MUS novije kritike fašizma

MARKSIZAM U SVETU, časopis prevoda iz strane periodike i knjiga Uređivački odbor Nijaz Pizdarfević (predsednik), Da­ vid Atlagić (glavni i odgovorni ured­ nik), Vladimir Bovan, Ivan Cifrić, Nikola ćingo, Zvonimir Damjanović, Ali Dida, Kiro Hadži Vasilev, Milan Kučan, Milan Mali, Simo Nenezić, Miloš Nikolić, Najdan Pašić, Ivan Perić, Olga Perović, Vojo Rakić, ;Budislav Soškić, August Vrtar, Janez Zahrastnik Redakcija David Atlagić, Petre Georgievski, Ivan Hvala, dr Miroslav Pečujlić, Ivan Salečić, dr Vanja Sutlić, dr Arif Tanović Kolegijum stalnih saradnika Dr Mihailo Cmobmja, Vladimir Gligorov, Damir Grubiša, Ivan Ivcković, Pavle Jovanović, Dejan Kuzmanović, Mitar Miljanović, Aljoša Mimica, dr Ljubomir Paligorić, dr Đorđe Popov, dr Hasan Sušić, Slavoj žižek Glavni i odgovorni urednik Miloš Nikolić Urednik Ljiljana Vuletić Izbor sačinio Mladen Dolar Sekretar redakcije Stanislav Petrović Oprema i tehničko uređenje Vladana Mrkonja Miloš Majstorović Lektura Ilija Moljković Korektura M. Arsić Izdavač: NIRO Komunist, Izdava­ čki centar Komunist, Trg Marksa i Engelsa 11, 11003 Beograd, tel. 334-189. Časopis izlazi mesečno. Cena poje­ dinog primerka 140 dinara. Dvo­ broj 220 dinara. Godišnja pretplata 1200 dinara. Žiro račun: 60801-603-15351. Štam pa: RO štam parija Budućnost, Šumadijska 12 / Novi Sad, 1983.

MA RK SIZ AM UIS VE TU UDC 3 YU ISSN 0303—5077

SADRŽAJ NOVIJE KRITIKE FAŠIZMA Mladen Dolar MARKSISTIČKI TEO­ R IJSK I OBRAČUN SA FAŠIZMOM ..................

5

Alfred Sohn-Rethel EKONOMIJA I KLASNA STRUKTURA NEMACKOG FAŠIZMA . . . .

28

Nicos Poulantzas FAŠIZAM I VLADAJUCE K L A S E .................................51 Ernesto Loci ai i FAŠIZAM I IDEOLOGI­ JA ..........................................69 Wolfgang Fritz Hang PRIBLIŽAVANJE FAŠIS­ TIČKOM MODALITETU IDEOLOŠKOG . . . . 126 Klatiš Theweleit MUŠKE FANTAZIJE . . 166 i

Gérard Miller AFRODIZIJACI MARŠA­ LA PETAIN A .................. 223 Mois he Postane ANTISEMITIZAM I NA­ CIONALSOCIJALIZAM . 242

ČASOPIS PREVODA IZ STRANE PERIODIKE I KNJIGA

GODINA IX 1983. BRO J 8

novije kritike fašizma

Mladen Dolar M ARKSISTIČKI T EO R IJSK I OBRAČUN S FAŠIZMOM

Problem analize fašizma nema samo status poseb­ nog područja koje, među mnogim drugim, istražuje marksistička teorija. Nije reč samo o tome da je sve­ kolika istorija marksizma u poslednjih pola stoleća is­ tovremeno istorija teorijskog i praktičnog obračuna s fašizmom, da u ćelom tom periodu nije bilo nijednog značajnijeg marksiste koji nije pružio svoj doprinos osvetljavanju fašizma — i u čitavom onom delu marksiz­ ma koji se na prvi pogled uopšte ne bavi fašizmom, stal­ no je kao prećutna pretpostavka ili implikacija nužno prisutna njegova refleksija. Refleksija, koja se u prvi mah približno može označiti kao svest o porazu, svest o jednom od najtežih, najljućih poraza radničkog pokre­ ta. 'Nikakav trijumfalizam posle vojne pobede nad fa­ šizmom i nikoja glorifikacija antifašističke borbe ne može ovde delovati kao teorijski alibi. Poseban problem analize fašizma — i otuda njegov izuzetan, centralni značaj — leži naime u činjenici da bi istovremeno sa pitanjem, šta je društveni karakter fašizma, kakve se snage kriju iza njega i kako im se suprotstaviti, trebalo rešavati i pitanje, kakav je teorijski i praktični domet same marksističke teorije, šta je sa osnovnim kategori­ jam a Marxove analize u ovim duboko promenjenim istorijskim uslovima i kakva je sada unutrašnja veza teo­ rije i radničkog pokreta. Analiza fašizma je u potpuno­ sti bila samorefleksija samog marksizma. Teorija koia je zahtevala totalno izvlačenje svih svojih pretpostavki iz istorije, naletela je ovde na svoj najteži probni ka­ men. Neočekivani uspon fašizma, koji je za radnički po­ 5

kret došao kao veliko iznenađenje i kome se niko nije znao uspešno suprotstaviti, zatekao je teoriju potpuno nespremnu. Zahtev, da se aktuelnost Marxove teorije ne može tražiti u skupu pozitivnih saznanja iz kojih bi se mogli dedukcijom izvesti recepti za svaku priliku, već u otežanoj primeni dijalektičke metode u svim pojedi­ načnim istorijskim uslovima, veoma različitim od Магхovih, bio je podvrgnut najvećoj proveri. Rezultat ove samorefleksije marksizma kroz iskus­ tvo poraza — rezultat koji delimično prikazuje i ovaj izbor — nipošto nije celovita »marksistička teorija fa­ šizma« koja ga svestrano tumači i postavlja efikasnu strategiju protiv svakog njegovog ponovnog oživljava­ nja, već mnoštvo vrlo divergentnih marksističkih teo­ rija fašizma, koje se samo delimično superponiraju i dopunjavaju, ali su u ništa manjoj meri protivrečne, sukobljene, tako da se često čini da uopšte nisu delovi iste slike. Na prvi pogled čini se, da je tačka minimalnog kon­ senzusa u ovoj raznolikosti ona formula koja je obeležila celokupnu marksističku diskusiju i koja je poznata kao teza o »agenturi monopolističkog kapitala«. Dimi­ trov, koji je ovu tezu razvio na VII kongresu Kominteme 1935, oslanjao se na lapidarnu formulaciju IK Kominteme iz decembra 1933: »Fašizam je otvorena tero­ ristička diktatura najreakcionamijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala.« Formula je prekinula dugi period kolebanja, mutnih ocena i grubih potcenjivanja — period u kojem je Sta­ ljin mogao da govori o fašizmu a socijaldem okrati kao o »blizancima«,' proglašavao socijal demokrati ju za so­ cijalni fašizam i upozoravao da ih ne treba razlikovati; period u kojem su socijaldemokrati oglašavali »Nazis und Kozis« za desne i leve ekstremiste, kao da se podu­ daraju; period grubog sektašenja i pogrešne strategije koja je, između ostalog, omogućila fašističko preuzima­ nje vlasti. Teorija Dimitrova je već na nivou definicije ograničila osnovu fašizma samo na najreakcionarnije delove monopolskog kapitala i tako široko otvorila vrata politici narodnih frontova i savezništvu sa svim antifa­ šističkim snagama sve do velikih delova buržoazije. For­ mula, koja je sredinom tridesetih godina značila temelj­ ni zaokret i, mada prilično kasno, postavila nužne te­ melje novoj strategiji borbe, poslužila je zatim kao os­ nova svim istočnoevropskim teorijama fašizma, da bi1* 1 Up. Nicos Poulantzas, Fascisme et dictature, Seuil/Maspero, Paris, 19745, str. 172 passim.

6

naposletku bila zapisana u udžbenike kao obavezna de­ finicija i u dijamatskom maniru uzdignuta do kanoniziranog obrasca. Njena osnovna postavka o monopol­ skom kapitalu kao društvenoj podlozi fašizma ostala je okvir svih kasnijih teorija, p a ipak ne kao konačno pronađeni odgovor o ekonomskom korenu fašizma, nego pre kao postavljeno pitanje. Prva teškoća krije se već u samoj prirodi monopol­ skog kapitala i u načinu na koji je ovaj u određenom trenutku mogao da uzme fašizam u svoju službu. Dimit­ rov doduše tvrdi da »fašističko preuzimanje vlasti ne smemo zamišljati kao jednostavno i glatko, kao da je nekakav komitet finansijskog kapitala odlučio da se tog i tog dana uspostavi fašistička diktatura«2, pa ipak se njegova analiza, uprkos toj praznoj formi distance, up­ ravo tako odvija. Odlučujuće specifikacije (koje, narav­ no, menjaju samo opštost formule) uveo je ovde Alfred Sohn-Rethel, marksist koji je, sve dok 1936. nije emigri­ rao, bio zaposlen u jednom od najvećih fašističkih eko­ nomskih biroa (MWT) i tako imao pristup velikim ko­ ličinama podataka koji su, naravno, javnosti bili nedo­ stupni. On je pre svega ukazao na to, da je nemački krupni kapital — daleko od toga da po nekom tajnom scenariju jednodušno dovede Hitlera na vlast — bio du­ boko podeljen na dve fr a k c ije međusobno oštro sukob­ ljene i da je na Hitlera pristao kao na poslednju slam­ ku za spašavanje tek onda kada više nije bilo zapravo nijednog drugog izlaza. Obe frakcije — Briiningova, koju su činile elektro-hemijska, prerađivačka itd. industrija (IG Farben, Siemens itd.) i kojoj su nadenuli ime »desni kejnzijanci«, i na drugoj strani »Habzburški tabor« teške industrije (Vereinigte Stahhverke, zatim imena kao Thyssen, Schacht, Flick itd.), — predstavljali su dve oprečne strategije izlaska iz sloma kapitalizma u krizi 1929. go­ dine. Pobeda frakcije teške industrije, u kojoj je preko svake mere narastao organski sastav kapitala (taj postvareni izraz visokog stepena pođruštvljenosti u modernom procesu proizvodnje«3), onemogućila je rešenja ponovnim osposobljavanjem tržišta i svojim povlačenjem u autarhiju, u vreme raspada svetskog tržišta, doprinela pobedi fa­ šizma, pri čemu su se teškoće sa izvlačenjem profita rešavale putem »brahijalnog nasilja državne vlasti«, dras­ tičnim povećanjem stepena eksploatacije. Tako fašizam *1 2 G. Dimitroff. »Arbeiterklasse gegen Faschismus«. u. Kiihnl (izd.). Texte zitr Faschismusdiskussion, I, Rowohlt, Reinbek / Hamburg, 1974. str. 60. 1 Alfred Sohn-Rethel. Oekonomie u n i Klassenstruktur des deutschen Faschismus, Suhrkamp, Frankfurt, 1973, str. 46.

7

na vlast nije doveo monopolski kapital uopšte, niti nje­ govi nerazvijeni ili zaostali segmenti, već upravo njegov najrazvijeniji d stoga najinsolventnijd deo, i to u kon­ frontaciji s drugim delom (koji se zalagao za široku eks­ portnu ekonomiju i za određene oblike kejnzijanstva). Ekonomsko rešenje koje je ponudio fašizam, moglo bi se Marxovim kategorijama najbolje opisati kao okreta­ nje od relativnog viška vrednosti, motora kapitalističke proizvodnje, njene unutrašnje racionalizacije, ka apso­ lutnom višku vrednosti — produžavanju radnog vreme­ na, naglom povećanju zaposlenosti uz drastično sma­ njenje nadnica. Rešenje koje je iziskivalo sistematsko razbijanje svake radničke organizovanosti, jer je samo tako državni teror mogao prisiliti radničku klasu da se podmire strukturni deficiti kapitala i omogući nova pri­ vidna investiciona konjunktura koja se oslanjala na autarhiju, emancipaciju od tržišta i na proizvodnju netr­ žišnih, nereproduktivnih dobara (vojna industrija). Sohn-Rethelova doista uzorna analiza ekonomskih tokova, koji su se tada događali iza zatvorenih vrata, ostaje nam dužna jedno ključno objašnjenje koje nije mogao dati ni Dimitrov a ni teorije koje su se oslanjale na njega: naime, kako objasniti činjenicu da je fašizam bio masovni pokret, da nije bio samo spoljni teror, već teror koji se oslanjao na iznenađujuće veliki konsenzus i da je, kako je priznao i sam Dimitrov, dobio ideološ­ ku bitku protiv radničke klase. Odgovori koje najčešće možemo da pročitamo u različitim marksističkim tuma­ čenjima sasvim su nedovoljni: objašnjenje da je Hitlera izdašno finansirao krupni kapital nije ni istorijski sa­ svim tačno (prema nekim podacima krupni kapital je do 1931. godine izdašnije podržavao DVP i neke druge manje stranke, a Hitler je mogao računati na svestranu podršku tek onda kada je već stekao masovnu osnovu), tim pre što se oslanja na vulgarni pojam ideologije koji njenu moć upravo izvlači iz rukava i svodi je na direktnu manipulaciju masama. Objašnjenje da je u fa­ šizmu reč o »demagogiji« (kojoj zapravo nimalo ne po­ maže epitet »socijalna«) samo navodi na dalja razjaš­ njenja: otkuda ta neobična moć demagogije, kako su mase mogle dopustiti da budu zavedene demagoškim frazama i da naposletku deluju protiv vlastitih istorijskih interesa? Opasnost koja vreba ekonomska tumače­ nja fašizma jeste upravo pad u vulgarni marksizam — čemu se podsmevao još Korsoh — za koga je jedina prava stvarnost stvarnost ekonomskih odnosa u »bazi«, a ona je jedina koja nas u emfatičnom smislu može za­ nimati ako treba da ostanemo »pravi« marksisti, dok 8

ideologiji pripada niži stepen realnosti ili je čak odba­ čena kao područje himera, izmišljotina, demagoških iz­ mišljotina, utvara i fantazija. To je pozicija koju među novijim teoretičarima najdoslednije zastupa Reinhard Opitz4, za koga masovni pokret i »socijalna demagogija« stricto sensu uopšte ne spada u marksističko opredeljenje fašizma. (Razume se, pred ovim krajnjim konsekvencama moramo se čuvati i Dimitrova, koji je u okviru nove strategije upravo povratio dignitet ideološkoj bor­ bi, kao i Sohn-Rethela, koji je dao puno elemenata za analizu klasne strukture fašizma.) Raskol između »objektivne« funkcije fašizma, nje­ gove veze s monopolističkim kapitalom, i između nje­ gove masovne osnove, njegove ideologije, »subjektivnih« uslova fašističke dominacije, bio je središnja tačka celokupnog daljeg istraživanja prirode fašizma. I kao što je Haug zapisao 1965. godine: »Kardinalna teškoća leži u dihtomiji koju otvara svako kompleksno predstavlja­ nje fašizma: između realnih procesa vlasti i ideološkog carstva duha. Insistiranje na samo jednoj strani preti da drugu izgubimo iz vida.«5 Ovaj razdor je prva poku­ šala da misli tzv. bonapartistička teorija fašizma, koja je u ovom ili onom obliku bila prisutna u analizama od Otta Bauera do Troc'kog i Gramscija, a svoju trajnu konzistenciju i važnost stekla je u delu Augusta Thalheimera i grupe oko KPDO (Opposition) između 1928. i 1934. godine. U paraleli s Marxovom analizom iz 18. brumairea, ono što pada u oči — slično stanje klasne blokade, koje omogućava povampirenje izvršne vlasti i samovoljne nacionalne izbavitelje koji prisilnim merama spašavaju socijalnu vlast buržoazije — postavljaju u žižu raskol između ekonomske i socijalne vlasti na jednoj strani i političke vlasti na drugoj. Da bi buržo­ azija mogla sačuvati ekonomsku vlast, primorana je da ispusti iz ruku svoju direktnu vlast preko parlamentar­ nog sistema. Obezbeđivanje socijalne vlasti i spašava­ nje njenog proizvodnog sistema iz duboke 'krize sada je moguće samo preko osamostaljivanja izvršne vlasti, autonomizacije države i političke sfere. I doista može iz­ gledati da se fašistička politika gotovo oslobodila od ekonomije, jer je ona svojeglavim voluntarizmom i bru­ talnošću mogla određivati ekonomske tokove i ponaša­ * Reinhard Opitz, »Die Faschistische Massenbewegung«, ti: Kiihnl (izđ.), naveđ. đeto; i siti, »Ueber die Entstehnmg mnđ Verhinderung von Faschismus«, Das Argument, 87/1974, Ber­ lin (W). 5 W. F. Haug, »Ideologische Komponenten in den Theorien iiber den Faschismus«, Das Argument, 33, Berlin, 1965.

9

ti se kao »komandna ekonomija« (izraz F. Pollocka), a pored toga je, u interesu ideološke monolitnosti, mirne duše preduzimala sve protiv elementarnih interesa eko­ nomske rentabilnosti. Moglo je čak izgledati da u fašiz­ mu sam zakon vrednošti gubi važnost i da je reč o sa­ svim »novom redu«, državnoj komandnoj ekonomiji ko­ ja je presekla i poslednju vezu sa slobodnom 'konkuren­ cijom i tržištem, dakle sa samom osnovom kapitalistič­ kog načina proizvodnje, i da ovde kritika političke eko­ nomije u Marxovom smislu bezmalo gubi svoj predmet. To je teza koju je 30-tiih godina, unutar frankfurtske škole, zastupao Friedrich Pollock6 (u konfrontaciji sa Behemothom Franza Neumanna7, sa Ki-rchheimerom i drugima, mada uz Horkheimerovu podršku). Na ovom pogrešno postavljenom terenu, međutim, kasnije, 60-tih godina, od­ vijala se poznata diskusija o primatu politike, odnosno ekonomije u fašizmu,8 u kojoj je engleski istoričar Tim Mason zagovarao primat politike, a više istočnih teoreti­ čara (Czichon, Eiohholtz, Gossweiler) primat ekonomije. Između ove dve strane došlo je do izvesnog licitiranja, pri čemu se izgubilo temeljno saznanje Thalheimerove bonapartističke teorije: osamostaljena egzekutiva nije osamostaljena s obzirom na svoj ekonomski osnov, nje­ no osamostaljenje, naprotiv, tek omogućava da se taj ekonomski osnov očuva, da kapital otkloni poremećaje u stvaranju vrednošti. Autonomizacija političke vlasti onda nije nešto što je ekonomskoj osnovi neodgovara­ juće ili čak suprotno, već je upravo njen pravi, čak je­ dino mogući »izraz«. Osamostaljivanje možemo posmatrati sauno s obzirom na »normalni« mehanizam direkt­ nog predstavništva, a nipošto s obzirom na kapitalistič­ ki proces čili je ono u potpunosti dužnik.9 Slabost bonapartističkih teorija ie sasvim sigurno u njihovom nastojanju da pronađu analogije sa situacijom 6 F. Pollock. »State Capitalism«. (Studies in Philosophy and Social Sciences), IX, 2. New York. 1941: isti, »Is National Socia­ lism a New Order?«, isto. 7 Franz Neumann, Behemoth. The Structure and Practice of Nations! Socialism 1935—1944, Harper, New York (1944) 1966. — S obzirom na celokupnu kontroverzu. veoma dobar pregled u: Martin Jay. The Dialectical Imagination, Heinemann, London. 1973, str. 144. i clalie. 5 U p . Das Argument. 41 i 47. Berlin. 1966. i 1968. Uz tu po­ lemiku u članak Епке Hennie, »Zum Verhaltnis von Faschismus unđ industrie in Deutschland«, u: Kühnl (izđ.), naved. delo. 9 Ausnist Thalheimer, »Ueber den Faschismus«, u: Kiihnl (izđ.). naved delo. Vrlo dobra analiza ove oozioiie u: Stefan S'-'hild. Faschismustheorie in Zerrspiecel der Kritik. I. II, B ci traže zum wissenschaftlichen Sozialismtis, 2, 3, Hamburg, 1978.

10

koju opisuje Marx, tako da razlike između bonapartiz­ ma i fašizma postaju samo gradualne (veća organizacija, veći teror, itd). Ovu manjkavost pokušao je da nadopuni Poulantzas10 opštom teorijom o izuzetnim oblicima dr­ žavne vlasti, koje treba razumeti kao odgovor na zaoš­ trene krizne situacije. Ovde spadaju fašizam, bonaparti­ zam i vojna diktatura, koji se razlikuju s obzirom na to koji deo represivnog državnog aparata preuzima dominantu: paramilitaristička politička milicija (fašizam), administracija-birokratija (bonapartizam) ili vojska. Takva izmena, naravno, povlači za sobom prestrukturisanje ideoloških državnih aparata koji u određenim situacija­ ma mogu steći odlučujuću ulogu. Bonapartističke teorije — koje su prve pokušale da misle raskol unutar fašizma i istovremno pokažu nje­ govu -nužnost i njegov zajednički osnov — ostale su, međutim, praznih rulku prevashodmo s obzirom na jed­ nostavno ptanje: na koji način se fašistička ideologija domogla svojih podanika? Otkuda njena moć, njena neočekivana masovnost, njena varljiva uverljivost? Či­ ni se da je upravo pred tom ideološkom moći marksis­ tička teorija ostala zaprepašđena i bez oružja. Prvo te­ meljno promišljanje ovog pitanja početkom 30-tih godi­ na pozvalo je u pomoć psihoanalizu. Wilhelm Reich, ko­ me pripada zasluga za prvi pokušaj primene psihoana­ lize u marksizmu — to ga je stajalo isključenja kako iz psihoanalitičkih tako i iz komunističkih organizacija, — pošao je od raskoraka koji je u fašizmu nastao iz­ među »razvoja ekonomske baze, koji je težio ulevo, i raz­ voja ideologije širokih slojeva, koja je išla udesno«". Ovaj raskorak, naravno, nije specifičan za sam fašizam, na kraju krajeva to je karakteristika svekolikog klas­ nog društva, koja se u fašizmu obelodanila u vrlo dras­ tičnom obliku: za Reicha se jedna društvena svest mo­ že objasniti iz ekonomske baze samo kada je „racionalno-ceKshodna’', a takva je svest eksploatisanih samo ukoliko je svest revolta protiv eksploatacije. Može se razumeti zašto eksploatisani štrajkuju, ali se iz ekonom­ ske baze ne može bez ostatka objasniti zašto to ne čine — zašto, upravo suprotno, tokom hiliadugodišnje istoriie klasnih borbi uglavnom prihvataju vlast manjine, iako su velika većina. ‘P itanje masovne osnove fašizma se tako neposredno preobražava u mnogo šire i teže pi­ tanje: na koji način su individue pripremljene za priм Poulantzas, naved. delo, str. 343—375. " Ovde crt. po Reichu, Massenpsychologie des Faschismus, u: Kühnl (izd.), naved. delo, str. 32.

11

hvatanje postojećeg reda, za pokornost autoritetu i vla­ sti. Po Reichu 'klasični marksizam nije dao zadovoljava­ jući odgovor na ovo pitanje, ostavio je nerešen problem, kako se „materijalno (biće) u ljudskim glavama pretva­ ra u idealno (svest)” , i upravo tu psihoanaliza mora da uskoči kao dopunjujuća, pomoćna nauka o „seksualnoj ekonomiji”. Mogla bi da objasni kako su nagoni kroz društvenu instancu porodice potlačeni i zakržljali do te mere da ljudi, proizvodi porodične socijalizacije, ne sa­ mo da pristaju na .postojeći društveni red već čak i sami aktivno podupiru i zahtevaju autoritarnu vlast. Na ovom mestu nije važno to što je Reichova pos­ tavka uglavnom bila naivna i manjkava, što je zapala u biologizaciju i pojednostavljenje itd.; što ništa manje nisu bile manjkave ni Frommove humanističke fraze o čovekovoj dobroj prirodi i njegova praznjikava revizija upravo najrevolucionarnijih osnova psihoanalize itd. Ovde je uistinu važno to, što se u suočavanju sa fašiz­ mom otvorilo čitavo polje veoma opširne problematike koja je do tada, sa nekim retkim izuzecima (Engelsovo Poreklo ...) , u marksizmu bila potisnuta sasvim na mar­ ginu. Grubo rečno: ako je, na jednoj strani, celokupna Marxova analiza anatomije buržoaskog društva (koja je ključ za anatomiju prethodnih društava) usredsređena na pojam materijalne proizvodnje (ovde zanemaru­ jem distinkciju između pojmova rad, proizvodnja, prak­ sa itd.) tumačene strukturom robne proizvodnje, dija­ lektikom proizvodnih snaga i odnosa itd., onda, na dru­ goj strani, ostaje otvoren problem na koji način, kroz koje mehanizme nastaju individue koje se u određenom uzrastu mogu kao subjekti uključiti u proizvodni pro­ ces i stupiti u kapital-odnos. Eksploatacija radne snage u procesu proizvodnje pretpostavlja proizvodnju samih eksploatisanih, reprodukciju radne snage, a time i repro­ dukciju odnosa vlasti. O tome vodi računa niz komplikovanih socijalizacionih mehanizama, počev od porodi­ ce, koji nisu u neposrednoj vezi sa samom proizvodnjom i koji nizom specifičnih postupaka prodükuju subjekte, pripremljene za ulazak u odnose vlasti. Pored same proizvodne prakse koja je u najopštijem određenju razmena materije sa spoljašnjom prirodom, njena prerada, dolazi još i proizvodnja samih ljudi (po Engelsovom određenju iz Uvoda u Poreklo druga strana proizvod­ nje), preoblikovanje njihove „unutrašnje prirode”, nje­ no stavljanje u službu vlasti, njena „ideologizacija”. Ako je prvi od socijalizacionih mehanizama porodica, rep­ rodukcija društvene vlasti u minijaturi, psihoanaliza se 12

kao tumačenje ranog detinjstva, porodičnih odnosa, pot­ lačenosti, stvaranja simptoma itd. ponudila kao najbolji instrument takve analize. Celokupna ova problematika — „proizvodnja subjekata", proizvodnja ideologije kao „iskrivljene svesti" itd. — postala je središnja tačka na kojoj se zasniva frankfurtska škola: pomeranje od neposredne analize same strukture proizvodnog procesa ka analizi „subjektivnog faktora” , „svesti”, „nadgradnje” itd., pomeranje (kasnije više puta označeno kao udalja­ vanje od „pravog" marksizma), za 'koje ne smemo zabo­ raviti da ga je izazvala upravo konfrontacija sa fašiz­ mom, konsternacija njegovom pojavom. Celokupno delovanje ove škole mogli bismo da razumemo kao jedan veliki pokušaj teorijskog odgovora na traumu fašizma: od Studije o autoritetu i porodici, gde su Fromm, Marcu­ se a naročito Horkheimer 30-tih godina na daleko višem nivou izložili Reichovu problematiku i smestili je u istorijski sklop nastajanja i razvoja buržoaske civilizacije, od brojnih tekstova o „kulturnoj industriji” 'i njenom prefabrikovanju svesti, preko Autoritarne ličnosti nasta­ le u Americi za vreme rata, koja je čak pokušala da izra­ di nekakav objektivan test autoritarnosti i fašistoddnih potencijala, p a do Marcuseovog Erosa i civilizacije, Adornovog članka „Freudovska teorija i struktura fašističke propagande”, Horkheimerovog Pomračenja uma i mnogih drugih tekstova. Njihovu teorijsku srž možda je najbolje objedinila Dijalektika prosvećenosti, koja je pokuša­ la da u čistom obliku izloži mehanizam po kojem sam tim rađa ne-um — po kojem prosvećeni um, koji se uz­ diže iznad prirode i ustaje protiv svakog mira i praznoverja, na kraju i sam nije ništa drugo do šlepa prirodna sila i novi mit — gde vlast nad spoljašnjom prirodom zaboravlja koliko je priroda unutar samog nosioca te vla­ sti i gde se ta „unutrašnja priroda” sveti svakom prosvećenom projektu. Horkheimer i Adomo su ovde poku­ šali da .pokažu gde su ostaci prosvećenosti unutar sa­ mog marksizma i, polazeći od toga, da postave radikal­ no ne-prosvećeni projekt emancipacije. Jugoslovenskom čitaocu dobro su poznati tekstovi celokupne frankfurtske škole i njenih saputnika, jer su kod nas dosta prevođeni i stoga ih ovaj izbor ne obuh­ vata. O ovim tekstovima odvija se kod nas već dvade­ set godina prilično široka teorijska diskusija, u kojoj su, bar u grubim crtama, izloženi njihovi dometi i gra­ nice, osvetljene njihove jake i slabe strane i zato se u ovom kratkom uvodnom tekstu na tome neću više za­ državati. 13

Široka i dugotrajna debata o odnosima između marksizma i psihoanalize, koju je pokrenula analiza fašizma, doživela je svoj prvi uspon 30-tih godina, a dru­ gi krajem 60-tih i početkom 70-tih godina. Nove elemente i puno svežine unela je tek knjiga Klausa Theweleila Muške fantazije1-. Njena prva i najveća odlika je nesum­ njivo naporan i minuciozan posao čitanja samih fašis­ tičkih tekstova. Marksistička teorija je uglavnom (s retkhn izuzecima) ispraznost i brutalnost fašističke ideo­ logije retko shvatala ozbiljno, tako da se nikada stvar­ no nije udubila u detaljno tumačenje njenih brojnih tekstova, koje je inače obrađivala s dubokim prezirom ili se pak, u najboljem slučaju, ograničavala na nekoli­ ko programskih tekstova, čuvenih govora ili tipičnih misaonih obrta. Marksistički teoretičari, veli Theweleit, mnogo su više čitali teorije o fašizmu nego fašističku literaturu i propagandu. Theweleitu je tako preostao gi­ gantski posao: ne toliko analiza fašističkog javnog diskursa, programa, govora, štampe itd. — taj zadatak je delom bio već obavljen (najdetaljnije kod J. P. Fayea‘\ mada u mnogo čemu sa sumnjivim rezultatima) — već analiza „privatnog diskursa”, uglavnom udaljenog od pogleda javnosti: njihovih autobiografija, korespodencije, literarnih pokušaja, dnevnika itd. U toj nepregled­ noj masi građe trebalo je otkriti raskršća, temeljne strukture, osnovne fantazme. Theweleitova polazna hi­ poteza je traganje za korenima fašizacije još pre neo­ čekivane erupcije opšte fašizacije: u Freikorps kao ideološkoj fabrici, rodnom mestu fašizma, gde su bile proizvedene već sve njegove kasnije ideologeme, kao i vrlo veliki deo njegovih kasnijih kadrova. Freikorps su bila dobrovoljna vojna udruženja posle prvog svetskog rata, sastavljena uglavnom od bivših vojnika, koja su se snažno razmahnula, da bi se na Baltiku borila protiv boljševika, u gornjoj Šleziji protiv Poljaka a po potrebi 'i protiv domaćih radničkih nemira. Ove jedinice*12 12 Klaus Theweleit, M'ânnerphantasien, I (Frauen, Fhiten, Korper, Ceschichte), II (Mannerкбгper — zur Psychoanalyse đes weissen Terrors), Rowohlt, Rednbelk/Hamburg 19802. — Prvo

izdanje objavila je 1977. i 1978. mala levo orij en tis ana izda­ vačka kuća Roter Stern u Frankfurtu, posle ogromnog uspeha ovo delo je ponovo štampao izdavač Rowohlt. 12 Jean-Pierre Faye, Langages totalitaires, Hermann, Paris, 1972. Kratki rezime nekoliko najvažnijih rezultata ovog vrlo obimnog delà može se naći u Fayeovom članku, »Critique des lan­ gages et analyse de classe«, u: M.—A. Macciocchi (izd.): Elé­ ments pour une analyse du fascisme, I, U.G.E. 10/18, Paris, 1976. S obzirom na kritiku Fayea up. napr. N. Poulantzas, Note à propos du totalitarisme, Tel Quel, 53/(1973, Paris.

14

su se od 1919. do 1923. godine neverovatno proširile i postale leglo raznovrsnog političkog kriminala, a naro­ čito žarište vojne ideologije, muškog udruživanja, pris­ nog 'bratstva, gde se cene samo hrabrost i volja i gde važi prezir prema udobnom građanskom životu i truloj demokratiji, a pre svega smrtno neprijateljstvo prema radničkom pokretu. Theweleit tako u dvema obimnim knjigama skoro nikada ne analizira samog Hitlera, nego ukazuje na to kako su svi elementi već ranije bili pri­ premljeni — i ne samo neposredno unutar Freikorpsa već, u grubim oblicima, još za vreme vilhelmovske Nemačke, a ova je opet bila samo talog celokupnog nasta­ jan ja buržoaske civilizacije. Analiza se tako počinje ši­ riti na čitava područja istorije poslednjih stoleća, a na­ ročito na odnos prema ženi. Za Theweleita se temeljni fašistički potencijal skriva u odnosu prema telu i užit­ ku, a taj potencijal je bio prisutan već mnogo pre fa­ šizma i traje i dalje posle pobede nad njim, prisutan je unutar samog radničkog pokreta i u socijalističkim zemljama. U vezi s tim, strogo razgraničenje fašizma za njega je sekundarno pitanje — »igra oko definicije za politologe" — jer je problem fašizma upravo »prob­ lem .normalne' organizacije naših životnih prilika, koji nipošto nije rešen” (Theweleit, II, str. 351). U prvom grubom opisu, polazna operacija fašistič­ kog diskursa javlja se kao 'isključenje žene i kao panič­ ni strah od žene i erotskih odnosa. Žene ovih vojnika ostaju u njihovim tekstovima bezimene, okamenjene i pretvorene u beskrvne idealizovane slike. Njihova muš­ ka Ijulbav pripada domovini, prisnom vojničkom drugarstvu, borbi, dužnosti, konjim a. . . Žena 'kao seksual­ ni objekt stoji nasuprot njih kao užasna metafora »cr­ vene žene”, proleterke, prostitucije, promiskuiteta — koju treba uništiti, likvidirati. Osnovna semantička osa ovde ide po liniji erotski odnos — bezosećajna žena — prostitutka (proleterka) Jevrejka — (kasfracijska) pretnja muškarcu — komunizam (upored. I, str. 78. i 87). Ovo isključivanje žene, preko serije transformacija, u međusobnoj je povezanosti sa sklopom drugih isklju­ čivanja — recimo sa detaljno raščlanjenom isključenošću čitave fantazma tike svega što teče, vlažnog, prljavštine, izlučevina, 'blata, sluzi itd., od čega kao od ugrožavajućeg elementa treba sačuvati čistu mušku zajednicu — pa sve do isključenja jevrejstva. Uspostavljanje mo­ nolitne i hijerarhizovane muške zajednice strogo je komplementarno sa serijom brutalnih diskurzivnih is­ ključivanja. 15

Uprkos neverovatnom bogatstvu građe, Theweleitov konačni rezultat donekle razočarava svojim siromaš­ tvom. Krivicu ne treba toliko tražiti 'kod autora koliko u samom objektu analize, koj'i je u svojoj osnovnoj strukturi neverovatno siromašan i repetitivan. Čini se kao da ovi tekstovi imaju „samo jednog fiktivnog au­ tora" (I, str. 96), u intimnom prostoru neumorno po­ navljaju iste osnovne fantazme koje su poznate iz bez­ broj javnih manifestacija i čitalac naposletku ima osećanje kao da je, uprkos bogatstvu građe, sve to već od ranije dobro poznato. U ovim tekstovima tako reći i ne treba komplikovanim psihoanalitičkim instrumentarijem tražiti skrivenu sadržinu, sve je rečeno skoro direktno i jasno. Po Theweleitovom mišljenju ni psihoanaliza u klasičnom frojdovskom smislu ne može se više primeniti u njihovoj analizi i zato je potrebno načiniti korak u pravcu verovatno radikalnije deleuzijanske shizoanalize, zasnovane na prededipovskom procesu i s one stra­ ne Edipa. Ia'ko njegove teorijske kritike određenih pos­ tavki kako marksizma tako i psihoanalize počivaju ug­ lavnom na nesporazumima, njegovo delo je ipak znača­ jan noviji rezultat onog istog pravca razmišljanja koji je pokrenuo pre pola veka Reich i koji je tako temeljno proširio marksističku problematiku. Uvođenje psihoanalize bilo je, kao što smo videli, radikalni .pokušaj promišljanja onog rascepa koji se stvorio između ekonomske vlasti fašizma na jednoj stra­ ni i njegove ideološke slike i masovne osnove na dru­ goj. Došla je kao radika'lizacija i produbljivanje raskola koji je bio unet već u rane bonapartističke teorije ali prebrzo uklonjen. Iako se na početku činilo da psiho­ analiza donosi samo više ili manje psihologistička tu­ mačenja istorijskih tokova i da se ograničava na razmiš­ ljanja u domenu individualne psihologije, da je stoga njen domet veoma ograničen, ako već ne u suprotnosti sa osnovnim pretpostavkama istorijskog materijalizma, dosta brzo je došlo do spoja između psihoanalitičke pro­ blematike, na jednoj strani, i ponovnog uvođenja pro­ blematike subjektiviteta u marksizam, na drugoj, po­ novnog otkrivanja skoro zaboravljenog subjekta, koji su podstakli 20-tih godina Lukacs, Korsch i Bloch” . Ta veza je jako proširila područja marksističkog istraživa­ nja i u osnovi premestila samo teorijsko polje. Inter­ vencija psihoanalize u analizi fašizma, koja je došla “ U tom kontekstu trebalo bi detaljnije razmotriti i dopri­ nos koji su pružili Lukacs, Korsch i Bloch analizi fašizma. Za to ovde nema prostora.

16

kao odgovor na realne teškoće u marksističkom pris­ tupu, proširila se u određenom periodu sa prividne svedenosti na individualnu psihologiju, na ce'lokupnu pro­ blematiku istorijskog materijalizma, i dala nekoliko veo­ ma značajnih rezultata i podsticaja. Marksistička teo­ rija koja neće samo da aplikuje svoje metode čas na ovu čas na onu istorijsku situaciju, koja neće da pri tom uvek ostane sebi identična na mestu izvan istorije, nedotaknuta istorijskim metežom, takva marksistička teorija mora biti spremna da menja i sam svoj instru­ mentarij, svoje pojmovno oruđe, i tako sačuva svoje prisustvo u istorijskom procesu. U odbranu od sektašenja, koje napada psihoanalizu zbog pretpostavke o zanemarivanju „ekonomskog faktora", „polaženja od svesti” itd., trebalo bi još dodati, da u celoj diskusiji o posredovanju između marksizma i psihoanalize uopšte nije bio doveden u pitanje primat kritike političke eko­ nomije. Problem je u tome što takvim vatrenim obezbeđivanjem „primata ekonomije” u analizi nismo uči­ nili ni korak dalje, dok je, naprotiv, psihoanaliza po­ nudila konkretan način razmišljanja kako, preko ko­ jih mehanizama se odvija proces ekonomske vlasti. Vezivanje za psihoanalizu nipošto nije bila jedina mogućnost promišljanja rascepa između ekonomske i ideološke strane fašizma. Drugi osnovni put ove analize otvoren je Gramscijevim pojmom hegemonije kao ideo­ loške vladavine, „dobrovoljne” pokornosti, postignute aparatima società civile, u suprotnosti sa dominacijom koja se zasniva na represiji. Ovde se neću upuštati u distinkcije između tri para u Gramscijevoj analizi: hegemonija/dominacija, società civile/država, i konsenzus/ prisila— između parova koji se nipošto ne preklapaju a ulaze u složene međusobne odnose. Čini se, naime, da njihova detaljna razrada često zapada u apstraktni klasifikatorski postupak koji lako može da ponudi pseudorešenja, otklanjanje problema uvođenjem novih distink­ cija (ta’ko npr. Karin Priester u svom veoma .poznatom članku15 opisuje fašizam kao „dominaciju sa visokim udelom konsenzusa”), dok se iz vida gubi osnovna di­ menzija: naime, ponovno pretresanje i problematizacija Marxove postavke da su „vladajuće misli misli vladajuće klase”, iznova začuđenost nad mehanizmom (dot­ le prebrzo odbačenim), kako vladajuća klasa obezbeđuje svoju vladavinu preko reči — a samo iznenađujuće retko, u izuzetno zaoštrenim situacijama, kad otkažu dru­ ,s Karin Priester, »Faschismus und Massenbewegung«, Das Argument, 117/1979, Berlin. 2 Marksizam u svetu

17

ga sredstva, neposrednom represijom. Ova problematizacija je opet potpuno obeležena suočavanjem s fa­ šizmom, mada u njenim ‘k asnijim elaboracijama to nije neposredno jasno. Nesumnjivo je nepotpun prvi mogući odgovor, onaj koji pokušava da moć ideološkog svede na pretnju pri­ silom i grubom represijom koja stalno vreba u pozadi­ ni. Ovo tumačenje na kraju krajeva pristaje na vulgarni pojam ideologije kao svesne, proračunate manipulacije, prevarantstva, kojem konzistenciju pruža jedino gruoa sila u pozadini. Iznenađujuće je da je u određenom pogle­ du sama frankfurtska škola prihvatila takvo shvatanje10, pošto se u nekolikim analizama fašizma uopšte više ne interesuje za ideologiju: nasuprot klasičnoj građanskoj ide­ ologiji koja se sve vreme bavila traženjem uporišta u ra­ cionalnoj argumentaciji (vladavina uma protiv bezum­ nog partikularizma itd.), u fašizmu bi trebalo da deluje samo još »pretnja i obećanje plena«, sva moć fašistič­ ke ideološke maske bila bi u gruboj sili koja stoji iza nje, i u obećanom pienu. Tako bi u fašizmu stvarno po­ čeo važiti opšti dijamatski pojam ideologije kao svesnog obmanjivanja koje se oslanja na neposrednu repre­ siju. Drugi put razmišljanja, — koje je inaugurisao Gramsci, a zatim ga proširio i nastavio Althusser (naročito u čuvenom članku »Ideologija i ideološki aparati države« iz 1970. godine) i njegova škola, — pokušao je da oz­ biljno shvati samu moć ideološkog ‘kao takvu i istraži njene mehanizme preko serije ideoloških državnih apa­ rata. Tajna ideologije 'i njeno osnovno određenje traži se sada kroz niz institucija i konkretnih materijalnih praksi, rituala itd. Ovde u istoriji marksizma stoje jed­ na nasuprot drugoj dve različite koncepcije ideologije: 1) Ideologija kao iskrivljena, izopačena svest koju više ili manje možemo neposredno suprotstaviti ekonom­ skoj bazi i tako je shvatiti kao adekvatnu svest izopače­ nih bazičnih odnosa, »pravilni izraz« sveta koji se na­ glavce okrenuo. Njen paradigmatski model je robni fe­ tišizam. Ideološkoj »slici sveta« treba, dakle, potražiti izvorište u stvarnom životnom procesu ljudi, iz kojeg iz­ rasta ova izopačenost. 2) Ideologija kao posebna praksa materijalizovana u nizu institucija, konkretnih praksi ‘i rituala. Za razli­ ku od prethodnog shvatanja, ideologija je sada, a) u pr­ vom redu ne svest, nego nešto spoljašnje; b) kao takva " Adomo, »Beitrag zur Ideologienlehre«, u: Gesammelte Schriften, 8/1972, Suhrkamp, Frankfurt, str. 466.

18

ona se ne može jednostavno suprotstaviti robnoj proiz­ vodnji u bazi, nego je treba najpre shvatiti u vezanosti za niz aparata u kojima se tek može odvijati (škola, porodica, crkva, stranke, itd.), i koji je proizvode; c) ona se više ne može tretirati kao »slika sveta«, kao idej­ na građevina, već tek razbijena na mnoštvo konkretnih praksi koje proizvode »dobrovoljnu« podređenost. Obe koncepcije mogu naći uporište u Marxovim tek­ stovima. Na jednoj strani možemo pročitati određenje kako »iz stvarnog procesa njihova života (djelatnih lju­ di) prikazujemo i razvoj ideoloških refleksa i odjeke toga životnog procesa« (Rani radovi, str. 371), ili dalje, kako ideologije nemaju vlastitu istoriju, odvojenu od materijalne proizvodnje, dakle, nemaju vlastitu konzi­ stenciju (isto) (kao da bi na drugoj strani materijalne proizvodnja mogla imati vlastitu istoriju, odvojenu od ideoloških mehanizama!) ili, recimo, slavna metafora sa camera obscura gde je ideologija tako reći fizikalni re­ fleks itd. Ova određenja sama po sebi stoje, a ipak su nepotpuna da 'bi se njima mogla objasniti moć ideolo­ gije nad individuama i proces njene proizvodnje; ona, naprotiv, stvaraju utisak da ideologija samoniklo izras­ ta iz materijalnog životnog procesa, da nastaje tako reći divlje i automatski (camera obscura), njeno proizvođe­ nje se uopšte ne postavlja kao problem. Na drugoj stra­ ni nalazi se, međutim, određenja ideologije kao prakso, kao posebne ideološke prakse, recimo kao »umjetničkog, religioznog, praktičnoduhovnog prisvajanja svijeta« (Te­ melji slobode, str. 27) — određenja koja postavljaju teška pitanja o prirodi te prakse. U prvom i najopštijem smislu, reč je o posebnom načinu prisvajanja sve­ ta kojem zbog misaonog, idejnog karaktera ne možemo osporiti stvarnost (upored. Korschova upozorenja u Mar­ ksizmu i filozofiji!), već ibi trebalo odrediti njegovo mesto u totalitetu društvene produkcije i reprodukcije. S druge strane, u užem smislu, reč je o praksi kao prera­ di ideoloških sirovina, materia prima — dotadašnjih tradicija, običaja, verovanja, mitova itd., jer nijedna ideologija ne počinje sama od sebe, ni iz čega. Ali ni ovo određenje nije potpuno. Ključni momenat je upra­ vo materijalnost ideologije, njena vezanost za instituci­ je, prakse itd. kao za spoljašnju materijalnost, njeno ■ tumačenje moglo bi se kretati izvana prema unutra — 'kao što kaže, recimo, Haug: »U smislu ’opštih pravila' teorije, ideologije ćemo ideološki prvo istraživati kao spoljašnji raspored i u analizi ideoloških dejstava napredovaćemo izvana prema unutra. Već u začetku, da­ kle, prekidamo sa pojmovima koji proizlaze iz ciljeva 19

nekog manipulacijskog subjekta. Analiziramo organiza­ ciju dejstva.«11 Ali samo upozorenje na spoljašnju materijalnost ideologije još nije dovoljno. Način na koji ideologija zahvata subjekte treba tražiti upravo u os­ novnom mehanizmu prelaska između onoga spol ja i unutra — između institucija, rituala, diskursa itd. i sve­ sti. Althusser nalazi osnovnu ćeliju tog prelaska kod Pascala: »Uostalom, defanzivnoj Pascalovoj dijalektici du­ gujemo sjajni obrazac koji će nam omogućiti da izokrenemo red pojmovne sheme ideologije. Pascal kaže otpri­ like ovako: 'Kleknite, pomerajte usne u molitvi i verovaćete'. Sramno je izokrenuo red stvari i upravo poput Hrista ni on nije doprineo miru, već razdoru.. V* Poj­ movni red je dakle izokrenut: besmisleni ritual, meha­ ničko ponavljanje, automatizam, mrtav znak, sve to tek naknadno povlači za sobom duh, ono unutarnje, prepoz­ navanje, ubeđenje, proizvodi smisao i sami subjekt. Tek pošto je podložan ovom besmislenom redu, subjekt po­ staje podanik i u svom ideološkom samodoživljavanju, slobodni tvorac svojih postupaka (što su dva značenja reči subjekt u francuskom i engleskom jeziku). Besmi­ sao koji prethodi smislu, znak koji prethodi subjektu — ideologija je, dakle, praktična i materijalna u jednom neočekivanom i čak neobičnom smislu, koji nesumnjivo izmiče uobičajenom marksističkom određenju prakse. Moć rečd — a ideologija je upravo moć reči — u svojoj os­ novnoj ćeliji ne zasniva se na argumentu i racionalnom ubeđivanju, kako bi nam se to moglo naknadno učiniti, već na automatizmu rituala, na »nasilju znaka, koje za sobom povlači i proizvodi subjekt. Ponavljanje besmi­ slenih obrazaca je, naposletku, način na koji subjekt uopšte prihvata govor pa je proces ideologizacije tako povezan s pitanjem konstitucije diskursa uopšte. Ovde se ovaj misaoni put nadovezuje na razvoj savremene psihoanalize (Lacanova teorija četiri diskursa itd.), koja je u svoje središte postavila upravo odnose subjekta prema označivaču — unutar ovog odnosa pokušala je da odredi specifičnu dijalektiku želje i ekonomiju užit­ ka, koju Althusser nije razvio (zato i ne može odgovo­ riti na pitanje zašto određene ideološke interpelacije us-178 17 Haug, »Der Faschismus und die Organisation des Ideologischen«, II, Das Argument, 121/1980, Berlin, str. 353. 18 Louis Althusser, »Ideologija in ideološki aparati države«, u: Ideologija in estetski učinek, CZ, Ljubljana, 1980, str. 70—1. Vid. ubedljivu analizu čitavog ovog problemskog sklopa u: Sla­ voj žižek, Zgodovina in nezavedno, CZ, Ljubljana, 1982, naro­ čito str. 139—172. Kao najbolju analizu altiserovske pozicije u našem prostoru upor. Rado Riha, Filozofija v znanosti, DDU Univerzum, Ljubljana, 1982.

20

pevaju, a druge ne), kao i da odredi mogućnost neideološkog diskursa, koja kod Althussera ostaje zamagljena. Althusserovsko razvijanje Gramscijeve ideje nesum­ njivo nosi sa sobom opasnost naturalizacije ideoloških mehanizama, njihovih preobražaja u »veone prirodne uslove« društvene reprodukcije, opasnost funkcionalizma, sumnjivih određenja »proleterskih« ideoloških me­ hanizama, nepotpun pojam subjekta kao puke ideološke kategorije, preveliku širinu toli'ko slavljene materijalnosti institucija, veliku zbrku oko pojma »relativne auto­ nomije« državne, političke, ideološke itd. sfere (sjajna, veoma primen'ljdva formula koja može tako prikladno da pokrije konceptualnu nedomišljenost), — no ipak je uprkos svemu tome otvorilo široko polje rasprave o ideo­ logiji, gde se danas biju 'bitke za osnovna određenja marksističke teorije. Na ovoj liniji, što se tiče same analize fašizma, isti­ če se pre svega Poulantzasovo obimno delo Fašizam i diktatura (1970), koje na podlozi »primata klasne bor­ be« sa uzornom minucioznošću analizira kretanja u hegemoniji i unutar »bloka na vlasti«, ponašanje poje­ dinih klasa i njihovih frakcija, istrajava na distinkcija­ ma između različitih političkih, ideoloških i ekonomskih instanci, ukazuje na duboke modifikacije u odnosima reprezentacije i na posebnu ulogu države i njenih apa­ rata u »izuzetnim oblicima« buržoaske vlasti. Uprkos tome što, unutar ovog misaonog puta, pruža sigurno najopširniju i najsistematičniju analizu fašizma, ipak se završava u krutom klasifikatorskom postupku, shema­ tizmu i donekle u sholastičkom sitničarenju. Čini se da su Gramscijeve i Althusserove pojmovne distinkcije ovde izgubile svoju napetost i unutarnji naboj i pretvo­ rile se u klasifikatorski red. Osnovne nedostatke Poulantzasa kritikovao je ar­ gentinski marksist Ernesto Laclau, koji je pre svega po­ vratio sav dignitet i temeljni smisao ideološkoj borbi. Ako je za Poulantzasa fašistička ideologija spoj feudal­ nih, imperijalističkih, sitnoburžoasikih i »autentično pro­ leterskih« elemenata, za Laclaua je to samo grubo redukćionistička optika. Sam po sebi, naime, još nijedan poje­ dinačni element određene ideologije ne pripada određe­ noj klasi — klasna borba je, naprotiv, tek bitka za te elemente, bitka za to ko će pridobiti materijal zajednič­ kih tradicija, običaja itd. Prava metoda je onda: »prihva­ titi da ideološki 'elementi’, uzeti ponaosobno, nemaju nužnu klasnu konotaciju i da je ta konotacija samo re­ zultat povezivanja tih elemenata u konkretni ideološki diskurs. To znači, da je preduslov za analizu klasnog ka­ 21

raktera jedne ideologije istraživanje onoga, što uspostav­ lja jedinstvo ideološkog diskursa u razlikama«19. Tek kroz ideološku borbu elementi dobijaju ovu ili onu klas­ nu obojenost 1 to kroz dvostruku artikulaciju: na jed­ noj strani stoji »narod« sa svojim »popularno-demokratskim« tradicijama nasuprot »bloku na vlasti«, a na drugoj strani ona prva protivrečnost uvek predodređuje Masni konflikt. Bitku za klasnu hegemoniju dobiće oni kojima pođe za rukom da svoju borbu predstave kao borbu celog naroda, kao istovremeno klasnu i »po­ pulističku«. Jedinstvo ideologije nije nešto što je organ­ ski spojeno s određenim klasnim statusom, već svaki put nešto što je proizvedeno iz heterogenih materijala, sirovina, uzetih iz tradicije, delova i otpadaka drugih diskursa. Isti elementi mogu u različitim sklopovima do­ biti posve drugačiju konotaciju. Upravo je ovu bitku za populizam radnički pokret izgubio protiv fašizma, ko­ jem je uspelo da zajedničke populističke tradicije des­ no oboji. •Konsekvenca ove analize je da na određenu klasu ne možemo više gledati kao na objektivnu datost u eko­ nomskoj bazi, određenu objektivnim položajem u podeli rada, već je njeno određenje zapravo proces njene is•torijske konstitucije 'kroz ideološku borbu za hegemoni­ ju, neprestani proces njene geneze, kroz »politiku označivača«20, kako glasi Laclauova do sada poslednja, najlapidarnija i skoro najkonciznija formulacija. 'Ne bismo smeli zamišljati da ovoj ideološkoj borbi prethode već 'konstituisani subjekti, odnosno u proizvodnom procesu konfrontirana antagonistička klasa koja bi se, kao već for­ mirana, povrh toga borila još na ideološkom planu (sam pojam ideologije kao »iskrivljene svesti« za Laclaua već pretpostavlja da je ta svest »iskrivljena« s obzirom na pretpostavljenu, već prethodno datu esenciju određene klase). Naprotiv, tek kroz samu tu borbu, kroz komplikovani proces diferencijacija i transformacija konstituišu se sami subjekti kao njeni proizvodi. Njihovo prelhođenje je za Laclaua samo idealistička, esencijalistička utvara. Osnovnu ćeli ju ove borbe u diskurzivnom pro­ storu (a time i konstituisanja subjekta) mogli bismo po Laclauu izolovati kao lacanovski pojam point de capi­ ton, tačke prišivanja, onog označivača koji unazad od­ 19 Em esto Laclau, Politics and Ideology in Marxist Theory, Verso, London, 1979*, str. 99 (prvo izdanje kod New Left Books, London, 1977). “ E. Laclau, »Transformations of Advances Industrial S o ­ cieties and the Theory of the Subject«, u: Rethinking Ideology, Argument-Sonderband, 84/1983, Berlin.

22

ređuje čitav lanac elemenata, premešta njihovo polje, horizont valjanosti, i daje im specifičnu obojenost (pri­ mer: u fašističkoj ideologiji je takav element, recimo, Jevrejin — neizmemosti socijalnih konfiikata i dubokoj ekonomskoj krizi treba dodati samo jedan, po sebi bes­ misleni označivač: »jevrejska zavera«, pa da stvari za tren postanu jasne, polje se prestrukturiše, svi elemen­ ti dobijaju novu konotaciju; ideološka bitka se bije za ovaj ključni označivač). Tragom Gramscija, Althussera i Laclaua poći će grupa Projekt Ideologie-Theorie (PIT) nastala oko revi­ je jDas Argument 1977. godine i okupljena oko W. F. Hauga. Njihov prvi veliki probni kamen je bila upravo teorija fašizma. Posle široke diskusije o fašizmu s kra­ ja 60-tih i početkom 70-tih godina (sedam tematskih bro­ jeva Das Argument, posvećenih samo fašizmu!), PIT je započeo teorijsku analizu iznova, tako reći od početka. Pošao je od već više puta uočene činjenice da fašizam nije zaokružena ideologija u klasičnom smislu, da ne daje dovršenu sliku sveta, Weltanschauung, već ostaje zbrka heterogenih elemenata. Zaključak, koji su iz toga izvukli, bio je suprotan već pomenutom Adomovom (da u fašizmu uopšte nije rec o ideologiji, već samo o vlasti koja se temelji na pretnji): fašizam je ideologija par excellence, ideologija u laboratorijski čistom obliku, koja se više uopšte ne trudi oko argumentacije, već za svoju najvišu vrednost proglašava samo još podređenost, do­ brovoljnu pokornost kao takvu — „ Führer befiehl, wir folgenn. Ne treba se podređivati zbog više ili manje opravdanih razloga, koristi, trenutno teške situacije itd., već principijelno, uopšte, s obzirom da je već sama podre­ đenost vrednost. I Führer je Führer samo tako što se u najvećoj meri podređuje „višoj dužnosti««. Führer, domo­ vina, dužnost itd., kojima se treba podrediti, ostaju potpuno prazni entiteti koji se u različitim situacijama mogu ispuniti sasvim proizvoljnom sadržinom. Ovo elementarno podređivanje fašizam nadalje inscenira — u svojim masovnim ritualima pa sve do čitavog niza ritualnih, simboličkih elemenata, kojima pokušava da majstorski obeleži sve svakodnevne poslove, prostorno uređenje, običaje, tradicije itd. Moć fašističke ideologije, dakle, treba s jedne strane tražiti u toj ritualizaciji života 'kao praktičnom zarobljavanju individua, gde otpada racionalno ubeđivanje i potreba za „sistemom 21 21 Faschismus und Ideology, 1, 2, Argument-Sonderband, 60, 62/1980, Berlin. U obe sveske sudelovalo je 11 autora. Zatim je PIT izdao i: Bereichstheorien, AS, 70/1981; Faschismus und Ideology, 3, AS, 80/1982, u: Bereichstheorien, 2, AS, 111/1983.

23

ideja”; s druge strane, izvor ove ideološke moći nalazi se u performativnom karakteru ideološkog načina go­ vora — a on se sastoji od izjava koje na prvi pogled izgledaju kao objektivne, a u stvarnosti same proizvode svoju referencu, odnose se na same sebe. Haug se ovde oslanja na teorijske prodore koje je učinila anglosak­ sonska teorija jezika (u prvom redu Austin): „Fašizam organizuje život klasnog društva kao besklasno društvo (Volksgemeinschaft) u obliku činova koji u sebi znače „besklasno društvo", dalkle, uglavnom ne upućuju na nešto izvan sebe. Temeljna forma ove ideološke prakse, u kojoj je naznačena opozicija Volk/Gegenvolk, jeste performativni čin, znači, upravo predstavljanje pomenutog u samom činu. Međutim, ako je svaka 'ideološka pretpostavka posredovana performativnim činovima, to nipošto ne znači da su svi performativni činovi ideolo­ ški.”22 Ovaj diskurzivni postupak proizvodi temeljnu, vrlo jednostavnu trajnu strukturu fašističkog diskursa: Volk-Gegenvolk — Führer, za ‘k oju se može prikačiti šareno empirijsko bogatstvo najrazličitijih sadržina. Konstituisanje „naroda”, kao zatvorene homogene celine, podređivanjem „vođi” zahteva isključivanje jevrejskog elementa kao „anti-naroda” . Manevar isključivanja jevrejstva obavlja istovremeno više funkcija: prvo, pre•meštanje klasnog konflikta u borbu „nas” protiv tuđin­ skih i heterogenih Jevreja, izbacivanje konflikta iz za­ tvorene zajednice, suprotstavljanje autarhije kosmopolitskim elementima, Jevrejin je istovremeno i neverovatno zgušnjavanje klasne borbe, njeno kondenzovanje u jednoj figuri, jer istovremeno oličava vlasnika, boga­ taša, sferu cirkulacije, 'bankara, intelektualaca, i s druge strane smrdljivca, prljavštinu, infektivnu bolest, ukratko „niže slojeve”, — on je istovremeno predstavnik kapi­ tala par excellence i predstavnik „boljševičke zavere” , međunarodnog radničkog pokreta, kao takav on u svo­ jim rukama tajno drži sve konce vlasti, poseduje tajno znanje i polako ovladava nama iza naših leđa — ukrat­ ko pravi negativ Fiihrera, njegova druga slika i senka, koju Führer mora sve vreme da proganja i uništava a'ko želi da bude Führer — proces koji se ne može zatvoriti d koji ima strahovite realne posledice. Polazeći od ove jednostavne osnovne dispozicije, PIT je dao niz veoma zanimljivih konkretnih analiza koje je do tada teorija ostavljala po strani: od mehanizama pre° Haug, naved. delo, str. 354. Kao najbolji prikaz Austinove teorije u našem prostoru upor. Nenađ Miščević, John Langsaw Austin. Jezik kot dejavnost, DDU Univerzum, Ljubljana, 1983.

24

funkćionisanja praznovanja Prvog maja u fašizmu, preko vaspitnog sistema, socijalne politike, organizovanja preduzeća, do fašističke arhitekture, muzike, literature i filma. Ovde je svojevrstan nastavak našao i pravac „kri­ tike svakidašnjeg života”, koji je započeo Lefebvr. Put analize fašizma koji je započeo s Gramscijevim pojmom hegemonije i doživeo svoju reaktuelizaciju 'kod Althussera i njegove škole, Laclaua, Hauga i PIT, otvorio je čitav niz mogućih povezivanja i dodirnih tačaka sa ranije opisanim psihoanalitičkim putem koji ide od Reicha preko kritičke teorije društva do njegovih savremenih sledbenika (krug oko Lorenzera, Dahmera itd., a na drugoj strani Theweleit). Oba pravca razmišljanja su danas još kako živi i aktuelni. Brojne dodirne tačke i tačke ukrštanja otvorio je pre svega snažni razvoj psiho­ analitičke teorije u poslednjih dvadeset godina, vezan za ime Jacquesa Lacana — razvoj koji je pre ponovno vra­ ćanje temeljnim subverzivnim dimenzijama Freudovog delà. Tekst Gerarđa Millera o francuskom petenizmu u ovom 'izboru (deo njegove izuzetno uspele knjige25) je do sada skoro jedini važniji rezultat koji je dala lacanovska teorija u analizi fašizma, a to je sigurno tek početak, jer ovim njen potencijal još ni izdaleka nije iskorišćen te ostaje kao otvorena perspektiva. U ovom uvodnom tekstu nipošto nismo želeli da tajnom teleologijom postupno prikažemo razvoj od „sla­ bijih” ka „boljim” teorijama fašizma. Hronološki i logič­ ki red, ocrtan tu vrlo grubo2324, ne znači hijerarhijski ras­ pored ili vrednosno rangiranje. Na poslednja dva pravca detaljnije smo se zadržali samo zato što su se oni u analizi fašizma daleko najviše razvili i danas su bez sum­ nje najprisutniji. Pored njih postoji ii treći zanimljiv pravac razmišljanja, koji bismo najgrublje mogli odre­ diti kao insistiranje na kritici političke ekonomije i kao pokušaj da se od samih kategorija i -mehanizama poli­ tičke ekonomije izgradi ideološka građevina. Sledbenici ovog pravca odbacuju niz teorijskih novatorija, koje su uveli prva dva pravca, i upozoravaju da je samo kritika političke ekonomije — jezgro Marxovog učenja — na mnogim mestima prebrzo potisnuta u stranu, bilo da je proglašena suvišnom ili pak, još češće, shvaćena kao neproblematično područje čija se valjanost manje ili više ne može dovesti u pitanje. 'U ovom izboru pomenuti 23 Gérard Miller, Les pousse-au-jouir du maréchal Pétain, Seuil, Paris, 1975. 24Za detaljniji pregled i analizu -upor. Mladen Dolar, Struk­ tura fašističnega gospostva, DDU Univerzum, Ljubljana, 1982.

25

pravac zastupa tekst Moisha Postonea, koji na zanimljiv način pokušava da iz samog .pojma robnog fetišizma iz­ vede fašistički antisemitizam — znači upravo pojavu za koju su po pravilu pozivali u pomoć psihoanalizu. Ako je fašizam s jedne strane quid pro quo, jer se odnosi među ljudima prikazuju ‘kao odnosi među stvarima, onda je isto tako nužan obrnuti quid pro quo, gde stvarni odnosi poprimaju sliku intersubjektivnih odnosa — i kapital se po „društveno nužnom prividu” personifikuje i naturalizuje upravo kroz jevrejstvo. Sledbenici ovog pravca takođe upozoravaju da sama ekonomska struk­ tura fašizma nije baš sasvim jasna i sama po sebi razum­ ljiva, kako to pretpostavljaju prva dva pravca — ovo pitanje je u tesnoj vezi sa komplikovanim analizama ekonomskog karaktera poznog kapitalizma uopšte, njego­ vim problemima uvećavanja kapitala i specifičnim „dr­ žavnim mešanjem”. Ovom pravcu takođe pripada i sam Sohn-Rethel, kako svojim doprinosima analizi fašizma tako posebno i svojom teorijskom razradom robne for­ me i misaone forme kao „realne apstrakcije” . Opasnost koja se krije u ovoj poziciji, s jedne strane je u tome, što se ideološki mehanizmi po uzoru na robni fetišizam interpeliraju kao neka vrsta spontano-samoniklog izrastanja iz materijalnog proizvodnog procesa, a s druge strane u redukcionizmu koji svim ideološkim predstavama može da nađe odgovarajuće svetovno jezgro, njihovo materijalno biće, ali iz tog materijalnog bića, iz svakog životnog odnosa, ne može izvesti njihove ideolo­ ške slike — a tek ovaj „put naviše” jeste za Магха jedini materijalistički metod25. Unutar tog polja svakako po­ stoje mogućnosti da različiti misaoni putevi febegnu ove opasnosti i uprkos prividno većoj „ortodoksnosti”, otva­ raju se brojne mogućnosti povezivanja i konvergencija sa ranije opisanim putevima. Teorijsko promišljanje fašizma nema samo istorijsku vrednost, njegova funkcija nije samo u tome da dođemo do „pravilne” slike i ocene jednog proteklog perioda. Pre svega, ne zato što je konfrontacija s fašizmom sve vreme nosila u sebi onaj momenat samorefleksije samog marksizma, koji je povukao za sobom duboko prestrukturisanje celokupnog teorijskog polja, proizveo niz novih problematika itd., — proces koji danas živimo i koji se dalje odvija nezavisno od neposredne analize fašizma. A naročito ne zbog toga, što se kapitalizam danas prvi pul posle 1929. godine zaglibio u duboku strukturnu krizu — sličnu onoj koja je pre pola stoleća rodila fašizam. 2,5 Kapital, I, CZ, Ljubljana, 1961, str. 423 (nap. 89).

26

Kao i tada, savremena kriza donela je proces fašizacje kao mogući način rešenja kapitalističkog načina pro­ izvodnje — mada u drugačijem obliku i drugačijim sred­ stvima („nova desnica” itd.). I kao što je poslednjih pola stoleća razvoja marksizma istovremeno istorija njegovog sukoba sa fašizmom, kako je već rečeno na početku, tako su i sadašnja kriza marksizma i mogućnosti izlaska iz nje u temeljnom smislu povezani sa sukobom sa fašizacijom, s borbom protiv današnjeg „fašizma drugim sredstvima”. Sa slovenačkog prevela Tatjana Detiček-Vujasinović

27

Alfred Sohn-Rethel EKONOMIJA I KLASNA STRUKTURA NEMACKOG FAŠIZMA

Dilema racionalizacije E. Schmaleribach** vidi ekonomske odnose dvadese­ tih godina na prelazu Ш na pragu iz slobodne privrede u vezanu privredu, a to »novo ustrojstvo privrede« je za njega karakteristično po »kartelima i trustovima i drugim monopolskim tvorevinama« kao i po sve većem obilju privrednih funkcija države. On primjećuje da pri tom prelazu » . . . ne može biti govora o svjesnom liti je nju. (...) Nijedan od naših privrednih vođa ne ulazi svojevoljno u novi oblik privrede. Nisu ljudi nego su jake privredne snage1 te koje nas tjeraju u novu pri­ vrednu epohu. (...) Što je to u suštini drugo nego is­ punjenje predskazanja velikog socijaliste Магха što ih sada doživljavamo? (...) Kad bismo našim današnjim privrednim vođama rekli da su oni svjesno dli nesvjes­ no takorekuć izvršioci marksističkog testamenta, oni bi, pretpostavljam, silno protestirali. (...) Oni su oruđe, ništa doli oruđe. A alko se upitamo za unutarnje razloge promjene sistema koju proživljavamo, onda te razloge ne moramo tražiti u ljudima nego u stvarima.« I to je »gotovo isključivo jedina pojava koju treba teorijski eg­ zaktno istražiti i u njenim posljedicama pravilno pro­ suditi — što je nesumnjivo zasluga nauke o ekonomici 1 Isticanja Schmalenbachova. * Eugen Schmalenbach, „Die Betriebswirtschaftslehre an dcr Schwelle der neucn Wirtschaftsverfassung” (Nauka o eko­ nomici i organizaciji proizvodnje na pragu novog privrednog

28

i organizaciji proizvodnje. Ta pojava, čije je djelova­ nje tako snažno da sili da se pregradi cijelo veliko zda­ nje privrede, jest pomjeranje troškova proizvodnje unu­ tar poduzeća. A u stvari riječ je o tome (...) da je udio proporcionalnih troškova u procesu proizvodnje bivao sve manji a udio fiksnih troškova sve veći, i to u toj mjeri da je na kraju udio fiksnih troškova postao pre­ sudan za razvoj proizvodnje (...) Epoha slobodne pri­ vrede bila je moguća samo kad su troškovi proizvodnje u suštini bili proporcionalni. Više nije bila moguća ka­ da je udio fiksnih troškova postao znatniji.« Prvo što se posmatraču nameće » je st n ep restan i p o ra st veličine p o d u zeća« i time » . . . izvor troškova koji nastaju bez obzira na obim proizvodnje d koje se bitno ne može smanjiti posebno onda kada poduzeće radi samo s pola ili s četvrt svog kapaciteta. Osim toga, tu je, kao daljnja osobitost modernih poduzeća i to da u njima prinudn ost staln o raste. Upravo se u našem vremenu zbilo da je veći značaj dobio princip rada na traci (...) koji se odlikuje krajnjom prinudnošću. S tim principom prinudnosti povezana su tako presudna poboljšanja da ih se odreći ne možemo. Ali se udio fiksnih troškova zbog toga opet snažno povećava. (...) Od tog razvoja neraz­ dvojivo je stalno sv e veće p o v ećan je in ten ziteta k ap ita­ la .«1 Primjeri, koje Schmalenbach za to navodi, ilustri­ raju stanje stvari kao »niske «nadnice, ali visoke kamate i visoka otpisivanja«. O velikoj automatskoj zupčanoj glodalici kaže se: »Ono što taj veliki automat zahtijeva u pogledu nadnica, to nije ništa. Ali ono što proždire u pogledu kamata i otpisivanja, to je čitava gom ila.. . ( . . . ) Da K automat radi ili ne radi, to je sasvim svejedno. To tim više jer na kraju neće propasti zbog istrošeno­ sti, nego zato što će neki valjani inženjer izumiti novi automat koji će imati veći radni učinak od ovog koji je pred nama.« Da bi pojasnio ekonomske posljedice tih promje­ na u proizvodnim snagama, Schmalenbach još jednom tumači: »Proporcionalni troškovi imaju to svojstvo da stvarno nastaju sa svakim proizvedenim komadom, sa svakom iskopanom tonom.. . ( . . . ) Ako cijene padnu is­ pod proizvodnih troškova, tada se ograničava proizvod­ nja i prišteđuje odgovarajući dio proporcionalnih troš-*2 uređenja), predavanje Savezu nastavnika ekonomike i organiza­ cije proizvodnje na njemačkim visokim školama, održano u Beču 31. m aja 1928. 2 Marksističkim riječnikom, dakle, rast »organskog sastava kapitala« ili stalni porast postojanog u odnosu na promjenljivi kapital.

29

-kova.« (A tu se još prešutno pretpostavlja da se veliči­ na poduzeća još uvijek kreće u granicama koje omogu­ ćuju financiranje ličnim vlastitim kapitalom poduzetni­ ka tako da ne nastaju stalni kamatni troškovi.) »Ali ako je najhitniji dio proizvodnih troškova fiksan, tada smanjenje proizvodnje ne dovodi do odgovarajućeg sma­ njenja troškova. A ako piri takvom stanju stvari cijene padnu, onda nema nikakve svrhe taj pad cijena porav­ navati smanjenjem proizvodnje. Jeftinije je s prosječ­ nim proizvodnim troškovima i dalje proizvoditi. Podu­ zeće, doduše, nadalje radi s gubitkom, ali gubitak je ma­ nji nego što bi bio kad bi se smanjilo proizvodnju i usprkos tome moralo snositi gotovo u cijelosti dotadaš­ nje troškove.« »I tako je moderna privreda sa svojim visokim fiksnim troškovima tišm a ljekovitog svojstva da sama od sebe usklađuje proizvodnju i potrošnju i tako uspostavlja privrednu ravnotežu. Budući da su pro­ porcionalni troškovi u tako velikom obimu postali fiks­ ni, privreda više nema sposobnost da proizvodnju prilagođava potrošnji i dolazi do čudnovate činjenice da se, doduše, same strojeve sve više oprema s automatskim upravljanjem tako da mogu biti bez ljudske pomoći, ali je privredna mašinerija u cjelini, velika narodna privre­ da, izgubila svoje samostalno kormilo (zahtijeva se, da­ kle, plansko upravljanje — S. R.).« »Fiksni troškovi ne zadovoljavaju se time što sile poduzeće da usprkos ne­ dovoljnoj potražnji u potpunosti iskorištava svoje kapa­ citete. Istodobno ga sile da se usprkos nedovoljnoj po­ tražnji povećava.« Princip ravnomjerne uposlenosti po­ tiče poslovođe s obzirom na nedovoljnu uposlenost dije­ la postrojenja da » . . . poduzeće (...) povećavaju kako bi ta neiskorištena postrojenja bolje uposlili (...) mada ih na to ne nuka porast potražnje. (...) Na nebrojnim zborovima čuju se predavanja uprave kako poduzeće danas još uvijek ne radi potpuno zadovoljavajuće. Ali ako se nabave još neki strojevi i izvrše druga prošire­ nja, poduzeće će biti rentabilno. No budući da ostala poduzeća iste branše čine to isto, te industrijske grane automatski se racionaliziraju u jedan suviše veliki ka­ pacitet. (...) A kada je neka grana poslovanja dotle do­ tjerala, onda više nije daleko ni osnivanje kartela ili stvaranje trusta.« Daljni dijelovi Schmalenbachovog predavanja po­ svećeni su neuvažavanju načela ekonomičnosti u tenden­ cijama razvoja koje je iznio. Ta neekonomičnost stvara prije svega u procjepu proizvodne ekonomije fiksnih troškova i tržišne ekonomije kretanja potražnje i cijena 30

procjep »koji postaje tim očigledniji što se poslovođe više rukovode proizvodno-ekonomskim stanovištima. Ali Schmalenbach vidi neekonomičnosti u skoro svim učin­ cima nastupajućeg monopolizma. Tuži se zbog nepotiz­ ma u direkcijama koje monopoliziraju uspješni poslovni ljudi ili određene porodice ili interesne grupe. U upra­ vama vladaju »pretjerani birokratizam, pretjerana tro­ most, pretjerana visoka cijena uprave i suviše velika primanja i tantijemi vodećih ličnosti«. Upozorava na neekonomičnost, koja proizlazi iz toga što rukovodioci u svom radu više ne riskiraju svoj vlastiti nego tuđi kapital budući da je veličana poduzeća prešla sve grani­ ce vlastitog kapitala. Ali prije svega on neekonomičnost vidi već u ustrojstvu monopolskih tvorevina (kartela i sindikata). Pri njihovom osnivanju cjelokupna borba dotadašnjih konkurenata vodi se oko kvote njihovog učešća u volumenu monopolističkog posla. Ti organi­ zacioni oblici nisu nikakav remedij za proturječja koja su dovela do njegovog stvaranja, oni ih samo ovjekovječuju. Kada pri periodičnom obnavljanju zaključenja ugo­ vora kvote dopuštaju neku promjenu, tada svatko »tko može pokazati veći kapacitet« nastoji da » . . . za to, bez obzira da li je proširenje kapaciteta na mjestu ili ne, dobije veću kvotu učešća. (...) Zbog toga u takvim sin­ dikatima sve ide za tim da kapacitet ne ostane možda u skladu s prilikama tržišta nego da ih neprestano daleko nadmašuje.« Posljedica je prodaja u bescjenje u spor­ nim oblastima, često čak ispod proporcionalnih proiz­ vodnih troškova. To on ilustrira na primjeru ugljenaiskog sindikata. Dok u zemljama koje isporučuju ugljen potrošači moraju za nj plaćati vještački visoko održava­ ne kartelske cijene, zemlje koje ugljen ne proizvode do­ bivaju ga po isto tako vještačkim cijenama budzašto. »Nepristrani posmatrač mora steći utisak da je posje­ dovanje ugljena bolest. Dakako, proizvođači uglja nc čine to baš posve svjesno, nego onako kao kad pijanac polupa prozor. (...) Besmislenost u toj oblasti (prodaja u bescenje — S. R.) ide tako daleko da se čak ne pravi ni točna kalkulacija koliko će biti visoki proporcionalni troškovi. Još je veći nonsens što se baš ništa ne podu­ zima da se ubuduće spriječi suviše veliki kapaoitet. Na taj način prolazna bolest postaje trajna.« »čovjek se s pravom pita kako ta vezana privreda s toliko nedosta­ taka može odoljeti staroj. Ali tu se mora reći da je ta privreda, usprkos svim svojim besmislicama, velikim di­ jelom nadmoćnija od stare slobodne privrede. I to ug­ lavnom zato jer je postojanje fiksnih troškova za staru privredu bilo od tako malog značaja i stvorilo tako nc31

održive prilike da čak i jedna loša, čak upravo smuše­ no organizirana vezana privreda dobiva prevagu.« Kraj njegovih izlaganja je pledoaje za ulogu nauke o ekonomici i organizaciji proizvodnje, koja je, po nje­ mu, pozvana da u ekonomiju monopolskog kapitalizma unese prijeko potrebnu mjeru racionalnosti. Slika je jasna. U konjunkturi racionalizacije za vri­ jeme dvadesetih godina uobličava se jedna nova proiz­ vodna ekonomija fiksnih troškova koja svoju regulativu više nema u potražnji i tržištu nego u unutarnjoj vre­ menskoj ekonomiji modernog procesa rada. Iz posljedi­ ca te nove proizvodne ekonomije i njene diskrepancije prema tržišnoj ekonomiji proizlazi nužnost monopola. Ili, bolje rečeno, budući da se proizvodnja zlbog struk­ ture svojih troškova više ne može podvrgavati tržišnim regulativima, mora se pokušati razvoj tržišta podvrgnu­ tih nužnostima proizvodne ekonomije. »Monopolizam« je samo zajednički nazivnik za te pokušaje. A što se tiče »fiksnih troškova« koji tu deluju kao demijurg naše sud­ bine, to nije ništa drugo nego konkretni izraz velikog stupnja podruštvljenja rada u modernom proizvodnom procesu. Dakle, ono s čime se tu susrećemo u stvari je ispunjenje jednog proročanstva Магха i Engelsa, naime da će nezadrživo podruštvljavanje rada — ili opet kon­ kretno rečeno: sve veći »organski sastav kapitala« — na izvjesnoj točki razvoja dospjeti u nepomirljivu protu­ rječnost s robnom ekonomijom privatnih aproprijacija. Robna i tržišna ekonomija plod su razbijanja rada u vid »privatnih radova vršenih nezavisno jedan od drugoga« (Marx), dakle, plod suprotnog principa prema kontinui­ ranom procesu i radu na traci, u čemu je u XX stoljeću podruštvljenje rada dobilo specifičnu strukturu norraativno-ekonomskog karaktera — »objektivni skelet koji ne zavisi o samim radnicima«, kako to Marx kaže.3 Danas, u desetljećima nakon drugog svjetskog rata, nespojivost obiju heterogenih ekonomija primorala Је velike privatne koncerne na planiranje i točno progra­ miranje njihovih načina djelovanja čime oni nastoje pre­ mostiti proturječja kako bi za se unaprijed osigurali ne­ ophodno povezivanje proizvodne i tržišne ekonomije. Ali tada, nakon prvog svjetskog rata, nova ekonomija procesa rada bila je još u povojima i slijepo, ne slu­ teći ništa, uplovila u ekonomski i društveni haos koji je bio posljedica neublaženog sudara dva uređenja. Utoli­ ko je od većeg značaja mjera razboritosti koju Schmalenbach u svojoj analizi ispoljava, mada se u cjelosti 1 »Kapital«, Delà, t. 21, str. Ti. i dalje.

32

služi 'konkretnim pojmovima građanske teorije ekono­ mike i organizacije proizvodnje. Schmalenbachovo svje­ dočanstvo je značajno, jer nam pruža mjerilo pomoću kojeg se može prosuđivati pojedinačne ekonomske od­ nose raznih vodećih velikih koncerna interesnih grupa­ cija za vrijeme svjetske krize u Njemačkoj. Obrazovanje trusta u Udruženju čelične industrije godine 1926. na očigledan je način potvrdilo Schmalenbachovu sliku. Racionalizacija d njome uzrokovano sni­ ženje troškova rada proizvoda tu su bili postignuti pri­ mjenom metoda vezane privrede, koje su tada, stigavši iz Amerike, bile uzele maha gotovo u svim granama s velikim industrijskim postrojenjima. U željeznoj i me­ talnoj industriji poprimile su, istina, naročito krut ob­ lik. Ne samo da su različiti pogoni poduzeća kao proiz­ vodnja sirovog željeza, čelični lijev, valjaonica, izvlačiona žice, cjevame, ljevaonice itd. bili maksimalno mogu­ će organizirani prema principima rada na traci; pojedi­ ni tvornički dijelovi -bili su također, sa svoje strane, me­ đusobno povezani u jedan zajednički prsten putem eko­ nomije grotlenih plinova. Te veoma vruće plinove, koji se sakupljaju u grotlu visoke peći, ranije se sasvim ma­ lo koristilo, ali već 1905. ili 1906. u Americi ih se počelo prihvaćati cjevovodima i upotrebljavati kao izvor grija­ nja i energije za druge pogone. Za vrijeme svjetskog ra­ ta ta upotreba je bila razrađena u opći princip racio­ nalizacije. To je dovelo do znatnih ušteda postrojenja i sirovina za loženje, ali i do povezivanja svih tvornič­ kih pogona na taj način da su mogli proizvoditi još je­ dino kao zatvorena cjelina, kao jedan jedini divovski satni mehanizam. Sinhronometrija svih dijelova bila je dovedena do takvog perfekcionizma da su dva ili tri viša inženjera mogla nadzirati i upravljati ogromnim postrojenjem s jednog centralnog razvodnog mjesta. Teh­ nika i ekonomija stopile su se u jedno. Ali i fiksni tro­ škovi iznova su se silno povećali — što je u velikoj mje­ ri povećalo podložnost cjelokupnog poduzeća krizi. Jer čitava je konstrukcija bila postavljena jedino sa stano­ višta proizvodne ekonomije, dakle proizvodnih snaga koje su sa tržišno-ekonomskim proizvodnim odnosima povezane samo u vidu normiranja proizvodnih postroje­ nja za određeni kapacitet programa proizvodnje stotina kartelskih numera polufabrikata. To normiranje nije imalo solidnije osnove od jednog slijepo postavljenog postulata. Proizvodna ekonomija racionalizacije isticala je svoje prednosti pred pretpostavkom zadovoljavajuće iskorištenosti kapaciteta. U svjetskoj krizi, na koju se3 3 Marksizam u svetu

33

nije dugo čekalo, blagoslov racionalizacije ubrzo se pret­ vorio u prokletstvo iracionalnosti. Puko spominjanje ri­ ječi nauka u jednom razgovoru u jesen 1931. izazvalo je kod zamjenika generalnog direktora Udruženja čelič­ ne industrije, Em esta Poensgena, spontanu reakciju: »Pustite me s naukom na miru! S naukom su nas kljukali i prekljukali, naučna tehnika, naučno upravljanje poduzećem, naučno poznavanje materijala, naučno istra­ živanje tržišta, naučno bilanciranje i talko dalje. A kamo nas je sva ta nauka dovela?« Naučno bdlanciranje bilo je aluzija na Schmalentoachovu savjetodavnu ulogu pri instaliranju Udruženja čelične industrije. Upravo je tada bila u opticaju jedna spomenica nastavnika ekonomike i organizacije proiz­ vodnje u kojoj se neskriveno govori o proturječnostima postojeće ekonomije: Proizvodna postrojenja modernih krupnih poduzeća su racionalizirane planske tvorevine koje svoju racionalnost mogu razviti, djelovati kao bla­ goslov društva, samo ako egzistiraju u planskoj općoj privredi. S anarhijom privatne i tržišne privrede toliko su nespojiva da se u tim okvirima racionalnost strojeva mora prometnuti u društvenu iracionalnost. Ovaj otvo­ reni antikapitalistički zaključak izazvao je u industrij­ skim krugovima uzbuđenje, štaviše, s obzirom na prije­ teće klasne napetosti, upravo užas. Državni ministar pri­ vrede Dietrich u Briiningovom kabinetu bio je potaknut da Schmalenibachov memorandum dade zapljeniti i uni­ štiti.4 Iracionalnost planiranih postrojenja bila je posta­ la opipljiva činjenica. Kad su potražnja i cijene bili vi­ soki, postrojenja su proizvodila proizvode po nižim troš­ kovima nego ikada prije, jer su radila punim kapacite­ tom. Sa smanjenjem potražnje, zbog čega su pale cijene, troškovi su po svakoj jedinici proizvoda rasli u geomet­ rijskoj progresiji mimo svake kontrole, pošto se obim proizvodnje sveo u granice potražnje. Cijene i troškovi kretali su se jedni prema drugima obrnuto proporcio­ nalno, umjesto paralelno. Kao slobodni prostor za sma­ njenje ii povećanje obima proizvodnje bilo je ostalo još samo variranje tempa proizvodnje. Ali to je nailazilo na oštra ograničenja ne samo ekonomske nego i tehno­ loške prirode. Kod Udruženja čelične industrije je naj­ manja mjera tehnički mogućeg izbačaja iznosila 66% ili 68% kao norma postavljene iskorištenosti kapaciteta, dok su kod daljnjeg usporavanja postrojenja stala. A s 4 Bilo bi veoma zanimljivo kad bi se mogao naći još je­ dan primjerak te spomenice.

34

ekonomske strane, tendencijsko sužavanje obima variranja promjena u tempu dovelo je do toga da je i kon­ to plaća postao skoro fiksni dio proizvodnih troškova. Još u godinama povoljne konjunkture Udruženje čelič­ ne industrije jedva je ostvarilo punu normu svog kapa­ citeta, već 80% smatralo se veoma zadovoljavajućim; u jesen 1931. narudžbe su iznosile još jedva 40% kapa­ citeta, početkom 1932. spale su na 20%, na tih 20% raspo­ ređivalo se putem tvorničkog programa, naravno kraj­ nje neredovito. Do tada se, u skladu sa Schmalenbachovim prikazom, još uvijek radilo na lageru i time tržišnu konjunkturu za te proizvode još više pogoršalo. Ali bu­ dući da je izgledalo da opća privredna situacija još uvi­ jek ne obećava nikakvo poboljšanje nego samo daljnji rasap, nađeno je očajničko rješenje da postrojenja naizmjenice obustavljaju i obnavljaju rad svakih četrna­ est dana, mada su frikcioni guibici pri ponovnom uhodavanju dijelom premašivali relativno neznatne uštede tro­ škova za vrijeme četrnaestodnevnog mirovanja. Nije tre­ balo mnogo riječi da se uoči da pri takvom stanju stva­ ri proizvođači te vrste ne samo što ne ostvaruju nika­ kav profit, što ne pokrivaju ni vlastite proizvodne troš­ kove, nego da će pojesti svoj vlastiti kapital ako se to stanje produži. A mora se konstatirati da su postroje­ nja novog proizvodno-ekonomskog tipa, tj. potpunog strukturnog podruštvljenja rada, kada posluju prema privatno-kapitalističkim mjerilima, izložena prinudi pro­ izvodnje. Sve dotle dok nisu potpuno zatvorena i takorekuć dana u staro željezo, dok njihovi kapitali nisu posve otpisani, ta postrojenja moraju proizvoditi bez obzira zahtijeva li potražnja na tržištu njihove proizvo­ de ili ne. Kada nema prave potražnje, tj. za reproduk­ tivnim vrijednostima, tada se mora stvoriti jednu dru­ gu potražnju, naime za nereproduktivnim vrijednostima, •kako bi se postrojenja stavilo u pogon. Nereproduktivne vrijednosti su proizvodi koji ni direktno ni indirekt­ no ne ulaze u održavanje ili obnavljanje ljudske radne snage ili materijalnih sredstava za proizvodnju; tu spa­ daju u prvom redu ratna oprema, zatim luksuzna dobra, i konačno rasipnost, kao pretežno u modernoj svemir­ skoj plovidbi. Da bi se potražnju te vrste učinilo efek­ tivnom, potrebna je državna vlast koja sili stanovništvo da plaća za takvu proizvodnju. Tu se radi o nedvosmi­ slenoj alternativi prema kapitalizmu privredne konku­ rencije, tj. prema jednom načinu proizvodnje čiji je pri­ vatni profitni interes podvrgnut tržišnim regulativima. Potčinjenost toj regulativi jest uvjet za to da ekono35

rnija privatne àproprijacije bude spojiva s općom repro­ dukcijom društvenog života. Naprotiv, proizvodna eko­ nomija fiksnih troškova — izrazimo to mogućnim kate­ gorijama teorije ekonomike i organizacije proizvodnje — otporna je na tržišne regulative i ravna se po zako­ nima koji uopće ne proizlaze iz sfere oplođivanja kapi­ tala nego, štaviše, iz procesa rada, ili točnije: iz potpu­ no podruštvljenog procesa kontinuirane proizvodnje i rada na traci. Na drugom mjestu5 raspravljam o tome da je u suštini rad na traci postao jedna nova komenzuracija rada, i to živog rada, koja utemeljuje ekonomiju i s tim svojstvom stoji u isključivoj suprotnosti prema komenzuraciji mrtvog rada koju je Marx dokazao kao za ekonomiju utemeljujući princip razmjenske ekviva­ lencije ili razmjenske vrijednosti. Ta nova komenzuracija živog rada je specifični zakon potpunog podruštvljenja rada i ona je prava tajna »fiksnih troškova«. Mada nisam u mogućnosti da ovaj način poimanja ov­ dje pomnije obrazložim, ipak se njim koristim, jer vje­ rujem da može doprinjeti razumijevanju zbivanja u Nje­ mačkoj 30-ih godina o kojima je ovdje riječ. Kapitalistička ekonomija može u krizi likvidirati poduzeća čija postrojenja zaostaju za društveno potreb­ nim prosječnim zahtjevima. Ne može na isti način po­ stupiti s postrojenjima koja te iste zahtjeve ne ispunja­ vaju zato što su ih nadrasla i koja — ne zbog pukog pomanjkanja profita, zlbog privatnog kapitala koji se njima želi poslužiti radi svojih profitnih interesa — pri­ jete čak zatvaranjem, — dakle s postrojenjima koja za­ jedno s ostalima koji su u sličnom položaju izlažu zbog svog mirovanja čitavi financijski kapital opasnosti sma­ njivanja. Budući da se kapitalizam više ne može otara­ siti takvih postrojenja koja su u krizi izvor njegovih gubitaka, on ne smije dopustiti da ponovo dođe do bilo kakve krize. Naprotiv, kapitalizam mora prihvatiti pri­ nudu proizvodnje kojom je obdario ekonomiju tih po­ strojenja. Kapitalistička je ekonomija, dakle, prinuđena da postrojenjima, koja su je zbog svoje proizvodne eko­ nomije nadrasla; pomaže u daljnjem razvoju, i to u to većoj mjeri što više postrojenja te vrste postaju odluču­ jući elementi cjelokupne društvene proizvodnje i stan­ dardiziraju opću konkurentsku boibu. Funkcionalne smet­ nje privredno-tržišne vrste, kao npr. valutne i kreditne promjene, stvarno više ne dovode do kriza kao ranije kada je još mehanizam oplođivanja kapitala regulirao 5 Vidi moj prilog u Technologie und Kapital, Frankfurt/M,

1973. 36

proizvodnju, kada ju je, dakle, u slučaju ozbiljnih funk­ cionalnih smetnji silio na ograničavanje, pa i na privre­ meno mirovanje. U sadašnjim uvjetima takve smetnje prije djeluju tako što povećavaju prinudu proizvodnje postrojenja koja -su ih nadrasla. Postavlja se samo pita­ nje do kakvih će rezultata dotjerati ta dijalektika kas­ nog kapitalizma. S obzirom na to pitanje, studij doga­ đaja i unutarnjih zbivanja za vrijeme posljednje svjet­ ske krize za nas je od aktuelnog značaja. Proizvodna ekonomija, koja je nadrasla kapitalizam, razvila se dva­ desetih godina u sups tancijalni činilac cjelokupne pri­ vrede i po prvi puta učinila osjetnim svoje neiskušane učinke. Schmalenbach je sa zaključcima, koje je iznio u svom memorandumu, bio u potpunosti u pravu. Eko­ nomija novih isplaniranih proizvodnih divova zahtije­ va drugačije proizvodne odnose nego što su oni privat­ nog kapitalizma. Da se kapitalizam tada moglo prevla­ dati i ukloniti, ti proizvodni odnosi postali bi socijalis­ tički. Umjesto toga, njegovi metakapitalistički ili, reci­ mo, socijalistoidni elementi ostali su uključeni u uvje­ te kapitalizma. Razvoji, do kojih je u Njemačkoj zbog toga došlo, mogu se pratiti u pojedinostima. Ovdje ob­ javljena razmatranja u granicama svog vidokruga do­ prinose tom studiju. Trebala bi, dakle, poslužiti kao do­ datni izvor prosuđivanja hipoteze u kojoj mjeri i na koji način ekonomija modernih kontinuiranih proizvod­ nih metoda, koja se zadržala u kapitalizmu i koja ga prevazilazi, može biti uzrok naglog prelaza u fašizam. Marx i Engels su predskazali da će se noseći materijal­ ni elementi socijalističkog načina proizvodnje razviti u okrilju kapitalizma. Otud može proizaći rođenje socija­ lizma, ali i neman fašizma. K a r a k te r fa šistič k e k o n ju n k tu re

Stvarni razvitak je ispravno opisan ako ga se ozna­ či kao pobjedu svih pasivnih mjesta njemačke privrede nad svim njenim aktivnim mjestima. Njemačka je na zavoju ponovnog buđenja iz duboke krize 1932, zbog prevage svojih deficitarnih elemenata, iskliznula iz do­ tadašnjeg kolosjeka i bala bačena u jedan kapitalizam s obrnutim profitnim predznakom. Ali koliko god je malo taj razvoj bio puki kolaps i slučajni maler, isto su tako malo razlozi za nj postojali jedino u Njemačkoj. Da su vodeće investicione industrije, koje su bile nosilac kon­ kurentske borbe za Njemačku, imale vremena da na miru čekaju da ponovo oživi njihova konjunktura, ona 37

bi ih, kad je nastupila, teško podigla s pješčanog spruda radi velikog putovanja, i cjelokupnu njemačku privre­ du, mjereno njenim hipotekama koje su iziskivale plo­ dove, jedva dovela do njene konjunkturne računice. En­ gleski prosperitet nakon 1932. i američki od 1933, koji su jedini inicirali kvazi »svjetsko-privredno« oživljava­ nje, mada tek relativno maldh razmjera, razvili su se, i to oba nezavisno od toka stvari u Njemačkoj, kao im­ perijalne unutarnje konjunkture ere funti i dolara, bez primarnog odobravanja investicionog 'kredita preosta­ lom svijetu* Ostala područja, u granicama propusnosti njihovog valutnog položaja, aktivirali su samo indirekt­ nim učincima i s robne strane, ali u pogledu financira­ nja tog sekundarnog uspona konjunkture prepustili ih u velikoj mjeri samima sebi. Ti prosperiteti nisu se raz­ vili na obnovljenoj bazi univerzalnog opticaja novca i kapitala nego prema mjerilima razbijenog valutnog po­ krića, i to istovremeno, ali zasebno, i na osnovu veoma različitih metoda financiranja, tako da izgleda da se tu desilo nešto slično kao kod unutarnjih konjunktura fa­ šističke opservacije samo što su u prvom slučaju u svom usponu proizvodnje morali privatnim ili državnim pu­ tem angažirati velika vlastita sredstva, dok su, naprotiv, ove druge nadomjestile kapital kojeg nisu imale fikci­ jom državne prinude. Glavna činjenica, koja obuhvaća sve ostalo, jest to da svjetska rezerva investicionog ka­ pitala, koju su jednostrano monopolizirale tri velike de­ mokracije, od 1931. više ne ispunjava svoju ekonomsku funkciju internacionalno. A ta funkcija je u tome da se omogući proces aku­ mulacije kapitala prema pravilima proizvodnje relativ­ nog viška vrijednosti. Da bi se pri danoj visini nivoa nadnica, dakle mase potrošnje, uvećalo masu sredstava za proizvodnju, dakle povećalo masu akumulacije, pri kapitalističkom načinu proizvodnje ne postoji nikakvo drugo sredstvo osim aktiviranja postojećih rezervi kapi­ tala u investicione svrhe. Ako takvog kapitala nema ili ga nema dovoljno, onda je daljnje akumulacijsko djelo­ vanje moguće samo uz smanjenje stope potrošnje, dakle s povratkom metodama proizvodnje apsolutnog viška vrijednosti. Tu brahijalna sila nadomješta svojoj držav­ noj vlasti kapital buržoazije koji nedostaje. Nije na na­ ma da ovdje kroz historiju pratimo kako su nakon vre­ mena »prvobitne akumulacije« metode proizvodnje ap­ solutnog viška vrijednosti, zajedno sa svojom nasilnom * Za to postoje veoma ilustrativni brojčani podaci (usp. npr. Arndt, The economics Lessons of the 1930’s).

38

deposedadjom masa s jedne strane i gomilanjem kapi­ tala putem otimačine s druge strane, ustupale mjesto metodama proizvodnje relativnog viška vrijednosti srazmjemo tome kako su se u srednjem periodu (kapitaliz­ ma rezerve kapitala povećavale u rukama buržoazije. U slučaju kada su rezerve kapitala, s kojim se u svijetu raspolaže, jednostrano koncentrirane u buržoaziji odre­ đenih zemalja i kada odatle ispunjavaju svoju fu n k c iju kao investicijska sredstva u krajnjoj liniji još samo na svom vlastitom valutnom području ali ne više i u os­ talim industrijskim državama, — tada je sigurno da te industrijske države, ukoliko u njima usprkos tome ka­ pitalizam i dalje postoji, više ne mogu proizvoditi rela­ tivni nego još samo apsolutni višak vrijednosti. To se desilo u Njemačkoj, u Italiji i, cum grano salis, u Ja ­ panu, i upravo je u tome prelaz tih zemalja u »fašizam«. U časopisu Sozialistische Warte od 15. juna 1937. (12. godište, br. 12) Fritz Kempf je polazeći od službene njemačke statistike računski utvrdio da je njemačka radnička klasa, uključujući namještenike i činovnike, kao cjelina godine 1936. raspolagala u najboljem slu­ čaju s jednakim realnim prihodom kao krizne 1932. go­ dine, mada je zaposlenih 1932. bilo samo 12,5 miliona, a 1936. 17 miliona, a porast radnih sati u industriji za oko 84% bio je skoro dvostruk. Doduše, čisti prihod od nadnica i plaća iznosio je u obije uspoređene godine 26 i 34,5 milijardi maraka. No ako se s jedne strane ipak uzme u obzir sva ostala primanja i povlastice, da­ kle primanja nezaposlenih, davanja socijalnog osigura­ nja, smanjenja najamnine, zimsku pomoć, pojeftinjenja masti prije 1933, a s druge strane sve odbitke i davanja, tj. poreske odbitke, socijalna davanja i prinudne priloge poslije 1933, onda je nominalni ukupni prihod, koji je preostao za potrošnju, iznosio 29,4 milijarde maraka 1932. godine i 35 milijardi maraka 1936. godine. Pove­ ćanje iznosi, dakle, 19%; Kempf s pravom smatra da je zbog povećanja cijena i pogoršanja kvalitete najma­ nje toliko. Pri tom nije uzet u obzir — u okviru jedna­ kih satnica u Njemačkoj nakon 1932. općenito jako po­ većani — intenzitet radnog učinka zbog zaoštravanja tem­ pa. U Italiji u biti nije bilo ništa drugačije. U Japanu se, naprotiv, radi o tome da se ostane na gotovo napuš­ tenoj proizvodnji apsolutnog viška vrijednosti iz kapitali­ stičkog ranog perioda i da se putem vojne ekspanzije neprestano otklanjaju smetnje koje za to proizlaze iz re­ lativne prenaseljenosti. Akumulacija kapitala i osiroma­ šenje poljoprivrede u Japanu otišli su sami po sebi do­ 39

voljno daleko da omoguće proizvodnju relativnog viška vrijednosti, ali japanski kapital nije dovoljno snažan da na toj 'bazi opstane u međudržavnoj konkurencijskoj borbi bez ovisnosti o nekoj stranoj financijskoj sili (tj. Engleskoj) i da izdrži tempo uspjeha koji je nametnut unutrašnjim napetostima. Da akumulacija kapitala, koja se provodi na bazi takve proizvodnje apsolutnog viška vrijednosti, više ne smije stvarati ekonomski produktivna investiciona do­ bra nego samo proizvode koji nemaju nikakve veze sa potrebama potrošnje, dakle, ratnu opremu, to je dano već u samoj definiciji stvari. Konačni proizvod prošire­ ne akumulacije ne smije pripasti tržištu, jer bi to inače zahtijevalo i proširenu snagu potrošnje radi upotrebe. Prelaz u fašistički sistem proizvodnje apsolutnog viška vrijednosti podudara se stoga s prelaskom iz konkurent­ ske borbe s ekonomskim sredstvima, čijim zahtjevima buržoazija dotične zemlje više nije dorasla, u konku­ rentsku borbu s vojnim sredstvima. Prema unutra i pre­ ma van taj sistem zamjenjuje ekonomsku funkciju ka­ pitala brahijalnom silom i time ponovo svodi kapital na nazivnik njegovog porijekla, njegovu akumulaciju na nazivnik takozvane »prvobitne«. Čaik i s marksističke strane često se čuje shvaćanje da vojna ekspanzija sile, dakle '»politika mača«, za ka­ pital na njegovom sadašnjem stupnju razvoja niie ra­ cionalna, pa da stoga u njoj ne može trajno sudjelovati ni buržoazija fašističkih država. To je, zajedno sa svim uz to vezanim nadama, baš za (relativno) slabe u pogle­ du kapitala današnje fašističke industrijske države ilu­ zija. Upravo današnje stanje kapitalističke konkurentske borbe pogoduje metodama sile daleko više .nego prethod­ na faza, u kojoj se još itekako vodilo računa o prođi po­ trošnih roba u kapitalističkim vanjskim područiima. Po­ trošne roibe svakaiko se, kao što su to Japanci iskusili u Kini, više ne mogu sredstvima sile nametnuti širokim masama u započetom procesu vlastite nacionalne indus­ trijalizacije; mlada buržoazija tom pritisku suprotstavlja razvoj svoje vlastite (konkurentske proizvodnje. Naprotiv, o velikim investicijama, koje treba poduzeti, odlučuju malobrojna državna centralna mjesta, čiju se volju može u potpunosti odrediti silom kada nad njima putem ratnih sredstava zavlada brahijalna vlast. Pitanje financiranja u investicionoj politici time, naravno, još niie riiešeno. Ali svi investicioni zajmovi velikih financijskih sila, bilo engleski ili američki zajmovi Kini ili zajmovi Društva naroda dunavskim i balkanskim državama, obezbjeđeni su javnim financijama dužničkih država, a ti izvori fi­ 40

nanciranja iz poreza i carina dolaze također putem na­ silnog sticanja vlasti nad tim državama pod izravnu dispozicijsku komandu vojne industrijske sile. To je ko­ risno i racionalno, prvo radi potiskivanja konkurentskih financijskih velesila s njihovog položaja glavnih sila, po­ čevši od uporišta njihove financijske vladavine, kao što to Japanci danas čine s okupacijom kineske pomorske carinske uprave, drugo radi gušenja ili nasljeđivanja mlade vlastite nacionalne industrije pokorene zemlje, treće radi upravljanja investicionom politikom te zem­ lje, dakle financijskim prihodima, četvrto radi monopo­ liziranja građevinskih narudžbi i naloga za isporuku za industriju države zavojevača, peto radi eksploatalorskog pritezanja pokorene zemlje vojnim i policijskim sredstvima njenih nominalno vlastitih centralnih vlasti, radi racionalizacije njene uprave, povećanja financij­ skih prihoda i, ukratiko, radi provođenja na tom tlu onih istih metoda proizvodnje apsolutnog viška vrijed­ nosti koje su razvijene kod svoje kuće. Na takvoj osno­ vi može se riješiti i pitanje financiranja ako se objekt eksploatacije uvuče u vlastiti valutni suverenitet. Ne smi­ je se, naravno, započeti s tako zaostalim objektima kao što je Mandžurija ili Abesinija. Da bi se isplatila, ta metoda pretpostavlja zemlje koje se već nalaze u fazi vlastite industrijalizacije, pa stoga imaju napola uređe­ nu policijsku, pravnu i financijsku upravu i prethodno obrazovanu savremenu podjelu na klase, kao što je to sada slučaj sa sjevemo-kineskim pokrajinama koje su osvojili Japanci ili tek zbiljski sa dunavskim i balkan­ skim državama. Nema nikakve dvojbe da je Njemačka u okvirima svojih fašističkih privrednih metoda mogla provoditi veoma profitabilnu eksploatatorsku politiku i zaista racionalnu politiku otvaranja u »jugoistočnom prostoru« da je nad tim državama stekla vojnu vlast, a ta zamjena trgovačke politike »politikom mača« ne gubi ništa na racionalnosti zbog toga što s druge strane financijski kapital u rukama zapadnih demokracija za­ kazuje prilikom ispunjenja trih zadataka s tradicional­ nim ekonomskim metodama. Jer to zatajenje je pre­ sudno. Zašto financijski kapital ekonomski zakazuje? Mi se ovdje, dakako, ne namjeravamo upuštati u to veoma ozbiljno pitanje u svoj njegovoj širini. No ipak valja ukazati na neke momente koji nam se čine značajnim za taj problem. Nije samo jedan marksist još tada, objaš­ njavajući fašizam, kao razlog naveo smetnje pri akumu­ laciji, i to posebno u starim industrijama, koje su, bar u Njemačkoj, bile nesumnjivo nosilac prelaska na fa­ 41

šističke metode proizvodnje apsolutnog viška vrijedno­ sti. Moramo stoga biti načisto s pojmom »smetnja aku­ mulacije«. Ono što se u Njemačkoj dešavalo u starim industrijama, dakle, prije svega u željeznoj i čeličnoj industriji i u rudnicima kamenog uglja, jest proturječ­ na činjenica da su za vrijeme investicione konjunkture prethodnih godina s jedne strane proveli nečuveno obim­ nu tehničku i ekonomsku racionalizaciju svojih postro­ jenja i koncentraciju poduzeća, dakle učinili novi divov­ ski korak u razvoju svojih proizvodnih snaga, i pri tom, s druge strane, stalno imali deficitarnu bilancu kapitala i relativnu nedovoljnu uposlenost. Da, upravo je taj u pogledu prihoda deficitarni položaj natjerao ta postro­ jenja u konkurentskoj borbi na racionalizaciju, budući da su bila primorana da se upuste u nadmetanje oko većeg sniženja troškova rada po komadu. Slično je bilo u većim dijelovima njemačke poljoprivrede. Dakle, stvar­ no nema smetnji akumulacije, nego prije prinuda preko­ mjerne akumulacije, naime probijanje ograničenja po­ stavljenih sa stanovišta prihoda, i upravo je to presjecanje pravaca razvoja stvorilo trend koji vodi u faši­ zam. Kad su investiciona konjunktura i reparacijske is­ poruke prestali i kad se njemačka industrija -našla pred pitanjem kakve su njene šanse da vlastitom snagom os­ tvari prođu u svijetu, na raspolaganju su stajali ogrom­ ni proizvodni kapaciteti koji su — počivajući na suviše visokim fiksnim troškovima kapitala i vezani suviše nis­ kom iskorištenosti koja je dijelom iznosila 60% — tra­ žili mnoštvo narudžbi. Kod cijena koje su padale po­ rastao je zahtjev za njihovom iskorištenošću, a budu­ ći da ispunjenje tog zahtjeva kriza nije dopuštala iz is­ tog razloga, postrojenja su prijetila da će zajedno s Danatbankom* uvući u deficit i temelje kapitala rentabil­ ne industrijske privrede. -Prelazak na fašističko »rješe­ nje« samo je točno slijedio prinudu koju su provodile te proizvodne snage što su se razvile na osnovu sposob­ nosti ekonomskog funkcionisanja kapitalističkih proiz­ vodnih odnosa, bacio je državne financije i privatni ka­ pital u kandže tih suviše velikih kapaciteta i putem in­ flatorne unutarnje konjunkture kljukao ih proizvodnjom radi proizvodnje, naime proizvodnjom nereproduktivnih vrijednosti, proizvodnjom vojne opreme koja je s eko­ nomskog stanovišta imala prazan hod, tovio ih njima i tovi ih i povećava neprestano, dajući proturječnostima, * Burzovni naziv za Darmstadter und Nationalbank. — Prim prev.

42

koje su zakon rađanja i specifične dinamike fašizma, sve više eksplozivnu dimenziju. Budući da je proletarijat u poratnim krizama u dva navrata propustio šansu da kapitalističke proizvodne od­ nose na pragu njihovog akutnog proturječja prema po­ stignutom stupnju razvoja proizvodnih snaga revolucio­ narno odstrani i to proturječje razumno razriješi, bur­ žoazija je morala svoju dijalektiku slijepo provoditi. Konjunktura vojne opreme, koju je ona inicirala, ka­ pitalistička je investiciona konjunktura in absolute). Njen predmet je mnogo više nego skladišna proizvodnja nepotrošnih proizvoda podizanja industrijskih kapaciteta koji tek u slučaju rata treba u potpunosti da ispune svoju proizvodnu svrhu. To je upošljavanje aparata kapitalis­ tičkih proizvodnih sredstava s njegovim podešavanjem i izgradnjom u definitivno vojne svrhe, to je konjunktu­ ra čiji se lanac narudžbi kreće u krugu investicionih in­ dustrija, dakako svih stupnjeva, ne prelazeći u načelu u sferu potrošnje. Ova se smanjuje ili u najboljem slu­ čaju ostaje konstantna. S tim ekonomski apsurdnim ka­ rakterom utjelovljuje, međutim, samo konačno ispunje­ nje sve većim organskim sastavom kapitala uvjetovane tendencije da je specifična konjunkturna težina posla postajala od ciklusa do ciklusa sve težom, a specifična konjunkturna -težina prođe kao konačne potrošnje sve lakšom i lakšom. To pomjera-nje težine ostvarilo se u rapidnom povećanju proporcije. Konjunkturni značaj raz­ voja potrošnje treba svesti na to da joj investiciona konjunktura ponajprije pruža minimalno potrebni poti­ caj i maksimalno potrebni izgovor. Ali već je prosperi­ tet racionalizacije od 1924. do 1929. gotovo ostvario efekt tipa čiste investicione konjunkture budući da je u nj ugrađeni aparat sredstava za proizvodnju u trenutku svog dovršenja, kada je stvarno trebao početi sa radom u svrhu konačne potrošnje, sa svojom potencijalnom po­ nudom naišao na prazninu i zatekao opću krizu. Faši­ zam je tada stvarno postavljeni problem »krajnje kri­ ze« zaobišao skokom iz proizvodnje relativnog u proiz­ vodnju apsolutnog viška vrijednosti, tako da je i ta po­ sljednja funkcionalna vezanost proizvodne djelatnosti ka­ pitala potrebom konačne potrošnje bila prekinuta, a u praznom prostoru same krajnje krize razmahala se ap­ solutna investiciona konjunktura s neograničenom ten­ dencijom širenja na »kvartalne planove« što su se na­ gomilavali jedan za drugim. Kapitalizam se zapleo u svoju krajnju krizu i dospio u proces da svoju vlastitu ekonomiju okreće na glavu, budući da ga njegove pro­ 43

turječnosti, prema zakonima njegove ekonomske kraj­ nje krize, tjeraju dalje u njegovu krajnju ratnu krizu. Da bi se statistički dokazalo apsolutnu investicionu konjunkturu, koju se u Njemačkoj provodilo 1933, do­ voljno je nekoliko brojki. Sveukupne njemačke investi­ cije kretale su se u onih deset godina u ovim iznosima (u milijardama maraka): 1928.

1932.

1933.

1934.

1935.

1936.

1937.

13,8

3,9

5,1

8,3

1U

13,5

15,5—16,0

Unutarnja raspodjela investicija na razne privredne grupe pokazuje presudne razlike između konjunkture iz 1928. ,i 1936: 1928. 1936. mil. maraka u % mil. maraka u % javna uprava stanogradnja struja, plin, voda poljoprivreda industrija zanatstvo, trg. i ost. grupe

2.664 2.829 1.021 952 2.636 3.698

19,3 20,5 7,4 6,9 19,1 26,8

7.400 1.900 450 900 2.000 850

55,0 14,0 3,3 6,7 14,8 6,2

13.800

100,0

13500

100,0

Pri tom 'kolone »industrija«, »poljoprivreda« i »osta­ le grupe« obuhvaćaju još jedan veliki dio isto tako dr­ žavnih investicija, kao što to potvrđuju raniji podaci Saveznog statističkog ureda, prema kojima je već 1934. učešće vlade u investicionoj djelatnosti iznosilo 70%. Te investicije države u međuvremenu su urodile plodo­ vima iz kojih se danas u industriji može i privatno in­ vestirati u privatni džep, a pod režimom »drugog kvartalnog plana« i treba investirati. Kao rezultat tog raz­ voja indeks proizvodnje potrošačkih industrija je kra­ jem 1937. za 4,6% veći od onog iz 1928, dok je, napro­ tiv, indeks industrija sredstava za proizvodnju za 33% veći od nivoa iz 1928. Od 1933. proizvodnja sredstava za proizvodnju gotovo se utrostručila, proizvodnja po­ trošnih dobara povećala upravo za trećinu, da ba npr. vrijednost novca, u kojoj se ispoljava to povećanje, u pogledu kupovne snage potrošnih dobara pala. 44

Tendencija prema razvoju apsolutne investicione ko­ njunkture niukom slučaju ne djeluje samo u kapitalis­ tičkim industrijskim društvima. U prosperitetu Engleske postoji jedna vremenska nepodudarnost, jer tu se radilo o tome da se dostigne proces racionalizacije koji je u drugim industrijskim državama tekao do 1929. Ostatak je konjunktura vojne opreme. U Americi je kriza iz 1933. bila prevladana jedino putem državne prinudne mobiliza­ cije privatnog kapitala, inflatornim predujmljivanjem njegovog učešća, i ne čini se da se američki prosperitet može lišiti te državne inicijative. Ako, obrnuto, privatni kapital uskrati Rooseveltovoj administraciji i tu pratnju u sjeni, tada i Amerika dospjeva pred alternativu između ulaska u krizu i naglog prelaska u apsolutnu, čisto državno-inflacionu investicionu konjunkturu. No ta je alterna­ tiva u stvari već riješena, kako u .Engleskoj tako i u Americi. Ni u jednoj od te dvije zemlje ljudi se, s obzirom na očekivanu krizu, više ne pouzdaju u mehanizam nje­ nog ekonomskog prevladavanja putem potražnje potroš­ nih dobara, nego ie žele obuzdati proizvodnjom vojne opreme i odlaganjem javnih radova. Tu je u toku isti proces kao u Njemačkoj, samo što se zbog velikih re­ zervi kapitala odvija polaganje i u kližućim etapama. Ratna opasnost, koja proizlazi iz fašizma, ipak djeluje sinhronizirajuće. Razlog tom sve većem ekonomskom zakazivanju ka­ pitala pred njegovim ličnim investicionim zadatkom nije, dakako, oskudevanje u mogućem ekonomskom djelova­ nju uopće. I industrijalizacija sirovinskih zemalja (i up­ ravo ona) samo je povećala te mogućnosti. Ali radi do­ voljnog iskorištavanja ogromnih investiciono-industrijskih proizvodnji kapaciteta starih zemalja u ekonom­ ski produktivne svrhe, tj. po pravilima proizvodnje re­ lativnog viška vrijednosti, bile bi potrdbne investicije takvih razmjera i takve vrste da sasvim prekriju pro­ fitni horizont privatnog kapitala. Banalni argument pa­ cifista u smislu — kolike bi bile blagodeti za čovječan­ stvo kad bi se milijarde koje se danas koriste za vojnu opremu investirale u ekonomski produktivne svrhe, pa tada ne bi moralo biti nezaposlenosti, ni gladi, ni kriza, — raskrinkava upravo nepremostivu provaliju između profitnih interesa privatnog kapitala i zahtjeva proiz­ vodnih snaga podruštvljenog rada koje je taj kapital razvio. Nije ratni pritisak taj koji sprečava kapital u ispunjenju »naprednih« zadaća, nego njegova nesposob­ nost za te zadaće p o b u đ u je njegovu ratnu djelatnost koja je u sve većoj mjeri jedina uz koju buržoazija još 45

ftiože vezati uposlenost proizvodnih snaga i oplođiva­ nje kapitala. Što više raste organski sastav kapitala, tim duži po­ staju kreditni rokovi i tim niže kamatne stope investi­ cija koji bi bili potrebni da postojećim proizvodnim po­ strojenjima pribave ekonomski produktivnu djelatnost. Ali istodobno postaju tim snažnije i teže napetosti i su­ protnosti u kapitalističkoj konkurentskoj borbi i anar­ hija proizvodnih odnosa, tako da kapitalistički sistem u sve većoj kontradikciji ukida uvjete za ispunjenje tih zahtjeva koje on sam stvara. Tendenciji odlaganja po­ stavljenih investicionih rokova i smanjivanja postavlje­ nih investicionih troškova suprotstavlja se stvarna ten­ dencija efektivnog skraćivanja tih rokova i efektivnog povećanja kamatnih i rizičnih stopa. Potrebne investi­ cije onemogućavaju troškovi kapitala ili se, ako do njih ipak dođe, ne mogu rentirati. Što se proces rada kapitala više organizira, tim spekulativnije postaju šanse za oplo­ đivanje kapitala; kako god se na polu proizvodnih snaga koncentriraju racionalnost i smišljenost, tako na polu vlasničkih odnosa anarhija slučaja. Uloga vremenskog činioca pri investiciji nije jedina, ali je oblik u kojem se ’ispoljava ta diskrepancija. Pri tom su postavljeni rokovi i stope ulaganja kod raznih investicijskih indus­ trija različiti, tako da ove u različitoj mjeri pogađa izu­ miranje reproduktivne djelatnosti njihovih kapaciteta. Da bi se npr. danas postojeće proizvodne kapacitete potpuno iskorištavalo u ekonomski reproduktivne svrhe, bili bi potrebni građevinski projekti koji bi izmijenili lik čitavih zemalja i koji bi se mogli privredno isplatiti tek u dalekoj perspektivi, dakle projekti za koje može sam organizirano, socijalističko društvo, a nikada neki privatni konzorcij kapitala osigurati potrebnu vremensku perspektivu i strpljenje u pogledu plodova i općenito pojmovne kategorije. Na dohodovnu situaciju tih indus­ trija djeluje stoga investiciona nesposobnost privatnog kapitala naročito snažno i relativno rano. Osim toga, proizvodni pravac teške industrije još uvijek u velikoj mjeri presudno utječe na pravac investicionih industri­ ja koje su mu se naknadno priključile; pošto je željez­ na i čelična industrija neke zemlje prešla na vojnu pro­ izvodnu konjunkturu, elektroindustrija, krupna kemija i dr. ne mogu trajno ostati pri čisto ekonomskoj pro­ izvodnoj djelatnosti ili upotrebi svojih proizvoda. Iz oba razloga teška industrija je točka kristalizacije za prelaz iz faze privatno-spekulativne anarhije oplođiva­ nja kapitala u fazu u kojoj još uvijek ekonomskim svr­ hama vezana proizvodnja relativnog viška vrijednosti 46

gubi sapu, u inflatorni samoproždirući proces oplođiva­ nja putem apsolutne vojne investicione konjunkture koja više ne stvara reproduktivne vrijednosti, a bazira se na fašističkoj diktatorskoj proizvodnji apsolutnog viška vri­ jednosti. S obzirom na mehanizam samokorekture, koji se u klasičnoj ekonomiji pretpostavlja, to proturječje izme­ đu efektivne i postulirane investicione politike 'kapitala uopće ne bi smjelo postati veliko zato jer bi se suvišne proizvodne kapacitete (odnosno kapital koji u njima radi) moralo putem prinudne likvidacije svesti na nivo koji odgovara njihovoj objektivnoj proizvodnosti. Ali taj mehanizam (pa time i ta prinudna likvidacija) po­ stoji samo u slobodnoj konkurenciji, tj. u situaciji kada se faktički i 'postulirani investicioni uvjet mogu u veli­ koj mjeri podudarati. Ali ako organski sastav kapitala u investicionim industrijama postane tako visok da na­ meće monopolizam zato jer visina uloženog kapitala og­ raničava krug konkurenata na sve uži numerus clausus financijskih grupa što vladaju bankama, onda izglađi­ vanje više ne funkcionira. A takva je zapravo ona situ­ acija u kojoj opseg i trajanje investicija, kako to zah­ tijeva organska struktura kapitala, prelaze mogućnosti privatnog kapitala, a investiciona konjunktura istovre­ meno ciklički nastoji da se oslobodi uvjeta konjunkture potreba potrošnje. Paradoksalno je da ta epoha kapita­ lizma ima svoj teorijski izraz u subjektivističkoj ekono­ miji kod koje se čini da upravo obrnuto veže proizvod­ nju uz kategorije potrošnje. U stvarnosti je njeno težiš­ te u eliminaciji pojma vrijednosti kao objektivne mjer­ ne kategorije za kapitalističku proizvodnju i na pretpo­ stavci da je proizvodnja a priori uvijek identična po­ trošnji. Formalizirajući potrošnju, ona je ukida u proiz­ vodnji, kojoj u teoriji uračunavanja bezuspješno poku­ šava dati svojstvo da bude mjera samoj sebi. Izgleda da ovdje postoje prije svega dva razloga koji mehanizam korekcije u epohi monopola isključuju. Prvo, pritisak sve nižih prihoda, koji tišti neku kartelsku ili trustovsku industriju, ne dovodi do ograničenja nego do povećanja njenih proizvodnih kapaciteta, zato jer sili na racionalizaciju a maksimalna racionalnost je vezana uz uvjet neke minimalne veličine pogona, a ta veličina rapidno raste s procesom tehničkog razvitka. Prevaga fiksnih troškova i tehnička prinuda, koju veći­ nom još povećava ponuđena opšta konstrukcija postro­ jenja, a koja zahtijeva da se radi postizanja granice ren­ tabilnosti ostvari visok stupanj .iskorištavanja kapaci­ teta, istodobno su uzrok i posljedica te okolnosti i daju 47

joj posebno obilježje. Jer ta su postrojenja kao prethod­ ne faze daljnjih prerađivačkih industrija prijeko potreb­ na i mora ih se, čak kad ih ove preuzmu, održavati i razvijati i to uvijek srazmjemo stupnju razvoja proiz­ vodnih snaga. Drugo, kod kandidata za likvidaciju ne radi se, međutim, o siromašnim, malim pogonima. Kon­ centracija političke vlasti u rukama monopolskih gru­ pa omogućuje im, sve dotle dok pri tom ne dođe do sloma vladavine cijele klase, da skoro sve svoje gubitke prevale na druge i pretvara borbu za zbacivanje jedne takve grupe u pitanje državnih prevrata. Za monopolski kapitalizam izgleda nam stoga karakterističnim, s jed­ ne strane, činjenica da je proces rasta proizvodnih sna­ ga i proizvodnih kapaciteta postao uveliko nezavisan od stanja rentabilnosti dotične industrijske grane pa se zato može s njim bilo podudarati, bilo proturječiti mu, a s druge strane karakterističan je porast kočnica lik­ vidacije. Potrebne ispravke se pomjeraju. Umjesto da se izvore grešaka rasturi tamo gdje se javljaju, oni djelu­ ju na preostalu privredu, uvlače je u odgovarajuće greš­ ke i cjelinu kapitalizma oblikuju u jedan sistem u ko­ jem se svaki element kao greška poštapa ostalim greš­ kama. Kapitalizam je već odavno u stadiju u kojem ga se, korigirajući ga prema njegovim vlastitim mjerilima, mora ukinuti. Riječ je o zabludi građanske ekonomije, uslovljenoj njenim fetišiziranjem kapitalističkih vlasničkih odnosa u proizvodne zakone »ekonomije«, da će se proizvodne snage kapitalizma -razvijati u unaprijed utvrđenoj har­ moniji s mogućnostima rentabiliteta privatnog kapita­ la koji je u njih investiran. Naprotiv, nakon određenog stadija — a to je onaj na kojem kapitalizam biva iz­ guran s kolosjeka slobodne konkurencije — one se pri­ nudno razvijaju u disharmoniji s tim mogućnostima, po­ primaju dakle proporcije koje privatni kapital više ne može adekvatno iskorištavati i koje je, uprkos tome, osuđen da i dalje povećava, dok se njegova sposobnost raspolaganja njima smanjuje. Krize više ne korigiraju te greške nego ih,proširuju. Ali samo prema mjerilima kapitalističkog vlasničkog uređenja to su greške u tim proizvodnim snagama, a ono što je prema tim mjerili­ ma disproporcionalno, jest ili može biti proporcional­ no prema mjerilima nekog drugog vlasničkog uređenja čije uspostavljanje kasni i jedino je sredstvo da čovje­ čanstvo ponovno stekne sposobnost razumnog disponiranja proizvodnim snagama koje je stvorilo. Fašizam nije na ljestvici koncentracije kapitala lo­ gička do kraja razvijena vladavina financijskog kapitala, 48

to bi, dakle, bila ekonomska i politička diktatura finan­ cijski nadmoćnih monopolskih grupa kakva je približ­ no postojala u Njemačkoj pod Briiningom i prikriveno danas postoji u konzervativnom režimu u Engleskoj ili pod Rooseveltom u Americi ili pod Chautempsom u Fran­ cuskoj. Te financijske grupe zahvaljuju svoju stvarnu nadmoć svom čelnom položaju u proizvodnji relativnog viška vrijednosti, ali su stoga vezane i političkom demo­ kracijom kao oblikom svoje vladavine. Fašizam, bar nje­ mački, jest naprotiv slomljeni kapitalizam, upravo ob­ lik sloma kapitalizma. Nastaje kod najslabijih karika svjetskog kapitalizma i unutar njih polazi pak od mje­ sta gdje su najteže greške, od krupne industrije koja se razvila preko granica proizvodnosti i satjerana je na rub bankrota. Pokreće kapitalističku proizvodnju logi­ kom njenih grešaka, njene negacije, na taj način što kapitalističko stvaranje prihoda odvaja od uvjeta stva­ ranja ekonomske vrijednosti i od zakona ravnoteže, pa time princip stvaranja kapitalističkog profita apsolutizira, s jedne strane, u neograničeni bilančni prosperitet, ali ga tako, s druge strane, pretvara u formalnu fikciju. Ono što je kod cikličkog procesa u vremenskom slijedu povećanje profita u uzlaznoj fazi i likvidacija -kapitala u silaznoj fazi, tu se pretvorilo u takorekuć simultana kretanja jednog te istog toka pokretanog njihovim uza­ jamnim djelovanjem. Ekonomske rezerve, koje taj si­ stem troši da bi preživio, sačinjavaju kreditne rezerve privatnog kapitala, opskrbe i snabdevačke rezerve siro­ vina i agrarnih proizvoda i apsolutno sniženje prole­ terskog životnog standarda. Budući da se cjelokupnu težinu diktature koristi ponajprije radi sniženja nadni­ ca, izvorno fašističke industrijske grupe povremeno ispoljavaju interesnu solidarnost sa ostalima na teret čijeg kredita žive. Fiktivno stvaranje profita tih grupa puni se u granicama sniženja nivoa realnih nadnica pravim profitom, proizvodnju relativnog viška vrijed­ nosti zamenjuje se proizvodnjom apsolutnog, a zbog njene dobiti, formalno viška dobiti, ni potencijalno ren­ tabilne industrije ne smatraju se oštećenim u pogledu gubitaka koje trpe u pravoj aktivi. Proces trošenja ne zaustavlja se, međutim, na granicama apsolutnog sni­ ženja nadnica, zato jer stvaranje profita, koje je od po­ četka ispod ekonomske ravnoteže, pretvarajući realni deficit u virtuelni profit, samo od sebe ne može stati. S približavanjem granicama sniženja nadnica proces tro­ šenja prijeti da će načeti sam kapital ukoliko nije mo­ guće skretanje prema van. Fašistička diktatura pomje­ ra svoju demagošku vlast na stranu radnika radi pri4 Marksizam u svetu

49

tiska na vanjsku ekspanziju. Borbe socijalnih interesa, koje su na bazi proizvodnje relativnog viška vrijednos­ ti borbe oko pitanja tko će i u kojoj proporciji dobiti prihod, u fašizmu se pretvaraju prije svega u borbe oko pitanja tko će i u kojoj proporciji dobiti prihod, u fašizmu se pretvaraju prije svega u borbe oko pitanja tko može realne troškove fiktivnog stvaranja profita prevaliti na druge. To pitanje završava pri sve većim unutarnjim teškoćama naravno s alternativom da vlas­ tita buržozija fašističke države nastoji gubitak, koji na nju pada, prevaliti na neku stranu buržoaziju kako ga ne bi ona snosila. (Alfred SohmRethel, Oekonomie und Klassenstruktur des deutschen Faschismus, Suhrkamp, Frankfurt/M, 1973, str. 41—52, 120—136). Preveo Srđan Joka

Nicos Poulantzas FAŠIZAM I VLADAJUĆE KLASE

Protivrečnosti između vladajućih klasa i frakcija Proces fašizaciie i nastupanje fašizma odgovaraju produbljen ju Ja zaoštrenim 'unutrašnjih suprotnosti između vladajući^ Masa i frakcija y reč je o važnom člnioou’političke krize koju razmatramo. Ovo možemo da shvatimo teOc polazeći od isprav­ nog poimanja saveza Masa i klasnih frakcija na razini političke dominacije. U društvenoj formaciji, sazdanoj od brojnih društvenih klasa, a posebno ujkapitalističkoj društvenoj formaciji u kojoj je buržoaska Masa konsti­ tutivno podeljena na klasne frakcije, politički dominan­ tna nije samo jedna Masa Ш frakcija. Reč je o^speci­ fičnom savezu više klasa i klasnih frakcija; savezu ko­ jeg sam ha drugom mestu označio terminom iblok na. vlasti^ Na taj način suprotnosti između vladajućih Masa Г klasnih frakcija poprimaju često određujući značaj kada je reč o oblicima države i režima. U vezi sa suprotnostima između vladajućih Masa i klasnih frakcija u konjunkturi fašizma valja još napo­ menuti da se one, kao što je često slučaj, ne ograniča­ vaju samo na ekonomsku razinu. U slučaju procesa fašizaoije, 'zaoštrenje »hnutrašnjih« suprotnosti u bloku na v la s ti ispoïjava se njihovim karalrterističnini šire­ njem na politički i na ideološki plan; to se odražava u dubokoj 'Jcrizi stranačkog jjređstavništva ' i u dubokoj ideološkoj £n zrk o je "žahvataju pomehuti blok. Ako je stoga proces fašizaoije obeležen činjenicom da politička borba bloka na vlasti protiv narodnih masa 51

ima vodeća ulogu u odnosu na ekonomsku borbu, to jest, alko je obeležen onim što možemo da označimo kao deklarisani proces politizacije klasne borbe od strane bloka na vlasti, onda je ono što ga ovde specifikuje upravo širenje' učinaka ove politizacije na suprotnosti unutar samog ovog bloka. Ovo je izuzetno obeležje, jer sve slične politizacije ne proizvode nužno takve učinke: najžešći vid ovakve politizacije jeste zapravo neposred­ no »Zbijanje« bloka na vlasti nasuprot zajedničkom ne­ prijatelju. Kriza hegemonije čini se da u slučaju procesa fašizacije i fašizma nijedna klasa ili frakcija vladajuće klase nije kadra da, bilo putem svojih sopstvenih sredstava političke orga­ nizacije, bilo posredstvom »demokratske parlamentar­ ne« države, nametne svoje »rukovodstvo« nad drugim klasama i frakcijama bloka na vlasti. Blok na vlasti, kao što je slučaj u svakom savezu, nije, u stvari, sazdan od podjednako značajnih klasa ili frakcija koje između sebe dele komadiće vlasti. Takav blok može pravilno da funkcioniše samo ako jedna vladajuća Masa' ili frakoija nametne posebnu dominaciju nad drugim pripadnicima saveza na vlasti, rečju, ako uspe da im nametne svoju ^hegemoniju, i da ih objedini u svom okrilju. Nesposobnost neke klase ili frakcije da nametne svoju hegemoniju, odnosno, nesposobnost saveza na vla­ sti da sam nadiđe sopstvene zaoštrene suprotnosti, obeležava konjunkturu fašizma. Ova nesposobnost da se ostvari hegemonija unutar bloka na vlasti, potiče takođe od krize hegemonije koja zahvata blok na vlasti i njegove pripadnike kada je reč o njihovoj političkoj dominaciji nad celinom društvene formacije. Izmene hegemonije Ako je takvo stanje unutar bloka na vlasti, onda fašizam odgovara sveobuhvatnoj reorganizaciji,' i to ne ЂЛо kakvoj, pomenutogT>Ioka. Reč je o: a. izmeni u odnosu snaga unutar tog saveza, preraspodeli težišta pojedinih snaga koje ga sačinjavaju; Ђ7 ustanovljavaju, putem fašizma, hegemonije nove klasne frakcije unutar bloka na vlasti: frakcije finan­ cijskog, odnosno krupnog monopolističkog kapitala. 52

I dok na početku procesa fašizacije priinećujemo hegemonsku nestabilnost, etapu tokom koje razne Iđase i frakcije naizmenicrio zauzimaju to mesto, i potom eta­ pu hegemonske nes posobnosti u strogom značenju reći, kod fašizma na vlasti konstatujemo ustanovljavanjë po­ litičke hegemonije od strane frakcije koja do tada tu ulogu nije imala. Ovu funkciju fašizma u odnosu na pomeranje poli­ tičke hegemonije (koju valja razlikovati od već odmakle prevlasti velikog kapitala u ekonomici) Komintema je zanemarivala; Kominterna je prosto i jednostavno poistovećivala ekonomsku dominaciju i političku "hegemo­ niju: „Fašistička-diktatura se ni po čemu ne razlikuje L . . . 1 od buržoaske demokratije u kojoj je takođe ost­ varena diktatura finansijskog kapitala.”' Raskid veze „predstavnici — predstavljeni” i političke

Parile

. UfiKA

Konjunktura fašizma i počeci procesa fašizacije — kada je reč o bloku na vlasti — odgovaraju onom što ćemo nazvati krizom stranačkog predstavništva; ovo je posve izuzetan~Činilac političke krize koju razmatramo. Drugim recima, konstatujemo raskid, kako na razini predstavljanja — u državnom sistemu — tako i na razini organizacije, u odnosu između vlađajućih Masa i klasnih frakcija i njihovih političkih partija.. Važnost ovog činioca istakli su i Marx,' u svojim analizama po­ vodom situacije u Francuskoj pre dolaska Louisa Bonapartea, i Gramsci. „Kako se Oblikuju ove situacije protivstavljanja „predstavnika — predstavljenih” koje se sa područja partija [ . . . ] , odražavaju na celokupan orga­ nizam države osnažujući odgovarajući položaj birokrat­ ske v lasti?.. .”* Jedna važna činjenica: tradicionalne političke par­ tije buržoazije i njenih saveznika ni u jednotm trenutku nisu u potpunosti prihvatile fašizam, već su ga čak ponekad, sa zakašnjenjem, pokušavale otvoreno sprečiti u njegovom nadolasku. U onim slučajevima, pak, kada su te partije pristale da Obrazuju vlade sa učešćem fa­ šističkih partija, one su to činile sa izraženom i sprovođenom namerom da im prepreče put, naime da ih se otarase nakon što su se njima poslužile u borbi protiv narodnih masa.12 1 Rezolucija CK KP Nemačke od maja 1931. 2 Oeuvres, Ed. sociales, Paris, str. 246.

53

Klase i frakcije, međutim, nisu sledile političke par­ tije koje je trebalo da ih predstavljaju. To uopšte ne znači, kako se često tvrdilo, da je celina buržoas'ke kla­ se i njenih saveznika jednoglasno i takom čitavog pro­ cesa fašizacije, otvoreno podržavala uspon fašizma ka vlasti. Reč je рге svega o dubokoj političkoj dezorijen­ taciji bloka na vlasti unutar kojeg je fašistička partija, otvoreno podržavana ocTstrane frakcije krupnog mono­ pol is tićkog kapitala, postepeno popunila prazninu stvo­ renu'raskidom veze „predstavnici — predstavljeni” sa kla­ sičnim političkim partijama. Shodno tome, celokupna buržoazija i svi njeni saveznici pasivno su prisustvovali momentu kada je fašistička partija te druge partije od­ stranila. Sve ovo takođe ne znači da se ništa nije zbivalo unutar tih istih političkih partija: one nisu »uvek ostale veme — daleko od toga — svojoj ulozi u sklopu ,,demokratsko-parlamentairne” države. Zapravo počeci pro­ cesa fašizacije odgovaraju radikalizaciji buržoaskih par­ tija u pravcu oblika vanredne države (Etat d'exception). Ipak, ove partije tražile su rešenje u jačanju države u raznim oblicima, u sklopu kojeg bi ône mogle da nastaveTlli povrate", svoje rukovođenje političkom scenom (odnosno, u krajnjoj liniji, da ustanove vojnu dikta­ turu). Vraćajući se na pitanje o raskidu veze „predstav­ nici — predstavljeni" valja reći da je taj postepni raskid pre svega uticao na odnos „predstavljanja”. Na počeci­ ma procesa fašizacije, dok oblik „demokratsko^parlamentame” države ostaje na izgled netaknut, odnosi iz­ među vladajućih klasa i frakcija, s jedne strane, i držav­ nog aparata, « druge, ne uspostavljaju se više, uglav­ nom, kanalom ovih političkih partija, već poprimaju postepeno sve 'neposrednije obeležje. Ovo ima dva učinka: 1. Institucionalno udvostručavanja ovih partija ni­ zom tajnih uporednih mreža koje funkcionišu kao zbilj­ ski transmisioni kaiševi vlasti i odlučivanja: tu je uklju­ čeno sve, od javljanja grupa za pritisak i privatnih mi­ licija kao jezgara političke reorganizacije, do uspostav­ ljanja pravih paradržavnih mreža. 2. Sirenje uloge samog državnog aparata — vojske, policije, sudova, uprave, — čiji je rezultat da na izvesitan način isključi formalnu vladu, usmeri na karakteris­ tičan način ustanovljeni pravni poredak, pomeri stvarnu Vlasit sa mesta gde se još uvek izražavaju političke par­ tije, sada proste „koterije”, — to jest iz parlamenta — ka državnom aparatu strictu sensu. 54

Ukratko, odvija se ono što možemo da označimo, služeći se analogijom sa situacijom „dvojne vlasti” koja obeležava revolucionarnu situaciju, kao karakteristično iskrivljenje između „formalne vlasti'Ј i „ stvarne vlasti”, iskrivljenje k oje karakteriše političku krizu. Ovaj rasikd između predstavnika — predstavljenih je, najzad, uticao i na odnos organizacije. Čini se da se izu­ zetno žestoke borbe između političkih partija, predstav­ nika klasa i frakcija na vlasti, po svom cilju, odvajaju od stvarnih političkih suprotnosti. Čini se da se ove partije zatvaraju unutar ciljeva koji se odnose isključivo na „ekonomske" protivrečnosti, prenoseći ih neposredno u okvir kadrovskih „razmirica", te da time gube iz vida konkretna sredstva postizanja opšteg klasnog politič­ kog interesa. To je jedna situacija buržoaskih političkih rukovodilaca (dobro opisana kod Магха i Lenjina) ne­ sposobnih da politički organizuju savez klasa i frakcija čiji su predstavnici i njihovu hegemonij-u, budući da su odsečeni od onih koje predstavljaju, i da su pajaci ago­ nije parlamentarnog 'kretenizma, te da strah od radnič­ ke klase u njima samo podstiče delirijum: situacija koja рге dolaska fašizma često stvara sulude epizode. Ideološka kriza

3)

'Konjunktura fašizama odgovara krizi vladajuće ide­ olog!jej T e šk o le istaći sav značaj ovog aspekta proble­ ma: doista, fašizam ne može objasniti i razumeti ako nemamo ispravan stav u odnosu na presudnu ulogu ideologije u istorijski određenim okolnostima, i ako te­ meljno ne proučimo ideološku krizu kroz koju su prošle društvene formacije u kojima je fašizam pobedio. Pod ideološkom krizom treba u osnovi da razumemo ‘krivi vladajuće ideologije u društvenoj formaciji, ideologije vladajuce~klase 'п toj formaciji. [Ideologija v l a d a j u ć e j p r a v i " „ č e m e h t ' T ? dništvene’ formacije — je pre svega poražena, kada je reč o narodnim masa­ ma, naime potlačenim klasama, koje bi ta ideologija, kao svoju glavnu funkciju, morala da drži u stanju političke podređenosti i pokoravanja. To je tek jedan vid problema: sem o ovoj krizi vla­ dajuće ideologije, možemo da govorimo, u određenim konjunkturama, o opštoj ideološkoj krizi koja se raz­ likuje od one gde~je u pitanju samo vlađajuća ideologija. U sklopu neke društvene formacije, zapravo, ne postoji tek samo vlađajuća ideologija, naime ideološki

diskurs kojem vladajuća ideologija svojom prevlasti da­ je relativno sistematsko obeležje, već postoje i prvi ideološki podskupovi. Ove podskupove čini to što u nji­ ma prevlađuju ideologije koje pripadaju klasama razli­ čitim od vladajuće klase3: ideologija radničke klase, ideologija sitne buržoazije. Razume se, vladajuća ide­ ologija, to jest ideologija vladajuće klase, doista pre­ vladava' u sMopu ćele j edne d ruštvene Formacije__zatp što brojnim načinima uspeva da impregnira i ideologij je ideoloških podsSIpbvà. Nâ'iprimer, ideologija vlada­ juće Mase dominira ideološkim podskupom „ideologija radničke klase" tako što uspeva da prožme ideologiju tog podskupa. Na taj način tredjunionistička ideologija koja kao takva nije ideologija buržoaske klase, pred­ stavlja ipak deo te ideologije u radničkoj klasi, naime predstavlja oblik kojim buržoaska ideologija dominira prožimajući ga podskupom „radnička ideologija” . Time postaje jasno da svaka kriza vladajuće ideo­ logije deluje na celinu ideološkog univerzuma društvene formacije, mada ne uvek na isti način. Može, na pri­ mer, da se desi da jaka kriza ideologije vladajuće dru­ štvene snage omogući napredovanje u obrazovanju ideo­ logije antagonističke društvene snage. Može čak da se dogodi i relativna »zamena« vladajuće ideologije ideo­ logijom antagonističke društvene snage, pre nego što dođe do revolucije u strogom značenju reči: klasičan primer ovoga je situacija u Francuskoj pre revolucije 1789, kada je buržoaska ideologija krišom »zamenila« feudalnu ideologiju. Može, talkođe, da dođe do si tuaci ie >opšte ideološke krize. • Drugim recima, do situacije u kojoj upoređo i zbog različitih razloga dolazi ujedno do krize vladajuće Ideologije i do krize ideologije glavne podređene đru: štvene snage. To je upravo bio slučaj sa fašizmima u kojim a možemo uporedo da konstatujemo duboku kri­ zu vladajuće buržoaske ideologije i, u masama, duboku krizu, ne radničke ideologije podređene buržoaskoj ideologiji, to je st reformističEo-revizionistiĆke ideologije, što bi omogućilo napredovanje marksističko-lenjinističke ideologije, već ikrizu'same marksističko-lenjmističke idé­ ologie.. Valja, međutim, za sada da se zaustavimo na krizi vladajuće ideologije i na posebnom vidu te krize: naime ta kriza, u slučaju fašizma, ne utiče samo na delova: J Upućujem, ovim povodom, na Pouvoir politique et classes sociales, Maspero, Paris, 1968, s ta-. 223 i dalje. — Upor. naš pre­ vodi Nicos Poulantzas, Politička vlast i društvene klase, I. C. Komunist, Beograd, 1978.

56

nje vlađajuće ideologije podređene klase, već i na odnos bürzàazïje (in jên ih saveznika) prema sopstvenoj Tđeologijij ШеоГоЈПса kriza rasprostire se u stvari i unutar samog kaveza na vlasti: vlađajuće klase Г frakcije čini se dif ne mdgiFyBë da"»žive« svoj odnos prema vlastitim uslovima postojanja na isti način. Drugim recima, vla: dajuća ideologija pogođena je i u svojoj funkciji prema samim vlađajućim И к ш н аГ "..................... Jedan od učinaka, ne najmanje važan, ove situacije bio je raskid veze predstavnici-predstavljeni između ov,ih klasa i frakcija i njihovih političkih partija, i organiza­ ciona propast tih partija; drugi*učinak b o je karakteris­ tičan i spektakularan zaokret »pasa čuvara« bloka na vlasti, naime kaste njegovih izabranih »funkcionera ideo­ logije«, ka fašističkoj ideologiji, kào* i njihovi sistematškTnapadi protiv 'tradicionalne Buržoaske ideologije. Ovo okretanje" »funkcionera buržoaske ideologije«, zajedno sa ideološkom krizom unutar vladaj ućih klasa, predstav­ lja jedan od najvažnijih činilaca otvorenog i konačnog prelaza buržoazije fašizmu. Možemo čak da kažemo da ova ideološka kriza, po oblicima koje poprima unutar same vlađajuće klase, jèstè osnova jednog dodatnog čjm ocajpoliticke krize: raskida između politicTah pređsfavnilća — роЋШШћ parH/5 i laulrova — buržoazije^ i njenih ideoloških pred­ stavnika — njenih »funkcionera ideologije-pasa čuvara«. Ovi funkcioneri ha izgled usvajaju i podržavaju fašizam na radikalniji, neposredniji i otvoreniji način od same buržoazije i često, svojim napadima na »partije« i »po­ litičare«, ulaze u oštre sukobe sa njom. Stoga nije ni čudo što se veza buržoazije sa svojim »funkcionerima ideologije« pokazala .kao najjača. Ofanziva krupnog kapitala i bloka na vlasti Naposletku, postoji još jedan činilac koji se tiče konjunkture fašizma, čiji je značaj teško preceniti: na­ suprot vladajućeg shvatanja Kominterne, proces fašizačije odgovara presudnom zaokretu u odnosu prisutnih snaga; sasvim određeno, odgovara etapi i ofanzivnoj stra­ tegiji buržoazije i defanzivnoj etapi radničke klase. POVODOM OFANZIVE I DEFANZIVE

Pre toga valja ipak razjasniti pojmove ofanzivna i defanzivna etapa, kao i pojam ofamzivne i defanzivne 57

strategije. I, pre svega, da li je uopšte legitimno pribegavati ovoj razlici između ofanzive i defanzive u analizi konkretne situacije odnosa snaga4? Napomenimo kao prvo da Lenjin kao i Mao zasniva­ ju svoje političke i vojne analize na nesvodivoj asimet­ riji ofanzive i defanzive: celokupan njihov strateški ra­ čun zasnovan je na ovoj razlici. Kao što podvlači Mao: »Građanski rat u Kini, poput ma kojeg drugog rata u drevnim vremenima ili pak u modernom razdoblju, u Kini ili u drugim zemljama, poznaje samo dva osnovna oblika borbe: ofaimvu i defenzivu.«5 Maovo shvatanje »produženog rata« uopšte ne briše ovu razliku. Ova razlika tiče se pre svega objektivnih etapa bor­ be; one zavise od celog niza činilaca objektivnih odnosa snaga. U tom smislu, za svakog suparnika klasnoj bor­ bi, možemo da odredimo jednu ofanzivnu i jednu defen­ zivnu etapu: između ove dve etape umeće se etapa re­ lativne stabilizacije prisutnih snaga koju Lenjin karakteriše kao relativnu ravnotežu snaga, a Mao kao etapu »učvršćenja« odnosa snaga. Ispravna i pravilna dijagnoza ovih etapa zasniva pravilnu strategiju radničke klase i narodnih masa i njihovog rukovodstva. Pravilna strategija ne pada sa neba, niti se dekretom uspostavlja. Preko ovih etapa se, dakle, i to je drugi deo pita­ nja, antikuliše strategija u pravom smislu reći. Ta stra­ tegija ima svoja sopstvena pravila, a i sama je uosta­ lom zasnovana na toj razlici, ofanziva-defanziva. Prema Maou i ovde je reč o tri odvojena momenta: »strateš­ koj defanzdvi«, »strateškom učvršćenju«, »strateškoj kontraofanzivi«, koji odgovaraju etapama odnosa snaga.6 Strategija govori o tome kako treba da delaju radnička klasa i narodne mase po etapama da bi dosegle konač­ nu pobedu — reč je o »produženom ratu«. Međutim, iako je strategija zasnovana na dijagnostici etapa, ona takođe delà kao jedan od činilaca same etape — odnosa snaga: na primer, defanzivna etapa radničke klase, koja treba da stvori »stratešku defenzivu«, obeležena je, iz­ među ostalog, strategijom neprijatelja, odnosno njego­ vom strateškom ofanzivom. 4 Sto uopšte nije očigledno ako se pozovemo na ono što je 1922. u jeku »ultralevog« razdoblja govorila I talijanska KP pro­ tiv crvenili Arđiti del Popolo: » . . . oni na taj način pokazuju štetan i defetistički karakter svakog razlikovanja između defan/ive i ofanzive.«. Ovakvo stanovište napao je Lenjin, koji ga je sa svojom uobičajenom ironijom označio kao »filozofiju ofanzive«. 5 Ecrits militaires de Mao Tsé-toung, Peking, 1964, str. 109 i dalje. 4 »De la guerre prolongée«, isto, str. 240 i dalje.

58

Kada je dakle reč o procesu fašizacije nalazimo se pred dvostrukim problemom: a) problemom stvarnog obeležja etape i Kominternine dijagnoze etape; b) problemom strategije koja je tada bila primenjena. ETAPE PROCESA

Obeležje neke etape zavisi od odnosa snaga. Napo­ menimo ipak da sa te tačke gledišta fašizam uopšte ne izražava, kao što je to verovala Kominterna, jedinu »sla­ bost« buržoazije, a proces fašizacije, kontrarevokicionarnu, defanzivnu strategiju buržoazije, pa time ni ofanzivnu etapu za radničku klasu. Naprotiv, shema pre i tokom procesa fašizacije je u svojoj opštoj Uniji sledeća: 1. Poraz radničke klase i narodnih masa u njihovoj ofanzivi nakon teškog i dugotrajnog sukoba; 2. Etapa relativne stabilizacije snaga, stablizacije obeležene »špicevima«; ova stabilizacija nije smiraj, jer se uvek nalazi u sklopu jačanja klasnih borbi; špicevi koji, međutim, ne idu dotle da menjaju nejednak ali ukrućen odnos snaga: rečju, pozicioni rat. Ovde pod etapom »sta­ bilizacije« nikako ne treba podrazumeti »ravnotežu jed­ nakosti« snaga. Buržoazija uvek zadržava svoju prednost, ona uznemiruje i deli protivnika, ona se priprema na ofanzivu. Ako je buržoazija slaba, to je samo zato što još nije dovoljno jaka da bi prešla u ofanzivu, a ne zato što bi ona tokom ovog razdoblja bila oslabljena. Upra­ vo tokom istog ovog razdoblja strategija radničke klase ne samo da nije oslabila buržoaziju, več je, naprotiv, oja­ čala njene snage. Čini se da III kongres Kominterne (1921) nije is­ pravno dijagnosticirao ovu etapu relativne stabilizacije. Videćemo odmah, naime, da IV kongres (1922—1923) sa svojom parolom »radničke vlade« — »buržoaske« vla­ de sa učešćem komunista — poistovećuje ovu etapu sta­ bilizacije sa defanzivnom etapom za radnički pokret, a ofenzivnom etapom za buržoaziju: u stvari, ofanzivna etapa za buržoaziju i defanzivna za radničku klasu po­ činje sa začecima procesa fašizacije kao usled razdoblja stabiJizaoije.7* Što se tiče V kongresa (1924), on takođe 7 Ove Komdntemine ikarakterkacije etape toga vremena od­ nose se, po svoiim praktičnim -učincima, u slučaju fašizma, samo na Nemačku, jer fašizam u Italiji dolazi na vlast neposredno pre IV kongresa. Analize etape koje pravi IV kongres »prak­ tično« se tiču Nemačke, Francuske i Engleske, gde je u stvari

59

briše etapu stabilizacije, ali u obrnutom smeru, tako što dijagnosticira ofanzivnu etapu radničke klase. Značajan je u tom smislu stav Trodkog8: kritikujući ispravno stavove V kongresa Kominterne, koji su zaibašurili etapu stabilizacije dijagnosticirajući ofanzivnu etapu proletarijata, on preuzima grešku IV kongresa poistovećujući etapu stabilizacije i defanzivnu etapu radničke klase. Što se tiče pbeležavanja razdoblja koje sledi, ozna­ čenog počecima procesa fašizacije i za koje je ova dijag­ noza tačna, Trocki pravi iste greške kao i Kaminterna: završetak razdoblja »staibilizacije-defanzive [povlačenja! radničke klase« značilo bi potpun obrt stvari, te na taj način ofanzivu radničke klase. I prema Trockom, koji se tu slaže sa Kominternom, fašizam je »odgovor buržoazi­ je iu trenutku u kome neposredna opasnost ugrožava os­ nove njenog režima [ . ..] ; fašizam je stanje građanskog rata protiv pobunjenog proletarijata«. Ovo slaganje Trockog i Kominterne potiče od njiho­ vog zajedničkog ekonomizma9. Ovo ekonomističko shvatanje se ovde ispoljava tako što u pogledu razdoblja koje prethodi procesu fašizacije, oba stanovišta brišu etapu stabilizacije, izvlačeći pri tom različite zaključke: »eko­ nomska dezintegracija = ofanziva proletarijata« prema V kongresu Kominterne, »ekonomska stabilizacija = defanziva proletarijata« prema Trockom, na tragu IV kon­ gresa, gde već izbija ekonomizam. Čini se da ih je na istu grešku navelo sledeće shvatanje: »ekonom­ ska kriza (1929) = ofanziva proletarijata«.10 još uvek na delu etapa stabilizacije. Ova analiza IV kongresa bila bi ispravna samo za Italiju ,. . . i to pod uslovom da je uči­ njena nekoliko meseci ranije! Uostalom, nejednaki razvoj .nije više za Komintemu imao mnogo smisla. 1 Linternationale communiste après Lénine, str. 178—220. * Reč je ovde o sugestiji a ne o dokazu: problem je suviše važan da bi ovde bio predmet produbljene analize. Reći da je Trocki delio Komintemin »ekonomizam«, ne znači da između njih nema razlika. Naime, dok je stav Kominterne obeležen i ekonomizmom i postepenim napuštanjem proleterskog inter­ nacionalizma, Trocki je ostao čvrsto na terenu proleterskog internacionalizma. Nasuprot tome, nije slučajno što se Trockijev internacionalizam -izrazio u obliku »permanentne revolucije« (što je posve različito od »kontinuirane revolucije«). 10 Dodatna napomena o Trockom: sve se zbiva kao da sam pojam permanentne revolucije — spojen s ekonomističkim ka­ tas trofizmom (videti tezu o zastoju razvoja proizvodnih snaga pod imperijalizmom koju je uvek branio) onemogućava da se prepoznaju etape, u punom smislu, klasne borbe. Čini se da permanentna revolucija za Trockog znači uvek prisutnu imanenciju revolucije, što daje prilično paradoksalne rezultate: ako obeležava neku etapu kao defanzivu, to ga ne sprečava da isto­ vremeno istalno iščekuje gotovo metafizičko ponovno javljanje ofanzivne revolucionarne situacije u bilo kom trenutku tokom

60

3. Počeci procesa fašizacije odgovaraju prelatu bur­ žoazije u ofanzivu: razdoblje obeleženo novom zaoštrenošću Masne borbe — zaoštrenost uzrokovana tom ofen­ zivnom strategijom, koja Komintemi, posebno nakon nje­ nog VI kongresa, stvara privid ponavljanja uslova iz re­ volucionarnog razdoblja. Najzad, dolaskom fašizma prisustvujemo dugovečnoj potvrdi snage buržoazije, a ne priznanju njene sla­ bosti. Ono što se, prema tome, stvarno dogodilo u sluča­ ju procesa fašizacije jeste podudaranje političke krize buržoazije sa ofanzivnom strategijom. To, razumljivo, znači da stvari nisu išle baš najbolje za vladajuće klase. Međutim, označiti ovu političku krizu kao »slabost« bur­ žoazije znači okarakterisati njen odnos snage prema rad­ ničkoj klasi, a upravo je to mesto na kome se otkriva da je Komintema ovom označavanju pridala pogrešan smisao (slabost 'buržoazije = snaga + ofanziva proleta­ rijata). Valjalo je čekati VII kongres Kominteme pa da se Dimitrov usudi da prikrivenim recima naznači da je proces fašizacije odgovarao defanzivnoj etapi radničke klase. To se vidi u Dimitroviljevoj kritici shvatanja »rad­ ničkih vlada« iznesenog na IV kongresu Kominteme, uto­ liko što on tu parolu preuzima, preporučujući upravo učešće komunista u takvim vladama. Ono što, međutim, TV kongres nije učinio, kaže Dimitrov, jeste da naznači da su te vlade »jasno i čvrsto povezane sa postojanjem jedne političke krize« : one bi trebalo da budu samo »vla­ de za borbu protiv fašizma i reakcije«". Ono što ovde iz­ među redova primećujemo, a što Dimitrov dobro pazi da ne izrekne eksplicitno, jeste upravo poimanje procesa fašizacije koji bi odgovarao defanzivnoj etapi radničkog pokreta. Napomenimo usput da je Dimitrov u pravu kada kritikuje IV kongres, ali da greška kongresa nije tu gde je Dimitrov smešta. Parolu »-radničke vlade« IV kongres je prihvatio na osnovu svog shvatanja »stabilizacije«. Ono već označava svođenje Masne borbe na ono ekonomte etape. Trockijeva karakterizacija »epohe revolucije« kao epohe »permanentne revolucije« čini se da za njega ukida vreme, u tom smislu što ne može da zasnuje jedim periodizaciju. Evo samo jednog primera: nakon 1930. Trocki često govori, povodom Nemačke, o defanzivnoj etapi i povlačenju, što ga nimalo ne ometa da u svom predviđanju fašizma upravo fašizam vidi kao odgovor na ofanzivu radničke klase — na revolucionarnu situ­ aciju. 11 Oeuvres choisies, str. 99—103. 61

sko, a time implicira jedmačinu »ekonomska stabilizacija = defanziva radničke klase«, kao što prema VI kongre­ su, obrnuto, »kraj stabilizacije = katastrofalna ekonom­ ska kriza = ofanziva radničke klase«. To objašnjava pa­ rolu IV kongresa »radničke vlade«, dok na III kongresu Lenjin nipošto nije poistovetio stabilizaciju i đefanzivu radničke klase. On se pozivao na klasnu borbu, koristeći uostalom samo izraz »relativna ravnoteža prisutnih sna­ ga«, i izsbaoio je parolu »ka masama«, koja se uveliko raz­ likuje od parole »radničke vlade«. Stoga, IV kongres nije pogrešio, kako kaže Dimit­ rov, zato što nije radničke vlade povezao sa defanzivnom etapom, on je pogrešio u svom razumevanju stvarnog obeležja etape, tumačeći tu etapu stabilizacije klasne borbe 'kao defanzivnu etapu12. Fašističke partije, fašizam i vladajuče klase i frakcije. Dominacija, hegemonija i vladajuća klasa: relativna auto­ nomija fašizma Naposletku, posleđnje pitanje se tiče odnosa vladajućih klasa i frakcija klasa sa fašizmom — prvo sa fa­ šističkom partijom, potom sa fašističkom državom. Tri osnovna shvatanja koja se odnose na ovo pita­ nje takođe mi se čine pogrešnim: a) Postepeno preovtađujuće shvatanje u Kominterni: za razliku od demokrats'ko-parlamentame države u sklo­ pu koje bi i druge vladajuće klase i frakcije imale odlu­ čujuću političku ulogu, fašistička država odgovarala je situaciji u kojoj je isključivo frakcija krupnog monopolističkog kapitala potpuno preuzela državu. Kapitalistič­ ka država, po tom shvatanju, ovde dolazi u fazu potpu­ nog podređivanja strogim interesima jedne frakcije, a fa­ šistička država je tu puki »agent«, u strogom smislu, te frakcije, »oruđe« kojim ta frakcija svojevoljno manipuliše, nezavisno od drugih vladajućih klasa i frakcija. Jas­ no je da se nikakva relativna autonomija u ovom slučaju ne može priznati fašističkoj državi u odnosu na blok na vlasti i na njegovu hegemonsku frakciju. “ Ovo poistovećivainje — »ekonomska stabdfeacija = defan­ ziva radničke klase« — ne pojavljuje se u samim rezolucijama IV kongresa, ali je zato posve jasno prisutno u Radekovom izveštaju o Ofamzivi kapitala na ovom kongresu: »Karakterizaoija naše epohe sastoji se u činjenici [ ...] da su široke narodne m ase [ .. .] gurnute u đefanzivu.« — (Protokoli des vierten Kongresses der kom. Internationale, str. 296 i dalje). Lenjin, ophrvan bolešću, pojavljuje se na ovom kongresu pretposlednji put u javnosti i daje samo kratak izveštaj o NEP-u u SSSR-u.

62

Ovo je iluzija koja se dugo održala u III Intemacionali, a potiče od »instrumentalističkog« shvatanja drža­ ve blisko povezanog sa ekonomizmom, shvatanja koje i dan-danas, znamo, neposredno upravlja analizama komu­ nističkih partija o državi u fazi državno-monopolrstičkoo; kapitalizma. U tom smislu, analize koje se odnose na fa­ šističku i na sadašnju državu su posve istovetne. Ovakvo shvaitanje preovladava na odlučujući način u Kominterni sa Dimitrovom i VII Kongresom. 2 a sada valja napomenuti da uz ovo shvatanje pa­ radoksalno ide i shvatanje »unutrašnjih suprotnosti« fa­ šizma. Ako se posebno ističe činjenica da fašizam pred­ stavlja suprotstavljene interese raznih klasa, onda te su­ protnosti treba na čudovišan način da nestanu na insti­ tucionalnom nivou fašističke partije i države. Ovakvo shvatanje odnosa između fašističke države i krupnog kapitala nakon dolaska fašizma, određuje os­ novni pogrešan stav, onaj koji treba imati u vidu povo­ dom odnosa krupnog kapitala i fašističke partije tokom celokupnog procesa fašizacije. Fašistička partija se sma­ tra u osnovi kao »plaćeni agent« u službi krupnog kapi­ tala. Fašistička partija, »borbeno vojno oruđe krupnog kapitala«, često je poistovećena sa »gomilom belogardejaca«, sa pukom »oružanom milicijom« u službi krupnog kapitala, oruđem koje taj kapital može po želji da ko­ risti.13 Tako, s jedne strane, osnovno pitanje koje najčešće privlači pažnju jeste pitanje onih što daju novac fašistič­ kim organizacijama, dok je organizacioni odnos fašistič­ ke partije, i buržoazije neuporedivo složenije pitanje. S druge strane, vojni aspekt ne samo da se smatra najvaž­ nijim aspektom tokom oelokupnog procesa fašizacije, već se pojavljuje odvojen od političkog aspekta. A zapravo je vojni aspekt neprestano određivan političkim aspek­ tom procesa i politički aspekt ima — a ,to je specifična crta procesa fašizacije — preovlađujuću ulogu, osim to­ kom poslednje etape. U tom smislu, upozorenje Olare Zetkin na Izvršnom komitetu Kominteme 23. juna 1923. i dalje važi: »Greška Italijanske komunističke partije sa­ stojala se u osnovi u činjenici da je fašizam smatrala samo vojno-terorističkim pokretom, a ne masovnim po­ kretom sa dubokim društvenim temeljima. Eksplicitno se mora istaći činjenica da je fašizam pre vojne pobe-15 15 Videti definiciju koju daje V kongres: »Fašizam je jedan od klasičnih oblika kontrare voluoije .u epohi dekadencije kapitalis­ tičkog društva, u epohi proleterske revolucije. [ ...] Fašizam je borbeno vojno oruđe velikog kapitala...« (u: Imprekorr, леmačko izdanje, br. 119, sept. 1924).

63

de već izvojevao ideološku i političku pobedu nad rad­ ničkom klasom . . . «1415. b) Niz shvatanja koja na fašizam prenose shemu bonapartizma, naime shemu odnosa »ravnoteže jedna­ kosti« između dve glavne snage: ono je naročito tamatizovano kod Thalheimera, ali se itakođe žilavo održava kod brojnih marksističkih teoretičara fašizma. Ovo će odvesti dotle da se fašističkoj državi pridaje način i širina relativne autonomije koju zapravo nema i, u kraj­ njoj liniji, onemogućiće taono ustanovljavanje odnosa između fašizma i krupnog kapitala. Ići će se, na primer, dotle da se govori o distorziji između ekonomske do­ minacije, koju drži krupni kapital, i političke domina­ cije koju monopoliše potpuno »nezavisna« fašistička dr­ žava, na taj način krivo tumačeći čuvene Marxove reci iz Osamnaestog brimera o »suprotnosti države i druš­ tva« i o »nezavisnosti države u odnosu na građansko društvo«15. Ova relativna autonomija bi, u krajnjoj lini­ ji, trebalo da znači raskid veze između države i hegemonske frakcije: otuda potpuno krivi opisi fašizma koji, dugoročno i eksplicitno, deluju kroz ratnu ekonomiju, protiv interesa krupnog kapitala i u otvorenoj suprot­ nosti prema njemu16. 14 Videti takođe Radeka: »Fašizam ne predstavlja prosto kliku oficira, već širok, mada protivrečan, masovni pokret« (Rote Fahne, 16. avgust 1923). Valja takođe spomenuti Gramscijeve i Togliattijeve analize iz toga vremena, koje se ne slažu sa zvaničnim analizama [talijanske KP i Bordige (videti, str. 271 ove knjige). 15 Videti s tim u vezi Togliattijeve ispravne kritike Thalheimerovog shvatanja, u nizu predavanja održanih 1935, Lezioni sul fascismo, izd. 1970, str. 6 i dalje, kao i kritike u članku Griepenburga i Tjadena, »Faschismus und Bonapartismes. Zur Kritik der Faschismustheorie A. Thalheimer«, Das Argument, dec. 1966. 16 To je, na primer, zaključak Tima Masona, koji polazi od Thalheimera u svom članku »Der Primat der Politik — Politik und Wirtschaft im Nationahsocializmus« (Das Argument, dec. 1966, istr. 473 i dalje). Ovo shvatanje se svojim pogrešnim tuma­ čenjem Marxovih analiza, približava veoma učestalom »elitis­ tičkom« shvatanju navodne radikalne distinkcije u fašističkom režimu između »tri domena« vlasti: ekonomije — u kojoj vla­ daju »industrijski magnati«, politike i države — u kojima vla­ daju -fašistička partija i birokrati ja, vojske — u kojoj vladaju više sfere Wehrmachta (videti, uzimamo samo jedan primer, A. Schweitzer, Big Business in the Third Reich, 1964, str. 227 ii dalje). Najzad, ovo shvatanje »autonomije političkog« pod na­ cionalsocijalizmom deli takođe i Franz Neumann, Demokratischer und Au toritàrer Stoat, 1967, str. 93 i dalje. — /Upor. naš prevod: F. Neumann, Demokratska i autoritarna država, Naprijed, Za­ greb, 1974./

64

c) Shvatanje, dosta rasprostranjeno u krugovima socijaldemobratije protiv kojeg je Internaoionala pra­ vilno ustaila, fašizma kao »političke diktature sitne bur­ žoazije«. U stvari, između fašizma i sitne buržoazije po­ stoji veoma bliska i složena veza koju je Internacionala potcenila. Međutim, ovo shvatanje, time što hoće da ustanovi relativnu autonomiju fašističke države, smatra da to mora učiniti, poput prethodnog shvatanja, pola­ zeći od distorzije između ekonomske dominacije i poli­ tičke dominacije: s tom razlikom sto ovde više nije reč o državi, na izvestan način nezavisnoj od dve snage koje se nalaze u ravnoteži, već o državi koja izražava politič­ ku dominaciju sitne buržoazije — »treće snage« — na­ spram ekonomske dominacije krupnog kapitala17. Sada ćemo izneti stanovište koje je čini se u tom pogledu pravilno. Tokom celog procesa fašizacije i na­ kon osvajanja vlasti, fašizam — fašistička partija, fa­ šistička država — ima karakterističnu relativnu auto­ nomiju u odnosu na blok na vlasti kao i u odnosu na frakciju krupnog monopolističkog kapitala čiju hegemo­ niju ustanovljava. Ova relativna autonomija počiva na dva niza činioca: a) na unutrašnjim suprotnostima klasa i frakcija saveza na vlasti, odnosno na njegovoj unutrašnjoj poli­ tičkoj krizi: relativna autonomija je tu neophodna da bi se taj blok reorganizovao i da bi se u njemu ustano­ vila hegemonija frakcije krupnog monopolističkog kapi­ tala; b) na suprotnostima između vladajućih klasa i frak­ cija i potčinjenih klasa, odnosno na političkoj krizi celokupne društvene formacije, i na složenom odnosu fa­ šizma prema potčinjenim klasama. Taj odnos će od fa­ šizma da napravi neophodnog posrednika u ponovnom stabilizovanju političke dominacije i hegemonije. Ipak, ova relativna autonomija nije istog tipa, niti ima istu širinu kao i relativna autonomija države u sklopu ravnoteže dve osnovne društvene snage; i to ne zbog toga što u ovom poslednjem slučaju država posta­ je neutralni posrednik u klasnoj borbi — ona je uvek organizator političke dominacije — već stoga što u tom slučaju, država ima takve manevarske mogućnosti, na­ metnute konjunkturom, koje fašistička država, smeštena u okvir drugačije političke krize, nikada zapravo nije ” Što se tiče ovog socijaldemokratskog stanovišta o sitnoj buržoaziji Jeao »trećoj snazi«, videtd između ostalog: G. D. H. Cole, History of Socialist Thought, tom V, Socialism and Fas­ cism, str. 5 i dalje. 5 Marksizam u svetu

65

imala. Ukratko, čak i ako je tačno da fašistička država ima karakterističnu relativnu autonomiju koja je, uprkos prividu, razlikuje od »normalnih« oblika kapitalističke države, ne možemo je smatrati posebnim slučajem re­ lativne autonomije svojstvene bonapartističkim oblici­ ma države.18 Ograničimo se za sada na razmatranje prvog niza činilaca ove relativne autonomije, ukazivanjem na njego­ ve etape koje se poklapaju sa etapama procesa fašizacije: a: Od početaka procesa do tačke nepovrata. Fašis­ tička partija, prethodno nepostojeća, izuzev u embrional­ nom obliku oružanih grupa, podržavana od strane vladajućih frakcija tokom ofanzivne etape proletarijata, ali od njih napuštena tokom faze stabilizacije, postepeno poprima obedežje masovne partije. Otvoreno je podrža­ vaju određeni krugovi krupnog kapitala, ali ni izbliza ne sačinjava »predstavničku« partiju te frakcije i, tim рге, celokupni savez na vlasti. Kada dolazi do tačke nepovrata fašistička partija dobija podršku frakcije krupnog kapitala dajući joj od­ ređena jemstva. Nastoji da učvrsti svoje odnose sa od­ ređenim klasama i frakcijama na vlasti i da neutralizuje kolebljivost drugih. Ukratko, ustanovljava se mili­ tantna organizaciona veza partije sa savezom na vlasti koji je prešao u ofanzivu lišen sopstvenih predstavnič­ kih političkih organizacija (tu se fašizam razlikuje od bonapartizma koji se uglavnom ne konstituiše kao par­ tija, u pravom smislu). Ipak, politička veza partije sa narodnim masama ostaje i dalje jaka. b. Razdoblje od tačke nepovrata do ustanovljavanja fašizma na vlasti. Dovršenje prethodnog razdoblja uspešnirn neutralizovanjem suprotnosti između velikog m o nopolističkog kapitala i drugih vladaj ućih klasa i frakci­ ja, putem kompromisa fašizma sa tim klasama i frakci­ jama. Istovremeno, međutim, na određen način dolazi do zaokreta prema narodnim masama zabrinutim zbog sve otvorenijih odnosa između fašističke partije i bloka na “ Upozoravam na grešku R. Milibanda u tom smislu, dajući