MTP_skripta_Vukadinovic

SKRIPTA MpoP 2010/11

1. Pojam i predmet međunarodnog poslovnog prava*

Pojam MPP je grana prava u kojoj se izučavaju pravila za regulisanje međunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti između subjekata koji pripadaju različitim suverenitetima. Ove odnose uspostavljaju kroz konkretne meĊunarodne poslovne transakcije subjekti kojima je priznato svojstvo trgovca ili privrednika ĉija se sedišta nalaze na teritorijama razliĉitih drţava. Ukupnost odnosa koji nastaju prilikom zasnivanja i izvršavanja takvih meĊunarodnih transakcija, moţe se oznaĉiti kao međunarodno poslovanje. Otuda se skup pravnih i drugih pravila kojima je regulisano njihovo odvijanje, oznaĉava kao meĊunarodno poslovno pravo. Najznaĉajniji deo meĊunarodnih poslovnih odnosa ĉine poslovi kojima se neposredno vrši razmena imovinskih vrednost prometom robe ili pruţanjem usluga. Pošto se ovi poslovi vrše zakljuĉivanjem i ispunjavanjem odgovarajućih ugovora, samim tim osnovnu sadržinu MPP- a čine propisi koji regulišu različitre vrste ugovora o međunarodnoj prodaji robe i ugovori o pružanju usluga. Neke usluge su samostalne i nezavisne od prodaje robe, a neke usluge imaju funkciju lakšeg i brţeg obavljanja prometa robe i njihovo pruţanje moţe prethoditi zakljuĉivanju ugovora o prodaji ili pratiti njegovo izvršenje. Pruţanje i jednih i drugih usluga u pravnom smislu pretpostavlja postojanje posebnih pravnih poslova. Primeri poslova pruţanja usluga: usluge špedicije, meĊunarodnog prevoza, osiguranja, poslovi kreditiranja ili finansiraja, poslovii osiguranja investicija, prenos prava intelektualne svojine... STO organizacija usvojila opšta pravila prometa usluga. Deo MPP-a u kome se izuĉavaju navedeni ugovori oznaĉava se kao međunarodno trgovinsko pravo i ĉine njegov posebni deo. Posebnom delu prethodi opšti deo MPP-a koji ĉine pravila kojima se regulišu subjekti i pravni poloţaj uĉesnika u meĊunarodnim transakcijama. Pravila kojima se ureĊuju pitanja ko moţe biti uĉesnik u meĊnarodnim poslovnim transakcijama i pod kojim uslovim se odvija meĊunarodni promet robe i usluga, ĉini tzv. statusni deo MPP-a i oznaĉava se kao međunarodno ekonomsko pravo. Predmet Uobiĉajeno je shvatanje da prdmet svake grane prava ĉini onaj deo društvenih odnosa koji ona normativno ureĊuje. => Predmet MPP-a čine međunarodni poslovni odnosi, tj. odnosi u međunarodnoj razmeni robe i usluga. Sadržinu međunarodnih poslovnih odnosa čine međunarodne poslovne transakcije koje su uobličene u konkretnim pravnim poslovima. To su pre svega, pravni poslovi imovinskog karaktera ĉija povreda povlaĉi naknadu štete kao imovinsku sankciju. (Privatnopavni odnosi u kojima ugovorne strane nastupaju na osnovu autonomije volje, ĉak i kada su nosioci javne vlasti, tj suvereniteta) Predmet MPP-a karakteriše „funkcionalna i suštinska veza sa kogentnim režimom ekonomskih odnosa sa inostranstvom“, što

podrazumeva obavezu subjekata da prilikom zakljuĉivanja i ispunjenja meĊunarodnih poslova, poštuju prinudno pravne propise koji ĉine ne samo domaći reţim spoljne trgovine, već i pravila koja su prihvaćena u meĊunarodnoj trgovini. Predmet nauke MPP-a čine pravna i druga pravila kojima su regulisani međunarodni poslovni odnosi. *(DRUGA VERZIJA-KRAĆA)

1.

Pojam i predmet medjunarodnog poslovnog (privrednog) prava*

POJAM: Medjunarodno poslovno pravo (MPoP) je grana prava u kojoj se izuĉavaju pravila za regulisanje medjunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti izmedju subjekata koji pripadaju razlicitim suverenitetima. Ove odnose uspostavljaju kroz konkretne medjunarodne poslovne transakcije subjekti kojima je priznato svojstvo trgovaca ili privrednika sa sedistem u razliĉitm drzavama. Ovi odnosi se mogu drugacije nazvati medjunarodno poslovanje. Osnovu MPoP ĉine propisi koji regulišu razliĉite vrste ugovora o medjunarodnoj prodaji robe i ugovori o pruţanju uslova. Postoje dva statusna dela MPoP-a : A) Medjunarodno ekonomsko pravo-kojim se regulišu subjekti i pravni poloţaj uĉesnika u medjunarodnim transakcijama. *Osnivaĉ M. Ekonomskog Prava je Vladimir Koreckij. B) Medjunarodno trgovinsko pravo-kojim se izucavaju ugovori u pruzanju usluga (medjunarodni prevoz, osiguranje, spedicija) PREDMET: Predmet MPoP-a ĉine medjunarodni poslovni odnosi, tj. odnosi u medjunarodnoj razmeni robe i usluga. Predmet nauke MPoP-a su pravna i druga pravila kojima su regulisani medjunarodni poslovni odnosi.

2. Odnos medjunarodnog poslovnog (privrednog)prava sa srodnim disciplinama Odnos prema: A) Granama unutrašnjeg prava: 1) MPoP i poslovno(privredno) pravo MPoP se oslanja na domaće propise poslovnog prava I to ĉesto jer se medj. ugovori i transakcije na kraju realizuju na teritorijama konkretnkih drţava. Takodje MPoP mora poštovati odredjene domaće imperativne norme poput onih kojima se regulišu carine, devizno poslovanje i td.

2) MPoP i obligaciono pravo Izmedju MPoP-a I obligacionog prava sliĉnost se javlja u posebnom delu MPoP-a – kod M. trgovinskog prava jer neke ugovore MPoP-a regulišu obligacione nome domaćeg prava. 3) MPoP i upravno pravo Izmedju MPoP-a i upravnog prava sliĉnost se javlja u posebnom delu MPoP-a – kod M. ekonomskog prava u polju koje ono reguliše.

B) Granama medjunarodnog prava 1) MPoP i M: Privatno Pravo U odnosu izmedju MPoP-a i M. Privatnog postoje i sliĉnosti i razlike kako piše naš Radovan. Sliĉnosti: u predmetu (preklapa se) i izvorima (zajedniĉki izvori kako medjunarodni tako i unutrašnji) Razlike: u prirodi norma kojima regulišu svoje oblastii. Kod MPP-a koliziona (svima nam dobro poznata) a kod MpoP-a obrnuta situacija (dakle nije samo “skretniĉarska” kako Uroš voli da je nazove  već je više materijalna, kojom se nastoji direktno regulisanje spornog odnosa) 2) MPoP i M. Javno Pravo Mnogi teoretiĉari zapravo smatraju da je MPoP samo grana MJP zbog sliĉnosti u subjektima i izvorima.

3. Istorijski razvoj medjunarodnog poslovnog (privrednog) prava O ovome apsolutno ništa ne piše u našem divnom udţbeniku, tako da ako sluĉajno da nešto odavde ja ću da mu objasnim neke stvari… 

4.

Izvori Međunarodnog poslovnog prava

Uopšte Izvori MPP-a se mogu posmatrati u materijalnom i formalnom smislu. Karakteristika izvora MPPa u materijalnom smislu, meĊunarodnog karaktera, je što se u odnosu na izvore unutrašnjih grana prava teţe mogu izdvojiti oni društveni ĉinioci ili snage ĉija je volja bila od presudnog znaĉaja za njihovo stvaranje. Osnovne pokretaĉe stvaranja ovih pravila trebalo bi traţiti u „meĊunarodnoj zajednici“ i njenom nastojanju da ubrza i olakša meĊunarodnu trgovinu (pod terminom „meĊunarodna zajednica“ podrazumevaju se prevashodno najrazvijenije i najuticajnije

drţave). Kada je reĉ o stvaranju unutrašnjih izvora, odluĉujuću reĉ imaju drţave, ĉija je volja organiĉena njihovim meĊunarodnim obavezama. U daljem tekstu prevashodno će biti reĉi o izvorima u formalnom smislu. Prema subjektima koji su ih doneli i prema teritoriji na kojoj se primenjuju mogu se podeliti na nacionalne, međunarodne, autonomne i prave EU Izvori iz nacionalnog prava To su propisi sadrţani u zakonskim i podzakonskim aktima koje donosi drţava radi ureĊivanja uslova za zasnivanje i ispunjavanje poslova MPP-a. Neki se primenjuju na subjekte koji posluju na domaćem trţištu, dok drugi vaţe samo za subjekte koji stupaju u meţunarodne poslovne odnose. Pod njima se podrazumevaju i propisi drugih drţava koji se primenjuju kada su ih kao merodavno pravo izabrale same strane ili kada na njihovu primenu upućuju pravila meĊunarodnog privatnog prava. Mogu se podeliti prema predmetu regulisanja, poreklu i sadržini i, prema karakteru normi. Podela prema predmetu regulisanja Tu spadaju pravna i druga pravila prema kojima je regulisan poloţaj subjekata MPP-a(statusni propisi) i propisi kojim je odreĊen pravni okvir za nastanak i realizaciju MP odnosa (propisi o pravnom režimu spoljnotrgovinskog poslovanja) na domaćoj teritoriji. Statusnim pravilima se odreĊuju subjekti koji se mogu baviti poslovima spoljnotrgovinskog prometa, kao i granice njihovih ovlašćenja. Normama o reţimu spoljnotrgovinskog poslovanja odreĊuju se bliţi uslovi za obavljanje konkretnih poslova prometa robe ili vršenja usluga sa inostranstvom Nacionalnim propisima su regulisani i ugovorni odnosi nastali u vezi sa spoljnotrgovinskim prometom robe i usluga, kao i bankarski poslovi i druga pitanja meĊunarodnog plaćanja. Ipak i ovde je suverenitet drţava ograniĉen i to kroz sve izraţeniji uticaj MO kao što su GATT i STO. Podela izvora prema poreklu normi Ako se nacionalni propisi posmatraju sa stanovišta tradicionalne podele na javno i privatno pravo, onda se njihove norme mogu podeliti na one koje potiĉu iz javnog prava (upravnog i administrativnog) i norme iz privatnog prava. Ovi propisi se razlikuju ne samo po poreklu normi, već i po njihovoj obaveznosti. Po pravilu su javno pravni propisi (upravni, devizni, poreski) imperativne prirode, dok su propisi privatnog prava u najvećem broju sluĉajeva dispozitivne prirode. Nacionalni propisi administrativnog karaktera To su propisi koji sadrţe norme kojima drţave regulišu uslove za obavljanje meţunarodnog ili spoljnotrgovinskog poslovanja. Skup ovih propisa ĉini pravo spoljne trgovine i ureĊuje pravni poloţaj domaćih i stranih trgovaca na domaćoj teritoriji i pravni reţim spoljnotrgovinskog poslovanja. Prema njima moţe se oceniti mera intervencije domaće drţave u privredni ţivot. Ova pravila su sadrţana u Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakonu o deviznom poslovanju, Zakonu o carinama, Zakonu o stranim ulaganjima, poreskim zakonima i odgovarajućim podzakonskim aktima.

Nacionalni sudovi su duţni da primenjuju samo nacionalno pravo, osim u izuzetnim sluĉajevima kada će drţave tolerisati primenu stranog prava i tada je reĉ o eksteritorijalnoj primeni stranih propisa. U teoriji se eksteritorijalna primena odreĊenih propisa na domaće subjekte i kada posluju izvan domaće teritorije opravdava pozivanjem na aktivni ili pasivni personalni princip, princip zaštite ili na teritoriju dejstva. Propisi privatno pravnog karaktera To su propisi ĉije norme potiĉu iz privatno pravnih grana prava. Ove norme karakteriše dispozitivnost i velika sliĉnost u rešenjima izmeĊu drţava. Najveći deo ovih propisa odnosi se na regulisanje ugovornih odnosa. Za MPP su od znaĉaja propisi koji regulišu ugovorne odnose (ugovorno pravo) i propisi kompanijskog (privrednog) prava. U domaćem pravu to je ureĊeno Zakonom o obligacionim odnosima. Propisi kompanijskog prava su od znaĉaja jer ureĊuju uslove za osnivanje, poslovanje i prestanak preduzeća kao osnovnih subjekata MPP na domaćoj teritoriji. Ovu materiju ureĊuje Zakon o privrednim društvima. U pogledu načina primene i obaveznosti pravila nacionalnog privatnog ugovornog prava se prmenjuju na meĊunarodne poslovne transakcije kao dopunski izvori u sluĉajevima kada u meĊunarodnom izvoru ne postoji rešenje za konkretno pitanje. MeĊutim, kako meĊunarodne poslovne trasakcije ulaze u sferu privatnog interesovanja više drţava, prethodno je neophodno odrediti pravila za utvrĊivanje merodavnog prava kako bi se odredilo konkretno nacionalno pravo koje će se primeniti na sporni odnos. U toj funkciji su pravila meĊunarodnog privatnog prava bitna za MPP. Dozvoljena ograniĉenja u primeni stranog prava Kada je reĉ o primeni pravila iz nacionalnog privatnog prava na koje upućuju uniformna pravila meĊunarodnog privatnog prava, drţave mogu ograniĉiti ili iskljuĉiti primenu odabranog stranog prava iz razloga domaćeg javnog poretka i u sluĉaju primene domaćih prinudnih normi. Domaći sudovi mogu odbiti da primene strano pravo i kada je definitivno utvrĊen pokušaj zaobilaženja/izigravanja prava. Izvori prava meĊunarodnog karaktera U opštem smislu u njih spadaju bilateralne i multilateralne konvencije donete od strane zainteresovanih drţava prilikom regulisanja meĊusobnih odnosa, kao i akti doneti u okviru međunarodnih organizacija. Ovde spadaju i druga pravila ponašanja koje su donele ili njihovu primenu tolerišu i sankcionišu drţave u meĊusobnim odnosima, tzv. meko pravo (soft law). O njima se moţe govoriti samo uslovno, jer njihovo priznanje i primena zavise od priznanja i dozvole nacionalnih drţavnih vlasti. Samo suverene drţave imaju originerno pravo da neki akt proglase i oznaĉe izvorom prava. Mogu se podeliti prema predmetu regulisanja na one koje regulišu pitanja iz međunarodnog ekonomskog prava (bilateralni i multilateralni sporazumi o makro uslovima za odvijanje meĊunarodne trgovine, poput pravila GATT-a, sporazumi o zaštiti stranih investicija, izbegavanju dvostrukog oporezivanja, o uspostavljanju zone slobodne trgovine, sporazumi o ĉlanstvu u MOMMF, STO, EU i dr. ) i one koji regulišu pitanja iz međunarodnog ugovornog prava (ugovori o meĊunarodnoj prodaji robe, ugovori o prevozu, kao i poslovi kreditiranja i finansiranja).

MeĊunarodni ugovori Prema broju učesnika koji su uĉestvovali u njihovom donošenju: bilateralni i multilateralni ugovori. Prema dejstvu, odnosno primeni: ugovori univerzalnog (opšteg) značaja (sporazumi o osnivanju opštih tgovinskih organizacija-GATT, STO; organizacija koji se bave unifikacijom prava-UNCITRAL; organizacija koje se bave harmonizacijom prava-MMF, IBRD, EBRD) i ugovori regionalnog značaja (ugovori o osnivanju regionalnih ekonomskih integracija-EZ/EU, EFTA, NAFTA). Prema sadržini: politički (pitanja politiĉke prirode na osnovu kojih se odreĊuju i opšti okviri za privrednu saradnju-Zaštita stranih ulaganja, izbegavanje dvostrukog oporezivanja, uspostavljanje zone slobodne trgovine) i privredni (ekonomski) ugovori (konkretna pitanja ekonomske saradnje: trgovinski ugovori i sporazumi o robnom prometu i plaćanju). Stupanje na snagu i obaveznost meĊunarodnih sporazuma Postaju obavezujući nakon stupanja na snagu (ratifikacija, protok odreĊenog vremena, prihvatanje, odobrenje i pristupanje). Postaju deo unutrašweg prava. Odnos meĊunarodnih sporazuma i unutrašnjeg prava Nakon stupanja na snagu sporazumi postaju deo unutrašnjeg prava i obavezuju sve obuhvaćene subjekte. Imaju veću pravnu snagu od propisa unutrašnjeg prava. Obaveza drţava da obezbede njihovo poštovanje i jednoobrazno tumaĉenje. Tumaĉenje meĊunarodnih konvencija O jednoobraznom tumaĉenju se staraju nacionalni sudovi, a reĊe medjunarodni sudovi (Evropski sud pravde) i posebna tela (panel u GATT ili tribunal u okviru STO). Direktna primena i direktno dejstvo konvencija Konvencije, po pravilu, neposredno obavezuju drţave ugovornice. Dok njihove graĊane tek nakon sprovoĊenja, osim kada je samim ugovorom propisano direktno dejstvo. Neke odredbe su tako formulisane da se na njih neposredno mogu pozivati i drţave ugovornice i pojedinci (fiziĉka i pravna lica). Takve odredbe se nazivaju samoizvršavajuće, a ovo je i direktno dejstvo. MeĊunarodni obiĉaji To je praksa prihvaćena od više strana kojoj se prema preovladavajućem mišljenu (opinio iuris) priznaje snaga prava. nastaju faktiĉkim ponašanjem drţava koje nakon duţeg ponavljanja postaje ustanovljena praksa pretoĉena u pravne norme. Za MPP vaţni samo oni obiĉaji meĊunarodnog prava koji se neposredno ili posredno odnose na nastanak ili realizaciju meĊunarodnih poslovnih transakcija (pravo drţave na nacionalizaciju strane imovine na domaćoj teritoriji, pravo imuniteta, pravo drţave da izdaje sopstveni novac i reguliše njegovo korišćenje i sl.).

Valja posebno razlikovati opšta pravna naĉela meĊunarodnog prava, koja su po sadrţini opštija od obiĉaja i nastala su iz unutrašnjih prava drţava koja su kasnije prihvaćena kao opštevaţeća (naĉelo saradnje meĊu drţavama, zabrana zloupotrebe prava, naĉelo reciprociteta, poštovanje suvereniteta, postupanje u dobroj veri i sl.). Ostali akti meĊunarodnih organizacija – soft law To su akti koji se ne mogu kvalifikovati ka meĊunarodni ugovori ili obiĉaji. To su: rezolucije, deklaracije, principi, programi, povelje, preporuke, meĊunarodni kodeksi ponašanja i sl. karakteriše ih pravna neobaveznost, ali i veliki politiĉki uticaj – soft law.

5. Autonomni izvori MPP-a ili lex mercatoria 6. Transnacionalno pravo trgovaca kao izvor prava (lex mercatoria) Pojam U najopstijem smislu-> pravila koja ne poticu od drzavnog zakonodavca, koja se primenjuju na medjunarodne trgovinske ugovore. Autonomnost (nezavisnost) ovih izvora proizilazi iz cinjenice da ih stavraju sami ucesnici u trgovackom zivotu nezavisno od zakonodavca u granicama autonomije volje koja im je ostavljena nacionalnim propisima. Istorijske korene nastanka lex mercatoriae trebalo bi traziti u srednjem veku i aktivnostima ondasnjih trgovaca i zanatlija udruzenih u staleska udruzenja, cehove i gilde. Posto su u odnosu na centralnu feudalnu flast i zakonodavstvo uzivali znacajnu autonomiju, trgovci su na sajmovima i vasarima stvarli sopstvena pravila koja su ponavljanjem prerasla u trgovacke obicaje koje su primenjivali posebni trgovacki sudovi i arbitraze. Tako stvarano pravo trgovaca ili lex mercatoria bilo je nenacionalnog karaktera sve do stvaranja nacionalnih drzava i cvrste centralizovane vlasti. U 20. veku stvaraju se ideje o lex mercatoria kao posebnoj grani prava, pa se tako pored drzavnog prava, stvaraju i pravila cije se poreklo ne istrazuje. Njihov skup oznacava se kao pravo koje zivi (living law). Ako se ovi izvori primenjuju u okviru jedne drzave, onda cine domace autonomno pravo. Ako se primenjuju i u medjunarodnim okvirima, izmedju subjekata iz vise drzava, oznacavaju se kao medjunarodno autonomno pravo. Termin U ovoj oblasti se koriste razliciti termini: neautoritativni izvori prava, transnacionalno trgovacko pravo, pravo koje snagu dobija iz medjunarodne trgovacke prakse, privatna legislativa ili savremeno, lex marcatoria. Takodje se oznacavaju i kao autonomno privredno (poslovno) pravo ili kao autonomno pravo trgovaca ili trgovine- lex mercatoria, s obzirom na to da se njima regulisu ugovorni odnosi izmedju privrednih subjekata ili trgovaca. Sadrzina

U autonomne izvore ili lex mercatoria spadaju: 1. 2. 3. 4. 5.

Opsti uslovi poslovanja i formularni ugovori Model zakoni Medjunarodna kodifikovana praksa Medjunarodni obicaji i poslovna praksa Nacionalni obicaji i poslovna praksa (koja je nastala u unutrasnjem prometu, ali je prihvacena i od stranih trgovaca koji posluju u odnosnoj struci ili na odredjenom mestu i vodici.

Odnos autonomnog prava i drzavnog prava Veza se moze uociti: a) U pogledu nacina nastanka. Povezanost se vidi u pasivnom stavu drzave kod regulisanja pojedinih pitanja. Priznavanjem nacela autonomije volje u odredjenim oblastima, drzave priznaju da nisu zainteresovane da ta pitanja regulisu svojim propisima, tako da na posredan nacin omogucavaju i podsticu trgovce da to sami ucine. Ukoliko neposredni ucesnici pravnog prometa ne iskoriste svoju slobodu i odnos ne urede svojim pravilima, primenice se dispozitivna pravna pravila sadrzana u zakonima i ostalim izvorima drzavnog prava. b) U postupku njihove primene. Ovde se polazi od pretpostavke da postovanje autonomnog prava najcesce obezbedjuju sami trgovci: pretnjom primene posebnih autonomnih sankcija, kao sto je uskracivanje kredita, stavljanje na crne liste, bojkotom... Ovde postoji mogucnost da nezadovoljna strana (ukoliko ovaj sistem sankcija ne dovede do adekvatne zastite svojih ucesnika) zatrazi zastitu svojih prava zbog povrede pravila autonomnog prava pred sudovima kao drzavnim organima, Zakljucujemo da drzava zapravo ima kljucnu ulogu u prelomnim fazama: - u fazi stvaranja autonomnih pravila-> odredjivanjem granica u kojima se mogu kretati konkretna resenja - u zavrsnoj fazi-> njihovim priznanjem i izricanjem drzavnih sankcija u slucaju njihovog nepostovanja.

Formularni ugovori i opsti uslovi poslovanja

Opsti pojam i znacaj

Cine ih unapred odstampane zbirke ugovornih klauzula koje su stavila ili donela velika preduzeca ili njihova udruzenja. Njihov nastanak vezan je za pojavu tipizirane ili standardne robe koja se serijski proizvodi i masovno prodaje pa je trebalo tipizirati ili standardizovati i uslove prodaje u obliku posebnog formulara. (Zato se i nazivaju: formularni, standardizovani, sablonski, tipski ili ugovori po pristupu.) Koriscenjem ovih ugovora, proces pregovaranaj i zakljucivanja ugovora je maksimalno pojednostavljen i skracen, po pravilu i ne postoji. Formularni (standardni) ugovori Zbog svoje potpunosti mogu se neposredno koristiti kao ugovorni formulari koje druga strana moze ili samo potpisati, ili to cini, ako je tako predvidjeno, nakon sto popuni u formularu ostavljena mesta u pogledu, npr: opisa robe, kolicine, cene, vremena isporuke i drugih elemenata. Popunjavanjem odgovarajucih praznina i potpisivanjem druga strana iskazuje svoj prihvat tako ucinjene ponude, pa se obrazac (formular) pretvara u konkretan i kompletan ugovor. U ovom slucaju, sam formular pre popunjavanja i potpisa sluzi kao ponuda, tj nacrt buduceg ugovora, a nakon toga kao individualni ugovor. Odnos formularnih i tipskih ugovora Tipski ugovori posvojoj sadrzini i nacinu zakljucivanja dele karakteristike formularnih ugovora, i spadaju u ovu kategoriju, ali se od njih razlikuju po tome sto ponudilac vezuje zakljucenje ugovora prihvatanjem svih uslova sadrzanih u formularu. Pregovaranje je prakticno svedeno na potpuno prihvatanje ili potpuno odbijanje ponudjenih uslova. Inace, njihove elemente ne odredjuju ugovorne strane, vec su postavljeni od nekog treceg lica (od drzave, ili od profesionalne organizacije). Kada su tipski ugovori cije je elemente postavila drzava, kao npr kod obaveznog osiguranja, onda se oni kao imperativne odredbe moraju prihvatiti u celini bez obzira na samu tehniku prihvatanja. Formularni ugovori medjunarodnih organizacija Sama rec kaze da su to formularni ugovori koje stvaraju medjunarodne organizacije, pri cemu su narocito aktivne: Ekonomska komisija UN-a za Evropu, Medjunarodni trgovacki centar UNCTAD/ CTO, Udruzenje za trgovinu zitaricama i hranom – GAFTA... Za MPP narocito su vazni tipski ugovori Ekonomske komisije UN-a za Evropu, tzv. „zenevski tipski ugovori“, koje (kao i opste uslove poslovanja) zainteresovane stranke mogu orihvatiti u celini, delimicno, ili im mogu posluziti kao model za zakljucivanje posebnog ugovora. Zenevske tipske ugovore od ostalih formalnih ugovora razlikuje nacin donosenja i sadrzina. Opsti uslovi poslovanja Imaju formu potpune zbirke (zakona) ugovornih klauzula. Ugovornim stranama kao pojedincima nije ostavljena bilo kakva sloboda ugovaranja. Pojedinci imaju slobodu da jedino u potpunosti prihvate, ili da u potpunosti odnace ovako formulisane uslove. Ako prihvataju uslove, onda zakljucuju poseban individualni ugovor. Primena formularnih ugovora i opstih uslova poslovanja

Smatra se da su dva faktora uticala na njihovu masovnu upotrebu: proces pregovaranja i predmet. Proces pregovaranja i zakljucivanja je maksimalno pojednostavljen i racionalizovan. Najcesce sveden ili na potpuno odbijanje, ili na potpuno prihvatanje unapred formulisanih uslova. Njihov predmet im obezbedjuje siroku primenu jer se odnose na trgovinu serijskom industrijskom i standardizovanom robom. Nacin ukljucivanja opstih uslova u individualni ugovor Opsti uslovi mogu biti u potpunosti sadrzani u formalnom ugovoru kao njegov opsti deo (opsti uslovi), ili se na njih ugovor moze pozivati, U drugom slucaju, upucujuca klauzula sa moze nalaziti na samom obrascu, u podnozju teksta, ili sa obe strane obrasca. Osnov primene Prema opstem pravilu, opsti uslovi obavezuju drugu ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili morali biti poznati u trenutku zakljucenja ugovora (ako su joj predati, ako joj je skrenuta paznja...). U praksi se pitanje obaveznosti svodi na odredjivanje nacina kako ih uciniti poznatim drugoj strani. Osnov primene opstih uslova poslovanja moze biti: a) izricito preuzimanje u ugovor ili pozivanje na njih u ugovoru b) prethodna ustaljena poslovna praksa zakljucivanja ugovora medju ugovaracima na osnovu opstih uslova c) konkludentnost d) obicaj. Pravna priroda opstih uslova poslovanja Tri shvatanja (teorije): a) ugovorna teorija b) notrmativna teorija c) mesovito shvatanje. Zakon o obligacionim odnosima prihvata ugovorno shavatanje, tako da klazuzule koje sadrze opsti uslovi poslovanja i standardni (tipski) ugovori obavezuju kao lex contractus. Opsti uslovi se nece smatrati opstom ponudom za zakljucenje ugovora: -

kada je to u njima izricito navedeno ako to proizilazi iz okolnosti slucaja ako je samim zakonom odredjeno da objavljivanje opstih uslova nama karakter ponude za zakljucenje ugovora.

Odnos individualnog ugovora i opstih uslova poslovanja U praksi je ovaj odnos od posebnog znacaja u dve situacije:

a) kada posoji neslaganje izmedju individualnog ugovora i opstih uslova poslovanja b) u slucaju nistavosti pojedinih klauzula opstih uslova poslovanja (npr, kada su protivne samom cilju zakljucenog ugovora ili dobrim poslovnim obicajima...). U prvom slucaju, prema nacelu lex specialis derogat legi generali, vaze odredbe individualnog ugovora. Drugi slucaj resava se u sklopu kontrole opstih uslova poslovanja. S obzirom na organe koji vrse kontrolu, postoje 4 vrste kontrole: upravna, sudska, javnog mnjenja i autonomna kontrola. Poslovni obicaji Predstavljaju komercijalnu praksu koja je u tako sirokoj primeni da ucesnici u poslovnom prometu ocekuju da ce ugovorne strane postupiti u skladu sa takvom praksom. Njihovu sadrzinu cine 2 elementa: a) odredjeno ponasanje izmedju trgovaca b) svest o obaveznosti takvog ponasanja. Oba uslova moraju biti ispunjena kumulativno. Fakticko ponasanje prerasta u poslovni obicaj ponavljanjem. Potrebno je da ucesnici odredjeno ponasanje ponavljaju iz ubedjenja u njegovu racionalnost, a ne iz straha od drzavne sankcije. Pravnu zastitu uzivaju samo dobri poslovni obicaji, a kriterijum u ovom smislu je korisnost koju primena takvog ponasanja donosi vecini ucesnika u prometu. Podela poslovnih obicaja Prema oblasti primene: a) Vertikalni - obicaji stuke; obuhvataju one koji vaze u nekoj struci ili za neku vrstu robe b) Horizontalni - obuhvataju obicaje koji su zajednicki svim strukama Prema teritoriji na kojoj se primenjuju: a) Unutrasnji b) Medjunarodni – primenjuju se i izvan jedne drzave, nastaju uglavnom po vertiklanoj liniji zahvaljujuci radu medjunarodnih agencija za formulisanje i trgovackih asocijacija. Postoje u slucaju kada je neko ponasanje prihvaceno od trgovaca iz drugih drzav u toj meri da da je postalo siroko poznato u medjunarodnoj trgovini i da ga strane redovno postuju. => I lokalni obicaji mogu biti medjunarodni, ako ih siroko prihvate trgovci iz drugih drzava. U medjunarodnim izvorima se pod obicajima podrazumevaju: dobri poslovni obicaji, kodifikovana praksa i poslovna praksa. Dobri poslovni obicaji ili poslovni moral Skup pravila ponasanja u privrednom poslovanju koja proizilaze iz moralnih shvatanja poslovnog sveta. Osnov njihovog obavezivanja lezi u svesti poslovnih ljudi da u poslovnom ponasanju nije

dozvoljeno sve sto nije zabranjeno i da se moraju ponasati u granicama onih pravila koja se od vecineposlovnih ljudi smatraju moralnim u odnosnoj struci i na odnosnoj teritoriji. Obaveznost primene dobrih poslovnih obicaja DPO su pravna pravila koja cine izvore autonomnog prava, jer njihovu povredu prate pravne sankv=cije. O njihovom postovanju staraju se trgovci preko sudova casti prof organizacija, pa i preko redovnih sudova. Na primenu dobrih poslovnih obicaja upucuju kako unutrasnji, tako i medjunarodni izvori MPPa. Sto se tice pravnog osnova obaveznosti DPO, postoje 2 shvatanja: -

subjektivno (obicaj ce se primenjivati samo ako postoji izrazena volja strana, jer svoju snagu crpe iz volje ugovornih strana) objektivno (obicaj ce se primenjivati ne samo kada je ugovorena njegova primena, vec i ako to nije ucinjeno, ako ga strane nisu izricito iskljucile i ako nije suprotan imperativnim propisima; obicaji vaze i bez volje stranaka, ali nikada protiv nje)

Obicaji se primenjuju i kao sredstvo tumacenja nejasno formulisanih ugovornih odredbi i kao dopunska pravila za resavanje onih pitanja koja ugovorom nisu regulisana. Kodifikovani obicaji Ako se nepisani dobri poslovni obicaji sakupe, sistematizuju i objave,onda postaju kodifikovani obicaji ili kodifikovana pravila. Formulisanjem kodifikovanih pravilabave se trgovacka ili privredna strukovna udruzenja na nacionalnom (komore i berze koje donose uzanse) i medjunarodnom (Medjunarodna trgovinska komora iz Pariza) planu. Poslovna praksa Nacin postupanja koji se razvio u utvrdjenu praksu ili uobicajene postupke medju strankama. Sudska i arbitrazna praksa Sudska praksa predstavlja stavove koje su u sudskim odlukama zauzeli, pre svega, visi i vrhovni sudovi. Arbitrazna praksa predstavlaj stavove koje su arbitri zauzeli, pre svega u medjunarodnim arbitrazama, a zatim i u nacionalnim arbitrazama u resavanju konkretnih sporova.

7. Međunarodni sporazumi EZ-EU kao izvor MPP? Pravo koje se stvara u okviru EZ naziva se komunitarno pravo. U okviru svog postojanja EZ je donela niz akata komunitarnog prava. U cilju njihovog sprovoĊenja drţave ĉlanice su donele veliki broj implementirajucih propisa. Ovi propisi se dele na dve grupe: PRIMARNE i SEKINDARNE. U primarne izvore spadaju:

1.Ugovori o osnivanju 2.Opšta pravna naĉela 3.MeĊunarodni sporazumi EZ 4.Sporazumi izmeĊu drţava ĉlanica Primarnim izvorima se reguliše vertikalna i horizontalna podela vlasti.Ugovori o osnivanju regulišu osnovna pitanja nastanka i rada zajednica. Regulišu pitanja uspostavljanja zajedniĉkog trţišta. VoĊenje zajedniĉke trgovinske i poljoprivredne politike, kao i jedinstvene monetarne i politike konkurencije. Sporazumi koje EZ zakljuĉuje sa trećim drţavama i meĊunarodnim organizacijama nazivamo meĊunarodnim sporazumima EZ. Za drţave neĉlanice od vaţnosti su ĉetiri vrste sporazuma: 1. Trgovinski sporazumi- regulišu pitanja carina na robu, najznaĉajniji je sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (STO) 2. Sporazumi o saradnji – regulišu trgovinske odnose i predviĊaju finansijsku saradnju 1980. Sporazum o saradnji izmeĊu EEZ i SFRJ 3. Sporazumi o pridruţivanju – za cilj imaju da u potpunosti osposobe drţavu za ulazak u zajednicu 4.Sporazumi o stabilizaciji i pridruţivanju – regulišu odnose sa zemljama Zapadnog Balkana , stabilizacija institucija trećih drţava 5. Sporazumi o evropskom privrednom prostoru- 1985. EZ i EFTA Sekundarni izvori su niţe pravne snage od primarnih, donose ih organi EU (parlamenr, savet i komisija).U sekundarne izvore spadaju: 1.Uredbe-obavezuju u potpunosti i direktno se primenjuju u svim drţavama ĉlanicama 2. Uputstva- pravni akti koji obavezuju drţave ĉlanice na koje su adresirani u pogledu cilja koji treba ostvariti, ali je adresatima ostavljena sloboda da izaberu sredstvo i oblik njihovog sprovoĊenja u ţivot (jedan od mogućih oblika sprovoĊenja je implementacija) 3.Odluke- pojedinaĉni administrativni akti, obavezuju samo one adresate koji su u njima naznaĉeni , nakon što su im saopšteni. Odluke su obavezujuće, samim tim proizvode direktno dejstvo za adresate.

8.Direktna primena i direktno dejstvo prava EU? Kako zajednica ne raspolaţe aparatom prinude, to se komunitarno pravo sprovodi tolerancijom njegovih subjekata, a u sluĉaju povrede, drţave su duţne da obezbede njegovo poštovanje i sprovoĊenje prema pravilima unutrašnjeg prava. Zavisno od vrste, komunitarni propis moţe biti prihvaćen neposredno(direktno) ili posredno (putem implementacije). Direktno prihvatanje znaĉi da su drţave ĉlanice i pridruţene drţave

priznale pravnu snagu propisa takvu kakva jeste, bez njegovog transponovanja u domaći pravni poredak. Posredni naĉin prihvatanja sastoji se u tome što treće drţave prenose sadrţinu komunitarnog prava u unutrašnji pravni poredak donošenjem nacionalnog propisa. Naĉelo direktne primene: Pod direktnom primenom se podrazumeva podesnost odredbi pravnih normi komunitarnog prava da budu neposredno ili direktno primenjene od strane nacionalnih sudova, a posredno i od Suda pravde i Prvostepenog suda, bez donošenja naknadnih legislativnih ili upravnih akata. U ugovoru o osnivanju, jedino je UREDBAMA priznata direktna primena u svim drţavama ĉlanicama. Ugovori o osnivanju imaju direktniu primenu na osnovu akta o ratifikaciji, a odluke na osnovu ratifikovanog ugovora. Uputstvima nije priznata direktna primena, postaju vaţeće pravo tek na osnovu akta o implementaciji. Naĉelo direktnog dejstva: Pod direktnim dejstvom komunitarnog prava se podrazumeva sposobnost i podesnost odredbi da neposredno stvaraju prava i nameću obaveze na koje se mogu pozvati pojedinci, bez intervencije upravnih ili sudskih organa. Moţe se razlikovati: 1. Direktno dejstvo ugovora o osnivanju- ugovorom o osnivanju nije na nedvosmislen naĉin odreĊeno koje njegove odredbe mogu direktno stvarati prava i obaveze pojedincima, pa je o tome odluĉivao Sud pravde. U poĉetku je Sud pravde pod direktnim dejstvom podrazumevao samo vertikalno dejstvo, odnosno, pravo pojedinca da pokrene postupak protiv drţave ili njenih organa u sluĉaju kada su mu povreĊena subjektivna komunitarna prava. Kasnije je Sud priznao i horizontalno dejstvo, odnosno pravo pojedinaca da pokrenu postupak i protiv privatnih lica koja su im povredila komunitarna prava. 2. Direktno dejstvo sporazuma sa trećim drţavama- za subjekte iz trećih drţava od praktiĉnog znaĉaja mogu biti samo neke odredbe iz one vrste sporazuma kome je Sud pravde priznao direktno dejstvo( za Srbiju je to SSP). 3. Direktna primena i direktno dejstvo uredbi- uredbama je priznata direktna primena u svim drţavama ĉlanicama. 4. Direktno dejstvo uputstava- odredbe uputstava će postati izvor konkretnih prava tek nakon donošenja nacionalni mera, odnosno njihove implementacije. 5. Direktno dejstvo odluka- Sud pravde je direktno dejstvo priznao onim odredbama odluka ako su ispunjavale uslove koji su bili propisani za uputstva. Odluke obavezuju samo neposredne adresate, koji se na takva prava i obaveze mogu neposredno pozvati i traţiti zaštitu od nacionalnih sudova.

9. Načela međunarodnog privrednog prava? 1. Naĉelo slobodne trgovine- moţe se odrediti u širem smislu ( obuhvata slobodu razmene robe i usluga, slobodu prometa kapitala i investiranja, slobodu kretanja radne snage i slobodu preduzimanja trgovinskih i privrednih delatnosti na teritoriji druge drţave) i u uţem smislu (obuhvata slobodu razmene robe i usluga bez zabrana i ograniĉenja u uvozu i izvozu).

Carine, daţbine i akcize se uvode sa ciljem ograniĉenja i kontrolisanja trgovinske razmene, a kao razlozi se navode zaštita nacionalne privrede. 2.Naĉelo slobode saobraćaja- podrazumeva, u teorijskom smislu, potpunu slobodu svih subjekata koji se bave meĊunarodnim transportom da vrše usluge prevoza na teritoriji domaće ili strane drţave. a) Sloboda saobraćaja vodenim putem- ureĊena odredbama Konvencije o otvorenom moru iz 1958. I Konvencije o pravu mora iz 1982. Potpuna sloboda saobraćaja je dozvoljena na otvorenom ili slobodnom moru. Korišćenje unutrašnjh voda je regulisano internim propisima svake drţave. Pravni reţim plovidbe na Dunavu regulisan je Konvencijom iz 1948. (sloboda plovidbe trgovaĉkim brodovima. Drţavljanima i robama svih drţava). b)Slooboda saobraćaja na kopnenim putevima- obuhvata saobraćaj meĊunarodnim drumskim i meĊunarodnim ţelezniĉkim putevima konkretnih drţava.(u SR Nemaĉkoj nema plaćanja putarina na autoputevima) c)Sloboda saobraćaja vazdušnim putem- 1919. Pariska Konvencija koja je 1944. dopunjena Ĉikaškom Konvencijom. Drţavama je priznato pravo iskljuĉivog suvereniteta nad vazdušnim prostorom iznad sopstvene teritorije i sloboda mirnog prolaza vazduhoplova drţava ugovornioca iznad teritorije drugih drţava ugovornica iznad teritorije drugih drţava, kao i pravo na korišćenje javnih aerodroma tih drţava ĉlanica. 3. Naĉelo slobode transfera novca i novĉanih vrednosti- u teorijskom smislu, ovo naĉelo podrazumeva potpunu slobodu kretanja novca. MeĊutim drţave su ovu slobodu ograniĉile nizom propisa. Donošenjem propisa, drţave su nastojale da uspostave sistem kontrole kretanja noĉanih sredstava i da svojim subjektima obezbede podsticajne uslove za ukljuĉivanje u meĊunarodnu trgovinu. Kako su drţave u velikoj meri na razliĉitim stepenima privrednog razvoja, danas se naĉelo potpune slobode kretanja novca, primenjuje samo u Evropskoj Uniji. 4. Naĉelo slobodne meĊunarodne konkurencije- sloboda konkurencije se obezbeĊuje poštovanjem meĊunarodnih pravila, koja su obiĉno doneta kao nacionalna pravila konkretnih drţava(SAD) ili kao pravila odreĊenih regionalnih ekonomskih integracija(Evropska unija).

10.

Načelo slobode transfera novca

Naĉelo slobode transfera novca i novĉanih vrednosti podrazumeva pravo uĉesnika u meĊunarodom prometu da slobodno raspolaţu novĉanim sredstvima u smislu unošenja i iznošenja iz svoje drţave po bilo kom osnovu. MeĊutim ovakvu slobodu drţave nikada nisu ostavljale svojim subjektima, već su koristeći svoju monetarnu suverenost donošenjem unutrašnjih propisa i preuzimanjem odgovarajućih meĊunarodnih obaveza odreĊivale granice ove slobode. Na unutrašnjem planu o sadrţini i domašaju primene naĉela slobode novca suvereno odluĉuje drţava. Pravno posmatrano drţava ima punu slobodu i potpuno je nezavisna da na domaćoj teritoriji propisuje novĉano sredstvo i sve uslove plaćanja. Drţave to ĉine donošenjem zakonskih i podzakonskih akata imperativne prirode. Najveći stepen slobode transfera novca omoguĉavaju najrazvijenije drţave, a danas je potpuna sloboda kretanja svih vrsta kapitala obezbeĊena samo u okviru EU.

11.

Načelo slobodne trgovine

Naĉelo slobodne trgovinie znaĉi da se trgovina izmeĊu drţava oslobodi prepreka: (carine, dazbine, akcize i necarinske mere - kvote, kontrola kvaliteta) Ovo naĉelo se moţe odrediti u širem i u uţem smislu. U širem smislu ono obuhvata slobodu razmene robe i usluga, slobodu prometa kapitala i investiranja, slobodu kretanja radne snage i slobodu preduzimanja trgovinskih i privrednih delatnosti na teritoriji druge drţave. U užem smislu ovo naĉelo obuhvata samo slobodu razmene robe i usluga bez zabrana i ograniĉenja u izvozu i uvozu. Kroz istoriju ovo naĉelo je pretrpelo razna ograniĉenja i izuzetke koji su kasnije bili prihvaćeni u Opštem sporazumu o carinama i trgovini i ono nikada više neće funkcionisati u punom teorijskom znaĉenju. Stoga je naĉelo slobodne trgovine svedeno na iskljuĉenje izvoznih i uvoznih zabrana, pa se ovo naĉelo moţe odrediti i kao pravo slobodne i fer konkurencije svih privrednih subjekata na meĊunarodnom trţištu. Slobodna i fer konkurencija podrezumeva postojanje istih uslova za sve uĉesnike na odnosnom trţištu bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. MeĊutim, ograniĉenju i kontrolisanju trgovinske razmene danas pribegavaju u većoj ili manjoj meri sve drţave. To se pravda razlozima koji se uopšteno oznaĉavaju kao razlozi zaštite nacionalne privrede. Uvozna ograničenja tj. nametanje carina i drugih uvoznih formalnosti pravda se fiskalnim razlozima, prikupljanjem raznih statistiĉkih informacija, razlozima zdravstvene zaštite ili bezbednosnim razlozima drţave. Nametanje izvoznih ograničenja ili potpuna zabrana izvoza se opravdava poštovanjem sankcija koje mogu nametnutu UN, unutrašnjim bezbednosnim razlozima, ili politiĉkim merama ako su u pitanju proizvodi visoke vojne tehnologije ili roba tzv. dvostruke namene.

12.

Načelo slobode saobraćaja

Pod ovim naĉelom u teorijskom smislu se podrazumeva potpuna sloboda svih subjekata koji se bave meĊunarodnim transportom da vrše usluge prevoza na teritoriji domaće ili stranih drţava. Sloboda saobraćaja vodenim putevima- Prema odredbama Konvencije o otvorenom moru iz 1958. godine i Konvencije o pravu mora iz 1982. godine celokupna morska površina se deli na unutrašnje more, teritorijalno more, ekskluzivne ekonomske zone, arhipelaško more i otvoreno more. Potpuna sloboda saobraćaja je jedino priznata na otvorenom moru. Sloboda saobraćaja u teritorijalnim vodama je odreĊena Konvencijom o otvorenom moru i teritorijalnom pojasu i Konvencijom UN o pravu mora iz 1982. godine. U skladu sa ovim konvencijama pribreţne drţave su duţne da dozvole neškodljiv prolaz kroz svoje teritorijalne vode trgovaĉkim i ratnim brodovima pod uslovom da se tim ne dovodi u pitanje bezbednost pribreţne drţave. Pravni režim međunarodnih rečnih puteva- pod pojmom „meĊunarodna reka” podrazumeva se plovna reka koja preseca teritorije dve ili više drţava i koja je otvorena za plovidbu trgovaĉkih brodova svih drţava saglasno meĊunarodnom ugovoru drţava ĉijim teritorijama protiĉe reka. U sluĉajevima kada se na meĊunarodnu reku ne odnosi bilo koja konvencija, ili ako njen poloţaj nije na drugi naĉin pravno regulisan, Udruţenje za meĊunarodno pravo je donelo i preporuĉilo Helsinška pravila o korišćenju vode meĊunarodnih reka. Plovni reţim na Dunavu je regulisan Konvencijom o reţimu plovidbe na Dunavu od 1948. godine. Sloboda saobraćaja na kopnenim putevima- saobraćaj kopnenim putevima obuhvata saobraćaj meĊunarodnim drumskim i meĊunarodnim ţelezniĉkim putevima konkretnih drţava. Iako je donet niz meĊunarodnih izvora, malo paţnje je posvećeno pitanju definisanja naĉela slobode saobraćaja i naĉinima njegovog ostvarivanja. Otuda je sadrţina naĉela slobode kopnenog saobraćaja praktiĉno odreĊena naĉinom ureĊivanja prava i mesta ulaska stranih vozila na domaću teritoriju i uslova korišćenja puteva na domaćoj teritoriji, kod drumskog saobraćaja, a u ţelezniĉkom saobraćaju i sistemom ţelezniĉkih tarifa i vozarinskih refakcija. Načelo slobode saobraćaja vazdušnim putevima- drţave imaju potpuni i iskljuĉivi suverenitet nad vazdušnim prostorom iznad svojih teritorija. Da bi se uredio naĉin korišćenja ovog prostora doneta je 1919. godine Pariska konvencija, koja je 1944. godine dopunjena Ĉikaškom

konvencijom. Prema odredbama Pariske konvencije, drţavama je priznato pravo iskljuĉivog suvereniteta nad vazdušnim prostorom iznad sopstvene teritorije i sloboda mirnog prolaza vazduhoplova drţava ugovornica iznad teritorije drugih drţava, kao i pravo na korišćenje javnih aerodroma tih drţava ĉlanica. Jedino se iz odbrambenih razloga i u interesu javne bezbednosti vazduhoplova, domaćim i stranim vazduhoplovima moţe zabraniti preletanje odreĊenih zona drţavne teritorije. Pravo svake drţave da raspolaţe iskljuĉivim suverenitetom nad vazduĉnim prostorom iznad svoje teritorije kasnije je potvrĊeno i Ĉikaškom konvencijom. Sadrţaj naĉela suvereniteta nad vazdušnim prostorom je pomenutim sporazumima konkretizovano kroz 5 sloboda, od kojih su dve tzv. tehniĉke, a tri komercijalne slobode. Tehniĉke slobode obuhvataju pravo prolaza ( preleta) bez spuštanja i pravo spuštanja bez komercijalnih saobraćajnih razloga , npr. zbog popravke ili pruţanja servisnih usluga, ali bez prava primanja putnika, robe ili pošte. Pod komercijalnim slobodama podrazumevaju se pravo ukrcavanja i prevoza putnika, pošte, tereta iz zemlje kojoj pripada vazduhoplov za drugu drţavu; pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta u jednoj drţavi i prevoz u svoju drţavu; i pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta u jednoj drţavi radi prevoza u treće drţave ili prevoza iz trećih drţava putnika, robe i pošte. Ostala pitanja komercijalnog korišćenja vazdušnog prostora se regulišu bilateralnim ugovorima izmeĊu zainteresovanih drţava na bazi uzajamnog reciprociteta i unutrašnjim propisima svake drţave. Tako se ugovorima odreĊuju maršute vazdušnih letova (linije), obim komercijalnih prava, politika i uslovi pruţanja tehniĉke i druge pomoći, izvršavanje finansijskih obaveza, poreski reţim, itd.

13.

Načelo nacionalnog tretmana i preferencijalni sistem

Klauzula nacionalnog tretmana (jednakosti/ izjednaĉavanja sa domaćim privrednim subjektima / klauzula pariteta) podrazumeva pravno izjednaĉavanje stranih pravnih i fiziĉkih lica i inostrane robe na domaćem trţištu sa odgovarajućim privrednim subjektima i domaćom robom u pogledu primene domaćih zakonskih i podzakonskih propisa i drugih administrativnih mera (to znaĉi da unitrašnje mere neće štititi nacionalnu proizvodnju). KNT je u GATT-u ustanovljena kao jedna od osnovnih klauzula (ali je oznaĉena kao princip). Njena primena u praksi moţe dovesti do razliĉitih efekata kada se uzmu u obzir predmet i privredna razvijenost drţava. Progresivna uloga KNT se uoĉava kada se ona odnosi na predmete kao što su zaštita ţivota, slobode, imovine i ĉasti stranaca, prava pristupa stranaca domaćim sudovima... Ali kada se ona odnosi na odreĊene oblasti koje su nabrojane u ugovoru treba imati u vidu da onda moţe dovesti i do favorizovanja ekonomski jaĉe drţave i njenih privrednih subjekata (nejednaki subjekti su stavljeni u iste uslove). Onda je logiĉno zbog ĉega su KNT najĉešće ugovarale SAD sa zemljama u razvoju. 

14.

Načelo pravičnog tretmana (i minimalni tretman)

Minimalni standard podrazumva obavezu svih drţava koje uĉestvuju u meĊunarodnim privrednim odnosima da stranim subjektima i stranoj robi na domaćoj teritoriji obezbede one uslove koji se smatraju minimalnim i praviĉnim. Obim prava i sloboda koje su obuhvaćene ovim standardima nisu precizno nabrojana, već se odreĊuju u skladu sa konkretnim prilikama i prema ciljevima koji su prihvaćeni kao minimalni i praviĉni. Pošto su sa jedne strane minimalna, a sa druge praviĉna, drţave su obavezne da ih postuju prema stranim subjektima bez obzira da li se ista primenjuju i na domaće subjekte.

15.

Načelo najpovlašćenije nacije

Klauzula najpovlašćenije nacije je ugovorna odredba kojom se drţave ugovornice meĊusobno obavezuju da će u odreĊenoj oblasti meĊusobnih odnosa jedna drugoj priznati prava, preimućstva, povlastice i olakšice koje su dale ili će ubuduće dati bilo kojoj trećoj drţavi. Klauzulom najpovlašćenije nacije ne odreĊuju se konkretne povlastice i ostale privilegije, već samo oblasti u kojoj će one vaţiti. Efekat ove klauzule nije da se odreĊenoj drţavi da najpovlašćeniji poloţaj u odnosu na treće drţave, već da drţave budu izjednaĉene. Karakteristike klauzule najpovlašćenije nacije

1.Dispozitivnost – Klauzula najvećeg povlašćenja je ugovornog karaktera, stoga obavezuje samo drţave koje su je potpisale i u obimu koji je naveden u ugovoru. 2.Nediskriminacija – odnosi se na poloţaj trećih drţava. Podrazumeva da su privredni subjekti iz trećih drţava u istom poloţaju u pogledu uslova trgovine sa privrednim subjektima iz drţava sa kojima su zakljuĉeni ugovori o najvećem povlašćenju. MeĊutim, privredni subjekti iz trećih drţava nisu izjednaĉeni sa domaćim subjektima. 3.Bezuslovnost – sve prednosti, pogodnosti, privilegije i imunitete koje jedna strana ugovornica odobri ma kom proizvodu poreklom iz druge zemlje, ili namenjenoj drugoj zemlji, biće odmah i bezuslovno proširene na sliĉan proizvod koji je poreklom iz ili je namenjen teritoriji svake druge strane ugovornice. ILI JEDNOSTAVNIJE: ugovorna strana mora da sve povlastice, koje odobri ma kojoj trećoj zemlji, odmah i bez uslova prizna i drugoj strani ugovornici. Oblast primene – o oblasti primene klauzule najpovlašćenije nacije odluĉuju ugovorne strane, ali obiĉno se odnosi na olakšice u pogledu carinskih daţbina, uslova uvoza i izvoza, uslove pomorskog saobraćaja, tranzita, slobode investiranja... Ograničenja (suţavanje dejstva klauzule) 1.Teritorijalna ograničenja - Klauzula moţe biti tako formulisana da ugovorne strane priznaju prava na povlastice koje su odobrene ili će biti odobrene , odreĊenim, ali ne svim trećim drţavama. To moţe biti posledica postojanja posebnih ekonomskih odnosa izmeĊu odreĊenih drţava, kao što su npr. odnosi metropole i kolonija, ili odnosi izmeĊu saveznih jedinica u federativnim drţavama, ili odnosi u ekonomskim integracijama. - Prvi oblik teritorijalnog ograničenja- kolonijalne klauzule - podrazumevaju da druga strana ne moţe da traţi one povlastice koje je metropola dala ili će dati svojim kolonijama. - Drugi oblik teritorijalnog ograničenja – federalna klauzula – ovom klauzulom se ograniĉava dejstvo najvećeg povlašćenja samo na teritoriju odreĊenih ĉlanica savezne drţave. 2.Stvarna ograničenja podrazumevaju da se klauzula ne odnosi na odreĊene robe, proizvode ili na odreĊene privredne oblasti. 3.Vremenska ograničenja - u naĉelu klauzula najpovlašćenije nacije se zakljuĉuje na neodreĊen vremenski period (nema vremenskog ograniĉenja), ali ona moţe biti zakljuĉena: -na odreĊeni vremenski period, npr 99 god; - tako da se odnosi na odobravanje samo onih povlastica koje je neka drţava dala nekoj trećoj drţavi u prošlosti; - tako da se odnosi samo na one povlastice koje će neka drţava dati nekoj trećoj drţavi u budućnosti- klauzula pro futuro. 4.Institucionalna ograničenja – treće drţave ne mogu traţiti od drţava ekonomske i politiĉke integracije davanje povlastica koje oni imaju meĊu sobom. Povlastice koje vaţe meĊu drţavama ĉlanicama ne mogu se primenjivati na treće drţave tj. drţave neĉlanice. (pr. Unutar EU deluju preferencijalni odnosi, ali u sluĉaju da ĉlanica EU poput Španije zakljuĉi trgovinski ugovor koji sadrţi klauzulu KNP sa Ĉileom, on nema prava da zahteva tretman u odnosima sa Španijom kakav ima Nemaĉka u odnosima sa Španijom) primer je moj 1, radi pojasnjenja. Izuzeci i rezerve- predstavljaju poseban naĉin suţavanja dejstva klauzule najvećeg povlašćenja koji se sastoji u tome što se u potpunosti isključuje primena klauzule. Izuzeci se praktikuju za pojedine proizvode ili pojedine mere javnih vlasti: veterinarske i sanitarne mere, promet oruţja i municije. Posebne vrste izuzetaka 1

By: Saša Mešter 

Carinska unija- je u GATT-u definisana kao zamena dveju ili više carinskih teritorija jednom carinskom teritorijom na kojoj su carine i drugi propisi o ograniĉavanju trgovine ukinuti u trgoviskoj razmeni izmeĊu ĉlanica koje ĉine carinsku uniju, ili bar u pogledu trgovinske razmene proizvodima koji vode poreklo sa tih teritorija, kao i primena istih carina i drugih propisa u trgovini sa trećim drţavama. U tom smislu carinsku uniju karakterišu dva elementa: unutrašnji i spoljni. Unutrašnji element obuhvata ukidanje carina na robu u uvozu i izvozu u prometu izmeĊu drţava ĉlanica. Spoljni element obuhvata obavezu drţava ĉlanica da prilikom uvoza na robu koja vodi poreklo iz trećih drţava primenjuju istu carinsku stopu. Zona slobodne trgovine- prema GATT-u zona slobodne trgovine je definisana kao grupa dve ili više carinskih teritorija izmeĊu kojih se carine i druga trgovinska ograniĉenja ukidaju za najveći deo trgovinske razmene. U poreĊenju sa carinskom unijom, drţave ĉlanice u zoni slobodne trgovine uspostavljaju niţi stpen ekonomske povezanosti jer se u unutrašnjim odnosima ne traţi apsolutno ukidanje carina, dok u spoljnim odnosima ostaje potpuna sloboda. Zona slobodne trgovine je danas uspostavljena u okviru Evropske zone slobodne trgovine (EFTA), Centralno evropska zona slobodne trgovine (CEFTA) ili Severnoameriĉke zone slobodne trgovine (NAFTA). Od drugih oblika savremenih međunarodnih privrdnih integracija treba pomenuti: zajedničko tržište, unutrašnje tržište, monetarnu uniju i ekonomsku uniju. Zajedničko tržište - kao oblik meĊunarodne ekonomske integracije karakterišu elementi carinske unije i zone slobodne trgovine, ali i ukidanje svih ne samo carinskih, već i vancarinskih daţbina i kvantitativnih mera koje predstavljaju prepreke slobodnom prometu robe izmeĊu drţava ĉlanica. Unutrašnje tržište- predstavlja viši oblik saradnje u kome je izmeĊu drţava ĉlanica obezbeĊeno ne samo slobodan promet robe, već slobodno kretanje i ostalih faktora proizvodnje: radne snage, usluga, kapitala. Uspostavljanjem unutrašnjeg ili jedinstvenog trţišta , prihvatanjem jedinstvene valute (evra), osnivanjem Evropske centralne banke i prihvatanjem jedinstvene monetarne politike poĉetkom 2002. godine uspostavljena je monetarna unija. Rezerve- predstavljaju ograniĉenje dejstva klauzule u pogledu odreĊene kategorije korisnika.

16.

Načelo reciprociteta

Klauzula reciprociteta ili uzajamnosti u meĊunarodnim ekonomskim odnosima podrazumeva obavezu drţava ugovornica da u meĊusobnim ekonomskim odnosima postupaju na isti naĉin. To se postiţe odobravanjem odreĊenih prava, privilegija i olakšica stranoj drţavi tj. njenim pravnim i fiziĉkim licima na domaćoj teritoriji pod uslovom da i druga drţava to isto odobri domaćim pravnim i fiziĉkim licima u stranoj drţavi. Najĉešće se sadrţina reciprociteta odreĊuje dvostranim ugovorom (reĊe jednostranim aktima). Sadrţina klauzule obiĉno se odnosi na oslobaĊnje od carina za odreĊene proizvode, uzajamno priznavanje isprava u pomorskom prevozu i na druge komercijalne, finansijske i saobraćajne operacije. 18. 18. Država kao subject međunarodnog privrednog prava Na spoljnom in a unutrašnjem planu država može nastupiti kao subjekat opštih međunarodnih ekonomskih odnosa, ili kao sujekat međunarodnih poslovnih (trgovinskih) odnosa. Vršenjem zakonodavne vlasti i donošenjem propisa kojima neposredno određuje uslove i okvire za obavljanje međunarodnih privrednih poslova, država praktično vodi unutrašnju i spoljnu ekonomsku politiku. Unutrašnjim propisima država neposredno određuje subjekte spoljnotrgovinskog poslovanja i uslove za njohov rad. Na međunarodnom planu je od značaja aktivnost države kao subjekta opštih međunarodnih ekonomskih odnosa i kao subjekta međunarodnih poslovnih odnosa.

1. Država kao subjekat opštih međunarodnih ekonomskih odnosa- nastupa u dva vida, kao ugovorna strana u međunarodnim sporazumima sa drugim državama ili međunarodnim ekonomskim organizacijama( države su slobodne da sklapaju dvostrane i višestrane međunarodne sporazume, nakon njihove ratifikacije ovi sporazumi obavezuju države potpisnice na njihovo poštovanje, ukoliko dođe do kršenja ovih sporazuma, predviđene su sankcije) i kroz učešde u radu međunarodnih ekonomskih organizacija( učešdem u radu ovih organizacija države doprinose usvajanju raznih akata kojima se regulišu pitanja međunarodnih privrednih odnosa; članstvo u MMF podrazumeva pravo uzimanja kredita pod uslovima koji važe za članice). 2. Država kao sujekat međunarodnih poslovnih odnosa-kao trgovac Može imati aktivnu ulogu u međunarodnoj trgovini, zaključuje trgovinske ugovore sa javnim i privatnim licima. U takvim ugovorima može imati ulogu kupca, prodavca investitora, zajmodavca, garanta, akcionara i slično. Ugovore u ime države zaključuju njihove vlade ili drugi ovlašdeni organi kao što su resorna ministarstva. Svi učesnici su ravnopravni, u slučaju povrede ugovora država de morati da nadoknadi štetu. Protiv države se može voditi sudski i arbitražni postupak.

17, 19, 20. SUBJEKTI MPP Pojam i vrste Subjekte MPP ĉine lica koja su nacionalnim propisima ovlašćena, a u meĊunarodnoj praksi su prihvaćena da uĉestvuju u poslovima koji spadaju u pojam MPP. U uţem smislu uĉestvovanje u poslovima u kojima se preuzimaju imovinska prava, u širem smislu stvaranje pravila MPP. Kao subjekti nastupaju drţave, meĊunarodne organizacije, preduzća i multinacionalne kompanije +pojedinci i trgovci. MeĎunarodne organizacije kao subjekti MPP MO nastaju na osnovu višestranih meĊ.ugovora, koji odreĊuju sastav, nadleţnost, zadatke i naĉin rada. (Nastanak meĊunarodnih org.od znaĉaaja za MPP: Hamburška berza za trgovinu sa ţitaricama 1866, Bremenska berza za pamuk 1872, Ameriĉko udruţenje za svilu 1873, Londonsko udruţenje za ţitarice 1877, u to vreme nastaje i institut za meĊunarodno pravo i udruţenje za meĊunarodno pravo). Godine 1865. nataju MeĊunarodna telekomunikaciona unija i Univerzalna poštanska unija preteče modernih MO. Prva vladina agencija posvećena pitanjima unifikacije MeĊunarodnog privatnog prava bila je Haška konferencija o meĊunarodnom privatnnom pravu 1893. Nakon II svetskog rata javila se potreba za uspostavljanje ekonomskog poverenja i podsticanje trgovine. To se moglo postići na tri naĉina koja su uslovila nastanak redom MMF, Svetske banke i MeĊunarodne trgovinske organizacije (ITO):

1. ustanovljavanje pravila meĊ.plaćanja, na taj naĉin što bi se utvrdila ravnoteţa, tj.sistem koji bi poĉivao na stabilnim valutnim kurevima 2.osnivanje meĊunarodnih organizacija od poverenja koje bi radile na unapreĊivanju i podticanju meĊunarodnih investicija 3.formulisanje novih pravila meĊunarodne trgovine, smanjivanje postojećih trgovinskih barijera. *Kako stvaraju pravila MPP (i prema ovoj podeli) - Za razliku od drţava meĊunarodne organizacije rspolaţu ograniĉenim subjektivitetom, ĉiji je obim odreĊen osnivaĉkim aktima i zavisi od zadataka i funkcija meĊunarodnih organizacija. U tom smilu se moţe govoriti o funkcionalnom subjektivitetu. Podela MO: S obzirom da je uloga meĊunarodnih organizacija da podstiĉu stvaranje meĊunarodnih pravila u zajedniĉkoj trgovini, pod MO se smatraju ne samo meĊudrţavne, meĊuvladine, već i organizacije privatnog nevladinog karaktera. Kriterijumi za klasifikaciju MO: teritorija i otvorenost za članstvo, karakter članova i predmet delatnosti. 1. Prema teritoriji na kojoj ispoljavaju aktivnost, meĊunarodne organizacije se dele na univerzalne/svetske i regionalne. prema univerzalnosti delovanja -MO opsteg znacaja -STO, GATT (trgovina) -MMF, IBRD, MFK, IDA, MIGA, ICSID (finansije) -Formulating agencies UNCITRAL; UNIDROIT (komisija za kodif. MPP); UNCTAD, ICC (medj. Trg. Komora u Parizu) -Regionalne organizacije – neposredno usmerene na odreĊeni region. -EU, NAFTA, LAFTA, CEFTA, ASEAN... 2. Prema karakteru ĉlanova , mo mogu biti javno pravnog ( nastaju meĊudrţavnim ili meĊuvladinim ugovorima, njihovi ĉlanovi su drţave) i privatno pravnog karaktera (nevladina ili nedrţavna tela. Za mpp od znaĉaja su: UNIDROIT, Haška akademija za meĊunarodno pravo, Udruţenje za meĊunarodno pravo ILA, Komitet za unapreĊenje pomorskog saobraćaja IMCO i MeĊunarodna trgovinska komora u Parizu MTK) 3. Prema kriterijumu delatnosti, MO se mogu podeliti na opšte i posebne. Opšte su one koje se bave opštim pitanjima meĊunarodne trgovine, dok se

posebne bave pojedinaĉnim

pitanjima, npr. Invetsicije, plaćaanja i sl.. U prve spadaju OUN i STO, a u drugu grupu sve ostale. *Mogu li da ucestvuju u privrednim delatnostima? MMF

1.Nastanak i razvoj Osnovan jula 1944.g., usvajanjem Bretonvudskog sporazuma koji je u osnovi razvio ideje ameriĉkog plana. Potpisivanjem posebnog sporazuma sa OUN 1947. dobija status specijalizovane agencije. Organi fonda su savet guvernera (najviši organ, koji odluĉuje o osn.pitanjim delatnosti, prijemu novih ĉlanova i sl.), izvršni odbor direktora, generalni direktor i Privremeni savetodavni komitet. 2. Izvori sredstava Osnivaĉki kapital + sopstveni prihodi Osnivaĉki kapital se obrazuje iz uloga ili kvota drţava ĉlanica, ĉija se visina odreĊuje u zavisnosti, izmeĊu ostalog, od nacion.dohotka konkretne drţave ĉlanice, obima spoljnotrgovinske razmene i visine raspoloţivih sredstava. Uplata delom u zlatu 25%, a delom u nacionalnoj valuti 75%. Kvote odreĊuju odnos uĉešća u osnivaĉkom kapitalu, broj glasova kojima drţave rapolaţu u organima upravljanja i gornju granicu korišćenja sredstava. 3.Način rada Svaka ĉlanica raspolaţe sa po 250 glasova plus po jedan na svakih 100 hiljada specijalnih prava vuĉenja (spv). 4. Zadaci ( utvrĊivanje stabilnih valutnih kuresva kao sistema po kome će se menjati nacionalne valute, finansijska pomoć drţavama u cilju rešavanja platno bilansnih odnosa i obavezivanje drţava ĉlanica da se u spoljnim monetarnim odnosima pridrţavaju odreĊenih pravila) Odredbe ĉl 1. Statuta Fonda: -razvijanje medj. monetarne saradnje -pospešivanje i ravnomerni razvoj medj.trgovine,odrţavanje visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka -stabilnost valutnih kurseva, odrţavanje realnih platnih odnosa izmeĊu drţava ĉlanica -pomaganje uvoĊenja multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama izmeĊu drţava ĉlanica i ukidanju deviznih ograniĉenja

-ulivanje poverenja drţavama ĉlanicama, stavljanjem svojih sredstava na raspolaganje, dajući im mogućnost da uravnoteţe svoj platni bilans -ravnoteza platnih bilansa preko pozajmica (tranše) -Fond je univerzalna MFO otvorena za ĉlanstvo svim zaintersovanim drţavama ĉlanicama. 5. Poslovi odrţavanja stabilnih valutnih kurseva U poĉetku su valutni kuresvi bili fiksirani na principu zlatnog vaţenja, tj. fiksnog odnosa ameriĉkog dolara prema zlatu. To se napušta 1970.godine, drţave prelaze na sistem individualnog odreĊivanja pariteta svojih valuta uz obavezu da o naĉinu obraĉunavanja obaveste druge drţave. Uloga fonda je bila obaveštavanje, konsultacije i nadgledanje. 6. Poslovi pozajmljivanja Drţave ĉlanice mogu koristiti sredstva fonda u inostranoj valuti za pokrivanje povremenih deficita u platnim bilansima. Obim sredstava koja mogu da koriste je ograniĉen nacionalnom kvotom, platnobilansnim potrebama, i politikom prilagoĊavanja. Drugim reĉima to se oznaĉava kao vučenje u okviru kreditnih tranši. Krediti se odobravaju zvaniĉnim organima drţava ĉlanica centalnim bankama ili valutnim stabilizacionim fondovima sa rokom otplate od 3 do 5 godina. SPV predstavljaju obraĉunsku vrednost dobijenu na osnovu vrednosti korpe valute vodećih ĉlanica (evra, engleske funte, japanskog jena i ameriĉkog dolara). Pozajmice se odobravaju preko dva mehanizma: 1. standby aranzmani – za pozajmice od 1 do 2 godine 2. produzeni aranzmani – za pozajmice od 3 do 5 godina -Krediti po komercijalnim uslovima, kratkoroĉne pozajmice, pre svega dţavama radi: 1.rešavanja platnobilansnih teskoca 2.odrţavanja valutnih kurseva

Svetska banka Članice: 1. Medjunarodna banka za obnovu i razvoj* 2. Medjunarodna finansijska korporacija 3. IDA – MeĊunarodno udruţenje za razvoj* 4. IBRD- Multilateralna agencije za osiguravanje invetsicija 5. ICSID – MeĊunarodni centar za rešavanje investicionih sporova

* U literature se pod Svetskom bankom podrazumevaju samo navedene dve organizacije 1.MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

- Status spec. agencije OUN. - Osnovana 1944. g. Bretonvudskim sporazumom zajedno sa MMF. Organi: Savet guvernera (odluĉuje o ĉlanstvu, raspodeli dobiti...), bord direktora (izvršni odbor), i predsednik Banke (funkcije rukovoĊenja i predstavljanja). - Odluke se donose većinom glasova, ali za posebne odluke je neophodna kvalifikovana većina. Izvori prihoda: ulozi ĉlanica, garancijski kapital, kapital pribavljen na svetskom trţištu (ulaganja na berzi, investicioni prihodi) i sopstveni neto prihod. Poslovi Banke: - podstiĉe privatne investicije u inostranstvu davanjem svojih garancija ili uĉešćem u zajmovima -Zamenjuje privatne investicije u inostranstvu obezbeĊenjem novĉanih sredstava za proizvodne svrhe iz svojih sredstava kad privatni kapital pod razumnim uslovima nije raspoloţiv - pomaţe obnovu i razvoj podsticanjem investicija kapiatla u proizvodne svrhe i podstiĉe razvoj proizvodnih mogućnosti i prirodnih bogatstava u manje razvijenim zemljama -Pomaţe ravnomerno razvijanje meĊunarodne trgovine i podrţava ravnoteţu u bilansima plaćanja Ove poslove banka obavlja posredno – posredujući izmeĊu privatnih invetsitora na trţištu kapitala, i neposredno, davanjem finansijskih sredstava Poslovi kreditiranja Danas banka odobrava dve vrste zajmova: 1. investicione – odobravaju se na period od 5 do 10 godina za finansiranje robe, usluga ili rada i kao pomoć ekonomskim i socijalnim projektima 2. razvojne – odobravaju se na period od 1 do 3 godine kao pomoć za politiĉke i institucionalne reforme Kriterijumi za zajmove Banka odobrva zajmova ako su ispunjena dva uslova: Zajam se ne moţe dobiti na drugoj strani pod povoljnijim uslovima i ako je uverena da će se preuzete obaveze i ispuniti. 1. Zajmovi se odobravaju samo drţavama ĉlanicama, njenim telima i privatnim preduzećima sa sedištem na njihovim teritorijama – garanciju pruţa drţava.

2. Zajmovi se odobravaju u komercijalne svrhe, za proizvodne i ekonomski profitabilne projekte. 3. Prilikom odobravanja Banka posebnu paţnju obraća na mogućnost vraćanja pozajmljenih sredstava. Razmatra ekomomsku strukturu i prilike u konkretnoj drţavi, njenu industriju, poljuprivredu, prirone izvore... 4. Kod odobrenih zajmova, Banka ima pravo kontrole naĉina korišćenja sredstava. Banka svoja srestva pozajmljuje na tri naĉina 1. zakljuĉivanjem klasiĉnih ugovora o zajmu 2. zakljuĉivanjem sporazuma o garanciji 3.zakljuĉivanjem posebnog sporazuma sa duţnikom 2.IFC - MEĐUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA

1. Osnivanje i zadaci - Osnovana 1956.godine sa osnovnim zadatkom da promoviše privatni sektor i da privatnim preduzećima u zemljama u razvoju neposredno odobrava zajmove za unapreĊenje i podsticanje njihovog poslovanja u oblastima infrastrukture, istraţivanja i eksploatacije rudnog bogatstva, hemije i petrohemije, industriji cementa, konstrukcionih metala i sl. Osim poslova pozajmljivanja fin.sredstava, Korporacija obavlja i savetodavne poslove i poslove tehniĉke pomoći preduzećima i vladama. 2.Članstvo - Korporacija je otvorena za ĉlanstvo svim drţavama, a uslov je prethodno ĉlanstvo u MeĊunarodnoj banci za obnovu i razvoj i uplata odgovarajuće kvote u fond Korporacije. 3. Organi - Pravno lice sa sopstvenim sredstvima i samostalnim poslovanjem, ali Savet guvernera i Izvršni odbor MbzaOiR su istovremeno organi upravljanja Korporacijom. 4. Principi finansiranja Korporacija odobrava fin. sredstva pod sledećim uslovima: ako preduzeće dokaţe da traţena sredstva nije moglo da pribavi na drugaĉiji naĉin pod primerenim uslovima, ako se finansiranju ne protivi drţava ĉiju pripadnost ima to preduzeće. Krediti se odobravaju do 50 % vrednosti inv.ulaganja, odobrena sredstva se ne moraju utrošiti samo na teritoriji odreĊene drţave, korporacija ne preuzima obavezu upravljanja preduzećem u koji je uloţila sredstava, zajmovi se odobravaju pod komercijalnim uslovima. 3.IDA – MEĐUNARODNO UDRUŢENJE ZA RAZVOJ 1.Osnivanje i zadaci

Osnovano 1960.g. kao afilijacija MBzaOR. Osnovni zadatak Udruţenja je da odobravnjem kredita i zajmova podstiĉe priuvredni razvoj i produktivnost, i da podiţe ţivotni standard u najmanje razvijenim zemljama. Zajmovi se odobravaju pod povoljnijim komercijalnim uslovima i za projekte koji nisu neposredno komercijalno rentabilni kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i reforma drţavne uprave... (samo se naplaćuju mminimalni troškovi, ne i kamata). Krediti se odobravaju na duge rokove koji se kreću od 20 do 50 godina, sa poklonjenim periodom od 5 do 10 godina. 2. Članstvo i organi Ĉlanstvo u Udruţenju je uslovljeno prethodnim ĉlanstvom u MbzaOiR i uplatom odreĊene kvote. Status pravnog lica, organi Banke su istovremeno i organi ove organizacije.

4.MIGA – AGENCIJA ZA MULTILATERALNO OSIGURANJE INVESTICIJA Agencija je osnovana sa osnovnim ciljem da podstiĉe investicije u i izmeĊu zemalja u razvoju kao i da osigura strane investicije od nekomercijalnih rizika (ratovi, pol.krize i previranja, prir. Nepogode) Specijalizovana agencija IBRD-a Delatnosti: 1. Poslovi osiguranja i reosiguranja - daje garancije protiv nekomercijalnih rizika za investicije u i iz zemalja ĉlanica i obezbeĊuje reosiguranje za garancije koje su izdate od drugih tela protiv takvih rizika (reosiguranje – kada npr. Osiguravajuca kuca DDOR, zeli da reosigura neki posao osiguranja koji u slucaju da dodje do isplate ne bi mogla samostalno da pokrije, pa samim tim ona sebe osigurava u MIGA-i) 2. Komplemetarni poslovi - komplementarne aktivnosti radi podsticanja kretanja kapitala u i izmeĊu zemalja ĉlanica u razvoju 3. Prateći poslovi U Srbiji – Fond za osiguranje izvoznih poslova (nekada Jubmes banka) Osigurani rizici Agencija vrši osiguranje odgovarajućih investiciaja protiv gubitaka koji nastanu zbog nekomercijalnih rizika: 1.Rizik valutnog transfera

2. Od eksproprijacije i sliĉnih mera – svaku zakonodavnu, upravnu radnju koja se moţe pripisati domaćoj vladi kojom se spreĉava korisnik garancije da kontroliše materijalne koristi svojih invetsicija... 3.Povrede pravno preuzetih obaveza koji se mogu pripisati vladi domaće drţave ako je takva povreda: -nesporna od strane domaće drţave -ako je osporena bez pravno valjanog razloga -ako tek treba da bude utvrĊena konaĉnom odlukom arbitraţnog, sudskog organa 4. Rizici rata i prirodnih katastrofa Štete od navedenih rizika će se nadoknaditi ako nastanu u odgovarajućim investicijama. Pod investicijama koje sluţe razvoju, podrazumeva se: 1. svaki transfer strane valute uĉinjen u cilju modernzacije, produţenja ili razvoja postojećih investicija i 2. korišćenje zarada od postojećih invetsicija koje se mogu na drugi naĉin transferisati izvan domaće zemlje Garancije se daju odgovarajućim investitorima – svako fiziĉko lice, drţavljanin drţave ĉlanice i svako pravno lice koje je osnovano u drţavi ĉlanici, ako većinu njegovog kapitala kontroliše drţava ili drţave ĉlanice, ili njihovi drţavljani, osim ako nisu u pitanju domaće drţave, ili njihovi drţavljani i ako takva pravna lica posluju na komercijalnim principima. - Agencija ima Savet guvernera, Upravni odbor i Predsednika 5. ICSID – MEĐUNARODNI CENTAR ZA REŠAVANJE INVESTICIONIH SPOROVA Osnovan Konvencijom o rešavanju investicionih sporova izmeĊu drţava i drţavljana drugih drţava, 1966.g. Investicione sporove ne rešava sam Centar, već pomiritelji ili arbitri koje imenuju stranke u sporu, pri ĉemu je zadatak Centra da pomaţe u pokretanju i voĊenju postupka. Organi Administrativni savt, sekreterijat i raspolaţe listama pomiritelja i arbitara. Nadleţnost centra Centar je nadleţan da rešava sve sporove koji direktno potiĉu iz investicija izmeĊu drţave ugovornice i drţavljana druge drţave ugovornice, ĉije su se strane pismeno saglasile da iznesu spor pred Centar. Tri uslova za zasnivanje nadleţnosti: 1. da postoji saglasnost stranaka 2. da su drţava porekla investitora i drţava domaćin ratifikovale Konvenciju i 3.da spor potiĉe iz invetsicija.

Sporovi se rešavaju po principu delokalizacije – nezavisnost Centra od nacionalnih pravnih sistema, pravo stranaka na neposredan pristup pravdi i iskljuĉivi karakter nadleţnosti ICSID arbitraţe. Nezavisnost centra je ostvarena preko prava stranaka da samostalno odrede pravila postupka i merodavno materijalno pravo. 6.BIS BANKA ZA MEĐUNARODNA PORAVNJANJA Osnovana je 1930. godine kao akcionarsko društvo ĉiji su akcionari centralne banke drţava ĉlanica , koji su upisali 84 % akcija, ostatak privatni akcionari. Banka ima generalnu skupštinu, bord direktora i upravu na ĉelu sa menadţerom Banke. Banka je osnovana sa prvobitnim ciljom da olakša izvršavanje nemaĉkih reperacija nakon I svetskog rata. Posle II sv.rata, zadaci: 1.Da radi kao svetska centralna banka Kao svetska centralna banka , Banka pomaţe centarlnim bankama i drugim finansijskim vlastima u upravljanju i investiranju njihovih monetarnih rezervi na meĊunarodno trţište kapitala 2.Da promoviše meĊ.monetarnu saradnju – periodiĉnim sastancima min.finansija, guvernera centralnih banaka... podstiĉe saradnju izmeĊu nacion.banaka 3. Da radi kao agent u meĊ.poravnjanjima 7. EBOR EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ Osnovana 1991.godine u Londonu. Statutom je kao osnovni cilj banke odreĊeno podsticanje na prelazak na trţišno privreĊivanje i unapreĊivanje privatnog preduzetništva u zemljama centralne i istoĉne Evrope, koje su opredljene za višepartijsku demokratiju, pravnu drţavu i poštovanje ljudskih prava. U tom cilju Banka pomaţe zemljama korisnicima njenih sredstava u sprovoĊenju neophodnih privrednih reformi radi ukljuĉivanja sopstvenih privreda u meĊ.privredu, i to: -razvojem privatnog sektora -mobilizacijom dom.i stranog kaptala -podsticanjem privrednih investicija i investicija u oblasti usluga - pruţanjem tehniĉke pomoći ORGANI -Odbor guvernera – upravlja bankom. Sastoji se od po jednog guvernera i njegovog zamenika iz svake drţave ĉlanice -odbor direktora -predsednik banke

Način poslovanja Svoje ciljeve Banka ostvaruje odobravanjem zajmova, zajedniĉkim finansiranjem i davanjem garancija i tehniĉke pomoći, pre svega privatnim preduzećima, a drţavnim preduzećima samo u odreĊenom obimu.

Banka moţe u drţavni sektor zemlje korisnice odobriti samo 40% od

ukupnih plasmana, pod uslovom da preduzeća iz ovog sektora posluju po trţišnim principima, tj. da nemaju monopolski poloţaj, ne uţivaju drţavne subvencije i sl. Pomoć se sastoji u neposrednom odobravanju finansijskih sredstava, njihovom investiranju u preduzeća, kupovinom hartija od vrednosti... Krediti se odobravaju pod komercijalnim uslovima, sa kamatom, rokom otplate i provizijom koji obezbeĊuju ostvarivanje dobiti. Finansiraju se samo oni projekti koji su dobili podršku domaće drţave ĉlanice u kojoj se nalazi sedište zajmoprimca. TakoĊe jedan od uslova za korišćenje sredstava je da zajmoprimac nije u stanju da traţena sredstava dobije na drugi naĉin.

21. Organizacije za unifikaciju pravila MPP-a ( Formulating agencies)

UNCITRAL – Komisija UN-a za meĊunarodno trgovinsko pravo

Osnovana je 1966. u Beĉu, kao specijalizovana agencija OUN-a. Ĉine je predstavnici 60 drţava svrstanih u 5 grupa, sa mandatom od 6 godina. Zadaci : harmonizacija i unifikacija prava meĊunarodne trgovine, što podrazumeva odreĊivanje prioritetnih oblasti i pitanja i odgovarajuća pravna sredstva za njihovo rešavanje. Rezultati : -

-

u oblasti meĊunarodne prodaje robe ( Konvencija o zastarelosti u oblasti meĊunarodne kupoprodaje robe 1974., Konvencija UN o ugovoru o meĊunarodnoj prodaji robe iz 1980.) u oblasti meĊunarodnog transporta robe u oblasti meĊunarodne trgovaĉke arbitraţe i mirenja ( UNCITRAL Arbitraţna pravila (1976.), UNCITRAL pravila o mirenju (1980.) u oblasti javnih nabavki i razvoja infrastrukture u oblasti meĊunarodnih plaćanja ( Konvencija UN o meĊunarodnim transiranim i sopstvenim menicama (1988.) u oblasti elektronske trgovine ( Model-zakon o elektronskoj trgovini (1996.), model zakon o elektronskom potpisu) u oblasti steĉaja sa inostranim elementom

UNIDROIT – MeĊunarodni institut za unifikaciju privatnog prava

Osnovana je 1926. u Rimu. Radi kao nezavisna meĊ. org.i otvoren je za za clanstvo svim drţavama koje pristupe njegovom statutu. Zadatak ove institucije je da razmatra potrebe i metode modernizacije, harmonizacije i koordinacije privatnog, aposebno trgovaĉkog prava izmeĊu drţava ili grupa drţava. Najveći uspeh institut je ostvario u oblasti unifikacije pravila za meĊunarodnu prodaju. Bitne su i sledeće konvencije: Konvencija o zastupanju u meĊunarodnoj prodaji robe u Ţenevi 1973., Konvencija o meĊunarodnom finansiskom lizingu u Otavi 1988., Konvencija o meĊunarodnom faktoringu u Otavi 1988. i Konvencija o meĊunarodnom garancijama kod mobilne opreme u Kejp Taunu 2001.

UNCTAD – Konferencija za trgovinu i razvoj

Osnovana je 1964. sa zadatkom da unapreĊuje saradnju izmeĊu zemalja u razvoju. To je pomoćni organ GS UN-a i sastaje se svake ĉetvrte godine. Raspravlja o pitanjima unapreĊenja saradnje izmeĊu zemalja u razvoju. Rezultati su robni sporazumi.

MTK – MeĊunarodna trgovinska komora

Osnovana je u Parizu 1919., vodeće zapadnoevropske drţave i SAD. Organi: kongres, savet, izvršni komitet i sekretarijat. Delatnosti: - unapreĊivanje meĊunarodne trgovine -

pomaganje slobodne trţišne privrede ubrzanje privrednog rasta i razvijenih i zemalja u razvoju

Rezultati: ImeĊunarodna pravila za tumaĉenje trgovaĉkih termina – INCOTERMS, poslednji iz 2006.

Regionalne ekonomske komisije

Osnovane su od strane Ekonomskog i socijalnog saveta UN- a sa zaduţenjem da sprovode donete mere za ekonomsku saradnju izmeĊu drţava odreĊenih regiona - Evropa, Azija, Pacifik, Latinska Amerika i Karibi.

Ekonomska komisija za Evropu

Osnovana je 1947. Radi preko komiteta zaduţenih za crnu metalurgiju, ugalj, elektro energiju, industriju i dr. Posebno je znaĉajan komitet za razvoj spoljne trgovine. Rezultati: Evropska konvencija o meĊunarodnoj trgovinskoj arbitraţi od 1961., Pravila arbitraţe od 1966., Konvencije o ugovoru o meĊunarodnom drumskom prevozu ribe, 1956. SaraĊuje sa MTK i UNCITRAL-om.

22. Preduzeća kao subjekti međunarodnog privrednog prava Privredna društva (raniji naziv preduzeća nije pravni i u osnovi oznaĉava preduzetništvo kao delatnost radi sticanja profita) su osnovni subjekti meĊunarodnog poslovnog prava. Spoljnotrgovinsko poslovanje koje se sastoji iz spoljnotrgovinskog prometa i obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu se obavlja preko privrednih društava koja su ovlašćena za obavljanje spoljnotrgovninskog poslovanja. Ĉlan 1, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju ovako kod nas definiše spoljnotrgovinsko poslovanje : Spoljnotrgovinsko poslovanje je spoljnotrgovinski promet robe i usluga i obavljanje privrednih delatnosti stranog lica u Republici Srbiji i domaćeg lica u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji. Ĉlan 2, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju definiše obavljanje privrednih delatnosti: Obavljanje privrednih delatnosti obuhvata direktno ulaganje i investicione radove stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji. U smislu stava 2. ovog ĉlana: 1) direktno ulaganje je osnivanje privrednog društva, ogranka, predstavništva, kupovina udela ili akcija u kapitalu privrednog društva, dokapitalizacija privrednog društva i svaki drugi oblik ulaganja stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji. 2) investicioni radovi su projektovanje, graĊevinski i zanatski radovi, inţenjerski radovi i svi ostali radovi i usluge na objektima koje vrši, odnosno pruţa strano lice u Republici Srbiji, odnosno domaće lice u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji.

Deo razmene koji obavljaju fiziĉka lica koja nemaju status trgovca ne spada u pojam spoljnotrgovinskog prometa i nije od interesa za meĊunarodno poslovno pravo. Ipak pored svoje internacionalne uloge privredna društva su pre svega pojave nacionalnog karaktera, osnivaju se i posluju kao preduzeća konkretne drţave i predstavljaju osnovne subjekte unutrašnjeg privrednog prava. Jedini izuzetak predstavljaju „evropska preduzeća“ koja bez obzira što su osnovana u nekoj od drţava ĉlanica EU, pravno ne pripadaju nijednoj od njih, već se tretiraju kao „evropska“. Pravo na obavljanje poslova u meĊunarodnom trgovinskom prometu, privredna društva stiĉu automatski sa sticanjem prava na obavljanje privredne delatnosti u svojoj drţavi. PRIPADNOST PRIVREDNIH DRUŠTAVA – odreĊivanje pripadnosti je od znaĉaja kako za drţave, tako i za sama privredna društva. Za drţave je od znaĉaja jer preko „svojih“ privrednih društava mogu da sprovode ekonomsku politiku, a za privredna društva zbog toga što unapred znaju uslove osnivanja i poslovanja. 1956.g. u okviru Haške konferencije o meĊunarodnom privatnom pravu usvojena je Konvencija o priznanju pravnog subjektiviteta stranim kompanijama, udruţenjima i institucijama, meĊutim zbog malog broja drţava koje su ratifikovale, Konvencija nije stupila na snagu, tako da danas ne postoje meĎunarodni izvori kojima bi to bilo regulisano na jedinstven način. Primenjuje se nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se odreĊuje pripadnost: mesto osnivanja, mesto registracije, centar glavne delatnosti, mesto nalaţenja organa upravljanja, drţavljanstvo lica koja ĉine upravu. Najĉešće se koriste dva kriterijuma: mesto sedišta glavne uprave i mesto osnivanja preduzeća. U nekimi zemaljama kontinentalne Evrope (Nemaĉka, Francuska, Švajcarska i Austrija) pripadnost se odreĊuje prema mestu sedišta preduzeća, pod ĉime se podrazumeva mesto njegovog administrativnog centra. U zemljama common law-a pripradnost pravnog lica se odreĊuje na osnovu domicila, pod kojim se podrazumeva mesto osnivanja pravnog lica, odnosno mesto registracije osnivaĉkog akta. U domaćem pravu pripadnost pravnog lica se odreĊuje na osnovu ĉlana 3, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju: Domaće lice je pravno lice i preduzetnik sa sedištem i fiziĉko lice sa prebivalištem u Republici Srbiji. Strano lice, u smislu ovog zakona, je: 1) pravno lice i preduzetnik sa sedištem u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji, 2) fiziĉko lice sa prebivalištem u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji i 3) domaće fiziĉko lice sa prebivalištem, odnosno boravištem u drugoj drţavi ili carinskoj teritoriji duţim od godinu dana. ORGANIZACIONI OBLICI – postoje napori da se unifikuju oblici organizovanja trgovaĉkih društava, posebno u okviru EU. Za mpp su od znaĉaja razlike koje postoje u nacionalnim propisima u pogledu uslova koje domaći subjekti moraju da ispune da bi mogli da uĉestvuju u meĊunarodnom prometu. Razlikuju se dva sistema, jedan je normativni (karakteristiĉan za trţišne privrede) i drugi je sistem dozvola (karakteristiĉan za privrede bivših socijalistiĉkih drţava, meĊutim danas je ovaj sistem napušten).

23. Multinacionalne kompanije

Izraz multinacionalna ili transnacionalna kompanija je novijeg datuma i pripisuje se Dejvidu Lilijenholu. Danas u pravnoj teoriji ne postoji jedinstveno prihvaćen termin multinacionalne ili transnacionalne kompanije. Pa tako u publikacijama UN se pravi razlika izmeĊu ova dva pojma na osnovu porekla kapitala kojim su osnovane. Multinacionalna kompanija je definisana kao grupa preduzeća razliĉite nacionalne pripadnosti koja predstavlja ekonomsko jedinstvo obezbeĊeno drţanjem akcija, upravljaĉkom kontrolom ili zakljuĉenim ugovorom. Transnacionalne kompanije su definisane kao preduzeća koja imaju poslovne entitete u dve ili više zemalja, nad njima imaju vlasništvo ili vrše kontrolu, od strane jednog preduzeća. Predstavljaju sloţene oblike povezivanja preduzeća koja imaju svoja sedišta u razliĉitim drţavama i koja mogu bitno uticati na delatnost drugih preduzeća jer raspolaţu znaĉajnim znanjem i materijalnim sredstvima. Oblici transnacionalnih kompanija u suštini predstavljaju oblike koncentracije i cenatralizacije kapitala meĊusobnim udruţivanjem radi zajedniĉkog ostvarivanja nekog zajedniĉkog interesa. Vrste: 1) TRUST – predstavlja poseban oblik udruţivanja većeg broja trgovaĉkih društava kojima upravlja neko treće lice ili društvo. Nastao je iz posebnog instituta angloameriĉkog prava trustee kojim je nekom licu od poverenja data na ĉuvanje i upravljenje odreĊena imovina. Postoje 2 naĉina nastanka trusta: konsolidacijom (kod spajanja društava dolazi do otkupa njihovih akcija, pri ĉemu ona i dalje ostaju posebna pravna lica) i otkupom većine glasova (vodeće društvo otkupljuje samo pravo glasa od ĉlanica, to postiţe emitovanjem posebnih akcija). 2) KARTEL – pod kartelom se podrazumeva pravno i privredno povezivanje samosatalih preduzeća sa ciljem spreĉavanja ili ograniĉavanja meĊusobne konkurencije preduzeća izvan kartela. Udruţuju se preduzeća sa istim ili sliĉnim predmetom poslovanja i u tom smislu predstavljaju oblik horizontalnog povezivanja. Udruţivanjem u kartel ĉlanice gube svoju ekonomsku samostalnost i duţne su da poštuju obaveze preuzete kartelnim sporazumom. 3) KONCERI – nastaju udruţivanjem dva ili više pravno samostalnih preduzeća koja su obuhvaćena jedinstvenim kapitalom tako da matiĉno preduzeće kontroliše njihovo poslovanje svojim kapitalom koji je u njih uloţen i uĉešćem u njihovoj upravi. 4) SINDIKATI – predstavljaju poseban oblik kartela kod kojih se stvara nova organizacija sa svojstvom pravnog lica koja za svoje ĉlanice obavlja odreĊeni deo njihove privredne delatnosti. 5) KONZORCIJUMI – predstavljaju oblike ugovornog udruţivanja ĉlanica radi zajedniĉkog obavljanja odreĊenih privrednih poslova. Po pravilu ih osnivaju banke i druge finansijske institucije radi finansiranja, davanja kredita ili prodaje hartija od vrednosti. TakoĊe mogu se udruţivati i velika privredna preduzeća radi izvršavanja obimnijih i sloţenijih poslova poput izvoĊenja investicionih radova, izvršenje obimnijih porudţbina ili u cilju osnivanja novih preduzeća. 6) PULOVI – predstavljaju oblik ugovornog udruţivanja više preduzeća koja i dalje zadrţavaju pravnu samostalnost, s tim što ugovorom preuzimaju obavezu zajedniĉkog obavljanja odreĊenih delatnosti i uz zajedniĉko snošenje rizika i podelu dobiti srazmerno uĉestvuju u kapitalu.

ULOGA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA – njihova uloga je od posebnog znaĉaja u meĊunarodnoj trgovini, one utiĉu na obim meĊunarodne trgovine jer koncentrišu veliki deo svetske proizvodnje. MeĊutim njihova aktivnost nije ograniĉena samo na proizvodnju, već obuhvata sve oblasti aktivnosti, pa tako transnacionalne kompanije menjaju model i strukturu svetske trgovine koju praktiĉno svode na intrakompanijsku trgovinu, što utiĉe na svetsko trţište, a samim tim i na ukupnu politiĉku i ekonomsku strukturu drţava. U okviru UN i UNCTAD-a 1975.g. osnovani su Komisija i Centar za transnacionalne korporacije. Njihov cilj je da pomognu u formulisanju jedinstvenih pravila ponašanja transnacionalnih preduzeća. TakoĊe i u okviru OECD-a 1976.g. usvojeni su Vodiĉi za multinacionalna preduzeća. I pored ovih napora nije obezbeĊena efikasna i jedinstvena kontrola i nadzor nad radom ovih kompanija.

24. Državna pomoć u pravu EU Drţavna pomoć (subvencija) predstavlja instrument ekonomske i socijalne politike svake drţave ĉlanice za postizanje razliĉitih nacionalnih ili regionalnih ciljeva, to moţe biti povećanje zaposlenosti osnivanjem novih preduzeća ili povećanje konkurentske sposobnosti postojećih preduzeća odobravanjem finansijskih i drugih pogodnosti. Primena drţavne pomoći mora se kretati u granicama pravila koja su u meĊunarodnim odnosima prihvaćena kao pravila fer ili lojalne konkurencije. Korisnici drţavne pomoći mogu biti kako privatna, tako i drţavna preduzeća koja uţivaju finansijski monopol, koja su navedena u ĉlanu 82(2) Ugovora o osnivanju Evropske zajednice. Opravdanost odobravanja pomoći drţavnim preduzećima se ceni prema Uputstvu br.80/723 iz 1980.g. o transparentnosti finansijskih odnosa izmeĊu drţava ĉlanica i javnih preduzeća. Ugovor o osnivanju Evropske zajednice u ĉlanovima 87-89, odreĊuje uslove odobravanja ove pomoći, izvore iz kojih se to moţe uĉiniti i navodi neke od dozvoljenih oblika, dok se opšti pojam drţavne pomoći moţe izvesti iz prakse Suda pravde i Suda prve instance. U pogledu izvora iz kojih se moţe dodeliti drţavna pomoć Ugovorom su obuhvaćeni svi oblici drţavnih ili iz drţavnih sredstava odobrenih pomoći, što znaĉi da drţavna pomoć moţe biti „budţetski trošak“ ili „smanjenje javnih prihoda“. Pojam drţavne pomoći obuhvata ne samo direktna plaćanja, već i indirektno odobravanje pogodnosti (u smislu neposrednog davanja povlastica ili pogodnosti za preduzeća). Opšta definicija drţavne pomoći mora da zadovolji 4 kriterijuma: 1) Pomoć mora biti odobrena ili poticati od drţave 2) Pomoć mora povlašćivati njenog korisnika 3) Pomoć mora biti selektivna po prirodi (imati nameru da favorizuje samo odreĊena preduzeća ili proizvodnju odreĊene robe 4) Pomoć mora štetno uticati na trgovinu izmeĊu drţava ĉlanica. NEDOZVOLJENA DRŢAVNA POMOĆ – Ugovor o osnivanju navodi oblike dozvoljene drţavne pomoći, što znaĉi da ostali oblici nisu dozvoljeni, odnosno da su nespojivi sa zajedniĉkim trţištem. Prema odredbama ĉlana 87. Ugovora o osnivanju kao nespojivi sa zajedniĉkim trţištem navedeni su svi oblici subvencija koji putem povlašćivanja odreĊenih preduzeća ili proizvodnih grana prete da ga dovedu ili dovode do nedozvoljene nelojalne utakmice, ali samo u meri u kojoj ugroţavaju trgovinu izmeĊu zemalja ĉlanica.

Dva uslova nedozvoljene drţavne pomoći: ugroţavanje intrakomunitarne trgovine i štetno dejstvo na pravila fer i lojalne konkurencije – moraju biti kumulativno ispunjena. Stepen neprihvatljivog dejstva mera drţavne pomoći – meri se u zavisnosti od stepena prihvatljivosti efekata koji nastaju primenom drţavne pomoći, efekti se odreĊuju sa stanovišta ostavrivanja i zaštite interesa pojedinaca kao uĉesnika na trţištu kao i ostavrivanja opšteg interesa Zajednice. Subvencije se mogu ispoljiti kao: 1) Stvarna plaćanja 2) Preferencijalni poreski tretman 3) Preferencijalne kamatne stope 4) Kompenzacije za pokriće prekomernih troškova 5) Investiciona davanja i subvencije 6) Finansijsko podsticanje privatizacije 7) Specijalne cene za zemlju ili fabrike 8) Davanje privilegija da se po posebnim cenama nabavljaju ili prodaju odreĊeni proizvodi. DOZVOLJENA DRŢAVNA POMOĆ – razlikujemo dve vrste dozvoljne drţavne pomoći, jedna je predviĊena samim Ugovorom o osnivanju i u skladu je sa zajedniĉkim trţištem, dok o drugoj vrsti drţavne pomoći odluĉuje Komisija. Ugovorom o osnivanju predviĊene su sledeće vrste pomoći: 1) Socijalnog karaktera, date individualnim potrošaĉima, ako se pri tome ne pravi diskriminacija zasnovana na poreklu robe 2) Pomoć koja se daje za naknadu štete nastale usled prirodnih nepogoda ili zbog izuzetnih dogaĊaja 3) Pomoć data privredi odreĊenih podruĉja SR Nemaĉke pogoĊenih podelom Nemaĉke, u meri u kojoj su potrebne da bi se nadoknadile ekonomske posledice. Iako su ove vrste pomoći dozvoljene, drţave ĉlanice su duţne da ih prijave Komisiji, koja moţe proveravati da li odgovaraju navedenim kriterijumima. Mere koje Komisija na osnovu diskrecione odluke moţe proglasiti dozvoljenim, uzimajući u obzir ekonomske i socijalne efekte drţavne pomoći: 1) Subvencije za unapreĊenje ekonomskog razvoja podrĉja u kojima je ţivotni standard nizak ili u kojima postoji nezaposlenost 2) Subvencije za unapreĊenje vaţnih projekata od zajedniĉkog evropskog interesa 3) Subvencije za unapreĊenje razvoja odreĊenih privrednih delatnosti 4) Subvencije namenjene unapreĊenju kulture i oĉuvanju baštine 5) Ostale subvencije koje odredi Savet odlukom koju donsi kvalifikovanom većinom. Ostale subvencije koje nisu pomenute ili nisu od strane Saveta odobrene kao opravdane izuzetnim okolnostima, smatraju se nedozvoljenim i drţave ĉlanice su obavezne da ih ukinu. POSTUPAK ZA OCENU DOZVOLJENE DRŢAVNE POMOĆI – propisana je obaveza, ĉlanom 88(3) Ugovora o osnivanju, da drţave moraju blagovremeno obavestiti Komisiju o svakom nameravnom uvoĊenju ili promeni pomoći, kako bi Komisija mogla da se o tome izjasni. Ako Komisija smatra da takav program nije u skladu sa zajedniĉkim trţištem pokreće postupak da se pomoć ukine. TakoĊe regulisano je da drţava ne sme primeniti planiranu meru pre nego što Komisija donese odgovarajuću odluku. Obavezi prethodnog prijavljivanja ne podleţu mere koje

su obuhvaćene takozvanim blok izuzecima, niti se postupak primenjuje na individualno odobrene šeme pomoći. POSTUPAK VRAĆANJA POMOĆI – pod nezakonitom pomoći smatra se nova pomoć koja je odobrena suprotno odredbama ĉlana 88(3). Ugovora o osnivanju. U sluĉaju kada Komisija donese odluku da mera predstavlja nezakonitu drţavnu pomoć, odlukom o povraćaju odnosna drţava ĉlanica je pozvana da preduzme sve neophodne mere da od korisnika vrati pomoć. Povraćaj podrazumeva i vraćanje pripadajuće kamate na iznos odobrene i realizovane pomoći. Postupak prinudnog izvršenja sprovode nacionalni sudovi drţava ĉlanica na osnovu odluke Komisije. Pravo Komisije da zahteva povraćaj zastareva u roku od 10 godina od dana dodeljivanja nezakonite pomoći korisniku. Komisija moţe pokrenuti postupak u sluĉaju zloupotrebe pomoći, a ona postoji u sluĉajevima kada je korisnik odobrenu pomoć iskoristio suprotno odluci o dodeljivanju.

26, 27. POJAM I OBLICI STRANIH ULAGANJA

Strane investicije su svako dugorocno kretanje kapitala izmedju rezidenta i nerezidenta, odnosno izmedju dve ili vise drzava! Investicije se dele na 1. direktne, 2. portfolio investicije. i 3.zajednicke poslovne poduhvate (joint venture) 1. Direktne investicije su one koje imaju za cilj trajniji ostanak i znacajniji uticaj na kontrolu domaceg poslovnog subjekta. Elemnti su: 1. TRAJNI INTERES - postoji namera da se ostane duzi vremenski period 2. UTICAJ NA KONTROLU – kupuje se toliko akcija ili udela da se stekne vecinsko pravo odlucivanja ili znacajan stepen uticaja na odlucivanje 2.Portfolio investicije su jednokratno ulaganje stranog kapitala u neki posao bez namere da se duze ostane i bez namere da se utice na poslovanje tog preduzeca ali sa namerom da se ostvari odredjena dobit (pr. Kupovina akcija na berzi) 3.Zajednicki posovni poduhvati (joint venture) su obligaciono-pravni odnosi u kome ucesnici ne sticu svojinska prava, njihov cilj nije svojina. Dva ili vise lica se udruzuju i ulazu svoja sredstva da bi zajednicki ostvarili proizvodnju i delili prihode od te prizvodnje dok svojina nije primarna. Investitor - Lice koje pruza stranu investiciju i to mogu biti strana pravna i fizicka lica kao i domace lice sa boravistem u inostranstvu duzim od godinu dana! Izvori prava - Izvori pravne regulative mogu se mogu podeliti na medjunarodne i nacionalne. Medjunarodni izvori : MMF – u svom statutu definise strane investicije, takodje strane direktne investicje su regulisane i pravilima OECD-a

Kod nas: Zakon o deviznom poslovanju i Zakon o stranim ulaganjima. U njima se odredjuju pojmovi “strane direktne investicije” i “strane portfolio investicije” U nasem Zakonu o stranim ulaganjima je prihvacen liberalni koncept koji se ogleda u slobodi stranog lica da moze osnivati, odnosno ulagati u preduzeca za obavljanje svih vrsta delatnosti radi sticanja dobiti kao i da prilikom ulaganja u kasnije poslovanja uziva nacionalni tretman (osim ako Zakonom nije predvidjeno drugacije, za prozivodnju i promet oruzija npr.) Mere podsticaja – drzava moze odobravati razne olaksice stranim investitorima (koje ne vaze za domace subjekte) koje se ticu rezima uvoza, placanja carina, oporezivanja itd

28. Zaštita stranih investicija (Rasuto na više mesta) Zbog uticaja koje strane investicije vrše na preduzeća i drţave, bilo je potrebno da se strane inv. regulišu na nacionalnom i meĊunarodnom nivou. (Treba zaštiti suprotstavljene interese investitora i domaće interese, jer su ovi prvi samo u traţnji za profitom…) Na medjunarodnom nivou: osim Konvencije o osnivanju Multilateralne agencije za garantovanje investicija MIGA 1985 (šire o tome na 164oj) i Konvencije o rešavanju investicionih sporova izmeĊu drţava i drţavljana drugih drţava (stupila na snagu 1966.) do sada nema univerzalne konvencije o zaštiti str.investicija! (GATT i UNCTAD samo delimiĉno ovo regulisali) Regionalni i bilateralni sporazumi: u okviru NAFTA i EZ, OECD-ov Multilateralni sporazum o investicijama OECD-MAI i Prototip bilateralnog investicionog sporazuma SAD SAD-BIT (šire na 307i 310str). Kod nas: Zakon o stranim ulaganjima SRJ 2002 „garantovanje prava stranih ulagaĉa‟. Uopšte: Strane investicije i investitori mogu biti zaštićeni : 1. Zakonskim i drugim propisima (javnopravne garancije) 2. Ugovornim klauzulama (privatnopravne garancije) Po predmetu, razlikuju se 1. Garancije koje se odnose na strane investicije 2. Garancije koje se odnose na stranog investitora Garancije stranih investicija se odnose na : naknadu u slucaju nacionalizacije i pravo na iznošenje dobijenih sredstava, repatrijaciju sredstava, dobijenih prodajom osnovanog preduzeća, repatrijaciju profita i dividendi ostvarenih u toku poslovanja, repatrijaciju ostalih prihoda, repatrijaciju glavnice i kamate, nemenjanje poreskih i drugih zakona-stabilizacija pravnog reţima/garantovanje steĉenih prava, konvertibilnost lokalne valute Garancije poloţaja stranog investitora na domaćoj teritoriji se obezbeĊuje poštovanjem principa nediskriminacije, tj. davanjem nacionalnog tretmana stranom investitoru ili priznavanjem statusa najpovlascenije nacije. Zaštita investitorskih sredstava od : 1. Komercijalnih/poslovnih rizika (svojstveni svakom poslovanju, investitor na njih pristao). Drţava se obavezuje da neće menjati propise o reţimu stranih investicija, nakon zakljuĉenja ugovora i to : stabilizacionom klauzulom u ugovoru ili zakonom. Garantovanjem stečenih prava investitoru, doneti propisi se ne odnose na ranija ulaganja (ovo se ne odnosi na nacionalizaciju). Ali revizionom klauzulom u ugovoru drţava ipak moţe pokrenuti postupak ponovnog pregovaranja, revizije ugovora. Naš Zakon o stranim ulaganjima (ZSU): zagarantovana prava stranog ulagaĉa od momenta upisa u registar, ne mogu biti suţena naknadnim izmenama zakona. 2. Nekomercijalnih/političkih rizika (zavise od radnji domaće drţave i suţavaju prava investitora/vrednost investicija). Najĉešći rizici : eksproprijacija, transfer vrednosti, rat,

graĊanski nemiri, jednostrano kršenje ugovora od domaće drţave. Zaštita : klauzula nacionalnog tretmana, garancije od eksproprijacije, garancije transfera ostvarene dobiti. -Pravo stranog ulagača na nacionalni tretman : OECD-MAI i SAD-BIT : klauzula nacionalnog tretmana ; fer i jednak tretman, potpuna i stalna zaštita i sigurnost stranih investicija i investitora…ZSU :ĉl.8 strani ulagaĉ uţiva jednak poloţaj, prava i obaveze kao domaća fiziĉka i pravna lica. -Garancije od eksproprijacije i naknada štete : ZSU : ulog i imovina stranog ulagaĉa mogu biti predmet eksproprijacije samo ako postoji javni interes i uz plaćanje naknade. Javni interes definiše Zakon o eksproprijaciji RS. Naknada se mora platiti u konvertibilnoj valuti, po trţiĉnoj vrednosti, bez odlaganja. Ovo vaţi i za prikrivenu/puzeću eksproprijaciju (primoravanje stranog investitora na većinsko uĉešće drţave). SAD-BIT i OECD-MAI predviĊaju da se eksp. i nacionalizacija moraju izvršiti bez diskriminacije i pravo investitora da zahtevaju od nadleţnih organa preispitivanje eksp. Posebna opasnost : promena valutnih kurseva. Naknada se mora obezbediti i u sluĉaju rata, revolucije… -Garancije transfera: ZSU : pravo stranom licu da, po izmirenju svih obaveza, transferiše slobodno, u konv.valuti sva finansijska i druga sredstva : ostvarenu dobit, imovinu od preduzeća, naknade drţave..SAD-BIT i OECD-MAI : domaća drţava nediskriminatorski i u dobroj veri moţe ograničiti/odloţiti/sprečiti transfer u sl : bankrotstva, trgovanja sa hartijama od vrednosti i voĊenja postupka kriviĉne odgovornosti. Na meĎunarodnom nivou : zaštita se obezbeĊuje kroz rad Multilaeralne agencije za osiguranje investicija MIGA Na nacionalnom nivou : Fond za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, od 2002 godine, prestao da vaţi, njegov rad preuzela Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. 2009.god. Šire o tome: http://www.aofi.rs/at/index.html

29. Koncesije Posebni oblici stranih ulaganja kojim se obezbeĊuje pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobara u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa po BOT sistemu, koji se zasniva na izgradnji/rekonstrukciji i finansiranju kompletnog objekta/ureĊenja/postrojenja, njegovom korišćenju i predaji. Prema predmetu, koncesije mogu biti: 1. Koncesije javnih sluţbi 2. Koncesije za korišćenje prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi U meĊunarodnoj praksi dva naĉina davanja koncesija (postupak se odreĊuje prema unutrašnjem zakonodavstvu svake drţave): 1. Na osnovu objavljenog konkursa- prema pravilima upravnog prava, uz poštovanje naĉela javnosti, konkurencije, ravnopravnosti i jednakosti uĉesnika (zatvoreni/nejavni konkurs kada razlozi zaštite bezbednosti). Dekretom se koncesija dodeljuje uĉesniku ĉija je ponuda bila najpovoljnija. Svi uĉesnici imaju svojstvo stranke, te i upravnu i upravnosudsku zaštitu. 2. Podnošenjem zahteva zainteresovanih lica- na osnovu inicijative zainteresovanog lica za obavljanje odreĊene konc. delatnosti, koncendent zapoĉinje postupak za donošenje koncesijskog akta, posle kojeg pokreće i postupak javnog konkursa. Koncesioni akt/akt o koncesiji-donosi javno telo, u formi zakona/opšteg/pojedinaĉnog akta uprave. Sadrţi informacije o koncesiji koja se daje i uslove tendera.

Ugovor o koncesiji-dvostrano obavezujući ugovor izmeĊu drţavne vlasti/lokalne samouprave (koncedenta) i fiziĉkog/pravnog lica (domaće ili strano) (koncesionara) kome se priznaje pravo da uz naknadu vrši delatnosti opštedruštvenog znaĉaja, koje normalno vrši drţava. Republika Srbija: Zakon o stranim ulaganjima i Zakon o koncesijama Koncesije: pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobara u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, koje nadleţni drţavni organ koncedent ustupa domaćem ili stranom licu koncesionaru na odreĊeno vreme, pod uslovima u zakonu, uz plaćanje koncesione naknade. Poseban oblik: Build OperateTransfer BOT sistem: kada investitor ima obavezu da izgradi odreĊeni objekat (autoput npr), taj objekat eksploatiše maks. 30 god. i preda u svojinu Rep.S. Kod ureĊivanja uslova, naĉina i postupka davanja koncesije moraju se poštovati: načela jednakog i pravičnog tretmana (zabrana diskriminacije meĊu uĉesnicima i obaveza da su svi taĉno informisani o postupku, standardima i kriterijumima za izbor koncesionara), slobodne trţišne utakmice (zabrana ograniĉavanja konkurencije) i autonomije volje učesnika (sloboda ugovornih strana da, u skladu sa zakonom uredjuju medjusobna prava i obaveze) Predmet koncesije moţe biti: eksploatacija mineralnih sirovina, izgradnja, odrţavanje i korišćenje vodoprivrednih sistema, reka, jezera, puteva, javne ţeleznice, aerodroma, telekomunikacionih objekata, komunalnih objekata...delatnosti od opšteg interesa. Rok trajanja koncesije: odreĊuje se u zavisnoti od predmeta k. i oĉekivane dobiti. Moţe se produţivati ako je došlo do promene uslova pod kojima je koncesija data. Maksimalni period trajanja je 30 godina. Postupak: 1. Podnošenje predloga za davanje koncesije: Vladi Rep.S. Moţe podneti: nadleţno ministarstvo, nadleţni organ aut. pokrajine i skupština jedinice lok.samouprave gde se predmet koncesije nalazi. (Zainteresovano lice moţe podneti samo inicijativu za davanje koncesije ovlašćenom predlagaĉu). Predlog sadrţi: predmet koncesije, procenu ulaganja, okvirni rok trajanja koncesije, uslove za realizaciju koncesije, predlog o visini naknade, namena za korišćenje predmeta koncesije (podaci o zainteresovanom licu, koje podnelo inicijativu). Vlada obaveštava podnosioca o predlogu najkasnije u roku od 4 meseca. 2. Na osnovu stava Vlade/Narodne skup., ekonomskih i dr pokazatelja, nadleţno ministarstvo donosi predlog za donošenje akta o koncesiji, koji u roku od 6 meseci dostavlja Vladi. Taj predlog sadrţi: predmet koncesije, razloge za davanje koncesije, podatke o uticaju konc.delatnosti na ţivotnu sredinu, rok trajanja koncesije, podaci o potrebnim novĉanim i dr sredstvima, naĉin plaćanja, prava i obaveze koncesionara prema korisnicima usluga, naĉin vršenja nadzora, procena broja radnih mesta.. 3. Vlada donosi koncesioni akt i objavljuje ga u Sl.glasniku 4. Tenderska komisija, na osnovu koncesionog akta sprovodi javni tender za dodeljivanje koncesije i formira rang listu ponuĊaĉa 5. Vlada, u roku od 30 dana od prijema izveštaja Komisije donosi odluku o odreĎivanju koncesionara 6. Ugovor o koncesiji zakljuĉuje Vlada sa koncesionarom (Ministarstvo finansija evidentira). Ugovor sadrţi: odredbe o ugovornim stranama, predmetu koncesije, roku trajanja koncesije, uslovima eventualnog produţenja, finansijskom planu, uslovima obavljanja koncesione delatnosti, standardima proizvoda, transferu tehnologija, koncesionoj naknadi, pravima i obavezama, pravu na prenos koncesije, vremenu i naĉinu predaje nepokretnosti, uslovima izmene/raskida ugovora, naĉin rešavanja sporova i primena merodavnog prava. 7. Osnivanje koncesionog preduzeća (osim ako koncesionar već ima svoje preduzeće u Srbiji) u roku od 60 dana od zakljuĉenja ugovora, za obavljanje koncesione delatnosti.

Sedište mora da je u Srbiji. To je društvo sa ograniĉenom odgovornošću koje posluje u skladu sa zakonom i prestaje istekom roka.

33. Opšti sporazum o carinama i trgovini – GATT

GATT ITO – Havanska povelja o stvaranju MO za trgovinu 1948. UN Konferencija o trgovini i zaposljavanju -pravila o zaposljavanju -robni sporazumi -restriktivna poslovna praksa

Zenevski pregovori o Opstem sporazumu o carinama i trgovini kao IV delu Povelje (misli se na ITO) – 1947. Usvojen GATT (23 drzave) Ciljevi i principi Cilj: sloboda trgovine zasnovana na tri principa: KNP, zabrana kvantitativnih ogranicenja i ukidanju preferencija Sadrzina: osnovni tekst, amandmani, interpretativne odredbe, protokol o privremenoj primeni aneksa ugovora I deo: KNP Popis koncesija II deo: KNT, sloboda tranzita, antidampinske i kompenzatorske carine, odredjivanje carinske osnovice III deo: Teritorijalna primena, zajednicke akcije ugovornih strana, prihvatanje, opoziv i izmena koncesija, carinski pregovori, nacin izmene sporazuma IV deo: Trgovina i razvoj, principi i ciljevi, obaveze i akcije I deo: KNP Lista ugovornih koncesija -popis konkretnih privilegija i pogodnosti koje drzave jedna drugoj odobravaju

Dozvoljene uvozne dazbine -carine -druge dazbine – ekvivalentne unutrasnjim porezima - antidamp i kompenzat mere - takse i druge dazbine II deo: KNT Klauzula slobodnog tranzita Klauzula nediskriminacije Polozaj drzavnih trgovinskih preduzeca (kontrolisana je mera uticaja drzave) Drzavne mere pomoci privrednom razvoju Vanredne mere na uvoz posebnih proizvoda Antidampinske i kompenzatorne obaveze -zabrana prodaje robe po dampinskim cenama -odredjivanje vrednosti robe za carinske (ne znam sta )

III i IV deo: Primena Sporazuma u pojedinim oblicima ekonomskih integracija Runde pregovora, Kenedi, Tokijska (mozda posebno vazne) – sporazumevanje o industrijskim proizvodima je bilo manje-vise uspesno, kamen spoticanja su bile subvencije na poljoprivredne proizvode, Sukob SAD – EU, Japan

34.Svetska trgovinska organizacija

STO – WTO Nastanak Urugvajska runda 1986-1992 Finalnim aktom formirana kao naslednik GATT-a, Marakes 1994. Sadrzina finalnog akta: Sporazum o STO, o GATT-u ( ovaj sporazum o GATTu se odnosi samo na industrijske proizvode, doslo je do ogranicenja funkcije GATTa samo na industriju, koji je potpao pod regulaciju STO )

Protokol Urugvajske runde, o poljoprivredi, i fitosanitarnim merama, o tekstilu i odeci, o pravilima porekla robe, o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, o tehnickim barijerama u trgovini, o subvencijama i kompenzatornim merama (ujedno i nazivi Sporazuma koji cine danas deo STO)

Podela ostalih MO: Medjunarodne finansijske: MMF; IBRD; IFC; IDA; MGA; ICSID; EBRD (formirane radi pospesivanja medjunarodne trgovine) Postavljanje pravila koja bi vazila svugde kako bi pospesila trgovinu Sve sto treba o njima da se zna i za kolokvijum i za ispit je sta su, pod kojim uslovima i kome daju kredite i to je to. Formulating agencies: UNCITRAL, UNIDROIT, UNCTAD; ICC

40. Pravo konkurencije:

kartelni sporazumi, zloupotreba dominantnog poloţaja i

koncentracije je od 357 do 385, ima 30 strana i stvarno nisam mogla, niti razumela, zamoli nekog od kolega ako je proĉitao i konta o cemu se radi. To je bilo na poslednjem predavanju, ali je on preko toga preleteo, a Mešter poslednju prezentaciju nema. Olivera

30. Obavljanje privredne delatnosti u inostranstvu

Pojam Pod obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu podrazumava se obavljanje proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, bankarskih i drugih finansijskih poslova u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti obavljaju. Osnivači mogu biti privredna društva, drugo pravno lice, banke, osiguravajude i reosiguravajude organizacije upisane u registar za obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu. Organizaciono pravni oblici Privredne delatnosti u inostranstvu se mogu obavljati preko preduzeda, predstavništava, poslovnih jedinica, poslovnica, banaka i dr. Finaksijskih organizacija, osiguravajudih i reosiguravajudih organizacija i drugih oblika obavljanja oprivrednih delatnosti u inostranstvu. Organizacioni oblik zavisi od vrste osnivača i delatnosti kojom de se baviti u inostranstvu. Osnivač može odlučiti da preduzede koje je osnovano u inostranstvu osnuje drugo preduzede u inostranstvu; da pristupi kao osnivač preduzedu koje je osnovalo drugo preuzede; da otkupi osnivački ulog stranog lica. Osnivač moze odlučiti i da preduzede osnovano u inostranstvu otvoripredstavništvo ili osnuje poslovnu jedinicu u toj ili drugoj zemlji. Preduzede koje je osnovano u inostranstvu po zakona može osnivati preduzeda, otvarati predstavništva, ulagati sredstva i u Srbiji. Osnivanje i rad preduzeda u inostranstvu Na postupak osnivanja i način poslovanja osnovanog preduzeda u inostranstvu primenjuju se propisi zemlje osnivača ( kod nas Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju) i propisi zemlje u kojoj se preduzede osniva (tkz. teritorijalni princip). Načelno najvedi broj država dozvoljava stranim licima da na domadoj teritoriji investiraju svoj kapital davanjem prava da osnuju sopstvena ili mešovita preduzeda, ali se uslovi pod kojima je to dozvoljeno razlikuju. Oblik - Sopstveno preduzede u inostranstvu je osnovano sredstvima koja u potpunosti potiču od domadeg osnivača, dok je mešovito preduzede osnovano sredstvima i stranog osnivača. Način osnivanja preduzeda u inostranstvu - Domade privredno preduzede može neposredno osnovati sopstveno preduzede u inostranstvu ili mešovito preduzede uinostranstvu ili to može učiniti preko svog preduzeda koje je ved osnovano u inostranstvu. Izvori sredstava - Za osnivanje preduzeda u inostranstvu povedanje osnivačkog uloga ili druge slučajeve osnivač moze koristiti : 1. dobiti ostvarenu poslovanjem preduzeda u inostranstvu 2. stvari i prava izražene u novcu. Osnivač koji prvi put osniva preduzede u inostranstvu može koristiti i devize kupljene na deviznom tržištu u skladu sa zakonom.

Postupak – Za osnivanje preduzeda u inostranstvu osnivač je dužan da nadležnom organu dostavi zahtev koji sadrži: naziv osnivača, firmu, sedište i predmet poslovanja preduzeda u inostranstvu, iznos i izvor sredstava osnivačkog uloga i preduzeda po osnivačima, podatke o licu koje je odgovorno za poslovanje preduzeda u inostranstvu i negova ovlašdenja. Osnivač je dužan da u roku od godinu dana od dana dostavljanja rešenja o upisu u registar dostavi nadležnom organu izvod iz registra da je preduzede u inostranstvu registrovano u skaldu sa rešenjem kao i statut, ugovor ili drugi akt na osnovu koga preduzede posluje. Osnivač može osnivati preduzede u inostranstvu i za holding poslovanje ako ispinjava uslove propisane zakonom i ako u tom preduzedu raspolaže sa više od 50 % uedla u osnivačkom ulogu. Pod holding poslovanje se podrazumeva osnivanje i finansiranje drugih preduzeda i upravljanje drugim preduzedima u inostranstvu. Način rada osnovanog preduzeda i odnos prema osnivaču – Rezultqate poslovanje preduzeda u inostranstvu osnivač utvrđuje po godišnjem obračuni za kalendarsku godinu, kao poslovnu godinu.Godišnji obračun preduzeda u inostranstvu osnivač dostavlja službi nadležnoj za platni promet i finansijski nadzor najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je godišnji obračun prihvaden u zemlji u kojoj je preduzede osnovano. Raspodela dobiti i gubitaka – Dobit koju ostvaruje preduzede u inostranstvu, utvrđuje se godišnjim obračunom po propisima zemlje u kojoj je preduzede osnovano, a po izmirenju obaveza predviđenih tim propisima Zakonom je propisano da ostvarenu dobit osnivač moze koristiti u inostranstvu za: 1. povedavanje osnivačkog uloga u preduzedu u kome je dobit ostvarena ili drugom preduzedu; 2. naknadu umanjenog osnivačkog uloga nastalog usled gubitka u poslovanju; 3. osnivanje novih preduzeda i za otkupljivanje drugih osnivačkih uloga preduzeda u inostranstvu; 4. davanje kredita preduzedu u kome je dobit ostvarena ili drugom preduzedu u inostranstvu; 5. ulaganje u preduzede na osnovu ugovora o ulaganju. Dobit koja se po propisima strane zemlje ne može transferisati, može se uneti u robi u skaldu sa propisima kojima se uređuje uvoz te robe. Osnivač je dužan da o korišdenju dobiti i uniošenju dobiti obavesti Narodnu banku Srbije u roku od 60 dana od dana dostavljanja godišnjeg obračuna, odnosno 15 dana po unošenju dobiti. Dobit koju ne isoriti za zakonom određene namene, osnivač je dužan da unese u zemlju u roku koji ne može biti doži od 90 danan od dana obaveze dostave obračuna službi nadležnoj za platni promet i finansijski nadzor. Prestanak osnovanog preduzeda – Preduzede u inostranstvu može prestati sa rodaom po odluci osnivača, u slučajevima predviženim Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i po propisima zemlje u kojoj je osnovano. U svim slučajevima osnivač je dužan da obavesti nadležni organ o brisanju preduzeda iz registra. Nadležni organ de doneti rešenje o brisanju preduzeda iz registra ako: 1. se prpoisima strane zemlje trajno ukine mogudnost za transfer dobiti; 2. preduzede ne vrši transfer dobiti u zemlju u preeriodu dužem od dve godine bez pribavljenog odobrenja Narodne banke Srbije. U ova slučaja osnovač je dužan da pokrene postupak likvidacije preduzeda u roku od 30 dana od dana dobijanja rešenja i da o tome podnese dokaz nadležnom organu u roku od 30 dana. Najkasnije u roku od

90 dana osnivač je dužan da nakon okončanog postupka likvidacije preduzeda unese, uveze preostala predstva i prava likvidiranog preduzeda u inostranstvu.

31. Predstavništva i filijale u inostranstvu

Osnivanje – Osnivač može otvoriti predstavništva i osnovati poslovnu jedinicu ( prodavnicum servis, konsignaciju, gradilište i slično), kao i drugi oblik obavljanja privredne delatnosti u inostranstvu. Predstavništva, poslovne jedinice i drugi oblici čine sastavni deo privrednog društva koje ih je osnovalo, nemaju status pravnog lica i obavljaju poslove po nalogu Osnivača. Zadatak predstavništva u inostranstvu je da istražuje inostrano tržište, ibavlja prethodne pripremne radnje radi zaključivanja ugovora o izvozu i uvozu robe i usluga, ugovara o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, poslovno tehničkoj saradnji i ulaganju stranih lica u Srbiju. O svom radu podnose izveštaj osnivaču. Kada su u pitanju predstavništva domadih banaka, njihovo osnivanje i rad su regulisani Zakonom o bankama i drugim finansijskim organizacijam. Predstavništva u inostranstvu mogu osnivati i privredna komora Srbije. Prestanak sa radom – Nadležni organ de doneti rešenje o brisanju predstavništva, odnosno poslovne jedinice iz registra ako: 1. predstavništvo , odnosno poslovna jedinica mora da prestane sa radom po propisima zemlje u kojoj je otvoreno, odnosno osnovano i 2. po odluci osnivača.

32. Međunarodno trgovinsko pravo

Grana prava u kojoj se izučavaju pravila za regulisanje međunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti između subjekata koji pripadaju različitim suverenitetima. Sadržinu posebnog dela međunarodnog poslovnog prava čine pravila kojima su regulisani poslovi putem kojih se obavlja međunarodni promet imovinskih vrednosti i pratedi poslovi. Međunarodni promet imovinskih vrednosti se obavlja izvršenjem ugovora o međunarodnoj prodaji robe i ugovora o vršenje usluga. Pratede poslove čine ugovori o prevozu i osiguranju robe i poslovi pladanja i obezbeđenja pladanja. Ovi poslovi se nazivaju međunarodni trgovački poslovi pa se ovaj deo međunarodnog poslovnog prava označava kao međunarodno trgovinsko pravo čiji predmet čine međunarodni poslovni odnosi kojima se ostvaruje međunarodni promet robe i usluga.

Pod međunarodnim trgovačkim poslom se podrazumeva posao zaključen između ugovornih strana kojima je priznato svojstvo trgovca, a čije se dejstvo prostire u najmanje 2 države. Ovakve poslove karakterišu 2 element: prvi element je posebno svojstvo subjekata koji u njemu učestvuju i domašaj pravnog dejstva. Kada je reč o prvom elementu ne postoje jedinstvena pravila kojima su određeni uslovi za sticanje svojstva subjekta ved je to regulisano nacionalnim propisima. Ranije su korišdena 2 kriterijuma za kvalifikovanje trgovačkih poslova: objektivni i subjektivni. Prema subjektivnom kriterijum karakter posla kao trgovačkog je određivan prema svojstvu ugovornih strana, dok se kod objektivnog načina polazilo od prirode samog posla. Međutim sa liberalizacijom uslova za obavljanje trgovine, gube se razlike između građanskih i trgovačkih poslova. Iz tog razloga se kao savremena tendencija u nacionalnim zakonodavstvima smatra brisanje razlike između trgovačkih i građanskih poslova po osnovu svojstva subjekata i njihovo regulisanje zajedničkim pravilima, ali se kao posebni poslovi izdvajaju tzv. Potrošački ugovori. Moderan pristup u kome trgovački ili građanski karakter ugovornih strana nije od značaja za kvalifikaciju posla prihvaden je u novijim izvorima međunarodnog karaktera kao što je Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe. Drugi element se odnosi na „međunarodni“ karakter trgovačkog posla. Isticanje elementa inostranosti ima za cilj da naglasi da se ovi poslovi razlikuju od unutrašnjih koji proizvode dejstvo unutar jedne države dok se dejstvo međunarodnih poslova prostire u najmanje 2 države.

U rezoluciji UN 2102 iz 1966. međunarodno trgovinsko pravo je definisano kao skup pravila kojima se uređuju trgovački odnosi privatnopravne prirode koji uključuju različite države. Ovako određeno međunarodno trgovinsko pravo čine pravila koja regulišu: 1. međunarodnu prodaju (o prodaji, zastupanju i zaključivanju ugovora) 2. vrednosni papiri i dokumentarni akreditiv 3. propisi o poslovanju u međunarodnoj trgovini 4. osiguranje 5. prevoz pomorskim, vazdušnim, železničkim, drumskim i unutrašnjim vodama 6. pravo industrijsku svojine i autorsko pravo 7. trgovačka arbitraža Iz ovako određenog predmeta izostavljeni su javno-pravni međunarodni trgovački odnosi (npr. kada država na teritoriji uređuje trgovinsko poslovanje ili kada država zaključuje bilateralne i multilateralne ugovore kao što su ugovori o osnivanju GATT, MMF, STO). Ipak obuhvadeni su međunarodni privatnopravni ugovori koje zaključuje država ili druga javna tela sa ostalim subjektima koji se nazivaju javni ugovori. U izvore tako određenog međunarodnog trgovinskog prava spadaju konvencije međunarodnih organizacija bez obzira da li sadrže materijalna ili koliziona pravna pravila.

36. Izvozno- uvozni poslovi

Osnovni promet robe sa inostranstvom se obavlja putem izvoza i uvoza. Izvoz i uvoz robe se redovno obavlja zaključivanjem ugovora o prodaji između domadih lica koja su ovlašdena za obavljanje spoljno trgovinskog prometa i stranih pravnih i fizičkih lica. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju propisuje obavezu učesnika u spoljnotrgovinskom prometu da prilikom izvoza i uvoza poštuju propisani režim izvoza i uvoza robe, da zaključeni posao prijave nadležnim organima, da na uvezenu robu plate carine i druge dažbine, da pladanja vrše u skladu sa deviznim propisima, da vode posebnu evidenciju o zaključenim poslovima i da pribave potrebna uverenja koja prate u izvozu i kod uvoza. Izvoz robe je iznošenje, slanje, odnosno isporuka robe sa teritorije Republike na teritoriju druge države, u skladu sa carinskim propisima Republike. Uvoz robe je unošenje, dopremanje, odnosno isporuka robe sa teritorije druge države na teritoriju Republike, u skladu sa carinskim propisima Republike. Nacionalni tretman Na strana lica koja na teritoriju Republike uvoze, odnosno koja sa teritorije Republike izvoze robu, primenjuju se propisi koji se primenjuju na domada lica. Na uvezenu robu primenjuju se propisi koji se primenjuju na domadu robu, osim propisa kojima se utvrđuje domade poreklo robe. Domada roba, u smislu stava 2. jeste roba poreklom iz Republike, u smislu propisa o poreklu robe. Za razliku od slobodnog prometa robe u unutrašnjem prometu izvoz i uvoz robe svaka država u vedoj ili manjoj meri kontroliše. Količinsko ograničenje je najvedi ukupan obim pojedine robe, određen po vrednosti ili po količini, koji može da se uveze ili izveze u određenom roku, uključujui i zabranu uvoza ili izvoza. Količinsko ograničenje se raspodeljuje na kvote. Kvota je udeo u količinskom ograničenju dodeljen određenom licu ili grupi lica. Kvote mogu biti određene po vrednosti (vrednosne kvote Kv) i po količini (količinske kvote KK). Utvrđivanje kvota vrši Vlada Republike Srbije. Količinsko ograničenje izvoza može da se uvede samo: 1) u slučaju kritične nestašice bitne robe ili potrebe za otklanjanjem posledica takve nestašice 2) radi zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava, ako se ograničavanje izvoza primenjuje uporedo sa ograničavanjem domade proizvodnje ili potrošnje. Količinsko ograničenje uvoza može da se uvede kao mera zaštite: 1) od prekomernog uvoza, u skladu sa čl. 55. do 64. ovog zakona, ili 2) platnog bilansa, u skladu sa čl. 65. i 66. ovog zakona.

Na restriktivnijem obliku uvoza i izvoza se nalazi ona roba za čiji je uvoz ili izvoz je potrebno dobiti posebnu dozvolu. Dozvola je isprava koja se izdaje na zahtev podnosioca za uvoz, tranzit ili izvoz pojedine

robe. Dozvoila za uvoz samo radi zaštite: javnog morala, života i zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatastava, nacionelne bezbednosti i zbog primene posebnih pravila trgovine zlatom i srebrom Dozvolu izdaje vlada Republike Srbije i dozvola važi do 6 meseci. Uvoz robe koja se nalazi na režimu kvota podrazumeva da nadlezni organ prvo utvrdi kvote i nakon toga da kvote budu raspodeljene zainteresovanim uvoznicima. Carinskim zakonom dato je ovlašdenje Vladi da u skladu sa ciljevima utvrđene ekonomske politike usvaja kriterijume na osnovu kojih se određuju carinski kontigenti, odnosno odobrava uvoz određene robe bez pladanja carine ili uvoz robe uz pladanje carine po stopi nižoj od stope utvrđene u Carinskoj tarifi. Da bi se odobrio carinski kontigent za uvoz nove opreme, lice odnosno korisnik opreme, pored navedenih uslova mora ispunjavati i jedan od kriterijuma koji se odnosi na: 1. uspostavljanje nove proizvodnje, modernizacija proizvodnje 2. uvođenje nove tehnologije 3. tehničko – tehnološke karakteristike uvozne opreme značajne za zaštitu životne sredine zahtev za odobrenje carinskog kontigenta podnosi se Ministarstvu finansija. Prema odredbama zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju izvoz odnosno uvoz je izvršen kada je roba ocarinjena i kad je prešla carinsku liniju, odnosno kada je usluga pružena. Kao dan izvoza, odnosno uvoza robe smatra se dan kad je izvršeno carinjenje robe. Roba koja se uvozi u carinsko područje Republike Srbije podleže pladanju carina koje su određene Carinskom tarifom ili Carinskim zakonom. Carine se po pravilu napladuju na svu uvezenu robu, osim za robu koja je zakonom taksativno nabrojana. Prema odredbama važedeg Carinskog zakona, pladanju carine ne podležu: 1. roba u tranzitu preko carinskog područja 2. izvezena roba koja se u zemlju vrada neprodata ili se vrada jer ne odgovara obavezama koje proizilaze iz ugovora 3. roba koju su domadi državljani prijavili prilikom izlaska iz zemlje koja se vrada iz inostranstva 4. dokumentacija koja se šalje u vezi sa međunarodnim licitacijam i konkursima 5. štampani ili snimljeni materijal iz oblasti kulture, prosvete i nauke kao i dokumentacija koju lica primaju na osnovu međunarodnog ugovora 6. televizijske, filmske ili na drugi način snimljene vesti ili slike i programski prilozi za direktnu emisiju sredstvima javnog informisanja 7. potrošni materijal koji se besplatno prima iz inostranstva, a koji je namenjen učesnicima simpozijuma, konferencijama u Srbiji 8. poljoprivredni proizvodi koji ostaju u Srbiji kao rezultat umnožavanja u procesu proizvodnje semenske robe od privremeno uvezenog semenskog materijala Vlada može da uvede sledede mere zaštite:  Antidampinške  Kompenzatorne  Mere za zaštitu od prekomernog uvoza  Za zaštitu ravnoteže platnog bilansa Carinski obveznik je primalac robe; vlasnik robe ili lice koje on ovlasti; lice na koje glasi prevozna isprava; lice na koje su prenesena prava iz prevozne isprave, lice koje robu unosi u carinsko područje Srbije ili

iznosi robu iz carinskog područja Srbije, kao i druga lica koja su, u slučajevima predviđenim zakonom dužna da plate carinu. Samo carinjenje robe sastoji se od: prijema uvozne carinske deklaracije, pregleda robe i svrstavanja robe po Carinskoj tarifi, utvrđivanje carinske osnovice, iznosa carine i drugih uvoznih dažbina koje terete robu kao i napladivanja utvrđenih iznosa carine i drugih uvoznih dažbina. Uverenja koja prate robu pri izvozu i uvozu su: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) 10)

Uverenje o domadem poreklu robe Uverenje o činjenicama o kojima Privredna komora vodi evidenciju Uverenje o višoj sili Uverenje o poreklu robe iz trede zemlje Uverenje o robi koja se uvozi radi izvoza u okviru posla posredovanja u spoljnotrgovinskom prometu Uverenje o direktnoj pošiljci Uverenje o krajnjem korisniku za robu koja se uvozi Uverenje o zdravstvenoj ispravnosti životinja, mesa i proizvoda i sirovina životinjskog porekla Uverenje o bezbednosti, nutritivnim i senzornim svojstvima mesa, proizvoda i sirovina životinjskog porekla Sertifikat o poreklu

Uprava carine izdaje: 1. uverenje o domadem poreklu robe Form – A 2. uverenje o domadem poreklu robe EUR. 1 3. uverenje o direktnoj pošiljci

Privredna komora izdaje: 1) 2) 3) 4) 5)

uverenje o domadem poreklu robe uverenje o činjenicama o kojima Komora vodi evidenciju uverenje o višoj sili uverenje o poreklu robe iz trede zemlje uverenje o robi koja se uvozi radi izvoza u okviru posla posredovanja u spoljnotrgovinskom prometu 6) uverenje o krajnjem korisniku robe kaja se uvozi

Ministarstvo poljoprivrede izdaje: 1) uverenje o poreklu 2) uverenje o zdravstvenoj ispravnosti životinja, mesa i proizvoda i sirovina životinjskog porekla 3) uverenje o bezbednosti, nutritivnim i senzornim svojstvima mesa, proizvoda i sirovina životinjskog porekla

Za proizvode poreklom iz Srbije radi korišdenja carinskih povlastica prilikom uvoza u EU poterbno je podneti: 1) uverenje o domadem poreklu robe EUR 1 ili 2) izjavu koju daje izvoznik na fakturi, dostavnici ili drugom komercijalnom dokumentu koji sadrži dovoljno podataka o robi na osnovu kojih roba može da se identifikuje

Da bi izvoznici prilikom izvoza robe domadeg porekla u EU mogli da koriste povlastice potrebno je da: 1) se roba direktno prevozi u EU 2) nadležna carinska ispostava na teritoriji Srbije izdala uverenje o domadem poreklu robe EUR 1; 3) se carinskim organima EU omogudi da provere autentičnost dokumenata ili podataka o poreklu proizvoda. Za robu koja se izvozi u države sa kojima su zaključeni i ratifikovani sporazumi o slobodnoj trgovini ova uverenja se izdaju u skladu sa pravilima o poreklu koja čine sastavni deo tih sporazuma.

37. Kompenzacioni poslovi sa inostranstvom

Preduzede (privredno drustvo) ili drugo pravno lice moze na osnovu odobrenja nadležnog saveznog organa, zaključiti ugovor o izvozu robe i usluga koji se napladuju uvozom robe i usluga u istoj vrednosti. Osobenost kompenzacionog posla se ogleda u načinu napladivanja vrednosti tako izvezene robe I u vrsti robe koja se po tom osnovu može uvesti. Zakonom je propisano da ce nadležni organ odobriti kompenzacioni posao samo ako se: - izvoz u zemlje sa platnobilansnim teškodama ne može naplatiti u devizama,; - ako se izvozom robe i usluga plada izvoz energetskih I drugih sirovina i reprodukcionog materijala; - uvoz ili zakupnina opreme koja je u funkciji izvoza; - uvoz robe od značaja za snabdevanje domadeg tžista Preduzedima koja izvode investicione radove u zemljama koje su unapred navedene, može se odobriti da zaključe ugovor sa naplatom tih radova u robi I uslugama ako sa preduzedem koje koristi robu ili usluge iz izvoza međusobna prava i obaveze uredi ugovorom. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom je dužno da odluči u roku od 30 dana od dana prijema urednog zahteva za izdavanje odobrenja.

* ovo je jako kratko pitanje, i to je sve to smo nasle vezano za kompenzacione poslove 

38. Konsignaciona skladišta

Prema Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, privredna društva i druga pravna lica koja su upisana u registar za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog prometa mogu sa stranim licem zaključiti : Ugovor o zastupanju stranih lica u Srbiji , Ugovor o prodaji strane robe sa kosignacionog skladišta u zemlji i Ugovor o pružanju usluga održavanja uvezene opreme i trajnih dobara za ličnu potrošnju. Pod zastupanjem stranih lica smatra se obavljanje od strane ovlašdenog domadeg lica u ime i za račun stranog lica, poslova koji prethode zaključivanju ugovora o prodaju robe ili pružanju usluga, zaključivanju tih ugovora, kao i obavljanje pratedih poslova koji se odnose na izvršavanje tih ugovora Kada je rec o ugovoru o zastupanju, Uredbom je propisana obaveza domadim licima da zaključuju samo ugovore o generalnom zastupanju za ceo proizvodni program stranog lica. Samo izuzetno, u slučajevima kada strano lice ima više proizvodnih programa, domadi zastupnik moze zaključiti ugovor o zastupanju i dela proizvodnog programa. Ugovor o zastupanju stranih preduzeda redovno prati ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta. Uredbom je određeno da domade preduzede kao zastupnik može sa stranim licem zaključiti ugovor o prodaji robe sa konsignacionog skladišta i na osnovu njega prodavati stranu opremu, trajna dobra za ličnu potrošnju, rezervne delove, sirovine, i reprodukcioni materijal, gotove lekove i medicinski i sanitetski potrošni materijal. Ovim ugovorom potrebno je regulisati vrednost robe koja ce konsignaciono prodavati, troškove njihovog transporta i osiguranja kao i troškove njihovog uskladištenja i održavanja konsignacije. Prodaja se obračunava i placa stranom licu u stranoj valuti. U sudskoj praxi je zauzet stav da konsignacija nije vrsta kupoprodajnog odnosa ved vrsta: prodajnog komisiona kombinovanog sa uskladištenjem robe u kome konsignat preuzima obavezu da posalje konsignataru određenu robu, pri cemu konsignatar čuva u svom skladištu i prema ukazanoj prilici je prodaje tredim licima u svoje ime a za račun konsignata. Kada su generalni zastupnik i konsignater dužni da obezbede servis, potrošni materijal, pribor za rezervne delove i održavanje uvezene opreme, domade privredno drustvo zaključuje tredi navedeni, ugovor o pružanju usluga održavanja. Ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta i ugovor o pružanju usluga održavanja zaključuju se na rok koji ne može biti kradi od jedne godine.

39. Slobodne carinske zone

Prema odredbama Zakna o spoljnotrgovinskom poslovanju, privrednim društvima i drugim licima koji su upisani u registar za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja dato je pravo da, radi obavljanja

privrednih delatnosti u slobodnoj i carinskoj zoni,slobodno uvoze i izvoze robu usluge u zonu i snabdevaju prevozna sredstva u međunarodnom saobracaju. Pod slobodnim carinskim zonama se podrazumeva teritorija Republike Srbije koja je posebno ograđena i označena na kojoj se privredne aktivnosti obvljaju u posebnim ulovima . Posebni uslovi poslovanja se ogledaju u carinskim i poreskim olakšicama za deo poslovanja koji se odvija u zoni. Obično se poslovanje u slobodnim zonama podstiče i nizom mera lokalnih jedinica vlasti na npr. davanjem, odnosno ustupanjem zemljišta za osnivanje slobodnih zona pod povoljnijim uslovima, dovođenjem infrastrukture do slobodne zone ili izgradnja unutar zone i slicno. Pitanje postupanja sa robom koja se nalazi u slobodnoj carinskoj zoni je regulisano Zakonom o slobodnim zonama i odgovarajudim podzakonskim aktima i Carinskim zakonom. Prema ovim propisima, roba se može radi njenog oplemenjivanja, privremeno unositi slobodno, uz povremeni carinski nadzor do vradanja oplemenjene robe u zonu, odnosno do njenog izvoza. Prema odredbama carinskog zakona, sa takvom stranom robom se može postupati na jedan od slededih nacina : 1. staviti u slobodan promet u skladu sa uslovima propisanim za taj postupak; 2. podvrgnuti uobičajenim oblicima rukovanja, u skladu a odredbama ovog zakona, bez posebnog odobrenja carinskog organa; 3. staviti u postupak aktivnog oplemenjivanja pod uslovima propisanim za taj postupak; 4. staviti u postupak prerade pod carinskom kontrolom pod uslovima propisanim za taj postupak ; 5. privremeno uvesti, u skladu sa propisanim uslovima i postupkom; 6. ustupiti u korist države, u skladu sa odredbama ovog zakona; 7. uništiti po uslovom da se carinskom organu na propisani način podnesu podaci za koje organ oceni da su potrebni.

41. Standardizacija opštih pravila za međunarodne trgovačke poslove i karakteristike međunarodnih trgovačkih poslova Pod standardizacijom privatnog prava podrazumeva se, pre svega, proces stvaranja opštih pravnih načela ili opštih pravila za ugovore u međunarodnom prometu. Zbog parcijalnosti koja karakteriše međunarodne izvore, ved od druge polovine prošlog veka u okviru UNICITRAL-a je podsticana ideja o stvaranju opštih pravila kojima bi se na jedinstven način regulisala ona pitanja koja su zajednička ili opšta za sve vrste međunarodnih trgovinskih poslova i koja bi predstavljala neku vrstu univerzalnih opštih uslova. Standardizacija se sprovodi različitim tehnikama, kao što su: harnonizacija, recepcija ili nametanje stranog prava i unifikacija i može obuhvatiti različite predmete i različite teritorije.

Pod unifikacijom se podrazumeva proces stvaranja unifikovanih pravnih pravila Predmet unifikacije mogu biti sve norme, ali praksa pokazuje da se unifikuju samo one norme nacionalnih pravnih sistema između kojih ne postoje velike razlike, tako da je mogude nadi rešenja koja bi bila prihvatljiva za sve ili vedi broj država. Sa stanovišta predmeta i krajnjeg cilja može se razlikovati unifikacija koja ima za cilj stvaranje uniformnih pravila opšteg karaktera i u. pravila posebnog karaktera. Prema domenu primene unifikacija može biti univerzalna i regionalna. Što se tiče pravnih sredstava unifikacija pravila međunarodnog prava se ostvaruje putem međunarodnih konvencija, jednoobraznih zakona i jednobraznih pravila. U EU unifikacija se sprovodi putem komunitarnih uredbi i odluka. Sama unifikacija se može ostvariti u okviru vladinih organizacija ili pod okriljem nevladinih profesionalmih organizacija. Pod harnomizacijom ili usklađivanjem prava se podrazumeva proces usaglašavanja rešenja u nacionalnim pravima više država uz zadržavanje razlika između njih, ali uz obavezu da takva rešenja ne budu u suprotnosti sa ostvarivanjem određenih zajedničkih ciljeva. Korišdenje metoda harmonizacije posebno je karakteristično za EU. Pravila trgovačkog prava su zbog svoje svrhe koja je izražavana u potrebi lakšeg odvijanja prometa imovinskih vrednosti između trgovaca, često smatrana neutralnim u odnosu na države pa su kao takva bila podesnija i za regionalne i za univerzalne unifikacije i globalizaciju. Otuda je do poslednje decenije globalizacija, koja je vršena kroz unifikovanje pravila u međunarodnim konvencijama bila karakterističan metod izjednačavanja pravila trgovinskog prava, kao što su pravila o međ. prevozu, zaštiti intelektualne svojine, hartijama od vrednosti, menica i ček, pitanja međ. prodaje robe i povezanih pitanja kao što su zastarelost ili merodavno pravo kod ugovora o međ. prodaji robe ili na sredstva i instrumente međ. pladanja i sredstava produženog finansiranja. Valja istadi Konvenciju UN o ugovorima o međ. prodaji robe koja predstavlja veliki uspeh u harmonizaciji privatnog prava na globalnom nivou, ali i novije konvencije o faktoringu, finansijskom lizingu, nezavisnim garancijama i standby akreditivima i prenosu potraživanja. Ipak unifikacija započeta 80-tih godina XIX veka putem međ. konvencija je zbog potrebe da budu ratifikovane u poslednjim decenijama prošlog veka izgubila momentum, pa je pojačan rad brojnih organizacija i tela na stvaranju unifikovanih pravila kroz tzv. meko pravo ili soft law. Poseban doprinos tome su dale agencije za formulisanje i Međ. komora iz Pariza. Rezultat njihovof rada su tzv kodifikovana pravila kao što su jednobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, bankarske garancije na poziv i ugovorne garancije. INCOTERMS pravila, kao i Ženevski tipski ugovori o opšti uslovi poslovanja. U okviru UNIDROIT usvojena načela za međ. trgovinske ugovore 1994. i 2004. godine. U njima su sabrana pravila kojima su regulisana slededa pitanja 1) opšte odredbe, 2) nastanaka ugovora i ovlašdenja agenata, 3) punovažnost ugovora, 4) tumačenje ugovora, 5) sadržina ugovora i prava tredih lica, 6) izvršenje ugovora, 7) neispunjenje ugovora, 8) prenos prava iz ugovora i 10) zastarelost. Kod

ugovaranja primene UNIDROIT načela strane su slobodne da ugovore mjihovu punu primenu ili samo nekih delova unošenjem u ugovor, upudivanjem na njihovu primenu po onim pitanjima koja nisu regulisana u ugovoru, upudivanjem na primenu lex mercatoria ili opšta načela prava u okviru kojih de se primeniti i UNIDROIT načela. Mogu se primeniti i kada je kao merodavno pravo izabrano konkretno pravo, ako u njemu neko pitanje nije rešeno.

43. Pojаm ugovorа o međunаrodnoj prodаji robe Ugovor o međunаrodnoj prodаji robe predstаvljа osnovni trgovаčki posаo kojim se vrši promet imovinskih vrednosti između rаzličitih držаvа, tj.međunаrodnа rаzmenа robа i uslugа. NJihovim ispunjаvаnjem se u ekonomskom smislu reаlizuje izvoz i uvoz robe i u tom smislu posmаtrаn,ovаj ugovor predstаvljа instrument spoljnotrgovinskog prometа ili izvozni posаo. -Osobenosti međunаrodnih trgovinskih poslovа. Bez obzirа što se podelа nа unutrаšnje i međunаrodne poslove smаtrа veštаčkom, između njih postoje brojne rаzlike. 1)Primenа strаnog prаvа. Nа poslove unutrаšnje prodаje se ne može primeniti strаno,ved sаmo domаde prаvo. Nа ugovor o međunаrodnoj prodаji robe se može primeniti i strаno prаvo pod kojim se podrаzumevа prаvo druge držаve, аko je ono izаbrаno u grаnicаmа dozvoljene аutonomije volje od ugovornih strаnа, ili аko nа njih upuduju prаvilа međunаrodnog privаtnog prаvа. Osim strаnog nаcionаlnog prаvа, nа ugovore o međunаrodnoj prodаji se mogu primeniti i međunаrodni nаnаcionаlni izvori ili nа osnovu izborа ugovornih strаnа ili nа osnovu neposredne primene i neposrednog dejstvа. Izbor ugovornih strаnа nije ogrаničen sаmo nа prаvilа nаcionаlnog prаvа ved i nа prаvilа lex mercatoria. 2) Povedаnа prаvnа nesigurnost. Primenа strаnog prаvа povedаvа prаvnu nesigurnost kod ugovornih strаnа, bilo zbog togа što im je njegovа sаdržinа mаnje poznаtа, bilo zbog mogudnosti rаzličitih tumаčenjа zаvisno od sedištа sudа ili nаdležne аrbitrаže. 3)Distаncioni kаrаkter. Međunаrodni trgovinski poslovi su po prаvilu distаncioni poslovi tj. Poslovi koji se zаključuju između strаnа koje pripаdаju rаzličitim teritorijаlnim i prаvnim suverenitetimа. Udаljenost zаhtevа prevoz robe iz jedne držаve u drugu što podrаzumevа nove troškove i vedi rizik. Prelаzаk robe preko grаnice zаhtevа ispunjenje cаrinskih formаlnosti i drugih аdministrаtivnih uslovа koji ne postoje u unutrаšnjem prometu. Udаljenost i nepoznаvаnje ugovornih strаnа povlаči rizik neispunjenjа ugovorа što zаhtevа ugovаrаnje dodаtnih sredstаvа obezbeđenjа kojа se mogu lаko reаlizovаtiu zemlji poveriocа i u zemlji dužnikа.

4)Korišdenje posebnih instrumenаtа i tehnikа plаdаnjа. Kod međ. trgovinskih poslovа se pitаnju nаčinа plаdаnjа morа posvetiti pojаčаnа pаžnjа u odnosu nа poslove u unutrаšnjem prometu. U međunаrodnom prometu ugovorne strаne često morаju poštovаti posebne nаcionаlne devizne propise, koji su po prаvilu imperаtivne prirode, kаo i prаvilа Međunаrodnog monetаrnog fondа. 5) Povedаni rizik nаmetаnjа jednostrаnih uslovа. U međunаrodnim trgovаčkim poslovimа položаj ugovornih strаnа često ne zаvisi od pregovаrаčkih sposobnosti,ved od sаdržine unаpred ponuđenih formulаrnih ugovorа. Kаko nа korišdenju formulаrnih ugovorа po prаvilu insistirаju ekonomske jаče strаne koje su ih sаstаvile, to postoji povedаnа opаsnost od nаmetаnjа jednostrаnih ugovorа u pogledu ogrаničаvаnjа njihove odgovornosti u slučаju neispunjenjа obаvezа. 6) Jezičke prepreke. Pitаnje jezikа nа kome se vode pregovori i zаključuje ugovor može stvoriti dodаtne probleme u slučаjevimа kаdа se izа, u jezičkom smislu poznаtih izrаzа kriju rаzličiti prаvni pojmovi koji odrаžаvаju rаzlike u koncepcijаmа prаvnih sistemа. Kаo što je koncepcijа ugovorа zаsnovаnа nа postojаnju causa i nа postojаnju considerationa. 7)Posebnа prаvilа tumаčenjа. Kod tumаčenjа spornih institutа nede se podi od unutrаšnjeg nаcionаlnog iskustvа ved se koriste аutonomni pojmovi rаdi promovisаnjа međunаrodnog kаrаkterа odnosno izvorа. 8)Posebnа prаvilа i telа zа rešаvаnje sporovа. Sporove koji nаstаju u vezi tumаčenjа i ispunjаvаnjа međunаrodnih trgovinskih ugovorа mogu rešаvаti ne sаmo nаcionаlni sudovi ved i posebnа telа: nаcionаlne i međunаrodne аrbitrаže. Korišdenje nedržаvnih telа zа rešаvаnje spornih odnosа podrаzumevа primenu posebnih prаvilа postupkа, аli i neizvesnost oko priznаvаnjа i izvršаvаnjа tаko donetih odlukа.

44. Izvori prava međunarodne prodaje

Ugovor o ,međjunarodnoj prodaji je regulisan brojnim izvorima nacionalnog i međunarodnog karaktera. Nacionalni izvori

Nacionalni izvori su sadržani uglavnom u trgovačkim ili građanskim zakonima, a samo u malom broju država su doneti posebni zakoni o prodaji robe. Iako su njihova pravila prvenstveno namenjena regulisanju ugovora o unutrašnjoj prodaji robe, pod određenim uslovima mogu se primeniti i na ugovore

o međunarodnoj prodaji, kao osnovna ili kao dopunska pravila. Kao osnovna pravila se primenjuju u slučaju kada su ih kao merodavno pravo izabrale ugovorne strane ili njihova primena proizilazi iz mđjunarodnog privatnog prava. Kao dopunska pravila primenjuju se za popunjavanje pravnih praznina ili za tumačenje nejasnih odredbi Bečkih konvencija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, kada se kao osnovni izvor prava primenjuje Bečka konvencija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. Izvori međunarodnog karaktera Izvore međunarodnog karaktera čine konvencije, model ugovori, formalni i standardni ugovori, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana pravila i međunarodni običaji. Međunarodni izvori su nastali iz težnje da se unifikuju ili harmonizuju nacionalni propisi kako bi se smanjile ili izgubile razlike koje postoje između njih. Po karakteru normi koje sadrže ovi izvori se mogu podeliti na:1. One koji sadrže koliziona pravila i 2. One koji sadrže materijalna pravila. Mogude je i da isti izvori sadrže oba pravila. Međunarodni izvori se mogu podeliti na konvencije i autonomne izvore. Konvencije; Od konvencija koje sadrže materijalne norme najznačajnije su Konvencija UN-a o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (ili Bečka konvencija iz 1980.godine), Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje iz 1974.godine sa Protokolom i izmenama iz 1980.godine i UNIDROIT konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe iz 1983.godine. Od konvencija koje sadrže koliziona pravila najznačajnije su; Konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore o međunarodnoj prodaji robe iz 1955.godine, Konvencija o pravu koje se primenjuje na zastupanje iz 1978.godine, Konvencija o merodavnom pravu koje se primenjuje na ugovore o međunarodoj prodaji (Haška konvencija iz 1986.godine), Konvencija o merodavnom pravu za prenos svojine u slucaju međunarodne prodaje telesnih pokretnih stvari iz 1958.godine. Osim ovih “univerzalnih” konvencija, na regionalnom planu su Evropske zajednice donele dve konvencije u oblasti sukoba zakona; Konvencija EZ o priznanju i izvršenju presuda u građanskoj i trgovackoj materiji iz 1968.godine, koje su kasnije usvojene u formi komunitarnih uredbi. Autonomni izvori; U autonomne izvore spadaju opšti ulovi poslovanja, formalni ugovori, međunarodni običaji, UNIDROIT načela i Načela evropskog ugovornog prava. Pod forrmalnim ugovorima i opštim uslovima poslovanja podrazumevaju se samo oni koje su doneli veliki proizvođači i prodavci, ved i pojedine međunarodne organizacije za prodaju pojedinih vrsta specificnih roba. Npr; ženevski opšti uslovi poslovanja i tipski ugovori. UNIDROIT načela i načela evropskog ugovornog prava spadaju u dopunske izvore prava jer su usvojeni u formi tzv. mekog prava pa je njihova primena samo preporučena. Povedani značaj običaja. Konvencija obavezuje strane da poštuju običaje sa kojima su se složile (misli se na Bečku konvenciju iz 1980.godine). Pri tome konvencija ne pravi razliku između običaja i uzansi, te su pod pojmom “usages” obuhvadena oba termina. U pogledu osnova obaveznosti običaja , u Konvenciji je u osnovi prihvadeno normativno ili objektivno shvatanje njihove pravne prirode.

Kao delovi ugovora običaji imaju prednost (vedu pravnu snagu) od dispozitivnih odredbi Konvencije, ugovorne strane imaju pravo da u okviru ugovora isključe ili ograniče primenu običaja. Da bi se neko ponašanje smatralo običajem mora da je široko poznato u međunarodnoj trgovini i da ga strane u ugovorima redovno poštuju. Mišljenje o postojanju običaja se po pravilu traži od odgovarajude privredne ili trgovinske komore Načela evropskog ugovornog prava načela su određena kao opšta pravila kojima su izražene apstraktne osnovne vrednosti. Kao osnovna načela u privremenoj verziji iz 2008.godine navedena su; Pravda, sloboda, ekonomsko blagostanje, solidarnost, unapređenje unutrašnjeg tržišta, zaštita ljudskih prava itd.

45.Oblast primene Konvencije UN-a o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe

U opštem smislu Bečka konvencija se primenjuje na ugovore o međunarodnoj prodaji robe. Da bi se precizno odredila oblast ili domašaj primene konvencije, potrebno je odrediti predmetno i teritorijalno polje primene. Predmetno polje primene Konvencije je definisano preko prirode i predmeta ugovora o prodaji i navođenjem izuzetaka na koje se primenjuje Konvencija. Teritorijalno polje primene je određeno definisanjem pojma države ugovornice. Predmetna oblast primene Konvencije 1.Pojam ugovora o prodaji robe Pošto se Konvencija primenjuje na ugovore o prodaji, potrebno je odrediti šta se podrazumeva pod ovim ugovorom – ugovor o prodaji se može definisati kao ugovor, bez obzira na građanski ili trgovački karakter ugovornih strana ili karakter samog ugovora, kojim se prodavac obavezuje da isporuči robu, prenese robne dokumente i prenese svojinu na kupca, a kupac se obavezuje da plati cenu i primi isporuku robe. Primena konvencije na modifikovane ugovore o prodaji Konvencija se primenjuje i na „modifikovane“ ugovore o prodaji, kao što su ugovori o prodaji sa uzastopnim isporukama i na „moderne“ forme, kao što su ugovori sa prevozom robe kupcu i ugovori o isporuci robe koju je dobavljač direktno isporučio prodavčevom kupcu. Konvencija se ne primenjuje na sporazume o distribuciji, ni na sporazume o franšizingu, ni na ugovore o bartetu i na kompenzacione poslove u kojima kupac ima obavezu da ukupnu cenu plati u robi ili drugim činidbama, a ne u novcu, jer se ovo poslovi nme tretiraju kao prodaje. Konvencija se nece primeniti ni na lizing poslove.

Kod ugovora sa distributerima, dilerima, trgovačkim agentima i slično, potrbno je razlikovati 1.okvirne sporazume i 2.ugovore sa respektivnim principalom, odnosno proizvođačem o isporuci robe koja de biti distribuirana tj.preprodana od strane distributera, dilera ili agenta. Okvirni sporazumi nisu regulisani Konvencijom dok nalozi za isporuku mogu biti tretirani kao ugovori o prodaji koji su obuhvadeni Konvencijom. Posebnu vrstu ugovora o prodaji čine tzv.ugovori o isporuci robe na osnovu prodaje dokumenata, kao što su konosman i skladišnica. U takvim poslovima se smatra da je kupljena roba, a ne dokumenti koji je predstavljaju. Ugovori o isporuci i ugovori o radu i pružanju usluga Kao ugovori o prodaji na koje se primenjuje Bečka konvencija smatraju se i ove dve vrste ugovora. U pitanju su ugovori koji se razlikuju od klasičnih ugovora o prodaji po tome što se obaveza prodavca ne sastoji samo u isporuci, ved i u obavljanju određenog rada ili pružanju usluge. U okviru ove kategorije ugovora napravljena je razlika između ugovora u kojima je obavljanje rada ili pružanje usluga samo sredstvo da se proizvede određena roba i na ugovore kod kojih to nije. U prvu grupu spadaju ugovori o isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede, a za koju potreban materijal daje druga strana. Ako naručilac takve robe ne daje pretežni deo materijala koji je neophodan za njenu izradu, na takve ugovore se primenjuje Konvencija, a ako daje bitan deo elemenata ze njenu izradu K.se nede primenjivati. U drugu grupu spadaju ugovori u kojima se obaveza isporučioca (prodavca) sastoji u isporuci robe i vršenju usluga. Kod ovih poslova Konvencija se nede primenjivati na one ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koje isporučuju robu sastoji u izvršenju nekog rada ili pružanju nekih usluga. Kriterijum za razlikovanje ovih ugovora od klasičnih ugovora o delu čini pretežni deo obaveza, što upuduje na poređenje između ekonomski vrednosti obaveza koje se tiču obavljanja rada ili pružanje usluga sa ekonomskom vrednošdu obaveza koje se tiču isporuke robe. 2.Pojam robe U Haškim jednoobraznim zakonima predmet ugovora je bio opisno određen kao „telesna pokretna stvar“. U Konvenciji je ovaj pojam zamenjen pojmom „roba“, koji je u sudskoj praksi shvaden kao roba koja je u momentu isporuke „telesna i pokretna“ bez obzira da li je u pitanju nova ili korišdena roba. 3.Prodaje na koje se ne primenjuje Konvencija Prema odredbama člana 2, Konvencija se nede primenjivati na prodaju: 1.robe kupljene za ličnu i porodičnu upotrebu ili za potrebe domadinstva, izuzev ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu; 2.Na javnoj licitaciji; 3.U slučaju zaplene ili nekog drugog načina izvršenja koji sprovode sudske vlasti;

4.Hartija od vrednosti ili novca; 5.Brodova, hidroglisera i vazduhoplova; 6.električne energije. Razlozi za izuzimanje Konvencije na ove ugovore se pravdaju posebnom svrhom sticanja robe, posebnom vrstom ugovora o prodaji ili posebnom vrstom robe. U prvom slučaju reč je o tzv.domadoj kupovini ili potrošačkim ugovorima, odnosno kupovini za ličnu potrošnju, a ne za komercijalne i trgovačke svrhe. Izuzeci su i prodaje na aukciji, od strane javnih vlasti, prodaje radi izvršenja, prodaja akcija i hartija od vrednosti, brodova, hidroglisera i aviona. To spada u prodaju posebne vrste robe. 4.Pitanja na koja se ne primenjuje Konvencija Konvencija se primenjuje samo na zaključivanje ugovora o prodaji i na prava i obaveze prodavca i kupca koje proističu na osnovu takvog ugovora. Ali, Konvencija se ne primenjuje na punovažnost ugovora, nekih njegovih klauzula i običaja, na dejstvo koje bi ugovor mogao da ima na svojinu na prodatoj robi, kao ni na odgovornost prodavca za smrt ili telesne povrede koje bi roba prouzrokovala bilo kom licu. Na ova pitanja se primenjuju pravila merodavnog domadeg nacionalnog prava. Teritorijalna oblast primene U teritorijalnom ili geografskom smislu, Konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji imaju međunarodni karakter.

a) Opšti uslov-međunarodni karakter prodaje U Konvenciji je postojanje međunarodnog karaktera prodaje određeno prema subjektivnom kriterijumu. Subjektivni kriterijum je baziran na mestu poslovanja ili sedištu ugovornih organa. Tako da se Konvencija primenjuje na ugovore o prodaji koji su zaključeni između strana koje imaju mesta poslovanja ili sedišta na teritorijama različitih država. Mesto poslovanja kao osnovni kriterijum korigovan je sa dva zahteva. Prvo, zahtevom da različita mesta poslovanja moraju biti poznata stranama pre zaključivanja ugovora, i drugo, postavljena su dva alternativna uslova od kojih bar jedan mora biti ispunjen zajedno sa opštim uslovom.



Mesto poslovanja ugovornih strana

Konvencijom se od ugovornih strana zahteva da imaju svoja mesta poslovanja, a u nedostatku mesta poslovanja, redovna boravišta, na teritorijama različitih država. Za „međunarodni karakter“ jednog ugovora od značaja je mesto poslovanja koje su ugovorne strane imale u momentu zaključenja ugovora, bez obzira na eventualne kasnije promene. Mesto poslovanja mora biti poznato ugovornim stranama.

Mesto poslovanja nije definisano Konvencijom ved se pod focusom tj.centrom poslovne aktivnosti moze misliti kao o mestu u kome se poslovna aktivnost de facto obavlja na trajnijoj i stabilnijoj osnovi i sa određenim stepenom samostalnosti. Ugovori zaključeni preko komisionara Ako agent koji posluje u jednoj državi ugovornici zaključi ugovor sa drugom stranom iz iste države u svoje ime a za račun principala ne otkrivajudi da to radi za principala trede države, niti je za to znala druga strana, tj.kao komisionar, Konvencija se nede primeniti na takav ugovor jer de se takav posao smatrati poslom o un utrašnjoj podeli. Situacija de biti drugačija ako je ista strana znala za međunarodni karakter ugovora, a elemenat inostranosti može biti poznat ili se o njemu može zaključiti iz ranijeg poslovanja strana ili iz informacija koje je druga strana otkrila. Kako ustanoviti ono mesto koje je pravno relevantno-da li je to sedište organa upravljanja iloi neko od mesta u kome se na trajnijoj osnovi obavlja preduzetnička delatnost? U Konvenciji je ovo pitanje regulisano odredbama člana 10, prema kojima se, u slučaju da jedna ugovorna strana ima više mesta poslovanja, u obzir uzima mesto poslovanja koje ima najtešnju vezu sa ugovorom i njegovim izvršenjem, imajudi u vidu okolnosti koje su bile poznate ugovornim stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora. Ugovori zaključeni preko zastupnika Ako ugovor o prodaji zaključuje agent, koji nastupa u ime i za račun nalogodavca,tj.kao trgovački zastupnik, takvim ugovorima se uspostavlja neposredni ili direktni pravni odnos između zastupnika i tredeg lica čija se kvalifikacija vrši prema sedištima ili mestima poslovanja nalogodavca i tredeg lica. Ugovori zaključeni između ugovornih strana koje imaju više mesta poslovanja U slučaju kad jesna ugovorna strana ima više mesta poslocanja, a kupcu je poznato da de ugovor biti izvršen u različitom mestu od onog u kome je ugovor zaključen, kao relevantno mesto uzima se ono koje je najtešnje povezano sa mestom izvršenja. Ovo pitanje je od posebnog praktičnog značaja kod ugovora zaključenih preko zastupnika ili komisionara. Ako se takvi ugovori prema domadem pravu tretiraju kao ugovori neposredno zaključeni sa principalom, a strani je bilo poznato da agent nastupa u ime i za račun principala koji se nalazi u drugoj državi ugovornici, Bečka konvencija de se primeniti i na ove ugovore. Ovde se kao relevantno mesto poslovanja uzima na primer mesto izvršenja ugovora ako se ono nalazi u drugoj državi.



Trgovački karakter posla nije od značaja

Za primenu Konvencije nije od značaja da li se posao međunarodne prodaje prema unutrašnjem nacionalnom pravu kvalifikuje kao „građanski“ ili kao „trgovački“, odnosno da li je ugovor komercijalnog ili privatnog karaktera. U Konvenciji se ne pravi razlika između fizičkih i pravnih lica, njena pravila se primenjuju i na poslove koje zaključuju fizička lica iz država ugovornica, ako su ispunjeni ostali uslovi.

b) Alternativni uslovi Za primenu Konvencije potrebno je da pored opšteg uslova bude ispunjen jedan od dva alternativna: 1.Da su u pitanju države zgovornice, 2.pravila međunarodnog privatnog prava upuduju na primenu prava neke od država ugovornica Pod državama ugovornicama podrazumevaju se države koje su ratifikovale, prihvatile ili odobrile Konvenciju ili su joj pristupile. U kombinaciji sa opštim uslovom znači da se Konvencija primenjuje na ugovore koji su taključeni između ugovornih strana čije se mesta poslovanja nalaze na teritorijama država ugovornica bez obzira što bi pravila međunarodnog privatnog prava mogla upudivati na primenu preva trede države i bez obzira gde se ugovor ispunjava:na teritoriji države ugovornice ili države neugovornice. Alternativni uslovi se ispunjavaju i kod zaključivanja i kod ispunjenja uslova. Direktna primena Konvencije Ako se sedišta ili mesta poslovanjaobe ugovorne strane nalaze na teritorijama država ugovornica Konvencija se direktno ili neposredno primenjuje. Njenu primenu ugovorne strane mogu izbedi jedino ako su je izričito isključile. Indirektna primena Konvencije Prema drugom alternativnom uslovu, za primenu Konvencije nije od značaja da li se mesta poslovanja nalaze u državama ugovornicama ili tredim državama, ako pravila međunarodnog privatnog prava upuduju na primenu prava neke države ugovornice. Podrazumeva se da se ,esta poslovanja nalaze u različitim državama. Pri tome, nije od značaja da li je od njih samo jedna država ugovornia ili nijedna od njih. S obzirom da na ovaj način pravila međunarodnog privatnog prava na indirektan ili posredan način omogudavaju primenu Konvencije, u pitanju je indirektna ili posredna primena Konvencije. Pravo države ugovornice mogu na izričit način izabrati i same strane u ugovoru. Pod pravom države ugovornice se podrazumevaju pravila Konvencija, i odredbe Konvencije imaju prednost u primeni nad unutrašnjim pravilima i izvorima. U slučaju stavljanja rezerve od ugovornih strana postoje različite kombinacije. U slučajevima ugovora koji su zaključeni između srana koja imaju mesta poslovanja u državama ugovornicama bez obzira da li je jedna ili su obe, ili ni jedna od njih nije stavila rezervu na primenu člana 1(1)b i bez obzira da li sudi sud u državi ugovornici koja je stavila, ili koja nije stavila rezervu, ili sud u tredoj državi, kao i bez obzira da li njihova pravila međunarodnog privatnog prava upuduju na pravo trede države, primenide se Konvencija. Osnov primene Konvencije se izvlači iz činjenice da su im mesta poslovanja u državama ugovornicama pa se na takve ugovore direktno primenjuju odredbe člana 1(1)a Konvencije. Konvencija se nede primeniti ako je merodavno pravo države ugovornice koja je stavila rezervu, ali je to sporno u varijanti kada sud države ugovornice upuduje na pravo države ugovornice koja je stavila rezervu.

Isključenje primene Konvencije voljom ugovornih strana U skladu sa odredbama člana 6. Konvencije, ugovorne strane su potpuno slobodne da isključe primenu Konvencije, da odstupe od primene bilo koje odredbe, ili da izmene njihovo dejstvo. Priznavanjem ugovornim stranama potpune autonomije u pogledu njene primene, Konvencija je dobila dispozitivni karakter. Svoju volju da isključe ili ograniče primenu Konvencije na konkretni ugovor, ugovorne strane moraju iskazati ne samo izričito i uzajamnom saglasnošdu, ved i na implicitni način. Primer za izričito isključivanje Konvencije postoji u slučaju kada su ugovorne strane, posebnom klauzulom na jasan način stipulisale da se ceo, ili na deo ugovora nede primenjivati Konvencija. Predutno ili podrazumevajude isključenje postoji u drugom slučaju, kada nema prethodno navedene klauzule, ali su konkretna pitanja rešena ili na drugačiji način u samom ugovoru, ili je ugovorena klauzula o primeni nekog drugog merodavnog prava. U prvom slučaju nadležni sud ili arbitraža de prema pravilima svog međunarodnog privatnog prava odrediti merodavno pravo koje može biti ili pravo države ugovornice ili pravo trede države. U drugom slučaju situacija nije potpuno jasna, a rešenje zavisi od togaq na koji način su strane izabrale strano, podrazumeva se nacionalno, pravo i od toga da li je to pravo države ugovornice ili nije. Kada se radi o pravu trede države misli se na njene unutrašnje propise. U slučajevima kada su strane na izričit način isključile primenu Konvencije, ali nisu odredile merodavno pravo, ono de biti određeno prema pravilima međunarodno privatnog prava suda pred kojim se ovo pitanje postavi. Primena Konvencije može biti isključena na implicitni način kada su ugovorne strane iz država ugovornida u svom sporazumu ugovorile nadležnost suda ili arbitraže države neugovornice, iako arbitražnom klauzulom nisu na izričit način izabrale merodavno pravo. Rezerve Pravo da stave rezervu na primenu pojedinih članova Konvencije imaju samo države ugovornice. One to mogu učiniti izjavom prilikom prihvatanja, odobravanja ili pristupanja Konvenciji. Pravo na stavljanje rezervi je ogranočeno na primenu drugog i tedeg dela Konvencije i na odredbe tačke b iz člana 1 Konvencije. Deo 2 se odnosi na pitanja zaključenja ugovora, deo 3 na prava i obaveze ugovornih strana i pravna sredstva zbog povrede ovih obaveza, a stav b na drugi alternativni uslov za primenu Konvencije. Konvencija takođe može biti suspendovana bilo kojim međunarodnim sporazumom koji je ranije zaključen ili koji de se zaključiti, a sadrži odredbe koje se odnose na pitanja obuhvadena Konvencijom, pod uslovom da strane imaju svoja mesta poslovanja u državama ugovornicama takvog sporazuma.

46.Pregovori za zaključenje ugovora o međunarodnoj prodaji

Svrha pregovora Zaključivanju ugovora u međunarodnom prometu po pravilu prethode pregovori. Pregovori uglavnom imaju dvostruku ulogu: da omogude stranama da se bolje upoznaju i da im pomognu u određivanju sadržine bududeg ugovora; tj.da preciziraju potrebne detalje. Krajnji cilj pregovora je zaključenje ugovora. Ako je ugovor zaključen, pregovori su uspešno vođeni i obe strane mogu biti zadovoljne. Pregovori i ne moraju uvek dovesti do zaključivanja ugovora. Ako strane ne mogu nadi kompromisno rešenje pregovori se prekidaju. I u ovom slučaju pregovori su doveli do određenog rezultata. Drugačija situacija postoji u slučaju kada je jedna od strana vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor, na primer zbog toga što nije bila ovlašdena da pregovara. Ovakvi ugovori su neuspešni ne samo zbog toga što nisu doveli do zaključivanja ugovora, ved što ih je jedna strana svojim ponašanjem unapred osudila na neuspeh. Može se desiti da se pregovori dobro odvijaju i da se strane u toku pregovora saglase4 o bitnim detaljima bududeg ugovora, ali da jedna od njih bez opravdanih razloga odustane od zaključivanja ugovora. U ovom slučaju u toku pregovora je postojala namera da se ugovor zaključi, ali se kasnije od nje odustaje. U navedenim situacijama se postavljaju i određena pitanja. Prvo se odnosi na način vođenja pregovora, a drugo na način realizacije saglasnosti koja je postignuta u toku pregovora. Postavlja se pitanje šta je krajnji cilj pregovora: samo razmena mišljenja ili zaključivanje ugovora. Dokle se prostire odgovornost za vođenje pregovora: da li se ona završava na zaključenom ugovoru ili se proteže na važnost i eventualno dejstvo zaključenog ugovora. U poslednjoj situaciji se misli na slučaj kada su pregovori uspešno okončani i zaključen je pravno valjan ugovor, alu u ugovoru nisu rešeni svi detalji ili unete odredbe ili klauzule sa nejasnim značenjem. U prvom slučaju su u pitanju pravne praznine a u drugom slučaju je reč o tumačenjju nejasnih odredbi ugovora. Odgovor na postavljena pitanja zavisi od merodavnog prava. Bečka konvencija ne reguliše vođenje pregovora. Odredbe Konvencije se mogu primeniti na ona pitanja koja se tretiraju kao pravne praznine, koja de se, rešavati prema opštim načelimaq kojima je Konvencija inspirisana, a samo u odsustvu tih načela prema merodavnom pravu. Na pitanja prekida pregovora i sprečavanja da se zaključi ugovor i štete nastale zbog toga primenjuju se odredbe Konvencije. Pravno dejstvo pregovora Iako je svrha pregovora da dovedu do zaključenja ugovora, oni ne obavezuju strane koje su ih vodile da moraju postidi taj cilj. Pregovori koji prethode ugovoru ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hode i može pregovore voditi sa više lica. Odgovornost za vođenje pregovora Pitanje odgovornosti za vođenje pregovora je različito regulisano u zemljama pisanog prava ili u kontinentalno evropskim državama, u zemljama opšteg prava i u međunarofnim izvorima: Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji, UNIDROIT načelima za međunarodne

trgovinske ugovore i Evropskim načelima ugovornog prava. Razlike su u osnovu, vrsti i obimu odgovornosti. Uz izvesna uopštavanja, može se redi da su u kontinentalnom pravu ove granice određene načelom savesnosti i poštenja, a u zemljama opšteg prava načelom dobre vere. Pravno regulisanje odgovornosti Međunarodni izvori-pitanje odgovornosti za vođenje pregovora nije na izričit način regulisano u Konvenciji UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji. Konvencijom je jedino propisana obaveza da se prilikom tumačenja ove Konvencije mora voditi računa o njenom međunarodnom karakteru i potrebi da se napredi jednoobraznost njene primene i poštovanje savesnosti i poštenja u međunarodnoj trgovini. Prema odredbama člana 2.15 UNIDROIT Načela, osnov odgovornosti strana koje vode pregovore se nalazi u ponašanju o „lošoj veri“ tj.suprotno načelu savesnosti i poštenja. Isti osnov odgovornosti za vođenje ili prekid pregovora pihvaden je i u Načelu evropskog ugovornog prava. Kao načelo koje je suprotno načelu savesnosti i poštenja smatra se situacija „kada jedna strana uđe ili nastavi pregovore bez prave namere da postigne sporazum sa drugom stranom.“ Zakon o obligacionim odnosima-odredbama člana 30, propisuje odgovornost strane koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor , kao i kada je pregovore vodila sa namerom, ali je od te namere odustala bez osnovanog razloga ako je takvim ponašanjem drugoj strani nanela štetu. Zemlje pisanog prava- U zemljama pisanog prava osnov odgovornosti za vođenje pregovora je tražen uglavnom u povredi načela savesnosti i poštenja: samostalno ili u kombinaciji sa povredom načela zabrane zloupotrebe prava i načelom zabrane nanošenja štete drugom. U zemljama common law sistema- važi sloboda pregovaranja koja daje pravo stranama koje vode pregovore da od njih odustanu bez bilo kakvog rizika ili odgovornosti. Jednoobraznim trgovačkim zakonikom SAD od 1962.godine i Drugim resteitmentsom o ugovorima, ugovornim stranama je propisana obaveza ponašanja u skladu sa načelom dobre vere, ali ista obaveza nije predviđena i za strane koje vode pregovore. Bez obzira na ovakvo zakonsko stanje, američki sudovi su na određenim slučajevima primenom posebnih pravnih sredstava i instituta priznali da postoji odgovornost za vođenje pregovora i tako prakrično ostvarrivali slične rezultate kao i kontinentalni evroski sudovi. To su obrazlagali trima teorijama: teorijom restitucije koja uključuje i neosnovano obogadenje jedne strane u toku pregovora, teorijom pogrešnog predstavljanja, koja uključuje i pogrešno informisanje u toku pregovorau pogledu namere da se postigne sporazum o određenim uslovima i teorijom Promissory estoppel, koja uključuje obedanje dato od jedne strane u koje se pouzdala druga strana koja je zbog toga pretrpela štetu. Osnov i priroda odgovornosti Ugovorna i deliktna odgovornost Teorija o odgovornosti za vođenje pregovora kao ugovornoj odgovornosti potiče iz 19og veka od nemačkog pravnika Rudolfa Jeringa koji je smatrao da se između strana u pregovorima uspostavljaju posebni pravni odnosi poverenja koji podrazumevaju obavezu pažnje. Povreda ove obaveze stvara culpa

in contrahendo iz koje nastaje odgovornost. Kako je osnov ove odgovornosti tražen u bududem (kasnijem) ugovoru reč je o ugovornoj odgovornosti. Iako u fazi pregovora strane postižu sporazume o određenim uslovima i elementima bududeg ugovora, one ne preuzimaju ugovorne obaveze sve dok ne zaključe ugovor. U slučajevima kada ugovor nije nastao osnov odgovornosti se mora tražiti van ugovora, u pitanju je vanugovorna ili delikatna odgovornost izazvana ponašanjem jedne strane suprotno načelu savesnosti i poštenja. Strana koja vodi pregovore ponaqša se suprotno načelu savesnosti i poštenja ako svojim radnjama stvara kod strane privid o postojanju nečega što u stvari ne postoji: stvara privid da je ugovor mogud i da ga zaista želi. Takvo ponašanje prestavlja građansko pravni delikt pa da se osnov odgovornosti ne traži u povredu ugovora ved izvan njega-u krivici štetnika. In culpa in contrahendo se ne odgovara po sistemu pretpostavljene krivice, ved po sistemu dokazane krivice. Pod dolazenom krivicom je obuhvadena samo namera a ne i obična nepažnja. Ako je reč o slučajevima kada je jedna strana vodila pregovore sa namerom da zaključi ugovor, ali je od te namere neopravdano odustala osnov odgovornosti se može tražiti u povredi načela zabrane zloupotrebe prava.’ Uslovi za odgovornost i visina naknade štete Sudske prakse pokazuju da se pitanje odgovornosti za naknadu štete može postaviti ako je pored odgovarajudeg pravnog osnova nastala i šteta. Zakon o obligacionim odnosima-propisuje odgovornost za naknadu štete strane koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor, kao i kada je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, ali je od taklve namere odustala bez osnovanog razloga. I u jednom ki u drugom slučaju potrebno je da je nastala šteta. U tom smislu odgovornost za vođenje pregovora uvek pretpostavlja da je ispunjemo više uslova ili pretpostavki ali se oni mogu svesti na dva: da su vođeni pregovori i da je zbog vođenja pregovora došlo do nastanka štete drugoj strani i da je do nje došlo ili zbog nepostojanja namere ili zbog neopraqvdanog odustanka od zaključenja ugovora. Ako su ispunjeni uslovi za nastupanje odgovornosti, strana koja nije odgovorna za vođenje pregovora ima pravo na naknadu stvarno nastalih razumnih troškova, jer se naknađuje samo tzv.negativni ugovorni interes, ali ne i troškovi koji se smatraju redovnim za određenu vrstu delatnosti. U civil law sistemu obim naknade štete je ograničen na stvarno nastalu štetu koja se mora dokazeti, a ne obuhvata i izgubljenu dobit. Štetu nastalu vođenjem pregovora obično čine putni troškovi, troškovi izrade studija, elaborata ili projekata. Značaj preliminarnih sporazuma Retultati pregovora su sadržani u tzv.preliminarnim sporazumima ili sporazumima koje strane u različitim formama zaključuju u toku pregovora sa ciljem ili da konstatuju o kojim pitanjima su se dogovorile ili da utvrde elemente koji su od značaja za vođenje pregovora i da preciziraju dalji tok pregovaračkog procesa.

U praksi su poznati pod različitim nazivima, kao što su: pismo o namerama, preliminarni sporazumi, pripremn i sporazumi, sporazumi o pregovorima, memorandum o razumevanju. Preliminarni sporazum obavezuje strane ako su se dogovorile o svim pitanjima bududeg ugovora, i slučaju da ugovor ne bude zaključen oštedena strana ima pravo ne samo na stvarnu štetu nego i na izgubljenu dobit i na ispunjenje. U drugom slučaju, sud ne tretira odredbe o kojima je postignuta saglasnost kao kompletan ugovor, ali može nametnuti ponašanje u skladu sa načelom dobre vere stranama koje vode pregovore i obavezati ih da nastave pregovore u dobroj veri ili u skladu sa načelom savesnosti i poštenja ili da u pregovore ulože najbolje napore i cilju zaključenja ugovora. U odlučivanju da li da podrži takav preliminarni sporazum, sud de uzeti u obzir postojanje namere strana na osnovu slededih elemenata: jezika špreiminarnog sporazuma, postojanja otvorenih uslova, delimičnog ispunjenja, i izričitog zahteva da se zaključi ugovor. Neizvesnost u pogledu karaktera i obavezujudeg dejstva prethodnog sporazuma strane koje u njima učestvuju mogu otkloniti unošenjem u sporazume određenih klauzula, kao što su: džentlmentske klauzule, klauzule o poverljivosti ili ekskluzivitetu. Džemtlmentske klauzule u sporazumu o pregovorima ili posebne džentlmenske sporazume kojim strane isključuju svaku odgovornost za prekid pregovora, sudovi uglavnom priznaju bez bilo kakvih uslova ili uz ograničenje da se isključenje odgovornosti krede u granicama savesnog postupanja. Klauzulom o ekskluzivitetu, jedne ili obe strane se obavezuju da u toku pregovora nede stupati u paralelne razgovore sa trečim licima radi zaključivanja istog ugovora. Klauzulom poverljivosti strane se obavezuju da de informaicije koje saznaju tokom pregovora tretirati kao poverljive. Posebnu vrstu predstavlja tzv.Merger klauzula. Merger klauzula-klauzula o spajanju. Klauzule o spajanju ili integritetu su ugovorne odredbe kojima ugovorne strane izjavljuju da ugovor koji su zaključili u pisanoj formi obuhvata sve dogovorene uslove i da predstavlja jedinu i isključivu izjavu njihove saglasnosti. Ove klauzule nisu regulisane Konvencijom, ali prema savetodavnom mišljenju ugovorne strane ih mogu uneti u ugovore o međunarodnoj prodaji zaključene u skladu sa Bečkom konvencijom. U tom slučaju klauzula o integritetu može imati dva dejstva: u pogledu tumačenja i u pogledu dokazivanja sadržine zaključenog ugovora. Za razliku od Konvencije, UNIDROIT načela i EPCL, poznaju klauzulu o integritetu. Prema UNIDROIT načelima, ovakve klauzule ne dozvoljavaju ugovornim stranama da pisane ugovore u kojima je sadržana ovakva klauzula dopunjavaju ili osporavaju dokazima koji su sadržani u prethodnim izjavama ili sporazumima. Ali, takve izjave ili sporazumi se mogu koristiti kod tumačenja pisanog ugovora. Prema odredbama Načela evropskog ugovornog prava potrebno je razlikovati klauzule o integritetu koje su rezultat individualnih pregovora i koje to nisu. U prvom slučaju, prethodne izjave, obedanja i sporazumi koji nisu navedeni u pisanom ugovoru, ne mogu se smatrati delom ugovora. U drugom slučaju, klauzula o integritetu jedino stvara oborivu pretpostavku da strane nisu nameravale da prethodne izjave i sporazumi budu deo ugovora. Što se tiče tumačenja ugovora, Evropskim principima je dozvoljeno da se

prethodne izjave i sporazumi koriste kod tumačenja ugovora, ako ugovorne strane nisu na izričit nalin isključile tekvu mogudnost. Otkrivanje i čuvanje podataka u toku pregovora U zemljama kontinentalno-evropskog prava(civil law ) vođenje pregovora u dobroj veri, podrazumeva obavezu otkrivanja podataka koji su od značaja za bududi ugovor, dok u zemljama opšteg prava (common law) ova obaveza ne postoji. Razlike između kontinentalnog i anglosaksonskog prava postoje u brojnim drugim pitanjima: počev od karaktera mana kod saglasnosti volja, preko uslova za punovažnost ugovora i njegovog pravnog dejstva, do prestanka ugovora. Bečka konvencija ne sadrži rešenja o ovom pitanju. U UNIDROIT načelima je predviđena obaveza strane koja vodi pregovore da one informacije koje su joj saopštene kao poverljive u tokupregovora ne otkriva i da ih ne koristi na neodgovarajudi način u svoje svrhe, bez obzira da li je kasnije zaključen ugovor. U suprotnom, povreda ove obaveze može dovesti do naknade štete zasnovane na primljenoj koristi od druge strane. Prema praksi engleskih sudova, ne postoji obaveza prodavca da obavesti kupca da se nalazi u zabludi u pogledu informacija koje se odnose na predmet ugovora o prodaji, dok ga francusko i nemačko pravo obavezuju na to. U tom smislu se francusko pravo, nasuprot engleskom, karakteriše kao pozitivno, altruističko i konkretno. Značaj pregovora Pored osnovnog cilja koji se sastoji u zaključivanju ugovora, pregovori imaju značaj za kasnije formulisanje sporednih tačaka ugovora i za tumačenje prave namere ugovornih strana u slučaju kada ugovorom nije učinjeno na jasan način. Ponuda Ponuda u opštem smislu predstavlja predlog jedna strane za zaključenje ugovora. Prema Konvenciji ponuda je definisana kao predlog za zaključenje ugovora upuden jednom ili više određenih licva ako je dovoljno određen i ako ukazuje na nameru ponudioca da se obaveže u slučaju prihvatanja.

47. Ponuda i prihvat ponude za zaključenje ugovora o međunarodnoj prodaji

Ponuda u opštem smislu predstavlja predlog jedne strane za zaključenje ugovora.

Odredbama člana 14. Konvencije, ponuda je definisana kao predlog za zaključenje ugovora upuden jednom ili više određenih lica ako je dovoljno određen i ako ukazuje na nameru ponudioca da se obaveže u slučaju prihvatanja. Da bi prihvatanjem ponude mogao da nastane ugovor, ovakva jednostavna izjava volje ili predlog mora pored uslova iz Konvencije da zadovolji i uslove koji su predviđeni unutrašnjim nacionalnim pravima. Oni se odnose, pre svega, na svojstva ponudioca: sposobnost i ovlašdenja da u svoje ime ili za drugoga zaključuje ugovore i na svojstva iskazane volje.

S obzirom da prihvatanjem ponude nastaje ugovor koji stvara prava i obaveze između konkretnih ugovornih strana, predlog koji bi trebalo da postane ponuda mora da sadrži i odredbe o svojstvima ugovornih strana. Otuda takav predlog mora poticati od ponudioca, kao lica koje može zaključiti ugovor i mora biti: 1. upuden jednom ili više određenih lica 2. dovoljno određen i 3. ukazivati na nameru ponudioca da se obaveže u slučaju prihvatanja.

Personalni elementi ponude

Personalne elemente ponude čine ponudilac i ponuđeni. Oba lica moraju imati određena svojstva. Međutim, s obzirom da Konvencija ne reguliše pitanje punovažnosti ugovora, njenim odredbama nisu regulisana ni svojstva ponudioca, ni ponuđenoga: kao što su pravna sposobnost, ovlašdenje za zaključivanje ugovora i sl. Jedino se na posredan način i iz drugih odredbi Konvencije može zaključiti da to mogu biti trgovci i netrgovci. Ostala pitanja su regulisana ili drugim konvencijama ili merodavnim nacionalnim propisima.

U nacionalnim pravima je kao osnovno, prihvadeno rešenje da ponudilac može biti svako lice „koje u okviru svoje sposobnosti ugovaranja može da zaključuje ugovore.“ U slučajevima kada se ugovor zaključuje između trgovačkih društava i drugih oblika trgovaca, predlog za zaključivanje ugovora mora poticati od lica koje je ovlašdeno da u njihovo ime preuzima obaveze, tj. od ovlašdenog lica.

Predlog mora biti upuden određenom ili određenim licima

Predlog za zaključenje ugovora može biti upuden ili jednom ili vedem, ali određenom krugu lica. Takav zahtev je postavljen jer se pretpostavlja da ponudilac raspolaže ograničenom količinom robe koju nudi na prodaju i stoga može ispuniti obaveze samo iz određenog broja zaključenih ugovora. Stoga se predlog koji je upuden neodređenom krugu lica, tzv. opšta ponuda, i u Konvenciji, kao i u vedini nacionalnih prava, smatra samo kao poziv da se učine ponude (oglašavanje prodaje u novinama ili slanje kataloga, kao i postavljanje automata), izuzev ako lice koje čini takav predlog jasno ne ukaže na suprotno.

Rešenja se razlikuju. Najliberalnije rešenje sadrže Načela evropskog ugovornog prava prema kojima se ponuda može učiniti jednom ili više određenih lica, ali i javnosti (preko oglasa, postera, circularnim pismima, izlaganjem robe u izlozima, preko poziva za tendere, na aukcijama). Dovoljno je samo da postoji “namera za pravnim obavezivanjem”. Isto pravilo važi za predloge za isporuku robe ili vršenje robe po određenoj ceni, od strane profesionalnih trgovaca ( sve dok se zalihe robe ne isprazne). U međunarodnoj praksi sve više dobijaju na značaju opšte ponude koje su učinjene na poseban način (slanje kataloga, cenovnika, tarifa, oglasi putem štampe, letaka, radija, interneta). Osim oglašavanja preko interneta, koje nije regulisano, pomenuti oblici oglašavanje prema ZOO ne predstavlja ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. UNIDROIT Načela ne regulišu pitanje određenosti destinatera. U pravnoj teoriji to se tumači da je upudenost određenom licu prestalo da bude obavezno svojstvo ponude i da se takvi predlozi smatraju ponudom za zaključenje ugovora.

Predlog mora biti određen

Pod određenošdu predloga se podrazumeva da izjava sadrži sve bitne elemente bududeg ugovora, „essentialia contractus“. Kod ugovora o međunarodnoj prodaji bitne elemente čine predmet i cena, ali se strane mogu dogovoriti da to budu i drugi elementi. Predmet je određen ako je naznačena vrsta robe i količina. Količina, kao i cena, mogu biti izričito ili predutno određeni ili odredivi. Određivanje budude cene, kao i ostalih elemenata, može biti povereno i tredem licu, ili jednoj od ugovornih strana. Ako, pak, u predlogu cena nije određena, niti se može odrediti, takav predlog se prema odredbama člana 14. Konvencije ne može smatrati ponudom jer nije dovoljno određen. Iz toga sledi zaključak da na osnovu toga ne mođe nastati ugovor, ali odredbe člana 55. Konvencije govore suprotno. Kada je ugovor valjano zaključen, a cena nije određena, smatrade se, da su strane predutno pristale na cenu koja se u trenutku zaključenja ugovora redovno napladivala.

Prema rešenjima koja postoje u nacionalnim pravima, i prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, cena može ali i ne mora biti bitan element.

Kod iskazivanja cene moraju se uzeti u obzir nacionalni devizni propisi ( ako je prema nac. propisima zabranjeno da cena bude izražena u stranoj valuti, predlog se nede smatrati ponudom).

Da li predlog sadrži dovoljan minimum elemenata za zaključivanje ugovora, ceni se prema kriterijumu „razumnog lica“, tj. da li bi takvo lice u istim okolnostima kao ponuđeni shvatilo takav predlog kao ponudu.

Namera za obavezivanjem

Postojanje namere ponudioca za zaključivanje ugovora (animus contrahendi) predstavlja bitan elemenat ponude jer se tek njenim postojanjem predlogu daje prava f-ja, da služi kao ponuda na osnovu koje se može zaključiti ugovor. Na osnovu postojanja ili nepostojanja volje za obavezivanjem se pravi razlika između neobavezujudih preliminarnih pregovora i pregovora koji mogu dovesti do nastanka ugovora. Postojanje namere za obavezivanjem se mora posmatrati povezano sa sadržinom predloga. Pored lica i bitnih elemenata, predlog se mora odnositi i na neku dužnost u smislu davanja, činjenja ili nečinjenja jedne ili obe strane.

Standardni uslovi ugovora kao deo ponude

Pojedini, obično nebitni ili sporedni, delovi bududeg ugovora mogu u ponudi biti određeni upudivanjem na standardne uslove poslovanja, kao što su Incoterms, standardni model ugovori, opšti uslovi poslovanja ponudioca, ili okvirni ugovori ili preliminarni pregovori. Ponudilac to može učiniti na 2 načina: ili unošenjem njihove sadržine u ponudu, ili upudivanjem na njih.

Dejstvo ponude – Obaveznost ponude Ponuda proizvodi pravno dejstvo od trenutka kada stigne ponuđenome. Od tog momenta ponuda postaje efektivna ili proizvodi pravno dejstvo jer njenim prihvatanjem može nastati ugovor. Od ovog momenta ona prema posebnim pravilima obavezuje ponudioca da je održi na snazi. Sve do momenta dok za nju nije saznalo trde lice ona je predstavljala samo jednostranu izjavu volje ponudioca. U praktičnom smislu, ona je sposobna da proizvodi dejstvo tek kada za nju sazna trede lice (ponuđeni). Do tog momenta se može povudi ili izmeniti. Po Konvenciji, ponuda pre nego što dospe ponuđenom može se „povudi“, a nakon toga „opozvati“. Ponuda je stigla ili dospela ponuđenome ako mu je saopštena usmeno ili kada mu je na drugi način lično uručena ili predata u njegovom mestu poslovanja ili na njegovu poštansku adresu. Povlačenjem i opozivom ponuda prestaje pravno da postoji. Izjava o odbijanju mora biti jasna i poslata ili saopštena ponudiocu (konkludentne radnje nisu dovoljne).

Opozivost ponude

Za razliku od pravila o neopozivosti ponude koje je prihvadeno u kontinentalno evropskim pravima, rešenja Konvencije je zasnovano na principu opozivosti ponude. Pravilo o opozivosti ponude je uglavnom prihvadeno u angloameričkom pravu, kao i u pravima Francuske i Holandije. Ponuda se može opozvati sve dok se ugovor ne zaključi, ako opoziv stigne ponuđenome pre nego što je otposlao svoj prihvat. U common law sistemu mogude je da ugovor bude zaključen konkludentnim radnjama, svrha ovog pravila je da se spreči opoziv tako nastalih ugovora. Trebalo je otkloniti dilemu da li se pravilo o opozivu može primeniti i na ove slučajeve. U svakom slučaju pravo na opoziv prestaje nastankom ugovora jer je tada ponuda ved transformisana u ugovor.

Primena opšteg pravila o opozivosti je odredbama člana 14. Konvencije, ograničena u 2 slučaja, tako da se ponuda ne može opozvati: 1. ako je u njoj naznačeno da je neopoziva, bilo time što je određen rok za prihvatanje ili je to učinjeno na drugi način, ili 2. ako je ponuđeni razumno verovao da je ponuda neopoziva i ponašao se saglasno tome.

Prihvatanje ponude

Pod prihvatanjem ili prihvatom ponude se podrazumeva izjava ili drugo ponašanje ponuđenoga koje ukazuje na saglasnost sa ponudom. Da bi mogao nastati ugovor, potrebno je da budu ispunjeni i drugi uslovi: 1. odgovor ponuđenoga mora ukazivati na saglasnost sa ponudom 2. saglasnost mora biti bezuslovna 3. mora biti efektivna, tj. ne sme biti opozvana 4. mora biti dat blagovremeno.

Način izražavanja saglasnosti

Saglasnost na ponudu ponuđeni može iskazati na izričit način i predutno. Ako se prihvatanje vrši izjavom, u tako datom odgovoru saglsanost ponuđenoga da zaključi ugovor mora biti nedvosmislena i mora dospeti do ponudioca. Takođe mora zadovoljiti uslove koji su propisani merodavnim nacionalnim pravom. Sama formulacija izjave nije ograničena na korišdenje izraza kao što su „da“, „prihvatam“, mada se strane mogu i tako dogovoriti. I prihvat, i ponuda, može biti saopšten elektronski. Međutim, ponuđeni može poslati svoj prihvat mejlom samo ako je i ponudu dobio na isti način.

I u konkludentnim radnjama može biti izražena volja ponuđenoga da prihvata uslove ponude ( isporuke robe ili pladanja). Pod prihvatanjem ponude na predutni način se podrazumevaju i pripremne radnje koje ne predstavljaju direktno ispunjenje obaveza iz ugovora, ved su usmerene na ispunjenje ponuđenog posla.

Ćutanje se ne tretira kao prihvat ponude, niti se dutanjem može zaključiti ugovor (osim ako je pradeno i nekim dodatnim elementima kao što je dogovorena praksa).

Osim navedenih tradicionalnih načina prihvata, u praksi se koriste i posebni, kao što je trgovačko pismo o potvrđivanju. Trgovačko pismo o potvrđivanju predstavlja dokument koji se široko koristi u centralnoj Evropi u kome su u pisanoj formi ponovljeni uslovi iz ugovora ili rezime ugovora koji jedna strana šalje drugoj u vezi ugovora koji je usmeno zaključen ili koji jos nije zaključen. U ovom slučaju se u vedini nacionalnih prava u kojima su regulisana trgovačka pisma o potvrđivanju, dutanje ponuđenoga smatra se kao prihvatanje ponude sadržane u pismu. U prvoj situaciji pismo ima deklarativnu prirodu,a u drugom konstitutivnu.

Odgovor ponuđenoga koji sadrži dopunske elemente

U pogledu sadržine prihvata ponude, u Konvenciji su prihvadena 2 rešenja: odgovor bez dopunskih elemnata i odgovor sa dopunskim ili različitim elementima.

Kao osnovno, prihvadeno je tradicionalno rešenje prema kome odgvoro ponuđenoga mora biti saglasan sa ponudom, tj. ne sme odstupati od ponude. Odgovor koji sadrži dodatke, ograničenja ili druge izmene smatra se odbijanjem ponude i predstavlja kontra ponudu. Pored osnovnog, u Konvenciji je prihvadeno i reformističko rešenje o prihvatu sa dopunskim elementima koji suštinski ne menjaju ponudu, čime je delimično napušteno pravilo izgleda u ogledalu, prema kome prihvat ponude u pogledu sadržine mora u svemu odgovarati uslovima ponude. Takav odgovor mora zadovoljiti 2 uslova da bi se smatrao prihvatanjem. Prvi se odnosi na sadržinu i karakter i ne smeju suštinski menjati ponudu, da nisu navedeni samo ilustracije radi ili kao elementi za bududu saradnju. Drugi se tiče odnosa ponudioca prema takvom odgovoru i taj odnos mora biti izražen kao njegovo neodbijanje, tj. kao predutno prihvatanje.

Sukob formulara

Sukob formulara postoji u slučajevima kada na ponudu kojoj su priključeni uslovi poslovanja ponudioca, ponuđeni odgovori prihvatom, ali uz prihvat pošalje svoje uslove poslovanja. Uslovi poslovanja ponuđenoga mogu biti odštampani na poleđini prihvata ili se na njihovu primenu upuduje posebnom klauzulom. Mogu se izdvojiti 2 shvatanja:

Prema prvom shvatanju ili teoriji “poslednje reči” (poslednjeg šuta), ugovor je zaključen prema opštim uslovima poslovanja strane koja je poslednja uputila na uslove poslovanja na koje druga strana nije prigovorila. Prema drugom shvatanju ili teoriji “nokauta”, kojoj se prednost daje u nemačkoj sudskoj praksi, ugovor se smatra zaključenim kada su strane dogovorile, bez obzira na opšte uslove ugovora.

Rok u kome je ponuđeni dužan da odgovori na ponudu

Da bi odgovor ponuđenoga proizvodio dejstvo prihvata mora stidi ponudiocu u roku koji je ponudilac odredio u ponudi, a ako u ponudi nije ništa rečeno, u razumnom roku. Ponude kod kojih je ponudilac odredio rok za prihvat se označavaju kao oročene. Rok može biti određen ili odrediv. Ostale, bez roka, su neoročene. Na oročene ponude ponuđeni mora odgovoriti u datom roku, a može odgovoriti i pre isteka, ali ne i nakon isteka roka. Pod blagovremenim odgovorima podrazumevaju se odgovori koji su ponudiocu stigli u okviru ostavljenog ili na drugi način određenog roka. Potrebno je razlikovati odgovore koje ponuđeni šalje pristunom licu i odgovore odsutnom licu. Na ponudu koju mu je učinilo prisutno lice, ponuđeni se mora izjasniti odmah, osim ako okolnosti ne ukazuju na drugačije i ako nije reč o oročenim ponudama. Pod prisutnim licima se podrazumevaju fizički prisutna lica, kao i lica koja su u telefonskoj vezi ili preko teleprintera, ali ne i preko interneta i elektornske pošte. Kada su u pitanju odsutna lica, ponuđeni mora odgovor poslati ponudiocu tako da mu prema normalnom toku stvari stigne u predviđenom ili razumnom roku. Na ponude u kojima nije određeno vreme za odgovor, ponuđeni se mora izjasniti u razumnom roku. Njegova dužina se određuje prema okolnostima posle i brzini sredstva koje se koristi za prenos.

Posledice zakašnjenja u prenosu odgovora ponuđenoga

U ovom slučaju ponuđenome se ne može pripisati nepažnja ili krivica. Stoga nede snositi štetne posledice koje su nastale zbog kašnjenja.

Zakasnelo prihvatanje – Ako je ponuđeni poslao svoj odgovor nakon isteka roka, takav odgovor se ne može smatrati kao prihvat, ved kao nova ponuda.

48. Zaključenje ugovora o međunarodnoj kupoprodaji

Vreme zaključenja

Vreme kada se smatra da je ugovor o međunarodnoj prodaji robe yaključen je od značaja ne samo za ugovorne strane (jer od tog momenta ugovor počinje da proizvodi pravno dejstvo), ved i za javne vlasti država u kojima strane imaju mesta poslovanja ( jer se po pravilu za nastanak ili za ispunjenje ovih ugovora zahteva i ispunjavanje nekih dodatnih uslova).

Tradicionalni način zaključivanja ugovora

Teorija prijema – Prema Konvenciji, kod ugovora koji se zaključuju tradicionalnim načinima razmene ponude i prihvata ponude, tj. putem prepiske, ugovor je zaključen u trenutku prihvatanja ponude. Prihvatanje ponude proizvodi dejstvo od trenutka kada izjava o saglasnosti stigne ponudiocu. Izjava može biti saopštena pisemnim putem, lično uručena ili predata i usmeno saopštena. Teorija prijema je prihvadena u vedini nacionalnih prava i u sudskoj praksi. Isto pravilo se primenjuje i na zaključivanje ugovora između pristutnih lica, s tim što ovde izjava o prihvatanju ne putuje i za nju se saznaje u istom momentu kada je izjavljena. Teorija prijema se ne može primeniti kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe koji se zaključuju konkludentnim radnjama i dutanjem. U prvom slučaju merodavan je momenat kada je konkludentna radnja učinjena, a kada se dutanje smatra prihvatanjem ponude, ugovor je nastao kada je istekao rok kod oročenih ponuda ili razumni rok.

Zaključivanje ugovora elektronskim putem

Ovo pitanje nije na izričit način regulisano u Konvenciji. Zaključivanje ugovora elektronskim putem je regulisano u pojedinim međunarodnim i nacionalnim izvorima prava. U Srbiji su ova pitanja regulisana Zakonom o elektonskoj trgovini, Zakonom o elektronskom potpisu, Zakonom o elektronskom dokumentu.

Pod elektronskom komunikacijom se podrazumeva korišdenje računarskih mreža i to: putem elektronske pošte, elektronskom razmenom podataka i direktnom (on-line) komunikacijom. Sve navedene načine komuniciranja karakteriše fizičko odsustvo ugovornih strana i uglavnom nepostojanje pregovora. Komuniciranje elektronskom poštom ili e-mail-om, pretpostavlja da korisnici imaju slobodan pristup mreži i da imaju svoje elektronske mejl adrese.

Drugi način elektronske komunikacije se obavlja elektronskom razmenom podataka (EDI). Ovde se komunikacija obavlja neposredno između 2 računara ali samo putem poruka čija su sadržina, upotrebljenje reči i njihov raspored standardizovani i unapred dogovoreni između strana.

Kod zaključivanja ugovora preko interaktivnih stranica (sajtova) na Internetu, na posebno programiranim i pripremljenim Internet stranama su navedeni uslovi pod kojima se nudi prodaja određene robe, odnosno zaključivanje ugovora o prodaji. Ponuđeni može u svako doba pristupiti ovoj strani i prihvatiti ponudu, odnosno zaključiti ugovor tako što de svoj prihvat izjaviti na unapred predloženi način koji je naznačen na istoj stranici, pa čak i konkludentnom radnjom, kao na primer dvostrukim klikom na određeno mesto. U pravnom smislu, ovde je reč o zaključivanju ugovora preko posrednika, pošto relevantnu stranu održava trede lice – provajder.

Poseban slučaj zaključivanja ugovora postoji u slučaju korišdenja automatskih telefonskih sekretrica.

Mesto zaključenja ugovora

Ovo pitanje nije rešeno u Konvenciji. Ali na osnovu člana 18(3). Konvencije, mesto nastanka ugovora moglo bi se odrediti prema mestu gde je izjava koja je dovela do nastanka ugovora stigla njenom adresatu ili u mestu gde je izvršen akt ili radnja koja znači prihvat ponude.

Forma ugovora

Neformalnost – Konvencija ne propisuje bilo kakvu formu za nastanak ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Konsensualizam je prihvaden kao savremeno rešenje koje poznaje vedina nacionalnih prava, a koje odgovara potrebama moderne trgovine i novim metodima komunikacije. U slučaju da je nacionalnim propisima propisana pisana forma ili kakav drugi zahtev na primer potpisi obe ugovorne strane, overa pred nekim organom, takve odredbe su „irelevantne“. Pitanje forme ugovora je izričito u nadležnosti Konvencije pa se primena domadih pravila ne može postaviti. Međutim, ako se ugovori zaključuju na osnovu posebni pravila o kojima su se ugovorna strane sporazumele ili njihova primena proizilazi iz prakse ili običaja, ugovor se mora zaključiti na način i u formi koja je odabrana ili je određena.

Onim državama ugovornicama koje su u svom nacionalnom zakonodavstvu propisale pisanu formu za ugovore o prodaji dozvoljeno je da u bilo koje vreme, pa i nakon ratifikacije ili pristupanja, stave rezervu na primenu odredbi ovog člana.

Pos ostalim pitanjima koja su od značaja za nastanak ugovora podrazumevaju se pitanja ugovorne sposobnosti, dejstva domadih administrativnih propisa na nastanak ugovora i dejstvo propisa o zaštiti potrošača. Sva ova pitanja su regulisana unutrašnjim nacionalnim propisima. To praktično znači da se prilikom zaključivanja ugovora mora voditi

računa o zakonskim i administrativnim uslovima, zabranama i ograničenjima koja u tom smislu postoje u nacionalnim pravima, inače ugovor nede biti punovažan.

50. Obaveza prodavca da isporuči robu

Pojam isporuke Pod isporukom robe podrazumeva se skup radnji koje je potrebno da preduzme prodavac kako bi omogudio kupcu da stekne državinu na robi koja je predmet ugovora. Pojam isporuke I pojam predaje robe pa Konvenciji ne znače isto. Pojam isporuke u užem smislu podrazumeva uručenje ili predaju robe kupcu ili stavljanje robe na raspolaganje kupcu u određenom mestu. U širem smislu pod pojmom isporuke se podrazumevaju I druge radnje koje služe istoj svrsi, kao što su : obaveštavanja kupca o isporuci, zaključivanje ugovora o prevozu ili obezbeđivanje prevoznog sredstva itd. Obavezu isporuke prodavac ispunjava tako što je predaje kupcu ili je stavlja na raspolaganje kupcu u mestu, vremenu I na način koji je određen ugovorom. Prednost je data volji ugovornih strana, da odrede način isporuke u skladu sa svojim interesima. Način isporuke robe U Konvenciji su predviđena dva nčina na koji prodavac može da isporuči robu. Ako je prema ugovoru o prodaji prodavac odgovoran za prevoz robe kupcu, onda se isporuka robe sastoji u predaji ili slanju robe. Ako ugovorom o prodaji nije predviđen prevoz robe, smatra se da je kupac dužan da preuzme robu, a obaveza prodavca se sastoji u stavljanju robe na raspolaganje. Pojam predaja robe obuhvata pravne i fizičke radnje koje je dužan da preuzme prodavaac ili od njega ovlašdeno lice kako bi se prevoziocu omogudilo da stekne fizički nadzor nad robom za svrhe prevoza. Stavljanje robe na raspolaganje kupcu obuhvata radnje koje je prodavac dužan da preduzme kako bi omogudio kupcu ili licu koje on ovlasti da preuzmu robu. Kupac je zainteresovan da mu roba bude poslata, tj da ugovori prodaju sa prevozom, dok je interes prodavca da robu stavi kupcu na raspolaganje, tj da ugovori predaju robe bez prevoza. Kod ugovora o prodaji koji uključuje prevoz robe

a) Predaja prevoziocu – Kod ugovora o prodaju koji uključuju prevoz robe , prodavac je dužan da robu preda prevoziocu radi prevoza do kupca. Ako se prevoz robe vrši jednim prevoznim sredstvom, prodavac je dužan da preda robu tom prevoziocu. Ako u prevozu robe učestvuju prevozioci iz više grana prevoza , prodavac je duzan da robu preda prvom prevoziocu. Pod prevozom se podrazumeva fizički transfer robe iz jednog mesta u drugo koji je prodavac ugovorio sa ciljem da omogudi kupcu da preuzme robu. Prevoz robe se može ugovoriti neposredno ili preko špeditera. U prvom slučaju roba mora biti predata prevoziocu a u drugom špediteru. U slučaju kada prevoz vrši prodavac sopstvenim

sredstvima prevoza, on se ne može smatrati prevoziocem ili prvim prevoziocem jer ni u ovom slučaju nije došlo do ”predaje nadzora” nad robom sa njega na neko drugo lice. Do prenosa nadzora nad robom, dolazi tek u slucaju kada se roba predaje nezvisnom prevoziocu. Svrha predaje robe prevoziocu je da bude prevezena do kupca. Nakon sto je predao robu prevoziocu, prodavac ne odgovara za tok prevoza. Stoga ispunjenje obaveze isporuke nije uslovljeno predajom robe kupcu, vec urednom predajom nezavisnom prevoziocu. Obavezu predaje robe prodavac je ispunio ako je prevoziocu omogudio da ima fizičku kontrolu ili staranje na robi jer mu se tako omogudava da robu preveze do kupca. Prodavac može obavezu predaje robe ispuniti utovarom robe na prevozno sredstvo prevozioca u njegovom prisustvu ili u prisustvu njegovog vozaca. Medjutim sam utovar robe na prevozno sredstvo prevozioca bez njegovog prisustva ne smatra se adekvatnom predajom robe, sve dok prevozilac ne preuzme kontorolu nad prevoznim sredstvom. Priprema roba da bi bila spremna za transport ili predaja stvarno pravnih dokumenata, kao npr. , predaja založnice prevoziocu kojom se ovlašduje da uzme robu iz skladišta, se ne smatraju valjanom predajom robe prvom prevoziocu. Isporukom de se smatrati i predaja robe prevoziocu sa instrukcijama da robu preda tedoj strani koju je kupac odredio. b) Zaključivanje ugovora o prevozu - Predaja robe prevoziocu podrazumeva da se zaključi odgovarajudi ugovor i prevozu. Ako je obavezu da organizuje prevoz preuzeo kupac, dužan je da o izboru prevozioca obavesti prodavaca kako bi mu omogudio da preda robu stavljanjem na raspolaganje u određenom mestu i u određeno vreme. Ako ugovor o prodaji uključuje prevoz robe, ali nije određeno čija je obaveza organizacije prevoza, niti to proizilazi iz prethodne prakse ili običaja, predpostavlja se da je to obaveza prodavca. Zaključivanje odgovarajudeg ugovora o prevozu čini deo obaveze isporuke i ako podavac ne zaključi ugovor o prevozu prema uobičajenom uslovima i ne odabere odgovarajude i podesno sredstvo prevoza, smatra se da nije izvršio isporuku. Prodavac ne odgovara za prevoz , niti je obavezan da snosi troškove prevoza. Pošto roba putuje na rizik kupca, prodavac nede odgovarati kupcu za oštedenja na robi koja se dese u toku prevoza kao ni u slučajevima njenog gubitka ili zakašnjenja u prevozu. Kada prevoziocu predaje generičnu robu zajedno sa drugom robom drugih naručilaca prevoza, prodavac mora robu jasno identifikovati ili to učiniti u transportnim dokumentima. Po Konvenciji je propisana obaveza prodavca da u slučajevima kada preda robu prevoziocu koja nije jasno identifikovana kao roba namenjena za izvršenje ugovora, obeležavanjem na njoj, u dokumentima za prevoz ili na drugi način, kupcu pošalje obaveštenje o otpremi kojim se bliže određuje roba. Kako za kupca ovakvo obaveštenje ima dvosturku ulogu : da ga obavesti da je roba otposlana, i da ga ako za tim postoji potreba, obavesti koja roba je njemu namenjena , proizilazi da je prodavac uvek dužan da pošalje ovakvo obaveštenje, ako ne zbog drugog, onda zbog prvog razloga. Međutim slanje obaveštenja kupcu ne

spada u pojam isporuke. Otuda se smatra da je prodavac isporučio robu iako u napred navedevnim slučajevima nije o tome obavestio kupca ,ali rizik ne moze predi na kupca. c) Predaja robe špediteru – U praksi prodavci često organizaciju posla prevoza poveravaju posebnim licima – špediterima, kojima ili mogu predati robu ili im omogudavaju da dođu da uzmu robu. Osnovna uloga špeditera je da organizuje da dobijena ili uzeta roba bude prevezena do kupca. U ovom slučaju smatra se da je prodavac ispunio obavezu isporuke stavljanjem na raspolaganje robe špediteru. Smatra se da je prodavac u tom momentu preneo obavezu ”staranja” nad robom nezavisnom licu radi njene predaje kupcu, a to je ono sto kupac može očekivati od obaveze isporuke. Kod ugovora o prodaji koji ne uključuju prevoz robe Kod ugovora o prodaji koji ne uključuju prevoz robe, prodavac vrši isporuku stavljanjem robe na raspolaganje kupcu. Stavljanje robe na raspolaganje obuhvata u generalnom smislu radnje identifikacije robe i obaveštavanja kupca. Ako ugovorom nije dogovoreno, prodavac je dužan da stavi robu na raspolaganje kupcu, tako da on moze da identifikuje robu koja je predmet ugovora i da mu omogudi da je uzme. Obaveštavanje kupca, u ovom slučaju, čini sastavni deo obaveze stavljanja robe na raspolaganje i ako prodavac to propusti da učini smatra se da nije izvršio isporuku robe. Međutim, rizik prenosa snosi kupac. Jedino ako je ugovorom o prodaji fiksiran rok kada kupac treba da preuzme robu, a prodavac tog dana stvari robu na raspolaganje, nije dužan da o tome obavesti kupca. Isto pravilo važi i ako je u vreme zaključenja ugovora roba bila spremna za isporuku, a kupac je to znao. Ako je roba uskladištena u prostorijama tredeg lica, prodavac je pored identifikacije dužan da kupcu obezbedi potrebne dokumente na osnovu kojih može da preuzme robu, ili da izda nalog skladištaru da preda robu kupcu, i ovo predstavlja sastavni deo obaveze stavljanja robe na raspolaganje. Posebna pravila vaze za robu koja se ne nalazi u stanju slobodnog raspolaganja, npr. prodaja drva . Ako pristup određenoj robi nije slobodan, prodavac je stavlja na raspolaganje davanjem bezrezervne izjave kupcu da je ovlašden da je preuzme. Mesto isporuke robe Ugovorne strane mogu slobodno izabrati mesto isporuke robe. Kakav god da bude dogovor, prodavac je dužan da isporuči robu u ugovorenom odnosno određenom mestu. Ako ugovorom o prodaji nije određeno mesto u kome treba predati robu, ali je određen prvi ili jedini prevozilac, prodavac je slobodan da u dogovoru sa prevoziocem i u okviru običaja koji vladaju u toj vrsti prevoza ili ustanovljene prakse, odabere mesto koje mu omogudava predaju robe. U praksi se pitanje mesta isporuke robe iz ugovora koji uključuju prevoz po pravilu reguliše ugovaranjem Incoterms klauzula. Ako je ugovorom o prodaji predviđena obaveza prodavaca da snosi troškove slanja robe, pod isporukom se podrazumeva i obaveza da plati ove troškove. Ako to ne učini, isporuka je nesaobrazna. U pravnom smislu mesto isporuke robe je bitno jer se prema njemu vrši podela rizika koji prate robu i određuje merodavno nacionalno pravo za rešavanje onih pitanja isporuke koja nisu rešena Konvencijom. Interesi i prodavca i kupca su da roba stigne sto bliže njima, tako da se ugovori svode na dogovor da li ce prodavac poslati robu kupcu, ili ce kupac dodi po nju.

Kod ugovora o prodaji koji uključuju prevoz robe Ugovorne strane su slobodne da ugovore mesto iz koga ce prodavac poslati robu kupcu. Konvencijom to nije određeno, ali se može zaključiti da je prodavac obavezan da preda u robu u onom mestu u kome se nalazi prvi prevozilac. Kod ugovora o prodaji koji ne uključuju prevoz robe Ako ugovor o prodaji ne uključuje prevoz robe, prodavac je dužan da stavi robu na raspolaganje kupcu, a kupac je dužan da dođe da uzme robu. Ako ne dogovora, Konvencija predviđa dve mogudnosti : za posebnu ili specificnu robu i za ostale slučajeve. Pod pojmom posebne robe podrazumeva se : individualno određena roba, roba sa skladišta, roba koja tek treba da bude proizvedena u fabrici prodavca ili tredeg lica i roba koja treba da bude urađena ili napravljena. Ako se ugovor odnosi na specifičnu robu, ili neidentifikovanu robu koju treba izdvojiti iz posebnog skladišta ili se odnosi na robu koja ce biti izrađena ili proizvedena, a u vreme zaključivanja ugovora strane su znale gde se roba nalazi ili da ce biti izrađena ili proizvedena u posebnom mestu, u suavljanju kupcu robe na raspolaganje u tom mestu. Ako nema ugovora, Konvencija nalaže prodavcu da robu stavi na raspolaganje kupcu u mestu svog poslovanja koje je imao u vreme zaključivanja ugovora. Prodavac mora o tome obavestiti kupca. Ako prodavac nema mesto poslovanja, robu treba da isporuči u boravštu koje je imao u vreme zaključivanja ugovora. Strane takođe imaju slobodu da se dogovore o bilo kom drugom mestu koje nije propisano Konvencijom. Ako je prodavac isporučio robu u drugom mestu, a ne u onom u kojem je ugovoreno, potrebno je razlikovati dve situacije : da li je isporučio robu sa pogrešnog mesta u pravo mesto, ili je sa pogrešnog mesta isporučio robu u pogrešno ili pravo mesto. Obe situacije ce isporuke smatrati nesaobraznim. Pitanje transportnih troškova se po pravilu postavlja kod ugovora o prodaji koji uključuju prevoz robe, a mogu se javiti i kad je ugovorena isporuka stavljanjem robe na raspolaganje, dok se ostali oblici mogu javiti i kod jednog i kod drugog oblika ugovora. Pod ostalim troskovima se podrazumevaju troškovi pakovanja,identifikacija robe, carinski i drugi troškovi i troškovi dobjanja izvoznih i uvoznih dozvola.Svaka strana snosni troškove svog izvršenja : prodavac troškove isporuke, kupac troškove prijema. Što se tiče troškova pakovanja i identifikacije robe, oni padaju na teret prodavca ako ispunjavanje obaveze isporuke robe podrazumeva da roba mora biti upakovana i identifikovana. U pogledu izvoznih i uvoznih troškova i carniskih troškova, pravilo je da izvozne troškove plada prodavac a uvozne dažbine i carine kupac. Prodavac je povredio obavezu načina isporuke, ako robu nije uopšte predao prevoziocu radi prevoza, kod ugovora koji uključuju prevoz robe, ili je nije stavio na raspolaganje na način da je kupac može preuzeti, kod ostalih ugovora. Povreda mesta ugovora isporuke postoji u slučajevima kada je prodavac predao robu prevoziocu u drugom, a ne u ugovornem mestu ili u mestu koje je određeno Konvencijom. Težina ovakve povrede ugovora se ceni prema posledicama koje nastaju za kupca. Neisporuka robe postoji u slučaju kad prodavac nije dovoljno dugo držao robu na raspolaganju, pa kupac zbog toga nije mogao da je preuzme, takođe i kada je kupac preuzeo robu koju je prodavac stavio na raspolaganje u pogrečnom mestu i kada je stavio na raspolaganje samo jedan deo robe. Rok isporuke

Određivanje roka isporuke je značajno i za prodavca i za kupca. Prodavcu je važno da zna rok isporuke da bi mogao blagovremeno da preduzme potrebne radnje koje prethode, ili se tiču predaje robe ili stavljanja na raspolaganje, kako bi na taj način ispunio ugovornu obavezu. Za kupca je određivanje roka isporuke od značaja da bi mogao vremenski da planira korišdenje kupljene robe. Ako ugovorom nije određen vremenski priod ispunjavanja obaveza, važi pravilo o istovremenom ispunjavanju. Ugovorne strane su slobodne da vreme isporuke odrede kako im najvise odgovara. To mogu učiniti na dva načina : ugovaranjem preciznog datuma, tj. Njegovim fiksiranjem ili ugovaranjem vremenskog perioda. Ako vremenski rok nije određen, Konvencija sadrži pravilo da se roba isporuči u razumnom roku. Uobičajeni način određivanja fiksnog roka isporuke je kalendarskim datumom ili vezivanjem za neki kalendarski događaj. Period izvršenja isporuke je određen ako je ugovoreno najmanje nekoliko dana u okviru kojih se mora izvršiti isporuka. Kod fiksnih poslova prodavcu nije dozovljeno da svoju obavezu ispuni izvan roka. U slučaju prevremene isporuke, kupac nije dužan da je prihvati, ali ako je prihvati smatra se da je prodavac obavio svoju dužnost isporuke i kupac ne moze zahtevati naknadnu isporuku zbog povrede roka. Ako kupac ne želi da primi prevremenu isporuku, on mora o tome obavestiti prodavca. Zadocnela isporuka je teška povreda ugovora, prilikom koje kupac može da prihvati robu i da traži naknadu štete ili moze da raskine ugovor i da trazi naknadu štete. Ako se obaveza isporuke sastoji u stavljanju robe na raspolaganje kupcu u okviru ugovorenog roka, prodavac je dužan obavetiti kupca o danu kad namerava robu da isporuči, osim ako pravo izbora nije rezervisao kupac. Šta se podrazumeva pod razumnim rokom odredide se na osnovu okolnosti u konkretnom slucaju, na osnovu onoga što se smatra uobičajenim u uporedivim okolnostima u skladu sa načelom pravičnosti i uzimanjem u obzir interesa obe strane. Okolnosti koje su od značaja samo za jednu stranu uzece se u obzir samo ako ih je druga strana znala prilikom zaključivanja ugovora.

51.Obaveza prodavca da preda robna dokumenta

Konvencija propisuje da u slučajevima kad isporuku robe izvršava njenom predajom prevoziocu, prodavac potrebne dokumente koji se odnose na robu preda kupcu. Obaveza predaje dokumenata obuhvata sve dokumente koji se odnose na robu. Dokumenti o prevozu služe prodavcu kao dokaz da je preuzme robu od prevozioca ili od skladištara ako je roba uskladištena. Prodavac je obavezan da kupcu preda dokumente u mestu, vremenu i u formi kako se dogovorio sa kupcem. Dokumenti moraju biti one vrste i u onom obliku koji omogudava kupcu da preuzme robu od prevozioca ili od tredeg lica i sa sadržinom koja jasno identifikuje vrstu, količinu i stanje robe. Ako je vreme predaje dokumenata određeno ugovrom , prodavac je dužan da preda dokumente u tom vremenu. Ako vreme predaje dokumenata nije određeno ugovorom prodavac je dužan da preda kupcu dokumente najkasnije do momenta koji omogudava kupcu da u okviru roka za isporuku preuzme robu. Ako je ugovorena predaja robe prevoziocu, prodavac predaje prevoziocu i dokumenta. Ako mesto predaje dokumenata nije posebno ugovoreno, mesto predaje dokumenata je po pravilu, uslovljeno mestom isporuke ili dogovorenim načinom pladanja. Kako se po pravilu dokumenti predaju kupcu pre isteka roka za isporuku,

to se pravo prodavac da otkloni nedostatke pre isteka roka za isporuku podrazumeva. Svrha davanja prava prodavcu da popravi neuredne dokumente je da se sačuva ugovor time što bi se kupci sprečili od olakog posezanja za raskidom ugovora pre isteka roka isporuke, cak i kad neurednost u dokumentima predstavlja bitnu povredu ugovora

Naredna dva je dovoljno samo procitati.

52. Obaveze kupca da plati cenu

Obaveza kupca da plati cenu podrazumeva preuzimanje mera i ispunjavanje formalnosti koje su predvidjene ugovorom ili odgovarajudim zakonima i propisima za izvršenje pladanja. Ispunjenje ove obaveze obuhvata:

1. Preduzimanje pripremnih mera 2. Određivanje cene 3. Samo pladanje cene u određenom mestu, roku i na određeni način. Za razliku od unutrašnjeg prometa gde se isplata cene izvršava prebacivanjem sa kupčevog na račun prodavca, u medjunarodnoj prodaji je potrebno preduzeti prethodne radnje i ispuniti odredjene formalnosti. To mogu biti mere kojima se garantuje pladanje, mere koje zahtevaju posebne načine pladanja koji su ugovoreni i akti i radnje koje je potrebno preduzeti radi dobijanja državnih odobrenja. Ako je ugovoreno pladanje na kredit, kupac je dužan da izvrši formalnosti u vezi obezbeđenja i realizacije kredita. Ako ništa nije ugovoreno u pogledu načina pladanja, onda su ove radnje direktno usmerene na pladanje: prenosom sredstava, prodajm gotovine ili čeka. S obzirom da je reč o komercijalnim aktima i radnjama, u slučaju da ih ne ispuni, kupac čini povredu ugovora. Neke obaveze mogu biti nametnutim imperativnim propisima. Pa tako ako se pladanje vrši u državi prodavca, prodavac je obavezan da obavesti kupca o posebnostima, a kupac je dužan da poštuje i nacionalne propise i formalnosti strane države. Tako se imperativnim propisima može odrediti način pladanja i druge formalnosti kojih se kupac mora pridržavati.

Ako kupac ne preuzme potrebne mere i ne ispuni određene formalnosti čini povredu ugovora. U takvim situacijama prodavac, u zavisnosti od težine povrede može koristiti različita pravna sredstvla. Pa tako, na pr, prodavac nije dužan da isporuči robu pre nego što od kupca (ili njegove banke) dobije obaveštenje da u njegovu korist izdala akreditiv ili bankarsku garanciju, ili da su izvršene neke druge radnje.

Ispunjenje ovih formalnosti namede odredjene troškove kupcu. Otvaranje akreditiva ili obezbedjenje bankarske garancije, ili registracija samog ugovora podrazumeva pladanje provizije, takse ili drugih dažbina, ako nije drugačije ugovoreno, padaju na teret kupaca.

Osnovna obaveza kupca je da plati cenu. Cenu sporazumno mogu odrediti obe ugovorne strane i svoju saglasnost izraziti nedvosmislenim fiksiranjem cene u samom ugovoru ili unošenjem elemenata u ugovor na osnovu kojih se može utvrditi cena. Ugovorene strane se mogu, takođe, dovoriti da de im cenu odrediti treda strana ili pripisati to pravo jednoj od njih. Ako je cena odredjena ugovorom, kupac je dužan da svoju obavezu izvrši u ugovorenom mestu, u određenom vremenu i na račun kupca, osim ako nije drugačije određeno. Iako nije striktno određeno, kupac obavezu izmiruje u novu tj u nekoj od valuta. Ovo je potrebno istadi kako bi se razlikovali ugovori o prodaji i ugovori o trampi. Kada je ugovor o međunarodnoj prodaji valjano zaključen, a cena robe nije ni izričito, ni predutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla utvrditi, smatrade se da su strane predutno pristale na cenu koja se u trenutku zaključenja redovno napladivala u odnosnoj trgovačkoj grani za istu robu prodatu pod sličnim okolnostima. Ako pak ne postoje nikakvi elementi na osnovu kojih bi se mogla odrediti cena, ona može biti izmirena i na drugačiji način. Tako , na pr, prodavac može i nakon zaključenog ugovora ispostaviti fakturu (račun) na određeni iznos, pa ako kupac tome ne prigovori i isplati navedeni iznos, izmirio je obavezu iz ugovora. Kao poseban način odredjivanja cene, u Konvenciji je regulisana cena na osnovu težine robe.

Pod valutom pladanja se podrazumeva valuta u kojoj je kupac dužan da plati cenu prodavcu. Pitanje valute postavlja se u slučajevima kad se u državama ugovorenih strana koriste različite valute. Tada se strane mogu dogovoriti da se cena plati u valuti prodavca, kupca ili neke trede države. U izboru valute pladanja strane nisu slobodne i moraju voditi računa o svojim devoznim propisima koji su impretaivne prirode. Zbog imperativnog karakteradeviznih propisa prihvatljivije je drugo rešenje, prema kome valutu pladanja treba odrediti u skladu sa rešenjem na koje upuduje merodavno nacionalno pravo. Ako se prema nacionalnim propisima valuta određuje prema mestu pladanja, onda de to biti valuta države prodavca jer je mesto poslovanja prodavca odredjeno kao mesto pladanja u svim slučajevima kada kupac nije preuzeo obavezu da plati cenu u bilo kom drugom odredjenom mestu. A ako se pladanje vrši u mestu koje se nalazi u državi kupca, onda bi valutu pladanjatrebalo odrediti prema pravilima države kupca.

Kupac može da plati cenu u mestu koje su same odredile ili koje proizilazi iz običaja ili prakse koja je ustanovljena izmedju strana. Ali ako je ugovorenim stranama ostavljena sloboda da mesto pladanja same izaberu, ova sloboda, zbog posebnog karaktera novčanih obaveza, može biti ograničena nacionalnim imperativnim propisima.

Ako mesto pladanja nije odredjeno na ovaj način, niti se može odrediti iz trgovačkih običaja i ustanovljene prakse Konvencija predvidja 2 rešenja: kupac je dužan da plati cenu u sedištu prodavca ili mestu predaje robe ili dokumenata. Konvencijom se kao opšte pravilo predvidja obaveza kupca da cenu „donese na noge prodavcu“. Ovo pravilo se primenjuje u situacijama kad se ugovorene strane nisi dogovorile o mestu pladanja i kad se isplata ne vrši uz predaju robe ili dokumenata. Kupac je dužan da plati cenu u mestu poslovanja prodavca i u slučajevima kada je jedna strana dužna da svoju obavezu ispuni unapred, na pr kada je ugovoreno pladanje na otvoren račun. Kupac može da izvrši pladanje samo ako mu je poznato prodavčevo mesto poslovanja u vreme zaključenja ugovora. Ako je nakon zaključenog ugovora prodavac promenio mesto poslovanja a o tome nije obavestio kupca, pa kupac isplati cenu u prethodnom mestu, prodavac snosi rizik i troškove takve promene. Sa druge strane, obaveza pladanja cene u mestu poslovanja prodavca povlaci sledede posledice:

1. da bi blagovrmeno ispunio obavezu, kupac mora pre tog roka inicirati pladanje preduzimanjem odgovarajudih mera ili radnji, inače de biti odgovoran za kašnjenje. 2. Kupac mora poštovati ne samo zahteve i formalnosti u državi iz koje vrši pladanje, ved i države gde de isplata biti ispunjena. 3. Kupac snosi troškove provizije i ostale troškove do prodavčevog mesta poslovanja. 4. Do mesta pladanja kupac snosi i rizik prenosa sredstava.

I u pogledu sredstava pladanja strane imaju slobodu izbora, ali u granicama nacionalnih imperativnih deviznih propisa. Ako nacionalni propisi ne sadrže ovakva ograničenja, mogu izabrati ono sredstvo koje ima najviše odgovara. Ako to ne učine, sredstvo pladanja može proizadi iz običaja ili prethodne prakse koja je ustanovljena izmedju strana. Iako je kupac u generalnom smislu u obavezi da isplati cenu u kešu, u medjunarodnom prometu je uobičajno tzv bezgotovinsko pladanje, a dužniku je ostavljeno pravo izbora sredstva i načina pladanja. Zakonom o deviznom poslovanju koji se primenjuje u Srbiji, postavljena su odredjena ograničenja u pogledu valute pladanja, načina i vremena. Tako je u pogledu valute, propisano da se pladanje i prenos izmedju rezidenata i nerezidenata vrši u dinarima, dok se platni promet sa inostranstvom obavlja u devizama i dinarima. U pogledu sredstava i načina pladanja, propisana je obaveza privrednim subjektima da se platni promet obavlja preko banaka, korišdenjem instrumenata pladanja, kao što su čekovi, menice, akreditivi, doznake, platne kartice. U pogledu vremena pladanja, propisano je da se sva pladanja i napladivanja prema inostranstvu moraju izvršiti u roku od 60 daana od njihove dospelosti, inače de se smatrati kreditnim poslovima.

I u pogledu vremena pladanja Konvencija daje slobodu stranama da to ugovore onako kako im najbolje odgovara. To mogu činiti na izričit i predutan način. U tom slučaj kupac je dužan da plati cenu na ugovoreni dan ili u okviru ugovorenog roka. Potrebno je razlikovati dve situacije. Kada je ugovoreno pladanje predaje robe ili dokumenata i kada to nije ugovoreno. U prvom slučaju kupac je dužan da plati cenu ili kada mu prodavac stavi na raspolaganje ili kada mu preda bilo robu, bilo dokumente koji se na nju odnose. Druga situacija se odnosi na ugovore u koje je uključen prevoz robe. Ako je ugovorom predvidjen prevoz robe, prodavac može otpremiti robu pod uslovom da roba ili dokumenti koji se na robu odnosenede biti predati kupcu dok ne isplati cenu.

53. Obaveza kupca da primi robu

Obaveza kupca da primi robu sastoji se iz 2 obaveze:

1. Da preduzme sve radnje koje se razumno od njega očekuju da bi omogudio prodavcu da izvrši isporuku; 2. Da preume robu. Obaveza kupca da preuzme neophodne radnje kako bi prodavcu omogudio da izvrši isporuku robe može biti izričito ugovorena, ali može proizilaziti iz ostalih odredbi ugovora, običaja i uspostavljene prakse izmedju ugovornih strana. Pod obavezom preuzimanja robe se podrazumevaju, pre svega, radnje fizičkog uzimanja robe radi sticanja fizičke državine. Tako na pr, kod isporuke robe kupac je dužan da dodje u odredjeno mesto i u naznačeno vreme preuzme robu tj utovari na prevozno sredstvo. Preuzimanje može pored fizičkog uzimanje robe, podrazumevati i preuzimanje dokumenata, kao i preduzimanje odredjenih pravnih radnji. Obavezu prijema robe kupac je dužan da izvrši u mestu, vremenu i na način koji je ugovoren ili proizilazi iz trgovačkih običaja. To ne znači da de se mesto i vreme prijema uvek poklapati sa mestom i vremenom isporuke robe. U pogledu vremena, kad se roba isporučuje stavljanjem na raspolaganje kupcu u dogovorenom mestu i vremenu, kupac je obavezan da primi „u razumnom roku“ nakon što o tome bude obavešten od strane prodavca, ako to nije regulisano u samom ugovoru. Na kraju, ugovorene strane su slobodne da se dogovore da kupac primi robu u bilo kom mestu ili vremenu nezavisno od mesta i vremena isporuke robe. Sa druge strane, u ispunjivanju obaveze prijema robe kupac je dužan da se pridržava običaja i prakse koja vlada u mestu prijema, na pr u luci ili na graničnom prelazu.

Nepoštovanje obaveze prijema robe znači povredu ugovora čije posledice zavise od toga da li povreda kvalifikovana kao bitna ili nebitna. Samo u slučaju bitne povrede ugovora, prodavac može raskinuti ugovor. Medjutim, i u tom slučaju prodavac je dužan da pre raskida kupcu ostavi dodatni rok da preuzme robu ili da ispravi povredu koju je učinio nepreuzimanjem. U ostalim slučajevima prodavac može tražiti da kupac preuzme robu i naknadu štete.

Ako je prodavac isporučio robu koja nije saobrazna ugovoru, prava i obaveze kupca u pogledu prijema takve robe zavise od povrede i pravnih sredstava koja mu zavisno od toga stoje na raspolaganju. Kupac ima pravo da odbije da primi robu i da raskine ugovor samo u slučaju bitne povrede ugovora. Iz uzajamne povezanosti obaveze isporuke i obaveze prijema robe, može se izvesti i pravo kupca da odbije da primi robu koja je isporučena u drugom, a ne u ugovorenom mestu ili nije obavešten o stavljanju robe na raspolaganje. Osim ovih slučajeva, posebno je regulisano i pitanje prava kupca da odbije da primi prevremenu isporuku ili isporuku vede količine od ugovorene. U prvom slučaju, kupac može primiti ili odbiti isporuku, zavisno od toga da li se takva povreda kvalifikuje kao bitna ili nebitna povreda ugovora. U drugom slučaju, kupac može takodje, primiti ili odbiti isporuku količine koja premaša ugovorenu. Ako kupac primi ceo višak ili jedan njegov deo, dužan je da ga plati po ugovorenoj ceni.

54. Bitna povreda ugovora

Prema odredbama člana 25. Konvencije, povreda ugovora koju jedna strana učini smatrade se bitnom ukoliko se njome prouzrokuje takva šteta drugoj strani da je suštinski lišava onoga sto je opravdano očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Elementi definicije: 1) povreda ugovora, 2) nastala šteta koja suštinski lišava od određenih očekivanja i 3) predvidivost posledica ili znanje strane koja čini povredu.

a) Povreda ugovora Bitna povreda ugovora je poseban ili kvalifikovani oblik povrede ugovora koja može postojati u slučaju povrede bilo koje ugovorne obaveze. Povreda neugovorene obaveze, čak i kada je ozbiljna, ne mora da predstavlja bitnu povredu ugovora. Elementi postojanja bitne povrede ugovora: 1) povreda ugovorene obaveze (ako prodavac ne ispuni svoje obaveze,posledice mogu biti lakše i teže). One zavise od prirode ugovorene obaveze i očekivanja ugovornih strana.Na značaj koji pridaju određenoj obavezi, strane mogu da ukažu na izričit ili neki drugi način (npr. jezik ugovora, običaji, priroda robe...). Rok obaveze isporuke robe strane mogu odrediti kao bitan element ugovora, tj. kao fiksni rok, ali to može proizilaziti iz prirode robe, okolnosti pladanja ili vremena kada se preuzima isporuka. Kupac može povrediti ugovor ako ne ispuni obavezu pladanja cene ili povredi obavezu da primi robu.Prodavac

može učiniti bitnu povredu neisporukom robe, kao i povredom obaveze prenese svojinu ili preda dokumente.; 2) okolnosti u kojima je učinjena povreda ( težina posledica koje nastaju za drugu stranu povredom ugovora se meri štetom). Povrede ugovora koje drugoj strani ne izazivaju štetu ne povlače odgovornost; 3) mogudnost popravke (postoji u slučaju isporuke nesaobrazne robe), 4) mogudnost ili nemogudnost izvršenja, 5) prihvatljivost ilipoželjnost ispunjenja, 6) stepen pouzdanosti ili nepouzdanosti na drugu stranu u pogledu bududeg izvršenja, 7) ponude da se nedostaci otklone. Okolnosti u kojima je došlo do povrede – Neizvršenje ili nesaobrazno izvršenje ugovora može zavisiti od spremnosti i sposobnosti ugovornih strana , kao i nekih spoljnih okolnosti van njihove kontrole. Postojanje povrede se ceni prema tome da li je nastala šteta, a zavisnosti od toga da li takva šteta suštinski lišava drugu stranu onoga što je opravdano očekivala od ugovora, tj. da li takva povreda može da preraste u bitnu povredu ugovora. Kupac de suštinski biti lišen očekivanja ako je roba koja je predmet ugovora propala,BPU postoji i kadastrana u ugovoru izričito odbije da ispuni ugovor (kada odbija svoju obavezu da isporuči robu ili plati cenu).

b) Gubitak ili šteta Težina posledica koje nastaju povredom ugovora se meri preko nastalih gubitaka ili štete. Izraz „detriment“ ne bi trebalo u pravnom smislu potpuno izjednačiti s pojmpm „štete“ iz Konvencije. Pojam „detriment“ je širi, pored novčanih gubitaka obuhvata i štete nastale zbog nemogudnosti da se ostvari svrha ugovora ili nemogudnosti popravke nastalih posledica. Ukupna visina nominalne štete je relativna i zavisi od konkretnog posla. Teško je odrediti objektivni pojam štete, ved se kod njene procene uzimaju u obzir i subjektivni elementi izraženi kroz očekivanja koja je druga strana imala od ugovora prilikom zaključivanja, a koja su povredom ugovora umanjena ili izneverena („interesno orijentisan pristup“). Nije realno da svaka povreda ugovora bude proglašena bitnom, ved samo ona kojom se prouzrokuje takva šteta drugoj strani da je suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora. U slučaju isporuke nesaobrazne robe, smatra se da postoji BPU kada isporučena roba odstupa od onoga što je ugovoreno.

c) Predvidivost posledica Konvencijoom su prvobitno uzimani u obzir samo interesi oštedene strane. Međutim,treba sagledati i interese strane koja čini povredu. Konvencija uvodi korektivni princip kojim su interesi prodavca izraženi kroz predvidivost posledica koje mogu nastati povredom ugovora. Mogudnost definisanja posledica je definisana subjektivnim i objektivnim kriterijumima. Prvo se polazi od subjektivnog, koji se vezuju samo za znanje prodavca (strana koja čini povredu) formulacijom „izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu“. U Konvenciji je uveden korektivni element „razumnog lica“ istih svojstava u istim okolnostima. Nede se smatrati da je učinjena BPU kada su ispunjena prethodna dva uslova (povreda i šteta), ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Momenat koji je relevantan za postojanje znanja kod prodavca o posledicama povrede, uzima se vreme kada je ugovor zaključen.

55. Pravna sredstva usmerena na ispunjenje ugovora

U pravna sredsva koja su usmerena na ispunjenje ugovora spada zahtev kupca da mu prodavac ispuni ugovorne obaveze i zahtev prodavca da mu kupac plati cenu, preuzme isporuku i izvrši druge svoje obaveze u skladu sa Konvencijom. Ovde spada i pravo ostedene strane (bilo kupac, bilo prodavac) na dodatni rok kao krajnji rok u kome strana koja je povredila ugovor može ispuniti svoju obavezu. Što se prava kupaca tiče, u sredstva usmerena na ispunjenje spadaji neka dodatna prava, kao npr. pravo da zahteva isporuku druge robe kao zamenu ili da zahteva da isporučena roba bude popravljena u slučaju primanja nesaobrazne robe. Kupac može da traži i sniženje cene ako je isporučena roba nesaobrazna ugovoru. Pod pravom na ispunjenje ugovora podrazumeva se pravo kupca da od prodavca zahteva da isporuči saobraznu robu, da preda dokumente i prenese svojinu, tj. pravo prodavca da zahteva od kupca da plati cenu, da primi robu ili da ispuni neke druge obaveze. Svrha zaključivanja ugovora je njegovo ispunjenje. Strane ulazev u pregovore sa očekivanjem potpunog ispunjenja. Kada ispunjenje ne ide onako kako se očekuje, zahtev za ispunjenjem smatra se imanentnim ili prirodnim i prvenstvenim pravom druge strane:i kupca, i prodavca. U kontinentalnom pravu u slučaju povrede ugovora od strane prodavca kupcu je priznazo pravo da zahteva ispunjenje ugovora kao osnovno ili prvenstveno pravo. U zemljama common low, kada strana ne ispuni neku obavezu i time povredi ugovor, drugoj strani kao osnovno pravno sredstvo stoji na raspolaganju zahtev za naknadu štete. U određenim slučajevima, kupac od prodavca mora prvo da traži ispunjenje ugovora, pa tek onda može da koristi druga pravna sredstva.Kao prioritetno,pravo na ispunjenje ugovora postoji da bi se sačuvale ugovorne obaveze, u slučajevima neisporuke ili isporuke nesaobrazne robe. Kada prodavac nije isporučio robu,kupac nema pravo da odmah traži raskid ugovora i naknadu štete zbog neispunjenja, ved prvo mora tražiti ispunjenje ugovora. Ako prodavac u naknadno datom roku ne isporuči robu, može raskinuti ugovor. Isto tako, kada je prodavac isporučio nesaobraznu robu, kupac prvo mora od prodavca tražiti ispunjenje, tj. popravku robe, pa tek onda isporuku druge.Kupac ima pravo da traži od kupca ispunjenje ugovora zbog bilo koje povrede, osim kada je prodavčevo neispunjenje posledica radnje ili propusta kupca. Ispunjenje ugovora se može postidi na tri načina: -

naknadnom isporukom robe koja uopšte nije isporučena, isporukom druge robe u zamenu, popravkom isporučene robe.

Kada prodavac nije u roku ispunio obavezu isporuke, kupac može da traži ispunjenje ugovora tako što de zahtevati isporuku u naknadnom roku.Zahtev za ispunjenjem nije uslovljen postojanjem bitne povrede ugovora.Dovoljno je da postoji povreda ugovora i da kupac obavesti prodavca da želi ispunjenje ugovora. Kada je prodavac stavio robu na raspolaganje, ali je kupac zbog nesaobraznosti nije preuzeo,smatra se da nije bilo prethodne isporuke robe,pa se ne može zahtevati isporuka u zamenu,ved ispunjenje ugovora. U međunarodnoj praksi prodavcu se ostavlja naknadni rok za ispunjenje. Ako u njemu ne isporuči robu, raskida se ugovor i kupac ima pravo na naknadu odgovarajude štete. Kupcu stoje na raspolaganju različita sredstva.Pravi se razlika između onih koja stoje na raspolaganju u slučaju nesaobraznosti i u slučaju neisporuke robe. Kada roba nije saobrazna ugovoru, kupac ima pravo da zahteva od prodavca da otkloni nedostatak popravkom robe ili da isporuči drugu robu kao zamenu, ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora. Isporuka u zamenu – Po Konvenciji, ako je isporučena roba koja nije u skladu sa ugovorom, kupac ima pravo da u zamenu zahteva isporuku druge robe samo ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora i ako je zahtev za zamenu robe saopštio zajedno sa obaveštenjem o nesaobraznosti ili u razumnom roku nakon toga. Isporuka robe u zamenu postoji kada prodavac umesto ranije isporučene robe isporuči kupcu drugu robu. Kupac može tražiti „isporuku robe u zamenu“ ako su ispunjena tri uslova: da je roba „isporučena“ (u pitanju je roba koju je kupac preuzeo, ali koja u pogledu svojstava nije saobrazna ugovoru), da ima nedostataka u saobraznosti koji predstavljaju bitnu povredu ugovora (nije dovoljna bilo koja nesaobraznost, ved samo ona koja predstavlja bitnu povredu ugovora.Ako nesaobraznost ne znači bitnu povredu ugovora, kupac mora ostaviti prodavcu dodatni rok za popravku u cilju otklanjanja nedostataka).Ako prodavac u ostavljenom razumnom roku ne popravi u potpunosti robu,takva povreda može prerasti u bitnu povredu ugovora koja kupcu daje pravo da traži zamenu robe isporukom nove. Kupac ne može zahtevati zamenu robe novom u dva posebna slučaja nesaobraznosti: kod odstupanja u količini i kad se nesaobraznost odnosi na svojinu; da je kupac o svom izboru blagovremeno obavestio prodavca (zahtev za zamenu mora biti učinjen istovremeno sa obaveštenjem o nesaobraznosti ili u razumnom roku posle tog dešavanja). Dodatni rok za ispunjenje ugovora – Dodatni rok ima dve funkcije : da otkloni sumnje da neisporuka robe u predviđenom roku predstavlja bitnu povredu ugovora koja povlači pravo na raskid. Drugo, ako kupac ne bi ostavio prodnski periodavcu dodatni vremenski period, ugovor se ne bi mogao realizovati. Dodatni rok se može odobriti tek nakon što istekne ugovorni ili razumni rok. Ako prodavac u naknadnom roku ne ispuni obaveze, prava kupca zavise od vrste obaveze koja je povređena i od težine povrede. Istek ovog roka može dati kupcu pravo da raskine ugovor. Pravo na popravku robe – Ako roba nije saobrazna ugovoru, kupac može zahtevati od prodavca da mu otkloni nedostatak popravkom, izuzev ako bi to bilo nerazumno. Zahtev za popravku kupac mora učiniti istovremeno sa obaveštenjem o nesaobraznosti ili u razumnom roku posle tog obaveštenja. Konačna ocena o razumnosti popravke se donosi na osnovu upoređivanja interesa kupca i troškova popravke koji se izražava kao odnosizmeđu troškova popravke i isporuke nove robe u zamenu. Popravka se može sastojati u otklanjanju nedostataka na isporučenim delovima ili u isporuci novih delova.Popravku treba obaviti u razumnom vremenu ili u okviru dodatnog roka. Ako se ispostavi da robu

nije mogude popraviti, kupac može da zahteva isporuku nove robe u zamenu za raniju ili raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete zbog neizvršenja ugovora. Pravo da zahteva popravku pored kupca ima i prodavac koji može pod propisanim uslovima da popravi svoje ispunjenje ugovora i posle isteka roka za isporuku i kada to kupac nije izričito zahtevao. Ovim pravom se koristi ako su ispunjena tri uslova: - ako otklanjanje neizvršenja može da učini bez nerazumnog odlaganja, - ako to nije u suprotnosi sa članom 49. Konvencije, - ako time ne stvara nerazumne nepogodnosti i neizvesnosti kupcu. Pravo na sniženje cena – Kupac može da traži sniženje cena ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru.Kupac ne može zahtevati sniženje cene ako se nesaobraznost ogleda u postojanju pravnih nedostataka. Ako prodavac isporuči manju količinu od ugovorene, a kupac primi takvu isporuku, kupac može da traži srazmerno sniženje cene. Ako prodavac isporuči vedu količinu od ugovorene, a kupac je primi, dužan je da taj višak plati po ugovorenoj ceni. Kupac može da traži sniženje cene tek posle isteka naknadnog roka za popravku nesaobraznosti. Za sniženje cene nije od značaja da li je kupac stvarno pretrpeo štetu, ved apstraktni odnos između vrednosti isporučene robe i vrednosti saobrazne robe.Kao relevantno vreme i mesto za utvrđivanje vrednosti isporučene nesaobrazne robe utvrđeno je vreme i mesto kad i gde je roba isporučena.

56.Pravo na raskid ugovora

Raskid ugovora predstavlja najtežu posledicu u slučaju povrede ugovora .Ovde se prvenstveno govori o pravu kupca na raskid mada slična pravila važe i za prodavca.

1) Konvencijom je kupcu dato pravo da raskine ugovor u dve situacije 2) Kada prodavac nije ispunio bilo koju obavezu iz ugovora i time učinio bitnu povredu 3) Ako nije u slučaju isporuke prodavac isporučio robu u dodatnom roku koji mu je kupac odredio ili je izjavio da je nede isporučiti u tako određenom roku Klasifikacija razloga zbog kojih se može izvršiti raskid : Prema karakteru:bitna i nebitna povreda ugovora Slučajevi kada je bitna povreda:

1) 2) 3) 4) 5)

Kad roba uopšte nije isporučena Kad je isporučena nesaobrazna roba Kada isporučena roba ima nedostatke Kada uopšte nisu predati dokumenti ili su predati nesobrazni dokumenti Povrede drugih obaveza koje dovode na jednoj strani do štete koja suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora

Vrsta povređene obaveze ,u Konevnciji se pravi razlika između povrede koja se zasniva na neisporuci i ostalih povreda. Što se tiče povrede obaveze isporuke od strane prodavca imamo: ako roba uopšte nije isporučena i ako je isporučena nesaobrazna roba.Neisporuka je teška i ozbiljna povreda sama po sebi.Zavisi da li se kvalifikovati kao bitna ili ne.Ako je ved u momentu njenog nastanka kvalifikovana kao bitna onda kupac nije dužan da ostavlja naknadni rok( koji de postojati u slučaju da nije kvalifikovana kao bitna).Pod ostalim povredama se podrazumevaju slučajevi nesaobraznosti bilo u isporučenoj robi,bilo u dokumentima,bilo u pogledu svojine. Kupac koristi pravo na raskid ako : 1) postoji bitna povreda ugovora 2)ako je istekao dodatni rok za isporuku 3)ako je dao izjavu o raskidu Povreda ugovora- smatra se bitnom ako je njome prouzrokovana šteta na drugoj strani takva da je suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora.Tri njena elementa :povreda,nastala šteta,predvidivost posledica ili znanje strane koja čini povredu. BITNA povreda predstavlja oblik povrede ugovora koja može postojati u slučaju povrede bilo koje ugovorne obaveze.Treba imati na umu sledede elemente :prirodu obaveze,okolnosti u kojima je učinjena povreda,mogudnosti popravke,mogudnost ili nemogudnost izvršenja ,prihvatljivost ili poželjnost ispunjenja,stepen pouzdanosti u pogledu bududeg izvršenja i ponude da se nedostaci otklone. Neispunjavanje neke ugovorne obaveze povlači lakše i teže posledice zavisi od prirode obaveze.Težina posledica po drugu stranu se meri štetom.Mogudnost popravke postoji u slučaju isporuke nesobrazne robe.Neizvršenje ili nesobrazno izvršenje zavisi i od spoljnih okolnosti.Na njih strane nisu mogle da utiču ali to ništa ne menja u pogledu povrede ugovora.Povreda se ceni prema nastaloj šteti a spoljne okolnosti doprinose samo značaju pitanja kasnije odgovornosti. GUBITAK ILI ŠTETA Šteta se razlikuje od izraza „detriment“ i on predstavlja širi pojam od štete.Šteta podrazumeva gubitak u novcu a detriment uključuje i štetu zbog nemogudnosti ostvarivanja svrhe ugovora.Teško je objektivno odrediti štetu ona zavisi od konkretnog posla.Kod njene kvalifikacije postoje i subjektivni elementi.Ali treba imati na umu da se samo povreda koja izaziva takvu štetu drugoj strani koja je suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora. PREDVIDIVOST POSLEDICA – Davanjem značaja šteti i posledicama u Konvenciji se uzimaju samo interesi oštedene strane .Zarad ravnoteže treba uzeti u obzir drugu stranu ,onu koja čini štetu.Predvidivost posledica se može definisati subjektivnim i objektivnim kriterijumima.Subjektivni se vezuju za znanje prodavca.Ne može se ipak prepustiti subjektivnoj proceni strane koja nanosi štetu o tome da li je imala znanje jer bi to bilo u interesu štetnika .Uvodi se korektivni element koji ovo treba da objektivizuje.U Konvenciji je to formulisano standardom razumnog lica. U slučaju povrede ostalih obaveza svode se na isporuku nesaobrazne robe ili na nesaobraznu isporuku,kupac može da raskine ugovor ako dokaže da je time prodavac učinio bitnu povredu ugovora.Ako ne dokaže , kupac može koristiti ostala pravna sredstva : otklanjanje nedostatka i sniženje cene.U slučaju postojanja tredih lica bitna povreda postoji samo ako treda strana raspolaže takvim pravima da od kupca može tražiti predaju robe ili sprečiti da koristi robu u skladu sa ugovorom.Ako

prodavac nije dao kupcu dokumenta o pravu raspolaganja robom radi se o ozbiljnoj povredi ugovora.Pod neisporukom se podrazumeva zadocnjenje sa isporukom kada roba uopšte nije isporučena ,isporuka robe u pogrešno mesto i isporuka samo dela robe.Sama neisporuka se može karakterisati i kao bitna i kao nebitna povreda.Kupac mora dokazati da je došlo do povrede.Ako dokaže ne mora dati naknadni rok za ispunjenje.Ali i u tom slučaju može ostaviti dodatni rok.U slučaju povrede ostalih obaveza dejstvo isteka roka zavisi od karaktera nastalih posledica.Čak i ako bi oštedena strana u obaveštenju o dodatnom roku pokušala da pojača njegovo dejstvo time što bi upozorila drugu stranu da de raskinuti ugovor u slučaju povrede to se ne treba posmatrati kao metod transformisanja svake povrede u bitnu.Treba razlikovati dejstvo dodatnog roka kod zadocnjenja sa isporukom i kod ostalih povreda.Isticanje upozorenja u dodatnom roku može tumačiti kao volja kupca da istakne ovaj element kao značajan .Dužinu dodatnog roka određuje kupac.Kada je u pitanju nesaobrazna roba kupac može raskinuti ugovor da ne ostavi naknadni rok ako dokaže da je došlo do bitne povrede .Dva izuzetka :ako je nedostatak otkriven pre odašiljanja i zbog toga kupac odbije da primi takvu robu i u slučaju prodaje uskladištene robe u toku prevoza ako prodavac na vreme ne obezbedi kupcu dokumente koji su mu potrebni da raspolaže robom.U slučaju sukcesivne isporuke poverilac ima pravo na raskid ukoliko dužnik nije izvršio bilo koju obavezu u pogledu sukcesivne isporuka (raskid ubudude ukoliko dokaže da je došlo do bitne povrede) Što se tiče prava na anticipativni raskid Bečka konvencija izdvaja dva slučaja :1)kada bududa bitna povreda postane evidentna 2)kada druga strana izjavi da nede ispuniti svoje obaveze .Između ova dva oblika ima razlike:U slučaju budude bitne povrede osnov je pretpostavka zasnovana na opštem držanju dužnika a u drugom slučaju se zasniva isključivo na izjavi dužnika .Druga razlika je što u slučaju budude bitne povrede ugovora poverilac je dužan da pošalje dužniku razumno obaveštenje a u drugom slučaju poverilac ne mora da dostavi obaveštenje.Što se tiče izjave o raskidu ona se ne vrši automatski ved je potrebno da bude obaveštena druga strana.Ugovor nede biti raskinut i da je u pitanju bitna povreda i da je istekao dodatni rok,sem u slučaju da to kupac nije naglasio u obaveštenju o dodatnom roku. I pravo prodavca je na sličan način reglisano.Prodavac raskida ugovor u dva slučaja:ako neizvršenje bilo koje obaveze kupca predstavlja bitnu povredu ugovora i u slučaju kada kupac i u dodatnom roku nije izvršio svoju obavezu.Postoje ograničenje prava na raskid ( u slučaju da je kupac platio cenu) prodavac gubi pravo da raskine ugovor ako to nije učinio : 1)u pogledu zadocnelog izvršenja kupca 2)u pogledu bilo koje druge povrede 3) pošto je prodavac sazanao za povredu ili je morao znati 4)po isteju dodatnog roka.Posotji i pravo na povradaj za obe strane ali se može korisiti ako je nešto dato ili pladeno pre raskida.Kupac može da vrati isporučenu robu ili da traži da mu prodavac zameni robu na ime pladene cene.Ako je prodavac dužan da vrati cenu na osnovu raskida on duguje i kamatu.Korelativna obaveza se sastoji u dužnosti da u slučaju raskida nadoknadi sve koristi od robe ili od njenog dela koje je imao: kada je dužan da vrati robu i kada mu je nemogude da vrati robu ili jedan njen deo.U slučaju specifikacije prodavac je dužan da obavesti kupca o pojedinostima robe.

57.Prenos svojine

Prema konvenciji određena je obaveza prodavca da kupcu prenese svojinu ali ne I način njenog prenosa.Način prenosa regulisan je regulisan odredbama merodavnog nacionalnog prava na koja

upuduju pravila međunarodnog privatnog prava prema mestu suda.Uglavnom se zasniva na sporazumu ali ako nema sporazuma onda imamo dva sistema :konsenzualni i sistem tradicije.Na sistemu tradicije je zasnovana tzv.germanska grupa prava.Prema rešenjima koja sadrže ova prava za sticanje svojine je potreban pravni osnov.Kod prodaje pravni osnov je ugovor.Predstavnike konsenzualnog sistema čine italijansko I francusko pravo.Prema ovom pravu svojina se prenosi sa prodavca na kupca samim zaključenjem ugovora.Od presudnog značaja je namera strana.Ne treba ispuniti druge formalnosti. Svojina na generičnim osnovama prelazi sa prodavca na kupca tek tek kad su stvari individualizovane.Za prodavca prenos svojine predstavlja jednu od ugovornih obaveza čijim se ispunjenjem stiče pravo da od kupca zahteva isplatu cene.Za kupca sticanje svojine je od značaja jer ga to legitimiše da u potpunosti koristi kupljenu robu I da je dalje proda.Pitanje trenutka prenosa svojine je od značaja za slučajnu propast ili oštedenje stvari ili u slučaju insolventnosti.Kod vršenja prenosa samim ugovorom svojina prelazi na kupca u momentu zaključenja ugovora.Danas,ispunjenje ugovora o međunarodnoj prodaji prate I ugovori o prevozu robe I njenom osiguranju .Obaveza prodavca je da čuva robu do preuzimanja I zaštita kupca u slučaju pretenzija tredeg lica.Prodavac je obavezan ne samo da isporuči ved I da omogudi kupcu korišdenje robe ako takvi zahtevi postoje da uzmu u zaštitu kupca.Nedostaci u ovom pogledu mogu biti po pitanju prava tredih lica.Tu se podrazumevaju prava prema robi I prava prema ličnosti I to razlikovanje je izvršeno prema tome dali se ograničava kupac u pogledu korišdenja ili raspolaganja robom.Treda lica imaju izvesne pretenzije prema robi .Opravdanost njihova se ceni prema odgovarajudem pravu.U pojam zahteva tredih lica se ne podrazumevaju administrativna ograničenja ni mere zaplene robe pre isporuke.Da bi prodavac mogao da proda robu mora da ima svojinu na toj robi.Ako je isporučio robu na kojoj nije imao svojinu a taj ugovor se smatra saobraznim onda de se isporučena roba smatrati nesaobraznom.Posebna vrsta opteredenja jesu prava javnih vlasti odnosno javni pravni tereti (ograničenja pri prevozu ili razne dažbine).Ovo može sprečiti prenos svojine a bitno je napomenuti zbog određivanja odgovornosti prodavca.Konvencija široko formuliše obavezu prodavca po pitanju zaštite kupca od raznih zahteva.Ali ako su zahtevi tredih lica nastali zahvaljujudi kupcu onda za to nije odgovoran prodavac.Vreme isporuke robe je releventno za utvrđivanje da li postoje prava tredih lica. Prodavac može svesno ili nesvesno povrediti prava intelektualne svojine.Zbog relativno jednakog pristupa znanjima može se desiti da prodavci ne znaju da vređaju tuđa prava industrijske svojine.U takvim slučajevima treda lica imaju prava prema isporučenoj robi. Zato Konvencija namede obavezu prodavcu da kupcu isporuči robu oslobođenu svakog prava ili zahteva tredih lica.Pod pravima intelektualne svojine podrazumevaju se prava industrijske svojine I autorska prava.Prema Konvenciji roba mora biti slobodna od prava I zahteva ako su :prema pravu države gde je roba preprodata ili korišdena ako su strane imale u vidu da de roba dalje da se preprodaje I u svakom drugom slučaju prema pravu države gde kupac ima sedište. Prodavac je odgovoran za sve zahteve tredih lica u pogledu intelektualne svojine.Samo saznanje kupca o zahtevima trede strane nije dovoljno ved moraju postojati pozitivni koraci od trede strane tj.šta je trede lice konkretno preduzelo protiv kupca.Kupac mora obavestiti prodavca o ovakvim zahtevima radi preduzimanja zaštite.To mora uraditi u što kradem roku .Rok zavisi od prirode I mora da teče od momenta kupčevog saznanja za prava ili zahteve tredih lica.Konvencija ukazuje na “razumni ”rok (dve godine).Pravne posledice prekoračenja samo su delimično ublažene. Kupac može da zahteva od prodavca izvršenje ugovora ili isporukom druge robe ili otklanjanjem zahteva ili prava tredih lica.Raskid ugovora samo ako nesaobraznost proizvodi bitnu povredu ugovora.

58. Pojam i značaj Incoterms klauzula

Pravilima Bečke konvencije o prelazu rizika regulisane su brojne I različite situacije, međutim Konvencija se u praksi ne primenjuje tako često iz razloga što trgovci nastoje da pronađu jednostavnija I za njih razumljivija pravila koja bi bila shvadena na jednobrazan način u celom svetu. Odgovarajudi na takve zahteve MTK iz Pariza je donela posebna pravila u kojima su pitanja rizika I snošenja troškova regulisana potpuno nezavisno od složenih pravnih pitanja kao što su isporuka robe ili prenos svojine. Pravila su skradeno nazvana Incoterms (International Commercial Terms) međunarodni trgovinski termini ili klauzule. Pravna priroda – donosilac ovih pravila je međunarodno udruženje trgovaca (nedržavno nevladino telo), pa tako prema donosiocu I načinu donošenja spadaju u autonomne izvore međunarodnog poslovnog prava ili meko pravo. Prema strukturi – pravila su sastavljena od popisa obaveza koje imaju strane iz ugovora o prodaji robe, sa preciznim naznačenjem mesta I vremena u kome prelazi rizik sa prodavca na kupca, kao I jasno određenje strane koja snosi troškove prevoza ili I ostale troškove u vezi sa isporukom I prevozom. Pravila ili termini koji su uzeti iz postojede trgovinske prakse odražavaju interese trgovaca, a ne neka apstraktna ili doktrinirana pravna načela. Na taj način su izbegnute razlike u tumačenju koje nužno prate međunarodne izvore. S obzirom na ugovornu pravnu prirodu pravila obavezuju samo ukoliko su ugvorena. Ugovaranje se može izvršiti unošenjem punog teksta u ugovor o prodaji ili upudivanjem na konkretnu klauzulu ili pravilo. Iz razloga brzine I jednostavnosti u praksi se koristi drugi način. Međutim, nije dovoljno na opšti način ugovoriti primenu Incoterms klauzula, ved mora biti odabrana I naznačena konkretna klauzula. U prethodnom periodu Incoterms pravila su više puta revidirana kako bi odrazila promene u načinima I sredstvima prevoza. Prvu verziju pravila MTK iz Pariza je donela 1936.g. dok je poslednja revizija izvršena 2000.g. takođe je u pripremi I nova verzija planirana za 2010.g. U poslednjoj verziji glavne promene su izvršene u 2 oblasti: carinske dažbine I pladanje po klauzulama FAS I DEQ I kod obaveza ukrcavanja I iskrcavanja kod FCA klauzule. Sadržina I domašaj primene – Incoterms pravila obuhvataju 13 različitih klauzula kojima je regulisan prelaz rizika u različitim situacijama koje postoje samo u ugovorima o prodaji pokretne robe. Nabrojane su samo tzv. “indentifikovane” obaveze ugovornih strana iz ugovora o prodaji, koje se odnose na stavljanje robe na raspolaganje ili na predaju radi prevoza, kao I obaveze nastale izvozom ili uvozom, I podelom rizika između ugovornih strana. U pogledu rizika za gubitak I oštedenje robe I troškova, prihvadeno je opšte pravilo da rizik I troškovi prelaze sa prodavca na kupca u momentu isporuke robe, ali Incoterms klauzulama nisu regulisana pitanja prenosa svojine, niti posledice koje nastaju zbog povrede ugovora. U teritorijalnom smislu – Incoterms pravila su namenjena pre svega za ugovore o međunarodnoj prodaji robe kod kojih roba prelazi državnu granicu, ali se mogu koristiti I u ugovorima o prodaji u unutrašnjem prometu.

Podela – izvršena je prema obimu obaveza prodavca: počev od najmanjeg broja do najviše obaveza u 4 kategorije: E,F,C, D. Obaveze iz svih ovih klauzula su grupisane u 10 glava pri čemu svaka glava na strani prodavca odslikava kao u ogledalu poziciju kupca u vezi sa istim pitanjem. Iako se broj I vrsta obaveza prodavca I kupca razlikuju, zavisno od klauzule, u svima dominira obaveza prodavca da isporuči robu. Za obavezu prodavca da isporuči robu vezano je I pitanje prelaza rizika I snošenja troškova koji se odnose na robu. Prelaz rizika je regulisan po mestu I vremenu u sekcijama A5, B5, A4, B4. Što se tiče kupca, u svim klauzulama je predviđena njegova obaveza da primi obavezu, kašnjenje sa prijemom isporuke, nede odložiti prelaz rizika I troškova.

59. Incoterms klauzule trupe E

Grupa E – polazak. U ovu grupu spade klauzula EXW – franko fabrika (ugovoreno mesto). Ako klauzula počinje slovom E, onda označava da prodavac ima najmanje obaveza, kod ove klauzule prodavac je jedino obavezan da robu stavi na raspolaganje kupcu u dogovorenom mesto, obično u njegovom sedištu ili mestu poslovanja, ili mestu gde se nalazi fabrika, sladište. Prodavac nije odgovoran za utovar robe na vozilo koje obezbeđuje kupac, ali je dužan da obavesti kupca u određenom roku da de mu roba biti stavljena na raspolaganje. Prodavac snosi rizik I troškove u vezi sa robom dok ne bude stavljena na raspolaganje kupcu propisno individualizovana kao ugovorna roba u ugovorenom roku I mestu isporuke. Od momenta predaje robe rizik prelazi na kupca koji ima osnovnu obavezu da plati cenu I snosi troškove I rizik iznošenja robe iz prostorija prodavca, odnosno ugovorenog mesta.

60. Incoterms klauzule trupe F

Grupa F – glavni prevoz nije pladen. U ovu grupu spadaju: FCA – franko prevoznik (ugovoreno mesto); FAS – franko uz bok broda (ugovorena luka otpreme); FOB – franko brod (ugovorena luka otpreme). Klauzule koje počinju slovom F obavezuju prodavca da isporuči robu za prevoz po instrukcijama koje je dao kupac I da ocarini robu za izvoz. FCA klauzula – franko prevoznik, pod “prevoziocem” se podrazumeva svako lice koje je imenovao kupac I koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili da obezbedi obavljanje prevoza kome prodavac ispreporučuje robu ocarinjenu za izvoz na ugovorenom mestu. Ako je u ugovoru kao mesto isporuke određeno mesto poslovanja prodavca ili njegovo sedište, isporuka je izvršena kada je roba utovarena na kupčevo sredstvo prevoza. U ostalim slučajevima, roba je isporučena kada je stavljena na raspolaganje prevoziocu ili drugom licu koje je imenovao kupac. Kupac je dužan da preuzme isporuku, plati cenu I na svoj rizik I trošak pribavi uvoznu dozvolu I druga odobrenja, obavi carinske formalnosti za uvoz robe I da o svom trošku ugovori prevoz robe od ugovorenog mesta.

FAS klauzula – franko uz bok broda (ugovorena otpremna luka), prodavac je isporučio robu kad je roba postavljena uz bok plovila u otpremnoj luci. Prodavac je dužan da postavi robu uz bok plovila koje je imenovao kupac, na utovarnom mestu u ugovorenoj otpremnoj luci koju je imenovao kupac u dogovoreno vreme I na način koji je uobičajen u toj luci. Prodavac je obavezan I da blagovremeno obavesti kupca da je roba isporučena uz bok imenovanog broda, od tog trenutka kupac snosi sve troškove I rizike. FOB klauzula – franko brod (ugovorena otpremna luka), prodavac je isporučio robu, kada je roba prešla preko ograde broda u odgovarajudoj otpremnoj luci. Prodavac je dužan da isporuči robu u ugovorenoj otpremnoj luci, u ugovoreno vreme, na način koji je uobičajen u toj luci I na plovilo koje je imenovao kupac. Prodavac je dužan da obavesti kupca da je roba isporučena, sve dok roba ne pređe ogradu broda prodavac snosi sve troškove I rizike, a od tog momenta kupac ih preuzima.

61. Incoterms klauzule trupe C

Grupa C – glavni prevoz pladen. U ovu grupu spadaju sledede klauzule: CFR,CIF, CPT, CIP. Ova grupa klauzula se razlikuje od prethodnih jer sadrži dva “kritična” momenta I mesta: prelaska rizika I pladanja ostalih troškova. I kod njih je kao opšte prihvadeno pravilo da rizik prelazi u momentu isporuke koju prodavac vrši ili u momentu kada je roba prešla ogradu broda u otpramnoj luci (CFR I CIF klauzule) ili predajom prevoziocu koga je sam imenovao (CPT I CIP klauzule). Otuda je kod ovih klauzula važno odrediti ne samo mesto ili luku otpreme, ved I mesto opredeljenja ili odredišno mesto. CFR klauzule – cena sa vozarinom, prodavac je isporučio robu kad je roba prešla ogradu broda u otpremnoj luci. Međutim, prodavac je dužan da snosi troškove I vozarinu koji su potrebni za dopremanje robe do ugovorene odredišne luke. Prodavac je dužan I da ocarini robu za izvoz I da pod uobičajenim uslovima I o sopstvenom trošku ugovori prevoz robe do ugovorene odredišne luke I da blagovremeno obavesti kupca da je roba isporučena. CIF klauzula – cena sa osiguranjem I vozarinom, rizik od gubitka ili oštedenja robe prelaze sa prodavca na kupca u momentu kada roba pređe ogradu broda u otpremnoj luci, ali je prodavac dužan da sve do odredišne luke plati cenu da vozarinom I da obezbedi pomorsko osiguranje protiv rizika kupca od gubitka ili oštedenja robe za vreme prevoza. To praktično znači obavezu prodavca da zaključi ugovor o osiguranju I da plati premiju osiguranja po minimalnim uslovima, kao I da o svom trošku ugovori prevoz robe do luke I plati vozarinu za troškove. CPT klauzula – ugovoreno odredište, prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali mora da plati vozarinu za dopremanje robe do ugovorenog mesta opredeljenja. Rizik za izgubljenu I oštedenu robu, kao I svako povedanje troškova prelaze kupcu u času kad je roba predate na raspolaganje prevoziocu. Pod prevoziocem se podrazumeva bilo koje lice koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. U slučaju kada se za prevoz koristi više prevozilaca, rizik prelazi kad je roba isporučena prvom prevoziocu.

CIP klauzula – vozarina I osiguranje pladeni, ova klauzula se koristi kod svih vrsta prevoza pos istim uslovima kao I CPT klauzula, ali prodavac ima dodatnu obavezu da obezbedi osiguranje od rizika za izgubljenu ili oštedenu robu za vreme prevoza, to jest do ugovornog mesta opredeljenja.

62. Incoterms klauzule trupe D

Ova grupa obuhvata sledede klauzule: DAF- isporučeno na granici (ugovoreno mesto), DES- isporučeno franko brod (ugovorena odredišna luka), DEQ- isporučeno franko obala (ugovorena odredišna luka), DDU- isporučeno neocarinjeno (ugovoreno mesto opredeljenja) I DDP- isporučeno ocarinjeno. U kaluzulama iz grupe D, prodavac je odgovoran za prispede robe u dogovoreno odredišno mesto ili tačku na granici sa zemljom uvoza. S obzirom da prodavac do ovog mesta ili tačke snosi rizik I troškove dopremanja robe, to se ove klauzule označavaju kao klauzule o prispedu iz ugovora o prispedu, dok termini C dokazuju ugovore o polasku ili otpremi. Kod klauzule DAF-isporučeno na granici, prodavac ispunjava svoju obavezu isporuke kad robu koja je neistovetna i ocarinjena za izvoz stavi na raspolaganje kupcu u prevoznom sredstvu koje je prispelo na odredišno mesto na granici, ali pre prelaska carinske granice susedne zemlje. Izrazom “granica” može se označiti bilo koja granica, uključujudi i granicu zemlje izvoza, ali se mora precizno definisati tako što se navodi tačka i mesto. Klauzula se koristi kod svih vrsta prevoza kod kojih se roba isporučuje na kopnenoj granici. Kod kaluzule DES- isporučeno franko brod, smatra se da je prodavac isporučio robu kada je robu neocarinjenu za izvoz sravio na raspolaganje kupcu na brodu u ugovorenoj odredišnoj luci. Sve rizike I troskove prodavac snosi do ugovorene odredišne luke pre istovara robe. Klauzula se koristi samo kada se roba isporučuje morem ili rekom ili multimodalnim prevozom, na plovilu u odredišnoj luci. Kod DEQ klauzule, isporučeno franko obala, smatra se da je prodavac ispunio obavezu isporuke robe kad je stavi na raspolaganje kupcu, neocarinjenu za uvoz, na obali (keju) u ugovorenoj odredišnoj luci. U tom smislu snosi sve troskove i rizike u vezi sa dopremanjem robe do ugovorene odredišne luke i istovarom robe na obalu (keju). Koristi se kad se roba isporučuje morem, rekom ili multimodalnim prevozom, iskrcavanjem iz broda na obalu (kej) u odredišnoj luci. Klauzula DDU- isporučeno neocarinjeno podrazumeva da prodavac isporučuje robu kupcu neocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva na ugovorenom mestu opredeljenja. Prodavac snosi rizike i troškove u vezi sa dopremanjem robe do tog mesta izuzev dažbina (carina, poreza, i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu luku. Takve dažbine plada kupac koji snosi i troškove I rizike koji nastanu ako nije blagovremeno ocarinio robu na uvoz.koristi se u svim vrstama prevoza. Klauzula DDP- isporučeno ocarinjeno, podrazumeva obavezu prodavca da robu isporuči kupcu na ugovoreno mesto opredeljenja, ocarinjenu za izvoz I neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva. Prodavac snosi sve rizike I troškove vezane za dopremanje robe do tog mesta, uključujudi kada je to

primenljivo I sve “dažbine”, što obuhvata I odgovornost I rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao I za pladanje formalnosti, carine, poreza I drugih dažbina, za uvoz robe u odredišnu zemlju. Može se koristiti kod svih vrsta prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), koriste se DES ili DEQ klauzula.

63. Ugovor o isključivoj distribuciji

Prodaja robe u međunarodnom prometu se najčešde obavlja preko posrednika na domadem tržištu. Pored distributera kao posrednici u međunarodnom prometu se javljaju i agenti, privremeni posrednici i predstavnici prodaje. Distributer je lice kome je proizvođač ili uvoznik omogudio da u svoje ime i za svoj račun prodaje robu na posebnoj teritoriji ili zoni. On nastupa kao samostalan trgovac, a njegova zarada se sastoji u razlici između kupovne i prodajne cene. U domadem pravu ove poslove mogu obavljati zastupnici, komisionari, posrednici i predstavnici. U odnosu na zastupnika koji prema domadim propisima nastupa u tuđe ime i za tuđi račun, distributer nastupa u svoje ime i za svoj račun. Distributer ima vedu slobodu i u odnosu na komisionara koji nastupa u svoje ime, ali za račun nalogodavca. Posrednici se ne bave prodajom robe ved samo dovođenjem u vezu lica koja su zainteresovana da zaključe ugovor. Klasični agenti su lica koja su zainteresovana da zaključe ugovor sa principalom ili nalogodavcem. Pod predstavnicima se podrazumevaju lica koja kao zaposlena obavljaju poslove prometa u ime i za račun kompanije-prodavca. U odnosu na klasične trgovce distributeri se razlikuju po tome što imaju svoj distributivni lanac prodaje. Nacionalni izvori prava: posao distribucije je nastao u poslovnoj praksi pre svega u SAD iz prakse prodaje naftnih derivata, automobila i proizvoda koji su zaštideni žigom i uglavnom nije regulisan posebnim zakonima i pravilima poslovne prakse. Izuzetak je Belgija koja je 1961. donela poseban Zakon o ugovorima o ekskluzivnoj distribuciji, koji je izmenjen 1971. Međunarodni izvori: međunarodni izvori postoje u formi model ugovora i komunitarnih uredbi. U EU posao distribucije je regulisan u okviru prava konkurencije. Domadi izvori: u domadem pravu ugovor o distribuciji predstavlja neimenovani ugovor, ali se u više propisa pominje posao distribucije. Pod opštim pojmom ugovora o distribuciji se podrazumeva niz vertikalnih sporazuma između proizvođača i prodavca ili distributera koji se nalaze na različitim nivoima ekonomskih transakcija. U praksi, distributeri se mogu angažovati na različite načine, što je dovelo do stvaranja vedeg broja ugovora: 1. 2. 3. 4.

Ugovor o distribuciji; Ugovor o isključivoj distribuciji; Ugovor o selektivnoj distribuciji; Ugovor o isključivoj nabavci;

5. Ugovor o distribuciji motonih vozila; 6. Ugovor o distribuciji piva; 7. Ugovor o franšizingu. Osnovne karakteristike koje su zajedničke za sve navedene vrste su obaveza snabdevanja robom i trajnost. Ugovorom o isključivoj distribuciji se jedna ugovorna strana- dobavljač ili isporučilac, obavezuje da u trajnijem periodu snabdeva robom za dalju prodaju na određenom tržištu isključivo drugu stranu, a druga strana se obavezuje da za to plati cenu i da na ugovorenom tržištu robu stavi u prodaju. Pravni ekvivalent ugovoru o isključivoj distribuciji je ugovor o isključivoj kupovini i ove dve vrste ugovora se označavaju kao ugovori o ekskluzivnim poslovima. Ugovor o distribuciji karakteriše postojanje teritorije na kojoj distributer ima isključivo pravo prodaje ugovorene robe.

U odnosu na ugovor o trgovinskom zastupanju, ugovor o isključivoj distribuciji se razlikuje po tome što distributer kupuje robu u svoje ime i na svoj rizik, kao i u pogledu obaveze zaštite u slučaju nesaobraznosti robe. Posao isključive distribucije se odvija preko okvirnog sporazuma i individualnih ugovora. Na osnovu okvirnog sporazuma ugovorne strane zaključuju individualni ugovor. Elemente ugovora čine ugovorne strane, roba koja se isporučuje za dalju prodaju, tržište prodaje i cena. Ugovorne strane su dobavljač i distributer . Dobavljač je ili veliki proizvođač čija je roba poznata u svetu ili veliki uvoznik. Distributer je lice koje ima razrađeni sistem ili lanac prodaje. Uslove za obavljanje ovog posla distributer mora ispunjavati prema unutašnjim propisima države gde de prodavati robu. Da bi ugovor o distribuciji bio međunarodnog karaktera potrebno je da su ugovorne strane iz različitih država. Predmet ugovora o isključivoj distribuciji čini roba koju de distributer prodavati na ugovorenom tržištu. Ako je ugovorena obaveza dobavljača da distributeru isporučuje svu robu iz proizvodnog programa pretpostavlja se da se to odnosi na onu vrstu robe koju je proizvođač proizvodio u momentu zaključivanja ugovora. Tržište prodaje ili ugovoreno tržište je teritorija na kojoj se dobavljač obavezao da nede isporučivati istu robu drugim prodavcima ili distibuterima ili da ni on sam nede direktno prodavati istu robu. Ugovor se može zaključiti u bilo kakvoj formi, ali se najčešde koriste opšti uslovi poslovanja na osnovu kojih se sastavlja individualni ugovor u pismenoj formi. Osnovna obaveza dobavljača je da isključivo distributeru isporučuje robu u dužem vremenskom periodu na način kako je određeno ugovorom i da istu robu ne isporučuje drugim distributerima na ugovorenom tržištu (obaveza dobavljača na isključivo snabdevanje). Obavezu isključivog snabdevanja dobavljač može povrediti na dva načina: ili ako ne snabdeva distributera robom koja je predmet ugovora ili ako istu robu prodaje drugim licima bez klauzule o zabrani prodaje na ugovorenom tržištu.

Osnovna obaveza distributera je da robu stavi u prodaju i plati cenu. Stavljanje robe u prodaju se može obavljati na dva načina: tako što de distributer robu neposredno prodavati na tržištu krajnjim kupcima preko sopstvene distributivne mreže ili tako što de je prodati drugom trgovcu na malo koji de je prodavati krajnjim kupcima. Obaveze distributera: 1. Da ne proizvodi ili distribuira robu koja je konkretna ugovorenoj robi; 2. Da robu nabavlja samo od ugovorenog dobavljača; 3. Da izvan ugovorene teritorije ne traži kupce putem osnivanja filijale ili držanjem distributivnih skladišta. Kad je ugovor zaključen na određeni i fiksirani vremenski period prestaje istekom perioda. Kada je ugovor zaključen na neodređeno vreme, strana koja želi da ga otkaže mora to najaviti u razumnom roku.

64. UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRGOVAČKOM POSREDOVANJU

Pod ugovorima o uslugama se podrazumevaju ugovori o prometu usluga kojima se jedna strana, davalac usluge, obavezuje da obavi određeni posao koji može obuhvatiti skup radnji ili usluga, drugoj strani, naručiocu, a druga strana se obavezuje da za to plati odgovarajudu naknadu ili proviziju. Ugovorom o posredovanju se obavezuje jedna strana, posrednik da nastoji da nađe i da dovodi u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako ugovor bude zaključen. Ugovorne strane su nalogodavac i posrednik. Nalogodavac može biti svako pravno ili fizičko lice koje ima interes da zaključi ugovor. Predmet ugovora čine prava i obaveze ugovornih strana. Za nastanak ugovora se ne traži posebna forma, a u praksi se često zaključuje u pisanom obliku ili prihvatanjem naloga za posredovanje. Pravila o posredovanju su sadržana u nacionalnim zakonima uglavnom u građanskim ili trgovačkim zakonicima. U unutrašnjem prometu ugovor o posredovanju je regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Na međunarodnom planu posao posredovanja je regulisan Konvencijom o zastupanju. U odnosu na posao zastupanja položaj posrednika se razlikuje po tome što nema ovlašdenja da preduzima pravne radnje u ime i za račun nalogodavca, a u odnosu na komisionara po tome što nema ovlašdenja da nastupa za račun nalogodavca, tj. da zaključuje ugovore.

Posrednik ima zakonske i ugovorne obaveze. Zakonske obaveze su da traži priliku nalogodavcu da zaključi ugovor, da štiti interese obe strane, da čuva poslovnu tajnu, da obaveštava nalogodavca, da vodi posrednički dnevnik i da izdaje posrednički list. Ugovorne obaveze su obaveza posredovanja u pregovorima, primanje ispunjenja od tredeg lica i čuvanje uzoraka. Pod obavezom da traži priliku se podrazumeva obaveza posednika da preduzima radnje da nađe lica koja su zainteresovana da zaključe ugovor sa nalogodavcem i da ih dovede u vezu sa njim. Pod obavezom posrednika da nalogodavca obaveštava o svim okolnostima koje su od značaja za nameravani posao podrazumevaju se one okolnosti koje su mu bile poznate ili su mu morale biti poznate. Obaveza posrednika da čuva posredničku tajnu se odnosi kako na podatke u vezi konkretnog ugovora u čijem zaključivanju je posredovao tako i na podatke iz drugih ugovora u kojima je posredovao. Obaveza posrednika da čuva uzorke postoji samo u slučaju kad su svojstva roba koja čini predmet zaključenih ugovora određene uzorkom, a kupac i prodavac su se dogovorili da uzorak predaju na čuvanje posredniku. Obaveze nalogodavca su da plati naknadu i da naknadi troškove.

65. UGOVOR O ZASTUPANJU (TRGOVINSKOM)

Pojam ugovora – Ugovorom o trgovinskom zastupanju se jedna ugovorna strana, trgovinski zastupnik, obavezuje da se po nalogu druge ugovorne strane, nalogodavca, stalno stara da treda lica zaključuju ugovore sa nalogodavcem, kao i da po dobijenom ovlašdenju sa njima zaključuju ugovore u ime i za račun nalogodavca, a druga ugovorna strana – nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zaključen ugovor isplati određenu naknadu (proviziju)

Ugovor o MEĐUNARODNOM zastupanju postoji u slučaju kad je jedno lice ovlašdeno ili tvrdi da ima ovlašdenje da u ime drugog lica zaključuje ugovore o prodaji sa tredim licima, ako se nalogodavac i trede lice nalaze na teritorijama različitih država i ako zastupnik ima svoje mesto poslovanja u državi ugovornici, ili kad pravila međunarodnog privatnog prava upuduju na primenu prava država ugovornica. Domada praksa: međunarodno zastupanje = spoljnotrgovinsko zastupanje.

Strane i učesnici u poslu Ugovorne strane – trgovinski zastupnik i nalogodavac Učesnik – trede lice sa kojim zastupnik ili samo stupa u kontakt ili i zaključuje ugovore.

Tri vrste odnosa između ovih lica:

1.) Između nalogodavca i zastupnika – to je unutrašnji odnos koji učini ugovor o zastupanju u užem smislu i reguliše prava i obaveze nalogodavca iz astupnika. 2.) Između zastupnika i tredeg lica – on nastaje izuzetno jer je svrha zastupanja da se preko tredeg lica (zastupnika) uspostavi neposredan odnos između nalogodavca i druge strane, a najčešde je to ugovor o prodaji. 3.) Između nalogodavca i tredeg lica – nastali su posredovanjem zastupnika.

Pojam zastupnika – Zastupnik je lice koje je ovlašdeno da nastupa u ime drugog lica. Poslovima TZ u međunarodnom prometu se može baviti svako lice, koje za to ispunjava uslove prema nacionalnim propisima. Može biti fizičko i pravno lice. Ono mora biti nezavisno od nalogodavca (pravna i ekonomska nezavisnost). Zbog toga se ona vode kao «samozaposlena». Pojam nalogodavca – Nalogodavac je strana u ugovoru koja želi da preko zastupnika obavlja određene trgovačke poslove na domadoj ili stranoj teritoriji, a pre svega da kupuje ili prodaje robu. To može biti svako lice koje ima interesa da nastupa preko zastupnika.

-Izvori prava Nacionalni izvori – zastupanje je regulisano odredbama građanskih ili trgovačkih zakona, ili posebnim propisima zakonskog ili podzakonskog karaktera. U Srbiji Zakon o obligacionim odnosima reguliše ugovor o trgovinskom zastupanju. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju propisuje opšte uslove koje moraju ispuniti domada lica koja nameravaju da se bave poslovima zastupanja stranih lica na domadoj teritoriji.

Međunarodni izvori – Zbog značaja ovog pitanja na međunarodnom planu je ono regulisano harmonizovanim ili jednoobraznim pravilima. UNIDROIT Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe (Ženevska konvencija) doneta je 1983. godine i Konvencija o pravu koje se primenjuje na zastupanje (Haška konvencija) doneta je 1978. godine. Ženevska konvencija unifikuje materijalno pravna rešenja koja de se primenjivati samo kod zastupanja u poslovima međunarodne prodaje robe. Haškom konvencijom se unifikuju koliziona pravila o merodavnom pravu koje se primenjuje na odnose iz ugovora o zastupanju.

Autonomni izvori – MTK iz Pariza je izradila Model ugovora o trgovinskom zastupanju u skladu sa Uputstvom EZ iz 1986. godine.

Merodavno pravo

Konvencijom o merodavnom pravu je predviđeno da se na ugovorne odnose između stranaka i prema tredim licima primenjuje pravo koje su same izabrale, a ako to nisu učinile, primenide se pravo države u kojoj je zastupnik imao poslovno sedište, ili mesto poslovanja u vreme zaključivanja ugovora.

Vrste zastupanja

Opšte i trgovinsko zastupanje

Trgovinsko se deli na: 1. 2. 3. 4. 5.

Lokalni i generalni zastupnik (prema zastupnom području), opšti i posebni zastupnici (širina punomodja), zastupnici za ceo proizvodni program, ili samo za deo (obim delatnosti), stalni i putujudi zastupnici (lokacija iz koje se obavlja zastupanje) i obični i del credere zastupnici (odgovornost zastupnika).

Kontinentalno pravo opet pravi razliku: direktno i indirektno zastupanje (na osnovu toga u čije ime nastupa zastupnik). Imamo anglosaksonsko pravo koje pravi razliku između otvorenog i neotvorenog (za čiji račun nastupa zastupnik). U međunarodnim izvorima pravi se razlika između posrednog i neposrednog. Pod posrednim se podrazumeva da posrednici rade po uputstvima i za račun zastupanog, ali i ne u njegovo ime, ili po uputstvima zastupanog, ali druga strana to ne zna, niti ima razloga da zna. Ovde se ne uspostavljaju ugovorni odnosi između nalogodavca i tredeg lica. Neposredno zastupanje znači da zastupnik istupa u ime zastupanog pri čemu nije relevantno da li je identitet zastupanog poznat u vreme istupanja, ili de biti saopšten kasnije. Zastupani i druga strana se neposredno vezuju.

Forma ugovora o zastupanju Zahteva se pisana forma. Taj zahtev se ostvaruje na više načina: sastavljanjem i potpisivanjem jedne pisane isprave od strane oba ugovorača, sastavljanjem i potpisivanjem primerka pisane isprave od strane svakog od saugovarača namenjen drugom saugovaraču, ili razmenom pisama, ili drugih sredstava. U praksi se uglavnom zaključuju tako što zastupnik dobija pisano ovlašdenje da može zaključiti ugovor u ime i za račun nalogodavca koje on potvrđuje nekim pisanim dokumentom.

Ovlašdenje za zastupanje i pravna priroda ugovora o zastupanju

Ugovor o TZ karakterišu dva ovlašdenja zastupnika: 1. Da se u dužem vremenu stara da nađe zainteresovana lica koja de zaključivati ugovore sa njegovim nalogodavcem – trajno posredovanje. 2. Zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca – zaključivanje ugovora.

Opšte karakteristike ugovora o TZ: 1. Trajno delovanje za principala. 2. Preduzimanj pravnih i faktičkih radnji prema tredem licu. 3. Delovanje u tuđe ime i za tuđ račun. 4. Obavezivanje zastupnika da preduzima određene radnje. 5. Pretpostavka o postojanju ovlašdenja. 6. Postojanje posebnog odnosa poverenja između zastupnika i principala. 7. Dužnost zastupnika da deluje u dobroj veri i interesu principala.

Predmeti i elementi ugovora

Predmet ugovora čine radnje koje se odnose na traženje i dovođenje u vezu tredih lica koja de zaključivati ugovore sa nalogodavcem i pregovaranje, ili zaključivanje ugovora sa tredim licima. Elementi ugovora Prema opštim pravilima ugovornog prava, ugovor mora imati naznačene ugovorne strane, predmet i cenu. Pod predmetom se podrazumevaju poslovi u kojima de zastupnik zastupati nalogodavca, odnosno određuje proizvod zastupanja i ugovorno područje zastupanja. Pod ugovornim područjem se razume područje na kome zastupnik deluje u skladu sa uslovima ugovora i prema njemu se razlikuju lokalni i generalni. U pravu EU je pitanje dozvoljenosti postojanja jednog zastupnika na određenoj teritoriji regulisano pravom konkurencije, odnosno klauzulom ekskluziviteta. Klauzula ekskluziviteta uređuje: 1. Pravo nalogodavca da sam deluje na teritoriji agenta. 2. Pravo agenta na proviziju za sve sklopljene ugovore sa njegove teritorije. 3. Pravo ili obaveza agenta da ugovara poslove sa klijentima druge teritorije. 4. Uzdržavanje agenta od uzimanja drugih principala. 5. Uzdržavanja agenta od paralelne prodaje konkurentskih proizvoda za vreme trajanja ugovora i posle njegovog prestanka.

4. Prava i obaveze ugovornih strana Zajedničke obaveze svih poslova mandatne prirode. Osim pojedinačnih obaveza koje imaju ugovorne strane: nalogodavac i zastupnik, postoje i neka zajednička pravila i obaveze koje karakterišu sve ugovore čija se priroda temelji na mandatu ili nalogu. U pitanju su, pored ugovora o zastupanju, ugovor o franšizingu i distribuciji. One su u Zajedničkim pravilima navedene kao: obaveza informisanja pre nastanka ugovora, obaveza saradnje, obaveza informisanja i u toku trajanja ugovora i očuvanje poverenja, poštovanje posebnih pravila kod prestanka ugovora i pravo zadržavanja i zaloge. 4.1. Prava i obaveze zastupnika/agenta Obaveza da se pridržava naloga. Opšta obaveza zastupnika je da se pridržava i da izvršava naloge koje mu je dao nalogodavac u vezi sa obavljanjem poverenih poslova. To praktično znači obavezu zastupnika da preduzima radnje sa pažnjom dobrog privrednika i može odstupiti od dobijenih naloga samo uz saglasnost nalogodavca ili kad to zahtevaju interesi nalogodavca. Ova opšta obaveza je konkretizovana na dve osnovne: da se stara da treda lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da zaključuju ugovore sa tredim licima. Obaveza zastupnika dase stara da treda lica zaključuju ugovore sa negovim nalogodavcem. U pitanju je obaveza zastupnika kao posrednika i ona obuhvata trajno angažovanje zastupnika u preduzimanju pravnih i faktičkih radnji, tj. preduzimanju „razumnih napora“ da trede lica upozna sa robom nalogodavca kako bi na osnovu toga zaključili odgovarajude ugovore. Obaveza da učestvuje u zaključivanju poslova. Iz položaja zastupnika kao posrednika proizilazi i obaveza da po uputstvima nalogodavca učestvuje u zaključivanju poslova sve do njihovog potpunog okončanja. To znači ne samo da formuliše uslove ponude, ved i da učestvuje u pregovorima i u konačnom formulisanju ugovora. Obaveza da se stara o obavezama nalogodavca. S obzirom da nastupa u ime i za račun nalogodavca od ključne je važnosti obaveza zastupnika da se stara o interesima nalogodavca ne samo u ispunjavanju neposredno dobijenih naloga, ved i u svim ostalim aktivnostima koje su u vezi sa poslom zastupanja. U tom cilju je ZOO određena pažnja dobrog privrednika kao stepen pažnje koga se zastupnik mora pridržavati u svim poslovima zastupanja i propisana obaveza zastupnika da se „drži uputstava koje mu je dao nalogodavac“. Ako zastupnik prekorači granice dobijenih naloga takvi poslovi u načelu ne obavezuju nalogodavca. U međunarodnim izvorima se od zastupnika očekuje da postupa savesno i u dobroj veri. U ZOO se pod ovom obavezom obuhvadene tri obaveze zastupnika: obaveza tkz. pasivnog nastupanja, obaveza aktivnog nastupanja i obaveza preduzimanja mera obezbeđenja. Obaveza obaveštavanja nalogodavca. Zastupnik je dužan da nalogodavcu da sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito ona koja su od značaja za svaki pojedinačni posao. Obaveza zastupnika da čuva poslovnu tajnu. Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je doznao u vezi sa poverenim poslom. U pitanju je tajna koja važi ne samo za vreme, ved u određenoj meri i nakon prestanka ugovora.

Obaveza da položi račun. S obzirom da nastupa u ime nalogodavca i da od tredih lica prima sredstva, zastupnik je dužan da nalogodavcu u ugovorenim rokovima ili povremeno po potrebi, položi račun i da to iskaže u svojim poslovnim knjigama koje mora učiniti dostupnim nalogodavcu. Po prestanku ugovora o zastupanju, zastupnik je dužan da vrati nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Obaveza da vodi zastupnički dnevnik i izdaje zaključnice. Zastupnik je dužan da vodi posebnu knjigu, dnevnik u koji hronološkim redom upisuje sve ugovore koje je zaključio ili u kojima je posredovao kod zaključenja. Pravo na zalogu. Zastupnik ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca, po njegovom ovlašdenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog drugog.

4.2. Obaveze nalogodavca Obaveza da omogudi zastupniku da obavlja poslove zbog kojih je ugovor zaključen. Pošto angažuje zastupnika da u njegovo ime obavlja poslove mora mu to i omoguditi tako što de zastupniku pružiti određene materijale i određenu dokumentaciju koje su mu za to potrebni. Za uzorke ili dokumentaciju koju je predao zastupniku nalogodavac nema pravo na naknadu, jer de ih zastupnik koristiti u interesu nalogodavca. Dužnost obaveštavanja. Nalogodavac može po svom nahođenju prihvatiti ili odbaciti zaključenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, kad zastupnik nije ovlašden da sam zaključuje ugovore, ali je dužan da o svojoj odluci bez odlaganja obavesti zastupnika. Obaveza obaveštavanja zastupnika se može odnositi i na „svako neispunjenje obaveza iz ugovora koje je zastupnik pregovarao ili zaključio na račun nalogodavca“. Iako je u ZOO pravo nalogodavca dosta široko postavljeno „po svom nahođenju“ nalogodavac ga može vršiti u granicama savesnosti i poštenja. Na obavezu ponašanja nalogodavca i agenta u skladu sa načelom „savesnosti i dobre vere“ izričito upuduje Uputstvo EZ o samozapoloslenim trgovačkim agentima. ( u stvari ovde nema ništa konkretno, sve je bzv i nije baš povezano ) Obaveza da plati naknadu ili proviziju. Nalogodavac je dužan da zastupniku plati naknadu za ugovore zaključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam zastupnik zaključio ako je bio ovlašden. U prvom slučaju su obuhvadeni ugovori koje je nalogodavac direktno zaključio sa tredim licima, a u drugom slučaju ugovori koje je zastupnik zaključio sa tredim licima. U ovom smislu se prema odredbama Nacrta zajedničkih pravila obaveza principala da plati naknadu odnosi na sve ugovore zaključene sa klijentima za vreme trajanja zastupanja, ako su: 1) ugovori zaključeni kao a) rezultat agentovih napora b) ugovori sa tredim licem koga je agent prethodno imao kao klijenta u ugovorima iste vrste

c) ugovori sa klijentima koji pripadaju geografskom području ili grupi klijenata za koje je agent bio ovlašden 2) ili a)je principal ispunio ili je trebalo da budu ispunjena njegova obaveza iz ugovora b) je klijent ispunio svoju obavezu iz ugovora ili je opravdao uzdržavanje od ispunjenja Ako ugovorne strane nisu uopšte ugovorile naknadu, zastupnik ima pravo na naknadu prema običajnim pravilima u mestu gde obavlja svoje aktivnosti. Ako takva običajna praksa ne postoji, zastupnik ima pravo na razumnu naknadu uzimajudi u obzir sve aspekte odnosnog posla. Dospelost obaveze pladanja naknade. Ako drugačije nije određeno , zastupnik stide pravo na naknadu kad ugovor bude izvršen, tj. kad trede lice ispuni svoje obaveze iz ugovora. Obaveza da naknadi troškove. Osim pladanja provizije, nalogodavac ima obavezu i da zastupniku naknadi posebne troškove koje je učinio u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu, a koje ne proizilaze iz redovnog vršenja posredničkih poslova. Prestanak ugovora o zastupanju. Način prestanka ugovora zavisi od toga da li je ugovor zaključen na neodređeno ili određeno vreme. Kad je ugovor o zastupanju zaključen na neodređeno vreme, ZOO daje pravo svakoj strani da raskine ugovor krajem svakog kalendarskog tromesečja. Kada je zaključen na određeno vreme, ugovor prestaje istekom tog vremena. Prema Ženevskoj konvenciji, ovlašdenje na zastupanje može prestati sporazumom između agenta i principala i opozivom od strane principala ili otkazom ovlašdenja od strane agenta. Ugovor o zastupanju i pravo konkurencije. Ugovorom o zastupanju se mogu narušiti pravila konkurencije iz Ugovora o osnivanju Evropske zajednice i odgovarajuda pravila u nacionalnim pravima o zaštiti konkurencije tako što su od zabrane izuzeti tkz. istinski sporazumi o zastupanju. Pod istinskim sporazumima o zastupanju se podrazumevanju sporazumi u kojima agent ne preuzima bilo kakav ili preuzima beznačajan rizik u odnosu na pregovarane ili zaključene ugovore u ime principala i u odnosu na posebne investicije na tržište u oblasti svoje aktivnosti. Opravdanje za izuzimanje ovakvih sporazuma se nalazi u tome da nalogodavac snosi odgovarajude finansijske i komercijalne rizike i da zastupnik ne vrši nezavisnu ekonomsku aktivnost bududu da je postavljen od strane nalogodavca za zastupnika.

66. Ugovor o komisionu u međunarodnom prometu

Opšte karakteristike



Ugovorom o komisionu se obavezuje komisionar da u svoje ime i za račun komitenta obavi jedna ili više poslova koje mu poverava komitet, a komitent se obavezuje da mu za to plati naknadu.



Bitni elementi ugovora o komisionu su predmet i naknada kao cena za obavljeni posao. Predmet čini obavljanje poverenih poslova, tj vršenje pravnih radnji u ime i za račun drugog lica – nalogodavca ili komitenta. Naknada (cena) se podrazumeva i kada nije ugovorena, jer ugovor o komisionu spada u dvostrano obavezujude (i teretne) ugovore.



Ugovorne strane su komisionar i komitent (nalogodavac). Komisionar može biti svako pravno ili fizičko lice koje ovaj posao obavlja kao svoju delatnost, tj. ima svojstvo trgovca. Komitent može biti pravno ili fizičko lice koje iz različitih razloga želi da na određenom tržištu ili u određenim poslovima nastupa preko drugog lica (komisionara).



Pravni odnosi u poslu komisiona i pravna priroda ugovora o komisionu: Posao komisiona obuhvata 2 grupe odnosa: 1. Unutrašnji - uspostavlja se između nalogodavca (komitenta) i komisionara i on čini ugovor o komisionu u užem smislu. 2. Spoljni – uspostavlja se između komisionara i tredeg lica sa kojim komisionar zaključuje različite vrste ugovora u vezi poverenih poslova, u svoje ime i za račun nalogodavca. 3. Postoji i tredi odnos između tredeg lica i komitenta koji se ne uspostavlja direktno – javlja se na kraju komisionog posla, kad komisionar zaključi ugovor sa tredim licem i nakon što na komitenta cedira svoja potraživanja koja ima prema tredem licu.



Odnos između komitenta i komisionara je mandatne prirode u kome komitent poverava drugom licu da za njegov račun preduzima pravne radnje iz određenih poverenih poslova.



U ZOO ugovor o komisionu shvata se kao posebna vrsta ugovora o nalogu, ali za razliku od nalogoprimca kod ugovora o nalogu, komisionar obavlja samo pravne radnje (čak i kada preduzima faktičke radnje one su u „funkciji izvršenja određenih pravnih radnji“).



Razlika položaja komisionara u odnosu na posrednika kod ugovora o posredovanju - komisionar nastupa u tuđe ime i za tuđ račun, pa tredem licu neposredno odgovara za ispunjenje preuzetih obaveza.



Razlika položaja komisionara u odnosu na zastupnika – komisionar je u neposrednom odnosu sa tredim licima i može biti tužen za ispunjenje preuzetih obaveza (iako ekonomski efekti tih poslova direktno pripradaju nalogodavcu).



Ugovor o komisionu je i ugovor intuitu personae jer se zaključuje s obzirom na ličnost komisionara.



Forma ugovora – ugovor o komisionu je neformalan ugovor ali se u praksi (posebno spoljnotrgovinskoj) zaključuje u pisanoj formi, najčešde prema opštim uslovima poslovanja kao ugovor o pristupanju.



Izvori prava – regulisan je uglavnom u nacionalnim propisima trgovačkim i građanskim zakonicima, i u autonomnim izvorima: opštim uslovima poslovanja i formularnim ugovorima velikih spoljnotrgovinskih kuda. Na međunarodnom planu regulisan je u okviru opšteg pojma agency u Ženevskoj konvenciji o zastupanju, u Evropskim principima u okviru instituta posrednog ili indirektnog zastupanja, UNIDROIT principima, a u Nacrtu zajedničkih pravila za upudivanje u okviru ugovora o mandatu i trgovinskog zastupanja.



Vrste: 1. Podela na unutrašnje i spoljne; 2. Prema predmetu (vrsti ugovora na čije se zaključivanje obavezao komisionar): ugovori o komisionoj prodaji i ugovori o komisionoj kupovini; 3. Prema odgovornosti komisionara: obični i del crede (komisionar se obavezuje ne samo da de savesno i stručno izabrati lice sa kojim de zaključiti ugovor nego i da de to lice ispuniti svoje obaveze iz zaključenog ugovora) 4. Posebna vrsta – ugovor o komisionoj konsignaciji – vrsta ugovora prodajnog komisiona, koristi se u spoljnotrgovinskom poslovanju kad komisionar prima robu nalogodavca (konsignanta) u konsignaciju radi čuvanja u svom konsignacionom skladištu i prodaje je u svoje ime, a za račun komitenta. [*može biti i u okviru ugovora o zastupanju]

Prava i obaveze ugovornih strana

I Obaveze komisionara

1. Obaveza da izvršava naloge – osnovna obaveza komisionara je da postupa po nalozima svog komitenta i da izvršava njegove naloge. Komisionar preuzima obavez sredstva a ne cilja (dakle dužan je da preduzme sve u njegovoj modi u skladu sa ugovorenim uslovima i pravilima struke da ove ugovore zaključi, ali nije odgovoran komitentu ako i pored toga u tome ne uspe), i dužan je da pokaže pažnju dobrog privrednika.

- U širem smislu ova obaveza obuhvata i obavezu komisionara da naloge izvršava u skladu sa uputstvima komitenta. Iz toga sledi i obaveza komitenta da naloge formuliše na jasan način i da daje precizna i detaljna uputstva za njihovo izvršavanje. Od dobijenih naloga komisionar može odstupiti samo uz saglasnost komitenta. Način na koji de komisionar konkretno postupati sa dobijenim nalozima zavisi i od vrste naloga koji mogu biti imperativni (limitativni - komisionar ne sme odstupiti osim uz saglasnost nalogodavca), demonstrativni (indikativni – komisionar može odstupiti ako to može opravdati interesima komitenta) i fakultativni (orijentacionog i instruktivnog karaktera, postavljeni kao okvir postupanja). Ako komisionar prekorači granice ovlašdenja dužan je da naknadi komitentu razliku kao i prouzrokovanu štetu.

2. Obaveza da čuva interese komitenta – složena obaveza koja se u širem smislu može označiti i kao obaveza vernosti, obuhvata obavezu komisionara da preduzme određene faktičke radnje i mere u vezi robe koja je predmet ugovora i pravne radnje i mere očuvanja prava nalogodavca prema tredem licu. U prvu grupu spadaju obaveza čuvanja robe (komisionar je dužan da robu koja mu je poverena radi prodaje ili koju je kupio za račun komitenta čuva pažnjom dobrog stručnjaka), obaveza obaveštavanja (dužnost komisionara da obaveštava komitenta o svim okolnostima koje su od značaja za izvršenje komisionog naloga) i obaveza čuvanja poslovne tajne (u roku trajanja ugovora i posle prestanka).

3. Obaveze usmerene na očuvanja prava komitenta prema tredim licima – komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere i pravne radnje u tom cilju.

4. Obaveza da obavesti komitenta o imenu saugovarača – komisionar je dužan da po zahtevu komitenta saopšti ime lica sa kojim je obavio posao koji mu je poverio, međutim ovo je dispozitivno pravilo od koga se može odstupiti i ugovoriti drugačije.

5. Obaveza da položi račun – komisionar je obavezan da bez nepotrebnog odlaganja položi račun o obavljenom poslu. Polaganje računa može se vršiti povremeno ili na kraju posla zajedno sa konačnim izveštajem o obavljenom poslu. Komisionar je dužan i da komitentu preda sve što je primio po osnovu izvršenog posla za njegov račun.

6. Obaveza da vodi poslovne knjige – komisionar je obavezan da vodi poslovne knjige u koje je dužan da upisuje posatke o ugovorima koje je zaključio na osnovu komitentovih naloga i o bitnim elementima ugovora.

II Obaveze komitenta

1.

Obaveza da omogudi komisionaru da izvrši nalog – obaveza komitenta da preduzme sve pravne i faktičke radnje kako bi komisionaru omogudio da izvrši dobijeni nalog.

2.

Obaveza da plati naknadu (proviziju) – podrazumeva se čak i kada nije ugovorena jer je u pitanju teretni ugovor. Visina naknade određuje se ugovorom ili tarifom, a ako nije na taj način određena komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i ostvarenom rezultatu.

3.

Obaveza da naknadi troškove – komitent je dužan da komisionaru naknadi i troškove koji su bili potrebni za izvršenje naloga (sa kamatom od dana kada su učinjeni), kao i posebnu naknadu za upotrebu njegovih skladišta i transportnih sredstava (ako nije obuhvadena naknadom za izvršene posla).

4.

Pravo komisionara na predujam – komisionar ima pravo na predujmljivanje novca samo ako je to izričito ugovoreno ili je o tome postignut sporazum nakon zaključenog ugovora.

67. Ugovor o osiguranju

Ugovorom o osiguranju se obavezuje jedno lice (osiguravač), da de isplatiti određeni iznos novca drugom licu (ugovaraču), u slučaju da nastane osigurani slučaj u toku transporta, a ugovarač osiguranja se obavezuje da plati naknadu ili premiju. Ako ugovorne strane imaju svoja mesta poslovanja, sedišta ili redovna boravišta na teritorijama različitih država, u pitanju je ugovor o međunarodnom osiguranju, ili ugovor o osiguranju u međunarodnom prometu. Događaji čije nastupanje može nanaeti štetu se nazivaju rizicima. U pravnom smislu, rizik se definiše kao mogudnost nastupanja neizvesnog događaja koji ne zavisi od isključive volje zainteresovanih lica i čije je osiguranje dopušteno zakonom, javnim poretkom i moralom. Rizici koji se mogu javiti u toku prevoza ili transporta robe pokriveni su ugovorom o osiguranju robe u međunarodnom prevozu. Ovi ugovori spadaju u kategoriju ugovora o osiguranju imovine. Osnovni cilj osiguranja imovine sastoji u naknadi štete nastale nastupanjem osiguranog slučaja koja ima karakter obeštedenja osiguranog lica. Rizici se mogu podeliti na osnovne, dopunske, ratne i političke. Osnovni rizivi se redovno pokrivaju određenom vrstom osiguranja uz jedinstvenu premiju i odnose se na saobradajne nezgode, elementarne nepogodem požar, eksplozije, oštedenja koja su vezana sa rukovanjem robe, cepanje, lom, curenje, krađu, dodir robe sa drugom robom i slično. Dopunski rizici su pokriveni osiguranjem uz pladanje posebne premije, ako je to izričito ugovoreno uz osnovne rizike i najčešde se odnose na svojstva robe koja se prevozi. Ratni i politički rizici su pokriveni osiguranjem samo ako je izričito ugovoreno i za to pladena posebna premija, a odnose se na nemire i druge akte neprijateljstva i za političke događaje koji mogu uticati na prevoz robe.

Transportno osiguranje je jedan od oblika imovinskog osiguranja, koga karakterišu: težina rizika i mogudnost nastanka velikih šteta; vedi broj lica koja imaju potrebu da budu zaštidena osiguranjem; brzo i jednostavno zaključivanje ugovora u kojima polisa ima višeznačne uloge; posebno određivanje perioda pokrida; nepladanje premije o roku po pravilu ne povlači raskid ugovora i drugo. Transportno osiguranje obuhvata tri vida: kasko osiguranje, kargo osiguranje i osiguranje od odgovornosti prevoznika. Predmet kargo osiguranja je roba ili teret koji se prevozi . Transportno osiguranje se dalje deli na plovidbeno (pomorsko i vazduhoplovno) i kopneno (u železničkom i drumskom prevozu). Roba se osigurava u toku prevoza iz dva razloga: zbog toga što se u različitim granama transporta primenjuju različita pravila o odgovornosti prevozilaca u slučaju gubitka i oštedenja robe ili zakašnjenja; zbog činjenice da prevozioci ne odgovaraju za punu vrednost oštedenog imovinskog interesa. Unutrašnji izvori prava su Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (ZPUP), Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobradaju (ZOVP), Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), opšti uslovi osiguranja domadih osiguravača i poslovnim običajima. Međunarodni izvori su engleski uslovi osiguranja (pravila i praksa Lloyda) i standardni uslovi UNCTAD-a za pomorsko osiguranje. Lojdova SG polisa osiguranja (klauzule Instituta londonskih osiguravača) zamenjena Lojdovom pomorskom polisom (nove klauzule A, B i C). Druga dva seta se odnose na osiguranje od ratnih rizika i od rizika štrajka. Klauzule u okviru UNCTAD-a su klauzule za osiguranje robe i brodova. Osiguranje robe > klauzule protiv svih rizika, klauzule srednjeg pokrida i klauzula ‘ograničeno pokride’. Ugovorne strane kod ugovora o osiguranju su osiguravač (lice kojie se ugovorom obavezalo da isplati određenu sumu novca ili šta drugo ako se desi osigurani slučaj) i ugovarač osiguranja (lice koje zakljuuje ugovor sa osiguravačem i prihvata obavezu da plati premiju osiguranja – on može bit ii osiguranik i korisnik osiguranja). Osiguranik je lice čija su stvar ili imovinski interes osigurani ii ma materijalni interes na osiguranom predmetu. To u poslu prodaje mogu bit ii kupac i prodavac. Korisnik osiguranja je lice kome se vrši isplata osigurane sume ili naknada štete. Razlika između osiguranika i korisnika osiguranja je u tome pto osiguranik može biti lice koje je ugovorna strana, dok je korisnik lice u čiju je korist zaključen ugovor. U praksi se ugovori o osiguranju u pomorskoj i unutrašnjoj olovidbi zaklučuju u pismenoj formi. Ovi ugovori se smatraju zaključenim kada ugovarači potpišu polisu osiguranja ili list pokrida. Kada ponudu dajde ugovarač osiguranja (najčešde),osiguravač prihvata ponudu ispostavljanjem polise ili druge isprave o osiguranju koja sadrži saglasnost. Bitne eemente ugovora: čine ugovorne strane, stvar koja se osigurava, rizik obuhvaden osiguranjem, trajanje osiguranja i period pokrida, suma osiguranja, premija osiguranja i određenje interesa osiguranja. Predmet osiguranja kod ugovora o imovinskom osiguranju čine stvari ili roba koja je izložena riziku, koja se označava i kao osigurana stvar. Polisa osiguranja je document o osiguranju robe koji se izdaje u određenoj formi prilikom zaključivaja ugovora i sadrži bitne elemente ugovora o osiguranju. Polisa može predstavljati formu ugovora o osiguranju ako je to predviđeno zakonom ili se ugovorne strane tako dogovore. Kao dokaznom ispravom, Polisom se može dokazivati postojanje i sadržina ugovora o osiguranju. Kao ispravom o dugu, osiguravač potvrđuje i priznaje svoju da naknadi eventualnu štetu. Kao legitimacioni papir, polisa omogudava da osiguranik bude određen nakon zaključenog ugovora, kao lice koje se pred osiguravačem pojavi kao imalac pošte. Polise se dele na pomorske i kopnene prema vrsti, a na individualne ili kolektivne prema broju lica koja se osiguravaju.Pojedinačnom polisom je osigurana i

tačno određena stvar ili pošiljka u tačno određenom prevoznom sredstvu in a određenoj relaciji. Generalnom ili opštom polisom je osigurana sva roba u prevozu određenog osiguranika, koji treba da započne u unapred utvrđenom roku, bez utvrđivanja ukupne osigurane sume. Otpisna ili flotantna polisa se izdaje na ukupnu vrednost svih pošiljki, a zatim se posle otpremanja svake pošiljke sukcesivno otpisuje njena vrednost dok se potpuno ne iscrpi. Kod specifične polise obaveza osiguravača je ograničena na iznos pojedine vrste robe u okviru ukupne osigurane sume. Blanketne polise pokrivaju razne vrste robe, a osiguravač preuzima obavezu za svaku od njih u okviru ukupne osigurane sume. Razlikuju se i polise na putovanje, vreme i mešovite; na unapred određenu vrednost ili bez određivanja vrednosti; otpisne i otvorenog pokrida. Obaveze ugovarača osiguranja i osiguranika su: da prijavi okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika; da plati premiju osiguranja; da obavesti osiguravača o promenama rizika i nastupanju osiguranog slučaja. Osiguravač mora da ugovaraču osiguranja pripremi i preda polisu osiguranja zajedno sa uslovima osiguranja, da organizuje poslovanje u skladu sa ekonomskim načelima osiguranja i da u slučaju kad nastupi osigurani slučaj isplati naknadu ili ugovoreni iznos. (ovde toliko ide u detalje, da nema poente da se pise bilo sta>>>pitanje nije za skriptu :D) Uslovi za naknadu štete: da se šteta nastala kao posledica osiguranih rizika id a je kao takva pokrivena osiguranjem; da je osiguranik u momentu nastupanja osiguranog slučaja ili posle toga imao ili je stekao interes na osiguranom predmetu; das u ugovarač osiguranja i osiguranik dali tačne podatke pre sklapanju osiguranja i ispunili ostale dužnosti za vreme trajanja ugovorai u momentu nastanka štete; id a su ispunjeni posebni ugovoreni uslovi iz ugovora o osiguranju. Pod štetom se podrazumevaju materijalna oštedenja i gubitak osiguranog predmeta, kao i troškovi nastali usled nastupanja osiguranog rizika. Pod stvarnim potpunim gubitkom se podrazumeva potpuni materijalni gubitak celog osiguranog predmeta. Pod izvedenim potpunim gubitkom se podrazumeva ekonomski gubitak osiguranog predmeta za osiguranika. Pod zajedničkom ili generalnom havarijom podrazumevaju se materijalne štete i izdaci koji su nastali kao posledica mera preduzetih od strane zapovednika ili posade broda…Pod zasebnim havarijama se podrazumevaju delimični gubici i oštedenja osiguranog predmeta koji su direktna ili neizbežna posledica osiguranog rizika, a koje u potpunosti snose vlasnici robe. Redovna naknada štete se vri u novcu ili nature. Naknada se može vršiti i napuštanjem. Što se tiče obima naknade, razlikuje se totalna od delimične štete. Franšiza osiguranja je deo štete koji snosi osiguranik, bez obzira što je osiguranik zaključio ugovor na celokupnu vrednost robe. Ako je ugovoreno da osiguranik snosi deo štete samo ako je šteta niža od ugovorenog iznosa, u pitanju je integralna franšiza, a kod orbitne franšize, osiguranik snosi određeni deo štete u svakom slučaju, bez obzira na visinu štete.

68. Ugovor o kontroli kvaliteta

Ugovorom o kontroli se obavezuje jedna strana (vršilac kontrole) da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda certifikat o tome, a druga strana (naručilac kontrole) se obavezuje da za izvršenu kontrolu plati ugovorenu naknadu. Posao kontrole regulisan je nacionalnim propisima i autonomnim pravilima sadržanim u opštim uslovima poslovanja i formularnim ugovorima poznatih kontrolnih organizacija i poslovnim običajima. Ovaj ugovor zaključuju naručilac kontrole i vršilac kontrole, gde naručilac može biti svako lice koje ima potrebu i interes za kontrolom, a poslovima kontrole bave se lica koja prema nacionalnim propisima ispunjavaju uslove za to (kontrolne organizacije i vršioci kontrole). Bitne elemente ugovora čine predmet i naknada (cena). Predmet ugovora je obavljanje kontrole. U opštem smislu, kontrola se sastoji u utvrđivanju identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe, ali osim o kontroli robe možemo govoriti i o kontroli usluga. Kontrola se po pravilu obavlja vršenjem fizičkih radnji, ali je mogude da se organizacija obaveže ugovorom da preuzima i neke pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole. U ovom slučaju, osim pomenutih elemenata, ugovor de sadržati i elemente ugovora o zastupanju. Što se tiče naknade za izvršene usluge, ona se iz ugovora pretpostavlja i kad nije izričito ugovorena. Ukoliko nije izričito ugovorena, njena visina de se odrediti prema tarifi kontrolne organizacije ili na uobičajen način. Mišljenja o pravnoj prirodi ovog ugovora su podeljena. Jedni smatraju da je reč o ugovoru o punomodstvu sa elementima ugovora o delu, dok ga drugi kvalifikuju kao ugovor sui generis. Forma ugovora nije zakonom propisana, ali se u praksi najčešde zaklučuje kao formularni ugovor na osnovu naloga komitenta. Obaveze kontrolne organizacije Da izvrši ugovorenu kontrolu. Ova osnovna obaveza sastoji se u utvrđivanju identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe, čiji obim i način treba odrediti u ugovoru. Ako ugovorom nije ništa određeno, organizacija je dužna da izvrši kontrolu u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari. U vršenju kontrole, organizacija je dužna da se ponaša stručno i da se kontrola obavi pažnjom dobrog stručnjaka. Osim toga, kontrola se mora obaviti u vreme i u ugovorenom mestu, a ako to nije određeno ugovorom, onda se to mora učiniti bez oglaganja u mestu gde se predmet kontrole nalazi. Kontrola se mora obaviti i nepristrasno. Kontrolna organizacija može posao kontrole poveriti drugom licu, osim ako je to naručilac izričito zabranio u ugovoru. U tom slučaju, vršilac kontrole odgovara naručiocu kontrole za rad drugog kontrolora kao da je sam izvršio kontrolu. Da obavi pojedine pravne radnje. Vršilac kontrole može, na osnovu izričitog naloga naručioca kontrole, preuzeti obavezu da pored ugovorene kontrole roba, izvrši i pojedine pravne radnje u ime i za račun naručioca. U pitanju je kontrola robe sa preuzimanjem. Naručilac može poveriti kontrolnoj organizaciji da izvrši kontrolu robe koju je kupio od prodavca i da ustanovi da li je saobrazna ugovoru. U slučaju saobraznosti, kontrolna organizacija de preuzeti robu u ime i za račun komitenta, a u slučaju kad

je utvrdila da postoji nesaobraznost, dužna je da preduzme potrebne pravne i druge radnje radi očuvanja interesa komitenta prema prodavcu. Da obaveštava naručioca o važnim okolnostima. Dužan je da o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe blagovremeno obavesti naručioca kontrole. Svrha obaveštavanja je dvostruka: da se omogudi nalogodavcu da bude upoznat sa tokom kontrole i da mu se omogudi da zaštiti svoje interese u novonastaloj situaciji tako što de u skladu sa njom davati nova uputstva i naloge. Da čuva robu i uzorke. Čuvanje robe podrazumeva dve obaveze kontrolora: da preduzme sve mere i postupke kako roba u toku pregleda ne bi bila oštedena i da je obezbedi od zamene i mešanja sa drugom robom. Ova obaveza postoji na robi koja je predata kontroloru u državinu i traje od momenta preuzimanja robe do izvršene kontrole i njenog vradanja naručiocu kontrole. Da izda certifikat. Kontrola se smatra izvršenom kad kontrolna organizacija izda certifikat. Certifikat je pisana isprava koja sadrži podatke o kontrolisanoj robi ili usluzi; načinu identifikacije robe; načinu vršenja kontrole; podatke o strankama; mesto i datum kad je izvršena kontrola; označenje držaoca robe u momentu vršenja kontrole; nalaz o stanju robe i potpis vršioca kontrole. Po pravnoj prirodi, ovo je jednostrana izjava vršioca kontrole koja služi kao dokaz o činjenicama koje su u njoj navedene i o utvrđenom stanju u pogledu identiteta, količini, kvalitetu i drugim svojstvima u kome se nalazila roba ili usluga u momentu izvršene kontrole. Kod ove, obične kontrole, vršilac je odgovoran samo za stručnost i savesnost svog rada. Kod posebne kontrole sa garancijom on može da garantuje za nepromenljivost svojstava kontrolisane robe u ugovorenom roku. Kontrola sa preuzimanjem garancije se praktikuje, na primer, kod utovara robe u prevozno sredstvo radi prevoza, kad kontrolna organizacija garantuje da de roba zadržati svojstva u toku prevoza u određenom vremenu do istovara u određenom mestu, što je od značaja za kupca. Obaveze komitenta Da omogudi izvršenje kontrole. Ova obaveza obuhvata sve radnje i mere koje je potrebno da preduzme naručilac kontrole da bi vršiocu omogudio da kontrolu izvrši. Obuhvata i obavezu ne samo da preda potrebne dokumente u vezi sa robom, ved i potrebna uputstva ili instrukcije. Da plati naknadu. Za obavljenu kontrolu i čuvanje robe vršilac ima pravo na ugovorenu, odnosno uobičajenu naknadu ili proviiziju. Ovo pravo vršioca podrazumeva obavezu komitenta. U praksi se provizija plada nakon izdavanja certifikata, ali može i u svakom drugom ugovorenom roku. Da naknadi nužne i korisne troškove. Vršilac ima pravo i na naknadu svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za račun naručioca. Pod ovim troškovima se podrazumevaju oni koji nisu obuhvadeni prethodnom naknadom i njih je naručilac kontrole dužan da nadoknadi kontroloru bez odlaganja. Pravo zakonske zaloge. Radi obezbeđenja ugovorene ili uobičajene naknade i naknade nužnih i korisnih troškova, vršilac kontrole ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. Uspostavljanje i korišdenje založnog prava je, međutim, mogude samo u slučajevima kada vršilac kontrole ima državinu na robi koja je predmet kontrole ili može raspolagati robom naručioca kontrole.

69. UGOVORI O TURISTIČKIM USLUGAMA

Ugovorom o turističkim uslugama obavezuje se davalac usluga sa drugoj ugovornoj strani – klijentu, pruži turističke usluge, a druga strana se obavezuje da za to plati nadoknadu. Predmet ugovora je pružanje turističkih usluga Vste ugovora: 1) Ugovor o organizovanju putovanja; 2) Posrednički ugovor o putovanju; 3) Ugovor o angažovanu ugostiteljskih kapaciteta (alotman); - podela po Zakonu o obligacionim odnosima = ZOO. Ova podela polazi od dva kriterijuma: da je jedna strana uvek turistička agencija i da se navedene vrste ne mogu regulisati pravilima nekog drugog imenovanog ugovora. 2 + 4) Ugovor o prodaji prava vremenskog korišdenja turističkog objekta (timesharing) Turistička agencija je privredno društvo, preduzetnik ili ogranak drugog domadeg ili stranog pravnog lica koje obavlja delatnost turističkih agencija radi sticanja dobiti. Izvori prava: Domadi – ZOO, Zakon o turizmu, Posebne uzanse o ugostiteljstvu Međunarodni – Međunarodna konvencija o ugovorima o putovanju, Konvencija o odgovornosti hotelijera (Savet Evrope), Uputstvo Saveta o organizovanom putovanju (EU), u praksi se koriste i opšti uslovi putovanja i formularni ugovori + Organizacija za unifikaciju pravila: Svetska turistička organizacija (spec.agencija UN) Ugovor o organizovanju putovanja - njime se jedna ugovorna strana - organizator putovanja, obavezuje da de drugoj strani – putniku, pribaviti skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njim vezane; a druga strana se pri tome obavezuje da de da za to plati ukupnu cenu. Dakle, ugovor se zaključuje između putnika, koji je fizičko lice, i organizatora putovanja, koji je turistička agencija – Sve kombinacije usluga navedene u ugovoru (prevoz, smeštaj odvojeno od prevoza,...) daju se za jednu cenu. – Po Konvenciji o ugovoru o putovanju, da bi ugovor bio međunarodnog karaktera potrebno je da se mesto poslovanja organizatora (ili redovno boravište) nalazi u jednoj od država ugovornica. – Predmet ugovora čini paket aranžman (paket usluga) pod kojim se podrazumeva skup usluga povezanih u jednu celinu. Paket moraju da čine najmanje dve usluge za koje se plada jedinstvena cena, a to su po ZOO prevoz i boravak ili druge sa njima povezane usluge; s tim što po ZOO ako prevoz nije uključen u skup, to se ne smatra organizovanim putovanjem. – Forma ug. U praksi se ugovori najčešde zaključuju na osnovu kataloga, brošura, programa ili drugog materijala organizatora u kojima su detaljno opisane usluge i drugi uslovi. Na osnovu ovih informacija putnik može zaključiti ugovor neposredo ili preko posrednika. Ugovor se smatra zaključenim u trenutku kada agencija, posrednik, ili putnik primi odgovor o prihvatu- tom prilikom se putniku izdaje

2

Profesor je rekao da ova poslednja vrsta nije bitna i da nam ne treba, a ako nekoga baš posebno zanima, neka pogleda u knjizi nema mnogo

potvrda o putovanju koja sadrži sve podatke o uslugama koje su obuhvadene cenom. Ova potvrda ne predstavlja ugovor i postojanje i punovažnost ugovora ne zavise od nje! Izvršavanje ugovora o org.putovanja karakteriše činjenica da neke obaveze organizator sam izvršava, a za druge angažuje treda lica = ODGOVORNOST=

1) Za usluge koje sam pruža, organizator odgovara po pravilima koja važe za pružanje konkretne usluge 2) Za usluge za koje su angažovana treda lica postoje dve situacije: a) Šteta zbog neizvršenja ili delimičnog izvršenja – odgovara organizator (u ovom slučaju trede lice može odgovarati samo ako su ono i putnik u nekom pravnom odnosu) b) Šteta nastala povodom, usled izvršenja usluge – organizator odgovara za izbor tredih lica, tj. samo ako je izvršio loš izbor Prava i obaveze organizatora putovanja:



Da pruži uslugu; Da štiti interes putnika; Obaveza obaveštavanja; Obaveza čuvanja poslovne tajne

Prava i obaveze putnika:



Da plati cenu; Obaveza saradnje

+ Posebna prava i obaveze i jednih i drugih po ZOO: pravo zamene putnika drugim licem, povedanje ugovorene cene, pravo putnika i organizatora da odustanu od ugovora, pravo putnika da odustane od ugovora i izmene programa putovanja

Posrednički ugovor o putovanju – njime se posrednik obavezuje da u ime i za račun putnika zaključi bilo ugovor o organizovanju putovanja, bilo ugovor o izvrčenju jedne ili više posebnih usluga koje omogudavaju da se ostvari neko putovanje ili boravak, a putnik se obavezije da za to plati naknadu. = Ovde se naglašava uloga posredovanja u prodaji usluga putovaja drugih organizatora putovanja. Posrednik može zaključiti dve vrste ugovora: A) Ugovor o organizovanju putovanja ili B) Ugovor u pružanju neke druge usluge. U oba slučaja dužan je da putniku izda potvrdu, s tim što je to u prvom slučaju potvrda o putovanju u kojoj mora biti naznačeno da izdavalac nastupa u svojstvu posrednika, a u drugom slučaju potvrda se odnosi na konkretnu uslugu koju posrednik obezbeđuje. -Predmet ugovora – u ime i za račun putnika se pribavlja ili organizovano putovanje ili posebne usluge. Ug.se zaključuje kada posrednik prihvati nalog putnika da mu se obezbedi tražena usluga. – Pravna priroda: ova vrsta ugovora se u pravnoj teoriji kvalifiku je kao ugovor o mandatu - Tri vrste odnosa 1) Između putnika i posrednika; 2) Između posrednika i organizatora putovanja; 3) Između putnika i organizatora putovanja

Obaveze posrednika:



Da zaključuje ugovore; Da se stara o pravima i interesima putnika

Obaveze putnika:



Da plati naknadu

Ugovor o alotmanu – njime se obavezuje ugostitelj da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležaja u određenom objektu, da pruži ugostiteljske usluge licima koja agencija uputi i da joj plati određenu proviziju, a agencija se obavezuje da nastoji da ih popuni. – Ugovorne strane su hotelska ili druga ugost.organizacija (ugostitelj) i turistička agencija *Ugostitelj je privredno društvo, preduzetnik ili ogranak drugog domadeg ili stranog društva koje obavlja ugostiteljsku delatnost. – Ugovor u alotmanu mora biti zaključen u pisanoj formi! Dve vrste ugovora po ZOO

1. Ugovor o alotmanu sa pravom agencije na odustanak – ako u ugovorenom roku pošalje obaveštenje o odustanku od korišdenja agencija nije dužna da plati nadoknadu, ako ne obavesti u predviđenom roku, ugostitelj ima pravo na nadoknadu. 2. Ug.o alotmanu sa obavezom popunjavanja angažovanih kapaciteta – ako ne uspe da popuni angažovane kapacitete, agencija je dužna da plati ugostitelju naknadu po neiskorišdenom ležaju i danu. 3. Ug.o alotmanu sa pravom opcije turističke agencije (ova vrsta se javlja u međunarosnoj praksi) – agencija može u određenom roku obavestiti ugostitelja da de koristiti kapacitete koji su joj stavljeni na raspolaganje, ili može obavestiti da nede i tada ugostitelju ostaju na raspolaganju njegovi kapaciteti i on nema pravo da traži naknadu od agencije. Obaveze turističke agencije:



Da nastoji da popuni predviđene kapacitete; Obaveza obaveštavanja; Da plada ugostiteljske usluge; Da izda posebnu pisanu ispravu – VAUČER

Obaveze ugostitelja:



Da stavi na korišdenje ugovorene smeštajne kapacitete; Da ne mena cene usluga; plada proviziju agenciji

*Tek u toku izvršenja ugovora uspostavljaju se faktički odnosi između putnika i ugostitelja

Da

70. ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA UGOVORE O MEĐUNARODNOM PREVOZU ROBE

Pravila koja se odnose na pravno regulisanje različitih vrsta ugovora o prevozu u međuanrodnom prometu, npr. ugovori o: pomorskom prevozu robe, vazduhoplovnom prevozu, prevozu rekama, drumskom, železničkom i multimodalnom prevozu robe = izučavaju se u posebnom delu MPP – međunarodno transportno pravo. Vedina izvora su nacionalni, ali postoji velika potreba za njihovom unifikacijom i harmonizacijom. Jedna od najznačajnijih različitosti u ovoj oblasti je izdavanje različitih prevoznih dokumenata za pojedine grane saobradaja odnosno vidova prevoza robe - tovarni listovi kod drumskog, železničkog i vazduhoplovnog prevoza; konosman kod pomorskog i delimično rečnog i kod multimodalnog dokument o multimod.prevozu. ( *Ovi dokum.služe kao dokaz da je odnosni ugovor zaključen i da je roba primljena u naznačenom stanju) = postoji tendencija da se prevozne isprave unifikuju i da se za sve koristi konosoman kao hartija od vrednosti. Odgovornost prevozilaca Pitanja odgovornosti su regulisana u konvencijama koje se odnose na pojedinačne vidove transporta i ove odredbe su imperativne prirode.U konvencijama postoji osnovna podela na A) Kopneni saobr. – princip objektivne odgovornosti B) Pomorski saobr. – subjektivna odgovornost (zasnovan ana pretpostavljenoj krivici); Ovo važi i za multimodalni prevoz. U vazdušnom prevozu robe prevozioci odgovaraju prema pravima o specijalnim rizicima koji su povezani sa vazdušnim prevozom, ali njihova odgovornost u osnovi ne zavisi od krivice. Vrste odgovornosti – svi prevoznici odgovaraju za oštedenje robe, gubitak robe i zakašnjenje u prevozu odgovornost je ogarničena na određene iznose ili limite koji se razlikuju u zavisnosti od prevoza. Razlike postoje i na primer u pogledu vremena ili perioda u kome prevozioci odgovaraju.

71. UGOVOR O IZVOĐENJU INVESTICIONIH RADOVA U INOSTRANSTVU

Termin- Izraz investicioni radovi u inostranstvu iz koga je izveden odgovarajudi ugovor se I pored kritike da je reč o ekonomskom a ne pravnom pojmu, uglavnom koristi u domadoj teoriji I spoljnotrgovinskim propisima dok se u uporednom pravu ovaj ugovor označava kao ugovor o građenju .Sintagma investicioni radovi u inostranstvu potiče iz ranijih propisa o spoljnotrgovinskom poslovanju, a prema odredbama zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, investcioni radovi obuhvataju projektovanje, građevinske I zanatske radove, inženjerske radove I sve ostale radove I usluge na objektima koje vrši odnosno pruža strano lice u republici Srbiji, odnosno domade lice u drugoj državi. Ako se ima u vidu da je cilj

zaključivanja ugovora o investicionim radovima izgradnja postrojenja ili realizacija projekta, oni se u pravnom smislu mogu izučavati u okviru jednog složenog posla koji se označava kao ugovor o investicionim radovima u kome se kao ugovorne strane pojavljuju naručilac radova I izvođač radova. Postojanje elementa inostranosti se vezuje za mesta poslovanja investitora I izvođača investitcionih radova koja se moraju nalaziti u različitim državama. Izvori prava- Pravila kojima je regulisan ugovor o izvođenju investicionih radova su sadržana u nacionalnim I u međunarodnim izvorima. Nacionalna pravila su sadržana u opštim zakonskim propisima, kao sto su noviji zakoni o obligacionim odnosima, trgovački ili građanski zakonici, posebnim spoljnotrgovinskim propisima I poslovnim običajima I posebnim zakonskim propisima o gradnji. Drugu grupu propisa čine oni u kojima su sadržana administrativna pravila u vezi otpočinjanja, gradnje I korišdenje objekta I propisi o samoj gradnji. Na međunarodnom planu su doneti propisi u okviru specijalizovanih agencija UN kao sto su UNID, UNCITRAL, Evropska komisija za Evropu kao I u okviru Federacije savetodavnih inženjera FIDIC. U okvira FIDIC-a doneti su opšti uslovi sporazuma između investitora I projektanta.: FIDIC uslovi o građevinskim inženjerskim radovima tzv. Crvena knjiga, FIDIC uslovi za ugovore za elektromehaničku opremu tzv. Žuta knjiga I FIDIC uslovi za ugovore ključ u ruke sa fixnom cenom tzv. Oranž knjiga. Crvenom knjigom su regulisani uslovi kod građevinskih radova kao što su mostovi, tuneli, hidrocentrale gde se radovi obavljaju izvan sedišta proizvođača odnosno fabrike. Žuta knjiga reguliše uslove u slučaju kada se vedi deo radova izvodi u proizvođačkoj fabric I primenjuje se kod gradnje fabrika u koje se nabavljaju I ugrađuju turbine ili generatori. U obe knjige su predviđeni inženjeri koji kontrolišu I nadgledaju rad izvođača. Nakon objavljivanja oranž knjige, termin ineženjer je zamenjen sa predstavnik investitora od koga se očekuje da postupa pravedno I u skladu sa ugovorom. Takođe, nakon objavljivanja trede knjige, FIDIC je osavremenio prvu I drugu knjigu tako što je dodatno standardizovao zajedničke uslove I objavio standardne forme ugovora u kojima su sadržani: uslovi ugovora za konstrukciju I izgradnju ili inženjering radova koje je projektovao investitor, uslovi ugovora za fabrike I projektovanje građevine za električne I mehaničke fabrike, uslovi ključ u ruke ugovora (srebrna knjiga), kratka forma ugovora(zelena knjiga). Pojam ugovora- Ugovor o izvodjenju investicionih radova predstavlja takav ugovor u kome se jedna ugovorna strana, izvodjač radova, obavezuje da prema određenom projektu izgradi u ugovorenom roku građevinu ili da na postojedem objektu izvrši druge građevinske radove, a druga ugovorna strana, naručilac radova ili investitor, se obavezuje da mu za to plati cenu. To je ugovor kojim se reguliše kompletna gradnja investicionih objekta prema zadatom projektu. Predmet ugovora čini izgradnja građevine ili druge nepokretne strukture ili njihova značajna izmena prema projektu investitora. Bitni elementi ugovora- predmet I cena. Predmet ugovora čine ugovoreni građevinski ili investicioni radovi koji se mogu sastojati u izgradnji građevine ili izvođenju drugih građevinskih radova koji moraju biti precizno određeni u ugovoru odnosno projektu. Kod ugovora u užem smislu, izvođač se obavezuje da de graditi određenu građevinu ili samo da izvede određene građevinske radove prema projektu koji je dobio od naručioca. Ako izvodjač investicionih radova pored ovih presume I druge obaveze kao sto su expertize, sudije. Investicioni programi, tehnička dokumentacija… Reč je o ugovoru u širem smislu. U uporednom pravu se u okviru

ovog složenog I jedinstvenog posla razikuju tri vrste ugovora, posmatrano po fazama odvijanja posla: o inženjeringu, nabavkama I izgradnji I puštanju u probni pogon. Naziv koji objedinjuje ove tri faze je EPCengineering, procurement and construction. Cena kod ugovora može biti odrediva za razliku od predmeta koji mora biti jasno određen. Složenost ovog pitanja izražena je zbog velike vrednosti poslova, trajanja ugovora pa cenom treba neutralisati ove rizike na najmanju meru. U pogledu visine, cena se moze dorediti na dva nacina: po jednici mere ugovorenih radova ili u ukupnom iznosu za ceo objekat. U praktičnoj kalkulaciji kod određivanja ovih cena koriste se različiti mehanizmi balansiranja koji polaze od 4 kriterijuma: troškova plus naknada, jedinstvene cene, fixne cene I projektovanih troškova. Ugovorne strane- javljaju se naručilac radova ili investitor I izvođač radova. Izvođenje radova može da vrši preduzede koje je upisano u odgovarajudi registar za građenje objekta. Investitor je lice koje je naručilo radove I može biti svako lice. U međunarodnoj praksi se kao investitori velikih projekata najčešde javljaju države I državna preduzeda. Forma ugovora I osobenosti zaključivanja - ugovor o gradnji mora biti zaključen u pisanoj formi. Ova forma potrebna je ne samo zbog zaštite javnog interesa I evidencije spoljnotrgovinskih poslova ved I u cilju zaštite interesa ugovornih strana zbog složenosti ugovora I regulisanja niza detalja kao I zbog trajanja radova. Međutim, po FIDIC-ovim uslovima, forma nije propisana, pa o njoj odlučuju ugovorne strane. Što se tiče osobenosti zaključivanja, one su diktirane zainteresovanošdu javnih vlasti za ovaj posao koja se manfestuje kako prilikom zaključivanja tako I u toku realizacije ugovora. U fazi pre zaključivanja uticaj država se ispoljava kroz nametanje zahteva ili uslova koji moraju da budu ispunjeni za zaključivanje ugovora I kroz postupak javnog nadmetanja koji se mora poštovati kod odabiranja izvođača. Adminstrativne obaveze pri zaključivanju ugovora - obuhvataju donošenje odluke o izgradnji investicionog objekta od strane investitora I pribavljanje odobrenja za izgradnju. Nakon što odluku o izgradnji na osnovu investicionog programa donese nadleženi organ investitora, investitor je dužan da obezbedi odobrenje za izgradnju. Rešenjem kojim se odobrava izgradnja izdaje nadležni organ u mestu gde se vrse investicioni radovi u skladu sa unutrašnjim propisima. Način zaključivanja ugovora - javno nadmetanje, objavljuje se oglas gde se pozivaju svi zainteresovani izvođači da daju ponude, ustupanje investicionih radova putem prikupljenih ponuda gde se ponuda dostavlja samo kvalifikovanim izvođačima I neposredna pogodba u slučaju investicionih radova manje vrednosti. Obaveze izvođača -Izvođač ima administrativno ili upravno pravne I imovinske obaveze. U prvu grupu spadaju: prijava početka radova, da imenuje rukovodioca gradilišta, da vodi građevinske knjige I da obezbedi I čuva gradilište. U drugu grupu obaveza spadaju: da prouči tehničku dokumentaciju, da izvede ugovorene investicione radove, da izvrši osiguranje radova, da obaveštava naručioca o važnijim okolnostima, da zaštiti obustavljene radove, da omogudi naručiocu vršenje nadzora I da plati ugovornu kaznu I da izgrađeni objekat preda naručiocu. Obaveze naručioca - da pribavi odobrenje za izgradnju, da izvođača uvede u posao, da vrši nadzor nad izvođenjem radova, da plati cenu.

72. POSEBNI OBLICI UGOVORA O IZVOĐENJU INVESTICIONIH RADOVA U INOSTRANSTVU

Posebni oblici ugovora - osim ugovora o građenju postoje I ugovori o projektovanju, isporuci investicione opreme, montaži I demontaži, ugovori ključ u ruke I ugovori o konslating inženjeringu. 1. ugovori o projektvovanju -.obavezuje se jedna strana da po nalogu druge strane izradi projektno tehničku dokumentaciju, a druga strana se obavezuje da za to plati cenu. Osnovni predmet obaveze projektanta se u poslovnoj praksi označava kao projekat. 2. ugovori o isporuci investicione opreme- pod investicionom opremom se podrazumevaju mašine, operma I sredstva koja pojedinačno ili zajedno čine tehničku ili ekonomsku celinu I koja služe ostvarivanju nekog ekonomskog ili tehnološkog procesa. To mogu biti mašine za fabriku ili za proizvodnu liniju, generatori, turbine ali I aparati za opremanje računskog centra, banke ili druge ustanove. Ovako određena oprema se razlikuje od robe iz Bečke konvencije o međunarodnoj prodaji po tome što se po pravilu serijski ne proizvodi I što druga strana - kupac, može učestvovati u njenoj izradi tako što de dati projekat ili deo materijala, a prodavac se može obavezati da je montira ili pusti u probni pogon. Ako se prodavac obavezao samo na isporuku robe bez obzira na to da li je sam proizvodi, reč je o ugovoru o prodaji specificne robe. Ako naručilac daje pretežni deo materijala, preovladaju elementi ugovora o delu.. 3. ugovori ključ u ruke - kod ovih ugovora izvođač se obavezuje da samostalno obavi sve poslove koji su potrebni za izgradnju I upotrebu investicionih objekata I da gotov objekat preda naručiocu ključ u ruke, to moze biti izgradnja hidrocentrale, mosta, fabrike… U ovom poslu su sadržane obaveze naručioca da obezbedi projekat, opremu I materijal, da izgradi objekat I da opremu montira I po potrebi pusti u probni pogon. 4. ugovori o konsalting inženjeringu -.predemet ugovora o konslating inženjeringu je pružanje usluga znanja u vezi izvođenju investicionih radova ili pojedinih faza pre ili u toku izvođenja radova. Pod intelektualnim uslugama koje pruža inženjer se podrazumeva davanje ideja, izrada projekta, pružanje saveta I stručne pomodi u vezi odabiranja najboljeg ponuđača u izradi ugovora.

73. Ugovor o finansijskom lizingu Lizing poslovi su nastali kao poseban metod finansiranja u poslovnoj praksi (prvo u SAD). U pravnom smislu, posao finansijskog lizinga je sloţeni pravni posao koji se sastoji od dva ugovora o isporuci i ugovora o finansijskom lizingu. Oba ugovora zaključuje davalac lizinga. Ugovor o isporuci je ugovor koji davalac lizinga zaključuje sa isporučiocem (proizvoĎačem) koga je odabrao primalac lizinga, dok ugovor o fin. lizingu zaključuje davalac lizinga sa primaocem lizinga. Davalac lizinga zaključuje ugovor o isporuci sa isporučiocem predmeta lizinga koga je odredio primalac lizinga na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifikaciji primaoca i pod uslovima koje odobrava primalac lizinga. Kod ugovora o isporuci, primalac nije ugovorna strana, već treće lice, ali koje bitno utiče time što odreĎuje isporučioca, daje specifikaciju predmeta i odobrava uslove ugovora. Davalac lizinga najčešće kupuje predmet lizinga, pa je u tim slučajevima ugovor o isporuci zapravo poistovećen sa ugovorom o prodaji. MeĎutim, kako davalac lizinga moţe steći pravo svojine i npr. ugovorom o razmeni, to je ovaj posao u Zakonu o fin. lizingu označen kao ugovor o isporuci. Ugovor o isporuci se razlikuje od ugovora o prodaji i zbog odlučujuće uloge primaoca kao trećeg lica, te ugovor nema dejstvo samo inter partes. Primalac ima pravo da, ukoliko je predmet isporuke nesaobrazan, koristi ona pravna sredstva koja stoje na raspolaganju strani iz ugovora, izuzev raskida ili poništaja ugovora i zahteva za sniţenjem cene. Ugovor o finansijskom lizingu zaključuje davalac lizinga sa primaocem lizinga, kojim se obavezuje da na primaoca prenese ovlašćenje drţanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama. Differentia specifica ovog lizinga, jeste finansijski aspekt. Finansijski aspekt se ispoljava kao interes dobavljača opreme da finansira njeno delovanje davaocu lizinga koji mora biti jači od interesa za prodajom iste robe, koji zavisi od poreskih pogodnosti i drugih poreskih uslova. Ostale vrste lizinga: različita dobra se mogu iznajmljivati i drugim poslovima koja spadaju u opšti pojam lizinga, kao što su direktni i indirektni lizing; kratkoročni, srednjeročni i dugoročni; terminski, resolving, i lizing sa opcijom kupovine; neto i bruto lizing. Najčešća je podela na operativni i finansijski lizing. Posao operativnog lizinga karakteriše dvostranost u kome je davalac lizinga istovremeno i proizvoĎač, odnosno isporučilac opreme sa kojim primalac lizinga neposredno zaključuje ovaj posao. U pitanju je kratkoročni posao, u kome nema pune amortizacije predmeta lizinga, a davalac lizinga snosi rizik propasti ili zastarelosti. Pravna priroda ugovora o finansijskom lizingu. Ugovor o finansijskom lizingu ima najviše sličnosti sa ugovorom o zakupu. Predmet lizinga se daje na privremeno korišćenje, kao i kod zakupa. Ono što fin. lizing čini različitim je činjenica da ugovor o fin. lizingu nastaje u sklopu šireg posla koji je označen kao posao lizinga. Nastanak finansijskog lizinga pretpostavlja postojanje ugovora o isporuci, pri čemu davalac lizinga ima ulogu posrednika izmeĎu proizvoĎača i primaoca. Sadrţina ugovora o isporuci opredeljuje pravno dejstvo ugovora o finansijskom lizingu, i obrnuto. MeĎutim, nakon nastanka, ugovor o fin. lizingu je pravno samostalan posao u kome u odnosi izmeĎu ugovornih strana regulisani posebnim pravilima koje ovaj posao čine različitim poslom i odvajaju ga od ugovora o isporuci.

Od ugovora o prodaji se razlikuje, iako ima i sličnost, po tome što ni davalac ni primalac lizinga nemaju poloţaj klasičnih prodavaca i kupaca, ni u pogledu prava i obaveza, ni u pogledu odgovornosti, odnosno raspoloţivim pravnim sredstvima. Ugovor o fin. lizingu se razlikuje od ugovora o kreditu po tome što davalac lizinga ne samo što praktično omogućava nabavljanje predmeta lizinga na kredit, već ima i neke obaveze klasičnog prodavca opreme. Ugovor o finansijskom lizingu je posao graĎanskog i privrednog prava; klasifikacija zavisi od toga da li se predmet lizinga koristi za privatne ili profesionalne svrhe.

Izvori prava: nacionalni izvori su Zakon o finansijskom lizingu i raznim odlukama i uputstvima. Za pitanja koja nisu regulisana ovim zakonom se primenjuje supsidijarno, ZOO. Na poslove koji imaju element inostranosti se primenjuje Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Z o deviznom poslovanju, Carinski zakon, samo ako nisu u suprotnosti sa ZFL. MeĎunarodni izvori: U okviru UNIDROIT, Konvencija o meĎ. finansijskom lizingu. Konvencija se primenjuje kada se davalac i primalac nalaze u različitim drţavama ako su u pitanju drţave ugovornice, ili ako su oba ugovora regulisani pravima drţava ugovornica. Za primenu Konvencije mesto gde se nalazi predmet nije od značaja. Ugovornice su slobodno da isključe primenu Konvencije. Na ugovor će se primeniti pravo drţave u kojoj primalac ima mesto poslovanja, ukoliko drţave nisu ugovorile koje će se merodavno pravo primenjivati, i ne postoje opšti principi koji bi regulisali odreĎeno pitanje koje nije na izričit način regulisano Konvencijom. Konvencija se primenjuje u meĎunarodnim fin. odnosima. dok se Zakon primenjuje u unutrašnjim odnosima, ali se moţe primeniti i na poslove lizinga sa elementom inostranosti (kada je davalac lizinga strano lice). Odredbe Konvencije se mogu upotrebljavati u unutrašnjim odnosima, ali kao ugovoreno pravo. Što se tiče hijerarhije, to zavisi od ustavnih propisa zemalja koje su ratifikovale Konvenciju (meĎ. ugovori vs. zakoni). Strane: Davalac lizinga je lice koje, uz zadrţavanje prava svojine na predmetu lizinga, prenosi na primaoca ovlašćenja drţanja i korišćenja predmeta, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Prema ZFL je to privredno društvo koje obavlja poslove u skladu sa propisima drţave u kojoj je osnovano, čiji novčani deo osnivačkog kapitala ne moţe biti manji od 100.000 evra. Uplata se vrši u dinarskoj protivrednosti, ako je u pitanju domaće lice, na osnovu čega dobija dozvolu NBS za obavljanje poslova fin. lizinga. Propisivanje uslova koje treba ispuniti ima za cilj da spreči prostor za prevarne radnje. U meĎunarodnom prometu se mogu pojaviti i specijalne lizing agencije i bankarske ustanove. Primalac lizinga je pravno ili fizičko licena koga davalac lizinga prenosi ovlašćenja drţanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu.

Isporučilac ili prodavac je lice koje snabdeva ili prodaje predmet lizinga davaocu, i po pravilu ga odreĎuje primalac lizinga. U praksi su to proizvoĎači poznate opreme ili postrojenja. Predmet lizinga – u lizing se mogu davati različita dobra koja su u Konvenciji označena kao postrojenja, kapitalna dobra i druga oprema. ZFL ih odreĎuje kao pokretne nepotrošne stvari. Karakteristike finansijskog lizing posla: 1)primalac lizinga specifira opremu i odabira isporučioca, ne oslanjajući se uglavnom na stručnost i sud davaoca lizinga 2)davalac lizinga nabavlja opremu u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključen ili će biti zaključen uz znanje isporučioca 3)lizing naknada koja se plaća po ugovoru se izračunava tako što se naročito uzima u obzir amortizacija cele opreme ili njenog bitnog dela Bitni elementi ugovora su precizno odreĎenje predmeta lizinga, iznos naknade koju plaća primalac, iznos pojedinih rata, njihov broj i vreme plaćanja, kao i rok na koji je ugovor zaključen (koji mora biti odreĎen ili odrediv – minimalni rok je 2 godine). Domaći ZFL propisuje obaveznu pisanu formu, kao i obavezno upisivanje ugovora, izmene i dopune, i prestanak, u poseban registar finansijskog lizinga. Upis je duţan da obavi davalac lizinga u roku od 7 dana od dana zaključivanja. Nebitni elementi s odredbe o mestu, vremenu i načinu isporuke predmeta, svojini, strani koja je obavezna da osigura predmet lizinga, i rizicima, troškovima transporta. Prava i obaveze: I Obaveze i prava isporučioca: ureĎene ugovorom o isporuci. a) Obaveza da isporuči predmet lizinga u ispravnom stanju, na način u vreme i na mestu kako je ugovorom predviĎeno, osim ako je ugovorom predviĎeno da predmet isporuči davalac. Na način ispunjavanja obaveze ili u slučaju neisporuke ili nesaobrazne isporuke se primenju opšta pravila ugovora o prodaji. b)da prenese pravo svojine na predmetu lizinga davaocu lizinga koje je potrebno kako bi davalac mogao da prenese ovlašćenje drţanja i korišćenja primaocu. c)Odgovornost isporučioca za materijalne nedostatke, odn. za nesaobraznost isporučenog predmeta lizinga. Specifičnost je u tome što isporučilac odgovara primaocu, iako je zaključio ugovor sa davaocem. d)prava isporučioca – osnovno pravo je da od davaoca traţi cenu za isporučeni predmet. II Obaveze i prava davaoca: a)da pribavi predmet lizinga – pribavljanje opreme podrazumeva obavezu davaoca da zaključi ugovor o isporuci, obavezu da finansira nabavku opreme i obavezu da kod nabavke postupi po uputstvima i instrukcijama korisnika lizinga. Osim što je duţan da pribavi tačno naznačeni predmet, davalac je duţan da se u svemu pridrţava uputstava primaoca. b)da primaocu omogući korišćenje predmeta lizinga – osnovna svrha lizinga je da se pibaviocu omogući korišćenje odreĎene stvari bez njene kupovine. U pitanju je predaja stvari primaocu u drţavinu. c)odgovornost za pravne nedostatke – zaštita od evikcije – za sve vreme trajanja lizinga vlasnik ostaje davalac – garantovanje da drţavina primaoca neće biti uznemiravana od strane lica koja imaju jači pravni osnov, pravo, osim ako takav pravni osnov nije izveden iz činjenja ili nečinjenja primaoca.

d) prava primaoca lizinga – primalac je ovlašćen da daje instrukcije i uputstva, da daje saglasnost na ugovor o isporuci, i ima odreĎena prava po osnovu povrede ugovora, da odrţi ugovor o lizingu, da ga raskine i da se koristi ostalim pravnim sredstvima. Ima pravo na ispunjenje ugovora, na sniţenje cene, pravo na naknadu štete, i pravo na raskid. Za povredu obaveze isporuke odgovoran je primaocu isporučilac, a ne davalac. III Obaveze i prava primaoca:a)da preuzme predmet lizinga, u razumnom roku, ukoliko nije odreĎeno ugovorom, b)da koristi predmet lizinga pojačanom paţnjom, paţnjom dobrog privrednika ili domaćina, da ga koristi na razuman način i da ga odrţava (osim uobičajenog habanja - amortizacije), c)da odrţava predmet lizinga u ispravnom stanju i da vrši potrebne popravke, d)da osigura predmet lizinga, e)da plaća lizing naknadu u vreme, mestu i na način odreĎen ugovorom o lizingu, f)da vrati po isteklom roku predmet lizinga. Pravna sredstva koja primaocu stoje na raspolaganju zbog povrede obaveze isporuke od strane isporučioca: naknada štete, odbijanje prijema, raskid ugovora. Pravo na odlaganje ispunjenja, na povraćaj lizing naknade (u slučaju raskida ugovora), pravo da predmet preda drugom na korišćenje uz saglasnost davaoca. Prestanak ugovora – prestaje istekom roka na koji je zaključen.Ako i nakon isteka primalac nastavi sa korišćenjem predmeta, a davalac se ne usprostavi, smatra se da je ugovor produţen na neodreĎeno vreme. Ugovor prestaje i kada predmet bude uništen od strane više sile, te se ne postavlja pitanje odgovornosti. I putem raskida ugovora.

74. Ugovor o franšizingu Nastao je krajem XIX veka u praksi američkih kompanija SINGER i GENERAL MOTORS. Danas ima veliki ekonomski značaj ne samo u SAD, već i u drugim razvijenim zemljama. Prava ekspanzija je nastala posle II svetskog rata. U početku se davanje franšize uglavnom odnosilo na lance hotela i restorane za brzu hranu, a kasnije je obuhvatao i vrlo sofisticirane proizvode i usluge. U nekim oblastima u trgovini pojedinim robama, po svom značaju potiskuje klasične metode prodaje i distribucije. Vrste franšizing sistema: u američkoj praksi se pravi razlika izmeĎu tri vrste franšizing posla: I Pod jedinstvenim ili direktnim franšizingom se podrazumeva sistem u kome franšizer direktno franšizira individualne poslovne jedinice (outlets) dajući individualnim primaocima pravo da

posluju koristeći franšizerovo trgovačko ime ili marku na posebnoj teritoriji na kojima pruţaju usluge i trening uz značajan stepen kontrole nad franšizatom II Višestruki ili sloţeni franšizing postoji u slučajevima kada franšizer jednom trgovcu daje pravo da osnuje više franšiziranih poslovnih jedinica u okviru odreĎene teritorije. Ovakav metod se moţe realizovati ugovorom o master franšizi i tzv. razvojnim sporazumom i zajedničkim poduhvatom. III Sporazumom o master franšizi franšizer daje trgovcu koji je poznat kao subfranšizer ili master franšizer ekskluzivno pravo da razvije franšizirani posao na datoj teritoriji i da daje pravo drugim stranama koje su poznate kao subfranšizeri da koristefranšizirane poslovne jedinice, kao pravo subfranšize. Kod razvojnog sporazuma o franšizi franšizer daje ekskluzivna prava drugoj strani da razvija teritoriju, tako što će lično otvarati jedan broj lokala na toj teritoriji, ali bez prava ovih drugih da svoje pravo dalje prenose na subfranšizante. Posebna vrsta je i franšizing o zajedničkom poduhvatu u kome franšizer ulazi u zajednički posao sa stranim partnerom sa kojim deli profit i rizik i zajednički upravlja poslovnim poduhvatom. U pravu EU postoje tri vrste: a)industrijski ili proizvodni koji karakteriše pravo franšizanta da proizvodi robu, uglavnom hranu i piće. ili obavljanje nekih faza u tehnološkomprocesu u proizvodnji po licenci franšizera, pa se izjednačava sa ugovorom o licenci. b)kod ugovora o robnom franšizingu franšizat prodaje robu sa znakom franšizera, odnosno u prodavnicama koje nose znak franšizera ili njegovo poslovno ime ili simbol.c)kad distributeri koji su na odreĎenom trţištu razvili svoj sistem prodaje i uspostavili mreţu, daju pravo drugim nezavisnim trgovcima da se koriste njihovim imenom i poslovnim metodima, reč je o usluţnom ili franšizingu usluga. Izvori prava. MeĎunarodni:Regulisan opštim uslovima poslovanja, formularnim ugovorima, pravnim vodičima, i model zakonom. Evropski kodeks o etici u franšizingu je vrlo značajan. Nacionalni: Mogu se razlikovati tri pristupa: norme kojima su regulisani odnosi izmeĎu davaoca i korisnika franšizinga, norme kojima je regulisana obaveza predugovornog davanja podataka, i administrativne norme o registraciji i odobrenju. Srpski graĎanski zakonik poseduje pravila o franšizingu. Pojam: Ugovorom o franšizingu se jedna ugovorna strana, davalac franšize (franšizer), obavezuje da će drugom licu korisniku franšize (franšizatu) ustupiti pravo prodaje robe ili usluga pod posebnim znakom ili imenom franšizera, ili pravo da koristi njegov jedinstveni način prodaje, a druga ugovorna strana se obavezuje da za to plati naknadu i da se u svom poslovanju pridrţava preuzetih obaveza. Predmet ugovora o franšizingu čini franšiza. Pod franšizom se podrazumeva pravo na prodaju robe ili vršenje usluga na ugovorenoj teritoriji na odreĎeni način, koji se naziva i provereno uspešni poslovni koncept ili poslovni format, i pod odreĎenim franšizantovim obeleţjima – odreĎenim znacima razlikovanja, kao što su robni ili usluţni ţig. Karakteristike posla:pet elemenata: 1) prenos prava i ovlašćenja – pod pravima koja se ustupaju se podrazumeva paket prava industrijske ili intelektualne svojine koja se odnose na trgovačku marku, trgovačko ime, know how, znak prodavnice, korisne modele, dizajn, autorska prava, koja

će biti korišćena kod preprodaje robe ili kod pruţanja usluga. Sličnosti distributera i franšizera – i jedan i drugi prodaju robu na ugovorenom trţištu pod posebnim, povlašćenim uslovima. Elementi ugovora o intelektualnoj svojini se nalaze u pravima koja se odnose na trgovačku marku, ime, znak, model, dizajn, autorska prava, znanje. 2)obuka primaoca je obaveza davaoca franšize, 3)nadzor nad poslovanjem primaoca obuhvata ne samo kontrolu da li se korisnik u svom poslovanju kreće u granicama prenetih prava i obaveza, već i pravo franšizera da daje instrukcije franšizatu., 4)naknada za ustupljena prava takoĎe karakteriše posao franšizinga, koa teretnog posla, s tim što se naknada moţe plaćati ili kao naknada za ulazak u lanac ili sistem franšzinga ili kao periodično plaćanje. 5)na kraju, ugovor karakteriše i samostalno istupanje ugovornih strana i njihova pravna i ekonomska nezavisnost. S druge strane, u pitanju je odnos poverenja. Elementi ugovora: Evropskim kodeksom je preporučeno da bi ugovorom trebalo regulisati sledeća pitanja: prava i obaveze franšizata i franšizera, robe ili usluge kojima će biti franšizer snabdevan, trajanje ugovora, uslove plaćanja, uslove prodaje, način korišćenja ustupljenih prava, prestanak ugovora, predaja pokretne i nepokretne imovine franšizatu nakon prestanka ugovora. Uredbom 4087 navedena su samo tri bitna elementa: 1)upotreba zajedničkog imena ili ţiga i jednoobrazni poslovni prostor i sredstva prevoza, 2)prenos know how, 3)odredbe o trajnom prenosu komercijalne i tehničke pomoći za vreme trajanja ugovora. Ugovorne strane: davalac franšize, franšizer, i primalac franšize, franšizat Davalac franšize je poznati proizvoĎač robe široke potrošnje ili trgovac na veliko, ili preduzeće koje je razvilo i obavlja odreĎenu vrstu usluge ili pruţa uslugu na način koji je široko prihvaćen ili prepozantljiv. Primalac franšize moţe biti pravno ili fizičko lice koje ima status nezavisnog trgovca (privredno društvo ili preduzetnik) koje se ugovorom o franšizingu obavezuje da će trajno u svoje ime i za svoj račun prodavati robu i davati usluge. Forma ugovora: preporučuje se pismena forma, ali nema posebnih propisa koji bi regulisali ovo pitanje. Obaveze franšizera: 1)da da franšizu, da ustupi pravo prodaje proizvoda ili obavljanja usluga i pravo upotrebe imena, ţiga, i drugih prava intelektualne svojine, know how, odreĎena znanja i iskustva. Davalac franšize je obavezan a)da dato pravo ne daje drugim licima na ugovorenom području, b)da ne otvara poslovne jedinice na tom području, c)da ne isporučuje robu ili usluge koje su predmet franšize na tom području. Franšizer praktično daje na korišćenje kompletan sistem koji je oproban i spreman za rad. Kao dobavljač franšizer mora garantovati franšizatu da će ga snabdevati redovno i dovoljnim količinama. 2)pravo franšizera na kontrolu poslovanja franšizata. I davalac moţe traţiti od franšizera da prodaje samo njegovu robu, pri čemu moţe uticati na cene, ali nema pravo da ih fiksira. Obaveze franšizata: 2 grupe – one koje se odnose na korišćenje franšize i one koje se odnose na plaćanje.

1)U obaveze da prodaje robu ili vrši franšiziranu uslugu na odreĎeni način spadaju: da će prodavati isključivo ugovornu robu davaoca, da neće obavljati sličnu privrednu aktivnost izvan ugovorenog područja, da će uloţiti napore pri prodaji robe ili vršenju usluga koje su predmet franšizinga, da će odrţavati objekat, poslovni prostor, opremu,i sredstva u skladu sa ugovorom i standardima, da će čuvati kao poslovnu tajnu sve informacije koje mu davalac franšize prenese, da prodaje samo robu koju mu isporučuje franšizer ili uz njegovu saglasnost. 2)u obaveze koje se odnose na korišćenje prava intelektualne svojine spadaju: da štiti know how, ili da zadrţi reputaciju ili zajednički identitet franšizirane mreţe, da će sva ustupljena prava koristiti u samo ugovorenoj poslovnoj jedinici, da koristi znanje i iskustvo dobijeno od franšizera samo u svrhe eksploatacije franšize, da informiše franšizera o povredama prava intel. svojine, da preduzme akcije protiv prekršilaca, da obaveštava franšizera o svim stečenim iskustvima u korišćenju franšize. I sledeće obaveze: da primalac ili njegovi članovi prisustvuju trening kursevima, da davaocu dozvoli provere, da ne menja mesto ugovorenih prostorija, da plati davaocu deo za reklamiranje. 3) da plati naknadu koja se sastoji iz dva dela: iz tzv. pristupne, kao cene za korišćenje pogodnosti sistema i rojaltija koji se obračunava kao procenat od godišnjeg obrta i koji se plaća periodično. Prava primaoca franšize: ima osnovno pravo da vodi posao pod imenom, ili markom franšizera, i da za vreme trajanja ugovora koristi njegove usluge. Mora biti slobodan da robu nabavlja od drugih franšizera koja je predmet ugovora, i koja je ekvivalentna robi koja je predmet ugovora, franšizatu se mora ostaviti mogućnost da koristi licencirani know-how i posle prestanka ugovora ako je postao opšte poznat i lako dostupan, i franšizer ne sme franšizatu odreĎivati cenu po kojoj će robu prodavati. Odgovornosti ugovornih strana: duţnost informisanja – potpuna duţnost davaoca da franšizata u potpunosti informiše o predmetu budućeg posla – posebno u toku pregovora. Prostire se i nakon zaključenja ugovora kao duţnost davanja saveta. Trajanje i prestanak: Zaključuje se na duţe vreme, od 1 do 25 godina. Oni o franšizingu robe se zaključuju na kraće, oni o uslugama na duţe vreme. Kod oročenih ugovora istekom roka prestaje i vaţenje ugovora. Kod neoročenih ugovor se moţe raskinuti prema opštim pravilima obligacionog prava uz obaveštenje o davanju otkaza i nakon isteka primerenog roka. Ako nije drugačije odreĎeno, kao merodavno pravo treba uzeti pravo zemlje domaćina u mestu gde se operacija odvija, mesto poslovnog sedišta franšizata. Deo vezan za konkurenciju u EU, je na jednoj strani, 276. mislim da je nepotreban za nas, pa koga zanima nek pogleda u knjigu  (govori se o tri grupe klauzula, koje se bezuslovno izuzimaju iz pravila o konkurenciji, koje se mogu uslovno izuzeti, i one koje onemogućavaju primenu Uredbe 4087).

75. Ugovor o faktoringu Ugovorom o faktoringu se jedna strana, faktor, obavezuje da od druge strane, klijenta, otkupljuje nedospela potraţivanja koja klijent ima prema trećim licima. Vrste faktoring posla:  Prema vrsti osnovnog posla: izvozni faktoring i faktoring u ostalim poslovima. Izvozni se naziva i opšti, a faktoring u ostaim poslovima posebni.  Prema pravu na regres faktoring organizacije: pravi i nepravi, odnosno istinski i prikriveni. Pravi postoji kod ugovora kod kojih faktor nema pravo regresa prema klijentu čija je potraţivanja otkupio u slučaju da otkupljena potraţivanja ne moţe o dospelosti da naplati od trećeg lica, duţnika iz osnovnog posla. Kod nepravog, faktor zadrţava pravo regresa prema svom klijentu u slučaju da o dospelosti ne naplati otkupljeno potraţivanje od trećeg lica.  Prema otvorenosti faktoring posla koji se mjeri u odnosu na obavještenost duţnika o potraţivanju: otvoreni i skriveni. Kod otvorenog izvoznik je obavezan da obavjesti duţnika o prenosu potraţivanja na novog faktora. Kod skrivenog ne postoji obaveza.  Prema sadrţini obaveze koju faktor preuzima F poslovi mogu biti : stari i faktoring o dospelosti. Kod starih faktor otkupljuje sva potraţivanja koja njegov klijent ima u duţem periodu. Kod faktoringa o dospelostim faktor naplaćuje potraţivanja tek po njihovoj dospjelosti. Ugovorne strane:   

izvoznik ili prodavac robe ili usluga, faktoring organizacija ili faktor i kupac ili uvoznik ili primalac, odnosno korisnik usluga (duţnik iz osnovnog posla). Mora biti obavešten o prenosu. Faktor moţe biti svako lice koje ima interese da obavlja ovaj posao i pretpostavlja se da raspolaţe značajnim finansijskim sredstvima. Klijenti su lica koja imaju valjana nedospjela potraţivanja po bilo kom osnovu prema inostranim licima. Predmet:  otkup nedospelih potraţivanja u duţem vremenskom periodu na osnovu okvirnog ugovora izmeĎu faktora i njegovog klijenta  Postojeća i pojedinačna potraţivanja  Buduća potraţivanja U pogledu ročnosti uglavnom kratkoročna (90-120 dana). Potraţivanja mogu poticati iz ugovornih odnosa faktorovog klijenta, a ne iz prenosivih hartija od vrednosti. Izvori: nacionalni i meĎunarodni.

 Nacionalni:  u Engleskoj bio regulisan već od 1823. godine Zakonom o faktoru (Factor's Act), u SAD isti zakon postoji od 1889. godine  Autonomni (opšti uslovni poslovanja, formularni ugovori)  MeĎunarodni:  UNIDROIT Konvencije o meĎunarodnom faktoringu u Otavi maja 1988. Konvencija se primjenjuje na poslove kod kojih su ispunjeni sledeći kumulativni uslovi:  da potraţivanja potiču iz ugovora o prodaji robe i usluga, osim robe koja je kupljena za ličnu ili porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva;  da prodavac kao "dobavljač" i faktorov klijent i "duţnik", tj. kupac iz osnovnog posla, imaju svoja mesta poslovanja (poslovna sedišta) na teritorijama različitih drţava ugovornica. Ako ovaj uslov nije ispunjen, Konvencija će se primeniti ako su i ugovor o prodaji robe i ugovor o faktoringu regulisani pravom drţave ugovornice, u skladu sa pravilima meĎunarodnog privatnog prava;  da ugovorom o faktoringu ili ugovorom o prodaji nije isključena njena primena. Isključenje se moţe izvršiti samo u celini. Drţavama je, pak, ostavljeno pravo da prilikom ratifikacije stave rezerve na pojedine odredbe Konvencije. 4 su osnovne funkcije: 1. FINANSIJSKA, faktor je ostvaruje otkupljivanjem nedospjelih potraţivanja odmah nakon što su ona nastala. 2. KREDITNA, klijent otkupom potraţivanja odmah dobija gotovinu. 3. DEL CREDERE, faktor otkupom potraţivanja od klijenta oslobaĎa klijenta od rizika da mu duţnik iz osnovnog posla ne plati cijenu. 4. USLUŢNA, obaveza da se stara o odrţavanju klijentovih potraţivanja, da vodi knjigovodstvo za račun klijenta i da preduzima druge radnje. Konvencija o faktoringu kao uslov za svoju primenu zahteva da u konkretnom ugovoru bar dve od ove četiri funkcije budu izričito navedene, tj. da faktor preuzme bar dve od navedenih obaveza. Bitni elementi: predmet, cena, rok dospelosti Faktoring u uţem smislu čini pravni odnos izmeĎu faktora I klijenta. U širem smislu obuhvata odnose koji se uspostavljaju izmeĎu četiri lica: izvoznika, izvoznog faktora, uvoznog faktora i uvoznika . Ugovor o faktoringu ima karakter okvirnog ugovora kojim se faktor obavezuje da će u duţem vremenskom periodu koji je odreĎen ugovorom otkupljivati sva klijentova potraţivanja, a klijent se obavezuje da će u tom periodu sva svoja potraţivanja nuditi faktoru . Moţe se zaključiti da je:  u pitanju složen posao u kome učestvuje više lica izmeĎu kojih se uspostavljaju različiti pravni odnosi koji imaju elemente ugovora o prodaji prava, ugovora o kreditu i ugovora o cesiji

 u pitanju ugovor sa dužim rokom trajanja koji podrazumeva periodičnost ispunjavanja. U pogledu trajanja, obično je u opštem ili globalnom sporazumu o faktoringu odreĎen rok na koji je zaključen, kao i klauzula o automatskom obnavljanju ako ga strane ne otkaţu pre isteka predviĎenog roka.  u pitanju okvirni ugovor Nepravi atipični faktoring: u kome je poverilac ili kreditor faktor organizacija, a duţnik ili debitor je faktorov klijent: zajam, diskont Kada je u pitanju pravna priroda ugovora o pravom faktoring poslu, mišljenja su podjeljena: 1.vrsta zajma sa atipičnom obavezom vraćanja 2. poseban vid ugovora o prodaji OBAVEZE KLIJENTA: Da prenese potraživanja.  da potraţivanje postoji,  da je pravno valjano i odreĎeno,  da je prenosivo i  da se za prenos koriste dozvoljeni instrumenti  da garantuje da je potraţivanje čisto  da obavještava duţnika Što se tiče prenosivosti, dozvoljava se prenos kako postojećih tako I svih budućih potraţivanja u globalnu cesiju. Prema Konvenciji cesija potraţivanja sa klijenta na faktora je valjana bez obzira na bilo kakav sporazum izmeĎu klijenta i duţnika koji bi takvu cesiju zabranjivao, ako drţava u kojoj duţnik ima poslovno sedište (mesto poslovanja) nije stavila rezervu na ovaj član. OBAVEZE FAKTORA: Da preuzima i isplaćuje potraživanja. Obaveza faktora da u duţem vremenskom periodu, a ne jednokratno od svog klijenta kupuje ugovorena potraţivanja. Njeno ispunjenje je odreĎeno, mestom, vremenom i načinom Mesto, u kome su se dogovorili, po pravilu mesto u kome se nalazi banka kod koje klijent vodi svoje poslovanje. Vreme, isplata se vrši pre dospeća. Moţe se ugovoriti okvirnim ugovorom periodično na odreĎeni dan, ili u odreĎenom intervalu za potraţivanja koja do tog vremena budu preneta na faktora, ili će isplaćivati svaka faktura nakon što je pošalje klijent. Povreda ovako ugovorenog vremena povlači po opštim pravilima obligacionog prava odgovornost faktora za naknadu štete, tj. na plaćanje kamate. Način isplate: vaţe pravila obligacionog prava koja se primenjuju na ugovor o prodaji, ali prilagoĎena potrebama ovog posebnog posla Kod ugovora o pravom faktoringu, faktor ne moţe usloviti isplatu otkupljenih potraţivanja njihovom naplatom od duţnika iz osnovnog posla niti ima pravo regresnog zahteva prema

klijentu u slučaju da ih o dospelosti ne naplati od duţnika iz osnovnog posla, kao i u slučaju da njihova naplata bude osporena ili umanjena zahtevima duţnika iz osnovnog posla. U odnosu na duţnika iz osnovnog posla faktor je izloţen riziku neplaćanja kako iz komercijalnih, tako i iz političkih razloga Pravo:  klijent odgovara faktoru za sve objektivne prigovore na koje duţnik ima pravo na osnovu ugovora o osnovnom poslu u koje spadaju i prigovori poravnanja.  Klijent će biti odgovoran faktoru i u slučaju ako potraţivanja za koja je primio avans nisu slobodna od prigovora duţnika. Izuzeci:  duţnik moţe da traţi povraćaj plaćene sume ako faktor primljeni iznos za konkretno potraţivanje nije preneo klijentu, ili  ako je faktor platio klijentu u vreme kad je već znao da klijent nije ispunio svoje obaveze ili da ih je ispunio sa nedostacima U pogledu prigovora kompenzacije, duţniku je dato pravo da prema faktoru kompenzira sve zahteve koji su u "bliskoj vezi sa ugovorom", jer se potraţivanje prenosi onakvo kakvo je bilo u vreme prenošenja .

76. Ugovor o forfetingu U uţem smislu: ugovor kojim se jedna strana, forfeter, obavezuje da će od druge strane, klijenta, bez prava regresa otkupiti uz paušalnu naknadu nedospela potraţivanja koja su sadrţana u menici. U širem smislu: kupovina, bez prava regresa prema prodavcu, prava i potraţivanja iz postojećih kratkoročnih, srednjoročnih i, izuzetno, dugoročnih poslova zasnovanih na duţničkim instrumentima, kao i na akreditivnim ili garantnim obavezama, a u izuzetnim slučajevima i drugih potraţivanja koje ima prodavac u vezi sa isporukom robe ili usluga prema kupcu Izvori: Konvencija UN o ustupanju potraţivanja u meĎunarodnoj trgovini, 2001. Ugovorne strane: forfeter I njegov klijent.

Forfeteri su poznate finansijske kuće koji imaju sredstava I interesa da u duţem vremenskom period praktično kreditiraju klijente. Klijenti mogu biti sva lica koja imaju nedospjela potraţivanja po osnovnom poslu, a na ovaj način ţele da ih naplate prije dospjelosti. Predmet ugovora  prenos ili prodaja nedospelih potraţivanja. Osnov nastanka ovih potraţivanja u principu nije od značaja, ali su u praksi najčešće u pitanju potraţivanja nastala iz izvoznih poslova, tj. iz meĎunarodne prodaje robe ili vršenja usluga.  Da bi potraţivanja bila podobna za prodaju-forfetiranje potrebno je da su nedospela, tj. da do dospeća ima još dovoljno vremena, da postoji dovoljan stepen apstraktnosti i da za forfetera postoji podnošljivi rizik Prenos se vrši uz paušalnu naknadu koju forfeter isplaćuje izvozniku za otkupljeno potraţivanje (u poreĎenju sa naknadom kod faktoringa manji, jer su u pitanju srednjoročna i dugoročna potraţivanja pa su i nedospele kamate i rizik veći). Sam prenos potraţivanja se vrši prenosom hartija od vrednosti, a najčešće menicom koju je prodavac (izvoznik) po osnovnom poslu zahtevao od kupca (uvoznika). Odricanje od prava na regres se vrši posebnom izjavom. Formu isprave odreĎuje pravo drţave izvoznika. Dejstvo takve izjave o odricanju je relativnog karaktera. Izvoznik kao trasant ne moţe istaći prigovore zasnovane na postojanju posebne isprave o odricanju od regresa protiv trećih savesnih imalaca menice koju je forfeter nakon otkupa prodao na sekundarnom trţištu kapitala. U tom slučaju izvozniku bi se za naknadu isplaćenog regresnog zahteva mogao obratiti jedino forfeteru po osnovu sporazuma o odricanju od regresnog zahteva. Neki problemi postoje zbog razlika u pravnim sistemima razlozi su: pravno dejstvo obaveza preuzetih trasiranom menicom i promisornom notom regulisano je različitim propisima čija se rešenja mogu razlikovati . Tako je dejstvo obaveza akceptanta i izdavaoca promisorne note regulisano pravom mesta plaćanja ovih instrumenta, dok je dejstvo potpisa ostalih meničnih duţnika regulisano prema pravu mesta gde su potpisi dati. To praktično znači da će forfeter često morati da ispita različite pravne reţime u vezi iste menice ili promisorne note da bi mogao precizno da odredi karakter i obim svojih prava, kao i prema kojim licima ih moţe koristiti Potpunost prenosa: Pošto se prenos potraţivanja vrši prenosom ili trasirane menice ili promisorne note, kao apstraktnih hartija od vrednosti, da li su na taj način automatski preneta sva prava i obaveze iz osnovnog posla na forfetera, tj. da li je uvoznik iz osnovnog posla akceptiranjem menice koju je na njega vukao izvoznik i njenom predajom izvozniku ustupio i sva svoja prava i obaveze po ugovoru, a onda je sve to izvoznik preneo na forfetera . Opšti odgovor na pitanje se mora traţiti u odnosu koji postoji izmeĎu apstraktnih hartija od vrednosti i osnovnog posla. Osnovno značenja načela apstraktnosti podrazumeva potpunu odvojenost menice od osnovnog posla i da se prava i obaveze učesnika u meničnom poslu cene isključivo prema sadrţini menice . Polazeći i od njene funkcije kao sredstva obezbeĎenja, moţe se zaključiti da je uvoznik akceptiranjem i predajom menice izvozniku samo garantovao da će platiti dug, ali da dug nije ugašen. Forfeting posao u uţem smislu, kao odnos zasnovan na kupljenoj menici, i osnovni posao su pravno nezavisni i paralelno postoje.

To podrazumeva da je potrebno prava i obaveze iz osnovnog posla dodatno preneti na forfetera. U suprotnom, bez dodatnog prenosa, izvoznik bi mogao i dalje da vrši sva prava po ugovoru o prodaji prema uvozniku, pa i da traţi isplatu cene. Dodatni prenos bi, meĎutim, prema opštim pravilima obligacionog prava o prenosu potraţivanja, značio da uvoznik prema forfeteru kao novom poveriocu moţe isticati odreĎene prigovore koji su zasnovani na osnovnom poslu. I u jednom i u drugom slučaju je moguće da svrha forfetiranja bude izigrana, a prava forfetera ugroţena nesavesnim ponašanjem strana iz osnovnog posla Pravna priroda: Ugovor o fofetiranju kao odnos izvoznika I forfetera predstavlja eskont. Eskont: u suštini predstavlja ugovor o kupovini specifične robe - nedospelih potraţivanja, kao što je bio slučaj i kod ugovora o faktoringu. Fofetering- faktoring, eskont Vrsta potraţivanja: Ugovorom o faktoringu se otkupljuju kratkoročna potraţivanja Način prenosa: Kod fofetiranja se prenos prava i obaveza vrši putem trasirane menice jedinstvenim (a ne okvirnim) ugovorom. Rizik :kod forfetiranja je rizik naplativosti u potpunosti prebačen na forfetera Odnos forfetera I ustupljenog duţnika: To nije ugovorni odnos, već odnos nastao promenom poverioca i zasniva se na činjenici da je prenos potraţivanja ili bio ugovoren u osnovnom poslu i što nije predviĎena zabrana prenosa potraţivanja. Ustupljeni duţnik ima samo obaveze, a forfeter samo prava. Osnovna obaveza ustupljenog duţnika je da forfeteru u svemu isplati cenu iz osnovnog posla kao što bi to učinio poveriocu – forfetisti. Po pravnoj prirodi, obaveza ustupljenog duţnika je obaveza cezusa, kada je prenos izvršen cesijom potraţivanja, ili obaveza meničnog dužnika (akceptanta vučene menice ili izdavaoca sopstvene menice) kada je prenos potraţivanja izvršen prema meničnom pravu. Vrste forfeting poslova: Prema sredstvima obezbeĎenja budućeg potraţivanja:  na poslove koji su obezbeĎeni menicom, bankarskom garancijom, neopozivim dokumentarnim akreditivom i forfeting knjigovodstvenih ili neobezbeĎenih potraţivanja. Kod ugovora o forfetiranju koji je obezbeđen menicom, prenos potraţivanja se vrši prenosom menice forfeteru. Menica moţe da bude vučena, koju izdaje forfetist i vuče je na ustupljenog duţnika koji je akceptira i vraća je forfetisti, ili sopstvena, koju ustupljeni duţnik izdaje prema uslovima iz osnovnog posla. U oba slučaja forfetista postaje remitent menice u kome je sadrţano njegovo potraţivanje koje namerava da proda forfeteru. Prodaja potraţivanja se vrši prenosom menice na forfetera indosamentom, ali sa klauzulom "bez regresa . Kod forfetinga knjigovodstvenih potraţivanja koja su obezbeđena bankarskom garancijom, neopozivim dokumentarnim akreditivom ili garantnim kreditnim pismom, dobijanjem ovih instrumenata i stupanjem na mesto korisnika garancije ili korisnika akreditiva ili garantnog pisma forfeter stiče apstraktna potraţivanja posebne vrste prema njihovim izdavaocima i na taj način se osigurava od prigovora iz osnovnog posla, dok se forfetista obezbeĎuje od regresnih zahteva. Navedene instrumente obezbeĎenja plaćanja forfeteru predaje forfetista zajedno sa prenosom

potraţivanja ili se obavezuje da ih obezbedi uz prodato potraţivanje, mada je njihovo izdavanje stvarno obezbedio ustupljeni duţnik izvršavajući svoje obaveze iz osnovnog posla . Kod forfetinga knjigovodstvenih (neobezbeĎenih) potraţivanja, forfetista prodaje knjigovodstvena potraţivanja tako što daje izjavu kojom garantuje za postojanje potraţivanja u momentu prenošenja na forfetera. I pored toga što je moguće i pribavljanje potvrde od ustupljenog duţnika da potraţivanje zaista postoji, za forfetera nije rešeno pitanje boniteta niti mogućnosti isticanja prigovora iz osnovnog posla.

77. Međunarodni dokumentarni inkaso - Pojam: MeĎunarodni dokumentarni inkaso predstavlja način ili tehniku plaćanja u kome jedno lice – nalogodavaca, daje nalog i ovlašćuje drugo lice – banku, da sama ili preko druge banke podnese trećem licu – trasatu, dokumente na naplatu - Učesnici u poslu dokumentarnog inkasa: U dokumentarnom inkasu učestvuje najmanje tri lica (meĎutim u dokumentarnom inkasu koji se koristi u meĎunarodnom prometu, učestvuje još jedna banka kao četvrto lice) :  Nalogodavac-Poverilac iz osnovnog posla koji je prethodio inkasu, koji se dogovorio sa duţnikom da mu cena iz osnovnog posla bude isplaćena na ovaj način. Nakon što je isporučio robu i pribavio dokumenta, prodavac se obraća banci sa nalogom da podnese dokumente na naplatu trasatu i ovlašćenjem da primi isplatu od trasata  dostavna banka-Banke imaju različite funkcije i u zavisnosti od toga se označavaju kao dostvne, prezentujuće ili inkaso, ili naplatna banka. Svaki posao inkasa mora imati dostvnu i inkaso banku. To mogu biti jedna banka-ista banka obavlja obe funkcije ili dve banke-dostavna banka dobija nalog od poverioca iz osnovnog posla i po njegovim uputsvima ili sama odabira banku preko koje će dostaviti dokumenta i pokušati naplatu(inkaso) od transata  trasat-Duţnik iz osnovnog posla koji je finansijskom klauzulom u osnovnom poslu prihvatio obavezu da cenu plati preko neke banke -Vrste  U zavisnosti od toga kako se vrši naplata razlikuju se : čisti i dokumentarni inkaso Podela je izvršena prema dokumentima na osnovu kojih se vrši naplata. Dokumenti mogu biti: komercijalni i finansijski

 Pod komercijalnim ili robnim dokumentima se podrazumevaju dokumenti koji se koriste u robnom prometu a koji se odnose na svojinu, otpremu, osiguranje, kontrolu i slično: fakture, tovarni listovi, konosmani, polise osiguranja, certifikati i kontroli, uverenja o poreklu i drugi dokumenti koji nisu obuhvaćeni pojmom finansijskih dokumenata. U Jednoobraznim pravilima su podeljeni na finansijske (trasirane i sospstvene menice) i komercijalne dokumente  Pod finansijskim dokumentima se podrazumevaju trasirane i sospstvene menice, čekovi i drugi slični dokumenti Kod običnog ili čistog inkasa naplata se vrši uz podnošenje samo finansijskih dokumenata, koje ne prte robni dokumenti. Kod dokumentarnog inkasa naplata se vrši na osnovu podnetih komercijalnih dokumenata koje mogu , ali ne moraju pratiti finansijski dokumenti  Postoji i podele inkasa na loro i nostro (ne znam koliko je bitna podela, ali ako nekog zanima-kraj trećeg pasusa na 442.str :) -Funkcije  Dokumentarni inkaso se u meĎunarodnom prometu koristi kao sredstvo plaćanja obično imeĎu strana koje imaju poverenja jedna u drugu. Efikasnost dokumentarnog inkasa zavisi od poverenja koje poverilac ima u duţnika, u slučajevima kada je duţnik poznat, odn sposobnosti banke da pronaĎe zainteresovanog kupca, u slučaju kad trasat nije unapred poznat i odreĎen.  Inkaso može služiti i kao sredstvo obezbeĎenja. Đtiti interese samo prodavca(nalogodavca) jer onemogućava kupcu da doĎe do robe i da je pregleda, pre nego što otkupi dokument (pr. Kada se reoba prevozi pomorskim putem Izvori prava: Nacionalni; MeĎunarodni: URC 522 (Uniform Rules for Collection (1995) Pravna priroda URC -Pravni odnosi se uspostavljaju između: Odnosima u inkaso poslu prethodi odnos izmeĎu nalogodavca i trasata koji se označava kao osnovni posao-ne ulazi u pojam inkasa, ali objašnjava zbog čega se angaţuju inkaso banke. To se dešava u slučaju kada se u finansijskoj klauzuli ugovorne strane dogovore da će duţnik iz osnovnog posla cenu platiti otkupom robnih dokumenata.  nalogodavca i dostavne banke - Kada banka prihvati nalog, izmeĎu nje i nalogodavca se uspostavlja pravni odnos koji se označava kao Ugovor o inkasu. Prihvatanjem naloga i zaključivanjem ugovora o inkasu dostavna banka preuzima obavezu da postupi po nalogu, čiju glavnu sadrţinu čini obaveza da sama ili preko druge banke podnese trasatu dokumenta na naplatu, da primi novac od trasata i da ga prosledi nalogodavcu

 izmeĎu dostavne i inkaso banke - Dostavna banka u mestu gde se nalazi trasat angaţuje drugu banku sa zadatkom da trasatu podnee dokumenta na naplatu. U tom slučaju banka na trasatovom mestu ima ulogu prezentacione i inkaso banke i izmeĎu nje i dostvne banke se uspostavlja odnos zasnovan na nalogu dostavne banke, sliča odnosu koji postoji izmeĎu nalogodavca i dostavne banke  izmeĎu inkaso banke i trasata-Ne uspostavlja se pravni, već faktički odnos. Inkaso banka je obavezna da prema trasatu preuzme sve radnje koje su obuhvaćene pojmom prezentacije(podnošenje) i honorisanja(otkup) dokumenata, ali trasat nema pravo da to zahteva. Njegovo pravo je izvedeno iz finansijske klauzule i odnosi se na nalogodavca. Zbog toga, ako inkaso banka ne postupi po nalogu, on neće moći da tuţi inkaso banku, već samo ugovornu stranu iz osnovnog posla, odnosno nalogodavca iz posla inkasa.  Realizacija inkasa -Inkaso posao se realizuje podnošenjem ili prezentacijom dokumenata trasatu i njihovim otkupom. To je postupak kojim prezentujuća banka čini dokumente raspoloţivim trasatu u skladu sa instrukcijama -Realizacija inkasa ili otkup dokumenata trasat moţe učiniti na tri načina 1. Predaja uz plaćanje-podrazumeva da trasat otkup dokumenata plati u gotovini, prenosom novčanih sredstava sa računa na račun 2. Predaja uz akcept-znači da trasat za dobije dokumente akceptira menicu koju vraća inkaso banci 3. Predaja uz ispunjavanje drugih činidbi-podrazumeva obećanje trasata da će na drugi način isplatiti otkupljene dokumente Obaveze i odgovornost banke  Obaveza obaveštavanja  Nakon što su dokumenti otkupljeni, inkaso banka je duţna da obavesti dostavnu banku i da joj pošalje izveštaj o naplati ili o akceptu zajedno sa naplaćenim iznosom i drugim dokumentima  U izveštaju o naplati se moraju navesti iznos koji je naplaćen, troškovi i daţbine, ako postoje i metod raspolaganja sredstvima  Odgovornost banke. Bake koje učestvuju u poslu inkasa duţne su da obaveze koje su preuzele prema svojim neposrednim ugovornim partnerima izvrše u skladu sa načelom „dobre vere i razumne paţnje“, i odgovaraju za naknadu štete po pravilima o subjektivnoj odgovornosti

78. Pojam i vrste dokumentarnog akreditiva

Korene nastanka neuslovljenog akreditiva bi trebalo traţiti u ranom srednjem veku u raznim oblicima kreditnih pisama, iz kojih su se u angloameričkoj praksi sredinom prošlog veka razvili uslovljeni akreditivi, odakle su preneti u Evropu. Danas se koriste razne vrste uslovljenih

akreditiva u čitavom svetu, sa različitom svrhom a najčešće kao sredstvo plaćanja i obezbeĎenja plaćanja i kreditiranja. Kao sredstvo plaćanja dokumentarni akreditiv omogućava nalogodavcu (kao duţniku iz osnovnog posla) da korisniku akreditiva (kao svom poveriocu iz osnovnog posla) plati dug u visini akreditivnog iznosa ne direktno već preko akreditivne banke. Kao sredstvo obezbeĎenja izvršenja ugovornih obaveza dokumentarni akreditiv štiti interese obe ugovorne strane (prodavac je siguran da kupac ne moţe preuzeti robu pre nego što je banka isplatila skreditivni iznos kao cenu iz osnovnog posla, a kupac je siguran da prodavac ne moţe naplatiti cenu pre nego što je isporučio robu koja odgovora ugovorenim uslovima) Kao sredstvo kreditiranja kupca ili finansiranja celog posla mogu se koristiti akreditivi sa odloţenim plaćanjem ili prenosivi akreditivi jer omogućavaju prodavcu da naplati cenu bez obzira što je ugovoreno plaćanje na kredit, zalaganjem akreditiva ili prenosom potraţivanja iz akreditiva. Pod pojmom akreditiva podrazumevamo svaki sporazum bez obzira na naziv ili opis po kome jedna banka (akreditivna banka) na zahtev i u skladu sa instrukcijama nekog nalogodavca ili za svoj račun: –

Mora da izvrši plačanje nekom trećem licu (korisniku) ili po njegovom nalogu, ili da kaceptira i plati menicu vučenu od strane korisnika, ili – Ovlašćuje neku drugu banku, da izvrši takvo plaćanje, ili da akceptira i plati takvu menicu, ili – Ovlašćuje drugu banku da negocira, uz podnošenje navedenih dokumehata pod uslovom da su isti u skladu sa odredbama akreditiva. (čl. 2. UCP). Dokumentarni akreditiv se kao vrsta uslovnog akreditiva moţe odrediti kao sloţeni pravni posao u kome se neka banka – akreditivna banka na zahtev ili po instrukcijama svog nalogodavca obavezuje prema trecem licu – korisniku akreditiva da mu isplati odreĎeni iznos novca ako do odreĎenog vremena posnese odgovarajuće saobrazne dokumente kojima dokazuje da je ispunio uslove navedene u akreditivu. Pojam dokumentarnog akreditiva prema UCP (JP) broj 600 - svaki sporazum, bez obzira na naziv ili opis, koji je neopoziv i kojim se konstituiše definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše usklaĎenu prezentaciju. Pod honorisanjem se podrazumeva plaćanje po viĎenju ili preuzimanje obaveze za odloţeno plaćanje i plaćanje na dan dospeća ili akceptiranje menice vučene od strane korisnika i plaćanje na dan dospeća. Posao dokumentarnog akreditivaje regulisan nacionalnim i meĎunarodnim izvorima. Mali broj nacionalnih zakona sadrţi odredbe o ovom poslu. Detaljne odredbe sadrţi Jednoobrazni trgovački zakonik SAD iz 1962. koji je dopunjen 1995. Malobrojnesu odredbe koje su posvećene dokumentarnom akreditivu su sadrţane uglavnom u trgovačim I graĎanskim zakonima. U Srbiji

je (kao I u Grčkoj, Meksiku, Libanu, Italiji itd.) posao dokumentarnog akreditiva regulisan je Zakonom o obligacionim odnosa. U nacionalne izvore spadaju I običaji. Od meĎunarodnih izvora posao dokmentarnog akreditiva je regulisan Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akrediitve (UCP 2007, No 600). Kao dopunski izvori koriste se MeĎunarodni standardi bankarske prakse (ISBP 2007) za pregled dokumenata, OUP velikih banaka i meĎunarodni običaji. Prvani odnosi u slučaju prezentacije elektronskih dokumenata regulisani su tzv. elektronskim Jednobraznim pravilima ili eUCP. U pravnoj teoriji po pitanju pravne prirode Jednoobraznih pravila postoje 2 stava. Po jednom Pravila imaju karakter opštih uslova poslovanja ili ugovorenih trgovačkih običaja i mogu se primeniti samo ako su ugovorena. Drugi Pravilima daju karaker običajnih pravila sa normativnom snagom pa se njihova primena pretpostavlja ako nije drugačije ugovoreno. U poslu akreditiva učestvuje najmanje 3 lica: nalogodavac, akreditivna banka i korisnik akreditiva. Nalogodavac je prema Jednobraznim Pravilima odreĎen kao strana na čiji zahtev je izdat akreditiv. To moţe biti svako pravno ili fizičko lice – duţnik novčane obaveze koje je osnovnim poslom preuzelo obavezu da obezbedi akreditiv. Akreditivna banka je banka koja izdaje akreditiv na zahtev nalogodavca ili na svoj račun. Korespondentne banke su sve banke, osim akreditivne, koje učestvuju u poslu dokumentarnog akreditiva. U zavisnosti od preuzetih obaveza to mogu biti nominalne, konfirmirajuće ili avizirajuće. Pod nominalnom bankom se podrazumeva banka kod koje se akreditiv moţe realizovati, a ako je akreditiv rasspoloţiv kod bilo koje banke, nominalnom se smatra bilo koja banka. Konfirmirajuća banka je ona koja dodaje svoju konfirmaciju ili potvrĎuje akreditiv po ovlašćenju ili na zahtev akreditivne banke. Avizirajuća banka ima ulogu da avizira ili saopšti otvoreni akreditiv korisniku akreditiva. Korisnik akreditiva je strana u čiju je korist izdat ili otvoren akreditiv. To je po pravilu poverilac iz nekog dvostrano obavezujućeg ugovora koji predstavlja osnovni posao. Dokumentarni akreditivi se mogu podeliti po razlitim kriterijumima.  Prema uslovima pod kojima se ovlašćenje koristi – bezuslovni i uslovni Kod bezuslovnih akreditiva naplata akreditivne sume nije vezana za ispunjavanje posebnih uslova već je dovoljno samo legitimisanje njegovog korisnika. Kod uslovnih akreditiva korisnik je ovlašćen na naplatu akreditivne sume samo ako ispuni u akreditivu predviĎene uslove. Ako su takvi uslovi sadrţani u dokumentima ili se dokazuju dokumentima takvi akreditivi se označavaju

kao dokumentarni akreditivi, a ako se dokumenta odnose na robu kao dokumentarni robni akreditivi. Ako se dokumentarni akreditivi koriste u meĎunarodnom saobraćaju i regulisani su Jednoobraznim pravilima reč je o meĎunarodnim dokumentarnim akreditivima. Dokumentarni akreditivi se dele prema:      

Čvrstina obaveze: opozivi i neopozivi Karakteru obaveze korespondentne banke: potvrĎeni i nepotvrĎeni Načinu honorisanja dokumenata: gotovinski, akceptacioni i negocijacioni Mogućnosti prenosa: prenosivi i neprenosivi Mogućnost deljenja naplate: deljivi i nedeljivi Ostale vrste: jednokratni i rotativni (revolving), akreditivi sa crvenom i zelenom klauzulom, standby akreditivi... Kod neopozivih akreditiva akreditivna banka preuzima čvrstu, neopozivu i konačnu obavezu koja se ne moţe izmeniti bez saglasnosti akreditivne banke i korisnika. Kod opozivih akreditiva akreditivna banka preuzima obavezu koju moţe u svakom momentu do prezentacije dikumenata na honorisanje izmeniti ili opozvati bez saglasnosti pa čak i obaveštenja korisnika akreditiva. PotvrĎeni akreditiv postoji u slučajevima kada se korisniku akreditiva pored akreditivne banke još jedna banka (konfirmirajuća) na isti način obavezuje (neopozivo i konačno). PotvrĎivanje se moţe izvršiti na jedan od sledećih načina: –

akreditivna banka moţe zatraţiti od konfirmirajuće banke da obavesti korisnika o otvorenom akreditivu i da mu, prilikom prenošenja akreditivnih uslova, stavi do znanja da i ona sa svoje strane preuzima obavezu potvrĎivanjem akreditiva, ili – akreditivna banka moţe izveštaj o otvorenom akreditivu direktno dostaviti korisniku, a nakon toga poslati kopiju tog izveštaja konfirmirajućoj banci sa zahtevom da i ona sa svoje strane potvrdi akreditiv. Nakon toga, konfirmirajuća banka obaveštava korisnika da po akreditivu otvorenom od strane akreditivne banke i sama preuzima neposrednu obavezu Prećutna konfirmacija - ako akreditivna banka u drţavi prodavca ne nominuje konfirmirajuću banku, ali se prodavac dogovori sa lokalnom nominovanom bankom da mu otkupi dokumente bez prava na regres, ovaj aranţman se često označava kao prećutna konfirmacija. Ovo nije prava konfirmacije, jer nominovana banka obavezu preuzima po osnovu posebnog sporazuma sa korisnikom akreditiva, a ne na osnovu dogovora sa akreditivnom bankom Gotovinski akreditivi su oni kod kojih je akreditivna banka prihvatila neopozivu I čvrstu obavezu da honorisanje usklaĎene prezentacije izvrši isplatom u gotovini. Kod akceptivnih akreditiva banka preuzima obavezu da honorisanje usklaĎene prezentacije izvrši akceptiranjem menace koju je vukao korisnik, koju predaje korisniku akreditiva

Kod revolving akreditiva banka preuzima obavezu da će do odreĎenog dogovorenog iznosa obnavljati ili dopunjavati akreditiv nakon što budu isplaćivani pojedini iznosi ili da će taj nivo odrţavati u odreĎenom dogovorenom vremenskom periodu. Kod akreditiva sa crvenom I zelenom klauzulom banka preuzima obavezu da unapred isplati deo akreditivne sume, pre isporuke robe, na osnovu isprave o uskladištenju robe. Preneti akreditiv prema Jednoobraznim pravilama znači učiniti ga raspoloţivim drugim korisnicima. Deljivi akreditiv postoji u slučajevima kada se akreditivna suma naplaćuje u više delova sukcesivno od strane prvog korisnika sve dok u celosti sve dok ne bude isplaćen u celosti. Elektronski akreditivi U odnosu na klasične papirne dokumentarne akreditive, u elektronskim akreditivima se koriste tzv. elektronski dokumenti ili dokumenti dobijeni tzv. informacionom tehnologijom na kojima se nalaze tzv. elektronski zapisi. Pod elektronskim zapisom se podrazumevaju podaci kreirani, generisani, poslati, prosleĎeni, primljeni ili sačuvani elektronskim putem, kad ga je moguće autentifikovati u pogledu identiteta pošiljaoca i očiglednog izvora podataka koje sadrţi i da li je ostao kompletan i neizmenjen, koga je moguće ispitati u pogledu saobraznosti sa odredbama i uslovima eJP akreditiva

79. PRAVNI ODNOSI UČESNIKA AKREDITIVNOG POSLA IzmeĎu strana koje učestvuju u poslu dokumentarnog akreditiva uspostavljaju se višestruki pravni odnosi, gde akreditivna banka ima glavnu ulogu. Posao dokumentarnog akreditiva ima 8 faza: 1. formulisanje akreditivne klauzule u osnovnom poslu 2. obraćanje nalogodavca akreditivnoj banci zahtevom da otvori akreditiv 3. akreditivna banka uspostavlja odgovarajuće odnose sa korespondentnim bankama koje učestvuju u akreditivnom poslu 4. korespondentna banka(konfirmirajuća ili avizirajuća) šalje obaveštenje korisniku da je otvoren akreditiv 5 ? nema je u knjizi 6. prodavac prikuplja potrebne dokumente nakon što je isporučio robu i podnosi ih nominovanoj banci 7. banka odlučuje o honorisanju dokumenata 8. nominovana banka šalje honorisane dokumente akreditivnoj banci i rambursira se za isplaćeni

iznos, a akreditivna banka šalje dokumente nalogodavcu Svi ovi poslovi čine posao akreditiva u širem smislu, dok se pod uţem podrazumeva samo pravni odnos izmeĎu akreditivne banke i korisnika akreditiva. Posao povodom koga nastaje akreditiv zove se osnovni posao. Pod tim se podrazumeva svaki posao u kome ugovorne strane svoje obaveze ne izvršavaju istovremeno i u kome se izvršenje obaveza moţe dokazati dokumentima. Osnovni posao sadrţi akreditivnu klauzulu, a ona predstavlja klauzulu u osnovnom poslu kojom ugovorne strane izraţavaju svoju saglasnost da finansijsku obavezu izvrše putemakreditiva. Akreditivna klauzula moţe da ima značaj bitnog elementa posla ili karakter odloţnog uslova. Ako duţnik iz osnovnog posla ne obezbedi otvaranje akreditiva, kao i kad zbog njegove krivice ne doĎe do do isplate akreditiva, biće odgovoran poveriocu zbog ne izvršavanja ugovorne obaveze- plaćanja cene. Osnovni posao obajšnjava razloge zbog kojih se duţnik iz osnovnog posla obraća nalogodavac akreditivnoj banci sa zahtevom da otvori akreditiv.

kao

*odnos između nalogodavca i akreditivne banke. Ovaj odnos se uspostavlja kada banka prihvati nalog za otvaranje akreditiva, koji ima karakter ponude za zaključenje ugovora. Odnos koji se uspostavlja označa se kao ugovor o otvaranju akreditiva. Ovi ugovorom akreditivna banka preuzima prema nalogodavcu osnovnu obavezu da otvori akreditiv, da saraĎuje sa nalogodavcem u postupku honorisanja i da mu prenese otkupljene dokumente, a nalogodavac se obavezuje da banci na dogovoren način obezbedi akreditivno pokriće, naknadi isplaćeni akreditivni iznos, plati odgovarajuću proviziju... Ovo je odnos sa obostranom obavezom saradnje. On se uspostavlja kada korisnik dobije saopštenje da je u njegovu korist otvoren akreditiv. *odnos akreditivne banke i korisnika akreditiva. Uspostavlja se u trenutku kada pisano saopštenje o otvorenom akreditivu dospe u ruke korisnika. Pod momentom izdavanja akreditiva smatra se trenutak dospeća pisanog saopštenja o otvorenom akreditivu u ruke korisnika. To saopštenje se naziva operativni akreditiv ili operativni instrument. Posledice: odreĎivanje nastanka obaveze izdavačke banke prema korisniku od momenta saopštavanja akreditiva ima praktični i teorijsku značaj: 1) u praktičnom smislu momenat nastanka akreditivne obaveze je od značaja za korisnika jer se prema njemu odreĎuje rok vaţenja akreditiva u kome je potrebno podneti akreditivne dokumente na honorisanje. 2) u teorijs kom smislu ovakav način nastanka akreditivne obaveze upućuje na zaključak da priroda odnosa koji se uspostavlja izmeĎu banke i korisnika nije ugovornog karaktera. *pravna priroda akreditiva u užem smislu reči. razlikuju se mišljenja u teoriji oko pravne prirode odnosa koji postoji izmeĎu akreditivne banke i korisnika akreditiva na ugovorna

shvatanja i shvatanja o jednostranom pavnom poslu. 1) shvatanja akreditiva kao jednostranog pravnog posla- ako se u kvalifikaciji ovog odnosa poĎe od načina njegovog nastanka onda bi pisano saopštenje o otvorenom akreitivu trebalo tretirati kao ponudu za zaključenje ugovora. (korisnik saglasnost daje izričito ili prećutno) . Akreditivna obaveza nastaje jednostranom izjavom volje akreditivne banke. 2) zastupnici ugovornog shvatanja kaţu da je korisnik svoju saglasnost na davanje akreditiva dao ranije , u akreditivnoj klauzuli osnovnog posla. *osnovna načela u akreditivnom poslovanju: načelo autonomije i načelo poslovanja dokumentima, a ne robom. 1) pod načelom autonomije ili nezavisnosti podrazumeva se pravna odvojenost odnosa koji postoji izmeĎu akreditivne banke i korisnika akreditiva od osnovnog posla i od odnosa koji postoji izmeĎu nalogodavca i akreditivne banke i ostalih banaka koje učestvuju u poslu akreditiva. Ovo načelo se ispoljava u materijalno-pravnom i procesno-pravnom smislu. U materijalno pravnom, autonomija akreditiva podrazumeva postojanje akreditiva kao pravnog odnosa izmeĎu akreditivne banke i korisnika akreditiva, i kad osnovni ugovor nije nastao. U procesno pravnom smislu autonomija akreditiva ima za posledicu da se zabranjenim smatraju svi prigovori izmeĎu banke i korisnika koji potiču iz : osnovnog posla,ugovora o izdavanju akreditiva i ugovora izmeĎu izdavačke i korespondentnih banaka. Cilj prihvazanja ovog načela je da pojednostavi i ubrza njegovo korišćenje, jer se odnosi izmeĎu banke i korisnika cene samo na osnovu sadrţine samog akreditiva. 2) banke posluju dokumentimaa ne robm ili uslugama na koje se dokumenti mogu odnositi. banke su ovlašćene na honorisanje dokumenata, obavezne da odluku o honorisanju donesu samo na osnovu dokumenata. Realizacija akreditiva se označava kao honorisanje. To je radnja kojom se označava poseban način realizacije prava iz akreditiva. Sama realizacija se sastoji iz podnošenja dokumenata na pregled nominovanoj banci, ocene njihove usklaĎenosti sa uslovima akreditiva i odluke o honorisanju. Honorisanje se moţe sastojati u plaćanju po viĎenju, odloţenom plaćanju, akceptiranju menice i otkupu menica od strane nominovane banke.

80. STANDBY AKREDITIV

Standby akreditiv je sloţeni pravni posao u kome se jedno lice (banka) na zahtev drugog lica (nalogodavca ili principala) obavezuje da će trećem licu (korisniku) na njegov prost ili dokumentarni zahtev isplatiti odreĎeni iznos novca, ako nalogodavac ne ispuni obavezu preuzetu prema korisniku. Ovde je reč o asignaciji u kojoj učestvuju najmanje tri lica: nalogodavac, izdavačka banka i korisnik. Nalogodavac je pravno ili fizičko lice koje sa izdavačkom bankom zaključuje ugovor o izdavanju standby akreditiva. U pitanju je dvostrano obavezujući ugovor koji stvara prava i obaveze prema obema stranama i u čijoj osnovi leţi nalog ili mandat nalogodavca da drugom licu poveri odreĎeni posao. Osnovna obaveza izdavaoca je da u korist trećeg označenog lica izda standby akreditiv u svemu u skladu sa datim nalogom ili zahtevom, dok je osnovna obaveza nalogodavca da mu za to plati proviziju i da u slučaju realizacije akreditiva nadoknadi isplaćeni iznos. Izdavačka banka je banka koja izdaje ili otvara standby akreditiv, koju odreĎuje korisnik akreditiva u osnovnom poslu. Korisnik je lice u čiju korist je otvoren standby akreditiv. U užem smislu se pod standby akreditivom podrazumeva samo odnos izmeĎu izdavačke banke i korisnika akreditiva koji, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja posebnu vrstu jednostranog pravnog posla sa apstraktnim obećanjem duga. U širem smislu standby akreditiv obuhvata ukupnost odnosa koji se uspostavljaju izmeĎu nalogodavca, akreditivne banke i korisnika akreditiva. Funkcija standby akreditiva je da isplatom garantne sume iz akreditiva korisniku obezbedi naknadu štete zbog toga što mu duţnik iz osnovnog posla nije ispunio preuzete obaveze. U ispitivanju zahteva ili dokumenata izdavačka banka je duţna da postupa u skladu sa načelima autonomije, poslovanja dokumentima, a ne robom i sa standardom stroge saobraznosti, kao i kod dokumentarnog akreditiva. Dok dokumentarni akreditivi sluţe kao sredstvo plaćanja i korisnik ih moţe realizovati samo ako dokaţe da je ispunio obaveze iz osnovnog posla, korisnik iz standby akreditiva moţe garantni iznos naplatiti samo ako nalogodavac nije ispunio svoju obavezu. Otuda standby akreditiv ima svrhu da pojača ugovornu disciplinu kako bi obaveze bile ispunjene, pa isplaćeni iznos ima karakter naknade štete. Standby akreditiv je regulisan samo meĎunarodnim izvorima : UN Konvencijom o nezavisnim garancijama i standby akreditivima iz 1995. godine, Pravilima za meĎunarodnu praksu po

standby akreditivima, Jednobraznim pravilima za dokumentarne akreditive i Jednobraznim pravilima za garancije po pozivu. Konvencija se primenjuje na „meĎunarodne obaveze“ ako se mesto izdavača ili garanta nalazi na teritorijama drţava ugovornica ili, ako pravila meĎunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava drţave ugovornice. Osnovnu karakteristiku standby akreditiva čini obaveza koju preuzima izdavačka banka. Obaveza je definisana kao nezavisno obećanje ili obavezivanje dato od banke ili druge institucije ili lica da korisniku plati odreĎeni ili odredivi iznos novca na njegov prost zahtev ili zahtev koji je praćen dokumentima u skladu sa dokumentarnim uslovima obećanja u kojima je naznačeno ili iz kojih se moţe zaključiti da se plaćanje duguje zbog neispunjenja obaveze. Jednobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive se primenjuju na standby akreditive samo ako su izričito ugovorena i „u meri u kojoj se mogu primeniti“ na standby akreditive. Praksa o meĎunarodnim standby akreditivima odrţava prihvaćenu praksu i običaje i primenjuje se samo kada je njihova primena ugovorena.

81. POJAM I VRSTE BANKARSKIH GARANCIJA

Bankarska garancija je pravni posao kojim jedno lice – garant, na zahtev drugog lica i po njegovim instrukcijama preuzima samostalnu i neopozivu obavezu da trećem licu - korisniku garancije, isplati iznos naveden u garanciji ako ispuni uslove navedene u njoj. Osnovna podela garancija je na: 1. Uslovne (akcesorne) koje karakteriše pravo korisnika garancije da zahteva isplatu iznosa iz garancije tek ako dokaže das u ispunjeni odreĎeni uslovi koji se odnose na ispunjenje obaveze iz osnovnog posla. 2. Bezuslovne ( Garancije na poziv ili garancija na prvi poziv ): korisnik garancije moţe zahtevati isplatu na prost zahtev i bez dokazivanja da je duţnik iz osnovnog posla ispunio preuzete obaveze. Prema Jednobraznim pravilima garancija na (prvi) poziv je svaka garancija, bond ili druga obaveza plaćanja, bez obzira na naziv ili opis, od strane banke, osiguravajuće kompanije ili drugog pravnog ili fizičkog lica (garant), koja je data u pisanoj formi, za plaćanje odreĎenog iznosa po prezentaciji, u skladu sa uslovima preuzete obaveze, pisanog poziva za plaćanje i drugog(ih) dokumenta (dokumenata) kao što je navedeno u garanciji, s tim da je takva obaveza data:

-na zahtev ili po instrukcijama i uz odgovornost strane (principala) -na zahtev ili po instrukcijama i uz odgovornost banke, osiguravajuće kompanije ili bilo kog drugog pravnog ili fizičkog lica (nalogoprimaca) koje postupa po instrukcijama principala, drugoj strani (korisniku). Bankarske garancije na prvi poziv sadrţe klauzulu “bez prigovora” (tj.” na prvi poziv”-koriste se različiti pojmovi) koja podrazumeva da banka ne moţe prema korisniku isticati prigovore koje nalogodavac kao duţnik moţe isticati prema korisniku po obezbeĎenoj obavezi. Osnovne karakteristike:  samostalnost u odnosu na osnovni posao i ugovor o izdavanju (podrazumeva se pravna nezavisnost)  apstraktnost u odnosu na uslove koje korisnik treba da ispuni za naplatu garantne sume Zato se obaveza garanta definiše kao čvrsta, neopoziva, apstraktna i nezavisna, a ovakve garancije se označavaju kao samostalne bankarske garancije. Funkcije bankarkse garancije 1.Osnovna funkcija je sa sluţi kao sredstvo obezbeđenja. Ona pruţa sigurnost korisniku da će treće lice, u čiju finansijsku sposobnost ima poverenja, isplatiti odreĎeni iznos novca kao naknadu štete u slučaju da mu ugovorni partner iz osnovnog posla ne izvrši ugovorenu obavezu. Banka-garant preuzima samostalnu obavezu, ali ona to čini po nalogu i zahtevu nalogodavca i za njegov račun. Na taj način je rizik nastanka štete podeljen sa bankom garantom. Prema podeli na realna i personalna sredstva obezbeĎenja, bankarska garancija pripada personalnim, jer njena realizacija zavisi od pouzdanosti banke kao garanta. Kod meĎunarodnih bankarskih garancija se podrazumeva da banka garant i korisnik garancije pripadaju različitim drţavama. 2.Bankarska garancija sluţi kao sredstvo pritiska na drugu stranu da uredno izvršava svoje obaveze, kako bi izbegla troškove realizacije garancije. 3.Bankarska garancija je sredstvo finansiranja jer banka garant svojim imenom i poverenjem praktično odlaţe ispunjenje novčane obaveze ili polaganje posebnog depozita. 4. Kod bankarskih garancija na prvi poziv postoji i funkcija likvidnosti koja podrazumeva da bankarska garancija omogućava brzu i jednostavnu realizaciju, odnosno vaţi pravilo ”plati, pa se ţali”. Izvori prava: 1. Nacionalni: Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o deviznom poslovanju i Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama.

2. MeĎunarodni:  Jednobrazna pravila (ugovorna pravila, obavezuju samo ako su strane to izričito naglasile)  Konvencija o nezavisnim garancijama i standby akreditivima, iz 1995. godine 

Akcesorne garancije su regulisane Jednoobraznim pravilima za ugovorne garancije iz 1978. godine (Publikacija MTK broj 325) i Jednoobraznim pravilima za ugovorne bondove (Uniform Rules for Contract Bonds, URCB), iz aprila 1993, stupila na snagu 1.01.1994. MTK broj 524

 Bankarski običaji Pod pojmom garancija se u unutrašnjem i meĎunarodnom prometu podrazumevaju različiti oblici obezbeĎenja. Ne postoji jedinstven teorijski pojam garancije, zbog čega dolazi do mešanja pojmova garancije, jemstva i dokumentarnog akreditiva. Bankarski akreditiv - Jemstvo Sličnost: Oba posla sluţe kao sredstva obezbeĎenja poverioca, od štetnih posledica koje mogu nastati zbog neizvršenih obaveza osnovnog posla (SVRHA) i oba posla nastaju povodom nekog već ranije sklopljenog posla, tj. osnovnog posla, čijem obezbeĎenju sluţe (KARAKTER ČINIDBE). Razlike: Akcesornost: pravna zavisnost jemčeve obaveze u odnosu na obavezu glavnog duţnika iz osnovnog posla. Supsidijarnost:poštovanje redosleda za ispunjenjem.Poverilac se mora prvo obratiti duţniku iz osnovnog posla sa zahtevom za ispunjenje, a ako od njega to ne dobije, moţe da se obrati jemcu. Prigovori:Kod bankarskih garancija garant je ovlašćen da korisniku garancije uputi lični prigovor (subjektivni) i prigovor koji proizilazi iz same garancije (objektivni), tako da je pravo na prigovor ograničeno. Kod jemstva se moţe koristiti 5 vrsta prigovora (prigovore koje glavni duţnik ima prema poveriocu, izuzev ličnih duţničkih prigovora; prigovor da se glavni dug moţe osporavati; prigovor da se poverilac moţe namiriti prebijanjem potraţivanja sa glavnim duţnikom; prigovor prethodne tuţbe; prigovore koje sam jemac ima prema poveriocu) Vrste (obim)obaveze: Obaveza jemca se u svemu ravna prema obavezi glavnog duţnika (moţe i da se smanjuje i povećava), dok je bankarska garancija fiksna, unapred odreĎena. Perestanak: jemstvo prestaje automatski kada prestane obaveza glavnog duţnika.

Subrogacija: poloţaj jemca nakon isplate jemstva. Postoje 2 shvatanja: Ex lege subrogaciju jemca u prava poverioca jedni objašnjavaju time što on ispunjava obavezu glavnog duţnika (kao tuĎu obavezu), drugi smatraju da jemac ispunjava svoju obavezu, ali "umesto duţnika“. Kod garancije pravo na regres nakon isplate garancije je uredjeno ugovorom o davanju garancije. Bankarske garancije i dokumentarni akreditiv Sličnosti: U načinu nastanka- tvorevina autonomnog trgovinskog prava. U funkciji-sluţe kao sredtva obezbeĎenja ispunjenja obaveza iz osnovnog posla, s tim što dok.akreditiv pored toga sluţi i kao sredstvo plaćanja. U konstrukciji-nastaju povodom osnovnog posla i banka se nalazi u centru tako što preuzimaju čvrste,neopozive i apstraktne obaveze prema korisnicima. Razlike: U svrsi korišćenja-kod dokumentarnog akreditiva podneti akreditivni dokumenti dokazuju da je ispunjena obaveza (i na taj način se naplaćuje cena iz osnovnog posla), dok se podnošenjem garancije pokazuje suprotno, tj. Da obaveza iz prvog osnovnog posla nije ispunjena (naplaćuje se odšteta). Bankarske garancije i standby akreditivi se ne razlikuju, već je u američkim bankama zabranjeno preuzimanje apstraktne ugovorne obaveze i izdavanje garancije, pa se zato koristi standby akreditiv. Bankarske garancije i menični aval Sličnosti su u funkciji i pravnoj prirodi, a razlike postoje u izvorima i obimu i načinu ostvarivanja regresnog prava. VRSTE: Prema prirodi preuzete obaveze dele se na kauzalne i apstraktne.Kod kauzalnih garancija pravno dejstvo i postojanje odnosa izmeĎu banke garanta i korisnika zavise od dokazivanja ili osporavanja postojanja kauze. Od korisnika se zahteva da dokaţe da partner iz osnovnog posla nije ispunio obavezu.Kauzalne garancije štite nalogodavca od mogućih zloupotreba i to je njihova prednost u odnosu na apstraktne. Kod apstraktnih garancija korisnik moţe na prvi poziv i bez protesta da na brz način naplati garantni iznos. Prema načinu realizacije mogu postojati uslovne (moraju se predati posebna dokumenta) i bezuslovne garancije (nisu odreĎeni uslovi za naplatu, korisnik moţe samo da se obrati garantu zahtevom za isplatu).

Prema predmetu i privrednoj funkciji: 1.Licitaciona, bid bond ili tender garancija: njom se garant obavezuje da će korisniku (investitoru,organizatoru licitacije) isplatiti odreĎen iznos ako učesnik u licitaciji izmeni ili opozove svoju ponudu za vreme licitacije ili odbije da zaključi ugovor u skladu sa uslovima ponude.Licitacionom garancijom se pokriva rizik da ponudilac čija ponuda bude odabrana ne zaključi ugovor sa investitorom i ima za svrhu da investitoru naknadi štetu. 2.Garancije za dobro izvršenje posla obavezuje garant da će na zahtev korisnika isplatiti odreĎeni iznos ako nalogodavac ne ispuni obaveze iz ugovornog posla (unošenje klauzule kompletnosti) ili neurodno ispunjene obaveze (unošenje klauzule o garanciji funkcionisanja). Najčešće se koristi kod ugovora o isporučenju opreme. 3.Garancije za vraćanje avansa obavezuje garant da će korisnik isplatiti odreĎeni iznos (avans) ako nalogodavac ne ispuni obaveze iz ugovornog posla, neuredno ih ispuni i ne vrati primljeni avans.MeĎutim, isplata garantne sume se ne vezuje za odbijanje vraćanja avansa, već za neispunjenje obaveza isporučioca. Posebnom klauzulom se se predviĎa da se garancija izdaje pre davanja avansa, ali stupa na snagu nakon prijema avansa. 4.Garancije o zadržavanju se koriste kod ugovora o graĎenju kao sredstvo obezbeĎenja za iznose koje investitor plaća izvoĎaču radova na osnovu tzv.privremenih situacija. Investitor nije siguran da će izgraĎeni objekat zaista odgovarati uslovima i zato zadrţava 5-10% kao svoju sigurnost.Ako izvoĎač ţeli da mu bude plaćen pun iznos on obezbeĎuje garanciju o zadrţavanju čijim dobijanjem će se investitor obezbediti da moţe da povrati deo novca ako objekat nije izgraĎen ili ima nedostatke. 5.Carinske garancije se koriste za poslove privremenig uvoza ili izvoza robe i sluţi da se obezbedi plaćanje carine u slučaju da se roba ne vrati u zemlju porekla. Ostale podele: -potvrđene garancije: korisniku se pored izdavačke banke na isti način obavezala još jedna, potvrĎujuća banka kojoj se on moţe obratiti pod istim uslovima za naplatu garancije. -back to back garancije se izdaju u slučajevima kada u prometnom lancu učestvuje više posrednika. -sindikalne ili konzorcione garancije: umesto banke garanta javlja se vodeća banka koja garantuje isplatu celog iznosa.

82. Pravni odnosi u bankarskoj garanciji Posao garancije spada u grupu sloţenih pravnih poslova sa apstraktnom i nezavisnom obavezom (poput meničnih poslova ili posla dok. akreditiva) da se radi obezbeĎenja potraţivanja obrate i oslone na neko treće lice od obostranog poverenja, kome poveravaju ispunjavanje odreĎenih poslova, pri čemu treće lice dobija različit pravni poloţaj zavisno od preuzetih prava i obaveza. Bankarska garancija je pravni posao u kojem učestvuju najmanje 3 lica: nalogodavac, banka garant i korisnik garancije. IzmeĎu njih se uspostavljaju pravni odnosi koji u ukupnosti čine posao bankarske garancije u širem smislu (odnos: korisnik-nalogodavac, nalogodavac-garant), dok se u uţem smislu pod bankarskom garancijom podrazumeva samo odnos izmeĎu banke garanta i korisnika garancije. Garancija se izdaje povodom nekog posla (osnovni posao) radi obezbeĎenja jedne strane, kasnijeg korisnika garancije, od štetnih posledica neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza iz tog posla. To se čini klauzulom o izdavanju bankarske garancije u okviru tzv. finansijske klauzule. Ovom klauzulom jedna ili obe ugovorne strane preuzimaju obavezu da će obezbediti izdavanje bankarske garancije u skladu sa ugovorenim poslovima. U pitanju je ugovorna obaveza koja obavezuje kao obligacija rezultata (cilja), ali čijim ispunjenjem strana koja se na to obavezala izvršava samo deo ukupnih obaveza. U slučajevima kada 1.bankarska garancija ne odgovara uslovima iz klauzule i 2.kada garancija nije uopšte izdata, smatraće se da postoji povreda osnovnog posla. Klauzula o garanciji odreĎuje prirodu i sadrţinu bankaske garancije već u momentu zaključivanja osnovnog posla i otuda je bitno da ugovorne strane već u klauzuli o bankarskoj garanciji postignu dogovor o bitnim elementima garancije. Pravni odnos izmeĎu nalogodavca i garanta se uspostavlja u momentu kada garant prihvati nalogodavčev zahtev za izdavanje garancije. Zahtev ima karakter ponude (mada, moţe biti okarakterisan i kao nalog) na koji se garant mora izjasniti (izričito, konkludentnim radnjama ili ćutanjem) i to u kratkom roku. Prihvatanjem naloga, izmedju banke i nalogodavca se uspostavlja pravni odnos koji je označen kao ugovor o izdavanju bankarske garancije. On je dvostrano obavezujući i njime banka preuzima osnovnu obavezu da u korist trećeg lica izda bankarsku garanciju prema uslovima iz ugovora. Obaveza nalogodavca je da plati proviziju, obezbedi pokriće, odnosno odgovori regresnom zahtevu u slučaju isplate garancije. U slučaju da nalogodavac nema kod banke sredstva za pokriće, banka mu moţe odobriti kredit, a izdata garancija se označava kao “nepokrivena garancija”. Ovo spade u poslove sa apstraktnom i nezavisnom obavezom u čijoj osnovi je ideja jednog lica da se radi obezbeĎenja potraţivanja oslone na treće lice od obostranog poverenja. Garancije kao samostalni imenovani pravni poslovi nisu regulisani u većini zakonodavstava. Kada je u pitanju utvrdjivanje osnova pravne obaveznosti (kauza) ovih ugovora, postoje dva shvatanja: 1.ugovorno, prema kome je za postojanja pravnog posla potrebno da prihvat ponude bude u pisanooj formi (sto odstupa od prakse), 2.shvatanje garancije kao jednostranog pravnog

posla, prema kome je osnov obavezivanja jednostrana izjava sadrzana u garantnom pismu koje je poslato korisniku (nije potrebna saglasnost korisnika). Načelo autonomije. Garancije su po svojoj prirodi odvojene od osnovnog posla i ugovora o izdavanju garancije. U materijalno-pravnom smislu, ovo podrazumeva da ništavost I nepunovaţnost osnovnog posla ili ugovora o izdavanju bankarske garancije ne utiču na punovaţnost obaveze garanta po garanciji. Otuda se garancijom pokrivaju rizici neplaćanja, rizicni nepunovaţnosti osnovnog posla, rizici više sile, pri čemu nije od značaja da li osnovni posao nije ispunjen zbog krivice glavnog duţnika, prestanka glavnog duga ili nekih drugih opravdanih okolnosti (kao što su smetnje, privremene zabrane itd.). U procesno-pravnom smislu prihvatanje načela samostalnosti podrayzmeva zabranu isticanja bilo kakvih prigovora koji ne potiču iz same garancije (garant ne moţe da ističe korisniku prigovore koji prositiču iz njegovog odnosa sa nalogodavcem, npr. kada od njega nije primio pokriće, kada nalogodavac padne pod stečaj itd.) Bitni elementi garancije su: - principal( nalogodavac) - lice ciji je zahtev za izdavanje garancije prihvatio garant i sa njim zakljucio ugovor o davanju garancije. On je istovremeno i ugovorna strana u osnovnom poslu u kom je preuzeo obavezu da obezbedi izdavanje garancije zbog cega se obraca banci( kod koje ima otvorene racune,tj.razvijene poslove) posebnim zahtevom- nalogom za izdavanje garancije , - Korisnik garancije - tacno odredjeno lice u ciju korist je izdata garancija, - Garant - pravno ili fizicko lice koje je izdalo garanciju. To ne mora nuzno biti banka, ali se u svakom slucaju vodi racuna da to bude poznata i renomirana institucija jer je cest slucaj bankrotstva, - osnovni posao u kome je zahtevano izdavanje garancije, - maksimalni iznos i valuta placanja - taj iznos koji garant duguje po garanciji moze biti fiksni, ali moze biti i odrediv, a posto se dozvoljava da se obaveza po garanciji isplati i u nekoj drugoj valuti koja nije u samoj garanciji razlikuju se valuta garancije i valuta placanja, - rok vazenja i/ili dogadjaj cijim nastupanjem istice vazenje garancije - samo u odredjenom vremenskom roku je garant obavezan da isplati garantni iznos, a korisnik podnese zahtev za isplatu. Posebno treba razlikovati rok dospelosti koji mora biti u okviru roka vazenja garancije a koji se odredjuje ili kalendarskim datumom ili nastupanjem nekog dogadjaja. Cesto se desava i da dodje do produzenja roka vaznosti. - uslovi naplate- obaveznost postoji samo prema uslovima koji su navedeni u samoj garanciji. Najcesce se od korisnika zahteva podnosenje pisanog zahteva za naplatu. - svaka odredba o smanjenju garantnog iznosa.

Pod realizacijom bankarske garancije se podrazumeva njena naplata, kojom korisnik dobija naknadu stete koju je pretrpeo, a u iznosu koji je odredjen u garanciji, jer druga strana nije ispunila obaveze zbog kojih je garancija izdata. Mogucnost naplate se moze vrsiti na: prvi korisnikov zahtev, na osnovu podnete arbitrazne/sudske odluke, na osnovu dokumenata koje podnosi treca strana. Koji nacin ce se korisititi zavisi od toga kako je to ugovoreno u garanciji. Kod placanja na prvi poziv banka je duzna da korisniku isplati iznos na njegov obican poziv ili zahtev ( razlikuju se dva- prost zahtev i zahtev pracen izjavom o neispunjenju). Pravo garanta da odbije placanje garancije postoji u slucajevima zloupotrebe ali je problem to sto to banka tesko moze da otkrije jer ona nije ovlascena da ispituje zahtev korisnika za isplatu a i ima kratak vremenski rok u kom mora da odgovori na zahtev, tako da je to prepusteno savesnosti korisnika. Postoje pokusaji da se ovaj problem resi, pre svega inicijativom od strane UNCITRAL-a pod UN-om. Garancija prestaje da vazi istekom roka- kalendarskog datuma ili nastupanjem odredjenog dogadjaja, ukoliko postoje oba onda datumom koji nastupi ranij, a povlaci se podnosenjem pisane izjave ili same garancije garantu o oslobadjanju od obaveza po garanciji. Merodavno pravo je mesto poslovanja garanta ili nalogodavca, ako ih je vise onda pravo filijale koja je izdala garanciju (isto vazi i za sporove).

83. Pojam I karakteristike meĎunarodnih trgovačkih arbitraža Opšti pojam arbitraže – ne postoji jedinstveni pojam iz razloga različitih pristupa definisanju, pa tako razlikujemo: arbitražu u funkcionalnom smislu (poseban metod ili tehniku koju koriste arbitri koje su stranke u sporu imenovale i ovlastile da reše sporna pitanja iz poslovnog odnosa izmeĎu njih, a svoja ovlašćenja zasnivaju na privatnom sporazumu) i arbitraža u organizacionalnom smislu (ustanove koje su osnovane od privatnih profesionalnih organizacija i lica sa ciljem da rešavaju posebne sporove za koje je ugovorena njihova nadleţnost). Karakteristike arbitraže – 1) poseban način rešavanja sporova: nezavisnost od pravnog sistema bilo koje drţave, nezavisnost od odreĎenog pravnog sistema, nezavisnost od mesta rešavanja sporova i nezavisnost od mesta finansiranja; 2) odnos prema ostalim institucijama za rešavanje sporova: u odnosu na sudove, arbitraţe se razlikuju po tome što je njihova nadleţnost alternativna i zasniva se na osnovu arbitraţnog sporazuma i arbitraţne klauzule, odluke se donose na osnovu procesnog i materijalnog prava koje su stranke odredile ili na osnovu dobrih poslovnih običaja u skladu sa načelima savesnosti i poštenja, što rešavaju specijalizovane predmete i što su im odluke konačne i obavezujuće bez obzira što postoji sudska kontrola rada arbitraţe i u zemlji sedišta (poništajem) i u zemlji van sedišta kroz odbijanje priznanja i izvršenja odluke. Pravna priroda arbitraže – mišljenja su podeljena u pravnoj teoriji o pravnoj prirodi arbitraţe na: ugovornu, sudsku mešovitu i autonomnu ili sui generis teoriju. Ugovorna teorija – osnovno obeleţje arbitraţe čini sporazum ili ugovor stranaka kojim svoj spor poveravaju na rešavanje posebnom telu, arbitraţi. Ugovorom je odreĎen način rada i odlučivanja

arbitraţe, pri čemu arbitri deluju kao punomoćnici stranaka. Punovaţnost i dejstvo arbitraţne klauzule iz osnovnog pravnog posla ceni se prema pravilu koje vaţi i za sam ugovor, kao i za arbitraţni sporazum. Jurisdikciona ili sudska teorija – polazi od činjenice da je drţava ovlašćena da kontroliše i reguliše rad arbitraţa na svojoj teritoriji, a sudovi su nadleţni da tumače i primenjuju pravo. Strane se mogu osloniti na arbitraţu samo u meri u kojoj je to ili izričito dozvoljeno ili je prećutno prihvaćeno prema pravu u mestu arbitraţe. Arbitri vrše kvazi sudsku ulogu i javnu funkciju, njihova povezanost se naročito vidi u drţavama gde su arbitraţe osnovane pri privrednim ili trgovinskim komorama, kao delovima drţavnog sistema. MeĎutm, i pored povezanosti postoje razlike izmeĎu arbitraţe i redovnih sudova: 1) arbitre biraju stranke, dok sudije bira drţava; 2) kod arbitraţe stranke same biraju materijalno pravo i pravila postupka, dok su kod sudova oni unapred čvrsto propisani i ne mogu se birati; 3) na rad suda moţe da utiče politički element, dok je kod arbitraţe taj uticaj isključen; 4) arbitri su stručnjaci za odreĎenu oblast, dok sudije primenjuju opšta znanja; 5) arbitri teţe praktičnom znanju, a sud pravilnoj primeni pravnih pravila; 6) arbitraţni postupak je brţi od postupka pred sudovima; 7) kod arbitraţe postupak je tajan i odluke se ne objavljuju, dok je kod suda postupak javan, kao i presude. Mešovita ili hibridna teorija – arbitraţni sporazum se smatra samo kao instrument za pokretanje postupka, ali su kasniji rad arbitra i ovlašćenja znatno ograničeni elementima javnog prava, to jest elementima sudske teorije. Autonomna ili sui generis teorija – prirodu arbitraţe treba odrediti prema njenom korišćenju i svrsi. Na osnovu ovih elementa ne moţe se kvalifikovati ni kao ugovorna ni kao sudska institucija, pa predstavlja sui generis ili autonomnu pojavu. Ovakvo objašnjenje polazi od uloge i načina rada arbitara i karaktera donete arbitraţne odluke. Vrste arbitraža – postoje mnogi kriterijumi na osnovu kojih se moţe izvršiti klasifikacija arbitraţa od kojih su najčešći sledeći: 1) način rešavanja sporova: arbitraţe koje sporove rešavaju pravnim sredstvima i vanpravnim sredstvima i metodima) 2) način organizovanja arbitraţa: ad hoc arbitraţe (povremene arbitraţe – od slučaja do slučaja) i institucionalne arbitraţe (stalne) Ad hoc arbitraţe – osnivaju se od slučaja do slučaja za rešavanje konkretnog spora, ne rade po unapred utvreĎenim pravilima postupka i nisu organizovane pri bilo kojim privatnim ogranizacijama. Sastav, nadleţnost i postupak su odreĎeni sporazumom stranaka. Institucionalna arbitraţa – podrazumeva se arbitraţa kojom upravljaju posebne arbitraţne institucije po čijim pravilima arbitraţa radi, najčešće se organizuju pri privrednim ili trgovačkim komorama. Imaju svoj stalni arbitraţni aparat (sekretarijat i ustaljena pravila postupka kao i liste arbitara). Američko udruţenje za arbitraţu, MeĎunarodni centar za rešavanje investicionih sporova, MeĎunarodna trgovinska komora iz Pariza, Londonski sud meĎunarodne arbitraţe. Postoje i regionalne institucije kao što su trgovačke komore u Švajcarskoj, Singapuru, Kini, Rusiji... U Srbiji je to Privredna komora Srbije.

3) Domaće i strane arbitraţe – oko ove podele ne postoji saglasnost, osporavano je ovo shvatanje iz razloga da se arbitraţe ne mogu deliti jer nisu javne institucije, pa samim tim ne mogu biti vezane za posebnu drţavu. MeĎutim, statutarne odredbe pojedinih arbitraţa su zasnovane na nacionalnim propisima što ih čini povezanim sa nacionalnim pravnim poretkom, dok druge rade prema meĎunarodnim pravilima. Kao kriterijumi za odreĎivanje nacionalnosti arbitraţe i razlikovanje domaćih od meĎunarodnih, navode se geografski (podrazumeva se mesto donošenja arbitraţne odluke, teritorija gde se odluka izvršava, merodavno pravo koje je primenjeno i nacionalnost arbitara) i proceduralni (procesno pravo koje je primenjeno u postupku i prema kome se odreĎuje pripadnost arbitraţne odluke konkretnoj domaćoj ili stranoj drţavi). MeĎunarodne arbitraže – kao vrsta arbitraţe koja postoji da bi obuhvatila one arbitraţe koje se ne mogu svrstati ni u jednu od pomenutih vrsta. Izdvajanje ove vrste arbitraţe je izvršeno prema kriterijumu postojanja elementa inostranosti čije se postojanje moţe utvrditi na tri načina: 1) prema objektivnom kriterijumu (predmetu spora, postupku ili organizaciji); 2) prema subjektivnom kriterijumu (pripadnosti stranaka); 3) mešovitom kriterijumu (kombinacijom navedenih kriterijuma). MEĐUNARONE TRGOVINSKE ARBITRAŽE Pojam – karakteriše ih postojanje meĎunarodnosti i trgovački karakter, pod ovim pojmom se podrazumeva svaka arbitraţa za rešavanje meĎunarodnih trgovačkih sporova koja ne pripada jednom internom pravnom sistemu ili arbitraţa u kojoj kao arbitri mogu učestvovati i drţavljani drugih drţava, a ne samo oni koji su drţavljani drţave gde se nalazi sedište arbitraţe. Prema odredbama Evropske konvencije o meĎunarodnoj trgovinskoj arbitraţi koja je potpisana u Ţenevi 1961.g. propisano je da će se odredbe Konvencije primenjivati na arbitraţne sporazume zaključene u cilju rešavanja nastalih ili budućih sporova koji mogu poizaći iz poslova meĎunarodne trgovine izmeĎu fizičkih ili pravnih lica. Kao osnovni kriterijum meĎunarodnosti uzima se sedište koje su stranke imale u vreme zaključenja arbitraţnog sporazuma. MeĎunarodni karakter spora – element meĎunarodnosti postoji ako se u sporu koji se iznosi pred arbitraţu javlja element inostranosti, koji se moţe pojaviti u subjektu, objektu i u pravima i obavezama. Prema odredbama člana 1 UNCITRAL Model-zakona o meĎunarodnoj trgovinskoj arbitraţi iz 1985.g. meĎunarodnom se smatra arbitraţa: 1) Ako strane u arbitraţnom sporazumu u vreme sklapanja sporazuma imaju svoja sedišta u različitim drţavama; 2) Ili se jedno od sledećih mesta nalazi izvan drţavee u kojoj strane imaju svoja poslovna sedišta; 3) Mesto arbitraţe koje je odreĎeno u arbitraţnom ugovoru ili je u skladu sa tim ugovorom; 4) Bilo koje drugo mesto u kome treba da se izvrši neki bitan deo obaveze koje proističu iz trgovačkih odnosa; 5) Ako su se stranke izričito sporazumele da se predmet odnosi na više zemalja.

Trgovinski karakter spora- kod meĎunarodnih trgovinskih arbitraţa sporovi su odreĎeni kao trgovački ili trgovinski, što podrazumeva da su one nadleţne za rešavanje sporova iz meĎunarodnih trgovačkih poslova. UNCITRAL upućuje da pojam trgovinskog spora treba široko tumačiti tako da obuhvati predmete koji nastaju iz svih odnosa trgovačke prirode, bez obzira da li su ugovorne prirode ili nisu. Kod nas opšti pojam trgovačkog posla odreĎen je u Zakonu o obligacionim odnosima. Vrste: delokalizovane i transnacionalne arbitraže. Delokalizovane arbitraţe – pod njima se podrazumevaju arbitraţe koje su potpuno odvojene od prava u kome se nalazi sedište arbitraţe, u smislu da nemaju potrebu da traţe pomoć od lokalnih sudova. Njihova delokalizacija se ogleda u mogućnosti da odlučuju u bilo kom mestu, pa mesto osnivanja sluţi samo kao fikcija. U ovu kategoriju spadaju i elektronske online arbitraţe kao i asinhrone offline arbitraţe (ne postoji fizičko saslušavanje stranaka, niti arbitraţa ima fizičko sedište). Transnacionalne arbitraţe – to su one arbitraţe u kojima se ne primenjuje nijedno nacionalno pravo, već lex mercatoria, kao vanpravne i anacionalne standarde koji se mogu označiti kao transnacionalno trgovačko pravo.

84. ARBITRAŽNI SPORAZUM Arbitražni sporazum je ugovor kojim stranke svoje nastale ili buduće imovinsko-pravne sporove poveravaju na rešavanje odreĎenoj arbitraţi. Njime se isključuje nadleţnost drţavnog suda i istovremeno konstituiše nadleţnost arbitraţe. Arbitraţni sporazum odreĎuje takoĎe i arbitraţni postupak i merodavno pravo koje će biti primenjeno u postupku odlučivanja. Po pravnoj prirodi, reč je o privatno sporazumu kao sporazumu izmeĎu lica ili tela koja deluju u privatnom svojstvu, ali u delu saglasnosti o postupku čini i predmet javnog prava. Sa aspekta zasnivanja nadleţnosti i svrhe arbitraţe, arbitraţni sporazum predstavlja konstitutivni akt, odnosno pretpostavku nadleţnosti meĎunarodne trgovinske arbitraţe i osnov za izuzimanje drţavnog suda u materiji van isključive sudske nadleţnosti jer ima značaj procesne smetnje. Ali, ako tuţilac podnese tuţbu redovnom sudu, umesto arbitraţi, a tuţenik ne istakne prigovor nadleţnosti, ugovor o arbitraţi je praktično stavljen van snage. Arbitraţni sporazum mora biti u pisanoj formi. Pravilo je da postoje izričiti sporazumi o arbitraţi, iako se nadleţnost arbitraţe moţe ispostaviti i na prećutan način bez izričitog sporazuma. U cilju povećanja većeg stepena efikasnosti i brzine rešavanja sporova mnoge arbitraţe preporučuju strankama da pri ugovaranju osnovnog pravnog posla unesu arbitraţnu klauzulu. Ovo preporučuje i Pravilnik o Spoljnotrgovinskog arbitraţi pri Privrednoj komori Srbije. Arbitražni sporazum se može javiti u dva oblika: kompromisne klauzule i kompromisa. Kompromisna klauzula je oblik arbitraţnog sporazuma koji je sadrţan u tekstu osnovnog posla kao posebna klauzula, ili kao aneks osnovnog ugovora. Ona je i najčešći oblik arbitraţnog sporazuma i stavlja se u ugovor imovinske-pravne prirode , kao njegov deo, prilikom zaključenja ugovora, kao posebna klauzula, kojom se ugovara nadleţnost arbitraţe za sve eventualne buduće sporove koji bi mogli proisteći iz konkretnog ugovornog odnosa. U teoriji se označava i kao „ponoćna klauzula“ jer se o njoj pregovara na kraju, obično u ponoć, ili u ranim jutarnjim satima. Arbitraţna klauzula moţe biti sadrţana i u drugim dokumentima vezanim za izvršenje osnovnog pravnog posla, kao što su robni dokumenti, itd. Kompromis je drugi oblik arbitraţnog sporazuma koga stranke zaključuju kada je njihov ugovor već došao u krizu i kada spor o pojedinim problemima u vezi sa izvršenjem ugovora već postoji. Kompromisom se stranke dogovaraju da jedan već postojeći i individualno dreĎen spor iznesu

pred arbitraţu koju u tom cilju formiraju. U takvoj situaciji strankame je lakše da sastave kompromis, nego kompromisnu klauzulu , jer su im poznati mnogi detalji spora. Bitni elementi ili valjanost arbitraţnog sporazuma. Bitni elementi arbitraţnog sporauma su oni bez kojih nema valjanog sporazuma, i bez kojih se ne moţe pokrenuti arb postupak. Elemente arb sporauma odreĎuju merodavni izvori. Tako su NJujorškom konvencijom iz 1958. Godine, drţave ugovornice obavezane da kao valjani arb sporaum priznaju samo onaj koji ispunjava sledeće zahteve: a) da je sačinjen u pisanoj formi, b) da se odnosi na postojeće ili buduće sporazume, c) da sporovi potiču iz definisanih pravnih odnosa, bez obzira da li su ugovorne ili druge prirode, i d) da se odnose na pitanja koja mogu biti rešavana pred arbitraţom.

Kasnije su ovim zahtevima dodata još dva koja se odnose na priznanje i izvršenje arbitraţnih odluka, a odnose se na to da: a) stranke u arbitraţnom sporazumu moraju prema merodavnom pravu imati pravnu sposobnost, i b) arb sporazum mora biti pravno valjan prema pravu koje su strane odabrale ili, ako to nisu učinile, prema pravu zemlje gde je doneta odluka. U domaćem Zakonu o arbitraţi sadrţina arb sporazuma je odreĎena tzv. negativnim pristupom, tako što je propisano da se sporazum smatra ništavim ako: a) vrste sporova na koji se odnosi nije podobna za arbitraţu, b)nije zaključen u formi propisanoj zakonom, c) stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za njegovo zaključenje i d) je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude. Saglasnost stranaka o nadleţnosti arbitraţe za rešavanje spora postoji ako su stranke jasno izrazile svoju volju da njihov spor bude reševan pred odreĎenom arbitraţom. Volja za zasnivanje arbitraţne nadleţnosti mora biti formulisana nedvosmisleno i u pisanoj formi. Pisana forma se zahteva prema svim navedenim meĎunarodnim konvecnijama kao i u Model zakonu, ali se tumači dosta široko. Opšti stav je da stranke ipak ne moraju potpisati pisani sporazum. Sporazum o arbitraţi smatra se zaključenim i ako se stranke u u pismenom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrţi sporazum o arbitraţi (opšti uslovi za zaključenje pravnog posla, tekst drugog ugovora), ako je cilj tog tog povezivanja da sporazum o arbitraţi postane sastavni deo ugovora. Arbitraţni sporazum moţe postojati i kad je ugovor deo serije ugovora izmeĎu istih strana od kojih je u većini bila sadrţana arbitraţna klauzula. MeĎutim, ne smatra se da postoji saglasnost ako je u osnovni posao uključena i treća strana.

Smatra se da psotoji sporazum o arbitraţi i ako tuţilac pismenim putem pokrene arbitraţni spor, a tuţeni izričito prihvati arbitraţu i s tim se saglasi u pisanoj formi ili u izjavi na zapisniku na ročištu. Drugim zahtevom je odreĎeno da se ovako shvaćena saglasnost stranaka o nadleţnosti arbitraţe mora odnositi na postojeće, već nastale sporove, ili na buduće sporove koji će tek nastati. Ovaj zahtev ima za cilj da ugovorne strane odrede predmet svoje saglasnosti – da arbitraţi poveravajuda reši konkretni postojeći spor ili da rešava budući ili buduće sporove. Treći zahtev je u Njujorškoj konvenciji formulisan kao definisan pravni odnos, pod kojim se poddrazumeva obaveza da se odredi pravni odnos iz koga je nastao spor, ali i da se definiše sporno pravno pitanje i njihova povezanost. Po pravilu su to ugovorni odnosi obuhvaćeni osnovnim poslom, iako Njujorška konvencija ne ograničava pravo stranaka da pred arbitraţu iznesu i sporove iz vanugovornih odnosa. U pogledu konačnosti arbitraţne odluke, arb sporazumom se moţe iskazati i volja stranaka da arbitraţnu odluku smatraju konačnom čime se isključuje eventualna intervencija suda. U pravnom smislu arb sporaumi su odvojeni od osnovnog ugovora čak i kada su u njima sadrţani, tako da nepunovaţnost osnovnog ugovora ne utiče na njihovu pravnu sudbinu. Sa druge strane, arbitri su nadleţni da sami odlučuju o svojoj nadleţnosti, odnosno da li je osporeni arb sporazum punovaţan, što se označava kao princip Kompetenz-Kompetenz ili kompetencija za kompetenciju. Arbitrabilnost predstavlja uslov punovaţnosti arb sporazuma i njegovu pogodnost za arbitraţni način rešavanja. Drugačije rečeno, da bi mogao da se primeni, arb sporazum mora predstavljati ne samo saglasnost stranaka, već mora biti i zakonit. U generalnom smislu, arbitraţa se moţe ugovarati samo za sporove u kojima se stranke mogu nagoditi u vezi sa pravima kojima mogu slobodno raspolagati. Kriterijumi na osnovu kojih se ceni arbitrabilnost su različiti u pravnim sistemima i mogu se podeliti na one za ocenu subjektivne i za ocenu objektive arbitrabilnosti. Subjektivna arbitrabilnost se postavlja u slučaju kada postoji sumnja da li je neko lice ovlašćeno da ugovori arbitraĎţno rešavanje spora, s obzirom na status ili funkciju. Kod objektivne arbitrabilnosti se postavlja pitanje da li je o predmetu spora koji iznet pred arbitraţu arbitraţa ovlašćena da odlučuje. Prilikom ocene objektivne arbitrabilnosti sud primenjuje svoje shvatanje meĎunarodnog javnog poretka, dok arbitri o tome donose odluku na osnovu shvatanja meĎunarodnog javnog poretka imajući u vidu postupak priznanja i izvršenje arbitraţnih odluka. O pitanjima arbitrabilnosti se odlučuje na osnovu merodavnog prava koje, zavisno od mesta gde se odlučuje i od faze postupka, moţe biti različito, jer tribunali primenjuju različite kriterijume za

njegovo odreĎivanje u odnosu na sudove. U svakom slučaju o tome će se odlučivati ili prema nacionalnim propisima ili prema meĎunarodnim.

85. Arbitražna odluka Arbitražna odluka predstavlja kraj arbitraţnog postupka i donosi se nakon što su u potpunosti razjašnjene sve sporne činjenice i nakon što je zaključena rasprava.

MeĎutim, naziv arbitraţne odluke se koristi u dvostrukom značenju, pošto arbitri donose dve vrste odluka:  

meritorne procesne - njima se upravlja postupkom arbitrţe i nazivaju se zaključcima ( u sudskom postupku to su rešenja) - zakazuju se ili odlaţu ročišta, odreĎuje izvoĎenje pojedinih dokaza - okončava se sam arbitraţni postupak ( kada se arbitraţa oglasi nenadleţnom za rešavanje odreĎenog spora ili kada se usvoji prigovor stranke da se radi o već presuĎenoj stvari). Prema Pravilniku o spoljnotrgovinskoj arbitraţi pri Privrednoj komori Srbije, arbitraţnu odluku donosi veće, većinom glasova, u pisanoj formi. Odluka sadrţi:  datum i mesto donošenja  imena arbitara / arbitra pojedinca  imena / nazive stranaka  predmet spora  činjenično stanje spora  obrazloţenje  rok u kome odluka treba da se izvrši. Obavezno sadrţi pitanje troškova arbitraţnog postupka i odreĎuje koja stranka i u kojoj meri će ih snositi. Moţe se obajviti samo uz pristanak stranaka. Vrste 1. konačne 2. privremene 3. delimične 4. odluke u slučaju odsutnosti jedne stranke 5. odluke u slučaju poravnanja 1. Konačna arbitražna odluka Odluka kojom se postupak arbitraţe završava odlučivanjem o meritumu spora (≈presuda u sudskom postupku). - mora rešiti sva sporna pitanja iz ugovora ili odreĎenog poslovnog odnosa, zbog čega su se stranke i obratile arbitraţi i osnovale veće. - odlučuje se o osnovanosti postavljenog zahteva, njegovoj visini, sporednim potraţivanjima i troškovima arbitraţe.

- tuţbeni zahtev usvaja ili odbija. - moţe biti kondemnatorna, deklaratorna i preobraţajna ( iste karakteristike kao kod sudskih presuda). - najvaţnije svojstvo: postaje obavezjuća za stranke koje su se podvrgle postupku arbitraţe. - konačna je, a to znači da: - protiv nje se ne moţe izjaviti ţalba - obavezujuća je izmeĎu stranaka kao res iudicata - stranke su spremne da donetu odluku prihvate i izvrše. 2. Delimična arbitražna odluka Donosi se ako je u postupku za konačnu oduku sazrelo samo jedno od sponih pitanja. Njome se moţe odlučivati o nadleţnosti arbitraţe, primeni merodavnog prava, odgovornosti i bio kom dr. odg. spornom pitanju, a moţe predstavljati i uslov za nastavak postupka. Pravo arbitara da donose ovu odluku moţe poticati iz merodavnog prava ili ovlašćenja stranaka. 3. Privremena (preliminarna) odluka Njome se ne rešava neko konačno pitanje, pa ostaje na snazi dok je ne zameni konačna arbitraţna odluka ili dok ne bude prihvaćena konačnom arbitraţnom odlukom. Donosi se iz razloga ekonomičnosti i racionalnosti, naročito kada se tako olakšava i ubrzava donošenje kon. odluke. Ona moţe biti i kon. odluka – npr. kada rešava o nadleţnosti arbitraţe. * Međuodluka – utvrĎuje osnovanost postavljenog tuţbenog zahteva, ali se donošenje odluke o njegovoj visini ostavlja za kasnije. Opravdanje: stranka protiv koje je doneta moţe realnije da sagleda svoje izglede u nastavku postupka. 4. Odluka u slučaju odsutnosti jedne stranke Donosi se ako jedna stranka odbije da se pojavi pred arbitraţom ili da uopšte učestvuje u postupku. Pošto bi to moglo da dovede do blokade postupka i da onemogući arbitre da donesu kon. odluku, čime bi dr. strana bila onemogućena da ostvari svoja prava, u izuzetnim slučajevima se moţe doneti ovakva odluka. Pitanje kada jedna stranka ne učestvuje u postupku se uglavnom rešava u praksi – najčešće su to slučajevi kada stranka odbije da imenuje arbitra, ne odgovori na tuţbu u odreĎ. roku, ne pojavi se na zakaz. raspravi. Po već pomenutom Pravilniku, ove odluke su zabranjene. 5. Odluka na osnovu poravnanja stranaka

Po odredbama Pravilnika o STA poravnanje se unosi u zapisnik koji pored arbitara potpisuju i stranke. Konstatuje se u vidu odluke, bez posebnog obrazloţenja. Smatra se zaključenim kada stranke nakon pročitanog zapisnika o poravnanju potpišu isti. Izjednačeno je sa sud. poravnanjem po dejstvu. Izvršava se kao i a.o. doneta u redovnom postupku, a sa stanovišta Njujorške konv. o priznanju i izvršenju stranih a.odluka se ne razlikuje od ostalih. Forma Forma i sadrţina arbitraţnih odluka jesu konstitutivni elementi bez kojih odluka ne proizvodi pravno dejstvo izmeĎu stranaka i ne moţe da se prinudno izvrši, a nedostaci po ovim pitanjima mogu dovesti do poništenja u mestu arbitraţe ili biti razlog zbog koga će se odbiti priznanje ili izvršenje u mestu u kome se ono traţi. Forma arbitraţnih odluka je u osnovi odreĎena arbitr. sporazumom i merodavnim procesnim pravom arbitara, koje su stranke i arbitri odredili za voĎenje postupka. Ne postoji jedinstveno shvatanje u pogledu forme. Upadljive su razlike izmeĎu kontinentalo – evropskog i anglosaksonskog prava → kod prvog se uglavnom propisuju elementi forme a.o., a drugo se sve više pribliţava kontinent. rešenjima, mada je u početku bilo veoma liberalno. Sadrţina Arbitraţna odluka mora biti doneta u pisanoj formi i mora imati uvod, izreku i obrazloţenje. Uvod odluke sadrţi naziv, ime i prezime predsednika i članova veća, odnosno arbitra pojedinca, poslovno ime ili ime i prezime, zanimanje i sedište ond. prebivalište stranaka, kratko označenje predmeta spora i datum i mesto donošenja odluke Izreka ili dispozitiv je najvaţniji deo arbitraţne odluke u kome se navodi da li se postavljeni tuţbeni zahtjev, u celini, ili pojedini tuţbeni zahtevi, u pogledu glavne stvari i sporednih potraţivanja, usvajaju ili odbijaju. Sadrţi odluku da li je osnovano potraţivanje koje je istaknuto radi prebijanja, kao i odluku o troškovima arbitraţe. Ne sme da sadrţi obavezu koja je suprotna imperativnim normama niti da bude u suprotnosti sa zakonom. Obrazloţenje arbitraţne odluke je deo njene sadrţine, i sadrţi zahteve stranaka, hronologiju spora, stavove i relevantne navode o činjeničnim i pravnim pitanjima i pravila koja su primenjena i razloge zbog kojih je odlučeno u izreci.

86. MERODAVNO PRAVO

Izbor prava koje će biti primenjeno za rešavanje spornog odnosa predstavlja ključno i kritično pitanje u svakoj arbitraţi. Kao merodavno pravo, tj. materijalno pravo prema kome će se rešavati spor moţe biti odreĎeno nacionalno, nenacionalno ili meĎunarodno pravo. Po svojoj sadrţini to mogu biti pravna ili nepravna pravila. Izbor zvisi od volje stranaka, a ako se stranke ne odluče, arbitri će izvršiti izbor u skladu sa pravilima meĎunarodnog privatnog prava. U većini slučajeva arbitri će doneti odluku na osnovu činjenica i uslova iz ugovora, u tom slučaju se pitanje izbora merodavnog prava praktično i ne postavlja. Ali ako to nije moguće, arbitri će kao merodavno pravo izabrati ili neko nacionalno pravo. MeĎunarodno pravo ili ostale nepravne standarde. Odlučivanje po pravnim normama znači primenu odredbi ugovora, trgovinskog običaja i normi nacionalnog prava, koje su ili oderdile stranke ili arbitri primenom nenacionalnih kolizionih principa ili primenom onih kolizionih normi koje arbitri smatraju najprikladnijim u konkretnom slučaju. U ovom smislu je i Pravilnikom o STA odreĎena obaveza arbitra pojedinca i arbitraţnog veća da pri donošenju odluke pored odredbi ugovora, u obzir uzmu i trgovinske običaje koji se mogu primeniti na taj posao. Odlučivanje po pravičnosti, Odluka moeţe biti doneta i po načelu savesnosti i poštenja ili pravičnosti, ali samo ako su stranke dale izričito ovlašćenje arbitrima. U tom slučaju arbitri primenjuju ona merodavno pravo koje smatraju pravičnim. Isto tako, stranke mogu oderditi kao merodavno pravo i primenu lex mercatoria. To mogu učuniti na izričit način- upućivanjem na lex

mercatoria kao apstraktni pojam ili navoĎenjem elemenata koji čini lex mercartoria, kao što su običaji „kodifikovana praksa“ ili druga pravila ili klauzulom kojom ovlašćuju arbitre da spor reše u skladu sa meĎunarodno prihvaćenim načelima prava koje reguliše ugovorne odnose. Kao lex mercatoria, arbitri mogu primeniti i UNIDROIT principe ili Principe evropskog ugovornog prava. Izvori prava za meĎunarodne trgovinske arbitraţe Pojam izvora arbitraţnog prava- pod izvorima meĎunarodnog arbitraţnog prava se podrazumevaju odredbe unutrašnjeg i meĎunarodnog prava, kao i imperativni propisi javnog poretka, kojima su regulisana pitanja osnivanja arbitraţe, uslovi koji su potrebni za zaključenje arbitraţnog sporazuma, rešavanje samog spora i postupak priznanja i izvršenja arbitraţnih odluka. Formalne izvore meĎunarodnog arbitraţnog prava čini: arbitraţni sporazum stranaka, nacionalni propisi, meĎunarodni sporazumi, pravila arbitraţa, meĎunarodni trgovinski običaji i pravna nauka. Prema poreklu normi izvori se mogu grupisati na: pravila doneta na osnovu autonomije volje stranaka, institucionalna pravi nedrţavnog porekla, drţavne procesne norme i meĎunarodne sporazume. Prema nameni i sadržini pravnih normi izvori se dela na: 1) Materijalne norme koje čine merodavno pravo koje su odredile stranke ili arbitri, a sluţe da se na osnovu njih rešava suština arbitraţnog spora 2) Procesne norme koje regulišu način voĎenja arbitraţnog postupka kao i postupak priznanja izvršenja donetih arbitraţnih odluka Prema obaveznosti primene izvori se dele na obavezujuće i fakultativne. Obavezujući izvori su propisi javnog poretka koji se primenjuju kod utvrĎivanja uslova zaključivanja arbitraţnog sporazuma, donošenja arbitraţne odluke, njenog poništaja, priznanja i izvršenja, takoĎe u ove izvore spadaju i nacionalni zakoni o arbitraţi, pravila o formiranju i radu arbitraţa i ratifikovane meĎunarodne konvencije Dispozitivne izvore (fakultativne) čine arbitraţna pravila UNCITRAL-a za primenu pred ad hoc arbitraţom ako su se stranke pismeno izjasnile da prihvataju njihovu primenu. Prema donosiocu i oblasti primene izvori se mogu podeliti na nacionalne ili unutrašnje i na meĎunarodne. U unutrašnje spadaju pravni akti koje su doneli zakonodavni organi pojedinih zemalja unutar kojih funkcionišu arbitraţe.( postoje 4 grupe odnosno pristupa drţava: prvu grupu čine drţave koje su donele posebne zakone o meĎunarodnoj trgovinskoj arbitraţi;(Austrija, Bugarska, Liban, Meksiko, Singapur, Ruska Federacija, Ukrajina, Bermudska Ostrva, Zimbabve, Hrvatska ), drugu grupu čine drţava koje su meĎunarodnu i unutrašnju trgovinsku arbitraţu regulisale jedinstvenim

propisom:(MaĎarska, Portugal, Kenija, Tunis, Srbija), u trećoj grupi drţava na rad arbitraţa se primenjuju pravila opšteg graĎanskog zakonodavstva ili zakonika o graĎanskom postupku u kojima se u posebnim poglavljima regulišu arbitraţe uopšte i meĎunarodne trgovinsku arbitraţu.[Alţir, Francuska, Italija, Kina, Letonija, Rumunija), četvrtu grupu čine drţave koje su donele posebne zakone o arbitraţi, ne propisujući ništa posebno za meĎunarodnu trgovinsku arbitraţu.) U meĎunarodne izvore spadaju konvencije, arbitraţna pravila, model zakoni i pravila o mirenju UNCITRAL-a i pravilnici meĎunarodnih trgovinskih arbitraţa.( Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitraţnih odluka iz 1958. godine koja je zamenila prethodne dve konvencije, i Vašingtonska konvencija o rešavanju meĎunarodnih investicionih sporova iz 1965, Evropska konvencija o meĎunarodnoj trgovinskoj arbitraţi iz 1961.) Sudska i arbotražna praksa ne spadaju u formalne izore, ali ih arbitri prihvataju kao stvarne izvore. Pravna doktrina spada u posredne izvore, jer mišljenje pravnih teoretičara formalno ne obavezuje arbitre. Hijerarhija izvora. Navedeni izvori se prema pravnoj snazi u primeni mogu razvrstati na sledeći način: Arbitraţni sporazum kao izraz autonomije volje ugovornih strana Izabrana arbitraţna pravila MeĎunarodna arbitraţna praksa Merodavno pravo MeĎunarodna obavezujuća pravila, kako u pogledu arbitrabilnosti, tako i u pogledu postupka 6) MeĎunarodne konvencije kojima je garantovano priznanje načela autonomije kao pravo izbora arbitraţe i da će odluke biti izvršene 1) 2) 3) 4) 5)