Monolit 1

SCIENCE FICTION almanah

MONOLIT priredio: Boban Knežević preveli:

Boban Knežević Aleksandar B. Nedeljković

Miodrag Milovanović IZDANJE PREVODILACA Beograd, april 1984.

SADRŽAJ

Vonda Mekintajer, GUJA SNA Robert Silverberg, ROĐEN SA MRTVIMA Džordž R.R. Martin & Liza Tatl, OLUJE VINDHEJVENA Džon Varli, U PEHARU Robert Silverberg, U ČELJUSTIMA ENTROPIJE Filip Hozé Farmer, SKICE IZMEĐU RUŠEVINAMA MOG UMA Džejms Tiptri mlađi, ŽENE KAKVE MUŠKARCIMA NISU POZNATE K.Dž. Čeri, KASANDRA Harlan Elison, GLEDAJUĆI UNAZAD, 480 SEKUNDI Džoana Ras, KADA SE PROMENILO Frederik Pol, KUPOVALI SMO LJUDE Robert Šekli, SEDMA ŽRTVA Džordž R.R. Martin, PESMA ZA LUI

Vonda Mekintajer Guja sna

1 Dečak je bio uplašen. Nežno, Guja mu dotače vrelo čelo. Iza nje, troje odraslih pribijali su se jedno uz drugo, sumnjičavo motreći svaki Gujin pokret, strepeći da nečim ne odaju svoju zabrinutost, osim uzanim borama iznad očiju. Bojali su se Guje jednako koliko i smrti svog jedinog sina. U titravom polumraku koji je vladao pod šatorom, plavičasti sjaj svetiljke nije mogao da ih umiri. Dete je gledalo netremice, a oči su mu bile tako tamne da se zenice nisu videle, tako prazne da se i sama Guja uplašila za njegov život. Pomilovala ga je po kosi koja je bila veoma duga i plava, gotovo bela, bojom upadljivo odudarajući od njegove tamne kože. Da ga je Guja videla i pre nekoliko meseci, odmah bi primetila da je oboleo. »Molim vas, dodajte mi torbu«, reče Guja. Glas joj je bio tih i nežan ali detetovi rođaci se trgoše, kao da su očekivali kreštanje vesele kreje ili siktanje prave zmije. To je bilo prvi put da je Guja progovorila u njihovom prisustvu. Kada su njih troje došli da je posmatraju i dok su se došaptavali o njenom zanimanju i mladolikosti, Guja ih je samo gledala i slušala, a kada su konačno prišli da je zamole za pomoć, klimnula je glavom i pratila ih bez reči. Možda su bili pomislili da je nema. Plavokosi mladić je podigao njenu kožnu torbu. Držao je tu stvar po dalje od sebe dok se saginjao da joj je doda, udisao je kratko široko raširenih nosnica mlaki miris mošusa u suhom pustinjskom vazduhu. Guja se već bila privikla na tu vrstu unutrašnjeg nemira koji je on pokazivao, često se sretala sa tako nečim. Guja ispruži ruku prema njemu, ali on, se trže i ispusti torbu. Guja se istegnu i jedva je dohvativši, pažljivo je spusti na pod pored sebe, uputivši prekoran pogled mladiću. Njegovi priđoše i verovatno u želji da mu odagnaju strah, zagrliše ga.

»Bio je već ujeden«, izusti lepa, crnokosa žena. »Jedva je preživeo , ali njene reči nisu zvučale kao objašnjenje, više kao izvinjenje. »Nemojte mi zameriti«, reče mladić, »to je....« Pokazivao je prema njoj i drhtao, nastojeći da se savlada. Guja okrznu pogledom svoje rame, gde je podsvesno osećala malu pokretnu težinu i primeti zmiju, tanku kao prst deteta. Zmijica je baš skliznula na njen vrat i pomolila se kroz kovrdže njene crne kose, isturivši jezik napolje kao da kuša mirise u vazduhu, zapalaca njime na sve strane, a zatim ga polako uvuče »To je samo Trava«, reče Guja. »On vam ne može naneti nikakvo zlo.« Da je bio veći, sigurno bi izgledao strašno: bledozelene boje, sa crvenim ljuspicama oko usta, kao da je upravo jeo razdirući plen onako kako to rade sisari. A bio je, u stvari, sasvim drugačiji. Dete zacvile, ali samo odmah prekide taj uzdah bola, kao da se setilo da su mu rekli da će mu i Guja zameriti ako plače. A njoj je samo bilo žao što je njegov narod uskratio sebi jedan tako prirodan način da se oslobodi straha. Ona se okrete od odraslih, nije želela da troši vreme na ubeđivanja. »Ne boj se«, reče dečaku. »Trava je dobar i mekan i ako ga ostavim pored tebe, čak ni smrt neće smeti da ti priđe.« Trava se složi u njenu malu, zabrljanu šaku i ona ga tako pruži detetu. »Samo oprezno«, upozoravala je. Dete ispruži ručicu i vrhom jednog prsta dotače glatku krljušt. Guja je videla da je to učinio s velikim naporom, pa ipak, uspeo je za tren da se nasmeši. »Kako se zoveš?« upita ga. On hitro baci pogled prema svojim roditeljima, a kada mu oni oklevajući klimnuše, prošapta: »Stavin.« A kao da mu je nedostajalo daha i snage da govori. »Moje ime je Guja, Stavine, i uskoro, kada bude svitalo, moraću da te povredim. Zaboleće te za tren... zatim ćeš osećati bol u celom telu još nekoliko dana, ali posle toga će ti biti lakše.« Gledao ju je netremice, svečanim pogledom. Guja je videla da je razumeo i da strepi od onoga što dolazi, ali je znala da je tako bolje no da ga je slagala. Takođe, bilo joj je jasno da su mu bolovi postali vrlo jaki, kako je bolest napredovala, i da su ga do tada ostali samo tešili nadajući se da će bolest sama proći, napuštajući ga ili ga odnoseći sa sobom.

Guja spusti Travu pored dečakove glave i dohvati torbu. Odrasli su je se i dalje plašili, nemajući ni vremena ni razloga da joj počnu verovati. U njihovoj zajednici, žena je već bila toliko stara da bi se moglo dogoditi da više ne može roditi i Guja je zapažala po njihovim očima, po spontanim dodirima, po jasnoj zabrinutosti, da veoma vole svoje dete. U svakom drugom slučaju ne bi se obratili Guji. Bar ne u ovoj zemlji. Pesak sporo izmile iz torbe, palacajući jezikom, kružeći glavom, njuškajući, okušavajući, tražeći toplotu živih tela. »Je li to?...« Glas starijeg sadruga bio je užasnut i Pesak oseti taj strah. Zauzeo je položaj za napad i njegov rep začegrta. Guja blago lupnu po podu da bi mu skrenula pažnju, a zatim ispruži ruku prema njemu. Smeđa zvečarka se opusti i obmota joj se oko članka na ruci. »Ne«, odgovori Guja, »vaše dete je isuviše bolesno da bi mu Pesak mogao pomoći. Znam da vam je teško i da vas užasava ovo što radim, ali molim vas, pokušajte da se obuzdate. Ja drugačije ne umem.« Sa Maglom je već išlo teže, morala je da je naljuti kako bi je naterala da izađe. Prodrmala je snažno torbu i odmah zatim oseti treperenje klizećih krljušti. Iznenada, bela kobra poput biča izlete iz torbe. Kretala se brzo, pa ipak, kao da joj nije bilo kraja. Srednji deo podiže i povuče unazad, dahtanje se pretvori u siktanje, glava joj se nalazila na više od jednog metra iznad poda. Raširila je svoju belu kukuljicu i tada, iza nje, odrasli naglo udahnuše. Pogledi su im bili prikovani na smeđu šaru u obliku naočara na poleđini Magline kukuljice. Guja je nastojala rečima da privuče kobrinu pažnju, ne obraćajući pažnju na ljude. »Žustri stvore, spusti svoju glavu. Treba da obrok večerašnji zaslužiš. S detetom ovim progovori malo, i dodirni ga. Ime mu je Stavin.« Postepeno, Magla opusti kukuljicu i dopusti Guji da je dotakne. Guja je čvrsto uhvati tik ispod glave i okrenu je prema Stavinu. Kobrine srebrne oči dobiše boju svetiljke, mutno plavu. »Stavine«, reče Guja, »Magla će se sada samo upoznati sa tobom. Ovoga puta dotaći će te nežno, obećavam ti.« Stavin joj je verovao, ali primetno zadrhta kada mu je Magla dodirnula mršave grudi. Guja joj nije puštala glavu, dopuštala je samo da joj telo slobodno klizne preko dečakovog. Kobra je bila četiri puta duža od Stavina, sklupčala se na dečakovom otečenom trbuhu u savršeno bele kolutove, nastojeći sve vreme da se otrgne iz Gujinih ruku koje su je primoravale da

gleda dečakovo lice. I najzad, nepomični pogled njenih očiju bez kapaka susrete se sa Stavinovim, izbezumljenim od užasa. Guja je približi još više. Magla zapalaca jezikom. Mlađi muškarac ispusti prigušeni krik straha koji trže Stavina. Magla se povuče unazad, kao da se sprema za napad, otvarajući usta, šišteći i pokazujući očnjake. Guja, se sasvim povuče, sede na pete i sama uzdahnuvši. Ponekad, u drugim krajevima, rođaci su mogli da prisustvuju. »Morate izaći«, reče blago, »ako uplašite Maglu, postaće opasna.« »Ja više neću...« Guja odmahnu glavom. »Žao mi je, ali morate sačekati napolju.« Mladić zausti da nešto kaže, ali sedokosi čovek ga prekide, i njega, kao i Stavinovu majku, uze za ruke i izvede iz šatora. »Potrebna mi je neka mala životinja«, doviknu mu Guja dok je već spuštao krilo na ulazu. »Mora da ima krzno i mora biti živa.« »Naći ćemo«, reče on i izađe u blistavu noć. Guja je mogla da im čuje trome korake u pesku, ali nije imala vremena za gubljenje. Privukla je Maglu sebi i počela da je umiruje. Kobra joj se obmota oko struka, upijajući njenu toplinu. Guja je zapazila da je kobra nervozna, i znala je da je to zbog gladi. Dok su prelazili prostranstvo crnog pustinjskog peska, nailazili su na dovoljno vode, ali sve Gujine zamke ostajala su prazne. Bilo je leto, bila je vrućina i male krznene životinje, omiljeni zalogajčići Peska i Magle povukli su se u letnji san. Ni sama Guja nije bila u povoljnijem položaju, otkada su ušli u pustinju, gotovo da nije okusila meso. Sada joj je bilo najteže to što je Stavin bio mnogo uplašeniji nego u početku. Trebalo ga je ponovo umiriti, i pripremiti za ono što dolazi. »Oprosti što sam morala da pošaljem tvoje roditelje napolje« rekla je, »Uskoro ću ih pozvati nazad.« Dečakove oči su zablistale, ali zadržavao je suze. »Kazali su mi da radim ono što ti budeš tražila od mene.« »Za početak, bilo bi mi milo da zaplačeš, ako možeš«, reče Guja. »To nije tako loše.« No, Stavin je nije shvatao, a Guja nije nameravala da ga nagovara. Za kratko joj promače kroz svest činjenica da je njegov narod morao da se nauči da ne plače, da se ne smeje, da trpi i pri tom ćuti, a sve to kako bi se odupro nemilosrdnom prostranstvu na kome su živeli. Bio je to uslov njihovog opstanka: odreći se bola, dozvoliti sebi veoma malo radovanja.

Magla se primirila, ali nije postala opuštena. Guja je odmota od svog struka i položi je pred Stavina, ni za tren joj ne ispuštajući glavu, osećajući napetost njenih mišića pripremljenih za napad. »Dodirnuće te jezikom«, reče Stavinu. »Neće te boleti«, jedino te možda zagolica... Ona miriše jezikom kao ljudi nosom.« »Jezikom?« Guja klimnu glavom, smešeći se, a Magla zapalaca jezikom po Stavinovom obrazu. Stavin se ne trže, samo ju je posmatrao a njegovo detinje oduševljenje što je saznao nešto nepoznato za tren mu potisnu bolove. Ležao je potpuno nepomično, trpeći da mu Maglin dugi jezik prelazi preko obraza, očiju, usana. »Ona sada kuša ukus bolesti«, govorila je Guja. Magla se konačno potpuno opustila i prestala da se opire njenom držanju. Guja sede na pete i pusti kobru, koja joj se smota oko ruke i umiri na ramenima. »Spavaj, Stavine... Pokušaj da mi veruješ i nastoj da se ne plašiš svitanja.« Stavin je netremice posmatrao njene svetle oči, tragajući za istinom u njima. »Hoće li Trava čuvati stražu?« Guju je iznenadilo ovo pitanje, u stvari, iznenadilo ju je prihvatanje Stavina. Za tren je bila zbunjena, zatim mu skloni kosu sa čela i nasmeši se. »Jasno«, reče kroz suze, zatim podiže Travu. »Pazi na ovo dete, i čuvaj ga.« Zmija-sanodarka ležala je mirno u njenoj ruci, a oči su joj svetlucale crnim sjajem. Ona je pažljivo spusti tik uz Stavinovu glavu. »Spavaj sada, Stavine.« Stavin sklopi oči i Guji, se učini kao da život ističe iz njega. Morala je da pruži ruku i uveri se da zaista diše. Zatim ga pokri ćebetom i ustade. Od naglog pokreta zavrte joj se u glavi i zatetura se. Na njenim ramenima Magla se zateže, ali već sledeći tren bila je ponovo mirna.

Guja je bila gladna i iscrpljena, oči su je pekle, a vid joj je bio preterano oštar, kao u groznici. Ipak, pribrala se i polako podigla kožnu torbu. Magla joj vrhom jezika dotače obraz i ona se nasmeši.

Izišla je iz šatora i bi joj lakše kada je videla da noć još traje. Vrlo je teško podnosila vrelinu dana, a posebno joj je smetao Sunčev sjaj, koji bi se tada kovitlao kroz nju i kao da je sagorevao u njoj. Zaključila je da Mesec mora biti pun, jer iako su oblaci prekrivali celo nebo, mesečeva svetlost se rasipala po njima i sve je izgledalo sivo. Iza šatora, po tlu su se pružale grupe nepravilnih senki. Bilo je to žbunje koje je ovde, na ivici pustinje gde je bilo dovoljno vode, bilo prilično rasprostranjeno, pružajući tako zaklon i hranu raznim stvorenjima. Crni pesak koji je svetlucao i zaslepljivao pod Sunčevom svetlošću, sada je bio poput meke čađi. Guja koraknu napred i ta prividna mekoća nestade, uz krckanje, čizme joj utonuše u oštri, tvrdi prah. Stavinovi rođaci su čekali, sedeći zbijeni u grupi ljudi između tamnih šatora, na prostoru sa koga je žbunje bilo iščupano i spaljeno. Ćutali su, nepomični i mirni, nadajući se jedino očima. Jedna žena, primetno mlađa od Stavinove majke, sedela je sa njima. Bila je obučena kao i oni, u duge, komotne, haljine pustinjskog naroda, ali je nosila jedini nakit koji je Guja videla među njima: poglavičin prsten koji joj je visio oko vrata na kožnom remenu. Sudeći po sličnosti, ona i najstariji Stavinov rođak bili su u bliskom srodstvu: visoke jagodice, oštre crte lica, njegova kosa bela, a njena crna kao gar ali puna belih dlaka, oči tamnosmeđe, upravo onakve kakve treba da budu kod naroda u pustinji, da bi se što lakše podnosio Sunčev sjaj. Kraj njihovih nogu, nekakva tamna životinjica s vremena na vreme zakoprcala bi se u mreži i oštro zaskičala. »Stavin spava«, reče Guja, »i nemojte ga uznemiravati, ali ako se probudi budite kraj njega.« Stavinova majka i najmlađi sadrug odmah krenuše u šator a stari muškarac ostade pored Guje. »Hoćete li moći da mu pomognete?« pitao je. »Nadam se. Tumor je prilično uznapredovao, ali još nije počeo da se razliva«, vlastiti glas zvučao joj je odsutno, pomalo izveštačeno. »Magla će biti spremna ujutro«. Osećala je potrebu da mu pruži još neku utehu, ali nije uspevala da išta smisli. »Moja sestra želi da govori s vama«, reče on i udalji se, ne upoznavši ih i ne pokušavši ni da se pohvali nekim objašnjenjem da je ta visoka žena vođa njihove grupe. Guja se okrete za njim, ali šatorsko krilo pade i umiri se. Sada je još više osećala iscrpljenost i kobra na njenim ramenima joj se učini preteška. »Je li vam dobro?« začula je pitanje.

Crnokosa žena se kretala prema njoj, elegantno, ali pomalo neprirodno zbog poodmakle trudnoće. Guja je morala da podigne pogled da bi joj videla oči. Žena je imala uske borice oko očiju i usta, i nasmešila se sada, ali zabrinuto: »Izgledate veoma umorni. Hoćete li da vam pripremimo postelju?« »Ne sada«, reče Guja, »spavaću tek kada sve bude gotovo.« Posmatrale su se otvoreno i Guja oseti da su njih dve bliske po odgovornosti koju nose. Žena klimnu glavom: »Mislim da vas shvatam. Možemo li vam pomoći? Da li vam je potreban neko ko bi vam pomogao u pripremi?« Guja se nalazila u takvom stanju da su ova pitanja bila vrlo složena za nju. Trebalo joj je dosta vremena da svojim premorenim mozgom shvati šta ona znače, i kakav odgovor treba da dâ. »Mog ponija treba nahraniti i napojiti.« »To je već urađeno.« »Biće mi potreban neko da mi pomogne oko kobre. Neko snažan, mada je važnije da bude neko ko se ne plaši zmija.« Žena klimnu glavom. »Ja bih vam rado pomogla, ali sam u poslednje vreme prilično troma. Naći ću nekoga.« »Hvala vam.« Crnokosa žena se gotovo neprimetno pokloni i polako krete ka grupi šatora. Guja je gledala za njom, u njen hod i divila se njenoj otmenosti. Pokušala je da uporedi sebe sa njom i uvidela da je premala, premlada i brljava. Pesak skliznu sa njene ruke ali ona ga uhvati pre no što je pao na tlo. Bio je spreman za napad i podiže gornji deo tela prema njoj. Zatim zapalacavši jezikom okrenu se sputanoj životinjici, osećajući toplotu njenog tela, kušajući njen strah.. »Znam da si gladan«, reče Guja, »ali ovaj stvor nije za tebe.« Ona složi Pesak u torbu, zatim otkači i Maglu sa sebe i pusti je da se sklupča u svom mračnom odeljku. Kada se Gujina mutna senka nadvila nad životinjicom u mreži, ona zaskiča i zakoprca se, Guja se saže i uze je u ruke. U početku, životinjica se otimala preplašeno kričeći, a zatim se pod Gujinim milovanjem primirila. Ležala je mirno, dahćući iscrpljeno i uplašeno gledajući u Guju. Imala je duge zadnje noge i šiljate uši, dok mu se njuškica mrdala osećajući blizinu

zmija. Na mekom, tamnom krznu Guja je nazirala četvrtaste otiske od mreže. »Žao mi je što ću morati da ti uzmem život«, govorila mu je Guja. »ali strah će prestati i neće te boleti.« Ona nežno sklopi ruku oko životinje i, milujući je, obuhvati je tik iza lobanje. Naglo trže. Izgledalo je kao da se životinjica još bori, ali bila je mrtva, telo joj se zgrči, nožice i šapice skupiše i zadrhtaše. Jedino joj je pogled ostao nepromenjen, činilo se kao da i dalje bulji u Guju. Guja je ispetlja iz mreže i izabra malu bočicu iz torbice koja joj je visila o pojasu. Zatim silom rastvori vilice životinjice i samo jednu jedinu kap mutnog rastvora kanu u njena usta. Brzo je zatvorila bočicu i pozvala Maglu da izađe. Kobra je krenula odmah, ali se kretala polako, sklopljene kukuljice, klizeći niz rub torbe i po oštrom pesku. Odmah namirisa životinjicu i gotovo lebdeći stiže do nje, dotaknuvši je jezikom. Za tren Guja se uplaši da će kobra odbiti mrtvo meso, i reče joj: »Zalogajčić za tebe.« Magla omirisa životinjicu koja se još grčila, i pošto je bila veoma gladna, podiže se unazad i napade, zabadajući čvrste očnjake u još toplo telo i ubrizgavajući otrov u njega. Zatim stade gutati plen, šireći vilice. No, životinjica je bila premala za kobrine potrebe i jedva da joj se poznavala u grlu. Kada se Magla primirila i sklupčala, vareći ovaj mali obrok, Guja sede kraj nje i obuhvati joj vrat, iščekujući. Onda začu korake u pesku. »Poslali su me da vam pomognem.« Izgledao je vrlo mlad, uprkos sedim vlasima rasutim u tamnoj kosi. Bio je viši od Guje i dosta prijatnog izgleda. Oči su mu bile crne, a oštro oivičene površine na licu izgledale su još tvrđe zbog kose koja je bila zategnuta unazad i svezana u čvor. Izraz lica bio mu je nezainteresovan. »Plašite li se?« upita Guja. »Radiću ono što mi kažete.« Iako mu se oblici tela nisu videli ispod široke odeće, njegove duge, čvrste ruke odavale su snagu. »Dobro, držite je i ne dozvolite da vas iznenadi.«

Magla je počela da se trza, jer su lekovi koje je Guja unela u životinjicu počeli da deluju. Oči kobre gledale su netremice, ali nisu videle ništa. »Ako me ujede?« »E, pa držite je!« Mladić se približi, ali ne dovoljno vešto. Magla se izvi, udarivši ga repom po licu. On se zanese unazad, više iznenađen nego povređen. Guja je čvrsto stezala kobru za vrat nastojeći da joj obuhvati i preostali deo tela. Magla nije bila boa, ali je bila glatka, snažna i brza. Sem toga, i vidno razdražena. Siktala je, šibajući telom, spremna da ujede sve što dohvati. Boreći se s njom, Guja je uspela da joj pritisne otrovne žljezde i istisne poslednje kapi otrova. Samo za tren, blesnule su na Maglinim očnjacima kao dijamant i silina kobrinog grčenja odbaci ih u mrak. Guji je pesak bio od pomoći, jer je bio slab oslonac za Maglu. A onda joj je u pomoć priskočio i mladić hvatajući kobru za telo i rep. Napad grčenja naglo minu i Magla se opusti u njinim rukama. »Ne puštajte je«, reče Guja, »cela noć je pred nama.« Kada je Magla ponovo dobila napad grčenja, mladić je bio spreman i držao ju je tako sigurno, da je Gujina pomoć bila nepotrebna. »Šta će se desiti ukoliko me ujede«, pitao je mladić. »Samo biste se razboleli, jer još nije napravila otrov. Ako vas ujede kasnije, verovatno biste umrli. No, ako ne napraviš neku glupost i ukoliko uopšte bude nekog ujela, uješće mene.« »Ako umrete, sumnjam da ćete moći pomoći mom malom rođaku.« »Ne razumete. Ja ne mogu da umrem od zmijskog ujeda.« Guja ispruži ruku prema njemu i on ugleda mnoštvo belih ožiljaka od uboda zubima. Posmatrao je netremice njenu ruku, zatim njene oči i potom skrenuo pogled. Vreme je prolazilo, Mesec se pomerao ka zapadu zaklonjen oblacima, oni su držali kobru kao dete. Guja je zadremala i kada se Magla pomeri, pokušavajući da se oslobodi, ona se trže. »Ne smem da zaspim«, reče mladiću. »Pričajte sa mnom. Kako vam je ime?« Mladić je oklevao, baš kao i Stavin. Izgledalo je da se plaši nje, ali ne samo nje. »Moj narod«, reče najzad, »veruje da nije dobro reći svoje ime strancu.« »Ako ste mislili da sam veštica, nije trebalo da me zovete. Ne znam nikakve čarolije i ne želim da ih saznam.«

»Nismo praznoverni«, reče on, »nismo u onom smislu kako se vama čini. Ne plašimo se uroka.« »Ne mogu naučiti običaje svih naroda sveta i zato se držim svojih. A jedan od mojih običaja jeste i taj da se ljudima s kojima radim obraćam po imenu.« Dok je govorila ovo, Guja ga je pažljivo zagledala, nastojeći da mu u pomrčini razazna izraz lica. »Mi međusobno znamo svoja imena i saopštavamo ih svojim sadruzima.« Guja razmisli o ovom običaju i zaključi da joj ne bi odgovarao. »Samo sadruzima, i nikada nikome drugom?« »Pa... ponekad i prijatelju otkrijemo ime.« »Tako znači«, reče Guja, »sada mi je jasno. Za vas, ja sam samo stranac, možda čak i neprijatelj.« »Moj prijatelj može da sazna moje ime«, govorio je mladić, »Ne želim da vas uvredim, ali čini mi se da se nismo razumeli. Mi izuzetno cenimo prijateljstvo, ali poznanik nije isto što i prijatelj.« »No, u ovoj surovoj zemlji ponekad morate da donesete brzu odluku o tome da li je neko vredan da se nazove prijateljem«. »Upravo zato retko i sklapamo prijateljstva, jer prijateljstvo je velika obaveza.« »Tvoje reči zvuče mi kao nešto čega se treba bojati.« On razmisli malo. »Ono čega se mi najviše bojimo jeste izneverivanje prijateljstva. To je vrlo bolno.« »Je li vas neko nekad izneverio?« On joj uputi oštar pogled, kao da joj time želi reći da je otišla predaleko. »Ne«, odgovorio je, a glas mu je bio tvrd, kao i lice, »nemam nikoga koga bih mogao nazvati prijateljem.« »To je vrlo tužno«, reče Guja i ućuta. Nastojala je da shvati šta to može tako čvrsto da zapečati ljudsku dušu, upoređujući svoju usamljenost iz nužde sa njegovom koja je bila stvar slobodnog izbora. »Zovi me Guja«, reče na kraju, »ako možeš sebe naterati da to izgovoriš. I nemoj osećati nikakvu obavezu zbog toga.« Mladić zausti da nešto kaže, možda je pomislio da ju je uvredio, možda je hteo da bolje obrazloži običaje svog naroda, ali Magla stade da se uvija u njihovim rukama i morali su da je drže kako se ne bi povredila. Kobra je

bila tanka u poređenju sa svojom dužinom, ali vrlo snažna i grčevi koje je sada dobila bili su jači od prethodnih. Bacala se telom i gotovo uspela da im se otrgne. Guja joj je držala glavu i sprečavala je da raširi kukuljicu. Tada kobra obmota repom mladića oko struka. On poče da je vuče i da se obrće ne bi li se oslobodio. »Nemoj tako«, upozoravala ga je Guja, »ona nije toliko snažna da bi te povredila. Pusti da...« No, bilo je prekasno. Magla se borila za svoje oslobođenje svim sredstvima, prvo se naglo opustila i kada je mladić izgubio ravnotežu, istrgla se i počela bacakati kroz pesak. Guja ostade sama da se bori s njom, uhvati je i baci se na leđa držeći je iznad sebe. Magla se nadvi nad njom, razjapljenih čeljusti besno sikćući. Mladić je dograbi odmah ispod kukuljice, ali ona se okrenu i napade ga. No, Guja ju je čvrsto držala i uspela da je zadrži. Zajedničkim snagama pomeriše Maglu sa njenog uporišta i savladaše je. Guja se s mukom uspravi, a Magla ostade primerna i gotovo ukrućena. I mladić i Guja kupali su se u znoju, mladić je potpuno pobledeo, a i Guja je drhtala. »Mislim da sada možemo predahnuti«, reče Guja. Kada ga je pažljivo pogledala, spazila je na njegovom obrazu tamnu crtu, posledicu Maglinog repa. Podiže ruku i dotače je prstom. »Imaćeš modricu«, reče, »ali neće ostati beleg.« »Da su istinite priče o tome da zmije ujedaju repom, vi biste sada držali i glavu i rep, a ja bih umirao.« »Noćas mi je bio potreban neko da ne bih zaspala, prvenstveno zbog toga. Mada, moram priznati, malopre bih teško zadržala Maglu da sam bila sama.« Borba sa kobrom izazvala je u njoj lučenje adrenalina, koje je sada opadalo, ali glad se ponovo javljala, i iscrpljenost još jače no pre. »Gujo...« »Da?« On se nasmeši, zbunjeno. »Samo pokušavam da izgovorim.« »Bilo je dobro.« »Koliko vam je bilo potrebno vremena da pređete pustinju?« »Ne dugo, ali se odužilo. Šest dana. Sada mi se čini da nisam odabrala najpovoljniji put.«

»Kako ste preživeli?« »Vode je bilo. Danju smo se odmarali, gde god smo mogli da nađemo hladovinu, a putovali smo samo noću.« »Jeste li nosili sve svoje namirnice?« Guja sleže ramenima. »Samo malo.« Želela je da on više ne pominje hranu. »Šta se nalazi na drugoj strani pustinje?« »Planine. Reke. Drugi ljudi. Naselje u kome sam odrasla i gde sam učila da lečim ljude... Zatim jedna druga pustinja i planina u kojoj se nalazi grad.« »Grad... Voleo bih da ga vidim... jednog dana.« »Stanovnici grada ne puštaju unutra ljude spolja, ljude kao što smo ti i ja. Ali u planinama ima još mnogo gradova, a pustinja se može preći.« Mladić je ćutao, ali Guja je mogla da pretpostavi o čemu razmišlja, njena sećanja na odlazak od kuće još su bila sveža. Novi napad grčenja usledio je mnogo pre no što je Guja to očekivala, a po njihovoj snazi ona je otprilike odmerila do kog stupnja se razvila Stavinova bolest, i zaželela je da svane. Ako to dete već mora ga umre, bolje da to bude što pre, da ga prežali i pokuša zaboraviti. Magla bi se uništila bacakajući se po pesku da je mladić i Guja nisu držali. Iznenada, kobra se potpuno ukruti, vilice joj se stegnuše, a jezik opusti. Prestala je da diše. »Drži je!« reče Guja, »glavu joj drži. Brzo, uhvati je, a ako ti se otme, beži... Sada te neće napasti, može te samo slučajno zakačiti.« Mladić je oklevao za tren, a zatim uhvati Maglu odmah iza glave, Guja potrča do najbližeg žbunja, posrćući u pesku. Počela je da lomi suvo, trnovito granje, koje ju je grebalo po rukama, ali ona se nije obazirala na to, kao ni na klupko rogatih šarki ugnežđenih pod sasušenim grmom, koje zasiktaše na nju. Pronašla je šuplju grančicu i ponese je natrag. Ruke su joj krvarile iz dubokih ogrebotina. Kleknuvši pored kobrine glave, ona joj silom rastvori vilice i gurnu joj šuplju grančicu duboko u grlo. Saže se i uzevši drugi kraj grančice u usta poče polako uduvavati vazduh u Maglina pluća. Počelo je strahovito da joj se vrti u glavi, ali uspevala je da ne misli na to, bila je svesna svega oko sebe, mladićevih ruku koje su držale kobru

onako kako mu je ona rekla, njegovog neujednačenog disanja, peska koji joj je grebao laktove na koje se oslanjala. Guja je duvala i dalje, zastajala i ponovo počinjala, sve dok Magla nije prihvatila ritam i nastavila sama da diše. Guja uzdahnu i sede na pete. »Preživeće«, reče, »nadam se.« Zatim šakom obrisa čelo, ali na dodir buknu bol u ruci. Trže je nadole, a agonija je protrese, kroz kosti, uz ruku, ramena, obuhvati joj grudi i samo srce. Sve joj se zamuti pred očima. Pokuša da se zadrži, ali oslonac tla kao da se izmaknu ispod nje i ona se izgubi u tami. »Gujo, da li da je pustim?« Osećala je pesak na licu i rukama i pomislila je da je pitanje upućeno nekom drugom, mada je znala da nema nikoga. Osetila je ruke na sebi i poželela da uzvrati taj nežni dodir, ali bila je suviše umorna. San joj je bio potrebniji i ona ih odgurnu. Ali one joj pridržaše glavu, prisloniše nešto tvrdo uz njene usne i ona oseti vodu u ustima. Zakašlja se i ispljunu. Pridiže se na lakat. Mada joj se pred očima razbistrivalo, drhtala je... osećala se upravo onako kao kada ju je zmija prvi put ujela, pre no što se imunitet u njoj potpuno razvio. Videla je mladića nad sobom, kako kleči i prinosi joj čuturicu s vodom, a tada ugleda nešto zbog čega u trenu zaboravi na pulsirajući bol... iza mladića, kobra je puzala ka tami. »Maglo!« viknu udarivši rukom po tlu. Mladić se uplašeno obazre, a kobra se uspravi, slobodna i ljutita, motreći na njih spremna da napadne. Kukuljica joj je bila raširena klateći se prema njima. Na tamnoj pozadini ocrtavala se poput promenljive svetle linije. Guja primora sebe da ustane, osećajući se kao da pokušava da zagospodari nekim tuđim telom. Jedva se održala na nogama, krenuvši prema kobri. »Sada ne smeš poći u lov«, govorila joj je, »veliki posao te čeka.« Ispružila je desnu šaku ustranu, privlačeći njom Maglu. Ruka ju je bolela i ona opazi da joj krv curi niz prste. »Zar me već ujede, nevaljali stvore?« Nije se bojala ujeda, već mogućnosti da se izgubi sadržaj Maglinih kesica za otrov. »Nije«, prošapta mladić iza nje. To je znala i ona sama, od otrova ruka bi joj obamrla, a od novog seruma samo bridela... Tada Magla napade. No, dobro uvežbani Gujini refleksi

proradiše, njena desna ruka se izmače a leva zgrabi Maglu u trenu kada je zabacivala glavu za drugi pokušaj. Kobra se uvijala ali ne za dugo. »Podmukla životinjo«, govorila joj je Guja, »treba da te bude sram.« Zatim dozvoli Magli da joj se uspuže uz ruku i legne preko ramena, gde je ličila na obris nekog nevidljivog šala, sa repom koji joj se vukao kao skuti duge haljine. »Nije me ugrizla?« »Nije«, reče mladić. Njegov glas je imao prizvuk nekog strahopoštovanja. »U protivnom, trebalo bi da umirete u agoniji, a ruka da vam je modra i otečena...« Guja se tada priseti klupčeta šarki ispod žbuna sa koga je lomila grančice i dotače krv na šaci. Obrisa je i ugleda dvostruki zmijski ubod među ogrebotinama od trnja. Ruka je bila malo otečena. »Ovo treba očistiti«, reče, »stidim se što sam podlegla običnom zmijskom ujedu.« Bolovi iz rane u talasima su joj strujali kroz ruku, ali nije je više peklo. Posmatrala je umornim očima zalazak Meseca i treperavu okolinu, zatim pogleda u mladića. »Ispunio si svoj zadatak hrabro i dobro... Hvala ti.« On obori pogled i kao da se malo nakloni. Zatim joj priđe, a Guja pomilova Maglu po vratu, da se ne bi ponovo uznemirila. »Biće mi čast«, progovori mladić svečanim glasom, »da me ubuduće zoveš Arevin.« »Biće mi drago.« Guja kleče i pažljivo spusti kobru sa sebe u torbu. Uskoro, kada se Magla potpuno primiri, kada svane, moći će da odu Stavinu. Kada vrh Maglinog belog repa iščeze, Guja zatvori torbu i pokuša da ustane, ali nije mogla da stoji na nogama. Nije bila još potpuno prebrodila posledice novog otrova. Tkivo oko uboda bilo joj je crveno i osetljivo, ali znala je da se krvavljenje neće širiti. Sedela je u pesku, klonula, prazno gledajući svoju šaku, i pokušavala da odredi šta treba da čini. »Dozvoli da ti pomognem, molim te.« Mladić joj dodirnu rame i pomože joj da se osloni na noge. »Oprosti«, reče ona, »odmor mi je potreban više od svega...«

»Treba prethodno da ti operem ruku«, reče Arevin, »a onda možeš da spavaš. Jedino mi reci kada da te probudim.« »Ne smem da zaspim«, reče Guja, uspravivši se i zabacivši kratke kovrdže sa čela. »Dobro mi je, jedino mi je potrebno malo vode.« Arevin otpusti gornji deo odeće. Ispod je nosio pregaču oko kukova i kožni pojas na kome je visilo nekoliko kožnih čuturica i kesica. Guja zapazi da mu je telo mršavo, ali lepo građeno, noge duge i mišićave. Koža mu je bila nešto svetlija od lica. On otkači jednu čuturicu i posegnu za Gujinom rukom. »Ne, Arevine. Može se desiti da ti otrov uđe u neku malu ogrebotinu i inficira te.« Ona sede i poče postepeno točiti vodu preko otekline. Ružičaste kapi padoše na pesak i odmah iščezoše, ne ostavivši za sobom ni vlažnu mrlju na tlu. Rana joj je još malo krvarila, ali bol je bio usredsređen samo na tom jednom mestu. Otrov je bio već gotovo neutralisan. »Ne shvatam«, govorio je Arevin, »kako ti nije ništa. Moju najmlađu sestru bila je ujela peščana zmija.« Trudio se da mu glas bude ravnodušan, ali nije uspevao. »Nismo je mogli spasti... čak ni bolove ublažiti.« Guja mu vrati čuturicu, zatim zahvati malo pomade iz jedne od svojih kesica i natrlja ranu. »To je jedna od naših osnovnih priprema za ovaj posao«, govorila je. »Radimo sa mnogo raznih vrsta zmija i moramo biti imuni na njihov otrov... Postupak imunizacije je dugotrajan i mučan, a vrlo često i bolan.« Guja steže šaku, rana nije više krvarila, a nije joj se ni vrtelo u glavi. Naže se zatim k Arevinu i dodinu mu izgreban obraz, razmazujući tanak sloj pomade preko ogrebotine. »To će ti pomoći... odmah će zarasti.« »Ako već ne smeš da spavaš, možeš li bar da se odmaraš?« »Samo kratko.« Guja sede pored Arevina, naslonivši se na njega. Sedeli su opušteni, posmatrajući kako Sunce pretvara oblake u zlato, plamen i žar. Guji je prijao i ovaj najobičniji fizički dodir s drugim ljudskim bićem, mada je osećala da joj to nije dovoljno. U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu, verovatno bi učinila još nešto, ali ne ovde, ne sada.

Kada se donji rub blistavog Sunčevog diska odvojio od obzora, Guja ustade i izmami Maglu iz njenog odeljka. Kobra izađe lagano, bila je malaksala i samo se opruži preko Gujinih ramena. Arevin uze lekarsku torbu i krenu za Gujom prema maloj grupi šatora. Stavinovi rođaci su je čekali i Guja odmah primeti da nešto nije u redu. Stajali su, zbunjeni, nemi, obarajući poglede. Za tren, Guja je pomislila da su odlučili da joj otkažu. Onda, sa strepnjom upita da Stavin nije možda umro. Oni zavrteše glavama i propustiše je u šator. Stavin je ležao isto onako kako ga je ostavila, spavajući i dalje. Odrasli su je pratili pogledom, i to u njoj još više utvrdi osećaj da nešto nije u redu... Magla se uznemirila, smetalo joj je prisustvo straha u prostoriji. »Znam da želite da ostanete«, govorila im je Guja, »i da želite da mi pomognete, ali molim vas, vratite se ispred šatora. Ovde samo ja mogu nešto da učinim.« Oni se pogledaše međusobno, zatim svi u Arevina. Guji se učinilo da će se oni suprotstaviti, ali Arevin progovori: »Rođaci, hajdemo. Mi smo u njenim rukama.« On odmače krilo na ulazu i pozva ih rukom da izađu. Guja mu zahvali pogledom, a on kao da se nasmeši. Guja se okrete Stavinu i kleče pored njega. »Stavine...« pozva ga. Dodirnu mu čelo. Bilo je vrelo, a i njena ruka je bila drhtavija no pre. Nežni dodir probudi dete. »Vreme je«, reče Guja. Dete trepnu, kao da se vraća iz nekog detinjeg sna, gledajući je, polako je prepoznajući. Nije izgledao uplašen. Guja je bila zadovoljna zbog toga, mada je zbog nečeg drugog bila uznemirena, nečeg što nije mogla da uobliči. »Hoće li me boleti?« »Boli li te sada?« Oklevao je, kružio pogledom, a onda izusti: »Da.« »Verovatno će te zaboleti još malo više. Nadam se da neće... Jesi li spreman?« »Može li Trava da ostane?« »Naravno«, reče ona.

I tada shvati odakle je poticao njen osećaj uznemirenosti. »Odmah ću se vratiti«, jedva je izgovorila. Glas joj se bio toliko promenio, grlo toliko steglo, da nije mogla da izbegne da ga ne prepadne. Izađe iz šatora, hodajući polako, mirno, suzdržavajući se. Na licima rođaka koji su stajali napolju jasno je videla čega se plaše. »Gde je Trava?« Arevin, koji joj je bio okrenut leđima, trgao se na ton njenog glasa. Plavokosi mladić uzdahnu i skrenu pogled na drugu stranu. »Uplašili smo se«, reče stariji sadrug. »Učinilo nam se da će ugristi dečaka.« »Ja sam na to mislila. Ja sam to učinila. Puzio je preko njegovog lica, pokazivao je očnjake...« Žena stavi ruke na ramena sedog čoveka, ali on ne reče ništa. »Gde je?« Guja je želela da vrisne, ali nije to učinila. Dodali su joj malu otvorenu kutiju. Ona je uze i brzo pogleda unutra. Trava je bio gotovo presečen nadvoje, utrobu mu se nazirala iz poluokrenutog tela, i dok ga je ona gledala, drhteći, malo se zakoprcao i zapalacao jezikom. Guja ispusti glas, isuviše nizak da bi bio krik. Uzela ga je u ruku, što je pažljivije mogla. Dotače mu usnama glatke zelene ljuspice iza glave, zatim zagrize brzo, oštro, u sam koren lobanje. Krv šiknu u njena usta, bila je topla i slana. Ako do tada i nije bio mrtav, znala je da ga je trenutno ubila. Podigla je pogled prema Stavinovim rođacima, zatim u Arevina; svi su bili bledi, no, ona uopšte nije saosećala s njima, niti joj je bilo potrebno ičije saučešće. »Tako malen stvor«, govorila je, »tako majušan, koji je mogao da podari samo snove i mir.« Gledala ih je još samo tren zatim se okrenu šatoru. »Čekajte...« pozivao ju je stariji sadrug. Približio se i stavio joj ruku na rame, ona se izmače. »Daćemo vam sve što zaželite«, reče sedokosi čovek, »samo ne dirajte dete.« Ona se besno okrete od njega. »Treba li možda sada da ubijem Stavina zbog vaše gluposti?« Čovek je pokušao da je zadrži, ali ona se otrže i utrča u šator. Ušavši unutar, udari nogom lekarsku torbu i preturi je. Grubo probuđen, Pesak ljutito ispuza i umota se u kolutove. Neko je spolja pokušao da uđe, ali

dočeka ga siktanje i čegrtanje tako oštro kako nikada ranije nije čula. Nije se čak ni okrenula da vidi šta se događa. Sagla je glavu i rukavom obrisala suze pre no što ih je Stavin mogao zapaziti. Zatim kleče kraj njega. »Šta se dešava?« upitao je dečak, do koga su doprli glasovi ispred šatora i trčanje kroz pesak. »Ništa, Stavine, reče Guja. Jesu li ti rekli da smo došli preko pustinje?« »Nisu«, reče on začuđeno. »Bio je naporan put i vrućina i ništa nismo jeli. Trava je ogladneo i otišao u lov. Hoćeš li mu oprostiti i pustiti me da počnem? Ja ću biti uz tebe sve vreme.« Dečak je bio umoran i razočaran, ali nije imao volje da se prepire. »Dobro«. Glas mu je zašuštao tanušno kao pesak kada curi kroz prste. Guja ukloni ćebe sa Stavinovog malog tela. Tumor mu se uočavao ispod kože pod rebrima, ogroman, pritiskajući mu obližnje organe, oduzimajući mu hranljive materije kako bi sam rastao, pri tom ga trujući svojim izlučevinama. Guja podiže Maglu i držeći je za glavu pusti da se rasprostre po dečakovom telu. Morala je pažljivo da drži kobru, tako da ga ne ujede, a ipak joj omogućila da ga dodiruje i kuša jezikom. Pesak ponovo začegrta, kobra se trže. Guja ju je umirivala, milujući je. Uvežbane i usađene reakcije počeše da se ispoljavaju, nadjačavajući iskonske nagone u kobri i ona nastavi da pretražuje Stavinovo telo. Zastade kada joj jezik dotače kožu iznad tumora i Guja je pusti. Kobra se naglo uzdiže i napade munjevito, upravo onako kako to čine kobre, uronivši svoje kratke očnjake jedanput, popustivši za tren, a zatim ponovo zagrizavši da bi bolje zahvatila... Stavin vrisnu ali ostade nepomičan u blagom Gujinom zagrljaju. Magla isprazni sadržaj svojih kesica za otrov u dete i pusti ga. Zatim se uzdiže, okrenu se unaokolo, spusti kukuljicu i kliznu preko poda u potpuno pravoj liniji ka svom mračnom skučenom odeljku. »Gotovo je, Stavine.« »Hoću li umreti?« »Ne«, reče Guja, »ne sada, a nadam, se ni za mnogo godina.« Izvadi bočicu iz kese o pojasu i nadnese je nad Stavina. »Otvori usta.« On posluša, a ona mu posu jezik belim prahom. »Ovo će ti olakšati bol.« Guja zatim prostre parče tkanine preko ugriženog tumora, ne brišući krv. »Gujo? Je li odlaziš?« upita tiho Stavin kada je ustala i krenula.

»Još ne. Neću otići pre no što se oprostimo. Obećavam.« Dete se opusti, zatvori oči i prepusti delovanju leka. Pesak je bio miran, sklupčan na podu. Guja potapša po podu, pozivajući ga. On poslušno krete prema njoj i dozvoli da ga vrati u torbu. Guja je zatvori i podiže, ali činilo joj se da je prazna. Galama je dopirala ispred šatora. Masa ljudi, Stavinovi rođaci i još neki koji su im došli u pomoć provališe u šator, vitlajući štapovima još pre no što su je pogledali. Guja mirno spusti kožnu torbu. »Gotovo je.« Uđoše. I Arevin je bio među njima, ali jedini on nije držao motku u rukama. »Gujo...« progovorio je, ali Guja nije mogla da proceni da li oseća bol, sažaljenje ili zbunjenost. Stavinova majka je stajala kraj njega. On je zagrli, govoreći joj: »Da nije nje bilo, Stavin bi sigurno umro.« Ona mu strese ruku, sa sebe. »Možda bi preživeo. Možda bi bolest sama prošla. Mi...« nije mogla dalje da govori, gušeći suze u sebi. Guja primeti kako se ljudi kreću, kako je opkoljavaju. Arevin koraknu prema njoj, ali zastade. »Može li neko od vas da zaplače?« upita Guja. »Može li iko ovde da zaplače za mnom i mojim očajanjem, ili za njima i njihovim grehom, ili za malima na ovom svetu i njihovim bolom?« Osećala je kako joj suze klize niz obraze. Nisu je razumeli, nisu saosećali s njom, vređalo ih je i to što plače. Odmakoše se, prisebnost im se vraćala ali još su je se plašili. A njoj više nije bilo potrebno da se pretvara da je mirna kao kad je morala da zavara dete. »Vi, budale jedne.« Glas joj je drhtao. »Stavin...« Svetlo na ulazu se pomeri i začu se glas: »Pustite me da prođem.« Ljudi ispred Guje povukoše se ustranu i propustiše ženu crne kose i lavičinih ukrasa na sebi. Ona dođe do Guje, ne obraćajući pažnju na torbu koja joj se oslanjala o nogu. »Hoće li Stavin preživeti?« Glas joj je bio tih, staložen i vrlo blag. »To se ne može sa sigurnošću tvrditi«, odgovori Guja, »ali osećam da hoće.« »Ostavite nas same.«

Ljudi se pogledaše međusobno, odložiše motke i jedan po jedan napustiše unutrašnjost šatora. Arevin ostade i još više se približi Guji. A njena snaga, koju je u trenutku opasnosti bila prikupila naglo isteče iz nje i kolena joj klecnuše. Sklupčala se oko lekarske torbe, pokrivši lice rukama. Žena kleknu pored nje, zagrli je i privuče sebi. »Hvala vam... Tako mi je žao...« I Arevin kleče kraj njih dve i takođe zagrli Guju, koja ponovo poče snažno da se trese plačući. Oni su ćutali i držali je u naručju.

Kasnije je, iscrpljena, zaspala, sama u šatoru sa Stavinom, držeći ga za ručicu. Ljudi su nahvatali male životinje za Peska i Maglu, dali su joj hrane i svega ostalog što joj je moglo zatrebati; čak su joj dali i dovoljno vode da bi se okupala, mada je to moralo prilično iscrpsti njihove zalihe. Kada se probudila, Arevin je takođe ležao u blizini i spavao. Gornji deo odeće bio mu je otvoren i ona je mogla da vidi znoj koji mu se sijao na grudima i stomaku. Sada, dok je spavao, lice mu više nije bilo onako hladno i oštro, izgledao je umorno i ranjivo. Guja pođe da ga probudi, ali se predomisli i priđe Stavinu. Ona ga otkri i on se probudi. Napipala je tumor i uočila da je počeo da se rastvara i suši, Maglin izmenjeni otrov uništavao ga je. To je obradova, uprkos tuzi koja ju je držala. Zatim ukloni Stavinu svetlu kosu s lica. »Malecki«, prošapta, »uskoro ću morati da te napustim. Ovde ne mogu ostati.« Znala je da joj je potrebno još najmanje tri dana da se potpuno oporavi od ujeda peščane zmije, ali rešila je da se zaleči na nekom drugom mestu. »Ne boli me više«, reče Stavin, još ne potpuno razbuđen. »Drago mi je.« »Hvala ti.« »Stavine... zbogom. Hoćeš li se posle setiti da si se probudio i da sam se oprostila od tebe?« »Zbogom«, reče on, ponovo tonući u san. »Zbogom, Gujo. Zbogom Travo.« Sklopio je oči. Guja uze svoju torbu i postoja malo, gledajući u Arevina. Nije se micao. Ispunjena tugom i zahvalnošću, napustila je šator.

Senke su se rasplinjavale i dužile, sumrak se bližio; logor pustinjskih ljudi bio je vreo i tih. Guja pronađe svog prugastog ponija, sitog i napojenog. Nove, napunjene mešine za vodu ležale su na tlu pored sedla, a pustinjska haljina bila je prebačena preko njega, iako je Guja odbila da joj plate, Tigrasti poni zarza i ona ga počeše po šarenim ušima, osedla ga i priveza mu opremu na leđa. Zatim ga uze za uzdu i ne osvrnuvši se, krete ka istoku, putem kojim je i došla. »Gujo...« Ona duboko udahnu i okrete se ka Arevinu. Zalazeće Sunce oivičavalo je njegovo telo skarletnom linijom. Crna kosa padala mu je slobodno na ramena, uobličavajući mu lice. »Moraš li da ideš?«Ona klimnu glavom. »Nadao sam se da nećeš otići pre... Nadao sam se da ćeš još .. Ima još plemena u pustinji kojima je potrebna tvoja pomoć... « »Možda bih i ostala, da se nije ovo desilo, ali sumnjam. Dodušeza vidara ovde ima posla, ali... « »Preplašili su se...« »Rekla sam im da mu Trava ne može nauditi, ali oni su videli samo njegove očnjake i nisu znali da on može samo da uspava i olakša umiranje.« »Zar im ne možeš oprostiti?« »Ne mogu se suočiti sa njihovom krivicom. Arevine, ono što su učinili, bilo je posle moje greške. Ja sam ih potpuno razumela onda kada je bilo prekasno.« »Sama si mi rekla da ne možeš poznavati sve običaje svih naroda.« »Bez Trave«, reče ona, »ja sam kao i bez ruke. Ukoliko nekoga ne mogu da izlečim, ne mogu mu više nikako pomoći. Mi nemamo mnogo zmija sanodarki. Preostaje mi samo da se vratim u svoje naselje i kažem učiteljima da sam jednu izgubila, uz nadu da će mi oprostiti glupost. Ime koje nosim retko kad su kome podarili i time će njihovo razočaranje biti veće.« »Dobro, dozvoli bar da pođem s tobom.« I ona je to želela, oklevala je nekoliko trenutaka i proklela sebe zbog te slabosti. »Ne... Možda će mi oduzeti Peska i Maglu i proterati me, a i tebe bi proterali, sa mnom. Ostani ovde, Arevine.« »Bili bismo zajedno, svejedno gde.«

»Ne, Arevine. Vremenom bismo omrzli jedno drugo. Ja tebe ne poznajem, a ni ti mene. Potrebno nam je mira i vremena da bismo mogli jedno drugo dobro da razumemo.« On joj priđe i zagrli je; neko vreme su stajali tako zagrljeni i mirni. Kada je podigao glavu, niz obraze su mu tekle suze. »Molim te, vrati se«, izusti. »Ma šta se desilo, vrati se, molim te.« »Pokušaću«, reče Guja. »Kada vetrovi minu, idućeg proleća, očekuj me. A ako se ne vratim do onog drugog proleća, zaboravi me. Gde god bila, i ja ću tebe tada zaboraviti.« »Čekaću te« reče, Arevin. Bilo je to sve što je želeo da joj obeća. Guja uze konja za povodac i krenu u pustinju.

2 Poput bele linije u tami, Magla se izdiže i zašišta, njišući se, a Pesak joj odgovori čegrtanjem. Tek tada Guja začu prigušeni topot kopita u pustinjskom pesku, i oseti ga pod dlanovima. Udarivši šakom po tlu, ona se trže i naglo usisa vazduh od bola. Šaka joj je bila modra i tamna od prstiju do zgloba, i na njoj je videla dva uboda, tamo gde ju je ujela peščana zmija. Pesak prestade da onako uznemireno zveči i sa toplog vulkanskog kamena skliznu prema njoj. Guja ponovo pljesnu dva puta po tlu, ovoga puta zdravom rukom, Magla oseti titranje vazduha i, umirena dobro poznatim znakom, spusti se polako na tlo opuštajući kukuljicu. Topot kopita utihnu. Guja začu glasove iz logora, u stvari, iz grupe šatora koji su bili crnji od crnog tla, u senci izdignute stene. Pesak, se obmota oko njene ruke, a Magla joj se uspuza do ramena... Trava bi već ležao omotan oko njenog članka na ruci ili oko vrata, poput smaragdne ogrlice, ali Trave nema više. Trava je mrtav. Jahač potera konja ka njoj. Slabašno svetlo prigušenih baklji i mesečina prigušena oblacima, mutno zablistaše na rasprštanim kapljicama vode kada veliki riđan stade da gaca kroz bare u oazi. Dahtao je kroz raširene nozdrve, a na vratu, duž uzda, stvarala mu se pena od znoja. Odsjaj vatre zaiskrio je na zlatnom konjskom oglavu i osvetlio lice jahača. »Vidarko!« pozvao ju je i ona ustade. »Zovi me Guja«, rekla je tiho, svesna da je možda već i izgubila pravo na to ime, a ipak ne želeći da se vrati na svoje pravo ime. »Ja sam Meredit.« On skoči s konja i pođe k njoj, ali zastade kada Magla podiže glavu. »Neće ujesti«, umirivala ga je Guja i Meredit priđe. »Jedan drug mi se povredio. Hoćete li da mu pomognete?« »Pa, naravno«, odgovorila je bez oklevanja, ali napregnuto, jer je strepela da će neko od nje zatražiti da pomogne samrtniku, a da ona neće moći ništa da učini. Kleknula je da bi Maglu i Peska smestila u torbu. Zmije počeše da joj pužu niz ruke, dok su im hladne krljušti pravile neobične šare duž njenih prstiju. »Moj poni je oćopavio«, govorila je, »Moraću da pozajmim konja...« Veverica, njen šareni poni, bio je zatvoren u ogradi za konje u logoru gde se Meredit bio zaustavio na časak pre toga. Guja nije morala da se brine za

ponija jer se o njemu odlično starala Gram, vođa karavana; njeni unuci su ga hranili i timarili sa posebnom pažnjom. Znala je da će se Gram postarati da Veverica bude ponovo potkovan ako kovač bude navratio u Gujinom odsustvu, i nadala se da će joj Gram sada pozajmiti konja. »Nema vremena«, reče Meredit brzo. »Te pustinjske rage ništa ne vrede kada treba da se žuri. Moja kobila će nas nositi oboje.« Mereditova kobila je disala sasvim mirno, uprkos tome što joj se znoj sušio na plećima. Stajala je podignute glave, malo povijenog vrata i naćuljenih ušiju. Bila je to zaista divna životinja, rasnija od običnog karavanskog ponija i mnogo viša od svakog ponija. Odeća jahača bila je sasvim jednostavna, nasuprot bogato ukrašene konjske opreme. Guja zatvori kožnu torbu i preobuče se u haljine koje je dobila na poklon od Arevinovog naroda, vezujući kosu maramom. Bar je na toj odeći mogla da im bude zahvalna, jer je otporna tkanina predstavljala odličnu zaštitu od peska i prašine, a bila je i vrlo prijatna. Meredit se pope na konja i pozva Guju, no, kada se ona približila kobila raširi nozdrve i ustuknu pred mirisom gmizavaca. Meredit je blago pomilova i ona stade mirno ali se ne umiri. Guja se s lakoćom pope na nju, ali ne na sedlo već iza sedla, na sapi. Kobilini mišići se zgrčiše i ona krenu u galop, pljuskajući po vodi. Kapljice poprskaše Guju po licu, a ona samo jače steže nogama vlažne kobiline sapi. Konj ih iznese na obalu i projuri ispod nežnog letnjeg drveća, dok su senke i krhko lišće promicali kraj njih. Tada, iznenada, pustinja puče pred njima sve do horizonta. Guja je držala torbu u levoj ruci: desnom šakom još nije mogla sigurno da hvata. Ovde, daleko od vatre i odsjaja vode, jedva da je išta mogla da vidi. Crni pesak upijao je u sebe svetlost i otpuštao je u obliku toplote. Kobila je nastavila da galopira, a prepleteni ukrasi na njoj zveckali su, nadjačavajući škripanje kopita u pesku. Znoj joj probi kroz Gujine pantalone, vreo i lepljiv uz kolena i butine. Izvan oaze i zaštite drveća, Guja oseti na licu bockanje peska nošenog vetrom. Za tren samo pusti Mereditov pojas da bi navukla maramu preko nosa i usta. Uskoro kamenita uzbrdica zameni more peska. Kobila uđe u čvrsto kameno tlo. Meredit je obuzda da ide hodom. »Suviše je opasno da jurimo«, glas mu je bio napet od žurbe. Nastradaćemo u nekoj pukotini pre no što je i budemo videli.«

Kretali su se preko velikih procepa nekadašnjih potoka lave. Jasike su šuštale nošene vetrom po tom golom, ustalasalom tlu. Potkovice su zvonile po njemu kao da se ispod nalazi šupljina, čitavi blokovi stena su odzvanjali i kamen je odzvanjao. Guja je nekoliko puta zaustila da upita šta se to dogodilo Mereditovom prijatelju, ali kamena ravnica nije dozvoljavala da se razgovara, niti da se misli na bilo šta sem na to kako se bezbedno kretati po njoj. A Guja se i bojala da pita, bojala se da sazna. Torba joj se oslanjala na nogu, i bila joj je teška, njišući se u ritmu neravnomernog kobilinog hoda. Osećala je kako se zmije tumbaju s jedne na drugu stranu svojih odeljaka i nadala se da Pesak neće začegrtati i ponovo uplašiti konja. To vulkansko zemljište nije bilo naznačeno na Gujinoj mapi, koja je obuhvatala samo oblast do oaze. Trgovački karavani izbegavali su prostranstvo okamenjene lave, jer je bilo opasno i za ljude i za životinje. Guja se nadala da će je preći pre izlaska Sunca, jer ovde, na crnim stenama, toplota naglo raste. A tada, uprkos Mereditovom neprestanom podsticanju, snažni trk kobile poče da se usporava.

Blago njihanje u ritmu konjskog hoda preko širokog, kamenitog dna nekadašnjeg rečnog korita uljuljkalo je Guju i gotovo je uspavalo. Trgla se iz tog polusna tek kada je kobila počela da kliže niz dugačku padinu okamenjene lave, grebući kopitama, trzajući jahače napred-nazad. Guja uhvati čvršće torbu i Meredita, i steže konja kolenima. Izlomljeni kamen u podnožju strme padine se proređivao i nije ih više zadržao da moraju silaziti s konja i hodati. Guja oseti kako se Mereditove butine stežu oko kobile, goneći je, ovako iscrpljenu, u još veći kas. Kretali su se kroz duboki, tesan kanjon, čiji su se zidovi sastojali od dva razdvojena toka lave. Iskre svetla zablistaše nad crnilom i Guja se na tren sanjivo priseti svitaca. Tada iz daljine dopre do njih njisak konja i svetla počeše da se šire, svetiljke logora. Meredit se još više naže napred, hrabreći rečima svoju kobilu, koja se mučila boreći se s dubokim peskom. Jedanput se spotakla i to je snažno bacilo Guju, tako da je udarila o Mereditova leđa. Iz torbe,

Pesak začegrta, a praznina oko njih učini da zvuk odjekne. Kobila suknu napred, izbezumljena. Meredit je pusti da juri, a kada ona uspori, dok joj je pena kapala niz vrat i kapljice krvi izmešane s dahom prskale iz nozdrva, Meredit je opet potera. Izgledalo je kao da se logor udaljuje, poput fatamorgane. Sa svakim novim udisajem Guja je osećala bol, kao da je i sama bila na kobilinom mestu. Konj se doslovno teturao kroz duboki pesak poput iscrpljenog plivača, duboko udišući vazduh pri svakom uzdizanju tela. Stigli su do šatora. Kobila stade, raširenih nogu, oborene glave, klecavih kolena. Guja skliznu s njenih znojem natopljenih leđa. Meredit takođe sjaha i odmah pođe ka šatoru. Šatorska krila su bila otvorena, a svetlost iznutra natapala ga je plavičastim sjajem. Unutra, svetlo je izgledalo veoma jako. Mereditova ranjena prijateljica ležala je pored šatorskog zida, prekrivena tankom tkaninom koja je bila mrljava od znoja i lice joj se sijalo od znoja, a duga, kovrdžava kosa boje cigle bila joj je zamršena i neuredna. Mladić koji je sedeo na podu pored nje, sanjivo podiže glavu. Guste obrve mrštile su mu se iznad malih, crnih očiju. Iskrzana, mrka kosa bila mu je raščupana i zamršena. Meredit kleče kraj njega. »Kako je?« »Zaspala je, najzad. Bar je ne boli...« Meredit uhvati mladića za ruku i sagnuvši se spusti nežan poljubac na zaspalu ženu. Ona se ne pomače. Guja spusti svoju torbu i približi se bezizrazna lica shvativši najednom koliko su iscrpljeni. Mladić se iznenada nagnu prema Mereditu i zagrliše se, ćutke, prisno, onda se Meredit uspravi, nevoljno se povlačeći iz zagrljaja. »Vidarko, ovo su moji sadruzi... Aleks«, pokaza, u pravcu mladića, »i Džesi.« Guja opipa članak na ruci zaspale žene. Puls je bio slab i neujednačen. Imala je veliku modricu na čelu, ali nijedna dužica u oku joj nije bila proširena, tako da je možda imala sreće i bila samo malo povređena padom. Guja je otkri. Modrice su zaista poticale od teškog pada; bilo ih je na ramenu, butinama, kolenima... »Rekli ste da je najzad zaspala, da li to znači da je bila potpuno pri svesti sve vreme od kada je pala?« »Kada smo je pronašli bila je onesvešćena, ali se kasnije osvestila.«

Guja klimnu glavom. Posmatrala je Džesin bok gde se pružala duboka razderotina, videla je da i na bedru ima zavoj. Guja pažljivo pokuša da ukloni tkaninu, ali zavoj beše natopljen skorelom krvlju. Džesi nije ni mrdnula kada joj je Guja dodirnula veliku rasekotinu na butini, čak ni onako kako se čovek pomeri u snu da bi izbegao uznemiravanje. Nije reagovala na bol. Guja je potapša po stopalu, ali bez rezultata. Refleksa više nije bilo. »Pala je s konja«, reče Aleks. »Ona nikada ne pada«, ispravi ga Meredit. »Ždrebac je posrnuo i izbacio je.« Guja pokuša da prikupi malo hrabrosti koja ju je polako napuštala još od kada je izgubila Travu, ali nije joj uspevalo. Pretpostavljala je kakve su Džesine povrede, trebalo je još samo da otkrije koliko su teške. Ali nije rekla ni reči. Oslanjajući se na koleno, oborene glave, pažljivo je opipavala Džesino čelo. Osećala je pod prstima ledeni znoj i znala je da je žena još u šoku. A ako ima unutrašnje povrede, razmišljala je sa zebnjom Guja, ako umire... Džesi pomeri glavu, tiho zaječavši, ali ne probudi se. Ovoj ženi je potrebna sva ona pomoć koju možeš da joj pružiš, ljutila se Guja sama na sebe. I što duže bude trajalo tvoje samosažaljenje, utoliko više ima izgleda da joj odmogneš... Osećala je kao da se dve potpuno različite osobe prepiru u njoj a pri tom, nijedna od njih nije bila ona sama. I bila je nekako neodređeno zadovoljna kada je onaj deo nje koji je bio svestan svoje dužnosti nadvladao nad onim delom koji se bojao. »Pomozite mi da je okrenem«, rekla je. Sledeći Gujina uputstva, Meredit uhvati Džesina ramena a Aleks kukove i okrenuše je na bok, pazeći da joj ne uvrnu kičmu. Tamnoplava modrica prostirala joj se preko leđa, a tamo gde se ukrštala s kičmom bila je gotovo crna. Kost je bila slomljena. Silina udara gotovo da je prekinula kičmeni stub. Guja je pokupila komadiće slomljene kosti koji su se bili zarili u meso. »Vratite je ponovo na leđa«, reče ona. Poslušaše je i ćutke su čekali posmatrajući je. Ona sede na pete, ispunjena dubokom tugom. Kada Džesi

bude umirala, razmišljala je, neće osećati mnogo bola. Samim tim ni Trava joj ne bi mnogo pomogao. »Vidarko...« pozivao ju je Aleks - nije imao više od dvadeset godina, suviše malo da bi ga bol mogao opteretiti, čak i u ovoj surovoj zemlji. Na Mereditu se nisu mogle videti nikakve godine, opaljen suncem, tamnih očiju, star, mlad, uzdržan, ogorčen. Guja je bacala poglede od jednog do drugog, a kada je progovorila obraćala se starijem: »Kičma joj je slomljena.« Meredit, preneražen, sede kraj nje. »Ali, ona je živa!« vrisnu Aleks. »Ako je živa...« »Da li možda postoji mogućnost da ste pogrešili?« upita Meredit. »Može li se tu još nešto učiniti?« »Kamo sreće da mogu. Meredit, Aleks, zaista je čudo što se još nalazi u životu. Nervi su joj sigurno pokidani. Kost nije samo slomljena, već smrskana i uvrnuta. Ako bih vam rekla da su nervni očuvani, i da postoji mogućnost da kost zaraste, lagala bih vas « »Znači, ona je obogaljena.« »Jeste«, potvrdi Guja. »Ne!« Aleks je zgrabi za ruku. »Džesi... nije valjda. Ne mogu...« »Tiše, Aleks«, šapnu Meredit. »Žao mi je«, reče Guja. »Možda sam neko vreme i mogla da krijem istinu od vas, ali ne dugo.« Meredit se poigravao sa kovrdžom Džesine crvene kose. »Ne«, reče, »bolje je da sve saznamo odmah... da saznamo i da sa naviknemo.« »Džesi nam neće biti zahvalna na ovakvom životu.« »Dosta, Aleks! Zar bi ti bilo milije da je poginula pri padu?« »Naravno, ne.« Potom, oborivši pogled ka podu, Aleks tiho izgovori: »A možda i bi. I ti to znaš.« Meredit je netremice gledao u Džesi, neko vreme ne govoreći ništa. Guja je videla kako njegova leva ruka podrhtava, stegnuta u pesnicu. »Aleks, da li bi se postarao za moju kobilu? Iznurena je od dugog puta.« Aleks je oklevao, ali ne, kako se Guji činilo, zbog želje da odbije Mereditov zahtev. Najzad ih napusti. Guja je čekala. Čuli su Aleksove čizme u pesku, zatim topot kopita.

Džesi je ponovo uzdahnula, pomerajući se. Meredit se trže na taj zvuk, pogleda je, udahnu duboko i dugo, uzalud pokušavajući da zadrži jecaj. Suze zablistaše na njegovom licu, klizeći poput nanizanih dragulja. Guja mu priđe i uze ga za ruku, nudeći utehu. »Nisam želeo da Aleks vidi...« »Znam«, reče Guja. A sigurno zna i Aleks, pomisli. Ovaj svet zaista dobro čuva jedno drugog. »Meredit, da li bi Džesi podnela da joj kažem istinu? Obično nisam tajanstvena, ali...« »Jaka je ona«, reče Meredit. »Sem toga, ma šta da prikrijemo, ona će saznati.« »U redu. Moram je sada probuditi, jer s obzirom na povredu glave ne bi smela da spava više od nekoliko sati uzastopno. Takođe, moraćemo da je okrećemo svaka dva sata, da ne bi dobila gnojne rane na koži. »Ja ću je probuditi.« Meredit se naže nad Džesi i poljubi je u usta, uze njenu ruku u svoju i pozva je po imenu. Dugo se budila, mrmljajući i odgurujući Mereditove ruke od sebe. »Zar ne bismo mogli da je ostavimo da još malo odspava?« »Ne. Mora biti budna, makar i na kratko.« Džesi promrmlja nešto i otvori oči. U prvi tren buljila je prazno na više, u šator, zatim okrenu glavu prema Mereditu. »Meri... vratio si se. Baš mi je milo što si ponovo ovde.« Oči su joj bile tamne, gotovo crne, u neobičnoj suprotnosti s crvenkastom kosom i rumenim licem. Džesi ugleda Guju. »Vidarko.« »Da.« Džesi ju je gledala netremice i mirno, a kada je progovorila i glas joj je bio miran: »Da li mi je kičma slomljena?« Meredit se trže. Guja je oklevala, zatim klimnu glavom, ustežući se. Istog trena, Džesi se opusti, glava joj pade unazad a pogled poče lutati nekud gore. Meredit se saže i zagrli je. »Džesi, ljubavi, to je...« ali reči mu presahnuše i on se nemo osloni na Džesino rame, čvrsto je pripajajući uz sebe. Džesi spusti pogled prema Guji. »Ja sam oduzeta? Neću ozdraviti?« »Tako mi je žao«, poče Guja, »ali zaista mi se čini da nema nade.«

Džesino lice ostade nepromenjeno, nada koja je do malopre tinjala u njoj raspršila se ne ustupajući mesto vidljivom razočarenju. »Znala sam da je gadno, čim sam pala«, govorila je, »čula sam kost kako puca... Meri, šta je sa ždrepcem?« »Bio je već uginuo kada smo te pronašli. Slomio je vrat.« U Džesinom glasu osećalo se olakšanje, tuga, strah. »Bar je bilo brzo«, reče, »za njega.« Prodorni miris mokraće proširi se kroz šator. Džesi ga oseti i pocrvene od srama. »Ne mogu živeti ovako!« uzviknu. »Ne sekiraj se zbog ovoga. Sve je u redu«, govorio je Meredit krenuvši da pronađe krpu. Dok su je Meredit i Guja brisali, Džesi je gledala u stranu i ćutala. I Aleks se vratio. Bio je umoran. »Kobila je u redu«, rekao je, ali misli su mu bile na drugoj strani. Gledao je u Džesi koja je i dalje ležala okrenuta zidu, s rukom preko očiju. »Džesi je uvek odabirala najbolje konje«, reče Meredit, nastojeći da mu glas zvuči veselo. Napetost je bila krhka kao staklo. Oba muškarca su netremice gledala u Džesi, ali ona nije ni mrdnula. »Neka spava«, reče Guja, mada ni sama nije znala da li Džesi spava ili ne. »Kada se probudi biće gladna i nadam se da imate nešto što bi mogla da pojede.« Iz ukočene napetosti naglo pređoše u neprirodno žustru aktivnost. Meredit poče preturati po džakovima i kesama i iznese na videlo suvo meso, suvo voće i kožnu čuturicu. »Ovo je vino, sme li ona to?« »Nije teško povređena reče Guja. »Vino joj neće škoditi.« Možda bi i pomoglo, pomisli, jedino ako joj alkohol ne prija. »A ovo suvo meso...« »Skuvaću čorbu«, reče Aleks. Iz gomile raznoraznih stvari on izabra metalni lonac, zatim nožem poče da sitni suvo meso. Meredit preli vodom smežurane komadiće voća. Oštar, sladunjavi miris ispuni prostoriju i Guja najednom shvati da umire od gladi i žeđi. Pustinjski narodi su često i nemarno propuštali obroke, ali Guja je stigla u oazu još pre dva dana i nije jela dok je prespavljivala reakciju na otrov. U ovim predelima nije bilo učtivo zatražiti hranu ili vodu, zato što je bilo još neučtivije je ne ponuditi. Ali sad učtivost više nije bila važna. Guja gotovo da se tresla od gladi. »Ala sam gladan«, reče Meredit, kao da čita Gujine misli. »A ti?

»Pa, i jesam«, reče Guja oklevajući. »Kao domaćini...« Izvinjavajućim gestom Meredit pruži Guju čuturicu i smesta pronađe još voća. Guja otpi oštro i zagrcnu se; prvi gutljaj joj je bio suviše dubok, a i piće je bilo prilično jako. Otpi još malo i vrati čuturicu. Meredit otpi, a Aleks prvo sasu jedan deo u lonac. I tek tada i sam otpi, na brzinu, pre no što će odneti čorbu napolje, na mali špiritusni rešo. Vrelina pustinje toliko ih je pritiskala da nisu mogli ni da osete toplotu plamena. Tinjao je, poput providne aveti nad crnim peskom, i Guja oseti kako joj znoj ponovo curi niz slepoočnice u grudi. Rukavom obrisa čelo. Jeli su suvo meso, voće i vino, koje im je odmah udarilo u glavu. Aleks je počeo da zeva, ali svaki put kada bi mu klonula glava dizao bi se na noge, i oteturao napolje da promeša čorbu za Džesi. »Aleks, treba da spavaš. Hajde«, reče najzad Meredit. »Neću, nisam umoran.« On prestade da meša čorbu, okuša, skide lonac s vatre i unese ga u šator da se ohladi. »Aleks...« Meredit ga uze za ruku i povuče ka šarenom ćebetu. »Ako nas pozove, čućemo je. Ako se pokrene, prići ćemo joj. Nećemo joj pomoći ako budemo padali s nogu od umora.« »Ja... ali ja..« Aleks je tresao glavom, no, umor i vino su ga i dalje držali. »A ti?« »Tebi je noćas bilo teže nego meni dok sam jahao. Meni je potrebno samo još nekoliko trenutaka da se potpuno opustim, a onda ću i ja leći.« Oklevajući, ali sa olakšanjem, Aleks prilegnu. Meredit ga je milovao po kosi sve dok, ubrzo zatim, Aleks ne poče da hrče. Meredit pogleda u Guju i nasmeši se. »Kada je prvi put krenuo s nama, Džesi i ja smo se pitali kako ćemo uopšte moći da spavamo pored te buke. A sada ne možemo da zaspimo bez nje.« Aleks je hrkao glasno i ravnomerno. Guja se takođe nasmeši. »Čini mi se da možeš da se navikneš na sve.« Ona gucnu vino poslednji put i pruži mu čuturicu. Meredit pođe rukom prema njoj, ali iznenada štucnu, i postiđen, rumen u licu, umesto da otpije zapuši bocu. »Vino me odmah hvata. Ne bih smeo da ga pijem.« »Dobro je da znaš. Sigurno nikada nećeš napraviti budalu od sebe.« »Kada sam bio mlad...« Meredit se zasmeja, prisećajući se. »Bio sam pomalo blesav, a i siromašan. Pravi baksuz... Sada smo bogati a ja sam

možda malo manje šašav. No, šta sve to vredi, vidarko? Nema tog novca koji može da pomogne Džesi. A ni mudrosti.« »U pravu si«, reče Guja. »Novac joj ne može pomoći, baš kao ni ja... jedino ti i Aleks.« »Jasno mi je to.« Meredit je govorio tiho i tužno. »Ali Džesi nikada neće moći da se navikne.« »Živa je, Meredit. Zamalo je mogla poginuti... zar nije već i to dovoljno?« »Meni jeste. Zaista jeste.« Počeo je da mrmlja od pijanstva. »Ali ti ne poznaješ Džesi, ni odakle je, ni zašto je ovde...« Meredit pijano pogleda u Guju, oklevajući za tren, potom naglo poče da govori: »Ona je s nama samo zato što ne može da podnese da bude živa sahranjena. Pre no što smo se sreli ona je bila bogata, moćna i bezbedna. Ali ceo njen život i rad bili su precizno isplanirani, jer, ona je bila jedna od upravljača Centra...« »Grada!« »Upravo tako... i bio bi njen da ga je htela. Ali nije želela kameno nebo nad sobom. Napustila je kupolu i sve u njoj bez ičega. Želela je da stvori vlastitu sudbinu, da bude slobodna. Slobodna... ono u čemu jedino uživa biće joj zauvek uskraćeno. Kako da joj kažem da se raduje životu kada zna da više nikada neće hodati pustinjom, da nikad više neće ukrotiti ni jednog konja, da nikada više neće voditi ljubav?« »Zaista ne znam«, reče Guja, »ali njen život će zavisiti od toga kako ga budete shvatili ti i Aleks... ukoliko u njemu vidite tragediju, on će takav i biti.«

Pred zoru toplota popusti, ali čim se razdani nesnosna jara ponovo steže. Logor se nalazio u debeloj hladovini, ispod stenovitih zidina, ali čak i tu vrelina je prodirala. Aleks je hrkao a Meredit je mirno ležao kraj njega, potpuno nesvestan tog zvuka, dok mu je snažna ruka počivala oko Aleksovih ramena. Guja je ležala na podu šatora, potrbuške, raširenih ruku. Nežne niti u prostirci blago su je grebuckale po obrazu, vlažne od njenog znoja. Kroz ruku je osećala otkucaje srca. Nije mogla da zaspi, niti je imala snage da se pokrene i ustane. Otpliva u san u

kome se pojavi Arevin. Imala je njegovu sliku u glavi mnogo jasnije nego kada ga se sećala u budnom stanju. Bio je to neobičan san, detinjasto čist. Jedva da je uspela da dotakne Arevinove vrške prstiju kada on stade da se izmiče. Guja je očajnički pružala ruke za njim. Probudila se ustreptala od polne napetosti, dok joj je srce neravnomerno tuklo. Džesi se promeškolji. Za tren, Guja se ne pomače, a zatim se, polako, uspravi. Baci pogled na druga dva sadruga. Aleks ie čvrsto spavao, utonuvši za tren oka u dubok san onako kako to samo mladež može, ali na Mereditovom licu ocrtavala se duboka iscrpljenost, i znoj mu je lepio za čelo sjajne, crne kovrdže. Guja napusti Meredita i Aleksa i kleknu kraj Džesi, koja je ležala potrbuške, onako kako su je ostavili s obrazom na mišici, dok je drugom rukom zaklanjala oči. Samo se pravi da spava, pomisli Guja, jer način na koji joj leži ruka, i krivulja koju ocrtavaju prsti šake ne pokazuju opuštanje, već, naprotiv, napregnutost, ili možda samo želju, poput mene. Obe bismo želele da zaspimo, da zaspimo duboko i zaboravimo na stvarnost. »Džesi«, pozva je tiho, i ponovi, »Džesi, molim te.« Džesi duboko uzdahnu i dopusti da joj ruka sklizne na čaršave. »Ima čorbe«, govorila je Guja, »kad budeš prikupila snage, popićeš malo. I vina, ako budeš htela.« Jedva primetan odrični pokret glavom, iako su Džesine usne bile potpuno suve. Guja nije htela da dopusti da Džesi izgubi isuviše vode, ali nije želela ni da je tera da jede. »Ne vredi...« reče Džesi. »Džesi...« Džesi pomeri ruku i stavi je preko Gujine. »Ne, sve je u redu. Već sam razmišljala o ovome što se dogodilo. Već sam i sanjala o tome.« Guja opazi da su joj tamno smeđe oči bile prošarane zlatnim tačkicama. Zenice su bile veoma male. »Ne mogu ovako da živim. Ne mogu ni oni. Pokušaće... propašće pokušavajući. Vidarko...« »Molim...« prošaputa Guja, uplašenija no što je ikada bila. »Molim te nemoj...« »Zar ne možeš da mi pomogneš?«

»Ne, ne da umreš«, reče Guja. »Nemoj tražiti od mene da ti pomognem da umreš!« Skoči na noge i krete napolje. Vrelina je udari i ošamuti, ali nije mogla da joj izbegne. Zidovi kanjona i polurazrušene gomile izlomljenog kamenja uzdignuše se oko nje. Oborene glave, drhćući, dok joj je znoj štipao oči, Guja se zaustavi i pribra se. Glupo se ponela i stidela se svog straha. Mora da je time uplašila i Džesi. Ali i dalje nije mogla da natera sebe da se vrati i pogleda joj u lice. Odšeta od šatora, ali ne ka pustinji gde će Sunce i pesak zatitrati pred njenim očima kao san, već ka udubini u zidovima kanjona, koja je bila ograđena kao obor za stoku. Guji, se učinilo da uopšte nije ni trebalo zatvarati konje, jer su stajali u nepomičnoj grupi, oborene glave i ušiju, prašnjavi. Nisu čak ni repovima mahali, u crnoj pustinji nije bilo insekata. Guja se pitala gde li se nalazi Mereditova kobila. Konji koje je videla bili su obične rage, dok im se oprema, viseći na, ogradi ili ležeći nemarno razbacana u gomile, blistala od dragocenosti metala i dragulja. Guja položi šake na jedan od kočeva koji su držali konope na ogradi i osloni bradu na pesnice. Na zvuk vode koja curi ona se trže i okrete. Na drugoj strani korala Meredit je punio kožno pojilo postavljeno na drveni ram. Konji kao da oživeše, dižući glave, ćuljeći uši. Zatim krenuše preko peska najpre hodom, potom kasom, gurajući se, ržući, pokazujući zube i bacajući čifte. Guji se učini kao da su se namah preobrazili, postajući predivni. Meredit zastade u blizini, držeći u ruci mlitavu, praznu mešinu, radije gledajući u mali čopor konja no u Guju. »Džesi zaista ume s konjima. Da ih izabere, da ih obuči... Nešto nije u redu?« »Krivo mi je. Uznemirila sam je. Nisam imala pravo...« »Da joj kažeš da treba da živi? Možda i nisi, ali drago mi je da si joj to rekla.« »Ne pomaže da joj ja govorim«, reče Guja. »Ona mora sama poželeti da živi.« Meredit mahnu, rukama i viknu. Konji koji su bili najbliže do vode ustuknuše, dajući i drugima priliku da se napiju, Gurkali su se bokovima, ližući poslednje kapi iz pojila, a zatim stojeći kraj njega i s nadom očekujući još.

»Žao mi je«, reče Meredit. »Zasad, to je sve.« »Zbog njih sigurno morate da nosite mnogo vode sa sobom.« »Da, ali, svi do jednog su nam potrebni. Dolazimo ovde noseći vodu, a odemo natovareni rudom i draguljima koje Džesi pronađe.« Riđa kobila proturi glavu preko ograde od konopaca i stade da njuška Meredita po rukavu, pružajući se da je on počeše iza ušiju i oko donje vilice. »Od kada nam se Aleks pridružio putujemo sa više... stvari, luksuznih sitnica. Aleks tvrdi da tako ostavljamo bolji utisak na ljude, i da radije kupuju od nas.« »Pa, uspeva li?« »Izgleda. Sad već živimo veoma dobro. Možemo i da biramo kupce.« Guja je posmatrala konje koji stadoše jedan po jedan da se povlače ka hladovitom delu korala. Rasplinuti blesak Sunca već je bio prepuzio preko ivice stenovitog zida, i Guja je osećala kako joj jara bije u lice. »O čemu razmišljaš?« upita Meredit. »Kako da navedem Džesi da poželi da živi.« »Ona neće hteti da živi drugima na teretu. Aleks i ja je volimo. Ma šta se desilo brinuli bismo se o njoj, ali to joj nije dovoljno.« »Mora li biti u stanju da hoda da ne bi bila nikome na teretu?« »Vidarko, ona je naš istraživač ruda.« Meredit tužno pogleda u Guju. »Pokušavala je da me nauči kako da gledam i gde da gledam. Razumem sve što mi kaže, ali kada sam odem na teren opet uspevam da nađem samo rastopljeno staklo i minerale koji liče na zlato.« »Jesi li je ti naučio svom poslu?« »Naravno. I ona i ja možemo pomalo da odmenimo jedno drugo. Ali svako od nas je obdaren samo za jedan posao. Ona bolje radi moj posao no što ja radim njen i ja bolje radim njen nego što oboje umemo da radimo Aleksov, ali svet ne razume njene šare. Isuviše su čudne. Divne su«, Meredit uzdahnu i podiže ruku sa narukvicom, da je Guja vidi, jedini nakit koji je nosio. Bila je od srebra, bez dragog kamenja, ukrašena geometrijskim šarama i sastojala se od više slojeva, a nije bila nezgrapna i teška. Meredit je bio u pravu: bila je divna i neobična. »Niko neće to da kupuje. Ona to zna. Sve bih učinio, lagao bih je, kada bi to imalo svrhe. Ali ona bi znala. Vidarko...« Meredit baci mešinu u pesak. »Zar baš ništa ne možeš da učiniš?«

»Mogu da lečim infekcije, bolesti i tumore. Čak umem da izvedem i lakše hirurške zahvate, onoliko koliko mi instrumenti dozvoljavaju. Ali ne mogu naterati telo da ozdravi.« »Može li neko?« »Ne... niko koga poznajem na ovom svetu.« »Nisi valjda mistik?« reče Meredit. »Ne misliš valjda da bi neki duh mogao da napravi čudo? Hoćeš da kažeš da bi oni koji nisu sa Zemlje mogli da pomognu?« »Mogli bi«, reče polako Guja, zažalivši što je počela taj razgovor. Nije očekivala da će Meredit moći da razume odbojnost u njenom glasu, iako je trebalo da zna. Grad je uticao na sve ljude u svojoj okolini; bio je nepomični centar vrtloga, tajanstven i očaravajući. I bio je mesto u kome bi ponekad sletali oni s drugih svetova. Zahvaljujući Džesi, Meredit je verovatno više od Guje znao o njima i o gradu. Guja je uvek morala da veruje na reč kada su joj pričali o Centru, jer onome ko je živeo na zemlji odakle su se retko viđale zvezde bilo je teško da poveruje u priču o bićima s drugih svetova. »Možda bi je u gradu i potpuno izlečili«, reče Guja. »Otkud ja to mogu znati? Oni koji tamo žive neće da razgovaraju sa nama... Drže nas podalje od sebe. A što se tiče onih s drugih planeta, inozemaca, nisam uspela da sretnem nikoga ko ih je makar i video.« »Džesi jeste.« »Hoće li joj oni pomoći?« »Njena porodica je veoma uticajna. Možda bi uspeli da nagovore inozemce da je odnesu negde gde bi se izlečila.« »Ljudi u Centru i inozemci ljubomorno čuvaju svoje znanje« reče Guja. »Bar se ne može reći da su nam ga ikada do sada ponudili.« Meredit se natmuri i okrete lice. »Ali ja kažem da ne bi trebalo da pokušamo. To bi joj dalo nadu… « »Ali ako odbiju, izgubiće svaku nadu.« »Daj joj vremena.« Meredit je razmišljao, i najzad odgovori. »Da li ćeš i ti poći, da nam pomogneš?« Sada je Guja počela da razmišlja. Već se bila spremila da se vrati u rudarsko naselje i da primi na sebe presudu svojih učitelja kad im bude

ispričala da je pogrešila, Pripremala se na to da će morati da ode u dolinu. Ali sada stade da misli na ovo drugo putovanje, i shvati koliko je težak zadatak koji Meredit postavlja pred njih. Biće im neophodan neko ko će umeti da Džesi pruži svu onu negu koja joj je potrebna. »Vidarko?« »Dobro, poći ću.« »Onda, hajde da pitamo Džesi.« Vratiše se u šator. Guja je bila začuđena i sama kad je otkrila da je puna nade; smešila se, zaista ohrabrena, po prvi put posle dugog vremena. Aleks je sedeo u šatoru pored Džesi. Ljutito pogleda Guju kada je ušla. »Džesi«, reče Meredit, »imamo predlog.« Opet su je okrenuli, pažljivo slušajući Gujina uputstva. Džesi pogleda u njih umorno, naglo ostarela od dubokih bora na čelu i oko ustiju. Meredit je objašnjavao, uzbudeno mašući rukama. Džesi ga je ravnodušno slušala. Aleksov izraz lica okameni se u neverici. »Poludeo si«, reče, kada je Meredit završio. »Nisam. Kako možeš to da mi kažeš. Pa to nam je prilika!« Guja pogleda u Džesi. »Jesmo li zaista poludeli?« »Mislim da jeste«, reče Džesi, ali govorila je veoma polako, veoma zamišljeno. »Ako vas odvedemo do centra«, reče Guja, »da li će vam vaši pomoći? « Džesi je oklevala. »Moji rođaci znaju za neke metode. Umeju da izleče veoma gadne povrede. Ali kičmeni stub? Možda. Ne znam. A i ne vidim zašto bi mi pomogli. Nema više razloga.« »Stalno si mi govorila kako porodice u gradu veoma mnogo drže do svojih krvnih srodnika«, reče Meredit, »Ti si im rod...« »Napustila sam ih,« reče Džesi. »Ja sam raskinula te veze. Zašto bi me uzeli natrag? Zar želiš da idem da ih molim?« »Da.« Džesi pogleda naniže, u svoje dugačke, nemoćne noge. Aleks je streljao očima, najpre Meredita, potom Guju. »Džesi, ne mogu da te gledam ovakvu, ne mogu da te gledam kako namerno umireš.« »Vrlo su ponosni«, reče Džesi. »Povredila sam ugled svoje porodice time što sam je se odrekla.«

»Onda će moći da shvate koliko te skupo košta da ih moliš za pomoć.« »Bilo bi čisto ludilo, pokušavati tako nešto«, reče Džesi.

3 Nameravali su da iste noći dignu logor i pređu preko okamenjene lave po mraku. Guja bi više volela da su mogli da pričekaju još nekoliko dana pre no što pokrenu Džesi, ali nisu imali izbora. Džesi je isuviše lako menjala raspoloženja da bi mogli da je drže na tom mestu. Znala je da je njihova družina već ostala u pustinji duže nego što su nameravali. Aleks i Meredit nisu više mogli da sakriju činjenicu da su im zalihe vode na izmaku, da i oni i konji žeđaju zato da bi nju mogli da čiste i kupaju. Još nekoliko dana provedenih u kanjonu, usred nakiselog smrada koji će se nakupiti zato što ništa više neće moći pošteno da se opere, gurnulo bi je u potištenost i gađenje. A nisu smeli ni da gube vreme. Pred njima je bio dug put: uzbrdo i preko okamenjene lave, zatim na istok do središnih planina koje su delile crnu pustinju na zapadnu polovinu, gde su se sada nalazili, i na istočnu, gde je ležao grad. Put koji je prosecao zapadne i istočne vence središnih planina bio je dobar, ali kada ih pređu putnici će opet morati da uđu u pustinju i da krenu na jugoistok, u pravcu Centra. Morali su da požure. Kada budu počele zimske oluje niko više neće moći da pređe pustinju; grad će biti odsečen od sveta. Leto je već stalo da bledi, brisano olujama prašine i peščanim vrtlozima. Pre zore nisu nameravali da skupe šatore i natovare konje, ali su spakovali sve što su mogli pre nego što ih jara nije savladala, i nagomilali su prtljag pored Džesinih džakova sa rudom. Gujina ruka se razmrdala od teškog rada. Modrica je najzad stala da bledi i ubodi zmijskih zuba su se zalečili i postali sjajnocrveni ožiljci. Uskoro će se ožiljci od ujeda peščane zmije izjednačiti sa drugim ožiljcima koje je imala po rukama, i ona će zaboraviti koji je koji. Sad joj je bilo žao što nije uhvatila neku od tih ružnih zmija da ih ponese kući. Tu vrstu nije nikada ranije videla. Čak i ako se ispostavi da ne može biti od koristi vidarima, mogla je bar da napravi protivotrov za Arevinov narod. Ako ikada još bude srela Arevinov narod. Guja s mukom nabaci poslednji paket na gomilu i obrisa ruke o pantalone a lice o rukav. Tu, u blizini, Meredit i Aleks su podizali nosila koja su napravili i pričvršćivali ih uz prepravljene amove, sve dok ih nisu doveli u vodoravan položaj između dva konja. Guja im priđe da pogleda.

Bila je to najčudnija naprava koju je u životu videla, ali izgledalo je da će funkcionisati. U pustinji sve se moralo nositi ili vući; kola s točkovima bi se za tren oka zaglavila u pesku ili bi se polomila na stenovitom terenu. Ako se konji ne budu trzali ili ne pojure, nosila će biti mnogo ugodnija za Džesi nego bilo šta drugo. Veliki sivac stajao je mirno kao kamen između dve prednje ručke: drugi konj, zelenko, nije pokazao nikakav strah izuzev jednog jedinog kosog pogleda kad su ga privodili da ga zapregnu između dve ručke pozadi. Džesi je zaista bila čudesna, pomisli Guja, kad su ovi konji koje je obučila pristali na ovakvu napravu. »Džesi kaže da će svi bogati trgovci koji nas budu videli usvojiti ovo kao modu«, reče Meredit. »U pravu je«, reče Aleks. On razveza kožni ramen i pusti da nosila padnu na zemlju. »Ali imaće sreće ako ih oni konji, onako kako ih oni obučavaju, ne raznesu kopitama.« On s ljubavlju potapša mirnog sivca po vratu i odvede oba konja natrag u koral. »Kamo sreće da je jahala na jednome od ovih pre nego što su joj slomili kičmu« reče Guja Mereditu. »Nisu bili ovakvi kada ih je kupila. Ona uvek kupuje poludele konje. I ne može da podnese da se loše postupa s njima. Ždrebac je bio jedan od njih i ona ga je smirila ali još nije bio sasvim pripitomljen.« Krenuše natrag prema šatoru da bi pobegli od popodnevnog Sunca koje je napredovalo, Jedna strana šatora bila je klonula. tamo gde su dve šipke bile izvađene da bi se upotrebile za nosila. Meredit široko zevnu. Najbolje da odspavamo, dok još možemo. Kad Sunce bude izišlo moraćemo da budemo već daleko od lave.« Guja je bila ispunjena nekim neodređenim nemirom; sedela je u šatoru, srećna što je u hladovini ali nije mogla oka da sklopi i pitala se kako će taj ludo smeli plan uspeti. Pruži ruku za kožnom torbom da bi proverila kako su joj zmije, ali Džesi se probudi kad ona otvori Peskov odeljak. Ona smesta škljocnu bravom i privuče se bliže ćebetu. Džesi je pogledala. »Džesi... ono o čemu smo razgovarale...« Htela je da objasni ali nije znala kako da počne. »Šta te je to tako uznemirilo? Zar sam ti ja prvi pacijent koji je na samrti? « »Nisi. Videla sam kako ljudi umiru. Pomagala sam im da umru.«

»Još nedavno sve je izgledalo potpuno beznadežno«, reče Džesi. »Bilo bi tako lepo da se sve prijatno završilo. Moramo, se stalno čuvati od... jednostavnosti umiranja.« »Smrt može biti dobrodošla«, reče Guja. »Ali kako god da okrenemo ona je poraz. To nas čuva od nje. I to je dovoljno.« Blagi dašak vetra zašaputa kroz jaru, čineći da se Guja gotovo oseti osveženom. »Šta te sekira, vidarice?« »Bojala sam se», reče Guja. »Strepela, sam da nisi na samrti. Da si bila, imala bi pravo da zatražiš pomoć od mene, i ja bih bila obavezna da ti je pružim. Ali ne mogu.« »Ne razumem.« »Kada se moja obuka završila, učitelji su mi poverili tri zmije. Od dveju se, putem raznih hemikalija, dobijaju lekovi. Treća je bila sanodarka. Ubili su mi je.« Džesi nagonski pruži ruku i uze Gujinu, odgovarajući na njenu tugu. Guja zahvalno prihvati Džesino mirno saosećanje, osećajući kako joj je laknulo pri tom čvrstom dodiru. »I ti si osakaćena«, iznenada reče Džesi. »Onemogućena da radiš, baš kao i ja.« Džesina plemenitost koja se ogledala u ovakvom poređenju zbuni Guju. Džesi je trpela bolove, bila je bespomoćna, jedina šansa da se oporavi bila je tako neznatna da se Guja ukočila od strahopoštovanja pred njenom duhovnom snagom i pred iznova obnovljenom životnom energijom. »Hvala ti što si mi ovo rekla.« »I tako, ja se vraćam svojoj porodici da zatražim pomoć... a i ti svojima?« »Da.« »Daće ti drugu zmiju«, reče Džesi čvrsto ubeđena. »Nadam, se.« »Zar ima nekog razloga da se sumnja?« »Sanodarke se ne odgajaju tako lako«, reče Guja. »Nisu još dovoljno proučene. Svakih nekoliko godina rađa se po nekoliko, ili poneko od nas uspe da klonira nekoliko, ali...« Ona sleže ramenima. »Pa, uhvati jednu!«

Guji to nikada nije palo na pamet jer je znala da je nemoguće. Nikada nije ni pomišljala da bi mogla da učini ma šta drugo sem da se vrati u vidarsko naselje i zamoli učitelje da joj oproste. Tužno se osmehnu. »Moj domašaj ne dopire tako daleko. One nisu odavde.« »Odakle su?« Guja opet sleže ramenima. »Iz nekog drugog sveta… « Glas joj zamre u trenutku kad je shvatila šta govori »Onda ćeš i ti zajedno sa mnom ući kroz gradske kapije«, reče Džesi. »Kada odem svojoj porodici ona će te upoznati sa inozemcima.« »Džesi, moj narod već decenijama traži pomoć od Centra. Neće ni da razgovaraju sa nama.« »Ali sada si ti zadužila jednog od članova gradskih porodica. Ne znam da li će me primiti natrag, ali će u svakom slučaju biti u obavezi prema tebi, zato što si mi pomogla.« Guja ju je ćutke slušala, pitajući se kakve, su stvarne mogućnosti da se te Džesine reči obistine. »Vidarko, veruj mi«, reče Džesi. »Možemo pomoći jedna drugoj. Ako me prihvate, prihvatiće i moje prijatelje. Ako ne, i dalje će biti u obavezi prema tebi. Bilo koja od nas može da im podnese oba naša zahteva.« Guja je bila ponosna žena, ponosna na svoje obrazovanje, na svoje ime. Mogućnost da okaje Travinu smrt na neki drugi način, ne moleći za oproštaj, privlačila ju je. Otprilike po jedanput u deset godina neki stariji vidar bi kretao na daleki put do grada, nastojeći da obnovi leglo zmija sanodarki. Uvek su ih odbijali. Kad bi Guja uspela... »Hoće li uspeti?« »Moja porodica će nam pomoći«, reče Džesi. »Ali ne znam da li će uspeti da nagovori i inozemce da nam pomognu.«

Sve što su Guja i njeni drugovi mogli da učine tokom vrelog popodneva bilo je da čekaju. Guja odluči da nakratko pusti Maglu i Pesak iz torbe, da se osveže pre dugačkog puta. Kad je krenula iz šatora, zaustavi se pored Džesi. Lepotica je mirno spavala, ali lice joj je bilo zajapureno. Guja joj dotače čelo. Možda je Džesi imala temperaturu; možda je to bila samo vrelina podneblja. Guja je još verovala da Džesi nije zadobila ozbiljne unutrašnje povrede, ali postojala je mogućnost da krvari iznutra, čak i da

dobije zapaljenje trbušne maramice. No, to je Guja mogla da izleči. Rešila se da zasada ne uznemirava Džesi, nego da čeka i vidi da li će joj se vatra podići. Izlazeći iz logora da bi pronašla neko skrovito mesto gde njene zmije neće nikoga uplašiti, Guja prođe pored Aleksa, koji je mračno buljio u prazno. Zastade na trenutak, a on podiže pogled, uznemirenog izraza na licu. Guja se spusti kraj njega ne progovarajući ni reči. On se okrete k njoj, gledajući je netremice i prodorno: prijaznost mu je, u muci, iščezla s lica, i ono je ostalo ružno i opako. »Osakatili smo je, zar ne? Meredit i ja.« »Osakatili je?! Nikako!« »Nije trebalo da je pomeramo. Nisam se setio. Trebalo je da logor pomerimo ka njoj. Možda su nervi bili još neoštećeni kad smo je pronašli.« »Bili su već oštećeni.« »Ali nismo znali da su leđa u pitanju. Mislili smo da je udarac. Možda smo joj uvrnuli telo...« Guja spusti ruku na Aleksovu mišicu. »To je bila nasilna povreda , reče. »Svaki vidar bi to video. Dogodila se onda kada je pala. Veruj mi niti ni Meredit ne biste joj tako nešto učinili.« Stvrdnuti mišići na njegovoj mišici se opustiše. Guja s olakšanjem skloni svoju ruku. Aleksovo nezgrapno telo bilo je toliko snažno, a on je sa tolikim naporom uspevao da vlada sobom da se Guja bojala da vlastitu snagu ne uperi protiv sebe samog. Bio je mnogo važniji u ovoj porodici no što je izgledalo, možda još mnogo važniji no što je i sam bio svestan toga. Aleks je bio onaj praktični, ovozemaljski deo, onaj koji se starao da sve glatko teče u logoru, koji je obavljao poslove s kupcima Mereditovih rukotvorina i koji je dovodio u ravnotežu romantičnost Meredita, umetnika, i Džesi, avanturiste. Guja se nadala da će istina koju mu je rekla pomoći da olakša svoju napetost i osećanje krivice. Ali, za sada, to je bilo sve što je mogla da učini za njega.

Kada se zora približi Guja stade da miluje Peskove glatke, šarene krljušti. Više se nije pitala da li zvečarka voli da je miluje, čak ni da li jedno stvorenje sa ovako malim mozgom uopšte može da oseti zadovoljstvo. Prijala joj je svežina koju je osećala pod prstima, a Pesak je mirno ležao

sklupčan, s vremena na vreme palacajući jezikom. Šare su mu bile jasne i boja sveža; tek nedavno je izrastao i zbacio košuljicu. »Jedeš mi mnogo«, reče zaljubljeno Guja, »Ti, lenjo stvorenje.« Guja privuče kolena pod bradu. Naspram crnih stena zvečarkine šare su se ocrtavale gotovo isto toliko jasno kao i bele krljušti Magle. Ni zmije, ni ljudska stvorenja, ni bilo šta što je preživelo na Zemlji nije još imalo vremena da se prilagodi ovom novom svetu. Magla se nije dala videti, ali Guja se nije brinula. Obe zmije su se bile navikle na nju, i ostaće uz nju, i pratiće je, ako bude potrebno. Nijedna nije bila sposobna da se prilagodi novim uslovima, izuzev onoga što su u nju usadili vidari, i zato će se i Magla i Pesak vratiti kad god budu osetile treperenje vazduha od Gujine ruke, kad udari o tlo. Guja se s olakšanjem nasloni na stenu, ututkana sa svih strana pustinjskom haljinom koju su joj poklonili Arevinovi sunarodnici. Pitala se šta sada radi Arevin i gde je. Njegov je narod bio nomadski, bili su to pastiri, odgajivači ogromnih mošusnih goveda čije je runo davalo nežnu svilastu vunu. Da bi ih ponovo srela, moraće da traga za njima. Nije znala da će ikada moći, iako je veoma mnogo želela, da se još jedanput vidi s Arevinom. I to uprkos tome što će je njegova porodica uvek podsećati na Travinu smrt, čak i ako bude uspela da je zaboravi. Pogrešila je prosuđujući njihove mogućnosti i to je bio razlog zbog koga je Trava nastradao. Očekivala je da će joj verovati na reč, uprkos svome strahu, a oni su joj, nesvesno, pokazali koliko je preterala u svojim očekivanjima. Odagna od sebe potištenost. Sada je imala priliku da se otkupi. Ako zaista bude uspela da ode sa Džesi, da otkrije odakle dolaze sanodarke i da ulovi nekoliko - ako makar bude uspela samo da otkrije zašto ne uspevaju na Zemlji - vratiće se pobedonosno a ne posramljena, uspevši tamo gde su njeni učitelji i sva prethodna pokoljenja vidara omanuli. Vreme je da se vrati u logor. Pope se preko niske uzvišice od izlomljenog stenja koje je zatvaralo ulaz u kanjon, tražeći Maglu. Kobra je bila sklupčana na velikoj gromadi bazalta. Guja posegnu za Maglom, na vrhu stene, podiže je i pomilova po uzanoj glavi. Nije bila uopšte strašna ovako neuzbuđena, sa složenom kukuljicom, uzane glave kao sve bezopasne zmije. Nije joj ni trebalo da ima debelu

glavu, tešku od otrova. Otrov joj je bio dovoljno moćan da ubije u malim dozama. Kad se Guja okrete, sjaj sunčevog smiraja privuče joj pogled. Sunce je izgledalo kao narandžasta mrlja na horizontu, odsijavajući purpurne i skerletne zrake kroz sive oblake. I tada Guja ugleda kratere, koji su se pružali pod njom kroz pustinju. Zemlja je bila prekrivena velikim, okruglim udubljenjima. Neki od njih, ležeći na putu kojim je lava tekla, narušili su i nazubili njene glatke, okamenjene kreste. Ostali su bili jasniji, ogromne rupe utisnute u zemlju, još uvek jasno vidljivi uprkos tolikim godinama nanošenja peska. Krateri su bili toliko veliki, rasuti na tolikoj površini, da im se mogao pripisati samo jedan jedini uzročnik. Otvorila ih je neka atomska eksplozija. Sam rat je davno prestao, jedva da su ga se i sećali, ali uništio je svakoga ko se iole sećao ili mislio na uzroke zbog kojih se dogodio. Guja je netremice gledala preko izmrcvarene zemlje, srećna što joj nije bliže. Na mestima kao što je ovo, tragovi rata su ostali i vidljivi i nevidljivi, sve do njene epohe; i ostaće još vekovima kad ona bude umrla. Kanjon u kome su ona i Džesini sudruzi logorovali verovatno da i sam nije bio potpuno čist, ali oni nisu u njemu boravili dovoljno dugo da bi zaista bili u opasnosti. Nešto neobično ležalo je u krhotinama, sjajni zraci zalazećeg sunca nisu se odbijali od njega, tako da ga je Guja teško mogla da vidi. Ona začkilji. Osećala se nelagodno, kao da špijunira nešto što nije bilo njen posao da sazna. Konjska lešina, raspadajući se na toploti, ležala je zgrčena uz ivicu kratera. Ukočene noge uginule životinje nakazno su štrčale prema gore, potiskivane nadutim trbuhom. Obuhvatajući joj glavu, zlatni oglavak je sijao zlaćanim i narandžastim sjajem pri svetlu zalazećeg sunca. Guja ispusti vazduh, duboko, zvukom koji je delimično bio uzdah, delimično jecaj. Potrča natrag do torbe i natera Maglu da upuza u nju, podiže Pesak i krenu ka logoru, psujući kada zvečarka, na svoj bezumno tvrdoglavi način pokuša da joj se obmota oko mišice. Zaustavi se i podrža ga, tako da ga može lakše ubaciti u njegov odeljak, i opet stade da trči, još uvek zatvarajući bravicu. Torba joj je udarala o nogu.

Dahćući stiže do šatora i jurnu unutra. Meredit i Aleks su spavali, Guja kleče kraj Džesi i pažijivo je otkri. Jedva da je prošlo više od sata otkako ju je poslednji put pregledala. Modrice na boku su joj potamnele i produbile se, a telo joj je bilo nezdravo zajapureno. Guja joj opipa čelo. Gorelo je i bilo suvo kao barut. Džesi nije reagovala na dodir. Kada Guja skloni ruku, glatka koža kao da je potamnela. Za nekoliko trenutaka, onoliko koliko je Guja, užasnuto, posmatrala, počela je da se stvara nova modrica, onako kako su kapilari prskali, toliko oštećeni zračenjem da je najmanji pritisak bio dovoljan da ih uništi. Zavoj na Džesinom bedru iznenada se zacrvene u sredini od sveže krvi. Guja steže pesnice. Tresla se, iz dubine duše, kao da ju je spopala iznenadna hladnoća. »Meredit!« Meredit se probudio za tren oka, zevajući i sanjivo mrmljajući »Šta nije u redu?« »Da li vam je dugo trebalo da pronađete Džesi! Da li je pala na kratere?« »Da, istraživala je rude. Zato smo i naišli onuda... druge zanatlije nisu se mogli ni uporediti s nama zato što je Džesi tamo nalazila velike stvari. Ali ovoga puta osulo joj se pod nogama. Tek uveče smo je pronašli.« Čitav dan, razmišljala je Guja. Mora da je bila u jednom od najjačih kratera. »Zašto mi niste rekli?« »Šta to?« »Ti krateri su opasni...« »Vidarko, zar zaista veruješ u te bapske priče? Već deset godina dolazimo ovamo i ništa nam se nije desilo.« Ovo nije bilo vreme za ljutite odgovore. Guja baci pogled na Džesi i shvati da su njeno neznanje i prezir koji su sadruzi osećali prema ostacima starog sveta i nehotice pružili Džesi izvesno olakšanje. Guja je raspolagala lekovima za obična trovanja od radijacije ali nije bilo leka za ovako teške slučajeve. Ma šta da pokuša, to bi samo odložilo Džesinu smrt. »Pa, dobro, šta je?« Po prvi put u Mereditovom glasu osećao se strah. »Ona ima trovanje od radijacije.« »Trovanje? Kako? Jela je i pila isto što i mi.« »To je od kratera. Tlo je otrovno. Legende su u pravu.«

Meredit poblede, ispod svoje opaljene kože. »Pa onda, učini nešto, pomozi joj!« »Ništa ne mogu da učinim.« »Nisi mogla da joj zalečiš rane, nisi mogla da joj pomogneš da ozdravi...« Gledali su se, netremice, oboje uvređeni i ljutiti. Mereditov pogled prvi pade ka zemlji. »Oprosti. Nisam bio u pravu...« »Kad bi bogovi dali da budem svemoćna, Meredit, ali nisam.« Njihov razgovor probudi Aleksa koji se diže i krenu ka njima, protežući se i češući se. »Vreme je da...« On baci pogled od Guje ka Mereditu, zatim se osvrnu ka Džesi. »Bogovi...« Novostvorena modrica na njenom čelu, tamo gde ju je Guja dodirnula, polako se orosila kapljicama krvi. Aleks se baci na pod pored nje, pružajući se da je dohvati ali Guja ga zadrža. On pokuša da je odgurne. »Aleks, ja sam je jedva i dodirnula... Ovako joj nećeš pomoći.« On je pogleda bezizraznog lica. »Pa kako, onda?« Guja zavrte glavom. Aleks se odmače, dok su mu suze navirale na oči. »To je nepravda!« Izlete iz šatora. Meredit krenu zanjim, zastade na ulazu, pa se vrati. »On to ne može da shvati, suviše je mlad.« »Shvata on to«, reče Guja. Pažljivo upi maramicom znoj sa Džesinog čela, starajući se da ne trlja i da joj ne pritisne kožu. »I u pravu je, to jeste nepravda. Zar tu može biti reči o pravdi?« Ona naglo ućuta da bi Meredita poštedela vlastite gorčine pri pomisli na Džesinu beznadežnu situaciju, na to da će joj život biti skraćen zbog sudbine, neznanja i preostalih posledica bezumlja jedne druge generacije. »Meri?« Džesi je tražila po vazduhu drhtavom rukom, »Tu sam.« Meredit posegnu za njenom rukom ali stade, bojeći se da je dodirne. »Šta je to? Zašto ja...« Ona polako zažmirka. Oči su joj bile podlivene krvlju. »Polako«, prošaputa Guja. Meredit obuhvati Džesine prste rukama, nežno poput dodira ptičijih krila. »Je l’ mi to polazimo?« Želja joj je bila izmešana sa strahom, sa odbijanjem da prizna da nešto nije u redu. »Ne, ljubavi moja.«

»Tako je vrućina...« Stade da podiže glavu, pokušavajući da se okrene u postelji. Naglo zastade usred pokreta, zajecavši od bola. Saznanje dopre do Gujinog mozga bez ikakvog svesnog napora, razumna, bezosećajna analiza kojoj su je vidari naučili: izliv krvi u zglobove. Unutrašnje krvarenje. A moždani kapilari? »Nikad do sada nije ovako bolelo.« Ona baci pogled na Guju, ne pomerajući glavu. »Ovo je nešto drugo, nešto mnogo gore.« »Džesi, ja...« Guja postade svesna svojih suza tek kada oseti slani ukus na usnama, izmešan sa česticama pustinjske prašine. Ona, se zagrcnu i zaneme. Aleks se ušunja u šator. Džesi pokuša da progovori, ali mogla je samo da jekne. Meredit zgrabi Guju za mišicu. Osetila je kako joj njegovi nokti utonu u kožu. »Ona umire.« Guja klimnu glavom. »Vidari znaju kako da pomognu. Kako da...« »Nemoj, Meredit«, prošapta Guja. » . . . kako da olakšaju poslednje muke.« »Ona ne može...« »Ubili su mi jednu od zmija«, reče Guja, glasnije no što je htela; bol i bes učinili su je ratobornom. Meredit nije prasnuo, ali Guja je osećala kako je nemo optužuje: nisi joj mogla pomoći da ostane u životu, sad ne možeš da joj pomogneš ni da umre. Ovoga puta. Guja je bila ta koja je oborila pogled. Zaslužila je ovu osudu. Meredit je pusti i vrati se Džesi, naginjući se nad nju kao neki visoki demon spreman da se pobije sa čudovištima i avetima. Džesi ispruži ruku da dotakne Meredita ali je naglo trže. Buljila je u meku sredinu svoga dlana, okruženu žuljevima od teškog rada. Tu se polako stvarala modrica. »Zašto?« »U poslednjem ratu«, reče Guja. »U kraterima...« glas joj se preseče. »Znači istina je« reče Džesi. »Moja porodica veruje da je zemlja izvan zidina smrtonosna, ali ja sam mislila da lažu.« Pogled joj izgubi usmerenost; ona trepnu, pogleda u Gujinom pravcu ali izgledalo je da je ne vidi, trepnu ponovo. »Bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima su mi lagali. One roditeljske laži da bi deca bila poslušna...« Ućutavši i sklopivši oči Džesi se polako opusti, jedan po jedan mišić, kao da je čak i opuštanje toliko bolelo da nije mogla odjednom da ga podnese.

Bila je pri svesti ali nije više reagovala, ni rečju, ni osmehom ni pogledom, kada Meredit stade da je miluje po svetloj kosi i kad joj se približi koliko god je mogao, a da je ne dodirne. Oko modrica jarke boje koža joj je bila pepeljasto siva. Iznenada zavrišta. Pritisnu dlanovima slepoočnice, snažno, zarivajući nokte u kosi. Guja je ščepa za ruke da bi ih sklonila. »Nemoj«, zaječa Džesi, »ostavi me na miru Meri, boli me!« Malaksala do pre nekoliko trenutaka, Džesi se sada borila snagom onih koji su u groznici. Guja nije umela ništa da učini sem da nežno pokuša da je obuzda, ali unutarnji glas dijagnostičara opet se pojavio u njoj: prskanje arterije. Negde u Džesinom mozgu jedan krvni sud, oslabljen radijacijom, stao je polako da se rascvetava i otvara. Sledeća Gujina misao bila je isto tako neočekivana i isto tako snažna: kamo sreće da prsne što pre i što jače, da je ubije na mestu. U istom trenutku kad je Guja osetila da Aleks više nije pored nje, pokušavajući da smiri Džesi, već da je prešao na drugu stranu šatora, ona začu Peskovu čegrtaljku. Instinktivno se okrete, bacajući se prema Aleksu. Rame joj se zari u njegov stomak, on ispusti torbu i začu se kako Pesak napada, iznutra. Aleks se sruči na tlo. Guja oseti kako joj bol prostreli kroz nogu i podiže pesnicu da ga udari, ali se zaustavi. Pade na jedno koleno. Pesak, se uvijao po tlu, tiho zvečeći repom, spreman da opet napadne. Guja oseti kako joj srce lupa. Osećala je kako joj krv pulsira u bedru. Bedrena arterija bila joj je samo za dlan udaljena od mesta na kome joj je Pesak zario očnjake u meso. »Budalo jedna! Hteo si da se ubiješ?« U nozi joj još nekoliko puta udariše damari, a potom joj odbrambene moći organizma neutralisaše otrov. Radovala se što je Pesak promašio arteriju. Od ovakvog ujeda čak bi se i ona malo razbolela, a sada nije bilo vremena da se boluje. Bol se pretvori u tupo, pulsirajuće tištanje. »Kako je možeš pustiti da umre u ovakvim mukama?« upita Aleks. »Sa Peskom bi se samo još više mučila.« Skrivajući bes, ona se mirno okrete zvečarki, podiže je i pusti da klizne natrag u torbu. »Nema brze smrti sa čegrtušama.« To nije bilo baš sasvim tačno, ali Guja je još bila dovoljno ljutita da bi želela da ga uplaši. »Ako se i umre od njenog ujeda, umire se od infekcije. Trovanje krvi.«

Aleks poblede, ali ne ustuknu. Gledao je ljutito. Meredit ga pozva. Aleks baci pogled na svoje sadruge a potom opet stade dugo i izazivački da gleda u Guju. »A ona druga zmija?« Okrete joj leđa i priđe uz Džesin bok. Stežući torbu, Guja je pipala po bravici Maglinog odeljka. Zatrese glavom, terajući od sebe sliku Džesi koja umire od Maglinog otrova. Kobrin otrov ubio bi je brzo, ne prijatno, ali brzo. Kakva je razlika između toga i prikrivanja bola snovima, kad se u oba slučaja sve završava smrću? Nikada pre toga Guja nije prouzrokovala smrt nekog drugog ljudskog bića, iz ljutine ili iz samilosti. Nije znala ni da li će sada moći. Čak ni da li treba. Nije mogla da odredi da li ovo oklevanje koje oseća dolazi od obukom usađenih principa vidara ili od jednog dubljeg, bitnijeg saznanja da će pogrešiti ako ubije Džesi. Slušala je kako sadruzi tiho razgovaraju - razaznavala je glasove, ali ne i reči: Mereditov je bio jasan, melodičan, bariton; Aleksov je bio dubok i bubnjao je; Džesi je bila zadihana i isprekidana u govoru. Svakih nekoliko trenutaka svi bi zaćutali, dok se Džesi borila sa novim naletom bolova. Časovi i dani koji će uslediti, poslednji u Džesinom životu, potpuno će joj iscrpeti i fizičku snagu i duh. Guja otvori torbu i pusti Maglu da isklizne napolje i da joj se obmota oko ruke, mišice i oko ramena. Nežno je držala kobru za deo glave iza vilica, tako da nije mogla da ujede i prešla je preko šatora. Svi je iznenađeno pogedaše, trgnuti iz svog utočišta samodovoljne porodice. Naročito Meredit, koji je, izgleda, u prvi mah uopšte nije prepoznao. Aleks pogleda u Guju, potom u kobru i opet u Guju, sa čudnim izrazom pomirenosti i pobedonosnog bola. Magla zapalaca jezikom da bi upoznala mirise, dok su joj oči koje nisu treptale odsijavale poput srebrnih ogledala u sve dubljoj tami. Džesi začkilji prema njoj, trepćući. Posegnu rukom naviše da protrlja oči ali zastade, setivši se, dok joj je ruka drhtala. »Vidarko? Priđi, ne vidim dobro.« Guja kleče između Meredita i Aleksa. Već po treći put nije znala šta da kaže Džesi. Kao da je ona, a ne Džesi, polako postajala slepa, kao da je to njena krv polako curila preko zenica i pritiskala očne živce, dok se vid polako zamagljivao u crveno i crno. Guja naglo zatrepta i vid joj se pročisti. »Džesi, ne mogu ti olakšati bolove.« Magla se glatko kretala pod njenom rukom. »Sve što mogu da ti ponudim...«

»Reci joj!« zareža Aleks. Buljio je kao okamenjen u Magline oči. »Misliš li da mi je lako?« odbrusi Guja. Ali Aleks ne diže pogled. »Džesi«, reče Guja, »Maglin otrov može da te usmrti. Ako želiš da ja…« »Šta to, pobogu, govoriš?« dreknu Meredit. Aleks skrenu svoj omađijani pogled. »Ćuti, Meredit, kako možeš da podneseš....« »Umuknite obojica«, reče Guja. »Nijedan od vas dvojice nema pravo da odlučuje, samo Džesi.« Aleks se spusti na pete; Meredit je sedeo ukočeno, buljeći ljutito. Džesi dugo ne progovori. Magla pokuša da otpuzi sa Gujine ruke i Guja je zadrža. »Bolovi neće prestati? reče Džesi. »Neće«, reče Guja. »Na žalost.« »Kada ću umreti?« »Bol u glavi ti je od pritiska. Može da te ubije svakog trenutka.« Meredit se naže ka svom krilu, držeći lice u rukama, ali Guja nije smela da laže iz samilosti. »U najboljem slučaju trajaće samo još nekoliko dana. Mislim na samo trovanje.« Džesi se trže kad Guja izgovori ove reči. »Ne želim te dane«, reče tiho. Suze potekoše između Mereditovih prstiju. »Dragi Meri, pa Aleksu je već jasno«, reče Džesi. »Molim te, pokušaj da shvatiš. Vreme je da vas oslobodim.« Džesi pogleda u Guju očima koje nisu videle. »Ostavi nas malo nasamo, a potom ću ti biti zahvalna na pomoći.« Guja ustade i izađe iz šatora. Kolena su joj se tresla a vrat i ramena je boleli od napetosti. Sede na tvrdi, škripavi pesak, želeći da se noć što pre završi, Pogleda naviše, u nebo u tanki pojas neba oivičen zidovima kanjona. Noćas su oblaci izgledali izuzetno gusti i neprovidni, jer iako se Mesec još nije podigao dovoljno visoko da bi se moglo videti, svetlost mu se već donekle rasula u neodređeni sjaj neba. Iznenada ona shvati da oblaci nisu bili izuzetno gusti već naprotiv veoma tanki i isuviše pokretni da bi se proširila svetlost. Kretali su se nošeni vetrom koji je duvao veoma visoko nad zemljom. Iznenada, dok je gledala, razdvoji se jedna tamna grupa oblaka i ona jasno vide nebo, crno i duboko, treperavo od raznobojnih svetlećih tačkica. Guja je netremice gledala u njih, želeći da se oblaci ne navuku ponovo, želeći da još neko bude kraj nje i podeli s njom lepotu

zvezda. Planete su kružile oko nekih od tih zvezda, a na njima su živela stvorenja, stvorenja koja bi Džesi pomogla, samo da su znala da postoji. Guja se pitala da li je njihov plan imao iole izgleda da uspe, ili ga je Džesi prihvatila samo zato što je u njoj, ispod šoka i pomirenosti sa sudbinom ipak tinjala isuviše duboka iskra želje za životom da bi ga tek tako pustila da ode. U šatoru neko otkri novu činiju sa svetlećim životinjicama. Kroz ulaz se probi plavičasta biosvetlost i rasu se po crnom pesku. »Vidarko, Džesi te traži.« Meredit je stajao, ocrtavajući se na svetlosti; glas mu je izgubio melodičnost; bio je visok, mršav i oronuo. Guja unese Maglu u šator. Meredit joj se više nije obraćao. Čak je i Aleks gledao u nju nesigurno, pun straha. Ali Džesine oslepele oči pozdraviše je dobrodošlicom. Meredit i Aleks su stajali ispred njene postelje, kao stražari. Guja se zaustavi. Nije više sumnjala u odluku, ali Džesi je i dalje imala konačan izbor. »Hajde, poljubite me«, reče Džesi. »A onda nas ostavite nasamo.« Meredit se naglo okrete. »Nećeš valjda od nas tražiti da te napustimo u ovom trenutku!« »I bez toga ćete imati dosta da zaboravite.« Glas joj podrhtavao od slabosti. Kosa joj se u bičevima lepila za čelo i obraze, a na onome što joj je preostalo od lica videla se patnja i trpeljivost koja se bližila iscrpljenosti. Guja je to videla, video je Aleks, ali Meredit je još stajao nepomično, oborenih ramena, pogleda prikovanog za pod. Aleks kleče i nežno podiže Džesinu ruku k ustima. Poljubi je, gotovo pobožno, u prste, u obraz, u usta. Ona mu položi ruku na rame i zadrža ga još za trenutak. On se polako diže. Ćutke pogleda u Guju i iziđe iz šatora. »Meri, molim te, oprosti se pre nego što odeš.« Pobeđen, Meredit kleče kraj nje, ukloni joj kosu sa pomodrelog čela, podiže je i podrža je zagrljenu, u rukama. Ona uzvrati zagrljaj. Nijedno ne pokuša da teši ono drugo. Meredit napusti šator, u tišini koja je potrajala duže no što je to Guja želela, Kad mu koraci utihnuše i pretvoriše se još samo u šapat peska koji se tare o čizme, Džesi zadrhta, ispuštajući zvuk negde između krika i jecaja. »Vidarko?« »Tu sam.« Ona podmetnu dlan pod Džesinu ispruženu ruku. »Misliš li da bi nam uspelo?«

»Ne znam«, reče Guja, sećajući se kako se jedna od njenih učiteljica vratila iz grada, pošto je naišla na zatvorena vrata i ljude koji nisu hteli da govore s njom. »Želim da verujem da bi.« Džesine usne su tamnele i dobijale ljubičastu boju. Donja usna joj je prsla. Guja pokuša da upije krv, ali ona je bila retka kao voda i nije mogla da je zaustavi. »Ti nastavi«, prošaputa Džesi. »Šta?« »Idi do grada. I dalje polažeš pravo na njihovu pomoć.« »Džesi, ne...« »Da. Oni žive pod kamenim nebom, bojeći se svega što je izvan njihovih zidina. Mogu ti pomoći, a i njima je potrebna tvoja pomoć. Još nekoliko pokolenja i svi će poludeti. Reci im da sam živela i da sam bila srećna. Reci im da možda ne bih umrla da su mi rekli istinu. Rekli su mi da sve što je napolju ubija, i zato sam verovala da je sve bezopasno. »Preneću im tvoju poruku.« »Ne zaboravi na svoju. Drugima još treba...« Izgubila je dah. Guja ćutke sačeka do sledećeg zahteva. Znoj joj poteče niz bokove. »Vidarko?« Guja je potapša po ruci. »Meri mi je olakšao bolove. Molim te, pomozi mi da umrem pre nego što se vrate.« »Dobro, Džesi.« Ona olabavi Maglu na svojoj mišici. »Nastojaću da bude što brže.« Nekada prekrasno, sada uništeno lice okrete se prema njoj. Guji je bilo milo što Džesi neće videti šta se sprema. Magla će je ujesti za jednu od vratnih arterija, odmah ispod vilica, tako da će otrov poteći u Džesin mozak i ubiti je gotovo trenutno. Guja je to isplanirala veoma pažljivo, bezosećajno, pitajući se istovremeno kako uopšte može tak jasno da razmišlja o tome. Guja poče da govori umirujućim glasom. »Opusti se, pusti da ti glava padne, zatvori oči, pravi se da si zaspala...« Ona podrža Maglu nad Džesinim grudima, čekajući dok blago podrhtavanje nije prestalo i dok napetost nije popustila. Suze joj potekoše niz lice ali videla je jasno, kao kristal. Videla je kako damari bila otkucavaju na Džesinom grlu. Maglin jezik zapalaca napolje, potom se uvuče. Kukuljica joj se nadu. Uješće, pravo pred sobom, onog časa kad je Guja pusti. »Duboko usni, i lepo sanjaj...« Džesina glava pade u stranu, otkrivajući joj vrat. Magla

kliznu u Gujinim rukama. Guja oseti kako joj se prsti otvaraju dok je mislila: »Moram li baš to da uradim?« A Džesi se iznenada zgrči. Gornji deo kičme joj se savi u luk, zabacujući joj glavu. Ruke joj se ukočiše a prsti se raširiše i zgrčiše u kandže. Uplašena, Magla napade. Džesi se još jednom zgrči, stežući pesnice, potom se iznenada sasvim opusti. Dve tanke kapi krvi briznuše iz uboda Maglinih očnjaka. Džesi zadrhta, ali bila je već mrtva. Ostao je samo miris smrti i beživotno telo, na kome je siktala hladna Magla. Guja se pitala da li je Džesi osetila kako pritisak u arteriji raste do eksplozije, i da li ga je izdržala toliko dugo samo da bi svojim sadruzima uštedela ovakva sećanja. Drhteći, Guja stavi Maglu u torbu i očisti telo isto onako nežno kao da je Džesi živa. Ali nje više nije bilo: njena lepota je iščilila zajedno sa životom, ostavljajući samo modro i natečene meso. Guja zatvori oči i navuče joj umrljani pokrivač preko lica. Iziđe iz šatora, noseći kožnu torbu. Meredit i Aleks gledali su je kako im se približava. Mesec je blistao i videla ih je kao razne nijanse sivih senki. »Gotovo je«, reče. Bilo joj je čudno što joj glas zvuči sasvim obično. Meredit se ne pomače i ne progovori. Aleks uze Gujinu ruku, kao što je bio uzeo Džesinu, i poljubi je. Guja se odmače. Nije želela da joj se zahvaljuje za ono što je noćas učinila. »Trebalo je da budemo uz nju«, reče Meredit. »Meri, ona nas nije htela.« Guja je shvatila da će Meredit uvek zamišljati šta se dogodilo, na hiljadu načina, uvek sve groznije, ako ga ona ne spreči. »Nadam se da ćeš mi verovati, Meredit«, reče. »Džesi je kazala, Meri mi je olakšao bolove, i već u sledećem trenutku, za sekund pre no što će je kobra ujesti, umrla je. Trenutno. Krvni sud joj je pukao u mozgu. Nije ni osetila. Kad je Magla ujela bila je već mrtva. Neka mi bogovi posvedoče, ja mislim da je tako bilo.« »Bilo bi tako kako je bilo, bez obzira šta da smo uradili.« »Da.« Mereditu kao da je laknulo, dovoljno da bi prihvatio neminovno. Ali nije laknulo Guji. Znala je da je ona prouzrokovala Džesinu smrt. Gledajući kako mržnja na samog sebe iščezava s Mereditovog lica ona krenu ka

mestu gde se zid kanjona osuo, otvarajući put preko uzbrdice do visoravni od okamenjene lave. »Kuda ćeš?« zgrabi je Aleks. »Natrag u svoj logor«, reče ona ravnodušno. »Molim te, sačekaj. Džesi je želela da ti nešto zavešta.« Da je rekao da je Džesi htela da joj učine poklon, odbila bi, ali to da joj je Džesi sama zaveštala, izmenilo je stvari ipak, ona se nevoljno zaustavi. »Ne mogu«, reče, »pusti me, Aleks.« On je nežno okrenu i povede je natrag prema logoru, Meredita više nije bilo. Bio je ili u šatoru, kraj Džesinog tela, ili je tugovao sam. Džesi joj je ostavila konja, tamnosivu kobilu, gotovo crnu, životinju prekrasnih kostiju, koja je izgledala brza i energična. Uprkos samoj sebi, uprkos tome što je znala da to nije konj koji dolikuje vidarici, Gujine ruke i srce pružiše se prema njemu. Guji se ta kobila činila kao nešto što već ko zna otkada nije videla - jedina stvar koja predstavlja čistu lepotu i snagu, netaknutu tugom. Aleks joj pruži uzde i ona sklopi šake oko meke kože. Oglavak je bio protkan zlatom, u nežnom, filigranskom stilu Mereditovog rada. »Zove se Brzonoga«, reče Aleks.

Guja je opet bila sama, na dugom putu koji je presecao okamenjenu lavu i koji je morala da prevali pre jutra. Kobiline kopite odzvanjale su po šupljem kamenu a kožna torba otpozadi lupkala je po nozi. Znala je da se ne može vratiti u naselje vidara. Još ne. Ova noć joj je pokazala da će zauvek ostati vidarica, bez obzira koliko joj sredstva bila nedovoljna. Da su joj učitelji oduzeli Maglu i Pesak i izbacili je, znala je da ne bi podnela. Izbezumila bi se pri prvoj pomisli da se u ovom gradu, u ovom logoru, upravo dešavaju bolest i smrt koje bi ona sprečila ili učinila podnošljivijim. Zauvek će pokušavati da pomogne. Vaspitali su je da bude ponosna i da se osloni na sebe. Te osobine moraće da potisne ako se sada bude vratila u vidarsko naselje. Obećala je Džesi da će odneti njenu poslednju poruku u grad, i održaće obećanje. Otići će u grad u Džesino ime, i u svoje sopstveno.

4 Arevin je sedeo na prostranoj kamenoj gromadi, dok je beba njegove sestre od strica gugutala u nosiljci na njegovim grudima. Toplota i mrdanje tog novog bića smirivale su ga, dok je netremice gledao preko pustinje, u pravcu u kome je otišla Guja. Stavin se oporavio i nova beba je bila zdrava; Arevin je znao da treba da oseća zahvalnost i da se raduje što mu porodica napreduje, i nekako neodređeno se osećao krivim zato što, u stvari, pati. Dodirnu ono mesto na obrazu gde ga je ošinuo rep bele zmije. Kao što mu je Guja obećala, nije ostao ožiljak. Bilo je upravo neverovatno da se nije vratila za sve vreme koje je isteklo otkad se povreda zakrastila i izlečila, jer on se sećao svega u vezi s njom isto onako jasno kao da je još ovde. Kad se radilo o Guji nije bilo ni traga onom zamagljenju koje udaljenost i vreme nanose na većinu poznanstava. A u isto vreme, Arevin se osećao kao da je zauvek otišla. Jedno od velikih mošusnih goveda koje je njegov narod odgajao, dogega do njega i stade da se češe o stenu, valjano trljajući leđa. Zašmrkta prema Arevinu, njuškajući mu oko noge i ližući mu čizmu velikim, ružičastim jezikom. Njeno poluodraslo tele žvakalo je u blizini suhe, bezlisne grančice pustinjskog žbuna. Sva marva u krdu mršavila je za vreme surovog leta; dlaka im je sada bila bez sjaja i gruba. Uspevali su da prežive leto, ako su im runo potpuno i pažljivo raščešljavali još kada bi počeli da se linjaju, u proleće. Pošto su ih odgajali zbog nežne, meke, zimske vune, nisu nikad propustili to raščešljavanje. Ali i govedima, kao i ljudima, bilo je već dosta leta i vreline i traganja za suvom i bezukusnom hranom. Na svoj blagi način životinje su već postale nervozne od želje da se vrate na svežu travu svojih zimskih pašnjaka. Da nije drukčije i Arevin bi već poželeo da se vrati na visoravni. Beba stade da maše tanušnim ručicama po vazduhu, zgrabi Arevina za prst i povuče ga naniže. Arevin se nasmeši. »To je jedina stvar koju ti ne mogu učiniti, maleni«, reče. Beba stade da mu sisa prst i da ga zadovoljno žvaće, ne buneći se kad vide da ne dolazi mleko. Oči su joj bile plave, kao Gujine. Mnogo je beba sa plavim očima, pomisli Arevin. Ali plave oči ove bebe bile su dovoljan razlog da donesu snove. Sanjao je Guju gotovo svake noći, ili bar svake one noći kad bi zaspao. Nikada ranije nije imao takva osećanja. Prizva u sećanje ono nekoliko trenutaka kad, su se dodirnuli: oslanjajući se jedno o drugo u pustinji;

zatim, dodir njenih snažnih prstiju na njegovom obrazu; dodir u Stavinovom šatoru, kad ju je tešio. Izgledalo je tužno i smešno da je najsrećniji trenutak u njegovom životu bio upravo onaj neposredno pre no što je saznao da mora otići, kada je zagrlio i ponadao se da će ostati. I ostala bi, pomisli. Zato što nam zaista treba vidar, a delom i zbog mene. Ostala bi duže, samo da je mogla. Koliko je mogao da se seti, to je bio jedini trenutak kad je zaplakao. Ipak, shvatio je da ne želi da ostane onako osakaćena, jer upravo u ovom trenutku i sam se osećao osakaćenim. Nije valjao ni za šta. Znao je da je tako, ali nije mogao ništa da učini da popravi stvar. Svakog dana se nadao da će se Guja vratiti, iako je znao da neće. Uopšte nije znao do kog mesta izvan pustinje se prostire njen teren. Možda je putovala od vidarskog naselja čitavu nedelju dana, ili mesec, ili šest meseci, pre no što je stigla do pustinje i rešila da je pređe, tražeći nove ljude i nova mesta. Trebalo je da pođe sa njom. Sada je bio siguran u to. U svome bolu ona nije mogla da ga prihvati, ali trebalo je odmah da shvati da ona sama neće moći svojim učiteljima da objasni šta joj se desilo. Čak ni njena intuicija neće joj pomoći, da im prenese užas koji je Arevinov narod osećao prema zmijama. Arevin je to znao iz iskustva, iz košmara u kojima je i sada sanjao smrt svoje mlade sestre, iz ledenog znoja koji mu je potekao niz telo u trenutku kad mu je Guja zatražila da joj pomogne i pridrži Maglu. A znao je to i iz vlastitog smrtnog straha u trenutku kad je peščana zmija ujela Guju za ruku, jer tada ju je već voleo i mislio je da će umreti. Guja je bila u vezi sa jedina dva čuda u Arevinovom životu. Prvo je bilo da nije umrla od ujeda, a drugo da je uspela da spase Stavina. Beba zažmirka i još jače stade da sisa Arevinov prst. Arevin skliznu sa stene i, ispruži ruku. Ogromna mošusna krava stavi mu glavu na dlan i on je počeša po podbratku. »Hajde da nahraniš ovo dete«, reče Arevin. Potapša je po leđima i kleče kraj nje. Nije baš imala mnogo mleka u ovo doba godine, ali tele se bilo već gotovo odbilo od sise. Arevin joj protrlja vime rukavom a zatim podrža bebu pored njega. Ne plašeći se ogromne životinje, baš kao i Arevin, dete gladno stade da sisa. Kada je beba utolila glad, Arevin opet poškaklja mošusno goveče ispod vilica i pope se na stenu. Posle izvesnog vremena dete zaspa, dok su mu tanušni prstići obuhvatili Arevinovu šaku. »Bratiću!«

On se osvrte. Žena-poglavica se pope uz stenu i sede kraj njega; duga kosa joj je bila raspletena i lepršala na blagom vetru. Ona se nagnu i nasmeši se na bebu. »Kako se ponaša?« »Odlično.« Ona strese kosu sa lica. »Mnogo je lakše kad možeš da ih staviš na leđa. Čak i da ih spustiš na zemlju s vremena na vreme.« Nasmeši se. Nije bila onako suzdržana i dostojanstvena kao kad je primala goste. Arevin uspe da se nasmeši. Ona stavi ruku preko njegove, preko one koju je beba držala u svo joj. »Mili moj, zar moram da te pitam šta te muči?« Arevin sleže ramenima, zbunjen. »Učiniću sve što mogu«, reče. »Znam da u poslednje vreme nisam bio od velike koristi.« »Zar misliš da sam došla da te hudim?« »Bilo bi na mestu da jesi.« Arevin nije gledao na poglavicu, svoju sestru od strica, već je posmatrao njeno smireno dete. Ona mu pusti ruku i obgrli ga oko ramena. »Arevine«, reče obraćajući mu se po imenu treći put u životu. »Arevine, mnogo mi značiš. Tokom vremena moglo bi da se desi da te pleme izabere za svog vođu, ako ti to budeš želeo naravno. Ali prvo moraš da se smiriš. Ako te nije htela...« »Hteli smo jedno drugo«, reče Arevin. »Ali ona nije mogla da nastavi da radi ovde, među nama, i rekla je da ne smem s njom. Sada više ne mogu za njom.« Obori pogled na dete svoje sestre od strica. Od kad su mu roditelji umrli prihvatila je Arevina kao člana svoje porodice. Bilo je šest odraslih članova i dvoje, sada već troje dece, i Arevin. Njegove dužnosti su sada već bile jasno određene, ali osećao se odgovornim za decu. Naročito sada, kada im je predstojao put do zimskih pašnjaka, kada im je bio potreban rad svakog pojedinog člana. Od sada pa do kraja putovanja na mošusna goveda će morati da se pazi danonoćno, jer će u protivnom da otumaraju na istok, po nekoliko istovremeno, u potrazi za novim pašnjacima, i nikada ih više neće videti. A u ovo doba godine nalaženje hrane je bilo teško za ljudska bića. No, ako isuviše rano otputuju, stići će do zimskih pašnjaka kad trava bude tek iznikla, još nežna, i kad će je, možda, lako uništiti. »Rođače, kaži mi ono što želiš da mi kažeš.«

»Znam da je u ovom trenutku mom plemenu potreban svaki član. Imam svoje dužnosti ovde, prema tebi, prema ovom detetu... Ali vidarka - kako će ona objasniti to što se ovde dogodilo? Kako će ona uspeti da objasni svojim učiteljima ono što i sama nije uspela da shvati? Video sam, kako joj krv i otrov cure niz ruku. Ali ona sama jedva da je na to obratila pažnju. Kazala mi je da to uopšte nije ni osetila.« Arevin je gledao u svoju prijateljicu, jer nikad do sada nikome nije govorio o peščanoj zmiji, misleći da mu neće poverovati. Poglavica je bila iznenađena, ali nije mu osporavala ono što je rekao. »Kako će ona moći da objasni koliko smo se bojali onoga što nam je nudila? Reći će svojim učiteljima da je pogrešila i da je zbog toga mala zmija bila ubijena. Ona krivi sebe za to. I oni će, i kazniće je.« Poglavica je netremice gledala preko pustinje. Podiže ruku i gurnu posedelu kovrdžu iza uveta. »U pravu si«, reče, »ona je ponosna i neće se opravdavati.« »Neće se vratiti ako je proteraju«, reče Arevin. »Ne znam kuda će otići, ali mi je više nikada nećemo videti.« »Dolaze oluje«, naglo reče poglavica. Arevin klimnu. »Kad bi ti pošao za njom...« »Ne mogu! Sada više ne!« »Mili moj«, reče poglavica, »mi činimo sve što možemo da bismo uglavnom imali svi podjednako slobodnog vremena, zato da se ne bi desilo da neki od nas budu slobodni sve vreme. Ali ti se zarobljavaš svojim dužnostima i sada kada izuzetne okolnosti traže od tebe da budeš slobodan. Da si ti zaista sadrug u mojoj porodici, i da ti je zaista dužnost da se brineš o ovom detetu, problem bi bio teži, ali i tada bi se mogao rešiti. Ovako kako stvari stoje, zato što si ti bio voljan da uradiš više nego što si morao, moj sadrug je još od rođenja deteta imao mnogo više slobode nego što je očekivao da će je imati u trenutku kad smo rešili da ga začnemo.« »Pa, i nije tako«, brzo reče Arevin, »želeo sam da pomognem oko deteta. Trebalo mi je. Meni je trebalo...« On zastade, ne znajući šta je to želeo da kaže. »U svakom slučaju, bilo je lepo od njega što me je pustio da pomognem.« »Znam. I nisam se bunila. Ali nije on tebi činio uslugu. Ti si je činio njemu. Možda je sada prispelo vreme kad treba da se vrati svojim

odgovornostima.« Ona se zaljubljeno nasmeši. »On se isuviše utapa u svoj rad.« Njen sadrug je bio tkač, najbolji u plemenu, ali bila je u pravu: često je izgledalo da izbegava život i beži u snove. »Nije trebalo da je pustim da ode«, iznenada reče Arevin. »Zašto to nisam ranije uočio? Trebalo je da zaštitim svoju sestru, a nisam; i sada sam pogrešio i kod vidarke. Trebalo je da ostane sa nama. Čuvali bismo je.« »Učinili smo da ostane osakaćena!« »I dalje bi mogla da leči... !« »Dragi moj prijatelju«, reče Arevinova sestra, »nemoguće je potpuno zaštiti nekoga a da ga ne zarobiš. Mislim da to nikad nisi potpuno shvatio, samo zato što si isuviše mnogo tražio od sebe. Pa, ti sebe kriviš za sestrinu smrt...« »Nisam je dovoljno dobro čuvao.« »A šta si mogao da učiniš? Seti se njenog života, ne njene smrti. Bila je hrabra, srećna i gorda, onako kako dete i treba da bude. Mogao si da je zaštitiš jedino ako bi je prikovao za sebe strahom. Nije mogla tako da živi a da i dalje bude ona ista osoba koju si voleo. A mislim da nije mogla ni vidarka.« Arevin je netremice gledao naniže, u dete u svom naručju, znajući da sestra od strica ima pravo. Ali ipak nije bio u stanju da tek tako odbaci osećanje zbunjenosti i krivice. Ona ga blago potapša po ramenu. »Ti najbolje od nas znaš kakva je vidarka i kažeš da ne može da objasni naš strah. Mislim da si u pravu. Trebalo je da to shvatim i sama. Ne želim da bude kažnjena za ono što smo mi uradili, a ne želim ni da naš narod bude neshvaćen.« Lepa žena se razigra prstima oko metalnog kruga koji joj je visio o kožnom remenu oko vrata. »U pravu si. Neko treba da ode do vidarskog naselja. Trebalo bi da odem ja, jer čast plemena leži na meni. Trebalo bi da ide i sadrug mog brata, zato što je on ubio malu zmiju. Trebalo bi da ideš i ti, zato što ti vidarku zoveš svojim prijateljem. Pleme će se sastati i odlučiti ko treba da ide. Bilo ko od nas može da bude prvi, i svi su se dovoljno bojali njene male zmije da bi je ubili. Ali jedino ti si postao njen prijatelj.« Skrenula je pogled sa horizonta na Arevina, i on je znao da je ona već dovoljno dugo predvodnik plemena da bi mislila onako kao i on. »Hvala ti«, reče.

»Zaista si već izgubio isuviše mnogo svojih dragih. Ništa nisam mogla učiniti kad smo izgubili tvoje roditelje i kad ti je sestra umrla. Ali ovoga puta mogu da ti pomognem, čak i ako će te to udaljiti od nas.« Ona ga pomilova rukom po kosi, koja je sedela, kao i njena. »Molim te, mili, zapamti. Ne bih volela da te zauvek izgubim.« Brzo se spusti na tlo pustinje, ostavljajući ga samog sa novim detetom svoje porodice. Njeno poverenje ga smiri; više nije morao da se pita da li će pogrešiti ako pođe za Gujom. Neće, jer to je bilo ono što je trebalo da učini. Dovoljno je zadužila njegovu porodicu da bi pokušali da joj pomognu. Arevin oslobodi ruku iz vlažnog detinjeg stiska, prebaci nosiljku na leđa i spusti se sa stene na pustinjsko tlo.

Oaza je izgledala tako zelena i meka na horizontu, u mutnom svetlu praskozorja, da Guja za tren pomisli da je to optička varka. Nije se osećala dovoljno sposobnom da razdvoji priviđenje od stvarnosti. Cele noći je jahala preko okamenjene lave, sve dok se Sunce nije diglo i dok toplota nije postala nepodnošljiva. Oči su joj gorele, a usne bile suve i ispucale. Siva kobila, Brzonoga, podiže glavu i naćuli uši, dok su joj se nozdrve širile na miris vode, žudne da stignu do nje nakon toliko vremena provedenog u oskudici. Kada konj pređe u kas Guja ga nije obuzdavala. Nežno letnje drveće podiže se oko njih, milujući svojim perjanim lišćem Gujina ramena. Vazduh pod njima bio je gotovo svež, pun mirisa sazrevajućeg voća. Guja skloni maramu s lica i duboko udahnu. Sjaha i povede Brzonogu do tamnog, čistog izvora. Kobila uroni njušku u vodu i stade da pije. Čak su joj nozdrve bile ispod površine vode. Guja kleče kraj nje i uze vodu u sklopljene ruke. Ona pljusnu i poteče joj između prstiju, praveći krugove na glatkoj površini bazena. Krugovi se proširiše i raščistiše i Guja ugleda svoju sliku iznad crnog peska. Lice joj je bilo prekriveno prašinom. Izgledam kao razbojnik, pomisli. Ili kao pajac. Ali smeh na koji je imala pravo bio je smeh prezira, ne onaj veseli smeh. Tragovi suza prošaraše joj prljavštinu na licu. Ona ih dodirnu, i dalje buljeći u svoju sliku u vodu. Želela je da zaboravi ovih nekoliko dana, ali je nisu napuštali. Kao da je osećala suhu krhkost Džesine kože i njen blagi, ispitujući dodir; kao da joj

je čula glas. I osećala je bol Džesine smrti koju nije mogla da spreči, niti da olakša. Želela je da se nikad više ne suoči s takvim bolom niti da ga oseti. Uranjajući ruke u ledenu vodu Guja njom zapljusnu lice, spirajući crnu prašinu, znoj i tragove vlastitih suza. Lagano povede Brzonogu pored obale, prolazeći kraj šatora i utihnulih logorišta u kojima su putnici iz karavana još spavali. Kad stiže do Graminog logora zastade, ali krila na šatoru bila su zatvorena. Guja nije htela da probudi ni staricu ni njene unuke. Nešto dalje od obale mogla je da vidi koral za konje. Veverica, njen šareni poni, dremljivo je stajao pored Graminih konja. Njegova crna i riđasta dlaka pokazivala je tragove sedmodnevnog, snažnog četkanja, bio je debeo i zadovoljan i nije više obraćao pažnju na golo kopito. Guja odluči da ga još jedan dan pusti da uživa sa Gram, i da do sledećeg jutra ne uznemirava ni njega ni staru vođu karavana. Brzonoga je pratila Guju duž obale, njuškajući joj s vremena na vreme oko kuka. Guja je počeša iza ušiju, tamo gde se znoj počeo da suši ispod oglavka. Arevinova porodica dala joj je džak ispresovanih bala sena za Vevericu, ali sada je Gram hranila ponija i seno je trebalo da bude tu negde u logoru. »Hrana, dobro četkanje i spavanje, eto, to nam je obema potrebno«, reče kobili. Bila se ulogorila malo podalje od drugih, ispod jedne nadnesene stene, u području koje trgovci nisu baš mnogo voleli. Bilo je bolje i za ljude i za njene zmije da budu odvojeni jedni od drugih. Guja zaobiđe nagnutu ivicu stene. Sve je bilo drukčije. Ostavila je svoju vreću za spavanje izgužvanu, onako kako je u njoj ležala, ali sve drugo bilo je još zapakovano. Sada je neko u njenom odsustvu složio ćebad i naslagao ih na gomilu, pored nje smestio Gujinu rezervnu odeću i naređao posuđe u jedan red po pesku. Ona se namršti i priđe. Vidare su poštovali, čak ih se pomalo i pribojavali; nije joj ni palo na pamet da zamoli Gram da joj pričuva stvari i konja. Nikada ne bi pomislila da će neko dirati njene stvari dok bude van logora. Tada vide da joj je posuđe ulubljeno, metalni tanjir presavijen nadvoje, šolja razbijena, kašika uvrnuta. Ispusti Brzonogine uzde i požuri ka uredno naslaganim stvarima. Presavijena ćebad bila su isečena i poderana. Podiže svoju čistu košulju sa gomile odeće, ali nije više bila čista. Neko je gazio po

njoj u blatu, na obali bare. Bila je stara, meka i dobro iznošena, mestimično prosečena, njena ugodna, najdraža košulja. Sada je bila razderana na leđima i rukavi su bili razrezani; bila je upropašćena. Džak sa senom ležao je pored ostalih stvari, ali razbacane bale sena bile su razdrobljene po pesku. Brzonoga stade da gricka ostatke dok je Guja stajala, gledajući na ovu pustoš oko sebe. Nije mogla da shvati zašto bi joj neko rasturio logor, a potom pažljivo naslagao upropašćene stvari. Nije mogla da razume ni zašto bi ga neko uopšte i rasturao, jer nije imala stvari od vrednosti. Zavrte glavom. Možda je neko mislio da vidari dobijaju velike nagrade u zlatu i draguljima. Ponekad vidari su bivali bogato nagrađivani za svoje usluge. Ipak, u pustinji su još uvek bili veoma pošteni, i čak i onaj svet koga nije štitilo strahopoštovanje ili posao kojim se bavio, nije se bojao da ostavi stvari od vrednosti nesakrivene. I dalje držeći razderanu košulju, Guja stade da obilazi ono što je nekada bio njen logor, suviše umorna, prazna i zbunjena da bi mogla razmišljati o onom što se dogodilo. Veveričino tovarno sedlo ležalo je naslonjeno na stenu; Guja ga uze, bez nekog naročitog razloga, izuzev, možda, zato što je izgledalo neoštećeno. Tada vide da su mu svi bočni džepovi bili rasečeni ili otrgnuti se zatvarali samo običnim kopčama. U tim bočnim džepovima bile su sve njene mape i spisi, i dnevnik o njenom nezavršenom stažu, koji je vodila. Zavuče ruke u ćoškove, nadajući se da će pronaći makar i komadić hartije, ali ničega nije bilo, Guja tresnu sedlo o zemlju. Požuri oko ivica svog logora, zagledajući iza kamenja i šutirajući po pesku, nadajući se da će videti belinu rasutih stranica ili da će začuti kako joj hartija šuška pod nogama, ali ne nađe ništa. Sve je bilo odneseno. Osetila se kao da su je fizički napali. Sve ono drugo što je imala, odelo, naročito mape, moglo bi lopovu biti od koristi, ali dnevnik je jedino njoj samoj nešto značio. »Proklet bio!« dreknu ljutito, ne obraćajući se nikome posebno. Kobila zanjišta i ustuknu, pljuskajući po bari. Drhteći, Guja se primiri, za tim, se okrenu i ispruži ruku, polako koračajući ka Brzonogoj tiho izgovarajući reči, sve dok joj konj ne dozvoli da opet uzme uzde. Guja je potapša. »Sve je u redu«, reče. »Biće u redu, ne brini.« Obraćala se i sebi, ne samo konju. Obe su do kolena stajale u čistoj, svežoj vodi. Guja potapša kobilu po

vratu, češljajući joj prstima crnu grivu. Vid joj se odjednom zamuti i drhćući, ona se osloni o kobilina pleća. Slušajući snažne, ujednačene otkucaje srca i mirno disanje konja, Guja uspe da se smiri. Uspravi se i izgaca iz vode. Izašavši na obalu otkači torbu sa zmijama, potom skide sedlo sa konja i stade da ga timari parčetom iscepanog ćebeta. Radila je sa natmurenom odlučnošću iscrpljenog čoveka. Bogato ukrašeno sedlo i oglavak, sada izmazani prašinom i znojem, mogu i da sačekaju, ali Guja nikada ne bi ostavila Brzonogu prljavu i oznojenu, dok se sama odmara. »Zmijski rode, vidarski rode, draga devojčice...« Guja se okrete. Gram je hramala k njoj, pomažući se čvornovatim štapom. Jedno od njene unučadi, visoka mlada žena crna kao abonos, išla je za njom, ali svi njeni unučići su se dobro čuvali da slučajno ne pridržavaju u hodu mršavu staricu, pognutu od artritisa. Gramina bela marama stajala joj je nakrivo na retkoj kosi. »Dete moje, kako se moglo desiti da mi promakneš? Čuću je kad bude dolazila, mislila sam. Ili će je njen poni namirisati i zarzati.« Na Graminom pocrnelom, izboranom starom licu videle su se nove brazde, od zabrinutosti. »Gujo, rode, nikako nismo hteli da budeš sama kad sve ovo budeš videla.« »Šta, se to dogodilo, Gram?« »Pauli«, reče Gram svojoj unuci, »pobrini se za vidarkinog konja.« »Dobro, Gram.« Uzimajući uzde Pauli dodirnu Gujinu ruku, tešeći je. Podiže sedlo i povede Brzonogu natrag u logor. Držeći Guju za lakat, ne da bi se podupirala, već da podupre nju Gram je povede ka komadu stene koji je strčao iz zemlje. Sedoše, i Guja baci još jednom pogled na svoj logor, s nevericom koja je bila jača od iscrpljenosti. Gram uzdahnu. »Desilo, se juče, tik pred zoru. Čuli smo buku i nečiji glas, ne tvoj, i kad smo došli da pogledamo videli smo samo jednu priliku, u pustinjskim haljinama. Učinilo nam se da igra. Al’ kad smo mu prišli, pobegao je. Razbio je lampu u pesku, i nismo ga više mogli naći... Gram slegnu ramenima. »Pokupili smo sve što smo našli, ali ništa više nije bilo celo.« Guja ćutke zaokruži pogledom, i dalje se nimalo ne približivši odgovoru na pitanje zašto bi joj neko preturio logor. »Do jutra je vetar već oduvao sve tragove«, reče Gram. »Mora biti da je to stvorenje otišlo u pustinju, ali to nije bio iko od pustinjskog naroda. Mi ne krademo. Mi ne uništavamo.«

»Znam, Gram.« »Pođi sa mnom. Doručkuj. Odspavaj. Zaboravi na tog ludaka. Svi se moramo čuvati od ludaka.« Ona uze Gujinu izrovašenu šaku u svoje malene ruke, otvrdle od rada. »Ali nije trebalo da sama naiđeš na ovo. Ne. Trebalo je da te ugledam pre toga, Gujo, rode moj.« »Ne sekiraj se, Gram.« »Daj da ti pomognem da se preseliš do mojih šatora. Nećeš valjda više želeti da ostaneš ovde.« »Nema šta da se preseli.« Guja je stajala pored Gram, buljeći u onaj metež. Starica je blago potapša po ruci. »Uništio je sve što je mogao, Gram. Da je sve ovo poneo sa sobom, još bih mogla da razumem.« »Mila moja, ludake ne možeš razumeti. Oni nemaju razuma.« Upravo zbog toga Guja nije mogla da poveruje da bi pravi ludak uništio baš sve, i baš ovako temeljito. Šteta je bila napravljena toliko namerno, i u izvesnom smislu svesno, da je to ludilo pre moglo poticati od besa nego od zaista pomračenog uma. Ona opet zadrhta. »Pođi sa mnom«, reče Gram. »Ti ludaci se tek onako pojave i nestaju. Oni su ti poput peščanih buva, ima leta kad slušaš o njima kud god se okreneš, a iduće godine - ništa.« »Nadam se da si u pravu.« »Jesam«, reče Gram. »Znam ja kako to ide. On se neće više vraćati, otići će nekamo drugde. Ali uskoro ćemo svi znati za njega i tražićemo ga. Kad ga pronađemo odvešćemo ga majstorima, i oni će ga, možda, izlečiti.« Guja umorno klimnu glavom. »Nadam se.« Prebaci Veveričino sedlo preko ramena i podiže torbu sa zmijama. Ručka blago zadrhta kada se Pesak preturi u svom odeljku. Hodala je iza Gram ka staričinom logoru, isuviše umorna da bi još mogla da razmišlja o onome što se dogodilo, zahvalno slušajući Gramine blage reči utehe i saosećanja. Izgubila je Travu, Džesi joj je umrla, sada i ovo... Guja gotovo požele da bude sujeverna, zato da bi mogla poverovati da je ukleta. Ljudi koji su verovali u urok, verovali su i u načine da se on skine. Ovoga časa Guja više nije znala šta da misli i u šta da veruje, niti kako da skrene tok nesreće kojim je potekao njen život. »Zašto li mi je samo ukrao dnevnik?« reče iznenada »Zašto mape i dnevnik? «

»Mape!« reče Gram. »Ludak ti je ukrao mape? Mislila sam da si ih ponela sa sobom. Znači ipak je to bio pravi ludak.« »Čini mi se da jeste. Mora da jeste.« Ali još nije uspevala da se ubedi. »Mape!« ponovi Gram. Gramin bes i negodovanje kao da su za trenutak prevladali Gujino. Ali iznenađenje u staričinom glasu uznemirilo ju je. Guja se snažno trže kada je nešto povuče za haljinu. Trgnuvši se takođe, sabirač odskoči. Guji laknu kad vide ko je to: jedan od onih što pabirče sve komadiće metala, drveta, tkanine, kože, otpatke iz logora, i na neki način uspevaju da ih iskoriste. Sabirači su se oblačili u šarene haljetke vešto sašivene od raznih krpčića tako da stvaraju geometrijske šare. »Vidarko, hoćeš li nam dozvoliti da sve to uzmemo? Tebi više ne treba « »Gubi se, Ao!« obrecnu se Gram. »Nemoj sada da uznemiravaš vidarku. Kako se to ponašaš!« Sabirač je oborio pogled ali se nije povukao. »Njoj to više ničemu ne služi. Ali poslužiće nama. Pusti nas da uzmemo. Da počistimo.« »Ovo nije trenutak da tražiš.« »Ne mari, Gram.« Guja stade da govori sabiraču da sve pokupi. Oni će možda moći da iskoriste poderanu ćebad i izlomljene kašike; ona neće. Štaviše, želela je da joj se sve to što pre skloni ispred očiju; nije htela da se podseća na ono što se dogodilo. Ali susret sa sabiračem otrže Guju od stalnih pitanja i zbunjenosti i vrati je u stvarnost; setila se nečega što joj je Gram rekla o Aovom narodu kada su prvi put razgovarale. »Ao, kad budem vakcinisala ostale, hoćete li mi vi svi dozvoliti da i vas vakcinišem? « Sabirač je izgledao sumnjičav. »Gili-gili gmazovi, otrovi, čarolije, veštice - ne, to nam ne treba.« »Ne, nije to. Nećete ni videti zmije.« »Hvala, ne treba nam.« »Onda ću sve ovo đubre morati da odnesem u sredinu oaze i da ga potopim.« »Traćenje uzalud!« dreknu sabirač, »Nikako! Da zagadiš vodu? Brukaš mi zanat. Brukaš samu sebe.« »Upravo tako se i ja osećam kad me ne puštaš da vas zaštitim od bolesti. Traćenje uzalud. Traćenje ljudskih života. Nepotrebne smrti.«

Sabirač zaškilji na nju ispod čupavih obrva. »Bez otrova? Bez čarolija?« »Bez.« »Ostanite poslednji, ako vam se tako više dopada«, reče Gram. »Videćete da meni neće ništa smetati.« »Bez gili-gili gmazova?« Guja je morala da prsne u smeh. »Bez.« »A posle ćeš nam dati sve ovo?« Sabirač pokaza u pravcu razorenog Gujinog logora. »Da, posle toga.« »I posle toga više nećemo bolovati?« »Ne od zaraze. Ja ne mogu baš sve da sprečim. Ali nećete više dobijati boginje, šarlah, tetanus. »Zli grč! I to sprečavaš?« »Da. Ne zauvek, ali na duže vreme.« »Doći ćemo«, reče sabirač, okrete se i ode. U Graminom logoru, Pauli je oštro timarila Brzonogu dok je kobila izvlačila pregršt sena iz navaljka. Pauli je imala najlepše ruke koje je Guja ikada videla, velike a ipak nežne, sa dugim prstima i snažne a ipak ruke ogrubele od teškog rada. Iako je bila visoka, ruke bi trebalo da joj izgledaju suviše velike, ali nisu. Bile su ljupke i izražajne. Ona i Gram uopšte nisu ličile jedna na drugu, izuzev izvesne blagosti u ophođenju kojom su zračile i baka i unuka, i svi Paulini rođaci koje je Guja upoznala. Guja nije boravila dovoljno dugo u Graminom logoru da bi znala koliko, čak ni da bi znala kako se zove devojčica koja je sedela u blizini, gledajući Brzonogino sedlo. »Kako je Veverica?« upita Guja. »Srećan i zadovoljan, dete moje. Eno ga tamo, pod drvetom, suviše je lenj da potrči. No, oporavio se. Ali tebi sada treba postelja i odmor.« Guja je posmatrala svog tigrastog ponija koji je stajao među letnjim drvećem, šibajući se repom. Izgledao je tako zadovoljan i opušten da ga nije poznala. Bila je iscrpljena ali je osećala da su joj mišići na vratu i ramenima u grču. Neće moći da zaspi ako se ta napetost malo ne ublaži. Htela je da misli o svom logoru. Možda će na kraju ipak pristati na pomisao da ga je rasturio neki ludak, onako kako je Gram kazala. Ako je to tačno, onda to

mora shvatiti i prihvatiti. Nije bila navikla da joj se toliko mnogo toga slučajno događa. »Idem da se okupam, Gram« reče ona, »i onda me možeš smestiti negde gde ti neću smetati. Neću dugo ostati.« »Dokle god budeš ovde i dok smo mi tu, ti si nam dobrodošla, dete moje.« Guja je zagrli. Gram je potapša po ramenu.

U blizini Graminog logora jedan od izvora koji je napajao oazu izbijao je iz kamena i curio niz stenje. Guja se pope do onog mesta gde se voda, zagrejana suncem, skupljala u glatke kamene bazene. Mogla je da vidi celu oazu: pet logora na obali, ljude, životinje. Prigušeni glasovi dece i zvonki urlici pasa dopirali su do nje kroz teški vazduh, zgusnut od prašine. Letnje drveće okruživalo je jezero kao perje, kao venac od bledozelene svile. Ispod njenih stopala, po ivicama bazena za kupanje, mahovina je ublažavala tvrdoću stene. Guja svuče čizme i stade na svežu, živu prostirku. Poskida sve sa sebe i uroni u vodu. Bila je tek nešto malo hladnija od ljudskog tela, prijatna, ali ne isuviše hladna na ovoj prepodnevnoj žezi. Nešto više u stenama nalazio se hladniji bazenčić kroz koji je voda brže proticala, a ispod nje bio je opet jedan još topliji. Guja podiže kamen koji je zatvarao jedan oluk i dozvoli da se suvišna voda prelije u pesak. Znala je da ne sme dozvoliti da prljava voda nastavi da teče u oazu. Kad bi to učinila nekoliko ljutitih karavandžija došlo bi da joj kažu da prestane. Učinili bi to isto tako mirno i odlučno kao što bi preselili životinje koje zateknu u ogradi isuviše blizu obale; ili kao što bi učtivo zamolili nekoga ko je toliko nevaspitan da vrši nuždu pored obale da se smesta kupi odatle. Bolesti koje se prenose prljavom vodom u pustinji prosto nisu postojale. Guja skliznu još dublje u mlaku vodu, osećajući kako se penje oko nje, kako joj se prijatna linija vodene površine diže uz telo, preko butina, preko bokova, preko grudi. Zavali se na topli crni kamen i pusti da joj napetost polako otiče iz tela. Voda ju je milovala po potiljku. Razmišljala je o posljednjih nekoliko dana, i izgledalo joj je kao da je sve ono što se dogodilo trajalo mnogo duže. U mislima je bilo obavijeno maglom od iscrpljenosti. Pogleda u svoju desnu ruku. Ružna modrica bila

je već iščezla, i sve što je ostalo od ujeda peščane zmije bila su samo dva majušna crvena ožiljka od uboda zuba. Steže pesnicu i podrža je tako. Nije bilo ni ukrućenosti, ni malaksalosti. Tako malo vremena i toliko se toga promenilo. Nikada pre toga Guja se nije suočila sa pravim nedaćama. Rad i učenje pre toga nisu bili laki, ali bili su mogući i izvodljivi, i nikakve sumnje, neizvesnosti ili ludaci nisu remetili mirno proticanje dana. Nikada još nije doživela neuspeh. Sve je bilo čisto kao dan, dobro i zlo bili su jasno određeni i odeljeni. Guja se malaksalo osmehnu; da joj je ma ko tada rekao, njoj ili drugim učenicima, da je stvarnost drukčija, iscepkana i protivurečna i puna iznenađenja ne bi mu verovali. Sada je razumevala promene koje je viđala na starijim učenicima, kad bi se vraćali sa probnog staža. I još više, sada je razumela ako se neki od njih nikada nisu vratili. Nisu baš svi mogli da izginu ili umru, čak ni većina. Jedine opasnosti koje bi mogle da snađu vidara su nesrećni slučajevi i ludaci. Ne, ta nekolicina je jednostavno shvatila da takav život nije za njih, i napustila ga u korist nečega drugog. Ali Guja je otkrila da će bez obzira na okolnosti, sa svim zmijama na broju ili potpuno bez njih, zauvek ostati vidarica. Onih nekoliko najgorih dana samosažaljavanja, kada je tugovala zato što je izgubila Travu, već su prošli; iza nje je bilo tugovanja za Džesi. Guja nikad neće zaboraviti Džesinu smrt, ali neće ni večito okrivljavati sebe zato što je Džesi morala da umre na onakav način. Umesto toga imala je nameru da ostvari Džesinu poslednju želju Uspravi se u sedeći položaj i istrlja celo telo peskom. Potočić je tekao oko nje i presipao se kroz oluk u pesak. Gujine ruke su sa oklevanjem prelazile preko tela. Zadovoljstvo od sveže vode, opuštanje i dodir ruke podsetiše je, uz jedan gotovo fizički šok, da je već odavno niko nije dodirnuo, da već odavno nije zadovoljila želje svoga tela. Zavalivši se u bazen, stade da sanjari o Arevinu.

Bosonoga i golih grudi, sa haljinom prebačenom preko ramena, Guja je silazila nizbrdo, udaljavajući se od bazena za kupanje. Na pola puta ka Graminom logoru stade kao ukopana, osluškujući zvuk koji je jedva načula. Evo ga opet: glatko klizanje krljušti po kamenu, zvuk zmije u pokretu. Guja se polako okrete u pravcu zvuka. U početku nije ništa mogla da vidi, potom

jedna peščana zmija konačno iskliznu iz pukotine u steni i podiže svoju nakaznu glavu, palacajući jezikom. Uz mali trzaj u svesti, setivši se ujeda one druge zmije, Guja strpljivo sačeka dok se životinja nije malo odmakla od svog skrovišta. Nije na njoj bilo ničega od Magline vazdušaste lepote, niti od Peskovitih upadljivih šara. Bila je naprosto ružna, sa čvornovatom glavom i sa krljuštima mrke, blatnjave boje. Ali pripadala je vrsti koju vidari nisu poznavali, a sem toga, predstavljala je opasnost za Arevinov narod. Još onda u blizini Arevinovog logora, trebalo je da uhvati jednu, ali se nije setila. I od tada je stalno žalila zbog toga Nije mogla ni da vakciniše njegovo pleme jer nije još znala koje su bolesti endemične kod njih i nije mogla da pripremi odgovarajući katalizator za Peska. Učiniće to kada se bude vratila, ako joj ikad budu dopustili da se vrati. No, svejedno, ako uspe da uhvati zmiju koja je meko puzila ka njoj moći će da napravi vakcinu protiv njenog otrova, makar i kao poklon. Blagi vetrić je duvao od zmije ka njoj; nije mogla da joj oseti miris. A ako je i imala prijemnike na glavi, vrela, crna, stena ih je onemogućavala. Nije primetila Guju. Vid joj, kao što je Guja i pretpostavljala, nije bio nimalo bolji nego u drugih zmija. Puzala je pravo pred nju, zamalo pa preko njenog bosog stopala. Guja se polako sagnu, pružajući jednu ruku ka zmijinoj glavi a drugu ispred nje. Kada je kretanje uznemiri zmija se baci unazad da uzme zalet za napad i ulete pravo u Gujinu ruku, koja je čvrsto zgrabi, ne dozvoljavajući joj da ujede. Ona joj je šibala telom po nadlak tici, siktala i otimala se, pokazujući neobično duge očnjake. Guja zadrhta. »A, htela bi da me gricneš, je li, ti, stvore jedan?« Nespretno, pomažući se samo jednom rukom, ona ispresavija svoju maramu za glavu za zmiju u taj privremeni zavežljaj, da ne bi slučajno nekog prepala kad se bude vratila u logor. Zatim otapka nizbrdo, niz glatku, kamenu stazu. Gram joj je pripremila jedan šator. Bio je razapet u hladu, krila bila su mu otvorena da bi uhvatila blagi, sveži povetarac ranoga jutra. Gram joj je ostavila i činiju sa svežim voćem, prve zrele bobice sa letnjeg drveća. Bile su modrocrne, okrugle, manje od kokošijeg jajeta. Guja polako i oprezno zagrize u jednu, jer nikada do tada ih nije jela sveže. Oštri, retki sok briznu iz otvorene kožice na bobi. Jela je polako sa uživanjem. Koštica je bila

velika, gotovo pola voćke. Omotač joj je bio debeo da je zaštiti od zimskih oluja i drugih meseci, ili čak godina, sušnog perioda. Kad je završila sa voćkom, Guja ostavi košticu na stranu, da bi je zasadili u blizini oaze gde je bilo izgleda da izraste. Ležući u postelju, Guja je reče samoj sebi da ne sme zaboraviti da ponese nekoliko koštica sa sobom. Ako budu izrasle u planinama, biće to lep dodatak za voćnjak. Već u sledećem trenutku utonula je u san.

Spavala je čvrsto i bez snova, i kada se te večeri probudila osećala se bolje nego danima pre toga; osećala se odlično. Logor je bio tih. Za Gram i njene unučiće, ovo je bilo unapred predviđeno odmorište za tovarne životinje i njih same. Oni su bili trgovci i vraćali su se kući nakon leta provedenog u trampljenju, kupovanju i prodavanju. Gramina porodica kao i neke druge, logorovala je na ovom mestu, imala nasledna prava na jedan deo bobica sa letnjeg drveća Kada je žetva bivala završena i kada bi se bobice osušile, Gramin karavan napuštao bi pustinju i proputovao još poslednjih nekoliko dana dok ne stigne do zimovališta. Žetva će uskoro početi, vazduh je bio pun oštrog mirisa voća. Gram je stajala pored ograde za konje, ruku položenih na svoj štap. Čuvši kako se Guja približava ona se osvrnu i nasmeši se. »Jesi dobro spavala, mala vidarko?« »Jesam, Gram. Hvala.« Veverica je izgledao veoma neupadljivo među Graminim konjima; stara trgovkinja je volela belosmeđe šarce. Mislila je da tako njen karavan izgleda upadljivije, i verovatno je i bila u pravu. Guja zazvižda i Veverica zatrese glavom i dokasa do nje, poigravajući zadnjim nogama, potpuno zdrav. »Čeznuo je za tobom.« Guja počeša Vevericu iza ušiju dok je on gurao svojom mekom njuškom. »Da, vidim da se, siromah, sav istopio.« Gram se zakikota. »Dobro ga hranimo, zaista. Ni mene ni ikog od mojih nikad neće moći da optuže da zlostavljamo životinje.« »Moraću da ga podmićujem, da bi te napustio.« »Pa, onda ostani. Pođi s nama u naše selo i prezimi s nama. Mi nismo ništa zdraviji od drugih.«

»Hvala ti. Gram. Ali pre toga moram nešto da obavim.« Za trenutak je gotovo zaboravila na Džesinu smrt, ali znala je da će joj to sećanje za uvek biti blizu, Guja se podvuče ispod ograde od konopaca. Stojeći uz bok šarenom poniju ona mu podiže kopito. »Pokušali smo da mu zamenimo potkovicu«, reče Gram. »Ali naše su isuviše velike i nema blizu kovača da prekuje njegovu ili da mu napravi novu. Ne ovde, i ne u ovako pozno doba godine.« Guja podiže komade polomljene potkovice. Bila je gotovo nova jer ona je dala da se Veverica potkuje pre no što je ušla u pustinju. Čak su i ivice bile oštre. Mora da metal nije bio u redu. Ona pruži Grami komade potkovice. »Možda će Ao umeti da iskoristi metal Ako budem pažljivo terala Vevericu, da li će moći da stigne do Planine?« »Naravno, jer ti ćeš jahati sivu lepoticu.« Guja je zažalila što je uopšte i pojahala Vevericu. Obično nije jahala. Hodanje je za nju bio dovoljno brz način putovanja, a Veverica joj je nosio zmije i opremu. Ali kada je već napustila Arevinov logor ponovo je osetila posledice od ujeda peščane zmije, onda kada je već poverovala da je ozdravila. Nameravajući da pojaše Vevericu samo dok ne prestane da oseća malaksalost, popela se na njega i potom, se zaista onesvestila. On ju je strpljivo nosio, obešenu preko sedla, kroz pustinju. Tek kada je počeo da hramlje ona se za časak osvestila, čuvši zveket polomljenog gvožda. Guja počeša svog ponija po čelu. »Onda ćemo sutra krenuti. Čim vrućina malo popusti. Imaću ceo dan da vakcinišem narod, ako budu došli.« »Doći ćemo, mila moja. Mnogi će doći. Ali zašto nas tako brzo napuštaš? Hajde, pođi s nama. Put je isto toliko dugačak kao i put do Planine.« »Idem u Grad.« »Zar u ovo doba? Godina je već isuviše odmakla. Uhvatiće te oluje.« »Neće, ako ne budem gubila vreme.« »Mala vidarko, najdraža moja, ti ne znaš kakvi su oni.« »Znam. Odrasla sam u planinama. Posmatrala sam ih odozgo, svake zime.« »Posmatrati ih sa vrha planine nije isto što i doživeti ih,« reče Gram. Veverica se odmače i odgalopira preko korala do grupe konja koji su dremali u hladovini. Guja se iznenada zasmeja. »Šta je to smešno, mala moja.«

Guja obori pogled na pogrbljenu staricu, čije su oči bile svetle i pametne, kao u lisice. »Upravo sam primetila sa kojom od svojih kobila si ga sparila.« Gramino opaljeno lice se obli crvenilom. »Vidarko, mila devojčice, nisam htela da dopustim da mi platiš što sam ga čuvala - mislila sam da nećeš imati ništa protiv.« »Ma, sve je u redu, Gram, zaista nemam ništa protiv. A sigurna sam da i Veverica nema. Ali bojim se da ćeš se razočarati kad dođe vreme za ždrebljenje.« Gram mudro zatrese glavom. »Ne, neću. Taj maleni ždrebac se veoma lepo ponaša, ali zna šta hoće. Mnogo volim konje s pegama, naročito onim što liče na leoparda.« Gram je imala šarca sa leopardovim pegama, svog miljenika: belog sa crnim pegama veličine dukata po celom telu. »A sada ću imati prugaste pored, pegavih.« »Milo mi je što ti se dopada njegova koža.« Guji je svojevremeno zadalo mnogo posla da indukuje virus kojim će učauriti odgovarajuće gene. »Ali ne verujem da ćeš od njega imati mnogo ždrebadi.« »Zašto da ne? Kao što sam ti već rekla...« »Može se desi da nas iznenadi tebe radi, želim da verujem u to. Ali mislim da je po svoj prilici sterilan.« »O«, reče Gram, »baš šteta. Razumem. On potiče od konja i od jedne od onih prugastih magarica o kojima sam slušala.« Guja je ostavi u tom ubeđenju. Gramino objašnjenje bilo je sasvim pogrešno; Veverica nije bio melez ni malo više od Graminih konja, izuzev jednog kompleksa gena maloga rasta. Ali Veverica je bio otporan na otrov Magle i Peska, i premda je uzrok bio različit, rezultat je bio potpuno isti, kao da je bio mazga. Imunitet mu je bio toliko jak da mu sistem po svoj prilici nije prihvatao istorodne ćelije, spermu, kao »sebe«, i uništavao ih je. »Znaš Gujo, rode, jednom sam imala mazgu koja je bila sasvim dobra za priplod. Ponekad se i to događa. Možda će i ovog puta.« »Možda će«, reče Guja. Verovatnoća da je Veverica ostao plodan, uprkos svom imunitetu, nije bila ništa manja od verovatnoće da se dobije mazga koja ima potomstvo: Guja zaista nije imala utisak da će ovim opreznim potvrđivanjem obmanuti Gram. Guja se vrati u svoj šator, pusti Peska iz torbe i iscedi mu otrov iz kesica. On se nije bunio. Držeći ga iza čeljusti ona mu blagim pritiskom otvori usta

i sasu mu flašicu sa katalizatorom u grlo. On se mnogo lakše drogirao nego Magla. On bi se, jednostavno, sanjivo umotao u kolutove u svom odeljku, tek nešto malo drukčiji nego obično, dok su mu otrovne žljezde stvarale složenu hemijsku čorbu od nekoliko različitih proteina, antitela za podosta endemskih bolesti i stimulansa za sistem imunizacije kod ljudskih bića. Vidari su zvečarke koristili mnogo duže od kobri; i u poređenju sa Maglom, zvečarka je bila za desetine generacija i za stotine genetičkih opita bolje prilagođena katalitičkim drogama i promenama koje izazivaju.

5 Idućeg jutra Guja iscedi Peskov otrov u flašicu za serum. Nije ga mogla upotrebiti kao sredstvo za vakcinaciju jer svakoj osobi trebalo je ubrizgati samo veoma malu dozu. Pesak bi ubrizgao isuviše mnogo i suviše duboko. Za vakcinisanje ona je upotrebljavala inokulator, spravu sa kratkim vrhovima, oštrim kao igla, koji su utiskivali vakcinu tik ispod kože. Ona vrati zvečarku u njen odeljak i iziđe iz šatora. Narod iz logora je počeo da se okuplja, deca i odrasli, tri do četiri generacije u svakoj porodici. Gram je stajala prva u redu, okružena svim svojim unučićima. Bilo ih je ukupno sedam, počev od najstarije, Pauli, pa do najmlađe, šestogodišnje devojčice koja je onomad glačala sedlo Brzonoge. Nisu svi bili Gramini neposredni potomci, jer ustrojstvo njenog plemena zasnivalo se na široj porodici. Deca rođaka njenog davno preminulog sadruga, njene sestre i rođaka sadruga njene sestre, sva su se podjednako ubrajala u njene unuke. Ali svi oni nisu pošli s njom, samo oni koji su od nje učili zanat da postanu karavandžije. »Ko će prvi?« veselo upita Guja. »Ja«, reče Gram. »Rekla sam ja ću, dakle ja ću.« Ona baci pogled na sabirače koji su stajali po strani, zbijeni u šarenu gomilu. »Gledaj, Ao!« doviknu onome koji je od Guje tražio da mu da svoju polomljenu opremu. »Da vidiš da li ću ostati čitava.« »Tebi ništa ne može da bude, matora neuštavljena kožo. Hoću da sa čekam da vidim šta će se drugima desiti.« »’Matora neuštavljena koža’? Ao, ti drtava krparo!« »Dosta s tim«, reče Guja. Nastavi nešto glasnije: »Htela bih svima da vam kažem dve stvari. Prvo, ima ljudi koji su preosetljivi na serum. Ako se ubod jako zacrveni, ako boli, oštro, ako je to mesto vrelo, dođite ponovo. Biću ovde do večeras. Ako se tako nešto uopšte i dogodi, dogodiće se do tog vremena. Jasno? Ako neko od vas bude preosetljiv, moći ću da sprečim da se razboli. Veoma je važno da dođete kod mene ako osećate bilo šta sem tupog bola. Nemojte se junačiti.« Usred klimanja glavom i potvrdnog mrmljanja opet se začu Aov glas. »To će reći da ta stvar može i da ubije.« »Jesi li toliko glup da se praviš da se ništa nije dogodilo ako slomiš nogu?«

Ao glasno šmrknu u znak prezira. »Znači da ipak nisi toliko glup da se pretvaraš da se ništa nije desilo i dozvoliš da umreš ako ti organizam bude prejako reagovao.« Guja zbaci sa sebe pustinjski haljetak i zasuka veoma kratak rukav svoje tunike. »Drugo što sam htela da kažem je ovo. Posle vakcinacije ostaje mali ožiljak, kao što je ovaj.« Ona krenu od grupe do grupe, pokazujući im beleg od svoje prve imunizacije protiv zmijskog otrova. »Dakle, ako neko želi da mu ožiljak bude na mestu koje se manje vidi, molim vas, recite mi to sada.« Čak se i Ao primiri kad vide majušni, skoro neprimetni ožiljak, promumlavši, doduše veoma neubedljivo, da vidari mogu da izdrže svaki otrov, a potom ućuta. Gram priđe prva, u redu, i Guja se iznenadi kad vide da je bleda. »Gram, jesi li sasvim dobro?« »Krv«, reče Gram, »mora biti da je to, Gujo, dete. Ne mogu da gledam krv.« »Neće je ni biti. Hajde, opusti se.« Obraćajući se Gram umirujućim glasom, Guja protrlja staričinu mišicu mešavinom joda i alkohola. Preostala joj je još samo jedna jedina bočica u odeljku za lekove u torbi sa zmijama, ali to će joj biti dovoljno za danas, a nove će nabaviti kod apotekara u Planini. Guja iscedi kapljicu seruma na Graminu mišicu i pritisnu inokulator na kožu, kroz tu kap. Gram se trže kad joj šiljci probiše kožu, ali izraz lica joj se ne promeni. Guja stavi inokulator u rastvor joda i alkohola i ponovo prebrisa Graminu ruku. »Gotovo.« Gram je zaprepašćeno pogleda a zatim obori pogled na svoje rame. Ubodi iglica bili su jasno crveni ali nisu krvavili. »I to je sve?« »Da, to je sve.« Gram se nasmeši i okrete se Aou. »Vidiš, ti matora probušena šerpenjo, ništa to nije.« »Sačekajmo«, reče Ao. Jutro je nastavilo da protiče glatko i bez problema. Nekoliko dečice je zaplakalo, više zbog toga što ih je pekao alkohol nego zbog plitkih uboda inokulatora. Pauli se ponudila da pomogne, i zabavljala je najmlađe pričama i šalama dok je Guja radila. Većina dece, a sad već i nekoliko odraslih, ostali su i posle vakcinisanja da slušaju Pauline priče.

Izgleda da su se i Ao i ostali sabirači primirili i uverili u neškodljivost vakcine, pošto niko nije pao mrtav pre no što je i na njih došao red. Stoički se podvrgnuše ubodima igle i alkoholu koji im je palio ruku. »I više neće biti tetanusa«, opet reče Ao. »Ovo će vas štititi otprilike deset godina. Posle toga biće najsigurnije da se opet vakcinišete.« Guja pritisnu inokulator na Aovu ruku, potom obrisa kožu. Nakon što je za trenutak mračno oklevao, Ao se osmehnu po prvi put, širokim srećnim osmehom. »Bojimo se zlog grča. To je gadna bolest, i veoma bolna.« »Jeste«, reče Guja. »Znaš li šta je prouzrokuje?« Ao stavi kažiprst na dlan druge ruke i napravi pokret kao da ubada. »Pazimo se, ali...« Guja klimnu glavom. Bilo joj je jasno da se sabiračima mnogo češće nego ostalom svetu može desiti da dobiju ozbiljne ubodne rane, imajući u vidu posao kojim se bave. Ali Ao je već znao da između takve rane i bolesti postoji veza; bilo bi ponižavajuće da mu se sad još i drži predavanje o tome. »Nikada još nismo sreli vidare. Ne na ovoj strani pustinje. Ljudi s one druge strane su nam pričali.« »Znaš, mi smo ti planinski narod«, reče Guja. »Pustinju ne poznajemo baš najbolje, pa zato nas malo i dolazi ovamo.« To je bilo samo napola istina, ali je bilo najlakše moguće objašnjenje. »Niko pre tebe. Ti si prva.« »Možda?« »Zašto?« »Bila sam radoznala. Mislila sam možda ću moći da pomognem.« »Kaži i drugima da dođu. Nema opasnosti.« Aovo lice, izbrazdano od vremena, iznenada se smrknu. »Naravno, ima ludaka. Ali nema ih više nego u planinama. Ludaka ima svuda.« »Znam.« »Naći ćemo ga, kad-tad.« »Hoćeš li mi učiniti uslugu, Ao?« »Sve što želiš.« »Ludak je poneo sa sobom samo moje mape i moj dnevnik. Pretpostavljam da će zadržati mape ako bude dovoljno svestan da bi

mogao da ih upotrebi, ali dnevnik može da koristi jedino meni i nikome drugom. Možda će ga baciti a tvoj narod će ga naći.« »Čuvaćemo ti ga!« »To bih te molila.« Ona mu opisa kako izgleda dnevnik. »Pre no što otputujem, daću ti pismo za vidarsko naselje u severnim planinama. Ako neko od vas odnese tamo moje pismo i dnevnik sigurno će ga nagraditi.« »Tražićemo ga. Mnogo štošta nalazimo, ali retko kad knjige.« »Možda se više nikada neće pojaviti, znam. Ili je možda ludak mislio da je to nešto vredno, a kad je video da nije spalio ga.« Ao se trže pri pomisli na odlično očuvanu hartiju spaljenu u ništa. »Otvorićemo četvore oči.« »Hvala ti.« Ao se udalji sa ostalim sabiračima. Dok je Pauli završavala priču o Žapcu i Tri Žabice-šumarice, Guja ponovo pregleda decu i obradova se kad vide da nijedno nema nateklinu, crvenilo ili neku drugu alergijsku reakciju. »I Žabac se više nije sekirao što neće moći da se penje po drveću«, reče Pauli. »Čiča-Miča i gotova priča. Hajte sad lepo kućama. Svi ste bili dobri.« Oni otrčaše u gomili, podvriskujući i krekećući kao žapci. Pauli odahnu i opusti se. »Nadam se da prave žabe neće pomisliti da je odjednom došlo vreme za parenje. Počeće da skakuću po celom logoru.« »To ti je kad si umetnik«, reče Guja. »Umetnik!« Pauli se glasno nasmeja i stade da zavrće rukav. »Ti si tako dobra kao i ma koji putujući pevač koga sam slušala.« »Pripovedač, možda«, reče Pauli, »ali ne pevač.« »Zašto?« »Nemam sluha, ne umem da pevam.« »Mnogi pevači koje sam srela nisu u stanju da ispričaju priču. Zaista si obdarena.« Guja pripremi inokulator i prisloni ga na Paulinu somotastu kožu. Sićušne iglice svetlucale su u kapljici vakcine. »Jesi li sigurna da baš tu hoćeš da imaš ožiljak?« iznenada reče Guja. »Da, zašto?« »Koža ti je tako divna da mi je žao da je ozledim.« Guja pokaza svoju slobodnu ruku, punu ožiljaka. »Mislim da ti pomalo zavidim.«

Pauli potapša Guju po ruci. Dodir joj je bio nežan, kao i Gramin, ali postojaniji, i osećalo se da u njemu leži veća snaga. »To su ožiljci koji služe na čast. Ponosiću se ovim koji mi budeš napravila. Ko god ga bude video znaće da sam srela vidara.« Oklevajući, Guja pritisnu igle na Paulinu mišicu.

Guja se odmarala tokom vrelog popodneva, kao i svi ostali u logoru. Kad je napisala pismo za Aoa, više ništa nije imala da uradi, ništa da spakuje. Ništa joj nije preostalo od stvari. Veverica će nositi na sebi samo svoje sedlo, čiji je okvir ostao ceo, a kožu će Guja kasnije dati na krpljenje. Sem toga i odeće koju je, imala na sebi, posedovala je još samo torbu sa zmijama, Maglu i Pesak i ružnu peščanu zmiju na onom mestu gde bi trebalo da bude Trava. Uprkos vrelini, Guja spusti šatorska krila i otvori dva odeljka torbe. Magla se istoči iz svoga, poput mlaza vode, dižući glavu i šireći kukuljicu, palacajući jezikom da okuša neobični, novi šator. Pesak, kao i obično, polako i lenjo ispuza napolje. Posmatrajući ih kako puze kroz toplu sumaglicu, dok im je samo slabo, plavičasto svetlo bioluminiscentne svetiljke odsijavalo na krljuštima, Guja se pitala šta bi se dogodilo da je ludak napao na njen logor dok je bila još u oazi. Da su zmije slučajno bile zatvorene on bi se mogao prikrasti neprimećen, jer ona je duboko spavala dok se oporavljala od ujeda peščane zmije. Ludak je mogao da je onesvesti udarcem po glavi i da stane da uništava - i da pretražuje. Guja se i dalje pitala zašto bi ludak uništio baš sve, tako temeljno, sem ako zaista nije tragao za nečim određenim i, prema tome, nije uopšte bio lud. Njene mape se nisu razlikovale od onih koje je većina stanovnika pustinje nosila sa sobom i pozajmljivala jedan drugom. Ko god bi joj zatražio, dozvolila bi mu da ih precrta. Mape su bile veoma važne, ali se do njih lako dolazilo. A dnevnik, s druge strane, nikom ne bi koristio sem njoj samoj. Gotovo je poželela da je ludak napao na njen logor dok je bila u njemu, jer da je slučajno otvorio torbu sa zmijama nikada više ne bi uništio nečiji logor. Guja baš nije bila zadovoljna sobom zato što je o toj mogućnosti razmišljala sa zadovoljstvom, ali tačno tako se osećala. Pesak joj kliznu preko kolena i obmota joj se oko članka na ruci, pretvorivši se u debelu narukvicu. Pre nekoliko godina, kad je još bio mali, mnogo je bolje pristajao na to mesto. Posle nekoliko trenutaka Magla se

uspuza Guji oko struka, pa naviše i polegnu joj po ramenima. Kao u dobro staro vreme, kad je sve bilo u redu, Trava bi joj se obmotao oko ruke poput meke, žive smaragdne ogrlice. »Gujo, dete moje, mogu li da uđem?« Gram nije otvarala krila ni koliko da zaviri nutra. »Možeš, ako se ne plašiš. Da li da ih zatvorim? Gram je oklevala. »Pa… nemoj.« Postrance se uvuče u šator, držeći leđima šatorsko krilo otvoreno. Ruke su joj bile pune. Dok su joj se oči navikavale na polumrak stajala je potpuno nepomično. »U redu je», reče Guja. »Obe su ovde, kod mene.« Gram joj priđe, žmirkajući. Pored tovarnog sedla spusti na zemlju ćebe, kožnu futrolu, mešinu za vodu, mali lonac za kuvanje. »Pauli će doneti namirnice«, reče. »Ništa od ovoga neće moći da nadoknadi ono što se dogodilo, ali...« »Gram, još uvek ti nisam platila zato što si čuvala i hranila Vevericu.« »I nećeš«, reče Gram, smešeći se. »To sam ti objasnila.« »Ti ćeš samo izgubiti jednu igru koja mene ništa ne košta.« »Ne brini. Dođi da nas posetiš na proleće i da vidiš malu prugastu ždrebad od svog ponija. Imam predosećanje.« »Onda me pusti da ti platim za ovu opremu.« »Ne, svi smo se dogovorili i svi želimo da ti to poklonimo.« Ona slegnu levim ramenom, na kome je bila vakcinisana. Verovatno je sada već bolelo. »U znak zahvalnosti.« »Ne bih želela da ispadnem neljubazna«, reče Guja, »ali ni jedan vidar nikada neće dozvoliti da mu plate za vakcinisanje. Niko odavde nije bio bolestan. Nikog nisam lečila.« »Niko nije bio bolestan, ali da jeste, ti bi pomogla. Je li tako?« »Naravno, ali...« »Ti bi pomogla, čak i da taj neko ne može da ti plati. Zašto bismo bili gori od tebe? Zar da te pošaljemo u pustinju bez ičega?« »Ali ja mogu da platim.« U torbi je nosila zlatan i srebrni novac.

»Gujo!« Gram se mrštila, i govor joj je iznenada postao grub. »Pustinjski narod ne krade i ne dozvoljava da mu prijatelji budu pokradeni. Nismo te zaštitili. Ne diraj u našu čast.« Guja shvati da Gram nije imala nameru i da neće nikada dozvoliti da je ubede da primi novčanu naknadu, jedino joj je bilo važno da ona primi poklon od nje. »Oprosti mi, Gram. Hvala ti. «

Konji su bili osedlani i spremni za pokret. Guja je veći deo opreme stavila na Brzonogu, tako da Veverica neće morati mnogo da ponese. Kobilino sedlo, iako ukrašeno i načičkano raznim dodacima, bilo je veoma praktično smišljeno. Toliko dobro je ležalo na konju i bilo je tako udobno i izvrsno da je Guja počela da se oseća manje nelagodno što je onako upadljiva. Gram i Pauli su došle da je isprate. Niko nije imao neželjen ih posledica od vakcinacije, tako da je Guja mogla bez brige da ih napusti. Nežno zagrli obe žene. Gram je poljubi u obraz. Usne su joj bile meke i tople i veoma suve. »Zbogom«, prošaputa Gram kad Guja uzjaha kobilu. »Zbogom«, doviknu jačim glasom. »Zbogom!« Guja odjaha, okrećući se u sedlu da mahanjem otpozdravi. »Ako počnu oluje«, doviknu Gram, »nađi sebi pećinu u steni. Ne zaboravi znakove pored puta, tako ćeš brže stići do Planine!« Smešeći se, Guja je jahala svoju kobilu između letnjeg drveća, dok su joj u ušima još uvek odzvanjali Gramini saveti i upozorenja o oazama, vodi, orijentaciji u peščanim dinama, o pravcu vetra, načinima na koje karavandžije održavaju zalihe u pustinji, i o tragovima i putevima i gostionicama na koje će naići kod bude stigla do centralnih planina, visokog lanca koji je delio istočnu od zapadne pustinje. Veverica je kasao kraj Guje, čvrsto na svom nepotkovanom prednjem kopitu. Kobila, odmorna i dobro uhranjena krenula bi galopom ali Guja je zadrža u laganom kasu. Pred njima je bio isuviše dug put da bi žurili.

Brzonoga zarza i Guja se trže iz sna, gotovo udarivši glavom o kamen koji se nadnosio nad njom. Bilo je podne; u snu se nesvesno pomerila da ostane u jedinoj senci koja je preostala. »Ko je to?« Nije bilo odgovora. A i zašto bi nekoga bilo u blizini. Gramina oaza bila je dva noćenja udaljena od sledeće, pre no što se stigne do planina: Guja je svoj dnevni logor postavila u stenovitoj divljini. Nije bilo biljaka, nije bilo hrane ni vode. »Ja sam vidarka«, doviknu ona, osećajući se veoma glupo. »Pazite, zmije su mi na slobodi. Odazovite se rečima ili se pokažite, ili mi dajte neki znak, i ja ću ih zatvoriti.« Nije bilo odgovora. Pa nikoga ni nema, pomisli Guja. Za ime bogova, pa niko te ne prati. Ludaci ne prate ljude. Oni su prosto ludi. Leže ponovo i pokuša da zaspi, ali trzala se na svaki šušanj peska kad bi ga vetar nanosio na stenje. Osećala se neprijatno sve dok nije stalo da se smrkava, a ona podigla logor i krenula ka istoku. Stenovita staza ubrzo uspori konjski hod i ponovo povredi Veveričinu osetljivu prednju nogu. Guja je takođe pomalo hramala, jer promena u nadmorskoj visini i temperaturi uticali su na njeno bolesno desno koleno. Ali dolina ispred Planine bila je tu blizu, samo još sat hoda. U početku, staza je bila strma, ali sada su već bili u klancu; uskoro će biti s druge strane istočnog lanca centralnih planina. Guja sjaha i pusti Brzonogu da se odmori. Češkajući Vevericu po čelu, dok joj je on njuškao po džepovima, Guja se osvrnu i baci pogled na pustinju. Tanka sumaglica od peščane prašine zatamnjivala je horizont, ali obližnje crne dine blistale su talasajući se pred njom, odbijajući crveno sunčevo svetlo. Talasi toplog vazduha davali su utisak da se kreću. Jednom je jedan od Gujinih učitelja opisivao okean, i ona je zamišljala da tako izgleda. Radovala se što ostavlja pustinju za sobom. Vazduh se već rashladio, a trava i žbunovi su se čvrsto držali u pukotinama punim bogatog vulkanskog pepela. Tamo dole, vetar je svojim naletima oduvao pesak, zemlju i vulkanski pepeo iz svih pukotinica na planinskim padinama. Ove visoke, otporne biljke rasle su po zaklonjenim mestima, ali nije bilo dovoljno vode da im pomogne.

Guja se okrenu od pustinje i povede kobilu i šarenog ponija uzbrdo, klizajući čizmama o uglačanu stenu. Pustinjski haljetak sada je počeo da joj se plete oko nogu, i ona ga skinu i uveza ga u zavežljaj iza sedla. Široke pantalone i tunika kratkih rukava koje je nosila ispod pustinjskog haljetka, sada su lepršali pod vetrom i lepili joj se za noge i telo. Kad se Guja približila klancu podiže se vetar, jer uzani procep u steni bio je kao sulundar i pojačavao čak i najmanji povetarac. Za nekoliko časova biće hladno. Hladno...! Jedva je mogla da poveruje u nešto tako raskošno. Guja se dohvati vrha i stupi u potpuno drugi svet. Posmatrajući zelenu dolinu pod sobom osećala se kao da su joj sve nedaće ovoga sveta ostale iza leđa u pustinji. I Veverica i Brzonoga podigoše glave, stadoše da njuškaju i frkću na miris svežeg pašnjaka, tekuće vode i drugih životinja. Grad se prostirao sa obe strane glavnog druma, grozdovi kamenih zgrada oslanjali su se o planinske padine, usecali se u njih, jedan iznad drugog, crno na crnom. Polja su prekrivala dolinu, odsijavala zlatnim i ćilibarskim sjajem u vodoplavnoj dolini svetlucave, sive reke. S druge strane doline, do u još veću visinu od one na kojoj je Guja stajala, pružala se divljina, prašuma, zahvatajući planinu sve do ispod golih, kamenih vrhova zapadnog venca. Guja duboko udahnu čisti vazduh i krenu nizbrdo. Lepi ljudi ispod planina već su se i ranije sretali sa vidarima. U njihovom poštovanju osećalo se divljenje i izvesna opreznost, a ne strah koji je Guja sretala na drugoj strani pustinje. Na opreznost je Guja bila navikla; bio je samo znak zdravog razuma, jer Magla i Pesak su mogli da budu opasni za svakoga sem za nju samu. Guja je smešeći se otpozdravljala na pozdrave pune poštovanja, dok je vodila konje kroz ulice popločane grubom kaldrmom. Radnje su se zatvarale a krčme otvarale. Sutra će ljudi već početi da joj dolaze, tražeći pomoć, ali nadala se da će je bar večeras ostaviti na miru u udobnoj sobi neke gostionice, uz dobru večericu i polovče vina. Pustinja ju je izmorila do srži u kostima. Ako neko i dođe ovako kasno, to će biti samo zbog neke ozbiljne bolesti. Guja se nadala da noćas u Planini niko ne umire. Ostavi konje pred radnjom koja je još bila otvorena i kupi sebi nove pantalone i novu košulju, birajući veličinu od oka i uz savet prodavca, jer bila je suviše umorna da proba.

»Ne mari«, reče joj vlasnik radnje, »kasnije ih možemo prepraviti, ako budete želeli. Ili, ako vam se ne dopadnu, vratite ih, jednoj vidarki ću rado biti na usluzi i zameniti robu.« »Biće odlične«, reče Guja. »Hvala vam.« Plati i iziđe iz radnje. Na uglu je bila apoteka, i vlasnik je upravo zaključavao vrata. »Oprostite«, reče Guja. Apotekar se osvrnu, smešeći se trpeljivo. Tada, bacivši pogled preko Guje i stvari, ugleda torbu sa zmijama. Osmeh se pretvori u iznenađenje. »Vidarka!« uzviknu. »Uđi, šta ti treba?« »Aspirin«, reče Guja. Ostalo joj je bilo samo još nekoliko tableta, i zbog sebe same nije htela da dopusti da joj ponestane. »I alkohol i jod, ako ga imate.« »Naravno. Sam pravim aspirin, i pročišćavam jod, kad ga mogu dobiti. Ja ne prodajem lažnu robu.« On ponovo napuni Gujine flašice. »Već odavno nismo imali vidara u Planini.« »Lepota i zdravlje vašeg sveta poznati su nadaleko«, reče Guja, i znala je da to nije lažni kompliment. Baci pogled unaokolo po radnji. »A roba vam je izvrsna. Mislim da nema bolesti koju ne možete lečiti.« U jednom delu police apotekar je držao droge za umirenje, od one najjače vrste koja slabi telesni sastav umesto da ga krepi. Stideći se da ih kupi, i da ponovo u ovako kratkom roku prizna da je izgubila Travu, Guja je izbegavala i da ih pogleda. Ali ako neko bude veoma bolestan u Planini, moraće da ih upotrebi. »Pa, snalazimo se, neću da kažem«, reče apotekar. »Gde ćeš odsesti? Mogu li početi da ti šaljem pacijente?« »Naravno«, Guja mu kaza ime gostionice koju joj je Gram preporučila, plati za lekove i iziđe iz radnje zajedno sa vlasnikom, koji krenu u drugom pravcu. Ostavši sama, Guja produži niz ulicu. Jedna prilika u haljetku ukaza joj se u krajičku oka. Guja se hitro okrenu i čučnu u odbrambeni položaj. Brzonoga zarza i ustuknu u stranu. Prilika umotana u ogrtač stade. Guja se zbunjeno ispravi. Osoba koja joj se približavala uopšte nije nosila na sebi pustinjski haljetak, već je bila umotana u plašt sa kapuljačom. Lice mu se nije videlo u senci kapuljače, ali to nije bio ludak. »Mogu li da ti nešto kažem, vidarko?« u glasu mu se osećalo ustezanje.

»Naravno«, kad je već on ćutke prešao preko njenog neobičnog ponašanja i ona je mogla da se pravi luda. »Zovem se Gabrijel. Moj otac je ovde gradonačelnik. Došao sam da te pozovem da budeš naš gost u rezidenciji.« »To je veoma ljubazno od vas. Ja sam nameravala da odsednem u gostionici...« »To je odlična gostionica«, reče Gabrijel, »i vlasnik će biti počašćen da mu budeš gost. Ali ja i otac bismo osramotili Planinu kad ti ne bismo ponudili ono najbolje u njoj.« »Hvala ti«, reče Guja. Počela je da oseća, ako ne baš zadovoljstvo a ono bar zahvalnost zbog pažnje i gostoprimljivosti koju su ukazivali vidarima. »Prihvatam poziv. Ali moraću da ostavim poruku u gostionici, jer apotekar je rekao da se može dogoditi da mi nekoga pošalje.« Gabrijel podiže pogled na nju. Nije mogla da prodre pogledom ispod senke od kapuljače, ali učinilo joj se da se smeši. »Vidarko, svako u ovoj dolini do ponoći će biti tačno obavešten gde si.« Gabrijel je povede kroz ulice koje su krivudale po brdovitom tlu, između jednospratnih zgrada od isklesanih blokova crnog kamena. Konjska kopita i Gujine i Gabrijelove čizme resko su odzvanjali na kaldrmi, odjekujući gore-dole. Zgrade se završiše i ulica se proširi u popločani drum, koga je od provalije iznad doline delio samo debeli zid, visok otprilike do kuka. »U normalnoj situaciji, otac bi lično došao da te pozdravi«, reče Gabrijel. U glasu mu se osećalo ne samo izvinjenje već i izvesna nesigurnost, kao da želi nešto da joj saopšti a ne zna kako će. »Nisam navikla da me dočekuju velikodostojnici«, reče Guja. »Hteo bih da mi veruješ da bismo te pozvali kod nas u bilo kojoj situaciji, čak i da nije...« glas mu zamre. »A«, reče Guja, »otac ti je bolestan.« » Jeste.« »Ne moraš se stideti da zatražiš moju pomoć«, reče Guja. »Na kraju krajeva, to mi je posao. I ako uz to dobijem i besplatan smeštaj, to je samo neočekivana sreća.« Guja i dalje nije mogla da vidi Gabrijelovo lice, ali glas mu više nije zvučao napeto. »Nisam hteo da misliš da mi spadamo u onaj svet koji nikad ništa ne ponudi a da ne očekuje da mu se uzvrati.«

Nastaviše ćuteći. Put je skretao za okuku, zaobilazeći jednu isturenu stenu koja je zaklanjala vidik, i Guja prvi put ugleda pred sobom gradonačelnikovu rezidenciju. Bila je prostrana i visoka, sagrađena tako da se oslanja na, okomitu stenu. Obični crni kamen bio je osvežen tankim prugama tik ispod krova, što je istovremeno predstavljalo i grupu sjajnih solarnih ploča okrenutu istoku i jugu. Prozorska okna na gornjem spratu bila su ogromna i iskrivljena u luku tako da se slažu sa oblinom zidova, kulama sa obe strane glavne zgrade. Svetla koja su prodirala kroz njih nisu pokazivala nikakvu grešku u staklu. Uprkos tim prozorima i urezanim ukrasima na visokoj, drvenoj kapiji, rezidencija je bila isto toliko tvrđava koliko i dvorac. Na donjem spratu nije bilo prozora, a kapija je izgledala masivna i teška. S druge strane bila je zaštićena dugim ispupčenjem u steni Popločano dvorište završavalo se okomitom planinskom padinom, koja na tom mestu nije bila ni tako strma ni tako visoka kao tu gde je Guja već stajala. Osvetljenom stazom išlo se u dno dvorišta, gde su ležale štale i nešto malo pašnjaka. »Zaista veličanstveno«, reče Guja. »Pripada Planini, iako moj otac živi u njoj još od pre moga rođenja. Nastaviše duž kamenog druma. »Ispričaj mi od čega ti je otac bolestan.« Bila je sigurna da nije ništa ozbiljno, jer inače bi Gabrijel bio mnogo zabrinutiji. »Nezgoda u lovu. Jedan prijatelj mu je slučajno kopljem probo nogu. Otac neće čak ni da prizna da je rana zagađena. Boji se da mu ne odseku nogu.« »Kako ta rana izgleda?« »Ne znam. Ne pušta me da je vidim. Čak mi od juče ne dozvoljava ni njega samog da vidim.« Govorio je tužno ali pomireno sa sudbinom. Guja zabrinuto baci pogled na njega, jer ako mu je otac bio tvrdoglav i toliko uplašen da radije trpi prilične bolove, noga mu je možda već bila tako jako inficirana da je tkivo izumrlo. »Mrzim amputacije«, reče Guja, sasvim iskreno. »Prosto mi nećeš verovati šta sam sve u stanju da učinim da bih ih izbegla.« Na ulazu u rezidenciju Gabrijel viknu i teška kapija se otvori. On pozdravi slugu i naredi mu da Vevericu i Brzonogu odvede u štale u dnu dvorišta.

Guja i Gabrijel uđoše u predvoje, veliku, zvonku prostoriju od glatko uglačanog crnog kamena koji je oslikavao pokrete i nejasne obrise. Pošto nije bilo prozora bilo je prilično mračno, ali drugi sluga žurno uđe i upali gasne svetiljke. Gabrijel stavi Gujinu vreću za spavanje na pod, zbaci kapuljaču i pusti da mu plašt sklizne sa ramena. Uglačani zidovi su nejasno odbijali sliku njegovog lica. »Možemo tvoj prtljag ostaviti ovde. Neko će ga već odneti gore.« Guja se nasmeja u sebi što je njena vreća za spavanje bila nazvana »prtljag«, kao da je bogati trgovac koji se sprema da krene na put, u kupovinu robe. Gabrijel se okrete k njoj. Kada mu je po prvi put ugledala lice, Guji stade dah. Stanovnici Planine bili su veoma ponosni na svoju lepotu; ovaj mladić je išao unaokolo tako debelo umotan da se Guja pitala da nije ružan, ili sa nekim velikim ožiljkom ili možda čak nakazno razvijen. Bila je spremna na tako nešto. Ali Gabrijel je bio najlepša osoba koju je ikada u životu srela. Bio je čvrsto i skladno građen. Lice mu je naginjalo četvrtastom obliku, ali nije se sve sastojalo od ravni i uglova, kao Arevinov, već je bilo nekako ranjivije, nežnije, sa osećanjima bliže površini. Prišao joj je i mogla je da vidi da su mu oči neobično svetlo plave. Koža mu je bila opaljena u istoj boji kao i tamno plava kosa. Guja nije mogla da kaže zašto je on toliko lep, da li zbog pravilnosti crta na licu, ili zbog skladnosti, ili zbog svoje savršene kože, ili zbog nekih drugih, manje uočljivih osobina, ili zbog svega toga zajedno; ali pri pogledu na njega, prosto naprosto, zastao joj je dah. Gabrijel je sa nadom gledao u Guju, i ona shvati da je želeo da ona ostavi i kožnu torbu u predvorju, lzgledalo je da ne opaža kakav je utisak ostavio na nju. »Moje zmije su u toj torbi«, reče ona. »Nosim ih svuda sa sobom... »Oh... oprosti.« Pocrveneo je. Crvenilo mu nabuja uz vrat do obra za. »Trebalo je da znam..« »Ne mari, to zaista nema nikakvog značaja. Mislim da će bolje biti da ti što pre vidim oca.« »Naravno.« Popeše se uz široko, spiralno stepenište od kamenih kocki, čije su ivice bile zaobljene vremenom i upotrebom. Guja još nikada nije susrela izuzetno lepo stvorenje koje bi bilo tako osetljivo na kritiku kao Gabrijel, naročito na kritiku koja nije izrečena

namerno. Izuzetno privlačne osobe obično su bile zaštićene samopouzdanjem i sigurnošću, koja se ponekad graničila sa ohološću. Nasuprot tome, Gabrijel je izgleda bio neverovatno osetljiv. Guja se pitala šta se to moralo desiti da postane takav. Debeli kameni zidovi zgrada u planinskim gradovima održavali su gotovo stalno istu temperaturu u sobama. Posle toliko dugo vremena provedenog u pustinji Guja se radovala svežini. Znala je da je oznojena i prašnjava posle celog dana provedenog na konju, ali bar se više nije osećala umornom. Kožna torba joj je prijatno težila u ruci. Baš će joj dobro doći jedan običan, mali slučaj infekcije. Ukoliko ne bude toliko loše da bude moralo da se amputira, verovatnoća da se iskomplikuje biće veoma mala, a da bolesnik umre, gotovo nikakva. Radovalo je što neće opet, za tako kratko vreme, morati da podnese da izgubi još jednog pacijenta. Pratila je Gabrijela uz spiralno stepenište. Gabrijel nije usporio kad je stigao na vrh, ali Guja zastade da baci pogled po ogromnoj, veličanstvenoj prostoriji. Kroz visoki prozor boje dima, ispupčeno okno na vrhu kule, pucao je izvanredan vidik na celu dolinu, utonulu u prvi sumrak. Taj prizor je nadjačavao sve ostalo u sobi, i neko je toga verovatno morao biti svestan, jer nije bilo nikakvog nameštaja da privuče pažnju, izuzev ogromnih i širokih jastuka neupadljivih boja. Pod je bio u dva nivoa; jedan uzdignutiji polukrug oslanjao se na zadnji zid sa vratima na koja se ulazilo sa stepeništa, a niži, širi krug ležao je u luku prozora. Guja začu ljutitu dreku, i u sledećem trenutku neki starac izlete iz susedne sobe, sudarivši se s Gabrijelom i gotovo ga oborivši na pod. Povrativši ravnotežu, mladić zgrabi starca za laktove da bi ga pridržao, upravo u trenutku kad se i starac uhvati za njega iz istog razloga. Gledali su se ozbiljno, uopšte ne uviđajući da je situacija bila veoma smešna. »Kako mu je?« upita Gabrijel. »Loše«, reče starac. Pogleda preko njegovog ramena u Guju. »Je li to...? »Da, doveo sam vidarku.« On se okrenu da bi je predstavio starcu. »Brajan je pomoćnik moga oca. Niko drugi ne sme da mu se približi.« »Sada više ni ja«, reče Brajan. Skloni gustu, sedu kosu sa čela. »Ne pušta me da mu pogledam nogu. Boli ga toliko da je podmetnuo jastuke pod ćebad, da mu ne bi dodirivala stopalo. Otac vam je veoma tvrdoglav, gospodine.« »Ja to najbolje znam.«

»Dosta s galamom, vi tamo!« Zaurla Gabrijelov otac. »Kako se to bestidno ponašate? I napolje iz mojih soba.« Gabrijel ispravi leđa i pogleda u Brajana. »Bolje da uđemo.« »Ja ne, gospodine«, reče Brajan. »Izbacio me je napolje. Rekao mi da se ne vraćam dok me ne zove, ako me bude pozvao.« Starac je izgledao snužden. »Ne sekiraj se. Znaš da ne misli ozbiljno. Neće ti učiniti ništa nažao.« »I vi u to verujete, gospodine? Da nema nameru da učini na žao?« »U svakom slučaju ne tebi. Ti si mu neophodan. Ja nisam.« »Gabrijele...« poče starac, zaboravivši na poniznost. »Ne idi suviše daleko«, reče vedro Gabrijel. »Mislim da će te uskoro potražiti.« I uđe u očevu spavaću sobu. Guja ga je pratila. Oči su joj se polako navikavale na tminu, jer su prozori ove velike odaje bili zastrti zavesama, a lampe nisu bile upaljene. »Zdravo, tata«, reče Gabrijel. »Napolje. Rekao sam ti da me ne gnjaviš « »Doveo sam vidarku.« Kao i svi ostali stanovnici Planine i Gabrijelov otac je bio lep. Guja je to mogla da opazi čak i pored zabrinutih bora koje su mu presecale snažno lice. Bio je blede puti, crnih očiju i crne kose, koja je sada bila raščupana od ležanja. Mora da je bio veličanstven kad je bio zdrav, ličnost koja je smesta ovladavala i postajala predvodnik svake grupe ljudi kojoj bi se pridružila. Bio je lep na potpuno drugi način od Gabrijela, način koji je Guja shvatila, ali koji je nije privlačio. »Ne treba mi vidar«, reče. »Odlazite. Hoću Brajana.« »Uplašio si ga i uvredio, oče.« »Zovi ga.« »Vratiće se on, kao što se i ja vraćam. Ali on ne može da ti pomogne. Vidarka može. Molim te...« U Gabrijelovom glasu poče da se oseća prizvuk očajanja. »Gabrijele, molim te, upali lampe«, reče Guja. Ona iskorači i stade pored gradonačelnikove postelje. Kad Gabrijel posluša, njegov otac okrete lice u stranu, sklanjajući ga od svetla. Kapci su mu bili naduveni a oči zakrvavljene. Pokretao je samo glavu.

»Biće još gore«, blago reče Guja. »Tako da se uopšte nećete usuđivati da se pomerite. A na kraju nećete ni moći, jer će vas otrov iz rane isuviše iscrpsti. Zatim ćete umreti.« »E, ti si ona prava, kad je reč o otrovima!« »Zovem se Guja. Ja sam vidarica. Ne bavim se otrovima.« On nije reagovao na njeno ime ali Gabrijel jeste, osvrnuvši se da je pogleda sa još većim poštovanjem, čak i sa strahom. »Zmije!« zareža gradonačelnik. Guja nije bila raspoložena da traći snagu na prepirke i ubeđivanja. Priđe dnu postelje i ukloni ćebad da bi mogla da vidi ranjenu nogu. On poče da se uspravlja u postelji, buneći se, ali naglo pade natrag na uzglavlje, teško dišući, lica bledog i sjajnog od znoja. Gabrijel priđe Guji. »Bolje ostani tamo, pored njega«, reče ona. Osetila je gadni miris infekcije. Noga je zaista ružno izgledala. Gangrena je već bila počela. Stopalo je bilo naduto, a jarko crvene pruge uspinjale su se duž cele noge, sve do gradonačelnikovog kuka. Za nekoliko dana tkivo će izumreti i pocrneće, tada se ništa više neće moći učiniti, sem da se noga odseče. Smrad se pojačao i nagonio na povraćanje. Gabrijel je postao bleđi od svog oca. »Možeš da iziđeš«, reče mu Guja. »Ja...« on proguta pljuvačku i poče iznova. »Dobro mi je...« Guja vrati ćebad na mesto, vodeći računa da slučajno ne dodirne natečeno stopalo. Neće biti nimalo teško da se gradonačelnik izleči. Jedino što će imati muke s njegovom odbrambenom svadljivošću. »Možeš li mu pomoći?« upita Gabrijel. »Ne treba mi advokat. Mogu i sam da razgovaram!« reče gradonačelnik. Gabrijel obori pogled sa izrazom lica u koji se nije moglo proniknuti i na koji njegov otac uopšte ne obrati pažnju, ali koji se Guji učini pomiren sa sudbinom, tužan i potpuno lišen ikakvih tragova gneva. Gabrijel se okrenu i posveti se gasnim lampama. Guja sede na rub kreveta i opipa gradonačelnikovo čelo. Kao što je i očekivala, imao je visoku temperaturu. On okrenu glavu od nje. »Ne gledaj u mene.«

»Možete se praviti da ne postojim«, reče Guja. »Možete mi čak narediti da odem. Ali se ne možete praviti da nema infekcije, niti će ona prestati kad joj vi naredite.« »Nećeš mi odseći nogu«, reče gradonačelnik, izgovarajući reči odvojeno jednu od druge, bez ikakvog izraza. »To i ne nameravam. Neće biti potrebno.« »Sve što treba to je da mi je Brajan opere. Zovi ga.« »Ne može da spere gangrenu!« Guja je već počela da se ljuti zbog gradonačelnikovog detinjastog ponašanja. Da je bio u bunilu od visoke temperature bila bi beskrajno strpljiva s njim; da mora da umre, ona bi još i razumela zašto odbija da prizna da nešto nije u redu. Ali nije bilo ni jedno ni drugo. Izgleda da je bio toliko mnogo navikao da sve bude onako kako on hoće da nije mogao da, se suoči sa sudbinom. »Oče, poslušaj je, molim te.« »Samo nemoj tu da mi se pretvaraš da si zabrinut zbog mene«, reče Gabrijelov otac. »Bićeš sav srećan kad mene više ne bude.« Bled kao krpa Gabrijel je nepomično stajao nekoliko trenutaka, zatim se polako okrenuo i izišao iz sobe. Guja ustade. »Ovo je bilo krajnje uvredljivo. Kako ste mogli tako nešto da mu kažete? Svako može da vidi da on želi da vam spase život. On vas voli.« »Ne treba mi ni njegova ljubav ni tvoje lečenje. Ni jedno ni drugo mi neće pomoći.« Stisnutih pesnica, Guja pođe za Gabrijelom. Mladić je sedeo u velikoj sobi na kuli, okrenut prozoru, oslonjen na stepenicu koju je u sobi stvarao pod u dva nivoa. Guja sede kraj njega. »On ne misli ozbiljno.« Gabrijelov glas bio je napet i posramljen. »On zaista...« nagnu se napred, jecajući, lica pokrivenog rukama. Guja ga zagrli i pokuša da ga uteši, držeći ga tako, tapkajući ga po snažnim ramenima i milujući mu meku kosu. Odakle god da je poticala ona mržnja koju je osećao gradonačelnik, Guja je bila sigurna da to nije bilo zbog Gabrijelove mržnje ili ljubomore. On obrisa lice o rukav. »Hvala«, reče. »Izvini. Kad postane takav...« »Gabrijele, da li je kod tvog oca već ranije bila primećena poremećenost? «

Za trenutak Gabrijel je izgledao zbunjen. A onda se naglo zasmeja, ali gorko. »Misliš na umnu? Ne, potpuno je pri zdravom razumu. To je nešto lično između nas dvojice. Čini mi se...« Gabrijel je oklevao »… da je možda ponekad želeo da umrem kako bi mogao da usvoji neko pogodnije najstarije dete, ili da sam opet postane otac. Ali nije nikada hteo da se ponovo sadruži sa nekim. Možda je bio u pravu. Možda sam i ja ponekad želeo da on umre.« »Veruješ li ti u to?« »Ne želim da poverujem.« »A ja ne verujem, uopšte.« On je pogleda, dok je na licu počelo da mu se stvara nešto što je bilo još veoma neodređeno i za šta je Guja pomislila da će biti savršeno blistav osmeh, ali se pribra. »Šta će se desiti ako mu se ništa ne uradi s nogom?« »Za dan-dva izgubiće svest. A onda - do tada ćemo već morati da se odlučimo, da li da mu odsečemo nogu protiv njegove volje ili da ga pustimo da umre.« »Možeš li ga lečiti već sada? Bez njegove dozvole?« Poželela je da mu da odgovor koji će mu se više dopasti. »Gabrijele, to nije lako reći, a ako se bude onesvestio i dalje mi govoreći da ga ne lečim, moraću da ga pustim da umre. Sam si rekao da je pri zdravom razumu. Nemam prava da postupam suprotno njegovim željama. Bez obzira koliko one bile glupe i pogubne.« »Ali mogla bi da mu spaseš život.« »Da, ali to je njegov život.« Gabrijel protrlja oči donjom ivicom dlana, gestom punim iscrpljenosti. »Idem opet da govorim s njim.« Guja ga je pratila do očevih odaja, ali je odlučila da ostane pred vratima kad Gabrijel uđe. Mladić je bio hrabar. Ma kakve bile njegove mane u očima njegovog oca - a izgleda i u njegovim vlastitim očima - hrabrosti je imao dovoljno. Pa ipak, na jednom drugom planu kukavičluk izgleda da je ipak postojao, jer zašto bi inače ostao ovde i dozvolio da ga otac toliko zlostavlja? Guja nikada ne bi ostala u takvoj situaciji. Mislila je da su njene veze sa drugim vidarima, njenom porodicom, bile najjače veze koje postoje, ali izgleda da su krvne veze bile još jače. Guja se uopšte nije osećala krivom što prisluškuje.

»Hoću da joj dozvoliš, da ti pomogne, oče.« »Niko mi više ne može pomoći. Gotovo je.« »Tek ti je četrdeset deveta. Možda ćeš još naići na nekog prema kome ćeš osećati isto ono što i prema mojoj majci.« »Da ni ne pominješ svoju majku.« »Nikada je nisam poznavao ali jedna polovina mene ipak je ona. Žao mi je što sam te razočarao. Rešio sam da odem odavde. Posle nesreće možda ćeš reći... ne... možda će glasnik doći i kazati da sam umro Nećeš morati da istražuješ da li je to istina.« Gradonačelnik nije odgovarao. »Šta treba da ti kažem? Da mi je žao što nisam još odavno otišao?« »Ovo je jedina stvar koju mi još do sad nisi uradio«, reče Gabrijelov otac. »Tvrdoglav si, bezobrazan si, ali me još do sada nisi slagao. Tišina je dugo potrajala. Guja se već spremila da uđe kad Gabrijel progovori. »Nadao sam se da ću moći da okajem greh. Mislio sam, ako budem od koristi...« »Moram misliti na porodicu«, reče gradonačelnik, »i na grad. Ma šta se desilo ti ćeš uvek biti moje prvorođeno dete, čak i ako mi ne budeš jedino. Nikada ne bih mogao da te lišim nasledstva a da te javno ne osramotim.« Guja je bila iznenađena kada je čula prizvuk saučešća u tom reskomglasu. »Znam. Sada mi je to jasno. Ali neće ništa pomoći ako umreš.« »Hoćeš li se držati svog obećanja?« »Kunem se«, reče Gabrijel. »Dobro. Pusti vidarku da uđe.« Da se Guja nije zaklela da će pomoći povređenima i bolesnima smesta bi napustila dvorac. Nikada u životu nije čula tako hladnokrvno i obrazloženo odbijanje jednog ljudskog bića od strane drugog. A ovo su bili otac i sin. Gabrijel otvori vrata, i Guja ćutke uđe u spavaću sobu. »Predomislio sam se«, reče gradonačelnik. A tada, kao da je osetio kako to oholo zvuči, dodade, »ako i dalje želiš da me lečiš.« »Hoću«, reče kratko Guja i napusti sobu. Gabrijel krenu za njom, zabrinut. »Da li nešto nije u redu? Nisi se predomislila?«

Izgledao je potpuno miran i neuvređen. Guja se zaustavi. »Obećala sam da ću mu pomoći. I pomoći ću mu. Treba mi jedna soba i nekoliko sati odmora pre nego što počnem da mu lečim nogu.« »Pružićemo ti sve što budeš tražila.« Povede je popreko, preko gornjeg sprata sve dok ne stigoše do južne kule. Umesto da se sastoji od jedne veličanstvene sobe bila je podeljena u nekoliko manjih odaja, ne tako lepa ali mnogo udobnija od gradonačelnikovog boravišta. Gujina soba bila je u stvari jedan odsečak u kružnom obimu kule. Okrugli hol iza gostinskih soba imao je u sredini zajedničko kupatilo. »Uskoro će večera«, reče Gabrijel kad joj je pokazao sobu. »Hoćeš li mi praviti društvo?« »Ne, hvala ti. Drugom prilikom.« »Da ti donesem večeru u sobu?« »Ne. Samo se vrati za tri sata.« Nije više obraćala pažnju na njega jer nije mogla da se bavi njegovim problemima u trenutku kad je razmišljala kako će pomoći njegovom ocu. Rasejano mu dade nekoliko uputstava šta sve da pripremi u gradonačelnikovoj sobi. Pošto je infekcija bila tako jaka, to će biti veoma prljav i smrdljiv posao. Kad je završila on još nije odlazio. »Jako ga boli«, reče Gabrijel. »Zar nemaš ništa što bi mu ublažilo bolove?« »Nemam«, reče Guja. »Ali neće škoditi ako ga napijete.« »Da ga napijemo? U redu. Pokušaću. Ali sumnjam da će to nešto vredeti. Još nikada nisam video da je izgubio svest od pijanstva.« »Anestezija je tu od drugorazredne važnosti. Alkohol pomaže krvotoku.« »A, tako.« Kada je Gabrijel otišao, Guja je drogirala Peska da bi dobila protivotrov za gangrenu. Novi otrov će i sam imati blago lokalno anestetično dejstvo, ali to neće mnogo pomoći sve dok Guja ne bude izdrenirala gradonačelnikovu ranu i krvotok mu ne bude više tako jako opterećen. Nije joj prijalo što će morati da mu pričini bol, ali joj je bilo manje žao nego ranije, kod drugih pacijenata koje je morala da ozledi da bi ih izlečila. Skide sa sebe prašnjave pustinjske haljine i čizme kojima je itekako trebalo da se provetre. Svoje nove pantalone i košulju bila je privezala uz

vreću za spavanje. Ko god da ih je doneo uz stepenice, razvezao ih je i rasprostro. Biće veoma prijatno da se vrati u onakvu odeću na kakvu je bila navikla, ali proći će dugo vremena dok je ne iznosi da bude onako udobna kao ona koju je ludak uništio. Kupatilo je bilo blago osvetljeno gasnom svetlošću. Većina ovako velikih zgrada imala je vlastite generatore metana. I privatni i zajednički generatori koristili su otpatke, đubre i ljudske fekalije kao substrat za bakterijsku proizvodnju goriva. Sa ovakvim generatorom i solarnim pločama na krovu dvorac je verovatno bio, u najmanju ruku, vlastiti proizvođač goriva i energije. Možda je čak bilo i dovoljno viška da bi se pokretala pumpa za zagrevanje. A ako bi došlo leto koje je bilo toliko toplo da nadvlada prirodnu izolaciju od kamena, zgrada se mogla hladiti. Vidarska stanica imala je slične uređaje i Guji nije nimalo smetalo što je opet naišla na njih. Do vrha je napunila duboku kadu toplom vodom i raskošno se okupala. I namirisani sapun je već bio nešto mnogo bolje od crnog peska, a kad je pružila ruku da dohvati peškir i otkrila da i on miriše na mentol, samo se nasmejala. Tri sata su polako prolazila dok je droga delovala na Peska. Guja je ležala potpuno obučena, sem bosih nogu, potpuno budna, kada je Gabrijel zakucao na vrata. Guja se uspravi u krevetu, pažljivo uhvati Peska odmah iza vilica i pusti ga da joj se obavije oko članka na ruci i oko mišice, i tek tada pusti Gabrijela da uđe. Mladić je plašljivo gledao u Guju, isuviše prepadnut da bi mogao da prikrije drhtanje tela. »Neću ga pustiti da te ugrize«, reče Guja. »Upravo se pitam kakve su na dodir.« Guja ispruži ruku prema njemu, a on pruži svoju da pomiluje Peskove glatke, šarene krljušti. Povuče ruku bez reči. U gradonačelnikovoj spavaćoj sobi Brajan više nije izgledao tako snužden, naprotiv, bio je zadovoljan što opet vodi brigu o svom gospodaru. Gradonačelnik je bio jedan od onih plačljivih pijanaca. Kukajući, gotovo melodično, plakao je dok mu se Guja približavala, i debele suze curile su mu niz obraze. Ali kad ugleda Guju, prestade da jadikuje. Motrio ju je, sa strahom. »Koliko je popio?« »Koliko je hteo«, reče Gabrijel.

»Zaista bi bilo bolje da se onesvestio«, reče Guja, žaleći ga. »Vidao sam ga kako pije do zore sa svojim savetnicima, ali ga još nikad nisam video da izgubi svest.« Gradonačelnik pijano zaškilji u njihovom pravcu. »Dosta s tim konjakom«, reče. »Dosta.« Reči su mu bile reske, uprkos tome što je pomalo zaplitao jezikom. »Ako ne zaspim, nećeš moći da mi odsečeš nogu.« »Tako je«, reče Guja. »Dakle, budi budan.« Pogled mu se zaustavi na Pesku, na zvečarkinim očima koje nisu treptale i na jeziku koji je palacao. Stade da drhti. »Drukčije«, reče. »Mora da ima i drugih načina.« »Postajem nestrpljiva«, reče Guja. Osećala je da će u sledećem trenutku da se razgoropadi, ili, još gore, da će opet početi da tuguje za Džesi. Sada je jedino mogla da se seti kako je iz dna duše želela da joj pomogne, dok će ovog ovde izlečiti bez po muke. Gradonačelnik se zavali u postelji. Guja je videla da i dalje drhti, ali bar je ćutao. Gabrijel i Brajan su stajali, svaki sa po jedne strane po stelje. Guja povuče ćebad sa podnožja kreveta i pusti ih da leže, poput zaklona, preko gradonačelnikovih kolena. »Hoću da vidim«, prošaputa on. Noga mu je bila ljubičasta i naduvena. »Nećeš«, reče Guja. »Brajane, molim vas, otvorite prozore.« Stari sluga pohita da je posluša, sklanjajući zavese u stranu, otvarajući staklena okna u tminu. Hladnjikavi, sveži vazduh ispuni sobu. »Kada te Pesak bude ujeo«, reče Guja, »osetićeš oštar bol. Onda će ti tkivo oko ujedenog mesta odumreti. To će se desiti tik iznad rane. Utrnulost će se širiti polako, jer krvotok ti je gotovo zaustavljen. Ali kada se dovoljno proširi izdreniraću ranu. Posle toga protivotrov će moći bolje da deluje.« Gradonačelnikovi obrazi, zajapureni od groznice, pobledeše. Nije rekao ni reči, ali Brajan mu prisloni čašu na usne i on duboko povuče. Rumenilo se povrati. Šta mogu, uzdahnu Guja, nekim treba reći, nekima ne. Guja dobaci Brajanu čisto parče tkanine. »Sipaj malo konjaka na to i stavi mu ga preko nosa i usta. Ti i Gabrijel možete to isto da učinite, ako želite. Biće veoma neprijatno. I obojica povucite po jedan dobar gutljaj.

Onda ga pridržite za ramena. Ne dajte mu da naglo sedne u postelji; prepašće mi zvečarku.« »Dobro, vidarko«, reče Brajan. Guja prebrisa kožu iznad duboke rane na gradonačelnikovoj potkolenici. Srećom, nemamo i tetanus, pomisli, setivši se Aoa i drugih sabirača. Vidari su s vremena na vreme prolazili kroz Planinu, iako u poslednje vreme ne tako često. Možda je gradonačelnik dozvolio da ga vakcinišu, kad su mu rekli da neće nikada više morati da gleda zmiju. Guja razmota Peska sa svoje mišice i podrža ga, stežući ga za nateklinu iza vilica, puštajući ga da palaca jezikom po pomodreloj koži. On se sklupča u debelo klupko na postelji. Kada je, po Gujinom mišljenju, zauzeo dobar položaj, ona ga pusti. On ujede. Gradonačelnik vrisnu. Pesak napade samo jedanput, brzo, tako brzo da je već bio ponovo sklupčan pre no što je iko primetio da se pomerio. Ali gradonačelnik je osetio. Opet je počeo snažno da drhti. Crna krv i gnoj stadoše da se cede iz dve male, ubodne ranice. Ostatak Gujinog posla bio je smrdljiv i prljav, ali rutinski. Otvorila je ranu i pustila je da se iscedi. Nadala se da Gabrijel nije mnogo jeo za večeru, jer izgledalo je kao da će je svaki čas povratiti, čak i pored krpe natopljene u konjak koja mu je prekrivala lice. Brajan je stoički istrajao uz rame svom gospodaru, umirujući ga, pazeći da se ne pomera. Kad je Guja završila, nateklina na gradonačelnikovoj nozi bila je već znatno splasla. Za nekoliko nedelja biće zdrav. »Brajane, molim te, dođi.« Starac je posluša, oklevajući, ali mu vidno laknu kad ugleda šta je učinila. »Bolje izgleda«, reče. »Već sada izgleda bolje nego kada me je poslednji put pustio da je vidim.« »Dobro. Pustiću je da se sama cedi, dakle mora da bude stalno čista.« Ona mu pokaza kako da čisti i previja ranu. On pozva mladog slugu da odnese prljave zavoje i krpe. Miris infekcije i mrtvog mesa ubrzo iščile. Gabrijel je sedeo na krevetu, kvaseći očevo čelo sunđerom. Krpa natopljena konjakom bila mu je već davno skliznula s lica na pod, a on nije ni pokušao da je vrati. Više nije bio onako bled.

Guja pokupi Peska i pusti ga da joj se uspuže preko ramena. »Ako ga rana bude jako bolela, ili ako se temperatura opet podigne - ako bude bilo kakve promene nagore - zovite me. Doći ću da ga obiđem sutra ujutru.« »Hvala ti, vidarko« reče Brajan. Prolazeći pored Gabrijela, Guja zastade ali on ne diže pogled. Otac mu je ležao veoma mirno, teško dišući, ali već u snu ili na putu da zaspi. Guja slegnu ramenima i napusti gradonačelnikovu kulu. Vratila se u svoju sobu i stavila Peska u njegov odeljak, a potom malo tumarala po prizemlju, sve dok nije našla kuhinju. Jedan od gradonačelnikovih sveprisutnih i bezbrojnih slugu dade joj večeru i ona ode da legne.

6 Ujutro je gradonačelniku bilo bolje. Brajan je očevidno proveo svu noć kraj njega, no, ipak je primao naredbe - ne baš sasvim veselo, jer nije bio takav po prirodi, ali bez ustezanja ili odbijanja. »Hoće li mi ostati ožiljak«. upita gradonačelnik. »Hoće«, reče Guja, iznenađeno. »Naravno. Nekoliko. Morala sam da uklonim prilično mnogo izumrlog mišićnog tkiva, i ta rupa se nikada neće potpuno popuniti. Ali, srećom, izgleda da nećete morati da hramljete.« »Brajane, gde je taj moj čaj?« U gradonačelnikovom glasu osećala se razdraženost zbog Gujinog odgovora. »Stiže, gospodaru.« Mirisi aromatičnih trava ispuniše sobu.Gradonačelnik je pio ne ponudivši je, uopšte ne obraćajući više pažnju na nju, dok mu je previjala nogu. Kad je izišla, namrštena, Brajan požuri za njom u hol. »Vidarko, oprosti mu. Nije navikao da bude bolestan. Očekuje da će uvek sve da ide onako kako on hoće. »Da, to sam već primetila.« »Hoću da kažem... zamišlja sebe sa ožiljkom... Oseća se kao da ga je vlastito telo izdalo...« Brajan raširi ruke, ne mogavši da pronađe pravu reč. Nije bilo ništa neobično sresti ljude koji ne veruju da mogu da se razbole; Guja je već bila navikla na džandrljive bolesnike koji su želeli da se odmah vrate u normalno stanje, uprkos tome što je trebalo da se oporavljaju, i koji su postajali svadljivi kad bi uvideli da tako neće ići. »To mu ipak ne daje pravo da sa ljudima ovako postupa«, reče Guja. Brajan pogleda u zemlju. »Vidarko, on je dobar čovek.« Žaleći što je dozvolila da ga njena ljutina - ne, u stvari, to su bili razdraženost i povređeni ponos - povrede, Guja opet progovori, ali ovoga puta mnogo blaže. »Jesi li ti ovde rob?« »Ne! Nikako, vidarko, ja sam slobodan čovek. Gradonačelnik ne dozvoljava ropstvo u Planini. Trgovce robljem koji dođu ovamo smesta proterujemo iz grada, a njihovi ljudi mogu da biraju da li će poći s njima ili će godinu dana da odrade svoju slobodu gradu. Ako reše da ostanu, gradonačelnik kupuje njihova dokumenta od trgovca.«

»Je li se to isto dogodilo i s tobom?« Oklevao je za trenutak, a potom odgovori. »Malo njih zna da sam nekada bio u ropstvu. Bio sam jedan od prvih koji su bili oslobođeni. Posle godinu dana iscepao je papire koji su me obavezivali na službu. Njihova važnost je bila na dvadeset godina, a ja sam bio odslužio svega pet. Do tog trenutka nisam verovao ni njemu niti ikome. I pokazalo se da mogu.« On slegnu ramenima. »Posle sam ostao i dalje.« »Shvatam zašto si mu zahvalan«, reče Guja. »Ali to mu ipak ne daje pravo da ti komanduje dvadeset četiri časa dnevno. »Odspavao sam ja.« »Na stolici?« Brajan se nasmeši. »Zovi nekoga drugog da te malo odmeni«, reče Guja. »I pođi sa mnom.« »Treba li ti pomoć, vidarko?« »Ne, idem do konjušnice. Ali ti možeš malo odspavati bar za ono vreme dok mene nema.« »Hvala ti, vidarko, radije bih ostao ovde.« »Kako ti drago.« Ona iziđe iz rezidencije i pređe preko dvorišta. Bilo je prijatno hodati u jutarnjoj svežini, čak i niz strme i oštre okuke na stenovitoj stazi. Gradonačelnikovi pašnjaci prostirali su se pod njom. Siva kobila je bila sama na zelenom polju, galopirajući gore-dole, visoko dignute glave i repa, zaustavljajući se naglo i uz podskok pred ogradom, zarzavši, a potom se okrećući da pojuri u suprotnom smeru. Kada bi rešila da nastavi da juri preskočila bi ogradu u visini grudi kao od šale, ali sada je trčala samo da se poigra. Guja odšeta niz stazu do konjušnice. Približavajući joj se začu šamar i vrisak, a potom glasni i ljutiti glas. »Na posao!« Guja pretrča poslednjih nekoliko koraka koji su je razdvajali od konjušnice i otvori vrata. Unutra je bilo gotovo potpuno mračno. Zažmuri. Čula je šuštanje slame i osetila prijatni i teški miris čistog senika. U sledećem trenutku oči joj se naviknuše na polumrak i vide široki prolaz, zastrt slamom, dva reda odeljaka za konje i glavnog konjušara kako se okreće prema njoj.

»Dobro jutro, vidarko.« Glavni konjušar je bio ogromna ljudina, visok bar dva metra i snažno građen. Kovrdžava kosa bila mu je svetloriđa a brada plava. Guja podiže glavu da ga vidi. »Kakva je to bila buka?« »Galama? Ne znam... A, samo sam lečio nečiju lenjost.« Lek mora da mu je bio veoma uspešan, jer ma ko da je bio taj lenjivac bio je nestao za tren oka. »Ovako rano ujutro lenjost je reč koja zvuči veoma prijatno«, reče Guja. »Pa, jeste, mi veoma rano počinjemo s radom.« Konjušar je povede dublje kroz konjušnicu. »Vaše konje sam smestio ovde. Kobila je napolju, da se istrči, ali ponija sam zadržao unutra.« »Dobro«, reče Guja. »Njega treba što pre potkovati.« »Poslao sam po kovača da dođe popodne.« »Odlično.« Ona uđe u Veveričin odeljak. On je onjuška i pojede parče hleba koje mu je donela. Dlaka mu se blistala, griva i rep su mu bili očešljani, čak su mu i kopita bila namazana uljem. »Neko se odlično stara o njemu.« »Trudimo se da budemo na usluzi gradonačelniku i njegovoj gošći«, reče div. Ostao je zabrinuto u njenoj blizini, sve dok nije izišla iz štale da uvede kobilu. Brzonogu i Vevericu trebalo je postepeno opet navikavati na pašu, da se ne bi razboleli od bogate trave nakon onako dugog boravka u pustinji. Kada se vratila, jašući kobilu bez sedla i vodeći je kolenima glavni konjušar je bio zauzet u drugom krilu zgrade. Guja skliznu s kobilinih leđa i uvede je u staju. »To sam bila ja, gospođo, ne on.« Guja se trgnu i okrete, ali ko god da joj je to šapnuo nije bio ni u odeljku, ni u prolazu između pregrada. »Ko je to?« reče Guja. »Gde ste?« Vrativši se u odeljak pogleda naviše i ugleda rupu u tavanici odakle su sipali seno. Ona skoči na jasle, uhvati se za ivicu rupe i podiže se na rukama sve dok nije uspela da baci pogled u potkrovlje. Jedna mala prilika uplašeno odskoči i sakri se iza navaljka sena. »Iziđi«, reče Guja, »neću ti ništa.« Bila je u smešnom položaju, viseći na rukama usred odeljka, dok joj je Brzonoga grickala čizmu, bez odgovarajućeg uporišta na koje bi stala i popela se u potkrovlje. »Siđi«, reče i pusti se da padne na zemlju.

Mogla je da vidi obrise onoga u seniku, ali ne i crte lica. Pa to je dete, pomisli. Malo dete. »Nije važno, gospođo«, reče dete. »On se uvek pravi kao da sam sve radi, a u stvari nije sam, eto. Ali nije važno.« »Molim te, siđi«, ponovi Guja. »Odlično si se starala o Brzonogoj i o Veverici i želela bih da ti zahvalim.« »Već ste mi zahvalili, gospođo.« »Ne zovi me tako. Ime mi je Guja. A ti?« Ali devojčica je već nestala.

Ljudi iz grada, bolesnici i glasnici, već su je čekali kada se ispela na vrh strme stene, vodeći Brzonogu. Danas neće moći da doručkuje natenane. Pre večeri stigla je da upozna dobar deo stanovnika Planine. Radila je po nekoliko časova bez prekida, mnogo i brzo, ali sa zadovoljstvom, i kad god bi završila sa jednim pacijentom i krenula da pozove sledećeg, iznenada bi je obuzela strepnja i pomislila bi da će ovoga puta možda morati da pomogne nekom samrtniku, nekome kao što je bila Džesi kojoj nije mogla pomoći. Ali danas se to nije dogodilo. Uveče je poterala Brzonogu na sever, duž reke, prolazeći pored grada koji je ležao s leve strane, dok je sjaj sunca tonuo niz oblake i dodirnuo konačno planinske vrhove na zapadu. Duge senke stadoše da puzaju prema njoj dok se približavala gradonačelnikovom pašnjaku i stajama, pošto nije videla nikoga u blizini ona sama povede Brzonogu u štalu. Skide joj sedlo i uzde i poče sama da joj timari glatku kožu sa sivim pegama. Nije joj se žurilo da se vrati u gradonačelnikovu rezidenciju, u onu atmosferu pseće pokornosti i bola. »Gospođo, nije to vaš posao. Dajte meni. Vi nastavite dalje uzbrdo.« »Ne, nego ti siđi ovamo«, obrati se Guja tom šapatu bez tela. »Možeš mi pomoći. I ne zovi me gospođo«. »Molim vas, gospođo, idite.« Guja je timarila Brzonogina pleća i nije odgovarala. Kada se ništa više ne dogodi ona poverova da je dete otišlo; tada začu šuštanje u senu iznad svoje glave. Ona naglo povuče četkom uz dlaku preko Brzonoginih sapi. U

sledećem trenutku dete je već bilo pored nje, pažljivo joj uzimajući četku iz ruke. »Vidite i sami, gospođo...« »’Gujo’.« »...da ovo nije posao za vas. Vi umete da lečite, ja umem da timarim konje.« Guja se nasmeši. Devojčici nije moglo biti više od devet ili deset godina. Bila je mala i kržljava. Nije podigla pogled ka Guji; timarila je i zaglađivala razbarušenu Brzonoginu dlaku, oborene glave i lica tik uz konjski bok. Imala je svetloriđu kosu i prljave, izglodane nokte. »U pravi si«, reče Guja. »Ti to radiš bolje nego ja.« Dete je za trenutak ćutalo. »Prevarili ste me», reče zatim nadureno, ne okrećući glavu. »Jesam, malo«, priznade Guja, »ali morala sam jer me inače ne bi nikad pustila da ti zahvalim licem u lice.« Dete se naglo okrete, streljajući je očima. »Pa, zahvalite mi onda!« viknu. Leva strana lica bila joj je unakažena strašnim ožiljkom. Opekotine trećeg stepena, pomisli Guja. Jadno dete...! I tada pomisli: da je bilo nekog vidara u blizini, ožiljak ne bi bio tako strašan. Ali istovremeno opazi i modricu na devojčicinom desnom obrazu. Guja kleknu ali dete ustuknu, izbegavajući ma kakav dodir, okrenuvši se tako da se ožiljak manje vidi. Guja joj nežno dotače modricu. »Čula sam kad se glavni konjušar jutros proderao na nekaoga«, reče Guja. »To si bila ti, zar ne? Udario te je?« Dete se okrenu i pogleda je, desno oko joj je bilo široko otvoreno a levo delimično zatvoreno zbog ožiljka. »Ništa mi nije«, reče. Zatim se izmigolji iz Gujinih ruku i potrča uz lestvice u tamu. »Molim te, vrati se«, zvala je Guja. Ali dete je već nestalo i čak i kad bi pošla za njom u potkrovlje, Guja je znala da neće moći da je pronađe. Guja se polako pope u rezidenciju, dok joj je senka skakala gore dole, onako kako se ljuljala svetiljka u njenoj ruci. Razmišljala je o bezimenoj devojčici koja se stidela da iziđe na svetlo. Modrica je bila na opasnom mestu, tik iznad slepoočnice. Ali nije se trgla kad ju je Guja dotakla -

odnosno dotakla modricu - i nije imala simptome unutrašnje povrede od udarca. Zasada, Guja nije morala da se brine za njeno zdravlje. Ali ubuduće? Želela je nekako da joj pomogne, ali znala je da će ako bude tražila da se glavni konjušar ukori, dete platiti za sve kad ona bude otputovala.

Guja se pope uz stepenice do gradonačelnikove sobe. Brajan je izgledao iscrpljen, ali gradonačelnik je bio svež. Noga mu je uglavnom splasnula. Ubodi od zmijinih zuba su se prekrili krasticama ali Brajan je dobro vodio računa da glavna rana bude otvorena i čista. »Kad ću moći da ustanem?« upita gradonačelnik. »Imam posla. Ljudi čekaju da ih primim. Sporovi čekaju na rešavanje.« »Možete ustati kad god hoćete«, reče Guja. »Ako vam ne smeta što ćete posle toga morati da odležite trostruko duže vremena.« »Ali, ja ipak...« »Ama, lezite, zaboga«, reče umorno Guja. Znala je da je neće poslušati. Brajan je, kao i obično, isprati napolje »Ako rana noćas prokrvavi, zovite me«, reče ona. Znala je da će prokrvaviti ako gradonačelnik ustane, i nije želela da prepusti starom sluzi da se sam bori, sa ranom. »Je li s njim sve u redu? Ozdraviće?« »Hoće, ako ne bude stalno skakao iz kreveta. Oporavak teče sasvim pristojno.« »Hvala, vidarko.« »Gde je Gabrijel?« »Više ne dolazi.« »Brajane, šta se to događa između njega i njegovog oca?« »Izvini, vidarko, ne bih znao.« Ne bi rekao, pomisli Guja.

Guja je stajala na prozoru, lutajući pogledom preko mračne doline. Nije joj se spavalo. Eto, to je bila jedna od stvari koje su joj smetale za vreme staža: najčešće je morala da leže sama. Ljudi na onim mestima gde je

odlazila poznavali su vidare samo po pričama i bojali su je se. Čak je se i Arevin u početku pribojavao, a kad mu je taj strah popustio i uzajamno poštovanje se pretvorilo u simpatiju, Guja je morala da otputuje. Prosto, nije bilo prilike da se zbliže. Nasloni čelo na hladno prozorsko okno. Kada je prvi put prešla pustinju, učinila je to zato da bi istraživala, da bi videla mesta koja vidari već decenijama nisu posetili, neka od njih i nikada ranije. Možda je bila uobražena, možda čak i nerazumna, kad je rešila da uradi ono što njeni učitelji više nisu činili i nisu više nameravali da čine. Nije bilo dovoljno vidara ni za ovaj svet ovde, s ove strane pustinje. Ako Gujina poseta Gradu bude uspešna, to bi se sve moglo još i promeniti. Ali jedino što je razlikovalo Guju od bilo kog drugog vidara koji bi zamolio Centar da mu prenese svoja znanja, bilo je Džesino ime. Ako ne uspe... Njeni učitelji su bili dobri ljudi, dozvoljavali su da se neko ne složi s njima, da bude čudak - ali kako će reagovati na greške koje je napravila - to Guja nije znala. Laknu joj kada začu kucanje na vratima, jer to joj je prekinulo razmišljanja. »Uđite.« Gabrijel uđe, i ona bi iznova očarana njegovom lepotom. »Brajan mi reče da je ocu dobro.« »Prilično.« »Hvala ti što si mu pomogla. Znam da ume da bude težak.« On ućuta, pogleda unaokolo, slegnu ramenima. »Pa... Navratio sam samo da vidim da li ti nešto treba.« Uprkos zabrinutosti delovao je blago i prijatno, i to je privuklo Guju isto koliko i njegova fizička lepota. Sem toga, bila je usamljena. Odluči da prihvati njegovu učtivu ponudu. »Da«, reče ona. »Treba mi.« Zaustavi se pred njim, dodirnu mu obraz, uze ga za ruku i povede ka divanu. Flaša vina i nekoliko čaša stajali su na niskom stočiću pored prozora. Guja vide kako se Gabrijelovo lice prekriva rumenilom. Ako i nije znala sve pustinjske običaje, znala je bar ove u planinama. Nije prekršila pravila lepog ponašanja kao gost, a on joj jeste učinio ponudu. Unese se Gabrijelu u lice držeći ga za obe ruke iznad lakta. Sada je pobledeo kao krpa.

»Gabrijele, šta je to s tobom?« »Ja... ja sam se loše izrazio. Nisam želeo... Ako hoćeš poslaću ti nekoga drugog...« Ona se namršti. »Da sam htela ’nekog’ mogla sam da ga iznajmim u gradu. Htela sam nekoga ko mi se dopada.« Netremice ju je gledao, a onda se za trenutak na njegovom licu ukaza slabašni osmeh zahvalnosti. Izgleda da je u isto vreme kada je rešio da napusti očevu kuću rešio i da pusti bradu, jer na obrazima su mu se videli tragovi nežnih, riđastozlatnih dlačica. »Hvala ti za te reči«, kaza on. Ona ga odvede do divana, nagna ga da sedne i sama sede pored njega. »Šta to nije u redu?« On zavrte glavom. Kosu mu pade preko čela, napola mu skrivajući oči. »Gabrijele, da li si na neki način uspeo da ne primetiš da si lep?« »Ne.« On se žalosno osmehnu. »Znam to.« »Moram li da ti to kleštima izvadim? Je li to zbog mene? Bogovi znaju da se ne mogu uporediti s lepotom ljudi iz Planine. Ili, ako više voliš muškarce, i to mogu da razumem.« Nije uspela da pogodi šta ga je to odbilo od nje; i dalje nije reagovao na ma koju od stvari koje je spomenula. »Jesi li bolestan? Ako jesi, ja sam prva koja to treba reći« »Nisam bolestan«, reče on tiho, izbegavajući da je pogleda u oči. »I nisi to ti. Hoću da kažem, kada bih mogao da biram... Zaista mi čini čast što imaš tako visoko mišljenje o meni.« Guja je čekala da nastavi. »Ne bi bilo pošteno prema tebi, kad bih ostao. Može mi se desiti d a . . . « Kada je ponovo zaćutao, Guja reče: »Znači, tu je taj čvor između tebe i tvog oca. Zato si rešio da odeš.« Gabrijel klimnu glavom. »On je u pravu što traži od mene da odem.« »Zar zato što nisi bio dorastao njegovim očekivanjima?« Guja zavrte glavom. »Kažnjavanje tu ne pomaže. To je glupo i samoživo. Gabrijele, dođi u moju postelju. Neću ništa tražiti od tebe.« »Ne razumeš« reče tužno Gabrijel. On je uze za ruku i diže je sebi do lica, trljajući svoje maljice vrhovima njenih prstiju. »Ja nisam u stanju da održim svoj deo sporazuma koji ljubavnici naprave između sebe. Imao sam dobrog učitelja. Ali biokontrola je izvan mog domašaja. Trudio sam se.

Bogovi, kako sam se samo trudio.« Plave oči mu se zacakliše. Pusti da mu ruka padne sa njene niz telo. G u j a ga još jedanput pomilova po obrazu i obgrli mu ramena, skrivajući svoje iznenađenje. Mogla bi još da shvati da je polno nemoćan, ali da ne može da se kontroliše ...! Nije znala šta da kaže, a on je još nešto želeo njoj da kaže: osećala je to po napetosti koja mu je držala. Pesnice su mu bile stisnute. Nije želela da ga prisiljava; tim putem su ga već isuviše često povređivali. Tragala je u sebi za nežnim i zaobilaznim načinima da kaže ono što bi u normalnim uslovima rešavala neposredno i bez oklevanja. »Dobro«, reče Guja. »Razumem šta hoćeš da mi kažeš. Opusti se. Meni to ne smeta.« On podiže pogled ka njoj, isto onako razrogačenih očiju i iznenađen kao i devojčica u staji kada je Guja razgledala na njoj novu modricu umesto starog, ružnog ožiljka. »Valjda ne misliš tako. Ni sa kim ne mogu da razgovaram o tome. Prezreće me, kao i moj otac. Ne zameram im.« »Možeš razgovarati sa mnom. Ja te neću osuđivati.« Oklevao je još za trenutak, a tada reči, godinama prigušivane, pokuljaše iz njega. »Imao sam prijateljicu koja se zvala Lea«, reče Gabrijel. »To je bilo pre tri godine, kad sam imao petnaest godina. Njoj je bilo dvanaest. Kada se prvi put odlučila da vodi ljubav s nekim, ne samo da se igra, razumeš, izabrala je mene. Naravno, još nije bila završila s obukom, ali to nije moralo da predstavlja smetnju, jer ja sam bio završio svoju. Bar tako sam mislio.« Sada se već bio naslonio na Guju, položivši joj glavu na rame, dok mu je pogled bio neodređeno upravljen u pravcu prozora. »Trebalo je, možda, da preduzmem i druge mere predostrožnosti«, reče. »Ali nikada nisam ni pomislio da bih mogao biti plodan. Nikad još nisam čuo da neko ne ume da primeni biokontrolu. Dobro, možda i ne može u onom dubokom transu. Ali bar kad je u pitanju plodnost...« On se gorko nasmeja. »I brada. Ali tada još nije bila počela da mi niče.« Guja oseti kako je slegnuo ramenom kada glatka tkanina njegove košulje kliznu preko grubog, novog tkanja njene. »Posle nekoliko meseci priredili smo zabavu u njenu čast, jer smo mislili da je naučila biokontrolu brže nego obično. Niko se nije bio iznenadio. Sa Leom je sve išlo brzo. Bila je izuzetno obdarena.« Zaćuta i ostade da leži pored Guje dišući lagano i duboko. Podiže pogled k

njoj. »Ali nije to bila biokontrola kad je izgubila menstruaciju, već trudnoća sa mnom. Imala je samo dvanaest godina, bila mi je prijateljica i bila je mene izabrala - a ja sam joj gotovo uništio život.« Sada je Guja sve razumela, Gabrijelovu plahost, nesigurnost, posramljenost, čak i zašto je uvek skrivao svoju lepotu iza debelog ogrtača kad je izlazio iz kuće: bojao se da ga ne prepoznaju; štaviše, bojao se i da će mu neka žena možda ponuditi da ode s njom u postelju. »Jadna deco«, reče Guja. »Mislim da smo nekako prećutno uvek pretpostavljali da ćemo na kraju da se sadružimo, onda kad oboje budemo svesni šta radimo. Kad se smirimo. Ali kome treba sadrug koji ne ume da se kontroliše? Jer taj zna da ako mu vlastita kontrola samo malo omane, kod onog drugog neće naići na pomoć. Takvo sadrugarstvo ne može trajati.« On se pomeri i sede. »No, i pored toga ona nije htela da me ponizi. Nikom nije rekla ni reč. Abortirala je, ali potpuno sama. A nije još bila tako obučena da bi i to znala. Zamalo pa da iskrvavi na smrt.« »Ne bi trebalo sebe da kriviš, kao da si joj naneo zlo iz bezobzirnosti«, reče Guja, znajući da tako prosta stvar kao što su reči ni izdaleka neće biti dovoljna da učini da Gabrijel prestane sebe da prezire, ili da mu nadoknadi sve što je prepatio zbog očevog zlostavljanja. Nije mogao znati da li je plodan ili nije, ako ga ne bi ispitali neposredno pre toga, ali kada bi se jednom naučila tehnika biokontrole, obično više nije bilo razloga da se čovek brine. Guja je čula za ljude koji nisu bili u stanju da sprovedu biokontrolu, ali veoma retko. I samo neko ko je potpuno bez ikakvog osećanja odgovornosti prošao bi bez posledica kroz ono što je Gabrijel doživeo. A Gabrijel očigledno nije bio takav. »Oporavila se«, reče Gabrijel. »Ali mojom krivicom ono što bi trebalo da joj bude zadovoljstvo pretvorilo se u košmar. Lea... mislim da je želela da me opet vidi, ali nije mogla. Ako ti to ne zvuči besmisleno.« »Ne, ne zvuči«, reče Guja. Devojčica od dvanaest godina: možda je tada Lea po prvi put shvatila da drugi ljudi mogu uticati na njen život i bez njenog pristanka, ili čak i bez njenog znanja; to je bila lekcija koju deca nisu učila ni lako ni rado. »Želela je da postane formirač stakla, i već je imala poziv da se javi Ešli i postane jedna od njenih pomoćnica.«

Guja tiho zviznu, u znak divljenja. Formiranje stakla bio je naporan i veoma cenjen posao. Samo najbolji među tim ljudima umeli su da prave solarna ogledala; trebalo je dugo učiti da bi se naučilo kako da se naprave pristojne staklene ploče sa žlebovima, ili polukružna okna kao ova na prozorima kula. Ešli nije bila jedna od najboljih. Bila je najbolja. »Da li je Lea morala da se odrekne toga?« »Da. Moglo se desiti i zauvek. Otišla je na posao sledeće godine. Ali to je bila godina manje u njenom životu.« Govorio je polako i birajući reči ali bez osećanja, kao da je u mislima toliko puta sve to preživeo da je sada već uspeo donekle da se odvoji od tih uspomena. »Naravno, vratio sam se učitelju, ali kada su mi pažljivije ispitali reakcije, otkrili su da ja uspevam da održim temperaturni diferencijal samo po nekoliko časova. Nedovoljno.« »Nedovoljno«, reče zamišljeno Guja, pitajući se koliko je zaista bio dobar taj Gabrijelov učitelj. Gabrijel se odmače malo, tako da ju je mogao gledati u lice. »Eto vidiš. Ne mogu noćas ostati sa tobom.« »Možeš. Molim te, učini tako. Oboje smo usamljeni i možemo pomoći jedno drugom.« On naglo udahnu i skoči na noge. »Zar ne razumeš ...« povika. »Gabrijele.« On polako sede, ali nije je dodirivao. »Ja nemam dvanaest godina. Ne moraš se bojati da ću od tebe dobiti dete koje ne želim. Vidari nikada nemaju dece. Mi se sami postaramo da tako bude, jer ne možemo deliti odgovornost za decu sa svojim sadruzima.« »Nikada nemate dece?« »Nikada. Žene ih ne rađaju a muškarci ih ne začinju.« On je buljio preneraženo u nju. »Ne veruješ mi?« »I ti zaista još želiš baš mene, čak i kad znaš ... « Umesto odgovora Guja ustade i poče da raskopčava košulju. Pošto je bila nova, rupice za dugmad bile su još krute, tako da ona najzad svuče bluzu preko glave i pusti je da padne na pod. Gabrijel polako ustade, stidljivo gledajući u nju. Kad je pružio ruke da je zagrli, Guja mu raskopča

košulju i pantalone. Kada mu pantalone skliznuše sa uskih kukova on pocrvene. »Šta ti je?« »Nisam bio go pred nekim drugim još od svoje petnaeste godine. »Pa«, reče Guja smešeći se, »to znači da je već krajnje vreme.« Gabrijelovo telo bilo je isto onako divno kao i njegovo lice. Guja raskopča svoje pantalone i pusti ih da padnu na pod. Pošto je odvela Gabrijela do postelje, Guja se uvuče pod čisti čaršav pored njega. Blago svetlo svetiljke obasjavalo mu je plavu kosu, drhtao je. »Opusti se«, prošapta Guja. »Nikuda ne žurimo, samo se zabavljamo ništa drugo.« Dok mu je masirala ramena, napetost polako popusti. Guja shvati da je i sama napeta, napeta od želje, uzbuđenja i potrebe. Zapitala se šta sada radi Arevin. Gabrijel se okrenu na bok i uze je u naručje. Milovali su se i Guja se nasmeši u sebi, misleći da iako jedno jedino iskustvo neće moći Gabrijelu da nadoknadi ove tri godine, ona će bar učiniti sve što može da to bude početak. Ali uskoro shvati da on ne produžava predigru iz uživanja. On se trudio da nju zadovolji, razmišljajući i brinući se i dalje isuviše mnogo kao da je ona Lea, dvanaestogodišnja curica za čije je seksualno zadovoljstvo on bio odgovoran. Guja nije nimalo uživala što on toliko nastoji da je zadovolji, što je postala nečija dužnost. A istovremeno je i on nastojao iz sve snage da joj se odazove, nije uspevao i postajao je svakog trenutka sve zbunjeniji. Guja ga blago dodirnu, prešavši mu ovlaš usnama preko lica. Gabrijel skoči uz psovku i sede na svoju ivicu kreveta, okrenuvši joj leđa. »Oprosti«, reče. Glas mu je bio toliko hrapav da je Guja znala da plače. Ona sede pored njega i pomilova ga po ramenu. »Rekla sam ti da neću ništa od tebe zahtevati.« »Stalno mislim ...« Ona ga poljubi u vrh ramena, pustivši da ga njen dah zagolica. »Razmišljanje nije baš ona prava stvar...« »Ne mogu drukčije. Sve što mogu da ponudim nekom drugom je muka i bol. A sada već i bez onog prethodnog uživanja. Najzad, možda je i bolje ovako.«

»Gabrijele, čak i polno nemoćni muškarac može da zadovolji onu drugu osobu. To sigurno i sam znaš. Ono o čemu sada razgovaramo je tvoje uživanje.« On ne odgovori, ne pogleda je: trgnuo se kad je ona izgovorila »polno nemoćan«, jer to je bio problem na koji sebe još do sada nije uspeo da nagovori. »Ne veruješ da pored mene možeš biti siguran, zar ne?« On se okrenu na bok i pogleda naviše u nju. »Leu nisam uspeo da sačuvam.« Guja sede u postelji, privuče kolena pod bradu i nasloni je na stisnute pesnice. Dugo je gledala u Gabrijela, zatim uzdahnu i ispruži ruku tako da je mogao da vidi ožiljke od zmijskih ujeda. »Ma koji od ovih ujeda ubio bi svakoga sem vidara. Brzo i mučno, ili polako i mučno.« Zastade, da bi ga pustila da utuvi ono što je kazala. »Dugo vremena sam razvijala u sebi imunitet na ove otrove«, reče, »i to je bilo veoma neprijatno. Nikada se neću razboleti. Ne mogu dobiti rak. Zubi mi se ne kvare. Imunitet vidara je toliko delotvoran da reaguje na svaku promenu u organizmu. Mi smo većinom neplodni jer smo u sebi razvili antitela čak i na vlastite polne ćelije. A kamoli na tuđe.« Gabrijel se podiže na lakat. »Pa, onda ... ako ne možeš da rađaš decu, zašto si mi rekla da vidari ne mogu sebi dozvoliti da ih imaju? Mislio sam da hoćeš da kažeš da vi nemate vremena za njih. Dakle, ako ja ... « »Mi odgajamo decu!« reče Guja. »Usvajamo ih. Ali prvi vidari su nekada pokušali i da ih rađaju. Većina nije uspela. Nekolicina jeste, ali te bebe su bile nakazne i duhovno zaostale.« Gabrijel se okrenu na leđa i zagleda se u tavanicu. Duboko uzdahnu. »Bogovi.« »Veoma dobro smo naučili da kontrolišemo plodnost«, reče Guja. Gabrijel nije odgovarao. »Opet si zabrinut.« Guja se nasloni na lakat pored njega, ali još nije pružala ruku da ga dotakne. Još ne. On je pogleda uz ironičan i neveseli smešak, lica napetog od nedostatka samopouzdanja. »Rekao bih da sam se prepao.« »Znam.«

»Jesi li se ikad u životu prepala? Zaista uplašila?« »Kako da ne«, reče Guja. Ona mu položi ruku na stomak, milujući ga prstima po glatkoj koži i kroz nežne tamnozlatne dlačice. Nije se videlo kako drhti, ali Guja je osećala kako duboko, neprestano, uplašeno treperi. »Lezi mirno«, reče ona. »Ne mrdaj dok ti ne kažem.« Ona poče da mu miluje stomak i butine, bokove i donji deo leđa, završavajući svaki pokret sve bliže i bliže njegovim genitalijama ali ih ne dodirujući. »Šta to radiš?« »Psst. Lezi mirno.« Ona nastavi da ga miluje; i govorila mu je sve vreme, puštajući da joj glas pređe u hipnotičko, umirujuće brujanje. Osećala je kako se on bori sam sa sobom da se ne pomeri dok ga je ona nadraživala: borio se sam sa sobom i drhtanje mu prestade a da nije ni primetio. »Gujo!« »Šta je?« upita ona naivno. »Nešto nije u redu?« »Ja ne mogu ...« »Psst.« On zaječa, ovoga puta drhtanje mu nije dolazilo od straha. Guja se nasmeši. Polako se spusti kraj njega i okrenu ga licem ka sebi. »Sada smeš da se pokreneš«, reče. Ma šta bio razlog - da li to što ga je nadražila, ili što je dozvolila da i sama bude isto toliko ranjiva u odnosu na njega kao i on na nju, tako da joj je mogao poverovati, ili, najverovatnije prosto zato što je bio mlad i zdrav, imao samo osamnaest godina i prošao pre toga kroz jedan trogodišnji period samoodricanja zbog osećanja krivice - tek, s njim je posle toga bilo sve u redu. Guja se osećala kao posmatrač, ne kao pohotljivi voajer, već kao smireni posmatrač, gotovo nezainteresovan za ono što se događa. I to je bilo čudno. Gabrijel je po prirodi bio nežan, a Guja mu je pomogla da potpuno zaboravi na sebe. Iako je njen vlastiti orgazam bio zadovoljavajući, jedan dobrodošli odušak emotivnoj napetosti koja se gomilala u njoj sve vreme dok je bila sama, mislila je samo na Gabrijela. Iako je svesrdno odgovarala na njegove strasti, nije uspela da spreči sebe od razmišljanja kako bi sve to izgledalo sa Arevinom. Guja i Gabrijel su ležali jedno uz drugo, oboje znojavi i zadihani, ruku isprepletanih oko svojih tela. Za Guju je druženje bilo isto toliko važno

koliko i sam seks. Još i važnije, jer seksualne napetosti su se mogle lako ukloniti. Usamljenost i čežnja bile su nešto sasvim drugo. Nagnu se preko Gabrijela i poljubi mu grlo i donju vilicu. »Hvala«, prošaputa on. Guja je na svojim usnama mogla da oseti vibracije od njegovog govora. »Nema na čemu«, reče ona. »Ali nisam te zvala iz nesebičnih razloga.« Neko vreme je ležao ćuteći, prstiju raširenih oko udubljenja na njenom struku. Guja ga potapša po ruci. Bio je sladak. Znala je da je ovakva misao isuviše pokroviteljska ali nije mogla drukčije, niti je mogla a da ne poželi, onim odvojenim i nezainteresovanim posmatračkim delom u sebi, da je Arevin sa njom u tom trenutku. Želela je nekoga s kim može da podeli doživljaj, ne nekoga ko će joj biti zahvalan. Gabrijel je iznenada snažno steže i sakri lice na njeno rame. Ona mu pomilova kratke kovrdže na potiljku. »Šta da radim?« Glas mu je zvučao muklo, dah mu je gre jao njenu kožu. »Kuda da odem?« Guja ga zagrli i stade ga ljuljati. Iznenada se upita da možda nije bilo bolje da ga je pustila da ode onda kad joj je ponudio da će poslati nekoga drugog, da ga je pustila da i dalje nastavi da živi uzdržavajući se od seksa. Ali ipak nije mogla da poveruje da je on jedno od onih napaćenih ljudskih bića koje nikada ne mogu naučiti biokontrolu. »Gabrijele, kakva je bila ta tvoja obuka? Kada su te ispitivali koliko dugo si mogao da održiš temperaturni diferencijal? Zar ti nisu dali značku?« »Kakvu značku?« »Malu pljosnatu, okruglu pločicu ispunjenu hemikalijama koje menjaju boju pri temperaturi. Većina onih koje sam videla pocrvene kada muškarac dovoljno podigne svoju genitalnu temperaturu.« Nasmeši se, setivši se jednog poznanika koji je bio toliko ponosan na jako crvenilo svoje značke da ga je trebalo nagovarati da je skine kad bi išao u postelju. Ali Gabrijel se mrštio na nju. »Podigne temperaturu?« »Pa naravno, podigne je. Zar ti to ne radiš tako?« Plave obrve mu se sastaviše, dok su se iznenađenje i očajanje mešali u njegovim očima. »Naš učitelj nas je učio da temperaturu održimo nisko.« Sećanje na svog taštog prijatelja prizva u Gujinom duhu sve bezobrazne viceve koje je slušala. Htela je da se glasno nasmeje. Ipak, nekako uspe da sačuva ozbiljan izraz i da odgovori Gabrijelu.

»Gabrijele, dragi moj prijatelju, koliko godina je imao taj tvoj učitelj? Stotinu?« »Da« reče Gabrijel. »Najmanje toliko. Veoma mudar starac. Još je živ.« »Nema sumnje da je bio mudar, ali zastareo«, reče Guja. »Zaostao bar za osamdeset godina. Spuštanje temperature u tvom skrotumu učiniće te neplodnim, to je tačno. Ali podizanje temperature ima isti takav učinak. A smatra se da je to mnogo lakše da se nauči.« »Ali, on je rekao da ja nikada neću moći da se kontrolišem kako treba ...« Guja se namršti ali ne izgovori ono što je mislila: da ni jedan učitelj nikada ne bi trebalo tako nešto da kaže svom đaku - pa da je bilo šta u pitanju, »Znaš, često se događa da se dve osobe ne mogu složiti, i tada sve što treba, to je naći drugog učitelja.« »Da li misliš da bih ja mogao da naučim?« »Da.« Uzdrža se od još jednog žučnog komentara o mudrosti i sposobnostima Gabrijelovog prvog učitelja. Bolje će biti da mladić sam shvati njegove nedostatke. Naravno, još mu se isuviše mnogo divio i poštovao ga; Guja nije želela da ga navede na to da brani starca od nje, tog čoveka koji mu je možda najviše zla naneo. Gabrijel zgrabi Guju za ruku. »Šta da radim? Kuda da idem?« Ovoga puta govorio je s nadom i pun uzbuđenja. »Ma gde će te učitelji za muškarce naučiti metodima koji nisu stari sto godina. U kom pravcu ćeš krenuti kada budeš pošao odavde?« »Ja ... Nisam se još odlučio.« On skrenu pogled. »Teško je otići«, reče Guja. »Znam da je teško. Ali tako će biti najbolje. Provedi neko vreme istražujući. Sam donesi odluku šta će biti najbolje da učiniš.« »Da nađem novo mesto gde ću živeti«, tužno reče Gabrijel. »Mogao bi da odeš u Midipat«, reče Guja. »Tamo žive najbolji učitelji za koje sam čula. A kada završiš, možeš se vratiti. Nema nikakvog razloga da to ne učiniš.« »Mislim da ima. Mislim da nikada više neću biti u stanju da se vratim kući, jer čak i ako budem naučio sve ono što treba, ovdašnji svet će uvek sumnjati u mene. Govorkanje neće prestati.« On slegnu ramenima. »Ali u svakom slučaju, moram da odem. Obećao sam. Otići ću u Midipat.« »Dobro.« Guja pruži ruku iza njegovih leđa i utuli lampu do majušnog žiška. »Taj novi metod ima i drugih prednosti, tako su mi bar rekli.«

»Šta hoćeš time da kažeš?« Ona ga dodirnu. »On zahteva da se pojača krvotok u genitalnom području. Smatra se da to povećava izdržljivost. I osetljivost.« »Pitam se da li sada imam iole neku izdržljivost.« Guja zausti da mu ozbiljno odgovori, i tada shvati da je Gabrijel napravio svoj prvi, stidljivi, vic o seksu. »Hajde da probamo«, reče ona.

Usplahireno kucanje na vratima probudi Guju mnogo pre zore. Soba je bila siva i avetinjska, osvetljena rumenim i narandžastim prelevima iz smanjenog plamena lampe. Gabrijel je tvrdo spavao, blago se smešeći dok su mu duge, plave trepavice nežno podrhtavale na obrazima. Bio je odgurnuo pokrivače i dugo, prekrasno telo ležalo mu je nepokriveno do bokova. Guja se s oklevanjem okrenu prema vratima. »Napred.« Prelepa mlada sluškinja uđe, oklevajući, i svetlo iz hodnika rasu se po krevetu. »Vidarko, gradonačelnik...« Ona zinu i ostade tako, buljeći u Gabrijela, potpuno zaboravivši krv na svojim rukama. »Gradonačelnik...« »Odmah dolazim.« Guja ustade, uskoči u svoje nove pantalone i krutu novu košulju i pođe za mladom ženom do gradonačelnikovih odaja. Krv iz otvorene rane natopila je bila posteljinu, ali Brajan je već uradio ono što je trebalo za prvu pomoć: krvarenje je već bilo gotovo prestalo. Gradonačelnik je bio bled kao avet a ruke su mu drhtale. »Da ne izgledate tako bolesni«, reče mu Guja, »dobro bih vas izgrdila, kao što i zaslužujete.« Ona se uposli oko zavoja. »Imate sreće što imate odličnog bolničara«, reče kada se Brajan vratio sa čistim čaršavima i mogao da je čuje. »Nadam se da mu plaćate onoliko koliko zaslužuje »Mislio sam ...« »Mislite koliko god želite«, reče Guja. »To je posao koji zaslužuje svaku pohvalu. Ali nemojte više pokušavati da ustanete.« »Dobro«, promrmlja on, a Guja to shvati kao obećanje. Odlučila je da ne pomaže oko promene posteljine. Kada je potrebno, ili kada se radilo o ljudima koji su joj bili dragi, nije se dvoumila da pruži

manuelnu pomoć. Ali pokatkad je bivala izuzetno ponosita. Znala je da je bila neoprostivo oštra i kratka u ophođenju sa gradonačelnikom, ali nije mogla da bude drugačija. Mlada služavka je bila viša od Guje, i najverovatnije, jača od Brajana; Guja je smatrala da će i svoj i veći deo Brajanovog posla oko dizanja gradonačelnika iz kreveta ona obaviti sa lakoćom. Ali ona uznemireno baci pogled na Guju dok je napuštala sobu i krenula šljapkajući bosim nogama niz hodnik. »Gospođo...?« Guja se osvrnu. Mlada služavka baci pogled unaokolo kao da se boji da ih neko ne vidi zajedno. »Kako se zoveš?« »Laril.« »Laril, moje ime je Guja, i ne volim kad me zovu ’gospođo’, je ti to jasno? Laril klimnu glavom ali nije izgovorila Gujino ime. Guja uzdahnu u sebi. »Pa, dobro, šta je?« »Vidarko... u vašoj sobi sam videla ... služavka ne bi smela da primeti neke stvari. Ne želim da osramotim nijednog člana ove porodice.« Glas joj je bio piskav i napregnut. »Ali... ali Gabrijel... on je ...« Reči joj zamreše zbog zbunjenosti i stida »Kada bih pitala Brajana šta da radim, on bi morao da kaže sve gospodaru. To bi bilo ... veoma neprijatno. Ali vama ništa ne sme da se dogodi. Nikada ne bih pomislila da će gradonačelnikov sin ...« »Laril«, reče Guja, »Laril, sve je u redu. On mi je sve ispričao. Ja sam preuzela odgovornost na sebe.« »Znači vi znate ... za opasnost?« »On mi je sve ispričao« ponovi Guja. »Za mene to nije opasno.« »Učinili ste dobro delo«, naglo reče Laril. »Koješta. Želela sam ga. I mislim da znam mnogo više o kontroli nego devojčica od dvanaest godina. Ili neko kome je osamnaest godina, ako ćemo pravo.« Laril je izbegavala da je pogleda u oči. »I ja«, reče. »I bilo mi ga je tako žao. Ali ja... ja sam se plašila. Toliko je lep da bi se moglo desiti da čovek pomisli... moglo mi se desiti da mi se omakne. Nisam smela da rizikujem. Treba da prođu još celih šest meseci pre nego što moj život zaista postane moj.«

»Ti si robinja?« Laril klimnu glavom. »Rođena sam u Planini. Roditelji su me prodali. Pre gradonačelnikovih novih zakona to se smelo činiti.« Napregnutost u njenom glasu pokazivala je koliko su joj trezvene reči u stvari izveštačene. »To je bilo mnogo ranije nego što sam čula da se priča kako je ovde zabranjeno robovlasništvo, ali kad sam čula, pobegla sam i vratila se.« Podiže oči, gotovo plačući. »Nisam prekršila reč nikome...« Uspravi se i stade govoriti sa više samopouzdanja. »Bila sam dete, niko me nije pitao kod koga ću. Ni jednom trgovcu nisam obećala poslušnost. Ali grad je ipak kupio moje papire. Sada dugujem odanost gradonačelniku.« Guja shvati koliko je bilo potrebno hrabrosti da bi Laril govorila ovako kako je govorila. »Hvala ti«, reče Guja »Što si mi rekla za Gabrijela. Ni reč od ovoga neće otići dalje. Ja sam tvoj dužnik.« »Ali, ne, vidarko, nisam mislila...« Bilo je nečega, u Larilinom glasu, neke iznenadne postiđenosti, koja uznemiri Guju. Pitala se da Laril možda ne misli da Guja sumnja u njene motive, kad joj se obratila. »Ali ja to ozbiljno mislim«, reče Guja. »Da li bih mogla da ti pomognem?« Laril zatrese glavom, samo jedanput. To je bio odlučni pokret kojim je više samoj sebi kazala »ne« nego Guji. »Mislim da mi niko ne može pomoći.« »Kaži mi.« Laril je oklevala, potom sede na pod i ljutito poteže naviše nogavice svojih pantalona. Guja sede na pete pored nje. »Oh, Bogovi«, reče Guja. Larilina peta je bila probušena, između kosti i Ahilove tetive. Guji je izgledalo da je to bilo učinjeno vrelim gvožđem. U zarasloj rupi ležao je mali prsten od sivog, kristalastog materijala. Guja uze Larilino stopalo u svoje ruke i dodirnu prsten. Nije se moglo videti gde su mu krajevi bili sastavljeni. Guja se namršti. »To je bila čista svirepost, ništa drugo.«

»Ako ih ne poslušaš, imaju pravo da te obeleže«, reče Laril. »Pokušavala sam i ranije da pobegnem i rekli su da će mi dobro utuviti u glavu gde mi je mesto.« Ljutina joj preplavi do tada mirni glas. Guja zadrhta. »Ovo će me uvek držati u ropstvu«, reče Laril. »Da su samo ožiljci, ne bi mi toliko smetalo.« Ona povuče stopalo iz Gujinih ruku. »Jeste li videli kupole u planinama? Od toga su napravljeni prstenovi.« Guja baci pogled na njenu drugu petu, takođe probušenu, takođe s prstenom. Sada je prepoznala sivu, providnu materiju. Ali nikada pre toga nije videla ništa što bi bilo napravljeno od nje izuzev kupola, koje su tajanstvene i neprobojne ležale rasute na neočekivanim mestima. »Kovač je pokušao jednom da proseče ovaj ovde«, reče Laril. »Kad nije uspeo ni da ga ogrebe bio je toliko zbunjen da je prepolovio gvozdenu šipku jednim jedinim udarcem, samo da mi pokaže da on to može.« Ona dodirnu tanku, čvrstu tetivu, uhvaćenu u nežni prstenčić. »Kada se kristal jednom stvrdne ostaje takav zauvek. Kao i kupole. Sem ako ne presečete tetivu, ali onda je čovek hrom. Ponekad mi se čini da bih i to mogla da podnesem.« Ona spusti ivice pantalona da bi pokrila prstenove. »Kao što vidite, zaista mi niko ne može pomoći. Znam da je posredi taština. Uskoro ću zaista biti slobodna, bez obzira šta te stvarčice znače.« »Ne mogu ti pomoći«, reče Guja. »A i bilo bi opasno.« »Hoćete da kažete da biste mogli?« »Možda bi se nešto i moglo, moglo bi se bar pokušati, u vidarskom naselju.« »Oh, vidarko ...« »Laril, to će biti veoma opasno.« Na svom vlastitom članku ona pokaza šta se može učiniti. »Ne bismo presekli tetivu, otkačili bi je. Prsten bi tada mogao da se skine. Ali morala bi dugo da provedeš u gipsu. Sem, toga, niko ne može da bude siguran da će tetive da zarastu kako treba, noge ti možda više nikada neće biti tako snažne kao sada. Može se čak desiti da se tetive nikada ponovo ne učvrste za kost.« »Razumem...« reče Laril, glasom punim nade i radosti, više ne slušajući Guju. »Obećaj mi nešto.« »Naravno, vidarko.«

»Nemoj se još za sada odlučiti šta ćeš. Nemoj se odlučiti dok ne završi služba u Planini. Sačekaj nekoliko meseci. Budi sigurna. Kad jednom budeš slobodna, možda ćeš uvideti da ti to više ne znači puno. Laril upitno pogleda u nju. Guja je znala da je htela da pita kako bi se ona osećala u njenom položaju, ali je shvatila da bi pitanje zvučalo uvredljivo. »Obećavaš li mi?« »Da, vidarko, obećavam.« Obe ustadoše. »Pa, laku noć«, reče Guja. »Laku noć, vidarko.« Guja krenu niz hodnik. »Vidarko?« »Molim.« Laril je zagrli. »Hvala!« Povuče se zatim zbunjena. Obe se okrenuše da pođu svojim putem ali Guja se osvrte. »Laril, odakle trgovci robljem nabavljaju te prstenove? Nikada još nisam čula da je nekom uspelo da obradi materijal od koga su napravljene kupole.« »Daju im ljudi iz Grada«, reče Laril. »Premalo da bi se od njega moglo napraviti nešto korisno. Samo prstenovi.« »Hvala.« Guja se vrati u postelju, razmišljajući o Centru, koji je davao lance trgovcima robljem, i odbijao da govori s vidarima.

7 Guja se probudi pre Gabrijela, upravo kad se noć završavala. Dok se razdanjivalo, slaba, siva svetlost polako ispuni sobu. Guja je ležala na boku, oslonjena na lakat i posmatrala Gabrijela kako spava. Ako je to uopšte bilo moguće, onda je bio još lepši kad spava nego kad je budan. Guja pruži ruku, ali zastade, pre no što ga je dodirnula. Volela je da vodi ljubav ujutro. Ali nije želela da probudi Gabrijela. Mršteći se, ona leže natrag u postelju i pokuša da se seti svojih utisaka. Sinoćnje veče nije baš bilo najnezaboravniji susret u njenom seksualnom životu, jer Gabrijel je bio, iako ne baš trapav, a ono još nedovoljno iskusan. Ali, iako nije bila potpuno zadovoljena, spavanje s Gabrijelom nije joj se učinilo nimalo neprijatnim. Guja natera svoje misli u veću dubinu i otkri da je uznemiravaju. Suviše mnogo su ličile na strah. Sigurno se nije plašila Gabrijela: i pomisao na to bila je smešna. Ali nikada pre toga nije bila s čovekom koji nije mogao da kontroliše svoju plodnost. Učinio je da se oseća nelagodno, to nije mogla da porekne. Njena vlastita kontrola bila je savršena; u tom pogledu imala je potpuno poverenje u sebe. I, čak i kada bi nekom čudovišnom igrom slučaja i ostala trudna, mogla bi da abortira bez ikakvih preteranih posledica koje su gotovo ubile Gabrijelovu prijateljicu Leu. Ne, nelagodnost koju je osećala nije se zasnivala na svesti o onome što bi se stvarno moglo dogoditi. Dakle, isključivo znanje o tome da je Gabrijel nesposoban da se kontroliše odbilo ju je od njega. Jer ona je odrasla znajući da će njeni ljubavnici umeti da se kontrolišu, znajući da i oni imaju potpuno isto poverenje u nju. Nije mogla takvo poverenje pokloniti Gabrijelu, čak iako njegove teškoće nisu bile nastale njegovom krivicom. Po prvi put je zaista shvatila koliko je bio usamljen za poslednje tri godine, kako su se ljudi ponašali prema njemu i šta je i on sam osećao prema samome sebi. Tužno uzdahnu i pruži ruku k njemu, milujući mu telo vrhovima prstiju, budeći ga malo po malo, ostavljajući za sobom sva svoja oklevanja i strepnje.

Noseći torbu sa zmijama, Guja siđe niz stenje. Nekolicinu bolesnika iz grada trebalo je opet pregledati, i provešće to podne dajući vakcine, Gabrijel je ostao u očevoj kući, pakujući se i pripremajući se za put.

Veverica i Brzonoga su se caklile od timarenja. Glavni konjušar, Ras nije se dao videti. Guja uđe u Veveričin odeljak da mu pregleda novopotkovane noge. Počeša ga iza ušiju i glasno mu reče da treba da se kreće i da će dobiti zapaljenje nogu. Iznad njene glave seno u potkrovlju tiho zašušta, ali iako je čekala, više se ništa nije čulo. »Moraću da zamolim glavnog konjušara da te malo potera po polju« reče svom poniju i opet pričeka. »Ja ću ga jahati, gospođo«, prošaputa dete. »Otkuda znam da umeš da jašeš?« »Umem.« »Molim te, siđi.« Dete se polako spusti kroz rupu na tavanici, obesi se na ruke i pusti se da padne pored Gujinih nogu. Stajala je oborene glave. »Kako se zoveš?« Devojčica promrmlja nešto u dva sloga. Guja se spusti na jedno koleno i nežno je uhvati za ramena. »Izvini, nisam te čula.« Ona podiže pogled, žmireći zbog groznog ožiljka. Modrica je bila počela da bledi. »Melisa.« Posle prvog oklevanja izrekla je to ime kao da se brani, kao da čika Guju da joj ga porekne. Guja se pitala šta je ona žena rekla, prvi put kad su je pitali za ime. »Melisa«, ponovi dete, oklevajući nad svakim pojedinim slogom. »Melisa, ja se zovem Guja«, ispruži ruku i dete je prodrma, motreći je ispod oka. »Hoćeš li jahati Vevericu za mene?« »Da.« »Možda će ponekad da se uzjoguni.« Melisa se uhvati za gornju ivicu vrata na odeljku i podiže se sve dok joj brada nije provirila napolje. »Vidiš li onoga tamo?« Preko puta je stajao strahoviti šarac, visok preko sedamnaest šaka. Još ranije je pao Guji u oči; obarao je uši i pokazivao zube kad god bi neko prošao pored njega.« »Ja ga jašim«, reče Melisa. »Blagi Bogovi«, reče Guja, iskreno zadivljena. »Ja sam jedina koja to može«, reče Melisa. »Ja i onaj drugi.« »Ko, Ras?«

»Ma, ne«, odgovori Melisa s prezirom. »Ne on. Onaj iz dvorca. Onaj sa žutom kosom.« »Gabrijel.« »Rekla bih. Ali ne silazi često ovamo k nama, i tako ja jašem njegovog konja.« Melisa skoči natrag na pod. »Nije loš. Ali tvoj poni je sladak.« Pred ovakvim dokazima detetovih sposobnosti i stručnosti više nije pokušavala da je upozorava na opasnost. »Pa, hvala ti. Biće mi milo da ga jaše neko ko zna šta radi.« Melisa se pope do ivice otvora u potkrovlju, spremajući se da se sakrije u senu a Guja nije uspevala da smisli kako bi je zainteresovala da još malo popriča. Tada se Melisa upola okrenu prema njoj. »Gospođo, vi mu recite da ste mi dozvolili.« Nije više bilo ni traga samopouzdanja u njenom glasu. »Naravno da hoću«, reče Guja. Melisa iščeze. Guja osedla Brzonogu i povede je napolje, gde se susrete sa glavnim konjušarem. »Melisa će vežbati Vevericu za mene«, reče Guja. »Dozvolila sam joj.« »Ko?« »Melisa.« »Neko iz grada. « »Tvoj pomoćnik.« reče Guja. »Crvenokoso dete.« »A, mislite na Nakazicu?« On se zakikota. Guja oseti kako joj krv grunu u lice, najpre od šoka, zatim od besa. »Kako se usuđujete da se tako rugate detetu?« »Rugam joj se? Kako? Zar time što joj kažem istinu? Niko ne želi da mu izlazi pred oči i bolje je za nju da to ima na umu. Da li vas je gnjavila?« Guja uzjaha svog konja i gledaše ga odozgo. »Ubuduće svoje pesnice upotrebljavajte na nekome ko vam je jednak po snazi.« Pritisnu petama kobiline bokove i Brzonoga skoči napred, ostavljajući za sobom konjušnicu i Rasa i dvorac gradonačelnika.

Dan je promakao mnogo brže no što je Guja očekivala. Čuvši da se u Planini nalazi vidarka, dođoše ljudi iz cele doline, donoseći malu decu radi zdravstvene zaštite koju im je nudila i starce sa hroničnim oboljenjima od

kojih neke, kao recimo Gram sa njenim artritisom, nije mogla da izleči. Njena, se dobra sreća nastavi, jer iako je primila nekoliko pacijenata sa teškim infekcijama, tumorima, čak i nekoliko zaraznih oboljenja, nije joj došao ni jedan samrtnik. Svet u Planini bio je gotovo isto onoliko zdrav koliko je bio lep. Provela je celo popodne radeći u sobi u prizemlju krčme, gde je ranije imala nameru da odsedne. To je bilo mesto u gradu gde su se svi okupljali, i gostioničarka je pozdravi dobrodošlicom. Uveče, poslednji preostali roditelj odvede poslednje rasplakano dete iz sobe. Žaleći što Pauli nije bila s njom, da im priča priče i viceve, Guja se zavalila u naslon stolice, protežući se i zevajući i opusti se, sa rukama podignutim u vazduhu, zabačene glave i sklopljenih očiju. Čula je kako se vrata otvaraju, korake, šuštanje dugačke suknje, i osetila topli miris domaćeg čaja. Guja se uspravi kada Lejni, gostioničarka, stavi poslužavnik na sto u blizini. Lejni je bila lepa i prijatna sredovečna žena, prilično temeljno građena. Ona sede, natoči dve velike šolje čaja i pruži jednu Guji. »Hvala.« Guja stade da udiše toplu paru. Pošto su provele nekoliko minuta pijuckajući ćutke, Lejni prva progovori. »Drago mi je što ste došli«, reče. »Već isuviše dugo nije se pojavio nijedan vidar u planini.« »Znam«, reče Guja. »Retko uspevamo da stignemo tako daleko na jug.« Pitala se da li i Lejni zna da se problem ne nalazi u tome što je Planina daleko od vidarske stanice. »Kada bi se neki vidar stalno nastanio kod nas«, reče Lejni, »znam da bi se grad pokazao veoma široke ruke u svojoj zahvalnosti. Sigurno će gradonačelnik razgovarati o tome s vama kada se oporavi. Ali ja sam u Veću i uveravam vas da će njegov predlog u tom smislu biti podržan.« »Hvala, Lejni. Imaću to na umu.« »Znači, mogli biste da ostanete?« »Ja?« Buljila je u svoj čaj, preneraženo. Nije joj ni za tren palo na pamet da Lejni u stvari upućuje poziv njoj lično. Planina, sa svojim prelepim, zdravim stanovnicima, bila je mesto u koje bi se rado povukao svaki vidar, nakon celog života provedenog u teškom poslu, mesto gde bi neko ko ne želi da bude vidarski učitelj mogao lepo da se odmara. »Ne, ne mogu. Sutra ujutro putujem. Ali kada budem stigla kući reći ću ostalimvidarima o vašoj ponudi.«

»Da li baš zaista ne želite da ostanete?« »Ne mogu. Nisam toliko visoko odmakla u karijeri da mogu prihvatiti ovu službu.« »I već sutra morate otputovati?« »Moram. U stvari, zaista nema mnogo posla u Planini. Vi ste svi zajedno, suviše zdravi.« Guja se šaljivo nasmeši. Lejni se brzo nasmeja ali glas joj ostade ozbiljan. »Ako mislite da treba da idete zbog onog mesta gde ste odseli... zato što vam je potrebno neko bolje mesto za posao«, reče oklevajući, »moja gostionica vam je uvek otvorena.« »Hvala. Da ostajem duže preselila bih se kod vas. Ne bih želela da ... zloupotrebim gradonačelnikovo gostoprimstvo. Ali zaista moram otputovati.« Baci pogled na Lejni, koja se opet nasmeši. Razumele su se. »Hoćete li prenoćiti kod mene?« upita Lejni. »Mora da ste se umorili, a put je dosta dug.« »Oh, jahanje će mi zaista prijati«, reče Guja. »Odmoriće me.«

Guja je jahala ka gradonačelnikovoj rezidenciji kroz mračne ulice, uljuljkujući se u snove uz ritmični topot Brzonoginih kopita. Zadremala je, dok je kobila odmicala. Noćas su oblaci bili visoki i retki; mesec u poslednjoj četvrti bacao je senke po kamenju. Iznenada, Guja začu struganje obuvenih peta na kaldrmi. Brzonoga snažno odskoči u levo. Izgubivši ravnotežu Guja uzalud stade da grabi rukama za unkaš i za konjsku grivu, pokušavajući da se ponovo uspravi. Neko je ščepa za košulju i obesi se, vukući je naniže. Ona oslobodi jednu ruku i udari napadača. Pesnica joj skliznu na gruboj tkanini. Zamahnu ponovo i ovoga puta pogodi u cilj. Čovek zastenja i pusti je. Ona se nekako iskoprca i usede u sedlo, pobadajući kobilu petama. Brzonoga jurnu, Napadač se i dalje držao za sedlo. Guja je čula kako mu čizme stružu po kaldrmi dok je pokušavao da peške održi korak s konjem. Vukao je sedlo ka sebi. Iznenada ono se ispravi uz trzaj, u trenutku kada ga taj čovek ispusti iz ruku. Ali već u sledećem trenutku Guja naglo zaustavi kobilu. Torbe sa zmijama više nije bilo.

Guja okrenu kobilu u mestu i natera je u galop za čovekom koji je bežao. »Stoj!« viknu Guja. Nije želela da konjem naleti na njega, ali on se nije spremao da je posluša. Mogao je da šmugne u neki bočni prolaz, suviše uzan za konja i jahača, i pre no što ona sjaši i pođe za njim, on bi nestao. Guja se saže na konju, zgrabi ga za haljetak, i baci se na njega. Upleteni jedno s drugim, tresnuše o tlo. On se u padu okrenu i Guja udari o kaldrmu, pritisnuta odozgo još i njegovom težinom. Nekako je uspela da ga drži iako se borio da se oslobodi njenog stiska, a ona se borila da udahne. Htela je da mu kaže da ispusti torbu iz ruke, ali još nije bila u stanju da govori. On je udari i ona oseti oštar bol na čelu, tamo gde je počinjala kosa. Guja uzvrati udarac, i neko vreme su se kotrljali i grebli nogama po kaldrmi. Guja začu kako je torba udarila o kamen: baci se napred svom težinom i ščepa je, ali to učini i čovek pod kapuljačom. Dok je Pesak iznutra besno čegrtao oni su se nadvlačili i otimali o nju, kao deca. »Pusti to!« dreknu Guja. Izgleda da se još više smračilo, i ona je jedva mogla da vidi. Znala je da nije udarila glavu, jer nije osećala vrtoglavicu. Zatrepta očima i svet oko nje stade da se talasa. »Nema tu ništa za tebe!« On je vukao torbu ka sebi, jecajući očajnički. Guja popusti za trenutak, zatim naglo trže ka sebi i ote mu je. Bila je tako iznenađena kada je ovaj prosti trik upalio da je pala unazad, udarila kuk i lakat, i jauknula od nekakvog polubola kad je udarila lakatnu kost. Pre nego što je uspela da ustane, napadač pobeže niz ulicu. Guja se uspravi na noge, pritiskajući lakat uz telo i čvrsto držeći ručku torbe u drugoj ruci. Kakvih sve tučnjava ima, ova nije bila baš bog zna kakva. Obrisa lice, žmirkajući, i vid joj se razbistri. Krv joj je tekla u oči od posekotine u korenu kose. Koraknuvši, posrnu, udarila je desno koleno. Othrama do kobile koja plašljivo zafrkta, ali ne ustuknu. Guja je potapša. Za večeras više nije bila raspoložena da lovi vlastitog konja ili ma šta drugo. Želela je da pusti Maglu i Pesak iz torbe da bi se uverila da im se ništa nije dogodilo, ali znala je da će to kobilinu trpeljivost staviti na suviše jaku probu. Zato samo pričvrsti torbu natrag za sedio i uzjaha.

Guja zaustavi kobilu ispred staje, u trenutku kada se njena crna gromada iznenada pojavi pred njima u tami. Bila je ošamućena i u glavi joj se vrtelo. Iako nije bila izgubila mnogo krvi, a napadač je nikada nije

udario toliko jako da bi je onesvestio, priliv adrenalina tokom bitke bio ju je sasvim napustio, ostavljajući je potpuno iscrpljenom. Ona uze vazduh. »Glavni konjušaru!« Za trenutak niko joj ne odgovori, a zatim se, pet metara iznad njene glave, naglo otvoriše vrata na seniku. »Nije tu, gospođo«, reče Melisa. »On spava gore u dvorcu. Mogu li ja umesto njega?« »Nisam htela da te probudim ...« »Gospođo, šta se dogodilo? Sva ste u krvi!« »Ne, prestalo je. Potukla sam se s nekim. Hoćeš li biti tako ljubazna da mi praviš društvo? Možeš sesti iza mene kad budemo išli uzbrdo a potom se vratiti jašući Brzonogu.« Melisa dočepa konopac od čekrka i spusti se na rukama do zemlje. »Učinila bih sve što tražite, gospođo«, reče tiho. Guja joj pruži ruku i Melisa je uze i vinu se na konja iza nje. U svetu koji je Guja poznavala sva su deca radila, ali ručica desetogodišnjeg deteta koja se uhvatila za njenu bila je tvrda i gruba, i puna žuljeva, kao ruka odraslog radnika. Guja pritisnu kobiline bokove kolenima i ona krenu stazom uzbrdo. Melisa se držala za zadnji deo sedla, što je bilo veoma nespretno za držanje ravnoteže. Guja pruži ruku iza leđa i stavi detinje ruke sebi oko struka. Melisa je bila isto onako ukrućena i plaha kao i Gabrijel, i Guja se pitala da nije Melisa možda još duže od njega čekala da je neko dodirne s nežnošću. »Šta se dogodilo?« upita Melisa. »Neko je pokušao da me opljačka.« »Gospođo, pa to je strašno. U Planini još nikada niko nije bio pokraden.« »Ali mene je neko pokušao da opljačka. Hteli su da mi ukradu zmije.« »Mora da je to bio neki ludak«, reče Melisa. Od ovih poznatih reči Guji se pope jeza uz kičmu. Setila se pustinjskog haljetka koji je napadač nosio, odeće koja retko viđala u Planini. »I bio je.« »Šta?« »Ludak. Ne, ipak on nije lud. Ludak ni ne bi išao za nekim uveče daleko. On nešto traži, ali šta to? Nemam ništa što bi nekom drugom moglo da treba. Nikome osim vidaru zmije nisu od koristi.«

»Možda je hteo Brzonogu, gospođo. Ona je dobar konj, a sem toga, nikad još nisam videla tako raskošnu opremu.« »Taj čovek mi je rasturio ceo logor, i to pre nego što sam dobila Brzonogu.« »Znači da je to zaista pravi ludak«, reče Melisa. »Niko na svetu ne bi pljačkao vidara.« »Volela bih da ljudi prestanu to da mi pominju«, reče Guja. »Ako nije hteo da me opljačka, pa, šta je onda hteo?« Melisa pojača stisak oko Gujinog struka, i mišica joj se očeša o dršku Gujine kame. »Zašto ga niste ubili?« upita. »Ili ga barem dobro uboli?« Guja dotače glatku, koštanu dršku. »Nije mi ni palo na pamet«, reče. »Nikada još nisam podigla svoju kamu na nekog.« Pitala se da li bi, u stvari, bila uopšte u stanju da nekog napadne nožem. Melisa ne odgovori. Brzonoga se pela po stazi. Kamenčići su joj iskakali ispod kopita i padali, kotrljajući se niz oštru liticu. »Da li se Veverica dobro ponaša?« Upita najzad Guja. »Da, gospođo. I sad više uopšte ne hramlje.« »Odlično.« »Veoma je zabavno kad ga čovek jaše. Nikad još nisam videla tako prugastog konja kao što je on.« »Trebalo je da sama nešto stvorim, pre nego što sam dobila zvanje vidara, i napravila sam Vevericu«, reče Guja. »Pre toga još niko nije bio izdvojio taj gen.« Tada se seti da Melisa ne može imati pojma o čemu ona govori; zapita se da tuča možda nije imala teže posledice po nju nego što je tu u početku mislila. »Vi ste ga napravili?« »Napravila sam medicinu od koje će se roditi takav kakav je. Morala sam da dokažem da mogu da promenim živo biće ne ozledivši ga, da bih pokazala da sam u stanju da radim na promenama kod zmija. Na taj način lečimo još više bolesti.« »Volela bih da nešto takvo umem i ja.« »Melisa, pa ti umeš da jašeš konje kojima se ja ne bih usudila ni da priđem.« Melisa ne odgovori.

»Šta te tišti?« »Htela sam da budem džokej.« Bila je malo, mršavo dete, i očigledno da nije bilo konja koga nije umela da jaše. »Pa, zašto onda...« Guja se ugrize za jezik, jer je shvatila zašto Melisa nije mogla da postane džokej u Planini. Napokon, dete reče: »Gradonačelnik hoće da mu džokeji budu tako lepi kao i njegovi konji.« Guja uze Melisinu ruku i blago je stisnu »Oprosti.« »Ne ljutim se, gospođo.« Svetla iz dvorišta pružiše se u njihovom pravcu. Brzonogine noge zatopotaše po kamenu. Melisa skliznu sa kobilinih leđa. »Melisa?« »Ne brinite, gospođo, ja ću odvesti konja. Hej!« povika. »Otvorite!« Guja polako sjaha i skinu torbu sa zmijama sa sedla. Već se ukočila, a povređeno koleno je strašno bolelo. Vrata na rezidenciji se otvoriše i sluga u spavaćici proviri napolje. »Ko je to?« »Gospođa Guja«, reče Melisa iz mraka. »Povređena je.« »Dobro mi je«, reče Guja, ali sluga se sa užasnutim krikom okrenu i stade da poziva pomoć, a potom trčeći dođe u dvorište. »Zašto je nisu uneli unutra?« On pruži ruku da pridrži Guju. Ona ga blago odgurnu. Drugi ljudi dotrčaše i okupiše se oko nje. »Dovedi natrag tog konja, glupačo mala!« »Ostavite je na miru!« oštro reče Guja. »Hvala, Melisa.« »Nema na čemu, gospođo.« Kad Guja uđe u nadsvođeni hol, Gabrijel brzo slete niz ogromno, okruglo stepenište. »Gujo, šta ti je?... Mili Bogovi, šta se to dogodilo?« »Dobro mi je«, ponovi ona. »Samo sam se potukla s jednim neveštim lopovom.« Ali bilo je više od toga. Sad je to već znala. Zahvali se slugama i pope se uz stepenice sa Gabrijelom u južnu kulu. Stajao je pored nje, zabrinut i ustreptao, dok je ona proveravala šta se desilo s Maglom i Peskom, dok je on nagovarao da se prvo pobrine za sebe. Zmije nisu bile povređene i Guja ih ostavi u njihovim odeljcima i ode u kupatilo.

Pogleda se u ogledalo: lice joj je bilo ogrezlo u krv a kosa prilepljena uz glavu. Njene plave oči buljile su natrag u nju, iz ogledala. »Izgledaš kao da su te zamalo ubili.« On pusti vodu i izvadi krpu za trljanje i peškire. »Izgledam, zar ne?« Gabrijel je peškirom tapkao po posekotini koja joj se protezala preko čela i zalazila u kosu. Guja je videla njene ivice u ogledalu: to je bila plitka, tanka posekotina, koju je mora biti napravio neki prsten, a ne bokser. »Možda bi trebalo da legneš.« »Rane na glavi uvek ovako jako krvare«, reče Guja. »Nije tako opasno kao što izgleda.« Pogleda naniže po sebi i tužno se nasmeja. »Nove košulje nikada nisu naročito udobne, ali ovo je veoma neprijatan način da se iznose.« Rame i lakat bili su joj pocepani, a takođe i desno koleno, od pada na kaldrmu; a prljavština se upila u tkaninu. Kroz poderotine je mogla da vidi kako se stvaraju modrice. »Doneću ti druge«, reče Gabrijel. »Prosto ne mogu da verujem da se tako nešto dogodilo. U Planini se gotovo nikada ne događaju pljačke. I svi znaju da si ti vidarka. Ko će napasti vidara?« Guja mu uze peškir iz ruke i dovrši ispiranje posekotine. Gabrijel ju je isuviše nežno očistio; Guja nije htela da joj zaraste preko prljavštine i komadića šljunka. »Taj što me je napao nije bio iz Planine«, reče ona. Gabrijel je sunđerom tapkao po kolenu od pantalona, da bi razmekšao mesto na kome je skorela krv zalepila tkaninu za kožu. Guja mu ispriča o ludaku.. »Barem nije neko od naših ljudi«, reče Gabrijel. »A stranca ćemo lako pronaći.« »Možda.« Ali ludak je već izbegao poteri pustinjskog naroda; u gradu je bilo mnogo više mesta gde bi se mogao sakriti. Ona ustade. Koleno ju je još više bolelo. Othrama do velike kade i otvori slavinu, na vrelo. Gabrijel joj pomože da se oslobodi preostale odeće I sede pored kade dok je ona natapala svoje bolne modrice. Vrlo se ljutio zbog onog što se dogodilo. »Gde si bila kada te je ludak napao? Poslaću gradske stražare da pretraže to mesto.«

»Oh, Gabrijele, pusti to još noćas. Prošlo je već više od jednog časa - u najmanju ruku - on je već odavno otišao. Sve što ćeš učiniti biće da isteraš ljude iz toplih postelja i pošalješ ih da se muvaju po gradu i uznemiruju druge ljude iz njihovih toplih postelja.« »Hoću da učinim nešto.« »Znam. Ali za sada se ne može ništa učiniti.« Ona se zavali i zatvori oči. »Gabrijele«, reče iznenada, nakon nekoliko trenutaka provedenih u ćutanju, »šta se to dogodilo Melisi?« Otvori oči i pogleda ga; on se namršti. »Kome?« »Melisi. Maloj konjušarevoj pomoćnici sa ožiljcima od opekotina. Ima deset ili jedanaest godina i crvenu kosu.« »Ne znam ... ne sećam se da sam je sreo.« »Ona jaši tvog konja za tebe.« »Jaši mog konja! Desetogodišnje dete? To je koješta.« »Kazala mi je da ga jaši. Nije zvučalo kao da laže.« »Možda da sedne mom konju na leđa kada ga Ras izvodi na pašnjak. A ipak sam siguran da bi čak i to dozvolio. Ras ne sme da ga pojaše - kako bi jedno dete?« »Dobro, ne mari« reče Guja. Možda je Melisa prosto htela da na nju napravi utisak; ne bi se iznenadila kad bi to dete živeo u vlastitom svetu snova. Ali Guja zaključi da ipak ne može tek tako da zanemari tvrdnju jednog deteta. »Ne mari«, reče Gabrijelu. »Samo sam se pitala kako se mala opekla.« »Ne znam.« Iscrpljena, osećajući da će zaspati u kadi ako ne iziđe, Guja natera sebe napolje. Gabrijel je obmota velikim peškirom i pomože joj da istrlja leđa i noge, jer još uvek je bila sva ukočena i bolna. »Pre četiri-pet godina došlo je do požara dole u staji«, reče on iznenenada. »Ali mislio sam da niko nije bio povređen. Ras je čak uspeo da izvede većinu konja.« »Melisa se krila od mene«, reče Guja. »Zar je mogla tako da se radi četiri godine?«

Gabrijel poćuta. »Ako je imala ožiljak...« On nelagodno slegnu ramenima. »Ne volim da se podsećam na to, ali i ja sam se skrivao od svakog živog skoro tri godine. Rekao bih da je to izvodljivo.« On joj pomože da se vrati u spavaću sobu, i zastade iznenada zbunjen. Guja, takođe iznenađena, shvati da se njeno ponašanje opet moglo protumačiti kao izazivanje, iako nije bila toga svesna. Želela je da mu ponudi da podeli postelju s njom te noći; volela bi da ima društvo. Ali njene fizičke moći nisu bile neiscrpne. Upravo ovoga časa nije imala snage da vodi ljubav, čak ni da opšti ljubazno sa nekim, a nije želela da ga povredi još više time što će od njega tražiti da leži cele noći pored nje i da ne dodirne. »Laku noć, Gabrijele«, reče. »Volela bih da je sad ona jučerašnja Guja. On je dobro prikrivao razočarenje, i zbunjenost kad je shvatio da je razočarana, iako je znao da je izranavljena i umorna. Pozdraviše se samo za laku noć. Guja iznenada oseti kako je naglo obuzima želja. Jedino što ju je sprečavalo da ga zamoli da ostane bila je pomisao na to kako će se osećati sutra ujutro nakon večerašnjeg fizičkog i emotivnog napora. Dalji napori duha i tela, čak i prijatni i strasni, samo bi pogoršali njeno stanje. »Prokletstvo«, reče Guja kada Gabrijel ode. »Taj ludak sve više dodaje na svoj račun.«

Neki zvuk probudi Guju iz dubokog sna od iscrpljenosti. Pomisli da je to Laril došla zbog gradonačelnika, ali niko nije progovarao. Svetlost iz hodnika osvetli za trenutak sobu, a potom se vrata zatvoriše, i ponovo nastade tama. Guja je ležala potpuno nepomično. Čula je kako joj srce bije dok se spremala na odbranu, sećajući se onoga što je Melisa rekla o njenoj kami. U logoru ju je uvek imala kraj sebe, iako je za vreme putovanja bilo isto toliko verovatno da će je neko napasti kao i sada, kad je spavala u gradonačelnikovom dvorcu. Ali večeras su joj kama i pojas ležali negde na podu, tamo gde ih je bacila, a možda i u kupatilu. Nije mogla da se seti. Glava je bolela, a koleno žigalo. Ma, o čemu ja to razmišljam? začudi se. Pa ja čak ni ne umem da se borim nožem. »Gospođo Gujo?« glas je bio tako tih da ga je jedva čula.

Okrenuvši se, Guja se uspravi, potpuno budna, otvarajući pesnicu pošto ju je nesvesno bila stisnula. »Melisa?« »Da, ja sam, gospođo.« »Hvala bogovima da si se oglasila ... Zamalo da te udarim.« »Oprostite. Nisam htela da vas probudim. Ja sam samo ... Htela sam da se uverim da...« »Da li nešto nije u redu? »Ne, ali nisam znala da li ste dobro. Uvek vidim da tu gore gore svetla i mislim da niko ne ide u postelju do duboko u noć. Mislila sam da bih možda mogla da upitam nekoga. Ali , nisam mogla. Sada idem.« »Ne, čekaj.« Gujine oči su se sada već bile privikle na mrak i mogla je da vidi Melisine obrise, blagi odsjaj na suncem izbledelim pramenovima njene crvene kose; i mogla je da oseti prijatni miris sena i čistih konja. »Toliko je lepo od tebe što si došla čak dovde da se raspitaš o meni.« Ona privuče sebi Melisu, nagnu se i poljubi je u čelo. Kroz debele čvorove kovrdžave kose ipak je osetila pod usnama neravnine na koži koje je pravio ožiljak. Melisa se ukruti i odmače se. »Kako se ne gadite da me dodirnete?« »Melisa, mila moja...« Guja pruži ruku i upali svetlo pre nego što je Melisa uspela da je spreči. Dete se okrete u stranu. Guja je uze za ramena i blago je primora da se okrene sve dok se nisu našle licem u lice. Melisa je očima izbegavala njen pogled. »Volim te. Uvek dodirujem ljude koje volim. I drugi ljudi bi te voleli, kad bi ih pustila da ti priđu.« »Ras to ne kaže. On kaže da niko u Planini ne želi da gleda nakaze.« »Dobro. A ja ti kažem da je Ras odvratan, i kažem da ima i drugih razloga zbog kojih on želi da te uplaši od sveta. On sebi pripisuje sve ono što ti uradiš, zar ne? Priča kako je on taj koji kroti konje i jaši ih.« I Melisa slegnu ramenima, oborivši glavu tako da se ožiljak manje video. »I onaj požar«, reče Guja. »Šta se u stvari dogodilo? Gabrijel kaže da je Ras spasao konje, ali ti si zadobila povrede, zar ne?« »Svi znaju da klinac od osam godina nije u stanju da izvede konja iz vatre«, reče Melisa. »Oh, Melisa...«

»Baš me briga!« »Ama, da li je to baš tako?« »Imam stan. Imam hranu. Imam konje, njima ne smeta...« »Pobogu, Melisa! Zašto uopšte živiš ovde? Pa ljudima ipak treba više nego da jedu i prespavaju!« »Ne mogu da odem. Još nemam četrnaest godina.« »Da ti nije možda rekao da si njegova robinja? Ropstvo je zabranjeno u Planini.« »Ja nisam robinja«, reče Melisa ljutito. »Meni je dvanaest godina. Šta ste mislili, koliko mi je?« »Mislila sam da ti je oko dvanaest«, reče Guja, ne želeći da Melisa otkrije da je ona mislila da je mnogo mlađa. »Zar to nešto znači?« »Da li si ti mogla da ideš gde hoćeš kad ti je bilo dvanaest?« »Naravno da sam mogla. Imala sam sreću da budem na mestu sa koga nisam želela da odem, ali da sam htela, mogla sam.« Melisa zatrepta. »O«, reče. »Pa, dobro... ovde je drukčije. Ako odeš, tvoj staratelj dođe po tebe. Ja sam to jednom pokušala i eto, baš to se dogodilo.« »Ali zašto?« »Zato što nisam mogla da se krijem«, ljutito reče Melisa. »Rekla bi da se to nikoga ne tiče, ali Rasu su kazali gde sam i on me je vratio ...« Guja ispruži ruku i dotače njenu. Melisa ućuta. »Izvini«, reče Guja. »Nisam na to mislila. Htela sam da kažem s kakvim pravom bilo ko zahteva od tebe da ostaneš tamo gde ne želiš? Zašto si uopšte morala da se kriješ? Zar nisi mogla da uzmeš svoju platu i odeš tamo gde želiš?« Melisa se nasmeja. »Svoju platu! Klinci ne dobijaju platu. Ras je moj staratelj. Moram da radim onako kako mi kaže. Moram da ostanem s njim. Takav je zakon.« »Pa, to je grozan zakon! Znam da te on zlostavlja ... zakon ne može da traži od tebe da ostaneš pored nekoga kao što je on. Dozvoli mi da razgovaram sa gradonačelnikom. Možda će on moći da udesi da uradiš ono što želiš.« »Nemojte, gospođo!« Melisa se baci na kolena pored postelje, hvatajući se za čaršave. »Zar će me neko drugi primiti? Niko! Oni će me ostaviti s

njim, jedino što će me navesti da govorim loše o njemu. A onda će on s pravom biti još gori. Molim vas, ne pokušavajte ništa!« Guja je podiže na noge i zagrli je, ali Melisa se povuče u sebe, izvlačeći se iz Gujinog zagrljaja, a tada se odjednom baci na nju uz duboki uzdah u trenutku kada joj je Guja dozvoljavala da se oslobodi, pustivši da joj ruka sklizne preko detinjih ramena. »Melisa, šta ti je?« »Ništa!« Guja raskopča Melisin struk i pogleda joj leđa. Bila je tučena komadom kože ili bičem, nečim što će boleti ali neće praviti krvave rane, neće je sprečiti da radi. »Kako se to...« Ona se preseče u pola reči. »Majku mu! Ras je bio l j u t zbog mene, zar ne? Ja sam ga prekorela i tebi sam time napravila neprilike, zar ne?« »Gospođo Gujo, kad hoće da udari, on udara. On o tome ne razmišlja. Isti je sa mnom kao i sa konjima.« Ona ustuknu. »Ne idi. Noćas ostani ovde. Sutra ćemo već nešto smisliti.« »Ne, molim vas, gospođo, sve je uredu. Ne brinite. Ja sam ceo život provela ovde. Umem da se snađem. Ne činite ništa. Molim vas. Moram ići.« »Čekaj...« Ali Melisa se već iskrala iz sobe. Vrata se zatvoriše za njom. Dok je Guja uspela da se iskobelja iz postelje i zahrama ka njoj, već je bila na pola puta ka stepeništu. Guja se osloni na dovratnik, proturajući glavu u hodnik. »Još ćemo o tome porazgovarati!« viknu, ali Melisa ćutke strča niz stepenice i nestade. Guja othrama natrag u svoju raskošnu postelju, uvuče se pod toplu ćebad i ugasi lampu, misleći sve vreme o Melisi, tamo napolju, u mračnoj i hladnoj noći.

Guja je ležala nepomično, budeći se polako, želeći da prespava ceo dan i da ga tako prebrodi. Toliko se retko razboljevala da joj je bilo teško da bude mirna kad bi se to zaista dogodilo. Imajući u vidu stroge lekcije koje je delila Gabrijelovom ocu, sada bi ispala budala kad se ne bi držala vlastitih saveta. Guja uzdahnu. Mogla je da radi ceo dan; mogla je da

preduzima duga putovanja peške ili na konju, i ništa joj to nije smetalo. Ali bes, adrenalin, i nasilje preživljeno u tučnjavi sada su se udružili protiv nje. Pribirajući se, kretala se veoma polako. Preseče vlastiti dah i ukipi se. Bol u desnom kolenu, tamo gde je artritis bio najgori, postade veoma oštar. Koleno joj je bilo natečeno i ukrućeno i boleo je svaki zglob na telu. Bila se navikla na bolove. Ali danas su se po prvi put najgora žiganja proširila i na desno rame. Leže ponovo u jastuke. Ako i natera sebe da otputuje u toku današnjeg dana, uskoro će se naći ukočena za mnogo duže vreme, i to negde napolju, u pustinji. Umela je da natera svoje telo da ne oseća bol kada je to bilo potrebno, ali to je zahtevalo ogromnu energiju i kasnije ju je koštalo. Upravo u ovom trenutku nije imala energije za rasipanje. I dalje nije mogla da se seti gde je ostavila pojas, niti, sada kad je razmišljala o tome, zašto ga je uopšte i tražila u toku noći... Guja naglo sede u postelji setivši se Melise, i gotovo jauknu od bola. Ali osećanje krivice bilo je isto toliko jako koliko i protest vlastitog tela. Morala je nešto da učini. No, sukob sa Rasom ne bi pomogao njenoj maloj prijateljici. Guja se u to već uverila. Nije znala šta da radi. U jednom trenutku nije čak ni znala da li će uspeti da se dovuče do kupatila. Ali bar toliko je uspela. A i kesa je bila tu, uredno obešena o čiviluk, zajedno sa pojasom i kamom. Koliko je mogla da se seti, sve svoje stvari bila je ostavila unaokolo, onako kako ih je bacala sa sebe. Pomalo se stidela, jer obično nije bivala ovako neuredna. Čelo joj je bilo natečeno, a dugačka, plitka posekotina zarasla u debelu krastu: tu više ništa nije moglo da pomogne. Guja izvadi aspirin iz kese na pojasu, uze veliku dozu i othrama natrag u postelju. Čekajući da zaspi, pitala se koliko će ti napadi artritisa početi da bivaju sve češći što više bude starila. Bilo je sigurno da će do njih doći, ono što nije bilo tako sigurno bila je činjenica da neće uvek imati tako udobno boravište da se oporavi.

Sunce je bilo visoko odskočilo i bilo je skarletno crveno iza retkih, sivih oblaka, kada se ponovo probudila. Uši su joj pomalo zvonile od aspirina. Pažljivo poče da savija desno koleno i oseti olakšanje kad vide da je gipkije i da manje boli. Bojažljivo kucanje na vratima koje ju je probudilo, ponovi se.

»Napred.« Gabrijel otvori vrata i promoli glavu unutra. »Gujo, je li ti dobro?« »Jeste, uđi.« Dok je Gabrijel ulazio ona sede u postelji. »Oprosti ako sam te probudio, ali već sam nekoliko puta pogledao unutra, a ti se nisi pomerala.« Guja smače pokrivače i pokaza mu svoje desno koleno. Bilo je već prilično splasnulo ali očigledno nije bilo zdravo, a modrice su postale crne i ljubičaste. »Blagi Bogovi«, reče Gabrijel. »Biće bolje do sutra ujutru«, reče Guja. Pomače se tako da on može da sedne pored nje. »Moglo je biti i gore, čini mi se.« »Jednom sam iščašio koleno i ličilo je na lubenicu skoro nedelju dana. Kažeš, sutra? Vidari mora da brzo ozdravljaju.« »Sinoć ga nisam iščašila, samo sam ga udarila. Natečeno je uglavnom zbog artritisa.« »Artritis! Mislio sam da se ti nikad ne razboliš?« »Nikad se ne zarazim. Vidari uvek imaju artritis ukoliko ne dobiju nešto još gore.« Ona slegnu ramenima. »To je zbog imuniteta o kome sam ti jednom pričala. Ponekad se nešto s njim pokvari pa napadne ono isto telo koje ga je stvorilo.« Nije videla nikakvog razloga da mu opisuje zaista opasne bolesti kojima su vidari bili podložni. Gabrijel se ponudi da joj dobavi nešto za doručak i ona, na svoje iznenađenje, otkri da je gladna.

Guja provede ceo dan kupajući se u vreloj vodi i ležeći u postelji, spavajući od preterane količine aspirina. Bar toliko je pomagao. Gabrijel je ulazio svaki čas i sedeo s njom izvesno vreme, ili bi Laril unela poslužavnik, ili bi Brajan došao da je izvesti kako je gradonačelniku. Još od one noći kada je pokušao da ustane, Gabrijelovom ocu nije više bila potrebna Gujina nega; Brajan je bio mnogo bolji bolničar od nje. Želela je da što pre ode, da što pre pređe dolinu i sledeći planinski lanac, da što pre krene na put prema Gradu. Privlačile su je mogućnosti koje su se tu ukazivale. A žurilo joj se i da što pre ode iz gradonačelnikovog dvorca.

Bila je udobnije smeštena no ikada u životu, čak i onda kada je bila kod kuće u vidarskom naselju. Ali u rezidenciji je ipak bilo neprijatno: što je bolje počela da je upoznaje, utoliko je jasnije osećala napetost između njenih stanovnika. Bilo je suviše građevina a premalo topline; suviše vlasti a nedovoljno zaštite od nje. Gradonačelnik je snagu svoje ličnosti čuvao za sebe, ne dajući nimalo drugima, a Ras je svoju zloupotrebljavao. I ma koliko da je Guja želela da što pre ode, znala je da neće moći, a da prethodno ne učini nešto za Melisu. Melisa ... Gradonačelnik je imao biblioteku, i Laril je donela Guji neke od tih knjiga. Pokušala je da čita. U normalnim okolnostima ona bi progutala i po nekoliko knjiga na dan, čitajući suviše brzo - čega je bila svesna - da bi ih mogla shvatiti u potpunosti i kako treba. Ali ovoga puta bilo joj je dosadno, bila je uznemirena, rasejana i poremećena. Sredinom popodneva Guja ustade iz postelje i othrama do stolice pored prozora, odakle je mogla da gleda na dolinu. Nije bilo nikoga s kim bi porazgovarala, čak je i Gabrijel bio otišao u Planinu da da opis ludaka. Nadala se da će neko da ga pronađe i da mu se još može pomoći. Pred njom je bio dugačak put i nije joj se nimalo dopadala pomisao da će sve vreme morati da se brine da li je neko prati ili ne. U ovo doba godine neće sresti nijedan karavan koji ide u pravcu grada: putovaće sama ili nikako. Gramin poziv da provede zimu u njenom selu sada joj je izgledao još privlačniji. Ali pomisao da provede pola godine onemogućena da obavlja svoj posao kako treba, ne znajući da li će ikada moći da se opravda, bila joj je nepodnošljiva. Otići će u Grad, ili će se vratiti u vidarsko naselje da primi presudu svojih učitelja. Gram. Možda bi Melisa mogla da ode ka njoj, samo ako Guja uspe da je oslobodi od Planine. Gram nije bila lepa, a nije ni mnogo marila za telesnu lepotu; Melisini ožiljci njoj neće smetati. Ali dani će morati da prođu da se Grami pošalje poruka i da stigne odgovor, jer njeno selo je ležalo daleko na severu. Sem toga, Guja je morala da prizna samoj sebi da ipak nije toliko dobra prijateljica sa Gram da bi smela da je zamoli da uzme na sebe odgovornost kao što je ova. Guja uzdahnu i povuče prste kroz kosu, želeći da taj problem uroni u njenu podsvest i da ponovo izroni rešen, kao u snu. Osvrtala se po sobi kao da će joj nešto u njoj reći šta da radi. Na stolu pored prozora stajala je korpa sa voćem, činija s kolačićima, sir i činija sa malim pašteticama od mesa. Gradonačelnikova posluga je zaista

svesrdno negovala bolesnike; za sve vreme tog dugačkog dana Guja nije imala čak ni tu mogućnost da skrene misli, kakvu je pružalo čekanje na obroke. Nudila je i Gabrijelu i Laril i Brajanu i svoj posluzi koja bi ulazila da namesti krevet, obriše prozore, počisti mrvice (i dalje nije znala koliko ljudi radi na održavanju rezidencije i služi Gabrijela i njegovog oca; kad bi naučila nečije ime, idući put se uvek pojavljivalo novo lice), da se posluže tim đakonijama, ali većina činija je uvek bila gotovo puna. Ne razmišljajući, Guja isprazni korpu ostavljajući u njoj samo najsočnije komade voća, zatim je napuni kolačićima i sirom i pašteticama od testa umotanim u male ubruse. Poče da piše cedulju, ali se predomisli, nacrta sklupčanu zmiju na tom parčetu hartije. Presavi ga i ćušnu među zavežljaje, prekri sve ubrusom i zazvoni za slugu. Pojavi se dečak - još jedan sluga koga ranije nije srela - i ona ga zamoli da odnese korpu u konjušnicu i stavi je u rešetku sa senom iznad Veveričinog boksa. Dečak je imao svega trinaest ili četrnaest godina, sav koščat od naglog rasta, i ona ga natera da obeća da neće sam desetkovati jelo iz korpe. Zauzvrat mu obeća da će moći da uzme sve što je ostalo na stolu. Nije delovao neuhranjeno, ali Guja još nije videla dete u periodu džikljanja koje nije bilo stalno pomalo gladno. »Jesi li zadovoljan pogodbom?« upita ga. Dečak se nasmeši. Zubi su mu bili široki i beli, i samo malo iskrivljeni. Biće to lep mladić. Guja pomisli da u Planini čak i pubertetlije nemaju bubuljica po licu. »Jesam, gospođo«, reče on. »Dobro. Pazi da te glavni konjušar ne primeti. Što se mene tiče, neka se on sam stara za svoju hranu.« »Da, gospođo!« Dečak se ponovo nasmeši, uze korpu i iziđe. Po njegovom glasu Guja zaključi da Melisa nije bila jedino bespomoćno dete koje je na svojoj koži osetilo Rasovu zlovolju. Ali to Melisi neće pomoći. Mali sluga takođe nije bio u boljem položaju od nje kada je trebalo svedočiti protiv Rasa. Želela je da razgovara sa detetom, ali dan prođe a Melisa se ne pojavi. Guja se bojala da pošalje određeniju poruku od one u korpi. Nije htela da Melisa opet dobije batine zato što se strankinja umešala.

Već se smrklo kada se Gabrijel vratio u dvorac i ušao u Gujinu odaju. Bio je zabrinut, ali nije zaboravio svoje obećanje da će zameniti Gujinu upropašćenu košulju. »Ništa«, reče on. »Ni žive duše u pustinjskim haljinama. Kako se čudno ponaša.« Guja isproba košulju koja joj je za čudo dobro pristajala. Ona koju je prethodno kupila bila je smeđe boje, od grubog, domaćeg tkanja. Ova je bila mnogo mekša, od svilastog, tankog i jakog materijala, bela sa naštampanim plavim šarama, veoma složenim. Guja promrda ramenima i ispruži ruke, milujući vrhovima prstiju bogatu boju. »Neka on kupi novo odelo i već je druga osoba ... uzme sobu u gostionici, i niko ga neće videti. Verovatno da nimalo više ne pada u oči od drugih stranaca koji ovuda prolaze.« »Većina stranaca je prošla ovuda još pre mnogo nedelja«, reče Gabrijel, potom uzdahnu. »Ali, u pravu si. Čak ni sada ne bi bio upadljiv.« Guja je netremice gledala kroz prozor. Mogla je da vidi nekoliko svetiljki na salašima u dolini, razbacanih na velikoj udaljenosti jedne od drugih. »Kako ti je koleno?« »Sada je dobro.« Otok je splasnuo i bol se primirio do one mere koja je bila normalna kod promene vremena. U pustinji je bila jedna jedina stvar koja joj se dopadala uprkos jari: stabilnost vremena. Tamo se nije nikada budila osećajući se kao neki slabački stogodišnjak. »Odlično.« Gabrijel je to izgovorio sa prizvukom nade, pitanja i oklevanja. »Vidari zaista brzo ozdravljaju«, reče Guja. »Kada imaju razloga za to.« Ona odbaci brige, nasmeši se, i bi nagrađena blistavim Gabrijelovim osmehom.

Ovoga puta zvuk vrata koja se otvaraju nije uplašio Guju. Lako se probudi i uspravi se na lakat. »Melisa?« Ona upali lampu tek koliko da mogu da se vide, jer nije htela da probudi Gabrijela. »Dobila sam korpu«, reče Melisa. »Bilo je izvrsno. Veverica voli sir, ali Brzonoga ga ne voli.«

Guja se zasmeja. »Drago mi je što si se popela do mene. Htela sam da razgovaramo.« »Aha.« Melisa polako izduva vazduh. »Gde bih otišla? Kad bih mogla.« »Ne znam da li možeš da mi poveruješ, nakon svega što ti je Ras napričao. Ali, možeš da budeš džokej, ako je to ono što ti želiš, gotovo svuda osim u Planini. Možda ćeš u početku morati malo više da se pomučiš, ali ljudi će te ceniti po onome što jesi i što umeš.« I samoj Guji ove reči zazvučaše lažno: budalo, jedna, reče samoj sebi. Ti jednom preplašenom detetu govoriš da treba da ode u svet i da se samo samcato izbori za uspeh. Pokušavala je da se seti nečega boljeg. Ležeći pored nje, s jednom rukom prebačenom preko njenog kuka. Gabrijel se promeškolji i promumla nešto. Guja baci pogled preko ramena i stavi svoju ruku na njegovu. »Sve je u redu, Gabrijele«, reče. »Spavaj dalje.« On uzdahnu i ponovo utonu u san. Guja se okrenu Melisi. Dete je za trenutak buljilo u nju, pobledevši kao avet na prigušenom svetlu. Iznenada se okrenu i pobeže. Guja izlete iz postelje i naže za njom. Jecajući, Melisa je pipala po vratima i otvorila ih upravo u trenutku kada je Guja sustiže. Dete polete u hodnik ali Guja je stiže i zaustavi. »Melisa, šta ti je?« Melisa se odmače, plačući, izvan sebe. Guja kleknu i uze je u naručje, polako je okrećući prema sebi, milujući je po kosi. »Sve je u redu, sve je u redu«, mrmljala je Guja tek da nešto kaže. »Nisam znala, nisam shvatila...« Melisa se otrže od nje. »Mislila sam da ste jači - da možete da uradite sve što želite, ali vi ste kao i ja.« Guja nije ispuštala Melisinu ruku. Ona je povede u jednu od drugih gostinskih soba i upali svetlost. Ovde pod nije bio zagrejan i kamen kao da je isisavao toplotu kroz tabane Gujinih bosih nogu. Ona svuče ćebe sa uredno nameštene postelje i prebaci ga sebi oko ramena dok je vodila Melisu prema sedištu kod prozora. One sedoše, Melisa sa ustezanjem. »Tako. A sada mi kaži šta ti je.« Oborene glave, Melisa privuče kolena na grudi obgrli ih. »I vi morate da radite ono što oni hoće.« »Ja ne moram da radim ono što drugi hoće.«

Melisa podiže pogled. Iz desnog oka joj suze skliznuše pravo dole niz obraz. Na levoj strani su nabori od ožiljaka usmerili suze ustranu. Ponovo obori glavu. Guja se primače i obgrli je rukom oko ramena. »Opusti se. Nikuda ne žurimo.« »Oni... oni rade ...« Guja se namršti, potpuno zabezeknuta. »Šta to oni rade? Ko su ti ’oni'?« »On.« »Ko? Valjda ne Gabrijel?« Melisa brzo klimnu glavom izbegavajući da je pogleda u oči. Guja nije mogla da zamisli da bi Gabrijel nekoga namerno povredio. »Šta se to dogodilo? Ako te je povredio, sigurna sam da je to bilo slučajno.« Melisa je netremice gledala u nju. »Meni on nije ništa učinio.« Glas joj je zvučao prezrivo. »Melisa, draga moja. Ni reč ne razumem od ovoga što pričaš. Ako ti Gabrijel nije učinio ništa nažao, zašto si se toliko uzbudila kada si ga ugledala? On je u stvari veoma mio.« Možda je Melisa čula priču o Lei i bojala se za Guju. »On te je primorao da budeš s njim u krevetu.« »To je moj krevet.« »Nije bitno čiji je krevet! Ras ne može da pronađe mesto gde spavam, ali ponekad ...« »Ras?« »Pa, da. Ja s njim, ti s onim drugim.« »Čekaj malo«, reče Guja. »Znači li to da te Ras primorava da budeš s njim u krevetu? I onda kada ne želiš?« To je glupo pitanje, pomisli, ali nije mogla da se seti boljega. » ... da želim?« reče Melisa, s odvratnošću. Sva ukočena od neverice, Guja polako reče »Da li te primorava i na druge stvari?« »Rekao je da će prestati da me boli, ali nije ...« Ona sakri lice na svoja kolena. Guji odjednom postade jasno šta Melisa želi da kaže i ispuni je sažaljenjem i odvratnošću. Guja zagrli Melisu, tapkajući je po ramenima i milujući je po kosi sve dok, malo po malo, kao da se boji da će je neko

videti i zaustaviti, Melisa i sama ne obgrli Guju i stade da joj jeca na ramenu. »Ne moraš mi više ništa reći«, reče Guja. »Nisam razumevala do sada ali sada mi je sve jasno. Oh, Melisa, to bi moralo drukčije da izgleda, ne ovako. Zar ti to još niko do sada nije rekao?« »Rekao mi je da imam sreće«, prošaputa Melisa. »Kazao je treba da mu budem zahvalna što uopšte hoće da me dodirne.« Ona stade strahovito da se trese. Guja poče da je ljulja, onako obgrljenu, napred-nazad. On je taj koji je imao sreće«, reče ona. »Imao je sreću da niko nije saznao za ovo.« Vrata se otvoriše i Gabrijel pogleda unutra. »Guja...? A, tu si.« On pođe k njoj dok se svetlost prelivala na njegovom zlatastom telu. Trgnuvši se, Melisa pogleda u njegovom pravcu. Gabrijel stade kao ukopan, dok su zaprepašćenje i užas stali da mu se šire po licu. Melisa ponovo obori glavu i steže Guju još jače, tresući se od napora da savlada jecaje. »Šta...?« »Vrati se u postelju«, reče Guja, oštrije nego što je imala nameru ali još ne tako kako je smatrala da u ovom času zaslužuje da mu se obrati. »Ali šta se to dešava?« upita on tonom deteta koje se nekome žali. Namrštivši se, pogleda u Melisu. »Odlazi! Sutra ćemo razgovarati,« On poče da se buni, vide kako se izraz na Gujinom licu menja, preseče se u pola rečenice i iziđe iz sobe. Guja i Melisa dugo su još sedele ćuteći. Melisino disanje polako postade mirnije i ravnomernije. »Jesi li videla kako me ljudi gledaju?« »Jesam, mila. Videla sam.« Posle Gabrijelove reakcije Guji je bilo jasno da će teško moći da naslika još koju šarenu lažu o ljudskoj blagonaklonosti. Ali sada se Guja još više ponadala da će Melisa ipak da se odluči da napusti ovo mesto. Svako drugo bilo bi bolje. Ma kakvo. Gnev stade polako, opasno, nepovratno da raste u Guji. Dete sa ožiljkom, povređeno, uplašeno, imalo je isto toliko prava ako ne i više da nežno i blago bude uvedeno u seks kao i ono koje je lepo i puno samopouzdanja. Ali Melisi su samo naneli još veće ožiljke, još više je povredili i uplašili. I ponizili. Guja ju je držala u naručju, blago je ljuljajući. Melisa se zadovoljno obesila o nju, kao da je mnogo mlađa nego što jeste. »Melisa ...«

»Gospođo?« »Ras je gad. Povredio te je na način na koji su samo opaki ljudi u stanju da povrede nekoga. Obećavam ti da te više nikada neće povrediti.« »Kakve razlike ima ako je to on ili neko drugi?« »Sećaš ili se kako si se iznenadila kad je neko pokušao da me opljačka?« »Ali to je bio ludak. Ras nije Lud.« »Ima mnogo više ludaka nego ljudi kao što je Ras.« »Onaj drugi je kao Ras. Naterao te je da budeš s njim.« »Ne, nije. Ja sam njega pozvala da provede noć sa mnom. Ima ponekad i takvih stvari koje ljudi mogu da učine jedan za drugog ... « Melisa podiže pogled. Guja nije mogla da pogodi da li je posmatra radoznalo ili zabrinuto, jer lice joj je bilo isuviše tvrdo od užasnog ožiljka od opekotine da bi pokazalo nekakav izraz. Guja prvi put opazi da se ožiljci pružaju i ispod okovratnika detetove košulje. Oseti kako joj srce siđe u pete. »Gospođo, šta vam je?« »Kaži mi, mila moja, koliko si ti zapravo opečena? Gde su ožiljci?« Melisino desno oko se skupi; za toliko je bila u stanju da se namršti. »Po licu.« Odmače se od Guje i dodiru ključnu kost, sa leve strane vrata. »Odavde.« Ruka joj siđe niz grudni koš do poslednjeg rebra i pređe na bok. »Dovde.« »Niže od toga ih nema?« »Nema. Ruka mi je dugo bila ukočena.« Ona zaokruži levim ramenom: nije bilo onako gipko kako je trebalo da bude. »Imala sam sreće. Da je bilo gore, i da nisam mogla da jašem ne bi niko smatrao da vredi da ostanem u životu.« Guja odahnu polako i s velikim olakšanjem. Već je imala prilike da vidi ljude koji su bili tako gadno opečeni da više nisu imali ni polnih organa ni moći da osete prijatnost. Guja u sebi zahvali svim bogovima svih naroda na svetu za ovu dobru vest. Ras je očigledno povredio Melisu, ali bolelo ju je zato što je bila još dete a on veliki i grubi odrastao čovek, a ne zato što je vatra uništila u njoj sva druga osećanja sem bola. »Ljudi mogu jedno drugom činiti stvari koje su im oboma prijatne«, reče Guja. »Eto, zato smo Gabrijel i ja bili zajedno. Ja sam želela da me on dodirne a on je želeo da ga ja dodirnem. Ali ako neko nekoga dodirne ne

vodeći računa kako se oseća - i protiv njegove volje!« Ona zastade, jer nije mogla da veruje da postoje toliko izopačeni ljudi koji će seks pretvoriti u napad na nekoga. »Ras je jedan gad«, ponovi ona. »Zar vas onaj vaš nije povredio?« »Ne, nije. Bilo nam je lepo.« »Kad kažete...«, reče Melisa polako. »Mogu ti pokazati.« »Ne! Molim vas, nemojte.« »Ne brini«, reče Guja. »Ne brini. Od sada pa zauvek niko ti više neće činiti ono što ne želiš.« »Ali, gospođo Gujo. Vi ga ne možete sprečiti. Ja ga ne mogu sprečiti. Vi ćete morati da otputujete, a ja ću morati da ostanem ovde.« Sve drugo radije nego to, mislila je Guja. Sve. Čak i progonstvo. I tada, baš kao u snu, tačno onako kako je želela, odgovori iskrsnuše u njenoj svesti, i ona se nasmeja i rasplaka u sebi istovremeno, zato što ih nije već ranije videla. »Da li bi pošla sa mnom, kada bi smela?« »Pošla s vama?« »Da.« »Gospođo Gujo ... !« »Vidari ne rađaju, već usvajaju decu, jesi li čula o tome? Nisam ranije bila svesna, ali u stvari ja već odavno tragam za nekim.« «Ali možete dobiti koga god hoćete.« »Ja želim tebe, ako me primiš za roditelja.« Melisa se priljubi uz nju. »Nikada me neće pustiti da odem prošaputa. »Bojim se.« Guja stade da je miluje po kosi i zagleda se kroz prozor u mrak i u raštrkana svetla bogate, lepe Planine. Nešto kasnije, pre no što će utonuti u san, Melisa prošaputa, »Bojim se.«

8 Prvi zraci crvenog jutarnjeg Sunca probudiše Guju. Melise nije bilo. Mora da se iskrala i vratila u štalu, i Guja se zabrinu za nju. Ispravi sklupčano telo i izvuče se iz sedišta pored prozora, a zatim otšljapka bosim nogama natrag u svoju sobu, ramena umotanih u ćebe. U kuli je bilo sveže i tiho. Njena soba bila je prazna. Dobro je što je Gabrijel otišao, jer iako je bila ljuta, nije želela da ljutinu rasipa na njega. Nije on bio onaj koji je zasluživao njen gnev, i mogla je bolje da ga iskoristi. Pošto se umila, obuče se, i dalje zagledana u dolinu. Vrhovi planina na istoku još su bacali svoje senke preko nje. Dok je posmatrala, senka polako otpuza sa staje i njenih četvrtastih, belo ograđenih pre ograda. Sve je bilo tiho.

Ui tn i tn tn

Iznenada, konj izroni iz senke na sunce. Njegova strahovito produžena senka odskoči mu sa kopita i poput diva stade da hoda kroz svetlucavu travu. To je bio ogromni šareni ždrebac, sa Melisom koja mu se uhvatila za vrat. Ždrebac krenu kasom, klizeći glatko preko polja. Guja požele da i sama jaši kroz jutarnju svežinu, da je vetar miluje po licu; gotovo je mogla da čuje kako kopite muklo bubnjaju po tlu i da oseti miris mlade trave, da vidi kako kapljice rose prskaju na sve strane dok prolazi kroz nju. Ždrebac stade da galopira kroz polje, dok su mu rep i griva lepršali. Melisa se zgrči uz njegov hrbat. Pred njima se dizao jedan od visokih kamenih zidova koji su razdvajali dva polja. Guja naglo uvuče vazduh, uverena da Melisa više ne vlada konjem. Korak mu ni za tren ne popusti. Guja se naže napred kao da može da ih dohvati rukom i zaustavi pre no što konj odbaci detinje telo tako da udari o zid. Na njemu se videla napetost, ali Melisa je sedela mirno i pribrano. Konj se umiri i prelete preko prepreke, ne okrznuvši je. Posle nekoliko koraka uspori; otkasa još par koraka a potom odšeta smireno i dostojanstveno ka staji kao da se ni njemu, ni Melisi ne žuri natrag. Ako je pomalo i sumnjala u ponešto od onog što joj je Melisa ispričala, te sumnje su sada nestale. Nije sumnjala u to da je Ras zloupotrebio dete: Melisina uzbuđenost i zbunjenost bila su isuviše stvarne. Guja se pitala da možda nije ona priča o jahanju Gabrijelovog konja bila izmišljena, iz razumljivih razloga, ali očigledno da je i ona bila stvarna i Guja na osnovu

toga shvati koliko će biti teško da oslobodi svoju malu prijateljicu. Melisa je bila potrebna Rasu i on je neće tek tako pustiti da ode. Guja se bojala da ode pravo gradonačelniku, s kojim svojevremeno nije mogla da uspostavi uzajamno razumevanje, i da optuži Rasa obelodanjujući njegovu izopačenost. Ko će joj verovati? Na dnevnom svetlu i sama je jedva mogla da poveruje da se tako nešto uopšte moglo dogoditi, a Melisa je bila isuviše zastrašena da bi sama, neposredno, optužila Rasa. Guja joj to nije zamerala. Ode u drugu kulu i zakuca na gradonačelnikova vrata. Dok je taj zvuk odjekivao u kamenim hodnicima ona odjednom postade svesna koliko je, u stvari, rano. Ali nije se mnogo brinula; nije bila raspoložena za učtivosti. Brajan otvori vrata. »Da, gospođo?« »Došla sam da razgovaram sa gradonačelnikom o svojoj nagradi.« On se pokloni i pokaza joj gestom da uđe. »Budan je. Sigurno će vas primiti.« Guja podiže jednu obrvu, jer su te reči podrazumevale i mogućnost da odbije da je primi. Ali sluga je govorio onako kako govori onaj ko obožava drugog toliko da više ne vodi računa o običajima pristojnog ponašanja. Brajan takođe nije bio onaj na koga se trebalo naljutiti. »Celu noć nije oka sklopio«, reče Brajan, vodeći je ka sobi »Krasta ga tako jako svrbi... možda biste mogli...? »Ako nije inficirana obratite se apotekaru, ne meni«, reče Guja. Brajan joj uzvrati pogled. »Ali gospođo ...« »Razgovaraću s njim nasamo, Brajane. Da li biste bili ljubazni da pošaljete po glavnog konjušara i po Melisu?« »Melisa?« Sada je na njega bio red da podigne obrve. »Je li to ono crvenokoso dete?« »Jeste.« »Gospođo, jeste li siguni da baš želite da ona dođe ovamo?« »Molim vas, učinite onako kako vam je rečeno.« On se lako nakloni, a lice mu opet postade maska savršenog sluge. Guja prođe mimo njega i uđe u gradonačelnikovu spavaću sobu. Gradonačelnik je ležao sklupčan u krevetu, čaršavi i ćebad ležali su u izgužvanim gomilama oko njega i po podu. Zavoji su bili spali s njegove

noge i čiste, smeđe kraste. Pun zadovoljstva i olakšanja, blažena lica, polako je češao ranu koja je zarastala. Ugleda Guju i pokuša da navuče zavoje preko rane, smešeći se pokajnički. »Kako strašno svrbi«, reče. »Pretpostavljam da to znači da zarasta?« »Samo se vi češite«, reče Guja. »Ja ću biti daleko od vas dva dana putovanja kada je budete ponovo zagadili.« On trže ruku i vrati se opet u uspravan položaj na jastuke. Nespretno pokušavajući da izravna posteljinu, pogleda oko sebe, opet sav nakostrešen. »Gde je Brajan?« »Otišao je da me nešto posluša.« »A, tako.« Guja oseti po njegovom glasu da postaje još ljući, ali on nije zapodevao dalji razgovor na tu temu. »Jeste li želeli da me vidite zbog nečega? « »Zbog moje nagrade.« »Naravno. Trebalo je da sam već pokrenem to pitanje. Nisam mislio da ćete nas tako brzo napustiti, draga moja.« Guja je mrzela da joj tepaju ljudi prema kojima nije osećala ništa nalik na simpatiju. Gram joj je te iste reči govorila najmanje pedeset puta, ako ne i sto puta na dan, ali nikada se nije od njih tako ježila kao sada, kada ih je izgovorio ovaj čovek. »Ne znam ni jedan grad koji bi odbio valutu Planine«, reče on. »Oni znaju da nikada ne falsifikujemo metal i da ne zakidamo na težini dukata. Ali, ako ti je tako milije, možemo ti platiti i u draguljima.« »Ne želim ni jedno ni drugo«, reče Guja. »Hoću Melisu.« »Melisu? Neku našu građanku? Čuj me, vidarko, trebalo mi je punih dvadeset godina da se izborim protiv zlog glasa na koji je Planina izišla, kao mesto gde postoji ropstvo! Mi sad oslobađamo robove, ne prodajemo ih više.« »Vidari ne drže robove. Trebalo je da kažem da hoću da je oslobodim. Ona hoće da pođe sa mnom, ali vaš glavni konjušar, Ras, je - kako vi to kažete? - njen staratelj.« Gradonačelnik je netremice gledao u nju. »Vidarko, ne mogu tražiti od čoveka da rastura porodicu.«

Guja se jedva savlada. Želela je da ne dovede sebe u situaciju da objašnjava zbog čega se toliko gadi te osobe. Kada ona ne odgovori, gradonačelnik se uzvrpolji, protrlja nogu i opet trže ruku sa zavoja. »To je veoma složeno i teško. Zar ne bi radije izabrala nešto drugo?« »Da li vi odbijate moju molbu?« On protumači njen ton kao prikrivenu pretnju, što je i bio; pritisnu zvono za poslugu i Brajan se pojavi. »Pošalji po Rasa. Kaži mu da se što pre popne ovamo. I neka povede i svoje dete.« »Vidarka je već poslala po njih, gospodaru.« »A, tako.« Nije skidao pogleda sa Guje dok je Brajan izišao, »šta ćemo ako on odbije vaše traženje?« »Svako može odbiti da plati vidaru«, reče Guja. »Mi nosimo oružje samo radi odbrane i nikada ne pretimo. Ali nikad ne idemo na ona mesta gde nas ne primaju rado.« »Hoćeš da kažeš da namerno zaobilazite mesta koja vam se ne dopadaju?« Guja sleže ramenima. »Ras je došao, gospodaru«, reče Brajan sa praga. »Uvedi ga.« Guja se ukoči, trudeći se da nadvlada u sebi prezir i odvratnost. Ljudeskara uđe u sobu, očito zbunjen. Kosa mu je bila vlažna i na brzu ruku zaglađena sa čela. Pokloni se pred gradonačelnikom. Iza Rasa, pored Brajana, Melisa ustuknu. Stari sluga je na silu uvuče u sobu, ali ona nije dizala glavu. »Ne boj se, dete«, reče gradonačelnik. »Nismo te doveli da bi te kaznili.« »Ovo baš nije način da nekoga umirite«, reče Guja. »Vidarko, molim te, sedi«, blago reče gradonačelnik. »Ras... ?« Pokretom glave pokaza na dve stolice. Ras sede, neljubazno pogledavši u Guju. Brajan natera Melisu da priđe, sve dok nije stajala između Guje i Rasa, ali pogled joj je i dalje bio prikovan za pod. »Ras je tvoj staratelj«, reče gradonačelnik. »Je li tako?« »Jeste,« prošaputa ona.

Ras pruži ruku, stavi prst na Melisino rame i pritisnu ga ovlaš ali čvrsto. »Ukaži poštovanje, kad razgovaraš s gradonačelnikom.« »Gospodine.« Melisa je govorila tiho, i glasić joj je drhtao. »Melisa«, reče Guja, »on te je pozvao da dođeš da bi mu kazala šta želiš da uradiš.« Ras se naglo okrete. »Šta želi da uradi? Šta to treba da znači?« »Vidarko, molim te«, ponovo upozori gradonačelnik, podvlačeći reči malo jače nego obično. »Ras, imam velikih teškoća i jedino ti, moj prijatelj možeš pomoći.« »Ne razumem.« »Vidarka mi je spasla život, kao što znaš, i sada je došlo vreme da joj platim. Izgleda da su se ona i tvoja devojčica zavolele.« »I šta ja tu treba da učinim?« »Ne bih tražio od tebe tu žrtvu, da nije za dobro grada. A prema onome što vidarka kaže, izgleda da i tvoje dete to želi.« »Šta to želi?« »Tvoje dete ...« »Melisa«, reče Guja. »Ona se ne zove Melisa«, otkresa Ras. »I nikada se tako nije zvala. »Onda kaži gradonačelniku kako je nazivaš!« »Ono kako je ja nazivam je poštenije nego ovo što se ona pravi da jeste. Sama je sebi nadenula ime Melisa.« »Onda joj ono utoliko pre pripada.« »Molim vas«, reče gradonačelnik. »Mi razgovaramo o starateljstvu nad detetom, ne o njegovom imenu.« »O starateljstvu? Znači o tome se radi? Hoćete da je poklonite »To si rekao prilično oštro, ali... tako je.« Ras pogleda u Melisu, koja se nije ni pomerila, pa u Guju. Pre no što se okrenuo gradonačelniku, on prikri munjeviti sjaj pronicljivosti i trijumfa u očima, ali Guja ga je jasno videla. »Da je pošaljem u svet sa stranom osobom? Pa ja sam joj bio staralac još dok je bila trogodišnja beba. Roditelji su joj bili moji prijatelji. Gde bi mogla da ode a da bude srećna i da svet ne bulji u nju?« »Ovde nije srećna«, reče Guja. »Da bulje u nju, zašto?«

»Podigni glavu«, reče Ras Melisi. Kad nije poslušala, on je opet bocnu prstom i ona polako podiže glavu. Gradonačelnik je bolje od Gabrijela vladao svojim reakcijama, ali ipak se trže. Melisa brzo obori pogled, i opet ga prikova za pod, pustivši da joj kosa padne ispred lica. »Opekla se u požaru u staji, gospodaru«, reče Ras. »Zamalo da umre. Ja sam je negovao.« Gradonačelnik se okrenu Guji. »Vidarko, zar se nećeš predomisliti?« »Zar vam nije dovoljno i to što ona želi sa mnom. Svuda u svetu ne bi se više trošile reči oko toga.« »Da li zaista želiš da pođeš s njom, dete? Ras je bio dobar prema tebi, zar ne? Zašto želiš da nas napustiš?« Ruku čvrsto stisnutih iza leđa, Melisa je i dalje ćutala, Guja je želela da ona progovori, ali je znala da neće; bila je isuviše preplašena, i to s razlogom. »Ona je još dete«, reče gradonačelnik. »Ona ne može da donosi odluke kao što je ova. Odgovornost moram ja da uzmem na sebe, kao što sam uostalom punih dvadeset godina i imao odgovornost da se brinem o starateljstvu nad decom u Planini.« »Onda ćete sigurno razumeti da ja mogu više da učinim za nju nego bilo koji od vas dvojice«, reče Guja. »Ako ostane ovde, provešće život krijući se u staji. Pustite je da pođe sa mnom i više neće morati da se krije.« »Uvek će morati da se krije«, reče Ras. »Jadna mala nakazica.« »A ti si se valjano potrudio da ona to nikad ne zaboravi!« »Ne mora da znači da se poneo loše prema detetu, i to baš po ovom pitanju, vidarko«, blago reče gradonačelnik. »Vi samo vidite lepotu, i ništa drugo!« povika Guja, iako je znala da oni neće razumeti šta želi da kaže. »Potreban sam joj«, reče Ras. »Zar nije tako, devojčice? Ko bi se drugi brinuo o tebi ovako kao ja? A sada hoćeš da odeš?« Zavrte glavom. »Ne razumem. Zašto bi želela da ode? I zašto vi želite baš nju da usvojite?« »To je odlično pitanje, vidarko«, reče gradonačelnik. »Zašto želiš baš ovo dete? Ljudi će reći da smo prestali da prodajemo svoju lepu decu zato da bi se lakše otarasili ružne i nakazne.«

»Ne može provesti ceo život krijući se«, reče Guja. »Ona je darovito dete, bistra je i hrabra. Ja za nju mogu da učinim više od ma koga u ovom mestu. Mogu joj pomoći da stekne zanat. Mogu joj pomoći da postane neko koga neće ceniti samo po ožiljcima.« »Vidarka?« »Moguće, ako ona bude to želela.« »Drugim rečima, ti ćeš je usvojiti.« »Pa naravno. A šta bih drugo?« Gradonačelnik se okrenu Rasu. »Cela Planina će da zine, ako jedan od nas postane vidar.« »Neće biti srećna daleko odavde«, reče Ras. »Zar ne želiš da učiniš onako kako je najbolje za dete« gradonačelnikov glas postade mek i laskav. »Zar je za dete najbolje da ga pošalju od kuće? Da li biste slali svog...« Ras se ugrize za jezik i preblede. Gradonačelnik se zavali u jastuke. »Ne, ne bih svoje dete poslao od kuće. Ali ako on odluči da ode, pustio bih ga.« On se žalosno osmehu na Rasa. »Ti i ja imamo slične probleme, prijatelju. Hvala što si me podsetio.« Stavi obe ruke na potiljak i dugo je gledaou tavanicu. »Ne možete je poslati od kuće«, reče Ras. »To je isto kao da ste je prodali u ropstvo.« »Ras, prijatelju«, blago reče gradonačelnik. »Ne pokušavajte da me ubeđujete. Ja dobro znam šta je šta, a znaće to i drugi.« »Ali koristi...« »Da li zaista verujete da će neko ovom jadnom, malom stvoru ponuditi da postane vidarka? Pa to je sumanuto!« Melisa kradom baci jedan brzi pogled na Guju, skrivajući svoja osećanja kao i obično, a onda opet obori pogled. »Ne volim kada me teraju u laž«, reče Guja. »Vidarko, Ras nije tako mislio. Dajmo, smirimo se. Mi govorimo o stvarima onakvim kakve izgledaju a ne kakve su stvarno. Spoljni izgled je veoma važan i ljudi u njega veruju. Ja to moram uzeti u obzir. Nemoj misliti da je lako biti na mome položaju. Mnogo ima mladih usijanih glava - a i nekih koje nisu tako mlade - koje bi me rado izgurale odavde kada bih im

pružio priliku. I ništa ne bi pomoglo što sam ovde već dvadeset godina. Ako me optuže za prodaju roba ...« on zaklima glavom. Guja je pratila kako sam sebe nagovara da odbije njenu molbu i osećala se bespomoćnom, nije znala kako da ga nagovori da pristane. Ras je dobro znao koji će razlozi najviše uticati na njega, dok je Guja pretpostavila da će joj se verovati, ili da će bar moći da istera ono što želi. To da će vidari možda odlučiti da bojkotuju Planinu bio je problem koji je tek predstojao, i bio je još ozbiljniji kad se ima u vidu kako su se poslednjih godina proredile posete vidara gradu. Ako je gradonačelnik imao smelosti da prihvati njen ultimatum, Guja više nije smela da ga sprovede. Nije više smela da dopusti da Melisa ostane s Rasom, makar još jedan dan, makar i sat, nasamo; i Guja ju je već izložila odviše velikoj opasnosti. Štaviše, sada je već pokazala da ne trpi glavnog konjušara, tako da gradonačelnik više neće poverovati ako mu sve ispriča. Čak i kada bi ga sama Melisa optužila, ne bi bilo dokaza. Guja je očajnički pokušavala da se seti nekog drugog načina da se izbori za Melisinu slobodu; nadala se da još nije upropastila sve mogućnosti da je odmah dobije. Progovorila je što je mirnije mogla. »Povlačim svoj zahtev.« Melisa naglo uvuče vazduh ali ne podiže glavu. Na gradonačelnikovom licu ukaza se izraz olakšanja, a Ras se zavali u stolicu. »Pod jednim uslovom«, reče Guja. Zastade da pažljivo izabere reči, da kaže samo ono što će moći i da dokaže. »Pod jednim uslovom. Kada Gabrijel bude otputovao, ići će na sever. Neka Melisa pođe s njim do Midlpata.« Guja nije ništa rekla o Gabrijelovim planovima; to je bila njegova stvar i nikoga se nije ticala. »Tamo živi jedna odlična učiteljica za žene. I ona neće odbiti nikoga kome bude potrebna.« Mala, vlažna mrlja stade da se širi na prsima Melisine košulje, kako su suze počele tiho da joj padaju na grubu tkaninu. Guja ubrza. »Neka Melisa pođe s Gabrijelom. Njena obuka će možda trajati duže nego obično jer je već prestarila. Ali to će biti radi bezbednosti. Čak i ako je Ras voli...« ova reč joj se gotovo zaglavi u grlu » ... ako je isuviše voli da bi je dao u ruke vidarima, neće je valjda sprečiti i od ovoga.« Rasovo rumeno lice preblede. »Midlpat?« prezrivo reče gradonačelnik. »I ovde imamo veoma dobrih učitelja. Zašto bi morala da ide u Midlpat?«

»Znam da cenite lepotu«, reče Guja, »ali verujem da takođe cenite i samokontrolu. Neka se Melisa obuči tim veštinama, makar morala otići i u drugo mesto da nađe sebi učitelja.« »Hoćeš da mi kažeš da ovo dete još nikad nije bilo ni kod jednog?« »Naravno da je bilo!« dreknu Ras. »To je samo trik, da bi devojčicu izvukla iz našeg okrilja i zaštite! Misliš da možeš tek tako da baneš negde i da promeniš svakoga onako kako ti se dopada!« Ras se drao na Guju. »I sada misliš da će ljudi poverovati sve ono što ste ti i ovo nezahvalno štene izmislili protiv mene. Svi se boje tebe i tvojih ljigavih zmijurina, ali ja ne! Hajde, napujdaj jednu na mene, probaj samo, i spljeskaću je kao palačinku!« Naglo prestade i pogleda oko sebe, kao da je zaboravio gde je. Ali nije imao mogućnosti da odglumi dramatično napuštanje sobe. »Ti se ne moraš čuvati od zmija«, reče Guja. Ne obraćajući pažnju na njega, ne obraćajući pažnju na Guju, gradonačelnik se nagnu prema Melisi. »Dete, da li si bila kod učiteljice za žene?« Melisa je oklevala, ali najzad odgovori. »Ne znam šta je to.« »Niko nije hteo da je primi«, reče Ras. »Ne govori koješta. Naši učitelji nikoga ne odbijaju. Da li si je odveo nekome, ili nisi?« Ras je buljio u svoja kolena i ćutao. »To se može lako proveriti.« »Nisam, gospodaru.« »Nisi! Nisi?« Gradonačelnik strže sa sebe pokrivač i ustade, posrnuvši ali vrativši ravnotežu. Stajao je iznad Rasa, ogromna ljudeskara pred drugom takvom ljudeskarom, dva ogromna, lepa muškarca, licem u lice, jedan crven a drugi bled pred njegovim gnevom. »Zašto nisi?« »Njoj ne treba učitelj.« »Kako se usuđuješ!« Gradonačelnik se naginjao napred a Ras povlačio unazad, sve dok potpuno nije utonuo u naslon stolice, što dalje od njega. »Kako se usuđuješ da joj ugrožavaš život! Kako se usuđuješ da je doživotno osudiš na neznanje i muku!« »Ona nije u opasnosti! Njoj nije potrebno da se štiti... ko bi je ikada dodirnuo?«

»Ti si me dodirnuo!« Melisa polete u Gujino naručje i priljubi se uz nju. Guja čvrsto zagrli devojčicu. »Ti...« Gradonačelnik se uspravi i učini korak nazad. Brajan se nečujno stvori kraj njih i pridrža ga pre nego što ga je noga izdala. »Šta ona to govori, Ras? Zašto je tako uplašena?« Ras samo zavrte glavom. »Neka ti kaže!« viknu Melisa, gledajući ih ravno u lice. »Nateraj ga!« Gradonačelnik othrama do nje i nespretno se sagnu. Gledao je Melisu pravo u lice. Ni on ni ona ne ustuknuše. »Znam da se ti bojiš njega, Melisa. Zašto se on tako boji tebe?« »Zato što mi gospođa Guja veruje.« Gradonačelnik duboko udahnu. »Jesi li ga želela?« »Nisam«, prošaputa ona. »Nezahvalno štene!« dreknu Ras. »Odvratna nakarado! Ko bi te sem mene ikada dotakao?« Gradonačelnik ne obrati pažnju na Rasa već uze Melisinu ruku u svoje. »Vidarka je od sada tvoj staratelj. Slobodna si da odeš s njom.« »Hvala. Hvala, gospodine.« Gradonačelnik stade na obe noge. »Brajane, nađi mi dokumenta o njenom usvajanju u gradskoj arhivi. - Ti sedi, Ras. - I još nešto, Brajane, neka glasnik odjaši u grad. Isceliteljima.« »Ti robovlasniče«, zareža Ras. »Znači tako ti kradeš tuđu decu. Ljudi će ... « »Zaveži, Ras.« Gradonačelnikov glas zvučao je mnogo malaksalije nego što bi se to pretpostavilo na osnovu onako kratkog napora, i bio je bled u licu. »Ne smem te proterati. Moram zaštititi druge ljude. Drugu decu. Tvoje nevolje su sada postale moje, i moraju se rešiti. Hoćeš li razgovarati sa isceliteljima?« »Meni ne trebaju iscelitelji.« »Hoćeš li se dobrovoljno podvrći lečenju ili ćeš radije na sud?« Ras se polako spusti natrag u stolicu, i konačno klimnu glavom. »Dobrovoljno«, reče. Guja ustade, držeći ruku preko Melisinih ramena, a Melisa svoju oko njenog struka, glave malo okrenute, tako da se ožiljak gotovo nije video. Zajedno iziđoše.

»Hvala ti, vidarko«, reče gradonačelnik. »Zbogom«, reče Guja i zatvori vrata za sobom. Ona i Melisa prođoše kroz hodnik koji je odjekivao do druge kule. »Toliko sam se bila prepala«, reče Melisa. »I ja. U jednom trenutku sam pomislila da ću ipak morati da te ukradem.« Melisa podiže pogled. »Da li bi to zaista učinila?« »Bih.« Melisa poćuta za trenutak. »Oprosti mi!«, reče. »Da ti oprostim? Šta to?« »Trebalo je da imam poverenje u tebe. Nisam. Ali od sada ću ti verovati. I neću se više plašiti.« »Imala si i razloga da se bojiš, Melisa.« »Ali sada više nemam. I neću se bojati. Kuda ćemo?« Prvi put otkako se ponudila da jaši Vevericu u Melisinom glasu opet se osetilo samo pouzdanje i oduševljenje bez prizvuka strepnje. »Vidiš«, reče Guja. »Ja mislim da bi ti trebalo da odeš na sever u vidarsko naselje. Kući.« »A ti?« »Ja moram još nešto da obavim pre no što krenem kući. Ne brini, možeš preći gotovo pola puta zajedno sa Gabrijelom. Napisaću ti pismo, da ga poneseš sa sobom, i jahaćeš Vevericu. Tako će oni znati da sam te ja poslala.« »Ja bih radije s tobom.« Shvativši koliko je Melisa potresena Guja stade. »I ja bih mnogo više volela da pođeš sa mnom, molim te, veruj mi. Ali ja moram da odem do Centra i to može da bude i opasan put.« »Ja se ne bojim ludaka. Sem toga, ako budemo zajedno možemo naizmenično da stražarimo.« Guja je bila sasvim zaboravila na ludaka; podsetivši ga se oseti šok. »Da, ludak je još jedan problem. Ali oluje dolaze, zima je već gotovo tu. Ne znam da li ću uspeti da se vratim iz Grada pre toga.« A i bolje će biti za Melisu da se navikne, i bude prihvaćena u naselju pre no što se Guja vrati, u slučaju da putovanje u Centar ne urodi plodom. Tada, čak i ako Guja bude morala da ode, Melisa će moći da ostane u naselju.

»Ne sekiram se ja zbog oluja«, reče Melisa. »Ne bojim ih se.« »Znam da se ne bojiš. Jednostavno mislim da nema razloga da budeš izložena opasnostima.« Melisa ne odgovori. Guja kleknu i okrenu dete k sebi. »Da li ti misliš da sada i ja počinjem da te izbegavam? Posle nekoliko trenutaka Melisa reče, »Ne znam šta da mislim, gospođo Gujo. Kazali ste da, kada ne bih živela ovde, bila bih samostalna i mogla bih da činim ono što mislim da je pravo. E, pa ja mislim da nije pravo da vas napustim, imajući u vidu tog ludaka i te oluje.« Guja sede na pete. »Da, to sam ti rekla. To sam i mislila.« Pogleda na svoje izrovašene ruke, uzdahnu i podiže pogled ka Melisi. »Bolje će biti da ti kažem pravi razlog, zbog kojeg želim da ideš kući. Trebalo je još ranije da ti kažem.« »Šta je to?« Melisin glasić bio je napet, neprirodno ujednačen; spremila se da još jednom bude povređena. Guja je uze za ruku. »Većina vidara ima po tri zmije. Ja imam samo dve. Napravila sam jednu glupost i treća je bila ubijena.« Ispriča Melisi sve o Arevinovom narodu, o Stavinu, o Stavinovom mlađem ocu i o Travi. »Na svetu nema mnogo sanodarki«, reče Guja. »Veoma ih je teško spariti. U stvari, još nismo uspeli da ih sparimo. Samo čekamo i nadamo se da će možda jednom uspeti. Jedini način da im povećamo broj jeste nešto slično onome kako sam napravila Vevericu.« »Specijalnom medicinom«, reče Melisa. »Da, tako nešto.« Nezemaljski biološki sistem sanodarki nije dozvoljavao ni transdukciju virusa ni mikrohirurgiju. Virusi zemaljskog porekla nisu mogli da izvrše interakciju sa hemijskim produktima koji su sanodarkama služili umesto aminokiselina i vidari nisu uspeli da izoluju iz tih čudnih gmizavaca ništa što bi se moglo uporediti s virusom. Zato nisu mogli da prenesu genetsku sklonost za proizvodnju sanodarkinog otrova ni u jednu drugu zmiju, a niko do sada još nije uspeo da sintetičkim putem proizvede sve one stotine sastojaka u tom otrovu. »Ja sam napravila Travu«, reče Guja »i još četiri sanodarke. Ali više ne mogu da ih pravim. Ruke mi više nisu onako čvrste, pate od istog onog od čega mi se juče razbolelo koleno.« Ponekad se pitala da taj njen artritis nije možda isto onoliko psihičkog koliko i fizičkog porekla, neka vrsta reakcije na višečasovna sedenja u laboratoriji uz oprezno upravljanje komandama

mikropipete i naprezanje očiju da se pronađe svako od bezbroj malih jedara u jednoj jedinoj ćeliji sanodarke. Ona je prva od vidara za poslednjih nekoliko godina uspela da presadi genetski materijal u neoplođeno jajašce. Morala je da obradi nekoliko stotina da bi na kraju dobila Travu i njegova četiri rođaka; ali i pored toga postigla je bolji procenat nego ma ko od onih koji su uspeli. Ali još niko nije uspeo da otkrije kako zmije sazrevaju. Zato su vidari imali malu zalihu zamrznutih, nesazrelih jajašca, izvađenih iz tela sanodarki koje su im uginule, ali niko nije umeo da ih klonira; i zamrznutu zalihu onoga što je verovatno bila sperma sanodarki, ali čije su ćelije bile suviše nezrele da bi mogle oploditi jajašca kada su ih pomešali u epruveti. Guja je verovala da je njen uspeh bio posledica sreće, bar isto toliko koliko i veštine. Kad bi njen narod raspolagao tehnološkim sredstvima da napravi jedan elektronski mikroskop, onakav kakav je opisan u njihovim knjigama, bila je uverena da bi pronašli gene odvojene od jedra, molekule tako sićušne da se nisu mogli videti, isuviše sićušne da bi se mogle presaditi, sem ako ih mikropipeta slučajno usisa. »Ja sada idem u Centar da prenesem poruku i da zamolim te ljude da nam pomognu da dobavimo još samodarki. Ali bojim se da će se me odbiti. A ako budem morala da se vratim kući bez ijedne, pošto sam već izgubila svoju, ne znam šta će se dogoditi. Možda se izleglo nekoliko sanodarki otkako sam otišla, možda su neke i uspeli da kloniraju, ali ako se to nije dogodilo možda će mi zabraniti da i dalje budem vidarka. Ne mogu taj posao raditi kako treba bez jedne sanodarke.« »Ako ne bude novih, trebalo bi da ti dadu jednu od onih koje si napravila«, reče Melisa. »To bi bilo pošteno.« »Ali ne bi bilo pošteno prema mladim vidarima kojima sam ih poklonila«, reče Guja. »Morala bih da se vratim kući i kažem nekom svom bratu ili sestri da ne mogu biti vidari dok se ne poveća broj sanodarki koje imamo.« Ona duboko uzdahnu. »Hoću da znaš sve to. Eto, zato sam htela da se vratiš kući pre mene, tako da te svi upoznaju. Morala sam da te spasem od Rasa, ali ako se budeš vratila kući zajedno sa mnom, nisam sigurna da ćeš se mnogo bolje provesti.« »Gujo!« Melisa je bila ljutita. »Bilo šta bilo, s tobom mi je bolje nego da sam... da sam u Planini. Ne tiče, me se šta se sve može dogoditi. Čak i kad bi me tukla ...« »Melisa!« reče Guja, pogođena kao i dete malopre.

Melisa se nasmeši, desni ugao usana povi joj se nagore. »Vidiš?« reče. »Dobro. U redu.« »Sve će to biti u redu«, reče Melisa. »Nije me briga šta će se dogoditi u naselju vidara. I znam da oluje mogu da budu i opasne. I videla sam te posle tuče sa ludakom i znam da je i on opasan. Ali i pored svega želim da pođem s tobom. Molim te, nemoj me terati da pođem s nekim drugim.« »Jesi li sigurna?« Melisa klimnu. »Dobro«, reče Guja. Nasmeši se. »Ovo mi je prvi put da nekoga usvojim. Teorije nisu uvek iste kada se primene u životu. Ići ćemo zajedno.« U stvari, veoma je cenila što Melisa najzad ima u nju puno poverenje. Odoše zajedno niz hol, držeći se za ruke, mašući njima kao dvoje dece, a ne kao dete i odrasla žena. Kada zaokrenuše za poslednji ugao Melisa se odjednom povuče unazad. Gabrijel je sedeo pred Gujinim vratima. S torbom za sedlo pored sebe, s bradom na kolenima. »Gabrijele«, reče Guja. On podiže glavu i ovoga puta ne trepnu kad ugleda Melisu. »Zdravo«, reče joj. »Izvini.« Melisa se već okrenula prema Guji, tako da je najgori deo ožiljka bio sakriven. »U redu je. Ne mari. Navikla sam već.« »Sinoć sam bio bunovan ...« Gabrijel uhvati Gujin pogled i ućuta. Melisa pogleda u Guju, koja joj steže ruku, zatim pogleda u Gabrijela, pa opet u Guju. »Bolje bi bilo ... Bolje da odem i spremim naše konje.« »Melisa ...« Guja se maši da je dohvati, ali ona pobeže. Guja je gledala kako se udaljava, zatim uzdahnu i otvori vrata svoje sobe. Gabrijel ustade. »Izvini«, ponovi on. »E, pa baš si trapav, da znaš.« Ona uđe, podiže svoje torbe i baci ih na postelju. Gabrijel je išao za njom. »Molim te, nemoj se lj u t i t i . « »Ne ljutim se.« Otvori torbe. »Sinoć sam bila ljuta, ali sad više nisam.« »To me raduje.« Gabrijel sede na krevet.Posmatrao ju je dok se pakovala. »Ja sam spreman za polazak. Ali hteo sam da se oprostimo. I hvala ti. I izvini...« »Dosta s tim«, reče Guja. »Dobro.«

Guja presavi svoju čitavu pustinjsku haljinu i stavi je u torbu. »Zašto ne bih i ja mogao s tobom?« Gabrijel se uznemireno naže napred, oslanjajući se laktovima o kolena. »Mora da je lakše putovati kad imaš s kim da razgovaraš nego kad si sam.« »Neću biti sama. Melisa ide sa mnom.« »A, tako.« Po glasu se osećalo da je uvređen. »Ja sam je usvojila, Gabrijele. Planina nije mesto za nju... kao uostalom ni za tebe, u ovom trenutku. Njoj još mogu da pomažem ali tebi više ne. Izuzev da te učinim potpuno zavisnim od sebe. To ne želim. Nikada nećeš otkriti snagu koja se krije u tebi ako ne budeš slobodan.« Guja stavi vrećicu sa praškom za zube, češljem i aspirinima u torbu, zatvori kopču i sede. Uze Gabrijelovu meku, snažnu ruku u svoju. »Ovde ti svi otežavaju život. Ja bih ga, pa opet, isuviše učinila lakim. Ni jedno ni drugo ne valja.« On podiže njenu ruku i poljubi je, njenu opaljenu, izrovašenu nadlanicu i udubljenje na dlanu. »Vidiš li kako brzo učiš?« Ona mu pređe drugom rukom preko meke, plave kose. »Hoćemo li se još koji put sresti?« »Ne znam«, reče Guja. »Verovatno nećemo.« Ona se nasmeši. »To ti neće ni biti potrebno.« »Svejedno, ja bih voleo«, reče on čežnjivo. »Idi u svet«, reče Guja. »Uzmi svoj život u svoje ruke i učini od njega ono što budeš hteo.« On ustade, saže se i poljubi je. Ustajući ona mu uzvrati poljubac nežnije nego što je nameravala, žaleći što nisu imali više vremena, žaleći što ona neće biti prva koja će ga sresti kroz godinu i nešto više dana. Raširi prste na njegovim leđima i privuče ga sebi. »Zbogom, Gabrijele.« »Zbogom, Gujo.« Vrata se tiho zatvoriše za njim. Guja pusti Maglu i Peska iz torbe da se malo nauživaju slobode pre dugog putovanja. Puzali su joj preko stopala i oko nogu dok je gledala kroz prozor. Začu se kucanje na vratima.

»Sačekajte.« Ona pusti da joj se Magla uspuže uz mišicu i namesti joj se preko ramena, i podiže Peska obema rukama. Još malo pa će postati suviše velik da joj se obmota oko članka na ruci. »Sad možete ući.« Brajan uđe i naglo ustuknu. »Ne bojte se«, reče Guja. »Nisu ljute.« Brajan se više nije povlačio, ali je pažljivo motrio na zmije. Glave su im se okretale istovremeno kad god bi se Guja pomerila; jezici kobre i zvečarke zapalacaše istovremeno dok su piljile u Brajana i pokušavale da mu okušaju miris. »Doneo sam detetova dokumenta«, reče Brajan. »Ona dokazuju da ste vi sada njen staralac.« Guja obmota Peska oko desne ruke a levom uze hartije. Brajan joj ih oprezno pruži. Guja ih je radoznalo razgledala. Pergament je bio krut i krt, sav otežao od voštanih pečata. Gradonačelnikov potpis, nalik na pauka sijao je u jednom uglu; nasuprot njemu bio je Rasov, neuk i drhtav. »Može li Ras ovo na neki način da ospori?« »Može«, reče Brajan, »ali mislim da neće. Ako bude izjavio da je potpisao pod prinudom, moraće da kaže kakvom. A onda će imati druge... prinude... da objasni. Mislim da više voli da se dobrovoljno povuče, nego da bude javno na to primoran.« »Odlično.« »Još nešto, vidarko.« »A to je?« On joj pruži malu, tešku vrećicu. U njoj su zveketali dukati, jasnim, tvrdim zvukom zlata. Guja upitno pogleda u Brajana. »Vaša nagrada«, reče on i pruži joj priznanicu i pero da potpiše. »Da li se gradonačelnik još plaši da će ga optužiti za prodaju roba?« »Moglo bi da bude«, reče Brajan. »Najbolje je da se pričuva.« Guja dopisa na priznanici »Primljeno u ime moje kćeri, kao naknada za vežbanje konja.« Potpisa i vrati. Brajan polako stade da čita. »Mislim da je ovako bolje«, reče Guja. »Melisa je to zaslužila, a ako je primila platu za svoj rad, očigledno da nije robinja.«

»To je još jedan dokaz da ste je usvojili«, reče Brajan. »Mislim da će gradonačelnik biti zadovoljan.« Guja stavi vrećicu sa zlatnicima u džep i pusti Maglu i Peska da kliznu natrag u svoje odeljke. Slegnu ramenima. »U redu. Ne mari. Važno je da Melisa može da ode.« Iznenada oseti kako je hvata tuga i upita se da nije možda isuviše čvrsto i bezobzirno sprovodila svoju volju, tako da je poremetila živote drugih ljudi na način koji im neće koristiti. Nije sumnjala da je učinila ono što treba za Melisu, ako ništa drugo, bar ju je oslobodila Rasa. Ali da li je ispalo bolje za Gabrijela, ili za gradonačelnika, pa čak i za Rasa ... Planina je bila bogati gradić i ljudi su uglavnom izgledali srećni; nema sumnje da su sada bili zadovoljniji i bezbedniji nego pre dvadeset godina kada je gradonačelnik stupio na dužnost. Ali kakva je to dobra donelo deci iz njegovog vlastitog domaćinstva? Guja se radovala što odlazi i radovala se - bilo šta bilo - što odlazi i Gabrijel. »Vidarko?« »Molim, Brajane?« Iza njenih leđa on joj ovlaš dotače rame i povuče se. »Hvala vam.« Kada se Guja posle jednog trenutka okrenula on je već, nemo, iščezao. Dok su se vrata njene sobe tiho pritvarala, Guja začu tupi udarac velike kapije koja je zatvarala ulaz u dvorište. Ponovo pogleda kroz prozor. Tamo dole, Gabrijel je uzjahivao svog velikog šarca. Obori pogled na dolinu a potom se polako okrenu, sve dok nije gledao pravo u prozor očeve sobe. Dugo je gledao u njega. Guja nije pogledala na onu drugu kulu, ali je po mladićevom licu znala da mu se otac nije pojavio. Gabrijelova ramena se poguriše, potom se ponovo digoše, i kada je bacio pogled na Gujinu kulu, lice mu je bilo potpuno smireno. Ugleda je i osmehnu se tužno, samosažaljivim osmehom. Ona mu mahnu. On joj otpozdravi. Nekoliko trenutaka kasnije Guja je gledala kako šarčev dugi crno beli rep mahnu i nestade iza poslednje okuke na stazi koja je vodila ka severnom drumu. Druga kopita zakloparaše u dvorištu ispod Gujine sobe. U mislima se vrati svom vlastitom putovanju. Melisa, jašući Vevericu i vodeći Brzonogu, pogleda naviše i pozva je rukom da siđe. Guja se nasmeši i klimnu glavom, prebaci torbe za sedlo preko ramena, podiže torbu sa zmijama, i ode da se pridruži svojoj kćeri.

9 Vetar na Arevinovom licu bio je svež i čist. Bio je srećan što se našao u planinskoj klimi, gde nije bilo prašine i jare, i peska što se svuda uvlači. Na vrhu prevoja zastade pored svog konja i baci pogled po predelu u kome je Guja provela detinjstvo. Ta zemlja je bila puna svetla i zelenila i mogao je da vidi i čuje velike količine tekuće vode. Kroz sredinu doline koja se prostirala pod njegovim nogama krivudala je reka, a izvor ju ključao preko mahovinom obrasle stene tako blizu, da je mogao da dobaci kamenom do njega sa staze na kojoj je stajao. Poštovanje koje je osećao prema Guji naraste još više. Njen narod nije bio nomadski, živeli su tu preko cele godine. Mora da je imala veoma malo iskustva sa teškom klimom kada je ušla u pustinju. Ovo ovde nije moglo da je pripremi za prostranstva prekrivena crnim peskom. Čak ni Arevin nije bio spreman za strahote koje je preživeo u centralnoj pustinji. Mape su mu bile stare; nijedan od njegovih živih saplemenika nije ih nikad upotrebio. Ali ipak su ga doveli živog i zdravog na drugu stranu pustinje, sve duž jedne linije pouzdanih oaza. Godina je bila već toliko odmakla da nije nikoga sreo: nikoga koga bi mogao upitati za najbolji put i nikoga da ga upita za Guju. Uzjaha i krenu stazom nizbrdo, ka vidarskoj dolini. Pre no što je stigao do ma kakvog ljudskog boravišta naiđe na jedan mali voćnjak. Bio je veoma čudan: voćke najudaljenije od puta bile su potpuno izrasle i kvrgave, dok su najbliže njemu rasle sve same mladice, kao da se već mnogo godina zasađuje po nekoliko stabala svake godine. Momčić od četrnaest ili petnaest godina odmarao se u hladu, jedući jednu voćku. Kada Arevin zastade, mališa podiže pogled, ustade i krenu ka njemu. Arevin potera svog konja preko travnate međe na livadi. Sastaše se između dva reda drveća koje je, naoko bilo staro valjda pet do šest godina. »Zdravo«, reče momče. Uzabra jednu voćku i pruži je Arevinu. »Hoćeš krušku? Breskve i višnje su već prošle a pomorandže još nisu sasvim sazrele.« Arevin vide da na svakom drvetu raste po nekoliko različitih vrsta plodova ali da je lišće samo od jedne vrste. On nesigurno ispruži ruku prema kruški, pitajući se da tlo na kome je drveće izraslo nije možda otrovano. »Ne brini«, reče mu mladić. »Nije radioaktivno. Ovde u blizini nema kratera.« Na ove reči Arevin povuče ruku. Nije rekao ni reči, pa ipak, izgleda da mu je mladić pročitao misli.

»Sam sam napravio ovo drvo, a ja nikad ne radim sa sumnjivim mutagenima.« Arevin nije imao pojma o čemu to dečak govori, sem što je imao utisak da ga ubeđuje da je voćka bezopasna. Voleo bi da može razumeti dečaka isto onako kako je on razumeo njega. Ne želeći da ispadne neučtiv, on uze krušku. »Hvala.« Pošto ga je mladić posmatrao pun zainteresovanog očekivanja, Arevin zagrize. Kruška je bila slatka i opora, istovremeno i veoma sočna. On uze još jedan zalogaj. »Veoma je dobra«, reče. »Nikada još nisam video biljku na kojoj rađaju četiri različite stvari istovremeno.« »Moj prvi naučni rad«, reče dečak. Pokaza na starija stabla iza svojih leđa. »Svako od nas mora da napravi po jedno. Prilično glupo ali takav je običaj.« »A, tako«, reče Arevin. »Zovem se Tad.« »Počašćen sam što sam te upoznao«, reče Arevin. »Tražim Guju." »Guju!« Tad se namršti. »Bojim se da si se naputovao uzalud. Nije ovde. Ne očekujemo je još nekoliko meseci.« »Ali nije se moglo dogoditi da je mimoiđem.« Na Todovom ljubaznom licu ukaza se izraz zabrinutosti. »Hoćeš da kažeš da je već krenula kući? Šta se desilo? Je li ona dobro?« »Bila je dobro kad sam je poslednji put video«, reče Arevin. Ona je na svaki način trebalo da stigne kući mnogo pre njega, sem ako joj se nešto nije dogodilo. Spopadoše ga misli o nesrećama drukčijim od ujeda zmije, onim kojima je i ona bila podložna. »Hej, da ti nije pozlilo?« Tad se stvori kraj njega, držeći ga za lakat da bi ga umirio. »Nije«, reče Arevin, ali glas mu je drhtao. »Da nisi bolestan? Ja još nisam završio obuku, ali neko od naših vidara moći će da ti pomogne.« »Ne, ne, nisam bolestan. Ali ne mogu da razumem kako to da ja stignem ovamo pre nje.« »Ali zašto se tako rano vraća kući?«

Arevin je odozgo posmatrao uznemirenog dečaka, koji je sada već postao isto toliko zabrinut kao i Arevin. »Mislim da nemam prava da govorim umesto nje«, reče on. »Ali možda bi ipak trebalo da porazgovaram s njenim roditeljima. Hoćeš li mi pokazati njihovu kuću?« »Bih ja, kad bih mogao«, reče Tad. »Ali ona nema roditelje. Zar ne možeš da kažeš meni? Ja sam joj brat.« »Izvini što sam te potresao. Nisam znao da su vam roditelji umrli.« »Ne, nisu. A možda i jesu. Pojma nemam. Hoću da kažem ne znam ko su mi roditelji. Niti ko su Gujini.« Arevin je bio potpuno zbunjen. Uvek je s lakoćom razumevao sve što mu je Guja govorila. Ali sada bi se zakleo da nije shvatio ni polovinu od onoga što mu je ovaj malac napričao za ciglih nekoliko minuta. »Ako ne znaš ko su ti roditelji i ko su Gujini, kako onda možeš da joj budeš brat?« Tad ga je zainteresovano posmatrao. »Ne znaš baš mnogo o vidarima, reklo bi se.« »Ne, ne znam«, reče Arevin, osećajući da je razgovor opet skrenuo u neobjašnjive stvari. »Naravno, čuli smo za vas, ali Guja je bila jedina od vas koja je ikad posetila naše pleme.« »Postavio sam ti ovo pitanje zato«, objasni Tad, »što ljudi većinom znaju da smo svi mi usvojeni. Mi nemamo porodicu u pravom smislu te reči. Mi smo svi jedna porodica.« »Ipak, ti si rekao da si joj brat, kao da nema nijednog drugog brata sem tebe.« Izuzev svojih plavih očiju, a i one su se razlikovale u nijansi. Tad uopšte nije ličio na Guju. »Ona i ja tako mislimo o sebi. Kada sam bio još mali klinac često sam upadao u neprilike a ona mi je uvek davala podršku.« »Sad mi je jasno.« Arevin sjaha i popravi uzdu na svome konju, razmišljajući o dečakovim rečima. »Ti nisi sa Gujom u krvnom srodstvu reče on, »ali osećaš da između vas dvoje postoji jedan naročiti odnos. Je li tako?« »Tako je.« Tad više nije bio nimalo opušten kao u početku. »Ako ti kažem zašto sam došao, da li ćeš mi dati savet šta da radim, ali misleći prvenstveno da to bude za Gujino dobro, čak i ako bi to značilo da prekršiš neke vaše običaje?«

Arevinu je bilo drago što se momak predomišlja, jer ne bi mogao da ima poverenja u neki nagli odgovor, proizveden osećanjima. »Dogodilo se nešto zaista gadno, zar ne?« »Jeste«, reče Arevin. »A ona krivi sebe za to.« »I ti takođe osećaš da između tebe i nje postoji naročiti odnos, zar ne?« »Da.« »A to i ona misli o tebi?« »Nadam se.« »Ja sam na njenoj strani«, reče Tad. »I uvek ću biti.« Arevin raskopča oglavak i smače ga konju, tako da može da pase. Sede ispod Tadovog drveta a dečak kraj njega. »Došao sam s one druge strane zapadne pustinje«, reče Arevin. »Mi tamo nemamo dobrih zmija, već samo peščane zmije čiji ujed donosi smrt...« Arevin ispriča celu priču i sačeka da Tad odgovori, ali mladi vidar je dugo gledao u svoje izrovašene ruke. »Sanodarka joj je bila ubijena«, reče na kraju. U glasu mu se osećao šok i beznađe. Arevin se sledi sve do onog svog neprobojnog, strogo kontrolisanog jezgra. »Ali ne njenom krivicom«, ponovi Arevin, iako je neprestano naglašavao tu činjenicu. Tad je sada znao i koliko se pleme boji zmija i čak i za strašnu smrt Arevinove sestrice. Ali Arevin je jasno mogao da vidi da Tad nije ništa razumeo. Dečak podiže pogled. »Ne znam šta da ti kažem«, reče on. »Zaista je strašno.« Zaćuta i osvrnu se oko sebe, pa onda protrlja nadlanicom čelo. »Čini mi se da će biti najbolje da razgovaramo sa Srebrnom. Ona je bila jedna od Gujinih učitelja i sada je najstarija od nas.« Arevin je oklevao. »Da ne pogrešimo? Oprosti mi, ali ako ti, Gujin prijatelj, ne možeš da shvatiš kako se sve to dogodilo, zar će neki drugi vidar moći?« »Ja sam razumeo šta se dogodilo.« »Ti samo znaš šta se dogodilo«, reče Arevin. »Ali ne razumeš. Ne želim da te uvredim, ali bojim se da je tako.« »Ne mari«, reče Tad. »Ja i dalje želim da joj pomognem. Srebrna će već nešto smisliti.«

U prelepoj dolini vidara mogla su se naći potpuno divlja područja, ali i ona potpuno civilizovana. Ono što je Arevinu izgledalo kao netaknuta prašuma, nepromenjena još od pamtiveka, prostiralo se dokle je oko moglo da dopre, počinjući od severne padine iznad doline. Ali neposredno ispod strahovitog crnog, starog drveća, veselo su se okretali nizovi vetrenjača. Šuma drveća i šuma vetrenjača savršeno su se slagale. Naselje je bilo vedro i mirno mestašce, gradić koji se sastojao od ukusno sagrađenih kamenih i drvenih kućica. Ljudi su pozdravljali Tada ili mu mahali, i klimanjem glave pozdravljali i Arevina. Povetarac donese prigušeni zvuk neke daleke, razigrane dečje cike. Tad ostavi Arevinovog konja na pašnjaku, da slobodan pase, a potom povede Arevina ka zgradi koja je bila nešto veća od ostalih i nešto malo izdvojena od njih. Unutra, Arevin je sa iznenađenjem video da zidovi nisu od drveta već od glatkih, belih, glaziranih keramičkih pločica. Čak i tamo gde nije bilo prozora osvetljenje je bilo sjajno kao dan, ne onako avetinjski plavičasto kao biosvetlost, a ni kao meko, žuto svetlo gasnog plamena. U kući se osećala užurbana zaposlenost, potpuno različita od mirne atmosfere samog gradića. Kroz poluotvorena vrata Arevin ugleda nekoliko dečaka i devojčica, mlađih od Tada, kako se naginju iznad složenih instrumenata, potpuno utonuli u posao. Tad pokaza rukom ka đacima. »To su laboratorije. Sočiva za mikroskope glačamo ovde, na licu mesta. Pravimo sami i svu ostalu staklariju koja nam je potrebna.« Gotovo svi ljudi koje je Arevin ovde video - a sada, kada je počeo da misli o tome shvatio je da i većina ljudi u naselju - nije bila ni stara ni isuviše mlada. Najmlađi su u školi, pomisli, a najstariji predaju. Guja i njeni vršnjaci su negde u svetu, vršeći svoj posao. Tad se pope uz nekoliko stepenica, prođe kroz zatravljeno predvorje i zakuca tiho na jedna vrata. Čekali su nekoliko minuta i Tad je izgleda smatrao da to nije nimalo neobično jer nije postajao nestrpljiv. Najzad jedan prijatan, prilično tanak glas reče, »Uđite.« Soba u koju su ušli nije bila tako golih zidova i uredna kao laboratorije. Bila je obložena drvenim pločama a velik prozor bio joj je okrenut prema vetrenjačama. Arevin je čuo za knjige, ali nikad još nije video ni jednu.

Ovde su dva zida bila potpuno prekrivena policama sa knjigama. Stara vidarka koja je sedela u stolici za ljuljanje držala je knjigu u krilu. »Tade«, reče ona klimnuvši glavom, a u glasu joj se pored dobrodošlice osećalo i pitanje. »Srebrna.« On uvede Arevina. »Ovo je jedan Gujin prijatelj. Prevalio je veoma dalek put da bi razgovarao sa nama.« »Sedite.« Glas i ruke malo su joj podrhtavali. Bila je veoma stara, zglobovi su joj bili natečeni i kvrgavi. Koža joj je bila glatka, meka i tako reći providna, na obrazima i čelu sa dubokim borama. Oči su joj bile plave. Čineći sve ono što i Tad, Arevin sede na stolicu. Osećao se neudobno; bio je navikao da sedi na zemlji sa prekrštenim nogama. »Šta nam to želite reći.« »Da li ste vi Gujina prijateljica?« upita Arevin. »Ili ste joj samo bili učiteljica?« Pomisli da će se nasmejati, ali ona ga je ozbiljno gledala u oči. »Prijateljica.« »Srebrna je predložila da Guja dobije svoje čuveno ime«, reče Tad. »Zar misliš da bih te doveo da razgovaraš bilo s kim?« Ipak, Arevin se i dalje pitao da li da ispriča svoju priču ovoj ljubaznoj starici, jer se isuviše jasno sećao Gujinih reči: »Moji učitelji retko kome daju ovo ime koje nosim, i biće razočarani.« Možda će Srebrna biti toliko razočarana da će proterati Guju iz njenog naroda. »Kaži mi šta je po sredi«, reče Srebrna. »Guja je moja prijateljica i ja je volim. Ne moraš strepeti od mene.« Arevin po drugi put ispriča svoju priču, pažljivo motreći Srebrnino lice. Izraz joj se nije promenio. Naravno, sa ovako ogromnim iskustvom kakvo je bilo njeno, mogla je bolje od mladog Tada da razume šta se dogodilo. »Znači tako«, reče ona. »Guja je prešla pustinju.« Zavrte glavom »Moje hrabro i nepromišljeno dete.« »Srebrna«, reče Tad. »Šta možemo učiniti?« »Ne znam, mili.« Ona uzdahnu. »Volela bih da je Guja već ovde.« »Sigurno se već i ranije događalo da neka mala zmija« umre reče Arevin. »Sigurno ste već neku i izgubili nesrećnim slučajem.« »One žive veoma dugo«, reče Tad. »Ponekad nadžive svoga vidara. Teško ih je spariti.«

»Svake godine obučavamo sve manje ljudi zato što imamo premalo sanodarki«, reče Srebrna svojim paperjastim glasom. »Ali Guja je tako odličan vidar da mora imati pravo da dobije drugu zmiju«, reče Arevin. »Ne može se dati ono što se nema«, reče Srebrna. »Guja se nadala da su se neke možda rodile.« »Samo po nekoliko njih uspe da se izleže iz jaja«, reče starica tužno. Tad pogleda u stranu. »Možda će neko od nas odlučiti da prekine školovanje . . . « »Tad«, reče mu Srebrna, »ni sada nemamo dovoljno za sve vas. Misliš li da bi Guja ikad zatražila da joj vratiš sanodarku koju ti je poklonila?« Tad slegnu ramenima, i dalje izbegavajući da pogleda Srebrnu ili Arevina u oči. »Ne bi ni trebalo da me pita. Trebalo bi da joj je sam vratim.« »O tome ne možemo odlučivati bez Guje«, reče Srebrna. »Neka se prvo ona vrati kući.« Arevin obori pogled na svoje šake, shvativši da neće biti lakog i bezbolnog rešenja, da se neće prosto moći objasniti šta se dogodilo i dobiti oproštaj. »Ne smete je kažnjavati zbog greške koju je počinilo moje pleme«, ponovi on. Srebrna zavrte glavom. »Ne radi se o kažnjavanju, već o tome da ona ne može biti vidar bez jedne sanodarke, a ja nemam nijednu da joj dam.« Sedeli su ćuteći. Posle nekoliko trenutaka Arevin se zapita da Srebrna nije možda zadremala. Trže se kada mu se ona obrati, ne odvajajući pogled sa vidika koji joj se pružao pred prozorom. »Hoćete li i dalje nastaviti da je tražite?« »Da«, odgovori on bez oklevanja. »Kada je budete našli, molim vas, kažite joj da se vrati kući. Savet će se sastati sa njom.« Tad ustade i Arevin shvati, uz duboko osećanje neuspeha i tuge, da je razgovor završen. Ponovo izađoše na ulicu, ostavljajući za sobom radionice sa čudnim mašinama, čudnim svetlom, čudnim mirisima. Sunce je zalazilo, stapajući sve duže senke da napravi od njih mrak. »Gde da je tražim?« iznenada reče Arevin.

»Molim? « »Došao sam ovamo zato što sam verovao da je Guja krenula od nas kući. Sada više ne znam gde bi mogla da bude. Skoro će zima. Kad počnu oluje ...« »Isuviše je pametna da bi dozvolila da se zaglavi negde u pustinji u zimsko vreme«, reče Tad. »Ne, najverovatnije se dogodilo da je nekome trebalo pomoći, i ona je skrenula s puta. Možda je njen bolesnik bio čak u centralnim planinama. Biće da je sada negde južno odavde, u Midlpasu, ili u Novom Tibetu, ili u Planini.« »Dobro«, reče Arevin, zahvalan za svaku mogućnost koja mu se ukazuje. »Idem na jug.« Ali pitao se da možda Tad ne govori ovako samopouzdano zato što je još isuviše mlad. Tad otvori ulazna vrata jedne dugačke i niske zgrade. Unutra u sredini, nalazio se prostor za dnevni boravak, a iz njega su u raznim pravcima vodile pojedine sobe. Tad se baci na meku sofu. Zanemarujući lepo vaspitanje, Arevin sede na pod. »Sad će večera«, reče Tad, »Soba pored moje je trenutno slobodna. Možeš je uzeti.« »Možda je bolje da odmah produžim«, reče Arevin. »Još noćas? Odista je ludost jahati ovuda po noći. Ujutru bi te našli na dnu provalije. Ostani makar do sutra.« »Kad me već savetuješ.« U stvari osećao je tešku i duboku obamrlost. Pođe za Tadom u slobodnu sobu. »Doneću tvoj zavežljaj«, reče Tad. »Ti se odmori. Vidi se po tebi da si iscrpljen.« Arevin se polako spustio na ivicu postelje. Tad se osvrte sa praga. »Čuj, hteo bih još nešto da učinim za tebe. Da li ti još nešto treba?« »Ne«, reče Arevin. »Hvala ti. Odlično sam smešten.« Tad slegnu ramenima. »U redu.«

Crni pustinjski pesak protezao se do linije horizonta, ravan i pust, netaknut tragovima nečijeg prolaska. Jara se dizala u talasima, poput dima. Još nije bilo nikakvog ravnomernog strujanja vazduha, ali svi tragovi i

otpaci koje su trgovci ostavljali za sobom na putu već su bili zapreteni razneti ili prekriveni peskom nanetim povremenim vetrićem koji je prethodio zimi. Stojeći su gledale u pravcu svog nevidljivog odredišta. Sjahaše da odmore konje. Melisa popravi kolan na Veveričinom novom jahaćem sedlu a potom baci pogled unazad, na put kojim su došli i još niže, na visoravan koja je nekada bila njen zavičaj. Grad se šćućurio uz strmu planinsku padinu, iznad plodnog dna doline. Prozori i ploče od crnog stakla blistali su se na podnevnom suncu. »Još nikad nisam bila ovako daleko«, reče Melisa začuđeno. »Nikad u životu.« Okrenu se od doline i upravi pogled na Guju. »Hvala ti, Gujo«, reče. »Nema na čemu, Melisa.« Melisa obori pogled. Desni obraz, onaj bez ožiljka, buknu crvenilom ispod opaljene kože. »Trebalo bi da ti nešto priznam.« »A to je?« »Moje ime. Istina je ono što je Ras kazao, da se ja u stvari ne zovem ...« »Ne tiče me se. Za mene, ti se zoveš Melisa. Kad sam bila dete i ja sam se drukčije zvala.« »Ali ti si svoje ime dobila od drugih. To je počast. Nisi ga tek tako prisvojila, kao ja svoje.« Ponovo uzjahaše i krenuše niz dobro utabanu, vijugavu stazicu. »Ali ja sam mogla da odbijem to ime koje su mi ponudili«, reče Guja. »Da sam tako uradila ja bih, isto kao i svi ostali vidari sama sebi izabrala novo ime koje ću nositi kao odrasla osoba.« »Mogla si da odbiješ?« »Jesam.« »Ali to se ime veoma retko nekome daje! Tako si mi rekla.« »Tačno.« »Da li ga je iko pre tebe odbio?« »Koliko znam, nije. Ali ja sam tek četvrta. Prema tome nije bilo mnogo onih koji su imali priliku da odbiju. Ponekad mi se čini da nije trebalo da prihvatim.« »Ali zašto?« »Zato što nameće veliku odgovornost.« Ruka joj se odmarala na torbi za zmije. Još od napada ludaka počela je češće da je dodiruje. Skloni šaku sa glatke kože. Vidari su ili umirali srazmerno mladi ili izuzetno dugo živeli.

Guja koja joj je prethodila imala je samo četrdeset tri godine kada je umrla, ali druge dve su živele preko sto godina. Pred Gujom je stajala ogromna tradicija koju je trebalo da opravda, a dosada je u svemu omanula. Staza je vodila nizbrdo kroz večito rastinje, između kvrgavih, mrkih stabala i tamnozelenih iglica legendarnog drveća za koje se verovalo da nikada ne stvara seme i nikada ne umire. Smola mu je oštro mirisala. U vazduhu, nalik na miris nekadašnjih borova. »Gujo...«, reče Melisa. »Da?« »Jesi li... jesi li ti moja majka?« Guja je, iznenađena, oklevala za trenutak. Njen narod nije imao baš sasvim iste porodice kao drugi. Ona sama nikada u životu nije nekoga na zvala »mama« ili »tata«, iako su svi stariji vidari bili prema njoj baš u takvom odnosu. A Melisin glas je tako čežnjivo zvučao ... »Sada su svi vidari tvoja porodica«, reče Guja, »ali ja sam te usvojila i mislim da bih zbog toga mogla da se nazovem tvojom majkom.« »E, baš mi je milo.« »I meni.« Ispod uzanog pojasa proređene šume rasli su samo lišajevi na planinskim padinama, i premda je nadmorska visina bila velika a staza strma, Guja i Melisa su se osećale kao da se već nalaze usred pustinje. Toplota i suvoća vazduha su se sve više pojačavale kad su napustile ivicu šume. Kad su konačno stigli do peščanog tla, zaustaviše se za tren da se preobuku, Guja u pustinjsku odeću koju joj je poklonio Arevinov narod a Melisa u onu koju su joj u tu svrhu kupili u Planini. Putovali su celog dana, ne susrevši se ni sa kim. Guja je s vremena na vreme nelagodno bacala pogled preko ramena i bila na oprezu kad god bi konji prelazili preko poljana između peščanih dina, iza kojih bi se neko mogao sakriti i iznenaditi. Ali od ludaka nije bilo ni traga. Guja je već počela da se pita da nisu možda ona dva napada bila čista igra slučajnosti i njenog sećanja na šumove oko logora dok je spavala. A ako je taj ludak zaista bio lud, možda je do sada već zaboravio na nju, privučen nečim drugim. Ali nije uspela da se ubedi u to. Sve do večeri planine su ležale daleko ispred njih, poput okomitog zida. Konjske kopite su mlele po pesku, ali tišina koja je vladala svuda unaokolo

bila je potpuna i sasvim vanzemaljska. Guja i Melisa su jahale i razgovarale dok se polako hvatao mrak. Teški oblaci zastirali su mesec; ujednačeni sjaj svetlećih životinjica u Gujinoj svetiljci pružao je putnicima tek onoliko svetla koliko im je trebalo da bi nastavili put. Obešena o sedlo, svetiljka se njihala, onako kako je Brzonoga koračala. Crni pesak odbijao je svetlo poput vode. Veverica i Brzonoga se pribiše jedno uz drugo. Vremenom su i Guja i Melisa stale sve tiše da pričaju, i najzad ućutaše. Gujina sredstva orijentacije, gotovo nevidljivi Mesec, pravac vetra, oblaci peščanih dina, pomogoše im da nastave u pravom smeru, ali Guja nikako nije uspevala da potisne stalni strah od divljine, koji se ogledao u osećanju da putuju u krug. Okrenuvši se u sedlu, Guja je nekoliko trenutaka posmatrala gotovo nevidljivi trag koji su ostavljale za sobom, ali nikakvo svetlo nije se klatilo iza njih. Bile su same; i nije bilo ničega oko njih sem mraka. Guja se zavali u sedlu. »Sablasno je«, prošaputa Melisa. »Znam. Volela bih da možemo putovati po danu.« »Možda će pasti kiša.« »Kamo sreće.« Kiša je padala u pustinji jednom u godini ili u dve, ali kada bi se desilo, obično bi počinjala da pada uoči zime. Tada bi obamrlo seme prekonoći izdžikljalo i sazrelo, a pustinja puna oštrog peska bi se pretvorila u meki perivoj pun zelenila i boja. Već za tri dana nežne biljke bi se sasušile u smeđu čipku i umirale, ostavljajući za sobom oklopljeno semenje da istraje godinu, dve ili tri, sve dok ga kiša ponovo ne oživi. Ali noćas je vazduh bio suv i tih, i nije bilo znaka ma kakvoj promeni.

Svetlo zatrepta u daljini. Zadremala Guja naglo se probudi iz sna u kome ju je ludak pratio i ona je mogla da vidi kako mu se svetiljka sve više približava. Sve do sada nije bila svesna koliko je sa sigurnošću pretpostavljala da je on prati, da je i dalje negde u blizini, iz samo njemu razumljivih razloga. Ali to svetlo pred njom nije bila svetiljka u nečijim rukama, bilo je ujednačeno i nepomično. Šuštanje suhog lišća dopre do nje pri slabom povetarcu: približavali su se prvoj oazi na putu ka Centru.

Još nije počinjalo da sviće. Guja se naže i potapša Brzonogu po vratu. »Nema još mnogo«, reče. »Šta«, Melisa se, takođe, trgnu iz dremeža. »Gde...?« »Polako«, reče Guja. »Uskoro ćemo se zaustaviti.« »O«, reče Melisa, žmirkajući unaokolo. »Bila sam sasvim zaboravila gde sam.« Stigoše do letnjeg drveća koje je oivičavalo oazu. Gujina svetiljka osvetli lišće koje je već bilo naprslo i iskrzano od peska koga je vetar nanosio. Nije čula ni ljude ni životinje. Do sada su se već sve karavandžije povukle u bezbednost planinskih lanaca. »Gde je to svetlo?« »Ne znam«, reče Guja. Baci pogled na Melisu, jer glas joj je neobično zvučao: bio je prigušen ispod njene povezače, koju je bila navukla preko lica. Kada se niko ne pojavi ona pusti da joj spadne, kao da nije bila potpuno svesna da se krila. Guja okrenu Brzonogu, zabrinuta zbog svetla. »Vidi«, reče Melisa. Brzonogino telo presecalo je svetlo u jednom pravcu i tamo, nasuprot tmini, dizao se zrak svetla. Približivši se, Guja vide da je to osušeno letnje drvo, koje je bilo dovoljno blizu vodi pa je trulilo, umesto da se prosto osuši. Svetleće gljivice su se naselile na njegovom polutrulom stablu, pretvarajući ga u svetleći stub. Guja odahnu s olakšanjem. Odjahaše još dalje, u krug oko nepomične, crne bare, sve dok ne pronađoše mesto sa dovoljno gustim rastinjem da bi im pružilo zaklon. Čim Guja povuče uzde Melisa skoči na zemlju i stade da rasedlava Vevericu. Guja se polaganije spusti, jer, uprkos ujednačenoj pustinjskoj klimi, koleno joj se opet ukočilo za vreme ovog dugog jahanja. Melisa istrlja Vevericu šakom lišća, govoreći mu, jedva čujno, sve vreme. Uskoro su svi i konji i ljudi, bili spremni da prespavaju dan.

Guja je tapkala bosim nogama ka vodi, tegleći se i zevajući. Dobro je prespavala dan, i sada je osećala potrebu da se malo okupa, pre nego što krenu dalje. Još je bilo prerano da se napusti zaklon gustog drveća. Nadajući se da će pronaći još nekoliko zrelih voćki na granama ona

pogleda naviše i unaokolo. Ali stanovnici pustinje su dobro obavljali svoju žetvu. Do pre nekoliko dana, kada se još nalazila s one strane planina, krošnje drveća po oazama bile su sjajne i meke; ovo je lišće već bilo suvo i umiralo je. Šuštalo je kad bi se očešala o njega u prolazu. Krti izdanci mrvili su joj se u ruci. Zaustavila se na obali. Crni pojas plaže bio je širok samo nekoliko metara, peščani polukrug koji je opasivao majušnu lagunu u kojoj su se ogledale tanke i isprepletane grančice. Na jednom skrovitom mestu Melisa je, gola do pojasa, klečala na pesku. Naginjala se nad vodom, ćutke zureći u vodeno ogledalo. Belege od Rasovih udaraca su izbledele, a po leđima nije imala ožiljke od opekotina. Koža joj je bila bleđa nego što je to Guja naslućivala kroz njene opaljene ruke i lice. Dok je Guja posmatrala, (Melisa polako ispruži ruku i dotače tamnu površinu vode. Krugovi počeše (da se šire oko vrhova njenih prstiju.

Melisa je očarano posmatrala kako Guja pušta Maglu i Peska napolje iz torbe. Magla poče da klizi oko Gujinih stopala, okušavajući mirise oaze. Guja je nežno podiže. Glatke, bele krljušti su joj prijatno hladile šake. »Hoću da te omiriše«, reče Guja. »Ona instinktivno napada na sve ono što je iznenadi. Ali ako počne da ti prepoznaje miris, bićeš bezbednija. U redu?« Melisa potvrdi glavom, polako, očevidno uplašena. »Ona je veoma otrovna, zar ne? Otrovnija od one druge?« »Da. Čim budemo stigli kući moći ću da te imuniziram, ali ne bih htela da počnem s tim ovde. Moram prvo da proverim tvoje reakcije, a nemam potreban pribor kod sebe.« »Hoćeš da kažeš da umeš da udesiš tako da me ona ugrize a ipak se ništa ne dogodi?« »Ne baš ’ništa’. Ali ona je, recimo, mene već nekoliko puta slučajno ujela i kao što vidiš, još sam tu.« »Pa, onda je možda bolje da je pustim da me omiriše«, reče Melisa. Guja sede na zemlju pored nje. »Znam da ti nije lako da savladaš strah. Ali diši duboko i pokušaj da se opustiš. Zatvori oči i samo slušaj moj glas.«

»Konji takođe mogu da osete ako se plašiš«, reče Melisa i učini onako kako joj je Guja kazala. Kobrin rascepljeni jezičak stade da palaca po Melisinim rukama, ali dete se ne pomače i ne progovori. Guja se seti svog prvog susreta sa belim kobrama: bio je to stravičan i ujedno i smešan trenutak, kada je jedna gomila tih kobri, isprepletanih međusobno u bezbroj čvorova, osetila njene korake i kad su sve kao jedna podigle glave, šišteći, poput mnogoglave zveri iz bajke ili neke vanzemaljske biljke koja se iznenada potpuno rascvetala. Guja zadrža ruku na Magli dok je puzala preko Melisinih ruku. »Prijatna je na dodir«, reče Melisa. Glasić joj je podrhtavao i bio malo uplašen, ali zvučao je iskreno. Melisa je već i ranije imala prilike da vidi zvečarke; opasnost od njih bila joj je poznata i nije je toliko prepadala. Pesak joj se uspuzao preko ruku i ona ga nežno pomilova. Guja je bila zadovoljna; njena ćerka nije umela da se snalazi samo sa konjima. »Bila sam uverena da ćeš se složiti sa Maglom i Peskom«, reče. »To je veoma važno za vidarku.« Melisa iznenađeno podiže pogled. »Ali nisi valjda ozbiljno mislila…« »Mislila šta.« Melisa duboko udahnu. »Pa, ono što si rekla gradonačelniku«, reče oklevajući. »Ono šta bih mogla da postanem. Nisi to valjda ozbiljno misli To si mu rekla tek onako, da bi me pustio.« »Ozbiljno sam mislila sve ono što sam rekla.« »Ali ja ne mogu da postanem vidarka.« »Zašto ne?« Melisa nije odgovarala, pa Guja nastavi: »Kazala sam ti vidari usvajaju svoju decu, zato što ne možemo rađati. I da ti još nešto kažem o nama. Mnogi vidari imaju sadrugove koji se bave drugim zanimanjima. I ne postaju baš sva naša deca vidari. Mi nismo neka strogo zatvoena zajednica. Ali kada izaberemo nekoga da ga usvojimo, najčešće je to neko za koga verujemo da bi mogao postati jedan od nas.« »Zar ja?« »Ti. Ako budeš želela. To je veoma važno da znaš. Učinićeš onako kako želiš. Ne ono što misliš da neko drugi želi da uradiš.« »Vidarka...« reče Melisa.

Začuđenost i oduševljenje u glasu njene kćeri dadoše Guji još jedan važan razlog da natera ljude u gradu da joj pomognu da nađe još sanodarki.

Iduće noći Guja i Melisa su ubrzale putovanje. Nije bilo oaza, a kada je svanulo Guja se ne zaustavi, iako je zaista bilo isuviše toplo. Kupala se u znoju. Lepljive graške znoja tekle su joj niz leđa i bokove. Na pola puta niz lice sasušile bi se u obliku slanih brazdi. Brzonogina dlaka potamne, dok joj je znoj u potočićima tekao niz noge. Pri svakom koraku kapljice su joj prskale sa gležnjeva. »Gospođo« Ovaj zvanični ton iznenadi Guju i ona zabrinuto pogleda u Melisu. »Melisa, je li nešto nije u redu?« »Koliko još ima do logora?« »Ne znam. Moramo izdržati ovako koliko god možemo.« Ona pokaza na nebo, gde su oblaci visili nisko i preteći. »Ovako izgledaju pred oluju.« »Znam. Ali nećemo moći još dugo. Veverica i Brzonoga moraju da se odmore. Kazala si da je grad u sredini pustinje. Dobro, ali kad budemo stigli, moraćemo posle i da se vratimo, a konji treba da nas iznesu iz pustinje.« Guja se poguri u sedlu. »Moramo nastaviti put. Isuviše je opasno da stanemo.« »Gujo ... Gujo, ti znaš mnogo o ljudima i olujama i lečenju, o pustinjama i o gradovima - ja o svemu tome ne znam ništa. Ali znam o konjima. Ako ih pustimo da stanu i da se odmore nekoliko časova, noćas će nas daleko odneti. Ako budu morali da nastave put do noći ih više nećemo imati.« »Dobro«, reče Guja najzad. »Zaustavićemo se kad stignemo do onih stena. Bar ćemo imati malo hladovine.«

Kod kuće, u vidarskom naselju, Guja nije iz meseca u mesec razmišljala o gradu. Ali u pustinji i u planinama, gde su karavandžije zimovale, ceo život se okretao oko grada. Guja je takođe počela da oseća kako joj život zavisi od njega kada se konačno, u zoru nakon treće noći, visoki zarubljeni planinski vrh koji je štitio Centar, pojavi pred njom. Sunce se rađalo pravo

iza njega, obasjavajući ga skerletnim zracima, poput idola. Namirisavši vodu i osećajući da im se dugo putovanje bliži kraju konji podigoše glave i ubrzaše umorni hod. Kada sunce odskoči na nebu, niski, sve gušći oblaci stadoše da mu rasplinjuju svetlost u crveni preliv koji prekri liniju horizonta. Gujino koleno je sevalo pri svakom Brzonoginom koraku, ali nije joj bilo potrebno to upozorenje natečenih zglobova da bi znala da se oluja bliži. Ona steže šaku oko uzdi, sve dok joj se koža bolno ne ureza u dlanove, zatim lagano opusti ruke i potapša konja po vlažnom vratu. Nije nimalo sumnjala da Brzonogu sve boli, baš kao i nju samu. Približiše se planini. Letnje drveće bilo je mrko i osušeno, šuštaće stabljike koje su okruživale potamnelo jezerce i napuštena ognjišta. Vetar je šaputao kroz suvo lišće i preko peska, dolazeći najpre iz jednog pravca, zatim iz drugog, onako kako to vetrovi rade u blizini jedne usamljene planinske gromade. Dugačka, jutarnja senka grada pade preko njih. »Mnogo je veći nego što sam mislila«, tiho reče Melisa. »Imala sam jedno skrovište iz koga sam slušala ljude ikako pričaju o njemu, ali sam uvek verovala da izmišljaju.« »Mislim da sam to isto verovala i ja«, reče Guja. Vlastiti glas joj je zazvučao izgubljen i dalek. Kada se približila ogromnim, kamenim liticama hladni znoj joj izbi po čelu a ruke joj postadoše hladne i lepljive uprkos vrućini. Umorna kobila nosila ju je napred. Periodi u kojima su priče o Centru bile glavna tema u vidarskom naselju bile su godine kada je Guja punila sedmu i sedamnaestu. Oba puta je najstariji vidar bio krenuo na dugo i teško putovanje do Centra. Svaka od te dve godine obeležavala je početak nove decenije, kada bi vidari ponudili stanovnicima grada da razmene s njima znanja i uzajamnu pomoć. Oba puta su bili odbijeni. Možda će se tako desiti i ovoga puta, uprkos poruci koju je Guja nosila. »Gujo?« Guja se trgnu i pogleda u Melisu. »Šta?« »Je li sa tobom sve u redu? Izgledala si tako udubljena u misli i... ne znam ...« »’Preplašena’ će biti ona prava reč, čini mi se«, reče Guja. »Pustiće nas unutra.« Crni oblaci kao da su svakog trenutka postajali sve gušći i niži. »Nadam se«, reče Guja.

U podnožju planine na kojoj se nalazio Centar, velika crna bara nije imala ni dotoka ni otoka. Voda je u nju probijala odnekud sa dna a potom nevidljivo oticala nekuda u pesak. Letnje drveće je bilo mrtvo, ali je zemlja bila prekrivena travom i niskim žbunjem koje je obilato raslo. Sveža trava već je počinjala da izbija na utabanim mestima nekadašnjih logorišta i staza koje su ih povezivale, ali ne i na širokom drumu koji je vodio do gradskih kapija. Guja nije imala srca da natera Brzonogu da prođe pored vode. Pruži uzde Melisi na obali jezerca. »Pođi za mnom kada se konji napoje. Neću ući bez tebe, ne brini. Ali ako se vetar podigne odmah dođi, i to trčeći. U redu?« Melisa klimnu glavom. »Oluja ne može doći tako brzo, zar ne?« »Bojim se da može«, reče Guja. Brzo popi malo vode i pljusnu se po licu. Brišući kapljice rubom svoje marame krenu peške opustelim drumom. Ispod tankog sloja crnog peska osećala se glatka, tvrda podloga. Neki prastari put? Viđala je na drugim mestima njihove lešine, poluraspadnuto betonsko meso i čak i zarđale čelične kosti tamo gde sabirači nisu još stigli da obave svoj posao. Guja stade pred kapijom Centra, koja je bila pet puta viša od nje. Čitava pokolenja peščanih oluja izglačala su metal do visokog sjaja. Ali nigde nije bilo kvake, zvona, zvekira, ničega čime bi mogla dozvati nekoga da je pusti unutra. Koraknu napred, podiže pesnicu i udari njom o metal. Udarac nije nimalo šuplje zazvučao. Stade da lupa o vrata obema šakama, misleći pri tom da mora da su veoma debela. Kad su joj se oči malo bolje navikle na prigušeno svetlo u udubljenju dovratka, vide da je prednji deo vratnica u stvari udubljen, vidno istrošen besom mnogih oluja. Ruka je zabole i ona za trenutak odstupi. »Bilo je već krajnje vreme da prestaneš s tom galamom.« Guja podskoči na ovaj glas i okrenu se u pravcu odakle je dopirao ali nije bilo nikoga. Na bočnoj strani udubljenja u dovratku samo se začu jadno »klik« kad jedna ploča kliznu u stranu i utonu u stenu i pojavi se prozorčić. Čovek bledog lica i žbunaste riđe kose ljutito je gledao u nju. »Šta ti znači to lupanje o vrata, nakon što smo zatvorili?«

»Hoću da uđem«, reče Guja. »Ti nisi naš građanin.« »Nisam. Zovem se Guja. Ja sam vidarka.« On joj se ne predstavi zauzvrat, onako kako su zahtevala pravila pristojnosti u Gujinom zavičaju. Jedva je to i primetila, jer je već bila počela da se navikava da učtivost na jednom mestu može predstavljati uvredu na drugom. Ali kad on zabaci glavu i stade da se smeje bila je iznenađena. Namršti se i sačeka da prestane. »Znači prestali su da nam šalju starkelje da prose? Sad su na redu mladi!?« On se ponovo nasmeja. »Mogli su bar da izaberu neku lepšu.« Iz njegovog tona Guja zaključi da je vređa, ali samo slegnu ramenima. »Otvaraj tu kapiju.« On prestade da se smeje. »Strance ne puštamo unutra.« »Nosim poruku od jedne prijateljice njenoj porodici. Hoću da je predam.« Nije joj odmah odgovorio, nego pogleda nekuda naniže. »Svi koji su ove godine izišli već su se vratili.« »Ona je otišla još odavno.« »Zaista malo znaš o ovom gradu ako očekuješ da ću početi da trčim unaokolo tražeći porodicu nekog ludaka.« »Ne znam ništa o tvom gradu. Ali, sudeći po izgledu, ti si u srodstvu s mojom prijateljicom.« »Šta to treba da znači?« Prvi put je izgledao iznenađen. »Rekla mi je da je njena porodica u srodstvu sa čuvarima kapije. A to se i vidi - tvoja, kosa, čelo ... oči su ti drukčije. Njene su tamnosmeđe.« Oči ovog stanovnika grada bile su bledozelene. »Da li ti je slučajno pomenula«, reče mladić, pokušavajući da bude sarkastičan, »i tačno ime one porodice kojoj navodno pripada?« »Pripada vladajućoj porodici.« »Trenutak, molim«, reče on polako. Opet obori pogled i ruke mu se stadoše kretati negde izvan Gujinog vidokruga, ali kada priđe nije mogla ništa da vidi ispod ivice »prozora«, jer to i nije bio prozor već staklena ploča sa slikom koja se kretala. Iako iznenađena, nije dozvolila sebi da to i pokaže. Na kraju krajeva, znala je da stanovnici grada raspolažu većim

znanjima iz tehnologije nego njen narod. To je i bio jedan od razloga njenom dolasku. Mladić polako podiže glavu, jedna obrva bila mu je dignuta uvis od iznenađenja. »Moraću da pozovem nekog drugog da razgovara s Vama.« Slika na staklenoj ploči rasplinu se u raznobojne linije. Neko vreme ništa se ne dogodi. Guja se nasloni na zid pored plitkog udubljenja i pogleda oko sebe. »Melisa!« Nije se videlo ni dete, ni konji. Guja je mogla da vidi veći deo obale jezerca kroz providnu zavesu sasušenog letnjeg drveća, ali na nekoliko mesta još je bilo preostalo dovoljno rastinja da sakrije od pogleda dva konja i dete. »Melisa!« Ponovo pozva Guja. Opet nije bilo odgovora, ali moglo se dogoditi da joj je vetar odneo glas. Lažni prozor ugasio se do potpunog crnila. Guja se već spremala da ga napusti i potraži svoju kćerku, kada on ponovo zatreperi, vraćajući se u život. »Gde si?« pozva jedan drugi glas. »Vrati se ovamo.« Guja sa oklevanjem baci još jedan pogled po okolini i vrati se tom prenosiocu slike. »Veoma si uznemirila moga rođaka«, reče slika. Guja je bez reči buljila u staklo, jer govornik je bio neverovatno sličan Džesi, mnogo više no mladić pre njega. To je ili bila Džesina bliznakinja ili od roditelja koji su imali zajedničke pretke. Kada taj lik ponovo progovori Guji kroz glavu prođe misao da sklapanje brakova u okviru jedne iste porodice zaista može da bude veoma koristan način da se izvesne nasledne osobine usredsrede i sačuvaju, ako je eksperimentator bio spreman da dobije i nekoliko zaista stravičnih nakaza među decom. Guja nije bila spremna na mogućnost da se prihvate takvi tragični neuspesi kod ljudskog potomstva. »Hej? Da li ova sprava radi?« Crvenokosa prilika zabrinuto je virila u njenom pravcu, a snažno i šuplje grebanje čulo se pored glasa. Taj glas: Džesin je bio prijatan i dubok, ali ne toliko dubok. Guja shvati da razgovora sa muškarcem, ne sa ženom kako je u prvi mah pomislila zbog sličnosti. Dakle, očigledno ovo nije moglo da bude dete-blizanac. Guja se pitala da li možda stanovnici grada kloniraju

ljudska bića. Ako to često čine i ako čak umeju da rade sa transseksualnim kloniranjem, onda možda imaju metode koji se mogu pokazati znatno boljim od onih koje upotrebljavaju vidari da bi dobili sanodarke. »Mogu da te čujem, ako na to misliš«, reče Guja. »Dobro. Sad kaži šta hoćeš. Sudeći po izgledu Ričardovog lica to je neka grdna neprilika.« »Imam poruku za tebe ako si u neposrednom srodstvu sa Džesi, istražiteljkom ruda«, reče Guja. Rumeni čovekovi obrazi naglo pobeleše. »Džesi?« On zatrese glavom, potom se pribra. »Zar se ona toliko promenila tokom godina, ili ja zaista ne ličim na neposrednog srodnika?« »Ne«, reče Guja. »Vidi se da si joj rod.« »Ona je moja starija sestra«, reče on. »I sada, pretpostavljam, hoće da se vrati i da opet bude najstarija a da se ja povučem na mesto mlađega? « Gorčina u njegovom glasu zvučala je poput izdaje; Guja oseti da ju je to pogodilo. Na vest o Džesinoj smrti njen brat neće zažaliti, obradovaće se i ništa drugo. »Znači vraća se, je li tako?« reče on. »Zna da će je savet vratiti na čelo porodice. Prokleta bila! Bilo bi sasvim svejedno i da me nije bilo za poslednjih dvadeset godina.« Guja ga je slušala dok joj se grlo stezalo od bola. Uprkos negodovanju Džesinog brata, samo da je Guja bila u stanju da joj spase život, njen narod pristao da je primi natrag, pozdravio bi je dobrodošlicom: da su mogli, možda bi je i izlečili. Guja je teško izgovarala reči: »Taj savet... možda bi trebalo njima predam poruku.« Htela je da razgovara sa nekim kome je bilo stalo do Džesi, ko ju je voleo, ne s nekim ko će se nasmejati i zahvaliti joj zato što nije uspela da je izleči. »Ovo je porodična stvar i ne tiče se saveta. Džesinu poruku treba da predaš meni.« »Radije bih razgovarala s tobom neposredno, u četiri oka.« »Svakako da bi«, reče on. »Ali to je nemoguće. Moji rođaci imaju politiku koja se protivi puštanju stranaca...« »Ali, u ovom slučaju ...«

» ... sem toga, ne bih mogao da te pustim unutra čak i kad bih to želeo. Kapija je zaključana do proleća.« »Ne verujem ti.« »Istina je.« »Džesi bi me upozorila.« On frknu. »Nikada nije u to poverovala. Otišla je dok je još bila dete, a deca nikada ne poveruju. Igraju se i začikavaju ostajući napolju do poslednjeg trenutka, praveći se da mogu sebi da dozvole da ostanu zaključana tamo napolju. Tako ponekad izgubimo neko od onih koje preteraju u isprobavanju koliko daleko mogu da idu u kršenju pravila.« »Ona je prestala da veruje u gotovo sve što ste joj govorili.« Od besa Gujin glas je zvučao napeto. Džesin brat skrenu pogled za trenutak pažljivo posmatrajući nešto drugo. Ponovo pogleda u Guju. »Nadam se da ćeš mi poverovati ovo što ti sada kažem. Sprema se oluja, i zato ti savetujem da mi predaš poruku i oslobodiš sebi vreme da potražiš sklonište.« Čak i da joj je lagao, u svakom slučaju je ne bi pustio da uđe. Guja se tome više nije ni nadala. »Njena poruka je sledeća«, reče Guja. »Bila je srećna u spoljnjem svetu. Želi da prestanete da lažete svoju decu o tome šta se nalazi izvan gradskih zidina.« Džesin brat je netremice gledao u Guju, čekajući, zatim se iznenada nasmeši, potom se nasmeja, brzo i resko. »I to je sve? Ne kažeš da će se vratiti?« »Ne može se vratiti«, reče Guja. »Umrla je.« Čudna i avetinjska mešavina olakšanja i tuge pređe mu preko tog lica, toliko nalik na Džesino. »Umrla?« reče tiho. »Nisam je mogla spasti. Slomila je kičmu...« »Nikada nisam želeo da umre.« On duboko udahnu vazduh, zatim ga polako izduva. »Slomila kičmu... znači, bila je to brza smrt. Bolja nego neke druge za koje znam.« »Nije umrla odmah po prelomu. Njeni sadruzi i ja smo se spremali da je donesemo ovamo, kući, jer vi ste je mogli izlečiti.« »Možda bismo i mogli«, reče on. »Kako je umrla?«

»Istraživala je rudu u kraterima zaostalim od rata. Nije mogla da poveruje da su opasni, jer je od vas čula pre toga isuviše mnogo laži. Umrla je od trovanja radijacijom.« On se trže. »Bila sam pored nje«, reče Guja. »Učinila sam sve što sam mogla, ali nemam sanodarku. Nisam mogla da joj olakšam umiranje. « Buljio je u Guju ne videći je, gledao je nekuda kroz nju. »Zadužila si nas, vidarko«, reče. »Zato što si pomogla jednom članu naše porodice, zato što si nam donela vest o njenoj smrti.« Govorio je ožalošćenim, rasejanim tonom, ali iznenada podiže pogled, gledajući je neprijateljski. »Ne volim da mi porodica duguje bilo kome. U dnu ekrana naći ćeš otvor za novac. Novac ...« »Neću nikakav novac«, reče Guja. »Ne mogu te pustiti da uđeš«, povika on. »Prihvatam i to.« »Pa šta onda hoćeš?« On brzo zatrese glavom. »Naravno. Sanodarke ... ali ja ne želim da dug prema tebi zamenim dugom prema inozemcima. Inozemci...« on zastade. Izgledao je uznemiren. »Ako mi inozemci mogu pomoći, pusti onda mene da razgovaram sa njima.« »Čak i kad bih mogao, odbili bi te.« »Ako su ljudi, slušaće me.« »Nisam baš sasvim ... ubeđen u njihovu ljudskost«, reče Džesin brat. »Ko to može znati bez opita? Ti to ne razumeš, vidarko. Nikada ih nisi videla. Oni su opasni i nepredvidljivi.« »Pusti me da pokušam.« Guja ispruži ruke, otvorenih dlanova, brzim, molećivim pokretom, da bi ga navela na neki način da je razume. »Drugi ljudi umiru isto kao Džesi, u agoniji, jer nema dovoljno vidara. Zato što nema dovoljno sanodarki. Hoću da razgovaram sa inozemcima.« »Sada mi dozvoli da ti platim, vidarko«, tužno reče Džesin brat, i Guja se oseti kao da je opet u Planini. »Vlast u Centru je u veoma osetljivoj ravnoteži. Savet nikada neće dozvoliti da neko od vas, spolja, razgovara sa inozemcima. Zategnutost između nas je isuviše velika, i ne želimo da se izložimo opasnosti da se tu nešto promeni. Žao mi je što mi je sestra umrla u mukama, ali ovo što ti tražiš dovelo bi u opasnost još mnoge živote.«

»Kako to može biti istina?« reče Guja. »Zar samo jedan sastanak, samo jedno pitanje ...« »Ne razumeš ti to, već sam ti rekao. Za to je potrebno da se odraste ovde i da se bude u dodiru sa ovdašnjim silama. Proveo sam život učeći tu veštinu.« »Mislim da si proveo život učeći kako da se izvučeš od obaveza«, ljutito reče Guja. »To je prljava laž!« Džesin brat se razbesneo. »Daću ti sve što je u mojoj moći, ali ti tražiš nemoguće. Ne mogu ti pomoći da nađeš nove sanodarke.« »Čekaj«, iznenada reče Guja. »Možda nam možeš pomoći na drugi način.« Džesin brat uzdahnu i skrenu pogled. »Nemam vremena za planove i kombinacije«, reče. »A nemaš ni ti. Oluja ti se približava, vidarko.« Guja baci pogled preko ramena. Melisa se još nije nigde videla. U daljini, oblaci su prekrivali horizont, a oblaci peska nošenog vetrom leteli su goredole, između neba i zemlje. Zahladnelo je, ali ona je počela da drhti drugih razloga. Ulog je bio isuviše veliki da bi sad odustala. Kad bi samo uspela da uđe u grad, bila je sigurna da bi sama umela da potraži te inozemce. Ponovo se okrenu Džesinom bratu. »Pusti me unutra na proleće. Vi znate metode koje mi još ne možemo otkriti jer nam tehnologija nije dovoljno razvijena.« Guja se iznenada nasmeši. Džesi se nije moglo pomoći, ali moglo se drugima. Melisi. »Kada biste me mogli naučiti kako da indukujem regeneraciju...« Bila je iznenađena što se toga nije ranije setila. Bila je potpuno i sebično zainteresovana samo za sanodarke, za vlastiti ugled i čast. A toliko će ljudi imati koristi ako vidari budu naučili da obnove tkiva i nerve ali prvo će naučiti kako da obnovi kožu, da njena kćerka nastavi živeti bez ožiljka. Guja je motrila Džesinog brata i sa radošću otkri da mu je laknulo. »To već može«,, reče on. »Da. Razgovaraću o tome sa savetom. Zastupaću tvoje interese.« »Hvala«, reče Guja. Nije prosto mogla da poveruje da su najzad, najzad, stanovnici grada pristali na jednu molbu vidara. »To će nam pomoći mnogo više nego što misliš. Kad budemo mogli da poboljšamo svoje metode nećemo više morati da brinemo kako da nabavimo nove sanodarke - bolje ćemo umeti da ih kloniramo.«

Džesin brat stade da se mršti. Guja se preseče zbunjena zbog ove nagle promene. »Vidari će vam biti zahvalni«, brzo reče ona, ne znajući šta je to rekla što nije trebalo, pa ne znajući ni šta treba da kaže da bi ispravila stvar. »A i svi oni ljudi koje lečimo.« »Kloniranje!« reče Džesin brat. »Zašto misliš da bismo mi pristali da vam pomognemo da klonirate?« »Mislila sam da ste ti i Džesi...« Ona se ugrize za jezik, setivši se da će ga to još više razbesneti. »Prosto sam pretpostavljala da vi, s vašom naprednom . . . « »Ti govoriš o genetskoj manipulaciji!« Džesin brat je izgledao kao da mu je pozlilo. »O zloupotrebi nauke da bi se napravila čudovišta!« »Šta?« zaprepašćeno upita Guja. »Genetska manipulacija - Bogovi, dosta nam je muka i sa mutacijom, ne moramo ih još namerno povećavati! Imaš sreće što te nisam pustio unutra, vidarko. Morao bih da te prijavim. Provela bi ostatak života u izgnanstvu, zajedno sa drugim manijacima.« Guja je buljila u ekran, dok se on od razumnog poznanika pretvarao u tužitelja. Ako on nije bio kloniran sa Džesi, onda je u njegovoj porodici postojao tako visok procenat brakova rođaka po prvoj liniji da je urođena nakaznost bila neizbežna sem ako se primeni genetska manipulacija. Međutim, on joj je govorio da su stanovnici grada sebi uskraćivali taj način da pomognu samima sebi. »Ne želim da mi porodica bude u obavezi prema manijaku«, reče on, ne gledajući je, radeći nešto rukama. Zlatnici zazvečaše u otvoru ispod ekrana. »Uzmi taj novac i odlazi!« »Ljudi u svetu umiru zato što vi držite svoja znanja za sebe!« povika ona. »Pomažete trgovcima robljem da zauvek okivaju ljude vašim kristalnim prstenčićima, a nećete da pomognete da se izleče ljudi koji su osakaćeni i preplašeni!« Džesin brat je razjareno buljio pravo pred sebe. »Vidarko ...« On se preseče, gledajući nekuda iza nje. Lice mu dobi užasnut izraz. »Kako se usuđuješ da dolaziš ovamo sa čudovištem? Zar kod vas tamo napolju ne prognaju i majku zajedno sa potomstvom? I ti meni držiš predavanja o humanosti!« »Šta ti to govoriš?«

»Hoćete regeneraciju, a još niste saznali da ne možete popraviti mutante! Oni uvek ostaju isti.« On se stade smejati gorko, histerično. »Vrati se odakle si došla, vidarko. Nas dvoje nemamo o čemu da razgovaramo.« U času kada je slika počela da mu bledi, Guja pokupi dukate i hitnu ih natrag na njega. Oni zazvečaše na ekranu, a jedan se zaglavi između zaštitne ploče i stakla. Zupčanici su škripali uzalud, jer zaštitna ploča više nije mogla potpuno da se zatvori, i Guja oseti izvesno izopačeno, zlurado zadovoljstvo. Okrenu se od ekrana i od grada da vidi gde je Melisa, i nađe se licem u lice sa svojom kćerkom. Melisini obrazi bili su mokri od suza. Ona dograbi Guju za ruku i povuče je, obnevidela, dalje od kapije. »Melisa, moramo podići zaklon...« Guja je pokušavala da je povuče natrag, ka udubljenju u dovratnicima. Bilo se gotovo smrklo, iako još nije bilo prevalilo podne. Oblaci više nisu bili sivi već crni, i Guja je mogla da vidi dva odvojena stuba peska, nošenih vihorom. »Našla sam mesto.« Reči su jedva izlazile; Melisa je još uvek plakala. »Na... nadala sam se da će te pustiti unutra ali sam se i bojala da neće, pa sam potražila mesto.« Guja je išla za njom, gotovo oslepela od peska koji joj je vetar nosio u lice. Brzonoga i Veverica su ih nevoljno pratili, oborenih glava i priljubljenih ušiju. Melisa ih odvede do niske pukotine u strmoj litici. Vetar se gotovo istovremeno pojača, urlajući i zavijajući, bacajući im pesak u lice. »Uplašeni su«, vikala je Melisa nadjačavajući cvilenje vetra. »Veži im oči...« Ona skide maramu s lica, čvrsto žmureći, i veza je Veverici preko očiju. Guja učini isto sa sivom kobilom. Kada je otkrila usta i nos vetar joj gotovo oduze dah. Suznih očiju, zadržavajući disanje ona povede kobilu za Vevericom u pećinu. Vetar naglo utihnu. Guja je jedva mogla da otvori oči i osećala je kao da joj je pesak uleteo u pluća. Konji su frktali i duvali dok su Guja i Melisa kašljale i pokušavale da treptanjem istisnu pesak iz očiju, da ga otru rukama sa kose i odela, da ga ispljunu. Na kraju Guja uspe da strese, otre i iskašlje najgori deo oštrih čestica, a suze joj ispraše oči. Melisa skide Veverici povez sa očiju, a onda mu se jecajući obesi oko vrata. »Ja sam kriva«, reče. »On me je video i oterao te.«

»Kapija je bila zaključana«, reče Guja. »Ne bi mogao da nas pusti, čak i da je hteo. A da nije bilo tebe sad bismo bili napolju, usred oluje.« »Ali oni neće da dozvole da se vratiš. Zbog mene.« »Melisa, on je već bio odlučio da nam ne pomogne. Veruj mi. Ono što sam od njega tražila, prepalo ga je. Oni nas ne razumeju.« »Ali ja sam ga čula. I videla kako me gleda. Ti si tražila pomoć za mene, a on je rekao ’odlazite’.« Guja je zažalila što je Melisa razumela taj deo razgovora, jer nije želela da se u njoj probudi nada u nešto što se možda nikada neće dogoditi. »Nije znao da si opečena«, reče ona. »A nije ga ni bilo briga. Tražio je izgovor da me se otrese.« Još puna neverice, Meilsa je ne gledajući milovala Vevericu po vratu, skinula mu uzdu i oglavak, otkačila sedlo. »Ako je bilo ko kriv za ovo što se desilo«, reče Guja, »onda sam to ja. Ja sam došla i dovela tebe sa sobom ...« Sve posledice položaja u kome su se nalazile odjednom je tresnuše usred lica, onako snažno kao olujni vetrovi. Slabašni sjaj svetlećih životinjica jedva je osvetljavao pećinu u kojoj su bile zarobljene. Gujin glas zadrhta od straha i nemoći. »Zbog mene smo došle ovamo, i sada smo zarobljene napolju...« Melisa ostavi Vevericu i uze Gujinu ruku. »Gujo ... Gujo, ja sam dobro znala šta se može dogoditi. Ti me nisi terala da idem s tobom. Znam kako ljigavi i podmukli umeju da budu ovi ljudi odavde. Svako ko s njima trguje kaže to isto.« Ona zagrli Guju, tešeći je, upravo onako kako je Guja nju tešila samo pre nekoliko dana. Odjednom se ukoči u mestu i konji zavrištaše i Guja začu kako u pećini odjekuje ljutito režanje i krik ogromne mačke. Brzonoga jurnu pored vidarke i obori je na tlo. Dok se Guja borila da opet stane na noge i zgrabi uzdu, ugleda krajičkom oka crnog pantera, kako šiba repom po bokovima na ulazu u pećinu. On ponovo zareža i Brzonoga odskoči unazad, vukući Guju, obarajući je s nogu. Melisa je pokušavala da zadrži Vevericu dok su se oboje, i poni i dete, drhćući povlačili u ugao pećine. Panter skoči k njima. Guji stade dah u trenutku kad je minuo pored nje kao vetar, i meko krzno mu se očešalo o njenu ruku. Panter jednim skokom pređe četiri metra do zida u dnu pećine i iščeze kroz uzanu pukotinu. Melisa se drhtavo nasmeja od olakšanja što je strah prestao. Brzonoga dunu uz snažno, glasno, preplašeno frktanje.

»Blagi Bogovi«, reče Guja. »Čula sam... čula sam kad je neko rekao da se divlje zveri boje nas isto kao i mi njih«, reče Melisa. »Ali mislim da više ne verujem u to.« Guja skinu svetiljku sa Brzonoginog sedla i diže je visoko, u pravcu pukotine, pitajući se da li bi ljudska bića možda mogla da prođu tamo kuda je panter prošao. Pope se na uznemirenu kobilu i poče da održava ravnotežu, stojeći na sedlu. Melisa uze Brzonogu za uzde i primiri je. »Šta to radiš?« Guja se nasloni na zid pećine, istežući, se da baci zrak svetlosti kroz procep. »Ne možemo ostati ovde«, reče. »Umrećemo od žeđi ili gladi. Možda se ovuda može ući u grad.« Nije mogla pogledom da dopre daleko kroz otvor; bila je isuviše ispod njega. Ali panter je bio nestao. Guja je čula kako joj glas odzvanja i odbija se kao da postoji mnogo podzemnih odaja iza te uzane pukotine. »Ili stići do nekog drugog mesta.« Ona se okrenu i skliznu u sedlo, sjaha i oslobodi sivu kobilu. »Gujo«, tiho reče Melisa. »Da? « »Pogledaj - pokrij svetiljku …« Melisa pokaza na stenu iznad ulaza u pećinu. Guja zakloni svetiljku i nejasno, svetleće obličje zasija jače i posegnu za njom. Oseti kako joj se ledi kičma. Podiže svetiljku i koraknu u pravcu tog oblika. »To je crtež«, reče. Samo se činilo da se pomera; bio je u obliku pauka koji puzi po zidu, obična boja, ništa više. Lukava optička varka koja je sada, kada je Guja otkrila o čemu se radi, izgledala kao da puzi ka njoj. »Pitam se čemu služi.« Melisin glasić je šaputao pored stene. »Možda da pomogne ljudima da iziđu... to bi značilo da se tamo dublje unutra zaista nalazi nešto.« »Ali šta ćemo sa Brzonogom i sa Vevericom? Ne možemo ih ostaviti ovde.« »Ako im ne nađemo nešto za jelo«, blago reče Guja, »i oni će umreti od gladi.« Melisa pogleda naviše u panterov prolaz dok joj je plavo svetlo avetinjski obasjavalo lice sa ožiljkom.

»Melisa«, iznenada reče Guja, »čuješ li nešto?« Nešto se promenilo, ali nije mogla da pogodi šta. Crni panter koji urla u daljini? Ko li je to naslikao pauka na zidu? Prsti joj se zgrčiše oko drške noža na pojasu. »Vetar je stao!« reče Melisa. Potrča prema ulazu u pećinu. Guja ju je pratila u stopu, spremna da je svakog trenutka povuče natrag i zaštiti od udara vetra. Ali njena kćerka je bila u pravu ono što su čule nije bio zvuk, već nagli prestanak zvuka na koji su bile privikle. Ništa se nije dogodilo. Napolju je vazduh bio savršeno nepokretan. Niski oblaci prašine su prohujali preko pustinje i iščezli, odvlačeći olujne oblake u krugu oko dubokoplavog neba. Guja koraknu napolje, u taj čudni sjaj jutra, i hladni povetarac zaleprša njenom haljinom oko članaka na nogama. Iznenada, poče kiša. Guja istrča pod kišne kapi, dižući ruke ka njima, kao dete. Veverica potrča pored nje i jurnu u galop. Brzonoga ga u trku mimoiđe i stadoše da skaču gore-dole i da se ritaju kao ždrebad. Melisa je stajala nepomično, dignute glave, puštajući da joj kiša umiva lice. Duga, široka traka oblaka lagano je prolazila iznad njihovih glava, čas prosipajući kišu, čas se prekidajući za trenutak da propusti zrak sunca, blistavog poput kolibrija. Guja i Melisa se najzad povukoše u zaklon pećine, mokre do kože, rashlađene i srećne. Trostruka duga blesnu u luku preko nebesa. Guja uzdahnu i spusti se na pete da je posmatra. Bila je toliko zaneta divljenjem za boje, dok su se prelivale u spektru, da nije ni osetila kada je Melisa sela pored nje. Prvo je nije bilo, posle jeste, i Guja obavi ruku oko ramena svoje kćeri. Ovoga puta Melisa se opusti pored nje, isuviše uzbuđena da bi se otrgla od ljudskog dodira. Oblaci minuše, duga izblede, i Veverica dokasa natrag ka Guji, toliko mokar da su mu se pruge isticale i ispupčenošću, ne samo bojom. Guja ga počeša iza ušiju i po podbratku. Tada, prvi put za jedno pola časa, baci pogled po pustinji. U pravcu odakle su došli oblaci, bledo, nežno zelenilo već je počelo da omekšava obrise crnih brežuljaka. Pustinjske biljke su rasle tako brzo da je Guja zamišljala da gotovo može očima da prati kako joj se približavala zelena ivica, poput blage plime, prateći napredovanje kiše.

10 Guja sa žaljenjem shvati da neće moći da ostane u blizini Centra. Bilo je isuviše opasno gubiti vreme u istraživanju planinskih pećina, iako su je jako privlačile. Možda bi je na kraju i odvele do grada, ali se isto tako moglo desiti da ona i Melisa ostanu zarobljene u spletu pustih, kamenih tunela. Kiša ih je samo privremeno izbavila od smrti: ako ne prihvati tu činjenicu, ona i njena kćerka, konji i zmije, neće imati još jednu priliku. Guji se odnekud činilo da nije pravedno da joj povratak u planine bude lak, kao izlet kroz pašnjake. Jer u njih se pustinja preobrazila posle kiše. Ceo dan su konji hodajući punili usta nežnim listićima, a jahači su brali ogromne bukete medljika i sisali nektar iz cvetnih čašica. Vazduh je bio zasićen polenom. Vodeći konje, Melisa i Guja su hodale do duboko u noć, dok im je iznad glava igrala polarna svetlost; pustinja je sva blistala, i ni konji ni jahači nisu osećali umor. Guja i Melisa jele su kad bi im palo na pamet, žvaćući sušeno voće ili komad dimljenog mesa u hodu; pred zoru se opružiše po mekoj, raskošnoj travi, tamo gde do pre nekoliko časova nije bilo ničega osim peska. Malo su odspavale i probudile se uz izlazak sunca, potpuno osvežene. Biljke na kojima su se odmarale već su isterale pupoljke. Do popodneva cveće je prekrilo dune nanosima šarenila, jedan brežuljak belim, drugi jarko crvenim, treći u svim mogućim bojama, onako kako su linije raznovrsnog cveća tekle od vrha ka dolini. Cveće je ublažilo vrelinu, a nebo je bilo jasnije no ikada ranije u Gujinom životu. Čak su se i obrisi dina izmenili od kiše, i od blagih zaobljenih valova pretvorili se u grebene oštrih ivica, izbrazdane uzanim kanjonima, tamo gde su tekli kratkotrajni potoci. Trećeg jutra oblaci prašine su ponovo počeli da se skupljaju. Kiša je sva otekla ili isparila; biljke su se nagrabile vode koliko god su mogle. Sada je suša već počela da šara lišće smeđim pegama, dok su biljke venule i umirale. Seme im je letelo stazom ispred Guje, nošeno malim vihorima vetra. Ogromni pustinjski mir obavio joj se oko ramena kao ogrtač, ali istočna pobrđa centralnog planinskog venca opet se izdigoše pred njom, podsetivši je na neuspeh putovanja. Nije želela da se vrati kući. Brzonoga, odgovarajući na neki nesvesni pokret Gujinog tela, na njeno ustezanje da ide dalje, naglo se ukopa u mestu. Guja je nije terala da krene. Nekoliko koraka i, pred njih Melisa povuče uzde i okrenu se u sedlu.

»Gujo?« »Oh, Melisa, pa u šta ja to tebe uvaljujem?« »Idemo kući«, reče Melisa, pokušavajući da je uteši. »Možda više nemam ni kuće.« »Neće te proterati. Ne mogu...« Guja ljutito obrisa suze o rukav, osećajući svilasti dodir tkanine na obrazu. Beznađe i osećanje nemoći neće je utešiti i neće joj olakšati situaciju. Naže se nad Brzonogin vrat, stežući pesnice u dugoj, crnoj grivi. »Rekla si da ti je to kuća. Rekla si da su svi oni tvoja porodica. Kako onda mogu da te oteraju?« »Neće hteti«, prošaputa Guja. »Ali ako budu kazali da ne mogu više da budem vidar, kako da ostanem?« Melisa pruži ruku i nespretno je potapša. »Biće sve u redu. Znam da hoće. Kako da te razveselim?« Guja ispusti vazduh u dubokom uzdahu. Podiže pogled. Melisa je čvrsto gledala u nju, ne trepnuvši. Guja okrenu glavu i poljubi njenu ručicu na svom ramenu, obuhvati je svojom. »Ti mi veruješ«, reče. »I možda je to ono što mi sada najviše treba.« Melisa se upola osmehnu, zbunjeno nudeći ohrabrenje, i nastaviše put, ali posle nekoliko koraka Guja opet povuče uzde. Melisa takođe stade, gledajući je zabrinuto. »Ma šta se dogodilo«, reče Guja, »ma šta moji učitelji budu odlučili o meni, ti si i dalje njihova kćerka koliko i moja. I dalje možeš postati vidarka. Ako ja budem morala da odem ...« »Ja ću s tobom.« »Melisa ...« »Baš me briga. Ionako nikada nisam želela da budem vidarka«, ratoborno poče Melisa. »Hoću da budem džokej. I neću hteti da ostanem sa ljudima koji su tebe oterali.« Ovolika vernost je brinula Guju. Nikada nije poznavala nekog ko je do te mere zaboravljao na vlastite interese. Možda Melisa još nije umela da misli o sebi kao o nekom ko ima prava na svoje snove; možda su joj oduzeli već toliko snova da se više nije usuđivala da ih ima. Guja se nadala da će nekako uspeti da ih vrati svojoj kćeri. »Ne mari«, reče. »Još nismo kod kuće. Brinućemo se kad stignemo.«

Melisino lice pretvoreno u odlučnu masku malo se opusti, i odjahaše dalje.

Do kraja trećeg dana malene biljčice su se već pretvarale u prah pod konjskim kopitama. Tanka, smeđa izmaglica prekri pustinju. S vremena na vreme podigao bi se oblak paperjastog semenja, nošem vetrom. Kad je vetar postajao jači, teže semenje se valjalo po pesku, poput plime. Kada je pala noć Guja i Melisa su već ulazile u pobrđa, a pustinja, ponovo gola i crna, ležala im je za leđima. Vratile su se u planine putujući pravo na zapad, najkraćim putem do bezbednosti. Ovde su se brda izdizala blaže nego strme litice oko Planine, daleko na severu; penjanje je bilo lakše ali mnogo duže nego kod severnog prevoja. Na prvom grebenu, pre no što su krenule ka drugim, još višim brdima, Melisa povuče Veveričine uzde i okrenu se u sedlu, posmatrajući pustinju koja je tonula u tamu. Posle jednog trenutka, nasmeši se na Guju. »Uspele smo«, reče. Guja se polako nasmeši u odgovor. »Imaš pravo«, reče. »Jesmo.« Njen neposredni strah, onaj od oluje, polako je bledeo u čistijem, svežijem planinskom vazduhu. Oblaci su ležali obeshrabrujuće nisko, unakazivši nebo. Niko, ni karavandžija ni brđanin neće više ugledati ni komadić plavetnila, ni zvezdu, ni mesec, sve do idućeg proleća, a sunčev kolut će postajati sve bleđi i bezbojniji. U ovom času, tonući iza planinskih vrhova bacao je dugu Gujinu senku ponovo ka sve tamnijoj, goloj, peščanoj ravnici. Izvan domašaja najjačih vetrova, izvan domašaja vreline i bezvodnog peska. Guja potera Brzonogu, ka planinama koje su im svima bile zavičaj. Guja je neprestano motrila da pronađe mesto u kome bi se ulogorili. Pre no što su konji daleko odmakli niz padinu, ona začu dobrodošli zvuk tekuće vode. Staza je vodila pored male dubodoline, gde je izvirao potočić i gde je izgledalo da je neko već logorovao, ali odavno. Voda je održavala u životu nekoliko iskrzanih stabala večitog drveća i nešto malo trave za ispašu. U sredini golog i utabanog kruga zemlje videle su se mrlje od uglja, ali Guja nije imala drva za potpalu. Nije bila toliko luda da pokuša da odseče granje sa večitog drveća kao neki putnici pre njih, koji su ostavili za sobom uzaludne tragove sekire, sad već napola zarasle, u gruboj kori. Drvo pod tom korom bilo je tvrdo i otporno kao čelik.

Putovati noću kroz planine bilo je isto tako teško kao putovati kroz pustinju danju, a lagodni povratak iz grada ipak nije potpuno izbrisao tragove umora od putovanja. Guja sjaha. Prenoćiće, a kad Sunce iziđe ... Kad Sunce iziđe, šta onda? Toliko dana je provela u žurbi, pokušavajući da prestigne bolest, smrt ili neumoljivi pesak, da je morala da zastane i natera sebe da shvati da više nema razloga za hitnju, neodložne potrebe da se odavde stigne nekamo drugde, niti da odspava samo nekoliko sati i zevajući ustane u sumrak ili u zoru. Njen dom ju je čekao, ali nije bila nimalo sigurna da li će to biti njen dom i kada stigne do njega. Nije nosila sa sobom ništa sem poraza, loših vesti i jedne žestoke peščane zmije od koje će možda biti, ali možda i neće biti koristi. Razveza i skide sa sedla torbu sa zmijama pa je nežno položi na zemlju. Kada su konji bili istimareni, Melisa kleče pored torbi i stade da vadi hranu i špiritusni rešo. Prvi put otkako su krenule napravile su pravi logor. Guja sede na pete pored svoje kćeri, da joj pomogne oko večere. »Ja ću«, reče Melisa. »Zašto se malo ne odmoriš?« »Ne izgleda mi da je to pošteno«, reče Guja. »Meni ne smeta«. »Nije u tome stvar.« »Volim da radim umesto tebe«, reče Melisa. Guja položi ruke na Melisina ramena, ne primoravajući je, čak ni ne pokušavši da je navede da se okrene. »Znam da voliš. Ali i ja volim da tebi učinim.« Melisini prstići petljali su oko kopči i remenja. »Nije u redu«, reče najzad. »Ti s vidarka, a ja... ja radim u štali. Ja treba da radim za tebe.« »Ko kaže da vidarka ima veća prava od nekoga ko je nekada radio u štali? Ti si moja kćerka i ti i ja smo sadruzi.« Melisa se naglo okrenu i čvrsto zagrli Guju, krijući joj svoje lice u košulju. Guja je prihvati i podrža u naručju, ljuljajući se zajedno s njom napred-nazad na tvrdom tlu, tepajući joj kao da je ona mnogo manje dete, ono što nikada nije imala prilike da bude. Posle nekoliko trenutaka Melisine ruke se olabaviše i ona se odmače, ponovo pribrana, zbunjena krijući pogled. »Ne dopada mi se kad ne moram da radim.« »A kada si imala prilike da probaš?«

Melisa slegnu ramenima. »Možemo naizmenično«, reče Guja, »ili da podelimo svakodnevne poslove. Šta bi ti radije?« Melisa susrete njen pogled uz brzi smešak, pun olakšanja. »Da podelimo poslove.« Pogleda oko sebe kao da prvi put vidi logor. »Možda tamo dalje ima suvog granja«, reče. »I trebaće nam vode.« Maši se za remen za drva i mešinu. Guja joj uze mešinu iz ruke. »Vratiću se za nekoliko minuta. Ako ne nađeš ništa, nemoj da gubiš vreme tražeći. Što god popada tokom zime verovatno će iskoristiti prvi putnik u proleće. Ako ima prvih putnika u proleće.« Mesto nije samo izgledalo kao da nikoga nije bilo na njemu već godinama, već je oko njega lebdela neka neodređena atmosfera napuštenosti. Potočić je brzo proticao pored logora i sada već nije više bilo ni traga blatu tamo gde su se Brzonoga i Veverica napojili, ali Guja ipak odšeta malo uzvodno. Pored izvora ona spusti mešinu na zemlju i pope se na vrh ogromne kamene gromade sa koje se mogao razgledati veći deo okoline. Nikoga ni od korova, ni konja, ni logora, ni dima. Guja je najzad bila već gotovo spremna da poveruje da je ludak otišao, ili da nikada nije ni postojao, da je sve bio sticaj okolnosti, najpre pravi ludak a potom nevešti lopov koji je pogrešio. Čak i da je bila ista osoba, nije joj videla ni traga još od one tuče na ulici. To i nije bilo baš tako davno kao što joj se činilo, ali možda je bilo dovoljno. Guja se spusti do izvora i podrža mešinu tik ispod srebrnaste površine vode. Voda je grgutala i penila se oko otvora, klizila joj preko ruku i kroz prste, hladna i brza. U planinama voda je bila sasvim drukčije biće. Kožna mešina se nadu, napunjena. Guja zaveza pertle koje su joj bile prišivene za grlić i prebaci remen preko ramena. Melisa se još nije bila vratila u logor. Guja je tapkala unaokolo nekoliko trenutaka, pripremajući jelo od osušenih namirnica koje su izgledale potpuno isto čak i kad ih je natopila. I ukus im je ostajao isti, ali ih je bilo nešto lakše jesti. Ona razmota ćebad. Otvori torbu sa zmijama, ali Magla ostade unutra. Kobra je često ostajala u svom mračnom odeljku posle dugih putovanja i postajala je mrzovoljna kad bi je uznemiravali. Guja poče da oseća nelagodnost što nema Melise. Nije mogla da je rastera time što je podseća sebe da je Melisa otporno i snalažljivo dete. Umesto da otvori Peskov odeljak, tako da zvečarka može da iziđe, ili bar da proveri kako je

peščana zmija - u čemu baš nije mnogo uživala - ona ponovo zatvori torbu i ustade da dozove kćer. Iznenada Veverica i Brzonoga naglo odskočiše, frkčući od straha, a Melisa povika »Gujo! Čuvaj se!« glasom punim straha, i kamenje i komadi zemlje zakloparaše nizbrdo. Guja polete u pravcu odakle se čulo gušanje, napola izvukavši nož na pojasu. Zaobiđe stenu i ukopa se u mestu. Melisa se žestoko borila u rukama visoke, mrtvačke prilike u pustinjskom haljetku. On joj je jednu ruku držao preko usta a drugom joj obuhvatao telo, ne dozvoljavajući da odvoji ruke. Ona se borila i ritala, ali čovek nije reagovao ni bolno ni ljutito. »Kaži joj da prestane«, reče on. »Neću joj ništa.« Govorio je promuklo i nejasno, kao da je pijan. Haljine su mu bile iscepane i prljave i kosa mu je divlje štrčala na sve strane. Dužice su mu izgledale blede od zakrvavljenih beonjača, što mu je davalo bezizrazan, neljudski izgled. Guja je smesta znala da je to ludak, još pre no što je ugledala prsten kojim joj je rasekao čelo kad je napao na ulici u Planini. »Pusti je.« »Da se trampimo«, reče on. »Pošteno.« »Mi nemamo mnogo, ali daću ti sve. Šta tražiš?« »Sanodarku«, reče on. »Samo nju.« Melisa se zakoprca i on je steže čvršće i svirepije. »Dobro«, reče Guja. »Ne mogu da biram, zar ne? U torbi je.« On pođe za njom u logor. Jedna tajna je bila razrešena, a nova se stvorila. Guja pokaza na torbu. »U gornjem odeljku«, reče. Ludak se porebarke primače torbi, nespretno vukući sa sobom Melisu. Maši se za kopču, onda trže ruku. Drhtao je. »Ti ćeš«, reče Melisi. »Tebi neće biti ništa.« Ne gledajući Guju Melisa pruži ruku ka kopči. Bila je veoma bleda. »Stani«, reče Guja. »Tamo nema ničega.« Melisa pusti da joj ruka klone niz telo, gledajući u Guju sa mešavinom olakšanja i straha. »Pusti je«, ponovi Guja. »Ako je sanodarka sve što želiš ne mogu ti pomoći. Ubili su mi je pre no što si uopšte pronašao moj logor.«

On je buljio u nju, suzivši oči, a potom se okrenu i dohvati torbu sa zmijama. Kopča škljocnu dok se otvarala, a on udari torbu nogom i prevrnu je. Nakazna peščana zmija izlete smotana u klupko, uvijajući se i sikćući. Za tren podiže glavu, kao da želi da ujede da bi se naplatila za robovanje, ali i Melisa i ludak su stajali kao sleđeni. Zmija se okrenu i otpuza ka stenama. Guja priskoči i odvuče Melisu podalje od ludaka, ali on je nije ni primetio. »Prevari me!« Odjednom stade histerično da se kikoće i podiže obe ruke k nebu. »Tako mi i treba!« Smejući se i plačući, dok su mu suze curile niz obraze, on klonu na tlo. Guja priskoči stenama, ali peščana zmija je već nestala. Namrštena, s rukom na dršci kame, stajala je iznad ludaka. Peščane zmije bile su retke čak i u pustinji, u pobrđu ih nije bilo uopšte. Sada više nije mogla da napravi vakcinu za Arevinov narod, i ništa više nije imala da odnese kući, učiteljima. »Ustaj«, reče. Glas joj je bio oštar. Pogleda u Melisu. »Jesi li dobro?« »Aha«, kaza Melisa. »Ali on je namerno pustio peščanu zmiju.« Ludak je i dalje ležao sklupčan, tiho plačući. »Šta mu je?« Melisa je stajala pored Gujinog lakta, vireći naniže u čoveka koji je jecao. »Ne znam.« Guja ga nogom gurnu u bok. »Hej ti. Prestani. Ustaj.« Čovek se jedva micao podno njenih nogu. Članci na rukama su mu štrčali iz otrcanih rukava; ruke i šake su mu bile poput suvih grančica. »Trebalo bi da sam uspela da mu se otmem«, reče Melisa sa gađenjem. »Jači je no što izgleda«, reče Guja. »Za ime Bogova, čoveče, prestani da zavijaš. Nećemo ti učiniti ništa nažao.« »Ja sam već mrtav čovek«, prošapta on. »Vi ste mi bili poslednja nada. Znači, gotov sam.« »Poslednja nada za šta?« »Za sreću.« »Gadna ti je ta sreća kad zbog nje uništavaš stvari i napadaš ljude iz zasede«, reče Melisa. On ih besno pogleda, dok su mu suze brazdile lice, nalik na kostura. Koža mu je bila duboko naborana. »Zašto ste se vratile? Ionako više nisam bio u stanju da vas pratim. Hteo sam da se vratim kući i da umrem tamo,

ako me puste. Ali vi ste se vratile. Pravo k meni.« Zaroni lice u odrpane rukave svog pustinjskog haljetka. Izgubio je povez za glavu. Kosa mu je bila mrka i suva. Više nije jecao, ali ramena su mu i dalje podhtavala. Guja kleknu i natera ga da ustane. Morala je gotovo da ga nosi. Melisa je za tren oprezno stajala po strani, zatim slegnu ramenima i priđe da pomogne. Kad su koraknuli napred, Guja oseti nešto tvrdo i četvrtasto ispod ludakove odeće. Okrenuvši ga k sebi, otvori mu haljetak, pipajući kroz slojeve prljave, okorele tkanine. »Šta to radiš? Prestani!« Borio se s njom, razmahujući koštunjavim rukama, pokušavajući da navuče odeću preko usukanog tela. Guja mu pronađe unutrašnji džep. Čim je dotakla onaj skriveni predmet, znala je da je to njen dnevnik. Ona ga ote i pusti ludaka. On ustuknu korakdva i stajao je dršćući, izbezumljeno popravljajući nabore na odeći. Guja više nije obraćala pažnju na njega, ruku čvrsto stegnutih oko knjige. »Šta je to?« upita Melisa. »Dnevnik mog staža. Ukrao mi ga je iz logora.« »Ionako sam hteo da ga bacim«, reče ludak. »Zaboravio sam da ga imam.« Guja ga ljutito pogleda. »Mislio sam da će mi biti od koristi, ali nije. Nije mi ništa vredeo.« Guja uzdahnu. Vrativši se u logor, Guja i Melisa spustiše ludaka na zemlju i podmetnuše mu sedlo pod glavu, gde on ostade da leži, tupo zureći u nebo. Svaki put kad bi trepnuo, nova suza bi mu potekla niz lice ostavljajući brazdu u prljavštini koja mu se nahvatala na kožu. Guja mu dade malo vode i sede na pete, posmatrajući ga, pitajući se šta su značile njegove čudne reči, ako su uopšte nešto značile. Na kraju krajeva, bio je lud, a ne i umobolan. Očajanje ga je nateralo u neuračunljivost. »Neće ništa uraditi, zar ne?« upita Melisa. »Ne verujem.« »Zbog njega sam ispustila drva«, reče Melisa. Uz vidno gađenje, ona krenu ka stenama. »Melisa ...« Ona se osvrnu.

»Nadam se da je ona peščana zmija produžila put, ali još se može desiti da je u blizini. Noćas će bolje biti da se snađemo bez vatre.« Melisa je toliko dugo oklevala da se Guja zapitala da neće možda kazati da joj se više dopada da bude u društvu s peščanom zmijom nego s ludakom, ali na kraju ona sleže ramenima i priđe konjima. Guja opet podiže čuturicu s vodom do ludakovih usta. On proguta jedanput, a onda pusti da mu voda poteče iz uglova usana kroz višednevnu bradu. Mlazići se spojiše na tlu iza njega i nastaviše da teku dalje. »Kako se zoveš?« Guja počeka, ali on nije odgovarao. Guja je pomislila da nije možda zapao u katatoniju, kad on slegnu ramenima. »Moraš imati nekakvo ime.« »Pretpostavljam«, reče on; liznu usne, šake počeše da mu se trzaju, zatrepta i još dve suze probiše mu se kroz sloj prašine na licu, »pretpostavljam da sam ga nekada imao.« »Šta ti znači sve ono o sreći? Zašto si tražio moju sanodarku? Da li ti umireš?« »Rekao sam ti već da umirem.« »Od čega?« »Od potrebe.« Guja se namršti. »Potrebe za čim?« »Za sanodarkom.« Guja uzdahnu. Kolena su je bolela. Promeni položaj i sede prekrštenih nogu pored ludakovog ramena. »Ne mogu da ti pomognem ako ti meni ne pomogneš da saznam šta te muči.« On se podiže uz trzaj, gužvajući na sebi haljetak koji je bio onako pažljivo uredio, vukući pohabanu tkaninu dok se nije pocepala. Razdrlji je oko grla i podiže bradu. »Ovo je sve što ti treba da saznaš.« Guja pogleda izbliza. Između grube, tamne dlake ludakove zapuštene brade ona ugleda mnogobrojne male ožiljke, po dva u paru, grupisane oko vratnih arterija. Zaprepašćeno se trže unazad. Očnjaci sanodarke ostavili su te tragove. Nije nimalo sumnjala u to. Ali nije mogla ni da zamisli, a kamoli da se seti, neke bolesti koja bi bila tako teška i bolna da bi zahtevala toliko otrova da olakša muke, a da ipak, na kraju, žrtva ostane u životu. Ti ožiljci su očigledno bili pravljeni tokom dužeg vremena, jer neki su već bili stari i pobeleli, a neki još toliko sveži, ružičasti i sjajni, da su verovatno još zarastali krasticama u vreme kada je on prvi put rasturio njen logor.

»Sada ti je jasno?« »Nije«, reče Guja. »U čemu je stvar ...« ona se prekide, mršteći se. »Jesi li ti bio nekada vidar?« Ali to nije bilo moguće. Poznavala bi ga, ili bi barem čula za njega. Sem toga, otrov sanodarke na vidara nije delovao nimalo više nego otrov bilo koje druge zmije. Nije mogla da zamisli nijedan razlog zbog koga bi neko upotrebio toliko sanodarkinog otrova i to tokom tako dugog vremena. Ljudi mora da su umirali u agoniji zbog tog čoveka, ma ko i ma šta on bio. Klimajući glavom ludak ponovo klonu na tle. »Ne nikada nisam bio vidar, ne ja. Nama iz razbijene kupole ne trebaju vidari.« Guja sačeka, bila je nestrpljiva ali nije htela da rizikuje da on zaćuti time što će mu postavljati nova pitanja. Ludak obliznu usne i opet progovori. »Vode... molim.« Guja mu podiže čuturicu do usta i on stade žudno da pije, ne prosipajući i ne balaveći kao ranije. Pokuša opet da sedne, ali lakat mu se okliznu pod telom i on se opet primiri i leže, ne pokušavajući čak ni da govori. Gujino strpljenje bilo je iscrpljeno. »Zašto su te tako često ujedale sanodarke?« On je pogleda. Blede, krvlju podlivene oči više nisu treptale. »Zato što sam bio dobar i koristan molilac i odneo mnogo blaga u razbijenu kupolu. Zato sam često dobijao nagradu.« »Nagradu?« Izraz na licu mu otvrdnu. »O, da«. Pogled mu iznenada izgubi jasnoću; izgledalo je kao da gleda kroz nju. »Srećom i zaboravom i stvarnošću iz snova.« Zatvori oči i više nije hteo da odgovara, čak i kada ga Guja grubo munu. Ona se pridruži Melisi, koja je na drugoj strani logora bila pronašla nekoliko grančica i sada sedela pored oskudne vatre, čekajući da vidi šta će se dogoditi. »Neko ovde ima sanodarku«, reče Guja. »Koriste otrov kao drogu za uživanje.« »Gluposti«, reče Melisa. »Zašto prosto ne upotrebe nešto od ovoga što raste unaokolo? Ima tu raznih stvari, do mile volje.«

»Ne znam«, reče Guja. »Nikada nisam probala kako taj otrov izgleda. Ali volela bih da znam otkuda im sanodarka. Nisu mogli da je nabave od nekog vidara, sem na silu.« Melisa je mešala čorbu. Svetlost plamena pretvorila joj je riđu kosu u zlatnu. »Gujo«, reče na kraju, »one noći kada si se vratila u staju - pošto si se prethodno bila potukla s njim - on bi te ubio da se nisi odbranila. Noćas bi bio mene ubio da je imao priliku. Ako ima prijatelje i ako su bili odlučili da nekome vidaru oduzmu sanodarku...« »Znam.« Ubiti vidara zbog sanodarke? Teško je mogla da prihvati tako nešto. Guja je oštrim komadićem šljunka crtala ukrštene linije po tlu, potpuno besmislenu šaru. »To je gotovo jedino objašnjenje koje zvuči razumno.« Večeraše. Ludak je bio suviše duboko zaspao da bi ga hranile, iako je bio daleko od toga da umre kao što je tvrdio. U stvari, bio je iznenađujuće zdrav, ispod sve one prljavštine i krpa; bio je mršav, ali mišići su mu bili čvrsti, a na koži mu se nisu mogli primetiti nikakvi znaci loše ishrane. Nema sumnje da je bio veoma jak. Ali to je upravo i bio razlog, razmišljala je Guja, zbog kojeg su vidari nosili sobom sanodarke. Njihov otrov nije ubijao, i nije činio da smrt na kraju postane neizbežna. Ali je olakšavao čoveku onaj prelaz iz života u smrt i pomagao je samrtniku da se pomiri sa sudbinom. Ako mu se da dovoljno vremena, ludak će bez sumnje poželeti da umre. Ali Guja nije imala nameru da ga pusti da tu želju sprovede pre no što sazna odakle je došao i šta se tamo događa. Takođe nije imala nameru da sedi budna do pola noći i da naizmenično stražari sa Melisom. Obema im je bio potreban dobar san. Ludakove ruke su bile isto onako mlitave kao i prnje koje su ih prekrivale. Guja mu podiže ruku iznad glave i priveza mu članke za svoje sedlo pomoću remenja za vezivanje torbi. Nije htela da ga vezuje čvrsto ili svirepo, tek koliko da ga može čuti ako pokuša da pobegne. Veče je zahladnelo i ona prebaci preko njega rezervno ćebe, a potom ona i Melisa rasprostreše svoju ćebad po tvrdom tlu i zaspaše. Mora da je već bila ponoć, kada se Guja probudi. Vatra je sagorela, u logoru je bilo mračno kao u rogu. Ležala je nepomično, očekujući svaki čas da čuje kako ludak pokušava da pobegne.

I Melisa kriknu u snu. Guja se dovuče do nje, pipajući po mraku, i dodirnu joj ramena. Sede pored nje, milujući je po kosi i po licu. »Ne brini, Melisa«, prošaputa Guja. »Probudi se, samo si nešto ružno sanjala.« U trenutku Melisa se naglo uspravi. »Šta...?« »To sam ja, Guja. Nešto si ružno sanjala.« Melisin glasić je podrhtavao. »Sanjala sam da sam opet u Planini reče. »Učinilo mi se da je Ras ...« Guja je uze u naručje, milujući joj meku, kovrdžavu kosu. »Ne brini. Nikada više nećeš morati da se vratiš.« Oseti kako je Melisa klimnula glavom. »Hoćeš li da ostanem pored tebe?« upita Guja. »Ili će ti to samo vratiti ružne snove?« Melisa je oklevala za trenutak. »Molim te, ostani«, prošaputa. Guja leže i navuče oba ćebeta preko njih. Noć je postala hladna, ali Guji je bilo drago što više nije u pustinji, što je opet na mestu gde zemlja nije i preko noći zadržavala u sebi dnevnu toplotu. Melisa se šćućuri pored nje. Mrak je bio potpun, ali Guja je iz Melisinog disanja osetila da je ova opet zaspala. Možda se uopšte i nije bila potpuno rasanila. Sedela je budna još neko vreme. Slušala je hrapavi dah ludaka, gotovo hrkanje, koji je nadjačavao žubor potočića, i mogla je da oseti kako Brzonogine i Veveričine kopite muklo tupkaju po utabanoj zemiji kad su se pomerali u noći. Pod ramenom i kukom osećala je kako je žulji tvrdo tlo, a iznad nje na nebu nije zatreperila ni jedna jedina zvezda niti se ukazao srebrni trag Meseca.

Ludak je gunđao i cvileo, ali znatno glasnije i jače nego prethodne noći. »Pustite me da ustanem. Razvežite me. Zar ćete da me mučite na smrt. Moram da pišam. I žedan sam.« Guja zbaci ćebe sa sebe i sede. U početku je htela da mu odmah ponudi vode, ali ipak odluči da joj se to prividelo u polusnu kad se budila ovako rano. Ustade i protegli se, zevajući, a zatim mahnu rukom Melisi, koja je stajala između Brzonoge i Veverice koji su je gurali njuškama, tražeći doručak. Melisa se nasmeja i mahnu u odgovor.

Ludak povuče za remenje. »Pa dobro? Hoćete li me pustiti da ustanem?« »Još malo.« Ona ode do nužnika koji su njih dve bile iskopale iza nekog žbunja, a potom odšeta do izvora da zapljusne lice vodom. Želela je da se okupa, ali niti je u potoku bilo dovoljno vode, niti je nameravala da ostavi ludaka da je toliko dugo čeka. Vrati se u logor i razveza mu kožno remenje oko članaka. On sede, trljajući članke i gunđajući; onda se diže i krenu. »Ne želim da se mešam u tvoje privatne stvari«, reče Guja, »ali nemoj mi se gubiti iz vida.« On zareža nešto nerazumljivo ali se postara da ga prirodni paravan ne sakrije potpuno. Doteturavši natrag do Guje, on čučnu i posegnu za čuturicom s vodom. Pio je žedno, a zatim obrisa rukavom usta i gladno pogleda oko sebe. »Ima li doručka?« »Zar ti nisi nameravao da umreš?« On frknu. »U mom logoru svako mora da radi da bi dobio da jede«, reče Guja. »Ti ćeš dobiti ako progovoriš.« Čovek pogleda u zemlju i uzdahnu. Imao je tamne, čupave obrve koje su mu sakrivale blede oči. »Dobro«, reče. Sede na tlo skrštenih nogu i oslanjajući se mišicama o kolena, tako da su mu podlaktice visile. Prsti su mu drhtali. Guja je čekala, ali on ne progovori. Za poslednjih nekoliko godina nestala su dva vidara. Guja ih se i sada sećala po njihovim detinjim imenima, onako kako ih je zvala dok nisu napustili naselje i otišli na staž. Sa Filipom se nije nešto naročito družila, ali Dženet je bila njena najmilija starija sestra, jedna od troje ljudi s kojima je bila najbliža. Još je mogla da oseti onaj šok tokom zime i proleća Dženetine probne godine, dok su dani prolazili i zajednica polako počinjala da se miri s tim da je više nikad neće videti. Nikada nisu saznali šta se dogodilo. Ponekad, kad bi neki vidar umro, glasnik bi doneo lošu vest u vidarsko naselje, a ponekad bi čak i vratio zmije. Ali vidari nikada nisu dobili nikakvu vest o Dženet. Možda je ovaj ludak što je klonulo visio pred Gujom skočio na nju negde, u nekom mračnom prolazu i ubio je zbog njene sanodarke. »I onda?« oštro upita Guja.

Ludak se trgnu. »Šta?« Zažmiri na nju, boreći se da usredsredi obe zenice u jednu tačku. Guja se savlada. »Odakle si?« »S juga.« »Iz kog grada?« Na njenim mapama bio je ucrtan taj prevoj, ali ništa iza njega. Svet iz planina, kao i onaj iz pustinje imao je dobrih razloga da izbegava zemlje na krajnjem jugu. On slegnu ramenima. »Nikakvog grada. Tamo nije ostao nijedan grad. Samo razbijena kupola.« »Odakle ti sanodarka?« On slegnu ramenima. Guja skoči na noge i zgrabi ga za prljavi haljetak. Tkanina pod gušom mu se nadu od njene pesnice, dok ga je vukla da ustane. »Odgovaraj!« Suza mu poteče niz lice. »Kako da ti odgovorim? Ne razumem šta hoćeš? Odakle mi? Nikada ih nisam imao. Bile su oduvek tamo, ali nisu bile moje. Bile su tamo kad sam došao i bile su kad sam otišao. Zašto bih tražio tvoju, da sam imao svoje?« Ludak klonu na zemlju dok je Guja polako otvarala pesnicu. »’Svoje’?« On ispruži ruke, dižući ih uvis, tako da su mu rukavi pali do lakata. Na podlakticama takođe, s unutrašnje strane lakta, na člancima, svuda gde su se isticale vene, videli su se ožiljci od ujeda. »Najbolje je kad ih ima mnogo i kad te sve odjednom izujedaju po telu«, reče on sanjalački. »U grlo, dobro, to je brzo i sigurno, to je kad ti je hitno, tek da te održi. Nort bi obično samo toliko davao. Ali svuda odjednom... E, to si mogao da dobiješ od njega samo ako mu učiniš neku posebnu uslugu.« Ludak obgrli rukama grudi i protrlja svoje nadlaktice kao da mu je zima. Zarumene se od uzbuđenja, trljajući sve jače i sve brže. »I onda osećaš... osećaš se ., odjednom se sve zapali, sav goriš, svuda - i to traje i traje.« »Prestani!« On pusti da mu ruke padnu niz telo i pogleda u nju. Pogled mu je opet bio bezizrazan. »Šta?« »Taj Nort - on ima sanodarke?« Ludak žustro zaklima glavom, puštajući opet da ga sećanja uzbude.

»Mnogo?« »Punu jamu. Ponekad pusti nekoga da siđe u jamu, da ga nagradi - ali nikad mene, ne otkako sam prvi put došao.« Guja sede. Činilo se da gleda u ludaka ali ga nije videla. Zamišljala je ta osetljiva stvorenja zarobljena u jami, izložena vremenskim nepogodama. »Gde ih nabavlja? Da li stanovnici Grada trguju s njim? Da li prave poslove sa inozemcima?« »Nabavlja? Pa one su tamo. Nort ih, prosto, ima.« Guja je počela da se trese isto tako snažno kao i ludak. Snažno steže šakama kolena, zatežući sve mišiće, a zatim se polako opusti. Ruke se umiriše. »Naljutio se na mene i oterao me«, reče ludak. »Bio sam tako bolestan ... A onda sam čuo o vidarki i pošao da te nađem, ali nisi bila tamo, i bila si ponela sanodarku sa sobom...« Glas mu se pojača, kad su reči počele brže da mu naviru. »I oni su me gonili, ali ja sam te pratio, i pratio te, i pratio sve dok nisi ponovo otišla u pustinju, nisam više mogao da te pratim, jednostavno nisam mogao, pokušao sam da se vratim kući ali nisam mogao, pa sam onda legao na zemlju da umrem, ali ni to nisam mogao. Zašto si se vratila, pravo ovamo k meni, kad nemaš sanodarku? Zašto me ne pustiš da umrem?« »Nisi ti za umiranje«, reče Guja. »Živećeš sve dok me ne odvedeš tom Nortu i sanodarkama. A posle, da li ćeš živeti ili umreti, to je tvoja stvar.« Ludak je buljio u nju. »Ali Nort me je oterao.« »Ne moraš više da mu se pokoravaš«, reče Guja. »Ako ti ne da ono što želiš, nema nikakvih prava da vlada tobom. Jedina nada ti je da mi pomogneš da se domognem nekoliko sanodarki.« Ludak je dugo piljio u nju, žmirkajući, mršteći se od razmišljanja. Iznenada mu se lice razvedri. Postade spokojno i veselo. Krenu k njoj, spotače se i dopuza. Na kolenima pred njom, uze je za ruke. Njegove su bile prljave i pune žuljeva. Prsten kojim je rasekao Guju po čelu bio je još samo okvir iz koga je kamen bio ispao. »Hoćeš da kažeš da ćeš mi pomoći da nabavim svoju vlastitu sanodarku?« On se nasmeši. »Da je upotrebim kad god hoću?« »Da«, procedi Guja kroz stisnute zube. Istrže ruke kada se ludak saže da ih poljubi. Sada mu je dala obećanje, i premda je znala da će samo na taj

način moći da obezbedi njegovu saradnju, osećala se kao da je napravila strašan greh.

11 Mesec je prigušeno svetleo nad odličnim putem koji je vodio u Planinu. Arevin je jahao do pozno u noć, toliko utonuo u misli da nije ni primetio kada je zalazak Sunca sagoreo dan i pretvorio ga u sumrak. Iako je vidarsko naselje ležalo već na nekoliko dana putovanja iza njega, na severu, još nije uspeo da sretne nekoga ko je imao vesti o Guji. Planina je bila poslednje mesto gde bi mogla biti, jer južno od Planine nije više bilo ničega. Na Arevinovoj mapi centralnih planina videla se samo čobanska staza, jedan stari, već odavno nekorišćeni prolaz koji je prosecao samo istočni venac i tu se i završavao. Putnici u planinama, kao i u Arevinovoj zemlji, nisu se usuđivali da zađu u zabačena južna područja svoga sveta. Arevin pokuša da ne misli na to šta će raditi ako ni ovde ne nađe Guju. Nije bio dovoljno blizu vrhu planine da bi mogao da baci pogled na istočnu pustinju, i radovao se zbog toga. Ako ne bude video oluju kako je počela, moći će da se zavarava da ove godine mirno vreme traje duže nego obično. Zaobiđe široku okuku, pogleda naviše i zakloni rukom svetiljku, žmirkajući. Pred njim su bila svetla: meka žuta svetlost gasnih lampi. Grad je izgledao kao košara puna varnica koja se prosula po planinskoj padini. Sve su bile na gomili izuzev nekoliko koje su se raštrkale po dnu doline. Iako je svoje iskustvo proširio već sa nekoliko gradova pre toga, Arevin se još uvek čudio koliko mnogo rada i posla ti građani obavljaju i kad se smrkne. Odluči da još noćas stigne u Planinu: možda će tu saznati vesti o Guji pre jutra. Priteže haljetak još čvršće oko sebe, jer noć je bila hladna. Uprkos samome sebi, Arevin ipak zadrema, i ne probudi se sve dok kopita njegovog konja ne zakloparaše po kaldrmi. Tu se ništa nije događalo i on odjaha dalje, sve dok ne stiže u centar grada, gde su bile krčme i druga mesta za zabavu. Ovde je bilo svetlo kao po danu, a ljudi su se ponašali kao da se uopšte nije smrklo. Kroz otvorena vrata krčme vide nekoliko radnika kako zagrljeni pevaju, kontraalt za pola tona niži. Krčma je bila u vezi sa jedinom gostionicom, te on zaustavi konja i sjaha. Tadov savet da se raspita po gostionicama izgledao je razuman, iako još niko od gostioničara sa kojima je Arevin razgovarao nije imao nikakvih obaveštenja za njega. Uđe u krčmu. Pevači su još pevali, nadjačavajući pratnju, ili bilo koju drugu melodiju koju je frulašica u uglu pokušavala da odsvira. Ona položi svoj instrument preko kolena, podiže jedan zemljani krčag i otpi iz njega: pivo, pomisli Arevin. Prijatan miris pivskog kvasca prožimao je celu krčmu.

Pevači počeše drugu pesmu, ali kontraalt iznenada zatvori usta i zagleda se u Arevina. Jedan od muškaraca pogleda u nju. Pesma polako stade da zamire dok su on i ostali njeni drugari pratili njen pogled. Melodija na fruli podiže se naglo naviše, potom pade i zaustavi se. Pažnja cele sobe bila je uperena na Arevina. »Pozdravljam vas«, reče on zvanično. »Želeo bih da razgovaram sa vlasnikom, ako mogu.« Niko se ne pomače. Tada kontraalt naglo skoči na noge, obarajući svoju stolicu. »Videću ... videću da li je mogu naći«. Ona nestade kroz zavesom zastrti prolaz. Niko ne reče ni reči, čak ni čovek za šankom. Arevin nije znao šta da kaže. Činilo mu se da nije toliko prašnjav i prljav da bi ljudi zbog toga zanemeli, a pogotovu ne u ovakvom trgovačkom gradu, gde su navikli da vide ljude obučene kao i on. Sve čega je umeo da se seti bilo je da se i sam zagleda u njih i da sačeka. Možda će se vratiti svojoj pesmi, ili pivu, ili će mu ponuditi piće. Nisu učinili ništa od svega toga. Arevin je čekao. Osećao se pomalo smešno. Koraknu napred, s namerom da prekine napetost, ponašajući se kao da je sve u redu. Ali čim se pomerio svi prisutni kao da zadržaše disanje i ustuknuše pred njim. Napetost u sobi nije bila napetost ljudi koji proučavaju stranca već neprijatelja, koji čekaju šta će protivnik da uradi. Neko nekome nešto šapnu: reči se nisu mogle čuti, ali ton je bio zloslutan. Zavese na vratima se razmakoše i visoka prilika zastade u seni. Vlasnica kroči na svetlo i gledaše u Arevina mirno, bez straha. »Želeli ste da razgovarate sa mnom?« Bila je isto tako visoka kao i Arevin, elegantna i stroga. Nije se smešila. Ovi građani su lako izražavali svoje osećanje, i Arevin se zapita da nije možda slučajno upao u nečiju kuću, ili prekršio običaj koji nije znao. »Da«, odgovori on. »Tražim vidarku Guju. Mislio sam da ću je možda naći u vašem gradu.« »A zašto misliš da ćeš je baš tu pronaći?« Ako su sa svim putnicima ovako grubo razgovarali, Arevin se pitao kako uspevaju da budu toliko imućni i napredni.

»Ako nije ovde, onda nije nikada ni stigla do planina - onda mora da je još u zapadnoj pustinji. Oluje dolaze.« »Zašto je tražiš?« Arevin dozvoli sebi da se malo namršti, jer su pitanja već prešla granicu običnog nevaspitanja. »Ne vidim da se to tebe tiče«, reče. »Ako niste navikli na najosnovniju učtivost, pitaću na drugom mestu.« Okrenu se i gotovo se sudari sa mušarcem i ženom koji su na okovratnicima imali oznake a u rukama lance. »Pođite s nama, molim.« »Zašto?« »Osumnjičeni ste za napad u cilju pljačke«, reče muškarac. Arevin ga je gledao potpuno okamenjen od zaprepašćenja. »Napad? Pa ja sam ovde tek nekoliko minuta.« »To ćemo još proveriti«, reče žena. Ona pruži ruku da ga uhvati za članak i stavi mu lisice. On pokuša da se otrgne, ali ona ga je i dalje čvrsto držala. Poče da se otima, a oni oboje krenuše na njega. U sledećem trenutku već su se mlatili dok su gosti u krčmi vikali, hrabreći svoje. Arevin zamahnu na svoja dva napadača i naglo se saže, gotovo do zemlje. Nešto ga tresnu u glavu, sa strane. Oseti kako ga kolena izdaju i sruši se.

Arevin se probudio u maloj, kamenoj sobi sa jednim jedinim prozorom visoko pod tavanicom. Glava ga je ljuto bolela. Nije shvatao šta se dogodilo, jer trgovci kojima je njegovo pleme prodavalo tkaninu govorili su da je svet u Planini pošten. Možda su ti gradski razbojnici napadali samo usamljene putnike, a dobro zaštićene karavane ostavljali na miru. Njegovog pojasa, zajedno sa svim novcem i kamenom, više nije bilo. Čudilo ga je što sad već ne leži mrtav, negde u nekom sokačetu. Ali bar nije više bio okovan. Polako se dižući u sedeći položaj, zaustavljajući se kad bi mu kretanje prouzrokovalo vrtoglavicu, pogleda oko sebe. Začu korake u hodniku, skoči na noge, posrnu i podiže se na rukama da baci pogled kroz mali otvor sa rešetkama na vratima. Koraci se povukoše, trčeći.

»Tako li znači postupate sa gostima u vašem gradu?« dreknu Arevin. Njegovoj staloženoj prirodi trebalo je prilično mnogo da se uzbudi, ali sada je bio ljutit. Niko mu ne odgovori. On rastavi pesnice, pusti šipke i vrati se na pod. Izvan zatvora mogao je da vidi samo jedan kameni zid. Prozor mu je bio iznad dohvata, čak i kad je privukao teški drveni krevet i stao na njega. Svetlo u sobi dolazilo je odbijanjem sa nejasne mrlje sunca na zidu iznad njegovog prozora. Neko je bio odneo Arevinov haljetak i čizme, i ostavio mu samo široke jahaće pantalone. Polako se smirujući, on sede da sačeka.

Koraci koji su se svaki čas zaustavljali, - neko hrom, tupkanje štapa dođoše niz kameni hodnik i priđoše njegovoj ćeliji. Ovoga puta Arevin je jednostavno čekao. Ključ zazveča u bravi i vrata se otvoriše. Stražari, noseći ista obeležja kao i oni napadači od prethodne noći uđoše prvi, oprezno. Bilo ih je trojica, što se Arevinu učini neobično, pošto prethodne noći nije uspeo da savlada ni dvoje njih. Nije imao mnogo iskustva u borbi. U njegovom plemenu, kad bi se dvoje dece sporečkalo, odrasli bi ih pažljivo razdvajali i nastojali da im pomognu da rečima reše nesuglasice. Visok, crnokos čovek uđe u ćeliju, dok ga je pored štapa pridržavao i pomoćnik. Arevin ga ne pozdravi i ne ustade. Nekoliko trenutaka su se gledali netremice.»Vidarka je u bezbednosti, barem od tebe«, reče visoki čovek. Pomoćnik ga ostavi za trenutak da bi uvukao unutra stolicu iz predvorja. Kad je čovek seo, Arevin vide da nije urođeno hrom, već povređen: desna noga mu je bila u debelim zavojima. »I tebi je pomogla«, reče Arevin. »Zašto onda napadate one koji je traže?« »Dobro se pretvaraš da nisi lud. Ali pretpostavljam da će za nekoliko dana, dok te budemo posmatrali, opet da te spopadnu besovi.« »Ja nimalo ne sumnjam da ću pobesneti ako me ovde budete još dugo držali«, reče Arevin. »Zar misliš da ćemo te pustiti na slobodu da opet pođeš za vidarkom?«

»Je li ona ovde?« zabrinuto upita Arevin, zaboravivši na svoju suzdržanost. »Ako ste je videli, to znači da je izišla iz pustinje živa i zdrava.« Crnokosi čovek ga je gledao ćutke nekoliko trenutaka. »Iznenađuje me da tebe čujem da govoriš o njenoj bezbednosti«, reče on. »Ali pretpostavljam da se kod ludaka nedoslednost može očekivati.« »Ludak!« »Smiri se. Znaš da si je napao.« »Napao...? Zar je bila napadnuta? Je li dobro? Gde je?« »Mislim da će biti bolje za nju da ti ništa ne kažem.« Arevin skrenu pogled, tražeći načina da se usredsredi. Obuze ga čudna mešavina olakšanja i zbunjenost. No, bar je izišla iz pustinje. Mora da je u bezbednosti. Neravnina na kamenom zidu blesnu na svetlu. Arevin se zagleda ua blistavu tačku, smirujući se polako. Podiže pogled, gotovo smešeći se. »Ovo raspravljanje je glupo. Pozovi je da dođe da me vidi. Ona će ti reći da smo prijatelji.« »Ta nemoj! A šta da joj kažemo, ko je traži?« »Kažite joj ... neko čije ime samo ona zna.« Veliki čovek se prezrivo namršti. »Uh, vi varvari s tim vašim sujevericama ... !« »Ona zna ko sam«, reče Arevin, odbijajući da se pokori njegovom gnevu. »Ti bi se suočio sa vidarkom?« »Suočio!« Veliki čovek se zavali u stolici i pogleda u svog pomoćnika. »Pa, Brajane, on očigledno ne govori kao ludak.« »Ne, gospodaru«, reče starac. Veliki čovek je buljio u Arevina, ali u stvari, oči su mu bile usredsređene na zid u ćeliji, iza Arevinovih leđa. »Pitam se šta bi Gabrijel...« Preseče se, a zatim pogleda u svog pomoćnika. »On je ponekad imao dobre ideje u situacijama kao što je ova.« Zvučalo je to pomalo zbunjeno. »Da, gradonačelniče, imao je.« Tišina potraja još duže i napetije. Arevin je znao da će kroz nekoliko trenutaka stražari i gradonačelnik i stari Brajan ustati i ostaviti ga gladnog u maloj, teskobnoj ćeliji. Arevin oseti kako mu se kap znoja klizi niz bok.

»Pa, onda...« reče gradonačelnik. »Gospodaru...?« oklevajući progovori jedna od stražara. Gradonačelnik se okrenu prema njoj. »Hajde, gukni. Gadi mi se pri pomisli da držim nevinog u zatvoru, ali do nedavno smo imali prilično mnogo ludaka na slobodi.« »Bio je iznenađen sinoć kad smo ga uhapsili. Sada verujem da je iznenađenje bilo iskreno. Gospođa Guja se borila sa ludakom, gradonačelniče. Videla sam je kad se vratila. Pobedila je, ali je imala teške ozlede po koži. Taj čovek nema čak ni modrice.« Čuvši da je Guja bila povređena Arevin je morao da se uzdrži da ne upita ponovo da li je dobro. Ništa on više neće tražiti od tih ljudi. »Tačno tako izgleda. Imaš dobar dar zapažanja«, reče gradonačelnik stražarki. »Imaš li negde neku modricu?« upita Arevina. »Nemam.« »Oprosti mi, ali zahtevaću da to i dokažeš.« Arevin ustade, ježeći se pri pomisli da mora da se skine pred stranim ljudima. Ali raskopča pantalone i pusti da mu padnu oko članaka. Pusti da ga gradonačelnik razgleda, zatim se polako okrenu u krug. U poslednjem trenutku se seti da se prethodne noći tukao sa stražarima i da bi lako mogao imati negde neku modricu. Ali niko ništa ne reče. On se okrenu i navuče pantalone. Tada mu starac priđe. Stražari se ukrutiše. Arevin je stajao nepomično. Ovi ljudi mogu svaki njegov pokret da protumače kao opasnost. »Pazi, Brajane«, reče gradonačelnik. Brajan podiže Arevinove šake, razgleda nadlanice, zaviri u dlanove, pusti ih da padnu. Vrati se na svoje mesto pored gradonačelnika. »Ne nosi prstenje. Sumnjam da ga je ikada i nosio. Šake su mu opaljene i nema tragova. Vidarka je rekla da je posekotina na njenom čelu bila napravljena prstenom.« Gradonačelnik prezrivo dobaci, »Dakle, šta ti misliš?« »Kao što ste već kazali, gospodaru, on ne govori kao ludak. Sem toga, ludak ne mora biti glup, već veoma lukav, a očigledno je glupo raspitivati se za vidarku obučen u pustinjski haljetak, osim ako je čovek nevin - ako nije ni počinio, niti zna za zločin. Ja sam sklon da poverujem ovom čoveku.«

Gradonačelnik pogleda naviše u svog pomoćnika, a potom u stražarku. »Nadam se«, reče, tonom koji nije bio baš šaljiv, »da ćete me pošteno upozoriti ako bilo koje od vas dvoje odluči da konkuriše za moje mesto.« Pogleda opet u Arevina. »Ako te pustimo da vidiš vidarku, pristaješ li da nosiš lance dok te ona ne prepozna?« Arevin je još osećao gvožđe od prethodne noći, kako ga zarobljava, sputava, osećao je njegov ledeni dodir na koži i skroz do kostiju. Ali Guja će im se smejati zato što predlažu da ga okuju. Ovoga puta Arevin se zaista nasmeši. »Prenesite vidarki moju poruku«, reče on. »A onda odlučite da li treba da me okujete.« Brajan pomaže gradonačelniku da se digne na noge. Gradonačelnik pogleda u stražarku koja je poverovala u Arevinovu nevinost. »Budi spremna. Poslaću po njega.« Ona klimnu. »Da, gospodaru.«

Stražarka se vrati, sa svojim drugovima i sa lancima. Arevin je izbezumljeno buljio u gvožđe koje je zvečalo. Bio se nadao da će Guja biti sledeća osoba koja će ući kroz ta vrata. Ustade, obnevideo, kada mu se stražarka približi. »Izvini«, reče ona. Pričvrsti mu hladnu metalnu traku oko pojasa, stavi mu levi članak u lisicu i provuče lanac kroz alku na metalnom pojasu i zaključa lisice na njegovom desnom članku. Izvedoše ga u predvorje. Znao je da Guja tako nešto ne bi zatražila. Kada bi, onda bi značilo da osoba koju je čuvao u mislima, u stvari, nikada nije postojala. Pravu, fizičku smrt, njenu ili čak svoju, Arevin bi lakše prihvatio. Možda su stražari pogrešno razumeli. Možda je poruka do njih preneta iskrivljeno, ili poslata tako brzo da se niko nije setio da im kaže da izostave lance. Arevin se odluči da tu ponižavajuću grešku podnese ponosito i mirno. Stražari ga izvedoše na svetlo dana koje ga za tren zaslepi. Tada ponovo uđoše u zatvoren prostor, ali oči mu se nisu prilagodile polumraku. Peo se uz stepenice naslepo, spotakavši se jedno dva puta.

Soba u koju su ga uveli bila je takođe gotovo u mraku. On zastade na pragu, jedva uspevajući da razazna priliku umotanu u ćebe koja je sedela u stolici, okrenuta leđima. »Vidarko«, reče jedan od stražara, »evo ga onaj koji tvrdi da ti je prijatelj.« Ona ne progovori i ne pomače se. Arevin je stajao sleđen od straha. Ako je neko napao - ako je teško povređena, ako ne može da govori ni da se kreće, niti je mogla da se na smeje kada su predložili lance... On plašljivo napravi jedan korak prema njoj, pa još jedan, želeći da potrči i da joj kaže da će se on njoj starati, želeći da utakne i da je se zauvek seća samo onakve kakva je bila kad je bila živa, zdrava i jaka. Video je kako joj ruka mlitavo visi sa stolice. Pade na kolena pored umotane prilike. »Gujo...« Okovi su mu smetali. Uzeo je za ruku i naže se da je poljubi. Čim je dodirnuo, čak i pre nego što je ugledao glatku kožu bez ožiljaka, znao je da to nije Guja. Baci se unazad, uz krik očajanja. »Gde je?« Umotana prilika zbaci ćebe, takođe kriknuvši, ali od stida. Kleče ispred Arevina, ruku pruženih k njemu, sa suzama na obrazima. »Oprosti«, povika. »Molim te, oprosti mi...« Ona klonu na pod, dok joj je duga kosa visila oko prekrasnog lica. Gradonačelnik ishrama iz tame u uglu sobe. Ovoga puta Brajan pomože Arevinu da ustane, i u sledećem trenutku lanci zvečeći padoše na pod. »Trebalo je da dobijem pouzdanije dokaze od modrica, i prstena«, reče gradonačelnik. »Sada ti i ja verujem.« Arevin mu je čuo samo glas, ali ne i šta govori. Znao je da Guje ovde nema, čak ni u blizini. Ona ne bi nikada pristala da učestvuje u toj farsi. »Gde je ona?« prošaputa. »Otišla je. U grad. U Centar.«

Arevin je sedeo na raskošnoj sofi u jednoj od gradonačelnikovih gostinskih soba. To je bila ona ista soba u kojoj je boravila Guja, ali iako je

svesrdno pokušavao, Arevin nije mogao da oseti nikakav trag njenog prisustva. Zavese su bile otvorene u stranu. Arevin se nije više ni pomerio otkako se vratio sa osmatračnice odakle je razgledao istočnu pustinju i mase olujnih oblaka koji su se valjali po nebu. Ubilački vetrovi pretvarali su oštra zrna peska u smrtonosno oružje. U oluji, teška odeća neće zaštititi Arevina, niti bilo kakva hrabrost i očajanje. Za nekoliko trenutaka provedenih u pustinji bio bi mrtav; za jedan čas kosti bi mu bile potpuno ogoljene od mesa. Do proleća od njega ne bi ostalo ni traga. Ako je Guja još u pustinji, onda je mrtva. Nije plakao. Kad bude siguran da je umrla, ožaliće je. Ali nije verovao da je mrtva. Pitao se da nije glupo što veruje da će osetiti ako ona bude umrla. Mnogo toga je mislio o sebi, ali nikada do sada nije sebe smatrao budalom. Stavinov stariji otac, Arevinov rođak, osetio je kada mu se dete jednom razbolelo; vratio se sa stadom ceo mesec dana ranije nego što su ga očekivali. Njega je za Stavina vezivala porodično osećanje i ljubav, ne krvno srodstvo. Arevin je sebe ubedio da će i on biti u stanju da oseti ako se Guji nešto dogodi. Neko zakuca na Arevinova vrata. »Uđite«, reče on nerado. Laril, sluškinja koja je igrala ulogu Guje, uđe u sobu. »Jeste li dobro?« »Jesam.« »Hoćete li da vam donesem večeru?« »Mislio sam da je u bezbednosti«, reče Arevin. »Ali ona je u pustinji, a oluje su počele.« »Imala je vremena da stigne do Centra«, reče Laril. »Otišla je blagovremeno.« »Mnogo sam saznao o gradu«, reče Arevin. »Tamo umeju da budu i bezdušni. Zamisli da je nisu pustili unutra?« »Još je imala vremena da se vrati.« »Ali nije se vratila. Da jeste, svi bi to znali.« Larilino ćutanje on shvati kao odobravanje i oboje su neko vreme sumorno zurili kroz prozor. »Možda bi...« Laril se preseče u pola reči.

»Šta?« »Možda bi bilo bolje da se ovde odmorite i da je sačekate, tražili ste je već na mnogo mesta ...« »Nisi to htela da mi kažeš.« »Ima još jedan prevoj, na jugu. Više ga niko ne koristi. Ali on je bliže Centru nego mi.« »Tako je«, izgovori on polako, pokušavajući da se tačno podseti kako mapa izgleda. »Da nije krenula tim pravcem?« »Mora da ste do sada već često slušali takve reči.« »Jesam.« »Žao mi je.« »Ali, ne, ja sam ti zahvalan«, reče Arevin. »Moglo se desiti da to ne primetim i sam kad ponovo pogledam u mapu, i tada bih morao da napustim svaku nadu. Sutra krećem onamo.« On slegnu ramenima. »Jednom sam pokušao da je sačekam i nisam uspeo. Ako pokušam ponovo, onda ću se zaista pretvoriti u onog ludaka za kakvog ste me smatrali. Ostajem tvoj dužnik.« Ona skrenu pogled. »Svako u ovoj kući duguje vama, i to toliko da se ne može iskupiti.« »Ne mari«, reče on. »Oprostio sam vam.« Izgleda da ju je to donekle utešilo. Arevin ponovo pogleda kroz prozor. »Vidarka je bila dobra prema meni, a vi ste joj prijatelj«, reče Laril. »Da li vam još nešto treba?« »Ne«, reče Arevin. »Ništa.« Malo je još oklevala, zatim se okrenula i otišla. U sledećem momentu Arevin shvati da nije čuo kad su se vrata zatvorila. Osvrnuo se upravo u trenutku kad su se zatvarala.

Ludak još nije mogao, ili nije hteo da se seti svog imena. Ili on možda, mislila je Guja, vodi poreklo iz nekog plemena sličnog Arevinovom i neće da kaže strancu kako se zove. Guja nije mogla da zamisli da bi taj ludak mogao pripadati Arevinovom plemenu. Ti ljudi su bili staloženi i umeli su da vladaju sobom; ludak je bio nesamostalan i smušen. U jednom trenutku bi joj zahvaljivao na sanodarki

koju mu je obećala, a već u sledećem bi cmizdrio i žalio se da mu nema spasa, jer će ga Nort ubiti. Ništa nije pomagalo ni kad mu se kaže da ućuti. Guja se radovala što su opet ušli u planine gde se moglo putovati po danu. Jutro je bilo hladnjikavo i delovalo avetinjski, sa uzanim stazicama zavijenim u maglu. Konji su gacali kroz maglu kao da se probijaju kroz splet vodenih čudovišta, čiji pipci im se uvijaju oko nogu. Guja udahnu duboko, sve dok joj hladni vazduh ne probode pluća. Mogla je da oseti miris magle, bogate crnice i jedva primetni, oštri miris smole. Svet oko nje bio je sav u zelenim i sivim tonovima, jer lišće na drveću koje se nadnosilo nad njih, još nije počinjalo da se suši. Gore u planini, još tamnije zimzeleno drveće izgledalo je gotovo crno u magli. Melisa je jahala tik uz nju, ćutke i na oprezu. Nije htela da bude bliže ludaku nego što je morala. Mogli su ga čuti, ali ne i videti, negde iza sebe. Njegov stari konj nije mogao da drži korak sa Brzonogom i sa Vevericom, ali bar Guja nije morala da podnosi da jašu na istom konju. Glas mu je postajao sve slabiji i slabiji. Guja nestrpljivo povuče Brzonogine uzde da bi mu omogućila da ih sustigne. Melisa se još nevoljnije zaustavi. Ludak je odbio da jaši neku bolju životinju; ova je jedina bila dovoljno mirna za njega. Guja je morala da natera vlasnike konja da prime novac, i znala je da su mladi pastiri odbijali da ga prodaju ne zato što nisu želeli da ga se otarase ili zato što su mislili da će za njega dobiti više. Džin i Kevu je, prosto, bilo neprijatno. Pa, dobro, bilo je i Guji. Konj se vukao kroz maglu, oborenih ušiju, s očima koje su se sklapale. Ludak je mumlajući pevušio nešto bez melodije. »Da li ti ta staza počinje najzad da izgleda poznata?« Ludak je blenuo u nju, smešeći se. »Sve mi je ravno«, reče i nasmeja se. Nije vredelo ni dreknuti, ni ulagivati mu se, ni pretiti mu. Jednostavno se činilo da ga više ništa ne boli, da mu više ništa nije potrebno otkako je dobio obećanje o sanodarki, kao da je i samo iščekivanje bilo za njega dovoljno. Gunđao je i zadovoljno pevušio sebi u bradu, pravio viceve koje niko nije mogao da razume, a ponekad bi se podigao u sedlu, pogledao oko sebe, povikao »Na jug! Na jug!« i opet utonuo u svoje pesme bez melodije. Guja uzdahnu i pusti ludakovog starog i posustalog konja da ih mimoiđe, tako da je sad ludak vodio kolonu.

»Mislim da nas on, u stvari, nikuda ne vodi, Gujo«, reče Melisa. »Mislim da nas prosto šeta u krug, zato da bi se neko starao o njemu. Trebalo bi da ga ovde napustimo i pođemo u drugom pravcu.« Ludak se ukoči. Polako se okrenu u sedlu. Stari konj se zaustavi. Guja se iznenadila kad je videla da se suza prosula iz ludakovog oka i kanula mu niz obraz. »Ne ostavljajte me«, reče. Izraz lica i glas su mu bili puni preklinjanja. Pre toga uopšte nije izgledalo da je u stanju da se brine zbog bilo čega. Zagleda se u Melisu, trepćući kapcima bez trepavica. »Imaš prava da mi ne poveruješ, malena«, reče. »Ali molim vas, ne napuštajte me.« Pogled mu se razvodni, a glas kao da mu zazvuča iz velike daljine. »Ostani sa mnom dok ne stignemo do razbijene kupole, a onda oboje možemo dobiti svaki svoju sanodarku. Tvoja gospodarica će ti je sigurno dati. Naže se k njoj, pružajući ruku. Prsti su mu ličili na kandže. »Zaboravićeš sve što te tišti, zaboravićeš svoje ožiljke ...« Melisa se trže i ustuknu uz jednu nerazumljivu psovku, iznervirana i ljutita. Steže butinama Veveričine bokove i natera ga u galop iz mesta, naginjući mu se nisko nad vrat i ne osvrnuvši se nijedanput. U sledećem trenu već je nestala iza drveća i čuo se samo još mukli topot kopita. Guja se besno upilji u ludaka. »Kako si smeo da joj tako nešto kažeš?« On zatrepta zbunjeno. »Jesam li rekao nešto što ne treba?« »Da ideš za nama, jesi razumeo? Ne skreći sa staze. Ja ću je sustići i sačekaćemo te.« Ona dodirnu petama Brzonogine bokove i žurno otkasa za Melisom. Ludakov glas, pun nerazumevanja, dopre za njom. »Ali zašto je to uradila?« Guja se nije bojala ni za Melisu ni za Vevericu. Njena kćerka bi umela da jaše bilo kakvog konja ceo dan kroz ove planine i da nikada ni sebe ni njega ne dovede u opasnost. Na pouzdanom šarenom poniju bila je dvostruko sigurnija. Ali ludak ju je bio povredio, i Guja nije htela da dopusti da u ovom trenutku bude sama. Nije morala daleko da ide. Tamo gde je staza počinjala ponovo da se penje, skrećući ka padini iznad doline i ka sledećem planinskom vencu, Melisa je stajala pored Veverice, grleći ga oko vrata dok joj je on njuškao rame. Osetivši kako joj se Brzonoga približava, Melisa obrisa lice o rukav i osvrte se. Guja sjaha i priđe joj. »Bojala sam se da ćeš otići predaleko«, reče joj. »Baš dobro da nisi.«

»Ne možeš očekivati od konja da trči uzbrdo, a tek što je prestao da hramlje«, razložno izjavi Melisa, ali uz mali prizvuk nezadovoljstva. Guja joj pruži Brzonogine uzde. »Ako želiš da još malo jašiš brzo i snažno, uzmi Brzonogu.« Melisa je netremice gledala kao da želi da joj na licu otkrije ono ruganje koga u glasu nije bilo. Nije ga našla. »Neću«, reče Melisa. »Ne mari. Možda bi mi pomoglo, ali već mi je sasvim dobro. Ja samo... neću da zaboravljam. U svakom slučaju ne na taj način.« Guja klimnu glavom. »Znam.« Melisa je zagrli jednim od onih njenih naglih, stidljivih zagrljaja. Guja je zadrža i pomilova je po ramenu. »On jeste lud.« »Aha.« Melisa se polako povuče. »Znam da ti je potreban. Žao mi je ali ne mogu da se uzdržim da ga ne mrzim. Pokušavala sam.« »I ja«, reče Guja. Sedoše na zemlju da sačekaju spori dolazak ludaka.

Još pre no što je ludak uspeo da prepozna predeo ili stazu, Guja je ugledala razbijenu kupolu. Pogled joj je na nekoliko trenutaka ležao na njenom zdepastom obličju, pre no što je, trgnuvši se, shvatila šta je to što gleda. U prvi mah izgledala je kao još jedan planinski vrh ili lanac; jedino njena boja, siva umesto da bude crna, privukla je Gujinu pažnju. Očekivala je da će videti uobičajenu poluloptu, ne ovu ogromnu površinu nepravilnog oblika koja je ležala rasprostrta preko brda poput nepomične amebe. Prozirna, siva osnova bila je prošarana bojama i prelivena rumenilom popodnevnog Sunca. Guja nije mogla da pogodi da li je kupola od samog početka bila izgrađena u ovako nepravilnom obliku, ili je možda bila okrugli plastični mehur koji se istopio i izobličio pod uticajem onih sila kojima je raspolagala prethodna civilizacija. Ali bila je sigurna da je kupola dugo imala taj oblik u kome se nalazi. Prljavština se bila uvukla u udubine na njenoj površini, a debeli gustiš drveća, trave rastao je oko kupole po zaklonjenim udubinama. Guja je ćutke jahala minut-dva, ne mogavši da poveruje da je konačno stigla na cilj. Dotače Melisino rame; dete naglo podiže pogled sa jedne neodređene tačke na Veveričiniom vratu u koju se bilo zagledalo. Guja

pokaza prstom. Melisa ugleda kupolu i tiho uzviknu, zatim se nasmeja od uzbuđenja i olakšanja. Guja joj uzvrati smeškom. Ludak je pevao iza njihovih leđa, potpuno zaboravivši kuda su krenuli. Razbijena kupola. Ove reči su teško mogle da se spoje. Kupole se nisu lomile, nisu se krunile pod zubom vremena, nisu se nikad menjale. Jednostavno su postojale, tajanstvene i nedostupne. Guja stade, čekajući ludaka. Kada se stari konj dovuče uzbrdo i zaustavi pored nje, ona pokaza rukom ispred sebe. Ludak je pratio pogledom. Zatrepta, kao da ne veruje svojim očima. »Je li to?« upita Guja. »Ne, još ne«, reče ludak. »Još ne, nisam još spreman.« »Kako da se popnemo do nje? Može li se konjem?« »Nort će nas videti...« Guja slegnu ramenima i sjaha. Put ka kupoli bio je veoma strm i nije se videla nikakva staza. »Onda ćemo peške.« Ona raskopča kolan na kobilinom sedlu. »Melisa ...« »Ne!« oštro reče Melisa. »Neću da čekam dole dok se ti budeš penjala sama sa ovim ovde. Veverici i Brzonogoj ništa neće nedostajati, i niko neće petljati po torbi. Osim možda neki drugi ludak, a taj i zaslužuje ono što će dobiti.« Guja je počinjala da shvata zašto je njena vlastita tvrdoglavost dovodila starije vidare u očajanje kada je bila Melisinih godina. Ali u naselju nikada nije bilo ozbiljnih opasnosti i mogli su da je puštaju da istera svoje ćefove. Guja sede na oboreni panj i pokretom pozva svoju kćerku da sedne pored nje. Melisa je posluša, ne gledajući je, jogunasto dignutih ramena. »Potrebna mi je tvoja pomoć«, reče Guja. »Bez tebe nećemo uspeti. Ako se meni nešto dogodi...« »To nije uspeh!« »U izvesnom smislu i jeste. Melisa ... vidarima su neophodne sanodarke. Tu gore, u onoj kupoli, imaju ih toliko da im služe za igranje. Moram otkriti kako su ih nabavili. Ali ako ne uspem, ako se ne vratim dole, k tebi, jedino preko tebe će ostali vidari moći da saznaju šta mi se dogodilo. I zašto se dogodilo. I jedino preko tebe će moći da saznaju za sanodarke.« Melisa je zurila u zemlju, češući pesnicu jedne ruke noktima druge. »Tebi je to veoma važno, je li tako?«

»Jeste.« Melisa uzdahnu. Obe pesnice su joj bile stisnute. »Dobro«, reče. »Šta očekuješ da uradim?« Guja je zagrli. »Ako se ne vratim za, recimo, dva dana, uzmi Brzonogu i Vevericu i odjaši na sever. Produžićeš putem pored Planine i Midlpasa. Put je dugačak, ali u torbi imaš novaca u izobilju. Znaš kako da ga uzmeš a da te zmije ne ujedu.« »Imam svoju platu«, reče Melisa. »Dobro, dobro, ali i onaj drugi novac ti isto tako stoji na raspolaganju. Ne moraš otvarati odeljke u kojima se nalaze Pesak i Magla. Preživeće dok ne stigneš do kuće.« Prvi put je počela da misli o tome da se može desiti da Melisa zaista sama otputuje kući. »Pesak se ionako suviše udebljao.« Ona se usiljeno osmehnu. »Ali...« Melisa se ugrize za jezik. »Šta?« »Ako ti se nešto dogodi, neću se vratiti na vreme da dovedem pomoć ako budem morala da idem čak u vidarsko naselje.« »Ako se ne vratim bez ičije pomoći, pomoć mi više neće biti potrebna. Nemoj samo da pođeš za mnom, da me tražiš, molim te. Moraš mi obećati da nećeš.« »Ako se za tri dana ne vratiš, otići ću da ispričam tvom narodu o sanodarkama.« Guja je pusti da ubaci onaj dan više. Čak joj je pomalo bila i zahvalna zbog toga. »Hvala ti, Melisa.« Ostaviše šarenog ponija i sivu kobilu da slobodno pasu na čistini pored staze. Umesto da odjure na livadu i da se stanu valjati po svežoj travi, ostadoše priljubljeni jedno uz drugo, strižući ušima, široko otvorenih nozdrva. Stari ludakov konj ostade sam u hladu, oborene glave. Melisa ih je posmatrala, čvrsto stisnutih usana. Ludak je ostao tamo gde je i sjahao, buljeći u Guju sa suzama u očima. »Melisa«, reče Guja, »ako se sama budeš vratila kući, reci im da sam te ja usvojila. Tako ... tako će znati da si im kćerka.« »Neću da budem njihova kćerka. Hoću da budem tvoja.«

»To već jesi. Bez obzira šta se dogodilo.« Duboko uzdahnu i polako izduva vazduh »Ima li staze?« upita ludaka. »Kako se najbrže može stići gore?« »Nema staze ... ona se otvori ispred mene, i zatvori se kad prođem.« Guja je prosto mogla da oseti kako je Melisa progutala podrugljivu primedbu. »Pa, hajdemo«, reče, »da vidimo da li će ta tvoja čarolija da deluje i kad nas bude više od jednog.« Zagrli Melisu poslednji put. Melisa je čvrsto držala i teško se odvojila od nje. »Sve će biti u redu«, reče joj Guja. »Ne brini.«

Ludak se iznenađujuće brzo penjao, gotovo kao da se staza zaista otvara ispred njega i samo za njega. Guja je morala dobro da se pomuči da bi održala korak sa njim, i znoj joj je štipao oči. Dobaulja uz nekoliko metara oštrog, crnog kamenja i zgrabi ga za haljetak. »Uspori.« Bio je zadihan, ali od uzbuđenja, ne od napora. »Sanodarke su tu blizu«, reče. Istrže joj svoj haljetak iz ruke i naglo pobeže uzbrdo, po glatkoj steni. Guja obrisa čelo rukavom i nastavi da se penje. Sledeći put kad ga je sustigla, zgrabi ga za rame i nije ga puštala sve dok nije klonuo na istureni kamen. »Ovde ćemo se odmoriti«, reče ona, »a zatim ćemo nastaviti dalje, polaganije i tiše. Inače će tvoji prijatelji otkriti da dolazimo pre no što budemo spremni da ih pustimo da saznaju.« »Sanodarke...« »Između nas i sanodarki stoji Nort. Ako te on prvi opazi, hoće li te pustiti da nastaviš put?« »Ti ćeš mi dati sanodarku? Da imam jednu svoju? Nećeš kao Nort?« »Neću kao Nort«, reče Guja. Sede u uzani pojas hladovine, naslonivši glavu na vulkansku stenu. U dolini ispod njih mogao je da se nazre jedan krajičak livade kroz tamne grane zimzelena, ali ni Brzonoge ni Veverice nije bilo u tom delu. Sa ove udaljenosti izgledala je kao krpica od somota. Guja odjednom oseti kako je odvojena od sveta i usamljena. Ovde, izbliza, stena nije bila tako gola kao što je odozdo izgledalo. Sivkastozelene mrlje lišajeva ležale su tu i tamo, a male sočne biljke

debelog lišća, rasle su u grupicama po hladovitim udubljenjima u stenju. Guja se nagnu da razgleda jednu izbliza. Na crnoj steni gotovo da nije odudarala bojom i senkom. Ona se naglo uspravi. Podigavši kamenčić, Guja se ponovo naže i kleknu iznad te plavo zelene biljke-uljeza. Gurnu joj kamenčić među listiće. Oni se čvrsto zatvoniše. Pobegla je, pomisli. Ta biljka potiče iz razbijene kupole. Trebalo je tako nešto i da očekuje; trebalo je da pretpostavi da će naći stvari koje ne pripadaju ovoj planeti. Ponovo je gurnu, ovlaš, sa iste strane. Ona se zaista kretala. Otpuzaće i sasvim će se spustiti sa planine ako je pusti. Podvuče vrh kamenčića ispod nje i podiže je iz pukotine, prevalivši je naopačke. Da nije bilo malog čuperka korenčića u sredini, izgledala bi potpuno isto. Sjajni, tirkizni listići okrenuli su se u krug oko svoje ose, tražeći uporište. Guja nikada do tada nije videla tu vrstu, ali viđala je slična bića, biljke - koje nisu mogle da se podvedu pod neku kategoriju normalne klasifikacije - kako prekonoć zauzmu čitavo polje, trujući zemlju tako da na njoj više ništa nije moglo da izraste. Jednoga leta, pre nekoliko godina, ona i drugi vidari pomogli su da se spali celo jato takvih biljaka na obližnjim imanjima. Nisu se ponovo sjatile, ali njihove male kolonije i dalje su se pojavljivale s vremena na vreme, a polja koja bi zauzele ostajale su neplodna. Htela je i ovu da spali, ali nije smela da pali vatru. Izgura je iz senke na sunce i ona se čvrsto zatvori. Tek sada Guja primeti da unaokolo leže smežurane grupice sličnih puzavica, koje je pobedila gola stena, mrtve i osušene suncem. »Hajdemo«, reče Guja, više samoj sebi nego ludaku. Podiže se na rukama iznad ivice strme stene kojom se popela do razbijene kupole. Neobičnost toga mesta pogodi je poput fizičkog udarca. Nezemaljsko rastinje bujalo je svuda oko temelja strahovite, polusrušene građevine, sve do ruba litice, ne ostavljajući nigde slobodnu stazu. Ono što je pokrivalo tlo nije ličilo ni na šta što je Guja poznavala, ni na travu, ni na grmlje, ni na šikaru. To je bio jedan jedini, ravni, bezoblični, svetlo crveni list. Pogledavši malo izbliže, Guja vide da to nije jedan ogromni list već da ih ima više; svaki pojedini deo bio je otprilike dva puta širi nego duži, nepravilnog oblika, i na ivicama srastao sa drugim takvim lišćem pomoću isprepletanih dlačica. Gde god se sastajalo više od dva takva lista, nežni perasti izdanak, nalik na list paprati ili palme, uzdizao se na nekoliko

rukohvata iznad tačke preseka. Gdegod je pukotina razdvojila kamen, tirkizni niz puzavaca razmicao je crveni prekrivač na tlu, tražeći hlad isto onako svesno kao što su se crveni listovi širili u potrazi za suncem. Jednog dana će nekoliko puzavaca istovremeno stići do podnožja dugačke, osunčane kamene litice i tada će zauzeti dolinu: jednog dana, kada klima, jara i hladnoća otvore još više pukotina u steni, da ih zaklone na putu. U ulegnućima na površini kupole još se bilo zadržalo nešto običnog rastinja, jer samorastuće hvataljke puzavaca nisu mogle da dopru tako daleko. Ako je ta vrsta bila iole nalik na one koje je Guja već videla, onda nije imala semenja. Ali zato su druge neobične biljke ipak stigle do vrha kupole, jer istopljene brazde su bile nasumice ispunjene, neke običnim zelenilom, neke jarkim, nezemaljskim bojama. U nekoliko sprženih džepova, upalih od toplote, boje su se sukobljavale, jedna još nije uspela da nadvlada drugu. U providnoj kupoli, nazirali su se neki visoki oblaci poput senki, nejasni i čudni. Između ruba litice kojom su došli i kupole nije bilo ni kakvog zaklona, niti bilo kakvog prilaznog puta. Guja je snažno, poput fizičkog bola osećala koliko je izložena pogledu, jer stajala je tako da joj se obris ocrtavao na nebu. Ludak se dopentra do nje. »Ovom stazom«, reče, pokazujući preko pločastog lišća koje nije delila nikakva staza. Na nekoliko mesta samo su nizovi tamnih puzavaca presecali pravac koji je pokazivao. Guja koraknu i oprezno spusti čizmu na ivicu jednog ravnog lista. Ništa se ne dogodi. Ni po čemu se nije razlikovalo od gaženja po običnom lišću. Tlo ispod listova je bilo isto onako čvrsto na dodir kao bilo koji drugi kamen. Ludak prođe pored nje, grabeći krupnim koracima ka kupoli. Guja ga zgrabi za rame. »Sanodarke!« povika on. »Obećala si mi!« »Zar si zaboravio da te je Nort prognao? Ako smeš tek tako da se vratiš, zašto si tražio pomoć od mene?« Ludak obori pogled na zemlju. »Neće mu se dopasti da me vidi«, prošaputa. »Idi iza mene«, reče ona. »Sve će biti u redu.«

Guja krenu preko krutog lišća, koje se tek malo ugibalo pod njom, stupajući oprezno u slučaju da široki crveni zastor ipak krije ispod sebe neku pukotinu koju puzavci još nisu osvojili. Ludak je pratio u stopu. »Nort voli pridošlice«, reče on. »Dopada mu se kad dođu i zamole ga da ih pusti da sanjaju.« Glas mu postade čežnjiv. »Možda će mu biti milo da i mene ponovo vidi.« Gujine čizme su ostavljale tragove na crvenim pločama od lišća, obeležavajući tako njen put preko čistine na kojoj je stajala razbijena kupola. Osvrnula se samo jedanput: njene stope su se protezale kao niz sjajnih, ljubičastih modrica na crvenilu, sve do ivice strme stene. Ludakov trag bio je znatno slabiji. On se šunjao iza nje, malo po strani, tako da je stalno mogao da vidi kupolu, ne toliko od straha od te osobe, Norta, koliko od želje da što pre vidi sanodarke. Obli mehur je bio još veći nego što je to sa litice izgledalo. Providni bokovi uzdizali su mu se u ogromnoj i blagoj krivulji sve do svoje najviše tačke, koja je bila daleko viša od Guje. Strana kojoj se približila bila je prošarana šarenim žilama. Nisu bledele i stapale se sa sivom pod lukom sve dok ne bi stigle do onog drugog kraja kupole, daleko udesno od Guje. Sa leve strane su postajale sve izrazitije, dok su se približavale užem kraju građevine. Guja stiže do kupole. Pločasto lišće raslo joj je oko podnožja, Guji do kolena, ali iznad te visine plastika je bila čista. Guja priljubi lice uza zid, vireći između jedne narandžaste i jedne ljubičaste žile, zaklanjajući svetlo spolja rukama, da bolje vidi, ali oblici u unutrašnjosti bili su i dalje nerazgovetni i čudni. Ništa se nije kretalo. Krenu za sve jasnijim linijama boje. Kada zaobiđe uzani kraj, vide zašto se mesto zove razbijena kupola. Što god da je istopilo njenu površinu imalo je toliku moć kakvu Guja nije mogla ni da zamisli, jer je takođe probilo i otvor u materijalu za koji je ona verovala da je neuništiv. Zraci svetlosti svih duginih boja prelivali su se oko otvora duž potklobučene plastike. Vrelina mora da je kristalizovala tu materiju, jer ivice otvora su se vremenom okrunile, ostavljajući ogroman ulaz, nepravilnog oblika. Mehurići od plastike ležali su svuda unaokolo, svetlucajući u duginim bojama među lišćem neobičnog rastinja. Guja oprezno priđe ulazu. Ludak opet započe da mrmlja. »Psst!« Guja se ne okrenu, ali on se povuče.

Očarana Guja se uspentra kroz otvor. Osetila je na dlanovima oštre ivice, ali nije obraćala pažnju. S one strane, tamo gde se neoštećeni deo bočnog zida dizao u luku stvarajući krov, čitav jedan zasvođeni hodnik bio je potonuo do visine tek nešto malo veće od Gujine. Tu i tamo plastika se otopila i curila je ili kapala, ostavivši sada već stvrdnute palamare od tavanice do poda. Guja ispruži ruku i pažljivo dotače jedan. On zabruja kao žica neke divovske harfe, i ona ga brzo zgrabi da bi ga utišala. Svetlo u kupoli bilo je crvenkasto i sablasno; Guja je stalno treptala, nastojeći da razbistri pogled. Ali ništa nije nedostajalo njenim očima, sem što nikako nisu mogle da se naviknu na nezemaljski prizor. Kupola je u sebi krila fantastičnu prašumu, sada već sasvim izdžigljalu, i mnoge druge biljne vrste, a ne samo puzavce i pločasto lišće, prekrivale su tlo. Ogromna loza, čija je jedna vitica bila deblja od najvećeg stabla koje je Guja u životu videla penjala se uza zid, ogromne rašljike pipale su po sada već krtoj plastici, probijajući se kroz trošne oslonce na kupoli. Ta loza je prekrivala tavanicu poput baldahina, plavičasti listići bili su joj sićušni i nežni, a ogromni cvetovi sastojali su se od hiljada belih latica, još manjih od listića. Guja uđe dublje, tamo gde je topljenje bilo slabije i tavanica nije bila ulegnuta. Tu i tamo loza se popela do vrha, i tamo gde je plastika bila još isuviše jaka da bi je probila, ili isuviše glatka da bi se za nju uhvatila, ponovo se povijala ka tlu. Posle loze i puzavica nastajalo je drveće, odnosno ono što bi moglo da predstavlja drveće u toj kupoli. Jedno drvo je stajalo na obližnjoj humci: zamršeni splet drvenastih stabljika, ili udova, nagomilanih i izuvijanih daleko iznad Gujine glave, polako se šireći onako kako su rasle, uobličavajući biljku u ogromnu kupu. Setivši se neodređenog ludakovog opisa. Guja pokaza u pravcu brda koje se uzdizalo u sredini, gotovo dodirujući plastično nebo kupole. »Onu da, a?« Postade svesna da šapuće. Čučeći pored nje, ludak promrmlja nešto što je zvučalo potvrdno. Guja pođe napred, prolazeći ispod čipkastih senki drveća-spletova, a ponekad i kroz osvetljena mesta, tamo gde su rupe na kupoli propuštale sunčevu svetlost u duginim bojama. Hodajući, pažljivo je osluškivala, ne bi li začula ljudski glas, ili tiho siktanje zmijskog gnezda, ili bilo šta. Ali, čak je i vazduh bio nepomičan. Tlo je počinjalo da se uzdiže: stigli su do podnožja brda. Tu i tamo crna vulkanska stena probijala se kroz meku zemlju, ali koliko se Guji činilo i ta zemlja je bila strana. Izgledala je sasvim obično, ali biljke koje su iz nje

rasle nisu. Ovde je tlo izgledalo kao prekriveno nežnim, smeđim krznom i bilo je takvo i na dodir. Ludak je pokazivao put, krećući se stazom koje nije bilo. Padina postade strmija i čelo joj se orosi znojem. Koleno stade opet da je boli. Tiho opsova. Kamenčić se otkotrlja ispod dlakavih biljki po kojima je gazila i čizma joj se okliznu. Guja se maši za travu da se zadrži. Izdržala je njenu težinu dok nije povratila ravnotežu, ali kada se opet uspravila držala je punu šaku tankih stabljika. Svaka je imala svoj mali koren, baš kao dlaka. Popeše se još malo, i još ih niko nije oslovio. Znoj na Gujinom čelu se osušio: vazduh je postajao svežiji. Ludak se penjao žustrije, mrmljajući nešto sebi u bradu i cereći se. Svežina se pretvori u žuborenje vazduha, koji je tekao nizbrdo, kao voda. Guja je očekivala da vrh brda, tačno ispod vrha kupole, bude zagrejan od ustajale toplote. Ali što se više pela, povetarac je postajao sve hladniji i jači. Prošli su kroz područje krznastog rastinja i ušli u jedan drukčiji pojas drveća. Ova su bila slična prethodnim, sa zamršenim grančicama i snažnim, izuvijanim korenjem, i sa, malim, treperavim lišćem. Ali ova su rasla samo nekoliko metara u visinu, i bila grupisana u gajeve od po tri i više stabala, kvareći simetriju jedni drugima. Šuma je počela da se zgušnjava. Najzad, provlačeći se između izuvijanih stabala, pojavi se stazica. Kad se šuma sklopila nad njom, Guja sustiže ludaka i zaustavi ga. »Odsada hodaj iza mene, dobro?« On klimnu glavom, ne pogledavši je. Kupola je rasipala sunčeve zrake tako da ni jedan predmet u njoj nije bacao senku, i svetlost je jedva bila dovoljna da se probije kroz uvinute, zapletene grane iznad njene glave. Maleno lišće drhturilo je na hladnom povetarcu koji je duvao kroz šumske hodnike. Guja pođe napred. Kamenje ispod njenih čizama ustupilo je mesto mekom pojasu humusa i opalog lišća.Na vrhu se uzdizala ogromna kamena gromada, blago nagnuta u odnosu na padinu brda, stvarajući uzvišenje sa koga se mogao videti veliki deo unutrašnjosti kupole. Guja je poželela da se popne na nju, ali to bi je potpuno izložilo pogledu. Nije htela da je Nort i njegovi ljudi optuže da ih špijunira, niti je htela da saznaju da je tu, sve dok ne uđe u njihov logor. Požurivši, ona se strese, jer povetarac se pretvorio u hladan vetar. Baci pogled unaokolo da bi se uverila da je ludak još prati. U trenutku kad je to učinila, on jurnu ka isturenoj steni, mašući rukama. Preneražena,

Guja zastade. Prva misao joj je bila da se on opet rešio da umre. U tom trenutku Melisa polete za njim. »Norte!« zaurla on, a Melisa mu se baci u noge, udarivši ga ramenom i oborivši ga. Guja potrča k njima, dok se Melisa borila da ga zadrži na tlu, a on nastojao da se oslobodi. Onaj jedini krik višestruko je odjekivao, odbijajući se o zidove i istopljene talasave nabore na površini kupole. Melisa se borila sa ludakom, napola upletena u njegove tanane udove i ogromne pustinjske haljine, pipajući rukom da nađe svoju kamu i nekako uspevajući da ga drži za noge. Guja odvoji Melisu od njega, što je pažljivije mogla. Ludak se zatetura i podiže, spreman da opet vikne, ali Guja isuka vlastitu kamu i podnese mu je pod bradu. Druga ruka bila joj je stisnuta u pesnicu. Otvori je polako, primoravajući gnev da se povuče. »Zašto si to uradio? Zašto? Zar se nismo dogovorili.« »Nort...« prošaputa on. »Nort će biti ljut na mene. Ali ako mu dovedem nove ljude ...« glas mu zamre. Guja pogleda u Melisu, a Melisa u zemlju. »Nisam obećala da te neću pratiti«, reče. »Dobro sam pazila da to ne kažem. Znam da je to podvala, ali...« Podiže glavu i sukobi se sa Gujinim pogledom. »Ima stvari koje ti ne znaš o ljudima. Isuviše imaš poverenja u njih. Ima stvari koje i ja ne znam, priznajem, ali to su druge stvari.« »Dobro, dobro«, reče Guja. »Imaš pravo, isuviše sam mu verovala. Hvala ti što si ga zaustavila.« Melisa sleže ramenima. »Nisam se baš proslavila. Sada već znaju da smo tu, bez obzira gde su.« Ludak stade da se kikoće, valjajući se gore-dole čvrsto obuhvativši rukama telo. »Nort će me opet voleti.« »Ama, umukni«, reče Guja. Vrati nož u korice. »Melisa, moraš izaći iz kupole pre no što se neko pojavi.« »Molim te, pođi sa mnom«, reče Melisa. »Sve ovo ovde je potpuno suludo.« »Neko mora ispričati mom narodu o ovom mestu.« »Baš me briga za tvoj narod! Stalo mi je do tebe! Kako da odem i da im kažem da sam te ostavila da te ubije nekakav ludak?« »Melisa, molim te, nemamo vremena za ubeđivanje.«

Melisa je uvrtala oko prsta vršak svoje marame za glavu, vukući je naniže, tako da joj je pokrila onu stranu lica na kojoj je bio ožiljak. Guja se presvukla kada su napustile pustinju, Melisa nije. »Trebalo je da me pustiš da ostanem s tobom«, reče ona. Okrenu se, pognutih ramena i krenu natrag niz stazu. »Ta želja će ti se ispuniti, mala moja.« Glas je bio dubok i uglađen. Za trenutak Guja pomisli da je ludak progovorio normalnim glasom, ali on je drhtao na goloj steni pored nje, a četvrta osoba je stajala pred njim na stazi. Melisa, ukopavši se u mestu, zablenu se naviše, u njegovo lice, a zatim ustuknu. »Norte!« povika ludak. »Norte, doveo sam nove ljude. I upozorio sam te, nisam ih pustio da ti se prišunjaju. Jesi li me čuo?« »Čuo sam te«, reče Nort, »i pitao sam se zašto me nisi poslušao, zašto si se vratio?« »Mislio sam da će ti se ovi ljudi dopasti?« »I to je sve?« »Da!« »Jesi li siguran?« Učtivi ton je ostao, ali kroz njega se ipak osećala zluradost, a osmeh na licu bio mu je više svirep nego ljubazan. Izgledao je sablasno u polumraku, jer bio je veoma visok, toliko visok da je morao da sagne glavu u tom tunelu od lišća, bolesno visok: poremećena hipofiza, pomisli Guja. Mršavost je naglašavala svaku nepravilnost na njegovom telu. Bio je sav u belom, a bio je i albino, sa kosom belom kao kreda i belim obrvama i trepavicama, a oči su mu bile veoma bledoplave. »Da, Norte«, reče ludak. »To je sve.« Otežala od Nortovog prisustva, tišina pritisnu šumu. Guji se učini da vidi i drugo kretanje, ali nije bila sigurna, a rastinje je izgledalo suviše teško i zbijeno da bi se ljudi mogli u njemu sakriti. Možda u ovoj mračnoj, nezemaljskoj šumi drveće upliće i raspliće svoje grane isto onako lako kao što se ljubavnici hvataju za ruke. Guju podiđe jeza. »Molim te, Norte ... pusti me da se vratim. Doveo sam ti još dva sledbenika ...« Guja dodirnu ludakovo rame; on ućuta. »Zašto ste došli?«

Za poslednjih nekoliko nedelja Guja je postala dovoljno oprezna da ne kaže odmah Nortu da je vidarka. »Iz istog razloga kao i drugi«, reče ona. »Došla sam zbog sanodarki.« »Ne izgledaš kao jedna on onih koji se raspituju za njih.« On joj priđe, nadnoseći se nad nju u polumraku. Skrenu pogled ka ludaku, za tim ka Melisi. Lice mu se ublaži. »A, jasno mi je. Došla si zbog nje.« Melisa zamalo da zareži od negodovanja: Guja vide kako je ljutito zaustila da nešto kaže, a zatim se na silu smirila. »Svi troje smo zajedno došli«, reče Guja. »Svi iz istog razloga.« Oseti kako se ludak pokrenuo, kao da se sprema da jurne ka Nortu. Ona mu jače steže koštunjavo, šiljato rame i on ponovo klonu, utonuvši u uobičajenu tupost. »A šta ste mi donele da vas uvedem u društvo?« »Ne razumem«, reče Guja. Nortovo kratko, nervozno mrštenje pretvori se u smeh. »To sam mogao i da očekujem od te jadne budale. Doveo vas je ovamo a da vam prethodno nije objasnio naše običaje.« »Ali ja sam ih doveo, Norte. Doveo sam ih tebi.« »A one su tebe dovele meni? To neće biti dovoljno da mi se plati.« »Možemo se dogovoriti o plaćanju«, reče Guja, »kada se budemo sporazumeli.« To što je Nort sebe uzdigao do božanstva, tražeći danak, upotrebljavajući moć sanodarki da nametne svoju vlast, razbešnjavalo je Guju više od svega što je u životu čula. Ili, bolje rečeno, vređalo ju je. Od detinjstva su je naučili, i ona je duboko verovala, da je zloupotreba vidarskih zmija za postizanje lične koristi zločinačka i neoprostiva. Posećujući druge ljude imala je prilike da čuje priče za decu u kojima su nevaljalci ili tragični heroji koristili čarolije da bi tiranisali druge; to se uvek loše po njih završavalo. Ali vidari nisu imali takve priče. Njih nije strah nagonio da se uzdrže od zloupotrebe onoga što imaju, već samopoštovanje. Nort dohrama još nekoliko koraka bliže. »Drago moje dete, ne shvataš. Kada se jednom pridružiš mom logoru, ne izlaziš više iz njega dok ne budem siguran u tvoju vernost. Pre svega, ni sama nećeš poželeti da odeš. Drugo, kad nekoga pošaljem napolje, to je dokaz da u njega imam poverenja. To je počast.« Guja pokaza glavom na ludaka. »I njega?«

Nort se nasmeja, ali u tom smehu nije bilo veselja. »Njega nisam poslao napolje, njega sam proterao.« »Ali ja znam gde su im stvari, Norte« ludak se otrže od Guje. Ovoga puta, gadeći se, ona ga pusti. »One ti nisu potrebne, ja sam dovoljan.« Klečeći on zagrli Nortu kolena »Sve je u dolini. Samo da ga pokupimo.« Guja slegnu ramenima kada Nortov pogled pređe sa ludaka na nju. »Dobro je zaštićeno. On može da te odvede do mojih stvari, ali nećeš moći da ih uzmeš.« Nort se oslobodi ludakovih ruku. »Nisam snažan«, reče. »Nikada ne putujem do doline.« Mala, teška vrećica pade Nortu pred noge. I on i Guja pogledaše u Melisu. »Ako te treba platiti samo zato da razgovaraš s ljudima«, ratoborno reče Melisa, »evo ti.« Nort se sa mukom sagnu i podiže Melisinu platu. Otvori vrećicu i izruči zlatnike sebi na dlan. Čak i u ovom sumračnom, prašumskom svetlu, zlato zasvetluca. On zamišljeno protrese zlatnicima. »Dobro, to će biti dovoljno za početak. Naravno, moraćete da mi predate oružje, a onda možemo mojoj kući.« Guja izvadi kamu iz pojasa i baci je na zemlju. »Gujo ...« prošaputa Melisa. Iznenađeno je gledala u nju očigledno pitajući se zašto je to uradila, prstiju stisnutih oko drške svoje vlastite kame. »Ako hoćemo da nam veruje, moramo verovati i mi njemu«, reče Guja. Ipak mu nije verovala, i nije ni želela da mu poveruje. Ali noževi im ne bi koristili protiv mnogo napadača, a znala je da Nort nije došao sam. Melisa odskoči unazad kada Nort učini korak u njenom pravcu. Članci na prstima joj pobeleše. »Ne boj se, mala moja. I ne pokušavaj da se praviš pametna. Dovitljiviji sam nego što misliš.« Melisa obori glavu, polako izvadi nož i pusti ga da joj padne pred noge. Nort kratkim pokretom glave pokaza ludaku na Melisu. »Pretresi je.« Guja spusti ruku na Melisino rame. Dete je bilo napeto kao struna i drhtalo je. »Nema potrebe da je pretresaš. Dajem ti reč da Melisa ne nosi nikakvo drugo oružje.« Mogla je da oseti da se Melisa savlađuje do granica

svojih mogućnosti. Mržnja i gađenje koje je osećala prema ludaku prevršili bi i ne bi izdržala. »Utoliko više razloga da je pretražimo«, reče Nort. »Ne moramo cepidlačiti. Hoćeš li ti prva?« »Tako će biti bolje«, reče Guja. Podiže ruke iznad glave, ali Nort je munu u slabinu, okrenu je i natera je da se sagne i uhvati se za isprepletene grane jednog drveta. Da se nije toliko brinula zbog Melise verovatno bi je tolika teatralnost razveselila. Ništa se nije dogodilo za neko vreme, koje je izgledalo veoma dugo. Guja već poče da se okreće, kad Nort dotače sveže sjajne ožiljke na njenoj šaci vrhom jednog svog bledog prsta. »A, tako«, reče veoma tiho, toliko blizu nje da je mogla da oseti njegov topli, neprijatni dah. »Ti si vidarka.« Guja začu zvuk odapetog samostrela upravo u času kada joj se strela zari u rame, upravo kada je bol celu prože, kao ogromni talas. Kolena joj zaklecaše ali nije mogla da padne. Silina udarca zatresla je celo isprepleteno drvo i prenela se u obliku treptaja u njeno telo. Melisa vrisnu od besa. Guja ču druge ljude iza svojih leđa. Krv joj vrelo poteče niz lopaticu, niz grudi. Levom rukom je pipala da dohvati tanku strelu tamo gde joj je razderala meso i zarila se u drvo, ali prsti joj skliznuše, a živo drvo je čvrsto držalo vrh strele u sebi. Melisa je već bila pored nje, držeći je i podupirući kako je najbolje umela. Glasovi se isprepletaše, pretvoriše u ćilim koji se prostirao iza nje. Neko zgrabi strelu i iščupa je, uvrćući je kroz mišić. Grebanje drveta o kost natera je da jaukne. Hladni, glatki, metalni vrh iskliznu iz rane. »Ubij je odmah«, reče ludak. Reči su mu brzo navirale od uzbuđenja. »Ubij je i ostavi je ovde, za nauk drugima.« Gujino srce je ispumpavalo toplu krv niz rame. Ona se zatetura, povrati ravnotežu, i pade na kolena. Neka sila pogodi je u krsta, koja su drhtala od bola, ona pokuša ali ne uspe da se sklopi, kao jadni, mali Trava koji se koprca, prekinute kičme. Melisa je stajala pred njom, otkrivena lica sa ožiljkom i otkrivene riđe kose, dok je nespretno pokušavala, zaslepljena suzama, šapatom je umirujući kao što bi činila s konjem, da joj previje ranu svojom maramom za glavu. Tako mnogo krvi od tako male strele, pomisli Guja.

I onesvesti se.

Hladnoća je povrati. Još dok se vraćala svesti, Guja se začudi u sebi što je još u životu. Mržnja u Nortovom glasu, kada je poznao njenu profesiju, nije joj ostavljala ni najmanju nadu. Rame je žestoko bolelo, ali to nije bio onaj prodorni bol, od koga je pucao mozak. Ona savi desnu ruku. Bila je malaksala, ali se kretala. Borila se da se podigne, drhteći od zime, žmirkajući, pomućenog vida. »Melisa?« prošaputa. Negde pored nje, Nort se nasmeja. »Pošto još nije postala vidarka, nije povređena.« Hladni vazduh je kružio oko nje. Guja zatrese glavom i navuče rukav preko očiju. Vid joj se naglo razbistri. Napor da se digne u sedeći položaj natera joj znoj da izbije, i vazduh joj se učini leden. Nort je sedeo pred njom, simešeći se, okružen svojim ljudima koji su oko nje stvarali živi krug. Krv na košulji, izuzev odmah iznad rane, bila je već mrka: mora da je provela izvesno vreme u nesvestici. »Gde je ona?« »Živa je i zdrava«, reče Nort. »Može ostati s nama. Ne brini, biće joj lepo.« »Pre svega, ona nije ni želela da dođe. Ovo nije ona sreća koju ona želi. Pusti je kući.« »Kao što sam već rekao, protiv nje nemam ništa.« »A šta imaš protiv vidara?« Nort dugo vremena nije skidao pogled sa nje. »Rekao bih da je to očevidno.« »Žao mi je«, reče Guja. »Mi bismo te svakako donekle osposobili da stvaraš melanin, ali nismo čarobnjaci.« Ledeni vazduh dopirao je iz pećine iza njenih leđa, kovitlajući se oko nje, koža na mišicama joj se ježila. Čizme su joj bili skinuli, ledeni kamen isisavao je toplotu iz njenih golih tabana. Ali je i pomogao da joj bol u ramenu utrne. Tada je obuze snažna drhtavica i bol je još žešće pogodi. Uzdahnu, zatvori oči, i ostade tako, potpuno nepomična u svojoj unutarnjoj tami, duboko dišući i potiskujući osećaj da ima ranu. Opet je prokrvarila, na leđima gde će biti teško da je dohvati.

Nadala se da je Melisa negde gde je toplije, i pitala se gde su sanodarke, jer one nisu mogle da žive u hladnoći. Guja otvori oči. »A i ta tvoja visina ...« poče ona. Nort se gorko nasmeja. »Svašta sam već do sada rekao o vidarima, ali sam im oduvek priznavao da imaju petlju.« »Šta?« upita Guja, zbunjena. U glavi poče da joj se zanosi zbog gubitka krvi, upravo usred njenog odgovora Nortu. »Da smo te na vreme pregledali mogli smo da ti pomognemo. Mora da si bio već odrastao pre nego što su te uopšte i odveli kod vidara ...« Nortovo bledo lice pocrvene od besa. »Kuš!« Skoči na noge i trzajući, povuče Guju da ustane. Ona priljubi desnu ruku uz bok. »Zar misliš da želim to da slušam? Zar misliš da volim stalno da slušam o tome kako sam mogao da budem kao i drugi?« Gurnu je u pravcu pećine. Ona posrnu boreći se s vetrom, ali on je ponovo cimnu na noge. »Vidari! Gde ste bili onda kada ste mi bili potrebni? Sad ću ti pokazati kako sam se osećao ...« »Norte, molim te, Norte!« Gujin ludak se izvuče iz gomile Nortovih islabelih, avetinjskih pratilaca, koje je Guja videla još samo kao nejasne senke. »Ona mi je pomogla, Norte. Uzmi mene umesto nje.« Čupkao je Norta za rukav, cmizdreći i moljakajući. Nort ga odgurnu i on pade i ostade nepomičan. »Mozak ti je pomućen«, reče Nort. »Ili misliš da je moj.« Unutrašnjost pećine presijavala se na prigušenom svetlu dimljivih buktinja, zidovi su joj ličili na nepravilne dragulje od leda. Nad buktinjama čađ se skupljala u velike okrugle mrlje na kamenu. Voda sa otkravljenih delova prikupljala se u bljuzgave barice koje su se širile po podu i oticale u vidu malih potočića. Na sve strane čulo se kako kaplje voda, kristalno jasno. Pri svakom koraku Gujino rame se ponovo potresalo i više nije imala snage da odagna bol. Vazduh je bio zasićen mirisom sagorelog katrana. Postepeno dopre joj do svesti duboko mumlanje neke mašine koja je radila, više ga je osećala nego čula. Uvuklo joj se u telo, do kostiju. Ispred njih tunel poče da biva svetliji. Naglo se završavao, otvarajući se u jedno ulegnuće na vrhu brega, nalik na krater vulkana, ali očigledno načinjeno ljudskom rukom. Guja je stajala na završetku ledenog tunela i treptala, glupavo zverajući unaokolo. Crne oči drugih pećinskih otvora buljile su natrag u nju. Kupola iznad nje stvarala je sivo nebo, negde u

nekom neodređenom pravcu. Preko puta od nje hladni vazduh isticao je iz najvećeg tunela, stvarajući jedno, gotovo opipljivo jezero, koje je uviralo u mnogo manjih tunela. Nort je ponovo gurnu napred. Videla je, osećala je, ali nije reagovala ni na šta. »Tamo dole. Silazi.« Nort šutnu jedan kotur konopca i drvenih prečki i on otklopara naniže, u duboku pukotinu u sredini kratera. Čvor se razmota: bile su to lestvice od konopca. Guja im je videla vrh, ali donji kraj bio je utonuo u tamu. »Silazi«, ponovi Nort. »Ili ćemo te baciti.« »Norte, molim te«, cvileo je ludak, i Guja iznenada shvati kuda je to šalju. Nort je gledao u nju ne razumevajući dok se smejala. Osetila je kao da joj se snaga ponovo vraća, kao da je crpe iz vetra i zemlje. »Je l’ vi to ovako udarate vidare na muke?« reče ona. Vinu se niz lestvice u pukotinu, nespretno ali s oduševljenjem. Držeći se jednom rukom, spuštala se prečagu po prečagu u smrznutu tamu, hvatajući svaku prečagu golim nožnim prstima i povlačeći je od stene, tako da je imala dobar oslonac. Začu kako joj iznad glave ludak bespomoćno jeca. »Videćemo kako ćeš se osećati sutra ujutro«, reče Nort. Ludakov glas podiže se, pun užasa. »Pobiće nam sve sanodarke. Norte! Norte, zato je ona i došla.« »To bih voleo da vidim«, reče Nort. »Da vidim vidara koji bi ubio sanodarku.« Po odjecima prečaga na lestvama koje su udarale o zidove pukotine, Guja pogodi da se približava dnu. Nije bilo sasvim mračno, ali oči su joj se polako navikavale. Mokra od znoja i opet obuzeta drhtavicom, morala je da stane da se odmori. Nasloni čelo na hladni kamen. Prsti na nogama i zglavci prstiju leve ruke bili su joj oderani do krvi, jer lestvice su ležale priljubljene uz stenu. I tada, najzad, začu tiho, šuštavo gmizanje malih zmija. Držeći se za užad Guja se obesi nad prazan prostor i zažmiri da prodre pogledom u polumrak ispod sebe. Svetlost se probi dugim, tankim zrakom niz sredinu pukotine. Jedna sanodarka glatko ispuza iz tame i utonu u onu s druge strane svetle mrlje. Guja je poslednjih nekoliko metara napipavala sebi put, stupivši najzad nogom na tlo što je pažljivije mogla, pipajući oko sebe utrnulim, golim

stopalom sve dok se nije uverila da se ispod njega ništa ne kreće. Kleknu. Hladne, nazubljene neravnine na kamenu urezaše joj se u kolena, i jedina toplota koju je osetila bila je od sveže krvi što joj je opet potekla iz ramena. Ali ispruži ruku među izlomljeno stenje, pažljivo pipajući. Vrhovi prstiju očešaše joj se o glatku krljušt zmije koja tiho otpuza dalje. Posegnu ponovo, ovoga puta pripremljena, i uhvati sledeću koju je dodirnula. Oseti dva mala uboda u šaku. Nasmeši se i blago podrža sanodarku iza glave, po navici čuvajući otrov da ne isteče. Prinese je licu da bi mogla da je vidi. Bila je divlja, ne onako nežna i pitoma kao što je bio Trava. Uvijala se i šibala je repom po ruci; nežni trozubi jezičak palacao joj je da okuša Gujin miris. Ali nije siktala, baš kao što ni Trava nikada nije siknuo. Dok su joj se oči sve više navikavale na tminu, Guja postepeno sagleda ostatak pukotine, i sve ostale sanodarke, svih veličina i doba, usamljene, skupljene u klupka, više nego što je ikada u životu videla, više nego što bi njen narod ikada mogao da skupi na gomilu, kada bi svi vidari istovremeno doneli svoje zmije u naselje. Sanodarka koju je držala polako se primiri u ono malo toplote kojom je zračila njena šaka. Po jedna kap krvi pojavi se na oba uboda od njenog ujeda, ali bol od otrova trajao je samo tren. Guja sede na pete i pomilova je po glavi. Opet stade da se smeje. Znala je da mora da se savlada: to je pre bila histerija nego radost. Ali sada, u ovom trenutku, ona se smejala. »Samo se ti smej, vidarko«, Nortov glas odzvanjao je mračno među kamenjem. »Videćemo koliko ćeš se dugo smejati.« »Budalo jedna«, povika ona radosno, okružena sanodarkama, držeći jednu u ruci. Urlala je od smeha na ovu kaznu, kako se obistinila dečija bajka. Smejala se dok joj suze nisu navrle na oči, ali u jednom trenutku to se pretvori u pravi plač. Znala je da će Nort pronaći drugi način da je izloži mukama, pošto ovaj neće uspeti. Šmrcala je i kašljala, i brisala lice krajem košulje, jer, najzad, bar je imala malo vremena da predahne. I tada opazi Melisu. Njena kćerka je ležala zgrčena na polomljenom kamenu u onom užem delu pukotine. Guja joj pažljivo priđe, nastojeći da ne povredi nijednu zmiju niti da prepadne one koje su ležale u klupku oko Melisinih ruku ili zbijene u klupko na njenom toplom telu. Napravile su joj zelene pipke u svetlocrvenoj kosi.

Guja kleče pored Melise, i pažljivo, nežno, odvoji od nje divlje zmije. Nortovi ljudi su skinuli Melisi njen haljetak i odsekli joj nogavice pantalona do iznad kolena. Mišice su joj bile gole, a čizme, kao i Gujine, bile su nestale. Ruke i noge su joj bile vezane konopcem, koji joj se urezao do krvi u članke, kad se otimala. Male krvave tačkice od ujeda prekrivale su joj gole ruke i noge. Jedna sanodarka napade: očnjaci joj se zariše u Gujino meso i smesta odskoči natrag, toliko brzo da se nije mogla ni videti. Stisnutih zuba, Guja se seti ludakovih reči: »Najlepše je kad te izujedaju sve odjedanput...« Guja vlastitim telom zagradi Melisu da je odvoji od zmija i oslobodi joj članke, petljajući levom rukom po čvorovima. Melisina koža bila je ledena i suva. Guja je obgrli i uze je u naručje levom rukom, dok su divlje sanodarke puzale preko njenih vlastitih golih stopala i članaka. Još jednom se začudi što žive na hladnoći. Nikada se ne bi bila usudila da pusti Travu iz torbe na ovakvoj temperaturi. Čak bi mu i u torbi bilo suviše hladno: ona bi ga izvadila, grejala svojim rukama i pustila da joj se obmota oko grla. Melisina ruka mlitavo pade na stenu. Krvave mrlje razmazaše se iz rana tamo gde joj se koža očešala o tkaninu ili o stenu. Guja nekako uspe da podigne Melisu sebi u krilo, da je odvoji od ledenog tla. Bilo je udaralo teško i sporo, disala je duboko. Ali svaki novi udisaj je tako dugo čekala pre no što se pojavi, pa se Guja bojala da će potpuno prestati. Hladnoća ih ponovo pritisnu, uklanjajući bol iz Gujinog ramena, iscrpljujući je. Ostani budna mislila je, ne smeš zaspati. Melisa će možda prestati da diše, srce će joj se možda zaustaviti od tolikog otrova, i tada će joj biti potrebna pomoć. Uprkos samoj sebi, Guja stade da gleda razroko i kapci joj padoše; svaki put kad bi joj otežala glava pala na grudi, uz trzaj se budila iz sna. Prijatna misao prodre joj do svesti: niko ne umire od otrova sanodarke. Ili ostanu u životu, ili umiru od one bolesti od koje pate, mirno i blaženo, kad im dođe vreme. Možeš mirno da zaspiš, Melisa neće umreti. Ali Guja se nije sećala nijednog slučaja da je neko dobio toliko otrova, a Melisa je bila još dete. Majušna sanodarka skliznu između njene noge i zida pukotine. Ona pruži utrnulu desnu ruku i začuđeno je podiže. Ležala je sklupčana na njenom dlanu, netremice je posmatrajući svojim očima bez kapaka, kušajući vazduh trozubim jezičkam. Nešto je bilo neobično u vezi sa njom. Guja pogleda izbliza.

Bila je mladunče, tek se bila ispilila iz jajeta, jer je još oko usta nosila rožasto tkivo koje mnoge vrste zmija imaju kad se izlegu. Evo najzad konačnog dokaza kako Nort dolazi do svojih zmija. Nije našao nikakav inozemni izvor. Ne klonira ih. Ima populaciju koja se sama razmnožava. U ovoj jami bilo ih je svih veličina i doba uzrasta, od malenih koje se tek izlegle iz jaja, pa do zrelih primeraka većih od bilo koje sanodarke koju je Guja ikada videla. Okrenu se da spusti mladunče pored sebe, ali udari rukom o zid. Uplašena, sanodarka napade. Oštri ubod majušnih očnjaka natera Guju da se trgne. Životinjica joj otpuza iz ruke na zemlju i sakri se u tami. »Norte!« Gujin glas je bio promukao. Iskašlja se i pokuša ponovo. »Norte!« Posle nekog vremena njegov obris se pojavi nad ivicom pukotine. Po osmehu Guja je znala da očekuje da ga moli za milost. On je gledao nadole, u nju, primetivši način na koji se bila postavila između Melise i zmija. »Biće slobodna, ako je ostaviš na miru«, reče on. »Nemoj je čuvati od mojih životinjica.« »Tvoje životinjice uzalud trunu ovde, Norte«, reče Guja. »Treba da ih izneseš u svet. Svi će ti ukazivati počasti, naročito vidari.« »Već mi i ovde ukazuju počasti«, reče Nort. »Ali tu mora da ti je teško da živiš. Mogao bi da živiš udobno i u izobilju ...« »Nije mi stalo do udobnosti«, reče Nort. »Ti bi prva od svih ljudi trebalo to da znaš. Svejedno mi je da li spavam na tvrdoj zemlji ili umotanu perine.« »Uspeo si da razmnožavaš sanodarke«, reče Guja. Baci pogled na Melisu. Nekoliko sanodarki prokrijumčarilo se, uprkos Guji. Ona zgrabi jednu, baš pre no što je uspela da dohvati golu mišicu njene kćeri. Zmija napade i ujede je. Ona i nju i ostale prenese na drugu stranu tela, rukama koje su bridile, ne obraćajući pažnju na njihove očnjake. »Kako god da si to uradio, trebalo bi da svoje znanje izneseš odavde i preneseš na na druge.« »A kakvo je tvoje mesto u celoj toj zamisli? Treba li da te izvadim da mi budeš glasnik? Mogla bi igrajući da ulaziš u gradove na mom putu i da ih obaveštavaš da dolazim.« »Priznajem da ne bih marila da umrem, tu dole.« Nort se resko nasmeja.

»Mogao bi tolikim ljudima da pomogneš. Kada je tebi bio potreban vidar, nije ga bilo zato što nismo imali dovoljno sanodarki. Mogao bi pomoći ljudima kao što si sam.« »Pomažem onima koji mi dođu«, reče Nort. »To su ljudi koji liče na mene. I samo njima želim da pomognem.« Okrenu se da ode. »Norte!« »Molim.« »Daj mi bar jedno ćebe za Melisu. Umreće ako je ne zagrejem.« »Neće umreti«, reče Nort. »Neće ako je prepustiš mojim životinjicama.« Senka i obris mu iščezoše. Guja još čvršće zagrli Melisu, osećajući svaki spori, teški otkucaj detinjeg srca u vlastitom telu. Bila je toliko umorna i bilo joj je toliko hladno da više nije mogla da misli. San bi joj pomogao da počne da ozdravlja, ali morala je da ostane budna, Melise radi i radi sebe same. Samo jedna misao ostala joj je nepomućena: odupreti se Nortovoj želji. Znala je, iznad svega, da su i ona i njena kćerka izgubljene ako mu se pokore. Krećući se vrlo polako, tako da ne pokvari blagotvorni uticaj hladnoće na bol u ramenu, Guja uze Melisine ruke u svoje i stade da ih trlja, pokušavajući da povrati krvotok u toplotu. Krv na ujedima sanodarki već se bila osušila. Jedna od zmija obmota se Guji oko članka na nozi. Ona promrda prstima i stade kretati stopalom u krug, oko članka, nadajući se da će sanodarka sama otpasti. Stopalo joj je bilo tako ledeno da je jedva i osetila kada su joj se zmijski očnjaci zarili u meki deo tabana. Nastavila je da trlja Melisine ruke. Zagrevala ih je dahom i poljupcima. Dah joj se ledio u vazduhu. Slabo svetlo je počelo još više da jenjava. Guja podiže pogled. Komadić sive kupole koji se video između ivice pukotine bio je gotovo već sasvim pocrneo jer je napolju padala noć. Guja oseti kako je obuzima tuga. Tako je bilo i one noći kada je Džesi umrla, sve izuzev zvezda. Nebo je bilo isto ovako jasno i tamno, stenoviti zidovi koji su je okruživali isto tako strmi, kao nožem odsečeni, hladnoća isto tako iscrpljujuća kao i pustinjska vrelina. Guja prigrli čvršće Melisu i nagnu se nad njom, štiteći je od senki. Zbog sanodarki, ništa nije mogla da učini za Džesi; i opet zbog sanodarki, sad ništa ne može da učini za Melisu. Sanodarke se skupiše u gomilu i polako krenuše k njoj. Krljušt na kamenu, vlažnom od magle, šaputala je oko nje - Guja se trže iz sna.

»Gujo ...« Melisin glasić je bio taj hrapavi šapat koji je čula i koji ju je probudio. »Tu sam.« Jedva je mogla da nazre lice svoje kćeri. Poslednji odsjaji dana mutno su joj osvetljavali gustu, kovrdžavu kosu i debele, krute ožiljke. Oči su joj sanjivo bludele. »Sanjala sam ...« pusti da joj glas zamre. »Bio je u pravu!« iznenada povika besno. »Proklet bio, imao je pravo!« Baci se Guji oko vrata i sakri joj lice na grudi. Glas joj je dopirao odatle, prigušeno. »Zaista sam zaboravila, za kratko vreme. Ali više ne želim... ne želim ...« »Melisa ...« Melisa se ukruti na zvuk njenog glasa. »Ne znam šta će se još dogoditi. Nort je obećao da ti neće učiniti ništa nažao.« Melisa je drhtala, ili je bila u groznici. »Ako kažeš da ćeš mu se pridružiti...« »Neću!« »Melisa ...« »Neću! Ne želim. Ne tiče me se.« Glasić joj je bio visok i stisnut. »To će opet biti kao sa Rasom ...« »Melisa, mila moja, ovoga puta imaš gde da odeš. Ništa se neće promeniti. Sve je isto kao što smo već razgovarale. Naš narod mora saznati za ovo mesto. Moraš sebi dati priliku da pobegneš.« Melisa se ćutke priljubi uz nju. »Ostavila sam Maglu i Peska«, reče napokon. »Nisam uradila onako kako si ti želela, i evo, sada će umreti od gladi.« Guja je milovala po kosi. »Biće sve u redu s njima, još za neko vreme.« »Bojim se«, prošaputa Melisa. »Obećala sam da neću više, ali opet se bojim. Gujo, ako kažem da ću da mu se pridružim i on kaže da će me ponovo poslati da me ujede sanodarka ne znam šta ću uraditi. Ne želim da zaboravim na sebe ... ali već jednom jesam, i...« Ona dodirnu debeli ožiljak oko svog oka. Guja je nikada ranije nije videla da to čini. »Ovoga više nije bilo. Ništa me više nije bolelo. Posle nekog vremena biću spremna na sve, samo da to ponovo osetim.« Melisa zatvori oči. Guja zgrabi jednu sanodarku i hitnu je od sebe, postupajući mnogo grublje s njom no što je verovala da je u stanju. »Da li bi radije umrla?« upita oštro. »Ne znam«, reče Melisa slabim glasom, sanjivo. Ruke joj skliznuše sa Gujinog vrata i ležale su mlitavo. »Ne znam, Možda i bih.« »Melisa, oprosti mi, nisam mislila...«

Ali Melisa, je opet utonula u san ili nesvesticu. Guja ju je držala u naručju dok su poslednji tragovi svetla polako trnuli. Mogla je da čuje krljušt sanodarki na vlažnom, klizavom stenju. Ponovo je uobrazila kako joj se približavaju, u vidu jednog jedinog, čvrstog, napadačkog talasa. Prvi put u životu oseti strah od zmija. Tada, da bi se umirila u trenutku kada je izgledalo da su šumovi stigli do nje, ona ispruži ruku da opipa goli kamen. Ruka joj utonu u koprcavu masu zmijskih tela i glatkih krljušti. Trže se natrag kada se čitavo sazvežđe majušnih bolnih tačkica raširi po toj ruci. Sanodarke su išle za toplotom, ali ako ih pusti da pronađu ono što im je bilo potrebno pronaći će i njenu kćer. Ona se povuče u uzani kraj pukotine. Utrnula ruka nesvesno joj se steže oko jednog teškog, oštrog vulkanskog kamena. Podiže ga nespretno u vis, spremna da njime smrvi podivljale sanodarke pod sobom. Guja obori glavu i snagom volje natera prste da joj se rašire. Stena se otkotrlja među ostalo takvo kamenje. Sanodarka joj skliznu preko članka na ruci. Bila je isto toliko u stanju da je ubije koliko bi bila u stanju i da odlebdi napolje iz pukotine na jastučetu od hladnog, zgusnutog vazduha. Čak ni radi Melise. Vrela suza skotrlja joj se niz obraz. Dok joj je stigla do brade već je bila kao led. Bilo je isuviše mnogo sanodarki da bi mogla zaštititi Melisu od njih, ali ipak, Nort je bio u pravu. Guja ne može da ih ubije. Očajna, ona se mučno podiže na noge, naslanjajući se na zid pukotine i uvlačeći telo u uzani prostor. Melisa je bila mala za svoje godine, pritom i veoma mršava, ali težina njenog omlitavelog tela činila se ogromnom. Gujine sleđene šake bile su isuviše utrnule da bi je mogla čvrsto držati, i jedva da je i osećala oštrinu kamenja pod bosim nogama. Ali mogla je da oseti kako joj se sanodarke uvijaju oko članaka. Melisa stade da joj klizi iz ruku i Guja je zgrabi desnom rukom. Bol je prostreli kroz rame i nastavi pravo dole, niz kičmu. Nekako je uspela da se podupre između dva susedna kamena zida i da i dalje nastavi da drži Melisu iznad zmija.

12 Obrađena polja i lepo sagradene kućice Planine ostale su daleko iza Arevina, trećega dana njegovog putovanja na jug. Drum se pretvorio u stazu, koja se dizala i spuštala duž ivica planinskih lanaca koji su se nizali jedan za drugim, čas vodeći sigurno kroz neku prijatnu dolinu, čas uz puno opasnosti preko osulina. Teren se postepeno dizao i postajao sve divljiji. Arevinov tupavi konj teško je klancao dalje. Ceo dan ga niko nije zaobišao, ni u jednom ni u drugom pravcu. Lako ga je mogao sustići svako ko putuje na jug; svako ko bolje poznaje stazu, svako ko se uputio odredenom mestu, sigurno bi ga sustigao i zaobišao. Ali bio je stalno sam. Postade mu hladno od planinskog vazduha, onako zarobljenom i pritisnutom odozgo ogromnim kamenim zidovima planina i mračnim drvećem koje mu se nadnosilo nad put. Bio je svestan lepote tog predela, ali lepota na koju je bio navikao bila, je ona iz njegovog zavičaja: plodne ravnice i visoravni. Osećao je čežnju za domom ali nije mogao da se vrati. Uverio se vlastitim očima da su oluje u istočnoj pustinji bile jače nego u zapadnoj, ali razlika je bila samo u jačini vetra, ne i u prirodi same nepogode. Na zapadu oluja bi ubila nezaštićenog stvora dok dvadeset puta udahne, na istoku deset. Moraće da ostane u planinama sve do proleća. Nije mogao jednostavno da sačeka u vidarskom naselju ili u Planini. Kada bi samo čekao i ne bi preduzimao ništa, uobrazilja bi mu nadjačala ubeđenje da je Guja u životu. A kad bi zaista počeo da veruje da je Guja mrtva, to bi bilo opasno. Ne samo za njegov zdrav razum već i za samu Guju. Arevin je znao da nema moć da pravi čuda, kao što to nije mogla ni Guja, ma kako njeni uspesi izgledali čudesni, ali se piašio da pomisli na njenu smrt. Verovatno se nalazila u bezbednosti u podzemnom gradu, prikupljajući nova znanja kojima će se popraviti ono što je učinio Arevinov rođak. Arevin pomisli da je Stavinov mladi otac imao sreće što nije morao sam da plaća za svoj strah. Srećom po njega, nesrećom po Guju. Arevin požele da ima dobrih vesti za nju kada je bude pronašao. Ali sve što će moći da joj kaže biće: »Objasnio sam sve, pokušao sam da tvoj narod shvati strah koji moj narod oseća od zmija. Ali nisu mi dali nikakav odgovor: hoće tebe da vide. Traže da se vratiš kući.«

Na ivici livade, misleći da je nešto čuo, on zaustavi konja. Tišina je bila njegovo vlastito prisustvo, svuda oko njega, na jedan prefinjen način drukčija od tišine u pustinji. Da li sam ja to počeo da uobražavam zvuke, zapita se, kao što mi se već noću pričinjava da me ona dodiruje? Ali tada ponovo začu topot životinjskih kopita koji je dolazio iz drveća ispred njega. Maleno stado nežnih planinskih jelena pojavi se, kasajući prema njemu preko proplanka, sa belim nogama tankim poput grančica koje su sevale i sa visoko podignutim vratovima. U poređenju sa ogromnim i nezgrapnim mošusnim govedima koje je odgajalo Arevinovo pleme, tanani jelenčići izgledali su kao igračke. Kretali su se gotovo nečujno; u stvari, konji njihovih pastira privukli su Arevinovu pažnju. Njegov konj, koji se već bio uželeo nekoga od svoje vrste, zanjišta. Pastiri mašući dokasaše brzo do njega i povukoše uzde konjima tako da su se propeli. Oboje su bili mladi, opaljene kože i kratko potkresane bledožute kose, na prvi pogled reklo bi se da su rođaci. U Planini Arevin se osećao neprijatno zbog svog pustinjskog haljetka, ali to je bilo zato što su ga ljudi zamenili za ludaka. Nije smatrao za potrebno da promeni način odevanja nakon što se sve razjasnilo. Ali sada oba d e t e t a pogledaše u njega, pogledaše se uzajamno i nasmešiše se jedno drugom. On stade da se pita da nije možda ipak trebalo da kupi novu odeću. Ali imao je veoma malo novaca i nije hteo da troši ako baš nije bilo sasvim neophodno. »Daleko si zabasao od trgovačkih puteva«, reče stariji pastir. Nije zvučalo izazivački, već prosto, kao činjenica. »Treba li ti neka pomoć?« »Ne«, reče Arevin. »Ali vam svejedno zahvaljujem.« Njihovo stado jelena povrve svuda oko njega. Životinje su se tihim zvucima sporazumevale među sobom, više nalik na ptice nego na papkare. Mlada pastirka iznenada viknu i zamlatara rukama. Jeleni se rasprštaše u svim pravcima. To je bila još jedna razlika između tog stada i onog što ga je čuvao Arevin: mošusna goveda bi reagovala na jahača koji maše rukama time što bi se okupila u gomilu, da vide o čemu se radi. »Bogovi, Džin, isprepadaćeš sve živo odavde do Planine.« Ali nije izgledao mnogo zabrinut zbog jelenova, i oni se zaista ponovo okupiše nešto malo niže niz stazu. Arevina je opet iznenadilo kako ljudi u ovom kraju rado otkrivaju svoja imena, ali rešio je da će bolje uraditi ako se navikne na to.

»Ne mogu da razgovaram dok mi se to zverinje mota oko nogu, reče ona i nasmeši se na Arevina. »Drago mi je što najzad opet vidim jedno ljudsko lice, posle ovoliko gledanja na jelene i drveće. I na svog brata.« »Znači li to da niste nikoga sreli na ovoj stazi?« To je bila više tvrdnja nego pitanje. Da se Guja vraćala iz Centra i da su je stočari zaobišli, bilo bi mnogo razumnije da nastave put zajedno nego da se rastanu. »Zašto? Tražiš li nekoga?« Mladićev glas delovao je sumnjičavo, ili možda samo oprezno. Da nije možda ipak sreo Guju? I Arevin bi mogao nekom strancu da postavlja drska pitanja da bi zaštitio vidarku. A za Guju bi učinio i mnogo više od toga. »Da«, reče on. »Jednu vidarku. Moju prijateljicu, konj joj je sive boje a ima i šarenog ponija, i u društvu je s jednim detetom. Trebalo bi da dolazi sa severa, vraćajući se iz pustinje.« »Ali ne vraća se.« »Džin!« Džin se namrgodi na brata. »Kev, on, mi ne liči na nekoga ko bi joj učinio nešto nažao. Možda mu je potrebna za nekog bolesnika.« »A možda je i prijatelj onog ludaka«, reče njen brat. »Zašto je tražiš?« »Ja sam prijatelj vidarkin«, ponovi Arevin, uznemireno. »Da li ste sreli ludaka? Je li Guja zaštićena od njega?« »Ovaj je u redu«, reče Džin Kevu. »Nije odgovorio na moje pitanje.« »Pa rekao je da joj je prijatelj. Možda se to sve tebe uopšte ne tiče«. »Ne, tvoj brat ima pravo da me ispituje«, reče Arevin, »a možda i obavezu. Tražim Guju zato što sam joj kazao svoje ime.« »A kako se to zoveš?« »Kev!« uzviknu Džin, negodujući. Arevin se nasmeši, prvi put otkako je susreo ovo dvoje. Već je počinjao da se navikava na neotesane običaje. »To nijednome od vas dvoje ne bih rekao«, reče ljubazno. Kev se namršti, zbunjeno. »Umemo mi da budemo i bolje vaspitani«, reče Džin. »Ovo je zato što smo toliko dugo bili bez ikakvog dodira s ljudima.« »Guja se vraća«, reče Arevin, glas mu je malo podrhvatao od uzbuđenja i radosti. »Sreli ste je. Pre koliko vremena?«

»Juče«, reče Kev. »Ali ona ne ide ovim putem.« »Putuje na jug«, reče Džin. »Na jug!« Džin klimnu glavom. »Bili smo tamo gore, Prikupljali smo stado pre nego što padne sneg. Sreli smo se s njom kada smo sišli sa visokih pašnjaka. Kupila je jednog od tovarnih konja za ludaka, da bi ga jahao.« »Ali zašto putuje sa ludakom? On ju je bio napao! Jeste li sigurni da je on nije silom vodio sa sobom?« Džin se nasmeja. »A, ne. Guja je vodila glavnu reč. Nema sumnje da jeste.« Arevin joj poverova, tako da je sad mogao da se oslobodi onog svog najgoreg straha. Ali još uvek nije bio sasvim umiren. »Na jug«, reče on. »Šta leži južno odavde? Mislio sam da nema više nikakvih gradova.« »I nema ih. Mi smo stigli možda najdalje od svih drugih. Bili smo iznenađeni kada smo je sreli. Taj prolaz više niko ne koristi, čak ni kad se vraća iz grada. Ali nam nije kazala kuda se uputila.« »Niko ne zalazi dublje na jug od nas«, reče Kev. »Opasno je.« »U kom smislu?« Kevin sleže ramenima. »Hoćeš li ti poći za njom? upita Džin. »Hoću.« »Dobro. Ali već je vreme da se ulogorimo. Hoćeš li da se odmoriš sa nama?« Arevin baci pogled mimo njih, u pravcu juga. Zaista, senke planinskih vrhova već su se prevlačile preko proplanka, sumrak mu se približavao. »Nećeš moći noćas još mnogo da odmakneš, istina je«, reče Kev. »A ovo je najbolje mesto za logorovanje za pola dana jahanja u krug.« Arevin uzdahnu. »Pa, dobro«, reče. »Hvala vam. Logorovaću noćas s vama.«

Arevinu je dobrodošla toplota vatre koja je pucketala u sredini logora. Mirisno drveće bacalo je varnice dok je sagorevalo. Stado planinskih jelena bilo je poput nejasne pokretne senke u sredini livade, potpuno tiho, ali konji su s vremena na vreme trupkali kopitama; pasli su bučno, kidajući

zubima nežne vlati trave. Kev se već bio umotao u svoju ćebad; tiho je hrkao na ivici osvetljenog kruga oko vatre. Džin je sedela preko puta Arevina, zagrlivši kolena, lica crvenog od svetlosti vatre. Ona zevnu. »Ja ću sad na spavanje:, reče ona. »A ti?« »I ja ću. Samo još malo.« »Da li ti još nešto treba?« upita ona. Arevin podiže pogled. »Već si mnogo učinila za mene«, reče on. Ona ga radoznalo pogleda. »Nisam baš na to mislila.« U glasu joj se nije osećala baš uvređenost; bilo je mnogo slabije od toga, ali ipak dovoljno da Arevin shvati da je nešto pogrešio. »Ne razumem te.« »Kako to tvoj narod kaže? Dopadaš mi se. Pitam te da li bi noćas hteo da podeliš postelju sa mnom.« Arevin nezainteresovano pogleda u Džin, ali bio je zbunjen. Mislio je nadao se - da nije pocrveneo. I Tad i Laril su mu bili postavili isto pitanje, ali on ih nije razumeo. Odbio ih je kratko i jasno, i da su pomislili da je neotesan, ako ne i nešto gore. Arevin se nadao da su ipak kasnije shvatili da ih nije razumeo, da su njegovi običaji bili drukčiji. »Zdrava sam, ako te to brine«, reče Džin, pomalo osorno. »A biokontrola mi je odlična.« »Kako, molim?« reče Arevin. »Uopšte te nisam razumeo. Počašćen sam tvojim pozivom i nisam nimalo sumnjao u tvoje zdravstveno stanje, niti u tvoju biokontrolu. Niti, pak, ti treba da se brineš o mojima. Ali ako te to ne vređa, moram ti reći ne.« »Ne mari«, reče Džin. »Prosto mi je palo na pamet.« Arevin je dobro video da je uvređena. Pošto je tako grubo i nehotice odbio Tada i Laril, Arevin je osećao da ovoj devojci, ako ništa drugo, bar duguje objašnjenje. Nije umeo da opisuje svoja osećanja, jer nije bio siguran ni da li ih sam razume. »Mislim da si veoma privlačna«, reče Arevin. »Ne bih želeo da me pogrešno shvatiš. Ne bi bilo pošteno da pristanem da budemo zajedno. Moje misli bi bile ... na drugom mestu.« Džin ga je gledala kroz treperavu vrelinu koja se dizala iznad vatre. »Mogu da probudim Keva, ako hoćeš.«

Arevin zavrte glavom. »Hvala. Mislio sam da kažem da će mi misli biti na drugom mestu, ne u ovom logoru.« »Oh«, reče ona, shvativši iznenada. »Sad mi je jasno. Ne zameram ti. Nadam se da ćeš je uskoro pronaći.« »Ja se nadam da te nisam uvredio.« »Ne, sve je u redu«, reče Džin, pomalo čežnjivo. »Pretpostavljam da nećeš promeniti mišljenje i kad ti budem rekla da ne tražim ništa stalno? Čak ni ma šta što bi trajalo duže od noćas?« »Neću«, reče Arevin. »Oprosti. I dalje mislim isto.« »Pa, dobro.« Ona podiže svoje ćebe i odmače se na ivicu svetlosnog kruga. »Laku noć.« Kasnije, ležeći umotan u ćebad koja ipak nisu sasvim uspevala da ga zaštite od hladnoće, Arevin pomisli kako bi bilo prijatno i toplo da sada leži pored neke druge osobe. Celog života se neobavezno spajao sa svetom iz svoga i susednih plemena, ali dok nije sreo Guju nije još bio nikoga sreo s kim bi mogao da se sadruži. Od kako se sreo s njom nije više nikoga poželeo; a što je bilo još čudnije, nije ni primetio da ga više niko ne privlači. Ležao je na tvrdoj zemlji, razmišljajući o svemu tome i pokušavajući da se priseti da u stvari zaista nije imao nikakvih dokaza, sem jednog kratkog dodira i nekoliko dvosmislenih reči, da Guja oseća prema njemu nešto više od prolazne privlačnosti. No, ipak se nadao.

Guja se dugo nije pokrenula; u stvari, nije ni mislila da može da se pokrene. Čekala je da svane, ali noć je još trajala. Možda su Nortovi ljudi prekrili nečim pukotinu da bi ostala u mraku, ali Guja je znala da je to smešno pretpostaviti, ako ništa drugo a ono zato što će Nort hteti da je gleda i da joj se ruga. Dok je tako razmišljala o tami, nešto zasvetluca iznad njene glave. Pogleda uvis, ali pred očima su joj samo igrale mrlje i senke i čuli se neobični šumovi koji su postajali sve jači. Konopci i drvo zagrebaše o zidove pukotine i Guja se zapita kakav li je to drugi jadni bogalj otkrio Nortovo sklonište, i tada, dok se platforma glatko spuštala k njoj pomoću čekrka, ugleda Norta lično gde silazi. Nije mogla jače da stegne Melisu, niti da je sakrije od njega, čak ni da se ispravi i da se bori za nju. Nortova svetiljka osvetli pukotinu i zaslepi Guju.

On koraknu i siđe sa platforme dok se konopci sa čekrka olabaviše na njenim uglovima. Dvojica njegovih ljudi su mu išli po jedan sa svake strane, noseći svetiljke. Dve grupe senki su se lelujale i lomile na zidovima. Kada joj Nort priđe dovoljno blizu, svetlost ih obavi oboje i mogla je da mu vidi lice. Smešio joj se. »Vole te moje sanodarke«, reče on, klimnuvši glavom u pravcu njenih stopala gde su joj se zmije uvijale oko nogu, gotovo do kolena. »Ali ne smeš biti tako sebična prema njima.« »Melisa ih ne želi«, reče Guja. »Moram da ti kažem«, reče on, »da nisam ni očekivao da ćeš to moći da shvatiš.« »Ja sam vidarka.« Nort se ovlaš namršti, oklevajući. »A, tako. Jasno mi je. Dabome, trebalo je da se toga setim. Ti ćeš svakako pružati otpor, zar ne?« On dade znak glavom svojim ljudima i oni spustiše svetiljke i krenuše prema Guji. Svetlost je osvetljavala Nortovo lice odozdo, bacajući čudne, crne senke po njegovoj koži, beloj kao hartija. Guja ustuknu pred njegovim ljudima, ali iza leđa joj se uzdizao kameni zid; nije imala odstupnicu. Nortovi pratioci su pažljivo koračali između izlomljenog kamenja i sanodarki. Za razliku od Guje bili su obuveni u teške cokule. Jedan pruži ruke da joj oduzme Melisu. Guja oseti kako joj se zmije odmotavaju sa članaka i ču ih kako pužu preko stenja. »Odbi!« dreknu Guja, ali jedna mršava ruka pokuša da joj izvuče Melisu iz naručja. Guja se malo sagnu da je zakloni. To je bilo jedino čega je mogla da se seti. Oseti kako joj se hladno meso ugiba pod zubima sve dok ne stiže do kosti; u ustima joj ostade ukus tople krvi. Zažali što nema oštrije zube, oštrije i sa dva mala kanala za protok otrova. Ovako se samo mogla nadati da će se rana zagaditi. Nortov pratilac odskoči, kriknuvši, trgnuvši ruku, a Guja ispljunu njegovu krv. Nastade gušanje kada je Nort i ostali zgrabiše za kosu, za ruke i za odeću, i držahu je sve dok joj nisu oteli Melisu. Nort joj obmota kosu oko svojih dugih prstiju, držeći joj glavu zabačenu unazad, uza zid, tako da nije mogla ponovo da ugrize. Izvukoše je na silu iz suženog dela pukotine. Boreći se s njima, ona uspe da se podigne na noge u trenutku kada se jedan od pratilaca okrenu prema platformi, noseći Melisu. Nort je ponovo trže za kosu i zavali joj glavu. Kolena joj popustiše. Pokuša da ustane, ali više u

njoj nije preostala ni trunka snage za borbu, snage kojom bi savladala iscrpljenost i ranu. Držeći desno rame levom rukom, dok joj je krv curila između prstiju, ona klonu na tle. Nort ispusti Gujinu kosu i priđe Melisi, zagledajući joj oči i napipavajući joj bilo. Osvrnu se i opet pogleda u Guju. »Kazao sam ti da je ne sklanjaš od mojih životinjica.« Guja podiže glavu. »Zašto pokušavaš da je ubiješ?« »Da je ubijem. Ja? Pa ti ne znaš ni deseti deo onoga što misliš da znaš. Ti si je dovela u životnu opasnost, ne ja.« On ostavi Melisu i vrati se Guji, saginjući se da uhvati nekoliko zmija. On ih stavi u korpu, držeći ih pažljivo, sprečavajući ih da ga ujedu. »Moraću da je iznesem odavde da bih joj spasao život. Omrznuće te zato što si joj upropastila ovaj prvi doživljaj. Vi vidari se samo šepurite sa svojom uobraženošću.« Guja se zapita da on možda nema pravo u pogledu uobraženosti; ako ima, onda je možda govorio istinu i o Melisi, o svemu. Nije mogla da prikupi misli kako treba da bi mu se suprotstavila. »Nemojte biti grubi prema njoj«, prošaputa. »Ne brini«, reče Nort. »Biće joj lepo sa mnom.« On pozva glavom svoja dva pratioca. Kada krenuše ka Guji ona pokuša da ustane i da se pripremi na poslednju odbranu. Klečala je na jednom kolenu kada je čovek koga je ugrizla zgrabi za desnu ruku i povuče je na noge, opet joj uvrnuvši rame. Drugi pratilac je pridrža sa druge strane. Nort se sagnu iznad nje, držeći jednu sanodarku u ruci. »Koliko si sigurna u svoj imunitet, je li vidarko? Jesi li i u njega uobražena?« Jedan od njegovih ljudi zabaci Gujinu glavu, tako da je grlo bilo izloženo. Nort je bio toliko visok da je Guja i tako mogla da posmatra kako spušta ruku sa sanodarkom. Očnjaci joj utonuše u Gujinu vratnu arteriju. Ništa se ne dogodi. Znala je da se ništa neće dogoditi. Požele da Nort to shvati i da je pusti, pusti da legne na hladno oštro kamenje i zaspi, makar se nikada više ne probudila. Bila je isuviše umorna da se i dalje bori, isuviše umorna da reaguje i kad je Nortov pratilac olabavio stisak svoje ruke. Krv joj je tekla niz vrat i preko ključnjače. Nort podiže još jednu sanodarku i stavi joj je na grlo.

Kada je ova druga sanodarka ujela ona iznenada oseti udar bola, koji joj se od grla zrakasto proširi po celom teiu. Uzdahnu u trenutku kad se povlačio, ostavljajući je uzdrhtalu. »A«, reče Nort. »Vidarka je počela da nas razumeva.« Zastade za trenutak, posmatrajući je. »Možda bi još jednu«, reče. »Da.« Kada se ponovo nagnu nad njom, lice mu je bilo u senci a svetlost je stvarala nimbus oko njegove bele, tanke kose. Treća zmija je bila tiha senka u njegovim rukama. Guja ustuknu, ali Nortovi pratioci su je i dalje isto onako čvrsto držali za ruke. Ponašali su se kao da su hipnotisani crnim pogledom zmije. Guja se naglo baci napred, i za časak se oslobodi, ali u meso joj se zariše prsti nalik na kandže i čovek koga je ujela zareža od besa. On je trže unazad, jednom rukom uvrćući njenu desnu mišicu i zabadajući joj duge nokte u ranjeno rame. Nort, koji se bio malo odmakao od ovog gušanja, ponovo priđe. »Zašto se boriš, vidarko? Dozvoli svom telu da oseti zadovoljstva koja daju moje životinjice.« On prinese treću sanodarku njenom grlu. Ona ujede. Ovoga puta bol se isto onako zrakasto proširi kroz nju kao i ranije, ali kada uminu, za njim krenu otkucaj bila, noseći sa sobom još jedan talas agonije. Guja glasno uzviknu. »A«, čula je Norta kako govori. »Ovoga puta zaista razume.« »Ne ...« prošaputa ona. Ugrize se za jezik. Neće dozvoliti Nortu da uživa u njenim mukama. Njegovi pratioci je pustiše iz ruku i ona pade licem napred, pokušavajući da se odupre levom rukom. Ovoga puta osećaj posle ujeda nije se izgubio. Pojačavao se, odzvanjajući gore-dole, odbijajući se o zidove kanjona - njenog tela, postajući sve jači, izazivajući treptaje oko sebe. Guja se trzala na svaki otkucaj svoga srca. Pokušavajući da udahne između satirućih grčeva, klonu na hladnu, tvrdu stenu.

Dnevno svetlo uvuče se u pukotinu. Guja je ležala onako kako je bila pala, s jednom rukom zbačenom ispred sebe. Mraz joj je srebrom prekrio iskrzane rubove rukava. Ledeni kristali su u debelom, belom sloju prekrivali prevaljene komade stene po podu i puzali uz zidove pukotine. Očarana čipkastom šarom, Guja pusti da joj misli odlutaju među nežne

latice ledenih cvetova. Dok je buljila u njih oni postadoše trodimenzionalni. Nalazila se u preistorijskoj šumi od mahovina i paprati, crnobeloj šumi. Tu i tamo vlažni tragovi istopljene vode prekidali su šare, naglo ih vraćajući natrag u dvodimenzionalnost, stvarajući drugu, grublju i oštriju mustru. Tamne linije golog kamena na smrznutom tlu izgledale su kao tragovi sanodarki, ali Guja je dobro znala da ne može očekivati da neka od zmija preživi na ovoj hladnoći i da bude dovoljno sposobna da se kreće i puzi po zaleđenom tlu. Možda ih je Nort, da bi ih zaštitio, sve preneo na neko toplije mesto. Dok se još nadala da je tako, začu tiho šuštanje krljušti o kamen. Bar jedno od tih stvorenja bilo je zaostalo. To ju je umirivalo, jer ipak nije bila potpuno sama. Ovo mora da je neka otporna zverčica, pomisli. Možda je to bila ona velika, koja ju je ugrizla, ona dovoljno velika da proizvede i sačuva nešto telesne toplote. Otvorivši oči, ona pokuša da ispruži ruku u pravcu zvuka. Pre nego što joj se ruka pokrenula, ako je uopšte i mogla da se pokrene, ugleda zmije. Jer nije ostala samo jedna, bilo ih je mnogo više. Dve, ne, tri sanodarke uzajamno su se preplele na dohvat ruke od nje. Nijedna od njih nije bila ona ogromna: nijedna nije bila mnogo veća od Trave. Uvijale su se i motale u klupko, ostavljajući na inju tragove u obliku tamnih hijeroglifa koje Guja nije umela da pročita. Ti simboli su imali neko značenje, bila je sigurna u to, samo kad bi umela da ih odgonetne. Samo jedan deo poruke bio joj je u vidnom polju i ona stade, polako i teško, da okreće ukrućeni vrat prateći pogledom povezane tragove. Krajičkom oka gledala je i dalje sanodarke, kako se trljaju jedna o drugu, tela umotanih u trostruki gajtan. Zmije se smrzavaju i na samrti su, eto, to mora da znači njihova poruka, i ona mora nekako dozvati Norta i naterati ga da ih spase. Guja se podiže na laktove, ali nije mogla dalje da se pokrene. Borila se, pokušavajući da progovora, ali obuze je talas gađenja. Nort i te njegove »životinjice«: povrati na suvo, jer u stomaku nije imala ništa što bi moglo da iziđe i da joj pomogne da se očisti od svoga gađenja. Još je bila pod uticajem otrova. Prodorni bol bio je slabio do blagog, pulsirajućeg tištanja. Ona ga potisnu, natera sebe da ga sve manje i manje oseća, ali nije mogla da istraje u tom naporu. Pobeđena, ponovo se onesvesti.

Guja se probudi iz sna, ne iz nesvestice. Svi bolovi i dalje su bili u njoj, ali sada je znala da ih je pobedila u trenutku kada je uspela da ih odagna, jednog po jednog, i kada se više ne vratiše. Bila je još slobodna, i Nort neće više moći da od nje napravi svoga roba pomoću sanodarki. Ludak joj je nekada opisao to kao ekstazu, prema tome moglo se zaključiti da otrov nije na nju imao isto dejstvo kao i na Nortove ljude. Nije znala da li je to zbog imuniteta koji je stekla kao vidarka, ili zato što se oduprla snagom volje. Ali nije ni bilo bitno. Sada je razumela zašto je Nort bio tako siguran da se Melisa neće smrznuti do smrti. Hladnoća je i dalje trajala, Guja je bila svesna da je tako, ali njoj samoj je bilo toplo, čak je osećala i da ima vatru. Koliko dugo će joj telo izdržati ovaj povišeni metabolizam to nije znala, ali osećala je kako joj krv snažno struji kroz telo i znala je da se ne mora bojati da će da se smrzne. Seti se sanodarki, kako su upravo neverovatno živahne na ovom kristalnom, injem posutom tlu. Mora da sam sve to sanjala, pomisli. Ali ipak pogleda oko sebe, i tamo, među tamnim hijeroglifima svojih tragova još su se preplitale tri male zmije. Vide drugo takvo trojstvo, zatim treće, i iznenada, potpuno zaprepašćena i puna oduševljenja, ona shvati poruku koju su joj slali ovo mesto i ove životinje. Osećala se kao da je predstavnik mnogih pokolenja vidara, poslat ovamo zato da bi u njihovo ime primio dar. Još dok se čudila koliko joj je dugo bilo potrebno da otkrije tajnu sanodarki, razumela je i zašto. Tek sada, kada je uspela da pobedi otrov u sebi, mogla je i da razume ono što su joj hijeroglifi kazivali, i videla je u svome duhu još mnogo više nego samo mnogobrojna trojstva sanodarki kako se pare na ledenom kamenju. Njen narod, kao i svi drugi ljudi na ovoj zemlji, bio je isuviše zaokupljen sobom, premalo okrenut spoljnom svetu. Možda je to bilo i neizbežno, jer ta izolacija im je bila nametnuta. Ali zato su, između ostalog, vidari bili isuviše kratkovidi; štiteći sanodarke od hladnoće, sprečavali su ih da sazru. I to je bilo neizbežno: sanodarke su bile isuviše dragocene da bi ih izlagali eksperimentima. Bilo je bezbednije računati na kloniranje

transplantacijom jezgra da bi se dobilo ono nekoliko novih sanodarki, nego ugroziti živote onih koje su već imali. Guja se nasmeši kad shvati koliko je rešenje bilo jasno i jednostavno. Očigledno je da sanodarke koje su imali vidari nikada nisu sazrevale za oplođenje. U jednom stupnju svoga razvoja bilo im je potrebno da budu izložene toj ljutoj zimi. Takođe je očigledno zašto su se retko parile, čak i ono malo što je sazrelo prirodnim putem: hladnoća je takođe podsticala instinkt za razmnožavanjem. I konačno, u nadi da će se sazrele zmije spariti, vidari su ih pažljivo i mučno združivali... dve po dve. Odvojeni od novog znanja, vidari su razumeli da su njihove sanodarke drukčije od zemaljskih zmija, ali nisu shvatili do koje mere su se razlikovale. Dve po dve. Guja se bezglasno nasmeja. Seti se žučnih diskusija sa drugim vidarima na časovima, u učionicama, za vreme ručka, o tome da li su sanodarke diploidne ili heksaploidne, jer broj jedara u ćelijama dozvoljavao je obe mogućnosti. Ali u svim tim strasnim raspravama ni jedna strana nije bila u pravu. Sanodarke su bile triploidne i parile su se u trojstvu, ne u paru. Smeh u Gujinom umu zamre polako i pretvori se u tužni smešak žaljenja, kada se seti svih onih grešaka koje su ona i njen narod napravili tokom ovolikih godina, onemogućeni nedostatkom odgovarajućih informacija, nedostatkom mašina i tehnologije da podrže biološke pretpostavke, i vlastitim etnocentrizmom. I izolacijom koju su planeti Zemlji nametnuli drugi svetovi, kao i samonametnutom izolacijom mnogobrojnih izdvojenih grupa ljudi. Njen narod je pravio greške; i sa sanodarkama je mogao samo greškom i slučajno da uspe. Sada, kada je Guja sve razumela, možda je bilo već kasno.

Guji je bilo toplo, osećala se smirenom i pospanom. Žeđ ju je ustvari probudila; žeđ, a potom sećanje. Pukotina je bila svetla onako kako je najsvetlija mogla da bude, a kamenje na kome je Guja ležala bilo je suvo. Pokrenu ruku i oseti kako toplota crne stene uvire u nju. Ustade u sedeći položaj, proveravajući se. Koleno je bolelo, ali nije bilo natečeno. Rame je samo tištalo. Nije znala koliko je dugo prespavala, ali zarašćivanje je već počelo.

Voda se cedila u obliku tananog, hitrog mlazića na drugom kraju pukotine. Guja ustade i priđe mu, pridržavajući se za kameni zid. Osećala se nesigurno na nogama, kao da je iznenada veoma ostarila. Ali snage je još bilo u njoj; osećala se kako joj se postepeno vraća. Kleknuvši pored potočića uhvati malo vode u sklopljene šake i oprezno je okuša. Bila je čista i hladna. Stade žedno da pije, verujući tom prvom utisku. Bilo je izuzetno teško otrovati vidara, ali u ovom trenutku joj je bilo stalo da zaštiti svoje telo od novih otrova. Ledena voda, gotovo na tački mržnjenja, napravi joj bolove u praznom stomaku. Odagna misli o hrani i vrati, se u sredinu pukotine gde je sad stajala, lagano se okrećući u krug da je ispita pri dnevnom svetlu. Zidovi su bili rapavi ali nisu bili napukli; nije mogla da zapazi nikakvo uporište za noge ili hvatove za ruke na njima. Gornja ivica je bila jedno tri puta viša nego što bi ona mogla da dohvati kad skoči, čak i da nije ovako ranjena. Ali morala se nekako izvući odatle. Morala je da pronađe Melisu i morale su nekako da uteknu. Osetila je laku vrtoglavicu. Da se ne bi uplašila udahnu duboko i polako nekoliko puta, držeći oči zatvorene. Bilo joj je teško da prikupi misli, jer je znala da će se Nort vratiti, da se može vratiti svakog trenutka. Sigurno će želeti da se naslađuje sada kad je budna, time što je pobedio njen imunitet i uspeo da je otruje. Mržnja će ga naterati da poželi da je vidi kako puzi pred njim kao ludak, moleći ga dok je ne usliši, i kako postaje sve slabija svaki put kada to učini. Strese se i otvori oči. Onoga časa kada bude shvatio da taj otrov na nju utiče, upotrebiće ga da je ubije, ako bude mogao. Guja sede i razmota Melisinu maramu sa svoga ramena. Tkanina je bila okorela i kruta od krvi, i morala je da je nakvasi da bi skinula onaj deo koji joj je bio uz kožu. Ali krasta na rani bila je već debela, i nije ponovo prokrvarila. Rana nije bila baš sasvim čista: ožiljak će biti pun prljavštine i sićušnih otpadaka ukoliko što pre nešto ne preduzme. Ali se neće zagaditi, a ona trenutno nije imala vremena da mu se posveti. Otcepi dve uzane trake s jednog kraja marame, a ostatak prikupi u nekakav zavežljaj. Četiri velike sanodarke bezvoljno su se baškarile na stenama, gotovo nadohvat ruke. Ona ih pohvata, stavi u zavežljaj i osvrnu se, tražeći još. Ove koje je već imala sigurno su bile već zrele, toliko su bile velike, a možda se u jednoj ili dve već pravila oplođena jaja. Ulovila je još tri ali ostale sanodarke su bile nestale. Pažljivo prošeta preko kamenja, tražeći neki znak gnezda, ali ne nađe ništa.

Upita se da nije uobrazila, ili možda sanjala prizor parenja. Izgledalo je tako stvarno ... No bez obzira da li je sanjala ili nije, bila je sigurna da je u pukotini bilo mnogo više sanodarki. Ili su im rupe bile tako dobro sakrivene da ih nije mogla pronaći bez pažljivijeg traganja, ili je Nort odneo sve ostale zmije. Nešto zeleno se pokrenu u poslednjem krajičku njenog vidnog polja i ona se hitro okrete. Maši se za sanodarkom, a ova je napade. Brzo trže ruku, srećna što su ipak, posle svega što se dogodilo, njeni refleksi ostali dovoljno brzi da izbegne očnjacima. Nije se bojala od ujeda: u ovom času će joj imunitet biti izuzetno visok. Svako ponovno izlaganje otrovu značilo je da sledeći put treba biti izložen mnogo većoj dozi istog otrova da bi delovao. Ali, nije joj bilo stalo da se to ponavlja. Ulovi poslednju veliku sanodarku i stavi je u zavežljaj, zaveza je jednom trakom, a drugom je priveza sebi za pojas, ostavljajući je da nisko visi. Imala je pred sobom samo jedan put da pobegne. Pa, dobro, postojao je još jedan način, ali je sumnjala da će imati vremena da sagradi sebi dovoljno visoku gomilu od polomljenog stenja da bi mogla da išeta iz jame. Vrati se u udaljeni kraj pukotine, u onaj uzani prostor gde su se zidovi sučeljavali, gde je držala Melisu u naručju. Nešto je zagolica po bosoj nozi. Spusti pogled i ugleda tek izleženu sanodarku kako odlazi. Sagnu se i podiže je nežno, da je ne bi uplašila. Rožasti izraštaji oko usta su joj otpali, a krljušt ispod njih bila joj je bledo ružičasta. Vremenom će potpuno pocrveneti. Majušna zmija okuša vazduh svojim trozubim jezičkoim, stade je gurati njuškom u dlan, i obmota joj se oko palca. Ona je ćušnu u džep na grudima svoje poderane košulje, gde ih je razdvajao samo jedan sloj tkanine, tako da je mogla da je oseti kako se kreće. Bila je dovoljno mlada da bi se pripitomila. Guja se odupre rukama u uzanom prostoru, Naslonivši se, pritisnu ramena i kičmeni stub uz stenu. Rana još nije počela da je boli, ali nije znala koliko će dugo izdržati. Reši se da ne obraća pažnju na povredu, ali bilo joj je teško da se koncentriše zbog iscrpljenosti i gladi. Upre desno stopalo o suprotni zid i polako gurnu naviše, pridržavajući se. Pažljivo postavi i drugo stopalo na kameni zid i sada je visila između dva zida pukotine. Odupre se o oba stopala, gurajući ramena naviše, otiskujući se rukama. Privuče noge i ponovo se otisnu, puzajući naviše.

Jedan kamičak joj se otisnu pod nogom i ona se okliznu, padajući porebarke. Grebla je po zidu, boreći se da ostane u prvobitnom položaju. Kamenje joj je razdiralo laktove i leđa. Tresnu o tlo, teško i ne zgrapno. Boreći se za vazduh pokuša da ustane, zatim se primiri i poleža tako. Pred očima joj je titralo i mešalo se ono gore i ono dole. Kada se konačno ustališe, ona duboko udahnu i podiže se na noge. Bolesno koleno joj je jedva primetno podrhtavalo od napora. Barem nije pala na sanodarke. Stavi ruku u džep i oseti kako se mladunče slobodno meškolji. Škrgućući zubima, Guja se ponovo osloni na zid. Ponovo izgura sebe naviše, ovoga puta pažljivije, pipajući da oseti odlomljeni kamen pre nego što bi se uprla o novo mesto. Kamenje ju je grebalo po leđima a ruke joj se klizale od znoja.. Nastavi dalje; zamisli sebe kako konačno baca pogled preko ivice svog zatvora i zamisli pred sobom čvrsto tlo i vidike. Iznenada začu neku buku i ukipi se. Ništa to nije, pomisli. Samo kamenčić koji udara o drugi. Vulkansko kamenje uvek zvuči kao živo kada udara jedno o drugo. Mišići na butinama drhtali su joj od napora. Oči su je pekle i u vidnom polju sve se iskrilo i prelivalo od znoja. Zvuk se ponovi. To nije bilo obrušavanje kamena već dva glasa, a onaj drugi pripadao je Nortu. Gotovo jecajući od razočaranja, Guja skliznu natrag u pukotinu. Silaženje joj je bilo isto toliko teško i izgledalo joj je da je potrajalo čitavu večnost pre nego što je bila dovoljno nisko da skoči na zemlju. Leđa, ruke i noge grebli su joj o stenu. Taj zvuk je bio toliko glasan u onom zatvorenom prostoru da je bila sigurna da će ga Nort čuti. Dok je preostali kamenčić kloparao naniže niz zidove pukotine, Guja se baci na zemlju, sklupčavši se oko bošče sa sanodarkama. Ukoči se na mestu, sakrivajući snagom volje drhtanje od napora. Osećajući očajničku potrebu da dahće, natera sebe da diše lagano i duboko, kao da je još uvek utonula u san. Oči je držala gotovo zatvorene, ali ipak vide senku koja ju je poklopila. »Vidarko!« Guja se ne pomače. »Vidarko, probudi se!« Začu kako se nečija čizma okliznula o kamenje. Pljusak sitnih kamenčića sruči se na nju.

»Još spava, Norte«, reče njen ludak. »Kao i svi drugi. Svi osim tebe i mene. Hajde da spavamo, Norte. Molim te, pusti me da spavam.« »Umukni. Nema više otrova. Zmije su iscrpljene.« »Mogle bi bar još jedanput da ugrizu. Ili me pusti da siđem i donesem još jednu, Norte. Jednu lepu i veliku. I da proverim da li vidarka zaista spava.« »Ama, baš me briga da li spava.« »Ne smeš joj verovati, Norte. Lukava je. Ona me je prevarila i nagovorila me da ti je dovedem ...« Ludakov glas zamre u daljini, zajedno s njegovim i Nortovim koracima. Koliko je Guja mogla da čuje, Nort se više nije potrudio da mu odgovara. Kada odoše, Guja se pomače, tek toliko da zavuče ruku u džep na košulji. Mladunče je, nekim čudom, još bilo živo i zdravo; mogla je da ga oseti kako joj se lagano i mirno kreće ispod prstiju. Ona poverova da će, ako se ikad živa izvuče iz pukotine, i zmijica ostati u životu. Ili je možda to trebalo da ide suprotnim redosledom. Ruka joj se tresla; ukloni je da ne bi uplašila malu zmiju. Polako se prevalivši na leđa, uperi pogled na nebo. Vrh pukotine izgledao joj je ogromno daleko, kao da su se zidovi podizali svaki put kada bi pokušala da se uspe uz njih. Vrela suza poteče joj iz ugla oka u kosu. Iznenada sede, u jednom trzaju. Dizanje na noge išlo joj je sporije i nespretnije, ali na kraju je ipak stajala uspravno u uzanom prostoru između zidova i buljila pravo pred sebe u stenu. Razderana mesta na leđima opet su joj se trljala o kamen, a rana na ramenu bila je opasno blizu toga da se otvori. Ne pogledavši nijedanput naviše, Guja stavi jednu nogu na zid, odupre se, privuče i drugu nogu i stade se opet penjati. Dok je puzala sve više i više, osećala je kako joj se košulja postepeno cepa između lopatica. Zavežljaj se podiže polako sa tla i stade da se češe o zid ispod nje. Poče da se ljulja; bila je teška, tek toliko da je izbaci iz ravnoteže. Ona se zaustavi, viseći kao most koji je ni iz čega vodio ni u šta, sve dok se klatno ispod nje ne primiri. Napetost u mišićima nogu joj se pojača, sve dok nije gotovo prestala da oseća kameni zid pod stopalima. Nije znala koliko se približila vrhu, a nije ni htela da pogleda. Bila je na većoj visini nego ranije; tu su zidovi pukotine počeli da se šire i bilo joj je sve teže da se odupre. Uz svaki mali koračić uza zid, morala je sve više da opruža noge. Sada se još samo držala na ramenima, na rukama

čvrsto pritisnutim uz stenu, i na vrhovima nožnih prstiju. Nije mogla još dugo da napreduje. Ispod njene desne ruke kamen je već počeo da se vlaži krvlju. Potisnu se naviše poslednji put. Iznenada joj potiljak skliznu preko ivice otvora i mogla je da vidi oko sebe tlo, brda i nebo. Nagla promena gotovo je izbaci iz ravnoteže. Zamaha levom rukom, hvatajući se za ivicu pukotine, odupre se o nju laktom, a potom šakom. Telo joj se izvi i ona se desnom rukom uhvati za tlo. Rana na ramenu probode je od kičme do vrhova prstiju. Nokti joj se ukopaše u tlo, okliznuše se, zadržaše se. Boreći se, nekako pronađe oslonac za noge. Visila je za trenutak na zidu, boreći se da uhvati dah i osećajući kako joj se stvaraju modrice na vrhovima karlične kosti, tamo gde su tresnuli o stenu. Upravo iznad dojke, u džepu na gredima, prignječena ali ne i smrvljena, zmijica se nezadovoljno koprcala. Poslednjim atomima snage u rukama Guja se prebaci preko ivice i leže, dahćući, na ravnu površinu, dok su joj noge i dalje visile nad pukotinom. Puzajući na rukama i nogama pređe preostali deo puta. Pocepana marama zakači joj se za kamen, tkanina se istezala i nabirala. Guja je pažljivo povuče, sve dok zavežljaj ne izroni i spusti se ispod nje. Tek tada, s jednom rukom položenom na zmije, a drugom gotovo milujući tvrdo tle, Guja se usudi da pogleda unaokolo i da se uveri da je neprimećena izišla napolje. Bar zasada, bila je na slobodi. Raskopča džep i pogleda u mladunče, jedva verujući svojim očima što ga vidi nepovređenog. Ponovo zakopčavši džep, uze jednu od korpi sa gomile na ivici pukotine i stavi odrasle zmije u nju. Prebaci je preko ramena, klateći se diže se na noge, i krenu prema tunelima koji su okružavali krater. Ali tuneli su je okružili kao beskonačna ogledala, i nije mogla da se seti kojim je došla. Bio je nasuprot velike rupe iz koje je izlazila hladnoća, ali krater je bio tako velik da je ma koji od tri izlaza mogao da bude onaj pravi. Možda je i bolje ovako, pomisli Guja. Možda oni uvek prolaze kroz isti, a ja ću proći kroz onaj gde nikoga nema. Ili će možda sresti nekoga, bez obzira kojim pošla, ili možda svi sem jednog završavaju u ćorsokaku. Guja nasumice uđe u levi tunel. Iznutra je izgledao drugačije, ali samo zato što se nije otopilo. I u ovom tunelu bilo je buktinja, prema tome mora biti da su ga Nortovi ljudi koristili za nešto. Ali većinom su bile potpuno izgorele, i Guja nastavi da se šunja kroz tamu, od jedne nejasne, treperave tačke do druge, vukući ruku po zidu da bi se vratila ako tim putem ne bude

mogla napolje. Svaka nova svetlost mogla je da bude izlaz iz tunela, ali svaki put ona bi naišla na novu umiruću baklju. Tunel se i dalje pružao pred njom. Ma kako da su je svojevremeno požurivali, i ma kako da je sada bila iscrpljena, ipak je znala da onaj tunel nije bio tako dugačak. Još jedno svetlo, pomisli ona, a tada ...? Čađavi dim se kovitlao oko nje; na njemu se čak nije moglo zapaziti ni strujanje vazduha koje bi joj pokazalo put. Zaustavi se ispred jedne buktinje i osvrnu se unaokolo. Iza nje je ležala tama i ništa više. Ostali plamenovi su bili utrnuli, ili je možda ona zašla iza okuke, tako da više nije mogla da ih vidi. Nije mogla da natera sebe da se vrati. Hodala je dugo kroz tminu, pre no što je ugledala sledeće svetlo. Želela je da to bude dnevno svetlo, kladila se sa samom sobom da će tako i biti, ali je ipak znala da je to još samo jedna buktinja, još pre no što je stigla do nje. Bila se gotovo ugasila. Stade da pršti i pretvori se u žar. Mogla je da oseti miris oštrog dima koji za sobom ostavlja plamen kad se gasi. Guja se zapita da je možda neko ne vodi ka drugoj pukotini, zveri koja leži u zasedi, u tami. Posle toga, počela je pažljivije da hoda ka izlazu, jednim stopalom ispred sebe, ne oslanjajući se dok nije bila sigurna da je tlo čvrsto. Jedva da je i primetila sledeću buktinju. Nije bacala dovoljno svetlosti da bi joj pomogla da pronađe put. Korpa joj oteža u ruci i poče da se javlja reakcija na ono što se dogodilo. Koleno ju je žestoko bolelo, a rame je toliko peklo da je morala da podvuče šaku pod pojas i da mišicu priljubi uz telo. Dok je vukla nogama po nepouzdanoj stazi, pomisli da neće moći da podigne stopala, čak kad bi joj opreznost to i dozvoljavala. Iznenada se nađe na padini brda, pri dnevnoj svetlosti, ispod čudnog, upletenog drveća. Tupo pogleda oko sebe a potom ispruži levu ruku i pomilova grubu koru drveća. Dodirnu nežni list iskrzanim vrhom prsta, slomljenim noktom. Guja požele da sedne, da se smeje, da se odmori. Ali samo se okrenu udesno i krenu oko padine brda, nadajući se da je dugi tunel nije doveo na suprotnu stranu, na onu stranu brda ili kupole koja je bila nasuprot Nortovom logoru. Zažali što Nort ili ludak nisu rekli nešto više o mestu na koje su odneli Melisu. Drveće se iznenada završi. Guja gotovo uđe u čistinu pre no što se zaustavi i vrati natrag među senke. Gusto i nisko žbunje, okruglog lišća,

zastiralo je poljanu čvrstim slojem crvenog rastinja. Na tom prirodnom dušeku ležao je sav onaj svet koji je videla s Nortom, a i neki drugi. Većina je ležala na leđima, zabačene glave, otkrivenih grla, otkrivajući ubode zmijskih zuba i tanke mlazeve osušene krvi među mnogobrojnim ožiljcima. Guja je išla od jednog do drugog, ne prepoznajući nikoga, sve dok ne stiže, tragajući, do suprotnog kraja čistine. Tu je ležao ludak, spavajući, dok ga je samo dodirivala ivica senke jednog nezemaljskog drveta. Ležao je drukčije od svih ostalih: licem prema zemlji, go do pojasa, ruku ispruženih ispred sebe kao da ponizno moli za nešto. Noge i stopala bili su mu goli. Dok je Guja zaobilazila čistinu, približavajući se ludaku, opazi mu tragove mnogobrojnih očnjaka na unutrašnjoj strani nadlaktica i kolena. Znači, Nort je ipak pronašao jednu zmiju koja još nije bila iscrpljena, i ludak je najzad dobio ono za čim je čeznuo sve vreme. Ali Norta nije bilo na čistini, a nije bilo ni Melise. Dobro utabana staza vodila je natrag u šumu. Guja oprezno krenu njom, spremna da šmugne među drveće na najmanji znak opomene. Ali ništa se nije dogodilo. Čak je mogla da čuje šuštanj malih životinja, ili ptica, ili nepoznatih, nezemaljskih stvorova dok je bosa šljapkala preko tvrdog tla. Staza se završavala tik iznad ulaza u prvi tunel. Tu pored velike korpe, držeći sanodarku u rukama, sedeo je Nort. Guja ga je radoznalo posmatrala. Držao je zmiju na onaj bezbedni način, tik iza glave, tako da nije mogla da ga ujede. Drugom rukom ju je milovao po glatkim, zelenim krljuštima. Guja je već primetila da Nort nije imao ožiljke na vratu i da je za sebe koristio sporiji i prijatniji metod za uzimanje otrova. Ali sada su mu rukavi na haljetku bili pali unazad i ona je sasvim jasno mogla da vidi da su mu blede ruke bile takođe bez ožiljaka. Guja se namršti. Melise nije bilo ni od korova. Ako je Nort vratio u pećine, Guja bi mogla danima da traži i da je ne pronađe. Nije više imala snage za duga traganja. Iziđe na čistinu. »Zašto je ne pustiš da te ugrize?« reče ona. Nort se snažno trže, ali ne ispusti sanodarku. Buljio je u Guju, potpuno zbunjeno. Pogleda unaokolo, po čistini, kao da prvi put vidi da njegovi ljudi nisu više s njim. »Svi su zaspali, Norte«, reče Guja. »Sanjaju. Čak i onaj koji me je doveo ovamo.«

»Ovamo, k meni!« povika Nort, ali Guja ne posluša njegov zapovednički glas, i niko mu ne odgovori. »Kako si uspela da iziđeš?« prošaputa Nort. »Već sam i ranije ubijao vidare - nikada nisu bili čarobnjaci. Bilo ih je lako ubiti, kao i sve druge.« »Gde je Melisa?« »Kako si izišla?« vrisnu on. Guja mu priđe, ne razmišljajući uopšte šta će zatim da uradi. Istina je bilo da Nort nije bio jak, ali i ovako dok sedi još je bio gotovo isto toliko visok kao ona kad stoji, a u ovom trenutku, ni ona baš nije bila naročito jaka. Zaustavi se ispred njega. Nort joj gurnu sanodarku u lice, kao da će je time uplašiti ili je pokoriti svojoj volji. Guja je bila toliko blizu da pruži ruku i pomilova zmiju vrhom prsta. »Gde je Melisa?« »Ona je moja«, reče on. »Ona ne pripada spoljnjem svetu. Ona pripada ovde.« Ali kosi pogled njegovih bledih očiju ga izdade. Guja mu je pratila pogled: ka ogromnoj košari, gotovo isto toliko dugačkoj koliko je bila visoka i upola toliko dubokoj. Guja joj priđe i oprezno podiže poklopac. Nehotice ustuknu, ljutito udahnuvši. Košara je gotovo bila ispunjena masom isprepletenih sanodarki. Ona se ljutito ustremi na Norta. »Kako si smeo?« »Njoj je bilo potrebno.« Guja mu okrenu leđa i pažljivo, polako stade da vadi sanodarke iz korpe. Bilo ih je toliko mnogo da nije mogla da vidi Melisu, čak ni kao neodređeni obris. Vadila je sanodarke iz korpe u parovima, a kada je postala sigurna da više neće stići do svoje kćeri, počela je punim šakama da ih baca na zemlju. Prva joj kliznu preko stopala i obmota joj se oko članka, ali druga već otpuza prema drveću. Nort se nekako podiže. »Šta to radiš? Ne smeš ...« Krenu ka oslobođenim zmijama, ali jedna od njih se podiže da napadne i on ustuknu. Guja pusti još dve da padnu na tlo. Nort još jednom pokuša da ulovi sanodarku, ali ona ga napade i on gotovo pade na leđa pokušavajući da joj pobegne. Ostavi ih i baci se prema Guji, plašeći je svojom visinom, ali ona ispruži jednu sanodarku u njegovom pravcu i on se zaustavi.

»Bojiš ih se, zar ne, Norte?« Ona koraknu k njemu. Pokušavao je da istraje, ali kada Guja načini i drugi korak, on naglo ustuknu. »Zašto ne postupaš i sam onako kako propovedaš?« Bila je ljuća nego ikada ranije: onaj razumni deo njenog duha, duboko potisnut, s užasom je posmatrao kako ga sa zadovoljstvom plaši. »Odlazi...« Odmicao se onako kako mu se Guja približavala. Grebući po tlu pobeže pred njom, i zatetura se kad je pokušao da se podigne. Guja mu je nakratko osetila miris, zagušljiv i suh, nimalo nalik na ljudski zadah. Dahćući, poput životinje priterane u ugao, on se zaustavi i okrenu se prema njoj, ruku stisnutih u pesnice, spreman da udari kada mu ona prinese sanodarku. »Nemoj«, reče. »Nemoj to ...« Misleći na Melisu, Guja ne odgovori. Nort je zaneseno buljio u sanodarku. »Ne ...« glas ga izdade. »Molim ...« »Je l' ti to moliš za milost«, veselo povika Guja, znajući da neće od nje dobiti nimalo više od onoga što je dao njenoj kćeri. Iznenada Nortove pesnice se rastvoriše i on se naže k njoj, pružajući joj ruke, izlažući na videlo nežne plave vene na svojim člancima. »Ne«, reče on. »Želim primirje.« Vidno je podrhtavao dok je čekao da ga sanodarka ujede. Zapanjena, Guja povuče ruku. »Molim te!« opet povika Nort. »Bogovi, ne igrajte se sa mnom!« Guja pogleda u zmiju, potom u Norta. Zadovoljstvo koje je osetila zbog njegove predaje pretvori se u odvratnost. Da li mu je bila toliko slična da joj je bilo potrebno da vlada nad drugim ljudskim bićima? Možda je imao pravo što ju je optuživao. Počasti i pokornost pričinjavali su joj isto onakvo zadovoljstvo kakvo su pričinjavali njemu. A već je sigurno da je kriva zbog uobraženosti, oduvek je bila uobražena. Možda se i nije toliko razlikovala od Norta po vrsti, koliko po stepenu prestupa. Guja nije bila baš sasvim sigurna, ali je znala: ako baci ovu zmiju na njega sada, kada je bio bespomoćan, razlike između njih će postati beznačajne, bez obzira kakve bile. Ustuknu, ispuštajući sanodarku na tlo. »Ne prilazi mi.« I njoj je glas drhtao. »Uzeću svoju kćer i idem odmah kući.« »Pomozi mi«, prošaputa on. »Ja sam otkrio ovo mesto, ja sam prvi počeo da koristim njegova stvorenja da bih pomogao drugima, zar sada ne

zaslužujem da mi se pomogne?« Preklinjući je gledao u Guju, ali ona se ne pomače. On iznenada zajeca i baci se za sanodarkom, zgrabivši je jednom šakom i primoravajući je da mu ugrize članak na drugoj ruci. Zacvile kada mu očnjaci još jedanput utonuše u meso. Guja se odmače od njega, ali on više nije obraćao pažnju na nju. Ona se okrenu ka ogromnoj košari. Sanodarke su sada već i same počele da beže. Jedna se prebaci preko ivice košare i pade na zemlju uz sočan i tup udar. Još nekoliko ih se nadnese nad ivicu i postepeno njihova težina prevali korpu. Ona pade, a zmije ispuzaše napolje u koprcavoj gomili. Ali Melise nije bilo. Nort se baci pored Guje, potpuno zaboravljajući na nju, i zaroni svoje blede ruke, posute krvavim tačkicama u gomilu sanodarki. Guja ga zgrabi i izvuče ga. »Gde je ona?« »Šta...?« Malaksalo je buljio mutnim i staklastim očima prema sanodarkama. »Melisa ... gde je?« »Sanjala je ...« gledao je u sanodarke. »S njima.« Melisa je, znači, na neki način uspela da pobegne. Nekako je uspela da svojom voljom pobedi Norta, otrov, primamljivi zaborav. Guja opet baci pogled preko logora, tragajući, videći sve osim onoga što je želela da ugleda. Nort zajeca od očajanja i Guja ga pusti. On se maši za zmijama dok su mu uzmicale u šumu. Ruke su mu se pretvorile u masu krvavih uboda, i svaki put kad bi uspeo da uhvati neku od svojih »životinjica« naterao bi je da ga ujede. »Melisa!« pozva Guja, ali nije bilo odgovora. Iznenada, Nort zagunđa; potom, posle izvesnog vremena, ispusti čudni, žalobni krik. Guja se osvrnu. Nort se polako dizao sa zemlje, držeći po jednu zmiju u krvavim rukama, dok su mu tanki mlazevi krvi isticali iz ujedenog vrata. On se ukoči, a sanodarke stadoše da se koprcaju. Nort pade na kolena i zadrža se. Pade nauznak i ležao je mirno, a moć poče da ističe iz njega onako kako su mu sanodarke bežale i uzmicale ka svojoj nezemaljskoj šumi.

Guja mu priđe, po nagonu. Disao je ujednačeno. Nije bio ranjen, tako malim padom. Pitala se da li otrov utiče na njega isto kao i na njegove ljude. Ali i kad ne bi, čak i da je samo strah izazvao ovako tešku reakciju kod njega, ona ne bi bila u stanju da mu pomogne. Sanodarka koju je još držao u ruci stade da se migolji i otrže mu se iz ruke. Guja uzdahnu od uspomena i od tuge. Zmijina kičma je bila slomljena. Guja kleknu kraj nje i prekrati joj muke, ubivši je isto onako kao što je ubila Travu. Dok joj je još hladni i slani ukus krvi lebdeo na usnama, Guja potraži rukom svoju malu košaru i prebaci je preko ramena. Nije joj ni padalo na pamet da potraži Melisu bilo gde, sem na stazi koja je vodila nizbrdo, ka probijenoj rupi gde je bio ulaz u kupolu. Drveće-spletovi bacalo je ovde još dublju senku nego na mestima gde ga je Guja prvi put susrela, a otvor između njega bio je još uži i niži; osećajući hladnoću na ramenima, Guja je žurila koliko god je mogla da ide. U neobičnoj šumi oko nje mogle su da uspevaju sve vrste životinja, od sanodarki do nečujnih mesoždera. Melisa je bila potpuno bez zaštite jer više imala čak ni svoj nož. Kada je Guja počela već da veruje da se nalazi na pogrešnoj stazi, stigla je do izbočine, tamo gde ju je ludak izdao. Od Nortovog logora do izbočine u steni bilo je veoma daleko, i Guja se pitala kako li je Melisa uspela da pobegne čak dovde. Možda je pobegla i sakrila se, pomisli Guja. Možda je i dalje negde Nortovom logoru, spavajući, sanjajući i umirući. Ona krenu još nekoliko koraka, zastade, odluči se, i baci se pravo ispred sebe. Prostrta po stazi, prstiju zarivenih u zemlju tek koliko da joj pomognu da se otisne još dalje, ležala je Melisa, onesvešćena, baš iza sledeće okuke. Guja joj pritrča, posrnu, pade na kolena pored nje. Guja pažljivo okrenu svoju kćer. Melisa se nije ni pokrenula, bila je veoma mlitava i hladna. Guja je tragala za bilom; u jednom trenutku bila je sigurna da ga čuje, u sledećem da ga nema. Melisa je bila u dubokom šoku i Guja nije nikako mogla da joj pomogne. Melisa, kćeri moja, pomisli, toliko si čvrsto nastojala da održiš obećanja koja si mi dala, i gotovo si uspela. Ja sam, takođe, pokušavala da održim

svoja obećanja tebi, i tako reći ni u jednom nisam uspela..molim te, daj mi još jednu priliku. Nespretno, primorana da se služi samo gotovo osakaćenom desnom rukom, Guja podiže Melisino malo telo sebi na levo rame. Zatetura se dok se dizala na noge, gotovo izgubivši ravnotežu. Ako padne, neće moći ponovo da ustane. Staza se pružala pred njom, a ona je znala koliko je dugačka.

13 Guja se teturala preko pločastog lišća, spotaknuvši se kada je prelazila preko pukotine pune plavozelenih puzavaca, okliznuvši se, zamalo da padne, preko površine koju je nedavna kiša učinila klizavom i sluzavom. Melisa se nije ni pomakla, sve vreme. Bojeći se da je spusti na zemlju, Guja je odmicala dalje. Ovde gore ništa ne mogu da učinim za nju, mislila je i uvek iznova usmeravala pažnju ka nizbrdici. Melisa je izgleda bila strahovito hladna, ali Guja se nije usuđivala da poveruje vlastitim opažanjima. Naterivala je sebe da potisne osećanja bilo kakve vrste. Gazila je pravo pred sobom, tupo, poput mašine, posmatrajući svoje telo kao izdaleka, spremna da zavrišti od očajanja zato što se to telo kretalo tako sporo, tako tupo, jedan korak, pa dva, pa tri, i nije išlo nimalo brže. Ovako, gledajući odozgo, stena je izgledala mnogo strmija no kada su se peli uz nju. Stojeći na ivici nije mogla ni da se seti kako je uspela da pronađe put do vrha. Ali šuma i livada ispod nje, prekrasne nijanse zelenila, smiriše je. Guja sede i spusti se na mišicama preko ivice strme stene. U početku je klizala polako, zaustavljajući se svaki čas kad bi je stopala zabolela, i zadržavajući ravnotežu. Udari o kamen; korpa je grebala i udarala o kamenje iza nje. Ali blizu dna ponovo ubrza, dok ju je Melisino mlitavo telo izvodilo iz ravnoteže, i stade da klizi i da se odupire porebarke. Borila se da se ne zakotrlja, uspela je, žrtvujući nešto kože na leđima i laktovima, i konačno se zaustavila u podnožju litice dok je po njoj pljuštala kiša prašine i šljunka. Ležala je nepomično još za časak, dok ju je Melisino mlitavo telo pritiskalo i izubijana košara ležala pod njenim ramenom. Sanodarke su se isprevrtale jedna preko druge, ali nisu uspele da pronađu dovoljno široke rupe kroz koje bi utekle. Guja prevuče rukom preko džepa na grudima i oseti mladunče pod prstima. Samo još malo, pomisli. Gotovo da mogu da vidim livadu. Ako nastavim veoma mirno da ležim, čuću Vevericu kako pase travu ... »Veverica!« zastade za trenutak, potom zazvižda. Pozva ga ponovo i učini joj se da ga čuje kako njišti, ali nije bila sigurna. Kad je bio u blizini on bi je pratio, ali je odgovarao na svoje ime ili na zvižduk samo ako je bio raspoložen. U ovom trenutku izgleda da nije bio raspoložen.

Guja uzdahnu i prevali se na stranu, a potom se mučno podiže na kolena. Melisa je ležala bleda i hladna pred njom, ruku i nogu prošaranih zgrušanom krvlju. Guja podiže Melisu sebi na rame; desna ruka joj je bila gotovo odumrla. Prikupljajući snagu, Guja se diže na noge. Remen sa ramena joj skliznu i zaustavi joj se na savijenom laktu. Koraknu još jednom. Korpa joj udari o nogu. Kolena su joj klecala. Koraknu još jedanput. Vid joj je bio zamućen od straha za Melisin život. Ponovo pozva svoga ponija u trenutku kada se spotače, izletevši na livadu. Čula je topot kopita ali nije videla ni Brzonogu ni Vevericu, samo ludakovu staru, tovarnu ragu kako leži u travi, oborene njuške.

Arevina su haljine načinjene od vune mošusnog govečeta štitile od kiše isto tako dobro kao i od toplote, od vetrova i od pustinjskog peska. Jahao je kroz sveže umiveni dan, dodirujući usput grančice koje su štrčale i škropile ga kapljicama. Do ovog trenutka još nije ugledao ni traga Guji, ali bio je na usamljenoj i jedinoj stazi. Njegov konj podiže glavu i glasno zanjišta. Odgovor dopre do njega iza guste skupine drveća. Arevin začu kako kopita dobuju o tvrdo, vlažno tlo, i siva kobila i tigrasti poni Veverica, dogalopiraše niz okuku. Veverica se ukopa i zaustavi, povijenog vrata. Siva kobila prokasa pored njega, zaokrenu, odgalopira još nekoliko koraka, igrajući se, potom zaista stade. Dok su tri konja duvala jedno drugom u nozdrve, pozdravljajući se, Arevin se saže i počeša Vevericu iza ušiju. Oba Gujina konja su u izvanrednom stanju. Siva kobila i šareni poni ne bi se osećali tako slobodno da je Guja bila žrtva zasede: vrednost im je bila isuviše velika. Čak i da su konji uspeli da pobegnu za vreme napada, bili bi osedlani i pod oglavom. Guja je bila u bezbednosti. Arevin zausti da je pozove, ali se predomisli u poslednjem trenutku. Bez sumnje je bio isuviše predostrožan, ali nakon svega što se dogodilo, smatrao je da je mudro da bude oprezan. Nekoliko novih trenutaka čekanja neće ga ubiti. Podiže pogled uz strminu, koja se dizala uranjajući u stenovite litice i planinske vrhove, oskudno rastinje i ... ugleda kupolu. Kada je shvatio šta je to, nije mogao da razume zašto je istog časa nije primetio. Bila je jedina koju je do sada video a da se na njoj odmah nisu

pokazali znaci propadanja: to ju je krilo. Ali ipak, to je bila jedna od najvećih kupola predaka, najveća koju je video ili za nju čuo. Arevin nije nimalo sumnjao da je Guja negde tu, u blizini. To je bila jedina mogućnost koja je imala smisla. Natera konja napred, gazeći po dubokim, blatnjavim otiscima drugih konja. Misleći da je nešto čuo, zaustavi se. Ne, nije to bila mašta: konji su osluškivali, naćuljenih ušiju. On opet začu poziv i pokuša da vikne u odgovor, ali reči mu se zaglaviše u grlu. Steže nogama konja tako iznenada da životinja skoči u galop gotovo iz mesta, u pravcu vidarkinog glasa, ka Guji.

Dok su ga šareni poni i siva kobila pratili u stopu, mali crni konj probi se kroz drveće na onoj drugoj strani livade. Guja opsova, pod naletom besa, što se jedan od Nortovih sledbenika vraća upravo sada. I tada ugleda Arevina. Zaprepašćena, nije mogla da se pomeri ka njemu, a kamoli da progovori. On se vinu sa konja dok je još galopirao; potrča ka Guji, dok je haljetak lepršao oko njega. Ona je buljila u njega kao da je prikaza, jer bila je sigurna da drukčije ne može biti, čak i kada se on zaustavi dovoljno blizu da bi ga dodirnula. »Arevine?« »Šta se dogodilo? Ko ti je to uradio? Zar ludak ...« »On je u kupoli«, reče ona. »Sa još nekolicinom drugih. Trenutno nisu opasni. Ali Melisa, ona je u šoku. Moram je vratiti u logor ... Arevine, da li zaista postojiš?« On joj skinu Melisu sa ramena; držao je Gujinu ćerku u jednoj ruci a drugom je podupirao Guju. »Jeste. Zaista postojim. Tu sam.« Pomože joj da pređe livadu. Kada stigoše do mesta na kome je bila prikupljena njena imovina, Arevin se okrenu da spusti Melisu na zemlju. Guja kleknu pored svoje torbe sa zmijama i stade da petlja oko brave, Drhteći, otvori odeljak za lekove. Arevin joj nežno spusti ruku na neozleđeno rame. »Pusti mene da se postaram o tvojoj rani«, reče.

»Sa mnom je sve u redu«, kaza ona. »Ili će biti. Ali Melisa...« Podiže pogled k njemu i sledi se kad mu vide oči. »Vidarko«, reče on, »Gujo, prijatelju moj ...« Guja pokuša da ustane. On pokuša da je zadrži. »Nema joj spasa.« »Nema spasa ...?« Ona se s mukom podiže na noge. »Povređena si«, reče Arevin očajničkim tonom. »A k o budeš samo videla dete, samo ćeš se još više povrediti.« »O, Bogovi«, reče Guja. Arevin se još uvek borio da je zadrži. »Pusti me!« dreknu ona. Arevin se odmače, uplašen. Ona se ne zaustavi da bi se izvinula. Nije smela da dozvoli nikome, čak ni njemu da je štiti: to je bilo isuviše lako, isuviše primamljivo. Melisa je ležala u debeloj hladovini četinara. Guja kleknu na debelu prostirku od smeđih iglica. Arevin ostade da stoji iza nje. Guja uze Melisinu ledenu, bledu ručicu. Dete se ne pomače. Vukući se po tlu izlomila je nokte do živca. Toliko je tvrdo nastojala da održi obećanje ... Održala je svoja obećanja Guji mnogo bolje nego što je Guja održala svoja Melisi. Guja se nagnu nad njom, zaglađujući joj riđu kosu sa strašnog ožiljka. Suze joj kanuše na Melisin obraz. »Nema joj spasa«, ponovi Arevin. »Bilo je prestalo.« »Psst«, prošaputa Guja i dalje tragajući za otkucajem na Melisinom članku, na njenom grlu, za trenutak poverovavši da joj je pronašla puls, u sledećem trenutku predajući se razočarenju. »Gujo, nemoj se više mučiti. Mrtva je. Već se ohladila!« »Živa je!« Znala je da on veruje da ona počinje da silazi s uma od bola; nije se ni pomerio, već je tužno gledao u nju. Ona mu se okrenu. »Pomozi mi, Arevine. Veruj mi. Sanjala sam te, volim te. Čini mi se. Ali Melisa je moja kćerka i moj prijatelj. Moram pokušati da je spasem.« Prividni otkucaj bila dotače joj prste. Melisa je bila isuviše izujedana ... ali metabolični uspon je prošao, i umesto da se vrati na normalu, pao je na nivo koji je jedva uspevao da Melisu održi u životu. I pri zdravom razumu, Guja se nadala. Ako joj ne pomognu Melisa će umreti od iscrpljenosti, od nedostatka toplote, gotovo isto kao da umire zato što je bila izložena surovim vremenskim uslovima. »Šta da radim?« Glas mu je zvučao pomireno sa sudbinom, beznadežno. »Pomozi mi da je pokrenem.«

Guja raširi ćebad preko široke, ravne kamene ploče koja je celoga dana upijala u sebe sunce. Bila je nespretna ma čega se prihvatila. Arevin podiže Melisu i položi je na toplo ćebe. Ne puštajući svoju kćer ni za tren, Guja prosu svoje torbe po tlu. Odgurnu od sebe kuhinjske sudove, špiritusni rešo i lonac gurnu ka Arevinu, koji ju je uznemireno posmatrao. Jedva da je imala prilike da ga pogleda kako valja. »Molim te, zagrej mi malo vode, Arevine. Ali ne suviše.« Prikupi ruke da mu pokaže količinu. Zgrabi kesu sa šećerom iz odeljka za lekove torbe za zmije. Ponovo pored Melise, Guja pokuša da je povrati. Bilo joj se vrati, nestade, ponovo se vrati. »Tu je«, pomisli Guja, »Ne uobražavam.« Rasu dva prsta šećera po Melisinom jeziku, nadajući se da će biti dovoljno vlage da ga rastvori. Nije se usuđivala da je natera da pije; mogla bi da se uguši ako joj voda uđe u pluća. Vreme je bilo kratko, ali ako prenagli, Guja će ubiti svoju kćer, isto onako sigurno kao što bi to učinio Nort. Dok je čekala na Arevina, svaki čas je davala Melisi još po nekoliko zrna šećera. Ne govoreći ni reći, Arevin unese kipuću vodu. Guja stavi još malo šećera na Melisin jezik i pruži kesu Arevinu. »Rastvori koliko god možeš.« Protrlja Melisine ruke i potapša je po obrazu. »Melisa, mila moja, probudi se. Samo na časak. Kćerko, pomozi mi.« Melisa nije odgovarala. Guja joj opipa puls, jednom, ponovo, ovoga puta dovoljno jako da bi bila sigurna. »Je li gotovo?« Arevin zamahnu, prinoseći brzo toplu vodu u šerpi: isuviše energično tako da mu se malo preli preko ruke. On uplašeno pogleda u Guju. U redu je. To je samo šećer.« Ona mu oduze šerpu. »Šećer!« on obrisa prste o travu. »Melisa! Probudi se, mila moja.« Melisine trepavice zatreptaše. Guja udahnu s olakšanjem. »Melisa! Moraš popiti ovo.« Melisine usne se pokrenuše. »Nemoj još pokušavati da govoriš.« Guja podiže malu, metalnu posudu do usana svoje kćeri, i pusti da guta, lepljiva tečnost poteče malo po malo, čekajući svaki put, dok nije bila sigurna da je Melisa progutala.

»Bogovi«, reče Arevin začuđeno. »Gujo?« prošaputa Melisa. »Tu sam, Melisa. U bezbednosti smo. Sada je sve u redu.« Osetila je potrebu da se smeje i da plače u isto vreme. »Tako mi je zima.« »Znam.« Ona obmota ćebetom Melisina ramena. Sve je bilo u redu, sada kada je Melisa imala topli napitak u stomaku, koji je okrepljivao unoseći naglo, poput eksplozije, velike količine energije u njenu krv. »Nisam želela da te ostavim tamo, ali sam osećala ... Bojala sam se da će se ludak dokopati Veverice, bojala sam se da će Magla i Pesak uginuti...« Pošto su i poslednji ostaci straha nestali, Guja spusti Melisu natrag, na toplu stenu. U Melisinom govoru i rečima nije bilo nikakvih znakova oštećenja na mozgu; preživela je i ostala živa i zdrava. »Veverica je tu, sa nama a isto tako i Magla i Pesak. Sad možeš opet zaspati, a kad se probudiš sve će biti lepo.« Može se desiti da Melisi još dan ili dva ostane glavobolja, zavisno od toga koliko je osetljiva na stimulans. Ali bila je u životu, bila je zdrava. »Pokušala sam da pobegnem«, reče Melisa ne otvarajući oči. »Išla sam i išla, ali...« »Veoma se ponosim tobom. Niko ne bi mogao da učini ono što si ti uradila ako nije hrabar i jak.« Ona polovina usana koja nije bila pod ožiljkom iskrivi joj se u poluosmeh, i već je spavala. Krajičkom ćebeta, Guja joj zakloni lice od sunca. »Mogao sam da se zakunem u vlastiti život da je mrtva«, reče Arevin. »Ozdraviće«, reče Guja, više sebi nego Arevinu. »Hvala bogovima, ozdraviće.« Naglost i osećanje hitnosti koji su je obuzeli, kratki priliv snage izazvan adrenalinom, polako su se iscrpli a da ona nije ni primetila. Nije mogla ni da se pokrene, čak ni da sedne. Kolena su joj se ukočila, sve što joj je preostalo da učini bilo je da padne. Čak nije bila sigurna, ni da li se to ona ljulja ili joj oči šetaju, jer predmeti su izgledali kao da se nasumice primiču i odmiču. Arevin joj dodirnu levo rame. Ruka mu je bila upravo onakva kakvu je Guja zapamtila, nežna i čvrsta.

»Vidarko«, reče on, »dete je zbrinuto. Sada malo misli i na sebe.« Glas mu je bio savršeno nezainteresovan. »Toliko je prepatila«, prošaputa Guja. Reči su joj teško izlazile iz usta. »U prvo vreme će se bojati tebe ...« On ne odgovori, a ona se strese. Arevin je prihvati i polako je spusti na zemlju. Kosa mu se razvezala. Padala mu je preko lica i izgledao je upravo onako kao i kad ga je poslednji put videla. On podiže čuturicu do njenih osušenih usnica i ona otpi malo tople vode. »Ko ti je ovo uradio?« upita on. »Jesi li i sada u opasnosti?« Nije ni pomišljala šta se može dogoditi kada se Nort i njegovi ljudi povrate u život. »Ne sada, kasnije, sutra ...« Iznenada ona stade da se bori da ustane. »Ako zaspim, neću se probuditi na vreme ...« On je umirivao. »Odmori se. Ja ću da stražarim do jutra. A onda možemo preći na neko bezbednije mesto.« Umirena njegovim rečima, sada je mogla da se odmori. On je napusti za trenutak, a ona se opruži po zemlji, široko raširenih prstiju i pritiskujući njima naniže, kao da je zemlja držala uza sebe, a ipak, davala i nešto zauzvrat. Njena svežina pomože Guji da opet postane svesna rane iz samostrela. Čula je kako je Arevin kleknuo pored nje, i on položi vlažnu, hladnu krpu preko njenog ramena da bi raskvasio izgužvani zavoj i osušenu krv. Posmatrala ga je kroz trepavice, ponovo se diveći njegovim rukama i izduženim linijama tela. Ali dodir mu je bio isto onako nezainteresovan kao i govor pre toga. »Kako si nas pronašao?« upita ona. »Pomislila sam da sanjam.« »Otišao sam u vidarsko naselje«, reče on. »Pokušao sam da objasnim tvome narodu, da shvate šta se dogodilo i da je to bila greška moga plemena, ne tvoja.« Pogleda u nju, zatim tužno skrenu pogled. »Mislim da nisam uspeo. Tvoja učiteljica je samo kazala da se moraš vratiti kući.« Do tada nije još bilo vremena da Arevin reaguje na ono što mu je rekla; da sanja o njemu i da ga voli. Ali sada se ponašao kao da nikada nije izgovorila te stvari, kao da je ono što je učinio učinio samo po dužnosti. Guja se pitala, dok ju je obuzimala ogromna praznina i osećanje gubitka i žaljenja, da li je možda pogrešno protumačila njegova osećanja prema njoj. Bila je sita zahvalnosti i osećanja krivice kod drugih.

»Ali ti si ovde«, reče ona. Ona se pridiže na lakat i, uz malo napora, sede da bi ga gledala u lice. »Nisi morao da me i dalje pratiš. Tvoja dužnost je bila ispunjena još kod moje kuće.« Njegove oči susretoše se s njenima. »Ja ... sam takođe tebe sanjao.« Nagnu se prema njoj, s mišicama na kolenima, ispruženih ruku. »Nikada još nisam razmenio imena sa nekim drugim.« Polako, zadovoljno, Guja obuhvati svojom prljavom, izrovašenom rukom njegovu čistu, opaljenu, desnu šaku. On podiže pogled prema njoj. »Posle onoga što se dogodilo ...« Želeći još više da nije sada povređena, Guja mu pusti ruku i maši se za džep. Mladunče sanodarke obmota joj se oko prstiju. Ona ga izvadi i pokaza Arevinu. Pokazujući glavom na korpu od pruća reče: »Imam ih još tamo unutra, i znam kako da ih dalje rasplođavam.« On je buljio zaprepašćeno, najpre u malu zmiju, zatim u nju. »Znači ipak si stigla do Grada. Primili su te.« »Ne«, reče ona. Baci pogled na razbijenu kupolu. »Našla sam sanodarke tamo gore. I ceo jedan nezemaljski svet u kome žive.« Pusti mladunče da joj klizne natrag u džep. Već se počelo navikavati na nju. Biće od njega dobra vidarska zmija. »Stanovnici grada su me oterali, ali ne znači da više nikada neće videti vidare. Oni mi i dalje duguju.« »I moj narod ti duguje«, reče Arevin. »Dug koji nisam uspeo da vratim.« »Pomogao si mi da spasem život svoje kćeri! Misliš li da je to malo?« Tada, smirenije, Guja reče. »Arevine, žao mi je što je Trava poginuo. Ne mogu se pretvarati da nije. Ali ubila ga je samo moja nemarnost, i ništa drugo. Nikada nisam verovala da je neko drugi kriv. Oduvek sam tako mislila... Ni za tren nisam pomislila drukčije.« »Moje pleme«, reče Arevin, »i sadrug moje rođake ...« »Čekaj. Da Trava nije poginuo ja nikada ne bih krenula kući onda kada sam krenula.« Arevin se ovlaš nasmeši. »A da se nisam tada vratila«, reče Guja, »nikada ne bih otišla u Centar. Nikada ne bih našla Melisu. I nikada ne bih susrela ludaka niti bih čula za razbijenu kupolu. Tvoje pleme je bilo kao katalizator. Da nije bilo vas mi bismo i dalje morali da prosimo sanodarke od ljudi iz grada i oni bi nas i dalje odbijali. I tako bi vidari nastavili da žive na isti način, sve dok ne

nestane sanodarki i ne nestane njih. Sada se sve to promenilo. Možda ja tebi dugujem isto onoliko koliko ti misliš da duguješ meni.« On ju je dugo posmatrao. »Mislim da izmišljaš izgovore da bi opravdala moj narod.« Guja stisnu pesnicu. »Je li krivica sve što može da postoji između nas?« »Ne«, oštro reče Arevin. Mirnije, kao iznenađen vlastitom provalom osećanja, on reče, »Ja sam se, bar nadao nečemu boljem.« Opustivši se, Guja ga uze za ruku. »I ja,« Poljubi ga u dlan. Polako, Arevin se nasmeši. Nagnu se bliže k njoj i u sledećem trenutku bili su jedno drugom u zagrljaju. »Ako smo jedno drugom dugovali, i vratili jedno drugom te dugove, naši narodi mogu biti prijatelji«, reče Arevin. »A možda smo i mi najzad stekli pravo da imamo malo vremena za sebe, onako kao što si ti nekada kazala da će biti potrebno.« »Jesmo«, reče Guja. Arevin joj skloni zamršenu kosu sa čela. »Naučio sam nove običaje otkako sam došao u planine«, reče on. »Hoću da se brinem o tebi, dok ti rame ne zaraste. A kada ozdraviš onda ću te pitati da li ti još nešto treba?« Guja mu uzvrati osmeh; znala je da će se razumeti. »To pitanje i ja želim tebi da postavim«, reče, a zatim se nasmeja. »Znaš, vidari se veoma brzo oporavljaju.«

Robert Silverberg Rođen sa mrtvima 1 A ono za šta mrtvi nemadahu reči, za života, sad kao mrtvi mogu vam kazati; komunikacija mrtvih jeziči se vatrom onostran jezika živih. T. S. Eliot, Mali Giding Njegova pokojna žena Sibila navodno je sad bila na putu ka Zanzibaru. Tako su mu rekli, a on im je verovao. Džorgej Klajn je u svome traganju došao do tačke kad je postao spreman da veruje u bilo šta, samo ako će ga to verovanje odvesti do Sibile. U svakom slučaju, pomisao da ona ode u Zanzibar i nije bila tako besmislena, Sibila je oduvek želela da ide tamo. Na neki nedokučiv opsesivan način to mesto je odavno osvojilo centar njene svesti. Dok je bila živa nije bilo mogućnosti za njen put tamo, ali sad, oslobođena svih obaveza, biće privučena Zanzibaru kao ptica gnezdu, kao Odisej Itaki, kao mušica plamenu. Avion, mali Hevilend FP-803 u vlasništvu kompanije Er Zanzibar, poleteo je ni upola pun iz Dar es Salama u 09.15 po blagom i sunčanom danu, veselo je kružio iznad gustih masa mango drveća, iznad drveća sa upadljivim crvenim cvećem i visokih kokosovih palmi duž akvamarinskih obala Indijskog okeana, pa okrenuo na sever da učini kratak skok preko moreuza do Zanzibara. Ovaj dan, utorak 9. mart 1993., biće za državu Zanzibar neuobičajen dan: u avionu se nalazilo petoro mrtvih, koji će ovom mirisnom ostrvu biti prvi posetioci te vrste u istoriji. Daud Mahmud Barvani, službenik zdravstvene kontrole na zanzibarskom aerodromu Karume, unapred je upozoren na ovo od strane imigracionih službenika na kopnu. Nije imao nikakvu ideju kako da rukuje ovom situacijom, a ispunjavale su ga nezgodne slutnje: ovo su bila napeta vremena u Zanzibaru. Vremena su uvek napeta u Zanzibaru. Da li da im zabrani ulaz? Da li su mrtvi predstavljali neku pretnju večito nesigurnoj političkoj stabilnosti Zanzibara? Ima li opasnosti neke finije vrste? Mrtvi bi mogli biti prenosioci opasnih duhovnih zaraza. Piše li išta u Revidiranom

administrativnom kodeksu o neizdavanju viza zbog sumnje u zarazu duha? Daud Mahmud Barvani je neraspoloženo grickao svoj do ručak (hladni čapati, gomilica hladnog kuvanog krompira) i čekao bez oduševljenja dolazak mrtvih. Skoro dve i po godine su prošle od dana kad je Džorgej Klajn poslednji put video Sibilu: popodne u subotu 13. oktobra 1990., na dan njenog pogreba. Tog dana je ležala u svom otvorenom kovčegu kao da je zaspala, lepote neumanjene poslednjim mučenjem: bleda koža, crna kosa, delikatne nozdrve, pune usne. Tkanina koja se prelivala zlatnom i ljubičastom bojom obavijala je njeno umireno telo; svetlucava elektrostatička izmaglica slabašno parfimisana mirisom jasmina štitila je Sibilu od raspadanja. Pet sati je lebdela nad uzdignutim podijumom dok su se obavljali obredi rastanka i upućivali izrazi saučešća, upućivali skoro krišom, kao da je njena smrt stvar previše monstruozna da bi se priznala pokazivanjem jakih osećanja; onda, kad je ostalo samo vrlo malo ljudi, samo unutrašnje jezgro njihovog kruga prijatelja, Klajn ju je poljubio lako po usnama i predao ćutljivim, tamno obučenim ljudima poslatim iz Hladnog grada. U svom testamentu izrazila je želju da bude reaktivirana; odnesoše je u crnoj limuzini da svojom magijom obrade njen leš. Kovčeg koji se udaljavao na njihovim širokim ramenima izgledao je Klajnu kao da tone u pulsirajući sivi vrtlog Klajnu neprobojan. Po pretpostavci, on o njoj više nikad ništa neće čuti. U to vreme mrtvi su se držali strogo zasebno od živih, segregirani, iza zidova geta koje su sami želeli i sebi nametnuli; retko ste mogli videti mrtvoga izvan hladnih gradova, retkost je bilo čak i da jedan jedini od njih preduzme indirektni kontakt sa svetom živih. Zato mu je bilo nametnuto redefinisanje njihovog odnosa. Devet godina je bilo, Džorgej i Sibila, Sibila i Džorgej, ja i ti pretvoreni u mi, iznad svega drugog mi, jedno transcendentalno mi. Voleo ju je skoro bolnim initenzitetom. Za života, svud su išli zajedno, sve su radili zajedno, delili su između sebe naučno-istraživačke projekte i učeničke zadatke, mislili podudarne misli, ispoljavali ukus skoro uvek identičan, do te mere su se uzajamno proželi. Bila je deo njega a on deo nje, i sve do momenta njene neočekivane smrti pretpostavljao je da će to za uvek tako ići. Još su bili mladi, on 38, ona 34, decenije pred njima. Tad nje nestade. I sad su jedno drugom bili obični anonimusi, ona ne Sibila, već prosto mrtva, on ne Džorgej, već prosto topli. Boravila je negde na severnoameričkom kontinentu, hodala, pričala, jela, čitala, pa ipak je bila odsutna, za njega

izgubljena, i sad je priličilo da on prihvati tu promenu u svom životu, i on ju je spolja i prihvatio, pa ipak, iako je znao da stvari više nikad neće moći da budu kao što su bile, dozvolio je sebi taj luksuz da gaji slabašnu čežnjivu nadu da Sibilu ponovo dobije. Uskoro je avion bio na vidiku, taman naspram sjaja neba, okačena mušica, iritirajuća mrvica koja je smetala Barvanijevom oku, povećavala se, prinuđivala ga da trepće i kija. Nije Barvani bio spreman za ovo. Kad je Ameri Kombo, kontrolor letenja u susednoj sobici, telefonirao i saopštio mu rutinski da je avion sleteo, Barvani je odgovorio: »Obavestite pilota da se niko ne sme iskrcati dok ja ne dam odobrenje. Moram da proučim propise. Mogućno je da postoji opasnost po zdravlje stanovništva.« Ostavio je avion da dvadeset minuta sedi, potpuno zatvoren, na tihoj pisti. Lutajuće koze izašle su iz žbunja i osmotrile avion. Barvani nije proučavao nikakve propise. Završio je svoj skromni obrok; zatim je prekrstio ruke na grudima i posvetio se traganju za pravim stanjem unutrašnje smirenosti. Ovi mrtvi, rekao je sebi, ništa loše ne mogu da učine. To su ljudi kao i svi ostali sem što su prošli kroz izuzetan medicinski tretman. Mora da savlada svoj sujeverni strah od njih: pa nije on seljačina, glupi berač karanfilića, niti je Zanzibar uporište primitivizma. Primiće ih, daće im antimalarijske tablete kao da su obični turisti, pa nek idu svojim putem. U redu. Sad je spreman. Telefonirao je Ameriju Kombu. »Nema opasnosti«, rekao je. »Putnici mogu da se iskrcaju.« Bilo ih je ukupno devet, slaba grupa. Prvo izađoše četvoro toplih, izraza duboko uozbiljenog i pomalo stegnutog, kao da su morali da putuju u društvu kobri bez kaveza. Sve četvoro je Barvani prepoznao: žena nemačkog konzula, sin trgovca Čaudharija, i dvojica kineskih inženjera, svi na povratku sa kratkog odmora u Daru. Mahnuo im je rukom da prođu kroz kapiju bez formalnosti. Posle jednog intervala od oko pola minuta, naiđoše mrtvi. Verovatno su sedeli zajedno na jednom kraju skoro praznog aviona, a ovi ostali na drugom. Izađoše tri žene i dva muškarca, svi visoki i iznenađujuće robusnog izgleda. Očekivao je da se vuku, da jedva potežu noge po tlu, da hramlju, da posrću, ali ovi su grabili agresivnim koracima, kao da su sada u boljem zdravlju nego kad su bili živi. Kad stigoše do kapije Barvani iskorači napred da ih pozdravi, dodajući blago: »Zdravstveni propisi, dođite ovamo, moliću lepo.« Disali su, nije bilo sumnje da su disali: osetio je zadah rakije koji je dopirao od krupnog crvenokosog čoveka, i misteriozni a prijatni slatki miris nekog pića, možda aniseta, u dahu

crnokose žene. Barvaniju se činilo da njihova koža ima neku čudnu voštanu teksturu, nestvarnu sjajnu glatkoću, ali to mu se možda samo pričinjavalo; bela koža njemu se oduvek činila veštačkom. Jedina jasna razlika koju je mogao da utvrdi kod mrtvih bila je u očima, u načinu kako su mrtvi fiksirali nepokolebljivim intezivnim pogledom istu stvar mnogo sekundi, pa tek onda premeštali pogled. To su, mislio je Barvani, oči ljudi koji su pogledali Prazninu a ona ih nije progutala. Turbulencija pitanja eruptirala je u njemu: kako to izgleda, kako se osećate, šta pamtite, gde ste išli? Ostavio ih je neizgovorena. Učtivo je rekao: »Dobro došli na ostrvo karanfilića. Molimo vas da uzmete u obzir da je malarija ovde potpuno iskorenjena obimnim preventivnim merama, te da bi smo sprečili ponovno izbijanje te neželjene zaraze zahtevamo da uzmete ove tablete pre nego što nastavite dalje.« Turisti su se zbog ovoga često bunili; ali ovi progutaše svoje pilule bez ijedne reči protesta. Opet je Barvani osetio čežnju da posegne ka ovim ljudima, da uspostavi nekakav kontakt koji bi mu možda mogao pomoći da transcendira olovni teret življenja. Ali neki oreol, neki štit čudnovatosti, okruživao je ovih petoro, pa Barvani, iako je bio prijatan čovek sklon da lako otpočinje razgovore sa nepoznatima, ovu grupu propusti ćuteći, do Mponde, službenika za imigraciju. Mpondino visoko čelo sijalo je od znoja, donju usnu je grickao; očito su ga mrtvi uznemirili koliko i Barvanija. Ispuštao je Mponda formulare iz ruke, drmnuo je jedan pečat na pogrešno mesto na pasošu, zamucnuo je saopštavajući mrtvima da će njihove pasoše morati da zadrži preko noći. »Poslaću ih po kuriru u vaš hotel ujutro«, obećao im je Mponda. Zatim je posetioce poslao sa nepriličnom žurbom na odeljenje za podizanje prtljaga. Klajn je imao samo jednog prijatelja sa kojim se usuđivao o tome da razgovara, svoga kolegu na univerzitetu u Los Anđelesu, malog uglađenog sociologa iz Bombaja, po imenu Framdži Džidžibhoi, koji je po verskom ubeđenju bio pars, sledbenik učenja Zaratustre. Džidžibhoi je prodro u kompleksnu novu subkulturu mrtvih onoliko duboko koliko je toplome bilo uopšte moguće da tamo prodre. »Kako sa ovim da se pomirim?« pitao ga je Klajn. »Ne mogu da se pomirim uopšte. Ona je tamo negde, živa, i ...« Džidžibhoi ga je prekinuo munjevito pucnuvši prstima. »Nije, prijatelju moj«, rekao je tužno, »nije živa, nikako nije živa, samo je reaktivirana. Moraš naučiti da vladaš tom distinkcijom.« Klajn nije naučio da vlada tom distinkcijom. Klajn nije naučio da vlada bilo čim što je u vezi sa Sibilinom smrću. Nije mogao da podnese pomisao da je ona prešla u drugu

egzistenciju iz koje je on bio potpuno isključen. Da je nađe, da joj se obrati, da učestvuje u njenom iskustvu smrti i onome posle smrti, postade njegov jedini cilj. Vezao se nerazdvojno za nju, kao da mu je ona još žena, kao da ono Džorgeji još na neki način egzistira. Čekao je da mu od nje stigne pismo, ali ne stiže nijedno. Posle nekoliko meseci otpočeo je sa pokušajima da joj uđe u trag. Bilo mu je neprijatno zbog prinudnosti sopstvenog postupanja i zbog svog sve otvorenijeg kršenja one etikecije koja je važila za udovce ove vrste. Putovao je od jedne varoši hladnih, do druge. Sakramento, Boiz, An Arbor, Luisvil; ali nigde nisu hteli da ga prime, nisu čak hteli ni da odgovaraju na njegova pitanja. Prijatelji su mu prenosili razna govorkanja, da ona stanuje među mrtvima u Taksonu, u Roanokiju, u Ročesteru, u San Diegu, ali od tih priča ništa nije ispalo; tada mu je Džidžibhoi, koji je pustio pipke u svet reaktiviranih na mnogo mesta, preneo izveštaj koji je zvučao autoritativno, da se Sibila nalazi u hladnom gradu Zion u jugoistočnom Jutahu. I tamo ga odbiše, ali ne sasvim surovo, jer je ipak uspeo da obezbedi poverenja dostojne dokaze da se Sibila baš tamo stvarno nalazi. U leto ’92 Džidžibhoi mu je rekao da je Sibila izišla iz svoje izolacije u hladnom gradu. Videli su je, rekao je, u Njuarku u Ohaju, kako razgleda opštinsko igralište za golf kod Oktagon Stejt Memoriala u društvu jednog hvalisavog crvenokosog arheologa po imenu Kent Zaharias, takođe mrtvog, za života specijalizovanog za proučavanje Houpvelijanskih humkarskih kultura u dolini reke Ohajo. »To je nova faza«, rekao je Džidžibhoi, »i to ne neočekivana. Mrtvi počinju da napuštaju svoju ranu filozofiju totalnog separatizma. Počinjemo da primećujemo njihove posete, turističke vrste, našem svetu, koje oni vole da opisuju kao posete radi istraživanja međudejstva život-smrt. Biće veoma zanimljivo, prijatelju moj.« Klajn je smesta odleteo u Ohajo, odakle je nastavio njenim tragom, ne videvši je direktno ni jedan jedini put, od Njuarka do Čilikotea, od Čilikotea do Mariete, od Mariete do Zapadne Virdžinije, gde je izgubio njen trag negde između Maundsvila i Vilinga. Dva meseca kasnije rekoše mu da je u Londonu, pa u Kairu, pa Adis Abebi. Početkom ’93 Klajn je saznao, putem prepričavanja u univerzitetskim krugovima (preko jednog bivšeg Kalifornijca sada na univerzitetu Njerere u Aruši), da je Sibila na safariju u Tanzaniji i da planira da kroz nekoliko nedelja pređe preko moreuza u Zanzibar.

Naravno. Deset godina je pripremala doktorsku tezu o uspostavljanju Arapskog sultanata u Zanzibaru početkom devetnaestog veka, i proučavanja su joj neizbežno bila prekidana drugim akademskim dužnostima, zaljubljivanjima, brakom, finansijskim teškoćama, bolestima, smrću, i drugim problemima koji zahtevaju odgovoran pristup, tako da nikad nije uspela stvarno da poseti ostrvo njoj toliko centralno. Sad je bila slobodna od ma kakvih zapetljavanja. Zašto ne bi konačno otišla u Zanzibar? Zašto da ne? Naravno: pošla je u Zanzibar. I zato će i Klajn otići takođe u Zanzibar, da je tamo čeka. Dok su njih petoro iščezavali u taksije, Barvaniju nešto pade na pamet. Zatražio je od Mponde pasoše, i pregledao imena. Koja čudna imena: Kent Zaharias, Nerita Trejsi, Sibila Klajn, Antoni Grahus, Lorens Mortimer. Nikad se nije privikao na imena Evropljana. Bez fotografija ne bi mogao da pogodi ko je od njih muško a ko žensko. Zaharias, Trejsi, Klajn ... aha. Klajn. Pogledao je opet cedulju, dve nedelje staru, pričvršćenu za njegov sto. Klajn, da. Barvani je telefonirao u hotel Sirazi (poduhvat na koji je trebalo utrošiti nekoliko minuta) i zatražio da govori sa Amerikancem koji je prispeo pre deset dana, onog vitkog čoveka čije su usne bile tesno stisnute od napetosti, oči svetlucale od umora, onoga koji je od Barvanija zatražio jednu malu uslugu, specijalnu uslugu, i strpao mu u ruke žestoko potrebnih sto dolara kao akontaciju. Usledilo je dugo čekanje, nesumnjivo zbog toga što su portiri pretraživali hotel, zavirujući u muški WC, u bar, u salon, u baštu, a tad se Amerikanac javio s one strane žice. »Osoba o kojoj ste se raspitivali upravo je stigla, gospodine«, reče mu Barvani.

2 Ples počinje. Crvi pod vrhovima prstiju, usne počinju da pulsiraju, bol u srcu, stezanje u grlu. Nikako da se uhvati korak, nikako da se pogodi prava nota, svako svojim tempom i ritmom. Polako, povezivanja. Usna na usnu, srce uz srce, pronalaženje sebe u drugome, stravično, neizvesno, izgarajući... note se nađu u akordima koji se sređuju, kakofonija se pretvara u polifoni kontrapunktni hor, u dijapazon svetkovine. R. D. Leing: Rajska ptica

Sibila stoji bojažljivo na ivici opštinskog igrališta za golf kod Oktagon Stejt Memoriala u Njuarku, Ohajo, držeći svoje sandale u ruci i krišom uvlačeći nožne prste u prebogat, besprekoran tepih guste, kratko potkresane, krečno zelene trave. Letnje je popodne 1992. godine, vrlo je vruće; vazduh, divno prozračan, treperi na onaj vanvremenski način srednjeg zapada, a kapljice vode od jutarnjeg zalivanja još nisu sunčanim plamenom uklonjene sa travnjaka. Kakva izuzetna trava! Nije često viđala takvu u Kaliforniji, a svakako ne u hladnom gradu Zion u žednome Jutahu. Kent Zaharias, uzdižući se kao kula pokraj nje, tužno odmahuje glavom. »Igralište za golf! mrmlja on. »Jedno od najznačajnijih preistorijskih nalazišta na Severnoameričkom kontinentu, a oni ga pretvorili u igralište za golf! Nego, kad pomislim moglo je i gore biti. Mogli su da srežu buldožerima celu stvar i naprave javno parkiralište. Pogledaj, vidiš one zemljane radove tamo?« Ona drhti. Ovo je njeno prvo duže putovanje van hladnog grada, prvo njeno upuštanje u svet toplih posle reaktiviranja, i ona prima preteće vibracije od sveg ovog života koji buja oko nje. Park je okružen prijatnim, dobro održavanim kućicama. Deca na biciklima raketiraju kroz ulice. Pred njom igrači golfa veselo treskaju. Tu i tamo mala žuta golf kolica jurišaju ludačkom energijom preko uzbrdica i nizbrdica igrališta. Uokolo su čete turista koji su, kao i Sibila i Zaharias, došli da vide indijanske humke. Psi jurcaju slobodni. Sve ovo njoj izgleda preteće. Čak i vegetacija, debela trava, potkresano žbunje, drveće teških listova i duboko povijenih grana, uznemirava je. Ni Zahariasovo prisustvo nije umirujuće, jer se čini da je i njega zapalila vitalnost neprilična mrtvima; lice mu je crveno, pokreti široki i previše nemirni, dok pokazuje niske humke ravnih vrhova, travnate čvoruge i grebene koji sačinjavaju dve gigantske sastavljene geometrijske figure, krug i oktagon, prastaroga spomenika. Jasno, te humke su glavno izvorište njegovog bića, čak i sad, pet godina post mortem. Ohajo je njegov Zanzibar. » . . . svojevremeno pokrivalo četiri kvadratne milje. Grandiozni ceremonijalni centar, houpvelijanski ekvivalent Čičen Ice, Luksora, ili…« zastaje. Svest o njenim teškoćama konačno se profiltrirala kroz intenzitet njegovog arheološkog oduševljenja. »Kako je?« pita nežno. Ona se smeši hrabrim osmehom. Vlaži usne. Naklanja glavu ka golferima, ka turistima, ka redu slatkih kućica iza oboda parka. I stresa se. »Previše razmahano za tebe, a?«

»Daleko previše«, kaže ona. Razmahano. Da. Veseli mali grad, grad sa naslovne strane magazina, grad kao da ga prikazuje trgovinska komora. Njuark leži mirno na grudima mora vremena: izuzimajući izgled automobila, ovo bi mogla biti 1980. ili 1960. ili možda 1940. godina. Da. Materinstvo, bezbol, pita od jabuka, u crkvu svake nedelje. Da. Zaharias klima glavom i upućuje joj jedan od signala za umirivanje. »’Aj’mo«, šapuće. »Idemo prema srcu kompleksa. Izgubićemo usput dvadeseti vek.« Brutalnim imperijalnim koracima on se baca u igralište za golf. Dugonoga Sibila mora naporno da radi da bi održala korak s njim. Za čas stižu do nasipa i prelaze ga, ušli su u sveti oktagon, prodrli su pod svod prošlosti, i odjednom Sibila oseća da su uspešno probili granicu život-smrt. Kako je ovde mirno! Ona oseća moćno prisustvo sila smrti, i ti mračni duhovi zalečuju njenu nelagodnost. Zadiranja sveta živih u ove kvartove mrtvih postaju beznačajna: kuće van parka više se ne vide, golferi su obične glupe bestelesne senke, užurbana žuta golf kolica postaju bube, turisti koji lutaju nevidljivi su. Savladana je veličinom i simetrijom prastarog objekta. Koji dusi ovde spavaju? Zaharias ih priziva, uzmahujući rukama kao mađioničar. Toliko je već od njega slušala o tom narodu o tim Houpvelijancima (a kako su oni sami sebe nazivali? — Kako bi to ikad mogli da saznamo?) koji su pre dvadeset vekova natrpali ove zemljane grudobrane. Sad ih on za nju oživljava svojim pokretima i tiho a urgentno izgovorenim rečima. Sa žestinom on šapuće: »Vidiš ih?« I ona ih vidi. Spuštaju se izmaglice. Humke se bude; graditelji humki se pojavljuju. Visoki, vitki, mrke puti, skoro goli, obučeni u sjajne bakarne grudne ploče, u ogrlice od kremenih diskova, u grivne od kosti, liskuna, kornjačinog oklopa, oko zglavaka ruku i nogu, u prstenje od kamena i terakote, u poveze iznad mišica ukrašene medveđim i panterskim zubima, u metalne, na kotur trake nalik, ukrase za uvo, u krznene omotače oko kukova. Evo sveštenika u raskošno izatkanim odeždama, i sa strašnim maskama. Evo poglavica sa krunama od bakarnih štapića, evo gde hodaju mraznim dostojanstvom duž duge avenije zemljanih zidova. Oči tih ljudi sijaju energijom. Kakvu izuzetno vitalnu, izuzetno rasipnu kulturu održavaju ovde! Ipak Sibilu ne odbija njihova pulsirajuća snaga, jer to je snaga mrtvih, vitalnost iščezlih.

Pogledaj sad. Ta njihova obojena lica, ustremljeni pogledi bez treptaja. Ovo je pogrebna povorka. Indijanci su došli među ove komplikovane geometrijske zaklone da obave svoj čin obožavanja, a sada, svečano paradirajući perimetrom kruga i oktagona, produžuju dalje, prema zoni grobova, onostran. Zaharias i Sibila ostaju sami usred polja. On joj mrmlja: »Dođi. Pratićemo ih.« On sve to čini za nju stvarnim. Kroz njegovo lukavstvo i veštinu ona ima pristup do ove zajednice mrtvih. Kako je lako otplovila unazad kroz vreme! Ovde saznanje da može da se pričvrsti uz zapečaćenu prošlost na bilo kojoj tački te prošlosti; samo sadašnjost, otvorena s jedne strane i nepredvidljiva, stvara probleme. Ona i Zaharias plove kroz magličastu livadu, nemaju osećanje da nogama dotiču zemlju; napustivši oktagon, putuju sada dugim, uzdignutim, u travu zaraslim putem, do mesta gde su grobne humke, na ivici mračne šume hrastova širokih kruna. Stupaju na ogroman proplanak. U centru je zemlja prekrivena slojem gline, pa lako posuta peskom i sitnim finim šljunkom; na toj osnovici izgrađena je mrtvačnica, beskrovna četvorostrana konstrukcija sa zidovima od nizova drvenih palisada. Unutar te konstrukcije je niska glinena platforma, a na njoj četvrtasti grob napravljen od drvenih oblica, u kome se mogu videti dva tela: mladi čovek i mlada žena, jedno uz drugo, tela potpuno ispruženih, lepi čak i u smrti. Na sebi imaju bakarne grudne ploče, bakarne ukrase za uši, ogrlice od sjaktavih žućkastih medveđih zuba. Četvorica sveštenika raspoređuju se uz uglove mrtvačnice. Lica su im pokrivena groteskim drvenim maskama povrh kojih su veliki jelenski rogovi, a u rukama imaju štapove dužine dve stope, ukrašene bakrom na takav način da podsećaju na smrtonosne pečurke. Jedan sveštenik počinje oštru, udarnu naricaljku. Sva četvorica podižu svoje štapove i naglo ih spuštaju. To je signal; polaganje grobnih darova počinje. Redovi ožalošćenih ljudi koji se povijaju pod teretom vreća približavaju se mrtvačnici. Oni ne plaču, čak su radosni, lica su im ekstatična, oči sijaju, jer ovaj narod zna ono što će kasnije kulture zaboraviti, da smrt nije kraj već pre prirodni nastavak života. Svojim prijateljima koji su otišli, zavide. Odaju im počast raskošnim poklonima, da bi u drugom svetu živeli kao kraljevi: iz vreća se pojavljuju grumeni bakra, meteorsko gvožđe, srebro, hiljade bisera, sedefne pločice, pločice od bakra i gvožđa, drvena i kamena dugmad, hrpe metalnih ukrasa za uši, komadi i krhotine obsidijana, lutke životinja izrezane od škriljca, kosti i kornjačinog oklopa, obredne bakarne

sekire i noževi, zavojiti ukrasi izrezani od liskuna, namotane zmije od tamnog kamena, bujica darova, nagomilana oko pa i preko dva tela. Konačno je grob sasvim zagušen poklonima. Evo opet signala od strane sveštenika. Oni uzdižu svoje štapove a ožalošćeni se povlače na ivice proplanka, formiraju krug i otpočinju uozbiljenu, pulsirajuću pogrebnu himnu. Zaharias posle jednog trenutka počinje da peva sa njima, bez reči, samo teškom melodijom. Njegov glas je duboki basso cantante, tako neočekivano lep da Sibila za tren okleva na ivici pometnje, gleda ga zaprepašćeno. On naglo prekida, okreće joj se, dotiče njenu ruku, saginje se da kaže: »Pevaj i ti.« Sibila klimne glavom, oklevajući. Pridružuje se pesma, prvo nesigurno, grla stisnutog tremom; zatim oseti da postaje, nekako, deo rituala, pa i njen ton postaje pouzdaniji. Njen visok čist sopran izdiže se briljantno nad druge glasove. Sad se prinose ponude druge vrste: dečaci pokrivaju mrtvačnicu gomilama zapaljivog materijala; grančicama, suvim granama, debelim komadem drveta, svakojakim sagorivim otpacima; sve dok mrtvačnica ne bude potpuno sakrivena od pogleda, a tad sveštenici signaliziraju da se prestane. Onda iz šume izleće jedna žena sa raspaljenom buktinjom, devojka zapravo, potpuno gola, njeno telo svetle kože obojeno je bizarnim horizontalnim trakama crvenog i zelenog po dojkama, po zadnjici i butinama, njena duga sjajna crna kosa leti kao kakav ogrtač iza nje dok ona trči. Ona sprintuje do mrtvačnice; bez daha, dotiče buktinjom potpalu, tu, tu, i tu, izvodeći usput divlju igru, zatim zamahne i baci buktinju u centar lomače. U nebo šiknu plamenovi, pomamnom žurbom. Sibila oseća da je udar vreline peče. I mrtvačnica i grob začas izgore. Žar još sija, a donošenje zemlje počinje. Sem sveštenika, koji i dalje kruto stoje na četiri kardinalne tačke oko groba, i devojka koja je donela buktinju a koja sad leži kao odbačena odeća ukraj proplanka, svi ostali, cela zajednica, učestvuju. Obližnje drveće kao zastor sakriva jednu otvorenu jamu; ožalošćeni se svrstavaju u redove, polaze ka jami i zahvataju zemlju, nose je do spaljene mrtvačnice u korpama, u keceljama od jelenske kože, ili golim rukama prenose po jedan veliki vlažan grumen. Ćutke istovaraju svoj teret na pepeo i vraćaju se po još. Sibila dobaci pogled Zahariasu; ovaj klimne glavom; oni se pridružuju jednom redu ona silazi u jamu, izdire grudvu vlažne crne glinaste zemlje sa

jedne strane, i odnosi to na humku koja raste. Ponovo po još jednu grudvu, ponovo po sledeću. Humka brzo raste, dve stope je iznad nivoa tla, sad već tri stope, četiri, to je kružni plik koji bubri, a čije oblike određuje nepromenjena pozicija četvorice sveštenika, dok mu zaobljenu površinu daje tapkanje desetina bosih nogu. Da, razmišlja Sibila, ovo je dostojan način da se proslavi smrt, ovo je prikladan ritual. Znoj curi niz njeno telo, njena odeća postaje zamazana i blatnjava, pa ipak ona juri do zemljane jame, juri odatle do humke, juri do jame, juri do humke, juri, juri, izmenjena, ekstatična. Onda se čarolija razbija. Nešto pođe pogrešno, ona ne zna šta, i sve izmaglice se raziđu, sunce joj sad zasenjuje oči, sveštenici i graditelji humke i nedovršena humka iščezavaju. Ona i Zaharias opet su u oktagonu, golf kolica jure svuda oko njih. Troje dece sa svojim roditeljiima stoje par koraka dalje, zure u nju, zure, i dečkić oko deset godina star upire prstom prema Sibili i kaže glasom koji odjekuje kroz pola Ohaja: »Tata, šta je ovim ljudima? Zašto izgledaju tako uvrnuto?« Majka užasnuto uzvikuje. »Tišina, Tomi, kakvo je to ponašanje?« Tata izgleda besan, i žestoko zvizne dečka po licu vrhovima prstiju, grabi ga za ručni zglob i vuče ka drugom kraju parka, a njihovim tragom kreće cela porodica. Sibila se grčevito stresa. Okreće se na drugu stranu i pokriva šakom izdajničke oči. Zaharias je grli. »U redu je«, kaže nežno. »Klinac pojma nema o vaspitanju. U redu je.« »Vodi me odavde!« »Da ti pokažem ...« »Neki drugi put. Vodi me. U motel. Neću ništa da vidim. Neću niko da me gleda.« Odvodi je u motel. Čitav jedan sat ona leži sa licem na krevetu, rastrže se jecanjem, bez suza. Nekoliko puta kaže Zahariasu da nije spremna za ovo putovanje, hoće da se vrati u hladni grad, ali on ništa ne odgovara, jednostavno gladi stegnute mišiće njenih leđa, a posle nekog vremena takvo njeno raspoloženje prolazi. Ona mu se okreće, njihove se oči sreću, on je dodiruje, i oni vode ljubav na način mrtvih.

3

Biti nov znači obnavljati se: ad hoc enim venit. ut renovemur in illo; napraviti nešto iz početka, da bude kao prvog dana; herrlich wie am ersten Tag. Reformacija, ili renesansa: preporod. Život je Feniksu nalik, uvek se iznova rađa iz svoje sopstvene smrti. Prava priroda života jeste ustajanje iz mrtvih; svaki je život život posle smrti, drugi život, reinkarnacija. Torus hic ordo revolubilis testatio est resurrectionis morturoum. Univerzalni obrazac ponavljanja svedoči da se i mrtvi vraćaju u život. Norman O. Braun: Telo ljubavi »Kiše će uskoro početi, gospodo i dame«, reče taksista, ubrzavajući duž uskog asfaltiranog puta za grad Zanzibar. Ćaskao je neprestano, nimalo se ne plašeći svojih putnika. Sigurno ne zna šta smo, zaključila je Sibila. »Možda kroz nedelju ili dve, počnu kiše. To će biti duge kiše. Kratke kiše budu na kraju novembra i decembra.« »Da, znam«, reče Sibila. »A, bili ste u Zanzibaru ranije?« »U nekom smislu«, odgovori ona. U nekom smislu bila je mnogo puta u Zanzibaru, i kako je sad mirno primala ovo što se događalo, ovo superponiranje pravog Zanzibara preko šablona koji je imala u svom duhu, preko sanjanog Zanzibara koji toliko dugo bejaše nosila sa sobom! Sve je sad primala hladnokrvno; ništa nju nije uzbuđivalo, ništa raspaljivalo. U njenom ranijem životu, zadržavanje na aerodromu sigurno bi je razbesnelo: leteti deset minuta a posle ostati zarobljen na aerodromu dvaput toliko! Ali sad je ostala spokojna čitavo vreme, sedela je skoro nepomično, manje-više slušajući šta joj Zaharias priča i ponekad odgovarajući kao da šalje poruke sa neke druge planete. A sad Zanzibar, tako ravnodušno prihvaćen. U starim danima osećala je neku vrstu paradoksalnog zaprepašćenja kad god bi se neki pejzaž dobro poznat sa dečjih časova geografije, ili iz filmova i putnih prospekata — Grand Kanjon, profil Manhatana, Taos Pueblo — pokazao u stvarnosti baš onakvim kako ga je i zamišljala; a evo sad Zanzibara, odmotava se predvidljivo i neiznenađujuće pred njom, a ona ga posmatra hladnim okom kamere, nedotaknuta, bez reakcije. Mekani, zapareni vazduh bio je sav otežao od mirisa nalik na parfeme. Nije to bio samo očekivani prodorni miris karanfilića, bili su tu i mekši mirisi koji su poticali možda od belog sleza, crvenog jasmina, jakarande,

buganvilije, i koji su prodirali kroz otvoreni prozor taksija kao pipci koji nešto ispituju. Neposredno približavanje dugih kiša osećalo se kao opipljivi pritisak u vazduhu, kao neko prisustvo, težina u atmosferi: u svakom trenutku bi zavesa mogla biti navučena, i bujice bi krenule. Drum bejaše oivičen sa dva čupava zelena zida palmi isprekidana straćarama limenih krovova; iza palmi su bili misteriozni mračni šumarci, gusti i strani. Po ivici puta bilo je raspoređeno uobičajeno tropsko šarenilo prepreka: pilići, koze, gola deca, babe sa upalim bezubim licima, i sve se to vrzmalo unaokolo ne uznemiravajući se što taksi prodire u njihovu teritoriju. Taksi je hitao dalje, kroz zatalasanu ravnicu, prema poluostrvu gde leži grad Zanzibar. Temperatura kao da se povećavala osetno iz minuta u minut; pesnica vlažne vreline čvrsto je stegla ostrvo. »Evo obale, dame i gospodo«, reče taksista. Glas mu je bio nametljivo promuklo predenje, pokroviteljsko i uznemiravajuće. Pesak bejaše zasenjujuće beo, voda blešteće staklasto plava; dva arapska brodića »doa« kretala su se pospano preko ulaza u luku. Bili su to brodići sa širokom krmom, jednom katarkom i jednim jedinim, ali velikim, trouglastim jedrom, i na oba brodića su se jedra pomalo nadimala, hvatajući blagi morski povetarac. »Sa ove strane, moliću fino ...« poče šofer. Ogromna bela drvena građevina na četiri sprata, svadbena torta dugih verandi i ograda od livenog gvožđa, sa džinovskom kupolom na vrhu. Sibila je tu zgradu prepoznala i očekivala je, a odmah i čula, vozačevu komercijalnu recitaciju, tako da su vozačeve reči imale u njoj neki predeo ispod praga čujnosti. »... Bait-Al-Adžaib, Kuća čuda, nekadašnje sedište vlade. Ovde je sultan često pravio veliki banketi, ovde slavni ljudi od cele Afrike dolazili da se poklone. Ne koriste se više. Odma’ sledeća kuća je sultanova palata, sada Palata naroda. Želite da idete u Kuću čuda? Je otvoreno: stanemo i vodim vas sad.« »Drugi put«, reče Sibila jedva čujno. »Ostaćemo ovde neko vreme.,« »Niste samo na jedan dan ovde kao većina?« »Ne, nedelju dana ili više. Došla sam da proučavam istoriju vašeg naroda. Posetiću sigurno Bait-Al-Adžaib. Ali ne danas.« »Ne danas, ne. Dobro onda, zovite vi mene, vodim ja vas svuda. Ja sam Ibuni.« Uputio joj je galantan zubati osmeh preko ramena, i jakim zamahom uveo taksi, uz žestoko ljuljanje, ka kopnu, u lavirint krivudavih ulica i uskih prolaza. To je bio Kamengrad, prastara arapska četvrt. Ništa se ovde nije čulo. Masivne bele kamene zgrade pokazivale su ulicama samo prazna lica. Prozori, ne veći od običnih proreza, bili su

zatvoreni kapcima. U većini slučajeva, vrata, ta slavna kamengradska vrata sa pločama, bogato izrezbarena, obasuta bronzanim kvrgama, sa vešto usađenom intarzijom, svaka pojedina vrata zasebno islamsko remek-delo ukrašavanja, bejahu zatvorena, a činilo se i zaključana. Radnje su odavale utisak dronjavosti, a njihovi mali izlozi bili su posuti prašinom. Firme su većinom bile toliko izbledele da ih je Sibila jedva uspevala da pročita: PREMČANDOV DUĆAN MONDŽIJEVE RETKOSTI ABDULAHOVA BRATSKA PRODAVNICA MOTIL-ALOV BAZAR Odavno su Arapi otišli iz Zanzibara. I Indijci su većinom takođe otišli, mada se govorilo da počinju malo po malo da se vraćaju. Povremeno, idući svojim komplikovanim putem kroz lavirint Kamengrada, taksi se mimoilazio sa drugim crnim limuzinama, verovatno ruske ili kineske proizvodnje, sa šoferom, u kojima su sedeli dostojanstveni, u sebe povučeni ljudi tamne kože, u belim odeždama. Zakonodavci, pretpostavila je, na putu ka mestu državničkih sastanaka. Nikakvih drugih vozila nije bilo, niti pešaka sem vrlo malog broja žena, odevenih od glave do pete u crno, koje su žurile, usamljene, svojim poslom. Kamengrad nije imao ni trag od one vitalnosti seoskih predela; bio je grad duhova, mislila je, prikladno mesto za odmor mrtvih posetilaca. Pogledala je Zahariasa, koji je klimnuo glavom i nasmešio se, i to brzim žmirkavim osmehom koji je potvrđivao njeno zapažanje i saopštavao joj da je i Zaharias primetio isto. Komuniciranje je bilo brzo među mrtvima, a očevidne stvari retko je trebalo govoriti. Činilo se da je put do hotela baš neobično zamršen, a vozač je često zastajao pred radnjama, govoreći sa puno nade: »Želite bronzani sandučići? bakarni lonci? srebrne retkosti? zlatni lanci iz Kine?« Iako je Sibila blago odbijala njegove predloge, on je nastavljao da ukazuje na bazare i dućane, uveravajući da iskreno govori, da su cene umerene a kvalitet odličan, i najzad je počela da shvata, snalazeći se polako u gradu, da su kraj nekih uglova prošli više od jedanput. Naravno: vozač je sigurno primao novac od trgovaca, koji su ga plaćali da namamljuje turiste. »Molim vas, vozite nas u naš hotel«, reče Sibila. Pošto je ovaj istrajavao u svom reklamiranju (»Ovde imate najbolja slonova kost, ovde najbolja čipka...«) ona je to ponovila nešto čvršće, ali nije planula. Džorgej bi bio zadovoljan ovom promenom u meni, mislila je; on sam bio je i premnogo puta

neposredna žrtva njenog plamenog nestrpljenja. Nije znala konkretni uzrok promene. Neki metabolički, nuzefekat reaktiviranja, možda, ili su možda njene dve godine druženja sa Ocem vodičem u hladnom gradu bile uzrok, ili je možda stvar jednostavno u tome što je sad imala novo saznanje, da je sve vreme sveta njeno, bilo bi apsurdno osećati žurbu. »Vaš hotel je ovo«, reče Ibuni konačno. Bila je to jedna stara arapska palata: visoki lukovi, bezbrojni balkoni, ustajali vazduh, električni ventilatori koji se lenjo okreću u mračnim hodnicima. Sibili i Zahariasu dadoše prostrani apartman na trećem spratu, koji je gledao na dvorište u kojem su bujale palme, skerletni nandi, kapok drveće, mlečika poinsetia, i agapantus. Mortimer, Grahus i Nerita odavno su stigli drugim taksijem, i bili su u identičnom apartmanu sprat niže. »Okupaću se«, reče Sibila Zahariasu. »Bićeš u baru?« »Vrlo verovatno. Ili u bašti, da prošetam.« Izašao je. Sibila je brzo poskidala svoju odeću oznojenu od putovanja. Kupatilo je bilo vizantijsko čudo, sa detaljno izrađenim vrtlozima boja na pločicama, sa ogromnom žutom kadom postavljenom visoko na noge koje su dočaravale orlovske kandže stisnute oko lopti. Mlaka voda pocurila je polako kad je Sibila odvrnula slavinu. Nasmešila se svome obrazu u visokom ovalnom ogledalu. Jedno donekle slično ogledalo postojalo je u zgradi za reaktiviranje umrlih. Onoga jutra kad se probudila, petoro ili šestoro mrtvih došlo je u njenu sobu da sa njom proslave njen uspešan prelazak granice život-smrt, a sa sobom su doneli veliko ogledalo; delikatno, sa veoma svečanim držanjem, smakli su sa ogledala pokrivač da bi Sibili pokazali nju samu, golu, vitku, uzanog struka, čvrsto uzdignutih dojki, bez promena na lepoti njenog tela, bez oštećenja bilo zbog smrti bilo zbog reaktiviranja, štaviše sa promenama na bolje, tako da je u svome prelasku preko strašne provalije postala po izgledu mlada, počela stvarno da zrači lepotom. »Vi ste vrlo lepa žena.« Rekao je to Pablo. Njegovo ime i sva ostala imena saznala je tek kasnije. »Osećam takvu poplavu olakšanja. Bojala sam se da ću se probuditi kao sasušena ruina.« »To se nije moglo dogoditi«, rekao je Pablo. »I nikad se neće dogoditi«, reče jedna mlada žena. To je bila Nerita. »Ali i mrtvi stare, jel’ tako?«

»O, da, mi starimo, kao i topli. Ali ne baš isto kaoi topli.« »Sporije?« »Daleko, daleko sporije. I drugačije. Svi naši biološki procesi su nešto usporeni, sem funkcija mozga koje obično postaju brže nego dok smo bili živi.« »Brže?« »Videćete.« »To sve zvuči idealno.« »Imali smo izuzetno mnogo sreće. Život je prema nama bio dobar. Naša situacija, stvarno, idealna je. Mi smo nova aristokratija.« »Nova aristokratija ... « Sibila je skliznula polako u kadu, naslonila se leđima na prohodni porcelan, promeškoljila se malo, dopuštajući da joj bedno mlaka voda stigne do grla. Zatvorila je oči i lebdela mirno. Čitav Zanzibar čeka na nju. Ulice za koje sam mislila da ih nikad neću posetiti. Nek Zanzibar čeka. Nek čeka. Reči koje nisam očekivala da izgovorim. Kad sam ostavila svoje telo na onoj dalekoj obali. Ima vremena za sve, a sve u svoje vreme. »Vi ste vrlo lepa žena«, Pablo joj je rekao bez namere da laska. Da. Mislila je da im objasni, tog prvog jutra, da nije stvarno toliko marila za izgled svog tela, da su njeni pravi prioriteti bili negde drugde, da su bili usmereni na nešto »više«, ali nije bilo potrebe da im to kazuje. Razumeli su. Razumeli su sve. Sem toga, ipak jeste marila za izgled svog tela. Da bude lepa bilo joj je manje važno nego onim ženama kojima je prirodna lepota bila jedino oružje, ali ipak joj je izgled bio važan; njeno telo pružalo je zadovoljstvo i njoj i, znala je, drugima, omogućavalo joj je da pristupi ljudima, bilo je sredstvo za uspostavljanje veza, i ona je za to uvek bila zahvalna. U onoj ranijoj egzistenciji njeno oduševljenje sopstvenim telom bilo je narušeno saznanjem o neizbežnosti njegovoga sporog, postojanog propadanja, o izvesnosti gubitka te slučajno stečene moći koju joj je lepota davala, ali sad je dobila poštedu od toga; vremenom će se menjati ali nikad neće morati da doživi ono što dožive topli, naime, da se postepeno raspadaju. Njeno reaktivirano telo neće je izdati nikakvim poružnjavanjem. Ne. »Mi smo nova aristokratija ...« Posle kupanja stajala je nekoliko minula pokraj otvorenog prozora, izlažući se gola vlažnom povetarcu. Zvuci su stizali do nje: daleka zvona,

blistavo čavrljanje tropskih ptica, glasovi dece koja su pevala na nekom jeziku koji ona nije uspevala da identifikuje. Zanzibar! Sultani i začini, Livingston i Stenli, Tipu Tib trgovac robljem, glumac Ser Ričard Barton koji je prenoćio možda baš u ovoj sobi. Osećala je neku suvoću u grlu, otkucaje u prsima: malo uzbuđenja je konačno u njoj oživelo, posle svega. Bila je ispunjena iščekivanjem, čak oduševljenjem. Čitav Zanzibar ležao je pred njom. Vrlo dobro. Mrdaj, Sibila, nabaci neke krpice, pa da klopnemo i pogledamo grad. Uzela je iz kofera laku bluzu i šorc. Upravo se tad Zaharias vratio u sobu, i ona reče, ne podižući pogled: »Kent, šta misliš, da li je u redu da nosim šorc ovde? Ovi su ...« Samo jedan pogled na njegovo lice, i njene reči zastadoše. »Šta je bilo?« »Upravo sam razgovarao sa tvojim mužem.« »On je ovde?« »Prišao mi je u holu. Znao je kako se zovem.« »Vi ste Zaharias«, rekao mi je, sa onom Hemfri-Bogartovskom malom oštrinom u glasu, kao kad se na filmu prevareni muž suočava sa Drugim Muškarcem. »Gde je ona?« kaže. »Moram da je vidim.« »O, ne Kente.« »Pitao sam ga zašto hoće da te vidi. A on, ’Ja sam njen muž’. ‘Reko’, možda ste bili njen muž nekad, ali stvari su se promenile.’ Kad o n . . . »Ne mogu da zamislim Džorgeja da govori oštro. On je tako blag čovek, Kente! Kako je izgledao?« »Kao šizoid«, reče Zaharias. »Staklaste ucakljene oči, mišići u vilcama samo igraju, znaci strahovitog pritiska svuda na njemu. On je svestan da nije u redu da čini takve stvari, zar ne?« »Džorgej je savršeno svestan kako treba da se ponaša. Jaoj, Kente, k o j a stupidna gužva! Gde je on sada?« »Još uvek u prizemlju. Nerita i Lorens pričaju sa njim. Ne želiš da ga vidiš, jel’ tako?« »Naravno da ne.« »Napiši mu ceduljicu u tom smislu i ja ću mu je dole odneti. Reci mu da se čisti.« Sibila odmahnu glavom. »Ne želim da ga povredim.« »Da ga povrediš? Taj te je pratio oko pola sveta kao zacopani dečko, pokušavao je da prodre u tvoje privatne stvari, ometa nam jedno važno

putovanje, odbija da se povinuje konvencijama koje važe za odnose toplih i mrtvih, a ti...« »On me voli, Kente.« »Voleo te je. U redu, to priznajem. Ali ona osoba koju je on voleo više ne postoji. Mora mu se to utuviti u glavu.« Sibila je zatvorila oči. »Ne želim da ga povredim. Ne želim ni tebe da povredim.« »Ja ga neću povrediti. Hoćeš da ga vidiš?« »Ne«, reče ona. Zastenjala je od ljutine i hitnula svoju bluzu i šorc u jednu stolicu. Osećala je žestoke otkucaje u slepoočnicama, imala je osećanje da joj je upućen izazov, pretnja, nešto što nije doživela još od onog strašnog dana na humkama u Njuarku. U par koraka našla se kraj prozora i pogledala dole, napola očekujući da u dvorištu vidi Džorgeja kako se svađa sa Neritom i Lorensom. Ali tamo dole nije bilo nikoga sem jednog dečka, hotelskog poslužitelja, koji je podigao pogled ka njenim golim grudima kao da vidi dva svetionika i načinio širok zasenjujući osmeh. Sibila mu okrete leđa i reče potmulo: »Idi opet dole. Reci mu da mi je nemoguće da ga vidim. Upotrebi baš tu reč. Ne da ga neću videti, niti da ne želim da ga vidim, niti da ne priliči da ga vidim, nego samo da je nemoguće. A onda telefoniraj na aerodrom. Vraćam se u Dar večernjim avionom.« »Ali tek smo stigli!« »Nije važno. Vratićemo se nekom drugom prilikom. Džorgej je veoma istrajan; neće prihvatiti ništa sem brutalnog odbijanja, a to ne mogu da mu učinim. Zato idemo odavde.« Klajn nikad ranije nije video mrtve izbliza. Obazrivo, sa nelagodnošću, grabio je priliku za pokoji brz, intenzivan pogled na Kenta Zahariasa dok su sedeli jedan uz drugog na stolicama od ratana, među palmama u velikim saksijama, u holu hotela. Džidžibhoi mu je ranije pričao da se različitost mrtvih jedva može videti, da je više podsvesno osećaš nego što je vidiš, i to se sad pokazalo istinitim; oči su se donekle razlikovale, naravno, zbog toliko dobro znane postojanosti pogleda mrtvih, a sem toga na Zahariasovoj koži se primećivalo neko čudno bledilo ispod crvenila lica, ali da nije znao, Klajn možda ne bi pogodio šta je Zaharias. Pokušao je da zamisli ovog čoveka, ovog crvenokosog, u licu crvenog mrtvog arheologa,

kopača po blatnim humkama, u krevetu sa Sibilom. Kako rade ono što mrtvi u krevetu rade, ma šta to u stvari bilo. O tome čak ni Džidžibhoi nije mnogo znao. Nešto rukama, očima, šaputanjima i osmesima, baš nimalo genitalno, ili je tako bar Džidžibhoi mislio. Ovo ja razgovaram sa Sibilinim ljubavnikom. Ovaj je Sibilin ljubavnik. Baš je čudno što mu to toliko smeta. Dok je bila živa imala je flertove mimo braka; imao je i on; imao je svako; to je bilo sastavni deo načina života. Ali osećao se izvrgnut pretnji, smožden, potučen, pred ovim hodajućim lešom od ljubavnika, Klajn reče: »Nemoguće?« »Tu reč je upotrebila.« »Zar ne mogu dobiti ni deset minuta s njom?« »Nemoguće.« »Da li bi me ona pustila bar da je neki sekund gledam? Samo bih voleo da saznam kako izgleda.« »Zar ne nalazite da je to ponižavajuće, toliko grebati unaokolo samo radi jednog pogleda na nju?« »Da.« »Pa ipak to još uvek hoćete?« »Da.« Zaharias je uzdahnuo. ».Ništa ne mogu da učinim za vas. Žao mi je.« »Možda je Sibila umorna posle tolikih putovanja. Mislite li da bi mogla biti povoljnije raspoložena sutra?« »Možda«, reče Zaharias. »Pa onda što ne dođete sutra?« »Vrlo ste ljubazni.« »De nada.« »Jedno piće?« »Ne, hvala«, reče Zaharias. »Više se ne prepuštam piću. Ne od kad ...« Nasmešio se. Klajn je osećao miris viskija u Zahariasovom dahu. Međutim, nema veze. Nije bitno. Otići će. Vozač parkiran izvan hotelskog parkinga proturio je glavu kroz prozor svog taksija i rekao sa puno nade: »Jedan krug po ostrvu, gospodin? Plantaže karanfilića videti, stadion atletski?« »Već sam ih video«, reče Klajn. Zatim sleže ramenima. »Vodite me na plažu.«

Proveo je poslepodne gledajući kako tirkizni talasići lapću po ružičastom pesku. Sledećeg jutra vratio se u Sibilin hotel, ali njih tamo više nije bilo, svih petoro su otišli, otišli poslednjim noćnim letom za Dar, rekao je recepcionista kao da se izvinjava. Klajn je zatražio da telefonira, i službenik mu je pokazao jedan starinski aparat u niši kod bara. Telefonirao je Barvaniju. »Šta se ovo dešava?« rekao je. »Kazali ste mi da će oni ostati najmanje nedelju dana!« »Pa, gospodine, stvari se menjaju«, reče Barvani blago.

4 Kakvi su predznaci? Šta će budućnost doneti? Ne znam, nemam predosećanje. Kad god se pauk sa neke čvrste tačke baci na dole, on pred sobom vidi samo prazninu u kojoj ne može da nađe nogostup pa ma koliko se protezao. Tako je i sa mnom: uvek je preda mnom praznina; napred me goni ona konzistencija koju nalazimo iza sebe. Ovaj život je ispreturan i strašan, ne treba ga podnositi. Seren Kjerkegor, Ili-ili Džidžibhoi reče: »U čitavom tom pitanju smrti, ko može reći šta valja prijatelju moj? Kad sam bio dečko, u Bombaju, nije bila retkost da naši susedi Hindu religije upražnjavaju ritual »sati«, a to je spaljivanje udovice na lomači njenoga muža, i koja nam to prepotentnost sad daje pravo da ih nazivamo varvarima? Dabome «, njegove oči sevnuše nestašno, »ipak ih jesmo nazivali varvarima, samo ne kad bi nas mogli čuti. Hoćete još karija?« Klajn je zadržao uzdah. Već je bio skoro sit, a taj laki, indijski paprikaš sa pirinčem i piletinom, bio je vatreno ljut, palio je daleko jače nego što je Klajn normalno podnosio; ali je Džidžibhoijevo gostoprimstvo nenametljivo uporno, imalo neki hieratički kvalitet zbog koga se Klajn osećao kao da čini svetogrđe kad god bi u njegovom domu nešto dirao. Nesmešio se i klimnuo glavom, a Džidžibhoi se pridiže, sruči kašiku pirinča u Klajnov tanjir, zatrpa ga raskuvanim mesom, i zasu čatnijem i sambalom. Ćutke, iako joj niko nije rekao, Džidžibhoijeva ženas se u kuhinju i vrati se sa hladnom flašom Hajnekena. Dobro su funkcionisali zajedno, ovo dvoje parsija, njegovi domaćini.

Bili su elegantan par, čak iznenađujuće lep. Džidžibhoi je bio uspravan čovek sa snažnim orlovskim nosem, tamnom levantinskom kožom, kosom crnom kao čađ, strašnim brcima. Njegove šake i stopala behu neobično malih razmera; njegov manir učtiv i rezervisan; kretao se, preduzimao akcije takvom brzinom da je to već bilo na ivici nervoze. Klajn je ocenio da Džidžibhoi ima već pokoju godinu preko četrdeset, a podozrevao je da bi ta procena mogla lako biti pogrešna za desetak godina tamo ili ovamo. Njegova žena (Klajnu začudo nikad nije bilo saopšteno njeno ime.) bila je mlađa od svog muža, skoro jednake visine, svetlije kože (sa svetlim tonom masline), i raskošno sladostrasno građena. Oblačila se nepromenljivo u svilene sarije koji su tekli niz njenu figuru; Džidžibhoi je nosio zapadnjačko poslovno odelo, sa sakoima i kravatama u stilu koji je pre dvadeset godina izašao iz mode. Klajn nikad nije video nijedno od njih dvoje gologlave; ona je nosila na glavi belu lanenu maramu, a on izvezenu poluloptastu kapu pripijenu uz lobanju zbog čega su ljudi lako mogli da pogrešno nagađaju da je orijentalni jevrejin. Bili su bez dece i sami sebi dovoljni, činili su zatvorenu đadu, savršenu jedinicu, bili su dva segmenta istog entiteta, sastavljena i nerazdvojna, kao nekad Klajn i Sibila. Njihova harmonična međuigra misli, gestova činila ih je pomalo nezgodnim, čak zastrašujućim, u očima drugih ljudi. Kakvi su bili nekad, i Klajn i Sibila. Klajn reče: »U vašem narodu ...« »O, veoma se razlikuje, veoma, sasvim je jedinstveno. Znate za naš pogrebni običaj?« »Izlaganje mrtvih silama prirode, ako se ne varam?« Džidžibhoijeva žena se zakikotala: »Vrlo star sistem za recikliranje!« »Kule ćutanja«, reče Džidžibhoi. Otišao je do ogromnog prozora trpezarije i stao leđima okrenut Klajnu, zureći u zasenjujuća svetla Los Anđelesa. Kuća Džidžibhoijevih, sva od crvenog drveta i stakla, čučala je rizično na stubovima blizu kreste kanjona Benedikt, neposredno ispod Malholanda: pogled iz nje obuhvatao je sve od Holivuda do Santa Monike. »Ima ih pet u Bombaju«, reče Džidžibhoi, »na bregu Malabar. To je jedan kameniti greben kojise uzdiže nad Arabijsko more. Kule su vekovima stare, svaka je okrugla i ima nekoliko stotina stopa u prečniku, a okružena kamenim zidom visokim dvadeset do trideset stopa. Kad parsi umre ... vi znate za to?« »Ne onoliko koliko bih želeo«

»Kad parsi umre, odnesu ga do ovih kula na gvozdenoj mrtvačkoj nosiljci. Nose ga ljudi koji su po zanimanju baš nosači leševa. Ožalošćeni idu u procesiji, dva po dva, a ruke su im spojene tako što drže po jednu belu maramicu između sebe. Divna scena, dragi prijatelju. U kamenom zidu postoje vrata kroz koja samo nosači leševa smeju proći, noseći svoj teret. Niko drugi ne sme da uđe u kulu ćutanja. U njoj je kružna platforma popločana velikim kamenim pločama, podeljena na tri reda, a u svakom redu postoje plitka, otvorena ležišta. U spoljašnji red se polažu tela muškaraca, u srednji tela žena, a u unutrašnji tela dece. Mrtvac dobija svoje ležište, i tu počiva; ptice lešinari uzleću sa visokih palmi koje rastu u baštama oko kula; za sat ili dva ostanu samo kosti. Kasnije se ogoljeni i suncem osušeni skelet baca u jamu koja je u centru kule. Bogati i siromašni tu se zajedno raspadaju u prah.« »I svi parsiji se, ovaj, sahranjuju na taj način?« »A, ne, ne, ni u kom slučaju«, reče Džidžibhoi živahno. »Sve starinske tradicije se danas slabo poštuju, zar to niste znali? Mladi pripadnici naše vere zalažu se za kremiranje ili čak za klasično stavljanje u zemlju. Ipak, mnogi od nas još uvek uviđaju lepotu starog načina.« » . . . lepotu? . . . « Džidžibhojeva žena reče tiho: »Sahraniti mrtve u zemlju, u vlažnom tropskom podneblju gde se zaraze lako šire, čini nam se da nije u skladu sa sanitarnim pravilima. A spaljivanja tela predstavlja gubitak materije, traćenje. Ali kad prepustimo tela efikasnim, gladnim pticama, a one to brzo, čisto, bez komplikacija, tada slavimo ekonomiju prirode. A kad se nečije kosti pomešaju u jami sa kostima čitave naše zajednice, to je konačna forma demokratije.« »A lešinari sami ne šire zaraze, s obzirom da se hrane telima koja...« »Nikad«, reče Džidžibhoi čvrsto. »Niti podležu našim bolestima.« »Dolazim do zaključka da vi oboje planirate da vaša tela budu preneta u Bombaj kad...« užasnut, Klajn zastade usred reči, odmahnu glavom, kašljucnu malo od nelagodnosti, i načini usiljeni osmejak. »Eto vidite šta ovaj vaš radioaktivni kari načini od mog lepog ponašanja? Oprostite mi. Stvarno nije u redu da ja kao gost sedim za vašim stolom i ispitujem vas o vašim planovima za pogreb!« Džidžibhoi se prigušeno nasmejao »Smrt za nas nije nešto zastrašujuće, prijatelju moj. Ona je, kao što stvarno jedva da je i potrebno reći, zar ne? —

ona je prirodni događaj. Jedno vreme smo tu, a onda odemo. Kad nam dođe vreme, da, i ona i ja prepustićemo se Kulama ćutanja.« Njegova žena dodade oštro. »Bolje tamo nego u hladne gradove! Mnogo bolje!« Klajn kod nje nikad ranije nije opazio takvu žestinu. Džidžibhoi se jednim zamahom okrenuo od prozora i upiljio u nju. Klajn ni to nikad ranije nije video. Činilo se da se krhka paučina izgrađene učtivosti koju su on i ovo dvoje pleli čitavo veče sad iznenada cepa, pa čak i da su veze između Džidžibhoija i njegove žene trpele sada izvesno naprezanje. Sav ustrčan, lepršav, Džidžibhoi je počeo da skuplja prazne tanjire, i posle dugog nezgodnog momenta rekao: »Nije mislila nikog da uvredi.« »Što bi’ se ja uvredio?« »Osoba koju volite izabrala je da ode u hladne gradove. Mogli bi pomisliti da je i njoj upućena kritika kad je moja žena izrazila svoje nerapoloženje prema...« Klajn je slegao ramenima. »Ona ima pravo na svoje mišljenje. Pitam se, međutim...« Zastao je, ispunjen nelagodnošću, bojeći se da zadre suviše duboko. »Da?« »Nije u vezi s temom.« »Molim vas«, reče Džidžibhoi. »Stari smo prijatelji.« Pitao sam se«, reče Klajn polako, »da li vam ne otežava stvari, s obzirom da provodite sve svoje vreme među mrtvima, proučavate ih, prisustvujete njihovim običajima, posvećujete im čitavu karijeru, to što vaša ženana evidentno prezire hladne gradove i sve što se u njima dešava. Pošto joj je tema vašeg rada odbojna, znači da ne možete deliti svoj rad s njom.« »Au«, reče Džidžibhoi, čija je napetost istovremeno vidno popustila, »ako se o tome radi, ja imam još manje simpatija prema celom postupku reaktiviranja nego ona.« »Stvarno?« Klajn nikad nije ni sanjao da Džidžibhoijeva ličnost ima i ovu stranu. »Reaktiviranje vas odbija? Pa onda, zašto ste ga izabrali za temu tako intenzivnog proučavanja?« Džidžibhoi je izgledom odavao istinsko zaprepašćenje. »Šta? Jel’ vi: kažete da čovek mora imati ličnu naklonost prema pojavama u svojoj oblasti naučnog rada?« Nasmejao se. »Vi ste, rekao bih, jevrejskog porekla,

ali se vaša doktorska teza ipak odnosila, zar ne, na rane faze Trećeg Rajha?« Klajn je žmirnuo, trgao se. »Mat!« reče on. »Kao sociolog nalazim da je subkultura mrtvih neodoljivo interesantna«, nastavi Džidžibhoi. »Doživeti, tokom svoje karijere, erupciju jednog tako radikalno novog aspekta ljudske egzistencije, neverovatan je dar sreće. Ne postoji plodnije polje za moje istraživanje. Svejedno nemam želje, ama baš nimalo, da budem reaktiviran. Za mene, moju ženu, biće Kule ćutanja, vrelo sunce, uslužni lešinari, i kraj, nema više, terminus.« »Pojma nisam imao da su vaša gledišta takva. Pretpostavljam, da sam više znao o teoriji parsija, mogao sam shvatiti...« »Ne razumete me. Naše primedbe nisu teološke vrste. Radi se o tome da delimo jednu želju, jedan idiosinkratični ćef, da ne nastavljamo to posle onog vremena koje nam je dato. Sem toga, imam ozbiljne zamerke na uticaj reaktiviranja na naše društvo. Osećam veliku nelagodnost što su među nama ti mrtvi, osećam čisto privatni strah od njih i kulture koju stvaraju, čak mi je ogavno ...« Džidžibhoi se zadržao. » Vidite li kako su kompleksni moji radovi prema toj temi, kakva je mešavina fascinacije i odbojnosti? Živim u stalnoj napetosti između ta dva pola. Ali zašto vam pričam sve to, stvari koje ako vas i ne uznemiravaju, a ono sigurno vam ne sviđaju? Da čujemo o vašem putovanju u Zanzibar. »Šta da kažem? Otišao sam, čekao par nedelja da se ona pojavi, nisam uspeo uopšte da joj se približim, i došao sam kući. Potegao sam čak u Afriku, a nisam je ni za tren video.« »Kakva frustracija, dragi prijatelju Džorgej!« »Ostala je u svojoj sobi. Nisu me pustili da se popnem do nje.« »Ko nije pustio?« »Njena pratnja«, reče Džorgej Klajn. »Putovala je u društvu još četvoro mrtvih, naime jedne žene i trojice muškaraca. Delila je sobu sa arheologom Zahariasom. On je bio taj koji ju je zaklonio od mene, a izveo je to, mogu reći, vrlo lukavo. Ponaša se kao da ona njemu pripada. Što možda i jeste slučaj. Šta mi možete reći o tome, Framdži? Da li se mrtvi žene i udaju? Jel’ Zaharias njen novi muž?« »Teško. Mrtvi uopšte ne koriste termine »muž« i »supruga.« Oni uspostavljaju veze, to da, ali spajanje u vezani par izgleda da je vrlo retko među njima, a možda uopšte ne postoji. Umesto toga oni imaju sklonost da

stvaraju pseudoporodične grupe za međusobnu podršku, sa tri, četiri ili više osoba u grupi,« »Mislite da su sve četvoro njenih pratilaca njeni ljubavnici?« Džidžibhoijev pokret puno je kazao. »Ko će to znati? Ako mislite u fizičkom smislu, sumnjam, mada čovek nikad ne može biti siguran. Izgleda da je Zaharias njoj u svakom slučaju nešto kao specijalni pratilac. Možda je još nekoliko drugih ušlo u njenu pseudoporodicu, možda svi, možda niko. Imam razloga da verujem da u izvesnim trenucima svako od mrtvih može zatražiti od svih drugih mrtvih da se ponašaju kao da su mu porodica. Ko zna? Mi sagledavamo aktivnosti tih ljudi, kao što se ono kaže, kroz staklo, mutno.« »Ja Sibilu ne vidim čak ni toliko. Uopšte i ne znam kako sada izgleda.« »Nije izgubila ništa od svoje lepote.« »To ste mi i ranije rekli. Ali hoću ja lično da je vidim. Ne možete vi stvarno razumeti, Framdži, koliko želim da je vidim. Ovaj bol koji osećam, što ne mogu da ...« »Hoćete da je vidite ovoga trenutka?« Klajn se zatresao grčem zaprepašćenja. »Šta? Kako to mislite? Jel’ ona ...« »Skrivena u susednoj sobi? Ne, ne, ništa tako. Ali imam malo iznenađenje za vas. Hajdemo u biblioteku.« Široko se smešeći, Džidžibhoi je krenuo prvi iz trpezarije u malenu radnu sobu do nje, sobu gusto nabijenu od poda do plafona knjigama, i to knjigama u zaprepašćujuće širokom rasponu jezika, ne samo na engleskom, francuskom, i nemačkom, nego i sanskritu, hindu jeziku, gudžaratiju, farsiju, jezicima Džidžibhoijevog poliglotskog vaspitanja u majušnoj koloniji parsija u Bombaju, u zajednici gde se nijedan jezik, jednom zavoljen, više nije odbacivao. Odgurujući u stranu hrpu profesionalnih časopisa na čijim stranicama su mnogo gde bile podvrtanjem načinjene »uši«, on izvuče sjajnu sliku-kocku, doticajem palca aktivirao je njeno unutrašnje svetlo i zatim ju je dodao Džorgeju Klajnu. Oštra, zasenjujuća holografska slika prikazivala je tri figure na širokoj travnatoj površini, za koju se činilo da je neograničena i da je bez drveća, stena ili drugih vizuelnih prekidanja, kao beskonačno odmotani zeleni tepih pod praznim smrtnoplavim nebom. S leve strane stajao je Zaharias, lica dobrim delom sakrivenog od kamere; petljao je nešto oko zatvarača

jedne ogromne puške, i zato gledao dole. Daleko na desnoj strani stajao je zdepasti čovek čiji je izgled odavao snagu, crnokos, bledog lica čije su grube crte bile tako raspoređene da su se videli tako reći samo brada i nozdrve. Klajn ga je prepoznao: Antoni Grahus, jedan od onih mrtvih koji su sa Sibilom došli u Zanzibar. Pored njega je stajala Sibila, obučena u čakšire kakao boje i kruto upeglanu belu bluzu. Grahusova ruka bila je ispružena; očito, baš joj je ukazao na neki cilj, napeto nišanila puščetinom skoro iste veličine kao Zahariasova. Klajn je pomicao kocku malčice tamo i amo, proučavao njeno lice iz raznih uglova, i dok je gledao njen lik prsti mu postadoše debeli i trapavi, a očni kapci počeše da podrhtavaju. Džidžibhoi je rekao istinu: nije izgubila ništa od svoje lepote. A ipak, nije uopšte bila ona Sibila koju je poznavao. Kad ju je poslednji put video, opruženu u kovčegu, izgledala je kao besprekorna mermerna statua sebe same, i sad je opet - taj isti statueskni nadrealni izgled. Njeno lice bilo je maska bez izraza, smireno, udaljeno, iznad stvari; njene su oči bile lakirane misterije, na njenim je usnama bio slabašan, enigmatičan, jedva primetan osmeh. Plašio se njenog ovakvog izgleda, stranog, nepoznatog. Možda joj je snaga njene usredsređenosti dala takvu odbojnu mramornost, jer, činilo se, ulivala je čitavo svoje biće u zadatak nišanjenja. Naginjući kocku daleko jače, Klajn je uspeo da sagleda i to na šta je nišanila: Gledala je u nezgrapnu ptičurinu koja se kretala kroz travu u donjem levom uglu, ptičurinu veću od ćurana, debelu kao džak, pepeljastosivog perja, beličastim prsima i repom, žutobelim krilima, i kratkim, komičnim nogama. To stvorenje je ostavljalo utisak svečan, prilično dostojanstven, i pomalo besmislen, nije pokazivalo da shvata da mu se bliži propast. Kako je čudno da će Sibila ubiti to stvorenje, ona koja je uvek mrzela oduzimanje života; Sibila sada žena-lovac, Sibila mesečeva boginja, Sibila Diana! Uzdrman,Klajn podiže pogled ka Džidžibhoiju i reče: »Gde je ovo snimljeno? Valjda na tom safariju u Tanzaniji?« »Da. U februaru. Ovaj čovek je bio vodič, ovaj beli lovac.« »Video sam ga u Zanzibaru. Zove se Grahus. Bio je u grupi mrtvih sa Sibilom.« »On rukovodi lovnim rezervatom nedaleko od Kilimandžara«, reče Džidžibhoi, »koji je odvojen isključivo za mrtve. To je zapravo jedna od bizarnijih manifestacija njihove subkulture. Mrtvi love samo one životinje koje su ...«

Klajn upita nestrpljivo: »Kako ste dobili ovu sliku?« »Snimila ju je Nerita Trejsi, koja takođe prati vašu ženu.« »I nju sam sreo u Zanzibaru. Ali kako...« »Jedan njen prijatelj je moj poznanik, tačnije moj dostavljač, vrlo vredna veza za moja istraživanja. Pre neki mesec zamolio sam ga da mi nabavi, ako može, nešto ovako. Naravno, nisam mu rekao da je to namenjeno vama.« Džidžibhoi se unese bliže. »Vi kao da ste u nevolji, prijatelju moj.« Klajn klimnu glavom. Zatvorio je oči kao da hoće da ih zaštiti od sjaktavih površina Sibiline slike. Posle nekog vremena reče ravnim glasom, bez naglaska: »Moram da se dočepam prilike da je nekako vidim.« »Možda bi bolje bilo za vas da napustite ...« »Ne.« »Zar nema načina da vas ubedim da je za vas opasno da jurite za svojom fantazijom o ...« »Ne«, reče Klajn. »Čak i ne pokušavajte. Potrebno je da ja stignem do nje. Potrebno.« »I šta, kako mislite to da izvedete?« Klajn reče mehanički, kao robot: »Odlaskom u hladni grad Zion.« »Pa to ste već radili. I nisu hteli da vas prime.« »Ovog puta hoće. Ne odbijaju mrtve.« Oči parsija se raširiše. »Zar da se odreknete svog sopstvenog života? Jel’ to vaš plan? Šta to govorite, Džorgej?« Klajn odvrati smejući se: »Nisam uopšte to mislio.« »Zbunjen sam.« »Nameravam da se infiltriram. Prerušiću se u mrtvog. Uvući ću se u hladni grad, kao nevernik u Meku.« Zgrabio je Džidžibhoija za ručni zglob. »Možete li mi pomoći? Da me naučite njihovim postupcima, njihovom žargonu?« »Otkriće vas istog trena.« »Možda i neće. Možda ću prvo stići do Sibile.« »Ovo je ludilo«, reče Džidžibhoi tiho. »Svejedno. Imate znanje. Pomoći ćete mi?« Džidžibhoi blago izvuče ruku iz Klajnovog stiska. Prešao je na drugi kraj sobice i pozabavio se nekoliko trenutaka jednom neurednom policom knjiga, sređivao ih je ovako a onda onako. Konačno reče: »Ja lično bih malo

mogao da učinim za vas. Moje znanje je široko ali ne duboko, ne dovoljno duboko. Ali ako insistirate na sprovođenju ovoga, Džorgej, mogu da vas upoznam sa nekim ko bi možda mogao da vam pomogne. Taj je jedan od mojih dostavljača, jedan od mrtvih. Odbacio je autoritet Otaca-vodiča, to je sada osoba koja među mrtve spada, ali njima ne pripada. Nije isključeno da bi vam on mogao dati potrebne instrukcije.« »Zovite ga.« »Moram vas upozoriti da je on nepredvidljiv, uznemiren, možda čak sklon izdajstvu. Normalan ljudski moral njemu ništa ne znači u ovom sadašnjem stanju.« »Zovite ga.« »Kada bih samo mogao da vas odgovorim od ...« »Zovite ga.«

5 Svađe donose probleme. Ovih dana lavovi mnogo riču. Posle tuge dođe radost. Nije dobro mnogo tući decu. Bolje da sad odete i pođete kući. Danas je nemoguće raditi. Treba da idete u školu svaki dan. Nije preporučljivo ići tim putem, ima vode na stazi. Nije važno, moći ću da prođem. Bolje da se brzo vratimo. Ove lampe troše mnogo petroleja. Nema komaraca u Najrobiju. Ovde nema lavova. Neki ljudi su ovde, traže jaja. Ima li vode u bunaru? Ne, nema vode. Ako su tu samo trojica, rad danas neće biti moguć. D. V. Perot: Naučite sami svahili Grahus besno maše nosačima i urliče: »Šika njia hii hii!« Trojica se okreću, a dvojica samo gacaju dalje. »Ninji njote«, poziva on. »Fanga kama hiv!«, odmahuje glavom, pljuje, briše znoj sa čela. Dodaje tišim glasom i na engleskom, pazeći da ga nosači ne čuju. »Radite kako vam kažem, kopilani jedni crni i zli, inače ćete mrtviji nego ja, i to pre no što sunce zađe!« Sibila se nervozno nasmeja. »Uvek im se tako obraćaš?« »Pokušavam da budem dobar prema njima. Ali kakve koristi od toga, kakva je korist od bilo čega? ’Ajde, treba da održimo korak sa njima.« Od zore nije prošao ni jedan pun sat a sunce je već veoma vrelo, ovde na ravnom suvom predelu između Kilimandžara i Serengetija. Grahus vodi

grupu na sever kroz visoku travu, prateći trag životinje za koju misli da je kvaga, stvor sličan konjiću a srodan zebri samo sa nepotpunim prugama. Međutim krčiti put kroz visoku travu naporan je posao, a nosači stalno skreću prema jednoj jaruzi koja nudi zavodljivu senku gustiša trnovitog drveća, tako da on konstantno mora da se izdire na njih da bi ih zadržao na putanji koji on želi. Sibila je zapazila da Grahus ovako viče na svoje crnce, kao da nisu ništa drugo do tvrdoglave životinje, i govori o njima iza njihovih leđa sa grubim prezirom, ali sve to kao da je samo deo njegove uloge »belog lovca«: a takođe, je zapazila, u trenucima kad se nije očekivalo da će ona išta videti, da je Grahus privatno u stvari nežan, blag među svojim nosačima, da ih čak voli, da ih zafrkava pretpostavlja ona ćaskanjem na svahiliju i veselim proigravanjem udaraca kao u boksu. I nosači glume: ponašaju se u tradicionalnom maniru svoje profesije, naizmenično su snishodljivi i patronizirajući prema klijentima, naizmenično poziraju kao sveznajući nosioci mudrosti savane i kao glupi, prostosrdačni divljaci koji znaju samo da podmetnu leđa pod tovar. Međutim klijenti kojima pružaju usluge nisu baš sasvim isti kao oni sportisti iz Hemingvejevih vremena, naime mrtvi su, pa se nosači potajno plaše tih čudnih stvorova za koje rade. Sibila ih je videla kako mrmljaju molitve i glade amajlije kad god slučajno dotaknu nekog od mrtvih, a ulovila je i pokoji njihov neobazriv pogled prepun straha i možda odvratnosti. Grahus njima nije prijatelj, bez obzira koliko se veselo ponaša u njihovom društvu; izgleda da ga posmatraju kao nekakvog čudovišnog čarobnjaka, a klijente kao otelotvorene đavole. Znojeći se, ne pričajući mnogo, lovci se kreću u koloni po jedan, napred nosači sa puškama i zalihama, pa Grahus, Zaharias, Sibila, Nerita koja neprestano škljoca svojom kamerom, i Mortimer. Krpice belih oblaka plove lagano preko ogromnog luka neba. Trava je raskošna i debela, jer su kratkotrajne kiše u decembru bile neuobičajeno jake. Kroz nju promiču sitne životinje, samo sevnu i nema ih: veverice, šakali, biserke. S vremena na vreme ukažu se i krupnija stvorenja: tri nadmena noja, par šmrktavih hijena, krdo tomson gazela koje teče kao mrka reka preko ravnice. Juče je Sibila zapazila, špijunirajući prirodu, i dva bradavičava svinjčeta, nekoliko žirafa, i jednu servalu, elegantnu divlju mačku velikih ušiju, koja je klizila kao minijaturni čita. Ni na jednu od tih životinja nije se smelo pucati, izuzev na one specijalne koje su rukovodioci ovog rezervata uveli radi zadovoljavanja specijalnih potreba svojih klijenata; sve što je svrstano u

izvornu afričku divljač, a to znači sve što je živelo ovde pre nego što su mrtvi iznajmili ovaj komad zemljišta od plemena Masai, zaštićeno je državnim propisom. Sami Masai imaju dozvolu da love lavove, jer je ovo njihov rezervat, ali tako malo Masaija je ostalo, da i ne mogu da učine neku veliku štetu. Juče, posle bradavičavih svinjčića a pre žirafa, Sibila je spazila svoje prve Masaije, petoricu vitkih, zgodnih muškaraca izduženih tela. Bili su goli ispod svoje minimalne crvene odeće, klizili su nečujno kroz žbunje, i često zastajali i onda stajali zamišljeno na jednoj nozi, naslanjajući se na svoja koplja. Izbliza su bili manje zgodni; bez zuba, muvama popljuvani, svi sa stomačnom kilom. Ponudili su na prodaju, za nekoliko šilinga, svoja koplja i svoje ogrlice od đinđuva, ali su se safaristi već ranije nakupovali masajskih narodnih proizvoda, i to u Najrobiju, u prodavnicama retkosti, po cenama zaprepašćujuće višim. Čitavo su se jutro šunjali u potrazi za kvagama, i Grahus je ukazivao na otisak kopite ovde, na svežu balegu tamo. Zaharias je bio taj koji je zatražio da odstreli kvagu. »Kako znate da ne pratimo zebru?«, pita on zlovoljno. Grahus namiguje. »Pouzdajte se u mene. Naići ćemo i na zebre, tamo napred. Ali dobićete svoju kvagu. To vam garantujem.« Ngiri, predvodnik nosača, okreće se i ceri, »Piga kvaga m’uzuri, bvana«, kaže Zahariasu, namiguje kao i Grahus, a onda (Sibila to jasno vidi) njegov srdačni samopouzdani osmeh bledi, kao da je hrabrosti dostajalo samo za jedan sekund takvog osmeha, a veo straha pokriva opet crno sjajno lice. »Šta je rekao?« pita Zaharias. »Da ćete ubiti finu kvagu«. Kvage. Poslednja kvaga koja je postojala u divljini ubijena je oko 1870. godine, posle čega su na svetu ostale samo tri žive kvage, sve tri ženke. Buri su istrebili kvage, da bi njihovim nežnim mesom hranili svoje robove Hotentote, da bi oderane kože kvaga poslužila za izradu vreća za bursko žito, da bi uštavljena koža kvaga poslužila za veldšoen za burske noge. Kvaga u londonskom zoološkom vrtu uginula je 1872. godine, ona u Berlinu 1875. i amsterdamska kvaga 1883. godine, posle čega više nijedna živa kvaga nije viđena sve dok tehnikom selekcije unazad i genetskim manipulacijama ova izumrla vrsta nije oživljena 1990. kad je i ovaj lovni rezervat otvoren za potrebe jedne ograničene, specijalne klijentele. Skoro će, evo, podne, a još nijedan hitac nije ispaljen čitavog jutra. Životinje počinju da traže zaklon; neće se ponovo pojavljivati dok se senke

ne oduže. Vreme je da se zastane, podignu šatori, povade flaše piva i sedviči, da se pričaju zasenjujuće priče o straobalnim avanturama sa pomahnitalim bufalima i nervoznim slonovima. Ali ne još, samo još malo. Hodači savlađuju niski breg i sagledavaju, u dugoj kosoj udubini s druge strane, jato nojeva i nekoliko stotina zebri koje pasu. Čim se ljudi pojave, nojevi počinju polako i obazrivo da se udaljavaju, ali zebre, koje se baš nimalo ne plaše, nastavljaju da pasu. Ngiri upire prstom i kaže: »Piga, kvaga, bvana.« »Ma to su samo zebretine«, kaže Zaharias. Grahus odmahuje glavom. »Ne. Slušnite malo. Čujete taj zvuk?« U početku niko ne zapaža ništa neobično. Ali onda, stvarno, Sibila čuje: prodorno, visoko, lajavo njištanje, vrlo čudno, zvuk iz nestalog vremena, krik zveri kakvu Sibila nikad nije upoznala. To je pesma mrtvih. Sad je i Nerita čuje, pa Mortimer, i najzad Zaharias. Grahus odmahuje glavom prema udaljenijoj strani udubine. Tamo se, među zebrama, nalazi pet-šest životinja koje bi zamalo mogle biti zebre, ali nisu: nedovršene zebre, sa prugama samo na glavi i prednjim delovima tela; ostatak njihovog tela ima žutobraon boju, noge su im bele, a grive tamnobraon sa bledim prugama. Njihova se tela na suncu presijavaju kao liskun. Ponekad podižu glave, ispuštaju to uvrnuto udarno zviždeće njištanje, pa se opet priklone ka travi. Kvage. Bića zalutala iz prošlosti, ostaci, reaktivi rani duhovi. Grahus daje znak, i grupa se razvija u strelce levo i desno po vrhu brega. Ngiri dodaje Zahariasu njegovu ogromnu pušku. Zaharias klekne, nanišani svojim kolosalnim oružjem.»Nema žurbe«, mrmlja Grahus. »Imamo celo poslepodne.. »Jel’ ja izgledam kao neko ko se žuri?«, pita Zaharias. Zebre su se sad isprečile kao da baš namerno sakrivaju malu grupu kvaga. Ne sme da ubije zebru, naravno, jer bi to značilo problem sa čuvarima lovišta. Minuti prolaze. Onda se zaklon od zebri odjednom razdvaja i Zaharias pritiska obarač. Grdna eksplozija; zebre strelovito kreću u bekstvo u dese: pravaca, tako da je oko izloženo bombardovanju vrtoglavih stroboskopskih talasa belog i crnog; a kad čitava grčevita pometnja prođe, jedna kvaga ostaje ležeći na boku, sama na polju: prešla je granicu život/smrt. Sibila je posmatra mirno. Svojevremeno ju je smrt uznemirivala, ma koja i kakva, ali sad više ne. »Piga m’uzuri!«, viču nosači trijumfalno. »Kufa«, kaže Grahus. »Mrtva. Čist pogodak. Stekli ste svoj trofej.«

Ngiri je brz sa nožem za dranje. Te noći, ulogoreni ispod širokog boka Kilimandžara, večeraju pečenje od kvage, nosači i mrtvi podjednako. Meso je sočno, robusno, i neznatno oporo. Sutradan, kasno popodne, dok prolaze kroz svežiji predeo, ispresecan potocima i gusto obrastao visokim, grubim, sivozelenim drvećem oblika vaze, nalete na nešto čudovišno. Stvor zarastao u čupavo krzno dronjavog izgleda, visok četiri ili pet metara, stoji uspravno na divovski teškim zadnjim nogama, oslanjajući se na neverovatno debeli i teški rep. Navalio se na jedno drvo, napada njegove gornje grane svojim prednjim udovima koji se završavaju opakim kandžama nalik na red kosa za košenje trave; pohlepno žvaće lišće i grančice. Primećuju ljude, ali samo za kratko; osvrnuvši se, proučava ih malenim, stupidnim žutim očima; za tim se vraća svom jelu. »Retkost«, kaže Grahus. »Znam lovce koji su prošli ovaj rezervat skroznaskroz, a nisu naišli na ovoga. Da li ste ikad videli nešto tako ružno?« »Šta je to?« upita Sibila. »Megaterijum. Džinovski lenjivac. Iz Južne Amerike, zapravo, ali nismo cepidlačili oko geografije kad smo popunjavali ovo mesto. Imamo ih samo četiri, a cena za odstrel jednog iznosi sam-bog-zna koliko hiljada dolara. Niko se još nije prijavio da odstreli megaterijuma. Sumnjam da će ikad iko.« Sibila se pita gde bi ova zver mogla biti osetljiva na metak: sigurno ne bi valjalo gađati u mutni mozgić veličine zrna graška. Pita se, takođe, kakav bi sportist našao zadovoljstvo u lovu na ovako nešto. Neko vreme gledaju kako monstrum rastrže drvo. Onda polaze dalje. Grahus im sledeće zore pokazuje još jednu retkost: bledi svod, nalik na ogromnu lubenicu, ugnezdio se u busen guste trave blizu potoka. »Nojevo jaje?« pokušava Mortimer. »Blizu. Vrlo blizu. Jaje ptice moa. To je najveća ptica na svetu. Sa novog Zelanda je, a izumrla je negde u osamnaestom veku.« Nerita čučne, lako kucne po jajetu. »Al’ bi bio omlet od ovoga!« »Tu ima dovoljno da ruča sedamdeset pet ljudi«, kaže Grahus. »Sedam litara tečnosti, lako može biti. Samo naravno da ne smemo da ga diramo. Prirodni priraštaj je vrlo važan za održanje potrebnog broja životinja u ovom parku.« »A gde je mama moa?« pita Sibila. »Zar je u redu da ovako ostavi jaje?«

»Moe nisu mnogo pametne«, odgovara Grahus. »Eto jednog dobrog razloga što su izumrle. Verovatno je odlutala da nađe nešto za jelo. I... « »Gospode bože«, ote se Zahariasu. Moa se vratila, iznenadno izbila iz gustiša. Stoji nad njima kao pernata planina, čiju siluetu ocrtava duboko plavetnilo praskozorja: noj, manjeviše, ali uveličani noj, noj nad svim nojevima, ptičurina četiri metra visoka, sa teškim ugojenim telom, sa vratom nalik na debelo vatrogasno crevo, sa nogama nalik mladim stablima, na dnu naoružanim kandžama. Ma šta bi ovo bilo, ako ne Sinbadov ruk, koji može da odleti sa slonom u kandžama! Ptica škilji u njih, tužno razmatrajući bandicu malih stvorova okupljenu oko njenog jajeta; zabacuje vrat kao da se sprema da napadne, i Zaharias poseže za jednom puškom, ali mu Grahus zadržava ruku, jer se moa samo sprema da protestuje. Ona mukne, dubokim žalobnim glasom, ali se ne miče. »Samo polako odstupajte«, kaže im Grahus. »Neće napasti. Samo se držite podalje od tih nogu, ako vas jednom ritne usmrtiće vas.« »Baš sam nešto razmišljao da zatražim dozvolu za mou«, kaže Mortimer. »Ubijati ovo, vrlo je dosadno«, kaže mu Grahus. »Samo tako stoje i puste da ih ubijete. Bolje vam je ono za šta ste se prijavili.« Ono za šta se Mortimer prijavio jeste auroks, iščezli divlji bik evropskih šuma, poznat Cezaru, poznat Pliniju, plen junaka Zigfrida, konačno istrebljen godine 1627. Ravnice istočne Afrike nisu udobna životna sredina za aurokse, pa se ovo krdo, prizvano u život naporima genetičkih vračeva, zadržava u pošumljenim visijama, nekoliko dana puta od prebivališta kvaga i megaterijuma. Zalazeći u jednu mračnu šumu lovci nailaze na grupe razbrbljanih pavijana i na usamljene slonove prostranih ušiju, a na jednom mestu isprelamane svetlosti i senke, i na veličanstvenu antilopu, mužjaka vrste bongo, sa parom divnih izvitih rogova. Grahus vodi lovce dalje, dublje u šumu. Odaje napetost: ovde ima opasnosti. Nosači promiču kroz šumu kao crni dusi, šire se u polukružnim formacijama kao krabine hvataljke, komuniciraju međusobno i sa Grahusom pomoću zvižduka. Ovde svako drži spremnu pušku u rukama. Sibila na pola očekuje da ugleda leoparda, kako visi kao zavesa sa neke horizontalne grane iznad njih, ili kobre kako kližu kroz rastinje pri tlu. Ali, ne oseća strah. Približavaju se jednom proplanku. »Auroksi«, kaže Grahus.

Ima ih desetak; brste žbunje. To su velika goveda kratke dlake a dugih rogova, mišićava, budne pažnje. Namirisali su uljeze, podižu svoje teške glavudže, ušmrkuju vazduh, bacaju krvave poglede. Grahus i Ngiri razmenjuju poruke samo obrvama. Onda Grahus klimne glavom i promrmlja Mortimeru: »Ima ih previše. Čekajte da se raziđu malo«. Mortimer se smeši. Izgleda nešto nervozan. Auroksi su poznati po tome što napadaju bez upozorenja. Četiri, pet, šest tih zveri skliznulo je u šumu i nestalo, a ostali se povlače na ivicu proplanka, kao da hoće da isplaniraju svoju strategiju; ali jedan veliki bik, kivnog i groznog pogleda, ne odstupa, zuri u ljude. Grahus se drži na prednjim delovima stopala. Njegovo grubo telo Sibili izgleda kao studija mobilnosti, spremnosti. »Sad«, kaže on. Istog trena bik auroks juriša, kreće neobičnom hitrinom, pognute glave, rogova ispruženih kopljoliko. Mortimer puca. Kuršum udara sa glasnim šljaptavim zvukom, sručuje se u rame auroksa, to je savršeni pogodak, ali životinja ne pada, i Mortimer ponovo puca, manje elegantno rastrže stomak životinje, a onda Grahus i Ngiri takođe pucaju, ne na Mortimerovog auroksa već preko glava drugih, da ih oteraju, i ta rizična taktika uspeva, ostale životinje beže u šumu stampedom. Bik koga je Mortimer pogodio primiče mu se, sad nesigurno, gubi zamah, i pada praktično pred Mortimerove noge, valja se, ubada šumsko tlo svojim kopitama. »Kufa« kaže Ngiri. »Piga njati m’zuri, bvana.« Mortimer se ceri i kaže: »Piga.« Grahus mu upućuje pozdrav kao da salutira. »Uzbudljivije nego ranije kaže. »A ovi su moji«, kaže Nerita tri sata kasnije, pokazujući jedno drvo spoljnoj ivici šume. U njegovim se granama gnezdi nekoliko stotina golubova, ima ih toliko da se čini da na ovom drvetu rastu golubovi umesto lišća. Ženke su običnih boja, odozgo svetlobraon, odozdo plavo ali su mužjaci živopisni, sa bogatim, sjajnim plavim perjem na grudima i leđima, grudima kestenove boje sa prelivima vinskocrvene, sa svetlucavim tačkama bronzanog i zelenog na vratu, i sa čudnim, živim očima blistave, vatrene oranž boje. Grahus kaže: »Tačno. Našli ste svoje putnike.« »Koja je to fora, ubijati golubove na drvetu?« pita Mortimer. Nerita ga saseče pogledom. »A koja je fora pucati u bika koji trči?« To je signal Ngiriju, koji ispaljuje jedan hitac u vazduh. Prenuti golubovi prhnu

sa grana i potom lete u niskim krugovima. U starim danima, pre vek i po, u šumama Severne Amerike, niko se nije trudio da gađa golubove-putnike u letu: oni su bili hrana a ne plen sportista, pa je bilo prostije rešetati ih dok sede po granama. Tako je jedan lovac, sam, mogao ubiti i hiljade ovih ptica za jedan dan. Zato je bilo dovoljno samo petnaeset godina da se populacija golubova-putnika smanji sa nebozacrnjujućih milijardi na nulu. Nerita ima više sportskog duha. Ovo je, na kraju, primer njene veštine. Nišani sačmarom, puca, puni, puca, puni. Ošamućene ptice padaju na zemlju. Ona i njena puška sad su jedno biće, imaju jednu nameru. Koji sekund potom, sve je gotovo. Nosači skupljaju popadale ptice i slamaju im vratove. Nerita sad ima dvanaest golubova, za koliko je dobila dozvolu: jedan par za punjenje i čuvanje, ostalo za večeru. Preživeli su se vratili na svoje drvo odakle zure u lovce mirno, bez prebacivanja. »Ovi se množe tako prokleto brzo«, mrmlja Grahus. »Ako ne pripazimo probiće se iz rezervata i zauzeće celu Afriku.« Sibila se smeje. »Bez brige. Snaći ćemo se. Ako smo ih uništili jednom, možemo i drugi put, ako zatreba.« Sibilin plen je dodo. U Daru, kad su podnosili molbe za dozvole, ostali su se podsmevali njenom izboru: debela ptica neletačica, nesposobna za bekstvo ili borbu, toliko mutne pameti da se ničega ne boji. Sibila ih je ignorisala. Ona hoće dodoa zato što dodo za nju predstavlja suštinu umiranja, prototip svega što je mrtvo i iščezlo. Činjenica da nije zabavno pucati u glupog dodoa, Sibili ništa ne znači. I sam lov kao takav joj je besmislen. Kroz ovaj ogromni rezervat ona luta kao u snu. Viđa i megateriju, i velike aurokse, kvage, moe, vresne koke, javanske nosoroge, džinovske armadile, i mnoge druge retke stvorove. Ovo mesto je prebivalište duhova. Ingenioznost genetskih majstora je neograničena: jednog dana će rezervat ponuditi trilobite, tiranosauruse, mastodonte, tigrove sa sabljastim zubima, baluhiterije, i čak (što da ne?) zajednice australopitekusa, plemena neandertalaca. Sve za razonodu mrtvih, čije su zabave najčešće pomalo uozbiljene. Sibila razmatra da li se stvarno može nazvati ubijanjem ovaj odstrel laboratorijski stvorenih retkosti. Jesu li ove životinje prave ili veštačke? Žive stvari ili vešto sastavljene konstrukcije? Prave su, zaključuje ona. Žive. Jedu, vare, množe se. Samima sebi sigurno izgledaju stvarne, pa i jesu stvarne, možda stvarnije nego mrtva ljudska bića koja ponovo hodaju u sopstvenim odbačenim telima.

»Pušku«, kaže Sibila najbližem nosaču. Evo te ptice, ružne, smešne; gaca mukotrpno kroz visoku travu. Sibila preuzima oružje i nišani niz cev. »Čekaj malo«, kaže Nerita. »Htela bih ovo da snimim.« I polazi ukoso od grupe, ispoljavajući silnu pažnju da ne uplaši dodoa, međutim dodo ne pokazuje da je uopšte svestan prisustva svih njih. Kao emisar iz tamnog vilajeta, koji nosi dobre vesti o smrti svim stvorenjima još neizumrlim, dodo vredno radi na tome da im pređe put. »Fino«, kaže Nerita. »Antoni, pokaži prstom na doda, kao da si ga upravo ugledao, hoćeš Kente, ako bi mogao da gledaš dole na svoju pušku, kao da proučavaš zatvarač ili nešto. Fino. A ti Sibila, samo drži tu pozu, kao nišaniš. Nerita pravi snimak. Sibila savršeno hladno povlači obarač. »Kazi imekviša«, kaže Grahus. Posao je završen.«

6 Iako je prilično neprijatna stvar biti prinuđen na polaženje u susret samome sebi (neprijatna otprilike kao prelaženje granice pomoću pozajmljenog pasoša), ipak je to sada onaj pravi uslov potreban da bi se počelo sa sticanjem istinskog samopoštovanja. I pored svih naših svakodnevnih bljutavih gluposti, da prevarimo sebe nije nam lako, štaviše, najteže je. Trikovi kojima uspevamo da zasenimo druge, ništa ne vrede u onoj vrlo dobro osvetljenoj zadnjoj uličici gde čovek zakazuje randevue sa samim sobom; pridobijajući osmesi ne pomažu, niti lepo sastavljeni spiskovi dobrih namera. Džoana Didion: O samopoštovanju »Bolje ti je da veruješ u ono što Džidž pokušava da ti kaže«, reče Doloroza. »Deset minuta u hladnom gradu, i pročitaće te. Pet minuta.« Džidžibhoijev čovek bio je malog rasta, izgledao je izgužvano, moglo mu je biti četrdeset ili pedeset godina, nosio je neurednu dugu crnu kosu, piljio je široko razmaknutim očima. Koža mu je bila beložuta, lice izmršavelo. Svi mrtvi koje je Klajn video izbliza imali su oko sebe atmosferu nezemaljske smirenosti, ali ovaj ne: Doloroza je bio napet, vrpoljio se, tip koji pucketa

zglobovima i grize usne. A ipak nekako nije bilo sumnje da je mrtav, isto toliko mrtav kao Zaharias, kao Grahus, kao Mortimer. »Pročitaće šta?« upita Klajn. »Ukapiraće. Ukapiraće. Znaće da nisi mrtav jer se to ne može glumiti. Gospode bože, ti nisi toliko znao engleski jezik? Džorgej, to je strano ime. Trebao sam da znam. Odakle si ti?« »Iz Argentine, zapravo, ali su me doveli u Kaliforniju kao malog dečka. Godine 1955. Čujte, ako me uhvate, uhvate me. Ja samo hoću da uđem tamo i provedem pola sata u razgovoru sa svojom ženom.« »Gospodine moj, nemate vi više nikakvu ženu.« »Sa Sibilom«, reče Klajn, ozlojeđen. »U razgovoru sa Sibilom, mojom ... mojom bivšom ženom.« »Važi. Uvešću vas.« »Koliko će to da košta?« »Zaboravite to«, reče Doloroza. »Ovaj Džidž me je malčice zadužio. I više nego malčice. Dakle nabavim vam lek...« »Lek?« »Onaj lek koji koriste agenti poreznika kad se infiltriraju u hladne gradove. Sužava zenice, skuplja kapilare, daje čoveku onaj dobri stari izgled. Agente uvek uhvate i išutiraju napolje, a tako će i vas, ali .. ćete da uđete tamo sa osećanjem da ste kao dobro maskirani. Jedna uljana kapsula, svaki dan po jedna pre doručka.« Klajn pogleda Džidžibhoija. »Zbog čega agenti poreske službe pokušavaju da se infiltriraju u hladne gradove?« »Iz istog razloga iz kog se trpaju i u sva ostala mesta«, reče Džidžibhoija. »Da špijuniraju. Pokušavaju da sastave dosijea o finansijskim poslovima mrtvih, vidite, a dok Kongres ne izglasa zakone kojima će se pojam života definisati kako treba, nema nikakvog određenog načina da se prinudi osoba koja je zakonski mrtva da otkrije ...« Doloroza reče: »Dalje, pozadina. Mogu da vam nabavim potvrdu da ste boravili na primer u hladnom gradu Albani u državi Njujork. Da kažemo da ste umrli u decembru, a? A reaktivirali su vas čak tamo na istoku zato što, ček’ da vidimo ...« »Mogao sam da prisustvujem godišnjoj skupštini Američkog udruženja-istoričara u Njujorku«, predloži Klajn. »Time se ja bavim, vidite, profesor sam istorije novog doba na Univerzitetu u Los Anđelesu. A

zbog praznika nisu mogli da prenesu moje telo u Kaliforniju, nije bilo mesta ni u jednom avionu, pa su me zato uputili u obližnji Albani. Kako to zvuči?« Doloroza se nasmešio. »Vi baš uživate u konstruisanju laži, profesore. Njušim tu osobinu u vama. Važi, dakle hladni grad Albani, a ovo vam je prvi izlazak iz njega, sušenje krila; tako se to zove, sušenje krila, jer iz hladnog grada kad se izlazi to ti je kao novorođeni leptir iz svoje aure, mekan i vlažan i sam na nepoznatom mestu. E, ima masa stvari koja mora da se zna o ponašanju, mali maniri, ljubaznosti, ta vrsta sranja, i na tome ću raditi s vama sutra i u sredu pa posle u petak, tri sesije; valjda će da bude dovoljno. A zasad evo samo osnovnog. Ima samo tri stvari koje treba da pamtite dok ste unutra: Pod jedan, nikad ne postavljate direktno pitanje. Dva, ne naslanjajte se ni na koga. Znate šta hoću da kažem; Tri, imajte na umu da je mrtvome čitav svemir plastika, ništa nije stvarno, ništa nije baš mnogo važno, sve je samo šala. Samo šala, prijatelju, samo šala.« Početkom aprila odleteo je u Solt Lejk Siti, iznajmio kola, i izvezao pored planine Moab u Jutahu do visokog platoa oivičenog planinama od crvenih stena, gde su mrtvi sazidali svoj hladni grad Zion. Ovo je bila njegova druga poseta nekropolisu. Prva je bila u pozno leto, 1991, vruće, suho doba, kad je sunce ispunjavalo pola neba, kad su čak i čvornovate smreke izgledale ošamućene od žege; a sad bejaše mrazno poslepodne, slabašno svetlo klizilo je iz zimom uvijenih zapadnih bregova, a sneg se na mahove kovitlao kroz gvozdenoplavi vazduh. Džidžibhoijeve instrukcije za nalaženje puta pulsirale su sa memoekrana na Klajnovoj instrument-tabli. Četrnaest milja izvan grada, da, od autoputa se odvaja uzani popločani drum, da, diskretna mala tabla oglašava »PRIVATNI PUT, PROLAZ ZABRANJEN«, da, posle hiljadu metara drugi znak, sa natpisom Hladni grad Zion, ulaz dozvoljen samo članovima, da, a onda odmah iza barijere od zelenih svetlosti preko druma, sistem za skeniranje, drum preprečuju rampe koje se uzdižu iz podzemnih instalacija kao kose, a glas iz nevidljivog zvučnika kaže: »Ako imate dozvolu da uđete u Hladni grad Zion, molim postavite je pod levi brisač«.

U onom prethodnom dolasku, dozvolu nije imao, i dalje od ovog mesta nije stigao, mada je bar uspeo da povede malu konverzaciju sa nevidljivim čuvarem iz koje je iscedio informaciju da Sibila uistinu stanuje baš u ovom hladnom gradu a ne u nekom drugom. Sad je uglavio Dolorozinu falsifikovanu potvrdu o boravku pod brisač, na svoju šofer šajbnu, i napeto čekao, i kroz trideset sekundi rampe se skloniše sa vidika. Poterao je kola dalje, krivudavim putem koji je sledio prirodne konture guste šume kvrgavih četinara, i konačno dospeo do ciglenog zida koji je, čineći zaokrete, zalazio levo i desno u šumu kao da okružuje ceo grad. Verovatno i okružuje. Klajnom je ovladalo osećanje da je Zion hermetični grad, težak i zapečaćen kao stari Egipat. U ciglenom zidu, metalna kapija; zelene elektronske oči ga osmotriše, dadoše signal odobravanja, i zid se kotrljanjem po točkovima otvori. Polako je vozio ka centru grada, prolazeći prvo kroz zonu građevina za koje je pretpostavio da služe komunalnim potrebama; depoi, trafo stanica, opštinski vodovod, šta li: grupa groznih bezprozornih jednospratnih zgradetina od blokova topljene šljake; onda zađe u stambeni deo, koji nije bio mnogo lepši. Ulice su činile pravougaonu mrežu; zgrade bejahu zdepaste, sumorne, bezlične, homogene. Automobilskog saobraćaja praktično nije ni bilo, a pešaka u deset blokova nije video više od deset, s tim što mu ni tih deset nisu uputili baš ni jedan pogled. Znači takvu su sredinu mrtvi sebi izabrali za drugi život. Ali čemu takva hotimična sumornost? Nikad nas nećete razumeti, glasilo je svojevremeno Dolorozino upozorenje. I bio je Doloroza u pravu. Iako mu je Džidžibhoi rekao da hladni gradovi nisu baš šarmantni, Klajn ovako nešto nije očekivao. Mesto je imalo neki glacijalni kvalitet, kao da je celo sahranjeno u blok prozirnog leda: tišina, sterilnost, mir, mrtvačnice. Hladni grad, da, dobar je to naziv. Arhitektonski gledano, grad je ličio na najgore moguće novo naselje rađeno po sistemu ’jeftino i bedno’, ali još više je oneraspoložavala psihička tekstura, slična onim jezivim američkim naseljima penzionera, onim bezbrojnim »Sunčanim salašima« i »Svetovima odmora«, odmaralištima bez dece i bez radosti gde su se okupljale zajednice živih mrtvaca one druge vrste, da čekaju sudnji čas. Klajn zadrhta. Konačno, kad je zašao u grad još minut ili dva dublje, uočio je neki znak aktivnosti, ako ne baš života: šoping centar, zgrada ravnog krova, sa fasadom od gipsanog maltera, omotana u obliku latiničnog slova »U oko

svog dvorišta, sadržavala je postojani tok kupaca koji su išli tamo amo. Dobro. Sad će Klajn izaći na prvu probu. Parkirao je kola blizu usta slova »U«, i krenuo šetkajući se, ispunjen nelagodnošću, unutra. Osećao se kao da mu je čelo semafor na kome u ritmičnim intervalima blistaju reči odavanja: LAŽE — ULJEZ JE — UBACIO SE — ŠPIJUNČlNA. Haj’te, mislio je, zgrabite me, ščepajte varalicu, da svršimo s time, izbacujte me, vezujte me, zakucajte me na krst. Samo, nije se činilo da sija taj semafor. Totalno su ignorisali Klajna. Iz učtivosti? Ili iz prezira? Bacao je krišom poglede, nadao se neprimetne, na kupce, napola očekujući da iz prve naleti na Sibilu. Svi su izgledali kao somnabuli, kretali su se ćutke, staklastih očiju, po svojim poslovima. Nema osmeha ni ćaskanja: smrznuta nadmetnost ovih samodovoljnih ljudi pojačavala je uobičajenu atmosferu tržnog centra u predgrađu do nadrealističke intenzivnosti, Norman Rokvel a preko njega sloj Dalija ili De Kirika. Ovaj šoping centar izgledao je kao i svaki drugi šoping centar: prodavnice odeće, banka, prodavnica, ploča, snek barovi, cvećar, prodavnica TV i stereo uređaja, bioskop, prodavnica jeftinih sitnica. Jedna razlika, međutim, postade Klajnu očigledna dok je lutao od radnje do radnje: sve je bilo automatizovano. Nigde nijednog prodavca, umesto njih sveprisutni su bili ekrani sa podacima, ali je, nema sumnje, baterija skrivenih kamera obeshrabrivala lopove. (Ili je želja za sitnom krađom umirala prilikom prve smrti tela?) Mušterije su se sami posluživali svom robom, iznosili je pred ekrane za podatke, i prislanjali palac na platne pločice da bi se iznos skinuo sa njihovih tekućih računa. Naravno. Pa ko bi traćio svoju dragocenu reaktiviranu egzistenciju stojeći iza tezge i prodajući teniske patike ili šećernu vatu? Niti bi stanovnici hladnog grada razvodnjavali svoju izolaciju zapošljavajući tople. Neko je ovde morao bar malo i da radi, očigledno (kako je roba dospevala u radnje?) ali, shvatio je Klajn, ono što mašine nisu mogle da urade, ovde, uglavnom, nije ni rađeno. Deset minuta se šunjao po centru. I kad je već počeo da misli da je ovim ljudima sasvim nevidljiv, jedan čovek niskog rasta a širokih ramena, ćelav a sa čudnovato mladalačkim crtama, stao je pred njega i rekao: »Ja sam Pablo. Želim vam dobrodošlicu u hladni grad Zion.« Ovo neočekivano probijanje tišine tako je trglo Klajna da se morao boriti da zadrži prikladnu mrtvoliku neuznemirljivost. Pablo se toplo nasmešio, i svojim rukama

dotakao obe Klajnove ruke u znak prijateljskog pozdrava, ali njegove oči bile su ledene, neprijateljske, daleke, činile su zastrašujuću kontradikciju. »Poslali su me da vas povedem do mesta boravka. Idemo, vaša kola.« Sem što je davao uputstva o pravcu, Pablo je tokom petominutne vožnje progovorio još samo tri puta. »Evo kuće za reaktiviranje«, rekao je. Petospratna zgrada, privlačna koliko i bolnica, tamnobronzanih zidova, prozora crnih kao oniks. »Ovo je kuća otaca-vodiča«, reče Pablo trenutak kasnije. Skromna ciglena zgrada, kao rektorat, pokraj malog parka. I, konačno: »Ovde odsedate. Prijatna poseta.« Naglo je izišao iz kola, i udaljio se brzo. To je bila kuća stranih, hotel za mrtve koji su došli u posetu, duga niska struktura od blokova šljake, funkcionalna i nesjajna, jedna od najmanje zavodljivih u ovom gradu neprijatnih zgrada. Štagod drugo bilo slučaj sa mrtvima, za maštovitu arhitekturu očito nisu imali sklonosti. U spartanskom holu, glas iz infoekrana odredio mu je sobu: četvrtastu kutiju belih zidova i visokog plafona. Imao je zasebni WC, sopstveni infoekran, uzanu postelju, ormarić sa fiokama, skroman orman, mali prozor koji je otvarao pogled na susednu zgradu, podjednako sumornu. Ništa nije rečeno o plaćanju; možda je bio gost ovog grada. Ništa nije bilo rečeno ni o čemu. Činilo se da su ga prihvatili. Eto koliko je vredelo Džidžibhoijevo turobno uveravanje da će ga smesta otkriti, i Dolorozino insistiranje da će ga pročitati za manje od deset minuta. Proveo je u Hladnom gradu Zion već pola sata. Jesu li ga pročitali? Svojevremeno je Doloroza rekao: »Jelo kod nas nije važno.« »Ali ipak jedete?« »Naravno da jedemo. Ali to prosto nije važno.« Sad je međutim, bilo važno Klajnu. Ne neka fina kuhinja, već kakvatakva hrana: po mogućstvu triput na dan. Ogladneo je. Zazvoniti sobarici? Nema sobarica u ovom gradu. Okrenuo se infoekranu. Dolorozino prvo pravilo: ne postavljaj direktno pitanje. To sigurno nije važilo za infoekran, već samo za mrtve. Nije se morao pridržavati detalja bontona u razgovor, sa kompjuterom. Opet, glas iz infoekrana možda i ne mora biti glas kompjutera, pa je pokušao da primeni indirektni, sažeti stil kojim se, i mrtvi najradije služe između sebe: »Večera?« »Menza.«

»Gde? « »Centralno četiri«, reče ekran. Centralno četiri? U redu. Naći će gde je to. Presvukao se u čistu odeću i otišao niz dugi, vinilom popločani hodnik do hola. Spustila noć; svetlele su ulične lampe; pod plaštom tame ružnoća grada više nije bila tako nametljiva, čak se u brutalnoj pravilnosti ulica ukazivala i neka vrsta kontrolisane lepote. Ulice međutim bejahu bez oznaka, i sasvim puste. Klajn je hodao nasumice deset minuta, nadajući se da će sresti nekoga ko ide ka menzi ka »Centralnom četiri«. Ali kad je konačno sreo nekoga, visoku ženu kraljevskog držanja dobro zamaklu u godine, otkrio je da je nemoćan da joj se obrati. (Nikad ne postavljajte direktno pitanje. Nikad se ne naslanjajte ni na koga.) Hodao je uz nju, ćutke i na odstojanju, sve dok se ona iznenada ne okrete radi ulaska u jednu kuću. Još deset minuta je lutao, opet sam. Ovo je smešno, mislio je: bio mrtav, bio topao, svejedno nov sam u ovom gradu, i valjda imam pravo na malu pomoć. Možda je Doloroza samo pokušavao da komplikuje stvari. Ka sledećem uglu, kad je ugledao jednog čoveka kako, pogurivši se protiv vetra, pripaljuje cigaretu, Klajn mu hrabro priđe. »Izvinite, ja ...« Onaj podiže pogled. »Klajn?« reče. »Da. Naravno. Dakle, i vi ste znači prešli granicu!« Klajn je shvatio da je to jedan od Sibilinih pratilaca iz Zanzibara. Onaj oštri, brza oka: Mortimer. Član njene pseudoporodične grupe, šta god to bilo. Klajn je zurio kivno u njega. Ovo će morati da bude trenutak kad će prevara biti razotkrivena, jer, pre samo šest nedelja raspravljao se sa Mortimerom u vrtu Sibilinog hotela u Zanzibaru, a to ni približno nije dovoljno vremena da neko umre, bude reaktiviran, i prođe kroz period sušenja krila. Ali taj trenutak je prošao a Mortimer ništa nije rekao. Posle dužeg vremena Klajn reče: »Upravo sam stigao. Pablo me je odveo do kuće stranih a sad tražim menzu.« »Centralno četiri? I ja idem tamo. Baš imate sreće.« Nikakvog znaka sumnje na Mortimerovom licu. Laki osmejak je možda označavao da Mortimer zna da Klajn nikako ne može biti ono što tvrdi da je. Imajte na umu da je mrtvome čitav svemir plastika, sve je samo šala. »Čekam Neritu«, reče Mortimer. »Možemo svi zajedno da jedemo.«

Klajn teško prevali preko jezika: »Reaktiviran sam u Hladnom gradu Albani. Tek sam izišao.« »Baš fino«, reče Mortimer. Nerita Trejsi iskorači iz zgrade odmah do ugla: vitka žena atletskog izgleda, četrdesetih godina, kratke crvenkastobraon kose. Stuštila se ka njima dugim koracima, i Mortimer joj reče: »Evo Klajna, koga smo sreli Zanzibaru. Upravo je reaktiviran, u gradu Albani.« »Sibilu će to razonoditi.« »Jel’ ona u gradu?« izbrblja Klajn. Mortimer i Nerita izmenjaše lukave poglede. Klajn se osetio postiđeno. Nikad ne postavljajte direktno pitanje. Prokleti Doloroza! Nerita reče: »Videćete je uskoro. ’Oćemo na večeru?« Menza nije bila onako asketski uređena kao što je Klajn očekivao: bila je zapravo restoran, sasvim prijatan, komplikovano konstruisan u pet ili šest nivoa pregrađenih svetlucavim tamnim visokim pregradama u male, izdvojene prostore za ručavanje. Menza je imala topli, bogati izgled tropskog odmarališta. Ali hrana, koja je stizala automatski iz rotirajućeg uređaja, bila je polufabrikovana i žalosna: još jedna žestoka kontradikcija. Samo šala, prijatelju, samo šala. U svakom slučaju bio je manje gladan nego što mu se u hotelu učinilo. Sedeo je uz Mortimera i Neritu, brljajući po svom jelu, dok je njihova konverzacija tekla pored njega višestruko brže od brzine misli. Govorili su fragmentarno i eliptično, perifrasično, u aposiopezama, njihov je stil obilovao hiazmusom, metonimijom, oksimoronom, i zeugmom: njihova zasenjujuća retorska tehnika stavljala je Klajna u zbunjenosti i nelagodnosti, a to su oni, nije bilo mnogo sumnje, i hteli. S vremena na vreme munjevito bi iskočili iz gustiša indirektnosti da proburaze Klajna brzim saglašajnim ubodom: zar nije je tako, pitali bi ga, a on bi se nasmešio i klimnuo glavom, klimnuo glavom i nasmešio se, govoreći, da, da, apsolutno. Da li su oni to znali da se on lažno predstavio, i samo se poigravali njime, ili su ga na neki način, ako je nemoguće, prihvatili kao jednoga od njih? Ovo nije mogao da oceni, tako je prefinjen bio njihov stil. Sasvim nov član zajednice reaktiviranih, rekao je sebi, izgubio bi se u ovome skoro isto koliko i topli pred mrtvom stražom. Tad Nerita reče (ovog puta bez verbalnih poigravanja), »Ona vam još strašno nedostaje, zar ne?« »Da. Neke stvari izgleda nikad ne mogu propasti.«

»Sve propada«, reče Mortimer. »Dodo, auroksi, Sveto rimsko carstvo, dinastija T’ang, zidine Vizantije, jezik Mohendžodara.« »Ali ne Velike piramide, Jangce, koelakant, ili gornji deo lobanje pitekantropa«, uzvrati Klajn. »Neke stvari izdržavaju i opstaju. A neke se mogu regenerisati. Neki izgubljeni jezici su dešifrovani. Čini mi se da dodoe i aurokse love u jednom afričkom rezervatu, u ovoj našoj eri.« »Kopije«, reče Mortimer. »Uverljive kopije. Simulacije ništa slabije od originala.« »Jel’ to ono što vi tražite?« upita Nerita. »Tražim ono što je moguće dobiti.« »Možda sam spreman da se zadovoljim sa pet minuta razgovora sa njom. »To ćete dobiti. Ne noćas. Vidite tamo? Eno je. Samo nemojte joj sad smetati.« Nerita je klimnula glavom, pokazujući preko zjapeće dubine u centru restorana; na dalekoj suprotnoj strani, i to tri nivoa više, pojavili su se Sibila i Kent Zaharias. Stajali su zakratko na ivici svoga prostora za ručavanje, zureći prazno, bez emocija, u centralni prostor restorana. Klajn je osetio da mu se jedan mišić u obrazu nekontrolisano trza, otkrivajući nemrtvačku nehladnokrvnost, pa je pritisnuo šaku preko obraza, tako da se mišić odapinjao i trzao pod dlanom. Bila je kao boginja tamo gore, boginja koja se pokazuje svojim obožavaocima u svom svetilištu, bleda svetlucava figura, divnija čak i od one predstave koju je on tokom svojih patnji izgradio ulepšavajući uspomene, i činilo mu se nemogućim da je to biće ikad bilo njegova supruga, da ju je poznavao i kad su joj oči bile crvene i naduvene od noći provedene u učenju, da je gledao odozgo njeno lice dok su vodili ljubav i posmatrao kako kezi zube u grču ekstaze koji je tako blizak grimasi bola, da ju je znao i džangrizavu i neljubaznu u vreme kad je bila bolesna, a svadljivu i nestrpljivu u zdravlju, osobu sa manama i slabostima, mirisima i nedostacima, ukratko, da je bila ljudsko biće, ova boginja, ovo nestvarno reaktivirano stvorenje, ovaj cilj njegovog traganja, ova Sibila. Spokojno, ona se okrenula, i spokojno nestala u svoj zaklonjeni separe. »Ona zna da ste vi ovde«, reče mu Nerita. »Videćete se sa njom. Možda sutra.« Tad Mortimer reče nešto zaluđujuće posredno, a Nerita mu odgovori istom mistificirajućom indirektnošću, i tako baciše Klajna još jednom u reku svog lakog verbalnog plesa, dole u igre reči, dole i dole i dole, i dok se on borio da se ne udavi, dok se naprezao da shvati njihove

replike, ni jedan jedini put nije pogledao ka mestu gde je Sibila sedela, baš nijednom, pa je čestitao sebi što je u svojoj maskeradi bar u tom pogledu uspeo. Te noći, ležeći sam u svojoj sobi u kući stranih, on se pita šta će reći Sibili kad se njih dvoje konačno sretnu, i šta će ona njemu reći. Da li će se on usuditi da od nje grubo zatraži da mu opiše odlike svoje nove egzistencije? To je sve što od nje hoće, u stvari, to saznanje, otvor kroz koji bi zavirio u njenu transformisanu ličnost; to je sve što se nada da će od nje dobiti, jer je svestan da teško može biti ma kakvih izgleda da je ponovo dobije celu, međutim hoće li se usuditi da pita, hoće li se usuditi čak i tako malo da pokuša? Naravno da će postavljanje takvih pitanja njoj otkriti da je on još topao, previše glup i sirovih percepcija da bi shvatio život mrtvih; ali on ne sumnja da će ona ionako momentalno shvatiti da je on živ. Šta da kaže, šta da kaže? Na pozornici svog uma on izvodi imaginarni tekst njihovog razgovora: »Kaži mi kako je to, Sibila, biti ovo što si ti sad.« »Kao plivanje pod staklenom pločom.« »Ne razumem.« »Sve je mirno ovde gde sam ja, Džorgej. To je mir koji nadilazi shvatanje razuma našega. Nekad bejah nošena velikom olujom, a i najmanji povetarac me mogaše uzdrmati, život moj prolazaše sa uzbuđenjem, mahnito, al’ sad, sad, sad sam u oku oluje, na mestu gde uvek u svemu mir vlada. Posmatram, no ne dozvoljavam išta da me dosegne.« »Ali zar na taj način ne gubiš osećanja? Zar ti se ne čini da si omotana izolujućim slojem? Kažeš, kao plivanje pod staklom, a to nagoveštava da si izolovana, odsečena, skoro umrtvljena.« »Pretpostavljam da bi ti mogao tako misliti. Al’ ono što stvarno jeste, to je, da na čoveka više ne deluje nepotrebnosti.« »To mi zvuči kao prilično ograničena egzistencija.« »Manje ograničena nego grob, Džorgej.« »Nikad nisam shvatio zašto si zatražila reaktiviranje. Ti si jurišala na svet da ga proždreš, Sibila, živela si takvim intenzitetom, takvom strašću. Pristati na ovu vrstu egzistencije kakvu imaš sad, da budeš samo napola živa ...« »Nemoj biti budala, Džorgej. Bolje napola živa nego da trunem u zemlji. Bila sam tako mlada. Toliko je mnogo još bilo da se vidi i uradi.«

»Ali gledati, i raditi, napola živ?« »To si ti tako rekao, ne ja. Nisam ja živa uopšte. Nisam postala ni manje, a ni više onakva kakvu si me poznavao. Umesto toga postadoh potpuno drukčija vrsta bića. Ni dobijanje ni gubljenje, samo razlika.« »Da li su sva tvoja opažanja drukčija?« »Veoma. Moja je perspektiva šira. Sitnice se pokazuju kao sitnice.« »Daj mi neki primer, Sibila.« »Radije ne bih. Kako išta da ti objasnim; Umri i pridruži nam se, onda ćeš razumeti.« »Znaš da nisam mrtav?« »Ama, Džorgej, kako si smešan!« »Baš je fino što još mogu da te zabavim.« »Izgledaš tako povređeno, tako tragično. Maltene bih mogla da te sažaljevam. Hajde: pitaj me bilo šta.« »Da li bi mogla da napustiš svoje društvo i živiš opet u svetu?« »Nikad nisam na to pomislila.« »Da li bi mogla?« »Pa pretpostavljam da bih mogla. Ali, zašto bih? Ovo je sad moj svet.« »Ovaj geto.« »Tako ti izgleda?« »Zaključaš sebe u zatvoreno društvo sebi ravnih, u zbijenu subkulturu. Zaseban žargon, zid posebnog bontona, idiosinkrazije. Sve udešeno, rekao bih, da stranca izbacuje iz ravnoteže, da ga prinudi da se oseća strancem. To je odbrambena stvar. Hipici, crnci, homosi, mrtvi isti mehanizam, isti proces. »I Jevreji takođe. Ne zaboravi Jevreje.« »U redu, Sibila, Jevreji. Sa njihovim malim plemenskim šalama, zasebnim praznicima, sopstvenim tajanstvenim jezikom, da, dobar primer za ovu tezu.« »Onda, ja sam se pridružila jednom novom plemenu. Šta je loše u tome?« »Zar ti je bilo potrebno da postaneš deo plemena?« »Šta sam pre imala? Pleme Kalifornijaca? Pleme univerzitetskih profesora?« »Pleme Džorgeja i Sibile Klajn.«

»Preusko. U svakom slučaju isterana sam iz tog plemena. Bilo mi je potrebno da se pridružim nekom drugom plemenu.« »Isterana?« »Smrću. Posle toga povratka nema.« »Mogla bi da se vratiš. U svakom trenutku.« »A, ne, ne, ne, Džorgej, ne mogu, ne mogu, nisam više Sibila Klajn. I nikad neću biti. Kako to da ti objasnim? Nema načina. Smrt donosi promene. Umri pa vidi, Džorgej. Umri pa vidi.« Nerita je rekla: »Ona vas čeka u salonu.« Bila je to velika, hladno nameštena soba sasvim na kraju onog drugog krila kuće stranih. Sibila je stajala pored prozora kroz koji se ulivalo bledo, ledeno jutarnje svetlo. Uz nju su bili Mortimer i Kent Zaharias. Njih dvojica uputiše Klajnu misteriozne iskošene osmehe, možda učtive a možda podsmešljive, nije mogao da razazna kakve. »Dal’ vam se sviđa naš grad?« upita Zaharias. »Jeste li razgledali znamenitosti»« Klajn je izabrao da ne odgovori. Potvrdio je samo neznatnim klimanjem glave da je pitanje čuo, i okrenuo se Sibili. Čudnovato, osećao je savršen mir u ovom trenutku ostvarenja višegodišnje želje: nije osećao baš ništa u njenom prisustvu, ni paniku, ni čežnju, ni smetenost, ni nostalgiju, ništa, ništa. Kao da je stvarno mrtav. Znao je da je to smirenost totalnog straha. »Ostavićemo vas nasamo«, reče Zaharias. »Sigurno imate toliko da kažete jedno drugom.« Izašao je sa Neritom i Mortimerom. Klajnove oči susretoše Sibiline i zadržaše se tu. Gledala ga je hladno, sa nekom vrstom neličnog odmeravanja. Taj njen prokleti osmeh, pomisli Klajn: sve njih umiranje pretvara u Mona Lize. Ona reče: »Da li planiraš ovde dugo da ostaneš?« »Verovatno ne. Neki dan, možda nedelju dana.« Ovlažio je usne. »Kako ti je bilo, Sibila? Kako je išlo?« »Sve je ispalo otprilike kako sam očekivala.« Šta ti to znači? Možeš da kažeš nešto konkretnije? Ničim nisi razočarana? Ništa te nije iznenadilo? Kako je tebi bilo, Sibila? Ao, Isuse ... Nikad direktno pitanje! On reče: »Trebalo je da me pustiš da te posetim u Zanzibaru.« »To nije bilo moguće. Hajde da o tome sada ne pričamo.« Odbacila je tu epizodu, uz nemarno odmahivanje rukom. Trenutak kasnije ona reče: »Da

li bi te zanimalo da čuješ fascinantnu priču koju sam otkrila o ranim danima Omanskog uticaja u Zanzibaru?« Inpersonalnost tog pitanja ga trže. Kako je mogla da ispolji takvo totalno odsustvo radoznalosti u vezi sa njegovim dolaskom u Hladni grad Zion, njegovom tvrdnjom da je mrtav, njegovim razlozima što je tražio da je vidi? Kako je mogla da se baci tako brzo, tako hladno, u diskusiju o starovremenskim političkim događajima u Zanzibaru? »Pa valjda«, reče on slabim glasom. »Ta ti je priča stvarno kao iz 1001 noći. Priča nam govori kako je Ahmad lukavi zbacio Abdulaha ibn Muhammad Alavija.« Imena su mu bila nepoznata. On je odista uzeo nešto malo učešća u njenim istorijskim istraživanjima, ali godine su prošle otkad je s njom radio, i sve je otplovilo tamo-amo po njegovoj pameti, ostavljajući ispreturani talog Ahmada i Hasana i Abdulaha. »Izvini«, reče »Stvarno se ne sećam ko su oni bili.« Nimalo ne gubeći svoje spokojstvo, Sibila reče: »Sigurno pamtiš da je u osamnaestom veku, i početkom devetnaestog, glavna sila u Indijskom okeanu bila arapska država Oman, kojom se vladalo iz Grada Muskata u Persijskom zalivu. Pod dinastijom Busaidi, koju je zasnovao 1744. Ahmad ibn Said al-Busaidi, Omanci su proširili svoju vlast do Istočne Afrike. Logična prestonica za njihovu afričku imperiju bila je luka Mombasa, ali pošto nisu bili u stanju da isteraju suparničku dinastiju koja je tamo vladala, Busaidi su obratili pažnju obližnjem Zanzibaru, kosmopolitskom ostrvu izmešanog arapskog, indijskog i afričkog stanovništva. Strategijski položaj Zanzibara na obali i njegova prostrana, dobro branjena luka, činili su to ostrvo idealnom bazom za istočnoafričku trgovinu robljem, a taj biznis su Busaidiji iz Omana nameravali da stave pod svoju kontrolu.« »Čini mi se da se sad nešto prisećam.« »Vrlo dobro. Zasnivač Omanskog sultanata u Zanzibaru bio je Ahmad ibn Madžid lukavi, koji se u Omanu popeo na tron 1811. godine posle, sećaš se, posle smrti svog ujaka Abd-er Rahmana al-Busaidija.« »Imena mi zvuče poznato«, reče Klajn neubeđeno. »Sedam godina kasnije, nastojeći da pokori Zanzibar bez upotrebe sile« nastavi Sibila, »Ahmad lukavi je obrijao bradu i brkove i posetio ostrvo prerušen u predskazivača budućnosti. Nosio je žutu odeždu i skupi smaragd na svom turbanu. U to doba skoro celim Zanzibarom vladao je

jedan domaći vladalac, izmešane arapske i afričke krvi, Abdulah ibn Muhammad Alavi, koji je od roditelja nasledio i titulu Mvenji Mkuu. Po navici Mvenji Mkuua bili su pretežno Afrikanci, pripadnici plemena zvanog Hadimu. Kad je sultan Ahmad stigao u grad Zanzibar, prikazao je na dokovima svoje pretskazivačke veštine i privukao je toliko pažnje da mu je začas odobrena audijencija na dvoru Mvenji Mkuua. Ahmad je samo predskazao Abdulahu sjajnu budućnost, i proglasio da će moćni vladar znan širom sveta doći u Zanzibar, uzeti Mvenji Mkuua za svog visokog doglavnika, i potvrditi njega i njegove potomke za večne vladare Zanzibara. ’Kako znaš te stvari?’ pitao je Mvenjii Mkuu. ’Pijem jedan napitak’, odgovorio Je sultan Ahmad, ’koji mi omogućuje da vidim budućnost. Hoćeš da ga probaš?’ Abdulah reče: ’Sigurno da hoću.’ Tad mu Ahmad dade jednu drogu koja ga je zanela i prikazala mu rajske slike. Gledajući dole na svet sa svog mesta pokraj podnožja Alahovog prestola, Mvenji Mkuu je video kako njegovi unuci upravljaju bogatim i srećnim Zanzibarom. Satima je lutao po fantazijama o svemoći.« »Ahmad je tada otišao«, nastavi ona, »i pustio da mu izrastu brkovi i brada, pa se vratio u Zanzibar deset nedelja kasnije u punoj opremi, kao sultan Omana, na čelu impozantne i moćne flote. Smesta je otišao na dvor Mvenji Mkuua i predložio, baš kao što je predskazivač ranije rekao, da Oman i Zanzibar sklope ugovor o savezništvu, s tim da Oman preuzme odgovornost za dobar deo spoljnih poslova Zanzibara, uključujući i trgovinu robljem, a da garantuje vlast Mvenji Mkuu u svim unutrašnjim poslovima. Mvenji Mkuu bi, kao naknadu za svoje delimično odricanje, dobio od Omana finansijsku nadoknadu. Sećajući se vizija koje mu je predočio predskazivač, Abdulah je odmah potpisao taj ugovor, ozakonavajući na taj način nešto što je, efektivno, bilo omansko pokoravanje Zanzibara. Velika gozba priređena da se ugovor proslavi, i tom prilikom je Mvenji Mkuu kao znak uvaženja ponudio sultanu Ahmedu retku drogu koja se u tom delu sveta koristila, zvanu borgaš ili ’cvet istine’. Ahmad se samo pravio da prinosi lulu ustima, jer on je mrzeo sva sredstva koja utiču na um, ali je Abdulah, dospevši pod uticaj cveta istine, pogledao Ahmada i prepoznao crte predskazivačkog lica iza sultanove nove brade, shvatajući da su ga prevarili, Mvenji Mkuu je zario svoj bodež, otrovanog vrha, duboko u sultanovu slabinu, i pobegao iz gozbene dvorane, nastanjujući se na susednom ostrvu Pemba. Ahmad ibn Madžid je preživeo, ali je otrov upropastio vitalne organe, tako da je preostalih deset

godina svog života proveo u neprekidnim patnjama. A što se tiče Mvenji Mkuu, sultanovi ljudi su ga ulovili, pa su ubili i njega i devedeset članova njegove familije, i time je okonačana vlast domaćih vladalaca u Zanzibaru.« Sibila zastade. »Zar to nije živopisna i divna priča? zapita konačno. »Očaravajuća«, reče Klajn. »Gde je pronađe?« »Neobjavljeni memoari Kloda Ričburna, službenika Istočnoindijske kompanije. Sahranjeni duboko u arhivama Londona. Čudno da ih nijedan istoričar dosad nije otkrio, zar ne? Standardni tekstovi kažu prosto da je Ahmad prinudio Abdulaha da potpiše ugovor zastrašujući ga svojom mornaricom, a da je posle iskoristio prvi pogodni momenat da naredi da Mvenji Mkuu bude ubijen.« »Baš čudno«, složio se Klajn. Ali on nije ovamo došao da sluša te priče o vizionarskim napitcima i kraljevskim izdajstvima. Pokušavao je da smisli neki način da navede razgovor na lične stvari. Fragmenti njegovog imaginarnog dijaloga sa Sibilom sad mu prođoše kroz se sećanje. Sve je mirno ovde gde sam ja, Džorgej. To je mir koji nadilazi moć razuma našega. Kao plivanje pod staklenom pločom. Ono što stvarno jeste, to je, da na čoveka više ne deluje nepotrebnosti. Sitnice se pokazuju kao sitnice. Umri i pridruži nam se, pa ćeš razumeti. Da. Možda. Samo, da li je ona u išta od toga stvarno verovala? On je stavio sve te reči u njena usta; sve što je zamislio da će ona reći bilo je njegova konstrukcija, bezvredno kao ključ za pravu Sibilu. Gde međutim da nađe onaj pravi ključ? Nije mu dala šansu da pokuša. »Uskoro se vraćam u Zanzibar«, reče ona. »Ima puno stvari koje želim da saznam o tom incidentu od naroda u zabačenim delovima ostrva: stare legende o poslednjim danima Mvenji Mkuua, možda varijante osnovne priče ...« »Mogu s tobom?« »Zar nemaš svoja istraživanja koja bi hteo da nastaviš, Džorgej?« upita ona. Nije čekala na odgovor. Energičnim koracima došla je do vrata salona, izašla, nestala.

7 Mislim na ono što oni i njihovi psihijatri plaćenici nazivaju »sistemima iluzija«. Nepotrebno je i reći da su »iluzije« uvek službeno definisane. Ne moramo da brinemo o pitanjima realnog i irealnog. Oni govore samo kad je

kako zgodno. Važan je sistem. Kako se podaci u njemu uređuju. Neki su sistemi konzistentni, drugi se raspadaju. Tomas Pinčon: Gravitaciona duga Opet mrtvi, ovog puta samo troje, dolaze jutarnjim avionom iz Dara. Bolje tri nego pet, verovatno, mislio je Daud Mahmud Barvani, samo i tri je ipak više od onog poželjnog broja. Doduše oni drugi, pre dva meseca, nisu pravili probleme, ostajući samo dan i odlepršavši potom na kontinent, ali svejedno, bila mu je neprijatna pomisao da se takva stvorenja nalaze na istom ostrvu gde i on, ostrvu tako malom. Imali su čitav svet na izboru, pa zašto dolaze tako uporno u Zanzibar? »Avion je stigao«, reče kontrolor leta. Trinaest putnika. Službenik zdravstvene kontrole prvo je kroz kapiju propustio ovdašnje, dvojicu novinara i četvoricu zakonodavaca koji su se vraćali sa panafričke konferencije u Kejptaunu, a zatim je obradio grupu od četvorice Japanskih turista, nenasmešenih ljudi nalik na sovuljage ovenčane fotoaparatima. A onda, mrtvi: i to, na Barvanijevo iznenađenje, oni isti od pre, naime crvenokosi čovek, i onaj sa braon kosom a bez brade, i crnokosa žena. Imaju li mrtvi toliko para, da mogu da letuckaju od Amerike do Zanzibara svakih par meseci? Barvani je čuo priiču da svaki novi mrtvac, kad ustane iz svog kovčega, dobije na poklon zlatne poluge u onolikoj težini koliko je sam težak, a videći sad ovo Barvani je u tu priču skoro i poverovao. Ne može na dobro da izađe kad se ovakvi stvorovi šetaju po svetu, rekao je sebi, a pogotovu kad im se dopušta ulazak u Zanzibar. Ipak, nije imao izbora. »Dobrodošli još jednom na ostrvo karanfilića«, reče ljigavo, smešeći se birokratskim osmehom. Zapitao se, ne po prvi put, šta će biti sa Daudom Mahmudom Barvanijem kad njegovi dani na ovom svetu isteknu. »... Ahmad ’lukavi’ protiv Abdulaha ’nekakvog’, reče Klajn. »Ni o čemu drugom nije htela da govori. Samo o istoriji Zanzibara.« Bio je u Džidžibhoijevoj radnoj sobi. Noć je bila topla; padala je poznoprolećna kiša i pomućivala prizor miliona blistavih svetlosti u bazenu grada Los Anđelesa i okoline. »U tom času činilo se da je, znate, neumesno postavljati joj ma kakva direktna pitanja. Neumesno. Nisam se osećao tako neumesno još od četrnaeste godine. Bio sam bespomoćan među njiima, starac, dete.«

»Smatrate li da su prozreli vašu maskaradu?« zapita Džidžibhoi. »Nisam siguran. Izgledalo je da se poigravaju sa mnom, da me zafrkavaju, ali to je možda njihov uobičajeni stil kad im dođe neko nov, niko nije zahtevao da dokažem svoj identitet. Niko nije nabacio nagoveštaj da sam varalica. Niko nije ni mnogo mario za mene, šta ja tamo tražim, kako sam uopšte postao jedan od mrtvih. Sibila i ja stajali smo licem u lice, i ja sam želeo da posegnem ka njoj, želeo sam da ona posegne ka meni ali nije bilo kontakta, nikakvog uopšte, bilo je kao da smo se upravo sreli na nekoj akademskoj koktel-partiji pa ona misli samo na novu mrvicu neke zabite istorije koju je upravo otkopala, i tako, detaljno mi je ispričala kako je sultan Ahmad nadmudrio Abdulaha a posle Abdulah probo nožem sultana.« Klajn ugleda dobro poznati komplet knjiga na jednoj od Džidžibhojevih prenatrpanih polica: Oliver i Metju, Istorija Istočne Afrike.Taj je komplet putovao svuda sa Sibilom tokom onih godina dok su bili u braku. Klajn izvuče tom. I, govoreći: »Tvrdila je da standardne istorije daju površan i netačan opis tog događaja, a da je ona, tek sad, otkrila istinitu priču. A obzirom koliko je moje znanje, lako može biti da se samo igrala sa mnom, da mi je pričala odlomak iz dobro poznate istorije kao da je to nešto što do pre nedelju dana niko nije znao. Ček’ da vidim, Ahmad, Ahmad, Ahmad ...« Pogledao je indeks. Našao je pet Ahmada, al nijedan od njih nije bio sultan Ahmad ibn Madžid lukavi. Zapravo se spominjao neki Ahmad ibn Madžid, ali samo u jednoj fusnoti, i činilo se da je nekakav arapski hroničar. Klajn je našao i trojicu Abdulaha, ali nijedan od njih nije bio Zanzibarac. »Nešto nije u redu«, promrmljao je. »Nije važno, prijatelju Džorgej«, reče Džidžibhoi blago. »Važno je. Čekaj malo.« Klajn je pronjuškao po spiskovima. Pod Zanzibar, vladari, nije našao nikakvog Ahmada, a ni Abdulaha; našao je nekog vladara po imenu Madžid ibn Said, ali proverivši u knjizi našao je da je taj vladao u drugoj polovini devetnaestog veka. Očajnički je Klajn prelistavao, preletao tekst, vraćao se, tragao. Najzad podiže glavu i reče: »Skroz pogrešno!« »Oksfordska Istorija Istočne Afrike?« »Detalji Sibiline priče. Pogledajte, rekla je da se taj Ahmad lukavi popeo na omanski presto godine 1811. i da je potčinio Zanzibar sedam godina

kasnije. Međutim knjiga kaže da je izvesni Sejid Said al-Busaidi postao sultan Omana 1806. i vladao pedeset godina. I on je bio taj, ne nepostojeći Ahmad lukavi, koji je uzeo Zanzibar, samo on je to izveo 1828, a vladar primoran da potpiše ugovor sa njim, nosilac titule Mvenji Mkuu, zvao se Hasan ibn Ahmad Alavi, i...« Klajn odmahnu glavom. »Potpuno je drugi spisak ličnosti. Nema probadanja nožem, nema ubistava, datumi su sasvim drugi, čitava s t v a r . . . « Džidžibhoi se tužno nasmešio. »Mrtvi su počesto nevaljali.« »Ali zašto bi izmišljala kompletnu fantaziju i prodavala mi je kao senzacionalno novo otkriće? Sibiia je biia najpedantniji naučni radnik koga sam ikad sreo! Ona nikad ne bi... « »To je bila ona Sibila koju ste poznavali, dragi prijatelju. Neprestano navaljujem na vas da shvatite da je ovo sada druga osoba, nova osoba, u njenom telu.« »Osoba spremna da laže o istoriji?« »Osoba spremna da zafrkava«, reče Džidžibhoi. »Da«, promrmlja Klajn. »Da zafrkava.« Imajte na umu da je mrtvome čitav svemir plastika, ništa nije realno, ništa nije baš mnogo važno. Spremna da zafrkava glupog, dosadnog, neprijatno upornog bivšeg muža koji se pojavio u hladnom gradu, providno maskiran, i koji se pretvara da je mrtav. Spremna da izmisli ne samo događaj nego i same učesnike, kao šalu, kao jeu d’esprit. O, bože. O, bože, kako je surova, kako sam bio glup! To je bio njen način da mi saopšti da zna da sam lažni mrtvac. Quid pro quo, podvala za podvalu!« »Šta ćete sada?« »Ne znam«, reče Klajn. Ono što je na kraju uradio, nasuprot Džidžibhoijevim kategoričnim savetima i nasuprot svojoj sopstvenoj zdravoj pameti, bilo je sledeće; nabavio je od Doloroze još pilula i pošao ponovo u hladni grad Zion. Očekivao je da će doživeti neku vrstu sitne radosti, kao pri čačkanju šupljine na mestu izvađenog zuba, kad bude predočio Sibili dokaze o njenom fiktivnom Ahmadu, imaginarnom Abdulahu. Neka se više nikakve igre ne zapodevaju između nas, kazaće joj. Reci mi ono što mi je potrebno da znam, Sibila, a onda me pusti da idem; ali reci mi samo istinu. Čitavim putem do Jutaha uvežbavao je svoj govor, glačao ga i ukrašavao. Uzalud se

trudio, jer se ovog puta kapije hladnog grada Ziona ne otvoriše za njega. Skeneri su pregledali njegovu falsifikovanu kartu iz Albanija, i zvučnik reče: »Vaši dokumenti su nevažeći.« Što je moglo da bude kraj cele stvari. Mogao je da se vrati u Los Anđeles i pokupi komadiće svog razbijenog života. Čitav ovaj semestar proveo je na sabatikumu, ali letnji semestar se bližio, bilo je posla. Stvarno se i vratio u Los Anđeles, ali samo nakratko, da spakuje nešto veći kofer, nađe svoj pasoš i odveze se na aerodrom. Kroz slatko majsko veče avion britanske kompanije BA, mlaznjak, poneo ga je preko Severnog pola ka Londonu, gde je, jedva odvajajući malo vremena za kafu i krofne u jednoj radnji na aerodromu, Klajn ušao u drugi avion, koji ga je poneo jugoistočno prema Africi. Više zaspao nego budan posmatrao je kako se pod njim odmotava geografija snova: Mediteran, koji je naišao i prošao začuđujuće brzo, pa mrki ćilim libijske pustinje, pa moćni Nil, sveden na debljinu jedne braon trake, kad se gleda sa visine od deset milja. Iznenada Kilimandžaro, umotan u izmaglice, okovan snegom, uzdignut kao džinovski dvoglavi plik na njegovoj desnoj strani, duboko dole, a sem toga Klajn je imao utisak da može videti, na levoj strani, udaljeno sjaktanje sunca na Indijskom okeanu. Onda je veliki avion iglastog nosa počeo svoje naglo obrušavajuće spuštanje, i nedugo potom Klajn se našao kako iskoračuje u topli vlažni vazduh i u zasenjujuće sunce Dar es Salama. Prerano, prerano. Osećao se nespremnim za polazak u Zanzibar. Dan ili dva odmora, možda; izabrao je u Daru jedan hotel nasumice, i to Adhip, jer mu se dopalo čudno zvučanje toga imena, i uzeo taksi. Hotel je bio gladak i čist, jedan od onih vitkih stvari u svetlucavom stilu šezdesetih godina dvadesetog veka, i mnogo jeftiniji od hotela »Kilimandžaro« gde se kratko zadržao prilikom prethodnog putovanja, a smešten u prijatnom delu grada, blizu okeana. Prošetao je malo, otkrio da je potpuno iscrpljen, vratio se u svoju sobu da malo odrema i spavao skoro pet sati, zatim, budeći se sav bunovan, istuširao se i obukao za večeru. Hotelski salon za ručavanje bejaše pun mesnatih tipova crvenih u licu, plave kose, bez sakoa, u belim košuljama otvorenim oko vrata, koji su svi Klajnu zastrašujuće ličili na Kenta Zahariasa; ali ovi bejahu topli, po akcentu su bili Britanci, inženjeri, pretpostavio je na osnovu njihovih razgovora. Gradili su valjda branu i električnu centralu negde gore na obali, ili možda samo centralu bez brane; teško je bilo pratiti njihov razgovor. Pili su podosta džina i razgovarali svojim srčanim gromkim povicima. Na večeri je bio prisutan i

dobar broj Japanskih poslovnih ljudi, naravno, koji su izgledali uredno i suzdržano u tamnoplavim odelima, sa uzanim kravatama, a za stolom odmah do Klajnovog sedela su petorica ljudi pocrnele kože i kovrdžave kose, koji su govorili brzim hebrejskim: Izraelci, nesumnjivo. Jedini Afrikanci koji su se mogli videti bili su kelneri i barmeni. Klajn je naručio Mombasa školjke, šniclu i bokalče crvenog vina, i našao je da je hrana iznenađujuće dobra, ali je glavninu ostavio na tanjiru. U Tanzaniji je bilo kasno veče, ali za njega je bilo deset ujutru, i njegovo je telo bilo u pometnji. Sručio se u krevet, neodređeno mozgao o Sibilinom verovatnom prisustvu na rastojanju od samo nekoliko vazdušnih minuta odavde, u Zanzibaru, i utonuo u čvrst san iz kog se probudio činilo mu se, mnogo sati kasnije, samo da bi otkrio da je do zore još daleko. Protraćio je jutro razgledajući stari urođenički deo grada, koji beše vreo i prašnjiv, sa nepopločanim ulicama i redovima limenih udžerica, pa se oko podne vratio u svoj hotel radi tuširanja i ručka. U sali za ručavanje uglavnom ista proporcija nacionalnosti, Britanci, Japanci, Izraelci samo su lica izgledala drukčija. Pio je svoje drugo pivo kad uđe Grahus. Beli lovac, širokih ramena, bled, sa gustom bradom, obučen, u kratke pantalone kakao boje i košulju kakao boje, izgledao je skoro kao da je iskočio iz fotokocke koju je Klajnu svojevremeno Džidžibhoi pokazao. Instinktivno se Klajn trgao unazad, okrenuo ka prozoru, ali prekasno: Grahus ga je video. Svi razgovori u restoranu prestadoše. Mrtvi čovek dođe krupnim koracima do Klajnovog stola, izvuče jednu stolicu ne pitajući ništa, iako mu niko nije ponudio da sedne, i sede; zatim, kao kao da je filmski projektor zastao pa opet proradio, britanski inženjeri nastaviše sa svojom galamom, koja je sad zvučala nekako nategnuto. »Mali svet«, reče Grahus. »Natrpan, bar. U Zanzibar, a Klajn?« »Za dan ili dva. Znali ste da sam ovde?« »Naravno da nisam.« Grahusove stroge oči žmirnuše lukavo. »Ovo je čista koincidencija, eto šta je. Ona je već tamo.« »Je li?« »Ona, Zaharias i Mortimer. Čujem, umuvao si se u Zion.« »Na kratko«, reče Klajn. »Video sam Sibilu. Na kratko.« »Nezadovoljavajuće. Pa si je opet pratio dovde. Odustani, čoveče. Nestani.« »Ne mogu.«

»Ne mogu!« namršti se Grahus grozno. »Neurotične reči, ne mogu, i što misliš je neću. Zreo čovek može da uradi sve što želi, sem ako je fizički neizvodljivo. Zaboravi je. Samo joj ideš na nerve, ovako, uplićući se njen rad, ometajući njen ...« Grahus se nasmeši. » . . . njen život. Mrtva je već skoro tri godine, jel’ tako? Zaboravi je. Svet je pun drugih žena. Još si mlad, imaš para, nisi ružan, imaš profesiju ...« »Jesu te poslali ovamo da mi to kažeš?« »Nisu me poslali ovamo bilo šta da ti kažem, prijatelju. Samo pokušavam da te spasem od tebe samog. Ne idi u Zanzibar. Idi kući i počni opet da živiš svojim životom.« »Kad sam je video u Zionu«, reče Klajn, »tretirala me je sa prezirom. Zabavljala se na moj račun. Hoću da je pitam zašto je to radila.« »Zato što si ti topao a ona mrtva. Za nju, ti si klovn. Za sve nas ti si klovn. To nije ništa lično, Klajn. Prosto postoji provalija u gledištima, provalija preširoka da bi je ti mogao premostiti. Otiš’o si u Zion pun lekova kao poreznik, jel’ tako? Bledo lice, izbuljene oči? Nikog nisi preš’o. Sasvim sigurno ne nju. Njena igra s tobom bila je njen način da ti to kaže. Zar to ne znaš?« »Da, znam.« »Šta onda još hoćeš? Još poniženja?« Klajn je odmahnuo glavom umorno. Zurio je u stolnjak. Posle jednog trenutka podigao je pogled, njegove se oči susretoše sa Grahusovim, i on sa zaprepašćenjem shvati da ima poverenje u ovog lovca, da je po prvi put u svojim kontaktima sa mrtvima osetio potpuno iskren prijem. Reče tiho: »Bili smo jako zbliženi, Sibila i ja, a onda je ona umrla, i sad joj ništa ne značim. Nisam bio u stanju s tim da se pomirim. Još mi je potrebna. Hoću da delim svoj život sa njom, čak i sada.« »Ali, ne možeš.« »Znam. Pa ipak ne mogu drukčije nego ovako.« »Samo jedno možeš sa njom da deliš«, reče Grahus, »a to je tvoja smrt. Ona se neće spustiti na tvoj nivo: moraš ti da se popneš na njen.« »Ne pričaj besmislice.« »Ko je apsurdan, ja ili ti? Slušaj ovamo, Klajn. Mislim da si budala, i slabić, ali nisi mi antipatičan, ne smatram da si kriv za sopstvenu glupost. I zato ću ti pomoći ako dopustiš.« Posegao je u svoj džep na grudima i izvukao majušnu metalnu cev sa zaštićenim obaračem na jednom kraju.

»Znaš šta je ovo?« zapita Grahus. »Strelica za samoodbranu, kakvu nose sve žene u Njujorku. I mnogi mrtvi ih nose, jer nikad ne znamo kad će početi reakcija, kad će rulje krenuti protiv nas. Samo u našim strelicama nije sredstvo za uspavljivanje. Vidi, da odemo u bilo koju krčmu u domorodačkom delu, napravimo jednu poštenu tuču za pet minuta, u opštoj pometnji ja ispalim jednu ovakvu strelicu u tebe, za petnaest minuta si u Opštoj bolnici Dara, strpamo te u duboko zamrzavanje, i za koju hiljadu dolara možemo te preneti nerazleđenog u Kaliforniju, tako da bi u ovo doba u petak već bio podvrgnut procesu reaktiviranja, u, recimo, hladnom gradu San Diego. Kad izađeš, ti i Sibila bićete na istoj strani provalije, razumeš? Ako ti je sudbina da opet budeš sa njom, ikada, to je jedini način. Tako ćeš imati izgleda. Ovako, ništa.« »Nezamislivo«, reče Klajn. »Neprihvatljivo, mož’ biti. Ali nije nezamislivo. Ništa nije nezamislivo ako ga je neko jednom zamislio. Produmaj to još malo. Hoćeš li mi toliko obećati? Razmisli o ovoj ponudi pre nego što se ukrcaš na avion za Zanzibar. Ovde ću biti noćas i sutra, a onda krećem u Arušu da dočekam neke mrtve koji dolaze radi lova, pa u bilo kojem trenutku pre odlaska, ako samo kažeš ja ću ti ovo srediti. Razmisli o tome. Hoćeš li da razmisliš o tome? Obećaj mi da ćeš da razmisliš o tome.« »Razmisliću o tome«, reče Klajn. »Dobro. Dobro. Hvala ti. A sad da ručamo i promenimo temu. Sviđa ti se hrana ovde?« »Jedna stvar me zbunjuje. Zašto je klijentela ovde skroz neafrička? Zar se ljudi usuđuju na diskriminaciju protiv crne rase, u jednoj crnačkoj republici?« Grahus se nasmeja. »Crnci su ti koji diskriminišu, prijatelju. Ovaj hotel smatra se drugorazrednim. Svi crnci otsedaju u »Kilimandžaru« ili »Njerereu«. Ipak ovo nije tako loše mesto. Preporučujem jela od ribe, ako ih niste probali, i jedno pristojno belo vino iz Izraela…«

8 O gospode, mislio sam, koji je to bol, udaviti se! Koja grozna buka vode u mojim ušima!

Koji prizori ružne smrti u mojim očima! Kao da vidim hiljadu strašnih olupina; Hiljadu ljudi koje su ribe izgrizle; Zlatne klinove, sidra velika, hrpe bisera, Neprocenjivo kamenje, neocenjive dragulje, sve to rasuto po dnu mora. Poneki dragulj u lobanji mrtvaca, zavukao se u rupe gde su oči nekad bile; kao podsmešljiva imitacija očiju sjajni kamenovi udvaraju se ljigavom dnu dubina, rugaju se mrtvim kostima rasutim uokolo. Šekspir, Ričard 111 »... vino iz Izraela«, nastavljao je Mik Dongan. »Pa, ja ću sve da pokušam po jednom, naročito ako je povezano sa nekom finom malom ironijom. Mislim, bili smo u Egiptu, u Egiptu, ej, na toj super gozbi u bregovima Luksora, a naš domaćin saudijski princ, ništa manje, u celom onom plemenskom kostimu i sa naočarima za sunce, i kad su izneli jagnjeće pečenje on se nacerio đavolski i rekao, mogli bi naravno da pijemo Muton Rotšild, ali eto ja imam malu zalihu izabranih izraelskih vina u mom podrumu, pa pošto vi kao i ja uživate u malim neusklađenostima zamolio sam mog nadzornika kujne da otvori flašu-dve i to ... Klajn, vidiš onu mačku što je upravo ušla?« Januar je 1981. godine, rano po podne, neka fina sitna kišica u vazduhu. Klajn ruča sa šestoricom kolega sa katedre za istoriju; ručaju u Visećim vrtovima na trgu Vestvud Placa. Ovaj hotel je divovski zigurat na stubovima, kao sojenica; restoran »Viseći vrtovi« nalazi se na devedesetom spratu, na krovu, dekorisan je na neki uvrnuti neovavilonski način, sve sami krilati bikovi i zmajevi koji izduvaju vatru, izvedeni plavim i žutim crepovima, kelneri sa dugim kovrdžavim bradama i sabljama o pojasu: po mraku, živopisni noćni klub, po danu, neobično mesto gde svraćaju ljudi sa fakulteta. Klajn gleda levo. Aha, jedna zgodna žena, negde u sredini dvadesetih godina, hladno lepa, ozbiljnog izgleda, seda za poseban sto, i na njega odlaže hrpu knjiga i kaseta. Klajn ne prilazi nepoznatim devojkama; to je njegov moralni princip, a takođe i posledica urođene stidljivosti. Dongan ga bocka. »’Ajde skokni prekoputa do nje. Kunem se, to je tvoj tip. Ima tačno odgovarajuću boju očiju, a?«

Klajn se žalio, nedavno, da u južnoj Kaliforniji ima suviše plavookih devojaka. Njega plave oči nekako uznemiravaju, čak plaše. Njegove su braon. I njene: tamne, tople, iskričave. Čini mu se da ju je video poneki put u biblioteci. Možda su čak i razmenili tamo kratke poglede. ’Ajde bre, ’ajde«, kaže Dongan. »’Ajde kreni bre, Džorgej, kreni.« Klajn besno zuri u njega. Neće da krene. Kako bi mogao narušiti privatnost te žene? Da joj se nametne, bilo bi to skoro kao silovanje. Dongan od zadovoljstva sija kao pun mesec; njegovo cerenje predstavlja nemilosrdan podsticaj. Klajn odbija ma kakvo panično jurišanje. Ali onda, dok okleva, devojka se nasmeši, brzim stidljivim osmehom koji tako brzo nestaje da Klajn i nije sasvim siguran da ga je uopšte video, međutim dovoljno je siguran, i sad nalazi sebe gde ustaje, prelazi preko poda boje alabastera, nadnosi se nezgodno nad nju, traži inspirisane reči kojima će uspostaviti kontakt, reči ne dolaze, pa ipak njih dvoje uspostavljaju kontakt na onaj stari način, očima, i on ostaje kao gromom pogođen, ošamućen intenzitetom onoga što je zastrujalo između njih u tom prvom neverovatnom momentu. »Čekate nekoga?« frflja on ošamućeno. »Ne.« Opet onaj osmeh, daleko manje skriven. »Pa pridružite mi se ako želite.« Ona je postdiplomac, to Klajn brzo otkriva. Upravo je magistrirala i sad počinje rad na doktorskoj tezi, o istočnoafričkoj trgovini robljem u XIX veku, sa posebnim naglaskom na Zanzibar. »Baš je to romantično«, kaže on. »Zanzibar! Bili ste tamo?« »Nikad. Nadam se da odem jednog dana. A vi?« »Nikad, zaista. Ali me je Zanzibar uvek interesovao, još otkad sam kao mali dečko skupljao marke. To je bila poslednja zemlja u mom albumu.« »Ne u mom«, kaže ona. »Kod mene Zululend.« Pokazuje se da mu ona zna ime. Čak je mislila da bude njegova studentkinja, da sluša njegov kurs »Nacizam i potomstvo nacizma«. »Vi ste iz Južne Amerike?« pita ona. »Rođen tamo, odrastao ovde. Moji dedovi su izbegli u Buenos Aires trideset sedme.« »Zašto baš u Argentinu? Mislila sam da je tamo glavno leglo nacista.« »I bilo je. Ali i izbeglica koji su govorili nemački. Svi njihovi prijatelji otišli su tamo. Samo, bilo je suviše nestabilno. Moji roditelji su se izvukli

55-te, neposredno pre jedne od velikih revolucija, i došli u Kaliforniju. A vi?« »Britanska porodica. Rođena sam u Sietlu. Otac mi je konzularni službenik. On ...« Kelner se nadnosi nad njih. Naručuju onako iz ruke neke sendviče. Ručak im sada ne izgleda nimalo važan. Onaj kontakt još traje. On u njenoj gomili knjiga vidi Konradovog Nostroma; ona ga je dopola pročitala, I on je istu knjigu upravo pročitao, i ta koincidencija ih zabavlja. Konrad je jedan od njenih omiljenih pisaca, kaže ona. I njegovih. A Fokner? Da, a takođe i Man, i Virdžinija Vulf, čak je njima zajednička i naklonost prema Hermanu Brohu i antipatija prema Heseu. Baš čudno. Opere? Slobodni strelac, Holanđanin, Fidelio, da. »Imamo izrazito tevtonski ukus«, zapaža ona. »Imamo izrazito slične ukuse«, dodaje on. I shvati da je drži za ruku. »Zaprepašćujuće slične«, kaže ona. Mik Dongan se iskesio na njega od uva do uva, sa suprotne strane restorana; Klajn upućuje u tome pravcu jedno grozomorno mrštenje. Dongan namiguje. »Idemo odavde«, kaže Klajn upravo u trenutku kad je ona počela da izgovara iste reči. Pričaju do pola noći, pa vode ljubav do zore. »Treba da znaš«, kaže joj on svečano za doručkom, »da sam ja odavno odlučio da se nikad ne oženim i da apsolutno nemam dece.« »I ja sam«, kaže ona, »u petnaestoj.« Venčali su se četiri meseca kasnije, Mik Dongan je bio njegov kum. Grahus je ponovio, dok su napuštali restoran: »Vi ćete razmisliti o stvarima, jel’ tako?« »Hoću«, reče Klajn. »To vam obećavam.« Otišao je u svoju sobu, spakovao kofer, napustio hotel, uzeo taksi do aerodroma, i stigao komotno na vreme za popodnevni let do Zanzibara. Kad je sleteo, video je da je na dužnosti onaj isti službenik zdravstvene kontrole, onaj melanholični čovečuljak, Barvani. »Gospodine, vratili ste se«, reče Barvani. »Pomišljao sam da bi tako moglo biti. Ostali su već nekoliko dana ovde.« »Koji ostali?« »Prošli put kad ste ovde bili, gospodine, bili ste tako dobri da mi date napojnicu da biste bili informisani o dolasku izvesne osobe na ovo ostrvo.«

Barvanijeve oči zasijaše. »Ta osoba je sada ovde, sa dva svoja ranija pratioca.« Klajn je pažljivo položio novčanicu od dvadeset šilinga na službenikov sto. »U kom hotelu?« Barvanijeve usne su se trgle. Očito, dvadeset šilinga je bilo manje nego što je očekivao. Ali Klajn nije vadio drugu novčanicu, i posle jednog trenutka Barvani reče: »Kao i pre. U ‘Zanzibarskom domu’. A vi, gospodine?« »Kao i pre«, reče Klajn. »Odsešću u ’Siraziju’.« Sibila se nalazila u hotelskom vrtu, i pregledala je svoje istraživačke zabeleške načinjene toga dana, kad stiže telefonski poziv od Barvanija. »Pazi da mi vetar ne odnese hartije«, rekla je Zahariasu i ušla u zgradu. Kad se vratila, natmurena, Zaharias reče: »Problem?« Uzdahnula je. »Džorgej. U ovom trenutku se kreće ka svom hotelu.« »Al’ je dosadan«, reče Mortimer. »Mislio sam da ga je Grahus možda opametio.« »Evidentno nije«, reče Sibila. »Šta da radimo?« »Šta bi ti htela da uradimo?« upita Zaharias. Odmahnula je glavom. »Ne možemo dozvoliti da se ovo nastavlja, zar ne?« Večernji vazduh bejaše vlažan i mirisan. Duge kiše su došle i prošle, pa je ostrvo bilo zahvaćeno ludačkom plodnošću novog godišnjeg doba: ispred prozora Klajnove hotelske sobe neka divovska upletena puzavica istiskivala je iz sebe grdne žute cvetove u obliku trube, a svud oko hotela sve je cvetalo, sve u zanosu mladih vlažnih listova. Klajnova osećanja odzvanjala su ovim osećanjem univerzalnog energičnog navaljivanja i obnavljanja; koračao je po sobi, pun energije, nastojeći da razradi neku upotrebljivu strategiju. Da odmah krene da vidi Sibilu? Da se probije do nje silom, ako treba, sa vikom i cikom, i da zahteva objašnjenje za onu fantastičnu imaginarnu priču o nepostojećim sultanima? Ne. Ne. Neće više da ide na konfrontaciju niti da lamentira; sad kad je ovde, kad je blizu nje, potražiće je mirno, pričaće tihim glasom, oživeće uspomene na njihovu staru ljubav, govoriće o Rilkeu, Vulfovoj i Brohu, o poslepodnevima u

Puerto Valarti i o noćima Santa Fea, o muzici koju su čuli i o milovanjima koja su delili, reaktiviraće on ne njihov brak, jer to je nemoguće, nego samo spomen na onu vezu koja je ponekad postojala, iščupaće iz nje neku potvrdu da je doista bilo ono što je bilo, a onda će on trezno i mirno da razgradi tu vezu, on i ona zajedno, potrudiće se da ga oslobode tako što će nežno govoriti o promeni koja je u njihovim životima nastala, sve dok, posle tri sata ili pet sati, on sebe ne dovede, uz pomoć, do tačke prihvatanja neprihvatljivog. Ništa više. Ništa neće zahtevati. Ništa moliti, ništa sem te jedne stvari, da mu ona pomogne tokom jedne večeri da oslobodi svoju dušu ove beskorisne, destruktivne opsesije. Čak i mrtva osoba, čak i kapriciozna, uvrnuta, zapaljiva, neozbiljna, zaludna mrtva osoba, sigurno će uvideti da je ovo poželjno, i dobrovoljno će mu ponuditi svoju saradnju. Sigurno. A onda kući, ka novim počecima, predugo odlaganim. Spremio se za izlazak. Neko je blago zakucao na vrata. »Gospodine? Gospodine? Imate posetioce dole.« »Koga to?« pitao je Klajn iako je znao odgovor. »Jedna dama i dva gospodina«, odvrati sobarica. »Došli su taksijem iz ’Zanzibarskog doma’. Čekaju vas u baru.« »Recite im da odmah silazim.« Na stočiću za oblačenje bio je bokal vode sa ledom, i Klajn sad ode tamo, nasu sebi čašu hladne vode mehanički i ispi je, pa drugu takođe. Ova je poseta neočekivana; i zašto je povela svoju pratnju? Morao je da se bori da povrati onu centriranost, ono osećanje da ima svrhu i da je razume, što je mislio da je postigao pre kucanja. Najzad pođe iz sobe. Bili su obučeni upeglano i savršeno, ove vlažne noći, Zaharias u mrkom sakou i bledozelenim pantalonama, Mortimer u belom opasanom kaftanu sa zlatno izvezenim ivicama, Sibila u jednostavnoj tunici boje lavandule, nežnoljubičaste. Njihova bleda lica nisu bila naružena znojem; izgledali su savršeno staloženo, uzorno su se držali. U baru niko nije seo pored njih. Kad je Klajn ušao, ustali su da ga pozdrave, ali su njihovi osmesi izgledali zlokobno, nimalo prijateljski. Klajn se čvrsto pridržavao uz svoju nameravanu mirnoću. Tiho je rekao: »Lepo je od vas što ste došli. Ja častim pićem, važi?«

»Već imamo svoja pića«, ukazao je Zaharias. »Neka mi budemo domaćini. Šta pijete?« »Pimovu šesticu«, reče Klajn. Nastojao je da im uzvrati jednako ledenim osmehom. »Divna ti je tunika, Sibila. Svi izgledate tako prijatno večeras da ste me prosto postideli.« »Nikad nisi bio slavan po načinu odevanja«, reče ona. Zaharias se vratio sa šanka noseći piće za Klajna. Klajn ga uze i nazdravi im ozbiljno. Uskoro potom Klajn reče: »Smatraš li da bismo mogli da porazgovaramo nasamo, Sibila?« »Nema ničega što bismo imali jedno drugom da kažemo a što se ne može pred Kentom i Lorensom.« »Dobro, ali ipak.« »Ja radije ne bih, Džorgej.« »Kako hoćeš.« Klajn joj je pogledao pravo u oči i tamo nije ništa video, ništa, i trgao se. Sve ono što se spremao da kaže pobeže mu iz glave. Samo uskomešani fragmenti poigravali su mu još u glavi; Rilke, Broh. Puerto Valarta. Gutao je svoje piće. Zaharias reče: »Mi imamo jedan problem o kome treba da razgovaramo, Klajn.« »Samo napred.« »Taj probiem ste vi. Stvarate Sibili velike neprijatnosti. Ovo je sad već drugi put da dolazite za njom u Zanzibar, bukvalno na kraj sveta, Klajn, a sem toga više puta ste pokušavali ulazak u zatvoreno prebivalište u Jutahu lažno se predstavljajući, što je velika smetnja Sibilinoj slobodi, Klajn, nepodnošljivo, nemoguće uplitanje.« »Mrtvi su mrtvi«, reče Mortimer. »Razumemo dubinu vaših osećanja prema vašoj pokojnoj ženi, ali ova kompulsivna potera za njom mora prestati.« »I prestaće«, reče Klajn zureći u jednu tačku, između Sibile i Zahariasa, i to u tačku na gipsanome zidu. »Tražim samo sat ili dva razgovora nasamo sa mojom - sa Sibilom, a onda, obećavam, neće biti ni nikakvih daljih ...« »Kao što ste obećali Antoni Grahusu«, reče Mortimer »da nećete ići Zanzibar.« »Hteo sam ...«

»Mi imamo svoja prava«, reče Zaharias. »Prošli smo kroz pakao, ali bukvalno kroz pakao, da bi ovde dospeli. Vi ste narušili naše pravo da budemo ostavljeni na miru. Gnjavite nas. Dosadni ste nam. Smetate nam. Ne volimo da nam neko smeta.« Pogledao je ka Sibili, i ona klimnu glavom. Zahariasova ruka ulete u grudni džep sakoa. Mortimer ščepa Klajvov zglavak zapanjujućom iznenadnošću i povuče ka sebi. Sićušna metalna cevčica svetlucala je u Zahariasovoj ogromnoj pesnici. Klajn je takvu cevčicu video u ruci Antoni Grahusa juče.« »Ne«, jeknu Klajn. »Ne mogu da ver ...Ne!« Zaharias je zario hladni vrh cevčice brzo u Klajnovu podlakticu. »Dolaze kola sa zamrzivačem«, reče Mortimer. »Biće ovde za pet minuta ili manje.« »Šta ako zakasne?« reče Sibila brižno. »Šta ako se u njegovom mozgu dogodi nešto nepovratno pre nego što kola stignu?« »On još nije čak ni potpuno mrtav«, podsetio ju je Zaharias. »Ima vremena. Ima puno vremena. Razgovarao sam lično sa tim doktorom, to je jedan vrlo inteligentan Kinez, perfektno govori engleski. Imao je maksimum razumevanja. Kad umre biće zamrznut u roku od manje od dva minuta. Zakupićemo teretni prostor na jutarnjem avionu za Dar. Stići će on u Sjedinjene države za manje od dvadeset četiri časa, to ti garantujem, Silbila. San Diego će biti obavešten. Sve će biti u redu!« Džorgej Klajn je ležao prostrt po stolu. Bar se ispraznio onog časa kad je on jeknuo i srljnuo licem napred: petoro ili šestoro gostiju, koliko ih je ukupno i bilo, pobeglo je, ne želeći da kvare svoj odmor tako što bi proveli jedno veče u blizini smrti, a kelneri i barmeni su, izbuljenih očiju, prestravljeni, vrebali iz hodnika. Srčani napad, objavio je Zaharias, ili nekakav iznenadni napad, možda srčani udar, gde je telefon? Niko nije video sićušnu cevčicu u akciji. Sibila se tresla. »Ako nešto pođe kako ne treba ...« »Čujem sirene«, reče Zaharias. Sa svoga šaltera na aerodromu Daud Mahmud Barvani je posmatrao kako nosači, gunđajući, utovaruju glomazni mrtvački sanduk sa zamrzivačem u jutarnji avion za Dar. A posle, a posle, a posle? Preneće mrtvoga čoveka na drugi kraj sveta, u Ameriku, i udahnuće novi život u njega, pa će on još jednom krenuti među ljude. Barvani odmahnu glavom.

Kakvi su to ljudi! Onaj koji je bio živ sada je mrtav, a ovi koji su mrtvi, ko zna šta su oni? Ko zna? Najbolje je da mrtvi ostanu mrtvi, kao što je i bilo predviđeno u vreme prvih stvari. Ko je mogao predvideti dan kada će se mrtvi vraćati iz svojih grobova? Ja ne. A ko može predvideti šta će od svih nas postati, kroz sto godina? Ne ja. Ne ja. Kroz sto godina ja ću spavati, mislio je Barvani. Spavaću, i neće me biti ama baš nimalo briga kakva će stvorenja hodati svetom.

9 Umiremo sa umirućima: Vidite, oni odu, i mi odemo sa njima. Rađamo se sa mrtvima: Vidite, oni dođu, i sa sobom povedu i nas. T. S. Eliot: Mali Giding Na dan svoga buđenja nije video nikog sem bolničara u kući za reaktiviranje, koji su ga okupali i nahranili i pomogli mu da polako hoda po svojoj sobi. Ništa mu nisu rekli, a ni on njima; reči kao da su bile irelevantne. Osećao se čudno u sopstvenoj koži, nekako mu je previše dobro pristajala, kao da je čitavog života nosio loše skrojenu odeću, a sad po prvi put naišao na kompetentnog krojača. Slike koje su mu njegove oči prenosile bejahu oštre, neprirodno jasne, i sa jedva primetnim oreolom duginih boja, ali kako je dan prolazio taj efekat je neosetno iščezavao. Drugog dana posetio ga je otac-vodič San Diega, ali taj nikako nije bio silni patrijarh kako je to Klajn zamišljao, već hladni, efikasni izvršni službenik, oko pedeset godina star, koji ga je pozdravio srdačno i saopštio mu ukratko kojim veštinama i navikama mora da ovlada da bi bio u stanju da napusti hladni grad. »Koji je mesec?« pitao je Klajn, a otac-vodič mu reče da je juni, sedamnaesti juni 1993. godine. Spavao je četiri nedelje. Sada je jutro trećeg dana po njegovom buđenju, i stižu mu gosti; Sibila, Nerita, Zaharias, Mortimer, Grahus. Ulaze jedan po jedan u sobu i raspoređuju se u polukrug kod udaljenijeg dela njegovog kreveta, zračni u sjaju svetla koje prodire kroz uzane prozore. Kao polubogovi, kao anđeli, svetlucajući zasenjujućom unutrašnjom briljantnošću, a on je sad jedan iz njihovog društva. Prilaze mu da ga formalno zagrle, prvo Grahus, pa Nerita, pa Mortimer. Zaharias prilazi njegovom krevetu, Zaharias koji ga je

poslao u amrt, i smeši se Klajnu, a Klajn uzvraća osmeh, zatim se zagrle. Onda je red na Sibilu: ona sklizne šakom među njegove šake, on je privlači k sebi, njene usne ovlašno dodiruju njen obraz, a njegove usne dotiču njene, on je obuhvata rukom oko pleća. »Zdravo«, šapuće ona. »Zdravo«, kaže on. Pitaju ga kako se oseća, kojom brzinom mu se vraća snaga, da li je već ustajao iz kreveta, kad će krenuti na sušenje krila. Njihova se konverzacija odvija indirektnim, eliptičnim stilom svojstvenim mrtvima, ali ni približno onako skresano i kriptično kao što bi normalno razgovarali između sebe; čine mu olakšicu, uvode ga santimetar po santimetar u svoje običaje. Kroz pet minuta on stiče utisak da već ima neki osećaj kako to ide. I kaže, ali ne celom rečenicom već njihovim sistemom verbalne stenografije: »Mora biti da sam vam bio veliki teret.« »I jesi, i jesi«, slaže se Zaharias. »Ali to je sad prošlo.« »Opraštamo ti«, kaže Mortimer. »Želimo ti dobrodošlicu među nas«, izjavljuje Sibila. Pričaju o svojim planovima za nekoliko predstojećih meseci. Sibila je skoro završila svoj posao u Zanzibaru; kad bude gotova povući će se u hladni grad Zion da tamo provede letnje mesece i napiše svoju doktorsku disertaciju. Mortimer i Nerita idu u Meksiko da obilaze prastare hramove i piramide; Zaharias ide u Ohajo, svojim dragim humkama. U jesen, skupiće se u Zionu i isplanirati zimske zabave: turneju po Egiptu, da, ili po Peruu, možda će poželeti da vide visoki Maču Piču. Ruševine, arheološka nalazišta, to ih oduševljava; na mestima gde je smrt imala najviše posla, njihova radost je najintenzivnija. Zajapureni su, brbljivi, sad skoro ćaskaju. Krećemo, polazak, Zimbabve, pa Ankor, Knosos, Uksmal, Niniva, Mohendžodaro. I dok oni tako nastavljaju i nastavljaju, pričajući rukama, očima, osmesima pa čak i rečima, i rečima, bujicama reči, njemu se oni zamute pred očima, postaju mu nestvarni, sad su to samo marionete koje se skakutavo kreću po neuverljivo obojenoj pozornici, ma insekti su razujani, ose ili pčele ili komarci, tim pričama o putovanjima i festivalima, o Bogažkeju i Vavilonu i o Masadima, i on ih više ne čuje, isključuje ton, leži u postelji osmehujući se, staklastih očiju, lutajući duhom. Uznemirava ga što je malo zainteresovan za njih. Ali onda shvata da je upravo to znak njegovog oslobođenja. Spali su stari lanci sa njega. Hoće li se pridružiti

njihovoj grupi? Zašto bi? Možda će putovati sa njima, a možda ne, kako mu bude ćef. Verovatnije ne. Skoro sigurno ne. Nije mu potrebno njihovo društvo. Njega interesuju druge stvari. Neće više slediti nju. Ne treba mu, ne želi, prekida traganja. Zašto bi postao jedan od njih, bez korena, amoralni lutalac, duh pretvoren u meso? Zašto bi prihvatio vrednosti i običaje ovih ljudi koji su ga dali smrti isto tako lako kao da su upljeskali nekog insekta, samo zato što im je dosadio ili im je smetao? On ih ne mrzi zbog toga što su mu učinili, ne može da utvrdi postojanje ma kakve gorčine, ali, jednostavno, izabira da se od njih otkači. Neka oni plutaju od ruševine do ruševine, neka nose smrt sa kontinenta na kontinent; on će svojim putem. Sad je prešao granicu život/smrt, Sibila mu više nije važna. »Pa, gospodine, stvari se menjaju. »Mi sad idemo«, kaže Sibila blago. On klimne glavom. To je sav njegov odgovor. »Videćemo se posle tvog sušenja krila«, kaže mu Zaharias, i dotiče dašno, zglavcima prstiju, a to je gest za »zbogom« koji koriste samo mrtvi. »Vidimo se«, kaže Mortimer. »Vidimo se«, kaže Grahus. »Uskoro«, Nerita dodaje. Nikad, kaže Klajn, kaže to bez ijedne reči, ali tako da oni sigurno čuju. Nikad. Nikad. Nikad. Ja nijednog od vas više nikad neću videti, nikad neću videti tebe, Sibila. Ti slogovi odjekuju mu kroz mozak, nikad, nikad, nikad valja se preko njega kao okeanski talas preko plaže, ispira ga, očišćuje ga, ozdravljuje ga. Slobodan je. Sam je. »Zbogom«, kaže Sibila iz hodnika. »Zbogom«, kaže on. Godine su prošle dok nije Sibilu opet sreo. Ali ipak su proveli poslednje dane 99-te zajedno, odstreljujući dodoe u senci moćnog Kilimandžara.

Džordž R. R. Martin & Liza Tatl Oluje Vindhejvena Maris je jahala na oluji deset stopa iznad mora, kroteći vetrove svojim širokim metalplatnenim krilima. Letela je žestoko, bezobzirno u opasnosti i u prskanju morske pene, a na hladnoću nije obraćala pažnju. Nebo bejaše zloslutno kobaltplavo, vetar se pojačavao, a ona je imala krila; ništa više nije bilo potrebno. Sad je mogla i umreti, umreti srećna, leteći. Letela je bolje nego ikada ranije, izvijala se i klizila između vazdušnih struja bez razmišljanja, hvatala svaki put uzlazne ili silazne struje koje su je nosile dalje ili brže. Nije grešila, nije morala na brzinu da se spasava od uzgibanog okeana; njeni cikcak manevri bili su samo radi uživanja. Bilo bi bezbednije leteti visoko, kao dete, na najvećoj mogućoj visini iznad talasa, neugrožena sopstvenim greškama. Ali Maris je letela nadohvat površine, kao letač, takvim načinom gde jedno posrnuće, jedno paranje krilom po vodi, znači nezgrapni pad sa neba. I smrt; nećete doplivati daleko kad vam je raspon krila šest i po metara. Maris je puno rizikovala, ali, poznavala je vetrove. Ispred sebe je ugledala vrat scile, žilavi tamni konopac naspram horizonta. Skoro bez razmišljanja, reagovala je. Njene ruke, raširene i pričvršćene kaišima za donju stranu prednje letvice krila, malo su se pomakle. Velika srebrna krila, tanka kao najtanji flispapir, skoro bez težine, ali ogromne čvrstine, takođe su se u istoj meri pomakla. Vrh jednog krila je skoro dotakao praskave talase ispod nje, a vrh drugog krila se uzdigao; Maris je potpunije zahvatila uzlazne vetrove, i počela uspon. Ako je razmišljala o smrti, to ne znači da želi ovako da završi; da nasred svoga letenja bude zahvaćena jednim ugrizom, kao neoprezni galeb, da bude ručak gladnom čudovištu. Koji minut kasnije približila se scili, i zadržala se da načini jedan izazovni krug samo malo iznad domašaja čudovišta. Odozgo je videla telo scile, neposredno pod površinom, redove glatkih crnih peraja koja ritmično zamahuju. Malena glava, koja se polako njihala levo i desno na vrhu dugog vrata, nije obraćala nikakvu pažnju na Maris, ignorisala ju je. Možda je već probala letače, pomisli Maris, pa joj se ne sviđa ukus. Sad su vetrovi bili hladniji, i teški od soli. Oluja je dobijala na snazi; u vazduhu se osećalo podrhtavanje. Maris, oduševljena, brzo je ostavila scilu daleko za sobom. Tada je opet bila sama, leteći bez napora, kroz prazan svet na koji se spuštao mrak, svet mora i neba, gde se čuo samo zvuk vetra na njenim krilima.

Posle nekog vremena, ostrvo se uzdiglo iz mora: njeno odredište. Sa uzdahom, jer joj je bilo žao da prekine put, Maris je dopustila gubitak visine. Đina i Tor, dvoje ovdašnjih prašinara (Maris nije znala čime se oni bave kad ne čekaju letače) bili su na dežurstvu na rtu za ateriranje. Napravila je jedan krug iznad njih da privuče njihovu pažnju, i oni ustadoše iz mekanog peska i mahnuše joj. Pri njenom drugom naletu, bili su spremni. Maris je tonula sve niže i niže, dok joj stopala nisu nadletela pesak na visini od samo nekoliko santimetara; Đina i Tor trčali su paralelno sa njom, svaki uz jedno krilo. Kad je nogama zaparala površinu i počela, stvarajući vodoskoke peska, da koči, oni zgrabiše svako po jedan vrh krila. Čvrsto su držali. Maris ih je vukla koji metar, pa su njih troje ostavili trostruku brazdu na pesku rta. Konačno je zaustaviše, i ona ostade da leži, sa licem na hladnom, suvom pesku. činilo joj se da izgleda smešno. Letač na zemlji kao kornjača na leđima; Maris bi mogla sama da ustane ako bi morala, ali bi to bio spor i ne baš mnogo dostojanstven proces. Bilo kako bilo, sletanje je dobro prošlo. Đina i Tor ustadoše, otresajući pesak sa sebe. Uspravili su je, i dok se ona borila da ostane na nogama, počeli su da savijaju njena krila. Trebalo je deblokirati jedan po jedan deo letvice i presaviti svaki segment tako da nalegne na sledeći segment. Pri tom se tanano srebrno platno opuštalo. Kad su svi delovi bili složeni jedan uz drugi, krila su ostala da vise u dva labava gusta nabora, opuštenog metala, uz centralnu osovinu koju je Maris nosila kaiševima pričvršćenu za leđa. »Očekivali smo da dođe Kol«, rekla je Đina dok je presavijala poslednji deo letvice. Njena kratka crna kosa stršala je uokolo njenog rama u klinovima. Maris je odmahnula glavom. Možda je trebalo da ovo putovanje obavi Kol, ali ona je bila očajna, čeznula je za vazduhom. Zato je uzela krila, (još ih nije mogla nazivati svojim), dok je on još spavao, i odletela. »On će iduće nedelje imati da leti kol’ko god hoće, čini mi se«, reče veselo. U njegovoj plavoj kosi, potpuno ispravljenoj, bez kovrdža još bejaše peska. Drhtao je malo od morskog vetra, ali na licu mu je bio osmeh. »Imaće letenja do mile volje.« Stupio je pred Maris sa namerom da joj pomogne u skidanju krila. »Neka, nosiću ih«, reče mu Matris odsečno, nestrpljivo, jer su je njegove olake reči naljutile. Kako bi taj mogao da shvati? Kako bi iko od njih mogao da shvati? Prašinari su to. Krenula je rtom prema kući kneza, a Đina i Tor su uhvatili korak sa njom. Tamo je, po običaju, nešto pojela i popila, i stojeći pred ogromnom otvorenom vatrom, osušila se i zagrejala. Na pitanja, koja bejahu prijateljska. odgovarala je vrlo kratko, nastojeći da ne govori, da ne misli -

ovo je možda poslednji put. Iz poštovanja prema letaču, niko nije navaljivao, bili su razočarani. Za većinu prašinara letači su predstavljali jedini kontakt sa drugim ostrvima. Mora, svakodnevno šibana olujama, vrvela su od scila, morskih mačaka i drugih grabljivica, pa je bilo previše opasno preduzimati redovna putovanja brodom, sem između ostrva u istoj lokalnoj grupi. Veza su bili letači, pa su ostali od njih očekivali novosti, tračeve, pesme, priče, romantiku. »Knez će biti spreman da vas primi čim se odmorite«, reče Đina, dotičući Maris bojažljivo po ramenu. Maris se odmače, razmišljajući. Dosta ti je što možeš da služiš letačima. I volela bi da imaš letača za muža, možda Kola kad odraste, a ne znaš šta za mene to znači, što će Kol biti letač a ne ja. Međutim reče samo: »Spremna sam odmah. Let je bio lak. Vetrovi su obavili sav posao.« Đina ju je povela u drugu sobu, gde je knez čekao da čuje njenu poruku. Kao i prethodna, i ova soba bejaše duga, škrto nameštena, i sa velikim kamenim ognjištem u kome je pucketala razbuktala vatra. Knez je sedeo na stolici sa jastučićima, blizu plamenova, a kad je Maris ušla, ustao je. Letače je svako uvek primao kao sebi ravne, čak i na onim ostrvima gde su kneževi poštovani kao bogovi i imali skoro božansku vlast. Pošto su izmenjeni ceremonijalni pozdravi, Maris je zažmurila i pustila da poruka krene. Nije ni znala, ni marila, šta govori. Reči su upotrebljavale njen glas a da nisu zadirale u njene misli. Verovatno je nešto politički, toliko je znala. U poslednje vreme sve su poruke bile čista politika. Kad se poruka završila, Maris je otvorila oči i nasmešila se knezu, a to je, malo perverzno, učinila baš namerno, zato što je videla da su ga njene reči zabrinule. Međutim, on se brzo sabrao i uzvratio joj osmeh. »Hvala«, reče pomalo slabim glasom. »Dobro si obavila posao.« Dobila je poziv da tu prenoći, ali je odbila. Oluja bi mogla do ujutru zamreti, sem toga, Maris je volela noćni let. Tor i Đina su je ispratili napolje, i poveli ubrzo, kamenitom stazom, do letačkog obronka. Na svakih nekoliko stopa bejahu fenjeri, u udubinama uklesanim u stenu, da bi krivudavi uspon bio noću bezbedniji. Na vrhu je postojao prirodni prag, ljudskim rukama još proširen. Od njegove ivice počinjala je provalija četrdeset stopa duboka, a na njenom dnu kamenita plaža o koju su se rasprštavali siloviti talasi. Na tome pragu, Đina i Tor su ispravili njena krila, segment po segment letvice, blokirajući svaku tačku spoja, i dok su to radili, metalno platno se zatezalo, čvrsto, napeto, srebrnasto. I ona je skočila. Vetar ju je zahvatio i podigao. Opet je letela; ispod nje mračno more, iznad nje bubnjanje oluje. Krenuvši, nije se osvrtala na dvoje prašinara koji su je čežnjivo pratili pogledima. Još malo, premalo, ostalo je do časa kad će i ona postati prašinar.

Nije krenula kući. Poletela je sa olujnim vetrovima, koji su sada duvali sa zapada, silovito. Uskoro će naići grmljavina, pa kiša, i tada će Maris biti prinuđena da krene uvis, iznad oblaka, gde će biti manje izgleda da je plamen munje zbriše s neba. Kod kuće, po svoj prilici je već mir, oluja prošla. Ljudi pročešljavaju plaže da vide šta je oluja donela, a po neka mala ribarska barka možda će se otisnuti na more u nadi da danas ipak nešto ulovi. Vetar ju je gurao pevajući u njenim ušima, pa je plovila kroz nebeske struje graciozno. I iz nekog čudnog razloga, baš tad pomislila na Kola; i izgubila osećaj. Posrnula je, počela da propada, pa se trgla oštro, krenula u cikcak radi hvatanja visine, trudeći se da povrati osećaj. Psujući, uz to, sebe. Dosad je bilo tako dobro, pa zar mora ovako da se završi? Ovo bi mogao biti njen poslednji let u životu, zato treba da bude i najbolji. Ali uzalud se ljutila: pouzdanje joj se nije vraćalo. Vetar i ona više nisu bili zaljubljeni jedno u drugo. Poletela je suprostavljajući se volji oluje, vodeći tešku bitku, i uskoro je prenapeti mišići počeše da bole. Sad je hvatala visinu; kad čoveka napusti osećaj za vetar, nije bezbedno leteti blizu vode. Bila je već iscrpljena i umorna od borbe, kad je ugledala stenovito lice Eirie i shvatila koliko je daleko otišla. Eiria se sastojala samo iz jedne džinovske stene propete iz mora, stene koja je stajala kao kamena kula u raspadanju okružena besnim penušanjem okeanskih voda koje su se razbijaile o njene visoke okomite zidine. Nije to bilo pravo ostrvo; ništa ovde nije ni raslo sem usamljenog busenja tvrdog lišaja. Ipak, u ponekoj zaštićenoj pukotini ili useku gnezdile su se ptice, a na vrhu stene letači su izgradili svoje gnezdo. Na ovom mestu, gde nijedan brod nije mogao pristati, na ovom mestu gde niko sem letećih bića — ptica i ljudi — nije mogao imati dom, stajao je crni kameni konak letača. »Maris!« Čuvši svoje ime podigla je pogled i videla Dorela koji je ponirao ka njoj, nasmejan, krila crnih naspram oblaka. Čekala je do poslednjeg trenutka, pa se izmakla oštrim zaokretom, a on produži u prazno. Jurio ju je uokolo Eirie. Maris je zaboravila na umor i bol, izgubila se u čistoj radosti letenja. Konačno su sleteli tek kad je počeo pljusak, koji se sa hukom sručio sa istoka, bockajući ih po licu i udarajući teško po njihovim krilima. Maris

shvati da se od hladnoće skoro ukočila. Sleteli su u rov za prizemljenje, uklesan u kompaktnu stenu i ispunjen mekom zemljom. Niko im nije pomagao. Maris se klizala tri metra po iznenada stvorenom blatu dok nije uspela da se zaustavi. Onda joj je trebalo pet minuta da se uspravi i otkopča trostruke kaiševe koji opasivahu njeno telo. Vrlo pažljivo je privezala krila za konopac koji je polazio od alke u steni, pa je onda otišla do kraja jednog krila i počela da ga presavija. Pri kraju tog posla, zubi su joj već cvokotali grčevito, a počela je da oseća i bol u mišićima ruku. Dorel je ovo posmatrao namršteno; njegova krila već su bila uredno presavijena, a nosio ih je o ramenu. »Dugo si bila napolju?« upita. »Trebalo je da te pustim da sletiš. Izvinjavam se. Nisam znao. Sigurno si išla sa olujom celim putem, tačno ispred nje. Teško vreme. I mene su malo prodrmali poprečni vetrovi. Jesi l’ dobro?« »Ma jesam. Bila sam umorna, ali ne stvarno, ne sad. Baš mi je drago što smo se sreli. To je bilo dobro parče letenja, i baš mi je trebalo. Pred kraj puta bilo je nezgodno, mislila sam da ću pasti. Ali dobro letenje odmara bolje nego odmor.« Dorel se nasmejao i prebacio joj ruku preko ramena. Osetila je kako je on topao posle letenja, i po kontrastu, kako je ona hladna. To je i Dorel osetio pa ju je još jače obgrlio. »Da uđemo pre nego što se smrzneš. Gart je doneo nekoliko flaša kivasa od Šotanaca, i trebalo bi da je jednu već ugrejao. Uz nas dvojicu i kivas, biće ti toplo.« Glavna soba konaka bila je topla i prijatna, kao i uvek, ali skoro prazna. Gart, onizak i vrlo mišićav letač, deset godina stariji od Maris, bio je tamo sam, nikog drugog nije bilo. Sedeći kraj vatre, podigao je pogled i oslovio ih po imenu. Maris je mislila da odgovori, ali joj se grlo steglo od čežnje, a zubi nisu hteli da se razdvoje. Dorel ju je odveo do ognjišta. »Postupio sam kao da imam panjeve umesto krila«, reče Dorel, »i zadržavao sam je na hladnoći. Jel’ kivas vruć? Sipaj nam malo.« Svukao je blatnjavu i mokru odeću brzo i efikasno sa sebe, i izvukao dva velika peškira iz gomile peškira kraj vatre. »Što bi’ ja trošio kivas na tebe?« progunđa Gart. »Za Maris, može, jer je lepa i dobro leti.« Naklonio se malo, u šali, ka njoj. »Bolje da ja popijem jednu čašicu«, reče Dorel trljajući se žestoko velikim peškirom »nego da se sve prospe po podu«.

Gart je na ovo odgovorio, pa su tako razmenjivali uvrede i pretnje olakim načinom. Maris nije slušala, jer sve je to davno čula. Cedila je vodu iz svoje duge kose, posmatrajući šare koje je vlaga pravila na kamenovima ognjišta, i kako brzo nestaju. Gledala je Dorela, nastojeći da zapamti izgled njegovog vitkog, mišićavog tela, tela dobrog letača, i brze promene njegovog lica dok se zafrkavao sa Gartom. Ali kad je osetio da ga Maris gleda, okrenuo se, a oči su mu oblagnule. Gartov završni štos pade u tišinu, bez rezultata. Dorel ju je nežno dotakao, prateći prstima liniju njene vilice. »Još drhtiš«, reče. Uzeo je peškir iz njenih ruku i omotao ga oko njenog tela. »Gart, skidaj tu flašu sa vatre dok ne eksplodira i daj da se svi zagrejemo.« Pili su kivas, vruće začinjeno vino sa dodatkom suvog grožđa i oraha radi ukusa iz velikih kamenih pehara. Prvi gutljaj poslao je tanke linije vatre niz njene krvne sudove, i drhtanje prestade. Gart joj se nasmešio. »Dobro, a? Mada ovaj Dorel i ne zna šta je dobro. Preš’o sam jednog ljigavog starog ribara i uzeo mu desetak flaša. Našao ih je u olupini nekog broda, nije znao šta će s njima, a njegova žena ih nije htela da vidi u kući. Dao sam mu u zamenu neke đinđuve, neku nisku metalnih loptica koje sam bio nabavio za svoju sestru.« »I šta će tvoja sestra do dobije?« zapita Maris između gutljaja kivasa. Gart sleže ramenima. »Ona? A, pa to je trebalo da bude kao iznenađenje, u svakom slučaju. Doneću joj nešto iz Povita kad budem sledeći put išao. Ofarbana jaja.« »Al’ samo ako usput ne naiđe na nešto drugo za šta može da ih trampi, kad se bude vraćao«, reče Dorel. »Ako tvoja sestra ikad dobije taj poklon za iznenađenje, Gart, pre svega će se šokirati, pa od neke radosti ništa neće biti. Rođen si za trgovca. Trampio bi i svoja sopstvena krila, kad bi pogodba bila dovoljno dobra.« Gart je indignirano šmrknuo. »Ptico, kad to govoriš zatvori usta.« Zatim se okrenuo ka Maris. »Kako je tvoj brat? Nikad ga ne viđam.« Maris je otpila još malo vina, držeći se obema šakama da joj ne izmakne smirenost. »Postaće punoletan iduće nedelje«, rekla je pažljivo. »Krila će tada pripasti njemu. A ne znam kad dolazi i odlazi. Možda ne voli vaše društvo.« »Hja«, reče Gart. »Što ne bi?« Zvučao je uvređeno, Maris je odmahnula rukom i prinudila sebe da se osmehne. Jer, htela je samo da se našali. »Po

meni, on nije loš«, nastavi Gart. »On se svima nama sviđa, jel’ tako, Dorel? Mlad je, ćutljiv, možda malo previše oprezan, ali trebalo bi da se popravi. On je nekako drukčiji, ali, kako priča priče! i pesme! Prašinari će naučiti da se raduju kad ugledaju njegova krila.« On odmahnu glavom u znak čuđenja. »Gde li ih samo sve nauči? Ja sam putovao više od njega, ali... « . »On ih sastavlja«, reče Maris. »Sam?« Gart je bio impresioniran. »Onda će on biti naš pevač. Na sledećem takmičenju preotećemo nagradu od Istočnih. Zapadni uvek imaju najbolje letače«, reče on lojalno, »ali naši pevači nikad nisu zasluživali da ponesu tu titulu.« »Pa ja sam pevao za Zapadne na prošlom sastanku«, usprotivio se Dorel. »O tome i govorim.« »A ti zavijaš kao morska mačka.« »Jeste«, reč Gart, »ali bar nemam iluzija o svojoj sposobnosti.« Šta je Dorel na to uzvratio, Maris nije čula. Njene su misli postepeno otplovile od njihovog dijaloga, i sad je gledala plamenove, razmišjajući, i pažljivo čuvajući svoje još toplo piće. Osećala je smirenost ovde u Eiri, čak i sad, kad je Gart pomenuo Kola. I čudnovatu udobnost. Niko nije stanovao na steni letača, pa ipak to bejaše svojevrstan dom. Njen dom. Bilo je teško pomisliti da ovde više nikad ne dođe. Pamtila je kad je prvi put ugledala Eiriu, pre dobrih šest godina, taman posle punoletstva. Tad je bila devojka od trinaest godina, ponosna što je sama doletela tako daleko, ali i uplašena, i stidljiva. U konaku je zatekla grupu od desetak letača, koji su sedeli oko vatre, pili, smejali se. Njihova je zabava bila u punom zamahu. Ali su zastali, prihvatili je sa smehom. Gart je tada bio tihi mladi čovek, a Dorel mršavko jedva iznad trinaest. Tada nije poznavala ni jednog ni drugog. Međutim, Helmer, letač srednjih godina, sa ostrva najbližeg njenom, bio je među društvom, pa je obavio predstavljanje i upoznavanje. Čak i sad sećala se tih lica, tih imena; crvenokosa Ani sa Kulhala, pa Foster koji se kasnije toliko ugojio da nije mogao da leti, Džejmis Senior; a posebno je pamtila jednoga sa nadimkom Gavran, arogantnog mladića koji se oblačio u crno krzno i metal, i koji je u tri uzastopna takmičenja osvajao nagrade za Istočne. Bila je tu i devojka duge plave kose, sa Spoljašnjih ostrva, a zabava je bila u njenu čast, jer se retko dešavalo da neko sa Spoljašnjih leti tako daleko, predaleko.

Svi su pozdravili Maris dobrodošlicom, i uskoro se činilo da je visokoj plavuši preotela ulogu počasnog gosta. Dali su joj, uprkos mladosti, vino, pevala je sa njima, pričali su joj letačke priče koje je većinom ranije slušala, ali nikad od ovakvih ljudi. Konačno, kad se osetila sastavnim delom grupe, njihova pažnja je odlutala od nje, pa se zabava nastavila kao i ranije. Bila je to nezaboravna žurka, a od svih događaja jedan je ostao zlatnom svetlošću urezan u njeno pamćenje. Gavran, jedini Istočni u ovoj grupi, trpeo je mnogo bockanja. Na kraju, pripit, pobunio se. »Vi mislite da ste letači«, rekao je glasom koji je rezao kroz vazduh kao vrh korbača, glasom koji će Maris zapamtiti zauvek. »Dođite da vam pokažem šta je letenje.« Celo društvo je izašlo napolje, do letačkog obronka Eirie, najvišeg među obroncima. Okomita stena pružala se sedamdeset metara u dubinu, a dole su se manje stene uzdizale kao zubi okupani besno uskomešanim talasima. Gavran, na čijim su leđima bila složena krila, prišao je rubu. Otklopio je prva tri dela letvice levo, i pričvrstio ih kaiševima pažljivo za levu ruku; takođe je otklopio prva tri segmenta desnog krila i pričvrstio ih za desnu ruku. Ali, nije ih blokirao; šarke su još bile slobodne, segmenti su se njihali tamo i amo sa njegovim rukama. Sve ostale segmente držao je u šakama, složene. Maris se pitala šta to Gavran namerava. Brzo je saznala. Potrčao je i skočio, otisnuvši se što je dalje mogao, sa letačkog obronka. Sa krilima neraširenim. Maris je uzviknula, pritrčala ivici. I drugi priđoše, neki bledi, a neki cereći se od uva do uva. Dorel stade uz nju. Gavran je padao pravo nadole kao kamen, ruke su mu bile uz telo, a metalplatno njegovih krila lepetalo je kao ogrtač. Leteo je glavom nadole. Pad kao da je trajao beskonačno. A onda, u poslednjem trenutku, kad je veći bio tako reći na stenama, kad je Maris mogla skoro da oseti udarac — srebrna krila, iznenada, blistava na suncu. Krila niotkud. I Gavran zahvati vetar, i polete. Maris je bila impresionirana. Međutim, Džejmis Semor, najstariji letač Zapadnih, samo se nasmejao. »Gavranov trik«, rekao je. »Dvaput sam ranije gledao kako to izvodi. On fino podmaže šarke svojih segmenata krila. Kad je dovoljno padao, odbaci ih u stranu što jače može. Jedna za drugom se ispravi i od zamaha se sama zabravi. Zgodno, da. Možete biti sigurni da je to vežbao poprilično pre nego što je nastupio pred ma kim.

Samo jednog dana će se jedna šarka zaglaviti, pa više nećemo morati da slušamo Gavrana.« Čak ni te reči nisu umanjile čudesnost viđenog. Maris je više puta gledala kako letač, nestrpljiv zbog spore asistencije prašinara, podigne svoja skoro razapeta krila iznad glave, razmahne i izazove ispravljanje i zabravljivanje poslednjeg segmenta ili dva poslednja segmenta, šito je propraćeno oštrim zvukom. Ali nikad nije videla nešto ovako. Gavran se izveštačeno smeškao, kad su se sreli na rovu za sletanje. »Kad budete mogli ovo«, rekao je okupljenome društvu, »onda ćete moći da se nazivate letačima.« Bio je to momak od onih prepotentnih, bezobzirnih, da, ali u tom momentu, pa i godinama kasnije, Maris je smatrala da je zaljubljena u Gavrana. Odmahnula je glavom tužno, i dovršila svoj kivas. Sve to sada joj se činilo smešnim. Gavran je poginuo nepune dve godine posle te zabave na Eiri, naime iščezao je na moru i nikakav trag nije nađen. Po desetak letača ginulo je svake godine, a sa njima obično su nestajala i njihova krila; nespretno letenje značilo bi jednoga dana dole i davljenje, ili bi scila dugog vrata napala neopreznog niskog letača, nekad su ih sa neba bacale oluje ili bi munja bila primamljena metalom njihovih krila; da, bilo je mnogo načina kako su letači ginuli. Većina bi, Maris je smatrala, naprosto izgubila orijentaciju, promašujući odredište i leteći slepo dok ih umor ne bi priveo vodi. Poneko je možda naleteo na onu najređu i najgoru opasnost neba: na mirno vreme, nepomičan vazduh. Ali Maris je, razmišljajući sada, znala da je Gavran bio istaknutiji kandidat za smrt nego većina drugih; razmetljiv letač bez mudrosti i bez letačke trezvenosti. Dorelov glas ju je otrgao od uspomena. »Maris, hej, nemoj da nam zaspiš.« Maris je spustila prazan pehar. Njena ruka još je bila zakrivljena oko grubog kamena, još tražeći toplinu koja u njemu do maločas bejaše. Morala je da uloži napor da bi odvojila ruku i uzela svoj džemper. »To još nije suvo«, reče Gart. »Jel, ti hladno?« reče Dorel. »Nije. Moram da se vratim.« »Suviše si umorna«, reče Gart. »Ostani da prenoćiš.« Gledali su se u oči i onda je Maris skrenula pogled.

»Ne smem. Brinuće se.« Dorel je uzdahnuo. »Onda uzmi suvu odeću.« Ustao je, otišao u udaljeni kraj sobe, gde je bio orman za odeću načinjen od izrezbaranog drveta, i potezanjem otvorio vrata. »Dođi i uzmi nešto odgovarajuće.« Nije se pokrenula. »Bolje da pođem u sopstvenoj odeći. Neću se vratiti.« Dorel je tiho opsovao. »Maris. Nemoj još više da, znaš, znaš da, ama, dođi i uzmi nešto. Znaš da imaš pravo na to. Ako voliš ostavi svoju odeću kao nadoknadu. Ne puštam te da pođeš mokra.« »Izvinjavam se«, reče Maris. Gart joj se nasmešio a Dorel je stajao čekajući. Polako je ustala, pritežući peškir čvršće oko svoga tela, udaljila se od toplote vatre. Uz Dorelovu pomoć pretraživala je gomile odeće dok nije našla pantalone i džemper koji su joj pristajali. Dorel je gledao kako se ona oblači, a onda je brzo našao odeću za sebe. Onda odoše do soške pored vrata i uzeše svoja krila. Maris je začas pregledala letvice, tražeći ma kakvu slabost ili štetu; retko se dešavalo da krila iznevere, ali kad bi do toga došlo, problem je gotovo uvek bio u sastavcima. Što se metal platna tiče, ono se presijavalo, podjednako mekano i jako kao i kad su uz njegovu pomoć putnici međuzvezdanog broda stigli do ove planete. Zadovoljna rezultatom pregleda, Maris je pričvrstila krila na sebe. Bila su u odličnom stanju; Kol će ih nositi mnogo godina, a njegova deca generacijama posle njega. Gart joj je prišao, stao uz nju. Pogledala ga je. »Nisam tako vešt sa rečima kao Kol, ili Dorel«, počeo je. »Ja ... pa eto. Zbogom, Maris.« Pocrveneo je. Izgledao je pokunjeno. Letači jedan drugome nikad nisu govorili zbogom. Ali ja nisam letač, pomislila je, pa je zagrlila Garta, poljubila ga, i oprostila se od njega sa »zbogom«, pozdravom prašinara. Dorel je izašao u noć sa njom. Vetar je bio snažan, kao i uvek oko Eirie, ali oluja je prošla. Jedina voda u vazduhu bejaše blaga izmaglica nastala prštanjem morske pene. Na nebu, puno zvezda. »Ostani bar dok ne izađe mesec«, reče Dorel. »Možemo da večeramo, Gart i ja bismo se tukli samo da dobijemo tu počast, da te poslužujemo.« Maris je odmahnula glavom. Nije trebalo da dolazi; trebalo je da leti pravo kući a Dorelu i Gartu nikad i da se ne javi. Lakše je ne praviti rastanak, lakše je praviti se da će sve uvek biti isto, a na kraju iščeznuti.

Kad su stigli do visokog letačkog obronka, onog istog sa koga je Gavran skočio tako davno, prihvatila je Dorela za ruku, i stajali su neko vreme ćuteći. »Maris«, reče on konačno, sa oklevanjem. Gledao je u daljinu mora, stojeći rame uz rame sa njom, držeći je za ruku. »Maris, mogla bi da se udaš za mene. Davao bih ti krila na upotrebu, ne moraš sasvim da se odrekneš letenja.« Maris je pustila njegovu ruku, sva se zažarivši od sramote. Nije on imao to pravo; bilo bi surovo pretvarati se. »Nemoj«, reče ona šapatom. »Krila nisu tvoja da bi ih delio.« »Samo tradicija«, reče on. Njegov glas odavao je očajanje. Jasno je sećala da je i njemu neprijatno. Mislio je da joj olakša, a ne oteža. »Mogli bismo da pokušamo. Krila su moja, al’ mogla bi i ti da ih koristiš... « »Dorele, nemoj. Knez, tvoj knez, nikad to ne bi dozvolio. Nije to samo tradicija nego i zakon. Mogli bi da ti oduzmu krila i daju ih nekom drugom ko više poštuje zakon, (kao što su uradili krijumčaru Lindu. A sem toga, i kad bismo i pobegli, na neko mesto bez zakona i kneza, neko mesto samo za nas, koliko dugo bi izdržao da deliš krila s nekim? Sa mnom, ili bilo kim? Zar ne shvataš? Počeli bismo da se mrzimo. Ja nisam dete koje bi se vežbalo dok se ti odmaraš. Ne mogu tako da živim, da moje letenje zavisi od nečije dobre volje, i da se zna da krila nikad neće moći da postanu moja. A ti ne bi mogao zauvek da trpiš način kako bih te gledala, pa bi između nas došlo do, do...« prekinula je, tražeći reči. Dorel je trenutak ćutao. »Tako mi je krivo«, reče. »Hteo bih nešto da činim, da ti pomognem, Maris. Nepodnošljivo boli kad čovek pomisli šta se spremaju da učine sa tobom. Hteo sam nešto da ti dam. Ne mogu da izdržim misao da odeš i postaneš...« Opet ga je uhvatila za ruku, i držala čvrsto. »Da. Da. Ćuti.« »Znaš da te volim, Maris. Znaš, jel’ tako?« »I ja tebe volim, Dorel. Ali, nikad se neću udati za letača, ne sada, ne bih mogla. Ubila bih ga radi krila.« Pogledala ga je nastojeći da ublaži sumornu istinu sopstvenih reči. Što joj nije uspelo. Držali su se jedno za drugo, zadržavajući se na samoj ivici momenta rastanka, pokušavajući da jedno drugome kažu sve ono što je kroz ceo

život moglo biti objašnjavano, i da to kažu pritiskom tela, sad. Onda su se rasplakali i pogledali kroz suze. Maris je počela da petlja oko svoijih krila, tresući se. Opet joj je bilo hladno, iznenada. Dorel je nastojao da joj pomogne, ali su im se prsti sudarali, pa su se nasmejali, neodlučno, svojoj nespretnosti. Pustila ga je da joj odmotava krila. Kad je jedno bilo potpuno razapeto, a drugo skoro do kraja, iznenada je pomislila na Gavrana, pa je dala Dorelu znak da se skloni. Posmatrao je čudeći se. Podigla je krilo kao stari letač kome je već i dosadilo pripremanje za let, i razmahnuvši postigla ispružanje i blokiranje poslednjeg segmenta, uz čist i jasan zvuk. Sad je bilo spremna za polazak. »Dobar put«, rekao je na kraju. Maris je zinula da nešto kaže, pa zatvorila usta i samo budalasto klimnula glavom. »I tebi«, rekla je najzad. »Čuvaj se dok se opet ne ... «, ali nije mogla dodati poslednju laž, baš kao što mu nije mogla reći zbogom. Okrenula se i pobegla od njega, i bacila se u let sa Eirie, polazeći na noćnim vetrovima u hladno mračno nebo. Bio je to dug i usamljen let preko mora osvetljenog zvezdama na kojem se ništa nije micalo. Vetar je postojano duvao sazapada, pa jemorala da ide u cikcak protiv njega čitavo vreme, gubeći brzinu, kasneći. Kad je ugledala kulu svetilju Malog Amberlija, ostrva na kom je živela, ponoć je već bila prošla. Na plaži za prizemljenje letača bilo je još jedno svetlo. Videla ga je dok se spuštala planirajući, glatko i lako, i pretpostavila je da to može biti neko iz letačkog konaka. Ali trebalo je da se oni odavno povuku sa dužnosti; teško da je iko od letača bio u vazduhu ovako pozno. Namrštila se začuđeno, i istog časa tresnula o zemlju, neprijatno i jako. Maris je jeknula, požurila da ustane i počela da otkopčava kaiševe krila. Trebalo je da zna bar toliko, da se u momentu ateriranja ne gleda tamo i amo. Svetlo je krenulo na nju. »Znači odlučila si da se vratiš«, reče glas, oštar i ljut. Beše to Ras, njen otac (tačnije, očuh), a približavao se držeći fenjer u svojoj zdravoj ruci. Desna ruka, mrtva i nekorisna, visila mu je uz telo. »Prvo sam se zaustavila u Eirii«, reče ona pravdajući se. »Nisi se brinuo valjda?«

»Kol je trebalo da ide, a ne ti.« Bore na njegovom licu kao da su se okamenile. »Pa spavao je«, reče Maris. »Kasnio je, i znala sam da će propustiti najbolji deo olujnih vetrova. Ne bi on ništa ni uhvatio sem kiše, i trebalo bi mu sto godina da tamo stigne, ako bi uopšte i stigao. On još nije dobar na kiši.« »Onda mora da nauči i poboljša se. Taj momak mora sada da čini svoje greške sam. Ti si ga učila, ali će krila uskoro biti njegova. On je letač, a ti nisi.« Maris se trgla kao da ju je neko udario. Pred njom je bio čovek koji ju je naučio da leti, koji je bio tako ponosan zbog nje i načina kako je, kao po nekom instinktu, znala šta i kad treba činiti... Krila će pripasti njoj, rekao joj je ne jedanput, bez obzira što mu ona nije rođena kćer. On i njegova žena usvojili su je kad je izgledalo da mu se nikad neće roditi dete koje bi ponelo njegova krila. On je svoj udes pretrpeo i izgubio nebo, pa je bilo važno odrediti letača koji bi ga zamenio, ako ne potomka, onda bar nekog voljenog. Njegova žena odbila je da uči; već je trideset i pet godina živela kao prašinar, i nije imala nameru da skače sa strmih obronaka, ni sa krilima ni bez. A i bilo je prekasno: letači se formiraju mladi. Zato je usvojio, poučavao i zavoleo Maris, ribarsku kćer, koja je više volela da stoji na letačkom obronku i gleda, nego da se igra sa ostalom decom. A tada, mimo svake verovatnoće, rodio se Kol. Njegova je majka pose dugog i teškog porođaja umrla (Maris, tada dete, zapamtila je mračnu noć punu ljudi koji nekud jure, a kasnije svog očuha kako plače sam u uglu) ali Kol je preživeo. Tako se zadesilo da Maris, iako dete, preuzme posao majke, da se za njega brine i voli ga. U početku se nije verovalo da će dečko ostati živ. Maris je bila sretna kad se on ipak oporavio, i tri godine ga je volela kao brata i kao sina, a takođe i navikavala na krila pod budnim pogledom svog očuha. Sve do one noći kad joj je taj isti očuh saopštio da Kol, mora da dobije njena krila. »Bolji sam letač nego što će on ikad biti«, rekla je Maris sada očuhu, na plaži, drhtavim glasom. »To ja ne osporavam. Ali to ne menja stvari. On je moj sin.« »To nije pošteno!« uzviknu Maris, dajući oduške ogorčenju koje se skupljalo u njoj još od onog dana kad joj je saopštio; da, sledećega dana

postajala je punoletna i time je trebalo da nasledi i krila. Tad je Kol već bio zdrav i snažan dečačić, doduše premalen da ponese krila, ali sa jasnim izgledima da ih uspešno ponese kad stekne punoletstvo. Maris nije imala šta da se buni, nije imala nikakvo pravo. Takav je bio zakon letača, koji se protezao unazad, generacijama, sve do samih legendarnih zvezdanih putnika koji su izrezali metalplatno i napravili krila. Prvorođeno dete svake letačke porodice nasleđivalo je krila roditelja. Za sposobnost se nije pitalo; ovo je bio zakon o nasleđivanju, a Maris je došla iz ribarske porodice koja joj nije ostavila u nasleđe ništa sem razbacanih ostataka razbijenog drvenog čamca. »Pošteno ili ne, takav je zakon, Maris. Ti si toga svesna već odavno, iako si to ignorisala. Već šest godina igraš se letača, a ja te puštam, jer to voliš i jer Kolu treba instruktor, i to dobar, i jer je ovo ostrvo previše veliko da bi se oslonilo na samo dva letača. Ali čitavo vreme si znala da će ovaj dan doći.« Mogao bi da bude malo blaži, razmišljala je izbezumljeno. On sigurno zna šta znači odreći se neba. »A sad pođi sa mnom«, reče on. »Više nećeš leteti.« Krila su joj još bila potpuno razapeta, a samo jedan kaiš na ruci otkopčan. »Pobeći ću«, reče ona ludo. »Nikad me više nećeš videti. Otići ću na neko ostrvo gde nemaju sopstvenog letača. Rado će me primiti bez obzira kako sam stekla svoja krila.« »Nikad«, reč njen otac žalosno. »Drugi letači bi bojkotovali to ostrvo, kao što su Istočni uradili kad je ludi knez Kenehuta izrekao smrtnu kaznu letaču koji je doneo zle vesti. Oduzeli bi ti ukradena krila pa ma gde si. Nijedan knez ne bi hteo da se izloži riziku.« »Onda, ću ih polomiti!« reče Maris, jašući na talasu histerije. »Onda neće ni on da leti, kao ni ... n i . . . « Staklo se rasprštalo po kamenu, a svetlo ugasilo, jer njen je očuh ispustio fenjer. Maris je osetila kako je hvata za ruku. »Ne bi to uspela ni kad bi htela«, reče on. »I ne bi tako nešto učinila Kolu. Nego, daj krila ovamo.« »Pa ne bih ja...« »Ne znam šta bi ti i šta ne bi. Mislio sam da si jutros poletela da se ubiješ, da umreš leteći u oluji. Znam ta osećanja, Maris. Zato sam se toliko uplašio i naljutio. Ne okrivljuj Kola ni za šta.«

»Ne krivim ga ni za šta. I ne bih mu sprečavala da leti, ali ja tako želim da letim, tata, molim te ... « — Suze su joj potekle niz lice, u tami, i primakla mu se tražeći utehu. »Da, Maris«, reče on. Nije je mogao obuhvatiti rukom jer su krila smetala. »Ništa ja tu ne mogu. Takav je poredak stvari. Moraš da naučiš kako se živi bez krila, kao što sam i ja morao. Bar si ih imala neko vreme, osetila si letenje.« »To nije dovoljno!« reče ona tvrdoglavo, sva u suzama. »Mislila sam da je dovoljno, kad sam bila mala devojčica, još ne tvoja usvojenica, nego prosto dete kao i svako drugo, a ti si bio najveći letač Amberlija. Gledala sam tebe i ostale sa obronka i mislila sam, kad bih imala krila, makar za jedan momenat, bilo bi to dovoljno života. Ali nije, nije. Odreći se krila, to ne mogu.« Sve one okamenjene bore sada su nestale sa lica njenog očuha. Dotakao je njeno lice nežno, obrisao suze. »Možda si u pravu«, rekao je polako, teškim glasom. »Možda to nije bilo dobro. Mislio sam, ako te pustim da letiš neko vreme, bar malo, to će biti bolje nego ništa, stvarno fini, divan poklon. Ali nije tako ispalo, zar ne? Sad više nikad ne možeš biti srećna. Ne možeš da budeš pravi prašinar, jer si letela i uvek ćeš biti svesna svoje zarobljenosti.« Zaćutao je, a Maris je shvatila da se to odnosi i na njega samog. Pomogao joj je da složi i skine krila, pa su zajedno otpešačili do kuće. Njihova je kuća bila jednostavna drvena struktura, okružena pošumljenim imanjem. Kroz zadnji deo imanja tekao je potok. Letači su mogli da žive dobro i lako. Tek što su prešli prag, Ras je svojoj poćerki rekao laku noć i odneo krila sa sobom na sprat. Zar zaista nema nimalo poverenja? mislila je Maris. Pa šta sam to učinila? I opet joj se plakalo. Nije plakala nego je pošla u kuhinju, našla sir, hladno meso i čaj, i ponela ih sa sobom u dnevnu sobu. Na sredini stola ležala je peščana sveća u vidu činije. Maris ju je upalila, jela je i posmatrala igru plamička. Tek što je završila uđe Kol, i stade zbunjeno kod vrata. »Zdravo Maris«, reče nesigurno. »Drago mi je što si se vratila. Čekao sam.« Bio je visok za trinaestogodišnjaka, sa mekanim krhkim telom, dugom crvenkasto-blond kosom, i sa paperjastim početkom brkova. «Zdravo Kol«, reče Maris. »Nemoj samo da stojiš tu. Izvini što sam ti uzela krila.«.

Seo je. »Meni to ne smeta, kao što znaš. Ti letiš mnogo bolje od mene, i, pa, znaš. Jel’ se tata ljutio?« Maris je klimnula glavom. Kol je izgledao prepadnuto i preozbiljno. »Ostaje još samo nedelju dana, Maris. Šta da radimo?« Gledao je pravo pred sebe i to oborena pogleda, u plamičak sveće, a ne u Maris. Maris je uzdahnula, i stavila nežno svoju ruku preko njegove. »Uradićemo ono što moramo, Kol. Nemamo izbora.« Razgovarali su njih dvoje o ovome i ranije, i ona je bila svesna njegove muke isto koliko i svoje. Bila mu je sestra i skoro majka, i on joj je otkrio svoju sramotu i svoju tajnu. Tu je i ležala vrhunska ironija. Podigao je pogled prema njoj, i bilo je to kao pogled deteta upućen majci; iako je sada znao da je ona isto toliko bespomoćna koliko i on, ipak se nadao. »Zašto nemamo izbora? Ne razumem.« Maris je uzdahnula. »U pitanju je zakon, Kol. Mi ovde ne idemo protiv tradicija, to ti je poznato. Svako ima neku dužnost. Kad bih mogla da biram zadržala bih krila, bila bih letač. A ti bi mogao da budeš pevač. Oboje bi se ponosili. i znali bi da smo u svom poslu dobri. Život prašinara je težak. Toliko želim ta krila. Imala sam ih, i ne čini mi se da je pravedno da mi ih neko uzme, ali možda, možda je pravednost toga nešto što ja prosto ne vidim. Ljudi mudriji od nas odlučili su da stvari treba da budu ovako uređene, a možda sam ja samo detinjasta što hoću sve kako se meni sviđa.« Kol je nervozno ovlažio usne. »Ne.« Maris je pitanje izrazila samo pogledom. Odmahnuo je glavom, tvrdoglavo se ne predajući. »Nije pravedno, Maris, jednostavno nije. Neću da letim, neću tvoja krila. Sve je to tako glupo. Cela stvar. Ne želim da te ražalostim, a tačno to treba da učinim da ne bih ražalostio oca. Kako da mu kažem? Ja sam njegov sin i ti sistemi, i od mene se očekuje da uzmem krila. Pa on bi me namrz’o. U pesmama se ne govori ni o jednom letaču koji bi se plašio neba kao ja. Letači se prosto ne plaše, a ja nisam za letača.« — Ruke su mu se vidno tresle. »Kol, ne brini se. Sve će dobro ispasti, stvarno, videćeš. Svako se u početku plaši. I ja sam se plašila.« Nije ni razmišljala koliko laže, govorila je samo da ga smiri. »Ali nije pošteno«, povika on. »Neću da se odreknem pevanja, a ako letim nemam mogućnosti da pevam, ne kao Barion, ne onako kako bih

hteo. Kako mogu da me nateraju? Maris, zašto ne možeš ti da budeš letač, kao što želiš? Zašto?« Pogledala ga je, bio je blizu suza, a poželela je da i sama zaplače. Nije imala odgovor koji bi dala njemu ili sebi. »Ne znam«, rekla je, šupljim glasom. »Ne znam, mali. Samo, tako se oduvek radilo i valjda tako mora.« Zurili su jedno u drugo, oboje uhvaćeni u zamku, uhvaćeni istovremeno zakonom nastalim mnogo pre njih, tradicijom koju nisu razumeli. Bespomoćni i povređeni, pričali su dugo pri svetlosti sveće, ponavljajući iste stvari opet i opet, i tek u sitne sate se rastali da bi pošli na spavanje, ne rešivši ništa. Ali kad je ostala sama u krevetu, Maris je osetila kako joj se vraća poplava ogorčenja, osećanja gubitka i srama. Te noći, plakala je dok nije zaspala, i sanjala je o purpunim olujnim nebesima kroz koja nikad neće leteti. Ta nedelja dana kao da je trajala hiljadu godina. Desetak puta tokom tih beskonačno dugih dana Maris je odlazila na letački obronak, samo da bi stajala bespomoćno sa rukama u džepovima i gledala morsku pučinu. Videla je ribarske čamce, i galebove, a jednom i čopor glatkih sivih morskih mačaka u lovu, daleko, daleko od ostrva. Još više je pojačavalo bol to iznenadno zatvaranje sveta koji je poznavala, kako su se horizonti sužavali oko nje. Zato je tamo stajala, čeznući za vetrom, ali jedino što je letelo bila je njena kosa. Jedanput je uhvatila Kola kako je gleda iz daljine. To posle nisu pomenuli. Ras je sad čuvao krila, svoja krila, jer njegova su u stvari uvek bila, a njegova će i ostati dok ih Kol ne preuzme. Kad je ostrvu Mali Amberli trebao letač, pozivu se odazivao Korm sa suprotne strane ostrva i vesela Šali koja je letela kao pratilja kad je Maris, još dete, učila najosnovnije nebesko ponašanje. Ras je smatrao da, što se njega tiče, ostrvo nema trećeg letača, i da ga neće imati sve dok Kol ne uzme ono što mu po nasleđu pripada. Promenio se i Rasov stav prema Maris. Ponekad bi besneo na nju kad bi je našao da tuguje, ponekad bi je zagrlio svojom zdravom rukom i skoro bi zaplakao. Nije nalazio neku sredinu između besa i sažaljenja, i zato, bespomoćan, počeo je da je izbegava. Radije je provodio vreme sa Kolom

nastojeći da se ponaša uzbuđeno i oduševljeno. Mladić, kao dobar sin, nastojao je da uhvati i odrazi to raspoloženje. Ali Maris je znala da i Kol odlazi u duge šetnje i provodi mnogo vremena sam sa svojom gitarom. Na dan uoči Kolovog punoletstva, Maris je sedela visoko na letačkom obronku; noge su joj visile nad provalijom. Posmatrala je kako Šali vitla u srebrnim krugovima po podnevnom nebu. Šali je rekla da će leteti da bi ribarima ukazala na eventualnu pojavu morskih mačaka, ali je Maris videla o čemu se stvarno radilo. Dovoljno dugo je bila letač da prepozna letenje radi uživanja. Čak i sad, sedeći zarobljena, mogla je da oseti udaljeni eho te radosti; nešto je uzletelo u njoj kad god bi Šali načinila zaokret i kad bi se mlaz sunčeve svetlosti za trenutak odbio od krila. Zar je ovo način kako se završava? pitala se Maris. Neće biti. Ovo je način kako se počinje. Sećam se. I stvarno se sećala. Ponekad je mislila da je posmatrala letače još pre no što je prohodala, mada je njena majka, njena rođena majka, tvrdila da nije. Maris se međutim jasno sećala obronka, klifa: kao devojčica od pet ili šest godina bežala je od kuće i dolazila ovde skoro svake nedelje. Sedela bi tamo — ovde — i gledala dolaženje i odlaženje letača. Majka bi je uvek našla i uvek bi se mnogo ljutila. »Ti ostaješ na zemlji, Maris«, govorila bi joj pošto bi je prvo izlupala po turu. »Ne gubi vreme sa glupim snovima. Neću da moja ćerka bude Drvenokrila.« To se odnosilo na jednu staru narodnu priču, koju je od majke slušala iznova kad god bi bila uhvaćena na letačkom klifu. Drvenokrili je bio drvodeljin sin rešen da poleti. Ali, dabome, nije bio iz letačke porodice. Nije za to mario, nastavljala se priča, nije slušao prijatelje i porodicu, želeo je samo jedno: nebo. Najzad je u radnju svoga oca napravio sebi divan par krila: velika leptirova krila od izrezbarenog i uglačanog drveta. Svako je rekao da su divna, svako sem letača; letači su samo ćutke odmahivali glavom. Najzad se drvenokrili popeo na letački obronak. Letači su ga tamo čekali, kružeći i zaokrećući sjajni i ćutljivi u svetlosti zore. Drvenokrili je pojurio njima u susret, pao tumbajući se i poginuo. »A pouka je«, rekla bi uvek mama, »da ne treba da pokušavaš da budeš nešto što nisi.« Međutim, da li je to bilo pouka? Kao dete, Maris o tome nije mnogo brinula, samo je otpisivala Drvenokrilog kao budalu. Ali kad je odrasla, ova joj se priča često vraćala. Ponekad je pomišljala da je njena majka sasvim

pogrešno shvatila priču. Drvenokrili je pobedio, mislila je Maris. Ipak je leteo, makar samo za tren, i time je nadoknadio sve, čak i svoju smrt. Poginuo je letački. I oni drugi, ostali letači, došli su ne da bi mu se podsmevali niti da bi ga upozorili, ne, leteli su kao njegova pratnja, jer je bio početnik, i jer su razumeli. Prašinari su se često smejali Drvenokrilom, to ime postalo je sinonim za glupaka. Ali, zar je moguće da neki letač ovu priču sluša a da ne zaplače? Maris je sad pomislila na Drvenokrilog, sedeći na hladnoći i posmatrajući let Šali, i ta stara pitanja su joj se vratila. Da li je vredelo? Drvenokrili? pomislila je. Trenutak leteti, pa biti mrtav zauvek? A šta sam ja uradila, da li je vredelo? Desetak godina u olujama Vindhejvena, a sad život bez? Kad je Ras prvi put počeo da obraća pažnju na nju, na letačkom obronku, mala Maris postala je najsrećnije dete na svetu. Nekoliko godina kasnije, kad ju je usvojio i ponosno je otisnuo u nebo, mislila je da će umreti od radosti. Njen je pravi otac poginuo, uništila ga je zajedno sa čamcem razbesnela scila, pošto ga je prethodno jedna oluja oduvala daleko od pravog puta. Mama je bila sretna da je se oslobodi. Maris se tada bacila u novi život, u nebo; činilo joj se da se svi snovi ostvaruju. Drvenokrili je imao dobru zamisao, činilo joj se tada. Samo sanjaj o bilo čemu dovoljno uporno, i imaćeš ga. Njena vera u to nestala je kad je maćeha rodila Kola i kad joj je kasnije bilo saopšteno da će krila pripasti Kolu. Kol. Sve se vraćalo na Kola. I tako, izgubljena, Maris je prestala da razmišlja, i samo je gledala, u melanholičnom miru. Onaj dan je došao, kao što je, Maris je dobro znala, i morao doći. Na zabavi je bilo malo ljudi, iako je sam knez lično bio domaćin. Beše to naočit, krupan, dobroćudan čovek, koji je svoje prijatno lice sakrio ogromnom bradom u nadi da tako stekne zastrašujući izgled. Kad ih je pozdravio na vratima, iz svakog santimetra njegove odeće zračilo je bogatstvo: bogato izvezene tkanine, prstenje od bakra od bronze, i teška ogrlica od pravog kovanog gvožđa. Ipak njegova dobrodošlica bejaše srdačna. Ušli su u veliku sobu za proslave. Iznad glave, gole drvene grede,

Duž zidova razbuktale baklje, pod nogama skerletni ćilim. Sto je škriputao od tereta: kivas donet od Šotanaca, i vina sa samog ostrva Amberli, pa sirevi koje su letači doneli sa ostrva Kulhal, voće čak sa Spoljašnjih ostrva, velike činije zelene salate. Na ognjištu, na ražnju, okretala se morska mačka. Došli su svi njihovi prašinarski prijatelji, skupili se oko Kola da mu čestitaju. Neki su čak mislili da je potrebno da razgovaraju sa Maris, pa su joj govorili kako je sretna što ima brata letača, što je i sama donedavno bila letač. Donedavno bila, bila, bila. Došlo joj je da vrišti. Još su gori bili letači. Došli su u priličnom broju, razume se. Pre svih oboje sa Amberlija samog. Korm, zgodan kao i uvek, sijajući šarm na sve strane, okupio je u jednom uglu grupu: pričao je o dalekim ostrvima prašinarskim devojkama koje su ga gledale očima punim zvezda. Šali je plesala sa muškarcima; bilo je sigurno da će ona pre kraja zabave uspeti svojom ludom energijom da sagori pet-šest partnera. Bili su tu i letači sa drugih ostrva: Ani sa Kulhala, dečak Džejmis Junior, Helmer koji je brzo stario i koji će kroz manje od godinu dana prepustiti svoja krila svojoj kćeri, još pet ili šest zapadnih, tri uobražena Istočna letača koji su razgovarali uglavnom jedan sa drugim. Njeni prijatelji i braća i drugari Eirie. Samo, sad su je izbegavali. Ani se nasmešila učtivo i okrenula pogled na drugu stranu. Džejmis je preneo pozdrave svoga oca, onda je u nelagodnoj tišini stajao premeštajući se sa noge na nogu sve dok ga Maris nije prisilila da ide. Moglo se skoro čuti kako je odahnuo sa olakšanjem. Čak i Korm, koji je za sebe govorio da nikad nije nervozan, nije se osećao prijatno kraj nje. Doneo joj je šolju vrućeg kivasa, a onda kao ugledao nekog prijatelja na drugom kraju sobe sa kojima je apsolutno morao da razgovara. Imala je osećanje da je izolovana i da je svi zaobilaze. Smestila se u jednu kožnu fotelju kraj prozora. Tu je pijuckala svoj kivas, i slušala kako sve jači vetar navaljuje na drvene kapke na prozorima. Ni na koga se nije ljutila. Kako čovek da razgovara sa letačem bez krila? Bila je zadovoljna što nisu došli ni Gart ni Dorel, ni bilo ko od onih koje je ona posebno zavolela. A opet se i stidela što se raduje nečijem odsustvu. Onda je nastalo malo komešanje kraj vrata, i Maris se donekle razgalila. Barion je stigao.

Maris se i protiv volje nasmešila. Iako je očuh Ras smatrao da je taj pevač rđavo uticao na Kola, njoj se Barion ipak dopadao, onako visok, sed i ozbiljan, sa gitarom kao zašivenom za ruku i zvučnim dubokim glasom. Za njega se govorilo da je najbolji pevač Amberlija. Bar je Kol tako govorio, a dabome i Barion sam. Međutim, Barion je isto tako govorio da je bio na desetak ostrva , nezamislivo za čoveka bez krila. Pa je još i tvrdio da je njegova gitara stigla pre mnogo godina sa same Zemlje, da su je doneli kosmoplovci. U Barionovoj porodici se već mnogo generacija ta gitara prenosila sa kolena na koleno, govorio je ponekad Barion sasvim ozbiljno, kao da je zamišljao da će mu Maris i Kol poverovati. Naravno da je to bila besmislica, jer ko bi jednoj gitari ukazivao onoliko poštovanja koliko paru krila. Svejedno, bio lažov ili ne, Barion je donosio zabavu i romantiku, a pevao je kao sam vetar. Kol je učio od njega, i sad su bili najbolji prijatelji. Knez ga je pljesnuo silovito po ramenu, a Barion se nasmejao, seo i pripremio da peva. U sobi nastade tišina; čak je i Korm stao usred priče. Barion poče »Pesmom o zvezdanim moreplovcima«. Bila je to najstarija među baladama, prva koju je narod Vindhejvena mogao sa punim pravom da nazove svojom književnošću. Barion ju je pevao jednostavno, sa lakoćom, kao nešto što dobro poznaje ili voli, a njegov duboki glas bacio je Maris u sanjarenje. Koliko je samo puta slušala Kola kako, ostajući budan do kasno u noć, uz zvuke svoje gitare peva tu istu pesmu. Bilo je to doba njegovog mutiranja, koje ga je veoma ljutilo. Svaka treća strofa bila bi prekinuta očajnim piskutavim zvukom, i minutom psovanja. Maris je tada obično ležala u svom krevetu i kikotala se kao luda slušajući zvuke iz prizemlja. Slušala je sada te reči. Barion je pevao zanosno o ljudima koji su plovili među zvezdama i o njihovom veličanstvenom brodu, koji je imao srebrna jedra stotinu milja u prečniku, pomoću koji je hvatao divlje međuzvezdane vetrove. Ponovio je priču od početka do kraja. Tajanstvena oluja, oštećeni brod, mrtvački sanduci u kojima su astronauti ležali samo privremeno mrtvi; zatim, daleko od svoje željene putanje, našli su na ovu planetu, na svet beskonačnog okeana i večitih žestokih oluja, svet gde se kopno sastojalo samo od hiljada razasutih kamenitih ostrva zauvek na udaru vetra. Pesma je opisivala sletanje broda koji nije bio konstruisan da sleće, i smrt hiljada ljudi u njihovim sanducima, i način kako je jedro, jedva nešto teže od vazduha, plovilo povrh morskih talasa, čineći da vode s kraja na

kraj Šotanskog arhipelaga budu srebrne. Barion je dalje pevao o magiji zvezdanih letača, o njihovom snu da oprave brod, i o postepenoj tegobnoj propasti svih takvih pokušaja. Zadržavao se melanholično na postepenom slabljenju njihovih magačnih mašina, koje su se na kraju sasvim ugasile. Najzad je došlo do bitke u blizini Velikog Šotana, u kojoj su stari kapetan i njemu lojalni stari zvezdani plovioci izginuli braneći dragocena srebrna jedra od svojih sopstvenih sinova. Posle su ti sinovi, prva deca Vindhejvena, koristeći poslednju snagu magije; izrezali jedra u komade, lake, savitljive, izvanredno snažne; uz upotrebu metala koji se mogao skinuti sa paloga broda, skovali su krila. Jer, zvezdani putnici nisu ovu planetu uzalud nazvali »Vindhejven«, što je na njihovom jeziku značilo »Vetrovito pribežište«. Stanovništvo se rasulo po ostrvima, i trebalo je nekako održati međusobni kontakt; bez goriva, bez metala, okruženi olujnim morima gde su vladala grabljiva čudovišta, ljudi ništa nisu dobili, sem snažnog vetra; i zato je izbor bio taj. Za komunikaciju su morala da služe krila. Poslednji akordi zamreše u vazduhu. Jadni astronauti, pomislila Maris kao i uvek. Stari kapetan i njegova posada bili su takođe letači jer su ih njihova krila nosila među zvezde. Njihov način letenja je morao umreti da bi se novi rodio. Barion je širokim osmehom odgovorio na nečiji zahtev, i počeo novu melodiju. Otpevao je pet pesama sa stare Zemlje, a zatim pogledao unaokolo pomalo postiđeno i otpevao svoju kompoziciju, bezobraznu pijanačku pesmu o scili koja se napalila i pomislila od ribarskog broda da je ženka. Maris nije ni slušala. Njene su misli još bile sa zvezdanim putnicima. Imali su nešto zajedničko sa Drvenokrilim, mislila je: nisu mogli da odustanu od svojih snova. Zato su morali da izginu. Pitam se da li su smatrali da se isplati? »Barione«, pozva Ras iz publike. »Ovo je dan punoletstva jednog letača. Daj letačke pesme!« Pevač se nacerio i klimnuo glavom. Maris je pogledom potražila Rasa. Očuh je stajao kraj stola, sa čašom u zdravoj ruci, i sa osmehom na licu. Ponosan je, pomislila je. Njegov će sin uskoro postati letač, a mene je zaboravio. Osećala se potučenom, i bilo joj je muka u stomaku. Barion je krenuo sa letačkim pesmama: baladama sa Spoljašnjih ostrva, pa sa Šotana, sa Kulhala, Amberlija, Povita. Pevao je o letećim duhovima, koji su se zauvek izgubili nad morima kad su poslušali kneza komandanta i

poneli mačeve na nebo. Još ih možete videti u mirnom vazduhu. Lutaju beznadežno kroz oluje na svojim nematerijalnim, fantomskim krilima. Ili bar tako legende govore. Međutim, letači koji naiđu na miran vazduh retko se vrate da o tome pričaju, pa niko nije mogao pouzdano govoriti o tim duhovima. Otpevao je pesmu o sedome Rojnu koji je imao više od osamdeset godina. kad je pronašao telo svog unuka letača, ubijenog u ljubavnoj svađi, uzeo krila, poleteo u poteru i ubio zločinca. Izveo je baladu o Aronu i Dženi, najtužniju od svih. Dženi ne samo što je rođena kao prašinarka, već i kao invalid; nije mogla ni da hoda. Živela je sa svojom majkom, praljom, i svakog dana je sedela uz prozor posmatrajući letački klif na Malom Šotanu. Tako se zaljubila u Arona, elegantnog nasmejanog letača, a u njenim snovima i on je nju voleo. Ali jednog dana, kad je bila sama kod kuće, videla ga je kako se igra po nebu sa jednom letačicom, ženom vatrene boje kose, sa kojom se posle sletanja i poljubio. Kad se majka vratila kući našla je Dženi mrtvu. Aron, kad su mu rekli, nije dozvolio da sahrane tu devojku koju nikad nije ni upoznao. Na rukama ju je odneo na letački klif, vezao je za sebe, i krenuo na vetrovima daleko na more gde joj je omogućio letačku smrt. I pesma o Drvenokrilom se čula, samo nije bila naročito dobra; prikazivala ga je kao komičnu budalu. Barion ju je svejedno otpevao, pa onu o letaču koji je doneo zle vesti, pa Ples vetrova, letačku svadbenu pesmu, i desetak drugih. Maris se tako unela u pesme da se skoro nije mogla ni pomaći. Kivas u njenoj ruci bio je hladan kao kiša, zaboravljen, jer su ga reči potisle u stranu. Bila je ispunjena nekim prijatnim osećanjem, uznemiravajućom i uzbuđujućom mešavinom tuge i slave, i to je u njoj oživljavalo sećanje na vetrove. »Tvoj brat je rođeni letač«, prošaputao je neko blago kraj nje, i ona vide da se Korm naslonio na stranu njene fotelje. Skladnim pokretom pokazao je, čašom, na Kola koji je sedeo kraj Barionovih nogu. Mladić je čvrsto obuhvatio kolena šakama, a na licu mu se čitao zanos. »Vidi kako ga pesme diraju«, reče Korm bez oklevanja. »Za prašinare to su samo pesme, ali letaču znače više, mnogo više. Ti to znaš jer si letač, Maris, a i tvoj brat. Jasno mi je čim ga pogledam. Jasno mi je kako se ti po svoj prilici osećaš, ali pomisli na njega, devojko. On voli let isto koliko i ti.« Maris je podigla pogled prema njemu i zamalo je trebalo pa da se nasmeje ovoj mudrosti. Svakako, Kol je izgledao zaneseno, samo je Maris

znala razlog, a Korm nije. Kol je voleo pesmu a ne letenje; pesme, a ne temu. Kako je to Korm mogao znati, nasmešeni zgodni Korm sa tako mnogo samopouzdanja a tako malo znanja. »Misliš da samo letači sanjaju, Korm?« upitala ga je šapatom, pa brzo vratila svoj pogled na Bariona koji je dovršavao pesmu. »Ima još letačkih pesama«, reče Barion. »Kad bi’ ih ja sve otpevao, ovde bismo ostali celu noć, a ja nikad ne bi’ stigao da jedem.« Pogledao je u Kola. »Čekaj. Ti, kad stigneš do Eirie, naučićeš više nego što ću ja ikad znati. Ja sam proputovao samo desetak ostrva, a vi letači ih vidite na stotine.« Korm, i dalje kraj Maris, podigao je čašu u znak pozdrava. Kol ustade. »Da otpevam i ja jednu.« Barion se nasmešio. »Mislim da mogu da ti poverim ovu gitaru. Možda nikom drugom, ali tebi mogu.« Ustao je i prepustio svoje sedište tihom, bledom mladiću. Kol je seo, prešao prstima nervozno preko struna, grickajući donju usnu. Žmirnuo je u pravcu buktinja, bacio je pogled na Maris, opet žmirnuo. »Htio bi’ da otpevam novu pesmu, o jednom letaču. Ja sam je, ovaj, napisao. Nije postojala, vidite, ali sam čuo priču, i eto, sve je istina. To treba da uđe u pesmu a nije ušlo, do danas.« »Pa onda otpevaj momče«, reče knez gromko. Kol se nasmešio i dobacio još jedan pogled Maris »Zovem je 'Gavranov pad’.« I otpevao je. Čisto i jasno, divnim glasom, tačno kako se dogodilo. Maris ga je gledala širom otvorenih očiju, i slušala zadivljeno. Sve je tačno uhvatio. Čak i ono osećanje, onaj čvor koji se u njoj izvio onoga dana i časa kad su Gavranova savijena krila odjednom grunula blistavošću ogledala u sunce, uzdižući ga iz sigurne smrti. Sva njena klinačka zaljubljenost stala je u pesmu; u stihovima Gavran je postao slavni krilati vitez, mračan, hrabar i prkosan. Kakvim ga je Maris nekad zamišljala. Ima talenta, pomisli Maris, a Korm se naže i reče: »Šta?« i ona shvati da je to glasno šapnula. »Kol«, reče Maris tiho. Poslednji akordi pesme još su joj odzvanjali u ušima. »Može postati bolji od Bariona ako mu se da prilika. Tu priču sam mu ja ispričala, Korm. Bila sam tamo, uz desetak drugih, kad je Gavran

izveo svoj trik. Ali niko od nas ne bi mogao u to uneti lepotu, kao Kol. On ima sasvim poseban talenat.« Korm se nasmešio samozadovoljno. »Dabome. Iduće godine spiskaćemo Istočne u pevačkom takmičenju.« Tog časa Maris ga je pogledala, iznenada besna. Cela stvar je pogrešna, pomislila je. Preko sobe, Kol ju je gledao, sa pitanjem u očima. Klimnula mu je glavom, i on se ponosno nacerio. Izveo je stvar kako treba. I tog je časa Maris donela svoju odluku. Pre nego što je Kol stigao da započne novu pesmu, očuh Ras je stupio napred. »Sad da se malo uozbiljimo«, reče. »Bilo je pesme i priče, dobrog jela i pića, ovde u toplom. Ali napolju su vetrovi.« Svi su slušali ozbiljnog izraza lica, kao što se od njih i očekivalo, pa je fijuk vetra, čitavo vreme zaboravljen u pozadini drugih zvukova. odjednom čujno ispunio sobu. Maris je, slušajući, zadrhtala. »Krila«, reče njen očuh. Istupio je knez, držeći ih u rukama kao svetinju poverenu njemu, što i jesu bila. Izgovorio je svoje ritualne reči: »Ova krila su dugo služila Amberliju, povezivala nas sa celim narodom Vindhejvena, mnogo generacija, još od dana zvezdanih letača. Marion, kćer jednog zvezdanog letača, letela je njima, pa njena kćer Džeri, pa Džerin sin Jon, pa Ani, pa Elan, pa Denis ... « genealogija je dugo trajala i konačno knez reče: »pa najzad Ras i njegova kćer Maris.« U gomili je nastalo malo komešanje, jer knez je donekle odstupio od tradicije. Maris nije bila pravi letač, pa zato nije smela biti pomenuta. Knez nastavi: »A sada će mladi Kol uzeti ova krila, a ja ću ih, kao što su kneževi radili kroz generacije, za kratko držati u rukama, da im svojim dodirom donesem sreću. Kroz mene ceo narod Malog Amberlija dodiruje ova krila, i mojim glasom svi kažu: ’Leti dobro, Kol’!« Knez je predao sklopljena, ispresavijana krila Rasu, koji ih je prihvatio i okrenuo se Kolu. Ovaj je stajao sa gitarom uz nogu, i činilo se da je vrlo mali i vrlo bled. »Vreme je da neko postane letač, reče Kolu otac. »Vreme je da ova krila predam sledećem letaču, a Kol da ih uzme, ali bilo bi naopako poneti krila u sobi. Pođimo na letački obronak da vidimo kako dečak postaje čovek.«

Nosači buktinja, bez izuzetka letači, bili su spremni. Pošlo se iz kuće. Kol je hodao na počasnom mestu, između kneza i svog oca, a letači za njima sa buktinjama. Maris i svi ostali išli su pozadi. Deset minuta se pešačilo, laganim korakom, u nezemaljskom putovanju, do vrha klifa, gde svi stadoše u približan polukrug. Kraj ruba, Ras je sam, svojom jedinom upotrebljivom rukom, odbijajući pomoć, pričvrstio krila na svoga sina. Kol je u licu bio beo kao kreda. Stajao je skoro okamenjeno dok je Ras opružao krila. Mladić je netremice gledao pravo u provaliju pred sobom, na čijem su dnu mračni talasi parali plažu svojim kandžama. Konačno je bilo gotovo. »Sine moj, ti si letač«, reče Ras. Povukao se, pridružio gomili, stavši blizu Maris. Kol je sad stajao sam pod zvezdama, na ivici, a ogromna krila činila su ga manjim nego ikad. Maris je želela da poviče, da prekine stvar, da nešto učini; osećala je suze na svojim obrazima. Ali se nije mogla pokrenuti. Kao i svi drugi, stajala je u očekivanju tradicionalnog prvog poletanja. Najzad je Kol, udahnuvši oštro i čujno vazduh, načinio par trčećih koraka i otisnuo se sa klifa. Pri poslednjem koraku se sapleo, i padajući nestao iz vida. Gomila je srnula napred. Dok su gledaoci stigli do ivice, Kol se već povratio i sad se polako uspinjao. Napravio je široki krug nad morem, pa je ponirao do klifa, pa se opet otisnuo ka moru. Ponekad su mladi letači svojim prijateljima priređivali predstavu, ali Kol nije bio sklon predstavama. Kao neki siromašak sa srebrnim krilima, lutao je nespretno i pomalo izgubljeno po nebu koje mu nije bilo dom. Otvarala su se i druga krila; Korm i Šali i drugi spremali su se da polete. Uskoro će se priključiti Kolu, nadletaće prašinare nekoliko puta u formaciji, pa će ih ostaviti i odeteti na Eiriu, da provedu ostatak noć: proslavljajući priključenje novoga člana. Pre no što je iko od njih mogao da poleti, vetar se promenio: Maris je za to imala osećaj iskusnog letača. Čak je i čula nadolazak novog vetra hladne oluje koja je žalobno fijukala preko kamenitih vrhova, a onda je jasno videla kako Kol posrće. Malo je potonuo, borio se da se spase, i iznenada počeo da se obrće u krug. Neko je kriknuo. Sledećeg trena već je uspostavio kontrolu i krenuo ka kopnu. Ali mučeći se, mučeći se. Vetar je bio od onih žestokih, ljutitih, koji letača guraju nadole; sa takvim vetrom letač mora da postupa blago, da ga kroti i umiruje. Kol se sa njim rvao, i vetar ga je pobeđivao.

»Ovaj je u nevolji«, reče Korm. Taj elegantni letač sad je ispravio i zabravio sve preostale segmente svojih krila jednim jakim zamahom. »Pratiću ga.« uz te reči, odjednom se našao u vazduhu. Prekasno, međutim, jer nije mogao stvarno pomoći. Kol, čija su krila lepetala gore i dole od udaraca uznemirenog vazduha, jurio je ka plaži za prizemljivanje. Bez ijedne reči doneta je odluka, i svi pođoše nizbrdo, na čelu sa Maris i njenim očuhom Rasom. Kol je ponirao brzo, prebrzo. Nije jahao na vetru, ne, nego ga je vetar gurao. Krila su mu se tresla dok je sletao, zatim se nagao sasvim u stranu, tako da je vrhom jednog krila zaparao pesak dok je vrh drugog stršao u nebo. Pogrešno, pogrešno, skroz pogrešno. Dok su još jurili prema plaži, ugledali su pod svetlošću zvezda veliki oblak peska bačenog u vazduh u mlazevima, začuli grozan zvuk metala koji se slama, i već je Kol bio na tlu, ležao bezbedan, na pesku. Levo krilo mu je visilo, slomljeno. Ras je prvi stigao do njega, klekao, počeo da otkopčava kaiševe. Drugi se skupiše unaokolo. Tad se Kol malo pridigao, pa su videli da se trese i da su mu oči pune suza. »Nema brige«, reče Ras lažno srčanim glasom. »Samo jedna letvica, sine, a one se često lome. Popravićemo to začas. Nešto si se spetljao, ali svi smo takvi kad prvi put poletimo. Sledeći put biće bolje.« Kol povika: »Sledeći put, sledeći put, sledeći put! Ne mogu. Ne mogu ovo, oče. Neću sledeći put! Ja neću ta tvoja krila!« Sad je otvoreno plakao, telo mu se treslo od jecaja. Gosti su stajali šokirani i zanemeli, a lice njegovog oca dobi strog izraz. »Ti si moj sin, i letač. Biće sledeći put. I naučićeš.« Kol se i dalje tresao od plača, a krila su mu sad ležala ispod nogu, slomljena i bar zasad neupotrebljiva. Neće noćas biti leta za Eiriu. Otac je ispružio zdravu ruku i dohvatio sina za rame, prodrmao ga. »Jel’ čuješ ti? Jel’ čuješ? Neću da slušam nikakve gluposti. Ako ne letiš, nisi mi sin.« Kolovo iznenadno buntovništvo sad je sasvim nestalo. Klimnuo je glavom, otresao suze, podigao pogled. »Da, tata«, reče. »Izvinjavam se. Samo sam se uplašio tamo gore. Nisam mislio to da kažem.« Pa on ima samo trinaest godina, dosetila se Maris gledajući iz grupe gostiju. Trinaest godina, prestravljen, a letač uopšte nije.

»Ne znam zašto sam to rekao. Stvarno nisam mislio.« Maris je uspela da progovori. »Jesi, znao si«, rekla je glasno, sećajući se kako je Kol pevao o Gavranu, sećajući se svoje odluke. Lica ostalih, zaprepašćena, okrenuše se ka njoj, a Šali ju je uhvatila za nadlakticu da je zadrži. Ali je Maris otrgla ruku i progurala se napred, i stala između Kola i njegovog oca. »Mislio je ozbiljno«, rekla je nešto tiše, sigurnim i pouzdanim glasom mada joj je srce treperilo. »Zar nisi mogao da vidiš, oče? On nije letač. On je dobar sin, kojim treba da se ponosiš, ali nikad neće voleti vetar. Baš me briga šta zakon kaže.« »Maris«, počeo je Ras, a u glasu mu nije bilo ničeg toplog, nego samo očajanja i povređenosti. »Ti bi da oduzmeš krila sopstvenom bratu? Mislio sam da ga voliš.« Pre nedelju dana ovo bi je rasplakalo, ali ne sad, jer je sve suze odavno potrošila. »Svakako da ga volim, i želim da živi dugo i srećno. Kao letač neće biti srećan; on leti samo radi tvog ponosa. Kol je pevač, i to dobar. Zašto moraš da mu oduzmeš način života koji voli?« »Ništa ja ne oduzimam«, reče Ras hladno. »Tradicija... « »Glupa tradicija.« Ubacio je novi glas. Maris se osvrnula da vidi ko joj je saveznik, i videla Bariona kako se probija napred kroz gomilu. »Maris je u pravu. Kol peva kao anđeo, a kako leti to smo svi videli.« Osvrnuo se i bacio prezriv pogled na letače koji su stajali u blizini. »Vi letači ste robovi navike do te mere da ste zaboravili da mislite. Sledite tradiciju slepo, ne gledajući ko zbog toga strada.« Skoro neprimećen, Korm je sleteo i savio svoja krila. Sad je stajao pred njima; od besa mu je krv udarila u lice, obično glatko i tamno. »Letači i njihova tradicija dali su Amberliju veličinu, oblikovali su istoriju Vindhejvena već hiljadama puta. Nije me briga da li ti mnogo dobro pevaš, Barione, to te ne stavlja iznad zakona.« Pogledavši Rasa, nastavio je. »Ne brini, prijatelju. Napravićemo od tvoga sina letača kakav još na Amberliju nije viden.« Ali tad je Kol podigao pogled, pa iako su mu suze još tekle, na njegovom licu pojavio se i gnev, i odluka. »Ne!« povika on dobacujući Kormu prkosni pogled. »Nećeš ti od mene praviti nešto što ja neću da budem, pa da si ne znam ko. Nisam kukavica i nisam dete, ali neću da letim, neću, NEĆU!« Njegove su reči bile kao bujica, i skoro ih je vrištao u vetar, njegova tajna

provalila je iz njega rušeći sve barijere. »Vi letači mislite da ste posebno dobri, da je svako drugi ispod vas, ali niste, znate, niste. Barion je bio na desetak ostrva, i zna više pesama nego deset letača zajedno, baš me briga šta misliš, Korm. On nije prašinar, nije vezan za zemlju, polazi brodom i kad se svi druge plaše. Vi letači bežite od scila, a Barion je jednu jednom ubio harpunom, iz malog drvenog čamca. Kladim se da to niste znali. I ja mogu kao on. Imam talenta. On polazi na Spoljašnja ostrva, i pozvao me je da pođem s njim, i rek’o je da će mi jednog dana dati svoju gitaru. On uzme letenje i da mu lepotu u rečima, ali isto tako i ribolov, lov ili bilo šta. Letači to ne mogu, a on može. On je Barion! pevač! a to vredi isto kao da je letač. I ja mogu to da postignem, kao što sam večeras sa Gavranom.« Pogledao je Korma sa mržnjom. »Uzmi ta stara krila i daj ih Maris, ona je letač«, povika, šutirajući mlitavo metalplatno na tlu. »A ja hoću sa Barionom.« Zavladala je strašna tišina. Ras je dugo stajao kao zanemeo, a onda je pogledao svog sina. U licu je izgledao stariji nego ikad. »Ne može ona ta krila da uzme, Kol«, reče Ras. »To su bila moja krila, a pre toga mog oca, a pre toga njegove majke; a moja je želja bila, bila ...« reči mu zastadoše u grlu. »Ti si kriv za ovo«, reče Korm dobacujući besan pogled Barionu. »I ti, da ti, njegova sestra«, dodade prenoseći svoj bes na Maris. »Pa dobro, Korm«, reče Maris. »Odgovornost je na meni i Barionu, zato što volimo Kola i hoćemo da bude srećan i, dabome, živ. Letači su predugo sledili tradiciju. Barion je u pravu, zar ne vidiš? Svake godine loši letači uzimaju krila svojih otaca i ginu sa tim krilima, i Vindhejven ostaje siromašniji jer se krila ne mogu nadoknaditi. Koliko je letača bilo u danima kad su zvezdani putnici bili živi? Koliko ih je danas? Ne vidiš šta nam ta tradicija radi? Krila su zaveštenje; treba da ih nose oni koji vole nebo, koji će najbolje leteti i najbolje ih čuvati. Umesto toga dajemo krila samo po merilu rođenja. Rođenja, a ne veštine, a znamo da jedino veština spasava letača od smrti, i jedino ta veština drži Vindhejven na okupu.« Korm je šmrknuo. »Ovo je sramota. Ti, Maris, nisi letač, i nemaš prava da o tim stvarima govoriš. Tvoje reči sramote nebo, a ti kršiš celokupnu tradiciju. Ako se tvoj brat opredelio da napusti ono što mu po rođenju pripada, e pa, dobro. Samo, neće moći da ismeva naš zakon i da i daje krila kome on hoće.« Osvrnuo se po gomili skamenjenoj od šoka. »Gde je knez? Kaži nam zakon!«

Knežev glas bejaše spor i brižan. »Zakon, tradicija, ali. ovaj slučaj je sasvim poseban, Korm. Maris je dobro služila Amberliju, i svi znamo kako leti. Ja ... « »Zakon«, reče Korm uporno. Knez je odmahnuo glavom. »Da, to je moja dužnost, ali, zakon kaže, ako se letač odrekne svojih krila ona će biti predata drugom letaču sa istog ostrva, i to najstarijem, pa će ih taj letač, i knez, čuvati dok se ne izabere novi nosilac krila. Ali Korm, nijedan letač se nikad nije odrekao krila, ovaj zakon se koristi samo kad letač umre bez naslednika, a ovde, u ovom slučaju, Maris je... « »Zakon je zakon«, reče Korm. »A ti ćeš ga slušati slepo«, reče Barion. Korm je to ignorisao. »Ja sam najstariji letač Amberlija, pošto je Ras predao krila u nasledstvo. Preduzeću staranje o tim krilima, dok ne nađemo nekog dostojnog da bude letač, nekoga ko će uviđati kolika je to čast i čuvati tradicije ...« »Ne!«, povika Kol. »Ja hoću da Maris ponese krila!« »Ti nemaš o tome šta da pričaš«, reče Korm. »Ti si prašinar.« To rekavši, sagao se i uzeo odbačena, slomljena krila. Metodično poče da ih presavija. Maris se osvrtala tražeći pomoć, ali nade nije bilo. Barion je raširio ruke. Šali i Helmer su izbegavali njen pogled, a njen otac stajaše slomljen, u suzama, sada lišen čak i naziva letača, sveden na starog bogalja. Gosti počeše jedan po jedan da se udaljuju. Knez joj je prišao. »Maris«, započe on. »Žao mi je. Dao bih ti krila da mogu. Zakon nije ovome namenjen, nije izmišljen radi kažnjavanja, nego samo kao uputstvo. Ali to je letački zakon, a ja protiv letača ne mogu. Ako odbijem Korma, Amber će biti kao Kenehut, a pesme će me nazvati ludim.« Klimnula je glavom. »Razumem«, reče. Korm, sa po jednim parom krila ispod svake ruke, odlazio je krutim koracima sa plaže. Knez se okrete i ode, a Maris pođe preko peska prema očuhu Rasu. »Tata«, zaustila je. On podiže pogled. »Nisi mi ćerka«, reče i okrete se namerno od nje. Gledala je staroga kako se udaljuje, nabadajući mukotrpno korak po korak, da bi na kopnu sakrio svoju sramotu. Konačno njih troje ostadoše sami na plaži za prizemljenje, bez reči, poraženi. Maris je prišla Kolu i zagrlila ga. Držali su se jedno za drugo,

oboje, za trenutak, samo deca koja traže utehu, a jedno drugom je ne mogu dati. »Ima mesta kod mene», rekao je Barion posle nekog vremena. Njegov glas ih je probudio. Razdvojiše se ošamućeno, videše kako pevač nabacuje gitaru na rame, i pođoše za njim kući. Za Maris, dani koji su usledili bili su mračni i brižni. Barion je živeo u maloj daščari kraj luke, u neposrednoj blizini napuštenog, istrunulog keja; tu su sada i Maris i Kol odseli. Kol bejaše sretniji no što je ga Maris ikad videla; svakog dana je pevao sa Barionom, i znao je da će najzad, posle svega, ipak postati pevač. Jedino ga je mučila činjenica da je otac odbijao da ga vidi, ali i to je često zaboravljao. Bio je mlad, otkrio je da ga mnogi momci njegovih godina gledaju sa divljenjem a i sa krivicom što se takvome dive, kao da je Kol neki pobunjenik, i zato se osećao slavnim. Za Maris stvari nisu bile tako lake. Retko je izlazila iz daščare, a kad bi izašla bilo bi to uglavnom da bi lutala po keju u zalazak sunca i gledala povratak ribarakih brodića. Ni o čemu nije mogla da razmišlja sem o svome gubitku. Bila je zarobljena, bespomoćna. Potrudila se što je najbolje mogla, činila je sve kako valja i treba, i opet ostala bez krila. Vladala je, kao neki ludi okrutni knez, Tradicija, i svoju zarobljenicu pomno držala. Dve nedelje posle incidenta na plaži, Barion se vratio posle dana provedenog na dokovima, gde je svakodnevno odlazio da sakuplja nove pesme od ribara Amberlija i da peva u lučkim krčmama. Dok su iz činija jeli vruću čorbu sa mesom, on pogleda njih dvoje i reče: »Obezbedio sam prevoz brodom. Kroz mesec dana zaploviću za Spoljašnja ostrva.« Kol se nasmešio sa oduševljenjem. »Idemo i mi?« Barion je klimnuo glavom. »Ti, da, svakako. A Maris?« Ona odmahnu glavom. »Ne«. Pevač je uzdahnuo. »Ništa ne možeš dobiti ostajući ovde. Biće ti teško na Amberliju. Čak i za mene su nastala teška vremena. Knez preduzima korake protiv mene, jer ga Korm na to podstiče, i zato ugledni ljudi počinju da me izbegavaju. Osim toga, svet je prepun stvari koje vredi videti. Pođi sa nama.« Nasmešio se. »Možda naučim čak i tebe da pevaš.«

Maris je brljala tamo-amo po svojoj činiji. »Ja pevam čak i gore nego što moj brat leti, Barione. Ne, ne mogu da pođem. Ja sam letač. Moram da ostanem i ponovo osvojim svoja krila.« »Divim ti se, Maris«, reče on, »ali tvoja bitka je beznadežna. Šta možeš da učiniš« »Ne znam. Nešto. Eto recimo knez. Mogu da odem kod njega. Knez određuje zakone, a on je na mojoj strani. Ako uvidi šta je najbolje za narod Amberlija... « »Ne može on protiv Korma. Pa dalje, to je pitanje letačkog zakona, na šta knez nema uticaja. Pored toga...« oklevao je. »Šta?« »Ima vesti. Širom dokova se priča. Našli su novog letača, tačnije jednog starog letača. Devin sa ostrva Gavore krenuo je brodom ovamo, da se ovde nastani i da nosi tvoja krila.« Gledao ju je pažljivo, zabrinuto. »Devin!« tresnula je viljuškom o sto i ustala. »Zar su ih njihovi zakoni potpuno oslepeli, da ne vide ni zdravi razum?« Šetkala je preko sobe. »Devin je gori letač nego što je Kol ikad bio. Devin je svoja krila izgubio kad se spustio previše nisko i dotakao vodu. Da nije baš tada naišao brod, ne bi Devin bio među živim. I Korm hoće da mu da još jedan par krila?« Sa gorkim osmehom Barion reče: »Korm je letač i drži se starih tradicija.« »Pre koliko vremena je Devin krenuo?« »Kažu, pre nekoliko dana.« »To je put od dve nedelje, k’o ništa«, reče Maris. »Ako ću išta učiniti, to mora biti pre nego što taj stigne ovamo. Kad jednom ponese krila, njegova su, a za mene su izgubljena.« »Ama, Maris«, reče Kol, »šta možeš da učiniš?« »Ništa«, reče Barion. »A, mogli bi da ukrademo krila, jasna stvar. Korm ih je dao da se oprave, i sad su isto tako dobra kao i nova. Samo, kuda bi sa njima? Nigde ne bi našla dobrodošlicu. Odustani, devojko. Ne možeš izmeniti letački zakon.« »A, jel’?« reče ona. Glas joj je odjednom živnuo. Prestala je da se šetka, naslonila se na sto. »Siguran si? Zar tradicije baš nikad nisu menjane? Odakle su one uopšte?« Na Barionovom licu pokazala se zbunjenost. »Pa, održan je savet, neposredno posle pogibije starog međuzvezdanog kapetana, kad je novi

knez-kapetan Velikog Šotana podelio novonapravljena krila. Tada je odlučeno da nijedan letač nikad neće poneti oružje na nebo. Pamtili su bitku, i način kako su stari zvezdani mornari upotrebili poslednja dva para nebeskih sanki da sipaju vatru odozgo.« »Da«, reče Mari, »ali seti se, bila su i dva druga savetovanja. Jedno je bilo mnogo generacija kasnije, kad je knez-komandant Velikog Šotana poželeo da podvrgne druge kneževe svojoj volji i stavi čitav Vindhejven pod svoju kontrolu, pa je poslao letače Velikog Šotana u nebo sa mačevima da udare na Mali Šotan. Ti letači su iščezli i postali leteći duhovi, a onda su se letači drugih ostrva sakupili i osudili ga. Zato je to bio poslednji knezkomandant, a Veliki Šotan je ostrvo kao i svako drugo.« »Da«, reče Kol, »a treće savetovanje je bilo kad su svi letači glasali da ne sleću na Kenehut, kad je ludi knez ubio letača koji je doneo zle vesti.« Barion je klimao glavom. »U redu. Ali od tada nikakvo dalje savetovanje nije sazivano. Jesi li siguran da bi oni pristala da se sakupe?« »Naravno«, reče Maris. »To je nepisani zakon, jedna od Kormovih dragocenih tradicija. Bilo koji letač može da sazove savetovanje. Tamo bih mogla da objasnim svoj slučaj svim letačima Vindhejvena, i...« Zastala je, izmenjala poglede sa Barionom. Oboje su mislili na isto. »Bilo koji letač«, reče on naglašeno. »Ali ja nisam letač«, reče Maris. Klonula je u svoju stolicu. »A Kol se odrekao krila, a Ras, čak i kad bi hteo da razgovara sa nama, već ih je predao u nasleđe. Korm ne bi uvažio naš zahtev. Poruka ne bi krenula.« »Eventualno pitaj Šali«, prediožio je Kol, »ili čekaj na letačkom obronku, ili... « »Šali je daleko mlađa od Korma, i previše se plaši«, reče Barion. «Čujem ja šta se o tome govori. Njoj je žao zbog tebe, kao i knezu, ali neće da krši tradiciju. Jer, Korm bi mogao i njoj da oduzme krila. A ostali, na koga bi mogla da se osloniš? I koliko bi mogla da čekaš? Helmer najčešće dolazi, ali on je isto tako krut kao i Korm. Džejmis je suviše mlad, i tako dalje. Ti bi od njih tražila da se izlože priličnom riziku.« Odmahnuo je glavom sumnjičavo. »Neće uspeti. Letači neće ni da razgovaraju sa tobom, ne na vreme. Kroz dve nedelje Devin će poneti tvoja krila.« Sve troje zaćutaše. Maris je zurila u svoju hladnu čorbu, i razmišljala. Nema načina? pitala se. Zar baš nikako? Tad pogleda Bariona. »Malo čas«, rekla je vrlo obazrivo, »pomenuo si nešto u smislu da ukrademo krila ... «

Vetar je bio hladan, vlažan i ljut, šibao je talase; na istočnom nebu ocrtavala se oluja. »Dobro vreme za letenje«, reče Maris. Čamac se blago ljuljao ispod nje. Barion se nasmešio, i pritegao ogrtač oko sebe da se zaštiti od vlage. »E sad samo kad bi mogla malo da poletiš«, reče. Njen pogled ode do obale, gde se naspram drveća ocrtavala Kormova drvena kuća tamne boje. U prozoru na gonjem spratu gorelo je svetlo. Tri dana, mislila je Maris kivno. Već odavno je trebalo da bude pozvan na dužnast. Koliko još mogu da čekaju? Svakim satom primiče se Devin, čovek koji će uzeti njena krila. »Noćas?« upita Bariona. Ovaj sleže ramenima. Čistio je nokte dugim bodežom, i sav se uneo u taj posao. »Ti treba da znaš bolje od mene«, reče. »Koliko često pozivaju letače?« »Često«, reče Maris zamišljeno. Hoće li međutim, Korm biti pozvan? Možda knez koristi samo Šali sve do Devinovog dolaska. »Ne sviđa mi se ovo«, reče. »Moramo nešto preduzeti.« Barion je zavukao bodež u kaniju. »Mogao bih ja Korma ovim, ali neću. Uz tebe sam, Maris, a tvoj brat mi je skoro kao sin, ali ne dolazi u obzir da ubijem radi para krila. Ne. Čekamo dok svetionik ne uputi poziv Kormu, a onda provaljujemo. Ništa drugo nije dovoljno bezbedno.« Ubiti, pomisli Maris. Da li bi do toga došlo ako bi oni provalili u kuću dok je Korm još tu? I bilo joj je jasno da bi odista do toga došlo. Korm je Korm, odupro bi se. Bila je jednom u njegovoj kući. Pamtila je komplet ukrštenih noževa od obsidijana na zidu, svetlucavih i tvrdih. Mora postojati drugi način. »Neće njega knez pozivati«, rekla je. Na neki način to je jasno osetila. »Sem u hitnom slučaju.« Barion je proučavao boje koje su se skupljale na istoku. »Pa onda?« reče. »Kako bi to mi stvorili hitan slučaj?« »Ne, ali mož’ da pošaljemo signal«, reče Maris. »Hmmmm«, uzvratio je pevač. Razmatrao je ovu ideju. »Da, mogli bi, valjda.« Iscerio se na nju. »Maris, mi svakog dana prekršimo još po neki zakon. Nije dosta što tražiš od mene da ukradem tvoja krila, nego hoćeš i

da provalim u svetionik i pošaljem lažan poziv. Dobro je što sam pevač, inače bismo ostali zapamćeni kao najveći kriminalci u istoriji.« »Na koju foru ćeš to da sprečiš kao pevač?« »Šta misliš, ko sastavlja pesme? Opevaću nas kao heroje.« Izmeniše osmehe. Barion je prihvatio vesla i brzo doveo čamac obali, u jednu močvarnu plažu sakrivenu drvećem ali ne mnogo udaljenu od Kormove kuće. »Čekaj ovde«, reče joj izlazeći iz čamca u vodu duboku do kolena koja je zapljuskivala obalu. »Idem do svetionika. Uđi i zgrabi krila čim vidiš da je Korm izašao.« Maris je klimnula glavom. Skoro sat je sedela sama u sve gušćoj tami, gledajući sevanje munja daleko na istočnom delu horizonta. Uskoro će oluja i ovde stići; već je osećala ujede vetra. Najzad se na vrhu najvišeg brega ostrva Amberli upalilo veliko svetlo kneževog svetionika i počelo munjevito da treperi prenoseći poruku. Barion je odnekud znao tačan signal, ona shvati, iako je zaboravila sama da mu taj signal kaže. Ovaj pevač je mnogo znao, više nego što je ona ikad verovala. Možda on i nije toliki lažov. Nekoliko minuta kasnije ležala je u korovu par koraka od Kormovih vrata, sagnute glave, zaklonjena senkama i drvećem. Vrata se otvoriše i crnokosi letač izađe, noseći svoja sklopljena krila preko ramena, Bio je toplo obučen. Odeća za let, pomisli Maris. On žurno ode niz drum. Kad je otišao, nije joj bilo teško da nađe kamen, privuče se jednoj strani zgrade i razbije prozor. Srećom, Korm bejaše neženja, i sam u kući; sem ako je večeras neka žena bila s njim. Međutim, osmatrali su kuću pažljivo, i videli su da niko nije dolazio sem čistačice koja je radila danju. Maris je uklonila ostatke stakla, naskočila na prozorski okvir, pa u kuću. Unutra, gust mrak, ali se njene oči brzo prilagodiše. Morala je da nađe krila, svoja krila, pre nego što se Korm vrati. On će vrlo brzo stići do svetionika i otkriti da je poziv bio lažan. Barion je sigurno već pobegao. Traganje je bilo kratko. Odmah do ulaznih vrata, na čiviluku gde su njegova sopstvena krila visila kad nije leteo, našla je svoja. Pažljivo ih je skinula, sa ljubavlju i čežnjom, i prešla prstima preko hladnog metala da proveri letvice. Konačno, pomisli. A sad, nikad mi ih više neće oduzeti.

Pripasala ih je i dala se u bekstvo. Izašla je kroz vrata i krenula kroz šumu, ali ne putem kojim je Korm otišao. On će se uskoro vratiti i otkriti gubitak. Morala je da se domogne letačkog klifa. Pešačila je dobrih pola sata, i dvaput morala da se krije u žbunju od drugih noćnih putnika. A i kad je došla do klifa, nekog je tamo bilo, videla je dvojicu iz letačkog konaka, pa je morala da se krije iza stena, čeka, i pazi na njihove fenjere. Kad se već sva ukočila od čučanja, i kad je već drhtala od hladnoće, ugledala je daleko nad morem drugi par krila, u brzom spuštanju. Letač je napravio jedan krug iznad plaže, da privuče pažnju te dvojice, a zatim je sleteo glatko. Dok su joj otkopčavali kaiševe, videlo se da je to Ani sa Kulhala. Eto, dakle, prilike, mislila je Maris: sad će ova dvojica odvesti Ani kod kneza. Kad su otišli sa njom, Maris brže-bolje ustade i brzo pođe kamenitim puteljkom uzbrdo, na letački klif. Raširiti svoja sopstvena krila bio je spor i mukotrpan posao, ali ga je ona obavila, iako su šarke na levoj strani davale otpor. Morala je da zamahuje pet puta da bi poslednji segment konačno došao na mesto i blokirao se. Korm se nije čak ni brinuo o ovim krilima, razmišljala je ogorčeno. Tada, zaboravljajući to, zaboravljajući sve, potrčala je i bacila se u vetrove. Koncentrisana snaga oluje udarila ju je skoro kao pesnica, ali je Maris popustila udarcu, pomicala se i uvijala pred njim, dok nije uhvatila jaku uzlaznu struju i otpočela uspon, brzo, visoko i sve više. Nedaleko iza nje sevnula je munja, i Maris oseti drhtaj straha, ali posle te jedne munje zavladala je tišina. Letela je ponovo, pa ako bi je nebo sad i sagorelo, ništa za to, niko na Amberliju ne bi zažalio za njom sem Kola, a lepše smrti nema. Načinila je zaokret i popela se još više, a tad joj se i protiv volje oteo dugi uzvik radosti. Jedan glas joj je odgovorio. »Okreći!« povikao je neko iza nje razbešnjeno. Trgla se, na trenutak izgubila letaći osećaj, osvrnula se i pogledala uvis. Opet je munja rascepila nebo Amberlija, pa su krila iznad nje, dotle obuhvaćena tminom noći, načas zasijala sjajem srebra u podne. To se Korm iz oblaka obrušavao na nju.

Usput je vikao. »Znao sam da si ti«, rekao je. Ali vetar mu je odnosio svaku treću reč. »... moralo... iza toga... nisam išao kući... klif... čekao! Okreći! Oboriću te! Prašinarko!« Ovo poslednje je čula i nasmejala se. »Pa pokušaj«, doviknula mu je prkosno. »Pokaži mi kakav si letač, Korm! Uhvati me!« Smejući se i dalje, nagla je jedno krilo i izmakla se njegovom obrušavanju. On produži nadole a ona nagore. Dok ju je mimoilazio, još je urlao. Hiljadu puta se igrala sa Dorelom. Jurili su se oko Eirie ali sada bilo je na smrt ozbiljno. Maris se poigravala sa vetrovima. Želela je samo visinu i brzinu. Instinktivno je nalazila struje, kretala sve brže. Sada već daleko u dubini, Korm je zaustavio svoje poniranje, podigao je prednji deo tela, skrenuo i počeo da joj se približava odozdo. Ali dok se on ispeo na njenu visinu, ona je već daleko odmakla. Nameravala je da tako i ostane. Ovo nije bila igra, i nije mogla sebi dozvoliti nikakav rizik. Ako se on ovako ljut dohvati veće visine, počeće da je potiskuje nadole, santimetar po santimetar, dok je ne gurne u sam okean. Kasnije bi on zažalio, i to zbog izgubljenih krila, ali Maris je znala da bi to sad svejedno učinio. Letačke tradicije toliko su mu značile. Onako uzgred se zapitala kako bi se ona sama ponela pre godinu dana prema čoveku koji je ukrao par krila. Amberli je nestao iza njih, i više nigde nisu videli kopno, sem što je desno, nisko na horizontu, treperila svetlost svetionika na Kulhalu. I to su brzo ostavili za sobom, i više ništa ne ostade sem crnog mora ispod i crnog neba iznad. I Korma, koji ju je neumoljivo pratio, i čija se figura ocrtavala naspram oluje. Ali, pomisli Maris osvrćući se i žmirkajući, kao da se smanjio. Zar je brža od njega? Znala je sigurno da je Korm vešt letač. Uvek je dobro zastupao zapadne letače na takmičenjima, dok njoj nije bilo dozvoljeno da se takmiči. A ipak se sada rastojanje očevidno povećavalo. Još jednom je sevnulo, a koji sekund potom grmljavina se zloslutno prevaljala morem. Odozdo, scila je uzvratila urlikom, misleći da je grmljavina nečiji izazov na bitku. Maris je u ovome videla nešto drugo. Koliko je proteklo od munje do zvuka? Ostavili su o l u j u za sobom, i dok je oluja produžavala verovatno pravo na zapad, Maris je odmicala na severozapad, i u svakom slučaju uklanjala se oluji s puta. Osetila je kako u n j o j nešto uzleće. Zaokrenula je i prevrnula se jednom iz čistog zadovoljstva, zatim izvela luping, prebacujući se sa struje na struju kao akrobat na nebu. Sad su vetrovi bili njeni; ništa nije moglo poći loše.

Korm se primakao dok se Maris igrala, pa kad je izašla iz lupinga i počela opet da hvata visinu, on nastavi da viče. Čula ga je nejasno. Izvikivao je nešto u smislu da ona neće imati gde da aterira, da će sa ukradenim krilima biti izgnanik. Jadni Korm! Pojma on nije imao! Maris je pikirala, dok nije skoro osetila ukus soli, dok nije čula valjanje talas metar ili dva ispod sebe. Ako hoće da je ubije, da je sruši u talase, evo, sad se ona izložila tom napadu, izložila se do najveće moguće mere. Išla je iznad samih vrhova talasa. Dovoljno je da je on sustigne, naleti odozgo, gurne je. Ali je znala, znala, da je on ne može sustići, ma koliko to želeo. Kad je konačno izbila ispod pokrivača uskomešanih oblaka u čisto noćno nebo, tako da su zvezde treperile na njenim krilima, Korm je bio samo sićušna tačka iza nje i to tačka koja se brzo smanjivala. Maris je čekala dok više uopšte nije mogla da vidi njegova krila, pa onda uhvatila novi uzlazni vetar i promenila kurs. Krenula je prema jugu, znajući da će Korm srljati slepo napred sve dok ne odustane i vrati se na Amberli. Ostala je sama sa krilima i nebom. Bar za kratko, zavladao je mir.

Satima kasnije, prva svetla ostrva Laus zaplamsaše iz mraka prema njoj, gorući orijentiri na vrhu stare tvrđave koja se uzdizala nad kamenitim ostrvom. Maris se nakrenula u tom pravcu, i uskoro se pred njom našla polurazrušena masa prastarog zamka, mrtvog, ako se izuzmu svetla. Preletela je i zamak i celu širinu malog brdovitog ostrva, i došla do slaze za prizemljenje na peskovitom jugozapadnom rtu. Laus nije imao dovoljno stanovništva da bi se sprovodilo dežurstvo kod letačkog konaka ili održavao konak sam. Njoj je baš to odgovaralo. Neće biti nikoga da je dočekuje pozdravom i da joj postavlja pitanja. Aterirala je sama i ni od koga primećena, u vodoskoku suvog peska, i iskobeljala se iz svojih krila. Na kraju staze za ateriranje, koja se pružala do samog podnožja le tačkog obronka, stajala je Dorelova jednostavna koliba, mračna i prazna. Kad se nije odazvao na kucanje, Maris je otvorila vrata, koja ničim nisu bila zabravljena, i ušla, pozivajući ga po imenu. Ali u kolibi je i dalje vladala tišina. Osetila je nagli nailazak razočarenja koje se brzo pretvorilo u nervozu. Gde je Dorel? Kad će se vratiti? Šta ako je Korm pogodio kuda će ona otići, pa ako uskoro dođe i zarobi je ovde pre nego što se Dorel vrati?

Nabacala je komade suve trske na zagrnut žar koji se na ognjištu odavao samo slabim sjajem, a zatim je upalila i peščanu sveću. Onda je pregledala malu, lepo uređenu prostoriju, tražeći neki nagoveštaj kad je Dorel otišao i kuda. Evo: uredni Dorel ipak je ostavio mrvice od riblje paštete na svom inače čistom stolu. Osmotrila je udaljeni ugao: da, kuća je bila stvarno prazna, jer na ptičjem trapezu nije bilo Anitre. Tako dakle, Dorel je otišao u lov sa svojim noćnim sokolom. U nadi da nisu otišli daleko, Maris je ponovo poletela i dala se u traganje. Našla ga je kako se odmara na jednoj steni u podmuklim plićacima na krajnjem zapadu Lausa, sa krilima pričvršćenim na leđa ali svijenim, i sa sokolom koji mu je stajao na ručnom zglobu i uživao u komadiću tek ulovljene ribe. Dorel je ptici nešto govorio, i nije ni video Maris dok ona nije projurila iznad njega, zaklanjajući krilima zvezde. Onda je samo zurio u nju dok se spuštala opasno nisko, kružeći, a njegovo lice bilo je prazno, bez ikakvog traga prepoznavanja. »Dorel!« povika ona, glasom povišenim od napetosti. »Maris?« neverica mu se razlila po licu. Okrenula se hvatajući jednu uzlaznu struju. »Dođi na obalu. Moram da razgovaram s tobom.« Klimnuvši glavom Dorel naglo ustade i otrese noćnog sokola sa ruke. Ptica je nevoljno ispustila svoj zalogaj i vinula se u nebo bledim belim krilima, i tu je kružila bez ikakvog napora, čekajući svog gospodara. Maris zaokrete tamo odakle je došla. Ovog puta, kad se spuštala na stazu za prizemljivanje, spustila se iznenada i nespretno, i žestoko oderala kolena. Bila je zbunjena, sve se u njoj komešalo; napetost za vreme krađe, napor dugog letenja posle mnogo uzastopnih dana bez krila, čudna mešavina bola, straha i radosti koju je osetila kad je ugledala Dorela, sve ju je to savladalo, potreslo, tako da sad nije znala šta bi. Pre nego što joj se Dorel mogao pridružiti prionula je na posao da savije i složi svoja krila, prisiljavajući svoj duh i svoje ruke da obavljaju jedan po jedan pokret. Nije još ništa mislila, nije sebi dozvoljavala nikakvo razmišljanje. Silno joj je smetalo uporno curenje krvi iz kolena niz noge. Dorel je aterirao kraj nje, uredno i glatko. Njena iznenadna pojava ga je potresla, ali nije dopuštao da osećanja utiču na njegovo letenje Nije to bilo

samo pitanje ponosa, nego i nešto skoro urođeno, nasleđen kao i krila. Dok je skidao svoja krila Anitra mu se spustila na rame. Ispruženih ruku, pošao je u susret Maris. Noćna ptica je ovo propratila nimalo ljubaznim komentarom, ali bi on svejedno zagrlio Maris, ne obazirući se na pticu, da mu Maris nije iznenada gurnula svoja ispresavijana krila u ruke. »Evo«, reče Maris. »Došla sam da se predam. Ukrala sam ova krila od Korma, pa ti sad izručujem i krila i sebe. Došla sam da te zamolim da sazoveš savetovanje radi mene, zato što si ti letač a ja nisam, a samo letač može da sazove savetovanje.« Dorel je zurio u nju, zbunjen kao neko ko se iznenada probudio iz teškog sna. Kod Maris je to njegovo držanje izazivalo silno nestrpljenje. Osećala se silno umornom. »Pa, objasniću ti«, reče Maris, »daj prvo da uđemo u kuću da se odmorim.« Hodanje je potrajalo, ali skoro bez reči i bez dodira. Samo jednom je rekao: »Maris, jesi li stvarno ... ukrala .. ?« Prekinula ga je. »Jesam.« Uzdahnula je iznenada i načinila pokret kao da će ga dodirnuti, ali se uzdržala. »Oprosti mi, Dorel, nisam mislila... iscrpljena sam, i valjda se i bojim. Ni sanjala nisam da ćemo se opet videti pod ovakvim okolnostima.« Onda je opet zaćutala, on nije navaljivao, pa je u noći samo Anitra gunđala i galamila što je morala prerano da prekine ribolov. Kad su stigli kući, Maris je utonula u jedinu veliku stolicu, trudeći se da se opusti, da ukloni napetost iz sebe. Posmatrala je Dorela, i osećala kako se smiruje gledajući njegove dobro poznate rituale. Stavio je Anitru na trapez, navukao zavesice svuda oko nje (neko drugi bi navukao sokolu povez preko očiju, ali se Dorel nije slagao s time), raspalio vatru i okačio čajnik nad plamen, da proključa. »Čaj?« »Da.« »Staviću umesto meda malo cvetova kerija«, reče on, »da se relaksiraš.« Osetila je iznenadnu toplinu za njega. »Hvala.« »Hoćeš da skineš to? Obuci nešto moje.« Odmahnula je glavom; pokrenuti se, bilo bi sad isuviše naporno. Onda je primetila da on gleda netremice u njene noge, gole ispod kratke suknjice koju je nosila, i da se zabrinuto mršti.

»Povredila si se.« Odasuo je malo tople vode iz čajnika u jedan tanjir, uzeo krpu i malo melema i klekao pred nju. Mokra, topla krpa koja je uklanjala skorenu krv bila je nežna kao mekan jezik. »A, pa nije tako loše kao što je izgledalo«, promrmljao je radeći. »Samo kolena, plitke ogrebotine. Nespretno sletanje, draga.« Njegova blizina i njegov blagi dodir uzbudili su je. Sva napetost, sav strah i umor istog časa nestadoše. Njegova ruka je skliznula duž njene butine i tamo se zadržala. »Dor...« reče ona blago, toliko obuzeta ovim trenutkom da je jedva govorila. On podiže glavu, oči im se susretoše, i opet je bila njegova. »Uspeće«, reče Dorel. »Moraće da uvide. Neće moći da te odbiju.« Sedeli su i doručkovali. Maris je svoj plan detaljno objasnila dok je Dorel spremao jaja i čaj. Nasmešila se i zahvatila kašičicom još malo iz rovitog jajeta. Bila je srećna i puna nade. »Ko će poći prvi da saziva savet?« »Razmišljao sam o tome, i trebalo bi da pođe Gart«, reče Dorel spremno. »Spopašću ga dok je još kod kuće, podelićemo obližnja ostrva i krenućemo da širimo vest. Biće i drugih koji će hteti da nam pomognu. Kamo sreće da i ti možeš sa nama.« U očima mu se ocrtalo žaljenje. »Bilo bi lepo da poletimo opet zajedno.« »Biće toga puno, Dor. Ako ... « »Znam, znam, letećemo zajedno koliko god hoćemo, ali, bilo bi fino baš jutros, posebno.« »Aha. Bilo bi fino.« Smešila se i dalje dok nije i njemu izmamila osmeh. Upravo je posezao rukom preko stola da je uhvati za ruku ili dotakne po licu, kad se začulo iznenadno kucanje na vratima, glasno i autoritativno. Oni se slediše. Dorel je ustao da otvori vrata. Ko god da ude neminovno je morao videti Maris koja je sedela u stolici pravo ispred vrata, ali nije imalo smisla skrivati se, niti su postojala druga vrata. Helmer stajaše napolju; sklopljena krila bila su mu još pričvršćena iza telo. Gledao je pravo u Dorela, ali nije skretao pogled unutra, na Maris. »Korm je iskoristio letačko pravo na sazivanje saveta«, reče napetim, ravnim, preterano formalnim glasom. »Po pitanju nekadašnjeg letača,

Maris sa Malog Amberlija, koja je ukrala tuđa krila. Zahteva se tvoje prisustvo.« »Šta?« reče Maris ustajući brzo. »Helmere, Korm je sazvao savet? Zašto?« Dorel joj je dobacio pogled preko ramena, pa opet pogledao Helmera; bilo je očito da ovaj sa nelagodnošću ignoriše Maris. »Zašto, Helmere?« pitao je, tiše nego Maris maločas. »Rekao sam ti. I nemam vremena da ovde stojim i guram vetar ustima. Imam da obavestim i druge letače, danas će biti letenja i letenja. A dan nije dobar za let.« »Sačekaj me«, reče Dorel. »Daj mi imena, i na koja ostrva da krenem. Pomoći ću ti.« Ugao Helmerovih usta se grčio. »Nisam pretpostavio da bi ti hteo da pođeš na takav zadatak, s obzirom šta je u pitanju, pa nisam tražio da mi pomogneš. Ali, kad se sam javljaš... « Dok se mladi letač hitro krilatio, Helmer mu dade sažete instrukcije. Maris je koračala tamo-amo, nemirna, nespretna, opet u pometnji. Helmer je očevidno rešio da je ignoriše, da im ne bi oboma bilo neprijatno. Maris ga više ništa nije pitala. Dorel ju je poljubio i jednom čvrsto zagrlio pre polaska, »Nahrani Anitru umesto mene i pokušaj da se ne brineš. Nadam se da se vratim pre nego što noć mnogo odmakne.« Kad su letači otišli, u kući kao da ju je nešto gušilo. Napolju nije bilo mnogo bolje. Helmer je bio u pravu, dan nije bio pogodan za letenje. U ovakve dane čovek je pomišljao na nepomični vazduh. Stresla se, plašeći se za Dorela. Ali on je bio previše vešt i pametan da bi se trebalo za njega brinuti, mislila je, pokušavajući da se smiri. Poludeće ako bude sedela unutra ceo dan i zamišljala opasnosti koje bi mogle da mu prete. Dovoljna je frustracija sedeti ovde prinudno, biti lišen neba. Osmotrila je nebo, oblačno. Ako posle saveta bude zauvek prašinarka... Ali budućnost će dati dovoljno vremena za tugovanje, pa je rešila da o tome sada ne razmišlja. Vratila se u kuću. Anitra, noćni letač, spavala je iza svojih zavesica; koliba bejaše vrlo tiha i vrlo pusta. Poželela je da Dorel bude uz nju, da joj olakša ove misli tako što će ih sa njom podeliti, da zajedno nagađaju zašto je Korm sazvao savet. Ovako samoj, misli su joj išle, u krug i u krug po glavi, kao ptice u kavezu.

Dorel je na ormanu za odeću čuvao tablu za igru džiči. Maris je sad spustila tu tablu sa ormana, i rasporedila glatke crne i bele oblutke u jednostavno otvaranje, koje je u ovom stanju duha nije uznemirilo. Iz dosade počela je da ih pomiče, igrajući za obe strane, gurkajući kamenčiće bez razmišljanja u nove konfiguracije, pri čemu je svaka proisticala iz prethodne, svaka i neizbežna i slučajna. Pa je razmišljala: Korm je čovek od ponosa; ja sam mu povredila ponos. Poznat je kao dobar letač, a ja. ribarska kći, ukrala sam krila od njega i izmakla mu kad me je gonio. Sad, da vaspostavi svoj ponos, mora da me ponizi na neki opštezapaženi, grandiozan način. Da samo dobije krila nazad, ne bi mu bilo dosta. Ne, svako, svi letači, treba da budu prisutni, da vide da sam ponižena i stavljena van zakona. Maris je uzdahnula. To je to. Ovaj je savet sazvan da bi se stavio van zakona prašinar-letač koji je ukrao krila. A, biće pesama o tome. Samo, možda i nije bilo bitno ko je sazvao savet. Iako je Korm povukao prvi potez, savet bi se još mogao okrenuti protiv njega. Ona, optužena, imaće pravo da govori, da se brani, da napadne besmislenu tradiciju. Pri tome su njeni izgledi bili isti, znala je, pred savetom koji se skupio na Kormov poziv, kao i na Dorelov. Jedino što je ovako saznala puni obim Kormove povređenosti i besa. Oborila je pogled na tablu za džiči. Obluci, beli i crni, bili su raspoređeni oko centra table, suočeni jedni sa drugima. Obe su se armije opredelile za jurišne formacije: dalo se videti da ovo neće biti igra odugovlačenja. Već u sledećem potezu neka figura će pasti. Maris se nasmešila i zbrisala sve oblutke sa stola. Da bi se savet sastao, bilo je potrebno mesec dana. Dorel je odneo poziv četvorici letača toga dana, i petorici sledećeg, a svako od ovih je kontaktirao sa drugima, a ovi sa sledećima, i tako se glas širio u koncentričnim talasima preko mora Vindhejvena. Poseban letač poslat je do dalekih Spoljašnjih ostrva, a drugi do puste Artelije, velikog sleđenog ostrva severa. Postepeno, svi su saznali, pa su jedan po jedan doletali na sastanak. Za mesto održavanja skupa određen je Veliki Amberli. Normalno bi se skup održao u Malom Amberliju, domovini i Maris i Korma. Ali to malo ostrvo nije imalo dvoranu odgovarajuće veličine, a Veliki Amberli je imao jednu ogromnu vlažnu dvoranu, retko upotrebljavanu.

U nju dođoše letači planete Vindhejven. Ne svi, naravno, jer je uvek bilo i hitnih slučajeva, i jer neki još nisu saznali, i jer su neki krenuli od svojih ostrva na duge i opasne letove i još se nisu pojavili. Ogromna većina ipak je bila tu, i to je bilo dovoljno. Nijedan takav skup nije se održao za života ma koga prisutnoga. Čak i godišnja takmičenja na Eirii bila su mala u poređenju sa ovim, bila su samo lokalna takmičenja istočnih i zapadnih. Takav je bar utisak Maris stekla, tokom tog meseca koji je provela u čekanju i posmatranju, dok su se ulice Ambertauna punile nasmejanim letačima. Stvaralo se neko praznično raspoloženje. Oni koji su ranije stigli pijančili su svake noći, na oduševljenje ovdašnjih vinskih trgovaca, i razmenjivali priče i pesme, i beskonačno nagvažđali o savetu i mogućoj odluci. Barion i drugi pevači zabavljali su ih tokom noći, a danju su se pravile trke i zabave u vazduhu. Oni koji su dolazili poslednji, bivali su urnebesno pozdravljani, a takvi su se dovlačili sve jedan po jedan. Maris je doletela sa Lausa kad su joj dali specijalnu dozvolu da još jednom upotrebi krila. Sad ju je srce bolelo od želje da im se pridruži u svemu. Svi njeni prijatelji bili su tu, i svi Kormovi, i zapravo sva krila zapadnih. Istočni su takođe došli, mnogi odeveni u krzno i metal što ju je neodbranjivo podsećalo na način kako se Gavran oblačio, i kako je bio obučen onog davnog dana. Došla su i tri Artelijanca blede kože; svaki je nosio na čelu srebrni kružić; bili su to aristokrati iz ledene zemlje gde su letači bili kraljevi, a ne samo glasnici. Družili su se kao braća i kao međusobno jednaki sa crveno uniformisanim letačima Velikog Šotana, sa dvadesetoricom predstavnika Spoljašnjih ostrva, koji nekako svi bejahu visokog rasta, i sa odredom od sunca pocrnelih krilatih sveštenika sa zelenilom obraslog Južnog arhipelaga, koji su služili ne samo svojim kneževima, nego i Bogu neba. Viđati ih, sretati ih, šetati se među njima, značilo je osetiti veličinu i širinu u kulturnoj raznovrsnosti Vindhejvena, i to je Maris sada osetila kao retko kada ranije. Ona je letela, makar samo kratko; pripadala je povlašćenoj manjini. A ipak je preostalo toliko mesta do kojih nije stigla. Kad bi samo opet dobila krila... Najzad su stigli svi za koje se očekivalo da će stići. Savet je zakazan za predveče; noćas neće biti gomila u krčmama Ambertauna. »Imaš izgleda«, reče Barion Maris na stepeništu ispred velike dvorane, neposredno pre početka saveta. Uz nju su bili Kol i Dorel. »Većina njih je u

dobrom raspoloženjiu, posle nekoliko nedelja vina i pesme. Plutam, pričam, pevam, i ovoliko znam: spremni su da te čuju.« Nacerio se svojim vučjim načinom. »A to je za letače nešto sasvim neuobičajeno.« Dorel je klimnuo glavom. »Gart i ja smo pričali sa mnogima. Ima puno razumevanja za tebe, naročito među mlađim letačima. Stariji delegati se većinom svrstavaju uz Korma i uz tradiciju, ali čak ni oni nisu potpuno rešeni.« Maris je odmahnula glavom. »Stariji letači su brojniji, Dor.« Barion joj je stavio očinski ruku na rame. »Onda ćeš morati i njih da pridobiješ na svoju stranu. Pošto sam video šta si sve već uradila, trebalo bi i to da uspeš.« Nasmešio se. Delegati u dugim redovima uđoše, i sad je Maris kroz vrata iza sebe začula kako knez Velikog Amberlija udara po ceremonijalnom bubnju kojim se označavao početak savetovanja. »Moramo unutra«, reče ona, a Barion klimnu glavom. Kao neletaču, bilo mu je zabranjeno da uđe. Stegao ju je jednom za rame, za sreću, uzeo svoju gitaru i pošao polako niz stepenice. Maris, Kol i Dorel požuriše unutra. Dvorana je imala oblik ogromnog kamenog amfiteatra, po čijem su obodu bile upaljene buktinje. Sasvim dole bejaše pod, a u sredini poda bio je namešten dug sto. U velikom polukrugu sedeli su letači, red iznad reda, na grubim kamenim sedištima, sve do najvišega reda gde su zid i svod postajali jedno. Džejmis Senior, lica istanjenog i urezanog starošću, sedeo je u sredini dugog stola. Iako već nekoliko godina nije leteo, njegovo iskustvo i njegov karakter bili su još široko poznati i respektovani, pa je prevalio dugi put brodom da bi ovde predsedavao. Levo i desno od njega sedela su preostala dva neletača, prašinara, kojima je dopušteno da prisustvuju: crnomanjasti knez Velikog Amberlija i knez Malog Amberlija. Sasvim desno, na četvrtoj stolici, sedeo je Korm. Sasvim levo čekala je prazna peta stolica. Maris joj priđe i sede, a Dorel i Kol se popeše stepenicama do svojih mesta. Ponovo se oglasiše bubnjevi, pozivajući na tišinu. Maris je gledala uokolo dok se tišina polako spuštala. Kol je sebi našao mesto visoko gore među omladincima koji su još čekali da naslede krila. Mnogi su doputovali brodovima sa obližnjih ostrva da vide trenutak istorije, ali od kojih se, kao ni od Kola, nije očekivalo da učestvuju u procesu odlučivanja. Sada su ignorisali Kola, što se i moglo očekivati; deca koja su jedva čekala da polete nebom teško da su mogla imati razumevanja za momka koji se sam

odrekao krila. Izgledao je strašno usamljeno i zalutalo, a Maris se slično osećala. Bubanj prestade. Džejmis Senior ustade, i njegov duboki glas odjeknu dvoranom. »Ovo je prvi letački savet sazvan za života ma koga ovde prisutnog«, reče on. »Većina vas već zna okolnosti pod kojima je sazvan. Moja pravila biće jednostavna. Korm će govoriti prvi, jer je on i sazvao ovaj savet. Zatim će Maris, koju on optužuje, dobiti priliku da mu odgovori. Posle toga svaki letač ili bivši letač ovde prisutan može da kaže svoju reč. Samo bih zamolio svakoga da govori glasno i da odmah na početku kažu svoje ime. Mnogi od nas ovde ne poznaju se međusobno.« On sede. Sad je Korm ustao i progovorio u tišini. »Sazvao sam ovaj savet na osnovu letačkog prava«, reče. »Počinjen je zločin, a njegova priroda i implikacije su takvi da svi moramo odgovoriti jedinstveno, svi letači moraju dejstvovati kao jedan. Svojom odlukom odredićemo svoju budućnost, a tako je bilo i sa odlukama ranijih saveta. Zamislite šta bi naš svet bio sada da su naši očevi i majke svojevremeno odlučili da prenesu ratovanje u vazduh. Bratstvo svih letača ne bi sada postojalo, pocepala bi nas sitna regionalna rivalstva, umesto da budemo, kao što treba, u visinama, iznad svađa na zemlji.« Nastavio je, dočaravajući sliku pustoši koja je mogla da nastane da su ti davni saveti glasali drukčije. Dobar je govornik, razmišljala je Maris; govori kao što Barion peva. Otresla je sa sebe mađiju koju je Korm postepeno stvarao i zapitala se ima li ikakvog načina da mu se suprotstavi. »Današnji problem je podjednako ozbiljan«, nastavi Korm, »a vaša odluka neće uticati samo na jednu osobu, za koju možete imati i simpatija, nego na svu našu decu tokom budućih generacija. Pamtite to dok slušate današnje raspravljanje.« Osvrnuo se, pa iako svoj rasplamteli pogled nije uperio direktno na Maris, ona se svejedno osetila zastrašenom. »Maris sa Malog Ambenlija ukrala je par krila«, reče on. »Pretpostavljam da vam je priča o tome svima poznata... « ali on je ipak ispričao sve od početka, od činjenice o njenom rođenju pa sve do scene na plaži. » ... i tako nađosmo novog nosioca, Devina od Gavore, koji je sad među nama. Ali pre nego što je on došao da uzme svoja krila, Maris ih je ukrala i pobegla. Nije to sve. Krađa je sramotna stvar, ali čak i krađa jednog para krila možda ne bi bila dovoljan razlog da se sazove letački savet. Maris je znala da se ne može nadati da krila zadrži. Uzela ih je ne da bi pobegla, nego da bi se pobunila protiv naših najvitalnijih tradicija. Ona

dovodi u pitanje same temelje našeg društva. Ona bi htela da se o vlasništvu nad svakim parom krila raspravlja, a to donosi opasnost anarhije. Ako naša osuda ne bude jasna, ako u ovom savetu ne donesemo presudu koja će ući u istoriju. moglo bi se tako desiti da činjenice budu kasnije izvrnute. I posle Maris da ostane zapamćen kao hrabri buntovnik, a ne kao lopov, što jeste.« Na tu reč, »lopov«, nešto je odzvonilo u njenoj duši kao zategnuta struna. Lopov. Zar je ona zaista to? »Ona ima prijetelje među pevačima, koji bi voleli da nas ismeju«, reče Korm, »pišući pesme kojima veličaju njenu navodnu hrabrost.« Na ovo je Maris u svom sećanaju ponovo čula Barionove reči: Opevaću nas kao heroje. Potražila je Kola pogledom i videla da on sad sedi uspravnije, sa malim osmehom na usnama. Pevači su odista imali moć u društvu, ako su bili dobri. »Zato se moramo izjasniti nedvosmisleno, za svu buduću istoriju, i žigosati ono što je uradila«, reče Korm. Okrenuvši se ka Maris, pogledao je odozgo pravo u nju. »Maris, optužujem te za krađu krila. Pozivam letače Vindhejvena, koji su se ovde u savetu sastali, da te stave van zakona, i da se zakunu da nijedan neće sletati na ma koje ostrvo gde se ti nastaniš.« Seo je, i u strašnoj tišini koja je usledila Maris je shvatila koliko ga je zapravo uvredila. Nikad nije sanjala da će on zatražiti tako strogu kaznu. Nije bio zadovoljan da joj samo uzme krila, nego je hteo da joj uzme tako reći i život, da je protera u pustinjačko izgnanstvo na nekoj udaljenoj praznoj steni. »Maris«, reče Džejmis Senior blago, pošto ona još nije ustala. »Ti si na redu. Hoćeš li da odgovoriš Kormu? Polako se podigla na noge, želeći u sebi da ima moć pevača, želeći da bar jednom govori sa onom sigurnošću koja je izbijala iz Kormovog glasa. »Ne poričem krađu«, rekla je gledajući nagore, u redove bezizražajnih lica, u more nepoznatih ljudi. Glas joj je bio sigurniji nego što je očekivala da će biti. »Ukrala sam krila iz očajanja, jer mi je to bila jedina šansa. Brod bi bio prespor a na Amberliju niko nije hteo da pomogne. Morala sam da stignem do nekog letača koji bi hteo da sazove savet za mene. Čim sam to postigla, predala sam svoja krila. To mogu da dokažem, ako ...« pogledala je upitno u Džejmisa koji klimnu glavom.

Dorel nije oklevao, na ovaj šlagvort odmah je reagovao. Negde oko sredine redova koji su se postepeno uzdizali, njegova figura se ispravi. »Dorel od Lausa«, reče glasno. »Svedočim, da je istina ovo što Maris kaže. Čim je stigla do mene, predala mi je krila na čuvanje, i više nije htela da ih koristi. Ja to ne nazivam krađom.« Oko njega se začuo hor odgovarajućeg mrmljanja; njegova je porodica bila poznata i cenjena, u njegovu reč se verovalo. Maris je postigla poen, i sad je nastavila, osećajući sa svakom rečju sve više pouzdanja. »Želela sam savet radi nečeg što smatram veoma važnim za sve nas, i za budućnost. Ali me je Korm pretekao.« Načinila je nesvesno malu grimasu. A u publici je primetila pokoji osmeh na licima letača koje nije poznavala. Skepsa? Prezir? Ili podrška, slaganje? Prinudila je svoje ruke da se razdvoje i da mirno vise uz telo. Ne bi išlo da ovde pred svima krši ruke. »Korm kaže da se ja borim protiv tradicije«. nastavi ona. »i to je tačno. On kaže da je to nešto strašno, ali ne objašnjava zbog čega. Nije objasnio zašto bi trebalo tradiciju odbraniti od mene. Samo zato što se nešto oduvek radilo na jedan način ne znači da se ništa ne može ili ne treba da promeni. Da li su ljudi leteli na matičnim planetama zvezdanih putnika? Ako nisu, da li to znači da nikad nije trebalo ni poletati? Mi nismo kao one ptice-mazalice koje, ako im neko pritisne kljun prema zemlji. nastavljaju tako da hodaju dok se ne preture i ne umru; ne moramo istom stazom da idemo, svaki dan, nije to urođeno nama.« Čula je neki smeh iz publike, i osetila olakšanje. I ona ume da dočara sliku rečima, kao i Korm! Te glupe, kaljave pećinske ptice prešle su iz njenog duha u nečiji tuđi i izazvale smeh: govorila je o kršenju tradicije, a još su je slušali. Nastavila je inspirisano. »Mi smo ljudi, pa ako imamo ikakav instinkt, to je ponajpre instinkt, volja, za promenom. Stvari su se oduvek menjale, pa ako smo pametni sami ćemo upravljati promenama, pre nego što budemo prisiljeni na njih. Tradicija da se krila prenose sa oca na sina prilično dobro je funkcionisala, i to dosta dugo. Sigurno je bolja od anarhije ili od one starije tradicije koja je postojala tokom Žalosnih vremena, da se kandidati između sebe bore za krila. Ali ona nije jedini način niti savršen način.« »Dosta priče!« neko je zarežao. Maris se osvnula da pogledom potraži izvor toga, i trgla se kad je videla da Helmer ustaje sa svoga sedišta u

drugom redu. Letačevo lice bilo je ogorčeno. Stao je sa rukama skrštenim na grudima. »Helmere«, reče Džejmis čvrsto. »Maris ima reč.« »Baš me briga«, reče ovaj. »Ona napada naše običaje, ali nam ne nudi ništa bolje. I to iz dobrog razloga. Ovaj običaj se održava toliko godina zato što nema boljeg načina. Tvrda je to tradicija, stvarno. Tvrda je za tebe jer nisi od letača rođena. Sigurno da je tvrda. Nego imaš li ti neku drugu mogućnost da predložiš.« Helmer, mislila je dok je on sedao. Naravno, njegov je bes bio logičan, jer je on bio na redu da padne pod udar tradicije; već je pao pod udar. Još je mlad, ali postaće prašinar kroz godinu dana, kad njegova kćer postane punoletna i uzme mu krila. Možda je on taj gubitak primio kao neizbežan, kao pravično produženje slavne tradicije. A sad Maris napada tu tradiciju, jedinu stvar koja daje neku uzvišenost Helmerovom predstojećem gubitku. Ako se ništa ne promeni, zapitala se Maris u trenu, hoće li Helmer jednog dana namrznuti svoju kćer zbog krila? Pa Ras da nije imao udes... i da se Kol nije rodio... »Da«, reče Maris glasno, shvatajući iznenada da cela dvorana u tišini čeka njen odgovor. »Da, imam da predložim nešto bolje, pa ne bih ni sazivala savet da nisam imala ... « »Nisi ga ni sazvala!« neko je doviknuo, i nastade smeh. Maris je osetila da joj udara vrelina u lice, i nadala se da nije vidno pocrvenela. Džejmis je udario šakom po stolu, snažno. »Maris od Malog Ambera sada govori«, rekao je. »Sledeći koji prekida biće izbačen!« Maris mu je uputila zahvalan osmejak. »Predlažem novi i bolji način. Predlažem da se pravo na nošenje krila stiče po tome ko zasluži. Ne rođenjem niti godinama, nego onim što je jedino važno - veštinom!« Dok je to govorila, jedna ideja joj se iznenadno pojavila u glavi, ideja izgrađenija, kompleksnija, prikladnija od njene ranije mutne koncepcije o davanju prava svakome. Nastavila je: »Predlažem da osnujemo letačku akademiju, otvorenu za svakoga, za svako dete koje sanja o krilima. Ispiti bi bili veoma strogi, naravno, i mnogo ko bi se vratio kući. Ali bi svako imao pravo da pokuša, sin ribara, kći pevača, ili tkača, svako bi mogao da sanja i da se nada. A oni koji polože sve ispite morali bi da izađu na konačni ispit. Na našem godišnjem takmičenju, mogli bi da upute izazov bilo kojem letaču, po svom izboru. Pa

ako su dovoljno sposobni, dovoljno da ga nadlete, dobiće njegova krila! Tako bi krila uvek bila kod najboljih letača. A poraženi letač, pa, on bi mogao da čeka sledeću godinu i da pokuša da povrati svoja krila. Ili bi mogao da izazove na takmičenje nekog drugog, nekog slabijeg letača. Nijedan više ne bi mogao sebi dopustiti lenjost, a ko ne voli nebo ne bi bio prisiljen da leti. Sem toga ... « pogledala je Helmera, čije se lice nije dalo pročitati, »sem toga, i deca letača morala bi da se potrude i kroz nadmetanje osvoje nebo. Oduzeli bi krila svojim roditeljima tek kad su stvarno za to spremni, kad bolje lete nego otac ili majka. Nijedan letač ne bi postao prašinar samo zato što se mlad oženio i što mu je dete već stasalo iako po pravdi i pravu još treba da ostane na nebu. Samo sposobnost bi bila od značaja, ne ko te je rodio, ne godine; ličnost, a ne tradicija!« Zastala je, i samo je malo trebalo pa da izbrblja svoju životnu priču, da priča kako izgleda kad se neko rodi u ribarskoj porodici i zna da nikad neće imati nebo, da opiše taj bol i čežnju. Ali zašto trošiti dah? Ovi su svi do jednog letači po rođenju, i ona iz njih nikako ne bi mogla da iscedi neko saosećanje za prašinare koje oni preziru. Ne, iako je važno dati nekoj sledećoj Drvenokriloj koja bude rođena na Amberliju priliku za let, o tome sad nije dobro govoriti. Dosta je rekla. Sve je stavila pred njih da bi mogli sada da biraju. Na Helmerovom licu videla je čudnovati ovlašni osmejak, i znala je stopostotnom izvesnošću da je njegov glas dobila. Upravo mu je pružila šansu da svoj život opet preuzme u svoje ruke a da ne ispadne surov prema kćeri. Zadovoljna i nasmešena, Maris sede. Džejmis Senior se okrete Kormu. »To mnogo lepo zvuči«, reče ovaj. I on se smeškao, i to kao neko ko drži situaciju pod kontrolom; nije se čak ni potrudio da ustane. Videći takvu Kormovu smirenost, Maris je osetila kako se sve njene mukotrpne nade izmiču. »Lep san ribarske kćeri, i ja nisam njime iznenađen. Možda ti Maris ne znaš šta su krila. Kako zamišljaš da porodice koje su letele oduvek, sad prepuste svoja krila opštem grabežu, da ih daju nepoznatim ljudima. Ljudima koji, bez tradicije i porodičnog ponosa, možda neće brinuti o krilima kako treba, neće ih poštovati? Misliš da bi iko od nas predao svoju očevinu nekom bezobraznom prašinaru? Umesto svome detetu?« Maris je planula. »Očekivao si od mene da predam svoja krila Kolu koji ne leti kao ja.« »To nikad nisu bila tvoja krila«, reče Korm.

Stisla je usne i ništa nije odgovorila. »Ako si mislila da jesu, to je bila tvoja zabluda«, nastavi Korm. »Pomisli: ako se krila dodaju od čoveka do čoveka kao neki ogrtač, ako ih zadržiš samo godinu-dve, koliko bi ostalo od ponosa vlasnika? Bila bi ... pozajmljena, a ne u svojini, a svako zna da letač mora imati krila ili nije letač. Samo prašinar može da nam poželi takav život!« Maris je osećala kako se sa svakom njegovom rečju emocije slušalaca pomeraju. Nabacivao je argumente jedan na drugi tako spretno da su joj svi izmicali pre nego što je stizala da se nekom pojedinačnom argumentu suprotstavi. Morala mu je odgovoriti, ali kako, kako? Vezanost letača za svoja krila bila je skoro isto tako jaka kao za svoja stopala, i tu se ništa nije moglo osporavati, protiv toga se nije moglo ići. Pamtila je kako se sama naljutila kad je osetila da Korm nije održavao njena krila u dobrom stanju, a to čak iako krila nisu bila istinski njena, već samo njenog očuha i brata. »Krila su nešto što se poverava na upotrebu«, izletelo joj je. »I sam letač zna da će doći dan da ih preda svom detetu.« »To je sasvim druga stvar«, reče Korm trpeljivo. »Nije isto svoja porodica i nepoznat svet, a letačko dete nije prašinar.« »Ovo je previše važno da bi smo trpeli te gluposti sa rodbinskim vezama!« planula je Maris na njega, a glas joj je postajao sve jači. »Samo čuj sebe, Korm! Čuj snobovštinu kojoj je dopušteno da se stvori kod tebe, i kod drugih letača, čuj svoj prezir prema neletačima, kao da oni tu nešto mogu da promene - ove zakone nasleđivanja kakvi sad važe!« Njene su reči bile pune besa, i auditorijum se vidno okretao protiv nje; izgubiće sve ako se bori za prašinare a protiv letača. To je odjednom shvatila. Prinudila je sebe da se smiri. »Sigurno da se ponosimo svojim krilima«, počela je, svesno se vraćajući na svoje najjače argumente. »I taj ponos, ako ga ima dovoljno, obezbediće da krila i zadržimo. Dobri letači sačuvaće nebo za sebe. Izazvani, neće biti tako lako i poraženi. Ako na takmičenju i izgube, vratiće se opet. I biće im zadovoljstvo da znaju da je letač, koji im je preoteo krila, stvarno dobar, da će onaj koji nasleđuje činiti čast tim krilima i upotrebiti ih dobro, bio njihovo dete ili ma čije. « »Krila su namenjena...« poče Korm, ali Maris mu nije dala da završi. »Krila nisu namenjena da se gube u moru«, reče ona »a nespretni letači, letači koji se nisu potrudili da postanu stvarno dobri zato što nisu ni morali, e to su letači koji su gubili svima nama krila. Neki jedva da su

zasluživali naziv letača. A šta da kažemo za decu koja su zapravo previše mlada za nebo, mada su zakonski punoletna? Uhvati ih panika, polete glupo, i izgube život, odnoseći i krila sa sobom.« Bacila je brz pogled na Kola. »A šta sa onima koji baš nikako nisu za letače? Ako je neko rođen u letačkoj porodici, ne znači da ima i letački talenat. Moj sopstveni brat, Kol, koga volim i kao brata i kao sina, taj baš nije rođen za letača. Krila su bila njegova, ali nisam mogla da mu ih dam, nisam htela da mu ih d a m . . . ama, čak i da je hteo da ih zadrži, ne bih želela da ih se odreknem ... « »Tvoj sistem to neće izmeniti«, doviknu neko. Maris je odmahnula glavom. »Stvarno neće. Još ne bi želela da izgubim krila, ali ako bi neko dokazao da ume bolje, e, pa mogla bih da ostanem na akademiji, da treniram, čekam sledeću godinu i da ih tad pokušam da povratim. Ama ništa neće biti savršeno, shvatate, jer nema dovoljno krila, a ta situacija se neće popravljati nego samo pogoršavati. Ali mi moramo pokušati da to zaustavimo, da zaustavimo dalje gubljenje krila svake godine, da stopiramo sve nesposobne letače, da ne gubimo više toliko. Još će biti nesreća, i opasnosti, ali bar nećemo gubiti krila i letače zbog loše procene, straha, neveštine.« Iscprljena, Maris više nije znala šta bi kazala, ali je njen govor uzbudio publiku, vratio je k njoj. Desetak ruku se podiže. Džejmis je uperio prst, i iz mase ustade jedan zdepasto građeni letač sa Šotana. »Dirk od Velikog Šotana«, reče on, slabo čujnim glasom; onda je to ponovio jer su oni iz zadnjih redova vikali »Glasnije! Glasnije!«. Njegov je govor bio nespretan i smotan. »Samo sam hteo da kažem ... sedim ovde i slušam... nisam očekivao ovako nešto da bude, nego samo da glasamo o stavljanju van zakona, samo ... « Odmahnuo je glavom, vidno se mučeći da nađe reči. »Ma, dođavola!« reče najzad. »Maris je u pravu. Sramota me je nekako da kažem, mada ne bi trebalo jer je istina i jer ne želim da moj sin nasledi moja krila. To je dobar momak, pazite, i ja ga mnogo volim, ali ima napade ponekad, znate bolest od koje se trese. Takav ne može da leti, al’ je porast’o misleći samo na letenje, pa sledeće godine kad napuni trinaest čekaće na moja krila, a kako stvari sad stoje ja ću mu ih dati, onda ima d’odleti i pogine, i onda šta sam, ost’o i bez sina i bez krila pa mogu i sam odma’ da umrem. Ne!« I on sede. Nekoliko glasova ga podrža. Maris, ohrabrena, pogieda duž stola ka Kormu i vide da se njegov osmejak uskolebao. Iznenada se i u njemu javila neka summja.

Tada ustade dobro poznati prijatelj i nasmeši joj se odozgo. »Ja sam Gart od Skalnija«, reče. »I ja sam takođe za Maris!« Odmah ju je podržao i sledeći govornik, pa sledeći. Maris uvide da je Dorel rasporedio svoje prijatelje po celoj sali i da oni sad pokušavaju da nateraju celu gomilu u stampedo u njenu korist. Čak je i uspevalo! Jer, između izraza podrške od strane pojedinih letača koje je ona godinama poznavala, javljali su se i totalno nepoznati letači i podržavali je. Jesu li dakle pobedili? Korm je izgledao zabrinuto. »Dobro si uočila slabosti mašeg sistema, ali tvoja akademija, rekla bih, nije rešenje.« Ove su reči izbacile Maris iz njenog samozadovoljnog optimizma. Govorila je visoka plavuša, predvodnica letačke delegacije sa Spoljašnjih ostrva. »Postoje razlozi što svoju tradiciju čuvamo, i ne smemo je slabiti, da se ne bi naša deca vratila onom ludačkom vođenju dvoboja za krila. Ono što moramo učiniti je, moramo svoju decu bolje pripremati. Moramo ih naučiti da imaju još više ponosa, i moramo u njima razvijati potrebne veštine dok su još vrlo mali. Tako je mene moja majka učila, i tako ja učim svog sina. Možda je potreban neki test, i tvoja ideja o izazovu je dobra.« Njena se usta iskriviše. »Priznajem da se ne radujem danu, koji se prebrzo približava, kad ću morati predati svoja krila Vardu. Toga dana oboje ćemo, rekla bih, biti još premladi. Ali da se on sa mnom mora takmičiti, dokazati da je isti, ne, bolji letač od mene, da, to je dobra ideja.« Drugi su letači klimali glavama u znak saglasnosti. Pa da, pa da, naravno, zašto im nije ranije svanulo da bi bilo dobro sprovoditi neko testiranje? Svima je bilo poznato da je trinaest godina kao doba punoletstva bilo određeno prilično proizvoljno, da su tom dobu kad su im davana krila, neki još deca, a neki već zreli. Da, neka se mladi prvo dokažu kao letači... ovo se kao plima raširilo skupštinom. »Dok tu akademiju međutim«, nastavila je govornica blago »nećemo. Nije potrebna. Rađamo, između sebe, dovoljno novih letača. Znam tvoje poreklo i razumem tvoja osećanja, ali ih ne mogu deliti. To ne bi bilo mudro.« Sela je, a Maris istovremeno oseti kako joj srce tone. Ovo je bio konačni udarac , pomislila je. Sad će da glasaju za test, ali će nebo i dalje biti zatvoreno onima koji su rođeni od pogrešnih roditelja, letači će odbaciti najvažniji deo. A bilo je tako blizu, skoro da je uspela, pa ipak ne dovoljno blizu. Visok mršav čovek u svili i srebru ustade. »Aris, letač, princ od Artelije«, reče on; gledao ih je ledeno plavim očima ispod svoje srebrne krune.

»Glasam sa svojom sestrom od Spoljašnjih ostrva. Moja su deca kraljevske krvi, rođena i odgajana za krila. Samo u šali bi ih neko mogao terati da lete sa prostim narodom. Ali test, da se vidi kad su zaslužili da lete, to je ideja dostojna letača.« Posle njega je govorila jedna žena crne kose, obučena od glave do pete u kožnu odeću. »Zevabul od Defa u Južnom arhipelagu«, počela je. »Svake godine prenosim poruke za svoga kneza, ali takođe i služim bogu neba, kao i sve više kaste. Na samu pomisao da predam krila nekom nižem, detetu blata, možda neverniku, kažem ne!« Salom se kao odjek razlegoše i drugi slični iskazi: »Džoj od Najdaljeg orkanskog. Ja kažem, da, neka letenjem zaslužujemo krila, ali samo protiv dece letača.« »Tomas od Malog Šotana. Deca blatorođenih nikad ne bi naučila da vole nebo kao mi. Osnovati tu akademiju o kojoj Maris govori bilo bi traćenje vremena i para. Ali slažem se da bude testiranja.« »Krein od Povita, i mislim isto kao ovi drugi. Zašto da se takmičimo sa decom ribara? Oni ne dozvoljavaju da se mi takmičimo za njihove brodiće, jel’te?« Dvorana se zaorila smehom, a ovaj stariji letač se nasmešio. »Pa da, to je šala, to može biti samo dobar vic. Pa, bravo, mi bi ispali šala, i ta akademija bi bila za šalu kad bismo propustili razni društveni otpad svakojakog porekla. Krila pripadaju letačima i to je kroz sve godine bilo tako i ostalo tako, jer tako stvari same po sebi stoje. Ostatak naroda je zadovoljan, a malo ko od njih stvarno želi da leti. Za većinu to je samo prolazni hir, ili nešto o čemu ne smeju da razmišljaju jer ih previše plaši. Što da podstičemo zaludne snove? Nisu to letači niti im je ikad bila namenjena letačka budućnost, ali zato mogu da provedu život baveći se nekim drugim korisnim ... « Maris je slušala ispunjena nevericom i sve snažnijim besom. Nije mogla da podnese to hvalisavo samozadovoljstvo u njegovom tonu.. onda je ugledala užasni prizor, gde i drugi letači, neki od njih mladi, klimaju glavom u znak saglasnosti sa njegovim mislima. Da, bolji su oni od drugih ljudi zato što su od letača rođeni, da, oni su superiorni i ne žele da se mešaju, da, da. Odjednom je Maris nekako zaboravila da je u prošlim vremenima i ona sama imala neka slična osećanja prema prašinarima, ljudima vezanim za zemlju. Odjednom se u njenim mislima pojavio njen otac, njen pravi rođeni otac, mrtvi ribar koga je jedva pamtila. Vratiše se uspomene za koje je mislila da su takođe mrtve; uglavnom čulni utisci,

tvrda odeća koja se oseća na so i ribu, tople ruke, rapave ali nežne, koje bi joj zagladile kosu i obrisale suzice sa obraščića kad bi je mama izgrdila; pa priče koje joj je pričao, tihim glasom, priče o stvarima koje je tog dana video iz svog čamca: kako su izgledale ptice u bekstvu od iznenadne oluje, kako su ribe mesečevke iskakale prema noćnom nebu, kako je vetar navaljivao i kako je zvučalo udaranje talasa o čamac. Njen je otac imao veliku moć zapažanja i bio vrlo hrabar, svakodnevno je svojim krhkim čamcem upućivao izazov okeanu, i Maris kojoj je vrelina gneva udarila u glavu, znala je da njen otac nije bio manje vredan od ma koga ovde, il ima koga na Vindhejvenu. »Snobovi jedni«, reče ona oštro, ne mareći više za eventualan gubitak ili dobitak glasova. »Svi od reda. Mislite da ste nešto posebno, samo zato što ste rođeni od letača i što ste bez ikakve zasluge nasledili krila. Mislite da ste od roditelja nasledili i veštinu; A šta ćemo sa onim drugim roditeljem? Ili ste svi rođeni iz letačkih brakova?« Optužujući, uperila je prst na jedno poznato lice u trećem redu: »Ti, Sar, ti si maločas klimao glavom. Tvoj otac je bio letač, istina je, ali tvoja majka je bila trgovkinja, i to poreklom od ribarske familije. Prezireš ih? A šta ako bi tvoja majka priznala da njen muž nije tvoj pravi otac? Šta ako bi rekla da si ti nastao zahvaljujući nekom njenom susretu sa nekim istočnim trgovcem? Šta onda? Da li bi smatrao da moraš da predaš krila i potražiš drugo zanimanje?« Sar, lica kao mesec, samo ju je gledao otvorenih usta; on nikad nije bio mnogo hitar, pa ni sad nije razumeo zašto se Maris okomila baš na njega. Ona povuče prst. Sad je svoju razbešnjenost prosula po svima. »Moj rođeni otac bio je ribar, pošten i hrabar čovek, stvarno super, ali nikad nije nosio krila i nikad ih nije želeo. Al’ da je bio, da je bio izabran za letača, bio bi najbolji od svih! Pesme bi se pevale njemu u slavu! Ako talenat nasleđujemo od roditelja, pogledajte mene. Moja mama vrti vreteno sa predivom, i skuplja školjke. To ja ne umem. Moj tata nije umeo da leti. A to umem. Neki od vas i znaju kakva sam u vazduhu, bolja od mnogih rođenih letača.« Okrenula se i bacila pogled dužinom stola. »Bolja od tebe, Korm«, reče glasom koji je odjeknuo zvonko kroz čitavu veliku dvoranu. »Sem ako nisi zaboravio? « Korm je buljio u nju, crven u licu od gneva, a na vratu mu je jedna vena žestoko nabrekla. Ništa nije rekao. Maris se okrenula dvorani. Glas joj se

ublažio, i sad ih je gledala sa lažnom zabrinutošću. »Jeste se uplašili?« pitala ih je. »Zar ste dosad držali krila samo lažnom sposobnošću? Bojite se da će gruba mala ribarska deca da nagrnu i oduzmu vam krila kad se pokažu kao bolji letači od vas, pa da svi skupa ispadnete budale?« A tada više nijednu reč nije imala u sebi, niti besa. Sela je i zavalila se u svoju stolicu, a u vazduhu osta teška, mukla tišina. U velikoj kamenoj dvorani, konačno se jedna ruka podigla, pa druga, ali je Džejmis samo zurio prazno ispred sebe, zamišljen. Niko se nije pomakao dok najzad Džejmis nije učinio prvi pokret, kao da se budi iz sna, i pokazao rukom ka nekome iz gomile. Visoko gore, sasvim do zida, čovek sa jednom rukom stajao je sam pod treperavim svetlom buktinje. Skupština se okrenula da ga gleda. »Ras od Malog Amberlija«, počeo je blagim tonom. »Braćo moja, Maris je u pravu. Bili smo budale. Niko veća budala od mene. Ne tako davno, stajao sam na jednoj plaži i rekao da mi Maris nije ćerka. Danas bih rado te reči povukao, hoću da i dalje imam pravo da nazivam Maris svojom ćerkom. Veoma se ponosim njome. Ali ona nije moja. Već, kako sama reče, kći ribara, čoveka boljeg od mene. Sve što sam ja učinio bilo je da je volim neko vreme, i naučim je da leti. Znate, nije bilo potrebno mnogo je učiti. Uvek je bila tako željna uspeha. Moja mala Drvenokrila. Ništa je nije moglo zaustaviti, ništa. Čak ni ja sam, kad sam učinio glupost i to pokušao, posle Kolovog rođenja. Maris je najbolji letač Amberlija, a moja krv s tim nema ništa. Samo njena čežnja je bila važna, njen san. A ako vi, moja braćo letači, ako vi toliko prezirete decu neletača, onda je sramota da ih se i plašite. Zar tako malo poverenja imate u svoju decu? Zar ste toliko sigurni da vaša deca neće moći da zadrže svoja krila, pred hladnim izazovom ribarskih sinova?« Odmahnuo je glavom. »Ne znam. Star sam čovek, a stvari su u poslednje vreme u strašnoj pometnji. Ali ovoliko znam: da imam obe ruke zdrave, ne bi niko meni oduzeo krila, pa da mu je otac noćni soko. I niko nikad neće preoteti krila od Maris, dok ona sama ne bude spremna da ih ostavi. Ne. Ako stvarno naučite svoju decu da dobro lete, ona će zadržati nebo. Ako stvarno imate taj ponos kojim se hvalite, bićete tog ponosa dostojni, i dokazaćete da ste dostojni, tako što ćete pustiti da krila nosi onaj ko ih zasluži, samo onaj ko se dokaže u vazduhu.«

Ras sede, i mrak pri vrhu dvorane ga proguta. Korm je zaustio da nešto kaže, ali ga je Džejmis Senior sprečio. »Tebe smo dosta slušali«, reče predsedavajući. Korm je iznenađeno žmirkao. »Mislim da ću ja nešto reći«, reče Džejmis. »A onda ćemo glasati. Ras je govorio mudro, za sve nas, ali jednu misao moram dodati. Nismo li, svi mi, potomci zvezdanih mornara? Sav je Vindhejven jedna porodica, uistinu. I nema na Vindhejvenu nikoga ko ne može naći u svom porodičnom stablu i nekog letača, ako pogleda dovoljno daleko u prošlost. Razmislite o tome, prijatelji moji. I setite se da vaše najstarije dete može da ponese vaša krila i leti, ali će njegova mlađa braća i sestre i njihovi potomci kroz mnogo generacija biti »prašinari«. Zar zaista treba da im zauvek uskratimo krila, samo zato što je njihov predak rođen kao drugo dete, a ne prvo?« Džejmis se osmehnuo. »Možda bi trebalo da dodam da sam ja drugo dete moje majke. Moj stariji brat poginuo je u oluji šest meseci pre nego što je trebalo da ponese krila. Mala napomena, zar ne? Šta kažete?« Predsedavajući pogleda levo i desno, na dvojicu kneževa koji su sedeli rame uz rame s njim i ćutali tokom čitave sednice skupštine, ućutkani letačkim zakonom. Prošaputao je nešto prvo jednome, pa drugome, i klimnuo glavom. Potom Džejmis reče: »Zaključujemo da je Kormov predlog, da se Maris od Malog Amberlija stavi van zakona, nepriličan. Sada ćemo glasati o predlogu Maris, da se osnuje letačka akademija otvorena za svakog. Ja glasam za.« Posle ovoga, sumnje više nije bilo. Kasnije, Maris je bila na neki način u šoku, u glavi joj se vrtelo od pobede, a opet nekako nije mogla da poveruje da je sve stvarno gotovo, da više ne mora da se bori. Vazduh napolju bejaše čist i vlažan, vetar je postojano navaljivao sa istoka. Uživala je u njemu, stojeći na stepeništu, dok su se prijatelji i neznanci tiskali oko nje, želeći da razgovaraju. Dorel joj je čitavo vreme držao ruku preko ramena, i nije ništa pitao niti se iščuđavao; bio je onaj na koga se može nasloniti, odmoriti. Šta sad? pitala se. Opet kući? Gde je Kol? Možda je otišao da nađe Bariona i dovede brod. Gomila oko nje se razdvoji. Ras stajaše tamo, a Džejmis uz njega.Njen očuh držao je par krila. »Maris«, reče on. »Tata?« glas joj je drhtao.

»Ovako je trebalo da bude bez prestanka«. reče on. »Biću ponosan ako dozvoliš da te opet zovem ćerkom, posle svega što sam učinio. Biću više ponosan ako poneseš moja krila.« »Osvojila si ih«, reče Džejmis. »Stara pravila više ne važe, a kvalifikovanost sigurno imaš. Dok akademija ne počne sa radom, nema ko da ih nosi sem tebe i Devina. A ti si bolje pazila svoja krila nego Devin svoja.« Ispružila je ruke da uzme krila od Rasa. Ponovo su bila njena. Smešila se, nije više osećala umor, težina tih krila umanjivala je njenu sopstvenu težinu. Dodir tih krila beše joj dobro znan. »Joj, tata«, reče ona, a tada, očiju punih suza, ona i Ras se zagrliše. Kad suze prestadoše, čitava gomila pođe na letački obronak. »Da poletimo na Eiriju«, reče Maris Dorelu. Tad je ugledala i Garta, ne tako daleko; jednostavno ga ranije nije primetila u masi. »Gart! Hajde i ti. Napravićemo zabavu!« »Da«, reče Dorel, »međutim, da li je Eirija pravo mesto za to?« Maris se zarumenela. »A, pa naravno da nije! Ne, vratićemo se svojoj kući, na Mali Amberli, i svako može da dođe, i mi i tata i knez i Džejmis, a Barion može da nam peva, ako možemo da ga nađemo, i... « Tad je videla Kola. Momak joj je pritrčao. Lice mu se sijalo. »Maris! Maris!« Zagrlio ju je oduševljeno, a onda se odmakao isceren od uva do uva. »Gde si bio?« »Krenuo sam sa Barionom, morao sam, pišem pesmu. Zasad imam samo početak, ali biće dobra, to vidim. Biće pesma i po. Biće o tebi.« »O meni?« Videlo se da je pun ponosa. »Da. Bićeš slavna. Svi će je pevati i svako će znati za tebe.« »Svi već znaju«, reče Dorel. »To vam mogu reći.« »Samo, ja mislim zauvek. Dok god ta pesma bude pevana znaće se za tebe, za devojku koja je toliko želela krila da je promemila svet.« Možda baš tako i jeste, Maris je pomislila kasnije, kad je pričvrstila krila na sebe i podigla se u vetar, praćena Dorelom i Gartom. Ali, promeniti svet, to joj se nije sad činilo ni upola tako važnim ni stvarnim kao što su stvarni i važni ovaj vetar u njenoj kosi, ovo dobro poznato zatezanje mišića dok je uzletala, jašući na voljenim strujanjima za koja je pomislila, jednom, da za

nju mogu biti zauvek izgubljena. Imala je opet svoja krila, imala je nebo; bila je kompletna i srećna.

Džon Varli U peharu Nikada nemojte kupovati u prodavnicama polovnih organa. Pored toga, kada sam već počeo sa korisnim savetima, nemojte se opremati za put na Veneru sve dok tamo ne dospete. Želeo bih da sam i ja sačekao. Međutim, dok sam pazario u Kopratesu, nekoliko nedelja pre odlaska na odmor, naleteo sam na radnjicu u kojoj su me nagovorili da kupim infraoko po veoma povoljnoj ceni. Ono što je trebalo da se zapitam bilo je: šta će uopšte infraoko na Marsu? Razmislite malo o tome. Na Marsu ih niko ne nosi. Ako želite da vidite po noći, jeftinije je da kupite njuškoskop. Tako možete da skinete tu prokletu stvar kada Sunce izađe. Oko se verovatno vratilo sa Venere zajedno sa nekim turistom. A i da ne pričam o tome koliko je stajalo u čabru, sve dok mi ono slatkorečivo momče nije ispričalo priču o slatkom malom starom učitelju koji nije nikada ... pa, dobro. Verovatno ste sve to već čuli. Sve bi bilo u redu, samo da je ta prokleta stvar crkla pre no što sam napustio Venusburg. Znate Venusburg: grad vlažnih močvara i loših hotela u kome vas mogu prevariti dok šetate ulicama, u kome možete izgubiti bogatstvo za kockarskim stolom, u kome možete kupiti svako zadovoljstvo u poznatom svemiru, u kome možete loviti praistorijska čudovišta koja se koprcaju u smrdljivim močvarama nadomak grada; znate? Onda morate znati da posle određenog časa — kada isključe sve holoe i mesto se pretvori u običnu gomilu srebrnih kupola koje počivaju u tami na temperaturi od osam stotina stepeni i pritisku dovoljnom da izazove sinusnu glavobolju već pri samoj pomisli na njega; kada isključe sve turističke zafrkancije — lako možete da nađete put do jedne od agencija za iznajmljivanje, smeštenih oko svemirske luke, i da sredite sve medikaničke poslove. Primaju marsijanski novac. Vaša Solarna Express kartica će biti dobrodošla. Samo ne čekajući uđite. Bilo kako bilo ... Uhvatio sam dnevni čarter iz Venusburga, samo nekoliko časova pošto sam, srećan i miran, doleteo sa infraokom u savršenom stanju. Prvi

nagoveštaji nevolja pojavili su se kada sam sleteo u Cui-Cui Town. Istina, jedva primetni; samo neznatno zamagljenje u desnom perifernom delu vidnog polja. Zanemario sam to. Imao sam tri časa na raspolaganju u CuiCuiu pre nego što čarter poleti prema Poslednjoj Šansi. Želeo sam da prošvrljam gradom. Nisam nameravao da protraćim svojih nekoliko časova u prodavniici tela sređujući oko. Ako mi i dalje bude pravilo probleme, pobrinuću se za njega u Poslednjoj šansi. Cui-Cui mi se više svideo od Venusburga. U njemu nije bilo onog osećanja gomile. Šansa da na ulicama Venusburga naletiš na pravo ljudsko biće bila je oko deset prema jedan; svi ostali su bili holoi, stavljeni tamo da začine sliku i pomognu da ulice ne izgledaju tako prazne. Brzo sam se umorio od prozirnih svodnika obučenih u odeću iz tridesetih godina dvadesetog veka, koji su pokušavali da mi utrape dečake i devojčice svih doba. U čemu je stvar? Samo probajte da dodirnete nekog od tih ljudi. U Cui-Cuiu je taj odnos bio gotovo pola-pola, a tema nije bila dekadentna korupcija, već nemirna granica. Ulice su bile vrlo uverljivo prašnjave, a drvena pročelja radnji ukusno uređena. Nisam baš bio lud za osmonogim zmajevima koji su stalno tutnjali gradom, ali sam doznao da su oni tu u spomen na čoveka koji je gradu dao ime. To je u redu, ali sumnjam da bi on voleo da jedna od ovih prokletinja nalik na dvanaestotonski tenk od čarobnog praha protutnji kroz njega. Jedva da sam uspeo da »smočim« noge u »baricama«, čarter je bio spreman za polazak. Išao sam u krajeve u kojima nije bilo vazdušnih stanica na svakom ćošku i zato sam odlučio da uzmem tagalong. Možda ih niste nikada videli. Oni su moderan odgovor nauke na ranac, ili možda na kolonu mazgi, iako, kada radi, verovatno više podseća na nosače u safariju iz starih filmova, koji se ravnodušno vuku za Belim Lovcem sa balama namirnica na glavama. To čudo je par metalnih nogu dugačkih koliko i vaše, sa opremom na vrhu i pupčanom vrpcom vezanom za donji deo vaše kičme. Ono što čini je to da vam omogućava život na površini četiri nedelje, umesto pet dana, koliko dobijete upotrebom venerskih pluća. Mediko koji je meni prodao svoja posadio me je na svoj sto, a stražnjica mi je ostala otvorena, kako bi mogao da prikopča cevi koje su prenosile vazduh iz rezervoara u tagalongu do mojih venerskih pluća. Bila je to super prilika da ga zamolim da mi proveri oko. Verovatno bi to i učinio, pošto je, dok me je spajao, proverio i ispitao pluća ne naplaćujući to. Želeo

je da zna gde sam ih kupio i odgovorio sam: na Marsu. Coknuo je jezikom i rekao da mu se čini da su u redu. Upozorio me je da nikada ne dopustim da nivo kiseonika u plućima bude prenizak, da to uvek proverim pre no što napustim kupolu protiv pritiska, čak i ako izlazim na samo nekoliko minuta. Tako je spojio nerve sa metalnom utičnicom iznad moje stražnjice i uključio tagalong. Proverio ga je na nekoliko načina i rekao da je posao obavljen. A ja ga nisam zamolio da mi pregleda oko. Tada uopšte nisam razmišljao o oku. Čak nisam ni izlazio na površinu da ga vidim na delu. Oh, stvari su izgledale neznatno različite, čak i na običnom svetlu. Bilo je različitih boja i vrlo malo senki, a i slika koju sam dobijao sa infraoka bila je neznatno mutnija od one sa drugog. Mogao sam da zatvorim jedno, pa onda drugo i da uočim razliku. Ali, nisam o tome razmišljao. Tako sam se sledećeg dana ukrcao na čarter koji je jednom nedeljno išao do Lodestona, rudarsko-trgovačkog grada blizu Farenhajtove Pustinje. Kako razlikuju pustinju od bilo čega drugog na Veneri, dugo je za mene ostala tajna. Pobesneo sam kada sam saznao da, iako je čarter bio poluprazan, moram da platim dve karte; jednu za mene, jednu za svoj tagalong. Za trenutak sam pomislio da ponesem prokletu stvar na krilu, ali sam posle desetominutnog opita u čekaonici odustao. Bio je pun oštrih ivica i šiljatih uglova, a put je bio dug. Tako sam platio, ali je dopunski trošak napravio veliku rupu u mom budžetu. Od Cui-Cuia etape su se smanjivale i bilo je teže naći prevoz. Cui-Cui je dve hiljade kilometara udaljen od Venusburga, a od njega ima još hiljada do Lodestona. Posle toga, putnički prevoz je neredovan. Međutim, saznao sam kako Venerijanci određuju šta je pustinja. To je mesto još nenaseljeno ljudskim bićima. Sve dok sam u mogućnosti da nađem čarter let, još nisam tamo. Čarteri su presahli u malom mestu zvanom Blagostanje. Stanovništvo je brojalo sedamdeset pet ljudi i jednu vidru. Mislio sam da je ona holo koji se igra u bazenu na gradskom trgu. Činilo mi se da mesto nije dovoljno uznapredovalo da dopusti sebi pravi bazen, sa pravom vodom. Ali, bilo je. Bio je to grad koji je služio za snabdevanje istraživačima ruda. Objasnili su mi da takvi gradovi mogu nestati preko noći ako se istraživači presele. Vlasnici radnji se samo spakuju i odu na drugo mesto. Odnos stvari koje vidiš u gradovima na granici i onih koje su stvarno tamo je približno sto prema jedan.

Sa razumljivim olakšanjem saznao sam da je jedini čarter koji sam mogao da uhvatim u Blagostanju vodio u pravcu iz koga sam došao. Nije bilo baš ničeg u drugom pravcu. Bio sam srećan, jer sam mislio da sada treba samo iznajmiti prevoz u pustinju. Tada mi je oko načisto crklo. Sećam se da sam se uznemirio; ne, ne samo da sam se uznemirio. Bio sam stvarno ljut. Medutim, i dalje sam gledao na sve to pre kao na nepriliku, nego kao na katastrofu. Trebalo je da to bude samo pitanje malog gubitka vremena i straćenog novca. Brzo sam se uverio u suprotno. Upitao sam prodavca karata (bilo je to u salunu-dragstoru-zasvođenom hodniku; nije bilo čekaonice u Blagostanju) gde mogu da nađem nekoga ko će mi prodati i namestiti infraoko. Nasmejao mi se. »Jok, burazeru, ovde nećeš«, reče on. »Nikada nismo imali ništa slično tome. Nekada je postojao mediko u Ellsworthu, tri stanice lokalnog čartera pre ove, ali se pre tri godine vratio u Venusburg. Sada je najbliži u Poslednjoj Šansi. Bio sam ošamućen. Znao sam da sam se uputio u bespuće, ali nikada nisam ni pretpostavljao da postoji mesto koje nema jednu tako osnovnu stvar kao što je mediko. Mogli bi isto tako da ne prodaju hranu ili vazduh. kao što ne prodaju medikaničke usluge. Pa ljudi bi mogli i da umru ovde. Pitao sam se da li planetarna vlada zna za ovo odvratno stainje. Znala ili ne, shvatio sam da mi ljutito pismo vladi ne može pomoći. Bio sam u škripcu. Brzo sabirajući napamet, otkrio sam da bi me cena leta do Poslednje Šanse i kupovina novog oka ostavili bez dovoljno novca da se vratim do Blagostanja i da ponovo imam do Venusburga. Ceo odmor je srljao u propast, samo zbog toga što sam pokušao da skrešem troškove kupovinom polovnog oka. »Šta je sa okom?« upitao me je. »A? Oh, ne znam. Mislim, prosto je prestalo da radi. Ne vidim na njega, u tome je stvar.« Uhvatio sam se za slamčicu videći ga kako proučava moje oko. »Slušaj, zar ti o tome ništa ne znaš?« Odmahnuo je glavom i sažaljivo mi se nasmešio. »Jok. Ovaj, samo pomalo, tu i tamo. Mislio sam ako su u pitanju pogrešno spojeni mišići ili nešto takvo ... « »Ne, ništa ne vidim.«

»Loše je to. Zvuči mi kao da je očni nerv. Ne bih pokušavao da se zezam sa tim. Ja sam samo krpitelj.« Coknuo je jezikom saosećajno. »Hoćete li kartu do Poslednje Šanse?« Nisam znao šta da radim. Planirao sam ovaj put dve godine. Već sam gotovo kupio kartu, kada sam sve oterao do đavola. Bio sam ovde i bar ću malo prošvrljati okolo pre no što odlučim šta dalje. Možda ovde postoji neko ko mi može pomoći. Okrenuo sam se da upitam službenika da li on zna nekoga, ali mi on odgovori pre no što sam stigao da zinem. »Ne želim da ti previše podgrevam nadu«, rekao je, grubom otvorenošću trljajući podbradak, »kao što sam rekao, nije sigurno, ali... « »Da, šta je to?« »Pa, ovde stanuje neka klinka koja je prilično zaluđena za te stvari. Stalno krpi po okolini radeći čudne poslove ljudima, sređujući sebe; znaš taj tip. Problem je u tome što je dosta svojeglava. Može se desiti da na kraju završiš gori no što si bio.« »Ne vidim kako«, odvratio sam. »Gore ne može biti. Oko uopšte ne radi.« Slegnuo je ramenima. »To je već tvoj problem. Verovatno ćeš je naći kako visi oko trga. Ako nije tamo proveri po barovima. Zove se Ember. Ima vidru mezimče koja je uvek sa njom. Ali, poznaćeš je kad je vidiš.« Našao sam je bez problema. Prosto sam se vratio do trga i ona je bila tamo. Sedela je na kamenoj ogradi fontane. Njena vidra se igrala na maloj kosini, izgledajući beskrajno zadovoljna što je našla jedinu otvorenu vodu u krugu prečnika hiljadu kilometara. »Jesi li ti Ember?« upitao sam je spuštajući se pored nje. Pogledala me je onim neodređenim pogledom kojim Venerijanac može da uznemiri stranca. On dolazi od posedovanja jednog plavog ili braon oka i drugog koje je svo crveno, bez beonjača. I ja sam tako izgledao, ali nisam morao to da gledam. »Pa šta i da jesam?« Njene prividne godine su bile oko deset ili jedanaest. Intuitivno sam osećao, blizu njenih stvarnih. S obzirom da je bila vešta u medikanici, mogao sam da pogrešim. Nešto je na sebi radila, ali naravno, razmere toga se nisu mogle utvrditi. Uglavnom je ličilo na kozmetičke prepravke. Nije imala kose na glavi. Zamenila ju je lepezom od paunovog perja, koje joj je stalno upadalo u oči. Koža lobanje bila je transplantovana na potkolenice i podlaktice, a kosa je tamo bila duga, plava i talasasta. Zbog oblika njenog

lica bio sam siguran da je njena lobanja gomila žičanih nosača i koštanih lepkova kojima je sredila potkožnu strukturu tako da prikazuje lice koje je želela da nosi. »Rekli su mi da ti znaš nešto malo o medikanici. Vidiš, ovo oko ima ...« Frknula je. »Ne znam ko je to mogao da ti kaže. Ja znam đavolski mnogo o medicini. Nisam ja običan mesni krpitelj. Dođi, Malibu.« Počela je da ustaje, a vidra je pogledavala čas mene, čas nju. Nisam siguran da je bila spremna da napusti bazen. »Čekaj malo. Žao mi je ako sam te uvredio. I ne znajući ništa o tebi, moram da priznam da znaš više od bilo koga u ovom gradu.« Konaćno se nasmešila i sela. »Znači, nadrljao si. Ili ja, ili niko. Pusti me da pogađam: ovde si na odmoru, to je jasno. Međutim, da se vratiš u Poslednju Šansu sprečava te bilo vreme, bilo novac.« Pogledom je prešla po meni. »Mislim da je ipak novac.« »Ubola si. Hoćeš li mi pomoći?« »Zavisi.« Približila mi se i zapiljila u infraoko. Stavila mi je ruke na obraze da smiri glavu. Nikuda nisam mogao da gledam do u njeno lice. Nije bilo vidljivih ožiljaka na njemu; toliko je barem znala. Gornji sekutići su joj bili oko pet milimetara duži od ostalih zuba. »Budi miran. Gde si ovo dobio?« »Na Marsu.« »Tako sam i mislila. To je probijač mraka, napravljen kod Severnog Bio. Jeftin model. Uvaljuju ga većinom turistima. Deset, možda dvanaest godina star.« »Je li nerv u pitanju? Momak sa kojim sam razgovarao...« »Nije.« Odmakla se i nastavila da brčka stopalo u vodi. »Mrežnjača. Desna strana se odvojila i pala preko fovee. Verovatno nikada nije bila previše pričvršćena. Prave ove stvari tako da ne traju duže od godinu dana.« Uzdahnuo sam i dlanovima udario o kolena. Ustao sam i pružio joj ruku. »Pa, pretpostavljam da je tako. Hvala na pomoći.« Bila je iznenađena. »Kuda ćeš?« »Natrag u Poslednju Šansu, a onda na Mars da tužim dotičnu prodavnicu organa. Na Marsu postoje zakoni za takve.«

»I ovde. Ali, zašto bi se vraćao? Srediću ti to.« Bili smo u njenoj radionici, koja je služila i kao spavaća soba i kao kuhinja. Bila je to obična kupola bez ijednog holoa. To je bilo pravo osveženje posle rančerskih kuća, koje su tada bile u modi u Blagostanju. Ne želim da budem šovinista i shvatam da je Venerijancima potrebna neka vrsta vizuelne stimulacije, jer stalno žive u oblacima prekrivenoj pustinji. Ipak, naglašavanje iluzija nikada nisam previše voleo. Ember je živela pored čoveka koji je stanovao u savršenoj kopiji Versajskog Dvorca. Rekla mi je da kada isključi holo, ostatak njegovog stvarnog poseda može da stane u ranac. Uključujući i hologenerator. »Šta te je dovelo na Veneru?« »Turizam.« Gledala me je iskosa krajičkom oka, dok mi je umrtvljivačem živaca prelazila preko lica. Ležao sam na podu, pošto u sobi nije bilo nikakvog nameštaja osim nekoliko radnih stolova. »U redu. Ipak, do nas ne stiže mnogo turista. Ako me se ne tiče, samo reci.« »To te se ne tiče.« Sela je. »Dobro. Sam sredi svoje oko.« Čekala je sa poluosmehom na licu. Na kraju sam i ja morao da se nasmešim. Vratila se na posao uzimajući kašikastu alatku sa razbacane gomile alata koja se nalazila pored njenih kolena. »Ja sam geolog amater. Stenolovac, u stvari, radim u kancelariji, a preko vikenda izlazim u prirodu i lutam po okolini. Pretpostavljam da su stene samo izgovor da me tamo izvuku.« Izvadila je oko iz ležišta i zavukla prst unutra da bi otkačila metalne veze duž očnog nerva. Podigla je očnu jabučicu prema svetlu i buljila u sočivo. »Uspi malo ovoga u očnu šupljinu i ustani.« Uradio sam to i sledio je do radnog stola. Sela je na stolicu i pažljivo ispitivala oko. Onda ga je ubola špricem i isušila vodnjikavu tečnost iz njega, tako da je ličilo na kornjačino jaje isušeno na suncu. Rasekla ga je i stala pažljivo da ga pretražuje. Duga kosa na podlaktici joj je stalno smetala, tako da je prekinula posao i pričvrstila je gumicama.

»Stenolovac,« promrmljala je zamišljeno. »Mora da si ovde zbog rasprskavajućih dragulja.« »Tako je. Kako sam i rekao, ja sam samo nepretenciozan geolog, međutim, dosta sam čitao o njima, a i video jedan u prodavnici dragulja na Fobosu. Tako sam štedeo i došao na Veneru da i ja probam da nađem neki.« »To ne bi trebalo da bude problem. Nalaze se lakše od bilo kog dragulja u poznatom svemiru. Na žalost, ljudi se ovde nadaju da će se obogatiti na njima.« Slegnula je ramenima. »Nije da se na njima ne može zaraditi, ali bogatstvo koje svako priželjkuje, svakako ne. Smešno; retki su kao i nekada dijamanti, a da sve bude lepše, ne mogu da se stvore u laboratorijama kao dijamanti. Oh, pretpostavljam da se nekako mogu skrpiti, ali je suviše komplikovano.« Koristila je neku tanku alatku da vrati mrežnjaču na stražnju stranu oka. »Nastavi.« «A?« »Zašto se ne mogu napraviti u laboratoriji?« »Ti si amater-geolog«, nasmejala se. »Kao što sam rekla, mogu, ali bi to suviše koštalo. Sastavljeni su od mnogo elemenata. Ima dosta aluminijuma, mislim. To je ono što rubine čini crvenim, zar ne?« »Da.« »A ostale primese ih čine tako lepim. Pored toga, moraš ih praviti na visokom pritisku i temperaturi, a tako su nestabilni da obično eksplodiraju pre nego što napraviš pravu mešavinu. Tako da je jeftinije da izađeš i pokupiš ih.« »A jedino mesto gde ih možeš naći je samo srce Farenhajtove Pustinje.« »Tačno.« Činilo se da je završila sa pričvršćivanjem. Uspravila se da pomno ispita svoje delo. Namrštila se, a onda zapečatila rez koji je napravila i ponovo upumpala tečnost. Smestila je oko u ležište i naciljala laserom na njega. Kada je pročitala neke brojeve na čitaču pored lasera, klimnula je glavom. »Radi«, rekla je. »Ali si, u stvari, dobio limun. Zenica ne valja. Ekscentrična je oko 0,24, a biće i gore. Vidiš li ovo braon na levoj strani? To je progresivno raspadanje mišićnog tkiva, otrovi se gomilaju na njemu. Ko rođen si za kataraktu sledeća četiri meseca.« Nisam imao pojma o čemu priča, ali sam napućio usne kao da znam. »Ali hoće li toliko izdržati?«

Usiljeno se osmehnula. »Hoćeš li šestomesečnu garanciju? Žao mi je, ali nisam još doktorirala. Ali, ako se zvanično ne obavezujem, mislim da mogu da kažem da bi trebalo. Verovatno.« »Verovatno ćeš se dovesti u opasan položaj.« »Dobra je to vežba. Mi budući medikosi moramo uvek biti oprezni da nas ne bi tužili zbog protivzakonite službe.« »Pitam te«, govorio sam dok ga je smeštala natrag u ležište i prikopčavala, »da li ću biti siguran četiri nedelje u pustinji sa ovim okom.« »Ne«, rekla je bez oklevanja i osetio sam veliki talas nezadovoljstva. »Ni sa jednim okom«, brzo je dodala. »Ne ako ideš sam.« »Shvatam. Ipak, misliš li da će ovo oko izdržati?« »Oh, naravno. Ali ti nećeš. Zbog toga ćeš i prihvatiti moju čudnu ponudu i prihvatiti da ti budem vodič kroz pustinju.« Frknuo sam. »Misliš? Žao mi je, ali ovo će biti solo ekspedicija. Tako sam planirao od samog početka. Zato i idem u lov na kamenje; da budem sam.« Iskopao sam kreditni metar iz džepa. »Koliko sam dužan?« Nije slušala već je odmarala bradu na dlanu i tužno delovala. »On izlazi da bi bio sam, jesi li čuo to, Malibu?« Vidra je sa svog mesta na krilu podigla pogled. »Eto, na primer, povedi i mene. Ja znam šta znači biti sam. Gomila i veliki gradovi su ono za čim žudim. Zar ne stari moj?« Vidra je i dalje gledala u nju potpuno spremna da se sa svačim složi. »Pretpostavljam da znaš«, rekao sam. »hoće li sto biti u redu? To je otprilike polovina one sume koju bi mi uzeo ovlašćeni mediko, ali, kao što sam rekao, tanak sam sa parama.« »Nećeš da mi dozvoliš da ti budem vodič? Poslednja reč?« »Ne. Slušaj, nisi ti u pitanju, samo ...« »Znam. Želiš da budeš sam. Neopterećen«. Hajde, Malibu.« Ustala je i krenula ka vratima. A onda se okrenula. »Videćemo se«, rekla je i namignula mi. Sve mi je bilo jasno već pri trećem ili četvrtom obilasku grada. Nije mi trebalo mnogo da shvatim. Činjenica je da Blagostanje nije bio grad koji zna šta da čini sa turistom koji dođe u njega. U celom gradu nije postojala nijedna agencija za iznajmljivanje, niti hotel. Sve sam to slutio, ali nisam ni pomišljao da ću tako teško naći nekoga ko bi mi iznajmio nebocikl. Sačuvao sam golemu

svotu novca za slučaj da naiđem na derikože. Bio sam siguran da će biti presrećni što mogu da očerupaju turiste. Ali, nisu bili. Gotovo svako je imao nebocikl, a savršeno niko nije bio voljan da ga iznajmi. Bio je neophodan svakome ko je radio izvan grada, a svi su radili napolju. I svako ko mi je dao nogu imao je koristan savet. Kao što sam rekao, nakon četvrtog ili petog takvog saveta našao sam se opet na gradskom trgu. Sedela je kao i onda i umakala stopalo u vodu. Činilo se da Malibuu nije nikada dosta klizanja. »Da«, rekla, je ne dižući pogled. »Sve se svodi na to da jedino ja imam nebocikl na iznajmljivanje.« Bio sam besan, ali sam to morao da sakrijem. Imala me je u šakama. »Jesi li ti baš uvek ovde?« upitao sam. »Ljudi mi stalno govore da se obratim tebi za nebocikl i savetuju me da te ovde potražim, gotovo kao da ste ti i ova fontana reči crticom spojene. Šta još radiš u životu?« Uperila je u mene nadmen, ukočen pogled. »Opravljam oči tupavim turistima. Takođe obavljam opravke na telu svakome u gradu, po ceni samo dvostruko većoj od one u Poslednjoj Šansi. Takođe, radim to izvrsno, iako su ovi paori poslednji koji bi to priznali. Nema sumnje da vam je na stanici gospodin Lamara ispričao skandalozne laži o mojim sposobnostima. Ljute se zbog toga što koristim okolnost da karta i potrošeno vreme na put do Poslednje Šanse, kao i normalna cena opravke, koštaju više od prilično neobuzdanih cena koje im namećem.« Morao sam da se nasmejem, iako sam bio siguran da ću na svojoj koži osetiti te neobuzdane cene. Bila je prepreden manipulator. »Koliko ti je godina'?« zatekao sam sebe kako je pitam, a onda sam gotovo odgrizao jezik. Godine su poslednja stvar o kojoj ponosno i nezavisno dete želi da razgovara. Međutim, iznenadila me je. »U čisto hronološkom smislu, jedanaest zemaljskih godina. To je nešto više od šest vaših. Po stvarnom, unutrašnjem vremenu, naravno ne starim.« »Naravno. Što se tiče tvog cikla... « »Naravno. Međutim, izbegla sam tvoje prošlo pitanje. Ono što radim, pored toga što sedim ovde je irelevantno, jer dok sedim ovde, razmišljam o večnosti. Ponirem u svoj pupak nadajući se da ću proniknuti u pravu suštinu materice. Ukratko, radim joga-vežbe.« Zamišljeno je preko vode gledala svoje mezimče. »Osim toga, ovo je jedini bazen u krugu od hiljadu

kilometara.« Nakezila se i zaronila tik ispod površine vode. Sekla ju je kao oštrica noža torpedovana ka vidri, koja je lavežom pravila veselu larmu. Kada je izronila blizu sredine bazena, pored mlazeva vode, pozvao sam je. »Šta je sa ciklom?« Stavila je ruku na uvo, iako je bila udaljena samo petnaestak metara. »Rekao sam, šta je sa ciklom?« »Ne čujem te«, svečano je izjavila. »Moraćeš da dođeš ovde.« Zakoračio sam u bazen, gunđajući u sebi. Mogao sam da uočim da ta njena cena uključuje više no što je sam novac. »Ne znam da plivam«, upozorio sam je. »Ne brini, nigde nije mnogo dublje od toga.« Bio sam do grudiju u vodi. Išao sam kroz vodu sve dok nisam ostao na vrhovima prstiju, a onda sam zgrabio izbočinu na fontani. Izvukao sam se napolje i seo na mokri venerijanski mermer. Voda mi je curila niz noge. Ember je sedela u podnožju kosine preko koje se prelivala voda i brčkala noge u njoj. Leđa su joj bila priljubljena uz glatku stenu. Voda koja se prelivala pravila je lučni talas na njenom temenu. Kapljice vode su oticale niz perjem pokrivenu lobanju. Ponovo mi se nasmešila. Da se šarm prodaje, mogla bi se obogatiti. Šta to govorim? Pa niko nikada ne prodaje ništa drugo osim šarma, na jedan ili drugi način. Mogla je da mi proda severni i južni pol pre no što bih se sredio. Ni za trenutak nisam mogao da u njoj ponovo vidim lukavog malog derana. »Milijardu solarnih maraka na sat, ni penija manje«, rekla je tim slatkim ustašcima. Nisam mogao da se ne usprotivim takvoj ponudi. »Dovela si me ovamo da mi to kažeš? Stvarno si me razočarala. Nisam te smatrao za zezatora, stvarno nisam. Mislio sam da možemo poslovno da razgovaramo. Ja ... « »Pa, ako te ta ponuda ne zadovoljava, čuj ovu. Džabe, osim što ćeš plaćati kiseonik, hranu i vodu.« Čekala je, udarajući stopalima po vodi. Naravno, u tome je postojala neka kvaka. U intuitivnom skoku prave kosmičke vrednosti do pretpostavke vredne Ajnštajna, uočio sam vezu. Primetila je kako pravim taj skok. Znala je da mi se ne sviđa mesto gde ću doskočiti, i zubi joj ponovo blesnuše. Tada sam opet, mada ne i poslednji put, morao ili da je zadavim, ili da se nasmešim. Nasmešio sam se. Ne znam

zašto, ali imala je tu petlju da se protivnicima sviđa, čak i kada ih je izigrala. »Veruješ li u ljubav na prvi pogled?« upitao sam je, nadajući se da ću uspeti da je izbacim iz ravnoteže. Bezuspešno. »Lep primer navlačenja«, odgovorila je. Niste me zbunili gospodine ... « »Kiku.« »Lepo. Marsovsko ime?« »Pretpostavljam. Nikada o tome nisam razmišljao. Ember, ja nisam bogat.« »Naravno da nisi. Ne bi se prepustio u moje ruke da jesi.« »Pa zašto si toliko zainteresovana za mene? Zašto toliko nastojiš da pođeš sa mnom, kada je sve što tražim od tebe samo jedan cikl na iznajmljivanje? Da sam tako neodoljiv, već bih to primetio.« »Oh, ne znam«, rekla je dok joj se jedna obrva penjala uz čelo. »Ima nešto u tebi što me apsolutno fascinira. Neodoljivo privlači, čak." Pravila se kao da će pasti u nesvest. »Hoćeš li da mi otkriješ šta je to?« Odmahnula je glavom. »Neka to zasada ostane moja tajna.« Počeo sam da sumnjam da je opčinjena oblikom moga vrata ne bi li mogla da zarije zube u njega i ispije mi krv. Rešio sam da to na neko vreme zaboravim. Sa malo sreće, reći će mi više narednih dana. Zato što mi se činilo da će biti još zajedničkih dana, mnogo. »Kada ćeš biti spremna za polazak?« »Spakovala sam se čim sam ti sredila oko.« Venera je avetinjsko mesto. Razmišljao sam i zaključio da je to najbolji način da je opišem. Avetinjska je delimično zbog načina na koji je vidite. Vaše desno oko — koje vidi ono što se zove vidljiva svetlost — pokazuje vam samo mali svetlosni krug koji je osvetljen vašom ručnom lampom. Povremeno se u daljini pojavljuje svetlucava tačka rastopljenog metala, ali, sve je previše maglovito da bi se dublje proniklo u to. Vaše infraoko probija te senke i daje vam nejasnu sliku onoga što leži iza svetlosti lampe, ali bih nekada više voleo da sam slep. Nema načina da se opiše kako ova dihotomija deluje na vaš mozak. Jedno oko vam kaže da je sve izvan određene tačke u senci, dok vam drugo

otkriva šta je u tim senkama. Sve vreme dok sam bio tamo pokušavao sam da uskladim ove dve slike. Ne volim da stojim na dnu pehara širokog hiljadu kilometara. To je ono što vidite. Bez obzira koliko visoko se penjete ili daleko idete, i dalje ste na dnu pehara. Ako sam dobro razumeo Ember, to je usled savijanja sunčevih zraka u gustoj atmosferi. A onda, tu je i Sunce. Kad sam ja bio tamo bila je noć, što je značilo da je Sunce zgnječena elipsa koja visi na istoku tik iznad horizonta, gde je zašlo pre mnogo nedelja. Ne tražite od mene da vam to objasnim. Sve što ja znam je da na Veneri Sunce nikada ne zalazi. Nikada, bez obzira gde se nalazite. Ono samo postaje pljosnatije i pljosnatije ili šire i šire dok putuje ka severu ili jugu, u zavisnosti od toga gde se nalazite, postajući pljosnata svetla linija dok ne počne da prikuplja snagu za povratak na zapad, gde će izaći kroz nekoliko nedelja. Ember kaže da za delić sekunde na ekvatoru postaje pun krug, i to u trenutku kada je, u stvari, ispod naših nogu. Kao svetla ogromnog stadiona. Sve se to događa na ivici pehara na čijem dnu vi stojite, oko deset stepeni iznad teorijskog horizonta. To je još jedan efekat prelamanja svetlosti. Sve to ne vidite levim okom. Kao što sam rekao, oblaci zadržavaju praktično svu vidljivu svetlost. To vidite desnim. Boja je ona koju sam navikao da zovem infraplavo. Tiho je. Počinje da vam nedostaje zvuk sopstvenog disanja, a ako o tome previše razmišljate, počinjete da se pitate zašto u stvari ne dišete. Vi to naravno znate, ali ne i vaš mali mozak, koji to ni najmanje ne voli. Vašeg autonomnog nervnog sistema se ne tiče što vaša venerijanska pluća ubacuju kiseonik pravo u krvotok; on nije napravljen da shvata stvari; primitivan je i oprezan prema poboljšanjima. Tako sam bio zaražen osećanjem gušenja. Bio sam takođe prilično nervozan zbog temperature i pritiska. Smešno, znam. Mars bi me isto tako ubio kada bih ostao bez odela, a uz to, učinio bi to sporije i bolnije. Kada bi mi ovde odelo otkazalo, sumnjam da bih išta osetio. Više je to bila pomisao na taj neverovatan pritisak, koji polje sila, a ono fizički gledano i nije tamo, drži samo milimetar od moje krhke kože. Barem mi je tako Ember rekla. Možda je pokušala da me napravi ovcom. Mislim, magnetske linije sila nisu fizički realne, ali su tamo, zar ne?

Nisam mnogo razmišljao o tome. Ember je bila sa mnom, a ona se razumela u te stvari. Ono što nije uspela dovoljno da mi objasni je to zašto nebocikl nema motor. Puno sam razmišljao o tome, žuljajući guzicu na sedlu i okrećući pedale dok su mi svi vidici bili Emberini posrebreni guzovi. Imala je tandemcikl, što je značilo četiri sedišta; dva za vas i dva za vaše tagalonge. Sedeo sam iza Ember, a naši tagalonzi su bili na sedištima sa naše desne strane. Pošto su pratili naše pokrete nogu istom snagom koju smo mi primenjivali, ono što smo imali bio je četvorocikl. »Mogu ceo život da provedem u razmišljanju«, rekao sam prvog dana našeg putovanja, »ali ne mogu nikako da shvatim zašto je toliko teško da se u ovu stvar ugradi motor i upotrebi nešto dodatne snage iz ranca.« »Nije uopšte teško, lenjivče«, rekla je, ne okrećući se. »Prihvati ovo kao savet goluždravog medika; ovo je za tebe daleko korisnije. Ako koristiš svoje mišiće, duže će ti trajati. Osećaćeš se zdravije i bićeš daleko od kandži medika grabljivica. Ja to znam. Pola mog posla sastoji se u oslobađanju debelih njihovih stražnjica i vađenju proširenih vena iz njihovih nogu. Čak i ovde ljudi ne dočekaju dvadesetu na svojim nogama, a već su zreli za renoviranje. To je uludo trošenje novca.« »Mislim da sam i ja baš mogao da se renoviram pre poslaska. Gotovo sam gotov. Zar ne možemo reći da je dan pri kraju?« Nezadovoljno je uzviknula, ali je počela da ispušta vreli glas iz balona povrh naših glava. Počeli smo u dugoj spirali da se spuštamo ka tlu. Spustili smo se na dno pehara, što je predstavljalo moj prvi susret sa tim, pošto su svi ostali pogledi na Veneru bili iz vazduha, odakle se to toliko ne primećuje. Stajao sam, istezao glavu, i gledao, dok je Ember napumpala šator i ispumpala balon. Venerijanci koriste nula-polje gotovo za sve. To im je lakše nego da se uhvate u koštac sa tehnologijom koja mora da zadovolji ekstremne temperaturne uslove i uslove visokog pritiska. Jednostavno sve pokrivaju nula-poljem i puštaju da sve bude normalno. Balon cikla nije ništa drugo nego standardno loptasto nula-polje sa diskontinuitetom na dnu za grejanje vazduha. Telo cikla je zaštićeno istom vrstom polja koje smo Ember i ja nosili; ona vrsta koja sledi površinu na stalnom rastojanju. Šator je bio poluloptasto polje sa ravnim dnom.

To olakšava mnoge stvari. Na primer, problem vazdušne brave. Ono što smo radili je bilo prosto ulaženje u šator. Naša polja-odela su nestajala pošto su bila upijena u polje šatora. Da ga napustite bilo je potrebno da prosto prođete kroz zid i odelo bi se oblikovalo oko vas. Sručio sam se na pod i probao da isključim ručnu lampu. Na moje iznenađenje, ustanovio sam da je nije moguće isključiti. Ember je uključila logorsku vatru i primetila moju zbunjenost. »Da, to je beskorisno trošenje novca«, složila se. »Ima nešto u Venerijancima što mrze gašenje svetla. Nećeš naći nijedan prekidač za svetlo na čitavoj planeti. Možda nećeš verovati, ali sam i ja pre nekoliko godina bia prilično zbunjena kada sam čula da postoje prekidači za svetlost. Vidiš kolika sam ja provincijalka?« To nije ličilo na nju. Pogledao sam njeno lice da utvrdim šta je prouzrokovalo, ali ništa nisam magao da nađem. Sedela je ispred logorske vatre. Malibu je u njenom krilu mirno čistio perje. Pokazao sam na vatru, koja je bila prekrasno urađen holo pucketavih, krckavih trupaca sa grejačem zamaskiranim u centru. Zar to nije neobičan pristup? Zašto ne stvoriš zamišljenu kuću, kao u gradu?« »Ne volim falsifikovane kuće. Volim vatru.« »Zašto ne?« »Slegnula je ramenima. Mislila je o drugim stvarima. Pokušao sam drugom temom. »Ima li tvoja majka nešto protiv da sa strancima odlaziš u pustinju?« »Kako bih to mogla da znam? Ne živim sa njom. Ja sam emancipovana. Mislim da je u Venusburgu.« Bilo je očigledno da sam dotakao osetljiv teren, pa sam nastavio opreznije. »Lični sukob?« Ponovo je slegnula ramenima ne želeći da ulazi u to. »Ne. Pa, na neki način, da. Ona se nikada ne bi iselila sa Venere. Ja sam želela da odem, ona da ostane. Interesi nam se nisu slagali. Tako je svaka pošla svojim putem. Sada radim na odlasku sa ove planete.« »Koliko si mu blizu?« »Bliže nego što možeš da zamisliš.« Činilo se da u sebi nešto odmerava donoseći sud o meni. Dok mi je proučavala lice, mogao sam da čujem

škripu zupčanika i zvonjavu registarske kase. Onda sam osetio da se šarm uključuje kao klik jednog od onih nepostojećih prekidača. »Vidi, blizu sam odlasku sa Venere kao što nikada nisam bila. Već kroz nekoliko nedelja neću biti ovde. Odmah pošto se vratimo sa nekoliko eksplozivnih dragulja. I to zato što ćeš me usvojiti.« Mislim da sam se navikao na nju. Iako ništa slično nisam očekivao da čujem, nisam bio zbunjen. O prikupljanju eksplozivnih dragulja sam mislio neodređeno. Ona će sa mnom pokupiti nekoliko njih, prodati ih i kupiti kartu za odlazak sa planete. Naravno, bilo je to glupo. Ja joj nisam trebao da dođe do dragulja. Ona je bila vodič, ne ja. Cikl je bio njen. Mogla je da ima eksplozivnih dragulja koliko je htela, a verovatno ih je već imala. Ovaj plan je morao da ima veze sa mnom lično. Sve sam to znao i u gradu, a potpuno sam smetnuo sa uma. Nešto je htela od mene. »Zato si morala da pođeš sa mnom? To je ta kobna privlačnost? ne razumem.« »Tvoj pasoš. Zaljubljena sam u tvoj pasoš. Na mestu označenom ’državljanstvo’ piše ’Mars’. Pod godinama, recimo, oko ... sedamdeset tri.« Promašila je za manje od godine, iako sam čuvao spoljašnjost tridesetogodišnjaka. »Pa?« »Pa, dragi moj Kiku, posećuješ planetu koja polako i oprezno napipava put do kamenog doba. Srednjevekovnu planetu. Gospodine Kiku, to znači da postaješ punoletan sa trinaest godina, hirovita i proizvoljna brojka, s čim ćeš se sigurno složiti. Zakoni na ovoj planeti govore da su neka prava slobodnih građana oduzeta maloletnicima. Među njima su sloboda, potraga za srećom i mogućnost da se ode sa ovog prokletog sveta!« Zaprepastila me je svojim besom koji se toliko razlikovao od njene uobičajene rečitosti. Pesnice su joj bile stisnute. Sedeći na njenom krilu, Malibu je tužno pogledao prijateljicu, a onda opet mene. Brzo se razvedrila i skočila da sprema večeru. Nije mi odgovorila na pitanje. Za danas je rasprava završena. Sledećeg dana sam bio spreman da se vratim. Jesu li vam ikada noge utrnule? Verovatno ne; ako ste zapaljeni za takvu vrstu poslova - težak fizički rad - verovatno ste jedan od onih zdravih tipova i održavaite

kondiciju. Ja je nisam imao i mislio sam da ću umreti. Za trenutak sam pomislio da stvarno umirem. Srećom, Ember je to predvidela. Znala je da sam ja kancelarijski crv i kako su Marsijanci obično nepripremljeni. Pored sedećeg načina života, koji većina modernih ljudi vodi, mi Marsijanci smo u još gorem položaju jer nam Marsova gravitacija ne pruža mnogo izazova, ma koliko se trudili. Moji nožni mišići su bili nalik mekanom testu. Pružila mi je staromodnu masažu i modernu injekciju koja je ubila nagomilane otrove. Posle jednog časa u meni je počelo da se budi interesovanje za put. Ponovo me je posadila na cikl i tako smo pošli na još jedno nožno putovanje. Proticanje vremena se nije moglo odrediti. Sunce se spljošnjava i širi, ali to je presporo da bi se uočilo. U neko vreme toga dana prošli smo pritoku Rejnoldsove reke. Pokazala se kao svetla linija u mome desnom oku, kao tromi lednik u levom. Tečni aluminijum, rekli su mi. Malibu ga je poznavao, i žalosno je lajao da stanemo da bi se klizao. Ember mu to nije dopustila. Na Veneri se ne možete izgubiti ako još vidite. Reka se videla otkako smo napustili Blagostanje, iako tada još nisam znao šta je. I dalje smo mogli videti grad iza nas i planinski venac ispred, a čak i pustinju. Nalazila se malo dalje na strani pehara. Ember je rekla kako to znači da nam predstoji još tri dana puta. Treba imati iskustva da bi se procenjivala udaljenost. Ember je i dalje pokušavaia da mi pokaže Vensburg, koji se nalazio nekoliko hiljada kilometara iza nas. Rekla je da ga je lako uočiti kao sićušnu tačku po vedrom danu. Nikada ga nisam video. Dok smo okretali pedale, dosta smo razgovarali. Nije bilo ničeg pametnijeg da se radi, a uz to, bila je zanimijiv sagovornik. Pričala mi je o svom planu da se odseli sa Venere i punila mi glavu svojim naivnim idejama o tome kakve su druge planete. Bila je to suptilno vođena kampanja. Počeli smo tako što je ona branila svoj suludi plan. U jednom trenutku on se preobratio u činjenicu. Učinila je to kao da sam pristao da je usvojim i povedem na Mars. Napola sam i sam u to poverovao. Četvrtog dana sam primetio da ispred nas pehar postaje sve viši. Nisam znao šta je to prouzrokovalo sve dok mi Ember nije rekla da se zaustavim, i tako smo ostali da visimo u vazduhu. Stajali smo licem ispred čvrstog

stenovitog lanca koji se peo oko pedeset metara iznad tačke na kojoj smo se nalazili. »U čemu je stvar?« upitao sam je radujući se odmoru. »Planine su više«, rekla je neopozivo. »Skrenimo levo, a onda ćemo pokušati da nađemo prolaz.« »Više? O čemu pričaš?« »Više. Znaš, visočije, uzdižu se više nego kada sam poslednji put bila ovde, neznatno veće magnitude u elevaciji, veće nego ... « »Znam definiciju višeg«, rekao sam. »Ali zašto? Jesi li sigurna?« »Naravno da sam sigurna. Grejač vazduha na balonu se spljoštio; došli smo do najviše tačke do koje smemo da idemo. Poslednji put kada sam bila ovde bilo je dovoljno nisko da pređem. Danas nije.« »Zašto?« »Kondenzacija. Ovde topografija zna poprilično da varira. Pojedini metali su tečni na Veneri. Kada su dani dole topli oni isparavaju i kondenzuju se na planinskim vencima, gde je hladnije. A kada i ovde otopli, tope se i teku u doline.« »Misliš li da mi kažeš da si me ovde dovela usred zime?« Zgromila me je pogledom. »Ti si taj koji je kupio kartu za zimski period. Pored toga, noć je, a još ni ponoć nije prošla. Mislila sam da planine bar još jednu nedelju neće biti ovoliko visoke.« »Zar ne možemo da ih obiđemo?« Kritički je pogledala kosinu. »Postoji prevoj na oko pet stotina kilometara istočno, ali bi nam to oduzelo još jednu nedelju. Želiš li to?« »Šta je alternativa?« »Parkirati cikl ovde i nastaviti pešice. Pustinja je tik iza ovih lanaca. Sa malo sreće, videćemo danas prve dragulje.« Shvatio sam da o Veneri premalo znam da bih odlučivao. Konačno sam sebi priznao da sam srećan što sa sobom imam Ember da me čuva od nevolja. »Uradićemo onako kako ti smatraš da je bolje.« »U redu. Skreni sasvim desno da bismo se parkirali.«

Pričvrstili smo cikl dugim užetom od legiranog volframa. Saznao sam da je to predostrožnost u slučaju da dođe do još većeg kondenzovanja dok budemo odsutni. Ostao je da lebdi na kraju kabla sa grejačima uključenim na maksimum. Zatim smo počeli uspon na planinu. Pedeset metara nije zvučalo mnogo. A i nije, na ravnom terenu. Jednom pokušajte da ih pređete na padini od sedamdeset pet stepeni. Srećom po nas, Ember je predvidela ovu mogućnost i pripremila planinarsku opremu. Zabijala je klinove tu i tamo i držala nas na okupu užadima i čekrcima. Sledio sam njeno vođstvo, ostajući odmah iza njenog tagalonga. Bilo je neobjašnjivo kako je ta stvar sledi, stavljajući noge tačno tamo gde je ona zakoračila. Moj tagalong je činio isto. A tu je bio i Malibu, koji je skoro trčao ispred nas, okrećući se da vidi kako napredujemo, penjući se na vrh i brbljajući o onome što se nalazilo sa druge strane. Pretpostavljam da taj uslov za planinara ne bi predstavljao nikakav problem. Ja sam lično više voleo da se otklizam niz kosinu i sve okončam. Ja da, ali Ember je samo nastavljala da se penje. Mislim da nikada nisam bio toliko umoran, kao kada smo se dokopali vrha i zastali da pogledamo preko pustinje. Ember je uperila prstom ispred nas. »Evo, jedan dragulj se baš rasprsnuo«, rekla je. »Gde?« nezainteresovano sam upitao. Nisam ništa video. »Propustio si. Niže. Ne obrazuju se ovako visoko. Ne brini, još ćeš ih mnogo videti.« I spustismo se. Ovo nije bilo preteško. Ember mi je pokazala svojim primerom, sednuvši na glatko mesto i pustivši se. Malibu je bio odmah iza nje, cičući sretno dok je poskakivao i kotrljao se niz klizavu padinu. Video sam Ember kako udara o nešto i nastavlja da leti da bi se dočekala na glavu. Njeno odelo je već bilo ojačano. Zamrznuta u sedećem položaju, nastavila je da poskakuje niz padinu. Pratio sam ih na isti način. Nisam bio lud za poskakivanjem, ali sam još manje voleo sporo, bolno spuštanje. Nije bilo loše. Ne osećaš mnogo toga pošto se tvoje odelo zamrzne u zbijen oblik. Ono se širi tik uz tvoju kožu i postaje čvršće od metala, ublažujući udarce o bilo kakvu prepreku, osim onih najsnažnijih, koji mogu prouzrokovati da se vaš mozak udari o lobanju i tako dobijete unutrašnje povrede. Nikada nismo išli ni približno tako brzo da budemo u opasnosti da nam se to desi.

Na dnu, nakon što se moje odelo odledilo, Ember mi je pomogla da ustanem. Činilo se da je uživala u jurnjavi Ja nisam. Jedan udarac kao da mi je nagnječio donji deo leđa. Nisam joj to pomenuo, već sam samo pošao za njom, osećajući sve veći bol svakim narednim korakom. »Gde živiš na Marsu?« »A? Oh, na Kopratesu. To je na severnoj strani Kanjona.« »Da, znam. Pričaj mi još o tome. Gde ćemo živeti? Imaš li stan na površini ili si zabijen u zemlju? Jedva čekam da ga vidim.« »Zbog čega misliš da ćeš se vratiti sa mnom?« »Ali, razume se da ćeš me povesti sa sobom. Rekao si. Samo... « »Ništa slično nisam rekao. Da imam magnetofon, mogao bih da ti dokažem. Ne, naš jučerašnji razgovor je bio serija monologa. Pričaia si kako će biti lepo na Marsu, a ja sam nešto progunđao. I to zato što nemam ili nisam imao srca da ti kažem koliko je blesava šema o kojoj si govorila.« Nadao sam se da sam je najzad pogodio. U svakom slučaju, jedno vreme je ćutala. Shvatila je da je preterala i da je skupljala plen pre nego što je bitka bila dobijena. »Šta je u tome blesavo?« rekla je na kraju. »Skoro sve.« »Ne, hajde, reci mi.« »Zašto misliš da te želim kao ćerku?« Izgledala je kao da joj je laknulo. »Oh, ne brini zbog toga. Neću praviti probleme. Kad sletimo, možeš da popuniš raskid ugovora. Neću to osporavati. Mogu da potpišem obvezinicu da ništa neću osporavati. Kiku, ovo je strogo poslovni ugovor. Ne moraš da mi izigravaš majku. Nije mi potrebna. Ja ću ... « »Zašto misliš da je to za mene samo poslovni ugovor?« prasnuo sam. »Možda imam glupe ideje, ali neću nikoga usvojiti zbog interesa. Već sam imao svoje dete i bio mu uzoran otac. Neću te usvojiti samo da bih te doveo do Marsa. To je moja poslednja reč.« Proučavala mi je lice. Mislim da je shvatila da sam tako i mislio. »Mogu da ti ponudim dvadeset hiljada maraka.« Progutao sam knedlu. »Kako si se dočepala tolikog novca?«

»Rekla sam ti da muzem dobre ljude iz Blagostanja. Do đavola, gde tamo da potrošim novac? Ostavljala sam ga na stranu za ovakav slučaj i naletela na bezosećajnog neandertalca sa glupim idejama o dobru i zlu, k o j i . . . « »Dosta je bilo.« Stidim se da kažem da sam bio doveden u iskušenje. Nije prijatno saznati da ono o čemu ste razmišljali kao o moralnim nazorima postaje beznačajno pred gomilom novca; ali, bol u leđima i loše raspoloženje su mi pritekli u pomoć. »Misliš da me možeš kupiti? Pa, nisam na prodaju. Rekao sam ti, mislim da to nije u redu.« »Onda se nosi, Kiku. Nosi se do đavola.« Tresnula je nogom o zemlju, a njen tagalong je ponovio pokret. Nastavila bi da me proklinje da nismo odleteli u vazduh. Eksplozijom, koja je odjeknula kada je njena noga udarila o zemlju. Kao što sam i rekao, ranije je bilo tiho. Na Veneri nema ni vetra, ni životinja, ničega da stvori zvuk. Ali, kada nešto zaječi, čuvajte se. Gusta atmosfera ubistveno deluje. Mislio sam da će mi se glava rasprsnuti. Zvučni talasi bubnjali su o odelo, delimično ga ojačavajući. Jedina stvar koja nas je spasla gluvoće bio je milimetar gasa pod niskim pristiskom između polja odela i naših ušnih školjki. Dovoljno je ublažio šok da se izvučemo samo sa zvonjavom u ušima.»Šta je to bilo?« pitao sam. Ember je sela na zemlju. Oborila je glavu, nezainteresovana za bilo šta, osim za vlastito razočaranje. »Eksplozivni dragulj«, rekla je. »Tamo preko.« Pokazala je prstom i mogao sam da uočim usijanu tačku, otprilike kilometar udaljenu. »Hoćeš da kažeš da si ga aktivirala udarcem noge o tlo?« Slegnula je ramenima. »Nestabilni su. Puni su nitroglicerina.« »Hajdemo onda da pokupimo komadiće.« »Samo napred.« Bila je potpuno ravnodušna prema meni i ostaće takva, bez obzira koliko je gnjavio. Kada sam je naposletku podigao, usijane tačke su nestale, ohladile se. Više ih nikada ne bismo našli. Nije htela da govori sa mnom dok smo nastavljali naš silazak u dolinu. Ostatak dana su nas pratile udaljene topovske salve. Ni sledećeg dana nismo mnogo pričali. Nekoliko puta je pokušala da obnovi pregovore, ali sam joj jasno stavio do znanja da sam čvrsto odlučio. Ukazao sam joj na to da sam njen cikl iznajmio pod uslovima koje je sama odabrala. Džabe, rekla je, osim potrošne robe koju sam platio. Nije bilo

govora o usvojenju. Uverio sam je da i da je bilo, ja bih je odmah odbio kao što to i sad činim. Možda sam čak i sam u to poverovao. Tog jutra, odmah posle naše rasprave, izgubila je svako interesovanje za put. Dok sam spremao doručak, sedela je u šatoru. Kad je došlo vreme za polazak, napućila je usne i rekla da neće tražiti eksplozivne dragulje i da će radije ostati ovde, ili se vratiti. Pošto sam je podsetio na naš verbalni dogovor, nevoljno je ustala. Nije to želela, ali je držala reč. Lov na eksplozivne dragulje se pokazao kao veliki antiklimaks. Zamišljao sam ga kao danonoćno pretraživanje okoline. A onda uzbudljiv trenutak nalaženja. Eureka! — zaurlao bih. U stvarnosti, ništa nije bilo tako. Evo kako lovite eksplozivne dragulje: jako udarite nogom o tlo, sačekate nekoliko sekundi, onda se pomerite i opet udarite. Kada vidite i čujete eksploziju, prosto odete na mesto događaja i pokupite ih. Raspršeni su svuda okolo i gore u infiracrvenom delu spektra od toplote eksplozije. Mogli bi isto tako da imaju neonske strelice iznad sebe. Velika avantura. Kada bi pronašli dragulj, pokupili bismo ga i bupnuli u hladnjak, ugrađen u naše tagalonge. Obrazovali su se pod pritiskom eksplozije, ali su neki njihovi sastojci na temperaturi Venere isparljivi. Ako dragulje ne pokupite u roku od tri časa, ti sastojci će proključati i ostaće vam samo sivkasti prah. Ne znam zašto i toliko traju. Kada smo ih uzeli, bili su prilično topliji od vazduha. Zato sam mislio da bi se odmah morali da istope. Ember je rekla da je u pitanju struktura kristalne rešetke, koja draguljima daje privremenu čvrstinu da pobede temperaturu. Na ekstremnim temperaturama i pritiscima Venere stvari se drugačije ponašaju. Dok se hlade, rešetka slabi i nastupa progresivno raspadanje. Zato je važno da se uzme odmah posle eksplozije da bi se dobili neporemećeni komadi. Proveli smo ceo dan radeći to. Sve u svemu, sakupili smo oko deset kilograma dragog kamenja razmere do dvostruke veličine jabuke. Te noći sam sedeo pored logorske vatre i proučavao ih. U svakom slučaju, bila je noć, barem prema mom satu. Još jedna stvar koja mi je nedostajala bio je dvadeset četvoročasovni ciklus smenjivanja dana i noći. A kad sam već kod toga, i meseci su mi nedostajali. Puno bi me obradovalo da sam te noći mogao da vidim Deimos i Fobos. Ali, Sunce je i dalje čučalo

tamo na horizontu, polako se krećući ka severu i pripremajući se za prelaz na jutarnje nebo. Dragulji su bili prosto prekrasni. Bili su kao vino crveni, sa neznatnim nijansama braon boje. Ali kad bi ih svetlost pogodila pod određenim uglom, nije se moglo predvideti šta će se dogoditi. Većina sirovih dragulja je prekrivena žutom supstancom koja skriva njihovu pravu lepotu. Pokušao sam da je sastružem sa nekih od njih. Kada sam oljuštio patinu, ukazala se glatko površina koja je svetlucala čak i kada je bila osvetljena svetlošću sveće. Ember mi je pokazala kako da ih obesim o žicu i udarim. Zvonili bi kao zvončići i stalno bi pokoji odbacio svoju nesavršenost i pokazao se u obliku pravilnog oktaedra. Toga dana sam kuvao sam za sebe. Ember, koja je kuvala od početka, više nije bila zainteresovana da me omekšava. »Unajmljena sam kao vodič«, ukazala je ne skrivajući pakost. »Vebster definiše vodiča kao ... « »Znam šta je vodič.« »... i ništa ne kaže o kuvanju. Hoćeš li da se oženiš mnome.« »Ne«, nisam čak bio ni iznenađen. »Isti razlozi?« »Da. Neću da tako olako ulazim u sporazum. Pored toga, suviše si mlada.« »Legalno doba je dvanaest. Biće mi dvanaest za sedam dana.« »Premlada si. Na Marsu moraš imati četrnaest godina.« »Kakav dogmatik. Ne zezaš se, stvarno četrnaest?« Bilo je to njeno tipično nepoznavanje mesta na koje je pokušavala da dospe. Ne znam odakle joj te ideje o Marsu. Konačno sam zaključio da je sanjareći sve sama izmislila. Jeli smo u tišini ono što sam spremio, igrajući se našom zbirkom dragulja. Procenio sam da imamo oko hiljadu maraka u neobrađenom kamenju. A i skitanje po pustoši na Veneri je počelo da me zamara. Zamislio sam da provedemo još jedan dan skupljajući kamenje, a onda se vratimo do cikla. Verovatno će to oboma doneti olakšanje. Ember bi mogla da počne da postavlja zamke za sledećeg glupog turistu koji dođe u grad, ili da se čak zaputi u Venusburg i tamo ozbiljnije pokuša. Kada sam dobro razmislio o ovome, pitao sam se zašto je još ovde. Ako je imala novac da plati ogroman mito koji mi je ponudila, zašto nije u gradu

gde turista ima ko žutih mrava. Taman sam nameravao da je to upitam kada je prišla i sela tik uz mene. »Da li bi želeo da vodiš ljubav?« upitala je. Bio sam sit provokacija. Frknuo sam, ustao i prošao kroz zid šatora. Kada sam izašao napolje, zažalio sam zbog toga. Leđa su me užasno bolela, a ja sam sa zakašnjenjem shvatio da moj dušek na naduvavanje neće proći sa mnom. Čak i da ga nekako izvučem, sagoreo bi. Ali, posle ovakvog odlaska se više nisam mogao vraćati. Shvatio sam da sam napravio grešku. Možda zbog bola u leđima nisam mogao da razumno mislim. U svakom slučaju, izabrao sam mesto koje mi se učinilo mekanim i legao. Ne mogu da kažem da je svuda bilo tako meko. Probudio sam se u naletu bola. Bez probanja sam znao da ću dobiti nož u leđa ako se pomerim. Prirodno je bilo da ništa ne pokušavam. Ruka mi je ležala na nečem mekom. Pomerio sam glavu, potvrđujući svoju pretpostavku o nožu, i video da je to Ember. Spavala je ležeći na leđima. Malibu je bio skupljen u njenom naručju. Otvorenih usta i ublaženih crta lica, podsećala je na srebrom optočenu lutku. Osetio sam kako mi se usne razvlače u osmeh, isti onai koji je od mene izvukla u Blagostanju. Pitao sam se zašto se tako loše ponašam prema njoj. Naravno, iskoristila me je i prevarila i izgledalo je da želi da me ponovo iskoristi. Ali, koga je povredila? Ko je patio zbog toga? Odlučio sam da joj se tog jutra izvinem zbog svog ponašanja i da predložim da pokušamo ponovo. Možda bismo mogli i postići neku vrstu dogovora što se tiče usvajanja. A kada smo već kod toga, možda bih se mogao dovoljno osmeliti da je zamolim da mi pogleda leđa. Nisam joj to čak ni pomenuo, možda zbog toga da se ne bih uvalio u još veće dugove. Bio sam siguran da mi ne bi naplatila u novcu. Više je volela meso. Možda bih je i probudio da slučajno nisam pogledao na drugu stranu. Nešto se tamo nalazilo. Gotovo da nisam prepoznao šta je to. Bio je to eksplozivni dragulj pre eksplozije. Uplašio sam se da progovorim, a onda se prisetio da vazduh neće uticati na okolnu atmosferu i izazvati eksploziju. Imao sam radiopredajnik u grlu i prijemnik u uhu. Tako se razgovara ovde.

Pokrećući se veoma pažljivo, nagnuo sam se i nežno dotakao Embe rino rame. Mirno se probudila, protegnula i počela da ustaje. »Ne miči se«, rekao sam, nadajući se da šapućem. To je vrlo teško kada u grlu formirate glasove, ali sam želeo da je upozorim da nešto nije u redu. Uznemirila se, ali se nije pomerila. »Pogledaj na svoju desnu stranu.. Pomeraj glavu veoma sporo. Ne dotiči tlo, niti bilo šta drugo. Ne znam šta da radim.« Ćutke je pogledala. »Kiku, nisi jedini«, prošaptala je naposletku. »O ovome prvi put čujem.« »Kako se to dogodilo?« »Niko ne zna puno o tome kako se obrazuju, niti koliko to traje. Niko mu nije prišao na manje od pet stotina metara. Uvek eksplodiraju pre nego što im priđeš bliže. Čak i vibracije propelera cikla ih aktiviraju pre nego što priđeš dovoljno blizu da ih vidiš.« »Pa šta da radimo?« Pogledala me je. Teško je čitati osećanja na licu koje je zamišljeno, ali mislim da je bila uplašena. Znam da sam ja bio. »Rekla bih da je najbolje da nepomično sedimo.« »Koliko je ovo opasno?« »Burazeru, ne znam. Biće to solidan beng kada ovaj monstrum eksplodira. Odela će nas dobrim delom zaštititi, ali će nas podići i dati nam veoma veliko ubrzanje. Ta vrsta naglog ubrzanja može te iznutra izmućkati. Najmanje potres mozga.« Progutao sam knedlu. »Onda ... « »Sedi mirno, razmišljam.« To sam i ja činio. Bio sam zamrznut, sa vrelim nožem u leđima. Znao sam da se jednom moram pomeriti. Prokletinja se pokrenula. Plašeći se da protrljam oči, zažmurio sam, a onda ponovo pogledao. Ne, nije. U svakom slučaju, ne spolja. Bio je to više pokret koji se može videti kada se ćelija posmatra kroz mikroskop. Unutrašnja strujanja fluida sa jednog na drugo mesto. Gledao sam to i bio hipnotisan. U dragulju su se nalazili svetovi. Bio je tamo stari Barsum iz dečijih bajiki; bila je tamo Središnja Zemija sa zamkovima koji razmišljaju i

šumama koje osećaju. Dragulj je bio prozor u nešto nezamislivo, mesto gde nema pitanja i osećanja, već samo postoji čista svest. Bio je taman i vlažan, bez pretnje. Rastao je i postajao potpuniji, kao da je oživljavao. Bio je veći od ove lopte vrućeg blata zvanog Venera i imao svoje korene u jezgru planete. Nije bilo ugla u vaseljeni koji nije doticao. Bio je svestan mene. Osećao sam da me dodiruje i nisam se iznenadio. Ispitao me je u prolazu, ali je ostao potpuno nezainteresovan. Nisam imao tajni pred njim, ma šta on predstavljao. Već me je poznavao i oduvek me je poznavao. Osećao sam sve snažnije privlačenje. Stvar nije vršila nikakav uticaj na mene; privlačenje je poticalo od čežnje u mom srcu. Posezao sam za potpunošću koju je dragulj posedovao, a za koju sam znao da je nikada neću steći. Za mene, život će zauvek ostati sled tajni. Za dragulj osim svesti ništa nije postojalo. Svesti o svemu. Odvojio sam oči u poslednjem mogućem trenutku. Bio sam obliven znojem. Znao sam da ću ga za koji čas ponovo pogledati. Bio je najlepša stvar koju ću ikada videti. »Kiku, slušaj me.« »Šta?« sa ogromne udaljenosti sam se prisetio Ember. »Slušaj. Probudi se. Ne gledaj u tu stvar.« »Ember, vidiš li bilo šta, osećaš li nešto?« »Vidim nešto. Ja... Ne želim da govorim o tome. Ne mogu da govorim o tome. Kiku, probudi se i ne osvrći se. Osećao sam se kao da sam već stub soli, pa zašto da se onda ne osvrnem? Znao sam da mi život više nikada neće biti kao nekada. Bilo je to nešto nalik nehotičnom religijskom preobraćanju. Kao da sam iznenada saznao čemu služi veseljena. To je divna, svilom postavljena kutija za prikazivanje dragulja koji sam upravo opazio. »Kiku, trebalo je da ta stvar već odavno ode do đavola. Ne smemo ostati ovde. Pokrenula se kad sam ustala. Jednom sam pokušala da se prišunjam dragulju i prišla mu na pet stotina metara. Spustila sam nogu dovoljno meko da ostane i na vodi; on je eksplodirao. Ovo čudo ne bi trebalo da je ovde.« »Lepo«, rekao sam, »kako ćemo izaći na kraj sa činjenicom da ono jeste ovde?«

»Dobro, dobro, ovde je. Ali mora da je još neobrazovan. Mora da u sebi još nema dovoljno nitroglicerina da eksplodira. Možda možemo po beći.« Ponovo sam ga pogledao, a onda skrenuo pogled. Činilo mi se da su mi oči elastičnim vrpcama povezane sa njim; istegle bi se dovoljno da se okrenem, ali bi me stalno vukle natrag. »Nisam siguran da hoću.« »Znam«, prošaputala je. » J a . . . Stani, ne okreći se. Moramo pobeći.« »Slušaj«, rekao sam, gledajući je snagom volje, »možda jedno od nas može pobeći. Možda oboje. Medutim, važno je da ti ne budeš povređena. Ako se ja povredim, možda ćeš moći da me zakrpiš. Ako se ti povrediš, verovatno ćeš umreti, a ako se oboje povredimo, mrtvi smo.« »Aha. Pa?« »Pa, ja sam najbliži dragulju. Prvo ti počni da se udaljavaš, a ja ću te pratiti. Zakloniću te od najgoreg naleta, ako eksplodira. Kako ti zvuči?« »Ne previše dobro.« ponovo je preispitala moje reči i nije naišla na greške u zaključivanju. Mislim da joj nije odgovarala uloga zaštićene, umesto heroine. Detinjasto, aili prirodno. Dokazala je svoju zrelost povlačenjem pred neizbežnim. »Dobro. Pokušaću da se udaljim deset metara. Javiću ti kada stignem tamo. Mislim da sa udaljenosti od deset metara možemo preživeti eksploziju.« »Dvadeset.« »Ali.., oh, u redu. Dvadeset. Srećno Kiku. Mislim da te volim«, zastala je. »Ej, Kiku.« »Šta je? Ne znamo koliko će dugo biti stabilan. Kreni već jednom.« »U redu. Ali ovo moram da ti kažem. Moja ponuda od prošle noći, ona koja te naljutila.« »Da?« »Pa, nisam mislila da te podmićujem. Mislim, kao sa onih dvadeset hiljada maraka. Samo sam ... ovaj, još ne znam dovoljno o tome. Pretpostavljam da je došla u pogrešno vreme?« »Jeste, ali ne brini zbog toga. Samo kreni.« Učinila je to; centimetar po centimetar. Sreća je bila da niko od nas nije morao da brine o zadržavanju daha. Mislim da je napetost bila nepodnošljiva.

A ja sam se okrenuo. Nije mi bilo pomoći. Bio sam u svetilištu kosmičke crkve, kada sam začuo njen poziv. Koju vrstu energije je koristila da dopre do mene, ne znam. Plakala je. »Kiku, slušaj me molim te.« »A? Oh, šta je to?« Zajecala je od olakšanja. »O bože, zovem te već čitav čas. Hajde. molim te, dođi ovamo, dovoljno sam udaljena.« Glava mi je bila mutna. »Oh, Ember. Čemu žurba? Želim još samo minut da gledam. Otkači se.« »Ne! Ako ovog momenta ne pođeš, vratiću se i izvući te.« »Ne možeš da... Oh, dobro. Dolazim.« Pogledao sam je i kliznuo na leđima. O njima više nisam mogao da razmišljam. Udaljio sam se dva metra, zatim tri. Morao sam da stanem da se odmorim. Pogledao sam dragulj, a zatim Ember. Bilo je teško reći šta me je više privlačilo. Mora da nisam dospeo u ravnotežan položaj. Mogao sam da odem u bilo kom pravcu. »Malibu!« kriknula je Ember. Okrenuo sam se. Vidra je izgledala srećnija nego ikad, čak i kada se klizala u gradu. Skočila je pravo u dragulj. Povratak u svesno stanje bio je veoma postepen proces. Granice između dva stanja svesti nije bilo iz dva razloga: bio sam slep i bio sam gluv. Zbog toga ne mogu da kažem kada sam prešao iz snova u stvarnost: mešavina je bila suviše jednoobrazna; nije bilo promena koje bi se primetile. Ne sećam se saznanja da sam gluv i slep. Ne sećam se ni učenja jezika dodira koji mi je Ember pokazala. Prvi svesni trenutak koga mogu da se setim kao takvog, bio je kada mi je Ember izlagala planove za povratak u Blagostanje. Rekao sam joj da učini ono što misli da je najbolje; da ima apsolutnu vlast. Bio sam razočaran kada sam shvatio da nisam tamo gde sam mislio da jesam. U snovima, bio sam u Barsumu. Mislio sam da sam postao eksplozivni dragulj i da u nekoj vrsti produžene ekstaze čekam eksploziju. Operisala mi je oko i čak uspela da obnovi nekakvu sliku. Kao kroz neku izmaglicu sam mogao da vidim stvari na metar od sebe. Sve ostalo su bile senke. Sad je barem mogla da napiše nešto na listu papira i da tako to vidim. To je ubrzalo stvari. Saznao sam da je gluva. I da je Malibu mrtav. Ili bi mogao biti. Stavila ga je u hladnjak i mislila da će ga možda moći da zakrpi kada se vratimo. Ako ne, uvek je mogla da napravi novu vidru.

Rekao sam joj o svojim leđima. Bila je šokirana kada je čula da sam se povredio pri klizanju niz padinu, ali je imala dovoljno takta da mene grdi zbog toga. Nije to bio težak posao. Ništa sem ulubljenog diskusa, rekla mi je. Bilo bi zamorno opisivati ceo naš povratak. Bio je težak, jer ni jedno od nas nije znalo puno o slepoći. Međutim, ja sam se brzo prilagodio. Biti vođen za ruku bilo je lako i posle prvog dana sam se retko saplitao. Drugog dana uspona na planinu, moj se tagalong pokvario. Ember ga je odbacila i služili smo se njenim. Mogli smo da to radimo samo kada sam mirno sedeo, jer je njen bio napravljen za mnogo manju osobu. Kada bih pokušao da hodam sa njim on bi ubrzo pao unazad i izbacio me iz ravnoteže. Posle toga nismo ništa drugo morali da radimo do da sedimo na ciklu i okrećemo pedale. Nedostajao mi je razgovar koji smo vodili u dolasku. Nedostajao mi je eksplozivni dragulj. Pitao sam se da li ću se ikada navići na život bez njega. Ali, sećanje je izbledelo čim smo se vratili u Blagostanje. Sumnjam da čovečji um stvarno može držati u sebi nešto takve veličine. Oticalo je od mene vremenom, kao što izjutra snovi blede. Više se nisam mogao tako lako setiti šta je u tom događaju bilo tako veliko. Ostale su samo senke. Osećao sam se kao crv kome su pokazali zalazak sunca i koji nema gde da pohrani sećanje. Kada smo se vratili u grad, Ember nije bilo teško da nam povrati sluh. Slučajno se desilo da u njenoj torbi za prvu pomoć nije bilo rezervnih bubnih opni. »Bio je to privid«, rekla mi je. »Gledajući unazad, izgleda jasno da će najverovatnija povreda od strane eksplozivnih dragulja biti pucanje bubnih opni. Jednostavno nisam razmišljala.« »Ne brini se zbog toga. Sve si savršeno uradila.« Smejala se. »Jesam, zar ne?« Vid je bio veći problem. Nije imala rezervne oči. Dala mi je jedno svoje privremeno rešenje. Zadržala je infraoko i rešila da nosi zavoj preko drugog. Izgledala je krvožedno. Rekla mi je da kupim drugo u Venusburgu, pošto se naše krvne grupe ne poklapaju. Moje telo će ga odbaciti za oko tri nedelje.

Došao je dan za nedeljni odlazak čartera u Poslednju Šansu. Sedeli smo u njenoj radnji licem u lice, prekrštenih nogu, sa hrpom dragulja ispred nas. Izgledali su odvratno. Oh ne, nisu se promenili. Čak smo ih i uglačali sve dok nisu sijali triput jače nego pod svetlošću logorske vatre u šatoru. Ali sad smo ih videli kao trule, požutele, polomljene posmrtne ostatke onoga što su bili. Nikome nismo pričali o onome što smo doživeli u Farenhajtovoj Pustinji. Nije bilo načina da se priča proveri, a naše iskustvo je bilo potpuno lično. Ničega što bi se održalo pri laboratorijskoj proveri nije bilo. Mi smo bili jedini koji smo znali njihovu pravu prirodu. Verovatno ćemo to i ostati. Šta bismo mogli nekom reći? »Šta misliš da će se dogoditi?« upitao sam. Pogledala me je oštro. »Mislim da to već znaš.« »Da« Šta god bili, kako god su preživeli i množili se, činjenica je da na manje od sto kilometara od grada ne mogu da opstanu. Jednom se eksplozivni dragulj nalazio na mestu na kome smo mi sedeli. A ljudi će se širiti. Još jednom nećemo znati šta uništavamo. Nisam mogao da zadržim dragulje. Osećao sam se kao zao duh koji se hrani ljudskim leševima. Pokušao sam da ih dam Ember, ali ih ona nije htela. »Zar ne možemo nikom da kažemo?« upitala je. »Naravno. Reci kome hoćeš. Samo, ne očekuj da počnu da se prikradaju sve dok ne budeš mogla da im dokažeš. Možda čak ni onda.« »Pa, izgleda da ću provesti još nekoliko godina prikradajući se. Nalazim da ne mogu sebe da nateram da udarim nogom o tlo.« »Zašto? Bićeš na Marsu. Mislim da vibracije neće putovati tako daleko.« Skočila je na mene. »Šta je sad ovo?« Nastala je kratka zbunjenost, a onda sam našao sebe u situaciji da joj se obilno izvinjavam, dok se ona smejala i govorila mi kakva sam prljava pacovčina bio, pa onda to povlačila i govorila da se tako sa njom mogu da igram kad god to poželim. Bio je to nesporazum. Časna reč, mislio sam da sam joj rekao o promeni u srcu dok sam bio gluv i slep. Mora da je to bio samo san, jer ona to nije

čula i pretpostavljala je da je odgovor i dalje »ne«. O usvojenju posle eksplozije nije ništa pomenula. »Posle svega što si učinio za mene, nisam mogla više da ti dosađujem«, rekla je, ostajući bez daha od uzbuđenja. »Mnogo ti dugujem. Možda čak i život. A tako sam te bezdušno iskoristila kada si prvi put došao ovamo.« Porekao sam to i rekao joj da sam pretpostavljao da ne govori o tome jer misli da je sve sređeno. »Kada si promenio mišljenje?« upitala je. Prisetio sam se. »Prvo sam mislio da se to desilo kada si se brinula o meni dok sam bio onako bespomoćan. Sada se sećam kada se to zbilo. Desilo se to odmah pošto sam izašao iz šatora te poslednje noći koju ću provesti na zemlji.« Nije ništa rekla. Samo me je ozareno gledala. Počeo sam da se pitam koju ću vrstu dokumenata potpisivati kada dođemo u Venusburg: usvojenje ili venčanicu. Nisam se brinuo zbog toga. Neizvesnosti kao ova čine život zanimljivim. Zajedno smo ustali, ostavljajući hrpu dragulja na podu. Meko hodajući, požurili smo da uhvatimo čarter.

Robert Silverberg U čeljustima entropije Čuje se pucketanje iz maglovitog zlatastog oblaka zvučnika koji lebde neposredno ispod plafona ove kabine svemirskog putničkog broda. Šištanje: otvaraju se filteri za komuniciranje. Neposredno predstoji saopštenje sa komandnog mosta, nesumnjivo. Onda kapetanov učtivi mehanički glas; »Bližimo se Panamskom kanalu. Svi putnici u svoje boce, i tamo da ostanu dok ne dobiju signal da je sve u redu, posle našeg ulaska u kanal. Kad budemo izašli, kretaćemo se sa osamdeset brzina svetlosti prema Perseusu gde nas čeka relejni ubrzivač. Hvala.« U kabini Džona Skeina kugla za upozoravanje počinje da seva kao blic fotoaparat, polivajući ga crvenim, žutim zelenim svetlom, odlazeći i iznad i ispod vidljivog spektra, dajući mu i pomalo ultra i pomalo infra, takođe. Karte za ovaj putnički brod ne kupuju samo stvorenja sa ljudskim čulima. Signaliziranje neće prestati sve dok Skein ne bude bezbedno u svojoj boci. Hajde, kažu mu fleševi svetlosti. Ulazi. Ulazi. Panamski kanal je sve bliže. Poslušno ustaje i hoda preko tesne kabine prema čeličnom kontejneru dva i po metra visokom, mat površine koji se prema vrhu postepeno sužava, a koji će ga štititi od dimenzionalnih opterećenja prilikom ulaska u kanal. Skein je visok čovek uglaste građe, tankih usana, jake vilice, sjajne crne kose koja mu se praktično zalepila za lobanju prostranoga svoda. Koža mu je jako pocrnela kao od sunca, ali oči odaju čoveka koji je proveo izvesno vreme na zimi. Ovo je pedeseta godina njegovog drugog prolaska. Od svih putnika jedino on ima za odredište jedan svet u sistemu Abondanca, što će mu biti možda poslednja etapa putovanja koje mu je oduzelo već nekoliko godina. Boca za putnika otvara se širokim zamahom, na svojoj krasnoj, rodijumom ukrašenoj šarki, jer su njeni senzori, primećujući Skeinovu masu i toplotu, rekli da je štićenik u radijusu ulaska. Boca se zatvara i zabravljuje, obavijajući ga magnetnim poljem bez šavova. »Molim sedite«, kaže mu boca blago. »Provucite ruke kroz obruče za držanje, postavite stopala na bezbednosne ploče za pritisak. Čim to učinite polja presora automatski će se uključiti, i bićete potpuno zaštićeni od povrede tokom predstojećeg perioda turbulencije.« Skein, koji već ima puno iskustva sa

putovanjem brže od svetlosti, očekivao je ova uputstva, pa je već zauzeo taj položaj, i miruje. Zatvoren je. »Želite li muziku« pita ga boca. »Neku knjigu? Video traku? Konverzaciju?« »Ništa, hvala«, kaže Skein, i čeka. Sad on već vrlo dobro razume čekanje. Nekad je Skein bio nestrpljiv čovek, ali ovo je mršavo doba njegovog života, doba u kojem je počeo da uči veštine stoičkog prihvatanja. Sedeći ovde, zadovoljan samim sobom kao da je Buda lično, sve dok brod ne izađe iz kanala. Ćutaće, sam i sebi dovoljan. Samo da se ne desi nijedna fuga ovog puta. Ili, ako i bude (evo, gde se on već pogađa sa svojim demonima o uslovima mučenja) bar neka se ne dogodi preskakanje u budućnost. Ako mora ponovo da bude otkinut iz matrice vremena, želi da bude bačen u svoje jučerašnjice, nipošto u svoje sutrašnjice. »Već smo skoro u kanalu«, kaže mu boca prijatnim glasom. »U redu je. Ne treba da se brineš za mene. Samo mi kaži kad bude bezbedno da izađem.« Zatvara očl. Pokušava da zamisli brod: tamna svetlucava purpurna igla koja šiba kroz crninu, zadire u pravcu zvezdanog vrtloga koji je sad blizu, gde vlada pakao sukobljenih sila, kaša kontravarijantnih tenzora. To nazivajai Panamskim kanalom. Kroz to mesto će putnički brod uskoro projuriti i u prolasku steći takav venac pozajmljene sile da će se otrgnuti i osloboditi standardnog četvoroprostora; na suprotnom kraju kanala izroniće u onaj čudni, mirni džep univerzuma gde je brzina svetlosti donja granica brzine, a gornju granicu niko ne zna. Upozoravajući signal, siloviti, dozvanjaju hodnikom, zvon, zvon. Dislokacija počinje. Skein je napet. Šta li se vidi napolju? Nabori sjajnog crnog velura, čipkasta povesma rastrgnutog kontinuuma, omotana oko broda? Titanske munje kako čekićaju po koritu broda? Kentauri koji preleću deformisanim nebom smejući se? Tužne maske, sa nepromenljivim tragičnim grimasama, okačene između pomućenih zvezda? Pruge oranž, zelene i grimizne boje: bolesne duge, mlitave i zavrnute? Ulazimo. Zvon, zvon, zvon. Počinje sledeća faza putovanja. On razmišlja o svom odredištu, drži tu sliku kruto u svome duhu. Slika je jasna i živa, iako je taj svet posetio samo prilikom temporalnih fuga. A to je bilo i prečesto; bio je tamo ponovo i ponovo, tokom tih svojih momenata dezorijentacije u

vremenu. Na tom svetu, boje su pogrešne. Pesak purpuran. Lišće na drveću plavo. Previše mangana? Premalo bakra? Oprostiće on tom svetu njegove boje, ako će od njega dobiti odgovore na svoja pitanja. A onda? Skein oseća dobro poznato gadno nadimanje u vratu, kao da vrh njegove kičme hoće da se naduje i pretvori u balon. On psuje. Pokušava da se odupre. Kao što se i plašio, boca se pokazala dovoljnom zaštitom od onih naprezanja napolju. Van broda, univerzum se rasteže na delove; nešto od toga prodire ovamo i baca ga u privatnu epilepsiju ove vremenske linije. Za njega, prostorvreme se raspada na delove. Predstoji mu fuga. On se drži, bori se, mada zna da je uzalud. Struje vremena naleću na njega, bacaju ga tamoamo, prvo u blisku budućnost pa u podjednako blisku prošlost, kao da je Skein mehurić pljuvačke insekta, ovlaš zalepljen za suvu stabljiku. Neće moći još dugo da se održi. Samo da ne bude u budućnost, moli se on, pitajući se kome li se to obraća. Samo da ne bude u budoćnost. I pušta se. Razbija se. I bačen je, u krhotinama, kroz vreme. Naravno, ako je »x« pre »y«, ostaje večno pre »y«, i ništa se tu preticanjem vremena ne može promeniti. Ali neobična pozicija onog što je »sada« može se lako izraziti prosto zato što naš jezik ima vremena. Za budućnost kažemo »biće«, za sadašnjost kažemo »je«, za prošlost kažemo »bilo je«, svetlost će biti crvena, sada je žuta, a bila je zelena. No, da li tim izrazima opisujemo neku stvarnu slednu prirodu vremena? Često kažemo za neki događaj da je u budućnosti, pa onda da je u sadašnjosti, i najzad da je u prošlosti, i takvim govorom izbegavamo upotrebu gramatičkih vremena, a ipak prikazujemo proticanje vremena. Tako se bar čini, ali u stvari nije tako, jer smo samo preobratili gramatička vremena u reči »pa onda« i »najzad« u redosled kojim izgovaramo rečenice. Kada bismo ispustili te reči i pomešali rečenice, govor nam više ne bi imao smisla. Reći i za budućnost i za sadašnjost i za prošlost da »su« znači na neki način izbegnuti problemi, problem vremena, upotrebom bezvremenog jezika logike i matematike. U takvom bezvremenom, atemporalnom jeziku, imalo bi smisla kazati da su svi ljudi smrtni, da je i Sokrat čovek, pa da je prema tome i Sokrat smrtan, iako je Sokrat mrtav već mnogo vekova. Ali ako vreme ne budemo mogli opisati niti jezikom u kome postoje gramatička vremena niti atemporalnim jezikom, onda kako ćemo ga opisati? Oseća neobično udvostručenje sebe, oseća da je već ovde bio, i zna da se vratio u prošlost. To je ipak neka uteha. Putnik je u sopstvenoj lobanji, gleda napolje kroz oči Džona Skeina i prati neki događaj koji je već iskusio, i koji sad ne može izmeniti.

Njegova sopstvena kancelarija. U svoj svojoj pozlaćenoj veličanstvenosti. Kristalni svod na vrhu Kenijatine kule. Sa svojim pojačalima, Skein može da vidi sve do Serengetija u jednom pravcu, do Mamase u drugom. Može da prebroji buve na slonu u Tsavo parku. Na jugoistočnoj fasadi svoda, zid svetlosti, u kojem su njegovi uređaji za pribavljanje informacije. Niko ne može da posmatra taj zid duže od trideset sekundi neprekidno, a da ne pretrpi ozbiljne teškoće zbog suviška informacija. Niko sem Skeina, on iz tog zida crpe duhovnu hranu iz sata u sat. Dok sklizava u dušu tog ranijeg Skeina, Skein oseća kratkotrajnu radost pred prizorom svoje kancelarije, kao Enej koji uživa u viziji neosvojive Troje, kao Adam koji opet vidi raj. Kako je dobro bilo. Taj slatki široki sto konstruisan od delova koji služi Skeinovoj profesiji. Nežni psihosenzitivni tepih, tako koristan i tako lep. Zatalasana skulptura traka koja se pojavljuje iz zida kupole i opet u njemu nestaje, svaki put obavljajući molekularno preuređenje i pokazujući uvek najnoviji od svojih bezbrojnih mogućih oblika. Kancelarija bogatog čoveka, on se nije stideo da ispolji najveću moguću eleganciju. Zaradio je pravo na luksuz inteligentnom upotrebom svojih veština. Vraćajući se sad u tu kupolu čuda, odavno izgubljenu, on hitro grabi taj momenat zadovoljstva, svestan da će se ubrzo pred njim ponoviti neka gorka, štetna scena, neka faza u pomračenju i uvenuću njegovog života. Samo, koja? »Neka uđe Kustakis«, čuje sopstvene reči, i one mu daju odgovor. Ta faza. Ponovo će posmatrati sopstveno uništenje. Očigledno nema nikakve potrebe da bude ponovo podvrgnut baš toj reprizi. Video ju je najmanje sedam puta; uskoro neće znati ni tačan broj. Beskonačna spirala tračnica mučenja. Kustakis je ćelav, plavih očiju i oštra nosa, i poznaje mu se ono očajanje čoveka koji se bliži kraju svog prvog prolaska a još nije siguran da će mu biti omogućen drugi prolazak. Skein procenjuje da Kustakis ima oko sedamdeset godina. Antipatičan je: grubo obučen, kreće se agresivnim malim srljanjima tamo i ovamo, a svakim pogledom i gestom pokazuje da sav kipi od zavisti zbog raskoši kojom se Skein okružio. Skeinu, međutim, klijenti ne moraju da se dopadaju. Mora samo da ih ceni. Skein kaže: »Moje osoblje i ja prostudirali smo vaš predlog veoma detaljno. Lukavo smišljen.« »I vi ćete mi pomoći?«

»Za mene je to rizično«, ukazuje Skein. »Nisenson ima moćan ego. Takođe i vi. Mogao bih da nastradam. Čitav koncept sinergije porazumeva rizik za komunikatora. U skladu s tim uračunava se i visina mog honorara.« »Niko ne očekuje usluge komunikatora jeftino«, mrmlja Kustakis. »Moje nisu. Ali mislim da ćete imati dovoljno za mene. Pitanje je samo hoću li ja imati dovoljno za vas.« »Vrlo ste enigmatični, gospodine Skein. Kao i svi proroci«. Skein se smeši. »Bojim se da nisam prorok. Samo provodnik kroz koji se uspostavljaju veze. Ne mogu da predskažem budućnost.« »U stanju ste da ocenite verovateoće.« »Samo one koje se tiču moje dobrobiti. Uz to, događa mi se da ih ocenim pogrešno.« Kustakis se vrpolji. »Hoćete li mi pomoći, ili nećete?« »Materijalna nadoknada«, kaže Skein, »iznosiće pola miliona odmah, plus peknaest procenata učešća u korporaciji koju ćete uspostaviti posle kontakta koji vam budem omogućio.« Kustakis gricka donju usnu. »Toliko?« »Imajte u vidu da ću morati da delim taj honorar sa Nisensonom. Konsultanti kao što je on nisu jeftini.« »Svejedno. Deset posto.« »Izvinite, gospodine Kustakis. Stvarno sam mislio da u ovoj transakciji više nema šta da se pregovara. Preda mnom je dan pun obaveza, i zato...« Skein prelazi rukom preko crnog pravougaonika na svom stolu, i jedan deo poda se nečujno otvara, otkrivajući pristup liftu. Skein klimanjem glave pokazuje u tom pravcu. Ćilim otkriva boje Kustakisovih mentalnih procesa: crnu za gnev, zelenu za gramzivost, crvenu za zabrinutost, žutu za strah, plavu za iskušenje, sve zamešane kao mleveno meso u promenljivi obrazac koji pokazuje kakve se kalkulacije sada odvijaju u njegovoj glavi. Kustakis će popustiti. Ipak, Skein nastavlja sa komedijom ustajanja, pokazivanja rukom ka izlazu, pokušavanja da isprati gosta. »U redu«, kaže Kustakis eksplozivno, »petnaest posto!« Skein daje svome stolu uputstvo da obezbedi jednu kocku za ugovor. Kaže: »Stavite šaku ovde, molim.« I kad Kustakis dotakne kocku, Skein stavlja svoj dlan na suprotnu stranu kocke. Odjednom, glatka kristalasta površina kocke tamni i postaje grublja, jer je čulne informacije iz dva izvora bombarduju. Skein kaže: »Ponavijate za mnom. Ja, Nikolas

Kustakis, čiji otisak ruke i obrazac vibriranja ulaze u ovaj ugovor dok govorim ...« »Ja, Nikolas Kustakis, čiji otisak ruke i obrazac vibriranja ulaze u ovaj ugovor dok govorim ...« »… svesno i svojom voljom dajem kompaniji Džona Skeina, kao naknadu za profesionalne usluge koje će on obaviti, akcije u Kustakisovoj transportnoj kompaniji ili svakoj kompaniji koja bi je nasledila ...« »... svesno i svojom voljom...« Zujali su tako naizmenice kroz opis Kustakisove korporacije i bespovratne prirode Skeinovog učešća to jest suvlasništva u njoj. Onda Skein arhivira ugovornu kocku i kaže: »Ako biste bili ljubazni da telefonirate svojoj banci i da odobrite odgovarajuću sumu u gotovom, ja bih uspostavio kontakt sa Nisensonom, posle čega biste mogli početi.« »Pola miliona?« »Pola miliona.« »Znate da nemam tako nešto.« »Da ne gubimo vreme, gospodine Kustakis. Posedujete imovinu. Založite je kao garanciju. Kredit se lako dobija.« Mršteći se, Kustakis traži od banke zajam, dobija ga, prebacuje sredstva na Skeinov tekući račun. Taj proces traje osam minuta; Skein koristi to vreme da preispita odluke Kustakisovog ega. Skeinu je neprijatno što mora da primenjuje tako mizeran ekonomski pritisak, ali, ipak, usluga koju obavlja izlaže ga opasnostima, pa zato mora da se dobro obezbedi, za slučaj da ga neki udes spreči da se dalje bavi ovim zanimanjem. »Sada možemo da počnemo«, kaže Skein kad je transakcija upotpunjena. Kustakis je manje-više pronašao sistem za ekonomično momentalno prenošenje materije. Taj sistem se neći moći, na žalost, nikad primeniti na živa bića, jer ono što se šalje uništava se i zatim skoro istovremeno rekonstruiše na odredištu. Onaj lomni entitet, koji je duša, ne može odoleti razornom udaru elektronskog zraka u Kustakisovom »transporteru.« Ali za prenos robe, poslovne mogućnosti su kolosalne; Kustakisov će transporter moći da prenese kupus na Mars, kompjutere na Pluton, a uz dobre stanice za vezu trebalo bi da bude u stanju da dosegne do nastanjenih planeta izvan sunčevog sistema.

Međutim, Kustakis još nije usavršio svoj sistem. Već pet godina ga stopira jedna neprelazna prepreka: kako da zrak između odašiljača i prijemnika zadrži svoju zbijenost. Rasipanje zraka dovelo je do haosa prilikom eksperimenata; čak i marginalno odstupanje rezultira gubitkom prenošenih informacija, pa su predmeti uvek stizali nepotpuni. Uzaludno tragajući za rešenjem, Kustakis je iscrpeo svoja finansijska sredstva, pa je time prinuđen na očajnički i skup korak odlaska kod komunikatora. Za određenu cenu, Skein će ga dovesti u vezu sa nekim ko može da reši njegov problem. Skein ima mrežu konsultanata na nekoliko svetova, a ti su konsultanti eksperti za tehnologiju i finansije i filologiju i za skoro sve drugo. Upotrebljavajući svoj sopstveni um kao fokus i spojnicu, Skein će ostvariti telepatsko spajanje Kustakisa sa jednim konsultantom. »Dovedi Nisensona u stanje spremnosti za prijem«, naređuje svome stolu. Kustakis, trepćući brzo, očito pometen, kaže: »Prvo da mi nešto razjasnimo. Taj čovek će videti sve što imam u glavi? Dobiće pristup mojim tajnama?« »Ne. Ne. Komunikaciju veoma pažljivo filtriram. Ništa neće preći iz vašeg mozga u njegov sem prirode problema koji želite da savladate. Ništa iz njegovog uma neće doći ovamo sem odgovora.« »A ako on ne bude imao odgovor?« »Imaće.« Skein ne vraća novac u slučaju neuspeha, ali neuspeh mu se još nikad nije dogodio. On ne prihvata one poslove za koje oseća da se neće moći uspešno završiti. Ili će Nisenson videti rešenje koje je Kustakisu izmicalo, ili će načiniti neku sugestiju koja će pogurati Kustakisa da sam reši problem. Presudni element je telepatsko spajanje. Običan razgovor bio bi sasvim nekoristan. Kustakis i Nisenson mogli bi da zure u planove mesecima, rame uz rame, da kuckaju po kompjuterima mesecima, da vode jedan s drugim diskusijiu o problemu decenijama, pa ipak ne nađu odgovor. Ali telepatska veza stvara sinergiju umova koja znači mnogo više od udvostručenja raspoložive moždane snage. Nastaje spoj različitih uvida, povišenje, iz čega svaki put proistekne ona mistična varnica, skok intelekta pravo na rešenje. »A ako on posle i sam uđe u biznis kao prevoznik?« pita Kustakis.

»On je vezan ugovorom«, kaže Skein oporo. »Nikad ne bi mogao. A sad, idemo. Polećemo zajedno.« Sto javlja da je Nisenson, pola sveta udaljen, u Sao Paolu, spreman. Skeinova moć ne zavisi od udaljenosti. Brzo prebacuje Kustakisa u stanje spremnosti za prijem, pa se okretom stolice postavlja tako da gleda pravo u blistava svetla svojih uređaja za pribavljanje in formacija. Ti varničavi, pomoćni mali bljesci pale vatru njegovog dara, džaraju električne ritmove njegovog mozga sve dok se Skein ne podigne na energetski nivo koji dopušta telepatsko spajanje. I dok Skein počinje uzletanje, onaj drugi Skein koji posmatra, zatvorenik u sopstvenoj glavi u pogrešnom vremenu, svim silama hoće da spreči ulazak u kobno povezivanje. Nemoj. Nemoj Doživećeš preopterećenje. Prejaki su za tebe. Lakše bi bilo, međutim, zaustaviti planetu u orbiti. Tok prošlosti je zamrznut; sve se ovo već desilo; onaj Skein koji uzvikuje u nečujnom očajanju samo je posmatrač, neizbežno pasivan, koji će ovde gledati osakaćenje svoje ranije ličnosti. Skein ispruža jedan pipak svog uma i uspostavlja kontakt sa Nisensonom. Drugim pipkom hvata Kustakisa. Sada postojano primiče jedan pipak drugome. Nema načina da se predvidi intenzitet sila koje će uskoro pojuriti kroz njegov mozak. Uradio je koliko je mogao, proverio je egoprofile svoga klijenta i svoga konsultanta, ali to mu zapravo malo kaže. Nije važno šta su Kustakis i Nisenson kao individue; on se mora bojati onog što oni mogu postati pri telepatskom ujedinjenju. Sinergijski intenziteti su nepredvidljivi. Skein je živeo već jedan i po ljudski život pod stalnom pretnjom da pregori. Pipci se sreću. Skein posmatrač se trza i pokušava da se zabarikadira protiv šoka. Ali se šok ne može pomaći na neke druge tračnice. Iz Kustakisovog uma ističe opis transportera materije i jasan opis problema sa rasipanjem zraka, Skein to odguruje do Nisensona, koji počinje da radi na rešenju. Ali čim su se njihovi umovi sastavili, postalo je istoga trena jasno da je njihova kombinovana snaga nešto što Skein neće moći da kontroliše. Ovog puta sinergija će ga uništiti. Ali on ne može da se povuče, nema mentalni prekidač. Uhvaćen je, zarobljen, proburažen. Biće koje se zove Kustakis/Nisenson ne može ga pustiti jer bi i samo bilo uništeno. Talas mentalne energije ide, mreškajući se i poigravajući, duž vektora ujedinjenja od Kustakisa do Nisensona, odbija se i vraća, pulsirajući i

jačajući se, od Nisensona Kustakisu. Uspostavljena je vatrena oscilacija. Skein vidi da je postao pojačalo sopstvenog uništenja. Bujica energije stiče sve više snage svaki put kad se odbije od Kustakisa do Nisensona, od Nisensona do Kustakiisa. Bespomoćan, Skein posmatra kako ovo pumpanje energije neprestano uvećava naboj, moćni naboj. Pražnjenje neizbežno mora da usledi, a pretrpeće ga Skein. Još koliko vremena ostaje? Još koliko? Pomahnitali buldožer ispunjava hodnike njegovog uma. Skein gubi iz vida koji kraj kontakta je Kustakisov, a koji Nisensonov; opaža samo dva sjajna zida mentalne sile između kojih on ostaje razvučen sve tanje, zategnuta odzvanjajuća žica ega, zagreva se, sad je već usijana, emituje udarno, pržeći vrelinu, čestice identiteta ističu iz njega kao oslobođeni joni... Onda leži ukočen i ošamućen na podu svoje kancelarije, lica zarivenog u psihosenzitivni tepih, dok Kustakis laje sve ponovo i ponovo: »Skein? Skein? Skein.« Kao i svaki drugi hronometrijski uređaj, i naš unutrašnji časovnik izložen je određenim poremećajima pa, uprkos tome što se privatno i javno vreme u osnovi podudaraju, dolazi i do njihovog razilaženja, ponekad iz čiste nepažnje. Mah je primetio da ako se lekar koncentriše na pacijentovu krv, može mu se učiniti da je šiknula i pre no što je lanceta prodrla u kožu; iz istog razloga, ako se ispitaniku daju simultano dva stimulansa, on će misliti da je onaj slabiji došao kasnije ... Za normalan život potrebna je sposobnost da se iskustva prisećamo u onom redosledu, bar približno, kako su se i dogodila. Takođe je potrebno da naša potencijalna prisećanja budu u razumnoj meri pristupačna i na raspolaganju za slučaj potrebe našoj svesti. Ta potencijalna prisećanja ne znače samo postojanje u nama, stalno, predstava o prošlosti, već takođe i neprestanu međuigru takvih predstava i neprekinutog pristizanja novih informacija iz spoljašnjeg sveta. Baš kao što je naša prošlost na usluzi našoj sadašnjosti, tako je i sadašnjost daljinski kontrolisana od strane naše prošlosti: rečima pesnika Šelija, »munjevito kao što zmija Memorija ugriza misao.« »Skein? Skein? Skein? Skein?« Njegova boca je otvorena, pomažu mu da izađe. Njegova je kabina puna uljeza. Skein prepoznaje kapetanovog robota, lekara, i ponekog od putnika, na primer crnomanjastog čoveka niskog rasta iz Pingalora i ženu iz Kugle petnaest. Vrata kabine su otvorena, još sveta ulazi. Lekar mahne rukom kao da istresa nešto iz manžetne rukava, i oko Skeinove glave obavija se zaslepljujuća izmaglica belih metalastih čestica. Oseća nešto kao sitne

žmarce ili bockanje, i to ga podstiče da se vrati sebi. »Niste se odazvali kad vam je boca rekla da je gotovo«, kaže doktor. »Prošli smo kroz kanal.« »Da li je bio dobar prolazak? Fino. Fino. Mora biti da sam zadremao.« »Ako biste bili ljubazni da dodete u ambulantu, samo jedan rutinski pregled, samo da prođete kroz diagnostat...« »Ne. Ne. Hoćete li svi, molim vas, da odete? Uveravam vas da mi je sasvim dobro.« Nerado, kvocajući oko njega, konačno odlaze. Skein ispija hladnu vodu dok mu se glava sasvim ne razbistri. Stane nepomično nasred kabine, stopala zalepljenih za pod, i pokušava da stekne neki osećaj kretanja napred. Sad brod prelazi nekih dvadeset šest miliona kilometara u sekundi. Koliko je to dugačko, dvadeset šest miliona kilometara? A koliko je dugo to, jedna sekunda? Od Rima do Napulja trebalo je voziti celo jutro autostradom. Od Tel Aviva do Jerusalima, od sutona do mraka. Od San Franciska do San Diega putovao je između ručka i večere supermetroom. Kad ovako pomaknem stopalo pet santimetara napred, prevalimo dvadeset šest miliona kilometara. Odakle, kuda? I zašto? Nije video Zemlju već dvadeset šest meseci. Na kraju ovog puta, njegova će finansijska sredstva biti iscrpljena. Možda će morati da se nastani u sistemu Abondanca; nema povratnu kartu. Ali naravno, unutar sopstvene lobanje može da putuje koliko god mu srce želi, bacan kao na vrhu biča od tačke do tačke u vremenskoj liniji svog života, kad ga zahvati fuga. Brzo prelazi iz kabine u salon za odmor i rekreaciju. Ovaj brod spada među drugorazredne, nije ni luksuzan ni bedan. Putnika ima dvadesetak, a većina su, kao i on, krenuli u svemir sa kartom samo za jedan smer, za odlazak. On nije direktno razgovarao ni sa kim, ali je u salonu puno prisluškivao, pa već sad može na svakog od njih da prikači odgovarajuću dosadnu biografiju. Evo supruge koja hrabro kreće da se pridruži svom mužu koji se negde naselio sa pionirima, prvim naseljenicima, i koga nije videla već pola decenije. Momak koga će roditelji izdržavati poštanskim uputnicama, ali uz strogi uslov da im ne dolazi bliže od deset hiljada svetlosnih godina. Preduzetnik svetlucavih očiju, nalik na feničanskog trgovca šezdeset vekova posle ere pravih Feničana; taj se zaputio da sebi stekne blaga i carstva radeći kao posrednikov posrednik. Birokrat. Pukovnik. Skein jako odskače od ove kolekcije likova; jedino on se nije potrudio da upozna i da ga upoznaju, pa misterija njegove rezervisanosti predstavlja za njih iskušenje.

Činjenica da je propao sa njim je, nosi je kao izraslinu na sebi, kao namreškanu požutelu guku. Kad sretne pogled ma koga ovde, kaže im u sebi, vidite kako sam unakažen? Preživeo sam sopstvenu pogibiju. Uništilo me, ali živ sam i mogu da vidim kako je bilo. Nekad sam bio čovek od moći i bogatstva, a vidite me sad. Samo, ne tražim sažaljenje. Jasno? Zguren uz bar, Skein pritiska ispupčenje za filtrirani rum. Stiže mu piće, ali stiže i momak poštanskouputničar, zgodan, mlad, sklon da se uvuče blizu. Namigne Skeinu poverljivo, kao da kaže, znam, i ti lutaš kojekuda. »Sa Zemlje, a?« kaže on Skeinu. » Svojevremeno.« »Zovem se Pid Roklin.« »Džon Skein.« »I, šta ste tamo radili?« »Na Zemlji?« Skein sleže ramenima. »Bio sam komunikator. U penziji od pre četiri godine.« »Aha«, Roklin poručuje piće. »Dobar je to posao, ako čovek ima talenta.« »Imao sam talenta«, kaže Skein. Ovo naglašeno prošlo vreme je granica do koje je on spreman da utone u samosažaljenje. Pije i pritiskom poručuje sledeće piće. Veliki svetlucavi ekran iznad bara prikazuje izgled Svemira oko broda: prazan je, na ovoj strani Panamskog kanala, iako je juče na istom crnom pravougaoniku svetlucalo milion sunaca. Skein zamišlja da je u stanju da čuje hujanje molekula vodonika koji se očešavaju o brodski oklop osamdeset puta brže od svetlosti. On ih i vidi, kao mrvice sjaja razvučene do dužine od mnogo miliona milja, koje čine zip! i zip! pa opet zip! dok brod seva dalje. Purpurni oblak ga naglo obuhvata i on je bačen u budućnost, ova fuga je naišla tako brzo da nije imao vremena ni za uobičajeni uzaludni otpor. »Ej, šta je?« kaže Pid Roklin i poseže da ga dohvati. »Jel vam ...« i Skein je izgubio vasionu. Na onom je svetu za koji pretpostavlja da je Abondanca VI, a njegov dobro poznati pratilac, čovek sa licem kao lobanja, stoji uz njega na obali patuljastog oranž mora. Izgleda da ponovo vode razgovor o vremenu. Čovek sa licem kao lobanja sigumo je star bar sto dvadeset godina; koža mu je razvučena direktno preko kostiju kao da ispod nje i nema mesa, a licem dominiraju nozdrve i plamteće oči. Koščati svodovi iznad njih, oštri grebeni jagodica, ćelava polukugla gore. Vrat ne deblji od zglavka ruke, uzdiže se iz sasušenih ramena. Kaže: Zar nikad nećeš uvideti da je uzročnost iluzija, Skein? Ideja da postoji posledični niz događaja samo je

obmana. Namećemo neki red svom životu, govorimo o strelici koja pokazuje smer proticanja vremena, kažem da vreme teče od događaja A preko B i G pa sve do Z, pretvaramo se da je sve lepo linearno. Ali nije, Skeine. Nije.« »To mi uporno govoriš.« »Osećam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu. Može doći B pre A, a Z pre oba. Većina nas ne voli to tako da sagledava, zato sređujemo stvari u obrazac koji nam se čini logičnijim, baš kao što će pisac romana staviti motiv pre ubistva, a ubistvo pre hapšenja. Ali univerzum nije roman. Ne možemo prisiliti prirodu da imitira umetnost. Sve je nasumično, Skein, nasumično, nasumično! Pogledajmo. Šta vidiš da plovi po vodi?« Oranž talasi bacali su tamoamo naduveni leš zveri čupavog plavog krzna. Na crkotini su se razaznavale oči kao tanjirići okrenuti nebu, mlitava njuška, debeli udovi. Zašto još ne tone, šta je drži na površini? Lice-lobanja kaže: »Vreme je okean, događaji doplove do nas isto tako slučajno kao mrtve životinje na talasima. Mi ih filtriramo. Odbijamo ono nelogično a primamo u svoju svest ono što nam se čini sređenim po nekom pravilnom redosledu.« Nasmeja se. »Velika iluzija! Prošlost nije ništa drugo do niz filmova koji nepredvidljivo isklizavaju u budućnost. I još dublju prošlost.« »Ne mogu to da prihvatim«, kaže Skein tvrdoglavo. »Ta je teorija demonska, haotičarska, nihilistička. Obična glupost. Zar imamo sedu bradu pre nego što postanemo deca? Da li umiremo pre rođenja? Misliš da se drveće smanjuje u semenke? Poriči linearnost koliko god hoćeš. Nećeš me ubediti.« »Ti to kažeš, posle svega što si doživeo.« Skein odmahuje glavom. »Kažem i kazaću. Ono što sam doživeo je duševna bolest. Možda sam ja pomešao svoje klikere, ali vasiona nije.« »Upravo obratno. Tek si nedavno stekao zdravlje duha i počeo da sagledavaš stvari kako one jesu«, insistira lice-lobanja. »Problem je samo što ne priznaješ dokaze koje si počeo da vidaš. Tvoji filteri su isklopljeni, Skein! Otresao si se iluzije linearnosti! Sad imaš priliku da pokažeš svoju otpornost. Nauči da živiš sa stvarnom stvarnošću. Odustani od tog smešnog posla nametanja veštačkog reda prirodnome toku vremena. Pa zašto bi posledica došla posle uzroka? Zašto ne bi posle drveta nastalo

seme drveta? Zašto moraš uporno da se držiš beskorisnog, otrcanog, nedostojnog sistema lažnog vrednovanja iskustva, kad si uspeo da se oslobodiš...« »Prestani! Dosta više! Dosta! Dosta!« » . . . pozlilo, Skein?« »Molim? Šta je bilo?« »Pa poč’o si da padaš sa stolice«, kaže Pid Roklin. »Pobledeo si totalno. Mislio sam da imaš neki srčani udar ili takvo nešto.« »Koliko vremena sam bio bez svesti?« »Pa, tri, četiri sekunde, rekao bih. Ja sam te zgrabio i uspravio, i ti si otvorio oči. Da te vodim do kabine? A možda bi treb’o u ambulantu.« »Neka, hvala«, kaže Skein promuklo i odlazi iz salona. Kad su halucinacije počele, ne dugo posle preopterećenja sa Kustakisom, prvo je pretpostavio da je to neka uznemirenost pamćenja izazvana strašnim udarcem koji je primio. Sasvim jasno, bile su to većinom scene iz prošlosti koje bi ponovo odživeo, za vreme fuge, tako briljantnim intenzitetom da mu se činilo da je stvarno vraćen u prošlost. Nije se samo prisećao, već je doživljavao prošlost iznova, sledeći pritom scenario koji nije mogao izmeniti dok je govorio, osećao doticanje okoline, reagovao. Takvi čudni izleti u sećanje lako su se mogli objasniti: njegov je mozak oštećen, pa izbacuje, kao da povraća, komade starog iskustva na videlo, u pokušaju da očisti otpatke i zaleči ranu. Ali dok su bacanja u prošlost bila shvatljiva, bacanja u budućnost nisu nikako bila shvatljiva, a on ih i nije prepoznavao kao budućnost. Ti prizori gde on luta po dalekim svetovima, te fantomski razgovori sa ljudima koje nikad ni video nije, pa izgled kabine u svemirskim brodovima, izgled kabine za prenos, i nepoznatih hotela i staničnih zgrada, činili su se svi skupa kao fantazije, nasumična izmišljanja njegovog povređenog mozga. Čak i kad je počelo da mu biva jasno da u tim grozničavim zavirivanjima u nepoznato postoji neki unutrašnji red, nije se dosetio o čemu se radi. Imao je utisak da posmatra samoga sebe prilikom nekog traganja na duge staze, ili možda hodočašća; kriške neiskušenog iskustva što mu bejahu date da ih vidi, počele su da se slažu u povezanu strukturu putovanja i traganja. Neke su se scene i razvoji ponavljali, dva, i više puta dnevno, uvek po istom scenariju, tako da je neke od njih počeo da uči napamet. Iako su te epizode imale tako solidan opip, uporno ih je smatrao običnim kratkim treperavim segmentima košmara. Baš i nije

shvatio kako bi povreda mozga izazvala ove dnevne snove o dugim svemirskim putovanjima i nepoznatim planetama, tako žive i privremeno stvarne, ali ih se nije plašio ništa više nego i onih podjednako uverljivih skokova u prošlost. Tek kasnije, mnogo meseci posle slučaja Kustakis, uvideo je istinu. Jednog dana uhvatio je sebe kako proživljava epizodu koju je do tad svrstavao među svoje fantazije. To bejaše sporedna stvar, koju je video, u celosti ili delimično, dosad sedam ili osam puta. Ono što je viđao, u istrzanim naletima nedobrodošle iluzije, bilo je, kako šeta kroz neku baštu otvorenu za prolaznike, u toplo prolećno jutro, i zastaje pretd ogromnom baroknom građevinom, dok groteskna grupa turista sa drugih planeta prolazi kraj njega u koloni po jedan, u zavrnutoj škriputavoj i klamparavoj procesiji skafandera sa inhalatorima i tokova za disanje i maski za disperzije jona. To je bilo sve. A onda se dogodilo da ga jedna vrlo neprijatna parnica dovede u jedan grad u državi Severnoj Karolini nekih četrnaest meseci posle slučaja Kustakis, pa se pojavio na sudu i obavio ono što je trebalo, krenuo je na dugu šetnju kroz čađavi propali metropolis i naišao, kao začaran, na divovsku metalnu kapiju iza koje je mogao videti prostranstvo raskošne šume, hrastove, rododendrone, magnolije, posađene u elegantnom formalnom maniru. Bejaše to sudeći po natpisu na tabli kraj kapije, imanje jednoga milionera iz devetnaestog veka, sada otvoreno za svakoga i sačuvano u svom prastarom stanju uprkos tome što ga je grad pritisnuo sa svih strana. Skein je kupio kartu i ušao, pešice, i navalio da pešači, činilo mu se kilometrima, preko prohladnih travnjaka nad koje se nadnosila masa lišća, dok staza nije naglo skrenula a on se našao u sjaju sunca i video pred sobom grdnu sivu zgradurinu zamka, sa stotinama soba, balkončićima i ušiljenim krovovima, i masivnim portalom ka kome se uzdizahu široka stepeništa. Obuzet čuđenjem, prilazio je bliže, jer to je bila zgrada iz njegove fantazije, a kad je zastao, ugledao je crvene, zelene i purpurne figure u koloni, one iste namotane, čvornovate, ispresavijane oblike koje je već video u fantaziji, hordu koja izaziva stravu, putnike iz vasione koji su došli da se dive lepotama Zemlje. Glave bez očiju, oči bez glave, mnogostruki udovi i odsustvo udova, tela kao tumor i tumori kao telo, sva imaginativnost univerzuma ovde na izložbi u vidu ovih sakupljenih formi života, tako čudnih ali njemu, opet, nimalo nepoznatih. Samo to ovog puta nije bila fantazija. Ovo se glatko uklapalo u redosled događaja toga dana, a nije u taj redosled nenadno i silom upalo. Nije ni

iščezlo posle nekoliko trenutaka, prizor ostade oštar, nikako ga ne puštajući da padne nazad na neki ’realni’ svet. Realnost je bila upravo ovo, a on ju je već znao. Još dvaput su mu se takve stvari događale u sledećim nedeljama, dok nije konačno bio spreman da prizna istinu o fugama samome sebi: da su to skokovi u budućnost slični skokovima u prošlost, da je prinuđen da gleda odlomke iz svoje budućnosti. T’ang, moćni kralj zemlje Sang, obratio se Hisa Čiu pitanjem: »Na početku, da li su već postojale pojedinačne stvari?« Hisa Či od govori: »Da tada nije bilo stvari, kako bi ih sada moglo biti? Ako buduće generacije ustvrde kako u našem vremenu nije bilo stvari, hoće li biti u pravu?« A T’ang reče: »Zar za stvari, dakle, ne postoji ni pre ni posle?« Na to je Hsia Či odgovorio: »Krajevi i izvori stvari nemaju granicu od koje počinju. Početak jedne stvari može se smatrati krajem druge; kraj jedne može se smatrati izvorom druge. Ko može jasno da razlikuje te cikluse: Šta leži iza svih stvari, ili pre svih događaja, to ne možemo znati.« Došli su do relejnog ubrzivača u Peseusu i ušli u njega. To je uskomešana zvezdana anomalija strukturno slična Panamskom kanalu ali ni približno tako moćna, a njeno je dejstvo to, da ritne brod još jednom povećavajući mu brzinu do malčice iznad sto svetlosti. To je poslednje ubrzavanje na ovom putu; brod će nastaviti istom brzinom dva i po dana, i prispeti u Scilu, glavnu stanicu za usporavanje u ovom delu galaksije, gde će ga zgrabiti sunđerasta mreža sila dvadeset svetlosnih minuta u prečniku i usporiti ga do podsvetlosnih brzina radi ulaska u sistem Abodanca. Skein provodi skoro čitav ovaj period u svojoj kabini, retko jede, vrlo malo spava. Čita skoro neprekidno, opsesivno izvlačeći iz bogate brodske biblioteke širok i kapriciozan izbor knjiga. Rilke. Kafka. Edington, Priroda fizičkog sveta. Louri, Čuj nas o Gospode sa neba tvog boravišta. Elias. Razuminjin. Diki. Paund. Freise, Psihologija vremena, Grin, San i iluzije Po. Šekspir. Marlou. Torner. Pusta zemlja. Uliks. Srce tame. Beri, Ideja progresa. Jung. Bihner. Pirandelo, Čarobni breg. Elis, Na točku. Servantes. Blenhajm. Fierst. Kits. Niče. U njegovom umu sve pliva od slika i odlomaka stihova, tu plutaju delovi dijaloga, i dijalektika kojoj su se porušile skele. On u svako delo uskoči samo na kratko, kao svraka, tražeći sjajne parčiće. Reči stvaraju krljuštavi namaz na unutrašnjoj strani njegove lobanje. Otkriva da ovo teško verbalno predoziranje u nekoj maloj meri pomaže da se izbegnu

vremenske fuge; njegov je um pritisnut i teretom, možda, vezan ovom olovnom hrpom pozajmljene mudrosti za pokretnu liniju sadržajnosti, pa tokom ovog čitalačkog razvrata ređe tu liniju prekoračuje. Njegov um se vrtloži. Čovek je konopac između životinje i natčoveka, zategnut preko provalije. Mom strpljenju je kraj. Vidi, vidi kako Hristova krv lije preko neba! Jedna kap spasla bi moju dušu. Nisam mislio da je smrt odnela tolike. Ovim fragmentima podupirem svoje ruševine. Hoogspanning. Levensgevaar. Peligro de Muerte. Electricidad. Opasnost. Dodaj mi koplje. Stari oče, stari snalažljivče, budi i sad i uvek čvrsto uz mene. Volite ovu baštu? Zašto je vaša? Izbacujem one koji uništavaju! A onda siđe do broda, otisnu kobilicu u talase, napred po božanskom moru. Ne postoji »zvanična« teorija vremena, definisana nekim proverenim tekstovima ili univerzalno prihvaćena među hrišćanima. Hrišćanstvo se ne interesuje za čisto naučni aspekt ove teme niti, u širem smislu, njenom filozofskom analizom, izuzev što se opredelilo za fundamentalno realistički pogled pa nije moglo priznati, kao što su neke istočne religije priznale, da je temporalna egzistencija čista iluzija. Drhtaj u bedrima, stvori tamo sve. Sen zid, zapaljen krovt i kulu, i Agamenona mrtvog. Dostojanstveni, debeli Bak Maligan silazio je niz stepenište, noseći lavorčić pene na kome ležahu ukršteni ogledalo i brijač. U kojima je dalekim dubinama neba gorela vatra tvojih očiju? Kojim krilima sme on uzletati? Koja ruka sme vatru uzeti? Ovim fragmentima podupirem svoje ruševine. Hieronim je opet lud. A onda se osetih kao posmatrač neba kad nova planeta uplovi u njegov vidokrug. Takođe je nedavno postulirano da je fizički koncept informacije identičan sa fenomenom reverzije entropije. Psiholog mora ovde dodati nekoliko napomena: meni ne izgleda uverljivo da je informacija eo ipso identična snazi organizacije, snazi koja uništava entropiju. Datta. Dayadhvam, Damyata. Shantih shantih shantih. Svejedno, kad je brod prošao kroz Scilu i počeo usporavanje primičući se planetama sistema Abondanca, periodi fuge ponovu su učestali, tako da živi u zamci, bacan između senki koje oko njega sevaju, jučerašnjice, sutrašnjice. Posle preopterećenja sa Kustakisom pokušao je da nastavi život na stari način što je bolje mogao. Vratio je Kustakisu novac i ne čekajući da ovaj zatraži, jer, nije obavio uslugu, niti će ikad moći. Momentalni prenos materije moraće da pričeka. Ali je Skein primao druge klijente. Još uvek je mogao da uspostavlja ujedinjujući vezu, kako-

tako, ako je priroda zadatka bila na dovoljno niskom nivou, mogao je čak da postigne i pristojan sinergijski rezultat. Često je, međutim, njegov rad bio nezadovoljavajući. Ugovori su raskidani u nezgodnim trenucima ili, bi, opet, njegov mehanizam za filtriranje popustio, pa bi celokupan sadržaj klijentovog uma prešao u um konsultanata. Posledice ovih katastrofa bile su razorne, uplitale su ga u plaćanje ogromnih bolničkih troškova i ponekad u sudske parnice. Bio je prinuđen da honorare ugovara uslovno: nema sinergije, nema plaćanja. U oko polovine slučajeva nije uspevao da zaradi ništa, posle sve utrošene energije. A dotle, njegovi troškovi su ostali kao pre: kancelarija ispod kristalnog svoda, mreža konsultanata, naučno istraživačko osoblje koje je uzimao za saradnike, i sve drugo. Njegovi napori da se održi u poslu rapidno su praznili bankovne račune koje je ostavio na stranu baš za slučaj da naiđe takvo burno vreme. U njegovom mozgu nisu našli nikakvu organsku povredu. Naravno, o talentu komunikatora tako malo se znalo, da se medicinskom analizom i nije moglo mnogo postići. Kad nisu mogli ni da odrede centar iz koga je komunikator crpao energiju za spajanje, kako bi onda tek odredili gde mu je povreda? Medicinske arhive nisu pomogle; bilo je jedanaest ranijih slučajeva preopterećenja, ali je svaki bio fiziološki jedinstven. Rekli su mu da će se postepeno zalečiti i poslali ga napolje. Ponekad su mu doktori prepisivali smešne terapije: da odbrojava, da trepće u ritmu, da skakuće prvo na levoj nozi pa na desnoj, kao da je pretrpeo udar. Ali on nije pretrpeo udar. Neko vreme održavao se u poslu zamahom stare slave. Kasnije, kad se raščulo da je pretrpeo povredu i da je bezvredan, klijenti su prestali da dolaze. Čak ni sistem plaćanja samo u slučaju uspeha nije ih privukao. U roku od šest meseci bio je srećan ako uhvati jednu mušteriju nedeljno. Oborio je cenu, i to kao da je još pogoršalo stvari, pa ju je opet povisio do iznosa približno onome iz doba pre nesreće. Za kratko, posao je opet krenuo, kao da su ljudi stekli utisak da se Skein oporavio. Ipak, radio je loše, jako loše. Pomućene i nesigurne veze, neočekivane povratne sprege, problemi sa filtriranjem, gubljenje informacija a povećanje suvišnoga. »Otići kod Skeina znači staviti svoj um na kocku«, govorilo se sada. Fuge su još više pogoršale njegove profesionalne probleme. Nije znao kad će uleteti u halucinaciju. To se moglo desiti, i dešavalo se ne retko, baš kada je u telepatskoj vezi sa ljudima. Jednom se vratio na kontakt Kustaki-

Nisenson i povukao prestravljenog klijenta u prizore preopterećenja. Desio se i slučaj, doduše u vreme kad još nije razumeo o čemu je reč, da se prebaci u budućnost i povuče klijenta sa sobom, u skerletnu džunglu na formaldehidnoj planeti, a kad se Skein vratio u stvarnost klijent je ostao u džungli. I tad se moralo platiti obeštećenje, još kako. Temporalna dislokacija dovela ga je i do toga da slabo procenjuje verovatnoće. Uzimao je klijente kojima nikako nije mogao biti od koristi, i traćio svoje vreme na njih. Odbijao je ljude kojima je mogao pomoći i pri tom lepo zaraditi. Pošto više nije bio čvrsto usidren u svoju vremensku liniju, nego je plutao nošen nasumičnim oscilacijama čak i do dvadeset godina, pa i više, u oba pravca, izgubio je ono oštro osećanje perspektive na kom su se nekad zasnivale njegove stručne procene. Takođe, stekao je neuredan izgled i omršavio. Prošao je kroz oluju duševnih sumnji zbog kojih je prvo postao toalno religiozan, a zatim sasvim odbacio religiju, sve u roku od četiri meseca. Menjao je advokate takoreći svake nedelje. Prodavao je vrednosne papire, skoro uvek u najgorem mogućem trenutku, da bi platio račune koji su stizali u slapovima. Godinu i po posle preopterećenja, formalno se odrekao svoje dozvole za rad i zatvorio kancelariju. Trebalo mu je još šest meseci da razreši preostale parnice i zahteve za obeštećenjem. Tada, sa ostatkom svog novca, kupio je kartu za svemirski putnički brod i krenuo u potragu za svetom purpurnog peska i drveća sa plavim lišćem, gde, ako ga fuge nisu zavele na lažni trag, može eventualno naći način da popravi svoj slomljeni duh. Sad se brod vratio u konvencionalni četvorodimenzionalni prostor i gega se ka planetama brzinom nešto manjom od pola svetlosne. Preko crnih ekrana šire se grupice zvezda; ovaj deo svemira je gusto natrpan. Kapetan je voljan da pokaže Abondancu svakome ko zatraži; to je ovo sunce boje limuna, veće od zemaljskog, okruženo desetinom sjajnih planetnih tačkica. Putnici su uzbudeni. Zuje, cvrkuću, nagađaju, predviđaju. Niko ne ćuti, sem Skeina. Svestan je koliko ostali između sebe flertuju; odbacio je ponude nekoliko žena samo tokom poslednja tri dana. Odustao je od čitanja i pokušava da očisti svoj um od svega što je u njega ugurano. Fuge su se pogoršale. Mora da ostavlja ceduljicu samome sebi, sa porukama u stilu Ti si putnik na brodu koji ide za Abondancu VI i stići će za koji dan, tako da ne zaboravi koja od njegove tri isprepletane vremenske linije je ona prava.

Odjednom je sa Nilom na ostrvu u Meksičkom zalivu, i penje se u mali izletnički brodić. Ovde vreme miruje; stvari izgledaju skoro kao u dvadesetom veku. Jedra povezana iskrzanim, labavim konopcima. Bubetava mašina prepravljena nevešto od unutrašnjeg sagorevanja na turbinski rad. Brkati meksički banditi koji će im danas biti vodiči. Nila nervozno namotava svoju dugu plavu kosu i govori: »Hoću li dobiti morsku bolest, Džon? Ovaj brod ulazi baš u samu vodu, a? Ne lebdi baš nimalo iznad?« »Strašno je arhaičan«, kaže Skein. »Zato smo došli.« Kapetan i prvi oficir pokretom ruke pokazuju da se ukrcaju. Huan Francisko i Sebastijan. Braća. Los hermanos. Ispod debelih opuštenih brkova, metri sjajnih belih zuba. Uz strašno urlanje, čamac polazi sa pristaništa. Uskoro gradić trošnih pastelnih kuća nestaje sa vidika, a oni odmiču neravnomerno ka istoku duž obale; na levoj strani im je zelena priobalna voda, a na desnoj plave dubine. Jutarnje sunce upeklo, pa sve jače. »Jel’ mogu ja da se sunčam«, pita Nila. Nije sigurna u sebe; nikad je nije video ovakvu, ispunjenu oklevanjem, postiđenu. Meksiko joj je oduzeo ono njeno Njujorško samouverenje. »Pa’ajde«, kaže Skein. »Što da ne«. Ona zbacuje svoju odeću. Ispod ima samo kaiš oko pojasa, na žestokom tropskom svetlu, grudi joj izgledaju bele i ranjive, a male bradavice izbledelo roze. Skein je prska zaštitnim sprejom, i ona se opruža po palubi poleđuške. Los hermanos zure gladno i razgovaraju između sebe tihim potmulim tonom. Ne na španskom. Možda je to jezik Maja? Ovdašnje stanovništvo nikad nije od turista prihvatilo naviku olake golotinje. Nila, kojoj je očigledno još nelagodno, prevrće se i leže potrbuške. Njena široka glatka leđa blistaju. Huan i Francisko poviču iz sveg glasa. Skein prati njihove ispružene prste. Delfin! Ima ih desetak, poskakuju oko pramca, plivaju tek koji metar ispred brodića, iskaču visoko a zatim zasecaju u plavu vodu. Nila sa malim radosnim cikom juri do ograde da pogleda izbliza. Ali nabacuje ruku preko golih grudi. »Ne moraš to«, mrmlja Skein. Ona se i dalje pokriva. »Kako su krasni«, kaže meko. Sebastijan im prilazi. »Amigo«, kaže. »Oni moji prijatelji.« Razigrani delfini posle nekog vremena nestaju. Brodić se trza i propinje dalje, stalno u blizini prekrasne prazne palmovite obale ovoga ostrva. Kasnije bacaju sidro, pa on i Nila plivaju sa maskama, špijuniraju koralne vrtove. Kad se opet izvuku na palubu, skoro je podne. Sunce je

strašno. »Ručak« pita Francisko. »Mi pravimo dobar ručak vama sad.« Nila se smeje. Više ne skriva svoje telo. »Umirem od gladi«, uzvikuje. »Mi pravimo dobar ručak vama«, kaže Francisko široko naceren, i polazi sa Huanom preko ograde. U plićaku, jasno ih vidiš, blizu belog peska dna. Imaju puške na komprimirani vazduh, sa kopljima; zadržavaju dah i šunjaju se. Skein prekasno shvata šta rade. Francisko izvlači uzdrhtalog člankovitog jastoga iza stene. Huan probada ogromnu belu krabu. Grabi i tri školjke, izbija na površinu, istovaruje svoj plen na palubu. Stiže Francisko sa jastogom. Huan, opet ispod vode, harpunira drugog jastoga. Te životinje nisu mrtve, puze tužno u krug po palubi, dok se suše. Zgrožen, Skein se obraća Sebastijanu: »Recite im da prestanu. Nismo toliko gladni.« Sebastijan, koji pravi neku vrstu salate, smeši se i sleže ramenima. Francisko je doneo još jednu krabu, veću od prve. »Dovoljno je«, kaže Skein. »Basta! Basta!« Huan, sa koga lije voda, baca pred njih još tri školjke. »Vi dobro plaćate«, kaže. »Mi vama dobar ručak.« Skein odmahuje glavom. Ova paluba postaje klanica za život okeana. Sebastijan sada energično razvaljuje školjke, vadi meso, baca ga u ogromnu činiju da se marinira u nekoj žutozelenoj tečnosti. »Basta«, viče Skein. Da li je to prava reč na španskom? U italijanskom jeste, siguran je. Los hermanos imaju izraze lica kao da im je nešto smešno. More je puno života, kao da mu govore. Dajemo vam dobar ručak. Iznenada, erupcija vode, to je Francisko, nosi nešto ogromno. Kornjaču! Dvadeset, dvadeset pet kilograma! Vrag je odneo šalu. »Ne«, kaže Skein. »Slušajte, ja ovo moram da zabranim. Ove kornjače su skoro izumrle. Razumete to? Muerto. Perdido. Desaparacido. Neću da jedem kornjaču. Bacite je nazad. Bacite je nazad.« Francisko se smeši. Odmahuje glavom. Spretno vezuje kornjačina peraja konopcem. Huan kaže: »Ne za ručak, senjor. Za nas. Za da prodamo. Mucho dinero.« Skein ništa ne može da učini. Francisko i Sebastijan počinju do komadaju krabe i jastoge. Huan sipa biber u činiju gde se mariniraju školjke. Delovi mrtvih životnja razasute su po palubi. »Dakle, mrtva sam od gladi«, kaže Nila. Skinula je sad čak i kaiš koji je oko pojasa imala. Kornjača posmatra čitavu scenu svojim klikerastim očima. Skein se strese. Aušvic, razmišija on. Huhenvald. Za životinje je Huhenvald svakog dana. Purpurni pesak, drveće sa plavim lišćem. Na zapadu, nedaleko odavde, oranž more svetluca pod limunžutim suncem.

»Nema još mnogo da se ide«, kaže čovek sa licem poput lobanje, licelobanja. »Stići ćeš. Samo treba koračati.« »Zaduvao sam se, nemam daha«, kaže Skein. »Ovi bregovi...« »Dvaput sam stariji od tebe, a idem bez problema.« »U boljoj si kondiciji. Ja sedim u svemirskim brodovima već mesecima i mesecima.« »Samo još malo«, kaže, lice-lobanja. »Oko sto metara od obale.« Skein gazi dalje. Vrućina je strašna. Njegova stopala teško nalaze oslonac u pesku koji se izmiče. Dvaput se sapliće o crnu lozu-puzavicu, čiji mesnati izdanci formiraju mrežu desetak santimetara ispod površine; namotaji ove loze strče iz peska tu i tamo. Čak pretrpi i kratku fugu, skok u prošlost u trajanju od sedam sekundi, vidi jedan svoj boravak u Jerusalimu. Negde u jezgru svog duha, nalazi da je to zabavno: skok u prošlost unutar skoka u budućnost. Koncentrične halucinacije sadržane jedna u drugoj. Kad se fuga završi, vidi sebe kako ustaje i otresa pesak sa odeće. Deset koraka potom, lice-lobanja ga zaustavlja i kaže: »Evo, pogledaj dole u jamu.« Skein vidi pravo ispred sebe levkast krater, možda pet metara u prečniku na nivou tla, sužen do polovine toga na svom dnu, a dno je šest ili sedam metara niže od okolnog tla. Jama ostavlja utisak, Skein misli da je serija perfektnih krugova koji zajedno daju kupu, odrezanu na dnu. Strane su glatke i tvrde, skoro postavljene, a pesak ima braon nijansu. U jami, na ravnom podu, mirno leži nešto što izgleda kao zlatna ameba ne, veća od velike mačke. Na leđima ima grbu koju poprečno prelazi red okruglih crnoplavih očiju!. Tamo gde se dodiruju telo i tlo, vidi se blago zeleno zračenje. »Siđi dole kod nje«, kaže lice-lobanja. »Njena moć opada sa kubom rastojanja, odavde je ne može osetiti. Silazi. Pusti da preuzme vlast nad tobom. Spoj se sa njom. Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!« »I šta, ona će me izlečiti? Tako da opet bude kao pre ovih problema?« »Ako je pustiš da te izleči, onda i hoće. Ona to želi. To je potpuno bezopasan organizam. Hrani se tako što popravlja oštećene duše. Pusti je u svoju glavu, pusti je da nađe oštećeno mesto. Slobodno, imaj poverenja u nju. Silazi.« Skein drhti na ivici jame. Ono stvorenje dole teče i vrtloži, postaje prvo dugo i uzano, pa visoko i zgrčeno, pa se opet opušta u svoju u osnovi,

kružnu formu. Amebina boja postaje dublja, postepeno prelazi skoro u skerletnu, a zračenje se pomiče ka žutom. Kao da se proteže i gladi. Čini se da ga čeka. Željno, reklo bi se. To je ono što je tako dugo tražio, putujući od jedne do druge zamorne planete. Tražio je čoveka sa licem isušenim skoro do lobanje, purpurni pesak, jamu, i ovo biće. Skein smiče sandale sa nogu. Šta imam da izgubim? Jedan trenutak sedi na rubu jame; onda se sulja dole, kliza, i prizemljuje mekano, blizu bića koje ga čeka. I odmah oseća amebinu snagu. Ulazi u prostor nalik na ogromnu praznu pećinu, to je katedrala Hagia Sofia. Nekoliko Turaka vodiča naslanja se na ogromne mermerne stubove, čekajući i nadajući se poslu. Turisti vuku noge unaokolo, čitajući jedni drugima iz jeftinih plastičnih knjižica, vodiča za turiste. Jedan mlaz svetlosti prodire kroz neki neverovatno postavljeni prorez i razbija se o muslimansku propovedaonicu. Skeinu se čini da čuje zvonjavu zvona i da oseća u nozdrvama neko bockanje kao od mirisa tamjana. Ali kako to može biti? Hrišćanski obredi se ovde ne obavljaju već hiljadu godina. Turčin izniče pred njim. »Da vam pokažem mozike?«, kaže. Mozike. »Da vam objasnim ovu divnu građevinu? Samo dolar. Ne? Možda razmena novca? Menjam vrlo povoljno. Dolari, marke, eurokredit, šta; Vi engleski govorite? Pokažem mozike?« Turčin izbledi. Zvona jačaju. Red sveštenika priklonjenih glava, u belim svilenim odeždama, prolazi kraj oltara i peva na - kom to jeziku? Grčkom? Plafon je ukrašen dragim kamenjem. Svuda svetlucanje zlatnih ploča. Skein doživljava strahotnu kompleksnost katedrale, koja sada vri od života, čitava mala vasiona obuhvaćena ovom pomrčinom, hiljadu kapela krcatih vernicima, dugi redovi onih što čekaju da pišaju u podzemnim hodnicima, pa tržište na balkonu, gde ogrlice sa dragim kamenjem prelaze iz ruke u ruku uz mrmljanje i pogađanje, rađaju se bebe iza alabesterskih sarkofaga, zvona jecaju, vojvode pozdravljaju jedan drugog klimanjem glave, oblaci tamjana kolutaju se ka svodu, figure na mozicima su žive, prave ka tebi znak krsta, smeškaju se, domahuju poljupce, sada se i stubovi kreću, svijaju se levo i desno i pritom postaju debeli oko pasa, čitava kolosalna struktura se pomiče i teče i topi. A Turci kao balet. Pokažem mozike? Novac menjam. Dopisnice? Suveniri Istanbula? Američko lice, punašno, roze: Vi ste Džon Skein, zar ne? Onaj komunikator? Radili smo zajedno na spajanju velike fuzione komore pedeset treće. Skein odmahuje glavom. Mora biti da ste pogrešili, kaže na italijanskom. Nisam taj. Pardon. Pardon. I pridružuje se koloni sveštenika, koji pevaju.

Pesak je purpuran, a drveće ima plavo lišće. Limunsko sunce baca svetlost po oranž moru. Od sletanja je prošao jedan sat. Skein razgleda panoramu sa najvišeg sprata zgrade terminala, i vidi da se duž obližnje plaže uzdiže red ogromnih hotela. Odmah oseća promašaj: ne bi trebalo da bude hotela. Na onoj pravoi planeti nema takvih kula; prema tome ovo je još jedna od pogrešnih planeta. Pokušava da vrati sebe u vremenski sled i pritom trpi potpunu dezorjentaciju. Gde sam? Na putničkom brodu koji se bliži Abondanci VI. Šta to vidim? Vidim jednu planetu koju sam ranije posetio. Koju? Onu sa hotelima. Ta je treća od sedam sličnih, jel’ tako? Ovu je planetu viđao ranije prilikom skokova u budućnost. Mnogo pre polaska sa Zemlje na veliku potragu, viđao je te hotele, tu plažu. Sad to opet gleda, ali to je skok u prošlost. To ga muči. Mora se truditi da sebe sagledava kao tačku koja putuje kroz vreme, ali posmatra pejzaž čas iz jedne, čas iz druge perspektive. Vidi ranijeg sebe na terminalu. Nekad je trebalo reći, budućeg sebe. Kakva je to pometnja, kakvo nepotrebno petljanje! »Tražim jednog starog čoveka sa Zemlje«, kaže »Mora biti da je star oko sto, sto dvadeset godina. Lice kao u kostura, praktično sama kost i koža. Sav izgleda kao da će se slomiti. Ne znate takvog? Dobro, a možete li mi reći, postoji li na ovoj planeti jedna forma života otprilike ove veličine, jedna kao grudva zlatnih pihtija, koja živi u jamama dole uz obalu mora i... Ne? Da pitam, kažete, nekog drugog? Naravno. Može li i jedna hotelska soba? Kad sam već prevalio toliki put.« Pronalaženje pogrešnih planeta već počinje da ga zamara. Kakva glupost je ovo, straćiti svoju poslednju ušteđevinu na traganje za svetom viđenim samo u snu! Čovek bi očekivao da planete sa purpurnim peskom i drvećem plavoga lišća budu sasvim izuzetna stvar; ali ne, u jednoj beskonačnoj vasioni možete naći bilo šta u deset raznih varijanti, i evo gde je potrošio skoro polovinu para uza lud, i skoro godinu vremena, da bi posetio dve planete i sad ovu treću ne nalazeći ono što traži. Ide u hotel koji su mu našli. Plaža je puna kupača, većina su Zemljani. Skein prolazi između njih. Čujte, želeo bih da kaže, ja imam problem sa mozgom, jedna stara povreda, i zbog toga imam vizije samog sebe u prošlosti i budućnosti, a u jednoj od tih vizija viđam mesto gde živi čovek sa glavom nalik na lobanju koji me odvodi do jedne vrste amebe u jami, i ta ameba može da me izleči, ako je

ovo jasno onda znate šta hoću da kažem. Na toj planeti je pesak purpurne boje a drveće ima plavo lišće baš kao ovde, i ja računam da ako budem dovoljno dugo išao sigurno moram da naiđem na lice-lobanju i na amebu? Vidite? Shvatate? A možda ovo i jeste ta planeta, samo sam ja na pogrešnom mestu na njoj. Šta da preduzmem? Šta mislite, ima li stvarno neke nade za mene? Ovo je treći svet. Zna da mora da poseti nekoliko pogrešnih pre nego što nađe onaj pravi. Samo, koliko? Koliko? I kad će saznati da je na pravom? Stoji ćutke na plaži, oseća kako ga zahvata zbunjenost, pada u fugu, bačen je na sledeći svet. Debeli, prijateljski raspoloženi konzul Pingalora. »Čovek sa licem koje potseća na lobanju? Ne, ne bih mo gao da kažem da znam takvog.« »Šta je ovo«, pita se Skein, »svet koji sam već posetio ili neki gde ću tek ići?« Zasenjuju ga mnogostruki slojevi iluzije. Prošlost i budućnost i sadašnjost su omča oko njegovog vrata. Pomične ravni realnosti; filmovi događaja koji se međusobno presecaju. Purpurni pesak, plavo drveće. Koja planeta je to? Koja? Evo ga opet na plaži punoj sveta. Limunžuto sunce i oranž more. Evo ga nazad u kabini putničkog svemirskog broda. Vidi cedulju sa sopstvenim rukopisom: Ti si putnik na brodu koji ide za Abondancu VI i sići će za koji dan. Znači sve je bilo vizija. Bivšeg ili budućeg? Više nije u stanju to da razazna. Zbunjuju ga te jednake planete. Purpurni pesak. Plavo lišće. Kad bi bar znao kako da zaplače. Za današnje spajanje nisu pripremljeni klijent i konsultant, nego klijent i klijent. Skein će uspostaviti vezu između jednog muškarca i jedne žene, i to Mihaelsa i gospođice Sumpeter. To je spajanje neobične, intimne vrste. Mihaels se ženio šest puta, a neki od tih brakova završili su se, izgleda, razvodom pod izuzetno rđavim okolnostima. Gospođica Sumpeter, koja je prilično bogata, voli Mihaelsa ali mu ne veruje sasvim; želi da mu malo zaviri u mozak pre nego što stavi palac na bračnu kocku. Skein je na usluzi. Honorar je već prebačen na njegov tekući račun. Ne daj da bračnoj vezi iskrenih, prepreka budem. Ako joj se ne dopadne ono što bude videla u duši svoga dragoga, možda venčanja neće biti, ali Skein je svoje već naplatio. Jedan pipak njegovog uma ide ka Mihaelsu. I jedan ka gospođici Sumpeter. Skein otvara svoje filtre. »Sad ćete se po prvi put sresti«, kaže im. Mihaels teče ka njoj. Gospođica Sumpeter teče ka njemu. Skein je samo provodnik, cev. Kroz njega prolaze ambicije, izdajstva, neuspesi, taštine, pogoršavanja, rasprave, podlosti, starosne želje, velikodušnosti, stidovi i ludosti ova dva ljudska bića. Ako želi, može da razgleda najintimnije

grešne stvari gospođice Sumpeter i najmračnije čežnje njenog budućeg muža. Ali njega to ne interesuje. Takve stvari gleda svaki dan. Nije mu zadovoljstvo da špijunira duše ovo dvoje. Zar bi hirurga uzbudilo da vidi Falopijeve cevi gospođice Šumpeter, ili da Mihaelsu vidi pankreas? Skein samo radi svoj posao. Nije voajer, nego komunikator. Sebe smatra javnim službenikom. Kad prekine kontakt, to dvoje su u suzama. »Volim te!«, cvili ona. »Beži od mene!« mrmlja on. Purpurni pesak. Plavo lišće na drveću. Uljasto oranž more. Lice-lobanja kaže: »Zar nikad nećeš uvideti da je uzročnost iluzija, Skein? Ideja da postoji posledični niz događaja samo je obmana. Namećemo neki red svom životu, govorimo o strelici koja pokazuje smer proticanja vremena, kažemo da vreme teče od događaja A pre ko B i C pa sve do Z, pretvaramo se da je sve lepo linearno. Ali nije, Skein. Nije.« »To mi uporno govoriš.« »Osećam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu. Može doći B pre A, a Z pre oba. Većina nas ne voli to tako da sagledava, zato sređujemo stvari u obrazac koji nam se čini logičnijim, baš kao što će pisac romana staviti motiv pre ubistva, a ubistvo pre hapšenja. Ali univerzum nije roman. Ne možemo prisiliti prirodu da imitira umetnost. Sve je nasumično, Skein, nasumično, nasumično!« »Pola miliona?« »Pola miliona.« »Znate da nemam tako nešto.« »Da ne gubimo vreme, gospodine Kustakis. Posedujete imovinu. Založite je kao garanciju. Kredit se lako dobija.« Skein gleda pronalazača dok ovaj obezbeđuje zajam. »Sad možemo da počnemo«, kaže. Zatim svome stolu: »Dovedi Nisensona u stanje spremnosti za prijem.« Kustakis kaže: »Prvo da mi nešto razjasnimo. Taj čovek će videti sve što imam u glavi? Dobiće pristup mojim tajnama?« »Ne. Ne. Komunikaciju veoma pažljivo filtriram. Ništa neće preći iz vašeg mozga u njegov sem prirode problema koji želite da sa vladate. Ništa iz njegovog uma neće doći ovamo sem odgovora.«

»A ako ne bude imao odgovor?« »Imaće.« »A ako on posle i sam uđe u biznis kao prevoznik?« »On je vezan ugovorom«, kaže Skein oporo. »Nikako ne bi mogao. A sad, idemo. Polećemo zajedno.« »Skein? Skein? Skein? Skein?« Vetar je sve jači. Pesak bačen u visine zasiveo je nebo. Skein se pentra iz jame, izlazi i leži pored ruba, teško dišući. Lice-lobanja mu pomaže da ustane. Ovu seriju slika Skein je gledao već stotiinama puta. »Kako je?« pita lice-lobanja. »Čudno. I dobro. Glava mi je tako bistra!« »Postigao si spajanje tamo dole?« »O, da. Da.« »I? « »Mislim da sam izlečen«, kaže Skein sav zaprepašćen. »Vratila mi se snaga. Ranije, znaš, osećao sam se kao skresan do samih kostiju, minimalna verzija mene samoga. A sad. A sad..« Ispruža pipak svesti. Dotiče um čoveka sa licem nalik na lobanju. Oseti staklastu površinu; taj drugi um može dodirnuti, ali ne i ući u njega. »Zar si i ti komunikator?«, pita Skein sa strahopoštovanjem. »Na neki način. Osećam da me dotičeš. Sad ti je bolje, zar ne?« »Mnogo. Mnogo. Mnogo.« »Kao što sam ti i govorio, Dobio si drugu priliku, Skein. Tvoj talenat je ponovo uspostavljen. Ljubaznošću naše prijateljice u jami. One vole da pomažu.« »Skein? Skein? Skein? Skein?« O vremenu mislimo kao o nečemu što teče ili kao o nečemu trajnom. Problem je, kako pomiriti te dve koncepcije. Sa čisto formalističke tačke gledišta nema teškoće, jer se osobine koje su u pitanju mogu pomiriti načelom »duratio successiva.« Svaka jedinica za merenje vremena ima osobinu tekuće trajnosti: jedan sat protiče dok traje i samo dok traje. Njegov tok je prema tome identičan sa njegovim trajanjem. Ovako gledano, vreme je prolazna stvar, ali njegovo isticanje traje. U ranim mesecima svoje nevolje doživeo je, u fugama, mnoge scene iz budućnosti. Viđao je sebe ispred zamka iz devetnaestog veka, viđao je sebe

u kancelarijama mnogih advokata, viđao je sebe u hotelima, u staničnim zgradama, u svemirskim putničkim brodovima, pratio je sopstvene rasprave o prirodi vremena sa lice-lobanjom, gledao je sebe kako drhti na ivici jame, i kako izlazi izlečen, pratio je svoje lutanje od sveta do sveta u trajanju za onim purpurnopeščanim i plavolisnim koji će biti pravi. Kako se vreme odmotavalo, većina tih skokova u budućnost poslušno se smesti u tok sadašnjice; stvarno je došao do zamka, stvarno je lutao kroz one nekorisne svetove. Sada, dok se primiče Abondanci VI, doživljava jako mnogo skokova u prošlost i tek poneki u budućnost, a i ti su ograničeni na prilično kratak raspon budućeg vremena, koji pokriva njegovo pristizanje na Abondancu VI, njegov prvi susret sa lice-lobanjom, put do jame, i sopstveni izlazak, po ozdravljenju, iz jame. Nikad ništa iza te konačne scene. Pita se neće li njegovo vreme isteći na Abondanci VI. Brod prispeva na Abondancu VI pola dana pre roka. Kao i obično, treba izdržati postupak dekontaminacije, i dok oni traju Skein se odmara u svojoj kabini, brojeći minute do slobode. Ispunjen je čudnim pouzdanjem da će upravo na ovom svetu naći lice-lobanju i blagotvornu amebu. Doduše, tako se osećao i ranije, gledajući iz drugih svemirskih putničkih brodova na druge planete sa odgovarajućim bojama, pa se svaki put prevario. Međutim, intenzitet njegovog pouzdanja sada je sasvim drukčiji. Sad je siguran da je traganju ovde kraj. »Iskrcavanje počinje«, kažu zvučnici. Pridružuje se putnicima, koji izlaze jedan po jedan. Drugi se smeše, grle, šapuću; tokom ovog putovanja stvorena su nova prijateljstva pa i parovi. On ostaje po strani. Njemu niko ne kaže »do viđenja.« Izlazi u sjajno osvetljenu zgradu stanice, staklenu kocku jednaku svim drugim terminalima rasutim po hiljadama planeta do kojih je čovek stigao. Mogao bi pristizati u Čikago ili Johanesburg ili Bejrut; videli bi se, isto ovako, nosači, službenici za rezervacije, carinici, hotelski agenti, taksisti, vodiči, Kuga jednoobraznosti širi se vasionom. Skein izlazi teturajući se kroz carinske vratnice, i već ga napadaju. Hoćete li taksi, sobu u hotelu, žensku, muškog, hoćete li vodiča, ili besplatan komad zemlje u vlasništvo pod uslovom da podignete kuću i nastanite se trajno, hoćete li poslužitelja, kartu za Abondancu VII, da iznajmite kola, prevodioca, banku, telefon? Ova galama izaziva kod Skeina tri uzastopne fuge od po deset sekundi, sve tri unazad: vidi jedan kišni dan u Tiera del Fuego, to jest Ognjenoj zemlji u Argentini, zatim vidi sebe kako telepatski povezuje jednog priređivača

nebeskih predstava sa konsultantom, radi usavršavanja scenarija za najnoviju akrobaciju, i vidi sebe kako stavlja dian na kocku i počinje da diktira ugovor sa Kustakisom. Onda Nikolas Kustakis izbledi, terminal se opet pojavljuje, i Skein shvata da ga je neko uhvatio za levu ruku tačno iznad lakta. Koščati prsti bolno se zarivaju u njegovo meso. To je čovek sa licem kao lobanja. »Pođi sa mnom«, kaže. »Odvešću te tamo gde želiš da stigneš.« »Ovo nije samo još jedan skok u budućnost, nadam se?« pita Skein, tačno onako kako je mnogo puta viđao da će pitati. »Mislim, to si stvarno ti došao da me povedeš?« Lice-lobanja daje odgovor koji je Skein toliko puta čuo prilikom fuga: »Ne, ovog puta nije skok u budućnost. Stvarno sam došao po tebe.« »Hvala bogu. Hvala bogu. Hvala bogu.« »Idemo ovamo. Pasoš ti je pri ruci?« Poznate reči. Skein je spreman da uvidi da je to bila samo fuga, očekuje da bude svakog trenutka bačen u razočaravajuću realnost. Ali ne. Ova scena ne gubi čvrstinu. Ostaje. Ostaje. Konačno je sustigao ovu scenu, prestigao je i obuhvatio je, kao biser, naborima prezenta. Izlazi iz terminala. Lice-lobanja mu pomaže da sredi formalnosti. Kako je sasušen! Kakve vatrene oči, koje izmršavelo lice! Čoveka zastrašuju koščati svodovi koji napinju kožu čela. Pa obraz kao sasušeni pergament. Skein osluškuje, neće li čuti kako rebra zveckaju. Jedan žestok udarac, i ništa ne bi ostalo, samo oblak bele prašine koja bi se onda polako slegla. »Znam za tvoju teškoću«, kaže lice-lobanja. »Upao si u čeljusti entropije. Entropija te proždire. Ona povreda tvog uma, to te je gurnulo u situaciju sa kojom ne možeš da izađeš na kraj. Mogao bi, kad bi samo naučio da se adaptiraš na prirodu percepcija koje sada primaš. Ali to baš nećeš, a? E pa, ovde možeš d da se izlečiš«, rekao bih. »Da se manje-više izlečiš. Vodim te na to mesto.« »Šta misliš time, da bih mogao da kontrolišem situaciju kad bih se adaptirao?« »Povreda te je oslobodila. Pokazala ti je istinu o vremenu. Ali ti odbijaš da je vidiš.« »Koju istinu?«, pita Skein mirno. »Još uvek pokušavaš da veruješ da vreme teče uredno od alfe do omege, od juče kroz danas do sutra«, govori lice-lobanja dok polako hodaju kroz

terminal. »Ali nije tako. Ideja da vreme teče napred je varka koju sebi namećemo u detinjstvu. Apstrakcija, bazirana na opštoj saglasnosti ljudi, da bi se moglo lakše snalaziti u pojavama. Istina je da su događaji nasumični, tok vremena je samo naša zajednička halucinacija, a ako vreme uopšte nekad teče, onda teče u svim ’pravcima' istovremeno. Prema tome ...« »Čekaj«, kaže Skein, »Kako objašnjavaš zakone termodinamike? Entropija se povećava, a raspoloživa energija neprestano smanjuje; vasiona se kreće ka onom konačnom mirovanju.« »Zar?« »Drugi zakon termodinamike . . . « »On je jedna apstrakcija«, kaže lice-lobanja, »koja na žalost ne odgovara situaciji u stvarnom univerzumu. Nije to nikakav božanski zakon. To je samo matematička hipoteza koju su razvili ljudi nemoćni da uoče pravo stanje stvari. Potrudili su se što su bolje mogli da sve činjenice objasne nekim okvirom njima razumljivim. Njihovi zakoni formulišu verovatnoću, ako se pođe od uslova koji vladaju u zatvorenom sistemu, pa ako izaberemo odgovarajući zatvoreni sistem, onda drugi zakon termodinamike nešto pokazuje i koristan je. Međutim, za vasionu kao celinu naprosto ne važi. Ne postoji strelica koja bi pokazivala pravac toka vremena. Entropija ne mora da se povećava. Prirodni procesi mogu se i vraćati unatraške. Uzroci ne idu uvek pre posledica. Zapravo, sami pojmovi uzroka i posledice su prazni. Ne postoje nikakvi uzroci i nikakve posledice, već samo događaji, spontano nastali, koje mi u svojim svestima sređujemo u obrasce redosleda.« »Ne«, mrmlja Skein. »To je ludilo!« »Nema obrazaca. Sve je nasumično.« »Ne.« »Zašto ne priznaš? Mozak ti je povređen; uništen je tvoj centar vremenskog opažanja, onaj čvor pomoću kojeg ljudi nameću nerealni red događajima. Pregoreo ti je vremenski filter. Pristupačni su ti prošlost i budućnost baš kao i sadašnjost, Skein: možeš kud hoćeš, možeš da posmatraš promicanje događaja u onom pravom svetlu. Samo, nisi bio spreman da odustaneš od starih navika u razmišljanju. Još uvek se trudiš da nametneš uobičajeni entropijski red stvarima, iako sada nemaš

mehanizam za to, i zato te konflikt između onog što misliš da opažaš gura u ludilo. A?« »Otkud ti znaš sve to o meni?« Lice-lobanja kaže: »Ahah. Pa stradao sam na isti način kao ti. Odavno je to bilo, kad sam oslobođen vremenske linije, preopterećenjem one vrste kao što se tebi dogodilo. Ali imao sam godine i godine na raspolaganju da se pomirim sa novom stvarnošću. U početku sam bio prepadnut kao i ti. Sad razumem. Slobodno se krećem. Znam stvari, Sikein.« Promuklo i tiho se nasmeje. »Treba ti, međutim, odmor. Soba, krevet. Vreme za razmišljanje. Hajd’. Nema više žurbe. Na pravoj si planeti; uskoro ćeš biti O.K.« Dalje, povezivanje uvećanja entropije sa strelicom vremena nije ni u kom slučaju kruženje u definiciji: u stvari, takvo povezivanje nam govori i što će se desiti prirodnim sistemima u vremenu, to jest proticanjem vremena, i šta mora biti vremenski sled unutar serije različitih stanja jednog sistema. Na primer, često smo u stanju da odredimo kakav je bio redosled u vremenu nekih događaja koristeći samo vezu vreme-entropija, ne pominjući nikakve satove niti veličine vremenskih intervala u odnosu na sadašnjost. Procenjujući što je bilo pre a šta posle, često se oslanjamo na svoje iskustvo (iako nemamo nikakvo izričito saznanje o zakonu povećanja entropije): znamo, na primer, da za komad gvožđa na otvorenom prostoru stanje čistoće metala mora biti »pre« a stanje zarđalosti površine »posle«, ili, isto tako, znamo da će veš ostavljen na vrelini sunca biti suv posle, a ne pre, pune nakvašenosti. Napeta, vlažna noć grmljavine i vremenskih oluja. Ležeći sam u prevelikoj hotelskoj sobi, pet kilometara daleko od purpurne obale, Skein trpi i pati, izložen žestokim naletima fuga. »Slušajte, ja ovo moram da zabranim. Ove kornjače su skoro izumrle. Razumete to? Muerto, Perdido, Desaparecido. Neću da jedem kornjaču. Bacite je nazad. Bacite je nazad.« »Drago mi je što vam je odobren drugi prolazak, gospodine Skein. Naravno, niko nije ni sumnjao u to. Želim vam dug i srećan novi život, gospodine.« »Siđi dole kod nje. Njena moć opada sa kubom rastojanja, odavde je ne možeš osetiti. Silazi. Pusti da preuzme vlast nad tobom. Spoj se sa njom. Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!« »Da vam pokažem mozike? Da vam objasnim ovu divnu građevinu? Samo dolar. Ne? Možda razmena novca? Menjam vrlo povoljno.«

»Prvo da nešto razjasnimo. Taj čovek će videti sve što imam u glavi? Dobiće pristup mojim tajnama?« »Volim te!« »Beži od mene!« »Zar nikad nećeš uvideti da je uzročnost iluzija, Skein? Ideja da postoji posledični niz događaja samo je obmana. Namećemo neki red svom životu, govorim o strelici koja pokazuje smer proticanja vremena, kažem da vreme teče od događaja A preko B i C pa sve do Z, pretvaramo se da je sve lepo linearno. Ali nije, Skein. Nije.« Doručak je na verandi obrasloj lišćem. Jutarnje svetlo sa zapada, pod kojim drveće svetluca ultramarinplavo. Pridružuje mu se lice-lobanja. Skein potajno motri na pergamentno lice. Da li je sve iluzija? Možda je on iluzija. Hodaju prema moru. Znatno pre podneva, stižu do obale. Lice lobanja pokazuje prstom prema jugu, i oni kreću duž same obale; pešačenje postaje malo napornije, jer često nailaze na mesta gde peska nema, a tad moraju zaći dublje prema kopnu, moraju se pentrati po kvarcnim strminama. Čudovišni starac je neumoran. Tad zastaju da se odmore, čučeći na praiskonskom purpurnom žalu zaravnjenom nedavnom plimom, i debata o vremenu se nastavlja, i Skein čuje reči koje mu odjekuju u glavi već četiri godine ili više. Kao da je sve dosad bilo proba, kao da je dosad uvežbavao za predstavu koja sad počinje. Na pozornici je. »Zar nikad nećeš uvideti da je uzročnost iluzija, Skein?« »Osećam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu. »Vreme je okean, događaji doplove do nas isto tako slučajno kao mrtve životinje na talasima.« Za svaki dijalog Skein daje tačan šlagvort. »Ne mogu to da prihvatim. Ta je teorija demonska, haotičarska, nihilistička.« »Ti to kažeš, posle svega što si doživeo?« »Kažem i kazaću. Ono što sam doživeo je duševna bolest. Možda sam ja pomešao svoje klikere, ali vasiona nije.« »Upravo obratno. Tek si nedavno stekao zdravlje duha i počeo da sagledavaš stvari kakve one jesu. Problem je samo što ne priznaješ dokaze koje si počeo da viđaš. Tvoji filtri su uklonjeni, Skein! Otresao si se iluzije linearnosti! Sad imaš priliku da pokažeš svoju otpornost. Nauči da živiš sa

stvarnom stvarnošću. Odustani od tog smešnog posla nametanja veštačkog reda prirodnome toku vremena. Pa zašto bi posledica došla posle uzroka? Zašto ne bi posle drveta nastalo seme drveta? Zašto moraš uporno da se držiš beskorisnog, otvorenog, otrcanog, nedostojnog sistema lažnog vrednovanja iskustva, kad si uspeo da se oslobodiš ...« »Prestani! Dosta više! Dosta! Dosta!« Već je rano popodne, oni su mnogo kilometara daleko od hotela, i još uvek se drže što je moguće bliže obali. Teren je neravan i izdeljen, ponegde čvornovati prsti stene dosežu skoro do same vode, a Skeinu je hodanje i teže nego što mu se u vizijama činilo. Nekoliko puta zastaje, zadihan, i potrebno mu je podsticanje da bi se pokrenuo. »Nema još mnogo da se ide«, kaže lice-lobanja. »Stići ćeš. Samo treba koračati.« »Zaduvao sam se, nemam daha. Ovi bregovi...« »Dvaput sam stariji od tebe, a idem bez problema.« »U boljoj si kondiciji. Ja sedim u svemirskim brodovima već mesecima i mesecima.« »Samo još malo«, kaže lice-lobanja. »Oko sto metara od obale.« Skein odmiče, po strašnoj vrućini. Sapliće se u pesku; znoj mu ulazi u oči i zaslepi ga; za kratko trpi od fuge, doživi skok u prošlost. »Evo«, kaže licelobanja konačno. »Pogledaj dole, u jamu.« Skein uočava kupasti krater. Ugleda zlatnu amebu. »Siđi dole kod nje. Njena moć opada sa kubom rastojanja, odavde je ne možeš osetiti. Silazi, kaže lice-lobanja. »Pusti da preuzme vlast nad tobom. Spoj se sa njom. Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!« »I šta, ona će me izlečiti? Tako da opet budem kao pre ovih problema?« »Ako je pustiš da te izleči, onda i hoće. Ona to želi. To je potpuno bezopasan organizam. Hrani se tako što popravlja oštećene duše. Pusti je u svoju glavu; pusti je da nađe oštećeno mesto. Slobodno, imaj poverenja u nju. Silazi.« Skein drhti na ivici jame. Ono stvorenje dole teče i vrtloži, postaje prvo dugo i uzano, pa visoko i zgrčeno, pa se opet opušta u svoju, u osnovi, kružnu formu. Amebina boja postaje dublja, postepeno prelazi skoro u skerletnu, a zračenje se pomiče ka žutom. Kao da se proteže i gladi. Čini se da ga čeka. Željno, rekio bi se. To je ono što je tako dugo tražio, putujući od

jedne, do druge zamorne planete. Tražio je čoveka sa licem isušenim skoro do lobanje, purpurni pesak, jamu, i ovo biće. Skein smiče sandale sa nogu. Šta imam da izgubim? Jedan trenutak sedi na rubu jame; onda se sulja dole, kliza, i prizemljuje mekano, blizu bića koje ga čeka. I odmah oseća amebinu snagu. Nešto kao da mu se lako očešalo o mozak. Taj dodir ga podseća na časove prakse tokom njegovog prvog prolaska, za vreme kojih su mu instruktori pokazali kako da razvije svoj talenat Neki prsti ispipavaju njegovu svest. Hajde, uđite, kaže im on. Otvoren sam. Otvoren sam. I gle, sad je u kontaktu sa bićem iz jame. Nema reči. Dvosmerni tok neopisivih sila jedina je veza; jedni oblici ulaze u njegov um, drugi izlaze. Univerzum se muti. Nije više siguran gde je centar njegovog ega. Oduvek je zamišljao svoj mozak kao sferu u čijem se centru nalazi on sam, ali sada mozak kao da mu je izdužen, eliptičan, a elipsa nema centar, samo par fokusa, ovde i ovde, jedan fokus u njegovoj lobanji a drugi - gde? - u toj mesnatoj amebi. Onda odjednom gleda sebe amebinim očima. Veliki dvonožac sa kostima u sebi. Kako je to čudno, i kako groteskno! Ipak, on pati. Ipak mu treba pomoći. Dvonožac je ozleđen. Slomljen. Idemo njemu u susret, svom svojom ljubavlju. Izlečićemo. I Skein oseća kako nešto teče preko ogoljenih nabora i navoja njegovog mozga. Samo, više ne pamti da li je on ljudsko biće ili ono drugo, da li je stvor sa kostima ili onaj bez kostiju. Njihovi identiteti su izmešani. Prolazi kroz fuge, desetine fuga, vidi jučerašnjice i sutrašnjice, i sve je to bezoblično i bez sadržaja; ne uspeva da prepozna sebe niti da razume reči koje su čuju. Nije bitno. Sve je nasumično. Sve je iluzija. Odreši taj čvor bola koji si tako stegao u sebi. Primi. Prihvati. Prihvati. Prihvati. Prihvata. Odrešuje. Stapa se. Baca u stranu krhotine ega, sopstvenog egzoskeleta koji ga je gušio, i strpljivo pušta da se izvedu potrebna prilagođavanja. Mogućnost, međutim, istinskog smanjenja termodinamičke entropije u nekom izolovanom sistemu (ma kako retko se to dešavalo znači da moramo osporiti definisanje vremenske strelice terminima entropije. Jer ako bi veliki, izolovani sistem nekim slučajem zaista ušao, iz veće u manju entropiju (proisticanjem jednoga stanja iz drugog morali bismo kazati da se vreme »vratilo unatrag«, ako je naša definicija vremenske strelice bila bazirana na povećanju entropije. Međutim, ako izvršimo konačno

definisanje usmerenosti vremena napred u terminima istinskog pojavljivanja raznih stanja i putem merenja vremenskih intervala polazeći od sadašnjosti, onda možemo lako objasniti i smanjenje entropije: biće to samo retka nepravilnost u fizičkim procesima prirodnog sveta. Vetar je sve jači. Pesak bačen u visine zasiveo je nebo. Skein se pentra iz jame, izlazi i leži pored ruba, teško dišući. Lice-lobanja mu pomaže da ustane. Ovu seriju slika Skein je gledao već stotinama puta. »Kako je?«, pita lice-lobanja. »Čudno. I dobro. Glava mi je tako bistra!« »Postigao si spajanje tamo dole?« »O, da. Da.« »I?« »Mislim da sam izlečen«, kaže Skein sav zaprepašćen. »Vratili mi se snaga. Ranije, znaš, osećao sam se kao skresan do samih kostiju, minimalna verzija mene samoga. A sad. A sad.« Ispruža pipak svesti. Dotiče um čoveka sa licem nalik na lobanju. Oseti staklastu površinu; taj drugi um može dodirnuti, ali ne i ući u njega. »Zar si i ti komunikator?«, pita Skein sa strahopoštovanjem. »Na neki način. Osećam da me dotičeš. Sad ti je bolje, zar ne?« »Mnogo. Mnogo. Mnogo.« »Kao što sam ti i govorio. Dobio si drugu priliku, Skein. Tvoj talenat je ponovo uspostavljen. Ljubaznošću naše prijateljice u jami. One vole da pomažu.« »I šta bi sad trebalo da radim? Kuda da pođem?« »Bilo šta. Bilo gde. Bilo kada. Slobodan si da se krećeš duž vremenske linije kako god voliš. U stanju kontrolisane, usmerene fuge, da se tako izrazim. Najzad, ako je vreme nasumično, i ako ne postoji kruti sled događaja ...« »Da.« »Onda, zašto ne izabereš događaje koji ti se sviđaju? Zašto bi se držao grupe apstrakcija nasleđene od nekadašnjeg tebe? Slobodan si čovek, Skein. Idi. Uživaj. Poništi svoju prošlost. Rediguj je i korigiraj. Popravi je. To tebi nije prošlost, kao što ti ni ovo nije sadašnjost. Sve je jedno, Skein, jedno. Izaberi deo koji ti se sviđa.«

Odlučuje da oproba istinitost ovoga što lice-lobanja govori. Obazrivo, Skein stupa tri minuta u prošlost i vidi sebe kako se trudi da iziđe iz jame. Klizi četiri minuta u budućnost i vidi kako čovek sa licem lobanje, sam, gazi na sever, duž obale. Sve teče. Sve je fluidnost. Slobodan je. Slobodan. »Vidiš, Skein?« »Sad vidim«, kaže Skein. Izvukao se iz čeljusti entropije. Gospodar je vremena, a to znači i svoj sopstveni. Može kud hoće. Može da se suprotstavi imaginarnim snagama i silama determinizma. Odjednom shvata šta sad mora da obavi. Iskazaće svoju slobodnu volju; izazivaće entropiju na bitku, i to na njenom terenu. Skein se osmehuje. Preseca veze sa vremenskom linijom i plovi u ono što bi drugi zvali prošlošću. »Dovedi Nisensona u stanje spremnosti za prijem«, naređuje svome stolu. Kustakis, trepćući brzo, očito pometen, kaže: »Prvo da mi nešto razjasnimo. Taj čovek će videti sve što imam u glavi? Dobiće pristup mojim tajnama?« »Ne. Ne. Komunikaciju veoma pažljivo filtriram. Ništa neće preći iz vašeg mozga u njegov sem prirode problema koji želite da sa vladate. Ništa iz njegovog uma neće doći ovamo sem odgovora.« »A ako on ne bude imao odgovor?« »Imaće.« »A ako on posle i sam uđe u biznis kao prevoznik?« pita Kustakis. »On je vezan ugovorom«, kaže Skein oporo. »Nikako ne bi mogao. A sad, idemo. Polećemo zajedno.« Sto javlja da je Nisenson, pola sveta udaljen, u Sao Paolu, spreman. Skein brzo prebacuje Kustakisa u stanje spremnosti za prijem, pa se okretom stolice postavlja tako da gleda pravo u blistava svetla svojih uređaja za pribavljanje informacija. Ovo je trenutak kad može sve da zaustavi. Okreni stolicu nazad, Skein. Suoči se sa Kustakisom, nasmeši se izvinjavajuće, kaži mu da je veza neostvarljiva. Vrati mu pare i uputi ga na nekog drugog komunikatora, pa neka njemu razori um. Pa onda živi, u zdravlju i sreći, zauvek. Na ovoj je tački Skein, posećujući ovu scenu u bezbrojnim fugama, dovikivao samome sebi nečujno i beznadežno da stane. Sad može stvarno da stane, jer ovo nije fuga, nije iluzija skoka kroz vreme. Stvarno je skočio. Stvarno je ovde, naoružan znanjem o svemu

onome što će se dogoditi, i jedini je Skein ovde, onaj operativni Skein. Pa, ustani sad. Odustani od ugovora. Ništa od toga ne radi. Time baca izazov entropiji. Time raskida lance. Zuri u varničave, pomične, male bljeske sve dok oni ne upale vatru njegovog dara, dok ne prodžaraju električne ritmove njegovog mozga toliko da se Skein podigne na energetski nivo koji dopušta telepatsko spajanje. Počinje uzletanje. Ispruža jedan pipak svog uma i uspostavlja kontakt sa Nisensonom. Drugim pipkom hvata Kustakisa. Sada postojano primiče jedan pipak drugome. Svestan je u kakve opasnosti ulazi, ali veruje da može da ih nadvlada. Pipci se sreću. Iz Kustakisovog uma ističe opis transportera materije i jasan opis problema sa rasipanjem zraka? Skein to odguruje do Nisensona, koji počinje da radi na rešenju. Kombinovana snaga dva uma je velika, ali Skein spretno pušta da se suvišni napon istoči, i održava telepatsku vezu bez nekog posebnog napora, tako da Kustakis i Nisenson ostaju zajedno i bave se svojim tehničkim stvarima. Skein ne obraća mnogo pažnje, dok njihovi uzbudeni umovi jure prema rešenjima. Ako ti. Da, i onda. Ali ako. Vidim, da. Mogao bih. I. Međutim, možda bi trebalo. To mi izgleda dobro. Dovešće do. Naravno. Neizbežni rezultat.: Može li se međutim napraviti? Mislim da može. Samo možda ćeš morati. Pa mogao bih. Da. Mogao bih. Mogao bih. »Ja vam se milion puta zahvaljujem«, kaže Kustakis Skeinu. »Bilo je sve tako jednostavno, samo kad smo videli na koji način treba postaviti problem. Uopšte vam ne zameram zbog onolikog honorara. Uopšte.« Kustakis odlazi - sav sija od radosti. Skein, ispunjen osećanjem olakšanja, kaže svom stolu: »Daću sebi trodnevni odmor. Udesi raspored rada tako da svi koji imaju zakazano budu odloženi u skladu s tim.« Smeši se. Prelazi na drugi kraj svoje kancelarije, odvrće pojačala, da bi uživao u veličanstvenom pogledu na okolinu. Košmar je likvidiran. Prošlost revidirana. Pregorevanje izbegnuto. I za sve to bilo je potrebno samopouzdanje. I prosvetljenost duha. Istinsko razumevanje procesa koji su u pitanju. Oseća kako se na njega iznenada obračunavaju predznaci temporalne fuge. Pre no što može da interveniše i uspostavi kontrole otisnut je u tamu i već je na purpurnopeščanoj plavolisnoj planeti. Oranž talasi zapljuskuju obalu. Stoji nekoliko metara daleko od konične jame. Zaviruje u nju, vidi da

na dnu leže, ameboliko stvorenje i ljudska figura; konci želatinozne materije polaze iz vanzemaljskog bića i omotavaju se oko čovekovog tela. Prepoznaje tog čoveka dole to je Džon Skein. Spajanje u jami se završava; čovek se pentra, izlazi iz jame. Vetar je sve jači. Pesak bačen u visine zasiveo je nebo. Stoji strpljivo i gleda sebe samog, mlađeg, kako izlazi iz jame. Sad razumem. Električno kolo je zatvoreno; čvor je zavezan: kružna petlja identiteta je upotpunjena. Njegova će sudbina biti da provede mnogo godina na Abondanci VI, dok ne postane silno star, i sasušen. On sam je lice-lobanja. Skein, koji je prešao rub jame, sada leži pored ruba, teško dišući. Pomaže mu da ustane. »Kako je?« pita.

Filip Hoze Farmer Skice među ruševinama mog uma

1 1. jun 1980. Jedanaest je sati uveče, a ja se plašim da odem na spavanje, I ne samo ja. Čitav svet se plaši sna.Jutros sam ustao u 6.30 kao što činim svake srede. Dok sam se brijao i tuširao, razmišljao sam o slučaju države Ilinois protiv Džozefa Lankersa, optuženog za ubistvo. Taj slučaj počinjao je da smrdi kao riba stara tri dana. Moj krunski svedok imao je sve izglede da bude optužen za krivokletstvo. Obukao sam se, sišao u prizemlje kuće i poljubio Karol za dobro jut ro. Sipala mi je šolju kafe i rekla: »Novine kasne.« To mi je pokvarilo raspoloženje. Ujutru su mi potrebni i kafa i novine da bih dobro startovao. Dvaput za vreme doručka, ustajao sam od stola da pogledam napolje. Nisu se pojavile ni novine, ni dečko koji ih raznosi. U sedam, Karol se popela na sprat da probudi Majka i Toma. Prvi je star deset a drugi osam godina. Subotom i nedeljom probude se rano iako bih ja baš hteo da spavaju duže da me njihovo đipanje po kući ne bi probudilo. A radnim danom, kad se ide u školu, moraš ih izvlačiti iz kreveta. Kad sam treći put otvorio vrata, Džo Gejl, raznosač, bio je kod susednih vrata. Moje novine ležale su na pragu. Imao sam osećanje gubitka orijentacije, kao da sam ušetao u pogrešnu sudnicu, ili kao da je sudija izrekao mome klijentu, sitnom lopovu, kaznu doživotne robije. Izgubio sam korak sa ovim svetom. Danas nikako nije mogla biti nedelja. Pa šta onda traži nedeljno izdanje, šareno zbog stranica sa stripovima u boji, ovde? Danas je sreda. Učinio sam korak napolje da dohvatim novine i ugledao staru gospođu Daglas, moju komšinicu sa leve strane. Gledala je naslovnu stranu novina kao da ne može da veruje.

Svet se prestrojio u uspravne linije polarizacije. Moja tanka panika rasturila se i isčezla. Mislio sam, redakcija Zvezde ovog puta je stvarno zabrljala. To se dešava kad neko prepusti kompjuteru slaganje lista, špigl. Negde bude neki kratak spoj, i u sredu se novine pojave uređene kao da je nedelja. Verovatno je noćas smena u Zvezdi odlučila da pusti tako uređen list u štampu; bilo je prekasno da se greška ispravlja. »Dobro jutro, gospođo Daglas!« rekao sam. - »Recite mi, koji je danas dan?« »Trideseti maj«, reče ona. »Valjda... Izašao sam u dvorište i povikao za Džoom. Nevoljno, on okrete svoj bicikl i vrati se. »Šta je ovo?« rekoh, mašući novinama prema njemu. »Jesu li oni u Zvezdi zabrljali stvar?« »Ne znam, g. Franhame«, reče dečak. »Niko od nas ne zna, tako mi boga«. To »nas« verovatno se odnosilo na druge dečake koji su ujutru sretnu na mestu gde im se iz kamiona izruče novine. »Svi smo mislili da je sreda. Zato sam zakasnio. Nismo znali šta se dešava, pa smo dugo pričali a onda je Bil Ambers telefonirao redakciji. Gejts, to je direktor prodaje, bijo je isto tol’ko šavrlj kol’ko i mi.« »Bio«, rekao sam. »Šta?«, reče on. »Ne kaže se bijo nego bio, bio je šavrlj, ma šta to značilo«, rekao sam. »Pobogu, g. Franhame«, reče on, »ko sad za to mari!« »Nekima od nas je to još uvek važno«, rekoh. »Dobro, i šta je Gejts rekao? « »Bio je prokleto ljut«, reče Džo. »Rekao je da će se glave kotrljati. Noćna smena verovatno je zaspala i spavala satima, a za to vreme neki frajer se petljao oko kompjutera, ili...« »I to je sve?« rekoh. Osećao sam olakšanje. Kad sam ušao u kuću, izvadio sam iz reciklatora za đubre novine od poslednja četira dana. Seo sam na sofu i preleteo ih pogledom. Nisam se sećao da sam ih ranije čitao. Nisam se uopšte sećao poslednja četiri dana!

Glavni naslov u sredu bio je: MISTERIOZNI OBJEKAT ORBITIRA OKO ZEMLJE. Pamtio sam članke od utorka, koji su obaveštavali da se veliki okrugli objekt približava nekoj tački između Zemlje i Meseca. To je svemirsko telo detektovano još tri nedelje ranije, dok je prolazilo kroz pojas asteroida. U to vreme kretalo se brzinom od približno pedeset sedam hiljada kilometara na sat u odnosu na Sunce. Onda je usporilo, nekoliko puta menjalo putanju, i najzad je postalo očigledno da će, ako ne izmeni opet putanju, stići u blizinu Zemlje. Kad se primaklo na osamnaest miliona kilometara, radari su odredili njegovu veličinu i oblik, mada ne i sastav. To telo bilo je savršena sfera, pola kilometra u prečniku. Nije odbijalo mnogo svetlosti. Pošto je tako često menjalo putanju, bilo je bez sumnje veštačko. Sagrađeno je nekim. čudnim rukama, ili čudnim ko-zna-čim. Sećam se panike, i mnogih mahnitih članaka u novinama i časopisima, i u specijalnim TV emisijama skrpljenim preko noći radi razmatranja značaja ovih otkrića. Sfera uopšte nije odgovarala na radio i lejzerske signale upućene s: Zemlje. Mnogi su naučnici tvrdili da u njoj i nema živih putnika. Pošto je sigurno bila međuzvezdanog porekla, znači da su je razumna bića s neke planete koja kruži oko neke zvezde poslala sa ugrađenom automatskom opremom. Nijedno živo biće ne bi moglo da živi dovoljno dugo za takav put. Čak i od najbliže zvezde do Zemlje trebalo bi putovati četiti godine kad bi se mogla postići brzina svetlosti, a to je bilo nemoguće. Čak i jedna šesnaestina brzine svetlosti činila se nedostižnom, s obzirom na potrebni utrošak energije. Ne, ovaj objekat je lansiran samo sa elektromehaničkim uređajima kao »putnicima«,postigao je svoju najveću brzinu, isključio motore i dalje leteo po inerciji sve dok se nije približio našem solarnom sistemu. Eksperti su tvrdili da sfera neće moći da sleti na Zemlju zbog svoje veličine i težine. Ona je predstavljala verovatno samo izviđački brod, pa kad bude načinila fotografije Zemlje i izvršila radarsko i lejzersko osmatranje, verovatno će opet krenuti svojim putem, možda nazad do orbite oko planete gde je i napravljena.

2

Prošle srede unoć, Predsednik nam je rekao da se nemamo čega bojati. I pokušao je da svoj govor završi optimistički. Bar tako piše u novinama koje su mi sada opet bile u rukama, novinama koje sam jutros izvadio iz đubreta. U njima još stoji, da bića koja su poslala Sferu moraju biti mnogo razvijenija od nas, i da sigurno raspolažu mnogim dobrim stvarima koje nam mogu dati. A mi ćemo sigurno imati nešto korisno za njih. Na primer šta? - pitao sam se. Nekoliko fotografija Sfere, načinjenih sa jedne od naših orbitalnih laboratorija sa posadom, bilo je na drugoj strani. Sfera je izgledala kao ogromna crna bilijarska kugla. Jedan komičar na TV je čak nabacio ideju, da sa suprotne strane Sfera nosi ogromnu belu cifru 8. Prošle srede možda mi je to bilo i smešno, ali sada više ne. Činilo mi se vrlo verovatnim da je Sfera u vezi sa našim gubitkom pamćenja o četiri poslednja dana. U kakvoj vezi, to nisam mogao ni da pretpostavim. Upalio sam radio da čujem ves:ti u 7.30, ali nije se imalo mnogo šta čuti, sem da se isto desilo svim ljudima celog sveta. Čak i oni u najdubljim rudnicima dijamanata ili u podmornicama pretrpeli su isto. Predsednik je na zasedanju, ali će dati izjavu za sredstva informisanja kasnije u toku dana. U međuvremenu, potvrdeno je da iz Sfere ne izlazi nikakvo zračenje. Nije bilo nikakvih dokaza da je taj objekat izazvao gubitak pamćenja. Ili ,kako su novinari skloni stvaranju novih reči već govorili, »dememorizaciju«. Ja sam advokat, i volim da razmišljam logično, ne samo o onom što se već desilo nego i o onom što bi moglo tek da se desi. Zato sam načinio ekstrapolaciju na temelju ono malo dokaza, ili podataka, zasad raspoloživih. Trećeg juna, u nedelju, probudili smo se ne pamteći uopšte 30. i 31. maj niti 1. i 2. juni. Potpuno smo zaboravili da smo te dane proživeli. Verovali ,smo da je dan pre toga bio utorak, 29 maj, i da je osvanula sreda, 30. maj. Ako je Sfera ovo izazvala, zašto nam je oduzela samo četiri dana pamćenja? Nisam to znao. Niko to nije znao. Možda je moć Sfere, tačnije moć uređaja u njoj, bila ograničena. Možda ti uređaji nisu mogli da izbrišu više od četiri dana ljudskog pamćenja, pamćenja svih ljudi na Zemlji. Pretpostavimo da je tako. Onda, šta ako se isto ponovi sutra? Probudimo se sutra, 4. juna, i uopšte ne pamtimo ovaj dan, 3. jun, ali nam

takođe oduzmu i tri dana još pre srede, na primer 27, 28. i 29. maj. I tako iz našeg pamćenja nestane osam uzastopnih dana. Ako tu užasnu stvar ponove i 5. juna, pa nam uzmu još četiri dana uspomena, može se dogoditi da ne pamtimo čak dvanaest uzastopnih dana. Pa sledećeg dana? Izbrišu i 5. juni, i sve dane još od 21. maja naovamo. Šesnaest dana potpune praznine u glavi. A sledećeg dana? Pa sledećeg? Ne, o tome se ne može ni razmišljati, suviše je strašno i fantastično. Dok smo gledali TV, Karol i dečaci opsedali su me pitanjima. Ona je bila u panici, a momci kao da su uživali u misteriji. Probudili su se očekujući da idu a ispostavilo se da imaju dan odmora. Na sva njihova pitanja odgovarao sam: »Ne znam. Niko ne zna«. Nisam hteo da ih plašim svojim pretpostavkama. Uostalom, ni sam nisam u njih verovao. »Bilo bi dobro da pozoveš kancelariju i javiš da danas ne dolaziš«, reče Karol. »Sudija Pejn će sigurno otkazati današnja sudenja.« »Karol, nedelja je, nije sreda, ako smem da te podsetim«, rekoh. Zaplakala je. Obrisavši suze, rekla je: »Pa u tome i jeste stvar, Ne sećam se! Bože, šta se dešava?« Reporteri su takođe javljali da je Bela kuća zasuta telegramima i telefonskim pozivima u kojima se zahteva da se rakete sa hidrogenskim bojevim glavama ispale na Sferu. Specijalne emisije, koje su usledile posle vesti, bile su posvećene Sferi. Govorili su razni stručnjaci, naučnici, vojnici, sveštenici, i pokoji pisac naučne fantastike. Niko od njih nije baš odisao samopouzdanjem, ali svi su smireno i umereno pristupali problemu. Pretpostavljam da su ih i birali po tome, po uzdržanosti u izjašnjavanju. Nisu puštali na ekran razne usijane glave i otkačenjake. Nisu hteli da podstiču histeriju. Međutim, Anet Robertson, fundamentalist i nadrilekar koji je posedovao sopstvenu radio i TV stanicu, već je proklamovao da je Sfera božja presuda grešnoj planeti. Sfera je bila Anđeo uništenja Za ovo sam saznao od gospođe Daglas. Ona nije bila neki fanatik, ali je svakako bila religiozna. Telefonirala mi je i rekla da pozovem propovednikov telefonski broj, i da ga na taj način slušam. »Robertson govori već ceo sat«, rekla mi je, »i govoriće ceo dan«.

Zvučala je uplašeno, pa ipak, ispod tog straha bila je i nota radosti. Očigledno, nije smatrala da će na sudnji dan ona sama biti među onima koji kreću za pakao. Ona će biti usred stada najčistijih belih ovčica. Moja radoznalost konačno je preovladala nad mojom odvratnošću prema Robertsonu. Okrenuo sam taj broj ali sam dobio samo prazan signal. Kasnije sam saznao da su njegovu stanicu vlasti zatvorile navodno zbog kršenja nekih nejasnih federalnih propisa. Bar je tako javljeno, ali imao sam utisak da ga je vlada smatrala za izazivača panike. U jedanaest pre podne, Karol me je podsetila da je nedelja, i da ćemo zakasniti u crkvu ako ne požurimo. Prezviterijanska crkva na bregu Forest Hil obično je dobro posećena, a njen ogromni parking uvek je bio dovoljan. Ovog jutra, morali smo da parkiramo dva bloka dalje i pešačimo do crkve. Sva su sedišta bila zauzeta. Morali smo da stojimo u predsoblju ispred glavnih vrata. Iz rulje se širio miris straha. Lica su im bila bleda i stisnuta, oči raširene. Aparat za erkondišn uzalud su se naprezali da uklone iz vazduha vrelinu i vlagu zbijenih i oznojenih tela. Hor je pevao glasno ali drhtavo; njihova »Sto vekova« se drobila. Trebalo je da Dr. Bojnton čita propoved napisanu u subotu po podne, kao što je uvek radio. Danas je govorio bez pripreme, improvizovano. Može biti, rekao je, da je Sfera stvarno izazvala naš gubitak pamćenja. Možda u njoj ima živih bića koja su nam oduzela četiri dana, ne iz nekog neprijateljstva već samo da demostriraju svoju ogromnu moć. Nema razloga da se plašimo nekog novog gubitka pamćenja. Ta bića samo žele da nam pokažu da smo u naučnom pogledu neizmerno inferiorni i da ih ne možemo uspešno napasti. Razmišljao sam, šta to dovraga priča ovaj? Šta hoće, da nas namrt sve prepadne? Bojnton je požurio da kaže da tako moćna stvorenja, tako vidno napredna, neće biti, i ne mogu biti, zlonamerna. Biće na tako visokom etičkom nivou da na zle stvari, kao što je rat, neće ni misliti, sem ako ih neko napadne, naravno. Smatraće nas za bića koja se još nisu uzdigla do takvog nivoa, ali imaju mogućnost, od boga datu mogućnost, da se visoko uzdignu. Kad budu uspostavili kontakt sa nama, Bojnton je bio siguran u to, kazaće nam da je sve dobro.

Kazaće nam da moramo, sviđalo nam se to ili ne, postati pravi hrišćani. U najmanju ruku moraju svi ljudi na svetu, pa i budisti, muslimani i drugi, primiti hrišćanski duh, bez obzira kojoj religiji pripadali ili ne pripadali. A tada će nas ta bića naučiti da živimo kao braća i sestre, da budemo srećni, da istinski volimo. Nema sumnje: bog je poslao Sferu, jer se bez božjeg znanja i božje volje ništa ne dešava. Ta bića, ma kakva ona bila, poslao je On, i to ne kao Anđela uništenja već kao delitelja mira, ljubavi i blagostanja. Ovo poslednje, i to sa velikim B - Blagostanje! - smirilo je glavninu kongregacije. Bojnton nije zaboravljao da su njegovi vernici većinom poslovni ljudi i profesionalci, stručnjaci. Niti je zaboravljao da na luku iznad ulaza u crkvu piše: BLAGOŠTANJE JE ZA ONE KOJI TE VOLE.

3 Masa se polako izlivala na sunce toplog junskog poslepodneva. Pogledao sam u nebo ali, naravno, loptu nisam mogao da vidim. Sredstva informisanja su javljala da Sfera, uprkos svojoj velikoj udaljenosti od Zemlje, obilazi oko Zemlje svakih 65 minuta,. Nije bila u slobodnoj orbiti. Neprestano je trošila energiju da bi se održavala na toj putanji. Ali, nije se primećivalo da se iz nje širi bilo kakva energija. Gubitak pamćenja zahvatio je ceo svet između 01 i 02 časa ujutro po centralnom standardnom vremenu. Proces je bio propraćen spavanjem: oni koji nisu već spavali, zaspali su i ostali tako najmanje jedan sat. To je naravno izazvalo na stotine hiljada nesreća. Avioni bez automatskog pilota su popadali, vozovi su se sudarali ili iskakali iz šina, brodovi su tonuli. Najmanje dvesta hiljada ljudi je izginulo ili teško ranjeno. Najmanje milion vozača i putnika takođe je povređeno. Ni hitna pomoć, ni bolnice nisu mogle da iziđu na kraj sa takvom situacijom. I njihovo je osoblje spavalo najmanje jedan sat, a posle buđenja trebalo im je još dosta vremena da se snađu, što je znatno pogoršalo situaciju. Umrli su mnogi koji su mogli biti spaseni da im je neko na vreme pritekao u pomoć. Nastalo je i mnogo požara, od kojih su najgori još besneli u Tokiju, Atini, Napulju, Harlemu i Baltimoru. Razmišljao sam: zar bi nas bića visokog etičkog nivoa uspavala, znajući da će toliko ljudi poginuti ili biti povređeno?

Stigla je i neobična vest o dvojici čuvara koji su odstreljivali krdo slonova u Keniji. Zaspali su, a slonovi su ih potom izgazili i usmrtili. Šta god da je izazvalo spavanje, bilo je vrlo selektivno. Dejstvovalo je samo na ljudska bića. Optimizam koji nam je Bojnton dao u crkvi, na suncu se rastopio. Mnogi su verovatno razmišljali slično meni: ako se Bojntonove reči pokažu proročanskim, bespomoćni smo. Ta bića u Sferi, bez obzira da li su živa ili mehanička, mogu da odluče da za nas učine, ili sa nama učine, šta god hoće. Više nismo gospodari svoje sudbine. Neko se možda prisećao šta su tehnološki superiorni belci svojevremeno uradili raznim domorodačkim kulturama. I to sve u ime progresa i boga. Ali ovo će biti, mora biti, drukčije, razmišljao sam. Bojnton mora biti u pravu. Tako napredan narod ne može da postupa kao mi. Čak ni mi više nismo isti kao u starim, rđavim danima. Nešto smo naučili. S druge strane, uz razvijenu tehnologiju ne mora ići i razvijena etika. »Ni druge stvari«, promrmljao sam »Šta kažeš, macane?« reče Karol. »Ništa«, rekoh. Sklonio sam njenu šaku sa svoje mišice, za koju se moja draga čvrsto držala tokom čitavog vremena provedenog u crkvi, kao da sam ja neka stena vekova. Prišao sam sudiji Pejnu, koji je imao šezdeset godina ali je ovog jutra izgledao kao da mu je osamdeset. Mnogi ispucali krvni sudovi na njegovom licu bili su crveni, ali je ispod toga bilo sivilo. Pozdravio sam ga i zatim upitao da li će se sutra raditi normalno. Činilo se da ne razume o čemu govorim, pa sam rekao: »Suđenje će sutra početi na vreme?« »A, da, suđenje«, rekao je. »Naravno, Mark«. Nasmejao se žalostivo i dodao: »Pod uslovom da kad se sutra probudimo, ne zaboravimo šta smo danas rekli«. Ovo se činilo neverovatnim, što sam odmah kazao. »Dobre advokate ne stvara dobar pravni fakultet«, reče on, »već iskustvo. A iskustvo nam kaže da se iste proklete stvari, sa beznačajnim varijacijama, stalno ponavljaju, iz dana u dan. Pa zašto onda mislite da se ovo zlo neće ponoviti? I ako se ponovi, kako ćete izvući neku pouku, kad se nećete ničeg sećati?«

Nisam imao nijedan logičan argument, a on više nije hteo da razgovara. Zgrabio je svoju ženu za ruku, pa su njih dvoje krenuli kroz gomilu gazeći kao da očekuju da naiđu na dubinu i udave se u moru tela. Večeras, evo, rešio sam da snimim na magnetofonsku traku ono što je danas bilo. I sad ću leći da spavam, moleći se gospodu da mi pamćenje ne nestane, da u snu ne prestane... Ostatak današnjeg dana proveo sam uglavnom pred televizorom. Karol je uzalud potrošila sate pokušavajući da se probije kroz zakrčene telefonske linije da bi razgovarala sa prijateljima. Tri četvrtine vremena dobijala je signal »zauzeto«. Preko TV upućivane su molbe građanima da ne koriste telefon sem za hitne potrebe, ali Karol na to nije obraćala pažnju sve do otprilike osam sati uveče. Tad je jedan TV bilten, po šesti put za šezdeset minuta, preneo građanima molbu da ne telefoniraju. Najmanje dvadeset požara je izbilo u gradu, a vatrogasci o njima nisu mogli biti obavešteni zbog zakrčenosti telefonskih linija. I hitna pomoć se iz istog razloga nije mogla dobiti. Rekao sam joj da već jednom odustane, pa smo se posvađali. Naša suzbijena histerija je izašla na površinu, a dečaci su se povukli uz stepenice u svoju sobu, i tamo su ostali iza zatvorenih vrata. Posle nekog vremena Karol se rasplakala i bacila u moje naručje, a tad sam i ja zaplakao. Izljubili smo se i pomirili. Dečaci su sišli. Izgledali su kao da smo ih izdali, što i jesmo. Za njih ovo više nije bila vesela avantura iz neke naučnofantastične priče. Majk reče: »Tata, da mi pomogneš da uradim zadatak iz aritmetike?« Nisam baš bio raspoložen za tako nešto, ali sam hteo da se nekako iskupim pred njim za onu malopređašnju divlju scenu, pa sam pristao. Ali kad sam video koliko je posla, rekao sam: »Zar sve ovo? Pa šta je to sa tvojim nastavnikom? Nikad nisam video toliko...« Zastao sam usred reči. Naravno, Majk je zaboravio sve što je naučio u poslednja tri dana u školi. Sad je morao da savlada sve te lekcije od početka. I tako ostadosmo učeći sve do jedanaest, iako smo mogli da završimo i ranije da ja nisam uporno gledao vesti po deset minuta na svakih pola sata. Punih trideset minuta proveo sam slušajući predsednika SAD, koji se pojavio na ekranu u 21.30. Ništa nije imao da doda onome što su novinari već rekli, sem da će pitanje Sfere biti razrešeno u roku od trideset dana,

ovako ili onako. Ako u sledeća dva dana Sfera ne odgovori na naše signale, onda ćemo poslati četvoročlanu ekspediciju da ispita Sferu »Ako može da uđe u nju«, pomislio sam slušajući to. Međutim ako Sfera počini i jednu dalju neprijateljsku akciju, SAD će bez odlaganja lansirati, u saglasnosti sa drugim zemljama, rakete sa hidrogenskim bombama. A do tad, hoćemo li svi da se pridružimo predsedniku u zajedničkoj molitvi svih veroispovesti? Hteli smo. U jedanaest, stavili smo decu da spavaju. Ali nekih pola sata kasnije, prolazeći pored njihovih vrata, čuo sam utišani zvuk televizora. Nisam ništa rekao Majku, iako sam znao da on sutra mora u školu. U dvanaest, snimio sam prvi deo ove trake. Ali, evo, ima još minut do jedan ujutro. Ako se noćas desi isto što i prošle noći, prvo će biti zahvaćena ona Zemljina hemisfera na kojoj je sada noć. Ljudi u onoj vremenskoj zoni koja preseca južni i severni Atlantik i pokriva istočni deo Grenlanda, zaspaće. Kao predostrožnost, za slučaj da se stvar ponovi, svi avioni su zadržani na aerodromima. Evo baš sad TV prikazuje kapetanski most i salon prekookeanskog putničkog broda Paks. Tamo je pet sati ujutru, ali je salon prepun. Putnici imaju na glavama papirne šešire, bacaju konfete, baloni su svuda. Šta bi to mogli da slave, stvarno ne znam. Kapetan je malopre kazao da je uključen automatski uređaj za vođenje broda, ali da on ne očekuje da se ponovi ono od prošle noći. Reporter koji ga intervjuiše obaveštava nas da vlade onih država, koje se nalaze na dnevnoj strani, nisu uspeli da zadrže narod u kućama. Vidimo slike iz svih delova sveta, svuda zavijaju sirene, ali, svuda sem u totalitarnim državama, ulice dnevnog sveta pune su automobila. Proklete budale jednostavno ne veruju da će se stvar ponoviti. Ponovo vidimo kapetanski most i salon broda na Atlantiku. Gospode! Oni padaju u san! Spikeri televizije ponavljaju uputstva. Svako treba da legne da se ne bi povredio padajući. Svi kućni aparati koji bi mogli izazvati požar moraju biti isključeni. I tako dalje, i tako dalje. Sedim na stolici sa zabačenim naslonom. Karol je na sofi. Sad sedim na sofi. Karol mi je upravo rekla da želi da se drži za mene kad ta strašna stvar naiđe.

Spikeri padaju u histeriju. Za nekoliko minuta biće zahvaćen Njujork. Istočna polovina Južne Amerike već je podlegla. Pada i centralni deo.

4 Istinski datum: 4. jun 1980. Subjektivni datum: 27. maj 1980. Gospode! Koliko puta li sam uzviknuo »Gospode!« tokom protekla dva dana? Probudio sam se na sofi. Uz mene su bili Karol i Majk. Sat je pokazivao tri časa ujutru. Na ekranu je bio Kris Tarner. Pojma nisam imao o čemu to govori. Samo sam razumeo da pokušava da ubedi sve svoje gledaoce da je sve u redu i da će sve biti uskoro objašnjeno. Šta tražim ja na sofi? Pa valjda sam otišao na spavanje oko jedanaest sati u noći 26. maja, a to je bila subota. Karol i ja smo se nešto malo zakačili zato što sam ceo dan ostao van kuće radeći na slučaju Lankers, a bio sam obećao da je vodim na film Nova ekspres. Stvarno sam to obećao, ali sa važnom napomenom: idemo ako uspem da završim posao do osam uveče, što očigledno nisam uspeo. I otkud sad mi na ovoj sofi? Otkud se Majk stvorio tu, i šta to govori ovaj Tarner, da je navodno 4. jun. Magnetofon je bio na stolu pokraj mene, ali mi nije padalo na um da ga uključim. Prodrmao sam Karol i ona se probudila. Zbunjeno smo pitali jedno drugo šta se dogodilo. Konačno. Tarnerov uporni glas prodro je do naše pažnje. Objasnio je situaciju valjda po peti put iz početka. Kasnije, objasnio je da je njega probudio budilnik koji mu se nalazio uz samo uvo, navijen na 02.30. Karol je pristavila kafu, i popili smo svako po četiri šoljice. Svakojake stvari smo pričali, a povremeno slušali Tarnera, sve dok nismo stekli kakvo-takvo polovično uverenje da smo odista izgubili svaku uspomenu na poslednjih osam dana. Majk je čitavo vreme spavao, pa sam ga konačno odneo uz stepenice u krevet. Njegov televizor je tamo još radio. Nejt Frobišer, Majkov omiljeni spiker, histerično je pričao. Isključio sam ga i sišao niz stepenice. Kasnije sam došao do zaključka da se Majk verovatno uplašio i sišao da sedi sa nama.

Zora nas je zatekla kako čitamo novine još od 26. maja pa sve do juna. Bilo je to kao da čitate vesti sa Marsa. Karol je uzela pilulu za smirenje da se malo smiri, a ja sam izvrnuo jednu čašicu »Divljeg ćurana«. Pa još jednu. Kad sam popio valjda šestu, Karol mi je rekla da ostavim rakiju. Neću biti sposoban za posao. Na to sam odgovorio: ako ona zamišlja da će neko nešto raditi danas, znači da je potpuno poludela. U sedam, izašao sam da uzmem novine. Nije ih bilo. Tek u četvrt do osam, Džo ih je doneo. Pokušao sam da razgovaram sa njim, ali nije hteo da stane. Sve što mi je rekao, okrećući bez zastanka pedale svog bicikla bilo je: »Nije subota!« Ušao sam nazad u kuću. Čitava prva strana bila je posvećena Sferi i jutrošnjim događajima zaključno so 04 časa ujutro. Jedan deo lista bio je složen pre 01 čas. Kratka napomena na dnu strane obaveštavala je da se osoblje probudilo oko tri časa ujutru. Trebalo im je sat vremena da se srede, a onda su skrpili najnovije vesti i delove treće rubrike. Nikad im to ne bi uspelo da nisu imali kompjuter, koji je slagao savršen slog po diktatu izgovaranom u mikrofon. I pored onoga što sam rekao u razgovoru sa Karol, otišao sam na posao. Prvo sam se pobrinuo za sinove. Otišli su u školu u deset. Činilo mi se da je beskorisno da idu. Oni su bili željni da pričaju sa drugarima o novoj situaciji. Iskreno, i ja sam želeo da odem u kancelariju i u sud iz istog razloga. Želeo sam da popričam o ovome sa kolegama. Da ostanem u kući čitav dan uz Karol činilo mi se gubljenjem vremena. Samo smo govorili iste stvari ponovo i ponovo. Karol nije želela da idem. Plašila se da ostane kući sama. Naši su roditelji umrli, ali je ona imala sestru u obližnjem gradiću Hena. Rekao sam Karol da bi dobro bilo da svrati tamo, da malo izađe iz kuće. A što se mene tiče, da jednostavno moram da odem do suda, jer ne mogu drukčije da saznam šta se tamo dešava, pošto su telefonske linije zauzete. Kad sam izašao do kola, Karol je istrčala za mnom. Njena duga plava kosa vukla se, raščupana; imala je velike kese ispod očiju; izgledala je kao veštica. »Mark! Mark!« rekla je. Sklonio sam prst sa dugmeta startera i rekao: »Šta je sad?« »Znam da ćeš misliti da sam luda, Mark«, rekla je, »ali stvarno neću izdržati!«

»A ko će izdržati?« rekoh. »Mark«, reče ona, »šta ako odem do moje sestre i onda zaboravim kako da se vratim? Šta ako zaboravim tebe?« »Ta stvar se dešava samo noću«, rekoh. »Za sada!« povika ona. »Za sada!«. »Slatkišu«, rekoh, »vratiću se rano. Obećavam. Ako nećeš da ideš, ostani ovde. Pređi onamo i pričaj sa gospođom Najt. Eno vidim je kako gleda kroz prozor. Ona je sposobna da razgovara ceo dan, dok ti ne otpadnu uši.« Nisam joj rekao da poseti nekog bliskog prijatelja, jer ih nije ni imala. Njena najbolja prijateljica je umrla od raka prošle godine, a dve susetke sa kojima se zbližila, odselile su se. »Ako odeš do sestre«, rekao sam, »uzmi mapu, zabeleži na njoj gde stanuješ«, i zakači je na tablu za instrumente u kolima, tako da je sigurno vidiš.« »Smoto jedan smotani«, reče ona. »To nije smešno!« »Pa ja se nisam ni šalio«, rekoh. »Nešto mi govori...« »Šta?« reče ona. »Pa, uskoro ćemo sami sebi da pišemo cedulje. Ako se ovo nastavi.« Tad sam misliio da se šalim. Razmišljajući o tome kasnije u toku ovog istog dana, shvatio sam da je to jedini način da se snađemo sledećeg jutra. Pa, možda ne jedini, ali to treba da nam pomogne na samom početku, kad se probudimo. Istakni cedulju na mesto gde je ne možeš prevideti, a ona će te uputiti da uključiš magnetofon, koji će te ukratko obavestiti o situaciji. Onda ćeš upaliti TV da čuješ sveže vesti. I da sam ostao kod kuće isto bi bilo. Samo polovina službenika suda je došlo na posao, a i oni su radili sasvim neefikasno. Sudija Pejn nije došao i nikad više i neće doći. Umro je od srčanog udara tog jutra u šest, gledajući TV. Valter Barbindejl, moj ortak u advokatskoj firmi, izrazio je mišljenje da bi taj sudija u svakom slučaju uskoro doživeo srčani udar. No, ova situacija sigurno je to ubrzala. »Berza akcija je praktično srozana do dna«, reče on. »Još jedan ovakav dan, i imaćemo ekonomsku krizu svetskih razmera. I to krizu kojoj ona od 1929. neće moći ni sveću da drži. Čak ne mogu da dobijem ni svog berzanskog agenta da mu kažem da sve proda.« »Ako svako bude prodavao, onda će na berzi stvarno doći do sloma«, rekoh.

»Šta ti radiš, čuvaš svoje akcije?« »Bio sam previše zauzet da bih mislio o tome«, rekao sam. »Moglo bi se reći da sam zaboravio.« »Nije duhovit vic«, reče on. »I žena mi je nešto tako rekla«, odgovorih. »Ali ne pokušavam da budem duhovit, mada, boga mu, stvarno bi nam došlo malo šale. I, šta ćemo sa slučajem Lankers?« »Pregledao sam neke spise«, reče on. »Nemamo nikakvih izgleda. Kažem ti, bio je to šok, otkriti iz spisa, i to po drugi put, da je svedok u koga smo polagali sve nade u zatvoru, optužen za krivokletstvo.« Pošto je u palati pravde vladao opšti haos, nije imalo smisla razmišljati ko će biti sledeći sudija u slučaju Lankers. Pravo rečeno, nije me to ni zanimalo. Čovek je sada morao razmišljati o daleko važnijim stvarima nego što je sudbina jednoga ubice, nesumnjivo krivog. Otišao sam u bar »Grovers rover«, koji je od palate pravde udaljen jedan blok. Uzgred rečeno, a ovo će možda koristiti meni ili nekome k o jednog dana bude slušao ovu traku, zašto ja sebi ponavljam stvari koje savršeno dobro znam, na primer tačnu lokaciju ovog bara? Možda zato što mislim da ću te stvari jednog dana zaboraviti. Bar sam, ipak, dobro pamtio, a i trebalo bi, jer idem u njega otkad je podignut, pre pet godina. Vazduh je bio gust od duvanskog dima, sve je mirisalo na pivo i piće, i vladala je galama. Svako je govorio glasno brzo, kao što se i može očekivati na mestu gde su sve sami advokati i službenici suda. Natisnuo sam se uz sam šank i častio državnog tužioca čašicom Divljeg ćurana. Pričali smo o jutrašnjem službenom radu. Rekao mi je da je jutros morao da pusti na slobodu dvojicu provalnika. Bili su uhvaćeni i lišeni slobode pre dva dana. Policija je naravno podnela odgovarajuće izveštaje. Ali, ti izveštaji ne bi bili dovoljni za osudu, kad bi s u đ enje jednom počelo. Ni provalnici, ni oštećeni građani, ni policajci, nisu uopšte pamtili te slučajeve. »Sem toga«, reče državni tužilac, »u dva i trideset jutros, policiji je stigao poziv iz taverne »Crna senka« u ulici Vašington. Policija nije stigla na lice mesta sve do 03.30 jer su policajci dobar sat pa i više bili previše dezorijentisani da ma šta učine. Kad su konačno stigli u tu krčmu, našli su leš. Čovek je dobio teške batine, a zatim je uboden nožem u stomak. Niko ništa ne pamti, prirodno. Prema onome što se moglo saznati, verovatno je

da se pokojnik u pijanstvu posvađao sa jednom ili više nepoznatih osoba nešto pre 01 čas ujutru. Sigurno je bar trideset svedoka posmatralo ubistvo. Znači imamo ubicu ili ubice na slobodi, oni se danas kretaju ulicama a ne sećaju se ni ubistva ni ma čega što je ubistvu predhodilo.« »Možda ipak znaju da su krivi, ako su planirali stvar duže«, rekoh. Nacerio se i rekao: »Ali, taj ubica, ili ubice, neće o tome nikom pričati. Krvi nije bilo ni na kome sem na lešu. Niko nije imao izubijane zglobove ili slično. Dvojica su uhapšeni što su nosili kame, ali šta s tim? Uskoro će biti pušteni, i niko, ama baš niko, ne može dokazati da su ih i upotrebili. Nož je nađen zariven u trbuh pokojnika, a njegovi pokušaji da ga izvade uništili su sve eventualne otiske prstiju«.

5 Mnogo smo pričali i mnogo pili, kad odjednom videsmo da je već šest popodne. Nisam bio u stanju da vozim, i bio sam još dovoljno pri sebi da to shvatim. Pokušao sam da pozovem Karol da dođe po mene, ali linija je bila zauzeta. Pokušao sam opet u 18.30 i u 19 časove, bez uspeha. Odlučio sam se da uzmem taksi. Posle još jednog pića, telefonirao sam opet i ovog puta dobio vezu. »Gde si bio«, reče ona. »Zvala sam tvoju kancelariju, ali niko nije odgovarao. Pomišljala sam da zovem policiju«. »Kao da oni već nemaju dovoljno posla«, rekoh. »A kad si ti došla kući?« »Zaplićeš jezikom«, reče ona hladno. Ponovio sam pitanje. »Pre dva sata«, reče ona. »Linije su bile preopterćene«, rekoh. »Pokušavao sam.« »Znao si koliko sam se bojala, i nije te bilo briga«. »Šta ja mogu, ako državni tužilac uporno hoće da obavlja službene stvari u baru?«, rekoh. »Sem toga, pokušavao sam da zaboravim. »Šta da zaboraviš?« »Ne znam sad šta je bilo, zaboravio sam.« »Magarče«! povikala je. »Uzmi taksi.« Začuo sam spuštanje slušalice.

Nije napravila scenu kad sam došao kući. Odlučila je da smiri stvar, možda zbog dece. Pila je džin i tonik kad sam ušao, i rekla je: »E ti ćeš sada kafu, pa posle nekog vremena možeš da čuješ traku koju si juče nasnimao. Zanimljiva je, mada jezovita.« »Kakvu traku«, pitao sam. »Majk se igrao magnetofonom«, reče moja draga. »Pa je otkrio da si napravio snimak o jučerašnjim događajima.« »Taj klinac«, rekoh. »Uvek zavlači nos u svašta. Zar u ovoj kući čovek baš ništa ne može da zadrži za sebe?« »Nemoj ništa da mu kažeš«, reče ona. »I ovako je vrlo uznemiren. Bio kako bilo, dobro je što je uključio taj magnetofon. Inače bi ti sasvim zaboravio da to učiniš. Mislim da treba da praviš dopune svaki dan.« »Znači misliš da će se dogoditi opet?« Suze su joj navrle na oči. Sledećeg trenutka sam je zagrlio. Mislio sam da ću i ja zaplakati. Ali Karol me je odgurnula, govoreći: »Smrdiš na najgoru rakiju.« »Pa kad pijem ono što u baru nude«, rekoh. »Nemam dovoljno para za Divljeg ćurana, koji košta tri dolara čašica.« Popio sam četiri šoljice crne kafe i grickao usoljene račiće. Uzgred budi rečeno, ni za to nemam dovoljno para, jer zarađujem samo četrdeset pet hiljada dolara godišnje. Kad smo otišli u krevet, otišli smo u krevet. Kad je bilo gotovo, Karol je rekla: »Žao mi je, macane, ali u ovo nikako nisam mogla da se unesem celim srcem.« »I ne samo srcem«, rekoh. »Baš si nevaljao«, reče ona. »Htela sam da kažem da nisam mogla da prestanem da mislim, i dok smo se mazili, da je sve uzalud. Mislila sam, sutra se ovoga nećemo sećati.« »A kad se pa sećamo? Hleb naš današnji daj nam za... ovaj...« »Dobro je što nisi ostvario svoj san iz detinjstva da postaneš propovednik«, reče Karol. »Dobar si advokat-grabac. A bio bi očajan pop.« »Vidi«, rekoh. »Pamtim neke slučajeve kad nam je bilo izuzetno lepo. Sem toga, medeni mesec nikad neću zaboraviti. Ali treba nam san Nismo skoro ništa spavali već dvadeset i četiri sata. Hajde da knjavamo i zaboravimo sve, do sutra. Što kad pomislim...

Zurila je u mene a onda rekla, »Jadni moj mali, nije ni čudo što si tako napadno šaljiv! To ti je odbrana od straha.« Udario sam pesnicom u dlan i povikao: »Znam! Znam! Zaboga, koliko će ovo potrajati?« Otišao sam u kupatilo. Lice u ogledalu izgledalo je kao da pokušava da flertuje sa mnom. Levo oko je bez prestanka namigivalo. Kad sam se vratio u spavaću sobu, Karol me je podsetila da još nisam snimio svoje uspomene na današnji dan. Nije mi se htelo da to sad radim, jer sam bio tako umoran. Ali, opasnost da izgubim još jedan dan iz svog pamćenja podstakla me je. Ne, ne još jedan dan, pomislio sam. Ako se ujutru sve ponovi, izgubiću četiri dana. Ovaj i ona tri dana pre već zaboravljenih majskih dana. Probudiću se sutra, u utorak 5. juna, i zamišljaću da je 24. maj. Govorim ovo u mikrofon u svojoj radnoj sobi, u prizemlju. Ne bih želeo da Karol čuje neke od mojih primedbi, Pa, do sutra. Sutra će nam doći, ali juče neće doći. Napisaću sebi cedulju i zataknuću je u futrolu svojih naočara.

6 Istinski datum: 5. jun 1980. Probudio sam se ubeđen da je danas moj rođendan, 24. maj. Okrenuo sam se na stranu, video sam da iz moje futrole za naočare viri parče hartije, stavio sam naočare na nos i pročitao cedulju. Ništa nisam shvatio. Nisam se sećao da sam je napisao. I što bih sišao u prizemlje i uključio magnetofon? Ipak sam to učinio. Dok sam slušao mašinu, srce mi je gruvalo kao sudijin čekić. Činilo mi se da se zvuk povremeno gubi. Zar ću pasti u nesvest? Tako mi je pola dana propalo u pokušajima da popunim prazninu od dvanaest dana u svom umu. U kancelariju nisam otišao, a dečaci su otišli u školu sa zakašnjenjem. A šta se desilo sa decom na dnevnoj strani Zemlje? Ako su prespavali na primer čas geometrije, onda će morati ponovo da uče istu lekciju iz geometrije istog dana. A to onda pomiče plan nastave napred, zapravo nazad, za taj dan. Koliko će tek vremena izgubiti radnici

na radnim mestima. Moraće da ga nadoknade, što znači da će poći kući jedan sat kasnije. Zar samo jedan? Čoveku treba više od sata vremena da se oporavi i orijentiše Kakav haos je ovo?! I kakav će tek biti ako se stvar nastavi? U jedanaest pre podne, Karol i ja dovoljno smo se oporavili za jedan odlazak do samoposluge. Bio je utorak, radni dan, ali Karol je htela da budem sa njom, pa sam morao da telefoniram u kancelariju i javim sekretarici da neću doći na posao. Linije su bile zauzete, a i sumnjao sam da je došla na posao, pa sam rekao sebi, nek’ ide sve do vraga, i odustao. Naša samoposluga se normalno otvara u osam. Danas nije bilo tako. Morali smo da stanemo u dugi red, koji je iza nas još produžavao. Vrata su otvorena u podne. Poslovođa, službenici i prodavci prošli su, naravno, kroz iste nevolje kao i mi ostali, dok se nisu snašli. Neki uopšte nisu došli na posao. A neki od kamiona koji normalno dovoze nove zalihe robe, nisu se pojavili. Dok smo Karol i ja ušli, oni ispred nas već su ispraznili pola samoposluge. Imali su istu ideju kao i mi. Napravi zalihe odmah, pa nećeš morati da čekaš u redovima često. Sveže mleko je nestalo, a od mleka u prahu ostala je samo jedna kutija na polici. Krenuo sam da je zgrabim, ali neki tinejdžer bio je brži. Poželeo sam da ga udarim, ali to naravno nisam uradio. Sve cene su povećane za četvrtinu, pred našim očima. Potom, dok smo stajali u redu pred kasom, neki proizvodi poskupeli su još jednom. Od trenutka kad smo stali u red pred poslugom, pa do trenutka kad smo iz nje izgurali troja pretovarena kolica, prošlo je četiri sata. Dok je Karol smeštala kupljenu robu u kuću, odvezao sam se do druge samoposluge. Tamo se red protezao duž čitavog jednog bloka zgrada; ta bi radnja bila ispražnjena pre nego što bih i stigao do ulaza. Sledeće dve samoposluge, kao i bakalnica na uglu, takođe su bile beznadežne za mene. Nisam imao nikakvih izgleda ni u tri prodavnice pića do kojih sam se odvezao. Ispred četvrte je stajalo samo tridesetak ljudi u redu, pa sam rešio da okušam sreću. Dok sam stigao na red, piva više nije bilo, što me i nije zabrinjavalo, ali od žestokih pića ostala je samo jedna flaša od petine litra jeftine rakije. To sam pio kao student jer sam bio bez para. Doneo sam tu odvratnu flašicu, i litar jeftinog muskata, do kase. Bolje išta nego ništa, bez obzira što su cene udvostručene.

Počeo sam da popunjavam ček, kada službenik za kasom reče: »Žao m je, gospodine. Samo gotov novac.« »Šta?« rekoh. »Zar niste čuli, gospodine?« reče on. »Banke su zatvorene danas u dva po podne.« »Banke su zatvorene?« rekao sam. Ove moje reči su zvučale glupo i meni samome. »Da, gospodine. Zatvorila ih je savezna vlada. To je samo privremeno. ili bar tako kažu na TV. Otvoriće se kad se sredi gužva na berzi.« »Ali...« »Berza se sarušila«, reče on. »Srušila«, ispravio sam ga gotovo automatski. »Mislite na novi Crni petak?« »Danas je utorak.« »Mladi ste vi, pa ne znate na šta se to odnosi«, rekao sam, a u sebi dodao: »Mlad, ali i neškolovan.« »Predsednik će uvesti sistem racionisanja hrane«, reče on, »kao prvu meru privremene uprave. I kontrolu cena, Tarner je tako rekao na TV pre jedan sat. Sve će to Predsednik lepo da nam objasni večeras u šest.« Kad sam se vratio kući, Karol je sedela pored televizora, bleda, raširenih očiju. »Biće nova depresija!« rekla je. »Mark, šta da radimo?« »Ne znam«, rekao sam. »Nisam ja Predsednik, znaš.« I sručio sam se na sofu. Izgubio sam duhovitost. Budući da smo oboje rođeni 1955., nismo stvarno znali šta je Depresija, sa velikim »D«, naime, nismo lično iskusili veliku ekonomsku krizu tridesetih godina. Ali naši roditelji, koji su tada bili mala deca, pričali su i nama o tim danima. Karolini roditelji su tad živeli pristojno, mada ne dobro, ali je moj otac, tako mi je bar pričao, pojedinih dana bio zadovoljan ako za jelo dobije bajat hleb i kuvanu repu. Predsednikov govor na TV je bio uglavnom o depresiji, za koju je rekao da će biti privremena. Posle pola sata optimističkih fraza, otkrio je zašto misli da ova situacija neće potrajati. Savezna vlada nije nameravala da čeka da razumna bića u Sferi, ako ih tamo uopšte ima, stupe u kontakt sa nama. Neprijateljstvo Sfere je sada bilo očigledno. Zato se odustalo od istraživačke ekspedicije. Sutra će SAD, SSSR, Francuska, Zapadna Nemačka, Izrael, Indija, Japan i Kina ispaliti armadu raketa sa atomskim bojevim

glavama. Još jutros su kompjuteri odredili orbite i redosled bacanja u bitku. Jedan po jedan, projektili će se zaletati u Sferu dok je potpuno ne razore. Biće ih dovoljno da je unište ne jednom, nego mnogo puta. »Ovo će podići akcije na berzi«, rekoh. Evo, završavam snimanje, i sada ću u krevet. Sutra ćemo postupiti po uputstvima na ceduljama, slušaćemo trake iz početka, pročitaćemo opet pojedine stranice novina, pa pogledati vesti na TV. Palata pravde neka ide do vraga; u njoj sigurno neće biti nikog. A, da. U ovoj pometnji i opštem uzbuđenju svi su zaboravili, pa i ja sam, da mi je danas rođendan. Čekaj! Pa danas mi nije rođendan. ***

Istinski datum: 7. jun 1980. Subjektivni datum: 18. maj 1980. Probudio sam se ljut na Karol zbog naše svađe prethodnog dana. Ne šestog juna, naravno, nego sedamnaestog maja. Bili smo na zabavi kod Barlingtonovih, i tu sam sreo divnu mladu slikarku Robertu Gardner. Karol je smatrala da sam se previše zadržao u njenom društvu zato što je Roberta ličila na Mirnu. Možda je tako. S druge strane, istinski su me zanimale Robertine slike. Stekao sam utisak da ima pravi umetnički talenat. Kad smo došli kući, Karol me divljački napadala da još volim Mirnu. Uzalud sam se bunio. Na kraju sam joj kazao da možemo i da se razvedemo ako ne može da mi oprosti i zaboravi. Karol se rasplakala, izjurila iz sobe i otišla da spava u prizemlju, na sofi. Naravno, ne pamtim kako smo se pomirili, ali smo se sigurno nekako pomirili, inače ne bismo i dalje bili u braku. Bilo kako bilo, probudio sam se rešen da danas razgovaramo sa advokatom-razvodničarem. Na pomisao šta će Majk i Tom morati da pretrpe, pripadala mi je muka. Ali, treba ih poštedeti naših užasnih svađa. Sećam se svojih reakcija kad sam bio klinac, kada bih čuo da se moji roditelji tuku. Bilo je olakšanje, mada tužno olakšanje, kada su se razveli. Razmišljajući o ovome, posegnuo sam za naočare. I našao cedulju. Tako je počelo novo putovanje u pometnju, nevericu i užas. Sad, kada se naša panika donekle smirila, vratio nam se dvadeseti, ne, nego valjda devetnaesti maj? Uglavnom, Karol i ja još živimo u onom danu posle svađe, pa su naši odnosi prilično hladni.

Sada je trinaest časova. Gledali smo prenos lansiranja prvih raketa. Deset atomskih projektila, jedan za drugim. Evo, trinaest i pedeset pet, gledamo satelitski prenos lansiranja japanskih raketa. Upravo smo čuli da su ispaljeni ruski i kineski projektili. Kad i ostale nacije ispale svoje, biće ih ukupno trideset sedam. Ne stižu vesti. U ovakvom slučaju, ako vesti nema, to je loša vest. Šta se dogodilo? Izveštači to ne otkrivaju. Pričaju o svakojakim drugim temama.

7 Istinski datum: 8. jun 1980. Subjektivni datum: 13. maj 1980. Moje trake govore da je ovo jutro prošlo isto kao i prethodna četiri. Pakao. Sada je trinaest časova. Predsednik, iako mu je samo četrdeset i četiri godine, izgleda kao tužni starac, dok izveštava o katastrofi. Svih trideset sedam raketa je uništeno svojim sopstvenim hidrogenskim bombama, koje su eksplodirale na rastojanju od oko tri hiljade milja od Sfere. Videli smo poneku fotografiju tih eksplozija, načinjenu sa orbitalnih stanica. Ništa impresivno. Nema dimnih pečurki, jasno, a nema ni mnogo svetla. Sfera raspolaže oružjima protiv kojih mi ne možemo ništa, Uz to, ako može da aktivira hidrogenske bombe na takvom rastojanju od sebe, onda može da aktivira i one koje su još na Zemlji. Gospode! Može da uništi sve živo, ako samo poželi! Pred kraj svog govora, Predsednik nam je ipak pružio malo nade. Sa jadnim osmehom (očajnički je pokušao da nam prikaže onaj svoj veliki izbornodobijajući osmeh) rekao je da ni u kom slučaju nije sve izgubljeno. Dok on sad govori, novi plan se uveliko priprema. Naziv mu je Projekt Toro. Toro na španskom znači bik, pomislio sam, ali to nisam glasno kazao. Karol i deca ne bi smatrali da je to dobar vic, a uostalom, možda je u pitanju ona japanska reč koja znači»pobeda« ili »uništenje«, ili tako nešto. Ispostavilo se da je Toro naziv jednog malog asteroida nepravilnog oblika, dužine oko dve hiljade četristo metara, širine hiljadu šest stotina. Njegovu nepravilnu orbitu, a i neobičnu, otkrili su 1972. godine neki L. Danielson sa Švedskog kraljevskog tehnološkog instituta i neki V. H. Ip sa

Kalifornijskog instituta u San Diegu. Toro, rekao je Predsednik, je vezan za Zemlju rezonantnom orbitom. Kad god Toro prođe blizu Zemlje, a to »blizu« može da znači i dvadeset jedan milion kilometara, od Zemlje uzme taman toliko dodatne energije da se njegova sledeća orbita opet završi u blizini Zemlje. Orbita Toroa je nestabilna, i povremeno pada pod kntrolu planete Venere. Nekoliko vekova Zemlja kontroliše ovaj asteroid, zatim ga Venera preuzima pod svoje. Zemlja kontroliše Toro još od 1530. godine; Venera će ga preuzeti 2200-te. Zemlja će ga ponovo zgrabiti 3250-e; Venera će ga dobiti nazad 2800. godine... Pitao sam se u čemu je stvar sa ovim pripovedanjem o nebeskom pingpongu. Tada Predsednik reče da je moguće postaviti rakete na Toro. Pan je zahtevao da mnogo svemirskih taksija leti do Toroa i prenosi delove koji će tamo biti montirani. Kad motori budu izgrađeni i duboko utemeljeni, njihovim radom će se ostvariti potisak, pomoću koga će Toro biti pomeren sa svoje orbite. To će zahtevati mnogo letova svemirskih taksija krcatih gorivom i rezervnim delovima za raketne motore. Motori će se zamenjivati više puta. Na kraju, međutim, asteroid će preći na orbitu koja se završava direktnim sudarom sa Sferom. Toro, koji se sastoji od miliona tona stene, nikla i gvožđa. uništiće Sferu potpuno, pretvoriće je u čistu energiju. »Da», rekao sam glasno, »ali šta će sprečiti Sferu da jednostavno promeni orbitu? Svojim senzorima otkriće asteroid, promeniće sopstvenu putanju, i Toro će proći mimo nje kao voz na šinama. To je bila sledeća stvar o kojoj je Predsednik govorio. Prilikom našeg neuspelog napada saznala se, tačnije, potvrdila se bar jedna stvar: kad su prve hidrogenske bombe eksplodirale, postalo je nemoguće kontrolisati ostale rakete ili ih pratiti radarom ili lejzerom, zbog radijacije. Te preostale rakete su letele na slepo, bez upravljanja sa Zemlje. Pa, ako su tako bombe delovale na naše senzore, delovaće isto i na Sferine. Zato, malo pre poslednjeg potiskivanja asteroida na onu završnu putanju, na Sferu će se uputiti H-bombe. Njihovim eksplozijama, Sfera će biti okružena oblakom radijacije. Biće lišena posmatranja. A neće ni verovati da mora da menja orbitu. Jer, još pre toga izračunaće da je Torova orbita bezopasna. Kad radijacija ispuni kosmos oko Sfere, tad Sfera više neće moći da vidi da se putanja asteroida još jednom menja, i to na način koji će dovesti do sudara.

Ovaj projekat će tražiti ogromne količine materijala i radne snage. Pošto SAD ne mogu to same da obezbede, projekat će biti u celosti internacionalan. Što jedna zemlja ne bude mogla da dâ, daće druge. Na kraju je Predsednik pomenuo da će Projekt Toro, kao i stalno brisanje ljudskog pamćenja, dovesti do radikalnih izmena u ekonomskom modelu. On, Predsednik, objaviće detalje nove ekonomske strukture (ne politike, već strukture) kroz dva dana. Rezultat će biti obnova blagostanja i ujedno, ali ne slučajno, oslobođenje čovečanstva od mnogih problema koji su pratili još od industrijske revolucije. »Da, ali kada će Projekat Toro biti ostvaren?« progovorio sam. »Kada, o gospode moj bože, kada?« »Šest godina«, reče Predsednik, kao da me je čuo. »Možda i duže.« Šest godina! Nisam kazao Karol koje posledice ovoga sagledavam. Ali ona nije glupa. Može i sama da predvidi da će se neke stvari za tih šest godina sigurno dogoditi, i to sve loše. Nikad u životu nisam osetio toliko beznađe, a nije ni ona. Ipak imamo jedno drugo. Nije zaboravljen onaj dan svađe, samo je postao tako beznačajan. Zagrlili smo se i čvrsto držali neko vreme. Majk i Tom su plakali, verovatno znajući da ovo ispoljavanje ijubavi nagoveštava nešto strašno za sve nas, nešto što se bliži. Jadni klinci! Kad se mrzimo, to ih potresa, ali kad se volimo, to ih još više uplaši. Kad smo shvatili šta im činimo, pokušali smo da se ponašamo veselo. Ali nismo uspeli da ih navedemo na osmeh.

Istinski datum: sredina 1981. Subjektivni datum: sredina 1977. Ovo pišem jer nisam mogao da nabavim trake za magnetofon. Kažu da je nestašica samo privremena. Mogao bih neke stare da izbrišem i ponovo upotrebim, ali bih se tada osećao kao da gubim vitalni deo sebe. Dosta sam izgubio i ovako. Naša komšinica stara gospođa Daglas je mrtva. Ubila se, piše u belešci na mom kalendaru. Izvršila je samoubistvo drugog aprila ove godine. Nikad ne bih pomislio da ona može tako nešto da učini. Bila je ubeđeni fundamentalista, a ta sekta veruje, kao i Rimokatolici, da je samoubistvo tako reći neoprostivo. Pretpostavljam da ju je slomio šok zbog smrti

njenog muža, pretrpljen dvostruko. Taj čovek je umro baš drugog aprila, samo ne 1977. već 1976. godine. Kad je umro, ona je od šoka i bola pala u postelju i ostala u bolnici dve nedelje. Posle smo je Karol i ja više puta pozivali na ručak, i svaki put je pričala o smrti svoga muža. Pretpostavljam da je sad njena patnja postajala iz dana u dan sve veća, jer je stara gospođa putovala unazad kroz vreme, prema danu smrti svog muža. Nije mogla da se ponovo souči sa tim, pa se ubila. Nije samo njena kuća prazna u našem susedstvu. Džek Bridžer je ubio svoju ženu, svoje troje dece, taštu i sebe prošlog meseca; tako sam bar zabeležio na snimku. Razlog nije poznat, ali mogu da pretpostavim da nije izdržao da gleda svoju trogodišnju ćerku kako tone u idiotizam. To se dete vratilo u dan svog rođenja, možda i dalje. Mala je izgubila sposobnost govora i sposobnost da se sama hrani. Začudo, još je umela da hoda, a pokazivala je znake da u sebi krije mogućnost za visoku inteligenciju. Njen mozak je bio mozak naprednog trogodišnjeg deteta, ali su iz njega izbrisana sva iskustva stečena posle rođenja. Bilo je onda bolje da je prestala da hoda. Bar bi ležala bespomoćno u kolevci, pa se ne bi moralo na nju paziti iz minuta u minut. Sudbina Bridžerove male Ane čeka i Toma. On sad priča kao petogodišnjak. Pa Majkova sudbina... moja.. Karolina..,. Gospode! Svi ćemo na kraju biti kao Ana. Ne mogu da podnesem tu misao. Jadna Karol. Njoj je najteže. Ja provodim ceo dan van kuće, ali ona mora neprestano da se brine o dvojici dečaka koji su, efektivno, stari pet i osam godina, a svakodnevno postaju mlađi. Nema odmora za Karol, jer oni su stalno kod kuće. Sve obrazovne institucije, sem nekih istraživačkih, zatvorene su. Predsednik kaže da će devedeset odsto naše privrede morati da se prepusti kontroli kompjutera. U stvari, elektronski mozgovi će upravljati svim stvarima kojima ikako mogu da upravljaju. Tako mora biti. Kompjuteri će upravljati svačim, od samih rudnika i opreme za transport rude, pa preko železnica i kamiona, sve do pakovanja i distribucije gotove robe, što će se obavljati u centrima za distribuciju. Da li je šest godina dovoljno da se ovo postigne? I ko će sve to da plati? Nije važno, kaže on. Novac će biti ukinut. Naš predsednik je postao prokleto radikalan. Koristi ovu situaciju da sprovede u život neke svoje ideje, koje, to je prokleto sigurno, nije ni pomenuo za vreme svoje predizborne kampanje. Ponekad se pitam ko je u stvari stavio

Sferu tamo gore. Dobro, ta ideja je čista paranoja. Ako ništa drugo, ovaj gigantski projekat ratne vlade zaposliće sve one koji su sposobni za rad. Ostali će dobijati, vremenom sve više i više njih, minimalni garantovani prihod, a taj će prihod bogami biti stvarno minimalan. Ipak, kaže Predsednik, doći će dan da svako dobije sve što mu treba, naime: hranu, krov nad glavam, odeću, školovanje itd. On nekom priča! Šta ako Projekt Toro ne uspe? A šta i ako uspe? Hoćemo li se vratiti na staru privredu? Naravno da nećemo. Biće nemoguće napustiti sve na čemu smo radili, a nova vlast će se potruditi da ostane. Pokušavam da utvrdim gde stanuje Mirna. Ovo beležim u svojoj kancelariji, da Karol ne sazna. Volim je, mislim Mirnu, strasno. Zaposlio sam je pre dve nedelje i zaljubio se ludo, vatreno. Sve je to bilo 1977, naravno, ali danas, u meni, na snazi je 1977. Karol o ovome ništa ne zna, naravno. Prema pismima i ceduljama od Mirne, koja sam nameravao da uništim, ali hvala bogu, nikada nisam imao srca za, to, Karol je saznala za nju tek dve godine kasnije. U najmanju ruku tako piše u ovom Mirninom pismu. Tad beše otputovala kod svoje sestre, pa je odgovorila na moje pismo. Dobro je što je tako bilo, inače sad ne bih znao šta se tad dešavalo. Razum mi kaže da zaboravim Mirnu. I zaboraviću je. Kroz vezu sa Mirnom sam putovao unazad, od onog našeg gorkog rastanka do ovog stanja, kad sam je najviše voleo. To znam jer sam upravo pročitao beleške o našoj vezi. Počela je da se kvari nekih šest meseci pre konačnog rastanka, ali tih osećanja sad u meni nema. A kroz dve nedelje neću uopšte ništa osećati za Mirnu. Ako ne budem čitao beleške, neću znati ni da je ikad postojala. Ta misao je nepodnošljiva. Moraću da je nađem, mada mi to dosad uopšte nije polazllo za rukom. Kroz četrnaest dana, ne, kroz pet, jer svaki novi dan oduzima mi još po tri dana prošlosti, neću imati želje, pogona da je tražim. Neću znati šta gubim. Karol ne mrzim. Volim je, ali rashlađenom bračnom ljubavlju, kad pomislim na Mirnu, osetim se opet kao mladić. Gorim onim divnim plamenom. Ali gde je Mirna? Istinski datum: 30. oktobar 1981.

Sreo sam na ulici Brakvela Lia, starog pisca detektivskih priča, danas. Kao i većina pisaca koji nisu zaposleni u državnom ministarstvu propagande, veoma rđavo stoji sa novcem. Održava se u životu zahvaljujući svom GMP (garantovani minimalni prihod), ali više ne može da dobavlja za sebe prva izdanja retkih knjiga, nova sportska kola, najbolje piće i mlade devojke. Častio sam ga s nogu sa tri čašice one bedne rakije kakvu sada daju u Groverovom baru, pa sam slušao neke smešne priče, koje mi je pričao da mi se nekako oduži za piće. Takođe sam slušao i njegove žalopojke. Niko više ne kupuje romane niti, zapravo, ma kakve druge radove Čak i ako ste brzinski čitač pa savladate ceo roman za jedan dan, sledećeg dana kad ga uzmete sa stola morate ga čitati iz početka. Pisanje za TV sem za propagandne emisije, nije ništa drugačije. Iste emisije se prikazuju svakoga dana, a ljudima se dopadaju isto kao juče ili prethodne godine. Ako su moje beleške tačne, gledao sam veselu uvodnu epizodu serije »Bluz sapunske opere« već pedesetak puta. Kad je Li počeo da priča kako ga mlade devojke odbijaju, počeo je skoro da cmizdri i bio je odvratan. Rekao sam mu da to ne govori mnogo dobrog ni o njemu ni o tim devojkama. Ali, ako ne želi da pati, zašto ne izbriše trake na kojima su zabeleženi neuspesi? To nije hteo, mada nije mogao da navede nijedan logičan razlog za to. »Čuj«, rekao sam mu sa iznenadnom inspiracijom pijanog čovek »zašto ne izbrišeš stare snimke i ne napraviš nove? Kako si oborio ovu i onu strašnu mladu žensku. Opiši svoje uspehe do detalja. Sutra ćeš misliti da si najveći Kazanova u istoriji.« »Ali to neće biti istinito!« reče on. »Ti, pisac laži, to kažeš?« rekoh. »U svakom slučaju, nećeš znati da nije istina.« »A, da«, reče on, »ali ako se sutra napalim, pa pojurim u varoš da izvrnem neku žensku, ona će me odbiti i opet ću biti gde i sada.« »Onda ostavi sebi strogu opomenu da te trake slušaš samo kasno uveče, recimo, jedan sat pre nego što te Sfera uspava. Na taj način, nikad te ništa neće povrediti.« Tada je ušao Džordž Palmer. Pitao sam ga kako idu stvari. »Potonuo sam dovde u slučajeve mladih koji ne mogu da dobiju vozačke dozvole«, reče on. »Istina je da se vožnja može naučiti i za jedan dan, ali se

sve naučeno sutra zaboravi. Uostalom, dobar vozač se postiže samo iskustvom, i... šta da ti pričam? Mladima su kola neophodna, pa voze bez obzira na sve. Otud, kao što se nesumnjiivo sećaš, broj saobraćajnih udesa i prekršaja raste iz dana u dan.« »Znači, tako?« rekoh. »Aha. Manje se dešava ujutro, jer ljudi većinom polaze na posao tek oko podne. Međutim, novi sistem prevoza će sve srediti kada ga budemo dobili, negde oko 1984-te ili 5-te. »Kakav novi sistem prevoza?« »Pisalo je u novinama«, reče Palmer. »Pročitao sam neke od njih iznova, jutros. Grad Los Anđeles već ima ovakav sistem, a rezultati su tako dobri da će sistem biti proširen na celu širu oblast grada. Na kraju će svaki grad i svako veće naselje u zemlji imati ovakav sistem. Niko neće morati da pešači više od četiri bloka do stanice. Zagađenje vazduha će se prepoloviti, a gužva u saobraćaju smanjiti za dve trećine. Naravno, sistem će biti prinudan: da bi se nekom dozvolilo da upotrebi kola, automobil, moraće da dokaže da postoji specijalna potreba. Užasavam se kad pomislim kakva će tek nevolja iz toga da nastane, koliko birokratskih papira, pa zagušenost sudova i tako dalje. Ali, imajući u vidu kako je vlada razbila pobunu u Los Anđelesu, verovatno je da će se ostali gradovi pomiriti sa situacijom.« »Kako će ostali gradovi znati šta je vlada tamo uradila, ako im se ne kaže?« pitao sam. »Biće im rečeno. Svakoga dana.« »Na kraju, neće biti dovoljno vremena u jednom danu da nam se saopšti sve što treba da znamo«, rekoh. »Pa, i kada bi bilo dovoljno vremena, provodili bismo po ceo dan pred televizorom. Ko će onda da radi?« »Svako će morati da se opredeli samo za one informacije koje ga se posebno dotiču«, reče Palmer. »Gledaće onaj kanal na TV koji se njega najviše tiče, a ignorisaće sve ostalo.« »A kako će se opredeliti, kad neće znati šta ga se tiče, dok ne stekne potpunu sliku? Svakog dana iznova.« »Da ti kupim jedno piće«, predloži on »Alkohol ima jednu dobru osobinu. Omogućuje čoveku da zaboravi ono za šta se plaši da će pamtiti.«

8

Istinski datum: pozna 1982. Subjektivni datum: pozna 1974. Čim je ušla u moju kancelariju, znao sam da će biti nešto više od običnog klijenta. Čitavog dana sam patio od »sindroma ogledala«. Zaboravio sam ono trideset sedmogodišnje lice koje je moj dvadeset devetogodišnji um video u ogledalu tog jutra. Lepa je. Ima dvadeset sedam godina. U početku sam jedva razumeo šta govori - želeo sam samo da je gledam. Najzad sam razumeo da ona želi da iz zatvora izvučem njenog muža, optuženog za ubistvo. Izgleda da leži u zatvoru još od 1976. (objektivni datum). Tražila je da se slučaj vrati pred sud i da se upotrebi molba zasnovana na »rehabilitaciji retrogresijom«. Mislila je da ja znam taj izraz, međutim, morao sam da bacim pogled u svoj rezime da bih mogao da joj odgovorim. U rezimeu sam pod oznakom »RR« našao objašnjenje i napomenu da je već izvestan broj ljudi oslobođen tim putem. Glavna misao je bila da kriminalci nisu više oni isti kakvi su bili neposredno pre zločina, koji su sad zaboravili. Otputovali su nazad do dobrote, možete reći. Naravno, RR se ne odnosi na višestruke kriminalce, niti na one koji su zločin veoma dugo planirali pa ga tek onda izvršili. Pitao sam je zašto želi da pomogne čoveku koji je ubio svoju ljubavnicu u nastupu besa, kada je otkrio da ga ona vara. »Volim ga«, odgovorila je. A ja volim tebe, pomislio sam. Dala mi je neka dokumenta iz velike akten tašne koju je nosila. Pogledao sam ih i rekao: »Ali vi ste se razveli od njega 1977-me?« »Da, on je zapravo moj bivši muž. Ali sad o njemu mislim kao mužu.« Nije bilo potrebno da je pitam zašto. »Proučiću ovaj slučaj«, rekoh. »Vi sebi ostavite belešku da sutra dođete kod mene. U međuvremenu, kako bi bilo da popijemo jednu u Rover baru i popričamo o strategiji?« Tako je sve počelo, opet. Tek sam nedelju dana kasnije, pregledajući svoje stare beleške, saznao da je to opet. Ništa, svejedno je volim. Takođe volim Karol, jednu Karol. Onu Karol koja se udala za mene pre šest godina, naime, pre šest godina po mom pamćenju.

Postoji i druga Karol, ona koja živi danas, nesrećna slomljena jadnica, koja ne može da izađe iz kuće dok se ja ne vratim. A ja mogu da se vratim tek pozno uveče, jer počinjem da radim tek oko podne. Istina je da bih mogao da dođem kući ranije, da se ne sastajem sa Mirnom. Uzalud je o tome misliti. Moram da viđam Mirnu. Kažem sebi da sam baš pokvareno kopile, što i jesam, jer sam deci i Karol jako potreban. Tom ima deset godina, a ponaša se kao da ima dve. Majk je četvorogodišnjak sa telom dečaka od dvanaest godina. Dolazim kući od Mirne, u ludnicu svakoga dana, bar tako piše u mojim beleškama i svaki dan je verovatno kao ovaj. Ništa ne pomaže što osećam krivicu i stid, Samo se razbesnim, a onda pokušam da suzbijem bes, koji je rođen iz očajanja, bespomoćnosti, krivice i stida. Ali sve provali napolje kao kada prsne čir, i tada ludnica postane pakao. Kažem sebi da Karol i deca moraju uz sebe imati čvrsti oslonac. Nekog smirenog, ko će im ulivati pouzdanje i ko će ih, iznad svega, voljeti. Nekoga ko će rešavati hiljadu mukotrpnih i gadnih problema koji opsedaju svako domaćinstvo u ovom svetu sa sve manje pamćenja. Ukratko, treba im heroj. Jer, pravi junaci i junakinje jesu oni koji se junački bore svakodnevnim životnim nevoljama, koje su, sam bog to zna, sada umnogostručene. Nije heroj onaj ko probode zmaja mačem jednom u životu i onda se odmara. Heroj je onaj koji ubija bubašvabe i pacove svakodnevno i ne odmara se na lovorikama sve do duboke starosti, a možda ni tad. O čemu ja to pričam? Možda bih izlazio na kraj sa svim ovim problemima, da nije gubitka pamćenja. Na taj gubitak ne mogu da se priviknem, ne mogu da mu se prilagodim. Čitavo moje biće, um i telo, izloženi su istom visokovoltnom udaru svakog jutra. Osiguravajuća društva su poništila sve polise za osobe mlađe od dvanaest godina, Vlada je razmatrala mogućnost da te polise preuzme na sebe pa odustala. Vlada će ipak plaćati sahranu dece, jer to neko mora. Ne verujem da mnogo dece biva »slučajno« ubijeno radi naplate osiguranja. Većina smrtnih slučajeva očigledno proističe iz ludila roditelja ili njihove onesposobljenosti da se brinu za decu. Udaljavam se od Mirne, ili bar to pokušavam, zato što želim da zaboravim svoju krivicu. Volim je, ali kad je ne bih video sutra, zaboravio bih je. Ipak, sutra ću je videti. Moje beleške će se za to pobrinuti. Za mene,

svaki dan iznova donese ljubav na prvi pogled. To je predivno osećanje i želeo bih da traje večno. Kad bih samo imao petlju, pa da uništim sve beleške o njoj noćas. Ali nemam. Na pomisao da je izgubim, padam u paniku.

9 Istinski daitum: sredina 1984. Subjektivni datum: sredina 1968. Iznenađuje me što sam se tako rano probudio. Juče smo se Karol i ja venčali, u podne. Odvezli smo se do ovog luksuznog hotela kraj Ženevskog jezera. Ostatak dana smo proveli uglavnom u krevetu, naravno, mada smo ipak ustali radi večere i šampanjca. Konačno smo zaspali oko četiri ujutro. Zato i nisam očekivao da ću se probuditi u zoru. Pružio sam ruku da pipnem Karol, pitajući se nije li ona ipak previše pospana. Ali nje tamo nije bilo. Otišla je u kupatilo, pomislio sam. Zgrabiću je kad se vrati. Onda sam se pridigao u sedeći položaj u krevetu, a srce mi je zalupalo kao da se tek tada setilo da postoji. Ivice sobe postadoše nejasne, a onda mutnoća pojuri prema meni, Svetlost zore je bila ublažena zastorima, ali, video sam da mi je nameštaj nepoznat. Nikada nisam bio ovde. Skočio sam iz kreveta a nisam, dabome, primetio cedulju zadenutu futrolu naočara. A, i zašto bih? Tada nisam nosio naočare. »Karol«, povikao sam, jureći niz dug i potpuno nepoznat hodnik, pokraj otvorenih vrata kupatila, u sobu na drugom kraju hodnika. U toj sobi stadoh. Bila je to dečja spavaća soba: kreveti na sprat, zastavice, pa fotografije dvojice dečaka, posteri, veliki portreti nekih faca koje nikad nisam video, sem Stanlija i Olia, pa neke knjige naučne fantastike, Tolkinove i knjige o Tarzanu, neki školski udžbenici i veliki ravan komad neke opreme okačen o zid. Da nisam video na njemu dugmad u čiju se svrhu nije moglo sumnjati, ne bi mi palo na pamet da je to televizor. U tim krevetima niko nije spavao, odavno. Prvi zraci sunca su pali na debelu prašinu na stolu. Pojurio sam nazad u hodnik, proverio kupatilo mada sam znao da tamo nikoga nema, video prljave peškire, veš i čarape natrpane u ugao, pa otrčao

opet do spavaće sobe, one u kojoj sam se probudio. Kroz zastore nije prolazilo dovoljno svetla, pa sam potražio prekidač na zidu. Nije ga bilo, ali sam primetio malu okruglu bronzanu ploču na mestu gde bi se očekivalo da bude prekidač. Dotakoh je i svetla se upališe ispod plafona. Na Karolinoj strani kreveta nije bilo spavano. Ogledalo iznad stočića me je uhvatilo, privuklo i zadržalo. Ko je taj posustali stari čovek koji zuri u mene sa mog dvadeset trogodišnjeg tela? Imam sedu kosu, kese ispod očiju, odebljale i otromboljene crte i dugi ožiljak na desnom obrazu. Posle nekog vremena, ošamućen i još drhteći, uzeo sam knjigu koja je bila na stočiću i pogledao je. Ovako izbliza, jedva sam razaznao naslov, a kad sam je otvorio, tekst je bio samo brljotina. Ostavio sam knjigu Budite majstor u sopstvenoj kući i krenuo kroz kuću od tavana do podruma. Više puta sam zajecao: »Karol! Karol!« Ne nalazeći nikoga, napustio sam tu kuću i otišao do susedne, zakucao na vrata. Niko nije otvorio, niti su se unutra upalila svetla. Otrčao sam do sledeće kuće i pokušao da probudim ljude u njoj. Nije ih bilo. Jedna žena je povikala u mom pravcu iz kuće preko ulice. Pojurio sam ka njoj, brbljajući. Imala je oko pedeset godina i bila je zahvaćena histerijom kao i ja. Trenutak kasnije, čovek njenih godina se pojavio iza nje. Nisu me slušali; zasipali su me pitanjima, onim istim koja sam ja postavljao njima. Onda videh crnobela policijska kola, meni nepoznate vrste, kako izlaze iza ugla, pola bloka odavde. Potrčao sam ka njima i stao. Kola su bila tako tiha da sam i u svojoj panici shvatio da su na električni pogon. Dvojica policajaca u njima su nosila čudne uniforme, crne kao ćumur, sa belim šlemovima i crvenom perjanicom na vrhu. Njihove aluminijumske značke na levoj strani grudi imale su oblik orla raširenih krila. Kasnije sam saznao da je policija u čitavoj državi federalizovana. Ova dvojica su bila u noćnoj smeni, pa su imali dovoljno vremena da se reorjentišu. Ipak, jedan od njih se toliko tresao da mu je ovaj drugi rekao da se vrati u kola i neko vreme odmara. Kad nas je malo umirio, pitao nas je zašto nismo slušali svoje trake. »Kakve trake?« pitali smo. »Gde je vaša spavaća soba?« obratio se policajac bračnom paru.

Odveli ,su ga tamo, a on je uključio mašinu na stočiću pored kreve: »Dobro jutro«, začuo se glas. Prepoznao sam ga kao glas svog domaćina. »Bez panike. Ostani u krevetu i slušaj me. Slušaj dobro sve što ti kažem.« Sledio je rezime, i to podugačak, o glavnim događajima od prvog dana gubitka pamćenja. Završio se uputstvom ovome paru da pogleda svesku u kojoj se nalaze lične napomene njima potrebne, na primer: gde su im radna mesta, kako da do tamo stignu, gde se u njihovoj zoni nalaze centralne radnje za distribuciju, kako se koristi lična karta i tako dalje. Policajac reče: »Vaši magnetofoni su podešeni da se sami uključe šest i trideset, ali vi ste se probudili ranije. To se često događa.« Vratio sam se, vukući noge, u kuću iz koje sam pobegao. Bila je moja, ali sam se u njoj oisećao kao stranac. Preslušao sam traku na svom magnetofonu dvaput. Zatim sam stavio naočare na nos i pristupio ponovnom sastavljanju svog razbijenog života. Svakodnevna repriza »Pripovesti starog mladića, nasukanog na sprudove vremena«. Nigde danas nisam išao. Zašto bih? Nisam više imao zaposlenja. Kome treba advokat koji još nije završio pravni fakultet? Već sam predao evo, ovde kaže, molbu za prijem u sastav policijskih snaga. Policija postaje sve brojnija, ali u isto vreme, mnogo ljudi i izlazi iz njenih redova. Moje beleške kažu da radi razgovora o novom zaposlenju treba da se pojavim u gradskoj većnici sutra. Ako se sutra budem osećao kao danas, a tako će po svoj prilici i biti, onda verovatno neću moći da prinudim sebe da odem na taj razgovor. Toliko sam ojađen da ništa ne mogu, samo sedim i zurim ili, ponekad, ustanem i koračam tamoamo, kao besni leopard u kavezu koji je napravilo vreme. Čak mi ni sredstva za smirenje ne pomažu mnogo. Izgubio sam svoju nevestu jedan dan posle venčanja. A volim Karol duboko. Trebalo je da imamo dug, srećan život i da podignemo dvoje dece. Da ih odgajamo u kući u kojoj vlada ljubav. Beleške, međutim, kažu da je moj stariji sin pobegao iz kuće, naleteo na kola i poginuo, a da je tada Karol, u nastupu očajanja i tuge, ubila prvo mlađeg sina, pa sebe. Njih troje sad leže na Springdejlskom groblju. Ne mogu da osetim nikakvo žaljenje, unazad preko vremena, za tim nepoznatim osobama zvanim Majk i Tom. Ali Karol, divna nasmejana Karol, živi u mom duhu.

O, bože, zašto jednostavno ne izbrišem svoje trake? Tad ne bih osećao kajanje zbog svih stvari koje sam u životu učinio ili propustio da učinim. Ne bih znao kakav sam pokvarenjak bio. Zašto to ne učinim? Uzmem prošlost i svučem sa nje sve trenutke kada se srce lomilo. i sve krivice, kao što zmija svlači staru kožu. Ili, kao što zakonodavna vlast poništava stare zakone. Pritisni dugme, napuni koš za đubre, pa si opet čist i lak, opet nevin. To je logičan postupak, a ja sam advokat, posvećen logici. Zašto da ne? Zašto? Ali ne mogu. Možda volim da patim. Drugima sam rado zadavao bol. I koliko mi je poznato, oni koji vole da nešto rade, podsvesno se nadaju da se to njima radi. Ne, neće to biti razlog. Bar ne ceo razlog. Čuvam beleške prvenstveno da ne bih izgubio svoj identitet. Glavni deo mene, jedinstvene osobe, leži ne u neuronima mog uma, gde mu je mesto, već u jednom, elektromehaničkom uređaju i u tragovima grafita i mastila na hartiji. Belančevina, tkivo mog bića, ne može da zadrži mene. Ima me sve manje, topim se, kao ona zla veštica na koju je Doroti sipala vodu. Postaću barica, plačni glas beznadežnog očaja, a zatim... ništa. Bože, zar nisam dovoljno pretrpeo?! Dobio sam ovo telo, u tvojim sam knjigama. Zašto moram da se borim svaki dan da ne postanem glupa životinja, stvar bez pamćenja? Zašto ne bih odustao od borbe? Dovoljno je da pritisnem dugme, napunim koš, da svoje očajanje izbacim u vidu haosa magnetskih linija i upropašćenog papira. Za svaki dan dovoljna su zla toga dana samoga. Nisam shvatao, gospode, šta to stvarno znači.

10 Venčaću se sa Karol kroz tri dana. Ne, trebalo je da bude tako, ali se neće ostvariti. Ne, u stvari je to već bilo. Sećam se da sam čitao, u dvadeset prvoj godini, svesku stripova Krejzi Ket«. Jedan strip se zvao »Koma vlada«. Pokrajina Kokouning je bila zahvaćena apatijom, u komatoznom stanju. Niko, ni Krejzi Ket, ni miš Ignjac, ni oficir Pup, niko nije imao snage da ma šta učini. Miš je bio

zahvaćen takvom lenjošću, da nije ni pomišljao da baci svoj komad cigle. Čudno, kako mi je to ostalo u pamćenju. Čudno je pomisliti da će se uskoro sve ovde otkačiti, zauvek. Koma danas vlada svetom. Sa jednim izuzetkom, kaže televizija, a to je Projekat Toro. A i on kasni. Ali Zemlja, miš Ignjac, neće sebi dozvoliti da zaboravi na bacanje cigle, asteroida. Međutim, dok je Ignjac bacanjem cigle ispoljavao, na neki čudan, uvrnuti način, ljubav, pogađajući Keta u potiljak, dotle svet ispoljava svoju mržnju i svoje očajanje bacajući Toroa na Sferu. Ipak sam danas ustao da odem u varoš na zakazani razgovor. To sam morao da ne bih poludeo od bola. Zakasnio sam, ali šef Moberli kao da je očekivao da zakasnim. Kaže, skoro svi zakasne. Jedan od razloga za moju ruvačnost bilo je i to što sam se izgubio u gradu. Ovaj njegov deo, gde su stambene zgrade, 1968-me je bio obična šuma izvan grada. Nemam kola, a moja kuća je u sredini ove zone. Ulice su mnogobrojne i krivudave. Imam mapu grada, ali sam zaboravio da je imam. Išao sam uporno ka istoku i konačno nabasao na veliki bulevar. U stvari, to je bio Put 98, kojim sam putovao mnogo puta još od detinjstva. Ali, kuće duž njega su mi bile nepoznate. Privatni aerodrom, koji sam očekivao da vidim na suprotnoj strani, nestao je, a na njegovom mestu su stajale brojne industrijske zgrade. Video sam klupu zaštićenu krovom i pored nje veliki znak koji mi je kazivao da tu čekam gradski autobus. Doći će jedan na svakih deset minuta, pisalo je. Čekao sam jedan čas. Kada se autobus konačno pojavio, video sam da to nije onakvo vozilo kakvo je znak obećavao, potpuno automatsko. U njemu su bili pospani vozač i deset nervoznih putmika. Vozač mi nije tražio novac, pa mu ništa nisam ni dao. Seo sam i gledao ga i ponekad bacao pogled kroz prozor. Vozač nije imao volan pred sobom. Imao je jednu polugu. Kad je hteo da autobus uspori ili stane, gurao ju je napred. Da ga ubrza, vukao bi je ka sebi. Autobus je, videlo se, išao duž jedne aluminijumske šine na sredini desne staze. Moje beleške su mi kasnije otkriile da automatski uređaji za vožnju i otvaranje vrata nikada nisu isporučeni, a verovatno još godinama i neće biti; možda nikad. Nije bilo dovoljno ljudi i radnih sati. U stvari, sve ovo ide do đavola. Šef policije Adam Moberli star je pedeset, a izgleda kao da ima šezdeset pet godina. Razgovarao je sa mnom petnaestak minuta i onda mi dao da

uradim jedan kratak test inteligencije i probu fizičke sposobnosti. Tri sata po ulasku u policiju, položio sam zakletvu. Predložio mi je da stanujem u sobi sa dva druga policajca, od kojih je jedan šezdesetogodišnji veteran, u hotelu sa druge strane ulice. U društvu, lakše ću pretrpeti jutarnju dezorijentaciju. Sem toga, policaici nastanjeni u centralnom delu grada su bolje prolazili u mnogo čemu, na primer prilikom deljenja racionisanih potrepština. Odbio sam da se selim. Ne mogu da kažem da mi je ova kuća dom ali ipak je osećam kao vezu sa prošlošću, to jest budućnošću, ne, ipak hoću da kažem sa prošlošću. Kada bih napustio svoju kuću, bilo bi to kao da odsecam još jedan deo sobe. Istinski datum: pozna 1984. Subjektivni datum: rana 1967. Danas mi je umrla majka. To jest, bar što se mene tiče, danas. Dani koji me očekuju biće puni tuge i brige. Umirala je dugo. Utvrdila je da ima rak dve nedelje posle smrti mog oca. Zato ću putovati unatrag kroz tugu, pored svoje majke, pa pored svog oca, koji je takođe dugo bolovao. Hvala bogu što neću morati da preživim svaki pojedini dan toga. Samo svaki treći. I evo, odlučio sam, posle svih ovih reči neću više snimati ništa o njihovom bolovanju i umiranju. Ali, kako da ne snimam, sem ako napravim snimak koji će me podsećati da ne snimam? Iz beležaka sam saznao odakle mi onaj veliki ožiljak na licu. Mirnin bivši muž me je posekao, a ja sam ga onda zveknuo velikom pepeljarom po glavi. Odnet je u zatvorsku bolnicu za opasne ludake, gde je nekoliko meseci kasnije izgubio život u požaru. Izgoreli su svi zatvorenici u bolnici do poslednjeg. Pojma nemam šta je posle bilo sa Mirnom. Izgleda da sam odlučio da to ne beležim. Osećam strašan umor noćas, kao, po mojim beleškama, i svake noći. Nije ni čudo, ako je svaki dan ovakav. Požari, ubistva, samoubistva, nesreće, poludeli ljudi. Bebe stare i po četrnaest godina, napuštene. Policijska stanica u kojoj više od devedeset odsto ljudi nema efektivno ni dan iskustva. Žrtve dospevaju u bolnice gde bolničarke imaju samo polovičnu ili nikakvu stručnu spremu. Lekari su uglavnom časni starci izvučeni iz penzije. Idem odmah u krevet, iako je tek devet sati uveče. Tako sam iscrpljen da me ne bi razbudila ni Rakel Velč. Plašim se sutrašnjeg dana. Pored

uobičajenih razloga, ovoga puta postoji i jedan tako užasan, da ne mogu da izdržim ni pomisao na njega. Sutra će moje pamćenje skliznuti ispod dana kada sam sreo Karol. Neću je se više uopšte sećati. Zašto plačem, kada ću ss osloboditi velike tuge?

11 Istinski datum: 1986. Subjektivni datum: 1962. Kad pomislim na Džin odma’ pošizim, al’ je truba fora što ne mogu da je nađem. Prema mojim beleškama, odselila se u Kanadu 1965. Zašto? Sigurno se nismo zaljubili pa odljubili. Naša ljubav je besmrtna. I tako se oboje nalazimo, evo, u 1962-oj godini, efektivno. Bar napola u 1962-oj. Vodozemci vremena. Dal’ misli na mene? Ili ne može, ni na mene ni na bilo šta drugo, jer je možda mrtva ili luda? Sutra ću da pokrenem zvaničnu mašineriju. Prema mojim beleškama, kanadska vlada će moći da je pronađe preko međunarodne kompjuterske informacione mreže. A do sutra, goreću tihim plamenom. Tako sam prokleto umoran. Sad me ne bi podigla ni Merilin Monro. Al’ Džin. Aha, Džin. Vidim je kao curu od sedamnaest, visoku, vitku, ali onolikih grudi, sa kožom belom kao kajmak, visokim čelom, ogromnim plavim očima, sjajnom crnom kosom i najcmokovitijim usnama u istoriji. Emituje seks-talase tako guste da ih prosto vidiš, kao toplotne talase. Jipi! I tako umorni stari Jipi ide na spavanje.

6. februar 1987. Dok sam jutros gledao televiziju da se reorijentišem, prekinuli su program radi hitne vesti. Predsednik SAD je umro od srčanog napada pre nekoliko minuta, »Pobogu!« rekoh. »Umro Ajzenhauer.« Ali predsednikova slika nije nimalo ličila na Ajzenhauera. A njegovo ime je bilo neko koje nikad nisam čuo, naravno. Ne mogu da žalim tipa koga nisam ni poznavao.

Ipak sam malo porazmislio o njemu. Da li je zbunjen svakog jutra kao ja? Zamisli tip ustaje, misli da je senator u Vašingtonu, a ono predsednik. Bar ima neke veze sa upravljanjem. Nije ni čudo što mu je stara pumpa kveknula. Kažu na tiviki da je imao pet prethodnika, i to sve neke teške starkelje. Ej; jednog upucali; jedan izveo salto na glavu kroz prozor Bele kuće: dvojica riknuli onako, od srca; jedan poblesavio i zamalo da izazove rat, kao da mu nije doista drugih nevolja, zaboga. I posle orijentacije, ne snalazim se stvarno. Valjda sam previše glup da mi bilo šta uđe u ovu glupaču koja mi razdvaja uši. Zvao me pandur, kaže da hitno dođem na posao. Rek’o sam mu da mi se baš nešto ne ide, a sem toga, što bi’ ja postao pandur? Kad on kaže ako ne dođem, mož’ da me stave u aps. Pa sam doš’o. Istinski datum: 1988. Subjektivni datum: 1956. Evo imam jedanaest godina, uskoro ću napuniti deset. Na jedan način, naravno. Na drugi način, evo imam četrdeset i tri a uskoro ću napuniti šezdeset. Tako mi bar lice izgleda. Ovo mesto je kao neki zatvor, samo neki od nas dobijaju odgovorne zadatke. Prema rasporedu rada, izlazim kroz veliku kapiju u podne, to u dvanaest sati, sa grupom za rušenje. Danas smo srušili pet napola izgorelih kuća. Šef naše grupe stari čika Rodžers kaže da je to samo »obavljanje javnih radova«, e al’ sad, šta li mu znači? Nego, jedan dasa sa kojim radim bio mi je sve više i više poznat. Odjednom, osetim se kao da bi pao u nesvest. Ostavim ovaj svoj čelični malj, odem do njega i kažen. »Jesi ti onaj Dejvi Smrdljivko?« On je za trenutak izgledao nekako čudno, a onda je kazao: »Isuse. Ti si Drekavi! Drekavi Frenham!« Nije treb’o da spominje boga tek tako, al’ ko da mu to uzme za zlo. Kako se osećam, ništa mi ne bi bilo ukusno, ali sendviči koje smo dobili za doručak, pa za ručak, pa za večeru, imali su ukus kao da ima malo nafte u njima. Mislim baš nafte, kao iz motora. Glavni dasa ovde, a taj ima valjda osamdeset godina, kaže, u njegovim beleškama piše da se sendviči prave od petroleja. Petrolej pretvore u nekakve belančevine pa dodaju neke sastojke za ukus i tako ti sistemi. Ej. Zovu ih, takve sendviče, naftaleske. Večeras, pre gašenja svetla, gledali smo predžin govor. Predsednikov. Predža rek’o, za mesec dana Projekat Toro biće gotov. Gotov uspešno il'

gotov neuspešno, ali gotov. I sve ovo gubljenje pamćenja ima da prestane Nije mi mnogo jasno, iako sam slušao jutros. Ljudi na Mesecu, automatski brodovi na Veneri i Marsu, sve to. Pa Crna Sfera, došla iz kosmosa. Sad guramo asteroide. Naučna fantastika, a?

12 4. septembar 1988. Danas je taj dan. U stvari, veliki sudar treba da bude sutra, deset minuta pre jedan sat ujutro, ali... za mene je to kao danas. Toro, koji se kreće brzinom od dvesta četrdeset hiljada kilometara na sat, treba da udari pravo u Sferu. Ako stvar uspe. Evo ponovo se javljam. Ja, Mark Franham, pravim snimak za slučaj da se Sfera izmakne u stranu, pa da opet zavisim od svojih beležaka. Sad je sedam sati uveče, završili smo onu dronjavu večeru, bile su naftaleske, krompir čorba i šargarepe iz konzerve. Evo nas pedeset se skupilo oko televizora broj osam. Sad pričaju dva-tri naučnika, neke teorije, kao što je Sfera i zašto nam je oduzimala uspomene. Stari doktor Čarls Prisli (da nije neki rod Elvisu?) misli da je Sfera neki izviđački brod bez posade. Kad nađe planetu gde ima razumnih bića, »razumnih« to znači pametnih uzima uzorke. Ali to može da radi milijardama ljudi odjednom. Kao, čita nam uspomene, ali ih ujedno i briše. Prisli kaže da je to neki Hajzenbergov princip duha. Sfera ne može da izbliza osmotri naše uspomene, a da ih pritom ne poremeti. Ova Sfera uzima naša sećanja i čuva ih kod sebe. Pa kad završi sa nama, kad nam potpuno isisa sve iz mozga, krenuće na put prema nekoj drugoj planeti, koja kruži oko neke daleke zvezde. Jednog dana, vratiće se na svoju matičnu planetu, pa će naučnici tamo da proučavaju naše zabeležene uspomene. Drugi naučnik, Dr Ludovik - a još nije poludeo! ha! ha! ha! - pita zašto neko toliko razvijeniji od nas, da ovo sve može da izvede, ima toliko zlobe u sebi da nam to učini? Vanzemaljci sigurno znaju kakvu nam ogromnu štetu prave. Zar nemaju odveć razvijenu etiku, za tako nešto? Dr Prisli kaže da smo mi za njih možda kao životinje, toliko su iznad nas. Ludovik kaže, možda. Ali, možda oni što su napravili Sferu, šta god da su,

imaju drukčije mozgove nego mi. Njihov zrak za čitanje vesti, ako je tako nešto u pitanju, kad se primeni na njih same, ne uznemirava naslage pamćenja. Ali mi se razlikujemo. To vanzemaljci... vanzemaljci, ne znaju, dabome. Bar ne sad. Kad Sfera stigne tamo,i oni pročitaju naše uspomene, šokiraće se kad vide šta su nam uradili. Ali tad će biti prekasno. Doktori Prisli i Ludovik se sad raspravljaju, kako će vanzemaljci moći da razumeju naše uspomene, snimljene. Kako da prevedu naše jezike kad nemaju referente, ne, to se kaže reference? Kako da prevedu reči stolica i belka, šta nama znači beleška, rokenrol i boglevid i tako dalje, kad nema ko da im objasni šta koja reč znači? Ludovik kaže da oni neće imati samo reči već i mentalne slike uz reči. I tako dalje. Neke. stvari koje ovi trakeljaju ne razumem uopšte. Ali jedno ipak znam, a siguran sam da i ovi mozgovnjaci znaju. Samo im nije dozvoljeno da to provale preko televizije da se ne uplašimo još više. A to je: šta ako kompjuteri u Sferi upravo sada prevode naše jezike, dok nam čitaju iz glave, dok snimaju uspomene za danas? Onda znaju sve o Projektu Toro, Dočekaće asteroid spremno, uništiće ga ako imaju dovoljno jaka oružja, a ako nemaju, samo će da pomaknu Sferu na malo drugačiju orbitu. Neću reći drugim dečacima ništa o ovome. Što da im kvarim raspoloženje? Sad je deset. Prema pravilima koja su izlepljena svuda okolo, vreme je da se ide na spavanje. Ali niko ne ide. Ne noćas. Možda se bliži kraj sveta. Želeo bih da su mama i tata kraj mene. Jutros sam plakao kad sam saznao da ne stanuju u ovoj rupi, pa sam pitao šefa gde su. Kazao je da rade u obližnjem gradiću i da će me uskoro posetiti. Mislim da je lagao. Smrdljivko me video da plačem, al’ nikom nije rekao. A i zašto bi? Kladim se da je i on pustio po koju kad niko nije gledao. Dvanaest sati. Ponoć. Još manje od jedan sat preostaje. A onda, veliki sudar! Ili, žao mi je da na takvo nešto mislim, veliki promašaj. Nećemo ništa videti golim okom, jer je nebo iznad skoro cele Severne Amerike oblačno. Ali je spremljen sistem da se bljesak vidi na televiziji. Naime, ako bude ogroman bljesak kad se Toro i Sfera sudare. A ako ne bude ništa? Onda ćemo svi uskoro postati kao oni veliki momci, neki od njih stari čak i dvadeset godina, koji su zaključani u velikoj zgradi na severoistočnom uglu. Oni ne znaju ništa da kažu, samo »da-da« i

»ma-ma«, balave iz usta i pune svoje pelene. Ako uopšte imaju pelene, jer stari čika Rodžers kaže da je čuo, jutros naravno, da nisu odeveni uopšte. Bolničarke jedanput dnevno uđu i ispolivaju ih vodom pomoću creva, a tako im operu i prostorije. Nemaju vremena da ih zamotavaju u pelene, da im ih menjaju i da ih pojedinačno kupaju. Dovoljan im je posao i da ih samo nahrane na kašičicu. Još četrdeset pet minuta. Mogu i ja postati kao oni. Sem ako ne poludim pre toga, pa me strpaju u onu zgradu koju čika Rodžers zove kretenarnica. Tamo su svi totalno pobandrljavili, kaže on, pa čak i ako gubljenje pamćenja prestane noćas, neće se ništa popraviti. Čika Rodžers kaže da u SAD danas ima pedeset miliona ljudi manje nego 1980., tako piše u beleškama. I to je dobro, kaže, jer i ovako jedva hranimo ove žive. ’Ajde, Toro! Razvali ih! Ti si nam poslednja šansa! Ako Toro ne uspe, ubiću se. Stvarno hoću. Neću dozvoliti da postanem idiot. A dok bih ja postao idiot, ponestalo bi hrane i za one pametne. Umro bi’ od gladi. Bolje da umrem odma’, nego da mi se sve to dešava. Biće mi oprošteno. Bože, ti znaš da sam hteo da budem pop. Oženiću se dobrom ženom i imaću dobru decu. I moliću ti se svaki dan. Kad bi samo mama i tata bili ovde. Sad je dvanaest i trideset, pola sata posle ponoći. Za dvadeset minu ta, znaćemo. Televizija kaže da naše hidrogenske bombe još eksplodiraju oko Sfere, sa svih strana. Televizija kaže da narod na istočnoj obali već pada u san. Ono čime se Sfera služi, a to su možda neki zraci, nije se nimalo poremetilo od eksplozija hidrogenskih bombi i zračenja. Ali to ne znači da senzori podjednako dobro rade. Nadajmo se da su onesposobljeni. Još deset minuta. Toro mora da prevali još oko četrdeset hiljada kilometara. Naši senzori više ne mogu da nam kažu da li je Sfera još u dosadašnjoj orbiti. Nadam se da jeste! Nadam se da jeste! Ako je promenila putanju, gotovi smo! Uništeni! Dokrajčeni! Ucepani! Još pet minuta, još dvadeset hiljada kilometara. U mašti vidim Sferu, skoro pola milje u prečniku, kako juri svojom orbitom, slepa k’o slepi miš, pa se nadam i molim da uspe, prvo bombe

preostale od naših pet hiljada hidrogenki, sevaju, sevaju, a onda Toro, dugačak miilju i po, milju širok, milioni tona stene, gvožđa, i nikla jure prema onoj tački koju je sudbina odredila. Ako je odredila. Ali svemir je veliki, pa su i Sfera i Toro mali u odnosu na svu prazninu tamo. Šta ako su računi naših naučnika bili samo malo pogrešni ili ako raketni motori na Torou ne rade sasvim kako treba, i Toro samo projuri pored Sfere? Mora da se sretne sa Sferom na pravom mestu u pravo vreme, mora! Kad bi samo naši radari i lejzeri videli šta se dešava. Možda je bolje što ne vide. Kad bi mi već znali da je Sfera skrenula... ovako se još nadamo. Ako Toro promaši, ubijam se. Zaklinjem se. Još dva minuta. Sto dvadeset sekundi. U veliko sobi je tišina, samo se čuje kako dečaci kao ja tiho pričaju u svoje mikrofone, ili se mole, neko i priča i moli se i plače. Televizija kaže da su bombe prestale da eksplodiraju. Neće više biti njihovog sevanja sve dok Toro ne pogodi Sferu - ako pogodi. Bože, neka pogodi, neka pogodi! Sateliti bez posade otkriće objektive svojih kamera u onoj pravoj sekundi i napraviće brzi snimak. Kamere su oklopljene olovom, zakloni ispred objektiva su olovni, a oprema je uglavnom specijalna, mehanička, ne električna, skoro kao ljudsko oko. Ako kamere vide veliku eksploziju, poslaće električni impuls kroz žice, koje su takođe oklopljene olovom, do mehanizma koji će ispaliti veliku granatu sa tankim oklopom. U toj granati je prašak koji svetli, onaj isti koji fotografi upotrebljavaju, samo pomešan sa kiseonikom, da bi mogao da se zapali. Biće tri najveća svetla koja ste ikada videli. Tri. Tri za pobedu. Ako Toro promaši biće samo jedno svetlo. O gospode, samo da se to ne desi! Avioni sa automatskim pilotima kruže iznad oblaka, njihova oprema će videti svetla i preneće ih do TV stanica na zemlji. Još minut. ’Ajde, bože! Ne dozvoli da se desi, molim te, ne dozvoli da se desi, da na nekom tamo dalekom mestu, kroz hiljade godina od sad, neko nakaradno stvorenje čita ovo i užasne se kad vidi šta je njegov narod nama uradio. Hoće li mu biti

krivo? Baš će to nama mnogo pomoći. Vi, tamo u svemiru, mrzim vas! Bože, kako vas mrzim! Ajoj, petnaest sekundi, samo sad, deset sekundi, pomozi bože, pet sekundi, drži pesnice, zašto? Zašto? Šta sam ja ikad skrivio? Nema ništa na ekranu! Nema ništa na ekranu! Šta je bilo? Izgubili vezu? Ili se boje da nam kažu istinu? Pogodili smo! Pogodili smo! JAAAAAAAAAAAAAAA HAAAAAAAAAAA! ! !

13 4. jul 2002. godine Možda ću obrisati ovu traku. Ako sam uopšte razuman i hoću. Da sam samo pametan, ne bih uopšte ni pravio ovaj snimak. Osvanuo je Dan nezavisnosti, a još smo pod gvozdenom vladavinom. Stari diktator uporno ponavlja da kad više ne bude potrebe za strogom kontrolom ustav opet može da stupi na snagu, pa će biti demokratija. On već ima devedeset pet godina i neće moći još dugo. Potpredsednik ima osamdeset, ali to je baš tvrd osamdesetogodišnjak, tvrđih nema. Još je naklonjeniji totalitarnom režimu nego Predsednik. Uostalom, kad je iko dobrovoljno sišao s vlasti? Spadam u elitu i nije mi osobito loše. Već sama činjenica da imam pedeset sedam godina otvara mi put u tu klasu. Sem toga, postao sam doktor nauka iz oblasti obrazovanja, a deo vremena posvećujem propovedanju u crkvi. Jasno je zašto samo deo - niko ne radi puno radno vreme kao pop, sem funkcionera Severnoameričkog saveta crkava. Sveštenici sa punim radnim vremenom ne trebaju Narodu. Svako mora da radi najmanje deset časova dnevno. Ali meni je bolje nego mnogima. Već tri godine dobijam svežu govedinu i svinjetinu. Imam lepu kuću koju ne moram da delim sa drugom porodicom, nije zajednički stan. To nije ona kuća za koju u mojim beleškama piše da sam je nekada posedovao, Tu kuću mi je Narod oduzeo na ime zaostalog poreza. Nije mi pomoglo što sam se bunio da su porezi bili ukinuti za vreme privremene vlade. Jer, kaže Narod, privremena vlada je ukinuta po uništenju Sfere. Ali, kako sam mogao da plaćam porez kad sam, efektivno, imao jedanaest godina?

Pošto je danas praznik, izašao sam po podne sa Leonom, koja mi je sada žena, do Springdejla. Stavili smo cveće na grobove njenih roditelja. kojih se ona uopšte ne seća, i na grobove mojih roditelja, Karol i mojih sinova, za koje znam samo po beleškama. Nadam se da će mi Karol i momci oprostiti. Nedaleko od Karol sahranjen je Smrdljivko Dejvi. Taj momak nije imao sreće. One noći kad je Sfera uništena, poludeo je i morali su da ga smeste u ćeliju sa gumenim zidovima. Tako lud, umro je pet godina kasnije. Ponekad se pitam zašto i ja nisam poludeo, takođe. Svakodnevni šokovi gubitka pamćenja su mogli sve da nas unište. Međutim, neki od nas su bili otporni, otporniji nego što su zaslužili da budu. Pa i pored toga, svakodnevni napad panike naneo nam je određenu štetu. Siguran sam da je i najotpornijima među nama život skraćen za po neku godinu. Mi smo razbijena generacija. A to je rđavo i za mlade, koji neće imati starije ljude uz sebe kao vodstvo sledećih desetak godina. A da li je to baš tako loše za mlade? Oni koji su bili u svojim dvadesetim, ili mlađi, kada je Sfera razbijena, dobro napreduju. Moja Leona je tad imala dvadeset godina. Postala je moja učenica u srednjoj školi. Sada je fizički stara trideset pet godina, ali ima samo petnaest, kako to mladi kažu, »godina u glavi«, u pamćenju. Ali pošto odrasli uče brže i pošto su ukinute sve društvene nauke, položila je maturu prošle godine. Još želi da postane lekar, a lekari nam svakako trebaju. Dok diplomira, imaće četrdeset dve. Planiramo dvoje dece, koliko je najviše dozvoljeno, samo, biće vrlo teško paziti ih dok ona ide na fakultet. Dok smo napuštali groblje, prišla nam je Mardži Oliander, vrlo zgodna devojka od dvadeset pet. Pitala me je da li možemo da razgovaramo nasamo. Leoni se to nije svidelo, ali sam joj rekao da Mardži verovatno hoće da razgovara o svojim ocenama iz geometrije, koju joj predajem. Mardži je stvarno pomenula neke svoje probleme sa učenjem. Ali je zatim počela da postavlja pitanja o političkom sistemu. Da, trebalo bi da ovo izbrišem, i da nije starih navika, sada bih to već činio, uveliko. Posle nekoliko minuta, postalo mi je neprijatno. Sticao sam utisak da ona pokušava da me navede da se kritički izrazim o sadašnjoj situaciji. Da li je Mardži agent-provokator, ili me isprobava za eventualno pristupanje podzemlju? Šta god da je radila, bila je u opasnim vodama. I ja sa njom. Rekao sam joj da odgovore traži od svog nastavnika političke filozofije. Odgovorila mi

je da je već pročitala udžbenik, državni udžbenik. Promrmljao sam nešto u smislu: »Daj Cezaru ono što je Cezarovo«, pa sam se okrenuo i pošao. Ali, ona je krenula za mnom i pitala da li sutra može da dođe na razgovor u moju kancelariju. Malo sam oklevao, pa sam kazao da može. Pitam se da li bih pristao, da nije tako lepa? Kada smo stigli kući, Leona je napravila scenu. Optužila me je da jurim mlade ženske, zato što je ona suviše stara da me podstakne. Rekao sam joj da ja nisam neki senilni kralj David pa da jurim cure, i da to dobro ima na umu, a ona je rekla da je slušala moje trake i da zna kakav sam čovek bio. Odvratio sam da sam iz svojih grešaka izvukao pouku. Sve što imam zabeleženo o svojim izgubljenim godinama slušao sam i čitao mnogo puta. »Da«, reče ona, »ti znaš za svoje greške intelektualno. Ali, ti ih ne osećaš.« Što i jeste istina. Evo me izvan kuće, podižem pogled u noć. Tamo gore, u prostorima, razdvojeni atomi i molekuli plove, hladni i sami; to su razbijeni ostaci Sferine memorije, atomi i molekuli nekada složeni u neverovatno kompleksne obrasce, tako da su sadržali trideset dve godine uspomena pet milijardi ljudskih bića. Sve je to zauvek izgubljeno, sem u duhu Jednog. O, gospode, počeo sam život iz početka kao jedanaestogodišnjak. Ne dozvoli da pravim ponovo iste greške. Ponovo imamo sutra, ali nemamo mnogo prošlosti koja bi nas vodila. Sutra ću biti vrlo hladan i profesionalan sa Mardži. Ne preterano, dabome, jer između nastavnika i učenika treba da bude i izvesne topline. Samo kad me ne bi podsećala na... na koju? Nemoguće. Ne pamtim ništa iz doba prelazne vlade. Savršeno ništa. A, šta ako postoje dve vrste pamćenja?

Džejms Tiptri mlađi Žene kakve muškarcima nisu poznate Prvi put je moje oči vide dok Meksikana 727 ponire prema aerodromu na ostrvu Kozumel. Izlazim iz »vece« i teturajući se nalećem na njeno sedište, i kažem »’Zvin’te« dvostrukoj ženskoj mrlji. Bliža mrlja klimne glavom. Ona mlađa, u sedištu pored prozora, samo i dalje gleda kroz prozor. Odem ja niz prolaz između sedišta, ne registrujem ništa. Zero. Nikad više ne bih te dve ženske pogledao, ili na njih pomislio. Kozumel je uobičajena mešavina upaničenih Jenkija, obučenih za probijanje kroz pustinju, i hladnih Meksikanaca, obučenih za ručak u hotelu »Prezidente«. A ja, polovni Jenki, obučen za ozbiljno pecanje, izvlačim svoje štapove i vreću iz potpunog haosa koji ovde vlada i pešačim preko aerodroma da nađem svog iznajmljenog pilota. Neki kapetan Esteban potpisao je ugovor kojim se obavezuje da me preveze na jedan sprud zvani Belis, tri stotine kilometara niz obalu. Tamo će moj ribolov početi. Ispostavlja se da je taj kapetan Esteban indijanac visok preko dvesta deset, kože boje mahagonija, Maja puro. Takođe je u nekom uozbiljenom majanskom raspoloženju. Odmah mi kaže da je moja cesna ostala negde na zemlji, a da je njegovu Bonancu zakupilo neko društvo koje ide u Četumal. Dobro, pa Četumal je južno. A je’l može on mene da ukrca, pa da produži u Belis, kad njih iskrca u Četumalu? On sumorno dopušta da postoji takva mogućnost, ako ovi drugi to dopuste i ako ne nose suviše prtljaga. Primiče se društvo koje ide za Četumal. Ona žena i ona mlađa (njena pratilja, ćerka?), koračić po koračić biraju put preko šljunka. Njihovi koferi marke »Ventura«, namenjeni za nošenje po dva odela svaki, isti su kao i one: mali, obični, neutralne boje. Svaka vuče po jedan. Nema problema. Kad kapetan pita mogu li i ja da se vozim, majka blago odgovara: »Svakako«, a da me nije ni pogledala. Mislim da je moj unutrašnji detektor nagiba učinio svoje prvo »klik«, sasvim tiho. Na koju foru je ova žena mene već tako dobro ocenila, da me sad pušta u svoj avion? Zanemarujem to. Paranoja mi nije koristila u poslu već godinama, ali tih starih navika je teško otresti se. Utrpavamo se u

Bonancu, i tom prilikom vidim da mala ima telo koje bi moglo biti interesantno kad bi u njoj bilo bar najmanje iskrice. Ali nema. Kapetan Esteban presavija jedan serape i seda na njega da temeljno pregleda instrumente. Onda uzletimo i gegamo se polako preko tirkiznog želatina Karipskog mora, protiv jakog južnog vetra. Obala desno od nas je teritorija poznata kao Kvintana Ruo. Ako nikad niste vid’li Jukatan, zamislite najveći na svetu savršeno ravan sivozeleni ćilim. Zemlja koja izgleda stvarno prazna. Prelećemo bele ruševine Tulama i jednu posekotinu na ćilimu (drum za Čičen Icu) i desetak plantaža kokosa, a onda ništa, samo sprudovi i niska kržljava džungla sve do horizonta, u istom stanju u kakvom su to konkvistadori zatekli pre četiri veka. Dugi konopci kumulusa jurišaju na nas, a dole na obalu bacaju senke. Kol’ko shvatam, pilot se toliko namračio dobrim delom zbog vremenskih prilika. Hladni front zamire nad poljima Meride, zapadno odavde, a jugo je nabacao čitav niz oluja na obalu, od one vrste koju zovu llovisna. Esteban vrio metodično zaobilazi par velikih olujnih oblaka na našem putu. Bonanca nam poskakuje, ja se okrećem sa nekom nejasnom namerom da umirujem žene. One hladno gledaju prostrani Jukatan. Pa, bilo im je ponuđeno mesto kopilota, ali su odbile. Iz stidljivosti? Još jedan llovisna raskrupnjava se pred nama. Esteban vodi avion kao uzbrdo, a da bi video kuda ide, ustaje. Ja se najzad opuštam, po prvi put posle dugog i predugog vremena, uživam u geografskoj širini koja me deli od kancelarije i u predstojećih nedelju dana pecanja. Moj pogled pada na klasični majanski profil našeg kapetana: nos grabljivice, čelo iskošeno unazad, usne i brada koje čine korake unatrag u odnosu na taj nos. Da su mu oči bile još samo malo iskošenije i zrikavije, nikako mu ne bi dali pilotsku dozvolu. Ma, lepa je ta kombinacija crta, da vam kažem. Kad vidite mladu majansku cicu u mini suknji, pa sa svetlucavom mazarijom svuda oko tih kosih očiju, to je i vrlo erotična kombinacija. Nisu one neke orijentalne lutkice, taj narod ima kosti od kamena. Baba našeg Estebana bi verovatno mogla da povuče ovu našu Bonancu... U stvarnost me vraća činjenica da me je kabina upravo udarila po desnom uvetu. Esteban nešto viče u mikrofon, nadvikuje se sa bubnjanjem grada po kabini. Prozori su nam tamnosivi. Jedna važna vrsta buke

nedostaje: motor. Shvatam da se to Esteban bori sa mrtvim avionom. Tri hiljade i šesto, već smo izgubili dve hiljade stopa! On udara po prekidačima za gorivo, a oluja nas baca kako voli. Čujem kako pominje reč gasolina, uz keženje koje otkriva njegove velike zube. Bonanca srlja nadole. Kad on podigne ruku da dohvati neki prekidač iznad glave, ja vidim da pokazivač goriva stoji na »puno«. Možda je prosto zapušena cevčica kroz koju gorivo stiže u motor na principu gravitacije, a to vam znači da ono teče nadole isključivo sopstvenom težinom, bez neke pumpe. Čuo sam da u ovom delu sveta često prodaju benzin pun nečistoća. On baca sa glave set slušalica i mikrofon. Sigurno je, milion prema jedan, da nas kroz ovu oluju i na ovoj udaljenosti od civilizacije niko neće čuti, ni tako ni ovako. Dve i po hiljade stopa, i sve niže padamo. Izgleda da je ipak uspeo da uključi električnu pumpu za gorivo: motor grmne, pa stane, grmne — i stane zauvek. Iznenada ispadamo iz oblaka kao cigla. Ispod nas je duga bela linija gotovo sakrivena kišom: sprud. Ali, nema plaže iza spruda, samo veliki krivudavi zaliv i gusto izrasli mangrovi, i sve se to diže ka nama, i to brzo. Biće gadno, kažem sebi sa totalnom neoriginalnošću. Žene iza mene se uopšte ne čuju. Osvrnem se, a one čvrsto vezane za sedišta, a uz glavu stavile kapute. Ovo će da tresne sa oko sto dvadeset na sat, pa prema tome nema mnogo smisla truditi se, ali ipak, i ja se dobro učvršćujem. Esteban se još malo dernja u radio, dok njegov avion leti kao sekira. I mogu reći da ludo dobro pilotira, stvarno, jer kad je more već trebalo da nas tresne on je izveo jedan zaokret od koga mi se digla kosa na glavi, poveo nas protiv vetra, i to tačno prema onom dugom bledom pojasu peska pred nama. Gde je to našao stvarno ne znam. Bonanca aterira, mi udaramo trbuhom aviona o pesak, uz straobalnu lomljavu, kao da se nešto odvalilo. Odskačemo u vazduh, opet drmnemo, a onda se sve ludo naginje, dok se zalećemo, vrteći se pljoštimice, u stabla mangrova na kraju peščanog pojasa. Tras! Roke! Avion završava dobro umotan u lijane daviteljke, jednim krilom nagore. Kršenje prestaje, a svi smo čitavi, i nema eksplozije benzina. Fantastično! Kapetan Esteban jednom polugom uspeva da otvori vrata, koja su sada tavanica. Iza mene ženski glas tiho ponavlja: »Majko. Majko.« Pentram se tamo, i šta vidim? Devojka pokušava da se oslobodi iz zagrljaja svoje majke, čije oči su čvrsto zatvorene. Ona ih odjednom otvara, pušta ćerku, i od tog trenutka se ponaša sasvim normalno. Esteban počinje da ih izvlači napolje. Stižem da zgrabim sanduče za prvu pomoć ove naše bonance i

pentram se napolje u briljantno sunce i jak vetar. Oluja koja nas je sredila već zamiče niz obalu. »Veličanstveno sletanje, kapetane.« »A, da! Bilo je divno.« Žene se nešto tresu, ali nema histerije. Esteban razgleda pejzaž uz onaj izraz lica koji su njegovi preci upotrebljavali kad su gledali Špance. Ako ste ikada prošli kroz nešto ovakvo, onda znate kakvo se usporeno sve čini. Najprije, euforija. Spuštamo se maslinovog drveta na pojas peska. Vruć vetar silovito navaljuje. Zapažamo, ne shvatajući opasnost, da oko nas postoje samo kilometri i kilometri kristalno čiste vode, ništa više. Voda je duboka samo stopu ili dve, a dno ima maslinastu boju mulja. Udaljene obale oko nas sastoje se isključivo od ravnih močvara mangrova, potpuno nenastanjivih. »Baija Espiritu Santo.« Te Estebanove reči potvrđuju moju pretpostavku da smo u toj divovskoj vodenoj pustoši. Oduvek sam želeo ovde da pecam. »Od čega je sav ovaj dim?« kaže devojka, pokazujući ka perjanicama dima koje vetar raznosi negde na horizontu. »Lovci na aligatore«, kaže Esteban. Indijanske lovokradice su ostavile neugašene vatre u močvarama. Dolazim na pomisao da signalne vatre, koje bismo mi, na primer, zapalili, ne bi bile preterano upadljive. Sad uviđam i to da je naš avion dobro ukopan među smokvino drveće i lijane daviteljke. Nije ga baš lako videti iz vazduha. I, tek što je pitanje kako odavde otići isplovilo na površinu moje svesti, starija žena smireno pita: »Ako vas nisu čuli, kapetane, kada će početi da nas traže? Sutra?« »Tako je«, kaže Esteban zlovoljno. Prisećam se činjenice da je u ovom delu sveta spasavanje na moru i u vazduhu prilično neformalno postavljeno. Otprilike: »Ej, ljudi, gde li je Mario, njegova mama javlja da ga nema kući već nedelju dana?« I tako mi je svanulo da bismo mi ovde mogli da ostanemo i malčice duže. Oni zvuci nalik na dizel motor, koji nam dopiru s leva, to su talasi Karipskog mora, koje navaljuje da zađe što dublje u zaliv. Vetar nas snažno gura. Goli delovi pri dnu stabala mangrova pokazuju da je kompletno naše peščano ostrvce pokriveno vodom kad naiđe plima. Sećam se da sam jutros video pun Mesec (bilo je to, verovali ili ne, u SAD — u gradu Sent

Luisu), što nagoveštava maksimalnu plimu. Dobro, popećemo se nazad u avion. Samo, gde da nađemo vodu za piće? Čujem iza sebe jedno malo »pljus« i vidim da je starija žena upravo pokušala da pije vodu ovog zaliva. Ona odmahuje glavom i žalosno se smeši. To je prvi stvarni izraz lica koji sam dosad video kod njih dve. To tumačim kao signal da se upoznamo jedni s drugima. Ja joj kažem Don Fenton iz Sent Luisa, a ona meni mi smo gospođica i gospođa Parsons iz Betezde, Merilend. Tako to lepo kaže da u početku i ne primetim nedostatak ličnih imena. Svi opet upućujemo pohvale kapetanu Estebanu. Njegovo levo oko je zatvoreno masnicom, ali jednom Indijancu iz plemena Maja je ispod časti da obraća pažnju na takve male neprijatnosti. Međutim gospođa Parsons primećuje da on nekako stiska lakat uz rebra. »Povređeni ste, kapetane?« »Roto — mislim da mi je slomljeno.« Postiđen je što ga nešto boli. Ubedimo ga da skine svoju košulju marke »Džaime«, i ukaže se na njegovom superiornom potamnelom torzu, grozna modrica. »Ima li flastera u toj kutiji, g. Fenton? Ja se pomalo razumem u prvu pomoć.« Stara počinje da rukuje flasterom i gazom vrlo efikasno i sasvim bezlično, poslovno. Mladica i ja šetamo do drugog kraja našeg ostrva i vodimo konverzaciju koje ću se kasnije vrlo jasno sećati. »Ružičaste čaplje«, kažem joj, dok tri ružičaste ptičurine odleću mlatarajući krilima. »Divne su«, kaže ona svojim glasićem. Obe imaju tanke glasiće. »On je Maja Indijanac, zar ne? Mislim, naš pilot.« »Tako je. Pravi primerak, pravo sa zidnih slika u Bonampaku. Jeste li razgledali Čičen i Uksmal?« »Jesmo. Bile smo u Meridi. Idemo u Tikal, u Gvatemali... hoću reći, tamo smo se bile zaputile.« »Pa, i stići ćete.« Pada mi na pamet da ovu devojku treba malo ohrabriti i razveseliti. »Jesu li vam kazali da su majanske majke vezivale jednu dasku svojoj deci na čelo, da bi dobilo taj nagib? Takođe su im kačili lopticu od loja ispred nosa, da bi deca bila zrikava. To se smatralo aristrokratskom osobinom.«

Ona se smeši, baca još jedan pogled iz daljine na Estebana. »Ljudi u ovom Jukatanu nekako su drugačiji«, kaže zamišljeno. »Ne liče na one Indijance oko Meksiko Sitija. Nekako su, ne znam, nezavisniji.« »To dolazi otuda što nikada nisu bili pokoreni. Pleme Maja Španci su silno izmasakrirali i gonili unaokolo, ali niko nije uspeo da ih pritisne o zemlju. Kladim se da ne znate da je poslednji meksikansko-majanski rat okončan sporazumno postignutim prekidom vatre, 1935. godine.« »Nisam znala!« A onda kaže ozbiljno: »To mi se dopada.« »I meni.« »Voda stvarno veoma brzo raste«, čujemo blagi glas gospođe Parsons iza svojih leđa. To je tačno, a brzo raste i sledeća llovisna. Penjemo se nazad u Bonancu. Ja nameštam svoj kišni ogrtač da posluži kao hvatač kišnice, ali oluja naleće besno i brzo, te plan propada. Iz istumbanih stvari u kabini izvlačimo neke slatkiše i moju flašu »Džek Danielsa« i prilično se udobno smeštamo. Parsonsove otpijaju svaka po jedan gutljaj viskija, a Esteban i ja mnogo više. Avion lupka na vetru, kiša ulazi u njega. Esteban pravi jednu prastaru majansku grimasu u pravcu mlazića vode koji mu curi u kabinu, pa prileže da spava. Svi dremamo. Plima se povukla, a naša euforija takođe. Osim toga, silno smo žedni. Uzimam pecački štap, mamce i trokrake udice i uspevam da upecam četiri cipala. Esteban i žene vezuju Bonancin patuljasti čamac za spasavanje među stabla mangrova da bi uhvatili kišnicu. Vetar je toliko vruć da prosto peče. Nikakvi avioni nas ne nadleću. Najzad dolazi i prolazi sledeći pljusak, ostavljajući svakome od nas po dvesta grama vode. Dok zalazeće sunce obavija svet zlatnim dimom, sedimo na pesku, jedemo vlažnu sirovu ribu i pahuljice instant doručka. Žene su u šorcevima, zgodne, ali apsolutno ne seksi. »Dosad nisam znala da je sirova riba ovako osvežavajuća stvar«, kaže gospođa Parsons prijatno. Njena ćerka se malčice nasmeje, takođe prijatno. Ona sedi sa mamine suprotne strane, daleko od Estebana i mene. Sad shvatam šta je gđa Parsons: majka-kokoška, koja štiti svoje jadno pile od muških grabljivica. Meni to ne smeta. Došao sam ovamo zbog pecanja. Nešto mi ipak smeta. Ove dve prokletnice se baš nijednom nisu ni našta požalile, kapirate. Ni glas da puste, nikakvo jecanje, nikakvo ispoljavanje ličnosti uopšte. Kao da su ispale iz nekog priručnika za dobro snalaženje.

»Ovde u divljini ste stvarno kao kod svoje kuće, gospođo Parsons. Često kampujete?« »Blagi bože, ne, nikako.« Tu se ona sramežljivo nasmeje. »Nisam kampovala još od devojačkih, izviđačkih dana. Gle, jesu li ono albatrosi?« Manevar: na pitanje odgovoriš pitanjem. Ja lepo čekam, sve dok albatrosi ne otplove prema zalazećem suncu. »Betezda. Da li ću pogrešiti ako kažem da vi radite za Ujka Sama1? »Pa, istina je. Mora biti da dobro poznajete Vašington, gospodine Fenton. Da li vas poslovi često odvode tamo?« Na svakom drugom mestu na svetu, sem na ovom peščanom ostrvcu, njena bi taktika uspela. Moj lovački gen se trza. »Za koje ministarstvo radite?« Ona priznaje mat, ne ljuti se: »Pa, u Glavnom statističkom zavodu. Tamo sam bibliotekar.« Naravno, sad je znam, znam ja sve te gospođe Parsons u arhivama i računovodstvima, u kadrovskim i administrativnim odelenjima. Zovite gospođu Parsons, treba nam sažet pregled svih ugovora sa inostranstvom u fiskalinoj sedamdeset i trećoj ... A sad smo dospeli u Jukatan. Šteta, baš mi je žao. Prodajem joj stari vic: »Vi znate gde su svi leševi zakopani.« Ona se smeši sa neodobravanjem i ustaje. »Baš se brzo smrkava, zar ne?« Vreme je da se opet ulazi u avion. Jato ibisa kruži iznad nas. Evidentno su imali naviku da noć provode čučeći na granama baš ove naše smokve. Esteban odnekud izvlači neku mačetu i majanski viseći krevet. Razapinje, taj krevet između drveta i aviona. Ne dozvoljava da mu iko pomogne. Zamasi njegove mačete su vidljivo neodlučni. Parsonke su se sklonile iza repnog stabilizatora aviona radi pipi. Čujem kako se jedna okliznula i malčice vrisnula. Kad su se vratile, upitale su: »Možemo li nas dve da spavamo u toj visećoj postelji, kapetane? Esteban razvlači usta u osmeh neverice. Ja se suprotstavljam, ističući da će biti kiše i komaraca. »Ali, mi imamo mast koja odbija insekte, a svež vazduh strašno volimo.« 1

Naziv »Ujka Sam« se odnosi na federalnu vladu SAD, i na SAD kao zemlju (prim. prev.)

Taj vazduh svira pored ušiju gotovo olujnom snagom, a i hladniji je iz minuta u minut. »Imamo i kišne mantile«, dodaje devojka veselo. Pa, dobro, dame. Mi, opasni muškarci, ćemo se uvući u vlažnu kabinu. S vremena na vreme kroz vetar čujem tihi smeh dvaju žena. Njima je očigledno udobno u tom hladnom gnezdu, pogodnom za ibise. Bezazlena forma ludila, zaključujem ja. Znam da sam od svih muškaraca ja ponajmanje opasan. Moja nekarizmatičnost kod žena, zapravo mi je pomagala u poslu, tokom godina. Možda njih dve nešto fantaziraju o Estebanu? Ili su možda stvarno lude za svežim vazduhom... San mi dolazi na onim nevidljivim dizelima koji urlaju po okolnom sprudovima. Izranjamo iz sna, suvih usta, u ogromnu vetrovitu zoru boje lososa. Dijamantna krhotina sunca izranja iz mora, ali je oblak odmah potapa. Prelazim na posao sa štapom i mamcima za cipale, a dva pljuska nas zaobilaze. Za doručak svako dobija vlažnu traku barakudinog mesa. Parsonke nastavjjaju stoički i uslužno. Pod Estebanovim rukovodstvom nameštaju jedan komad limarije, gde ćemo zapaliti benzin ako nas neko nadleti, ali ništa nas ne nadleće, sem nekog putničkog mlaznjaka, koji, za nas nevidljiv, zuji kroz visine prema Panami. Vetar urla. Vruć je, suv i pun koralne prašine. Takvi smo i mi. »Prvo tragaju po moru«, izjavljuje Esteban. Njegovo aristokratski iskošeno čelo je orošeno znojem. Parsonke ga gledaju zabrinuto. A ja gledam kako se oblačni pokrivač cepa iznad nas, postaje sve viši, suvlji i deblji. Dok to traje, niko nas neće naći, a problemčić sa vodom sad više nije smešan. Naposletku, pozajmljujem od Estebana mačetu i uspevam da izdeljem dugu, laku motku. »Jedan potok uliva se tu negde, video sam iz aviona. Ne mož’ biti više od tri-čet’ri kilometra odavde.« »Samo, bojim se da je čamac probušen«, kaže gđa Parsons, pokazujući rascepljena mesta u oranž plastici. Nervira me činjenica da je proizvođač iz Delavara. »Onda, u redu«, čujem samoga sebe kako objavljujem. »Plima opada, počinje oseka. Ako odrežemo zdrav deo ovog creva za vazduh, ja u njemu mogu da dovučem vodu. Gacao sam po plićacima i ranije.« I meni samome zvuči blesavo.

»Ostanite uz avion«, kaže Esteban. U pravu je, naravno. Ali, isto je tako jasno i to, da je on u groznici. Bacam pogled na visoke oblake, a na ustima mi ukus peska i bajate barakude. Ma, u vraga sa pravilima. Počinjem da sečem čamac da bih izdvojio debelo crevo za vazduh. Esteban mi kaže da ponesem serape. »Ostanite jednu noć.« Opet je u pravu. Moraću da čekam oseku, onu sledeću. »I ja ću sa vama«, kaže gđa Parsons hladnokrvno. Ništa ne kažem, samo zurim u nju. Koje novo ludilo je ušlo u Majku Kokošku? Možda zamišlja da je Esteban u tako lošem stanju da više ne funkcioniše? I dok tako provodim vreme u zaprepašćenosti, moje oči zapažaju činjeinicu da su gđi Parsons noge prilično pocrvenele od sunca, da joj kosa visi raspušteno, da joj je malo izgoreo nos. Vrlo dobro držećih, u stvari, vrlo zgodnih blizu-četrdeset. »Čekajte, gacati po ovom plićaku je užasno. Blato vam dođe do ušiju, a voda preko glave.« »Istinski sam u dobroj formi, i mogu prilično da plivam. Nastojaću da držim korak sa vama. Udvoje je mnogo bezbednije, gospodine Fenton, a i dovući ćemo više vode.« Ozbiljno misli. Pa, ja sam čvrst i u formi otprilike kao grudva pihtija, u ovo doba zime, i ne mogu da se pretvaram da mi je neprijatna ideja da dobijem društvo. Onda, neka bude. »Samo da naučim gospođicu Parsons kako se peca ovim štapom.« Mlada Parsonka je još crvenija i razbarušenija, i nimalo smotana kad treba rukovati štapom. Dobra cura ova gđica Parsons, na svoj nikakav način. Odrezujemo još jednu dugu motku i spremamo neku zajedničku opremu. U poslednjim trenucima Esteban pokazuje koliko mu je stvarno pozlilo: nudi mi svoju mačetu. Ja mu kažem, hvala, ne treba, navikao sam na svoj nož Virkala. U plastičnu cev zavezujemo nešto vazduha, da nam bude plovak, i polazimo pravcem koji izgleda najpeskovitiji. Esteban diže jedan mrki dlan. »Buen viaje«. Mlada Parsonka, koja se već izgrlila sa mamom, već je krenula da baca udicu sa jednog stabla mangrova. Maše nam. Mašemo joj. Sat kasnije smo još na takvom rastojanju da bismo mogli i da mašemo još malo. Probijanje kroz plićak ide straobalno loše. Pesak se razleće i postaje mulj kroz koji se ne može ni hodati ni plivati, a dno je posejano kopljima od mrtvih grana mangrova. Spoturamo se od jedne rupčage do

druge, plašeći kornjače i raže i moleći boga da ne nagazimo na električnu jegulju. Do pola smo prekriveni sluzavom prljavštinom, od pola smo sasušeni zbog žeđi, a mirišemo na močvaru iz doba Krede. Gospođa Parsons ne posustaje. Samo jednom moram da je vadim iz rupe. Dok to činim zapažam da naš peščani sprud sad više nije na vidiku. Naposletku stižemo do otvora u zelenilu, gde bi se po mom mišljenju morao nalaziti potok pijaće vode. Pokazuje se da je to samo prolaz u novi usek istog zaliva, oivičen istom šumom mangrova. A plima nadolazi. »Al’ mi je bila ideja! Najveća truba u istoriji ideja.« Parsonka uzvraća blagom primedbom: »Kako se ovo razlikuje od pogleda iz aviona.« Sad znam šta da mislim o devojačkim odredima izviđača. Oremo dalje prema nekoj mutnoj izmaglici tamo daleko, koja bi morala da bude prava obala. Sunce zalazi tačno ispred naših lica, pa je teško gledati. Ibisi i čaplje lete oko nas, a neka ribetina pliva pred nama, vrludajući leđnim perajem. Padamo u nove rupčage. U baterijske lampe prodire voda. Padam i u halucinacije da je sav svemir ispregrađen korenjem mangrova. Teško mi je i da zamislim kako sam ono nekad šetao ulicom, na primer, a da se nisam neprestano zaplitao u korenčuge i grančurine. A sunce se spušta, tone, tone. Odjednom gubimo tlo ispod nogu i padamo u hladnu struju. »Potok! Ovo je slatka voda!« Pijemo, rasturamo se pijući, grgoljamo, zamačemo glave. To je najlepše što sam u životu popio. »Ohoho, jipi«, viče Parsonka i smeje se na sav glas. »Ono tamno mesto na desnoj strani mi izgleda kao pravo kopno. Batrgamo se poprečno u odnosu na struju, duž jedne čvrste podvodne padine koja se postepeno izdiže i pretvara u čvrstu obalu pred nama i iznad nas. Samo, treba se i popeti. Uskoro nailazimo na jedan prekid u palisadi tvrdog žbunja, grabimo nagore i rušimo se po tvrdom tlu. Sa nas curi, smrdimo. Onako, iz čistog refleksa moja ruka kreće da zagrli Parsonovicu — kad, nje nema tamo. Pridigla se na kolena i osmatra spaljeno prostranstvo oko nas. »Tako je lepo videti zemlju po kojoj čovek može da hoda!« kaže ona tonom previše nevinim. Noli me tangere.2 2

Ne dodiruj me. (Lat.)

»Ne pokušavajte«, zaprepašćen sam: pa, šta misli da je to, ta mala blatnjava…? »To zemljište je u stvari kora pepela preko močvare i puno je oštrih ostataka stabala koja su izgorela. Tu se upada do kolena.« »Ovde gde smo čini se da je čvrsto.« »Zato što smo na vrhu legla gde se izležu jaja aligatora. Zato je bilo onako strmo. Ne bojte se. Jer, ako su Indijanci palili, stara dama aligatorka već je odavno na putu da bude pretvorena u ženske tašne.« »Sramota.« »Bolje da bacim pokoju udicu dok se još vidi.« Spuštam se nazad u vodu i odmotavam najlon duž kojeg nameštam niz udica, u nadi da ću tu ujutro naći nešto za doručak. Vraćam se i vidim Parsonku kako cedi blato iz serapea. »Dobro je što ste me opomenuli, g. Fenton. Stvarno je varljivo.« »Aha.« Ne ljutim se više. Nebo mi je svedok da ne bih hteo da tangere gospođu Parsons, sve i da nisam iscrpljen do kostiju. »Na svoj mirni način, Jukatan je prilično neprohodan. Nije čudo što su Maje gradile drumove. A govoreći o drumovima, pogledajte!« Poslednji zraci zalazećeg sunca ocrtavaju prema nebu malu kvadratnu siluetu: to je neka majanska ruina iz koje raste smokva. »Ima mnogo takvih ovde. Ljudi pričaju da su to nekada bile kule stražare.« »Stiče se osećanje da je ovu zemlju svako napustio.« »I komarci, nadajmo se.« Prostiremo se po tlu ovog legla aligatora. Jedemo poslednji slatkiš, gledajući kako zvezde klizeći prolaze kroz oblake gonjene vetrom. Komarci nisu strašni. Možda ih je sredilo spaljivanje vegetaciie. A nije više ni vruće, u stvari, nama ovako mokrima nije čak ni toplo. Gospođa Parsons i dalje je smireno zainteresovana za Jukatan i nedvosmisleno nezainteresovana za zbližavanje. Upravo kada dobijem neke agresivne ideje o tome kako ćemo provesti noć ukoliko ona očekuje da serape prepustim njoj, ona ustaje, poravnava par busenova i kaže: »Ovde će valjda biti isto tako dobro kao i bilo gde drugde, zar ne, g. Fentone?« I uz tu mudrost, postavlja vreću sa vazduhom da nam bude jastuk, leže na zemlju postrance, pokriva se tačno jednom polovinom tog ćebeta, a drugu ostavlja otvorenu prema meni. I njena uzana leđa su okrenuta

prema meni. Ovo je tako ubedljivo izvedeno, da sam se već napola uvukao pod svoj deo serapea, kad mi svane koliko je to smešno. »Uzgred budi rečeno, moje pravo ime je Don.« »Ah, da, naravno.« Njen glas je esencija ljubaznosti. »A moje je Rut.« Uvlačim se a da je ne dodirujem baš sasvim i onda ležimo kao dve ribe na tanjiru, izloženi zvezdama. Osećamo miris dima u vetru, a osećamo i kako neke žive stvarčice mile ispod nas. Ovo je najgluplji intimni moment koji sam doživeo u mnogo godina. Ova žena mi ne znači ništa, ama baš ništa ne znači, ali to njeno nametljivo povlačenje, taj prkos njene male zadnjice na samo dvadeset santimetara od mog šlica... e, za dva pezosa skinuo bih ovaj šorts i prešao na upoznavanje u smislu ko je ko. To, da sam dvadeset godina mlađi. I da nisam ovoliko isceđen... Ali, dvadeset godina viška i iscrpljenost su sa mnom, i pomišljam cinično kako je Parsonka sve baš umetnički izmerila. Da ja jesam dvadeset godina mlađi, ne bi ona sad bila ovde. To vam je kao ona ribica zvana »baterfiš«, koja plivucka oko leđa barakude, ali iščezne čim oseti da se barakudine namere menjaju. Zna dobro Parsonka da je njen mali šorc bezbedan. Taj čvrsto ispunjeni mali šorc, tako blizu... Jedan topli nerv mi se budi u preponama, i upravo u taj čas postajem svestan tihe praznine iza sebe. Gospođa Parsons se neprimetno udaljava, milimetar po milimetar. Savršeno sam siguran da kada bih posegao rukom ona uopšte ne bi bila tu, nego bi verovatno stajala pokraj vode i saopštavala da namerava da se kupa. Onih dvadeset godina donose malo smeha mome grlu i ja se opuštam. »Laku noć, Rut.« »Laku noć, Don.« I, verovali ili ne, tako smo i zaspali, dok su armade vetra hujale preko nas. Budi me svetlost, hladna, bela i postojana. Prva pomisao su mi lovci na aligatore. Biće bolje da se predstavimo kao turistas i to što pre. Grabim da što pre ustanem, a primećujem da se Rut zavukla pod žbunje. »Quien estas? A socorro! Help, senores!« Niko mi ne odgovara, ali se svetlost gasi, tako da ostajem kao slep. Dernjam se još malo na drugim jezicima. Mrak ostaje gust. Sa spaljene ravnice dopire grabež nekakvih nožica i neko neodređeno zviždanje. Iz

sekunda u sekund ovo mi se sve manje sviđa. Pokušavam da održim govor o tome kako se naš avion srušio i da nam je potrebna pomoć. Veoma uzan zrak svetlosti preleće preko nas i gasi se. »Iiip«, kaže jedan mutan glas uz neki metalasti cvrkut. Prokleto je sigurno da ovi nisu lokalni Indijanci. Neprijatne ideje mi padaju na pamet. »Yes, help!« Nešto čini krc-krc, vuš-vuš, i svi zvuci se gube. »Šta je ovo, prokleto bilo!« kažem i spoturam se prema mestu odakle su zvuci dolazili. »Pogledajte«, šapuće Rut iza mene. »Tamo, kod ruševina.« Gledam tamo, stižem da uhvatim višestruko svetlucanje koje brzo nestaje. »Neko se ulogorio?« kažem i načinim još dva koraka kroz tamu, na slepo. Noga mi propada kroz koru pepela i jedno nagorelo drvo me ubada tačno tamo gde je čovekovo koleno najosetljivije. Po bolu koji me prostreljuje kroz bešiku zaključujem da mi je kolenska čašica nastradala. Ništa tako savršeno ne pretvara čoveka u invalida za samo jedan sekund, kao čašica kolena. Prvo otkrijete da više ne dolazi u obzir da savijete tu nogu onda pokušate da načinite korak i opteretite tu nogu bez savijanja i tada bajonet čistog bola šikne kroz vašu kičmu tako da vam otpadne donja vilica. Razlog: sitni delići hrskavice su se zavukli u osetljivu kliznu površinu kolenskog zgloba. Koleno bi htelo da se savije, a ne može, i vi padate, što donosi olakšanje. Rut mi pomaže da se dovučem do serapea. »Koji kreten, koji prokleti imbecil...« »Nemojte tako, Done. Postupali ste savršeno prirodno.« Ukresujemo šibice. Njeni prsti potiskuju moje ustranu, ispituju ozleđeno mesto. »Mislim da nije ništa pomaknuto, ali nateklina se brzo povećava. Povezaću je mokrom maramicom. Tek ujutro moći ćemo da ispitamo poseklinu. Šta mislite, da li su to bile lovokradice.« »Verovatno«, lažem ja. U stvari, mislim da su to bili krijumčari. Ona se vraća sa nakvašenom bandanom koju mi vezuje oko kolena. »Sigurno smo ih poplašili. Ono svetlo... bilo je tako jako.« »Neki lovci«, kažem ja. »Ljudi prave razne stvari u ovim krajevima. »Možda će se vratiti ujutro.«

»Mož’ se desi.« Rut navlači preko nas mokri serape, i mi po drugi put kažemo »laku noć«. Niko ne pita kako ćemo se vratiti do aviona bez pomoći. Ležim i zurim na jug, gde se među oblacima povremeno pojavljuje Alfa Centauri, i proklinjem sebe zbog ove straobalne kaše koju sam zamesio. Moje prvobitno tumačenje ustupa mesto jednom još gorem. Švercuju ovde dvojica sa motornim čamcem, a robu im donosi ribarski brodić. Ali, kad pale svetlo, sami ostaju u potpunom mraku, a imaju i neku vrstu džipa za močvaru koji kad juri stvara samo šištanje. Domogli su se neke opreme za komandose? Čitao sam da neki čegevaristički infiltratori dejstvuju na granici Britanskog Hondurasa, a to je sto kilometara, šezdeset milja, odavde, približno prema jugu. Ako su nas oni osvetljavali, bio bih srećan da se ne vrate. Budim se pod snažnim pljuskom, sam. Prvi moj pokret potvrđuje ono što sam i očekivao. Noga ne da mi se ukrutila, ne da je natekla nego se pretvorila u nešto nalik na džinovsku erekciju koja mi strši iz šorca na pogrešnom mestu. Bolno se pridižem i vidim da Rut stoji pored žbunja i osmatra zaliv. Jedan nimbus pun vode kao sunđer pristiže sa juga, donoseći još pljuska. »Neće biti aviona danas.« »Oh, dobro jutro, Don. Da pogledamo sad tu posekotinu?« »Minimalna je.« U stvari, jedva da mi je probijena koža, a o nekom dubokom ubodu nema ni reči. Sasvim u nesrazmeri sa onim groznim haosom unutra, u kolenu. »Njih dvoje će imati vode za piće«, kaže Rut smireno. »A oni lovci će se možda vratiti. Idem da vidim da li na udicama imamo neku ribu. Samo, pre toga, da li je potrebno da vam u nečemu pomognem Don?« Vrlo učtivo. Ispuštam neki odrečni zvuk, a ona se udaljuje da obavi svoje poslove. Apsolutno nečujno, dodao bih, i ne brzo. Ja sam stigao da obavim svoje sanitarno-higijenske radnje, a nje još nema. Najzad čujem pljuskanje. »Velika riba!« Još pljuskanja. Zatim se ona uspinje uz obalu, noseći ribu od kilo i po, ali donoseći sa sobom i nešto drugo. Tek kada smo završili prljavi posao izrezivanja traka od očišćenog ribljeg mesa, počinjem da primećujem. Ona pravi hrpicu strnjike i grančica. Kiša je stala, pa se nadamo da založimo vatricu i bar ovlaš zapečemo ribu. Njene malene ruke

rade vrlo brzo, njena gornja usna pokazuje napetost. Još smo mokri, ali dovoljno nam je toplo. Rut mi donosi moj deo ribljeg mesa na ražnju od mangrova i zatim čučne sa nekim čudnim, zadihanim uzdahom. »A vi nećete, jesti?« »Oh, da, naravno«, kaže, uzima meso za sebe i bez volje ga gricka. »Ili nam je soli premalo, ili suviše, jel’ te? Trebalo bi da donesem malo morske vode.« Dok to govori oči joj lutaju od ničega prema nigde. »Dobra misao.« Čujem je kako uzdiše i zaključujem da ovu skautkinju treba još jednom ohrabriti. »Vaša ćerka je rekla da ste putovale preko Meride. Da li ste videle Meksiko detaljnije?« »Pa, i nismo. Prošle godine smo bile u Macatlanu i Kuernavaki.« Mršteći se, ona ostavlja ribu. »A videćete i Tikal. Hoćete li obići i Bonampak?« »Ne.« Ona iznenada skače na noge, brišući svoje mokro lice. »Da vam donesem vode, Don?« Odlazi dole i vraća se posle prilično vremena, donoseći vodu u odlomljenom komadu šuplje grane. »Hvala.« Ona stoji iznad mene i nemirno osmatra horizont. »Rut, žao mi je što moram da vam kažem, ali oni momci se više neće vraćati, što je verovatno dobro. Šta god da mute, mi im značimo samo problem. Najviše što će oni učiniti jeste da obaveste nekoga da smo mi ovde. Trebaće dan-dva da se ta vest raširi, a dotle ćemo se domoći aviona. »Potpuno vam verujem, Don.« Odlazi do našeg ognjišta. »I nemojte se brinuti za svoju ćerku. Ona je već velika devojka.« »Ma, sigurna sam da je Altea dobro... Sad imaju dovoljno vode.« Ona kucka prstima po butini. Kiša opet počinje. »Dobro, Rut, sedite. Pričajte mi o Altei. Ona još studira?« Uz laki osmeh, ali bez teškog disanja, ona seda. »Diplomirala je prošle godine. Altea je kompjuterski programer.« »To će joj biti dobro. A šta vi radite u GSZ, bibliotekar?« »Vodim arhiv o inostranstvu.« Ona se mehanički smeši, ali disanje još nije sredila. »To je veoma zanimljiv posao.« »Znam jednog Džeka Vitiga koji radi na pripremanju međudržavnih ugovora, možda ste ga sreli?« Takav razgovor zvuči prilično apsurdno, ovde na leglu aligatora.

»Da, videla sam gospodina Vitiga. Sigurna sam da me on ne bi prepoznao.« »Zašto da ne«? »Nisam tip koji se pamti.« To kaže sasvim običnim glasom, kao prostu činjenicu. U pravu je dabome. Pamtim li ja onu ženu, kako se ono zvaše, gospođa Dženings Dženi, šta li, koja je godinama svakodnevno ratovala sa mojim papirima? Sposobna, prijatna, bezlična. Sećam se da je valjda imala bolesnog oca. Ipak, za ime sveta, ova Rut bar izgleda privlačnije. Mislim, u poređenju. »Možda gospođa Parsons ne želi da je bilo ko pamti?« Ona ispušta neki neodređeni zvuk umesto odgovora, i odjednom shvatam da me uopšte ne sluša. Šakama čvrsto stiska kolena i zuri prema ruševinama preko pepelom posute močvare. »Rut, kažem vam da su naši prijatelji sa reflektorom već stigli u neki drugi deo Meksika. Zaboravite celu stvar. Šta će nam oni?« Njene oči se vraćaju na mene kao da je zaboravila moje postojanje. Lagano klima glavom. Čini se da nema snage za reči. Iznenada naginje glavu ustranu i skače. »Idem da pogledam udice, Don. Kao da sam nešto čula...« I beži kao zec. U njenom odsustvu pokušavam da ustanem oslanjajući se na zdravu nogu i na dugačku motku. Od bola mi se povraća. Čini mi se da od kolena do želuca vodi neka užarena linija. Pravim dva tri skoka da bih ocenio hoću li biti u stanju da hodam uz pomoć »Demerola«, kog imam u opasaču. Dok to radim, Rut se vraća, a u rukama joj se praćaka riba. »Ne, Don, ne!« Od uzbuđenja stiska ribu u naručje. »Voda će poneti deo moje težine. Rado bih malo pokušao.« »Ne smete!« Ovo uzvikuje baš silovito, ali odmah moduliše svoj glas na umereniju jačinu. »Pa pogledajte zaliv, Done, ništa se ne vidi.« Stojim, klateći se. U ustima mi je ukus žuči. Gledam kako preko vode naizmenično prelaze zavese sunca i kiše. Žena je u pravu, zaista. I da su mi zdrave obe noge, tamo bih sad mogao upasti u nevolju. »Valjda nećemo pomreti ako ostanemo ovde još jednu noć«, kažem. Dopuštam joj da me položi na zemlju. Onda Parsonka razvija živu aktivnost. Nalazi mi komad drveta za naslon, razapinje serape preko obe motke tako da budem zaštićen od kiše, donosi još vode, kopa da bi našla suve komadiće trulog drveta.

»Čim prestane kiša napraviću pravu logorsku vatru, Don. Oni će videti naš dim i znaće da smo dobro. Sada samo treba čekati.« Vedar osmeh »Kako ćemo mi vas još bolje da smestimo, pitam se?« Tako mi svetog Sterozontija! Ona se igra domaćice. Za jedan momenat se prepuštam glupom uobraženju da Parsonka to ima neke namere prema meni. Onda ona opet prelazi u onaj položaj čučanja i iščekivanja. Nesvesno malo vrti zadnjicom. Do svesti mi, iz ušiju, konačno dospeva ključna reč: čekati. Rut Parsons čeka. Zapravo, ponaša se kao da čeka iz sve snage, kao da je nepodnošljivo napeta. Šta to čeka? Pa, čeka da nas neko izvuče odavde, šta bi drugo. Ali zašto se toliko užasnula kada sam pokušao da ustanem i samostalno odem? Zašto tolika napetost? Moja paranoja se budi. Hvatam paranoju za kragnu od košulje i počinjem smireno da proveravam protekle događaje, jedan po jedan. Sve do trenutka kada se prošle noći pojavio onaj ko se pojavio, ma ko to bio, gospođa Parsons se ponašala, čini mi se, normalno. Ili bar smireno i razumno. Sad zuji kao prenapeta žica, kao dalekovod. I odjednom želi da sedi ovde i čeka. E, čisto radi intelektualne zabave da se zapitam: zašto? Da li je ona mogla imati plan da baš ovde dođe? Nikako. Njen plan je bio da sad bude u Četumalu, koji je na granici. Uzgred rečeno, neobično je zaobilazan taj put: ići preko Četumala u Tikal. Recimo da se scenario operacije sastojao u tome da se ona u Četumalu sretne sa nekim. I to sa nekim ko je deo neke organizacije. Znači, sad njen kontakt u Četumalu zna da je zakasnila. I, kad su se oni tipovi pojavili prošle noći, Parsonka je došla na ideju da su oni deo iste organizacije. Zato se ona nada da će oni sabrati dva i dva i doći nazad po nju? »Mogu li dobiti nož, Don? Da očistim i ovu ribu.« Dodajem joj nož nešto polako. Ljut sam na svoju podsvest. Tako mi sliti o ovoj pristojnoj, običnoj ženici, nekadašnjoj članici skauta, izviđača. Ma, nevolja je u tome što sam u toku karijere naleteo na previše profesionalaca pod pažljivo održavanom maskom običnosti. Nisam tip koji se pamti... Šta sadrži taj »arhiv o inostranstvu«? Oni ugovori koje Vitig priprema su državna tajna. Mnogo se tamo govori o novcu: pregovori o deviznim kursevima, plafoni cena osnovnih proizvoda, prodaja tehnologije. Opet, samo hipotetično, šta ako je stvar mnogo jednostavnija, ako je u onom

skromnom koferu marko »Ventura« debeo svežanj novčanica, koje treba zameniti za paketić iz recimo, Kostarike? Ako je ona njihov kurir, oni će želeti da se dokopaju aviona. A onda, šta će biti sa mnom i možda Estebanom? Nije dobro. Čak ni kao hipoteza. Gledam je kako kasapi ribu, mršteći se od napora, grickajući donju usnu. Svašta, zar gospođa Rut Parsons iz Betezde, ova povučena žena? Pa, jesam li ja stvarno lud? Oni će videti naš dim. »Evo vam nož, Don. Oprala sam ga. Kako je noga, da li mnogo boli?« Trepnem jednom da oteram sve te fantazije. Vidim jednu uplašenu ženicu u močvari mangrova. »Sedite, odmorite se. Niste stali.« Ona seda poslušno, kao dete u zubarsku stolicu. »Muče vas misli o Altei. A ona se verovatno brine zbog vas. Sutra ćemo se vratiti sopstvenom snagom, Rut.« »Iskreno vam kažem da se uopšte ne brinem, Don.« Osmeh uz koji je to rekla već je izbledeo i nestao, namrštena čela, ona osmatra zaliv. »Znate, Rut, iznenadili ste, me kad ste se ponudili da pođete sa mnom. Naravno, ja to veoma cenim. Ali, pre sam očekivao da Alteu ne ostavljate samu. Sa našim dobrim pilotom, mislim. Ili je bilo samo radi mene?« Ovim sam konačno skrenuo njenu pažnju na sebe. »Verujem da je kapetan Esteban veoma fini čovek.« Ove reči me pomalo iznenađuju. Ono što se obično kaže u ovakvim slučajevima jeste otprilike: »Ja imam poverenja u svoju kćer«, ili eventualno, indignirano: »Altea je dobra devojka«. »Ipak je muškarac. Altea ga je, čini mi se, smatrala interesantnim.« I dalje ona gleda zaliv, ali sad oblizuje tu svoju grabljivu gornju usnu. Oko ušiju i grla ima neko rumenilo koje nije od sunčanja, a jednom rukom jedva primetno gladi butinu. Šta to ona vidi sa one druge strane vode? Oho! Mahagonijske ruke kapetana Estebana grle biserno telo gospođice Altee Parsons. Arhaične nozdrve kapetana Estebana šmrkću uz njen nežni vrat. A onda... U visećoj postelji, tako elastičnoj. Maje znaju sve o tome. Fino bogami. Znači Majka Kokoška tako misli.

Osećam se smešnim, ali se i nerviram. Sad to saznajem. Ali, i razmišljanje o nečijoj tuđoj požudi nije loša stvar, kad se čovek nalazi u blatu i kiši. Smirujem se. Sećam se kako je smireno gospođica Altea, kompjuterska programerica, mahala dok smo odlazili. Možda je ona namerno poslala svoju majku da gaca preko zaliva sa mnom, da bi programirala nešto u majanskom stilu? Prisećam se kako sam jednom gledao neki mahagonijski balvan iz Hondurasa kako se zabija, sve iznova i iznova, u svetlucavi beli pesak. Spremam se da predložim gospođi Parsons da dođe pod moje razapeto ćebe, kad ona smireno kaže: »Izgleda da su Maje vrlo fini tip ljudi. I vi ste, čini mi se, tako rekli Altei.« Implikacije ovoga padaju na mene sa kišom. Tip. Kao kad se razgovara o odgajivanju vrsta, pedigreu, nasleđu. Šta, ja sam znači tom svojom primedbom istakao Estebana ne samo kao muškarčinu, nego i kao davaoca odličnih gena? »Rut, da li vi to meni kažete da biste prihvatili poluindijansko unuče? « »Pa, Don, to je Alteina stvar, znate.« Kad pogledam kakva je majka, zaključujem da to stvarno i jeste Alteina stvar. O, za ime mahagonijskih gonada. Rut opet osluškuje vetar, ali ja ne nameravam tako lako da je pustim. Ne posle onog noli me tangere glupiranja. »A, šta će reći Altein otac?« Njeno lice se munjevito okreće prema meni. Istinski je iznenađena. »Altein otac?« Komplikovani poluosmeh. »Neće mariti.« »I, on će prihvatiti takvo unuče?« Gledam je kako odmahuje glavom kao da tera muvu i dodajem zlobnošću bogalja: »Vaš muž je sigurno vrlo fini tip čoveka«. Rut naglo zabacuje svoju mokru kosu i prostreljuje me pogledom. Imam utisak da se ovaj miš od žene polako pretvara u lava. Ipak, govori tiho. »Ne postoji nikakav gospodin Parsons, Don. Niti je ikada postojao. Jedan danski student medicine je Altein otac. Mislim da je stekao priličnu slavu poslednjih godina.« »A, tako«, kažem. Nešto me upozorava da ne kažem »moje saučešće« kao da je taj umro, jer verovatno nije umro. »Mislite, on i ne zna za Alteu?« »Ne zna.« Oči su joj sjajne i podsećaju na pticu kukavicu. »Čini se da je sudbina prema njoj bila gruba.«

»I ja sam odrasla srećno pod istim okolnostima.« Bum, padam mrtav. Tako, tako, tako. Luda slika procvetava u mom umu: generacije usamljenih žena sa prezimenom Parsons izabiraju najpogodnije mužjake i onda polaze na putovanje radi oplođenja. Uostalom, čuo sam da u svetu ima toga sve više. »Bolje da proverim udice.« Ustaje i odlazi. Sjaj iščezava. Ne. Jednostavno: ne, nema kontakta. Zbogom, kapetane Esteban. Noga me grdno boli. U vraga sa gospođom Parsons i njenim orgazmom na daljinu. Posle toga više ne razgovaramo mnogo, što njoj, izgleda, odgovara. Ovaj čudni dan nekako se vuče. Pljusak za pljuskom prelazi preko nas. Rut je uspela da ispeče još ribljih filea, a onda joj je kiša ugasila vatricu. Reklo bi se da pljušti najgore baš pred izlazak sunca iza oblaka. Napokon ona dolazi da sedne pod moj serape, koji se ugnuo od kiše, ali nikakve topline nema. Dremam svestan da Parsonka povremeno ustaje i gleda uokolo. Moja podsvest zapaža da je ona još nervozna. Kažem svojoj podsvesti da prestane već jednom. Budim se i vidim da Parsonka nešto piše na mokrim stranicama jedne sveščice. »Šta je to, spisak za aligatore kad pođu na pijacu?« Automatski učtivi smeh. »Ma, samo jedna adresa. Za slučaj da nas... eto, prosto pravim budalu od sebe, Don.« »Hej.« Pridižem se u sedeći položaj, Ovo me je štrecnulo. »Rut, ma ne brinite se, stvarno vam kažem. Uskoro ćemo se izvući iz ovoga. Imaćete šta da pričate poznanicima.« Nije se ohrabrila. »Da... verovatno hoću.« »Ma hajde, pa nije nam loše. Ovde nema nikakve stvarne opasnosti, znate. Sem ako ste alergični na ribu?« Još jedan smeh-dobre-male devojčice, ali sa drhtanjem. »Ponekad mislim da bih rado otišla ... istinski daleko.« Da bih joj onemogućio da opet utone u ćutanje, kažem prvu stvar koja mi pada na pamet: »Kažite mi jednu stvar, Rut. Čudim se, zašto ste se opredelili za tako usamljen život, u Vašingtonu. Mislim žena kao vi...« »Trebalo bi da se uda?« uzdah, opet nesiguran. Vraća sveščicu u svoj mokri džep.

»Zašto da ne? To je normalan način da se stekne društvo. Ne recite mi da namerno u sebi odgajate neku mržnju prema muškarcima.« »Da nisam lezbejka, mislite?« Ovog puta smeh je stvarniji. »Sa svojim stupnjem proverenosti kod službe bezbednosti? Ne, nisam.« »Dobro, onda, kroz kakvu god traumu da ste prošli, ona ne može večno trajati. Ne možete mrzeti sve muškarce.« Lažni osmeh. »Nije bilo nikakve traume, Don, niti mrzim muškarce. To bi bilo smešno, kao, kao ljutiti se na vremenske prilike.« Ona baca ciničan pogled uvis, na kišu koja nas zasipa nošena vetrom. »Ipak mislim da se zbog nečega ljutite na muškarce. Čak i mene nešto izbegavate.« Hitro kao ugriz miša, ona kaže: »Volela bih da čujem nešto o vašoj porodici, Don.« Mat. Pričam joj onu verziju za javnost, kao više nemam porodicu itd., a ona kaže da joj je stvarno žao, kako je to žalosno. Onda pričamo kako je u stvari odličan život neženja, kako ona sa svojim prijateljima izlazi u pozorište, na koncerte, često putuje, a jedna njena poznanica je glavna blagajnica kod Ringling Bradersa, šta kažete na to? Samo, razgovor se trza kao traka na pokvarenom magnetofonu, ona kruži pogledom po horizontu i osluškuje nešto što nije moj glas. Šta nije u redu s njom? Pa, isto što nije u redu sa bilo kojom drugom sredovečnom ženom praznog kreveta i dosijeom kod službe bezbednosti. Stara navika u razmišljanju navodi me da Parsonku ocenim kao prvoklasnu metu za obaveštajni prodor. » ... sada mnogo više mogućnosti za uspeh u životu.« Kažem: »Znači triput ura za ženski oslobodilački pokret, a?« »Pokret?« Ona se nestrpljivo naginje napred i bolje zateže ćebe. »To je propala stvar.« »Kako to mislite, propala?« kažem zainteresovan tim pesimizmom. Ona me gleda kao da se pita šta mi je, kaže neodređeno: »Pa...« »Hajde, zašto propala? A amandman o jednakim pravima?« Dugo oklevanje. Ona potom progovara izmenjenim glasom: »Žene nemaju nikakva prava, Don, sem onih prava koja im muškarci daju. Oni su agresivniji i jači, oni vladaju svetom. Kad ih bude uznemirila sledeća ozbiljna kriza, naša takozvana prava nestaće kao onaj dim tamo. Postaćemo ono što smo uvek bile: svojina. A, za sve nevolje će baciti

krivicu na nas i našu slobodu, kao što su učinili pri propasti Rima. Videćete.« Sve ovo ona kaže sivim tonom totalnog ubeđenja. Poslednji put sam čuo taj ton kad je jedan tip objašnjavao zašto mora da drži mrtve golubove u fijokama svog stola. »Ma, haj’te: vi i vaše drugarice ste kičma sistema. Kad biste se pobunile, država bi se paralisala za jedno prepodne.« Na ovo ne odgovara osmehom. »To su fantazije«, kaže. »Žene ne funkcionišu tako. Mi smo svet bez zuba.« Osvrće se kao da traži neki izgovor da prekine ovaj razgovor. »Žene se samo trude da ostanu. Žive, jedna tu, druga tamo, u pukotinama vaše svetske mašine.« »To već zvuči kao gerilska operacija«, kažem ne šaleći se mnogo. »Gerilci bar imaju čemu da se nadaju.« Iznenada se vraća onaj veseli osmeh. »Smatrajte nas za pacove, torbare, oposume. Da li ste znali, Don, da oposuma ima svuda, čak i u Njujorku?« Uzvraćam osmeh, ali dlačice na vratu su mi se naježile. A ja pomišljam da sam ja lud. »Muškarci i žene nisu dve različite vrste bića, Rut. Žene rade sve što i muškarci.« »Zaista?« Oči nam se susreću, ali ona kao da vidi duhove između nas, među kapima kiše. Mrmlja nešto kao »Mi Lai« i skreće pogled. »Svi ti beskrajni ratovi…« šapuće, »Sve te ogromne tiranske organizacije koje se bave nestvarnim poslovima. Muškarci žive da bi se međusobno borili, a mi smo deo bojišta. Ništa se tu neće izmeniti, sem ako ne promenimo ceo svet. Ponekad sanjam o... odlasku.« Onda se pribere i dodaje: »Ne ljutite se što pričam ovakve gluposti, Don.« »Pa, i muškarci mrze ratove, Rut«, kažem najblaže što mogu. »Znam.« Sleže ramenima i ustaje. »Ali, to je već vaš problem, zar ne?« Kraj komunikacije. Gospođa Rut Parsons i ja ne živimo na istoj planeti. Gledam je kako se nemirno šeta oko mene i osmatra onu. ruševinu. Onaj ko se toliko otuđi može da završi skupljajući mrtve golubove, što bi bilo problem njene firme. Ali, može da završi poklanjajući svoje poverenje nekom mangupu koji prodaje fore kako će da popravi čitav svet. A to će

biti moj problem, ako se ispostavi da je neki takav bio kod te ruševine prošle noći i da ona njega čeka. Gerilci bar imaju čemu da se nadaju ...? Gluposti. Pokušavam da se namestim udobnije. Vidim da se Sunce kloni ka zapadu, a nebo razvedrava. I vetar konačno popušta. Nije pametno zamišljati da ova sitna žena u ovoj močvari sprovodi neke svoje fantazije u delo. Ali, ona oprema od prošle noći nije bila fantazija. Ako ti momci imaju neke veze sa Parsonkom, ja ću im biti smetnja. Nema na svetu boljeg mesta za sakrivanje leša. Možda je neki čegevarista »fini tip čoveka«. Apsurd. Samo jedna stvar bila bi veći apsurd, a to je, da ja, koji sam prošao kroz ratove, budem likvidiran od strane momka jedne lude bibliotekarke, na godišnjem odmoru. Riba se praćaka u vodi kraj nas. Rut se okreće tako da brzo naleće na ćebe. »Bolje da naložim«, kaže. I dalje osmatra, osluškuje. Dobro, da testiramo. »Očekujete društvo?« To ju je uzdrmalo. Ukočila se, koluta očima oko mene kao na isečku filma sa natpisom »strah« za studente glume. Lepo vidim kako donosi odluku da se smeši. »Pa čovek nikad ne zna.« Smeje se otkačeno, a oči joj i dalje kolutaju. »Idem da nađem za potpalu.« I uz te reči praktično se baca u žbunje. Niko, paranoičan ili ne, ovo ne bi mogao nazvati normalnim ponašanjem. Ili je Rut Parsons sišla s uma, ili čeka nekog, o kome ja ništa ne znam. Dobro, možda je luda. Možda i nije, ali neke greške čovek čini samo jednom u životu. Polako povlačim rajsferšlus na onom pojasu koji nosim ispod odeće, tajno, uz telo. Razmišljam: ako neko dolazi, treba da uzmem neko sredstvo za ublaženje bolova u nozi i da se maksimalno udaljim od gospođe Rut Parsons pre nego što taj stigne. U mom tajnom pojasu je i mali pištolj 7,62 za koji Rut ne zna, ali nemam nameru da ga vadim. Moj program za dug život predviđa da pucnjavu gledam samo na TV, sa posebnim naglaskom na bekstvo kad zagusti. Biću bezbedan, sam u močvari, među mangrovima... Jesam li poludeo? U tom času Rut se pojavljuje, gleda prema ruševini zaklanjajući oči šakom zbog sunca, nešto skriva u džep koji zakopčava i energično zateže kaiš svojih pantalonica.

Odlučujem se. Gutam nasuvo dve tablete od po sto miligrama, što bi trebalo da mi omogući da hodam a da mi ne poremeti zdravo rasuđivanje. Sada treba pričekati koji minut. Proveravam da li su mi kompas i udice u džepu i čekam, dok Rut pokušava da opet naloži vatru, bacajući pogled krišom onda kad misli da ne gledam. Ravni svet oko nas dobija nezemaljsku ćilibarsku i ljubičastu boju. Noga mi se umrtvljuje, bol popušta. Rut se zavukla pod žbunje, traži nešto suvo. Vidim samo jedno njeno stopalo. Sad je čas da bežim. Okej. Grabim svoju dugu motku. Odjednom se to stopalo trza i Rut viče, tačnije, iz grla ispušta ono »Ahaaaa« koje znači čisti užas. Stopalo iščezava u kršenju grančica. Ustajem na noge uz pomoć motke i vidim nepokretne prilike na obali. Rut čuči okrenuta vodi postrance i drži se za stomak. Oni su metar niže, na vodi, u skifu, uskom i dugačkom čamcu. Dok sam se ja predomišljao kao budala, oni su mi se zavukli praktično pod zadnjicu. Ima ih trojica. Visoki su i beli. Pokušavam da ih sagledam kao ljudska bića u nekakvim belim svemirskim odelima. Onaj najbliži obali ispruža dugu belu ruku prema Rut. Ona se trza i izmiče. Ruka se rasteže za njom. Izdužuje još, i još. Dva metra te ruke sada stoji horizontalno u vazduhu. Na njenom kraju mrdaju neke male crne stvari. Tražim pogledom lica i vidim crne udubljene tanjire sa vertikalnim prugama koje se polako okreću. Nema više nikakvih mogućnosti da ih smatram ljudskim ili bilo kakvim poznatim bićima. Kakve je to duhove Rut prizvala? Ne čuje se ni glasak. Trepćem, trepćem, ovo ne može biti stvarno. Ona dvojica na udaljenijem kraju skifa namotavaju svoje ruke oko nekog aparata na tripodu. Neko oružje? Iznenada čujem onaj isti glas od prošle noći. »D-d-dati...« stenje taj glas. »D-dati...« Blagi bože, što god da je nije priviđenje. Prestravljen sam. Moj mozak se trudi da ne smisli ni jednu jedinu reč. A Rut? Dabome, i Rut je van sebe od straha: izmiče se od ovih čudovišta, gleda u njih otvorenih očiju i usta. Ova trojica nisu ničiji prijatelj, očigledno. Rut stiska nešto uz telo. Zašto se ne popne na obalu i sakrije iza mene?

»D-dati.« To dopire iz aparata na tronošcu. »Moo-im daa-tii.« skif malo uzvodno, prati Parsonkino kretanje. Ruka ponovo počinje da se isteže prema njoj, a crni prsti se uvijaju. Rut grabi da se popne uz obalu. »Rut!« vičem. Glas me izdaje. »Rut, ovamo iza mene!« Ne gleda me, štaviše, vraća se do vode a izmiče ustranu. Moj strah eksplodira u gnev. »Ma dolazi ovamo!« Slobodnom rukom vadim svoj 7,62 iz pojasa. Sunce je upravo zašlo. Ona se ne okreće. Uspravlja se bojažljivo, još ne pušta to što ima. Vidim da joj se usta pomiču. Šta?! Ona to razgovara sa njima? »Molim vas...« kaže Rut i guta. »Molim vas, razgovarajte sa mnom. Treba mi vaša pomoć.« »RUT!!!« U tom času se najbliži beli monstrum izvija u ogromno slovo S i baca se ka obali, pravo na nju. Dva i po metra zatalasanog belog užasa. Ja pucam i pogađam Rut. To tek posle nekoliko trenutaka saznajem. Tako brzo sam izvukao pištolj i opalio da je motka pomoću koje stojim kliznula ustranu, i ja sam pucao već padajući na leđa. Ustajem, čujem kako Rut vrišti: »Ne! Ne!« Onaj stvor se vratio u svoj čamac a Rut je pobegla malo dalje. Stišće zdravom rukom svoj okrvavljeni lakat. »Prestani, Don. Niko te ne napada.« »Zaboga! Ne budi blesava, ne mogu da ti pomognem ako ostaješ pored njih.« Nema odgovora. Niko se ne pomiče. Ništa se ne čuje sem zujanja nekog putničkog mlaznjaka u visinama. Na vodi ispod mene, sve mračnije tri bele figure nemirno podešavaju svoj položaj. Stičem utisak da se radarske tanjiraste antene usmeravaju. Reči mi same ulaze u glavu: vasionci. Bića su sa druge planete. I, šta da radim, da zovem Predsednika? Da ih zarobim ovako sam, preteći ovom pampuračom od revolvera? Sam sam, zalutao sam bogu iza leve plećke, služim se samo jednom nogom, a mozak mi je pun meperidin hidrohlorida, za ublažavanje bolova. »M-lllliim«, njihova mašina opet mumla, »trre-a poom-ć«.

»Naš avion je pao«, kaže Rut nekim vampirskim glasom, kao sa drugog sveta. Pokazuje rukom prvo uvis, ka tom mlaznjaku, pa onda ka zalivu. »Moje… moje dete je tamo. Molim vas da nas povedete tamo vašim čamcem.« Za ime sveta. Dok ona maše rukom, uspevam da vidim šta to ona stiska uz telo. Tom ranjenom rukom ona drži nešto svetlucavo, valjda metalno, što liči na veliki razvodnik paljenja. Otkud...? Prisećam se: jutros je bila dugo odsutna, i možda je tada to našla. Nešto što su oni ostavili ili izgubili. Zato se onako često zavlačila pod žbunje: gledala je taj predmet. Sakrila ga je a meni ništa nije rekla, samo je čekala. Sad su se vlasnici vratili i uhvatili je. To im treba. Ona, zaboga, pokušava da se pogađa. » . . . preko vode«, kaže Rut, opet pokazujući rukom. »Povezite nas. Mene. I njega.« Crna lica se okreću ka meni, slepa i užasna. Kasnije ću možda biti zahvalan za to »nas«, ali sada nisam. »Baci pištolj, Don. Povešće nas nazad.« Glas joj je slab. »Vraga ću da bacim pištolj. Vi, ko ste vi? Šta radite vi ovde?« »O, zar je to važno? On je uplašen«, viče im ona. »Zar ne razumete?« Rut mi ne izgleda ništa zemaljskije nego oni, u ovom sumraku. Bića u skifu nešto cvrkuću između sebe. Njihova kutija počinje da muče: »Ss-stu ... denti.« Toliko sam razabrao. »Sss-tudamo., . nnnnee štšteettii mmi... kah...« onda nešto besmisleno i na kraju: D-daaaatti... mmi... idde...« Dakle, miroljubivi studenti, istražuju našu kulturu. Sad eto i međuzvezdane razmene studenata. O, ne. »Donesite mi to ovamo, Rut, ovog časa!« Ali ona polazi prema njima i kaže: »Uzmite me.« »Čekaj, ženo, treba ti zavoj za tu ruku! Kompresa!« »Znam. Molim vas da ostavite taj pištolj, Don.« Ušla je u skif, sa njima je. Oni se ne miču. »Isuse Hriste.« Polako, protiv svoje volje, puštam iz ruke svoj 7,62. Krećem nadole i osećam se kao da plivam — adrenalin i »Demerol« daju nezgodnu mešavinu. Skif klizi bliže, meni u susret. Rut je na pramcu, ne pušta onaj predmet. Vasionci ostaju na krmi iza svog tronošca, podalje od

mene. Zapažam da je skif kamuflažno obojen, u zeleno i tamno braon. Svet oko nas je dobio duboku, senovitu tamnoplavu boju. »Don, donesite vreću s vodom.« Vraćam se, dovlačim plastičnu vreću za pijaću vodu. Pada mi na um da je stvarno pošizela: šta će nam sad voda? Ali ni moj mozak nešto ne radi najbolje. Ništa i ne vidim sem silno istegnute bele gumaste trake sa crnim crvima na kraju, koja mi pridržava tu narandžastu vreću, pomaže mi da je napunim slatkom vodom kojom plovimo. Ne, ovo ne može biti stvarnost. »Možete li da se popnete unutra, Don?« kaže ona. Vreća je u čamcu, a ja dižem ovu ukrućenu nogu da nekako uđem. Dve duge bele cevi kreću ka meni. E, nećete! Ritnuvši se malo žešće, upadam u čamac, tumbam se po njegovom dnu, uz Rut. Ona se izmiče. Počinje neko zujanje, škripanje. Dopire iz klinaste izbočine na sredini čamca. Krećemo se, klizimo preko vode. Zurim u tu klinastu izbočinu, ništa ne mislim. Jesu li to tajne njihove vasionske tehnologije? Nikakvu tajnu ne vidim. Izvor pogonske snage je ispod ovog trouglastog poklopca, širokog pedesetak santimetara. Ni aparat na tronošcu ne otkriva mi mnogo, sem što jedan njegov deo ima veliko sočivo. Njihova svetlost? Izlazimo na otvoreni deo plićaka, zujanje se pojačava, jurimo po vodi sve brže i brže. Pedeset kilometara na sat? Teško je to oceniti u ovom mraku. Čini mi se da je korito njihovog čamca prilagođeni trihedral, kao što je to slučaj kod naših, zemaljskih čamaca, ali talasi ga udaraju daleko manje nego što bih očekivao. Dužina čamca, recimo nešto manje od sedam metara. Planovi o zarobljavanju mi se vrte po glavi — trebaće mi Estebanova pomoć. Iznenada, prava poplava bele svetlosti izbija iz tronošca i širi se trouglasto, zahvatajući nas na pramcu. Vasionci ostaju skriveni u tami, na krmi. Vidim da Rut priteže kaiš oko svoje ruke, iznad rane, ali onaj predmet ne pušta. »Da vam ja napravim taj povez?« »Hvala, ne treba.« Taj vasionski predmet ispušta svoju svetlost, kao da malo fosforescira. Naginjem se ka Rut i šapućem: »Dajte mi to, da dam Estebanu.« »Ne!« Ona se izmiče, dolazi do same ivice. »To je njihovo, potrebno im je.«

»Šta?! Jeste li poludeli?« Toliko me iznenađuje taj njen stav da bukvalno mucam. »Naša je dužnost da, da...« »Nisu nam ništa nažao učinili. Sigurna sam da su mogli.« Njene me oči gledaju intenzitetom grabljive zveri. U beloj svetlosti izgleda kao ludakinja. Čak i ovako smućen shvatam da će se jadnica baciti preko ivice ako nešto pokušam. I poneće taj predmet. »Mislim da su blagorodni«, mrmlja ona. »Ama, boga mu, Rut, to su bića iz vasione.« »Navikla sam na to«, kaže ona rasejano. »Eno ostrva! Stop! Ovde stanite!« Skif usporava, okreće se. Na svetlosti, gomila zelenila kao da se smanjila. Odsjaj metala — avion. »Altea! Altea! Jesi li dobro?« Povici i pokreti u avionu. Plima je, plovimo iznad peska. Vasionci tako upravljaju čamcem, da mi ostajemo napred, osvetljeni, a oni pozadi u mraku. Vidim kako kroz morsku vodu ka nama žuri jedna bleda ljudska figura, a za njom, nešto sporije, jedna tamnija. Esteban se sigurno čudi ovakvom svetlu. »Altea, gospodin Fenton se povredio. Ovi ljudi su nas dovezli, sa vodom. Kako si?« »Savršeno okej«, kaže Altea. Prilazi nam kroz vodu koja joj je do pojasa, zaviruje uzbuđeno.« Mama, kako si ti? Jao, kakvo svetlo!« Kao neki automat, kao robot, dodajem joj blesavu vreću sa vodom. »Neka, to će uzeti kapetan«, kaže Rut oštro. »Altea, možeš li da se popneš u čamac? Brzo, važno je.« »Evo me!« »Ne, ne!« bunim se ja, a čamac se malo naginje na jednu stranu — Altea navrat-nanos uskače u njega, Vasionci cvrkuću, a njihova kutija za razgovor počinje da stenje: «Da-da-daaaj... saad daaaaj.« »Que lega?« kaže Esteban. Njegovo lice se pojavljuje pokraj mene. Žmirkajući, zuri u izvor svetla. »Grabi to, uzmi joj tu stvar koju ima...« ali, Rut me svojim glasom nadjačava: »Kapetane, izvucite g. Fentona iz čamca, povredio je nogu. Samo požurite, molim vas.«

»Čekaj, ej, stoj!« vičem ja, ali već me je obuhvatio rukom oko pojasa. Kad vas Maja zgrabi, ponese vas. Čujem kako Altea uzvikuje: »Mama! Tvoja ruka!« i padam preko Estebana. Teturam se, do pasa u vodi. Uopšte ne osećam ni levu ni desnu nogu. Malo sam čvršći na nogama, ali skif je već metrima daleko. Dve žene sede, nagnule su glavu jedna ka drugoj i ćućore nešto. »’Vataj ih!« otržem se od Estebana i srljam ka čamcu. Rut, u njemu, ustaje i okreće se ka nevidljivim vasioncima. »Povedite nas sa sobom. Molimo vas. Želimo da pođemo sa vama, da odemo odavde.« »Rut!« vičem. »Estebane, da zgrabimo čamac.« Bacam se i gubim tlo ispod nogu. Vasionci, iza svoje zavese od svetla, cvrkuću kao ludi, »Molimo vas da nas povedete. Nije bitno kako izgleda vaša planeta. Naučićemo... uradićemo bilo šta! Nećemo stvoriti nikakav problem. Molim vas. Molim vas.« Čamac klizi sve dalje. »Rut! Altea! Jeste li lude?! Čekajte...« ali sve što mogu da učinim jeste da gacam usporeno napred, kao u košmaru, dok ta prokleta kutija šišti: »Nnne doođe... viššše... nnne dođđe...« Altea gleda u tom pravcu, smeši se otvorenih usta. »Da, razumemo«, uzvikuje Rut. »Ne želimo da se vraćamo. Molim vas, povedite nas!« Ja se dernjam, ali Esteban se probija kroz vodu brže od mene, vičući nešto o radiju. »Daaaa«, kaže kutija. Rut iznenada seda, grli Alteu. U tom času Esteban grabi ivicu čamca. »Drž’, Estebane, ne puštaj da odu!« On mi dobacuje preko ramena jedan kratak pogled svojih kosih očiju, pogled koji označava potpuno nemešanje. Dobro je on primetio kamuflažnu boju i odsustvo ma kakve ribarske opreme. Očajno navaljujem, opet se okliznem i kada se pridignem čujem kako Rut kaže: »Mi odlazimo sa ovim ljudima, kapetane. Pare za prevoz, što ste nas vozili, uzmite iz mog novčanika, u avionu je. A ovo dajte gospodinu Fentonu.« Dodaje mu nešto malo, cnu sveščicu. On je uzima laganim pokretom. »Estebane, ne« On pušta čamac.

»Mnogo vam hvala«, kaže Rut. Skif plovi sve dalje od nas. Glas joj je nesiguran i ona ga pojačava. »Don, neće biti nikakve nevolje. Pošaljite taj telegram, molim vas. To je upućeno jednoj mojoj prijateljici, koja će se za sve pobrinuti.« Onda dodaje najluđi detalj te noći. »Silna je to cura. Ona je direktorka škole za bolničarke na N. I. H.« Skif plovi. Čujemo kako Altea kaže nešto kao »prava stvar«. Tako mi svega... Evo, počinje zujanje. Svetlo se brzo udaljava. Poslednji put gledam gospođu Rut Parsons i gospođicu Alteu Parsons, dve sitne senke naspram tog svetla, kao dva oposuma. Svetlost se gasi, zujanje se pojačava, i one odlaze, odlaze, otišle su. U crnoj vodi nedaleko od mene Esteban svima i svakome na svetu poručuje da bi mogli malo da se čingarse. »Valjda prijateljima«, kažem neubedljivo, »Imao sam utisak da hoćeš s njima.«« Uporno ćuti i vuče me ka avionu. Zna Esteban šta bi se moglo sresti u ovim krajevima, zna bolje od mene, a takođe ima svoj sopstveni, majanski program za dug život. Čini mi se da je u boljoj formi nego pre. Ulazeći u avion primećujem da viseća postelja nije na istom mestu. Jedino što se desilo te noći jeste da je vetar promenio pravac. Sledećeg jutra jedna Cesna kruži već u sedam i trideset oko našeg peskovitog ostrva, pod vedrim, sunčanim nebom. Oko podneva stižemo nazad u Kozumel. Kapetan Esteban uzima pare za važnju i sa lakonskim pozdravom kreće u svoj teški rat sa osiguravajućim društvom. Kofere Parsonki ostavljam kod predstavnika kompanije »Karibe«, a njega za to baš briga. Šaljem telegram, koji je adresiran na neku gospođu Priscilu Hejz Smit, takođe iz Betezde. Odvlačim se do doktora i u tri po podne sedim na terasi hotela »Kabanjas«, sa vrlo debelom nogom i duplom margaritom, nastojeći da u celu stvar poverujem. Telegram je glasio: »Altea i ja koristimo priliku za ekstraordinarnu priliku za putovanje. Odsutne više godina. Molim, sredite naše poslove. Voli te Rut.« To je ona napisala popodne, vidite. Naručujem još jedno duplo piće i grickam se što nisam bolje osmotrio onu čarlamu. Da li je možda imala etiketu: »Proizvedeno na Betlgezu?« Kako je mogla Parsonka, luda ili ne, samo na osnovu tog predmeta da pretpostavi...?

I ne samo to, nego da se ponada, da planira...? Ono njeno »Volela bih da odem istinski daleko«... Eto šta je planirala celog dana. Čekala je, nadala se, smišljala kako da se domogne svoje ćerke. Sa ciljem da njih dve pođu na neku tuđu planetu, koju ni videle nisu... Uz treće piće pokušavam da smislim vic o ženama koje su se otuđile od muškaraca, ali nisam stvarno zagrejan za šalu. A siguran sam da neće biti nikakvih komplikacija, nikakve gnjavaže. Dve pripadnice ljudskog roda, od kojih je jedna možda trudna, otišle su pretpostavljam, među zvezde. Tkivo ljudskog društva neće se ni najmanje uznemiriti, neće ispoljiti ni najmanji talasić. Padam u neko potišteno mozganje: da li sve gospođe Parsons ovog sveta spremno čekaju da iskrsne prva prilika, pa da odu sa Zemlje? Hoće li gđa Parsons naći neki način da jednoga dana pošalje po Priscilu Hejz Smit, tu »silnu curu«? Šta drugo da radim, sem da naručim još jedno hladno piće i da zamišljam Alteu? Kakva li će sunca gledati kosooki potomak kapetana Estebana, ako ga bude? »Ulazi, Altea, idemo do Oriona.« »Nema problema, kevo.« Možda su one na neki poseban način vaspitane? Živi jedna tu, druga tamo, u pukotinama vaše svetske mašine... A za bića iz vasione Navikla sam na to. Nije se uopšte šalila. Ludo. Kako može jedna žena da se opredeli za život među nepoznatim čudovištima, da kaže zbogom svome domu, i svome svetu. I dok me margarite polako savladuju, čitav ludi scenario se svodi na dve male senke što sede jedna kraj druge, u svetlosti vasionaca, dok se ova polako udaljuje. Pobegoše nam dva oposuma.

K. Dž. Čeri Kasandra Vatre. Nepodnošljive su ovde. Sve su jače. Pipajući, Alis je tražila vrata stana. Znala je da su čvrsta i da će izdržati. Osećala je hladnoću metala okrugle brave između tih plamenova ... kroz dim koji se valjao, mogla je da vidi sablasne stepenice. Jasno je osećala kako silazi niz njih, ubeđujući svoja čula da će one izdržati njenu težinu. Luda Alis. Nije žurila. Vatre su gorele. Prošla je kroz njih i sišla na čvrsto tlo — nije mogla da čeka lift, taj zatvoreni prostor sablasnog poda, koji je padao dole i samo dole; došla je u prizemlje, skretala svoj pogled od crvenih, hladnih plamenova. Avet joj je nazvala dobro jutro ... stari Vilis, tanak i providan, nasuprot plamenova koji su skakali. Zažmirila je i osorno otpozdravila — nije propustila da vidi drhtaje glave starog Vilisa kada je otvorila vrata i izašla. Podnevni saobraćaj je prošao, na ulici su se videli nepažljivi plamenovi, cigle kotrljale, olupine brodova plamtele. Stan je propadao — crne cigle padale su u bezdan. Pakao među zelenim, sablasnim drvećem. Stari Vilis je izbegavao plamenove, okrećući se i padajući da bi se otrgnuo. Ugljenisano meso je umiralo. Jedva se uzdržavajući, Alis više nije plakala. Nije obraćala pažnjiu na užas koji se rasuo oko nje, trudeći se da prođe kroz raspadajuće cigle. Cigle koje nisu sadržavale nikakvu supstancu. Prolazila je pored duhova koje nije mogla da uznemiri u njihovoj žurbi. Kingslijev kafe je bio najmanje oštećena zgrada. To joj je bilo pribežište za popodne, tu je imala osećaj sigurnosti. Otvorila je vrata, zazvonilo je izgubljeno zvonce. Avetinjski gosti su je posmatrali i šaputali. Luda Alis. Šaputanje ju je uznemiravalo. Izbegavala je njihovu prisutnost i njihove poglede. Sela je u drveni separe u uglu, koji je jedino mogao da podnese pramenove vatre. RAT — naslov ispisan crnim teškim slovima. Zadrhtala je pogledavši u samrtničko lice Sama Kingslija. »Kafu«, rekla je, »i sendvič sa šunkom.«

Uvek isto. Nije menjala čak ni red. Luda Alis. Njena patnja joj je otpomagala. Otkada su je otpustili iz bolinice, kriza je nailazila svakog meseca. Jednom nedeljno je dolazila na kliniku do lekara, koji su sada izgledali izbledelo kao i ostali. Zgrada je gorela oko njih. Dim se valjao kroz plave, antiseptične holove. Prošle nedelje je zapaljen pacijent trčao kroz njih. Zveckanje porculana. Sam je stavio kafu na sto, a odmah zatim i sendvič. Pognula je glavu i počela da jede providnu hranu sa polurazbijenog porcelanskog tanjira. Naprsla, vatrom zamrljana šolja sa providnom drškom. Jela je, dovoljno gladna, ne obazirući se na užas koji je za nju postao običan. Sto puta viđeni, i najgori prizori gube svoju snagu. Više nije vrištala na senke. Razgovarala je sa duhovima, jela hranu koja je nekako ublažavala bol u njenom stomaku, nosila isti suviše dugački džemper, plavu košulju i sive pantalone zato što joj je jedino to izgledalo pristojno. Noću je sve to prala pa sušila i opet oblačila sledećeg dana, ostavljajući ostale stvari da vise u ormanu. Nije pričala lekaru o ovome. Život u bolnici i van nje naučio ju je da ne bude suviše poverljiva. Znala je šta treba da im kaže. Polovina razuma joj je govorila da se smeje tim avetinjskim licima, koja su prepredeno baratala svojim mapama i kartama u ruševinama koje su počinjale da tinjaju u kasno popodne. Ugljenisan leš je ležao u hodniku. Nije se uzdržavala dok se ironično smeškala doktoru. Dali su joj lekove. Lekovi su zaustavili snove, zavijanje sirena, vizije o stepenicama koje izmiču. Tako je prolazila noć u njenom stanu. Dopustili su joj da spava u sablasnom krevetu visoko iznad ruševina, sa plamenovima koji su pucketali i glasovima koji su vrištali. Nije pričala o ovome. Žalila se jedino na noćne more, uznemirenost, a oni su joj dali još više crvenih pilula. RAT, naslov je obaveštavao. Podigla je šoijicu i tacna je zazvečala. Progutala je poslednji komad hleb i sprala ga kafom, trudeći se da ne gleda napred kroz slomljeni prozor na ulicu, gde se ulubljeni metal olupina brodova pušio. Stajala je kao što je to činila svakoga dana. Sam joj je napunio šoljicu, gunđajući. Podigla ju je uživajući u aromi kafe, tako je zaustavila drhtanje ruku. Zvono se nerazgovetno oglasilo. Čovek je zatvorio vrata i seo kod blagajne. Ceo, jasan u njenim očima. Piljila je u njega, uzdrhtavši. Srce joj je tuklo. Poručio je kafu, pokrenuo se da kupi novine od prodavca, ponovo seo,

ostavljajući kafu da se hladi dok je čitao novine. Videla je jedino njegova leđa — poderani braon kožni kaput, smeđu kosu koja pada malo preko okovratnika. Na kraju je popio hladnu kafu u jednom gutljaju, bacio novac na blagajnu i ostavio novine da leže naslovom nadole. Mlado lice, meso i kosti među duhovima. Ignorišući sve, pošao je prema vratima. Počela je da se probija ka njemu. »Hej«, pozvao ju je Sam. Pretraživala je po svom novčaniku zveckajući i nepažljivo bacila na blagajnu veću novčanicu no što je bilo potrebno. Napustila je kafe, zaobilazila gomile otpadaka, ne razmišljajući o njima, videla je samo njegova leđa kako nestaju među sablastima.

Trčala je gurajući sablasti od sebe, ne plašeći se vrištećih plamenova koji su iz otpadaka bezbolno pljuštali po njoj. Nastavila je da trči. Duhovi su se okrenuli i piljili u nju šokirani i — on je uradio isto. Dotrčala je do njega, zapanjena što vidi šok na njegovom licu — dok je gledao u nju. »Šta je?« pitao je. Omamljena, nije želela da vidi ono što je videla. Gledao je u nju potpuno isto kao i ostali. Nije mogla da odgovori. Ljutit, nastavio je da hoda. Ona ga je pratila; suze su joj se kotrljale niz lice, dah joj je stao u grlu. Ljudi su začuđeno gledali. Primetio je njeno prisustvo i ubrzao hod kroz otpatke, kroz vatru. Zid je počeo da pada, vrisnula je. Trgao se na to. Iza njega, prašina i čađ su se digli kao oblak. Na licu mu se ogledala ljutnja, a i izbezumljenost. Piljio je u nju kao što su i drugi činili. Neka majka je sklonila svoju decu da ne gledaju ovu scenu. Banda maloletnika je zurila hladnog pogleda, smeškajući se. »Čekaj«, rekla mu je. Otvorio je usta kao da će početi da je proklinje; ustuknula je dok joj je hladni vetar vatre sušio suze. Lice mu se iskrivilo u zbunjenoj samilosti. Gurnuo je ruku u džep i počeo da izvlači novac sa namerom da joj ga da. Odmahnula je glavom, trudeći se da zaustavi suze — pogledala je uvis kolebajući se, izgledalo joj je kao da su se i ostale zgrade zapalile. »Šta nije u redu?« pitao je. »Šta nije u redu sa tobom?« »Molim te«, rekla je. Pogledao je duhove koji su zurili, a onda počeo polako da hoda. Išla je uz njega, hrabreći sebe da ne zavrišti na ruševine,

na pepeljaste figure koje su se kretale lutajući kroz spaljene koostrukcije zgrada, na izuvijane leševe na ulici gde se odvijao saobraćaj. »Kako ti je ime?« pitao je. Rekla mu je. Dok su hodali, posmatrao ju je s vremena na vreme, mršteći se i naibirući čelo. Imao je lice suviše istrošeno za mladost i sitan ožiljak pored usana. Izgledao je stariji od nje. Osećala se neprijatno dok su mu pogledi lutali po njoj; rešila je da to prihvati, da se nosi sa svim što joj daje ova čvrsta pojava. Uhvatila ga je pod ruku, čvrsto zabivši prste u istrošenu kožu jakne. Prihvatio je to. Posle nekog vremena skliznuo je rukom iza nje i uhvatio je oko struka, hodali su kao ljubavnici. RAT, naslov je plakao. Skrenuo je u ulicu pored Tenove prodavnice oružja. Sprečavala ga je da ide tim putem zbog onoga što je tamo videla. Zaustavio se osetivši to, okrenuo se ka njoj dok su mu leđa bila okrenuta vatrama tog požara. »Ne idi«, rekla je. »Kuda želiš da ideš?« Slegla je ramenima pokazujući u drugom pravcu, na glavnu ulicu. Govorio joj je tepajući joj kao detetu, šaleći se na račun njenog straha. To je izgledalo žalosno. Da neko postupa sa njom na takav način. Bila joj je poznata ta vrsta ponašanja, ali je i to prihvalila. Zvao se Džim. Juče je u grad došao autostopom. Nije poznavao nikoga ovde. Slušala je njegovo nespretno brbljanje i kada je završio još je zurila u njega. Videla je njegovo lice u očaju. »Ja nisam luda«, rekla mu je. To je bila laž koju je svako u gradu znao, samo on ne jer nije poznavao nikoga. Njegovo lice je bilo čvrsto i istinito a mali ožiljak pored usana davao mu je oporost dok je razmišljao; u neko drugo vreme uplašio bi je. Sad je strahovala da ga ne izgubi među tim duhovima. »Rat je.« Klimnula je, trudeći se da gleda u njega a ne u vatre. Njegovi prsti su je dodirivali nežno. »Rat je«, ponovio je. »Svi su ludi, svako je lud.« Stavio je ruku na njeno rame. Krenuli su ka parku, gde se zeleno lišće lelujalo na crnim skeletnim granama. Hodali su duž jezera, i po prvi put posle dužeg vremena slobodno je odahnula osetivši celu njegovu razumnu pojavu pored sebe. Kupili su kukuruz, seli na travnatu obalu jezera i bacali ga sablasnim labudovima. Prikaze su prolazile pored njih. Osećala je kako su okupirali to

zemljište — uprkos naslovima po novinama ti stari ljudi su se izveštačeno, izvežbanom mirnoćom kretali. »Da li ih vidiš?« usudila se konačno da ga upita. »Svi su tanki i sivi.« Nije je razumeo, samo je slegnuo ramenima. Oprezno je napustila to ispitivanje. Podigla se i zagledala u horizont gde se dim vijorio na vetru. »Da kupim hranu?« pitao je. Okrenula se, bila je pripremljena na ovo. Stidljivo i očajnički se osmehnula. »Da«, rekla je, znajući šta je on želeo da kupi time. Mrzela je sebe, očajno uplašena da će on otići noćas ili sutra. Nije poznavala ljude. Nije imala ideju šta da kaže ili uradi kako bi sprečila njegov odlazak, jedino je znala da će on to učiniti kada spozna njeno ludilo. Čak i njeni roditelji nisu mogli to da podnesu —posećivali su je svakog prvog u bolnici, onda samo za praznike, a na kraju je uopšte nisu posećivali. Nije znala gde se nalaze. U susedstvu je bio dečak koji se udavio. Morala je da kaže da će mu se to desiti. Plakala je zbog toga. Ceo grad je govorio da je ona bila ta koja ga je gurnula. Luda Alis. Bezopasna maštanja, govorio je lekar. Pustili su je. Bile su to specijalne škole, državne škole. I s vremena na vreme — bolnice. Sredstva za umirenje. Ostavila je crvene pilule kod kuće. Od njih su joj se znojili dlanovi, donosile su joj mrtvilo, zaustavljale snove. Stisnula je usne, uprkos panici, i odlučila da joj nisu potrebne. Brzo je stavila svoju ruku u njegovu i nastavila da hoda sa njim sigurnim koracima. Popeli su se uz stepenice i izašli iz parka na ulicu. Vatre su se zaustavile. Nestale su. Sablasne zgrade su se izdizale iznad svojih besprizornih i nazupčenih konstrukcija. Prikaze su se kretale kroz hrpe otpadaka, ponekad gotovo nevidljive. Jedva ju je vukao, korak joj je zapinjao, stavio je svoju ruku oko nje. »Drhtiš«, rekao je. »Hladno ti je?«

Zatresla je glavom, trudeći se da se osmehne. Vatre su otišle. Bio je to dobar predznak za nju. Noćne more su završene. Zagledala se u njegovo brižno lice. Osmeh joj je zamalo prerastao u divlji smeh. »Gladna sam.«

Dugo su jeli kod Grabenovih — on u svojoj istrošenoj jakni, ona u džemperu koji je visio na laktovima i stražnjici. Sablasni gosti koji su bili daleko bolje obučeni zurili su u njih. Seli su u najbliži ugao do vrata. tu su bili manje upadljivi. Na nepostojećim stolovima stajao je napuknuti kristal i slomljeni porcelan, dok su zvezde hladno treptale u ruševinama koje su zjapile iznad velikog slomljenog lustera što je beskrvno svetlucao. Ruševine, hladne, mirne ruševine. Alis je smireno pogledala oko sebe. Neki mogu da žive u ruševinama, jedino tako vatre nestaju. Tu je bio Džim, smešio se na nju bez ikakvog sažaljenja, jedino je postojalo divlje vilinsko očajanje koje je razumela: on koji je potrošio mnogo više no što je sebi mogao priuštiti i to u Grabenovom restoranu čiju unutrašnjost nije očekivala da će videti — rekao joj je — kako se moglo očekivati — da je bila prekrasna. Drugi su morali to da potvrde. Zamerala mu je u podsvesti takav postupak, njemu, kome je ona odlučila da veruje. Nasmešila se žalosno kada joj je to rekao i brzo odustala od toga u strahu da ga ne uvredi svojom melanholijom. Opet se nasmešila. Luda Alis. Saznaće i ostaviće je ako ne bude obazriva. Trudila se da sve okrene na šalu, da se nasmeje. Onda je muzika stala i buka sa ostalih stolova se utišala. Spiker je davao obaveštenija bez svrhe. Skloništa ... Skloništa ... Skloništa ... Krici su provalili. Stolice se prevrnule. Alis je pošla hramajući, osećajući Džimovu hladnu čvrstu ruku u svojoj, videla je njegovo uplašeno lice kako izgovara njeno ime. Onda ju je podigao, gurajući se sa njom. Počeo je da trči. Napolju je šibao hladan vazduh. Opet se šokirala videći prizore ruševina i prikaza koje su se međusobno svađale. Taj haos gde su vatre besnele. Alis je znala.

»Ne«, plakala je, vukući ga za ruku. »Ne«, insistirala je. Telesa koja su se jedva nazirala udarala su ih u žurbi, do uništenja. Dao joj je iznenadnu sigurnost pruživši joj ruku. Zajedno, kloneći se gomile, dok su sirene ludački zavijale u noći — bežali su stazama kroz ruševine, stazama koje je ona znala. Kafanski stolovi kod Kingslija, stajali su napušteni sa nedirnutom hranom, vrata su bila napola pritvorena, stolice isprevrtane. Prošli su kroz kuhinju i spustili se u podrum, u mrak, hladnu sigurnost koja ih je štitila od plamenova. Niko ih nije pronašao. Na kraju se zemlja zatresla. Bilo je suviše duboko za zvuk. Sirene su prestale i nisu se više javljale. Ležali su u mraku satima stisnuti jedno uz drugo i drhtali dok je nad njima besneo zvuk vatre. Dim im se zabadao u oči i u nozdrve. Dopirala je udaljena lomljava cigala, hučanje koje se približavalo i treslo zemlju nikada suviše blizu njihovog skrovišta. Ujutro, vukli su se u mutno dnevno svetlo sa tragovima vatre u vazduhu. Ruševine su bile čitave i umirene. Sablasne zgrade i njihove konstrukcije stajale su čvrsto. Prikaze su nestale. Jedino su vatre bile čudne, neke istinite, neke ne, igrale su se nad mračnim i hladnim ciglama. Većina njih je gubila boju. Džim se nežno zaklinjao i plakao. Kad je pogledala u njega, bila je bez suza. Slušala ga je kad je počeo da priča o njima dvoma, o napuštanju grada... »Dobro«, rekla je. A onda je stisla usne i zatvorila oči pred onim što je videla na njegovom licu. Kad ih je otvorila, videla je iznenadnu providnost i ispraznost krvi. Drhtala je dok ju je drmao. Njegovo providno lice je bilo izbezumljeno. »Šta nije u redu?« pitao je. »Šta nije u redu?« Nije mogla da mu kaže, nije htela. Setila se dečaka koji se udavio, setila se ostalih duhova. Iznenada se istrgla iz njegovih ruku i počela da beži, naglo menjajući pravac kroz lavirint smeća, koje je ovoga jutra bilo stvarno. »Alis«, vikao je i trčao za njom.

»Ne«, plakala je. Iznenada se okrenula videvši nestabilan zid. Zaustavila se, nesposobna da nastavi beg. Pokazivala mu je rukama da se vrati, upozoravala ga. Zid se zatresao i pao. Podigla se velika prašina koja je za trenutak zaklonila sve. Stajala je i dalje, a onda je obrisala čađavo lice, okrenula se i počela da hoda, držeći se sredine mrtvih ulica. Iznad glave, oblaci su se skupljali teški od kiše. Tražila je mir... Videla je vlažnu mrlju na pločniku još ne osećajući kišu. Posle izvesnog vremena kiša je pala i ruine su postale ledeno hladne. Posetila je mrtvo jezero i sagorelo drveće, ruševine Grabenovog restorana gde je našla ogrlicu od kristala. Dan kasnije, smejala se kad ju je jedan pljačkaš oterao iz nabavke. Rekla mu je da ima avetinjsko lice i smejala mu se sa mesta na koje on nije smeo da se popne. Kasnije je napravila sklonište u srušenim konstrukcijama, gde se osećala sigurno i gde nije imala noćnih mora, gde je sutrašnjica ista kao i današnjica. Neki mogu da žive u ruševinama, jedino tako vatre nestaju. I svi duhovi su bili u prošlosti, nevidljivi.

Harlan Elison Gledajući unazad: 480 sekundi Hadon Bruks, pesnik, stajao je u poslednjem gradu Zemlje, čekajući da reč udar stigne iz svemira. Snimali su ga. Ono što je video, i kako se osećao, svi zvuci i mirisi i najblaži dodiri smrti njegovog sveta, kretali su uvis, pa kroz slobodan prostor, do brodova koji su započinjali svoje konačno putovanje, putovanje u pravcu novih staništa, negde među zvezdama. Njegove su vitalne funkcije praćene na monitorima, priključci kod talamusa prenosili su njegove misli i boje svih stvari oko njega, da bi sa sve to zabeležilo na trake, na brodovima. Neko da izveštava o smrti Zemlje, tako se ukratko mogao opisati njegov zadatak; na osnovu tog zadatka, objavili su poziv, i od deset hiljada dobrovoljaca konačno su izabrali njega. Deset hiljada mazohista, voajera, vesnika destrukcije, ljudi opsednutih željom za smrću, psihotika, ledenih analitičkih mislilaca, fanatika, pravih vernika i onih koji su za sebe tvrdili da su kamere. Od tih deset hiljada izabrali su njega, jer je bio pesnik i jer su ovom prilikom možda samo oči sanjara mogle da prenose događaj sa dovoljno mađije za one generacije dece koja će biti rođena u svemiru ili na udaljenim svetovima oko nepoznatih sunaca. On se prijavio dobrovoljno ne zbog nekog nedostatka pameti ili želje za smrću, već zbog toga što je imao previše razloga za život. Imao je ženu koju je voleo, decu koja su ga obožavala, imao je mir, talenat, i bio je zadovoljan. Takav čovek mogao je da oseti bol gubitka rodne planete čoveka. Zato se prijavio, znajući da je pravi čovek za taj posao, a izabrali su ga između deset hiljada jer je bilo jasno da će on moći da sumira poslednje trenutke sređeno i lepo. Ovaj grad je još živeo; tako je urađeno samo radi Hadona Bruksa. Svi drugi gradovi su pretopljeni radi izdvajanja fisionih materijala. Od gradova su napravljeni veličanstveni brodovi tipa Orion, od po tri miliona tona svaki, po obliku nalik na veliku piramidu iz Gize, opremljeni sa donje strane blago kupastim potisnim pločama. Do zvezda će brodove nositi hidrogenske eksplozije iza tih ploča, po jedna svake sekunde, sa izlaskom u orbitu posle sedam minuta. Iz orbite će Orioni krenuti u svim pravcima astrolaba, da poseju čoveka širom svemirske tame. Brodovi su već otišli, u odlasku zagađujući atmosferu

Zemlje toliko da o nekom čišćenju više nije moglo biti ni govora. Ali šta mari: Zemlja će umreti kroz jedan čas. Stajao je u centru rotunde likovnih umetnosti; poslednja dela Konstantina Ksenakisa su se pojavljiivala i pretapala širom kupole, svakog minuta po stotinu novih kombinacija srebrnih i zlatnih niti. Tih, ali vrlo jasan, vrlo razgovetan glas sa admiralskog broda flote Oriona začuo se u njegovoj glavi. »Primiče se. Još jedan sat, možda.« Zaustivši da odgovori, Bruks je i nehotice pogledao uvis. »Primate li ono što šaljem?« »Ono što snimate.« »Da, izvinjavam se. To sam mislio. Ono što snimam.« Glas iz svemira postao je blaži. »Ne, ja se izvinjavam. Toliko sam navikao na tehnogovor... Izrazite se kako god želite, gospodine Bruks Sve primamo. I to vrlo jasno. Odlično je, izvrsno. Nisam želeo da vas prekidam, nego samo da vas obavestim da nema nikakve promene.« »Hvala.« Iz Bruksove glave je nestao taj glas, i najmanji znak njegovog prisustva, i on je znao da je opet sam. Sam, iako čitavo stanovništvo Zemlje sluša i gleda. Odšetao je napolje i izišao na govornički balkončić ispod koga su se prostirali pastelni vrtovi. »Nebo je vrlo plavo«, rekao. »Nikad ga tako plavo nisam video. »Kao masa vode sve do nebeskog svoda. Ali nema ptica.« Njegove su oči sve beležile i emitovale gledaocima: njihanje drveća na povetarcu, boje koje su se pretapale jedna na drugu sa delikatnom mekotom. »Evo jedne pesme za vas, ko god da ste.« Sročio je pasmu brzo, stihovi su se pojavljivali u njegovoj svesti tren pre nego što će ih izgovoriti. Vastatore, uništitelju iz hladnog vilajeta, proždireš vreme, pedeset hiljada kilometara u sekundi. Tvoj dolazak neću ni videti. Spoljna te tama poslala, moje te Sunce sakriva, ali kad te tvoja glad pronese,

pašće samo osam minuta mrvica sa tvog užasnog stola. Odmahnuo je glavom. Ova mu pesma nije pošla od ruke. Pokušao je da popravi utisak. »Zgrade su kao metalno žito na suncu. Tačka svetla koje blistaju kao nove kroz filter zvezdanog okulara. Divne su. Ali nema zvukova ljudi. Čini se da grad čeka vaš povratak. Glupo stvorenje, pas koji ne zna da je njegov gazda umro. Čekaće dok i sam ne umre. Da li ste ikad shvatili da se život grada sastoji isključivo od ljudi u njemu?« Pritisnuo je dugme na svom rancu za letenje i polako se uzdigao sa balkončića. Centralni vrtovi grada nisu naglo prestajali, nego su se nastavljali duž glavnih arterijskih pravaca koji su vodili iz centra. Nijedna. ulica nije bila sasvim beživotna, čak ni sad. Nadleteo je poslovni centa. »Roboti nastavljaju svoj posao«, rekao je. »Male osobe od metala i plastike. Uvek sam imao lepo mišljenje o nijima. Znate li zašto? Tako malo traže, a tako mnogo rade. Tako su plemeniti da niko ne bi mogao ni pomisliti da bude surov prema njima, pa je zato njihov život dobar. Zadovoljni su svojim poslom. Čak i posle odlaska sviju nas, roboti održavaju točkove privrede u pokretu. Kako smo bili srećni što smo ih imali za saradnike.« Otplovio je niže, prošao pored novinskog kioska na uglu ulice Štampe i Hologram avanije. Kiosk je glasno ponavljao poslednje saopštenje astronoma. Bruks je lebdeo u blizini i slušao kioskov prijatni glas: bio je to u stvari glas Tandre Melou, poznate holovizijske ličnosti. »Objekat veličine planete koji nadire iz međuzvezdanog prostor: prema našem Suncu približno je 325 puta maisivniji od Zemlje, što znači da je nešto veći od Jupitera, najveće planete u Sunčevom sistemu. Prečnik toga objekta je oko 156.000 kilometara; zbog toga što ga njegova putanja vodi u sudar sa Suncem, dobio je ime Vastator, što na latinskom znači uništitelj. Prvi proračuni su ukazivali da će ovaj asteroid udariti u Sunce direktno, pod uglom od trideset stepeni. Međutim, kad se razdaljina smanjila, prepravljeni proračuni su pokazali da će Vastator samo okrznuti Sunce, i otrgnuti deo korone. Na žalost, time sudbina Zemlje neće postati ništa bolja. Sunce će rasuti po svemiru talase radijacije, pretežno sačinjeno od protona visoke energije i helijumskih jezgara. To će zračenje zahvatiti i Zemlju. Sva živa bića na Zemlji će umreti a potom se pretvoriti u paru i

dim. Zemljište će se rastopiti i sliti u staklastu masu, a okeani će proključati. Talas zračenja putovaće od Sunca do Zemlje približno osam minuta. Prizor koji će tada nastati neće imati ko da posmatra, sem Hadona Bruksa, poznatog pesnika...« Bruks je poleteo uvis i udaljio se. Preleteo je stotinu jezera, spojenih ustavama. Čamci i katamarani, napušteni, plovili su besciljno po jezerima. »Nedeljni izlet«, reče Bruks i odlete dalje. »'Sad prelećem kvartove gde su stanovale posebne etničke grupe. Sećam se nekih dečjih pesmica. Mora biti da je fino kad živite u getou, član ste izolovane manjine, znate svoje poreklo, i shvatite smisao nekih reči koje se ne mogu u potpunosti prevesti. Niko ovde nije mogao biti srećan. Umiranje iluzija. Nevidljivi zidovi. U ovim udubljenjima su ljudi i žene predavali sebe jučerašnjici da bi njihova deca imala sutrašnjicu. Ali ne mogu ih žaliti. Znali su jednu vrstu ljubavi skrivenu od nas ostalih. Tamo gde sada idete, kakva god bila ta nova mesta, svakako ostavite prostora i za one koji žele da se na taj način razlikuju. Ne možemo svi biti isti, a i ne treba da budemo.« Uzleteo je do najviših stambenih nivoa, provlačeći se kroz prolaze i ispod saobraćajnih nadvožnjaka, klizeći nisko iznad pokretnih trotoara, bacajući svoju dugu senku preko šljunkom načičkane površine zidova, bližih i daljih. Fasade, iznenadni otvori. Udubljenja, tuneli za one koji vole da stanuju u svežim, tamnim mestima; tu se još zadržavao miris gardenija. Zaustavio se u šumici bonsaija i pokušao da speva još jednu pesmu, ovog puta za svoju ženu. »Ovo možda neće biti dobro, Kala, ali u ovom trenutku ne mogu bolje ... misli su mi rascepljene. Želim da kažem nešto posebno tebi i deci, ali vremena je sve manje i sam ću biti kriv ako posle svega ne iskažem svu ljubav i poštovanje za vas. Vi ste za mene bili najbolji trenuci, najsjajnije boje, najdublji uzdasi, najslađi šećer života. Uvek sam se plašio da vas neću biti dostojan. Ali said sam zadovoljan: održao sam vašu ljubav. Oh, do vraga, moja ljubavi, moja najbolja, ne mogu sad da sastavim pesmu. Oprosti, ali jedino mogu da se setim reči drugoga čoveka. Zvao se Randal Džarel i živeo je pre sto godina i nikad nije posmatrao zvezde sa Marsa niti zavirio u rasplamtelo srce našeg jadnog Sunca iz srebrnastih kupola na Mesecu, ali je znao moju ljubav za tebe i rekao je.

»Budi kao i dosad moja sreća, daj da spavam pored tebe svake noći, kad se trgnem iz sna i nešto promrmljam, neka me tvoje »Volim te« opet uspava. Ujutro mi donesi u tvojim očima odraženo, sivo obojeno, ulepšano, nebesko sunce.« Onda je u svojoj glavi čuo glas koji je označio kraj. »Gospodine Bruks, udar.« Dah mu se sledio u nozdrvama. Taj isti glas, ovog puta zahvaćen jecajem. »O, zaboga, predivno je. strašno ... « Sad je znao da ima osam minuta. Čudna jeza obuzela je njegovo telo, i povikao je Kali, koja je bila daleko na jednom od Oriona. »Gotov sam ... ne možemo imati više dece ... « Tada se zaustavio. Znao je da ima manje od četiri stotine i osamdeset sekundi da sve kaže, da kaže tako dobro da deca Zemlje uvek budu u stanju da koriste njegovu kasetu, sa njegovim rečima, vizijama i snovima. Našao je u sebi mir, otisnuo se sa jednog stambenog nivoa, i sleteo na srebrnu ulicu gde će provesti svoje poslednje trenutke. Tada je Hadon Bruks govorio, o svemiru kome se na kraju morao poveriti život čovečanstva. Govorio je o pećinama ispod grada gde se energija pretvarala u svetlost i toplotu i kišu koja pada kad god je žene zatraže. Govorio je o trkalištima gde se još uvek mogla doživeti avantura u pokušaju da pre zvučnih talasa stignete do cilja. O okeanima koje su ljudi umirili tako da se moglo bezbrižno jedriti po njima. Govorio je o onom najboljem u ljudima i o načinu kako su ljudi postigli da sebe upoznaju tako dobro da im je teza o neizbežnosti rata postala smešna. U ovom gradu je rođen, tu je našao reči za svoje pesme, tu se sreo i spojio sa Kalom, tu su iz njihovih tela ponikla njihova deca: i u tom gradu će se u zadnjem času pretvoriti u paru. Nešto od toga što je govorio bilo je čak poezija, ali ne često. »Hej, vi gore, bojim se. Plašim se taštine koja me je navela da ovde ostanem poslednji. Bilo je to glupo, o kako bih želeo da sam sad sa vama. Oprostite mi što se plašim, ali toliko želim da živim!«

Kad bi samo imao vremena. Za trenutak mu je bilo krivo što ih je izneverio, što nije uradio ono radi čega je ostavljen. Ali to je osećanje začas prošlo, i shvatio je da je rekao najviše što je bilo moguće, i da će deca mračnih prostora to dobro primiti, pa makar im trebalo i hiljadu gadina da nađu novi dom. Tada se okrenuo, dok su sekunde venule, znajući da ga je radijacija već prožela i da je pitanje trenutka kad će se pretvoriti u paru. Pogledao je u vodenoplavo nebo, mimo zaslepljujućeg Sunca koje se iznenada rasplamsalo žderući čitav nebeski svod, i povikao je, »Uvek ću biti sa vama ... « ali poslednju reč nikada nije završio. Nestalo ga je. Uskoro potom, okeani su polako počeli da ključaju.

Džoana Ras Kada se promenilo Kati vozi kao manijak; mora da smo išli više od sto dvadeset kilometara na čas na onim krivinama. Ipak, dobra je, izuzetno dobra. Viđala sam je kako automobil potpuno rastavi i ponovo sastavi za jedan dan. Moje rodno mesto u Vajlaveju je bilo velikim delom posvećeno poljoprivrednoj mašineriji, pa sam odbila da se rvam sa petobrzinskim menjačem pri nerazumnim brzinama. Ali, čak ni na onim krivinama, usred noći, Katina vožnja me nije uplašila. Smešna stvar u vezi sa mojom ženom: neće da rukuje oružjem. Čak je išla na pešačenje u šume iznad četrdeset osme paralele bez vatrenog oružja, danima bez prestanka. A to me plaši. Kati i ja imamo decu, jedno njeno i dvoje mojih. Juriko, moje i najstarije, spavalo je na zadnjem sedištu, sanjajući snove dvanaestogodišnjaka o ljubavi i ratu: beg ka moru, lov na severu, snove o čudno lepim ljudima na čudno lepim mestima, sve te prekrasne besmislice koje izmišljaš kada puniš dvanaest godina i kada žlezde počinju da rade. Jednog dana, uskoro, kao i sve one, nestaće nedeljama, da bi se na kraju vratila čađava i ponosna, pošto je ubila nožem svog prvog kuguara ili ustrelila prvog medveda. Vući će za sobom neku gnusno opasnu zverku, kojoj ja nikada neću oprostiti za ono što je mogla da učini mojoj kćerci. Juriko kaže da Katina vožnja uspavljuje. Za nekoga ko se borio u tri duela, ja se zaista, zaista previše plašim. Starim. Rekla sam to svojoj ženi. »Imaš trideset četiri godine«, rekla je. Lakonski do tišine, taj odgovor. Upalila je svetla, onako, u trzaju — još tri kilometara, a put postaje sve gori. Električno-zeleno drveće jurilo je u naša svetla i oko kola. Ispružila sam ruku naniže, prema nosaču pričvršćenom za vrata, i oslobodila pušku u svoje krilo. Pozadi, Juriko se pomerila. Moja visina, ali Katine oči, Katino lice. Motor automobila je tako tih, Kati kaže da možeš čuti disanje na zadnjem sedištu. Juki je bila sama unutra kada je poruka stigla, oduševljeno dekodirajući njene tačke-crte (ludo je montirati širokofrekventni transiver blizu I. C. motora, ali najveći deo Vajlaveja je na paru). Bacila se iz kola, taj moj štrkljasti i drečavi potomak, vičući iz sveg glasa, tako da smo neizostavno morali da dođemo. Intelektualno smo bili

spremni za ovo još od kada je Kolonija osnovana, još od kada je napuštena, ali ovo je nešto drugo. Ovo je grozno. »Ljudi!« vrištala je Juki, iskačući kroz vrata automobila. »Vratili su se! Pravi ljudi sa Zemlje.«

Sreli smo ih u kuhinji farmerske kuće blizu mesta gde su sleteli; prozori su bili otvoreni, noćni vazduh vrlo blag. Prošli smo pored svih vrsta transporta kada smo parkirali napolju: parne traktore, kamione, I. C. ravni kamion, čak i bicikl. Lidija, rejonski biolog, izašla je iz svoje severnjačke ćutljivosti dovoljno dugo da uzme uzorke krvi i urina. Sedela je u ćošku kuhinje, zapanjeno odmahujući glavom nad rezultatima; čak se prisilila (vrlo velika, vrlo lepa, sramežljiva, uvek bolno crvena) da iskopa stara jezička uputstva — mada ja znam da govorim stare jezike i u snu. I to i radim. Lidiji je neprijatno sa nama; mi smo južnjaci i previše smo vatreni. Izbrojala sam dvadeset ljudi u toj kuhinji, svi mozgovi Novog Kontinenta. Filis Spet je, mislim, došla jedrilicom. Juki je tamo bila jedino dete. Tada sam videla njih četvoricu. Veći su od nas. Veći i širi. Dvojica su bila viša od mene, a ja sam izuzetno visoka, jedan metar i osamdeset santimetara, neobuvena. Očito je da su naše vrste, ali daleko, neopisivo daleko, i kako moje oči nisu mogle i još ne mogu da potpuno shvate liniju tih stranih tela, nisam mogla tada da se nateram da ih dodirnem, mada je jedan koji je govorio ruski — kakve samo glasove imaju! — hteo »da se rukujemo«, običaj iz prošlosti, pretpostavljam. Mogu samo da kažem da su bili majmuni sa ljudskim licima. Izgledalo je da misli dobro, ali sam se našla kako drhteći uzmičem skoro celom dužinom kuhinje — a tada sam se nasmejala izvinjavajući se — i da dam dobar primer (intersteralno prijateljstvo, mislila sam) na kraju sam se rukovala. Tvrda, tvrda ruka. Teški su kao vučni konji. Nejasni, duboki glasovi. Juriko se ušunjala među odrasle i otvorenih usta buljila u ljude. On je okrenuo svoju glavu — te reči nije bilo u našem jeziku šest stotina godina — i rekao na lošem ruskom: »Ko je to?« »Moja kćerka«, rekla sam, pa dodala (sa tom iracionalnom pažnjom prema dobrim manirima koju ponekad primenjujemo u tremucima

ludosti). »Moja kćerka Juriko Dženetson. Mi upotrebljavamo patronimikon. Vi biste rekli matronimikon.« Nasmejao se, nevoljno. Juki je uzviknula: »Mislila sam da ćete biti lepi!« jako razočarana načinom na koji je primljena. Filis Helgason Spet, koju ću jednog dana ubiti, dobacila mi je preko sobe hladan, ravan, otrovan pogied, kao da kaže: Pazi šta pričaš. Ti znaš šta ja mogu da učinim. Tačno je da je moj formaini status nizak. Ali, Gospođa Predsednik će dospeti u ozbiljnu nevolju sa mnom i sa svojim osobljem ako nastavi da posmatra industrijsku špijunažu kao dobru, čistu zabavu. Ratovi i glasine o ratovima, kao što kaže jedna od knjiga naših predaka. Prevela sam Jukine reči na čovekov pasji-ruski, jednom naš lingua franca, i čovek se ponovo nasmejao. »Gde su svi vaši ljudi?« rekao je razgovorljivo. Prevela sam to i posmatrala lica u sobi; Lidija posramljena (kao i uvek), Spet, koja žmirka smišljajući neku prokletu spletku, Kati, vrlo bleda. »Ovo je Vajlavej«, rekla sam. I dalje je delovao neobavešteno. »Vajlavej«, rekla sam. »Da li se sećate? Imate li zapise? Na Vajlaveju je bio pomor.« Izgledao je blago zainteresovan. Glave su se okrenule prema kraju sobe, i načas sam opazila delegata lokalnog parlamenta profesija. Do jutra, sve gradske skupštine, svaki rejonski odbor će biti u punom zasedanju. »Pomor?« rekao je. »To je vrlo žalosno.« »Da«, rekla sam. »Vrlo žalosno. Izgubili smo pola stanovništva u jednoj generaciji.« Izgledao je prikladno impresioniran. »Vajlavej je imao sreće«, rekla sam. »Imali smo veliki početni skup gena, bili smo izabrani zbog izuzetne inteligencije, imali smo visoku tehnologiju i znatno preostalo stanovništvo u kojem je svaka odrasla osoba bila dva-tri eksperta u jednom. Zemlja je dobra. Klima je blagosloveno blaga. Sada nas ima trideset miliona. Stvari počinju da se naglo razvijaju u industriji — razumete li? — dajte nam sedamdeset godina i imaćemo više nego jedan pravi velegrad, više nego nekoliko industrijskih centara, radio-operatore sa punim radnim vremenom, mašiniste sa punim radnim vremenom, dajte nam sedamdeset godina i neće svako morati da provede tri četvrtine životnog veka na farmi.« I pokušala sam da objasnim kako je to teško kada

umetnik može da se bavi svojim poslom samo u staračkom dobu, kada ima tako malo, tako malo onih koji mogu da budu slobodni, kao Kati i ja. Takođe sam pokušala da im opišem našu vladu, dva doma, jedan po profesijama i geografski dom; pričala sam mu da rejonski odbori rukuju problemima koji su preveliki za pojedinačne gradove. A kontrola nataliteta nije političko pitanje, ne još, ali dajte vremena... To je osetljiva tačka u našoj istoriji; dajte nam vremena. Nema potrebe za žrtvovanjem kvaliteta života, radi ludog juriša u industrijalizaciju. Pustite nas da idemo našim sopstvenim tempom. Dajte nam vremena. »Gde su svi ljudi?« rekao je čovek sa fiks-idejom. Tada sam shvatila da nije mislio ljudi, mislio je muškarci, a reči je davao značenje koje na Vajlaveju nije imala već šest vekova. »Umrli su«, rekla sam. »Pre trideset generacija.« Mislila sam da smo ga sasekli. Hvatao je vazduh. Krenuo je kao da će ustati sa stolice na kojoj je sedeo; stavio je ruku na grudi; pogledao je unaokolo, na nas, sa najčudnijom mešavinom strahopoštovanja i sentimentalne nežnosti. Tada je rekao, dostojanstveno i iskreno: »Velika tragedija.« Čekala sam ne razumevajući ga u potpunosti. »Da«, rekao je hvatajući vazduh, ponovo sa onim čudnim osmehom, tim osmehom odraslog deteta koji ti kaže da je nešto skriveno i da će uskoro biti pokazano sa uzvicima ohrabrenja i veselja, »velika tragedija, ali prošlo je.« I ponovo je pogledao okolo na sve nas sa čudnim popuštanjem. Kao da smo invalidi. »Začuđujuće ste se prilagodili«, rekao je. »Čemu?« upitala sam. Izgledao je posramljeno. Izgledao je blesavo. Najzad je rekao: »Tamo odakle ja dolazim žene se ne oblače tako obično.« »Kao ti»« rekla sam. »Kao nevesta?« jer ljudi su bili obučeni u srebro od glave do pete. Nikada nisam videla ništa tako drečavo. Krenuo je da mi odgovori, a onda se očito predomislio; ponovo mi se nasmejao. Sa čudnom vedrinom — kao da smo mi nešto detinjasto i nešto čudesno, i kao da nam čini ogromnu uslugu — grozničavo je uzdahnuo i rekao: »Pa, ovde smo.« Pogledala sam Spet, Spet je pogledala Lidiju, Lidija je pogledala Amaliju, koja je glava lokalne gradske skupštine, Amalija je pogledala ne znam koga. Grlo mi se steglo. Ne podnosim lokalno pivo koje farmeri loču kao da im stomaci imaju iridijumsku postavu, ali sam ga bez obzira uzela, od Amalije

(ono je bio njen bicikl koji smo videli napolju dok smo se parkirali), i progutala sam ga. Za ovo će trebati mnogo vremena. Rekla sam: »Da, ovde ste«, i nasmešila se (osećajući se kao budala) i ozbiljno se zapitala da li um muškarca sa Zemlje radi toliko različito od uma žene sa Zemlje, ali nije moglo biti tako jer bi rasa odavno izumrla. Radio-mreža je dostavila vesti širom planete do tada i dobili smo još jednog govornika ruskog, dopremljenog avionom iz Varne; ja sam odlučila da se isključim kada je čovek poslao okolo slike svoje žene, koja je izgledala kao sveštenica nekog misterioznog kulta. Predložio je da ispita Juki, pa sam ju zatvorila u stražnju sobu, uprkos njenim ljutitim protestima, i izašla na verandu ispred kuće. Dok sam odlazila, Lidija je objašnjavala razliku između partenogeneze (koja je tako prosta da svako može da je izvede) i onoga što mi radimo, to jest spajanja ovuma. Zato Katina beba liči na mene. Lidija je nastavila sa Anski Procesom i sa Kati Anski, našim jednim potpunim polimatematičkim genijem i prapra, ne znam koliko puta praprabakom moje sopstvene Katarine. Tačka-crta primopredajnik u jednoj od spoljašnjih zgrada brbljao je tiho sam sebi: flertovanje operatora i pričanje viceva na liniji. Na verandi je bio čovek. Drugi visoki čovek. Posmatrala sam ga nekoliko minuta — ja mogu da se mičem vrlo malo kada to hoću — i kada sam mu dozvolila da me vidi, prestao je da priča u malu mašinu koja mu je visila oko vrata. Tada je tiho rekao, na odličnom ruskom: »Da li ste znali da je seksualna jednakost ponovo uspostavljena na Zemlji?« »Vi ste onaj pravi«, rekla sam, »zar ne? Onaj drugi je za predstavu.« Bilo je veliko olakšanje razjasniti stvari. Klimnuo je glavom prijateljski. »Kao narod nismo naročito pametni«, rekao je. »Bilo je previše genetskih oštećenja u nekoliko poslednjih vekova. Radijacija, droga ... Trebaju nam Vajlavejevi geni, Dženet.« Stranci ne zovu strance imenom. »Možete uzeti dovoljno ćelija da se udavite u njima«, rekla sam. »Uzgajajte svoje sopstvene.« Nasmešio se. »To nije način na koji hoćemo to da uradimo.« Iza njega sam ugledala Kati kako ulazi u kvadrat svetla koji se video umesto zaklonjenih vrata. On je nastavio, tiho i učtivo, ne ismevajući me, mislim, ali samopouzdanjem nekog ko je uvek imao više nego što je dovoljno novca i snage, nekog ko ne zna šta je drugoklasno ili provincijsko. Što je vrlo čudno, jer dan pre, rekla bih da je to tačan opis mene.

»Govorim tebi, Dženet«, rekao je, »jer slutim da ti imaš više uticaja u narodu nego bilo ko drugi ovde. Ti znaš isto tako dobro kao i ja da partenogenetska kultura poseduje sve vrste naslednih defekata, i mi ne nameravamo — ukoliko se tome može pomoći — da vas upotrebimo za bilo šta te vrste. Oprosti mi: nije trebalo da kažem »upotrebimo«. Ali ti svakako vidiš da je ova vrsta društva neprirodna.« »Čovečanstvo je neprirodno«, reče Kati. Imala je pušku ispod leve ruke. Vrh te svilene glave ne dohvata ni moju ključnu kost, ali Kati je tvrda kao čelik; on se pokrenuo, ponovo sa onim osmehom popuštanja (koji mi je prethodno pokazao njegov kolega, ali ne i on), a puška je skliznula u Katinu ruku kao da je pucala iz nje celog života. »Slažem se«, reče čovek. »Čovečanstvo je neprirodno. Trebalo je da znam. Imam metal u svojim zubima i metalne igle ovde.« Dotakao je svoje rame. »Tuljani su haremske životinje«, dodao je, »a i ljudi su; majmuni su promiskuitivni, a i ljudi su; golubovi su jednoženci, a i ljudi su; postoje čak i ljudi neženje i ljudi homoseksualci. Postoje homoseksualne krave, verujem. Ali, Vajlaveju i dalje nešto nedostaje.« Suvo se smejuljio. Ukazaću mu poverenje time što ću verovati da je to nešto što ima veze sa nervima. »Meni ništa ne nedostaje«, reče Kati, »osim što život nije beskrajan.« »Vi ste —?« reče čovek, klimajući glavom od mene do nje. »Žene«, reče Kati. »Mi smo venčane.« Ponovo suvo smejuljenje. »Dobar ekonomski sporazum«, rekao je, »za rad i brigu o deci. I isto tako dobar kao i bilo koji drugi za unošenje raznovrsnosti u nasledne osobine, ako vaša reprodukcija sledi isti obrazac. Ali, razmisli, Katarina Mišelson, zar nema nešto bolje što možete ponuditi svojim kćerkama. Ja verujem u instinkte, čak i u čoveku, i ja ne mogu da mislim da vas dve — mašinista, jesi li? i koliko shvatam ti si neka vrsta šefa policije — ne osećate nekako šta čak i vama mora nedostajati. Vi to znate intelektualno, naravno. Ovde postoji samo pola vrste. Muškarci se moraju vratiti na Vajlavej.« Kati ništa nije rekla. »Mislim, Katarina Mišelson«, rekao je čovek blago, »da ćete vi od svih ljudi dobiti najviše takvom promenom.« I prođe pored Katine puške u kvadrat svetla koji je dolazio od vrata. Mislim da je tada primetio moj ožiljak koji se stvarno ne pokazuje dok svetlo ne pada sa strane: fina linija od slepoočnice do brade. Većina ljudi čak i ne zna za njega.

»Gde ste to dobili?« pitao je, i ja sam mu odgovorila sa nevoljnim cerenjem: »U svom poslednjem dvoboju.« Stajali smo nakostrešeni jedno na drugo nekoliko sekundi (ovo je apsurdno, ali istinito) dok nije ušao unutra i zatvorio vrata za sobom. Kati reče krhkim glasom: »Ti prokleta budalo, zar ne znaš kada si uvređena?« i okrenu pušku da ga ustreli kroz vrata, ali sam stigla do nje pre nego što je mogla da opali i skrenula joj pušku sa cilja; progorela je rupu kroz pod verande. Kati se tresla. Šapatom je stalno ponavljaila: »Zbog toga je nikada nisam ni takla, jer sam znala da bih nekoga ubila, znala sam da bih nekog ubila.« Prvi čovek — onaj sa kojim sam najpre pričala — još je pričao u kući, nešto o velikom pokretu za rekolonizaciju i za ponovno otkrivanje svega što je Zemlja izgubila. Naglasio je prednosti za Vajlavej: trgovina, razmena ideja, obrazovanje. I on je rekao da je seksualna jednakost ponovo uspostavljena na Zemlji.

Kati je bila u pravu, naravno; muškarci dolaze na Vajlavej. Trebalo je da ih spalimo na mestu gde su stajali. Kad jedna kultura ima velike topove, a druga ih nema uopšte, postoji izvesna predvidljivost ishoda. Možda bi ljudi na kraju došli u svakom slučaju. Volim da mislim da bi im se za sto godina moje praunuke oduprle, ili bar da bi se izborile za primirje, ali čak je i to neverovatno; sećaću se celog života one četvorice ljudi koje sam prvo srela, koji su bili nabijeni mišićima kao bikovi i koji su me naterali — bar za trenutak — da se osećam malom. Neurotična reakcija, Kati kaže. Sećam se svega što se desilo te noći; sećam se Jukinog uzbuđenja u kolima, Katinog jecanja kad smo stigli kući kao da će joj prepući srce, sećam se kako je vodila ljubav, pomalo oštro, kao i uvek, ali čudesno smirujući i olakšavajući. Sećam se kako sam se neumorno šuljala po kući pošto je Kati zaspala sa jednom golom rukom zabačenom u mrlju svetla iz hola. Mišice na njenoj podlaktici su kao metalne šipke od sve te vožnje i testiranja njenih mašina. Ponekad sanjam o Katinim rukama. Sećam se da sam odlutala u dečju sobu i podigla bebu svoje žene, dremajući neko vreme sa dirljivom, čudesnom toplotom deteta u svom krilu, i kako sam se najzad vratila u kuhinju da bih tamo zatekla Juriko kako sprema sebi kasni obrok. Moja ćerka jede kao Veliki Danac. »Juki«, rekla sam, »da li misliš da bi mogla da se zaljubiš u muškarca?« a ona zaurla podsmevajući se. »U žabu krastaču od deset stopa«, reče moje taktično dete.

Ali, ljudi dolaze na Vajlavej. U poslednje vreme sedim noćima i brinem zbog ljudi koji će doći na ovu planetu, brinem za svoje dve kćerke i Betu Katarinason, za ono što će se desiti Kati, meni, mom životu. Dnevnici naših predaka su jedan dugi krik bola i pretpostavljam da bi sada trebalo da budem srećna, ali ne može se odbaciti šest vekova ili čak (kako sam u poslednje vreme otkrila) trideset četiri godine. Ponekad se smejem pitanjima oko kojih su ona četiri čoveka okolišala celo veče a nisu se do kraja odvažili da pitaju, gledajući na nas, na gomilu, seljačine u radnim odelima, farmere u pantalonama od kanvasa i jednostavnim košuljama: Koja od vas igra ulogu muškarca? Kao da smo morali da napravimo karbonsku kopiju njihovih grešaka. Iako sumnjam da je na Zemlji seksualna jednakost ponovo uspostavljena. Ne volim da mislim o sebi kao o predmetu ruganja, ili o Kati, kojoj popuštaju kao da je slaba, ili o Juki, koju su naterali da se oseća nevažna ili luckasta, o svojoj dragoj deci, kojoj su na prevaru uzeli njihovu punu čovečnost ili koju su pretvorili u strance. I uplašena sam da će se moja sopstvena dostignuća smanjiti od onog što su bila — ili od onog što sam ja mislila da jesu — do nenaročito interesantnog kurioziteta ljudske vrste, čudnovatih stvari o kojima čitate na kraju knjige, stvari kojima se smejete jer su tako egzotične, privlačne ali ne i impresivne, šarmantne ali neupotrebljive. Nalazim da je to bolnije nego što mogu da kažem. Složićete se da je za ženu koja se borila u tri duela, od kojih se svaki završio smrću, prepuštanje takvim strahovima smešno. Ali ono što je sada iza ugla je tako veliki duel da za njega nemam srca; Faustovim rečima: Verweile doch, du bist so schön!3 Sačuvaj to kakvo jeste. Ne menjaj se. Ponekad se noću setim izvornog naziva ove planete, promenjenog od prve generacije naših predaka, tih čudnih žena za koje je, pretpostavljam, pravo ime bilo previše bolna uspomena, pošto su muškarci pomrli. Nalazim da je zanimljivo, na sumoran način, videti sve to kompletno preokrenuto. Ovo će takođe proći. Sve dobre stvari se moraju završiti. Uzmite mi život, ali ne oduzimajte smisao mog života. Za-Trenutak.4

3

»Potraj još, ti si tako lep«. Na engleskom For-a-While znači »za trenutak«. Radi se o igri reči koju je teško prevesti, jer trenutni naziv planete Whileway znači »pribežište«. 4

Frederik Pol Kupovali smo ljude Trećeg marta kupljeni čovek po imenu Vejn Golden učestvovao je u trgovinskim pregovorima u Vašingtonu kao predstavnik vladajuće rase sa zvezde Grumbridž. Ponudio je licencu za proizvodnju glavnih sastavnih delova jednog uređaja koji će pretvarati otpadne materije iz nuklearnih elektrana u gorivne ćelije. Bila je to dobra ponuda, tržište je bilo spremno da prihvati takav proizvod. Pošto je polovina države Ajdaho već ključala od radioaktivnih otpadaka, Amerikanci su bili nestrpljivi da kupe, pa je Golden prodao licencu za sto miliona dolara u obliku trgovinskog kredita. Sledećeg dana je leteo za Španiju. Dopušteno mu je da celim putem spava ispružen preko dva sedišta u prvoj klasi Konkorda; brava sigurnosnog pojasa duboko mu se urezala u rebra. Petog marta upotrebio je deo kredita da plati robu koju je kupio, i to: petnaest Pikasovih ulja na platnu, videokasetu sa snimkom flamenka u izvodenju najboljih igrača i harpsikord iz petnaestog veka, ukrašen zlatom i sa izrezbarenim nogama. Uredio je da se ta roba konzervira, zapakuje i otpremi u grad Orlando u Floridi, posle čega će biti lansirana sa Kej Kanaverala na put u kosmos koji će trajati više od dvanaest hiljada godina. Grumbridžani se nisu žurili i nisu sitničarili. Sama raketa zemaljske proizvodnje koštaće ih, za ovu jednu upotrebu, jedanaest miliona dolara. To nije mnogo značilo. Na tekućem računu Grumbridžana ostalo je još mnogo para. Petnaestog, Golden se vratio u SAD, načinio brzo presedanje na aerodromu Logan u Bostonu i stigao rano u svoju štenaru u Čikagu. Tad mu je dato osamdeset i pet minuta slobode. Znao sam tačno šta da uradim sa svojih osamdeset pet minuta. To uvek znam. Vidite, kad radite za ljude koji vas poseduju, ne možete da upravljate svojim postupcima, ali do neke mere imate mogućnost da razmišljate o čemu god hoćete. Ona sprava koju vam ugrade u glavu samo vas kontroliše. Ne menja vas, ili se bar meni tako čini. (Kad bih bio izmenjen, kako bih znao da sam izmenjen?) Moje gazde me nikad ne lažu. Nikad. Mislim da i ne znaju šta je to laž. Ako bih ikad morao da dokazujem da nisu ljudska bića, već to bi bio dovoljan dokaz, čak i da ne znam da oni žive osamdeset šest miliona kilometara daleko, pokraj neke zvezde koju ne mogu ni da vidim. Ne kažu mnogo, ali ne lažu.

Čovek se zapita, kakva li su to bića, koja nikad ne lažu. Ne mislim kako izgledaju fizički. To sam video u biblioteci jednom prilikom, kad sam imao nekoliko sati slobodnog vremena. Ne sećam se gde je to bilo, možda u Pariskoj narodnoj biblioteci, ali u svakom slučaju nisam mogao da čitam taj jezik na kojem su knjige bile. Ipak sam video fotografije i holograme. Nemajte brige, dobro mi je poznat fizički izgled mojih vlasnika. Isuse. Altairanci izgledaju otprilike kao pauci, a Siriusanci donekle nalikuju na krabe. Ali ovi moji sa zvezde Grumbridž, e, momci, to je nešto drugo. Dugo me je pratilo jedno neprijatno osećanje zbog toga, jer nije ni lako kad ste prodati nečemu što izgleda otprilike kao masa crva na ovorenoj zagađenoj rani. S druge strane, oni su tako daleko, a sve što ja s njima imam jeste da primam njihove komande putem brzih talasa i da radim što mi kažu. Niko nikog ne dodiruje niti ma šta slično. Pa onda, šta me briga kako izgledaju? Ali kakvo je to zavrnuto biće koje nikad ne kaže ništa što nije objektivna istina, nikad se ne predomisli, nikad ne obeća nešto što posle ne može da ispuni? Oni nisu mašine, to znam, ali možda misle da sam ja nekakva mašina. Zar biste gubili vreme lažući mašinu? Ne biste mašini ništa ni obećavali. Niti joj činili ikakve usluge, pa ni oni meni ne čine nikakve usluge. Ne kažu mi da sam dobio osamdeset pet minuta voljno zato što sam učinio nešto njima po volji, ili da me odobrovolje pošto očekuju nešto od mene. Kad sve uzmem u obzir, bilo bi ti smešno. Šta bi želeli? Nemam nikakav izbor. Nikad. Zato oni ne lažu, niti prete, ne podmićuju. niti nagrađuju. Ipak mi iz nekog razloga daju slobodne minute, sate ili čak dane, a sad sam dobio osamdeset pet minuta. Počeo sam smesta da ih koristim, kao što uvek činim. Prvo sam otišao na šalter za pronalaženje, u našoj štenari. Pitao sam gde je Karolina. Službenik za pronalaženje (taj nije kupljen, radi za platu i ponaša se prema nama kao da smo govna) već me poznaje. »O, do vraga, Vejn, momčino« kaže on imitirajući sasosećanja i sa takvim lažnim prijateljstvom da mi dođe da ga ubijem, »upravo si se mimoišao sa svojom curom Vdeo sam je, čekaj, jel’ beše u sredu? Ali potom je otišla.« »Kuda?« pitao sam ga. On je onda neko vreme gurkao te karte na ploči za pronalaženje, zna da nikad nemam mnogo vremena pa mi baš troši vreme, i najzad rekao: »Jok, nema je uopšte na mojoj tabli. Baš se pitam. Da nije sa onom grupom koja je otputovala u Peking? Ili će pre biti da je u Peking otišla ona druga debela riba sa velikim grudima?«

Nisam se zadržavao da ga ubijem. Ako je nema na lokacionoj tabli, znači da nije u osamdesetpetminutnom transportnom opsegu, pa prema tome, mojih osamdeset pet, ne, sedamdeset devet minuta neće pomoći da stignem do nje. Skoknuo sam do WC-a, brzo sam svršio rukom, i izašao u očajni, hladni vetar Čikaga u martu, da potrošim svojih sedamedeset devet minuta. Sedamdeset jedan. U blizini naše štenare ima jedan zgodan meksički kao restoran, gde me znaju. Ne zanima ih ko sam. Možda im bronzana pločica u mojoj glavi ne smeta jer misle da je divno što ljudi sa dalekih zvezda pomažu našem svetu, ili možda zato što dajem ogromne napojnice. (Šta bih drugo radio sa novcem koji dobijem?) Proturio sam glavu unutra, zviznuo Teriju koji stoji iza šanka i rekao: »Kao i obično. Vraćam se za deset minuta.« Onda sam opružio korak do robne kuće, kupio novu košulju i odmah je obukao ostavljajući u radnji smrdljivu staru. Šezdeset šest minuta. U radnji na ćošku uzeo sam par pornića džepnog formata i zabio ih u džepove, kupio sam i cigarete, sagao se i poljubio ruku blagajnici, koja je bila vitka žena lepog tena i finog mirisa, ostavio sam je tako iznenađenu, i vratio se u restoran tačno na vreme da vidim kako Alisa, kelnerica, stavlja na moj sto gazpačo i dve flaše piva. Pedeset devet minuta. Smestio sam se da uživam u preostalom vremenu. Pušio sam i jeo sam i pio sam pivo, pušeći između dva zalogaja i pijući između dva dima. Stvarno se radujete takvom nečem kad ste na poslu a niste svoj gazda. Ne mislim time da kažem da nam ne daju da jedemo dok radimo, ali ne možemo da biramo šta jedemo i gde. Upumpaj gorivo u mašinu da bi dalje radila. I tako, taman sam završio gvakamole i poslao Alisu po još, kad ona donese i tortu sa čokoladom i kafu na američki način, pa sam jeo i tortu i novu guakamole naizmeničnim obilnim zahvatima viljuškom. Osamnaest minuta. Da sam imao malo više vremena, svršio bih još jednom, ali nisam pa sam platio račun, podelio napojnice svima i otišao iz ovog lokala. Stigao sam do onog bloka zgrada gde je naša štenara sa svega dva minuta viška. Duž ivice pločnika jedna vitka žena u krznenoj jakni i pantalonama šetala je svog škotskog psa, udaljavajući se od mene. Prišao sam joj s leđa i rekao: »Daću vam pedeset dolara za jedan poljubac.« Okrenula se. Imala je dobrih šezdeset godina, ali nije bila loša, pa sam je poljubio i dao joj pedeset dolara. Nula minuta, i upravo sam ušao u to mesto gde smo nastanjeni koje zovemo štenarom, kad sam osetio peckanje u čelu i moji vlasnici preuzeše komandu.

Tokom sledećih sedam dana marta Vejn Golden posetio je Karači, Šrinagar i mesto Bat u državi Montani u SAD, obavljajući poslove Grumbridžana. Obavio je uspešno trideset i dva zadatka. Tad je sasvim neočekivano dobio hiljadu minuta slobode. Čini mi se da je mesto u kom sam se ovoga puta zatekao bilo Pokatelo u Indijani ili tako nešto. Morao sam da pošaljem hitnu poruku onom pešku koji radi na pronalaženju u Čikago i da ga pitam gde je Karolina. Kao što sam i očekivao, trebalo mu je mnogo vremena da odgovori. Prošetao sam malo po okolini, čekajući da čujem. Narod je bio vedro raspoložen, ljudi su sa osmehom išli kroz sneg sitan kao prašina, čak su se smešili i na mene kao da ih nije briga što sam kupljen: a tu činjenicu jasno su mogli da vide po zlatastom metalnom ovalu koji mi je ugrađen po sred čela i pomoću kojeg mi vlasnici kažu šta da radim. Poruka iz Čikaga, kad je stigla, glasila je: »Žalim Vejne macane, ali Karoline nema na mojoj tabli. Ako je nađeš, daj joi jedan i za mene.« Pa, u. redu. Imam puno para za trošenje. Zato sam ovog puta uzeo sobu u hotelu. Liftboj mi je doneo bombicu rakije i led, i to brzo, jer je znao zašto žurim i da ću davati napojnice za hitnu uslugu. Kada sam pitao za ribe, ponudio mi je širok izbor: što god hoću. Rekao sam, bele, vitke, sa dobrom pozadinom. To sam prvo zapazio kod Karoline. Karoline. To mi je glavna stvar. Ona devojčica koju sam sredio u Nju Brunsviku, kako se ono zvaše? valjda Rahel, imala je samo devet godina, ali kakvo je dupe nosila, ne biste verovali. Istuširao sam se i obukao sve čisto. Vlasnici vam ne daju stvarno dovoljno vremena za stvari te vrste. Često smrdim. Često skoro ukvasim gaće jer me ne puštaju da idem kad moram. Par puta više nisam mogao da izdržim, držao sam dok sam mogao a onda, bogamu, baš se čovek oseća padno kad mu se to desi. Najgori slučai mi se desio kad sam pratio neki simpozijum u Rusiji, u nekom gradu koji se zvao otprilike Akademogrodok ili slično. To je bilo, kao, o nuklearniim eksplozivnim procesima. Ništa ne znam o toj vrsti stvari, a uostalom, bio sam nešto pomešao, mislio sam da je reč o jednoj od stvari koju su ljudi sa zvezda učinili za nas, naime udesili su da nema više onog, znate, atomsko oružje država, pa bombe, ratovi i to. Međutim, ovi nisu o tome pričali. Govorili su o eksplozijama u jezgru galaksije. To vam je astronomija. I upravo kad je neki dasa po imenu Ejnzek objašnjavao kako se prominence FG, šta god to značilo, i prominence EMK, šta god pa to značilo, u stvari deo ekspandirajuće pulsne

sfere, šta god ona bila, ja ispraznih creva. Znao sam da će mi se to dogoditi. Pokušao sam da to kažem Grumbridžanima. Nisu slušali. Onda je voditelj diskusije sišao sa podijuma, prišao mom mestu i počeo da viče pravo u moje uvo, kao da su moji vlasnici gluvi ili glupi: »Možete li, molim vas, da ga izvedete napolje, potrebno je zbog ugodnosti i higijene ostalih učesnika.« Mislio sam da će se naljutiti, jer će morati da propuste deo ove konferenoije koja ih zanima. Ali nisu mi ništa učinili. A kao da bi mogli išta da mi učine što bi bilo gore, ili drukčije od ovog što mi stalno rade i što će uvek raditi. Kad sam bio, dakle, sav čist, obukao sam košulju kratkih rukava otvorenu oko vrata i pantalone »Činos«, upalio sam TV i nalio sebi jedno blago piće. Nisam želeo da budem i dalje pijan kad mojih hiljadu minuta istekne. Preko svih kanala prenošen je specijalni program, bila je proslava zato što je sklopljen ugovor između Organizacije Ujedinjenih Nacija i dva zvezdana naroda, valjda Sirijanaca i Kapelanaca. Svi su bili silno srećni zbog toga, jer je navodno sad Zemlja dobila neke podatke o poljoprivredi i hemiji, pa će za kratko vreme na svetu biti više hrane, nego što možemo da pojedemo. Koliko mi dugujemo zvezdanim narodima, govorio je generalni sekretar Ujedinjenih Nacija, na engleskom jeziku sa Brazilskim naglaskom. Možemo se radovati njihovoj mudroj pomoći Zemlji da preživi svoje mnogobrojne krize i probleme, i zato svi treba da budemo srećni. Ali ja nisam bio srećan, iako sam imao čašu »Džon Bega« u ruci, iako se drolja već pela liftom ovamo, jer ono što sam ja želeo, bila je Karolina. Karolina je bila kupljena osoba, kao i ja. Video sam je sve u svemu dvadesetak puta. A kad sam je viđao, obično ili ona ili ja nismo bili slobodni od kontrole. Oboje slobodni skoro nikad. To vam je kao ljubav pomoću dopisnica, sem što smo nekad bili fizički blizu, čak se i dodirivali. Desilo se jednom ili dvaput da smo bili zajedno, oboje slobodni. Imali smo tako nekih osam minuta, jednom prilikom u Bukureštu, po povratku sa one velike hidrocentrale na Gvozdenoj kapiji. To nam je rekord, dosad. Pre i posle tog slučaja smo se mimoilazili. mogli smo da vidimo jedno drugo, ali ništa više, jer smo nastavljali da obavljamo svoje dužnosti. Događalo se da jedno od nas bude na slobodi i nađe ono drugo. Kad bi se to dogodilo, onaj slobodni je mogao da govori, čak i da dodiruje, šta bilo, samo da ne ometa ono drugo u obavljanju zadatka. A onaj od nas koji je bio i dalje pod komandom, nije mogao da čini ništa aktivno, ali je mogao da čuje i oseća. Oboje smo bili apsolutno pažljivi da ne ometamo rad. Ne znam šta bi se

desilo da smo ometali. Možda ništa? Nismo želeli taj rizik, međutim, mada sam ponekad jedva odolevao iskušenju da baš ometam ono što Karolina radi. Jednom sam je našao kad sam bio slobodan, a Karolina je bila na dužnosti ali ništa aktivno nije radila. samo je stajala na kapiji TVA 51 aerodroma Sent Luis. Čekala je da neko doputuje. Istinski sam želeo da je poljubim. Govorio sam joj. Tapšao je po ruci, znate, držeći mantil prebačen preko svojih ruku da prolaznici ne bi ništa primetili ili da bar ne bi mnogo videli. Govorio sam joj ono što sam želeo da ona čuje .Ali moja želja je bila da je poljubim, a to se nisam usuđivao. Zbog toga bi možda propustila da opazi osobu koju je čekala. Ispostavilo se da je to bio jedan viši starešina policije Gane, i da je došao da pregovara o prodaji nekih političkih zatvorenika Grumbridžanima. Bio sam uz Karolinu kad je taj sišao iz aviona, ali nisam mogao da ostanem i vidim da li će ona kojim slučajem biti slobodna kad završi te pregovore, jer je tada moje slobodno vreme isteklo. Ipak, proveo sam tog dana tri sata uz nju, baš tik do nje. Bilo je vrlo žalosno i vrlo čudno, i ne bih to dao ni za šta na svetu. Znao sam da sve čuje i oseća, ali ne može da odgovori. Čak i kad te vlasnici upotrebljavaju, postoji jedan mali lični deo tebe koji i dalje živi. Tom njenom delu sam se obraćao. Pričao sam joj kako bih voleo da se poljubimo, i da odemo u krevet, i da budemo zajedno. Ma, vraga. Čak sam joj rekao da je volim i da hoću njome da se oženim, iako oboje savršeno znamo da za to nikada neće biti ama baš nikakve šanse. Nas ne čeka penzija ili prestanak rada; mi smo kupljeni. Bilo kako bilo, ostao sam uz nju što sam duže mogao. Zato sam posle platio. Jaja kao da ih je neko izgazio, gaće sa unutrašnje strane mokre pa ledene, ništa tu nije moglo pomoći, čak ni masturbacija, jer ni to nisam mogao dok nisam sledeći put dobio voljno. Što je bilo tek kroz tri nedelje. I to u Švajcarskoj, zaboga. Van sezone. Nikog u hotelu nije bilo sem kelnera i liftboja i dve-tri stare dame koje su gledale ovu moju pozlaćenu ploču u čelu tako, kao da smrdi. Užasna je, ali najdraža stvar, voleti beznadežno. Pretvarao sam se, uvek, da nade ima. Svaku mrvicu slobode koju sam dobio, upotrebio sam za pokušaj da je nađem. Vodi se vrlo pomna evidencija o kretanju svih nas, nas dvesta ili trista hiljada kupljenih osoba u službi svakojakih luckastih hordi puzavaca, gmizavaca i gasnih duhova koji su nas kupili da im budemo oruđa sa daljinskim upravljanjem na ovoj planeti koju sami ne mogu nikad da posete. Karolina i ja smo bili u vlasništvu te iste rulje, što

ima svoju dobru i svoju lošu stranu. Dobra je strana što postoje izgledi da ćemo jednog dana oboje biti istovremeno slobodni i to dugo. Takve stvari se dešavaju. Možda na planeti Grumbridž menjaju smene, ili imaju praznike ili tako nešto. S vremena na vreme dobili bismo po čitav dan, možda i sedmicu slobode, kad niko sa Grumbridža ne bi ništa radio, pa smo mi njihovi otkupljenici bili svi slobodni istovremeno. Loša je strana što njima skoro nikada nije potrebno da nas imaju više na jednom mestu. Zato se Karolina i ja nismo mnogo sretali. Kada bih dobio neki duži period slobode, veliki njegov deo bih po trošio da je lociram, a tada bih utvrdio da se ona nalazi tako reći na suprotnom kraju sveta. Ne bi bilo vremena da tamo stignem i da se vratim na vreme na dužnost. Toliko sam želeo da je odvalim, ali to još nikad nismo uspeli da uradimo, a možda nikad i nećemo. Nikad nisam imao priliku da je pitam za šta je u stvari osuđena. Ja nju zapravo ne poznajem, sem koliko je potrebno da je volim. Kad se pojavio liftboj sa mojom ženskom, već sam bio prijatno nasviran od pića, sa nogama uvis i Rendžersima na ekranu, a taj tim vredi gledati. Ova nije mnogo ličila na kurvu. Nosila je neke tesne pantalone koje su počinjale tek ispod pupka, imala je veće grudi nego što ja volim, ali i onu divnu liniju struka koja prelazi u kukove, baš kako volim. Zvala se Nik. Liftboj mi je uzeo pare, odljuštio jednog petka za sebe, dodao njoj ostalo i nestao, cereći se. Šta li je tu smešno? Zna šta sam, jer to vidi po ploči u mojoj glavi, ali on mora tome i da se smeje. »Da se skinem?« imala je sladak glasić, malo bez daha, dugu crvenu kosu i slatko, široko, prijateljsko lice. »’Ajde«, rekao sam. Smakla je sandale. Noge joj nisu bile prljave, samo se malo video urez od kaiševa sandale. Iskoračila je iz pantalona i presavila ih preko naslona standardne fotelje hotela Konrad Hilton, skinula je bluzu, pa presavila i nju, izmakla se iz lančića sa medaljonom koji je nosila oko vrata pa ga prebacila preko bluze, ostajući u crvenom čipkanom brushalteru i crvenim gaćicama kao od bikinija. Zavrnula je jorgan, ušla u krevet, pridigla se u sedeći položaj, otkačila brushalter, uvukla se i umeškoljila unutra, izbacila nogom gaćice sa jedne strane kreveta i dobro se pokrila. »Možeš, macane«, rekla je. Ipak je nisam odvalio. Nisam čak ni ušao u krevet sa njom, ne pod jorgan; popio sam još rakije, pa sam zato, i zbog umora, zaspao, a kada sam se probudio bio je dan, i video sam da mi je ispraznila novčanik. Još sedamdeset i jedan minut. Platio sam račun čekom i ubedio ih da mi daju kusur u sitnini kako bih mogao da platim

prevoz. Onda sam krenuo nazad u štenaru. Od svega mi ostadoše samo dve stvari, čista odeća i mamurluk. Mislim da se ona mene pomalo plašila. Svako zna kako smo mi otkupljenici dospeli do toga da budemo za prodaju, pa možda ljudi nisu sigurni da nećemo opet počiniti neko zlo, jer ne znaju koliko nas pouzdano vlasnici sprečavaju da ikad učinimo išta što im se ne sviđa. Svejedno mi je krivo što mi je ukrala pare. Strategije i generalni ciljevi zvezdanih naroda, a posebno naroda sa zvezde Grumbridž koji je njega samog otkupio, bejahu nejasni otkupljenom čoveku po imenu Vejn Golden. Nije bilo teško razumeti šta oni rade. Čitav svet je znao da su narodi sa zvezda uspostavili kontakt sa narodom Zemlje putem brzih talasa i da su radi obavljanja svojih poslova na Zemlji otkupili tela izvesnog broja osuđenih kriminalaca, pa u njih ugradili tahionske brzotalasne prijemno-otpremne uređaje. Ali nije bilo lako razumeti zašto to rade. Divili su se umetničkim predmetima, pa su ih kupovali. Kupovali su retke vrste biljaka i cveća i zamrzli ih do temperature tečnog helijuma. Kupovali su i neke utilitarne predmete. Svakih nekoliko meseci je još po jedna letelica urlajući uzletala sa ostrva Merit, koji kilometar severno od Kejp Kanaverala, i tako je novi tovar kretao za zvezdu Grumbridž, do koje će putovati dvanaest hiljada godina. Drugi tovari išli su ka drugim zvezdama, što je značilo da će putovanje biti kraće (ili duže), ali nijedno putovanje nije bilo tako kratko da bi onaj zvezdani stanovnik koji kupuje mogao da dođe na Zemlju i lično se uveri šta kupuje. Razdaljine bejahu za to prevelike. Glavninu para su trošili na raketne letelice. I, naravno, na ljude koje su kupovali, kojima su ugrađivali svoje tahionske primopredajnike. Svako poletanje rakete zemaljske proizvodnje koštalo je najmanje deset miliona dolara. Tržišna cena za zdravog paranoika muškog pola sposobnog za još dvadeset ili trideset godina rada iznosila je više stotina hiljada dolara, a prodavani su po desetorica ili više odjednom. Na sve ostalo što su kupovali, počev od simfonija snimljenih na traku i »ušabtija« ranih dinastija faraona, pa sve do orhideja u cvatu i slika Van Goga, trošili su manje od jedan odsto para koje su odlazile na kupovinu ljudi i usluga prevoza. Naravno, imali su i šta da potroše. Svaka zvezdana rasa prodavala je licence za svoju vrstu tehnologije. Svi su zvezdani narodi dobijali novac od zemaljskih vlada za usluge u rešavanju sporova i sprečavanju ratova. Ipak, Vejn Golden je imao utisak na osnovu svoje mogućnosti da procenjuje postupke svojih gospodara, da je to prilično skup način da se vode poslovi, mada, naravno, njega i druge kupljene osobe niko nije pitao o takvim stvarima. U kasno proleće, imao je iza sebe mnogo nedelja pokreta bez odmora. Obavio je šezdeset i osam zadataka, velikih i malih. Ništa vredno pomena

nije se desilo tokom tih osamdeset sedam dana, sem što je jednog dana u maju, dok je Golden posmatrao ulične nerede na trgu Konkord u Parizu, sa prozora američke ambasade, a za račun svojih vlasnika, u prostoriju ušla devojka po imenu Karolina. Šaputala mu je na uvo, pokušala je bezuspešno da ga masturbira dok je ataše za vezu bio izvan sobe, ostala je ukupno nekih četrdeset minuta, a zatim otišla, tiho jecajući. On nije mogao čak ni da okrene glavu da je isprati pogledom. A onda, šestog juna, otkupljenik Vejn Golden vraćen je u štenaru u Dalasu u SAD i pušten na slobodu na neodređeno vreme, uz uslov da može uvek biti ponovno stavljen pod kontrolu, o čemu će biti obavešten pedeset minuta ranije. Gospode preblagi bože, ništa slično mi se nikad ranije nije desilo! Tako se čovek oseća kad mu u ćeliju smrti čuvar donese pomilovanje u poslednjem trenutku! Jedva sam verovao. Ali nisam oklevao da dobijeno iskoristim i smesta sam stupio u akciju. Pronašao sam pomoću lokacione tabele gde je Karolina poslednji put viđena i poleteo iz Dalasa na oblaku panamskog crvenog; ispijao sam šampanjac onom brzinom kojom je stjuardesa stizala da ga donese, na putu za Kolorado. Tamo, međutim, Karolinu, nisam našao. Lovio sam je kroz ulice Denvera, ali bila je već otišla. Telefonom sam saznao da je poslata u grad Rantal u Ilinoisu. Poleteh tamo. Na aerodromu u Kanzas Sitiju, gde sam presedao sa jednog aviona na drugi, telefonom sam i saznao da je već napustila državu Ilinois. Možda, nisu bili sigurni, mislili su, upućena za Njujork. Spustio sam slušalicu i uskočio u jedan avion, pa u Njujorku iznajmio kola od službe rent-a-kar, i povezao se autoputem prema državi Njujork, zagledajući usput svaka kola koja su mi nailazila u susret da vidim nisu li crveni Volvo kakav, pretpostavljali su, Karolina sada vozi, zaustavljajući se kod svake druge ćevabdžinice da pitam nisu li videli devojku sa kratkom crnom kosom, braon očima i prćastim nosićem i, oh da, i sa zlatastim ovalom usred čela. Dok sam prolazio kroz Nju Džersi, u pamćenje mi je došlo da sam baš tu prvi put uleteo u nevolju. Tu sam naišao na onu devetnaestogodišnju blagajnicu u bioskopu u varoši Paramus, ona mi je bila prva. Sačekao sam je posle predstave od jedan čas noću. I pokazao sam joj, dobila je predstavu. Samo, u stvari mi uopšte nije odgovarala, previše matora i pokvarena. Nije mi se naročito dopala kad je umirala. Posle toga sam neko vreme bio uplašen, gledao sam TV novosti svake večeri po dvaput, u šest i u jedanaest, i nikad nisam prošao pored kioska a

da ne pregledam sve naslove u novinama, nekoliko meseci. Onda sam vrlo pažljivo promislio šta stvarno želim. Devojka je morala da bude vrlo mlada i, eto, ne može se znati, ali koliko god sam mogao da budem siguran, nevina. Zato sam sedeo u jednoj kafanici u gradu Pert Amboj, tik do Njujorka, tri cela dana, gledajući kako deca izlaze iz škole, dok nisam našao svoju dragu. Potrajalo je. Prva koja je izgledala dobro bila je, pokazalo se, autobusaljka, druga je bila hodaljka ali je njena velika sestra uvek išla s njom. Treća je išla kući pešice, i sama. Beše decembar; popodneva behu prilično mračna, i tog popodneva ona je pošla kući ali nikad nije stigla. Nisam nijednu od njiih napastvovao seksualno, znate. Mislim, u jednom smislu ja sam još nevin. Nisam ja to hteo, samo sam želeo da ih gledam kako umiru. Kad su me na saslušanju pre suđenja pitali da li znam razliku između dobra i zla, nisam znao šta da im odgovorim. Znam da je ono što sam učinio po njihovom shvatanju zlo. Ali za mene nije bilo, jer to sam želeo. I tako, vozeći se sada duž Parkveja, obeshrabren po pitanju Karoline, primetio sam gde sam, skrenuo sam na put trideset pet i vratio se na to isto mesto. Dovezao sam se baš do škole, pa pored škole, i do drvare gde sam sredio tu devojčicu. Zaustavio sam kola, ugasio motor i razgledao okolinu. Dan pun sreće. Sad je bilo drugo godišnje doba, pa su stvari izgledale nešto drukčije. Neke grede su bile naslagane visoko jedna na drugu, tačno tamo gde sam sredio devojčicu. Ali u svome duhu jasno sam video kako je ovo mesto tada izgledalo. Nebo, tamnosivo. Farovi kola promiču. Čujem sitno zujanje u njenom grlu: pokušava da vrišti ispod stiska mojih prstiju. Da vidimo. Bilo je to, o pobogu, pre devet godina. A da je nisam sredio, sada bi imala dvadeset ili tako nešto. Tucala bi se sa svim momcima. Možda bi se drogirala. Bila bi možda trudna ili udata. Ako se stvari gledaju na određeni način, ja sam je spasao od mnogih groznih, bednih stvari, od menstruacije, i od toga da pušta ruke mladića i usta mladića na sebe, i tako, sve ono... Počela je da me boli glava. To je jedino od dejstva ove ploče u glavi: ne pušta vas da se mnogo zadubite u ono što ste radili u starim danima, jer, to previše boli. Zato sam upalio motor i odvezao se, pa je uskoro glavobolja nestala. Nikad ne mislim o Karolini na taj način, znate. Za tu devojčicu nikada nisu dokazali moju krivicu. Ona zbog koje su me uhvatili bila je bolničarka u Long Branču, na parkingu Ona je bila moja greška. Bila je tako sitnog rasta, a nosila je vuneni džemper preko

uniforme. Nisam shvatio da je odrasla dok nije bilo prekasno. Vrlo sam se naljutio zbog toga. Na neki način mi nije bilo krivo kad su me uhvatili, jer, postajao sam vrlo neoprezan. Ali onu ludnicu u Marlborou gde su me stavili stvarno sam mrzeo. Sedam, ajoj, sedam godina. Ustaj ujutro, popij svoj roze lekić iz papirne čaše. Poravnaj svoj krevet i radi svoj posao, a moj posao je bio da čistim podove u odelenjima gde su oni koji ne mogu da kontrolišu creva i bešiku; već sami mirisi i prizori tamo su dovoljni da se čovek izbljuje u startu. Posle nekog vremena, pustili su me da gledam TV pa čak i da čitam novine. Kad su Altairanci uspostavili prvi kontakt sa Zemljom, to me je zainteresovalo, a kad su počeli da kupuju umobolne zločince da im budu zastupnici ovde na Zemlji, želeo sam da me kupe. Bilo šta, pristajao sam na bilo šta samo da izađem iz tog mesta, pa makar to značilo da će mi ugraditi kutijicu u glavu i da više nikad neću moći normalno da živim. Međutim, Altairanci me nisu hteli da kupe. Iz nekog razloga, hteli su samo crnce. Posle su se i drugi javljali brzotalasnim radiom i pravili pogodbe. Pa ipak me niko nije hteo. Oni sa zvezde Procion su kupovali samo mlade žene, nikad muškarce. Valjda imaju, neko mi reče čini mi se, samo jedan pol tamo. Svi ti glupi stvorovi imaju neku posebnu osobinu, ovakvu ili onakvu. Neki su metalni, ili gasoviti, neki u sluzavim grudvama, neki sa tvrdim oklopom, zveketavi. Svaki. I svi imaju neku smešnu naviku, kao ono, ako su vam vlasnici sa Kanopusa, nikad nećete jesti ribu. Ama odvratni su mi, i ne znam zašto su se SAD uopšte petljale sa njima. Ali, Kinezi su počeli, pa Rusi i onda valjda mi nismo mogli da izostanemo. Pretpostavljam da nismo mnogo štetovali. Nije više došlo ni do jednog rata, a i na mnogo drugih načina su nam pomogli da raščistimo stvari. Ja lično nisam loše prošao, to je sigurno. Narod sa Grumbridža pojavio se na tržištu kasno, kad su već prodati svi zdravi kriminalci. Zato su Grumbridžani kupovali one preostale, kakvi su — da su. Kupili su mene. Mi Grumbridžanski otkupljenici smo opaka rulja, i baš se pitam zbog čega je Karolina dospela na prodaju. Vozio sam čitavim putem duž obale, od Njujorka na jug, oko sto pedeset kilometara, kroz Asberi Park, Briel, Atlantik Siti, sve do rta Mej, a usput sam stalno telefonirao službeniku za pronalaženje, i nisam je našao. Znao sam jasno da ono što mi izmiče jeste ljuštura Karoline, jer, bila je pod kontrolom i radila je. Mogao sam da je poljubim ili dodirnem, ne više. Ipak sam želeo da je nađem. Za slučaj slučaja. Koliko često čovek dobija

slobodu na neodređeno vreme? Kad bih samo mogao da je pronađem i ostanem uz nju, onda bi pre ili kasnije, možda, i ona dobila slobodu. Makar samo dva sata. Ma i trideset minuta. A onda, usred bela dana, baš kad sam se, upisivao u knjigu gostiju u jednom motelu blizu neke vojne baze kopnenih snaga, i dok sam gledao soldatuše poredane pored blagajne da bi njihovi momci mogli lakše da ih pronađu, dobio sam poziv: javi se na raport u štenari u gradu Filadelfiji. Smesta. Već mi se u glavi vrtelo od pospanosti, ali sam vozio taj Hercov krš kao da je Maserati, jer smesta znači smesta. Uvalio sam kola u parkiralište i prijavio se na šalteru u štenari, osećajući kako mi srce gruva, da su mi usta kao gruba daska, od umora, i ispunjen bolom jer sam ispustio svoju najbolju šansu svih vremena da stvarno budem sa Karolinom. »Šta žele?« pitao sam službenika za traženje. »Uđi tamo«, reče on, praveći lice kao da se zlobno zabavlja. Svi ti službenici za lociranje postupaju sa nama jednako, širom sveta. On dodade: »Ona će ti reći.« Ne znajući ko je ’ona’, otvorio sam vrata, ušao, i video Karolinu. »Zdravo, Vejn«, reče ona. »Zdravo, Karolina«, rekao sam. Stvarno nisam imao nikakvu ideju šta sada da radim. Nije mi dala nikakav nagoveštaj. Prosto je sedela. Na toj tački u razvoju događaja palo mi je na pamet da bih se mogao i začuditi činjenici da Karolina na sebi ne nosi skoro ništa, samo kratku spavaćicu, a da je ispod toga gola. Takođe, sedela je na spremnom krevetu. Dakle, vi biste pomislili da, imajući sve u vidu, a naročito prirodu mog razmišljanja o Karolini dosad, od mene čovek može da očekuje da ovo prihvatim kao neki lični dar od boga, dar u vidu onoga o čemu svi momci, pravi Amerikanci, sanjaju. Ali, nisam. I to ne zbog umora. Zbog Karoline. Zbog izraza na njenom licu, koje nije pokazivalo ni dobrodošlicu ni ljubav, čak ni onu rezervisanost devojke koja je došla u bar za usamljene. A naročito nije pokazivalo sreću. »Radi se o tome, da sad idemo u krevet, Vejn«, reče ona. »Prema tome, svuci se, šta čekaš.« Ponekad mogu da se izdvojim iz svoje ličnosti i pogledam sebe spolja, pa, čak i kad se dešava nešto strašno ili tužno, da uvidim da je i smešno; tako je bilo kad sam sredio onu devojčicu u gradiću Edison, i video da ju je majka zašila u školsku odeću. I sad sam stvarno počeo da se smejem dok sam izgovarao reči: »Karolina, u čemu je stvar?«

»Pa«, reče ona, »oni hoće da se mi potucamo, Vejn. Znaš. Grumbridžani. Zainteresovalo ih je šta to ljudi jedni drugima rade, pa hoće da, kao, posmatraju.« Zaustio sam da pitam zašto baš mi, ali nije bilo potrebno, jasna je stvar da smo Karolina i ja poprilično razmišljali o tome, pa smo možda izazvali radoznalost svojih gospodara. Nije mi se sviđala ova stvar. Ne sasvim; u stvari, na neki način mi je bila odvratna, no ipak toliko bolje nego ništa, da sam rekao: »Pa, maco, to je ko bog!« gotovo iskreno; i pokušao da je nagovorim da to uradimo; seo sam uz nju i zagrlio je jednom rukom. A ona tad reče: »Samo, moraćemo da pričekamo, Vejn. Oni hoće da obave tucanje. Ne mi.« »Šta, kako to misliš, da čekamo? Na šta?« Ona samo sleže ramenima pod mojom rukom. »Misliš«, rekoh, »da bude uključena kontrola? Kao da oni to rade pomoću naših tela?« Naslonila se na mene. »Tako su mi rekli, Vejn. I to evo sad, svakog trenutka, valjda.« Odgurnuo sam je. »Maco«, rekao sam skoro plačući, »čitavo ovo vreme želeo sam da, pobogu, Karolina! Mislim, nije da sam samo hteo u krevet s tobom, mislim ...« »Žao mi je«, reče ona. Krupne suze su joj tekle niz obraze. »Sranje!« povikao sam silovito. U glavi mi je bubnjalo od gneva. »Nije pošteno! Neću to trpeti. Nemaju baš nikakvo pravo...« Ali imali su, naravno, imali su pravo veliko kao čitav svet, jer, kupili su nas i platili za nas, pa su nas sad posedovali. Znao sam to. Samo nisam hteo to da prihvatim, čak ni priznanjem da znam ono što znam. Ideja o tucanju sa Karolinom promenila je polaritet: nije to bilo više nešto što očajnički želim, već nešto što sam morao da sprečim ma i po cenu života, samo da ne pustim da je oni ljube mojim ustima, da je oni pipaju mojim rukama, da joj oni daju moje sokove; bilo bi to kao najgroznije silovanje, groznije od ičega što sam ja ikad počinio, nas dvoje silovani istovremeno. A tad ... A tad osetih ono peckanje u čelu, znak da preuzimaju kontrolu. Nisam mogao ni da vrištim. Bio sam prinuđen da jednostavno sedim unutar sopstvene glave, jer više nisam bio vlasnik nijednog svog mišića, dok su ti ludaci koji su me kupili radili Karolini pomoću mog tela razne stvari, a ja nemoćan čak i da plačem. Posle završetka planirane serije eksperimentalnih postupaka, koji su

pedantno zabeleženi, otkupljenica po imenu Karolina Šerner nije se više mogla vratiti u upotrebu. Sačinjen je odgovarajući zapisnik o tome. Odelenje za uslovno puštanje i vanzatvorske aktivnosti Ženskog vaspitnopopravnog zavoda u Midvilu obavešteno je da je ta otkupljenica prestali da živi. Data je narudžbina za zamenu, a bankovni račun umrle je zatvoren. Otkupljenik Vejn Golden je upućen na redovne dužnosti, na kojima je funkcionisao normalno dok god je bio pod kontrolom. Ustanovljeno je da u momentu ukidanja kontrole otpočinje sa pokušajima da uništi i druge ljude i sebe samog. Postavljena je hipoteza da ono seksualno ponašanje kojim se on ranije bavio, kao što je dokazano, kao za sebe normalnim, a to znači, uništavanje seksnalne partnerke, možda nije bilo prikladno s obzirom na uslove u vreme obavljanja eksperimenta. Eksperimenti će se nastaviti, ali drugom procedurom i sa drugim partnerima, u bliskoj budućnosti. Vejn Golden nastavlja sa normalnim i efikasnim radom, uz kontrolu koja nikad ne prestaje, i nastaviće, izgledi su, zauvek tako.

Robert Šekli Sedma žrtva Stenton Frelejn je sedeo za svojim radnim stolom, trudeći da izgleda zauzet poslom, kao što poslovni rukovodilac i treba da bude u devet i trideset ujutro; ali to je bilo nemoguće. Nije mogao da se koncentriše na oglas koji je prošle noći napisao, nije mogao da razmišlja o biznisu, jedino je mogao da čeka poštu. Već je dve nedelje živeo u iščekivanju da mu stigne notifikacija. Državna administracija je, kao i obično, kasnila. Na staklenim vratima njegove kancelarije pisalo je Morger i Frelejn, proizvođači odeće. Ta se vrata sad otvoriše, i u kancelariju uđe E. J. Morger. Pomalo je hramao: posledica stare rane od revolverskog metka. Hodao je pogurenih pleća, ali to ga, u sedamdeset trećoj godini života, nije mnogo brinulo. »Dakle, Sten?« reče Morger. »Šta je sa tim oglasom?« Pre šesnaest godina se Frelejn, koji je tad imao 27 godina, pridružio Morgeru. Njih dvojica su od Protekt odela načinili biznis vredan milion dolara. »Pa rekao bih da možeš da ga daš«, reče Frelejn, dodajući list hartije Morgeru. Mislio je: kad bi ta pošta stizala bar malo ranije... Morger je počeo glasno da čita, držeći hartiju blizu očiju. »’Imate li Protekt odelo? Najfiniji krojački rad na svetu ugrađen je u Protekt odelo firme Morger i Frelejn, pa je ono zato na samom čelu muške mode.’« Morger je pogledao Frelejna, pročistio grlo i nasmešio se. Čitao je dalje. »’Protekt odelo je i najbezbednije, a ne samo najelegantnije. U svako Protekt odelo ugrađena je specijalna pregrada za revolver, sa garancijom da se na tom mestu neće videti ispupčenje. Niko neće znati da imate revolver — niko sem vas. Pregrada se izuzetno lako dohvata, što omogućuje brzo i lako potezanje, a može biti smeštena po vašem izboru, na kuk ili grudi.’ Fino je«, dodade Morger svoj komentar. Frelejn sumorno klimnu glavom. »’Odelo Protekt-specijal ima u sebi i vrhunski domet moderne tehnike za ličnu zaštitu, džep iz koga pištolj sam iskače. Dovoljno je da pritisnete

skriveno dugme, pa će vam oružje samo uleteti u ruku. otkočeno, zapetog obarača. Zašto ne svratite u najbližu prodavnicu Protekt odela? Zašto da ne budete bezbedni?’« »Fino je«, reče Morger završivši čitanje. »To je vrlo zgodan, dostojanstven oglas.« Jedan trenutak je razmišljao, pipkajući svoj beli brk. »Zar ne bi trebalo da spomeneš da se Protekt odelo prodaje u nekoliko različitih stilova, sa jednim ili dva reda dugmadi, sa jednim ili dva prevoja, sa uzanim ili širokim peševima?« »Tačno. Zaboravio sam.« Frelejn je uzeo list natrag i na margini naškrabao belešku. Onda je ustao i zategao sako svog isturenog stomaka. Frelejn je imao četrdeset tri godine, pomalo se ugojio, a na vrhu glave pomalo oćelavio. Bio je to čovek prijatnog izgleda i hladnih očiju. »Opusti se«, reče Morger. »Doći će sa današnjom poštom.« Frelejn je prinudio sebe da se osmehne. Bio je raspoložen da šeta tamoamo po kancelariji, ali je umesto toga seo na ivicu radnog stola. »Kao da mi je to prvi odstrel«, reče on sa osmehom neodobravanja. »Znam kako je to«, reče Morger. »Pre nego što sam okačio svoj pištolj o klin, dešavalo mi se da po mesec dana ne spavam, iščekujući notifikaciju. Znam.« Čekali su. Kad je tišina već postala neizdržljiva, vrata se otvoriše. Ušao je, jedan službenik i stavio poštu na Frelejnov sto. Frelejn se okrenu i prikupi pisma. Hitro ih je provrteo kroz prste, i našao je ono što je tražio — dugu belu kovertu od BEK-a, obeleženu pečatom vlade. »Evo ga!« reče Frelejn razvlačeći usta u osmeh. »To je moje slatko malo!« »Fino.« Morger je zainteresovano osmotrio kovertu, ali nije zatražio od Frelejna da je otvori. Bilo bi to i neučtivo, i nezakonito. Niko nije smeo znati ime Žrtve sem njenog Lovca. »Želim ti dobar lov.« »Mislim da će i biti dobar«, uzvrati Frelejn sa pouzdanjem. Njegov radni sto je bio sređen; već je nedelju dana bilo tako. On uze svoju tašnu. »Dobar odstrel će ti silno prijati«, reče Morger polažući šaku ovlaš na Frelejnovo rame. »Bio si napet.« »Znam«. Frelejn se opet iscerio. Rukovao se sa Morgerom.

»Kamo sreće da sam opet klinac«, reče Morger, bacajući pogled dole, na svoju osakaćenu nogu, koju je posmatrao sa iskricom uvrnutog humora u očima. »Poželim da opet uzmem pištolj u šake.« Taj starac je u svoje vreme, bio itekakav Lovac. Pošto je deset puta uspešno završio lov, kvalifikovao se u Klub desetkaša. Naravno, posle svakog lova Morger je morao da nastupi i kao žrtva, što znači da je ukupno izveo dvadeset odstrela. »Bogami, nadam se da moja Žrtva nije nalik na tebe«, reče Frelejn, upola šaljivo. »Neka te to ne brine. Do kog si broja stigao?« »Do sedmice.« »Srećna sedmica. Zgrabi je«, reče Morger. »Ubacićemo mi već tebe među desetkaše.« Frelejn je odmahnuo rukom i krenuo ka vratima. »Samo nemoj da postaneš nepažljiv«, upozorio ga je Morger. »Dovoljno je da načiniš samo jednu jedinu omašku, pa da ja budem prinuđen da tražim novog ortaka. Ako nemaš ništa protiv sadašnji mi se sasvim dopada.« »Paziću«, obeća Frelejn. Umesto da pođe autobusom, Frelejn se ka svome apartmanu za putio pešice. Trebalo mu je vremena da se ohladi. Nije imalo smisla da se ponaša kao klinac na prvom odstrelu. Dok je hodao, Frelejn je strogo pazio da gleda samo pravo ispred sebe. Zuriti u nekog značilo je praktično tražiti metak, ukoliko je taj u koga zurite kojim slučajem Žrtva. Neke Žrtve su bile spremne da vas ubiju ako samo bacite i najkraći pogled na njih. Nervozni tipovi. Frelejn je mudro gledao iznad glava ljudi pored kojih je prolazio. Pred njim je bila ogromna reklamna tabla koja je nudila javnosti usluge Dž. F. O’Donovana. »Žrtve!« saopštavala je ova tabla ogromnim crvenim slovima. »Čemu rizik? Korisitite O’Donovanovog ovlašćenog Izviđača. Dajte da mi otkrijemo onoga koji je krenuo da vas ubije. Platite nam tek kad ga sredite!« Tabla je podsetila Frelejna na nešto. Treba da pozove Eda Moroua čim stigne u svoj apartman.

Prešao je preko uliee, ubrzavajući korak. Sad je jedva čekao da stigne kući, da otvori kovertu i vidi ko mu je Žrtva. Da li će to biti neko pametan, ili glup? Bogat, Frelejnova četvrta žrtva, ili siromašan, kao prva i druga? Da li će taj imati organizovanu službu Izviđača, ili će pokušati sve sam? Uzbuđenje potere bilo je predivno, strujalo je njegovim venama, ubrzavalo mu puls. Čuo je pucnjavu iz neke od susednih ulica: dva brza hica, a onda jedan završni. Neko je sredio svog protivnika, pomisli Frelejn. To je dobro učinio. Ovo je najlepše osećanje, rekao je sebi. Opet je živ. Stigavši u svoj jednosobni apartman, prvo je pozvao Eda Moroua, svog Izviđača. Taj je, između poziva, radio kao radnik u garaži. »Alo, Ed? Ovde Frelejn.« »O, zdravo, gos’n Frelejn.« Mogao je tako reći da vidi mršavo, mazivom zaprljano lice, ravne usne razvučene u osmeh. »Krećem u lov, Ed.« »Neka vam je srećno, gos’n Frelejn«, reče Ed Morou. »Pretpostavljam da želite da budem u spremnosti?« »Tako je. Ovo će me zadržati nedelju ili dve. A kad postignem odstrel, verovatno neću morati da čekam duže od tri meseca na notifikaciju da prelazim u status Žrtve.« »Biću spreman. Dobar lov, gos’n Frelejn.« »Hvala. Do viđenja.« Okačio je slušalicu. Mudar je potez rezervisati usluge prvoklasnog Izviđača. Kad odstreli svoju žrtvu, Frelejn će morati da postane i sam Žrtva. Tada će, opet, Ed Morou biti njegovo osiguranje. Kakav je fenomenalan Izviđač taj Morou bio! Neškolovan, i zapravo glup. Ali kakvo oko za ljude! Prirodni talenat. Edove, blede oči su prvim pogledom prepoznavale čoveka koji je došao iz drugog grada. Zasede je postavljao diaboličnom lukavošću. Ukratko: čovek bez koga se ne može. Frelejn je izvadio kovertu, hehetajući u sebi zadovoljno, sećajući se nekih trikova koje je Morou izveo u korist Lovca. Još uvek se osmehujući, osmotrio je podatke u koverti. Žanet-Mari Pacig. Njegova Žrtva bila je žensko! Ustao je i nekoliko trenutaka hodao po sobi. Potom je još jednom pročitao pismo. Žanet-Mari Pacig. Nema greške. Devojka. Bile su priložene tri njene fotografije, njena adresa, i uobičajeni opis.

Frelejn se namrštio. Nikad nije ubio ženu. Jedan momenat je oklevao, zatim je podigao slušalicu telefona i pozvao BEK. »Biro Emocionalne Katarze, odsek informacije«, reče jedan muš ki glas. »Da, čujete«, reče Frelejn. »Upravo sam dobio notifikaciju; izvukao sam devojku. Jel’ to u redu?« Saopštio je činovniku devojčino ime. »Sasvim je u redu, gospodine, odgovorio je činovnik pošto je prvo proveo jedan minut proveravajući mikroarhivu. »Ta devojka se prijavila Birou dobrovoljno. Zakon kaže da ona ima ista prava i privilegije kao i muškarac.« »Možete li mi reći koliko je već odstrela postigla?« »Žao mi je, gospodine. Vi možete dobiti isključivo informaciju o legalnom statusu Žrtve i opis koji ste već dobili.« »Vidim.« Frelejn zastade. »Mogu li dobiti nekog drugog?« »Vi, naravno, možete da dobijete lov. To je vaše zakonsko pravo. Ali sledeću Žrtvu ne možete dobiti dok prvo ne odslužite svoj red kao Žrtva. Želite li da odbijete?« »A, to ne«, reče Frelejn žurno. »Samo sam pitao. Hvala.« Ostavio je slušalicu i seo u svoju najveću fotelju; popustio je svoj opasač. O ovome se moralo razmisliti. Proklete žene, promumlao je sam za sebe; uvek pokušavaju da uguraju rogove u čisto muške igre. Zašto ne ostanu lepo kući? Ali one su slobodni građani, podsetio je sebe. Ipak, ovo naprosto nije ženstveno. Znao je da je, istorijski gledano, Biro Emocionalne Katarze osnovan samo i jedino za muškarce. BEK je formiran kad se završio četvrti svetski rat (ili šesti, po računanju nekih istoričara). U to vreme postojala je preka potreba da se postigne permanentan, trajan mir. Razlog za to bio je praktične prirode, a i ljudi koji su taj mir ostvarili bili su praktični. Ukratko — do uništenja je ostao samo još jedan korak. Tokom svetskih ratova, oružja su povećavala svoje razmere, efikasnosti i svoju uništavajuću moć. Vojnici su se na njih navikavali, pa su ih koristili sa sve manje oklevanja.

Ali, došlo se do tačke zasićenja. Sledeći rat zaista bi uklonio i najmanju mogućnost da se ikad više ratuje. Ne bi ostalo nikog živog ko bi ratovao. Zato je ovaj mir morao da traje večno, a pošto su ljudi koji su ga pripremili bili praktični, uzeli su u obzir još prisutne tenzije i dislokacije, kotlove u kojima su se ratovi kuvali. Zapitali su se zašto mir u prošlosti nikad nije bio trajan. »Zato što muškarci vole borbu«, odgovorili su. »O, ne!« završili su idealisti. Ali stvaraoci pravog mira bili su prinuđeni da postuliraju, makar i sa žaljenjem, prisustvo potrebe za nasiljem kod znatnog dela čovečanstva. Muškarci nisu anđeli. Nisu ni đavoli. Samo su vrlo ljudska bića, u visokom stupnju borbena. S obzirom na obim naučnog znanja, i moći, kojim su u tom momentu raspolagali, ti praktični ljudi su mogli mnogo da učine u pravcu uklanjanja te odluke iz ljudske rase. Mnogi su mislili da je to pravi odgovor. Praktični ljudi nisu tako mislili. Uzeli su u obzir vrednost kompeticije, borbenog oduševljavanja, hrabrosti u suočenju sa izazovom čak i kad su izgledi na uspeh minimalni. Smatrali su da su to crte koje, kod ljudskog roda, zaslužuju divljenje, i koje osiguravaju budućnost. Bez tih odlika ljudski rod bi neizbežno nazadovao. Sklonost ka nasilju, utvrdili su oni, nerazdvojno je povezana sa inventivnošću, fleksibilnošću, ambicijom. Problem je, dakle, bio: kako da obezbede mir koji će trajati i posle njihovog nestanka, kako da ljudskom rodu onemoguće samo uništenje a da mu ne oduzmu crte koje dovode do sklonosti ka samouništenju. Odlučili su da to postignu rekanalisanjem ljudske agresivnosti. Dajte muškarcu ventil, dajte mu mogućnost da se iskaže. Prvi veliki korak bila je legalizacija gladijatorskih borbi, onih pravih, gromkih i krvavih. Ali bilo je potrebno još nešto. Sublimacija uspava samo donekle. Onda ljudi počnu da zahtevaju pravu stvar. Ništa ne može da zameni ubistvo. Zato je ubistvo legalizovano, ali na striktno individualnoj bazi, i to samo za one koji su ga želeli. Vladama je naređeno da osnuju Biroe Emocionalne Katarze. Posle jednog eksperimentalnog perioda, usvojeni su zakoni isti za sve. Ko god želi da ubija, može da se prijavi BEK-u. Prvo mora da da određene podatke i pristanke, a onda mu se dodeljuje jedna žrtva. Po

zakonu, nekoliko meseci kasnije on se dodeljuje nekome kao Žrtva... ako preživi. To je bila suština sistema. Individui je omogućeno da počini neograničeno mnogo ubistava, ako tako želi, s tim da posle svakog ubistva bude i Žrtva. Ako uspe da ubije svog Lovca, može da se isključi iz daljeg lova, a može i da se prijavi za nov lov. Nije prošlo ni deset godina, a trećina civilizovanog stanovništva sveta uključila se u ovaj sistem. Taj se broj kasnije smanjio na četvrtinu,i tu ostao. Filozofi su odmahivali glavama, ali su praktični ljudi bili zadovoljni. Rat je vraćen tamo gde treba — u ruke ratobornima. Naravno, ova je igra imala neke svoje posledice, i neke pravce razvoja. Kad je jednom prihvaćena, postala je veliki biznis. Usluge su mogli iznajmljivati i Lovac i Žrtva. BEK je birao ime žrtve nasumično. Lovac je imao na raspolaganju dve nedelje vremena da odstreli Žrtvu. To je morao da učini sopstvenom dovitljivošću, svojeručno. Dobio bi ime, adresu i opis žrtve, i dozvolu da upotrebi revolver standarnog kalibra. Oklop ma koje vrste bio je zabranjen. Žrtvi je javljeno nedelju dana ranije nego Lovcu. Žrtva je saznavala samo da je Žrtva, ništa drugo, Žrtva je smela da nosi oklop po sopstvenom izboru. Mogla je i da iznajmi Izviđača, koji nije smeo da ubija — samo Lovac i Žrtva su imali to pravo — ali je mogao da otkrije novo lice u gradu, i da nanjuši nervoznog čoveka sa revolverom. Žrtva je imala pravo da postavi zasedu biio koje vrste, sa ciljem da ubije Lovca. Za ubistvo ili ranjavanje pogrešnog čoveka, kazne su bile stroge; jer, ovaj sistem nije sankcionisao nikakva druga ubistva, sem između Lovca i Žrtve. Za ubistvo iz mržnje ili osvete, i za ubistvo radi dobiti, bila je predviđena smrtna kazna. Lepota sistema sastojala se u tome što je ubijati mogao ko je hteo, a ko nije hteo — većina stanovništva — taj nije morao. Zato više nije bilo velikih ratova, niti izgleda da takav rat zapreti. Vođeno je samo više stotina hiljada malih ratova. Frelejnu se nije sviđala ideja da ubije ženu, ali ona se prijavila. Nije to njegova krivica. Nije imao ni najmanju nameru da poklekne u svom sedmom lovu. Ostatak jutra proveo je memorišući podatke o svojoj žrtvi. Zatim je pismo ostavio u arhivu.

Žanet Pacig je živela u Njujorku. To je bilo dobro. Voleo je lov u velikom gradu, a sem toga oduvek je želeo da vidi Njujork. Nije bila navedena njena starost, ali sudeći po fotografijama, bila je u ranim dvadesetim godinama. Telefonom je rezervisao avionsku kartu za Njujork, a onda se istuširao. Pažljivo je obukao novo Protekt-specijalno odelo, napravljeno za lov. Iz svoje kolekcije revolvera izabrao je jedan, očistio ga i podmazao, i postavio ga u izbacni džep odela. Zatim je spakovao svoj kofer. Uzbuđenje je pulsiralo njegovim krvotokom. Čudno, pomislio je, koliko ga svaki novi odstrel oduševljava; čovek se može od francuske paštete zamoriti, ili od žene, ili pića, ili ma čega drugog, ali od ovoga ne. Ovo je uvek novo, svaki put drukčije. Najzad je pregledao svoje knjige, da vidi koje će poneti. Njegova je biblioteka sadržavala sve dobre knjige o ovoj problematici. Ovog puta mu neće trebati knjige namenjene Žrtvama, kao naprimer Taktika za Žrtve u kojoj autor, L. Fred Trejsi, insistira na krutom kontrolisanju svoje okoline, ili Nemojte misliti kao Žrtva! Dr. Friša. Te će ga knjige veoma zanimati kroz koji mesec, kad on bude Žrtva. Sad mu trebaju lovačke knjige. Taktika lova na ljude predstavljala je standardnu literaturu, bilo je to sveobuhvatno delo, no on ga je već znao skoro napamet. Razvoj zasede nije odgovaralo njegovim sadašnjim potrebama. Odabrao je Lov u gradovima od Mitvela i Klarka, Videti izviđača od Algrina, i Socijalno grupisanje Žrtava od istog autora. Sve je bilo u redu. Ostavio je cedulju mlekaru, zaključao apartman i uzeo taksi do aerodroma. U Njujorku je otišao u jedan hotel u centru, ne mnogo daleko od adrese svoje Žrtve. Službenici hotela su bili nasmešeni i pažljivi, što je Frelejnu zasmetalo. Nije voleo da u njemu tako lako prepoznaju ubicu iz drugog grada. Prva stvar koju je primetio ulazeći u svoju sobu bio je pamflet na stočiću kraj kreveta. Naslov: Kako što bolje iskoristiti svoju emocionalnu katarzu.Uprava hotela posvetila je ovu knjigu svome gostu. Frelejn se nasmešio i na brzinu je prelistao. Pošto je to bila njegova prva poseta Njujorku, proveo je popodne prosto šetajući komšilukom žrtve. Posle je malo lutao kroz neke prodavnice. Fascinirala ga je prodavnica Martinsona i Bleka. Obišao je njihovo odelenje

za Lovce i lovljene. Video je lake oklopne prsluke za Žrtve, a i šešir tipa Ričard Arlington, neprobojne za metke. S jedne strane je bila velika reklama za novi revolver od 9,65 milimetara. »Upotrebite novi Malvernov Pravopucač!« pozivao je taj plakat. Stvoren je od strane BEK-a. Ima dvadeset metaka. Testiranjem je dokazano da sa rastojanja od hiljadu stopa ne promašuje više od hi ljadinke inča. Nemojte promašiti svoju Žrtvu! Zašto da se lišavate najboljeg, i rizikujete život? Budite bezbedni sa Malvernom!« Frelejn se nasmešio. Oglas je bio dobar, a izloženi primerak malog crnog revolvera izgledao je kao krajnji mogući domet efikasnosti. Ali Frelejn je bio zadovoljan onim što ima. Na rasprodaji su bili trik-štapovi, koji su mogli da ispale četiri metka; nudili su bezbednost ali i skrovitost. Kad je bio mlad, Frelejn se mnogo interesovao za inovacije. Sada je znao da su starinski načini obično najbolji. Pred radnjom su četvorica đubretara upravo odnosila jedan svež leš. Frelejnu je bilo krivo što je propustio akciju. Večerao je u dobrom restoranu i rano otišao na spavanje. Sutra je imao mnogo posla. Sledećeg dana, Frelejn je krenuo kroz komšiluk svoje Žrtve. Pred očima mu je bilo njeno lice. Nije nikoga zagledao. Hodao je brzo, kao da se stvarno nekud zaputio; tako Lovac treba da hoda. Prošao je, pored nekoliko barova, i svratio u jedan na piće. Onda je produžio jednom pobočnom ulicom koja se odvajala od Leksington avenije. Tu je bio neki prijatan kafe, koji se delimično proširio na ulicu. Mimo njega je Frelejn prošao. I ugledao nju! Nepogrešivo je prepoznao to lice. Bila je to Žanet Pacig; sedela je za stolom i zurila u svoju čašu pića. Dok je on prolazio, nije podigla pogled. Frelejn je hodao sve do kraja bloka. Zašao je za ugao i stao. Ruke su mu drhtale. Da li je ta devojka luda, kad se izlaže na otvorenom? Da li zamišlja da je začarana i da je metak neće? Zaustavio je taksi i rekao taksisti da vozi oko bloka. I eno, eno, nje, sedi na istom mestu. Dobro ju je osmotrio.

Izgledala je mlađa nego na slikama, ali nije mogao biti sasvim siguran. Ocenio je da joj nema mnogo iznad dvadeset. Njena je crna kosa bila razdvojena razdeljkom na sredini i začešljana iza ušiju, tako da je ličila na kaluđericu. Izraz na njenom licu pokazivao je, koliko je Frelejn mogao videti, tugu i rezignaciju. Zar ona neće čak ni pokušati da se brani? Platio je taksisti i otišao u jednu veliku prodavnicu. Našao je slobodnu telefonsku kabinu i pozvao BEK. »Jeste li sigurni da je Žrtva po imenu Žanet-Mari Pacig dobila notifikaciju?« »Trenutak, gospodine.« Frelejn je kuckao po vratima kabine dok je činovnik tražio informaciju. »Da, gospodine. Imamo njenu ličnu potvrdu o tome. Zar nije u redu, gospodine?« »Ne«, reče Frelejn. »Samo sam hteo da proverim.« Najzad, šta se njega tiče što ona ne želi da se brani. Svejedno je imao pravo da je ubije. Red je na njega da lovi. Međutim, odlučio je da to odloži za jedan dan. Otišao je u bioskop. Posle večere se vratio u svoju sobu, pročitao pamflet BEK-a legao na krevet i zurio u plafon. Trebalo je samo da sruči jedan metak u nju. Prosto da prođe taksijem i ubije je. Ali, ona se uopšte ne drži sportski, zaključio je nezadovoljno, i zaspao. Sledećeg popodneva Frelejn je opet prošao pored istog kafea. Devojka je bila na svom mestu, za istim stolom. Frelejn uze taksi. »Vozite oko ovog bloka veoma sporo«, reče on vozaču. »Nema problema«, reče vozač, smešeći se ironično i mudro. Frelejn je iz taksija motrio na eventualno prisustvo Izviđača. Koliko je mogao da primeti, ova devojka nije imala nijednog. Obe ruke je držala na stolu, na vidiku. Laka, nepokretna meta. Frelejn dotače jedno dugme na svom sakou sa dva reda dugmadi. Jedan nabor se munjevito otvorio. Revolver se stvorio u njegovoj šaci. Potegao je zatvarač, proverio metke, pustio da škljocne u zatvoren položaj. »E, sad polako«, reče on taksisti.

Taksi je milio pored kafea. Frelejn je pažljivo nanišanio, poravnavajući mušice sa devojčinom figurom. Njegov se prst zategao na obaraču. »Prokletstvo!« reče on. Neki kelner je prošao blizu devojke. Frelejn nije želeo ni slu čajno da okrzne nekog drugog. »Opet oko bloka«, reče on taksisti. Ovaj se opet nasmešio, i pogurio u svom sedištu. Felejn se pitao da li bi vozač bio toliko obuzet veseljem kad bi znao da žrtva treba da bude žena. Ovog puta nije bilo kelnera. Devojka je pripaljivala cigaretu i zurila u upaljač. Frelejn joj je nanišanio pravo u čelo, zadržao dah. Onda je odmahnuo glavom i vratio pištolj u džep. Ta idiotkinja mu je oduzimala veliki deo katarze. Platio je taksisti i pošao peške. Suviše je lako, rekao je sebi. Navikao je na pravu poteru. Od njegovih šest prethodnih odstrela, većina je bila prilično teška. Žrtve su pokušavale da izmaknu na svaki mogući način. Jedan čova je iznajmio dvanaest Izviđača. Ipak je Frelejn svakoj Žrtvi dohakao, i to tako što je svoju taktiku menjao, prilagođavao situaciji. Jednom se preobukao u mlekadžiju, drugi put u naplaćivača računa. Šestu žrtvu je morao da juri kroz Siera Nevadu, i taj je tip bogami žestoko prašio ali je Frelejn bio bolji. Kako će moći ovim da se ponosi? Šta bi na ovo rekao Klub desetkaša? Na ovu misao, Frelejn se trgao. Želeo je da uđe u taj klub. I ako se okane ove cure, svejedno će morati da se brani od sledećeg Lovca. Pa ako to preživi, opet će mu do članstva nedostajati četiri odstrela. Takvim tempom nikad neće stići na cilj. Već se zaleteo da još jednom prođe mimo kafea; a onda se, vođen iznenadnim impulsom, zaustavio u mestu. »Zdravo«, reče on. Žanet Pacig ga pogleda tužnim plavim očima, bez reči. »Ej, slušaj«, reče on sedajući. »Ako sam bezobziran, samo kaži i ja ću odmah otići. Nisam iz Njujorka. Došao sam na jednu konven ciju. Prosto bih želeo da razgovaram sa nekim ženskim stvorom. Ako ti to smeta ...« »Svejedno mi je«, reče Žanet Pacig ravnim glasom.

»Rakiju«, reče Frelejn kelneru. Žanet Pacig je pred sobom imala čašu još uvek dopola punu. Gledao je ovu devojku i osećao kako mu srce bije o rebra. Ovo je već valjalo — on pije sa svojom Žrtvom! »Zovem se Stenton Frelejn«, reče on, znajući da time ništa ne menja. »Žanet.« »Žanet kako?« »Žanet Pacig.« »Drago mi je što smo se upoznali«, reče Frelejn, sasvim prirodnim glasom. »Jesi li zauzeta večeras, Žanet?« »Verovatno ginem večeras«, reče ona tiho. Frelejn ju je pažljivo pogledao. Da li je shvatila ko je on? Možda je, njemu neznano, već uperila nešto na njega, ispod stola. Držao je ruku na domak dugmeta za izbacivanje revolvera. »Jesi li ti Žrtva?« upitao je. »Pogodio si«, reče ona ironično. »Da sam na tvom mestu, ja bih se sklonila. Koja je to fora, da te pogode greškom.« Nije shvatao njen mir. Samoubica? Možda jednostavno nije marila. Možda je želela da umre. »Zar nemaš nijednog Izviđača?« upitao je. Lice je namestio u adekvatan izraz zaprepašćenja. »Ne.« Pogledala ga je pravo u oči, i tad je Frelejn primetio nešto što mu je dotad izmicalo. Bila je veoma lepa. »Ja sam jedna rđava, rđava devojka«, reče ona neozbiljnim tonom. »Palo mi je na pamet da bih rado nekog ubila, pa sam se upisala kod BEK-a. A onda — nisam to mogla da učinim.« Frelejn je odmahnu glavom, ispunjen saosećanjem. »Ali još sam u igri, naravno. Iako nisam pucala, sad moram da budem Žrtva.« »Ali zašto ne iznajmiš nekoliko Izviđača?« upita on. »Ne bih mogla nikog da ubijem«, reče ona. »Jednostavno ne bih mogla. Revolver i nemam.« »Veoma si hrabra što smeš da izlaziš ovako, na otvoren prostor«, reče Frelejn, pomišljajući da je veoma glupa, zaprepašćujuće glupa.

»A koje mogućnosti imam?« upita ona ravnodušno. »Niko se ne može sakriti od Lovca. Ne od pravog. A nemam dovoljno para da izvedem dobro nestajanje.« »Ja bih rekao da ti u samodbrani imaš...« poče Frelejn, ali ona ga prekide. »Ne. Ja sam svoju odluku donela. Sve je ovo pogrešno, čitav sistem. Kad sam imala svoju Žrtvu na nišanu — kad sam videla kako mogu ... mogu ...« Brzo se sabrala. »Da zaboravimo sve to«, rekla je i nasmešila se. Frelejn je konstatovao da je to jedan zasenjujući osmeh. Posle su pričali o drugim stvarima. Frelejn joj je pripovedao svom biznisu, a ona je njemu pričala o Njujorku. Imala je 22 godine. Bila je neuspela glumica. Večerali su zajedno. Kad je prihvatila Frejlejnov poziv da zajedno idu na gladijatorske igre, osetio je neko apsurdno olakšanje. Pozvao je taksi — činilo se da će mu glavnina vremena u Njujorku proći po taksijima — i otvorio joj vrata. Sagla se da uđe. Oklevao je, sad je mogao da ispali metak u nju. Bilo bi vrlo lako. Ali uzdržao se, i to, rekao je sebi, samo privremeno. Gladijatorske igre su bile manje-više iste kao i na bilo kom drugom mestu, sem što su gladijatori ovde bili malčice talentovaniji. Vodili su se uobičajeni dvoboji u skladu sa istorijskim tradicijama: mačem, mrežom, sabljom, rapirom. Većina dvoboja završila se, prirodna stvar, pogibijom jednog gladijatora. Zatim su išle borbe sa bikovima, lavovima i nosorozima, a potom modernije borbe: lukom i strelom iza barikada, pa dvoboj na konopcu razapetom visoko. Sve u svemu, prijatno veče. Frelejn ju je otpratio kući. Dlanovi su mu bili lepljivi od znoja. Nijedna mu se žena u životu nije toliko svidela. A ipak, ovu je imao pravo, po zakonu, da ubije. Nije znao šta će.

Pozvala ga je da uđe, pa su seli na kauč, zajedno. Pripalila je sebi cigaretu velikim upaljačem, a onda se zavalila nazad. »Da li ćeš ići skoro?« pitala ga je. »Pa valjda«, reče on. »Konvencija traje još samo jedan dan.« Jedan momenat je ćutala. »Biće mi žao što ideš.« Neko vreme su ćutali. Onda je Žanet otišla da mu pripremi piće. Gledao ju je u leđa dok se udaljavala. Sad je bio čas. Primakao je ruku dugmetu. Ali njegov čas je prošao, zauvek. Neće je ubiti. Čovek ne ubija devojku koju voli. Saznanje da se zaljubio u nju ga je šokiralo. Došao je da ubija a ne da se ženi. Vratila se sa pićem i sela naspram njega. Zurila je u prazno. »Žanet«, reče on. »Volim te.« Sedela je i samo ga gledala. U njenim očima su bile suze. »To ne možeš«, bunila se. »Ja sam Žrtva. Neću poživeti dovoljno dugo da ...« »Niko te neće ubiti. Ja sam tvoj Lovac.« Zurila je u njega jedan trenutak, pa se nasmejala nesigurno. »Hoćeš li me ubiti?« reče. »Ne budi smešna«, reče on. »Oženiću se tobom.« Odjednom mu se našla u naručju. »Oh, gospode bože!« jeknula je. »Čekala sam ... toliko sam se plašila ...« »Svemu je kraj«, reče joj Frelejn. »Pomisli kakvu ćemo priču imati da pričamo svojoj deci. Došao sam da te ubijem a završio venčavajući se s tobom.« Poljubila ga je, zavalila se u sedište i pripalila još jednu cigaretu. »Nego, da se mi pakujemo«, reče Frelejn. »Hoću da…« »Čekaj«, prekinula ga je Žanet. »Nisi pitao da li ja volim tebe.« »Šta?« Još uvek se smešila. Upaljač je bio uperen u njega. Na dnu je imao crnu rupicu, taman dovoljnu za prolazak metka kalibra 9,65 milimetara. »Ne pravi gluposti«, reče on ustajući.

»Uopšte se ne šalim, dragi«, reče ona. U sledećem deliću sekunde Frelejn se zapitao otkud mu pomisao da je to devojka ne mnogo starija od dvadeset. Sad kad ju je gledao — kad ju je stvarno gledao — znao je da joj ne može biti mnogo ispod trideset. Svaki minut napetog, brižnog života odrazio se sad na njenom licu. »Ne volim te, Stentone«, reče ona veoma blago, i dalje nišaneći. Frelejn je hvatao vazduh. Jedan deo njega shvatao je, držeći postrani od događaja, sa kakvom izvrsnom glumicom ima posla. Sigurno je znala od samog početka. Pritisnuo je dugme i revolver mu je uleteo u dlan, zapet, otkočen. Udarac koji ga je zahvatio posred grudi preturio ga je preko stočića sa kafom. Oružje mu je ispalo iz ruke. Udišući šištavo, polusvestan, posmatrao ju je kako pažljivo nišani da zada coup de grace. Čuo je još nekoliko njenih reči. »Sad mogu da se učlanim u desetkaše«, rekla je sa olakšanjem potežući obarač.

Džordž R. R. Martin Pesma za Liu

Gradovi Škina su stari, daleko stariji od ljudskih; pokazalo se da je najstariji onaj koji se dizao iz njihovih svetih bregova. Bila je to velika metropola, boje crvene kao rđa. Taj grad Škina nije imao ime. Nikakvo ime mu nije trebalo. Gradili su oni na stotine, pa i na hiljade gradova i gradića, ali se nijedan nije mogao meriti sa ovim na bregovima. Ne samo što je metropola bila brojno i razmerama najveća, i što je u svetim bregovima bila jedini grad, nego je i po značaju bila nešto posebno, njihov Rim, njihova Ćaba, njihov Jerusalim, sve to odjednom. Bio im je to grad nad gradovima, i svi su Škini na kraju u njega dolazili, u poslednjim danima pre Unije. Bio je to prastari grad još u vremenima pre pada Rima, bio je ogroman i prostirao se u nedogled još kad smo o Vavilonu mogli samo da sanjamo. Ali nije odisao stvarnošću. Ljudsko oko je moglo videti samo milje i milje niskih kupola od crvene cigle; te njihove male, poluloptaste kuće od osušenog blata pokrivale su bregove kao kakve ospice. Unutar, mrak, vazduh takoreći niotkud, sobe male, nameštaj primitivan. Nije ostavljao ni utisak neke strogosti ili opakosti. Prosto je čučao dan za danom u tim suvim bregovima, kuvajući se pod vrelim suncem koje je sedelo na nebu kao umorna dinja oranž boje; i svakoga dana je život u njemu bujao, širili su se mirisi kuvanja, zvuci smeha i brbljanja, deca su jurcala, ciglari su petljali i preznojavali se opravljajući kupole, a Pridruženi su hodali ulicama i zvonili svojim zvonima. Škini su bili vedar, bujan narod, skoro detinjast. Ni po čemu se nije moglo videti da su toliko star narod, ništa nije ukazivalo na neku drevnu mudrost. Ovo je jedna mlada rasa, govorili su svi znaci, ova se kultura tek rodila. Rodila se, međutim, pre četrnaest hiljada godina. Pravo novorođenče ovde bio je ljudski grad, kome nije bilo još ni deset godina. Bio je podignut na ivici bregova, između škinske metropole i prašnih smeđih ravnica na kojima je izgrađen kosmodrom. Sa ljudske tačke gledišta, bio je to divan grad: otvoren, pun vazduha, sa gracioznim nadvožnjacima, sa fontanama u kojima je svetlucala voda, sa širokim bulevarima duž kojih su se pružali drvoredi. Zgrade su bile načinjene od

metala, obojene plastike, i domorodačkog drveta, i skoro sve su bile niske, radi saobražavanja sa arhitekturom Škina. Skoro sve ... a jedini izuzetak bila je Administrativna kula, uglačana plava čelična igla zarivena u kristalna nebesa. Mogli ste je videti iz svakog pravca, sa mnogo milja udaljenosti. Još pre našeg sletanja na kosmodrom, Liana ju je ugledala, pa smo je sa divljenjem osmatrali iz vazduha. Vitki oblakoderi na Staroj Zemlji i na Balduru su viši, a fantastični paučasti gradovi na planeti Arah nadaleko su lepši, ali nam je ipak veoma imponovala ova uzana plava kula, koja se, bez ijednog rivala oko sebe, vinula u visine da usamljenički dominira nad svetim bregovima. Kosmodrom je bio u senci kule, pa smo do nje lako mogli i da dopešačimo. Ipak, čekali su nas. Niska vazdušna kola skerletne boje čekala su, predući kao mačka, u podnožju rampe, dok smo se mi iskrcavali. U kolima je bio vozač: udobno se zavalio u svoje sedište, a upravljačku polugu je samo ovlaš pridržavao. Pored kola je stajao Dino Valkarengi, naslonjen na vrata, i razgovarao sa nekim svojim pomoćnikom. Valkarengi je bio administrator ove planete, vunderkind ovog sektora svemira. Bio je mlad; to sam od ranije znao. Niskog rasta, zgodan, i to na neki tanan i intenzivan način, guste kovrdžave crne kose, prijateljskog osmeha. Kad smo sišli sa rampe, prvo nam je uputio taj osmeh, zatim ispružio ruku da se rukuje. »Zdravo«, reče on. »Drago mi je da vas vidim.« Nije taj gubio vreme sa formalnim upoznavanjima. Znao je ko smo, a mi smo znali ko je on. Valkarengi nije mnogo mario za rituale. Liana se ovlaš rukovala s njim, i prikazala mu onaj svoj vampirski izgled: krupne tamne oči širom otvorene, zure, a tanke usne jedva primetno podignute u bled osmeh. Ona je malena devojka, slabašna sa kratkom smeđom kosom i figurom deteta. Može ponekad da izgleda vrlo krhka, bespomoćna. Kad tako želi. Voli da uzdrma ljude tim vampirskim pogledom. Ako znaju da je Lia telepat, odmah pomisle da je ona već, eto, počela da pretura po njihovim najskrivenijim tajnama. A u stvari se to Lia samo igra sa njima; jer kad stvarno čita, čitavo joj se telo ukoči, skoro je vidite kako se trese, a te njene velike oči, sposobne da vam ispijaju dušu, postanu uzane, tvrde i neprozirne. Ali malo ih je koji to znaju, i zato se ljudi pred vampirskim pogledom uzvrpolje, gledaju na drugu stranu, žurno ispuštaju njenu ruku. Ne i Valkarengi. Taj se samo nasmešio, uzvratio pogled, pa prešao na mene.

Ja jesam čitao dok sam se rukovao s njim — to je moja standardna operativna procedura. A to mi je ujedno, rekao bih, i rđava navika, jer sam na taj način neka moguća prijateljstva u stvari pokopao. Moj talent je skromniji od Lijinog. Zato i ne traži da se toliko naprežem. Ja čitam emocije. Do mene je doprla Valkarengijeva srdačnost, jaka i istinita. Iza nje nije bilo ničeg, ili bar ničeg što bi bilo tako blizu površini da bih ja to mogao uhvatiti. Takođe smo se rukovali i sa pomoćnikom, sredovečnom plavokosom rodom od čoveka po imenu Nelzon Gorlej. Onda nas je Valkerengi sve uveo u vazdušna kola, pa smo poleteli. »Pretpostavljam da ste umorni«, reče on kad smo već bili u vazduhu, »pa ćemo da izbegnemo razgledanje grada i da krenemo pravo u kulu. Nelz će vam pokazati vaš apartman, onda možete da nam se pridružite da nešto popijemo i da popričamo o problemu. Pročitali ste materijale koje sam vam poslao?« »Jesmo«, rekoh. Lia je klimnula glavom i rekla, »Bilo je interesatnih podataka, ali nisam sigurna radi čega smo ovde.« »Preći ćemo i na to, vrlo skoro«, uzvrati Valkarengi. »Moja bi dužnost bila da vas najpre pustim da uživate u pejzažu.« Pokazao je rukom prema prozoru, nasmešio se, i zaćutao. Tako smo Lia i ja uživali u pejzažu, onoliko koliko je to bilo mogućno tokom petominutnog leta od kosmodroma do kule. Kola su odmicala glavnom ulicom na nivou vrhova drveća, stvarajući strujanje vazduha, tako da su se u krošnjama tanje grančice povijale i gibale tamo-amo. U unutrašnjosti kola bilo je prohladno i senovito, a napolju je škinsko sunce jahalo prema podnevu, pa smo mogli da vidimo treperenje jare na pločnicima. Građani su se sigurno posakrivali u kuće i zgurili oko svojih aparata za erkondišn, jer su ulice, bile skoro puste. Iz kola smo izašli nadomak glavnog ulaza u kulu; zatim smo prošli kroz ogromno predvorje koje se blistalo od čistoće. Valkarengi nas je onda napustio i otišao da nešto kaže potčinjenima. Gorlej nas je poveo do jednog od liftova, koji nas je, kroz svoju cev, začas izbacio do pedesetog sprata. Onda nas je proveo kao u valceru pored jedne sekretarice do drugog, privatnog lifta, pa smo se još peli. Dobili smo divne sobe, sa tepisima hladne zelene boje; zidovi su bili obloženi drvetom. Imali smo tu i jednu popriličnu biblioteku, koja se sastojala uglavnom od klasičnih dela zemaljske književnosti, ukoričenih u sintekožu, i od nekoliko romana sa Baldura, naše rodne planete. Neko se,

dakle, potrudio da sazna šta volimo. Jedan od zidova spavaće sobe bio je od zatamnjenog stakla, pa smo mogli da vidimo panoramu grada, daleko ispod nas. Bio je tu i kontrolni instrument pomoću koga smo mogli još jače da zatamnimo staklo, ako smo želeli da spavamo. Gorlej nam je savesno pokazao apartman. Držao se kao naduveni hotelski momak. Časkom sam ga pročitao, ali nisam našao neku odbojnost. Bio je nervozan, ali ne mnogo. Osetio sam kod njega i iskrenu naklonost prema nekom. Prema nama? Prema Valkarengiju? Lia je sela na jedan od dva identična kreveta. »Da li će nam neko doneti prtljag?« pitala je. Gorlej je klimnuo glavom. »Brinućemo se za vas kako valja« reče on. »Ako vam išta treba, samo zatražite.« »Ne bojte se, i hoćemo«, rekoh ja. Sručio sam se na drugi krevet, i gestom pokazao Gorleju da sedne na stolicu. »Koliko dugo ste ovde?« »Šest godina«, reče on sedajući zahvalno. Kad se razmestio po stolici, onako dugačak, praktično ju je zatrpao. »Ja sam jedan od veterana. Radio sam dosad pod četiri administratora. Sad je Dino, pre njega je bio Stjuart, a pre njega Gustafson. Služio sam čak i pod Rokvudom, par meseci.« Lia je načuljila uši, prekrstila noge ispod sebe, nagla se napred. Rokvud i nije duže ostao, jel’ tako?« »Tačno«, reče Gorlej. »Nije mu se dopala planeta, pa je brzo prešao na nižu dužnost, da bude pomoćni administrator negde drugde. Pravo da vam kažem, laknulo mi je tad. On je bio jedan od onih nervoznih, koji uvek nešto naređuje samo da bi se videlo ko je gazda.« »A Valkarengi?« pitao sam. Gorlej se osmehnu tako da je to više ličilo na zevanje. »Dino? Dino je okej. Najbolji je od svih. Dobar je i zna da je dobar. Ovde je tek dva meseca ali je puno postigao, i stekao mnogo prijatelja. Postupa sa osobljem tako, što uvažava svakoga kao ličnost, svakog zove po imenu, i sve u tom smislu. Ljudi to vole.« Čitao sam, i pročitao iskrenost. Znači, Gorlejeva naklonost bila je usmerena ka Valkarengiju. Ono što je o njemu govorio, stvarno je i mislio. Imao sam još pitanja, ali nisam dobio priliku da ih postavim. Gorlej iznenada ustade. »Stvarno ne bi trebalo da se zadržavam«, rekao je. »Vi želite da se odmorite, zar ne? Dođite na vrh kroz jedno dva sata, pa ćemo da pretresemo stvari sa vama. Znate gde je cev?«

Klimnuli smo glavama; Gorlej ode. Okrenuh se Liani. »Šta ti misliš?« Opružila se po krevetu. Posmatrala je plafon. »Ne znam«, reče. »Nisam čitala. Pitam se zašto su imali toliko administratora. I zar su nas zvali.« »Mi smo Talenti«, rekoh smešeći se. Da, to se piše sa velikim slovom T. Liana i ja smo prošli testove, i uvedeni smo u registar psi Talenata, što smo mogli dokazati i svojim dozvolama za rad. »Aha«, rekla je, okrenula se na stranu i uzvratila mi osmeh. Ovog puta, ni traga od vampirskog poluosmeha. Bio je to seksi osmeh moje devojčice. »Valkarengi želi da se odmorimo«, rekoh. »To verovatno nije loša ideja.« Lia je skočila sa svog kreveta. »Okej«, rekla je, »ali ovako odvojeni kreveti ne dolaze u obzir.« »Jedino da ih guramo dok se ne sastave.« Osmehnula se opet. Gurali smo ih dok se nisu sastavili. A i spavali smo. Kad je došao red na spavanje. Kad smo se probudili, naš prtljag je bio pred vratima. Presvukli smo se, nabacili običnu svakodnevnu odeću, računajući na Valkarengijevu dobro znanu nenaklonost pompi. Lift nas je kroz svoju cev odneo do vrha kule. Kancelarija planetarnog administratora izgledala je tako da se jedva mogla nazvati kancelarijom. Nikakvog stola nije bilo, ništa uobičajenog dekora. Bogati plavi tepisi koji su nas gutali do članaka ovde i šest-sedam stolica razbacanih bez reda, tamo jedan bar, ništa više. Plus mnogo prostora i sunčanog sjaja, a s one strane zatamnjenog stakla, planeta Škina prostrta pred naše noge. Ovde su sva četiri zida bila od stakla. Valkarengi i Gorlej su nas čekali. Piće je posluživao Valkarengi lično. Nisam prepoznao vrstu vina, ali bilo je rashlađeno, začinjeno aromatično, i prilično jako. Otpijao sam zahvaćen osećanjem da mi je to baš dobro došlo, da mi je iz nekog razloga trebao podsticaj. »Škinsko vino«, reče Valkarengi sa osmehom, odgovarajući na nepostavljeno pitanje. »Imaju oni ime za njega, ali to još uvek ne mogu da izgovorim. Ali dajte mi vremena. Ovde sam tek dva meseca, a jezik je baš težak.« »Učite škinski?« zapita Lia iznenađeno. Znao sam šta ju je iznenadilo. Škinski je za ljudska usta težak, dok, međutim ovdašnji domorodci uče zemaljski jezik neverovatnom lakoćom. Većina ljudi sretno je prihvatala tu

situaciju, jednostavno prestajala da se bavi napornim radom na savlađivanju vanzemaljskog jezika. »To mi daje uvid u njihov način mišljenja«, reče Valkarengi; »Bar bi, po teoriji, trebalo da bude tako.« Osmehnuo se. Opet sam ga čitao. Sad je bilo malo teže. Fizički kontakt izoštrava. Opet sam dobio samo jednu jednostavnu emociju primaknutu površini; ovog puta, ponos. Sa primesom zadovoljstva. Pripisao sam to vinu. Ispod, ničeg. »Kako god to piće izgovarali«, rekoh, »meni se dopada.« »Ovi Škini proizvode široki asortiman pića i hrane«, umeša se Gorlej. »Mnogo toga smo već odobrili za izvoz, a druge artikle sada proveravamo. Očekujemo da će prodaja ići dobro.« »Dobićete priliku da probate još ovdašnjih proizvoda, večeras« reče Valkarengi. »Zakazao sam obilazak grada, uz par zaustavljanja u Škingradu. Ako se uzme u obzir veličina našeg naselja, noćni život nam je prilično razvijen. Ja ću vam biti vodič.« »Zvuči dobro«, rekoh ja. I Lia se nasmešila. Obilazak grada značio je izuzetnu pažnju. U prisustvu Talenata, Normalni se većinom osećaju nelagodno, pa nas zato brzo dovedu do mesta gde ćemo raditi za njih, a čim smo posao završili, gledaju da nas se što pre ratosiljaju. Ni u kom slučaju ne vole da nas uključuju u svoj društveni život. »A sad — naš problem«, reče Valkarengi, naginjući se napred i spuštajući čašu. »Čitali ste o kultu Unije?« »Neka škinska religija«, reče Lia. »Jedina škinska religija«, ispravio ju je Valkarengi. »Svaki pojedini Škin, bez izuzetka, je vernik. Ova je planeta bez jeretika.« »Pročitali smo materijale o tome, koje ste nam poslali«, reće Lia. »I sve ostale.« »I kakvo je vaše mišljenje?« Slegao sam ramenima. »Grozna stvar. Primitivizam. Ali nije gori od niza drugih religija o kojima sam čitao. Bilo je i na Staroj Zemlji religija koje su uključivale prinošenje ljudskih žrtava.« Valkarengi odmahnu glavom i pogleda Gorleja. »Ne, niste shvatili«, poče Gorlej, spuštajući svoju čašu na ćilim. »Proučavam njihovu religiju već šest godina. Nije u istoriji bilo slične. Na Staroj Zemlji nešto nalik ovome? Ne, gospodine moj. Niti kod bilo koje druge rase koju smo dosad otkrili.«

»A što se tiče njihove Unije«, nastavi on, »pogrešno je porediti je sa prinošenjem ljudskih žrtava, prosto pogrešno. Religije na Staroj Zemlji su radi umirivanja svojih bogova ubijale po koju nevoljnu žrtvu. Ubijali su samo ponekog, da bi izmolili milost za milione ljudi. A taj ’poneko’ se, po pravilu, svim silama opirao. Škini to ne rade tako. Griška uzima svakoga. I svako odlazi dobrovoljno. Kao leminzi Škini marširaju do tih pećina, da ih tamo paraziti pojedu žive. Svaki Škin se pridružuje u četrdesetoj, i odlazi na Finalnu Uniju pre pedesete.« Bio sam zbunjen. »U redu«, rekoh. »Rekao bih da mi je ta distinkcija jasna. Ali, šta dalje? Gde vam je tu problem? Pretpostavljam da je Unija, za Škine, mnogo gadna stvar, ali to je njihova stvar. Njihova religija nije ništa gora nego ritualni kanibalizam Hrangana, zar ne?« Valkarengi je dovršio svoje piće, ustao i pošao prema baru. Dok je sipao sebi još jednu čašu, rekao je, skoro uzgred: »Koliko znam, hranganski kanibalizam još nije sebi privukao ni jednog čoveka.« Lia se trgla. Ja sam se trgao. Uspravio sam se u stolici, zurio. Valkarengi se sa čašom u ruci vratio do svog sedišta. »Izvesni broj ljudi preobratio se u tu veru i pridružio kultu Unije. Tuce njih već imaju status Pridruženih. Nijedan još nije otišao na punu Uniju, ali to je sad samo pitanje vremena.« Seo je i pogledao Gorleja. I mi smo okrenuli poglede tamo. Visoki plavokosi pomoćnik nastavio je priču. »Prvi se čovek preobratio još pre sedam godina. Skoro godinu dana pre nego što sam ja došao, a dve i po godine pošto je Škia otkrivena i ovaj grad podignut. Tip se zvao Maglaj. Psiho-psihijatar; blisko je sarađivao sa Škinima. Bio je jedini preobraćenik, i tako je ostalo, tokom dve godine. Pojavio se drugi, godine ‘08, pa sledeće još njih. Od tada se broj preobraćenja ubrzano povećava. Našlo se i jedno veliko ime. Fil Gustafson.« Lia je trepnula. »Planetarni administrator?« »Baš on«, reče Gorlej. »Imali smo mnogo administratora. Kad Rokvud više nije mogao da izdrži, došao je Gustafson. Bio je to krupan, robustan stari drugar. Svi su ga voleli. Na prethodnom zadatku izgubio je ženu i decu, ali nije dao da se to na njemu primećuje. Bio je uvek srdačan i zabavan. E, onda se zainteresovao za škinsku religiju, počeo da razgovara sa njima. Pričao je i sa Maglajem, i sa drugim preobraćenima. Čak je išao da vidi griške. To ga je gadno potreslo i za neko vreme odbilo, ali se konačno

oporavio, pa je nastavio svoje istraživanje. Radio sam sa njim, ali ni slutio nisam na šta se spremao. Pre nešto više od godinu dana, prešao je u njihovu veru. Sad je Pridruženi. Niko nikad nije primljen tako brzo. Čujem da u Škingradu pričaju, da će on možda biti primljen u Finalnu Uniju, ubačen sasvim preko reda. Vidite, Fil je ovde bio administrator duže nego iko drugi. Ljudi su ga voleli, i kad se preobratio, mnogo prijatelja je pošlo za njim. Sad su preobraćanja učestala kao nikad pre.« »Nešto ispod jednog procenta, zasad, ali to se povećava«, reče Valkarengi. »Čovek bi rekao da jedan odsto nije mnogo, ali setite se šta to znači. Jedan procenat ljudi u ovom gradu izabrao je religiju koja zahteva da se ode na samoubistvo vrlo neprijatne vrste.« Lia je gledala čas njega, čas Gorleja. »Zašto o tome nije bilo vesti?« »Trebalo je da bude«, reče Valkarengi. »Ali Gustafsona je nasledio Stjuart, čovek koji se grdno bojao ma kakvog skamdala. Nije zakonom zabranjeno preobraćati se u vanzemaljske religije, pa je Stjuart čitavu stvar definisao kao neproblem. Preobraćenja je uključio u svoje rutinske izveštaje, a niko od njemu pretpostavljenih nije se potrudio da poveže činjenice i da sagleda u šta se ti ljudi preobraćaju.« Dokrajčio sam svoje piće i stavio čašu na tepih. »Nastavite«, rekao sam Valkarengiju. »Ja definišem ovu situaciju kao problem«, reče on. »Uopšte me ne umiruje činjenica da je broj umešanih ljudi mali. Ideja da će ljudska bića dopustiti da ih pojedu griške, za mene je znak za uzbunu. Kad sam došao, angažavao sam tim psihologa da na tome radi, ali oni još uvek nisu ništa postigli. Bili su mi potrebni Talenti. Očekujem da vas dvoje utvrdite zašto se ljudi preobraćaju. Tada ću ja moći da ovladam situacijom.« Problem pred nama bio je neobičan, no činilo se da imamo posla sa potpuno poštenim poslodavcima. Za svaku sigurnost, pročitao sam Valkarengija. Njegove su emocije ovog puta bile komplikovanije, ali ne mnogo. Dominiralo je samopouzdanje, bio je siguran da će moći da nadvlada ovaj problem. I iskrena zabrinutost; ali nije bilo straha. Nigde ni najmanjeg traga podvali. Ispod te površine, ni ovog puta nisam mogao da uhvatim baš ništa. Valkarengi je svoje unutrašnje nemire dobro skrivao, ako ih je uopšte i imao.

Bacih pogled na Lianu. Sedela je u svojoj stolici nezgrapno, a prsti su joj bili snažno zgrčeni oko vinske čaše. Čita. Onda se opustila, pogledala me i klimnula glavom. »U redu«, rekoh. »Mislim da ćemo ovo moći da obavimo.« Valkarengi se nasmešio. »U to nisam nikad sumnjao«, reče on. »Jedino pitanje je bilo da li ćete pristati. E, dosta je bilo poslovnih razgovora, za večeras. Obećao sam da večeras izađemo u život, a svoja obećanja uvek nastojim da održim. Čekaću vas dole u holu kroz pola sata.«

Lia i ja smo se presvukli u nešto formalniju odeću, kad smo se vratili u svoju sobu. Ja sam se opredelio za tamnoplavu tuniku, bele čakšire i prikladnu kariranu maramu. Nije to bio baš poslednji krik mode, ali nadao sam se da je Škia u pogledu mode nekoliko meseci u zakašnjenju. Lia je skliznula u svilasti beli triko prošaran tankim plavim linijama, koji se pripio uz njenu kožu; te linije su se pokretale i prelivale po njoj, reagujući na njenu telesnu toplotu, i davale senzualne šare. Bile su to neke vrlo bezobrazne linije, rekao bih, jer su sa jedinstvenom upornošću naglašavale razna uzbudljiva mesta na njenoj tananoj figuri. Svoju odeću za večeras Lia je kompletirala plavim kišnim ogrtačem. »Valkarengi mi je čudan«, reče ona prikopčavajući ogrtač. »Da?« Borio sam se sa prikopčavajućim preklopom na svojoj tunici, koji je odbijao da se preklopi i prikopča. »Nešto si uhvatila kad si ga čitala?« »Nisam«, reče ona. Završila je sa prikopčavanjem ogrtača, pa je zadovoljno osmatrala svoj izgled u ogledalu. Onda se hitro okrenula meni, pri čemu je ogrtač zalepršao iza nje. »U tome i jeste stvar. On je mislio tačno ono što je i govorio. Ah, bilo je razlike u formulacijama, naravno, ali ne važnih. Njegov se um bavio onim o čemu smo diskutovali. Iza toga, zid.« Nasmešila se. »Nisam ulovila nijednu njegovu duboku mračnu tajnu.« Konačno sam svladao taj preklop. »Cccc«, rekoh. »E pa ima ćeš večeras novu priliku.« Uzvratila mi je grimasom. »Vraga. Ne čitam ljude van radnog vremena. To nije fer, a i vrlo je naporno. Kamo sreće da ja mogu da hvatam misli tako lako kao ti osećanja.« »Cena Talenta«, rekoh. »Ti ga imaš više i zato plaćaš više.« Preturao sam po našem prtljagu tražeći jedan kišni ogrtač i za mene, ali nisam našao

ništa što bi se dobro slagalo, pa sam odustao i odlučio da idem bez ogrtača. Uostalom ogrtači su već izašli iz mode. »Ni ja nisam mnogo otkrio o Valkarengiju. Ništa više nego što se na njegovom licu moglo videti. Taj čovek izgleda ima vrlo disciplinovan um. Ali oprostiću mu, zato što je servirao onako dobro vino.« Lia je klimunula glavom. »Tačno! Mogu reći da mi je prijalo. Oslobodilo me je glavobolje sa kojom sam se probudila.« »To je zbog visine«, rekoh, nagađajući. Izađosomo. U holu nije bilo ni žive duše. Ipak, na Valkarengija nismo dugo čekali. Ovog puta je sam vozio, i to sopstvena aerokola, crna, olupana, evidentno ne baš najnovija. Gorlej očigledno nije voleo društvo, pa nije došao, ali je zato Valkarengi poveo sa sobom jednu ženu, prelepu viziju po imenu Lori Blekbern. Imala je bujnu crvenomrku kosu. Bila je mlađa od Valkarengija; zaključio sam, na osnovu njenog izgleda, da nema više od dvadeset pet. Poleteli smo u času kada je sunce zalazilo. Čitav daleki horizont bio je veličanstvena tapiserija crvene i oranž boje. Prohladni povetarac duvao je iz ravnica. Valkarengi je isključio aparate za rashlađivanje i otvorio prozore kola, pa smo mogli da posmatramo, dok je vozio, kako se grad zatamnjuje, tone u sumrak. Večera je bila u luksuznom restoranu iznutra uređenom u baldurijanskom stilu — što je trebalo, pretpostavio sam, da nam pomogne da se osećamo prijatno. Hrana je, međutim, bila izrazito kosmo politska. Začini, trave i stil kuvanja bili su baldurijanski. Meso i povrće bili su domaći, škinski. Bila je to interesantna kombinacija Valkarengi je naručio za sve četvoro, sve u svemu dvanaestak različitih jela; probali smo od svega pomalo. Meni se najviše dopala majušna škinska ptica kuvana u kiselo-oštrom sosu. Niste se od nje mogli mnogo najesti mesa, ali to malo što je bilo, bilo je izvanredno ukusno. Uz večeru smo slistili i tri flaše vina: još onog škinskog koje smo poslepodne probali, jednu flašu rashlađenog Veltaara sa Baldura, i jednu pravog burgundca sa Stare Zemlje. Brzo smo se zagrejali za razgovor; Valkarengi je bio rođeni pripovedač, a i podjednako dobar slušalac. Pre ili kasnije, dabome, konverzacija se morala usmeriti na Škiu i Škine. Lori je navela razgovor na njih. Ona je na planeti Škii provela oko šest meseci, pripremajući rad iz vanzemaljske antropologije. Pokušala je da ustanovi zašto je škinska civilizacija ostala tako reći zamrznuta, zašto nije napredovala ni koraka tokom tolikih milenijuma.

»Oni su stariji od nas, znate«, rekla nam je. »Imali su gradove pre nego što je čovek naučio da se služi alatima. Trebalo je da Škini putuju svemirom i naiđu na primitivne ljude, a ne obrnuto.« »Zar o tome već ne postoje neke teorije?« rekoh. »Postoje, ali nijedna nije opšteprihvaćena«, reče ona. »Naprimer, Kalen ističe nedostatak teških metala. To jeste značajan faktor no da li je to ceo odgovor? Fon Hamrin zastupa tezu da se Škini nisu suočili sa dovoljno oštrim izazovima. Nije bilo velikih mesoždera na ovoj planeti, niti bilo čega drugog što bi u škinsku rasu usadilo agresivne sklonosti. Ali Fon Hamrina su žestoko kritikovali. Škia nije ba toliko idilična, inače Škini ne bi ni dovde stigli. Sem toga, šta je griška, ako ne mesožder? On ih proždire, zar ne?« »A šta vi mislite?« upita Lia. »Moralo je da bude nešto oko te religije, ali nisam još sasvim razjasnila stvar. Dino mi je pomogao već u mnogim razgovorima, Škini su otvoreni kao malo ko, pa ipak istraživanje nije lako.« Iznenada se zaustavila i prodorno pogledala Liu. »Bar za mene. Pretpostavljam da će vama biti lakše.« To smo već čuli. Normalno često zamišljaju da mi Talenti imamo nepoštenu prednost, a i ne zameram im, jer stvarno imamo. Lori međutim, nije govorila sa nekim ogorčenjem. Svoju misao je iskazala čežnjivim, spekulativnim tonom, a ne razjedajućom verbalnom kiselinom. Valkarengi se nagao napred i zagrlio Blekbernovu jednom rukom. »Hej«, reče on. »Nećemo o poslu. Rob i Lia ne treba da brinu o Škinima do sutra.« Lori ga je pogledala i nasmešila se neodlučno. »Okej«, reče ona vedro. »Ponekad se zanesem. Pardon.« »Nema problema«, rekoh ja. »To je zanimljiva tema. Za koji dan i nas će verovatno oduševiti.« Lia je klimnula glavom u znak saglašavanja, i dodala da ćemo Lori javiti broj, ako otkrijemo nešto što podržava njenu teoriju. Ja sam te reči jedva čuo. Znam da nije učtivo čitati Normalne kad s njima izađete u društveni život, ali ponekad ne mogu da odolim. Valkarengijeva ruka još je bila oko nje; čak ju je blago privlačio k sebi. To je pobudilo moju radoznalost. Čitao sam brzo, ispunjen osećanjem krivice. Valkarengi je bio visok, rekao bih pomalo pripit, pun pouzdanja i zaštitničkog osećanja: gospodar situacije. Lori, pravi haos: nesigurnost, suzbijena ljutnja, nejasni

nagoveštaj straha koji je brzo bledeo. Uz to, ljubav, konfuzna ali vrlo jaka. Teško da je to moglo biti usmereno na mene, ili Liu. Lori je volela Valkarengija. Posegao sam rukom pod sto, tražeći Liinu ruku, ali sam našao samo njeno koleno. Stisnuh blago. Lia me je pogledala i nasmešila se. Nije čitala; odlično. Iz nekog razloga, meni nejasnog, smetalo mi je to što Lori voli Valkarengija, a nisam želeo da Lia primeti tu moju uzenimirenost. Ostatak vina nije još dugo odolevao našim udruženim snagama. onda je Valkarengi platio čitav račun, i ustao. »Napred!« reče on energično. »Noć još je mlada, posete činiti valja.« Pođosmo u te »posete«. Nije nas odveo na holofilm, ili nešto tako dosadno, iako je u gradu bilo dosta bioskopa gde smo mogli navratiti. Na njegovoj listi, sledeće mesto bio je kazino. Kockanje je na ovoj planeti bilo legalno, naravno, a da kojim slučajem nije, on bi ga ozakonio. Nakupovao je čipove. Ja sam jedan deo tih njegovih čipova prokockao, slično je prošla i Lori. Lii nije bilo dozvoljeno da igra: njen je talenat bio suviše jak. Valkarengi je dobio, i to mnogo; bio je izvanredan igrač midspina, i prilično dobar u tradicionalnim vrstama kockanja. Onda, u bar. Još smo pili, i gledali ovdašnje zabavljače, koji su bolji nego što sam očekivao. Kad smo izašli, bilo je mračno kao u rogu. Pretpostavio sam da se naša ekspedicija bliži kraju. Valkarengi nas je, međutim, iznenadio. Kad smo se vratili u kola, zavukao je ruku pod instrument tablu. izvukao kutijicu pilula za trežnjenje, i podelio svakom po jednu. »Hej«, rekoh ja. »Vi vozite. Šta će meni ovo? Nekako ću moći gore.« »Vodim vas na autentični škinski kulturni događaj, Rob«, reče »Ne želim da tamo pravite nepristojne primedbe ili da se ispovraćate po domorocima. Uzmite svoju pilulu.« Uzeo sam svoju pilulu, i zujanje u mojoj glavi poče da slabi. Valkarengi je već vozio. Zavalio sam se u sedište i jednom rukom zagrlio Liu, a ona mi je stavila glavu na rame. »Kuda ćemo?« zapitah. »U Škingrad«, reče on, ne osvrćući se, »u njihovu Veliku dvoranu. Tamo večeras održavaju sastanak. Mislim da će vas to zanimati.« »Govoriće škinski, naravno«, reče Lori, »ali Dino može da vam prevodi. I ja znam nešto malo njihovih reči, pa ću dodavati ono što on propusti.«

Lia je izgledala uzbuđena. Čitali smo, naravno, o tim sastancima, nismo ni slutili da ćemo već prvog dana svog boravka na Škii imati prilike da takvom skupu prisustvujemo. Ti sastanci bili su svojevrstan verski ritual: tu su se masovno ispovedali svi hodočasnici kojima je predstojalo da uskoro budu primljeni u redove Pridruženih Hodočasnici su u ovaj grad na bregovima dolazili svakog dana, ali su sastanci držani samo tri ili četiri puta godišnje, kad bi se nakupilo dovoljno onih-koji-će-uskoro-bitiPridruženi. Aerokola su skoro nečujno odmicala kroz blistavo osvetljeno ljudsko naselje, prolazeći pored ogromnih fontana koje su plesale desetinama boja, i pored lepih ukrasnih lukova koji su se prelivali kao tečna vatra. Videli smo još po koja aerokola. Ponekad smo nadletali pešake koji su se šetali širokim gradskim avenijama. Ipak; svi su građani bili većinom u kućama; iz mnogih domova koje smo nadletali prelivali su se svetlost i muzika. A onda se, odjednom, karakter grada počeo da menja. Dotad ravno tle postalo je zatalasano, bregovi su bili pred nama, i evo ih. već za nama; svetlosti su nestale. Pod nama više nisu bile avenije, nego neosvetljene ulice od mrtvog kamena i zemljane prašine, a poluloptaste kupole od metala i stakla, koje smo mi ljudi podizali imitirajući domorodačku arhitekturu, ustupile su mesto svojoj starijoj ciglenoj braći. Grad Škina bio je tiši nego njegov ljudski sused. Zgrade su bile, većinom, mračno ćutljive. A onda se pred nama pojavila pogurena kupola veća od drugih, tako velika da se mogla maltene ravnati sa okolnim brežuljcima. Imala je velika lučno nadsvođena vrata i mnoštvo prozora nalik na uzane proreze. Svetlost je dopirala iz ove kupole, i buka, i bila je puna Škina. Odjednom sam shvatio da sam tek sad po prvi put ugledao Škine, iako sam na planeti Škii proveo već skoro ceo dan. Nisam ih ni sad, iz aerokola, u mraku, naročito dobro video, ali sam ih ipak video. Bili su manji od ljudi — najviši je imao oko 150 santimetara — sa velikim očima i dugim rukama. Samo toliko sam mogao da razaznam iz visine. Valkarengi je aterirao u blizini Velike dvorane. Iskrcali smo se. Škini su još pristizali iz raznih pravaca i ulazili, ali glavnina je već bila unutra. Pridružili smo se onima koji su ulazili, i niko nije obratio posebnu pažnju na nas, sem jednog Škina koji je tankim, cijukavim glasom pozdravio Valkarengija, nazvavši ga »Dino«. I ovde je Valkarengi imao prijatelje. Unutrašnjost se sastojala od samo jedne ogromne prostorije, sa velikom, grubo napravljenom platformom u centru; oko platforme se

tiskala ogromna gomila Škina. Jedinu svetlost davale su buktinje pozabadane u udubljenja duž zidova i pričvršćene na visoke motke uokolo platforme. Neko je govorio. U tog govornika bile su uperene sve te velike izbuljene oči. Nas četvoro smo bili jedina ljudska bića u dvorani. Govornik, osvetljen jakim sjajem buktinja, bejaše jedan debeli, sredovečni Škin, koji je polako, skoro hipnotički mahao rukama dok je govorio. Taj govor je bio serija zvižduka, hripanja i gunđanja, i zato se nisam mnogo trudio da slušam. Nisam mogao ni da ga čujem, jer je rastojanje bilo daleko preveliko za tako nešto. Jedino što sam mogao bilo je da proučavam njegov izgled, i izgled onih Škina koji su mi bili bliži. Nisam video na njima nijednu vlas kose, nijednu dlaku. Koža im je bila oranž boje, izgledala je mekana, i bila je zgužvana u hiljade sitnih bora. Nosili su vrlo prostu odeću od grube šarene tkanine. Bilo mi je vrlo teško da razlikujem muško od ženskog. Valkarengi se nagnuo ka meni i prošaputao, pazeći da to bude stvarno tiho. »Ovaj je poljoprivrednik. Priča gomili šta je postigao, i koliko se u životu namučio.« Osvrnuo sam se. Valkarengijev šapat bio je jedini zvuk ovde. Svi ostali su ćutali kao zaliveni, očiju prikovanih za platformu, jedva dišući. »Kaže da ima četiri brata«, reče mi Valkarengi. »Dvojica su već otišli u Finalnu Uniju, treći je Pridružen. A četvrti brat je mlađi, i sad je vlasnik farme.« Valkarengi se namrštio. »Govornik više nikad neće videti svoju farmu«, reče Valkarengi nešto glasnije, »ali je zbog toga srećan.« »Loše rodilo?« reče Lia, smešeći se bez imalo poštovanja. I ona je slušala Valkarengijev šapat. Pogledao sam je strogo. Škin je govorio dalje, a naš prevodilac se zapetljavao trudeći se da ga sledi. »Sad priča o svojim zločinima, o svim svojim delima kojih se stidi, o svojim najcrnjim i najskrivenijim tajnama. Bio je oštra jezika, ponekad, ispoljavao je i taštinu, jednom je čak udario svog mlađeg brata. Sad govori o svojoj ženi i o drugim ženama u svom životu. Mnogo puta ju je prevario, imao polne odnose sa drugim ženama. Kao dečak, sparivao se sa životinjama, jer se bojao žena. Poslednjih nekoliko godina bio je impotentan, pa je njegovu ženu zadovoljavao njegov brat.« Bilo je toga još mnogo, nastavljalo se i nastavljalo: neverovatni detalji, koji su iznenađivali i plašili. Ništa intimno nije prikrivao, ni jednu tajnu ostavio. Stajao sam i slušao Valkarengijev šapat, u početku šokiran; najzad mi je dosadila sva ta prljavština. Počeo sam da se vrpoljim. Zapitao sam se

za tren da li i o jednom ljudskom biću znam toliko, koliko o ovom velikom debelom Škinu. Onda sam se zapitao da li Liana, sa svojim talentom, može i upola toliko da sazna o nekome. Činilo se maltene da govornik želi da prinudi sve nas da proživimo njegov život, ovde i sad. Njegov govor je trajao, činilo nam se, satima, ali je konačno počeo da se primiče kraju. »Sad govori o Uniji«, šapnu Valkarengi. »Postaće Pridruženi, to ga raduje, za tim je čeznuo toliko dugo. Njegovim patnjama je blizu kraj, njegovoj izdvojenosti takođe, uskoro će hodati ulicama svetog grada i zvonima oglasiti svoju radost. A onda, kroz nekoliko godina, Finalna Unija. Biće sa svojom braćom, u životu posle smrti.« »Ne, Dino«, Taj šapat došao je od Lori. »Nemoj da zavijaš njegove reči u ljudske fraze. Rekao je: postaću moja braća. Ta fraza takođe znači da će oni postati on.« Valkarengi se nasmešio. »U redu, Lori, ako ti tako kažeš...« Odjednom debelog seljaka više nije bilo na platformi. Gomila je žamorila. Neko drugi se popeo na platformu, neko mnogo sitnijeg stasa, silno zboran, bez jednog oka umesto kojeg je zjapila velika rupa. Počeo je da govori, u početku sa zastajkivanjem, posle veštije. »Ovaj je ciglar, radio je na mnogim kupolama, u svetom gradu živi. Oko je izgubio pre mnogo godina, kad je pao sa jedne kupole i naleteo na mesto gde je bio jedan oštar štap. Bolelo je strašno, ali on se u roku od godinu dana vratio na posao, nije molio da bude primljen u Uniju prevremeno, on je vrlo hrabar i time se ponosi. Oženjen je, ali dece nije bilo, to ga žalosti, nije mu lako da govori sa svojom ženom, i kad su zajedno svako se drži postrani od drugog, ona noću plače, on je i zbog toga žalostan, ali on njoj nikad nije učinio ništa nažao i...« Opet je trajalo satima. Moj se nemir opet probudio, ali sam ga suzbio — ovo je bilo suviše važno. Zato sam dopustio da me Valkarengijeva naracija sasvim obuzme. Uskoro sam priču jednookog Škina slušao isto tako pomno kao ti vanzemaljci oko mene. U kupoli je bilo vruće, zagušljivo, vazduha skoro nije ni bilo; na mojoj tunici već su se pokazali prljavština i znoj, čak i znoj stvorenja koja su se tiskala oko mene. Ali to sam jedva primećivao. Drugi govornik je završio kao i prvi, dugom apologijom radostima Pridruženja i Finalne Unije. Pred kraj govora, Valkarengijev prevod mi je bio skoro nepotreban: u glasu ovog Škina čuo sam koliko je srećan, video sam to u njegovoj ustreptaloj figuri. Možda sam, nesvesno, čitao. Ali znam

da sa tolikog rastojanja ne mogu da čitam — sem ako subjekt ne doživljava izuzetno jake emocije. Na platformu se popeo treći govornik, i počeo glasnije nego drugi. Valkarengi je držao korak. »Ovog puta, žena«, reče on. »Rodila je svome čoveku osmoro dece, ima četiri sestre i tri brata, bavila se celog života poljoprivredom, i...« Iznenada govor kao da je došao do nekog vrhunca; jedan dugi niz reči završio se sa nekoliko uzastopnih oštrih i visokih zvižduka. Onda je ta žena zaćutala. Slušaoci, svi odjednom, uzvratiše sopstvenim zvižducima. Taj se zvuk kao avetinjska muzika razlegao Velikom dvoranom; Škini oko nas svi počeše da se ljuljaju tamo-amo i da zvižde. Žena na platformi držala se pogureno, slomljeno. Valkarengi je zaustio da prevodi, ali se spetljao. Lori se umešala pre nego što je on uspeo da nastavi. »Ona im je upravo objasnila svoju veliku tragediju«, prošaputa Lori. »Oni zvižde da pokažu svoj jad, svoje jedinstvo sa njenim bolom.« »Da, svoje saosećanje«, reče Valkarengi, ponovo preuzimajući prevođenje. »Kad je bila mlađa, njen brat se razboleo, i činilo se da će umreti. Roditelji su joj rekli da ga ona odvede do svetih bregova, jer oni nisu mogli da ostave mlađu decu bez nadzora. Ali ona je vozila nepažljivo i polomila točak na kolima, pa je njen brat umro na ravnicama. Nestao je, nije se domogao Unije. Ona za to okrivljuje sebe.« Škininja je opet progovorila. Lori nam je to prevodila, tihim šapatom, naginjući se ka nama. »Njen je brat umro, ona to ponavlja. Ona mu je nanela najveće zlo, sprečila ga je da uđe u Uniju, on je sad otcepljen, sam, ostao je bez ... bez...« »Života posle smrti«, reče Valkarengni. »Bez života posle smrti.« »Nisam sigurna da je baš tako«, reče Lori, »Taj koncept... to je ...« Valkarengi joj je mahnuo da ćuti. »Slušajte«, reče. Nastavio je da prevodi. Slušali smo priču te Škinkinje, prepričanu Valkarengijevim sve promuklijim šapatom. Govorila je duže od svih, i ispričala najgore stvari. Kad je završila, popeo se sledeći govornik. Ali Valkarengi mi je stavio ruku na rame i pokazao prema izlazu. Hladni noćni vazduh me je polio kao ledena voda. Tek sad sam shvatio da sam potpuno mokar od znoja. Valkarengi se brzim korakom uputio ka

kolima. Iza nas su ostali Škini koji su, ne pokazujući znake umora, slušali novi govor. »Skupovi traju danima, ponekad nedeljama«, reče Lori, dok smo ulazili u kola. »Škini slušaju, manje-više, u smenama. Silno se trude da uhvate svaku reč, ali ih pre ili kasnije savlada umor, povuku se radi kraćeg odmora, pa dolaze ponovo. Velika je čast slušati ceo jedan skup bez spavanja.« Valkarengi naglo potera u visinu. »Ja ću to pokušati jednog dana«, reče on. »Nikad nisam ostao duže od nekoliko časova, ali pretpostavijam da ću uz pomoć pilula uspeti da izdržim. Povećaćemo razumevanje između ljudi i Škina ako se potpunije uključimo u njihove rituale.« »Jel’te?« rekoh. »Možda je i Gustafson tako mislio.« Valkarengi se blago nasmejao. »Da, samo ja nemam nameru da učestvujem toliko blisko.« Povratak je bio ispunjen umornim ćutanjem. Nisam imao nikakvu predstavu o vremenu, ali je moje telo insistiralo da zora nije daleko. Lia se skupila pod mojom rukom. Izgledala je iscrpljena, prazna, napola zaspala. I ja sam se tako osećao. Ostavili smo aerokola pred kulom, pošli liftom gore. Više ništa nisam mislio. San se spustio brzo, vrlo brzo. Sanjao sam te noći. Neki dobar san, rekao bih, ali je sa nailaskom svetlasti izbledeo, tako da sam ostao prazan, sa osećanjem prevarenosti. Ležao sam tada budan, grleći Liu jednom rukom, gledajući u plafon, poušavajući da se setim šta sam sanjao. Uzalud. Misli mi skrenuše na jučerašnji skup, koji sam počeo ponovo da odmotavam u glavi. Konačno sam se oslobodio toga, i ustao. Staklo smo bili zatamnili, pa je u sobi još uvek bio mrkli mrak. Svejedno, kontrolnu ploču zaista nije bilo teško naći. Pustio sam da u sobu uđe deo svetlosti poznog jutra: samo malo. Lia je pospano promumlala nešto nalik na protest, okrenula se na stranu, ali nije ni pokušala da ustane. Ostavio sam je u spavaćoj sobi i prešao u našu biblioteku, tražeći nekakvu knjigu o Škinima, nešto sa više detalja nego što ih je bilo u materijalima koje smo ranije dobili. Međutim, nisam imao sreće: ova je biblioteka bila namenjena rekreaciji, a ne istraživanju.

Našao sam videotelefon i otkucao broj Valkarengijeve kancelarije. Javio se Gorlej. »Zdravo«, reče on. »Dino mi je rekao da ćete zvati. On sad nije tu. Otišao je da nadgleda sklapanje jednog trgovinskog ugovora. Šta želite?« »Knjige«, rekoh, glasom još prilično pospanim. »Nešto o Škinima.« »Tu vam ne mogu pomoći«, reče Gorlej, »Nema takvih knjiga. Postoje studije, monografije, mnogo raznih tekstova, ali nijedna kompletna knjiga. Ja nameravam da napišem jednu, ali još nisam počeo. Dino je mislio da vam ja mogu poslužiti kao izvor podataka.« »Aha.« »Imate neko pitanje?« Pokušavao sam da smislim neko pitanje, ali ništa mi nije palo na pamet. »Pa, ne baš«, rekoh, sležući ramenima. »Samo sam želeo opštu pozadinu, možda nešto više o skupovima.« »O tome mogu kasnije da vam pričam«, reče Gorlej. »Dino je mislio da ćete danas želeti da pređete na posao. Možemo da vam dovodimo ljude u kulu, ako tako želite, ili možete da izlazite i srećete se sa njima.« »Izlazićemo«, rekoh brzo. Ako čoveka dovedete radi razgovora, sve ste pokvarili. Ljudi se zabrinu, i to pokrije sve emocije koje bih ja mogao da pročitam. Uz to, misle o drugim stvarima, što i Liani kvari posao. »E, fino«, reče Gorlej. »Dino vam je stavio aerokola na raspolaganje. Dole u holu daće vam ključeve za njih, i još neke ključeve. tako da ćete moći da dolazite pravo ovamo u kancelariju, bez ikakvog zadržavanja sa sekretaricama i tim stvarima.« »Hvala«, rekoh ja. »Čućemo se kasnije.« Ugasio sam videotelefon i vratio se u spavaću sobu. Lia je sedela u krevetu, pokrivačima ogrnuta do struka. Seo sam kraj nje i poljubio je. Nasmešila se, ali nije uzvratila. »Hej«. rekoh. »Šta nije u redu?« »Boli me glava«, reče ona. »Mislila sam da pilule protiv pijanstva ujedno eliminišu i mamurluk.« »U teoriji, da. Moja pilula je to sasvim lepo postigla.« Otišao sam do ormana, da nađem nešto što bih mogao obući. »Trebalo bi da ovde negde imamo i pilule protiv glavobolje. Siguran sam da Dino ne bi zaboravio nešto tako očigledno.« »Hmf. Da. Baci mi nešto da obučem.«

Dohvatio sam jedan od njenih trikoa i dobacio joj ga preko sobe. Dok sam se oblačio, Lia je ustala i skliznula u njega, pa otišla u kupatilo. »Bolje«, rekla je vrativši se. »Bio si u pravu, nije zaboravio lekove.« »Tip je temeljit.« Nasmešila se. »Izgleda da jeste. Ali slabije zna škinski nego Lori. Čitala sam je. Dino je par puta pogrešio u prevođenju, noćas.« To sam i ja bio naslutio. No to nije značilo sramotu za Valkarengija: sami su nam rekli da je on učio škinski četiri meseca manje. Klimnuo sam glavom. »Jesi l’ još nešto pročitala?« »Ne. Pokušala sam da čitam one govornike, ali bili su predaleko.« Prišla mi je i uzela me za ruku. »Kuda ćemo danas?« »U Škingrad. ’Aj’ da pokušamo da nađemo neke od tih Pridruženih. Nijednog nisam video na skupu.« »Ne. To su skupovi samo za one-koji-će-uskoro-biti-Pridruženi.” »Tako kažu. Idemo.« Pošli smo. Zadržali smo se na četvrtom spratu radi kasnog doručka u kafeteriji ove kule. Službenik u holu pokazao nam je koja su aerokola za nas: jedan sportski zeleni četvorosed, kakav se vrlo često viđao, pa prema tome vrlo neupadljiv. Nisam vozio duboko u Škingrad, jer sam smatrao da ćemo steći bolji uvid ako malo pešačimo kroz ulice. Zato sam aterirao odmah iza prvog niza bregova. Odatle smo išli peške. Dok je ljudski grad bio, bar prividno, skoro prazan, škinski grad je vrveo od života. Ulice od mrvljenog kamena bile su prepune vanzemaljaca, koji su hitali tamo i amo, nosili na leđima tovare cigala i korpe sa voćem i odećom. Na sve strane deca, deca, većinom gola: trčala su u krug oko nas, kao kakve debeljušne loptice oranž energije, uz zviždanje, mumlanje i cerenje, i povremeno su nas vukla za odeću. Klinici su se razlikovali od odraslih. Pre svega, imali su na glavi nekoliko manjih površina sa po malo crvenkaste kose. Koža im je bile glatka, bez bora. Jedino su ta deca obraćala pažnju na nas. Odrasli Škini su išli za svojim poslovima, i samo nam ponekad upućivali prijateljski osmeh. Na ulicama Škingrada, ljudska bića očigledno nisu bila tako redak prizor. Škini su uglavnom pešačili, ali su imali i dosta zaprežnih kola, malih, drvenih. Škinima je za vuču služila životinja nalik na velikog zelenog psa koji samo što se ne ispovraća. U svaka kola bile su upregnute po dve takve

životinje, naporedno. Dok su vukle, ove životinje su konstantno skičale, pa su ih ljudi, naravno, nazvali skičavcima. Nisu samo skičale, nego su konstantno i vršile nuždu. To je, zajedno sa mirisom hrane koju su prodavali iz korpi, i mirisom Škina samih, davalo ovom gradu jedan vrlo određen i jak miris. Bilo je i bučno, galama nije prestajala. Deca zvižde, Škini glasno pričaju svojim mumlanjem, cičanjem i cijukanjem, skičavci skiče, a kola tandrču po kamenu. Lia i ja smo ćutke išli kroz sve to, sa rukom u ruci. Gledali smo, slušali, osećali mirise ... i čitali. Otvorio sam se sasvim, kad sam ušao u Škingrad, puštajući da emocije sa svake strane slobodno teku kroz mene. Hodao sam tako, nefokusiran ali prijemčiv. Bio sam centar jednog mehura emocija: osećanja su se pojačavala kad su Škini prolazili, slabila sa njihovim udaljavanjem, vrtela se ukrug kad su nas deca optrčavala. Plovio sam kroz more utisaka, veoma iznenađen. Iznenađen, zato što je sve oko mene izgledalo tako poznato. I ranije sam čitao vanzemaljce. Ponekad je to bilo teško, ponekad lako, ali uvek je bilo neprijatno. Hrangani imaju zlovoljan um, koji se sav raspada od mržnje i ogorčenja: kad ih čitam, i kad se povučem, osećam se zaprljanim. Kod Findia emocije su tako blede, da skoro i nemam šta da pročitam. Damuši su ... drukčiji. Kod njih očitavam snažne emocije, ali onda ne znam kojim bih nazivima te emocije označio. Ali ovi Škini — pa bilo je to kao da šetam ulicama mog rodnog Baldura. Tačnije, kao u nekoj od onih izgubljenih kolonija; na izvesnim planetama ljudsko naselje se vratilo u varvarstvo i zaboravilo svoje poreklo. Tamo divljaju praiskonske ljudske emocije, veoma snažne, ali jednostavnije, prostije nego na Staroj Zemlji ili Balduru. Eto takvi su Škini bili: možda primitivni, ali sasvim shvatljivi. Čitao sam radost i tugu, zavist, gnev, neozbiljnost, gorčinu, čežnju, bol, istu onu vrtoglavu mešavinu koja me svuda obuhvata, ako se samo otvorim. Lia je takođe čitala. Osećao sam napetost njene ruke u svojoj. Posle nekog vremena, njena ruka se opustila. Okrenuo sam joj se, i ona vide pitanje u mojim očima. »Ovo su ljudi«, reče ona. »Oni su kao mi.« Klimnuo sam glavom. »Možda je to paralelna evolucija. Škiu možemo shvatiti kao malo stariju Zemlju, sa pokojom razlikom. Svejedno, u pravu

si. Ovi su ljudskiji nego ijedna druga rasa koju smo dosad otkrili u svemiru.« Razmislio sam o sopstvenim rečima. »Da li to daje odgovor na Dinovo pitanje? Ako su Škini kao mi, onda logično sledi da će i njihova religija biti ljudima privlačnija nego neka istinski nezemaljska.« »Ne, Rob«, reče Lia. »Ne slažem se. Upravo je obrnuto. Ako su kao mi, onda nije logično da tako rado idu u smrt. Shvataš?« Bila je u pravu, naravno. U emocijama koje sam čitao nije bilo ničeg samoubilačkog, ničeg nestabilnog, ničeg stvarno abnormalnog. A ipak, svaki Škin bez izuzetka odlazio je na kraju u Finalnu Uniju. »Treba da se fokusiramo na nekog«, rekoh. »Ova mešavina misli neće nas odvesti nikuda.« Osvrnuo sam se sa namerom da potražim pogodnu individuu, ali sam u tom trenutku začuo početak zvonjave. Zvona su se čula negde u daljini, sa leve strane; gradska vreva ih je skoro nadjačavala. Povukao sam Liu za ruku, pa smo potrčali niz ulicu da ih nađemo. Iskoristili smo prvi otvor u urednom redu kupola da se provučemo levo. Sad su zvona bila ispred nas, ali još uvek daleko, pa smo trčeći preprečili kroz površinu koja je valjda bila nečije dvorište, popeli se preko jedne žive ograde od žbunja i slatkih gljiva. Prođosmo drugo dvorište, pa pored jame sa balegom, kroz novi red kupola, najzad na ulicu. Tu nađosmo one koji su klepetali zvonima. Bilo ih je četvoro. Svi su bili Pridruženi, imali su na sebi duge haljine od blistavocrvene tkanine, koje su se za njima vukle po prašini, a u svakoj ruci po jedno veliko bronzano zvono. Zvonili su bez prestanka, izmahivali svojim dugim rukama napred-nazad, a oštri bronzani zvuci ispunjavali su ulicu. Sva su četvorica bili u poodmaklim godinama — bar za škinske pojmove — i stoga, bez ijedne dlake na koži prekrivenoj milionima bora. Njihovi su osmesi bili široki, a mlađi Škini koji su prolazili mimo njih uzvraćali su im osmesima. Na lobanji sve četvorice jahali su griške. Bio sam pripravan da pred tim prizorom osetim gađenje. Ali, gađenja nije bilo. Prizor je bio donekle onespokojavajući, ali samo zato što sam znao šta znači. Ti paraziti su imali izgled blistavogrimiznih grudvi, nejednake veličine. Najmanji parazit nalazio se na zadnjoj istrani lobanje jednog Pridruženog, i nije bio više do pulsirajuća crvena bradavica. Najveći parazit je bio čitav plašt visećeg, pokretnog crvenila, koje. je drugome

Škinu pokrivao čitavu glavu i pleća, dajući mu izgled kaluđera zakukuljenog u nešto živo i crveno. Znao sam da griška živi tako što sve potrebne hranljive materije crpe direktno iz krvotoka žrtve. I ujedno svoju žrtvu polako, sasvim polako… proždire. Lia i ja smo se zaustavili desetak koraka od njih. Gledali smo ih kako zvone. Njen izraz lica bio je svečan, kao i, čini mi se moj. Svi drugi prisutni samo su se smešili. Zvona su pevala pesme radosti. Čvrsto sam stegao Lianinu ruku. »Čitaj«, šapnuo sam. Čitali smo. Ja, ja sam prvo očitao zvona. Ne zvuk zvona, ne, ne to, nego osećanje zvona, emociju zvona, onu blistavu zvečeću radost, onu tras-bum-zvon glasnoću, pesmu Pridruženih, zajedništvo, deljenje svega. Čitao sam ono što su Pridruženi osećali dok su zvonili, njihovu sreću, radosno iščekivanje, njihovu ekstazu što mogu zvonjavom da javljaju svima o svom zadovoljstvu. I čitao sam ljubav, koja je iz njih izvirala u velikim toplim talasima, strasnu posesivnu ljubav muškarca i žene koji su zajedno, a ne onu slabu razvodnjenu naklonost čoveka koji »voli« svoju braću ljude. Ovo je bilo stvarno, bilo je strastveno, skoro je plamtelo, dok me je prelivalo i obavijalo. Oni su voleli sebe, i voleli su sve Škine, i voleli su grešnike, i voleli su jedan drugog, i voleli su nas. Nas su voleli. Voleli su mene, isto onako vrelo i divlje kao što me je Lia volela. Uz ljubav, čitao sam i pripadanje, i deljenje svega. Svako od njih četvoro bio je zasebna ličnost. razlikovao se od ostalih, pa ipak su mislili maltene kao jedan um, i podjednako pripadali griškama, i bili svi zajedno i povezani uprkos tome što je svaki zadržao svoju posebnost, i što nijedan nije mogao da čita druge, ovako kako sam ih ja čitao. A Liana? Otrgao sam se od njih teturajući se, zatvorio sam se, bacio pogled na Liu. Lice joj je potpuno pobledelo, ali smešila se. »Divni su«, reče ona, glasom sićušnim, mekim, zadivljenim. Poplavljen ljubavlju, ipak sam uspeo da se setim koliko volim nju, koliko sam deo nje i ona deo mene. »Šta — šta si pročitala?« pitao sam, trudeći se da nadjačam neprekinutu zvonjavu. Otresla je glavom, kao da hoće da je razbistri. »Oni nas vole«, reče ona. »To sigurno znaš, ali, zaboga, osetila sam, oni nas stvarno vole. I to tako duboko. Ispod te ljubavi ima još ljubavi, pa ispod toga još ljubavi, i tako

dalje, i dalje, zauvek. Njihove svesti su tako duboke i tako otvorene. Ne verujem da sam ijedno ljudsko biće ikad čitala tako duboko. Sve je na samoj površini, izloženo, njihovi čitavi životi, njihovi snovi, osećanja, uspomene, i . . . ma, sve sam to samo pokupila, pročitala u trenu. Kod ljudi, kod Zemljana, ima uvek mnogo posla. Moram da kopam, moram da se borim, pa i tada ne stižem naročito duboko. Ti to znaš, Rob, ti to znaš. Oh, Rob!« Prišla mi je i čvrsto se pribila uz mene, a ja sam je zagrlio. Ono što je od mene doprlo kao bujica osećanja, nju je sigurno udarila kao plima talasa, kao cunami. Njen je talent bio širi i jači od mog, i sad je bila uzdrmana. Čitao sam je dok me je obema rukama grabila sebi. Pročitao sam ljubav, veliku ljubav, i divljenje, i sreću, ali takođe i strah, koji se kroz sve to kovitlao. Zvonjava oko nas iznenada stade. Zvona su jedno po jedno prešla u mirovanje. Četvorica Pridruženih jedan sekund su stajala ćuteći. Onda im jedan od obližnjih Škina priđe sa ogromnom korpom, koja je bila pokrivena platnom. Jedan od Pridruženih, onaj najmanji rastom a sa najvećim griškom, podiže platno sa korpe, i ulicom se raširi miris vrućih valjušaka sa mesom. Svaki od Pridruženih uzeo je po nekoliko iz korpe, i dok si trepnuo, već su žvakali, srećni i zadovoljni, a vlasnik valjušaka gledao ih je isceren od uva do uva. Jedna mala gola škinska devojčica pritrčala je i ponudila im čuturu vode, koju su oni prihvatili i dodavali jedan drugome bez reči. »Šta se dešava?« pitao sam Liu. Onda sam se setio, pre nego šo je ona odgovorila. O tome je bilo reči u materijalima koje nam je Valkarengi bio poslao. Pridruženi nisu radili ništa. Četrdeset zemaljskih godina živeli su radeći naporno, ali od Pridruživanja pa do Finalne Unije znali su samo za radost i muziku, pa su lutali ulicama, klepetali svojim zvonima, pričali i pevali, a drugi Škini su im davali hranu i piće. Smatralo se da je čast nahraniti Pridruženog. Ovaj Škin koji je besplatno dao svoje valjuške sa mesom, sav se sijao od sreće i ponosa. »Lia«, prošaputa, »možeš li da ih čitaš sad?« Na grudima sam osetio kako je klimnula glavom. Odvojila se od mene, pa se zagledala u Pridružene; oči su joj postale tvrde, a onda opet blage. Uzvratila mi je pogled. »Sad je drukčije«, rekla je zainteresovano. »Na koji način?« Žmirkala je zbunjeno. »Ne, znam. Mislim, oni nas još uvek vole, i sve to. Ali sada su njihove misli, pa, nekako ljudske. Opet postoje nivoi, znaš, opet

treba naporno kopati, postoje skrivene stvari, stvari koje oni kriju i od sebe samih. Nije više onako otvoreno kako je bilo. Sad razmišljaju o hrani, kako je ukusna. Te su misli veoma žive, skoro osećam ukus u ustima. Ali nije isto.« Došao mi je trenutak inspiracije. »Koliko umova tu ima?« »Četiri«, reče ona. »Na neki način su povezani, rekla bih. Ali ne stvarno.« Zastala je, zbunjena, i odmahnula glavom. »Hoću da kažem, na neki način osećaju jedni drugima emocije, nešto slično tvojoj sposobnosti, rekla bih. Ali ne osećaju misli, niti detalje. Ja mogu da ih čitam, ali oni jedan drugog ne mogu. Svaki od njih ostaje posebna ličnost. Bili su bliskiji pre, dok su zvonili, ali i tad su bili individue.« Bio sam pomalo razočaran. »Četiri uma, a ne jedan?« »Hm, da. Četiri.« »A griške?« To mi je bila druga dobra ideja. Ako svaki griška ima svoj um ...” »Ništa«, reče Lia. »Kao da čitam biljku, ili komad odeće. Čak ni da-jasam-živ.« To je bilo uznemirujuće. Čak i niže životinje su imale nekakvu svest da su žive — osećanje za koje smo mi Talenti imali naziv »da-ja-sam-živ« — mada je to obično bila samo mutna iskrica svesti, koju su samo najjači Talenti mogli da pročitaju. Ali Lia je bila izuzetno jak Talent. »Da popričamo s njima«, rekoh. Klimnula je glavom, pa smo prišli mestu gde su Pridruženi, stojeći, žvakali valjuške sa mesom. »Zdravo«, rekao sam spetljano, ne znajući kako da im se obratim. »Govorite li zemaljski?« Trojica su me gledala bez razumevanja. Ali četvrti, onaj mali sav zaogrnut griškom, klimnu glavom gore-dole. Tankim, visokim gla sićem je rekao, »Ješte! Ja govoremo.« Odjednom sam zaboravio šta sam to mislio da ga pitam, ali me je Liana spasla. »Znate li nekog Pridruženog ko je Zemljanin?« reče ona. Malo se iscerio. »Švi Pridrušenuti šu išto.« »A, tako«, rekoh ja. »Pa, dobro, ali da li znate nekog ko izgleda kao mi? Znate, visok, ima kosu, a koža beloružičasta, ili mrka, tako. znate?« Prekinuo sam, osećajući se nelagodno, pitajući se koliko ovaj stari Škin zna zemaljski, osmatrajući grišku na njemu ne bez straha. Odmahnuo je glavom levo-desno. »Pridrušenuti šu švi žašebni. ali švi šu išti. Neki bijao kajao ja, neki bijao kajao vi. Kajo vi. Vi pridrušenite?«

»Ne, hvala na ponudi«, rekoh. »Gde mogu. da nađem pridrušenutog Zemljanina?« Još koji put je odmahnuo glavom. »Pridrušenuti, oni pevaju, žvoni, šetaj po šveti grad.« Lia je dotle čitala. »Ne zna«, reče mi ona. »Pridruženi prosto lutaju i zvone. Ne idu po nekom planu, i niko ne prati njihovo kretanje. Sve rade, nasumice. Neki idu u grupama, neki sami, a nove grupe se stvaraju svaki put kad se dve grupice sastanu.« »Moraćemo da tragamo« rekoh. »Jedi«, reče nam mali Škin. Posegnuo je u korpu ostavljenu na tle i kad je izvukao ruke, u njima su bile dve valjuške koje su se pušile od vreline. Jednu je gurnuo meni u ruku, drugu Lii. Osmotrio sam valjušku podozrivo. »Hvala«, rekao sam mu. Povukao sam slobodnom rukom Liu, pa smo zajedno pošli. Pridruženi su nas ispratili ogromnim osmesima. Nismo daleko odmakli niz ulicu. kad se njihova zvonjava ponovo razleže. Valjuška mi je još uvek bila u ruci; njena kora mi je pekla prste. »Da li ja ovo da jedem?« pitao sam Liu. Odgrizla je jedan zalogaj od svoje valjuške. »Što da ne?« Jeli smo ih prošle noći u restoranu, zar ne? Sigurna sam da bi nas Valkarengi upozorio, da je kojim slučajem domorodačka hrana otrovna. To je bilo logično, pa sam, u hodu, podigao valjušku do usta i zagrizao. Bila je vruća, i to baš vruća, i nimalo nalik na valjuške koje smo prošle noći probali. Ono su bile zlataste, prhke stvarčice, blago začinjene baldurskim začinom orindžom. Domorodačka varijanta je prštala u ustima, a meso unutra je ispuštalo kapljice masti koje su mi pekle usta. Ali bilo je ukusno, a ja gladan, pa valjuška nije dugo trajala. »Jesi li još nešto pročitala iz ovog malog?« rekoh oko velikog vrelog zalogaja valjuške. Progutala je i klimnula glavom. »Jesam. Bio je srećan, čak srećniji od ostalih. Stariji je. Bliži je Finalnoj uniji, i to ga ushićuje.« Izražavala se na svoj stari način, lako i brzo; izgledalo je da su nestale posledice onog čitanja grupe Pridruženih. »Zašto?« razmišljao sam glasno. »On će da umre. Kako ga to čini srećnim?«

Lia je slegla ramenima. »Na žalost, nije razmišljao mnogo detaljno niti analitički.« Olizao sam prste da se oslobodim ostatka masti. Stigli smo na jednu raskrsnicu. Škini su hitali u svim pravcima, svuda oko nas. Čuli smo još zvonjave u vetru. »Još pridruženih«, rekoh. »Da ih proverimo?« »I šta da otkrijemo? A da nam to nije već poznato? Treba nam Pridruženi koji je Zemljanin.« »Možda će jedan iz te gomilice biti čovek.« Dobio sam od Lie, za ovo, pogled koji je prosto spaljivao. »Ha«, reče ona. »Koja je verovatnoća?« »Dobro, dobro«, rekoh. Već je bilo kasno popodne. »Možda je bolje da se vratimo. Da sutra pođemo ranije. Sem toga, Dino nas verovatno očekuje na večeri.«

Ovoga puta su dovukli u Valkarengijevu kancelariju još malo nameštaja, pa su tu poslužili večeru. Ispostavilo se da je njegov apartman na spratu niže, ali da je on radije primao goste u kancelariji, zato što su tu mogli da uživaju u spektakularnom pogledu sa vrha kule na sve strane. Bilo nas je ukupno petoro: ja i Lia, Valkarengi i Lori, i Gorlej. Tu večeru je, skuvala Lori, pod majstorskim nadzorom Valkarengija. Imali smo bifteke od goveda gajenih na Škii, ali pravog pravcijatog starozemaljskog porekla, i prekrasnu mešavinu povrća, u koju su ušle pečurke sa Stare Zemlje, druge pečurke sa Baldura, i škinske slatke gljive. Dino je voleo da eksperimentiše; ovo jelo je bilo jedan od njegovih pronalazaka. Lia i ja smo mu podneli kompletan izveštaj o našim današnjim avanturama. Valkarengi nas je povremeno prekidao svojim prodornim, receptivnim pitanjima. Posle večere, oslobodili smo se stolova i tanjira, pa smo sedeli, pili Valtaar i pričali. Sad smo Lia i ja postavljali pitanja, a glavninu odgovora davao je Gorlej. Valkarengi je slušao sedeći na jednom jastučetu na podu; jednom rukom je grlio Lori, drugom držao čašu sa vinom. Nismo mi prvi Talenti koji dolaze na Škiu, rekao nam je Gorlej. Niti smo prvi koji tvrde da su Škini slični ljudima. »Pretpostavljam da to ima neki značaj«, nastavio je Gorlej, »ali ne znam kakav. Oni nisu ljudi, znate. Ne, gospodine moj. Pre svega, mnogo su društveniji. Veliki mali graditelji gradova, još od davnina; uvek su bili u

gradovima, uvek su se okruživali drugim Škinima. Mnogo su komunalniji od nas, skloniji zajedništvu: sarađuju u svemu svačemu, i mnogo vole da sve dele između sebe. Vidite, za njih je, na primer trgovina — međusobno deljenje dobara.« Valkarengi se nasmejao. »To ste baš dobro rekli. Upravo sam utrošio ceo dan pokušavajući da formulišem trgovinski ugovor sa jednom grupom farmera sa kojom ranije nismo poslovali. Verujte mi to nije lako. Oni će vam dati svojih proizvoda koliko god hoćete, ukoliko ti proizvodi nisu njima samima potrebni, i ukoliko neko nije već ranije zatražio, pre vas. Međutim, za uzvrat, očekujiu da dobiju od vas u budućnosti, sve što zatraže. Takav zahtev već sad otvoreno postavljaju. Zato, svaki put kad se pogađamo s njima, imamo dve mogućnosti: ili da im damo blanko ček, ili da se grdno namučimo u pregovorima s njima, i da nas oni na kraju smatraju za totalne sebičnjake.« Lia nije bila zadovoljna objašnjenjem: »A seks?« reče ona. »Sudeći po onom vašem prevodu od prošle noći, oni su monogamni.« »Njihovo shvatanje seksualnih veza je vrlo konfuzno«, reče Gorlej. »Čudna stvar. Vidite, seks je deljenje, pa je prema tome poželjno deliti ga sa svakim. Ali mora se deliti nešto što ima istinsku vrednost, pravi značaj. Tu nastaju problemi.« Lori se uspravila. »To sam proučavala«, reče ona brzo. »Moral Škina zahteva da oni vole svakoga. Ali to im ne polazi za rukom suviše ima ljudskog u njima, suviše su posesivni. Na kraju formiraju monogamne veze, zato što je istinski duboka seksualna veza sa jednom osobom bolja nego milion površnih fizičkih veza; tako bar oni misle. Idealni Škin bio bi u seksualnoj vezi sa svakim, i svaka od tih veza bila bi podjednako duboka, ali oni taj ideal ne mogu da ostvare.« Namrštio sam se. »Zar nije neko prošle noći bio kriv što je prevario svoju suprugu?« Lori je živo klimnula glavom. »Jeste, ali se krivica sastojala u tome što su te njegove druge veze umanjile njegovo deljenje sa njegovom ženom. U tome je neverstvo. Da je bio u stanju da uspostavlja nove veze, a da ne povredi staru vezu, seksualni odnosi ne bi imali nikakvog značaja. A da je u tim drugim vezama uspostavio istinsko deljenje ljubavi, bila bi mu to zasluga. Njegova bi se žena njime ponosila. Za Škina je veliko dostignuće da bude član višestruke veze koja dobro funkcioniše.«

»A jedan od najgorih zločina za Škina je da ostavi drugog Škina u usamljenosti«, reče Gorlej. »U emocionainoj usamljenosti. Bez deljenja.« Razmišljao sam o tome. Gorlej je nastavljao. Među Škinima su zločini retki, rekao nam je. Naročito su retki zločini pri kojima se vrši nasilje. Nema ubistava ni prebijanja, nema zatvora ni ratova u njihovoj dugoj, praznoj istoriji. »Oni su rasa bez ubica«, reče Valkarengi. »Time se jedna stvar možda može objasniti. Na Staroj Zemlji, one kulture koje su imale najveći broj samoubistava, imale su ujedno najmanji broj ubistava. Procentualni iznos samoubistava kod Škina je 100%.« »Ubijaju životinje«, rekao sam. »Životinje nisu deo Unije«, odvratio je Gorlej. »Unija obuhvata sva stvorenja koja misle, i ta stvorenja niko ne sme ubiti. Zato Škini ne ubijaju Škine, ni ljude, ni griške.« Lia je pogledala prvo u mene, pa u Gorleja. »Griške ne misle« reče ona. »Pokušala sam jutros da ih čitam, ali nisam pronašla ništa sem umova onih Škina na kojima su ti griške jahali. Ništa, čak ni da-ja-sam-živ.« »To nam je već bilo poznato, i to je jedna od stvari koje me zbunjuju«, reče Valkarengi ustajući. Otišao je do šanka, vratio se sa flašom vina, napunio svima čaše. »To je parazit koji zaista nema apsolutno nikakvu svest, pa ipak je uspeo da porobi jednu inteligentnu rasu kao što su Škini. Zašto?« Novo vino bilo je dobro i hladno, ostavljalo je hladnu putanju u mom grlu. Pio sam ga, i klimnuo glavom sećajući se poplave euforije koja me je obuzela jutros. »Droge«, rekoh, nagađajući. »Griške sigurno proizvode neku organsku drogu zadovoljstva. Škini se tome dobrovoljno podvrgavaju i umiru srećni. Radost je stvarna, verujte mi. Osetili smo je.« Liana, međutim, kao da nije prihvatila ovu tezu, a Gorlej je nepopustljivo odmahnuo glavom. »Ne, Rob. Nije tako. Mi smo sa griškama vršili eksperimente, i . . . « Primetio je moje uzvijene obrve i zastao. »A kako su Škini reagovali na to?« upitao sam. »Nismo im rekli. Njima se to i ne bi sviđalo, baš nimalo. Griška je samo jedna životinja, ali njima je griška bog. Sa bogom se ne sme šaliti, znate. Dugo smo se uzdržavali, ali kad se Gustafson preobratio, stari Stjuart nije odoleo radoznalosti. Radili smo po njegovom naređenju. Samo, ništa nismo

postigli. Nije bilo nikakvog ekstrakta koji bi mogao biti droga. Nikakvog sekreta, ničeg. U stvari, Škini su jedina živa vrsta na ovoj planeti koja se tako lako podvrgava ovom parazitu. Znate, uhvatili smo jednog skičavca, vezali ga, i stavili mu grišku na glavu. Par sati kasnije, pustili smo ga. Prokleti skičavac je besneo, cičao i urlao, i napadao je tu stvar na svojoj glavi. Praktično je oderao sebi kožu sa lobanje, ali je parazita skinuo.« »Možda ta stvar deluje samo na Škine?« rekoh. Bio je to nekakav jedini pokušaj da spasem svoju tezu. »Neće biti«, reče Valkarengi, sa malim, tankim osmehom, »Deluje i na nas.«

Lia je u liftu bila čudno ćutljiva, povučena u sebe. Mislio sam da joj je na umu naša malopređašnja konverzacija. Ali još se nisu vrata našeg apartmana propisno ni zatvorila za nama, kad se ona okrete i snažno me zagrli. Podigao sam ruku i pomilovao njenu meku smeđu kosu, pomalo trgnut ovakvim zagrljajem. »Hej«, promrmljao sam, »šta nije u redu?« Uputila mi je onaj vampirski pogled: velike oči, krhkost. »Mazi me, Rob«, rekla je sa iznenadnom urgentnošću, ali blago. »Molim te. Mazi me odmah sad.« Nasmešio sam se, ali to je bio osmeh zbunjenosti, a ne onaj moj uobičajeni pohotljivi osmeh u spavaćoj sobi. Lia, kad joj se hoće da vodimo ljubav, obično postaje vragolasta i nevaljala, ali sad je bila oličenje slabosti i neraspoloženja. Nije mi bilo jasno. Ali nije bio čas za postavljanje pitanja, pa zato nisam ništa pitao. Samo sam je, bez reči, privukao sebi, poljubio je žestoko, i pošao s njom do spavaće sobe. Onda smo vodili ljubav, ali stvarno, bolje nego što to mogu jedni Normalni. Naša su se tela spojila, a onda sam osetio kako se Lia malo ukočila, kad je posegla svojim umom u moj um. Otvorio sam se, pustio da me potopi poplava ljubavi, želje i straha, koja se izlivala iz nje. A onda se, tek što je počelo, već i završilo. Njeno me je zadovoljstvo prelilo kao siloviti crveni talas. Pridružio sam joj se na vrhuncu, a ona me je čvrsto stegla; oči su joj bile sužene, male, dok je sve to upijala.

Posle smo ležali u mraku. Dopustili smo zvezdama Škie da sipaju sav svoj sjaj nesmetano kroz prozor. Lia se šćućurila uz mene, sa glavom na mojim grudima, a ja sam je milovao. »Ovo je valjalo«, rekao sam pospanim glasom, sneno, smešeći se u tami prožetoj zvezdama. »Da«, odgovorila je. Glas joj je bio nežan i tih, tako tih da sam ga jedva čuo. »Volim te, Rob«, prošaputala je. »Aha«, rekoh. »I ja tebe.« Oslobodila se moje ruke i okrenula jednom oko sebe, pa je poduprla glavu rukom, zurila u mene, smeškala se. »Voliš me«, reče ona. »Čitala sam te, pa zato znam sigurno. A i ti znaš koliko ja volim tebe, zar ne?« Klimnuo sam glavom, smešeći se. »Sigurno.« »Mi imamo sreće, znaš. Jer, Normalnima su na raspolaganju samo reči. Kako oni uspevaju da iskažu, koristeći samo reči? Kako mogu da znaju? Uvek su razdvojeni jedno od drugog, pokušavaju da se približe, ne uspevaju. I kad se maze, pa i kad svršavaju, razdvojeni su. Sigurno se osećaju strašno usamljeno.« U ovome je bilo... nečeg... uznemirujućeg. Zagledao sam se u Liu, u njene krupne srećne oči, i razmislio. »Možda«, rekao sam najzad. »Ali njima je tako ipak dobro. Oni i ne znaju za neku drugu mogućnost. Sem toga oni pokušavaju, vole se, ponekad premošćuju provaliju.« »Samo pogled, samo zvuk, onda opet tama, i večiti muk«, reče Lia, citirajući stih iz jedne pesme. Glas joj je bio blag i tužan. »Mi smo bolje sreće, zar ne? Mi imamo mnogo više.« »Mi smo bolje sreće«, ponovio sam papagajski. Onda sam pokušao da je čitam. U njenoj je svesti lebdela izmaglica zadovoljstva. prožeta blagim mirisom tuge, usamljene čežnje. Ali postojalo je još nešto, daleko u dubini, što je već iščezavalo sa vidika, ali što sam ipak uspeo da otkrijem. Polako sam se podigao u sedeći položaj. »Hej«, rekao sam. »Ti si zbog nečeg zabrinuta. A maločas, kad smo ušli, bila si uplašena. O čemu se radi?« »Zapravo, ne znam«, reče ona. Zvučala je zbunjeno; čitao sam: bila je stvarno zbunjena. »Tačno je da sam bila uplašena, ali ne znam zašto. Valjda zbog Pridruženih. Neprestano razmišljam o tome koliko su me voleli. Nisu me čak ni poznavali, ali su me voleli, i razumeli — bilo je to skoro kao ovo što mi imamo. To... ne znam, to me je zabrinulo. Nisam očekivala da će me

iko ikad tako voleti, sem tebe. Sem toga, oni su bili tako bliski, tako zajedno. Osećala sam se usamljenom, zato što smo se mi samo držali za ruke i pričali. Poželela sam da sa tobom budem tako bliska. Kad sam videla kako su oni zajedno, kako sve dele, i sve ostalo, učinilo mi se da je prazno, i zastrašujuće, biti sam. Znaš?« »Znam«, rekoh, dotičući je opet nežno, rukom i umom. »Razumem. Mi se razumemo. Mi smo zajedno skoro kao Pridruženi, mnogo smo bliži nego što to Normalni ikad mogu biti.« Klimnula je glavom, nasmešila se, i zagrlila me. Zaspali smo tako, jedno drugome u naručju.

Opet snovi. I opet, u zoru, uspomena na te snove mi je oduzeta. Počinjao sam zbog ovoga da se ljutim. San je bio prijatan, lepo sam se osećao u njemu. Želeo sam ga opet, a nisam mogao ni da se setim o čemu je bio. Naša soba, isprana grubim svetlom dana, činila mi se bednom, u poređenju sa divotama moje izgubljene vizije. Lia se probudila posle mene, sa novom glavoboljom. Sad su joj pilule bile pri ruci, kraj uzglavlja. Napravila je grimasu, i progutala jednu pilulu. »To je sigurno od škinskog vina«, rekoh joj. »Neki njegov sastojak opasno je zaratio sa nečim u tvom metabolizmu.« Navukla je na sebe nov triko i pogledala me mrko. »Ha. Prošle noći smo pili Veltaar, sećaš se? Otac mi je dao prvu čašu Veltaara kada mi je bilo devet godina. Nikad dosad od tog vina nisam dobila glavobolju.« »E pa sad ti je prvi put«, rekoh, smešeći se. »Nije duhovito«, reče ona. »Ovo boli.« Prestao sam da se zafrkavam, pokušao da je čitam. Govorila je istinu, stvarno je bolelo. Iza čitavog njenog čela pulsirao je bol. Brzo sam se povukao da ne pređe i na mene. »Dobro«, rekoh. »Izvinjavam se. Pilule će to, međutim, da srede. A inače, čeka nas posao.« Klimnula je glavom. Ta devojka još nikad nije dozvolila da nešto poremeti njen rad. Drugi dan smo proveli u poteri. Mnogo ranije smo startovali, doručkovali smo na brzinu sa Gorlejem, i ispred kule seli u svoja aerokola. Ovog puta ih nismo ostavili na prilazu Škingrada. Hteli smo da nađemo

čoveka koji je Pridruženi, iz čega je sledilo da smo morali da pretražimo veliku teritoriju. Ovaj grad bio je veći od svih koje sam ikada video, bar po prostranstvu, pa su se hiljadu i nešto preobraćenih ljudi izgubili među milionima Škina. A od tih preobraćenih, samo oko polovine su već postali Pridruženi. Zato smo leteli nisko, pa smo zujali gore-dole prateći oblik bregova prekrivenih kupolama, kao kakav leteći tobogan. Izazivali smo uličnu gužvu dole, na ulicama. Škini su i ranije viđali aerokola, naravno, ali su ona za njih ipak još uvek predstavljala izvesnu novinu, naročito za decu, koja su pokušavala da trče za nama čim bismo ih preleteli. Jednog skičavca smo bacili u takvu paniku, da je prevrnuo kola puna voća koja je vukao. Zbog ovoga sam se osećao krivim, pa sam posle toga leteo na većoj visini. Primećivali smo Pridružene širom grada, kako pevaju, jedu, šeta j u , i udaraju tim zvonima, tim večnim bronzanim zvonima. Ali puna tri sata smo pronalazili samo škinske Pridružene. Smenjivali smo se: dok je Lia vozila, ja sam osmatrao, i tako naizmenično. Posle jučerašnjih uzbuđenja, ovo je traganje bilo dosadno i zamorno. Najzad smo nešto našli: veliku grupu Pridruženih, čak desetoricu, okupljenu oko jednih kola sa hlebom, iza jednog od strmijih bregova. Dvojica su bili viši od ostalih. Aterirali smo s druge strane brega i pošli ka toj grupi pešice, ostavljajući oko svojih aerokola gomilu škinske dece. Kad smo stigli, Pridruženi su još uvek jeli. Osmorica su bili Škini, nejednakog rasta i različitog izgleda, i svaki je imao po jednog pulsirajućeg grišku navrh lobanje. Preostala dvojica bili su ljudi. Nosili su iste dugačke crvene haljine kao Škini, i iste opasače. Jedan od njih bio je krupan čovek; koža mu je visila labavo, činila preklope, kao da je bio debeo pa nedavno omršavio, i to mnogo. Kosa mu je bila bela i kovrdžava, na licu širok osmeh i bore od smejanja oko očiju. Drugi je bio taman čovek, tanak poput lasice sa velikom kukom od nosa. Obojica su imali griške na lobanjama. Parazit na lasici je bio jedva kao prištić, ali je stariji čovek imao gospodskog primjerka koji mu je curio niz ramena i dalje pod haljinu. Iz nekog razloga, sad jeste izgledalo ogavno. Liana i ja smo im prišli, jako se trudeći da se osmehujemo, bez čitanja – bar isprva. Osmehnuli su nam se dok smo prilazili. Onda su nam mahnuli.

»Zdravo«, reče lasica veselo kad smo stigli. »Nisam vas nikad vidio. Da li ste novi na Škii?« To me je malo iznenadilo. Očekivao sam neku vrstu mumljajućeg mističnog pozdrava, ili možda nikakvog pozdrava. Pretpostavljao sam da su ljudski preobraćenici nekako odbacili ljudskost da bi postali kobajagiŠkini. Bio sam u krivu. »Više manje« rekoh ja. I pročitao sam lasicu. Bilo mu je iskreno drago što nas vidi, i prelivao se od zadovoljstva i dobrog raspoloženja. »Zaposleni smo da pričamo sa ljudima kao što ste vi« odlučio sam biti iskren. Lasičin osmeh se proširio dalje nego što sam mislio da je moguće. »Ja sam Pridružen i srećan, rekao je on. Rado ću pričati sa vama. Moje ime je Lester Kamenc. Šta želiš znati, brate?« Lia, pored mene, se ukrutila. Odlučio sam je pustiti da čita u dubinu dok ja postavljam pitanja. »Kad ste se preobratili u Kult?” »Kult?” upita Kamenc. »Uniju.” Klimnuo je glavom, i ja sam bio pogođen sličnosti njegove klimajuće glave i one starijeg Škina kojeg smo juče videli. »Ja sam uvek bio u Uniji. Vi ste u Uniji. Sve što misli je u Uniji.” »Nekima od nas to nije rečeno« rekoh ja. »A vi? Kad ste shvatili da ste u Uniji?” »Prije godinu dana, po starozemaljskom računanju. Primljen sam u redove Pridruženih pre samo par sedmica. Prvo Pridruživanje je srećno vreme. Ja sam srećan. Sad ću hodati ulicama i zvoniti svojim zvonom do Finalne Unije.” »Šta si bio pre?” »Pre?” Kratak nejasan pogled. »Vodio sam mašine. Radio sam na računarima, u kuli. Ali mi je život bio prazan, brate. Nisam znao da sam u Uniji, i bio sam sam. Imao sam samo mašine, hladne mašine. Sad sam Pridružen. Sad« – opet je tražio – »nisam sam.” Posegnuo sam u njega, i našao sreću još u njemu, zajedno sa ljubavi. Ali sad je tu bio i bol, nejasno prisećanje starog bola, smrad neželjenih sećanja. Jesu li ona izbledela? Možda je griškin dar zaborav, slatki odmor bez briga i kraj borbe. Možda. Odlučio sam probati nešto drugačije. »Ta stvar na tvojoj glavi je parazit«, rekoh oštro. »To je parazit. Sad ti pije krv, hrani se njome. Kako

raste, uzimaće sve više i više stvari koje tebi trebaju za život. Na kraju, počeće da se hrani tvojim tkivom. Ne znam koliko bolno će to biti, ali kako god se osećao, na kraju ćeš biti mrtav. Osim ako se ne vratiš u kulu i pustiš kirurge da ga uklone. Ili ga možda sam možeš ukloniti. Zašto ne pokušaš? Samo posegni gore i iščupaj ga. Hajde.” Očekivao sam – šta? Bijes? Prestravljenost? Gađenje? Nisam dobio nijedno. Kamenc je samo trpao kruh u usta i smešio mi se, a sve što sam čitao bilo je ljubav i zadovoljstvo i malo sažaljenja. »Griška ne ubije«, konačno on reče. »Griška daje veselje i srećnu Uniju. Samo oni bez Griške umiru. Oni su … sami. Oh , zauvek sami.” Nešto u njegovom umu je zadrhtalo s iznenadnim strahom, ali je brzo izbledelo. Bacio sam pogled na Liu. Bila je ukočena i tvrdih očiju, još je čitala. Okrenuo sam se nazad i pošao da postavim drugo pitanje. Ali iznenada su Pridruženi počeli da zvone. Jedan od Škina je počeo, njišući svoje zvono gore i dolje da bi proizveo jedan oštar zvuk. Onda mu se druga ruka zanjihala, pa opet prva, pa druga, onda je drugi Pridruženi počeo da zvoni, onda još jedan, i zatim su svi njihali i zvonili i zvuk njihovih zvona je udarao u moje uši kako su zadovoljstvo i ljubav i osećaj zvona ponovo napali moj um. Otezao sam sa uživanjem. Ta ljubav je oduzimala dah, sjajna, skoro zastrašujuće vreline i jačine, i bilo je toliko delenja da se njemu veseli i da mu se čudi, tako umirujuća-upokojavajuća-stimulirajuća tapiserija dobrih osećanja. Nešto se desilo Pridruženima kad su počeli zvoniti, nešto ih je dirnulo i podiglo i dalo im sjaj, nešto čudno i divno što obični Normalni nisu mogli čuti u njihovoj gruboj zveketavoj muzici. Ja nisam bio Normalan. Ja sam mogao čuti. Povukao sam se nevoljno, polako. Kamenc i drugi čovek su sada snažno zvonili, sa širokim osmesima i sjajem u očima koji su im preobražavali lica. Liana je još bila napetaa, još je čitala. Usta su joj bila blago otvorena, i drhtala je stojeći. Zagrlio sam je i čekao, slušajući muziku, strpljivo. Lia je nastavila da čita. Konačno, nakon nekoliko minuta, nežno sam je prodrmao. Okrenula se i gledala me tvrdim udaljenim pogledom. Onda je trepnula. I oči su joj se raširile i vratila se, tresući glavom i mršteći se. Začuđen, pogledao sam joj u glavu. Čudno i čudnije. Bila je to uskovitlana izmaglica emocija, čvrsti pokretni sklop više osećanja nego što

bih se usudio imenovati. Čim sam ušao bio sam izgubljen, izgubljen i uznemiren. Negde u magli je bio bezdan bez dna koji je vrebao da me proguta. Bar sam se tako osećao. »Lia«, rekoh. »Šta je bilo?” Ponovo je zatresla glavom, i pogledala u Pridružene pogledom koji je bio jednim delom strah a drugim čežnja. Ponovio sam pitanje. »Ja… ne znam«, odgovorila je. »Robe, nemojmo sad razgovarati. Hajdemo. Treba mi vremena da razmislim.” »OK«, odgovorih ja. Šta se ovde dešavalo? Uzeo sam je za ruku i hodali smo polako oko brda do padine gde smo ostavili kola. Škinska deca su se pentrala po njima, vrevela po njima. Pojurio sam ih, smejući se. Lia je samo stajala i gledala, a njene oči su za mene bile daleke, predaleke. Poželeo sam da je opet čitam ali sam imao osećanje da bi to značilo zadiranje u njene privatne stvari. Kad smo poleteli, uputili smo se pravo nazad ka kuli, leteći ovog puta brže i na većoj visini. Ja sam vozio, a Lia je sedela pored mene i zurila u daljinu. »Jesi li našla nešto korisno?« upitah, trudeći se da njene misli vratim poslu. »Da. Ne. Možda.« Njen je glas zvučao razvejano, kao da samo jedan deo nje razgovara sa mnom. »Pročitala sam njihove živote, živote obojice. Kamenc je bio kompjuterist, kao što je i rekao. Ali nije bio naročito sposoban. Bio je to jedan ružan čovečuljak sa antipatičnim karakternim crtama, nije imao prijatelja, ni seksa, ničega. Živeo je sam, izbegavao Škine, nisu mu se nimalo dopadali. U stvari, i ljudi mu se nisu mnogo dopadali. Ali Gustafson se nekako probio do njega. Ignorisao je Kamencovu hladnoću, njegove ogorčene male verbalne agresije, njegove surove šale. Nije uzvraćao, znaš? Posle nekog vremena, Kamenc je osetio naklonost prema Gustafsonu, počeo je da mu se divi. Nikad nisu postali prijatelji u normalnom smislu reči, ali je ipak Gustafson Kamencu bio više prijatelj, nego iko ikad ranije. Odjednom je stala. »Znači, preobratio se zajedno sa Gustafsonom?« rekoh, bacajući brz pogled ka njoj. Oči su joj još uvek lutale. »Ne, ne odmah. U početku se bojao, plašio se Škina, griške su ga užasavali. Ali kasnije, kad je Gustafson otišao, Kamenc je počeo da uviđa prazninu svog života. Radio je po čitav dan sa ljudima koji su ga prezirali, i

sa mašinama koje ni za koga ne mare, a noću je: sedeo sam, čitajući ili gledajući holofilmove. Nikakav to život nije bio. Kamenc skoro i nije imao dodira sa ljudima oko sebe. Najzad je krenuo da traži Gustafsona, pa se na kraju i sam preobratio. sad...« »A sad?« Oklevala je. »On je srećan, Rob«, reče ona. »Istinski je srećan. Nikad u životu nije upoznao ljubav. Sad ga ljubav celog ispunjava.” »Puno si pročitala.« »Jesam.« Još uvek razvejan glas, izgubljen pogled. »Bio je na neki način otvoren. Bilo je nivoa, ali kopanje nije bilo onako naporno kao obično... kao da su njegove barijere popuštale, rušile kao ...« »A onaj drugi tip?« Pogledala je instrument-tablu, zureći samo u svoju ruku. »Onaj? Ono je bio Gustafson ...« To kao da ju je iznenada probudilo, prenulo, i opet sam uz sebe imao onu Liu koju sam poznavao i voleo. Otresla je glavom, a onaj glas bez jedinstva pretvorio se sada u snažnu bujicu jasnih reči. »Slušaj, Rob, to je bio baš Gustafson. Već je više od godinu dana među Pridruženima, ove nedelje ide na Finalnu Uniju. Griške su ga primile, a i on to želi, kapiraš? Stvarno želi, a sem toga, on, on ... oh, Rob on umire!« »Pa čujem, rekla si, kroz koji dan," »Ma ne. Hoću reći, da, ali nisam to htela da kažem, Finalna Unija ne znači smrt, bar ne po njegovom mišljenju. On u sve veruje, u sve, kompletnu religiju. Griška je njegov bog, i on će se svome bogu pridružiti. Umro je pre toga, i sad. Čovek je dobio sporu kugu, Rob. Sporu kugu. Neizlečiv slučaj. Ona ga proždire već petnaest godina. Dobio ju je u močvarama planete Košmar, onda kad je njegova porodica izginula. Taj svet zaista nije za ljude, ali on se tamo snašao, postao je administrator istraživačke baze, naimenovan samo na kratko. Njegova je porodica ostala da živi na Toru, ali je došia u posetu. Tad im se brod srušio. Gustafson je podivljao, pokušao je da se probije do njih, ali je u gužvi zgrabio neispravno zaštitno odelo, pa su se spore probile do njegove kože. A kad je stigao na lice mesta, njegova žena i deca već su bili mrtvi. Taj je čovek strahovito patio, Rob. Spora kuga strašno boli, ali ga je strašnije boleo gubitak porodice. Stvarno ih je voleo. Kasnije više nikad nije bio isti čovek. Dali su mu naimenovanje na Škii kao nekakvu, valjda, nagradu, da mu

pomognu da zaboravi katastrofu, ali on je nije ni jednog trena zaboravio. Videla sam sliku u njemu, Rob. Toliko je jasna. Nije mogao da zaboravi. Deca su ostala u srušenom brodu, bezbedna iza zidova, ali je sistem za ventilaciju stao, pa su se ugušili. Ali njegova žena — oh, Rob, uzela je zaštitno odelo, htela je da pođe da dovede pomoć, a napolju su je čekala ona stvorenja, ona velika puzajuća stvorenja kojih ima mnogo na Košmaru...?« Progutao sam teško, osećajući muku u stomaku. »Crvi-žderavci«, rekoh tupo. Čitao sam o njima, i video holoslike. Mogao sam da zamislim sliku koju je Lia našla u Gustafsonovom pamćenju: nije bila baš nimalo prijatna. Osetih zadovoljstvo što nemam Liin talent. »Oni su je još... još... kad je Gustafson tamo stigao. Znaš, poubijao ih je skrič-pištoljem.« Odmahnuo sam glavom. »Nisam verovao da se takve stvari zaista dešavaju ljudima.« »Nisi«, reče Lia. »Nije ni Gustafson. Pre te katastrofe na Košmaru bili su tako... tako srećni. Voleo ju je; bili su stvarno bliski; a on je u svojoj karijeri postizao uspeh za uspehom, kao začaran. Nije uopšte morao da prihvati dužnost na Košmaru, znaš. Prihvatio je zato što ga je privlačio izazov, dužnost tako teška da se niko drugi nije usuđivao da je preuzme. I to ga sad proždire. Ne prestaje da misli na to. O n . . . o n i . . . « Izdao ju je glas. »Bili su uvereni da je sreća na njihovoj strani«, reče Lia i zaćuta. Na to nisam imao šta da kažem. Vozio sam ćutke, razmišljao, nalazio u sebi mutnu, razdvojenu predstavu o onom bolu koji je Gustafson verovatno osećao. Posle nekog vremena, Lia je opet progovorila. »Sve je to bilo prisutno u njemu, Rob«, reče ona, glasom blažim, zamišljenije i sporije. »Ali ipak ga je ispunjavao mir. Sve je pamtio, pamtio je sav užas, ali to ga više nije mučilo kao pre. Sad samo žali što oni nisu sa njim, što su umrli bez Finalne Unije. Kao ona Škinkinja, sećaš se? Ona na skupu? Koja je izgubila brata?« »Sećam se«, rekoh. »Tako sad on misli. Um mu je otvoren, daleko otvoreniji nego Kamencov. A kad je zazvonio, svi nivoi su nestali, sve je izašlo na samu površinu, sva ljubav, sav bol, sve. Čitav njegov život, Rob. Podelila sam čitav njegov život s njim, za tren. I sve njegove misli, takođe. On je video

pećine Finalne Unije... Išao je tamo jednom, pre nego što se preobratio. Ja ...« Opet ćutanje, leglo je na nas, zamračilo nam kola. Već smo izlazili iz Škingrada. Ispred nas je kula cepala nebesa, blistava u suncu. Uskoro sagledasmo, daleko ispod kule, kupole i lukove blistavog ljudskog grada. »Rob«, reče Lia. »Ateriraj ovde. Moram malo da razmislim, znaš? Vrati se bez mene. Hoću malo da se šetam među Škinima.« Namrštio sam se, bacio jedan pogled na nju. »Da šetaš? Daleko je odavde do kule, Lia.« »Biće sve u redu. Molim te. Samo me pusti da malo razmislim.” Čitao sam je. Magla se vratila, gušća nego ikad, isprobadana bojama straha. »Sigurna si?« rekoh. »Uplašena si, Liana. Zašto? Šta nije u redu? Crvi-žderači su daleko od nas.« Samo me je gledala, zabrinuto. »Molim te, Rob«, prošaputala je. Ne znajući šta bih drugo učinio, aterirao sam. Dok sam vraćao kola kući, i ja sam razmišljao. O onome što je Liana rekla, i onome što je pročitala u Kamencu i Gustafsonu. Uporno sam se vraćao na problem za čije rešavanje smo najmljeni. Nastojao sam da ne mislim na Liu, niti na njen problem. To će se već nekako rešiti, mislio sam. Stigavši u kulu, nisam gubio ni trenutka. Otišao sam pravo do Valkarengijeve kancelarije. Bio je tamo, sam, i sedeo je diktirajući nešto u mašinu. Isključio ju je kad sam ušao. »Zdravo, Rob«, poče on. »Gde je Lia?« »Napolju, šeta. Htela je da razmisli. Ali i ja sam razmislio. Mislim da sam našao odgovor za vas.« Uzvio je obrve i čekao. Seo sam. »Danas popodne smo našli Gustafsona, i Lia ga je čitala. Mislim da je jasno zašto je prešao u tu veru. Bio je to čovek sasvim skrhan, iznutra, bez obzira što je ljudima pokazivao nasmešeno lice. Griške su mu dali oslobođenje od bola. Još jedan preobraćeni bio je sa njim, neki Lester Kamenc. Bio je to stvarno jedan tip usamljenika koji nije imao radi čega da živi. Pa zašto se ne bi preobratio? Proverite i ostale preobraćene, i siguran sam da ćete nać određenu pravilnost. Oni najizgubljeniji, najranjiviji, oni neuspešni, izolovani — takvi su pristupili kultu.« Valkarengi je klimnuo glavom. »Okej, ovo vam je tačno«, reče on. »Ali naši psiholozi su to odavno pogodili, Rob. Samo, to nije odgovor, bar ne

pravi. Ne sporim da su ti preobraćeni, kad ih gledamo kao grupu, prilično jadna i bedna gomilica. Ali zašto su se okrenuli baš Uniji? Na to psiholozi nisu znali da odgovore. Uzmimo za primer Gustafsona. Verujte mi da je to bio izuzetno snažan čovek. Nikad ga nisam lično upoznao, ali znam njegovu karijeru. Uzimao je vrlo teška zaduženja, jer je tad najviše uživao u uspehu, i svaki put je uspevao. Mogao je da izdejstvuje sebi neku udobnu zavetrinu, ali nije ga to privlačilo. Čuo sam za incident na Košmaru. Taj je događaj postao slavan, u nekom nenormalnom smislu te reči. Ali Fil Gustafson nije bio čovek koji bi dopustio da ga išta slomi, pa čak ni nešto tako. Nelzi mi priča da se Gustafson vrlo brzo oslobodio depresije. Došao je na Škiu i odista zaveo red, uklonio je onaj haos koji je Rokvud za sobom ostavio. Uspeo je da sklopi naš prvi trgovinski ugovor sa Škinima, štaviše uspeo je da im utuvi u glavu pravo značenje tog ugovora, što zaista nije lako.« »Eto, dakle, takav je to bio čovek, kompletan, talentovan, posvetio je svoj život savlađivanju teških zadataka i savlađivanju problema među ljudima. Pretrpeo je lični košmar, ali ga to nije uništilo. Zadržao je svu svoju čvrstinu. I odjednom, ni pet ni šest, nego pristupio kultu Unije, što praktično znači da se dobrovoljno prijavljuje za jedan groteskni oblik samoubistva. Zašto? Da bi okončao svoju patnju, kažete? Zanimljiva teorija, ali ima i drugih načina da se čovek oslobodi bola. Između onog događaja na Košmaru, i ovog sa griškama, Gustafson je imao nekoliko godina vremena. Za sve to vreme, nijednom nije pokušao da pobegne od bola. Nije potražio izlaz u piću, drogama, niti u nekom drugom uobičajenom načinu da se istupi iz života. Mogao je da skokne do Stare Zemlje da mu psihopsihijatri očiste uspomene, štaviše mogao je, verujte mi, lako da udesi da mu taj put bude plaćen, da je samo poželeo. Posle Košmara, ministarstvo kolonije učinilo bi za njega sve. Ali on je progutao svoj bol i gurao dalje, gradio svoj život iznova. Kad, odjednom — preobraćenje.« »Patnja ga je oslabila, da, u to ne treba sumnjati. Ali nešto drugo ga je privuklo, nešto što je Unija nudila, a što se nije moglo dobiti u vinu, ili brisanjem pamćenja. Isto važi i za Kamenca, i za sve druge. Imali su druge izlaze, druge načine da svome životu kažu ’ne’. Nisu te druge izlaze iskoristili. Uniju su međutim prihvatili. Shvatate šta pokušavam da kažem?« Shvatio sam, naravno. Shvatao sam da moj odgovor nije bio pravi odgovor. Ali i Valkarengi je u ponečemu grešio.

»Da«, rekoh. »Čini mi se da ćemo morati još malo da čitamo.« Nasmešio sam se bledo. »Ali bih morao da vam skrenem pažnju na jednu stvar. Gustafson nikad nije stvarno savladao svoj jad. Lia je to veoma jasno rekla. Bol je bio u njemu iz dana u dan, mučio ga je. Samo, on nikad nije dozvolio da se to primeti.« »A to je pobeda, zar ne?« reče Valkarengi. »Sakrijte svoje rane tako dobro, da niko i ne zna da ih imate?« »Ne znam. Ne bih rekao. Ali ... bilo kako bilo, postoji još nešto Gustafson ima sporu kugu. Umire. Već godinama umire.« Valkarengijev izraz lica se samo za trenutak poremetio. »To nisam znao, ali i to potvrđuje ono što vam govorim. Čitao sam da se nekih osamdeset posto žrtava spore kuge dobrovoljno prijavljuju za eutanaziju, ako su na planeti gde je to legalno. Gustafson je bio administrator ove planete. Mogao je sopstvenim dekretom da legalizuje eutanaziju. Ako je, međutim, toliko godina izbegavao samoubistvo, zašto ga je sad prihvatio?« Na to nisam mogao da odgovorim. Liana mi nije dala nijedan podatak koji bi poslužio kao odgovor; možda ni sama nije imala takav podatak. I nisam znao gde bismo odgovor mogli naći, sem ... »U pećinama«, rekoh iznenada. »Potražićemo odgovor u pećinama za Finalnu Uniju. Posmatraćemo kako se to obavlja; moraćemo. Nešto u tome sigurno postoji, nešto što će objasniti preobraćenja. Dajte nam priliku da to otkrijemo.« Valkarengi se nasmešio. »Važi«, reče. »To mogu da sredim. Očekivao sam da će do toga doći. Samo, da vas upozorim, nije prijatno. Ja to znam zato što sam tamo bio.« »Nema problema«, rekoh. »Ako mislite da je čitanje Gustafsona bilo prijatno, trebalo je da vidite Liu kad je završila. Sad ona tamo napolju pokušava šetnjom da istera iz sebe posledice toga.« Pomislio sam, verovatno je to pravi razlog što je tražila da se šeta. »Uveren sam da Finalna Unija ne može biti nikako, ni na koji način, groznija od onog što je bilo na Košmaru. »E, dobro. Zakazaću to za sutra. Ići ću sa vama, naravno. Ne želim da dopustim ni najmanju mogućnost da vam se nešto desi.« Klimnuo sam glavom. Valkarengi ustade. »To smo sredili«, reče. »Ostaje nam do tog izlaska još mnogo vremena za zanimljive stvari. Jeste li već planirali gde ćete da večerate?«

Ispalo je da smo na kraju večerali u kobajagi-škimskom restoranu, kojim su u stvari upravljali ljudi. Sa nama dvojicom bili su još i Gorlej, i Lori Blekbern. Razgovor se sveo na konvencionalno — sport, politiku, umetnost, stare viceve, i tome slično. Čini mi se da čitave večeri niko nije pomenuo ni Škine, ni griške. Kad sam se vratio u naš apartman, tamo sam zatekao Liu. Čekala me je. Sedela je u krevetu, čitajući jednu od lepih knjiga iz naše biblioteke, zbirku poezije sa Stare Zemlje. Kad sam ušao podigla je pogled. »Ej, zdravo«, rekoh. »Kakva je bila šetnja?« »Duga.« Osmeh je nabrao njeno bledo, malo lice, pa se izgubio. »Ali sam imala vremena da razmislim. O ovom poslepodnevu, i onom juče, i o Pridruženima. I o nama.« »O nama?« »Rob, jel’ ti mene voliš?« Pitala je to takvim glasom i načinom kao da govori o ma kojoj najobičnijoj temi, i kao da zaista ne odgovor. Seo sam na krevet, uhvatio je za ruku, pokušao da se nasmejem. »Sigurno«, rekao sam. »Ti to znaš, Lia.« »Znala sam. Znam. Voliš me, Rob, stvarno me voliš. Najviše što ljudsko biće može voleti. Ali...« Zastala je. Odmahnula je glavom, zaklopila knjigu, uzdahnula. »Ali još uvek smo razdvojeni. Još uvek je svako za sebe.« »O čemu pričaš ti?« »O ovom popodnevu. Ostala sam tako zbunjena i uplašena. Nisam znala zašto, ali sam se trudila da shvatim. Dok sam čitala, Rob, bila sam unutar njihove zajednice, sa Pridruženima, delila sam njih i njihovu ljubav. Stvamo jesam, i nije mi se izlazilo. Nisam želela da ih ostavim, Rob. A kad sam ih ipak ostavila, obuzelo me je osećanje da sam izolovana, odsečena.« »To je tvoj kiks«, rekao sam. »Pokušao sam da razgovaram s tobom, ali nije vredelo, jer je gospođica bila suviše zauzeta razmišljanjem.« »Da razgovaraš? Koja korist od razgovora? Dobro, i to je nekakva komunikacija, valjda, no da li je stvarna? Nekad sam mislila da jeste, nekad davno, pre nego što se moj talent obukom razvio. Posle toga, zaključila sam da je čitanje jedina prava komunikacija, jedini način da dohvatim nekog, nekog kao ti. Ali sad, ne znam. Pridruženi... kad zazvone ... postaju tako zbliženi, Rob. Povezani. Skoro kao kad mi vodimo ljubav. I oni se vole. Ali

vole i nas, neverovatno intenzivno. Osetila sam... ne znam. Ali Gustafson me voli koliko i ti. Ne. On me voli više.« Dok je to izgovarala, lice joj je potpuno pobledelo, a oči su bile široke, izgubljene, usamljene. Osetio sam iznenadnu hladnoću, kao da mi hladan vetar duva kroz dušu. Ništa nisam rekao. Samo sam ju pogledao, i ovlažio usne. I krvario. Videla je u mojim očima koliko sam povređen, valjda. Ili je pročitala, Njena ruka povuče moju, poče da je miluje. »Rob, molim te. Nisam mislila da te povredim. Nisi ti kriv. Radi se o svima nama. Šta mi imamo, u poređenju sa njima?« »Ne znam o čemu pričaš, Lia.« Jedna polovina mene odjednom je poželela da plače. Druga polovina je želela da se dernja. Prigušio sam obe polovine; glas mi je ostao postojan. Ali unutra, nisam bio postojan, nimalo postojan. »Da li me voliš, Rob?« Opet to. Opet je stvarno pitala. »Da!« Besno. Izazivački. »Šta ti to znači?« reče ona. »Znaš ti dobro šta to znači«, rekoh. »Do vraga, Lia, razmisli! Seti se svega što smo imali, svega što smo delili. Zajedno smo bili, To je ljubav. Lia. To. Mi smo oni koji imaju sreće, sećaš se? Sama si to rekla. Normalni imaju samo dodir i glas, a onda se vraćaju u svoj mrak. Jedva uspevaju jedno drugog da nađu. Sami su. Uvek. Pokušavaju, iznova i iznova, da se ispentraju iz svojih komora za izolaciju, pipaju nasumice, uvek padaju. Uvek podbacuju. A mi, mi smo našli pravi način, znamo se najbolje što se ljudska bića uopšte mogu znati. Nema ničeg što bih ja odbio da ti kažem, i da sa tobom podelim. To sam i ranije govorio, i ti znaš da je tako, možeš to u meni da pročitaš. To je ljubav, do đavola. Zar nije?« »Ne znam«, reče ona, glasom tako tužno zbunjenim. Nečujno, bez ijednog jecaja, počela je da plače. Dok su suze putovale svojim usamljenim stazama niz njene obraze, govorila je. »Možda je to ljubav. Uvek sam tako mislila. Ali sada ne znam. Ako je ovo što mi imamo ljubav, onda, šta sam to osetila ovog popodneva, šta je to što sam dotakla i u čemu sam učestvovala? Oh, Rob, pa i ja tebe volim. Ti to znaš. Pokušavam sve da delim s tobom, pa i ono što sam pročitala želim da ti dočaram kako je bilo. Ali ne mogu. Odsečeni smo. Ti to ne možeš da shvatiš. Ja sam ovde, ti si tamo, možemo da se dodirujemo, da se volimo, da pričamo, ali ostajemo

razdvojeni. Vidiš? Vidiš? Sama sam. A ovog poslepodneva, nisam bila sama.« »Pa nisi sama, đavo ga nosio«, rekoh iznenada. »Evo me ovde.« Čvrsto sam stisnuo njenu šaku. »Osećaš? Cuješ? Nisi sama!« Odmahnula je glavom, a suze su i dalje tekle. »Vidiš da ne razumeš? I ne postoji način da te nateram da razumeš. Rekao si da se znamo najbolje što se ljudska bića uopšte mogu znati. U pravu si. Ali, koliko se ljudska bića mogu međusobno znati? Zar nije svako od njih, uistinu, odsečen? Svako je sam u velikom, mračnom, praznom univerzumu? Samo se zavaravamo kad kažemo da je neko uz nas. Kad dođe kraj, kad dođe hladni usamljeni kraj, ostajemo samo mi, sami, u mraku. Jesi li tu, Rob? Kako da to znam? Hoćeš li umreti sa mnom, Rob? Hoćemo li tada biti zajedno? Jesmo li sada zajedno? Kažeš da smo bili srećnije ruke nego Normalni. To sam i ja rekla. Imaju samo dodir i glas, a? Koliko puta sam to ponovila? A šta mi imamo? Dodir i dva glasa, možda. To više nije dovoljno. Bojim se. Odjednom me je strah.« Zajecala je. Instiktivno sam pohrlio ka njoj, ovio svoje ruke oko nje, pogladio je. Legli smo skupa; plakala je na mojim prsima. Pročitao sam je, samo na kratko, i našao bol, iznenadnu usamljenost, glad, sve u kovitlacu, sve gušćoj tami, u mentalnoj oluji straha. Pa, iako sam je dodirivao, milovao je, šaputao joj iznova i iznova da će sve biti u redu, da sam ja tu, da nije sama, znao sam da to neće biti dovoljno. Odjednom je između nas zevnula provalija, nešto veliko, mračno, što se svakim trenom proširivalo, a što ja nisam umeo da premostim. A Lia, moja Lia, je plakala; bio sam joj potreban, i ona meni, ali nisam uspevao da stignem do nje. Tada sam primetio da i ja plačem. Držali smo se tako, ćuteći, u suzama, čitav sat. Ali i suze su se najzad potrošile. Lia me je stegla tako jako da sam jedva disao, stegla me je čitavim telom, a i ja sam stegao nju podjednako čvrsto. »Rob«, prošaputala je. »Rekao si... rekao si da se zaista znamo. Koliko puta si to ponovio. Ponekad kažeš i da sam prava žena za tebe, da sam savršena.« Klimnuo sam glavom, želeći da verujem. »Da. Jesi.« »Ne«, izgovorila je skoro se gušeći, gurajući reč silom u vazduh, slamajući sopstveni otpor. »Nije tako. Ja tebe čitam, još kako. Čujem reči kako lupkaju jedna o drugu u tvojoj glavi, dok sastavljaš rečenicu koju ćeš

mi reći. Čujem kako sebe prekorevaš kad učiniš nešto glupo. Vidim tvoje uspomene, bar neke od njih, i proživljavam ih s tobom. Ali sve je to na površini, Rob, sve je to odozgo. Ispod toga ima te još, još mnogo. Promiču polumisli koje ne uspevam sasvim da uhvatim. Osećanja za koja ne nalazim nazive. Strasti koje suzbijaš, uspomene za koje ni sam ne znaš da ih imaš. Ponekad uspevam da se spustim na taj nivo. Samo ponekad. Pa i to, samo ako se stvarno borim, ako se iscrpim nemilice. A i kad tamo stignem opet znam, sigurna sam, da postoji još dublji nivo. Ispod toga sledeći, pa sledeći, i tako redom, sve dublje. Ne mogu te nivoe da dohvatim, Rob, iako su deo tebe. Ne poznajem te. Ne mogu da te upoznam. Ni ti samog sebe ne poznaješ, shvataš? A mene, poznaješ li mene? Ne. Mene čak i manje znaš. Znaš ono što ti kažem, a ja ti govorim istinu, ali možda ne celu istinu. A ti čitaš moja osećanja, moja površinska osećanja — bola kad lupim nožni prst, nervozu kad mi nešto zasmeta, zadovoljstvo kad si u meni. Zar to znači da me znaš? A šta je sa mojim nivoima, površnim, pa dubljim i dubljim? Šta sa stvarima koje ni ja sama ne znam? Zar ih ti znaš? Kako, Rob, kako?« Opet je odmahnula glavom: to je bio njen smešan mali običaj kome je pribegavala kad je bila zbunjena. »A govoriš da sam savršena, i da me voliš. Da sam baš prava žena za tebe. Ali, jesam li? Rob, ja čitam tvoje misli. Znam kad želiš da budem seksi, pa sam tad seksi. Vidim šta te pali, pa to činim. Znam kad želiš da budem ozbiljna, a kad da se šalim. Znam i koju vrstu viceva da pričam. Nikad one surove, ti to ne voliš, ne voliš da povređuješ niti da vidiš povređene ljude. Ti se smeješ sa ljudima, ne smeješ se ljudima. A ja se smejem s tobom, i volim to što imaš takav ukus. Znam kad želiš da pričam, a kad da ćutim. Znam kad želiš da budem tvoja ponosna tigrica, tvoja jaka telepatica, a kad da budem devojčica koja će se šćućuriti u tvom naručju. Ja sam uvek takva, Rob, zato što ti tako želiš, zato što te volim, zato što osećam u tvojoj svesti radost kad god učinim baš pravu stvar. Nikad nisam namerno otpočela sa takvim ponašanjem, nego su stvari tako išle. Nije mi bilo krivo, nije mi ni sad žao. Najčešće sam to činila bez svesne odluke. I ti se meni na sličan način prilagođavaš. To čitam u tebi. Ne možeš da čitaš kao ja, ponekad ne pogodiš — navališ sa duhovitim primedbama kad ja želim razumevanje bez reči, ili se držiš kao snagator i ljudina onda kad ja hoću dečaka kome ću biti mama. Ali ponekad i pogodiš. A trudiš se, trudiš se uvek.«

»Međutim, da li si to stvarno ti? Da li sam lo stvarno ja? Šta bi bilo da nisam savršena, kaži, da se prosto ponašam kako mi se sviđa, da istupim sa svim svojim manama i stvarima koje ti ne voliš da vidiš na svetlu dana? Da li bi me tad voleo? Ne znam. Ali Gustafson bi, a i Kamenc. To znam, Rob. To sam videla. Njih znam. Njihovi nivoi s u . . . nestali. Ja ih ZNAM, i ako bih se vratila mogla bih da delim sa njima, više nego sa tobom. A oni znaju mene, onu pravu, znaju me celu, rekla bih. I vole me. Vidiš? Vidiš?« Da li sam video? Ne znam. Bio sam zbunjen. Da li bih voleo Liu kad bi bila »ona prava«? Ali šta je to »ona prava«? Na koji način bi se onda razlikovala od ove Lie koju znam? Mislio sam da Liu volim i da ću je uvek voleti, ali šta ako prava Lia nije bila nalik na ovu moju Liu? Šta sam to voleo? Čudni apstraktni koncept jednog ljudskog bića, ili telo, glas i ličnost sa zajedničkim nazivom, u mojoj glavi, »Lia«? To nisam znao. Nisam znao ko je Lia, niti ko sam ja, niti šta je sve to skupa trebalo da znači. Uplašio sam se. Možda nisam mogao da osetim sve što i ona, tog poslepodneva, ali sam mogao da osetim kako je njoj potom bilo. Bio sam usamljen, i bila mi je potrebna bliskost sa nekim. »Lia«, pozvao sam je. »Lia, hajde da pokušamo. Ne moramo da odustanemo. Možemo jedno drugo da dohvatimo. Postoji način, naš način. Uspevali smo ranije, Hajde, Lia, dođi sa mnom; dođi kod mene.« Dok sam govorio, svlačio sam je, a ona je uzvratila, pa su njene ruke pomogle mojima. Kad smo bili goli, počeo sam da je mazim, polako, i ona mene. Naši su umovi pošli u susret. Dotakli su se i spojili kao nikad pre. Mogao sam da je osetim u svojoj glavi, kako kopa sve dublje. Dublje i dublje. Otvorio sam joj se. Kapitulirao sam, predao sam joj sve besmislene male tajne koje sam dosad i od nje skrivao, ili pokušavao da skrivam, predao sam joj sve čega sam ikako mogao da se setim, sve moje trijumfe i sramote, dobre momente i momente bola, situacije kad sam nekome učinio nažao, i one kad su meni drugi činili nažao, duga usamljena plakanja, strahove čije postojanje nisam priznao, predrasude protiv kojih sam se borio, taštine koje sam nastojao u sebi da suzbijem, smešne, dečačke grehove. Sve. Bez ostatka. Ništa nisam zakopao. Ništa sakrio. Dao sam se njoj, Lii, mojoj Lii. Bilo je bitno da me ona upozna. I ona se otvorila. Njen je um bio šuma kroz koju sam lutao, loveći pramenove emocija, prvo strah, potrebu i ljubav na površini, pa ispod toga blede stvari, a onda, zalazeći dublje u šumu, napola formirane male hirove i strasti. Nemam talenta kao Lia, čitam samo osećanja, nikad misli. Ali ovog

puta sam čitao i misli, po prvi i poslednji put u životu, misli koje je ona bacila meni u susret, zato što ih nikad ranije nisam video. Nisam mogao mnogo da pročitam, ali ponešto sam mogao. Otvorila mi je ne samo svoj duh, nego i telo. Ušao sam, pa smo se kretali skladno, tela sjedinjenih, umova prepletenih, zbliženih najviše što je ljudskim bićima mogućno. Osećao sam kako se preko mene valjaju veliki slavni talasi zadovoljstva, mog, njenog, kako oba zadovoljstva narastaju oslanjajući se jedno na drugo, i čitavu večnost sam jahao na rubu talasa koji je hučao ka dalekoj, silno dalekoj oba li. Najzad se talas razbio o tu obalu, svršili smo istovremeno, i tad je nastupio sekund — samo jedan majušni, neuhvatljivi sekund — kad nisam znao koji je orgazam moj a koji njen. Ali onda je sve to prošlo. Ležali smo, tela prepletenih, na krevetu. U svetlosti zvezda. Ali, to nije bio krevet. Bila je to plaža, ravna crna plaža, a iznad nas nijedne zvezde. Dotakla me je misao, misao lutalica, koja nije bila moja. Liina misao. Bili smo na ravnici, mislila je ona, i video sam da je u pravu. Vode koje su nas dovde donele povukle su se, nestale. Samo se titanska crna ravan širila u svim pravcima, a na horizontima su se mutno nazirali neki zli oblici. Ovde sam kao na ravni mraka, mislila je Lia. Odjednom sam znao koji su to oblici, i znao sam koju je pesmu čitala.5 Zaspali smo.

Probudih se sam. U sobi je vladao mrak. Lia je ležala na drugoj strani kreveta. sklupčana, i dalje spavajući. Noć je već izmicala, činilo mi se da je zora blizu. Nisam bio u to siguran. Mesto me nije držalo. Ustao sam i nečujno se obukao. Bilo mi je potrebno da prošetam, da razmislim, da sagledam situaciju. Ali, gde? U džepu mi se nalazio ključ. Kad sam navlačio tuniku, dotakao sam ga, pa sam se setio. Valkarengijeva kancelarija. U ovo doba noći biće prazna i zaključana. Panorama će mi možda pomoći da mislim Izašao sam, našao 5

Matthew A r n o l d - Dover beach (U pitanje je pesnik stare Zemlje, iz drugog milenijuma, Metju Arnold i njegova verovatno najpoznatija pesma, Doverska plaža). Prim prev.

cevi liftova, ušao u onaj pravi, koji me je kao iz topa izbacio uvis, uvis do vrha kule, do vrha čovekovog čeličnog izazova Škinima. U kancelariji je vladao mrak; nameštaj se sveo na mračne forme u senkama. Jedina svetlost bila je svetlost zvezda. Škia je bliža galaktičkom centru nego Stara Zemlja ili Baldur. Zvede su ovde plamteći svod na noćnom nebu. Neke od njih su veoma blizu, pa gore kao crvene i plavobele vatre u mraku nad nama. Svi zidovi Valkarengijeve kancelarije su stakleni. Prišao sam jednom zidu i pogledao napolje. Nisam mislio ništa, samo sam osećao. Bilo mi je hladno, osećao sam se izgubljenim i malim. Onda je jedan blagi glas iza mene rekao »Zdravo«, tako tiho da sam to jedva čuo. Okrenuo sam se od prozora, ali druge zvezde su mi poletele u oči sa drugih zidova. U jednoj od niskih stolica sedela je Lori Blekbern, skrivena mrakom. »Zdravo«, rekoh. »Nisam hteo da vam smetam. Mislio sam da nema nikoga.« Nasmešila se. Zračan osmeh na zračnom licu, ali bez veselja. Kosa joj je padala u velikim crvenomrkim talasima niz pleća; na sebi je imala nešto dugo i vazdušasto. Kroz to sam nazirao njene blage obline, a ona nije ni pokušavala da ih sakriva. »Često dolazim ovde«, reče ona. »Uglavnom noću. Kad Dino spava. Ovde se može fino razmišljati.« »Da«, rekoh smešeći se. »Tačno sam to hteo.« »Ove zvezde su tako lepe, zar ne?« »Da.« »Krasne su. Ja...« Oklevanje. Onda se digla i došla mi. »Voliš Liu?« pitala me je. To pitanje me je drmnulo kao malj. U ovom trenutku... Ali mislim da sam se dobro snašao. Mojim mislima još uvek je dominirao nedavni razgovor sa Liom. »Da«, rekao sam. »Veoma. Zašto pitaš?« Bila mi je blizu, gledala mi je u lice, i mimo mene, u zvezde »Ne znam. Ponekad razmišljam o ljubavi. Volim Dina, znaš. Došao nam je pre svega dva meseca, i zato je naše poznanstvo kratko. Ali... već ga volim. Nikad nisam nikoga takvog poznavala. Blag je, obziran, i sve radi dobro. Nikad nisam videla da je u ma čemu podbacio. Ipak, ne odaje utisak, kao neki drugi ljudi, da ga neka strašna sila goni. Pobeđuje sa lakoćom. Veoma je

samouveren, a to je privlačno. Dao mi je sve što sam mogla da zatražim, sve.« Čitao sam je, pročitao ljubav i zabrinutost, pogodio. »Sve sem sebe«, rekao sam. Pogledala me je, trgnuta. Onda se nasmešila. »Zaboravila sam. Ti si Talent. Naravno da znaš. U pravu si. A ja i ne znam oko čega se brinem, ali brinem. Dino je tako savršen, znaš. Pričala sam mu — pa, sve. Sve o sebi i svom životu. On je slušao, shvatao. On je uvek prijemčiv, i uvek je blizak kad mi zatreba. Ali...« »Ali je poveravanje bilo jednosmerno«, rekao sam. Nije to bilo nagađanje. Znao sam. Klimnula je glavom. »Ne krije on neke tajne. Nije u tome stvar. Odgovori na svako pitanje koje mu postavim. Al’ ti odgovori ništa ne vrede. Pitam ga, recimo, čega se plaši, a on kaže, ničeg, i to tako da mu verujem. Veoma je racionalan, veoma smiren. Nikad se ne razljuti, to se još nije desilo, pitala sam ga o tome. Ne mrzi ljude, smatra da je mržnja loša stvar. Nikad nije osetio patnju, ili bar kaže da nije. Mislim, emocionalnu patnju. Ipak me razume kad pričam o svom životu. Jednom je rekao da je njgova najveća mana lenjost. A ja znam da uopšte nije lenj. Zar je zaista tako savršen? Kaže mi da je uvek tako pouzdan u sebe zato što zna da je odličan, ali kad to kaže, smeška se, pa ne mogu da ga optužim ni za taštinu. Kaže da veruje u boga, ali to nikad prvi ne pominje. Ako pokušate s njim ozbiljno, možda će vas strpljivo slušati, a možda će okrenuti stvar na šalu ili odvesti razgovor u drugom pravcu. Kaže da me voli, ali...« Klimnuo sam glavom. Znao sam šta dolazi. Došlo je. Podigla je ka meni molećiv pogled. »Ti si Talent«, rekla je. »Čitao si ga, zar ne? Znaš ga? Reci mi. Molim te reci.« Čitao sam nju. Video sam koliko joj je bilo stalo da sazna, koliko se brinula i plašila, koliko je volela. Nisam mogao da je lažem. Ipak, nije bilo jednostavno dati istinit odgovor. »Čitao sam ga«, rekoh polako, pažljivo, odmeravajući reči kao kakvu dragocenu tečnost. »A i tebe, takođe. Video sam tvoju ljubav, one prve noći, kad smo večerali zajedno.« »A Dino?« Reči su mi zapele u grlu. »On je... čudan, kako to reče Lia jednom. Njegove površinske emocije čitam kao od šale. Ispod toga, ništa. Zatvoren

je u sebe, Zatvoren je u sebe, ograđen zidom. Kao da su njegove jedine emocije one kojima dozvoljava da se pojave. Osetio sam njegovo samouverenje, njegovo zadovoljstvo. Osetio sam i njegovu zabrinutost, ali nikad pravi strah. On ima naklonosti prema tebi, osećanje zaštitnika. Voli da bude nečiji zaštitnik.« »Zar je to sve?« Toliko nade. Žalosno je bilo to gledati. »Bojim se da jeste. On je ograđen zidom, Lori. Niko njemu ne treba, sem njega samoga. Ako u njemu ima neke ljubavi, ona je iza tog zida, skrivena. Nisam u stanju da je pročitam. On često pomišlja na tebe, Lori. Ali ljubav... ljubav je nešto drugo. Ona je jača, a manje razumna, ona nailazi silovitom plimom. A kod Dina toga nema, bar ne tamo odakle moja moć čitanja dopire.« »Zatvoren«, reče ona. »Za mene je zatvoren. Ja sam mu se totalno otvorila. A on meni nije. Uvek me je nešto plašilo, naime čak i kad je bio sa mnom, ponekad sam imala osećanje da uopšte nije prisutan...« Uzdahnula je. Pročitao sam njeno očajanje, naviruću usamljenost. Nisam znao šta bih činio. »Plači ako želiš«, rekoh joj budalasto. »To ponekad pomogne. Znam to, jer sam se u životu naplakao.« Nije plakala. Podigla je pogled ka meni, i lako se nasmejala. »A ne«, rekla je, »to ne mogu. Dino me je naučio da se nikad ne plače. On kaže da suze nikad ništa nisu rešile.« Žalosna filozofija. Možda suze ništa ne rešavaju, slažem se, ali one su deo ljudskosti. Želeo sam to da joj kažem, ali sam joj se samo nasmešio. Uzvratila mi je osmeh i naklonila glavu na jednu stranu. »Ti plačeš«, rekla je iznenada, glasom koji je bio pun čudnog razumevanja. »Smešno. To je priznanje mnogo krupnije nego ijedno koje sam ikad čula od Dina. Hvala ti, Rob. Hvala.« Pa se onda Lori propela na prste i digla pogled, iščekujući. Mogao sam sasvim lepo da pročitam šta očekuje. Zato sam je zagrlio i poljubio, a ona je stisla čitavo telo snažno uz moje. Zatim sam čitavo vreme mislio na Liu, kako mi ona ne bi zamerila, ponosila bi se mnome, imala bi razumevanja. Posle sam ostao u kancelariji sam, da gledam svitanje zore. Bio sam ispražnjen, ali na neki način zadovoljan. Svetlost je nadirala horizontom, goneći senke ispred sebe, i odjednom su mi svi strahovi, koji su se u noći onako nadnosili nad mene, izgledali smešni, nerazumni. Premostili smo, pomislio sam, Lia i ja smo premostili. Šta god to bilo, prevladali smo ga, pa

ćemo danas podjednakom lakoćom, zajedno da prevladamo problem sa griškama. Kad sam se vratio u apartman, Lie nigde.

»Aerokola smo pronašli u centru Škingrada«, govorio je Valkarengi. Bio je hladan, precizan, ulivao je smirenost. Njegov mi je glas, sasvim nezavisno od reči, govorio da nemamo razloga za zabrinutost. »Poslao sam ljude da je traže. Ali Škingrad je golem. Imate li neku ideju gde je mogla da ode?« »Ne«, rekoh tupo. »Ne bih rekao. Možda je pošla da vidi još Pridruženih. Oni kao da su joj postali... opsesija. Ne znam.« »Pa, imamo dobru policiju. Naći ćemo je, u to sam siguran. A to može potrajati. Da se niste vas dvoje posvađali?« »Jesmo. U stvari, nismo. Mislim, kao jesmo, ali to nije bila prava svađa. Bilo je nešto čudno.« »Vidim«, reče on. Ali ništa nije video. »Lori mi je rekla da ste noćas došli ovde, sami.« »Da. Bilo mi je potrebno da razmislim.« »U redu«, reče Valkarengi. »Onda, pretpostavimo da se i Lia probudila, i da je zaključila da je i njoj potrebno da razmisli. Vi ste došli ovde gore. Ona je sela u kola i krenula. Možda samo želi da provede jedan dan lutajući kroz Škingrad. Nešto slično je juče uradila, zar ne?« »Jeste.« »Znači, to isto opet radi. Nema problema. Verovatno će se vratiti pre ručka.« Nasmešio se. »Onda, zašto je otišla ne kazujući meni ništa? Zašto nije bar ostavila ceduljicu, ili nešto slično?« »Ne znam, niti je važno.« Da li nije bilo važno? Kako bi moglo da ne bude važno? Sedeo sam na stolici, glave naslonjene na ruke, grdno namršten, preznojavajući se. Odjednom sam se silno uplašio, mada nisam znao čega. Nipošto je nisam smeo ostaviti samu, mislio sam. Dok sam ja bio gore sa Lori, Liana se probudila, sama samcata u mračnoj sobi, i... i šta? I otišla.

»Međutim«, reče Valkarengi, »nas čeka posao. Sve je spremno za odlazak u pećine.« Podigao sam pogled, ne verujući svojim ušima. »Pećine? Pa ne mogu sad tamo da idem, ne mogu sam.« On je izveo jedan uzdah zgražavanja, daleko preteran radi većeg efekta. »Ama, hajdete, Rob. Nije kraj sveta. Biće sve u redu sa Liom. Moj je utisak da je to sasvim razumna devojka, i siguran sam da će umeti da stara o sebi. Slažemo se?« Klimnuo sam glavom. »A dotle ćemo da prođemo kroz pećine. Još uvek sam rešen da ovu stvar rasvetlim do kraja.« »Ali neće biti nikakve koristi«, bunio sam se ja. »Uzalud idemo, bez Lie. Ona je daleko više talentovana. J a . . . ja samo čitam emocije. Ne mogu da prodirem onako duboko kao ona. Nikakvo rešenje neću moći da nađem za vas.« Slegao je ramenima. »Možda ne. Ali put je zakazan, a mi nemamo šta da izgubimo. Kad se Lia vrati, možemo da idemo još jednom. Sem toga, ovo će vam koristiti, skrenuće vam pažnju sa tog Liinog odlaska. Ništa sada ne možete učiniti za Liu. Poslao sam u potragu svakog raspoloživog čoveka. Ako je oni ne nađu, vi sigurno nećete. Zato nema smisla da se na tome zadržavamo. Jednostavno stupite u akciju, angažujte se.« Okrenuo se i pošao ka liftu. »Idemo. Čekaju nas aerokola. Ide i Nelzon.« Nevoljno sam ustao. Nisam bio ni najmanje raspoložen da se bavim problemima Škina, ali Valkarengijevi argumenti nisu bili sasvim lišeni smisla. Sem toga, Liana i ja smo od njega dobili honorar, pa smo imali, stoga, i neku obavezu prema njemu. Pomislio sam: ipak ću pokušati, kakotako. Tokom vožnje, Valkarengi je sedeo napred, do vozača. Vozio je jedan narednik policije, pravo brdo od čoveka, sa licem od granita isklesanim. Ovog puta smo se vozili policijskim kolima, tako da smo mogli primati izveštaje o traganju za Liom. Na zadnjem sedištu smo bili Gorlej i ja. Gorlej je preko svog i mog krila raširio veliku mapu, pa mi je pričao o pećinama za Finalnu Uniju. »Postoji teorija koje veli da su griške, kao životinjska vrsta, poreklom baš iz tih pećina«, reče Gorlej. »To je verovatno tačno, izgleda vrlo razumno. Tamo su griške mnogo veći. Videćete. Pećine se prostiru ispod

mnogih bregova, u udaljenijem delu Škingrada, tamo gde su bregovi znatno strmiji. One čine jedan krasan lavirint. U svakoj ima po griška. Tako bar pričaju. Bio sam u nekoliko pećina, i u svakoj od tih bio je po jedan. Zato verujem ono što kažu o svim ostalim pećinama. Grad, sveti grad, verovatno je podignut zbog pećina. Škini ovde dolaze sa čitavog kontinenta, znate, radi Finalne Unije. Evo, ovo je region pećina.« Izvadio je olovku i načinio veliki crveni krug blizu centra mape. To meni ništa nije značilo. Ova mapa me je samo zamarala. Dosad nisam shvatio koliko je Škingrad ogroman. Kako su, zaboga, uspevali da pronađu onoga koji nije želeo da bude pronađen? Valkarengi se osvrnuo sa svog prednjeg sedišta. »Pećina u koju idemo je velika, bar u odnosu na većinu drugih. Tamo sam već bio. Oko te Finalne Unije ne postoje nikakve formalnosti, znate. Škin prosto izabere jednu pećinu, uđe, i legne na grišku. Uđe kroz bilo koji ulaz, koji god mu je zgodan. Neki od tih ulaza nisu širi od kanalizacione cevi, ali, po teoriji, ako puzite dovoljno daleko, na kraju ćete naići na grišku, koji leži u mraku i polako pulsira. Najveće pećine su osvetljene buktinjama, poput Velike dvorane, ali to je samo radi dodatnog uživanja. Za Finalnu Uniju kao takvu, svetlost je sasvim nepotrebna.« »Valjda idemo u neku osvetljenu?« zapitah. Valkarengi je klimnuo glavom. »Dabome. Smatrao sam da će vas zanimati izgled odraslog griške. Nije lepo, ali je poučno. Zato nam je trebalo svetlo.« Gorlej je nastavio da priča, ali ja ga više nisam slušao. Osećao sam da o Škinima i griškama već znam sve što želim da znam, a s druge strane, još sam se brinuo za Lianu. Posle nekog vremena tip je ućutao; ostatak puta prošao je u ćutanju. Preleteli smo veće rastojanje nego ikad ranije. Čak je i kula, naš blistavi čelični putokaz nestala među bregovima daleko iza nas. Teren je sad bio grublji, stenovitiji, u većoj meri obrastao zelenilom, a bregovi viši i divljiji. Ali kupolama Škina nigde kraja — videli smo ih još, i još, i još, a Škini su vrveli na sve strane. Možda je Lia bila tamo dole, mislio sam, izgubljena među tim nebrojenim milionima. Šta je tražila? Šta je mislila? Najzad sletesmo, i to u jednu šumovitu dolinu između dva masivna kamenita brega. Čak i ovde je bilo Škina, čije su kupole od crvene cigle izvirivale iz kržljavog drveća. Lako sam uočio pećinu. Bila je na pola puta

uz jednu uzbrdicu: mračni zev na kamenom licu brega. Do pećine je krivudao prašnjav put. Aterirali smo u dolinu, pa smo pešice pošli nagore, tim putem. Gorlej je nezadrživo odmicao dugim, klimavim koracima, a za njim je Valkarengi išao harmoničnim, lakim, neumornim koracima. Policajac je trampao za njima, tupo ali sigurno. Ja sam bio onaj najsporiji. Vukao sam se kojekako, i dok smo došli do ulaza u pećinu, prilično sam se zaduvao. Ako sam očekivao pećinsko slikarstvo, ili neki oltar, ili nekakav hram u slavu prirode, onda sam mogao biti samo razočaran. Bila je to obična prirodna pećina, sa vlažnim kamenim zidovima, niskim svodovima i hladnim, vlažnim vazduhom. Ovde je vazduh bio hladniji nego što je uobičajeno na Škii, i manje prašnjav, i time su se razlike iscrpljivale. Od ulaza se kroz stenu išlo jednom dugim, krivudavim prolazom, dovoljno širokim da idemo sva četvorica naporedo, a ipak tako niskim da se Gorlej morao saginjati. Duž zidova su na ravnomernim razmacima bile pričvršćene buktinje, ali je gorela tek svaka četvrta ili peta. Gorele su dajući uljasti dim koji kao da se pribijao u: tavanicu pećine, a onda polako klizio ka dubinama pećine, ispred nas. Zapitao sam se šta ga uvlači. Posle nekih deset minuta hoda, uglavnom niz jedva primetnu nizbrdicu, izađosmo u visoku, sjajno osvetljenu prostoriju, čiji je visoki kameni svod bio sav čađav od dima buktinja. U toj prostoriji.. griška. Bio je tupe braonkastocrvene boje, kao krv davno prolivena, i ne sjajne zamalo-prozirne grimizne boje kao oni mali griške na lobanjama Pridruženih. Na više mesta video sam crne mrlje, kao opekotine ili mrlje od čađi, na ogromnom telu. Jedva sam uspevao da sagledam suprotni zid pećine; griška je bio tako veliki, tako se nadnosio nad nas, da je između njega i plafona ostajala samo mala pukotina. Ali njegova strana okrenuta nama bila je strma, kao neki breg od stvrdnutog želatina, i završavala se dobrih sedam metara od mesta gde smo stajali. Između nas i ogromnog trupa bila je šuma crvenih niti, koje su visile i njihale se. Bila je to živa paučina griškinog tkiva, koja nam je visila takoreći pred licem. Sve je to pulsiralo. Kao jedan organizam. Čak su i niti održavale taj ritam, širile se i skupljale, u skladu sa nečujnim otkucajima velikog griške iza njih. Meni se stomak okretao, ali moji pratioci nisu ni trepnuli. Ovo su već viđali. »Haj’mo«, reče Valkarengi, paleći baterijsku lampu koju je poneo da posluži kao dodatak sjaju buktinja. Svetlost se uvijala oko pulsirajućih

vlakana, stvarajući privid neke čudne začarane šume. U tu šumu je Valkarengi zakoračio, lakim korakom. Izmahivao je lampom i odgurivao vlakna od sebe. Gorlej je krenuo za njim, ali ja nisam smeo. Valkarengi se okrenuo sa osmehom. »Ne bojte se«, rekao je. »Griški trebaju sati da se zakači za vas, a i tada se lako može ukloniti. Neće vas zgrabiti ako natrčite na njega.« Stisnuo sam petlju, ispružio ruku, i dodirnuo jedno od živih vlakana. Bilo je meko i vlažno, i činilo se ljigavim. Ali to je bilo sve. Lako se kidalo. Zakoračio sam napred, razgrćući i kidajući paučinu da bih lakše prošao. Policajac je ćutke išao za mnom. Prošli smo kroz paučinu, koja je nadomak velikog griške prestajala. Valkarengi je jedan sekund osmatrao grišku, a onda baterijom pokazao nešto. »Evo«, reče on. »Finalna Unija.« Pogledao sam tamo. Njegova svetiljka je bacila jezerce svetlosti na prostor oko jedne tamne mrlje. Ta je mrlja kvarila ravnomernost crvenkaste telesine. Pogledao sam izbliza. U mrlji videh jednu glavu. Glava se nalazila usred tamnine. Videlo se samo lice, ali je i ono bilo pokriveno tankim crvenkastim filmom. Crte su se mogle nepogrešivo prepoznati. Bio je to neki postariji Škin, sav zboran; njegove su velike oči sad bile sklopljene. Ali smešio se. Smešio se. Prišao sam još bliže. Malo niže, desno, virilo je nekoliko vršaka prstiju. Ali to je bilo sve. Glavnina tela već je nestala, potonula u grišku; škinovo telo, ako i nije bilo sasvim raspadnuto, već se uveliko raspadalo. Mrtav je bio taj stari Škin, a parazit je uveliko proždirao leš. »Svaka od tih tamnih mrlja označava po jednu nedavnu Uniju«, govorio je Valkarengi, upirući svoje svetlo na pojedina takva mesta. »Mrlje vremenom izblede, naravno. Griške neprestano raste. Kroz stotinu godina ispuniće ovu dvoranu, pa će krenuti prolazom.« Iza nas se začuše zvuci nečijeg približavanja. Osvrnuo sam se. Još neko se primicao kroz niti. Brzo je stigla do nas, i osmehnula se. Škinkinja, stara, gola, sa dojkama opuštenim do ispod struka. Pridružena, naravno. Njen griška joj je pokrivao skoro čitavu glavu i visio niže nego dojke. Bio je još sjajan i poluproziran od izlaganja suncu. Kroz njega se moglo videti mesto gde je izjedao kožu na njenim leđima. »Kandidatkinja za Finalnu Uniju«, reče Gorlej.

»Ovo je jedna popularna pećina«, dodade Valkarengi niskim, ironičnim glasom. Žena nam se nije obratila, a ni mi njoj. Smešeći se, prošla je pored nas. Legla je poleđuške na najniži, nešto ravniji deo griške. Onaj mali griška, koji joj je dotad jahao na leđima, kao da se pri kontaktu rastopio, slio se sa velikim pećinskim stvorenjem, kada su Škinkinja i velika griška sad bili spojeni. Ništa se dalje događalo. Prosto je sklopila oči i ležala mirno. Činilo se kao da spava. »Šta se dešava?« pitao sam. »Unija«, reče Valkarengi. »Treba čitav sat da se nešto primeti ali ustvari je griška već počeo da je obuhvata, da je guta. Kažu da je to reakcija parazita na telesnu toplotu. Za jedan dan, ona će biti sahranjena unutra. Za dva dana, biće kao ovaj.« Svetlost je našla poluraspadnuto lice iznad nas. »Možeti li da je čitate?« predložio je Gorlej. »Možda ćemo tako nešto saznati.« »Dobro«, rekoh ja, zgađen ali i radoznao. Otvorio sam se. Istog trena me je tresnula mentalna oluja. Pogrešno je zvati to čak i mentalnom olujom. Bilo je to nešto jače, nešto ogromno, stravičnog intenziteta, nešto što me je palilo, zaslepljivalo, gušilo. A u isti mah, bilo je i mirno i blago, ali se ta blagost nametala žešće nego najžešća ljudska mržnja. Vrištalo je u svojoj dobroti, urlikalo svoje sirenske pozive, zavodilo me strasno, zapljuskivalo me grimiznim talasima strasti, vuklo me sebi. Istovremeno me je sasvim ispraznilo i sasvim ispunilo. Čuo sam zvona, gruba muzika bronzanog treštanja, pesmu ljubavi, predaje, zajedništva, i spajanju i ulasku u jedno, posle čega se više nikad neće biti sam. Oluja, moždana oluja, da, možda to i nije bio pogrešan izraz. Ali ovo je u poređenju sa običnom mentalnom olujom bilo kao supernova u poređenju sa uraganom, a ova pomamna žestina bila je žestina ljubavi. Ova me je oluja volela, i želela, i zvala svojim zvonima, pevala o svojoj ljubavi, i ja se pružih ka njoj, dotičući je, željan da budem sa njom, željan da se spojim, željan da više nikad ne budem sam. Iznenada se opet nađoh na rubu velikog talasa koji me je nosio, ali sad je to bio plameni talas koji večito putuje preko zvezda, sad sam znao da se taj talas nikad neće zaustaviti, da me nikad neće izbaciti usamljenog na ravan mraka. A ta fraza me navede da pomislim na Liu.

I već sam se borio, bacakao, udarcima pogađao to more usisavajuće ljubavi. Trčao sam, trčao, trčao, TRČAO... i zatvorio vrata svoga uma, zario teškim udarcem poprečnu rezu na njeno mesto, pa podupro svim snagama da podržim vrata na koja je oluja i dalje navaljivala, zavijajući. Vrata počeše da popuštaju i da se raspadaju. Vrištao sam. Pukoše vrata u paramparče, a oluja šinu unutra, zahvati me, izvuče me opet napolje, tumbajući me i prevrćući. Odleteo sam sve do hladnih zvezda, ali one više nisu bile hladne. Ja sam rastao, rastao, najzad sam ja bio zvezde a zvezde su bile ja, bio sam Unija, za jedan jedini zasenjujući tren bio sam univerzum. Onda, mrak.

Probudio sam se u apartmanu, sa glavoboljom koja kao da je htela da mi minira lobanju. Gorlej je sedeo kraj kreveta čitajući jednu od naših knjiga. Kad sam zastenjao, bacio je pogled na mene. Liine pilule za glavobolju još uvek su bile kraj uzglavlja. Žurno sam uzeo jednu, a onda sam se nekako izborio da se dignem u sedeći položaj. »Jel’ vam dobro?« reče Gorlej. »Boli glava«, rekoh, masirajući svoje čelo. Nadimalo se kao da će pući. Bilo je gore nego onda kad sam zavirio u Liin bol. »Šta se desilo?« Ustao je. »Žestoko ste nas uplašili. Čim ste počeli da čitate, počeli ste i da drhtite. Odjednom ste zakoračili pravo u prokletu grišku. Zatim ste počeli da ričete, čoveče. Dino i narednik su morali da vas izvlače. Gazili ste pravo u tu stvar, i već vam je bila do kolena. I trzala se, što je baš čudno. Dino vas je onda nokautirao jednim dobrim udarcem.« Odmahnuo je glavom, pošao ka vratima. »Kuda ćete?« pitao sam. »Idem da spavam«, reče on. »Bili ste u nesvesti nekih osam časova. Dino me je zamolio da vas pazim dok se ne osvestite. Okej, sad ste se osvestili. Sad treba da se odmorite, a bogami i ja ću. Razgovaraćemo sutra.« »Ja hoću da razgovaram odmah sad.« »Kasno je«, reče on zatvarajući vrata. Čuo sam njegove korake kako se udaljavaju. Jasno sam čuo i zaključavanje izlaznih vrata. Nekome je izgleda već bilo dosta Talenata koji krišom odu u noć. Neko je rešio da ja ne odem nikud.

Ustao sam i potražio piće. Jedna flaša Veltaara bila je stavljena da se hladi. Popio sam dve čaše na brzinu, i pojeo neku malu užinu. Glavobolja je počela da popušta. Onda sam se vratio u spavaću sobu, ugasio svetlo, prosvetlio staklo, tako da je svetlost zvezda mogla slobodno sva da ulazi. Vratio sam se u krevet da spavam. Samo, nisam odmah zaspao. Suviše se toga desilo. Morao sam da razmislim. Prvo, ova glavobolja, ova neverovatna glavobolja koja je pokušavala da mi razbije glavu. To je osetila i Lia. Ali Lia nije prošla kroz ono kroz šta sam ja prošao. Da li nije? Lia je spadala među izuzetne Talente, imala je veću sposobnost prijema nego ja, i veći radijus dejstva. Možda je ta mentalna oluja stizala i dovde, bez obzira na rastojanje od mnogo milja? Možda noću, kad su i ljudi i Škini spavali, tako da su im misli bile malobrojne i prigušene? Možda. A možda su moji poluzapamćeni snovi bili blede refleksije onoga što je Liu zahvatalo svake noći. Doduše, moji su snovi bili prijatni. Jedino me je ljutilo što ih se posle buđenja nisam sećao. Opet, da li je mene ova glavobolja zahvatila dok sam bio u snu? Ili tek sad kad sam se probudio? Šta se kog vraga uopšte dogodilo? Kakva me je to stvar zgrabila, tamo u pećini, i povukla sebi? Zar onaj griška? A ko bi drugi? Nisam stigao da se fokusiram na onu Škinkinju, pa je prema tome to morao biti griška. Ali kako, kad je Liana rekla da griške ne poseduju nikakvu svest, čak ni da-jasam-živ? ... Sve se to kovitlalo oko mene, pitanje za pitanjem, a ja nisam nalazio nijedan odgovor. Onda se moje misli opet usmeriše na Liu; pitao sam se gde je i zašto me je ostavila. Da li je ona pretrpela nešto slično ovome? Zašto ja to nisam na vreme shvatio? Sad mi je nedostajala. Želeo sam da bude uz mene, a nje nije bilo. Bio sam sam, i veoma svestan te činjenice. Zaspao sam. Usledila je dugotrajna tama, a onda, konačno, jedan san, i tad sam se setio. Opet sam bio na ravnici, na beskonačnoj ravni mraka, nad koju se nadnosilo nebo bez zvezda, na čijem horizontu su se ukazivali tamni oblaci. O toj ravnici je Lia tako često govorila. To je bilo iz jedne njene omiljene pesme. Bio sam sam, zauvek sam, i to sam znao. Takva je bila priroda stvari. Ja sam bio jedina realnost u univerzumu, i bilo mi je hladno, i bio sam gladan i uplašen, a oni oblici su mi se primicali, neljudski, neumoljivi. I nikog nije bilo koga bih mogao pozvati, kome bih se mogao

okrenuti, ko bi čuo moje pozive za pomoć. Nikad nikoga i nije bilo. Nikad nikog i neće biti. Onda mi je došla Lia. Sišla je lebdeći sa neba bez zveda, bleda, tanana, krhka, i stala kraj mene na ravnicu. Sklonila je rukom kosu, pogledala me sjajnim krupnim očima, nasmešila se. Sad sam znao da ovo nije san. Na neki način je stvarno došla kod mene. Razgovarali sma. Zdravo, Rob. Lia? Zdravo, Lia. Gde si? Ostavila si me. Žao mi je. Morala sam. Razumeš li, Rob. Moraš da razumeš. Nisam želela više nikad da se nađem ovde, na ovom groznom mestu… tu bih se našla Rob. Ljudska bića su uvek tu, sem u nekim trenucima koji brzo prođu. Samo pogled, samo zvuk? Da, Rob. Onda opet tama, i večiti muk. I ravan mraka. Mešaš dve pesme, Lia. Ali ne mari. Ionako ih znaš bolje nego ja. Zar ne ispuštaš, međutim, jedan deo? Jedan raniji stih, koji glasi »Ah, ljubavi, budimo jedan drugom verni ...« O Rob. Gde si? Ja sam ... svuda. Ali pretežnim delom u pećini. Bila sam spremna, Rob. Bila sam otvorenija nego većina drugih. Zato sam mogla da preskočim i Skup, i Pridruživanje. Talenat je navikao da deli. Prihvatili su me. Finalna Unija? Stupila si u Finalnu Uniju? Da. Jao, Lia. Rob, molim te da se pridružiš. Pristupi meni, pristupi nama. Ovo je sreća, zar ne shvataš? Sreća zauvek, zauvek, i pripadanje, i delenje, i zajedništvo. Zaljubila sam se, Rob, zaljubila sam se u milijarde milijardi ljudi, i sve njih sam upoznala bolje nego što sam tebe znala, a oni znaju mene, mene celu, i vole me. I to nikad neće prestati. Ja, mi, Unija. Ja sam još uvek ja, ali sam i oni, vidiš? A oni su ja. Oni Pridruženi, ono čitanje, otvorili su me, a Unija me pozivala svake noći, zato što me je volela. Razumeš? Oh, Rob, molim te, stupi među nas, uđi među nas. Volim te. Unija. Hoćeš da kažeš, griška. Volim te, Lia. Molim te da se istrgneš. Verovatno te još nije apsorbovalo. Kaži mi tačno gde si. Doći ću po tebe. Da, dođi meni. Uđi bilo gde, Rob. Griška je samo jedan, sve su pećine spojene ispod bregova, a i mali griške su delovi unije. Dođi kod mene i pridruži mi se. Voli me onako kako si rekao da me voliš. Spoj se sa mnom.

Tako si daleko, jedva stižem do tebe, čak i uz moć Unije. Dodi i budi isto što i mi. Ne. Ništa mene neće pojesti. Molim te, Lia, kaži mi gde si. Jadni Rob. Ne boj se, ljubavi. Telo nije važno. Ono je griški potrebno kao hrana, a griška je potreban nama. Ali, Rob, Unija nije samo griška, vidiš? Nije griška važan, pa on uopšte nema um, on je veza, medijum, Uniju čine Škini. Milioni milijardi Škina, svi koji su želeli i pridružili se tokom četrnaest hljada godina, i koji sad svi zajedno, besmrtni, vole se i pripadaju. Divno je, Rob, mnogo je više nego što smo mi imali, mnogo više, a mi smo bili oni izuzetno posebni, pamtiš li? Bili smo! Ali ovo je bolje. Lia. Moja Lia. Voleo sam te. To tamo nije za tebe, nije za ljudska bića. Vrati mi se. Nije za ljude? Ali, JESTE! To je ono za čim ljudi oduvek tragaju, lutaju u potrazi, ono za čime plaču u usamljenim noćima. To je ljubav, Rob, prava, realna ljubav, a ljudska ljubav je samo bleda imitacija ovoga. Vidiš? Uviđaš? Ne. Hodi, Rob. Pristupi nam. A ako nećeš, bićeš zauvek sam, sam u ravnici, i samo povremeni dodir i glas će ti pomagati da se održiš. A kad na kraju tvoje telo umre, nećeš više imati ni to. Samo večnost tame i praznine. Ravnica, Rob, zauvek, zauvek. A ja više neću biti u stanju da te dohvatim, nikad više. Ali ne mora tako da bude ... Ne. Oh, Rob. Gubim snagu, bledim. Molim te, dođi. Ne. Ne idi, Lia. Volim te. Ne ostavljaj me. Volim te, Rob. Volela sam te. Stvarno sam te volela... Onda je nestala. Bio sam opet sam u ravnici. Vetar je odnekud duvao, rastrgao je njene sve slabije reči i odneo ih od mene, nekud napolje, u hladnu ogromnost beskonačnosti.

Kad je svanulo jutro bez radosti, neko je otključao vrata apartmana. Popeo sam se liftom do vrha i našao Valkarengija, samog, u kancelariji. »Verujete li vi u boga?« zapitao sam ga. Podigao je pogled, osmehnuo se. »Ma naravno.« Neozbiljnim tonom. Čitao sam ga. Nije taj nikad razmišljao ni o kakvim bogovima. »A ja ne verujem«, rekoh. »Nije verovala ni Lia. Mi Talenti smo većinom ateisti, znate. Pre pedeset godina je na Staroj Zemlji organizovan jedan eksperiment. Organizator je bio jedan izuzetno obdaren Talent po imenu

Linel, čovek silno religiozan, Došao je na ideju da okupi najjače Talente sveta, i da spoji njihove umove, pa da uz upotrebu droge svi zajedno očitaju nešto što je on nazvao izrazom ’svemirsko da-ja-sam-živ’, i što bi ujedno bilo bog. Hteo je da pročita boga. Eksperiment je sasvim propao, ali nešto se ipak desilo. Linel je poludeo, a ostali su se povukli donoseći sliku nekog ogromnog, mračnog ništavila, koje baš nimalo ne mari ni za koga i ni za šta, koje nema ni razum, ni bilo kakvu formu, i ne znači ništa. I drugi Talenti su ponekad osećali nešto slično, a i poneko od Normalnih. Pre mnogo vekova postojao je jedan pesnik koji se zvao Arnold, koji je pisao o ravni mraka. Pisao je na jednom od drevnih jezika, ali pesmu ipak vredi čitati. Ona pokazuje... strah, rekao bih. Nešto bazično u čoveku, neki užas od usamljenosti u kosmosu. Možda je to samo strah od smrti, možda nešto više. Ne znam. Ali to je nešto iz najdublje prošlosti. Svi ljudi su zauvek sami, ali nijedan to ne želi da bude. Večno traganje, pokušavaju da uspostave kontakt, da preko praznine dohvate druge. Neki ljudi u tome nikad ne uspevaju, neki se ponekad probiju. Lia i ja smo imali sreće. Ali kod ljudi to nikad nije trajno. Na kraju čovek opet bude sam, opet u ravni mraka. Vidite li vi to, Dino? Vidite li?« Njegov je maleni smešak pokazivao da ga ovo donekle zabavlja. Nije se rugao — to nije bio njegov stil — ali je ispoljavao iznenađenje i nevericu. »Ne«, reče on. »Onda pogledajte još jednom. Ljudi uvek posežu za nekim, za nečim, tragaju. Imaš ljubav, seks, razgovor, ili si Talent, svejedno, sve su to delovi iste stvari, iste potrage. Tu spadaju i bogovi. Čovek je stvorio bogove zato što se plašio samoće, plašio se jedne prazne vasione, plašio se ravni mraka. Zato se vaši ljudi preobraćaju, i zato ljudi stupaju u kult Unije. Našli su ako ne boga, ono bar onda najbliže bogu što ikad mogu naći. Unija je kolektivni um, besmrtni kolektivni um, prepun ljubavi. Do vraga, Škini ne umiru. Nije čudo što nemaju koncept života posle smrti. Znaju da postoji Bog. Možda on nije stvoritelj univerzuma, ali je sačinjen od ljubavi, čiste ljubavi, a svi i kažu da je bog ljubav, zar ne? Ili je, možda ono što mi nazivamo ljubavlju, samo majušni delić boga. Nije me briga.... šta god da je, Unija je to. To je za Škine, i za ljude, kraj traganja. Jesmo mi njima nalik, toliko smo slični da to prosto boli.« Valkarengi je opet upotrebio onaj preterani uzdah. »Rob, suviše ste se uzbudili. Zvučite kao Pridruženi.«

»Možda bi i trebalo da se pridružim. Lia se pridružila. Ona je sad deo Unije.« Trepnuo je. »Otkud znate?« »Pojavila se prošle noći u mom snu.« »A. U snu.« »Bilo je to stvarno, do vraga. Bila je to stvarnost.« Valkarengi je ustao, smešeći se. »Verujem vam«, rekao je. »Naime, verujem da griška koristi psihomamac, ili ako hoćete ljubav, mamac, da privuče svoje žrtve, nešto što je tako moćno da ljudi; čak evo i vi, veruju da je u pitanju božanstvo. Opasna stvar, očigledno. Moraću dobro da razmislim pre nego što stupim u akciju. Mogli bismo da postavimo stražu ispred pećina, da ljudi ne bi mogli da ulaze, ali tih pećina ima suviše. A ako sasvim zatrpamo grišku, pokvarićemo svoje odnose sa Škinima. Ali to je sada moj problem, vi ste svoj posao obavili.« Čekao sam da završi. »Grešite, Dino. Ovo je stvarno, nije nikakav trik, nikakva iluzija. Ja sam to osetio, a i Lia takođe. Griška ne poseduje čak ni da-ja-sam-živ, a kamoli psihomamac toliko jak da mu privodi Škine i ljude.« »Jel’ vi očekujete da ja poverujem da je bog jedna životinja u pećinama planete Škie?« »Da.« »Rob, to je apsurd, i vi to znate. Zamišljate da su Škini našli odgovor na misterije postojanja svemira. Ali, pogledajte ih samo, oni su najstarija civilizovana rasa u dosad ispitanom delu svemira, i evo, već četrnaest hiljada godina se ne pomiču iz bronzanog doba. Mi smo otkrili njih. Kamo su im svemirski brodovi? Gde su njihove kule?« »A gde su naša zvona?« rekoh. »Gde je naša radost? Oni su srećni Dino. A jesmo li mi? Možda su našli ono za čim mi još tragamo. Šta kog vraga uopšte goni čoveka da se toliko trudi? Zašto se čovek toliko upinje da osvoji galaksiju, čitav svemir, šta sve ne? Možda traži boga? ... Možda. Pošto ga nigde ne nalazi, ide sve dalje i dalje, neprestano traži. A na kraju se uvek nađe na istoj ravni mraka.« »Uporedite ko je šta postigao. Ja se opredeljujem za postignuća čovečanstva.« »A da li vredi plaćati toliku cenu?«

»Rekao bih da vredi.« Prišao je prozoru, i pogledao kroz njega. »Mi imamo jedinu kulu na njihovom svetu«, reče, smeškajući se, gledajući sa te visine, kroz oblake, prema tlu. »Oni imaju jedinog boga u našoj vasioni«, uzvratio sam. To nije poremetilo njegov smešak. »U redu, Rob«, rekao je kad se konačno okrenuo. »Sve to ću ja imati na umu. A Lianu ćemo vam naći.« Moj glas je postao blaži. »Lia je izgubljena«, rekao sam. »To sada znam. A i ja ću nastradati, ako budem čekao. Odlazim večeras. Tražiću kartu za prvi brod koji ide ka Balduru.« Klimnuo je glavom. »Ako tako želite. Javiću da pripreme isplatu vašeg honorara.« Iscerio se. »A kad nađemo Liu, poslaćemo je za vama. Iako mi se čini da će biti nešto malo ljuta, ali to je vaš problem.« Nisam odgovorio. Samo sam slegnuo ramenima, i uputio se ka liftu. Kad sam bio nadohvat lifta, on me je zaustavio. »Čekajte«, rekao je. »Šta kažete da priredimo jednu dobru večeru noćas? Odlično ste radili za nas. I bez vas imaćemo oproštajno veče, Lori i ja. Naime, i ona ide.« »Baš mi je žao što ide«, rekoh. Sad je on slegnuo ramenima. »A zašto da žalimo? Lori je divna osoba, i nedostajaće mi. Ali nikakve tragedije tu nema. Ima i drugih divnih osoba. Čini mi se da joj je Škia već pomalo išla na živce.« Skoro sam zaboravio da sam Talent, u svojoj užarenosti, i u bolu zbog gubitka. Sada sam se toga setio. Pročitao sam ga. Nije osećao ni tugu ni bol, nego samo neko nejasno malo razočaranje. Ispod toga je bio njegov zid. Uvek taj zid, koji je odvajao ovog čoveka; čoveka koji se svakome obraća po imenu, a ipak ni sa kim nije bio intiman. Na tom zidu kao da je bio natpis, dovde se može ići, ne dalje. »Pa dođite večeras«, reče on, »Biće nam valjda prijatno.« Klimnuo sam glavom.

Kad je moj svemirski brod poleteo, zapitao sam se zašto odlazim. Možda sam želeo da se vratim svome domu. Imamo kuću na Balduru, daleko od gradova, na jednom od slabo nastanjenih kontinenata, gde nam je jedini sused divljina. Ta kuća stoji na jednom klifu koji se nadnosi nad

visoki vodopad. Voda se sa tog vodopada sručuje, večno, u jedno senovito zeleno jezerce. Lia i ja smo tu često plivali, u onim sunčanim danima između poslova. Posle plivanja, legali bismo goli u hlad orindžspajs drveća, i voleli se na tepihu srebrne mahovine. Možda tome želim da se vratim. Ali neće biti isto bez Lie, Lie koju sam izgubio ... I koju bih još uvek mogao imati. Mogao bih je ovoga trenutka imati. Bilo bi to tako lako, tako lako. Ušetao bih mirno u tamu pećine, zaspao za kratko. A onda bi Lia bila sa mnom čitavu večnost, bila bi u meni, delila bi me, bila bi ja, a ja bih bio ona. Voleli bismo se i znali jedno o drugome više nego što ljudska bića ikad mogu saznati. Unija i radost, i nikad više tama. Bog. Da sam verovao u ono što sam Valkarengiju napričao, zar bih Lii rekao ne? Možda odlazim zato što nisam sasvim ubeđen. Možda se još nadam da ću naći nešto veće, nešto sa više ljubavi nego što je u Uniji ima, možda boga o kome su mi nekad davno pričali. Možda rizikujem, jer deo mene još uvek veruje. Ali ako grešim... onda tama, i ravnica... A možda se radi o nečem drugom, o nečem što sam u Valkarengiju pročitao, nečem što me je pokolebalo. Jer, čovek je, na neki način, nešto više nego što je Škin; postoje i ljudi poput Dina i Gorleja, ali i drugi poput Lie i Gustafsona, postoje ljudi koji se boje ljubavi i Unije bar isto toliko koliko je i priželjkuju. Dihotomija, dakle. Čovek ima dve praiskonske potrebe, a Škin samo jednu? Ako je tako, možda postoji ljudski odgovor: pružiti ruku, spajati se. Ne biti sam, ali ostati čovek. Ne zavidim Valkarengiju. Rekao bih da on iza svog zida plače, samo što to nikome nije poznato, čak ni njemu. Niko to neće nikad ni saznati, pa će on na kraju ostati sam, nasmešen u bolu. Ne, ne zavidim Dinu. Ipak, Lia, u meni ima nečeg valkarengijevskog, a i nečeg tvog. Zato sam bežao, iako sam te voleo. Sa mnom je na brodu bila Lori Blekbern. Posle poletanja smo večerali, a zatim smo proveli veče pričajući preko vina. Možda taj razgovor nije bio ispunjen srećom, ali je bio ljudski razgovor. I meni, i njoj, bio je potreban neko, pa smo ispružili ruke. Posle sam je odveo u svoju kabinu, i voleo je što sam pomamnije mogao. Kad smo na taj način ublažili mrak, zagrlili smo se i u priči proveli noć.

Džordž R. R. Martin O sebi i svom pisanju

Pitanje: Kako se konstruiše neki novi svet? Kako vi to radite? Martin: Pa, upravo sam završio pisanje jednog članka o tome za knjigu Pisanje i prodavanje naučne fantastike čiji je urednik Čarli Grant, a suizdavači SFWA i Rajters Dajdžest (Writer’s Digest), tako da sam morao o toj temi da razmislim analitičnije nego ikad pre. Dosad, do pisanja tog članka, nisam o tome zapravo ni razmišljao nego sam to činio intuitivno. Ja ne koristim metod za konstruisanje planeta koji su razradili Hal Klement i Poul Anderson; oni, esencijalno, počinju sa planetom čija je udaljenost od zvezde tolika i tolika, onda joj pripišu određene klimatske crte pa na osnovu toga razrade odgovarajuću ekologiju, i najzad kakvi bi se liudi mogli tamo razviti. Na kraju oni imaju svoje vanzemaljce, a planeta im možda sugeriše neke mogućnosti zapleta. Ja to radim suprotno. Počinjem od priča i likova. Onda konstruišem planetu na kojoj će moći da se izvede ono što mi u priči treba. Na primer, »Pesma za Liu« je bila prosto priča o ljubavi i religiji i usamljenosti i takvim stvarima; to su bile teme o kojima sam želeo da kažem štošta. Da bih to mogao da kažem na najefektniji način, konstruisao sam odgovarajuću planetu. Pitanje: Mislim da u mnogim takvim pričama, pa i u vašoj »Pesmi za Liu« postoji jedan problem, i to sledeći: planeta vanzemaljaca na kraju ne ostavi utisak društvene zajednice jedne druge žive vrste, nego prosto utisak strane zemlje, inostranstva. Martin: Ako govorimo o Škinima, to je donekle tačno. Ali tako je ta priča zahtevala. Bilo je potrebno da oni budu mentalno veoma bliski ljudskim bićima tako da mogu da osete i sličnu potrebu za ljubavlju, istu potrebu za zaleđinom verovanja, kao što to ljudi osećaju, tako da onda ljudska bića budu podložna dejstvu Griške, masovnog uma. Moj protagonista to i kaže u priči, onda kad pominje druge vanzemaljske rase i jednu opisuje rečima: »Ti uopšte nemaju nikakve emocije«, a drugu rečima: »Njihove emocije veoma jako osećam, ali to nisu ljudske emocije.« Škini su veoma bliski ljudskosti. Znači, u ovom slučaju, da, to što ste rekli je u izvesnoj meri istinito, ali namerno sam tako postupio. To sam hteo.

Pitanje: Da li mislite da se možemo pouzdati u pretpostavku da bi jedna sasvim nezavisna evolucija dovela do stvaranja tako antropomorfnih stvari kao što su gradovi i religija? Martin: I da i ne. Tamo napolju ima prostora koliko hoćete, pa se uistinu svašta može desiti, a to je meni jedna od najinteresantnijih stvari u naučnoj fantastici, to što možete da odredite svoje uslove kako god hoćete, a ako neko baš insistira na objašnjenju, vi sa više ili manje truda uvek možete da odbranite to što ste uradili. Zaista verujem da će biti rasa sličnih nama kao što su to Škini, ali će biti i rasa koje su nam potpuno tuđe. Evo, na neki način prepričavam ono iz članka. Prikazati istinski vanzemaljskog vanzemaljca to je jedna od najtežih stvari u SF. Ne bih rekao da je to iko ikad stvarno dobro uradio. Neki su zamalo uspeli. Možda je vas začuditi, ali po mom mišljenju jedan od tih je Lavkraft sa pričom »Boja izvan sveta«, gde se pojavljuje jedan takav vanzemaljac da ljudi kad pričaju o vanzemaljcima najčešće i ne pomisle na njega, iako je on jedan od najstrašnijih vanzemaljskih stvorova koje pamtim. Tu je naravno, i Lemov »Solaris«. Ako izuzmemo ta dva, koliko različitih vrsta vanzemaljaca znamo? Ne mnogo. Ako su to većinom strane države, onda su njihovi građani samo ljudska bića sa ponekom manjom različitošću. Znate već: počne se od neke fizičke razlike pa se odatle ekstrapolira. Ali slična premisa je ljudskost. Pitanje: Jeste li ikad pomislili koliko bi, sa stanovišta biologije moralo da se ponovi, tačno ponovi, onih slučajnih skretanja u evoluciji, da bi se najzad dobilo nešto sa dve ruke i dve noge? Martin: Postojao je u SF jedan period kad su se pojavljivali članci u kojima se tvrdilo da će evolucije ići paralelno zato što je čovek nešto optimalno. Autori tih članaka tvrdili su da će sve vanzemaljske rase biti čovekolike, prosto zato što će taj način najbolje funkcionisati. Tu teoriju ja ne kupujem, ali na neki način prihvatam jednu njenu modifikovanu verziju. Naime, ako hoćete da napišete priču, jednostavno vam je lakše da radite sa čovekolikim bićima nego sa nečim potpuno vanzemaljskim. Potpuno tuđe biće veliki je izazov, voleo bih jednog dana da se pozabavim i takvim nečim, ali ne u svakoj priči. Pitanje: Kad pisci pokušavaju da kreiraju sasvim neljudsko biće, često samo uzmu neku ljudsku crtu pa je izvrnu; već je uhodana praksa da se postulira kako vanzemaljci imaju tri pola, a ne dva. Možete li da nađete

neki način da se ovo ne radi po tom principu anti-antropomorfnog? Većina vanzemaljaca dosad su bili refleksija zapadne kulture. Martin: Ono što mnogi pisci čine a što ja smatram lenjivačkim postupkom, jeste sledeće: uzimaju ne toliko refleksije zapadne kulture, koliko refleksije nekih drugih kultura. Pročitaju, iz nekog razloga, neki tekst iz antropologije, pa saznaju šta radi neko afričko pleme ili neka grupa na Južnom Pacifiku, neka grupa sa veoma čudnim običajima, pa onda to ugrade u svoje vanzemaljce i tvrde da je takvo ponašanje vanzemaljsko. Ako nešto nije deo baš naše, zapadne kulture, ne znači da nije deo ljudske kulture uopšte. Teško je dobro dati vanzemaljce. I ne bih rekao da je lako otrgnuti se tom uticaju reverziranja ljudskih crta. Teško je naći pravu početnu tačku. Pitanje: Kad pravite projekciju budućeg ljudskog društva, da li ga izvodite iz savremenog zapadnog društva ili direktno iz vaše priče? Martin: Iz priče, u većini slučajeva. Teško da ikad pravim ekstrapolacije o budućnosti našeg društva. Neke od mojih priča, one o bliskoj budućnosti, jesu, naime, baš ekstrapolacije o pojedinim stvarima za koje sam smatrao da će se verovatno dogoditi. Ali većina mojih priča se dešavaju u dalekoj budućnosti i na drugim planetama, i glavna stvar je radnja. Radnja je najvažnija. Ekstrapolacije pravim onoliko koliko je potrebno radi boljeg odvijanja dramske radnje. Pitanje: A odakle vam onda ta dramska radnja? Počinjete sa idejom, ili sa nečim apstraktnim, možda slikom? Martin: Nekad sa jednim, nekad sa drugim. Izvor je moj život: autobiografske stvari su ponekad, ako ništa drugo, a ono bar semenke iz kojih priče izrastaju; pa onda stvari koje čitam, priče drugih pisaca. Reagujem na njih. Pitanje: Da li spadate među svesne ili među nesvesne pisce? Da li pripremite detaljan plan, ili se sve prosto desi? Martin: Pa prosto se desi. Najčešće mi sine ideja, imam jedan list za ideje, a to je prosto jedan običan list hartije, i tu nabacim možda samo naslov, ili opis koji se sastoji od samo jedne reči; to mi posluži kao startna tačka čitave ideje. Dakle, otkucam samo naslov, možda jednu frazu na tom listu pa kad poželim da pišem, ako ničim drugim nisam u tom trenutku zauzet, uzmem u ruke taj list sa idejama, gledam ga, pijem jako mnogo kafe, i posle nekog vremena možda počnem budan da sanjam o ovome ili

onome, i tako nastaje većina mojih priča, dnevnim sanjanjem, kuckanjem po električnoj pisaćoj mašini, ili ponekad tako što ostanem budan noću, slušam muziku, možda, a scene i likovi i te stvari počinju da se sklapaju u mojoj glavi. Priča počinje da žive, pa kad ovaj proces dovoljno odmakne, kad ima dovoljno scena koje su zaživele, sednem da kucam. Kad jednom prevalim sam početak onda obično ide brzo. Samo tu se već radi svesnije, neke se vizije moraju prihvatiti a neke odbaciti, sve se mora uklopiti, moraju se nekako ispuniti praznine između moćnih scena. Pitanje: Kad biste nekom unapred otkrili ideju priče, da li biste time izgubili sposobnost da priču i napišete? Da li vam priče »umiru« ako su prerano izložene? Imate li taj problem? Martin: Uglavnom ne volim da mnogo pričam o svojim tekstovima dok ih ne dovršim. Jednom mi se desilo da preranim otkrivanjem ideje, sebe jako usporim. Bilo je to negde kad sam počinjao, kad sam valjda tek jednu priču uspeo da prodam Ben Bovi, našao sam se u njegovoj kancelariji, i izložio sam mu detaljno svoju sledeću priču, koja je u mojoj glavi već živela, ali još nije sišla na hartiju. Tada sam nekako izgubio interesovanje za tu priču, i to za dugo. Konačno sam je ipak napisao, ali tek nekoliko godina kasnije, umešali su se i novi snovi, uticali na priču, rekao bih izmenili je u dovoljnoj meri da se moje interesovanje za nju opet pobudi. Pitanje: Zašto, po vašem mišljenju, to tako ide? Martin: Ne znam. Kad mi je priča u toku, mislim o njoj, počeo sam da je pišem — recimo da sam na pola puta — ja o njoj budan sanjam. Ona je na ringlama mog uma i kuva se, mislim o scenama, menjam scene prerađujem likove i odlomke dijaloga, neprestano mi nešto novo pada na pamet. Ali kad je priča gotova, napisana, izišla, ja o njoj prestajem da sanjam. Nema je, iščezla je bez ostatka. Više ne sanjam o »Pesmi za Liu« kao kad sam je pisao. Ne vraća mi se u svest dok se, na primer, vozim metroom, i slično. Zato bih rekao: ako priču ispričate glasno, to je kao da ste je i napisali. Donosite odluke, koje do tog časa nisu morale biti donete. Sanjati možete i ovako i onako ali ono napisano je zamrznuto, a i ono usmeno preneto takođe je zamrznuto, Ispričali ste priču. Eto nje. Ona vas je napustila i nije više u procesu kreacije. Pitanje: Rekoste da pišete brzo. Da li mnogo revidirate? Martin: Uopšteno govoreći, reviziju vršim dok pišem. Koncepte ne pišem. Sedim, otkucam stranu, ili rečenicu pa ako mi se ne dopadne

izvučem tu stranu i kucam iznova. Ako nešto otkucam, recimo jednu rečenicu, pa kažem samome sebi, »E, ova rečenica ništa ne valja« promeniću je smesta, pre nego što pođem i jedan korak dalje, onoliko puta koliko bude potrebno, sve dok ne budem zadovoljan. Ponekad ide prilično brzo, i priču završim, a u njoj su neki delovi ispali iz prve, a neki delovi su revidirani i to znatno. Najzad prođem kroz celu priču od početka, sa penkalom u ruci, i vršim konačnu reviziju. Uglavnom se to sastoji od pritezanja: izbacujem pojedine reči. Možda ću prekucati jednu stranu ako mi se ne dopadne, možda dve. Na tome se revidiranje zaustavlja. Moja prva verzija je prilično tvrda, malo je posle menjam. Pitanje: Da li ste oduvek tako radili, ili ste se, postajući sve izrazitiji profesionalac, postepeno menjali? Martin: Ne, u suštini sam oduvek ovako radio. Ne prerađujem priče, sem ako urednik baš navaljuje, a u poslednje vreme i to sve češće odbijam, zato što sam otkrio da priča koju preradim najčešće više ne funkcioniše. Jednu priču sam prerađivao šest puta, i to je jedna od užasnih etapa u mom životu. Najzad sam pritom proveo godine u ogorčenju i prodao jednu priču, a u fascikli sačuvao pet ranijih verzija; mogao sam za to vreme da prodam šest priča, i da podjednako unapredim svoju veštinu. Prerada, po mom mišljenju, ima nekoliko funkcija, a najočiglednija od njih jeste prosto da se poboljša priča. Druga funkcija, po mom mišljenju podjednako važna, jeste da pisac uoči svoje slabosti, da analizira sopstveni materijal. Ako samo pišete i šaljete prvu verziju i sve vam se proda, mogućno je da kvalitet vašeg rada trpi zbog toga, zato što niste svesni svojih problema, ne kritikujete sebe. Često učestvujem u književnim radionicama i tamo, čini mi se, dobijam tu veoma važnu stvar. Pa ako neku moju priču u književnoj radionici teško kritikuju, ako joj mnogo učesnika nalazi mane, vratiću joj se i srediću manje problema u njoj. Neću je raditi iz početka, menjati strukturu i zaplet i takve stvari. Radije ću to novo znanje o sebi poneti kući, i nastojaću da moja sledeća priča bude bolja a ovu prethodnu ću prodati. Možda ja samo nalazim intelektualna opravdanja; činjenica je da mrzim revidiranje. Stvarno mi je odvratno da priču pišem iznova. Mnogo ću radije napisati novu nego. prerađivati staru. Pitanje: Zar se ne bojite da ćete kroz mnogo godine imati za sobom dugi trag priča koje biste najradije zaboravili, nepopravljenih verzija? Martin: Pretpostavljam da je to moguće, i da to važi do neke mere za svakog pisca. Koliko god se trudio, makar proveo i po godinu dana na

svakoj priči, ostaće činjenica da ako se godinama i sa praksom učite, kroz deset godina ćete bolji pisac, pa ćete se do neke mere stideti svojih ranijih radova. Pitanje: Šta biste odgovorili onim ljudima koji tvrde, kao Silverberg i Malzberg, da u SF ozbiljan pisac nema šta da traži? Martin: Teško da sam ja u poziciji da o tim njihovim tvrdnjama sudim, jer moja karijera je u sasvim drugoj fazi nego njihova. Iz toga što su rekli zaključujem da bi njih dvojica hteli da malo pišu vonegatovski, da transcendiraju SF i postignu značajan finansijski i kritički uspeh u glavnom toku. Zapravo, oni kažu da to ne mogu izvedu ostajući u okviru SF. Kažu da pisac ne može to da izvede ako je suviše javno etiketiran kao pisac SF. Možda su u pravu, možda i nisu. Nije svejedno ko to pokušava, a vrlo su bitne i neke sasvim prizemne stvari, na primer, marketing, stvaranje slike u javnosti. Ali rekao bih, u svakom slučaju, da je moje pisanje ozbiljno, i da spada u SF, pa prema tome ima mesta za ozbiljnog pisca u SF. Silverberg je bio ozbiljan pisac i bez obzira što sad napušta SF, bio je aktivan u njoj mnogo godina i dao neke odlične knjige, pa bi za njega u fantastici i dalje bilo mesta kad bi on u njoj želeo ipak da ostane. Siguran sam da bi Robert Silverberg mogao proda svaki roman koji mu se svidi da napiše. Pitanje: On se buni da se njegovi romani brzo rasprodaju, a posle ne bude drugih izdanja. Martin: Pa, možda je tako, i ako jeste onda je to žalosno. Zapravo, napisao sam prikaz Silverbergovog najnovijeg romana za čikaški »San Tajms« i tamo izrazio žaljenje što se njegove knjige tako brzo izgube iz knjižara; ali na te stvari utiču neki drugi faktori. Uopšte mi se ne čini da su stvari tako jednostavne kakvim ih on predstavlja: e, njegove se knjige teško mogu naći u knjižarama, zaključak, za ozbiljne pisce nema mesta u SF. Ne. Ne znam, ali trebalo bi imati više informacija pa izvući neki zaključak. Možda treba da steknem više iskustva sa sopstvenom spisateljskom karijerom. Zanima me kako izgledaju finansijski bilansi prodaje najozbiljnijih dela. Ali mnogi ozbiljni pisci već rade u SF, Le Gvin na primer, ili Džin Vulf, to su dvoje kojima se odista divim. Mislim da su njih dvoje podjednako dobri kao bilo koji pisac glavnog toka, a oni rade primarno u SF, i čini se da su zadovoljni i da im dobro ide. Vidite, sad kad sam ovo rekao oni će verovatno da se povuku iz naučne fantastike već sledeće nedelje, tako da ću ispasti budala čim ovaj intervju iziđe iz štampi.

Pitanje: Čini se da svako čezne da mu kritičko priznanje odaju baš oni ljudi koji knjigu neće ni da otvore ako na njenim koricama stoje slova »SF«. Da li je uopšte poželjno dobiti pohvale od takvih? Martin: Poželjno je, u čisto pragmatičkom smislu. Poželjno je dobiti bilo kakve pohvale, jer se to pre ili kasnije pretvori u novac. Lesli Fidler je pričao kako je, kad je bio jedan od članova žirija za Nacionalnu nagradu za književnost, želeo da u izbor uvede i knjigu Gvozdeni san, da možda to bude najbolji roman u SAD te godine, svi su ostali članovi žirija odbili. Rekli su da će jednom možda biti uvedena posebna kategorija za SF, ali do tad neće uzimati SF u obzir prilikom svog odlučivanja. Ovo nam otkriva neke vrlo ružne stvari o ljudima koji dodeljuju Nacionalnu nagradu za književnost: nisu hteli tu knjigu čak ni da uzmu u obzir. S druge strane, ja svakako ne bih odbio Nacionalnu nagradu za književnost, ako bi mi ona bila ponuđena. Ona može da učini fantastične stvari za vašu karijeru, i rekao bih da ta nagrada itekao: ima svog smisla, i da u glavnom toku ima perceptivnih kritičara, iako, doduše, ima i guzica. A to važi i za kritičare SF. Ima nekih SF kritičara koji su vrlo sposobni i perceptivni, ali ih ima i koji to nisu. Vidimo to u svom žanru. Postojao je na primer onaj »Verdteks« u kome su automatski ocrnjivali svaku knjigu ako je u njoj sarađivao ma ko povezan sa Novim talasom. Voditelj intervjua: Po njihovoj definiciji »Novog talasa«. Martin: Da. Pitanje: Dozvolite mi da se malo udaljim od naše teme. Čini mi se da SF pisac ne može biti dobar ako nema i neku načitanost izvan SF žanra. Jer ako nema, proizvodiće samo bajate prerade tuđih SF dela. Sad kad sam izrekao ovu opasnu izjavu, dopustite da vas pitam o vašoj literarnoj pozadini, ko je na vas uticao, itd. Martin: Moja literarna pozadina je zapravo uglavnom SF, mada sam u srednjoj školi čitao glavni tok i imao ga u nastavi, i mada ga i sad čitam, i to ne malo. Mnogo više čitam SF nego bilo šta drugo zato što je to polje na kome radim, dakle iz tog pragmatičnog razloga, a i iz drugih razloga. Želim da budem potpuno u toku sa onim što se na mom polju dešava, da vidim šta drugi ljudi rade. To je i vredan izvor stimulacije. Školovao sam se za novinarstvo. Iz toga sam i magistrirao, radio sam u novinarstvu, i šta da vam kažem, to vam je jedan književni uticaj sasvim različiti od svih drugih.

Imalo je to svoj dubok uticaj na mene; pisanje za novine izmenilo je moj stil. Kad sam počeo da pišem u srednjoj školi, znate već ono, imao sam tendenciju da pišem veoma tešku prozu, natovarenu pridevima, rečenice su bile duge, opisi teški. Malo je od toga ostalo posle novinarskog iskustva, gde se insistiralo, možda čak i preterano, na sažetosti, stegnutosti, čistim i jasnim rečenicama. Nastojim, sada, da ne dozvolim ni tom uticaju da se preterano ispolji, ali mislim da je novinarstvo bilo veoma vredno vežbalište za mene. Sada pišem priče bogatijeg stila, recimo: više ficdžeraldovske nego hemingvejevske. Više volim Ficdžeralda nego Hemingveja. Mnogo više volim njegov stil. Pitanje: Šta tačno podrazumevate pod »stilom«? Možda znate za Dilejnijevu tvrdnju da su stil i sadržaj nerazdvojni. Rekao bih da ni dvojica ne misle isto kad kažu reč »stil«. Martin: Način kako pisac rukuje rečima. Znate, zaplet, radnja, to je jedna stvar. Sadržaj, opet, može biti mnogo štošta. Radnja može biti sadržaj, ili tema, nešto što pokušavate da kažete. Ali stil je, rekao bih, jezik kojim ste se odlučili da to kažete. Na primer, da li kažete da ste upali u govna naglavačke ili kažete da ste upali u poslovičnu nepoželjnu supstancu sa gornjim i donjim ekstremitetima okrenutim vertikalno uvis. Poruka je ista, stil bitno različit. Mislim da je jedan od glavnih minusa SF u prošlosti bio slab stil, nedostatak stila. Reči su korišćene utilitarno. Pričale su priču, šta se u njoj desilo, to pa ono, vodile su vas od tačke A do tačke B; ali ako čitate na primer neku Ficdžeraldovu knjigu (da spomenem samo jednog od mojih omiljenih pisaca iz glavnog toka), čitam recimo odlomak iz Velikog Getsbija i ne samo što saznajem šta se desilo, nego i vidim slike, vrlo moćne, zahvaljujući izboru jezika. Da li iole bolje poznajete to delo? Voditelj intervjua: Da. Martin: Njegov opis Getsbijevih prijema. Možete ih opisati rečima »gomila sveta šljema i muva se unaokolo«, ali on ih opisuje drugim rečima, koje kažu isto, podjednako jasno, rečima »sjajno obojene mušice lepršaju zajedno«. To mi se čini lepom slikom, čini mi se da obavlja isti posao ali bolje. Uostalom, sam jezik je čitaocu važan izvor zadovoljstva. Zavalio sam se u fotelju čitajući to, i rekao: »Ovo je divno«. To mi je ostalo u sećanju. To je jedna od stvari koje želim da u svom radu postignem. Ona vrsta SF koju želim da pišem i koju sada zapravo i pišem, po mom mišljenju bi se mogla nazvati tradicionalnom SF. Bavim se stvarima kojima se SF tradicionalno bavi, koje su dobro poznati sastavni delovi žanra, ali

želim da im dodam stil, najbolji što mogu, i karakterizaciju, koja je druga stara slabost naučne fanta stike. Pitanje: Ne smatrate li da su te dve stvari u čvrstoj međusobnoj vezi, zato što autorova upotreba jezika omogućuje da se likovi sagledaju različito? Martin: Veze ima, identičnosti ne. Da, dobar stil će vam pomoći da ocrtate likove svojih junaka. Dobro je to, komandovati stilom, naterati ga po potrebi i da šeni pred vama, ali, s druge strane, ima romana koji su pisani prilično utilitarnim stilom, a ipak je karakterizacija u njima uspela. Ne želim da samo ocrnjujem utilitarni stil. Na neki mestima, u nekim pričama, on je potreban. Stil treba da bude instrument, a vi treba da budete u stanju da ga upotrebite, da birate kako želite da ga upotrebite. Prošao sam kroz jedan period, negde na samom početku, kad bih video nešto čemu sam se divio, pa pokušao da napišem nešto slično, da imitiram stil pisca kome se divim, kao: ako samo uspem da prodrem u njegove misli, ovladaću njegovim sposobnostima. Recimo, napisaću Lavkraftovu priču. Lavkraft je kao pisac imao mnogo mana, ali rekao bih da je neke stvari radio izuzetno dobro. I tako, sednem ja i zapnem da pišem priču Lavkrafta ili priču Roberta E. Hauarda, da bih naučio da pišem kao oni. Posle ću, mislio sam, ići dalje, pisati nešto drugo. I stvarno, kad sam, PO svome uverenju, naučio da pišem kao oni, okrenuo sam se učenju od drugih. Pisac treba da raspolaže mnogim glasovima, pa da koristi onaj glas koji njegovoj priči odgovara. Pitanje: Da li smatrate da je hotimično pisanje imitacija dobar način učenja? Martin: Ono to može biti, ali ima u njemu i opasnosti. Čovek mora da ima na umu šta čini i zašto. Moja lavkraftovska priča bitno se razlikovala od onih silnih imitacija Lavkrafta koje sam imao prilike da čitam. Kad sam kao srednjoškolac čitao Lavkrafta, bogami me je hvatala žestoka prpa. Bile su to divne priče strave i užasa, snažno su uticale na mene, želeo sam da pišem tako, da pišem priče koje će postizati takvo dejstvo. Gledao sam šta on radi i pokušavao i ja tako. Ali nisam pozajmio imena, likove, od njega, kao što su toliki drugi imitatori činili. August De Vet je to radio, pa Lin Karter: sve su uzimali od Lavkrafta sem onog osećanja straha, koje nisu uspevali da postignu. Za mene, njihove priče su beživotne. Potpuno su neuspele. Nikad ne bih gradio karijeru na imitiranju drugoga, To može da

bude metod učenja, ali treba imati na umu da nije cilj da se imitiraju samo sredstva, nego i da se postigne konačni efekat. Pitanje: Jeste li pisali, profesionalno, priče natprirodne strave i užasa? Martin: Napisao sam profesionalno dve priče fantazije. Jedna od njih je u stvari druga priča koju sam u životu prodao. Bila je to mešavina SF i fantazije, zvala se »Izlaz kod San Brete«, bila je to priča o duhovima, ali u budućnosti, u jednom svetu SF vrste, gde su autoputevi napušteni, a jedan čovek sreće duh automobila. Druga takva priča se zvala »Usamljene pesme Larana Dora« i bila je čista fantazija. Još nije objavljena. Ted Vajt ju je uzeo za predstojeći broj časopisa Fantastik. Verovatno će štampanje biti završeno pre nego što vi štampate ovaj intervju. Možda ću još pisati fantaziju. To me interesuje, ali za fantaziju jednostavno ne postoji onako dobro tržište kao za SF. Pitanje: Do koje mere je ono što pišete u zavisnosti od zahteva tržišta? Martin: Ne znam. Sigurno da uticaj postoji. Kad pišem, ja sam komunikator. Neke stvari želim da kažem, i želim da ih ljudi pročitaju, nisam jedan od onih pisaca koji pišu samo za sebe. Ne pišem samo za sebe, te kad bih znao da više nema SF magazina niti bilo kakvog drugog načina da svoja dela objavljujem, verovatno više ne bih pisao, nijednu reč. Možda bih još uvek sanjao budan. To verovatno ne bih mogao da sprečim, ali ne bih se trudio da išta od toga stavim na hartiju. Dakle, činjenica da postoji tržište navodi me da pišem, i to tržište svojom prirodom određuje šta ću pisati. Ono što želim da kažem, nastojim da kažem na takav način da se to probije do čitalaca, da mnogo ljudi to uzme u ruke i čita. Ako nisam uspeo da komuniciram, ako priča neće nekud otići sem u moju fioku, onda je bolje da se i ne trudim. Voditelj intervjua: Hvala, gospodine Martin.

Beleške o autorima VONDA MEKINTAJER (Vonda N. McIntyre) je američka spisateljica rođena 1948. godne. Po zanimanju je genetičar. Godine 1970. pohađala je čuvenu Klirion SF dionicu i kao rezultata toga nastala je njena prva objavljena priča »Sukob gle ...;:ai (»Breaking Point«) koja se pojavila u časopisu Venture februara iste te godine. Slavu joj je donela priča »O Magli, i Travi, i Pesku« (»Of Mist, and Grass, and Sand«) objavljena 1973. godine, priča koja je kasnije razvijena u roman »Guja trave« (HUGO I NEBULA za 1978. godinu.) Vonda Mekintajer, za razliku od većine svojih kolega pisaca naučne fantastike, nije previše plodan pisac. Pored romana »Guja sna« objavila je još samo jedan, »Izagnati iščekivanje« (»Exile Waiting«) 1975. godine, roman o postkatastrofskoj Zemlji i devojci koja uz pomoć japanskog zesnika i dobrog klona beži sa Zemlje sa velikim izgledima da postane uspešan svemirski putnik... Ne tako brojne kratke priče, skupljene su u zbirci »Vatrena plima i druge priče« (»Fireflood and other stories«) 1981. godine.

ROBERT SILVERBERG je jedan od najproduktivnijih pisaca naučne fantastike. U svojoj karijeri dugoj tridesetak godina izdao je više od sedamdeset knjiga naučne fantastike i objavio još oko dve stotine priča koje nisu obuhvaćene nijednom od njegovih mnogobrojnih zbirki. Rođen je 1936. godine, a počeo je da piše u toku studija na Kolumbija univerzitetu. Prvu priču objavio je u časopisu Nebula februara 1954. godine, bila je to »Gordonova planeta«. Otada pa sve do sredine šezdesetih godina iz njegovog pera neverovatnom brzinom izlazili su više, a češće manje vredni radovi koje je objavljivao pod bezbroj pseudonima. Tek kada je svoju produkciju sveo na manje knjiga godišnje (četiri-pet) kvalitet njegovih ostvarenja je osetno porastao. Najznačajnjji romani su mu »Vreme promena« (»A Time of Changes«), »Svet iznutra« («The World Inside«), "Knjiga lobanja« ("The Book of Skulls«), »Umiranje iznutra« (»Dying Inside«) i »Stohastični čovek« (»The Stohastic Man«). Nekoliko njegovih kraćih ostvarenja dobilo je nagrade HUGO I NEBULA, a među njima jzdvajaju se: »Dobre vesti iz Vatikana« (»Good News from the Vatican«) o biranju prvog robota za papu i novela »Rođen sa mrtvima«. DŽORDŽ R. R. MARTIN (GEORGE R. R. MARTIN) je jedan iz grupe značajnijih mladih američkih pisaca naučne fantastike koji su sredinom

sedamdesetih godjna ovom žanru vratili ono pomalo izgubljeno osećanje začudnosti (sense of wonder), zadržavajući visok kvalitet pisanja nametnut krajem šezdesetih godina od strane pisaca takozvanog novog talasa. Prvu priču objavio je 1971. godine u časopisu Galaxy. Bila je to priča »Heroj«. Međutim, slavu su mu donele priče izašle u Amazingu: »Pesma za Liu (»A Song for Lya«), »Sa jutrom dolazi magla« (»With Morning Comes Mistfall«) ... Za novelu »Pesma za Liu« dobio je i svoje prvo priznanje, nagradu HUGO za 1974. godinu. Uskoro, zajedno sa mladom književnicom Lizom Tatl objavljuje i novelu »Oluje Vindhejvena« (»The Storms of Windhaven« koja će kasnije, 1981. godine, biti proširena u izvrstan roman »Utočište vetrova« (»Windhaven«), Objavio je i nekoliko manje poznatih romana: »Umiranje svetlosti« (»Dying of the Light«), »Kraljevi peska« (»Sandkings«) ... Mnoge njegove priče imaju sličnu pozadinu, alj teško ih je svrstati u koherentne serije. Izuzetak su priče »Prejahati« (»Override«) iz 1973. godine i »Čovek iz mesarnice« (»Meathouse Man«) iz 1976. godine koje govore o ljudima koji upravljaju telima umrlih, koristeći ih za različite svrhe; kao i priče o Zvezdanom prstenu koje sačinjavaju »Druga vrsta usamljenosti« (»The Second Kind of Loneliness«) iz 1972. godjne i »Ni mnogo obojene vatre Zvezdanog prstena« (»Nor the Many-Colored Fires of Star Ring«) iz 1976. Do sada je objavio dve zbirke priča: »Pesma za Liu« i »Pesme zvezda i senki« (»Songs of Stars and Shadows«), obe 1976. godine.

LIZA TATL (LISA TUTTLE) je najmlađa od svih pisaca čija dela objavljujemo u ovom almanahu. Rođena je 1952. godine, a već nekoliko godina spada u red najpoznatijih američkih SF spisateljica. Karijeru je otpočela pričom »Stranac u kući« (»Stranger in the House«) napisanom za antologiju Robina Skota Vilsona » K l a r i on II« (1972). Dve godine kasnije dobija nagradu DŽON V. KEMBEL kao najnoviji pisac naučne fantastike. Pored romana »Utočište vetrova« napisanog sa Martinom objavila je i knjigu »Porodični duh« (»Familiar Spirit«), a najpoznatije priče su joj »Podmetnute stvari« (»Changelings«) iz 1975, »Noćni letovi« (»Nightflyers«) napisana u saradnji sa Stivenom Atlijem i »Svemirski brod načinjen od kamena« (A Spaceship Made From Stone«), Priče su joj vrlo često na samoj granici fantastike i naučne fantastike. DŽON VARLI (JOHN VARLEY) je jedna od najvećih nada američke naučne fantastike, a po mnogima i najbolji pisac nove generacije. Prvu priču objavio je u časopisu Magazine of Fantasy and Science Fiction (Priča »Piknik na levoj strani» »Picnic on Nearside«), Uskoro su usledile

odlične priče »Fantom iz Kanzasa« (»The Phantom of Kansas«), »U peharu« (»In the Bowl«), »Povratno leto« (»Retrograde summer«) ... koje su ga za dve godine smestile u sam vrh američkih pisaca naučne fantastike. Godine 1973. pripale su mu obe velike američke SF n a g r a de — HUGO I NEBULA — za izvrsnu novelu »Postojanost vida« (»The Persistence of Vision«). Prvi roman objavio je 1977. godine; »Direktna veza sa Ofijuksom« (»The Ophiuchi Hotline«), Radnja romana odigrava se pet stotina godina u b u d u ć nosti kada je čovečanstvo odavno napustilo Zemlju, oterano od strane superiornih, ali prema Zemljanima potpuno ravnodušnih »osvajača«, Prijateljski nastrojeni humanoidi šalju višestruko kloniranoj protagonistkinji romana vest da je čovečanstvo osuđeno da luta zvezdama. Slično zamišljena budućnost predmet je i mnogih drugih Varlijevih priča, od kojih su većina sakupljene u dve zbirke »Postojanost vida« i »Barbi ubistva i druge priče« (»The Barbie Murders and other stories«). U poslednje tri-četiri godine objavio je i romane »Čarobnjak« (»Wizard«) i »Titan«.

FILIP HOZE FARMER (PHILIP JOSE FARMER) je jedan od onih pisaca koji već svojim prvim delom privuku pažnju čitalačke publike. Radi se o njegovoj noveli »Ljubavnici« (»The Lovers«). Tada, godine 1952. čuveni urednik Astounding-a Džon Kembel odbio je da štampa ovo delo zbog toga što je kršilo kanone SF žanra koji su izričito zabranjivali seks u pričama. Međutim, jedan drugi urednik bio je drugog mišljenja i tako su »Ljubavnici« ugledali svetlost dana i doneli svom autoru nagradu HUGO kao najperspektivnijem mladom piscu. Na žalost, pored izuzetnog talenta, Farmer nije u potpunosti opravdao ovo priznanje, iako je povremeno u svojoj isprekidanoj karijeri SF pisca davao dela dostojna svog renomea. U grupu njegovih značajnijih dela svakako spada tetralogija »Reka-svet« (»Riverworld«) koju sačinjavaju romani: »Uputite se ka svojim rasutim telima« (»To Your Scattered Bodies Go«) za koji je dobio nagradu HUGO 1971. godine, (»Bajni rečni brod« (»The Fabulous Riverboat«), »Mračni projekt« (»The Dark Design«) i »Čarobni lavirint« (»The Magic Labyrinth«). Važnije pripovetke su mu »Plovi! Plovi!« (»Sail on! Sail on!«), »Majka« (»Mother«), »Svet samo utorkom« (»The Sliced-Crosswise Onlyon-Tuesday World«) i »Skice među ruševinama mog uma«.

DŽEJMS TIPTRI MLAĐI (JAMES TIPTREE JR). Teodor Sterdžen, američki pisac. naučne fantastike poznat koliko po svom remek-delu »Više nego ljudski« toliko po svojim izjavama (devedeset posto naučne fantastike je đubre...) sredinom sedamdesetih godina izjavio je da su svi

značajniji novi pisci, sa izuzetkom Tiptrija žene. Nekoliko godina kasnije ispostavilo se da izuzetak nije izuzetak. Naime, niz šturih podataka o sebi koje je Tiptri pustio u javnost (rođen 1915, detinjstvo proveo u Africi, a naročito podatak da je više godina radio za američku vladu) stvorio je utisak da se radi o muškarcu. Istina je otkrivena tek 1977. godine. Džejms Tiptri mlađi je, u stvari, Alisa Šeldon, amerikanka koja je u svojoj pedeset drugoj godini diplomirala na eksperimentalnoj psihologiji. Kasno je počela i da piše. Prva njena priča objavljena je u Analogu marta 1968. godine. Bila je to priča »Nastanak preprodavača« (»Birth of a Salesman«), Prva njena zbirka je »Deset hiljada svetlosnih godina od doma« (»Ten Thousant Light Years from Home«), i pokazuje neverovatno brz razvitak ove spisateljice, od sasvim konvencionalnih priča kao što su »Brod majka« (»The Mother Ship«) i »Lutka zna najbolje« (»Pupa Knows Best«) do jedne tako kompleksne priče kakva je »Probudio sam se i našao ovde na hladnoj strani brda« (»And I Awoke and Found Me Here on a Cold Hill’s Side«) napisana 1971. godine. Sledeća njena zbirka »Topli svetovi i drugačiji« (»Warm Worlds and Otherwise«) pokazuje još veći napredak, i nekoliko priča iz te zbirke dobile su HUGA ili NEBULU. Poslednja zbirka njenih priča nosi naslov »Zvezdana pesma starog nadbiskupa« (»Star Song of an Old Primate«)... Prvi roman ove spisateljice je »Duž zidova sveta» ( » U p the Walls of World«), prilično složena space opera koja se sastoji od tri paralelne priče: o neograničeno velikim međuzvezdanim bićima koja plutaju svemirom i uništavaju zvezde, o bićima telepatama čija zvezda biva uništena i o Zemlji na kojoj vladini eksperimenti sa ekstrasenzornim pojavama dobjjaju neželjeni t o k . . . O delu Džejmsa Tiptrija mlađeg, američki SF pisac i kritičar Gardner Dozois objavio je 1977. godine, dakle, na nesreću, pre no što je pravi identitet Tiptrija utvrđen, knjigu »Beletristika Džejmsa Tiptrija mlađeg« (»The Fiction od James Tiptree Jr.«).

KAROLINA DŽENIS ČERI (CAROLYN JANICE CHERRYH) takođe spada u vrlo plodotvorne novajlije. Rođena je 1942. godine u Sent Luisu i magistrirala klasičnu istoriju i umetnost. Sve do skoro bila je nastavnica u srednjoj školi (predavala istoriju i latinski), a onda je odlučila da postane full-time pisac. Od 1976. godine izdala je dve trilogije, »Knjiga o Morgani« i »Izbledelo Sunce«, i četiri nezavisna romana. Napisala je i nekoliko kratkih priča od kojih joj je »Kasandra« nagrađena nagradom HUGO za 1978. godinu. Godine 1981. pripala joj je nagrada HUGO za roman »Stanica za dole« (»Downbelow Station«),

HARLAN ELISON (HARLAN ELLISON) spada svakako u red najkontraverznijih američkih pisaca naučne fantastike. Rođeni je pripovedač i sposoban da od bilo kog materijala načini priču. Izuzetno je aktivan kako na polju profesionalnog bavljenja naučnom fantastikom, tako i amaterski. Počeo je da piše još u detinjstvu i od rane mladosti bio je uključen u Klivlendski fandom, pišući a kasnije i uređujući nekoliko fanzina. Prvu priču objavio je 1956. godine kada mu je bilo dvadeset dve godine. Bila je to priča »Kresnica« (»Glowworm«), a časopis Infinity Science Fiction. Većina njegovih ranih radova kreće se u tradicionalnim okvirima američke naučne fantastike pedesetih godina. No, sa usponom takozvanog »novog talasa« sredinom šezdesetih godina i Elison doživljava pravi uspon kvaliteta i popularnost i . . . Prva njegova značajnija priča bila je »Pokaj se, Harlekine! reče Tiktokman« (»Repent, Harlequin! Said the Ticktockman«) objavljena 1965. i koja je iste godine dobila i HUGA i NEBULA. Godine 1967. Elison je uredio antologiju »Opasne vizije«, zasjgurno najpoznatiju SF antalogiju ikada objavljenu, jer je ona predstavljala pravu prekretnicu u izdavaštvu naučne fantastike omogućujući štampanje slobodnijih, otkačenijih priča, priča koje su, iako vrlo kvalitetne, bile odbijane od drugih izdavača iz raznoraznih razloga. Mnoge njegove kratke priče spadaju u sam vrh SF ostvarenja: »Nemam usta, a moram da vrištim« (HUGO 1967), »Zver koja je klicala ljubav u srcu sveta« (HUGO 1968), »Dečak i njegov pas« (NEBULA 1969), »Džefti petogodišnjak« (HUGO 1977 i NEBULA 1977), »Ptica smrti« (HUGO 1973)... Romani su mu daleko slabiji i vrlo ih je malo objavio. Prilično je produktivan kada su u pitanju i scenariji, pisao ih je za nekoliko američkih TV serija, pa i za čuvene »Zvezdane staze«. Za jednu epizodu »Zvezdanih staza«. »Grad na rubu večnosti« dobio je nagradu HUGO. DŽOANA RAS (JOANNA RUSS). Rođena je 1937. godine, profesor anglistike na Vašington univerzitetu u Sietlu. Prvu priču objavila je 1959. godine u Fantasy & Science Fiction magazinu pod naslovom »Ni stari običaj« (»Nor Custom Stale«). U istom časopisu često je objavljivala kritike knjiga i važi za jednog od boljih poznavalaca teorije naučne fantastike. Prvi roman objavjla je 1968. godine pod naslovom »Piknik na Raju« (»Picnic on Paradise«), drugi 1970. pod naslovom »I haos je umro« (»And Chaos Died«), a treći i najbolji, 1975. godine pod nazivom »Ženski čovek« (»Female Man«). Džoana Ras je, inače, strasna feminiskinja što često prenaglašava u svojim delima.

FREDERIK POL (FREDERIK POHL). Predstavljati Frederika Pola jugoslovenskim čitaocima gotovo da i nije potrebno. Sva četiri njegova najznačajnija romana (»Reklamokratija«, »Kapija«, »Čovek plus« i »S one strane plavog obzora događanja« — ovaj poslednji upravo izlazi u ediciji Kentaur) objavljena su i u našoj zemlji, a u Polove priče su se pojavljivale u mnogim časopisima. Rođen je 1919. godine u Njujorku, ali je u detinjstvu često menjao mesto boravka. Pre polaska u školu vratio se u rodni grad i otada ga više nije napuštao. Prvu SF priču napisao je kada mu je bilo dvanaest godina, a uskoro se pridružuje grupi vršnjaka od kojih će neki kasnije postati vodeći američki pisci naučne fantastike. Prvu priču prodao je već sa sedamnaest godina. a uskoro je postao i urednik dva mala SF časopisa u kojima objavljuje i svoje priče. Godine 1952. u časopisu Galaxy serijalizovan je roman »Reklamokratija« koji je Pol napisao u saradnji sa Sirilom Kornblutom. Pol i Kornblut su najpoznatiji tandem u istoriji naučne fantastjke, a zajednički su objavili još dva romana: »Državni gladijator« i »Carstvo vuka«. Sledeći značajniji roman Pol je objavio 1969. pod naslovom »Doba okolišanja« (»The Age of the Pussyfoot«), a sredinom sedamdesetih dva romana ponovo dovode Pola u sam vrh svetske naučne fantastike: »Kapija« i »Čovek plus«. Pol je objavio i nekoliko kratkih priča od kojih se izdvajaju »Brojke i nitkovi« (»Digits and Dastards«) i »Zlato na kraju zvezdane duge« (»The Gold at the Starbow’s End«), a od 1974. godine bio je predsednik Udruženja pisaca naučne fantastike u SAD. ROBERT ŠEKLI (ROBERT SHECKLEY) je jedan od najpoznatijih američkih pisaca naučne fantastike u našoj zemlji. Objavljeno mu je u našim časopisima šezdeset priča i po tome se nalazi odmah iza Klarka, Bredberija i Asimova. Razlog za to verovatno leži u činjenici da je Šekli veoma produktivan pisac žanrovsko odredljivih priča. Rođen je 1928. godine, a prvu priču objavio je 1952. godine u časopisu Imaginations pod nazivom »Završno ispitivanje« (»Final Examination«). Do sada je objavio osam zbirki priča, prvu »Nedodirnuto ljudskim rukama« »Untouched by Human Hands«) 1954. godine, a poslednju »Osećaš li nešto kad uradim ovo?« (»Can You Feel Anything When I do This?«) 1971. godine. U poslednje vreme piše ređe no ranije, ali je primetan značajan porast kvaliteta... Iako je poznatiji po kraćim proznim oblicima, objavio je i nekoliko romana, od kojih su najpoznatiji »Isporučena besmrtnost« (»Immortality Delivered«), »Statusna civilizacija« (»The Status Civilization«), »Trampa umova« (»Mindswap«) i »Dimenzija čuda« (»Dimension of Miracles«). Priča »Sedma žrtva« objavljena je 1953. godine i poslužila je kao osnova za italijanski film »Deseta žrtva« koji je snimljen

1965. i u kome igraju poznati glumci Marčelo Mastrojani i Ursula Anders. Novelizaciju filma u obliku romana napisao je sam Šekli.

PITER NIKOLS (PETER NICHOLLS) je jedan od najpoznatijih kritičara naučne. fantastike. Rođen je 1939. godine u Australiji, a od 1970. godine živi u Velikoj Britaniji. Od 1968. do 1970. godine studirao je scenario i režiju u SAD. Tada je počeo organizovanije da se bavi naučnom fantastikom i postaje urednik teorijskog časopisa Foundation. Godine 1976. izdao je zbirku predavanja koja su originalno i održana na Institutu za savremenu umetnost u Londonu od strane najvećih poznavalaca naučne fantastike. Naziv zbirke je »Otkrivanje čudesnog« (»Explorations of the Marvellous«), a oba eseja koja objavljujemo u ovom almanahu su iz njegove zbirke. Nikolsovo najpoznatije i najobimnije delo je »Enciklopedija naučne fantastike« — trenutno najbolja knjiga te vrste u svetu, knjjga za koju je dobio nagradu HUGO koja se dodeljuje svake godine od strane Asocijacije za istraživanje naučne fantastike.

URSULA LEGVIN (URSULA K. LE GUIN), američku spisateljicu naučne fantastike (po mnogima i najboljeg SF pisca svih vremena) uopšte nije potrebno predstavljati našoj čitalačkoj publici. Njeno kapitalno delo, izvrsni roman »Leva ruka tame«, kao i roman »Svet se kaže šuma« objavljeni su u ediciji Kentaur. Izdavačka kuća Narodna knjiga priprema njena odabrana dela u pet knjiga, koja bi obuhvatila celokupni hainski ciklus... Pored pisanja knjiga i priča, bavi se i pisanjem eseja o naučnoj fantastici i objavila ih je sakupljene u knjizi pod nazivom »Jezik noći« (»The Language of Night«), 1979. godine.