Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis

MRAČNA ISTORIJA

PA PA

MRACNA ISTORIJA

PAPA

POROCI, UBISTVA I KORUPCIJA U VATIKANU

B

renda

R

alf

METRO BOO KS NEW YO RK

©

M la d in s k a k n jig a BEOGRAD

L

uis

SADRŽA)

7

UVOD

♦ PRVO PO G LA V LJE

M rtvački sin o d , VL ADAVI NA B L U D N I C A I OSTALI V A T I K A N S K I S K A N D A L I

9 ♦ D RUG O PO G LA V LJE

37

Gen ocid : k a t a r i, d eo pr v i

♦ T REĆ E PO G LA V LJE

65

Gen ocid : k a t a r i, d eo d r u g i ♦

Č ET V R T O PO G LA V LJE

95

Pape i v e š t ic e ♦

PET O PO G LA V LJE

125

BORDŽIJE ♦

ŠESTO PO G LA V LJE

157

Sl u č a j „g a l i l e j "

♦ SED M O PO G LA V LJE

181

Zatočenik v a t ik a n a , d eo pr v i ♦

O SM O PO G LA V LJE

207

Z a t o č e n i k v a t i k a n a , DEO DRUGI ♦

D EV ET O PO G LA V LJE

Papa i n a c is t i

225

In d e k s i i z v o r i i l u s t r a c i j a

252

PAPE

UVOD Rimski papa zauzima najstariju izbornu funkciju u svetu. U bezmalo 2.000 godina, koliko postoji, papstvo je uticalo na tok evropske istorije predstavljajući, u isti mah, kako ono najbolje, tako i ono najgore što je ta istorija donela. Mnoge pape su spletkarile, ubijale, podmićivale, krale i odavale se čulnim užicima, a bilo je među njima i onih koji su počinili zverstva tako užasna da su izazivala preneraženost čak i medu njihovim savremenicima.

T

o se naročito odnosi na n ajtam n ije dane m račn e

stru k tu ro m kosm osa koji su b ili u d irektnoj suprotnosti s

papske istorije, u doba kad je h rišćan stv o tavorilo

crkvenim učenjim a. G alilej je, naim e, verovao da Zem lja

u histeričnom strahu od veštičaren ja ili bilo

kruži oko Sunca, dok je Crkva svoje vernike učila da se

kakvog skretanja s puta „prave" religije, onakve kakvu

Zem lja nalazi u središtu vaseljene. G alilej je ovozem aljski

propisuju pape i Rim okatolička crkva. N ajgnusniji zločin i

život okončao kao zatočen ik u sopstvenom domu, i

ikada počinjeni u ime religije - a svi uz od obrenje papa

m oralo je da prođe otprilike 3 5 0 godina pre nego što je

- odigrali su se u toku pet vekova kada je širom Evrope

V atikan priznao da je veliki astron om ipak bio u pravu.

vođena žestoka bitka s ciljem da se otklone „zablude"

V atikan je im ao i svoje sopstvene zatočenike, one koji

- svako verovanje, verska praksa ili m išljenje koji su

su zarobljen ištvo sam i sebi n am etn uli; reč je o petorici

odstupali od zvanične papske linije.

papa koji su odbili da priznaju K raljevinu Italiju, da bi

Tako su, primera radi, u jed nom pravom genocidu

gotovo punih šest d ecenija od bijali da napuste teritoriju

stradali katari, asketska sekta n astanjena na jugozapadu

V atikana. Pije X I je, naposletku, godine 1929.

Francuske, čiji su pripadnici verovali da ovaj svet pripada

uvideo da takav vid izolacije šteti upravo

jednako i Bogu i đavolu. G odine 1231. uvedena je

ustanovi papstva, pa je potpisao Lateranski

inkvizicija, kao sud za katare. In kvizitori su pribegavali

sporazum , na osnovu kojeg se V atikan

stravičnim mučenjima ne bi li od ljudi iznudili

vratio u okrilje savrem enog sveta.

priznanja. Na kraju je stradalnike n ajčešće čekala sm rt

D eset godina kasnije (1939) drugi

u nemilosrdnom plamenu lom ače. Uz jeretike, na isti,

jed an Pije - papa Pije X II - m orao

užasan način izginulo je na hiljade navodnih veštica,

je da se suoči s d rugim užasim a

čarobnjaka, vračeva i ostalih „sluga davolovih".

savrem enog sveta; obe sukobljene

Na nešto manje surov način inkvizicija se u X V II

stran e u D rugom svetskom ratu

veku obračunala s G alilejem , astronom om koji se našao

tražile su od njega blagoslov. Pije

na udaru Crkve zato što je podržavao stavove u vezi sa

nije podržao ni jed n e ni druge. Idući

Bazilika sv. Petra u Vatikanu (levo), građena od 1506. do 1626.

ju n ak a i spasioca, dok je u o čim a

godine, jedno je od najsvetijih m esta u hrišćanskom svetu. Istočno

drugih bio i ostao hulja, pa čak i

od bazilike nalazi se Pjaca di San Pjetro (Trg svetog Petra), duž koje

zločinac.

njegovim putem , neki su u Piju videli

se uzdižu 284 dorska stuba i, iznad njih, 140 statua svetaca (desno).

PAPE

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKAN DALI

Pre hiljadu i vise godina rimsku stvarnost obeležavala je politička nestabilnost. U to doba papstvo je o sebi ostavljalo sliku nečeg nesvakidašnjeg, nastranog, pa i užasavajućeg. Papama se pripisuju svakovrsna mračna nedela. Korupcija, prodaja crkvenih zvanja, nepotizam i život u raskoši samo su jedno, i to ne najcrnje poglavlje u toj pripovesti.

vreme takozvane papske pornokratije, pocetkom

stoga, bez valjanih razloga ovo razdoblje nazvano „vladavina

desetog veka, pape su bile m arionete kojima su

bludnica".

U

se služile i njima, zarad vlastitih nečasnih ciljeva,

upravljale moćne ljubavnice. U igrama tih žena, koje su

KAKO NAĆI NESTALOG PAPU

težile vlasti i m od, pape su korišćene kao obični pioni. Nije,

Tolike su pape pobijene, osakaćene, otrovane ili na drugi n ad n zauvek uklonjene da bi, kad bi se desilo da neki od

Benedikt IX (gore), jed an od najskan d alo zn ijih papa XI vek a , u

njih nestane, da ga n id je o d više ne vide - ljudima, po

iskazim a savrem e n ika opisivan je kao podao, odvratan, gnusan,

prirodi stvari, ostalo da nagadaju na koji li je samo svirep

pa i kao „dem on iz pa kla u svešteničkoj o d o ri“. Po predanju, u

n ad n dotični završio. Kao neposredan uzrok smrti često

Bazilici sv. Petra sahranjen je sveti Petar, prvi rim ski biskup i

se pominjalo pridavljivanje u tamnici. Da li je iščezli papa

prva ličnost u papskoj naslednoj liniji. Na slici vidim o kupolu kako

grozno osakaćen, pa više nije u stanju da se pojavljuje u

se uzdiže iznad fasade; radovi su započeti 1605. pod vodstvom

javnosti? Ili je, možebiti, utekao sve s papskom kasom? Ili

arhitekte Karla M adern e.

bi trebalo pretražiti bordele i slične kuće na zlu glasu, da se

9

10

MRTVAČKI SINOD, VLAD A VINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI

M A ŠTO VITE UBICE Raznovrsnost načina na koje su pape stradale u vreme papske pornokratije prosto je zapanjujuća. Primera radi, godine 882. papa Jovan VIII nije dovoljno brzo podlegao dejstvu otrova koji mu je dat. Ubice su izgubile strpljenje pa su mu maljevima razbile lobanju, da ne gube vreme. Stefan IX, papa iz X veka, našao se na užasnim mukama kad su mu iskopali oči, a potom odsekli usne, jezik i šake. Nekim čudom, nesrećnik je sve to preživeo, ali nikada više svoje unakaženo lice nije pokazao pred svetom. Papa Benedikt V krenuo je za Carigrad 964. godine pošto je zaveo mladu devojku, i pritom sa sobom poneo i papsku riznicu. Benedikt je, po svemu sudeći, bio jedan od pontifa široke ruke, budući da je sav novae proćerdao još te iste godine, da bi se odmah potom vratio u Rim. Ubrzo se vratio starim lošim navikama, a na kraju mu je došao glave jedan ljubomorni muž koji je na papinom telu ostavio preko sto ubodnih rana pre nego što ga je bacio u septičku jamu. Drugi jedan papa, Bonifacije VI, stupio je na presto sv. Petra uprkos činjenici da je prethodno zbog nemoralnog pon^šanja dvaput nazadovao u crkvenoj hijerarhiji. Kao

Papa Jovan V III ubijen je 8 8 2 . godine, a li te k pošto je odoleo

što često biva s dogadajima koji su se odigrali davno, pa su

dejstvu otrova. Ubice su m orale da ga dokrajče m aljevim a.

u meduvremenu postali tema raznih legendi, Bonifacije je ili umro od kostobolje, ili je otrovan ili je skinut s položaja

papi Stefanu uskraćena mnoga ovlašćenja i povlastice

kako bi njegovo mesto zauzeo drugi papa, Stefan VII. Bilo

koji su mu inače, kao pontifu, pripadali, a sve u korist

kako bilo, Bonifacije je potpuno nestao iz istorije, ali je to,

njegovih mecena, moćne kuće Spoleto u srednjoj Italiji i

u svakom slučaju, učinio s vrlo sumnjivom užurbanošću:

njene moćne poglavarke Agiltrude, po čijoj je zamisli 897.

njegov pontifikat potrajao je svega 15 dana. Kasnije su

godine i upriličen sablažnjivi Mrtvački sinod.

proveri da se možda tamo ne krije? Često nije bilo pravog odgovora, a umesto odgovarajućeg objašnjenja raspredale su

U devetom veku papstvo i pape bili su

se price i glasine.

igračke u rukam a plemićkih porodica.

Jedno je, u svakom slucaju, bilo sigurno: u devetom veku papstvo i pape bili su puke igračke u rukama plemićkih porodica kao što su bili Spoleti, koji su pod svojom vlašću

se domogla najprestižnijeg položaja u hrišćanskom svetu.

držali gradove poput V enecije, Milana, Đenove, Pize,

Kad su u tom naumu konačno i uspeli, ispostavilo se da je

Firence i Sijene, da pom enem o samo neke. Pomoću

njihova novostečena moć ipak kratkoga daha, budući da

bogatstva i uticaja, kao i jakih veza s lokalnim vojskama,

su vladavine pojedinih njihovih štićenika medu papama

ove porodice ubrzo su prerasle u svojevrsnu feudalnu

bile izrazito kratkotrajne. Primera radi, u periodu od

aristokratiju. Bila je to, mahom, jedna neotesana bulumenta

872. do 904. godine izredalo se ukupno 24 papa. Najduži

sklona najgorem nasilju, okrutna, spremna na sve ne bi li

pontifikat potrajao je jednu deceniju, dok se, recimo, desilo

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

11

da se u roku od samo godinu dana na prestolu sv. Petra

njegovoj volji i gledati kako joj odbacuju sina, a i inače

izredaju četvorica papa. Od 896. do 904. izredalo se ukupno

poznajući gadnu narav Spoleta, dobro je znao da se nevolja

devetorica papa, a primera radi isto toliko ih je na dužnost

ne može izbeći. I stoga je Form ozije zatražio Arnulfovu

izabrano u celom X II veku. Sve to, naravno, ide u prilog

pom oć.

tvrdnji da je papsko rimsko sedište bilo u stanju neprestanog meteža jer je neprekidno vodena bitka za Vatikan.

Arnulf, opet, nije imao nameru da dozvoli da ga istisne tam o neki m aloletni žutokljunac kao što je Lambert, pa ni neko kao Lambertova neumoljiva majka. Ubrzo je stigao sa

VOJVOTKINJA SEJE SMRT

svojom vojskom i naterao Agiltrudu da se brže-bolje vrati

Stefan VII bio je jedan od tih kratkovekih papa koji su kući

u Spoleto. Dana 22. februara 896. papa Form ozije krunisao

Spoleto obećavali puno uživanje u papskoj m oći. Stolovao je, medutim, svega 15 m eseci te 896. i 897. godine. Gotovo je izvesno da je Stefan bio lud čovek, a za njegovu bolest, po svemu sudeći, znao je ceo Rim. Ni to, m edutim, nije sprečilo Agiltrudu da ga nekako izgura na presto svetog Petra, na koji je Stefan stupio u julu 896. Agiltruda je, čini se, imala poseban zadatak za papu Stefana, a sve se svodilo na osvetu njenom nekadašnjem neprijatelju, počivšem papi Formoziju. Kao i ogromna većina čuvenih glamuroznih heroina iz istorije civilizacije, i Agiltruda je bila na glasu kao izrazito lepa žena, zanosnih oblina i duge plave kose. Jedno je, u svakom slučaju, izvesno: ulivala je strahopoštovanje i bila na glasu po svojoj užasnoj sklonosti ka odmazdi svake vrste. Godine 894. Agiltruda je svog mladeg sina, Lamberta, povela u Rim da ga tadašnji papa Formozije proglasi za vladara Svetog rimskog carstva, čem u se ona iskreno nadala. U Rimu medutim, Agiltruda je uvidela da i časni Form ozije ima neke svoje kandidate za carski presto. Njemu se, konkretno, vise svideo drugi pretendent, A rnulf od Karintije, potomak Karla Velikog, prvog u nizu vladara Svetog rimskog carstva. Papi je odmah bilo jasno da se Agiltruda neće krotko povinovati Šuškalo se da je papa Form ozije, pre nego što je izdahnuo 896. godine, bio otrovan, ali se zna da je te k posle trovan ja zadobio grozne povrede. Odsečeno m u je vise prstiju, a pre nego što su ga bacili u reku Tibar, krvnici su m u odrubili glavu.

G otovo je izvesno da je Stefan bio lud čovek, a za njegovubolest, po svemu sudeći, znao je ceo Rim.

12

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

13

T R I P U T PAPA: B E N E D I K T IX Benedikt IX roden je oko 1012. godine u porodici

oženi, ali ga je dotična dama, inače Benediktova

koja je imala izrazit politički, vojni, pa i uticaj u sferi

rodaka u drugom kolenu, odbila. Tek što je nekoliko

papstva. Dvojica njegovih stričeva, naime, sedela su u

m eseci prošlo, a Benedikt se ponovo pojavio u Rimu,

Svetoj stolici kao Benedikt V III i Jovan X IX , a njegov

s nam erom da se vrati na vlast. U tom e, medutim, nije

otac, grof od Tuskula - Alberik III, bio je, svakako,

uspeo, a iz grada su ga 1046. godine proterali razjareni

dovoljno uticajna ličnost da svome sinu, kad je ovome

plemići. Probao je on još jednom , ali je naišao na isti

bilo otprilike 20 godina, obezbedi presto svetog Petra.

otpor, da bi ga konačno prognali 1048.

Nije ni potrebno napom injati da je Benedikt bio jedan

N aredne godine Benedikt je optužen za simoniju,

od najmladih papa u istoriji, a i što se razvrata tiče

ali se nije pojavio pred sudom. Za to je kažnjen

visoko se kotirao. Savrem enici su ga opisali kao čoveka

ekskom unikacijom . Posle toga, njegovo se ime manje-

koji „uživa u nem oralu", pa i kao „demona iz pakla

-više ne pom inje u zapisima. Tačan datum njegove

prerušenog u sveštenika". Optuživali su ga, pritom , za

sm rti i dalje se ne zna. Možda je umro 1056. godine,

„mnoge niske preljube i ubistva". Jedan od potonjih

upravo dok se priprem ao za novi pohod na papski

papa, Viktor III, optuživao ga je za „silovanja, ubistva i

presto. Pom inje se i godina 1065, kada se Benedikt,

druga neiskaziva dela“. Benediktov život, govorio je još

navodno, pokajao za svoje bezbrojne grehe i izdahnuo,

papa Viktor, bio je „tako odvratan, tako grozan i gnusan

kao pokajnik, u opatiji G rotaferata u pobrdu M onti

da zadrhtim kad na njega samo pomislim". A Benedikt

Albani, dvadesetak kilom etara jugoistočno od Rima.

je, sem navedenoga, optuživan i zbog hom oseksualnosti i razbludnih sklonosti prema životinjama. Kao crkveni autoritet, medutim, Benedikt nije ispoljio snagu. Neprijatelji su ga prognali iz Rima prvo 1036, a potom i 1045. godine, kada je svoje zvanje za 680 kilograma zlata prodao svom kumu, Jovanu G racijanu, nadsvešteniku Crkve sv. Jovana Lateranskog, koji je kasnije postao papa Grgur VI. Ova isplata u tolikoj je meri isušila vatikansku riznicu da papa neko vrem e nije imao novca da izmiri ni osnovne troškove. Pošto se domogao lovine, Benedikt se prepustio životu u dokolici, voljan da sebi priušti sva moguća zadovoljstva u jednom od svojih zamkova u unutrašnjosti Italije. Nameravao je, takode, da se Benedikt IX je, tako se pričalo, svoj besprizorni život okončao kao skrušeni pokajnik u Crkvi Santa M arija di Grotaferata, u varošici Grotaferata u pobrdu Monti Albani, jugoistočno od Rima.

je Arnulfa za vladara Svetog rimskog cara. Novi car odmah

um ro je šest nedelja kasnije, četvrtog aprila 896. godine,

je krenuo da ukloni Agiltrudu, ali pre nego što je stigao do

pošto ga je, navodno, otrovala Agiltruda. Ako je suditi po

Spoleta, ozbiljan zdravstveni problem, m oguće moždani

svedočenjim a savremenika, Form ozije je i kao papa i kao

udar, sprečio ga je da ostvari što je naumio. Papa Form ozije

čovek bio dostojan divljenja; pročuo se po brizi za sirotinju, asketskom načinu života, čednosti i po tom e što je bio

P apa J o van

V III

( s e d i)

d a je p a p s k i b la g o slo v

Z apadne F r a na ć k e ( s e v e r o z a p a d

d a n a š n je

K arlu

Ć elavom ,

F rancuske),

KRUNISAN ZA VLADARA SVETOG RIMSKOG CARSTVA.

potpuno predan molitvi, a sve su to istinske hrišćanske

k r a lju

po što je o va j

872.

vrline koje su, u toj eri opšte dekadencije, samoživosti i divljaštva, bile prava retkost.

14

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSK I SKANDALI

Kakve god ga, m eđutim, vrline krasile, Form ozije nije

nameštaljke. Srećom, kasnije mu je sve oprošteno. Kada je

mogao u potpunosti da izm akne otrovnoj atm osferi nasilja

882. umro Jovan VIII, njegov naslednik, papa Marin I, pozvao

i spletaka koja je vladala u Crkvi njegovog vremena. Bilo

je Formozija da se vrati u Rim iz svog utočišta u zapadnoj

je i previše lako stvoriti sebi neprijatelje, a tim e i doći na

Francuskoj, i uz to mu vratio biskupiju u Portu. Devet godina

udar njihove osvetoljubivosti i srdžbe. M oguće je, pritom ,

kasnije, Formozije je i sam izabran za papu, i upravo u tih

da je Form ozije bio previše čestit i iskren za svoje dobro.

pet godina, koliko je proveo u Vatikanu, počinio je jednu

Ne može se, prim era radi, mudrim sm atrati njegov potez

veoma ozbiljnu grešku: naljutio je Agiltrudu i kuću Spoleto.

kada se 872. suprotstavio izboru pape Jovana V III, naročito

Zbog papske politike koju je vodio, stvorio je sebi i druge

ako se ima u vidu da je Form ozije i sam bio jedan od

neprijatelje, što je naročito došlo do izražaja kad je pokušao

protivkandidata. N erazborito je, takođe, s njegove strane

potpuno da eliminiše upliv svetovnih (nezaredenih) osoba u

bilo i to što je imao prijatelje među neprijateljim a pape

crkvene poslove.

Jovana, koji su protiv njega neprestano kovali zavere. Toliko je naglašena bila nam era tih ljudi da ga unište da se nisu ustezali da, zarad ostvarenja nečasnih planova, pom oć potraže i od muslimana Saracena, inače zakletih neprijatelja hrišćanstva. U to vreme nije bilo nikakvo čudo da neprijatelji papa jednostavno, preko noći, nestanu, ili da ih negde pronađu mrtve. Poruku m ržnje nije bilo teško pročitati, i

Takve optužbe i presude, i to je d n o m čoveku u godinam a, ličnosti koja se dokazala kao poštena i m oralna bile su očigledno ob ičn a lakrdija i, po svemu sudeći, plod jed n e nam eštaljke.

kad su njegovi prijatelji zaverenici utekli s papskog dvora, i Form ozije je pobegao s njim a. To je, naravno, značilo da je i on učestvovao u zaveri, što je za posledicu imalo to da bude optužen za neke gnusne zločine, kao što je, recim o, oskvrnuće rimskih sam ostana i udruživanje u cilju uništavanja papskog sedišta. Form ozije je kažnjen u skladu s težinom optužbi. Godine 878. ekskom uniciran je iz hrišćanske crkve. Kazna je, istina, povučena nešto kasnije, kad je pristao da potpiše izjavu u kojoj je kategorično tvrdio da se nikada neće vratiti u Rim i da, dok je živ, neće obavljati svešteničke dužnosti. Oduzeta mu je, sem toga, i biskupija u Portu, u Portugalu, gde je Form ozije od 864. bio na dužnosti kardinala biskupa.

SVE OPROŠTENO - DO DALJEG Takve optužbe i presude, i to jednom čoveku u godinama, lićnosti koja se dokazala kao poštena i moralna - bile su očigledno obična lakrdija i, po svemu sudeći, plod jedne

Sasvim je moguće da upravo zbog toga smrt jednog

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

15

njenog neprijatelja i nesposobnost drugog - nisu zadovoljili

tom trenutku već devet m eseci nije bio medu živima; prema

Agiltrudu. Ona je na umu imala nešto znatno dram atičnije

Formoziju se, inače, kod Stefana u meduvremenu razvila

i jezovitije. Kada je preminuo Form ozijev naslednik na

fanatična mržnja. Stefan je, očigledno, bio pokvaren do srži,

mestu pape, Bonifacije VI, put se otvorio pred Stefanom VII,

ali uzroci mržnje prema Formoziju nisu do kraja rasvetljeni:

miljenikom i same Agiltrude i njenog, isto tako zluradog

postoji m ogućnost da je možda reč o prostoj d njenici da

sina Lamberta.

je i on pripadao kući Spoleto i da ga je neumorno huškala strašna Agiltruda. Sve i da je tako, tom mržnjom, ma koliko

IZ MRŽNJE U MRAČNE RABOTE

on njom e bio opsednut, ne može se tako lako objasniti

Januara 897. Stefan je objavio da će u Crkvi sv. Jovana Lateranskog, bogomolji u kojoj je papa obavljao dužnost

P a p a S te fa n V II

p r e t v o r io j e „ s u d e n j e “ p o k o j n o m p a p i

F o r m o z ij u

starešine hrama kao biskup rimski, biti održano jedno

p o z o r is n u p r e d s t a v u .

sudenje. Tuženi u tom procesu bio je papa Formozije, koji u

SE NAŠAO и SREDIŠTU PAŽNJE NA MUČNOM M R TV A ČK O M SINODU

L eš

u pravu

u p r o c e s u r a s p a d a n j a is k o p a n j e iz g r o b a d a b i

8 97.

GODINE.

16

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI

svi užasi koji su se odigrali na posthumnom suđenju papi

istruleli leš, koji je jedva još nekako držala pokajnička košulja

Formoziju negde u januaru 897. godine, devet meseci, kako

od kostreti - iskopan je iz grobnice, da bi ga odenuli u

rekosmo, posle njegovog upokojenja.

papsku odeždu. Zatim je leš donet na dvor, gde su ga spustili

Počivšem papi nije sudeno u odsustvu. Na Agiltrudin nagovor, Formozije - ili, bolje reći, njegov već napola

na presto. Stefan je sedeo odmah tu, do trona, predsedavajući „sudenju", a uz njega i ostale sudije, izabrane iz redova sveštenstva. A da bi ti ostali držali jezik za zubima i radili

Papa S tefan VII sasiušava pokojnog papu Form ozija. Na ilustraciji

isključivo ono što im je rečeno, pribeglo se pretnjama i

je predstavljen leš nekadašnjeg pontifa u znatn o boljem stanju

zastrašivanju, tako da su samo sudenje presedeli potpuno

nego što je uistinu m orao biti - Form ozijevo telo ta d a je već

isprepadani. Tom prilikom ponovo su pokrenute optužbe

m esecim a počivalo u grobu.

koje je Formoziju svojevremeno natovario papa Jovan VIII.

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

17

DRAMA NA MRTVAČKOM SINODU

VATIKANSKI REČNIK

Stefan se pred sudom ponašao nesvakidašnje. Sveštenstvo

S IMONIJA

i ostali okupljeni u sudnici morali su da slušaju njegove

Simonija, prodaja ili plaćanje za crkvena zvanja i položaje,

mahnite govorancije u kojima je Stefan izvrgavao

ili pak nuđenje novca zarad uticaja na izbor određene

ruglu pokojnog papu i na njegov račun upudvao

ličnosti na neku funkciju, smatrana je u crkvenim krugovima

najružnije uvrede. Formoziju je, pritom, bilo odobreno

za ozbiljan prestup. Naziv je potekao od Simona Maga,

pravo na odbranu, ali u vidu zastupništva jednog

poznatog i kao Simon Vrač, koji je pokušao da podmiti

osamnaestogodišnjeg đakona. Nesrećni mladić trebalo

Hristove učenike Petra i Jovana. Evo šta o tome piše u Novom zavetu: A kad Simon vide da se dodirom apostolskih šaka Sveti duh prenosi, on im novae nuđaše, govoreći: „Dajte i meni tu mod, da na koga god šake položim, i on prim i Duha svetoga. “ Ali mu Petar na to reče: „Novae će s tobom i propasti, je r ti pomisli da se dar Božji noveem može

Fo rm ozije je sahranjen potiovo, ovoga puta na o b ičn o m groblju. Kao i sam o vađenje iz reke, i sahrana je obavljena u tajnosti.

pribaviti. “

NEPOTIZAM

je da odgovara u Formozijevo ime, ali bio je previše

Izraz nepotizam potiče od latinske reči nepos, što znači

prestravljen samim nastupom razgoropađenog Stefana, koji

bratanac, sinovac, sestrić, iii unuk, a odnosi se na

je neprestano urlao, tako da su slabašni odgovori koje bi

blagonaklonost koju su mnoge pape iskazivale prema svojim

promrm ljao sebi u brčiće bili sve što je taj jadničak uspeo

rođacima i prijateljima, i to tako što su ovi postavljani na

tog dana da izgovori.

visoke položaje unutar Crkve, na dužnosti koje, što po svojim

I, neizbežno, na kraju suđenja, koje će naknadno, i s

osobinama, što po starosnoj dobi, nipošto nisu zasluživali.

valjanim razlozima, biti nazvano Mrtvački sinod, Formozije

Nepotizam je, verovatno, bio najuobičajeniji medu teškim

je proglašen krivim po svim tačkam a optužnice. Kazna

crkvenim prekršajima, naročito u srednjem veku. Pa ipak,

je izvršena bez odlaganja. Stefan je obznanio da se istoga

za ovakvu praksu moglo se maltene imati i razumevanja u

časa svi Formozijevi dekreti i rukopoloženja proglašavaju

epohi kada su pape morale da računaju da će se suočiti sa

ništavnim. Po Stefanovoj zapovesti, sa Formozijevog

suparnicima i neprijateljima; u neposrednom okruženju zaista

leša skinuta je papska odežda, da bi ga potom odenuli u

su im bili potrebni ljudi koji su već dokazali svoju odanost.

ruho običnog svetovnjaka. Odsekli su, pritom, tri prsta s Formozijeve desne ruke, upravo one prste kojima se služio dok je delio papske blagoslove. Odsečeni prsti - ili, pre će

Sa Formozijevog leša skinuta je papska odežda, da bi ga potom odenuli u ruho običnog svetovnjaka. O d sečen a su mu, pritom, tri prsta desne ruke upravo ona tri kojim a se služio d eled papske blagoslove.

biti, ono što je od njih ostalo posle devetomesečnog truljenja u grobu - uručeni su Agiltrudi, koja je ceo taj događaj pratila s neskrivenim zadovoljstvom. Papa Stefan je, naposletku, naredio da se Formozije ponovo sahrani, ali ovoga puta u običnu grobnicu. T o je obavljeno, a potom se desilo nešto uistinu jezivo. Prvo su iskopali Formozijev leš, onda su ga vukli kroz ulice Rima, da bi ga na kraju, prikadvši na njega tegove, bacili u Tibar. Mnogi pripadnici sveštenstva duboko su poštovali Formozija, a bio je om iljen i medu rimskim življem, pa

A čisto da se ne stane na tome, Stefan je dodao i neke

je tako 891. godine, u od njegovog izbora, izbila pobuna

nove optužbe, s namerom da svima stavi do znanja kako je

njegovih pristalica, zabrinutih zbog mogućnosti da

Formozije, zapravo, bio nesposoban za obavljanje papske

papski tron zauzme neko drugi. Nije, stoga, nedostajalo

dužnosti. Formozije je bio krivokletnik - tvrdio je Stefan -

dobrovoljaca ni kada je jedan monah koji je, uprkos svemu,

njegovo sree bilo je ispunjeno žudnjom za papskom moći, a i

ostao veran sećanju na podvšeg papu zatražio od grupe

prekršio je crkvene zakone.

ribara da mu pomognu da izvadi iz reke već izmrcvarene

18

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSK I SKANDALI

zem ne ostatke Formozijeve. Formozije je kasnije ponovo sahranjen, ovoga puta na običnom groblju. Kao i samo vađenje iz reke, i sahrana je

Teodor II je kao papa stolovao svega dvadeset dana, ali i to je bilo dovoljno da skine Ijagu s im ena njegovog, to liko nam učenog, prethodnika Form ozija.

održana u potpunoj tajnosti. Da su Formozijevi neprijatelji - a posebno papa Stefan

se „dvorska revolucija", i Stefan VII je svrgnut. Pošto

i vojvotkinja Agiltruda

su mu oduzeti raskošna

- saznali šta se desilo,

papska odežda i znamenja,

verovatno bi leš upokojenog

bačen je u zatvor, gde je

pape ponovo grubo

udavljen. To, u svakom

oskvrnuli.

slučaju, nije bio kraj epohe

Mrtvački sinod, poznat i po latinskom nazivu

Synodus Horrenda, izazvao je opštu poviku i gnev u Rimu. Na sujeverni narodni um naročito snažan utisak ostavilo je urušavanje Bazilike svetog Jovana, koja je pala uz zaglušujuću tutnjavu upravo u času kad su se papa Stefan i Agiltruda pojavili na vratima Crkve svetog Jovana Lateranskog po završetku „sudenja". Cinjenica da je Bazilika

u kojoj su pape kao ljudi i papstvo kao institucija bili u nem ilosti. Kao prvo, Agiltruda je još bila prisutna, a gde god ona bila, m oralo je da proklija i seme nevolje. Agiltruda se, naime, silno razbesnela kad je čula da je njen štićenik, papa Stefan, ubijen, pa se brže-bolje upregla da obnovi uticaj koji je njegovim odlaskom izgubila. Nije joj se, medutim, posrećilo s novim papom, Romanom, koji je na papski presto seo 897. godine, da bi na njemu ostao svega tri meseca. Romana je, izgleda, sa prestola sv. Petra

Pošto su mu oduzeti raskošna papska odežda i sva znam enja, bačen je u zatvor, gde je udavljen.

skinula jedna od frakcija na papskom dvoru, neprijateljski raspoložena prema vojvotkinji Agiltrudi i kući Spoleto. Posle toga nesrećni bivši papa „otišao je u monahe", kako veli eufemizam dobro poznat u Evropi ranog srednjeg veka, što će reći da je bio - uklonjen.

svetog Jovana odavno već bila obeležena kao nebezbedna

REHABILITACIJA PAPE FORMOZIJA

za prost puk nije bila u toj meri ubedljiva kao što je to

Romanov naslednik, papa Teod or II, bio je još gore sreće,

bila pomisao da je pad te gradevine očevidan znak Božjeg

ali je barem na položaju ostao dovoljno dugo da učini

nezadovoljstva. Nije mnogo vremena prošlo a počele su da se šire glasine da leš pape Formozija „izvodi cuda“, a to se svojstvo inače pripisuje jedino svecima. Opšte gadenje zbog tog divljačkog suđenja, kao i grozote koje su se posle toga odigrale, ubedile su mnoge sveštenike da, ukoliko uopšte postoji čovek koji je potpuno nesposoban

Sergije je... naložio da se F o rm o zijev o m lešu odrubi glava, a i da m u se iseku jo š tri prsta sa sake,

da bude papa, onda to mora biti upravo Stefan VII. Bilo je,

pre nego što je telo pokojnog pape

istina, i nešto ličnog interesa u talasu negodovanja koje je

ponovo završilo u Tibru.

izazvao Mrtvački sinod. M nogim pripadnicima sveštenstva koje je Formozije rukopoložio bile su oduzete sve privilegije kada je Stefan poništio dekrete i odluke pokojnog pape.

nešto za toliko osporavanog Form ozija. Teodor je naredio da se zem ni ostaci počivšeg pape ponovo sahrane, i to u

PAPA STEFAN IDE KOD SVOG TVORCA

odgovarajućoj, pontifskoj odori, i uza sve počasti, u Crkvi

Neprijateljska osećanja ubrzo su pretočena u dela. Avgusta

svetog Petra u Rimu. Teodor II je, takode, poništio sudske

897. godine, osam m eseci posle M rtvačkog sinoda, odigrala

odluke donete na tzv. M rtvačkom sinodu. Na veliko

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

PAPA S E R G I J E III: N A J O P A K I J I M E Đ U L J U D I M A Sergija III neko je svojevremeno opisao kao čoveka koji

zapravo, ,,podarila“ devojčina m ati Teodora kad je

čini „beskrajne gadosti u društvu lakih žena“, kao „roba

M aroziji bilo samo 15 leta. Sergije je bio 30 godina

svakog mogućeg poroka", ali i kao „najopakijeg među

stariji od M arozije, ali čini se da je požuda koju je

Ijudima". Njegov život, kako privatni, tako i javni, kao

prema njoj osećao potrajala punih devet godina,

poglavara Rimokatoličke crkve, zapravo je jedna duga

od onoga časa kad su se upoznali na zloglasnom

pripovest puna skandala i dekadencije, pri čem u se

M rtvačkom sinodu 897. godine. Premda još sasvim

pouzdano zna da je Sergije stajao iza ubistva jednog,

mlada, M arozija je očito bila izrazito privlačna. Iako

a moguće i dvojice papa. Sergije je, po svemu sudeći,

sigurno nije bila jedina Sergijeva naložnica, on je nikada

naredio ubistva pape Lava V i antipape Hristifora, koji

nije zaboravio. Sergije i M arozija dobili su sina, koji

su 904. godine udavljeni u zatvoru. Pošto je završio

je kasnije postao papa Jovan XI, i zahvaljujući tom e

s njima dvojicom, pred Sergijem se ukazao otvoren

Sergije je ostao upam ćen kao jedini papa čiji je i sin

put ka prestolu svetog Petra. T ri godine kasnije, papa

bio papa. Sto se M arozije tiče, njena četvorogodišnja

Sergije III našao je ljubavnicu, M aroziju, koju mu je,

veza s papom Sergijem , koji je preminuo 911. godine, očigledno je u njoj probudila neutoljivu glad za papskom modi, pa je u istoriji upamćena kao žena koja je postavljala pape.

K ritičarim a dela najskandaloznijih papa ponestajalo bi pogrdnih izraza kad bi poželeli da opišu S ergija III i njegov d ekadentan način života.

19

20

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSK I SKANDALI

olakšanje sveštenstva koje je Stefan V II razbaštinio, Teodor

je bila posredna, iz druge ruke, budući da je počivala na

im je vratio zvanja i povlastice koje su svojevremeno

poslušnosti m arioneta kao što je bio, recim o, papa Stefan,

dobili od pape Form ozija. M ogao se u tom trenutku steći

kojim je mogla da manipuliše kako joj volja i koji bi skakao na svaki njen mig. Takode važne u Agiltrudinom arsenalu bile su i neke porodične veze koje su joj obezbedivale visoki

N edugo zatim , Form ozijevo obezglavljeno telo ponovo je izronilo iz Tibra, ovoga puta tako što se zapetljalo u alasku m režu.

status koji je uživala, a sve, eto, zahvaljujući činjenici da jo j je muž bio Gi od Spoleta, s kojim je rodila Lamberta. I i‘d

& >. o

(r ic o r i

Na ovom rukopisu iz XIV veka papa Grgur IX predstavljen je u času kad mu in kvizitor, koji kleči pred njim , uručuje spiskove s im enim a optuženih za jeres.

70

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

kazne. Odanost Crkvi i njenim učenjima trebalo je da bude

umobolnike d ja buncanja inkvizitori takode prihvataju kao

glavni motiv koji je inkvizitore podsticao na istragu jeretika.

valjane dokaze.

Na delu, medutim, bili su neki sasvim drugačiji porivi.

Dok je počivši papa Inoćentije III pribegavao blagim,

Pobožnost je u srcima tih ljudi neretko ustupala mesto

diplomatskim sredstvima, šaljući cistercite da s katarima

raznim razlozima lične prirode, kao što je, recimo, prilika

vode rasprave o veri i eventualno ih preobrate, Grgur IX

da se izmire stari računi, da se otrese neugodnog suparnika,

nastupio je mnogo preduzimljivije. Njemu je, naime, đraže

ili da se na prikriven nadn zadovolji pokvarena mašta zlikovaca i čovekomrzaca.

Pobožnost je često ostajala u INKVIZITOR STIŽE U GRAD Papska inkvizicija za te motive nije marila. Njeni ljudi bili

se n d raznih razloga lične prirode,

su obučeni da ispletu mrežu oko svih prokazanih i da, u isto

kao što je, recim o, prilika da se

vreme, zapuše makar i najmanju rupu kroz koju bi ovi mogli

izravnaju neki stari računi.

da umaknu „pravdi". Sve bi počelo tako što inkvizitor dode u grad, popriča s mesnim sveštenstvom, a onda pozove sebi sve osobe muškog pola starije od 14 i ženskog pola iznad 12 godina, zahtevajud od njih da potvrde svoju punu lojalnost

bilo da manipuliše novonastalom situacijom i iskoristi

pravovernom katoličanstvu. Nije ni potrebno napominjati da

najniže ljudske nagone kako bi došao do željenih rezultata.

su oni koji bi odbili da to udne istoga časa bili obeleženi kao

I, kako je to moralo biti, tamo gde je Inoćentije podbacio,

grešnici i, najverovatnije, jeretici. Inkvizitor bi im dao nedelju

Grgur je postigao uspeh. Da bi ostvario svoje ciljeve,

dana da razmisle o položaju u kojem su se našli, da ispovede

prednost je dao dominikancima, i inače vičnim kad svedoka

svoje grehe i javno priznaju ko su i šta su.

treba zastrašiti i zbuniti u toj meri da nesrećnici ubrzo padnu

Posle toga, oni koji bi i dalje odbijali da saraduju bili

u stanje u kojem jedva da mogu zdravo da rasuduju.

bi pozvani da se pojave pred inkvizicijom, tj. pred njenim zastrašujućim, neumoljivim islednicima. I ljudi su dolazili,

UPORNO SASLUŠAVANJE

dobro znajud da pred inkvizicijom niko nije bezbedan, čak

Poznaješ li nekog jeretika? Jesi li ga skoro video, i koliko je to

ni ako leži na odru, kao gospoda Burzije, ili ako je prikovan

često bilo, gde i kada? Ko je bio s njim? Ko ga je posećivao?

za bolničku postelju, te da opasnost ne mimoilazi ni

Jesi li video bilo koga da se prema nekom kataru odnosi s

S P A L J IV A N JE M R T V I H Raspomamljeni potkazivad nisu štedeli čak ni pokojnike.

I dok su se zaprežna kola kotrljala varoškim ulicama,

,,Optuženi“ bi ubrzo shvatili - ili pomislili da su shvatili

sveštenici u pratnji zapevali su: „Ko god šta slično učini,

- na koji će nadn izvrdati neumornim inkvizitorima koji

slična ga sudba čeka!“

su neprestano tražili i nalazili povoda za nova ispitivanja.

Kad bi stigli na odredište, istruleli leševi bili bi privezani

A kada bi od njih bilo zatraženo da sastave spisak imena,

za kočeve. Onda bi lomača bila potpaljena, i oni bi,

i to, naravno, što duži - oni bi naveli i imena pokojnika

cerem onijalno, iščezli u plamenu. Grozomoran je,

koje, bar su oni tako računali, ni inkvizitori više ne mogu

zapanjujuće groteskan bio taj prizor, ali to nije bio kraj

ni na koji nadn da kazne. U kakvoj su samo zabludi bili...

kazne, koja je sprovodena kao da su „jeretici" još u životu.

Tek što su oni podneli spisak imena, islednici bi otišli

Pošto bi oni bili spaljeni na lom ad, i njihove kuće bile bi

do mesnog groblja i iskopali leševe. Nije im, pritom,

sravnjene sa zemljom. Porodice pokojnika ostale bi bez

uopšte bilo važno u kojoj su fazi raspadanja ta tela; bila bi,

igde ičega. Neki bi završili u tamnici, ili bivali primorani

jednostavno, natovarena na kola i prevezena do posebno

da nose žute krstove, da svima pokažu neizbrisiv žig koji

odredenog mesta, gde bi bilo izvršeno „pogubljenje".

su na njima ostavili njihovi grešni srodnici „jeretici".

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

71

Na ovoj litografiji u boji iz XIX veka prikazani su zlostavljanje i bati-

,,Optužemcima“, kako su ovi ljudi lazivani u priručnicima za inkvizitore, nije bilo dozvoljeno da znaju da li su i lično osumnjičeni za jeres.

nanje katarskih jeretika koji u koloni stupaju ka svom ognjenom odru.

žrtve zaboravile dok su, naslutivši blisku opasnost, očajnički pokušavali da spasu golu kožu. „Optuženi", kako su ovi ljudi nazivani u priručnicima kojima su se služili inkvizitori, nisu imali prava da saznaju jesu li i lično pod sumnjom zbog jeretičkog delovanja. Tako, ispunjeni strahom od najgorih

poštovanjem, ili da mu, možda, i sam poštovanje ukazuje?

muka koje se mogu zamisliti, oni bi sami otkrivali imena,

Znaš li možda za neko zaveštanje katarima i, ako znaš,

na desetine njih, proširujući tako inkvizitorske spiskove

kolika je vrednost te zaostavštine, i ko je sastavio tapiju?

osumnjičenih.

Suočeni s pritiskom koji ne popušta, čija svrha i jeste bila da saslušavanoga potpuno pomete ili ga navede na to da

INKVIZITORI NA UDARU

protivureći samome sebi, ljudi bi većinom rekli bilo šta,

Spaljivanje upokojenih „jeretika", kao i druge situacije u

rna koliko bilo važno, samo da nekako izmaknu beskrajnim

kojima su inkvizitori zaista prekardašili, izazvalo je masovno

pitanjima kojima su ih islednici neumoljivo zasipali. Vernost,

gnušanje, što je ubrzo dovelo do ozbiljnih pobuna, pa čak

Ijubav, prijateljstvo, kućno vaspitanje, čestitost - sve bi to

i ubistava. Leta 1235, dve godine po dolasku inkvizicije u

72

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

v.~.

Langdok, trojica inkvizitora izgubila su živote pošto ih je

Žrtve osvedočenog sadiste K onrada fon M arburga, papinog

neko gurnuo u provaliju duboku 30 metara. Drugi jedan

in kvizitora u N em ačkoj, ubrzo bi uvidale da njega moliti za milost

inkvizitor, Arnold Katalonac, zadužen za živalj gradića

znači sam o zalud trošiti poslednje tre n u tk e života.

Albija, osetio je na svojoj koži gnev razularene svetine pošto je prethodno osudio i na lomači spalio dvojicu jeretika i isto to učinio većem broju leševa koje je iskopao iz grobova. U svojoj Istoriji inkvizicije u Tuluzu od 1230. do 1238.

godine Gijom Pelison, dominikanac koji je i sam bio inkvizitor, ovim rečima opisuje šta se desilo Kataloncu:

N arod Albija hteo je da ga b a d u reku Tam, ali na zahtev nekih medu njima on je pušten, a zatim i prebijen; od odeće su mu ostale rite, a lice mu beše sve u krvi... To, inače, nije bio usamljeni izgred te vrste, jer evo šta Pelison navodi dalje u tekstu:

Spaljivanje upokojenih „jeretika", kao i druge situacije u kojima su inkvizitori zaista prekardašili, izazvalo je m asovno gnušanje, što je ubrzo dovelo do ozbiljnih pobuna, pa čak i ubistava.

Glavni čovek u ovoj oblasti, zajedno s važnijim plemićima, gradskim ocima i ostalima, stitio je i skrivao jeretike. Oni su tukli, ranjavali, p a i ubijali one koji bi za jereticim a krenuli u potragu... Mnoge naopake stvari počinjene su u ovoj zemlji i Crkvi i verujućima. Žrtva žestoke reakcije bio je i Konrad fon Marburg. Godine 1227, upravo pošto je izabran za papu, Grgur IX poverio je Konradu fon Marburgu zadatak da istrebi jeres

GENQCID: KATARI, DEO DRUGI

STRAŠNI K O N R A D F O N M A R B U R G Pre nego što je postavljen za papskog inkvizitora, Konrad

zidina zamkova, u crkvama, pa čak i manastirima i ženskim

fon Marburg obavljao je dužnosti savetnika i ispovednika

samostanima. A da li je neko zaista kriv, ili da li postoje

Elizabete, udovice princa Ludviga IV od Tiringije, koji je

dokazi za nedju krivicu - to Konrada uopšte nije zanimalo,

1227. umro od kuge. Nije mnogo vremena prošlo, a Konrad

jer on bi gotovo svaku optužbu uzimao zdravo za gotovo,

je upleo Elizabetu u svoje mreže. Njoj najdraže dvorske

kao dnjenicu, i odmah bi osudivao osumnjičene za jeres,

dame zamenio je dvema prznicama, a nju samu bi, za bilo

izuzev u slučajevima kada bi ovi bili u stanju da dokažu

kakavpropust koji bi nadnila, kažnjavao šamarima ili

nevinost. To se, medutim, vrlo retko dešavalo budud

batinanjem. Bio je to izrazito strog režim koji je Elizabetu,

da je Konrad imao običaj da unajmi svakojaki ološ d ji bi

uzasketski način života koji je vodila posle muževljeve

zadatak bio da pronadu jeretike, strahom iznude od njih

smrti, toliko izmudo da je ispustila dušu već u svojoj 24.

priznanje, pa ih potom spale na lom ad ukoliko ovi odbiju

godini. Kasnije je kanonizovana kao sveta Elizabeta i za

da se odreknu jeretičkog učenja. Žrtvama je ostavljana samo

mnoge postala simbol zlostavljane žene.

jedna mogućnost da izbegnu ovakav usud: bilo bi im, naime,

Aako je suditi po onome što je svirepi Konrad činio

ponudeno da potkažu još ,,jeretika“, i to ne na osnovu svojih

kasnije, u svojstvu papskog inkvizitora u nemačkim

stvarnih saznanja, već svesno krivotvoreći dokaze. Stotine,

pokrajinama Hesen i Tiringija, nije teško naslutiti kakve

možda i hiljade, što katara, što katolika, bile su na taj nadn

jesve strahote Elizabeta prošla u njegovim rukama. Sama

optužene za jeres, da bi potom i njima bila ponudena

glasina daje Konrad tu, u kraju, bila je dovoljna da izazove

mogućnost da prežive, pod uslovom da optuže neke druge.

opštu pometnju. Prema nekim izveštajima, ta panika ubrzo

Ukoliko na to ne bi pristali, Konrad ne bi gubio s njima

bi prerastala u histeriju ako bi se na odredenom mestu

vreme čekajud da se predomisle. Mnogi ti „jeretici" spaljeni

Marburg pojavi lično, kao, na primer, u slučajevima kad bi

su na lomad istoga dana kad su i optuženi.

odlučio da projaše kroz varoš ili selo u pratnji svog vazda

Konrad se nije ograničavao na hvatanje sitne ribe. Ciljao

mrgodnog pomoćnika, čoveka po imenu Dorzo, i jednog

je na visoko, budno m otred na sveštenike, aristokrate i

jovana, koji je imao jedno oko i jednu šaku.

druge visokorodne uglednike, i nastojao je da svakog od njih

Užas koji je Konrad fon Marburg oko sebe sejao nije

uhvati u grehu i nedelu kako bi ga potom kaznio. Jedna od

bio neutemeljen. Konrad je na sve strane video jeretike,

njegovih žrtava bio je Hajnrih Minike, starešina goslarski,

a i kad ih ne bi video, umišljao je da se kriju od njega iza

a druga Hajnrih II, grof od Sajna, koji je proglašen krivim zbog učešća u „satanistidam orgijama". Minike je skončao na lomad, ali je zato grof pružio otpor, da bi ga potom biskupi u Majncu oslobodili optužbe. Iako je Konrad to izridto zahtevao, oni su odbili da ponište oslobađajuću presudu. Im ajud sve to u vidu, nije ni potrebno napominjati da je Konrad stvarao sebi neprijatelje kud god bi krodo, i upravo pošto je iz Majnca krenuo natrag, u svoj Marburg, zadesilo ga je ono što se moralo desiti. Dana 30. jula 1233. Konrada su, na putu, iz zasede napali vitezovi. Ubijeni su i Konrad i njegov pomoćnik Dorzo. Otvoreno se sumnjalo, premda nikad nije dokazano, da su ubice bile na platnom spisku Hajnriha II. Obudovela k ra ljic a E lizabeta Tirinška, kanonizovana 1235. kao sveta Elizabeta, u poseti prihvatilištu za sirom ašne koje je sam a osnovala.

73

74

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

Papa Grgur IX naredio je 12 3 0 . svom kapelan u i ispovedniku,

LUKAVŠTINA PAPE GRGURA

sv. Ram onu od P en jafortea, da sačini zb o rn ik crkvenih zako n a i

Ubistvo papinog čoveka, bez obzira na okolnosti u kojima se

propisa. Ovde ga vidim o kako prim a zbornik, poznat pod nazivom

odigralo, obično je izazivalo opštu sablazan, i tumačeno je

Dekreti pape Grgura IX.

kao uvreda naneta pontifu lično. Papa Grgur IX, medutim, na vest o pogibiji Konrada od M arburga postupio je vrlo

u svojoj rodnoj Nemačkoj. Konrad je već bio na lošem

lukavo. Bio je on i te kako svestan svih zala koja je počinio

glasu kao sadista bez premca, ali je sprovodeći strahovladu

Konrad, a opet je u pismu nadbiskupima kelnskom i

u Nemačkoj prevazišao čak i sva svoja dotadašnja

trirskom pribegao rečim a kojima, bar donekle, njih dvojicu

„postignuća", zbog čega je, neminovno, godine 1233. i sam

okrivljuje za ono što se desilo.

stradao od ubilačke ruke.

„Nikako nam nije jasno", pisao je papa nadbiskupima, „kako ste dozvolili da se takvo, dosad nevideno postupanje

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

75

SVA UBISTVA R O BER A BARABE Grgur je morao da bude znatno neposredniji kad je

bar je tako sam tvrdio, želeo zapravo da olakša posao

trebalo izaći na kraj s Roberom Barabom, zvanim i Rober

preopterećenim nadbiskupima. Postigao je, naravno, nešto

Mali, još jednim ekstremistom među inkvizitorima koji

sasvim suprotno: ugrozio je ovlašćenja koja su ovima

je, po svemu suded, nekada i sam bio katar, pre nego

legitimno pripadala. Na kraju se Grgur sa oštećenim

štoje pristupio dominikanskom redu. Revnost jednog

biskupima našao negde na pola puta. Suspendovao je

preobraćenika može poprimiti zastrašujuće razmere,

Robera Barabu 1234. godine, nepunih godinu dana pošto

što se najbolje videlo po tome kako je Rober vodio

ga je postavio na dužnost. To, međutim, ne znači da je

borbu protiv jeresi u oblasti koja mu je poverena - u

Rober i otpušten iz službe. Pošto se primirio neko vreme,

Burgundiji, u istočnom delu srednje Francuske. Rober je

dok se strasti nisu smirile, pojavio se ponovo, ovoga puta

biolično odgovoran za čitav talas pogubljenja, naročito

s novim zvanjem, kao generalni inkvizitor Kraljevine

onih izvrsenih u mestu Šarite na Loari, gde je naredio

Francuske, a njegove nekadašnje pljačke bile su puka

spaljivanje 50 jeretika. Zbog ovoga je došao u sukob s

sitnica u odnosu na zlodela koja će tek počiniti.

nadbiskupima Remsa i Sensa, koji su ova pogubljenja

U vremenskom rasponu od tri godine, izmedu 1236.

protumačili kao kršenje njihovih prava. Morali su - tvrdila

i 1239, Rober je predvodio inkviziciju u pohodima na

sudva nadbiskupa - prvo oni da se s tim saglase, pa tek

Salon-an-Sampanj, Kambre, Peron, Due i Lil, i spalio

onda da jeretici budu osudeni. Bilo je, inače, u to vreme

još 50 ljudi. U pokrajinu Šampanju vratio se 1239.

biskupa koji su sami prisvajali pravo da poništavaju

godine, gde je hroničar Alberik od Troa-Fontena, inače

kazne kad bi optuženi bio proglašen krivim, dok su drugi

cistercit, prisustvovao masovnom pogubljenju kod

zahtevali da se sami nadu na čelu inkvizicionih sudova.

Mont-Emea, kada je ni manje ni vise nego 183 „jeretika"

Papa Grgur, majstor zakulisnih radnji, veoma se

živo spaljeno. Potom se ništa vise o Roberu Barabi nije

iznenadio na ovakvu reakciju crkvenih velikodostojnika.

čulo, ne računajud glasinu da je umro u tamnici posle

Postavljajući Robera Barabu i ostale inkvizitore, on je,

dugogodišnjeg zatočeništva.

prilikom primene zakona nastavi i traje toliko dugo u vašoj

podrazumevali su isključenje iz Crkve i uskradvanje prava

sredini, a da nas pritom ne izvestite šta se dešava. Želja

na svete tajne. Onim drugadjim, svetovnijim kaznama kao

namje", produžio je Grgur tobož naivno, „da se takve stvari

što su utamničenje, oduzimanje imovine, progonstvo, pa čak

vise ne tolerišu, a tekuće zakonske postupke proglašavamo

i stavljanje na telesne muke - takode je pribegavano kako bi

ništavnim. Ne možemo žmureti pred strahotama kakve vi

se nepokorni naterali na poslušnost i primorali na saradnju

opisujete."

sa inkvizicijom. O dbijanje saradnje, razume se, smatrano je jednako kažnjivim kao jeres sama, pa je tako i kažnjavano. Dva dominikanca, Petar Sila i Vilijem Arnald, koje

Ubistvo papinog čovelca, bez obzira na

je papa postavio za inkvizitore 1233. godine, izrekli su

okolnosti u kojima se odigralo, obično

praktično sve raspoložive papske kazne na tlu Langdoka, koji je i bio glavna meta inkvizicije. Jedna od metoda na koje

jeizazivalo opštu sablazan, i tum ačeno

su se inkvizitori oslanjali u radu iziskivala je brzinu, tako da

je kao uvreda naneta pontifu lično.

samo hapšenje, sudenje, donošenje presude i izvršenje kazne slede jedno drugo u najkraćem mogućem roku. Dogodilo se, tako, da i istaknuti katarski prefekt grada Tuluza, Vigoros od Bakona, bude spaljen na lom ad pre nego što su njegovi

Strahovlada koju su zavodili ljudi poput Konrada od

prijatelji i pristalice stigli da mu priteknu u odbranu. Sila i

Marburga ili Robera Barabe bila je neizbežna u situaciji

Arnald su iskopavali zemne ostatke tobožnjih pripadnika

kadje papa svoje inkvizitore snabdevao najužasnijim

katarske jeresi i spaljivali ih. Njih dvojica bacila su u tamnicu

oružjima i sredstvima koje je jedan srednjovekovni um

mnoge ljude, ne obazirud se na to ko je katar a ko katolik,

mogao da zamisli. Ekskomunikacija i interdikt, primera radi,

jer to njima, po svemu suded, i nije bilo toliko važno, a uz

76

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

to su i kinjili vlasti Tuluza šaljući im naoružane vojnike kao

Inkvizitor optužuje nevernika - na slici francuskog umetnika Žan-

ispomoć prilikom hapšenja, privođenja, suđenja i, konačno,

-Pola Lorena (1838-1921).

pogubljenja „jeretika". Prošlo je tako više od dve godine, a onda je grofu

OPASAN NEPRIJATELJ

Rajmonu VII Tuluskom prekipelo. Rajmon je pod prisilom

G rof Rajmon i kraljica Blanka imali su sreće - papu su

prihvatio inkviziciju i on je do toga časa, makar i nerado,

uhvatili u raskoraku. Grgur je, naime, u to vreme muku

saradivao sa Silom i Arnaldom. A bio je, uz to, voden

mučio s Fridrihom II, kraljem Nemačke i Sicilije, vladarom

jednostavnim razlozima: nije mogao sebi da priušti još

Svetog rimskog carstva, tipičnim svetovnjakom čiji je životni

jedan rat nalik onom u kojem je zamalo izgubio glavu 1229.

cilj bio da, kao vladar, svoj posed proširi na celo Apeninsko

godine. Ali kad su Sila i Arnald otišli predaleko, Rajmon nije

poluostrvo, ne hajući što će to dovesti do nezanemarljivog

mogao a da ih ne prijavi papi.

opadanja papskog uticaja. S papinog stanovišta, Fridrih je „bio

Požalio se grof od Tuluza da dvojica inkvizitora svojim

zver što izranja iz mora i neštedimice bogohuli... razjapljena

delovanjem „nanose štetu", te da će, kako stvari stoje, „pre

njegova gubica vreda Sveto ime... a kopljem on gada

ljude naterati na greh nego privesti istini“. Rajmon je,

prebivalište Boga samoga i svetaca Njegovih na nebesima".

inače, računao na podršku kraljice Blanke Kastiljske, majke francuskog kralja Luja IX, koja je lično rekla papi Grguru da

Ovaj rukopis iz XV veka opisuje Veliku šizmu koja je trajala od

su njegovi inkvizitori uveliko prekoračili granice pristojnog

1378. do 1415. godine, kada je, posle smrti Grgura IX, papska

ponašanja.

vlast bila podeljena izmedu dvojice pontifa, od kojih je jedan stolovao u Rimu, a drugi u francuskom gradu Avinjonu.

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

’iibfiturnoftx>mc iftniucm); LrmJiK ftlbltfliw llbuitn

р л М ж Ју е

77

78

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

Kraljica Blanka Kastiljska (gore levo), koja se bunila protiv prekoračenja ovlašćenja u radu inkvizicije, bila je supruga

79

hrišćanske zajednice. I napadad na dominikance i grad Tuluz ubrzo su vraćeni

francuskog kralja Luja VIII i majka kralja Luja IX, umesto koga

pod okrilje Crkve, i to po naredbi samog pape Grgura. On je,

je vladala kao namesnica. Čuvena po svojoj blagosti, ovde je (u

svakako, morao da vodi računa o tome da ne kazni Rajmona

donjem delu slike) prikazana kako pušta na slobodu nepravedno

previse strogo, jer mu je grof i dalje bio potreban kao

zatočene sebre.

saveznik u borbi protiv cara Fridriha. Upravo iz tog razloga, papa je ukinuo interdikt nametnut Tuluzu i postavio svog

Imajući spram sebe tako opasnog neprijatelja, Grgur je morao

odanog nadzornika da budno motri na, surovostima sklone,

datraži saveznike gde god je stigao. Bio je, štaviše, spreman

dominikance.

dai jeretički Langdok pridobije za svoju stvar. U to vreme već se, inaće, znalo da Fridrih ima izvesne pretenzije na Provansu

GORE OD DOMINIKANACA

ujugoistočnoj Francuskoj, i Rajmon je, gledajući da iskoristi

Stefan od sv. Tiberija bio je franjevački monah, dakle

prtliku koja mu se ukazuje, ponudio papi pomoć ne bi li

pripadnik reda nadaleko poznatog po blagorodnosti i

Fridriha osujetio u naumu. Imao je, naravno, i Rajmon svoju

diplomatskom umeću, ali u ovom slučaju on je bio najgori

cenu: papa će zauzvrat povud iz Tuluza i celog Langdoka

mogud izbor. Ne samo što Stefan nije ukrotio dominikance,

Silu, Arnalda i ceo taj inkvizitorski aparat.

što je papa Grgur od njega očekivao, već ih je ubedljivo nadmašio u zatiranju katara i njihove jeresi, pribegavajud najsvirepijim sredstvima koja je imao na raspolaganju. Opet

Papa Grgur je čak otputovao u Langdok, u nastojanju da ublaži gnevkoji su podjarili njegovi preterano revnosni inkvizitori.

su počela nemilosrdna saslušanja, i opet su Ieševi iskopavani da bi potom bili spaljivani zajedno sa živima. Osumnjičeni „jeretici" zlostavljani su i primoravani da priznaju svoje grehe, a potom, ne bi li spasli vlastitu kožu, da izdaju druge. Pritisak je bio toliko veliki da su podlegla i dvojica najistaknutijih katarskih prefekata u Tuluzu, Rajmon Gros i Gijom od Solera, koji su odali imena mnogih katara i

RAJMON UZVRAĆA U D A R A C

otkrili razne podatke o njihovim porodicama, prijateljima i

PapaGrgur nije hteo baš toliko daleko da ide, ali je pristao

aktivnostima. Nije ni potrebno napominjati da su Gros i Soler

dazauzda inkvizitore i izvrši na njih pritisak kako bi

postali obeleženi ljudi, i da je inkvizicija morala da im obezbedi

ubuduće bili popustljiviji. Grgur je, štaviše, otputovao

stalnu zaštitu kako bi ih spasla gneva što samih katara, što svih

uLangdok, u nastojanju da ublaži gnev koji su podjarili

ostalih koji su im do tada bespogovorno verovali.

njegovi preterano revnosni inkvizitori. Ohrabren ustupcima, Rajmon je počeo da se priprema za ozbiljniji obračun sa Silomi Arnaldom. Malo je nedostajalo da krene u otvoren

Do tada su prefekti bili vegetarijanci, a

sukob kad su inkvizitori naložili hapšenje većeg broja

sada su jeli m eso i pritom gledali da to

dvćrana iz Rajmonove svite koji su iskazivali naklonost prema katarima. Rajmon je, u svakom slučaju, uspeo

cine na javnom m estu, da svi vide.

blagovremeno da ih skloni van domašaja inkvizicije. Na njegovu zapovest, vojnici koji su došli s nalogom da uhapse dvorane, sada su ih iz nebezbednog Tuluza ispratili na

KAKO OBMANUTI INKVIZITORE

sigurno. Sila i Arnald bili su van sebe od besa. Pokušali su

Dvojica izdajnika bila su, medutim, na bezbednom, jer

dase osvete napavši ved broj konzula u gradskoj upravi

niko nije smeo da ih dira. Ko god da ih napadne, samoga

Tuluza. Nisu, medutim, u tome daleko dogurali, jer

bi sebe prokazao kao katara i jeretika. Umesto da zaigraju

uskoro su ih, bez ikakve pompe, proterali iz grada. Ostale

na tu kartu, katari su postali lukaviji, i počeli da se kriju.

dominikance, sve zajedno s tuluskim nadbiskupom, napala

Neki prefekti nisu više navladli svoje jednostavne, ali

jerazjarena masa; celim putem do Karkasona narod ih je

prepoznatljive odore, već su nosili odeću kakvu nosi sav

zasipao kamenjem. A kad su stigli u Karkason, dominikanci

običan svet, da bi ih teže prepoznali. Do tada su prefekti

susmesta ekskomunicirali one koji su na njih tako grubo

poslovično bili vegetarijanci, a sada su jeli meso i pritom

udarili, a zatim stavili Tuluz pod interdikt - iskljudli grad iz

vodili računa da to cine na javnom mestu, da svi vide.

80

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

ATENTAT U A V IN JO N E U Celog tog prepodneva 28. m aja 1242. godine franjevac

i odred konjanika, da se nade kao pratnja. Bio je već

Stefan od sv. T iberija i dom inikanac V ilijem Arnald,

mrkli mrak kad su stigli u Avinjone.

sve sa osm oricom pisara, putovali su predelim a izmedu

I, dok su se katarski riteri krili u klanici nadomak

Tuluza i Karkasona. Zastajali su usput u mnogim

gradskih zidina, G oleran se vratio do glavne kule

selima da saslušaju ispovesti optuženih za jeres i

zamka i tam o se uverio da su Stefan, Vilijem i pisari

postaraju se da njihova im ena budu uredno upisana u

polegali. Izašao je zatim napolje, prišao bedemima

inkvizicijske spiskove. Ničeg neobičnog nije bilo u tom e, je r inkvizicije kao

zamka, otvorio kapiju i pustio unutra Pjer-Rožeove vitezove. N ečujno se šunjajući kaldrmisanim ulicama,

da je bilo svugde po Langdoku, i moglo se očekivati

ljudi su stigli do ulaza u zamak, gde ih je čekalo

da će se svakog časa pojaviti u bilo kojoj varoši ili

tridesetak žitelja Avinjonea, naoružanih satarama i

selu, uvek sprem na da iščeprka podatke koji će na

budžama. Zajedno su se uvukli u dvorište zamka i

nekoga baciti krivicu. Sve je to bilo u sklopu politike

zaputili se ka glavnoj kuli. N ečujno su se zatim popeli

zastrašivanja koju je inkvizicija sprovodila po celoj

uza stepenište i prošli kam enim hodnicima, stigavši

ovoj pokrajini. O sobe kao što su Stefan ili V ilijem

naposletku do masivnih vrata od hrastovine iza kojih

Arnald često su pribegavale ovoj strategiji, plašeći

su se nalazile inkvizitorske odaje. Na vratima nije bilo

žitelje Langdoka koji su se i inače ježili od straha i na

straže. Jedan katarski vitez potegao je dvoseklu sekiru i,

sam pomen da će biti „poslati pod zid“, tj. u podzemne

napravivši silnu buku, raspolutio vrata.

tam nice u Karkasonu, gde su zatvorenici držani u malim, mem ljivim ćelijam a, na suvom hlebu i vodi. A ipak, bilo je ovoga puta izvesnog odstupanja u

KRVAVI NAPAD Pre nego što je iko od onih unutra shvatio šta se

odnosu na uobičajenu inkvizitorsku praksu: s njim a

dešava, vise desetina ljudi uletelo je u prostoriju, sekući

nije bilo ni telohranitelja ni bilo kakve druge naoružane

bodežima, vitlajući sekirama i satarama, i mlateći

pratnje koja bi vodila računa o tom e da Stefan, Vilijem

buzdovanima i tojagam a po glavama prepadnutih

i njihovi pisari bezbedno stignu sa jednog na drugo

gostiju. Napad je trajao sve dok napadači nisu bili

odredište. T e večeri stigli su tako u utvrdenu varoš

sigurni da su svi unutra pobijeni; samrtna tišina već je

Avinjone, gde ih je u zamku očekivao Rajm on od

uveliko zavladala odajama, a kameni pod bio je klizav

Alfara (upravnik im anja i zet Rajm ona V II). Sm eštaj za

od krvi. Ubice su tada popalile baklje i pokupile sve što

dvojicu fratara bio je obezbeden u glavnoj kuli zamka,

su videli u polumraku - svećnjake, novae i, naravno,

gde su oni upravo večerali kada je V ilijem -R ajm on

ono što su zapravo i tražili: inkvizitorske spiskove. Sve

Goleran, jedan od Alfarovih ljudi, navratio da proveri

stranice su pocepane i zapaljene. Ubrzo je od „dokaza"

kako su i da li im išta treba.

kojim a je inkvizicija raspolagala ostala samo hrpa

Zadovoljan što vidi da Stefan i V ilijem Arnald ništa ne sum njaju, G oleran je napustio zamak i odjahao do

pepela koji se puši. A tentatori su zatim napustili Avinjone, potpuno

Antiohijske šume, obližnjeg šumarka gde se sastao s

neprim ećeni, i odjahali do šumarka gde ih je celcao

Pjer-Rožeom od M irfoam a, koji je upravljao gradom

Pjer-Rože. O n se, inače, nadao da će mu doneti

M onsegirom zajedno s već ostarelim Rajm onom od

specijalan poklon, glavu V ilijem a Arnolda, od koje

Pereja. Bila je tu i družina vitezova naoružanih do

je nam eravao da napravi pehar iz kojeg će piti vino.

zuba. Svi su bili katarski vernici ( credentes ) koji su i

Razočarao se kad su mu reldi da glavu nisu poneli

inače, u M onsegiru, obavljali dužnost stražara. Pjer-

iz prostog razloga što su je, u onoj opštoj pometnji,

-Rože odabrao je desetinu ili nešto vise vitezova i,

potpuno smrskali; ako ništa drugo, slikovit opis

pod okriljem sumraka, poslao ih u Avinjone, dok su

katarskih jurišnika na najbolji ga je n ad n uverio u

im bojne sekire bile zadenute za pojasom , a za njim a

uspeh njihovog prepada.

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

81

Petar Veronski, dominikanski monah, pao je od katarske ruke 6. aprila 1252. godine, na putu za Milano. Ovde je predstavljen kako, nekoliko časaka pre nego što će poginuti, izvodi čudo pišući sopstvenom krvlju po zemlji Credo in Unum Deum (U Boga jedinoga verujem).

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

83

Verovatnonajkrupnija promena u navikama katarskih prefekata ticala se odvajanja muških od ženskih prefekata, kojeje do toga vremena, po uspostavljenoj tradiciji, rigorozno sprovodeno. Sada su se, medutim, oni pojavljivali u parovima, takoda kogodda ih je video, uključujući i same dominikance, ni usnu ne bi posumnjao da su to dvoje što se zajedno šetajujedanobičan bračni par i ništa vise od toga. Najbolja odbrana bilaje, naravno, da se ode iz varoši, tako da su se mnogi katarski prefekti krili na bezbednom, u Monsegiru, a dapritom nisuzapostavili ni svoje sledbenike. Prefekti bi se, naime, prerušeni vraćali u varoš, a za njihove pastirske posete znala bi samo nekolicina mesnih katara. Po obavljenom poslu odlazili bi kakosu i došli, u najstrožoj tajnosti. Inkvizicija je bila i te kako svesna da se u Langdoku nešto mulja ispod žita, ali nije bila u stanju da pohvata vinovnike. Inkvizitori su, nema ni potrebe naglašavati, svuda nailazili na omrazu. Da bi zaštitili sebe i svoje okruženje - crkvenjake i pisare u Albiju i Karkasonu - morali su od Francuza da unajme naoružane stražare. Ponekad bi inkvizitorima bio zabranjen ulazak u pojedine varoši i gradove, kao što se to, recimo, desilo u Tuluzu, ali uvek je u okolini bilo dovoljno sela koja bi oni prevrnuli u potrazi za potencijalnim jereticima koje će saslušati, a potom i kazniti i

M onsegir, poslednje zn a č a jn ije uporište ka ta ra , sagrađeno je

naterati na pokoru.

na nadm orskoj visini od 9 1 4 m etara, nedaleko od Pirineja, na ju gozapadu današnje Francuske.

OPET USTA NA K

Vreme je prolazilo, plamen mržnje se razbuktao, a onda

jednu armiju. Rajm ona Rožea oterali su iz Karkasona, i

se 1240. godine Rajmonu Rožeu IV od Trenkavela, sinu

pribežište je pronašao u obližnjem M ontrealu. Francuzi

tragićnog Rajmona Rožea III, koji je pod misterioznim

su opkolili varoš, a doskorašnji napadač tako je postao

okolnostima preminuo 1209. u Karkasonu, ukazala prilika

napadnuti. Borba je, medutim, bila tako žestoka i odnela

daseumeša. U svojoj 35. godini, Rajmon Rože IV imao

toliko mnogo ljudskih života na obem a stranama da su se

je iza sebe već tri decenije života u izgnanstvu, ali se nije odrekao nade da će povratiti svoje nasledstvo. Okupio je, tako, vojsku izgnanika u Aragonu, na severoistoku Španije, i preko Pirineja krenuo ka Langdoku. U početku je nizao uspehe; njegova vojska oslobodila je Limu, Ale i M ontreal, preotevši ih iz ruku Francuza. Ali stvari su postale

Prefekti bi se prerušeni vraćali u varoš, a za njihove pastirske posete znali bi sam o m alobrojni mesni katari.

znatno ozbiljnije kad je Rajmon Rože započeo opsadu Karkasona, gde su ga, u podgradima Burgu i Kastelaru, doćekali dobrodošlicom. Odatle je, u vremenskom rasponu od nepunih pet nedelja, čak osam puta napadao sam

i jedni i drugi ubrzo opredelili za primirje. Rajmon Rože je

Karkason. Opsada ovog grada obeležila je, ujedno, i nagli

posle toga proteran natrag, u Aragon.

kraj serije njegovih uspeha. Francuzi su uzvratili brzo, poslavši u Langdok celu

Ako se Rajm on Rože nadao da će mu u pomoć priteći grof tuluski Rajm on VII, grdno se razočarao. G rof Rajmon u to vrem e m orao je da vodi računa o sopstvenom

Katarsku varoš Lavor, nedaleko od Tuluza, rimokatolicima

položaju, i nikako sebi nije smeo da priušti taj luksuz

poznatu kao „uporište nečastivoga", albižanski krstaši napali su i

da uvredi papu Grgura IX . Ali došla je i 1242. godina, i

poharali trećeg maja 1211. godine. Stanovništvo je masakrirano.

stvari su se u meduvremenu znatno izmenile. Papa Grgur

84

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

preminuo je 1241, a nasledio ga je Celestin IX , koji je, verovatno zbog starosti, izdahnuo posle svega 17 dana. Celestinov naslednik, Inoćentije IV, bio je umešan u borbu za prevlast sa starim Grgurovim neprijateljem , Fridrihom II, vladarem Svetog rimskog carstva. Inoćentije se u Rimu osećao toliko nesigurno da je naposletku prebegao u Đenovu i ostao tam o sve do Fridrihove sm rti 1250.

Rajm on Rože IV proveo je trideset godina u izgnanstvu, ali se nije odrekao nade da će povratiti izgubljeno nasledstvo.

Zabuna koju je ovo izazvalo u Rimu pružila je Rajm onu V II šansu koju je čekao punih 13 godina. Njegovi plem ići

svoje nekadašnje teritorije iz ruku Francuza, a da o istom

takode su jedva čekali priliku da dodu glave om raženim

trošku otera dom inikance, inkviziciju i ukine njihov grozni

Francuzima i povrate zem ljišne posede i im anja koja

režim surovosti i smrti.

su im ovi oteli. Sem toga, Rajm on je pridobio podršku

I upravo su se inkvizitori, pre nego vojni ciljevi, prvi

kraljeva Engleske, kao i španskih zem alja Navare, Kastilje i

našli na udaru Rajm onovog ustanka koji je planuo 28. maja

Aragona. Rajm on se osetio dovoljno snažnim da preotm e

1242. godine. Mada on sam nije bio na lieu mesta, niko

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

gotovoda nije sumnjao da Rajmon i niko drugi stoji iza ubistvainkvizitora koje se odigralo nekoliko dana kasnije, kaoiuništavanja njihovih navodnih „dokaza" protiv jeretikauLangdoku.

85

biskupske palate, je r sve su to bile legitimne mete u očima osvete žednih Langdočana, ispunjenih mržnjom prema Francuzim a i inkviziciji. U meduvremenu, dogadaji u Avinjoneu uzbudili su duhove u varošima i selima širom ove pokrajine i svi su počeli da traže odmazdu za pretrpljena

SLAVLJEU L A N G D O K U

zverstva, poniženja i okrutnosti koje su inkvizitori činili po

Novosti o ubistvima u varoši Avinjone (prefektura Grenobl) prostrujalesu brzinom munje po celom Langdoku, donevši velikoolakšanje i katarima i katolicima, koji su zajedno proslavljali uspeo napad na ozloglašenu inkviziciju. Jedan sveštenikčak, da bi ulepšao priliku, zvonio je zvonima svojebogomolje, a ubice su u Monsegiru dočekane kao heroji. Prepad na Avinjone bio je, pri tom, tek uvod u čitav nizvojnihudara na zamkove, dominikanske domove i

nekada spokojnom i bogatom Langdoku. Nažalost, i nem inovno, i ova revolucija i veliki polet bili su - kratkoga daha. Uprkos činjenici da je Rajmon VII m ogao da računa na podršku glasovitih imena, kao što su, recim o, kralj Henri III od Engleske, zatim Ig od Lizinjana, potekao iz kuće koja je dala mnoge znam enite krstaše, pa Rože Bernar, grof od Foa - nije mogao da se odupre francuskim snagama. Kralj i Lizinjan potučeni su do nogu

N a m eti Rajmonovoj i njegovih pobunjenika prvi su se... našli inkvizitori... a nije bilo gotovo nikakve sumnje da Rajmon stoji iza ubistva inkvizitora koje se odigralo nekoliko dana kasnije, kao ni iza uništavanja njihovih „dokaza" protiv jeretika u Langdoku.

na bojnom polju, a grof je, premda je sam bio sin i bratanac katarskih prefekata, prebegao na stranu neprijatelja i onda sa svojom vojskom udario na Rajm ona VII nanevši mu poraz od kojeg se ovaj, kako se ispostavilo, nikada nije oporavio. Drugi Rajmonovi saveznici, oni iz Aragona, K astilje i Navare, na vreme su procenili u kom pravcu vetar duva, pa su se brže-bolje povukli. I opet su Rajm on i kralj Luj IX , u januaru 1243. godine, potpisali sporazum kojim je stanje vraćeno na 1229. godinu, kada je Langdok, slovom Pariskog mirovnog sporazuma, pao pod francusku upravu.

NEOSVOJIVI MONSEGIR Izvršioci ubistva u Avinjoneu nikada nisu pohvatani, a M onsegir, utvrdenje gde je zavera i skovana, opstao je kao poslednje važno uporište katarskog otpora u Langdoku. Moćni monsegirski zam ak, sagrađen u periodu posle 1204. godine, u sklopu priprema za dan kada će, neminovno, katari morati otvoreno da se suprotstave svojim progoniteljima.

86

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

Nsovoj iluminaciji uzetoj izjednog langdočkog rukopisa prikazan

koje će preuzeti u budućnosti - sve do „konačnog resenja"

jekonačan pad Monsegira u ruke vojske kojom je zapovedao Ig

katarskog pitanja.

od Arsija, senešal (nastojnik dvora) Luja IX, kralja Francuske.

87

Koliko se čas tog rešenja približio, postalo je jasno u proleće 1243. godine, kada su iz monsegirskog zamka

I I !

I

I

Katoličkosveštenstvo i inkvizitori dugo su već Monsegir nazivali „sataninom sinagogom" i, iz njihovog ugla, dogadaji koji su se odigrali u prethodnom periodu samo suišliuprilogtvrdnji da ta varoš stvarno zaslužuje takav atribut. Monsegir je, dakle, morao biti razoren, i to ne samozatošto je bio jedno od katarskih utvrđenja, već zato štojepredstavljao svojevrsnu sigurnu luku gde su stotine katara, kakoprefekata, tako i vernika (crcdcnt.es), potražile ipronašleutočište koje samo visoki planinski prevoji i nepristupačne pirinejske vrleti mogu da pruže. UMonsegiru je te 1242. godine živelo oko 500 izbeglica,

štokatara, što katolika. Od toga, dve stotine su bili prefekti, kojisuseskućili u kolibama i pećinama oko zamka. Vitezovi, ■ oružniđi njihove žene, naložnice i deca, koji su dobrim delombili u rodbinskim vezama s prefektima, takode su sedoselili u Monsegir, ne bi li i sami uživali zaštitu koje ovoutvrđenjepruža. Povrh toga, u Monsegir su ' neprestanopristizali hodočasnici koji su u I potaji dolazili da posete ovaj simbol katarske vereipotražeduhovni savet, pre nego što I ćese, krišomkao što su i došli, vratiti I svojimkućama. I Monsegirje u ove svrhe služio I gotovopunih 40 godina, još od 1204, kadajeupravitelj grada, Rajmon odPereja, uvideo da će jednoga dana katari morati otvoreno da se suprotstave I Crkvi kojaih je žigosala kao jeretike. Dabi sepripremio za taj dan, Perej je obnoviozamak, koji se uzdizao nad selom Monsegirom, dostižući vrtoglavu visinu od914metara, što je bilo sasvim dovoljno /.apreleppanoramski pogled na šume idolineupojasuod više kilometara unaokolo. Narednih godina Monsegir jepružiopribežište desetinama katarskihprefekata koji su tražili spas odprogonitelja. Isti ti ljudi vise puta suovamodolazili tražeći sklonište, kadgodbi Crkva pokretala lov na veštice. Inkvizicija je, sa svim svojim neumerenostima, prouzrokovala, medutim,dotad nevidene teškoće, nagoveštavajući još ozbiljnije mere

primetili pokrete trupa duboko u dolini. Po naredenju Iga

Postojao je i neprestani priliv verujućih hodočasnika ( credentes ) koji su u potaji dolazili da posete ovaj simbol katarske vere i potraže duhovni savet, pre nego što će se, krišom kao što su i došli, vratiti svojim kućam a. od Arsija, senešala kralja Luja IX, vitezovi i kompletno opremljena vojska počeli su da pristižu iz Akvitanije, Gaskonje i drugih krajeva Francuske, da bi se potom utaborili na istočnim prilazima Monsegiru. Jedan crkveni dostojanstvenik, imenom Pjer Amijel, inače biskup narbonski, podigao je svoj minuciozno ukrašeni šator odmah ispod bedema Monsegira. Ubrzo se taj prostor šareneo od zastavica na kojima je bio istaknut Jleur de

lys (ljiljanov cvet), simbol Francuske, a bilo je i onih sa krstom, kao podsećanje na verske pobude koje su do ovog poduhvata i dovele. Hiljade ljudi utaborene pod gradskim zidinama predstavljale su zaista obespokojavajući prizor, ali to još nije značilo da je počela opsada: mnogo, mnogo vise ljudi moraće da dode pre nego što Ig od Arsija okupi dovoljno moćne snage da opkoli tvrdavu. A čak ni tada neće ona biti okružena Spomenik grupi od 221 katara i ostalih koji su stradali na lomači na „Polju spaljenih" kod Monsegira dana 16. marta 1244.

88

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

baš sa svih strana. Obim monsegirskog utvrđenja iznosio je

Na Saboru u Lionu 1245. godine, Inoćentije IV svrgnuo je dvaput

nešto vise od tri kilometra, ali je bio sporadično isprekidan

ekskomuniciranog Fridriha II, vladara Svetog rimskog carstva,

klisurama i jarugama koje su mogle da posluže za bekstvo.

pošto mu je Fridrih otvoreno pripretio.

Nemoguće je, takode, bilo dogurati opsadne naprave na pirinejske litice koje su se uzdizale iza Monsegira.

prepušteni na milost i nemilost branilaca na položajima iznad njih, a ovo načelo ratovanja potvrdeno je i tada kod

ODBRANA MONSEGIRA

Monsegira. Francuske snage u više navrata pokušavale

Nevolje s kojima se unutar tvrđave suočavao Pjer-Rože od

su da se uspnu uz vrletne kozje staze zarasle u bodljikavu

Mirfoa bile su isto tako neugodne, ali drugaćijeg karaktera.

žutilovku, ali bi ih branioci Monsegira ubrzo odbili, čim bi,

Katarski prefekti bili su miroljubivi ljudi, beskompromisni

po Mirfoaovom naredenju, zasuli napadače kišom kamenja,

protivnici rata. Čak i u ovakvom škripcu, oni nisu hteli da

ili strelama ispaljenim iz moćnih samostrela ili nekim drugira projektilima. Postojao je, medutim, jedan način kojim su

Hiljade ljudi utaborene pod gradskim zidinam a predstavljale su zaista obespokojavajući prizor, ali to još nije značilo da je počela opsada.

Francuzi mogli da dosegnu branioce a da pritom ne moraju da polete. Ispaljivali su, naime, strele gotovo vertikalno preko zidina zamka, i tako bi uspeli da pogode katare na vrhu. Desetak branilaca oboreno je na ovaj način, a gubitak svakog čoveka bio je za posadu Monsegira težak udarac. Uprkos svemu, brojčano slabe snage Pjer-Rožea od Mirfoa odbijale su napadače punih osam meseci, do duboko u zimu, kada su ledeno vreme i oskudica hrane počeli da uzimaju

se bore. To je, dakle, Pjer-Rožeu ostavilo odred od svega 98 ljudi s kojima je trebalo da odbrani zamak. U izvesnoj meri,

Poslednja katarska tvrđava, ona u Keribusu, sagradena na

ova otežavajuća okolnost bila je ublažena činjenicom da

Pirinejima, na 728 m etara nadmorske visine, napadnuta je i

napadači koji nadiru odozdo po prirodi stvari nužno bivaju

osvojena avgusta 1255.

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

Ccfm iiHfc & h m s m i r v q m ft fa

m m t

J c

mam fa Cxmcfje et Гс^ y»C «шм# дофГсе C ftaC ^iff fri wit