jednog stabla, pa je uzburkana srca virkao u te bleskove beline. Ptica je šuš-nula u granju i, preplašivši se, brzo je napustio reku i vratio se. Ručao je sam s domoupraviteljkom, ćutljivom staricom žuta lica koja je uvek pomalo mirisala na kafu. Kasnije, izležavajući se na divanu u salonu, dremovno je osluškivao svakovrsne slabašne šumove, krik zlatke u baš-ti, zujanje bumbara koji se zaleteo u prozor, zveckanje suda na poslužavniku koji nose iz majčine sobe — i ti čisti zvuci su se u njegovim sanjarijama čudno preobrazili i poprimili oblik blistavih zamršenih šara na tamnoj pozadini; pokušavajući da ih razmrsi, zaspao je. Probudili su ga koraci sobarice koju je poslala majka ... U spavaćoj sobi je bilo sumračno i sumorno; majka ga privuče uza se, ali se tako uporno odupirao i okretao u stranu da ga je pustila. — Hajde, pričaj mi nešto — rekla je tiho. Slegnuo je ramenima i prstom čačkao koleno. — Zar ništa nećeš da mi kažeš? —upitala je još tiše. Pogledao je noćni stočić, stavio boules-de-gomme u usta i počeo da sisa —uzeo je drugu, treću, pa još jednu, i još jednu, dok mu usta ne behu puna slatkih kuglica koje su se udarale i sudarale. — Uzmi još, uzmi koliko hoćeš — promrmljala je i, ispruživši ruku ispod pokrivača, pokušala da ga dotakne, pomiluje. — Ove godine uopšte nisi pocrneo — kazala je nakon stanke. — Ali možda ja naprosto ne vidim, ovde je svetlost tako mrtvačka, sve izgleda plavo. Molim te, podigni roletne. Ili, ne, čekaj, ostani tu.

Kasnije. —Posisavši do kraja boules-de-gomme, upita može li da ode.^Ona ga upita šta će sada da radi i zar ne bi voleo da se odveze do stanice i dočeka oca koji dolazi vozom u sedam. — Pusti me — reče on. — Ovde smrdi na lekove.

Pokušao je da se sfulja niz stepenice kao što su to dečaci činili u školi — kao što tamo sam nikad nije činio; ali, stepenicisu bili previsoki. Ispod stepeništa, u ormaru koji još nije temeljno istražio, tražio je časopise. Iskopao 43 je jedan i u njemu našao rubriku za ljubitelje igre dame, dijagrame glupih, nezgrapnih okruglih grumuljica na njihovim tablama, ali šaha nije bilo. Dok je preturao dalje, neprestano je nailazio na dosadni herbarijum s osušenim runolistom, purpurnim lišćem i natpisima ispisanim bledo-ljubičastim mastilom, detinjim tankim rukopisom koji se toliko razlikovao od sadašnjeg majčinog rukopisa: Davos 1885; Gatčina 1886. Poče jarosno da čupa listove i cveće, kijajući od sitne prašine dok je čučao sred razbacanih knjiga. Onda se ispod stepeništa toliko smračilo da su stranice časopisa koji je opet prelistavao počele da se stapaju u sivu maglu, a ponekad bi ga neka sličica prevarila, jer je u rasplinutoj tami izgledala kao šahovski problem. Knjige je kako bilo natrpao natrag u fioke i odbazao u salon, bezvoljno misleći da je mora biti prošlo sedam časova jer sobar pali gasnu lampu. Oslanjajući, se o štap i pridržavajući se za ogradu, niz stepenice je teško silazila majka u ljubičastom penjoaru, s uplašenim izrazom lica. — Ne shvatam zašto tvoj otac još nije stigao — rekla je, pa je, teško se krećući, izašla na verandu i počela da izgleda niz put između jelovih stabala koja je sunce na zalasku opasalo blistavim bakrom. Došao je tek oko deset, kazao je da je propustio voz, imao je strašno mnogo posla, večerao je sa svojim izdavačem — ne, neće supu, hvala. Smejao se, i vrlo glasno govorio, i bučno jeo, a Lužina obuze osećanje da ga otac sve vreme gleda kao da je zapanjen njegovim prisustvom. Večera se postepeno pretvorila u kasni večernji čaj. Pod-nimljena o sto, majka je ćutke žmirila u tanjir ogrozda, i što su muževljeve priče postajale veselije, njene oči su se sve više sužavale. Onda je ustala i otišla bez reci, i Lužinu se činilo da se sve ovo već jednom dogodilo. Ostao je sam s ocem na verandi i plašio se da podigne glavu, sve vreme osećajući na sebi onaj čudan ispitivački pogled. — čime si se zanimao? — odjednom upita otac. — Sta si radio? — Ništa — odgovori Lužin. — A šta sada smerate da radite? — upita Lužin stariji, istim tonom usiljene veselosti, oponašajući sinovljevo zvanično obraćanje. — Želite li da odete u krevet ili želite da ovde pose-dite sa mnom? — Lužin je ubio komarca i vrlo oprezno krišom pogledao oca, uvis i iskosa. U očevoj bradi se uhvatila mrva, a neprijatno podsmešljiv izraz sijao je u nje44 govim očima. — Znaš šta? — reče otac, a mrva odskoči. — Znaš šta? Hajde da igramo neku igru. Na primer, kako bi bilo da te naučim da igraš šah? Gledao je kako sina polako obliva crvenilo, pa, saža-livši se, odmah dodade: — Ili kabalu — tamo, u fioci stola, stoji jedan špil karata. — Ali nema šaha, nemamo šah — reče Lužin promuklo i opet kriomično pogleda oca. — Lepe garniture su ostale u gradu — blago reče otac — ali mislim da na tavanu ima nekoliko starih. Da pogledamo. I, zaista, pri svetlosti lampe koju je otac visoko držao, sred svakovrsnog krša u jednom sanduku, Lužin je našao šahovsku tablu i opet je imao onaj osećaj da se sve ovo već dogodilo ranije — taj otvoren sanduk s klinom što štrči na bočnoj strani, ove prašnjave knjige, ova drvena šahovska tabla s pukotinom po sredini. Na svetio je izašla i kutijica s kliznim poklopcem: sadržala je majušne šahovske figure. A sve vreme dok je tražio šahovsku garnituru i nosio je dole na verandu, Lužin je pokušavao da odgonetne da li je otac šah pomenuo slučajno ili je nešto primetio — a nije mu palo na um najočiglednije objašnjenje, baš kao što se katkad pri rešavanju problema ispostavi da je ključ u potezu koji izgleda zabranjen, nemoguć, potpuno prirodno isključen iz opsega mogućih poteza.

A sad kad je tabla postavljena na osvetljeni sto, između lampe i ogrozda, i prašina obrisana parčetom novina, očevo lice više nije bilo podsmešljivo, i Lužin, zaboravljajući svoj strah, zaboravljajući svoju tajnu, oseti kako ga ispunjava ponosno uzbuđenje pri pomisli da ako želi može pokazati svoju veštinu. Otac je počeo da postavlja figure. Jedan pion je zamenjen besmislenom purpurnom stvarčicom u obliku majušne boce; namesto jednog topa stajala je figura za igru dame;

konji nisu imali glave, a jedna glava koja je ostala pošto je kutija ispražnjena (behu preostali kockica i crveni žeton), pokazalo se, nije odgovarala nijednom od njih. Kad je sve poredano, Lužin se naglo odluči i promrmlja: — Ja već pomalo igram. — Od koga si naučio? — upita otac, ne dižući glavu. — Naučio sam u školi — odgovori Lužin. — Neki dečaci umeju da igraju. — Oh! Odlično — reče otac i dodade (citirajući Puškinovog usudom osuđenog duelistu): — Sad napred. 45 Šah je igrao od mladosti, ali samo retko i aljkavo, sa slučajnim protivnicima — za mirnih večeri na parobrodu što plovi Volgom, u stranom sanatorijumu gde mu je pre mnogo godina umirao brat; ovde na selu, sa seoskim leka-rem, nedruželjubivim čovekom koji je povremeno prestajao da ih posećuje — a sve te slučajne partije, pune previda i jalovog razmišljanja, za njega jedva da su bile nešto više od trenutka opuštanja ili naprosto sredstva da na pristojan način ćuti u društvu osobe s kojom razgovor stalno zamire — kratke, nekomplikovane partije što se ne ističu ni ambicioznošću ni nadahnutošću, koje je uvek započinjao na isti način, ne obraćajući mnogo pažnje na protivnikove poteze. Iako se nije uzrujavao kad gubi, potajno je smatrao da uopšte nije loš igrač i govorio je sebi da ukoliko gubi, to biva zbog rasejanosti, dobrodušnosti ili želje da igru oživi smelim ispadima, i smatrao je da je uz malo marljivosti moguće, bez ikakvog teorijskog znanja, pobiti svaki gambit iz udžbenika. Sinovljeva strast prema šahu toliko ga je zapanjila, izgledala je toliko neočekivana — a istovremeno tako sudbonosna i neizbežna — i bilo je tako čudno i strašno sedeti na ovoj blistavo osvetijenoj verandi, sred crne letnje noći, preko puta ovog dečaka čije napregnuto čelo kao da se širilo i oticalo čim bi se nagnuo nad figure — sve je to bilo tako čudno i strašno da Lužin stariji nije bio kadar da misli na igru, i dok je glumio usredsređenost, njegova pažnja je lutala od maglovitog sećanja na nedopušten dan proveden u Sankt Peter-burgu što je ostavio talog srama koji je pametnije ne istraživati, do nemarnih, lagodnih gestova kojima je njegov sin pomerao ovu ili onu figuru. Partija je trajala samo nekoliko minuta kad mu sin reče: — Ako uradiš ovo, to je mat, a ako uradiš ono, gubiš kraljicu — i on je, zbunjen, vratio potez i počeo da ozbiljno razmišlja, nagnuvši glavu prvo ulevo a potom udesno, polako pružajući prste prema kraljici i brzo ih ponovo povlačeći, kao da ga peče, dok je sin u međuvremenu spokojno i s netipičnom ured-nošću, stavljao osvojene figure u kutiju. Lužin stariji je konačno odigrao svoj potez, na šta poče pustošenje njegovih pozicija, i onda se neprirodno nasmejao i oborio kralja u znak predaje. Tako je izgubio tri partije i shvatio da bi, i da odigra još deset, ishod bio isti, a ipak nije mogao da prestane. Na samom početku četvrte partije Lužin gurnu 46 natrag figuru koju je otac pomerio i, odmahnuvši glavom, reče samopouzdanim, nimalo dečjim glasom: — Najgori moguć odgovor. ćigorin predlaže da se uzme pion. — I kad je neshvatljivom, beznadežnom brzinom izgubio i ovu partiju, Lužin stariji se opet nasmeja i drhtavom rukom poče da sipa mleko u kristalnu čašu na čijem je dnu ležala semenka ogrozda koja sad ispluta na površinu, pa je kružila, ne želeći da bude izvađena. Sin skloni ploču i kutiju na trščani sto u uglu, i bubnuvši flegmatično »laku noć«, tiho zatvori vrata za sobom. — Pa, trebalo je da očekujem nešto slično — reče Lužin stariji, maramicom brišući vrhove prstiju. — Ne zabavlja se on tek tako šahom, on izvodi sveti obred. Sudarivši se s lampom, debeli maljavi noćni leptir sjajnih očiju pade na sto. Baštom

je ćarlijao povetarac. Sat u salonu poče ljupko da izbija i oglasi ponoć. — Besmislice — reče on — glupe izmišljotine. Mnogi dečaci su odlični šahisti. U tome nema ničeg iznenađu jućeg. ćela stvar mi ide na živce, to je sve. Pogrešila je — nije trebalo da ga hrabri. Pa, nije važno...

Snuždeno pomisli da će za koji trenutak morati da laže, prigovara, umiruje, i da je već ponoć... — Hoću da spavam — reče, ali je ostao da sedi u na slonjači. A sutra rano ujutru, u najmračnijem i najmahovinas-tijem kutu gustog cestara iza bašte, mali Lužin je zakopao očevu skupocenu kutiju šahovskih figura, pretpostavljajući da je to najjednostavniji način da izbegne ma kakve komplikacije, jer sad ima drugih figura koje može da otvoreno koristi. Nesposoban da potisne svoju zainteresovanost za ovu stvar, otac je otišao do turobnog seoskog lekara, koji je bio mnogo bolji šahist no on, pa je uveče, posle obeda, smejući se i trljajući ruke, iz petnih žila se trudeći da zanemari činjenicu da je sve ovo pogrešno — ali nije mogao reći zašto je pogrešno — posadio sina s doktorom za trščani sto na verandi, sam postavio figure (izvinj avaj ući se zbog one purpurne nakarade), seo pored igrača i počeo da žudno prati partiju. Trzajući gustim obrvama i gnje-čeći mesnati nos golemom dlakavom pesnicom, doktor je dugo razmišljao o svakom potezu, a povremeno bi se zavalio u stolici kao da izdaleka bolje vidi, i iskolačio bi oči, i teško se pognuo napred, rukama oslonjen o kolena. Izgu-47 bio je — i tako gromko zastenjao da je njegova pletena naslonjača škripnula u odgovor. — Ali, gledajte, gledajte! — uzviknu Lužin stariji. — Treba da se pomerite ovamo i sve je spašeno — čak imate bolju poziciju. — Zar ne vidite da mi je dao šah — zareza doktor u basu i poče da iznova reda figure. I kad je Lužin stariji izašao u mračnu baštu da doktora isprati do staze s rubom od svitaca što vodi do mosta, čuo je reci koje je jednom toliko žudeo da čuje, ali su ga sad te reci teško pritiskivale — više bi voleo da ih uopšte nije čuo. Doktor je počeo da dolazi svako veče, i budući odista prvorazredan šahist nalazio je ogromno uživanje u ovim neprestanim porazima. Doneo je Lužinu šahovski priručnik, savetujući mu, međutim, da se njime suviše ne zanosi, da se ne zamara i da čita u prirodi. Pričao je o velemajstorima koje je imao prilike da vidi, o nedavnom turniru i o prošlosti šaha, o jednom pomalo sumnjivom radži, i o velikom Filidoru koji je bio i odličan muzičar. Katkad bi, turobno se smeškajući, doneo ono što je nazivao »poslasticom« — domišljat problem isečen iz novina. Lužin bi iz-vesno vreme kapao nad njim, konačno bi našao rešenje i, s čudnim izrazom lica i ozarenim blaženstvom u očima, uzviknuo, grleno izgovarajući glas »r«: — Prrekrrasno, prrekrrasno! — Međutim, nije ga mamila ideja da sam sastavlja probleme. Nejasno je osećao da bi to bilo besmisleno traćenje one borbene, jurišne, blistave sile koju bi osetio u sebi kad god bi doktor pokretom dlakavog prsta sve dalje sklanjao svog kralja, i konačno klimnuo glavom, i sedeo potpuno nepomično, gledajući u ploču, dok bi Lužin stariji, koji je uvek bio prisutan, uvek žudeći za čudom — porazom svog sina — i koji je bio istovremeno pre strašen i presrećan kad bi sin pobedio (i koji je patio zbog ove složene smeše osećanja), zgrabio konja ili kulu, uz viknuo da nije sve izgubljeno i ponekad sam do kraja odigrao beznadežno izgubljenu partiju. I tako je počelo. Između ovog niza večeri na verandi i onog dana kad se Lužinova fotografija pojavila u jednom sanktpeterburškom časopisu kao da ništa nije postojalo, ni seoska jesen što rominja po lepim katama, ni putovanje natrag u grad, ni povratak u školu. Fotografija se pojavila jednog oktobarskog dana, uskoro po njegovom prvom nezaboravnom

nastupu u šahovskom klubu. A sve ostalo što 48 se dogodilo između povratka u grad i te fotografije — ipak, puna dva meseca — bilo je tako zamućeno i izmešano da kasnije, prisećajući se tog vremena, Lužin nije mogao da kaže kada je, na

primer, tačno održana ona zabava u školi — kad je u uglu, da ga školski drugovi gotovo nisu ni pri-metili, tiho pobedio nastavnika geografije, poznatog amatera — ili kada je na očev poziv došao na večeru sedi Jevrejin, senilni šahovski genije koji je pobeđivao u svim svetskim prestonicama, ali je sad živeo u dokolici i siromaštvu, poluslep, s bolesnim srcem, zauvek izgubivši svoj žar, svoje vladanje igrom, svoju sreću... Ali Lužin je sasvim jasno pamtio jedno — strah koji je osećao u školi, strah da će za njegov dar saznati i da će ga ismevati — te je, sledstveno, vođen ovim nepogrešivim sećanjem, pro-cenio da posle one partije odigrane na zabavi mora biti više nije išao u školu, jer sećajući se svih jeza svog detinjstva nije mogao zamisliti užasno osećanje koje bi iskusio ulazeći sledećeg jutra u razred da sretne one ljubopit-ljive, sveznajuće poglede. S druge strane, pamtio je da je nakon izlaska slike odbio da ide u školu i bilo je nemoguće da se u njegovom sećanju razmrsi onaj čvor što spaja školsku zabavu i fotografiju; bilo je nemoguće reći šta čemu prethodi. časopis mu je doneo otac, a fotografija je bila snimljena lane, na selu: drvo u bašti, i on pored drveta, na čelu mu šara od lišća, mrgodan izraz na ovlaš sagnutom licu, i one uzane bele kratke pantalone što su se večito otkopčavale spreda. Umesto radosti koju je otac očekivao, ništa nije ispoljio — ali jeste osetio potajnu radost: ovo će sad prekratiti školu. Tokom ćele nedelje su ga ubeđivali i molili. Naravno, majka je plakala. Otac je pretio da će mu oduzeti novu šahovsku garnituru — ogromne figure na ploči od safijana. I odjednom — sve se resilo samo od sebe. Pobegao je od kuće — u jesenjem mantilu, jer je zimski kaput saks\ve& nakan. nauspešnog, pokušaja bekstva — i ne znajući kuda da ode (padao je bockavi sneg i skupljao se na vencima zgrada, pa bi ga vetar oduvao, beskonačno iznova priređujući tu minijaturnu mećavu) konačno je dolutao do tetkine kuće; tetku ne bese video od proleća. Sreo ju je na izlazu. Nosila je crn šešir i držala cveće umotano u hartiju: krenula je na pogreb. — Umro je tvoj stari partner — rekla je. — Hajde sa mnom. — Besan što mu ne dozvoljavaju da se ogreje, 4 Lužinova odbrana 49 besan na sneg koji pada i na sentimentalne suze što su sijale iza tetkinog vela, oštro se okrenuo i udaljio, i pošto je hodao jedan čas uputio se kući. Nije upamtio sam povratak — i, još čudnije, nije bio siguran jesu li se stvari odigrale ovako ili drukčije; možda je njegovo pamćenje dodalo mnogo stvari preuzetih iz njegovog bunila — jer je ćelu sedmicu bio u bunilu, i otad je ostao veoma boleš-ljiv i razdražljiv, lekari su pretpostavljali da se neće izvući. Nije mu bilo prvi put da boluje i kad je kasnije re-konstruisao doživljaj te određene bolesti, nehotice se pri-sećao drugih kojima je njegovo detinjstvo obilovalo: naročito je pamtio vreme kad je bio sasvim mali, igrao se sam i uvijao u tigrovo krzno da bi, prilično beznadežno, izigravao kralja — bilo je najlepše izigravati kralja, jer ga je zamišljeni plašt štitio od jeza groznice, a želeo je da što duže odloži onaj neminovni trenutak kad će mu opipati čelo, izmeriti temperaturu i ututkati ga u krevet. Zapravo, ništa se nije moglo sasvim uporediti s njegovom oktobarskom, šahom prožetom bolešću. Sedi Jevrejin koji je pobeđivao Cigorina, leš tetkinog obožavaoca zabundan u cveće; lukavo, veselo lice oca koji donosi časopis; i nastavnik geografije skamenjen iznenadnim matom; i od cigareta zadimljena prostorija u šahovskom klubu gde se oko njega tiskala gomila studenata; i glatko izbrijano lice muzičara koji iz nekog razloga drži telefonsku slušalicu poput violine, između ramena i obraza — sve je to sudelovalo u njegovom bunilu i poprimalo privid svojevrsne čudovišne partije na sablasnoj, klimavoj tabli što se raspada bez kraja i konca. Kad se oporavio, odveli su ga, sad izraslijeg i mršavijeg dečaka, u inostranstvo; najpre na jadransku obalu gde je ležao na sunčanoj baštenskoj terasi i u mislima igrao šah, što mu niko nije mogao zabraniti, a onda u jednu nemačku banju gde ga je otac vodio u šetnju stazama opervaženim ogradom od izuvijane bukovine. Šesnaest godina kasnije, kad je ponovo

posetio tu banju, prepoznao je bradate keramičke patuljke između leja s cve-ćem i baštenske staze od raznobojnog šljunka pred hotelom koji je postao veći i lepši, a takođe mračnu vlažnu šumu na bregu i šarene mrlje uljane boje (svaka boja je obeležavala smer određene šetnje) kojima su stablo bukve ili stena

obeleženi na raskršću tako da se šetač nikad ne iz-50 gubi. Isti pritiskivači za hartiju sa smaragdnoplavim pre-delima prevučenim sedefom ispod ispupčenog stakla prodavali su se u radnjama blizu izvora i nema sumnje isti orkestar je u parkovskom paviljonu svirao iste operske potpurije, i isti javorovi su bacali živahnu senku po sto-čićima gde je svet pio kafu i jeo kriške štrudle od jabuka s umućenom pavlakom. — Pogledajte, vidite li one prozore? — reče, pokazu jući štapom krilo hotela. — Tamo se održavao onaj fini turnirčić. Učestvovali su neki od najuvaženijih nemačkih šahista. Ja sam bio četrnaestogodišnji dečak. Treća nagra da, da, treća nagrada. Ponovo je stavio obe ruke na dršku svog debelog štapa onim tužnim, pomalo staračkim gestom koji mu je sad bio prirođen i nakrivio je glavu kao da osluškuje udaljenu muziku. — Sta? Da stavim šešir? Velite, sunce žeže? Rekao bih da je slabo. Zašto se zbog toga uznemiravate? Mi sedimo u hladu. Ipak je uzeo slamni šešir pružen preko stočića, zado-bovao po dnu gde se nalazila zamućena tamna mrlja iznad imena šeširdžije, i stavio ga, uz iskrivljen osmeh — iskrivljen u pravom smislu reci: desni obraz i ugao usta malo su se odigli otkrivajući loše, đuvanom umrljane zube; nije imao drugi osmeh. I nikad se ne bi reklo da je tek zašao u četvrtu deceniju: niz nos su mu se spuštale dve duboke, mlitave brazde, ramena mu behu pogurena; na ćelom telu uočavala se nezdrava težina, a kad je naglo ustao, braneći se podignutim laktom od osice, videlo se da je prilično debeo — ništa na malom Lužinu nije nago-veštavalo ovu lenju, nezdravu mesnatost. — Ali zašto me progoni? — povikao je tankim, žalostivnim glasom, i dalje dižući lakat, a drugom rukom pokušavajući da izvadi maramicu. Opisavši poslednji krug, osica je odletela, a on ju je dugo pratio pogledom, mahinalno istresajući maramicu; onda je svoju metalnu stolicu postavio čvršće na šljunak, podigao ispušten štap i opet seo, teško dišući. — Zašto se smejete? Osice su krajnje neprijatni in-sekti. — Mršteći se, pogledao je stočić. Pored njegove tabakere, ležala je ručna torbica, polukružnog oblika, načinjena od crne svile. Rasejano se mašio i počeo da škljoca zatvaračem. 4* 51 — Loše se zatvara — reče, ne dižući pogled. — Jednog lepog dana sve ćete prosuti. Uzdahnuo je, odložio torbicu i dodao istim tonom: — Da, najuvaženiji nemački šahisti. I jedan Austrijanac. Moj pokojni tata nije imao sreće. Nadao se da ovde neće biti pravog interesovanja za šah, a obreli smo se usred turnira. Zgrade su bile prezidane i ispremetane, krilo kuće sad izgleda drugačije. Stanovali su tamo, na drugom spratu. Bilo je odlučeno da ostanu do kraja godine i da se onda vrate u Rusiju

— i sablast škole, koju se njegov otac nije usuđivao da pomene, opet se ukazala na vidiku. Majka se vratila mnogo ranije, početkom leta. Govorila je da luđački čezne za ruskim selom, i to otegnuto »luđački«, s tako žalostivnim, bolnim srednjim slogom, bese gotovo jedina njena intonacija koju je Lužin zadržao u sećanju. Međutim, otišla je nevoljno, zapravo ne znajući da li da ide ili ostane. To je bilo već neko vreme pošto je počela da ima čudno osećanje da se otuđila od sina, kao da je nekud otplutao, a sin koga je volela nije bio ovaj odrasli dečak, šahovsko čudo od deteta o kome pišu novine, već ono toplo, nesnosno detence koje bi se najsitnijim povodom bacilo na pod, vrišteći i lupajući nogama. I sve je bilo tako tužno i tako nepotrebno — ovaj oskudni neruski jorgovan u staničnoj bašti, ove lalama podobne lampe u kolima za spavanje »Severnog ekspresa«, i ovaj osećaj praznine u grudima, utisak gušenja, možda angina pektoris, a možda, kao što je govorio njen muž,

naprosto živci. Otišla je i nije pisala; otac je postao veseliji i preselio se u manju sobu; a onda, jednog julskog dana dok se mali Lužin vraćao kući iz drugog hotela — gde je živeo jedan od onih mrzovoljnih starijih ljudi koji su mu bili drugovi u igri — slučajno, u svetlosti niskog sunca, ugledao je oca pored drvene ograde brdske staze. Otac je bio s nekom gospođom, a pošto je ta gospođa nepobitno bila njegova mlada riđokosa tetka iz Sankt Peterburga, veoma se iznenadio i nekako zastideo, i ništa nije kazao ocu. Jednog ranog jutra, nekoliko dana kasnije, čuo je oca kako se hodnikom brzo približava njegovoj sobi, reklo bi se, gromko se smejući. Vrata se naglo otvoriše i uđe otac, držeći papirić kao da ga otura od sebe. Suze su mu curile niz obraze i nos, kao da je lice ispljuskao vodom, i neprestano je ponavljao, jecajući i dahćući: — Sta je ovo? Šta je ovo? To je greška, pobrkali su — pa je nastavljao da otura telegram. 52 PETO POGLAVLJE Igrao je u Sankt Peterburgu, Moskvi, Nižnjem Novgorodu, Kijevu i Odesi. Pojavio se izvesni Valentinov, hibrid privatnog nastavnika i menadžera. Lužin stariji je nosio crnu traku oko ruke — u znak žalosti za ženom — i izjavljivao je provincijskim novinarima da nikad ne bi tako temeljno proputovao svoju domovinu da nema čudo od deteta za sina. Na turnirima se borio s najboljim ruskim šahistima. Cesto je istovremeno igrao s dvadeset amatera. Ponekad je igrao slepe partije. Lužin stariji je mnogo godina kasnije (u godinama kada mu se činilo da je svaki njegov prilog u emigrantskim listovima njegova labudova pesma — a bog zna koliko je bilo tih labudovih pesama, punih lirike i štamparskih grešaka) smerao da napiše novelu baš o takvom dečaku-šahisti koga otac (u noveli — očuh) vodi iz grada u grad. Počeo je da piše 1928. godine — vrativši se kući sa sastanka Saveza pisaca u emigraciji na koji je on jedini došao. Ideja za tu knjigu pojavila se neočekivano i jasno dok je sedeo i čekao u sali za sastanke jedne berlinske kafane. Po običaju, došao je veoma rano, izrazio je iznenađenje što stolovi nisu spojeni, rekao konobaru da.to smesta učini, naručio čaj i čašicu konjaka. Odaja je bila čista i blistavo osvetljena, na zidu se nalazila mrtva priroda koja je prikazivala punačke breskve raspoređene oko lubenice bez jedne kriške. čist čaršav se blago naduo i spustio na spojene stolove. Stavio je kocku šećera u čaj i, posmatrajući kako se dižu mehurići, grejao na čaši beskrvne, uvek hladne ruke. U pokrajnjem baru violina i klavir svirali su odlomke Travijate — i ta milozvučna muzika, konjak, belina čistog stolnjaka — sve je to silno 53 rastužilo starog Lužina, a ta tuga bila je tako prijatna da mu se nije pomeralo: i tako je prosto sedeo, podnimljen o sto, s prstom pritisnutim o slepoočnicu — mršav starac crvenih očiju, s pletenim prslukom ispod mrkog sakoa. Muzika je svirala, svetlost je plavila praznu odaju, rana lubenice se skerletno sijala — a niko, izgleda, ne dolazi na sastanak. Nekoliko puta je pogledao na sat, ali su ga onda čaj i muzika tako prijatno omamili da je zaboravio na vreme. Mirno je sedeo razmišljajući o raznim stvarima — o kupljenoj polovnoj pisaćoj mašini, o Manjinskom pozo-rištu, o sinu koji tako retko dolazi u Berlin. A onda je odjednom shvatio da tu sedi već ceo čas, da je stolnjak i dalje podjednako go i beo... I u toj blistavoj osami koja mu se činila gotovo mistična, sedeći za stolom pripremljenim za neodržani sastanak, sad je dokonao da mu je nakon dugog odsustva nadahnuće ponovo došlo u pohode. Vreme je da se svede mali bilans, pomislio je i pogledao po praznoj odaji — stolnjak, plavi tapeti, mrtva priroda — kao što se razgleda soba u kojoj se rodio neki slavan čovek. I stari Lužin u mislima pozva svog budućeg biografa (koji je što mu se čovek više približi u vremenu paradoksalno postajao sve nestvarniji, sve udaljeniji) da dobro osmotri ovu slučajnu prostoriju gde je nastala novela Gambit. Jednim gutljajem je ispio ostatak čaja, obukao kaput i stavio šešir, doznao od konobara da je danas četvrtak a ne sreda, osmehnuo se, ne bez izvesnog zadovoljstva, zbog vlastite rasejanosti, pa je čim se vratio kući skinuo crni metalni poklopac s pisaće mašine. Pred njegovim očima najživlje je stajala sledeća uspomena (ovlaš retuširana piščevom maštom): blistavo osvet-ljena dvorana, dva reda stolova, na stolovima

šahovske ploče. Za svakim stolom sedi

jedna osoba, a za leđima svake od njih gledaoci stoje u grozdu, kriveći vratove. A sad, prolazom između stolova, nikog ne gledajući, hita mali dečak — obučen kao carević u elegantno belo mor-narsko odelo. Redom zastaje kod svakog stola i brzo vuče potez ili pak zapada u kratko razmišljanje, sagnuvši zlat-nosmeđu glavu. Posmatrač koji ništa ne zna o simultanom šahu bio bi potpuno zbunjen prizorom tih starijih ljudi u crnom što turobno sede iza ploča gusto načičkanih čudno izrezbarenim lutkicama, dok čili, otmeno obučeni dečak, čije je prisustvo ovde neobjašnjivo, lako korača od stola 54 do stola, u čudnoj napetoj tišini, jedino se on kreće među tim skamenjenim ljudima... Saiii pisac Lužin nije primećivao stilizovanu prirodu svoje uspomene. Niti je zapazio da je sinu podario pre crte muzičkog no šahovskog čuda od deteta, te je rezultat bio ujedno bolešljiv i anđeoski — čudno zamagljene oči, kovrdžava kosa i prozirno bledilo. No sad se suočio s iz-vesnim teškoćama: ovaj sinovljev lik, očišćen od svih stranih materija i doveden do granice nežnosti, morao se okružiti nekom vrstom habitusa. Jednu stvar je čvrsto resio — ovom detetu neće dozvoliti da odraste, neće ga preobraziti u onu ćutijivu osobu koja ga ponekad posećuje u Berlinu, odgovara na njegova pitanja jednosložnim recima, sedi upola sklopljenih očiju, i onda odlazi, ostavivši na prozorskom okviru koverat s novcem. — Umreće mlad — reče glasno, nemirno šetajući po sobi i oko otvorene pisaće mašine čije su ga sve dirke posmatrale svojim zenicama od odbleska svetlosti. — Da, umreće mlad, njegova smrt biće logična i veoma potresna. Umreće u postelji, igrajući svoju poslednju partiju. — Ova misao ga je toliko osvojila da je zažalio što se knjiga ne može pisati od kraja. Ali, zapravo, zašto je to nemoguće? Moglo bi se pokušati... Počeo je da misli usmerava unatrag — od ove dirljive i tako razgovetne smrti ka maglovitom junakovom poreklu, ali se ubrzo predomislio i seo za pisaći sto da nanovo razmisli. Sinovljev dar se potpuno razvio tek posle rata, kada se čudo od deteta pretvorilo u majstora. Godine 1914, u samo predvečerje onog rata što toliko ometa njegova se-ćanja u služenju glatkoj fabuli, ponovo je sa sinom otišao u inostranstvo, a pošao je i Valentinov. Malog Lužina su pozvali da igra u Beču, Budimpešti i Rimu. Slava ruskog dečaka koji već bese porazio jednog ili dvojicu od onih igrača čija se imena pojavljuju u šahovskim udžbenicima, tako je brzo rasla da su strane novine uzgred aludirale i na njegovu vlastitu skromnu književnu slavu. Sva trojica su bila u Svajcarskoj kad je ubijen austrijski nadvojvoda. Iz potpuno nevažnih razloga (verovanje da planinski vaz-duh dobro čini sinu... opaska Valentinova da Rusija sad nema vremena za šah dok njegovog sina jedino šah održava u životu... pomisao da rat neće dugo trajati) sam se vratio u Sankt Peterburg. Nakon nekoliko meseci više nije 55 mogao da izdrži i pozvao je sina natrag. Jednim čudnim, visokoparnim pismom, kojem je nekako odgovaralo njegovo zaobilazno putešestvije, Valentinov ga je obavestio da sin ne želi da se vrati. Lužin je ponovo pisao, a odgovor, podjednako visokoparan i učtiv, nije stigao iz Taraspa već iz Napulja. Počeo je da mrzi Valentinova. Bilo je dana izvanredne ucveljenosti. Bilo je besmislenih komplikacija oko prebacivanja novca. Međutim, u jednom od sledećih pisama, Valentinov je predložio da preuzme sve troškove dečakovog izdržavanja — kasnije će se obračunati. Vreme je prolazilo. U neočekivanoj ulozi ratnog dopisnika obreo se na Kavkazu. Danima ucveljenosti i žestoke mržnje prema Valentinovu (koji je međutim, marljivo pisao) sledili su dani duševnog mira proisteklog iz osećanja da je život u inostranstvu dobar za sina — bolji no što bi bio u Rusiji (a Valentinov je upravo to tvrdio). Sada, petnaest godina kasnije, te ratne godine pretvorile su se u ozlojeđujuću prepreku; delovale su kao narušavanje stvaralačke slobode, jer u svakoj knjizi koja opisuje postepeni razvoj date ljudske ličnosti mora se nekako pomenuti rat, a čak ni smrt junaka u mladosti nije pribavljala izlaz iz ove situacije. Postojali su likovi i okolnosti što okružuju sinovljev

lik koji su se, na žalost, mogli zamisliti jedino spram pozadine rata i bez te pozadine nisu mogli postojati. S revolucijom je bilo još

gore. Po opštem mišljenju, ona je uticala na život svakog pojedinog Rusa; autor ne može dozvoliti da njegov junak kroz nju prođe ne opekavši se, a bilo je nemoguće izvrdati je. To se svodilo na pravo narušavanje piščeve slobodne volje. Kako je, zapravo, revolucija mogla uticati na njegovog sina? Onog dugo iščekivanog dana u jesen 1917. godine pojavio se Valentinov, veseo, bučan i veličanstveno odeven kao ranije, a iza njega je stajao ćuftašti mladić s tek izbilim brčićima. Nastao je trenutak tuge, zbunjenosti i čudnog razočaranja. Sin jedva da je govorio i neprestano je iskosa pogledao prema prozoru (— Plaši se da bi moglo biti pucnjave — objasnio je Valentinov u po glasa). Isprva je sve ličilo na ružan san — no čovek se na sve navikne. Valentinov je nastavljao da tvrdi kako se sve što mu duguje može kasnije »prijateljski« srediti. Ispostavilo se da ima krupne tajne poslove i novac sklonjen u svim bankama savezničke Evrope. Mladi Lužin je počeo da posećuje jedan 56 izuzetno miran šahovski klub koji je, pun naivnog pove-renja, procvetao na vrhuncu haosa građanskog rata, a na proleće se s Valentinovom ponovo izgubio u inostranstvo. Nakon ovoga dolazila su čisto lična sećanja, nezvana se-ćanja, neupotrebljiva sećanja — gladovanje, hapšenje, i tako dalje, i odjednom — legalno izgnanstvo, blažen izgon iz zemlje, čista žuta paluba, baltički povetarac, diskusija o besmrtnosti duše s profesorom Vasiljenkom. Iz svega ovog, iz ćele te primitivne papazjanije što se lepila za pero i ispadala iz svakog kuta njegovog pamćenja, unižavajući svaku uspomenu i preprečujući put slobodnoj misli, bio je neizbežno prinuđen da izvuče — pažljivo i komad po komad — i celog pripusti u svoju knjigu — Valentinova. Nesumnjivo darovit čovek, kako su ga karakterisali oni što se spremaju da o njemu kažu nešto gadno; čudak, majstor svih zanata, neophodna ličnost pri organizovanju amaterskih pozorišnih predstava, inženjer, izvrstan matematičar, ljubitelj šaha i dama, i »krajnje zabavan gospodin«, po recima njegove vlastite preporuke. Imao je divne smeđe oči i izvanredno prijatan smeh. Na kažiprstu je nosio prsten s mrtvačkom lobanjom i davao je na znanje da je u njegovom životu bilo i dvoboja. Svojevremeno je predavao gimnastiku u školi malog Lužina, a na učenike i nastavnike ostavila je podjednako snažan utisak činjenica da je jedna tajanstvena dama po njega dolazila limuzinom. Uzgred je izmislio zapanjujući metalni pločnik koji je isproban u Sankt Peterburgu, na Nevskom prospektu, blizu Kazanske saborne crkve. Sastavio je nekoliko oštroumnih šahovskih problema i bio prvi zastupnik takozvane »ruske« teme. Kad je objavljen rat imao je dvadeset osam godina i ni od čega nije bolovao. Anemična reč »dezerter« nekako nije pristajala ovom vedrom, krepkom, okretnom čoveku; međutim, nije se mogla naći druga. Ostalo je nepoznato šta je za vreme rata radio u ino-stranstvu. I tako je pisac Lužin odlučio da ga upotrebi u celosti; zahvaljujući njegovom prisustvu, svaka priča je sticala izvanrednu živahnost, aromu avanture. Ali je još ostajalo da se izmisli najvažniji deo. Sve što dosad ima jesu boje — tople i jarke, nema zbora, ali lebde u vidu odvojenih mrlja; još treba da nađe čvrstu kompoziciju, oštru liniju. 57 Prvi put u životu, pisac Lužin je nevoljno krenuo od boja. I što su te boje u njegovom duhu postajale jarkije, bese teže šesti za pisaću mašinu. Prošao je jedan mesec, pa drugi, počelo je leto, a on je i dalje nastavljao da svoju još nevidljivu temu zaodeva najveselijim bojama. Ponekad mu se činilo da je knjiga već napisana i jasno je video složen tekst, svitke korektura s crvenim hijeroglifima na marginama, i onda prvi primerak, tako nov i svež pod prstima; a iza toga behu čudesna magla, slasne nagrade za sve njegove neuspehe, za svu prevrtljivost slave. Pose-ćivao je brojne poznanike i nadugačko, s velikim uživanjem, pričao o svojoj budućoj knjizi. Jedne emigrantske novine objavile su belešku da nakon dugog ćutanja radi na novoj priči. A tu belešku, koju je sam napisao i poslao, triput je uzbuđeno pročitao i onda isekao i stavio u

buđelar. Počeo je da se češće pojavljuje na književnim večerima i pretpostavljao je da ga svi mora biti gledaju s radoznalošću i poštovanjem. Jednom, varljivog letnjeg dana, otišao je u prigradsku šumu, pokisao je do gole kože na iznenadnom pljusku, uzalud tražeći vrganje, i sutradan

pao u postelju. Bolovao je kratko i samotno, a kraj mu nije bio spokojan. Odbor Saveza pisaca u emigraciji odao je poštu njegovoj uspomeni minutom ćutanja. 58 ŠESTO POGLAVLJE — Sve će se prosuti, to je izvesno — reče Lužin, ponovo se dokopavši torbice. Ona brzo pruži ruku i skloni torbicu dalje, tresnuvši je na sto, kao da time podvlači zabranu. — Uvek morate nešto da čačkate — reče prijateljski. Lužin pogleda svoju šaku, šireći i onda opet spajajući prste. Nokti, požuteli od nikotina, bili su zarasli u reckaste zanoktice; salaste brazdice pružale su se preko zglavaka, a malo niže raslo je nekoliko malja. Stavio je šaku na sto, pored njene, mlečnoblede i na izgled meke, s kratkim, uredno podsečenim noktima. —Zao mi je što nisam poznavala vašeg oca — reče ona nakon kratkog ćutanja. — Mora da je bio vrlo lju bazan, vrlo ozbiljan, i mora da vas je veoma voleo. Lužin je ćutao. —Kažite mi još nešto — kako ste ovde živeli? Jeste li nekad zaista bili mali dečak što jurca unaokolo i igra se? Ponovo je stavio ofee rufee BS MM Š&i»; 3 ?S MS™ njegovog lica, po dremljivom spuštanju teških očnih kapaka i po malo otvorenim ustima, kao da će da zevne, zaključila je da mu je dosadilo, da se umorio od pričanja uspomena. A, uostalom, prisećao se hladno; nju je zbunjivalo što, izgubivši oca pre samo mesec dana, sad može da suvih očiju gleda hotel u kojem su zajedno stanovali tokom njegovog dečaštva. Ali, čak i u ovoj ravnodušnosti, u njegovim nespretnim recima i kabastim meškoljenjima njegove duše, što kao da se dremljivo okreće na drugu stranu i opet zapada u san, zamišljala je da vidi nešto ganutljivo, neku draž koju je bilo teško definisati no koju je u njemu ose-59 tila od prvog dana njihovog poznanstva. A kako je zagonetno što je uprkos očigledne mlakosti njegovog odnosa prema ocu, izabrao baš ovu banju i baš ovaj hotel, kao da očekuje da mu ovi, jednom viđeni, predmeti i predeli daju ono uzbuđenje koje nije mogao osetiti bez pomoći spol ja. A stigao je veličanstveno, jednog sivog i zelenog dana, po rominjavoj kisici, s groznim crnim čupavim šeširom i u ogromnim kaljačama; i posmatrajući kroz prozor njegovu priliku dok se teško iskobeljavala iz hotelskog autobusa, osetila je da je ovaj nepoznati pridošlica po svemu naročita ličnost, različita od svih ostalih žitelja banje. Te iste večeri je doznala ko je on. U restoranu su svi gledali ovog debelog, turobnog čoveka koji je jeo halapljivo i neuredno i ponekad bi se zaneo u misli, prstom tarući stolnjak. Ona nije igrala šah, nije se interesovala za šahovske turnire, ali joj je odnekud njegovo ime bilo poznato, nesvesno se utisnulo u njeno pamćenje, mada se nije mogla setiti kad ga je prvi put čula. Nemački fabrikant koji je dugo vremena patio od zatvora i voleo da o tome priča, čovek s jednom mišlju u glavi, ali dobrodušan i prijatan, i koji se oblačio s dosta ukusa, naglo zaboravi svoj zatvor i u galeriji, gde su pili lekovitu vodu, saopšti joj nekoliko zapanjujućih činjenica o turobnom gospodinu što sad, zame-nivši čupavi šešir starim slamnim, stoji pred malim izlogom ugrađenim u jedan od stubova i razgleda rukotvorine izložene na prodaju. — Vaš zemljak je slavni šahist — reče fabrikant, pokazujući ga trzajem obrve. — Došao je iz Pariza zbog turnira koji će se kroz dva meseca održati u Berlinu. Ako pobedi, izazvaće prvaka sveta. Otac mu je nedavno umro. Sve to piše ovde, u novinama. Želela je da se s njim upozna, da govori ruski — toliko joj se činio privlačan sa svojom neotesanošću, turob-nošću i niskim zavrnutim okovratnikom koji mu je iz nekog razloga davao izgled muzičara — i bila je zadovoljna što je uopšte ne primećuje i ne traži izgovor da s njom razgovara, kao što su činili svi ostali neoženjeni muškarci u

hotelu. Nije bila osobito lepa, pravilnim crtama njenog sitnog lica nešto je nedostajalo, kao da je priroda izostavila ono poslednje, odlučujuće mućkanje koje bi je učinilo lepom — ostavljajući iste crte, ali im poda-rujući neko

neizrecivo značenje. Ali, imala je dvadeset pet godina, njena moderno ukovrdžana kosa bila je uredna i 60 divna, a imala je i jedan način okretanja glave što je odavao nagoveštaj mogućeg sklada, obećanje stvarne lepote koje je u poslednjem trenutku ostajalo neispunjeno. Nosila je izvanredno jednostavne i izvanredno lepo skrojene haljine koje su ruke i vrat ostavljale golim, kao da se malo razmeće njihovom nežnom svežinom. Bila je bogata — njen otac je u Rusiji izgubio čitav imetak i zaradio drugi u Nemačkoj. Trebalo je da njena majka uskoro stigne u banju i od Lužinovog dolaska pomisao na njeno usplahireno prispeće postala je neprijatna. Upoznala se s njim trećeg dana po njegovom dolasku, upoznala se kao što se to zbiva u starim romanima ili filmovima: ona ispusti maramicu, a on je podigne — s tom razlikom što su promenili uloge. Lužin je išao stazom ispred nje i redom je ispustio: veliku kariranu maramicu, neobično prljavu i oblepljenu svakovrsnim otpacima iz džepova; zatim prelomljenu i zgnječenu cigaretu bez pola sadržine; orah; i francuski franak. Pokupila je samo maramicu i novčić i išla dalje, polako ga sustižući i radoznalo očekujući neki nov gubitak. Stapom koji je nosio desnom rukom, Lužin je u prolazu dodirivao svako stablo i svaku klupu, a levom rukom je pipkao po džepu, dok se konačno nije zaustavio, izvrnuo džep kaputa, ispustio još jedan novčić i počeo da razgleda veliku rupu u postavi. — Skroz — rekao je na nemačkom, uzimajući maramicu iz njene ruke (— Ovo takođe — rekla je na ruskom). — Slab materijal — nastavio je, ne podižući pogled, ne prelazeći na ruski niti pokazavši ikakvo iznenađenje, kao da je vraćanje njegovih stvari nešto sasvim prirodno. — Oh, nemojte ih opet stavljati tamo — rekla je, naglo se zasmejavši. Tek tada je podigao glavu i mrzovoljno je pogledao. Njegovo na-buhlo sivo lice, sa loše izbrijanim, brijačem recnutim obrazima, poprimilo je čudan izraz zapanjenosti. Imao je divne oči: bile su uske, čak malo kose i kao posute prašinom ispod spuštenih kapaka; međutim, kroz tu paperjastu prašinu probijao se vlažan, plavičast sjaj koji je sadržao nešto luđačko i privlačno. — Nemojte ih opet ispustiti — rekla je i udaljila se, osećajući na leđima njegov pogled. Kad je te večeri ulazila u restoran nije mogla da mu se ne os-mehne izdaleka, a on je odgovorio istim sumornim, iskrivljenim poluosmehom koji je ponekad poklanjao hotelskoj mački dok je od stola do stola bešumno klizila podom. 61 A sutradan, u hotelskom parku, sred špilja, vodoskoka i keramičkih patuljaka, prišao joj je i dubokim i melanho-ličnim glasom počeo da joj zahvaljuje za maramicu i novčić (i od tog trenutka, nejasno i gotovo nesvesno, stalno je motrio hoće li ona nešto ispustiti — kao da pokušava da vaspostavi neku tajnu simetriju). — Nema na čemu, nema na čemu — odgovorila je i dodala mnoge slične reci —siromašne rođake pravih reci — a koliko ih samo ima, tih malih reci za bacanje što se zbrzano izgovaraju i privremeno popunjavaju prazninu. Upotrebljavajući takve reci i osećajući njihovu beznačajnu bljutavost, pitala je kako mu se sviđa banja, koliko ostaje i da li pije lekovitu vodu. Onda, potpuno svesna gluposti tih pitanja ali nesposobna da se zaustavi, upita otkad igra šah. Nije ništa odgovorio i okrenuo se, a njoj je bilo toliko neprijatno da je počela da vergla spisak svih meteoroloških podataka za juče, danas i sutra. I dalje je ćutao, pa je i ona zaćutala, a onda je počela da pretura po torbici, mukotrpno tražeći temu i našavši samo slomljen češalj. Naglo je okrenuo lice prema njoj i rekao: — Osamnaest godina, tri meseca i četiri dana. —Za nju je to bilo izvanredno olakšanje, a osim toga nekako joj je laskala podrobna opširnost njegovog odgovora. Međutim, kasnije je počelo pomalo da je jedi što on, sa svoje strane, nikad nije postavljao pitanja, kao da je uzima zdravo za gotovo. Umetnik, veliki umetnik, često je mislila, posmatra-jući njegov teški profil, gojazno zgureno telo, tamni čuperak što prianja uz uvek vlažno čelo. I možda upravo zato što

nije ništa znala o šahu, ovaj za nju nije bio prosto društvena igra ili prijatna razbibriga, već tajanstvena urnet-nost ravna svim priznatim umetnostima. Nikad nije imala bliskih dodira s takvim ljudima — nije imala s kime da ga poredi osim s onim nadahnutim čudacima, muzičarima i pesnicima, čiji lik znamo podjednako

jasno i podjednako maglovito kao lik nekog rimskog cara, inkvizitora ili tvr-dice iz komedije. Njeno pamćenje je sadržalo skromnu, mutno osvetljenu galeriju svih ljudi koji su je na ma kofi način zainteresovali. Tu su bile njene školske uspomene — devojačka škola u Sankt Peterburgu, s neuobičajenim bršljanom na pročelju što se pružalo duž kratke, prašnjave ulice bez tramvaja, i nastavnik geografije koji je predavao i u muškoj gimnaziji — čovek krupnih očiju, vrlo belog 62 čela i razbarušene kose, koji je — pričalo se — patio od tuberkuloze; svojevremeno je bio — pričalo se — gost Dalaj Lame; zaljubljen — pričalo se — u jednu devojku iz viših razreda, nećaku sede, modrooke upraviteljke čija je uredna mala kancelarija, sa svojim plavim tapetima i belom holandskom peći, bila tako ugodna. I nastavnik geografije se u njenom sećanju zadržao upravo spram plave pozadine, okružen plavim vazduhom: bučno bi uleteo u učionicu, na svoj uobičajen plahovit način, i onda bi se istopio i nestao, ustupajući mesto drugoj osobi koja joj je takođe izgledala različita od svih ostalih. Pojavi te osobe prethodila su upraviteljkina duga upozorenja da se ne smeju, da se nipošto ne smeju. Bila je to prva godina sovjetske vlasti; od četrdeset učenica u razredu ostalo je samo sedamnaest, a svakog dana su nastavnike dočekivale pitanjem — Hoće li danas biti časova? — a potonji su uvek odgovarali: — Još nismo primili konačne instrukcije. — Upraviteljka je naredila da se ne čuje kikot kada dođe čovek iz Komesarijata narodne prosvete, ma šta kazao i ma kako se ponašao. I on je došao i nastanio se u njenom sećanju kao neobično zabavna osoba, gost iz drukčijeg, besmislenog sveta. Bio je hrom ali vrlo živahan i pokretan, imao je oštre, žmirkave oči. Devojke su ispunile stišanu dvoranu, a on je šetao tamo-amo ispred njih, žustro hra-majući i okrećući se s majmunskom čilošću. I dok je hra-mao mimo njih, okretno vukući nogu na dvostrukoj potpetici i desnom rukom režući vazduh na pravilne kriške ili ga zaglađujući kao tkaninu, govorio je brzo i naširoko o predavanjima iz sociologije koja će držati i o neposredno predstojećem spajanju s muškom gimnazijom — a od suzbijenog smeha bolele su vilice i grčilo se grlo. I kasnije, u Finskoj, koja je u njenom srcu ostala kao većma ruska od Rusije, možda zato što su drvena vila, i jele, i beli čamac na jezeru crnom od odraza četinara, bili posebno ruski, budući čuvani kao nešto zabranjeno na onoj strani granice. U toj Finskoj koja je još bila zemlja letovanja, još deo sanktpeterburškog života, nekoliko puta je izdaleka videla jednog slavnog pisca, vrlo bledog čoveka s vrlo upadljivom bradicom koji je neprestano pogledao u nebo gde su počeli da se pojavljuju neprijateljski avioni. I on je, na neki čudan način, ostao pored onog ruskog oficira što je potom, za vreme građanskog rata, izgubio ruku na Krimu — neo-63 bično stidljivog i povučenog mladića s kojim je leti igrala tenis a zimi se skijala — i s tom snežnom uspomenom sad bi spram pozadine noći opet isplutala vila slavnog pisca, u kojoj je kasnije umro, i raščišćena staza, i smetovi obasjani električnom svetlošću, sablasne pruge na tamnom snegu. Tim ljudima s njihovim različitim zanimanjima, od kojih je svako obojilo njenu uspomenu vlastitom osobenom bojom (plavi geograf, komesar u mrkoj uniformi, piščev crni kaput, i mladić, sav u belom, koji reketom keči šišarku), sledile su svetlucave slike koje su se pretapale: emigrantski život u Berlinu, balovi u dobrotvorne svrhe, monarhistički skupovi i mnoštvo istovetnih ljudi — sve je to bilo još tako blizu da njeno pamćenje nije moglo da se uoštri kako valja i razvrsta šta je vredno a šta đubre, a, povrh toga, sad nije bilo vremena za razvrstavanje, jer je suviše prostora zauzeo ovaj cutljivi, basnoslovni, zagonetni čovek, najprivlačniji od svih muškaraca koje je upoznala. Sama njegova umetnost i sva ispoljavanja i znaci te umet-nosti bili su tajanstveni. Brzo je doznala da uveče, posle obeda, radi do duboko u noć. Ali sam taj rad prevazilazio je moći njene uobrazilje, jer nije postojalo ništa s čime bi ga povezala, ni slikarski stalak ni klavir, a njene misli su posezale za upravo takvim određenim

znamenjima umet-nosti. Njegova soba se nalazila na prvom spratu i muškarci što su pušeći cigarete šetali u tami parka ponekad bi nazreli njegovu lampu i pognuto lice. Neko joj je konačno kazao da on sedi za praznom šahovskom tablom. 2elela je da sama pogleda i jedne večeri, ubrzo po njihovom prvom razgovoru, zaputila se stazom između grmova lijandera ka njegovom prozoru. Ali, osetivši iznenadnu nelagodnost, prošla je pravo, i ne pogledavši, i izbila na

aleju odakle se čula muzika iz banjske dvorane, a onda se, nesposobna da savlada radoznalost, vratila do prozora, ali se ovog puta namerno trudila da šljunak škripi kako bi sebe ubedila da ne uhodi. Njegov prozor je bio otvoren, zavesa nije bila navučena, i u blistavoj dubini sobe vide kako skida sako, isteže vratne mišiće i zeva. I u toj sporoj, masivnoj kretnji njegovog ramena, čija je slika nastavila da se uzdiže i obrće pred njenim očima dok je kroz tamu hitala ka osvet-ljenoj hotelskoj terasi, zamišljala je prisustvo ogromnog umora nakon neobznanjenih ali svakako čudesnih napora. 64 Lužin je odista bio umoran. U poslednje vreme igrao je suviše često i suviše nesistematski: naročito su ga zamarale slepe partije, prilično dobro plaćena predstava koju je rado priređivao. U tome je nalazio duboko uživanje: nije morao da se bavi vidljivim, čujnim, opipljivim figurama čiji su ga čudan oblik i drvena materijalnost uvek uzne-miravali i uvek mu izgledali kao primitivna, smrtna ljuštura predivnih, nevidljivih šahovskih, sila. Kad je igrao naslepo mogao je da te različite sile doživi u njihovoj prvobitnoj čistoti. Tada nije video ni izrezbarenu grivu konja ni glatke glave piona — ali je sasvim jasno osećao da ovaj ili onaj zamišljeni kvadrat zauzima određena, usredsređena sila, tako da je pokret neke figure zamišljao kao pražnjenje, potres, udar groma — i ćelo šahovsko polje je treperilo od napona, a on je bio gospodar tog napona, ovde skupljajući a tamo oslobađajući električnu energiju. Tako je igrao sa petnaest, dvadeset, trideset protivnika, a, naravno, sam broj ploča je činio svoje — jer je uticao na stvarno trajanje igre — no taj telesni umor nije bio ništa u poređenju s duhovnim zamorom — odmazdom za napetost i zanos same igre koju je vodio u jednoj nebeskoj dimenziji gde su mu oruđa bile bestelesne količine. U tim slepim partijama i pobedama što su mu ih pribavljale nalazio je i iz-vesnu utehu, jer posleđnjih godina nije imao sreće na međunarodnim turnirima; uzdigla se neka sablasna pregrada koja ga je neprestano sprečavala da bude prvi. Svojevremeno, nešto pre no što će se rastati, Valentinov mu je to predskazao. — Blistaj dok možeš — kazao je nakon onog nezaboravnog turnira u Londonu, prvog posle rata, kada je dvadesetogodišnji ruski šahist pobedio. — Dok možeš — lukavo je ponovio Valentinov — jer nećeš još dugo biti čudo od deteta. — A za Valentinova je to bilo vrlo važno. Njega je Lužin zanimao samo dok je ostajao fenomen, čudna pojava, donekle deformisana ali očaravajuća, slično krivim nogama jazavičara. Sve vreme dok je živeo s Lužinom, neprestano je podsticao i razvijao njegov dar, ne posvećujući ni trenutak Lužinu kao ličnosti, koga, izgleda, nije prevideo samo Valentinov već i sam život. Pokazivao ga je bogatašima kao zanimljivu retkost, preko njega je sticao korisne veze, i organizovao nebrojene turnire, a tek kad je počeo da podozreva da se čudo od deteta pretvara naprosto u mladog šahistu doveo ga je ocu, na-S Lužinova odbrana 65 trag u Rusiju, i kasnije ga ponovo odveo, kao neku drago-cenost, kad je pomislio da je možda načinio grešku, da čudo od deteta ima još godinu-dve života u sebi. Kad je čak i taj rok istekao, dao je Lužinu nešto para, kao što se čini s ljubavnicom koja nam je dosadila, pa je nestao, našavši novu zabavu u filmskoj industriji, onom zagonetnom astrološkom poslu gde se čitaju znaci scenarija i traže zvezde. I pošto je otišao u sferu razmetljivih, jezičavih, samouverenih hohštaplera s njihovim blebetanjem o filozofiji ekrana, ukusu masa i prisnosti filmske kamere, a ujedno snabdevenih prilično dobrim prihodima, izašao je iz Lužinovog sveta, što je za Lužina predstavljalo olakšanje, ono čudno olakšanje koje čovek oseti kad razvrgne ne-srećnu ljubavnu vezu. On se odmah vezao za Valentinova — još u danima šahovskih turneja po Rusiji — a kasnije se prema njemu odnosio kao što bi se sin mogao odnositi prema lakomislenom, pomalo hladnom, neuhvatljivom ocu kome nikad ne kaže koliko ga voli. Valentinova je on zanimao samo kao šahist. Povremeno je u njemu bilo nešto od trenera što lebdi nad sportistom, s nemilosrdnom stro-gošću uspostavljajući

određen režim. Tako je Valentinov tvrdio da šahist može da puši (jer i u šahu i u pušenju postoji primesa Istoka), ali nipošto da pije, i tokom njihovog zajedničkog života u trpezarijama velikih hotela, ogromnih hotela

opustelih u vreme rata, u slučajnim restoranima, švaj carskim gostionicama i italijanskim trato-rijama, za mladog Lužina je uvek naručivao mineralnu vodu. Jela koja je za njega birao bila su laka kako bi mozak mogao slobodno funkcionisati, ali je iz nekog razloga (možda takođe zbog maglovite veze s »Istokom«) veoma podsticao Lužinovu strast prema slatkišima. Konačno, imao je čudnu teoriju da je razvoj Lužinove šahovske obdarenosti povezan s razvojem polnog poriva, da za Lužina šah predstavlja naročito skretanje tog poriva, a plašeći se da Lužin ne protraći svoju dragocenu moć ublažavajući prirodnim sredstvima onu blagotvornu unutarnju napetost, držao ga je podalje od žena i radovao se njegovoj čednoj mrzovolji. U svemu tome bilo je nečeg uništavaj ućeg; pri-sećajući se tog vremena, Lužin se iznenadio primetivši da on i Valentinov nisu razmenili ni jednu jedinu lepu, ljudsku reč. Ipak, kad je, tri godine nakon njihovog konačnog odlaska iz Rusije, te zemlje koja je postala tako neprijatna, 66 Valentinov nestao, iskusio je osećanje praznine, odsustva podrške, i onda je priznao neminovnost svega što se dogodilo, uzdahnuo, okrenuo se i ponovo se zaneo u misli nad šahovskom tablom. Posle rata turniri su počeli da se umnožavaju. Igrao je u Mančesteru, gde je oronuli prvak Engleske nakon dvodnevne borbe iznudio remi; u Amsterdamu, gde je izgubio odlučujuću partiju, jer je premašio dozvoljeno vreme za razmišljanje, pa je njegov protivnik, uz uzbuđeno stenjanje, s treskom zaustavio Lužinov sat; u Rimu, gde je Turati pobedonosno pustio s lanca svoje proslavljeno otvaranje; i u mnogim drugim gradovima koji su za njega svi bili istovetni — hotel, taksi, dvorana u kafani ili klubu. Ti gradovi, ti pravilni redovi zamagljenih lampi što marširaju, pa odjednom krenu napred i okruže kamenog konja na trgu, bili su u podjednakoj meri uobičajena i nepotrebna ljuštura kao drvene figure i crno-bela tabla, i on je taj spoljašnji život prihvatao kao nešto neminovno ali potpuno nezanimljivo. Slično ovome, njegov način oblačenja i svakodnevnog života proizlazio je iz krajnje mutnih motiva; nije zastajao da o ma čemu razmisli, retko je menjao rublje, uveče je mahinalno navijao časovnik, brijao se istim nožićem dok potpuno ne bi prestao da seče, a hranio se nasumce i obično. Iz svojevrsne melanholične inercije nastavio je da za večerom naručuje onu istu mineralnu vodu koja je pomalo peckala u sinusima i izazivala svrab u uglovima očiju, poput suza za iščezlim Valentinovom. Vlastito postojanje je primećivao tek retko, na primer kad bi ga nedostatak daha — osveta teškog tela — primorao da se, zinuvši, zaustavi na stepeništu, ili kad je imao zubobolju, ili kad bi u pozni sat, tokom svojih šahovskih razmišljanja, ispružena ruka što trese kutiju šibica omanula da u ovoj izazove čegrtanje drvaca, a cigareta, koju kao da mu je neko neopazice strpao u usta, odjednom narasla i osamostalila se, čvrsta, bezdušna i statična, pa bi se ceo njegov život usredsredio u jednoj jedinoj želji da puši, mada sam bog zna koliko je cigareta već nesvesno sagoreo. Opšte uzev, život oko njega bio je tako neproziran i iziskivao je od njega toliko malo napora da se katkad činilo da neko — tajanstveni, nevidljivi menadžer — nastavlja da ga vodi s turnira na turnir; no, povremeno su nastupali čudni trenuci, svud unaokolo silna tišina, a kad pogledaš u hodnik — cipele, cipele, cipele stoje 67 pred svim vratima, a u ušima urlik samoće. Dok mu je otac još bio živ, Lužin je sa strepnjom mislio o putovanju u Berlin, o nužnosti da vidi oca, pomaže mu, razgovara s njim — i onaj starac veselog izgleda, u pletenom prsluku, koji ga nespretno tapše po ramenu, bio mu je nepodnošljiv, kao sramna uspomena koju pokušavate da odbacite, zažmurivši i stenjući kroz zube. Iz Pariza nije otišao na očevu sahranu, plašeći se, pre svega, leševa, mrtvačkih sanduka, venaca i odgovornosti povezane sa svim tim — ali je kasnije došao, u kaljavim kaljačama se zaputio prema groblju, po kiši je gacao između grobova, nije uspeo da nađe očev grob i iza drveća je ugledao čoveka koji je ve-rovatno čuvar, ali su ga čudno osećanje inercije i stidijivost sprečili da se raspita; podigao je okovratnik i otabao preko puste poljane ka taksiju što čeka. Očeva smrt nije prekinula

njegov rad. Spremao se za berlinski turnir, s određenim naumom da nađe najbolju odbranu za složeno otvaranje Italijana Turatija, najstrašnijeg među budućim učesnicima turnira. Taj igrač, predstavnik najnovije šahovske

mode, otvarao je partiju krećući se preko krila, nije pioni-ma zauzimao sredinu table, ali je sa strane vršio neobično opasan uticaj na centar. Prezirući ugodnu bezbednost rokade, težio je da uspostavi najneočekivanije i najćudljivije odnose među svojim figurama. Lužin je s njim već jednom igrao i izgubio, i taj poraz ga je posebno pekao, jer je Turati, po temperamentu, stilu igre i po sklonosti fantastičnim borbenim porecima, bio igrač duhovno srodan njemu samom, jedino što je Turati otišao dalje. Lužinova igra, koja je u njegovoj ranoj mladosti toliko zapanjivala stručnjake besprimernom smelošću i preziranjem, reklo bi se temeljnih, pravila šaha, sada je delovala pomalo staromodno u poređenju s Turatijevim blistavim ekstremizmom. Lužinov sadašnji položaj bio je položaj pisca ili kompozitora koji, pošto je u početku svoje aktivne karijere asimilirao poslednje novine na području umetnosti i izazvao privremenu senzaciju originalnošću svojih izražajnih sredstava, odjednom primeti da je oko njega neosetno nastupila promena, da su ga drugi, iskrsli bog zna otkuda, premašili upravo onim sredstvima gde je nedavno predvodio, pa se oseća pokraden, u smelim umetnicima koji su ga pretekli vidi samo nezahvalne imitatore, i retko shvata da je sam kriv, jer se okamenio u svojoj umetnosti koja je svojevremeno bila nova ali otad nije napredovala. Osvrćući se na osamnaest i više godina šaha, Lužin je video gomilanje pobeda u početku, a onda čudno zatišje, ovde-onde proboje pobeda, ali pretežno — razdražujuće i beznadežne remije, blagodareći kojima je neosetno stekao reputaciju opreznog, nepristupačnog prozaičnog šahiste. A to je bilo čudno. Sto je tokom potajnog rada između mečeva njegova mašta bila smelija, invencija življa, utoliko ga je teže pritiskivalo osećanje bespomoćnosti kad bi borba počela i utoliko je igrao bojažljivije i obazrivije. Pošto je ^&VC& "OŠaa U redove međunarodnih velemajstora, "bio izvanredno poma\, ?MNofesv u svfmv sđcvONŠ?\m u$^emčv\oa., uz petoricušestoricu drugih kandidata za prvaka sveta, ovu laskavu reputaciju dugovao je svojim ranim postignućima koja su oko njega ostavila neku vrstu nejasnog sjaja, oreol izabranika, maglicu slave. Očeva smrt mu se ukazivala feaa beleg za merenje prevaljenog puta. I osvrćući se unatrag, s izvesnom jezom je video koliko je u poslednje vreme išao sporo, pa se, videvši to, s turobnom strašću zadubio u nove kalkulacije, smišljajući i već neodređeno osećajući harmoniju poteza koji su mu potrebni: jednu sjajnu odbranu. One noći u berlinskom hotelu, nakon odlaska na groblje, nije mu bilo dobro: lupanje srca, i čudne misli, i osećanje da mu je mozak obamro i prevučen lakom. Doktor kome se ujutru obratio savetovao je da se odmori, da ode u neko mirno mesto »... gde svud ima zelenila«, reče doktor. I, otkazavši obećanu ekshibiciju sle-pog šaha, Lužin je otišao u očigledno mesto koje se smesta ukazalo pred njim kad je doktor pomenuo zelenilo: zapravo, bio je neodređeno zahvalan predusretljivom pamćenju koje je tako prikladno naznačilo neophodnu banju, preuzelo sav trud na sebe i smestilo ga u gotov hotel što čeka. Zaista se bolje osećao u ovoj zelenoj sredini koja je bila umereno lepa i dočaravala je osećaj sigurnosti i spo-kojstva. I, jednom, kao u vašarskoj šatri kad se paravan od šarene hartije zvezdasto rasprsne, propuštajući osmeh-nuto ljudsko lice, ko zna otkud pojavila se jedna tako neočekivana i tako poznata osoba, govoreći glasom što kao da je nemo odzvanjao tokom celog njegovog života, a sad se naglo probio kroz tminu. Pokušavajući da u mislima odgonetne ovaj utisak nečeg vrlo poznatog, prisetio se, 69 potpuno nepovezano ali ošamućujuće jasno, lica jedne mlade prostitutke, golih ramena, u crnim čarapama, koja stoji u osvetljenom kućnom ulazu, u mračnoj sporednoj ulici nekog bezimenog grada. I na neki smešan način učinilo mu se da je ovo ona, da je sad došla, uzdržano obučena i nešto manje zgodna, kao da je sprala neku očaravajuću šminku, ali je zato postala dostupnija. To je bio njegov prvi utisak kad ju je

ugledao, kad je s iznenađenjem pri-metio da s njom stvarno razgovara. Malo ga je mučilo što nije lepa koliko bi mogla biti, sudeći po čudnim snovnim znacima posejanim po njegovoj prošlosti. S time se pomirio i postepeno je počeo da zaboravlja njene maglovite prototipove, a onda se osetio umiren i ponosan što stvarna živa osoba s njim razgovara, s njim provodi vreme i smeši mu se. A onog dana na terasi u parku, gde su se jarko žute osice neprestano spuštale na gvozdene stolove i mrdale oborenim pipcima — onog dana kad je počeo da priča kako

je jednom, kao dečak, živeo u ovom hotelu — Lužin je započeo niz nemih poteza, čije je značenje i sam tek maglovito slutio, svoju osobenu izjavu ljubavi. — Nastavite, pričajte mi još — ponavljala je, iako je primetila kako je mrzovoljno i tupo zaćutao. Sedeo je oslonjen o štap i mislio kako bi se konjičkim skokom one lipe što stoji na suncem obasjanoj padini mogao uzeti onaj telegrafski stub tamo, a istovremeno je pokušavao da se seti o čemu je tačno maločas pričao. Konobar s čijih je savijenih prstiju visilo desetak krigli, protrča duž krila zgrade, i Lužin se s olakšanjem seti da je govorio o turniru koji se svojevremeno održavao baš u tom krilu. Uznemirio se, i ugrejao, i traka šešira mu je stezala slepoočnice, a ovo uznemirenje još nije bilo sasvim shvatljivo. — Hajdemo — reče. — Pokazaću vam. Tamo sad mora da je prazno. I hladovito. — Teško koračajući i vukući štap koji je škripao po šljunku i odskočio od praga, prvi je prošao kroz vrata. Kako je loše vaspitan, razmišljala je i sebe uhvatila kako vrti glavom, a onda je sebe optužila da je unela jednu pomalo lažnu notu — njegovi maniri nisu imali nikakve veze s lošim vaspita-njem. — Evo, mislim da je to ovde — reče Lužin i gurnu pobočna vrata. Vatra je gorela, debeo čovek u belom nešto je viknuo, a kula tanjira protrča na ljudskim nogama. — Ne, dalje — reče Lužin i produži hodnikom. Otvorio je 70 druga vrata i gotovo pao: stepenice koje se spuštaju, i nekakvo žbunje na dnu, i gomila đubreta, i plašljiva kokoška što se trzavo udaljava. — Pogrešio sam — reče Lužin — verovatno je ovde desno. — Skinuo je šešir, osećajući kako se vrele kuglice znoja skupljaju na čelu. Oh, kako je bila jasna slika one hladovite, prazne, prostrane dvorane, a kako je tu dvoranu teško naći! — Da pokušamo s ovim vratima — reče. Pokazalo se da su vrata zaključana. Nekoliko puta je pritisnuo kvaku. — Ko je? — naglo reče promukli glas, a krevet zaškripa. — Greška, greška — promrmljao je Lužin i pošao dalje; onda se osvrnuo i zaustavio: bio je sam. — Gde je ona? — reče naglas, fulja-jući nogama dok se okretao levo-desno. Hodnik. Prozor na park. Uređaj na zidu, s numerisanim pregracima. Zvonce zazvrja. U jednom od pregradaka iskoči nakrivljen broj. Bio je ošamućen i uznemiren, kao da se izgubio u ružnom snu — i brzo pođe natrag, poluglasno ponavljajući: — čudn§ šale, čudne šale! — Neočekivano je izašao u park, a na klupi su seđela dva tipa, radoznalo ga posmatrajući. Odjednom je u visini čuo smeh i podigao glavu. Stajala je na balkončiću svoje sobe i smejala se, laktovima naslonjena na ogradu, s dlanovima pritisnutim uz obraze, i vrtela je glavom, s lukavim prekorom. Gledala je njegovo široko lice, šešir na zatiljku, i čekala da vidi šta će sad učiniti. — Nisam mogla da držim korak s vama — viknula je, ispravljajući se i šireći ruke svojevrsnim gestom objašnjenja. Lužin je oborio glavu i ušao u zgradu. Pretpostavljala je da će sledećeg trenutka kucnuti na njena vrata i resila je da ga ne pusti unutra i kaže kako je soba u neredu. Ali nije kucnuo. Kad je sišla na večeru nije bio u trpezariji. Uvredio se, dokonala je, i ranije no obično otišla na spavanje. Ujutru je izašla u šetnju i gledala da li čeka u parku, kao obično čitajući novine na klupi. Nije bio u parku, nije bio u galeriji, te je bez njega otišla u šetnju. Kad se nije pojavio na večeri, a jedan prastari bračni par bese zauzeo njegov sto na koji je odavno bacio oko, upitala je u recepciji da li je gospodin Lužin bolestan. - Gospodin Lužin je jutros otputovao u Berlin — odgovorila je devojka. Sat kasnije njegov prtljag se vratio u hotel. Vratar i pikolo su s prozaičnom ravnodušnošću uneli kofere koje su tog jutra izneli. Lužin se pešice vraćao sa stanice — 71 debeo, setan gospodin, satrven vrućinom, u cipelama pobe-lelim od prašine. Odmarao se na svim klupama, a jednom ili dvaput ubrao je kupinu, kriveći lice zbog kiselog ukusa. Pešačeći drumom, primetio je malog plavokosog dečaka koji ga je pratio sićušnim koracima, s praznom pivskom bocom u rukama, i namerno zaostajao i piljio u Lužina s nepodnošljivom detinjom usredsređenošću. Lužin se zaustavio. I dečak se zaustavio. Lužin je krenuo, dečak je krenuo. Onda se Lužin naljutio i pripretio mu štapom. Onaj drugi se zaledio, cerekajući se od iznenađenja i veselosti. — Ja ću... — reče Lužin dubokim glasom i pođe prema njemu, podigavši štap. Dečak skoči i pobeže. Gunđajući

za sebe i teško dišući na nos, Lužin je produžio svojim putem. Odjednom ga izvanredno dobro usmeren šljunak pogodi u levu lopaticu. Uzviknuo je i okrenuo se. Nigde nikoga — prazan put, šuma, vres. — Ubiću ga — glasno reče na nemačkom i ubrza korak, pokušavajući da ševrda, kao što je negde pročitao da ljudi čine kad se plaše hica u leđa, i ponavljajući svoju bespomoćnu pretnju. Kad je stigao u hotel, bio je potpuno iscrpljen, dahtao je i gotovo plakao. — Predomislio sam se — reče u prolazu, obraća jući se rešetkastom otvoru recepcije. — Ostajem, predo mislio sam se... — Sigurno će biti u svojoj sobi — reče, idući uz stepenice. Banuo je unutra kao da je glavom provalio vrata i, nejasno je ugledavši kako u ružičastoj haljini leži na divanu, žurno reče: — Zdravo, zdravo — pa je koračao sobom, zamišljajući da se sve sređuje vrlo lako, duhovito i zabavno, a istovremeno se gušeći od uzbuđenja. — I, stoga, u vezi s gore izloženim, moram vas izvestiti da ćete biti moja supruga. Preklinjem vas da pristanete, bilo je potpuno nemoguće otići, sad će sve biti drukčije i čudesno — i tu se skrasio na stolici pored radijatora i, pokrivši liee rukama, briznuo u plač; onda, pokušavajući da jednu šaku raširi tako da mu pokrije lice, drugom poče da traži maramicu, a kroz drhtave vlažne pukotine između prstiju spazio je u duplikatu zamućenu ružičastu haljinu koja je bučno išla prema njemu. — De, de, dosta, dosta — ponavljala je umirujućim glasom. — Odrastao čovek a tako plače. On je uhvati za lakat i poljubi nešto tvrdo i hladno — njen ručni sat. Skinula mu je slamni šešir i milovala čelo — i hitro ustuknula, izbegavajući njegove nespretne, grab72 ljive kretnje. Lužin je zatrubio u maramicu, pa još jednom, gromko i sočno; onda je obrisao oči, obraze i usta, i uzdahnuo s olakšanjem, naslonjen na radijator, gledajući preda se vlažnim, sjajnim očima. Tada je jasno shvatila da ovaj čovek, voleli ga vi ili ne, nije čovek koga možete izgurati iz svog života, da se posadio čvrsto, temeljno i, izgleda, nadugo. Ali se, takođe, pitala kako da ovog čoveka pokaže ocu i majci, kako bi se mogao zamisliti u njihovom salonu — čovek iz druge dimenzije, s osobenim oblikom i bojom koji se ni sa čim i ni sa kim ne slažu. Isprva je pokušavala da ga, čas ovako čas onako, uklopi u svoju porodicu, u njihovu sredinu, pa čak i sred nameštaja njihovog stana: dala je jednom zamišljenom Lužinu da uđe u stan, razgovara s majkom, jede domaću kuljebjaku i ogleda se u raskošnom samovaru kupljenom u inostranstvu — a te zamišljene posete završavale su se čudovišnom katastrofom, Lužin bi nespretnom kretnjom ramena oborio kuću kao klimavu kulisu što ispušta uzdah prašine. Njihov stan bio je skup, lepo namešten, nalazio se na prvom spratu ogromne berlinske stambene zgrade. Opet bogati, njeni roditelji su isprva odlučili da počnu da žive u strogo ruskom stilu koji su nekako povezivali s ukrašenim crkvenoslovenskim slovima, razglednicama što prikazuju ucveljene boljarske device, s lakiranim kutijama sa šarenim pirogravirama trojki ili žar-ptica, i s divno opremljenim, davno obustavljenim umetničkim časopisima što sadrže tako čudesne fotografije starih ruskih plemićkih kuća i porculana. Njen otac je imao običaj da kaže prijateljima kako je nakon poslovnih sastanaka i razgovora s ljudima sumnjivog porekla osobito prijatno zaroniti u pravu rusku udobnost i jesti prava ruska jela. U jednom razdoblju njihov sluga je bio pravi ruski posilni, uzet iz skloništa za emigrante u okolini Berlina, ali je bez ikakvog

vidnog razloga postao neobično nepristojan, pa ga je zamenila služavka, pola Nemica, pola Poljakinja. Majka, dostojanstvena dama punačkih mišica, sebe je iz milošte zvala enfant terrible5 i Kozakinja (plod mutnih i iskrivljenih uspomena na Rat i mir) i izvanredno je glumila rusku domaćicu, imala je slabost prema teozofiji i osuđivala je radio kao jevrejski izum. Bila je vrlo ljubazna 5 Vragolan, osoba koja se ponaša tako da izaziva zapanjenost (franc). (Prev.) 73

i vrlo netaktična, i iskreno je volela našaranu, veštačku Rusiju koju je podigla oko sebe, ali joj je katkad bivalo nepodnošljivo dosadno, nije tačno znala šta joj nedostaje, jer, kako se izrazila, što se nje tiče, ona je sa sobom donela svoju vlastitu Rusiju. Kći je bila potpuno ravnodušna prema tom nadžidžanom stanu, toliko različitom od njihove mirne kuće u Sankt Peterburgu gde su nameštaj i ostale stvari imali vlastitu dušu, gde je ćivot s ikonama skrivao nezaboravan tamnocrveni sjaj i tajanstvene cvetove na-randže, gde je na svilenom naslonu fotelje bila izvezena debela, mudra mačka, i gde je bilo hiljadu sitnica, mirisa i preliva boja koji su, svi zajedno, sačinjavali nešto zanosno, i srcerazdiruće, i potpuno nezamenljivo. Mladi Rusi koji su ih posećivali u Berlinu smatrali su je zgodnom ali ne osobito zanimljivom devojkom, dok je majka o njoj govorila (niskim glasom i s prizvukom pod-smeha) da u porodici predstavlja »inteligenciju i avangardnu književnost« — da li zato što je znala napamet nekoliko pesama »simboliste« Baljmonta koje je pronašla u Antologiji poezije ili iz nekog drugog razloga; to je ostalo nepoznato. Otac je voleo njenu samostalnost, mirnoću i naročit način na koji je obarala pogled kad se osmehuje. Ali još niko nije uspeo da prokopa put do onog što je u njoj bilo najzanosnije: to je bila zagonetna sposobnost njene duše da u životu poima samo ono što ju je privlačilo i mučilo u detinjstvu, u doba kad je instinkt duše nepogrešiv; da pronalazi, ono što je zabavno i dirljivo; da neprestano oseća nepodnošljivu, nežnu samilost prema stvoru čiji je život bespomoćan i nesrećan; da preko stotina kilometara razdaljine nasluti da negde na Siciliji zverski mlate tankonogo magarence s čupavim trbuhom. Kad god bi naišla na nekog stvora kome se nanosi bol, iskusila bi neku vrstu onog legendarnog pomračenja — kad se neobjašnjivo spusti noć, i leti pepeo, i krv se pojavljuje na zidovima — i činilo se da ako smesta, smesta ne pomogne, ne prekrati nečije muke (čije je postojanje potpuno nemoguće objasniti u jednom svetu što u toj meri vodi sreći), njeno srce neće izdržati, i da će umreti. Stoga je živela u neprestanom, potajnom nemiru, stalno predviđajući novu slast ili novo sažaljenje, i pričalo se da obožava pse i da je uvek spremna da pozajmi novac — a slušajući ta beznačajna govorkanja osećala se kao u detinjstvu, prilikom 74 one igre kad izađeš iz sobe a drugi govore o tebi, pa treba da pogodiš šta je ko kazao. A među igračima, među onima kojima bi se pridružila nakon boravka u susednoj sobi (gde sediš čekajući da te pozovu i savesno nešto pevaš kako ne bi čuo šta govore, ili pak otvoriš neku slučajnu knjigu — pa, poput čupavca iz kutije, iskoči pasus nekog romana, kraj nerazumljivog razgovora), među tim ljudima čije mišljenje mora da pogodi, sad se nalazi prilično ćut-Ijiv, teško pokretan muškarac i misli potpuno nepoznate misli o njoj. Podozrevala je da on nema nikakvo mišljenje, da nema nikakvu predstavu o njenoj sredini ili životnim okolnostima, te bi mogao bubnuti nešto užasno. Dokonavši da je dovoljno dugo bila odsutna, blago je prešla rukom po zatiljku, zaglađujući kosu, i s osmehom se vratila u predvorje. Lužin i njena majka, koje je upravo bila predstavila jedno drugom, sedeli su u pletenim foteljama ispod palme u saksiji, a Lužin je, namrštenih obrva, razgledao nedostojni slamni šešir koji je držao u krilu, i u tom trenutku nju je podjednako užasavala pomisao o tome kakve je reci Lužin upotrebio govoreći o njoj (ako je uopšte neke upotrebio) i pomisao na utisak koji sam Lužin ostavlja na majku. Dan ranije, čim je majka stigla i počela da se žali da prozor gleda na šever i da je noćna lampa neispravna, kći je ispričala, pokušavajući da sve svoje reci održava u istoj ravni, kako se veoma sprijateljila sa slavnim šahistom Lužinom. — Nema sumnje, pseudonim — reče majka, rij ući po neseseru. — Pravo mu je ime Rubinštejn ili Abramson. — Veoma je, veoma slavan — nastavi kći — i veoma fin. — Bolje mi pomozi da nađem sapun —. reče majka. A sad, pošto ih je upoznala i ostavila nasamo pod izgovorom da ide da poruči limunadu, vraćajući se u predvorje iskusila je takvo osećanje užasa, nepopravljivosti već okončanih katastrofa da je još izdaleka počela da glasno govori, onda se saplela o rub tepiha i nasmejala, mašući rukama kako bi održala ravnotežu. Njegovo

besmisleno igranje slamnim šeširom, ćutanje, zapanjene, sjaktave majčine oči i iznenadno sećanje na to kako je pre neki dan jecao, obgrlivši radijator — sve je to bilo vrlo teško podneti, ali Lužin iznenada diže glavu, usta mu se iskriviše u onaj poznat, mrzovoljan osmeh — i odjednom, njen strah iščeze, a ona potencijalna katastrofa izgledala je kao nešto izvanredno zabavno, što ništa ne

75 menja. Kao da je čekao njen povratak da bi se udaljio, Lužin zastenja, ustade i značajno klimnu glavom (»geač-ki«, pomislila je veselo, prevodeći to klimanje na majčin jezik) pre no što se uputio prema stepeništu. Uz put je sreo konobara koji je nosio tri čaše limunade na poslu-žavniku. Zaustavi ga, uze čašu i, pažljivo je držeći ispred sebe, obrvama oponašajući uzbibani nivo tečnosti, sporo poče da se penje stepenicama. Kad je nestao iza zaokreta stepeništa, ona poče da preterano brižljivo guli tanki papir sa slamke. — Kakav geak! — glasno reče majka, a kći oseti onu vrstu zadovoljstva koje iskusite kad u rečniku nađete značenje stranog izraza koje ste već pogodili. — To nije odistinski čovek — nastavi majka, s ljutitom zbu-njenošću. — Sta je on? Izvesno nije odistinski čovek. Naziva me gospođom, prosto gospođom, kao prodavač u radnji. Bog zna šta je. A garantujem ti da ima sovjetski pasoš. Boljševik, naprosto boljševik. Sedela sam tu kao idiot. A njegova konverzacija...! Uzgred rečeno, manšete su mu potpuno crne od prljavštine. Jesi primetila? Prljave i iskrzane. —Kakva je bila konverzacija? — upitala je, osmehu-jući se ispod spuštenih obrva. —Da, gospođo, ne, gospođo. Ovde vlada prijatna atmosfera. Atmosfera! Ala je reč, a? Upitala sam — da nešto kažem — je li odavno otišao iz Rusije. Naprosto je ćutao. Onda je primetio da ti voliš osvežavajuće napitke. Osve-žavajuće napitke! A kakva njuška, kakva njuška! Ne, ne, klonimo se takvih tipova... Nastavljajući igru mišljenja, požurila je Lužinu. U vreme njegovog isprtljanog odlaska njegovu sobu dali su nekom drugom a njemu je dodeljena druga, na višem spratu. Sedeo je nalakćen o sto, kao ojađen, a u pepeljari se nedovoljno zgnječena cigareta upinjala da izbaci dim uvis. Na stolu i podu bili su razbacani listovi hartije ispisani olovkom. Za trenutak je pomislila da su to računi i začudila se njihovom broju. Kad je otvorila vrata nalete vetar koji je duvao kroz prozor i Lužin, prenuvši se iz sanjarenja, pokupi listove hartije s poda i uredno ih savi, osmehujući joj se i trepćući. — Pa, kako je bilo? — upitala je. — Uobličiće se tokom partije — reče Lužin. — Prosto zapisujem izvesne mogućnosti. — Imala je utisak da je otvorila pogrešna vrata, ušla tamo gde nije name76 ravala da uđe, ali je u ovom neočekivanom svetu bilo prijatno i nije želela da ode u onaj drugi gde se igra igra mišljenja. Ali umesto da nastavi da govori o šahu, Lužin se zajedno sa stolicom pomeri ka njoj, rukama uzdrhtalim od nežnosti uhvati je za struk, i, ne znajući šta da pre-duzme, pokuša da je posadi sebi na kolena. Oduprla se rukama o njegova ramena i odvratila lice, pretvarajući se da gleda listove hartije. — Šta je to? — upita. — Ništa, ništa — reče Lužin — pribeleške o različitim partijama. — Pustite me — zahtevala je piskavim glasom. — Pribeleške o različitim partijama, pribeleške... — ponavljao je Lužin, privijajući je uza se, dok su njegove žmirkave oči odozdo gledale njen vrat. Lice mu iskrivi iznenadni grč i za trenutak njegove oči izgubiše svaki izraz; onda mu se crte čudno opustiše, ruke se same rastaviše, i ona se udalji od njega, ljuta a da nije tačno znala zašto, i iznenađena što ju je pustio. Lužin se iskašlja i pohlepno pripali cigaretu, gledajući je nerazumljivo nestašno. — Zao mi je što sam došla — rekla je. — Prvo, prekinula sam vas u poslu... —Ni najmanje — neočekivano veselo odgovori Lužin i pljesnu se po kolenima. —Drugo, htela sam da čujem vaše utiske. —Dama iz visokog društva — odgovori Lužin — to se odmah vidi. —čujte — uzviknula je, i dalje ljuta — jeste li vi uopšte vaspitani? Gde ste išli u školu? Jeste li ikad sretali ljude, govorili s ljudima? — Mnogo sam putovao — reče Lužin. — Tamo i ovamo. Svuda pomalo.

»Gde sam ja? Ko je on? Šta će sad biti?« pitala se u sebi i pogledala po sobi, sto pokriven listovima hartije, ispremetan krevet, umivaonik — na kojem je ostao zarđali nožić za brijanje — i dopola izvučenu fioku iz koje je poput zmije puzala zelena mašna s crvenim tačkama. A usred ovog sumornog nereda sedeo je najnedokučiviji od svih muškaraca, muškarac koji se bavio sablasnom umet-nošću, i ona pokuša da se zaustavi, da shvati sve njegove mane i osobenjaštva, da sebi jednom za svagda kaže da ovaj čovek nije za nju — a istovremeno je sasvim određeno brinula kako će se on

ponašati u crkvi i kako će izgledati u fraku. 17 SEDMO POGLAVLJE -sv^asrsvo, Tveceftsvm su eia se sastaju. Jadna gospođa poče s užasom da primećuje da su njena kći i sumnjivi gospodin Lužin nerazdvojni — medu njima je bilo razgovora, i pogleda, i emanacija koje nije mo.gla ta&iG G&T?tnti; to joj Se činilo toliko opasno da je savladala gnušanje i resila da Lužina što je moguće više drži uza se, delimično da bi ga dobro osmotrila, ali uglavnom zato da njena kći ne bi suviše često iščezavala. Lužinov poziv je bio trivijalan, besmislen... Postojanje takvih poziva može se objasniti jedino ovim prokletim modernim vremenima, modernim porivom da se postižu besmisleni rekordi (oni avioni što žele da odlete do Sunca, maratonske trke, Olimpijske igre. ..). činilo joj se da bi u ranije vreme, u Rusiji njene mladosti, čovek koji se isključivo bavi šahom bio nezamisliva pojava. Međutim, čak i danas je takav čovek toliko čudan da je razvila maglovito podozrenje da je šah možda samo paravan, maska, da je Lužinovo zanimanje možda nešto sasvim drugo, i osetila bi vrtoglavicu pri pomisli na tu mračnu, zločinačku — možda masonsku — delatnost koju lukavi nevaljalac skriva i2a sklonosti prema jednoj nevinoj razbibrizi. No, malo-pomalo, ovo podozrenje je iščezlo. Kako da očekujete ikakvo lukavstvo od takvog dedaka? Osim toga, uistinu je bio slavan. Bila je zapanjena i malo ljuta što je njegovo ime mnogima dobro znano kad je njoj potpuno nepoznato (osim kao slučajan zvuk u prošlosti, povezan s daljim rođakom koji je poznavao izvesnog Lužina, sanktpeterburškog zemljoposednika). Nemci koji su stanovali u banjskom hotelu, herojski savlađujući teškoću stranog šuštavog glasa, s poštovanjem su izgovarali njegovo prezime. Kći joj je pokazala najnoviji broj jednog 79 berlinskog ilustrovanog časopisa gde su u rubrici posvećenoj rebusima i ukrštenim recima iz nekog razloga objavili izvanrednu partiju koju je Lužin nedavno dobio. — Ali, zar se čovek odista može posvetiti takvim tričarijama —uzviknula je, raspamećeno gledajući kćer — da ceo život protraći na takve tričarije? Evo, ti si imala ujaka koji je takođe odlično igrao sve moguće igre — šah, karte, bi-lijar — ali je bar imao posao i karijeru i sve. — I on ima karijeru — odgovori kći — i stvarno je veoma čuven. Niko nije kriv što se nikad nisi interesovala za šah. — I mađioničari mogu biti veoma čuveni — džangrizavo je kazala majka, ali je ipak, nakon malo razmišljanja, zaključila da Lužinova reputacija delimično opravdava njegovo postojanje. Međutim, njegovo postojanje je tištalo. Naročito ju je razbešnjavalo što stalno udešava da sedi okrenut leđima. —On čak govori leđima — požalila se kćeri. — Leđima. Ne govori kao ljudsko biće. Kažem ti, tu ima nečeg potpuno nenormalnog. — Lužin joj nijednom nije uputio neko pitanje, nijednom nije pokušao da podupre razgovor što se ruši. Bilo je nezaboravnih šetnji suncem išaranim stazama gde je neki pažljiv duh mestimice postavio klupe u prijatnom hladu — nezaboravnih šetnji tokom kojih joj se činilo da je svaki Lužinov korak uvreda. Uprkos debljine i kratkog daha odjednom bi razvio izvanrednu brzinu, njegove saputnice bi zaostale, i majka bi, stisnuvši usne, pogledala kćer i klela se siktavim šapatom da će se, ako se ova trka za obaranje rekorda nastavi, smesta — razu-meš li, smesta — vratiti kući. — Lužine — pozvala bi devojka — Lužine! Usporite ili ćete se umoriti. — (A činjenica da mu se njena kći obraća prezimenom takođe joj je bila neprijatna — ali kad je to pomenula, ova odgovori, smejući se: — Tako su radile Turgenjevljeve junakinje. Jesam li ja gora od njih?) — Lužin bi se naglo okrenuo, nakrivo se osmehnuo i tropio na klupu. Pored nje bi stajala žičana korpa. Uvek bi preturao po džepovima, našao nekakvo parče hartije, uredno ga pocepao na delove i bacio u korpu, nakon čega bi se trzavo nasmejao. Savršen uzorak njegovih malih šala.

Ipak, i pored tih zajedničkih šetnji, Lužin i njena kći nalazili su vremena da se izdvoje i nakon svakog takvog osamljivanja ljutita gospođa je pitala: — Pa, jeste li se vas dvoje ljubili? Ljubili? Ubeđena sam da se ljubite. — 80

Ali ova bi samo uzdahnula i odgovorila s glumljenom do sadom: — Oh, mama, kako možeš da govoriš takve stva ri-, . T.3T3J—, rtarrj^TNpU-tji'Kor* r\rvVrvr»«V\o T^ rvr\n \ -noroorvlci mužu da je nesrećna i zabrinuta, jer njihova kći vodi nemoguć flert — s jednim turobnim i opasnim tipom. Muž joj je savetovao da se vrati u Berlin ili ode u drugu banju. »On ništa ne shvata«, razmišljala je. »Ah, dobro, nije važno. Sve će se to uskoro završiti. Naš prijatelj će otputo-čanstvenim zalaskom sunca, nalik raskomadanoj iznutra crvenoj pomorandži, isceđenoj do poslednje kapi. — Malo mi je hladno — rekla je. — Donesi mi nešto da se ogrnem. — A kći je klimnula glavom, izustila »aha« kroz vlat trave koju je sisala, i otišla, brzo koračajući i ovlaš mašući rukama dok se vraćala u hotel. — Imam zgodnu kćer, zar ne? Lepe noge. Lužin se naklonio. —Znači, odlazite u ponedeljak? A onda, nakon tur nira, natrag u Pariz? Lužin se ponovo naklonio. —Ali se nećete dugo zadržati u Parizu, zar ne? Neko će vas opet pozvati da negde igrate. I tada se to dogodilo. Lužin se obazre oko sebe i uperi štap. — Ova staza. Pogledajte tu stazu. Išao sam tom stazom. I zamislite, molim vas, koga sam sreo. Koga sam sreo? Kupidona. Iz mitova. Ali, ne sa strelom — već sa šljunkom. Pogodio me je. — Kako to mislite? — upitala je uznemireno. — Ne, molim vas, molim vas — uzviknu Lužin, podigavši prst. — Morate me saslušati. Prišao je bliže i čudno upola zinuo što je učinilo da se na njegovom licu ukaže neobičan izraz namučene než-nosti. — Vi ste ljubazna, osetljiva žena — sporo reče Lu žin. — Imam čast, čast da vas zamolim da mi date njenu ruku. 6 Lužinova odbrana 81 Okrenu se u stranu, kao da je na pozornici završio monolog i štapom poče da bocka malu šaru u pesku. —Evo ti šal — otpozadi reče zadihan glas njene kćeri i šal joj se spusti na ramena. —Oh, ne. Vrućina mi je. Nije mi potreban, šta će mi šal... Te večeri njihova šetnja je bila posebno ćutljiva. Kroz glavu su joj prolazile sve one reci koje je trebalo da kaže Lužinu — nagoveštaji o finansijskom aspektu — on vero-vatno nije imućan, ima najjevtiniju sobu u hotelu. I vrlo ozbiljan razgovor s kćerkom. Nezamisliv brak, krajnje idiotski poduhvat. Ali, uprkos svemu ovom, bila je polaskana što se Lužin tako ozbiljno i starinski najpre njoj obratio. —Desilo se, čestitam — rekla je te večeri kćeri. — Nemoj da praviš tako nevino lice, odlično si razumela. Naš prijatelj želi da se ženi. —Žao mi je što ti je rekao — odgovori kći. — To se tiče jedino njega i mene. —Da prihvatiš prvu protuvu na koju naiđeš... — poče uvređena dama. — Da se nisi usudila — spokojno reče kći. — To se tebe ne tiče. I ono što je izgledalo kao nezamisliv poduhvat poče da se razvija zapanjujućom brzinom. Uoči polaska, Lužin je u dugačkoj noćnoj košulji stajao na balkončiću svoje sobe i gledao

mesec koji se treperavo oslobađao iz tamnog lišća i granja, pa je razmišljajući o neočekivanom obrtu svoje odbrane protiv Turatija, kroz te šahovske refleksije slušao glas što je nastavljao da odzvanja u njegovim ušima, presecajući njegovo biće na duge linije i zauzimajući sve ključne tačke. Bio je to

odjek razgovora koji je maločas vodio s njom; opet mu je sela u krilo i obećala — obećala — da će se kroz dva-tri dana vratiti u Berlin i da će otići sama, ako njena majka odluči da ostane. A činjenica da je drži na krilu nije bila ništa u poređenju s izvesnošću da će poći za njim i neće nestati, kao izvesni snovi što se odjednom rasprsnu i rasprše, jer je kroz njih uzlebdela blistava kupola budilnika. Naslonivši se ramenom o njegove grudi, pokušala je da opreznim prstom malo odigne njegove očne kapke i ovlašan pritisak na očnu jabučicu učini da onde iskoči neka čudna svetlost otpozadi, da skoči 82 kao njegov crni konj koji prosto uzima piona ako Turati ovog pokrene u sedmom potezu kao što je učinio prilikom njihovog poslednjeg okršaja. Razume se, konj je izgubljen, ali je taj gubitak nadoknađen lukavim napadom crnog, a tu su šanse na njegovoj strani. Istina, postoji izvesna slaba tačka na kraljičinom krilu, ili, tačnije, ne slaba tačka, već ovlašna sumnja da sve to nije fantazija, vatromet, i da se neće održati, niti će srce izdržati, jer možda ga glas u ušima ipak obmanjuje i neće ostati s njim. No mesec je izašao iza ćoškastih crnih grančica, okrugao, pu-načak mesec — upečatljiva potvrda pobede — a kad je Lužin konačno napustio balkon i ušao u sobu na podu je počivao ogroman kvadrat mesečine, a u toj svetlosti — njegova vlastita senka. 6* 83 OSMO POGLAVLJE Ono prema čemu je njegova verenica bila tako ravnodušna ostavilo je na Lužina utisak koji niko nije mogao predvi-deti. Posetio je znameniti stan, gde se činilo da je i sam vazduh obojen lažnim folklorom, neposredno pošto je osvojio prvi poen, pdbedivši jednog izvanredno žilavog Mađara; istina, partija je prekinuta posle četrdesetog poteza, ali je Lužinu nastavak bio' savršeno jasan. Taksisti bez lica pročitao je adresu s razglednice („^onijie CMO. HeKasio Bac Benepac") i pošto je neosetno savladao mutnu slučajnu razdaljinu, oprezno je pokušao da izvuče alku iz lavlje čeljusti. Zvonce je smesta stupilo u dejstvo: vrata se munjevito otvoriše. — Šta, bez kaputa? Neću vas pustiti unutra... — ali već je prekoračio prag i mahao rukom i vrteo glavom, pokušavajući da savlada zadihanost. — Puf, puf — dahtao je, pripremajući se za čudesan zagrljaj, a onda je odjednom primetio da njegova leva ruka, već pružena u stranu, drži nepotrebni štap, a desna buđelar koji je očigledno nosio otkako je platio taksi. — Opet nosite to crno strašilo od šešira... Pa, šta stojite tu? Ovuda. — Stap je bezbedno zaronio u vazi podoban sud; prilikom drugog guranja buđelar je našao odgovarajući džep; i šešir je okačen o kuku. — Evo me — reče Lužin — puf, puf. — Već je bila daleko, na suprotnom kraju predsoblja, gurnula je vrata u stranu, njena gola ruka se pružila duž dovratka, pognula je glavu i odozdo veselo gledala Lužina. A iznad vrata, tik nad ragastovom, nalazila se velika, jarka uljana slika koja je privlačila pogled. Lužin, koji obično nije zapažao takve stvari, posveti joj pažnju jer je bila masno ucakljena električnom svetlošću i boje su ga oša-mutile, poput sunčanice. Seljanka s crvenom maramom na-85 vučenom do obrva jela je jabuku, a njena crna senka na tarabi jela je nešto veću jabuku. — Prava Ruskinja — s uživanjem reče Lužin i nasmeja se. — Pa, uđite, uđite. Pazite da ne prevrnete taj sto. — Ušao je u salon i sav malaksao od zadovoljstva, a njegov stomak, ispod somot-skog prsluka koji je iz nekog razloga uvek nosio tokom turnira, dirljivo zadrhta od smeha. Polijelej s bledim prozirnim visuljcima odgovori mu čudno poznatim treperenjem, a na žutom parketu u kojem su se ogledale noge ampir fotelja, ispred klavira, ležalo je belo medveđe krzno raširenih šapa, kao da leti u uglačani bezdan poda. Svakovrsne vesele drangulije stajale su na mnogobrojnim sto-čićima, policama i stalcima, dok je nešto nalik velikim teškim rubljama srebrnasto sijalo u staklenom ormaru, a paunovo pero štrcalo zataknuto za okvir

ogledala. I bilo je puno slika po zidovima — još

seljanki u maramama na cvetiće, zlatni bogatir na belom špediterskom konju, izbe pod plavim perinama snega... Za Lužina se sve ovo stopilo u ganutljiv blesak boja iz kojeg bi na trenutak iskočio neki poseban predmet — porculanski los ili ikona mračnih očiju — i onda bi opet nastalo ono veselo mreš-kanje u očima, a pokazalo se da ono belo krzno o koje se sapleo, zavrnuvši ivicu, ima reckavu crvenu postavu. Prošlo je više od deset godina otkako je bio u ruskom domu i sad, našavši se u kući gde je drečeća Rusija bila smelo izložena, oseti detinje ushićenje, želju da pljeska dlanovima — nikad u životu se nije osećao tako ugodno i lagodno. — Preostalo od Uskrsa — kazao je s ubeđenjem, pokazavši malim prstom veliko, zlatom išarano drveno jaje (nagrada s tombole na dobrotvornom balu). U tom trenutku širom se otvoriše bela dvokrilna vrata i u sobu brzo uđe veoma prav gospodin s kosom en brosse6 i cvikerom, već ispružene ruke. — Dobro došli — reče. — Milo mi je. —I tu, kao mađioničar, otvori tabakeru, ručni rad, s orlom Aleksandra I na poklopcu. — S piskovima — reče Lužin čkiljeći u cigarete. — Ne pušim tu vrstu. Ali, pogledajte. .. — Počeo je da kopa po džepovima, izvukao je debele cigarete koje su se prosipale iz papirnog omota; nekoliko je ispustio, a onaj gospodin ih je okretno podigao. —Dušo — reče — daj nam pepeljaru. Sedite, molim vas. Izvinite... ovaj... ne znam kako vam je kršteno ime i ime • U vidu četke (franc). (Prev.) 86 po ocu. — Kristalna pepeljara se spusti između njih i istovremeno nagnuvši cigarete udariše vrhom o vrh. — J'ado-uoe7 — dobro&istaa vsfa &h&V 1&^ax\\&Va& to Q®r retu. — Ne mari, ne mari — brzo reče drugi i ispusti dva tanka mlaza dima kroz nozdrve odjednom stisnutog nosa. —Pa, eto vas u dobrom starom Berlinu. Kćerka mi reče da ste došli na prvenstvo. — Oslobodio je uštirkanu man-šetu, stavio ruku na kuk i nastavio: — Uzgred rečeno, uvek sam se pitao postoji li u šahu neki potez koji uvek omogućuje pobedu. Ne znam da li me shvatate, ali, hteo sam da kažem... oprostite... kako vam je kršteno ime i ime po ocu? — Shvatam, reče Lužin, jedan trenutak savesno razmatrajući pitanje. — Vidite, imamo potuljene poteze i jake poteze. Jak potez... — Ah, da, da, to je to —klimao* je gospodin glavom. — Jak potez je onaj koji — glasno i oduševljeno nastavi Lužin —koji nam namah daje nesumnjivu prednost. Dvostruki šah, na primer, uz osvajanje jake figure, ili, recimo, kad se pion pretvori u kraljicu. I tako dalje. A potuljen potez... — Shvatam, shvatam — reče gospodin. — Koliko će dana otprilike trajati prvenstvo? — Potuljen potez podrazumeva prevaru, subverziju, komplikaciju — reče Lužin, pokušavajući da ugodi, alf takođe ulazeći u duh stvari. — Uzmimo izvesnu poziciju. Beli... — Razmišljao je, zureći u pepeljaru. — Na žalost —nervozno reče njegov domaćin — ja se uopšte ne razu-mem u šah. Samo sam vas pitao... Ali to nije važno, uopšte nije važno. Odmah ćemo preći u trpezariju. Reci mi, dušo, je li čaj gotov? — Da! —uzviknu Lužin. — Naprosto ćemo uzeti završnu poziciju tamo gde je danas prekinuta. Beli: kralj c3, top al, skakač d5, pioni b3 i c4. Crni... — Veoma zamršena stvar, šah — ubaci gospodin i poletno skoči na noge, pokušavajući da zaustavi poplavu slova i brojki koji su u nekoj vezi s crnim. —Sad pretpostavimo —važno reče Lužin — da crni povuče najbolji potez u ovoj poziciji — e6 na g5. Na to ja odgovaram sledećim potuljenim potezom... — Lužin zažmiri, pa skoro šapatom, napućivši usne kao za pažljiv poljubac, izusti ne reci niti puku oznaku poteza već nešto krajnje nežno i beskonačno krhko. Na njegovom licu je bio isti izraz — izraz osobe koja duvanjem uklanja majušno perce s lica odojčeta — 7 Šahovski izraz koji se koristi kad igrač takne ali ne pomeri figuru (franc). (Prev.) 87

kad je sledećeg dana taj potez otelotvorio na ploči. Mađar, potamneo u licu nakon besane noći tokom koje je uspeo da proveri sve varijante (što vode remiju), ali je propustio da uoči upravo ovu

skrivenu kombinaciju, utonu u duboko razmišljanje nad pločom, dok je Lužin, uz usiljeno kašljucanje, zaljubljeno zapisivao svoj potez na listu hartije. Mađar se uskoro predao i Lužin sede da igra s jednim Rusom. Partija je zanimljivo počela i uskoro se oko njihovog stola okupio gust krug posmatrača. Radoznalost, pritisak, krckanje zglavkova, tuđe disanje, a ponajviše šapat — šapat koji je prekidalo još glasnije i još većma razdražujuće »pst!« — često su mučili Lužina: na njega su mučno delovali to krckanje i šuškanje i smrdljiva ljudska toplota ukoliko se ne bi odveć duboko povukao u am-bise šaha. Krajičkom oka sad je video noge posmatrača, a naročito ga je razdraživao među svim tim tamnim panta-lonama par ženskih nogu u sjajnim sivim čarapama i pla-vičastim cipelama. Te noge očito uopšte nisu shvatale partiju, čovek se pitao zašto li su došle... Bilo bi bolje da te šiljate cipele s poprečnim kaišićima ili tako nečim kuckaju pločnikom... što dalje odavde. Dok je zaustavljao svoj časovnik, beležio potez ili odlagao osvojenu figuru, iskosa bi pogledao te nepomične ženske noge, i tek čas i po kasnije, kad je dobio partiju i ustao, potežući prsluk naniže, Lužin vide da te noge pripadaju njegovoj verenici. Iskusio je silno osećanje sreće što je bila tu da vidi kako pobeđuje i žudno je čekao da šahovske ploče i sav taj bučni svet iščeznu kako bi je što pre pomilovao. Ali šahovske ploče nisu namah iščezle, a čak i kad se pojavila blistava trpezarija sa svojim ogromnim mesingano sjajnim samovarom, nerazgovetni pravilni kvadrati nazirali su se kroz beli stolnjak, a slični kvadrati — od čokolade i krema — nepobitno su se nalazili na glaziranoj torti. Majka njegove ve-renice dočekala ga je s onom istom snishodljivom, pomalo ironičnom popustijivošću s kojom ga je pozdravila prethodne večeri, kad je njena pojava prekratila razgovor o šahu — a osoba s kojom je razgovarao, očito njen muž, sad poče da mu priča kakvo je uzorno seosko dobro pose-dovala u Rusiji. — Hajdemo u vašu sobu — promuklo šapnu Lužin svojoj zaručnici, a ona je zagrizla usnu i izgledala iznenađena. — Hajdemo — ponovio je. Ali ona vesto stavi malo božanstvenog slatka od malina na njegov 88 tija već dovršenog Lužina — preterano turoban nos, crno istačkan dvostruki podvoljak, a na slepoočnici onaj poznati čuperak koji je ona nazivala loknom. Turati sede da igra s jednim nemačkim velemajstorom, a Lužin joj priđe, pa turobno, s osmehom krivca, reče nešto dugačko i nespretno. S iznenađenjem je shvatila da je moli da ode. — Radujem se, veoma se radujem post factum10 — molećivo je objašnjavao Lužin — ali, trenutno... trenutno me to nekako uznemirava. Pratio ju je pogledom dok se poslušno povlačila između redova šahovskih stolova i pošto je sam sebi žustro klimnuo glavom, probio se do table gde je već sedao njegov novi protivnik, sedi Englez koji je uvek igrao hladnokrvno i uvek gubio. Ni ovog puta nije imao sreće i Lužin je opet osvojio poen, a sutradan je postigao remi, i onda opet pobedio — a tad već više nije razgovetno ose-ćao granicu između šaha i kuće svoje verenice, kao da se kretanje ubrzalo, pa je ono što je isprva izgledalo kao smenjivanje pruga sad bilo treptanje. Išao je ukorak s Turatijem. Turati je osvojio poen, i on je osvojio poen; Turati je osvojio pola poena, i on je osvojio pola poena. Tako su igrali svoje odvojene partije kao da sklapaju stranice ravnokrakog trougla kojima je suđeno da se u odlučujućem trenutku spoje na vrhu. Noći su bile nekako neravne. Naprosto se nije mogao prisiliti da ne razmišlja o šahu i mada je bio pospan san nije mogao da nađe ulaz u njegov mozak; tražio je šupljinu, ali je svaki ulaz čuvao šahovski stražar i Lužin je imao mučno osećanje da je san tu, u blizini, ali izvan njegovog mozga: onaj Lužin što je umorno raštrkan po sobi spavao je, ali je onaj Lužin što zamišlja šahovsku ploču ostajao budan i nije mogao da se stopi sa svojim srećnim dvojnikom. Ali, još gore — nakon svake seanse turnira on je sve teže puzao iz sveta šahovskih pojmova, tako da je čak i danju počela da se pojavljuje neprijatna rascepfjenosf. Nakon Jedne fročasovne partije glava ga je čudno bolela, ne ćela već delovi, crni kvadrati bola, i neko vreme nije mogao da nađe vrata, zaklonjena tamnom mrljom,

niti je mogao da se seti adrese voljene kuće: srećom, njegov džep je još čuvao onu staru razglednicu, presavijenu napola i već pocepanu duž prevoja („... Bac Bene-10 Naknadno (lat.). (Prev.) 90

pac..."). I dalje je osećao radost kad bi ušao u tu kuću ispunjenu ruskim igračkama, ali je i ta radost bila mesti-čava. Jednom, u slobodan dan, došao je ranije no obično, kad j'e kod kuće Vila samo majka. Odlučila je da nastavi onaj razgovor vođen u smiraj sunca, u bukovom cestaru, i precenjujući svoju mnogohvaljenu sposobnost da kaže šta misli (zbog čega su je mladići koji su posećivali kuću smatrali izvanredno inteligentnom i veoma zazirali od nje), ona se obori na Lužina, najpre mu održavši pridiku o pikavcima nalaženim u svim vazama, pa čak i u čeljustima raširenog medveda, a onda predloži da se bez odlaganja, te subote uveče, okupa u njihovoj kući pošto njen muž obavi svoje sedmično pranje. — Verovatno se ne perete često — kazala je bez okolišanja. — Ne baš često? Hajde, priznajte. — Lužin je turobno slegnuo ramenima, gledajući pod gde se odvijalo ovlašno kretanje, samo njemu primetno opako prestrojavanje senki. — I, uopšte — nastavila je — morate se srediti. — I pošto je slušaoca tako dovela u odgovarajuće raspoloženje, prešla je na glavnu temu. — Recite mi — upitala je — zamišljam da ste uspeli da potpuno razvratite moju devojčicu? Ljudi poput vas veliki su razvratnici. Ali, moja kći je čedna, nije kao današnje devojke. Recite mi, vi ste razvratnik, zar ne? —Ne, gospođo — uzdahnuvši odgovori Lužin, a onda se namršti i brzo povuče đonom po podu, brišući izvesno okupljanje koje je već bilo sasvim razgovetno. — Pa, ja vas uopšte ne poznajem — nastavi brz, zvučan glas. — Moraću da se raspitam o vama — jeste, jeste, da se raspitam — da vidim da nemate neku od onih naročitih bolesti. — Kratak dah — reče Lužin — i malo reume. — Ne govorim o tome — prekide ga naprašite — To je ozbiljna stvar. Vi se očigledno smatrate verenim, dolazite ovamo i s njom provodite vreme nasamo. Ali ja ne mislim da još neko vreme može uopšte biti govora o venčanju. — A lane sam patio od šuljeva — tupo reče Lužin. — Slušajte, ja s vama govorim o izvanredno važnim stvarima. Verovatno biste vo-leli da se venčate danas, smesta. Znam ja vas. Onda će ona šetati unaokolo s velikim trbuhom, vi ćete smesta početi da s njom zverski postupate. — Pošto je otro senku na jednom mestu, Lužin s očajanjem vide kako se, daleko od mesta gde on sedi, na podu oblikuje nova kombinacija. — Ako vas i najmanje zanima moje mišljenje onda vam 91 moram reći da ovaj brak smatram smešnim. Verovatno mislite da će vas izdržavati moj muž. Priznajte: vi to mislite? — Moje materijalno stanje nije povoljno — reče Lužin. — Bilo bi mi potrebno sasvim malo. A jedan časopis mi je ponudio da uređujem šahovsku rubriku... — Tu su se one napasti na podu toliko obezobrazile da je Lužin nevoljno pružio ruku da skloni senkinog kralja od pretnje piona svetlosti. Od tog dana izbegavao je da sedi u salonu gde je bilo suviše drangulija od poliranog drveta koje su poprimale vrlo određene oblike kad se dovoljno dugo gledaju. Verenica je primetila da sa svakim danom turnira sve lošije izgleda. Imao je mutnoljubičaste kolute oko očiju, a teški kapci su bili zapaljeni. Bio je tako bled da je uvek izgledao neobrijan, mada se na navaljivanje verenice brijao svako jutro. Veoma je nestrpljivo iščekivala kraj turnira i zabolelo bi je kad pomisli kakve je basnoslovne, štetne napore morao da čini za svaki poen. Siroti Lužin, tajanstveni Lužin... Tokom tih jesenjih dana, dok je ujutru igrala tenis s prijateljicom Nemicom ili slušala predavanja o umetnosti koja su joj poodavno dosadila ili u svojoj sobi prelistavala raskupusane knjige — Okean Andrejeva, jedan Krasnovljev roman i brošuru s naslovom Kako postati jogi — bila je svesna da je bašTT" tom trenutku Lužin utonuo u šahovske kalkulacije, da se bori i pati — i jedila bi se što ne može da deli muke njegove umetnosti. Bezuslovno je verovala u njegovu genijalnost i uz to je bila ubeđena da se ta genijalnost ne može iscrpsti pukim igranjem šaha, koliko god ovaj bio čudesan, i da će se, kad mine turnirska groznica i Lužin se smiri, on odmoriti i da će u njemu u igru ući neke još nedokučene sile, te će procvetati i svoj dar ispoljiti i u drugim životnim sferama. Njen otac je Lužina nazivao uskim fanatikom, ali je dodavao da je on, nema sumnje, vrlo naivna i vrlo pristojna osoba. S druge strane, majka je tvrdila da Lužin ludi, i to ne iz dana u dan već iz sata u sat, i da je luđacima zakonom zabranjeno da se žene, i tog nepojmljivog verenika je krila od svih svojih poznanika što je isprva bilo lako — mislili su da je u banji s kćerkom — ali su se

vrlo brzo ponovo pojavili svi oni ljudi što su obično posećivali njihovu kuću — kao što su šarmantni stari general koji je uvek tvrdio da mi, izgnanici, ne žalimo za Rusijom, već za mladošću, mladošću; nekoliko

92 ruskih Nemaca; Oleg Sergejevič Smirnof — teozof i vlasnik fabrike likera; nekoliko bivših belih oficira; nekoliko mladih dama; pevačica Mme Vozdviženska; bračni par Alfjorov; a takođe ostarela kneginja Umanova koju su zvali »Pikova dama« (prema poznatoj operi). Ona je prva videla Lužina, zaključivši na osnovu zbrzanog i nerazumljivog objašnjenja domaćice da je on u nekoj vezi s književnošću, s časopisima — da je, jednom rečju, pisac. — A znate li onu stvar? — upitala je, učtivo zapodevajući razgovor o književnosti. — Od Apuhtina — jednog od ovih novih pes-nika... malčice je dekadentna... nešto o žutim i crvenim različcima... — Ne gubeći vreme, Smirnovski ga je pozvao da odigraju partiju šaha, ali se, na žalost, pokazalo da u kući nema šahovske garniture. Mladež ga je među sobom nazivala šmokljanom i jedino se stari general prema njemu ophodio s najsrdačnijom jednostavnošću, nadugačko mu savetujući da ode i vidi malu žirafu koja se upravo rodila u zoološkom vrtu. Kad su posetioci jednom počeli da dolaze, sad SG svake večeri pojavljujući u različitim kombinacijama, Lužin nije mogao da bude ni trenutak nasamo s ve-renicom, i njegova borba s njima, njegovi napori da se kroz tu gužvu do nje probije, namah poprimiše izvesnu primesu šaha. Pokazalo se, međutim, da ih je nemoguće savladati, pojavljivalo ih se sve više, i on je zamišljao da ga oni, ti nebrojeni posetioci bez lica, onako gusto i vrelo okružuju tokom časova turnira. Objašnjenje svega što se događa pojavilo se jednog prepodneva dok je sedeo na stolici, nasred svoje hotelske sobe, i pokušavao da misli usredsredi samo na jedno: juče je osvojio deseti poen i danas mora pobediti Mozera. Odjednom je u sobu ušla verenica. — Baš kao kakav mali idol — nasmejala se. — Sedi u sredini dok mu se prinose žrtveni darovi. — Pružila mu je kutiju čokoladnih bombona, a smeh je naglo nestao s njenog lica. — Lužine — viknu — Lužine, probudite se! šta vam je? — Jeste li vi stvarni? — tiho i s nevericom upita Lužin. — Naravno da sam stvarna. Otkud vam ta zamisao da stolicu stavite nasred sobe i tamo sedite. Ako se smesta ne probudite, odlazim. — Lužin je poslušno ustao, mrdajući ramenima i glavom, onda se premestio na divan, a sreća koja nije bila sasvim sigurna u sebe, nije se potpuno snašla, sijala je i plivala u njegovim očima. — Recite mi, kad će se sve ovo 93 završiti? — upitala je. — Koliko još partija ima? — Tri — odgovori Lužin. — Danas sam pročitala u novinama da ćete sigurno pobediti na turniru, da ovog puta izvanredno igrate. — Ali, tu je Turati — reče Lužin i podiže prst. — Muka mi je — dodao je žalostivo. — Onda nema više bombona — kazala je brzo i ponovo gurnula četvrtasti paket pod mišku. — Lužine, pozvaću lekara. Prosto ćete umreti ako se ovako nastavi. — Ne, ne — sanjivo reče Lužin. — Već je prošlo. Nema potrebe za lekarem. — Mene to brine. To znači, do petka, do subote... ovaj pakao. I kod kuće je prilično grozno. Svi se slažu s mamom da ne smem da se udam za vas. Zašto vam je muka, jeste li nešto pojeli? — Prošlo je, sasvim — promrmlja Lužin i spusti glavu na njeno rame. — Vi ste naprosto veoma umorni, jadni dečače. Hoćete li danas zaista igrati? — U tri časa. Protiv Mozera. Opšte uzev, ja igram... kako su ono rekli? Izvanredno. — Osmehnula se. Glava što je počivala na njenom ramenu bila je velika, teška — dragocen aparat sa složenim, zagonetnim mehanizmom. Minut kasnije primetila je da je zaspao i počela da razmišlja kako sad da njegovu glavu pre-mesti na neko

jastuče ili tako nešto. Izvanredno pažljivim pokretima uspela je da to učini: sad je upola ležao na divanu, neudobno presavijen, a glava na jastuku bese od voska. Za trenutak je obuze užas da je naprasno umro, i čak je opipala njegovo zapešće koje je bilo meko i toplo. Kad se ispravila, u ramenu oseti prisenak bola. — Teška glava — šapnula je, pogledavši spavača, i tiho je izašla iz sobe, ponevši svoj neuspeli poklon. Sobaricu koju je srela u hodniku zamolila je da Lužina probudi kroz jedan čas, pa je, bešumno sišavši stepenicama, krenula suncem obasjanim ulicama prema teniskom klubu —• i sebe uhvatila kako se još stara da ne načini neki šum ili oštru kretnju. Sobarica nije morala da budi Lužina — probudio se sami odmah počeo da čini zamorne napore da se seti divnog sna koji je sanjao, znajući iz iskustva da će, ako smesta ne počne da se priseća, posle biti prekasno. Sanjao je da čudno sedi — nasred sobe — pa je iznenada, s onom besmislenom i

blaženom iznenadnošću uobičajenom u snovima, ušla njegova verenica, pružajući mu paket uvezan crvenom trakom. I bila je obučena kao u snovima — u belu haljinu i be-šumne bele cipele. Želeo je da je zagrli, ali mu je naglo pozlilo, vrtelo mu se u glavi, a ona je u međuvremenu 94 ispričala da novine o njemu pišu izvanredne stvari, ali da njena mati i dalje ne želi da se njih dvoje venčaju. Verovatno je tu bilo još mnogo stvari, ali njegovo pamćenje nije uspevalo da sustigne ono što se gubilo — a pokušavajući da bar ne rasprši ono što je uspeo da otme od svog sna, Lužin se oprezno promeškolji, zagladi kosu i pozvoni da mu donesu ručak. Posle ručka je morao da igra a tog dana svet šahovskih pojmova otkrio je jednu svoju zastrašujuću moć. Igrao je četiri časa bez prekida i pobedio, ali je, već sedeći u taksiju, uz put zaboravio kuda ide, koju je adresu s razglednice dao vozaču da pročita, pa je sa zanimanjem čekao gde će se auto zaustaviti. Međutim, kuću je prepoznao, i opet je bilo gostiju, gostiju — ali je Lužin tu shvatio da se prosto vratio u svoj nedavni san, jer ga verenica šapatom upita: — Pa, kako ste, je li muka prošla? — a kako je ona u stvarnom životu mogla to znati? — Mi živimo u divnom snu — reče joj tiho. — Sad sve razumem. — Pogledao je oko sebe i video sto i lica ljudi što tamo sede, njihov odraz u samovaru — a naročitoj, samovarskoj perspektivi — i dodao s ogromnim olakšanjem: — Znači, i ovo je san? Ovi ljudi su san? Pazi, pazi... — Tiho, tiho, šta to buncate? — prošaputala je zabrinuto, a Lužin pomisli da ima pravo, ne treba preplašiti san, neka ti ljudi privremeno sede onde. A u Dvom snu je bilo najčudnije što je svud unaokolo Rusija iz koje je sam spavač otišao pre toliko vremena. Stanovnici sna, veseli ljudi što piju čaj, razgovarali su na ruskom, i sećernica je bila istovetna s onom iz koje je kašičicom radio šećer u prahu na verandi, jedne skerletne letnje rečeri pre mnogo godina. Lužin je ovaj povratak u Rusiju primio sa zanimanjem, s uživanjem. Posebno ga je za-aavljao poput duhovitog ponavljanja određene kombinacije ioja nastaje kad se strogo problemska ideja, davno otkrivena u teoriji, u iznenađujućem vidu ponovi na tabli rokom stvarne igre. Međutim, sve vreme, čas slabašno, čas oštro, senke njegovog stvarnog šahovskog života nazirale su se kroz ovaj san i on se konačno probio, i to naprosto behu noć u ho-:elu, misli o šahu, šahovska nesanica i razmišljanja o irastičnoj odbrani koju je izumeo da bi se suprotstavio furatijevom otvaranju. Bio je potpuno budan i njegov um 95 je jasno radio, očišćen od svakog taloga i svestan da je sve mimo šaha samo očaravajući san u kojem ser poput zlatne mesečeve izmaglice, rastvara i topi lik mile, jasno-oke device golih ruku. Zraci njegove svesti koji su imali običaj da se rasprše kad dođu u dodir s nepotpuno razumljivim svetom što ga okružuje, time gubeći pola snage, postali su jači i usredsređeniji sad kad se ovaj svet rastvorio u fatamorganu i kad više nije bilo potrebe da o njemu brine. Stvarni život, šahovski život, bio je sređen, jasno ocrtan i bogat pustolovinama, i Lužin je s ponosom pri-metio kako mu je lako da vlada u ovom životu, i kako se sve povinuje njegovoj volji i priklanja njegovim naumima. Neke od njegovih partija na berlinskom turniru poznavaoci su čak i tada nazvali besmrtnim. Jednu je dobio žrtvovavši zaredom kraljicu, topa i konja; u drugoj je piona doveo u tako dinamičnu poziciju da je ovaj stekao apsolutno čudovišnu moć i nastavio da raste i bubri, ubitačno po protivnika, kao čir na najosetljivijem delu table; i, konačno, u trećoj partiji, pomoću jednog prividno besmislenog poteza koji je izazvao mrmljanje među posmatračima, Lužin je konstruisao složenu klopku za protivnika koju je ovaj prekasno odgonetnuo. U ovim i svim ostalim partijama koje je odigrao na tom nezaboravnom turniru, Lužin je ispoljio zapanjujuću jasnoću misli, nemilosrdnu logiku. Ali i Turati je sjajno igrao, i Turati je osvajao poen za poenom, unekoliko hipnotišući protivnike smelošću svoje mašte i možda se odveć oslanjajući na šahovsku sreću koja ga dosad nikad nije napustila. Njegov okršaj s Lužinom trebalo je da odluči ko će dobiti prvu nagradu, i bilo je onih koji su tvrdili da će čistota i lakoća Lužinove misli nadjačati Italija-novu nemirnu fantaziju, dok su drugi predskazivali da će vatreni, u napadu munjeviti Turati

poraziti dalekovidog ruskog šahistu. I dan njihovog okršaja je osvanuo. Lužin se probudio potpuno obučen, čak u kaputu; pogledao je na sat, žurno ustao i stavio šešir

koji je ležao nasred sobe. U tom trenutku se pribrao i pogledao po sobi, pokušavajući da shvati na čemu je tačno spavao. Krevet nije bio izgužvan, a somot divana je bio sasvim gladak. Jedino što je s izvesnošću znao bese da od iskona igra šah — i u mraku njegovog pamćenja, poput dva ogledala što odražavaju svecu, nalazila se jedino perspektiva svetiljki što se stiču u jednoj tački, i Lužin koji sedi za šahovskom 96 pločom, 1 opet Lužin za šahovskom pločom, samo manji ps još manji, i tako dalje beskonačno puta. Ali bese okasnio, bese okasnio i mora da požuri. Brzo je otvorio vrata i zaustavio se zbunjen. Prema njegovom poimanju stvari, trebalo je da šahovska dvorana, i njegov sto, i Turati koji čeka, budu tu. Umesto toga, video je prazan hodnik sa stepeništem u dnu. Odjednom se iz tog pravca, sa stepeništa, pojavi čovečuljak koji je brzo trčao; ugledao je Lužina i raširio ruke. — Maestro — uzviknu — šta je ovo? čekaju vas, čekaju vas, maestro... Triput sam vam telefonirao, ali ovde vele da se ne odazivate na njihovo kucanje. Sinjor Turati je odavno na svome mestu. — Uklonili su ga — kiselo reče Lužin, štapom pokazujući prazan hodnik. — Kako sam mogao znati da će sve biti uklonjeno? — Ako se ne osećate dobro... — poče čovečuljak, tužno gledajući Lužinovo bledo, ljeskavo lice. — Pa, odvedite me tamo! — piskavim glasom viknu Lužin i tresnu štapom o pod. — Sa zadovoljstvom, sa zadovoljstvom — promrmljao je drugi rastrojeno, Usredsredivši pogled na mali kaput s podignutim okovratnikom što trči ispred njega, Lužin poče da osvaja neshvatljivi prostor. — Ići ćemo pešice — reče njegov vodič — ima tačno minut hoda. — S osećanjem olakšanja Lužin je prepoznao obrtna vrata kafane i potom stepenište i konačno je ugledao ono što je tražio u hotelskom hodniku. Ušavši, smesta je osetio potpunost života, spokojstvo, jasnoću i samopouzdanje. — Predstoji velika pobeda — kazao je glasno, a gomila nejasnih ljudi se razmače da ga propusti. — Tard, tard, tršs tard11 — brbljao je Turati, iznenada se materijalizovavši i vrteći glavom. — Avanti12 — reče Lužin i nasmeja se. Između njih se pojavi sto, a na njemu ploča s figurama spremnim za bitku. Lužin izvadi cigaretu iz džepa na prsluku i nesvesno je pripali. Tada se dogodila čudna stvar. Iako je imao bele figure, Turati nije započeo svojim slavnim otvaranjem, i odbrana koju je Lužin razradio pokazala se kao potpuno uzaludan trud. Da li zato što je predviđao moguće komplikacije ili je pak naprosto odlučio da igra oprezno, poznajući spokojnu snagu koju je Lužin ispoljio na ovom turniru, Turati je započeo na najbanalniji način. Za trenutak, Lužin je zažalio zbog uzaludnog rada, ali se ipak obradovao: ovo 11 Kasno, kasno, vrlo kasno (franc). (Prev.) 18 Napređ (ital.). (Prev.) 7 Lužinova odbrana 97 mu je davalo veću slobodu. Povrh toga, Turati ga se očigledno plaši. S druge strane, u nevinom, bljutavom otvaranju koje je Turati predložio nesumnjivo se krila neka v rka, i Lužin prionu da igra izuzetno pažljivo. Isprva se partija razvijala tiho, tiho, poput prigušenih violina. Igrači su oprezno zauzimali pozicije, pomerali su ovu ili onu figuru, ali učtivo, bez i najmanjeg znaka ugrožavanja — a ukoliko je neko ugrožavanje postojalo bilo je sasvim konvencionalno — pre nagoveštaj protivniku da bi pametno učinio da tamo izgradi odbranu, i protivnik bi se osmehnuo, kao da je sve ovo beznačajna šala, i ojačao bi odgovarajuće mesto i sam se malo pomerio unapred. Onda, bez i najmanjeg upozorenja, nežno odjeknu akord. Jedan deo Turatijevih sila zaposedao je dijagonalnu liniju. Ali odmah se i na Lužinovoj strani veoma tiho oglasio trag melodije. Za trenutak su zatreperile zagonetne mogućnosti, a onda je opet sve bilo mirno; Turati se povukao, uvukao. I ponovo su se neko vreme oba protivnika, kao da nemaju nameru da napreduju, zabavila doterivanjem vlastitih kvadrata — gajili su, premeštali, gladili stvari kod kuće — a onda je došao nov iznenadan proplamsaj, brza kombinacija zvukova: dve male sile su se sudarile i obe su smesta raščišćene: magnoven,

majstorski pokret prstiju i Lužin je uklonio i stavio pored sebe na sto ono što

više nije bila bestelesna sila već težak, žut pion; Turatijevi prsti su sev-nuli u vazduhu i sad je jedan inertan, crn pion s bleskom svetlosti na glavi spušten na sto. I pošto su se otarasili ova dva šahovska kvantiteta koji su se tako naglo pretvorili u drvo, igrači kao da su se smirili i zaboravili magno-veni proplamsaj; ona vibracija na tom delu table nije, međutim, još sasvim zamrla, nešto je još pokušavalo da se uobliči... Ali ti zvuči nisu uspeli da uspostave željeni odnos — neka druga duboka, tamna nota zazvonila je na drugom mestu i oba igrača su napustila taj još treperav kvadrat i zainteresovala se za drugi kraj table. Ali i tu se sve okončalo pobačajem. Najteži elementi na tabli nekoliko puta su se dozivali trubnim glasovima i ponovo je došlo do razmene figura, i opet su se dve šahovske sile preobrazile u izrezbarene, sjajno lakirane lutke. A onda je nastao dug, dug interval razmišljanja, tokom kojeg je Lužin s jednog mesta na tabli odgajio i izgubio desetak iluzornih partija zaredom, a onda su njegovi prsti pipavo tražili i 98 našli očaravajuću, krhku, kristalnu kombinaciju — koja se uz blago zveckanje raspala na prvi Turatijev odgovor. Ali ni Turati nije bio kadar da nakon toga išta učini i igrajući da dobiju na vremenu (vreme je nemilosrdno u šahovskom svemiru), oba protivnika su ponovila dva ista poteza, ugrožavanje i odbranu, ugrožavanje i odbranu — ali su u međuvremenu obojica razmišljala o jednoj krajnje zakučastoj zamisli koja nije imala ničeg zajedničkog s tim mehaničkim potezima. I Turati se konačno odlučio za ovu kombinaciju — i smesta je tablu zahvatila neka vrsta muzičke bure, a Lužin je u njoj tvrdoglavo tragao za sićušnom, jasnom notom koja mu je bila potrebna kako bi je sad on razvio u gromovitu harmoniju. Sada je sve na ploči odisalo životom, sve se usredsredilo na jednu jedinu zamisao, sve čvršće se sklupčavalo; za trenutak, nestanak dveju figura smirio je situaciju, a onda opet — agitato.13 Luži-nova misao je lutala očaravajućim i stravičnim lavirintima, ovde-onde srećući brižne misli Turatija koji je tragao za istom stvari. Obojica su istovremeno shvatila da belom nije suđeno da dalje razvija svoj plan, da se nalazi na rubu gubljenja tempa. Turati je pohitao da predloži razmenu figura i broj sila na tabli se opet smanjio. Ukazale su se nove mogućnosti, ali niko još nije mogao reći koja strana ima prednost. Pripremajući jedan napad za koji je najpre bilo potrebno istražiti lavirint varijanti, gde je svaki njegov korak izazivao opasan odjek, Lužin započe dugo razmišljanje: činilo se, valja da načini poslednji basnoslovan napor pa će naći tajni potez što vodi pobedi. Odjednom, nešto se dogodilo izvan njegovog bića, neki žežuć bol — i on ispusti glasan krik, tresući rukom koju je žacnuo plamen šibice koju je upalio i zaboravio da prinese cigareti. Bol je odmah minuo, ali je u ognjenom jazu ugledao nešto nepodnošljivo zastrašujuće, sav užas bezdanih dubina šaha. Pogledao je šahovsku ploču i mozak mu se sparušio od besprimernog umora. Ali, šahovske figure su bile nemilosrdne, držale su ga i zaokupljale. U tome bese užas, ali i jedina harmonija, jer šta još postoji u svetu osim šaha? Magla, nepoznato, nebiće... Primetio je da Turati više ne sedi; stajao je, protežući se. — Odlaganje, maestro — reče neki glas otpozadi. — Zapišite svoj naredni potez. — Ne, ne, još ne — molećivo reče Lužin, tražeći pogledom osobu 15 Nemirno, uzburkano (muz.). (Prev.) 7« 99 koja je progovorila. — To je sve za danas — nastavi isti glas, opet otpozadi, neka vrsta obrtnog glasa. Lužin htede da ustane, ali nije mogao. Vide da se pomerio nekud unazad, zajedno sa stolicom, i da su se ljudi grabljivo bacili na poziciju na šahovskoj ploči, gde se upravo nalazio ceo njegov život, pa se prepiru i viču, žustro pomerajući figure tamo-amo. Opet je pokušao da ustane i opet nije mogao. — Zašto, zašto? — reče žalostivno, pokušavajući da ra-zazna ploču između uskih,

crnih leđa nagnutih nad nju. Sasvim su se smanjila i iščezla. Figure na ploči su sad bile izmešane i stajale su u neurednim skupinama. Prođe jedna

sablast, zaustavi se i poče brzo da sklanja figure u majušni mrtvački sanduk. — Gotovo je — reče Lužin, pa se, ste-njući od napora, iščupa sa stolice. Nekoliko sablasti je još stajalo unaokolo, raspravljajući o nečemu. Bilo je hladno i prilično mračno. Sablasti su odnosile ploče i stolice. Gde god se pogleda vazduhom su lutale izvitoperene i prozirne šahovske prikaze — i Lužin, shvatajući da se zaglibio, da se izgubio u jednoj od kombinacija koje je još maločas raz matrao, učini očajnički pokušaj da se oslobodi, da se probije nekud napolje — pa makar i u nepostojanje. — Hajdemo, hajdemo — uzviknu neko i nestade uz tresak. Ostao je sam. Vid mu se mračio i u odnosu na svaki magloviti predmet u dvorani Lužin se nalazio u šahu. Mora da po tegne; pokrenuo se, ćelo njegovo debelo telo se treslo, i uopšte nije mogao da zamisli šta ljudi čine da bi izašli iz sobe — a ipak, treba da postoji neka jednostavna metoda —odjednom, crna senka s belim prsima poče da lebdi oko njega, nudeći mu kaput i šešir. — Zašto je ovo potrebno? —promrmljao je, uvlačeći se u rukave i okrećući se zajedno s onim uslužnim duhom. — Ovuda — žustro reče domaćin i Lužin zakorači napred i iz užasne dvorane. Ugledavši stepenice, počeo je da puže naviše, ali se onda predomislio i krenuo naniže, jer je bilo lakše silaziti no penjati se. Našao se u nekom zadimljenom lokalu gde su sedele bučne sablasti. U svakom uglu se pripremao napad —i, odgurnuvši u stranu stolove, kofu iz koje štrči zlato-vrati stakleni pion, i bubanj u koji je udarao izvijeni šahovski konj s gustom grivom, probio se do staklenog sjaja koji se blago obrtao, pa se zaustavio, ne znajući kuda da pođe. Okruživali su ga ljudi i hteli s njim nešto da učine. —Odlazite, odlazite — neprestano je ponavljao hrapav 100 glas. — Ali kuda? — reče Lužin, plačući. — Idite kući — podmuklo je šapnuo drugi glas, i nešto gurnu Lužinovo rame. — šta ste kazali? — upitao je ponovo, naglo pre-stavši da jeca. — Kući, kući — ponovi glas, a onaj stakleni sjaj uhvati Lužina i izbaci ga u hladni sumrak. Lužin se osmehnu. — Kuća — reče tiho. — Znači, to je ključ kombinacije. I treba da požuri. Svakog časa mogu ga ponovo opkoliti one šahovske izrasline. Privremeno su ga okruživali tmina sutona, gust, vatast vazduh. Jednog duha koji je prolazio u letu, upita kako da stigne do letnjikovca. Duh nije razumeo i produžio je dalje. — Samo trenutak — reče Lužin, ali je već bilo prekasno. Onda je, mašući kratkim rukama, ubrzao korak. Preplovila je bleda svetlost i raspala se uz Žalostiv-no šuštanje. Bilo je teško, teško naći put do kuće u ovoj podatnoj magli. Lužin je osećao da treba da stalno ide levo, pa će se pojaviti velika šuma, a kad se jednom obre u šumi lako će naći stazu. Prominula je još jedna senka. - Gde je šuma, šuma? — uporno je pitao Lužin, a pošto ova reč nije izazvala nikakav odgovor, potražio je sinonim: — Lug? Wald?u — mrmljao je. — Park? — dodao je popustljivo. Onda senka pokaza ulevo i nestade s vidika. Koreći sebe zbog sporosti, predviđajući da će se svakog časa pojaviti potera, Lužin je otišao u pokazanom pravcu. I odista — odjednom ga je okružilo drveće, pod nogama je pucketala paprat, bilo je tiho i vlažno. Teško se spustio na zemlju i čučao, jer se veoma zaduvao, a suze su mu curile niz lice. Ubrzo je ustao, skinuo mokar list s kolena i, pošto je kraće vreme lutao između stabala, našao poznatu putanju. — Marsch, marsch.15 — ponavljao je Lužin, pod-stičući sam sebe dok je hodao po lepljivom tlu. Već je prešao pola puta. Uskoro će se pojaviti reka, i

strugara, i onda će kroz golo grmlje proviriti letnjikovac. Tamo će se sakriti i živeće od sadržine velikih i malih tegli. Tajanstvena potera je ostala daleko za njim. Sad ga nećete uhvatiti. Oh, ne. Kad bi samo disanje bilo lakše i kad bi mogao da se otarasi ovog bola u slepoočnici, ovog ošamu-ćujućeg bola... Staza je krivudala šumom i izbila na poprečni put, dok je tamo dalje, u tami svetlucala reka. Tako-đe je video most i nejasnu gomilu građevina na drugoj

" Suma (nem.). (Prev.) " Napred, napređ (nem.). (Prev.) 101 strani, a isprva mu se za trenutak učini da se tamo, preko, spram tamnog neba ocrtava poznati trouglasti krov letnji-kovca s crnim gromobranom. Ali namah je shvatio da je to neka lukava varka bogova šaha, jer je ograda mosta proizvela od kiše Ijeskave, treperave oblike golemih ženskih figura, a na reci je poigravao čudan odsjaj. Išao je obalom, pokušavajući da nađe drugi most, most gde čovek do gležanj a tone u strugotine. Dugo je tražio i napokon, u nekoj zabiti, nađe uzan, spokojan mostić i pomisli da tu bar može mirno da pređe. Ali na drugoj obali sve je bilo nepoznato, munjevito su proletale svetlosti i klizile senke. Znao je da je letnjikovac tu negde, u blizini, ali mu je prilazio iz neznanog ugla, a kako je sve teško... Od kukova do kolena noge su mu bile ispunjene olovom, kao što je otežano postolje šahovske figure. Svetlosti su postepeno nestale, sablasti postale rede, i njega obuhvati talas teške tame. Pri svetlosti poslednjeg odsjaja razabrao je vrt pred kućom i nekoliko okruglih žbunova, te mu se učim da prepoznaje mlinarevu kuću. Pružio je ruku prema ogradi, ali u tom trenutku poče da ga savladava trijumfalni bol, odozgo mu pritiskujući lobanju, i činilo se da postaje sve pljosnatiji i pljosnatiji, a onda se bešumno rasuo. 102 DEVETO POGLAVLJE Pločnik se okliznuo, propeo pod pravim uglom i ponovo zanjihao unatrag. Ginter se ispravi, teško dišući, dok je njegov drug, koji ga je pridržavao i takođe se njihao, ponavljao: — Ginter, Ginter, pokušaj da koračaš. — Ginter se potpuno uspravio i nakon ovog kratkog zastanka, koji nije bio prvi, obojica su produžila pustom noćnom ulicom koja se naizmence glatko uzdizala do zvezda i onda opet spuštala. Ginter, krupan, kršan momak, bese popio više no njegov drug; drugi, po imenu Kurt, pridržavao je Gin-tera koliko god je mogao, mada mu je pivo grmelo u glavi. — Gde su... gde su... — pokušavao je da upita Ginter — gde su ostali? — Trenutak ranije svi su sedeli oko hras tovog stola, njih tridesetak srećnih, uravnoteženih, trudoljubivih ljudi koju su proslavljali petu godišnjicu završetka školovanja gromkom pesmom i zvučnim zvonom čaša što se kucaju — dok su se sad, čim su počeli da se razilaze ku ćama, obreli moreni mukom, mrakom i beznadežnom nesta bilnošću ovog pločnika. — Ostali su tamo — reče Kurt, uz široku kretnju koja je neprijatno oživela najbliži zid: nag nuo se napred i sporo se ponovo ispravio. — Otišli su, otišli — tužno je objasnio Kurt. — Ali Karl je ispred nas —sporo i razgovetno reče Ginter, a elastični vetar sa zadahom na pivo natera ih da se nagnu na jednu stranu: stali su, učinili korak unazad i opet produžili svojim putem. —Kažem ti da je Karl tamo — nadureno ponovi Ginter. I, zaista, na ivici pločnika sedeo je neki čovek oborene glave. Pogrešno su procenili svoj zamah i on ih je odneo mimo tog čoveka. Kad su uspeli da mu priđu, on coknu usnama i polako se okrenu prema njima. Da, bio je to Karl, ali kakav Karl — lice bezizrazno, oči ustakljene! — 103 Samo se odmaram — reče tupim glasom. — Odmah ću produžiti. — Odjednom pustim asfaltom polako naiđe taksi s podignutom zastavicom. — Zaustavite ga — reče Karl. — Želim da me odveze. — Auto se zaustavio. Ginter je neprestano padao

preko Karla, pokušavajući da mu pomogne da ustane, a Kurt je cimao nečiju nogu u sivoj kamašni. Sa svog sedišta vozač je dobroćudno bodrio sve ovo, a onda je izašao i takođe počeo da pomaže. Mlitavo kobeljavo telo ugurano je kroz otvor vrata i auto smesta krenu. — Skoro smo stigli — reče Kurt. Prilika koja je stajala pored njega uzdahnu, i Kurt, pogledavši, vide da je to Karl — što je značilo da je taksi odneo

Gintera. — Pomoći ću ti — reče kao krivac. Praznim, detinjim očima gledajući preda se, Karl se naže prema njemu, pa su obojica krenula i počela da prelaze na suprotnu stranu uzbibanog asfalta. —Evo još jednog — reče Kurt. Debeo čovek bez šešira ležao je zgrčen na pločniku, pored baštenske ograde. — To je ve-rovatno Pulfermaher — promrmlja Karl. — Znaš da se strašno promenio za poslednjih nekoliko godina. — Nije to Pulfermaher — odgovori Karl, sedajući pored njega na pločnik. — Pulfermaher je ćelav. — Ne mari — reče Kurt. — I njega treba odvesti kući. —Pokušali su da čoveka podignu, uhvativši ga za ramena, i izgubili su ravnotežu. — Nemoj da polomiš ogradu —* upozori Karl. — Moramo ga odvesti — ponovi Kurt. — Možda je to Pulfermaherov brat. I on je bio tamo. čovek je očito čvrsto spavao. Imao je crni kaput sa somotskim trakama na reverima. Njegovo debelo lice s teškim podvoljkom i izbuljenim očima caklilo se pri svet-losti ulične lampe. — Sačekajmo taksi — reče Kurt i pođe primerom Karla koji je čučnuo na ivičnjak. — I ovoj noći će doći kraj — rekao je samopouzdano i, pogledavši u nebo, dodao: — Ala se okreću. — Zvezde — objasnio je Karl i obojica su sedela nepomično, gledajući uvis, u čudesni, bledi magleni bezdan gde su u vidu luka tekle zvezde. — I Pulfermaher gleda — reče Kurt nakon kraćeg ćutanja. — Ne, on spava — pobunio se Karl, bacivši pogled na debelo, nepomično lice. — Spava — složio se Kurt. Svetlost kliznu asfaltom i onaj isti dobroćudni taksi što je nekud odvezao Gintera, tiho se zaustavi pored pločnika. — Još jedan? — nasmeja se vozač. — Mogli su otići 104 zajedno. — Ali kuda? — sanjivo upita Karl Kurta. — Mora da postoji nekakva adresa — da pogledamo po njegovim džepovima... — neodređeno odgovori potonji. Njišući se i nevoljno klimajući, nagli su se nad nepokretnog čoveka, a činjenica da je njegov kaput bio raskopčan olakšala je dalja istraživanja. — Somotski prsluk — reče Kurt. — Jadnik, jadnik... — U prvom džepu su našli presavijenu razglednicu koja se prepolovi u njihovim rukama, i jedna polovina s adresom primaoca iskliznu i iščeze bez traga. Međutim, na preostaloj polovini našli su drugu adresu koja je bila ispisana popreko i debelo podvučena. Na drugoj strani se nalazio samo jedan ravan red, presečen na levom rubu; ali čak i da je bilo moguće naporedo postaviti otpalu i izgubljenu polovinu značenje ovog retka teško da bi postalo išta jasnije. — Bac berepac — pročitao je Karl, pobrkavši ćirilična slova s latiničnim, što se moglo oprostiti. Vozaču je rečena adresa nađena na razglednici i onda su morali da teško, beživotno telo uguraju u kola, i opet im je pritekao u pomoć vozač. Pri svetlosti ulične lampe na vratima su se ukazali veliki šahovski kvadrati — znamenje berlinskih taksija. Konačno je pretrpani auto krenuo. Karl je uz put zaspao. Njegovo telo i telo nepoznatog i telo Kurta, koji je sedeo na podu, na svakom zaokretu su se nevoljno, meko dodirivala, i Kurt se konačno našao na sedištu, a Karl i najveći deo nepoznatog — na podu. Kad se auto zaustavio i vozač otvorio vrata, isprva nije mogao da razazna koliko ljudi ima unutra. Karl se odmah probudio, ali je čovek bez šešira bio nepomičan kao ranije. —Baš bih voleo da znam šta ćete sad sa svojim prijateljem —reče vozač. — Verovatno ga čekaju — reče Kurt. Smatrajući da je obavio svoj posao i za tu noć se nanosio dovoljno teškaša, vozač podiže zastavicu i objavi cenu vožnje. —Ja ću platiti — reče Karl. — Ne, ja ću — reče Kurt. — Ja sam ga prvi našao. — Ovaj argument je ubedio Karla. Uz izvesne teškoće auto je ispražnjen, pa je otišao. Na pločniku su ostala tri čoveka: jedan od njih je ležao, glave položene uz kameni stepenik. Teturajući se i uzdišući, Kurt i Karl odoše do sredine ulice i onda, obraćajući se jedinom osvetijenom prozoru na kući, promuklo dreknuše, i namah, s neočekivano 105

brzim odzivom, svetlošću isečena roletna zadrhta i diže se. Mlada žena pogleda kroz prozor. Ne znajući kako da počne, Kurt se usiljeno osmehnu, a onda, pribravši se, reče smelo i glasno: — Gospođice, doneli smo Pulferma-hera. — Žena ništa ne odgovori, a roletna se spusti, če-grćući. Međutim, moglo se videti da je žena ostala kod prozora. — Našli smo ga na ulici — nesigurno reče

Karl, obraćajući se prozoru. Roletna se opet podigla. — Somot-ski prsluk — smatrao je za potrebno da objasni Kurt. Prozor se isprazni, ali se trenutak kasnije tama iza uličnih vrata razišla i kroz staklo se ukaza osvetij eno stepenište, od mermera sve do prvog odmorišta, a to novorođeno stepenište nije imalo vremena da se potpuno zgusne kad se na stepenicama pojaviše brze ženske noge. Ključ zas-truga u bravi i vrata se otvoriše. Na pločniku, leđima okrenut stepenicama, ležao je debeli čovek u crnom. Stepenište je u međuvremenu nastavilo da leže ljude. .. Pojavio se gospodin u sobnim papučama, crnim pan-talonama i uštirkanoj košulji bez okovratnika, a iza njega dođe bleda, pozadružna služavka s natikačama na bosim nogama. Svi su se nagli nad Lužina, a potpuno pijani neznanci su, osmehujući se kao krivci, nešto objašnjavali, dok je jedan od njih uporno nudio polovinu razglednice, kao posetnicu. Njih petoro su poneli Lužina uz stepenice, a njegova verenica, pridržavajući tešku, dragocenu glavu, kriknu kad se svetlost na stepeništu iznenada ugasila. U mraku se sve njihalo, nastade udaranje, fuljanje nogama i dahtanje, neko koraknu unazad i pomenu ime Gospodnje na nemačkom, a kad se svetlost ponovo upalila, jedan neznanac je sedeo na stepeniku, a drugog bese pritisnulo Lužinovo telo, dok je gore, na odmorištu, stajala majka, u kitnjasto izvezenoj kućnoj haljini, razgledajući sjajnim buljavim očima beživotno telo koje je njen muž, stenjući i mrmljajući, pridržavao, i veliku, strašnu glavu koja je počivala na ramenu njene kćeri. Lužina su uneli u salon. Nepoznati mladići su kuckali petama, pokušavajući da se nekome predstave, i zaobilazili su stočiće natovarene porculanom. Mogli su se istovremeno videti u svim sobama. Nema sumnje, hteli su da odu, ali nisu mogli da nađu put do predsoblja. Nalazili su ih na svim divanima, u kupatilu i na sanduku u hodniku, i nije bilo načina da ih se otarase. Njihov broj nije bio jasan — bio je to nepostojan, maglo-106 \iespoTn.oavo?> m\xa V&S&S^M. \>&z\>TYmo Y*x\&aiv}e. Talsva samilost, takav bol! I ovaj demodirani, čudački prsluk koji čoveJc ne može pogledati a da ne zaplače, i onaj jadni čuperak, i go, beo vrat, nabran poput detinjeg... I sve se ovo desilo zbog ti\e... ni\e ?pazila iva tv\ega, tvi\e pazila ^^»\sj^«^~^^a*o~j?oia~vve*-VTenie-6stane s"Ttrjnnrne^aozvoii mu da suviše igra... i kako to da ga još nije pregazio automobil, i zašto nije naslutila da se svakog časa može stropoštati, paralizovan tim šahovskim zamorom? — Lužine — rekla je, smešeći se, kao da on može da vidi njen osmeh — Lužine, sve je u redu. Lužine, da li me čujete? čim su ga odneli u bolnicu, otišla je u hotel po njegove stvari, i u prvi mah nisu hteli da je puste u njegovu sobu, i to je dovelo do dugih objašnjavanja i telefonskog razgovora s bolnicom koji je obavio prilično drski hotelski službenik, nakon čega je morala da isplati Lužinov račun za proteklu nedelju a nije imala dovoljno para, i bila su neophodna nova objašnjavanja, i činilo joj se da se izrugivanje nad Lužinom nastavlja, i bilo joj je teško da zadrži suze. A kad je, odbivši neuljudnu pomoć hotelske sobarice, počela da skuplja Lužinove stvari, ono osećanje samilosti doseglo je vrhunac. Među njegovim stvarima bilo je i takvih koje je mora biti godinama nosio sa sobom, ne primećujući ih i ne bacajući ih — nepotrebnih, neočekivanih stvari: platneni pojas s metalnom kopčom u obliku slova S i s kožnim džepom sa strane; minijaturni perorez obložen sedefom, privesak za satni lanac; zbirka italijan-skih razglednica — sve samo plavo nebo, i madone, i jorgovanasta izmaglica nad Vezuvom; i nepobitno sanktpe-terburških stvari: majušna računaljka s crvenim i belim kuglicama; stoni kalendar za jednu sasvim nekalendarsku godinu — 1918. Sve se to povlačilo po fioci, među čistim ali zgužvanim košuljama čije su pruge u boji i uštirkane manšete dočaravale sliku davno minulih godina. Tamo je našla i cilindar na sklapanje kupljen u Londonu, a u njemu posetnicu nekoga ko se zvao Valentinov... Toaletni pribor je bio u takvom stanju da je resila da ga tu ostavi — i da Lužinu kupi gumeni sunđer umesto onog nevero-vatnog lufa-sunđera. Šahovsku garnituru, kartonsku kutiju^ punu beležaka i dijagrama, i gomilu šahovskih časopisa zamotala je kao poseban paket: to mu sad nijejpot-rebno. Kad su kofer i mali putni kovčeg bili napunjeni i 108

zaključani, još jednom je zavirila u sve uglove i pod krevetom našla par zapanjujuće starih,

pocepanih smeđih cipela bez pertli koje su Lužinu služile umesto sobnih papuča. Pažljivo ih je gurnula natrag pod krevet. Iz hotela je otišla u šahovsku kafanu, setivši se da je Lužin bio bez štapa i šešira, misleći da ih je možda tamo ostavio. U turnirskoj dvorni bilo je puno sveta, A Turati je, stojeći pored čiviluka, razmetljivo skidao kaput. Shvatila je da je naišla baš pred nastavak partije i da niko ne zna za Lužinovu bolest. Ne mari, pomislila je s izvesnim zlobnim zadovoljstvom. Neka čekaju. Našla je štap, ali šešira nigde ne bese. I pošto je s mržnjom pogledala mali sto, gde su figure već bile postavljene, i plećatog Turatija koji je trljao dlanove i duboko se iskašljavao poput basa, brzo je izašla iz kafane, ponovo ušla u taksi na čijem se krovu dirljivo zeleneo Lužinov mali karirani kovčeg, i vratila se u sanatorijum, Nije bila kod kuće kad su se ponovo pojavili oni jučerašnji mladići. Došli su da se izvine zbog svog burnog noćnog upada. Bili su lepo obučeni, strugali su nogama, i klanjali se, i raspitivali se za gospodina koga su prošle noći doneli kući. Zahvališe im što su ga isporučili i rekoše im, iz pristojnosti, da se divno ispavao nakon prijateljske terevenke koju su mu kolege priredile povodom zaruka. Posedevši deset minuta mladići su ustali i sasvim zadovoljni otišli. Otprilike u isto vreme jedan rastrojeni čove-čuljak koji je imao neke veze s organizacijom turnira, stigao je u sanatorijum. Nisu ga pustili da vidi Lužina; pribrana mlada dama koja je s njim razgovarala hladno ga obavesti da se Lužin premorio i da je neizvesno kada će nastaviti svoju šahovsku delatnost. — To je strašno, to je neverovatno — žalostivno je nekoliko puta ponovio čove-čuljak. — Nedovršena partija! A uz to tako dobra partija! Isporučite maestru... isporučite maestru moje brižne želje, moje najbolje želje... — Beznadno je odmahnuo rukom i odgegao prema izlazu, vrteći glavom. I novine su objavile saopštenje da je Lužin pretrpeo živčani slom pre no što je dovršio odlučujuću partiju, a da je, prema Turatiju, crni morao izgubiti zbog slabog položaja piona na f4. I u svim šahovskim klubovima stručnjaci su nadugačko proučavali pozicije figura, isprobavali moguće nastavke, i uočili su slabost belog na d3, ali niko nije mogao naći ključ za nesumnjivu pobedu. 109 DESETO POGLAVLJE Jedne večeri, uskoro potom, odigrala se jalova, sramno glasna ali neizbežna scena koja se odavno spremala, tutnja-la u daljini i najzad se prolomila. Bila se upravo vratila iz sanatorijuma i gladno je jela vruću kašu i pričala da se Lužin bolje oseća. Njeni roditelji su se zgledali i onda je počelo. — Nadam se — reče majka tako da se sve orilo — da si odustala od svoje lude namere. — Molim još malo — zatražila je, pružajući tanjir. — Iz izvesnog osećanja deli-katnosti — nastavila je majka, a tu je otac hitro preuzeo štafetu. — Da — reče — tvoja majka ti iz delikatnosti ovih dana nije ništa govorila — dok se stanje tvog prijatelja nije raščistilo. Ali sad nas moraš saslušati. I sama znaš da je naša glavna želja, i briga, i cilj, i uopšte... želja da tebi bude dobro, da budeš srećna, i tako dalje... Ali što se ovog... — U moje vreme bi roditelji jednostavno zabranili — ubacila je majka — to je sve. — Ne, ne, kakve veze ima zabranjivanje s ovim? čuj me, dušo. Ti nemaš osamnaest već dvadeset pet godina, i ja ne vidim ama baš ništa zamamno ili poetično u svemu što se dogodilo. — Ona prosto voli da nas jedi — ponovo je prekinula majka. — To je neprekidni košmar... — O čemu vi, zapravo, govorite? — konačno upita kći i osmehnu se ispod svedenih obrva, ovlaš se oslonivši laktovima o sto i prelazeći pogledom s oca na majku. — O činjenici da je vreme da prestaneš da budeš budalasta — uzviknu majka. — O činjenici da je udaja za luđaka bez prebijene pare — besmislica. — Ah — izusti kći i pruživši ruku po stolu položi glavu na nju. — Znaš šta — ponovo započe otac. — Mi predlažemo da odeš na italijanska jezera. Idi s mamom na 111 italijanska jezera. Ne možeš ni zamisliti kakvih tamo rajskih mesta ima. Pamtim kad sam prvi put ugledao Izola Belu... — Ramena počeše da joj se trzaju od upola prigušenog smeha; onda je podigla glavu i nastavila da se tiho smeje, i dalje žmureći. — Sta ti hoćeš? — upita

majka i tresnu rukom o sto. — Prvo — odgovorila je — da prestanete da vičete. Drugo, da Lužin sasvim ozdravi. — Izola Bela znači lepo ostrvo — žurno nastavi otac, pokušavajući da značajnom grimasom nagovesti ženi

da će on sam srediti stvar. — Ne možeš ni zamisliti... Ažurno nebo, i vrućina, i magnolije, i sjajni hoteli u Strezi — i, razume se, tenis, ples... A naročito pamtim — kako se ono zvahu — one insekte što svetle... — I šta onda? — upita majka s pohlepnom radoznalošću. — Sta onda, kad tvoj prijatelj — ako ne umre... — To zavisi od njega — reče kći, trudeći se da govori mirno. — Ne mogu ga napustiti. I neću. Tačka. — Naći ćeš se u ludnici s njim — tamo ćeš završiti, mala moja! — Lud ili ne... — poče kći, s drhtavim osmehom. — Zar te Italija ne dovodi u iskušenje? — uzviknu otac. — Devojka je luda. Nećeš se udati za tog šahovskog idiota! — Sama si idiot. Ako hoću, udaću se. Ti si uskogruda i zla žena... — De, de, dosta, dosta — mrmljao je otac. — Neću mu dozvoliti da ovde ponovo kroči — dahtala je majka — to je moja poslednja reč. — Kći poče da bezglasno plače i izađe iz trpezarije, u prolazu naletevši na ugao bifea i izustivši žalostivno — do đavola! — Uvređeni bife je još dugo nastavio da podrhtava. — To je bilo malo preoštro — reče otac šapatom. — Razume se, ne branim je. Ali, znaš, događaju se sve moguće stvari. ćovek se premorio i pretrpeo je slom. Možda će se nakon ovog šoka zbilja promeniti nabolje. Slušaj, mislim da ću otići da vidim šta ona tamo radi. A sutradan je imao dug razgovor sa slavnim psihijatrom u čijem je sanatorij umu boravio Lužin. Psihijatar je imao crnu, asirsku bradu i vlažne, nežne oči koje su čudesno svetlucale dok je slušao sagovornika. Kazao je da Lužin nije epileptičar i da ne pati od progresivne paralize, da je njegovo stanje posledica produžene prenapregnutosti i da će, čim bude moguće da se s Lužinom vodi razuman razgovor, morati da mu se predoči da je šlepa strast prema šahu kobna za njega i da će dugo vremena morati da se 112 odrekne svog poziva i vodi apsolutno normalan život. — A da li takav čovek može da se oženi? — Sto da ne — ukoliko nije impotentan. — Profesor se nežno osmehnu. — Staviše, za njega bi brak bio prednost. Našem pacijentu su neophodne nega, pažnja i razonoda. Ovo je privremeno pomračenje uma koje sad postepeno prolazi. Koliko može mo da procenimo, u toku je potpuno oporavljenje. Psihijatrove reci su kod kuće izazvale malu senzaciju. - To znači da je sa šahom gotovo? — sa zadovoljstvom je primetila majka. — Šta će onda preostati od njega — čisto ludilo? — Ne, ne — reče otac. — Ni govora o ludilu. čovek će biti zdrav. đavo nije crn kao njegovi slikari. Kazao sam »slikari« — jesi čula, dušo? — Ali kći se nije osmehnula i samo je uzdahnula. Pravo govoreći, bila je vrlo umorna. Veći deo dana je provela u sanatorijumu, a bilo je nečeg neverovatno iscrpljujućeg u preteranoj belini svega oko nje i u bešumnim belim kretnjama bolničarki. Još neobično bled, čekinjav i obučen u čistu košulju, Lu-žin je nepomično ležao. Istina, bilo je trenutaka kad bi ispod čaršava podigao koleno ili blago pomerio ruku, a licem su mu proletale promenljive senke, i u očima bi se ponekad pojavila neka gotovo razumna svetlost — ali, ipak, sve što se o njemu moglo reći bese da je nepomičan — uznemirujuća nepomičnost, iscrpljujuća za pogled koji u njoj traži nagoveštaj svesnog života. A bilo je nemoguće odvojiti pogled — toliko je bila silna želja da se prodre iza onog bledožućkastog čela što se s vremena na vreme nabira od nekog tajanstvenog unutarnjeg pokreta, da se

probije kroz zagonetnu maglu što se teško pomera, možda pokušavajući da se isplete, da se zgusne u odeljene ljudske misli. Da, pokret je postojao, postojao je. Bezo blična magla je žudela za obrisima, za otelovljenjima, i jednom se nešto, ogledalsko presijavanje, ukazalo u tami, i u svetlosti tog mutnog zraka Lužin je spazio lice s crnom, kovrdžavom bradom, jedan poznat lik, žitelja detinjih mo ra. Lice u mutnom ogledalcetu se približilo i onaj jasan

prostor se smesta pomračio, vladali su maglovit mrak i užas što se sporo rastura. I pošto su istekla mnoga mračna stoleća — jedna jedina zemaljska noć — ponovo je nastala svetlost, i nešto je zračno granulo, tama se razdvojila i ostala samo u obliku sve bleđeg senovitog okvira usred kojeg bese blistav plav prozor. U ovom plavetnilu su svet-8 Luiinova odbrana 113 lucali žuti listići, bacajući šarenu senku na belo stablo koje je, nešto niže, krila tamnozelena šapa jele; i ova vizija se namah ispunila životom, lišće je počelo da treperi, mrlje su milele po stablu, a zelena šapa se njihala, i Lu-žin, ne mogavši da izdrži, zažmuri, ali je ono blistavo njihanje ostalo ispod njegovih očnih kapaka. »Jednom sam nešto zakopao ispod tog drveća«, pomisli blaženo. I taman je hteo da se tačno seti šta je to bilo, kad nad sobom ču šuškanje i dva spokojna glasa. Poče da sluša, pokušavajući da shvati gde je i zašto mu na čelu leži nešto meko i hladno. Nakon izvesnog vremena ponovo je otvorio oči. Debela žena u belom držala je dlan na njegovom čelu — a u prozoru bese onaj isti srećni sjaj. Pitao se šta da kaže i ugledavši satić pričvršćen na njenim grudima, on obliznu usne i upita koliko je sati. Oko njega smesta poče kretanje, žene su šaputale, i Lužin zapanjeno primeti da razume njihov jezik, da ga čak i sam govori. — Wie spat ist esi( — koliko je sati? — ponovio je. — Devet pre podne — reče jedna žena. — Kako se osećate? — Kad se malo pridigne, čovek je u prozoru mogao da vidi ogradu, takođe išaranu senkom. — Očito, stigao sam kući — zamišljeno reče Lužin i opet spusti svoju laku, praznu glavu na jastuk. Neko vreme je slušao šaputanje, slabašno zveckanje čaše... Bilo je nečeg prijatnog u besmislenosti svega što se događa i bilo je zapanjujuće ugodno ležati nepomično. Tako je neosetno zaspao, a kad se probudio ponovo je video plavo svetlucanje ruske jeseni. Ali nešto se promenilo, uz njegovu postelju pojavio se neko nepoznat. Lužin je okrenuo glavu: desno je na stolici sedeo čovek u belom, s crnom bradom, pažljivo ga motreći osmehnutim očima. Lužin neodređeno pomisli da liči na seljaka iz mlina, ali je sličnost iščezla čim je čovek progovorio: — Karašo? — raspitivao se ljubazno. — Ko ste vi? — upita Lužin na nemačkom. — Prijatelj — odgovori gospodin — veran prijatelj. Bili ste bolesni, ali ste sad ozdravili. čujete li? Sasvim ste ozdravili. — Lužin poče da razmišlja o ovim recima, ali mu čovek ne dopusti da završi i reče saučesno: — Morate mirno ležati. Odmarajte se. Naspavajte se. Tako se Lužin vratio s dugog putovanja, izgubivši putem veći deo svog prtljaga, a bila je prevelika kubura 16 Koliko je sati (nem.). (Prev.) 114 vaspostavljati izgubljeno. Ovi prvi dani oporavljanja bili su mirni i glatki: žene u belom su mu davale da jede ukusna jela; onaj očaravajući bradati čovek je dolazio i govorio mu

prijatne stvari i posmatrao ga ahatnim pogledom koji je telo kupao toplinom. Lužin uskoro poče da zapaža da se u sobi nalazi još neko — nekakvo uzdrhtalo, neuhvatljivo prisustvo. Jednom, kad se probudio, neko je bešumno i žurno otišao, a jednom, kad je bio u polusnu, pored njega se začu nečiji izvanredno tih i, reklo bi se, poznat šapat i namah prestade. A u konverzaciji bradatog čoveka počeše da trepere nagoveštaji nečeg tajanstvenog i srećnog; to se nalazilo u vazduhu oko Lužina, i u jesenjoj lepoti prozora, i treperilo je negde iza drveta — neka zagonetna sreća što izmiče. I Lužin postepeno poče da shvata da se ona rajska praznina u kojoj su lebdele njegove prozirne misli puni sa svih strana. Upozoren da neposredno predstoji jedan čudesan događaj, gledao je kroz šipke iznad uzglavlja u bela vrata i čekao da se otvore i da se predskazanje obistini. Ali, vrata se nisu otvarala. Odjednom, po strani, izvan njegovog vidnog polja, nešto se promeškolji. Iza velikog paravana neko je stajao i smejao se. — Idem, idem, samo trenutak — promrmlja Lužin, izvlačeći noge iz čaršava i

izbuljenim očima potraživši ispod stolice nešto da nazuje na noge. — Nikuda vi ne idete — reče glas i ružičasta haljina u mag-novenju ispuni prazninu. činjenica da je njegov život bio osvetljen pre svega s te strane olakšala je Lužinov povratak. Još neko kraće vreme oni strogi velikani, bogovi njegovog bića, ostadoše u senci. Nastala je nežna optička varka: vratio se u život drugim pravcem no što je onaj kojim je iz njega izašao, a posao preraspodele njegovih uspomena preuzela je čudesna sreća koja ga je prva dočekala dobrodošlicom. I kad se konačno ovo područje njegovog života potpuno vaspos-tavilo, pa se, uz tutnjavu zida koji se ruši, pojavio Turati, zajedno s turnirom i svim prethodnim turnirima — ova sreća je bila kadra da ukloni negodujući Turatijev lik i da trzave šahovske figure vrati u njihovu kutiju. I čim bi oživele, poklopac bi se ponovo zalupio — i ta borba se nije još dugo nastavila. Doktor je pomagao, dragulji njegovih očiju bleštali su i topili se; govorio je o činjenici da je svuda oko njih blistav, slobodan svet, da je šah hladna 115 razonoda što suši i kvari mozak, i da je strasni šahist sme-šan koliko luđak koji izumeva perpetuum mobile ili prebrojava šljunak na pustoj obali okeana. — Prestaću da vas volim — reče njegova verenica — ako počnete da mislite o šahu — a ja mogu da vidim svaku misao i zato pazite kako se ponašate. — Užas, patnja, očaj — tiho reče doktor — to je ono što izaziva ova iscrpljujuća igra. — I dokazao je Lužinu da je sam Lužin toga bio svestan, da Lužin ne može da razmišlja o šahu a da ne oseća odvratnost, i na neki zagonetan način Lužin se, topeći se, i bleš-teći, i blaženo počivajući, složio s njegovim umovanjem. I Lužin je u ogromnom, mirisnom parku sanatorijuma šetao u novim sobnim papučama od meke kože i pokazivao svoje odobravanje georgina, dok je uz njega išla verenica i iz nekog razloga pomislila na knjigu pročitanu u detinjstvu gde su sve teškoće u životu nekog gimnazijalca što je po-begao od kuće s psom koga je spasao, bile razrešene (za pisca) zgodnom groznicom — ne tifusom, ne šarlahom, već samo »groznicom« — a mlada maćeha koju dotle nije vo-leo toliko se brinula za nj da je odjednom počeo da je ceni i naziva mamom, pa se niz njeno lice skotrljala topla su-zica i sve je bilo krasno. — Lužin je zdrav — rekla je s os-mehom, gledajući njegov masivni profil (profil jednog mlohavijeg Napoleona) dok se sa zebnjom naginjao nad cvet koji možda ujeda. — Lužin je zdrav. Lužin je izašao u šetnju. Lužin je vrlo mio. — Ne miriše — reče Lužin nejasnim, tankim glasom. — I ne treba da miriše — odgovorila je, uhvativši ga za mišicu. — Georgine ne mirišu. Ali pogledajte onaj beli cvet tamo — to je gospodin Ta-bacum17 — e, on uveče ima jak miris. Kad sam bila mala, uvek sam sisala sok iz venčića. Sad ga više ne volim. — U našoj bašti, u Rusiji... — poče Lužin, pa se zamisli, čki-ljeći u leje s cvećem. — Imali smo ono cveće tamo — reče. — Naša bašta je bila sasvim pristojna. — Lepe kate — objasni ona. — Ja ih ne volim. Proste su. Međutim, u našoj bašti... Uopšte, mnogo se govorilo o detinjstvu. I profesor je govorio o njemu i ispitivao Lužina. — Vaš otac je pose-dovao zemlju, zar ne? — Lužin klimnu glavom. — Zemlja, selo — to je izvrsno — nastavi profesor. — Verovatno ste 17 Duvan (lat). (Prev.) 116 imali konje i krave? — Klimanje glavom. — Da pokušam da zamislim vašu kuću — svud unaokolo drevno drveće... kuća velika i svetla. Vaš otac se vraća iz lova... — Lužin se priseti da je otac jednom našao u jarku debelo, gadno golužđravo ptiće. — Da — nesigurno odgovori Lužin. — Dajte mi pojedinosti — tiho zamoli profesor. — Molim vas. Interesuje me čime ste se zanimali u detinjstvu, čime ste se igrali. Siguran sam, imali ste olovne vojnike... Ali Lužin bi retko živnuo tokom ovih razgovora. S druge strane, stalno podgurkivane takvim raspitivanjima njegove misli su se stalno iznova vraćale sferi njegovog detinjstva. Njegove uspomene je bilo nemoguće izraziti recima — naprosto nisu postojale odrasle reci za njegove detinje utiske — a ukoliko je ikad išta pričao činio je to tako iskidano i nevoljno — brzo ocrtavajući obrise i obele-žavajući neki složen potez, bremenit

mogućnostima, samo Sovom i brojkom. Njegovo predškolsko, predšahovsko de-tinjstvo o kojem nikad ranije nije razmišljao, odbacujući ga

uz ovlašno stresanje kako tamo ne bi našao zaspale užase i ponižavajuće uvrede, sad se pokazalo kao zapanjujuće bezbedno mesto gde je mogao da pravi prijatne izlete koji su ponekad donosili ganutljivo zadovoljstvo. Sam Lužin nije bio kadar da shvati odakle potiče to uzbuđenje —zašto lik debele guvernante Francuskinje, s tri koštana dugmeta na boku suknje što se spajaju kad god bi ogromnu zadnjicu spustila u fotelju — zašto taj lik koji ga je toliko jedio, sad u njegovim grudima izaziva osećanje blagog stezanja. Setio se da je u njihovom sanktpeterburškom domu njena astmatična debljina stepeništu pretpostavljala starinski lift na vodeni pogon koji je nastojnik stavljao u pokret pomoću poluge u predvorju. — Odosmo —uvek bi kazao nastojnik, zatvarajući za njom krila vrata, pa bi teški, dahtavi, drmusavi lift polako mileo uvis na svom debelom kadifenom kablu, a mimo njega, niz oguljeni zid vidljiv kroz staklo, nailazile bi tanine geografske mrlje, mrlje od vlage i starosti među kojima su, kao i međ oblacima na nebu, u modi bile siluete Australije i Crnog mora. Ponekad bi mali Lužin pošao s njom, ali je češće ostajao dole i slušao kako se lift, u visini i iza zida, upinjući penje — i mali Lužin se uvek nadao da će se zaglaviti na sredini. To se prilično često i događalo. Buka bi prestala i iz nepoznatog zidnog prostora dopro bi vapaj 117 za pomoć: dole bi nastojnik stenjući pomerio polugu, onda bi otvorio vrata u tamu i žustro upitao, gledajući uvis: — Je 1' ide? — Konačno bi se nešto zatreslo i pokrenulo, i nakon kraćeg vremena lift bi sišao — sad prazan. Prazan. Bog zna šta se s njom desilo — možda je otputovala na nebo i tamo ostala sa svojom astmom, bombonama od gospinog bilja i cvikerom, o crnom, gajtanu. Uspomena se takođe vraćala prazna, i prvi put u životu Lužin sebi postavi pitanje kuda je sve to tačno otišlo, šta se dogodilo s njegovim detinjstvom, kuda je otplovila veranda, kuda su se, šušteći u žbunju, odšunjale one dobro znane staze? Vođen nevoljnim duševnim porivom tražio je te staze u parku sanatorijuma, ali su leje imale drukčiji obris, breze su bile drugačije raspoređene, a šupljine u njihovom riđkastom lišću, ispunjene jesenjim plavetnilom, ni po čemu nisu odgovarale zapamćenim šupljinama u koje je pokušavao da uklopi ove isečene komadiće azura. činilo" se da je onaj udaljeni svet neponovljiv; njime su lutali sad sasvim snošljivi likovi njegovih roditelja, ublaženi izmaglicom vremena, a voz na navijanje, s limenim vagonom obojenim tako da liči na drvenu oplatu, šišao je ispod nabora naslonjače, a bog zna kako je to delovalo na lutku-mašinovođu, preveliku za lokomotivu i zato postavljenu u tender. To je bilo detinjstvo koje je Lužin sad rado posećivao u mislima. Sledilo mu je drugo razdoblje, dugo šahovsko razdoblje koje su i doktor i Lužinova verenica nazivali izgubljenim godinama, mračno razdoblje duhovnog slepila, pogibeljne obmane — izgubljene, izgubljene godine. Bilo je nepodnošljivo da ih se priseća. Tamo se kao zloduh krio odnekud grozan lik Valentinova. Dobro, slažemo se, u redu — izgubljene godine — u stranu s njima — zaboravljene su — precrtane iz života. A kad su jednom bile ovako isključene, svetlost detinjstva se neposredno stopila sa sadašnjom svetlošću, i njen tok je obrazovao lik njegove verenice. Njeno biće je izražavalo svu blagost i draž što su se mogle izvući iz njegovih sećanja na detinjstvo — kao da su šare svetlosti raštrkane po stazama parka let-njikovca sad srasle u jedan jedini topli sjaj. — Jesi li srećna? — ucveljeno je upitala majka, gledajući njeno živahno lice. — Hoćemo li uskoro slaviti 118 svadbu? — Uskoro — odgovorila je i bacila na divan svoj okrugli sivi šeširić. — U svakom slučaju, kroz dan-dva izlazi iz sanatorijuma. — To je tvog oca stajalo lepih para - oko hiljadu maraka. — Upravo sam preturila sve knjižare — uzdahnula je kći — neizostavno mora da dobije Žila Verna i Šerloka Holmsa. A ispostavlja se da nikad nije čitao Tolstoja. — Prirodno, on je seljak — promrmlja majka. — Uvek sam to govorila. — Slušaj, mama — reče ona, rukavicom šljepnuvši paket knjiga — hajde da sklopimo sporazum. Da od danas više ne

bude ovih peckanja. To je glupo, za tebe unižavajuće, a, pre svega, potpuno je besmisleno. — Onda se nemoj udati za njega — reče majka a lice joj se grčilo. — Ne udaj se za njega. Preklinjem te. Evo, ako hoćeš — baciću se na

kolena pred tobom. — I, oslonivši se laktom o fotelju, ona poče da mukotrpno savija nogu, polako spuštajući golemo, škriputavo telo. — Provalićeš pod — reče kći i, uzevši knjige, izađe iz sobe. Lužin je za dva dana pročitao Fogovo putovanje i Holmsove memoare, a kad ih je pročitao reče da to nije ono što je tražio — ovo je nepotpuno izdanje. Od ostalih knjiga dopala mu se Ana Karenjina — naročito stranice o izborima za zemstvo i o ručku koji je naručio Oblonski. Mrtve duše su na njega takođe ostavile izvestan utisak, Staviše, na jednom mestu je neočekivano prepoznao ceo pasus koji je jednom, u detinjstvu, pisao po dugom i mučnom diktatu. Osim takozvanih klasika, verenica mu je do-nela svakovrsne frivolne francuske romane. Sve što je moglo da razonodi Lužina bilo je dobro — čak i te sumnjive priče koje je, mada postiđen, čitao sa zanimanjem. S druge strane, poezija (na primer, knjižica Rilkeovih pe-sama koju je kupila na preporuku prodavca) bacala ga je u stanje teške zabune i tuge. S tim u vezi, profesor je zabranio da se Lužinu da ma šta od Dostojevskog, koji, po profesorovim recima, mučno deluje na psihu savreme-nog čoveka, jer kao u groznom ogledalu — — Oh, gospodin Lužin ne mozga o knjigama — vedro je rekla. — A poeziju slabo razume zbog rima, rime ga odbijaju. A, začudo, uprkos činjenice da je Lužin u svome životu pročitao još manje knjiga no ona u svom, nije završio gimnaziju i nije ga interesovalo ništa osim šaha — ona je u njemu naslućivala senku kulture koja njoj samoj ne-119 dostaje. Postojali su naslovi knjiga i imena likova koji su iz nekog razloga za Lužina bili svakodnevne reci, mada same knjige nije pročitao. Njegov govor bio je nespretan i pun bezobličnih, smešnih reci — ali bi u njemu ponekad zatreperila zagonetna intonacija, nagoveštavajući neku drugu vrstu reci koje su žive i nabijene tananim smislom, ali koje ne može da izusti. Uprkos svom neznanju, uprkos oskudnostima svog rečnika, Lužin je u sebi nosio jedva osetnu vibraciju, senku zvukova koje je jednom čuo. Majka više nije govorila o njegovoj neotesanosti ili drugim njegovim nedostacima od onog dana kada se, ostajući u klečećem položaju, sve do mile volje izjecala, pritiskujući obraz uz priručje fotelje. — Sve bih razumela — rekla je kasnije mužu — razumela i sve oprostila kad bi ga ona stvarno volela. Ali to je ono užasno. — Ne, ne slažem se sasvim s tobom — prekide je muž. — I ja sam isprva mislio da je sve to fantazija. Ali njen stav prema njegovoj bolesti ubeđuje me u suprotno. Naravno, takav brak je opasan, i mogla je načiniti bolji izbor... Mada on potiče iz stare, plemenite porodice, njegov uski poziv ostavio je izvestan beleg. Sećaš li se one Irine koja je postala glumica? Sećaš se kako se bila promenila kad nas je posle posetila? Ipak, zanemarujući sve ove mane, ja ga smatram dobrim čovekom. Videćeš, sad će se prihvatiti nekog korisnog zanimanja. Ne znam kako ti, ali ja naprosto ne mogu da sebe prisilim da je dalje odvraćam. Po mome mišljenju, treba da se napregnemo i prihvatimo neminovno. Govorio je žustro i opširno, držeći se vrlo pravo i igrajući se poklopcem tabakere. — Ja osećam samo jedno — ponovila je njegova žena. — Ona ga ne voli. 120 JEDANAESTO POGLAVLJE U rudimentarnom sakou bez jednog rukava, Lužin, koga su renovirali, stajao je, okrenut profilom, pred velikim pokretnim ogledalom, dok je ćelavi krojač ili kredom obe-ležavao njegovo rame i leđa ili pak u njega zabadao čiode koje je zapanjujuće vesto vadio iz usta gde su, izgleda, prirodno rasle. Od svih uzoraka tkanina uredno složenih u album prema boji, Lužin je izabrao tamnosivi kvadrat i verenica je dugo opipavala odgovarajuću trubu štofa koju je krojač uz potmuo tresak bacio na tezgu, odvio munjevitom brzinom i pritisnuo uz ispupčeni trbuh, kao da pokriva svoju golotinju. Smatrala je da se materijal lako gužva, na šta je usov čvrsto smotanih truba tkanine počeo da pokriva tezgu, a

krojač je, ovlaživši prst o donju usnu, odmotavao i odmotavao. Konačno je izabrana tkanina koja je takođe bila tamnosiva, ali meka i elastična, i čak malko tupava; i sad je Lužin, raspodeljen u velikom ogledalu, na komade, u delove, kao za očiglednu nastavu (... ovde imamo punačko, glatko

izbrijano lice, ovde je to isto lice iz profila, a ovde imamo nešto što sam subjekt retko viđa, zatiljak, prilično kratko podšišan, s naborima na vratu i malo klempavim ušima, ružičastim tamo gde svetlost probija...), gledao sebe i tkaninu, ne uspevajući da prepozna njenu raniju glatku, obilnu, devičansku celovitost. - Mislim da spreda treba da bude malo uže — reče verenica, a krojač, koraknuvši unazad, zažmiri u Lužinovu figuru, uz učtiv trag osmeha zaprede da je gospodin malo puniji, i onda se posveti novorođenim reverima, cimajući ovo i pričvršćujući čiodom ono, dok je Lužin u međuvremenu, gestom svojstvenim svim ljudima u njegovom položaju, držao ruku malo odvojeno od tela ili je pak savijao 121 u laktu i gledao svoje zapešće, pokušavajući da se privikne na rukav. Krojač ga u prolazu recnu kredom preko srca da obeleži mali džep, onda nemilosrdno odvali rukav koji je izgledao gotov i poče brzo da sklanja čiode s Lužinovog stomaka. Pored odela za svaki dan, Lužinu su sašili frak, a onaj staromodni smoking nađen na dnu njegovog putnog kovčega prepravio je isti krojač. Verenica se nije usuđivala da pita zašto su Lužinu ranije bili potrebni smoking i cilindar, plašeći se da ne probudi šahovske uspomene, te stoga nikad nije doznala za izvesnu veliku večeru priređenu u Birmingemu, gde je Valentinov uzgred... Oh, pa, dobro, neka mu je sa srećom. Obnavljanje Lužinovog omotača nije se zaustavilo na tome. Pojavile su se košulje, mašne i čarape — a Lužin je sve ovo primao s bezbrižnim zanimanjem. Iz sanatori-juma se preselio u sobicu s vedrim tapetima koja je iznajmljena na drugom spratu zgrade u kojoj je stanovala njegova verenica, i kad se uselio imao je isto ono osećanje kao u detinjstvu, kad bi se preselio sa sela u grad. Uvek je bilo čudno to smeštanje u gradu. Covek je odlazio u postelju i sve je bilo tako novo: u noćnoj tišini drveni kolovoz bi oživeo za nekoliko sekundi sporog kloparanja, prozore su zaklanjale teže i raskošnije zavese no u letnji-kovcu; u tami koju je ovlaš ublažavala blistava crta pritvorenih vrata, stvari su se zaustavile s očekivanjem, još se nisu sasvim ugrejale, još nisu potpuno obnovile poznanstvo nakon dugog letnjeg intervala. A kad bi se čovek probudio, s onu stranu prozora bila je trezvena, siva svet-lost, i sunce je klizilo kroz mlečnu izmaglicu na nebu, nalik mesecu, a odjednom, u daljini, prolom vojne muzike; približavala se u vidu narandžastih talasa, prekinulo bi je užurbano bubnjanje doboša, i uskoro bi sve utihnulo, a umesto naduvenih zvukova truba ponovo je dopiralo mirno kloparanje kopita i prigušeno čegrtanje sanktpeterburškog jutra. —Zaboravljate da ugasite svetlost u hodniku — sme-šeći se reče gazdarica, starija Nemica. — Noću zaboravljate da zatvorite svoja vrata. — A požalila se i njegovoj verenici — rekavši da je rasejan kao stari profesor. —Da li vam je udobno, Lužine? — neprestano se raspitivala verenica. — Da li dobro spavate, Lužine? Ne, 122 znam da nije udoban, ali uskoro će se sve promeniti. — Nema potrebe da se dalje odlaže — promrmljao je Lužin, obuhvativši je rukama i preplevši prste na njenom kuku. — Sedite, sedite, nema potrebe da se odlaže. Uradimo to sutra. Sutra. Najzakonskiji brak. — Da, uskoro, uskoro — odgovarala je. — Ali to ne možemo obaviti u jednom danu. Postoji još jedno nadleštvo. Tamo ćemo vi i ja dve ne-delje visiti na zidu, a u međuvremenu će doći vaša žena a. Palerma, pogledaće imena i kazaće: »Nemoguće — Lužin je moj.« — Zaturila se — odgovorila je majka kad je pitala za svoju krštenicu. — Negde sam je ostavila i zaturila, e znam. Ja ništa ne znam. — Međutim, dokument je prilično brzo pronađen. I, u svakom slučaju, bilo je prekasno za upozoravanje, zabranjivanje, izmišljanje teškoća. Svadba se kotrljala s kobnom glatkoćom i nije se mogla zaustaviti, kao da čovek stoji na ledu — klizavo je, nema uporišta. Bila je primorana da se pokori i smišlja kako da ulepša i izloži kćerkinog zaručnika da se ne bi stidela pred drugima, i morala je da skupi hrabrost da se na svadbi osmehuje, igra ulogu zadovoljne majke, i hvali Lu-žinovo poštenje i dobro srce. Takođe je razmišljala o tome koliko je para otišlo na Lužina i koliko će još otići, i

pokušavala je da iz svoje mašte odagna jednu

zastrašujuću sliku: svučeni Lužin, uspaljen od majmunske strasti, i njena tvrdoglavo pokorna, hladna, hladna kći. U međuvremenu je spremljen i okvir za ovu sliku. U susedstvu je iznajmljen ne preterano skup ali pristojno namešten stan -istina, na petom spratu, ali to nije bilo važno — posto jao je lift za Lužinov kratki dah, a u svakom slučaju stepenice nisu bile strme i na svakom odmorištu, ispod irozora od oslikanog stakla, nalazila se stolica. Iz prostra nog predsoblja, konvencionalno oživljenog siluetama u cr nim okvirima, vrata levo vodila su u spavaću sobu, a vrata desno u kabinet. Desno od predsoblja su dalje bila vrata salona; pokrajnja trpezarija je malo produžena na račun predsoblja koje se na toj tački zgodno pretvaralo u hodnik -preobražaj čedno prikriven somotskom portijerom na alkama. Levo od hodnika nalazili su se kupatilo, zatim devojačka soba i, na kraju, kuhinja. Budućoj gospodarici stana dopao se raspored prostorija; nameštaj joj je bio manje po ukusu. U kabinetu su 123 stajale mrke somotske fotelje, polica za knjige ovenčana plećatim Danteom, oštra lika pod kapom za kupanje, i veliki, praznjikav pisaći sto s nepoznatom prošlošću i nepoznatom budućnošću. Klimava lampa na crnom zavo-jastom postolju okrunjenom narandžastim abažurom uzdizala se pored malog divana na kojem je neko zaboravio meću svetle dlake i psa-igračku s debelom njuškom, širokim ružičastim tabanima i crnom mrljom na oku. Iznad divana je visila imitacija goblena koja je prikazivala seljake koji igraju. Iz kabineta — kad bi se malo gurnula klizna vrata — otvarao se pogled na ceo stan: parketirani pod salona, a iza njega trpezarija s bifeom, umanjenim perspektivom. U salonu je palma ispuštala staklastu zelenu svetlost, a na podu su bili razbacani ćilimčići. Konačno je dolazila trpezarija s bifeom, koji je sad porastao do svoje prirodne veličine, i s tanjirima po zidovima. Iznad stola je s niskog lustera visio usamljeni, paperjasti đavolčić-igračka. Postojao je balkonski prozor, a odande se video mali park s vodoskokom, u dnu ulice. Vrativši se u trpezariju, pogledala je kroz salon u udaljeni kabinet, goblen na koji je sad došao red da bude umanjen, i onda je iz trpezarije otišla u hodnik i, prošavši kroz predsoblje, u spavaću sobu. Tamo su, zbijena jedan uz drugi, stajala dva perjasta kreveta. Ispostavilo se da je luster u mavarskom stilu, zavese na prozorima bile su žute, obećavajući varljivo sunce ujutru — a drvorez na zidu između prozora prikazivao je čudo od deteta, u noćnoj košulji do peta, kako svira na ogromnom klaviru, dok njegov otac, u sivom halatu i sa svećom u ruci, stoji kao proštac, a vrata su odškrinuta. Nešto je valjalo dodati a nešto oduzeti. Iz salona je uklonjen portret gazdaričinog dede, a kabinet je žurno oslobođen orijentalnog stočića s umetnutom sedefnom šahovskom pločom. Pokazalo se da je prozor u kupatilu, čiji je donji deo bio od svetlucavog plavo-mutnog stakla, napu-kao u gornjem, providnom delu i moralo se staviti novo okno. Iznova su okrečene tavanice u kuhinji i devojačkoj sobi. U senci one palme u salonu izrastao je gramofon. Ali, opšte uzev, dok je razgledala i uređivala ovaj stan, »iznajmljen na duže vreme ali u najkraćem roku« — kako se našalio njen otac — nije se mogla osloboditi misli da je sve to samo privremeno, da će, nema sumnje, biti neop-124 hodno Lužina odvesti iz Berlina, razonoditi ga drugim zemljama. Svaka budućnost je nepoznata — ali katkad stiče osobitu maglovitost, kao da je neka druga sila pritekla u pomoć urođenoj uzdržijivosti prirode i raširila ovu elastičnu maglu o koju misao odskače. Ali kako je tih dana Lužin bio blag i mio; kako je udobno sedeo za stolom s čajem, u svom novom odelu, ukrašen mašnom boje dima, i učtivo se, mada ne i uvek na pravom mestu, slagao

sa

sagovornikom. Njegova buduća tašta je kazala svojim poznanicima da je Lužin odlučio da napusti šah, jer mu oduzima suviše vremena, ali da ne voli o tome da govori — i Oleg Sergejevič Smirnovski ga sad nije pozivao da odigraju jednu partiju, već mu je s bleskom u oku razotkrivao tajne mahinacije masona i čak obećao da će mu dati da pročita jednu izvanrednu brošuru. U onom nadleštvu koje su posetili kako bi zvaničnike obavestili o svojoj nameri da sklope brak, Lužin se ophodio kao odrasla osoba, sam je nosio sve dokumente, s puno poštovanja i pažnje, i s ljubavlju je popunjavao obrasce, razgovetno ispisujući svako slovo. Njegov rukopis je bio sitan, okrugao i izvanredno uredan, a ne malo vremena utrošeno je na odvrtanje poklopca novog naliv-pera, kojim je malo afektirano tresnuo u stranu pre no što je počeo da piše, a onda, kad se nauživao kliženja zlatnog pera, gurnuo ga je u džep na prsima tako da se vidi blistav držač. I s uživanjem je pratio verenicu po radnjama i očekivao zanimljivo iznenađenje — stan koji bese odlučila da mu pokaže tek posle venčanja. Tokom one dve nedelje dok su njihova imena bila izložena, razne uvek budne firme počele su da im šalju ponude, nekad budućem mladoženji a nekad budućoj mladi; vozila za svadbe i pogrebe (sa slikom kočija u koje je upregnut par razgalopiranih konja), frakovi za iznajmljivanje, cilindri, nameštaj, vino, dvorane za iznajmljivanje i farmaceutski pribor. Lužin je savesno pregledao ilustrovane kataloge i slagao ih u svojoj sobi, ne shvatajući zašto njegova verenica toliko prezire sve te zanimljive ponude. Bilo je i ponuda druge vrste. Došlo je do onog što je Lužin nazvao »malim d parte«18 s budućim tastom, do prijatnog razgovora tokom kojeg je potonji ponudio da mu obezbedi zaposlenje u ne-18 Razgovor u četiri oka (franc). (Prev.) 125 tao mladencima i sve je bilo gotovo. Kod vrata im se poklonio debeli poslužitelj, očekujući napojnicu, a Lužin dobroćudno pruži ruku koju je ovaj primio dlanom, isprva ne shvatajući da je to ljudska ruka a ne napojnica. Istog dana je održano i crkveno venčanje. Lužin je u crkvi bio poslednji put pre mnogo godina, na majčinoj sahrani. Zavirivši dalje u dubine prošlosti, setio se noćnih povrataka s Vrbice, kad je držao svecu čiji je plamen lelujao među njegovim dlanovima, besan što ga iz tople crkve iznose u nepoznatu tamu, i konačno je umro od srčanog udara na uglu ulice gde je naleteo udar vetra s Neve. Postojala je ispovest u kapeli, u Poštanskoj ulici, koraci su na poseban način odzvanjali u njenoj polumračnoj praznini, i stolice su se pomerale uz zvuk iskašljavanja, a ljudi što čekaju sedeli su jedni iza drugih, i s vremena na vreme bi se razlegao šapat iz ugla tajanstveno zakriljenog zave-som. I pamtio je uskršnje noći: đakon bi čatio jecavim basom, pa bi, još jecajući, širokom kretnjom sklopio ogromno jevanđelje... I setio se kako je vazdušasto i prodorno, tako da je prouzrokovala osećaj usisavanja u epigasteru, grčka reč pasha19 zvučala na prazan stomak kad bi je izgovorio ispijeni pop; i seeao se kako je uvek bilo teško uloviti trenutak kad je kadionica što se glatko njiše usmerena prema vama, tačno prema vama a ne prema vašem susedu, i pokloniti se tako da se poklon tačno podudari sa zamahom kadionice. Tu bejahu miris tamjana i vruć pad kapi voska na zglavke prstiju, i tamni, medni sjaj ikone što iščekuje poljubac. Cežnjive uspomene, sumrak, bleskovi na mahove, miomirisni vazduh crkve i mravci u nogama. A na sve to sada su dodate nevesta pod velom i kruna što podrhtava u vazduhu, baš nad njegovom glavom, i deluje kao da će svakog časa pasti. Oprezno je začkiljio u nju i jednom ili dvaput mu se učini da nevidljiva ruka nekoga ko drži krunu ovu predaje drugoj, takođe nevidljivoj ruci. — Da-da - žurno je odgovorio na sveštenikovo pitanje i poželeo je da doda kako je sve lepo, i čudno, i da se čoveku prosto srce topi, ali je samo uznemireno pročistio grlo, a zraci svetlosti su se zamućeno vrteli u njegovim očima. Kasnije, kad su svi sedeli oko velikog stola, imao je isto ono osećanje koje doživite kad se vratite kući posle

'• Uskrs (grčki). (Prev.) 127

iutrenja i nađete se za svečanom trpezom sa zlatorogim J J --^-os iuaknm J devičanski glatkom taks: kući

iegov đjvno jsknsšssz* л&2-. ćTŽSiZr **??' ćsSZT" ĆŽZŽZA*- *2&Z5?kAž2iJZ IsssAsšsA&s. AAAvSpAALM9JAAcAUeJ3AQ) vrluoiEdm A AA

i siss lsssss

• ga ceri dok ves» i pri jšeći ena, aksi. i od ji je pro-jem: kovi »jući ražu rošla coja, on-nje-žena noći mir-utku — zabrinuto reče njegova žena. — Mi ćemo zaključati. Svetlost se redom palila u kabinetu, salonu i trpeza-riji. — itažviači š'e Kao teifeskop-— sarffivy'pi-ocim^aTjTa1i?uIi,i,iT;^ Ništa nije čestito pogledao — nije mogao da drži oči otvorene. Već je ulazio u trpezariju kad primeti da u rukama drži velikog plišanog psa s ružičastim tabanima. Stavi ga na sto, a onaj paperjasti đavolak s lustera namah se spusti kao pauk. Sobe su se zamračivale poput delova teleskopa koji se sklapa, i Lužin se nađe u blistavo osvetijenom hodniku. — Idite u krevet — ponovo doviknu njegova žena nekome ko je šuškao na daljem kraju hodnika i poželeo im laku noć. — To je devojačka soba — reče žena. — A kupatilo je ovde, levo. — A gde je ona sobica? — šapnu Lužin. — U kupatilu, sve je u kupatilu — odgovori ona i Lužin oprezno otvori vrata i, kad se u nešto uverio, brzo se zaključa. Njegova žena prođe hodnikom u spavaću sobu i sede u fotelju, gledajući zamamno perjane krevete. — Oh, umorna sam. — Osmehnula se i dugo posmatrala debelu, sporu muvu koja je, beznadno zujeći, kružila oko mavarskog lustera i potom nestala. — Ovamo, ovamo — uzviknu čuvši Lužinove nesigurne, fuljave korake u hodniku. — Spavaća soba — reče on s odobravanjem, pa je, stavivši ruke na leđa, neko vreme gledao oko sebe. Otvorila je or mar u koji je dan ranije stavila stvari, malo je oklevala i

okrenula se mužu. — Okupaću se — reče. — Sve vaše stvari su tu unutra.

9 Luiinova odbrana 129

raz-gla-'a. Ali, iz sobe. slavine i i menja-šikljavi njene na sfera u "kadu, "\ ^oxoi-se2*e kroz o, svojoj i u > la i bez * , sto-malčice gra-ući da e grgoje sad mai jeza časopis, ' vrata 'e , s otje pre-o pod-podu, na ra-rep što će leći, odmakla je prozorsku zavesu da vidi je li navučena roletna. Nije bila navučena. U tamnim dubinama dvorišta vetar je zanjihao žbun, i pri slaboj svetlosti koja je padala neznano odakle nešto se caklilo, možda bara na kamenoj stazi što opasuje travnjak, a na drugom mestu se na mahove pojavljivala i nestajala senka neke ograde. I odjednom, sve se zamračilo i postojao je jedino crni ponor. Mislila je da će zaspati čim skoči u krevet, ali je drukčije ispalo. Ono gugutavo hrkanje uz nju, neka čudna me-lanholija i ova mračna, nepoznata soba držali su je i nisu joj dopuštsJJ d# jkt/zi7ć> // saz?. A J? Jiekgf jTszJgpa Jcmz Ji/en dobru gartf(u-N »ijarti\a«s »Tjartt^.*s »nsdavrSeiiav \jre-moju brigu, brigu...« »Mogla je da nađe sjajnu partiju«, razgovetno reče majka, ploveći kroz tamu. »Da ispijemo zdravicu«, prošaputa jedan nežan glas, i iznad ruba čaše se pojaviše očeve oči, i pena se dizala sve više, više, i njene nove cipele su malo žuljale, a u crkvi je bilo tako vruće.

131 DVANAESTO POGLAVLJE Dugo putovanje u inostranstvo odloženo je do proleća — jedini ustupak gospođe Lužin roditeljima koji su želeli da bar prvih nekoliko meseci budu u blizini. Sama gospođa Lužin se donekle plašila uticaja berlinskog života na muža, r je taj život bio prepleten sa šahovskim uspomenama; pokazalo se, međutim, da Lužina nije teško zabaviti čak i u Berlinu. Dugo putovanje po inostranstvu, razgovori, o njemu, putni planovi. U kabinetu, koji je Lužin veoma zavoleo, jednom od ormara za knjige našli su divan atlas. Svet je u početku bio prikazan kao solidna kugla, čvrsto uvezana mrežom dužina i širina, onda je razmotan i spljošten, presečen na dve polovine i serviran u kriškama. Kad bi i odmotao, neko mesto poput Grenlanda koje je isprva rilo mali proces, puko slepo crevo, naglo bi nabubrelo gotovo do dimenzija najbližeg kontinenta. Na polovima . se nalazile bele ćele. Okeani su se prostirali, glatko žurni. čak i na ovoj mapi bilo bi dovoljno vode da, recimo, čovek opere ruke — a kako je tek u stvarnosti — silna voda, dubina, širina. Lužin je ženi pokazao sve oblike koje je voleo kao dete — Baltičko more, slično li što kleči; čizmu Italije; kap Cejlona što curi iz nosa dije. Mislio je da je polutar nesretan — njegova

putanja e uglavnom pruža preko okeana; istina, preseca dva konti-lenta, ali nije imala sreće s Azijom koja se sklonila u stranu. Povrh toga, pritiskivala je i gnječila sve što bi uspela da preseče — vrhove jedne-dve stvari i neka ;uredna ostrva. Lužin je znao najviše planine i najmanju iržavu, a posmatrajući relativne položaje dveju Amerika nalazio je nešto akrobatsko u njihovom spoju. — Ali, 133 uopšte, sve se ovo moglo pikantnije rasporediti — reče, pokazujući kartu sveta. — Iza toga nema nikakve ideje, nikakvog smisla. — čak se malo ljutio što ne uspeva da nađe značenja ovih komplikovanih obrisa, i provodio je sate tražeći, kao što je tražio u detinjstvu, put od Sever-nog do Sredozemnog mora kroz lavirint reka, ili ocrtavajući neku vrstu racionalne strukture u rasporedu planinskih venaca. — A kuda ćemo sad? — rekla bi žena i malko coknula kao što odrasli čine da bi označili prijatno očekivanje kad počinju da se igraju s decom. I onda je glasno imenovala romantična mesta. — Najpre ovamo dole, na Rivijeru — predložila je. — Monte Karlo, Nica. Ili, recimo, Alpi. — A onda malo ovuda — reče Lužin. — Na Krimu je grožđe vrlo jevtino. — Sta to govorite, Lužine, Bog vas milovao, mi ne možemo da idemo u Rusiju. — Zašto? — upita Lužin. — Pozvali su me da dođem. —Besmislice, molim vas, prestanite — rekla je, naljućena ne toliko što Lužin govori o nemogućem koliko njegovim zaobilaznim pominja-njem nečeg povezanog sa šahom. — Pogledajte ovamo dole —reče i Lužin poslušno premesti pogled na drugu tačku mape. — Ovde je, na primer, Egipat, piramide. A ovo je Španija gde s bikovima čine grozote... Znajući da je Lužin verovatno već ne jednom bio u mnogim gradovima koje bi mogli posetiti, nije pominjala velike gradove kako bi izbegla sva štetna prisećanja. Suvišna predostrožnost. Svet kojim je Lužin svojevremeno putovao nije bio prikazan na mapi, i da mu je pomenula Rim ili London, onda bi on po zvuku tih imena na njenim usnama i po velikoj celoj noti na mapi zamislio nešto sasvim novo, nikad ranije viđeno, a nipošto onu neodređenu šahovsku kafanu, uvek istu, bila ona smeštena u Rimu ili Londonu ili čak u onoj nevinoj Nici koju je pomenula s toliko poverenja. A kad je iz putničke agencije donela nebrojene prospekte, svet njegovih šahovskih putovanja kao da se još oštrije odelio od ovog novog sveta, gde turist seta u belom odelu, s dvogledom o kaišu. Crne palme se ocrtavaju spram ružičastog zalaska sunca i obrnute siluete istih palmi u ružičastom Nilu. Gotovo nepristojno plav zaliv i šećerno beli hotel s višebojnom zastavom što leprša u smeru suprotnom dimu parobroda na vidiku. Snežni planinski vrhovi i viseći mostovi, i la-134 gune s gondolama, i beskonačni broj drevnih crkava, i uzan kaldrmisan sokak, i magarence s dve debele bale na sapima... Sve je bilo privlačno, sve zabavno, sve je nepoznatog pisca prospekata bacalo u zanose pohvala... Muzička imena, milioni svetaca, banje što lece sve bolesti, starost gradskog bedema, hoteli prve, druge, treće kategorije — sve je to mreškalo pred očima i sve je bilo krasno, Lužina su svuda iščekivali, pozivali glasovima grmljavine, izbezumijivali se od vlastitog gostoljublja, pa su, ne pitajući vlasnika, delili sunce. Tokom tih prvih dana bračnog života Lužin je posetio tastovu kancelariju. Tast je nešto diktirao, ali se pisaća mašina držala svoje verzije — ponavljajući reč »tot« brzim torokanjem, s približno ovom intonacijom: tot Hotentot tot tot totalno tot — a onda bi se nešto pomerilo uz tresak. Tast mu je pokazao svežnjeve obrazaca, knjigovodstvene knjige s linijama u obliku slova Z izvučenim preko stra nica, knjige s prozorčićima na hrbatu, čudovišno debele tomove Komercijalne

Nemačke i mašinu za računanje, veoma pametnu i sasvim pitomu. Međutim, Lužinu se najviše dopadalo Tot-tot, reci što se brzo izlivaju na hartiju, čudesna poravnatost ljubičastih redaka — i to

istovremeno u nekoliko primeraka. — Pitam se, kad bih ja uzeo... Treba znati — reče, a tast s odobravanjem klimnu glavom i pisaća mašina se pojavi u Lužinovom ka binetu. Predloženo mu je da jedan činovnik iz kancelarije dođe i objasni kako se upotrebljava, ali je odbio, odgo\ vorivši da će sam naučiti. I tako je i bilo: prilično brzo e shvatio konstrukciju mašine, naučio da namesti traku i uvuče list hartije, i sprijateljio se sa svim polugicama. Pokazalo se da je teže zapamtiti raspored slova; kucanje je išlo vrlo sporo: nije bilo onog Tot-totovog brzog toro-kanja, a iz nekog razloga — od prvog dana — progonio ga je uskličnik — iskakao je na najneočekivanijim mesti-ma. Najpre je prekucao pola stupca iz nekih nemačkih novina, a onda je sam sastavio stvarčicu-dve. Uobličilo se kratko pisamce sledeće sadržine: »Tražite se pod optužbom za ubistvo. Danas je 27. novembar. Ubistvo i podmetanje požara. Dobar dan, draga gospođo. Sad kad si mi potreban, mili uskličniče, gde si? Telo je nađeno. Draga gospođo! Danas će doći policija!!« Lužin je ovo nekoliko puta pročitao, ponovo uvukao list i tražeći prava slova 135 prilično skokovi to otkucao potpis: »Abben Buzoni.« Tu mu postade dosadno, stvar je išla odveć sporo. I nekako je morao da nađe način da upotrebi otkucano pismo. Kopajući po telefonskom imeniku pronašao je izvesnu Frau-1 Lujzu Altman, rukom ispisao adresu i poslao joj svoj sastav. I gramofon mu je pribavljao izvesnu meru razonode. Njegov čokoladno obojeni ormarić ispod palme pevao je kadifenim glasom, a Lužin bi obgrlivši ženu, sedeo na sofi i slušao, i mislio da će uskoro veče. Ona bi ustala i pro-menila ploču, podižući disk prema svetlosti, a jedan njegov isečak bese svilasto svetlucanje, nalik mesečini na pučini. I opet bi ormarić lučio muziku, i opet bi žena sela pored Lužina i spustila podbradak na prepletene prste, i trepćući slušala. Lužin je pamtio melodije i čak je pokušavao da ih peva. Bili su tu jecavi, čegrtavi i arlaukavi plesovi, i neobično nežni Amerikanac koji je pevao šapatom, i ćela opera na petnaest ploča — Boris Godunov — sa zvonjavom crkvenih zvona na jednom mestu i sa zlokobnim pauzama. Ženini roditelji su često navraćali i utvrđeno je da će Lužinovi triput nedeljno večeravati kod njih. Majka je nekoliko puta pokušala da od kćeri dozna koju pojedinost o njihovom braku i islednički bi pitala: — Jesi trudna? Sigurna sam da ćeš uskoro dobiti bebu. — Gluposti — odgovori kći — upravo sam dobila blizance. — Ona je i dalje bila spokojna kao nekad, i dalje se smešila na isti način, svedenih obrva, i dalje se Lužinu obraćala prezimenom i govorila mu vi. — Jadni moj Lužine — rekla bi, nežno pućeći usne — moj jadni, jadni čoveče. — A Lužin bi trljao obraz o njeno rame, i ona bi neodređeno pomislila kako verovatno postoje veće radosti no što su radosti samilosti, ali da se nje ne tiču. Njena jedina briga u životu bese neprestani trud da probudi Lužinovu radoznalost prema stvarima kako bi mu održala glavu na površini tamne vode tako da može lako da diše. Ujutru je pitala Lužina šta je sanjao, podsticala njegov jutarnji apetit kotletom ili engleskom marmeladom, vodila ga u šetnju, zastajala s njim pred izlozima, čitala mu Rat i mir 21Opat (franc). (Prev.) 22Gospođa (nem.). (Prev.) 136 posle večere, igrala s njim »Veselu geografiju« i diktirala rečenice da ih kuca. Nekoliko puta ga je vodila u muzej i pokazala mu svoje omiljene slike i objasnila da su u Flandriji,

gde vladaju kiša i magla, slikari upotrebljavali jarke boje, dok se u Spaniji, zemlji sunca, rodio najmračniji od svih majstora. Kazala je takođe da onaj tamo ima smisla za staklene predmete, dok ovaj voli ljiljane i nežna lica malo upaljena od nazeba navučenih u raju, i usmerila je njegovu pažnju na dva psa što kućevno traže mrve ispod uske, oskudno postavljene trpeze Poslednje večere. Lužin je klimao glavom i savesno žmirio, i veoma je dugo razgledao platno na kojem je umetnik prikazao sve muke grešnika u paklu — vrlo podrobno, vrlo čudno. Takođe su posećivali pozorište i zoološki vrt i bioskope, kada se ispostavilo da Lužin nikad nije bio u bioskopu. Film se odvijao u belom sjaju i, konačno, posle mnogo pustolovina, devojka — sada slavna glumica — vratila se u

roditeljski dom, i zastala na pragu, dok je u sobi, još je ne primećujući, njen sedi otac igrao šah s doktorom, vernim porodičnim prijateljem koji se nakon svih tih godina nije nimalo promenio. U tami se razleže zvuk Lužinovog naglog smeha. — Apsolutno nemoguća pozicija figura — reče on, ali se u tom trenutku, na olakšanje njegove žene, sve promenilo, i otac, rastući, pođe prema gledaocima i iz petnih žila odigra svoju ulogu; oči mu se iskolačiše, onda se pojavi ovlašno podrhtavanje, kapci trepnuše, još malo podrhtavanja, i njegove bore su polako omekšale, postale ljubaznije, i spor osmeh bezgranične nežnosti ukaza se na njegovom licu koje je nastavilo da podrhtava — a, ipak, gospodo, starac je svojevremeno prokleo kćer... Ali doktor — doktor je stajao po strani, on se setio — siroti, smerni doktor — kako je kao mlada devojka, na samom početku filma, bacila cveće preko plota dok je on, ležeći na travi, čitao knjigu: tad je podigao glavu i video samo plot, ali na drugoj strani se odjednom pojavi devojčina glava s razdeljkom i onda par sve krupnijih očiju — ah, kakav nestašluk, kakva obest! Hajde, doktore, preskočite plot — eno je, trči, slatka nimfa, krije se iza onog drveća — uhvatite je, uhvatite, doktore! Ali sad je sve to nestalo. Pognute glave, mlitavo obešenih ruku, jednom drži šešir, stoji slavna glumica (avaj, pala žena!). I otac, nastavljajući da drhti, 137 polako širi ruke i ona naglo pada na kolena pred njim. Lužin poče da se gromko useknjuje. Kad su izašli iz bio-skopa oči su mu bile crvene, i iskašljavao se, i poricao da je plakao. A sutradan, za jutarnjom kafom, podnimi se o sto i zamišljeno reče: — Vrlo dobar, vrlo dobar — onaj film. — Razmislio je još malo i dodao: — Ali ne znaju da igraju. — Kako to mislite, ne znaju? — iznenađeno reče njegova žena. — To su prvorazredni glumci. — Lužin je pogleda iskosa i odmah skrenu pogled, a u tome bese nečeg što joj se nije sviđalo. Odjednom je shvatila šta je posredi i počela da sa sobom raspravlja kako da Lužina navede da zaboravi onu nesretnu partiju šaha koju je glupi reditelj našao za shodno da ubaci zarad »atmosfere«. Ali Lužin je očito to sam smesta zaboravio — bese ga zaokupio pravi ruski hleb koji je poslala tašta i oči mu opet behu sasvim bistre. Tako je prošao jedan pa drugi mesec. Te godine zima je bila snežna, sanktpeterburška. Lužinu su sašili vatiran zimski kaput. Potrebitim ruskim izbeglicama dali su neke Lužinove stare stvari — uključujući i zeleni vuneni šal švajcarskog porekla. Kuglice naftalina ispuštale su oštar melariholičan miris. U predsoblju je visio osuđeni sako. — Bio je tako udoban — preklinjao je Lužin — baš vrlo udoban. — Ostavite ga na miru — reče žena iz spavaće sobe. — Još ga nisam pogledala. Verovatno vrvi od mo-ljaca. — Lužin je skinuo smoking koji je probao, da vidi da li se mnogo ugojio tokom proteklih meseci (jeste, ugojio se — a sutra je veliki ruski bal, u dobrotvorne svrhe), pa je s ljubavlju kliznuo u rukave osuđenog sakoa. Mili sako, ni traga od moljca na njemu. Evo rupice na džepu, ali ne ide skroz kao što ponekad biva. — čudesno — uzviknu visokim glasom. S čarapom u ruci, žena zaviri u predsoblje. — Skinite ga, Lužine. Pocepan je i prašnjav, bog zna koliko se povlačio. — Ne, ne — reče Lužin. Razgledala ga je sa svih strana; Lužin je stajao i pljeskao se po bokovima, a, uzgred rečeno, pod rukom se činilo kao da u džepu nečeg ima; zavukao je ruku — ne, ništa, samo rupa. — Vrlo je otrcan — reče žena, mršteći se — ali, možda, kao sako za rad... — Molim vas — reče Lužin. — Dobro, kako želite — samo ga posle dajte devojci da ga valjano istrese. — Ne, čist je — reče Lužin za sebe i odluči da ga obesi negde u kabinetu, u nekom kutku, da 138 ga skida i okačinje kao što rade činovnici. Dok je skidao sako ponovo mu se učini da je leva strana malo teža, ali se setio da su džepovi prazni i nije istražio uzrok težine. Sto se tiče ovog smokinga, postao je tesnjikav — da, nepobitno tesnjikav. — Bal — reče Lužin i zamisli mnoštvo parova koji kruže. Ispostavilo se da se bal održava u jednom od najboljih berlinskih hotela. Oko garderoba je vladala gužva i služitelji su primali stvari i nosili ih kao usnulu decu. Lužinu su dali krasan metalni

broj. Nedostajala mu je žena, ali ju je odmah pronašao: stajala je pred ogledalom. Stavio je metalni

kolut u nežno udubljenje njenih glatkih, napuderisanih leđa. — Brr, hladno je — uzviknula je, pomerajući lopaticu. — Ruku pod ruku, ruku pod ruku — reče Lužin. — Moramo ući ruku pod ruku. — I tako su ušli. Prvo što je Lužin ugledao bese tašta, izgledala je mnogo mlađa, ružičasto rumena, i nosila je veličanstven, svetlucav kokošnik. Prodavala je punč, a jedan postariji Englez (koji je naprosto sišao iz svoje sobe) brzo se napijao, nalakćen na njen sto. Na drugom stolu, blizu jelke okićene šarenim sijalicama, stajala je gomila lutrijskih nagrada: dostojanstveni samovar s odrazom crvenih i plavih sijalica na boku okrenutom drvetu, lutke u sarafanima, gramofon i likeri (poklon Smirnovskog). Na trećem stolu su bili sendviči, italijanska salata, kavijar — a lepa plavokosa dama je nekome dovikivala: — Marija Vasiljevna, Marija Vasiljevna, zašto su ga opet odneli... Tražila sam... — Dobro veče želim — reče neko u blizini i gospođa Lužin podiže izvijenu, labudovsku ruku. Nešto dalje, u narednoj odaji, nalazio se orkestar, a igrači su kružili i tapkali u mestu na prostoru između stolova; nečija leđa u punoj brzini naleteše na Lužina, a on zastenja i ustuknu. Njegova žena je nestala i, tražeći je pogledom, on krenu natrag u prvu odaju. Tu mu je pažnju opet privukla tombola. Svaki put plativši jednu marku, zavukao bi ruku u kutiju i izvukao majušni valjak smotanog papira. Šmrkćući kroz nos i prćeći usne, dugo je .dmotavao papir, a kad unutra ne bi našao broj, pogledao bi da nije na drugoj, spoljašnjoj strani — beskoristan ali veoma normalan postupak. Na kraju je dobio dečju knjigu Mačak Predonja ili tako nešto, i ne_ znajući šta s njom da učini, ostavi je na jednom stolu gde su dve 139 pune čaše iščekivale povratak para koji igra. Gužva, i kretanje, i prolomi muzike, sad su počeli da mu idu na živce, a nije imao gde da se sakrije, i svi su ga vero-vatno gledali i čudili se što ne igra. U pauzama između igara žena ga je tražila u drugoj dvorani, ali su je na svakom koraku zaustavljali poznanici. Ovom balu je prisustvovalo mnogo sveta — bili su tu jedan strani konzul, dobavljen uz velike teškoće, i slavna ruska pevačica i dve filmske glumice. Neko joj je pokazao njihov sto: dame su imale veštačke osmehe, a njihovi pratioci — tri uhranjena muškarca producentsko-poslovnog tipa — neprestano su coktali jezikom i puckali prstima i ružili bledog, oznojenog konobara zbog sporosti i neefikasnosti. Jedan od tih ljudi izgledao joj je posebno odvratan: imao je vrlo bele zube i sjajne smeđe oči; sredivši konobara, poče nešto da priča gromkim glasom, nadevajući svoj ruski najotrcanijim nemačkim izrazima. Odjednom je potišti što svi gledaju ove filmske ljude, pevačicu i konzula, a ruko izgleda ne zna da balu prisustvuje šahovski genije, čovek čije je ime bilo u milionima novina i čije su partije već nazvane besmrtnim. — S vama je zapanjujuće lako igrati. Imaju dobar pod. Izvinite. Užasno je pretrpano. Prihodi će biti izvanredni. Onaj čovek tamo je iz francuske ambasade. S vama je zapanjujuće lako igrati. — Time se konverzacija obično završavala, voleli su da igraju s njom, ali nisu tačno znali o čemu da govore. Prilično zgodna, ali, dosadna mlada dama. I taj čudan brak s neuspelim muzičarem ili tako nekim. — Sta rekoste — bivši socijalist? Sta? Igra? Igra karte? Da li ih ikad posećujete, Oleg Sergejevič? Lužin je u međuvremenu našao duboku fotelju blizu stepeništa, pa je iza stuba posmatrao gomilu i pušio svoju trinaestu cigaretu. U fotelju do njega, nakon uvodnog raspitivanja je li zauzeta ili nije, smestio se crnpurast gospodin s brčićima. Svet je i dalje prolazio i Lužin postepeno poče da se plaši. Nikud nije mogao pogledati a da ne sretne radoznale oči, pa je iz proklete nužde da nekud gleda uperio pogled u brkove svog suseda, koji je očito takođe bio zapanjen i zbunjen ćelom ovom bučnom i nepotrebnom vrevom. Ta osoba, osetivši Lužinov pogled, okrenu se licem prema njemu. — Odavno nisam bio na balu — reče prijazno i nasmeja se, vrteći glavom, — 140 Glavno je ne gledati — potmulo izusti Lužin, koristeći šake kao neku vrstu naočnjaka. — Došao sam izdaleka — objasni onaj čovek. — Ovamo me je dovukao jedan prijatelj. Istinu govoreći, umoran sam. — Umor i težina — klimnu Lužin. — Ko zna šta sve to znači? To prevazilazi moje poimanje. — Pogotovo kad, kao ja, radite na brazilskoj

plantaži — reče gospodin. — Plantaži — ponovi Lužin za njim, kao odjek. — Vi ovde čudno živite — nastavi stranac. — Svet je otvoren na sve četiri strane, a ovde trupkaju čarlstone na krajnje ograničenom delu poda. — I ja ću otputovati

— reče Lužin. — Imam turističke prospekte. — Ništa kao sloboda — uzviknu stranac. — Slobodno lutanje i povoljan vetar. A kakve čudesne zemlje postoje... Sreo sam jednog nemačkog botaničara u prašumi s onu stranu Rio Negra i živeo sam sa ženom francuskog inženjera na Madagaskaru. — Moram naba viti i te prospekte — reče Lužin. — Vrlo privlačne stvari, ti prospekti. O svemu do u pojedinosti. — Znači, tu ste, Lužine! — odjednom viknu glas njegove žene; hitro je prolazila, držeći oca pod ruku. — Odmah se vraćam. Samo da nam pronađem sto — viknula je, osvrnuvši se preko ramena, i nestala. — Vi se zovete Lužin? — radoznalo upita gospodin. — Da, da — reče Lužin — ali to uopšte nije važno. — Poznavao sam jednog Lužina — reče gospodin, zažmirivši (jer pamćenje je kratkovido). — Poznavao sam ga. Da niste slučajno išli u školu Balaševskog? — Uzmimo da jesam — odgovori Lužin i zahvaćen neprijatnim podozrenjem poče da razgleda sagovornikovo lice. — U tom slučaju — mi smo drugovi iz razreda! — uzviknu drugi. — Zovem se Petriš-čev. Da li me se sećate? Oh, naravno da se sećate! Kakav sticaj okolnosti. Po licu vas nikad ne bih prepoznao. Recite mi, Lužine... Vaše kršteno ime i ime po ocu? ... Ah, čini mi se da se sećam — Toni... Anton... A dalje? — Vi grešite, grešite — reče Lužin, stresajući se. — Da, pamćenje mi je loše — nastavi Petriščev. — Mnoga imena sam zaboravio. Na primer, sećate li se onog mirnog dečka iz našeg razreda? Kasnije je izgubio ruku, boreći se pod komandom Vrangela, uoči same evakuacije. Video sam ga u crkvi, u Parizu. Hm, kako se ono zvaše? — čemu sve ovo? — reče Lužin. — Zašto toliko govorite o tome? — Ne, ne sećam se — uzdahnu Petriščev, odlepljujući dlan 141 sa čela. — Ali, postojao je, na primer, Gromov: i on je sad u Parizu; izgleda, fino se snašao. Ali gde su ostali? Gde su svi oni? Raštrkali se, nestali u dimu. čudno je to, kad čovek pomisli. Pa, a kako ste mi vi, Lužine, kako ste mi vi, staro momče? — Dobro — reče Lužin i skrenu pogled s neuzdržanog Petriščeva, iznenada sagledavši njegovo lice kakvo je nekad bilo: sitno, ružičasto i nesnosno podrugljivo. — Bili su to čudesni dani — uzviknu Pe-triščev. — Lužine, sećate li se našeg geografa? Kako je uletao u razred kao uragan, držeći mapu sveta? I onog starčića — ah, opet sam zaboravio ime — sećate li se kako se sav tresao i govorio: »Mrdni, ti, fuj, dečače?« čudesni dani. I kako smo se niz one

stepenice šuljali u dvorište, sećate se? I kako se na školskoj zabavi ispostavilo da Arbuzov svira na klaviru? Sećate li se kako njegovi eksperimenti nikad nisu uspevali? I kako smo mu izmislili nadimak u sliku. — ... naprosto ne reaguje — brzo reče Lužin za sebe. — I sve je to iščezlo — nastavi Petriščev. — Sad smo na balu... Oh, uzgred rečeno, izgleda da se sećam... vi ste se posvetili nekoj profesiji kad ste napustili školu. Sta to bese? Pa, naravno — šah! — Ne, ne — reče Lužin. — Zaboga, zašto morate ... — Oh, izvinite — ljubazno reče Petriščev. — Onda sam pomešao. Da, da, tako je to... Bal je u punom jeku, a mi ovde sedimo i pričamo o prošlosti. Znate, proputovao sam ceo svet... Kakve su žene na Kubi! Ili, na primer, onog puta u džungli... —Sve su to laži — razleže se lenji glas otpozadi. — Nije on bio ni u kakvoj džungli... —De, zašto sve kvariš? — oteže Petriščev, okrećući se. — Ne slušajte ga — nastavi ćelava, vižljasta osoba, vlasnik onog lenjog glasa. — Od revolucije je živeo u Francuskoj, a Pariz je prvi put napustio prekjuče. — Lužine, dozvolite da vam predstavim — poče Petriščev, nasmejavši se, ali je Lužin žurno otišao, uvukavši glavu u ramena i čudno se njišući i drhteći od brzine svog hoda. —Ode — zapanjeno reče Petriščev i zamišljeno do-dade — najposle, možda sam ga pobrkao s nekim. Nalećući na ljude i plačnim glasom uzvikujući »par-don, pardon!« i opet nalećući na ljude i pokušavajući da ne vidi njihova lica, Lužin je tražio ženu, a kad je naj142

zad ugleda, otpozadi je zgrabi za lakat tako da se trgla, i okrenu je; ali, u prvi mah nije mogao ništa da kaže, suviše je dahtao. — Sta se desilo? — upitala je zabrinuto. — Hajdemo, hajdemo — mrmljao je, i dalje je držeći za lakat. — Molim vas, Lužine, smirite se, to je nepotrebno — rekla je, malo ga nagnuvši u stranu da prisutni ne čuju. — Kuda hoćete da odete? — Tamo je jedan čovek — reče Lužin, dišući na mahove. — I tako neprijatan razgovor. — ...koga ste ranije poznavali? — upitala je mirno. — Da, da — klimnuo je Lužin glavom. — Hajdemo. Molim vas. Upola zažmurivši tako da ga Petriščev ne primeti, progurao se do predvorja, počeo da pretura po džepovima tražeći broj, najzad ga je našao nakon nekoliko dugih sekundi zabune i očaja, pa je nestrpljivo šetkao tamo-amo dok je garderober, poput mesečara, tražio njegove stvari... Prvi se obukao i prvi izašao, a žena ga je brzo pratila, u hodu zagrćući kaput od moleskina. Lužin je tek u automobilu počeo slobodno da diše i onaj izraz rastrojene mrgodnosti zamenio je poluosmeh krivca. — Mili Lužin je sreo neku odvratnu osobu — reče žena, gladeći ga po ruci. — Školskog druga, sumnjivog tipa — objasni Lužin. — Ali sad je milom Lužinu dobro — prošaputa žena i poljubi njegovu meku ruku. — Sad je sve prošlo — reče Lužin. Ali nije bilo sasvim tako. Nešto je ostalo — zagonetka, trn. Noću poče da razmišlja zašto ga je taj susret toliko uznemirio. Naravno, bilo je tu svakovrsnih posebnih neprijatnosti — činjenica da ga Petriščev nekad mučio u školi i sada je posredno aludirao na izvesnu pocepanu knjigu o malom Toniju, i činjenica da se ceo svet, pun egzotičnih iskušenja, pretvorio u lupetanje hvalisavca, te se ubuduće neće moći verovati turističkim prospektima. Ali nije bio zastrašujući sam susret već nešto drugo — tajno značenje ovog susreta koje mora da odgonetne. Poče da noću intenzivno razmišlja, kao što je Serlok činio nad pepelom cigare — i postepeno poče da izgleda da je kombinacija čak složenija no što je isprva mislio, da je susret s Petriščevom samo nastavak nečega i da valja zagledati dublje, vratiti i ponovo odigrati sve poteze svog života od bolesti do bala. 143 TRINAESTO POGLAVLJE Na sivkastoplavom klizalištu (gde su leti teniska igrališta), ovlaš naprašenom snegom, žitelji grada oprezno su se zabavljali, a baš u trenutku kad su Lužinovi prolazili, u svojoj jutarnjoj šetnji, najčiliji klizač, mladić u džemperu, graciozno se vinu i teško sede na led. Malo dalje, u parkiću, trogodišnji dečak, sav u crvenom, nesigurno hodajući vunenim nogama, dođe do kamenog stuba, besprstom malom šakom očisti sneg što je onde ležao — u zamamno brdašce i prinese ga ustima, zbog čega je smesta zgrab-ljen otpozadi i išopan. — Oh, ti, jadnice malo — reče gospođa Lužin, osvrćući se. Autobus prođe zabelelim asfaltom, ostavljajući za sobom dve debele crne trake. Iz radnje s mašinama što govore i sviraju začu se zvuk krhke muzike i neko zatvori vrata da muzika ne nazebe. Jazavičar u zakrpijenom plavom kaputiću i s dugačkim, zanjihanim ušima zastade i onjuši sneg, a gospođa Lužin je imala taman toliko vremena da ga pomiluje. Nešto lako, oštro i beličasto neprestano ih je udaralo po licu, a kad bi zažmirili u prazno nebo, pred očima su im igrale blistave trunke. Gospođa Lužin se okliznu i prekorno pogleda svoje sive čizmice za sneg. Pred radnjom s ruskom hranom sreli su bračni par Alfjorov. — Propisno je zahladilo — uzviknu Alfjorov, mahnuvši žutom bradom. — Ne ljubite, rukavica je prljava — reče gospođa Lužin, pa, s osmehom gledajući očaravajuće, uvek živo lice gospođe Alfjorov, upita zašto im nikad ne dođe u poseru. A vi ste se ugojili, gospodine moj — zareza Alfjorov, šaljivo čkiljeći u Lužinov stomak, preuveličan vatiranim kaputom. Lužin molećivo pogleda svoju ženu. — Upamtite, uvek ste dobrodošli — reče ona, klimajući glavom. — čekaj,

10 Lužinova odbrana 145 Mašenjka, znamo li mi njinov broj telefona? — upita Alfjorov. — Ti znaš? Odlično. Pa, do viđenja — što rekli u sovjetskoj Rusiji. Moje najdublje poštovanje vašoj majci.

— Ima u njemu nečeg malo kukavnog i pomalo patetičnog — reče gospođa Lužin, uzevši muža pod ruku i promenivši korak kako bi uhvatila njegov. — Ali, Mašenjka ... kakva dušica, kakve oči... Ne koračajte tako brzo, mili Lužine — klizavo je. Proređeni sneg je prestao da pada, bledo je granula krpica neba i izlebdeo je pljosnat, beskrvan kolut sunca. — Znate šta, hajde da danas krenemo desno — predloži gospođa Lužin. — Mislim da nikad nismo išli u tom pravcu. — Pogledajte, pomorandže — s uživanjem reče Lužin i seti se kako je njegov otac tvrdio da kad na ruskom izgovorite reč »limon« nehotice otegnete lice, ali se široko osmehnete kad kažete »apeljsin«. Prodavačica je vesto raširila usta papirne kese i u nju zabila hladne, crveno pegave lopte. Lužin u hodu poče da guli pomo-randžu, mršteći se u očekivanju da mu sok štrcne u oko. Koru je stavio u džep, jer bi se odveć jarko isticala na snegu, a možda i zato što bi se od nje mogao spraviti džem. — Je li dobra? — upita žena. Lužin coknu usnama nad poslednjom kriškom i taman je sa zadovoljnim osmehom hteo da ponovo uhvati ženu pod ruku, kad se naglo zaustavi i pogleda unaokolo. Pošto je časak razmišljao, vratio se do ugla i pogledao ime ulice. Onda je brzo opet sustigao ženu i uperio štap u smeru najbliže kuće, obične sive kamene zgrade, od ulice odvojene bašti-com iza gvozdene ograde. — Ovde je stanovao moj tata — reče Lužin. — Trideset pet A. — Trideset pet A — ponovi za njim žena, ne znajući šta da kaže i gledajući uvis, u prozore. Lužin je išao dalje, štapom obarajući sneg s ograde. Ubrzo se kao proštac zaustavio pred pa-pirnicom gde je voštana lutka čoveka s dva lica, jednim tužnim a drugim veselim, naizmence otvarala sako ulevo i udesno: naliv-pero pričvršćeno u levom džepu belog prsluka bese poprskalo belinu mastilom, dok se desno nalazilo pero koje ne pušta mastilo. Lužin je veoma zavo-i»n ^Trotn,." J — ?•-•-« " " •*- ?>- f""""j"" "a ga Kupi. — čujte, Lužine — reče žena kad se nauživao izloga — odavno sam htela da vas pitam — zar posle smrti vašeg 146 oca nisu ostale neke stvari? Gde su sve te stvari? — Lu-žin je slegnuo ramenima. — Bio je tu neki čovek po imenu Hruščenko — promrmljao je nakon izvesnog vremena. — Ne razumem — upitno reče žena. — On mi je pisao u Pariz — preko volje objasni Lužin, — o smrti i sahrani, i svemu tome, i da je sačuvao stvari koje su ostale od pokojnog oca. — Oh, Lužine — uzdahnula je — šta vi činite od jezika. — Jedan trenutak je razmišljala, pa je dodala: — Meni je svejedno, ali sam prosto pomislila da bi vam bilo prijatno da imate te stvari — pošto su pripadale vašem ocu. — Lužin je ćutao. Zamislila je te neželjene stvari — možda pero kojim je starac Lužin napisao svoje knjige, nekakve dokumente, fotografije — pa se rastužila i u mislima korila muža zbog tvrdog srca. —Ali jedno se neizostavno mora učiniti — reče odlučno. —Moramo otići na groblje da vidimo njegov grob, da vidimo da nije zapušten. — Hladno i daleko —reče Lužin. — To ćemo učiniti kroz dan-dva — odlučila je. — Vreme se mora promeniti. Pazite, molim vas — ide auto. Vreme se pogoršalo i Lužin, sećajući se one sumorne poljane i grobljanskog vetra, zamoli da se putovanje odloži za sledeću nedelju. Uzgred rečeno, mraz je bio neobično jak. Zatvorili su klizalište koje nikad nije imalo sreće: prošle zime jugovina za jugovinom, i jezero umesto leda, a sad takva hladnoća da čak ni đacima nije do klizanja. U parkovima su ptičice ispupčenih prsa ležale na snegu, s nožicama u vazduhu. Pod uticajem okoline, bespomoćna živa je padala sve niže. A čak su i beli medvedi u zoološkom vrtu smatrali da je uprava preterala. Ispostavilo se da je stan Lužinovih jedan od onih srećnih stanova s herojskim centralnim grejanjem gde nije moralo da se sedi u bundama i ćebadima. Hladnoćom dovedeni do ludila, ženini roditelji bili su neobično voljni gosti centralnog grejanja. U starom sakou spašenom od uništenja, Lužin je sedeo za svojim pisaćim stolom, pri-lježno

crtajući belu kocku koja je stajala pred njim. Tast je šetkao kabinetom pričajući dugačke, savršeno pristojne anegdote ili je pak s novinama sedeo na sofi, povremeno duboko dišući i onda se iskašljavajući. Tašta i žena su ostajale kod stola za čaj, i iz kabineta, kroz mračni salon, videli su se blistavi žuti abažur u trpezariji, osvetljen Kl"

147 profil Lužinove žene spram mrke pozadine bifea, i njene gole ruke koje bi, postavivši laktove daleko ispred sebe na sto, prepletenih prstiju savila prema ramenu ili bi gipko pružila ruku i dodirnula neki sjajan predmet na stolnjaku. Lužin je sklonio kocku u stranu, uzeo čist list hartije, pripremio limenu kutiju s dugmićima vodenih bojica i pohitao da nacrta ovaj pogled, ali dok je pomoću lenjira brižljivo izvlačio linije perspektive, nešto se pro-menilo na suprotnom kraju, žena je iščezla iz jarkog pravougaonika trpezarije, i svetlost se ugasila, i ponovo upalila, ali bliže, u salonu, i više nije postojala nikakva perspektiva. Uglavnom je retko stizao do boja i zapravo je više voleo olovke. Od vlage vodenih bojica hartija se neprijatno klobučila i mokre boje bi se izmešale; ponekad" je bilo nemoguće otarasiti se neke neobično uporne pruski plave boje — čim biste samim vrhom četkice uzeli česticu već se razlivala po emajliranoj unutrašnjosti kutije, pro-ždirući nijansu koju ste pripremili, i bojeći vodu u čaši u otrovno plavo. Bile su tu debele tube s crnim i belim temperama, ali su se poklopci uvek gubili, vratovi bi se sasušili, a kad se suviše pritisne tuba se rasprskavala pri dnu i iz nje bi ispuzao i izmigoljio se debeli crv lepljive kaše. Lužinova packanja su bila besplodna, a čak i najjednostavnije stvari — veza s cvećem ili zalazak sunca preslikan s turističkog prospekta Rivijere — ispadale su ubrljane, slabunjave, užasne. Ali crtanje je bilo fino. Nacrtao je taštu i ona se uvredila; nacrtao je ženu iz profila, i ona reče da ukoliko tako izgleda nije bilo razloga da se njome oženi; s druge strane, tastov visoki, uštirkani okovratnik je vrlo dobro ispao. Lužin je silno uživao u oštrenju olovaka i merenju stvari pred sobom: zažmirio bi na jedno oko i podigao olovku pritisnuvši uz nju palac, i pažljivo je prelazio gumom po hartiji, pritiskujući list dlanom, jer je iz iskustva znao da bi se inače začuo prasak i list bi se zgužvao. I veoma je pažljivo oduvavao čestice gume, plašeći se da ne ubrlja crtež ako ga dodirne rukom. Najviše je voleo ono čime mu je žena savetovala da počne i čemu se stalno vraćao — bele kocke, piramide, oblice i deo gipsanog ukrasa koji ga je podsećao na časove crtanja u školi — jedini prihvatljiv predmet. Umirivale su ga tanke linije koje je iscrtavao i iscrtavao stotinu puta, postižući najveću oštrinu, 148 tačnost i čistotu. I bilo je izvanredno zgodno senčiti, blago i ravnomerno, ne pritiskujući suviše, ujednačenim potezima. — Gotovo — reče, držeći hartiju ispred sebe i kroz trepavice gledajući dovršenu kocku. Tast stavi cviker i gledaše je dugo, klimajući glavom. Tašta i žena su došle iz salona i takođe su gledale. — čak baca majušnu sen-ku — reče žena. — Veoma, veoma lepa kocka. — Odlično urađeno, ti si pravi kubist — reče tašta. Osmehujući se krajem usta, Lužin uze crtež i osvrnu se po zidovima kabineta. Kraj vrata je već visilo jedno njegovo ostvarenje: voz na mostu što prekoračuje ambis. I u salonu je bilo nešto: mrtvačka glava na telefonskom imeniku. U trpezariji su se nalazile izvanredno okrugle pomorandže koje su svi iz nekog razloga smatrali paradajzom. A spavaću sobu su krasili bareljef rađen ugljem i poverljiv razgovor kupe i piramide. Izašao je iz kabineta, pogledom lutajući po zidovima, a žena reče s uzdahom: — Pitam se gde će mili Lužin ovo okačiti. — Još nisu blagoizvolela da me obavestiš — poče majka, bradom pokazavši gomilu šarenih turističkih pro-spekata što leži na stolu. — Ali, ni sama ne znam — reče gospođa Lužin. — Veoma je teško odlučiti, svuda je lepo. Mislim da ćemo najpre otići u Niču. — Ja bih vam

savetovao italijanska jezera — reče otac i, savivši novine i skinuvši cviker, poče da priča kako su lepa jezera. — Bojim se da mu je prilično dojadilo pričanje o našem putovanju — reče gospođa Lužin. — Jednog lepog dana prosto ćemo šesti u voz i otići. — Ne pre aprila — molećivo reče majka. — Znaš, obećala si mi... Lužin se vratio u kabinet. — Negde sam imao kutiju ekserčića — reče, gledajući sto i tapšući se po džepovima (na šta je opet, po treći ili četvrti put, imao utisak da se nešto nalazi u levom džepu — ali ne kutija — a nije bilo vremena da istražuje). Ekserčići su pronađeni na pisaćem stolu, Lužin ih uze i žurno izađe. — Oh, potpuno sam zaboravila da ti kažem. Zamisli,

molim te, juče ujutru... — i ona poče da priča kćerki kako ju je pozvala neka žena koja je neočekivano stigla iz Rusije. Ta žena ih je često posećivala u Sankt Peter-burgu. Ispostavilo se da se pre nekoliko godina udala za 149 sovjetskog poslovnog čoveka ili funkcionera — bilo je nemoguće tačno shvatiti — i na putu u neku banju, gde će njen muž prikupiti novu snagu, zaustavila se na ne-delju-dve u Berlinu. — Malo mi je nezgodno, znaš, da sovjetska državljanka dolazi u našu kuću, ali tako je uporna. Zapanjena sam što se ne boji da telefonira. Zaboga, ako u Sovjetiji saznaju da me je zvala... — Oh, mama, to je verovatno vrlo nesrećna žena — privremeno je odbegla na slobodu i htela bi da nekog vidi. — Onda dobro, predaću je tebi — reče majka s olakšanjem — pogotovo što je u tvojoj kući toplije. I nekoliko dana kasnije, oko podneva, dama se pojavila. Lužin je još dremao, jer je prethodne noći loše spavao. Dvaput se budio uz zagušene krike, davljen noćnom morom, a gospođa Lužin sad nekako nije imala snage za goste. Pokazalo se da je posetiteljka vitka, živahna, lepo našminkana, fino nafrizirana dama koja se, poput gospođe Lužin, oblači sa skupom jednostavnošću. Glasno, prekidajući jedna drugu, i ubeđujući jedna drugu da se nisu nimalo promenile, osim što su možda postale lepše, otišle su u kabinet koji je bio udobniji no salon. Pridošlica pri-meti u sebi da je gospođa Lužin pre nekih deset-dvanaest godina bila prilično ljupka, živahna devojčica, a da je sad postala punačkija, bleđa i tiša, dok je gospođa Lužin ustanovila da se skromna, ćutljiva mlada dama koja ih je posećivala i bila zaljubljena u studenta koga su crveni kasnije streljali, pretvorila u vrlo zanimljivu, samopouzdanu damu. — Znači, to je taj vaš Berlin. . . hvala vam lepo. Umalo nisam umrla od hladnoće. Kod kuće, u Le-njingradu je toplije, stvarno toplije. — Pa, kakav je Sankt Peterburg? Mora da se mnogo promenio? — upita gospođa Lužin. — Oh, naravno da se promenio — razmetljivo odgovori pridošlica — A život užasno težak — reče gospođa Lužin, zamišljeno klimajući glavom. — Oh, besmislica! Ništa slično. Kod kuće se radi, gradi. Cak i moj dečak — šta, niste znali da imam malog dečaka? — e, pa, imam, slatkog malog mangupa — dakle čak i on kaže da kod kuće, u Lenjingradu, »lađe dok u Berlinu bulžuji ništa ne lađe«. I, uopšte, on smatra da je u Berlinu daleko gore no kod kuće i čak ne želi da ništa pogleda. On tako dobro zapaža, znate, i osetljiv je... Ne, ozbiljno govoreći, dete je u pravu. I sama osećam da smo prestigli 150 Evropu. Uzmite naše pozorište. Dakle, vi, u Evropi, nemate pozorište, jednostavno ne postoji. Ja ni najmanje, shva-tate, ni najmanje ne hvalim komuniste. Ali jedno morate priznati: oni gledaju napred, oni grade. Intenzivna izgradnja. — Ne razumem se u politiku — reče gospođa Lužin, sporo i žalostivno. — Ali, prosto mi se čini... — Ja samo tvrdim da čovek treba da bude širokogrud — užurbano nastavi gošća. — Uzmite ovo, primera radi. čim sam stigla, kupila sam neke emigrantske novine. Naravno, moj muž je rekao, u šali, znate: »Zašto bacaš pare, curo moja, na takvo đubre?« Izrazio se još gore, no da stvar tako nazovemo pristojnosti radi — ali na to ću ja: »Ne«, rekla sam, »čovek mora sve da vidi, da sve sasvim ne-pristrasno utvrdi.« I, zamislite — otvorila sam novine i počela da čitam, i tamo su bile štampane takve klevete, takve laži, a sve tako primitivno. — Retko viđam ruske novine — reče gospođa Lužin. — Mama, na primer, prima neki ruski list, mislim iz Srbije. — To je zavera — nastavi dama. — Same pogrde, a niko se ne usuđuje da pisne nama u prilog. — Stvarno, razgovarajmo o nečemu drugom — rasejano reče gospođa Lužin. — Ja to ne umem da izrazim, veoma loše govorim o tim stvarima, ali osećam da grešite. Ako želite da o tome jednom porazgovarate s mojim roditeljima... (I, govoreći ovo, gospođa Lužin zamisli, ne bez izvesnog zadovoljstva, majčine izbuljene oči i piskave krike.) — Pa, vi ste još mali. — Gospođa se popustljivo osmehnu. — Pričajte mi šta radite, šta radi vaš muž, šta je on? — Nekad je igrao šah — odgovori gospođa Lužin. — Bio je izvanredan igrač. Ali se

onda prena-pregao i sad se odmara; i, molim vas, s njim ne smete pričati o šahu. — Da, da, znam da je šahist — reče pri-došlica. — Ali šta je? Reakcionar? Belogardejac? — Zbilja ne znam — nasmeja se gospođa Lužin. — Načula sam ja ponešto o njemu — nastavi pridošlica. — Kad mi je vaša mamcm23 kazala da ste se udali za

nekog Lužina, odmah sam pomislila da je to on. Imala sam dobru poznanicu u Lenjingradu i ona mi je pričala — znate, s tako naivnim ponosom — kako je svog malog sestrića naučila da igra šah i kako je kasnije postao izvanredan... Na ovoj tački razgovora u susednoj sobi se začu čudan šum, kao da se tamo neko o nešto udario i kriknuo. 23 Mama (franc). (Prev.) 151 —Trenutak — reče gospođa Lužin, skočivši sa sofe i spremajući se da otvori klizna vrata što vode u salon, ali je, predomislivši se, otišla hodnikom. U salonu je ug ledala jednog potpuno neočekivanog Lužina. Bio je u kućnom kaputu i sobnim papučama i držao je parče be-log hleba u ruci — ali, naravno, nije to bilo iznenađujuće —iznenađujuća stvar bese drhtavo uzbuđenje što izobličuje njegovo lice, razrogačene, usjaktele oči i čelo koje izgleda kao da je postalo kvrgavije, vena kao da je nabrekla, a ugle davši ženu, isprva se činilo da Lužin na nju uopšte ne obraća pažnju, već je nastavljao da stoji, otvorenih usta gledajući u smeru kabineta. Trenutak kasnije se isposta vilo da je njegovo uzbuđenje radosno. Veselo je škljoc-nuo zubima na ženu, onda se teško okrenuo u krug, go tovo preturivši palmu, izgubio papuču koja poput živog stvora odgamiza u trpezariju gde se pušio kakao i munje vito pođe na nj. — Ništa, ništa — lukavo reče Lužin, i poput čoveka koji uživa u tajnom pronalasku, pljesnu se po kolenima i zažmurivši poče da vrti glavom. — Ta gospođa je iz Rusije — ispitujući reče žena. — Poznaje vašu tetku koja —^ pa, prnsto jednu vašu tetku. — Izvrsno, izvrsno — reče Lužin i odjednom se zagrcivu. od smeha. »čega se bojim? pomislila je.« »Naprosto je veseo, probudio se dobro raspoložen i hteo je, možda...« — Je li to neka privatna šala, Lužine? — Jeste, jeste _—_reče Lužin i dodade, našavši izlaz: — Hteo sam da se predstavim u kućnom kaputu. — Znači, veseli smo, to je dobro — reče ona s osmehom. — Pojedite nešto, a onda se obucite. Odjutros je, izgleda, malo toplije. — I ostavivši muža u trpezariji, gospođa Lužin se brzo vrati u kabinet. Gošća je sedela na sofi i razgledala panorame Svaj-carske na stranicama turističkog prospekta. — čujte — reče, ugledavši gospođu Lužin — ja ću vas iskoristiti. Treba da kupim neke stvari, a apsolutno nemam pojma gde su ovde najbolje radnje. Juče sam ceo sat stajala ioT^bo\^enr^rM°s°m' staJa*a i mislila da možda postoje J je. «. i iiiWw .j„ nomačkog nije baš ... Lužin je ostao da sedi u trpezariji i nastavio je da se s vremena na vreme pljeska po kolenima. I odista, bilo je razloga za slavlje. Ona kombinacija koju se još 152 od bala mučio da razazna odjednom mu se razotkrila, bla-godareći slučajnoj frazi što je

doletela iz susedne sobe. Tokom tih prvih minuta imao je tek toliko vremena da iskusi prodorno zadovoljstvo što je šahist, i ponos, i olakšanje, i ono fiziološko osećanje harmonije tako dobro znano umetnicima. Načinio je još mnoštvo sitnih kretnji pre no što je shvatio pravu prirodu svog neobičnog otkrića — popio je kakao, obrijao se, premestio dugmad na čistu košulju. I odjednom je zadovoljstvo iščezavalo i savladala su ga druga osećanja. Baš kao što se neka kombinacija poznata iz šahovskih problema može nerazgovetno ponoviti na ploči u stvarnoj partiji — tako je sada uzastopno ponavljanje poznate sheme postajalo uočljivo u njegovom sadašnjem životu. I čim je prošlo početno zadovoljstvo što je ustanovio činjenicu tog ponavljanja, čim je brižljivo počeo da razmatra svoje otkriće, Lužin se stresao od jeze. S neodređenim divljenjem i neodređenim užasom primećivao je

kako se strašno, elegantno i elastično, potez po potez, ponavljaju slike iz njegovog de-tinjstva (letnjikovac ... grad ... škola ... tetka), ali još nije sasvim shvatao zašto ovo kombinaciono ponavljanje ispunjava njegovu dušu takvim strahom. Jednu stvar je bolno osećao, neki jed što tako dugo nije uočio ovaj lukavi niz poteza; i sad, prisećajući se neke sitnice — a njih je toliko bilo i ponekad su tako vesto prikazivane da je ponavljanje bilo gotovo prikriveno — Lužin se ljutio na samog sebe Što nije razmišljao, nije preuzeo inicijativu, već je s poverljivim slepilom pustio da se kombinacija razvije. Ali sad je odlučio da bude oprezniji, da motri na dalji razvoj ovih poteza, ukoliko ga bude — i, naravno, da svoje otkriće sačuva u neprodornoj tajnosti, da bude veseo, izvanredno veseo. Ali od tog dana za njega nije bilo pokoja — morao je da, ukoliko je moguće, smisli odbranu od ove perfidne kombinacije, da je se oslobodi, i zato je morao predvideti njen konačni cilj, njen kobni smer, ali ovo još nije izgledalo izvodljivo. A pomisao da će se ponavljanje verovatno produžiti bila je tako zastrašujuća da je dolazio u iskušenje da zaustavi časovnik života, da zauvek prekine partiju, da se zaledi, a istovremeno je zapažao da nastavlja da postoji, da se neka vrsta pripreme nastavlja, neki puzav razvoj, i da nema moći da to kretanje zaustavi. 153 Možda bi njegova žena ranije primetila promenu na Lužinu, drvenu veselost između intervala mrgodnosti, da je tih dana bila više s njim. Ali podesilo se da je nju upravo tokom tih dana iskoristila, kao što je obećano, ona nametljiva dama iz Rusije — koja ju je prisilila da s njom provodi časove, vodeći je iz radnje u radnju, pa je natenane probala šešire, haljine i cipele i onda dolazila u duge posete Lužinovima. Nastavila je da kao ranije tvrdi kako u Evropi ne postoji pozorište i da s hladnom tečnošću govori »Lenjingrad« (umesto Peterburg«), a iz nekog razloga gospođa Lužin se sažalila na nju, išla je s njom u kafane i kupovala je njenom sinu, debelom, turobnom malom dečaku, u prisustvu nepoznatih lišenom dara govora, igračke koje je primao strašljivo i nevoljno, na šta bi njegova mati tvrdila da ovde nema ničeg što mu se dopada i da on čezne da se vrati svojim malim drugovima pionirima. Srela se i sa roditeljima gospođe Lužin, ali, na žalost, nije došlo do onog razgovora o politici; prisećali su se nekadašnjih poznanika, dok je Lužin nemo i usredsređeno kljukao malog Ivana čokoladnim bombonama, a Ivan ih je nemo i usredsređeno jeo, i onda je dobio tamnocrvenu boju, te je žurno izveden iz sobe. Uto je vreme otoplilo, i jednom ili dvaput gospođa Lužin je rekla mužu da čim ova nesrećna žena, sa svojim nesrećnim detetom i mužem koji se ne može pokazati, konačno ode, oni će prvog dana, bez odlaganja, otići da posete groblje, i Lužin je klimnuo glavom uz prilježan osmeh. Pisaća mašina, geografija i crtanje behu napušteni, jer je sad znao da je sve to deo kombinacije, zamršeno ponavljanje svih onih poteza zapisanih u njegovom detihjstvu. Smešni dani: gospođa Lužin je osećala da ne poklanja dovoljno pažnje mužev-ljevim raspoloženjima, nešto je izmicalo nadzoru, a ipak je nastavljala da učtivo sluša brbljanje pridošlice i prevodi njene zahteve prodavcima, a bilo je naročito neprijatno kad se pokazalo da par već jednom nošenih cipela ne odgovara, te je morala da je prati u radnju gde je dama, purpurna u licu, na ruskom galamila na firmu i zahtevala da se cipele promene, a onda je morala da je umiruje i u nemačkoj verziji znatno ublaži njene zajedljive izraze. Uveče uoči odlaska došla je s malim Ivanom da se oprosti. Ivana je ostavila u kabinetu, dok je ona 154 otišla u spavaću sobu s gospođom Lužin koja joj je po stoti put pokazala svoju garderobu. Ivan je sedeo na sofi i češao koleno, pokušavajući da ne gleda Lužina, koji takođe nije znao kuda da pogleda i razmišljao je kako da zabavi mlohavo dete. — Telefon! — konačno uzviknu Lužin visokim glasom i, pokazujući prstom, poče da se smeje s navlašnom zapanjenošću. Ali Ivan, mrgodno zir-nuvši u smeru Lužinovog prsta, odvrati pogled, otegnuvši donju usnu. — Voz i ponor! — opet pokuša Lužin i ispruži drugu ruku, pokazujući vlastiti crtež na zidu. Blistava kap ispuni Ivanovu levu nozdrvu i on šmrknu, apa-tično gledajući preda se. — Pisac izvesne božanstvene komedije! — prodera se Lužin,

dižući ruku prema Danteovom poprsju. Tišina, slabašno šmrkanje. Lužina su umorile gimnastičke kretnje te je takođe zaćutao. Poče da se pita ima li u trpezariji bombona ili da li da pusti gramofon u salonu, ali ga je dečak na sofi hipnotisao samim svojim

prisustvom i bilo je nemoguće izaći iz sobe. »Neka igračka bi površila posao«, reče Lužin u sebi, onda pogleda pisaći sto, odmeri nož za papir spram dečakove radoznalosti, dokona da je nož ne bi pobudio, i u očajanju poče da prekopava po džepovima. I opet, kao mnogo puta ranije, oseti da levi džep, iako prazan, tajanstveno zadržava neku neopipljivu sadržinu. Lužin pomisli da bi takva pojava mogla zainteresovati malog Ivana. Seo je pored njega, na ivicu sofe i lukavo namignuo. — Mađioničarski trik — reče i poče time što je pokazao da je džep prazan. — Ova rupa nema nikakve veze s trikom — objasni. Ivan je bezvoljno i zlobno posmatrao njegove pokrete. — Ali, tu, ipak, nečeg ima — ushićeno reče Lužin i namignu. — U postavi — frknu Ivan, pa se, slegnuvši, okrenu u stranu. — Tačno! — uzviknu Lužin, glumeći oduševljenje, i zavuče ruku kroz rupu, drugom rukom pridržavajući rub sakoa. Najpre se pojavi neka vrsta crvenog ugla, a onda ceo predmet nešto u obliku pljosnate kožne belež-nice. Podigavši obrve, Lužin ju je gledao, okrenuo u rukama, izvukao jezičak iz proreza i oprezno rasklopio tu stvar. To nije bila beležnica već mala safijanska šahovska ploča na sklapanje. Lužin se namah seti da su mu je dali u jednom pariškom klubu — svi učesnici turnira dobili su tu stvarčicu — reklamu neke firme a ne prosto klupski suvenir Bočni pregraci oba dela ove džepne ploče 155 sadržali su komadiće celuloida, slične noktima, i svaki je nosio sliku jedne šahovske figure. Na ploču su se postavljali tako što se šiljati kraj uvlačio u malu pukotinu na donjoj ivici svakog kvadrata da zaokrugljen vrh komadića s nacrtanom figurom polegne na kvadrat. Efekt je bio vrlo elegantan i uredan — čovek nije mogao da se ne divi maloj crvenobeloj ploči, glatkim celuloidnim noktima, a i utisnutim zlatnim slovima duž horizontalne ivice ploče i zlatnim brojkama duž vertikalne. Zinuvši od uživanja, Lužin poče da uvlači komadiće — najpre samo vrstu piona duž drugog reda — ali se onda predomislio, pa je, vrhovima prstiju vadeći figurice iz njihovih pre-gradaka, postavio poziciju svoje partije s Turatijem u trenutku prekida. Ovo raspoređivanje je obavljeno gotovo trenutno i odmah je nestala celokupna materijalna strana stvari: majušna ploča što otvorena leži na njegovom dlanu postala je neopipljiva i bestežinska, safijan se rasplinuo u ružičastu i beličastožućkastu izmaglicu, i sve je iščezlo osim same šahovske pozicije, složene, žestoke, nabijene izvanrednim mogućnostima. S prstom na slepoočnici, Lužin se toliko udubio u misli da nije primetio da se Ivan, nemajući šta da radi, smandrljao sa sofe i počeo da ljulja crni stub stojeće lampe. Preturila se i svetlost se ugasi. Lužin je došao sebi u potpunoj pomrčini i u prvom trenutku nije shvatao gde je ili šta se oko njega zbiva. U blizini se vrpoljilo i stenjalo neko nevidljivo stvorenje i odjednom narandžasti abažur ponovo sinu prozirnom svet-lošću, a bledi mali dečak ošišane glave je klečao i ispravljao gajtan. Lužin se trže i zalupi ploču. Njegov grozni mali dvojnik, mali Lužin, za koga su figure postavljene, na kolenima je puzao po tepihu . .. Sve se to već jednom dogodilo... I opet je uhvaćen, nije razumeo kako će ponavljanje poznate teme tačno ispasti u praksi. Sledećeg trenutka sve je povratilo ravnotežu: šmrkćući, Ivan se uspentrao natrag na sofu; u sumraku, izvan kruga naran-džaste svetlosti, lebdeo je Lužinov kabinet, blago se lelujajući; crvena safijanska beležnica nevino je ležala na tepihu — ali je Lužin znao da je sve to varka, kombinacija se još nije u potpunosti razvila, i uskoro će se ispoljiti neko novo, kobno ponavljanje. Brzo se sagnuvši, podigao je i gurnuo u džep materijalni simbol onoga što je tako sladostrasno i tako užasno ponovo ovladalo njegovom ma-156 štom, i pitao se gde bi bilo sigurnije skrovište; ali baš tad se začuše glasovi, njegova žena uđe s gošćom i obe zaplivaše prema njemu, kao kroz dim od cigareta. — Ivane, diži se, vreme je da idemo. Da, da, draga moja, imam još toliko stvari da spakujem — reče dama i onda priđe Lužinu i poče da se oprašta. — Veoma mi je milo što smo se upoznali — rekla je, a između reci je uspela da pomisli ono što je ne jednom pomislila ranije: »Kakav tikvan, čudna riba.« — Veoma mi je milo. Sad mogu reći vašoj tetki da sam videla njenog

malog šahistu, sada velikog i slavnog. — U povratku morate neizostavno svratiti do nas — žurno i glasno je prekide gospođa Lužin, prvi put s mržnjom pogledavši ženine osmehnute, voštano crvene usne i nemilosrdno glupe oči. — Pa,

naravno, razume se samo po sebi. Ivane, ustani i pozdravi se! — Ivan je ovo izvršio prilično preko volje i svi su otišli u predsoblje. — Ovde u Berlinu uvek je silna petljavina kad treba ispratiti goste —rekla je ironično, posmatrajući kako gospođa Lužin uzima ključeve sa stočića ispod velikog ogledala. — Ne, mi imamo lift — odgovori gospođa Lužin nevezano, sa žarkim nestrpljenjem čeznući da dama ode, a obrvom je signalizirala Lužinu da pridrži kaput od fokine kože. Umesto toga, Lužin je s čiviluka skinuo detinji kaput... ali se, srećom, u tom trenutku pojavila služavka. —Zbogom, zbogom — reče gospođa Lužin, stojeći na pragu dok su se gosti što odlaze, u pratnji služavke, sme-štali u lift. Iza ženinog ramena Lužin vide Ivana kako se pentra na klupicu, ali se tad vrata zatvoriše i lift potonu u svoj gvozdeni kavez. Gospođa Lužin utrča u kabinet i baci se ničice na sofu. Seo je pored nje i duboko u sebi, tegobno, počeo da proizvodi, slepljuje i zašiva osmeh, pripremajući ga za trenutak kad se žena okrene prema njemu. Žena se okrenula. Osmeh je sasvim uspešno* ispao. —Uf — odahnu gospođa Lužin — konačno smo ih se otarasili — pa, hitro zagrlivši muža, poče da ga ljubi — u desno oko, onda u bradu, onda u levo oko — pridržavajući se strogog rasporeda koji je jednom odobrio. — Hajde, razveselite se, razveselite se — ponavljala je. — Ta madam je sad otišla, iščezla je. — Iščezla — poslušno reče Lužin i, uzdahnuvši, poljubi ruku koja ga je tapšala po vratu. —Kakva nežnost — šapnu žena — ah, kakva mila nežnost... 157 Bilo je vreme za spavanje, otišla je da se svuče, a Lužin je prošao kroz sve tri sobe, tražeći mesto gde će sakriti džepni šah. Svuda je bilo nesigurno. Rilo onog halapljivog usisivača je ujutru upadalo na najneočekivanija mesta. Teško je, teško sakriti neku stvar; druge stvari su zavidljive i negostoljubive, čvrsto se drže svog mesta i ne dozvoljavaju beskućnom predmetu što beži od potere da se zavuče ma u pukotinu. Tako te večeri nije uspeo da sakrije safijansku beležnicu i potom je odlučio da je uopšte ne krije već da je se naprosto otarasi, ali se pokazalo da ni to nije ni izdaleka lako; tako je ostala u postavi i tek' nekoliko meseci kasnije, kad je svaka opasnost davno, davno minula, tek onda je opet pronađen džepni šah a tada je njegovo poreklo bilo nejasno. 158 čETRNAESTO POGLAVLJE Gospođa Lužin je sebi priznavala da tronedeljna poseta dame iz Rusije nije prošla ne ostavivši trag. Gošćina mišljenja su bila lažna i glupa — ali kako to dokazati? Zgrozila se što se poslednjih nekoliko godina tako malo inte-resovala za nauku emigracije, pasivno prihvatajući sjajna, lakirana i zlatotiskom ukrašena shvatanja svojih roditelja, i nije poklanjala pažnju govorima slušanim na emigrantskim političkim skupovima koji su svojevremeno bili u modi. Pade joj na pamet da je možda i Lužin sklon političkim pitanjima — da bi možda u njima uživao, kao što čine milioni drugih pametnih ljudi. A bilo je važno pronaći neko novo zanimanje za Lužina. Postao je čudan, ponovo se pojavila ona poznata mrgodnost, a u očima mu često bese nekakav nepouzdan izraz, kao da nešto krije od lije. Brinula je što još nije našao neku pasiju koja bi ga potpuno zaokupila, i sebi je prebacivala uskost duhovnog obzora i nesposobnost da pronađe sferu, ideju, predmet, koji bi Lužinovim neaktivnim talentima pribavili posla i hrane. Znala je da mora da žuri i da svaki nepopunjen minut u Lužinovom životu predstavlja rupu za fantome. Pre polaska u živopisne zemlje bilo je neophodno pronaći neku zanimljivu igru za Lužina, a tek potom pribeći melemu putovanja, tom odlučujućem činiocu koji romantični milioneri koriste za lečenje svog splina. Krenula je od novina. Pretplatila se na »Zastavu*, »Rusa«, »Zagranični glas«, »Ujedinjenje« i »Poklič«, kupila je najnovije brojeve emigrantskih časopisa i — za poređenje — nekoliko sovjetskih časopisa i listova. Odlučeno je da će svakog dana posle večere jedno drugom čitati naglas. Primetivši da izvesne novine

objavljuju 159 šahovsku rubriku, u početku se pitala da li da te delove iseče i uništi, ali se plašila da će time uvrediti Lužina. Jednom ili dvaput, kao uzorci zanimljive igre, pojavile su se Lužinove stare partije.

To je bilo neprijatno i opasno. Nije mogla da sakrije brojeve sa šahovskom rubrikom, jer je Lužin skupljao novine u nameri da ih kasnije poveže u vidu velikih knjiga. Kad god bi otvorio novine za koje bi se ispostavilo da sadrže zamrljan šahovski dijagram, motrila je izraz njegovog lica, ali je on osećao njen pogled i samo bi preleteo dijagram. I nije znala s kakvim je grešnim nestrpljenjem očekivao taj četvrtak ili ponedeljak kada se pojavljivala šahovska rubrika, i nije znala s kakvom je radoznalošću u njenom odsustvu razgledao štampane partije. Kad su bili posredi šahovski problemi, iskosa bi pogledao dijagram, pa bi, tim pogledom shvativši raspored figura, odmah zapamtio problem i onda ga u mislima rešavao dok mu je žena čitala uvodnik. — Celo-kupna ova delatnost svodi se na jedan temeljni preobražaj i porast, čija je svrha da obezbede ... — čitala je žena ujednačenim glasom. (»Zanimljiva konstrukcija«, mislio je Lužin. »Crna kraljica je potpuno slobodna«). — ... povlači jasnu razliku između njihovih vitalnih interesa; štaviše, ne bi bilo suvišno dodati da je Ahilova peta ove ruke što kažnjava... — (»Crni očigledno ima odbranu od pretnje na h7«, mislio je Lužin i mahinalno se osmehnuo kad je žena, za trenutak prekinuvši čitanje, odjednom rekla prigušenim glasom: — Ne razumem šta hoće da kaže). — U tom pogledu — nastavila je — ništa se ne poštuje... — (»Oh, sjajno!«, uzviknuo je Lužin u mislima, našavši ključ problema — očaravajuće elegantnu žrtvu). — ... a katastrofa nije daleko — zaključila je članak žena i, za-vršivši, uzdahnula. Sto je pažljivije čitala novine bivalo joj je sve dosadnije, a magla reci i metafora, pretpostavki i argumenata, korišćena je za zamućivanje jasne istine koju je uvek osećala ali nikad nije mogla da izrazi. Ali kad se mašila novina drugog sveta, sovjetskih novina, njena dosada nije znala za granice. Iz njih je vejala hladnoća grobne kancelarije, dosada ureda ispljuvanih od muva, i nekako su je podsećale na beživotno lice činovničića u jednom od nadleštava koja je morala da poseti u vreme kad su nju i Lužina slali od odeljenja do odeljenja zarad nekog tričavog dokumenta. činovničić je bio bedan i uvredljiv, 160 i jeo je kiflu za dijabetičare. Verovatno je primao bednu platu, bio oženjen i imao dete čije je telo pokrivao osip. Dokumentu koji nisu imali i koji su morali pribaviti pridao je kosmički značaj, ceo svet je počivao na tom parčetu hartije i beznadezno će se strošiti u prah ako nekoj osobi bude uskraćen. A to nije bilo sve: ispostavilo se da ga Lužinovi ne mogu dobiti pre no što prođu čudovišni rokovi, mileniji očaja i praznine, i jedino sredstvo koje je čoveku dato da ublaži ovaj svetski bol bilo je pisanje molbi. činovnik se obrecnuo na Lužina što puši u njegovoj kancelariji, a Lužin se trgnuo i strpao opušak u džep. Kroz prozor su se videle kuća u izgradnji, sva u skelama, i kosa kiša; u uglu sobe visio je mali crni sako koji je činovnik tokom radnog vremena zamenjivao listerskim sakoom, a njegov pisaći sto odavao je opšti utisak ljubičastog mastila i onog istog transcendentnog beznađa. Otišli su praznih ruku, i ona se osećala kao da mora da bije bitku s nekom sivom i šlepom večnošću koja ju je zapravo pokorila, prezrivo odgurnuvši u stranu njeno bojažljivo, zemaljsko mito — tri cigare. U drugom nad-leštvu su to parče hartije smesta dobili. Kasnije je gospođa Lužin s užasom mislila da onaj činovničić koji ih je oterao verovatno zamišlja kako oni poput neutešnih aveti lutaju vakuumom i možda očekuje njihov ponizan, jecav povratak. Nije joj bilo jasno zašto bi upravo ova slika zalebdela pred njom čim uzme neke moskovske novine. Možda isto osećanje dosade i sažaljenja, ali to joj nije bilo dovoljno, njen um nije bio zadovoljan — i odjednom je shvatila da i ona traži neku formulu, zvanično otelovljenje tog ose-ćanja, i da se uopšte ne radi o ovome. Njen ;Um nije bio kadar da pojmi zamršenu borbu maglovitih mišljenja koja su izražavale različite emigrantske novine; ova različitost mišljenja je nju posebno zapanjivala, jer bese navikla da apatično pretpostavlja da ko god ne misli kao njeni roditelji misli kao onaj zabavni hromi čovek koji je gomili kikotavih devojaka govorio o sociologiji. Ispostavilo se da postoje najtananije nijanse mišljenja i najzlobnije neprijateljstvo — a ako je sve ovo bilo odveć složeno za um, onda je srce počinjalo da sasvim jasno shvata jednu stvar: i ovde i u Rusiji ljudi su mučili, ili žudeli da muče, druge ljude, ali tamo je

mučenja i želje da se muči stoput više no ovde, i zato je ovde bolje. 11 Lužinova odbrana

161 Kad je došao red na Lužina da čita naglas, ona bi mu izabrala neku humoresku ili kratku, osećajnu priču. ćitao je smešno mucajući, neke reci je čudno izgovarao i ponekad bi preleteo tačku ili pak do nje ne bi stigao, a glas je dizao ili spuštao bez ikakvog logičnog razloga. Nije joj bilo teško da shvati da ga novine ne zanimaju; kad god bi s njim zapodenula razgovor o upravo pročitanom članku, žurno se slagao sa svim njenim zaključcima, a kad je, da bi ga proverila, namerno kazala da svi emigrantski listovi lažu, takođe se složio. Novine su jedno a ljudi drugo; bilo bi Iepo slušati te ljude. Zamišljala je kako će se ljudi različitih nastroje-nja — »banda intelektualaca«, kako se izrazila njena majka — okupiti u njihovom stanu, i kako će Lužin, slušajući ove živahne prepirke i razgovore o novim temama, ako ne procvetati ono bar naći privremenu razonodu. Među majčinim poznanicima, najprosvećenijim i čak »levičarem«, kako je s izvesnom koketerijom tvrdila majka, smatran je Oleg Sergejevič Smirnovski — ali kad ga gospođa Lužin zamoli da u njenu kuću dovede neke zanimljive, slobodoumne ljude, koji ne čitaju samo »Zastavu« već i »Ujedinjenje« i »Zagranični glas«, Smirnovski odgovori da ona treba da razume da on ne kruži u tim krugovima, i onda poče da osuđuje takvo kruženje, i hitro objasni da on kruži u drugim krugovima gde je od suštinskog značaja kružiti, i gospođi Lužin poče da se vrti u glavi kao nekad na vrtuljku u zabavnom parku. Nakon ovog promašaja počela je da iz različitih komorica svog sećanja izvlači ljude koje je slučajno upoznala i koji bi joj sad mogli biti od pomoći. Setila se Ruskinje koja je sedela do nje u berlinskoj školi primenjenih umetnosti, kćeri političkog radnika iz demokratske grupe; setila se Alfjorova koji je svuda bio i voleo je da prepričava kako .mu je jedan stari pesnik umro na rukama; setila se potcenjenog rođaka koji radi u uredništvu liberalnih ruskih novina čiji je naziv debela prodavačica novina na uglu svake večeri izgovarala grle-nim ruladama. Izabrala je još osobudve. Takođe joj je palo na um da se mnogi intelektualci verovatno sećaju pisca Lužina ili su poznavali šahistu Lužina, te će sa zadovoljstvom posećivati njen dom. A zar je Lužinu sve ovo bilo važno? Jedina stvar koja je njega istinski zanimala bila je složena, lukava partija 162 u koju je nekako upleten. Bespomoćno i mrgodno tražio je znake šahovskog ponavljanja, još se pitajući čemu ovo teži. Ali, takođe je bilo nemoguće biti stalno na oprezu, neprestano naprezati pažnju: nešto bi u njemu privremeno popustilo, bezbrižno bi uživao u partiji štampanoj u novinama — i ubrzo bi s očajanjem primetio da je opet bio neobazriv i da je u njegovom životu upravo povučen tanan potez, nemilosrdno nastavljajući kobnu kombinaciju. Onda bi odlučio da udvostruči budnost i vodi računa o svakoj sekundi svog života, jer su klopke mogle biti svuda. A najviše ga je tištala nemogućnost smišljanja racionalne odbrane, jer je cilj njegovog protivnika još skriven. Odveć debeo i mlohav za svoje godine, šetao je tamo--amo među svetom koji je smislila njegova žena, pokušavao je da nađe mirno mesto, i sve vreme je izgledao i osluškivao neki nagoveštaj sledećeg poteza, nastavak partije koju nije on započeo no koja je sa užasnom žestinom uperena protiv njega. Desilo bi se da se takav nagoveštaj pojavi, nešto bi se pomerilo napred, ali time ukupno značenje kombinacije nije postajalo ništa jasnije. A bilo je teško naći mirno mesto — ljudi su mu se obraćali pitanjima koja je u sebi morao da ponovi nekoliko puta pre no što bi shvatio njihovo jednostavno značenje i našao jednostavan odgovor. U trima otvorenim sobama bilo je veoma svetio — lampe nikog nisu poštedele — i svet je sedeo u trpezariji, i na neudobnim stolicama u salonu, i na divanu u kabinetu, a čovek u bledim flanelskim panta-lonama stalno je pokušavao da se smesti na pisaći sto, u interesu udobnosti odgurnuvši u stranu kutiju s bojicama i hrpu novina. Postariji

glumac s licem obeleženim mnogim ulogama, blag čovek blagog glasa (koji je svoja najbolja ostvarenja svakako dao u filcanim papučama, u ulogama koje su iziskivale gunđanja, stenjanja, mamurluke pune grimasa i čudačke, sočne izraze), sedeo je na divanu pored pozadružne, crnooke supruge novinara Barsa, bivše glumice, pa se s njom prisećao prilike kad su u

gradu na Volgi zajedno igrali u melodrami Ljubavni san. — Sećate li se one zbrke s cilindrom i kako sam se elegantno izvukao? — blago reče glumac. — Beskonačne ovacije — reče crnooka dama — priredili su mi ovacije koje nikad neću zaboraviti... — Tako su prekidali jedno drugo, svako svojim uspomenama, a čovek u bledim pantalonama je od 11* 163 zamišljenog Lužina treći put zatražio »cigareticu«. Bio je to pesnik-početnik, svoje pesme je čitao sa žarom, pevu-cavo, malko trzajući glavom i zagledan u prostor. Glavu je obično držao visoko zbog čega je njegova velika, pokretljiva Adamova jabučica bila vrlo primetna. Nikad nije dobio onu cigaretu, jer je Lužin rasejano prešao u salon, a pesnik, s poštovanjem gledajući njegov debeli zatiljak, pomisli kakav je to čudesan šahist bio, i s radošću je iščekivao vreme kad će s odmornim, oporavljenim Lužinom moći da razgovara o šahu koji je -obožavao, a onda je, ugledavši kroz procep vrata Lužinovu ženu, neko vreme raspravljao sam sa sobom vredi li da pokuša da obleće oko nje. Gospođa Lužin je s osmehom slušala šta priča visoki, rošavi novinar Bars, i mislila je kako će biti teško smestiti ove goste oko jednog stola za čaj i neće li biti bolje da ih ubuduće posluži prosto tamo gde sede? Bars je govorio vrlo brzo i uvek kao da je obavezan da neku zakučastu misao, sa svim njenim umecima i kliskim dodacima, izrazi za najkraće moguće vreme, da sve to podupre • i preuredi, a ako bi njegov slušalac bio pažljiv počeo bi da malo-pomalo shvata da ovaj lavirint brzih reci postepeno otkriva jednu zapanjujuću harmoniju i da se sam govor sa svojim povremenim pogrešnim naglascima i novinarskim izrazima naglo preobražava, kao da od izražene misli dobij a skladnost i uzvišenost. Ugledavši muža, gospođa Lužin je strpala u njegovu ruku tanjir s lepo očišćenom pomorandžom, pa je mimo njega ušla u kabinet. — I zapazite — reče neki ružan čovek koji je u celosti saslušao i ocenio novinarevu misao — zapazite da je kod Tjutčeva noć prohladna, a zvezde u njoj okrugle, i vlažne, i sjajne, a ne naprosto blistave tačkice. — Nije rekao ništa više, jer je obično malo govorio, ne toliko iz skromnosti koliko iz bojazni da ne prospe nešto dragoceno što mu ne pripada ali mu je povereno. Uzgred rečeno, gospođa Lužin ga je veoma volela i to upravo zbog njegove ružnoće, neutralnosti njegovih crta, kao da je on samo spoljašnjost nekog suda ispunjenog nečim toliko svetim i retkim da bi predstavljalo svetogrđe obojiti ilovaču. Zvao se Petrov, ništa na njemu nije bilo izuzetno, ništa nije napisao i živeo je kao prosjak, ali o tome nije nikome govorio. Njegova jedina funkcija u životu bila je da nosi, s poštovanjem i usredsređenošću, to što mu je povereno, nešto 164 što valja po svaku cenu sačuvati u svim pojedinostima i svoj čisto ti, i iz tog razloga je čak išao sitnim, pažljivim koracima, starajući se da ni na koga ne naleti, i samo veoma retko, kad bi u osobi s kojom razgovara razabrao srodnu brižnost, on bi za trenutak — iz celine onog ogromnog nečeg što tajanstveno nosi u sebi — otkrio neku nežnu, bescenu sitnicu, jedan Puškinov stih ili seljački naziv kakvog poljskog cveta. — Pamtim oca našeg domaćina — reče novinar kad su se Lužinova leđa povukla u trpezariju. — Ne liči na njega, ali imaju nešto slično u sklopu ramena. Bio je dobra duša, krasan čovek, ali kao pisac... Sta? Vi stvarno mislite da su one oleografske priče za mladež ... — Molim, izvolite u trpezariju — reče gospođa Lužin, vraćajući se iz kabineta s troje gostiju koje je onde zatekla. — čaj je serviran. Molim vas, dođite. — Oni koji su već bili za stolom sedeli su na jednom kraju, dok je na drugom usamljeni Lužin, turobno pognute glave, sedeo žvaeući krišku pomorandže i mešajući čaj u čaši. Tu su bili Alfjorov sa ženom, zatim crnpurasta, jarko našminkana devojka koja je crtala prekrasne žar-ptice, ćelavi mladić koji je sebe u šali nazivao radnikom štampe, ali je potajno čeznuo da

bude politički kolovođa, i dve žene, advokatske supruge. Za stolom je takođe sedeo slatki Vasilije Vasiljevič, stidljiv, dostojanstven, čista srca, s plavom bradom, i u staračkim štofanim cipelama. Za vreme cara bio je prognan u Sibir i potom u inostran-stvo, odakle se vratio 1917. godine i uspeo da nakratko nazre revoluciju, pre no što su ga opet prognali, ovog

puta boljševici. Ozbiljno je govorio o svom ilegalnom radu; o Kauckom i Ženevi, i nije mogao da bez razneženosti pogleda gospođu Lužin, jer je u njoj nalazio sličnost s bistrookim, idealnim devicama koje su s njim radile za dobro naroda. Kao što obično biva na takvim skupovima, kad su svi gosti okupljeni i posađeni zajedno za sto, usledila je tišina. Tišina je bila takva da se jasno čulo disanje služavke dok je nudila čaj. Gospođa Lužin je sebe nekoliko puta ulovila u nemogućoj misli da bi bilo pametno upitati služavku zašto tako šumno diše i zar ne bi mogla da to čini tiše. I uopšte, nije bila baš efikasna ova debeljuškasta cura — naročito su telefonski pozivi bili katastrofalni. Slušajući disanje, gospođa Lužin se na časak seti kako ju je nekoliko 165 dana ranije služavka smejući se obavestila: — Neki gospodin Fa . . . Felt... Felti. Evo, zapisala sam broj. — Gospođa Lužin je pozvala taj broj, ali oštar glas odgovori da je to kancelarija filmskog preduzeća i da tu ne postoji nikakav gospodin Felti. Neka beznadežna zbrka. Taman htede da počne da kritikuje nemačke služavke kako bi prekinula susedovo ćutanje kad primeti da se razgovor već rasplamsao, da pričaju o nekom novom romanu. Bars je tvrdio da je složeno i tanano pisan i da svaka reč odaje jednu besanu noć; neki ženski glas reče: — Oh, ne, tako se lako čita; — Petrov se naže prema gospođi Lužin i prošaputa citat iz Zukovskog: — Ono što je mukotrpno pisano lako se čita; — a pesnik, prekinuvši nekoga u pola reci i ogorčeno kotrljajući glas »r«, viknu da je Žukovski papagaj bez zerice mozga, na šta Vasilije Vasiljevič, koji nije pročitao roman, prekorno zavrte glavom. Tek kad su se svi već nalazili u predsoblju i međusobno se opraštali, u nekoj vrsti generalne probe, jer su se svi ponovo oprostili na ulici, mada su svi morali da idu u istom pravcu — tek tada se onaj glumac s ulogama obeleženim licem odjednom pljesnu po čelu: — Dušice, umalo da zaboravim — reče gospođi Lužin, stežući joj ruku pri svakoj reci. — Pre neki dan jedan čovek iz carstva filma tražio je od mene vaš telefonski broj. — Na to je napravio iznenađeno lice i pustio ruku gospođe Lužin. — Sta, vi ne znate da ja sad igram u filmovima? O, da, da. Velike uloge s krupnim planovima. — Tu ga pesnik gurnu u stranu i gospođa Lužin tako nije otkrila na koju je to osobu glumac mislio. Gosti su otišli. Lužin je postrance sedeo za stolom na kojem su se, zaleđeni u različitim pozama poput likova u završnoj slici Gogoljevog Revizora, nalazili ostaci užine, prazne i nedopijene čaše. Jedna ruka mu bese teško raširena po stolnjaku. Ispod upola spuštenih, opet natečenih kapaka gledao je kako se crni vrh šibice previja od bola pošto se upravo ugasio među njegovim prstima. Lužinovo široko lice s oklembešenim naborima oko nosa i usta malčice se caklilo, a na obrazima su se pri svetlosti lampe zlatile stalno izbrijavane čekinje što stalno rastu. Tamno-sivo odelo, čupavo pod rukom, obuhvatalo ga je tešnje no ranije, iako je bilo skrojeno tako da ostane dosta prostora. I tako je Lužin sedeo, ne pomerajući se, i staklene zdele s bombonama su se presijavale, i kašičica je nepo-166 mično ležala na stolnjaku, daleko od čaše ili tanjira, a iz nekog razloga mala princeskrofna koja nije izgledala naročito primamljiva, ali je zapravo bila vrlo, vrlo ukusna, ostala je netaknuta. »Sta mu je?« — mislila je gospođa Lužin, gledajući muža. Bože blagi, šta je? I njome ovlada bolno osećanje nemoći i beznađa, kao da se poduhvatila preteškog posla. Sve je uzaludno — nema svrhe da pokušava, smišlja razonode, poziva zanimljive goste. Pokušala je da zamisli kako će ovog Lužina, opet slepog i mrgodnog, voditi po Rivijeri, a sve što je uspevala da zamisli bese Lužin koji sedi u svojoj sobi i zuri u pod. S odvratnim osećanjem da viri kroz ključaonicu sudbine, nagnula se napred da vidi svoju budućnost — deset, dvadeset, trideset godina — i bese isto, nema nikakve promene, isti mrgodni, pogureni Lužin, i ćutanje, i beznađe. Gadne, nedostojne misli! Njena duša se smesta opet ispravila i oko nje su bile znane slike i brige: vreme je da se ide u krevet, bolje da sledeći put ne kupuje onaj sipkav kolač, baš je Petrov bio zgodan,

sutra ujutru će morati da se pozabave svojim pasošima, put na groblje se opet odlaže. Ništa nije moglo biti jednostavnije, činilo se, no uzeti taksi i odvesti se u predgrađe, do malog ruskog groblja na njegovoj parceli puste

poljane. Ali je uvek ispadalo da ne mogu da odu, ili su Lužina boleli zubi, ili ova petljavina oko pasoša, ili nešto drugo — sićušne, nepri-metne prepreke. A koliko će raznih briga sada biti... Lužina svakako mora odvesti zubaru. — Da li opet boli? — upita, položivši svoju ruku na Lužinovu. — Da, da — reče on, i, izobličivši lice, poče da usisava obraz uz pućkav zvuk. Zubobolju je izmislio pre neki dan kako bi objasnio svoju potištenost i ćutanje. — Sutra ću se javiti zubaru — rekla je odlučno. — Nije potrebno — promrmlja Lužin. — Molim vas, nije potrebno. — Usne su mu podrhtavale. Osećao se kao da će briznuti u plač, sad je sve postalo tako zastrašujuće. — Sta nije potrebno? — upitala je nežno i izrazila upitnik kratkim »hm«, izgovorenim zatvorenih usta. Odmahnuo je glavom i, za svaki slučaj, opet sisao zub. — Nije potrebno ići kod zubara? Ne, Lužin će biti odveden zubaru. Ovo se ne srne zanemariti. — Lužin je ustao sa stolice i držeći se za obraz, ušao u spavaću sobu. — Daću mu pilulu — rekla je — eto šta ću uraditi. 167 Pilula nije delovala. Lužin je ostao budan još dugo pošto je njegova žena zaspala. Istini za volju, noćni časovi, časovi nesanice u bezbednoj, zatvorenoj spavaćoj sobi, bili su jedini kada je mogao da misli na miru, ne strepeći da će propustiti novi potez u onoj čudovišnoj kombinaciji. Noću, a naročito kad leži nepomično i žmureći, ništa se ne može dogoditi. Pašljivo i što je moguće pribranije, Lužin bi nanovo razmatrao sve poteze već odigrane protiv njega, ali čim bi počeo da nagađa o oblicima koje će poprimiti predstojeće ponavljanje sheme njegove prošlosti, zbunila bi ga i uplašila neminovna i nezamisliva katastrofa što se približava s nemilosrdnom tačnošću. Ove noći je više no ikad osetio svoju bespomoćnost pred tim sporim, elegantnim napadom, i pokušao je da uopšte ne spava, kako bi što više produžio ovu noć, ovu tihu tamu, da bi vreme zaustavio u ponoć. Žena je spavala potpuno bešumno-, najverovatnije — uopšte nije tu. Jedino je kucanje malog sata na noćnom stočiću dokazivalo da vreme nastavlja da postoji. Lužin je slušao ove majušne otkucaje srca i ponovo se zaneo u misli, a onda se trže, primetivši da je kucanje sata prestalo. činilo mu se da se noć zauvek zaustavila, sad nema ni jednog jedinog zvuka koji bi obeležavao njeno proticanje, vreme je mrtvo, sve je u redu, kadifena stišanost. San je neosetno iskoristio ovu sreću i olakšanje, ali sad u snu uopšte nije bilo odmora, jer se san sastojao od šezdeset četiri kvadrata, gigantske ploče nasred koje, drhteći i go, stoji Lužin, veličine piona, i pilji u nejasne pozicije ogromnih, megakefalnih figura s krunama ili grivama. Probudio se kad se žena, već obučena, nagla nada nj i poljubila ga između obrva. — Dobro jutro, mili Lužine — rekla je. — Već je deset sati. Sta ćemo danas raditi — zubar ili vize? — Lužin je pogleda blistavim, rastrojenim očima i namah ponovo spusti kapke. — A ko je sinoć zaboravio da navije sat? — nasmeja se žena, s ljubavlju trljajući punačko belo meso njegovog vrata. — Tako možete prespavati ceo život. — Nakrivila je glavu, posma-trajući muževljev profil okružen izbočinama jastuka, pa se, primetivši da je ponovo zaspao, osmehnula i izašla iz sobe. U kabinetu je stajala kod prozora i gledala zelenkastoplavo nebo, zimsko i vedro, misleći da će danas verovatno biti hladno i da Lužin treba da obuče džemper. Telefon na 168 pisaćem stolu zazvoni, to je očito majka koja bi da zna hoće li večerati kod nje. — Halo? — reče gospođa Lužin, smestivši se na ivici stolice. — Halo, halo — vikao je u telefon nepoznat glas, uzbuđeno i naprasito. — Da, da, tu sam — reče gospođa Lužin i premesti se u fotelju. — Ko je tamo? — upita nezadovoljni glas, na nemačkom s ruskim naglaskom. — A ko govori? — raspitivala se gospođa Lužin. — Da li je gospodin Lužin kod kuće? — upita glas na ruskom. — Ko govori, ko govori? — s osmehom je ponavljala gospođa Lužin. Tišina. Glas je izgleda raspravljao sam sa sobom da li da izađe načistac ili ne. Želim da razgovaram s gospodinom Lužinom — poče nanovo, opet prešavši na nemački. — Vrlo hitna i važna stvar. — Samo trenutak — reče gospođa Lužin, pa je jednom ili dvaput prošla tamo-amo kroz sobu. Ne, ne vredi buditi

Lužina. Vratila se telefonu. ,— On još spava — reče. — Ali, ako želite da ostavite poruku... — Oh, to je vrlo nezgodno — reče glas, konačno se odlučivši za ruski. — Ovo je već drugi put kako zovem. Prošli put sam ostavio broj svog telefona. Stvar je za njega izuzetno važna i ne dopušta odlaganje. — Ja sam njegova

supruga —reče gospođa Lužin. — Ako vam je nešto potrebno... —Veoma mi je milo što smo se upoznali — čilo je prekide glas. — Zovem se Valentinov. Muž vam je, razume se, pričao o meni. Dakle, ovako: čim se probudi, kažite mu da odmah sedne u taksi i dođe do mene. Kinokonzern »Veritas«, Rabenstrasse 82.2i Stvar je vrlo hitna i za njega veoma važna — nastavi glas, opet prešavši na nemački, ili zbog važnosti 'te stvari ili naprosto što ga je adresa na nemačkom uvukla u odgovarajući jezik. Gospođa Lužin se pretvarala da zapisuje adresu, a onda reče: — Možda ćete mi ipak prvo kazati šta je posredi. — Glas je postao neprijatno uzbuđen. —Ja sam stari prijatelj vašeg muža. Svaka sekunda je dragocena. Očekujem ga danas, tačno u podne. Molim vas, recite mu. Svaka sekunda... — U redu — reče gospođa Lužin. — Kazaću mu, samo ne znam —možda mu danas neće biti zgodno. — Samo vi njemu šapnite na uvo: »Valentinov te očekuje« — reče glas sme-jući se, otpevuca — Do viđenja — na nemačkom i nestade iza škljocanja vrata u podu. Gospođa Lužin je nekoliko 21 Filmski koncern »Veritas«, Ulica gavranova (nem.). Veritas = istina (lat.). (Prev.) 169 nom stanu je bilo hladno, ne kao pre mesec dana, ali ipak hladno, i majka se neprestano uvijala u neobičan šal s naslikanim božurima sred zelenila, pri tom drhturavo trza-jući ramenima. Otac je stigao tokom večere i zatražio votku, i trljao ruke uz suv, šuštav zvuk. A gospođa Lužin je prvi put primetila kako je tužno i prazno u ovim odzvanjajućim sobama, i primetila je da je očeva veselost usiljena baš kao i majčin osmeh, i da su oboje već stari i vrlo usamljeni, i da ne vole jadnog Lužina, i pokušavaju da ne pominju predstojeći odlazak Lužinovih. Prisetila se svih onih užasnih stvari koje su rečene o njenom vere-niku, zlokobnih upozorenja i majčinog uzvika: — On će te raskomadati, spaliće te u peći... — A čist rezultat je bilo nešto vrlo spokojno i setno, i svi su se osmehivali mrtvim osmesima — one lažno razmetljive seljanke na slikama, ovalna ogledala, berlinski samovar, četvoro ljudi za stolom. »Zatišje«, mislio je tog dana Lužin. »Zatišje, ali uz skrivene pripreme. Hoće da me uhvati na spavanju. Pažnja, pažnja, usredsredi se i bdi.« U poslednje vreme sve njegove misli bile su šahovske prirode, ali se još držao — zabranio je sebi da opet misli o prekinutoj partiji s Turatijem i nije otvarao dragocene brojeve novina — ali je ipak mogao da misli jedino u šahovskim slikama, a njegov um je funkeionisao kao da sedi za šahovskom tablom. Ponekad bi se u snovima zaklinjao doktoru s ahatnim očima da ne igra šah — samo je jednom postavio figure na džepnu ploču i bacio pogled na dve-tri partije štampane u novinama — naprosto iz dokolice. A čak i te greške nisu bile njegova krivica, već su predstavljale niz poteza u opštoj kombinaciji koja vesto ponavlja jednu zagonetnu temu. Bilo je teško, izvanredno teško unapred predvideti sledeće ponavljanje, ali još samo malo i sve će postati jasno i možda se može naći odbrana ... Ali, sledeći potez se veoma sporo pripremao. Ono zatišje nastavilo se dva-tri dana. Lužina su slikali za pasoš, i fotograf ga je uhvatio za podbradak, malčice mu okrenuo lice u stranu, zatražio da širom otvori usta, i bušio je zub uz napeto zujanje. Zujanje je prestalo, zubar je nešto tražio na staklenoj polici, našao, udario je pečat 172 na Lužinov pasoš i pisao munjevitim potezima pera. — Evo — reče, predajući dokument na kojem su bila nacrtana dva niza zuba, a dva zuba su nosila krstiće ucrtane masti-lom. U svemu ovome nije bilo ničeg sumnjivog i lukavo zatišje se nastavilo do četvrtka. A u četvrtak, Lužin je sve razumeo. Još prethodnog dana smislio je zanimljivo sredstvo, sredstvo kojim bi možda mogao osujetiti naume svog tajanstvenog protivnika. To sredstvo se sastojalo u tome da dragovoljno izvrši neki besmislen, neočekivan čin izvan sistematskog poretka života, time pobrkavši niz poteza koji je protivnik planirao. Bila je to jedna eksperimentalna odbrana, jedna, da tako

kažemo, nasumična odbrana

—ali Lužin, poludeo od užasa pred neminovnošću slede-ćeg poteza, nije bio kadar da nađe ništa bolje. I tako je u četvrtak popodne, dok je pratio ženu i taštu po radnjama, odjednom stao i uzviknuo: — Zubar. Zaboravio sam zubara. — Besmislica, Lužine — reče njegova žena. —Pa juče je kazao da je sve gotovo. — Tišti — reče Lužin i podiže prst. — Ako plomba tišti... Rečeno je da ako tišti treba da dođem tačno u četiri. Tišti. Sada je deset do četiri. — Nešto ste pobrkali — osmehnu se žena — ali, naravno, ako boli, morate otići. A onda idite kući, ja ću doći oko šest. — Večerajte s nama — reče majka, s prizvukom preklinjanja u glasu. — Ne, večeras imamo goste — reče gospođa Lužin — goste koje ti ne trpiš. — Lužin je mahnuo štapom u znak oproštaja i, zgrbivši leđa, ušao u taksi. — Mali manevar — nasmejao se, a pošto mu je bilo vruće raskopčao je kaput. Već posle prvog zaokreta, zaustavio je taksi, platio i natenane krenuo kući. I tu mu -se odjednom učini da je sve to već jednom ranije uradio i toliko se uplašio da je skrenuo u prvu radnju, odlučivši da protivnika nadmudri novim iznenađenjem. Ispostavilo se da je radnja frizernica, i to za dame. Osvrnuvši se, Lužin se zaustavi, a osmehnuta žena ga upita šta želi. — Da kupim... — reče Lužin, nastavljajući da gleda oko sebe. U tom trenutku je ugledao voštano poprsje i pokazao ga štapom (neočekivan potez, veličanstven potez). — To se ne prodaje — reče žena. — Dvadeset maraka