Muzicka enciklopedija 2

M UZIĈKA

ENCIKLOPEDIJA 2 Gr-Op

ZAGREB J U G O S L A V E N S K I

MCAVLXXIV

L E R S I RO G R A F S R 1

Z A V O D

JUGOSLAVENSKI LEKSIKOGRAFSKI ZAVOD, ZAGREB TISAK I UVEZ TISKARNA MLADINSKA KNJIGA LJUBLJANA

M UZIĈKA E N C I K L O P E D I J A

Glavni urednik

Krešimir Kovaĉević

Ĉlanovi redakcije Ivona Ajanović, Branka Antiĉ, Dragotin Cvetko, Stana Durić-Klajn, Cvjetko Ivanović, Marija Kuntarić, Dragoslav Ortakov, Mladen Pozajić

Sekretar Krasna Panjkota Glavni redaktor ilustracija Koraljka Kos Redaktor ilustracija Mirjana Petriĉević

Tehniĉka redakcija Branimir Sokol, Mirjana Veza, Dušan Zvab

SURADNICI U II SVESKU

A. Koc. Akil Koci, odgovorni muziĉki urednik Radio-stanice Priština A. Kr. AnĊelko Klobuĉar, docent Muziĉke akademije, Zagreb A. Ku. Antun Kuntarić, savjetnik Zavoda za unapreĊivanje struĉnog obrazovanja SRH, Zagreb A. Ln. Aleksandar Linin, viši struĉni suradnik Instituta za folklor, Skopje A. Pr. Dr Andreja Preger, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd A. Rij. Dr Andrej Rijavec, docent Filozofskog fakulteta, Ljubljana A. To. Andrija Tomašek, direktor Muziĉke škole »Pavao Markovac«, Zagreb A. Tri. Arsen Triva, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd A. Uo. Ana Urukalo, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb A. Vi. Albe Vidaković, prof. Teološkog fakulteta, Zagreb B. Ać. Branka Antić, akademski muziĉar, Zagreb B. Buj. Dr Bojan Bujić, prof. Univerziteta, Reading B. D. Branko Dragutinović, dramaturg opere Narodno g pozorišta, Beograd B. I. Bojana Ivanĉević, prof. Muziĉke škole »Vatroslav Lisinski«, Zagreb B. Lk. Borut Loparnik, urednik Radio-televizije Ljubljana B. Mi. Dr Bogdan Milanković, nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Sarajevo B. Rš. Branko Rakijaš, prof. Fakulteta za fiziĉku kulturu, Zagreb B. Sĉ. Branimir Sakaĉ, kompozitor, Zagreb B. Ša. Dr Boţidar Širola, muzikolog i kompozitor, Zagreb Bi. R. Biserka Rako, redaktor JLZ, Zagreb C. I. Cvjetko Ivanović, glavni urednik Radio-stanice Titograd C. R. Cvjetko Rihtman, akademik, prof. Muziĉke akademije, Sarajevo D. Co. Dr Dragotin Cvetko, akademik, prof. Filozofskog fakulteta, Ljubljana D. Ĉol. Dragutin Ĉolić, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd D. Li. Dragan Lisac, muziĉki publicist, Milano D. Maĉ. Dragutin Maĉuka, kazališni publicist, Zagreb D. Ov. Dragoslav Ortakov, prof. Visoke muziĉke škole, Skopje D. Pl. Dušan Plavša, prof. Muziĉke škole »Isidor Bajić«, Novi Sad D. Ps. Dragomir Papadopolos, prof. gimnazije, Beograd D. Sn. Dušan Skovran, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd Di. S. Dr Dimitrije Stefanović, viši nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Beograd Đ. Jć. Đura Jakšić, direktor Muziĉke škole »Josip Slavenski«, Beograd Đ. Ra. Đoko Radović, muziĉki urednik Radio-stanice Titograd E. A. S. Eva Auer Sedak, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb E. Hk. Emil Hajek, prof. Muziĉke akademije, Beograd E. Zy. Dr Ernst Zavarsky, muzikolog, Bratislava F. L. Franjo Luĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb G. Jć. Dr Gavro Jakešević, direktor Srednje muziĉke škole u m., Dubrovnik

G. Kr.

Gordana Krajaĉić, prof. Muziĉke škole »Josip Slavenski«, Beograd H. P. Dr Hubert Pettan, prof. Muziĉke škole »Vatroslav Lisinski«, Zagreb H. U. H. Helena Uhlik Horvat, kostimograf, Bol na Braĉu I. Ać. Ivona Ajanović, redaktor JLZ, Zagreb I. Hg. Dr Ivan Henneberg, upravitelj Poslovnice za SR Hrvatsku Zavoda za zaštitu autorskih muziĉkih prava, Zagreb I. Kĉ. Ivan Klemenĉiĉ, šef muziĉke zbirke Narodne univerzitetske knjiţnice, Ljubljana I. Me. Ivo Malec, prof. Konzervatorija, Pariz I. Su. Dr Ivo Supiĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb J. An. Dr Josip Andrić, kompozitor i muziĉki pisac, Zagreb J. As. Josip Andreis, prof. Muziĉke akademije, Zagreb J. Bez. Dr Jerko Bezić, nauĉni suradnik Instituta za narodnu umjetnost, Zagreb J. Bur. Jovan Bandur, prof. Muziĉke akademije, Beograd J. Dop. Jelena DopuĊa, suradnik Zemaljskog muzeja BiH, Sarajevo J. Gc. Janko Grilc, muziĉki urednik Radio-televizije Ljubljana J. Mvić. Jovan Milošević, prof. Muziĉke škole, Cetinje J. Pj. Joţa Poţgaj, prosvjetni savjetnik, Zagreb J. S. N. Jelka Stamatović Nikolić, prof. Muziĉke akademije, Beograd J. Se. Dr Joţe Sivec, docent Filozofskog fakulteta, Ljubljana Je. To. Jelica Todorĉevska, bibliotekar muziĉke zbirke Narodne i univerzitetske biblioteke »Kliment Ohridski«, Skopje K. Be. Katarina Bedina, bibliotekar Muzikološkog odjela Filozofskog fakulteta, Ljubljana K. Ko. Dr Krešimir Kovaĉević, prof. Muziĉke akademije, Zagreb K. Ks. Dr Koraljka Kos, docent Muziĉke akademije, Zagreb L. Ai. Lorenc Antoni, muziĉki urednik Radio-stanice Priština L. M. š. Lucijan Marija Škerjanc, akademik, prof. Akademije za glasbo, Ljubljana L. Mć. Lazar Marjanović, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd L. Ša. Ladislav Šaban, prof. Muziĉke akademije, Zagreb L. Vr. Lav Vrbanić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb L. Z. Ludvig Zepić, šef muziĉke zbirke Narodne i univerzitetske knjiţnjice, Ljubljana M. Ca. Milo Cipra, prof. Muziĉke akademije, Zagreb M. Gĉ. Marijan Gabrijelĉiĉ, sekretar Zveze kulturno-prosvetnih organizacij Slovenije, Ljubljana M. In. Milica Ilijin, nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Beograd M. Kar. Monika Kartin, staţist muzikološkog odjela Filozofskog fakulteta, Ljubljana M. Kri. Miro Kriţić, muziĉki publicist, Zagreb M. Kun. Marija Kuntarić, redaktor JLZ, Zagreb M.. Maz. Mladen Mazur, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb M. Pet. Mirjana Petriĉević, redaktor JLZ, Zagreb M. Poz. Mladen Pozajić, prof. Muziĉke akademije, Sarajevo M. Rš. Mirko Ramovš, asistent Glasbeno-narodopisnog instituta, Ljubljana M. Šku. Mirjana Škunca, direktor Muziĉke škole, Split M. Špe. Manica Špendal, prof. Pedagoške akademije, Maribor M. To. Dr Mihovil Tomandl, publicist, Panĉevo

Miodrag Vasiljević, prof. Muziĉke'akademije, Beograd Milica Zajcev Darić, baletski kritiĉar, Beograd Dr Milan Ţepić, primarius u m., Zagreb Milenko Ţivković, prof. Muziĉke akademije, Beograd Mirka Pavlović, akademski muziĉar, Beograd Natko Devĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb Nikola Hercigonja, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd . Ha. N Nada Herceg, nastavnik baleta, Zagreb Nada Kriţić, . N Hg. muziĉki publicist, Zagreb Dr Niko S. Martinović, . N Kri. direktor Centralne biblioteke, Cetinje N . Mić. Nikša Njirić, prof. muzike, Zagreb Dr Oskar Danon, dirigent, Beograd Petar Bingulac, prof. Muziĉke .N Nj. akademije, Beograd Dr Pavle Merku, zamjenik šefa . slovenskog programa Talijanske radio-televizije O D. (RAI), Trst Predrag Milošević, prof. Fakulteta . B. P muziĉke umetnosti Beograd Me. P . Šivic, prof. Akademije za glasbo, Ljubljana .P. Mil. Pavel Redakcija Rafael Ajlec, muziĉki urednik Radio-televizije LjubP Ši. ljana Ratko Đurović, prof. Fakulteta dramskih umetnosti, .R Beograd .R A. Roksanda Pejović, prof. Muziĉke škole »Stanković«, . Beograd R Đ. . R Pej. M V. M . Z. M D . Ţ. .M Ţi. . . M iN Dć. Pa.

.

Ra. Pć.

Radmila Petrović, nauĉni suradnik Muzikološkog ins tuta SANU, Beograd S. Đ. K. Stana Đurić-Klajn, direktor Muzikološkog institt SANU, Beograd S. Gi. Sotir Golabovski, prof. Pedagoške akademije, Skoj S. Pn. Svetolik Pašćan, prof. muzike, Beograd S. Šp. Slobodan Špirić, asistent Muziĉke akademije, Saraje T. Br. Tea Brunšmid, muziĉki suradnik »Zagreb-filma«, Zagr T. Rh. Truda Reich, muziĉki pedagog i pisac, Zagreb T. Si. Todor Skalovski, dirigent Makedonske filharmonj Skopje V. Bon. Vera Bonifaĉić, viši bibliotekar Nacionalne sveuĉiliš biblioteke, Zagreb V. Ĉv. Vlado Ĉuĉkov, urednik Radio-televizije Skopje j V. Fa. Vladimir Fajdetić, muzikolog, Rijeka j V. Man. Višnja Manasteriotti, prof. muzike, Zagreb i V. Mvić. Vlado Milošević, akademik, Banja Luka V. Peć. Vlastimir Periĉić, prof. Fakulteta muziĉke umetnos Beograd V. U. Vilko Ukmar, prof. Akademije za glasbo, Ljublja V. Ţc. Dr Vinko Ţganec, akademik, Zagreb V. Ţm. Dr Viktor Ţmegaĉ, prof. Filozofskog fakulteta, Zagr Va. Ba. Vartkes Baronijan, muziĉki urednik Radio-televiz: Beograd , Vladeta Milanković, akademski muziĉar, Beograd Zlatko Grgošević, kompozitor i muziĉki pedagog, Zagn Dr Zmaga Kumer, nauĉni savjetnik Glasbeno-narod pisnog instituta, Ljubljana Z. Kuĉ. Dr Zija Kuĉukalić, prof. Muziĉke akademije, Sarajc VI. M. Z. Gić. Z. Kr.

KRATICE

AFMF Archiv fur Musikforschung AFM Archiv fur Musikvvissenschaft AM Allgemeine Musikzeitung W AML Acta Musicologica ASSR Autonomna Sovjetska Socijalistiĉka Republika b. c. basso continuo ĉeš. ĉeški DDT Denkmaler deutscher Tonkunst DR Demokratska Republika DTB Denkmaler der Tonkunst in Bavern DTO Denkmaler der Tonkunst in Osterreich engl. engleski franc. francuski glglasni (2-gl., dvoglasni) grĉki Hrvatski glazbeni zavod, grĉ. HGZ Zagreb HNK Hrvatsko narodno kazalište Zagreb hrv. hrvatski IMG Internationale Musikgesellschaft instr. instrumentalni kal. italijanski izd. izdanje, izdao izv. izvedeno jap. japanski JAZU Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti jug. jugoslavenski KMJB Kirchenmusikalisches Jahrbuch knj. knjiga KUD Kulturno-umjetniĉko društvo lat. latinski latv. latvijski M Die Musik madţ. madţarski MF Die Musikforschung

MFM MGG ml.

MOJ MQ

nem. NR

njem. obj. OKUD perz. PGM

PJB polj. posth. prer. pseud. n i r KAM A rcu. rev. A

rfx

XV X1VI "RTM 1

rkp. RKUD RM RMI

rus. S.

s. a. SAD

SAN(U) SAP

Monatshefte fur Musikgeschichte Die Musik in Geschichte und Gegenwart mladi Muziĉka omladina Jugoslavije Musical Quarterly nemaĉki Narodna Republika njemaĉki objavio, objavljeno Omladinsko kulturno-umjetniĉko društvo perzijski Publikationen der Gesellschaft fur Musikforschung Jahrbuch der Musikbibliothek Peters poljski posthumno preradio, preraĊeno pseudonim Rassegna musicale redigirao revidirao, revidirano La Revue Internationale de Musique rukopis Radniĉko kulturno-umjetniĉko društvo La Revue Musicale Rivista musicale italiana ruski Santo (sveti), Santa (sveta) sine anno Sjedinjene Ameriĉke Drţave Srpska akademija nauka i umetnosti Socijalistiĉka autonomna pokrajina

SBIM G SFSR SIM

SIMC simf. si. SMZ

SNG SR

srp. SSR

Sammelbande der len Musikgesellschaft Internation Sovjetska Federalna Socijalist ĉka Republika Societe Internationale de Mi sique Societe Internationale de sique contemporaine Mi simfonijski j slika Schweizerische Muzikzeitung (c 1961 Schweizerische Musikze tung und Schweizer Musikpi dagogische Blatter) Slovensko narodno gledališĉ Ljubljana Socijalistiĉka Republika, na Republika (Njemaĉka) Save: srpski Sovjetska Socijalistiĉka Republ ka

St.

Saint, Sankt stariji, stoljeće STMW Studien zur sv. Musikvvissenschaft svezak, Sv. C. sveti Sveta Cecilija španj. španjolski tal. talijanski

'

St.

V.

vek

VFMW Vierteljahrsschrift fur wissenschaft Musil vok. vokalni ZFM Zeitschrift fur Musik ZFMW Zeitschrift ZIMG Zeitschrift der fiirMusikvvissenscha Musikgesellschaft Internationale ZNŢO Zbornik za narodni ţivot i ĉaje ob

;

ILUSTRACIJE U II SVESKU

P R ILO Z I

GR Ĉ KA M UZ IK A. S li k a n a vazi ........................................... 16 HARFA. Detalj poliptiha L. Dobriĉevića Marinova . . . 72 HRVATSKA MUZIKA. Zidna slika Vincenta iz Kastva . . 176 INSTRUMENTALNA MUZ IKA. Koncert u prirodi . . 216

U BOJ I

KLAVIKORD. Skulptura A. van Wesela ............................. LIKOVNE UM JE TNOSTI I M UZ IKA. Deta lj zidn e s lik e LUTNJA. Djevojka s lutnjom .................................................. NJEMAĈKA MUZIKA. Detalj Isenheimskog oltara . . .

328 456 488 704

PR ILOZ I U B AKR OTIS KU

H R V AT S KA M U Z IK A ...................................................... 168—169 IZVODILAĈ KA PR AKS A ......................................................... 232 K IN E S KA M U Z IK A ................................................................... 233 M AKE D O N S K A M U Z IK A .............................................. 512—513

N I Z O Z E M S K A M U Z I K A .......................................................... 680 N O T AC IJ A ............................................................................... 681 OPERA ...................................................720—721, 728—729, 736 O P E R A U J U G O S L A V IJ I ................................................. 736—737

G. P., skraćenica za -> Generalnu pauzu. GRABBE, Johann, njemaĉki kompozitor (Lemgo, 1585 — Biickeburg, 1655). Kao ĉlan djeĉaĉkog zbora uĉio muziku kod dvorskog orguljaša C. Conradusa u Detmoldu, a izmeĊu 1607 i 1610 u Veneciji kod G. Gabrielija. Orguljaš u Brake-Detmoldu i dirigent na dvoru u Buckeburgu. Komponirao pod Gabrielijevim utjecajem. Poput H. Schiitza, G. je meĊu prvima prenosio nove izraţajne vrijednosti ranobarokne talijanske škole u Njemaĉku. DJELA. INSTRUMENTALNA: Newe kunstliche musikalische Intraden, Pavanen, Galliarden 1617; Intrada, Paduan i Canzon (u Th. Simpsonovu Taffel Consort), 1621. — VOKALNA: II primo libro de Madrigali a 5 v., 1609. — Tri madrigala objavio R. Gerber u Das Chorverk, 35. LIT.: M. Ruhnke, Johann Grabbe, MGG, V, 1956.

GRABEN-HOFFMANN, Gustav Heinrich (pravo ime Hoffmann), njemaĉki kompozitor (Bnin kod Poznaria, 7. III 1820 —■ Potsdam, 20. V 1900). Muziku uĉio u Poznariu, kompoziciju u Berlinu (E. Tschirch, G. Reichardt) i kasnije u Leipzigu (M. Hauptmann), pjevanje u Berlinu (H. Stiirmer). Nastavnik muzike u Poznanu i Dresdenu; 1850 osnovao u Potsdamu AiusikakaĊemie fur Damen. Njegove solo-pjesme, jednostavne i nepretenciozne, bile su veoma popularne (osobito uspjela balada $00 000 Teufel). DJELA: Die Pflege der Singstimme und die Griinde von der Zerstorung und dem friihzeitigen Verlust derselben, 1865; Das Studium des Gesangs nach seinen musikalischen Elementen (3 sv.), 1872; Praktische Methode ah Grundlage fur den Kunstgesang und eine allgemeine musikalische Bildung 1874. — Izdavao zbirke tuĊih pjesama, dvopjeva i omladinskih napjeva. LIT.: H. Becker, Gustav Heinrich Graben-Hoffmann, MGG, V, 1956.

GRABERT, Martin, njemaĉki kompozitor, dirigent i orguljaš (Arnsvvalde, Neumark, 15. V 1868 — Berlin, 23. I 1951). Uĉio u Berlinu na Kullakovu konzervatoriju, na Institutu za crkvenu muziku (H. Bellermann) i na Umjetniĉkoj akademiji (W. Bargiel). Od 1895 do smrti orguljaš i zborovoĊa u raznim berlinskim crkvama. Njegove kompozicije za zbor a cappella oĉituju izvrsno poznavanje zborne tehnike. DJELA. KOMORNA: gudaĉki kvartet u B-dur u; k lavirski k vintet op. 22, 1905; 2 sonate za violonĉelo i klavir op. 79; sonata u g-molu za obou i klavir op. 52, 1921; koncert u d-molu za 2 violine i klavir op. 78; suita za blokrlautu i klavir op. 72. — KLAVIRSKA: Capriccio op. 9, 1896; suita op. 15, 1896; Im IValde op. 41, 1912; 3 Fantasiestiicke op. 50, 1920. — Varijacije i fuga u emolu za orgulje op. 40, 1911; Zum Geddchtnis, fantazija za orgulje u g-molu, op. 47, 1920. — VOKALNA. Kantate: Pharisaer und Zollner op. 24, 1907; 0 Tod, wie bitter bist du op. 25; Hanna und Simeon op. 60, 1927; Der Herr ist mein Licht und mein Heil op. 61, 1928; Wie soli ich Dich empfangen op. 62, 1928; Kleine Reformationskantate op. 67, 1933; Du meine Seele singe; Gudruns Befreiung. Pasijska igra Christus; brojne zborne kompozicije i solo-pjesme. LIT.: H, H. Grossmann, Martin Grabert, ein Meister der Harmonie, Die Tonkunst, 1941. — H. Becker, Martin Grabert, MGG, V, 1956.

GRABNER, Hermann, austrijski kompozitor i muzikolog (Graz, 12. V 1886 — Bolzano, 3. VII 1969). Muziĉki studij zapoĉet u Grazu dovršio na Konzervatoriju u Leipzigu (M. Reger, H. Sitt). Do 1913 Regerov asistent u Meiningenu, zatim predavao teoriju muzike na Konzervatoriju u Strasbourgu i 1919—24 kompoziciju u Heidelbergu i Mannheimu. Odi924 profesor na Konzervatoriju i od 1930 istodobno muziĉki direktor Univerziteta u Leipzigu, 1938—46 na Visokoj muziĉkoj školi i 1950—51 na Konzervatoriju u Berlinu. Jedan od najistaknutijih predstavnika Regerove škole. Osobito su znaĉajna njegova teoretska djela; u poĉetku pristaša Riemannove funkcionalne teorije i formalistiĉke analize, u kasnijim radovima polazio je s principa estetske analize. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za flautu, klarinet, rog, fagot i gudaĉe; koncert za orgulje i gudaĉe; koncert za instrumente s tipkama i gudaĉe; predigra, varijacije i fuga na Bachovu temu; Alpenldndische Suite; Frohliche Musik za mali orkestar; Kleine Abendmusik; Sinfonische Tdnze; Divertimento; Pastorala. Za duhaĉki orkestar: Perkeo-Suite; Burgmusik; Firlefei-Variationen 1 Concerto grosso. — KOMORNA : 3 gudaĉka kvarteta; duhaĉki sekstet; Konzert im alten Stil za 3 violine; 5 kompozicija za violinu i klavir. — ORGULJSKA: sonata; Media vita in morte sumus; fantazija na Pater noster; Partita; 26 korala; Orgelchoralbuch (244 korala). — Opera Die Richterin, 1930. — VOKALNA. Oratoriji: Weihnachtsoratorium i Das Lied vom Walde. Kantate: Frohsinn im Handiverk; Trauerkantate; Hymnus an der Wind; Weg ins Wunder; Was bist du doch, o Seele, so betrubet; Ein fešte Burg; Und als die Zeit erfiillet zuar. Pasija Die Heilandsklage; Reauiem. Segen der Erde za soliste i orkestar; Der 103. Psalm MUZ. E., II, 1

za alt i orkestar; Lichlzvanderer; Gesang zur Sonne za alt i orkestar i dr. — SPISI: Regers Harmonik, 1920; Die Funktionstheorie H. Riemanns, 1923 ; Allgemeine Musiklehre, 1924 (X prošireno izd. red. D. de la Motte, 1970); Lehrbuch der musikalischen Analyse, 1925; Der lineare Satz, 1930 ( I I izd. 1950); Anleitung zur Fugenkomposition, 1934 (VI izd. 1959); Die zvichtigsten Regeln d"s funktionellen Tonsatzes, 1935 ( I I I izd. 1952); Generalbassiibungen, 1936 (III izd. 1951); Handbuch der Harmonie (2 sv.), 1944 (V izd. 1967); Neue Gelib'rbildung, 1950; Musikalische Werkbetrachtung, 1950; Die Kunsl des Orgelbaus, 1958. Brojni ĉlanci i studije u ĉasopisima i revijama. LIT.: H. Biittner, Hermann Grabner, ZFM, 1935. — F. Hb'gner, Hermann Grabner, Die Musikpflege, 1935. — W. Berk-Turek, Hermann Grabner, Die Tonkunst, 1941. — E. Otto, Hermann Grabner. Werk und Mensch, Z FM, 1951. — H. Becker, Hermann Grabner, MGG, V, 1956. — S. Borris, Hermann Grabner zum 70. Geburtstag, Mušica, 1956.

GRACE, Harvev, engleski orguljaš i muziĉki pisac (Romsev, 25. I 1874 — Bromlev, 15. II 1944). Uĉenik M. Richardsona; crkveni orguljaš i suradnik mnogih struĉnih ĉasopisa (The Musical Times; The Listener; The Radio Times). — Komponirao preteţno djela za orgulje koja odaju izvrsno svladavanje kompozitorske tehnike, ali i teţnju za pretjeranom upotrebom raznih efekata. DJELA: French Organ Music. Past und Present, 1919; The Complete Organisl, 1920; The Organ Works of Bach, 1920; Beethoven, 1927; The Organ Works of Rheinberger, 1925; A Handbook for Choralists; A Musician at large, 1928; Music and VVorship (sa H. W. Daviesom), 1935 ( I I izd. 1948); The Organ Works of Ce'sar Franck (posth.), 1948. — Izdanja: A Handbook for Choralists, 1928; The New Musical Educator (4 sv.), 1934; djela za orgulje Rheinbergera (2 sv.), 1932 i 1937 i 30 transkripcija za orgulje kompozicija J. S, Bacha. — Kompozicije za orgulje: Legend, 1913; Rhapsody, Three Psalm Tune Postludes, Ten original compositions (2 sv.), 1922. LIT.: Harvev Grace (1874 —1944), The Musical Times, 1944, 3. — A. E. F. Dickinson, Harvey Grace, MGG, V, 1956.

GRACIS, Ettore, talijanski dirigent (La Spezia, 24. IX 1915 —). Diplomirao violinu na Konzervatoriju u Parmi, a klavir i kompoziciju u Veneciji (1935—37). Usavršavao se 1939— 40 u kompoziciji na teĉaju kod G. F. Malipiera, a 1941—42 u dirigiranju na Accademia Chigiana (A. Guarnieri). God. 1942— 48 dirigent instrumentalnog ansambla Benedetto Marcello u Veneciji, 1948—50 orkestra festivala Maggio Musicale u Firenci, od 1950 orkestra Pomeriggi Musicali u Milanu. Od 1959 stalni dirigent kazališta La Fenice i nastavnik Konzervatorija u Veneciji. Dirigirao praizvedbama brojnih kazališnih djela, osobito 1951—56 u Teatro delle Novita u Bergamu. Od 1946 sudjelovao redovito na Festivalu suvremene muzike u Veneciji. GRADENER, I. Karl (Georg Peter), njemaĉki violonĉelist i kompozitor (Rostock, 14. I 1812 — Hamburg, 10. VI 1883). Violonĉelist u Helsinkiju, 1838—48 muziĉki direktor Univerziteta u Kielu, 1851—61 vodio vlastitu pjevaĉku akademiju u Hamburgu. Od 1862 do 1865 profesor pjevanja i muziĉke teorije na Konzervatoriju u Beĉu i zatim do smrti profesor na Konzervatoriju u Hamburgu; tamo je osnovao Tonkunstlerverein (1867—73 predsjednik). U svojim kompozicijama ĉesto primjenjuje polifoniju i pregnantan ritam. Najbolja su mu kraća klavirska djela; u njima nastavlja tradiciju Schumannovih i Mendelssohnovih klavirskih minijatura. DJ ELA. O RK ES TRALN A: 2 s i mfo nij e ; k o nce rt za k la vir op. 20 ; Romanze za violinu i komorni orkestar op. 53; 2 uvertire. — KOMORNA: gudaĉki trio; 3 gudaĉka kvarteta; oktet; 2 klavirska kvinteta; 2 klavirska trija. Sonate: 3 za violinu i klavir; za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: sonata; sonata za 2 klavira; Fliegende Bldtter op. 5, 27 i 31; Fliegende Blattchen op. 24, 33 i 43. — Opere Konig Harald i Der Mullerin Hochzeit. — VOKALNA: oratorij Johannes der Taufer; solo-pjesme. — SPISI: Bach und die Hamburger Bach-Gesellschaft, 1856; Replik auf die Verleidigung der hamburgischen Bach-Gesellschaft, 1856; Beelhoven-Geddchtnisrede, 1870; Gesammelte Aufsdtze iiber Kunst, vorzugsmeise iiber Musik, 1872; System der Harmonielehre, 1877.

2. Hermann (Theodor Otto), dirigent i kompozitor (Kiel, 8. V 1844 — Beĉ, 18. IX 1929). Sin i uĉenik Karla; studirao na Konzervatoriju u Beĉu. Od 1864 violinist Dvorske opere, od 1873 nastavnik klavirske škole braće Horak i 1877—1913 profesor Konzervatorija u Beĉu; od 1899 istodobno lektor za harmoniju i kontrapunkt na Univerzitetu (nasljednik A. Brucknera). God. 1892—96 bio je dirigent Pjevaĉke akademije. U njegovim kompozicijama opaţa se utjecaj J. Brahmsa.

GRADENER — GRADUAL DJELA. ORK ESTRALN A: 2 simfo nije; simfo nijeta op. 14. Ko ncert i: 2 za violinu, op. 22 i 41; 2 za violonĉelo, op. 45 i 47; 2 za klavir; varijacije za orgulje, gudaĉe i trublje. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta op. 33 i 39; gudaĉki kvintet op. 23; gudaĉki oktet op. 12; 2 klavirska kvinteta, op. 6 i 19; klavirski trio op. 1; sonata za violinu i klavir op. 35. •— KLAVIRSKA: Stimmungen; Jmpromptus za klavir 4-ruĉno op. 2 i 3; sonata za 2 klavira. — Opere: Der Richter von Zalamea, 1884 i Die heilige Ţita, 1918. — Der Spielmann, rapsodija za sole, zbor i orkestar; solo-pjesme. LIT.: W. Niemann, Karl Georg Peter Gradener, Die Musik, 1911 — 12. ■— K. Gradener, Meine Jugenderinnerungen, Libau 1920. — K. Stephetisons, Hundert Jahre Philharmonische Gesellschaft in Ha mburg, Ha mburg 1928. — Isti, Gradener, 1. Karl i 2. Hermann, MGG, V, 1956.

GRADENVVITZ, Peter Emanuel, izraelski muzikolog (Berlin, 24. I 1910—). Muzikologiju, sociologiju, knjiţevnost i filozofiju studirao na Univerzitetu u Freiburgu (Breisgau) i Berlinu (kompoziciju kod J. Weismanna i J. Rufera). Promovirao 1934 na Njemaĉkom univerzitetu u Pragu. Boravio u Parizu i Londonu; od 1936 djeluje u Tel-Avivu. Objavio je prve muziĉko-historijske priruĉnike na hebrejskom jeziku i razvio ţivu organizatorsku i publicistiĉku djelatnost. Suosnivaĉ i tajnik izraelske sekcije IGNM (Internationale Gesellschaft ju'r Neue Musik); osnivaĉ i direktor muziĉko-nakladnog zavoda Israeli Music Publications; suradnik brojnih muziĉkih ĉasopisa. Predavanjima i izvedbama na radiju propagira izraelsku muziku u Evropi i Americi. *?j7 \* • "•"• '7j^, ...

*^. i-iia>i/>f]

x fs A r\\ ■

\ ft * • r-i i*

rt■^ *-J

A ft * • fZ

GRADIŠĆANSKOHRVATSKA MUZIKA. S obje strane austrijsko-madţarske granice proteţu se od SFRJ sve do Ĉehoslovaĉke naselja Hrvata koji su se iselili iz Hrvatske u XVI st. za ţestokih navala Turaka na zapadne i jugozapadne krajeve Hrvatske, na zapadnu Madţarsku i-Donju Austriju. Većina ih ţivi od 1918 unutar Austrije u pokrajini Burgenland, kojoj je pjesnik tih Hrvata Mate Meršić-Miloradić (1850—1928) dao hrvatsko ime Gradišće, a manji je dio nastanjen u Madţarskoj, Slovaĉkoj i Moravskoj; u Gradišću ih ima oko 40 000, a izvan Gradišća oko 20 000. Gradišćanski Hrvati saĉuvali su osobine hrvatske narodnosti do danas, osobito ime i jezik, ali i narodne pjesme i obiĉaje. Velik broj starih hrvatskih narodnih pjesama pjeva se u Gradišću još i danas. Nova Gora

Andante

"4" r

SĊa - rom., sda. — rom, o

•

]> r'

sĊa. — rom, sĊa — rom,

p r=

prv- mi-li

ća — će;

P r o

pre- 7ni-Ii

ća — će.

Hrvatski narodni instrumenti nisu se dulje odrţali u Gradišću. U novije doba u gradišćanska sela prodire tambura. Medu najstarijim sastavljaĉima rukopisnih crkvenih pjesmarica Gradišća, tzv. jaĉkar a, istiĉu se Vide Glogovac (1785—1849), uĉitelj i kantor, i njegov suvremenik Đuro Vejković, autor dviju pjesmarica (1807 i 1816) i crkvenih pjesama. F. Kurelac posjetio je Gradišćanske Hrvate u tri navrata (1833, 1846 i 1848); on je 1871 izdao zbornik gradišćanskih pjesama »Jaĉkar« bez melodija. Miho Naković (1826—1900) izdao je »Jaĉkar« 1876. F. Kuhaĉ zapisao je u zbirci Juţnoslavjenskih narodnih popjevaka 58 narodnih melodija Gradišćanskih Hrvata. On je upozorio na gradišćanske napjeve koje su Haydn i Beethoven upotrijebili u svojim djelima (Haydn pjesmu »V jutro rano se ja vstanem« za austrijsku drţavnu himnu). Istaknutiji noviji gradišćanski melografi su Ivan Vuković (1876—1957), koji je izdao 4 zbirke narodnih pjesama, Martin Meršić ml. (1894— ) iz Pajngerta, koji je uz redakciju V. Ţganca 1964 izdao zbirku »Jaĉkar — Hrvatske narodne jaĉke iz Gradišća«, Jakov Dobrović (1911— ) iz Štikaprona, koji je zapisao oko 700 narodnih napjeva i 1950 izdao zbirku »Pjesmarica na-

rodne jaĉke gradišćanskih Hrvatov«, te Feri Suĉić (1918— ), ] je sabrao nekoliko stotina narodnih melodija. Premda se na gradišćanskom tlu rodio F. Liszt, a tamo s gradu Ţeljeznom (Eisenstadt) nalazi i grob J. Havdna, u sj tih dvaju velikih imena svjetske muzike nije se meĊu Grai danskim Hrvatima razvilo jaĉe umjetniĉko muziĉko stvaralašl Prva je istaknutija stvaralaĉka pojava Ivan Vuković (1876—19tvorac himne Gradišćanskih Hrvata »Hrvat mi je otac«; on pisao samo vokalne kompozicije za ĉetvoroglasni zbor. File Sed< (1862—1920) komponirao je crkvene pjesme; Martin Meršić (1894— ) autor je »Borištofske koraĉnice« i nekih vokalnih dji Martin Borenić (1850—1939) skladao je crkvene pjesme i zaje< s Mihovilom Nakovićem izdao je 1901 kantual »Kerštjansko-kat ĉanski cirkveni jaĉkar«; Jakov Dobrović (1911— ) autor je »Vat gasne koraĉnice« i nekih zborskih kompozicija. Feri Suĉić (1918komponira pjesme od kojih su neke stekle popularnost. On izdao dvije zbirke narodnih i svojih izvornih pjesama (druga je tamburašku pratnju, 1963). Štefan Kocsiš (1930— ), direk Niţe muziĉke škole u Donjoj Pulji, orguljaš i dirigent, najmlad gradišćanski kompozitor. Na gradišćansku su tematiku komponirali R.Matz (»Gradišćar gudaĉki kvartet«) i J. Andrić (2 »Gradišćanska plesa«, »Gradišćan elegija«, »Gradišćanska idila« i »Gradišćanska sonatina« za klav1 a neki su jugoslavenski kompozitori harmonizirali i obradi gradišćanske narodne napjeve. Poslije 1918 utemeljena su po mnogim mjestima Gradi pjevaĉka društva — najistaknutija su bila Radost u Pajngert Harmonija u Velikom Borištofu — a 1925 bio je osnovan Sa hrvatskih gradišćanskih pjevaĉkih društava. Sva je ta nastoja uništila nacistiĉka okupacija. Neki su pjevaĉki zborovi pos 1945 obnovljeni, a po cijelom se Gradišću uspješno šire i tambura zborovi. j. An GRADSKI ORKESTAR DUBROVNIK osnovan je 1946 zadaćom da u gradu bogate kulturno-historijske, umjetniĉk posebno muziĉke prošlosti pruţi brojnim gostima iz zemlje i ii zemstva prilike da upoznaju jugoslavensko muziĉko stvaralaš i izvodilaĉki domet. Nastavljajući tradicije ranije Dubrova< filharmonije (1925—41) G. o. razvio se pod vodstvom svojih stal; dirigenata Krešimira Kovaĉevića (1946—50), Klara Mizerita (11 —58) i Antona Nanuta (1958—73) u vrsno profesionalno tij< sposobno za rješavanje specifiĉnih zadataka što mu ih nam grad Dubrovnik kao eminentni svjetski turistiĉki centar. Orkes njeguje preteţno djela majstora XVII i XVIII st. ĉija se muz tako divno uklapa u dubrovaĉki ambijent, a osobito u Atrij Knez« dvora. U tom atraktivnom prostoru ansambl u toku turistic sezone odrţi oko 60 simfonijskih koncerata na kojima nastup najviše jugoslavenski muziĉki umjetnici. S orkestrom su suradh i mnogi strani gosti, medu kojima su dirigenti Z. Mehta, K. K< drašin, E. Marzendorfer, instrumentalisti H. Szervng, M. F stropoviĉ, N. Magaloff, S. Richter, R. Ricci, W. Wilkomirs P. Fournier, E. Papastavro, F. Zadra, A. Kocsis, Z. Ruţiĉkova, Gulli i dr. Od 1972 direktor orkestra je Nikola Debelić. K. KO GRADSTEIN, Alfred, poljski kompozitor (Czestocho\va, X 1904 — Varšava, 29. IX 1954). Klavir i kompoziciju studirao Konzervatoriju u Varšavi (R. Statkovvski) i na Muziĉkoj akaden u Beĉu (J. Marx). God. 1928—40 djelovao u Parizu kao kc certant i kompozitor, 1940—45 boravio u juţnoj Francusk a 1947 vratio se u domovinu i vršio razne organizatorske duţne vsr. ' r (1948—50 tajnik Saveza kompozitora Poljske). Ranija Gradst nova djela pod utjecajem su K. Szymano\vskog i A. Skrjabii U kompozicijama koje su nastale u Francuskoj pribliţuje se gd kad i neoklasicizmu, dok u radovima nakon 1947 pojednostavnji muziĉki izraz i drţi se strogo okvira tonalnosti. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1932. — KOMORNA : gudaĉki kvar' 1929; fantazija za violonĉelo i klavir, 1928. Za violinu i klavir: sonatina, 19 Tryptyk, 1940; Melodia i taniec, 1953. — KLAVIRSKA: Sonate classiq Hommage a Chopin (12 etida), 1944; 2 Humoreske; Scherzo; mazurke i dr. Balet Zaloty i tance, 1936. — VOKALNA. Kantate: Slowo o Stalinie, 195 Biale gol?bie, 1954; zborovi; solo-pjesme; preko 60 masovnih pjesama (pos 1947). LIT.: A. Salazar, Alfred Gradstein, El sel, Madrid 1931. — R. Charpent Hessein et Gradstein, L'Art, 1946. — A. Kawczyn'ska, O popularnošci pie A. Gradsteina, Muzvka, 1954. — Z. Mycielski, Alfred Gradstein. Wspomnie pošmiertne, Przeglfid Kulturalnv, 1954. — Z. Lissa, Alfred Gradstein, MO V, 1956.

GRADUAL (lat. graduale od gradus stepenica; engl. gradu franc. graduel, njem. Graduale, tal. graduale). 1. U zapadi liturgiji drugi odlomak proprija mise. Prvotni mu je bio na; responsorium graduale, što znaĉi da se izvodio na responzorija naĉin, tj. naizmjence solist i sehola cantorum, a pri tom je sol stajao na stepenicama ambona u svetištu. Tekst graduala uzet preteţno iz psalama, koji su se po uzoru na sinagogu pjevali izme> liturgijskih ĉitanja. Isprva je solist pjevao sve stihove, a narod

GRADUAL — GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA odgovarao pjevajući iza svakog stiha isti responsum. Kad su napjevi u VI st. postali raznolikiji i kićeniji s bogato razvijenim melizmima, tekstovi se skraćuju, pa solist pjeva samo po jedan stih psalma, a responsum umjesto naroda izvodi pjevaĉki zbor. — Današnji koralni repertoar, u vatikanskom izdanju, sadrţava oko 170 tekstova graduala. Svi ti tekstovi nemaju svoje vlastite napjeve, nego su pojedinim, osobito starijim, melodijama prilagoĊeni tekstovi odreĊeni za kasnije uvedene blagdane. Pri tom je melodija znala ponekad biti proširena ili promijenjena. — G. se danas izvodi tako da solist zapoĉinje pjevati i prvi dio (antifonu) i drugi dio (verzikul), a pjevaĉki zbor nastavlja do kraja. Radi preteţno solistiĉkog karaktera graduali su u gregorijanskom koralu van redno bogato razvijeni napjevi ukrašeni mnogim i raznolikim melizmima. 2. Zbog svoje duţine koralni graduali su bili samo rijetko tropirani. Od XII st. javljaju se i višeglasno komponirani graduali u svim vrstama rane crkvene polifonije. Istiĉu se osobito Perotinove ĉetveroglasne obradbe. Renesansni majstori polifonije komponi rali su graduale gotovo iskljuĉivo za zborno pjevanje i time im oduzeli njihov izvorni responsorijalni karakter. 3. Liturgijska zbirka gregorijanskih napjeva, koji se pjevaju za vrijeme sveĉane mise (introiti, graduali, aleluje, tractusi, sekvence, ofertoriji, komuniji i ĉitav Kvriale). LIT.: P. Wagner, Einfiihrung in die gregorianischen Melodien, I, Ursprung und Entwicklung der liturgischen Gesangsformen bis zum Ausgang des Mit telalters, Leipzig 1895 ( I I I izd. 1911) i III, Gregorianische Formenlehre. Eine choralische Stilkunde, Leipzig 1921. — D. Johner, Neue Schule des gregorianischen Choralgesanges, Regensburg 1906 (VII izd. pod naslovom Grosse Choralschule, 1937). — A. Gastoue, Les Origines du Chant Romain. L' Antiphonaire Gregorien, Pariš 1907. — Isti, Le Graduel et 1' Antiphonaire romains, Histoire et description, Lyon 1913. — J.-R. Hesbert, Antiphonale Missarum Sextuplex, Bruxelles 1935. — B. Stablein, Graduale (Gesang), MGG, V, 1956. — M. Melnicki i B. Stablein, Graduale (Buch), ibid. — H. Hucke, Die gregorianische Gradualweise des 2. Tone und ihre ambrosianischen Parallelen, AFMW, 1956. A. Vi.

GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA razvijeno je, kao privredna djelatnost, samo u onim kulturnim sredinama gdje se postavljaju visoki zahtjevi na kvalitetu i gdje instrumenti kao predmeti odreĊene vrijednosti, sluţe za reprezentaciju, za skupljanje i prodaju. Uz suradnju obrtnika i muziĉara gradnja instrumenata razvila se, osobito u zapadnjaĉkim zemljama, u višestruko specijalizirani obrt i u industriju i trgovinu. Glavne grane su: graĊenje —> orgulja odn. orguljarstvo, graĊenje -> klavira, izradba -> gudaĉkih instrumenata, a od XVI st. naovamo graĊenje limenih duhaĉa i zatim drvenih -> duhaĉkih instrumenata; u novije doba razvila se i industrija harmonika i elektroakustiĉkih instrumenata. Vještina izraĊivanja instrumenata izuĉavala se, sve do najnovijih vremena, većinom kao obrt obiteljskog nasljeĊa i predaje. O graĊenju instrumenata u antiĉko doba podaci su vrlo oskudni. Grĉki pisac Atenej iz Naukratisa (oko 200) spominje u djelu AeiTCVoaocpiaTaT (Gozba sofista u 15 knj.) Anaksilesa koji je znao naĉiniti harfu, liru, barbitos i druge instrumente; isti autor govori i o Ktesibiju iz Aleksandrije ( Bogdana 1 lankovića (1885—196c Sarajevu. Taj istakr muziĉki pisac gradio violine prema vlast akustiĉkoj teoriji. I amater izraĊivao je ; Ċaĉke instrumente u rajevu i Jozo Suna Violinist Karlo Male (1900—) radio je do i< u Sarajevu i Mostaru u Beogradu je na Pr izloţbi gudaĉkih inst menata, 1952, dobio svoju violinu diplo: prvog reda. Majstor s\ skoga glasa Nikola I sić (Zvornik, 1890 uĉio je kod Adama D cingera u Novom Sa< zatim neko vreme ra> u Beogradu kod Dra] slava Dimitrijevića, a ] sle završene Drţa\ škole za LIT.: A. Schlick, Spiegel der Orgelmacher und Organisten, GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA. Radionica instrumenata. gradnju gud Spever 1511 Gravira iz Diderotove Enciklopedije, 1767 kih instrumenata u (faksimile i novo izd. priredio P. Markneukirchenu, radi u Pragu u radior ĉuvenog graditelja Smets, Mainz 1959). — F. Bedos de Celles, L'Art du facteur d'orgue (3 sv.), Pariš 1766—68 (faksimile obj. Ch. Mahrenholz, Karla Dvofaka. Za Prvog svetskog rata p begao je u Rusiju i Kassel 1936). — J. G. Topfer, Lehrbuch der Orgelbaukunst (4 sv. i 1 atlas), radio u Saratovu, pa u Mandţuriji, Kir Japanu, a 1922 Weimar 1855 (III prer. izdanje obj. P. Smets, Mainz 1934 —39). — Th. Berthold nastanio se u SAD (Baltimore), gde je stel veliku reputaciju. i M. Fiirstenau, Die Fabrikation musikalischer Instrumente ... im koniglich sachsischen Vogtlande, Leipzig 1876. :— Zeitschrift fiir Instrumentenbau, Leipzig Vasić je izradio, po narudţbi, violine za M. '. mana, F. 1880—1943 (nastavljen kao Instrumentenbau-Zeitschrift, Konstanz 1946—56, Kreislera, J. Heifetza i mnoge druge umetnike. Siegburg, od 1957 i dalje. — P. Kiippers, Ein Beitrag zur Geschichte der Musik-Instrumentenmacher-Gewerbes mit besonderer Riicksicht auf Leipzig (di Crna Gora. Školovanih, profesionalnih graditelja muziĉ] sertacija), Leipzig 1886. — H. Nirrnheim, V. Heckscher, P. de Wit, Zur Geschichte instrumenata u Crnoj Gori nema iako je ta zemlja ĉuvena der Instrumentenbau, Mitteilungen des Verein fiir hamburgische Geschichte, vanredno lepoj izradbi gusala. s. Pn 1898—1900. — A. Schioeitzer, Deutsche und franzosische Orgelbaukunst und Orgelkunst, Leipzig 1906 ( I I izd. 1927). — W. Kurth, Die hausindustrielle Fabrikation kleinerer musikalischer Instrumente im Vogtland und in Ober Hrvatska. Prva do danas poznata svjedoĉanstva o insti bavern (disertacija), Leipzig 1910. — A. Dolge, Pianos and Their Makers, mentima sagraĊenim na teritoriju Hrvatske odnose se na orgul Covina (California), 1911—13. — H. Poidras, Dictionnaire des luthiers anciens u Zagrebu se već 1359 spominje Nikola, orguljaš crkve sv. Mai et modernes, Rouen 1924 ( I I izd. 1930). — F. Jahn, Die Nurnberger Trompetenund Posaunenmacher im 16. Jahrhundert, AFMW, 1925. — R. Lunelli, Scritti na Gradecu (Griĉ); u Dubrovniku se 1384 i 1388 navode pod di storia organaria, Trento 1925. — E. Jahn, Die Lage der vogtlandischen 0 orguljama Stolne crkve (zapravo portativi) i 1398 o grad Musikindustrie..., Frankfurt a. M. 1927. — R. Bethmann, Die Versorgung der orgulja u crkvi sv. Vlaha, a u Zadru je 1392 crkva sv. Stoš Welt mit Musikinstrumenten (disertacija), Berlin 1929. — E. Rupp, Die Entwicklungsgeschichte der Orgelbaukunst, Einsiedeln 1929. — Ch. Mahrenholz, Die imala orgulje. Portative su gradili u Dubrovniku Ivan Ane Orgelregister, ihre Geschichte und ihr Bau, Kassel 1930 (II izd. 1944). — F. luţanin iz Sevilje (Johannes Andalus de Sibillia) i magister Mar Hamtna, Meisterwerke italienischer Geigenbaukunst, Stuttgart 1932. —■ R. Zadranin koji je bio zapravo izraĊivaĉ balista i ţivio je neko v Vannes, Dictionnaire universel des luthiers (2 sv.), Pariš 1932 ( I I izd., Bruxelles I95i). — P- Smets, Neuzeitlicher Orgelbau, Mainz 1932 (VIII izd. 1949). — jeme u Dubrovniku, zatim ponovo u Zadru. U Splitu gradi j Isti, Die Orgelregister, Mainz 1933 (VIII izd. 1957). — W. Theobald, Technik Ventura 1412 orgulje Stolne crkve, u Zadru je majstor Mai der Kunsthandwerks im 10. Jahrhundert, Berlin 1933. — H. Klotz, Uber die degli Organi iz Venecije 1443 sklopio ugovor o gradnji orgu Orgelkunst der Gotik, der Renaissance und des Barock, Kassel 1934. — E. Closson, La Facture des instruments de musique en Belgique, Bruxelles 1935. — u samostanskoj crkvi Sv. Frane, u Trogiru fra Urban iz Venec H. Klotz, Das Buch von der Orgel, Kassel 1938 (VI izd. 1960). — A. Malecek, postavlja 1484 u katedrali nove orgulje kojima je vratnice oslik Beitrag zur Geschichte der Wiener Lautenmacher im Mittelalter, Jahrbuch Gentile Bellini, 1489, a u Kotoru je 1488 franjevac Frano des Vereins fiir Geschichte der Stadt Wien, 1946—47. — P. Loubet de Sceaury, Musiciens et facteurs d'instruments sous l'Ancien Regime, Pariš 1949. — H. Gabrielli sklopio ugovor s Kaptolom katedrale sv. Tripuna Hickmann, Fabrikationsmarken an Altagyptischen Blasinstrumenten, MF, kojemu se obavezao da će sagraditi orgulje »alla moderna«. Disr. 1950. — R. Quoika, Die altosterreichischen Orgel der spaten Gotik, der Re zicija tih kotorskih katedralnih orgulja sa 6 registara ukazi naissance und des Barock, Kassel 1953. — F. Lesure, La Facture instrumentale e a Pariš au XVI siecle, The Galpin Societv Journal 1954. — W. Worthmuller, na novi, talijanski stil graĊenja. Od toga doba orguljarstvo Die NiirnbergerTrompeten und Posaunenmacher des 17. und 18. Jahrhunderts, Hrvatskoj slijedi dva razliĉita smjera: na priobalnom podruĉ Mitteilung des Vereins fiir Geschichte der Stadt Nurnberg 1954. — F. J. Hirt, 1 otocima talijanski, a u kontinentalnim krajevima juţnonjemai Meisterwerke des Klavierbaues, Olten 1955. — H. H. Drager, Die historische Entwicklung des Instrumenten-Baues, obj. F. Winckel u Klangstruktur der smjer. Musik, Berlin 1955. — A. Bouman i A. P. Oosterhof, Orgelbouwkunde, Leiden 1956. — D. H. Boalch, Makers of the Harpsichord and Clavichord 1440th to Utjecaji talijanske škole prevladavaju na primorskom po 1840, London 1956. — P. J. Hardouin, Harpsichord Making in Pariš, i8 ruĉju Hrvatske sve do XX st., zatim posve išĉezavaju. Od d Centurv, The Galpin Societv Journal, 1957 —60. — H. Grabner, Die Kunst maćih orguljara spominju se: u Dubrovniku Sebastian Armelic des Orgelbaues, Berlin i Wunsiedel 1958. — W. Henley, Universal Dictionarv of Violin and Bow Makers (5 sv.), Brighton 1959—60'. — G. Langzvill, An Index (1554), franjevac Benedikt Baba-Babić (umro 1592), svećer of Musical Wind-Instrument Makers, Edinburgh 1960 (II izd. 1962). — H. Vicko Klišević (1775), te franjevci Bernardin Dubrovĉanin (181 Haupt, Viennese Instrument-Makers from 1791 to 1815, Kongress -Bericht, i Gaetano Letić (umro 1916); u Splitu Juraj Celidonio (1518 Budapest 1961. — J. Perrot, L'Orgue de ses origines hellenistique a la fin du e XIII siecle, Pariš, 1965. — P. VVilliams, The European Organ 1450—1850, 20), u Zadru Šimun Lupino (1600—07) i Nikola Lupini (1639 London 1966. I. Ać. 43), na Rijeci Franjo Gulić (prva polovina XIX st.) i njegov m JUGOSLAVIJA. U arhivskim dokumentima nekadašnjih ljednik Jakov Potoĉnjak (1866—85), te amater sa Cresa Iv, zanatskih udruţenja u gradovima s teritorija Jugoslavije ima vrlo Cella (1883). Najznaĉajnija je liĉnost medu hrvatskim orguljarin Petar -> Nakić (1694 — poslije 1769), utemeljitelj glasovi

GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA novomletaĉko-dalmatinske graditeljske škole koja je imala sljedbenike sve do konca XIX st. Nakić je otvorio radionicu u Veneciji i sagradio oko 350 orgulja širom golemog podruĉja sjeverne Italije i naše obale od Istre do Kotora (najpoznatije mu je do danas saĉuvano djelo u Hrvatskoj, orgulje crkve sv. Frane u Šibeniku iz 1762). Naslijedili su ga njegovi uĉenici Francesco Dazzi (1753—76) i Gaetano Callido (1727—1813) koji su takoĊer gradili po Dalmaciji, zatim su radionicu preuzeli Callidovi sinovi Antonio i Agostino, pa ĉlanovi obitelji Bazzani koji su je vodili do konca XIX st. i potpisivali se na instrumentima saĉuvanim na Rijeci i u Zadru »Bazzani successori Nachini e Callido«. Medu Nakićeve uĉenike ubrajaju se i franjevci Ivan Kaĉić, Luka Terzić i Mihovil Kargotić, no djela im nisu pronaĊena. Najoriginalniji Nakićev uĉenik, Slovenac Franc Ksaver Krizmati radio je po Sloveniji i Austriji. Od mnogobrojnih stranih majstora koji su gradili po primorskom podruĉju Hrvatske izdvajaju se: Martinus Datis Piccardus iz Venecije (1563), Maksimilian (Maximian'i, 1559); Gapio Fonda (Papafonda}, 1656), fra Stjepan Kilareviĉ iz Krakova (do danas saĉuvane orgulje na Visu iz 1670), Bartol de Plamis (1663), Moyses de Moysen (1714—28), Amigazzi (1733)5 G. Fedrigotti iz Venecije (1710), te Nicolo (1762), Domenico (1777—85) i Gaetano Moscatelli (1787—1820) iz Venecije; Gaetano se posve udomaćio, boraveći u Dalmaciji, 1809—15 u Zagrebu, zatim ponovno u Dalmaciji (umro 1822 u Milni) pa se moţe uvrstiti u domaće orguljare. Od novijih treba spomenuti još braću Lingiardi iz Pavije (1856) i G. Tamburinija iz Creme (1857—1942). U XX st. talijanski utjecaj posve su potisnuli hrvatski i slovenski orguljari i instrumenti austrijskih, ĉeških i njemaĉkih tvornica. U kontinentalnom dijelu Hrvatske nema sve do XVIII st. stalnih orguljarskih radionica (u podunavskim zemljama nije ih bilo do XVII st.). Podaci o graditeljima orgulja odnose se ili na putujuće, većinom strane majstore, ili na orguljaše pojedinih znaĉajnijih gradskih ili samostanskih crkava koji su umjeli popravljati, pa i graditi orgulje. Ipak se teško moţe dobiti cjelovitija slika o prilikama u Hrvatskoj, jer su se saĉuvali samo izvori koji se nalaze uglavnom u arhivima Zagreba i djelomice Varaţdina, dok su arhivi s podruĉja Slavonije nestali za turske vladavine. Uz orgulje crkve sv. Marka na Gradecu, dobiva zagrebaĉka katedrala orgulje po prilici u sedmom ili u osmom deceniju XV st., a Varaţdin ih je imao 1459. I templarski samostan u Glogovnici ima orgulje u XV st., a Kaptol u Ĉazmi u XV ili XVI st. Od putujućih orguljara u sjevernoj Hrvatskoj, spominje se anonimni majstor u Varaţdinu, 1459, te graditelji koji u zagrebaĉkoj katedrali popravljaju ili dograĊuju orgulje: Bolfangus Alemanus (1501), Matija iz Maribora (1502), Marko (1505), anonimni majstor iz Peĉuha (1517), anonimni njemaĉki majstor (1577—78, »Germanus quidem«) i Joannes Pech iz Znojma (1587). Od domaćih orguljaša toga razdoblja orguljarske su poslove obavljali: Ivan iz Varaţdina (1545—46, popravljao orgulje zagrebaĉke katedrale), Andrija Flaunstain (1599—1611) i Grgur Štrugl, orguljaš zagrebaĉke katedrale 1626—50 (1634 povećao stare, a 1647 izgradio nove orgulje u katedrali). Prvu domaću orguljarsku radionicu vodi u Zagrebu u XVIII st. majstor Antun Weiner, rodom Varaţdinac (prije 1709—1747, barokne orgulje franjevaĉkog samostana u Samoboru). Matija Tašner iz Varaţdina (oko 1783) i Josip Toplek (?—1782) zajedniĉki su izgradili orgulje u Osekovu kraj Popovaĉe (1782—84). Ostale su radove izveli u ovom razdoblju uglavnom majstori iz susjedne Slovenije ili Austrije: isusovac Gašpar Martin (1651, crkva sv. Katarine u Zagrebu), Christoff Lauterspekh (1669, katedrala), Ivan Faller iz Ljubljane (1689, Isusovaĉka crkva u Zagrebu), Ivo Janeĉek iz Celja (1733—76 gradi u Hrvatskoj i potpisuje se Genechek), Andrija Sebastijan VCallerstein iz Ljubljane (1708), Ivan Juraj Eisl (Eysl) iz Ljubljane (1759—61), Simon Ottonischer (1766—88) i Josip Ottonić (1798—1818) iz Maribora, Anton Scholc iz Celja (1782—99), zatim Antun Roemer (1761— 68) i Caspar Mitterreitter (1763) iz Graza, te Christian Clevo iz Radkersburga (1779). U XIX i XX st. otvara se ĉitav niz radionica u Zagrebu, Varaţdinu, Osijeku, Poţegi, Kriţevcima, Koprivnici i Karlovcu. U Zagrebu rade orguljari: Antun Buĉar (1828—29), Magnus Bollinger (1827—34), Josip Komad (1806—11), Antun Werle (oko 1820—26), Pavao Pumpp (1826 — oko 1847), Franjo Seibler (1834—47), Anton Šimenc (1861—78), Sebastijan Dobnih (1879— 93)5 Juraj Dobnik i, najznaĉajniji od svih Mihael Heferer (1825— 1887) koji je 1870 osnovao tvrtku koja i danas postoji. Naslijedili su ga Ferdo Heferer (1853—1928), zatim August Faulend (1881— 1944) i Ivan Faulend (1927—). U Hefererovoj radionici su izuĉili zanat Franjo Wester (umro 1926), Dragutin Šalat i Antun Kovaĉiĉek (umro 1971). IzmeĊu dva rata izradila je vrlo kvalitetne

instrumente i tvrtka F. Lindauer i M. Majdak od koje se Majdak 1937 odvojio i nastavio sam. Kod njega je izuĉio Filip Antolić iz Granešine. U Varaţdinu su radili: Matija Jeremitz (Jeremiz 1804—54), Gotthard Steininger iz Peĉuha (1817—50), Ignac Petter (1840—63), Josip Peter (1869—98), te obitelj Papa (Josip st., 1867—91 ijosip,ml., 1872—1901). U Osijeku je Andrija Fabing iz Apatina utemeljio 1833 tvrtku koja je uspješno djelovala gotovo punih 9 decenija (po prilici do 1920), a radili su u njoj ĉlanovi obitelji: Franjo, Lovro, Ferdo i Mirko Fabing. U Slavonskoj Poţegi radi Vaclav Holub (1907—1931?; znatan broj orgulja s pneumatskim sustavom); u Koprivnici M. Schwarzmeier (druga polovina XIX st., niz kvalitetnih orgulja u Podravini), te Ferdo i Rihard Szabadi; u Karlovcu Ivan Heilinger (oko 1850) i Mihael Heferer koji je 1868 došao iz Graza i doskora se odselio u Zagreb, a u Kriţevcima djeluju u XX st. ĉlanovi obitelji Erhatić, Viktor, Ivan, Branko i Josip. U prvoj polovini XIX st. izgradili su priliĉan broj orgulja i svećenici koji su se orguljarstvom bavili amaterski, Franjo Bunić (umro 1836) i Adam Ţuvić (umro 1863), te franjevac Ignacije Lehner (radio 1821—38). Od stranaca su u novije doba radili u kontinentalnoj Hrvatskoj: E. F. Walcker iz Ludvvigsburga (velike orgulje u zagrebaĉkoj katedrali, 1855); zatim nekolicina Slovenaca, J. Mašek, J.. Brandl (Pavlinska crkva u Varaţdinu), F. Jenko i dr., i ĉeške tvrtke Molzer, Tušek i Rieger (priliĉan broj instrumenata). Od klavirskih instrumenata najstariji je do danas saĉuvani spinet iz 1443 u Zadru koji je izgradio već spomenuti orguljar Marco degli Organi. Oko 1800 sagradio je Giuseppe Baraga iz Rijeke klavir koji se ĉuva u zagrebaĉkom Muzeju za umjetnost i obrt. Filip Klepper izlaţe na Prvoj gospodarskoj izloţbi u Zagrebu, 1864, klavire vlastite produkcije. Tvrtka Heferer izraĊivala je klavire i pijanina uglavnom do Prvoga svjetskog rata, a poĉetkom XX st. gradi ih u Zagrebu i Franjo Uršić, te Skopek koji je uĉio kod Bosendorfera u Beĉu. Na Rijeci djeluje Josip Ĉermak (1900—), koji je izuĉio u tvornici klavira Petrof u Ĉehoslovaĉkoj, a radio je neko vrijeme i u Beogradu (1934—44) i Novom Sadu. Povijest gradnje gudaĉkih i trzalaĉkih ţicanih instrumenata u Hrvatskoj još je priliĉno neistraţena i nerasvijetljena. U zapisnicima Gradske uprave na Gradecu (Griĉu) u Zagrebu spominje se Georgius luthnista (i lautus), po svemu sudeći graditelj, a ne sviraĉ lutnje, koji je obavljao 1510—17 duţnost vijećnika (consiliarius). U Kneţevoj palaĉi u Dubrovniku ĉuvaju se dva instrumenta dubrovaĉkih majstora: harfa iz 1790 koju je izradio Antonio Bertollini i gitara iz 1828, djelo Antonia Bina. U Zagrebu je poznat kao graditelj gitara Franjo Fink (1797 — poslije 1867), koji je obavljao i popravke violina za Glazbeni zavod, a u Varaţdinu su izraĊivali gitare Josip Papa ml. (1889) i Emanuel Glassl (Glazl, 1898), ujedno i graditelj tambura. Violine je popravljao i Franz Fiala ĉiji se potpis nalazi na jednoj u nas saĉuvanoj violini sa signaturom »Mathias Klotz... 1745« (»Franz Fiala repariert in Agram, 1859«). Od zagrebaĉkog graditelja glazbala Ivana Weisera saĉuvane su dvije violine iz 1882, izraĊene u stilu napuljske škole. Weiser je bio na glasu i po izradbi tambura, traţenih ne samo u zemlji nego i u inozemstvu. Svoje je instrumente izlagao na Prvoj gospodarskoj izloţbi u Zagrebu (1864) na kojoj je sudjelovao i Ivan Lehpamer jednim klarinetom. Kvalitetne gudaĉke instrumente izraĊivali su i Ivan -> Blaţić (Giovanni Blasich), rodom iz Siska, ĉinovnik luĉke kapetanije u Trstu (oko 1870—90), i njegov sin Ljudevit (Lodovico, 1827—98) koji je za svoj violonĉelo dobio prvu nagradu na izloţbi u Trstu, 1881. Poĉetkom XX st. javljaju se u Zagrebu posebno školovani struĉnjaci za graĊenje gudaĉkih instrumenata: Josip Lantner (1894—1928), uĉenik Laumanna u Budimpešti, koji je 1918 došao u Zagreb u atelje Svetolika Pašćana za gradnju gudaĉkih instrumenata; zatim Julije Penc (Pentz; 1893—1942), koji je uĉio kod svog ujaka Karla Raaba u Somboru i od 1920 radio kod S. Pašćana, a poslije otvorio vlastitu radionicu; od njega je nauĉila graditeljski zanat njegova ţena Marija Penc (1900—), koja je od 1941 radila samostalno. Franjo -> Šnajder (1903—1966), uĉenik J. Lenhardta u Peĉuhu, zatim asistent Pala Pilata u Budimpešti, vodio je 1925—28 vlastitu radionicu u Pakracu i od 1928 u Zagrebu i stekao meĊunarodnu reputaciju svojom umjetniĉkom izradbom violina (po modelima Stradivarija i Guarnerija »del Gesu«), a napose reparaturama i restauracijom vrijednih starijih gudaĉkih instrumenata. Na Rijeci je radio Franjo -> Kresnik (1869—1943), graditelj-amater, samouk, po zvanju lijeĉnik, koji je osobito istraţivao akustiĉke, statiĉke i tehnološke temelje starotalijanskog umijeća graĊenja gudaĉkih instrumenata i kao poznavalac te vještine bio cijenjen u inozemstvu (predavanja u Cremoni, 1937 i u Berlinu, na MeĊunarodnoj izloţbi, 1938; rasprave). Kresnik je konstru-

GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA irao vlastiti model violine oslanjajući se preteţno na stil Guarnerija »del Gesu« i izradio 52 violine, 2 viole i 2 violonĉela. U Kresnikovoj radionici radio je 16 godina Francesco Zapelli (1908—), rodom iz Pule, koji se 1950 preselio u Trst, te Carlo Schiavi, Kresnikov uĉenik koji je još prije Drugoga svjetskog rata postao nastavnik na MeĊunarodnoj školi u Cremoni. U Splitu se gradnjom gudaĉkih instrumenata bavio Franjo Marotti (1900—), koji je naĉinio vanredno laganu violinu, teţine svega 220 grama. Od graditelja amatera proĉuo se Franjo Sabolić (1896—), seljak iz Peteranca, koji je kao samouk naĉinio svoju prvu violinu 1927 (po modelu Stradivarija iz 1713), a izradio je oko 55 violina, jedan violonĉelo, violin-gitaru, nekoliko havajskih gitara, pijanino i 1953 konstruirao neku vrstu elektro-violine. U solidnog se majstora razvio Ivan Hus iz Šemovca (1898—), koji radi po modelu Stradivarija i Guarnerija »del Gesu«. Na Rijeci je oko 1922 gradio instrumente amater Floris, a u Kairu je stekao reputaciju Marko Dobrešković,ko'ji je izvršio reparature na violinama Stradivarija i Guarnerija (u posjedu J. Heifetza). U izradbi tambura glavno je središte Sisak, gdje je do pred Prvi svjetski rat postojala radionica, te okolna sela u kojima su najpoznatije radionice Janka Stjepušina, Maksimiliana Gilda, B. Matekovića i J. Vardiana. U Zagrebu su imali radionice Josip Kovaĉić, Leopold Tkalĉić, Franjo Pipimć i Andrija Car, a u Osijeku je izraĊivao tambure Josip Rohrbacher i dr. LIT.: /. *:. Tkalĉić, Prvostolna crkva zagrebaĉka, Zagreb 1885. — J. Barle, Orgulje u Zagrebu i njegovoj okolini prije sto godina, Sv. C, 1910, 4. — Isti, Nešto o koru prvostolne crkve zagrebaĉke, ibid-, 1911, 5. — Isti, Ţupnici graditelji orgulja, ibid., 1913, 7. — Isti, Nešto o starim Franjevaĉkim orguljama u Za&rebu, ibid., 1914, 8. — F. Jurić, Gajo Letić, franjevac-glazbenik, ibid., 1916, 10. — A. Posinković, Dominikanac fra Benedikto Babić (Baba), pjevaĉ, glazbenik i graditelj orgulja, ibid., 1917, I I . — F. Bulić, Orgulje glasovitih umjetnika po crkvama u Dalmaciji, ibid., 1918, 12. — A. Zaninović, Starije vijesti o orguljama u nekim dalmatinskim crkvama, ibid., 1919, 13 - — Lj. Ivanĉan, Organiste prvostolne crkve Zagrebaĉke, ibid., 1920, 14. — R. Horvat, Orgulje u crkvi sv. Katarine u Zagrebu, ibid., 1928, 22. — A. Zaninović, 0 orguljama u bivšoj dominikanskoj crkvi u Kotoru, ibid., 1929, 23. —J. Barle, Zagrebaĉki graditelj orgulja Franjo Seibler, ibid., 1930, 24. — A. Zaninović, Gradnja i popravci orgulja u stolnoj crkvi u Kotoru u XV i XVI stoljeću, ibid., 1940, 34. — K. Doćkal, Naše violine i njihovi graditelji ibid., 1941, 1 —4. — R. Lunelli, Contributi dalmatini e sloveni alla rinascita e alla diffusione dell'arte organaria veneziana settecentesca, Archivio Veneto, 1942. — F. Kresnik, Starotalijansko umijeće graĊenja gudaĉkih instrumenata (s predgovorom A. Ugrenovića), Zagreb 1951. — A. Aialijević, Neriješeni problemi orgulja u šibenskoj katedrali od njena poĉetka do danas, Rad JAZU u Zadru, 1957. — L. Šaban, Graditelj orgulja Petar Nakić i Šibenik, ibid., 1968. — K. Kos, Muziĉki instru menti u srednjovjekovnoj likovnoj umjetnosti Hrvatske, Rad JAZU, Zagreb, 1969. — Z. Hudovsky, Razvoj muziĉke kulture u Zagrebu od XI do konca XVII stoljeća, ibid., 1969. — Đ. Pelrović, Najraniji zapisi o graditeljima i orguljama u Dubrovniku, Zvuk, 1969. — G. Radole, L'Arte organaria in Istria, Bologna 1969. — L. Šaban, Dva rijetka pozitiva 18. stoljeća u Hrvatskom Zagorju, Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske, 1969. — Isti, Orgulje ljubljanskog gradi telja orgulja Ivana Jurja Eisla u Hrvatskoj, Arti Musices, 1969. — Isti, Dva pozitiva 17. stoljeća u Varaţdinu, Godišnjak Gradskog muzeja Varaţdin, 1970. — Isti, Najstariji poznati podatak o orguljama u gradu Varaţdinu 1459. godine, Sv. C., 1972, 2. — Isti, Da li je majstor Ivan iz Varaţdina radio orgulje u Varaţdinskim Toplicama 1546. godine, ibid. (u štampi). — Isti, Orgulje kapele sv. Florijana u Varaţdinu, Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske, 1971, 5L. Ša.

Makedonija. U Makedoniji su se do 1918 gradili iskljuĉivo narodni instrumenti. Prvi majstor koji je gradio umetniĉke muziĉke instrumente bio je Jordan Sazdov, roĊen oko 1890 u Velesu. On je u poĉetku izraĊivao tambure, mandoline i gitare, a kasnije je pokušao da gradi violine. Nekoliko mu je radova vrlo dobro uspelo. U Skopju je izradio nekoliko violina Ivan Gijevski, inaĉe po~ znat kao graditelj tambura, mandolina, gitara i basova vrlo dobre kvalitete. Jedan je od najboljih graditelja violina u Makedoniji Jovan Lazar Dimanin, roĊen 1905 u okolini Velesa, napravio je neko liko uspelih kopija instrumenata po modelu Stradivarija i nekih drugih majstora. Na konkursu Folklornog instituta u Skopju za najbolje izraĊene narodne instrumente 1954, Dimanin je do bio prvu nagradu za svoje gusle sa tri ţice. Osim njega izradio je, nakon OsloboĊenja, nekoliko violina i Icko Patoski, roĊen 1904 u Prilepu. T. Si. Slovenija. Najstariji dokumenti o radu graditelja muziĉkih instrumenata odnose se na graditelje orgulja; oni datiraju od poĉetka XVII st. U Ljubljani su radili: Tomaţ Kruegh (oko 1636— 60; orgulje u Crngrobu 1649); Ivan Faller (oko 1650; orgulje pri Sv. Primoţu nad Kamnikom); Ivan Juraj Eysel (Eisl) (izmeĊu 1740 i 1780; orgulje u crkvi franjevaĉkog samostana u Novom Mestu, 1764, koje su premještene u Brusnicu i donedavno smatrane djelom F. Ks. Krizmana); Ivan Michael Zajc (1734); Ivan Gottfried Kunat (roĊen oko 1795); Franjo Ksaver Dev (1834— 1S72), Andrej Malachowsky (1813—1887); Fran Goršiĉ (1836— 1898) i Ivan Milavec (1874—1915). U Celju su radili: Ivan Janeĉek {Genechek, itd.; 1743; orgulje u stolnoj crkvi u Ljubljani) 1 Anton Scholz (oko 1750). U Kamniku Peter Rumpel (1787—

1861), u Koĉevju Andrej Gosti (1805-—1885); u Štajerskoj F Pevec (1823—1878) i Fran Naraks (1826'—1907); u Kropi bi Ignacij (1853—1915) i Ivan Ţupan (1857—1900). Najznaĉaj slovenski graditelj orgulja bio je Franc Ksaver Krizman (172 1795% koji je izuĉio kod Petra Nakića i stekao ugled jednog vrhunskih kasnobaroknih majstora svojega doba. Krizman 1760 sagradio orgulje u Ribnici (izgorjele su 1775); zatim u Lj ljani u crkvi sv. Uršule, 1762—63, koje su kasnije premješten Tunice kraj Kamnika; u St. Florijanu u Gornjoj Austriji, 177 74; u Admontu u crkvi benediktinske opatije, 1782; u crkvi Laurenz u Beĉu, 1788; u stolnoj crkvi u Linzu, poslije 1u Rottenmannu, 1795, koje je dovršio P. Holzel, itd. Do na; vijeg doba djeluje u Ljubljani i tvornica F. Jenka koji je izgr: mnogobrojne orgulje po Sloveniji i Istri. Klavire je poĉeo izraĊivati u Ljubljani A. Bitenc (oko 18 u Celju Martin Ropas (1926), u Mariboru ih je gradio Josip Bra (1912) poznat i kao graditelj orgulja. Prvi graditelji gudaĉkih instrumenata javljaju se u Ist Sloveniji u XVIII st. (ujedno prvi u Jugoslaviji), i to u I< Gabriel Lukas (Lucas), 1777, koji je radio prema modelu Ama i Mathias Lukešiĉ (Lukeschitz), 1790, koji je po svoj prilici Lukasov uĉenik. U Polhovgradecu je radio Rihar Boštjan, r pod utjecajem njemaĉko-tirolske škole. U Trstu je radio odi: graditelj umjetnik Ivan Dolenc (Giovanni Dollenz, 1776?—18 koji je vjerojatno uĉio kod posljednjeg velikog kremonskog r stora Lorenza Stornionija. Dolenc je pored violina, viola i vio ĉela izraĊivao i vrlo dobra gudala. Naslijedio ga je njegov Josip {Giuseppe, 1842?—1899), koji nije dostigao oĉevu vješ iako je bio vrlo dobar graditelj. U Ljubljani su radili graditelji gudaĉkih instrumenata 1 Bajde (1855—1920), koji je konstruirao »klaviolinu«, bastai instrument, spoj violine i harmonija; August Ivanĉiĉ (oko 188 1944), koji je izradio dvanaestak dobrih violina; Miha Mi profesor gimnazije (1870—?), koji je predavao gradnju vio na Srednjoj tehniĉkoj školi, 1936; Maksimilijan Skalar (1908 profesor Konzervatorija, koji je uĉio u Pragu kod Františ Kriţa, a izradio je nekoliko violina na naĉin Giuseppea Guarne »del Gesu«, i Blaţ Demšar (1903—), koji radi po modelu Str: varija i katkada N. Amatija. U ateljeu kod Reutera u Miinch radi danas Joţe Kantušar (1923—), koji je dobio prvu pod u graĊenju gudaĉkih instrumenata od K. Sancina, a poslijt uĉio i diplomirao na Drţavnoj školi za gradnju instrumenat Mittenwaldu (1949). Violinist Ivan Karlo Sancin (1893—19 uĉio je u Grazu pored violine još i graĊenje gudaĉkih instrui nata kod Aloiza Palfnera. U Mariboru radi graditelj gudaĉ instrumenata amater Joţa Gonţe (1892—). U Mengešu je os vana poslije rata Tovarna glazbil, industrija muziĉkih insi menata u kojoj se proizvode gudaĉki instrumenti, harmonij, tambure. U ovoj industriji rade: Anton Štendler (1923—), A Bleje (1932—) i Eugen Kosovel (1902—). Sva trojica završila jednogodišnji graditeljski teĉaj 1950 u Beogradu kod drţav majstora graditelja gudaĉkih instrumenata Karla Pafika. Vio je radio i Wenzel Schramm u Celju, tambure Franjo Pere u 1 riboru, harmonike Vincenc Simoniĉ u Ptuju i Franjo Luba Slovenjgradecu. Srbija. Tu se javljaju prvi graditelji muziĉkih instrumei u drugoj polovini XIX v. Na poziv nekih ĉeških muziĉara, ki je već u ono vreme bilo u Beogradu, došao je 1887 iz Segec Anton Braun (1847—1901), uĉenik Ferdinanda Homolke Kutne Hore. Njegove violine imaju tamni crvenosmeĊi lak raĊene su po modelu Stradivarija. Braun je radio neko vr< u Beĉu kod Plachta, u Budimpešti i u Segedinu. Oko 1890 dc je u Beograd Italijan, odliĉan graditelj gudaĉkih instrumer Fasolla i pošto je prešao na pravoslavlje, uzeo je ime Vlada 1 kanoviĉ. On je izradio jednu violinu za španjolskog kralja Alfo XIII, jednu za perzijskog šaha ukrašenu sedefom, jednu za Al sandra Obrenovića i citru za Dragu Mašin-Obrenović. Mi kolog C. Sachs spominje Toskanovića i violinu koja se na u dvorskom orkestru u Madridu (»Handbuch der Musikinst mentenkunde«); Toskanović je radio violine samo sa don uglom i ovaj je model prozvao »Aleksandar model«. Braća Košta i Dragoslav Dimitrijević prvi su graditelji n ziĉkih instrumenata roĊeni u Srbiji. Košta Dimitrijević (1881 1940) gradio je gudaĉke instrumente i klavire. GraĊenje klai uĉio je u Frankfurtu, Leipzigu i Stuttgartu, a neko vreme ra je u Ţene vi. Posle Prvoga svetskog rata nastanio se u Beogrs i vršio popravke klavira za Radio-Beograd i za muziĉke ški Konstruisao je nov model violine »DO-DO-RA-RA«, koji patentirao u inostranstvu kao i u Jugoslaviji. Saĉuvale su se sa ĉetiri eksperimentalne violine koje je izradio Košta Dimitrije' Njegov brat Dragoslav Dimitrijević (1883—1912) izuĉio je g denje gudaĉkih instrumenata kod Adama Dencingera u Nov

GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA — GRAETZER Sadu, a 1902 otišao je u Markneukirchen, gde je diplomirao na Drţavnoj školi za gradnju gudaĉkih instrumenata. U Beogradu je otvorio radionicu 1909. IzmeĊu Prvog i Drugog svetskog rata radili su u Beogradu graditelji gudaĉkih instrumenata i tambura: Kalman Ajhler, Andrija Toth, Stevan Kudlik, Josef Kreuzinger. Klavire su opravljali Milan Berković (1880—1938), Josif Ĉermak, Svetolik Pajević (1886—1960), Jakov Tomić (1902—1942) i dr. Od priznatih graditelja gudaĉkih instrumenata znaĉajan je drţavni majstor Karlo Pafik (1877—?), koji je radio u Ateljeu za gradnju gudaĉkih instrumenata pri Gradskom savetu za kulturu i umetnost, kao i njegova ćerka Lidija Pafik-Tanasijević (Beograd, 1928—). Njihovi instrumenti graĊeni su po modelu A. Stradivarija iz 1720 i G. Guarnerija »del Gesii« iz 1736. U invalidskoj radionici muziĉkih instrumenata »Skala« u Beogradu rade majstori Milutin Mladenović (1915—), graditelj gudaĉkih instrumenata (uĉenik Jovana Torme st.), i graditelj tambura Laza Ţivković (1914—). Od graditelja muziĉkih instrumenata zabeleţeni su još u registre Zanatske komore Stevan S. Radić (1913—), Franja Seić (1907—) i Pera Jovanović. Specijalista za gitare je Milan Trbojević (1912—), koji je uĉio u Francuskoj i Italiji. Danas su registrovani majstori graditelji klavira: Bohuslav Sihtaf (1889—), ujedno i graditelj orgulja; Pavle Janĉević (1910—), koji je uĉio u fabrici klavira »Petrof« u Hradecu Kralovem; Miroslav. Helman (1909—), uĉenik svog ujaka Stjepana Kezića (1860— 1936); Jovan Tuić i dr. U Srbiji je graĊenje muziĉkih instrumenata bilo slobodan zanat koji nije potpadao pod registraciju, a polaganje majstorskog i kalfenskog ispita uvedeno je po Zakonu o radnjama tek 1931. U Vojvodini se prvi srpski graditelji muziĉkih instrumenata javljaju oko 1850. Od Stevana Bogdanovića (roĊen verovatno u Tovariševu) ima nekoliko vanredno lepih kopija Stradivarija iz 1856 i 1861. Drugi je Paja Stojaković (1839—?), koji je radio u Budimpešti, Beĉu, Miinchenu i Parizu, a od 1889 u Novom Sadu kod Adama Dencingera. Stojaković je bio izuĉeni graditelj gudaĉkih instrumenata, ali je u Novom Sadu pravio tambure. Njegov uĉenik Maksim Koţuvara (1880—), koji se specijalizovao za izradu tambura srpskog sistema, radi u Beogradu. MeĊu prvim graditeljima muziĉkih instrumenata koji su registrovani u Vojvodini bio je Franja Horn (1810—?), koji je izuĉio zanat u Nemaĉkoj i 1836 osnovao u Apatinu graditeljsku radionu. Njegov sin Josip (1841—1881) izraĊivao je flaute i klarinete, a Ljudevit (1849—1905) limene duvaĉke instrumente. Posle smrti Ljudevita Horna radionicu je preuzeo njegov sin Ljudevit ml., koji i danas radi. God. 1881 osnovao je radionicu gudaĉkih i drvenih duvaĉkih instrumenata Ljudevit Vindiš (1852— 1941); njega je nasledio njegov unuk Stevan Fehter, koji je radio do 1949. Kod Franje Horna je uĉio Fridrih Majer, koji je osnovao radionicu muziĉkih instrumenata oko 1860 u Somboru. Njegovu radnju preuzeo je graditelj gudaĉkih instrumenata Karlo Raab (1861—1943), koji je vršio i reparature duvaĉkih instrumenata kao i klavira. Danas radionicu vodi njegov sin Eden Raab (Sombor, 1902—), koji radi samostalno od 1927, a njegov je uĉenik i sin Karlo Raab ml. (1932—). Kod Majera su izuĉili graĊenje muziĉkih instrumenata Đorde Tancer (1885—1916), Josip Pfajfenroth (1885—1939), Antun Milanković (1886—1932) i .Stevan Pelioci (1880—). Kod Karla Raaba st. uĉili su Malija Litomerecki (1874—1937), koji se preselio u Akron (Ohio), Nandor Magyar (umro 1945), Franja Ivanović (Sombor, 1892—), Julije Penc, Jovan Torma st. (1885—), Bela Truppel (1880—1945) i dr. Danas rade u Somboru još i graditelji gudaĉkih instrumenata, amateri Stevan Karher (1914—), Dezider-Ţeljko Ember (1888—), Radivoj Depalov (1904—), koji su se istakli svojim violinama na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata, organizovanoj u Beogradu 1952, i Bela Baboš (Sombor, 1912—). U Subotici je radio, 1863—64, Tomdš Zach (1812—1892), ĉuveni ĉeški graditelj gudaĉkih instrumenata. Kratko vreme su gradili gudaĉke instrumente Franz Vyhnalek i Karl Langfurth, uĉenik E. Barteka u Budimpešti. Kod Langfurtha je uĉio Samuel Machnitz (1844—1934), koji je radio i u Budimpešti kod M. Remenvija i Stovrassera, a njega je nasledio sin i uĉenik Alexandar Machnitz (1910—). Za Lajća Kaina (umro 1944), koji je imao trgovinu muziĉkih instrumenata, ne zna se gde je uĉio. U Novom Sadu registrovani su graditelji muziĉkih instrumenata već 1856. MeĊu prve graditelje tambura ubraja se Josef Jausz (1836—1883), a posle njega javljaju se graditelji raznih specijalnosti: Adam Dencinger (1850 — SAD, 1911), Bela Truppel (1880—1945) i Jovan Torma st. (1885—), specijalista u gradnji kontrabasa, koji je radio u Niirnbergu, Terezinu, Budimpešti i

7

Segedinu. Poslije 1900 u Novom Sadu rade Adam Sade (1896—), Stevan Beli (1906—), Nandor Raffai (1907—) i Jovan Torma ml. (1919—), dobitnik prve nagrade na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata u Beogradu 1952. U vojvoĊanskoj industriji muziĉkih instrumenata zaposleni su kao graditelji gudaĉkih instrumenata majstori Jovan Kolaj (1910—) i Adam Gutzvein (Feketić, 1903—), dok je Aleksandar Vajda ml. umro 1951. Ova trojica bili su uĉenici drţavnog maj stora Karla Pafika u Beogradu. U Srbobranu je izraĊivao tambure Aleksandar Vajda st. (umro 1934), u Kuli Jozef Schmidtutz (umro 1938). U Senti je radio graditelj Lajoš Bocan st. (1880—), a sada radi njegov sin Lajoš Bocan (1912—), i uĉenik Lajoš Dudaš (Senta, 1922—), koji su dobili drugu i treću nagradu na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata u Beogradu 1952. U Kikindi radi Antal Kelemen (Ĉaba, 1886—), u Zrenjaninu su delovali graditelji gudaĉkih instrumenata Antal Lenhardt (umro 1936) i Andrija Toth (1896—1938), a sada radi Jovan Bator (Subotica, 1906—), koji je uĉio kod Totha i Machnitza, i neko vreme bio pomoćnik kod Šnajdera u Zagrebu i Aihlera u Beogradu, dok je klavire opravljao Karl Blech (1928—). s. Pn. GRAENER, Paul, njemaĉki kompozitor i dirigent (Berlin, 11. I 1872 — Salzburg, 13. XI 1944). Kao djeĉak pjevao u berlinskom katedralnom zboru. Kasnije pohaĊao Veitov konzervatorij, gdje su mu uĉitelji iz kompozicije bili A. Becher i B. Horvvitz. No najviše nauĉio kao samouk. Od 1896 do 1908 dirigent u Haymarket Theatreu u Londonu i 1897—1902 nastavnik na Royal Academy of Music, 1908 preuzeo vodstvo Neues Konserva-toriuma u Beĉu. God. 1910 —13 direktor Mozarteuma u Salzburgu i zatim do 1920 bez namještenja u Munchenu; 1920 —24 profesor kompozicije na Konzervatoriju u Leipzigu, 1930—34 direktor Sternova konzervatorija u Berlinu i 1935 —41 profesor Pruske akademije umjetnosti. Graenerovi se uspjesi temelje prije svega na njegovim kazališnim P . G R AE N E R djelima, u kojima potpuna ravnoteţa izmeĊu vokalnog i instrumentalnog udjela odaje zrelog umjetnika. Stilski, G. gradi na temeljima kasne romantike. Ĉvrst osjećaj za formalnu preglednost podsjeća na klasiĉne uzore, ali ne djeluje konzervativno; ponekad se u stvaranju ovog umjetnika javljaju i impresio-nistiĉki elementi. G. je u biti lirik s profinjenim poetskim osjećajem i sposobnostima za izgraĊivanje suptilnih raspoloţenja. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija (Schmied Schmerz) op. 39; Sin-f o n i a breve o p. 96; Wiener

(Schmied Schmerz) op. 39; Sin ; simfonijeta za gudaĉe i harfu op. 8i ili D

suite op. 19 i Hungerpastor-Trio op. 20. Za 56; 3 suite op. 8, 34 i 64. Za violonĉelo i kl i i l ĉ l l i fl

S y m p h o n i e o p. no ; s i m fo n i j e t a z a g u d a ĉe i ha r fu o p 27. Ko ncert i: za klavir o p 72; za i l ĉ l S

GRAETZ (Gratz, Graz), Joseph, njemaĉki pijanist i kompozitor (Vohburg, Bavarska, 2. XII 1760 — Miinchen, 17. VII 1826). Za studija prava u Ingolstadtu orguljaš u ţupnoj crkvi; kompoziciju uĉio kasnije kod M. Havdna u Salzburgu i F. G. Bertonija u Veneciji. Od 1788 ţivio u Munchenu, baveći se kompozicijom i poduĉavanjem klavira (Hofklaviermeister). DJELA. Opere: Das Gespenst mit der Trommel i Adelheid von Veltheim. —• Oratorij Der Tod Jesu. —Dvije Missae solemnis u C-duru i D-duru; Deutsche Gesange zur heiligen Messe; 2 litanije; Qui timetis Dominum; 150 crkvenih melodija u katoliĉkoj pjesmarici, 1812. —■ Traktat Griinde zur Tonsetzkunst (rkp.). LIT.: A. Scharnagl, Joseph Graetz, MGG, V, 1956.

GRAETZER, Guillermo, argentinski kompozitor austrijkog podrijetla (Beĉ, 5. IX 1914 — ). Studirao muziku u Berlinu

8

GRAETZER — GRAHAM

Beĉu (E. L. v. Knorr, A. Pisk). Od 1930 u Argentini; 1946 utemeljio Collegium Musicum u Buenos Airesu, kojemu je do 1960 bio umjetniĉki direktor i zborovoĊa. Profesor je na Univerzitetu u La Plati i na Nacionalnoj školi za ples. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia Brevis, 1931; simfonijeta, 1954; koncert, 1939; komorni koncert, 1953; koncert za fagot, 1952; koncert za violonĉelo, 1957; Variaciones y Final sobre un tema de Salomone Rossi, 1941; Danza de la Muerte y la Nina, 1942; La Parabola, 1947; sonata za gudaĉe, 1951 (ranije gudaĉki kvartet); Los Burgueses de Calais, 195S, rapsodija za violinu i orkestar, 1943. —■ KOMORNA: gudaĉki trio, 1951; gudaĉki kvartet, 1941; diverti-mento za flautu, obou, klarinet, fagot i trublju, 1945; Fantasta Yemenita za flautu, klarinet, bas-klarinet i klavir, 1953; duo za flautu i klarinet, 1956; sonatina za flautu i klavir, 1937; Adagio za violinu i klavir, 1941; Grave za violinu solo, 1945. — KLAVIRSKA: sonata, 1936; sonatina, 1945; Variaciones fdciles, 1936; 2 kompozicije, 1938; 3 tokate, 1938; 2 balade, 1943; 5 bagatela, 1943—46; Rondo para nifios, 1947; Para Susana, 1950; Variaciones y Final za 2 klavira, 1955. Fantasia, variaciones y final za orgulje, 1946. — DRAMSKA. Baleti: Juana la Loca, 1939; Siele Princesas muy Desdickadas, 1940; jfacobo en la Fnente za klavir, 1940 i Los Pensamientos za 2 klavira, 1942. — VOKALNA: psalam XLIV za sole, zbor i gudaĉe, 1938; Tres cantos de la Eternidad za zbor i klavir, 1953; zborovi: Voglein Schzvermut, 1936; Dios mio, 1943 i dr. — Izdao: Mušica Coral Antigua, 1947; Nueva Escuela Coral, 1949; Bach-Antologia para piano, 1950; La Ejecucion de los Ornamentos en las Obras de J. S. Bach, 1955; Antologia de Obras Corales, 1957.

GRAF (Graaf, Graff), 1. Christian Ernst, njemaĉki kompozitor (Rudolstadt, oko 1726 — Hag, oko 1802—04). Sin Johanna, violiniste i kompozitora, naslijedio 1745 oca na poloţaju dvorskog kapelnika u Rudolstadtu. Od 1762 bio je dirigent na dvoru u Hagu. DJELA. ORKESTRALNA: 6 simfonija op. 11,1775; 4 simfonije (rkp.); koncert za violonĉelo (rkp.). — KOMORNA: 6 kvinteta za flautu, violinu, violu, violonĉelo i continuo op. 8; 6 gudaĉkih kvarteta op. 12; gudaĉki kvartet (rkp.); 6 kvarteta za flautu, violinu, violu i continuo, 1775; 6 kvarteta za 2 violine, violu 1 obou ili tenor-fagot i violonĉelo, 1790; trio za 2 violine i continuo; 6 sonata za 2 violine i continuo op. 5, 1765; 6 sonata za 2 violine i violon ĉelo op. 10; 6 sonata za ĉembalo i violinu op. 4; 3 sonate za ĉembalo uz pratnju violine i bassa continua op. 13; sonata za ĉembalo ili klavir uz pratnju vicline i violonĉela; 2 sonate za ĉembalo 4-ruĉno op. 29; varijacije Ally Croaker za ĉembalo i violinu. —■ 25 Fables dans le gout de M. de la Fontaine mis en musique pour le chant et clavecin op. 21; Op de Installatic Van zyn Doorluchtige Hooghoid Willem den Vyfden ■ . ■ , den 8 te Maart des jaar 1776; De dood van Jezus. — Spis Priifung der Natur der Harmonie im Generalbass nebst Unterricht iiber eine kurze und regelmdssige Bezifferung. Mit sechs Kupfertafeln, 1782.

2. Friedrich Hartmann, flautist i kompozitor (Rudolstadt, 1727 — Augsburg, 19. VIII 1795). Brat Christiana Ernsta. Virtuoz na flauti, koncertirao gotovo po ĉitavoj Evropi; u Hamburgu priredio 1761 kao solist prvi abonentski koncert i do 1764 vodio sa G. Ph. Telemannom javne koncerte. God. 1769 —72 u sluţbi na dvoru u Hagu, od 1772 Kantor i Praeceptor škole sv. Anne i muziĉki direktor evangeliĉke crkve u Augsburgu; tamo je 1779 utemeljio koncertno društvo. Iste godine koncertirao u Beĉu, a 1783—84 nastupao u Londonu kao flautist i dirigent na Professional Concerts. DJELA. ORKESTRALNA: dvije simfonije za gudaĉe i 2 roga; 2 koncerta za ĉembalo; koncert za violonĉelo; 4 koncerta za flautu. — KOMORNA: Six Grand Quartettos za gudaĉe; 14 kvarteta za flautu i gudaĉe; 4 kvinteta za violinu, flautu, obou, rog (violu) i violonĉelo; 3 trija; 6 dua za violinu i violu.—VOKALNA. Oratoriji: Die Sundflut i Die Zuriickkunft des verlorenen Sohnes. Kantate: Invocation of Neptun; Andromeda i Die Hirten bei der Krippe zu Bethlekem. — Crkvene kompozicije. LIT.: A. Scharnagl i H. Haase, Graf, Christian Ernst i Friedrich Hart mann, MGG, V, 1956.

GRAF, 1. Max, austrijski muzikolog i kritiĉar (Beĉ, 1. X 1873 — 23. VI 1958). Na Univerzitetu u Beĉu stekao doktorat prava i 1896 muzikologije (E. Hanslick); u muziĉkoj teoriji uĉenik A. Brucknera. Muziĉki kritiĉar i dopisnik austrijskih i inozemnih listova i ĉasopisa (Wiener Allgemeine Zeitung, 1900—20; Neues Wiener Journal; Der Tag; Musical America; Boston Transcrit); 1902 postao docent za muzikologiju i muziĉku estetiku na Konzervatoriju u Beĉu, a 1909 profesor na Muziĉkoj akademiji; 1928" —38 predavao na Beĉkom univerzitetu. God. 1938 emigrirao u SAD i predavao u New Yorku, Pittsburghu i Philadelphiji; 1940 utemeljio Seminar za muziĉku kritiku na Nezv School u New Yorku. God. 1947 vratio se u Beĉ i na Muziĉkoj akademiji osnovao srodan seminar. — Povezan s beĉkim umjetniĉkim krugom (A. Schnitzler, S. Freud, R. Strauss, G. Mahler), G. je kritiĉki pratio muziĉki ţivot Beĉa i utjecao na nj. Ĉovjek široke kulture, vješt dijalektiĉar, branio je uvijek nove smjerove u muzici. Razvoj muzike stalno je povezivao s novim tekovinama na podruĉju knjiţevnosti i poezije, likovnih umjetnosti i znanosti. DJELA: Die Musik der Frau in der Renaissancezeit (disertacija), 1896; Deutsche Musik im 19. Jahrhundert, 1898; Wagner-Probleme und andere Studien, 1900; Die Musik im Zeitalter der Renaissance, 1905; Die innere Werkstalt des Musikers, 1910; F. Smetana vu par les etrangers, 1924; Vier Gesprache iiber die deutsche Musik, 1931; Legend of a Musical City, 1945 (na njemaĉkom i španjolskom 1948); Composer and Critic: 200 Years of Musical Criticism, 1946 (na francuskom 1949); Modem Music, 1946 (na francuskom 1948); From Beethoven to Shostakovich, the Psychology of the Composing Process, 1947; Geschichte und Geist der modernen Musik, 1953; Die Wiener Oper, 1955. — Studije; ĉlanci. — Prevodio djela R. Rollanda i A. Bruneaua.

2. Herbert, operni redatelj (Beĉ, 10. IV 1904 —). Sin Maxa; muziku i opernu reţiju studirao na Muziĉkoj akademiji u Beĉu, filozofiju na Univerzitetu (dr. phil.). Kao operni redatelj djelovao

na mnogim muziĉkim kazalištima Evrope i Sjeverne Ame posebno u Philadelphiji, New Yorku (Metropolitan), Rimu, lanu (Scala), Veroni (Arena), na Holandskom festivalu, Sveĉanim igrama u Salzburgu, suraĊujući sa A. Toscanini B. Walterom i W. Furtwanglerom. DJELA: Richard Wagner als Regisseur, 1926; The Opera and its Fuli America, 1941; Opera for the People, 1951; Producing Opera for America, — Studije i ĉlanci u struĉnim ĉasopisima. LIT.: H. A. Fiechmer, Max Graf, MGG, V, 1956.

GRAF, Milan, violinist i muziĉki pisac (Koprivnica, VI 1892 — ). Filozofiju i pravo studirao u Zagrebu, studij vii završio 1917 na Muziĉkoj akademiji u Beĉu. God. 1918— kraćim prekidima ĉlan i solist opernoga orkestra Hrvats narodnog kazališta i uz to 1919—41 profesor na Srednjoj Muziĉke akademije u Zagrebu. Bio je utemeljitelj i ĉlan (1918i 1945—50) Zagrebaĉkog kvarteta i 1919—40 generalni seki Zagrebaĉke filharmonije. God. 1956—62 djelovao je kao viol Zagrebaĉke filharmonije. Suosnivaĉ i tajnik Saveza muziĉara J slavije (1920), a nakon OsloboĊenja predsjednik Udruţenja ope -simfonijskih muziĉara Hrvatske (1952—62). Urednik mjesec Muziĉar i dugogodišnji muziĉki kritiĉar i dopisnik jugoslaver i stranih dnevnika i ĉasopisa: u Londonu (Music and Music Opera), New Yorku (Musical Courrier), Parizu (Guidede Conc Kasselu (Mušica), Mainzu (Das Orchester) i dr. Svojim ur niĉkim i organizacijskim radom pridonio razvoju hrvatske n ĉke kulture. K. ¥ GRAFE, Johann Friedrich, njemaĉki kompozitor (Wu mark, 7. V 1711 — 5. II 1787). O njegovu muziĉkom škokrv nije ništa poznato. Bio u sluţbi na dvoru u Braunschweigu. Sv zbirkama oda s melodijama G. je uz Sperontesa dao jak pc za komponiranje njemaĉke pjesme. Za razliku od Sperontesa je podmetao tekstove već postojećim plesnim melodijama, u 1 feovoj zbirci melodije su komponirane na pjesniĉki vrijedan t kojemu su prilagoĊene. DJELA: dvije klavirske sonate. — Opera Herkules auf dem Oeta, (pripisuje se i A. Schweizeru i l i A. Schmitbaueru). — VOKALNA: Sami verscheidener und auserlesener Oden (4 dijela), 1727—43 (osim Grafeovih ko zicija sadrţava pjesme K. F. Hurlebuscha, K. H. Grauna, Giovanninija E. Bacha); Oden und Schdfergedichte, 1744; $0 Psalmen, geistilche Odei Lieder . . . , 1760; 6 Oden und Lieder des Herrn von Hagedorn, 1767—68. LIT.: M. Friedlaendler, Das deutsche Lied im 18. Jahrhundert, Stutt Berlin 1902. — M. Ruhnke, Johann Friedrich Grafe, MGG, V, 1956.

GRAFFIGNA, Achille, talijanski kompozitor i dirigen Martino dall'Argine, Mantova, 5. V 1816 — Padova, 19. 1896). U Milanu uĉio pjevanje, klavir i kompoziciju (A. R< umjetniĉku karijeru zapoĉeo u Cagliariju kao kazališni diri Kasnije djelovao u Veroni, na Carskom kazalištu u Odessi (1 u Parizu, Firenci i dr. Od 1875 ţivio u Padovi, gdje se \ poduĉavanjem.

— Mise.

GRAFIĈKA NOTACIJA --> (oko = cea 196

z ve-li-tog , rob-lfa za-ro-H - li

crte, drugi na samoj prvoj crti, treći iznad prve crte, ĉetvrti isp d ru ge c rt e i p et i na dru goj crti . Jugoslavenski etnomuzikolozi nisu usvojili takav naĉin r tiranja, pa se sluţe obiĉnim notnim pismom, a u egzaktnij zapisima biljeţe intervale u centima. Do danas (1972) još ni objavljene suvremene transkripcije snimaka g uslara iz Crne Gc i Srbije. MeĊutim, transkripcije snimaka iz Bosne i Hercegovi koje su objavili C. Rihtman i V. Milošević, kao i iz Hrvats koje su objavili S. Stepanov (Kohavli) i J. Bezić (Sinjska krajin pokazuju da guslarska svirka obuhvaća ĉetiri, pa i samo tri to preteţno u kromatiĉnim tonskim nizovima veoma razliĉit polustepena (Primjeri br. 1 i 2). Kad prate pjevanje, gusle izvo preteţno iste tonove kao i guslar -pjevaĉ. Već u razdoblju izmeĊu dva rata javljaju se pokušaji da pjevanje uz gusle razvija u dijatonskim tonskim nizovima (t; »nova intonacija«). Ta su nastojanja ojaĉala u naše vrijeme (P: mjer br. 3, samo vokalna dionica).

Zapis: V Ţganec, Otok kraj Sinja, 195

Ej,

zr.

Glas

- ti-co

po-sliL-ša/ie-moja. braćo mila, ĉe-tr-de-sethzdjeprvati-i

lr r is Trn. sred Bo - sne

$Zazj - Tie,

ni-ti zo-ra., 7U.-& hi-la. ĆUL-TUL,

Gusle

7ia.-šeg ropstva

m

(j) Pa mtiš dane

ĉe -tr - Ċĉ -set

tr. Crr-crr žE sad- oi- ne

cr ne,

jjr - ve,

TIL dcL-nirca.

po-mo-U-la, zm-ka.

7t£uirĊ£se

dobro poznaju stare dugaĉke junaci pjesme. U novije doba neke tekstove nauĉili su i iz tiskanih pje: marica. Vole pjevati takoĊer i šaljive pjesme, rugalice. Znaju novije pjesme, ponekad ih i sami sastavljaju. Premda takvi g\ slari relativno ĉesto sviraju, oni nisu profesionalni pjevaĉi 1 gusle, te gotovo nikad ne primaju plaće za svoje izvedbe. Manj vješti guslari takoĊer ĉesto i rado pjevaju uz gusle, ali ponajvii u uţem krugu svoje obitelji, rodbine i prijatelja. Profesionali guslari susreću se veoma rijetko i to najviše na sajmovima. Guslari pjevaju prirodnim glasom i neškolovanom tehnikon Napjev im nije nikada stalan, on je neprekidna improvizacij prema odreĊenim ritmiĉkim i melodijskim obrascima, koje j guslar poprimio od svojih predaka ili ih sam oblikovao. — NE pjevi epskih pjesama preteţno su silabiĉkog karaktera. Mog biti Gusl neustaljeni, tj. ari, u toliko nekim promjenljivi krajevim da se ne mogu a zvani i svesti n neke guslaĉi, osnovne posebna obrasce. su k; Ustaljeni tegorija napjevi najĉešće meĊu izvoĊaĉi obuhvaćaj svega jedan ma narodne stih, ili se od pjesme. sastoje dva Vještiji i najviše sposobni; obrasca stoga i melostih poznatiji guslari

g p l i 7 W L p a l a . f

7 U L

p t a 7 u 7 i u g o r s k o , v i l a s f a l a i d r u g a . n a m T i t t Ċ o z i v a l a . :

GUSLE I GUSLARI — GUTEŠA koji se izmjenjuju po nekome redu ili slobodno. U ustaljenim kao i u neustaljenim napjevima postoje posebni poĉeci i završeci pjevanja. Javljaju se i kontrastirajući obrasci, spontano, na mjestima koja se ne mogu unaprijed predvidjeti. Navedene osobine napjeva vrijede u prvom redu za podruĉje Bosne i Hercegovine. U pjevanju uz gusle kod Srba J. Erdeljanović je opazio tri stila pjevanja: prvi, sasvim jednostavan, kada pjevaĉ pripovijeda otegnutim glasom; u drugom stilu pjevaĉ posljednja 2—3 sloga stiha veoma otegne i spusti glas; u trećem stilu on slogove izgovara kratko, bez otezanja, jakim glasom, a pred posljednjim slogom naĉini kratak predah, pa tek onda taj slog izgovara gotovo neĉujnim glasom. Guslari pjevaju gotovo iskljuĉivo u deseteraĉkim stihovima. IzmeĊu ritma stiha i napjeva postoji organska povezanost, akcenti i duţine slogova teksta odraţavaju se u ritmiĉkoj strukturi i melodijskom kretanju napjeva. Izrazita trohejska tendencija u izmjenjivanju naglašenih i nenaglašenih slogova deseteraĉkog stiha posebno se ukazuje u ritmiĉkim obrascima napjeva. Zbog potrebe predaha u pjevanju guslari na razliĉite naĉine grupiraju stihove. Jasna oznaka takvih odlomaka su instrumentalne meĊuigre. Broj stihova u tim odlomcima veoma je razliĉit. Svirkom na guslama pjevaĉ ponekad ţeli takoĊer istaći znaĉajnije mjesto u tekstu pjesme. Izrazitija svirka javlja se i onda kad se pjevaĉu trenutaĉno prekine nit pamćenja teksta; samom svirkom završava guslarska pjesma. Prvi zabiljeţeni podatak o guslarima datira iz 1415, a govori 0 srpskom guslaru na poljskom dvoru. B. Kuripeĉiĉ u svom Itinerariumu 1531 spominje narodne pjevaĉe i guslare. U kasnijim stoljećima dosta se ĉesto navode u historijskim dokumentima. Znameniti su guslari bili: Andrija Kaĉić-Miošić (Starac Milovan), vladika Petar Petrović Njegoš, knez Miloš, Tesan Podrugović, Filip Višnjić, Ĉor-Huso Husović, Janko Milić, Ivo Bojĉin Jovićević, Petar Perunović, Jevrem Ušćumlić, Tanasije Vuĉić, Ivan Meštrović; veoma rijetko pjevaju ţene. Narodnooslobodilaĉka borba i zbivanja u poslijeratnoj izgradnji snaţno su potakli djelatnost guslara-kroniĉara i ĉuvara narodne svijesti. Novi tekstovi zadrţali su u mnogim krajevima stare napjeve i svirku (Primjer br. 1), premda su to gotovo redovito samo rimovani deseterci, drukĉijeg stila nego što su bili tekstovi starih junaĉkih epskih pjesama. LIT.: F. Kuhaĉ, Prilog za povijest glasbe juţnoslovjenske, Rad JA, 1877. — Isti, Andrija Kaĉić kao pivaĉ i guslar, Vienac, 1890. — V. Karakašević, Gusle i guslari, Letopis Matice Srpske, 1899. — L. Kuba, Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, ZNŢO, 1899. — F. S. Kraus, Guslarenlieder, Slavische Volksforschungen, Leipzig 1908. — B. Drechder, Narodni guslari i pjevaĉi, uvod »Narodne pjesmarice«, Zagreb 1912. — M. Murko, Bericht iiber eine Bereisung von Nordwestbosnien und der angrenzenden Gebiete von Kroatien und Dal matien behufs Erforschung der Volksepik der bosnischen Mohammedaner, Wien 1913. — Isti, Bericht iiber phonographische Aufnahmen epischer, meist mohammedanischer Volkslieder im nordwestlichen Bosnien im Sommer 1912, Mitteilungen der Phonogrammarchivs-Kommission, Wien 1913. — Isti, Bericht iiber eine Reise zum Studium der Volksepik in Bosnien und Herze gowina im J. 1913, Sitzungsbericht, Wien 1915. — Isti, Bericht iiber phonographische Aufnahmen epischer Volkslieder im mittleren Bosnien und in der Herzegowina im Sommer I 9 r 3 , ibid., Wien 1915. — Isti, Gusle i tamburica sa dvije strune, Bulićev zbornik, 1924. — A. Schmaus i M. Vlahoviĉ, O epskoj pesmi u Sremu, Glasnik Etnografskog muzeja, 1932. — G. Becking, Der musikalische Bau des montenegrinischen Volksepos, Archives Neerlandaises de Phonetique Experi mentale, Amsterdam 1933. — W. Wiinsch, Die Geigentechnik der siidslavischen Guslaren, Brno 1934. — L. Kuba, Gusle, Cesty z slovanskou pisni, I I , Praha 1935. — B. Sirola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb 1940. — B. Bartok i A. B. Lord, Serbo-Croatian Folk Songs, New York 1951. — M. Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, Zagreb 1951. — C. Rihtman, Narodna muzika jajaĉkog sreza, Bilten Instituta za prouĉavanje folklora, Sarajevo 1953. — VMilo'sević, Bosanske narodne pjesme, II i I I I , Banja Luka 1956 i 1961. — C. Rihtman, Tradicionalna muzika Imljana, Glasnik Zemaljskog muzeja (Etno logija), Sarajevo 1962. — Isti, Oblici kratkog napjeva u narodnoj tradiciji Bosne 1 Hercegovine, ibid., 1963. — M. V. Kneţević, Gusle javorove, Kongres Sa veza folklorista Jugoslavije, Ohrid 1964. — N. Kneţević, Dramski elementi u izvoĊenju guslarske pjesme, Kongres Saveza folklorista Jugoslavije, Cetinje 1964. — C. Rihtman, Narodna muziĉka tradicija Ţepe, Glasnik Zemaljskog muzeja (Etnologija), Sarajevo 1964. — S. Stepanov, Muziĉki folklor Konavala, Anali Historijskog instituta JA u Dubrovniku, 1966. — J. Bezić, Muziĉki fol klor Sinjske krajine, Narodna umjetnost, 1968. — C. Rihtman, Tradicionalni oblici pjevanja epskih pjesama u Bosni i Hercegovini, Kongres Saveza udruţenja folklorista Jugoslavije, Sarajevo 1971. — M. A. Slijepĉević, Nekoliko naĉina guslarskog kazivanja epskih pesama, ibid. — R. Medenica, Oblici kazivanja naših epskih pesama ispred drugog svetskog rata, ibid. — T. ĉubelić, Uvodna napomena (i Odgovori na upitnicu — o epskim pjesmama naroda Jugoslavije), ibid. J. Bez.

GUSLI (rus. zycjiu), ruski narodni ţiĉani instrument, vrsta citre odnosno psaltira. Prvi put se spominje u dokumentima iz VI st. Po saĉuvanim opisima rani tip, tzv. zvonĉate g. (3 SOH naiiibie eycjiu) imale su trapezoidni oblik; gornja daska malenog, plitkog ormarića za rezonanciju bila je od javorova drva, a na njoj je bilo napeto 5—7 ţica (struna). U XIV i XV st. raširene su gusli-psaltir s velikim korpusom u obliku krila i sa 18—32 ţice u opsegu od 4 oktave. U XVII st. javljaju se i stolne g. s većim korpusom i kromatski ugodenim metalnim ţicama, a u XVIII st. grade se gusli toga tipa i na stalku s noţicama, poput klavikorda. U novije doba (XX st.) izraĊuju se raznoliĉni usavršeni

51

tipovi: zvonĉaste g. sa 13 struna, kromatske g. s klavirskim mehanizmom za prigušivanje ţica, itd. G. su u ruskoj muzici odigrale znaĉajnu ulogu: uz pratnju gusli su profesionalni putujući pjevaĉi-skazatelji, recitirali ili pjevali -> biline; to je bio instrument na kojemu su se svirale narodne pjesme i plesovi, a upotrebljavao se i u sastavu s drugim instrumentima. U XVII i XVIII st. raširene su stolne g. kao instrument za kućno muziciranje u graĊanskim i aristokratskim salonima; u novije doba modernizirani tip kromatskih g. ušao je u ansambl balalajka i domra. Poĉetkom XX st. O. U. Smolenski i N. I. Privalov grade zvonĉaste g. sa 13 struna u razliĉitim veli-

GUSLI

ĉinama (pikolo, prima, alt i bas), uvodeći u praksu muziciranje ansambla od više gusli. Instrumenti tipa gusli rašireni su medu narodima SSSR pod razliĉitim imenima: kod Karelaca se zovu kantele, kod Estonaca — kanelj, kod Latvijaca — kokle, kod Litavaca — kankles. LIT. '.A. C. iii HHCTpvMeHT, HcTOpHMecKHH o Tamburaški zbor.) K. Ko. GUTTLER, Hermann, njemaĉki kompozitor i muziĉki pisac (Konigsberg, 7. X 1887—). Studirao na Konzervatoriju i Univerzitetu u Konigsbergu. Tamo je 1910—26 bio muziĉki kritiĉar lista Ostpreussische Zeitung. Od godine 1945 ţivi u Berlinu. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1951, 1953 i 1956; koncert za klavir, 1934; koncert za violinu, 1947; više uvertira. — Gudaĉki kvartet, 1947. — Kompozicije za klavir. — Opere Sakuntala, 1918 i Der Katzensteg, 1944. — Solopjesme. — SPISI: Konigsbergs Musikkultur im 18. Jahrhundert, 1925; Musik und Humanismus, 1946; studije i ĉlanci.

GUŢEVSKI, Adolf, poljski kompozitor litavskog podrijetla (Dyrwiany, Ţmudţ, 1876 — Varšava, IV 1920). Studirao na Konzervatoriju u Rigi i Petrogradu, a zatim se usavršio u Varšavi kod Z. Noskovvskog. Od god. 1911 predavao klavir i teoriju na Konzervatoriju u Varšavi. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u A-duru, 1912; koncert za klavir u es-molu; Rapsodia polska; varijacije na vlastitu temu. — Sonata za violinu i klavir. — Dvije klavirske sonate. — Opere: Dziezvica lodowcćw (prema H. Ch. Andersenu), 1907 i Atlantyda, 1913—20. — Solo-pjesme. — Trešciwy kurs instrumentaciji (Kratak teĉaj instrumentacije), 1911. Studija Artur Schopenhauer 0 muzyce, Kwartalnik Muzyczny, 1911. — Instrumentirao komiĉnu operu Zemsta Z. Noskowskog.

GUZIKOW, Michal Jozef, poljski virtuoz na ksilofonu (Szklovva, Bijela Rusija, 2. IX 1806 — Aachen, 21. X 1837). Konstruirao primitivni instrument koji se sastojao od ugoĊenih drvenih štapića na slamnatoj podlozi i drvenih kladiva. Ugodio ga je u kromatskoj ljestvici i proširio mu opseg tako da se na njemu mogla izvoditi umjetniĉka muzika. Na tom instrumentu, ksilofonu, poĉeo je koncerti-rati 1834. Njegov se repertoar, sastojao većinom od njegovih vlastitih kompozicija na poljske teme, kao i transkripcija klavirskih i violinskih koncerata C. M. Webera, J. N. Hummela, F. A. Hofmeistera i N. Pagani-nija. S uspjehom je nastupao u Austriji, Ĉeškoj, Poljskoj, Njemaĉkoj, Francuskoj i Belgiji. GVOZDIĆ, Pavica, pijanistica (Sremska Mitrovica, 29. VI 1937 —). Studij klavira završila 1960 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (S. Stanĉić), gdje je 1969 stekla i naziv magistra; 1962—63 boravila na specijalizaciji kod Magde Tagliaferro u Parizu. Dobitnica mnogih visop. GVOZDIĆ kih nagrada na natjecanjima u

domovini i inozemstvu (Zagreb, Miinchen, Pariz), nagrada Mi Tmina (1965) i Vladimir Nazor (1968) i dr. G. ide u red najist nutijih jugoslavenskih pijanista. Briljantni tehniĉar izuze bujnog temperamenta, njezino se sviranje odlikuje inteligentne izraţajnom i poetiĉnom interpretacijom, kao i suptilnom k turom udara. Umjetnost Pavice Gvozdić stekla je jednodušno priznanje u 1 movini i u svim glavnim evropskim muziĉkim središtima kojima je redovit gost. Koncertira solistiĉki i uz pratnju r uglednijih orkestara, a snima i gramofonske ploĉe. K. KO GYMEL (gemell, gimel, itd., engleski od lat. gemell cantus gemellus, blizanac, blizanaĉko pjevanje), u širem znaĉen vrsta engleske srednjovjekovne polifonije; dvoglasje graĊeno naĉin conduetusa, preteţno u tercama, u usporednom kretai ili protupomaku sa završecima u unisonu (ili kvinti ili oktaNjeguje se poĉev od druge polovine XIII st. u Engleskoj; crkvenoj se muzici najĉešće javlja u obliku himne ili sekven Sam naziv g. susreće se istom od XV st. (opisao ga je Guileln Monachus u raspravi De praeceptis artis musicae, oko 1480); muziĉkim primjerima i traktatima on tada oznaĉuje g. u uţ' smislu, tj. solistiĉki duo koji nastaje u višeglasnoj kompozii razdvajanjem jedne dionice na dva glasa, npr. diskanta na d\ diskantske dionice. Oba su glasa istoga registra (»ad voces equale i melodije su im zabiljeţene istim kljuĉem, a kreću se preteţne nesavršenim konzonancama. Karakteristiĉna je ĉesta promje intervala, ritmiĉka ţivost i sklonost velikim razmacima (decim pa je kriţanje glasova rjeĊe nego u dvoglasju XIII i XIV st. se komponirao slobodno ili na cantus firmus, a odlika mu slobodno kretanje i ispreplitanje glasova za razliku od englesk diskanta i fauxbourdona gdje su se glasovi kretali priliĉno mel niĉki, po ustaljenim pravilima. Podrijetlo gvmela nije rasvij ljeno. Mnogi upućuju na vezu sa sliĉnim oblikom dvoglasja narodnoj muziĉkoj praksi Islanda, nazvanim Tvisongvar, dvoj pjevanje. Najstariji primjer gvmela, u uţem smislu, nalazi se u rukopi njemaĉkog podrijetla (Miinchen, Bavarska drţavna bibliote] mus. 3232) koji u cijelosti odaje engleske utjecaje. Tu su u ti glasnom Sanctusu od Roulleta izrazom gemell oznaĉeni dvoglas: tropirani umeci, nastali cijepanjem gornje dionice, superiu: Ĉini se da iz toga doba (XV st.) potjeĉu i 2 primjera u Tridei skom kodeksu (Nr. 1074) naznaĉena kao gimel i alius gimel; rs se o glasovima što ih je J. Bedingham dometnuo diskanto\ melodiji O rosa bella J. Dunstablea. Najveći broj ostalih primje nalazi se u engleskim rukopisima iz vremena oko 1500. Mnc su tropirani umeci u stvari oblikovani kao g., što je oĉito u vez: praksom solistiĉkog pjevanja tropa. U primjerima iz toga do ĉesto se susreće razdvajanje jedne dionice u gymel zajedno ostalim nerazdvojenim dionicama, a katkad nastupaju istodobi dva gymela u dvije dionice, pa nastaje troglasje, odnosno ĉetver glasje ili ĉak šestoroglasje. Osim toga susreću se već sredino XV st. gymeli kod kojih je solistiĉkom duetu pridodan tre dublji glas contratenor bassus (ili contra bassus); on je isprva im; sporedno znaĉenje, osobito u pogledu ritma, ali je uskoro post; nosilac harmonije. Takav g. s basovskom podlogom bio je jedi od tipova troglasnog sloga renesansne muzike i zadrţao je sve < konca XVI st. svoje znaĉenje. Tradicija gvmela ostala je ţi u biciniju i u talijanskoj canzonetti, a tragovi joj seţu sve do b roknog dueta s generalbasom i trio-sonate, gdje poprima noi funkciju. LIT.: M. F. Bukofzer, The Gymel, the Earliest Form of English Pol phony, Music and Letters 1935. — Isti, Geschichte des englischen Diskar und des Fauxbourdons, Strassburg 1936. — Isti, Pcpular Polyphony in t Middle Ages, MQ 1940. — G. Reese, Music in the Middle Ages, New Yo 1940 i London 1941. — M. F. Bukofzer, Studies in Medieval and Renaissan Music, New York, 1950. — Isti, Gymel, MGG, V, 1956. — F. L. Harrisc Music in Medieval Britain, London 1958. — H. H. Corter, A Dictionary Midlle English Musical Terms, Indiana University Humanities Series XL 1961. — E. L. Harrison, Faburden in Practice, Mušica Disciplina 1962. I. Ać.

GYROWETZ, Adalbert ->■ Jirovec, Vojtech GYSI, Fritz, švicarski muzikolog (Zofingen, Aargau, 1 II 1888 — Ziirich, 5. III 1967). PohaĊao Konzervatorij u Baseli muzikologiju i historiju umjetnosti studirao u Ziirichu i Berlin (H. Kretzschmar, M. Friedlander) i kasnije u Firenci i Rirm doktorirao 1913. Od 1921 predavao muzikologiju na Univerz tetu u Ziirichu (od 1931 profesor) i od 1939 na Muziĉkoj akademij Bio je suradnik i muziĉki kritiĉar raznih listova (Tagesanzeige National-Zeitung, Basler Nachrichten). DJELA: Die Entivicklung der kirchlichen Architektur in der deutschen Schwe im 17. und 18. Jahrhundert (disertacija), 1913 ; Mozart in seinen Briefen, 1919—2 Max Bruch, 1922; Claude Debussy, 1926; Richard Wagner und die Schzveiz, 192' Richard Wagner und Ziirich, 1933; Richard Strauss, 1934; Hans Georg Ndget 1936. —• Studije; ĉlanci; kritike. LIT.: W. Schuh, Fritz Gysi,MGG, V, 1956. 1

i

H, i. U današnjoj lat. muziĉkoj abecedi, sedmi ton osnovne dijatonske ljestvice C-dura (c, d,e,f, g, a, h). U solmizacijskom sistemu tonu h odgovara naziv si, a u Engleskoj muziĉkoj terminologiji B. U srednjovjekovnoj slovĉanoj notaciji oktava se općenito raĉunala od A do G, a II stupanj, odnosno cijeli stepen iza A oznaĉivao se slovom B. U XII st. kada je uveden sistem -> heksakorda cijeli stepen iza A zvao se B durum (X) i saĉinjavao je kao t mi razmak velike terce sa G (tritonus sa F); polustepen nad tonom A zvao se B molle (b). U sistemu starocrkvenih ljestvica 1] mi je bio confinalis frigijske ljestvice. UvoĊenjem tiskarskog znaka H za i; u XVI st. uobiĉajila se najprije u Njemaĉkoj oznaka H za VII stupanj C-dura. Sniţenje tona H za polustepen naziva se B. 2. Od XIX st. nadalje u muziĉko-teoretskim priruĉnicima veliko slovo H znaĉi durski trozvuk, a malo slovo h, molski trozvuk nad tonom h. Analogno tomu velikim slovom H oznaĉuje se i H-dur ljestvica, a malim slovom h h-mol. HAACK (Haak, Haake), i. KarI, njemaĉki violinist i kompozitor (Potsdam, 18. II 1751 — 28. IX 1819). Uĉenik F. Bende, violinist i od 1782 koncertni majstor u kapeli pruskoga princa; 1796—1811 na istom poloţaju u dvorskom orkestru u Berlinu. Njegovi su uĉenici bili K. Moser i L. W. Maurer. DJELA. Šest koncerata za violinu i orkestar: ep. 1, oko 1790; op. 2 —5, 1791 i op. 6, 1793; 6 sonata za flautu i klavir: 3 op. 5 i 3 op. 6, 1801; sonate za violinu op. 5 i 6; 3 sonate za klavir, 1793.

2. Friedrich Wilhelm, violinist i kompozitor (Potsdam, oko 1760 — Stettin, 1827). Brat Karla; violinu uĉio kod K. F. C. Fascha. Ĉlan orkestra pruskog princa u Potsdamu> 1779 postao orguljaš u Stargardu, a 1790 preselio u Stettin, gdje je djelovao kao orguljaš, kapelnik muziĉkog društva i od 1812 kantor crkve sv. Marije. Od 1800 bio je tamo i kazališni dirigent. DJELA: koncert za klavir i orkestar op. i, 1793; koncert za violinu i orkestar op. 6, 1801. — šest klavirskih trija; sonata za klavir. — Opera Die Geisterinsel, 1798. LIT.: H. Becker, Karl i Friedrich Wilhelm Haack, MGG, V, 1956.

HAAN (Dehaan), Willem de, nizozemski kompozitor i dirigent (Rotterdam, 24. IX 1849 — Berlin, 26. IX 1930). Muziku studirao u Rotterdamu (W. F. Nicolai, S. de Lange, W. Bargiel), Leipzigu, Beĉu i Berlinu. God. 1873 postao direktor društva St. Cacilie u Bingenu, 1876 dirigent Mozartvereina u Darmstadtu, gdje je 1873—1914 dvorski dirigent, a do 1919 i dirigent oratorijskog društva. DELA: kompozicije za klavir. — Opere: Die Kaiserstochter 1885 i Die Tnkasbhne, 1895. — Kantate: Das Lied vom Werden und Vergehen, 1904 i Das Grab im Busento. Zborovi; solo-pjesme; dueti.

HAAPANEN, Toivo Elias, finski muzikolog i dirigent (Karvia, 15. V 1889 — Asikkala, 22. VII 1950). Muziĉku naobrazbu stekao u Helsinkiju u orkestralnoj školi Filharmonijskog društva i na Univerzitetu (I. Krohn), zatim u Berlinu, Parizu, Beĉu i Kolnu. Od 1925 predavao muzikologiju na Univerzitetu u Helsinkiju. Uz to 1912—17 violinist u orkestru Filharmonijskog društva i u Gradskom orkestru; 1926—36 dirigent studentskog orkestra u Helsinkiju, 1928—29 Gradskog orkestra u Abou. God. 1929—46 muziĉki direktor i prvi dirigent Simfonijskog orkestra Radio-Helsinkija. Gostovao u mnogim evropskim zemljama, izvodeći najviše djela finskih kompozitora, osobito J. Sibeliusa i R. Kajanusa. Pisao i muziĉke kritike. Kao muzikolog istakao se bibliografskim radovima i istraţivanjem finskih srednjovjekovnih muziĉkih spomenika.

DJELA: Verzeichnis der mitielalterlichen Handschriftenjragmente in der Universitdtsbibliothek zu Hehingfors (3 sv.): I, Missalia, 1922; II, Gradualia Lectionaria Missae, 1925 i III, Breviaria, 1932; Die Neumenfragmente der Universitdtsbibliothek Hehingfors (disertacija), 1924; La Musique finlandaise, 1924; Soumalaiset runomittaleoriat, 1926; Die Finnen, u djelu G. Adlera Handbuch der Musikgeschichte, II izd., 1930; Kyrkomusiken i Finland under medeltiden, Nordisk kultur, 1936; Taidemusiikki, Suomen kulttuurihistoria, 1936; Die musikzvissenschaftliche Forschung in Finnland, AFMF, 1939; Suomen sdveltaide, 1940. LIT.: H. Rosenberg, Toivo Elias Haapanen MGG, V, 1956.

HAARKLOU, Johannes, norveški kompozitor i orguljaš (Forde, Sunnfjord, 13. V 1847 — Grefsen kraj Osla, 26. XI 1925). Muziku uĉio u Drammenu (Ch. Cappelen) i Oslu (L. M. Lindeman), na Konzervatoriju u Leipzigu (E. F. Richter, S. Jadasshon, H. Kretzschmar) i u Berlinu (F. Kiel, K. A. Haupt, A. Bungert). God. 1880—1920 crkveni orguljaš, a 1883—88 dirigent simfonijskih koncerata u Oslu; gostovao i u drugim norveškim gradovima te u Berlinu i Leipzigu. Kao kompozitor isprva pod Griegovim utjecajem, ali je uskoro usvojio klasicistiĉki stil, sa ĉestom upotrebom pelifonije. Pisao je muziĉke kritike i suraĊivao u muziĉkim ĉasopisima. Osobito se zalagao za muziku i muziĉki ţivot svoje zemlje. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, u B-duru, 1889; I I , u dmolu, 1911; I I I , u C-duru, 1919 i IV, u Es-duru, 1922. Koncert za klavir u dmolu op. 47, 1917; koncert za violinu u D-duru op. 50, 1913; suita Westminster Abbeyt 1902; Norveška svadbena koraĉnica op. 15; Aiarche heroigue op. 39; St. OlafLegende op. 44. — KOA1ORNA: sonata za violinu i klavir u g-molu op. 41, 1891; Adagio religioso za violinu i klavir, 1878. -— KLAVIRSKA: Musi-kalskp. Alomenter op. 16; Poeliske Klaverstykker op. 27; Bondeidyll, 1893. — 2a orgulje: 10 preludija op. 17; preludij i fuga op. 28; Fantaisie triomphale op. 36; 2 simfonije: op. 53 i 60. — DRAAiSKA. Opere: Fra gamle Dage, 1894: Vaerin-gere i Miklagard, 1899; Emigranten, 1903; Mari-Sagnet, 1909 i Tyrfing, 1912. Scenska muzika. — VOKALNA: oratorij Skabelsen og Mennesket op. 57, 1891; Pintsekantate op. 33, 1910; zborovi, najviše muški (Varde op. 13. 1896; Fenrir); oko 50 solo-pjesama. LIT.: O. Redal, Sunnfjordssoga, 1913. — Die Mušik, 1925. — Norsk Musikkgianskning, 1937. — O. Gurvin, Johannes Haarklou, MGG, V, 1956.

HAAS, Ildephons (Johann Georg), njemaĉki kompozitor (Offenburg, 23. IV 1735 — Ettenheimmunster, 30. V 1791). Od 1751 ĉlan benediktinskog reda u Ettenheimu, 1759 zareĊen; djelovao je tamo kao zborovoda. Violinu uĉio kod W. Stamitza, u kompoziciji bio samouk. DJELA: 6 misa; XXXII Hytnni Vesperlini de omnibus cum Domini tuni Sanclorum praecipius festis .. op. I, 1764; XV Offertoria pro Omni die ac fešto per annum ... op. 2, 1766; P. Pirmin Hahns, Benediktiners zu Gengebach, Geistliche Arien, mit Melodien in melismatischer Schreibart versehen . . . (2 sv.): I, 3, 1769 i I I , 1790 (neobjavljen); 34 marijinskih antifona i druga crkvena djela. LIT.: L. Heizmann, Das Benediktine rkloster Ettenheimmunster, Lahr i. B. 1932. — P. Vetter, Ildephons Haas, MGG, V, 1956.

HAAS, Joseph, nemaĉki kompozitor (Maihingen, Bavarska 19. III 1879 •— Munchen, 31. III 1960). Studirao kompoziciju kod M. Regera u Munchenu od 1904 i sledio ga 1907 u Leipzig; tu su mu, pored Regera, nastavnici K. Straube (orgulje) i A. Ruthardt (klavir). Od 1911 uĉitelj kompozicije na Konzervatorijumu u Stuttgartu (od 1916 profesor); 1921—50 profesor kompozicije na Muziĉkoj akademiji u Munchenu (od 1925 i predstojnik odela za crkvenu muziku). U njegovim prvim delima vidan je uticaj M. Regera. Kasnije H. postepeno izgraĊuje osobeni stil, kasnoromantiĉarski po svojoj osnovnoj koncepciji, u kome se ogleda teţnja ka jednostavnosti muziĉkog jezika i lakoća koja izbegava patetiĉnost. Premda je Haasova muzika ukorenjena u tradiciji, ona se ĉesto kreće u predelima modernog zvuka. H. je izvanredni majstor orkestra, motivskog rada i muziĉke forme. Napisao je dela raznih oblika i vrsta, poĉev od solo-pesama i

HAAS — HABA

54

komada za klavir, do oratorijuma i opere. Rado upotrebljava elemente nemaĉke narodne i crkvene pesme, pa su zato mnoge njegove kompozicije, naroĉito horske, veoma popularne u Nemaĉkoj i nalaze se na repertoaru gotovo svakog pevaĉkog društva. H. je pokazao veliki smisao za muziĉku karakterizaciju (ĉesto sa mnogo humora) i osećanje za dramsku muziku u operama Tobias Wunderlich i Die Hoch-zeit des Jobs, u kojima je pri-metan uticaj M. Regera i R. Straussa; ova dela pokazuju takode Haasovu prisnu vezu sa narodnom muzikom koja je za njega bila nepresušno vrelo inspiracije. Ţelja da poveţe velike, umetniĉki izgraĊene forme sa narodnom pesmom dovela ga je do »narodnog oratorijuma« {Die heilige F.lisabeth, njegovo najpoznatije delo, izvedeno 1950 i scenski u Berlinu; Disjahr im Lied i dr.).H. je bio poznat kao J. HAAS

p antifašista i njegov Te Deum (1945) slavi kraj rata i pad nacizma. H.ima'velikih zasluga kao uĉitelj i vaspitaĉ novih generacija nemaĉkih kompozitora. Njegovi su uĉenici, medu ostalima: C. Bresgen, K. Holler, O. Jochum, Ph. Mohler, H. Schubert i H. Unger. Zajedno si P. Hindemith om, H. je uĉestvovao i u organizovmju festivala savremene muzike u Donaueschingenu i bio ĉlan ţirija. DELA. OP.KESTARSKA: Ouvertiire zu einem frohen Spiel op. 95, 1943; Variationensuite ilber ein altes Rokokothema op. 64, 1924; Heitere Serenade op. 41, 1914; Variationen und Rondo iiber ein altdeutsches Volkslied op. 45, 1917; Lyrisches Intermezzo, 1937. — KAMERNA: Divertimento za gudaĉki trio op. 22, 1909, 2 gudaĉka kvarteta: op. 8 i op. 50; Divertimento za gudaĉki kvartet op. 32, 1911; Kammertrio za 2 violine i klavir op. 38, 1912; sonata za violinu i klavir op. 21, 1908; 2 sonatina za violinu i klavir op. 4, t9O5; svita Grillen za violinu i klavir op. 40, 1912; sonata za rog i klavir op. 29, 1910; 2 crkvene sonate za vi li i lj 6 6 Ei K l i B t l l b i k l i op 23

1915; Ein Sommermdrchen divertimnt i p 3, 9 (j za violonĉelo i klavir op. 30a, 1923). — KLAVIRSKA: sonata op. 46, 1918; 2 sonate op. 61, 1923; 4 sonatine op. 94, 1943; Wichtelmdnnchen op. 27, 1910; Gespenster op. 34, 1910; Hausmarchen op. 35, 43 i 53, 1911. 1916 i 1920; Jugendfreuden op. 36, 1911; Eulenspiegeleien op.39, ly\2\ Alte unnennbare Vage op. 42, 1915; Deutsche Reigen und Romanzen op. 51, 1919; Schzvdnke und Idyllen op. 55, 1921; Stiicke fiir die Jugend op. 69, 1927; Mdrchentanze op. 70a, 1927; Tanz-Intermezzo, 1928; Rondino alla Marcia, 1929; Klangspiele op. 99, 1945 i dr. —

ORGULJSKA: sonata op. 12, 1907; 2 svite, op. 20 i 25, 1908 i 1909; Variationen iiber ein eigenes Thema op. 31, 1911; preludijumi i fuge, kcralne predigre i dr. — DRAMSKA: opere Tobias Wunderlich op. 90, 1937 i Die Hochzeit des Jobs op. 93, 1943; boţiĉna priĉa Die Bergkonigin op. 70, 1927. — VOKALNA. Oratoriji: Die heilige Elisabeih op. 84, 1931; Christnacht op. 85, 1932; Das Lebensbuch Gottes op. 87, 1934; Das Lied von der Mutter op. 91, 1939; Das Jahr im Lied op. 103,1952; Die Seligen op. 106. Kantaten op. 81, 1930—41; simfonijska svita Tag und Nacht za &las i orkestar op. 58, 1922; brojne horske kompozicije i solo-pesme. — CRKVENA: Deutsche Šingmesse op. 60,1924; Speyrer Domfestmesse op. 80, 1930; Christ-Konig-Messe op. 88, 1935; Miinchner Liebfraunmesse op. 96, 1944; Deutsche Weihnachtsmesse op. 105, 1955; Totenmesse op. 101; Te Deum, 1945; moteti i dr. — SPISI: Max Reger und aie Form, Neue Musikzeitung, 1916; Sinn und Bedeutung der Internationalen Kammermusikfeste in BadenBaden, Programmheft, Baden-Baden 1928; Vber Intoleranz, AM, 1928; Gedanken iiber die kirchenmusikalische Produklion der Gegenwart, Grego-riusbote, 1931; Vber die Kunst der Improvisation, Von deutscher Tonkunst, 1942; Die Gregorianih in meinem Kunstschaffen, Cacilienvereinigungsorgan, 1950; Max Reger, 1953; Vber die Anfdnge meiner kiinstlerischen Entu'icklung, MitteHun-gen der Joseph-Haas-

Gesellschaft, 1953 i dr. — Obrade Regerovih dela. LIT.: P. Mies, J. Haas, ein moderner Meister des Kinderlieds, Halbmonatsschrift tur Schulmusikpflege, 1924. — K. Laux, Joseph Haas, Mainz 1931 (novo prošireno izd., Diisseldorf 1954). — Zbornik Festgabe Joseph Haas, r 939 (sadrţava iscrpan popis dotadanjih kompozitorovih dela). ■— K. G. Fellerer, J. Haas, Verzeichnis der Werke, Jachenau 1950 (II izd. 1953). — Isti, Joseph Haas, MGG,.V, 1956. Đ. Jć.

HAAS, Monique, francuska pijanistica (Pariz, 20. X 1909—). Uĉenica Pariškog konzervatorija (Lazare-Levv) i dobitnica prve nagrade za klavir 1927. Usavršavala se kod R. Casadesusa i R. Serkina. Koncertirajući po Evropi (Francuska, Njemaĉka, Engleska, Irska, Belgija, Švicarska, Madţarska, Austrija, Poljska, Nizozemska, Jugoslavija, Italija, itd.), u Turskoj, sjevernoj Africi i na Bliskom istoku, izvodi velik repertoar od ranoklasiĉnih do modernih kompozicija. Cijenjena je kao vrstan interpret dj ela francuskih autora, osobito M. Ravela. Od 1968 profesor je Konzervatorija u Parizu. HAAS, Pavel, ĉeški kompoM. HAAS zitor (Brno, 21. VI 1899 — kon-

centracioni logor Ošvvi^cim, 17. X 1944). Uĉio muziku koc Holubove (klavir) i J. Kunca (teorija) na školi filharmonij društva Beseda u Brnu, a poslije Prvoga svjetskoga rata na I zervatoriju (J. Kune, V. Petrţelka); 1921—22 studirao koc Janaĉeka na ogranku praške Majstorske škole u Brnu. Poĉeo rijeru kao korepetitor u kazalištima u Brnu i Saarbriickenu, z privatni muziĉar u Brnu. Neko vrijeme suradnik brnskih no Narodni noviny (1935—38) i Narodni listy. H. je najznaĉa Janaĉekov uĉenik, ĉiji se utjecaj osjeća u ranijim djelima; ka; je prihvatio tekovine novih struja (politonalnost, atonalnost, j; DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1940—41 (3 stavka, samo instrumentiran); varijacije za klavir i gudaĉe, 1944 (izgubljeno); suita iz 1 Šarlatan op. 14, 1936; Zesmutnšle seherzo op. 5, 1921; studija za gudaĉki star, 1943. — KOMORNA. Ĉetiri gudaĉka kvarteta: ~, u cis-molu op. 3, ] 11, Z opiĉich hor (s jazz-bandom ad lib.) op. 7, 1925; III, op. 15, 1937—38 bez op., 1942 (izgubljen). Tri fuge za gudaĉki kvartet, 1916; klavirsk i tet u F-duru, 1914 (svršetak izgubljen); duhaĉki kvintet op. 10, 1929; sena violinu i klavir u G-duru, 1916; suita za obou i klavir op. 17, 1939. — Više virskih kompozicija (suita op. 13, 1935). — Opera Šarlatan, 1934—37; set muzika za razliĉita djela {Ĉerny troubadour S. Raphaelsona, 1928). Filmska zika. — VOKALNA: Pfedehra pro rozhlas za mali orkestar, muški vo kvartet i recitaciju op. 11, 1931; više zborova; tri pjesme uz zbor i duhaĉki 1 tet, 1944 (izgubljene); Fata Morgana (R. Tagore) za tenor, gudaĉki kvai klavir op. 6, 1923; ciklus Vyvolend zatener, flautu, prirodni rog, violinu i Y op. 8, 1927; solo-pjesme (Ĉinske pisni! op. 4, 1921; Sedm pisni v lidovem op. 18, 1940). —■ Psalam XXIX za bariton, ţenski zbor, orgulje i orkestai 12, 1932.

LIT.: L. Peduzzi, P. Haas. K 50 vyroĉi narezeni skladatele, Hud rozhledv, 1948—49. —■ K. Berman, Vzpominka na skladatele Pavla Haase., 1955- — J- Buţga, Pavel Haas, MGG, V, 1956.

HAAS, Robert Maria, austrijski muzikolog (Prag, 15. \ 1886 — Beĉ, 4. X 1960). Studirao muzikologiju u Pragu, 1 linu i Beĉu; doktorirao 1908 kod H. Rietscha na Univerzi u Pragu. Iste godine asistent G. Adlera na Muzikološkom stitutu Beĉkog univerziteta; 1910—13 kazališni dirigent u M steru, Erfurtu i Dresdenu. Uz G. Adlera 1914—17 u redakciji DTĈ) i Corpus scriptorum de mušica medii aevi. God. 1920predstojnik Muziĉkog odjela Nacionalne biblioteke i od 1 profesor Univerziteta u Beĉu. U središtu njegova znanstve rada bili su muzika baroka, povijest opere, kao i ţivot i djelo A. Mozarta i A. Brucknera. DJELA: Gluck und Durazzo im Burgtheater, 1925; Die \Viener Oper, ^ Wiener Musiker vor und um Beethoven, 1927; Die estensischen Musikalien, I Die Musik des Barocks, 1928; Auffiihrungspraxis der Musik, 1931; W. A. Mo; 1933; A. Bruckner, 1934; Bach und Mozart in Wien 1951; Ein unbekai Mozartbildnis, 1955. — Oko 150 studija: Geschichtliche Opernbezeichur Kretzschmar-Festschrift, 1918; Die Erhaltung der musikalischen Meisterhi sehriften, Beethoven-Zentenarfeier, 1927; Beethoven in der zeitgenossis Kritik, Kalendar der deutschen Musikbucherei, 1928; Die Musiksamm der Nationalbiblioihek in Wien, PJB, 1930; Von dem zvienerischen Geschn in der

Musik, Johannes-Biehle-Festschrift, 1930; Aufgabe und Ziele der Moz forsehung, Neues Mozart-Jahrbuch, 1942. — Njegovo je ţivotno djelo izdavanje kompozicija A. Brucknera u 22 sveska na temelju rukopisa koji drţavaju izvornu Brucknerovu koncepciju, bez tuĊih dodataka i izmjena.(Nj< rad nastavili su A. Orel i L. Nowak.) Redigirao 7 svezaka zbirke DTO s djel I. Umlaufa, F. L. Gassmanna, J. E. Eberlina, C. Monteverdija, Ch. W. Glu J. Schenka i dr., 1921—27. Od 1936 izdavao djela H. Wolfa (komorna muz pjesme) sa H. Schultzom. LIT.: H. Federhofer, Robert Maria Haas, MGG, V, 1956. — Isti, In moriam Robert Haas, Acta Musico logica, 1960.

HABA, ĉeška obitelj muziĉara. ' 1. Alois, kompozitor (Vizovice, 21. VI 1893 —Prag, 18. 1973)Studirao kod V. Novaka na Konzervatoriju u Pra zatim na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (1917—20) i kod F. Schre-kera na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (1920—22). Potaicnut nastojanjima i idejama F. Bu-sonija, u Berlinu je pohaĊao i predavanje iz akustike na Univerzitetu, prouĉavao muziku ranevropskih naroda i poĉeo komponirati ĉetvrttonsku (II gudaĉki kvartet op. 7, 1921) i šestinotonsku muziku (V gud. kvartet op. 15, 1923). Vrativši se u domovinu, 1923—45 profesor je odjela za ĉetvrttonsku i šestinotonsku muziku na Praškom konzervatoriju, a 1946—50 na novoosnovanoj Akademiji muziĉkih umjetnosti. Uz to 1945— 48 muziĉki direktor Opernog kazališta 5. maj u Pragu (negdašnje Njemaĉko kazalište). Drţao je predavanja i na A. HABA MeĊunarodnim teĉajevima za suvreme muziku u Darmstadtu (od 1945), te na Univerzitetima u Leipzij Halle i drugdje. Gostovao na Muziĉkom biennalu u Zagret H. je jedan od glavnih i najdosljednijih pobornika ult kromatske, ĉetvrttonske muzike koju je obradio teoretsko-estet

HABA — HABENECK i realizirao u vlastitom opusu. On je prvi primjenio ĉetvrttonski sustav na djela većeg formata (opera Matka, 1930). Pozivajući se na pojave intervala manjih od polustepena u narodnoj muzici Slovaĉke te u antiĉkim i egzotiĉnim muziĉkim kulturama, H. zagovara uvoĊenje ĉetvrttonskog i šestinotonskog pa i dvanaestinotonskog sustava. Pošto je, provedbom ĉetvrttonskog melodijskog niza u praksi, došao u sukob s tradicionalnom harmonijom i formom izgradio je teoriju ĉetvrttonske harmonije i napustio tradicionalno naĉelo oblikovanja za volju novog, asimetriĉko-atematskog principa neponavljanja, odnosno neprekinutog melodijskog razvoja. Iz ovoga su proizašle i neke Habine korekture u vezi s polifonijom i dinamikom. Istodoono se bavio i konstrukcijom ĉetvrttonskih i šestinotonskih instrumenata (klarinet, trublja, gitara, harmonij) pa je ĉeška tvrtka A. Forster izgradila, prema njegovim uputama, ĉetvrttonski klavir. Usprkos tome, pri izvoĊenju ĉetvrttonske muzike iskrsnule su poteškoće u intonaciji pa taj sustav nije'našao širu primjenu. Ipak je Habino nauĉavanje imalo odjeka i utjecaja na ĉitav niz suvremenih ĉeških (Habina škola, R. Kubin, V. Dobiaš, K. Reiner i dr.) i stranih muziĉara.^ Uĉenici su mu bili i jugoslavenski kompozitori S. Osterc, D. Ĉolić, V. Vuĉković, M. Lipovšek, M. Ristić i dr. U novijim, poslijeratnim Habinim djelima jaĉe je izraţena, već i ranije prisutna, povezanost s narodnom muzikom, zapravo teţnja za stvaranjem sinteze izmeĊu posve smionih tehniĉkih i stilskih postupaka i priproste jednostavnosti narodskog muziĉkog izraza. DJELA. ORKESTRALNA. U polustcpenom sistemu: simfonijska fantazija Cesta ţivota op. 46, 1934; simfonijska fantazija za klavir i orkestar op. 8, 1921; koncert za violinu op. 83, 1955; koncert za violu op. 84, 1956; Valašskd suita op. 77, 1953; uvertira op. 5, 1921. Ĉetvrttonska: Symfonicka hudba op. 10; uvertira cperi Nezamlstnani op. 39. — KOMORNA. Polustepena. Pet gudaĉkih kvarteta: I, op. 4, 1919; VII, op. 73, 1952; VIII, op. 76, 1952; IX, op. 79, 1952 i XIII, 1960. Kvartet za 4 fagota op. 74; 4 noneta, op. 40, 41, 82 i 95; po jedna sonata za harfu i klavir, violonĉelo i klavir, violinu i klavir i klarinet i klavir; po i;dna sonata za kromatsku harfu i za diatonsku harfu i dr. Ĉetvrttonska: Pet gudaĉkih kvarteta: I I , op. 7, 1921; III.op. 12, 1922; IV, op. 14; VI, op. 70 i XII, 1960. Kvartet za duhaĉe op. 72; po jedna fantazija za violinu i klavir, violu i klavir, violonĉelo i klavir i violinu solo; suita za trublju i trombon; suita za gitaru i dr. Šestinotonska. Tri gudaĉka kvarteta: V, op. 15, 1923; X, op. 80, 1952 1 XI, 1953. Duo za 2 violine op. 49, 1937; suita za violonĉelo op. 85 a, 1955 - — KLAVIRSKA. Polustepena: sonata op. 3, 1919; Fugovd suita, 1918; varijacije na Schumannov kanon, 1918; Scherzo, intermezzo, 1920; 6 kompozicija op. 6 T 92O (za orkestar instrumentirao R. Kubin); Romance a valĉik; 4 moderni tance; Toccata auasi una Phantasia, 1937. Ĉetvrttonska: sonata op. 62, 1948; 5 suita; 10 fantazija. Za orgulje: Te Deum; fantazija i fuga, 1951. šest kompozicija za šestostepeni haimonij op. 37,1930. — DRAMSKA. Opere: Matka (ĉetvrttonska), 1927—30 (Miinchen, 1931); Nova zeml, 1935—36) Pfijd krdlovstvi Tve (šestinotonska) 1939—42.— VOKALNA. Polustepena: kantata Za mir, 1949; 11 zborova a cappella (Den ode dne širi se svh; Kosa a rosa; Mir) ; 2 ciklusa solo-pjesama op. 57 i 58. Ĉetvrttonska. Za zbor: Sborovd suita; Ja; 5 sboru za djeĉje ili ţenske gla sove; Sborove dštske hry; ciklus Pracujici den. Solo-pjesme uz pratnju gitare op. 51 i 53. — SPISI: Harmonicke zdklady ĉtvrttonove soustavy, 1922; Klang und Form, 1924 (ponovo izd. u Musik der Zeit, 1954); O psychologii tvoreni, pohybove zakonitosti tonove a zahladech noveho hud. slohu, 1925 (njemaĉki prijevod 1925); Grundlagen der Tondifferenzierung, u zborniku Von neuer Musik, 1925 (ponovo izd. Stuckenschmidt, u djelu Neue Musik, 1951); Neue Harmonielehre des diatonischen, chromatischen, Viertel-, Dritlel-, Sechstel- und Zwolfteltonsystems, 1927 (preradba djela Harmonicke zdklady, nova verzija u rkp. 1942); studije i referati odrţani na internacionalnim kongresima; ĉlanci. LIT.: F. Finke, Haba der Harmoniker, Der Auftakt 1927—28, 165 i 194. — 5. Osterc, Alojz Haba, apostol ĉetvrttonov. Slovenski narod, 1932, 106. — D. Ezcen, Composers of Today, New York 1934. — M. Milojević, Muziĉki ĉas posvećen ĉetvrt-stepenoj muzici. Politika, 1935, 9306. — V. Vuĉković, Je li ĉetvrt-tonska muzika izlaz iz »muziĉke krize«, ibid., 9910. — H. H. Stuckenschmidt, Neue Musik, Berlin 1951. — Z. Gabriel, Alois Haba a jeho svstem ĉtvrtt6nove hudby, diplomski rad na Karlovu univerzitetu, Prag 1952. — H. Lindlar (izdavaĉ), Musik der Zeit, Bonn 1954. — P. Collaer, La Musique moderne, Pariš i Bruxelles 1955. I. Me.

2. Karei, violinist i kompozitor (Vizovice, 21. V1898— Prag, 22. XI 1972). Brat Aloisa; studirao na Praškom konzervatoriju kompoziciju (J. Kriĉka, J. H. Foerster i V. Novak) i violinu (K. Hoffmann), dok ga je u ĉetvrttonskoj kompoziciji poduĉavao brat. Od 1917 uĉitelj, 1922—27 nastavnik na Uĉiteljskoj školi; 1929—36 ĉlan orkestra Praške radio-stanice, 1936—51 muziĉki referent školskog radija, 1952—60 profesor Visoke pedagoške škole, zatim asistent, profesor metodologije i muziĉke nastave na filozofskom fakultetu Praškog univerziteta. God. 1945 osnovao Rozhlasovy Ċetsky sbor. Pisao i muziĉke kritike (1927—32 u Ĉeskoslovenskd republika).

Jedan od najizrazitijih predstavnika Nove muzike meĊu ĉeškim kompozitorima u razdoblju izmeĊu dva rata. Teţište je njegova stvaranja na komornim djelima. Povremeno je komponirao i u ĉetvrttonskom sistemu i atematskom stilu. Cijenjen i kao muziĉki pedagog, napisao je više zapaţenih teoretskih i instruktivnih djela. DJELA. ORKESTRALNA; 2 simfonije, op. 30, 1948 i op. 36, 1954; koncert za violinu op. 6, 1925; koncert za violonĉelo op. 18, 1934; Pfedehra op. 4, 1923; seheizo »1928« op. 14, 1928; 2 suite prema operama JdnoSik 1955 i Stara historie, 1932 i 1940. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, op. 2, 1922; II, op. 5, 1924-i III, op. 27, 1943. Trio za 2 violine i violu op. 35, 1952; 2 klavirska trija op. 8 (ĉetvrttonski), 1926 i op. 24, 1940; klavirski septet, 1929; nonet, 1948; duhaĉki kvintet, 1944; 3 kompozicije za violinu i klavir (ĉetvrttonske) 1927; Ukolebavka a scherzo za violinu i klavir, 1920; duo za violinu i violonĉelo, 1935; sonatina za flautu i klavir, 1927; 15 koncertnih etida za violinu, 1956; 3 invencije za kromatsku harfu, 1945. — KLAVIRSKA: sonata op. 26, 1942;

55

3 suite: I, op. 1, 1920; II, op. 7 (za ĉetvrttonski klavir), 1925 i III, op. 15, 1928. Zbojnickd suita op. 39, 1955 (takoĊer i za orkestar). — DRAMSKA: Opere: JdnoSik, 1932; Stard historie, 1937; Smoliĉek, djeĉja opera, 1950; Kalibuv zloĉin, 1960. — VOKALNA: kantata Budovatelum Ostravska, 1951; veći broj muških i djeĉjih zborova; solo -pjesme. — INSTRUKTIVNA: Modernihauslovd technika,2Sv., 1927; Škola ĉtvrtdnove houslove hry, 1927; škola hry na diskantovou violu; Metodika hud vychovy škol 2. stupni, 1953. Rasprave i ĉlanci.— Obradbe narodnih pjesama. LIT.: M. Oĉadlik, K. Haba, Der Auftakt, 1928. — K. Haba, Componist iiber sich, Rhvthmus, 1941—42. — E. Herzog, Haba, I. Alois, 2. Karei MGG V, 1956.

3. Emil, orguljaš i kompozitor (Vizovice, 21. V 1900—). Brat Aloisa i Karela; studirao kod L. Janaĉeka na Orguljaškoj školi u Brnu. Od 1922 u Uherskom Brodu crkveni orguljaš, zborovoda i nastavnik muzike na gimnaziji. Uz to vodi muziĉko društvo Dvorak i prireĊuje orguljske koncerte u Brnu i po Moravskoj. Mnogo je pridonio podizanju muziĉkog ţivota u ĉitavom tom okrugu. DJ LA: simfonijska slika Pod bilymi Karpalami. — Kvartet za flautu, violinu, violu i violonĉelo; suita za duhaĉki kvintet; nonet. ■ — Vdnoĉni kantata za sole, zbor i orkestar, 1957; ciklus muških zborova Priste motivy. — Crkvene kompozicije. I. Ać.

HABANERA, kubanska puĉka pjesma i ples, umjerena ili polagana tempa, u dvoĉetvrtinskoj mjeri, s karakteristiĉnim, punktiranim ritmom: ilj s uzmahom,

il rzn nn i J.

Po ritmu je h. srodna tangu. Naziv potjeĉe od imena glavnog grada Kube, Habane, a sam oblik je podrijetlom iz Španjolske, odakle se poĉetkom XIX st. proširio i udomaćio na Kubi, najprije više kao pjesma i oko 1900 kao pomodni ples. Ubrzo je h. postala popularna u ĉitavoj latinskoj Americi. Španjolski muziĉar S. Yradier (1809—1865), koji je ţivio na Kubi, komponirao je dvije najpoznatije habanere, La Paloma i El Arreglito (obj. 1840); ovu posljednju unio je G. Bizet, u umjetniĉki stiliziranom obliku, u prvi ĉin svoje opere Carmen (1875). Muziku u stilu habanere komponirali su i C. Debussv {La Soiree dans Grenade; Mouvement de H. u ciklusu Estampes, 1903), I. Albeniz, E. Chabrier (H. za klavir, 1895), M. Ravel (H. za 2 klavira, 1895, orkestrirano u Rapsodie espagnole, 1907 i Vocalise en forme deH., 1907), P. Hindemith, E. Kfenek, C. Beck i dr. Francuz R. Laparra komponirao je operu La Habanera (1908), ĉiji je glavni motiv habanera. LIT.: E. Sdnchez-Fuenles, El Folklore en la Mušica de Cuba, Habana 1923. — R. Laparra, Bizet et l'Espagne, Pariš 1935. — C. Vegas, Danzas y Canciones Argentinas, teorias e investigaciones, Buenos Aires 1936. — E. Grenet, Popular Cuban Music, Habana 1939. — G. Chase, The Music of Spain, New York 1941 (na španjolskom Buenos Aires 1942). — Ch. Seeger, Music of Latin America, Washington 1942 (III izd. 1953). — A. Carpentier, La Mušica en Cuba, Mexico 1946. — A. Fuchs, Habanera, MGG, V, 1956.

HABENECK, francuska obitelj muziĉara njemaĉkog podrijetla. I. Francois-Antoine, dirigent, violinist i kompozitor (Mezieres, 22. I 1781 — Pariz, 8. II 1849). Uĉio violinu kod svog oca, Nijemca iz Mannheima, ĉlana vojniĉke muzike jedne francuske regimente, zatim studirao kod P. Baillota na Konzervatoriju u Parizu (1804 dobio prvu nagradu za violinu). God. 1806—15 dirigent koncerata Pariškog konzervatorija; 1828 pokreće nove koncertne priredbe Societe des Concerts du Conservatoire koje su, pod njegovim vodstvom, doskora postale glasovite. Na tim je koncertima izveo, prvi put u Francuskoj, Beethovenove simfonije. Uz to djeluje na pariškoj Operi, najprije kao prvi violinist (1815), pa direktor (1821) i 1824—46 prvi dirigent. Na Konzervatoriju je vodio, 1825—48, posebnu, za njega utemeljenu, klasu za violinu gdje su mu uĉenici bili D. Alard, H. Leonard, P. Sainton, E. Gauthier, A. L. Clapisson i drugi. H. je odigrao znaĉajnu ulogu u francuskoj muzici svojega doba prvenstveno kao dirigent i orkestralni pedagog. Podigavši orkestar Konzervatorija na razinu najboljih tadašnjih sastava Evrope, on je vanredno prostudiranim izvedbama oznaĉio novo poglavlje u historiji izvodilaĉke prakse i posebice u gajenju Beethovenove muzike, a utjecao je odsudno i na muziĉki ukus svoje sredine. Mnogo je izvodio i opere G. Rossinija, ali vrlo rijetko djela francuskih kompozitora ĉime je zapravo koĉio njihovu afirmaciju. U svojim kompozicijama iskoristio je sve tehniĉke mogućnosti violine. DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za violinu; Adagio et Polonaise za violinu i orkestar. — KOMORNA: 3 Duos concartants za 2 violine; Au clair de la Lune fantazije s varijacijama za violinu solo i gudaĉki kvartet; Fantaisie pastorale za violinu solo, gudaĉki kvartet i duhaĉe ad libitum; Air basaue varie avec Introduction za violinu i klavir; Nocturne za violinu itd. — DRAMSKA: opera Aladin ou La lampe merveilleuse (sa N. Isouardom i A. M. Benincorijem), 1822; balet Le Page inconstant (preradba Mozartove opere Le Nozze di Figaro),

56

HABENECK — HAĈATURJAN

1823. — Le Drapeau tricolore za glas i klavir. — Instruktivno djelo Methode thiorique et pratique de violon (sadrţi ulomak iz Viottijeva Methode de violon), oko 1835.

2. Joseph, violinist (Metz, 1. IV 1785 — Pariš, 23. III 1850). Brat Francois-Antoinea; studirao na Pariškom konzervatoriju. Najprije violinist u orkestru kazališta Opera-Comique, zatim u Operi (od 1843). 3. Corentin, violinist -(?, 25. XII 1786—?, 1845). MlaĊi brat Francois-Antoinea; završio Konzervatorij u Parizu. Od 1806 violinist u orkestru pariške Opere, 1814—15 ĉlan Kraljevske kapele. LIT.: H. Berlioz, Les Soirees de l'orchestre, Pariš 1853. — A. Elzuart, Histoire de la Societe des Concerts du Conservatoire. . ., Pariš 1864. -— H. Berlioz, Memoires (2 sv.). Pariš 1870. — R. Wagner, Uber das Dirigieren, Leipzig 1870. — A. F. Murland, Habeneck: ein Beethoven-Apostel in Pariš, AMZ, 1910. — G. Schilnemann, Geschichte des Dirigierens, Leipzig 1913. — J. G. Prod'komme, Les Debuts de Beethoven en France, Bericht iiber die Beethoven-Zentenarfeier, Wien 1927. — L. Schrade, Beethoven in France, New Haven 1942. — N. Demuth, Habeneck and »La Societe des Concerts«, Music Survev, 1948'.—■ A. Delta Cor£e,L'Interpretazione musicale e gli interpreti,Torino 1951. — E. Haraszti, Habeneck, 1. Francois-Antoine, 2. Joseph, 3. Corentin, MGG, V, 1956. I. Ać.

HABERL, Ferdinand, njemaĉki muzikolog (Lintach, 15. III 1906—). Filozofiju i katoliĉku teologiju studirao u Regensburgu i Miinchenu; 1931 zareĊen za svećenika, 1939 promovirao. Na Papinskom institutu za crkvenu muziku u Rimu završio studij vokalne muzike (D. P. Ferretti) i kompozicije (R. Casimiri). God. 1934—38 orguljaš crkve sv. Marije u Rimu, od 1939 direktor Crkvene muziĉke škole u Regensburgu, gdje od 1945 predaje i muziku na Visokoj filozofsko-teološkoj školi. Urednik je ĉasopisa Musik und Altar. DJELA: Der Kir-chenchorleiter, 1949; Das deutsche Amt und die Enzyklika Musicae Sacrae disciplina, 1956. —■ Studije i ĉlanci u ĉasopisima Cdcilienverbandsorgan, Chorzvachter, Alpenldndischer Kirchenchor i dr.— Ureduje zbirku Die Chorsammlung (od 1952). — Izdao djela G. de la Helea (misa Gustate et videte; In convertendo), G. F. Anerija (Missa »Circuire possum Domine«), G. Aichingera (Missa de Beata Vergine) i dr.

HABERL, Franz Xaver, njemaĉki muzikolog (Oberellenbach, Bavarska, 12. IV 1840 — Regensburg, 5. IX 1910). Svećenik; 1862—67 muziĉki prefekt biskupskog konvikta u Passauu, 1867—70 dirigent i orguljaš crkve S. Maria Ċell'Anima u Rimu, 1871—82 dirigent katedrale u Regensburgu, gdje je 1874 osnovao Crkvenu muziĉku školu, a 1879 Palestrinino društvo. God. 1872 urednik zbirke Mušica Divina, 1876—1907 izdaje Cdcilien-Kalender (od 1885 Kirchenmusikalisches Jahrbuch), od 1889 urednik ĉasopisa Mušica sacra, 1890 predsjednik udruţenja Allgemeiner deutscher Cacilienverein, a od 1899 urednik ĉasopisa FliegenĊe Bldtter fiir katholische Kirchenmusik. U nekoliko navrata putovao u Rim radi arhivskog istraţivanja, posebno polifone crkvene muzike XV— XVII st., o kojoj je napisao niz studija i ĉlanaka. Prouĉavao Palestrinine kompozicije, pa je kao urednik sudjelovao u izdavanju njegovih cjelokupnih djela u 33 sv. (1862—94, dodatak 1907). Kao ĉlan papinske komisije revidirao novo izdanje crkvenih knjiga prema Editio Medicaea iz 1614. Kad su 1904 benediktinci iz Solesmesa dokazali, da je Editio Medicaea nepouzdano i netoĉno vrelo, te ga zamijenili s Editio Vaticana, stavljeni su izvan upotrebe i Haberlovi popularni priruĉnici, a za njegovo prouĉavanje gregorijanskoga korala pokazalo se, da je polazilo s krivih pretpostavki. Uz veliku aktivnost, koju je razvio u muzikologiji, H. se odlikovao izvanrednim pedagoškim i organizatorskim sposobnostima, a istakao se i kao dirigent stare klasiĉne muzike. DJELA: Wilhelm Dufay, VFMW, 1885; Die romische »Schola cantorum« und die pdpstlichen Kapellsanger, bis zur Mitte des 16. Jahrhunderts, ibid., 1887; Bibliographischer und thematischer Musikkatalog des pdpstlichen Kapellarchiv s im Vatikan zu Rom, MFM, 1888; Bausteine fu'r die Musikgeschichte, 1885—88. Priruĉnici: Theoretisch-praktische Anzveisung zum harmonischen Kirchengesang, 1864; Magister choralis, 1864 (XII izd. 1900); Lieder-Roserikranz, 1866; Kleines Gradual- und Messbuch, 1892. — Izdao zbirku kompozicija starih majstora Repetitorium Musicae Sacrae ex auctoribus saeculi XVI e XVII (2 sv.), 1886,izabrane kompozicije za orgulje G. Frescobaldija, 1889 i 50 Solfeggi A. Bertelottija. LIT.: U. Kornmuller, Lexikon der kirchlichen Tonkunst (II izd.), Regensburg 1895. — K. VCeinmann, Dr. F. X. Haberl, Mušica Sacra, 1910, 10. -— Cl. Bachstefel, Erinnerungen an Dr. F. X. Haberl, ibid., 1910,12. — K. Weinmann, Geschichte der Kirchenmusik (II izd.), Miinchen 1913. — K. G. Fellerer, Geschichte der katholischen Kirchenmusik, Potsdam 1931 (II izd. Diisseldorf 1949). — A. Scharnagl, Franz Xaver Haberl, MGG, V, 1956.

HABERMANN, František Vaclav (Franz Johann), ĉeški kompozitor njemaĉkog podrijetla (Kvnţvart, 20. IX 1706 — Cheb, 7. IV 1783). Magister filozofije Praškog univerziteta, muziku uĉio u Pragu, Rimu i Napulju. Kapelnik princa Condea u Parizu i Firenci (1731—40), djelovao zatim u Pragu i drugim ĉeškim gradovima kao orguljaš i nastavnik muzike. Od 1773 ţivio u Chebu. Njegovi su uĉenici bili F. X. Dušek, J. Mysliveĉek, C. Vogel i dr. Habermannove teme iskoristio je Handel u više svojih oratorija. DJELA. CRKVENA. Oratoriji: Conversio Peccatoris, 1749; Deodatus a Gozzone, 1754; Artium Clementinorum solemnia, 1754. Philomela Pia, melos suum sexies repeuns: sive Missae sex a IV vocibus, violins, // clarinis, vel lituis ad lib. & organo op. 1, 1747; Missae XII, 1746; Litaniae VI, 1747. — Simfonije; sonate.

LIT.: M. Seiffert, Franz Habermann, KMJB, 1903. — 5. Taylor, Indebtedness of Handel to Works of other Composers, Cambridge 1906. — j Kotnma, Franz Johann Habermann, MGG, V, 1956.

HABERT, Johannes (Jan) Evangelist, austrijski kompo i orguljaš (Horni Plana, 18. X 1833 — Gmunden, 1. IX ii Uĉitelj u Naarnu i Waizenkirchenu, od 1861 orguljaš te od i regens chori u Gmundenu, gdje je 1868 osnovao muziĉko dru; koje je imalo i svoju muziĉku šKolu. Utemeljio i 1868 izdavao ĉasopis Zeitschrift fiir katholishe Kirchenmusik. U rr kološkom i kompozitorskom radu H. se isticao kao protivni! cilijanskog pokreta. Zauzimao se za razvitak vokalno-instrur talne crkvene muzike protiveći se oţivljavanju stila a cappella duhovne polifonije. Stoga je osnovao posebno austrijsko cf jansko društvo, koje je djelovalo odvojeno od organizacije A meiner deutscher Cacilienverein. DJELA: serenada za orkestar; suita za orkestar. — Tri gudaĉka kva: I, u e-molu op. 77; II, u Es-duru op. 80 i III, u D-duru op. 8l.Sonatina za vi i klavir. — KLAVIRSKA: 2 Mondnachtbilder; varijacije: op. 7 i 17; 4 1 aturen; 2 sonatine za klavir ĉetvororuĉno: u B-duru op. 87 i u C-duru op sonata za dva klavira u C-duru op. 90 i dr. — Kompozicije za orgulje. — KALNA: zborovi; kvarteti; solo-pjesme. — CRKVENA: 30 misa; 3 rekvij Te Deum; 16 Magnificata; 22 litanije; moteti; duhovne pjesme. — INSTR TIVNA: Orgelschule op. 16 (2 sv.); Chorgesangschule op. 22; Orgelbuci die osterreichische Kirchenprovinz op. 33; Klavierschule op. 70; Kleine C schule op. 101; ABC-Buchlein fiir Orgel op. 106; Beitrag zur Lehre von dei sikalischen Komposition (4 sv.). — Izdao: J. J. Fux: mise u DTO, I, 1, (sa G. A. Glossnerom) i motete u DTO, II, 1, 1895; J. Standlmavr, hira DTO, III, I. 1896. — Napisao Der Cacilienverein, 1877. NOVA IZD.: cjelokupna djela u 8 serija, izdao sam autor, kasnije A. } od 1894. LIT.: J. G. E. Stehle, Neue Habertiana, Regensburg 1878. — H. Wot\ A. Bruckner und J. E. Habert, Linzer Volksblatt,' 16. VII 1899. — A. I J. E. Habert, Wien 1900. — R. Quoika, Kirchenmusik als liturgisches Pri Saaz 1935. — Isti, Johann Evangelist Habert, MGG, V, 1956.

HABICH, Eduard, njemaĉki pjevaĉ, bariton (Kassel, 3. 1880 — Berlin, 15. III 1960). Pjevanje uĉio u Frankfurtu Majni (M. Fleisch); debitirao 1904 u Gradskom kazalištu u K lenzu. Operni pjevaĉ u Halle (Saale) i Diisseldorfu, od 1 prvak Berlinske opere, 1930—32 u Chicagu i 1935—37 ( Metropolitana u New Yorku. Dugogodišnji gost sveĉanih ij u Bavreuthu (1911—31), londonskog Covent Gardena i dri: svjetskih opernih kuća, osobito se istakao kao interpret likov Wagnerovim djelima: Prsten Nibelunga (Alberich), Trista, Izolda (Kurwenal), Parsifal (Klingsor) i Lohengrin (Telramuj Povukavši se sa operne pozornice, djelovao kao pjevaĉki peda u Berlinu. Snimio je više gramofonskih ploĉa. HACKETT, Charles (Carlo), ameriĉki pjevaĉ, tenor (V& ceseter, Mass., 21. XI 1889 — New York, 1. I 1942). Pjev; uĉio u Bostonu i Milanu; na opernoj pozornici debitirao 1 u Paviji kao Faust (Boito, Mefistofele). Nastupao na talijans] opernim kazalištima i u milanskoj Scali, 1917-—18 ĉlan Tet Colĉn u Buenos Airesu i 1919—22 kazališta Metropolitan u > Yorku. Karijeru nastavio u Milanu (La Scala), Monte Ca Parizu i Chicagu (1923—31), zatim na Covent Gardenu u Londc i 1934—40 ponovno na njujorškom Metropolitanu. Posljedr godina ţivota pjevaĉki pedagog na Juilliard School of Music New Yorku. Bio je jedan od najtraţenijih lirskih tenora sv vremena; posebno se isticao u Mozartovim operama i kao im pret talijanskog belkanto-repertoara. Snimio je brojne gramofon ploĉe. HACQUART (Hakart, Haccart), Carolus, nizozen kompozitor (Brugge, oko 1640 — Haag, vjerojatno 1701). Ţivii Amsterdamu, a od 1679 u Haagu. Tu je 1693 organizirao redoi tjedne koncerte. Prijateljevao je sa C. Huvghensom. Kao kc pozitor uţivao je veliki ugled. Njegove su sonate (po obliku zapr suite) nastale prema talijanskim uzorima. DJELA: Harmonia Parnassia (10 sonata) za 3 do 4 glasa, 1686; Ch< 1686; Piices de basse de viole et basse continue, oko 1406. — Singspiel Die trioi erende Min, 1678. — Cantiones sacrae za 2 do 7 glasova, 1974. LIT.: A. Von der Linden, Carolus Hacquart, MGG, V, 1956.

HAĈATURJAN, 1. Aram, sovjetski kompozitor armensl podrijetla (Tbilisi, 6. VI 1903—). God. 1921 preselio se u Mosl i upisao se u muziĉki tehnikum Gnjesinovih, gdje je uĉio viol( ĉelo i klavir; 1927 zapoĉinje na Moskovskom konzervator studij kompozicije (M. F. Gnjesin, N. J. Mjaskovski) i inst mentacije (S. N. Vasilenko i N. P. Ivanov-Radkeviĉ). Diplom 1934. Od 1951 profesor kompozicije na Konzervatoriju i u in; tutu Gnjesinovih u Moskvi. Nastupa i kao dirigent. Haĉaturjanova je umjetnost izrasla iz folklora Armenije, napjeva armenskih narodnih pjevaĉa ašuga i njihova karakte stiĉnog ornamentiranja, iz tipiĉne sklonosti narodnog umjetn k rapsodiĉnosti i improvizaciji, ali i iz folklornih elemenata dnij kavkaskih sovjetskih republika, koje H- velikom moći asimilira usvaja i pretapa u vlastiti umjetniĉki jezik. H. se sluţi i suvremen tekovinama muziĉke tehnike, ali njegova je muzika tonalna uza ;

HAĈATURJAN — HADOW harmonijske smjelosti (politonalni spojevi, dugi drţani tonovi u basu, koji se oštro sukobljavaju s harmonijskim zbivanjem iznad niih.J Njegove kompozicije privlaĉe apartnošću melo-dike široka daha, bogatstvom i profinjenošću ritmike i ţivošću instrumentalnoga kolorita. H. strpljivo i paţljivo razraĊuje svoja djela, od kojih su neka već definitivno ušla u svjetski repertoar. Uz Prokofjeva i Šostakoviĉa, H. je treći veliki suvremeni sovjetski kompozitor, koji je postigao meĊunarodni ugled. U najistaknutije Haĉaturjanove kompozicije ide klavirski koncert, jedan od najljepših u suvremenoj koncertantnoj muzici, pa A. HAĈA 1 URJAN raspje%ani violinski koncert, pun ţivota i kontrasta, Druga simfonija (tzv. Simfonija sa zvonom) u kojoj je odrazio strahote Drugog svjetskog rata, suile iz baleta tanH3. Njegov CnapmaK ide u red najviših dostignuća baletne muzike u Sovjetskom Savezu. DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, u e-molu, 1934—35; II, u amolu, 1943 i III, za 15 instrumenata, 1966; simfonija -poema s orguljama i dopunskim duhaĉkim sastavom, 1947; koncert za klavir, 1936; koncert za violinu, 1940; koncert za violonĉelo, 1946; koncertna rapsodija za violinu i orkestar, 1962; koncertna rapsodija za violonĉelo i orkestar, 1963; Jazz -kompozicija za klarinet i orkestar (posvećena B. Goodmanu), 1966; npaiĈHUtHaM nos.va, 1954; TauueeanbHan cwuma, 1933; suita za mali orkestar, 1946; 2 njincnu 1935; KoHuepmHhiii eajibc, 1955; PyccKan (f>awna3un za orkestar ruskih narodnih instrumenata, 1944; koraĉnica za duhaĉki orkestar. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1932; trio za violinu, klarinet i klavir, 1932; sonata za violinu i klavir, 1932; Taueu za violinu i klavir, 1929; necun-no3Ma za violinu i klavir, 1926. — KLAVIRSKA: fJos.na, 1927; suita, 1926—32; 6 fuga, 1929; tokata, 1932; AjibĉoM demcKux nbec, 1946; suita za 2 klavira, 1944. — DRAMSKA. Baleti: Cnacmbe, 1939; Fauno, 1942 i CnapmaK, 1952—54 (izv. 1957). Scenska muzika za više kazališnih djela (Macnapad M. Ljermontova, 1941). Filmska muzika. — VOKALNA: TICCHR O CnaMim za mješoviti zbor i orkestar, 1936; 77o3.ua 0 CmaAUne za mješoviti zbor i orkestar, 1938; 3 koncertne arije za visoki glas 1 crkestar, 1946; Eajuiaba o Pobune, 1966; himna Armenske Republike, 1944; masovne pjesme; solo-pjesme. LIT: F. Xydoe, ApaM XaqaTypHH, MocKBa 1939. — //. Mapmbinoe, ApaM Xa>iaTypHH, MocKBa i JleHHHrpafl 1947 (novo izd. 1956).—E.Acatfiea, 0Kn6eKoB, MocKBa i JleHHurpafl 1947.

HADŢIGEORGIJEV, Dimitar, bugarski kompozitor (Stara Zagora, 30. VI 1873 — Sofija, 19. III 1932). Studij završio 1897 na Konzervatoriju u Pragu. Od 1897 nastavnik muzike u Staroj

Zagori, gdje je suosnivaĉ Muziĉkog društva i dirigent orkesi Od 1902 djeluje u Sofiji kao profesor gimnazije, direktor muzi škole (1912—18) i direktor Muziĉke akademije (1920—■ God. 1904—28 izdavao My3UKajien eecmnuK i od 1931 My3i u My3UKamnu. Njegova opera Taxup Seeoeuifa prvi je ozbi! pokušaj na podruĉju bugarske nacionalne opere. DJELA. ORKESTRALNA: Ba3os Mapui; lOĉuneuna Kanmama Ha Ba 1920; TiMcecmeena yeepmupa.—Kompozicije za klavir. — DRAMSKA: oj Taxup ĉeeoeuua, 1911; opereta Ha npo6yotcdam, 1910; muziĉka slika Max, HUH ceoćodna, 1917.— VOKALNA : lOĉujieuna Kaumama na U,ap Ocsododu Ajiencandhp II, 1901; zborovi, solo-pjesme. —Zbornici: EmiapcKa necmnoi 1920; Hoeu necnu 3a aeuepuHKu uympa, 1922; EocujiKosa Kumna, 1923; MOM ci3u, 2, sv., 1924; Hoe c6opnuK neyeexKU, 1927. — Udţbenici za pjevanje. LIT.: A. Balareva, Dimitar Hadţigeorgijev, Sofija 1962.

HAD ZIJEV, 1. Todor, bugarski dirigent i kompozitor (Ri 14. VIII 1881 — Sofija, 9. X 1956). Muziĉki studij završio i; na Konzervatoriju u Pragu. Nakon što je osnovao i vodio p: muziĉku školu u Rusama, od 1904 djelovao u Sofiji kao vojni kaj nik i od 1909 dirigent operne druţine koja kasnije preraste Narodnu operu. God. 1923—26 dirigent Gardijskog orkes vodio je zborove Slavjanska beseda i Kaval, kao i Bugarsku rodnu filharmoniju. Od 1937 slobodan umjetnik i suradnik Rac Sofije. Kao dirigent H. je odigrao vaţnu ulogu u prvom r dobiju razvoja bugarske opere, osobito u formiranju orkestra punog simfonijskog sastava. Pod njegovim vodstvom doţivj je svoju praizvedbu više opernih djela bugarskih kompozitt Uspješno se ogledao i kao kompozitor muziĉko-scenskih i vol nih djela. 2. Paraškev, kompozitor i teoretiĉar (Sofija, 14. IV 1912 Sin Todora Hadţijeva; na Muziĉkoj akademiji u Sofiji studi kompoziciju (P. Vladigerov) i klavir (A. Stojanov), a zatim si kompoziciji usavršavao kod J. Marxa u Beĉu i kod H. Tiess« u Berlinu. Od 1940 predavaĉ, pa docent i 1947—60 i od i< profesor harmonije i kompozicije na Konzervatoriju u So; Njegov muziĉki govor temelji se na bugarskom narodnom r. losu, ali mu se djela odlikuju individualnim obiljeţjem. H. dotakao svih muziĉkih vrsta, a svoj najviši domet ostvario je' podruĉju muziĉkog kazališta. DJELA. ORKESTRALNA: Skica, 1940; Omladinska plesna suita, 15 Concertino za violinu, 1941; Concertino za flautu, 1945. — KOMORNA. \ gudaĉka kvarteta: I, u G-duru, 1948 i II , u c-molu, 1953; 3 kompoziciji duhaĉki kvintet. Dvije sonate za violinu i klavir, 1940; i 1946 sonatina za ■ linu i klavir, 1957; djeĉje kompozicije za violinu i klavir. —Djeĉje komp ĉije za klavir. — DRAMSKA. Šest opera: Bilo jedno doba, 1957; Lud gi 1959; Albena, 1962; Julska noć, 1964; Pet miliona i nešto više, 1965 i Majsi 1966. Balet Srebrne papuĉe, 1961. Operete: Deljana, 1952; Ajka, 1955; Mad Sans-Gene, 1958; djeĉje operete; filmska i scenska muzika. — VOKAL? oko 500 zborova i masovnih pjesama; više od 1000 djeĉjih pjesama. — bavna i plesna muzika. — Udţbenici za harmoniju. K. Ko

HADŢIMANOV, Vasil, etnomuzikolog (Kavadarci, 14, 1906 — Skopje, 16. XII 1969). Završio studij farmacije u Zagre (!935)j muziku uĉio u Beogradu i na Pedagoškoj akademiji Skopju (diplomirao 1955). Od 1947 muziĉki urednik Rad Skopja; od 1953 predavao na Srednjoj muziĉkoj školi. Bio ĉlan MeĊunarodnog saveta za muziĉki folklor (IFMC) u L< donu. Sakupio više od 8000 makedonskih i 700 albanskih nan nih pesama i ora i objavio niz studija i rasprava. DELA. SPISI: Muziĉke balade Makedonije. Rad Kongresa folklorista l< Beograd 1960; Melodije makedonskih lazariĉkih narodnih pesama, Rad Kong folklorista 1962, Sarajevo 1963; Melodii i taţelki nastanati za vrems na zemjotr vo Skopje, Sovremenost, 1964; Triasimetriĉnite taktovi vo makedonskata nara muzika, Rad Kongresa folklorista 1960, Ohrid 1964; Radniĉka pesma u Mt doniji. Narodno stvaralaštvo, Folklor, 1966; Tradicionalniot muziĉki folklor Tikveško, Rabota na XIII kongres na Sojuzotnafolkloristite 1966, Skopje ic Revolucionarnoto K-ruševo vo makedonskata narodna muzika, Makedonski folk 1968; Šiptarski muziĉki instrumenti u Makedoniji, Rad Saveza folklorista l< i dr. — ZBIRKE: Makedonski narodni pesni (4 sv.), 1953—56; Makedoi borbeni narodni pesni, 1960; Soborski narodni pesni, 1964; Makedonski nart pesni. Momi Tikvešanki, 1968. LIT.: B. Karakaš, Muziĉkite tvorci vo Makedonija, Skopje 1970. T. Si.;

HADŢINIKOLOV, Asparuh, muziĉki pedagog (Skopje, IV 1909-—). God. 1933 završio Srednju muziĉku školu u Beogra i zatim delovao kao nastavnik i horovoda u Uzicu, Saraje Bijeljini, Skopju, Pirotu i Prokuplju. Po osloboĊenju akth se ukljuĉio u muziĉki ţivot Makedonije; bio je šef muzici odeljenja u Ministarstvu prosvete, rukovodilac ansambla Ta i direktor Srednjeg baletskog uĉilišta. Od 1952 profesor je Pedagoškoj akademiji u Skopju. Objavio je Uĉebnik po muzi< vospituvanje za osmogodišnje škole, 1961, i nekoliko obrada 1 rodnih pesama. T. Si HAEFFNER, Johann Christian Friedrich, švedski ko pozitor njemaĉkog podrijetla (Oberschonau kraj Schmalkalde 2. III 1759 — Uppsala, 28. V 1833). Uĉio kod G. Vierling; Schmalkaldenu. God. 1776 korektor izdavaĉkog poduzeća Breitk u Leipzigu, zatim dirigent putujućeg kazališta. Najkasnije i' nastanio se u Stockholmu; isprva zborovoĊa u Kraljevskoj op« od 1793 zamjenik i 1799—1808 dvorski muziĉki ravnatelj. Uz

HAEFFNER — HAHN 1782—85 dirigent Stenborgova kazališta i od 1785 orguljaš u njemaĉkoj crkvi. Od 1808 univerzitetski muziĉki direktor u Uppsali i od 1820 takoĊer orguljaš katedrale. DJELA. INSTRUMENTALNA (većinom prigodne kompozicije): uver tire; koraĉnice; poloneze; preludiji i dr. — DRAA1SKA. Opeie: Electra, 1787; Akides' intriide i varlden, 1795 i Renaud, 1801. Scenska muzika. — Zborovi a cappella; solo-pjesme. — CRKVENA: oratorij Forsonaren pa Golgatha, 1809; Svenska Massan, 1799; Konungarnas Konung za zbor i orkestar; psalmi; Luthers Lilania za zbor; zbirka obradbi korala Svensk choralbok, 1820—21. — SuraĊivao sa E. G. Geijerom i A. Afzeliusom u izdavanju švedskih narodnih pjesama; obradio za zbor švedske narodne melodije. — SPISI: Zur Frage der nordischen Volksmusik, u ztirciE. G. Geijera i A. Afzeliusa Svenska folkvisor, 1814—16; Anmarkningar ofver gatnla nordiska sdnger, Svea, 1818; Ofver choralmusiken, 1810. — Udţbenik za pjevanje Sdngldra. LIT.: C. A. Forssman, Om J. C. F. Haeffners veiksamhet for tonkonstens utveckling i Sverige, Uppsala 1872. — C. F. Hennerberg, Bref vaxlade mellan HaefTner och Frigel, Svensk Musiktidning, 1909. — G. Moriti, J. Ch. F. Haeffner, Tidskrift for kvrkomusik och svensk gudstjansliv, 1933. — Isti, Haeffners musikaliska skapande, ibid. — R. Engldnder, Johann Christian Friedrich Haeffner, MGG, V, 1956.

HAEFLIGER, Ernst, švicarski pjevaĉ, tenor (Davos, 6. VII 1919—■). Studirao na Konzervatoriju u Ziirichu, gdje je 1942 debitirao u Bachovoj Pasiji po Ivanu. Zatim je nastavio studij pjevanja kod F. Carpija u Pragu. Istakao se kao komorni i oratorijski pjevaĉ na gostovanjima (1948—52) u svim većim evropskim gradovima. Od 1952 solist Drţavne opere u Berlinu. U SAD nastupio prvi put 1959 na festivalu u Vancouveru i zatim na vrlo uspješnoj turneji. Osobito je cijenjen kao interpret opernih uloga u Mozartovim djelima, kao evanĊelist u Bachovim pasijama i kao koncertni pjevaĉ. HAENDEL, Ida, poljska violinistica (Chelm, 15. XII 1924 —). Studij violine završila na Konzervatoriju u Varšavi (Mihalovvicz) i zatim se usavršavala kod G. Enescua i C. Flescha. U toku Drugog svjetskog rata prireĊivala koncerte za engleske i ameriĉke vojnike i za tvorniĉke radnike. Gostovala u evropskim zemljama, SAD, Juţnoj Africi, Turskoj i Izraelu. Ţivi u Montrealu, Kanada. Objavila autobiografiju VComan with Violin (1970) HAENNI, I. Charles, švicarski kompozitor (Sion, Wallis, 7. VII 1867 — 18. II 1953). Diplomirao na Konzervatoriju u Ţenevi (O. Barblan) i na Konzervatoriju u Strasbourgu (K. Stockhausen). Djelovao u Sionu kao orguljaš katedrale i kao profesor. Tu je 1903 osnovao prvu orguljašku školu u Wallisu, a 1906 veliki katedralni zbor i orkestar koji je vodio do 1921. Bio je i kipar. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije za gudaĉe i klavir; Taramdle; Marche funebre; Berceuse de la mort; Tristesse; Contemplation. — KOMORNA: 55 kraćih stavaka za gudaĉki kvartet; gudaĉki trio; oko 80 kompozicija za violinu i klavir; oko 50 kompozicija za violonĉelo i klavir; 75 dua za dvije violine; 50 kompozicija za violinu solo; oko 50 narodnih plesova za violinu i klavir, odnosno za violinu solo. — Oko 260 klavirskih kompozicija. — Oko 1250 orguljskih djela. — DRAMSKA. Opere: Blanche de Mans, 1894; La Fleur maudile, 1896; Les derniers Chevaliers de Goubin, 1907; St. Bernard, 1911 ; Rosine d'Heretnence, 1917 i Les Fileuses. Pet opereta. — VOKALNA: više od 350 zborova; oko 40 kompozicija za glas i orkestar; oko 200 pjesama i romanca za glas i klavir; oko 300 narodnih plesova za glas i klavir; oko no pjesama za glas i orgulje. — CRKVENA: Oratorio de Je'sus de Nazareth, 1892; Oratorio de Noe'l, 1916; Les Mysteres de la vie du Christ, 1950; mise; ofertoriji; 128 moteta; oko 200 marijanskih pjesama.

2. Georges, kompozitor i pedagog (Sion, 2. IX 1896—). Sin Charlesa; diplomiravši na Konzervatoriju u Ţenevi orgulje, dirigiranje i gregorijansko pjevanje (O. Barblan, W. Montillet, H. Revmond), usavršavao se u Stuttgartu i Solesmesu. God. 1921 naslijedio oca kao dirigent katedrale u Sionu. Uz to predavao na £cole Normale des Instituteurs (1922—62) te na liceju (1925—57). Osnovao Societ-e des Amis de l'Art de Sion (1928), Societe de la Chanson Valaisanne (1931), Societe du Theatre (1946) i Conservatoire Cantonal de Musique (1949) na kojem je djelovao kao direktor. DJELA: kraća orkestralna djela. — Komorne i klavirske kompozicije. — DRAMSKA: Fete d'automne, 1934; Marguerite Voide i Sion a la lumiere de ses etoiles. — VOKALNA: 12 zborova uz instrumentalnu pratnju; ">ko 90 zborova a cappella; oko 20 solo-pjesama uz pratnju klavira i l i malog orkestra. — Tri mise; oko 20 moteta i druga crkvena djela.

HAESCHE, William Edvvin, ameriĉki kompozitor, violinist i pedagog (Nevv Haven, Conn., n. IV 1867 — Roanoke, Va., 26. I 1929). Violinu i klavir uĉio u New Havenu, kompoziciju na univerzitetu Yale (H. Parker). God. 1903—22 na univerzitetu Yale nastavnik instrumentacije; suosnivaĉ i prvi volinist Simfonijskog orkestra u Nevv Havenu. Od 1923 predavao violinu na Hollins College u Virginiji. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u As-duru, 1901; simfonijeta, 1913. Simfonijske pjesme: Forest~Idylle, 1896; Friithjof and Ingeborg, 1904 i The South, 1913. Uvertire: Fridthjof Saga, 1897 i Springlime, 1899. — Komorne i klavirske kompozicije. — VOKALNA: dramska kantata The Haunted Oak of Nannau, 1903; Young Lovel's Bride za ţenski zbor, 1898; zborovi; solo-pjesme.

HAESER, Georg, švicarski kompozitor (Gdansk, 17. VIII 1865 — Basel, 13. VI 1945). Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu (C. Reinecke, S. Jadassohn). Djelovao je u ZUrichu kao

59

nastavnik violine na institutu Kusnacht, zborovoda i suradnik ĉasopisa Schzveizerische Musikzeitung i nekih dnevnika. God. 1905—33 profesor muziĉke teorije i kompozicije na Konzervatoriju u Baselu.

iaugemcnts, 1928. — Kantata Lazarus; zbc__ _, ___c, Modulationen in Dreiklangen i Kadenzen in Dreikla'ngen. LIT.: R. Hunziker i dr., Zur Erinnerung an Georg Haesei, Basel 1945.

HAFFNER (Hafner), Johann Ulrich, njemaĉki lautist i muziĉki nakladnik (?, 1711 — Nurnberg, 22. X 1767). Djelovao je u Niirnbergu gdje je oko 1742 osnovao vlastitu muziĉku nakladu. Medu ostalim objavio je vrlo vrijedne zbirke klavirskih sonata Oeuvres melees (72 sonate u 12 sv.; 1755—65), Racolta musicale (30 sonata u 5 sv.; 1756—65) i Collection recreative (12 sonata u 2 sv.; oko 1760). U tim antologijama nalaze se djela C. Ph. E. i J. E. Bacha, J. Bende, J. E. Eberlina, C. F. C. Fascha, B. Galuppija, J. Ph. Kornbergera, B. Martinija, I. C. Monna, L. Mozarta, D. i G. Scarlattija, J. Schoberta, G. Wagenseila i dr. (ukupno 67 kompozitora). LIT.: L. Hoffmann-Erbrecht, Der Niirnbergsr Musikverlager Johann Ulrich Haffner, AML, 1954 (dopune ibid., 1955).—Isti, Johann Ulrich Haffner, MGG, V, 1956.

HAFGREN, Lilly, švedska pjevaĉica, sopran (Stockholm, 7. X 1884 — Berlin, 27. II 1965). Kći koncertne pjevaĉice Marije Malmgren, pjevanje studirala u Frankfurtu na Majni i Stutt gartu (M. Fleisch); debitirala 1908 na Sveĉanim igrama u Bayreuthu kao Freia (Wagner, Rajnino zlato). God. 1908—12 operna solistica u Mannheimu i 1912—20 u Berlinu, zatim gostovala u Milanu (La Scala), Parizu (Opera), Rimu, Stockholmu, Madridu, Bukureštu, Varšavi, Pragu, Dresdenu i drugim evropskim središtima; 1909—24 stalni gost festivala u Bavreuthu. Izrazita wagnerijanka, osobito se istakla kao Elsa (Lohengrin) i Eva (Majstori pjevaĉi).

HAGG, Gustaf Wilhelm (pravo ime Peterson), švedski orguljaš i kompozitor (Visbv, 28. XI 1867 — Stockholm, 7. II 1925). Diplomiravši na Konzervatoriju u Stockholmu bio je ondje od 1893 orguljaš u crkvi sv. Klare. Kao stipendist boravio je 1897— 98 u Njemaĉkoj i 1898—1900 u Francuskoj. Djelovao u Stockholmu na Konzervatoriju kao profesor harmonije (od 1904) i orgulja (od 1908). Uz to od 1906 predavao i na Muziĉkoj akademiji. H. je bio istaknut orguljaš. DJELA: simfonija. — Gudaĉki kvartet; gudaĉki sekstet; klavirski trio. — Klavirske i orguljske kompozicije. — Kantata Juhdng; solo-pjesme. — Objavio zbirku švedskih narodnih pjesama.

HAGG, Jacob Adolf, švedski kompozitor (Ostergarn, Gotland, 29. VI 1850 —■ Bjuraker, 1. III 1928). Uĉenik J. van Booma na Konzervatoriju u Stockholmu, N. Gadea u Kobenhavenu i F. Kiela u Berlinu.

DJELA: 4 simfonije {Nordisehe Symphonie, 1870; rev. 1890); 3 uvertire. — Tri gudaĉka kvarteta; klavirski trio; sonata za violinu i klavir; sonata za violon ĉelo i klavir. —■ Klavirske kompozicije (2 sonate; 10 suita). — Zboiovi; solo-pjesme. LIT.: G. Hetsch, Hin schvvedischer Komponist und sein Verhaltnis zu N. W. Gade, Leipzig 1903.

HAGIUS, Konrad (von Hagen), njemaĉki kompozitor (Rinteln, 1550—1616). Vjerojatno je oko 1581 bio u sluţbi na dvoru u Stuttgartu. Od 1586 djelovao neko vrijeme na dvoru u Diisseldorfu. Kroz slijedećih dvadesetak godina proputovao mnoge evropske zemlje (Austrija, Madţarska, Ĉeška, Poljska, Pruska, Litva). Oko 1600 vratio se u Stuttgart, 1604—06 bio je muziĉar na dvoru u Mainzu, a zatim ponovno na dvoru u Stuttgartu. Tu je radi vjerskih razloga 1609 otpušten i do 1614 djelovao je u Biichenburgu. Tada se vratio u svoj rodni grad. DJE LA: Nezve Kii nst li che, M usi kali sche I nt raden, Pavanen, Gal li arden, Passamezen, Courant . . . Fugen . . . von unterschiedenen Authoren . . . gar ncwlich Componurt za 2 do 6 g laso va, 1616. — Nezv e deut sch e T ri ci ni en ( 2 s v. ) , 1604 i 1610; Erslcr Theil neu-er Teutscher Gesang . . . za 2 do 8 glasa, 1614. —• Tri zbir.ke psalama za 3 do 6 glasova: I, 1589 (novo izd. 1606); I I , 1612 i I I I , s. a.; Verleih u n s Friedcn gnediglich za 5 glasova, 1594; Canticum Virgini . . . za 4 do 6 glasova, 1606.

NOVA IZD.: 4 psalma obj. W. Baumkcr (Das katholische deutsche Kirchenlied in stinen Singueisen, 1883); Psalam 117. i Magnificat M. Seiffert (Mttsik am Hofe des Grafen Ernst, 1922); I sv. psalama obj. J. Overath (Denkmaler Rheinischer Musik, T955*!. LIT.: li". Baumker, Corrad Hagius vc n Hagin, MFN, 1881 1 1882. — 6". Fornacon, K. Ulenberg und K. von Hagen, MF, 1956. — W. Brenneche, Konrad Hagius (von Hagen), MGG, Y, 1956.

HAHN, Revnaldo, francuski kompozitor i dirigent (Caracas, Venezuela, 9. VIII 1875 — Pariz, 28. I 1947). Studirao na Pariškom konzervatoriju (T. Dubois, A. Lavignac, J. Massenet). Od 1919 dirigent kazališta Casino u Cannesu. Oduševljen poštovalac Mozarta, istakao se kao interpret njegovih opera. Od 1934 muziĉki kritiĉar novina Le Figaro, 1945 postao direktor Pariške

60

HAHN — HAJKO

opere. Sudjelovao je u pripremanju novog izdanja djela J.-Ph. Rameaua. Pjevna i pristupaĉna melodija, jednostavna ali ipak liĉno obojena harmonija, ponekad suviše dopadljiva, svjeţina i elegancija osnovne su znaĉajke Hahnove muzike. Uz Messagera on je najbolji suvremeni francuski autor opereta (najpoznatija je Ciboulette).

privatnu pjevaĉku školu. Objavio priruĉnik za solo-pjevai Lehrgang bei dem Gesangunterricht in Musikschulen (1843). HAJDRIH (Heidrich), Anton, kompozitor (Ljubljana, 9 1842 — 3. VI 1878). Uĉenik K. Mašeka i Praškog konzervatori God. 1874 organizirao vlastiti vokalni kvartet. Romantik 0 ginalne fantazije, melodika mu je svjeţa, s narodnim obiljeţjin

DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Nuit d'amour berga-masaue, 1897; koncert za klavir, 1931; koncert za violinu; Divertissement pour une fete de nuit za klavir, 1937; Concert provencal; Le Bal de Beatrice d'Este, 1909; Pavane d'Angelo; Les jeunes lauriers. — KOMORNA; gudaĉki kvartet, 1943; klavirski kvintet, 1922; sonata za violinu i klavir, 1927 i dr. — Klavirske kompozicije. — Djela za orgulje. ■ — DRAMSKA (najvaţnija). Opere: Vile du reve, polinezijska idila, 1898; La Carmelite, 1902; Nausicaa, T919; FHe triompkale, 1919; La Colombe de Bouddha, 1921; La Reine de Scheba, 1926; Le Marchand de Venise, 1935. Boţiĉni misterij Pastorale de Noel, 1908. Baleti: Fin d'amour, balet-pantomima, 1892; La Fete chez Therese, 1910; Le Bois sacri, baletpantomima, 1912; L'Oiseau de feu ou Le Dieu bleu, 1912; Aux Bosauets d'Idalie, 1937—38. Scenska muzika: L'Obstacle (A. Daudet), 1890; Les deux courtisanes (F. de Croisset), 1902; Scarron (C. Mendes), 1905; Esther(J. Raĉine), 1905; Angelo (V. Hugo), 1905; Lucrice Borgia (Isti), 1911. Operete i muziĉke komedije: Ciboulette, 1923; Mozart, 1925; Une Revue, 1926; Le Temps d'aimer, 1926; Brummel, 1931; O mon bel inconnu, 1933; Malvina, 1935; Beaucoup de bruit pour rien, 1936; Le Oui des jeunes filles (dovršio H. Busser). — Lirska oda Protnethee za sole, zbor i orgulje; solo-pjesme: Chansons grises (Verlaine); romanca Si mes vers avaient des ailes i dr. — Spisi: Du chant, 1920 (II izd. 1957); Notes. Journal d'un Musiden, 1933; Themes varies, 1946. LIT.: N. Slominsky, Music since 1900 (III izd.), New York 1949. — R. Bernard i H. Haase, Revnaldo Hahn, MGG, V, 1956.

DJELA: Kantata Drju Lavriĉu v spomin za zbor vokalni kvartet i bari solo. Zborovi: Jadransko tnorje; Mladini i Slava Slovencem. Zbirka od 11 zbori i vokalnih kvarteta Jadranski glasovi, 1876 (drugu zbirku zborova i vokal: kvarteta; 12 na broju; objavio V. Kosovel; 1879). LIT.: J. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 18 — E. Adamiĉ, Glasbena zapušĉina Antona Hajdriha, Novi akordi 1912, ■—• F. Gerbić, Crtica v spomin A. Hajdrihu, ibid. —■ Z. Prelovec, Spomin t zasluţnih moţ, Glas naroda, 1935 39. — V. Steska, Skladatelj Anton Heidri Pevec, 1936—37, 7—9. D. Co.

HAIBEL (Heibel), Petrus Jakob, austrijski kompozitor (Graz, 20. VII 1762 — Đakovo, 27. III 1826). Od 1789 u Beĉu u kazališnoj trupi E. Schikanedera komiĉar, pjevaĉ i kompozitor Singspiela. Na poziv biskupa A. Mandića od 1806 u Đakovu regens chori katedrale, gdje se iduće godine oţenio sa Sophijom Weber, šurjakinjom W. A. Mozarta, i tamo ostao do smrti. Komponirao je muziĉke igrokaze i crkvenu muziku (16 misa). Od scenskih djela najpoznatije mu je Der Tyrolerwastel (1796), izvedeno i u Zagrebu 6 puta (1799—1811); klavirski izvadak (objavio K. Bogner, 1969). H. je sastavio zbirku hrvatskih puĉkih pjesama, ali se nije saĉuvala. LIT.: F. Ţ. Kuhaĉ, Glazba u Ċakovaĉkoj biskupiji, Spomen cvieće, Zagreb 1900. — A. Kassozuitz-Cvijić, Franjo Ţ. Kuhaĉ, Zagreb 1924. —■ B. Breyer, Das deutsche Theater in Zagreb von 1780—1840, Zagreb 1938. — V. Kuĉinić, Da li je Mozart u svojim skladbama upotrebljavao motive hrvatskih pjesama? Sv. C, 1940. — S. Bduerlein, Mozartov šurjak organista u Đakovu, Hrvatski list, Osijek, 1941. — H. Federhofer, Petrus Heyden Jakob Haibel, MGG, V, 1956.

HAIDEN HAIMAN, Fanika, pjevaĉica, alt (Boţjakovina, 1871 ■—■ Zagreb, 10. IV 1930). Pjevanje uĉila u Zagrebu i Beĉu. Na opernoj pozornici debitirala 1897 u Zagrebu kao Filipjevna (Ĉajkovski, Evgenij Onjegiri). Pjevala manje operne uloge, a zatim prešla u operetu i decenijima interpretirala komiĉne uloge. Svoj je najviši domet ostvarila u djelima S. Albinija (Barun Trenk), I. Tijardovića (Mala Floramye), O. Nedbala, F. Lehara i E. Kalmana. Nastupala je i u komediji i u komiĉnim i parodistiĉkim ulogama u tzv. vedrom repertoaru, u kojem je stekla široku popularnost. K. Ko.

HAINL, Georges Fran bluesa. God. 1920 H. se nastanio u New Yor gdje je utemeljio i vodio vlastito muziĉko nakladno poduzei Tridesetih godina je oslijepio. Prozvan »ocem bluesa«, H. je pi komponirao i promicao muziku u stilu te crnaĉke folklorne vrs Mnoge su njegove kompozicije postale vrlo popularne i doţivj« mnogobrojna izdanja. Znaĉajan je i Handvjev rad na objavljivan jazz-muzike, te na sakupljanju i izdavanju afro-ameriĉkog f( klora. God. 1957 snimljen je film o njegovu ţivotu i radu s N »King« Coleom kao protagonistom. DJELA: Memphis Blues, 1909: St Louis Blues, 1914; Yellow Dog Blu 1914; Joe Turner Blues, 1915; Beale Street Blues, 1916; Ole Miss, 1916; Ai Hagar's Blues, 1920; Careless Love, 1921; Make Me A Pallet On The Fh (Atlanta Blues), 1923 i dr. — IZDANJA: Negro Spirituals and Songs: a Treasi of the Blues, 1926 (II izd. 1949); Negro Authors and Composers of the U. , 1936; Book of Negro Spirituals, 1938; The Birth of the Blues, 1941; Negro Mu and Musidans, 1944. —Autobiografija: Father of the Blues, 1941.

HANFF, Johann Nicolaus, njemaĉki orguljaš i kompozit (Wechmar kraj Miihlhausena, 1665 •— Schleswig, 1711 ili 171; God. 1688 nastavnik u Hamburgu (medu njegovim uĉenicir bio je i J. Mattheson). Od 1696 dvorski orguljaš u Eutinu, od 171 u Hamburgu, a posljednjih mjeseci ţivota orguljaš katedrale Schleswigu. Prije J. S. Bacha jedan od najvaţnijih majstora harmoniziranju korala. Bach ga je vrlo cijenio i njegove korali obradbe bile su mu ĉesto uzor (npr. Ach Gott vom Himmel si darein za Bachov Das alte Jahr vergangen ist). DJELA: 6 koralnih predigra (rukopisna zbirka J. G. Walthera). Kantate Wolauff mein Herz; Alleluja, der Tod ist verschlungen 1 Gott s uns gnading za glasove, instrumente i b. c. NOV A IZD. : 6 k ora lnih pred igri o bj. K. Stra ube (Choralvorspii Alter Meister, 1907) i E. White (Masterpieces of Organ Music, 1945), LIT.: H. Schilling, Tobias Eniccelius, Friedrich Meister, Nikolaus Han ein Beitrag zur Geschichte der evangelischen Friihkantate in Schleswig-Holste (disertacija), Kiel 1937. — T. Holm, Neue Daten zur Lebensgeschichte J. ] Hanffs, MF, 1954. — Isti, Johann Nicolaus Hanff, MGG, V, 1956.

HANKA, Erika, plesaĉica i koreograf (Vinkovci, 18. VI 19c — Beĉ, 15. V 1958). Umjetniĉku karijeru zapoĉela u Foli zvang-baletu; 1936—39 solistica i baletni majstor u Diisseldorfu, z; tim u Kolnu, Essenu i Hamburgu. Od 1941 koreograf, baletni ma stor i direktor baleta na Drţavnoj operi u Beĉu. Od pedesetf njezinih koreografija, koje su se odlikovale izrazitom dramatiĉnošći u vrhunske domete idu: Joan von Zarissa (Egk, 1941), Titus Feuei fuchs (J. Strauss, 1945), Josephslegende (R. Strauss, 1949), Honu rische Sinfonie (Berger, 1950), Das Rondo vom Goldenen Kal (Einem, 1952), Abraxas (Egk, 1953), Der Mohr von Venedig (Blache: 1955)) Hotel Sacher (Hellmesberger-Schonherr, 1957), Der wur, derbare Mandarin (Bartok, 1957) i Medusa (Einem, 1957). K. K< HANKE, Karol (Karl), poljski kompozitor (Rosswaldi Šleska, oko 1750 —• Flensburg, 10. VI 1803). Uĉenik Ch. 'Vi Glucka (1774). Bio je dvorski dirigent grofa od Hadica u Rossvvald (1776—-78), a zatim operni dirigent u Brnu (1778—-8i) i Varšai (1781—83). Neko je vrijeme djelovao u Amsterdamu, Wroclawi Berlinu, Schleswigu i od 1791 u Flensburgu, gdje je mnogo pri donio razvoju muziĉkog ţivota.

HANKE — HANSLICK DJELA. INSTRUMENTALNA: simfonije; koncerti za violinu, za obou, za trublju te za engleski rog; orkestralne serenade; kvarteti; trija. — DRAMSKA. Opere: Der Wunsch mancher Mtidchen, 1781; Xaphire, 1786; Dr. Famts Leibgiirtel, 1794 i Hiion und Amande, 1794. Sedam baleta. Scenska muzika za djela Schillera, Goethea i Beaumarchaisa. — Dvije zbirke pjesama, 1769 i 1797. LIT.: A. Einstein, Ein Schuler Glucks, AML, 1938. — K. Stephenson, Karl Hanke, MGG, V, 1956.

HANNIKAINEN, finska obitelj muziĉara. 1. Pekka Juhani (Pietari), kompozitor i muziĉki kritiĉar (Nurmes, 9. XII 1854 — Helsinki, 13. IX 1924). U Helsinkiju predavao na Seminario di Jyvaskyla (1887—1917), pisao kritike (Uusi Suometar, 1885—87), ureĊivao ĉasopis Saveleita 1887— 1913) i vodio studentski pjevaĉki zbor (1882—85). Komponirao je zborsku muziku i solo-pjesme. Objavio je antologiju finskih narodnih pjesama i plesova. 2. limari (Toivo), pijanist, pedagog i kompozitor (Jyvaskyla, 19. X 1892 — Helsinki, 25. VII 1955). Sin Pekka Juhanija; studirao na Konzervatoriju u Helsinkiju (E. Melartin, E. Rang-Bjorlin), u Beĉu (F. Schreker), Petrogradu (A. Siloti) i Parizu (A. Cortot). Od 1925 nastavnik na Konzervatoriju u Helsinkiju, 1939—55 profesor akademije Sibelius. Koncertirao u domovini i inozemstvu (Petrograd, Beĉ, London, Pariz, K0benhavn, Stockholm). Svirao i u triju sa svojom braćom Arvom (violina) i Taunom (violonĉelo). Lirski romantiĉar s izvjesnim sklonostima za impresionistiĉko crtanje. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1919. ■— Klavirski kvartet, 1912. — Klavirske kompozicije (sonata 1911 i dr.). —■ Opera Talkootanssit, 1930. Filmska muzika. — Kantate; pjesme za glas i orkestar i za glas i klavir. — Sibelius and the Development of Finnish Music, 1949.

3. Tauno (Heikki), violonĉelist i dirigent (Jvvaskvla, 26. II 1896 — Helsinki, 12. X 1968). Brat limarija; studirao u Hel sinkiju, Beĉu, Berlinu, Milanu i Parizu (P. Casals). Bio je dirigent Opere u Helsinkiju (1922—27) i orkestralni dirigent u Turku (1927—40). Ţivio zatim u SAD kao dirigent Simfonijskog orkestra u Duluthu (1942—47), Civic Symphonic Orćhestra u Chicagu (1947—50), gdje je vodio i Youth Orćhestra (1948—50) te Westshore Symphonic Orćhestra (1949—-51). Vrativši se u domovinu vodio od 1951 Gradski orkestar u Helsinkiju; tamo je 1953 osnovao orkestar i zbor Akateeminen Laulu. 4. Arvo (Sakari), violinist ,i dirigent (Jyvaskyla, 11. X 1897 — Helsinki, 8. I 1942). Brat Tauna; predavao na Konzervatoriju u Helsinkiju. Bio je i vrstan dirigent. 5. Vaino (Aatos), harfist i kompozitor (Jyvaskyla, 12. I 1900 — 7. VIII 1960). Brat Arvoa; studirao u Helsinkiju, Berlinu i Pa rizu. God. 1923—57 bio je harfist Gradskog orkestra u Helsinkiju.

DJELA: simfonijska pjesma Tuhlaajapoika; koncert za harfu i orkestar; varijacije za violinu i orkestar; orkestralne suite. — Kompozicije za harfu (sonata). — Komorna opera Ainotaru; balet Onnen Hnna. — Ĉetiri kantate; solo-pjesme. LIT.: N.~E. Ringbom, Hannikainen, 1. Pekka Juhani, 2. limari, 3. Tauno, 4. Arvo, 5. Vaino, MGG, V, 1956.

HANON, Charles-Louis, francuski pijanist i orguljaš (Aire sur Adaur, 2.VII 1819 —Boulogne-sur-Mer, 19. III 1900). Studirao na Konzervatoriju u Parizu (Ch.-W. Beriot). Orguljaš i nastavnik klavira u Boulogne-sur-Mer; autor poznatih etida za klavir Le pianiste-virtuose, dopunjuje u svojim djelima zastarjele metode C. Czernyja i M. Clementija; posebnu paţnju obraća samostalnosti lijeve ruke. DJELA: Methode elementaire de piano; Le Pianiste-virtuose (3 sv.); Etude. de l'Orgue mises a la portee de tout le monde;Le Son elementaire d'harmonie;System> nouveau . . . pour apprendre d accompagner tout plainchant . . . sans savoi: la musigue . . . (II izd.), 1860. — Izdao zbirku Extraits des chef-a"oeuvres de: grands Maitres i zbirku crkvenih pjesama 50 cantiques, choisis parmi les plu. populaires. LIT.: Ch. Taube, Charles Louis Hanon, MGG, V, 1956.

HANSEL, Peter, njemaĉki kompozitor (Leippe, Šleska, 29. XI 1770 — Beĉ, 18. IX 1831). Uĉio violinu kod svog ujaka u Varšavi; 1787 postao violinist u orkestru kneza Potemkina u Petrogradu. Od 1791 koncertni majstor i dirigent orkestra kneginje Ljubomirske u Beĉu, gdje je neko vrijeme bio Haydnov uĉenik. God. 1802—03 boravio u Parizu. Za njegove kvartete karakteristiĉno je da prva violina ima izrazito solistiĉku ulogu. DJELA: varijacije za violonĉelo i orkestar op. 12. — KOMORNA: 54 gudaĉka kvarteta; 4 gudaĉka kvinteta; kva rtet s klarinetom; 2 kvarteta s flautom; 6 gudaĉkih trija; 12 dua za 2 violine; 3 dua za violinu i violonĉelo; kom pozicije za violinu solo. — Kompozicije za klavir. — Autobiografija (rkp.). LIT.: R. Klein, Peter Hansel, MGG, V, 1956.

HANSEN VVILHELM MUSIKFORLAG, dansko muziĉko izdavaĉko poduzeće sa sjedištem u Kobenhavnu. Osnovao ga je 1857 Jens Wilhelm H. (1821—1904). Naslijedili su ga sinovi Jonas Wilhelm (1850—1919) i Alfred Wilhelm (1854—1921). Poduzeće se naglo proširilo 1857 fuzioniravši se s izdavaĉkom kućom Hornemann te 1879 kada su mu se pridruţile naklade Hornemann & Erslev, Lose, Plenge, Cohen i Risum i 1910 kada je njegovo vlasni-

71

štvo postala i Nordisk Musikforlag. Danas vode tvrtku Alfredovi sinovi Asger Wilhelm (1889—) i Svend Wilhelm (1890—1959) te HanneH. (1927—) i Lone H. (1929—). Od 1957 H. W. M. posjeduje i većinu akcija londonske muziĉke naklade J. & W. Chester. Podruţnice tvrtke djeluju, meĊu ostalim, u Frankfurtu, Stockholmu i Oslu. H. W. M. najveće je izdavaĉko poduzeće koje se bavi najviše objavljivanjem djela skandinavskih muziĉara. LIT.: A. Kjerulf, 100 ar blandt noder, Kobenhavn 1957.

HANSLICK, Eduard, austrijski muziĉki pisac i kritiĉar (Prag, 11. IX 1825 — Baden kod Beĉa, 6. VIII 1904). Muziku uĉio u Pragu kod oca, zatim (od 1843) kod V. J. Tomašeka (klavir, teorija, kompozicija). Studirao pravo u Pragu i Beĉu, zatim stupio u drţavnu sluţbu. MeĊutim, najviše ga je privlaĉila muzika. God. 1856—95 predavao muziĉku estetiku i povijest muzike na Beĉkom univerzitetu (od 1870 profesor).. Veoma ugledan muziĉki kritiĉar beĉkih listova: Wiener Musikzeilung (od 1846), VCiener Zeitung (od 1848), Die Presse (1855^—64) i Neue freie Presse (od 1864). Hanslickovo tumaĉenje muzike, izneseno prvi put u njegovom najpoznatijem djelu, Vom Musikalisch-Schonen, poĉiva na uvjerenju da muzika ne sluţi nekoj odreĊenoj svrsi, da se njezina ljepota ne prosuĊuje po emocionalnom sadrţaju; sadrţaj muzike nisu osjećaji nego autonomne muziĉke vrednote. Iz takva gledanja nikla je njegova znamenita reĉenica: »Sadrţaj E. HANSLICK muzike su oblici koji se kreću zvuĉeći«. Po njemu je pogrešno i nemoguće traţiti u toj igri odraz vanmuziĉkih dogaĊaja i njome htjeti izraziti van-muziĉke sadrţaje, jer ona ne moţe da izrazi bilo šta, što je izvan domene melodije, ritma i suzvuĉja. On tvrdi da je »ljepota jednog muziĉkog komada specifiĉno muziĉke prirode, što znaĉi da je svojstvena tonskim spojevima, neovisno i bez veze s nekim stranim, vanmuziĉkim predodţbama«. H., meĊutim, nikada nije poricao duboku povezanost muzike i osjećaja, jer će konaĉna vrijednost lijepog »uvijek poĉivati na neposrednoj oĉitosti osjećanja«. Bio je veoma oštrouman i široko obrazovan muziĉki pisac, sjajan stilist, dobar poznavalac i neumoran kroniĉar muziĉkog ţivota. MeĊutim, ĉesto je njegov zajedljiv i ţuĉljiv stav prema svima koji su imali drukĉije mišljenje (a još više stav njegovih protivnika prema njemu) dugo zasjenjivao objektivne kvalitete i rezultate njegova rada. Zauzimajući se iskreno i neštedimice za klasike i mnoge romantike, u prvom redu za Brahmsa, koji je bio njegov umjetniĉki ideal, bio je ogorĉen protivnik tzv. novo-njemaĉke škole, osobito Wagnera, što je izazvalo oštre, ĉesto neobjektivne, uzajamne napadaje. U suprotnosti izmeĊu Hanslicko-vih gledanja i tendencija novonjemaĉke škole odraţava se antagonizam prisutan u samoj muzici XIX st. Spis Vom Musikalisch--Schonen poloţio je temelje autonomno-muziĉkom gledanju, koje je dalje djelovalo preko H. Pfitznera, H. Kretzschmara, H. Riemanna, H. Aberta, E. Kurtha i dr., nalazeći svoje najšire praktiĉno ostvarenje u suvremenoj muziĉko-znanstvenoj metodici. DJELA: Vom Musikalisch-Schonen. Ein Beitrag zur Revision der Asthetik der Tonkunst, 1854 (XVI izd. 1966; prevedeno 1877 na franc, 1879 na španj., 1884 na tal., 1885 na norv., 1891 na engl., 1895 na rus., 1924 na jap.); Geschichle des Concertwesens in Wien (2 sv.), 1869—70; Aus dem Concertsaal (kritike od 1848 do 1868 i u dodatku putopisi s biografijama njemaĉkih kompozitora), 1872; GalUrie franzosischer und italienischer Tondichter, 1874; Die Moderne Oper. Kritiken und Studien, 1875 (VI izd. 1911), nastavci ovom djelu pod naslovima: II, Musikalische Stationen, 1880 (VI izd. 1911); III, Aus dem Opernleben der Gegenviart, 1884 (IV izd. 1911); IV, Musihalisches Skizzenbuch, 1888 (III izd. 1911); V, Musikalisches und Literarisches, 1889 (III izd. 1911); VI, Aus dem Tagebuche eines Musikers, 1892 (III izd. 1911); VII, Fiinf Jahre Musik {1891 —1895), 1896 (III izd. 1911); VIII, Ani Ende des Jahrhunderts(l89s—1899), 1899 (III izd. 1911) i IX, Aus neuer und neuester Zeit, 1900 (III izd. 19H). Opernzyklus im Foyer des K. K. Opernhauses in Wien. 14 Compositionen, aus gefiihrt von Moritz v. Sckzvind, 1880; Suite. Aufsa'tze iiber Musik und Musiker, 1884; Conzerte, Componisten und Virtuosen der Utzten 15 Jahre (1870—1885), 1886 (IV izd. 1896); autobiografija Aus tneinem Leben(,2 sv.),l894 (IV izd. 1911). — Od kompozicija koje je H. u mladim danim napisao (klavirska djela i pjesrr.e) nije se, koliko je poznato, ništa saĉuvalo, prema autobiografiji, štampan je oko 1875, uz Brahmsovu pomoć, jedan svezak pjesama pod naslovom Lieder aus der Jugendzeit. — Izdao djelo svoga i Brahmsova prijatelja, kirurga Th. Billrotha, Wer ist musikalisch?, 1895 (III izd. 1898). NOVA IZD.: H. Pleasants (prevodilac i izdavaĉ), E. Hanslick, Vienna's Golden Years of Music z8;o—1900 (izbor spisa), 1950 i 1951. LIT.: O. Hostinsky, Das Musikalisch-Schone und das Gesamtkunstwerk vom Standpunkte der formalen Asthetik, Leipzig 1877. — F. v. Hausegger, Die Musik als Ausdruck, Wien 1885. — R. Hirschfeld, Das kritische Verfahren Hanslicks, Wien 1885. — F. Printz, Zur Wurdigung des musikasthetischen

72

HANSLICK — HARASZTI

Formalismus Hanslicks (disertacija), Miinchen 1916. — R. Schafke, Eduard Hanslick und die Musikasthetik (disertacija), Leipzig 1922. — 5. Deas, In Defence of Hanslick, London 1940. — H. Bohmer, Musik als tonend bewegte Form. Von Hanslick zu Strawinsky, Melos, 1950. — O. Riemer, Musikasthetik — Nicht gefragt? (Zur Zentenar-Erinnerung an Hanslicks Buch »Vom Musika lisch-Schonen«), Mušica, 1954. — F. Blume, Eduard Hanslick, MGG, V, 1956. — J. Claphdm, Dvofak's Relations with Brahms and Hanslick, MQ, 1971. R.

HANSON, Howard, ameriĉki kompozitor i dirigent (Wahoo, Nebraska, 28. X 1896—). Sin švedskih roditelja; muziku uĉio u Wahoou i na Institute of Musical Art u New Yorku (kompoziciju kod P. Goedtschiusa) te na Univerzitetu u Evanstonu. Od 1916 nastavnik muzike na College of the Pacific i od 1921 na Konzervatoriju u San Joseu (Kalifornija). Kao prvi dobitnik ameriĉke Rimske nagrade boravio 1921—24 u Rimu. God. 1924—64 direktor Eastman School of Music Univerziteta u Rochesteru (New York). — Nastupao kao dirigent ameriĉkih i evropskih orkestara. Iako je kao umjetniĉki rukovodilac muziĉkih festivala u Rochesteru kroz 20 godina bio istaknuti propagator suvremene muzike, u vlastitim je kompozicijama ostao u granicama tradicije. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfo nija: I, Nordic op. 21, 1922; II, Romanlic op. 30, 1928—30; I I I , op. 33, 1938 (nova verzija 1957); IV, Requiem op. 34, 1943 i V, Sacra op. 43, 1954. Simfonijske pjesme: Before the Dazvn op. 17, 1920; Exaltation op. 20 s obligatnim klavirom, 1920; Lux aeterna op. 24 s obligatnom violom, 1923 i Pan and the Priest op. 26 s obligatnim klavirom, 1926. Koncert za orgulje op. 27, 1926; koncert za orgulje, gudaĉe i harfu op. 32, 1941; koncert za klavir op. 36, 1948; serenada za flautu, harfu i gudaĉe op. 35, 1945; Pastorale za obou, harfu i gudaĉe op. 38, 1949; Symphonic Prelude op. 6, 1916; Symphonic Legende op. 8, 1917; Symphonic Rhapsody op. 14, 1920; Fantasy Variations on a Theme of Youth op. 40, 1951; Elegy in Memory Serge Koussevitzky op. 44, 1958; Mosaics, 1958; Summer Seascape, 1958. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1923; klavirski kvintet, 1916; Concerto da camera za klavir i gudaĉki kvartet, 1917. — KLAVIRSKA: sonata, 1918; Scandinavian Suite, 1919; Prelude and Double Concert Fugue za 2 klavira. — DRAMSKA: opera Merry Mount, 1933; halet California Forest Play of 1920, 1919. Scenska muzika za drame. — VOKALNA. Za zbor i orkestar: The Lament for Beomulf, 1925; Heroic Elegy, 1927; Songs from Drum Taps s baritonom, 1935; The Cherubic Hymn, 1949; Songs of Democracy (W. Whitman), 1957; Song of human Rights, 1963; oko 20 solo-pjesama. — SPISI: A Decade of Progress, 1921— *93i, I93 1 ! Milestones in the History of Music, 1941; The Eastman School of Music of the University of Rochester, 1941; Music in Contemporary American Civilization, 1951; Materials of Modem Music: Resources of the Tempered Scala, 1960. LIT.: E. Royce, Howard Hanson, American Composeres on American Music, Stanford 1933. — B. C. Tuthil, Howard Hanson, MQ, 1936. — M. Alter, Howard Hanson, Music, 1941. — D. Eioen, American Composers Today, New York 1949. — R. Watanabe, Howard Hanson's Autographs in the Sibley Music Library, Notes, 1949—50. — Isti, Howard Hanson's Manuscript Scores, The University of Rochester Library Bulletin, Rochester 1950. — D. Ewen, The Complete Book of 20 th Century Music, New York, 1952. — M. Goss, Modern Music Makers, New York, 1952. — J. T. Hozvard, Our American Music, New York 1954. — G. Chase, America's Music, New York 1955. — N. Broder, Howard Hanson, MGG, V, 1956. J. As.

HANSSENS, 1. Charles st. (Karei Lodewijk Jozef), belgijski dirigent i kompozitor (Gent, 4. V 1777 — Bruxelles, 6. V 1852). Uĉio u Gentu, kod H.-M. Bertona u Parizu i kasnije kod A. Femvja. Kazališni dirigent u Amsterdamu, Utrechtu i Rotterdamu, od 1804 u Ant\verpenu i Gentu i od 1825 u Bruxellesu (Thedtre de la Monnaie). Tamo je bio u upravi muziĉke škole (kasnije Konzervatorij), ali je 1831 zbog politiĉkih dogaĊaja izgubio namještenje. God. 1835—38 i od 1840 ponovno kazališni dirigent u Bruxellesu. Umro je u bijedi. DJELA. DRAA1SKA. Opere: Les Dots, 1804; Le Solitaire de Formentera, 1807; Partie de tric-trac ou la belle-mere, 1812 i Aldbiade, 1829. — CRKVENA: kantata Pie Jesu; 6 misa s orkestrom i dr.

2. Charles-Louis ml. (Karei Lodevvijk Jozef), dirigent i kompozitor (Gent, 12. VII 1802 — Bruxelles, 8. IV 1871). Sin Charlesa st.; u muzici samouk; već sa 10 godina svirao violonĉelo u orkestru Amsterdamske opere, a 1822 postao pomoćni dirigent. Od 1824 dirigent opere u Bruxellesu i od 1827 profesor harmonije na Konzervatoriju, ali je 1831 zajedno s ocem otpušten iz sluţbe. Dirigirao zatim u Parizu (Thedtre Ventadour), Hagu i Gentu; 1848—69 dirigent u Thedtre de la Monnaie u Bruxellesu (1851—54 direktor opere). DJELA. ORKESTRALNA: devet simfonija; Sinfonia concertante za klarinet, violinu i orkestar; 26 uvertira; fantazije. Koncerti: za violinu; za violon ĉelo; za klavir; 2 za klarinet. — DRAMSKA: 7 opera (izvedena samo Le Siige de Calais, 1861); 15 baleta. — CRKVENA: oratorij Le Sabbat, 1780; Requiem, 1837; kantate i dr. LIT.: L. de Burbure, Notice sur Charles -Louis Hanssens, Antwerpe n 1872. — L. Bazvolf, Charles-Louis Hanssens, Bruxelles 1895.

HANUŠ, Jan, ĉeški kompozitor (Prag, 2. V 1915 —). U kompoziciji uĉenik O. Jeremiaša; studij završio na Konzervatoriju u Pragu (P. Dedeĉek, R. Karei, O. Šin, J. Kfiĉka). Od 1934 u muziĉkoj nakladi F. A. Urbdnek, od 1949 urednik muziĉkog odjela poduzeća Orbis i od 1955 glavni muziĉki urednik Drţavnog izdavaĉkog poduzeća; sada je direktor Pantona, glavni urednik novog izdanja cjelokupnih djela A. Dvofaka i ĉlan komisije za izdavanje djela Z. Fibicha. Od 1939 bio je ĉlan kazališne grupe Pfitomost. — H. muzicira spontano u najpozitivnijim tradicijama ĉeške muzike izmeĊu dva svjetska rata. Njegova su brojna djela obiljeţena širinom melodijskih linija, plesnim ritmovima folklornog prizvuka i bujnom harmonijom.

DJ ELA. O RK ES TRALN A. Ĉ et iri s i mfo nij e : I, o p. 1 2, 19 42 ; II, c 26, 1951; III., op. 38, 1957 i IV, op. 49, 1960. Veliky trh plaĉi op. 3, 1937; 1 dove tance z Cech op. 27, 1951; Petr a Lude, simfonijska fantazija op. 35, 19; uvertira op. 53, 1961; Sinfonia concertante za orgulje, harfu, timpane i guda op. 31, 1954; Mala estrada za duhaĉki orkestar op. 29, 1952. — KOMORN J serenada za nonet op. 30, 1953; Suita domestica za duhaĉki kvintet op. 57, 19Ć Fantasta za gudaĉki kvartet op. 6, 1939; Dramatiĉna suita za gudaĉki kvari op. 46, 1959; klavirski trio op. 51, 1961. Za violinu i klavir: Preludielto e allet appassionato op. 7, 1939; suita op. 22, 1947 i Tri portrety z baletu Othetto, I9( Sonata-rapsodija za violonĉelo i klavir op. 9, 1941; sonatina za violu i kla' op. 37, 1956; Impromptu za trublju i klavir op. 45, 1959. — KLAVIRSK. Meditacep 1938, 1939; Vtefiny v pfirodĉ, 1945; preludij, 1949; O deseti bratre, 1954-— Suite Urica za orgulje, 1957. — DRAMSKA. Opere: Plameny, 19 (izvedena_l956); Sluha dvou pdnu, 1959; trilogija Pochoden Prometheova, I9< Baleti: Sul na zlato, 1954 i Othello, 1959. Melodrama Karpatske reguiem, 1^4 Scenska muzika za drame.— VOKALNA. Kantate: Zenit mluvi, 1940; D ialmove zpivy, 1941 i Zpiv nadlje, 1945—48. Za zbor i orkestar: Armddi, 19, Cesky rok, 1952 i Antiĉke zpivy, 1964. Chvalozpiv za sopran i orkestar, 19' Solo-pjesme (ciklus Dfeviny Kristus, 1958), — CRKVENA: Missa Penteco: i Pangue lingua op. 13, 1944; Missa Pastoralis op. 25, 1949; Missa Paschai Pangue lingua i Regina coeli op. 33, 1954; Tantum ergo op. 44, 1959. LIT.: Jan Hanuš, Rytmus, 1940—41 i 1942—43. — V. Štepdnek, J Hanuš, Hudebny rozhledy, 1954. — J. Buţga, Jan Hanuš, MGG, V, 19:

HAPPENING (od engl. happen dogoditi se, zbiti se), umje niĉki dogaĊaj koji nastaje uz aktivno stvaralaĉko sudjelovar publike. H. se javlja krajem šestog decenija ovog stoljeća u okvi najradikalnijih stremljenja u slikarstvu, kazališnoj umjetnosti muzici. Muziĉkom happeningu prethodi na izvjestan naĉin —> ale torika, gdje izvodilac postaje u većoj ili manjoj mjeri suautoro djela što ga izvodi, dok se kod happeninga u stvaralaĉki ĉin aktivi ukljuĉuje i publika, tako da nestaje klasiĉne distance izmeĊu m ziĉkog djela i izvodioca s jedne strane, a publike s druge. M Ċutim, sudjelovanje publike u stvaranju happeninga ne predstavi kvantitativno proširenje suautorstva unutar unaprijed danih okvii nego se tu radi o posve drukĉijem, nekontroliranom stvaralaĉko udjelu: »Od sudjelovanja u igri, gdje gledaoci mogu postati sudii nicima putem provocirajuće kontroliranosti dogaĊanja, happenir se razlikuje time, što se njegovi gledaoci ukljuĉuju (u dogaĊ; op. aut.) putem provocirajuće nekontroliranosti« (C. Bremei Tipiĉan primjer takvog ukljuĉivanja publike u happening bilo »predavanje« Budućnost muzike suvremenog kompozitora ( Ligetija, gdje je autor za trajanja ĉitavog »predavanja« šutke sjed za pultom i tako izazvao, provocirao zvuĉni dogaĊaj koji su svoji: reakcijama (uzvicima, zviţdanjem, smijehom, i si.) u stvari kreirs slušaoci, odnosno gledaoci. LIT.: J. Becker i W. Vostell, Happenings, Hamburg 1965.

N. Dć.

HARANT Z POLŢIC, Krištof, ĉeški kompozitor (Ċvors Klenove, 1564 — Prag, 21. VI 1621). Školovao se 1576—S na dvoru nadbiskupa Ferdinanda u Innsbrucku; uĉitelji su m bili A. Utendal, G. von Roo i P. M. de Losy. God. 1584 vrat se u domovinu; u Pragu ga je u muziĉkoj teoriji poduĉavao Pl de Monte. Sudjelovao 1591—92 u borbama protiv Turaka, 159899 putovao u Jeruzalem, Kairo, Aleksandriju, Veneciju i Padovi God. 1600—12 u sluţbi cara Rudolfa II, a vjerojatno i njego\ nasljednika Matije. Prešavši na protestantizam, sudjelovao Bjelogorskoj bitki u kojoj je zarobljen; kasnije smaknut u Pragi Njegove su kompozicije pisane u stilu kasne nizozemske polifonij

DJELA (djelomiĉno saĉuvana): Dejţ tobĉ Pan Buh štesti; Dies est laetitiat Missa super »Dolorose martyr«. Moteti: 6-gI. Qui confidunt in Domino; 5-% Aiaria Kron; Psallite Domino in cythara i Qui vult venire post me. — Putop Cesta z Kralovistvi.. .do zemĉ švati, 1608 (novo izd. priredio K. J. Erben, 1854 LIT.: Z. Nejedly, Ch. Harant z Polţic, Praga 1921. —J. Berkovec, Krišti Harant, hudebny skladatel ĉesky (disertacija), Praha 1951. — W. Senn, Mus und Theater am Hof zu Innsbruck, Innsbruck 1954. — R. Ouoika, Harai Christoph Freiherr von Polschitz und seine Zeit, Die Musikforschung, 1954. Isti, Harant Christoph Freiherr von Polschitz auf Wesseritz und Pecka, MGC V, 1956. — J. Racek, Ĉeška hudba, Praha 1958.

HARASZTI, Emile, madţarski muzikolog (Nagy-Varac 1. XI 1885 — Pariz, 27. XII 1958). U Kolozsvaru uĉio kompoz. ĉiju (E. Farkas) i klavir (A. Geiger), filozofiju i muzikologij studirao u Beĉu, Munchenu, Leipzigu, Berlinu i Parizu; prc movirao 1907. Od 1916 nastavnik povijesti muzike na Konzei vatoriju u Budimpešti (od 1920 direktor), 1927 postao ĉinovni madţarske ambasade u Parizu, a 1940 preuzeo katedru za mu zikologiju na Univerzitetu u Budimpešti. Od Drugog svjetsko rata ţivio u Parizu. God. 1917 organizirao muziĉki odjel u Ma dţarskom nacionalnom muzeju, bio je ĉlan Madţarskog histonj skog instituta u Beĉu, a bavio se i muziĉkom kritikom. H. j1 osobito zasluţan propagator madţarske muziĉke kulture koj je nastojao pribliţiti muziĉkim krugovima izvan Madţarske SuraĊivao u MGG, Endclopedia dello spettacolo, Larousse mensne, kao i u ĉasopisima La Revne Musicale, Rivista musicale italiano Aiusigue, Musical Quarterly i dr. DJELA: Richard Wagner et la Hongrie, 1916; Schallnachahmung un Bedeutungszvandel in der Instrumenlalkunde mit Rucksisht auf die ungarisch Organographie (na madţarskom i njemaĉkom jeziku), 1928; La Musique hon groise, 1933; A zenei formdk tortenete (Povijest muziĉkih oblika), 1933; Bel Bartok, 1933; A lane tortenete (Povijest plesa), 1937; Bela Bartok. His Life an Works, 1938; Un Centenaire romantique: Berlioz et la marehe hongroise d'apre des documents inedits, 1946; Franz Liszt, 1967. Brojne studije i ĉlanci. LIT.: F. Lesure, E. Haraszti, Acta musicologica 1959.

HARFA

Detalj poliptiha L. Dobriĉevica Marinova u crkvi sv. Marije, Dubrovnik, I4to—oo

HARCOURT — HARFA HARCOURT, Eugene d', francuski kompozitor i muzikolog ariz, 2. V 1859 —■ Locarno, 4. III 1918). Studirao na Konzerva>riju u Parizu (M.-E. Savard, E. Durand, J. Massenet), a. zatim : usavršavao kod A. Schulzea i W. Bargiela u Berlinu. God. 1892 rganizirao u vlastitoj koncertnoj dvorani u Parizu ( Salle Ċ'Harmrt) popularne simfonijske koncerte, koje je pod imenom Concerts ;lectiques populaires vodio tri sezone. God. 1900 osnovao Grands hatorios u crkvi St. Eustache u Parizu. Prouĉavao muziĉki ţivot ustanove u Italiji, Njemaĉkoj i Austriji, a kasnije i u SAD. Digirao u operi Metropolitan u Ne\v Yorku Gounodov oratorij lors et Vita (1917). Njegova Symphonie neoclassiaue napisana je kao rotest protiv suvremenih kompozitora koji se ne drţe ustaljenih luziĉkih oblika. H. je htio pokazati, kako se i impresionistiĉka jela mogu oblikovati u klasiĉnoj formi. 5

DJELA: tri simfonije. — Dva gudaĉka kvarteta. — Opera Le Tasse, 1903; baleta. — Kamate; solo-pjesme. — Misa; moteti. — SPISI: Quetques remargues r l'execution de Tannhauser a VOpera de Pariš, 1895; Apercus analytiques de l f —lX e symphonie de Beethoven, 1898; La Musique actuelle en Italie, »07; La Alusiqueactuelle en Allemagne et en Autriche-Hongrie, 1908; La Musique tuelle dans les Etats Scandinaves, 1910. — Preveo na francuski Schumannovu >eru Genoveva i (sa Ch. Grandmouginom) Weberovu operu Freischiitz. LIT.: Ch. Taube, Eugene d'Harcourt, MGG, V, 1956

HARD BOP, naziv za stil u modernom jazzu poznatiji pod

aenom —> East Coast Jazz

HARDELOT, Guy d' (pravo ime Helen Guy, udata Rhodes), ancuski kompozitor (Boulogne-sur-Mer, 1858 — London, 7. I 136). Uĉila na Pariškom konzervatoriju. Kao kompozitor najviše : istakla na podruĉju vokalne lirike. DJELA: opereta Elle et Lui. — VOKALNA. Pjesme: Sam toi; Sons les anehes; Chanson de Ja mie; Avec Toi!; Tristesse i dr.

HARDER, August, njemaĉki kompozitor (Schonerstedt, iska, 17. VII 1775 —■ Leipzig, 22. X 1813). Prekinuvši oko 1800 idij teologije, posvetio se muzici. Djelovao u Leipzigu kao .stavnik, pjevaĉ, gitarist i pijanist. Povremeno suraĊivao u razli:im struĉnim ĉasopisima i revijama. Istakao se kao kompozitor ela za gitaru (Nouveau Journal, 2 sv-, 1806; 20 Nouvelles pieces ogressives, 1808; varijacije; plesovi) i pjesama koje su, bliske ihu narodne umjetnosti, bile veoma popularne. LIT.; M. Friedlander, Das deutsche Lied im 18 Jahrhundert, Stuttgart ierlin 1902 — F. Buek, Die Gitarre und ihre Meister, Berlin 1926. — L. bber, Die Liederkomponisten A. Harder, F. H. Himmel, F. F. Hurka, C. G. ■ring (disertacija), Berlin 1936.— H. Becker, August Harder, MGG, V, 1956.

HARFA (engl. harp, franc. harpe, nem. Harfe, ital. arpd), :ani trzalaĉki instrumenat kod koga se ţiĉana površina spušta omito na sredinu zvuĉnog tela za koje je priĉvršćena. Svira obema rukama trzanjem ţica vrhovima prstiju — jagodicama. je visoka oko 180 cm, trouglastog oblika; pri sviranju se oslanja desno rame sviraĉa. H. se sastoji od pet delova (si. i): postolja, zvuĉnog tela, poenog vrata, mosta i stuba. Postolje je osnova na kojoj poĉiva rfa. Na njemu je smešteno sedam pedala. Svaki pedal odgovara Inom dijatonskom tonu lestvice i nosi njegovo ime. Raĉunajući od sviraĉa, s leve strane nalaze se tri pedala, H C D, a s desne ĉetiri, E F G A (si. 2). Svaki pedal pokreće sve istoimenel ţice na harfi (npr. kontra C, C, c, c itd.). Pedali se premeštaju po zarezima; njih je 3, a imaju oblik stepenica (si. 3). Pritiskom noge prema dole stavljaju se pedali u zareze. Zvuĉno telo ima oblik ţleba, koji se odozdo prema gore suţava. Na gornjoj strani nalazi se ravna ploĉa od smrekovine, kroz ĉiju je sredinu prilepljena tanka, uska daska od tvrdog drva. Na toj dasci se nalaze poredane rupice kroz koje se provlaĉe donji krajevi ţica. Sa donje strane zvuĉno telo je oblo i ima 5 otvora u vidu prozora koji su od postolja prema vrhu sve uţi i manji (si. 2). Sa unutrašnje strane ovog dela zvuĉnog tela nalaze se 4 rebra u obliku polukruga radi pojaĉanja. Donji deo zvuĉne kutije ZVUĈNO TELO

napravljen je od bukovine, javorovine ili palisandrovine. Povijeni vrat je od tvrdog drva. Proteţe se od gornjeg dela zvuĉne kutije, sa kojom ĉini oštar ugao, do stuba. Na njemu

73

su smeštene ĉivije koje prolaze s obe strane vrata. Sa desne strane ĉivije se zavrću pomoću kljuĉa za akordiranje, a sa leve su priĉvršćeni gornji krajevi ţica. Kod moderne harfe (Erardove) ovaj deo saĉinjava sastavni deo sa mostom. Most se sastoji od dve mesingane ploĉe sa obe strane vrata koje pokrivaju tzv. mehanizam za viljuške — poluge i koturiće. Pritiskom pedala pokreću se poluge. Sa leve strane mosta nalazi se udvojeni niz pokretnih bakrenih koturića za kojima su smeštena po dva bakrena dugmeta. Ţice prolaze izmeĊu dva kraka viljuške, tj. dva dugmeta. Stub je šupalj i kroz njega prolaze ĉeliĉne šipke koje spajaju poluge u mostu sa pedalima. Stub je najukrašeniji deo harfe; po ukrasima na njemu h. dobija ime: gotska, ampirska itd. Pritiskom pedala preko stuba pokreću se poluge u mostu, a ove obrću koturiće koji sa svoja dva kraka zateţu, odnosno skraćuju ţice. Na taj se naĉin ton povisuje. Kada se pedal nalazi u prvom zarezu (raĉunajući odozgo nadole) ţice su slobodne i proteţu se ćelom svojom duţinom od ĉivije do zvuĉnog tela. Tada zazvuĉi ton sa snizilicom (si. 3a i 4a). Ako je npr. C-pedal u prvom zarezu, svaka C-ţica je Ces. Ako je pedal u drugom zarezu (si. 3b i 4b), svaka C-ţica je C, a ako je u trećem (si. 3c i 4c), svaka je C-ţica Cis. Vraćanjem pedala na više dobija se obrnut proces. Ovo je princip moderne harfe sa dvostrukim pokretom pedala (engl. double action harp, franc. harpe a double mouvement, nem. Doppel-pedalharfe). H. ima 46—48 ţica, tj. 6 1/2 oktava. Obim joj je od kotura Ces do fes1, ili ges*, ili as1. Ţice su u gornjem i u srednjem registru od ovĉijih creva (danas i od najlona ili perlona). U dubokom registru one su ĉeliĉne ili svilene, omotane ĉeliĉnom niti; takvih ima 11: od kontra Ces do Fes. Ţice su sve duţe što su bliţe stubu. Radi snalaţenja sviraĉa (neomotane) C-ţice su crvene, a F-ţice modre. Ţice se redaju dijatonskim redom kao dur-lestvica. H. je dijatonski instrument; akordirana je u Ces-duru, kada su joj svi pedali u prvom zarezu. U orkestru se akordira u C-duru (tj. sa pedalom u drugom zarezu), jer dobija ton a od oboe. Za harfu se piše u dva linijska sistema (kao za klavir), samo što je potrebno oznaĉiti unapred svaku hromatsku promenu da bi harfista imao vremena da namesti pedale. Na harfi se svira obema rukama, i to sa 4 prsta, SI. 3 izuzimajući mali prst, jer je prekratak. Palac se drţi uspravno, dok ostali prsti ulaze duboko u prostor izmeĊu ţica. Menzura je uţa nego kod klavira te se lako hvataju decime. Sazvuk koji sadrţava više od 4 tona ne moţe se svirati jednom rukom. Sliĉno klaviru, h. omogućava kako jednoglasno tako i višeglasno sviranje. Arpeggio (razlomljeno sviranje) najkarakteristiĉnije je za harfu. Troglasni i ĉetvoroglasni sazvuci sviraju se redovno arpeggiato, tj. u brzom kratkom arpeggiju da bi se ĉuli svi tonovi. Glissando nastaje kada se ne trzaju ţice, već se povlaĉi prstom preko njih. Moguća su glissanda svih dijatonskih durskih i molskih lestvica, te celotonskih lestvica. Glissanda se sviraju naviše i naniţe. Izvode se i glissanda nekih akorda. Pomoću pedala moţe se dobiti isti ton na dvema susednim ţicama (enharmonski unisono), osim za tonove D, G, A. Na taj se naĉin moţe ćela h. akordirati u svaki umanjeni ĉetvorozvuk, u svaki petorozvuk sa velikom i malom nonom, npr. umanjeni ĉetvorozvuk fis, a, c, es akordira se: fis-ges, a, his-c, dis-es. Moguć je još i odreĊen broj drugih akorda u glissandu. Glissando se moţe izvoditi kroz ćelu harfu. Repeticije na harfi dobro zvuĉe kad se izvode na dve ţice, tj. SI. 4 kada se akordiraju enharmonski dve susedne ţice. Jedna vrsta repeticije u vidu tremola jeste bisbiglianĊo (tal. bisbigliare šaputati, šumoriti). Ono se izvodi naizmeniĉno le-vom i desnom rukom, obiĉno u pianu. Flageoleti ili harmonski o o o

tonovi J a izvode se skraćivanjem ţice na polovinu (oktavni

74

HARFA

flageolet). Desnom rukom moţe se izvesti samo jedan. Levom rukom se mogu izvesti (u uskom slogu) i 2, pa i 3 istovremena flageoletna tona. Najbolji su flageoleti na ţicama G-e2. Prigušeno sviranje (franc. etouffe) izvodi se tako, da se zaguši rukom ili prstom ton koji je upravo zavibrirao. Plaque znaĉi izvoĊenje sazvuka jednovremeno, non arpeggiato. Izraz pres de la table (franc, uz dasku) oznaĉuje da se svira uz samu dasku zvuĉne kutije. Zvuk postaje tvrd i suh, nalik na gitaru ili banjo. Na harfi se mogu izvoditi razliĉiti ukrasi, ali se trileri dosta teško izvode. Harfu u raznim oblicima poznavale su antikne kulture: egipatska, sumeranska, kineska, indijska, perzijska, helenska i helenistiĉka. Razliĉite vrste harfe postoje u egzotiĉnom folkloru (afriĉkom i azijskom). Harfe se mogu sistematizovati u nekoliko skupina, a najvaţnije su luĉne harfe (nem. Bogenharfen), kutne harfe (nem. Winkelharfen) i okvirne harfe (nem. Rahmenharfen). Kod luĉnih se harfa vrat nastavlja na zvuĉno telo (rezonator) te s njim zajedno, gledan iz profila, ima oblik jaĉe ili slabije svinutog luka. Kod kutne harfe, vrat i rezonator tvore pravi ili šiljasti kut. Okvirna h. ima tri konstruktivna sastavna dela: rezonator, vrat i stup, koji neutralizira mehaniĉko delovanje napetih ţica i time osigurava da instrument ostane duţe vremena akordiran. Takav je konstruktivni prin cip evropske harfe. U antici, harfe su se trzale prstima ili plek-tronom, katkad perom, ili štapićem. Neki smatraju da su primitivne luĉne harfe nastale od muziĉkog luka ili od lovaĉkog luka. Egipatska luĉna h. nalazi se u likovnim prikazima od vremena IV dinastije ( Harmonija). Ona u sebi ukljuĉuje odreĊivanje strukture svakoga pojedinaĉnog akorda, odnosno harmonije, zatim utvrĊivanje njihovih meĊusobnih odnosa, te konaĉno odreĊivanje uloge harmonije u cjelini unutar odreĊene kompozicije. Budući da je harmonijska struktura jedne kompozicije usko vezana s njezinom formalnom gradom, to i h. a. nuţno zahvaća u formalnu -> analizu i ne moţe se od nje odijeliti. Nadalje je svrha harmonijske analize da se, na temelju prouĉavanja harmonijske strukture niza pojedinaĉnih kompozicija jednog muziĉkog razdoblja, utvrde opći principi, iskustva i navike u tvorbi i naĉinu upotrebe pojedinih akorda, odnosno da se utvrdi opća zakonitost po kojoj se kretalo harmonijsko mišljenje u odreĊenom periodu. I dalje, da se na osnovi rezultata, postignutih za svaki pojedini period, utvrdi takva opća zakonitost u toku cjelokupnog razvoja višeglasne muzike. Vrlo korisno tehniĉko pomagalo u harmonijskoj analizi jest tzv. harmonijski skelet. On se izvodi iz originalnoga muziĉkog F. Ghopin: Preludij za klavir op.28 br.1 3

Ljestvice , HARMONIJSKA PODJELA -> Aritmetiĉka podjela HARMONIJSKA SEKVENCA -* Sekvenca HARMONIJSKE FUNKCIJE, odnos nekog akorda harmonije) prema drugim akordima unutar tonaliteta, ka( njegova uloga u samom tonalitetu. U tonalitetima dura i m postoje tri glavne funkcije: toniĉka s toniĉkim trozvukom, 1 nosno trozvukom prvog stupnja kao svojim glavnim predst nikom (-> Tonika), dominantna s dominantnim trozvukc odnosno trozvukom petoga stupnja kao svojim glavnim pr' stavnikom (-> Dominanta) i subdominantna sa subdominantn trozvukom, odnosno trozvukom ĉetvrtoga stupnja kao svoj glavnim predstavnikom (-> Subdominanta). Toniĉki trozvuk pr> stavlja centralnu i najvaţniju harmoniju tonaliteta, kojom ko pozicije, zasnovane na tonalitetu dura ili mola, redovito zavi vaju, a vrlo ĉesto i zapoĉinju. U kvintnoj srodnosti s tonici trozvukom stoji dominantni trozvuk, jer je kvinta toniĉkog t zvuka temeljni ton dominantnome trozvuku. Terca domina nog trozvuka kao -> vodica usmjerena je k tonici; zbog nj dominantni trozvuk kao cjelina traţi rješenje u toniĉki trozv Sliĉan odnos kao izmeĊu dominante i tonike, postoji izm< tonike i subdominante, jer je kvinta subdominantnoga trozvi temeljni ton toniĉkome trozvuku, pa ĉak i terca toniĉkoga t zvuka moţe ĉesto teţiti poput neke vodice prema subdominai Prema tome spojevi T — S i D — T predstavljaju dva para ji nakih harmonijskih odnosa; spojeni u T — S — D — T, 1 tvore —> kadencu kojoj je ishodište i cilj toniĉka harmonija, a u prvom redu odreĊuje -> tonalitet. MeĊutim, tri glavne funkcije proteţu svoje djelovanje i harmonije sporednih stupnjeva (II, III, VI, VII). Svaku glavnih harmonija moţe zamijeniti njena paralela, tj. troz^ donje terce koji ima dva zajedniĉka tona s trozvukom gla\ funkcije, smještenim tercu više (analogija s paralelnim ljest ĉama, odnosno tonalitetima: naturalni a-mol kao paralela -dura smješten je tercu niţe od njega). Tako VI zamjenjuje niku, III dominantu, a II subdominantu. Nadalje, i akordi g nje terce imadu po dva zajedniĉka tona s trozvukom glavne fui ĉije, smještenim tercu niţe. Tako VI moţe zamjenjivati i sub< minantu, III i toniku, a VII dominantu. I upravo zbog te r hove dvoznaĉnosti, funkcionalno djelovanje harmonija spori nih stupnjeva nije toliko snaţno i uvjerljivo, kao kod harmor glavnih stupnjeva. Ali i drugi akordiĉki sklopovi, ĉak i oni 11 sloţeniji i kromatski, odnosno alterirani, ĉesto su samo varija:

HARMONIJSKE FUNKCIJE — HARMONIKA jednoga od triju glavnih akorda, što znaĉi da i oni mogu imati ili toniĉku, ili dominantnu, ili subdominantnu funkciju (-> Toniĉke harmonije, -> Dominantne harmonije, —> Subdominantne harmo nije, >■ Sekundarne dominante). — Karakteristiĉan primjer funkcionalnoga djelovanja harmonija jest kvartsekstakord prvoga stupnja; iako sastavljen od tonova toniĉkoga kvintakorĊa, vrlo ĉesto djeluje kao dominanta s dvostrukom zaostajalicom:

81

Problem des harmonischen Dualismus, 1903 i druga njegova djela o harmoniji). LIT.: C. Dahlhaus, War Zarlino Dualist?, MF, 1957, X. — D. Jorgenson, A Resume of Harmonic Dualism, Music and Letters 1963, XLIV. N. Dć.

HARMONIJSKI RITAM, »ritmiĉki ţivot, koji je dat muzici posredstvom prisutnih promjena harmonije« (W. Piston, Harvard Dictionary of Music, 1946), a oĉituje se u brzini, kojom se unutar A.Br-uckner: V simfonjja u B-duru

%#=

w

A A 1 (T

116 S

•Viliili - _|g

I -T)

Na harmonijskim funkcijama razvio je H. Riemann (1849— 1919) ĉitav harmonijski sistem, poznat pod imenom funkcionalne teorije, nastavljajući time na zaĉetke svojih prethodnika, J.-Ph. Rameaua (1683—1764) i M. Hauptmanna (1792—1868). Nasuprot dotadašnjoj teoriji, koja se osnivala na principu jednake vaţnosti trozvuka svih stupnjeva, funkcionalna teorija znaĉila je znatno pojednostavnjenje, a ujedno je pridonijela i jasnijem gledanju na bit harmonijskih odnosa. MeĊutim, zastupnici funkcionalne teorije otišli su predaleko u primjeni svojih principa, tvrdeći npr. da se sveukupna harmonijska muzika sastoji na kraju krajeva od varijacija jedne osnovne kadence. Muzika, zasnovana na tonalitetu dura i mola i na harmonijskim funkcijama koje tonalitet u sebi ukljuĉuje, nije samo vremenski ograniĉena (otprilike na razdoblje od XVII do ukljuĉivo XIX st.), već i historijski uvje'ovana. Ona, naime, ĉesto sadrţi i harmonijske elemente muzike prijašnjih razdoblja (npr. neke harmonijske odnose koji proizlaze iz starocrkvenih ljestvica), kao što ĉesto već donosi i klice budućeg harmonijskog razvoja (npr. impresionistiĉki naĉin tretiranja pojedinih akordiĉkih sklopova), a i jedno i drugo izmiĉe funkcionalnom gledanju i uopćavanju (-> Harmonija). U svakom sluĉaju, funkcionalna teorija obogatila je muziĉku nauku dragocjenom spoznajom, neophodnom za svaku harmonijsku analizu: spoznajom, da se akord ne smije i ne moţe shvatiti kao izolirana pojava, odreĊena iskljuĉivo ljestviĉnim stupnjem, na kojemu se nalazi, već da ga treba promatrati uvijek unutar odreĊenog harmonijskog gibanja, u kojemu se pojavljuje i koje mu odreĊuje njegovu ulogu i zadaću. LIT.: H. Riemann, Vereinfachte Harmonielehre oder die Lehre von den tonalen Funktionen der Akkorde, London i New York 1893. — E. Kirsch, Wesen und Aufbau der Lehre von den harmonischen Funktionen (disertacija), Breslau 1928. — H. Distler, Funktionelle Harmonielehre, Kassel 1940. — H. Federhofer, Die Funktionstheorie H. Riemanns und die Schichtenlehre H. Schenkers, Kongress-Bericht, Wien 1956. N. Dć.

HARMONIJSKI DUALIZAM, teorija, prema kojoj se dur-trozvuk i mol-trozvuk promatraju kao dvije ravnopravne pojave, od kojih je druga obrat prve. Ovo »zrcalno« suprotstavljanje osniva se na suprotstavljanju prvih šest tonova prirodnog niza alikvotnih tonova, umjetno konstruiranome nizu koji se dobiva redanjem istih intervala, ali u obratnom smjeru, tj. prema dolje (Primjer br. 1). Oba ova niza polaze od tona c koji bi bio prema tome temeljni ton i trozvuka c-e-g i trozvuka f-as-c (Primjer br. 2). velika mala terca terca

=F*

datoga tempa i date grupacije vremenskih jedinica neke muziĉke kompozicije, odlomka ili fraze, izmjenjuju razliĉite harmonije ili akordi. Odnos izmeĊu harmonijskoga ritma i ritma melo dijske linije, odnosno melodijskih linija, moţe se kretati na bezbroj naĉina, od potpunoga podudaranja (-> primjer iz pete simfonije u B-duru A. Brucknera), pa do potpune ritmiĉke samostalnosti harmonijskoga i melodijskog elementa: Largo F. Chopin: Preludij za klavir op. 28 ^

Harmonijski ritam

m^m BT

m

11 r

H. r. moţe na mahove posve manjkati, kao npr. u predigri Wagnerovoj operi Das Rheingold, gdje kao jedina harmonija ne prekidno traje toniĉki trozvuk Es-dura. Svjesno baratanje har monijskim ritmom predstavlja vaţno kompozicijsko-tehniĉko sred stvo za postizavanje što veće plastiĉnosti i ţivosti muziĉkoga tkiva. N. DĆ. HARMONIJSKI SIMBOLI, u jazzu i suvremenoj zabavnoj muzici, oznake kojima se biljeţi akordiĉka (harmonijska) pratnja melodije. Sastoje se od kombinacije slova i brojeva, i odnose se gotovo iskljuĉivo na dionice instrumenata koji izvode pratnju (gitara, vibrafon, elektriĉne orgulje, klavir i kontrabas) ili koji u jazzu improviziraju (ad libitum). Instrumentalne kompozicije zabavne muzike i jazza biljeţe se danas i štampaju na taj naĉin da je notirana samo melodija, a dodani su joj harmonijski simboli i oznake tempa, odnosno plesnog ritma. LIT.: M. Kerbler, Harmonijski simboli, Zagreb 1966.

D

c

8

5

/. *

velika mala terca terca

Osnovni je nedostatak dualistiĉke teorije u tome, što se prema njoj mol-trozvuk odreĊuje po svome najvišemu, a ne po najniţem tonu. Stoga bi trebalo drugi akord u primjeru br. 2 ĉitati kao c (temeljni ton) — as (velika terca) — / (kvinta), a ne moţda kao / (temeljni ton) — as (mala terca) — c (kvinta), a takvo je tumaĉenje u suprotnosti s elementarnim akustiĉkim ĉinjenicama i sa ĉitavom muziĉkom praksom i iskustvom (-> Temeljni ton, -> Temeljni oblik akorda). Dualistiĉku teoriju prvi je iznio 1558 G. Zarlino, zatim F. Salinas, J.-Ph. Rameau, A. F Vallotti, M. Hauptmann i dr.; ali najpotpunije su teoriju dualistiĉkog principa razvili tek A. von Oettingen (Harmoniesystem in dualer Entzvickelung, 1866; II izd. kao Das duale Harmoniesystem, 1913) i H. Riemann (Das MUZ. E., 11, 6

M. Maz.

HARMONIJSKI SKELET -> Harmonijska analiza HARMONIKA, u drugoj polovini XVIII i prvoj polovini XIX st. skupni naziv za instrumente, kod kojih se ton proizvodio trljanjem njihove (ĉesto staklene) površine (eufonij, glasharmonika). Već u prvoj polovini XIX st. to je naziv za potpuno nov tip instrumenta, u kojemu je izvor tona strujanje zraka. Pod tim današnjim nazivom razlikuju se dva osnovna oblika: usna harmonika i ruĉna harmonika. Princip proizvodnje zvuka jednak je i kod jedne i kod druge: zraĉna struja stavlja u pokret jeziĉce, koji titraju i stvaraju zvuk. Proces zraĉnog strujanja odvija se na temelju izmjeniĉnog upuhavanja i usisavanja, pri ĉemu kod usne harmonike sluţe sviraĉeva usta, a kod ruĉne mijeh ugraĊen u instrument. Izumiteljem usne i ruĉne harmonike smatra se Christian Friedrich Ludaiig Buschmann (1805—-1864), koji je već 1821 i 1822 izgradio prve, primitivne uzorke obiju vrsta. Njegov su rad na usavršavanju kasnije nastavili C. Demian i drugi. Razvoj tih

82

HARMONIKA — HARNI SCH

instrumenata povezan je s djelatnošću tvornice Hohner u Trossingenu (Njemaĉka, od 1857). 1. Usna harmonika (njem. Mundharmonika) ima oblik uske pravokutne kutije s otvorima za upuhavanje i usisavanje zraka na jednom od duljih bridova. Pri sviranju instrument se pomiĉe lijevo i desno, tj. u smjeru viših i niţih tonova. U toku vremena nastalo je više tipova usne harmonike: a) Dijatonski instrumenti. Oni mogu proizvoditi tonove i u oktavama, ĉak i u dvostrukim oktavama, a na nekima (na tzv. Beĉkoj oktavnoj usnoj harmonici) moţe se svirati i dvoglasno. Moguće je pratiti melodiju i akordima. b) Kromatski instrumenti. Oni su se pojavili nakon 1920, imaju sve kromatske tonove, a grade se u ĉetiri vrste, kojima opseg od govara opsegu ljudskih glasova, pa se prema njima i zovu sopran-, alt-, tenor- i bas-harmonika. Upotrebljavaju se gotovo iskljuĉivo u skupnom muziciranju, c) Zajedniĉkom sviranju namijenjeni su i instrumenti, koji sluţe iskljuĉivo akordiĉkoj pratnji. Poseban naj noviji tip je usna h. gotovo kvadratna oblika, koja osim otvora za izvoĊenje melodije ima i niz dugmeta za akorde. Mogućnosti muziciranja na ovom neobiĉno proširenom instrumentu (samo u Njemaĉkoj se godišnje proizvodi 24 000 000 komada) idu od poje dinaĉnog sviranja i u triju, do nastupanja većih izvoĊaĉkih sa stava. U solistiĉkom sviranju pojedinci postiţu veliku vještinu. 2. Ruĉna harmonika (rastegaĉa; engl. accordion i concertina, franc. accordeon, njem. Handharmonika, Ziehharmonika, Akkordeon, tal. fisarmonica) sastoji se od tri dijela: prvi dio, namijenjen desnoj ruci, odnosno izvoĊenju melodije, sadrţava s vanjske strane dugmeta (stariji tip) ili klavijaturu (noviji tip, tzv. klavirhar-monikd), a s unutrašnje mehani7am za proizvodnju zvuka; drugi, srednji dio je mijeh koji stezanjem i rastezanjem upuha-va i usisava zrak i tako uzrokuje titranje jeziĉaca; kretanje mijeha regulira samo lijeva ruka; njoj je namijenjen treći dio koji i u starijim i u novijim tipovima s vanjske strane ima dugmeta za basove tonove i akorde. Sviraĉ nosi harmoniku HARMONIKA obješenu o ramena. Kao kod usne harmonike, tako se i kod ruĉne razlikuju dijatonski i kromatski instrumenti; kromatsku harmoniku je 1850 konstruirao beĉki muziĉar Walter. Obje kategorije grade se u više veliĉina, od manjih instrumenata, koji s lijeve strane imaju svega nekoliko dugmeta za ostvarivanje vrlo skromne akordiĉke pratnje, do velikih harmonika sa znatno bogatijim mogućnostima. Karakteristiĉno je da na dijatonskim instrumentima jedno te isto dugme daje dva razliĉita tona, jedan kod rastezanja mijeha, a drugi kod stezanja, dok dugmeta na kromatskim instrumentima daju uvijek isti ton. Dugmeta na lijevoj (basovoj) strani mogla su kod starijih tipova izvoditi samo akorde dura i mola; noviji tipovi izvode i dominantne septakorde, te smanjene kvintakorde i smanjene septakorde. Broj basovih dugmeta varira prema veliĉini instrumenta (moţe ih biti 48, 72, 80, 96, 120, 140). 2Opseg klavijature današnje klavirharmonike ide obiĉno od / do a (kod nekih instrumenata od e do c4). Ruĉna h. je danas veoma proširen instrument u svim slojevima, gradskim i seoskim. Na njoj se svira pojedinaĉno i u skupinama; ona je bitni sastavni dio plesnih instrumentalnih ansambla. Za ruĉnu harmoniku postoji danas već i priliĉno velika literatura, u kojoj ima doprinosa i istaknutih kompozitora (H.Herrmann, H. Ambrosius, H. Brehme, B. Stiirmer, H. Zilcher i dr.). LIT.: H. Buschmann, C. F. L,. Buschmann der Erfinder der Mund- und Handharmonika, Trossingen 1938. — E. Feil, Die Mundharmonika, Trossingen. — A. Fett, Harmonika, MGG, V, 1956. — Isti, 30 Jahre neue Musik fiir Har monika, 1927—1957, Trossingen 1957 (IV izd. 1964). — Ph. V. Plama, How to Make on the Harmonica, New York 1957. — A. Fett, Die Mundharmonika, Kleine Instrumentenkunde, Trossingen 1966. J. As.

HARMONIKORD (njem. Harmonichord), vrsta klavira s okomito poloţenim metalnim ţicama. Konstruirali su ga otac i sin Kauffmann u Dresdenu oko 1809. H. ne proizvodi ton udaranjem batića o ţicu, već posebnim mehanizmom, koji struţe po ţici, te ide u skupinu tzv. Streichklaviere. HARMONIZACIJA (harmoniziranje), izradba akordiĉke pratnje datoj melodiji. Glavni je problem u harmoniziranju me-

lodije, upotreba najadekvatnij ih harmonija, odnosno akor Osnovnu orijentaciju u izboru, izmeĊu mnogih mogućno treba da dade sama melodija; to znaĉi da treba otkriti one tentne harmonije koje pojedini tonovi ili grupe tonova date n lodije sadrţavaju. Latentne se harmonije odreĊuju na teme iskustva i uopćivanja koja su rezultat ĉitavoga historijskog razv harmonijskog mišljenja; takvo odreĊivanje, meĊutim, predsta^ i neki — premda samo pomoćni — stvaralaĉki akt te nuţno ukl ĉuje i subjektivnu ocjenu pojedinca koji izvodi harmonizaci U umjetniĉkoj muziĉkoj praksi, pronalaţenje latentnih harmor dolazi naroĉito do izraţaja u harmoniziranju narodnih melod kojemu je prvenstvena svrha da se narodnoj muzici dade adekvai višeglasni oblik, a da se pri tome izvorna melodijska linija podvrgne nikakvim bitnijim kompozicijskim zahvatima. Baš na takvu vrstu obradbi narodnih melodija obiĉno i primjenj izraz »harmonizacija«. U harmoniji, kao muziĉko-školskoj disciplini, harmoniziraj zadanih melodija jedno je od najvaţnijih i najuspješnijih sr« stava za razvijanje harmonijskog mišljenja. Ono se redovito izvi ĉetvoroglasno, raĉunajući ovamo i zadanu melodiju, a ta se obiĉ nalazi u najgornjem ili u najdonjem glasu. Glasovi se naziv; sopran, alt, tenor i bas, prema glasovima mješovitoga zbora mješovitoga vokalnog kvarteta. Ovakvo oznaĉivanje, meduti opravdano je samo dotle, dok se zadaci rješavaju u vokalm stilu, a glasovi kreću u opsegu odgovarajućih ljudskih glaso' Harmoniziranje melodije, zadane u basu, ne smije se identificir s harmoniziranjem tzv. obiljeţenog basa koje vodi više ili mai mehaniĉkoj upotrebi propisanih akorda, a gotovo nikako ne razv harmonijsko mišljenje (-> Harmonija, -> Generalbas). N. Dć. HARMOŠ, Oskar, baletni umjetnik i koreograf (Zagri 25. II 1911—). PohaĊao Baletnu školu Hrvatskog narodnog ka; lista u Zagrebu; diplomirao na Visokoj školi za balet i koreograf u Londonu (N. Legat). Od 1928 s Anom Roje prireĊivao samostal koncerte te nastupao u trupama Ballets Russes de Pariš, Bali Russes de Monte Carlo i Curtjoos po Evropi i Aziji. God. 1930— solist Beogradskog baleta, 1940—41 prvi plesaĉ i šef Baleta Splitu i 1941—53 na istim poloţajima u Zagrebu; 1953— vodio s Anom Roje vlastitu MeĊunarodnu baletnu školu u Kaštel Kambelovcu te istodobno bio šef Baleta i prvi plesaĉ u Splitskoj operi. Nakon kraćeg djelovanja u Londonu, 1961— 69 pedagog baleta HNK; od 1970 vodi s Anom Roje vlastitu Baletnu školu u Primoštenu. Od tridesetak Harmoševih koreografskih ostvarenja u kojima je većinom nastupao i kao plesaĉ istiĉu se: Đavo u selu (Lhotka), V simfonija (Ĉajkov-ski), Noć na pustoj gori (Musorg-ski), Slike s izloţbe (Musorg-ski), Romeo i Julija (,Prokofjev), Bahĉisarajska fontana (Asafjev), Orati (Gotovac), Stranac (Bom-bardelli), Bolero (Ravel), Klasiĉna simfonija (Prokofjev) i Simfonija 0 mrtvom vojniku (Sakaĉ); meĊu samo plesaĉkim ostvarenjima su: Petruška (Stravinski), Zeleni stol (Cohen), Prometej O. HARMOS (Beethoven) i Polovjec logor (Borodin). Kao baletni pedagog H. je odgojio niz istaknut plesaĉa. Za svoj umjetniĉki rad dobio je više nagrada. K. Ko. HARNISCH, Otto Siegfried, njemaĉki kompozitor (Recker hausen kraj Gottingena, oko 1568 —• Gottingen, pokopan 18. VI 1623). Studirao na Univerzitetu u Helmstedtu. Kantor crb S. Blasius u Braunschweigu (od 1588), na školi u Helmstedtu (c 1593) i u Wolfenbuttelu (od 1594). God. 1600—03 zborovoda 1 dvoru u Braunschweigu i Liineburgu, zatim do smrti kantor ! Pedagoškoj školi u Gottingenu. Majstor malih vokalnih oblil u kojima se pribliţuje talijanskim uzorima, ali oĉituje i znatr izvornost. Kao teoretiĉar i pedagog odlikovao se smiono: naprednošću. , DJELA: Neu& Kurzzueilig deutsche Liedlein, 3-gl. (3 sv.), 1587, 1588 i 159 Gratulatio harmonica . . . 5-gl., 1587; Neue auserlesne deutsche Litder 4-gl. 5gl., 1588; Fasciculus novus selectissimarum cantionum, 1592; Hortulus lieblich lustiger und hoflicher deutscher Lieder . . . 4-gl. i 6-gl., 1604; Rosetum mui cum etlicher deutscher und lateinischer lieblichcr Art Balletun, Villanellen . . .4-g i 6-gl., 1617. — Psabnodia nova simplex et harmonica 4-gl., 1621; Passio D minica 5-gl., 1621; Resurrectio Dominica l-gl. do 5-gl., 1621; Cantiones Gr gorianae, obi- 1624. — Traktati Idea musicae, 1601 i Artis Musicae delineat 1608.

HARNISCH — HARSANYI NOVA IZD-: F. Jode obj. i svjetovnu pjesmu (Das Chorbuch, IV) i 3 duhovnć (ibid. VI 1927—31); 3 pjesme obj. W. Vetter (Das fruhdeutsche Lied, II 1928); 4 pjesme obj. A. Fehlbehr (Ernste und heitere deutsche Lieder, 1933). LIT.: H. 0. Hiehel, Otto Siegfried Harnisch, MGG, V, 1956. — Isti, Otto Siegfried Harnisch, Leben und Werk (disertacija), Hamburg 1956.

HARPE DITALE, vrsta male harfe, koju je oko 1830 konstruirao francuski graditelj Pfeiffer. Ormarić za rezonanciju bio je plitak, a ispod vrata bilo je smješteno sedam tipaka, pomoću kojih su se istoimene ţice mogle kromatski povisiti. Instrument je imao opseg od tri oktave, a ţice su bile ugodene u Es-duru. HARPER, Heater, irska pjevaĉica, sopran (Belfast, 8. V 1930—). Studirala na Trinity College of Music u Londonu i privatno kod Helene Isepp i F. Huslera; na opernoj pozornici debitirala 1954 u Oxfordu kao Lady Macbeth (Verdi). Ĉlanica Covent Gardena i SaĊler's Wells Theatrea, nastupala je na festivalima u Bavreuthu, Schvvetzingenu, Glvndebourneu, Bathu, Edinburghu i Aldeburghu. Njezine najbolje kreacije su Iphis (Handel, Jephtha), Belinda (Purcell, Dido and Aeneas), Elsa (Wagner, Lohen'grin), Violetta (Verdi, La Traviatd), Anne (Stravinski, Rake's Progress), Helene (Britten, San ljetne noći) i Lucv (Britten, Prosjaĉka opera). HARPSICHORD -> Ĉembalo HARRER, Johann Gottlob, njemaĉki kompozitor i orguljaš (Gorlitz, 1703 — Karlovv Varv, 9. VII 1755). Studirao pravo u Leipzigu, muziku uĉio u Italiji i vjerojatno kod J. A. Hassea. God. 1731—50 dirigent orkestra grofa Briihla u Dresdenu; 1750 naslijedio J. S. Bacha na poloţaju kantora u crkvi sv. Tome u Leipzigu. Komponirao u stilu J. A. Hassea s kojim je bio sprijateljen. DJELA. ORKESTRALNA: 27 simfonija; 24 partite; koncerti za razliĉite instrumente. — KOMORNA: 3 trija za obou; 51 duet za flautu. — Za ĉembalo: 3 sonate; 3 fuge; Siiifonia. — VOKALNA. Oratoriji: La Morte di Abele; Gioa, re di Giuda; Isacco, figura del Redentore; Ich zvill zum Myrrhen-Berge gehn. Pasija Ich Weiss nicht, who ich bin; 48 kantata; 3 mise; 3 psalma; moteti i dr. — Traktat Specimen Contrapuncti duplicis. LIT.: A. Schering, Der Thomaskantor Johann Gottlob Harrer, Bach-Jahrbuch, 1931.—-Isti, J. S. Bach und das Musikleben Leipzigs im 18. Jahrhundert, Musikgeschichte der Stadt Leipzig, Leipzig 1941. — H. Ki'tmmerling, Johann Gottlob Harrer, MGG, V, 1956.

HARRIS, Roy, ameriĉki kompozitor (Lincoln Countv, Oklahoma, 12. II 1898—■). Farmerski sin, bavio se muzikom kao amater. Poslije Prvoga svjetskog rata uĉio kod A. Farvvella (teorija, harmonija), A. Blissa i Altschultera (kompozicija, instrumentacija); 1926—29 usavršavao se u Parizu kod N. Boulanger. Predavao na Juilliard School of Music u New Yorku (1932—40), na Westminsterr Choir School u Princetonu (1934—38), gdje je vodio odjel za kompoziciju, zatim na Cornell University u Ithaci(i94O—42), Colorado College (1942—48), Utha State College u Loganu (1948—49), Peabody Teachers College u Nashvilleu, Tennesse (1949—51), Pennsylvania Collegefor Wome«uPittsburgu(i95i —56), University of Southern Illinois(1956—57), Indiana University u Bloomingtonu (1957 — 60) te na \Jniversity ofCalifor-nia u Los Angelesu (od 1961). R. HARRIS

Sluţeći se tematikom ameriĉkog muziĉkog folklora, keltskih puĉkih napjeva i protestantskih crkvenih himni, H. stvara kompozicije široke melodike i bogate kontrapunkti-ĉke grade. Po nastojanju da u djelima prvenstveno izrazi duh svoje zemlje, H. ide medu suvremene predstavnike ameriĉkog smjera. DJELA. ORKESTRALNA. Jedanaest simfonija: I, 1933; II, 1935; III, 1938; IV, Folksong Symphony za zbor i orkestar, 1939; V, posvećena narodima SSSR-a, 1942; VI, posvećena oruţanim snagama SAD, 1944; VII, u 1 stavku, l 9 5 i ; V I I I , 1962; IX, 1963; y*,Abraham Lincolm Symphony za zbor, duhaĉe i 2 klavira, 1965 i XI, 1967. Dva koncerta za klavir, 1944 i 1953 ; koncert za 2 klavira, 1946; koncert za harmoniku, 1946; koncert za violinu, 1948; fantazija za klavir i orkestar, 1954; Soliloquy and Paean za violu i orkestar, 1948; Chorale za orgulje i limene duhaĉke instrumente, 1944; Toccata za orgulje i limene duhaĉke instrumente, 1944; uvertira When Johnny Comes Marching Home, 1934; Time Silile, 1937; preludij i fuga za gudaĉki orkestar, 1935; Chorale for Strings, 1944; American Creed, 1940; Ode to Fruth, 1941; Ode to Friendšhip, 1944; Fanfare, 1942; Memoires of a Child's Sunday, 1946; Celebralion (varijacija na temu H. Hansona), 1946; Kentucky Spring, 1949; Cumberland Concerto, 1951; Ode to Consonance ,\9S1', J. F. K., 1964; Horu of Plenty, 1964; Rhythms for Space za gudaĉe, 1965. Kompozicije za duhaĉki orkestar. —■ KOMORNA: gudaĉki sekstet, 1932; tri gudaĉka kvarteta, 1929, 1933 i 1937: Songs of a Rainy Day za gudaĉki kvartet, 1925; gudaĉki kvintet, 1939; klavirski kvintet, 1936; klavirski trio, 1934; Concerto za klarinet, klavir i gudaĉki kvartet, 1927; Four Minutes and Twenty Seconds za flautu i gudaĉki kvartet, 1934; violinska sonata, 1942; duo za violonĉelo i klavir, 1964. — Dvije sonate za klavir, 1928; Children's Suite i druge klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Baleti: Weslern Landscape, 1940; From this Earth, 1941; What so Proudly we Hail, 1942 i War, 1945. Filmska muzika. — VOKALNA: kantata Give Me the Splendid Sun za bariton i orkestar, 1961; Walt Whitman Suite za zbor, 2 klavira i gudaĉe, 1944; Suite za zbor, gudaĉki kvartet i klavir.

83

1945; fantazija za violinu, violonĉelo, klavir i zbor, 1925; A Song for Occupations za mješoviti zbor a cappella, 1934; Symphony for Voices za mješoviti zbor a cappella, 1936; Jubilation za zbor, limene duhaĉke instrumente i klavir, 1964; Canticle to the Sun za sopran i komorni orkestar, 1961; solo-pjesme. — Misa za muški zbor i orgulje, 1948; moteti (Israel, 1947). — Studije (Negro rural education made by the Rockefeller Foundation) ; eseji (Problems of American Composers, 1933); brojni ĉlanci u struĉnim ĉasopisima (The Grozvlh of a Composer, MQ, 1934). LIT.: A. Farivell, Roy Harris, MQ, 1932. — R. Evett, The Harmonie Idiom of Roy Harris, Modern Music, 1946. — N. Slonimsky, Roy Harris, MQ, 1947. — A. Copland, Roy Harris, Unsere Neue Musik, Miinchen 1947. — G. Chase, Roy Harris, America's Music, New York, Toronto i London 1955. — N. Broder, Roy Harris, MGG, V, 1956.

HARRISON, Arthur, engleski orguljar (Durham, 23. II 1868 — London, 14. XI 1936). Završivši školovanje postao suvlasnik orguljarske radionice Harrison & Harrison koju je 1861 otvorio u Rochdalu njegov otac. God. 1870 preselili su poduzeće u Durham; od 1895 H. je sam vodio tvrtku. Nakon njegove smrti upravu je preuzeo njegov brat Harry, a kasnije mu se pridruţio nećak Cuthbert T. L. Harrington. MeĊu brojnim Harrisonovim radovima istiĉu se orgulje katedrala u Belfastu (1907), Glasgovvu (1909), Wellsu (1910), Yorku (1915), Manchesteru (1916), Oxfordu (1922), Worcesteru (1924), Leicesteru (1929) i Edinburghu (1931) te rekonstrukcija i proširenje orgulja u Royal Albert Hali u Londonu (1924—-34). HARRISON, Julius Allan Greenway, engleski kompozitor i dirigent (Stourport, Worcestershire, 26. III 1885 — Harpenden, London, 5. IV 1963). Studirao u Birminghamu i na Royal Academy of Music u Londonu (G. Bantock). God. 1922—27 dirigent British National Opera Company i od 1925 vodio uz to Handelovo društvo u Londonu; 1930—40 vodio koncerte i godišnje festivale u Hastingsu, a onda se posvetio uglavnom komponiranju. Izvrstan dirigent, posebno se istakao stilskom interpretacijom Wagnerovih opera. U kompozicijama se sluţio starim naĉinima i narodnim napjevima, osobito onima iz Worcestershirea. Na njegovo'stvaralaštvo koje dostiţe vrhunac u Misi utjecao je 1 R. Vaughan Williams. DJELA. ORKESTRALNA: IVorceslershire Suite, 1920; Down Among the Dead Men; Rapunzel, 1917; Widdicombe Fair; Cornish Holiday Sketches za gudaĉe, 1935; Autumn Landscape za gudaĉe, 1936; Troubadour Suite za gudaĉe, rog i harfu, 1945; rapsodija Bredon Hill za violinu i orkestar, 1941. — KOMORNA: Prelude Music za harfu i gudaĉki kvartet, 1912; 2 gudaĉka kvarteta; sonata za violinu i klavir, 1944. — Kompozicije za klavir (7 Country Sketches, 1919). — Opera The Canterbury Pilgrims. — VOKALNA: Requiem of Archangels for the World za zbor i orkestar, 1919; Songs of Chivalry za tenor i orkestar; Cavalier Tunes za tenor i orkestar; Rhapsody za bariton i orkestar; The Blessed Damozel za ţenski zbor, 1929; soio-pjesme. —■ CRKVENA: Aiissa za sole, zbor i orkestar, 1948; Missa O Lux Beata Trinitas za glas i orgulje, 1951; Missa liturgica za zbor a cappella, 1950; Requiem za sole, zbor i orkestar. — SPISI: The Orchestra and Orcheslral Music, 1934; Brahms and His Four Symphonies, 1939; Dvordk's Orchestra and his Symphonic Expression, u Antonin Dvorak: his Achievement, 1942. LIT.: H. F. Redlich, Julius Allan Greenway Harrison, MGG, V, 1956.

HARRISON, Lou, ameriĉki kompozitor i muziĉki kritiĉar (Portland, 14. V 1917—). Uĉenik H. Cowella, H. Coopera i A. Schonberga; poduĉavao 1937—40 na Mills College i 1942 na Univerzitetu u Los Angelesu. Preselivši se 1943 u New York pisao je 1945—48 muziĉke kritike za Herald Tribune, Listen, View i Modern Music. Bio je zatim 1951—52 predavaĉ na Black Mountain College u Sjevernoj Carolini. Dobitnik mnogih nagrada na razliĉitim kompozitorskim natjeĉajima. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1949; Simfony from Simfonies in Free Slyle, 1956; koncert za flautu i orkestar udaraljki, 1949; Koncerto por I' violono kun perkuta orkeslro, 1959; Concerto in Slendro za violinu i udaraljke, 1962; suita za violinu, klavir i orkestar, 1951; nokturno za 2 violonĉela i orkestar, 1951; preludij i sarabanda, 1937; Canticle za orkestar udaraljki, I—I I I , 1939—41; 2 suite za gudaĉe, 1948 i 1949; 7 pastorala za komorni orkestar, 1947 —53; suita za komorni orkestar, 1953. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1948; suita za gudaĉki kvartet (ili orkestar), 1949; Scenes From William Morris za flautu, gudaĉki trio, harfu i klavir, 1955; Double Music za kvartet udaraljki, 1941; suita za violonĉelo i harfu, 1950; Sonata for Psaltero, 1962; sonata za violinu, 1962. — Tri sonate za klavir, 1941; 2 suite za klavir, 1937 i 1941; 6 sonata za ĉembalo, 1935 —40. — DRAMSKA: opera Rapunzel, 1960; Marriage at the Eiffel Tower (Ćocteau), 1948; Perilous Chapel, 1949; The Only Jealousy of Emer (Yeats), 1950; Solstice, 1950; Green Mansions; Omnipotent Chair; lo and Prometheus; JephthaKs Daughter, 1963; Peter Pan; Troiane; Cinna; Elettra i dr. — Zborovi; solo-pjesme. — CRKVENA: misa u ĉast sv. Antunu za zbor, trublju, harfu i gudaĉe, 1940 —49; motet za blagdan Uznesenja za 7 gudaĉkih instrumenata, 1950; Alma Redemptoris Mater, 1951.

HARSANYI, Tibor, madţarski pijanist, dirigent i kompozitor (Nagvkanizsa, 27. VI 1898 ■—■ Pariz, 19. IX 1954). Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti klavir (S. Kovacz) i kompoziciju (Z. Kodalv). God. 1921 kraće vrijeme koncertirao u Beĉu, zatim godinu dana na turneji po Nizozemskoj, a 1923 nastanio se u Parizu; ondje je sa P. O. Ferroudom i drugim muziĉarima utemeljio društvo za suvremenu komornu muziku Triton i ubrzo postao jedna od vodećih liĉnosti medu pripadnicima grupe muziĉara-emigranata Hcole de Pariš. Kao pijanist i dirigent koncertirao po Francuskoj i u svim vaţnijim muziĉkim središtima Evrope, izvo-

84

HARSANYI — HARTIG

deći većinom vlastite kompozicije. Poslije njegove smrti u Parizu je utemeljen Assodation des amis de Tibor Harsdnyi. Premda je pripadao tzv. Pariškoj školi i prihvatio mnoga svojstva francuske muzike (jasnoća i izvjesna leţernost izraza), H. nikada nije izgubio vezu s muzikom svoje domovine. U poĉetku je na njega odluĉno djelovao Bartokov rani klavirski stil, zatim prihvaća debussvjevski i postdebussvjevski harmonijski izraz, ali ne napušta proširene tonalne okvire; od sredine 20-tih godina sve više naginje linearnom kontrapunktskom naĉinu oblikovanja te sjedinjuje neoklasiĉarska stilska obiljeţja s elementima jazza i madţarskog folklora (ritmika). Ĉesto upotrebljava cjelostepenu ljestvicu što daje poseban, individualni peĉat njegovoj vrlo jezgrovitoj melodici. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u C-duru, 1951; koncert za violinu, 1941; Concertstiick za klavir i orkestar 1930; Concertino za 2 violine i komorni orkestar, 1941; Aria, Cadence et Rondo za violonĉelo i orkestar (ili klavir), 1930; Ouverture symphonique, 1929; Suite pour Orchestre, 1927; Suite hongroise, 1935; Le Joie de vivre, divertissement cine'matographique, 1933; Divertimento No. 2 za trublju i gudaĉe, 1943; Divertissement Francais, 1946; Figures et rythmes, 1945; Dances variees, 1945; Rapsodie burlesque, 1948. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1934; 2 gudaĉka kvarteta, 1925 i 1935 (prer. 1943); klavirski trio, 1926; Concertino za klavir i gudaĉki kvartet, 1931; Nonette za 4 gudaĉa i 5 duhaĉa, 1930; Pique~Nique, Dejeuner concertant za 2 violine, violonĉelo, kontrabas i udaraljke, 1951; sonatina i sonata za violinu i klavir, 1918 i 1926; sonata za violonĉelo i klavir, 1928; sonata za violu i klavir, 1954; duo za violinu i violonĉelo; Rapsodie za violonĉelo i klavir; Trois pieces za flautu i klavir; Lecture a vue za udaraljke, 1951; Petites pieces pour ensemble tzigane, 1953. — KLAVIRSKA: sonata, 1926; Petite suite pour enfants; Rapsodie; ciklus La Semaine. Sept petites piĉces pour tous les jours de la semaine; Cinq preludes brefs; 2suite; Cinq e'tudes rythmiques; Pastorales; Trois pieces lyriques; Trois impromptus; Piece pour deux pianos i dr. — DRAA1SKA. Opere: Les Invites, 1928; Illusion ou L'Histoire d'un miracle (prema E. T. A. HofTmannu), 1948 i L'Histoire du petit tailleur (prema Grimmu) za marionete, 7 instrumenata i udaraljke, 1939. Baleti: Utolso alom, 1920; Pantins (i orkestralna suita), 1937; Chota Roustaveli (sa A. Honeggerom i A. Cerepnjinom), 1945; La Fleur vene, 1948; L'Amour de la vie, 1950 i Legende canadienne 1953. Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: Cantate de Noel za zbor, flautu i gudaĉki orkestar 1939; Colere,kantata za zbor a cappella, 1952; Deux Fantaisies za zbor a cappella, 1943; Trois chansons du Vivarais za 4 glasa i 5 instrumenata, 1946; solo-pjesme na tekstove H. Heinea, R. E. Harta, G. Apollinairea, Ch. Moreasa, Nervala, Mallarmea, P. Verlainea. — SPISI: Schonberg a Pariš, Literatura, 1928; Sur la musique du dessin anime, RM, 1934; Henri Marlelli: Conc. pour orchestre, ibid., 1935; L'Inspiration et le metier musical, Beaux-Arts, 1936; Bela Bartok, Liberte, 1945; II faut creer un opera de chambre, Combat, I95°LIT.: A. Liess, Foreign Co mposers in Pariš, The Chesterian, 1931. — V. Ligeti, Un grand musicien, La Republique hongroise, Pariš 1946. — J. S. Weissmann, Tibor Harsanvi: A General Survev, The Chesterian, 1952. — C. Chamfray, Tibor Harsanvi, Le Guide du Concert et du disque, 1954. — J. S. Weissmann, Tibor Harsanvi, MGG, V, 1956. I. Ać.

HARSCHHORN (njem.), vojniĉki signalni instrument prodorna tona. U poĉetku izraĊen iz ţivotinjskog roga, kasnije od metala, najĉešće mjedi. Upotrebljavao se u Švicarskoj do XV st. kada ga zamjenjuju suvremeniji instrumenti. LIT.: E. A. Gessler, Die Harschhorner der Innerschweizer, Anzsigcr fur Schweizerische Altertumskunde, 1925.

HARSHAVV, Margaret, ameriĉka pjevaĉica, sopran (Narbeth kraj Philadelphije, 12. V 1912—). Pjevanje studirala na Curtis Institute of Music u Philadelphiji i na Juilliard School of Music u New Yorku. Umjetniĉku karijeru zapoĉela 1934 u New Yorku kao altistica u raznim opernim druţinama (od 1942 na Metropolitanu). Od 1950 preuzela sopranski fah i razvila se u jednu od najboljih wagnerijanki (Briinnhilde u Prstenu Nibelunga, Senta u Ukletom Holandezu). U više navrata gostovala na Covent Gardenu u Londonu i 1954 na festivalu u Glvndebourneu (Donna Anna u Mozartovom Don Giovanniju). HART, Fritz (Bennicke), engleski dirigent i kompozitor (London, 11. II 1874 — Honolulu, 9. VII 1949). Studirao na Royal College of Music u Londonu. Do 1908 dirigent orkestra raznih kazališnih i opernih trupa u Londonu. God. 1908—-35 ţivio u Australiji. Bio je profesor kompozicije i direktor Konzervatorija (od 1915) te dirigent Simfonijskog orkestra u Melbourneu. Od 1932 stalni gost Simfonijskog orkestra u Honolulu, a 1936—42 ujedno profesor muzike na havajskom Univerzitetu. —■ Kao kompozitor išao utrtim putevima engleske kasne romantike. Njegova mnogobrojna djela, proţeta duhom engleske narodne muzike, odaju velik talent, široku muziĉku kulturu i znanje. Osobito mu se istiĉu solo-pjesme, u kojima lirska priroda, smisao za melodiju i izvrsno poznavanje vokalnog sloga dolaze do punog izraza. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1934; simfonijski esej A Dedication, 19491 rapsodija za violinu i orkestar, 1939; Idyll za violinu i orkestar, 1949; uvertire From the West Country, 1907 i Dick \Vhitington, 1908; 13 scena iz L'Oiseau bleu (Maeterlinck), 1911; suita za gudaĉe, 1919; suita The Bush, 1923; 3 fantazije, 1930—41; varijacije. — Dva gudaĉka kvarteta, 1937; 3 sonate za violinu i klavir, 1911, 1920 i 1941. — Klavirske kompozicije. — Dvadeset opera, 1913—47; 2 operete. —■ Zborovi; oko 350 solo-pjesama.

HART, George, engleski graditelj instrumenata (London, 23. III 1839 — kraj Newhavena, 25. IV 1891). Violinu studirao na Royal Academy of Music u Londonu (G. A. Macfarren, P. Sainton). Preuzeo od svog oca Johna Thomasa (1805—74) izvrsno uvedenu trgovinu i radionicu za gradnju violina (Hart & Sons) u Londonu, koja se proslavila uspjelim kopijama instru -

menata kremonskih majstora. Izvrstan poznavalac gradnje ' na, H. je objavio jedno od najznaĉajnijih djela s toga podr The Violin, Its Famous Makers and Their Imitators, 1875, je doţivjelo brojna izdanja na raznim jezicima. Objavio je i ruĉnik The Violin and Its Music, 1881. HART, James, engleski kompozitor (York?, 1647 — v jatno London, 8. V 1718). Od 1670 pjevaĉ u Kraljevskoj ka sluţbovao u Westminsterskoj opatiji (kao Lay-Vicar). Za ţ veoma poznat pjevaĉ i kompozitor. Njegove pjesme imaju cifiĉno obiljeţje onoga vremena, ali istodobno odavaju si izraza kakva pjesmama XVIII st. ponekad nedostaje. DJELA: Adieu to the Pleasures and Follies of Love, umetak za Shake reovu dramu The Tempest u obradi Th. Shadvvella, 1673. — Oko 60 Hai pjesama (songs) tiskano je u raznim zbirkama onoga vremena: Choice & Songs, I—V, 1673—84 (izd. Playford); Choice Ayres, Songs & Dial 1675 (Playford); New Ayres and Dialogues, II, 1678 (Brome); The Thea Music, I, I I I i IV, 1685—87 (Playford); A Collection of the Choicest and A Songs, II, 1687 (Crouch); Comes Amoris, I—II, 1687—88 i V, 1694 (Carr) Banauet of Music, I—IV, 1688—90 (Plavford); The Gentleman's Journal, (Baldwin); Synopsis Musicae, II, 1693 (Cross); Thesaurus Musicus, II I, (Hudgebutt); Wit and Mirth, or Pills to Purge Melancholy, IV, 1706 (Peai NOVA IZD.: pjesmu Since Phyllis Szvears Inconstancy obj. A. h {The Minstrelsy of England, 1901). LIT.: Ch. L. Cudtoorth, James Hart, MGG, V, 1956.

HART, Joseph Binns, engleski kompozitor i orguljaš (I don, 5. I 1794 — Hastings, 10. XII 1844). Ĉlan djeĉaĉkog z u londonskoj katedrali sv. Pavla; uĉio orgulje kod S. Wes i M. Cooka, klavir kod J. B. Cramera. God. 1810 orguljaš op ske crkve u Walthamstowu i istodobno u sluţbi grofa od Uxb gea; kasnije orguljaš u Tottenhamu (Middlesex). Poslije napoli skih ratova proĉuo se kao kompozitor ĉetvorka (quadn God. 1818—20 zborni dirigent i korepetitor opernog kaza The Lyceum u Londonu; 1829 nastanio se u Hastingsu, gdj< bavio trgovinom muzikalija i bio orguljaš. DJELA: 48 zbirki plesova (valceri, gavote, ĉetvorke). — DRAMS opera The Vampire, 1820. Farse: Amateurs and Actors, 1818; A Walk for a ger, 1819; The Bull's Head, 1819. — Udţbenik kompozicije An Easy Mo, Teaching Thorough-Bass and Composition, oko 1827. — Sa J. Fawcettom zbirku Melodia Divina, a Sacred Compamon for the Pianoforle, oko 1841 (doc 1854; novo izd. 1865.). LIT.: A Dictionary of Musicians, I,London, II izd. 1827 (s popisom Hartovih plesnih kompozicija do 1827). — Ch.L. Cudwonh, Joseph Binns H MGG, V, 1956.

HART, Philip, njemaĉki orguljaš i kompozitor (? — L don, 17. VII 1749). Moţda sin Jamesa Harta; prvi podatai njemu zabiljeţen je 1703, kad je u Londonu izvedena jedna 1 gova kompozicija. Sudjelovao na koncertima koje je priredi trgovac Th. Britton. Crkveni orguljaš u Londonu. Premda umro samo deset godina prije Handela, stilski je bliţi gener; Blowa i Purcella. DJELA: kompozicije za harpsichord i orgulje [Fugues for the Orga, Harpsichord, zvith Lessons for the Harpsichord, oko 1720). — VOKALNA: Morning Hymn, from the Fifth Book of Milton's »Paradise Losu, oko 1729; to Harmony (In Praise of Musick) ; oko 10 pjesama (Songs). — Anthemi P, the Lord, ye Servants i / Will Give Thanks. LIT.: Ch. L. Cudzvorth, Philip Hart, MGG, V, 1956.

HARTIG, Heinz Friedrich, njemaĉki kompozitor (Kas 10. IX 1907 — Berlin, 16. IX 1969). Studirao u Beĉu (H. ( E. Wellesz) i na Akademiji za crkvenu i školsku muziku u Berli Uĉitelj klavira, muziĉki pisac i ĉembalist, od 1948 profesor kc pozicije na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu; tamo je vodi Odsjek za tonske majstore. Nadovezujući na Hindemitha, H. razvio u istaknutog predstavnika suvremenog evropskog muzici stvaralaštva. Iako pod utjecajem A. Schonberga i B. Blach< izgradio je vlastiti muziĉki govor u kojemu uz dodekafonij serijelne postupke vaţnu ulogu igraju i varijabilni metri. S najviši domet H. je ostvario na podruĉju vokalne muzike (Pere oratorij Wohin; oratorij ske kantate Anruf und Erzvartung i A erstehung). DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za violinu op. 10 i 48, 1951 i 15 koncert za klavir, 1958; Rondo concertante za bariton, klavir i orkestar, ic Concertante Suite za gitaru, 1954; Komposition in fiinf Phasen za violonĈ zbor, orkestar i magnetofonsku vrpcu, 1965; Divertissement a sce'nes variai 1953; Hommage a Schauron za koncertantne grupe, 1965; Movimenti fur Z\ orehester und Schlagzverk, 1968. — KOMORNA : sonata za klarinet i klavir, 19 sonata za obou i klavir, 1950; klavirski trio, 1954; duhaĉki kvartet, 1958; sor za violonĉelo solo, 1958; sonata za violu i ĉembalo, 1962; Duettino za vio ĉembalo ; Mušica da camera za flautu, violu da gamba i ĉembalo, 1962; Variatic iiber einen siebentonigen Klang za 14 instrumenata, 1962 (takoĊer i za orkest Immediante za flautu, klarinet, klavir i 2 violonĉela, 1965 (takoĊer i za orkest Composizione per due za violonĉelo i klavir, 1966; kvintet za flautu, obou i gud; trio, 1967; Passacaglia, Cadenza e Finale za violu i klavir, 1968; Reflexe za git i ĉembalo, 1968; Fiinf Stiicke za flautu i gitaru, 1956; za flautu soio: Flotens 1954 i Monolog, 1965; Variante za violonĉelo solo, 1956; Drei Stiicke za git: 1964. — KLAVIRSKA: Variations en mitres variables, 1952; Kleine Son, 1958; Fiinf Klavierstiicke, 1965; —■ DRAMSKA: komorna opera Escorial, 19 Baleti: Die Wolfe, 1956; Das Tor, 1956; Schzvarze Sonne, 1959. Scenska muz: —■ VOKALNA; kantate Wilhelm Busch, 1952 i Galgelieder, 1952; Perche za z i gitaru (12 instrumenata), 1958. Ciklusi solo-pjesama: Der Trinker und die Spu za bariton i klavir (7 instrumenata), 1953; In einer Nacht za sopran, flautu i I vir, 1955; Drei Lieder za bariton i orkestar (klavir), 1964 i Va la nave za vis

HARTIG — HARTMANN glas i 7 instrumenata, 1966. Invocatio za visoki glas i 5 instrumenata, 1968.— CRKVENA: oratorij Wohin, 1964; 2 oratorijske kantate: Anruf und Erzvartung, 1961 i Auferstehung, 1961; Messe nach einem Feuersturm za bariton, zbor i orkestar, 1960; Triptychon zum Heiligen Pfingstfest za sole, zbor i orkestar, 1960; meditacije Gott sei gelobet za orgulje i mješoviti zbor, 1968. LIT.: U. Stiirzbecher, Werkstattgesprache mit Komponisten, Koln 1971. K. Ko.

HARTKNOCH, njemaĉka obitelj muziĉara i nakladnika. 1. Johann Friedrich, st., nakladnik (Goldap, istoĉna Pruska, 18. IX 1740 —■ Riga, 1. IV 1789). Po svoj prilici uĉio klavir kod svog oca uglednog orguljaša. Zatim odlazi na studij teologije u Konigsberg, a 1761 na nagovor tamošnjeg izdavaĉa J. J. Kantera stupa u njegovo poduzeće da bi izuĉio knjiţarski zanat. U to doba poduĉava mladoga J. F. Reichardta klavir i teoriju muzike. Kod Kantera je upoznao I. Kanta i J. G. Herdera s kojim se sprijateljio i koga je kasnije materijalno potpomagao. God. 1763 utemeljio vlastito izdavaĉko poduzeće u Mitauu i ubrzo zatim podruţnicu u Rigi koju je kasnije reorganizirao u glavno sjedište. Objavio je veći broj djela Herdera, Kanta, F. M. Klingera, J. G. Hamanna 1 dr.; od 1770 (moţda i ranije) izdavao i muzikalije (tiskane kod Breitkopfa u Leipzigu); 1773 objavio kompozicije J. F. Reichardta: zbirku Vermischte Musicalien, violinski i klavirski koncert, te Singspiele Hanschen und Gretchen i Amors Guckkasten (klavirski izvadak). Jedini saĉuvani Hartknochov muziĉki katalog, Verzeichniss Ċer praktischen musikalischen Werke zvelche bey Johann Friedrich Hartknoch in Riga . . . zu haben sind (oko 1785), sadrţava djela Ch. Cannabicha, A. Filtza, G. Toeschija, A. Holzbauera, J. i A. Stamitza, J. Ch. Wagenseila, J. Havdna, J. Ch. Bacha, B. Galuppija, F. J. Gosseca i drugih. Ali to je po svemu sudeći komisionarski katalog. Herderovu korespondenciju s Hartknochom objavili su H. Diintzer i F. G. Herder (Von und an Herder, II, 1861). 2. Johann Friedrich, ml., nakladnik (Riga, 27. VII 1769 — Dresden, 19. IX 1819). Sin Johanna Friedricha st. Najprije vodio poduzeće u Rigi; na Herderov poticaj 1801 izdavao ĉasopis Adrastea. God. 1803 prodao poduzeće u Rigi i otvorio nakladnu knjiţaru u Leipzigu (poslovala je do 1879 u stranim rukama). Odigrao je znaĉajnu ulogu u izgraĊivanju novijeg njemaĉkog knjiţarstva (poslije 1813). 3. Karl Eduard, pijanist i kompozitor (Riga, oko 1795 •— Moskva, 1834). Sin Johanna Friedricha ml.; studirao na univer zitetima u Kĉnigsbergu i Leipzigu, zatim se posvetio iskljuĉivo muzici. Kao koncertni pijanist debitirao 1816 u Leipzigu; 1819 preselio se u Weimar gdje je uĉio kod J. N. Hummela. Ali u Weimaru nije stekao sigurnu egzistenciju usprkos uspjelim koncertnim nastupima, pa je 1824 na Hummelovu preporuku otišao u Petrograd. Ondje se ubrzo afirmirao u krugu visoke aristokracije kao muziĉki pedagog; 1828 dobio je mjesto muziĉkog uĉitelja u Moskvi. Komponirao je uglavnom klavirska djela, u izrazito pijanistiĉkom slogu s velikim tehniĉkim zahtjevima, ali bez oso bitog znaĉenja za klavirsku muziku onoga doba. DJELA: Second Grand Concert za klavir i orkestar op. 14. — KOMORNA: Grande trio za violinu, violonĉelo i klavir op. 4; Sonata Brillante za violinu i klavir op. 2, 1823; Grande Fantaisie za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: sonata op. 1, 1822; Valses avec coda op. 3; Exercice pour le pianoforte a double touches op. 5; Grand Rondeau op. 6; varijacije na »Gaudeamus igitur«; La Tendresse, la plamte et la consolation, 3 Nocturnes caracteristiques op. 8; Six Grandes Valses a l'occasion du Couromiement de S. M. Nicolaus I op. 9LIT.: H. M. Schletterer, J. F. Reichardt, Augsburg 1865. — R. Haym, Herder nach seinem Leben und seinen Werken, Berlin 1880. — R. Eitner, Buch und Musikalien-Handler, Leipzig 1904. — H. Giittler, Konigsberger Musikkultur im 18. Jahrhundert, Konigsberg 1925. — H. Becker, Hartknoch, 1. Johann Friedrich d. A, 2. Johann Friedrich d. J.,3. KarlF.duard, MGG, V, 1956. I. Ać.

HARTMANN, danska obitelj muziĉara njemaĉkog podrijetla. 1. Johann Ernst, violinist i kompozitor (Gross-Glogau, Šleska, 24. XII 1726 — Kobenhavn, 21. X 1793). Uĉio u Glogauu; od 1754 u sluţbi kneza-biskupa u Breslauu i zatim na dvorovima u Rudolstadtu i Plonu. God. 1766 postao ĉlan Dvor skog orkestra u Kabenhavnu, a dvije godine kasnije dirigent.

DJELA: simfonija; koncert za violinu i orkestar, 1780. — Šest sonata za 2 violine i b. c. op. 1. — Kompozicije za ĉembalo. — Scenska muzika za drame: Balders Dod, 1779; Fiskerne, 1780; Hyrdinden paa Alperne, 1783; Gorn den Gamle. 1785 i Den blinde i Palmyres. — Violin-Schule, 1777 (rkp.).

2. Johann Peter Emilius, kompozitor i orguljaš (Kobenhavn, 14. V 1805 — io. III 1900). Unuk Johanna Ernsta; završio studij prava; muziku uĉio kod oca, crkvenog orguljaša, i u Nje maĉkoj. Od 1824 zamjenjivao oca, 1843 postao orguljaš u kate drali u Kobenhavnu, na kojem je poloţaju bio do smrti. Uz to od 1827 nastavnik na Konzervatoriju (od 1867 ĉlan uprave). God. 1839 utemeljio studentsko pjevaĉko društvo Studentersangforeningen; suosnivaĉ i niz godina predsjednik udruţenja Aiusikforeningen. H. je jedan od prvih danskih kompozitora koji su u svoja djela unosili elemente narodne muzike. To se posebno

85 oĉituje u melodijskoj koncepciji i obraĊivanju fantastiĉnih sadrţaja bliskih nordijskoj narodnoj umjetnosti.

DJELA. ORKESTRALNA. Dvij e s i mfo n ij e : I, u g- mo l u, 1 8 3 5 i II, u E-duru, 1848; koncert za violinu; 6 uvertira, 1825—63; 3 Karak-terstykker za gudaĉe, 1884. —• KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1848 i 1855; klavirski kvartet, 1823; 3 sonate za violinu i klavir, 1826, 1846 i 1886. — Dvije sonate za klavir, 1843 i 1885. — Sonata za orgulje, 1855. — DRAMSKA. Opere: Ravnen eller Broderpraven, 1832; Korsarerne, 1835; Lideri Kirsten, 1846 i Kong Saul, 1865. Baleti: Et Folkesagn, 1854 (sa N. Ga-deom); Valkyrien, 1861 ; Thrymskviden, 1868 i Arkona, 1875. Scenska muzika za drame: Olaf den Hellige, 1838; Knud den Store, 1839; Syvsoverdag, 1840; Maurerpigen, 1840; J. P. E. HARTMANN Undine, 1842; Hakon Jari, 1844; Ambrosius, 1878; Kilderejsen, 1859; Yrsa, 1883 i Dante, 1888. — VOKALNA: kantate; svjetovni i crkveni zborovi; ciklusi solo-pjesama (Sulamilh of Salomon, 1850; Folmer Spillemands Viser, 1856); zbirke crkvenih pjesama.

3. Emil (Wilhelm Emilius), kompozitor (Kobenhavn, 21. II 1836—18. VII 1898). Sin i uĉenik Johanna Petera Emiliusa; od 1861 crkveni orguljaš u Kobenhavnu i od 1871 u dvorcu Christianborg. God. 1891 preuzeo od N. Gadea vodstvo Muziĉkog društva u Kabenhavnu. DJELA. ORKESTRALNA: 7 simfonija; simfonijska pjesma Hakon Jari; koncerti za violinu i za violonĉelo; uvertira Haermaendene paa Helgoland; suita Nordiske Folkedame. — DRAMSKA. Opere: En nat mellem Fjeldene, 1863; Elverpigen, 1867; Korsikaneren, 1872; Ragnhild, 1896 i Del store Lod, 1897. Balet Fjeldstuen, 1858 (sa A. Windingom). — Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe narodnih napjeva. LIT.: C. Thrane, Danske Komponister, Kebenhavn 1875. — W. Behrend, Johann Peter Emilius Hartmann, 1895 i 1918. — A. Hammerich, J. P. E. Hartmann, Kobenhavn 1916. — Th. Krogh, Zur Geschichte des danischen Singspiels, Kebenhavn 1924. — R. Hove, J. P. E. Hartmann, Kobenhavn 1934. — V. Busch, J. P. E. Hartmann, Hellerup 1955. — 5. Lunn i A'. Schlorring, Hartmann, 1. Johann Ernst, 2. Johann Peter Emilius, 3. Emil, MGG, V 1956.

HARTMANN, Christian Carl (u francuskoj verziji mjestimice Harteman, Chretien Charles), njemaĉki flautist i kompozitor (Altenburg, 1750 — Pariz, 1804). Isprva, prema vlastitim izjavama, flautist u dvorskoj muzici vojvode od Sachsen-Altenburga; 1774 nastanio se u Parizu i postao ĉlan orkestra Opere. Oko 1786 zapoĉeo dulju turneju po Evropi i koncertirao, koliko se zna, u Hagu, Hamburgu, Petrogradu i Erlangenu (1790). God. 1792 vratio se u Pariz i 1795 postao profesor flaute na novoosnovanom Konzervatoriju; nastupao je na Concerts spirituels. Jedan od prvih velikih virtuoza na flauti. Komponirao je gotovo iskljuĉivo za svoj instrument i to preteţno didaktiĉka ili virtuozna djela koja svjedoĉe o vanrednom poznavanju flaute. Hartmannova pedagoška metoda zauzima znaĉajno mjesto medu nasljeĊem najvećih majstora (Hotteterre, Quantz). DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie du globe aerostatique, 1784; Sinfonia za 2 roga, 2 oboe i gudaĉe. 3 Concerts pour flute, 1784—85; 4 Concerts pour flute, 1786? (moţda se podudaraju s prethodnim koncertima); 2 Airs varies pour flitle, violon et orehestre.—• KOMORNA: 6 sonata za clavecin ili klavir i obligatnu pratnju flaute ili violine, 1784; 6 Sonates avec des airs varies pour flute et violoncelle ou aceompagnement de forte piano. 1783; 2 sonate za harfu ili clavecin uz flautu i violinu (rkp.); Recueil de points d'orgue pour flute dans tous les tons majeurs et mineurs; 6 Duos pour 2 fliites ou 2 violons, 1785 ; po 6 Duos pour 2 fliites op. 6, 1792 i op. 7, bez god.; 6 Airs francais et russes varies pour la flute avec aceontp. de violon et violoncelle, 1790; Caprice pour la flutte travtrsiere; Recueil des preludes dans toute sorte de modulations pour la flute; 126 Cadences pour la flute dans tous le tons; 8 airs varies avec la basse. LIT.: F. J. Fetiš, Biographie univers^lle des musiciens et bibliographie generale de la musique, 8 sv-, Bruxelles 1835—44. — 7?. Coite, Christian Karl Hartmann, MGG, V, 1956.

HARTMANN, Karl Amadeus, njemaĉki kompozitor (Miinchen, 2. VIII 1905 — 5. XII 1963). Kompoziciju uĉio na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (J. Haas), zatim kod H. Scherchena i A. We-berna. Za nacistiĉkog reţima svojevoljno se povukao iz javnosti; djela su mu se izvodila samo izvan Njemaĉke. God. 1945 utemeljio u Miinchenu ustanovu Mušica viva za promicanje suvremene muzike. Od 1952 ĉlan Bavarske akademije lijepih umjetnosti i od 1953 predsjednik njemaĉke sekcije SIAIC. Dobio više meĊunarodnih nagrada. K. A. HARTMANN

86

HARTMANN — HARWOOD

U umjetnosti K. A. Hartmanna K. H. W6rner zamjećuje nekoliko obiljeţja: slikarsku maštu, smisao za improvizaciju i teţnju k ekspresivnosti. H. je prvenstveno simfoniĉar, koji uvijek na drukĉiji naĉin rješava problem simfonijske strukture; u I simfoniji, petorostavaĉnoj, uvodi alt; II simfonija je u stvari velik stavak ispunjen varijacijama; u IV simfoniji, za gudaĉki orkestar, dva polagana stavka uokviruju brzi; V simfonija je koncertantna; VI simfonija ima dva stavka: Adagio i Toccata variata; u drugom stavku nalaze se tema i dvije varijacije, pisane, kao i tema, u obliku fuge; VII simfonija je trostavaĉna s polaganim stavkom u sredini, a VIII opet dvostavaĉna. U ovim i u drugim djelima odrazuje se i Hartmannovo gledanje na svijet; umjetnik je ĉesto bespomoćan pred vrtlogom ljudske grubosti i kaotiĉnosti koju izaziva fatalno sukobljavanje suprotnih interesa. S tog gledišta je vrlo karakteristiĉna njegova jedina opera Des Simplicius Simplicissimus Jugend, svojevrsna socijalna optuţba. H. je snaţan polifoniĉar. Sluţi se slobodnom atonalnošću i, priliĉno rijetko, dodekafoniĉkim naĉelima. DJELA. ORKESTRALNA. Osam simfonija: I, s altom, 1940; II, Adagio, 1941; I I I , 1949; IV, za gudaĉe, 1947; V, Concertante, 1950; VI, 1951; VII, 1959 i VIII, 1963. Za violonu i orkestar: koncert, 1939; Concertino, 1939 i Musik der Trauer, 1939. Koncerti: za klavir, duhaĉe i udaraljke, 1953; za violu, kla vir, duhaĉe i udaraljke, 1956; za klarinet, gudaĉki kvartet i gudaĉe. Uvertira China kdmpft, 1942; Simfonijski fragment, 1947. — KOMORNA. Dva gudaĉka kvarteta: I, Carillon, 1934 i II, 1948; Kleines Konzert za gudaĉki kvartet i udaraljke; Burleske Musik za flautu, klarinet, fagot, rog, trublju, trombon, udaraljke i klavir. — Komorna opera Des Simplicius Simplicissimus Jugend, 1934 (izvedena 1949; nova verzija pod naslovom Simplicius Simplicisimus, 1955)- —■ VOKALNA. Kantate: Lamento za sopran i klavir, 1943; Cesangszene za bariton i orkestar, 1963; Friede Anno 48 za sopran, zbor i klavir. — Zbirka ĉlanaka Kleine Schriften, 1965 (red. E. Thomas). LIT.: K. H. Worner, Neue Musik in der Entscheidung, Mainz 1954. — K. H. Ruppel, Karl Amadeus Hartmann, Melos, 1955. — J. Hermann, Form und Fantasie. Zum Scha ffen Karl Amadeus Hartma nns, Mušica, 1955. — H. H. Stuckenschmidt, Karl Amadeus Hartmann, MGG, V, 1956. — S. Giinther, Hartmanns achte Sinfonie, Melos, 1963. — Epitaph fiir Karl Amadeus Hartmann, Munchen 1966. — U. Dibelius, Moderne Musik 1945—1965, Munchen 1966. — J. Hausler, Musik im 20. Jahrhundert, Bremen 1969. — L. Dallapiccola, Meine Erinnerungen an Karl Amadeus Hartmann, Melos, 1970. J. As.

HARTMANN, Pater (Paul Eugen Josef von An der Lan-Hochbrunn), austrijski orguljaš i kompozitor (Salurn kraj Bolzana, 21. XII 1863 — Munchen, 5. XII 1914). Franjevac; orgulje uĉio kod P. Singera u Salzburgu, kompoziciju kod J. Pembaura u Innsbrucku. Od 1893 orguljaš u Jeruzalemu, 1895 orguljaš i 1901 direktor muziĉke škole Cooperativa u Rimu. God. 1906—07 boravio u New Yorku, a zatim ţivio u Miinchenu u samostanu sv. Ane. H. je komponirao uglavnom crkvena djela. Oratoriji u kojima se osebujno ukrštavaju elementi gregorijanskog korala i kasne romantike odaju njegovo nastojanje za oţivljavanjem renesansnog tipa duhovnog oratorija. U njima je teţište na lirskoj ekspresivnosti i kontemplativnim momentima, a ne na naglašavanju dramskog zapleta. DJELA. CRKVENA. Oratoriji: St. Petrus, 1900; St. Franzlskus, 1902; Das letzte Abendmahl, 1904; Der Tod des Herrn, 1906 i Die sieben Worte Christi am Kreuze, 1908. Tri mise; Te Deum, 1920; oko 20 moteta. — Kompozicije za komorne sastave i orgulje (sonata). — Solo-pjesme. — SPISI: Essay u'ber ein neues System der Harmonie, 1896; Peter Singer, 1910. LIT.: H. von Bilguer, Pater Hartmann und sein Oratorium St. Franziskus, Wien 1902. — A. Scharnagl, Pater Hartmann, MGG, V, 1956.

HARTMANN, Thomas (Aleksandroviĉ) de, ukrajinski kompozitor i pijanist (Koruţevka, 21. IX 1886 — Princeton, New Jersev, 26. III 1956). Studirao na Konzervatoriju u Petrogradu, kompoziciju kod Tanjejeva i Arenskog, klavir kod Anette Jesipove. God. 1908—11 uĉi dirigiranje kod F. Mottla u Miinchenu, od 1919 predavao u Tbilisiju. God. 1922 nastanio se u Parizu gdje je postao direktor izdavaĉke kuće Beljajev; 1951 preselio se u New York. Isprva komponira u ruskom nacionalnom stilu, osobito pod utjecajem Musorgskog, a oko 1925 prelazi na modernistiĉki naĉin (politonalnost i si.); u svojim najznaĉajnijim djelima oĉitovao smisao za izraţajnost i za pitoreskne efekte. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1915, 1944 i 1953; koncirt za klavir, 1940; 2 koncerta za violinu, 1943 i 1947; koncert za violonĉelo, 1935; koncert za kontrabas, 1943; koncert za harfu, 1944; koncert za flautu, 1950; Concerto d'apres une cantate de Bach za violonĉelo i gudaĉe, 1945; suita, 1940; Koliadki, 1944; Tzvelve Russian Fairy Talcs, 1950. — KOMORNA: trio za flautu, violinu i klavir, 1946; sonata za violinu i klavir, 1937; sonata za violon ĉelo i klavir, 1942. — KLAVIRSKA: sonata; Humoresque viennoise (takoĊer i za 2 klavira) i dr. — DRAMSKA. Opere: Flionuška i Esther. Baleti: Purpurni cvijet, 1907: Sveĉanost u Ukrajini i Babelt. Scenska muzika za Caligulu (A. Dumas), 1906. — VOKALNA: 3 pjesme uz orkestar na stihove Shelleva, 1936. Solo-pjesme: Three BulgarianSongs; Three Ballads; Poeme1 de Ronsard; Paysages tristes (Verlaine); Fragment of Proust; Six Commentaires d Ulysse (Joyce).

HARTOG, Edouard de, nizozemski kompozitor (Amsterdam, 15. VIII 1829 —■ Hag, 8. XI 1909). Muziĉki temeljito obrazovan, uĉenik Hocha, L. Dulckenove, Th. DShlera i J. G. Bartelmanna, zatim A. A. E. Ehvarta i H. Ch. Litolffa u Parizu,te G. A. Heinzea i Damckea u Amsterdamu. Od 1952 pouĉavao klavir, harmoniju i kompoziciju u Parizu, a zatim u Hagu. DJELA. Simfonijske predigre: Macbeth; Pompee i La Vierge d'Orleans. Šest orkestralnih skica; suita za gudaĉki orkest ar. — Dva gudaĉka kvarteta;

meditacije za violinu (violonĉelo), harfu (orgulje) i klavir.'—Kompozicije za — DRAMSKA: Opere: Le Mariage de Don Lope, 1865; L'Amour m 1868 (kasnije preraĊena u L'Amour et son hote, 1873); Lorenzo Aldini i P, — Pjesme. —■ 47. psalam za sole, zbor i orkestar. — SuraĊivao u Pouginov datku Fetisove Biographie universelle, 1878—80.

HARTOG, Jacques, nizozemski muziĉki pisac i kompo (Zalt-Bommel, 24. X 1837 — Amsterdam, 3. X 1917). Uĉ K. Wilhelma u Krefeldu i F. Hillera u Kolnu. God. 1886— profesor muziĉke historije na Konzervatoriju u Amsterdar ujedno od 1903 univerzitetski docent. DJELA. Beethoven; Mozart en zijne werken; Joseph Haydn en zijn bi Michael; Mendelssohn; Schumann; J. S. Bach i Richard Wagner (izd. C meesters der Toonkunst). — SuraĊivao u ĉasopisima Zentralblatt; Musikt Neue Zeitschrift fu'r Musik (Bonn). — Prevodio na holandski instruktivna i školske priruĉnike. — Komponirao uvertire, violinski concertino, op' pjesme i crkvena djela.

HARTULARY-DARCLĆE, Ion (Ivan), rumunjski k pozitor i dirigent (Pariz, 7. VII 1886 — Bukurešt, 2. IV ic Studirao na Konzervatoriju u Parizu (A. Gedalge, Ch.-M. dor) i u Milanu (A. i V. de Sabata). God. 1915—30 operni < gent u Italiji, Francuskoj, Švicarskoj i Španjolskoj, 1940dirigent radio-orkestra i 1952—62 savjetnik Rumunjske ra televizije u Bukureštu. DJELA. ORK ES TRALN A: s imfo nij ska pjes ma Virf ulcu-D or, 1 Reve, 1905; Intermezzo, 1943; suita In lunca Siretului, 1946; Idila, 1948; ludiu, 1949; Uverturd in stil clasic pe trei teme moldovenesti, 1950; Prei simfonic, 1951; Picturi de Grigorescu, 1952; Vals clasic. 1956; Mars solemn, : — DRAMSKA. Komiĉne opere: Jaretiera, 1909 (rev. 1968) i Capriciu c 1911. Operete: Amorul mascat, 1913; Anonima Potin, 1916; La Signorina i -Facon, 1920; Miracolul cameliilor, 1927; Marjery, 1927; Zig-zag, 1928; retta, 1929 i Atlantic-City, 1930. — VOKALNA. Dvije kantate: Oda pi mele, 1958 i Visul lui Bdlcescu, 1961; zborovi; solo-pjesme. — Monografija clee, 1961.

HARTY, Herbert Hamilton, irski kompozitor i diri| (Hillsborough, Irska, 4. XII 1879 — Hove, 19. II 1941). C ga je poduĉavao u klaviru, violi i kontrapunktu. U dvanae godini orguljaš crkve u Magheracoldu, kasnije u Belfastu i Dubi gdje je uĉio kod M. Esposita. Od 1900 ţivio u Londonu; prat i dirigent londonskog simfonijskog orkestra, dirigent Bn National Opera Company i 1920—33 stalni dirigent orke Halle u Manchesteru. PrireĊivao koncertne turneje po Ame i Australiji (1934). Istakao se izvrsnom interpretacijom d Mozarta, Berlioza, Brahmsa i Elgara. U ranijim je kompoziciji pod utjecajem irskih narodnih napjeva, u kasnijim se sluţi sm menim tekovinama muziĉke tehnike. DJELA. ORKESTRALNA: An Irish Symphony, 1924; simfonijske pje With The Wild Geese, 1910 i The Children of Lir, 1939; koncert za klavir; kon za violinu, 1909; Comedy Overture, 1907; Fantasy Scenes, 1920. ■—■ KOMORJ gudaĉki trio, 1901; klavirski kvintet, 1904; kompozicije za violinu i klavir violonĉelo i klavir, za obou i klavir. — Klavirske kompozicije. — VOKALI Kantata The Mystic Trumpeter (W. Whitman), 1913; Ode to a Nightingal sopran i orkestar, 1907; 15 solo-pjesama. — Instrumentirao Handelovu Wa music za veliki orkestar; preradio i neka druga Handelova djela. LIT.: J. F. Russel, Hamilton Harty, Music and Letters, 1941. — E Malley, Hamilton Harty as I Know Him, Halle Magazine, Manchester 1951 L. Duck, Sir Herbert Ha milton Harty, MGG, V, 1956.

HARWOOD, Basil, engleski kompozitor i orguljaš (Woi house, Gloucestershire, 11. IV 1859 — London, 3. IV 19/ Studirao klavir kod J. L. Roeckela, orgulje kod G. Riseleva, teoi kod C. W. Corfea na Trinity College u Oxfordu, zatim u Leipz fugu (S. Jadassohn) i kompoziciju (C. Reinecke). God. 1883—i< orguljaš u raznim crkvama; posljednjih godina u katedrali Oxfordu. Dirigent udruţenja Oxford Orchestral Association (189; —98), OxforĊ Bach Choir (1896—1900) te univerzitetsl zbora u Oxfordu (1900—09). —■ Njegovo je stvaranje zna prilog novijoj engleskoj muzici. Izvrstan orguljaš, sa H. P ryjem i Ch. V. Stanfordom utemeljitelj specifiĉno engleske orj ljaške škole XX st. DJELA: koncert za orgulje i orkestar, 1910. — Za orgulje: 2 sonate, 1 i 1912; Dithyramb, 1892; Capriccio, 1903; Christmastide, 1920; rapsodija, 19 Processional, 1926; In Exitu Israel, 1928; tokata, 1929; Lullaby, 1930, prelu i dr. — Kantata Ode in May Morning, 1913; zborovi; solo-pjesme. — Ch VENA: motet Jesus, thy Boundless Love to Me za sole, zbor, orgulje i orkes 1909. Za sopran, zbor i orkestar: psalam LXXXVI Inclina Domine, 1898 i psa] CXXXVII As by the Streams of Babylon, 1907; Love Incarnate za zbor, orgi i orkestar, 1925; anthemi; services; moteti i dr. — Izdao Oxford Hymn Bo 1908. LIT.: G. Guest, Basil Harvrood, MGG, V, 1956.

HARVVOOD, Elizabeth, engleska pjevaĉica, sopran (K> tering, 24. V 1938—■)• Studirala na Manchester College of Mu (E. Thurston) i privatno kod Evelvne Langston i Lucie Nane debitirala u kazalištu Sadler's Wells u Londonu kao Gilda (Ver Rigoletto). Ĉlanica Covent Gardena u Londonu, gostovala) Munchenu, Drottningholmu, Versaillesu, Aix-en Provenceu i • velikoj australskoj turneji s Joanom Sutherland. Istiĉe se k Fiordiligi (Mozart, Cosi fan tutte), Lucia di Lammermoor (D nizetti), Amina (Bellini, Mjeseĉarka), Fiakermilli (R. Strau Arabella), Adela (Rossini, Le comte Ory) i dr.

HASER — HASSE HASER, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. August Ferdinand, kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Leipzig, 15. X 1779 ■—• Weimar, 1. XI 1844). Uĉenik škole sv.Tome u Leipzigu; 1800—06 kantor u Lemgu, a zatim boravio do 1813 u Italiji. Vrativši se u Lemgo djelovao je do 1817 na gimna ziji. Nakon kraćeg boravka u Leipzigu postao u Weimaru zborovoda dvorske opere, a 1829 i muziĉki direktor katedrale. Bavio se 1 poduĉavanjem. Medu njegovim, djelima najvredniji su priruĉnici za pjevanje. DJELA: 4 uvertire, 1821. i 1828. — Capriccio za klavir i gudaĉki kvartet, 1817, Ollapolrida za klavir i duhaĉki (ili gudaĉki) kvartet, 1822; adagio i tema s varijacijama za klavir i klarinet, 1820. — Sonata (1820), varijacije, plesovi bagatele i dr. za klavir. — Opere Die Neger auf St. Domingo, 1836 i Alphosine, oko 1830. — Oratorij The Triumph ojFaith, 1837; oko 20 solo-pjesama. — Misa; 2 rekvijema; Te Deum; Vaterunser. — Das Duodecimalsystem, 1807; Versuch einer svstematischen Vbersicht der Gesanglehre, 1822; Chorgesangschule fiir Schulund fheaterchore und angehende Singvereine (2 sv.), 1831.

2. Christian Wilhelm, pjevaĉ (bas) i kompozitor (Leipzig, 24. XII 1781 — Stuttgart, 1867). Brat Augusta Ferdinanda; u Leipzigu i u Italiji studirao pravo i filozofiju. U muzici samouk. Od 1802 pjevao u berlinskom kazalištu, zatim na operi u Dresdenu, Pragu (1804—-06), Bratislavi (1809) i Beĉu (1813). Komponirao je vokalna djela (24 zborova i oko 50 solo-pjesama). Napisao je i nekoliko opernih libreta. 3. Charlotte Henriette, pjevaĉica (Leipzig, 24. I 1784 — Rim, V 1871). Sestra Christiana Wilhelma; operna pjevaĉica u Dresdenu, Beĉu i Pragu. God. 1806 na turneji u Italiji (s bratom Augustom Ferdinandom) postigla je izvanredan uspjeh. Zvali su je diva tedesca. Udala se 1812 i iste godine napustila pozornicu. LIT.: H. Chr. VFolff, Haser, 1. August Ferdinand, 2. Christian Wilhelm, 3. Charlotte H:nriette, MGG, V, 1956.

HASKIL, Clara, rumunjska pijanistica (Bukurešt, 7. I 1895 — Bruxelles, 7- XII 1960). Klavir je uĉila u Beĉu (R. Robert), na Konzervatoriju u Parizu (Allem-Chene) i kod A. Cortota i G. Faurea; 1910 dobila prvu nagradu i razvila veoma ţivu koncertnu djelatnost. Sa E. Ysayem, G. Enescuom i P. Casalsom svirala u glavnim muziĉkim središtima Evrope i Amerike. Od 1942 ţivjela u Vevevu (Švicarska), tri godine kasnije primila švicarsko drţavljanstvo. U Vevevu je 1962 osnovano društvo Association Clara Haskil sa zadaćom da prireĊuje pijanistiĉka natjecanja. LIT.: R. Eolfensberger, Clara Haskil, Bern 1961.

HASL, Miran, muziĉki pedagog (Celje, 21. VII 1924—). Diplomirao 1950 na Pedagoškom odsjeku Akademije za glasbo u Ljubljani. God. 1951—65 profesor na Uĉiteljskoj školi i od 1966 direktor Centra za muziĉki odgoj u Kopru, gdje je uz to vodio zborove i na Muziĉkoj školi pouĉavao violonĉelo. Agilni organi zator muziĉkog ţivota u Slovenskom Primorju, stekao je zasluge za razvoj muziĉke pedagogije u Sloveniji. Potpredsjednik je Društva muziĉkih pedagoga Slovenije i predsjednik Društva muziĉkih pedagoga Primorske. A. Rij. HASLINGER, 1. Tobias, austrijski muziĉki nakladnik (Zell, 1. III 1787 — Beĉ, 18. VI 1842). Muziku uĉio u Linzu. Od 1810 u Beĉu, radio u Steinerovoj trgovini muzikalija, u kojoj je kasnije postao suvlasnik, a poslije Steinerova povlaĉenja iz posla (1826) vlasnik. H. se osobito brinuo za ljepši izgled i bolju ĉitljivost notnog tiska. Kao i Steiner, bio je u prijateljskim vezama s mnogim istaknutim kompozitorima, osobito s Beethovenom, koji je Haslingeru i Steineru napisao niz šaljivih pisama. Haslingerova je zasluga, što je kaligrafski dao napisati cjelokupna Beethovenova djela. U njegovoj su štampariji tiskane kompozicije velikih umjetnika, kao F. Schuberta, G. F. Handela, C. M. Webera, F. Liszta. LIT.: M. Unger, L. v. Beethoven und seine Verleger S. A. Steiner und T. Haslinger in Wien, A. M. Schlesinger im Berlin, Berlin i Wien 1921.'—A. Orel, Beethoven und seine Verleger, Wien 1921. — O. E. Deutsch, Schuberts Verleger, Der Bar, 1928. — A. Weinmann, Vollstandiges Verlagsverzeichnis der Musikalien des Kunst- und Industrie Comptoirs in Wien, STMW, 1955. —■

2. Carl, kompozitor i nakladnik (Beĉ, 11. VI 1816 — 26. XII 1868). Sin Tobiasa; uĉio kod C. Czernvja (klavir) i R. von Sevfrieda (kompozicija) i najprije se posvetio samo koncertiranju i kompoziciji. Nakon oĉeve smrti vodio poduzeće pod nazivom Tobias Haslingers Witwe und Sohn, a nakon majĉine smrti (1848) pod naslovom Carl Haslinger, auondam Tobias. Izdavao je djela J. Straussa starijeg, zatim njegovih sinova Josefa i Johanna (sve do opusa 278) pa C. M. Ziehrera, prešavši najzad posve na komercijalnu pomodnu muziku. Poslije njegove smrti poduzeće, koje je još uvijek raspolagalo velikim asortimanom vlastitih izdanja, vodi njegova udova sve do 1875 kada ga je prodala berlinskoj tvrtki Schlesinger. Sam H. komponirao je više od stotinu djela, meĊu njima operu Wanda, simfonijsku kantatu Napoleon, kantatu Die Glocke (Schiller), kvartete, trija, klavirske kompozicije, solo-pjesme i crkvenu muziku. LIT.: A. VCeinmann, Haslinger, Tobias i Carl MGG, V, 1956.

87

HASLMAYR, Adam, austrijski uĉenjak i kompozitor (?, oko 1550 — Wattens?, poslije 1617). Uĉio kod doseljenog Francuza A. Andrea (Casletanus). Bio uĉitelj latinskog, najprije u St. Paulsu (gornji tok Adige) i od 1588 u Bozenu (Bolzano), gdje je uz to vodio ţupski zbor i školske kazališne predstave. God. 1603 otpušten iz školske sluţbe zbog jedne »teofrastiĉke knjiţice« koju su isusovci proglasili teološki opasnom. God. 1605 preporuĉio ga je nadvojvoda Maksimilian kao »dobrog muziĉara« za pjevaĉa u Hallu (Tirol), ali nije utvrĊeno je li doista tu sluţbu nastupio. Oko 1611 u Hallu, a 1612 u Heiligkreuzu notar i »philosophiae christianae studiosus«. Zbog svog slobodarskog stava i veza sa sljedbenicima sekte Rosenkreuzera iz Montpelliera proglašen heretikom i još u toku 1612 utamniĉen u Insbrucku; 1613 prognan je na kazneni rad u Genovu. God. 1617 pušten je na slobodu i otada mu se gubi trag. — Teţeći za renesansnim idealom univerzalnog uĉenjaka bavio se problemima teologije, medicine, prava i alkemije, kao i muzikom. Jedino njegovo saĉuvano muziĉko djelo, zbirka Netve Teutsche Gesang za 4—6 glasova, objavljena je u Augsburgu 1592-; zbirka sadrţava 12 njemaĉkih psalama koje je H. uglazbio po uzoru na Eccarda i 5 svjetovnih kompozicija koje su, usprkosstarijem tekstu, pisane novim stilom iz druge polovice XVI st. Ĉitavo djelo otkriva vještog i maštovitog kompozitora. LIT.: A. Dorrer, Bozner Biirgerspiele, I, Leipzig 1941. — Isti, Die TragSdie des Bozner Tondichters Adam Haslmair, Der Schlern, 1946. — J. Stainer, Der Alchimist Adam Halsmair d. J., Tiroler Heimatblatt, 1948. — H. J. Moser, Die Musik im fruhevangelischen Osterreich, Kassel 1954. — O. Wessely, Adam Haslmavr, MGG V, 1956.

HASOSRA, trublja starih Hebrejaca, kojom su se sluţili kod bogosluţja i u ratu. Ravna metalna, prigodice i srebrna cijev proširena je na kraju u lijevak. H. je identiĉna sa starogrĉkim salpinzom i rimskom tubom. U doba kralja Salamona nastupale su skupine od preko ftotine sviraĉa hasosre. HASQUENOPH, Pierre, francuski kompozitor (Pantin, Seine, 20. X 1922—•). Studirao na Visokoj muziĉkoj školi C.Franck u Parizu (G. de Lioncourt, M. Labey); 1950—55 usavršavao se na Pariškom konzervatoriju kod D. Milhauda i J. Riviera. Od 1958 direktor Simfonijskih programa Francuskog radija, od 1960 ureduje Lirske programe (vokalna muzika). God. 1945—55 bio je ĉlan vokalnog sastava Marcel Couraud. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, Syinphonie brive, 1949 (prer. 1958); I I , 1951 (prer. 1959); I I I , 1954 (sa 4 saksofona) i IV, 1958. Koncert za orkestar, 1961; koncert za flautu, 1957; Concertino za trublju 1957; Concerlino za gudaĉe, 1959; Concertino za saksofon ili klarinet i gudaĉe, 1960; Concertino za rog, 1964; Structures polyphoniques za gudaĉe, 1964. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1965; gudaĉki kvartet, 1952; gudaĉki kvintet, 1964; Divertissement en forme de suite za 12 duhaĉa, 1952; Divertissement pour dixtour za dvostruki kvintet duhaĉa i gudaĉa, 1964; Divertissement za 4 klarineta, 1951; Sonata a 4 za 4 saksofona ili flautu, obou, klarinet i fagot, 1954; Sonata espressa za klarinet i fagot, 1954; sonata za violinu i klavir, 1960. —■ Klavirske kompozicije. — DRAMSKA: komiĉna opera Lucrece de Padoue, 1963. — Baleti: Le Papillon qui tapait du pied, 1951 i Le Blouson, 1966. — Zborovi.

HASSE, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Peter (Petrus), orguljaš i kompozitor (Franken, oko 1585 — Liibeck, pokopan 16. VI 1640). Najstariji poznati mu ziĉar iz obitelji. Pretpostavlja se da je oko 1609 uĉio kod J. P. Sweenlicka u Amsterdamu, jer su mu 3 kraće orguljske kompozicije zabiljeţene zajedno s djelima Svveelincka i nekolicine njegovih uĉenika. God. 1616 naslijedio H. Ebela na poloţaju orguljaša crkve sv. Marije (Ratskirche) u Liibecku. Za njegova su sluţbo vanja i pod njegovim nadzorom pregraĊene obje orgulje te crkve. Uĉenici su mu vlastiti sinovi i D. Hunnius, a nasljednik F. Tunder. H. je prvi od trojice znamenitih orguljaša koji su Liibeck uĉinili vaţnim muziĉkim središtem sjeverne Njemaĉke. Za njegovih sinova i uĉenika taj je grad postao na daleko poznat. Od Peterovih malobrojnih saĉuvanih djela vokalna su raĊena na višezborni venecijanski naĉin u homofonom slogu sa ĉistom deklamacijom teksta i ţivahnim izmjenjivanjem pojedinaĉnih glasova i grupa. Orguljski versetti ne pokazuju obiljeţja koja bi bila zajedniĉka s bitnim crtama Svveelnickova stila. DJELA: 2 versetta na »Allein Gott in der Hoh sei Ehr« i Praeambulum pedaliter za orgulje. — Misa za 7 glasova i b . , c ; motet Ach dass ich hb'ren soli za 8 glasova.

2. Nikolaus, orguljaš i kompozitor (Liibeck, oko 1617 —• Rostock, 8. III 1672). Sin Petera i vjerojatno njegov uĉenik. Od 1642 orguljaš crkve sv. Marije u Rostocku, 1671 povukao se u mirovinu. Iako je bio po zvanju orguljaš ostavio je mali broj orguljskih kompozicija koje su se saĉuvale u prijepisima ili pre radbama. Plesne suite namijenjene su, kako se ĉini, studentskim Collegia mušica. Zanimljive su nadasve duhovne pjesme uz generalbas, zapravo više arije nego pjesme, srodne arijama Tundera i Buxtehudea samo s manje vokalnih koloratura u korist oratorijskih figura. Posve je neuobiĉajena za tu vrstu muzike Hasseova sklonost naglašenoj i posve subjektivnoj izraţajnosti ponesenoj poboţnim zanosom.

88

HASSE

DJELA. INSTRUMENTALNA: n suita za 2 viole i b. c; 10 suita za 4 viole i b. c.; 13 polnische Tdntze (Tanico i Proportion) za 2 trublje i b. c.: Aulfzug i Proportion za 2 klarineta (solo-trublje), 2 vojniĉka timpana i b. c, sve skupa obj. u zbirci Delitiae musicae. Das ist schone, lustige und anmulige Allemanden, Couranten und Sarabanden . . ., 1656. —■ Oko 50 duhovnih pjesama uz b. c. u zbirci Geistliche Seelen Musik . . . Henrico Miillern, 1659. NOVA IZD.: 47 melodija obj. J. Zahn u djelu Die Melodien der deutschen evangelischen Kirchenlieder, 6 sv., 1888—93); 15 pjesama obj. K. Isenberg (Geistliche Lieder des Barock, II, 1955).

3. Esajas, orguljaš (Lubeck, oko 1619—?). Sin Petera; po moćnik zatim nasljednik J. Buxtehudea u sluţbi orguljaša crkve St. Olai u Helsingoru. 4. Hinrich (Heinrich), orguljaš (Liibeck, oko 1630 —• oktobar, 1696). Sin Petera; uĉio po svoj prilici kod F. Tundera i J. Theilea. Od 1650 orguljaš crkve St. Petri (Kaufmannskirche) ; uz to je, ĉini se, vodio i crkveni zbor, a 1866 povjerena mu je i duţnost crkvenog upravitelja što je, u ono doba, bilo spojeno sa sluţbom orguljaša većeg broja crkava u Lubecku. Dva njegova sina takoĊer su bili orguljaši: Peter II (1659—1708), koji je moţda uĉio kod Buxtehudea, obavljao je od 1686 do smrti sluţbu orguljaša crkve St. Jakobi i ostavio jedan orguljski Praeludium i Friedrich II (l6jj—-1712) koji je naslijedio oca na poloţaju orguljaša crkve St. Petri i crkvenog upravitelja. 5. Friedrich I, orguljaš (Liibeck, oko 1635 — Bergedorf kraj Hamburga, 26. I 1688). NajmlaĊi sin Petera I i zaĉetnik Bergedorfske grane obitelji. Najprije orguljaš u Salzvvedelu, od 1660 u Neuengammeu, gdje je uz to crkvenjak i uĉitelj i od 1672 u crkvi sv. Petra i Pavla u Bergedorfu. Naslijedio ga je njegov sin Peter (Petrus) III (Neuengamme, Hamburg, oko 1668 — Berge dorf, 1737), od 1688 orguljaš crkve sv. Petra i Pavla u Bergedorfu, otac Johanna Adolfa, najpoznatijeg muziĉara iz obitelji Hasse.

LIT.: E. Hasse, Nachrichten iiber die Familie Hasse, Leipzig 1878 (dopune 1889 i 1903). — L. Kriiger, Die hamburgische Musikorganisation im XVII. Jahrhundert, Leipzig — Strassburg — Zurich 1933. — E. H. Meyer, Die mehrstimmige Spielmusik des 17. Jahrhunderts in Nord - und Mitteleuropa, Kassel 1934. — J. Hennings, Das Musiker-Geschlecht der Hasse, MF 1949, 2. — Isti, Musikgeschichte Lubecks, I, Weltliche Musik, Kassel 1951. — W. Stahl, Musikgeschichte Lubecks, I I , Geistliche Musik, ibid. 1952. — W. F. Riedel, Hasse, 1. Peter 1,2. Nikolaus, 3. Esajas,4. Hinrich, 5. Friedrich I, i dr.,MGG, V, 1956.

6. Johann Adolf, kompozitor (Bergedorf kraj Hamburga, kršten 25. III 1699 — Venecija, 16. XII 1783). Sin Petera III; isprva zborski djeĉak u Bergedorfu, oko 1714 odlazi sa stipen dijom u Hamburg, i već 1718 postaje pjevaĉ (tenor) na Operi; iduće godine prešao je na Dvorsku operu u Braunschweigu i tamo izveo prvu svoju operu Antioco, pjevajući sam naslovnu ulogu. God. 1722 odlazi u Napulj, gdje uĉi kod N. Porpo re i kraće vrijeme kod A. Scarlattija. U Napulju postiţe prve znaĉaj nije operne uspjehe (dobiva nadimak »il caro Sassone«); 1727 postaje maestro di cappella na Conservatorio degli Incurabili u Ve neciji, ali i dalje komponira opere za napuljska kazališta, a od 1730 i za venecijanska. God. 1730 oţenio se tada već u svijetu poznatom pjevaĉicom -> Faustinom Bordoni, a 1731 pozvan je u Dresden na poloţaj muziĉkog upravitelja Dvorske kapele. Nakon što se u Dresdenu predstavio operom Cleofide H. se sa Bordonijevom još iste godine vraća u Italiju, doţivljujući prave trijumfe svojim operama u Torinu, Rimu, Veneciji, Bologni i Napulju. Poĉetkom 1734 braĉni par H. je ponovno u Dresdenu, on kao Koniglich polnischer fiirstlich Sachsischer

und KurKapellmei-

ster, Faustina kao primadona Opere; na tim poloţajima oni će ostati punih trideset godina, sve do smrti izbornog kneza Friedricha Augusta (1764). U toku svog dugogodišnjeg djelovanja na Saskome dvoru, Hasseovi su uţivali punu slobodu u umjetniĉkom radu, koristeći dopust za niz gostovanja koja su ponekad potrajala i ĉitavu godinu. Tako su, uz opetovane nastupe na taliJ. A. HASSE janskim pozornicama, osobito u Veneciji (1735, 1738—-39, 1744—45 itd.), gostovali 1734 u Londonu, kamo su Hassea pozvali Handelovi protivnici, zatim 1746 u Munchenu, 1750 na francuskom dvoru u Parizu, gdje H. komponira znaĉajnih 8 sonata za ĉembalo, i 1753 u Berlinu. Za boravka Saskoga dvora u poljskoj rezidenciji, u Varšavi, H. je prema najnovijim podacima, takoĊer bio katkada u pratnji. God. 1760 prigodom bombardiranja Dresdena (Sedmogodišnji rat), izgorjela je Hasseova knjiţnica s njegovim djelima upravo pripremljenim za cjelokupno izdanje; tada se umjetnik povezao s dvorom u Beĉu kamo je i preselio 1761, prihvativši privremeno duţnost muziĉkog

uĉitelja nadvojvotkinja Marije Caroline i Marije Antoinette. ( 1763 ponovno je u Dresdenu, a T 1764,Rpošto Aje otpušten M A iz dvo sluţbe, definitivno se nastanio u Beĉu, kao dvorski kompoz U Beĉu je ostao do PER MUŠICA, 1773 i stekao velik

ugled na dvoru 1 u

A [ R T A S E R S EJ

DARAPPRBSENTARSI , muziĉkim krugovima, ali je skupa s MeSALA! tastasijem, svojim du- N E L L A gogodišnjim libretiDEL PALAZO PROVINstom i prijateljem,tada CIALE 1N LUBIANA, dvorskim pjesnikom predstavljao zapravo ; izrazitog zastupnika i ĉuvara pomalo već zastarjele talijanske operne tradicije, nasuprot pristašama reformne opere, okup- ECCELSA PROVINCIA DEL ljenim oko Glucka i Calzabigija. Posljednju svoju operu H. DI. CRAGNO. U* komponira za svadbene sveĉanosti nadvojvode 1740. V^j Ferdinanda 1771 u Milanu, gdje Nil uCAKNEVALE . M(]fica fc Jd g Gjovann)

DEDICATO ALL'

D U C A T O /--

Ado)fo

Se prvi put SaStaO S mladim JVloZartOin. „ . '

La Poefia i del SiR. Abbate Pietro Metaftafio,

fliondi di Cappella di Su. M«fii il Ki di dmo n Sa e M«ftro Poeta Sua Maefta Ce(. e Catt. fra gli Arcadi Artino

PoJonia, ed Elettordi Saffonia.e Maeftrodel FioOfpical dtll'Incuribili in Venciia. j

se, zajedno s Faustin o m, U V e n e c i j u .

Naslovna strana Hasseove opere Artasevst', I

»Nitko ne bi u XVIII st. bio vjerovao, da će jednom, dvjestogodišnjica rode ovog ĉovjeka proći sasvim nezapaţeno« — kaţe H. Kretzschn u svojoj Geschichte der Oper. »Ta u doba dominacije talij; ske opere Hasseovo je ime bilo jedno od najslavnijih, Petrograda do Madrida i od Londona do Varšave. Talijani su zvali jedino »Caro Sassone« . . . On je bio . . . ponos dresdens dvorske opere> koju je podigao do njezina vrhunca, u Saskoj ga uzdizali visoko iznad Bacha i svih suvremenika«. H. je 1 doista jedan od najpoznatijih i najutjecajnijih muziĉara svoje doba. Njegovo stvaralaštvo obuhvaća raspon od preko šezde: godina i sjedinjuje obiljeţja visokog baroka i rane klasike (zapra Empfindsamer Stil) u umjetniĉki izvanredno dotjeranu cjelir U središtu su opere. Najizrazitiji predstavnik talijanske op« serije oko sredine XVIII st., H. zastupa stil napuljske škole, pos u duhu prosvjetiteljskog doba, s teţištem na jasnoći, skladu prirodnoj uglaĊenosti izraza, unutar tipiziranih oblika, štavišt afektivnih shema. Osnovu je za to našao u kongenijalnim tekst vima svojega suvremenika Metastasija, koje je gotovo u cijelo uglazbio. Pri tom se strogo pridrţavao formalnih kalupa talijans opere, poĉevši od trodijelne, uvodne sinfonije (uvertire) do hom fonih, buĉnih završnih zborova, od recitativa secco, rijetko prc kanih accompagnatima, do arije većinom u obliku Da capo. Jedii je u posljednjim djelima teţio za većom raznolikošću oblika, pa i accompagnatu dao više prostora. S tom formalnom ukaluplj nošću vezana je i tipizacija muziĉkog izraţaja: odreĊeni afei tumaĉe se uvijek istim tipovima arije, koji se meĊusobno razl kuju više mjerom, tempom, ritmom i melodikom, nego harmi nijskom graĊom. No Hasseova je odlika upravo u tome što najmanjim sredstvima znao postići najjaĉe uĉinke. Teţište postavljao na ljudski glas koji je kao iskljuĉivi nosilac drama skog izraţaja deklamacijski jasan, melodijski raznoliĉan, bog; koloraturama, ali ne i preopterećen, potpomognut prozraĉnin najĉešće troglasnim orkestralnim slogom. I njegovi zborovi ansambli imaju takvu jasnu jednostavnu gradu s istaknutim go: njim glasom. U oratorijima se H. pridrţavao ustaljenih oblik ali se izdizao nad suvremenike širim, razvijenijim oblikovanje] zborova i mjestimice daleko izraţajnijim recitativima. U crkveni muzici takoĊer se istiĉu njegovi efektni zborski stavci.U koncei tima H. slijedi Vivaldija, a u komornoj i klavirskoj muzici dr: se više starijeg ĉetvorostavaĉnog oblika sonate da chiesa, ko ponekad prelazi i na noviji trostavaĉni oblik, ali graĊa stavaka ve ĉinom je suitna. H. je bio na glasu i kao orkestralni dirigent i pedagog, teţio koji j L^iio za najvećom mogućom jasnoćom i preciznošću interpretaciji Rousseau je smatrao njegov orkestar u Dresdenu najboljim 1 Evropi. Iako je Hasseova slava još potkraj njegova ţivota izblijedik njegovo je djelo imalo širok odjek. Gotovo svi kasniji operni kom pozitori XVIII st. zapoĉeli su svoje stvaranje krenuvši njegovin stopama, da bi mu se zatim suprotstavili (Gluck, Jommelli, Traetta)

HASSE — HASSLER DJELA. INSTRUMENTALNA: VI Sinfonie, Tre a 8 . . . Due a 6 . . . Una a 8, op 3, bez god.; 12 koncerata za flautu, gudaĉe i b. c. op. 3, 1760 (br. 1—3, 5, 6 i 8 obj. prije kao koncerti za ĉembalo ili orgulje, 1742); 6 koncerata za violinu, rogove ili oboe i druge instrumente, uz b. c, op. 4, bez god. (br. 1 obj. i kao koncert za ĉembalo); 6 koncerata za flautu, gudaĉe i b. c, op.6, 1760; 2 zbirke od po 6 trio-sonata za 2 flaute ili 2 violine i b. c. op. 1, 1770 i op. 2 bez god.; 12 sonata za flautu solo i b. c.,op. 1, bez god.; 6 sonata za ĉembalo op. 7; 6 sola za flautu i b. c. op. 2; 6 sola za flautu ili violinu i b.c, op. 5. — DRAMSKA. 56 opera: // Sesostrate, 1726; UAstarlo, 1726; Gerone tiranno di Siracusa, 1727; Tigrane, 1729; Artaserse, 1730; Arminio, 1730; Cleofide, 1731; Catone in Utka, 1731; Demetrio, 1732; Euristeo, 1732; Tito Vespasiano ovvero La Clemenza di Tito 1735; Atalanta 1737; Numa 1741; L'Asilo d'amore, 1742; Didone abbando-nata, 1742; Antigono, 1743; Ipermestra, 1744; Arminio, 1745 (posve drugaĉija verzija); Demofoonte, 1748; // Natale di Giove, 1749; Ciro riconosciuto, 1751 ; Solimano, 1753; L'Eroe cinese, 1753; // Re pastore, 1755; // Sogno di Scipione, 1758; Romolo ed Ersilia, 1765; Piramo e Tisbe, 1768; Ruggiero ovvero L'Eroica gratitudine, 1771 i dr. 13 intermezza (opera buffa). Arije u većem breju pasticeia. —• VOKALNA. 11 oratorija: Serpentes ignei in deserto; Sanctus Petrus et Sancta Maria Magdalenu; Daniello, 1731; // Cantico de' tre fanciulli, 1734; Le Virtu appie della Croce, 1737; Giuseppe riconosciuto. 1741; / Pellegrini al sepolcro di N.S., 1742; La Caduta di Gerico, 1743; La Deposizione della croce, 1744; Sam' Elena al calvario, 1746 (II verzija, 1772) i La Conversione di S. Agostino, 1750. Ĉetrnaest kantata. — CRKVENA: 11 misa i misnih odlomaka; 3 Requiema; 4 Te Deuma; 4 Miserere; 17 psalama; Magnifical; 8 Salve Regina; oko 4° moteta i dr. NOVA IZD.: operu Arminio obj. R. Gerber (Das Erbe Deulscher Musik, XXVII—XXVIII, 1957); A. Schering obj. uvertiru operi Euristeo (u Perlen alter Kammermusik, 1921—34), oratorij La Conversione di S. Agostino (DDT, 20, 1905), koncert za flautu u h-molu (DDT, 29—30, 1907) i Miserere u c-molu (1922); R. Eitner obj. kantatu Che ti diro Regina i jednu ariju (u Solokantate des 17. und 18. Jahrhunderts, 1886); odlomke iz opera i oratorija obj. O. Schmid {Musik am Sdchsischen Hoje, 2 i 6—8, 1899 i dalje); R. Englander obj. sonatu za ĉembalo u F-duru (1930), sonatu za violinu u e-molu (1933), sonatu za flautu u G-duru (1934 i ponovo 1953) i koncerte za flautu1 u G-duru (1935) i u D-duru (1953); K. Walther obj. koncert za flautu u h-molu (1953) i sonatu za flautu u D-duru (Nagels Musikarchiv); G. Gohler obj. 10 Ausgezvahlte Orchesterstucke (1904); 22 crkvene kompozicije (moteti) obj. Ch. I. Latrobe (u zbirci Selection of Sacred Music, 6. sv. 1806—26); solfeggia i vokalize izdao J. Stern (3 sv., bez god.), a pojedine klavirske sonate E. Pauer, A. Miiller, G. Tagliapetro, L. Kohler i dr. LIT.: J. J. Rousseau, Dictionnaire de musique Pariš 1768. — F. S. Kandler, Cenni storico-critici intorno alla vita . . . del celebre compositore G. A. Hasse, Venezia 1820. — A. Stierlin, Johann Adolf und Faustine Hasse, Zurich 1852. — M. Fiirstenau, Zur Geschichte der Musik . . . zu Dresden (2 sv.), Dresden 1861—62. — Urbani de Gheltof, La »nouva Sirene« e il »caro Sassone«, Venezia 1890. — C. Mennicke, J. A. Hasse, eine biografisehe Skizze, SBIMG, 1903—04. — Isti, Hasse und die Brtider Graun als Svmphoniker (disertacija, s popisom tiskanih djela i tematskim katalogom opernih i oratorijskih uvertira), Leipzig 1906. — W. Miiller, J. A. Hasse als Kirchenkomponist (disertacija, s tematskim katalogom crkvenih djela), u dodatnim svescima IMG, Leipzig 1911. — D. Zeller, Das Recitativo aceompagnato in den Opern J. A. Hasses (disertacija), Leipzig 1911. —' L. Kamienski, Die Oratorien von J. A. Hasse, Lepzig 1912. — 0. G. Sonneck, Die drei Fassungen des Hasse'schen »Artaserse«, SBIMG, 1912—13. — R. Gerber, Der Operntvpus J. A. Hasses und seine textlichen Grundlagen, Lepzig, 1925. — R. Englander, Dresdner Musikleben, ZFMW, 1931—32. — L. Hoffmann-Erbrechl, Deutsche und italienisehe Klaviermusik zur Bachzeit, Leipzig 1954. — J. Prosnak, Kultura muzvezna Warszawy, Warszawa 1955. — R. Englander, Die Dresdner Instrumental-Musik, Acta Universitatis Upsaliensis, 1956. —■ A. A. Abert, Johann Adolf Hasse, MGG, V, 1956. I. Ać.

HASSE, Karl, njemaĉki kompozitor i muzikolog (Dohna, Saska, 20. III 1883 •—• Dresden, 31. VII 1960). Studirao u Leipzigu na Univerzitetu (H. Kretzschmar, H. Riemann) i Konzervatoriju (S. Krehl, A. Nikisch i A. Ruthard) te na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (M. Reger, F. Mottl). God. 1907—09 asistent Ph. Wolfruma na Univerzitetu i Bachovu udruţenju u Heidelbergu; 1909 orguljaš u Chemnitzu, gdje je dirigirao i simfonijskim koncertima, interpretirajući osobito djela M. Regera i A. Brucknera. God. 1910—19 dirigent i orguljaš u Osnabrucku; tu je osnovao 1919 Gradski konzervatorij s visokom školom. Od 1919 predavao na Univerzitetu u Tiibingenu (utemeljio Muziĉki institut i seminar), a 1935—-47 bio direktor Visoke Muziĉke škole u Kolnu. U svojim kompozicijama, pošavši od Regerova principa logiĉke polifone konstrukcije, teţio je da stvori zaokruţena, cjelovita umjetniĉka djela. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; koncert za klavir, 1938; 2 koncerta za violinu (I, 1924); komorni koncert za violinu i gudaĉki orkestar; koncert za violonĉelo; tokata, passacaglia i fuga za klavir i orkestar, 1939; simfonijski kon cert za solistiĉki instrument i orkestar; 3 romance za violinu i orkestar; 2 suite, 1913 i 1939; varijacije na pjesmu Prinz Eugen, 1915; preludij i passacaglia, 1924; preludij i fuga, 1926; simfonijski preludij, 1943; uvertira. — KOMORNA: gudaĉki trio; 11 gudaĉkih kvarteta; 2 gudaĉka kvinteta; klavirska trija; klavirski kvartet; klavirski kvinteti; sonate, sonatine i suite za violinu i klavir. — Djela za klavir (3 sonate) i za orgulje (3 sonate, brojne fantazije i fuge). — VOKALNA. Za sole, zbor i orkestar: Votn Thron der Liebe, 1919; Frische Fahrt, 1925; Die Heinzehnannchen vom Koln, 1953- Zborovi: oko 60 solo-pjesama. — SPISI: Max Reger, 1921; J. S. Bach, 1925; Vom deutschen Musikleben, 1933; Von deut-tschen Meistern, 1934; Von deutscher Kirchenmusik, 1935; M. Reger, Mensch und Werk, 1936; J. S. Bach, Leben, Werk und Wirkung, 1938; J. S. Bach, 1949; M. Reger, 1949; ĉlanci i studije u ZFMW i ZFM. LIT.: K. Laux, Karl Hasse, MGG, V, 1956. — O. Schreiber, Mittler zwischen Forschung und Praxis, MF, 1961.

HASSELMANS, r. Alphonse Jean, francuski harfist i kompozitor belgijskog podrijetla (Liege, 5. III 1845 —■ Pariz, 19. V 1912). Njegov otac Joseph H. bio je orkestralni dirigent i direktor Konzervatorija u Strasbourgu, gdje je i sam Alphons studirao. Harfu je uĉio kod G. Kriigera i pariškog harfiste A. C. Prumiera, koga je 1884 naslijedio na Pariškom konzervatoriju. H. je postavio temelje moderne harfistiĉke škole; revidirao je glavna instruktivna

89

djela za harfu. Kao kompozitor efektnih djela za harfu nastavlja virtuozni stil E. Parish-Alvarsa, primjenjujući posebne, neuobiĉajene harfistiĉke postupke. Svojim zvukovno, dinamiĉki i ritmiĉki izdiferenciranim slogom njegova djela zauzimaju vaţno mjesto u studiju harfe. DJELA. Preko 50 kompozicija za harfu: koncertne etide op. 35, 37, 44, 48; Valse de concert op. 4; Orientale op. 38; Gnomes, caprice caracteristique op. 49: Trois pre'ludes op. 51—53; Elegie op. 54; Patrouille; Ballade. —- Transkri-birao za harfu djela Mendelssohna, Saint-Saensa, Schumanna, Piernea, Havdna i drugih. LIT.: J. Snoer, Die Harfe als Orchester -Instrument, Leipzig 1898. — L. Laloy, La Harpe moderne, RM, 1902. — R. Reusch, The Harp, New York 1950. — H. J. Zingel, Alphonse Hasselmans, MGG, V, 1956.

2. Louis, violonĉelist i dirigent (Pariz, 25. VII 1878 — San Juan, Puerto Rico, 27. XII 1957). Sin Alphonsea; studirao na Pariškom konzervatoriju kod J. Delsarta (violonĉelo) i Lavignaca i B. Godarda (teorija). Koncertnu karijeru zapoĉeo kao ĉlan kvarteta Capet (1893—1909). God. 1905 debitirao kao dirigent na pariškim Concerts Lamoureux; 1907 u Parizu utemeljio i vodio orkestralne koncerte Hasselmans, 1909—11 i 1920 angaţiran na Općra-Comigue, zatim u Montrealu, Marseillesu (Concerts Classique), Chicagu (Opera) i 1921—36 na Metropolitanu u New Yorku. Od 1936 profesor na Louisiana State University u Baton Rougeu, poslije 1948 ponovo nastupao u Evropi i Americi. HASSLER, njemaĉki muziĉari, braća. 1. Kaspar, orguljaš (Ntirnberg, kršten 17. VIII 1562 — 19. VIII 1618). Sin Isaaka (oko 1530—1591), orguljaša u Niirnbergu, djelovao u Niirnbergu kao orguljaš u crkvama St. Egidiena (1586), St. Lorenza (1587) i St. Sebalda (1616). Osobito se is takao izdavanjem zbirki moteta i drugih crkvenih djela kom pozitora njegova doba. DJELA: Fantasta a 4. —■ Izdao zbirke: Sacrae symphoniae diversorum excellentis'simorum autorum 4—16 v., 1598; Sacrarum symphoniarum continuatio, 1600; Magnificat odo tonorum diversorum excellentissimorum autorum 4—12 v., 1600; Sacrae symphoniae diversorum excellenlissimorum autorum, 1613.

2. Hans Leo, orguljaš i kompozitor (Nurnberg, kršten 26. X 1564 — Frankfurt na Majni, 8. VI 1612). Muziĉko obrazovanje stekao u roditeljskoj kući, ali je najviše nauĉio za boravka u Ve neciji (15841, gdje je više od godinu dana bio uĉenik A. Gabrielija i upoznao druge glavne predstavnike venecijanske škole. Od 1585 orguljaš Oktaviana Fugge-ra u Augsburgu i tamo 1600—oi voĊa gradskih trubljaĉa; 1602 prešao u sluţbu ĉari Rudolfa II (od god.1604 Kaiserlicher Hcfdiener i Kammer-organist), ali je istodobno od 1605 bio orguljaš u Frauen-kirehe u Niirnbergu, 1605—08 u Ulmu, gdje se bavio trgovinom, i zatim nakon kraćeg boravka na dvoru u Pragu, orguljaš u Franenkirche u Meissenu. Umro je u Frankfurtu na H. L. HASSLER putovanju u pratnji izbornog kneza Johanna Georga I. Podjednako znaĉajan na podruĉju crkvene i svjetovne muzike, H. je oĉitovao veliku mnogostranost u oblikovanju i izrazu. Visokim tehniĉkim dometom i osobnim crtama svojih ostvarenja zauzeo je istaknuto mjesto u razvoju njemaĉke muzike. H. je zaĉetnik karakteristiĉnih vedrih njemaĉkih pjesama i plesnih napjeva koji se temelje na tada u Njemaĉkoj već udomaćenim talijanskim villanellama. Njegova zbirka Lustgarten neuer teutscher Gesa'ng, koja se odlikuje melodiĉkom neposrednošću, harmonijskom jednostavnošću i pregnantnom ritmikom, postala je uzorom studentskim pjesmama u XVII st., a time i polazna toĉka u razvoju njemaĉkog Lieda. Sliĉna obiljeţja odavaju i njegove obradbe koralnih melodija (osobito Ein' Jeste Burg), u kojima se izmjenjuje ĉetvoroglasna polifonija i petoroglasna homofonija. Za razliku od većine svojih suvremenika na prijelazu u XVII st., koji su još ĉvrsto povezani uz starocrkvene naĉine, H. jasno luĉi i naglašuje dur i mol. U svojim djelima za orgulje H. se nadovezuje na A. Gabrielija. DJELA: Canzonetle a 4 v. libro I, 1590; Cantiones sacrae de festis praecipius lotius anni 4—8 et plurium v., 1591; Neue teusehe Gesang nach Ari der zvelschen Madrigalien und Canzonetten 4—8 v., 1596; Madrigali 5—8 v., 1596; Missae

90

HASSLER — HATZE

4—8 v., I599I Sacri concentus 4—12 v. »Editto nova«, 1601; Editio altera, correcta et motetis aliguot aucta, 1612; Lustgarten neuer teutscher Gesang, Balletti, Gaillarden und Intraden 4—8 v., 1601; Psalmen und christliche Gesang mit 4 Stimmen auf die Melodeien fugzveis Komponiert, 1607; Kirchengesdnge, Psalmen und geistliche Lieder, auf die gemeinen Melodeien mit 4 Stimmen simpliciter ge~ setzet, 1608; Venusgarten oder neue lustige liebliche Tanz mit 4—6 Stimmen, 1615; Litanei Teutsch 7-gl., 1619. U zbirkama onog vremena obj.: 2. mise; 36 moteta; 9 madrigala; 3 zbirke svjetovnih popjevaka i dr. — U rukopisu: 16 kompozicija za orgulje. NOVA IZD.: Canzonette (1590) obj. R. Schwartz (DTB, V); Cantiones sacrae (1591) obj. H. Gerhmann (DDT, I I ) ; Madrigale (1596) obj. R. Schwartz (DTB, XI); Neue teutsche Gesang (1596) obj. isti (DTB, V); Missae (1599) obj. J. Auer (DDT, VII); Sacri concentus (1601) obj. isti (DDT, XXIV— XXV); Lustgarten (1601) obj. F. Zelle {Publikalion Aelterer praktischer und Theoretischer Musikzverke, XV); Psalmen und christliche Gesang (1607) obj. J. Ph. Kirnberger (Leipzig 1907); Kirchengesdnge (1608) obj. G. W. Teschner (Berlin 1865) i R. von Saalfeld (Augsburg 1925); 16 kompozicija za orgul je obj. E. von Werra (DTB, IV, 2). — Pojedinaĉne kompozicije obj. u skupnim izdanjima: C. Proske i J. Schrems {Mušica divina, 1953—69), L. Schoeberle i F. Riegel {Schatz des liturgischen Chor- und Gemeindegesangs, 1865—72), F. Commer {Mušica sacra, XIII—XIV), F. Jode {Das Chorbuch, 1927—31), W. Lipphardt {Gesellige Zeit, 1933—35), K. Ameln, Ch. Mahrenholz, W. Thomas i C- Gerhardt {Handbuch der deutschen evangelischen Kirchenmusik, od 1942 dalje) i dr.

3. Jakob, orguljaš i kompozitor (Niirnberg, kršten 18. XII 1569 — Eger, 1622). Od 1590 uĉio u Veneciji, 1593 stupio u sluţbu O. Fuggera u Augsburgu. Nakon raznih neprilika koje su ga odvele i u zatvor, od 1597 dvorski orguljaš grofa Hohenzollerna u Hechingenu i od 1602 do 1612 Kammer-Organist na carskom dvoru u Pragu. DJELA: Madrigali a 6 v., 1600; Magnificat octo tonarum 4 v. cum Missa 6 v. et Psalni 51, 8 v., 1601. — Dva moteta i madrigal obj. u zbirkama njegova vremena. — U rukopisu: 2 kompozicija za orgulje; 2 Magnificata; misa. LIT.: R. Eitner, Chronologisch.es Verzeichnis der gedruckten Werke von H. L. von Hassler und O. de Lassus, MFM, 1873 —74. — R. Schzvartz, Hans Leo Hassler unter dem Einfluss der italienischen Madrigalisten, VFMW, 1893. — A. Sandberger, Bemerkungen zur Biographie H. L. Hasslers und seiner Briider sowie zur Musikgeschichte der Stadte Niirnberg und Augsburg, DTB, V, i, 1904. — A. Einstein, Werke H. L. Hasslers, ZIMG, 1910—11. — H. Bauerle, Hans Leo Hasslers Messen, Mušica sacra, 1936. — E. F. Schmid, H. L. Hassler und seine Briider, Zeitschrift des historischen Vereins fur Schwa-

HASSLER, Johann Wilhelm, njemaĉki pijanist i kompozitor (Erfurt, 29. III 1747 — Moskva, 29. III 1822). Uĉenik J. Ch. Kittela u Erfurtu. Već kao ĉetrnaestogodišnji djeĉak crkveni orguljaš. Neko vrijeme vodio tvornicu svoga oca i povezivao poslovna putovanja s koncertima, stekavši glas kao dobar pijanist. God. 1780 organizirao koncerte u Erfurtu (Offentliches Winterkonzert) po uzoru na Hillerove koncerte u Leipzigu; 1784 osnovao muziĉku posudbenu biblioteku. Sa sve većim uspjehom koncertirao u njemaĉkim gradovima i Londonu (1790—92). Dvorski ĉembalist velikog kneza Pavla u Petrogradu 1792—94, zatim nastavnik klavira i pijanist u Moskvi. Njegova djela odlikuju se motiviĉkom obradom, smjelošću harmonijskih obrata i dramatskim recitativima. Kratki stavci anticipiraju kasniji romantiĉni klavirski stil, osobito R. Schumanna. Prve sonate za klavir pisane su pod utjecajem Ph. E. Bacha, kasnije pokazuju utjecaj beĉkih klasika. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1817. — KLAVIRSKA: 76 sonata, 1776—1818; sonatine; preludiji; fantazije; varijacije; ronda. — Kompozicije za orgulje. — Pjesme. — Autobiografija do 1786 (s izdanjem sonata), 1787. NOVA IZD.: 2 fantazije, 9 senata i 4 kraća stavka za klavir obj. A. Farrenc (Le Tresor des Pianisles, XVI, 1861—72); 6 sonatina za klavir H. Riemann (Schule des Vortrags); zbirku klavirskih kompozicija (1938), 6 sonata (1939) i 24 etide (1949) obj. E. Dofiein; 2 sonate za flautu ili violinu i klavir, 2 sonate za klavir troruĉno i ĉetvororuĉno i 3 sonate za klavir obj. M. Gloder (Nagels Musik — Archiv, XI, XIX i XX); 6 sonata za klavir L. Hoffmann-fcrbrecht (Mitteldeutsches Musikarchiv, 1956); autobiografiju obj. W. Kahl {SeIbstbiographien deutscher Musiker, 1948). LIT.: E. H. Miiller, Johann Wilhelm Hassler, Neue Zeitschrift fur Musik, 1922. —• H. Strobel, Johann Wilhelm Hassler (disertacija), Miinchen 1922. — L. Hoffmann-Erbrecht, Johann Wilhelm Hassler, MGG, V, 1956.

HASTINGS, Thomas, ameriĉki kompozitor i muziĉki pisac (Washington, Connecticut, 15. X 1784 — New York, 15. V 1782). U muzici samouk, sa 18 godina zborovoĊa. God. 1823—32 izdavao crkveni tjednik The Western Recorder, 1828 preselio u Utiĉu, gdje vodi Handel and Haydn Society. Od 1832 djelovao u New Yorku kao nastavnik i crkveni dirigent. God. 1858 dobio od Univerziteta u New Yorku poĉasni doktorat muzike. DJELA: Musical Reader, 1817; Dissertation on Musical Taste, 1822 (II izd. 1853); The Juvenile Psalmody, 1827; The Union Aiinstrel, 1830; Spiritual Songs for Social Worship, 1831 (sa A. Massonom); The Manhattan^ Collection, 1837; The Sacred Lyre, 1840; Devotional Hymns and Religious Poems, 1850; History of Forty Choirs, 1854; Sacred Collection, 1849 (sa W. B. Bradburvjem).— Redigirao zbirku Mušica sacra, 1816. —• Komponirao oko 1000 himni (600 na vlastite tekstove). LIT.: M. B. Scalon, Tho mas Hastings, MQ, 1946.

HAŠNIK, Josip, pjesnik i muziĉar (Trbonje, Vuzenica, 16. III 1811 — Sv. Jurij ob Juţni ţeleznici, 6. III 1883). Komponirao originalne ili preuzete napjeve (Dobrovoljke, 1854); te su pjesme zbog veselog karaktera postale ubrzo popularne, a istiskujući njemaĉke pjesme, pridonijele su buĊenju narodne svijesti.

LIT.: F. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 1890 /. Grafenauer, Kratka zgodovina slovenskega slovstva, 1920. D. Cc

HATANAKA, Rvosuke, japanski pjevaĉ, tenor (Fukuc 12. II 1922—). Studij pjevanja završio 1943 na Visokoj muziĉ školi u Tokiju (S. Sawazaki, H. Wucherpfennig). Profesor je Drţavnom umjetniĉkom univerzitetu i docent na visokoj muzii školi Kunitachi u Tokiju. Utemeljitelj i dirigent društva Aoi-noObjavio je zbirku Japanska pjesma u 2 sveska. HATTON, John Liptrott, engleski dirigent i kompoz (Liverpool, 12. X 1809 — Margate, Kent, 20. IX 1886). U mu uglavnom samouk. Dirigent kazališta Drury Lane (1842), a 1853— muziĉki direktor u Princess' Theatru u Londonu. DJELA. DRAMSKA: opere Pascal Bruno, 1844 l Rose, or Love's Ran 1864; opereta The Queen of The Thames, 1842. Scenska muzika za drame: A beth; Sardanapal; Faust; Richard II; Lear i dr. — Kantata Robin Hood, l\ biblijska drama Hezekiah, 1877; oko 150 pjesama (neke objavio pod pseudonin Czapek). — Misa; anthemi i dr.

HATZE, Josip, kompozitor (Split, 21. III 1879 — 30 959)- Studij kompozicije završio 1902 na Konzervatoriju Pesaru (P. Mascagni). God. 1906—14 u Splitu zborovoĊa j vaĉkog društva Zvonimir, 11 —47 (u,z prekide) nastav tamošnje Srednje tehniĉke š Je. Prvi svjetski rat provodi albanskom frontu. God. i< postaje zborovoĊa novoosi vanog pjevaĉkog društva Gm koje vodi do poĉetKa tridese godina. I sa Zvonimirom i Guslarom H. je uspješno p micao domaću zbornu litera ru, a izvedbom većih djela 0 torijskog karaktera podigao nivo muziĉke kulture u Spli U toku Drugoga svjetskog r pristupa narodnooslobodil kom pokretu i, nakon evakuai sreĊnjodalmatinskih oto^a, ( laţi u El Shatt u Egipat. Tu pod teškim okolnostima podij i uvjeţbao veliki mješoviti zl jugoslavenskog zbjega i s njii ĉesto i vrlo uspješno nastuf u J. HATZE pustinjskim logorima, vojn bolnicama, kazalištima, konce nim dvoranama i radio-stanicama (kroz godinu i pol oko 100 kon< rata). Najviše koncerata priredio je zbor u Kairu i Aleksandr God. 1945 H. se vratio u Split. Bio je dopisni ĉlan JAZU. Kad je H. na poĉetku svoga stvaralaĉkog puta, 1898, koi ponirao pjesmu B. Radiĉevića Kad mlidija umreti, on je u n za decenije unaprijed zacrtao konture svoga umjetniĉkog li] Njegove će uspjelije kompozicije i u budućnosti pripadati upra vokalnoj muzici lirskog, elegiĉkog karaktera; uz to, on će i nada ostati jednostavan u izrazu i ne će nikada pokazati sklonosti1 eksperimentiranju i pretjeranoj sloţenosti izraţajnih sredsta Komponiranje djela prvenstveno lirskog karaktera povezano kod Hatzea, izrazito vokalnog kompozitora, s njegovim stave prema melodiji, koju je uvijek smatrao primarnim, nenadoknai vim elementom muziĉkog izraţaja (takav je stav svakako i posljedi njegovih studija u zemlji belkanta). Neposrednost melodije njegovu je mišljenju najsigurniji put k slušatelju, koga H. n nikada traţio u uskim struĉnjaĉkim krugovima. Hatzeov stvaralac rad -— znaĉajan osobito u oblasti solo-pjesme, kojoj je on u prvi decenijima XX st. jedan od istaknutijih hrvatskih predstavnika bio je pod višestrukim utjecajima: talijanskog veristiĉkog kazališ talijanske salonske romance, Griegove klavirske muzike i na narodne pjesme. I dok je u dodiru s veristiĉkom pozornicom osvj ţio jugoslavensko muziĉko kazalište komponiravši 1911 Povrate prvu veristiĉku operu u Hrvatskoj, narodna pjesma pomoj mu je da se postepeno djelomiĉno oslobodi baš talijanskih elem nata. Prouĉavanje narodnog stvaranja još ga je dublje uvjerilo ispravnost njegova umjetniĉkog htijenja, kojemu su iskrenost nenamještena jednostavnost ostale glavnim ciljevima. To je njego shvaćanje došlo osobito do izraţaja, medu ostalim, u odlomcir iz opere Adel i Mara, ali prvenstveno u solo-pjesmama, od koj su široku popularnost stekle Majka, Ti, Rob, Moja sudba, Serenaa Mila si mi i Selim-beg. Znaĉajan je i Hatzeov muziĉko-teoretski ra J

DJELA. ORKESTRALNA: Ţetva za komorni orkestar, 1901; Bosam suita, 1923. — DRAMSKA. Opere: Povratak, 1911 (Zagreb, 21. I I I 19] i Adel i Mara, 1932 (Ljubljana, 30. XI 1932). Balet Ţetveni vijenac, 1944. Scens muzika za drame Seoske dangube (I. Majstorović) i Mila Gojsalića (S. Periši — VOKALNA. Kantate: Noć na Uni (H. Badalić), 1902; Exodus (V. Nazo 1912; Golemi Pan (V. Nazor), 1917 i Resurrexit (R. Katalinić-Jeretov), 19; Vokalna suita za glas, mješoviti zbor i orkestar, 1901; Herojska vokalna sui

HATZE — HAUER za zbor i orkestar, 1947; Pjesni Ijuvene za ţenski zbor i gudaĉki orkestar,1951; Lem-Edim za bariton i mješoviti zbor. Za mješoviti zbor: Selim-beg; Himna Grguru Ninskom, 1929; Pokoj vjeĉni; Posmrtni marš, 1948; Dva mješovita zbora u stilu XVI st., 1950 (madrigal Rumeni venĉe moj i Marku Maruliću prigodom 500 godišnjice roĊenja). Za muški zbor: Zbirka muških zborova, 1920; Pokajniĉki psalam, 1920; Na vrelu bratstva, 1948; Crvena zvezda, 1948. Za ţenski zbor: Dvoglasna i troglasna zbirka. Za solo glas: 55 pjesama, od kojih je 38 obj. u 4 zbirke: I, Romance i melodije, 1900; II, Proljetni lahori, 1903; III, Novo cvijeće, 1907 i IV, 1921 (s%e Hatzeove solo pjesme izdane su 1948 u zbirci Sabrane pjesme). — Harmonizacije i obradbe narodnih i borbenih pjesama: Kroz moju otadţbinu (25 jugoslavenskih narodnih pjesama za glas i klavir); Zbirka jugoslavenskih narodnih pjesama za mješoviti zbor u 8 svezaka (4 sv. objavljena 1919); 100 jugoslavenskih narodnih pjesama za muški zbor, 1925—29; 30 partizanskih pjesama za mješoviti zbor, 1944—45; 5 partizanskih pjesama za mješoviti zbor, 1946; Dvije partizanske rukoveti za mješoviti zbor, 1944; Dalmatinsku rukovet za mješoviti zbor, 1946. Od Triglava do Vardara, 9 jugoslavenskih rapsodija za mješoviti zbor, 1949: I, Slovensko-Koruška; II, Hrvatska; III, Slavonska; IV Bosanska; V, Crnogorska; VI, Srpska; VII, Makedonska; VIII, Partizanska i IX, Ciganska (Bosanska i Makedonska rapsodija obraĊene su i za mješoviti zbor i orkestar). — SPISI (u rukopisu): Nauka o kontrapunktu i fugi (4 sv.), I93341; Upute u ĉitanje orkestralnih partitura, 1948; Praktiĉna upotreba pato-nova (figuralni stil), 1948; Nauka o instrumentima i njihova primjena u modernom orkestru, 1949—50; Analiza J. S. Bacha »Kunst der Fuge«, 1952; Taktiranje i dirigiranje (upute i savjeti mladim dirigentima), 1953. — Preveo Formenlehre der Klaviermusik R. Noatzscha (rkp.). LIT.: F. Kuhaĉ, Josip Hatze, hrvatski komponista, Prosvjeta, 1902. — A. Dobronić, Josip Hatze »Proljetni lahori«. Estetsko-glazbena studija, Glazbeni vjesnik, 1905. ------ anv. Jedan jubilej. Josip Hatze. Nekoliko rijeĉi o znaĉenju njegovog kompozitorskog rada, Novo doba, 1925, 8. — U. Urbani, II Compositore jugoslavo Giuseppe Hatze, Pallievo prediletto di Mascagni e il suo capolavoro, Piccolo della sera, Trieste, 8. VII 1936 (ĉlanak preštampan u hrvatskom prijevodu u listu Jadranski dnevnik, Split, 1936, 163). —Anon., Hrvatska glazba danas. M° Josip Hatze, Novo doba, 1943, 50. — Choeur vougoslave, Le Caire 1945. — Josip Hatze (Ţivot i rad — Djela — Kroz štampu), Split 1948. — V(iozzi), Hatze, il Grieg della Dalmazia, II Corriere di Trieste,2. VI 1949. —• A. Dobronić, Josip Hatze, Zadarska revija, 1954. — K. Kovaĉević, Jcsip Hatze in memoriam. Zvuk, 1959. — Isti, Hrvatski kompozitori i njihova djela, Zagreb 1960. — J. Mirošević, Josip Hatze, ţivot i djelo, Mogućnosti, 1960. —K. Kovaĉević, Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—1965, Zagreb 1966. J. As.

HAUBENSTOCK-RAMATI, Roman, izraelski kompozitor poljskog podrijetla (Krakov, 27. II 1919—). Muzikologiju i kompoziciju studirao u Krakovu (A. Malawski, J. Koffler). God. 1947— —50 muziĉki urednik Radio-Krakova, od 1950 direktor Drţavne muziĉke biblioteke i zatim profesor kompozicije na Muziĉkoj akademiji u Tel Avivu. Od 1957 ponovno u Evropi, najprije suradnik Studija za konkretnu muziku u Parizu i od 1958 lektor za novu muziku naklade UniversalEdition u Beĉu. Od 1970 ţivi u Berlinu kao slobodan umjetnikstvaralac. Veoma istaknuti predstavnik avangardnog muziĉkog stremljenja koji, prema vlastitim rijeĉima, nikada ne poseţe dva puta za istom tematikom, H.R. se u svojim djelima najviše bavi aktualnim pitanjima. »Ja ne komponiram serijelno, ja serijelno mislim... Dodekafonija je škola serijelnog mišljenja, a serijelno R. HAUBENSTOCK-RAMATI misliti znaĉi: nikad ostati ortodoksan, uvijek pronalaziti nešto novo«. H.-R. zauzima istaknuto mjesto na podruĉju grafiĉke notacije, o ĉemu je drţao brojna predavanja i seminare u Donaueschingenu, Darmstadtu, Stockholmu, Beĉu, Berlinu i dr. DJELA. ORKESTRALNA: Les Symphonies des Timbres, 1957; Symphonie K, 1967; Recitativo ed Arie za ĉembalo, 1955; Papageno's Pocketsize Concerto za zvonĉiće (Divertimento za Mozarta), 1955; Seauences za violinu i orkestar u 4 grupe, 1958; Chants et Prismes, 1957; Standchen auf den Namen Heinrich Strobel za komorni orkestar, 1958; Petite Musiaue de Nuit, 1960; Vermutungen Uber ein dunkles Haus (3 orkestralna stavka iz opere Amerika), 1964; Tableau I, 1967; Psalm, 1967. —■ KOMORNA: Ricercari za gudaĉki trio, 1952; Decisions, muziĉka grafika za razliĉite instrumente, 1960; Jeux 6 za 6 udaraljkaša, 1961; Jeux 2 za 2 udaraljkaša, 1969; Jeux 4 za 4 udaralj'kaša, 1969; Alone za trombon i glumca, 1969; 7 Multiple za 2—7 sviraĉa, 1969 —70.— Catch I za ĉembalo, 1969; Catch II za 1 ili 2 klavira, 1969. — EKSPERIMENTALNA: Interpolation za flautu i magnetofonsku vrpcu, 1958; Liaison za vibrafon i marimbu (za 1—2 sviraĉa) i magnetofonsku vrpcu, 1958. Konkretna muzika: Exeque pour une symphonie; Passacaglia; Chanson populaire i Amen de Verre, 1956—57.—DRAMSKA : Dpera Amerika, 1964; antiopera La Comedie, 1969; scenska igra Divertimento, 1969. — VOKALNA: Blessing za pjevaĉa i 8 instrumenata, 1952; Mobi/e fu'r Shakespeare za pjevanje i 6 sviraĉa, 1960; Credentials or »Think, think Lucky* za recitatora i 8 sviraĉa, 1961. LIT.: J. Hausler, Musik im 20. Jahrhundert von Schonberg zu Penderecki, Bremen 1969. — E. Karkoschka, Roman Haubenstock-Ramati und der 27. Februar 1969, Melos, 1969. — U. Sliirzbecher, Werkstattgesprache mit Kompolisten, Koln 1971. K. Ko.

HAUBER, Robert, kompozitor, pijanist i aranţer (Panĉevo, 14. XI 1931—). Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nuziku uĉio privatno. Nastupao najprije u razliĉitim sastavima 1 Beogradu, svirajući plesnu muziku i jazz. Kasnije kompozitor, Mjanist i aranţer zabavnih orkestara u domovini i inozemstvu. ia svojim jazz-kompozicijama sudjelovao je na festivalima jazza na Bledu i u Ljubljani. Komponirao je i orkestralnu i scensku muziku.

91

DJELA: Concertino za klavir i orkestar 1961; Fantazija, 1961; Jam Blues; Na puĉini; Jazz fantazija; Letnji Blues; Mali jazz koncert; Piramida; Tema u F-duru; Kontakti u 4 dimenzije (Muzika u prostoru), 1970. M. Maz.

HAUBIEL, Charles, ameriĉki kompozitor (Delta, Ohio, 31. I 1892 —). U Berlinu studirao klavir (J. i R. Lhevinne) i kompoziciju (R. Scalero). God. 1921—29 poduĉavao klavir na Institute of Musical Art i 1922—47 profesor teorije, kontrapunkta i kompozicije na Univerzitetu u New Yorku. God. 1935 utemeljio Composer's Press za objavljivanje djela suvremenih ameriĉkih kompozitora. Od 1965 ţivi u Los Angelesu. DJELA. ORKESTRALNA: Symphony in Variation Form, 1937; Mars Asceding, 1923; Karma, simfonijske varijacije na Handelovu temu, 1928: Ritratti, 1929; Pastoral, 1930; Suite Passacaglia, 1932; Vox Cathedralis, 1934; Solari, 1936; Miniatures za gudaĉe, 1939.—• KOMORNA: Lodando la danza za obou, violinu, violonĉelo i klavir, 1932; Echi classici za gudaĉki kvartet, 1936; Masque za kvartet s oboom; za klavirski trio: Amphy cromes, 1932 i Gay Dances, 1932; Cryptics za fagot i klavir, 1932; za obou i violonĉelo: Pastorale, 1933 i Duoforms, 1934; trio za flautu, violonĉelo i klavir, 1942; gudaĉki trio, 1943; za violinu i klavir: Gothic Variations, 1943 i Shadows, 1947; Nuances za flautu i klavir, 1947. — Kompozicije za klavir. — DRAMSKA : muziĉka satira Brigands preferres, 1925; scenska muzika za The Passionale Pilgrim, 1932; meksiĉka folklorna opera Sunday Costs Five Pesos, 1950; Sumanee River Goes Hi-Hat. — VOKALNA: Sea Song za muški zbor i orkestar (2 klavira), 1931; L'Amore Spirituale za ţenski zbor i orkestar (2 klavira). Zborovi: Yeoman's Song, 1932; Vision of Saint Jean, 1941; Jungle Tale, 1943; Father Abraham, 1944; Both Grave and Gay, 1944.

HAUDEBERT, Lucien, francuski kompozitor (Fougeres, Bretagne, 18. IV 1877 — Pariz, 24. II 1963). Najprije uĉio orgulje, a kasnije, u Parizu, kompoziciju sa G. Faureom i J. Pilloisom. Ĉvrsto prijateljstvo vezalo ga je uz R. Rollanda. Ĉiste melodiĉke linije, jasne proporcije, ĉvrste forme i snaţni ansambli, osnovna su obiljeţja njegova preteţno kontrapunktiĉkog stila. DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie bretonne, 1936; Symphonie francaise, 1941; La Fille de Jephte, 1929; Voyage en Bretagne, 1953; La Sacrifice d'Abraham, 1931. — KOMORNA: Souvenirs d'Armor za kvartet saksofona; Bienvenue a Claudie za gudaĉki kvartet; Suite dans le style ancien za duhaĉki kvartet. — Kompozicije za klavir i orgulje. — Muziĉka drama Antigone, 1931— 39. — VOKALNA. Oratoriji: Dieu Vainaueur, 1922 i Moise, 1928. Za glas i orkestar: Chants de la Mer, 1950; Odeš a la vie, 1924; Ode a la musique, 1927, i dr. Solo-pjesme. — CRKVENA: Requiem, 1928; Te Deum, 1948; Chant de P-dque za sole i orkestar, 1925. LIT.: L. Rohazinski, Cinquante ans de musique francaise, Pariš 1926. — A. Coeuroy, Lucien Haudebert, MGG, V, 1956.

HAUER, Joseph Matthias, austrijski kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Wiener Neustadt, 19. III 1883 — Beĉ, 22. IX 1959). U muzici samouk. Završio Uĉiteljsku školu i djelovao u toj struci; nakon što je poloţio ispit za uĉitelja muzike ostavio namještenje i posvetio se kompoziciji. H. je izgradio vlastiti sistem atonalne dvanaesttonske muzike, razliĉit od Schon-bergova. Dvanaesttonske nizove (479 ooi 600 mogućih serija!) on je svrstao u sistem od 44 »tropa«, tj. melodijskih modela, tipiĉnih tonskih konstelacija, koje kompoziciji sluţe kao materijal. H. je bio prvi kompozitor koji je iz tendencija k atonalnosti, prisutnih u muzici oko Prvoga svjetskog rata, izveo metodu kompozicije (Nomos za klavir i duhaĉe, 1911; brošura Wesen des Mu-sikalischen, 1920). MeĊutim, nadmoć Schonbergove liĉnosti zasjenila J. M. HAUER je Hauerovo djelo. Hauerova je muzika manje disonantna od Schonbergove; harmonijski katkad izdaleka podsjeća na Skrjabina, a u klavirskom slogu ima Satiejevih i Chopinovih elemenata. H. se istakao i kao teoretiĉar svog sistema.

DJELA. (Rimskim brojevima opusa H. je oznaĉio 5 svojih kompozicija za koje je smatrao da predstavljaju »prekretnice duhovnog proboja«). ORKESTRALNA: Sinfonietta op. 50, 1927; koncert za violinu op. 54, 1928; koncert za klavir op. 55, 1928; Nomos za klavir i gudaĉe, 1911; Symphonische Stiicke za klavir (harmonij) i orkestar op. 49, 1926. Osam suita: I, op. 31, 1924; II, op. 33, 1924; III, op. 36 s baritonom, 1925; IV, op. 43, 1926; V, op, 45, 1926; VI, op. 47, 1926; VII, op. 48, 1926 i VIII, op. 52, 1927. Romantische Phanlasie op. 37, 1925; Divertimento za mali orkestar op. 61, 1930; Konzertstiick op. 63 (preludij drugom dijelu Die schwarze Spinne), 1932; Langsamer Valzer op. V, 1953- Za komorni orkestar: Apokalyplische Phantasie op. 5, 1923; Tanzphanlasien br. 3—7 op. 66, 1933: Tanzsuite za 9 instrumenata op. 70—73, 1936—37. — KOMORNA. Šest gudaĉkih kvarteta: I, op. 30, 1924; I I , op. 34; IH, op. 38, 1925; IV, op. 42; V, op. 47 (IV suita za orkestar), 1926 i VI, Chinesisches Streichquarletl op. IV, 1953. Kvintet op. 26 za klavir, violinu, violu, violonĉelo i kla rinet, 1924; kvintet op. 69 s kontrabasom i klavirom, 1935; klavirski kvintet op. 76 br. 3, 1938; Tanz in langsamen 3/4 Takt i Tanz in langsamen 4J4-Takt za 2 violine, violu i klavir, 1958; Stiicke op. 28 i 41 za violinu i klavir, 1924 i 1925; Stiicke op. 29 za violonĉelo i klavir, 1924. — KLAVIRSKA: Nomoi za klavir 2-ruĉno i 4-ruĉno op. 1 i 2, 1912 i 1913; 7 Klavierstiicke op. 3, 1913; Atonale Musik op. 20 (2 sv.), 1922; Eliiden (2 sv.), 1922—23; 16 Kleine Stiicke op. 25, 1924; Labyrintischer Tanz za klavir 4-ruĉno op. I I I , 1952. — DRAMSKA :

HAUER — HAUPTMANN

92

opera Salambo (po Flaubertu), 1929; Singspiel Die schmarze Spinne, 1932. — VOKALNA: Lateinische Messe za zbor i komorni sastav op. 44, 1926; komorni oratorij Wandlungen op. 53, 1927 (nova verzija op. I); Vom Leben za recitatora, mali zbor i orkestar op. 57, 1928; kantata Emilie vor ihrem Brautlag za alt i 58 928; E p d k l l ški b i k 68

-------

_jiar op. o/, 1^34 t,n verzija op. n;, iy5-j; Liea aer i^ieoe za 3-gi. zensKi zbor, klavir i harmonij op. 24, 1923. Solo-pjesme (33) na Holderlinove stihove: op. 5, 1924; op. 12, 1915; op. 21, 1922; op. 23, 1924; op. 40, 1925 i bez opusa, 1949. — SPISI: Uber die Klangfarbe, 1918; Vom Wesen des Musikalischen, 1920 (II izd. pod naslovom Ein Lehrbuch der atonalen Musik, 1923); Deutung des Melos. Eine Frage an die Kunstler und Denker unserer Zeit, 1923; Vom Melos zur Pauke. Eine Einfiihrung in die Zzvolftonmusik, 1925; Zzvo'lftontechnik. Die Lehre von den Tropen, 1926. LIT.: M. Marton, Joseph Hauer, Musikblatter des Anbruc h, 1922. — H. H. Stuckenschmidt, Joseph Matthias Hauer, ibid., 1928. — W. Reich, J. M. Hauer, M, 1931. — H. Picht, J. M. Hauer, ein Vorkampfer geistiger Musikauffassung, Stuttgart 1934. — H. Heiss, Elemente der musikalischen Komposition, Heidelberg 1949. — H. H. Stuckenschmidt, Neue Musik, Frankfurt 1952.—H. Pfrogner, Die Zwolfordnung der Tone, Zurich-Leipzig-Wien 1953.'— H. Eimert, Joseph Matthias Hauer, MGG, V, 1956. — M. Rieple, Musik in

_

--

D

_______________

■■ ________ - -luiiiaissuciL,

INCUC

z*ciisi-iiiHL im

iviusIK,

1900. —

Oesterreichische Musikzeitschrift, 1966, 3 (broj posvećen J. M. Haueru). — W. Szmolyan, Hauer als Opernkomponist, ibid., 1966, 5 —6. — J. Hdusler, Musik im 20. Jahrhundert, Bremen 1969. TI A* B. Ać.

HAUG, Gustav, njemaĉko-švicarski kompozitor i orguljaš (Strassburg, 30. XI 1871 — St. Gallen, 22. IV 1956). Muziku studirao na Konzervatoriju u Strassburgu (T. K. Somborn, F. Stockhausen, E. Miinch, Klinger). Od 1895 ţivio u Švicarskoj; najprije nastavnik muzike u Rorschachu, zatim u Gaisu i Herisauu i od 1904 orguljaš i zborovoda u St. Gallenu. DJELA: kompozicije za komorne sastave i klavir. — Kompozicije za orgulje. — VOKALNA: Schzveizergebet za sopran, muški zbor i orkestar op. 50, 1906; Tonende Felsen za sole i orkestar op. 53, 1908; Dem Unendlichen za sopran, muški zbor, orkestar i orgulje op. 57, 1909; Divico za bariton,.muški zbor i orkestar op. 64, 1911; Werden za tenor, muški zbor i orkestar, op. 82, 1921; Hymne an den Gesang za zbor i orkestar op. 93, 1927; Die Wehen Lobgesang za muški i djeĉji zbor i orkestar op. 100, 1931. Zborovi a cappella.

HAUG, Hans, švicarski dirigent i kompozitor (Basel, 27. VII 1900 — Lausanne, 15. IX 1967). Nakon studija na Konzervatoriju u Baselu (E. Levy, E. Petri) i na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (W. Courvoisier, J. Pembaur), od 1924 dirigent orkestra u Grenchenu i 1926—28 zborovoda u Solothurnu. God. 1928—34 dirigent Gradskog kazališta u Baselu, 1934—35 ljeĉilišnog orkestra u Interlakenu te 1935—38 orkestra Radio Suisse Komande u Ţenevi i zbora Chansons Romandes, koji je sam osnovao; 1938—43 dirigent na Radio-Ziirichu. Nakon što se nekoliko godina povukao iz politiĉkih razloga, od 1947 predavao na konzervatorijima u Lausannei i La-Chaux-de-Fondsu. Kao dirigent nastupao u domovini i inozemstvu, osobito u Francuskoj i Italiji. — U središtu Haugova kompozitorskog stvaranja bilo je muziĉko kazalište. Najveće uspjehe ostvario je na podruĉju komiĉne opere, u kojoj je suvremenom kompozitorskom tehnikom precizno crtao karaktere pojedinih likova. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia romantica, 1948; simfonijska pjesma Charlie Chaplin, 1930. Koncerti: za violinu, 1926; 2 za klavir, 1938 i 1962; za gitaru, 1952; za obou, violu i mali orkestar, 1951. Kurze Musik za violonĉelo i orkestar, 1927; Preludio e allegro za trublju i mali orkestar; Passacaglia (iz oratorija Michelangelo), 1950; // Canto delle Lagune, 1950; Capriccio za duhaĉe i klavir, 1957. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, 1927; II, 1929 i III, 1931; duhaĉki kvartet, 1925; duhaĉki kvintet, 1955; Hellenische Vision za flautu, klarinet, violinu i harfu; Divertimento za duhaĉki kvartet; gudaĉki trio; 2 Se-renade za gudaĉki trio; Coral suisse za violinu i klavir; sonata za violonĉelo i klavir, 1955; Elegie pastorale za obou i klavir, 1959; Fantasie za gitaru i klavir; Impromptu i Improvisation za trublju i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Don Juan in der Fremde, 1930; Madrisa, 1934; Tartuffe, 1937; Ariadne, 1943; Der unsterbliche Kranke, 1946; Orphee, 1955; Der Spiegel der Agrippina (neizv.); Die Narren (neizv.) i Justice du Roi, 1963. Radio-opere: La Mere Michel, 1944; La Colombe egaree, 1953; Gardien vigilant, 1967 i Souper de Venise, 1967. Sveĉane igre: Underem Ldllekeenig, 1939; Passage de VEtoile, 1950 i Terres du Rhone, 1951. Baleti: L'Indifferent, 1947; Das Lob der Torheit; Die keusche Suzanna; Das goldene Netz i Pan und Apollo. Operete: 's Anneli us der Linde; Barbara; E liederligs Kleeblatt, 1938 i Leute von der Strasse. Radio--operete: L'Ilot des Sirenes; Leucosia, 1949 i Le premier chapeau. Singspiel Gil-berte de Courgenay, 1939. Filmska muzika.— Obradio V Ivrogne corrige Ch. W. Glucka i Les Contes d' Hoffmann J. Offenbacha. — VOKALNA. Oratoriji: Michelangelo, 1943 i Morgarten, 1944. Kantate: Les Annees vigneronnes, 1945; Cantate gastronomiaue, 1962 i Nausikaa. Canti ticinesi (Le quattro stagioni) za zbor i duhaĉki orkestar, 1960; Ring des Jahres za bariton i orkestar, 1962; Te Deum za sole, zbor, trublje i timpane. Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe švicarskih narodnih napjeva. LIT.: H. Ehinger, Hans Haug, MGG, V, 1956. — P. Mieg, 40 Schweizer Komponisten der Gegenwart, Amriswil 1956.

HAUK, Giinter, njemaĉki kompozitor (Chemnitz, 6. V 1932 —). Studirao na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (R. Wagner-Regenv, G. Kochan), u kompoziciji se usavršavao kod H. Eislera na Njemaĉkoj akademiji umjetnosti. Od 1957 muziĉki direktor kazališta Maxim-Gorki u Berlinu i od 1963 Berliner Volksbuhne. U svojim ritmiĉki ţivim djelima rado upotrebljava elemente jazz-muzike. H. je istaknuti predstavnik angaţiranih songova i chansona. DJELA. ORKESTRALNA: Capriccio, 1956; dvostruki koncert za klarinet, rog i gudaĉe, 1957; Rondo za klarinet i gudaĉe, 1962; koncert za trublju,

1963; uvertira, 1965. — KLAVIRSKA: sonatina, 1955; varijacije, 1959; zuandlungen. — DRAMSKA: scenska muzika; muzika za televizijske igre; ska muzika. — VOKALNA: solo-pjesme; songovi; chansone.

HAUK, Minnie (Mignon), ameriĉka pjevaĉica, sopran (i York, 16. XI 1852 — Triebschen, 6. II 1929). Pjevanje uĉ New Yorku (A. Errani) i Parizu (M. Strakosch). Stalni gost o Thedtre Italien u Parizu (1867—96), Covent Garden u Lond Dvorske opere u Berlinu (1875—77), u Beĉu, Bruxellesu, M< i Budimpešti. God. 1891 osnovala u Chicagu vlastitu op druţinu. Njezin je repertoar obuhvaćao preko 100 uloga, a nje je ime vezano s prvim ameriĉkim izvedbama mnogih vaţnih 0 (Gounod, Romeo et Juliette; Bizet, Carmen; i dr.). Posljedn put nastupila 1896. Napisala knjigu uspomena Memoirs < Singer, 1925. HAULTIN, Pierre, francuski tiskar (Villaine kraj La Flec — La Rochelle, vjerojatno 1587). Prije nego što je izuĉio tisk: zanat bio je lijevaĉ slova i naĉinio je (prema podacima S. P. F niera) prve odljeve jednostrukih pomiĉnih notnih znakova ko ustupio nekolicini francuskih tiskara (P. Attaingnant, T. Sus God. 1549 nastanio se u Parizu i poĉeo s tiskanjem knjiga, 1560radio u Lyonu sa G. Cotierom a od 1571 u La Rochelleu, gd 1575—78 tiskao i veći broj muziĉkih djela; ondje je izvrš i narudţbe navarskog kralja (budućeg francuskog kralja Hen IV). Haultinov je izum imao veliko znaĉenje za muziĉki t: jer su jednostruki znakovi, kod kojih su note i dijelovi crt< spojeni ujedno, omogućivali štampanje višeglasne muzike triju glasova na istom crtovlju, sliĉno kao što je 200 godina ka; tiskao note I. Breitkopf. Pierrea Haultina naslijedio je Hierosm koji je 1598 obj. zbirku Claudea Le Jeunea Dodecachorde. Nasl nici Hierosmea nastavili su izmeĊu 1603 i 1613 tiskarsku dj< nost tvrtke u La Rochelleu. IZDANJA. O. di Lasso: Mellange d'Orlande de Lassus contenant plu. chansons a quattre parties . . ., 1575 (sa podmetnutim duhovnim tekstovir Pasquiera); Mellange d'Orlande Lassus, contenant plusieurs chansons d ch huict parties . . ., 1576 (takoĊer s tekstovima J. Pasquiera); Moduli 4 et 1576; Moduli s v., 1576; Moduli 5—10 v., 1576; Moduli 6—7 et 12 v., 1 Mellange . . ., 1576. LIT.: 5. P. Fournier, Traite historique et critique sur l'origine et les gres des caracteres de fonte pour l'impression de la musique,e Pariš 1765. — Renouard, Imprimeurs parisiens . . . jusqu'a la fin du XVI siecle, Pariš — E. Bernoulli, Pierre Attaignant Chansons und Tanze, Pariser Tabulaturdi fiir Tasteninstrumente aus den Jahren 1530/31 (4 sv. i V sv. komentari), Miir 1914. — F. Lesure, Pierre Haultin, MGG, V, 1956.

HAUPTFELD, Davorin, dirigent (Zagreb, 7. VIII 1931 Studij dirigiranja završio 1954 na Muziĉkoj akademiji u Zagi (S. Zlatić). God. 1949—54 vodio zborove kulturno-umjetm društava Maksim Gorki, Goran-Kovaĉić i Bratstvo-Jedinstv Zagrebu, 1954—55 dirigent zagrebaĉkog kazališta Komedi 1956—61 kazališta August Cesarec u Varaţdinu, gdje je ra 1 koncertnu aktivnost. Od 1961 dirigent je opere narodnog zališta Ivan Zajc u Rijeci. Kao operni i koncertni dirigent nastt u zemlji i inozemstvu. K. K HAUPTMANN, Moritz, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i k pozitor (Dresden, 13. X 1792 — Leipzig, 3. I 1868). Uĉio kon ziciju kod F. Morlacchija u Dresdenu, a violinu i kompoz kod L. Spohra u Gothi. God. 1812—15 violinist dvorskog ork< u Dresdenu, a 1815 uĉitelj u kući grofa Rjepina, ruskog guver u Dresdenu, s kojim je boravio nekoliko godina u Rusiji (Pt grad, Moskva, Poltava, Odessa). Od 1822 violinist Dvorske ka u Kasselu (dirigent Spohr); 1842, na preporuku Spohra i A delssohna, postao kantor i muziĉki direktor škole sv. Tor Leipzigu; tamo je od 1843 ujedno profesor kontiapunkta i k pozicije na novoosnovanom Konzervatoriju i urednik Allgen Musikzeitung. H. je uz O. Jahna, R. Schumanna i druge bio osnivaĉ Bachova društva (Bach-Geselhchaft, 1850). Odgoji' niz istaknutih muziĉara, medu kojima su bili: F. David, J. Joacl H. Biilow, J. A. van Evcken, S. Jadassohn, O. Paul i F. H. Ccn — U Hauptmannovim kompozicijama, osobito u motetima, i se teţnja za simetriĉnom arhitektonikom, prozirnim slogo ĉistom harmonijom. Kao teoretiĉar, zastupao je harmon dualizam. Svoj sistem izloţio je u djelu Die Natur der Ham, und der Metrik (1853). Kasnije su taj sistem dalje razradi] Oettingen (Harmoniesystem in dualer Entzvicklung, 1866) i Riemann (Handbuch der Harmonielehre, 1887). DJELA. KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta; Concert facile za kls gudaĉki kvartet; 3 sonate i 4 sonatine za violinu i klavir; dua za 2 violin Klavirske kompozicije. — Opere: Mathilde 1826 i Der Matrose 1839. — pjesme. — Mise; oko 40 duhovnih pjesama. Kantata Herr, Herr, zvendt zum Gebel; oko 20 moteta. — SPISI: Erlduterungen zu J. S. Bachs Kun. Fuge, 1841; Die Natur der Harmonik und Metrik, 1853; Die Lehre von der monik, posth. 1868; Opuscula, 1874.-— Izdanja: ukupna djela J. S. Bach; 1, 2 i 8); Canons et fugues dans tous les tons majeurs et mineurs A. Kler 1854. —• Hauptmannova pisma objavili su A. Schone (Briefe an Franz H< 2 sv., 1871), F. Hiller (Briefe an Ludzvig Spohr und andere, 1876) i A. D. Cole {Letters of a Leipzig Cantor, 1892). E. Rudorff uie iz biljeţaka Hauptmam uĉenika sastavio priruĉnik Aufgaben fiir den einfa en und doppelten Kontrap

HAUPTMANN — HA VLAS LIT.: O. Paul Moritz Hauptmann, Denkschrift zur Feier seines 70 jahrigen Geburtstages, Leipzig 1862. — F. Hiller, M. Hauptmann. Aus dem Tonleben unserer Zeit, Leipzig 1871. — 5. Krehl, M. Hauptmann, ein Dank- und Gedenkwort, Leipzig 1918. — M. Ruhnke, Moritz Hauptmann, MGG, V, 1956. — Isti, Moritz Hauptmann und die Wiederbelebung der Musik J. S. Bachs. Festschrift F. Blume, Kassel i Basel 1963. — P. Rummenholler, Moritz Hauptmann als Theoretiker, Wiesbaden 1963.

HAUPTVVERK

Glavni manual

HAUSEGGER, 1. Friedrich, austrijski muzikolog (St. Andra, Karnten, 26. II 1837 — Graz, 23. II 1899). Studirao pravo; u muzici uĉenik Salzmanna i O. Dessoffa. Advokat u Grazu; 1872 habilitirao se kao privatni docent za teoriju i povijest muzike na Univerzitetu u Grazu. Pisao niz godina kritike za Grazer Zeitung. H. je bio jedan od najvatrenijih pristaša Wagnera i Liszta. Studijom Musik als Ausdruck (1885), napisanom protiv Hanslickova estetskog naziranja (Vom Musikalisch-Schonen . . . ,1854), postavio je temelje novoromantiĉkoj muziĉkoj estetici. DJELA: Uber die neue Entvjicklungsphase der Musik (habilitacija), 1872; Cber die Anlage der germanischen Vb'lker zur Musik, 1874; Richard Wagner und Schopenhauer, 1878 (II izd. 1892); Vom Jenseits des Kiinstlers, 1893; Die Anfange der Harmonie, 1895; Die kiinstlerische Personlichkeit, 1897. Iz ostavštine objavio je R. Louis Unsere deutschen Meister (Bach, Mozart, Beethoven, Wagner), 1901, a njegov sin Siegmund Gedanken eines Schauenden, 1903, korespondenciju sa T. Roseggerom, 1924 i Gesammelte Schriften, 1939.

2. Siegmund, dirigent i kompozitor (Graz, 16. VIII 1872 — Miinchen, 10. X 1948). Sin Friedricha; muziku uĉio kod oca i na Muziĉkoj školi u Grazu (E. W. Degner, K. Pohling). God. 1895 postao dirigent opere u Grazu, 1899—1903 uz F. Weingartnera dirigent popularnih orkestralnih koncerata Kaim u Miinchenu, a 1903—06 koncerata Museum u Frankfurtu na Majni. God. 1910—20 dirigent Filhamornije u Hamburgu, koja je pod njegovim vodstvom izvela cikluse simfonijskih koncerata s dje lima iz svih razdoblja, ukljuĉujući i savremenu muziku. Bio je zatim dirigent simfonijskog orkestra u Berlinu. Od 1920 djelovao u Miinchenu. Tu je, do 1936 dirigent Konzertvereina i do 1938 direktor Muziĉke akademije. Dirigent eruptivnog temperamenta i velike sugestivne snage, H. je bio jedan od najboljih interpreta Brucknerovih simfonija, koje je uvijek izvodio u izvornom obliku. Kao kompozitor bio je eklektik zanimljivih suprotnosti. Iako jedan od istaknutih predstavnika nove njemaĉke škole nisu mu bila strana ni Brahmsova neoklasiĉna naĉela. DJELA. ORKESTRALNA: Natursymphonie (s mješovitim i muškim zborom), 1911. Simfonijske poeme: Dionysische Phantasie, 1899; Barbarossa, 1900 i IVieland der Schmied, 1903. Varijacije Aufkldnger, 1919. — Opere Helfrid, 1890 i Zinnober (prema E. T. A. Hoffmannu), 1898. — VOKALNA: kantata Totenmarsch; pjesme za glas i orkestar i za glas i klavir. — Rekvijem, 1907. — Alexander Ritter, 1907; Betrachtungen zur Kunst, 1921. — Izdao pisma R. Wagnera Juliji Ritter, 1920 te radove i pisma svog oca. LIT.: W. Zentner, Siegmund von Hausegger, Neue Musikzeitung, 1947. — Isti, Hausegger von, 1. Friedrich, 2. Siegmund, MGG, V, 1956.

HAUSER, František (Franz), ĉeški pjevaĉ, bas-bariton (Krasovice kraj Praga, 12. I 1794 — Freiburg i. Br., 14. VIII 1870). Studirao pravo i medicinu, a zatim se posvetio pjevanju. Uĉenik V. Tomašeka u Pragu, gdje je debitirao 1817. Kasnije (1821—36) ĉlan opera u Kasselu, Dresdenu, Frankfurtu na Majni, Beĉu, Londonu, Leipzigu, Berlinu i Breslauu. Napustivši pozornicu, boravio je kraće vrijeme u Parizu i u Italiji. Od 1838 nastavnik pjevanja u Beĉu, a 1846—64 direktor Konzervatorija u Miinchenu. Ţivio zatim u Karlsruheu, a od 1867 u Freiburgu. Izvrstan bas-bariton, istakao se i kao nastavnik. Svoje je iskustvo iznio u priruĉniku Gesanglehre . . . Visoko obrazovan muziĉar, imao je bogatu zbirku Bachovih djela i rukopisa. Dopisivao se s mnogim istaknutim ljudima svog vremena. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA: Musikalische Vorschule; M. Hauptmann's Harmonie-System, dem Praktischen etzvas ndker gebracht; Gesanglehre fiir Lehrende und Lernende, 1866; J. S. Bach's samtliche Werke thematisch verzeichnet ... — Katalog Hauserove biblioteke objavljen je 1905 u Lepzigu. LIT.: A. Schone (redaktor), M. Hauptmann, Briefe an Franz Hauser (2 sv.), Leipzig 1871. — E. Hanslick, Aus dem Leben und der Correspondenz von F. Hauser, Wiener Neue freie Presse, 1871. — A. Diirr, Franz Hauser, MGG, V, 1956.

HAUSER, Miška (Michael), madţarski violinist i kompozitor (Bratislava, 1822 — Beĉ, 8. XII 1887). Uĉio u Bratislavi (J. Matalav) i na Konzervatoriju u Beĉu kod J. Bohma, J. Mavsedera (violina) i Sechtera (kompozicija). God. 1839 zapoĉeo koncertnu karijeru turnejama po Evropi; 1847 vratio se u domovinu, nastupajući u Bratislavi s pijanistom N. Rubinsteinom. Nakon turneja po Sjevernoj i Juţnoj Americi, Australiji, Indiji, Egiptu i evropskim zemljama, od 1874 ţivio povuĉeno u Kolnu. Njegovo sviranje bilo je tehniĉki virtuozno i vrlo efektno, pa ga ubrajaju u najznaĉajnije violinske virtuoze XIX st. U kompozicijama mjestimice upotrebljava madţarske ritmiĉke oblike (naglaske). Vrlo su popularne bile njegove Lieder ohne Worte i aranţmani Schubertovih pjesama. DJELA. Za violinu: Lieder ohne Worte; fantazije; ronda; varijacije; Rhapsodie hongroise i dr. — Opereta Der blinde Leiermann, 1860. — Solo-pjesme. — Knjiga dojmova s putovanja po Americi Aus dem Wanderbuche eines osterreichischen Virtuosen (2 sv.), 1858—59 (najprije u obliku pisama u Ostdeutsche Post).

93

LIT.: E. Sebestyen, Egy magvar hegedumuvesz vandorlasa negy vilagreszben, A Ţene, 1930. — The letters of Miška Hauser, 1853, Chapell Hill (North Carolina) 1939. •— Z. Novdĉek, Miška Hauser, MGG, V, 1956.

HAUSMANN (Hausman), Valentin, njemaĉki kompozitor, (? — izmeĊu 1611 i 1614). Podaci o njemu vrlo su oskudni. Prema K. uKo. J. Matthesonu bio je orguljaš Gerbstadtu. Po izdanjima njegovih djela vidi se da je povremeno boravio u raznim dijelovima Njemaĉke. Uz H. L. Hasslera, H. je svojim vokalnim zbirkama mnogo pridonio širenju talijanskog stila u Njemaĉkoj. Tekstovi njegovih pjesama, komponiranih po uzoru na talijanske, obradbe su talijanskih motiva, katkad i doslovni prijevodi. H. ide medu prve autore samostalne instrumentalne muzike. Njegovi plesovi imaju djelomiĉno tekstove. Neke plesne melodije komponirao je sam, ali je ĉesto instrumentalno obradio već postojeće napjeve. Za mnoge kaţe sam da potjeĉu iz Poljske. Vaţne su njegove zbirke iskljuĉivo instrumentalnih djela (1604) koje sadrţe intrade, paduane i gagliarde, uglavnom za sastave viola; u nekim sluĉajevima H. (prvi u Njemaĉkoj) izriĉito traţi violinu. Fuga prima iz tih zbirki vaţan je izvor za povijest fuge. D J E LA . IN S T RU M EN T A LN A: N e u e In t r a d e m i t 6 u n d 5 S l i m m e n auff Instrumenten, fiirnehmlich auff Fiolen, 1604; Neue 5. st. Paduane und Galliarde, auff Instrumenten fiirnehmlich auff Fiolen, 1604. — INSTRUMENTALNO-VOKALNA: Neue artige und liebliche Tame zu Teil mit Texten, zu Teil ohne Text gesetzt, 1598 (VI izd. do 1606); Venusgarten, darinen 100 ausserlesene gantz liebliche, mehrentheils polnische Tdntze, 1602; Rest von polnischen und ander Tdn-tzen . . ., 1603. — VOKALNA: 12 zbirki pjesama, 1592—1608; prigodne pjesme. — ■ CRKVENA: 2 mise; moteti. — Izdao s njemaĉkim tekstom villanelle L. Marenzija, 1606; canzonette O. Vecchija i G. C. Lupija, 1606; tricinije J. J. Gastoldija, 1607; prvu knjigu baleta T. Morleva, 1609; canzonette O. Vecchija (3 sv.), 1610. NOVA IZD.: 48 instrumentalnih kompozicija obj. F. Bolsche (DDT, XVI, 1904); 1 ples J. Wolf (Sing- und Spielmusik aus dlterer Zeit, 1926; II izd. 1931); F. Jode obj. 9 duhovnih pjesama (Chorbuch, VI, 1931), 4 pjesme (Chorbuch alter Meister, 1949) i 2 stavka (Alte Madrigale . . . ) ; izbor plesova obj. J. Stave (1937); 6 plesova obj. R. Steglich (Nagels Musik-Archiv, LXXX); 2 stavka obj. H. Monkemever (Antiqua Chorbuch). LIT.: A. Simon, Polnische Elemente in der deutschen Musik, Ziirich 1916. — TA. W. VCerner, Ein Brief Valentin Hausmanns, ZFMW, 1932—33. — B. Delti, Studie zur Geschichte der Pavane und Galliarde in Deutschland (diserta cija), Berlin 1956. — M. Ruhnke, Valentin Hausmann, MGG, V, 1956.

HAUSSWALD, Giinter, njemaĉki muzikolog (Rochlitz, n. III 1908—•)• Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu kod M. Pauera (klavir), S. Karg-Elerta i H. Grabnera (kompozicija), i na Univerzitetu (1928—33) kod Th. Kroyera, H. Zencka i H. Schultza. God. 1933—45 nastavnik; 1947—53 dramaturg Drţavne opere u Dresdenu i docent za povijest muzike na Visokoj muziĉkoj školi; uz to kao docent, 1950—53, zamjenjivao H. Besselera na Univerzitetu u Jeni. Od 1958 u Kasselu suurednik mjeseĉnika Mušica; 1960—66 vodio operni odjel Radio-Stuttgarta. DJELA. SPISI (izbor): Johann David Heinichens Instrumentalzuerke (disertacija), 1937; Heinrich Marschner, 1938; Die Deutsche Oper, 1941 (II izd. 1943); Die Bauten des Staatstheater Dresden, 1948; Mozarts Serenaden (habilitacija), 1951; Das neue Opernbuch, 1951 (VII izd. 1957); Richard Strauss, 1953. — Studije i ĉlanci: Kctrl Ditters von Dittersdorf, ZFM, 1939; Gottfried Miiller, ibid., 1939; Ernst Eichner, ibid., 1940; Heinrich Sutermeister, ibid., 1942; Die Oper in der Gegtnwart, ibid., 1950; Zur Sonatenkunst der Bach-Zeit, Bericht uber wissenschaftliche Bachtagung, Leipzig 1950; Das Erbe Glucks, Mušica, 1951; Der Divertimcnto-Begriff bei G. Chr. Wagenseil, AFMW, 1952; Instrumen tale Ziige im Belcanto des 18. Jahrhunderts, Kongress-Bericht, Bamberg 1953; J. D. Zelenka als Instrummtalkomponist, AFMW, 1956; Plddoyer fiir eine Oper, Mušica, 1957. — IZDANJA. Spisi: Blatter der Staatsoper Dresden, 1947—53; Blatter der Staatskapelle Dresden, 1947—53; Gestaltungen und Gestalten, Dramaturgisehe Blatter des Staatstheater Dresden, serije III—V, 1948—50; Dresdner Kapellbuch, 1948; J. S. Bach 1750—1950, 1950; C. M. von Weber-Eine Gedenksehrift, 1951; Bach Sonaten und Partiten fiir Violine allein (sa Y. Menuhinom), 1958; Dirigenten, Bild und Schrift (sa W. Neumeisterom), 1965. — Kompozicije: suraĊivao na izdanjima cjelokupnih djela J. S. Bacha (serija 6, I sv., 1958), Ch. W. Glucka (Merlins Insel, 1956), W. A. Mozarta (serija 4, VII sv. simfonija, 1959; serija 4, I—I I I sv. serenada i divertimenta, 1961—68) i G. Ph. Telemanna {Musikalische Werke, VI—VIII sv., 1955). Izdao pojedina djela Ch. S, Bindera, J. F. Fascha, J. D. Heimichena, Pepuscha, Vivaldija, Webera i dr.

HAUTE-CONTRE (franc. od lat. -> contra-tenor altus), 1. naziv kojim se u XVII i XVIII st. oznaĉivao visoki tenor (muški alt), s opsegom g-d2. Zbog okretnosti i lakog izvoĊenja visokih pasaţa, glas tog registra rado su upotrebljavali Rameau i njegovi suvremenici, a i kompozitori idućeg stoljeća (Gluck, Orfej). Dionica h.-c. biljeţila se u C-kljuĉu, na trećoj crti. Danas je izvodi lirski tenor ili ţenski alt. 2. haute-contre de violon -> Viola tenore HAVAJSKA GITARA -> Ukulele HAVLAS (Havlasa), Gvido (Quido), ĉeški horovoĊa (Strunkovice, 2. V 1839 — Hefmanuv Mestec, 14. I 1909). Sa muziĉkim obrazovanjem koje je stekao na Orguljskoj školi u Pragu, H. dolazi 1871 u Vršac, gde postaje horovoĊa Srpskog crkvenog pevaĉkog društva i uĉitelj muzike u osnovnoj školi; 1874—76 bio je crkveni horovoĊa u Senju. Za kratko vreme koliko je boravio u jugoslovenskim mestima, H. se vrlo tesno zbliţio sa sredinom u kojoj je delao i komponovao znatan broj kompozicija na tekstove srpskih pesnika, većinom u Liedertafel-stilu, Medu njima je veliku popularnost imala u srpskim krajevima,

94

HA VLAS — HAYDN

sve do Prvog svetskog rata, rodoljubiva horska kompozicija Padajte braćo (stihovi Đure Jakšića). Komponovao je takode instruktivna dela za klavir i pisao obrade narodnih melodija za harmonij um. LIT.: V. R. Đordević, Prilozi biografskom reĉniku srpskih muziĉar a. Posebna izdanja SAN, 1950. S. D. K.

HAWES, William, engleski kompozitor i dirigent (London, 21. VI 1785 — 18. II 1846). Kao djeĉak (.1793—1801) pjevao u Kraljevskoj kapeli; 1803—20 djelovao kao Lay-Vicar u Westminsterskoj opatiji; od 1805 ĉlan Kraljevske kapele. Od 1812 muziĉki direktor u katedrali sv. Pavla; ĉlan Philharmonic Society od osnutka (1813). God. 1817 ponovo u Kraljevskoj kapeli vodio djeĉji zbor i svirao lutnju; od 1824 dirigent kazališta Lyceum, gdje upriliĉuje prve izvedbe Weberova Freischiitza (1824) i Mozartove opere Cosi fari tutte (1828). Više godina vodio Madrigal Society. DJELA. Operete: Broken Promises, or The Colonel, the Captain, and the Corporal, 1825; The Quartette, or interrupted Harmony, 1828 i The Sisler of Charity, 1829. —■ Glees; pjesme.—Requiem, 1817. — Priredio novo izd. zbirke madrigala The Triumphes of Oriana, 1814; izdavao takoĊer glees i pjesme.

HAVVKINS, Coleman (prozvan Bean), ameriĉki jazz muziĉar, tenor-saksofonist (Saint Joseph, Missouri, 21. XI 1904 — New York, 19. V 1969). Još kao dijete poĉeo uĉiti klavir i violonĉelo; tenor-saksofon studirao na V/ashburn koledţu u Topeki. Debitirao 1922 u sastavu kojemu je pripadala ĉuvena pjevaĉica klasiĉnog bluesa Mamie Smith. Od 1923 ĉlan orkestra Flechtera Hendersona, 1934 odlazi u Englesku i svira u orkestru Jacka Hiltona, zatim nastupa u Parizu. God. 1939 vraća se u SAD i osniva veliki jazz-orkestar. Za ratnih godina solist razliĉitih malih sastava u New Yorku i Los Angelesu, 1948—49 ponovno u Evropi, nastupa meĊu ostalim u pariškim Semaine du jazz. Vrativši se u domovinu postaje ĉlan poznate grupe Jazz at the Philharmonic. Prvi znaĉajan tenor-saksofonist jazza, H. je postavio temelje modernom naĉinu sviranja tog instrumenta u jazzu. Njegovo je glavno podruĉje blues, a interpretirao je i muziku Chicago-stila, pa swing i be-bop na naĉin koji karakterizira sonornost zvuka i snaţan, plastiĉan ton. Najpoznatija mu je interpretacija balade Body and Soul. Snimio je velik broj ploĉa, nastupio i u filmu The Crimson Canary. HAVVKINS, John, engleski muziĉki historiĉar (London, 30. III 1719 — 21. V 1789). Završio studij prava; advokat u Londonu. Ĉlan Academy of Ancient Music i Madrigal Society. Dugogodišnjim radom sakupio obilje materijala i objavio ga u svom najznaĉajnijem djelu, General History of the Science and Practice of Music (1776, u 5 knj. sa 58 slika muziĉara), prvoj engleskoj povijesti muzike. DJELA: Memoirs of the Late Sig. Agostino Steffani, 1740; An Account of the Institution and Progress of the Academy of Ancient Music, 1770; A General History of the Science and Practice of Music (5 sv.), 1776 (II izd. 1853; III izd. 1875). LIT.: R. Stevenson, The Rivals Havvkins, Burnev and Boswell, MQ, 1950. — P. A. Scholes, The Life and Activities of Sir John Havvkins, London 1953. — Isti, (Sir) John Hawkins, MGG, V, 1956.

HAY, Eduard Norman, irski kompozitor i orguljaš (Faversham, Kent, 19. IV 1889 — Port Stevvart, Londonderrv, 10. IX 1943). Studirao muziku u Belfastu i Oxfordu (Koeller, C. J. Brennan, E. M. Chaundv, A. Eaglefield-Hull); doktorirao u Oxfordu 1919. Orguljaš u ţupnoj crkvi sv. Patrika u Coleraineu (1914 —16), i od 1922 u Bangorskoj opatiji. DJELA: simfonijska pjesma Dunluce, 1921; The Gilly of Christ za orkestar. —■ Gudaĉki kvartet u A-duru, 1918; fantazija za gudaĉki kvartet na irske narodne teme, 1917; sonata za violonĉelo i klavir na irske narodne teme, 1916. — Kompozicije za orgulje. — Muziĉka komedija The Lady Voter's Dilemma, 1919. — Solo-pjesme.

HAYASHI, Hikaru, japanski kompozitor (Tokio, 22. X 1931—). Uĉitelji su mu bili T. Ikeno'uchi i Ff. Otaka. Ĉlan Japanskog društva za novu muziku i pripadnik tzv. VĊ^'-skupine (Ff., M. Mamiva, Y. Tovama). Posebno se istakao na podruĉju filmske muzike (nagraĊen na moskovskom Filmskom festivalu). DJELA: simfonija in G, 1953; varijacije za orkestar, 1955. —■ Filmska muzika. — VOKALNA. Dvije kantate: I, za mješoviti zbor, 1958 i II, Feniks za zbor i komorni orkestar; Zlatna opojnost za zbor i jazz-band; zborovi (Pjesme za Ainu; Crne pjesme, 1964).

HAYDN, 1. Franz Joseph, austrijski kompozitor (Rohrau, Gradišće, 31. III 1732 ■— Beĉ, 31. V 1809). Svedoĉanstva o detinjstvu i mladalaĉkoj dobi Josepha Havdna priliĉno su malobrojna i nepovezana, pa se to razdoblje njegovog ţivota ne moţe slediti sa sigurnošću. Podaci koje je sam majstor delimiĉno ostavio ili u poodmakloj ţivotnoj dobi davao svojim prvim biografima ponekad su iskićeni anegdotskim zanimljivostima ili se osnivaju na nesigurnom sećanju. Po ocu, seoskom kolaru, mogao je H. da nasledi zdravlje, marljivost, istrajnost u radu i muzikalnost, a od sredine u kojoj je odrastao da stekne prisan odnos prema prirodi, ljubav prema narodnoj muzici, smisao za jednostavnost i skoro realistiĉko shvatanje ţivotnih pojava.

Prve pouke u ĉitanju, pisanju i muzici dobio je u obliţi gradiću Hainburgu kod roĊaka, uĉitelja J. M. Francka, i već šestoj godini — kako kaţe u autobiografskim skicama (iz 177c mogao sasvim slobodno da otpeva u horu šest misa, a ta] ponešto i da odsvira na klaviru i na violini. Tu ga je posle muĉne godine (1740) našao i poveo sa sobom u hor beĉke \ drale sv. Stefana, kapelnik Georg Reutter ml. Njemu je H., J ostali horski pevaĉi-deĉaci, bio poveren na punu opskrbu i pi ĉavanje u muzici, od ĉega pamti »neprestani post i svega dve lej iz muziĉke teorije za celih devet godina«. Ipak je za to vrs kako sam kaţe, »dobro upoznao sve mogućnosti vokalne i ins mentalne muzike i nauĉio kod vrlo dobrih majstora umet pevanja, a i klavir i violinu«; imao je prilike da ĉuje mnogo crlc muzike i poneko svetovno delo poglavito savremenika, be pretklasika G. M. Monna, G. Ch. Wagenseila, J. Starze Italijana A. Caldare. Ali sistematsku poduku u kompoziciji po svemu sudeći, nije dobio ni tada ni kasnije, nego je uglav: bio prepušten samome sebi. Od teoretskih dela koje je upozn marljivo prouĉavao navode se Matthesonov Der Vollkomt Capellmeister i Fuxov Gradus ad Parnassum. Oko 1749, kad Havdnov glas poĉeo da mutira, otpušten je iz katedralskog i konvikta i prisiljen da se sam izdrţava pevajući po horov svirajući u zabavnim or trima, poduĉavajući na viru i, kako kaţe u autobio: fiji, marljivo komponujući. dinom pedesetih godina je zaposlen kod N. Por] kao korepetitor na njego ĉasovima pevanja i kao kl sluga; za nagradu je od n dobivao kroz tri meseca ĉ ve iz kompozicije. Posle 1 H. ostaje i dalje samouk, sudeći po struĉnim knjig; iz onoga doba, naĊenim; njegovoj zaostavštini, oĉite da je neprestano radio i bu pratio savremenu literati Ubrzo dobija i prve poru bine (crkvena dela, Sings Der Krumme Teufel u dve 1 zije, klavirske kompozicije, vertimenti i kasacije). U F. J. HAYDN. Rad C. L. Seehasa vreme potiĉe ga na komponc nje kamerne muzike baron Fiirnberg, kod koga je Ff. muzicirao koga je napisao svoja prva klavirska trija i prvi gudaĉki kvartet.T upoznaje i dela Ph. E. Bacha (»kome imam mnogo da zahvalim, k sam studirao i razumeo«), što se ogleda u njegovim delima iz peĊ< tih i po- ĉetka šezdesetih godina. Svoje prvo stalno mesto dobija 1 kao kamerni kompozitor ili »muziĉki direktor« privatne kaj grofa Morzina u zamku Lukavice kraj Plzena. U Ĉeškoj se upoz sa kompozitorima Mannheimske škole i ĉeškim pretklasiĉar pod ĉijim je uticajem napisao svoju prvu simfoniju, u D-di Nesmetanom daljem razvoju dopfinela je njegova sluţba kod rodice kneţeva Esterhazv od 1761 pa sve do 1790. Angaţovan naj kao Vice-Kapellmeister obavljao je, u stvari, već od poĉetka duţn glavnog muziĉkog kapelnika kneţevske dvorske kapele, je: tadašnji nominalni Ober-Kapellmeister, J. Werner, bio već st; nemoćan (umro je 1766). Kroz pune 3 decenije H. je organizi i vodio dvorsku muziku i komponovao nova dela za sve potr dvora (ukljuĉivo i opere), boraveći najpre u kneţevskom sedi gradiću Eisenstadtu, i kasnije većinom u usamljenom dve Esterhaz kraj Neţiderskog jezera, a ponekad i sa dvorom u Be Tako praktiĉki odseĉen od sveta, mogao je i pored znat duţnosti da se koncentriše na intenzivan stvaralaĉki rad. na slavensko-madţarsko-austrijskoj tromeĊi, H. je slušao i zav< narodnu muziku razliĉitog porekla; posebno ga je privukla lef našeg muziĉkog folklora koji je mogao da upozna još za mladih d u Gradišću. Prouĉavajući Havdnova dela hrvatski muzike Franjo Kuhaĉ ustanovio je, krajem prošlog veka, sasvim pouzd; da je H. upotrebio priliĉan broj hrvatskih narodnih napeva u s jim simfonijama i gudaĉkim kvartetima, kao i da je melodija ĉuv austrijske nacionalne himne delimiĉno identiĉna sa jednom hn skom narodnom pesmom; Kuhaĉ je tvrdio i to da je Havdn hn skog porekla, ali je ta tvrdnja kasnije oborena, prvenstveno isi ţivanjima i argumentima muzikologa E. F. Schmida. Ţiveći naoko mirnim i radenim ţivotom u jednom uskom plemićk krugu, H. je ipak bio u vezi sa zbivanjima u svetu i osećao je ide strujanja svoga doba. Iako su biografski podaci oskudni, sa dela govore o dubokoj krizi koju je proţivljavao, moţda pod uticaj Sturtn und Dranga, otprilike izmeĊu 1766 i 1774. Svojim patetici

HAYDN -subjektivnim izrazom ova »romantiĉna kriza« udarila je peĉat znaĉajnim delima toga razdoblja (klavirska sonata u c-molu, Abschiedssymphonie, ciklus Sonnenquartette, Trauersymphonie). Prevladavši taj period proĉišćavanja H. ulazi u fazu pune stvaralaĉke zrelosti i klasiĉne ravnoteţe izraza. U to doba jaĉe se vezuje za Beĉ, najpre gostovanjima kneţevske kapele, zatim izvoĊenjem dela koje komponuje izravno za 'taj grad (oratorij // Ritorno di Tobia posvećen i izveden u beĉkom Tonkunstler-Sozietat, 1775), a od 1779 i poslovnom vezom sa kućom Artaria koja postaje glavni izdavaĉ Havdnovih dela sve do 1790. Za Beĉ je Havdna vezivalo i prijateljstvo prema Mozartu, puno uzajamnog poštovanja. Ono je bilo znaĉajno i po meĊusobnom uticaju, kako Havdnovog dela na Mozarta tako i Mozartovog dela na Havdna, iako je ovaj bio mnogo stariji. Poĉetkom osamdesetih godina Havdnova slava prešla je granice Austrije; njegova se dela izvode i štampaju širom Evrope, on dobiva porudţbine sa raznih strana; za Pariz komponuje niz simfonija, nazvanih Pariške simfonije (1785—-86), za londonskog izdavaĉa Forstera seriju klavirskih trija (štampanih 1784—1795), za katedralu u Cadizu (Španjolska) instrumentalnu pasiju Die Sieben Worte Jesu am Kreuze (1785) kojoj će kasnije dodati vokalni part. Posle raspuštanja Esterhazvjeve muziĉke kapele 1790, H. je i dalje ostao u sluţbi porodice Esterhazv kao nominalni Kapellmeister, ali mu je dozvoljeno da se nastani u Beĉu. Posredovanjem violiniste i impresarija J. P. Salomona došlo je tada do njegovih znaĉajnih gostovanja u Londonu, u dva maha: 1791—92 i 1794—95. Dodir sa drugom sredinom, veliki uspesi, svest o vlastitoj vrednosti i novi utisci dali su mu nove stvaralaĉke impulse i tu poĉinje poslednji i u mnogome najznaĉajniji period njegovog stvaralaštva. Za kratko vreme napisao je dvanaest svojih najzrelijih simfonija, tzv. Londonskih, a pod utiskom Handelovog kulta u Engleskoj stvorio oratorije Die Schopfung i Die Jahreszeiten. U meĊuvremenu je njegov novi gospodar Nikolaus II Esterhazv obnovio svoju dvorsku kapelu i pozvao Havdna da opet preuzme njeno vodstvo. Otada (oko 1795) H. je provodio veći deo godine u Beĉu, a letnje mesece obiĉno u Eisenstadtu. Njegova kompozitorska obaveza prema knezu ograniĉila se na to da jedanput godišnje napiše jednu misu. Tako je 1796—1802 nastalo 6 njegovih velikih misa (Nelsonmesse, Schopfungsmesse, Harmoniemesse, i dr.) koje su pored oratorija, poslednja umetnikova dela većeg formata. Široka popularnost i slava, koju je H. stekao za ţivota, posle njegove smrti brzo je izbledela, pre svega zbog oduševljenja za Beethovena i zatim zbog prodora novih romantiĉnih strujanja. Njegova su se dela doduše i dalje izvodila kroz ĉitav XIX v., ali samo najuţi izbor, pa su uskoro sudovi o njemu podlegli pojednostavljenju i šablonizaciji; govorilo se o bezazleno idiliĉnoj, tradicionalno klasiĉnoj muzici »papa Havdna«, a prava se vrednost i veliĉina njegova dela nije uoĉila. Istom su opseţnije studije u XX v. ukazale na istorijsku ulogu koju je H. odigrao. Havdnovo stvaranje proteţe se kroz drugu polovinu XVIII v., u prosvetiteljsko doba, proţeto idejama racionalizma i humanosti, kada su nasuprot baroknoj polifoniji već preovladali elementi galantnog, ranoklasiĉnog stila sa tendencijom nove monodije, koja se manifestovala u novom instrumentalnom stilu i novim oblicima. I upravo je H. svojim delom premostio put izmeĊu dvaju stilski razliĉitih epoha, prešavši definitivno iz pretklasiĉnog u zreli klasiĉni stil. U Havdnovom razvoju jasno su izraţene postupne tehniĉke i sti-listiĉke promene, koje saĉinjavaju zapravo meĊusobno priliĉno razliĉite stvaralaĉke fa^e. Zbog toga su njegovi biografi proveli podelu koja se u pojedinostima sasvim ne podudara. Same ţivotne okolnosti nameću širu podelu na: mladalaĉko doba u Beĉu otprilike do 1760, muţevno doba u sluţbi na dvorovima Esterhazvja izmeĊu 1760 i 1790 i pozno doba od 1790 do kraja ţivota. K. Geiringer i neki drugi, razlikuje 5 faza prema 5 decenija koje uglavnom obuhvata ju Havdnovu kompozitorsku aktivnost: I, rana mladalaĉka faza (1750—60); II, pripremno doba (1761—70); III, srednje

95

Haydnova rodna kući

doba, »romantiĉna kriza« (1771—80); IV, zrelo doba (1781—90) i V, doba najvišeg uspona (1791—1803). I. Prvi gudaĉki kvarteti imaju najpre pet stavova, a od dvanaestog nadalje saţimaju se na ĉetiri. Na njima je peĉat galantnog stila: redanje motiva bez nuţne povezanosti, sastav od delića kratkog daha, bez ozbiljnije sadrţajnosti i bez motivske razrade. Već u kvartetu br. 15 vidljiv je napredak u motivskoj razradi. Tu poĉinje stvaranje »specifiĉnog oblika homofone kamerne muzike, kojim graĊanstvo stiĉe svog tumaĉa« (V. Vuĉković). U prve dve simfonije H. ide putevima prethodnika. Prva, u D-duru (1759), ugleda se u simfoniju D-dur J. V. A. Stamitza u pogledu motivsko-dinamiĉkog bujanja. U drugoj simfoniji u C-duru (1760) motivska razrada sasvim je sprovedena, da bi se ubuduće usredsredila na razvojni deo prvog stava. Obe simfonije imaju po tri stava, bez menueta. Istovremeno piše H. kompozicije za gudaĉe i solo-instrumente: 21 trio za dve violine i violonĉelo. One su preteĉe kvarteta. Skoro do svojih poslednjih godina komponovao je i trija za barvton (gudaĉki instrument na kome je rado svirao knez Esterhazv), violu (ili violinu) i violonĉelo i ostavio ih u svemu 126. Ĉesto je pisao i prigodna dela za razliĉite instrumentalne sastave, kao kasacije, divertimenta, nokturna itd., za gudaĉe i duvaĉe u kamernom ili manjem orkestarskom sastavu. Ona ĉine prelaz prema klasiĉnoj simfoniskoj muzici. Sve te komade komponovao je H. skoro do poslednjeg razdoblja. Od 52 klavirske sonate svega tri pripadaju prvoj fazi. I one su kao i druga dela tog perioda još pod uticajem beĉkih pretklasika (G. Ch. Wagenseil) i Ph. E. Bacha. U najranije kompozicije moţe se uvrstiti i misa u F-duru iz pedesetih godina, skromna u razmerama i sredstvima. Druga, sveĉana misa (Grosse Orgelmesse) u znaku je nadmoćnosti muzike nad tekstom. Havdnovo stvaranje u ovom periodu poĉinje vrlo skromno oslanjajući se uglavnom na prethodnike. Iz tih poĉetaka jedva se moţe naslutiti divovski rast koji dolazi vrlo postepeno. Jedino se u tim poĉetniĉkim delima već pokazuje njegov smisao za jasan raspored muziĉke materije unutar cikliĉkog oblika i, za njega karakteristiĉna, neposrednost muziĉkog izraţavanja. II. U »pripremnoj« fazi H. je napisao 40 simfonija. U njima je vidljiv razvojni put simfonije kao vrste sve od osobina y 1 " ~ ' '^ ^n IHf«rrT pretklasiĉnog, galantnog stila koje se ogledaju u motivskom materijalu, u konverzacio-nom naĉinu, bez poniranja u sadrţajnost, bez dublje izmenjivanjem Haydnov Reiterquartett t op. 74, br. 3, autograf povezanosti, sa ĉestim fortea u piano, dura u mol, unisona u tutti (tragovi nasleda baroknog koncerta). Istina, već u simfoniji br. 3 oseća se izvesna teţina i teţnja prema većem jedinstvu, što H.nastoji da ostvari kontrapunkt-

96

HAYDN

Dvorac Estcrhazy u Eisenstadtu, grafika

skom razradom motiva, koju sprovodi i u nizu drugih simfonija (br. 22, 24, 26, 30, 31 i 40). Novine se redaju: stalno uvoĊenje menueta (br. 3j; upotreba drvenih duvaĉkih instrumenata u solistiĉkom smislu (u polaganom stavu simfonije br. 5); mešavina koncertantnog i divertimentskog stila (u tri programske simfonije iz 1761: Le Matin; Le Midi; Le Soir); upotreba ĉetiri roga (br. 31 »mit dem Hornsignah, prva lovaĉka simfonija); sprovodenje sve većeg jedinstva motivskog materijala što ide ponekad do krajnjih konzekvenca (prvi stav simfonije br. 28 skoro sav od jednog motiva); ponekad su i sve orkestarske deonice proţete elementima glavne teme (kao u prvom stavu simfonije br. 2); izvoĊenje druge teme iz prve, ĉesto u kasnijem stvaranju, pojavljuje se već u tom razdoblju (prvi stav br. 39). Opšta crta menueta u ovim simfonijama jeste sveţina i narodni ton. Ĉesti su efekti iznenaĊenja (većinom puni humora), ali i sveĉani i ozbiljni ton (već u simfoniji br. 3, br. 22). Izraţaj se pojaĉava, već od simfonije br. 16, sa »uzdasima«, pa preko tragiĉne simfonije br. 26 (Lamentatione). Tom simfonijom H. već zalazi u sledeće razdoblje pod uticajem Sturm und Dranga. Ovamo ide i simfonija u g-molu br. 39, puna bolnih akcenata. U simfonijama br. 26, 39, 49 i 59 (nastalim oko 1768—69) upada u oĉi jaki ritmiĉki impuls brzog sonatnog stava i još više, izbor molskog tonaliteta za osnovni, što do tada nije bio obiĉaj, a u buduće će to upravo H. negovati. U tom razvoju novih momenata vidi se upravo strateška opreznost. H. se stalno vraća na polazni teren, kao da utvrĊuje (po K. Geiringeru) novoosvojena postignuća (npr. simfonija br. 52 nema menueta, a sastavljena je od tri stava, u simfoniji br. 33 drveni duvaĉi su opet upotrebljeni horski, a eliminisani su u laganom stavu, itd.). U pogledu gudaĉkog kvarteta, moţe se već u nekim kvartetima op. 3 konstatovati uspostavljanje simetriĉnosti i konciznosti, odbacivanjem jednog od dvaju menueta, ĉime je usvojen princip sastava od ĉetiri stava. Grupa od šest kvarteta op. 9 predstavlja završetak toga perioda. U njima su već po pravilu ĉetiri stava, sa menuetom na drugom mestu. Potencira se znaĉaj i širina razvojnog dela, vrši stroţi izbor materijala za razradu i oseća teţnja za sve većom koncetracijom i produbljenijim izrazom. Ta teţnja izraţena je i u klavirskim sonatama tog doba, npr. sprovodenjem jednoobrazne figuracije (već u sonati br. 3), ili izvoĊenjem druge teme iz prve (br. 10). Inaĉe, još su vidni ostaci galantnog stila i austrijskog nasleĊa (naĉin divertimenta). Uticaj Ph. E. Bacha postaje postepeno sve izrazitiji. Ugledajući se u ovog majstora, H. u sonatama br. 19 u D-duru iz 1767 i br. 46 u As-duru iz 1768, presaĊuje stil i graĊu klavirskog koncerta na sonatnu formu i time je podiţe na sasvim drugi nivo. Dela iz samog poĉetka operskog stvaranja (Der Krumme Teufel u dve verzije) izgubljena su. Prva donekle saĉuvana opera Actde e Galatea, komponovana 1762, raĊena je šablonski sa recitativima i arijama Da capo. Intermezzo La Canterina (1766), pun ţivosti, u stvari je parodija na tip opere serie, dakle prva Havdnova komiĉna opera, u kojoj odmah pokazuje smisao za ovu vrstu, kao i u Lo Speziale, operi buffi iz 1768 (na Goldonijev tekst). Kantata za imendan kneza Esterhazvja (1763) ubraja se u reprezentacijsku i prigodnu muziku namenjenu potrebama dvora. III. Prosvetiteljske ideje racionalizma i humanosti zraĉile su iz HavĊnovih dela i njegove liĉnosti sve skoro do 1770. MeĊutim, kad je J. J. Rousseau objavio svoje naziranje o povratku prirodi, opreĉno principima racionalizma, pojavila se nova struja u umetnosti, period nazvan Sturm und Drang; svoj završni akord doţivelo je to razdoblje u Francuskoj revoluciji. Talas oboţavanja prirode i instinkta izazvao je kod HavĊna krizu koja se odrazila u jaĉoj ekspresivnosti, u subjektivno-pate-

tiĉnom izrazu i sadrţajnosti. Baš te komponente obogatile njegov muziĉki jezik i to već nešto pre 1770, a ostavile su 1 i u ćelom kasnijem stvaranju. Kao rezultanta idejnih suprotn toga doba nikao je sintetski klasiĉni stil. Od 30 simfonija iz '. ćeg razdoblja, peĉat te krize nosi niz simfonija. Tako Abschu symphonie br. 45 iz 1772, u kojoj preovladuje sadrţajni momi zbog koga kompozitor prenebregava stereotipni postupak i lik; sledeći to naĉelo, on prenosi teţište na ekspoziciju zanema jući razvojni deo i ostavlja po strani koloristiĉke elemente u te: za što snaţnijim izrazom (već u simfoniji br. 44, pa u br. ; Strastan izraz se nalazi u simfoniji br. 49 sa karakteristiĉnim ţivom La Passione, dok su br. 44 kao i br. 51 ispunjene patetik« Kod romantiĉara omiljena reminiscencija nalazi se u simfo br. 46; kontrapunktska razrada je ĉesta (npr. u simfonijama 44 i 47); suprotnosti su na dnevnom redu; efekti iznenaĊenja takoĊe ĉesti (br. 60). »Romantiĉna kriza« (naziv su uveli Wyzewa i G. de St. Foix) je prebroĊena 1775. Simfonije s ki ovog perioda odlikuju se inventivnošću, slobodom oblikovE i teţnjom za jednostavnošću, zbog koje H. sve više izbeg kontrapunkt i uvodi tzv. »prividnu polifoniju«. U oblasti kvari ovo znaĉajno razdoblje predstavljaju serije od po 6 kvarteta 17 iz 1771 i tzv. Sonnenquartette op. 20 iz 1772 u kojima je kontrapunktskom razradom, postigao ravnomerno sudelovanje s kog od 4 instrumenta i ostvario, kako u pogledu forme, tako sadrţaju, klasiĉni kvartetski stil. Ovi majstorski kvarteti za Hay< znaĉe završetak »romantiĉne krize«. Klavirska sonata br. 20 u c-m iz 1771 izrazito je delo ove krize. U sledećih šest sonata (br. 21— osećajna napetost popušta; u njima se mestimiĉno javlja kont punktska metoda poslednjih kvarteta (sonate br. 25 i 26). U natama od 1776 nadalje ekspresivnost je opet snaţnija, a u nji se ispoljila Havdnova neiscrpna varijacijska invencija (br. 27, 29 i 33). Od 1780 osetan je uticaj Mozarta na ovom podrui U tom razdoblju razvio je H. najveću aktivnost na polju oper muzike, o ĉemu svedoĉe šest opera buffa i jedna opera seria. A Ċu njima su najpoznatije La Vera constanza (1776) i // Mo. Ċella luna (Goldoni, 1777). Njima je zajedniĉka crta meĊusol isprepletanje elemenata opere serie i buffe i jaĉanje uloge muzi naroĉito u programskoj predigri, gde se istiĉe tonsko slikai ĉešće korištenje recitativa accompagnato i ansambla te izrazi karakterizacija likova. Muziĉko preovladivanje došlo je do r jaĉeg izraza u operi seriji hola disabitata (P. Metastasio). Orati // Ritorno di Tobia (1774—75), pisan u duhu napuljske voka muzike (G. Pergolesi i J. A. Hasse), sa monumentalnim kont punktski graĊenim zborovima, oznaĉava prestanak krize. Paţ je koncentrisana na unutrašnju stranu muzike, na sadrţajn i izraz, dok je pitanje obrade, oblika i zvuĉne boje drugorazred Dok je kriza pokrenula i uzburkala osećajnu stranu njegova bi od druge polovine ovog razdoblja poĉinje usaglašavanje i teţ za postizanjem organske celovitosti i klasiĉne ravnoteţe. IV. Ova celovitost već se ukazuje u zrelom razdoblju i' najjasnije u gudaĉkom kvartetu, u seriji od 6 tzv. Ruskih kvart op. 33 iz 1781 (nazvanih i Jungfernquartette prema naslovi strani izdanja iz 1782 ili Gli Scherzi zbog posebnog karakt menueta). Postigavši u kvartetima iz 1771 individualizaciju svi pojedine deonice, kontrapunktskim metodom realnih glaso ovde prilazi rešavanju pitanja celovitosti, kompozicionim metodi tematske obrade. Rad sa motivom na bazi homofonije pribliţi Havdna, posle pauze od devet godina, ostvarenju najpreĉišćer muziĉke tvorevine u gudaĉkom kvartetu. Nestaje poslednji ti galantnog stila; izraz je produbljen, faktura jasna i jednostav: uvodi se scherzo umesto menueta. Još veću koncentraciju tematsl materijala donosi 6 kvarteta op. 50 (1787) u kojima H. prilazi i i monotematizmu i prenebregava postavljanje sporedne mi: Mesto scherza ovde se opet javlja menuet. Kvarteti objavlji T789—90, op. 54, 55 (po 3), i godinu dana kasnije op. 64 (1— znaĉe vrhunac ujednaĉenosti i formalne uravnoteţenosti, kai virtuozne obrade. Inaĉe, svaki ovaj kvartet ima svoj profil, I iĉega stereotipnog; ukratko, »u ovoj seriji kvarteta konaĉno naĊen i utvrĊen oblik klasiĉnog kvartetskog stila. Ono što ■ sledi kod Haydna, to je razrada postignutog, a ne izgradnja pogledu oblika« (E. Biicken). Simfonijsko stvaranje teklo je neprekidno. Već u simfoi br. 73 (La Chasse iz 1781) nalazimo istu motivsku razradu 1< i u kvartetima tog doba. Instrumentacija postaje sve znaĉaji faktor. Tematskim radom, stilskim jedinstvom i širinom, skc slobodom oblikovanja odlikuje se 6 simfonija (br. 82—87), ] sanih po porudţbini pariških izdavaĉa. Mozartovskom atmos rom odišu simfonije već od broja 76 i 77, a u br. 80 i 81 uti izrazita Mozartova individualnost i na samu tematiku. Skc svaka simfonija ima svoju karakteristiku, a ĉesto i ime; sve zajed pokazuju ujednaĉenost sadrţaja i obrade. Vrhunac tog razdob je u simfoniji br. 88 u G-duru i u br. 92 tzv. OksforĊskoj (o.

HAYDN 1790). V klavirskim sonatama najranije se osetio duh Mozarta, ĉak i u tehniĉkom postupku i melodici (br. 35, 37, 39). Predah predstavljaju tri sonate iz 1784. Tek u velikoj sonati u Es-duru br. 49 iz 1789—90 dao je H. svoju punu meru. Ona je vrhunac Havdnova stvaranja na tom podruĉju. U ovom periodu H. piše svega dve opere: Orlando PalaĊino koju naziva »dramma eroicomico« i heroj sko-serioznu ArmiĊu; u njima tendira tipu reformne opere serie Glucka i Traette. Za London je još napisao operu seriju L'Anima del filosofo, 1791, u kojoj obraĊuje motiv Orfeja i Euridike. Šteta je što je u toku vremena opao interes za njegove opere, u kojima ima mnogo dobre muzike, naroĉito u komiĉnim operama. Dok je u ranijim misnim kompozicijama vidan uticaj teatralnog stila napuljske škole (Hasse), u Cacilienmesse se već ispoljila teţnja za oslobaĊanjem od tog uticaja, da bi se postigla veća jednostavnost izraţaja. Još dublju koncentraciju pokazuje Mariazeller-Messe iz 1782, u kojoj je upotrebio solo-kvartet. Ovo delo već nagovešta sintezu izmeĊu austrijske barokne tradicije i Havdnovog zrelog simfonijskog stila, ostvarenu u poslednjih 6 velikih misa. V. Mandyczewski je utvrdio broj Havdnovih simfonija na 104 još 1907, posle ĉega ih je pronaĊeno još nekoliko. Statistika stvaranja Havdnovih simfonija pokazuje da se njihov broj iz decenija u decenij neprekidno smanjivao: 60-tih godina nastalo je 40 simfonija, 70-tih godina 30, 80-tih godina 20, a 90-tih godina svega 12. Ukoliko su simfonije po sadrţini i izrazu znaĉajnije, utoliko je njihov broj manji. Najzreliji plodovi koje je H. dao na polju simfonijske muzike jest 12 Londonskih simfonija, br. 93—104 (1791—95). Majstorstvo u motivskoj razradi, ĉije je teţište razvojni deo, a proširuje se i na ekspoziciju i na reprizu, dovodi do punog stapanja svih elemenata i do proţimanja celog tkiva jednim te istim tematskim materijalom. To se odnosi jednako na prve i na poslednje stavove, koji se stalno obogaćuju novim kombinacijama. U njima otvara H. nove poglede u budućnost, anticipirajući već nastupanje romantike. U 63. godini završava rad na ovom polju. Novine se nalaze u skoro svakoj od tih simfonija, npr., u ćelom prvom stavu br. 104 razrada jednog delića prve teme; u br. 94 razrada jedne muziĉke misli u varijacijama polaganog stava; u br. 102 sadrţajno obogaćenje finala kombinacijom sonatnog oblika i ronda (tzv. sonatni rondo), itd. Šest kvarteta Apponyi (op. 71 i 74 iz 1793), bliski su »londonskim« simfonijama i njihovom utanĉanom stilu simfoniziranja i, kao one, snabdeveni uvodom u prvi stav. U njima susrećemo dah nedaleke romantike, a sa formalne strane takoĊe zdruţivanje ronda sa elementima sonatnog oblika. God. 1797—98 napisao je H. 6 kvarteta op. 76 (Erdody), a 1799 2 kvarteta op. 77 (Lobkowitz) i na kraju nedovršeni kvartet op. 103. U tim delima sve je produbljeno i usavršeno: ekspresivnost, saţetost, subjektivnost izraza i individualnost oblikovanja pojedinih stavaka. Posebno se istiĉu op. 76 br. 6 sa nazivom Fantasta, op. 76 br. 3 tzv. Kaiserquartett sa varijacijama na temu bivše austrijske himne i Quintenquartett op. 76 br. 2 u d-molu. Klavirske sonate br. 50—52 predstavljaju klasiĉni završetak i nagoveštavaju budući razvoj. U ovim poslednjim sonatama ekspresivnost je snaţna. Klavirskim trijom bavio se H. najviše u dve poslednje faze. Razvoj od svite i kasacije do klavirske sonate sa pratnjom violine i violonĉela ogleda se u tom radu. U njemu se najbolje zapaţa napuštanje generalbasa. Pod utiskom Handelovih oratorija, posle puta po Engelskoj, komponovao je H. svoja dva oratorija: Die Schopfung (1796—98), epsko-lirski oratorij i Die Jahreszeiten (1798—1801); tekst za oba oratorija napisao je van Svvieten; za prvi prema Miltonovom epu Paradise Lost, za drugi prema Thomsonovoj didaktiĉnoj poemi The Seasons. Oba oratorija bitno se razlikuju od Handelove oratorijske monumentalnosti i patosa; njihov je muziĉki jezik prirodan, jednostavan, izraz izvanredno neposredan, oblici jasni; »u njima se najjasnije odraţavaju potrebe širih slojeva graĊanstva, tj. nova homofonija« (V. Vuĉković). Ta su dela odigrala vaţnu ulogu u razvoju graĊanske muziĉke kulture XIX v. postavši osnova prakse pevaĉkih društava. U njima se naroĉito istiĉe prostodušnost i oĉaravajuća sveţina kojom H. slika prirodu. Preteţno instrumentalni kompozitor, H. je dugogodišnjim radom uspeo 1. »da kroz simfoniju — taj vrhovni oblik graĊanske instrumentalne muzike — izrazi osnovna osećanja, bitne teţnje i sadrţinu duhovnog ţivota graĊanstva XVIII v.« (V. Vuĉković); 2. da postupno i uporno sprovede definitivno osloboĊenje muzike od poslednjih tragova generalbasa i ĉembala; 3. da svojim reformatorskim delom povede muziĉki razvoj ka dijatonskoj homofoniji na stubovima glavnih harmonija, sa shvatljivom periodiĉnošću, i da postigne klasiĉnu ravnoteţu oblika i sadrţaja, intelektualne i osećajne sfere, a sve to u cikliĉkoj sonati od ĉetiri stava; 4. da »menuetu, kao trećem stavu simfonije, obezbedi pravo graĊanstva u njoj« (H. Kretzschmar), ĉime je uneo u simfoniju prostonarodni i igraĉki element; 5. da ispred prvog stava simfonije utvrdi smisao MUZ. E . , I I , 7

97

PtBtt Slinili Mu 1 9 »= «ii| im-

ttltt

li Km «. *. * i f t M a 11 r n « 4 « S 11 « u t a oufiifitm

i e © $ b p f u it g.|