Mitoloski Zbornik 21 Relja Novakovic Raca - Beograd 2009-Libre

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 21

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ РАЧА

Уредник ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ

Приредио ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 21 Прво издање

Издавач ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА

Уредник ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ

Приређивач ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Технички уредник Бобан Станојевић

Тираж 300

Штампа Колор Прес — Лапово

ISBN 978>86>83829>35>4

ПРОФ. ДР РЕЉА НОВАКОВИЋ

CENTRE DES ÉTUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE

PROF. DR RELJA NOVAKOVIĆ

Проф. др Реља Новаковић (Стублине, 15. мај 1911. – Београд, 22. новембар 2003.)

Научни скуп “Проф. др Реља Новаковић” одржан је 25. септембра 2009. у Обреновцу и на њему су, уз дискусију прочитани радови и прилози из овог зборника.

Научни скуп је организован под покровитељством и уз донаторство општине Обреновац, а поводом 150 година имена града Обреновца.

9

10

САДРЖАЈ Биоблиографија ...............................................................................................13 Библиографија Реље Новаковића..........................................................................................15 СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Проф. др Реља Новаковић — кроз време и простор...........................................................27 МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

Вредности ........................................................................................................35 Патриотизам као форма сна или о једном сећању на професора Рељу Новаковића.........37 РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

Трагање Реље Новаковића за границама старе српске постојбине.....................................43 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 33

Реља Новаковић и “Још о пореклу Срба “..............................................................................53 МАРКО АТЛАГИЋ

Запис о Рељи Новаковићу ......................................................................................................63 ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Реља Новаковић, директор Гимназије у Краљеву (194791949) ...........................................73 ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ

Остала ми је једна туга............................................................................................................77 ВИДОСАВА ТОМИЋ

Разговор са професором Рељом Новаковићем ....................................................................81 СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

Историја Срба ...................................................................................................87 Српске историје о српском имену и пореклу.........................................................................89 БРАНКО НАДОВЕЗА

11

Браничевска епархија по подацима из повеље Василија II из 1020. године...................... 97 НЕБОЈША ЂОКИЋ

Галич, Сеченица и Тара ........................................................................................................ 113 ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Стефана Немање и потпуни преокрет с новим резултатима ........................................................................................... 131 ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији”........................................................................... 171 БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу ..................................................... 183 ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

У почаст ......................................................................................................... 205 Историја, митологија и фолклор у микротопонимији Горње Топлице и Косанице .......... 207 ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића ..................................... 225 ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Стублине – родно место Реље Новаковића према истраживању Љубомира Павловића237 ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

Забрешка шпиртуља Пољопривредна фабрика шпиритуса и дестилација воћа Сава С. Мићић А.Д.9 Забрежје од 1931.91946. ................................................................................. 245 МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

12

БИОБЛИОГРАФИЈА

13

Митолошки зборник 21

14

БИБЛИОГРАФИЈА РЕЉЕ НОВАКОВИЋА1 СЛАВИЦА МЕРЕНИК (БЕОГРАД) Посебна издања2 1. Бомбардовање Београда 1862. – Београд : Просвета, 1952. – 41 стр. 2. Велика кретања народа у Европи. – Београд : Народна књига, 1953. – 78 стр. : илустр. 3. Најважније борбе наших народа у прошлости / Јован Нешић, Р. Новаковић. – Београд : Рад, 1957. – 47 стр. : илустр. 4. Бранковићев летопис. – Београд : САНУ : Научно дело, 1960. – 180 стр., [18] пресавијених листова с факс. : табеле. 5. Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво : (историјско>географско разматрање). – Београд : Историјски институт : Народна књига, 1977. – 404 стр., [3] савијен листа : илустр. Исто. – 2. изд. –1978. – 415 стр., [5] савијених листова 6. Где се налазила Србија од VII до XII века : (историјско>географско разматрање) : проблеми и знања. – [1. изд.]. – Београд : Историјски институт : Народна књига, 1981. – 415 стр. 7. Baltički Sloveni : u Beogradu i Srbiji. – [1. izd.]. – Beograd : Narodna knjiga, 1985. – 180 str. Исто. – [1. изд.]. – Београд : "Мирослав", 2004. – 180 стр. : геогр. карте 1. 2.

Ова библиографија је делимично прерађен рад: Из библиографије Реље Новаковића, Историјски часопис 50 (2003) 2004, 326>337. Из библиографије је изостављена књига Срби или Словени – Словени или Срби, која је припремљена за штампу била у најави, али није објављена.

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

15

Митолошки зборник 21 8. Још о пореклу Срба : и сва србска идолу служаше Дагону. – [1. издање]. – Београд : "Мирослав", 1992. – 161 стр. : илустр., геогр. карте 9. Срби : име Срби кроз време и простор. – [1. изд.]. – Земун : "Мирослав", 1993. – 239 стр. : илустр., географ. карте 10. Срби и рајске реке : библијске "четири рајске реке" и кавкаско>еуфратски Срби. – [1. изд.]. – Београд : "Мирослав", 1995. – 64 стр. : илустр. 11. Карпатски и ликијски Срби : прилози за историју Срба од другог миленијума пре н. е. до XIV века = The Carpathian and Lycian Serbs : supple> ment for the history of Serbs from II millenium b. c. until XIV century. – [1. изд.]. – Београд : "Мирослав", 1997. – 193 стр. : илустр. 12. Непознати Црњански : древни Срби на британском тлу = An Unknown Crnjanski : the ancient . – [1. изд.]. – Београд : "Мирослав", 1997. – 110 стр. : илустр. 13. Србин римски цар. – 1. изд. – Београд : "Мирослав", 1999. – 84 стр. : илустр. 14. Срби и њихови прадавни сродници. – 1. изд. – Београд : "Мирослав", 2000. – 56 стр. : илустр.

Расправе и чланци 15. Светоандрејска скупштина 1858 // Радио универзитет 1 (1953) 64>72. 16. Сто педесет година од Првог српског устанка // Србија : зборник Удружења исељеника>повратника НР Србије. Београд (1954) 72>73. 17. Један покушај тумачења Савиних хронолошких података у Житију св. Симеуна // Историјски гласник 3>4 (1955) 79>122. 18. Никољски летопис // Зборник Филозофског факултета. Београд 3 (1955) 155>171, [1] пресвијен лист. 19. О датуму избора Пајсија за патријарха // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 22, 1>2 (1956) 77>80. 20. Подаци о години спаљивања моштију св. Саве у "Бранковићевом

16

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Библиографија Реље Новаковића летопису" и у Пајсијевом "Житију цара Уроша" // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 22, 3>4 (1956) 255>262. 21. Винамор – град Стефана Молдавског // Зборник Филозофског факултета. Београд 4>1 (1957) 129>134. 22. О историјскоTгеографској карти у настави историје // Historijski pre> gled 4 (1957) 252>256. 23. Кад се родио и кад је почео да влада Стеван Немања? // Историски гласник 3>4 (1958) 165>192. 24. ИсторијскоTгеографске и историјске цртице. Иванов град – Ново Брдо; Градови Коњуг и Коиниц у "Бранковићевом летопису"; Пренос моштију кнеза Лазара из Приштине у Раваницу // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 25, 1>2 (1959) 74>80. 25. Осврт на неке карте Србије у Бечком ратном архиву // Зборник Музеја Првог српског устанка 1 (1959) 99>113. 26. Да ли је Данило изабран за патријарха 1390. године? // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 26, 1>2 (1960) 71>81. 27. Којим се путем могла кретати поворка са моштима кнеза Лазара и где је могла бити граница између Вукове области и земаља породице Лазаревић од 1389. до 1392. године // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 26, 3>4 (1960) 280>288. 28. О једном запостављеном фонду у нашим архивима // Архивски алманах 2>3 (1960) 119>121. 29. О неким питањима граница Србије, Хрватске и Босне у X веку // Зборник Филозофског факултета 7>1 (1963) 153>183. 30. О границама Србије и српске државе у X веку // Зборник Филозофског факултета. Београд 8 (1964) 153>181 + карта. 31. О сувоземним путевима у Србији у време Првог и Другог српског устанка // Зборник Музеја Првог српског устанка 3>4 (1964>1965) 5>42. 32. О значају, месту и улози историјске карте у настави историје //

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

17

Митолошки зборник 21 Настава историје у основној школи (1964) 104>114. 33. О години преноса Немањиних моштију из Хиландара у Студеницу // Хиландарски зборник 1 (1966) 91>118. 34. О неким питањима подручја данашње Метохије крајем XII и почетком XIII века // Зборник радова Византолошког института 9 (1966) 195>215. 35. О редоследу неких извода из Савиног Живота св. Симеона // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 32, 1>2 (1966) 5>25. 36. Прилог историјској географији // Краљево и околина. – Београд : Књижевне новине, 1966, 193>207. 37. Još o nekim pitanjima teritorijalnog prostranstva Srbije i Hrvatske sredinom X stoljeća // Historijski zbornik 19>20 (1966>67) 265>293. 38. АустријскоTтурска граница на подручју Србије по Пожаревачком миру 1718. године // Анали Филолошког факултета. Београд 7 (1967) 91>103. 39. О неким питањима граница Србије крајем XII и почетком XIII века // Зборник Филозофског факултета. Београд 9>1 (1967) 121>161. 40. Размишљања о хронологији Немањиног зидања манастира Хиландара // Зборник за ликовне уметности 3 (1967) 33>45. 41. Још нека размишљања о обиму Србије IX и X века // Зборник Филозофског факултета 10>1 (1968) 141>181. 42. О датуму и разлозима Немањиног силаска с престола // Зборник радова Византолошког института 11 (1968) 129>139. 43. О Зигосу и граници између Србије и Византије крајем XI и почетком XII века // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 34, 1>2 (1968) 3> 29. 44. ГеографическоTстатистическо описаније Србије // Даница 1826. 1827. 1828. 1829. 1834 / Вук Стефановић Караџић. – Београд : Просвета, 1969, 682> 710. 45. Један прилог хронологији Немањина живота // Историјски гласник 2

18

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Библиографија Реље Новаковића (1969) 63>65. 46. Још једном о Немањином Кострцу // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 35, 3>4 (1969) 180>189. 47. Око натписа на цркви Св. Луке у Котору // Зборник за ликовне уметности. Матица српска 5 (1969) 15>22. 48. Уз чланак "Einiges über Serbien und di ordnung der dinge daselbst" // Зборник Историјског музеја Србије 6 (1969) 115>134. 49. Два прилога новијој историји Србије // Ослобођење градова у Србији од Турака 1862>1867. – Београд : САНУ, 1970, 401>408. 50. Уз проблем порекла балканских Срба // Историјски гласник 1>2 (1970) 113>126. 51. Четири прилога историји и историјској географији Србије // Зборник Филозофског факултета. Београд 10>1 (1970) 205>238. 52. Ко би могли бити Ветонци Ане Комнине / Р. Новаковић, Ненад Пејчић / / Историјски часопис 18 (1971) 123>142. 53. Тезе за расправу о кнезу Борни : (историјско>географски приступ), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 37, 3>4 (1971) 169>189. 54. Четири хронолошка питања из Немањина живота // Хиландарски зборник 2 (1971) 19>30. 55. Нека запажања о 29. и 30. глави De administrando imperio // Историјски часопис 19 (1972) 5>54. 56. Поводом једног заборављеног истраживача порекла Срба, Зборник Историјског музеја Србије 8>9 (1972) 3>21. 57. Трагом старих повеља и других извора // Историјски часопис 20 (1973) 5> 14. 58. Да ли је Дукљанинова Полонија исто што и Аполонија? // Историјски часопис 21 (1974) 241>246. 59. Још једном поводом Cosne у натпису на цркви Св. Луке у Котору //

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

19

Митолошки зборник 21 Историјски часопис 21 (1974) 247>250. 60. Još jednom: Serborum ili urborum // Kulturni radnik 3 (1974) 185>193. 61. Кратак осврт на спомен Далмације и Дубровника у 29. и 30. глави DAI / / Обележја 3 (1975). 62. Поводом порекла Срба у једном опису Србије из времена Првог српског устанка // Ковчежић 12 (1974) 88>92. 63. Да ли су сви Захумљани пореклом Срби? // Историјски часопис 22 (1975) 19>43. 64. Срби Константина Порфирогенита и англосаксонског краља Алфреда / / Зборник Историјског музеја Србије 11>12 (1975) 3>50. 65. Још једном: Serborum или urborum : да ли су на црквеном сабору у Сплиту 925. године учествовали и представници Срба? Или: да ли је urbo> rum исто што и urbium или је urborum исто што и Serborum? // Историјски часопис 23 (1976) 281>287. 66. Време, простор и карта у истраживању историјске истине // Зборник Историјског музеја Србије 13>14 (1977) 241>249. 67. Поводом податка о Растковом боравку у Захумљу // Свети Сава : споменица поводом осамдесетогодишњице рођења 1175>1975. – Београд : Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 1977, 25>32. 68. Још нешто поводом битке на Тари 1150. године // Историјски часопис 25 (1978) 5>28. 69. Стримон, Струмон, Заструма // Историјски часопис 25 (1978) 239>248. 70. Burg und Bezirk Petrus // Balcanoslavica 8 (1979) 23>36. 71. Кратак осврт на Јорданов опис словенског простора // Зборник Народног музеја. Београд 9>10 (1979) 121>137. 72. Ту и тамо око Смилиса // Зборник Историјског музеја Србије 17>18 (1981) 11>35.

20

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Библиографија Реље Новаковића 73. Поводом београдске нахије на Вуковој административној карти Србије // Годишњак града Београда 30 (1983) 69>85. 74. О неким ишчезлим селима на домаку Београда // Годишњак града Београда 31 (1984) 55>62. 75. О проблему проучавања градина на Косову // Гласник Музеја Косова 13> 15 (1984) 99>114. 76. Још о неким ишчезлим селима на домаку Београда // Годишњак града Београда 32 (1985) 101>124. 77. Поводом једног мишљења о сеоби Ободрита са Балканског полуострва на обалу Балтичког мора // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 51>51, 1>4 (1985>1986) 1988, 76>92. 78. Историјски оквири српске државе у време подизања Студенице // Осам векова Студенице. – Београд : Српска православна црква, 1986, 33>42. 79. Још о неким ишчезлим селима на домаку Београда // Годишњак града Београда 33 (1986) 37>52. 80. Обреновац и околина на старијим картама и плановима // Годишњак града Београда 34 (1987) 65>83. 81. Поводом текстова Милоша Црњанског о археолошким везама Балкана / / Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 53/54, ¼ (1987/1988) 1989, 162>177. 82. О ишчезлим селима на подручју Београда // Годишњак града Београда 35 (1988) 43>60. 83. О ишчезлим селима и насељима на подручју Београда // Годишњак града Београда 36 (1989) 47>66. 84. Пожаревац на старијим картама // Viminacivm 4>5 (1989>1990) 199>214. 85. О ишчезлим селима на подручју Београда // Годишњак града Београда 37 (1990) 69>84. 86. О ишчезлим селима на подручју Београда // Годишњак града Београда 38

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

21

Митолошки зборник 21 (1991) 55>60. 87. Поводом Бранковићеве месопотамске реке Србице // Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 57/58, ¼ (1991/1992) 1993, 89>98. 88. Уз проблеме порекла Срба // Catena mundi. Књ. 2 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук]. – Краљево : Ибарске новости ; Београд : Матица Срба и исељеника Србије, 1992, 912>917. 89. "И отоле прозва се Србин" : о пореклу Срба // Књижевна реч 23, 442>443 (10>25. 7. 1994) 17>18. 90. Чачак и околина на старијим картама Србије // Вишевековна историја Чачка и околине. – Београд : Удружење Чачана, 1995, 27>67. 91. ИсторијскоTгеографске прилике // Насеља и становништво области Бранковића 1455. године. – Београд : САНУ : Службени гласник, 2001, 48> 100.

Уџбеници 92. Историја : за I разред стручних школа / Р. Новаковић, Јован Нешић. – Београд : Завод за издавање уџбеника Народне Републике Србије, 1961. – 199 стр. : илустр.

[Више издања]. 93. Историја : за III разред гимназије друштвено>језичког смера. – Београд : Завод за издавање уџбеника Народне Републике Србије, 1962. – 269 стр. : илустр.

[Више издања]; [Р. Новаковић, Милутин Перовић. – 10. изд. – 1975]. 94. Историја : за III разред гимназије природно>математичког смера / Р. Новаковић, Ђорђе Кнежевић. – Београд : Завод за издавање уџбеника Народне Републике Србије, 1962. – 271 стр. 95. Преглед историје од XI до XX века : за II разред гимназије природно> математичког смера / Иван Божић, Р. Новаковић. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике Социјалистичке Републике Србије, 1963. – 373 стр. : илустр.

[Више издања]. 22

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Библиографија Реље Новаковића 96. Школски историјски атлас [Картографска грађа] : за V, VI, VII и VIII разред основне школе / приређивачи Р. Новаковић, Г. Шкриванић, В. Стојанчевић, Ж. Шкаламера. – [1. изд.]. – Београд : Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1965. – 64 стр. : илустр., геогр. карте у бојама

[Више издања]. 97. Историја : за III разред гимназије природно>математичког смера / Р. Новаковић, Иван Божић. – Београд : Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1966. – 350 стр. 98. Историјски албум : епоха социјалистичких револуција / Р. Новаковић, Милутин Тасић. – Београд : Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1969. – [87] стр. : илустр. 99. Historija : për klasën e III gjimnaz drejtimi i shkencave naturore / Zekeria Cana (perkth.). – Beograd : Enti i Botimeve të Teksteve, RS të Serbisë, 1963. – 280 str. 100. Historija : për klasën e III gjimnaz drejtimi shoqnoro – gjuhësor / Mehmet Hoxha (perkth.). – Beograd : Enti Ushtarako>Botues, 1963. – 335 str. 101. Историјски албум : капитализам : [за VII разред основне школе] / Р. Новаковић, Милутин Тасић, Драгутин Ранковић. – Београд : Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1970. – [70] стр. : илустр. 102. Исторически албум : епоха на социалистическите револјуции / Р. Новаковић, Милутин Тасић, Драгутин Ранковић ; преводилац Рангел Тошев. – Белград : Завод за уџбеници и учебни помагала на Србија, 1971. – [96] стр. : илустр. 103. Исторически албум : капитализм / Р. Новаковић, Милутин Тасић, Драгутин Ранковић ; преводилац Рагел Тошев. – Белград : Завод за уџбеници и учебни помагала на Србија, 1971. – [72] стр. : илустр. 104. Pasqyrë e historisë prej shekullit XI gjer në XX : për klasën II gjimnaz drejtimi i shkencave natyrore / Ivan Božić, R. Novaković. – Prishtinë : Enti i Teksteve dhe i Mjeteve Mësimore i Krahinës Socialiste Autonome të Kosovës, 1972. – 236 str.

[Више издања]. СЛАВИЦА МЕРЕНИК

23

Митолошки зборник 21 105. Történelem : a szakiskolák I. osztálya számára / R. Novaković, Jovan Nešić ; prevodilac Kálmán. – Novi Sad : Tartományi Tankönyvkiadó Intézet = Pokrajin> ski zavod za izdavanje udžbenika, 1972. – 232 str. : ilustr. 106. Dejepis : pre 3. ročník gymnázia humanistickej vetvy. – Novi Sad : Pokrajin> ský ústav pre vydávanie učebníc = Pokrajinski zavod za izdavanje udžbenika, 1973. – 435 str. : ilustr. 107. Istoria : pentru clasa a III>a de liceu, sectia social>lingvistică / prevodilac Gligor Popi. – Novi Sad : Institutul provincial pentru editarea manualelor = Po> krajinski zavod za izdavanje udžbenika, 1975. – 285 str. : ilustr. 108. Историја : за трећи разред усмереног образовања културолошко> језичке, правно>биротехничке, просветне и драмске струке / Милутин Перовић, Р. Новаковић. – [1. изд.]. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства ; Нови Сад : Завод за издавање уџбеника, 1989. – 167 стр. : илустр.

[Више издања]. 109. Историја : за III разред гимназије општег типа и друштвено језичког смера и III разред стручних школа : (културолошки техничар, правни техничар, биротехничар и техничар друштвене самозаштите). – [1. изд.]. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства ; Нови Сад : Завод за издавање уџбеника, 1992. – 231 стр. ; илустр.

[Више издања]. 110. Dejepis : pre 3. ročník všeobecného gymnázia a gymnázia spoločensko> jazykového smeru a 3. ročník odborných škôl : (kultútologický technik, právnic> ký technik, byrotechnik a technik spoločenskej sebaochrany) / Milutin Perović, R. Novaković. – [1. vyd.]. – Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997. – 222 str. : ilustr. 111. Историја : за III разред гимназије општег и друштвено>језичког смјера / Милутин Петровић, Р. Новаковић. – [1. изд.]. – Подгорица : Завод за уџбенике и наставна средства, 1993. – 196 стр. : илустр.

[Више издања]. 112. Historia : për klasën III të gjimnazit të tipit të përgjithshëm dhe drejtimit shoqëroro>gjuhësor dhe për klasën III të shkollave profesionale : (teknik kulturo> logjik, tehnik juridik, biroteknik dhe teknik i vetëmbrojtjes shoqërore). – Beo> grad : Enti i Teksteve dhe i Mjeteve Mësimore, 1996. – 231 str. : ilustr.

24

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

Библиографија Реље Новаковића Остало 113. Настава историје у средњој школи, 1T2, 3T4, Загреб 1951 : [приказ] // Историски гласник 1>4 (1952) 172> 173. 114. Грга Новак, Сплит у Марулићево доба. Зборник Марка Марулића (1450>1950), ЈАЗУ, Загреб : [приказ] // Историски гласник 1>2 (1951) 144>145. 115. Из годишњег извештаја и дискусије на годишњој скупштини Историског друштва НР Србије одржаној 8. новембра 1952 // Историски гласник 1>2 (1953) 153>154. 116. Из годишњег извештаја и дискусије на годишњој скупштини Историског друштва НР Србије одржаној 30. новембра 1953 // Историски гласник 3>4 (1953) 155>157. 117. Enciklopedija Jugoslavije. 2. – Zagreb : Jugoslavenski leksikografiski zavod, 1956.

Cincar Janko Popović, 378 str.; 19822. – 670 str.; Cukić Pavle, 506 str.; Enciklopedija Jugoslavije. 3. – 19842. – 170 str.; . Cukićeva buna, 506 str.; Čarapić Vaso, 519 str.; 19842. – 190 str.; Čarapićeva buna, 519 str.; 19842. – 190. str.; Čupić Stojan, 616 str.; 19842. – 318 str.; Ćele kula, 618 str.; 19842. – 320>321 str.; Ćurčija Đorđe, 638 str.; 19842. – 351. str.; Dernschwam Hans, 691 str.; 19842. – 425 str. 118. Enciklopedija Jugoslavije. 3. – Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1958.

Dobrača Jovan (Dimitrijević), 23 str.; 19842. – 492 str.; Dobrnjac Petar, 26 str.; 19842. – 495>496 str.; Drinčić Milić, 93 str.; 19842. – 580 str. 119. Enciklopedija Jugoslavije. 5. – Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1962.

Letopisi, 520>521 str. 120. Јурисдикација Пећке патријаршије средином XVII века : [карта] //

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

25

Митолошки зборник 21 Историја народа Југославије. 2. – Београд : Просвета, 1960. 121. Смедеревски санџак (Београдски пашалук) у XVIII веку : [карта] // Историја народа Југославије. 2. – Београд : Просвета, 1960. 122. Mĕtšk Frido, Bestandsverzeichnis des Sorbischen Kulturarchivs in Bautzen. Teil II Nachlässe von Mitgliedern der Maćica Srbska, VEB Domowina>Verlag Ba> utzen, Berlin 1976 : [приказ] // Историјски часопис 24 (1977) 355>357. 123. Милош Благојевић, Сеченица (ΣΕΤΖΕΝΙΤΖΑ) Стримон (ΣΤΡΥΜΩΝ) и Тара (ΤΑΡΑ) у делу Јована Кинама. Зборник радова Византолошког института, књ. XVII, Београд 1976, 65>76 : [дискусија] // Историјски часопис 24 (1977) 299>321. 124. Хиландарски медицински кодекс N. 517 / уредник, аутор поговора Васа Милинчевић ; преводилац Шила Софреновић. – Београд : Народна библиотека Србије, 1980. – LXXX, 414 стр. : факс.

Предговор / Р. Новаковић. 125. О поријеклу Илира / Гојко Вукчевић. – Подгорица : Културно просвјетна заједница, 1999. – 199 стр. : илустр.

Поговор / Р. Новаковић. 126. Староевропски језик и писмо Етрураца / Светислав С. Билбија. – [1. фототипско издање]. – Београд : "Мирослав", 2000. – 7, XV, 298 стр. : илустр.

Увод / Р. Новаковић. 127. Хазари / Светлана Александрова Плетњова. – Београд : Пешић и синови, 2003. – 153 стр.

Увод / Р. Новаковић.

26

СЛАВИЦА МЕРЕНИК

ПРОФ. ДР РЕЉА НОВАКОВИЋ — КРОЗ ВРЕМЕ И ПРОСТОР МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ (БЕОГРАД) Рођен је 15. маја 1911. године у Стублинама код Обреновца. Године 1918, одлази у Кулу, где је до 1922. године завршио Основну школу. Године 1930, завршава Гимназију у Београду, а затим уписује и завршава 1935. године Филозофски факултет – општа и национална историја. Радио је као: васпитач у Учитељској школи у Вршцу, суплент у Вишој самоуправној гимназији у Прилепу, био у Немачкој у заробљеништву, а по повратку бива постављен за директора Гимназије у Петровцу на Млави, затим за директора гимназије у Краљеву, а после тога је начелник одељења за Универзитете и високе школе Савезног министарства, предавач за општу историју за неисторичаре на Универзитету у Београду, где је 1955. године одбранио докторску дисертацију под насловом „Бранковићев летопис и његови извори“. Напредовање у служби од предавача до редовног професора, ишло је по прописима до пензионисања 1973. године. Када се у Историјском институту САНУ указала потреба, изабран је за директора и остао је на том положају три године. Дао је оставку због неслагања с планом рада. Пензионисан је као научни саветник. У оквиру стручног и научног рада, више година је писац уџбеника за гимназије и стручне школе. Што се тиче научне делатности, највећи број радова је посвећен средњевековном раздобљу и пореклу српског народа. Историјска дела проф. др Реље Новаковића су објављивана од средине двадесетог века и садржај им је био најнепосреднија критика званичне историје (или критичне историје, како је неки ословљавају). Тек крајем века је прву критику књига проф. др Новаковића објавио у „Политици“ Слободан Јарчевић, потоњи МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

27

Митолошки зборник 21 аутор у нашој издавачкој кући. Додуше, одувек су критичари, професори и академици задужени за историју високо ценили његове књиге, али нико није спомињао оно што је проф. др Реља Новаковић наговештавао. Једноставно, доводио је у сумњу званичну историју, у којој је опстајала најнелогичнија тврдња – да су Словени, као најмногољуднији род у Европи, били неписмени до 9. века и да су, тек у то време, били покрштени. Званични критичари, историчари и академици, тај део садржаја Новаковићевих књига, никад нису спомињали. Но, неко је, ипак, уочио да су Новаковиће сумње у античку историју Словена опасне, па је, тихо, удаљен из Српске академије науке и уметности, где је био директор Историјског института. С тако високог научног положаја, упућен је у Смедерево – за професора у средњој школи, а одатле је премештен, још даље од Београда – у Краљево, опет за средњошколског професора. Као што рекох, тек крајем прошлог века, више историјских истраживача и образованијих читалаца схватају вредност научног рада проф. др Реље Новаковића. Схватили су да су његови закључци и претпоставке о Словенима у Антици били на висини српских истраживача у дијаспори: Светислава Билбије, др Јована Деретића и др Олге Луковић Пјановић. Његов допринос историјској науци је уочен и на Међународном салону књига у Новом Саду (1998). Стручни жири му је ту доделио награду „Лаза Костић“ за историјска истраживања, а непосредно по објављивању изазовних књига: „Непознати Црњански – древни Срби на британском тлу“ и „Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14>ог века“. Књиге су објављене паралелно на српском и енглеском језику. Књига „Карпатски и ликијски Срби– прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14>ог века “, у којој не поставља никакве тезе, него доказује да су Срби, у Антици, живели и у Малој Азији и у данашњој Румунији. Запажа да стара грчка и латинска документа, записи и археологија пружају податке да су у та времена, професор Новаковић их означава – „која измичу рачунању“, и у Италији живели Срби! За овакве закључке, проф. Новаковић је имао утемељене изворе. Професионално је користио само историјски потврђене чињенице, а из најстаријих географских карата је преносио 28

МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

Проф. др Реља Новаковић — кроз време и простор топониме у овим крајевима – зачудо, били су из српског (словенског) језика, а столећима то нису запажали (или су их прећуткивали) европски историчари! Професор Реља Новаковић је своје читаоце ослободио свих временских ограда – кад је реч о Словенима. Те су ограде, то знамо, Словенима признавале историју само од 6. и 7. века после Христа. Он Словене препознаје у искону. Ређа чињенице о томе. Неизбрисиве су те чињенице. Неке су уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима оставили су нам такви ауторитети Антике и Средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. На ове старе писце су се позивали и сви европски слависти новијег времена – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Бује), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор са Кембриџа. Оно због чега треба проф. Рељи Новаковићи одати признање је у чињеници да је неизоставно користио српске изворе о прошлости Срба и Словена. То нису чинили српски историчари и академици у две Југославије. А он је изворе о старој српској држави и српској култури нашао и у српским православним храмовима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би почетак развојног лука српске културе био стављен у праисторију, тврдио је проф. Новаковић. Проф. др Новаковић нас је упућивао на Баварског географа и Словака Павела Шафарика, јер су нам оставили белешке о томе да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени. Дело „Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14>ог века“ одговара на многа питања, објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо само на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо да будућим историчарима остаје да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

29

Митолошки зборник 21 потврдио и Константин Јиричек, који је написао да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили у шестом и седмом столећу после Христа. Проф. Новаковић је нашао грчка документа о Србима у Румунији у четвртом столећу после Христа. А у црквеним књигама, до наших дана, неоспорно пише да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у државној администрацији у Средњем веку употребљавали српски језик. Ето, и лингвистика потврђује да су преци данашњих Румуна говорили српским језиком, па је и она потврдила све оно што је проф. забележио о Дачанима у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби– прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14>ог века “. Проф. Новаковић је први у Југославији коментарисао латински (ватикански) податак да су Срби покрштени у Белој Паланци (Ремизијани), у Србији, у 4. веку, што потврђује да су Срби староседеоци Балкана и да је званична историја кривотворена. Професор Новаковић је набројао стотине српских географских имена у Румунији и у Малој Азији, али је истоветна (српска) имена нашао и у Месопотамији (Ираку). Погледајмо их: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и многа друга. У књизи „Непознати Црњански – древни Срби на британском тлу“, која је двојезична – на српском и енглеском – проф. Реља Новаковић нас упознаје да је наш велики писац Црњански давно открио, да су се археолози, историчари и лингвисти у Западној Европи спотицали о српске међе у Шкотској, Велсу, Енглеској и Ирској. Црњански је сигуран да на овим острвима није оставила сведочанства о себи нека неодређена словенска маса, него да су на њима препознатљиви трагови древних Срба (или Илира). Проф. Новаковић нас упознаје да Црњански износи пред југословенску јавност, по повратку из Лондона у Отаџбину, 1964. године, чињенице из историје, за које нико у Југославији, ако се узимају у обзир школски и универзитетски уџбеници, никад није чуо. Своја истраживања у Лондону је Црњански упоредио с радовима ирских и британских историчара и видео је да су истоветна. И његова и британска истраживања налазе древне Србе у Британији. Црњански 30

МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

Проф. др Реља Новаковић — кроз време и простор спомиње истраживања лорда Актона. Лорд, који страхује од Словена – као могућих прастановника Велике Британије, те, да би читаоца разуверио у то, пише – Словени су нестабилни и неспособни за стварање државе. Објашњава да су Словени населили Балкан „инфилтрацијом, не као освајачи, него као сањива, лагана, сељачка гомила“. Недоумице око историје Јужних Словена, нису дале мира Милошу Црњанском. На располагању су му биле архиве и библиотеке Лондона, где је пронашао хронике, карте и податке о обичајима и уметности из времена првих векова Нове ере у Ирској и Британији. И управо, оно што се односило на староседеоце британских острва, могло се приписати и тадашњим становницима Балканског полуострва. Антички називи британских планина, насеља, река, језера и потока су имали истоветна имена и на просторима Јужних Словена, посебно оних која су насељавали Срби. Црњански је открио да и топоними на суседној француској обали – у Бретањи, имају своје имењаке на Балкану: Дрина, Свердол, Вран, Вечан, Бреге, Новар, итд. У Бретањи су француски археолози открили, да је ту фолклор скоро идентичан фолклору словенских народа. Племена која се појављују у Британији, Ирској и на западним обалама европског континента носе словенска имена: Бодуни, Добуни, Думани, Корнови, Корни, Корнути, Морини, Бориштени, Горичани, Луги, Ладени, Мијати, Рутени, Морави... Проф. Новаковић скреће пажњу да је Црњански прикупио податке о археолошким истраживањима у Британији. Неки тамошњи археолози су се усудили, да закључе да су Словени староседеоци Западне Европе! Други су се томе жестоко супротстављали. У првом реду – немачки археолози. Они су Венде категорички сврстали у Несловене. Немачка историјска школа није давала никакве шансе Словенима у Антици. Није их спомињала ни да су постојали. Пред том школом су и Руси устукнули, па су Венде прогласили Протословенима. Овакав научни став о Словенима је супротан здравом разуму. Црњански је обавестио, да је енглески археолог Мина сврстао Венде у Словене и написао је да у томе нема никакве сумње! То је упорно тврдио и енглески историчар Гордон Чајлд. Чајлда је подржавао британски биолог Ј.Б.С. Холдејн, који је истицао, у многобројним чланцима, да је Британија у праисторији била МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

31

Митолошки зборник 21 колонија народа који је насељавао просторе Југославије! Ова тврдња је била неприхватљива за званичну британску историју, као и за југословенску. Зато је чувена Џекета Хокс, археолог, оштро критиковала овај став професора Холдејна. Отимајући се ауторитету Џекете Хокс и званичној британској историји, поједини британски и ирски истраживачи су наставили доказивати, да су становници ове две државе, у давна времена, припадали групи народа у којој су били и народи Балкана. Ове тврдње су биле убедљиве, јер се сродност људи са ова два удаљена подручја доказивала заједничким речима из српског, или неког другог словенског језика. На основу тога је ирски археолог Мек Алистер веровао у дубоку старост веза становника Балкана и Британије, наглашавајући да је културни центар њихове заједничке цивилизације био у Винчи поред Београда! Ауторитет у историјској науци је уживао и чувени археолог Шкотских универзитета проф. Стјуарт Пигот. Он је објавио, да је нашао ране трагове Илира у Британији. Најинтересантнији детаљ Пиготовог истраживања се односи на пронађене скулптуре у Британији из старе прошлости, за које Црњански налази да подсећају на скулптуре у Пољској и много личе на наше стећке! Колико је овај податак драгоцен, а пренели су нам га Црњански и проф. Новаковић, састоји се у томе да неће нико моћи да тврди да су и у Британији били босански богумили – и да су тамо подизали стећке. Проф. Новаковић је, анализирајући садржај историјских записа Црњанског, у име нас свих, написао – да смо пред њим збуњени: „Западамо у очајање кад се питамо одакле су и када су поједини народи дошли на неко подручје, колико су дуго ту опстајали и шта је неке од њих уклонило са тамошње позорнице, а другима омогућило да и даље ту остану – можда само под другим именом. Ми готово ништа не знамо не само о настанку појединих народа, него ни о правцима и брзини њихових кретања. Трагови језичке сродности изванредан су путоказ, али ипак не решавају све неизвесности“. Управо, сви истраживачи искона Ирске и Британије се муче око језика својих предака. Име данашњег града Солсберија, у близини Стоунхенџа, на старим картама је обележен као: Сорбиодун, Сорба, Сарун, Сербола и Сорбиакум. Ова имена упућују на српски језик. А покрајина у којој се Стоунхенџ налази, звала се у стара времена 32

МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

Проф. др Реља Новаковић — кроз време и простор Вилчи, што је и име словенског народа. У Ирској, Енглеској, Велсу и Шкотској имамо и следеће старе топониме: Тиса, Ведура, Тамиш, Дева, Видуа, Луг, Балтија, Тара, Дервент, Дрина, Љиг, Малена... Провинција Велс се тада звала Венедотија. Амерички археолог Олбрајт, разматрајући ова имена, написао је да имена река, планина, језера, потока и насеља не мењају имена ни кроз неколико хиљада година. На све ово, проф. Новаковић тврди да су многе недоумице о историјским догађајима последица наше (српске, или словенске) немарности и недостатка нужног стрпљења, па треба, с изузетном пажњом, покренути истраживања о Протосрбима, Протословенима, Вендима, Келтима, Илирима, Трачанима, Дачанима и другим народима. Проф. Новаковића су, хвала Богу, послушали многи истраживачи нашег времена. Неки од њих су аутори у овој кући, или с њом блиско сарађују. Оно што остаје неком од нових истраживача је и упозорење проф. Новаковића, да постоји у бечкој архиви историјски рад из 1821. године непознатог аутора. У њему се Илири представљају као народ са запаженом улогом у освиту цивилизације. Између осталог, тамо пише: „Становници Босне и Србије воде порекло од једног од најстаријих и најраспрострањенијих народа – ОД СТАРИХ ИЛИРА“. Само у овој реченици, расветљава се много тога што мучи ирске, британске, француске и немачке научнике. Више од тога, овај научни рад садржи и описе илирског учествовања у Тројанском рату и навод – да су, у IV веку н.е, Илири били једини становници римског Илирика и да су се тада ширили све до Северног пола. Непознати бечки хроничар, наводи проф. Новаковић, пише да су се одлутали делови, са севера, нешто касније вратили у Илирик и да Илирима припадају: Далматинци, Хрвати, Славонци, Босанци, Срби, Рашани, Дубровчани, Пољичани, Албанци и Црногорци. Хроничар обавештава, да су Срби и Рашани исти као и Босанци. Како се проф. др Реља Новаковић тихо бавио истраживачким радом, тако је престало да куца његово племенито срце 20. новембра 2003. године. Сва своја објављена и необјављена дела је оставио издавачкој кући „Мирослав“ у Београду. Планирамо их објавити, уз помоћ МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

33

Митолошки зборник 21 српских добротвора, у библиотеци „Избор из сабраних дела Реље Новаковића“, што ће бити путоказ новим генерацијама истраживача.

34

МИРОСЛАВА ПЕТРОВИЋ

ВРЕДНОСТИ

35

Митолошки зборник 21

36

ПАТРИОТИЗАМ КАО ФОРМА СНА ИЛИ О ЈЕДНОМ СЕЋАЊУ НА ПРОФЕСОРА РЕЉУ НОВАКОВИЋА РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: Реч је о научном раду професора Реље Новаковића на проблемима сло9 венске археологије, исторографије, картографије и лингвистике. Десетак књига које је проф.Реља Новаковић написао последњих година свога живота биле су посвећене искључиво етногенези Срба. Нешто о професоровом животу како га ја памтим Скоро две последње деценије живота професора Реље Новаковића биле су посвећене етногенези Словена. Већ у дубокој старости, али свеж и бодар, око себе је окупио групу млађих аутора које је осоколио да почну да раде на овој теми. То је било време касних деведесетих година 20.века, када је српска патриотска наука покушала да потражи корене свога националног бића.У то време, као један од млађих истраживача Института за истраживање старословенске културе у Прилепу који се искључио бавио словенском археологијом, дошао сам у ближи научни контакт са професором Новаковићем.Наши сусрети били су увек посвећени управо овој теми.У то време он је већ бионаписао две капиталне књиге о Словенима, у вези са местом њиховог порекла које су измениле и поспешиле целокупно истраживање словенске археологије у Србији.Добро верзиран у све аспекте европске картографије, јер је изучавању карата , као директор Института за историју САНУ, посветио део свога живота. Он је баш из тог фундуса сагледао: српску генезу и колевку. Реља Новаковић као релевантни научник свога доба Тешко је да се апсолутном акрибијом сагледа професоров целокупни рад, јер је он није био научник који се стриктно држао РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

37

Митолошки зборник 21 чињеница, у смислу како је то у науци уобичајено, већ издвајањем појединих, пре свега картографских података, из њиховог аутентичног контекста, подстицао је на сасвим нове научне токове. Најеклатантнији пример за то је њеогова књига под насловом :''Картаптски и Ликијски Срби'', публикована 1997., у којој су идентификовани сви српски етногенетски проблеми и доведени у везу са најпровокативнијим научним резултатима тога доба С.Билбије и Олге Луковић – Пјановић. Реља Новаковић је нашао сопствени пут у пређашњим словенским етногенетским теоријама , пре свега ослањањем на радове Ника Жупанича и Милана Будимира, којима су, чини се, они поставили прави темељ даљег лингвистичког истраживања у тражењу порекла Словена. Новаковић је посебну пажњу посветио проучавању старих српских родослова и летописа које је акрибично публиковао Љуба Стојановић у Сремским Карловцима 1927. године. Ослањајући се на лингвистички фундамент Жупанића и Будимира, професор Новаковић је топономастици српских родослова давао нов и другачији смисао. Наравно да ту није увек могло бити неког сјајног решења, али хипотеза о словенској етногенези у верзији Новаковића се полако помаљала. Многобројне коцкице из словенске етногенезе су се полако спајале у својеврсни мозаик и реконституисале се приказујући сасвим нову слику . Иако је , наравно, у питању била само једна радна хипотеза и ништа више. Али у науци , радна хипотеза понекад уме да буде много важнија од '' праве'' тезе , због њеног утицаја и подстицаја на младе научне нараштаје. Реља Новаковић као хипотетични теоретичар словенске етногенезе Тешко је из угла нашег времана судити о исходиштима свих релевантних или нерелевантних научних хипотеза професора Реље Новаковића. Из једноставог разлога што оне нису увек добро примљене у оквиру византолошке науке која је у Србији надлежна и компетентна за процењивање теоријских диспозиција о месту и пореклу Словена. Сводећи порекло Словена искључиво на време њиховог досељавања, које се лоцирало у доба цара Фоке, и време нешто пре доласка на престо цара Ираклија, проблем Словена је увек био ограничаван на уски хронолошки оквир краја 6. и почетка 7. 38

РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

Патриотизам као форма сна века, што је засигурно словенску археологију декуражирало за неке даље хронолошке помаке и нове теорије. За разлику од Срба, руска археологија, на челу са академицима Рибаковим и Седовим,спустила је рационално словенску археологију најмање до сарматског доба , времена римског царства, дајући јој управо ту ново одредиште за њено боље уклапање у европски и, пре свега, украјински миље.Тако, хронолошки раније датиране, руска, словенска, а на неки начин, и пољска археологија много боље фукционишу са будућим налазима.Археологији као науци нису неопходни само акрибични историјски извори, већ и релевантан етнолошки и лингвистички контекст,да би реконструкција целокупне истражене грађе била у потпуности могућа.Из тог разлога су резултати професора Реље Новаковића, као верзираног картографа, били неопходни да би порекло етимологије Срба,као лингвистичког проблема, уопште било могуће.Када су у питању стари српски родослови и летописи, ту професор Новаковић као да није имао велике среће,јер је рецентан контекст тих родослова био контаминиран великом хронолошком раздаљином и многобројним слојевима интерполације која је у потпуности пореметила и упропастила историјски контекст. Стога, Новаковић није успео да доведе у потпуну везу топономастички миље са историјско>лингвистичким релацијама, што је све указивало на узалудност ове његове научне хипотезе. Реља Новаковић као српски митограф У многим сферама етногенезе митологија и религија се укрштају са историјом и историјском географијом.Митологија, као један веома стар историјски контекст, уобичајено је била аутентично врело за све етногенетске теорије, па и за наше српске.Недостатак потпуног словенског пантеона и његова делимична повезаност са природом, звезданом капом и зодијаком, говори о многим шупљинама словенске митологије које је требало истражити и попунити.Реља је све то лепо осетио у две сјајне провокативне књиге од којих је једна под насловом '' Срби и четири рајске реке'', а друга '' И сва српска... идолу служаше Дагону'' демонстрирао свој дар да родослове и летописе ближе повеже са словенском митологијом, у циљу што бољег РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

39

Митолошки зборник 21 осветљавања словенске етногенезе.Наравно, грешке у тумачењу митологије у већини случајева, битно не утичу на религијски контекст, јер је религијска ситуација део ширег етнографског и литерарног сижеа, а само у ређим случајевима и искључиво део лингвистичког материјала. У тумачењу религије ток научникових мисли у суштини никада битно не умањује нити мења суштину дате религијске ситуације. Али за митологију, као аутентичан контекст увек је била неопходна потпуна и целовита реконструкција неког обичаја, култне радње или уопште неке идеје и професор Новаковић као да је ту увек био у праву,јер, иако је његов митолошки миље био добар, његово словенско митолошко ткиво је остајало хипотетично. Реља Новаковић као хуманиста Мало сам људи упознао из света науке, за својих четрдесет година рада који би моги да се упореде , као хуманисти, са професором Рељом Новаковићем. Дубоко уважавајући младе и све оне који српски мисле, он се увек држао мерила да оно што је за Србе добро,добро је и за њега. Из таквог понашања, Реља Новаковић је стекао бескрајно много пријатеља.Читава бујица младих људи и научника се везивала за њега и његов рад. Увек само са циљем да од њега, као главног '' гуруа'' словенске етногенезе, чују нешто ново и да одатле и сами крену негде, у нове путеве етногенезе Срба. Из таквог Новаковићевог контекста настали су: Институт за истраживање Словена професора Радивоја Пешића, издавачке куће ''Мирослав'', и ''Пешић и Синови'', Центар за митолошке студије у Рачи, и коначно ,лист '' Сербона'' из Ниша као његово најмлађе чедо.Рељин рад је свуда био присутан, а њега су до последњег дана,дугог и плодног живота, опседали пријатељи и ученици. И сада је ’’добри српски и словенски дух’’ професора Реље Новаковића увек свуда присутан где се ради нешто у вези са етногенезом Срба и око Срба. Све речено и наведено о Рељи Новаковићу је најбољи пример како се с поштовањем других јача сопствено поштовање, а што је још важније, тиме се истиче и научни реноме, а не само сакупљањем голих научних чињеница које су хладни и мртви артефакти и ништа више.Рад и деловање професора Реље Новковића показали су да је хумана страна научника веома битна,скоро исто колико и његова 40

РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

Патриотизам као форма сна акрибија и научна достигнућа.Показало се да Сизифив камен узбрдо боље гура хумана душа од оне рационалне и формалне. Желели смо да овом приликом покажемо, третирајући све аспекте дела професора Реље Новаковића колики је био његов свеукупни допринос српској, историографији, пре свега, потом археологији, лингвстици, дипломатици, картографији и митологији. Рељино добро национално срце га је – заједно са бујицом ђака и пријатеља,увек терало само напред, и напред у неке нове и нове српске етногенетске теорије. Можда се то неком неће свидети, али зар то не раде и сви наши суседи:Хрвати, Словенци, Бошњаци, Црногорци, Македонци, Албанци, Мађари, Румуни итд., који својим етногенетским теоријама покушавају да ојачају слабу етничку базу својих народа. То што сви они раде није ни ново , ни само по себи , ништа лоше. То је у националном смислу увек налазило оправдања . Стога, драги пријатељи и колеге нашег професора др Реље Новаковића, пожелимо му да путује и даље брдима рајске Аркадије и да тамо и даље трага за новим путевима етногенезе Срба, јер ниједан народ не може да живи без свести о ноторној чињеници да је ''патриотизам као форма колективног сна неопходност без које се не може нигде стићи''.

РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

41

Митолошки зборник 21

42

РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

ТРАГАЊЕ РЕЉЕ НОВАКОВИЋА ЗА ГРАНИЦАМА СТАРЕ СРПСКЕ ПОСТОЈБИНЕ МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: Ни име Срби, ни простор који су настањивали нису разријешили научници у последњих 500 година. Суочени смо са малобројним изворима, са брдом литературе, па историчари, иако невољно, морају да пристану на сарадњу са лингвистима и археолозима. Реља Новаковић трагао је за Србима од Ирана, преко Кавказа и Украјине до Полабља и Балкана. Он је дао исцрпну критику извора и литературе и подстакао будуће истраживаче како би размрсили непознатице и загонетке којима обилује српска и словенска историја. Кључне ријечи: Срби, Словени, Лаба, Балтик, Венети, Анти, Балкан. Као изузетан зналац историјске географије проф. Реља Новаковић је судбинском путањом предодређен да се бави проучавањем коријена Срба унутар моћног словенског стабла1, и то није напустио до потоњег часа. Он није подлегао утицајима појединих научника, ни теоријама које су заступали. Прихватао је оне ставове који су имали упориште у изворима или осланац у логичком расуђивању. Реља Новаковић није спорио да су се Срби трајно населили на Балкану у VII вијеку, али се није трудио да оповргне заступнике теорије да су они дошли на Балкан и Панонију који вијек раније. С правом није увјерен да су Срби одједном дошли, они су се постепено пресељавали, уз јасну ограду да нису сви који су носили српско име дошли на Балкан. Присутност некад многобројних Лужичких Срба, које су Германи успјели да покоре, униште у знатној мјери или да их асимилују, свједочило би о присутству српског имена на ширем простору. Користећи вјешто и 1.

Проф. др Реља Новаковић предавао је писцу ових редова историјску географију школске 1963/1964. на Филозофском факултету у Београду.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

43

Митолошки зборник 21 смјело податке које су оставили византински цар Константин Порфирогенит у свом познатом Спису о народима (X вијек) или оне који су сачувани у Љетопису Попа Дукљанина, овај неуморни истраживач оспорио је почетни значај Рашке, убрајајући је у периферне српске земље која је добила важност тек у XII вијеку кад је постала средиште српских земаља. По Новаковићу, Србија и Босна налазиле на лијевој обали Дрине, а у српске земље убрајају се још: Травунија, Захумље, Паганија (до ријеке Цетине) са острвима Брач, Хвар, Корчула. Српско име се проширило на Рашку и Зету, али топоним Срб у Лици свакако би говорио о присутству српског имена на знатно ширем простору. Па ипак, овај историчар сматра да су Срби, допушта ту могућност, то своје име наметнули и онима који нису били Срби, па чак ни Словени. Чини се да је име Рашка и Рашани није утемељено као најстарији траг, тобоже настао по грчком коријену Арс из VI в.и да је у питању замјена слога (Арс > Рас). Тешко би се то уклопило у чињеницу да се такав назив проширио на огромном простору, као Рашка Гора код Мостара, Рашко поље (у зап. Херцеговини), па до Раше у Истри. Име Рассиа (у српским средњовјековним хроникама) у значењу Србија свакако је занимљиво, пошто су тако и Руси изговарали име своје земље. Нити су то име Руси узели од Варјага, а поготово то нису могли да ураде Срби, јер би таква тврдња била врхунац скандинавоманије, коју и данас протура германска школа, па је с разлогом можемо одбацити. Остаје загонетка како то да су ишчезли Илири, Трачани и Дачани? Ако су Румуни потомци романизованих Дачана откуд толики фонд словенских ријечи у румунском језику? Да ли је близина словенске племенске масе утицала на Дачане или су они били Словени док их није поробио, у српском народном предању, омрзнути цар Трајан? Збуњује велика лингвистичка подударност Дачани – Трачани – Ра> чани. А именом трачког племена Трибала (Срибала), како су Грци у средњем вијеку звале Србе (Србље) уноси нове магле, јер малобројни извори доносе нове недоумице. Чак ни мотив досељавања, вријеме сеоба и правци кретања ка југу нису разјашњени. Пошто је с лакоћом одбацио тврдње да су Срби (Илиро > Срби) кренули с југа на сјевер, из Балкана у Германију, Новаковић је навео три могућа правца досељавања на Балкан: из Полабља преко Алпа, из Галиције преко Паноније све до Тесалије, те из Украјине 44

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Трагање Реље Новаковића преко доњег Дунава. Чак се усудио да хипотетички устврди да је, можда, постојао и непознати четврти правац. Ту није крај ребусима. Тамо гдје су се јавили они који ће тек од V – VI вијека бити познати као Словени живјели су моћни народи Скити, па Сармати, али се не јављају у средњем вијеку? Да ли су се олако претопили у друге, и које народе, или су само узели ново име, што је вјероватније, али које је то име и откада су почели друкчије да се зову, као што не знамо ни шта је разлог те изненадне промјене. Разумљиво је да нестане мали народ, али како објаснити етногенезу великих народа. Да ли су Срби утицали на словенско име, да ли су они из Индије, Ирана ушли у словенску масу и растворили се у њој, остављајући свој назив, или су били дио огромне словенске масе, чувајући само свој локални племенски колорит? Тај прастари словенски говор, без обзира на удаљеност, омогућавао им је комуникацију и повезаност, али нам историјски извори ћуте о покретима Словена, самим тим и Срба који су дио те масе.2 За Србе у почетку се вјерује да су били настањени између Сале, Лабе и Одре, као и дијела Чешке у земљи Бојка (Чешка>Бохемија). Друга тврдња је да су били и у Галицији, а трећа их види код Дњестра и Дњепра. Реља Новаковић је у почетку прихватао ову прву теорију, уз могућност да су ту „од почетка“ и да су били сусједи Хрвата. Свакако су ту дуже боравили, па су многи склони да повјерују да су Готи и Германи напустили то подручје, а „празан простор“ су настанили Словени. Други наводе Хуне и Атилу (половина V в.) као узрочнике словенске (и српске) сеобе. Да ли су Срби (и други Словени) допрли далеко на запад Европе и гдје су се скрасили? Тако су настале и разне тезе о Великој Србији и Великој Хрватској, односно Бијелој и Црвеној Русији, Великој и Малој Русији, што није без подлоге у прошлости. Чини нам се да је Реља Новаковић занемарио руског слависту Јурија Венелина који је, колико се зна први, видио Велику Србију између Лабе и Дњепра у III – IV вијеку. О овој Великој Србији нема ни помена на научном скупу САНУ.3 Несторов љетопис указивао је на Подунавље као на колијевку 2. 3.

Р. Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977, ст. 5 – 22; Милорад П. Радусиновић, Руске теме у историографском дјелу Пантелије Срећковића, Митолошки зборник 14, Рача 2005, ст. 232 – 233. Велика Србија, истине, заблуде, злоупотребе, Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ од 24 – 26. октобра 2002. године, Београд 2003.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

45

Митолошки зборник 21 Словена, па су се наводно одатле раширили на три стране: запад, исток и југ. Историописи Јорнадес и Прокопије (V – VI вијек) виде Словене, Анте и Венете као један народ са три имена. Старији писци налазе Инде на низоземској обали већ у I вијеку нове ере, а незнатне језичке промјене говоре у прилог тврдњи да се ради о истом народу (Инди – Венди > Ванди – Венети – Словени > Срби). Због сличности имена многи су и Вандале убрајали у Србе и Словене. Није искључено да су Вандали, због блиског додира с Венетима преузели то име, али ће прије бити да је ријеч о Германима него о Словенима. Ако ту има и зрнце истине, онда би то указивало да су Венети, Словени, Срби дуже вријеме, бар неколико вијекова боравили на тлу Германије, или тик уз њу, задржавајући се на простору између Висле и Лабе.4 Како је могуће да су се Венети – Словени – Срби кретали „бешумно“ и „без трага“, а истовремено су посијали бројне топониме, од којих су бар два толико упадљива у римско доба и доцније, као Виндобона (Беч) и Венеција (асоцијација Винди – Венди – Венети – Словени > Срби). Опет сличност у језику с Балтима (Литванци, Летонци и ишчезли Пруси) тешко може да нас поколеба у одлуци да закључимо да су Словени били њима и географски блиски, ако запоставимо евентуалну рођачку црту. Етногенеза Словена, с разлогом сматра Р. Новаковић, не може се посматрати одвојено од етногенезе Срба, пошто још није јасно да ли се од једног имена појављују три назива: Словени, Анти, Венеди или се од имена Венеда (Венета, Хенета) искристалисала поменута два (Словени и Анти). Уколико прихватимо да су Словени од незнано кад живјели у Европи, да нико не може да докаже њихов азијски траг, а да су се пристигли из Азије Срби и Хрвати растворили у словенском мору, задржавајући своје племенско прастаро име, онда се може тврдити да је прадомовина Словена европска, тј да су прастари европски народ. Супротно од тога је индоевропско поријекло Словена и Срба. Како Плиније и Птоломеј5 виде Србе и Хрвате на обронцима Кавказа, на обалама Црног мора, Каспијског језера, код Волге говори 4. 5.

46

Р. Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, 23 – 43; Р. Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд 1985, ст. 21 – 69. Р. Новаковић, О границама Србије и српске државе у X веку, Зборник Филозофског факултета, књига VIII, Београд 1964, ст. 153 – 176; Р. Новаковић, О неким питањима граница Србије, Хрватске и Босне у X веку, Зборник Филозофског факултета VII, 1, Београд 1963, ст. 153 – 183; Нико Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја, Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд 1924, ст. 578.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Трагање Реље Новаковића о њиховом помјерању из азијских станишта ка источној Европи. Иако хронолошки и територијално неомеђени, Словени, из непознатих разлога, су се помјерили од истока ка западу. Ништа се не зна како су живјели Словени, несклони номадском животу, с ратоборним и покретљивим сусједима Германима. Нема доказа да су сви Словени били концентрисани на једном подручју, то важи и за Србе, поједина словенска и српска племена могла су бити знатно удаљена једна од других.6 Најсложеније је, свакако, питање етногенезе Протословена и Протосрба? У својим потоњим радовима Р. Новаковић удаљио се од Полабске Србије тражећи Србе и њихове трагове у сливу Тигра и Еуфрата, у далекој Месопотамији. Тиме је додао уз европски и азијски сегмент словенске и српске етногенезе. Занимљиво је да су ти Срби, од свог родоначелника Сера, како тврде неки стари српски родослови, поштовали идола Дагона. Уз то, Дагона су поштовали и Дачани, али и старосједиоци Јеладе познати као Пелазги. Ако се зна да су Пелазги у незапамћено доба старе ере из Мезопотамије преко Мале Азије допрли до Балкана, то су готово истовремено урадили и Срби. Исто тако, име Сер се налази у Прикавказју, али и у горњем току Еуфрата. Приближно хронолошки Срби се у Европи у разним варијантама појављују коју деценију при> је Христа и у првим вјековима послије Христа. Срби су се обрели на Дунаву, ту се појавила и Дагонија.7 Истраживач је Дагонију, као једно од станишта Срба, смјестио уз Дунав, добрим дијелом у Хомоље. Он је дошао до закључка да су Срби преобраћени у хришћане од половине IV вијека и да се у том мисионарству истакао бискуп Никета (Ницета) са средиштем у Ремезијани (Бела Паланка). Тиме је нагласио да су Срби доста рано почели да прихватају хришћанство. У најмери да се приближи рјешењу проблема предбалканске српске постојбине, проф. Р. Новаковић је почео да напушта првобитно чврсто убјеђење да су Срби у Полабљу живјели не само неколико вјекова, што је ближе реалности већине истраживача, него се то присутство могло мјерити периодом од миленијума, па чак и дуже. Временом, западао је, као истрајан истраживач, у све веће сумње и недоумице. Збуњивали су га и стари писци који су видјели 6. 7.

Р. Новаковић, Поводом порекла Срба у једном опису Србије из времена Првог српског устанка, Ковчежић, књига 12, Вуков и Доситејев музеј, Београд 1974, ст. 88 – 92. Р. Новаковић, Уз проблем порекла балканских Срба, Историјски гласник 1 – 2, Београд 1970, ст. 113 – 126.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

47

Митолошки зборник 21 Србе, под овим или оним именом, и ван Полабља, што је све више упућивало не само на индоевропско поријекло српског етноса, него и на јасан пут кретања из Азије ка Европи. Тако је овај истраживач и дошао до својеврсне раскрснице: први лук се протезао даље ка Црном мору, док је други лук ишао ка Малој Азији (Ликинија) и Балкану све до Подунавља. И ово раздобље није до краја разграничено, осим да је та сеоба морала да се оствари у старом вијеку нове ере, онда су они који су носили српско име били присутни и далеко од Полабља, у доњем Подунављу. У римским кар> тама IV вијека у Карпатима су помињани Serri (Срби) и Montes serro> rum (Српске планине). Мислимо да је тиме поуздано доказано да је Дунав добио назив Фисон управо због ових дошљака. Али култ Дагона изазива још већу заплетеност, јер се мјесто Дагона налази на ушћу ријеке Сенегал у Атлантик, а и мјесто Дагара налази се у Судану. Збуњује и продор Егупћана ка Кавказу (Колхида), што је у Херодотове приче уносило додатну пометњу, па и у етногенезу Словена и Срба.8 Уз то, библијски синови Ноја Сем, Хам и Јафет су повели народе, тврде стари хроничари, на три стране свијета. Јафет је наводно повео претке Словена. Упадљиво је да се на том списку не налазе Словени, ни Венеди (Хенети, Венети), ни Срби. Али ту су Илири, Трачани, Сармати, Скити, Кимери, Алани и други. Уочљиво је да су на Птоломејским картама на тлу Британије и Ирске размјештени Кимери. Главобоља британских и ирских научника настаје кад се сударе са слафонским и србофонским називима на тим картама из поменутог времена, јер не познају своје староседиоце, нити имају поуздано објашњење. Само лингвистичка разглабања, уз топониме који их прате, не доводе их до потпуног објашњења овог историјског ребуса.9 А „Повјест времених љет“ (Несторова хроника) из XII вијека Илире (Иљурце) сматра Словенима. Нестор је тврдио да су неке од Словена из Паноније и Подунавља потисли Власи (Румуни) и да су тако Словени доспјели до Висле и ту се прозвали Љахи (Пољаци). Неки подаци се преплићу: Венете сматрају Илирима, а Србе (и 8. 9.

48

*** Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955; II, Београд 1959; III, Београд 1966; IV, Београд 1971. Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци – Београд 1927; Лубор Нидерле, Словенске старине, Нови сад 1954, ст. 25

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Трагање Реље Новаковића Словене) такође држе да су Венети. Намеће се закључак да су Илири стари народ. И како то да су одједном ишчезли?! Помјерање Словена и Срба и долазак у Илирик и Панонију тешко да се десио у кратком времену, па не изгледа ни вјероватно да су Срби и Словени на брзину „прогутали“ и „асимиловали“ огромну илирско – трачанско – дачанску масу. Ако Влахе, Куцовлахе и неке друге групе, до данас очуване, сматрамо остацима старог балканског старосједелачког становништва, шта се десило са тако моћним народима као што су Илири и Трачани? Ако држимо да су Римљани постигли релативан успјех код Дачана, шта их је то омело да Илире у цјелини полатине и куд су се дјели непокорни Трачани. Како то није пошло за руком ратничким Римљаниа који би требали с лакоћом да подјарме „нецивилизоване варваре“? Или обрнуто, како су од IV в. присутни Словени „преко ноћи“ запосјели све и „почистили“ остатке Илира и Трачана и претопили их у огромну словенску масу, доспјевши у налету до Крита и Пелопонеза, кад су и византиски хроничари записали да се цијела земља пословени. Проблем није долазак Срба и Словена у старом вијеку, највећа тешкоћа је што их нема под својим данашњим именом. А кад их Аустрија у новом вијеку назива Илирима многи су склони да тврде како је то настало као плод заблуде. Да стару српску постојбину у неком времену треба тражити и ван Полабља, гдје су Срби неко вријеме били и оставили своје трагове, свједочиле би не само Српске планине у Карпатима, него и назив Бесарабија, коју руски слависта Надеждин10 доводи у везе са Белом (Бијелом) Србијом, очигледно помјерајући знатно даље на исток границе Б. Србије него што то зна цар Порфирогенит. Западније од Бесарабије, у западној Украјини, има низ топонима који су свакако србофонски, међу њима и мјесто Сербинци (на прузи Београд > Москва), између Чопа и Кијева. И то је разлог зашто не смијемо да трагање за старом српском домовином ограничимо на Полабље, мада многи топоними и хидроними с тог простора говоре да су Срби (и Словени) итекако дуго боравили ту и оставили неизбрисив траг. Управо због тога се и Р. Новаковић одлучио и преломио да освијетли Србе и у античком добу или у времену кад су они били још Протосрби и претеча народа 10. Повесть временных лет, ч. II, Москва – Ленинград 1950. Н. И. Надеждин (1804 > 1856), руски слависта који је посјетио балканске земље и оставио занимљиве записе и о Србима. Херодотова историја, Матица српска, Нови сад 1980, ст. 156.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

49

Митолошки зборник 21 који ће запосјести средиште Балкана. Ова тајанствена „Античка Србија“ заокупила је и овог зналца. Он је почео да напушта тврде ставове германске школе која је одавно пустила дубоке коријене у српској историографији. Ђаци поменуте школе или ћуте или испољавају срџбу што су се неки научници дрзнули да оспоре њихов хор који упорно понавља да су Срби из Германије стигли у VI – VII в. на Балкан. Новаковић се чак дрзнуо да истакне да је прво српско досељавање у античко доба у Подунавље и Панонију било чисто српска сеоба, а да их остали Словени, који тада и нису постојали под тим именом, нису пратили. Овим би балкански Срби, дошавши из правца Тигра и Еуфрата, прије осталих Словена, били старосједиоци који су се очигледно помјерали, па су много касније, доспјевши до Полабља кренули, из неких непознатих разлога, ка Балкану, гдје је дио њих већ раније остао. Ово отвара проблем сеобе Срба од Тигриса и Еуфрата ка Балкану, са успутним станицама у Малој Азији, Кавказу, области Црног мора, да би се, након задржавања на простору Балкана, Паноније и Апенинског полуострва, бар дио њих, запутио ка Карпатима, просторима данашње Украјине, Пољске и Германије. То изнуђује и претпоставку да су обе сеобе могуће: старија од Балкана ка Подунављу и простору између Висле и Лабе до самог Прибалтика, а онда доцније на даље до VII в. обрнута сеоба од сјеверозапада ка југоистоку. Уочљиво је да је цар Константин Порфирогенит тврдио да је тад стигла половина Срба и Хрвата. Зна се да су се Хрвати дуго касније спомињали на тлу Пољске док се нису стопили с околним Словенима. Али шта је било са Србима, кад их Несторова хроника не помиње. Новаковић је пропустио да погледа неке друге руске хронике које су донијеле вијест да је кијевски кнез Владимир негдје 985. поразио и Србе и Хрвате, свакако на подручју данашње Украјине и Галиције. Као могуће објашњење може да буде да су се Срби брже стопили с Русима или другим Словенима и изгубили своје име. Занимљива је теза неких руских научника да су се Срби у неком давном времену, крајем антике, проширили на сјевер и да су појмове Бијела Русија, Црвена Русија, па чак и Мала Русија и Велика Русија донијели ван својих првобитних станишта. Дуга старост српског имена не може се олако потиснути млађим словенским, управо због чињенице да још не знамо како се формирао словенски корпус. Антички свијет се сломио у тренутку 50

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Трагање Реље Новаковића кад су Словени изашли на историјску позорницу. Тадашњи љетописи (V – VII вијек) ништа не говоре о Србима као да су ишчезли да би се они поново нашли на страницама хроника тек након неколико вијекова.11 Истовремено читав низ народа као да је просто избрисан са географске карте. Док у средњем вијеку вијести о Србима постају све гушће, беспомоћно трагамо за несталим Илирима, Трачанима и другима, а Арбанаси као тобожњи потомци Илира не могу да оповргну чињеницу да их је тек 1043. довео из јужне Италије Грк Ђорђе Манијакос. Отад датирају први трагови њиховог етничког имена, а доцније и језика, што говори о времену досељавања. Нема сумње да су дошли из кавкаске Албаније и да нису донијели своје топониме него су преузели словенске називе, јер су их затекли на новом тлу. Постепено су Словене асимиловали и ширили своје име. Примајући ислам у већини Арбанаси су надвладали и у Скадру, некад главном граду српске Зете. Проблем српског имена, простора, настанка и ширења је посао и за будуће истраживаче. Очигледно стари српски народ, који носи древно име и јавио се незнано кад, одржао се у вртлогу времена, кроз миленијуме историјске таме, у мозаику Индоевропљана на путу њиховог преобраћања у савремене народе. Расследование Рели Новаковича границ древнеи сербскои колибели Ни название „сербы“, ни места их поселения ученые не могли разрешить вот уже на протяжение последних 500 лет. Мы обладаем незначительными источниками, множеством литературы, но историки, будь это невольно, вынуждены сотрудничать с лингвистами и археологами. Реля Новакович расследовал по поводу сербов начав с Ирана, через Кавказ и Украину, от Эльбы и Вислы — вплоть до Балкан. Он предоставил исчерпывающую критику источников и литературы и потхлестнул будущих исследователей распутать клубок загадок, которыми так изобилует сербская и 11. Реља Новаковић, Срби и рајске реке, Београд 1995, ст. 5 >62; Константин Николајевић, Први векови српске историје, Београд 2003, ст. 52; Борис Ребиндер, Живот и религија Словена према Влес књизи, Београд 1996, ст. 51; Юрий Венелин, О первом и втором нашествии завислянских славян на Русь, Чтения в Имп. Московком общeстве истории и древностей российских, № 5 – 6, Москва 1848; Милорад П. Радусиновић, Гдје је била Велика Србија Јурија Венелина? Српска слободарска мисао, број 75, јули – август 2008, Београд 2008, ст. 296 – 301.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

51

Митолошки зборник 21 славянская истории.

52

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

РЕЉА НОВАКОВИЋ И „ ЈОШ О ПОРЕКЛУ СРБА “ МАРКО АТЛАГИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: Овим радом се приказује поријекло и вријеме српског народа и Словена у контексту радова и књига проф. др Реље Новаковића заснованих на историјским изворим Српски историчари, и то у првом реду византолози и медиевалисти, задали су велике муке историографима 19. И 20. вијека, својим неутемељеним презентовањем чињеница о националитетима Балкана и југоистока Европе, који се, нажалост, преносе и у савремено доба1. (1) Они такво своје мишљење и ставове темеље на германско–хабсбуршкој и римокатоличко–ватиканској историографској школи, која је, ношена таласом њемачког национализма, а уједно и жељом за њемачким продором на Исток, приказивала Србе (Словене) као дошљаке на Балкан у 7. вијеку у вријеме цара Ираклија2. Данас, као и јучер, професори са угледних катедри за историју београдског Филозофског факултета, ограничавајући временско и просторно битисање Срба на балканским просторима, приклонили су се германско–хабзбурско ватиканској школи и тиме, занесени сјајем бечког и берлинског двора, показали сву политичку и духовну и духовну незрелост, која ће имати далекосежне последице по национални идентитет српског народа, па и његов биолошки опстанак3. Они су врло брзо прихватили правила и дух берлинско–бечко– 1.

2.

Све више се приспитују теорије германске школе о досељавању и поријеклу Срба и Словена. Разлози за њено преиспитивање последњих година више су него очигледни. Њихови археолошки, лингвистички и етнолошки налази показују да су радови и научна дјела припадника тзв. аутохтонистичке (националне) школе била ближа реалности, иако то некима звучи романтичарски. Расправе и полемике за сагледавање грешака германско–ватиканске школе види на страницма више бројева часописа „ Глас Сербоне“, који излази у Нишу, а посебно ставове проф. др Момира Јовића и његово реплицирање проф. др Радивоју Радићу.

МАРКО АТЛАГИЋ

53

Митолошки зборник 21 ватиканске школе, као једину научну истину, поготово када су у питању поријекло, име и распрострањеност Срба (Словена) и њихове сеобе4. Напросто се „удварају“ тој школи, стидећи се, свог националног поријекла. Они се, заправо, ријетко крећу из историографске успаваности, и критичкије , уз одбацивање преживјелих историографских стереотипа, почну размишљати на нов начин о проблематичним питањима српске историје (српске сеобе, прекодринском битисању Срба, времену настанка хрватства и другим питањима националне историје). У њиховим радовима доминира мишљење (теза) да су Срби селили (расељавали) пред турским освајачким налетом са једног просторно малог територија (херцеговачког, црногорско–зетског, брдског, подринско–ужичког) ка западним тзв. Хрватским земљама. Теза о аутохторности Срба у Далмацији, Горском Котару, Лици, Кордуну, Банији, Хрватској, Славонији, Срему и БиХ у потпуности је анатемисана и одбачена у заборав5. Срби су се свели на искључиво селилачки, па самим тим и реметилачки народ, који је својим дивљим упадима пустошио посједе тзв. Хрватске властеле. Такозвана српска критичка историографска (читај германска) школа, са родоначелником Ила> ријоном Руварцем, у доброј мјери је прихватила повијесна достиг> нућа римокатоличке историографске хрватске школе, која своди српство на „остатак остатака“. Српски академци с краја 19. вијека жестоко су критиковали и анатемисали српске историчаре, који су писали о српском просторном и временском битисању и распро> страњености Срба, као нпр. Милоша С. Милојевића,Симу Лукина Лазића, Пантелију Срећковића и друге6. Савремени епигони и електричари идеја германских писаца, су 3. 4. 5. 6.

54

Посебно је трагично стање историјске науке на катедри за историју Филозофског факултета у Београду, на којој се још не смију писати дисертације о Србима прије осмог вијека. Милан Будимир, О старијим поменима српског имена, Глас САН, 236 књ. 4, Београд, 1959; Грци и Пеласти, САН, књ.167/2, Београд, 1950. Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1993; Јован Деретић, Срби–народ, раса–нова Вулгата, Музеон, Чикаго, 1996. Olga Luković–Pjanović, Srbi... narod najstariji, Beograd, 1994; Милош С.Милојевић, Одломци историје Срба и српских–југословенских земаља у Турској и Аустрији, I, II, Београд, 1927; П. Срећковић, Историја Српског народа, I, II, Београд, 1884, 1888; Нико Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја, Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, Београд, 1924; Simo Lukin Lazić, Srbi u davnini, Zagreb, 1894.

МАРКО АТЛАГИЋ

Реља Новаковић и „ Још о пореклу Срба “ оправдано или неоправдано на мети аутохтоне српске историографске школе. Један од најзначајнијих историчара 20. вијека из аутохтоне српске историографске школе, био је несумњиво проф. др . Реља Новаковић7. Већ својом докторском дисертацијом о Ђорђу Бранковићу, приступао је историјским изворима друкчије од дотадашњих истраживача. Није се поводио за ауторима који су Ђорђа Бранковића називали пустоловом, и самозванцем. Новаковић је полемисао око историјске улоге Ђорђа Бранковића. Он је наводио само историјске чињенице из њемачких, мађарских, турских, руских и других извора, и није се трудио да увјери своје менторе у истинитост прикупљених чињеница. Он је уједно скренуо пажњу да наши манастири располажу драгоцјеним историјским подацима и да је велика штета што су их историографски занемарили8. Он их је користио и отклонио многе недоумице и празнине; Једна од занимљивих књига проф. др. Реље Новаковића јесте и Срби–име Срби кроз векове и просторе, објављена 1993. године у Београду, а њу је надопунио другим књигом „Још о пореклу Срба„ ,а објављена је у Београду 1992. године . У жељи да истражи и објасни једну, на изглед, чудну биљешку Карловачког родослова9, Новаковић је био свјестан потешкоћа да наведене податке протумачи, оцијени њихову аутентичност и вриједност биљешке у цјелини као историјског извора за боље познавање једног, крајње нејасног питања поријекла Срба10. Новаковић је констатовао да ми уствари знамо о поријеклу Срба веома мало, готово ништа, а исто тако не знамо поуздано којим су правцима Срби (Словени) пристизали на Балканско полуострво, а није сасвим ни јасно ни како су се распростирали на својим балканским стаништима11. Долазак Срба на Балканско полуострво 7.

Реља Новаковић, Бранковићев летопис, САН, Београд, 1960; Одакле су Срби дошли на Блаканско полуострво, Београд, 1978; Карпатски и ликијиски Срби, Београд, 1997; Србин римски цар, Београд, 1999; Срби и њихови прадавни преци, Београд, 2000; Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985. 8. Занемареност српских средњовјековних историјских извора, у првом реду родослова је вршена под утицајем бечко–берлинско–ватиканске школе. 9. Љ,.Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд–Сремски Карловци, 1927. 10. Нико Жупанић, “Срби Плинија и Птоломеја”, Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, Београд, 1924; М. Будимир, “О старијим поменима српског имена”, Глас САН, 236, Београд, 1959; Ђорђе С. Радојчић, “Доба постанка и развој старих српских родослова”, Историјски гласник, 2, Београд, 1948.

МАРКО АТЛАГИЋ

55

Митолошки зборник 21 обично стављамо у ВИ и ВИИ вијек, али из првих вијекова њиховог живота на балканским просторима има веома мало података. Има доста нејасноћа око образовања ране српске државе. Исто тако немамо право објашњење у вези са Порфирогенетовом „садасњом Србијом„ , нити са настанком и развојем појединих области као што су Дукља, Травунија, Захумље, Неретљанска област (Паганија), па и Рашка, Метохија, Босна и неки други крајеви. Ми не знамо ништа о Србима пре доласка на Балканско полуострво12. Исто тако ништа не знамо како су и гдје добили име Срби, гдје су живјели раније и колико дуго, у којој су мјери били већ развијени као етничка група, на каквом културном нивоу, којим су језиком говорили итд13. Једно од подручја која су временом била укључена у историју средњевијековне српске државе, а о чијем раном периоду знамо веома мало, спада Подунавље и то управо онај дио који се налази између доњег тока Велике Мораве, Дунава, Хомољских планина и Тимока14. О том простору имамо веома мало историјских извора, а да је тај простор био значајан веома рано говоре бројни археолошки извори. Када је проф. др Реља Новаковић обратио пажњу на једну биљешку у Карловачком родослову, чинило му се да би се неки подаци из те биљешке могли односити на горњи подунавски простор. Та биљешка гласи:“ Глагољут истини списатељи јако Лики(ни)ју Србину бити подом, Јелину мудрованијем и вса србска идолу служише Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; од Сера же Србље“. Новаковић је добио велики подстицај и инспирацију Хајнрихом Кунстманом , који је у једном раду запазио да се некадашња римска провинција Дакиа на Словенском звала Дагун, у смислу незнабожачка земља и да су у вези с тим постојали и неки „дачки Срби“. Новаковић је примјетио да је ова биљешка веома чудна, а у науци је остала незапажена, необрађена и необјашњена. Новаковић 11. Исти, Путници кроз српске земље у средњем веку (према рукопису); Heinrich Kunstman, “Uber die Herkunft der Polen von Balkan”, Die welt der Slowen Haldbjahresschrift fur Slavistik, Jahrgang XXIX, Heft, 2, 4. F.VIII, 2, Munchen, 1984. 12. Византијски извори за Историју народа Југославије, I, Београд, 1955, II, Београд, 1959, III, Београд, 1966; Ljudmil Hauptman, Seobe Srba i Hrvata, JIČ, god. III, sv. I–IV, Ljubljana– Zagreb–Beograd, 1937. 13. Петар Скок, “Константинова Србица у Грчкој”, Глас СКА, CLXXXI, Београд, 1938. 14. Реља Новаковић , О Словенима у области Балтика, Београд, 1993.

56

МАРКО АТЛАГИЋ

Реља Новаковић и „ Још о пореклу Срба “ напомиње да се знало да је Ликиније (Лициније) био римски цар15, да је Дагон прастаро семитско (блискоисточно) божанство, да су Даки (Дачани) стари несловенски подунавски народ, а да се о Серу као прапретку Срба не зна ништа поуздано, сматрало се, да су наведени подаци нашли у наведеној биљешци сасвим некритички поређани и да не заслужују да буду обрађени као историјски извор вриједан пажње. Проф. Рељи Новаковићу се ипак учинило да би наведена биљешка и поред, чудног садржаја требала бити добро проучена и оцијењена њена вриједност. Новаковић је приступио анализи биљешке из родослова, задржавајући се на свакомподатку посебно, настојећи да га објасни, а затим је образложио његово мјесто у би> љешци у цјелини. На тај начин је, на основу домаћих, па и страних извора поријекло Словена и Срба,закључио да у наведеној биљешци Карловачког родослова има појединости које могу бити и те како корисни у даљем истраживању поријекла и давне прошлости Срба. Професору Новаковићу је у наведеној биљешци највише привлачило пажњу вијест када су Срби (вса србска) служили идолу Дагону16. (16) За идола Дагона се зна да је семитско божанство настало на простору горњег Еуфрата и Тигриса, али да је његов култ био раширен и у Мезопотамији, Сирији, Палестини и Феникији. Новаковић запажа да према садашњим нашим сазнањима немамо вјеродостојних историјских извора који би указали на прапостојбину Срба негдје у Малој Азији, и уопште у сливовима Еуфрата и Тигриса, јако сумњива постаје и вијест да су срби („ вса србска“) било кад поштовали идола Дагона. Та би сумња, према проф Рељи Новаковићу и могло бити ублажена када би се доказало да каснији европски, односно балкански Срби могу имати везе са Плинијевим и Птоломејевим Сербима и Сервијанима, који су у I и II вијеку нове ере констатовани као кавкаски народ уз претпоставку да су тамо боравили још и далеко прије наше ере17. Подаци у споменутој биљешци Карловачког родослова постају још интересантнији када имамо у виду да наш родослов биљежи да су Срби (Србље) постали од неког претка по имену Сер, јер неки 15. Реља Новаковић, Србин римски цар, Београд, 1999. 16. Исто 17. Нико Жупанић, “Срби Плинија и Птоломеја”, Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, Београд, 1924.

МАРКО АТЛАГИЋ

57

Митолошки зборник 21 научници тврде да коријен ријечи Серби и Серреи (Плиније) и Сербои (Птоломеј) гласи Сер, уствари баш онако како Карловачки родослов назива тобожњег претка Срба. Новаковић је примјетио да се у Кавказу зна за Лезгинску групу аутохтону и да Карловачки родослов спомиње једног женског претка по имену Легга. Новаковић спомиње када жели да сазна има ли какве основе доводити кавкаске Србе у везу са Дагоном, и основе јерменског историчара Мозеса (Мојсеја) Хоренског18 који на једном мјесту казује о давним упадима кавкаских народа Алана и Булкара–Венда у Јерменију и о насељавању неких од њих на јерменском простору, углавном сјеверном. По Новаковићу овакви подаци јерменског историчара Хоренског могу бити интересантни за наше питање ако прихватимо теорију по којој су Срби аланско племе, јер ако је тако онда су се неки Срби као кавкаско племе, заједно са Аланима, дошавши на простор старе сјеверне Јерменије (Велика Јерманија), могли наћи не много далеко од изворних дијелова Еуфрата и Тигриса и тамо временом пасти под утицај култа идола Дагона. Оваква претпоставка, по Новаковићу је у складу са убјеђењем Милана Будимира да би најстарије коријене имена Срби требало тражити у Малој Азији, при чему Будимир посебно истиче анадолски простор. Новаковић сматра да би било веома значајно утврдити да ли постоји негдје у малоазијском простору храм „сербица–бога Дакског „, којег спомиње наш Милојевић. У том случају ова слика би била знатно увјерљивија. Они који вјерују да име Дагони(је) и Дакије потиче од назива божанства Дагона, указују у исто вријеме на вјероватноћу да је још перзијски цар Дарије И (ВИ вијек п.н.е) приликом похода на европске Ските (сјеверно од Црног мора) могао из Мале Азије повести између осталих народа, и дио протосрба, који су, послије Даријевог неуспјелог похода приликом повлачења у Азију, могли задржати у подунављу и измијешати се са Дачанима (Дакима) који су од тог времена и сами могли прихватити култ Дагона и по њему бити названи Дагони19. Новаковић је имао задатак да истакне, не само да ли су неки Срби још у Малој Азији постали обожаваоци идола Дагона, него и да 18. Исто 19. В.Чајкановић, Да ли су Срби знали за идоле?, Српски етнографски зборник, књ 31, Београд, 1924.

58

МАРКО АТЛАГИЋ

Реља Новаковић и „ Још о пореклу Срба “ ли је у Подунављу, у непосредном сусједству Дакије, било Срба можда прије досељавања Словена на Балканско полуострво у VI и VII вијеку; Новаковић је настојао да докаже да је Срба у сваком случају било између Велике Мораве и Тимока много прије него што је тај простор био обухваћен средњовјековном српском државом и појмом Србије. Проф. Новаковић сматра да српски хроничари не називају, без разлога, римског цара Ликинија (Лицинија) Србином. Лицинија, поријеклом Дачанина, домаћи родословци могли су назвати зато што је владао Подунављем гдје су уз Дачане доста рано могли бити настањени и неки Срби. У вези са споменом Ликинију, Новаковић је покренуо питање довођење Немање у родбинску везу са њим преко Беле Уроша, при чему је дао тумачење како је могла настати таква вијест у нашим родословима и љетописима да Немања води поријекло од Лицинија. Новаковић се је позвао, враћајући се спомену Драгона као могућем прадавном идолу неких Срба у Подунављу, и на неке специфичне обичаје у сјевероиосточној Србији, сјеверозападној Бугарској и југозападној Румунији. Ти култни обичаји, за које истраживачи тврде да потичу из прастарог паганског вјеровања и да су заступљени само на том простору, као нпр. просипање воде и сахрањивање под прагом, па и неки славски обичаји („кољиво„), веома много подсјећају на оно што у Библији (Стари Завјет), пише о Дагону, али и на тумачењу да је Дагон бог жита и „бог–риба“, па и бог водених дубина. Новаковић сматра да се облици главе у виду рибе у Лепенском Виру могу можда довести у везу са Дагоном као богом чије се ликовне представе налазе у виду комбинације човјека и рибе20. Новаковић сматра да се треба задржати и на појму Маријана, на који су неки истраживачи различито тумачили његово значење. Узимајући у обзир што је о њему рекао Беџика Хрозни, и Милан Будимир, Новаковић указује на још један спомен Маријана који може да буде занимљив. На једном мјесту, под насловом Аријци ( најранији Индијци ) у Сирији и Мезопотамији, истиче се да се из натписа пронађених у Боказкеју сазнаје да је у другом миленијуму п.н.е на хетитском простору поред Хетита и Лувија боравио и други, 20. Драгослав Срејовић, Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу, Београд, 1969.

МАРКО АТЛАГИЋ

59

Митолошки зборник 21 индоевропски народ, један освајачки аријски народ који је образовао владајући слој у држави Khurri i Mitanni и, вјероватно у вези ранијим освајањем државе Khurri у Сирији и Палестини, тамо је тај владајући слој ( аријски ) наметао сиријским и палестинским градовима своје династе. Као доказ да је ријеч о освајачима из Индије, Новаковић наводи уговор који је хетитиски цар Супилулиумос око 1380. године пр.н.е склопио са краљем Мативазом из државе Mitanni, када су као свједоци у заклетви, уз домаће богове, позвани и богови Митра ( Mitrashsil ), Аруна ( Aru> nashshil ) Индара и Nashattijanua, за које се каже исто што и индијски богови Митра, Индра и Nasatya. Новаковић каже да је ту ријеч о боравку Индијаца у хетитској држави што доказују и таблице из архива у Баказкеју у којима је описан поступак са коњима и колима приликом такмичења, а који је забиљежен на индијском језику. Тако је трка у једном кругу забиљежена са aikvartanna (старо–инд. eka– h=1); у три круга teravartanna (tray–ah=3); panzartvanna (pan–c=5); shattavartana (septa–7) итд. Поред овога у натпису се спомиње и један слој војничког племства назван Маријани, који је имао значајну улогу у Сирији и Khurri–Mitanni, чији назив потиче од старе индијске ријечи marya–младић, херој (hera). У том натпису наводе се и имена неких владара у Палестини, Сирији, и Мезопотамији који су аријског поријекла. Из ових примјера неки научници закључују да су у својим кретањима најстарији Индијци доспјели у Мезопотамију и Сирију, гдје је у II или III миленијуму пр.н.е био центар краљевства Khurri–Mitanni21. Новаковић наводи и чињенице да је E. F. Weidner у вријеме када је Хрозни дешифровао хетитско писмо, изјавио да је „хетитски несумњиво кавкаски језик“. Имајући ово у виду Новаковића је привукла пажња бројних примјера хетитских ријечи, као што су отац (attash) и вода (vadar) и многе друге помоћу којих хетитски језик научници сврставају у индоевропски, било преко грчког и латинског или готског и њемачког или санскритског, при чему најчешће наводе примјере као што су: куисх куит, латински: qуис, qуид (ко што); кuish, kuish, kuit, kuit, латински: quisquis, quidquid (свако, који било); mish, –tish, латински: meus, tuius (мој, твој); итд. Истраживачи како наводи Новаковић, су настојали истражити, 21. Исто

60

МАРКО АТЛАГИЋ

Реља Новаковић и „ Још о пореклу Срба “ помоћу језика утицаје других народа на Хетите, па су се опредијелили за став Хетити припадају најстаријим европским народима, који су напустили најранију индоевропску постојбину на сјеверу, али су већ тамо дошли у додир с другим народима. Поједини истраживачи сматрају каже Новаковић, да је највећи међусобни утицај на писмо и језик, настао преко домаћих језика у Малој Азији са чијим су творцима Хитити били у додиру око 1000 година, али не искључују могућност да добар дио неиндоевропских ријечи у хититском језику потиче још из времена када су Хитити заузели своју најранију индоевропску постојбину. Касније, у другој половини III миленијума пр.н.е када су Хитити прешли преко Кавказа или Босфора и дошли у Малу Азију, тамо су похарали домаће становништво, чији је језик извршио утицај на Хитите. Уједно су Хитити дошли у дотицај са асирско–вавилонским насеобинама у Малој Азији, од којих су примили клинасто писмо, вјерске утицаје и културна добра и многе ријечи из домаћег језика. Новаковић, напомиње да је Милан Будимир с правом настојао да макар лингвистичким путем докаже да, када је у питању поријекло Словена, а прије свега Срба неке коријене треба тражити и на малоазијском простору. Новаковић, констатује да би и подаци у Карловачком родослову могли бити врло корисни у даљем трагању за рјешењима који би колико–толико освијетлили још увијек нејасно поријекло Срба. Узимајући у обзир све појединости, које је у својој књизи „Још о пореклу Срба“, Новаковић изнио посебно у поменутој биљешци Карловачког родослова. Он је устврдио да првобитно нису сви Срби морали припадати словенској етничкој скупини, већ да су се временом „пословенили“, приближно на начин на који указују неки историчари који су убијеђени да Срби (и Хрвати) нису поријеклом Словени. На концу Новаковић на крају указује да би било корисно размислити и о археолошком налазишту Лепенски Вир као могућем централном култном мјесту (храму?) на којем су становници тога дијела подунавља приносили жртве у виду риболиких глава своме идолу, божанству водених дубина. Проф. др Реља Новаковић, припада слободномислећој интелек> туалној елити ослобођен свих временских ограда, и не само њих, и на тај начин шири видике српског искона. То чини врло лако, ненаметљиво, низајући чињенице које саме стварају слику о Србима, МАРКО АТЛАГИЋ

61

Митолошки зборник 21 њиховом почетку и њиховој историјској вертикали. Чини ми се да данас историчари требају поклонити више пажње грчким и римским историчарима који говоре о Србима, а исто тако, не мање важне су и мапе и географске карте, које нису правовремено коришћене. Проф Новаковић, је своје дјело подредио историјским изворима и чињеницама прикупљеним са великог подручја, при чему је показао изванредно методолошко мајсторство.

62

МАРКО АТЛАГИЋ

ЗАПИС О РЕЉИ НОВАКОВИЋУ ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ (НОВИ САД) Уприповеци Мост на Жепи Ива Андрића прича се, међу осталим, и шта се десило кад је мост на Жепи био готов. Сви су похитали да виде небично лепу грађевину у пустом крају. Многи од њих сетили су се неимара моста и зажалили су што га боље нису загледали док је био жив. Мени се током живота више пута нешто слично десило. И кад је Реља Новаковић отишао са овог света, зажалио сам што се нисам са њим срео још неки пут. А срео сам се са њим уживо свега два пута. Једном је то било у дому Мирославе Петровић, његовог издавача, на Новом Београду. Други пут сам га срео у Новом Саду, кад је добио награду „Лаза Костић“. У Мирославином дому сусрет је био сасвим случајан. Стари човек обраћао је пажњу на мене само колико пристојност захтева. Проговорили смо свега неколико реченица. Није ишло. Реља је тада приређивао своје важно дело, Атлас уз најстарију историју српског народа до 9. века, које никад није изашло. Издавач је, колико се сећам, имао обећање од пријатеља из Америке да ће за овај подухват добити око 10.000 долара. Обећање није испуњено. Тако смо, за сада, остали ускраћени за неопходно дело једног од најдрагоценијих српских историчара. У току тога кратког сусрета Реља није дизао поглед са неких историјских карата у боји пред собом. Показивао ми је једно место на њима. „Видите: лепо пише Винди“. Колико се сећам, показивао је неко место негде у Померанији. Затим ми је показао на место у дугом делу карте: „Пише јасно Серби. Погледајте!“ Бацио сам поглед на део карте на које је прстом показивао. Само, разуме се, да покажем да га слушам и да његово понашање разумем. Том приликом је рекао још једну важну реченицу. „Не ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

63

Митолошки зборник 21 може тек тако нестати један тако бројан народ као што су Илири. Шта је било с њима?!“ У мом доживљају овог сусрета, остало је нешто још важније од ових детаља; чини ми се за овог историчара још карактеристичније. То је била страст истраживача која се показивала кроз речи и гестове. Историчар, баш као и и онај неимар из Андрићеве приповетке, стално је бдео над својим папирима. Ништа га друго толико није интересовало. Реља се тих година приближавао својој деведесетој години. У то време био сам председник жирија за доделу награде „Лаза Костић“ на новосадском Салону књига. На то место су ме довели новосадски песници Павле Поповић, Раша Перић и Ненад Грујичић. Ова част и обавеза ми је припала као аутору једне од ретких књига о овом великом човеку: Живот песме Лазе Костића „Santa Maria della SaluT te“ (1981), која је доживела да буде цела прештампана у књизи Триптих о Лази Костићу (1990). Као и други чланови жирија, морао сам и ја да правим компромисе. Али сам успевао и да се изборим да награде добију и неке књиге и аутори до којих сам посебно држао. Тако је било и 1998. године. Тада су аутори издавача „Мирослав“ из Београда добили две награде „Лаза Костић“: Реља Новаковић за књигу Непознати Црњански (награда за историју) и Зоран Костић за књигу Огњени трозубац (награда за поезију). Награде са именом Лазе Костића биле су додељиване на свечани начин у Градској кући у Новом Саду. Мирослава Петровић и Реља Новаковић седели су, међу награ> ђенима, у средини првог реда. Прилика је била таква да нисам могао да овим заслужним људима посветим довољно пажње. Са њима се дружила моја супруга Вера, такође Мирославин аутор. Овај случај треба поменути између осталог зато што су великог историчара Рељу Новаковића награде, по правилу, заобилазиле. Награда „Лаза Костић“, како сам схватио, била му је прва и једина. Чуо сам да је стари историчар био задовољан што је бар неко обратио пажњу на њега и његово дело. А била је задовољна и Мирослава Петровић, издавач књига које жирији, смишљени за официјелне награде, обично заобилазе. Као што и онај приповедач везирове и нeимарове судбине зна доста о томе како се везирска места стичу, тако и ја знам доста о томе како се награде додељују. 64

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Запис о Рељи Новаковићу (Искористићу неку другу прилику да о овим својим сазнањима нешто и посведочим). Књига Непознати Црњански Реље Новаковића говори о четири чланка великог писца које је НИН објавио 1964. године непосредно пред његов повратак из емиграције. Ја се тих чланака сећам, а сећам се и свог утиска о њима. Ови чланке сам доживљавао посве другачије од оних дела Црњанског која су била посвећена нашим темама. Управо због тих књига, Црњански је, још од гимназијских дана, за мене био велики писац. Отуда сам спадао међу оне који су са радошћу очекивали његов физички повратак. Али чланци у НИН–у деловали су збуњујуће. Падало ми је на памет и да је велики писац покидао везе са стварношћу па пише нешто што није могло бити. Славофони и србофони називи места на тлу Велике Британије, то ми је у оно време изгледало немогуће. У то време се још није говорило ни о нордиској школи нити је неко помињао постојање некакве аутохтонистичке српске историјске школе. А ја сам управо те године био завршио Филозофски факултет. О једном од најзначајнијих истраживача српске народне поезије, Милошу С. Милојевићу, на пример, у то време се уопште није говорило. Проћи ће скоро две деценије да Милојевића читам. Ове теме постале су привлачне тек са појавом нових представника српске самородне историјске школе: Олге Луковић –Пјановић, Јована И Деретића, Светислава Билбије, Радивоја Пешића. Старији од поменутих, Реља Новаковић, постао је пред крај живота један од главних и заговорника и обновитеља те школе. Књигом Непознати Црњански он је унео више светла у непрекинуту нит ове значајне оријентације у српској историографији. Показаће се и као значајна чињеница да историјски, на челу наше обновљене самородне (аутохтонистичке) школе, стоји једно велико име, и један велики човек и писац, Црњански. Неким поводом, који сам заборавио, у селу Српски Итебеј, у Банату, на самој граници са Румунијом, била је 29. септембра 2000. приређена једна свечаност у част Црњанског. Сам Милош нема неке непосредне везе са овим селом. Али из њега потичу његови преци, Црњански, у њему се родио његов отац Тома Црњански. Итебејци желе да сачувају успемену на своје Црњанске, па и на најзначајнијег међу њима. Ученици Основне школе, која је носи име Милоша ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

65

Митолошки зборник 21 Црњанског, приредили су изванредан реситал, достојан писца па и сваке школе или културног места на свету. А само село је за лагодан живот тако привлачно да сам пожелео и да се у њему скрасим. Био сам у екипи која је говорила нешто о Црњанском. Говорили су, ако се добро сећам: Радослав Братић, Милосав Шутић, Зоран Аврамовић, Мирољуб Јоковић. Желео сам да мештанима Српског Итебеја (недалеко од њега је Мађарски Итебеј), и поштоваоцима писца Црњанског и породице Црњански, укажем на још једну димензију, углавном непознату, великог писца. Па сам им у ствари препричао откриће Реље Новаковића из књиге Непознати Црњански, помињући, наравно, и стварног аутора овог виђења. Имао сам утисак да је моје излагање оставило већи утисак на публику од излагања мојих садругова који су, иначе сви говорили лепо али о познатом Црњанском. Нисам очекивао да ће ико у овом месту знати и за Рељу, за аутохтонистичку школу, или за преокупације историчара Црњанског. Испоставило се, међутим, да сам се прварио. Нашло се бар пет –шест мештана који су били заинтересовани за оно што сам говорио и који су могли са мном равноправно, с познавањем, да разговарају и овом непознатом Црњанском и о тада посебно интересантној самородној школи српских историчара. Овим сусретима био сам пријатно изненађен. Схватио сам да и ова школа има велику резерву у оним непознатим људима који са страшћу прате интересантна збивања на научном нивоу. *

*

*

Реља Новаковић (1911 –2003) оставио је за собом обимно научно дело. То потврђују и биоблиографски подаци о њему више пута објвљивани у његовим последњим књигама. У његовом обимном делу ипак постоји нешто што је најважније. То су радови из области српске историје из преднемањићког периода. Тим периодом се мало људи код нас и у свету бавило. Ови радови морају стога да буду драгоцени са чисто историографског становишта. Преднемањићским периодом се ја нисам бавио; немам ниједан рад из те области. Могло би ми се, отуда, замерити да се, прихватањем позива да учествујем на научном скупу посвећеном овом историчару, мешам се у нешто за шта нисам стручњак. Па ипак, 66

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Запис о Рељи Новаковићу постоји и нешто што ме, и у стручном погледу, са овом значајним личношћу повезује, па на неки начин и обавезује да и сам изложим извесно виђење његовог дела. То нешто је херменеутика, а затим и дисциплина о Србима, србистика. Херменеутика је дисциплина која се бави проблемима разумевања и тумачења. Сви се, додуше, бавимо у некој мери херменеутичким пословима. Јер смо често у ситуацији да тумачимо гестове и речи других. Понашамо се се као херменеутичари чим се бавимо осмесима, погледима или речима ближњих. Али са проблемима тумачења посебно се срећу они који истражују историјска документа. Једна од мојих професионалних обавеза, коју сам добио још као асистент 1971. године, била је да се на семинарским часовима бавим тумачењем (интерпретацијом) књижевних текстова, посебно песама. Тумачење текстова, другим речима херменеутика, у то време је била вештина која нам је долазила из Загреба, а у Загреб је долазила из немачке педагошке праксе (Штајгер, Кајзер). Могао сам убрзо да откријем да ми та вештина није била непозната. Богдан Поповић се том вештином служио још на прелазу 19. и 20. века. Накнадно сам спознавао да Срби имају дугу и лепу традицију у овој области. У овом умећу су се посебно истакли неки од првих људи у историји Српске православне цркве. Владика Никодим Милаш, на пример, на блистав начин тумачио је историјску појаву Ћирила и Методија још 1881. године. Кад су почела да до јавности допиру некад објављена дела Владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, показало се да у тој области имамо ненадмашне људе. И сада се дивим вештини и ниивоу тумачења прве реченице молитве Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! коју је у Номоканону оставио Свети Сава. И моје бављење овом делатношћу довело је до неких резултата. Да поменем бар две књиге: Живот песме Лазе Костића „Santa Maria della Salute“ (1981) и Реч и корелатив (1983). Има зато основа два тврдим да Реља Новаковић и ја имамо нешто заједничко: бављење тумачењем, херменеутиком. Новаковић није ни једини ни редак наш историчар који се бавио тумачењем докумената. Али се ипак међу њима издваја по томе што се највише бавио историјским периодом где су документни и ретки и штури. А то је историјска географија, поготово она која се ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

67

Митолошки зборник 21 тиче преднемањићког периода. Релативно је мало старих историјских карата и релативно је мало и других историјских докумената из тога периода. Из ове чињенице проистиче и задатак историчара да из тога мало извуче што више, и информација и објашњења. Међу разним дефиницијама критике постоји и једна незаобилазна која се често цитира. Она потиче од великог енглеског писца и теоретичара Елиота, из есеја о Хамлету, а парафразирана гласи: Задатак је критичара да читаоца снабде чињеницама које би иначе пропустио. Критичар је онај који има смисла за чињеице. Реља Новаковић је имао високо развијен смисао за чињенице. Умео је да открива чињенице и да их повезује. Сличан смисао налазим још код једног великог нашег човека: код Анице Савић Ребац, класичног филолога, која се бавила предплатонским периодом у Јелина. У откривању истине о Србима, поготово онима из преднемањићког периода, Реља Новаковић је имао на располагању пре свега старе карте. Верујем зато да ће пун обим његовог истраживачког рада показати тек кад буде објављен његов Аталас. Али и поред тога, многе од карата из њега су нам познате: објављене су у његовим бројним књигама. Из тих карата се јасно види да се и порекло и простирање Срба никако не може сводити на уско подручје око Карпата са којег су наши преци, тобоже, дошли на Балкан у 6. веку. Увид у старе карте сведочи да о Србима постоји мноштво трагова и у другим деловима света. Новаковић је, у откривању ових трагова, поступао слично његовом гимназијском професору Црњанском. Као што је на основу старих карата Црњански открио многе србофоне и словенофоне називе места на тлу Велике Британије, тако је чинио и његов ђак и поштовалац Новаковић. Али он се, у свом открићима, није задржавао на једном релативно малом подручју као што је Велика Британија. Он је обраћао пажњу и на скандинавске земље, и друге европске просторе, али и азијске просторе. Откривене чињенице рушиле су предрасуде о младости српског народа, као и о том да су Срби на данашње просторе дошли из области Карпата. Подаци са карата, па и они Птоломеја и Плинија, показивали су да је истина о далекој прошлости српског народа много сложнија. 68

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Запис о Рељи Новаковићу Увиде које су нудиле старе карте, подупирали су, такође ретки, записи старих аутора као што су записи Јордана и Прокопија из 6. века и Баварског географа из 9. века. Ови записи су, и речима, потврђивале идеју о широком распростирању српског односно словенског народа у најдубљој прошлости. У склопу тих чињеница посве природно и убедљиво делује мишљење грчког историчара Лаоника Халкохондила из 15. века који је говорио о Србима као народу који је и најстарији и најраспрострањенији. У позним годинама Реља Новаковић је још више посветио домаћим изворима, посебно старим српским родословима какви су покупљени у оних седам књига старих записа и натписа Љубомира Стојановића. Претераће се ако се каже да се вредност тих докумената само слутила до појаве Реље Новаковића. Али је он свакако чинио више и страсније од других да и ови записи проговоре. Оно што код Новаковића посебно импрсионира то је његова спремност да се посвети и враћа подацима, да разматра њихова скривена значења, или открива њихове везе са другим подацима. Имам утисак да се Новаковић, међу другим историчарима, не одликује тиме што је открио много нових чињеница, већ као научник који је много размишљао над познатим чињеницама. Понашао се при томе као добар херменеутичар. За његов начин рада можда су најкарактеристичније две његове обимом мале књиге: Карпатски и ликијски Срби (1997) и Србин — римски цар (1999). У обема је главни јунак римски цар Ликиније, зет и сувладар Константина Великог. И пре Новаковића, у историографској литратури, ова личност довођена је у везу са Стефаном Немањом. Али је та веза некако била неубедљива и натегнута. На основу ње се није много померала тврдња да су Срби млад народ чија историја потиче од досељавања на Балкан. Овакво виђење се обично везује за тезу Константина Порфирогенита да су Срби на просторе где сада живе дошли на позив византинског цара Ираклија. Историјска појава Ликинија дала му је прилику да своју тезу што убедљивије изложи. Он је то чинио на основу честите интерпретације историских докумената. Српска самородна историјска школа била би значајна и без доприноса Реље Новаковића. Али је Новаковић открићима припадника самородне школе додавао још један значајан тег: тег херменеутике. Ова школа је ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

69

Митолошки зборник 21 са његовим делом добила на тежини и аргументованости. Његове књиге вреди читати и због саме интерпретације. Моје ангажовање последњих година на обнови србистике такође ме је доводило у везу са изучавањима професора Новаковића. Србистика је дисциплина која треба да се систематски бави Србима и српским темама кроз историју, али и у данашње време, слично као што се друге националне филологије баве другим народима, посебно европским. Задаци које ова дисциплина носи захтевали су од њеног историчара (какав сам нужно постао, пре свега у књизи Увод у србистику) да има увид у целину проблема. Са овог становишта морао сам да сагледавам и домете и ограничења самородне или аутохтонистичке школе, па и Реље Новаковића. Припадници ове школе, по правилу се баве старијим периодима. То значи да се њихова истраживања заустављају негде до модерног доба, конкретније до 18. или почетка 19. века. А то значи да им измиче целина проблема, посебно она друга половина која се тиче модерног доба. Припадници ове школе, на пример, често се позивају на открића Павла Јозефа Шафарика, и то чине с пуним правом. Али они често запостављају чињеницу да је сам Шафарик био један од утемељивача и славистике и србистике и да је деловао баш у време када су се рађале и конституисале и друге националне филологије. То је време значајно и по томе што је довело до поимања и формирања савремених европских, а поготово словенских нација. Шафарика, као целовиту појаву, отуда не треба схватити као некога ко омогућује само поглед у старија доба словенских народа, поготово српског. Шафарик је кључни филолог који отвара поглед и у новија времена, па и она у којима данас живимо. Овај Хердеров доследни следбеник, и настављач, у центар својих истраживања имао је у виду најбитнију карактеристику сваког народа, његов језик. Да се народи идентификују по језицима које говоре, то је истина која се може често срести у старим натписима и записима. Трагове тих знања налазимо и у текстовима Реље Новаковића. Али он тим траго> вима није посвећивао довољно пажње. Више је пажње посвећивао именима. Рељу Новаковића је мучило једно велико питање: ко су били Илири? Шта је било или могло бити са једним великим распростртим народом као то су Илири!? И на то питање није могао 70

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Запис о Рељи Новаковићу да нађе одговор ни у тумачењу старих карата или старих записа, страних или домаћих аутора. Увид у целину европске и српске историје показује да се део одговора може наћи у документима новијег доба. Много је докумената о употреби назива Илири који су нам доступни, у нашој земљи, посебно у Архиву Војводине. Тим именом су називани углавном народи који и данас насељавају подручје старог Илирика. У Аустријској царевини, међутим, именом Илири називани су скоро искључиво Срби разних вера, а њихов језик илирски. Привилегије које су аустриски цареви давали Србима гласе на Илире. Патријарх српски назива се патријархом илирским. Језик којим су Срби говорили се назива илирски. А тако се, у тим документима, по правилу не зове ни језик Словенаца, ни Хрвата, ни Бугара, а поготово Шиптара. Овај податак говори и где треба, пре свега, тражити континуитет народа који се некад звао Илири, односно где треба видети бар његово језгро. Још је Копитар, пре него што се повезао са Вуком, језик Доситеја називао илирским. После је, као и Вук, исти језик називао српским. Касније, Хрвати у илирском покрету (илирци) су прихватили српски језик, али су га називали онако како га је звала званична Аустрија: илирски. После је хрватска филологија овај језик називала хрватским или српским. Још сам ја учио, на студијама, да се име Илири односи (скоро искључиво) на Хрвате. Ови примери указују да се конци идентитета ипак могу похватати, ако се има у виду целина. Компликована историја Илира и народа старих времена, сигурно ће моћи да покаже да народи и и њихови језици нису олако нестајали, него да су се само јављали под другим именима. И то је проблем који треба честито истраживати. Обнављање србистике показује да истина о Србима није сложена само кад су у питању старији периоди, где нема много докумената, већ и ови новији, где је много докумената, али мало честитих херменеутичара. У састављању мозаика о тој целини драгоцени су напори честитих историчара као што је био Реља Новаковић.

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

71

Митолошки зборник 21

72

ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

РЕЉА НОВАКОВИЋ, ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ У КРАЉЕВУ (1947Z1949) ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ (КРАЉЕВО) Апстракт: После завршетка Другог светског рата и успостављања режима „народне власти“ велика пажња посвећена је образовању и васпитању младих генерација. Усредсређеност на питање функционисања просвете утицала је да представници власти врло пажљиво бирају професоре и носиоце просветних власти. Тако се и десило да од 1945. до 1949. године Гимназијом у Краљеву руководе знаменити делатници српске културе и науке Радослав М. Веснић и Реља В. Новаковић. Од јесени 1945. до новембра 1947. године директор Гимназије у Краљеву је био Радослав М. Веснић. Још од маја 1946. године, и поново 29. маја 1947. године, директор Веснић је тражио премештај у Народно позориште у Београду.1 У новембру 1947. године извршена је примопредаја дужности између Радослава М. Веснића и Данице Коларевић, професорке историје и вршиоца дужности директора гимназије. У међувремену је достављена одлука Министарства просвете Србије о постављењу Реље В. Новаковића на место директора краљевачке Гимназије.2 Реља Новаковић, рођен 15. маја 1911. године у Обреновцу, од оца Видака и мајке Милеве, завршио је 1935. године Филозофски факултет у Београду на групи за историју. Уочи Другог светског рата радио је у Вишој самоуправној гимназији у Прилепу и 1941. године положио професорски испит. За време Другог светског рата био је заробљен од стране Немаца.У заробљеничким логорима у Немачкој је радио на организовању Гимназије.3 После повратка из заробљеништва радио је као вршилац дужности директора (1945) а 1. 2.

Историјски Архив Краљево 1944.1945,1946,1947, 105 и 252. Исто, 340.

ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ

(даље

ИАК)

Инв.бр

2

Деловодни

протокол

73

Митолошки зборник 21 потом и као директор Гимназије (1946>1947) у Петровцу на Млави. У јесен 1947. године постављен је за директора Гимназије у Краљеву.4 Зашто је Реља Новаковић премештен из Петровца на Млави у Краљево и којег је тачно датума преузео дужност директора? У доступним изворима постоји неколико неусаглашених података. У документацији Министарства просвете Србије наводи се да је 10. октобра 1947. године Министарство просвете донело одлуку да Реља Новаковић буде постављен за директора Гимназије у Краљеву и да је он истог дана ступио на дужност.5 У Деловоднику краљевачке Гимназије наводи се да је тек 25. новембра 1947. године достављена одлука Министарства просвете Србије о постављењу Реље Новаковића за директора Гимназије. 6 У оба документа приметне су крупне грешке о личним подацима за Рељу Новаковића. У картону промена на положају отац Реље Новаковића је уписан као Видан, док је у деловоднику краљевачке Гимназије уписано да се „доставља одлука о постављењу за директора Јовановић Реље, директора гимназије у Петровцу на Млави“. У деловоднику Гимназије у Краљеву за 1948. годину тек је под 12. јануаром 1948. године заведено да је Реља Новаковић примио дужност од Данице Коларевић, вршиоца дужности директора.7 Сам Реља Новаковић је био прилично изненађен одлуком Министарства просвете: „ Кад сам као директор Гимназије у Петровцу на Млави, после кратког службовања, добио решење да сам премештен за директора Гимназије у Краљеву био сам веома изненађен. Размишљао сам и питао се у себи где сам то погрешио, али сам убрзо сазнао да уопште није у питању нека грешка у школском послу или политичке природе, већ је једноставно прорадила „веза“ којој ни тада ни касније нисам био вичан“.8 Сасвим је сигурно да Реља Новаковић постаје директор Гимназије у Краљеву на крају првог полугодишта школске 1947/48. године и то због покретања политичке везе која је имала за 3. 4. 5. 6. 7. 8.

74

Овај податак Реља Новаковић износи у писму директору Гимназије у Краљеву Милораду Сенићу од 11. јуна 1999. године, 1 (даље писмо М.Сенићу) Подаци о биографији Реље Новаковића налазе се Архиву Србије > Министарство просвете(даље АС МПс) Службенички картон и картон промена на положају бр.62532. АС, МПс, Службенички картон и картон промена на положају бр.62532. ИАК, Инв. бр 2, Деловодни протокол 1944,1945,1946, 1947, 340. ИАК, Инв. бр.4, Деловодни протокол, 1948, 5. Писмо М. Сенићу, 1.

ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ

Реља Новаковић, директор Гимназије у Краљеву последицу његов премештај из Петровца на Млави. О периоду директоровања у Петровцу на Млави, Реља Новаковић је записао интересантна запажања: „Док сам био директор Гимназије у Петровцу на Млави ма колико да је читаво подручје политички реаговало на различите начине, Гимназија је некако била доста поштеђена од различитих утицаја и удара ... Моје активно укључивање у атлетику и фудбал, ма колико да је запрепашћивало просветне власти у Београду, није изазивало никакво ремећење нормалног рада Гимназије као просветне и васпитне установе... У Краљеву је, међутим, на моју жалост, живот и рад сведен на испуњавање готово искључиво школских обавеза“ 9 У школској 1948/49. години Реља Новаковић је доживео две корените промене у Краљеву. Град је променио име у Ранковићево а Гимназија је подељена на Мушку и Женску Гимназију. Директор Мушке Гимназије је био Реља Новаковић а директор Женске Гимназије је био Никола Красојевић, бивши директор Учитељске школе у Крагујевцу.10 О овим променама Новаковић је забележио: „ Посебан догађај доживљен је онога дана кад је на свечаном скупу назив Краљево промењен у назив Ранковићево. Ако је том приликом неко и био против мудро је ћутао“.11 После једногодишњег директоровања у Краљеву (Ранковићеву), Реља Новаковић је 1949. године прешао у Министарство за науку и културу НР Србије као начелник Наставног одељења.12

9. Исто, 3. 10. Гимназија у Краљеву 1909T1999, Драгољуб Даниловић, „Пола века гиманзије у социјализму“, Краљево 2000, 216. 11. Писмо М. Сенићу, 4. 12. АС, МПс, Службенички картон и картон промена на положају, бр. 62532.

ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ

75

Митолошки зборник 21

76

ДРАГОЉУБ ДАНИЛОВИЋ

ОСТАЛА МИ ЈЕ ЈЕДНА ТУГА ВИДОСАВА ТОМИЋ (БЕОГРАД) Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу. Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога дa се каже, али ми Вида не да.“ Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг. Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало оћутао, а онда се обратио камери и нама: — Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић — амерички Србобран1. Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први 1.

СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци.

ВИДОСАВА ТОМИЋ

77

Митолошки зборник 21 писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао. И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање. Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао. Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: “Молим вас закључајте врата, искључите телефон.” Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се “ту мора да остане”. Кажем: “Мића може да иде кући.” “Не, сви останите ту.” Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: “Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.” Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: “Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?” Каже: “Њена писма.” “Па што ми не кажете.” Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. “Ево.” Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд. Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда. На моју несрећу, та писама су остала ту... копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати. Ја одем после неколико месеци, па кажем: “Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига”. Ништа. Жао ми писама. Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: “Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.” Кад смо се упознали онда смо ми то обновили. Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у 78

ВИДОСАВА ТОМИЋ

Остала ми је једна туга Полицију и кажем: “Молим вас, ‘оћете ли ми дати?” Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. “Па, ‘оћете ли ми дати?” Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: “Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.” Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Клико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла. Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматро далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван... може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамао људе који су написали грдне томове...и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали. Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда.

БЕОГРАД, 1. СЕПТЕМБРА 2009. ВИДОСАВА ТОМИЋ

79

Митолошки зборник 21 Резиме Ријеч професора Реље Новаковића о Олги Луковић Пјановић изречена пред камером Видосаве Виде Томић и њене екипе, приликом последњег снимања у простору издавачке куће Мирослав. Необјављено до сада.

Професор Реља Новаковић и Видосава Вида Томић, приликом снимања овог разговора, у простору издавачке куће Мирослав. (Снимио: Данило Цветановић)

80

ВИДОСАВА ТОМИЋ

РАЗГОВОР СА ПРОФЕСОРОМ РЕЉОМ НОВАКОВИЋЕМ СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ (ВИНЧА – БЕОГРАД) Велику радост изазивао је у мени сваки сусрет са проф. Рељом Новаковићем и будио ми неописиву жељу за сазнањем. Имала сам утисак да зна одговоре на сва моја питања. Разговарали смо о многим неразјашњеним питањима из србске историје, културе, Предања, о постанку Света. Знала сам да ми неће замерити ма шта да питам, а даће ми истинит одговор. Најлепше разговоре водили смо путујући у Рачу или које друго место на представљање његових књига у издању куће „Мирослав“. Док Мирослава Петровић вози, Вида Томић седи поред мене, а професор Реља и ја се занесемо у разговору. И тако жалећи се ја питам: „Зашто професоре, многи људи од науке, кад говоре о Хомољу, подразумевају и Звижд (Кучево), често Петровац на Млави, Сврљиг; је ли у питању непознавање географије или нешто друго?“ А он ми са благим смешком каже: “Географски простор Хомоља се не поклапа са простором Хомоља у науци, култури – предачком знању. Кад се у науци каже Хомоље, мисли се на простор до Дунава. То што ти подразумеваш под Хомољем, то је средиште, које је озрачило и извршило утицај у прошлом времену изван Хомољских планина, Горњачке клисуре, Бељанице, све до Дунава. Хомоље није истражено, док у многим списима, летописима, постоје подаци о великом цивилизацијском значају тог подручја у далекој прошлости. Трагови великог културног блага ранијих цивилизација налазе се под земљом на простору Хомоља. Требало би се озбиљно позабавити истраживањима у разним областима (археологија, етнологија, лингвистика, историја и тд.) јер Хомоље има много тога да нам каже. Остарио сам, не могу да се крећем као некад, а тако би се радо упутио у та истраживања. Јер би тај простор имао шта да нам СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

81

Митолошки зборник 21 открије и из ранијих епоха, о ранијим цивилизацијама.“ Волео је да слуша приче о Јелинима, веома високој раси нарочите лепоте и мудрости, која је с великом љубављу прихватила придошлице новог времена, много нижег човечјег боја. Задивљено, рекао би ми: „Ти твоји Јелини ме веома занимају. То су свакако Пелазги – Пеласти који су живели у Подунављу и на великом простору Балкана, чак до Пелопонеза. Волео би да ми припремиш те легенде о Јелинима и забележи све што се о њима зна. Свака реч је ту важна, једна легенда, једна реченица може да покрене научна истраживања.“ Наравно наш разговор се водио пре него што је археолог Драган Јацановић открио кости изузетно високих људи у Тисничкој пећини изнад Жагубице. Мада су мештани Милатовца и других насеља у околини Жагубице, копајући темељ за кућу наилазили на гробове у којима су биле кости изузетно високих људи, али нису сачуване. Сетих се једног обећања датог мом комшији из Милатовца Милошу Стојадиновићу, које до сада нисам испунила, јер нисам нашла одговор на његово питање. Чика Миша ми је испричао овакав догађај: „Био сам млађи човек и волео сам да шврљам с' једним мојим другарем из Вуковца, да се картамо кад нађем друштво. И тако једну ноћ се затекнемо у Лазнице, (велико влашко село у Хомољу – отарише се с Милатовцем). Запили се ми у друштву, картамо се, а један вла' седи там' подаље и онако тијо свири у оне велике вруле, дудуку. Оно нека жалостивна свирка, дирљива па ме потреса... и шта ћу ја рећи. Ми Срби много волимо да слушамо влашку песму и свирку, тако је дирљива... Кад ти скочи Сима Зрњкар, висок, јак човек, па лупи руком у астал и цикну.“ „Ви нашу песму волите, а ми вашу не. Ми вашу песму мрзимо и не слушамо. И учимо наше мало дете да мрзи Србе.“ „Укостенио сам се и од стра питам. А што бре чика Симо?“ „Ми би сад имали фараона да није било Срба! За то ве мрзимо, фараона би имали да није вас.“ „Гледам, то све богати људи из Лазнице, и помисли' : сад ће да ме умлате, али дошепали смо се до моје куће како треба. Па те молим кад идеш у Београд, нађи неке умне људе и питај бога ти, како би то власи имали фараона? И шта смо ми ту криви?“ Професор Реља се слатко насмејао тој мојој причи и рекао: 82

СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

Разговор са професором Рељом Новаковићем „Боже, дал је могуће да толико памте? Памте да су дошли из Египта. Они су то значи. То је фантастичан податак. Видиш да ти појасним. Кад сам завршио књигу 'Одакле су Срби' дошли на Балканско полуострво, ја сам почео да откривам разне податке, које нисам могао да унесем. Тако је и о Власима. Њиховим пореклом би требало неко озбиљан да се позабави. Видиш, сваки народ има систем памћења и поднарод и група народа. Овај систем није баш славан, али је славан податак, да је то племе дошло из Египта. Светислав Билбија је истраживао Трачане или Рашчане – Србе, како је исправно. Један део Влаха су поромањени Рашчани, то се види и у језику и у култури. Други део су повлашени Срби у време Турака. И ево то племе, које је дошло из Египта је свакако најизворније. У далекој прошлости велики трговачки пут је водио од Египта морем до Дунава, ка северу и западу, лађама трговачким се путовало. Постојале су велике сеобе народа, не само због ратова и прогона, већ и због глади – сушних година, али и од поплава које су могле да задесе народ Египта. Податак о фараону је драгоцен за озбиљног историчара. Видиш, треба све бележити, чак и нешто, што ти се чини несхватљиво. Историјска истина је врло важна, јер све доводи до сагласја. А и најмања лаж у историји има велике последице, уводи у заблуду и ствара велике невоље међу народима. Да сам мало млађи, сад бих пошао у Хомоље. Ја се дивим храбрости Олге Луковић – Пјановић. Јер њена храброст да саопшти истину о Србима целом свету и не само о Србима, већ и о другим народима, то је за дивљење. Она је показала исправно поступање једног научника, без било којих предрасуда и открила нам у свој светлости, велико дело Милоша С. Милојевића, Ружице Борисављевић и других.“ „Кад смо већ код Милоша С. Милојевића, не могу да одолим, а да Вас не питам, какво је Ваше мишљење о њему?“ „Милош С. Милојевић је грандиозна личност у Срба. Ја сам био запањен кад сам се срео са његовим огромним делима, с толиким подацима. Проверавао сам колико сам могао, јер је он много нападан од историчара бечко – берлинске орјентације, ми Срби смо се много огрешили о њега. И могу ти рећи, да то што сам успео да проверим, то је толико све тачно, истинито, толико прецизно, да сам ја и данас запањен, кад је стигао да пронађе толико података, да их СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

83

Митолошки зборник 21 проучи и све забележи. Он је хтео да то буде грађа која ће да служи млађим историчарима, како би лакше могли да се одваже у истинска истраживања, те да се сачини једна општа историја Срба на правим темељима.“ „Мене је професоре, одушевљавала Милојевићева прва реченица у Одломцима за историју Срба.“ „Да. – каже професор. Он је том реченицом поставио закон по којем би требало да се владају сви историчари света. То је прави однос историчара према историји. Он каже: „Историја је храм, у који кад улазимо, све страсти остају напољу, изван храма.“ Ја сам поштовао тај закон, увек ми је на уму, јер ако историчар не поштује ово правило, он уводи човечанство у невоље, а његово дело ће кад – тад бити поништено. Ми се као народ нисмо одужили ни Милошу С. Милојевићу, ни Олги Луковић – Пјановић. Замисли колико је то самосвесје било код њега и колика љубав према свом роду, кад се он као универзитетски професор, преоблачио у зидара и улазио на Косово и Метохију (тада под Турском влашћу), и бавио се зидањем порушених цркава и парохијских домова дању, а ноћу са свештеницима и учитељима прикупљао обредне песме, бележио имена места, казивања од значаја и тако даље. Ја сам био на Косову и Метохији у овом времену, бележио сам топониме, цртао мапе, и размишљао сам како је њему било тад у најгорем времену, а много тога што је он забележио нестало је, имена места пошиптарена.“ Често је понављао да млади историчари не би смели да се препусте ономе што постоји, већ да читају и проверавају све податке, који су им на располагању, јер брдо има не проучених летописа и списа на старословенском језику и другим језицима. „Знаш Светлана људски ум је ограничен. Често размишљам о томе, о несхватљивој моћи Творца. Какав је то велики Ум, који је створио толико различитих светова. Узмимо цветове, прекрасни различити сви, различитих облика, боја, прашника на цветовима. Сваки цвет има свој мирис, свака травка има свој мирис, своју сврху, и на ливади све у савршеном складу. Створио је малену пчелу као савршено друштво које беспрекорно служи Творчевој сврси. Водени свет различит, шуме, горе и све у њима. А те мале птице су за дивљење, свака има свој пој и све заједно су у сагласју. Сваки човек на планети је различитог лика, различитих способности, мисли 84

СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

Разговор са професором Рељом Новаковићем различите. Кад погледаш Сунце и његову сврху... звезде, планете и њихово кретање, па сазвежђа и њихова кретања, која изазивају промену у Васиони, све у сагласју – у узајамном деловању. Млечни пут је наша Галаксија или како би народ рекао Васељена. И она се окреће циклично, пун обрт се зове коло Сварге и траје 26.000 година. У сваком колу историја се понавља. Мене је то много занимало, али је просто несхватљиво људском уму да је Он – Творац све то тако смислио и створио. Садању цивилизацију и њене умне способности Бог – владалац нашом Васионом је ограничио да не би смо злоупотербили као раније расе, наше предходнице које су уништиле себе својим техничким достигнућима. Треба развијати љубав према Богу и ближњима, и љубав треба да расте заједно са сазнањем, јер нас она уздиже и неда нам да посрнемо. Знаш Светлана, реч, песма, свирка, коло, остављено је човеку од Бога – Творца, да нас узвисује, и подсећа на порекло – Божанско. Ми то често заборављамо. Ти, то не смеш да заборавиш, већ да нас подсећаш и бодриш.“ Сажетак Кроз разговоре професор Реља Новаковић оставља упућења будућим историчарима да се не задовоље кабинетским радовима преписујући нечија дела већ да све податке који су им на располагању озбиљно проуче. Да уважавају Предање (приче, легенде, песме и тд.), као што то чине источњачки народи индуси, тибетанци, кинези... Они држе до својих прича, легенди... јер знају да на тајанствен начин чувају историјску истину. И озбиљан научник не сме да заобиђе религију, јер је то степен цивилизације једног народа.

СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

85

Митолошки зборник 21

86

СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

ИСТОРИЈА СРБА

87

Митолошки зборник 21

88

СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ О СРПСКОМ ИМЕНУ И ПОРЕКЛУ БРАНКО НАДОВЕЗА (БЕОГРАД) Апстракт: Овим радом се скицирају ставови у Историјама Срба с краја XIX и почетка XX века о пореклу Срба и њиховом имену. Српске историје у другој половини ХIХ и почетком ХХ века углавном сматрају да се српско име први пут помиње од VI века нове ере. Српски народ је постојао и пре тога, али под другим именом или на другим просторима и у другим културним и верским облицима. Снага модерних великих европских нација не почива искључиво на историјској традицији, већ на материјалној и биолошкој моћи. Осећај немства у односу на пруство, баварство, датира у другој половини ХIХ века, слично је са италијанском, па и француском и енглеском нацијом. Срби спадају међу најстарије европске нације. Све опште историје српског народа прихватају да су Срби Словени који су дошли иза Карпата око VI века. Пантелија Срећковић пише: “Преминуло је више од дванаест векова од како су наши праоци заузели и населили ове благословене земље Белог, Јонског и Јадранског мора и Дунава, да се они нису променили као Франци, Вазиготи, Вандали, Остроготи, Лонгобарди и т.д.“1 Панта Срећковић спада у свакако најзначајнијег писца опште српске историје пре ХХ века. Он пише: “Ово најславније и јуначко време освајања јужних земаља, борбе око самоодбране, самоодржавања и припремања јединства народног, од половине VI до половине ХII ст.“2 Остале опште историје српског народа су краће, сажетије, 1. 2.

П. С. Срећковић, Историја српскога народа, Београд 1884, стр. 1. Исто, стр. II

БРАНКО НАДОВЕЗА

89

Митолошки зборник 21 јасније од Срећковићеве. У историји Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића пише: «Први словенски прелази преко Дунава нису били у особито срећно време. Тада је на босфорском престолу седео знаменити Јустинијан I (527 – 565), који је на све стране обнављао силу римску».3 Мада у истој историји српског народа пише и то да је поред имена Словенин, живело још једно име «знатно старије од првог», то је име Срби (у множини Србљи и Срби), које је забележио још римски писац Плиније Старији (23 – 79. година), I века. После га је помињао и славни александријски географ и астроном Птоломеј, око 160. године нове ере. Било је и неколико општих историја српског народа које су написали странци. А. Мајков, Рус, у својој Историји српског народа пише: «У другој четвртини седмога вијека (636 – 638.) дођоше за Хрватима на тракијско полуострво Срби и населише се покрај Хрвата. За насеље њихово први нам каза Константин Порфирогенит“ и “Видимо Србе заузеше земљу између воде Мораве, Дунава, Саве, Врбаса и Цетине, Адријатског мора, Скадарског језера и воде Дримца, Ибра и Српске Мораве. Главне планине дјелише сву Србију на двије половине: у западној бијаху области Неретва, Хум, Травунија и Зета; а у источној Босна и права Србија“.4 Интересантна је историја српског народа од Бењамина Калаја. Иако је по обиму кратка, врло је сажета. Он пише “Готи и Карпи (ови су јамачно били Словени) већ су у II и III веку после Хр. пустошили трачко>илирско полуострво“. Он пише да је први и самостални упад Словена на Балкан забележен 493. године. Словени и Анти су тада била два племена која су долазила на Балкан, али да је “још и пре овога доба било словенских насеобина на Балканском полуострву“. Ипак поузданије се може узети у обзир “да је балканско полустрво у разним приликама, већ од краја III века неприметно добијало многе словенске становнике, не путем освајања, већ кад што насилним пресељењем, а ови се Словени за тим нешто измешали са остатцима староседелаца, а нешто су сачували своју народност.“5 3. 4.

90

Љ. Ковачевић, Љ. Јовановић, Историја српског народа, Београд, 1893, стр. 36. А. Мајков, Историја српског народа, Биоград 1876, стр. 1.

БРАНКО НАДОВЕЗА

Српске историје о српском имену и пореклу Многи народи су нестали, утапајући се у друге, попут Авара. Тај период од 4. до 7. века на Балкану је врло сложен. “Хрвати и Срби, који се појавише у првој половини VII>а века на међама источне царевине, такође нису оружјем у руци отели од византијског цара земљиште на ком се настанише, већ се управо на царев позив онамо доселише.»6 Б. Калај је и писао неке субјективне и пристрасне ствари “...после неколико година за Хрватима дошли су и Срби, њихови блиски племенски рођаци, који су на исти начин добили земљиште где се и данас налазе“.7 Тај период различите националне историје су тумачили по свом нахођењу и у свом интересу, али постоје и објективни документи из Византије или Старог Рима. Многи народи су се тада укрштали на Балканском полуострву. “Пошто су прохујали сви ти ужаси варварскоих народа, а у почетку VI века, појављују се на овом полуострву словенска племена. Тек за владе Јустинијанове, тврде грчки писци, словенски народи почели су нападати на Источну Ромејску (Римску) царевину.“8 Прихваћена је теза у историјама српског народа да су се Словени кретали за германским племенима и Хунима. Германи (Источни Готи, Гепиди и друга племена) касније су отишли на запад и југозапад, а Хуни нестали. “Осим ранијега кретања на исток и север, и Словени се кретаху за Хунима и Германима на југ, на југозапад и на запад тако да их већ беше на левој обали доњега и средњега Дунава (518).“9 Неоспорно да је тада на Балкану владао хаос и конгломерат разних народа. Али, када се све рашчистило, Словени су се усталили на тим просторима. “Тада Словени населе велики део Балканског полуострва, чиме се заврши заузимање доста ненастањених области (око 650.), а доцније беше само померања. Прво се седам племена насели између Дунава и Балкана.“10 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Вењамин Калај, Историја српског народа, Београд 1882, стр. 5. Исто, стр. 6. Исто, стр. 9. Милан. С. Убавкић, Историја Срба, Београд 1886, стр. 8. Л. Зрнић, Историја српскога народа, Београ 1912, стр. 7. Исто, стр. 8.

БРАНКО НАДОВЕЗА

91

Митолошки зборник 21 На основу тих података очигледно је да се тек после VII века на Балкану почела разјашњавати етничка ситуација која ће касније и постепено доводити до државотворних облика народа. Све историје српског народа прихватају исту историјску теорију о издвајању српског народа у словенској раси, око VI века нове ере, и досељавању са истока. “Српске области. Сеоба је Срба из домовине крај Балтичкога Мора у ове данашње земље трајала, дакле, више од два века и завршена је тек у првој половини VII. в. Срби заузеше и населише тада ове земље: Банат, Бачку, Срем, Славонију, Хрватску, Истрију, Далмацију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију, Стару Србију (Србију под Турцима), Маћедонију и западне делове данашње Блгарске и Румуније. У овим земљама Срби беху подељени на племена и засебне државице, и задржаше своја предеона или племенска имена. И овде, као и у старој домовини, српско име Хрвати (Брђани) насељено на огранцима Алпа, задржа своје старо име. Староседиоци на Балк. Полуострву. За време овог насељавања Срба остатци се староседелаца Арбанаси и Куцовласи (Власи) повукоше у планинске пределе (отуда арбанашке планине а Куцовласи сточари). А остатци Римљана, Латини, повукоше се у утврђене градове на Јадранском Мору, који градови, са неким островима, осташе покорни и даље грчкоме цару ('Грчка Далмација') а Грци се повукоше у јужни и југоисточни крај Балканског Полуострва, махом по утврђеним градовима. Српске земље на Балканском Полуострву, дељаху се тада на Загорје и Приморје, по планинама, које деле воду Јадранскоме Мору и иза тих планина ка истоку. Све области у сливу Јадранског Мора сачињаваху Приморје а све остале Загорје.“11 У једној историји српског народа с краја XIX века, са непотписаним аутором, или више аутора стоји следеће о српском пореклу и насељавању Балкана: “Не зна се управо зашто су Срби оставили своју стару отаџбину, и пошли у далеки свет, да траже себи нова седишта. Но доста се поуздано може рећи, да је било више узрока, због којих се Срби 11. Јован Ђорђевић, Историја српског народа (од најстаријега до најновијега доба), Врање 1900, стр. 7>8.

92

БРАНКО НАДОВЕЗА

Српске историје о српском имену и пореклу иселише. У почетку 7. века (604 – 613.) Авари потчине себи нека словенска племена, и приморају их, да с њима заједнички војују. То је била прва прилика, те се почеше кретати и они словенски народи, који су до тада били на миру. Авари, нападајући на римско царство, јако су опустошили земље међу Дунавом и Јадранским морем. Грчки цар Ираклије, тражећи помоћ против народа који су нападали на његово царство, позове у своје земље Хрвате, који су становали иза карпатских гора. Хрвати пристану на овај позив, и 634. год. изађу из своје старе отџбине Беле Хрватске, па се настане у северној Дал> мацији и даље до реке Купе и Врбаса. Срби јамачно расцепљени унутрашњим раздорима, видећи шта урадише Хрвати, разделе се на двоје. Неки остану у Бојци под својим кнезом а други се под управом кнежевог брата крену из Бојке, да траже себи нову отаџбину. Они пошљу своје посланике грчком цару Ираклију, и заишту од њега, да им да земље, где би се могли настанити. Цар Ираклије једва дочека ову понуду и даде Србима солунску област да се населе. Срби пређу Дунав (636.) и у својим новим седиштима сазидају град, који назову Србица. (У овом пределу на реци Инџекарасу има и данас место овог имена). Где се по други пут настанише Срби Срби нису остали дуго у својим новим седиштама. Они се покају, и зажеле повратити у своју стару постојбину; па јаве то и цару Ираклију, који им допусти да се могу иселити. Тако се Срби крену на пут, и пређу Дунав. Но тек што пређу ову реку, намисле по други пут настанити се у земљама грчког царства. Они пошаљу своје посланике у Београд немаснику грчког цара и замоле се, да им се допусти, да се врате натраг у земљу грчког царства. Цар им послуша и сад молбе и Срби се настане између Хрвата и Бугара од реке Врбаса и Јадранског мора до реке Мораве и Ибра.“12 У истој историји пише и следеће о додиру Срба>Словена са осталим народима током насељавања Балкана: “Од овог су доба нека словенска племена непрестанце мењала своја седишта насељавајући се у пространим пределима од карпатских гора па до самог јадранског мора. У 5. веку (около 449.) Словени су у друштву с Атилом, краљем над Хунима, заузели пределе на севереном Дунаву и 12. *** Историја српског народа, Београд 1883, стр. 6>7.

БРАНКО НАДОВЕЗА

93

Митолошки зборник 21 завладали су Далмацијом. У 6. веку било их је много у Дарданији где се родише грчки славни цареви словенског племена Јустин и Јустинијан (који се у детинству зваше Управда). Ови су цареви имали у својим војскама многе Словене и Јустинијанове знамените војводе: Велизарије, Диброгост, Всегорд и Хвилибуд били су Словени који тада беху насељени на обема обалама Дунава. У половини 6. века (548 – 551. год.) Словени, који нису били подчињени римској влади пустошећи прешли су били сав Илирик, неке су чете допирале до самог града Драча (Durazzo, у Албанији на јадранском мору, около 548. год.) а друге су прешле реку Марицу, (550.) разбиже римске војске, освојише град Топир, (на егејском мору) на подкрепљавање многим четама које долажаху од Дунава, намераваху освојити и саму знамениту приморску варош Солун (551.) Ове су борбе и доцније настављене, а при концу 6. века Словени, у друштву с Аварима, нападајући на римско царство, силно га потресоше. (581 – 601. год) Тада се Словени стално наместише у земљама између Дунава и Балкана, и простираху се к југу до Солуна, а на југозапад од града Орида.“13 Тадашње историје српског народа писане су за наставу историје основних и средњих школа и за српску културну јавност. Извори су били историје познатих страних аутора, затим историје Византије и сви остали доступни извори. Мора се рећи да је и тада у српској култури било оних који су сматрали да су Срби постојали и пре Христа, у античким временима, али они су били ретки, неизбиљно схваћени. Аутентичних извора није било, и ако су они можда и постојали, уништени су у доба петовековног турског ропства и репресије, која је коришћена према сваком покушају истраживања српске историје. У познатој историји српског народа Миленка Вукићевића, почетком ХХ века, пише: “Сеоба Срба у нову отаџбину. – на четири стотине година после Христова рођења дође из Азије некакав азијски народ (Хуни), покори многе народа па нападне и на Словене, који поцепани на племена нису се могли сложно бранити, већ падну под туђинску власт, а ,туђе господство готово ропство! Многи народи потиснути од овога азијског народа, почеше се селити, а мало помало настаде тако кретање и комешање народа и племена да 13. Исто, стр. 5.

94

БРАНКО НАДОВЕЗА

Српске историје о српском имену и пореклу се створи опште сељење народа, које учени људи зову: Великим пресељавањем народа. И кућа кад се сели не може човек одмах да се смести а камо ли кад се селе читави народи и племена. С тога се и то пресељавање с мањим или већим прекидима протезало око триста година. И наши прадедови у том великом покрету и метежу нису могли остати на миру, већ су оставили своју стару постојбину и пошли да траже нову отаџбину. С тога једни право пређу преко Карпата па сиђу долином Тисе на Дунав у данашњу мађарску равницу, а други долином реке Прута спусте се у румунску равницу, на доњем Дунаву. Одатле почну прелазити преко Саве и Дунава, у прво време само ради пљачке и пустошења по земљама Грчкога Царства, а доцније су почели освајати села и градове и читаве крајеве насељавати.“14 У мање познатим историјама српског народа објављеним у иностранству на страним језицима такође су заступане исте теорије. “Масовно и организовано досељавање догодило се између 630. и 640. године; пишући о њима стари византијски истроичари означавају и називају та племена Србима и Хрватима, како су и они сами себе називали.“15 У то доба дошло је до судара две цивилизације; једне на измаку, Римске империје, једне у настајању, Византије, са једне стране и варварским народима са друге стране, међу којима су и Словени, а међу њима и Срби. У тој историјској пометњи Срби су населили Балкан и од тада постају аутентичан народ. О томе има мало писаних историјских извора а још мање археолошких. Многи уважени историчари, попут Реље Новаковића (“Проучава историјску географију средњовековне Србије, старе карте, изворну вредност историјских списа, хронолошка питања. Писао је прилоге из методике наставе историје и уџбенике и приручнике за средње школе. Његови радови о раном средњем веку често су засновани на претпоставкама које немају поуздану изворну подлогу“)16 у каснијим научно>истраживачким периодима свог рада су пошли другим путевима од наведених историја српског народа, у смислу старијег етничког порекла Срба и њиховог имена и живота 14. Миленко Вукићевић, Историја српскога народа (у слици и речи), Београд 1912, стр. 15>16. 15. Драго Војновић, Историја сербскога народа, (на руском), Одеса 1903, стр. 6. 16. *** Енциклопедија српске истроиографије, Београд 1997, стр. 540.

БРАНКО НАДОВЕЗА

95

Митолошки зборник 21 на Балкану. Резиме Све историје српског народа написане у Србији у другој половини ХIХ и почетком ХХ века тврде да су се Срби, као део словенског народа, доселили на Балкан око V и VI века нове ере, иза Карпата. Од тада се и формирају као народ са етничким особеностима у односу на друге околне народе. Углавном се користе извори византијских писаца.

96

БРАНКО НАДОВЕЗА

БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА ПО ПОДАЦИМА ИЗ ПОВЕЉЕ ВАСИЛИЈА II ИЗ 1020. ГОДИНЕ НЕБОЈША ЂОКИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: У раду се износи ново мишљење о простирању Браничевске епархије у време Василија II око 1020. године. Аутор сматра да је Браничевска епархија много мања него што је то сматрао Стојан Новаковић тј да њене границе нису прелазиле на леву обали Велике Мораве осим можда на простору срењовековног Кучева. Такође, ни на југу, Сталаћ није улазио у састав исте епархије премда су њене границе можда допирале и до данашњег Параћина па можда и нешто јужније али никако не јужније од данашњег Појата. Кључне речи: Браничевска епархија, Београдска епархија, Василије II, Смедерево, Браничево, Бела Црква, Варварин, Сталаћ Уважени професор Реља Новаковић је неоспорно био један од наших најзначајних историјских географа. Његов допринос српској историјској географији је без двоумљења врло велики. Он се без устручавања прихватио да реши читав низ недовољно разјашњених питања српске историографије од којих су нека била праве табу теме. Међутим, интересантно је да није посветио посебну пажњу једном од најзначајнијих извора за наше крајеве у XI веку а то су повеље византијског василеуса Василија II из 1019. и 1020. године. Тако су још увек на снази ставови које изнео Стојан Новаковић још пре једног века а који су, бар кад су у питању епархије на северу данашње Србије (Браничевска, Београдска, Сремска) очигледно неприхватљиви. Ми смо последњих година у неколико радова1 скренули пажњу на то да је неопходно поновно издање ове две Василијеве хрисовољe НЕБОЈША ЂОКИЋ

97

Митолошки зборник 21 као и на њихово ново тумачење. Неодрживост Станојевићевих ставова смо јасно показали на питању граница Браничевске епархије. Наши ставови су углавном позитивно примљени у српској историографији и можемо рећи да сем ретких изутетака постоји консенсус да је потребно ревидрати Станојевићева тумачења при чему је и наше гледиште о границама Браничевске епархије у то време готово у потпуности прихваћено. Због тога у овом раду дајемо неку врсту резимеа наших досадашњи радова на ову тему. По мишљењу Стојана Новаковића Сталаћ се спомиње, као Истаглангон (Ισταγλαγγῶ) у повељи византијског цара Василија II Бугароубице из 1020. године којом је он Охридској архиепископији потврдио територијални опсег који је она имала за време ранијих бугарских царева.2 Интересантно је да је ово мишљење усвојено у нашој историографији, практично без озбиљније дискусује.3 Додуше М. Динић на једном месту наводи: “Али то су само нагађања без сигурне потврде у изворима.”4 У, вероватно, најновијем раду о Браничеву, А. Веселиновић о овом проблему само укратко каже: “Тада се помиње Браничевска епархија у саставу Охридске архиепископије. Имала је велики обим. Припадало јој је Смедерево и још нека места чија убикација није сасвим сигурна. Ако би прихватили мишљење С. Новаковића, онда би она обухватала добар део данашње централне Србије, а на истоку би ишла до сливова Млаве и Пека.”5 Проблем са овим мишљењем је у томе што се Истаглангон налазио у Браничевској епархији а мало је вероватно да се простор око Сталаћа икада налазио под јурисдикцијом те епархије. Наиме, у касној антици од доба Диоклецијана насеље (ако га је 1.

2. 3. 4. 5.

98

Н. Ђокић, О. Думић, Храм Успеније Пресвете Богородице у Враварину – од Темнићског записа до друге владе Милоша Обреновића, Гласник – Службени лист Српске православне цркве бр. 3/март 2004, 89–96; Н. Ђокић, Границе Браничевске епархије у XI и XII веку, Саборност бр. 1/2007, Пожаревац 2007, 99–111; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ каT пија Поморавља, Весник – Војни музеј бр.34, Београд 2007, 11–28; Н. Ђокић, „Прилог про> учавању фортификацијских система Моравске Србије“, у: Моравска Србија (зборник ра> дова са истоименог научног скупа одржаног 29. и 30. септембра 2007. у Крушевцу и Наупари, ed. проф др Синиша Мишић), Крушевац 2008, 265 – 291 С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас СКА 76, Београд 1908, 36– 44. На пример видети М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 76 М. Динић, “Браничево у средњем веку”, у: Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 91 А. Веселиновић, Североисточна Србија у средњем веку, Историјски гласник бр. 1–2/1987, 55

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија било, наравно) које је постојало на месту данашњег града Сталаћа није припадало Месији прими (Moesia I). После напуштања Дакије седамдесетих година III века формиране су нове провинције Приобална Дакија (Dacia Ripensis) и Средоземна Дакија (Dacia Medi> terranea) које су настале на простору источне Горње Мезије и западне Доње Мезије. У Диоклециајново време основане су Дарданија (Dardania) на југу Горње Мезије и Мезија прима на северу Горње Мезије које су заједно са двема дачким провинцијама и Пре> велитаном (Prevelitana) на југу Далмације чиниле мезијску дијецезу која се касније називала дачком. Тако се, простор на коме се налази данашњи град Сталаћ у време Константина (а и нешто пре тога као и нешто касније) налазио по М. Мирковић у Дарданији6 а по Петру Петровићу у Средоземној Дакији.7 Премда, као што смо навели, постоје разна мишљења нико од аутора не ставља Сталаћ у Мезију приму. Слично мишљење важи и за VI век, премда овде нешто друкчије стање даје Е. Хонигман по коме се Дарданија налазила само на Косову и Метохији а Мезија прима иде на југу до ње а са Средоземном Дакијом се граничи негде линијом Јастребца и између Ниша и Алексинца. Сталаћ спада у Мезији приму.8 Са овим тврђењем Хонигмана се никако не можемо сложити јер се Сарматис (mutatio Sarmatorum у It. Hieros. 566; Σαρνατεζ — Procop, De. aediф. IV) готово сигурно налазио негде на простору Сикирица — Горње Видово9 а он је спадао у област Наиса, па је готово извесно да простор данашњег Сталаћа није спадао у Мезију приму. Са друге стране, бар од времена владавине Стефана Немање Сталаћ се најмање током једног века (све до око 1291. године) налазио у другој држави у односу на Браничево. И то ако је Сталаћ припадао Загрлати, а ако је припадао Расини онда је био у саставу српске државе и пре Немањине владавине. Значи, бар од негде око 6. 7.

8.

М. Мирковић, Историја српског народа I, Београд 1981, 93 П. Петровић, Ниш у античко доба – друго допуњено издање (Ниш, 1999. г. – са комен> тарима проф. А. Јовановића, ту видети и старију литературу), Ниш, 1999, сл. 12 (Карта централних балканских области у III и IV веку). О разним мишљењима о разграничењу ове три провинције: Мезије приме, Дарданије и Средоземне Дакије, управо у широј око> лини Сталаћа читалац се може детаљније упознати управо у овој књизи. E. Honigmann, Le Synékdemos d’Hiérokles, 1939. За различита мишљења видети такође П. Петровић, н. д, на више места нарочито с. 120–123 (ту видети и старију литературу као и изворе).

НЕБОЈША ЂОКИЋ

99

Митолошки зборник 21 1180. године Сталаћ није могао да припада Браничевској епархији. Од формирања Жичке архиепископије Сталаћ је, у црквеном погледу, био директно потчињен њој. Овде би скренули пажњу на један моменат слабо запажен у нашој историографији. Наиме, Партеј је у једном свом раду 1967. године10 скрену пажњу на то да су током једног периода у средњем веку (и то сигурно баш у XII веку) приобални градови Дунава били под јурисдикцијом Цариградске цркве. Наиме, Нил Доксопатар у своме спису из 1143. године говори о 31 епархији Охридске цркве и њихову међу са епархијама патријаршијске јурисдикције на северу јасно приказује кад каже да су “под цариградским троном сви приобални градови, тј градови реке Дунав...”11 Међу њима наравно Београд и Браничево. Услед непознавања те чињенице М. Јанковић се прилично произвољно упустила о закључивању о епархијском систему у Српској цркви пре 1346. године као и о разлозима због којих се мачвански (београдски) и браничевски епископ не налазе у српским епископским списковима са краја XIII и почетка XIV века, затим о разлозима због којих они не учествују на саборима итд.12 У сваком случају, 1143. године браничевска епархија већ није припадала Охридској архиепископији. Тешко је рећи када су београдска и браничевска епархија одузети охридској архиепископији. Претпостављамо да се то могло 9.

О томе где се, највероватније, налазио Sarmatorum тј Sarmatis видети П. Петровић, н. д, 99. Истраживањима на терену утврђено је да у натици на простору Сикирица – Горње Видово постоје вероватно три насеља из античког периода. Најстарије насеље се, највероватније налазило на једном од три некадашња острва у Заструми. Наиме, Јовановачка река се некада уливала у Велику Мораву код Сикирице, али се непосредно пре тога спајала са Крежбиначким потоком и затим стварала праву делту са најмање три острва. Ова острва није потапала Морава ни при највишем водостају (ово насеље вероватно има и праис> торијску — латенску фазу). Насеље се затим преселило на плато на коме се данас налази село Сикирица, на левој обали Крежбиначког потока. Овде има много керамичког мате> ријала од почетка III до краја IV века. Ту су нађене и три оставе римског новца, две из средине III и једна са краја IV века. Из овог периода су и гробнице са тегулама на да> нашњем сикиричком гробљу. Треће насеље из VI века се налазило у близини ове некро> поле, на десној обали Крежбиначке реке и оно је тачно на међи између Сикирице и Горњег Видова. Споменимо и да се у јужном делу села, према Дреновцу, налази огроман вин> чански локалитет. 10. G. Parthey, Hieroclis Synecdemus et Notitie graecae episcopatum accedant Nili Doxapatrii Notitia patriarchatum et locorum nomina imutata, Amsterdam 1967, 297. 11. G. Parthey, n.d, 297; Migne PG, 132, 1105. 12. М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве, Београд 1987, 49–51; др М. Пет> ровић, Студенички типик и самосталност срспке цркве, Горњи Милановац 1986, 73, на> рочито нап. 182.

100

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија десити већ у време устанка Петра Одељана 1040–41. године када је Петар у Београду проглашен за бугарског цара.13 Његово крунисање је вероватно обавио београдски епископ са браничевским епископом. Јасно је даје Петра морао да крунише неки црквени великодостојник а пошто је тај чин обављен у Београду готово је извесно да је то био београдски епископ. Као одмазду за тај чин могле су бити од охридске тј “бугарске” архипескопије одузете бео> градска и браничевска епископија и директно потчињене Цариградској патријаршији. Наравно, не треба одбацити ни могућност да је браничевска епархија одузета од охридске архиепископије тек за владе цара Јована II Комнина.14 За период од формирања Жичке архиепископије па до данас (укључујући и период турске владавине) сматрамо да нема потребе да доказујемо да Сталаћ никада није припадао браничевској (пожаревачкој) епископији. О томе постоји обимна литература а и мноштво извора па ту не би требало да буде било шта спорно.15 Дакле, као што смо напред изнели, од времена императора Дио> клецијана па до рушења Ромејске власти на овим просторима (вероватно око 610–617. године) крај око Сталаћа никада није директно припадао Митрополији у Виминациуму. Чак и да је улазио у састав провинције Мезије приме (а готово је извесно да није) припадао би оближњој епископији у Хореум Маргију (данашњој Ћуприји) а не далеком Виминацију. Такође, скоро сигурно можемо да тврдимо и за период после 1143. године – па све до данас, да никада није припадао браничевској (пожаревачкој) епископији. Нема никаквог разлога да верујемо да је друкчије било и око 1020. године. Управо Новаковићево тврђење да се браничевска епархија око 1020. године “пружала с обе стране Велике Мораве хватајући цео њен простор између Космаја, Рудника и Котленика с једне и планине које са истока чине водомеђу Тимоку, Дунаву и Морави с друге стране” нам говори да овај његов рад треба поново озбиљно критички размотрити.16 Заиста је тешко прихватити да је 13. А. Веселиновић, н. ч, 55. 14. Ово друго мишљење заступа Р. Милошевић, видети у: Р. Милошевић, “Историја Христове цркве у Браничеву”, Српска православна епархија браничевска — Шематизам 2003, По> жаревац 2003, 24 15. За ово питање детаљније видети у: М. Јанковић, н. д, на више места. 16. С. Новаковић, н. ч, 36–37; М. Ал. Пурковић, Виминациум и Браничево, Браничевски весник бр. 1/1934, 15

НЕБОЈША ЂОКИЋ

101

Митолошки зборник 21 Гронцион – Гружа, Дивисискон – данашњи Дивостин17 код Крагујевца а касније су неки аутори усвојили и да је Сфентеромон – данашњи манастир Свети Роман.18 Тако се за Стојана Новаковића са једне стране браничевска епархија простирала до линије Космај, Рудник и Котленик а са друге страна данашња Смедеревска Паланка је некадашња Бела Црква која је припадала београдској епархији – а то једно друго директно искључује. Шта у ствари пише о браничевској епархији у Василијевим повељама. Повеља набраја места и крајеве који јој припадају: “Ке тон Епископон Вранитцис ис тин Вранитцан ке тон Моравискон ке тон Свентеромон ке тон Гронтцион, ке тон Дивисискон ке тон Истаагланган, ке тон Вродарискон клирикус 15 ке парикус 40” тј “Заповедамо да има епископ вранички у Браничи и у Морависку и и у Сфентеромону и у Грончи и у Дивисискону и у Истаагланги и у Вродариску 15 клирика и 40 парика.”19 Епископ бранички је сасвим извесно епископ браничевски а Бранича је Браничево. Можемо слободно рећи да ту постоји консенсус и ту је једино Новаковић у праву. Код свих осталиј насеља греши осим можда код Свенторомона и Моравискона. Али, пре него што кренемо са покушајем убикације бар неких од споменутих градова морамо нагласити једну ствар. Нигде се у Василијевој повељи не наводи да су то једини градови у браничевској епархији. Њих је било сигурно много више од споменутих седам а то још више отежава наша истраживања. Међутим ако се држимо основних система фортификације можда и можемо да изведемо и неке посредне закључке о положају неких од споменутих градова. Подсетимо који су то основни фортификацијски системи. Основни фортификацијски принципи су непроменљиви. Важили су и у антици и у средњем а и у новом веку. Систем 17. С. Новаковић, н. ч, 36–45. 18. М. Веселиновић, Свети Роман — Сфентеромон, Гласник православне цркве бр. 11/1911, 179–180. Касније је ангажовањем Сретена Динића то објављено у посебној књижици: М. Веселиновић, Свети Роман, Ниш, 1939. Премда је ово тврђење још 1940. године убедљиво оповргао М. Јевтић (М. Јевтић, Архимандрит манастира Св. Романа Сава Петровић (1793–1961), Преглед – службени орган епархије нишке бр. 9–10/1940, Ниш, 1940, 352–359) чак и неки савремени аутори, пре свега историчари уметности заступају ово мишљење, на пример И. Стевовић, Црква Св. Романа код Ђуниса, Лесковачки зборник XXXIII, Лесковац 1993, 167–168. 19. С. Новаковић, н. ч, 36

102

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија утврђивања неке земље се заснивао на великим трајним чињеницама и приликама, које су непосредно везане за ту земљу и које нису зависиле од “пролазних модних погледа на рат”20. Наравно, детаљи су се мењали током времена, зависно од развоја ратне вештине и војне технике. Најпростији и најприроднији задатак тврђава је заштита насељених места (градова и села) од нападача. Међутим још у праисторији, утврђења су добила много сложеније задатке. Везе које је имало утврђено насеље са целом земљом и сопственом војском дале су му ускоро већу важност, значај који је важио и изван његових бедема и знатно доприносио освајању или одбрани земље. Тако су тврђаве добиле свој оперативни и стратегијски значај, јер су сматране као посредна заштита земље, као чворови који држе оперативно и стратегиско ткиво. Убрзо су се појавиле тврђаве без градова и становника, предвиђене само за војну посаду.21 Дејство неке тврђаве је састављено из два различита елемента, пасивног и активног. Првим штити место а другим врши известан утицај и на околину. Активни елемент сачињавају, пре свега, напади које посада предузима против непријатеља који се приближи до извесне тачке. Наравно, што је тврђава већа и са јачом посадом то је и круг активног дејства већи. Активни елеменат се састоји и од јединица које не припадају тврђави, али стоје са њом у вези.22 Систем утврђења распоређен на одређен начин (било плански, било случајно) са циљем одбране неке државе (или дела државе) назива се фортификацијски систем. Њега чине и други фортификацијски објекти (стражаре, осматрачнице, депои, зимовници, радионице итд.) и комуникације.23 Фортификацијски систем треба да испуни два главна задатка: први је да осигура границе, други да помогне операције које изводи војска на отвореном земљишту.24 Најважнији елеменат фортификацијског система су тврђаве и без њих је бранилачка војска као тело без оклопа. Пасивни задаци тврђава су били осигурање 20. 21. 22. 23.

Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 342. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 332–333. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 333. Постоје и објекти пољске фортификације (било их је и у антици, нарочито код Римљана), који такође обично улазе у фортификацијски систем,али овде говоримо само о објектима сталне фортификације. 24. Жомини, Стратегија, 1952., Београд 1952, 160.

НЕБОЈША ЂОКИЋ

103

Митолошки зборник 21 слагалишта и великих и богатих градова.25 Тврђаве са претежно активним задацима су биле запречне тврђаве,26 тактичке ослоне тачке27, утврђене етапне станице и радионице оружја28, тврђаве на> мењене заштити концентрације војске, војни логори,29 тврђаве за заштиту непоседнутих покрајина30, одбрану река и планина. У Поморављу у антици су од ових врста утврђења у првом периоду (углавном у првој половини I века и можда до краја тог века) биле запречне тврђаве, тактичке ослоне тачке, тврђаве намењене заштити концентрације и заштити непоседнутих територија као и за одбрану реке31. У каснијем периоду, све до краја антике, јављају се утврђена насељена места, запречне тврђаве, тактичке ослоне тачке, утврђене етапне станице, тврђаве за одбрану река и можда део зимовника VII легије. Међутим, треба имати у виду да је читав овај (веома развијени) фортификацијски систем имао задатак, пре свега, да обезбеди концентрацију трупа у Нишу и околини, било ново пристиглих, било претходно потучених на Дунаву. У касној антици се јавља и већи број мањих утврђења (често обичних кула осматрачница) са основним задатком, надгледања комуникација и саобраћаја на њима. Граничне тврђаве представљају озбиљну препреку само ако су границе заштићене и природним препрекама (планинама, рекама и мочварама). Планине могу бити озбиљна препрека, чак и кад нису високе. Међутим, саме планине никада нису у стању да спрече пролаз одлучним трупама. Ни мања утврђења у теснацима нису довољна гаранција, јер ипак могу бити заузета или их нападач може једноставно обићи. Много пута у историји се показало да су и врло 25. По правилу нападач бира место и време напада, због чега бранилац мора да држи стално одређену количину ратног материјала и хране у слагалиштима. Са друге стране, овај мате> ријал мора да буде заштићен да нападач не би дошао до њега. Градови се могу третирати као велика слагалишта. О овоме види у Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 334.; 26. Затварале су путеве и реке на којима су лежале. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 335; 27. Обично су постављане на крилима фронта, на којем се очекивао непријатељски напад. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 335. 28. Етапне станице су биле на комуникацијама и служиле су за обезбеђење транспорта. 29. На пример римски легијски логори као и утврђени зимовници. 30. Посредно брани територију, коју не брани оперативна војска. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 338. 31. Сасвим је могуће да су у Алексиначкој котлини били размештени зимовници, легије смештене у Нишу.

104

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија јаке снаге успеле да прођу планинским путем за који се мислило да је непролазан. Најпростији и најприроднији задатак тврђава је заштита насељених места (градова и села) од нападача. Међутим још у праисторији, утврђења су добила много сложеније задатке. Везе које је имало утврђено насеље са целом земљом и сопственом војском дале су му ускоро већу важност, значај који је важио и изван његових бедема и знатно доприносио освајању или одбрани земље. Тако су тврђаве добиле свој оперативни и стратегијски значај, јер су сматране као посредна заштита земље, као чворови који држе опе> ративно и стратегиско ткиво. Убрзо су се појавиле тврђаве без градова и становника, предвиђене само за војну посаду.32 Дејство неке тврђаве је састављено из два различита елемента, пасивног и активног. Првим штити место а другим врши известан утицај и на околину. Активни елемент сачињавају, пре свега, напади које посада предузима против непријатеља који се приближи до извесне тачке. Наравно, што је тврђава већа и са јачом посадом то је и круг активног дејства већи. Активни елеменат се састоји и од јединица које не припадају тврђави, али стоје са њом у вези.33 Што се тиче места на коме треба градити тврђаве овог пута ћемо се задржати само на онима које имају стратегијски значај34 јер као што ћемо видети Сталаћ је једна од само неколико таквих тврђава у Србији. Утврђене стратегијске тачке у некој земљи су биле (од праисторије па до I светског рата): престонице, места која су значајна за економски потенцијал државе (у средњем веку пре свега рудници и трговачки центри) и најзад географске тачке које представљају препреку непријатељској инвазији или омогућавају сопствену инвазију непријатељске територије тј тачке које контролишу комуникацијске правце који онемогућавају кретање непријатељске тј олакшавају кретање сопствене. Битно је да такве 32. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 332–333. О настанку утврђења у правом смислу те речи видети у: Ph D Aron Alexander Burke, “THE ARCHITECTURE OF DEFENSE: FORTIFIED SETTLEMENTS OF THE LEVANT DURING THE MIDDLE BRONZE AGE — VOLUME ONE”, The University of Chicago, 2004. g. Ту видети и старију литературу. 33. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 333; Н. Ђокић, М. Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали бр. 3 (за 2005. г.), Крушевац 2005, 49 34. Стратегијски значај појединих тачака није се битно променио од праисторије до појаве ваздухопловства. Детаљније о томе Ж. П. Јовановић, Војна – стратегикса – географија Краљевине СХС и суседних држава, Београд 1924, 9–37

НЕБОЈША ЂОКИЋ

105

Митолошки зборник 21 географске тачке морају бити на стратегијским комуникацијским правцима и то у непосредној вези са географским препрекама кроз или преко којих пролазе, при чему се као најзначајније тачке узимају ушћа значајнијих река.35 Није случајно да су најзначајнија античка утврђења у Србији била Сингидунум (ушће Саве у Дунав), Виминациум (ушће Велике Мораве у Дунав) и Наиссус (ушће Нишаве у Јужну Мораву).36 Слично је било и у средњем веку само што уместо Виминациума имамо најпре Браничево а затим Смеде> рево. *

*

*

Моравискон је, заиста, вероватно антички Маргус каснији Кулич.37 Из чисто војних разлога ту је и у XI веку морало да постоји снажно утврђење које је заједно са Браничевом контролисало ушће Мораве у Дунав и запречавало северни део моравског комуникацијског правца. Ако којим чудом Моравискон није Маргус тј Кулич онда је то сигурно антички Маргум тј средњовековно Равно — данашња Ћуприја. Међутим, ми сматрамо да је касније Равно у ствари 35. M. M. Mагдаленић, Oдбрана држава и фoртификациjа на краjу XIX века, Беoград, 1896, 54–61 36. O утврђењима у позној антици видети у: Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350–425, Clarendon press – Oxford, 1997, p. 155–175; S. Johnson, Late Roman Fortifications, London, 1983; J. Lander, Roman Stone Fortifications, BAR S206, Oxford, 1984; M. Kandler and H. Vetters, Der römische Limes in Österreich, Vienna, 1986; C. Scorpan, Limes Scythiae, BAR S88, Oxford, 1980; Z. Visy, Der pannonische Limes in Ungarn, Stuttgart, 1988; J. Hobley and B. Maloney, eds., Roman Urban Defences in the West, London, 1983. Ту видети и старију литературу и изворе. За утврђене виле видети у: J. Percival, The Roman Villa, London, 1976. O начину коришђења фортификације у римској империји видети у: E. N. Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire, London, 1976. Премда се као главни извор обично узима Vegecije за питање утвр> ђивања је важнији Pseudo–Hygini, DE MUNITIONIBUS CASTRORUM. Ми смо користили руски превод овог дела (А. В. Колобова) објављеним у: "Античность и средневековье Ев> ропы" св. 5, Перм, 2000. g. Постоје и ова новија издања тог дела (која нам нису била дос> тупна): Grillone A. Hyginus' de Metatione Castrorum. Leipzig, 1977; Lenoir M. Pseudo–Hygin, Des Fortification du Camp. Paris, 1979; Gilliver C.M. The de munitionibus castrorum: Text and Translation // JRMES. 1993. №4. P.33–48. Премда се у савременој историографији сва лите> ратура о позно римској војсци објављена пре седамдесетих година XX века сматра пот> пуно неупотребљивом (разлоге зашто је то тако видети у предговору књиге Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350–425, Clarendon press – Oxford, 1997) наши аутори још увек углавном користе ту литературу. У сваком случају пре било каквог озбиљнијег изучавања позно римске војске неопходно је прочитату рад Later Roman Military Operations In Europe: A Theory, од Пери Греја (Perry Gray) професора војне историје на Вест Поинту. 37. С. Новаковић, н. ч, 37; исто мисли и К. Јиречек у: К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград, Зборник константина Јиречека I, Београд 1959, 126

106

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија Вродариск тј Бродариск. Реч је очигледно о неком месту код којег је постојао значајан прелаз преко реке тј “брод”. То не може да буде Параћин јер у ужој околини Параћина нема готово сигурно остатака иоле већег насеља које би могло да се веже за тај период38 али у Ћуприји има. У осталом Равно је значајно утврђење у XII веку. Гронцион (Гронстон) или Гронча би пре могао да буде Горњак него Гружа. Да будемо прецизнији вероватно је реч о средњовековном граду Ждрелу. Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић, као и на Узенгији, а на супротној страни, на Јежевцу, стражара осматрачница, са које се види читав предео све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље. Средином XIX века још увек је постојало више развалина од кула и старих градића и с једне и с друге стране Млаве. Народно предање их је приписивало браћи Дрману и Куделину.39 Премда је овај крај данас мало “скрајнут” управо су се око Ждрела у средњем веку па и касније укрштали многи путеви.40 Када говоримо о Дивостину интересантно је да сви аутори који су се бавили овом темом превиђају један податак. На западној страни села Крњева, поред пута Крњево–Смедеревска Паланка, у живописној котлини Дивостин, обраслој храстовом и грабовом шумом, богатом изворима, налази се крњевачка црква брвнара поред које протиче поток, чији су извори у црквеној шуми и потесима Грабар и Саставци, и који се улива у Језаву код Сараораца.41 Један од најбољих познавалаца шире околине Смедерева, покојни др Леонтије Павловић, је сматрао да је црква брвнара у Крњеву подигнута на темељима манастира Дјевотина.42 Иначе овај манастир се у литератури помиње и као Дивостин и Гневотин.43 38. Момировић сматра да је то каснији Паракинов брод тј данашњи Параћин. Петар Момировић, Историја браничевске епархије, Браничевски весник за 1939, 52–53 39. М. Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник Српског ученог друштва књ. IV, Београд 1867, 57; Ђурђе Бошковић, Средњовековни споменици североисточне Србије, Старинар I (1950), 187–88; др Радомир Милошевић, “Горњак”, у: Српска православна епархија браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 232 40. Видети у: Gavro Škrivanić, Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1974, 117–118 41. Б. Перић, Моравска свитања – Хроника општине Велика Плана, Велика Плана, 1986, 18 42. Л. Павловић, Споменица поводом прославе стоседамдесет година постојања Основне школе “Димитрије Давидовић” у Смедереву 1806–1976, Смедерево, 1976, 260. 43. Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац, 2003, 306–307

НЕБОЈША ЂОКИЋ

107

Митолошки зборник 21 Сфентеромон би могао бити Смедерево али уз озбиљну резерву. У сваком случају то није данашњи манастир Свети Роман. Што се тиче Истаагланге ту је тешко било шта рећи осим да није реч о Сталаћу. Сматрамо да би један од споменутих седам градова један морао да буде Голубац али је тешко рећи који. Ако су остала наша убицирања тачна (а што уопште није сигурно) можда би баш Истаагланга могао да буде Голубац. Вратимо се одређивању граница браничевске епархије. Мишљења смо да је апсолутно неприхватљиво тврђење да је, рецимо, Гружа икада могла да буде у саставу браничевске епархије а исто тако и крагујевачки Дивостин и Сталаћ. Ако је територија браничевске епархије негде прелазила на леву обалу Велике Мораве то је могло да буде само северно од данашње Баточине. У ствари, браничевска епархија се највероватније простирала на средњовековно Браничево и Кучево. Споран остаје Петрус, који је повремено имао и сопственог епископа, који се понекад називао и параћинским. Додуше, сигурне потврде за петруског епископа има> мо из времена османске владавине. 44 Постоји још један врло јак доказ да браничевска епархија није обухватала данашњи Темнић и Левач а још мање Гружу. За историју Поморавља и наравно (премда индиректно) браничевске епархије веома је значајан “Темнићки натпис” нађен у Горњем Катуну код Варварина пре једног века. Овај натпис се данас везује за сам почетак XI века, а на њему су исписана имена десеторице од 40 севастијских мученика. Веровало се да се, исписивањем њихових имена, грађевине штите од рушења. “Темнићки натпис” представља четврти део камене плоче која је била узидана у одређену грађевину, у овом случају највероватније цркву.45 Он представља доказ да су Срби већ у то време познавали ћирилицу и имали словенску литургију.46 44. Ово питање излази из теме нашег рада. Детаљније о овоме види Р. Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас САНУ CXXX, Београд 1980. г. Видети и Н. Јованчевић, Може ли се реконструисати црквено устројство у Шумадији под турском влашћу, Каленић 6/1999, 16–19 који даје различита мишљења о проблему петрушке тј. параћинске епископије. О Кучеву у средњем веку и у време османске власти детаљније видети у: А. Крстић, Кучево и Железник, Историјски часопис књ. XLIX (2002), Београд 2003, 139 – 162 45. Б. Чигоја, Темнићки натпис, Анали Филолошког факултета, Београд 1987, књ.18., 211; С. Радојчић, Темнићки натпис. Сујеверице средњовековних градитеља о чудотворној моћи имена и ликова севастијских мученика, Зборник за ликовне уметности, Нови Сад (Матица српска), 1969, књ.3, 9

108

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија Сасвим је извесно да натпиbс не потиче са места на коме је нађен већ да је ту пренет са неког другог локалитета. Постоје, заправо, само два локалитета са којих је могао да буде донет, а то су црква у Орашју и црква у Варварину. Варваринска црква посвећена Успењу пресвете Богородице саграђена је 1825. године, тачније, том приликом је обновљена старија сакрална грађевина. У аустријским изворима из XVIII века поред Варварина помиње се, у непосредној близини, и Бела Црква. Занимљиво је да се у већ споменутој повељи византијског цара Василија II Бугароубице у оквиру Београдске епископије, помиње град Аспра Еклесиа тј. Бела црква.47 Стојан Новаковић је сматрао да је то Смедеревска Паланка за коју знамо да се у време турске владавине такође звала Бела Црква или, евентуално, Бела Црква у Јадру.48 Константин Јиречек је још раније усвојио мишљење да је реч о Паланци.49 М. Кашанин је, пак, сматрао да се ради о Белој Цркви у Карану.50 С обзиром да нико од њих не спомиње Белу Цркву тј. Варварин (а има много разлога за претпоставку да је реч управо о тој Белој Цркви), највероватније нико није ни обратио пажњу на то да се Варварин звао и Бела Црква.51 У сваком случају, ако користимо турске и аустријске изворе, Бела Црква могу да буду само Смедеревска Паланка или Варварин. Кад је реч о Смедеревској Паланци, немамо ни изворе ни археолошке налазе који би могли поузано да се вежу за период Василија II. Међутим, у погледу Варварина имамо сасвим другачију ситуацију. Ту је, најпре, сам Темнићки натпис који потиче управо из 46. Реч је о ћирилици која је старија верзија од тзв “преславске” ћирилице. О отоме детаљно видети у поменутом раду Бранкице Чигоје као и код Александра Младеновића, Српска редакција старословенског језика и употреба само танког јера у писању, Археографски прилози 19, Београд 1997, 15–16; Н. Ђокић, Духовни живот у Варварину и околини до Првог светског рата, Корени бр. 1 (за 2003. г.), Историјски архив у Јагодини, Јагодина, 2003, 77; Н. Ђокић, О. Думић, Храм Успеније Пресвете Богородице у Варварину – Од Темнићског записа до друге владе Милоша Обреновића, Гласник – Службени лист Српске православне цркве бр. 3/март 2004, 91–93 47. С. Новаковић, н. ч, 36–44 48. Исто 49. К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград, Зборник константина Јиречека I, Београд 1959, 126 50. М. Кашанин, Бела црква каранска, Старинар, 1926–1927, 127 51. С. Новаковић је морао да зна за рад Д. Руварца, Митрополија Београдска око 1735.године, Споменик СКА XLII, Београд 1905. Исто важи и за М. Кашанина. Јиречек је свој рад штампао још 1877. године тако да није био упознат са Руварчевим радом. Каснији аутори су само преписивали Јиречека и Новаковића. Н. Ђокић, н. ч, 77; Н. Ђокић, О. Думић, н. ч, 91–93

НЕБОЈША ЂОКИЋ

109

Митолошки зборник 21 тог периода. Веома је значајно да је у Варварину откривена некропола са материјалом из IX–X века.52 То, међутим, није све. Ту је и локалитет у Маскарама на коме такође има налаза из тог времена као што су опеке, по многим карактеристикима рановизантијске, које би требало да потичу из VI или VII века.53 Међутим, на две опеке се налазе рељефно изведени крстови, на крајевима рачвасто расцепљени. Примери оваквог типа крста, у сличним композицијама или усамљени, често су урезивани на зидовима цркава значајних хришћанских центара X века на територији коју је покривало бугарско Прво царство.54 Његова је употреба константована и у Србији у истом периоду. Постоје примери таквог крста урезани на керамичким судовима, довратницима или фасадним украсима откривеним на неким византијским утврђењима у Србији (Чечан, Рас>Градина, Београд).55 При набрајању градова у Београдској епархији, Бела Црква се наводи последња, што би било и нормално ако су градови набрајани по неком реду > а за ову епархију је долазило у обзир само набрајање од севера ка југу > наравно, уколико је у набрајању уопште било некаквог реда. Можда сви ови аргументи, појединачно узети, нису довољно убедљиви докази за тврдњу да је Бела Црква из повеље Василија II данашњи Варварин али, када се узму сви заједно, неоспорно је да их треба узимати врло озбиљно, а сасвим сигурно озбиљније него аргументе који указују на Смедеревску Паланку. На основу Темнићког натписа, Радослав М. Грујић тврди: “Из врло су раног доба, по свој прилици из римског, и цркве Св. Николе у Ђунису, четрдесет мученика у Варварину и још неке друге.”56 Не можемо се сложити са овако раним датовањем ове цркве и сматрамо да је саграђена негде у X веку, када и црква Св. Духа у Сталаћу. Наравно, није искључено да је 52. Д. Минић, Керамичке посуде као гробни прилози на средњовековним некрополама у Србији, Годишњак града Београда XXV, Београд 1978, 88; Н. Ђокић, н. ч, 77; Н. Ђокић, О. Думић, н. ч, 91–93 53. Д. Рашковић, Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања античких налазишта и комуниT кација на подручју јужног Темнића, Гласник САД 13, Београд 1997, 137–139, сл.1 и сл.2; Н. Ђокић, н. ч, 77; Н. Ђокић, О. Думић, н. ч, 91–93 54. Лю. Дончева – Петкова, Знаци Вьрху археологически паметници от средновековна Бьлгариа VII–X век, БАН, София, 1980, 19–24, 49–51, Т.XXXV/25, Т.XXXVI 55. М. Бајаловић–Хаxи Пешић, Унутрашње утврђење Београдског града, Годишњак града Београда књ. XXXIX, Београд 1992, 39; Н. Ђокић, н. ч, 77 56. Радослав М.Грујић, Православна Српска црква, Крагујевац, 1989, 59

110

НЕБОЈША ЂОКИЋ

Браничевска епархија саграђена на темељима ранохришћанске базилике, али то тек треба да потврде или оповргну археолошка истраживања. Сем тога, црква засигурно није била посвећена четрдесеторици мученика > већ смо навели чему је плоча служила. Мишљења смо да је црква била посвећена Св. Варвари и да је по њој Варварин и добио име. Резиме Ако резимирамо све претходно речено границе Браничевске епархије у 1020. години можемо доста прецизно оцртати. На југу се Браничевска епархија простирала до долине реке Црнице која је улазила у њен састав.57 Западна граница је била Велика Морава и то негде од данашњег Горњег Видова или Сикирице до негде до Велике Плане.58 Ту је граница прелазила Велику Мораву обухватајући касније Кучево тј негде до линије Космај – Авала одакле је граница скретала на Дунав где је излазила нешто јужније од Гроцке која је као и Авала вероватно припадала Београдској епархији. На северу граница је ишла Дунавом од Гроцке (искључно) до Голупца а можда и Казана. Најспорнија је источна граница премда је она вероватно одговарала данашњој источној граници Браничевске епархије јер то у ствари природна географска граница ове епархије.

57. Јужно се налазила Нишка епархија. 58. Западно се налазила Београдска епархија.

НЕБОЈША ЂОКИЋ

111

Митолошки зборник 21

112

НЕБОЈША ЂОКИЋ

ГАЛИЧ, СЕЧЕНИЦА И ТАРА ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: Византија је победила Србију у два рата, прво одузевши јој Рашку 1149. године, а затим 1150. године у битци на реци Тари. У чланку се пореде археолошки подаци о Галичу и Сеченици, данас Сочаници, са различитим подацима о путевима. Они се сви уклапају у опис византијског похода преко Сочанице до реке Таре. Крај 11. и прва половина 12. столећа су доба упорних борби између Србије и Византије за власт над областима између сливова Ибра и Јужне Мораве. То су области које су настањивали Срби и мање групе источних Словена, а веома богате рудама, пре свега гвожђа, сребра, олова и злата. Победама извојеваним средином 12. столећа, цар Манојло Комнин је ставио те области под византијску контролу, али је убрзо непосредну власт препустио српским жупанима. У описима рата са Србима 1149. и 1150. године у делу Јована Кинама, сачувани су драгоцени топографски подаци. Осим тврђаве Рас, познате из више писаних извора, по имену је забележио још места Галич и Сеченицу. Рат је завршен византијском победом на реци Тари. Јованка Калић је свеобухватно и исцрпно приказала сва старија тумачења Кинамових вести; у уводу је скренула пажњу на преводе и лоше преписе (Кинам 1971: 1–5). Треба нагласити да Јован Кинам није био учесник збивања из 1149. и 1150. године, које описује неких 30 година касније; он чак није знао ни име српског владара кога је тада победио цар Манојло Комнин. Зато је потребна посебна опрезност у тумачењу података који су до нас доспели. Ј. Калић је у коментарима уз Кинамово дело, установила да је Галич поред Сеченице – Сочанице у Ибру, и да је тим путем и даље преко Раса византијска војска продрла ка реци Тари (Кинам 1971: 22–37). Међутим, Милош Благојевић је у својој расправи „Сеченица (Σετζενίτζα), Стримон (Στρυμών) и Тара (Tάρα) у делу Јована ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

113

Митолошки зборник 21 Кинама“, на основу новог тумачења положаја касније забележених топонима, Сечанице и Заструме, које проналази између Ниша и Параћина, док Тару повезује са потоком који се улива у Јабланицу западно од Ваљева, закључио да се битка одиграла на потоку Тари односно негде у Ваљевској Подгорини (1976). Таквом тумачењу се, са правом, енергично успротивио Реља Новаковић (1977; 1979). Његови аргументи се заснивају на географији, начину ратовања... Настојао је да одбрани став да се битка у којој су поражени Срби на реци Тари одржала негде код Мојковца, а не код Ваљева. Тамо је било средиште Србије, како је упозоравао Р. Новаковић, док је област Ваљева била у пограничном подручју Србије и Византије (али свакако са српским становништвом). Убедљиво доказивање и расуђивање Р. Новаковића није помогло, и историографи су без резерви прихватили премештање места одржавања битке далеко на север. Тумачење М. Благојевића подржао је Љ. Максимовић, речима да је истраживање М. Благојевића било „исцрпно и прецизно“ док је Р. Новаковић „покушао“ да га оспори (1983: 10). Ново тумачење уграђено је у последњу Историју српског народа (1981: 202–204). Пошто сам лично прегазио Колубару испод Ваљева једног маја 1984. године (вода ми је била мало изнад колена), било ми је невероватно да се таква река могла опевати као нека препрека за коњицу (битка се водила око моста), а камоли поток који се улива у њену притоку. У потпуности прихватам доказе које је изнео Р. Новаковић и сматрам да је ово питање са историографског гледишта успешно и потпуно расправио 1977–1979. Друго је питање зашто су писци наше историје заузели различит став. Од расправе о бици на реци Тари прошло је три деценије, и данас се располаже новим археолошким подацима, а они недвосмислено показују да се битка одиграла заиста на српској реци Тари. Данас се поуздано зна да се тврђава Рас, за коју се боре Визанитија и Србија у првој половини 12. столећа, налазила изнад ушћа Себечевске реке у Рашку (Поповић 1999), где се налазило позносредњевековно Пазариште. Већ сам раније указао да се у данашњој Сочаници налазила античка базилика обновљена под бугарском влашћу, да уз њу има гробова 12. столећа (Јанковић 2004: 68–72). За те податке Р. Новаковић није знао. Овде ћу мало опширније размотрити археолошке податке о 114

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара Галичу и Сеченици, оне о путевима и неке друге, и њима потврдити закључивање Р. Новаковића. Јован Кинам пише да се 1149. цар Манојло Комнин налазио на југу, спремајући се за поход на Сицилију, када је српски архижупан започео борбу против Византије. Цар се тада брзо окренуо Србији („Далмацији“) и разорио тврђаву Рас, за коју је Кинам написао да су је Срби срушили, негде 1127–1129. г. Тамо остави војску и тамошње становништво потчини. Потом је опустошио област архижупана Никаву са њеним утврђењима. Затим дође до Галича, и пошто „тамошњи варвари неће да му предају то прибежиште уздајући се у своје мноштво и у неприступачност положаја, постави логор и нареди да се не часећи ни часа гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки и тако кроз три дана на јуриш освоји ту тврђаву. Затекавши тамо мноштво варвара, који су делом били ратници, а делом сточари“, одатле их расели. Архижупан је кренуо у противнапад али је био принуђен да се повуче у планине, јер се Цар вратио у Рас, а потом му је опустошио неке пределе са владарским двором који је спалио (Кинам 1971: 22–26). Упоредимо Кинамов опис збивања 1149. са стањем на терену. Наводно су прво Срби кренули у напад, вероватно из Рашке коју су ослободили пре две деценије. Византијска војска је са југа, дакле несумњиво преко Косова поља, продрла у Србију и заузела Рас, данашњу Градину изнад ушћа Себечевске реке у Рашку. Ту се не спомиње Звечан, по свој прилици зато што је био у византијским рукама и зато вероватни планирани циљ српског напада1. Затим су заузели Никаву која може бити само западно а вероватније северно од Раса, што би објаснило редослед напада на Галич. Дакле византијска војска се после успостављања власти у Рашкој жупи окренула Ибру (области коју су вероватно Срби претходно ослободили, можда 1149.), и онда уз Ибар стигла до Галича; потом се враћају у Рас да би одбили напад великог жупана Уроша, кога потискују у планине и продиру на запад. Тешко је замислити владарски двор другде до на западу, укључујући и долину Лима. Овакав редослед војних покрета објашњава збивања око Галича. Брзом акцијом Византије, освајањем Рогозне и Раса, српски ратници и сточари у долини горњег Ибра 1.

Звечан је имао цркву саграђену пре 1166, која веома личи на мале цркве у средиштима других византијских градова 11–12. столећа, као што су Врање, Перник или Диногеција.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

115

Митолошки зборник 21 остали су отсечени од остале Србије, били су опкољени. Зато се утврђују, у нади да ће добити помоћ војске Србије, али је византијска армија била успешнија. Погледајмо сада шта је Галич, о коме је писао Недељко Виријевић пре 60 година (1949). Данас је Галич назив за брег који се налази око 3 км североисточно од ушћа Сочанске реке у Ибар. Смештен је при крају косе која се спушта од Копаоника ка Ибру; уздиже се неких 200 м изнад Ибра, 150 м од Добравске и Сочанске реке и 60 м изнад косе. Ту се виде остаци утврђења некада начињеног од земље и дрвета, основе у виду елипсе (сл. 1–2). Унутрашњост је нагнута ка западу, распона око 55 х 35 м. Окружена је ниским насипом висине до 0,5 м, испред кога је ров понегде дубљи од 2 м, распона око 65 х 45 м, такође споља окружен ниским насипом, у односу на кога је дубине до око 1 м. Споља са западне стране има још равног простора у дужини око 30 м, нагнутог ка западу. Нема површинских покретних археолошких налаза. Изглед остатака овог утврђења ствара утисак привремености. Н. Виријевић је изнео мишљење да су то турски шанчеви (1949: 68–69), а пре њега је Аврам Поповић био изричит да су то турски шанчеви из 1876 г. (1906: 220). Томе се противи његова заобљена основа, јер су земљано–палисадна утврђења од 16. столећа по правилу вишеугаона. На насипу Галича нигде нема положаја за топове, односно отвора у насипу за дејство артиљерије. Неповољно је и за пушчану паљбу, зато што је око рова благо нагнуто тло, тако да из рова, са спољњег насипа, браниоци не могу да гађају нападаче на већем растојању, јер га не виде; могли би да га гађају тек са бедема високог неколико метара, а унутрашњи насип једва да је могао бити грудобран за лежећи положај. Тиме је искључено датовање настанка утврђења на Галичу у време после Средњег века. Поред тога, његов положај нема никаквог смисла на таквом месту у турско време. Оно брани правац исток – запад а не север – југ; Турцима су непријатељи долазили са севера. Положај турског шанца на Ивча главици изнад Сочанице и Ибра (Поповић 1906: 218), на далеко је повољнијем месту; њему је Галич могао да служи само као осматрачница према Копаонику. Наспрам Галича, на супротној, левој страни Сочанске реке, налази се Сокољача, удаљена у ваздушној линији око 850 м, а виша преко 50 м (сл. 3). То је окомита стена на страни окренутој Галичу, 116

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара просечне висине 50 м, док су остале стране Сокољаче веома стрме; према венцу, на чијем се западном крају налази, такође је природно брањена окомитим стенама високим неколико метара. На Сокољачи се налази рановизантијско утврђење, површине око 1,7 хектара, колико то може да се процени по изгледу тла.2 Литица на северној страни, дуга око 75 м, са обе стране се завршава све нижим стенама, на које се надовезују бочни бедеми, источни дуг око 150 м, а северозападни око 72 м; повезани су бедемом полукружног правца на јужној и југозападној страни, дугим око 200 м. Врх као да је издвојен бедемом такође полукружног пружања, на највећем растојању до око 30–35 м, у горњи град, површине око 0,2 хектара. На западној страни тог највишег дела утврђења налази се мала зараван окренута истоку, где је вероватно била црква. На источној страни се налази десетак мањих и већих гомила камена које су, по причи мештана, настале после Другог светског рата вађењем камена из зидова, да би се засадио шљивик. По предању, град Галич се налазио на месту Сокољача, а пропаст града се повезује са Грчићем Манојлом (Виријевић 1949: 66–68). Укупна дужина бедема Галича је највише 150 м, а Сокољаче, са оних страна одакле је могла бити нападана, око 420 м. Ако рачунамо једног ратника на сваки метар бедема (што одговара борби прса у прса), то је укупно највише око 570 браниоца у оба утврђења. Том броју људи можда треба прикључити и чланове њихових породица, а и стоку. Унутрашњост оба утврђења није могла пружити одбрану од стрела и камења из праћки, Галич вероватно што је саграђен у брзини, а Сокољача због великог нагиба тла. За освајање оба утврђења истовремено, било је довољно 1000 до највише 1500 ратника. Оба утврђења („прибежиште“ — „тврђава“) очигледно су подигнута на брзину. Галич је саграђен од земље и дрвета, а Сокољача, утврђење зидано каменом и малтером али тада старо 600 година, вероватно је обновљено дрвеном грађом. Околност да су постојала изгледа два истовремена утврђења, можда указује да су подигнута са циљем да бране прилаз Сочаници са истока, путем дуж Сочанске реке. То би онда значило да су Срби очекивали византијски напад из правца Ниша, или се спремали за покрете у 2.

Овде су многа утврђења страдала приликом сађења шуме и бедеми се назиру само као гомиле камена у низу.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

117

Митолошки зборник 21 правцу Топлице. Може се потражити и друго тумачење. Ј. Кинам бележи и прибежиште и тврђаву, и ратнике и сточаре; другим речима, у свом изворном тексту можда је и писао о два утврђења, које су грешке или скраћивање преписивача свели на једно утврђење. У том случају, може се помислити да на Сокољачи коју су бранили ратници, није било довољно места за збег. Зато би на данашњем Галичу било подигнуто утврђење, да се ту бране сточари који нису хтели да се предају без борбе. Могло је бити и обрнуто. Како било, располажемо неспорним подацима о два утврђења, од којих једно сасвим скромно а друго безначајно, оба изнад Сочанице са источне стране, и оба се могу повезати са Галичем из 1149. године. Дакле, Византија је 1149. године успоставила контролу над Ибарским Колашином, горњим Ибром, долином Рашке, тврђавом Рас, а Звечан је био и остао њихов. Али Србија није била поражена; жупан је побегао у планине по речима Кинама, заправо се повукао са главнином војске пред надмоћнијим непријатељем. Другим речима, цар Манојло Комнин је само одузео део територије Србији, и обновио власт над жупом Рашком коју су Срби били ослободили 1127–1129, али није победио српску војску. Срби се нису мирили са поразом и спремали су се за нови рат; овог пута је велики жупан Урош добио помоћ од мађарског двора. Показало се да помоћ савезника није били довољна. Цар Манојло Комнин је 1150. године предузео следећи поход, са циљем да сломије одбрамбену самоувереност Србије и тако обезбеди освојене територије. За поход у јесен 1150. године, византијска војска се окупила у Нишу. Прво су покушали да победе савезничке јединице — изгледа оне из Баната — византијски одреди су им кренели у сусрет према Сави преко Лугомира и даље према Дрини (на запад), где је дошло до првог сукоба; после су их пратили у правцу Таре. За то време је цар Манојло главне снаге пребацио на пола пута до Сеченице. Пошто су се напред послате јединице вратиле, византијска војска је дошла до реке Таре, где долази до изненадне битке. Византија је победила, и Србија је била принуђена да се покори, да убудуће даје 200 ратника више за борбе у Азији (укупно 500) а као и пре 2000 за ратовање у Европи (Кинам 1971: 26–37). Погледајмо шта је данашња Сочаница, она забележена у повељи 118

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара манастиру Бањској као Селченица, да ли се археолошки може изједначити са Кинамовом Сеченицом. Прво, Сочаница је испод Галича, где су забележене борбе претходне, 1149. године, одакле је расељено неко становништво (и можда насељено неко поузданије за Византију?). Како сам раније показао, приликом истраживања и објављивања археолошке грађе из такозваном. Муниципиума ДД у Сочаници, начињен је низ грешака, због чега није уочено постојање цркве и одговарајућег гробља 10–12. столећа (Јанковић 2004: 68–72).3 Ту је саграђена базилика са апсидом на западној страни, у доба тетрархије (Чершков 1970: 35–41); она је рано преправљена у цркву, најкасније у 6. столећу. Она је под бугарским царем Симеоном обновљена, о чему сведочи њен камени украс, капители пре свега, и један бронзани крст привесак. Две бронзане наруквице, објављене без података о месту и условима налаза, по свој прилици нађене су у гробљу у подручју базилике. Оне имају бројне аналогије на простору од Македоније до Подунавља и датују се шире око 12. столећа. Једном примерку са завршетцима налик змијским главама је нарочито слична наруквица из гробља Трњана код Пожаревца (Марјановић–Вујовић 1984: 48, гроб 300). Ова црква је била без крова и запуштена дуже времена, јер се у њој обавља сахрањивање у току 15–16. столећа, о чему сведоче надгробни споменици који су у висини пода цркве 9–10. столећа. Околност да у Сочаници постоји велика црква вековног трајања, са гробљем 12. столећа, несумњиво указује на њен значај. То није био манастир, већ насеобинска црква неког трга, по свој прилици рударско–металуршког средишта. И данас се Сочаница истиче међу околним местима у Горњем Ибру по броју средњевековних налазишта – ту је црква Усековања Светог Јована Претече античких темеља, још два неистражена црквишта и вероватно треће на Сокољачи, из рановизантијског доба. Преко пута, са друге стране Ибра је село Придворица, које није било укључено у властелинство манастира Бањске (Шкриванић 1956; Томовић 1987); зато негде поред Сочанице треба тражити двор (атари села Слатина, Каменица?). Реч је о раштрканом насељу, несумњиво важном због црквеног средишта, рударства, металургије 3.

Проучавање свих њених фаза и археолошко–конзерваторских интервенција захтева посебну критичку студију.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

119

Митолошки зборник 21 и свог положаја на раскрсници путева. Сочаница – Селчаница – Сеченица је била средиште Горњег Ибра, пре образовања млађих тргова око новоразвијених рудника и металуршких средишта. Галич је био њена одбрана 1149. године. Зато је Сочаница била природан и разумљив оријентир у 12. столећу. Између Ниша и Сочанице налази се данашња Куршумлија, некадашње Беле Цркве, а пре тога Топлица, позната као место у Нишкој епархији од 1020. г. из повеље цара Василија Бугароубице. Имала је три значајне цркве у 12. столећу. Стефан Немања је подигао манастир Светог Николе из основе на неким античким темељима; основао је и манастир Пресвете Богородице, за који није јасно са којом га црквом треба повезати. То може бити обновљен триконхални храм из 6 столећа, где нема старијих покретних архео> лошких налаза од 12. столећа, или велика једнобродна црква са две бочне просторије испод Марине куле (Латинска црква, или Света Петка), где има уломака грнчарије из рановизантијског доба, 9–10. столећа и Позног средњег века.4 Како било, ту су постојале цркве пре Стефана Немање и ту је он столовао у време Манојла Комнина док није преузео великожупански престо 1166. Куршумлија је удаљена од Ниша око 63 км, што се могло прећи за један, највише два дана. Брзина путовања је зависила од тежине терета који су ратници носили, да ли су се кретали пешице или на коњима, од снабдевања храном и водом. Налази се на раскрсници путева исток (Ниш) – запад (Нови Пазар) и север (Крушевац) – југ (Приштина). Зато је Куршумлија – Топлица била пригодан избор за логор византијске војске после Ниша. Сматра се да је средењевековни пут Рас – Ниш водио из долине Ибра преко Остраћа северно од Сочанице и даље преко Копаоника силазио у Топлицу (Шкриванић 1974: 107–108). Г. Шкриванић спомиње и село Јелакце око изворишта Добравске реке као место на путу (1974: 127–128); између Добравске и Сочанске реке налази се Галич. А. Поповић пише о опширно о путевима, а онај главни, од Новог Пазара до Ниша, бележи такође преко Остраћа, на основу података из Турског доба (1906: 199–217; 1907: 177). Али из Топлице води краћи правац за Рас право на запад, преко венаца што су развође Топлице и Лаба до испод врха Пилатовица (1703 м). То су 4.

За обавештење о налазима захваљујем Е. Зечевић, Народни музеј Београд.

120

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара венци прекривени травом и ниским жбуњем, па су лако проходни, за разлику од пошумљених падина испресецаних јаругама и потоцима. Одатле се могло спуститити у долину Ибра низ више коса (укључујући према Остраћу), међу којима и оном између Сочанске и Добравске реке, на којој је Галич. Познато је да су гробља у римско доба била уз пут, на излазима из насеља. Римски гробови 3–4. столећа су откривени у Присоју (Виријевић 1949: 71–72), на почетку венца који се од Ибра уздиже према Копаонику и на коме је Галич, изнад десне обале Сочанске реке. То би указивало на римски пут правца исток – запад поред Галича. Е. Чершков ово гробље повезује са утврђењем на Сокољачи (1970: 11), што се не може прихватити. Иако је то утврђење могло бити подигнуто пред крај 4. столећа, много су значајнији објекти 4– 6. столећа на месту римског муниципијума. Негде код раскрснице пута поред Ибра и пута који се одвајао поред десне обале Сочанске реке за Галич, видела се стара калдрма, а у Ибру су постојали остаци стубова моста (Поповић 1906: 218), куда је несумњиво водио пут од Галича. Н. Виројевић бележи и предање о пропасти насеља на месту античког муниципијума у Сочаници (данас Луке и Тројан Град), повезаног са отпадањем од хришћанства бана који се звао Љутерн, Љутеран (1949: 68). Ово предање посредно сведочи о путу, јер се Љутеран може именом повезати са жупаном Љутомиром. Наиме, у Љетопису Попа Дукљанина је забележено да рашки жупан Љутомир (Luthomirus), одбивши да се покори краљу Белу Павлимиру, бива поражен на Лиму и да је затим прогоњен све до реке Ибра, где су га на мосту људи из његове пратње убили и бацили у реку. Потом је Бело подигао у Рашкој код (Новопазарске) Бање цркву апостолу Петру (Петрова црква) и тврђаву (Љетопис 1950: 71). То је изричит податак о путу који је из Раса 10. столећа (Постење код Петрове цркве) водио преко Рогозне до моста на Ибру и свакако даље на исток, јер је Љутомир морао бежати у области под бугарском влашћу. Предање о Љутерну сачувано управо у Сочаници, подаци о постојању (римског?) моста код Сочанице, указују да је жупан Љутомир управо ту убијен, приликом покушаја да се склони под заштиту бугарских власти. То показује да је у другој половини 10. столећа преко Сочанице водио пут Рас – Ниш. ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

121

Митолошки зборник 21 Од Куршумлије до Сочанице има око 43 км, са великим успоном од преко 1000 м, што војска може прећи за 1 или два дана највише, јер је био напорнији од оног до Ниша. Од Сочанице преко Вуче на левој обали Ибра, где постоје остаци старог пута, једноставно и лако се косом могло попети на Рогозну, до Бара, а затим до тврђаве Рас и даље преко Пештера у долину Лима, до Бијелог Поља и потом Мојковца. До Таре је од Сеченице требало око 3–5 дана пута (до Тврђаве Рас 1 дан и 2–4 дана до Таре). Циљ Византије 1150. је био напад на средиште Србије, а тврђава Рас је била најважније византијско упориште, одбрана и база за нападе према Србији. Тврђаву Рас је цар Манојло претходне године освојио и потчинио. Краћи је пут из Ниша и Топлице према Расу преко јужније Сочанице, него преко Остраћа. Пут преко Сеченице је био и потпуно безбедан, јер је после освајања Галича српско становништво било расељено. О одигравању битке управо на реци Тари такође постоји археолошко сведочанство. У Пљеваљском музеју чува се јединствен византијски мач, нађен у клисури Таре, наводно у Пирлитору, богато украшен инкрустрацијом (сл. 4), из 12. столећа.5 Овај скупоцен мач је несумњиво производ неке од најбољих византијских радионица. Морао је припадити ратнику са неким од највиших командних положаја. Ако је био изгубљен на Тари 1150. године, показује да битка није била тако једноставна како се то може чинити из Кинамовог описа. Дакле, сви расположиви археолошки подаци се уклапају у опис збивања Јована Кинама о походу византијске војске на правцу Ниш – логор (Топлица) – (Галич) Сочаница – (Рас) – река Тара, и потврђују класичне ставове које је бранио Реља Новаковић о походу цара Манојла и битци на реци Тари, једноставно и очигледно. Срби су намеравали да 1150. године, уз помоћ из Мађарске, поврате претходно изгубљене области. Цар Манојло је то сазнао (а могао је претпоставити, јер 1149. није поразио Србе), или се решио да заврши започето потчињавање Србије, и изненадио је савезнике. Кренуо је из Ниша и логоровао на пола пута до Сеченице – Сочанице (рачунајући тежину пута а не растојање), у ондашњем 5.

Мач није стручно објављен; за аналогије видети бр. 229 и друге код Aleksić 2007, са ста> ријом летературом. За фотографије захваљујем Р. Манојловићу, директору Завичајног му> зеја у Пљевљима.

122

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара средишту Топлице, јер није знао ратни план непријатеља. Одатле је могао да крене у долину западне Мораве, уколико би се војске из Србије и Мађарске ујединиле негде на том простору. Очигледно је византијска претходница успела да изненади један од одреда из Мађарске, пре него што су се прикључили војсци Србије, вероватно онај из Баната, који су напредовали са десне стране (вероватно Дунава, да би у Срему прешли Саву). Бројно слабији од византијских одреда, кренули су ка месту окупљања савезника, по свој прилици негде на западним странама Рашке жупе, а део византијске војске их прати до Стримона6 и наводно до Таре. Брзим маршем преко Сочанице, вероватног средишта горњег Ибра, и тврђаве Рас, византијска војска стиже до Таре и побеђује. Судећи по многим околностима, окупљање савезника било је предвиђено на Пештеру и продор на правцу Рас – Ибар и даље према Скопљу или Нишу. Да су се савезници окупљали код Ваљева, значило би да им је циљ Београд и Браничево, што нема смисла, противило би се свим претходним и потоњим сукобима Србије и Византије, који су се одигравали у троуглу Рас – Ниш – Скопље, а ни један према Београду. Измештањем битке са Таре у околину Ваљева, замагљени су сви ратни напори Србије прве половине 12. столећа, да ослободи од византијске окупације своје југоисточне области, оне између слива Ибра и Јужне Мораве. У приказивању ових догађаја, из угла византијских писаца, Србија стално напада Византију, а она је принуђена да се брани од завојевача. Ратови Србије вођени за одбрану Косова од 1072. године су сведени на пљачкашке српске походе. Заправо, била су сукобљена два интереса, Византијског царства и Србије, који се могу наслутити. Византија је хтела да присвоји богате руднике између Биначке Мораве и Копаоника, као и оне на Рогозни. Тежње Срба биле су да сачувају и уједине са матицом своје области између Ибра и Јужне Мораве, укључујући Косово, и да сами користе руднике, наравно. Чињеница је да се међусобне борбе од краја 11. столећа померају све даље на запад до почетка друге 6.

Пошто се поменути Стримон никако не може изједначити са реком Струмом, М. Бла> гојевић је налази код Параћина (1976: ), а Р. Новаковић предлаже различита решења тра> жећи Стримон односно Струму под другим именом на западу Србије (1979а). Указујем на још једну могућност, да је Струмом некада називан данашњи Ибар у Старом Колашину, узводно од Косовске Митровице. Тамо се 4 км источно од Рибарића налази село Струмце и Струмачко брдо; јужно од Зубиног Потока је Струмачки поток који се улива у Цре> пуљску реку из којих настаје Клина, на којој су села Горњи и Доњи Струмац.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

123

Митолошки зборник 21 половине 12. столећа, дакле да Византија одузима део по део источних предела Србије. Те области су касније доспеле у посед жупана Десе и затим Стефана Немање. Резиме Рат са Србијом започет 1149. Византија је завршила великом победом на реци Тари 1150. године (Кинам 1971: 22–37). У опису ратних збивања забележени су утврђење Галич и место Сеченица. М. Благојевић је у својој расправи закључио да се битка одиграла у околини Ваљева (1976). Таквом тумачењу се енергично успротивио Р. Новаковић, бранећи став да се битка одржала негде у средишту Србије, код Мојковца (1977; 1979). Галич је брег удаљен 3 км источно од Сочанице. Ту се виде остаци утврђења некада начињеног од земље и дрвета, основе у виду елипсе (сл. 1), распона око 55 х 35 м. Наспрам Галича, на левој страни Сочанске реке, налази се Сокољача, са рановизантијским утврђењем површине око 1,7 хектара (сл. 2). По предању, град Галич се налазио на Сокољачи, а пропаст града се повезује са Грчићем Манојлом (Виријевић 1949: 66–68). Оба утврђена места могу се повезати са Галичем из 1149. године. Ако рачунамо једног ратника на сваки метар бедема, бранило их је највише 150 односно 420 људи. У такозваном. Муниципиуму ДД у Сочаници налази се велика базилка доба тетрархије (Чершков 1970: 35–41). Она је преправљена у цркву најкасније у 6. столећу, затим је обновљена под бугарским царем Симеоном; ту су нађене бронзане наруквице 12. столећа (Јанковић 2004: 68–72). Наруквице имају бројне аналогије у западним пределима Византије од Македоније до Подунавља, а нарочито је слична наруквица из околине Пожаревца (Марјановић– Вујовић 1984: 48). Сочанска црква под Сокољачом и још два црквишта, сведочанства о рударству, металургији и положај на раскрсници путева, показују да је Сочаница – Селчаница – Сеченица била средиште Горњег Ибра, пре образовања млађих суседних тргова. Галич је био њена одбрана 1149. године. На средини пута од Сочанице до Ниша је Куршумлија – стара Топлица, позната у 11–12. столећу. Иако млађи писани подаци указују на пут преко Остраћа северно од Сочанице (Поповић 1906: 199–217; 1907: 177; Шкриванић 1974: 107–108), забележен је и пут 124

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара преко Јелакца (Шкриванић 1974: 127–128). Римски гробови откривени више Сочанске реке а испод венца на коме је Галич (Виријевић 1949: 71–72), као и остаци калдрме и стубова моста (Поповић 1906: 218), указују на римски пут правца исток – запад који пролази кроз Сочаницу. Тај пут потврђује домаће предање о бану Љутерну, Љутерану (Виријевић 1949: 68), чије име подсећа на жупана Љутомира, убијеног на мосту на Ибру приликом бегства из Рашке (Ље'топис 1950: 71) у Бугарску. Од Сочанице преко Вуче на левој обали Ибра, где постоје остаци старог пута, лако се могло попети на Рогозну, и преко тврђаве Рас стићи до Бијелог Поља и потом Мојковца. Сви расположиви подаци о местима на путу од Ниша до Таре показују да се битка заиста тамо одиграла. Шта више, у Пљеваљском музеју чува се јединствен византијски мач, нађен у клисури Таре, из 12. столећа, богато украшен инкрустацијом (сл. 3). Измештањем битке са Таре у околину Ваљева, замагљени су сви ратни напори Србије прве половине 12. столећа, да ослободи од византијске окупације своје југоисточне области: Косово и оне између слива Ибра и Јужне Мораве. Библиографија M. Aleksić 2007: Medieval Swords from Southeastern Europe, Belgrade. Н. Виријевић 1949: “Комплекс Галич”, Музеји 3–4, Београд, 66–77. М. Благојевић 1976: “Сеченица (Σετζενίτζα), Стримон (Στρυμών) и Тара (Tάρα) у делу Јована Кинама”, Зборник радова Византолошког института 17, 65–76. Ђ. Јанковић 2004: “О цркви Рашке доба пре Немање”, Гласник Српског археолошког друштва 20, 63–79. Ј. Кинам 1971: Έπιτομή, обрада Ј. Калић, превод Н. Радошевић– Максимовић, Византијски извори за историју народа Југославије, Београд 1971, 1–105. Љетопис 1950: Љетопис Попа Дукљанина, приредио В. Мошин, Загреб. Љ. Максимовић 1983: “Србија и правци византијских похода у 12 веку”, Зборник радова Византолошког института 22, 7–18. Г. Марјановић–Вујовић 1984: Трњане, Београд. ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

125

Митолошки зборник 21 Р. Новаковић 1977: Милош Благојевић, Сеченица (Σετζενίτζα), Стримон (Στρυμών) и Тара (Tάρα) у делу Јована Кинама, Историјски часопис 24,299–321. 1979: “Још нешто поводом битке на Тари 1150. године”, Историјски часопис 25–26 (1978–1979), 5–28. 1979а: “Стримон, Струмон, Заструма”, Историјски часопис 25–26 (1978–1979), 239–248. А. Поповић 1906: “Горњи Ибар Средњега Века”, Годишњица Николе Чупића 25, Београд, 166–222. 1907: “Горњи Ибар средњега века”, Годишњица Николе Чупића 26, Београд, 143–190. М. Поповић 1999: Тврђава Рас, Београд. Г. Томовић 1987: “Сопотски забел Чрмањ”, Историјски часопис 34, Београд 1987, 37– 58. Е. Чершков 1970: Муниципиум ДД код Сочанице, Приштина – Београд. Г. Шкриванић 1956: “Властелинство св. Стефана у Бањској”, Историски часопис 6, Београд, 177–198. 1974: Путеви у средњовековној Србији, Београд. Слике Сл. 1. Галич, сателитски снимак и поглед са Сокољаче. Сл. 2. Галич, изглед утврђења на јужној страни. Сл. 3. Сокољача, сателитски снимак и поглед са Галича. Сл. 4. Мач из кањона Таре, Завичајни музеј Пљевља.

126

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара

Сл. 1. Галич, сателитски снимак и поглед са Сокољаче.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

127

Митолошки зборник 21

Сл. 2. Галич, изглед утврђења на јужној страни.

128

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Галич, Сеченица и Тара

Сл. 3. Сокољача, сателитски снимак и поглед са Галича.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

129

Митолошки зборник 21

Сл. 4. Мач из кањона Таре, Завичајни музеј Пљевља.

130

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

СТАРИЈА И НОВИЈА ТРАГАЊА ЗА ПОРЕКЛОМ ВЕЛИКОГ ЖУПАНА СТЕФАНА НЕМАЊЕ И ПОТПУНИ ПРЕОКРЕТ С НОВИМ РЕЗУЛТАТИМА ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ (РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ) Апстракт: Разматрањем података из старијих средњовековних извора, X–XIII века, до млађих, од XV до XVII века, долази се до сасвим нових сазнања и чињеница о пореклу великог жупана Стефана Немање него што су то она конструисана усиљено и необуздано од стране биолога и математичара Љубомира Ковачевића, почетком XX века, у време успостављања наше критицистичке школе од стране Илариона Руварца и Стојана Новаковића и оправданог слома романтичарске историографије. Овакво порекло Стефана Немање су без икаквог научног оправдања прихваћена од стране бечког професора Константина Јиречека и потом безразложно и неаргументовано негована и чувана у српској историјској науци све до данас. Још од Љубе Стојановића, који је 1927. године средио и објавио Старе српске родослове и летописе и при томе у Приступу настојао да разјасни бројна нејасна места као и загонетне личности, нема историчара који није изразио став да су подаци који доводе у везу порекло великог жупана Стефана Немање, како се каже, са римским царевима Константином Великим и Лицинијем које, у овој или оној форми и обиму, преносе без изузетка сви старији и новији српски родослови и летописи, потпуно нетачни и да су у питању несувисли фалсификати1 а поготову и због тога што се за Лицинија – Ликинија каже да је Србин. Љуба Стојановић је упутио на Зонару као главни извор из кога је црпен податак о римском цару Ликинију Србину.2 1. 2.

Б. Крсмановић, Н. Радошевић, Легендарне генеалогије византијских царева и њихових поT родица, Зборник Византолошког института XLI, Београд 2004, стр. 75–94. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927, стр. XII– XIII.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

131

Митолошки зборник 21 Зонара је живео у првој половини XII века на византијском двору, а касније се повукао у манастир где је написао своју хронику од настанка света до 1118. године при чему је користио велики број старих извора који су касније једним делом нестали.3 Дакле, Зонара је био савременик Стефана Немање и његовог оца. Сматрајући да у нашој науци није било озбиљнијих покушаја да се објасни појава Ликинија Србина као римског цара и Реља Новаковић је приступио решавању овог тешког, готово бесмисленог податка. У овом послу се ослонио на релевантне податке из римске историје о царевима Константину Великом и Лицинију. Извршио је помну анализу података из родослова и летописа стварајући широку слику не доводећи у сумњу тврдње наших црквених хроничара пошто је изгубио из вида да је и византијски цар Константин VI Порфирогенит генеалогију своје породице потпуно исконструисано доводио у везу са Константином Великим и Александром Великим. Новаковић је приметио да је потпуно нелогично довођење у везу Не> мање, “организатора и заштитника хришћанске цркве у својој зем> љи“, са Лицинијем “који је у историји познат као отпадник од те исте цркве, као идолопоклоник и непоколебљиви прогонитељ хри> шћанства“. Из тих разлога сумња у то да је такву нелогичну везу успоставио Константин Филозоф и закључио да то није ни Зонара јер није морао имати посебног интереса да “баш српског владара и Србе веже за Константиновог зета Лицинија“. Зонара је, сматра, ко> ристио велики број старих, изгубљених извора из IX–XI века и за> кључује да “та вест о Лицинију као Србину... морала је бити негде за> писана пре него што су Зонарини претходници, а и он сам, почели писати опште историје“ а пре ће бити, сматра, “идеја да се они доведу у везу са Немањом и његовим пореклом могла је пасти на ум само не> ком далеко после смрти Немањине, можда тек негде крајем XIII или у XIV веку, мада је уопште несхватљиво да било ко од српских хро> ничара из времена Немањића Немањино порекло доведе у везу баш са Лицинијем, поготову што су ти хроничари свакако били из црквених редова. Зар Немања... да води порекло од Лицинија, жестоког и немилосрдног прогонитеља хришћана... Тешко је и помислити да би тако нешто за Немању написао и Константин Филозоф“.4 Новаковић правилно приметио да је “у неком 3.

*** Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 2007, стр. 245.

132

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана првобитном рукопису, који није имао никакве везе са нашим домаћим збивањима, смрћу Лицинијевом била завршена или читава хроника или један њен део. У сваком случају одељак у нашим изворима који почиње са Бела Урошем не може имати никакве везе са претходним текстом у којем се помиње Лициније... Тај домаћи рукопис, родослов, могао је почети од Беле Уроша, вероватно неког угледног или најугледнијег предка Немањине породице, кога је тра> диција јасно упамтила... То су, по свој прилици, првобитно биле две целине које су касније преписиване... не може се уопште рећи да су састављачи... свесно изводили порекло Немањино из брака сестре цара Константина и његовог савладара Лицина“.5 Новаковић је негирао став Љ. Ковачевића да је Константин Филозоф затекао у Србији утврђено мишљење о пореклу Немањином од Србина Ликинија и подржавао Љ. Стојановића “мало је вероватно да је у народу било икад успомене на Ликинија“. Новаковића је мучила и мисао ко је Лицинија прогласио Србином и зашто. При томе сматра да је бесмислица и податак о женидби Беле Уроша, “за кога још нисмо у стању да одгонетнемо ко је био и када је живео“, са Аном ћерком “франческаго краља“. Свестан свега, Новаковић упозорава да и он сам осећа тешкоћу “кад покушава да убеди читаоце у то да његова разматрања и претпоставке имају основе...“.6 Користећи Зонару, Реља Новаковић је доказивао постојање везе Срба и римског цара Лицинија у антици.7 Најзад, целокупним питањем Р. Новаковић се бавио и касније при чему ни тада није изнео коначан суд иако је присутна тежња да се докаже генеалошка веза Стефана Немање са римским царевима као и постојање Срба на Балкану пре досељавања и њихова “античка историја“.8 У порекло српских владара Немањиног колена од римског цара Лицинија, који је био Дако–Трибал са територије данашње Србије, истраживачи уопште не верују имајући у виду сличне немогуће гене> алошке комбинације које постоје у средњовековној западноевроп> ској књижевности. Сматра се да је ова Немањина генеалогија из> мишљена по узору на ова дела.9 У средњем веку су створене легенде 4. 5. 6. 7. 8.

Р. Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд 1992, стр. 82–86. Исто, стр. 87–88. Исто, стр. 88–90, 101–103. Исти, Карпатски и ликијски Срби, Београд 1997, стр. 14–17. Р. Новаковић, Србин римски цар, Београд 1999.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

133

Митолошки зборник 21 о тројанском пореклу француске и британске династије, па чак, и народа. Тако је и владарска кућа епирских деспота Мусакија своје порекло изводила од Тројанаца а преко Француза. Хроничар Константин Мусаки тврди за себе да преко српске лозе води и порекло од цара Константина а ове податке је, каже, добио од Андреје Ангела Комнена, за кога се тврди да се лажно претстављао као принц. И ови подаци потичу из поменутих српских летописа10 или из неког непознатог и изгубљеног извора. Имајући у виду све ове оправдане сумње и рад Реље Новаковића о питању порекла Стефана Немање на основу српских летописа и ми смо се бавили кроз свеобухватна истраживања о римским царевима Константину Великом и Лицинију као и старобалканским Трибалима. Стварна веза између римских царева и предака Стефана Немање није могла бити пронађена али смо остали у убеђењу да су “ови извори неоправдано одбачени као конструкција, односно поручен фалсификат српских владара зарад остваривања владарског легитимитета и дигнитета“ и да “не могу се занемарити вишевековне тврдње грчких и других старих историчара и летописаца о трибалском пореклу српских владара и српског етноса“.11 Крећући се у правцу да су стари српски родослови и летописи буквално читани и недовољно артикулисано “прочитавани“ дошли смо до дога да су подаци испреплетани са античким личностима и владарима из доба Римског царства укомпоновани кроз метафоре: царско титулисање владара није дословно и да њихово ословљавањем “римским“ не значи да је реч о староримским императорима и да се зато о њима мора просуђивати, уз сав опрез, на други начин. Осим тога, дошли смо до уверења да српски летописци и нису дословно мислили на, временски још удаљенијег, старогрчког Александра Македонског када помињу Александра Великог. Кренули смо од анализе података из Житија деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф, после 1433. године, које се сматра најстаријим и од кога потичу касније 9.

Н. Радојичић, О Немањићима, Прилози Летопису Матице српске, Нови Сад, јануар–феб> руар 1928, стр.4. 10. Н. Банашевић, Летописи о пореклу Немањића, Прилози за књижевност 21, 1–2, Београд 1955, стр. 8, 12. 11. Ж. Андрејић, Владари Трибала, Рача 2000, стр. 157.

134

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана развијене фабуле12 о потомцима српског цара Ликинија: “Беше Конста велики, звани зелени, отац великог Константина, муж по свему најкроткији, који љубљаше благочашће. Зато хришћане примаше, царствујући у Вретанији у оне године када Диоклецијан и Максимијан Еркулије, пошто су побили многе десетине тисућа хришћана, оставише царство и беху у простом животу; а Максимијан се на истоку одржа, и њега, мучитеља, Константин Велики беше у таоштву. А Максенције у самом великом Риму цареваше. Велики Конста роди три сина: Константина, Констанција и Консту и кћер Констанцију, коју велики Константин даде Ликинију за жену, и њему грчки део царства одели, јер слушаше о мучитељском рушењу и чињаше непријатељства. А овај Ликиније беше далматијски господин...“ Овде се завршава део који се односи на генеалогију римског и првог хришћанског цара Константина Великог и, одмах затим, без икаквог објашњења, од римског цара Лицинија а преко српског Ликинија, наставља се са генеалогијом Стефана Немање: “... Ликиније беше далматијски господин, родом Србин, и роди од Констанције сина Белу Уроша, а Бела Урош роди Техомила, а Техомил роди Симеона, а свети Симеон роди са супружницом три сина: Стефана првовенчаног краља, и Вукана великог кнеза, и Растка, после нареченог Саву, првог архиепископа српског... А Стефан (Првовенчани) краљ роди 4 сина: Радослава, Владислава, Стефана и Предислава. И Стефан, дакле, би наречени Урош (I), по своме прадеду...“.13 Проширену причу о Лицинију, у којој се наводе и неки историјски подаци о императору Константину Великом који нису присутни код његових савремених хроничара, бележи на почетку Општи лист патријаршије пећке: Лициније је мучитељ хришћана, ожењен је Констанцијом, Београд је новосаграђени град од стране Лицинија, Константин и Лициније су се сукобили, један од сукоба био је око Београда који је потом Константин разорио, преорао, проклео и посуо сољу да се никада више не обнови, царство је 12. Ђ. Сп. Радојичић, Доба постанка и развоја старих српских родослова, Историјски гласник 2, Београд 1948, стр. 23. 13. К. Филозоф, Житије деспота Стефана, Београд 1989, стр. 81–82.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

135

Митолошки зборник 21 раздељено између Константинових синова.14 Општи лист каже и следеће: “... још у време цара Александра великог, јако и при њему у служби војној беху и ради славних дела ратних наречени праведно Славени“.15 Под овим Словени претпоставили смо да се мисли на Трибале чијим именом су византијски летописци и историци у средњем веку ословљавали Србе. Млађи, Пејатовићев родослов, вероватно, преноси из неког непознатог извора нове тврдње. Цар Ликиније Србин је “царског колена, унук Олимпијаде, мајке Александра Македонског цара...“.16 Произилази да је Лициније син Александра Великог Македонског, односно сестрић или синовац што је потпуно неодрживо и за највеће маштаре. Заправо, Немања поред римског има и херојско античко порекло потпуно истоветно као што је то Константин Порфирогенит измислио за своју династију. Око ових података смо се задржали под претпоставком да су црпени из тачних извора а да су касније нетачно тумачени и злоупотребљени. Претпоставили смо да је дошло до замене Александра Македонског са неким античким римским царом Александром који се такође звао Велики и да је припадао времену блиском римском императору Лицинију. Такву личност смо пронашли у Александру Северу. Када је дошло до замене Александра Севера Великог са Александром Македонским Великим српски летописац је направио додатак у вези Лицинијеве бабе. Да је баба цара Лицинија могла бити мајка Александра Севера је доказива релација17. Али, треба размислити да ли се подаци о Александру Великом из Општег листа и Пејатовићевог родослова односе и на императора Александра Великог Севера. Није ли у питању неки цар Александар Македонски из још познијег времена? Наиме, није ли у питању византијски цар Александар (савладар 879–912, цар 912– 913.), син Василија I Македонца (867–886.) и његове друге супруге Евдокије Ингерине. Прва супруга Василија I је позната као Марија Македонка а са њом је имао сина Константина (очев савладар, 869– 14. М. С. Милојевић, Општи лист пећке патријаршије, Гласник СУД XXXV, Београд 1872, стр. 10. 15. Исто, стр. 11. 16. Љ. Станојевић, Стари српски родослови и летописи, стр. 45. 17. Ж. Андрејић, О сродству римских августа Александра Севера и Лицинија и императора Прве и Друге тетрархије, Развитак 227–228, Зајечар 2007, стр. 114–125.

136

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана 879.). Готово је немогуће довести у везу Евдокију Ингерину, мајку Александра I Македонца са именом Олимпија, коју помињу српски летописи и родослови. Додуше, може се помишљати да је Александрова мајка упамћена по титуларном или монашком имену Евдокија, а да јој је крштено име било Олимпија. Од велике важности за ова питања је да маштовита и невероватна генеалогија Стефана Немање српских летописа и родослова има заједничку особину са фалсификованом генеалогијом византијског цара Василија I коју је сачинио његов потомак Константин VII Порфирогенит. Константин је међу своје и претке Василија I, који је био незнатни и неписмени македонски провинцијалац, уврстио парћанску династију Арсакида као и Алек> сандра Македонског и Константина Великог. Василијев отац је био ожењен неком удовицом за коју се говорило, не без основа, да је била у сродству са Константином Великим.18 Имајући у виду податак српских извора да је мајка Александра Великог баба српског владара Ликинија, ако би смо га применили на византијског цара Александра I Македонца као решење, пошто он није имао мушког наследника а не помиње се ни нека његова кћер, што не значи да је није имао, то би значило да је његова сестра била удата за неког српског владара и да су они били “родитељи“ претци Ликинијa и Беле Уроша, односно, како се каже, великог жупана Стефана Немање. Византијски цареви Лав и Александар I Македонци имали су четири сестре: Анастасију, Ану, Јелену и Марију19 за које се незна ко су им били мужеви и да ли су биле удате. Што се тиче трећег податка, сасвим је извесно да су Словени – Срби могли бити у војној служби византијских царева Лава VI Мудрог (886–912.) и његовог брата Александра. Међутим, у време савладарства, одан уживањима, Александар није учествовао у државним пословима а пошто је изненада умро владао је непуних годину дана не оставивши за собом свог наследника. За то време је неопрезно одбацио да плаћа данак бугарском цару Симеону и увукао земљу у тешке ратне невоље20. 18. Б. Крсмановић, Н. Радошевић, Легендарне генеалогије византијских царева и њихових поT родица, Зборник Визан. инст. XLI, Београд 2004, стр. 77–81; 19. В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви македонске династије, Београд 2003, стр. 273. 20. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1993, стр. 238, 253.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

137

Митолошки зборник 21 У време Лава VI21 и Александра у Србији су на власти били кнезови: Мутимир Властимировић (око 851–891.), његов син Прибислав (891–892.) и његов синовац, Петар Гојниковић22 (892– 917.). Почевши од доласка на власт Лава VI, 886. године, кнез Петар је владао читавих двадесет година као његов вазал. У рату који је избио у време византијског цара Александра I српски кнез Петар Гојниковић се ставио на страну Византије што га је коштало власти. Да ли су то те Словенске трупе у војсци Александра Македонца о којима говори Константин Филозоф? Петра су Бугари заробили на превару и одвели у Бугарску где је и умро у заточеништву.23 Нема никаквих података о жени Петра Гојниковића и њиховим потомцима. Имајући у виду да је био вазал византијских царева Лава VI Мудрог и Александра I, који су га признали 896–897. године, када је окончан и Први византијско–бугарски рат, може се претпоставити на основу претходних антиципација, да је тада постао њихов зет. Наиме, Петар је добио једну од њихових сестара за жену. У прилог томе иде и Порфирогенитов податак да се тада Петар окумио са бугарским царом Симеоном. Има више претпоставки о природи кумства Петровог са Симеоном. Између осталих, дали би смо предност претпоставци да су били двоструки кумови. Симеон је био крштени кум Петровог детета које је рођено из брака са неком нама непознатом “Македонком“, 897. године. Око 900. године бугарском цару се родио син који је крштењем постао имењак српског кнеза Петра, а то би ишло у прилог да је српски владар био кум бугарског принца24. Постоји претпоставка да је прва жена Петра Гојниковића била нека Хрватица јер је једно време био у изгнанству у Хрватској кнеза Бранимира25. Имајући у виду да је после повратка у Србију и доласка на власт уз помоћ Василија I, 892. године, добио за жену једну од Василијевих кћери, сестру Лава VI и Александра I, то би значило да је Петар Гојниковић био отац Ликинија Србина а мајка кћи византијског цара Василија I. Али, имајућу и виду “растегљиву“ прецизност летописаца, проистеклу због недовољног разумевања 21. Син Лава VI Мудрог и његове четврте супруге Зоје Карбонопсине, био је Константин VII Порфирогенит (цар 913–959.), а потом следе њихови потомци Роман II (959–963.), Василије II Порфирогенит — Бугароубица (976–1025.), Константин VIII (1025–1028.) и његова кћи, Зоја (царица 1042–1050.) са тројицом супружника: Романом III Аргиром (1028–1034.), Михајлом IV (1034–1041.) и Константином IX Мономахом (1042–1055.).

138

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана или непрецизности извора које су користили, Ликиније може бити неки даљи потомак “ћерке Олимпије, мајке цара Александра Македонског“, односно кнеза Петра Гојниковића. Да је то тако можемо се уверити на основу податка да је извесни Константин Велики дао Ликинију своју сестру Констанцију за жену са којом је имао два26 сина. Један од тих синова је предак жупана Стефана 22. Петар је највероватније син најмлађег Мутимировог брата Гојника. Када је Мутимир прогнао своју браћу Стројимира и Гојника у Бугарску, 855–856. године, задржао је код себе малолетног Петра са циљем да се обезбеди од напада браће. Петар је тада, највероватније имао од 5. до 10. година што би значило да је рођен 845–850. године. Када је Петар одрастао побегао је у Хрватску где је ожењен неком принцезом са двора кнеза Бранимира одакле се вратио 892. године и преузео власт у Србији пошто је збацио браћу од стрица, Мутимирове синове, Првослава, Брана и Стефана који су се нашли на простору Хрватске. Тада је Петар имао око 45. година што би значило да се у Хрватској оженио. У време визан> тијско–бугарског рата, 894–896. године, власт у Србији је покушао да преузме Строји> миров син Клонимир, бугарски експонент. Клонимир је заузео престони Дестиник али је после Петровог напада подлегао, ухваћен је и убијен. Око 912. године је Бран напао Петра али је поражен и ослепљен. Петар је 913. године подржао Византију против Бугара на челу са царом Симеоном, а када се припремио да уђе и у савез са Угарима пао је као жртва завере захумског кнеза Михајла Вишевића, 917. године. Захумље је тада деловало само> стално. Уз лажна обећања Петар се предао Бугарима а потом је, напротив, заточен и кас> није умро у бугарском затвору. На власт је, 917. године, дошао Павле (рођен 870–880.), син слепог Брана, унук кнеза Мутимира. Међутим, нови византијски цар Роман Лакапин је у Србију послао Захарију, сина кнеза Првослава, да преузме власт од Павла, 920. године. И Првослав је, по свему судећи, напустио Хрватску упутивши се у Цариград. Али се незна да ли је тамо рођен Захарије. Захаријин напад је пропао, он је поражен и предат Бугарима. Међутим, 923. године, изазван нападима захумског кнеза Михала Вишевића, бугарског експонента, Пав> ле започиње непријатељства проив Бугарске која је употребила Захарија и довела на власт. Али, убрзо, и Захарија се окренуо против Бугара који су на њега упутили војску. Овога пута је бугарска војска била поражена и Захарија је у Цариград упутио више одсе> чених глава њихових заповедника са оружјем. Када се указала прилика, Бугарска је про> тив Захарија упутила кнеза Часлава, сина Клонимировог, унука кнеза Стројимира. Заха> рија је избегао у Хрватску, 926. године, потом у Цариград а сви српски жупани су на превару заробљени и са Чаславом враћени у Бугарску. Србија је следећих седам година била у потпуној власти Бугарске. Часлав је са четири жупана дошао у опустошену Србију, 933. године, највероватније, на основу заједничког договора Бугарске и Византије са на> мером да се ојача Србија као будућа брана нападима Угара који су постајали све јачи. Тада се, вероватно, вратио и Захарије. Када је Часлав победио угарску војску на челу са Кишом на историјску сцену је изашао Техомил, будући зет рашког жупана. (Т. Живковић, ПортT рети српских владара (IX–XII), 31–55; Ж. Андрејић, Нова сазнања о српском кнезу СтT роимиру из IX–X века на основу “архивског записа“ са његовог златног печатњака, Архив> ско наслеђе 5, Зајечар 2007, стр. 125–133. Порфирогенит једино не помиње Мутимировог сина кнеза Стефана после прогон> ства у Хрватску. Стефан је био најмлађи син кнеза Мутимира, а по свему је рођен око 880–885. године. Сви су изгледи да се Стефан оженио неком хрватском принцезом са двора кнеза Мутимира. Да се претпоставити да је касније напустио Хрватску пошто је од стране кнеза Михајла Вишевића добио неку област у Захумљу. Имајући у виду да је кнез Петар, заправо, био жртва интриге кнеза Михајла мора се рачунати са тим да је у томе неку улогу имао и Стефан.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

139

Митолошки зборник 21 Немање. *

*

*

Други подаци из родослова и летописа нас стављају пред још веће тешкоће: Константин Велики је своју сестру (Карловачки, Загребски, Врхобрезнички, Пејатовићев и Новаковићев летопис), односно кћер (Руварчев и Пивски), Констанцију дао за жену Ликинију Србину који је са њом добио сина Бело Уроша а овај роди три сина. Најстарији Техомил роди Стефана Немању. Обшти лист нам износи нов податак: “Овај Ликиније имао је два сина који су са мајком, после смрти Ликинијеве побегли из некада славног града Сирмијума. Из тога града они су преко Босне побегли у Захумље у отечество свога оца (значи Ликиније је из Захумља)...“. Пивски летопис нам допуњава слику: “Беше овај Ликиније далматински господин родом Србин. Роди од Констанције сина од кога по колену многи изидоше до Беле Уроша“. Пајсијев родослов не помиње име Ликинијевог сина који је избегао, каже, пред бугарским царом у Зету (то каже и Ћоровићев летопис), односно Захумље и у изгнанству родио сина Бела Уроша. Карловачки родослов нам доноси податак да се у Захумљу Бела Урош оженио Аном, односно Катарином (Пејатовићев), ћерком француског краља и да са њом роди два сина: Техомила и Чудомила, а Техомил роди четири сина: Завиду, Страци> мира, Првослава и Стефана Немању. Обшти лист доноси у другом делу сасвим другачију причу иако је главни актер и даље Бела Урош: “... био је неки човек (по имену Пото – Попо) који је исповедао манихејство у селу Луца у Захумљу у време осмосотноје од рођења Христова (IX век). Тај човек је био пореклом од Ликинијевих синова и његова се земља сада зове Попово... И тако овај Попо роди сина Љубомира који се оженио ћерком свога стрица (по манихејском 23. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX–XII), Београд 2006, стр. 36; Ж. Андрејић, НоT ва сазнања о српском кнезу Строимиру из IX–X века на основу “архивског записа“ са његоT вог златног печатњака, стр. 131. 24. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX–XII), стр. 37. 25. Исто, стр. 40. 26. Римски цар Лициније је имао само једног сина, Лицинијана. (I. Rabar, Povijest carstva rimT skog, Zagreb 1889, стр. 190.) Међутим, према нашим истраживањима, Лициније је са Конс> танцијом био у другом браку а да је из првог брака, са неком супругом ниског варварског порекла имао кћи Пенелопу, потоњу великомученицу Св. Ирину, а могуће је и два сина. (Ж. Андрејић, Владари Трибала, Рача 2000, стр. 87–88; Исти, О сродству римских августа Александра Севера и Лицинија и императора Прве и Друге тетрархије, стр. 123.)

140

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана закону) и са њом је добио земљу на којој је било једно знатно место које се звало Чрновица а које је он преименовао у Љубомир... Љубомир је имао сина који је због белине тела и косе назван Бела... Бела је имао сина Уроша, који је по оцу добио назив Бела Урош, и који је покорио сву Захолмију, Травунију, Дубровник, Далмацију, Херцеговину и обе Сенте (Зете)... Бела Урош је живео много година. Имао је два сина чија су имена била Тихомил и Чудомил. Они су поделили своје поседе. Овај Техомил је имао децу чија су имена била Првослав, Страшимир (Страцимир), Давид и Немања.“ Слично Општем листу пише и Мавро Орбин: “... живљаше у Хумској области, у пределу Луке, неки поп грчког обреда, наречени Стефан... имао, између осталих, сина по имену Љубомир... њега је (Љубомира) господар Хума (Стефан) именовао жупаном једног предела, званог Трново, који се данас по његовом имену назива Љубомир... ускоро умре оставивши иза себе једног сина по имену Урош... краљ Ђурађ (Ђорђе Бодин) га потврди на управи и власти у реченој области. Кад је касније Урош био заробљен у једном окршају који је краљ Ђурађ имао с краљем Драгињом, био је одведен у Рашку, где је остао све док краљ Ђурађ није поново... заузео Рашку. Од Уроша се роди Деса... а од Десе... Мирослав, Константин и Немања, по којој кућа Немањића доби име... Кад је Немања умро, оставио је два сина, Тихомила и Симеона. Тихомил није остао на власти дуже од годину дана, јер је умро. Наследио га је брат му Симеон... Симеон је умро у педесетој години живота...“27 Очигледно је да се у Општем листу, Пивском летопису, Карловачком родослову и Краљевству Словена појављују подаци о неким Немањиним претцима који немају никакве везе са староримским царевима и да се са овим подацима треба позабавити. Пре него што се то учини пожељно је резимирати ове податке и неке одмах коментарисати: римски цар се више пута назива Ликиније, али се појављује и под именима Ликије, Ликиниа, Ликин и Искленин28 која сва, сем овог последњег, имају српскословенски корен и значење29; Ликиније је имао два сина (а не једног, као што је 27. М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, стр. 20–21. 28. Ђ. Сп. Радојичић, Из старе српске подунавске књижевности и писмености, Годишњак Фи> лозофског факултета III, Н. Сад 1958, стр. 160. Р. Новаковић је сумњао у веродостојност овог податка из родослова пронађеног у Софији и претпостављао да “Искленин“ значи “Словенин“. (Р. Новаковић, Још о пореклу Срба, стр. 85, нап. 56.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

141

Митолошки зборник 21 то случај са римским императором Лицинијем); Захумље је Ликинијева отаџбина (а не Источна Србија где је рођен римски цар Лициније); један неименовани Ликинијев син је избегао пред бугарским царем (а не пред римским импертаром Константином Великим); Ликинијев унук је Бела Урош који је био ожењен Аном, односно Катарином (може бити да јој је Ана титуларно а Катарина крштено име), ћерком француског краља; Бела Урош је са њом имао два сина: Техомила и Чудомила; Техомил је имао четири сина: Завиду, Страцимира, Првослава и Стефана Немању. У Општем листу се тврди да је пореклом од Ликинијевих синова био неки манихејски (павликански)30 поп који је живео у IX веку (у време кнеза Мутимира и његових потомака, као и Петра Гојниковића), а према Орбину овај поп је православан и звао се Стефан (Могао би то бити Стефан, најмлађи син кнеза Мутимира, рођен око 845–850. године. Он је брат од стрица кнеза Петра Гојниковића, такође рођеног око 845–50. године). Поп Стефан је имао сина Љубомира који се оженио својом сестро од стрица, према манихејском закону (стричеви Стефана Властимировића су Строи> 29. Ђ. Даничић, Ријечник из књижевних старина српских, 2, Београд 1975, стр. 12. Сматра се да име Ликиније, поготову име Лициније, а са тиме се сложио и Реља Нова> ковић, нема никакву традицију код Срба. Међутим, треба се подсетити да слично име носе Лицике, припадници једног од српских племена која су се доселила са реке Висле на простор Захумља. (*** Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959, стр. 60.) Корен именице Ликиније, Ликије, Ликиниа и Ликин је реч “лика“ у значењу “влакнасти део коре дрвета“. Лика је код Срба хороним, хидроним и топоним; лично име и надимак, потом, назив од мила за мајку или, уопште, драгу особу. Личанин је човек из области Лика у Хрватској коју су већински насељавали Срби. Познато је и лично име Ли> кота, а у Приморју реч “ликарије” означава нешто што светлуца. Реч ликовање од лика има значење “весеље – славље”. (*** Riječnik JAZU, VI, Zagreb 1904–1910, стр. 89; *** Речник САНУ, књ. XI, Београд 1981, стр. 433–439; P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskog ili srpskog jezika, II, Zagreb 1972, стр. 301.). За нашу тему о Ликинију врло је интересантан топоним Ликина у близини Солина у Далмацији који је забележен у извору из X века. (*** Riječnik JAZU, VI, стр. 89.) Област Лика се помиње први пут у првој половини IX века. Области Лику, Крбаву и Гацку Порфирогенит не убраја у 11. жупа које чине Хрватску. Он за њих каже да их “држи под влашћу“ хрватски бан, а да се Хрватска граничи према Цетини и Ливну са Србијом. (*** Византијски извори за историју народа Југославије II, стр. 33, 35.) 30. О постојању павликанске невере сведочи и натпис са зида цркве у Истоку: “... и мија Стефана рекомаго ва паваликијскиие невјар...“ из 1142. године када је Немања био краљ, односно велики жупан. (М. С. Милојевић, Путовање дела праве старе Србије, Београд 1872, стр. 164.) Овим текстом и његовом хронологијом као и чудном титулом “краљ свих српских и поморских земаља“, којом је ословљен велики жупан Стефан Немања, бавио се Реља Наоваковић и на основу свега закључио да се Немања 1142. године оженио и постао велики жупан. (Р. Новаковић, Један прилог хронологији Немањина живота, Историјски гласник 2, Београд 1969, стр. 63–65.

142

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана мир, отац кнеза Клонимира и деда кнеза Часлава, и Гојник, отац поменутог кнеза Петра). Љубомир има сина Белу, а од њега унука Бела Уроша. Орбин не помиње Белу и каже да је Љубомиров син Урош који је касније био заробљен (у време окршаја краља Ђорђа Бодина са Драгињом) и кога је Ђорђе касније ослободио (дакле, реч је о великом жупану Урошу I). Летописци из IX века прелазе директно у прву половину XII века, а то би значило да Урош није Љубомиров син већ потомак. Од Уроша се роди Деса, који има синове Мирослава, Константина и Немању. Од Десиног сина Немање остадоше два сина: Тихомил (владао само годину дана) и Симеон (влада после брата, умро у педесетој години). Сасвим јасно произилази да су Бела Урош (II) и Деса синови жупана Уроша I. У ранијим радовима о пореклу великог жупана Стефана Немање смо користили све расположиве изворе и дошли до резултата да је његов далеки предак дрински жупан Техомил (такође син неког попа, али из извесног села Рабице) из времена кнеза Часлава и потоњи рашки жупан. Он је био ожењен ћерком неименованог жупана Рашке и са њом је имао синове: Љутомира (погинуо на Ибру око 960–962.) и неког неименованог и једну кћер која је била удата за Драгимира, господара Травуније и Захумља.31 Немањи претци се јасније уочавају од времена краља Бодина, од друге половине XI века. У време српско–византијског рата 1072. године и устанка Ђорђа Војтеха источне земље заузима Бодин, син краља Михајла. Међутим, Византинци су поразили Бодина, заробили и заточили у Антиохији одакле је успео да се ослободи уз помоћ млетачких трговаца. Бодин се оженио Норманком Јаквинтом из Барија, 1081. године, а после очеве смрти, 1082. године, ослобађа Босну и Рашку. У Рашку је ушао његов брат Петрислав који рашког жупана и његову породицу одводи у Дукљу. Нешто касније, 1084. године, Бодин поставља за владара Босне жупана Стефана32, а у Рашку упућује своје дворане 31. Ж. Андрејић, Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жуT пана Стефана Немање, Новопазарски зборник 26, Нови Пазар 2002, стр. 82; Исти, СредT њовековна Топлица, баштина жупана марка и његових потомака, великих жупана СтеT фана Вукана и Стефана Немање, Митолошки зборник 20, Рача 2009, стр. 26–29. 32. Име овог Бодиновог великаша би могло бити титуларно. Ми смо закључили да је крштено име босанског бана Стефана било Бодин и да је он био син Петрислава, брата краља Бо> дина. (Ж. Андрејић, Размишљање о раним бановима Босне и неке претпоставке о њиховом пореклу и покушај успостављања родослова, Гласник 5, Бања Лука 2007, стр. 114–115.)

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

143

Митолошки зборник 21 Вукана и Марка. Вукан и Марко су му се заклели "да ће они и њихови синови бити истакнути приврженици краља Бодина".33 Из последњег навода се види да су и Вукан и Марко имали синове. Међутим, о Вукановим синовима нема трага у изворима. Имајући све у виду, још је Ковачевић претпоставио да је онај рашки жупан, кога је Петрислав одвео са породицом у Дукљу, отац Вукана и Марка и предак Стефана Немање.34 Немањин отац је "избегао" у дукљанску Рибницу, тамо где је живео његов отац Марко и где је и он рођен у време краља Бодина, где је непознати рашки жупан одведен у време краља Михајла и где је касније рођен и Стефан Немања. Али, не сме се заборавити и онај претходни жупан Рашке, таст кнеза Предимира. Има се утисак да је Предимиров таст исти онај који се као савезник краља Радослава завадио са Михајлом или је у питању отац Предимировог таста. Михајло је успео да их победи и дође на власт, 1046. године. По свему судећи, тада је у Рашку ушао Михајлов син Петрислав који ће тог жупана са породицом одвести у Дукљу. Ако није у питању Предимиров таст онда је тај рашки жупан, који се сврстао против Михајла, био Предимиров други шурак имајући у виду да је Радиград постављен за жупана у Оногошту. Овај други син рашког жупана има, како Дукљанин каже, име Плена35 или Пигна. Изгледа да се други син рашког жупана звао Пленимир36. Дакле, сасвим јасно произилази, да су жупани Вукан и Марко синови рашког жупана, таста Предимировог, или синови његовог шурака Пленимира. Или још јасније, Вукан и Марко су синови или унуци рашког жупана, таста кнеза Предимира. Предимир је син српског 33. E. Perčić, Ljetopis popa Dukljanina, стр. 85. 34. Љ. Ковачевић, Неколика питања о Стефану Немањи, Глас СКА LVIII, Београд 1900, стр. 60. 35. Други син рашког жупана има врло чудно име које се ближе објашњава другим а и то нам није разумљиво. У српскословенском језику реч "плена" и "плјан" значи ланац, оков и плен (С. Петровић, Речник црквенословенског језика, Ср. Карловци 1935, стр. 154–155.). У ЖичT кој повељи се помиње Пљен (Љ. Јухас–Георгиевска, Стефан Првовенчани — Сабрани списи, стр. 111.). Ова старословенска реч је основа за речи: плјанају, плјанју, плјанение у значењу: пленити, одвести у ропство, заробљавати. (С. Петровић, Речник црквенословенског језика, стр. 155.) У Вуковом народном језику "пига", односно "пигав" означава пегавог човека (В. Ст. Караџић, Српски ријечник, Београд 1969, стр. 499.). Слободније тумачење имена другог сина рашког жупана, који је био одведен у ропство, било би Пленимир а надимак Пегав. 36. Пленимир је име познато и на бугарском двору. Тако се звао и прворођени син бугарског цара Петра I (Константина) (927–970.) и Марије Ирине али је вероватно умро млад. /И. Андреев, И. Лазаров, П. Павлов, Кои кои е в средновековна Балгарија, Софија 1994, стр. 316./

144

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана владара Стефана Војислава и нећаке цара Самуила. Вукан и Марко би, заправо, били синови рашког жупана и кћери српског краља Радослава чију је владарску грану лозе потиснуо краљ Михајло и његов син Бодин.37 Мавро Орбин, Стефана, бана Босне, назива краљем који је после краћег времена умро, а наследио га је син Вукмир. Жупана Вукмира је наследио његов млађи брат Крешимир, 1113. године. Орбин очигледно не мисли да је жупан Крешимир хрватски краљ Крешимир II, или неки од његових наследника, јер зна да је хрватски краљ умро без мушких потомака. Крешимир II је имао само једну кћер која је била удата за угарског краља. Из тих разлога су се угарски краљеви после Крешимирове смрти почели називати “господарима Хрватске, па и Босне... Али Хрвати и Босанци, не хотећи их признати за господаре, изабрали су између себе своје владаре и банове. Понекад је Босном владао само један владар, а понекад је власт била подељена на много владара... Некад се такође дешавало да се Босна удруживала с Рашким Краљевством, и с Хрватском и с облашћу Хума. У то време били су бан Твртко, Кулин бан, бан Борић и многи други.“38 Али, потсетимо се Диканжове тврдње да је бан Вукмир поново освојио Босну, а то би значило да је он био прогнан. Орбини каже да је Вукмира наследио млађи брат Крешимир, а Диканж да је потом дошла у Босну наредба за Креши> мирову смрт. После Крешимирове смрти, можемо прихватити Диканжа, Бодин је поставио на власт свог бана Стефана. Дакле, Орбини и Диканж износе различите податке. Диканж пре бана Стефана, кога поставља Бодин, наводи још једног Стефана, потом Вукмира и Крешимира тако да је то супротно од онога што тврди Орбини, а поготову да Вукмир и Крешимир нису синови бана Стефана кога доводи на власт краљ Бодин. Чак, Диканж каже да је Твртко, вероватно син Вукмиров, или Крешимиров, прогнао из 37. Ж. Андрејић, Средњовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових потомака, веT ликих жупана Стефана Вукана и Стефана Немање, Митолошки зборник 20, Рача 2009, стр. 28. Имајући у виду претпоставку да је сестра краља Бодина била супруга жупана Мар> ка, а да је Марко син кћери краља Радослава чини се да прво или друго неће бити могуће. Жупан Марко би био четврто колено од заједничког претка, кнеза Стефана Војислава а Бодинова сестра је треће колено. Имајући у виду да је у то време четврто колено било ва> лидно такав брак није сматрао родоскрвним. С друге стране, ствар се компликује ако се има у виду да је Предимир, брат краља Радослава био ожењен ћерком рашког жупана. 38. М. Орбини, Краљевство Словена, стр. 136–137.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

145

Митолошки зборник 21 Босне Бодиновог експонента Стефана. Орбинијево приповедање је течније и повезаније тако да је он у овом случају био боље обавештен. Бан Стефан, кога је поставио српски краљ Бодин, претходи Вукмиру и Крешимиру. У време постављања Стефана на власт у Босни краљ Бодин је у Рашкој поставио за жупане браћу, Вукана и Марка. За жупане, савладаре Рашке, Вукана и Марка је, своједобно, Љубомир Ковачевић тврдио да су синови Петрислављеви39, а унуци краља Михајла. Са овом његовом тврдњом се слагао и Фердо Шишић40. Ми смо доказивали и доказали да су жупани Вукан и Марко потомци рашког жупана Тихомила из времена кнеза Часлава и да су Вукан и Марко били у родбинској вези са српско–дукљанском краљевском кућом. Наиме, Марко је био ожењен сестром или ћерком краља Бодина.41 Што се тиче браће краља Бодина, Дукљанин тврди да су сви изгинули42, а да су једино Владимир и Петрислав имали синове. Петрислав је имао сина Бодина, а Владимир сина Владимира.43 Уколико се прихвати Ковачевићева претпоставка, да су Вукан и Марко синови Петрислављеви, онда произилази да су они имали и брата Бодина, који је био имењак свога стрица, краља Бодина. На основу тумачења Житија Стефана Немање ми смо дошли до претпоставке да је Немањин деда жупан Марко имао заиста поред брата Вукана још једног брата. Дошли смо до закључка и да је Марков син, Стефан Вукан, отац великог жупана Стефана Немање, био велики жупан Рашке44. У сваком случају, на основу свега изнетог у ранијим радовима остајемо при томе да су Вукан и Марко потомци рашког жупана Тихомира–Техомила. На основу ових релација долазимо до претпоставке да је Бодин, син Петрислављев, овенчан за великог жупана Босне и добио титуларно име Стефан. Из ових 39. Љ. Ковачевић, Неколика питања о Стефану Немањи, Глас СКА 58, Београд 1900, стр. 58– 60. 40. Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд–Загреб 1928, стр. 85. 41. Ж. Андрејић, Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупаT на Стефана Немање, Новопазарски зборник 26, Нови Пазар 2002, стр. 37–82. Панта Срећ> ковић је своједобно изнео тврдњу да је жупан Марко био ожењен Марчом (Marciuicii) ћер> ком краља Бодина. (П. Срећковић, Историја српског народа I, Београд 1884, стр. 412, 414, 404.) 42. * * * Ljetopis popa Dukljanina, Bar 1999, стр.84. 43. Исто, стр. 83. 44. Ж. Андрејић, Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупаT на Стефана Немање, стр. 37–82.

146

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана разлога стари хисторици мешају унука и деду. Тако унука називају краљем Босне, а он је заправо био жупан–бан, познат само као Стефан. Дакле, у време краља Бодина Босна је у саставу Србије, а њоме влада Стефан Бодин, синовац краља Константина Бодина. Ако критички повежемо све ове детаље, које износе Дукљанин и Орбин, донекле и Диканж, можемо доћи до закључка да је Петрислав имао сина Бодина који је од стране краља Бодина, свог стрица, овенчан жупанским венцем и постављен да влада Босном са титуларним именом Стефан. Стефан (Бодин) је имао синове Вукмира и Крешимира чији наследници владају Босном. Бан Стефан је дошао у проблематичну ситуацију после смрти краља Бодина и пада Хрватске под Угарску власт, 1102. године, а његов положај се још више искомпликовао после смрти краља Владимира и рашког жупана Вукана, 1113. године, када су избили велики немири. Уколи> ко имамо у виду да су Вукан, Марко и Стефан Бодин постали овенчани жупани Рашке и Босне око 1082–85. године, да је босански жупан Стефан Бодин учествовао у опсади Дубровника 1092–1093. године, да је српски краљ Константин Бодин умро 1099. године, онда можемо закључити да је босански бан Стефан, као Бодинов унук владао и после његове смрти. Ово нису једине родбинске везе српске владарске куће рода Војислављевића и рашких жупана. И Драгимир, отац Стефана Војислава био је ожењен ћерком рашког жупана Љутомира који је погинуо на реци Ибар, 960–962. године.45 Пре Љутомира, Дукљанин тврди да је кнез Часлав поставио дринског жупана Техомила за жупана Рашке.46 То је било после ослобађања Србије од Бугара, 933. године.47 Према Дукљанину Техомил је био син неког попа из села Рабице и у борби против Угара се посебно истакао а Часлав га награђује тако што га поставља за жупана Дрине и при томе га жени ћерком рашког жупана. Када су Угари поразили и убили Часлава, 943. године, Тихомил је "наследио Рашку али се није усудио назвати краљем или баном већ само великим жупаном".48 Техомилови потомци су наставили да владају Рашком.49 То би значило да је 45. 46. 47. 48. 49.

M. Orbin, Kraljevstvo Slavena, стр. 281; E. Perčić, Ljetopis popa Dukljanina, стр. 59. Исто, стр. 56–57. Т. Живковић, Портрети српских владара, Београд 2006, стр. 52. M. Orbin, Kraljevstvo Slavena, стр. 280; *** Историја Црне Горе, Титоград 1967, стр. 408. E. Perčić, Ljetopis popa Dukljanina, стр. 61.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

147

Митолошки зборник 21 рашки жупан страдао са Чаславом и зато га наслеђује његов зет. Овај рашки жупан је могао бити један од она четири жупана са којима је Часлав побегао из Бугарске и ослободио Србију. Техомилов син је Љутомир а имао је и још једног неименованог сина. Техомилова унука, кћер Љутомирова, била је супруга кнеза Драгимира и мајка Стефана Војислава. Заправо, тај рашки жупан би могао бити и неки од стричевске браће кнеза Часлава. *

*

*

Константин Филозоф нам доноси и податак да је српски краљ Стефан Првовенчани имао четири сина: Радослава (краљ, 1228– 1233.), Владислава (краљ, 1233–1243.), Стефана (краљ, 1243–1276.) и Предислава (Сава II, архиепископ, 1263–1270.). За Стефана каже да је имао и име Урош које је добио по прадеди који се, такође, звао Урош. Може се сматрати да је овај податак у складу са претходним о Немањином пореклу од Беле Уроша. Дакле, отац Стефана Немање се такође звао Урош. Имајући то у виду неки историчари су сматрали да је отац Стефана Немање велики жупан Урош II који је имао крштено име Завида.50 Мандић је претпоставио да се овај податак може односити на Немањиног деду, прадеду или још старијег претка Белу Уроша, наводно, сина Ликинија Србина.51 Постало је јасно да су имена Стефан и Урош титуларна. Сви српски владари су приликом крунисања, без обзира на титулу, добијали име Стефан52 а неки су, по свој прилици, у блиској вези са угарском владарском кућом, добијали и титуларно име Урош53. Има индиција да су титуларна имена Стефан и Урош у каснијем периоду постала угарска и српска лична имена. У најновије време су се појавила тумачења да титуларно и лично име Урош није угарског већ далматско– романског порекла54. Настало је рефлектовањем титуларног староугарског “урум“, у значењу “мој Господ, мој господин, мој 50. С. Мандић, Велика господа све српске земље, стр. 26–31; Исти, Царски чин Стефана НеT мање, Београд 1990, стр. 92–100. 51. Исти, Царски чин Стефана Немање, стр. 93. 52. М. Ћоровић–Љубинковић, Одраз култа светог Стефана у српској средњовековној уметT ности, Старинар 12, Веоград 1961, стр. 45; С. Мандић, Венцоносци, У: Чрте и резе, Београд 1981, стр. 7–32; С. Марјановић–Душанић, Владарско име и титула у државоправној траT дицији Немањића, У: Владарска идеологија Немањића, Београд 1997, стр. 42–59; 53. Исто; С. Мандић, Урош, У: Велика господа све српске земље, Београд 1986, стр. 5–33. 54. Ж. Вељковић, Српско име Урош из далматског врела, Прилози за књижевност, језик, ис> торију и фолклор 74, св. 1–4, Београд 2009, стр. 63–93.

148

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана господар“, у старосрпски и старохрватски. Почетак повезивања за владарску титулу на српском простору везан је за жупана Уроша I преласком именице у апелатив услед његове “русе косе“. Лично име Урош није потврђено на угарском већ само на српском етничком простору.55 Имајући у виду да се поједине личности из српских владарских лоза појављују и са крштеним именима: Вукан, Примислав, Белуш, Деса, Завида, Мирослав, Страцимир, Тихомир, Белош, Владислав, Радослав, Милутин, Драгутин, Душан, Лазар, Ђорђе... дошли смо до закључка да су све личности које су познате само по титуларним именима имале крштено име Немања јер се оно подразумевало: жупан Урош I, жупан Урош II, краљ Стефан Првовенчани, краљ Стефан Урош I, цар Урош, деспот Стефан.56 С друге стране личности које се помињу само са крштеним именом Немања нису били владари по било ком основу. Имајући у виду да је отац Стефана Немање жупан Стефан Вукан произилази по Константину Филозофу да је и он имао титуларно име Урош. Постоји претпоставка да је Стефан Вукан био ожењен неком угарском принцезом па тако произилази да је могао имати и ово титуларно име. Дакле, потпуно именовање оца Стефана Немање гласи Стефан Вукан Урош. *

*

*

Ђ. Сп. Радојичић нам наводи један други податак из летописа да “Стефан (Урош I) син Првовенчаног краља роди сина и даде му име Бела Урош у име прадеде свога, то је Стефан краљ Урош“.57 По свему судећи реч је о Драгутину или Милутину. Драгутин је био ожењен Катилином, ћерком угарског краља Стефан V а Милутин је кратко време био у браку са његовом другом ћерком. Тако да произилази да 55. Вељковић порекло имена топонима на Урсу и Урса налази у панонскороманском и дачко> романском Ursus – медвед. Сматра да је именица Урош доспела у старомађарски тек у пе> риоду од око 1112. до око 1146. године. Сматра да је име Урош можда конотативно титули “велики жупан, краљ, цар“ а тврди да је, свакако, конотативно изразу “русе косе“, да је ан> тропонимни апелатив +урош “русе косе“, потом, маскулини оритоним у дубровачком урош у значењу “(светли) мужјак жуње“, или апелативи “светле масти“ – “пас светле масти“. 56. Ж. Андрејић, Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жуT пана Стефана Немање, стр. 39–40. 57. Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Нови Сад 1967, стр. 169.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

149

Митолошки зборник 21 су оба брата могла доћи до угарског титуларног имена Урош. Међутим, ни један ни други нису познати и по имену Бела.58 Чини се да код Константина Филозофа релације са претцима и потомцима краља Уроша са именом Бела Урош служе да убедљиво увере у лажно Немањино порекло од Беле Уроша сина Ликинија Србина. Постоји и могућност да је врло поуздани Константин Филозоф на основу неког извора црпео ове податке, а који нису Зонарини или Порфирогенитови када је реч о династији Македонаца. Наша историјска наука није прихватила податке о синовима Уроша II и Десе према родословима, летописима или Мавру Орбину. Ми смо их прихватили али без довођења ових личности у везу са очинством према великом жупану Стефану Немањи и допунили на следећи начин. Велики жупан Урош II је имао синове Техомила и Чудомира, а од Техомила унуке: Завиду (Давида), Страцимира (Константина), Првослава и Немању. Велики жупан Деса (Десимир) имао синове: Мирослава, Страцимира (Константина), Завиду и Немању, а од Немање унуке Тихомила и Симеона.59 Најстарији син Уроша I био је Белош који је отишао у Угарску, 1130. године, када се њихова сестра Јелена удала за угарског краља Белу II и потом постао палатин и бан као старатељ малолетног краљевског пара. У нашој науци је давно усвојено да су Урош I и његов брат Стефан Вукан синови жупана Марка, млађег брата рашког великог жупана Вукана. За великог рашког жупана Вукана (1084–1112.) се у нашој науци тврди да није имао мушке деце већ само кћер која је била удата за дукљанског краља Владимира II (после 1001–око 1112.), сина Владимира, унука краља Михајла (пре 1077–после 1081.). Из тих разлога су га на власт у Рашкој наследили синовци Урош I и Стефан Вукан и њихови потомци. Вукан је, највероватније, био ожењен ћерком жупана Стефана60 кога је на власт у Босни поставио краљ Бодин, 1084. године. Међутим, када је краљ Бодин за жупане Рашке 58. О постојању српских титуларних имена Бела и Урош, односно имена Бела Урош, и у првој половини XIV века видимо и на примеру видинског деспота, брата бугарског цара Ми> хајла III Шишмана, који је познат по надимку Белаур. За њега смо доказали да се звао Бела Урош. (Ж. Андрејић, Света Богородица у Доњој Каменици, Рача 2007, стр. 50–52, 203.) 59. Исто, стр. 38. 60. Ж. Андрејић, Размишљање о раним бановима Босне и неке претпоставке о њиховом поT реклу и покушај успостављања родослова, Гласник 5, Бања Лука 2007, стр. 113. Панта Срећковић је први изнео претпоставку да је жупан Вукан био ожењен ћерком босанског бана Стефана. (П. Срећковић, Историја српског народа I, Београд 1884, стр. 412, 414, 404.

150

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана поставио Вукана и Марка заклели су му се “да ће они и њихови синови бити истакнути приврженици“61. Још је Љ. Ковачевић прет> поставио да је жупан Вукан имао сина а потом нетачно тврдио да је то Завида, наводно, отац Стефана Немање, а ту нетачност је у новије време као тачну подржао снажно Т. Живковић уз низ нових хипотеза које су такође неодрживе.62 Дакле, и Вукан је имао бар два сина, ако не и више, али се они у српским и грчким изворима не помињу.63 Остао је скоро не примећен податак из Трокових, угарских изворника који помињу српске великаше Уроша, Вукана и Павла који су ослепљени од стране угарског краља Коломана када је то учинио и свом брату, противкраљу Алмошу и његовом сину Бели II, 1109. године.64 Осим тога, на почетку власти угарског краља Стефан II, 1116. године, у Угарској се помиње палатин Јован син Урошев.65 Мађарски историчар Сентклери тврди да су Срби из Угарске, Баната и Бачке, били на страни Алмоша. Одмах би се на основу сличности имена помислило: може бити да су ослепљени српски великаши (вероватно жупани Срема, Бачке и Баната) Урош и Вукан синови жупана Марка, познати као жупани Урош I и Стефан Вукан. Иако великаши Урош и Вукан имају иста имена као Маркови синови Урош и Стефан Вукан не мора да значи да су у питању исте личности. Тако нешто су показала наша истраживања у вези са истоветним именима али различитих личности српских жупана и њихових синова. Своје синовце, “рођаке и изабране жупане“ Уроша и Стефана Вукана, а не своје синове “најдраже и најмилије“, са још двадесет других, рашки жупан Вукан је морао да упути као таоце у Цариград, 1094. године.66 Жупан Вукан је и дванест година касније, 1106. године, био принуђен да шаље таоце у Византију.67 Из каснијих примера, из 1150. и 1155. године, види се да су српски жупани Урош 61. E. Perčić, Ljetopis popa Dukljanina, Bar 1999, стр. 85. 62. Љ. Ковачевић, Неколика питања о Стефану Немањи, Глас СКА 58, 190, стр. 61–62; Т. Живковић, Портрети српских владара, стр. 119. 63. Ж. Андрејић, Средњовековна Топлица, баштина жупана марка и његових потомака, велиT ких жупана Стефана Вукана и Стефана Немање, стр. 27–28. 64. J. De Thwrocz, Chronica Hungarorum, Schwandtner, I, 118, 125. Из: Ј. Радонић, Србија и УгарT ска у средњем веку, Војводина I, Нови Сад 1930, стр. 130. 65. Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд–Загреб 1928, стр. 100. 66. *** Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, стр. 388–389. 67. Исто, стр. 390.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

151

Митолошки зборник 21 II и Деса давали “за таоце оно што им је најдраже“ и “најмилије“68 и да су то морали бити њихови синови и синовци. Сви ови таоци су, сматра се, враћени у Рашку пре смрти жупана Вукана, 1112. године. На престолу Рашке су се, 1112–1146. године, измењивали Стефан Вукан и Урош I и о неком њиховом евентуалном слепилу нема вести. Најпре ће бити да су жупани Урош, Вукан и Павле синови великог жупана Вукана из брака са ћерком босанског жупана Стефана. Уколико се Вукан оженио 1082–84. године они су могли бити рођени између 1083. и 1088. године тако да су у време ослепљивања 1109. године имали од 20 до 25. година. Када је умро жупан Вукан они са овако великим хендикепом нису могли бити узети у обзир за долазак на власт у Рашкој, али и због велике кризе и немира који су захватили Дукљу и Рашку. Сасвим је извесно да су као евентуални престолонаследници били скривани са малолетним Белом II у манастиру Демеш на Дунаву, недалеко од Ваца а касније, недалеко од Печуја, у бенедиктинској опатији у Печвараду, све до 1130. године. Наиме, Алмош је пет пута покушавао да се домогне престола уз помоћ завере. После ослепљења Алмош је побегао у Византију, променио име у Константин и добио један град у Македонији од цара Јована II Комнина који је био ожењен његовом сестром од стрица, Пирошком – Приском. После смрти краља Коломана, 1116. године, на престо је дошао његов петнаестогодишњи син Стефан II. У време угарско–византијског рата, 1127–1129. године, умро је Алмош. У овом рату је дошло до побуне Срба на челу са жупаном Урошем I кога је подржао Стефан II а против Византије. Мађари су покушали да ухвате цара Јована II Комнина али је дошло до издаје од стране неке жене Кристијане која је ухваћена и спаљена по наређењу Стефана II. Кристијана и њено понашање говори да она може бити у некој вези са ослепљеним Алмошем или са неким од ослепљених српских великаша. Помишљамо да је била са неким од њих у брачној вези. Пошто није имао деце Стефан II је пронашао слепог Белу II, сместио у двору у Толни и оженио Јеленом, ћерком рашког жупана Уроша I. После Стефанове смрти на власт је дошао Бела II и чим је ступио на престо одржан је сабор у Араду на коме је његова жена Јелена Српкиња наредила да се открију и казне сви учесници Белиног ослепљивања, 1109. године.69 Том приликом је убијено 68. *** Византијски извори IV, Београд 1971, стр. 197, 192.

152

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана шесдесетосам виновника краљеве трагедије и његовог оца Алмоша али се губи из вида да су на тај начин освећени и ослепљени српских великаши Урош, Вукан и Павле. Ангажовање краљице Јелене у овој истрази и кажњавању је врло индикативно и наводи на закључак да су српски жупани Урош, Вукан и Павле не само савезници њеног супруга Беле и његовог оца Алмоша већ и њеног оца Уроша I, заправо њеног деде жупана Марка али и у то време, 1109. године, у Рашкој владајућег стричевског деде, великог жупана Вукана. Али о сукобима или савезу са Угарима жупана Вукана нема података. Његова војна сила је била усмерена према Византији, источно и југоисточно од граница Србије. Међутим, постоје неке индиције да је са Угарима чврсто сарађивао његов брат, жупан Марко. Живковић сматра да је жупана Марка држао северне области Рашке и да је веома рано ступио у родбинске везе са неком угледном угарском породицом. Имајући у виду појаву извесног жупана (co> mes) Марка у угарским изворима, 1111, 1113. и 1124. године, у повељама краља Коломана, Живковић сматра да је у питању рашки жупан Марко и да је он постао значајна личност на двору и у бли> зини краља. Живковић види разлоге за такве везе жупана Марка са Угарима због потпуне доминације жупана Вукана70 који је његове синове послао као таоце у Византију. То би значило да Марко није био у добрим односима са Вуканом и да је из тих разлога био у добрим односима са Коломаном те да није подржавао против краља Алмоша. Да би се обезбедио од ратоборног и моћног рашког жупана Вукана угарски краљ је успео да га присили да своје синове пошаље у Угарску. Али, жупан Вукан је из тих разлога могао подржавати Алмоша иако је то морао бити сложен однос. Наиме, жупан Вукан је био чест противник Византије. Резултат оваквих размишљања иде у прилог да ослепљени великаши Урош и Вукан (и Павле) нису синови жупана Марка већ жупана Вукана. Када се ситуација променила после великог метежа, 1112–1116. године, после смрти жупана Вукана и краља Коломана, на власт у Рашкој су дошли синови жупана Марка, прво Стефан Вукан а затим 69. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002, стр. 46–50. Шишић је сматрао да је до ослепљивања дошло 1115. године, непосредно пред смрт краља Коломана. (Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, стр. 90 70. Т. Живковић, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Историјски часопис LII, Београд 2005, стр. 9–21.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

153

Митолошки зборник 21 Урош I. Неспособни синови жупана Вукана нису могли играти никакву улогу тако да су остали у Угарској. И односи између Србије и Угарске су се у потпуности поправили да би ускоро било склопљено велико савезништво. Врло је интересантно да се одмах по смрти краља Коломана, 1116. године, у Угарској појављује Јован, син Урошев који се ословљава палатином71 а то је једна од највећих титула на угарском двору. По свему судећи да је то син једног од тројице ослепљених српских великаша, савезника слепог Алмоша и његовог слепог сина, краља Беле II. Од 1130. године, од удаје Јелене, ћерке рашког великог жупана Уроша I, за угарског краља Белу II главна личност на двору је палатин Белош, најстарији син Уроша I, брат краљице Јелене. Пада, такође, у очи да се у то време, 1131. године, помиње и неки судија Урош72. И у боју угарске војске против Немаца на Лајти, 1146. године, коју је предводио палатин Белош, истакао се извесни жупан Урош73. За овог Уроша се претпоставља да је у питању српски жупан Урош II. Ову претпоставку је Шишић одбацивао74 и по свему ће бити да је у праву. Најпре ће бити да је у питању син платина и бана Белоша који је био жупан у јужним или југоисточним деловима Угарске где су живели Срби. Пошто се касније не помињу мушки потомци бана Белоша најпре ће бити да је жупан Урош његов син и да је том приликом у битци страдао. У угарској исправи из 1156. године се помиње и Вукан75. По свему судећи, то неће бити Стефан Вукан, отац Стефана Немање, али може бити да је реч о Вукану, најстаријем сину Стефана Немање. Стефан Немања је тада имао 43. године, био је од 1143–1146. године у другом браку са Аном, ћерком босанског бана Бориса, а његовом сину Вукану, рођеном 1131. године, у првом браку са ћерком краља Ђорђа Бодина, било је тада већ 25. година.76 *

*

*

Прихватили смо становиште В. Јагића77, И. Руварца78, С. 71. 72. 73. 74. 75. 76.

Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, стр. 101. Исто Исто Исто Исто Ж. Андрејић, Средњовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових потомака, веT ликих жупана Стефана Вукана и Стефана Немање, Митолошки зборник 20, Рача 2009, стр. 31, 37.

154

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Новаковића79, Д. Анастасијевића80, Ф. Шишића81, Љ. Стојановића82, Н. Радојчића83, Л. Мирковића84, Р. Новаковића85, С. Мандића86 и М. Грковић87 да Завида, отац кнеза Мирослава, не може бити отац великог жупана Стефана Немање и потом у потпуности одбацили тврдње Љ. Ковачевића88, К. Јиречека89, В. Ћоровића90, Ђ. Сп. Радојичића91, као и Ј. Калић92, С. Ћирковића93 и Т. Живковића94 и кроз више радова доказали да је у питању Стефан Вукан95, као што су то већ тврдили П. Срећковић96, Ђ. Вукичевић97, С. Станојевић98 и В. Радојковић99. На тај начин долазимо до тога да је Немања по више линија потомак српске династије Војислављевића и да је по тој основи и, не само Рашка, читава Србија његова дедовина. Заправо, краљ (и цар) Константин Бодин је дедовски ујак и (пран)деда Стефана Немање. Произилази да је Стефана Немање, син великог жупана Стефана Вукана и да су његова, наводно, рођена браћа Тихомир, Страцимир – Константин и Мирослав, заправо, његови братићи — стричевићи. Тихомир је син жупана Уроша II а Константин и Мирослав су синови жупана Десе. Стефан Немања је имао два, а не 77. В. Јагић, Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића, Гласник СУД 42, Београд 1875, стр. 257. 78. И. Руварац, Мирослав брат Стефана Немање, великога жупана српског, Годишњица Н. Чупића X, Београд 1888, стр. 68. 79. С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, Годишњица Н. Чупића I, Београд 1907, стр. 236, 238; Исти, Неколика тежа питања српске историје, Годишњица Н. Чупића XXXI, Београд 1912, стр. 16. 80. Д. Анастасијевић, Отац Немањин, Београд 1914, стр. 28. 81. Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд – Загреб 1928, стр. 92. 82. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, стр.14–17. 83. Радојичић је сматрао да је неуспела студија Љ. Ковачевића Неколика питања о Стефану Немањи и закључује да “Српски историци, заморени хипотезама, примили су Ковачеви> ћеву мисао о Завиди као оцу Стефана Немање, ма да она очевидно није била сасвим без замерке“. Најважнији Радојчићев разлог против јесте тврдња Стефана Првовенчаног да је Мирослав, син Завидин, његов стриц. (Н. Радојчић, О Немањићима, Прилози Летопису Матице српске, књ. I, св. 1, Нови Сад, јануар–фебруар 1928, стр. 6.) 84. Л. Мирковић, Старе српске биографије XV и XVII века, Београд 1939, стр. 56. 85. Р. Новаковић, Бранковићев летопис, Београд 1960, стр. 39. 86. С. Мандић, Царски чин Стефана Немање, Београд 1990, стр. 92. 87. М. Грковић, О пореклу Стефана Немање, Осам векова Студенице, Београд 1986, стр. 45– 47. 88. Љ. Ковачевић, Неколика питања о Стефану Немањи, прилог критици за српску историју XII века, Глас СКА 58, Београд 1900, стр. 1–62. 89. К. Јиречек, Тољен, син кнеза Мирослава хумског, Глас СКА, XXXV, Веоград 1892, стр. 3–15: Исти, Историја Срба I, Београд 1952, стр. 147–154. 90. В. Ћоровић, Питање о хронологији у делима Св. Саве, Годишњица Н. Чупића XLIX, Бео> град 1940, стр. 42.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

155

Митолошки зборник 21 три, рођена брата. То су велики жупани Примислав и Белуш што је доказивано у нашим претходним радовима.100 У новије време су Ј. Калић101 и М. Благојевић102, окрећући се ка давно обореним прет> поставкама Пантелије Срећковића и неких романтичарских историка103, доказивали да су велики жупани Урош II и Примислав једна личност и да је исти случај и са великим жупаном Белушом и Белошем, угарским палатином. У ранијим радовима Ј. Калић је овако нешто, такође, негирала али је променила став.104 Иако се ни једног тренутка не позивају на П. Срећковића, вероватно, у намери да одмах не изазову подозрење, нема сумње да су и Ј. Калић и М. Благојевић направили исту грешку као он. И о пореклу Немањине жене Ане, у монаштву Анастазије, постоје бројне недоумице. Стефан Немања је био ожењен ћерком босанског бана по Орбинију105. Рајић је тврдио према Летопису Ђорђа Бранковића да је Немањина супруга Ана кћи босанског бана Стефана Борића (1154–1163)106 Глушац наводи ово мишљење и претпоставку да је Ана сестра бана Борића. Троношки летопис 91. Ђ. Сп. Радојичић, Завида отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог 23, Београд 1958, стр. 255–261. 92. Ј. Калић, Српски велики жупани у борби с Византијом, Историја српског народа I, Београд 1994, стр. 208; Иста, Стефан Немања у модерној историографији, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд 2000, стр. 7. 93. С. Ћирковић, Преци Немањини и њихова постојбина, Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, стр. 21–22. 94. Т. Живковић, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Историјски часопис LII, Београд 2005, стр. 9–21; Исти, Синови Завидини, Зборник Матице српске за историју 73, Нови Сад 2006, стр. 7–24; Исти, Портрети српских владара (IX–XII), Београд 2006, стр. 95–126; Исти, The South Slavs – Between East and West: 550–1150, Beograd 2008, стр. 313–332. 95. Ж. Андрејић, Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупаT на Стефана Немање, Новопазарски зборник 26, Нови Пазар 2002, стр. 37–82; Исти, Свети Сава, Рача 2004, стр. 5–55; Исти, Прилог истраживању о великим жупанима Примиславу и Белушу и претпоставка о њиховим могућим потомцима, Митолошки зборник 13, Рача 2005, стр. 43–50.; Исти, Света српска лоза, Рача 2005; Исти, Пантелија Срећковић и ИлаT рион Руварац – сукоб либерално–романтичарске критичности и радикално–позитивисT тичког критицизма; урушавање индоктринарног система са појавом новоромантичара – слика слабости српских националних институција и потреба стварања нове српске историјске школе, Митолошки зборник 14, Рача 2005, стр. 206–210; Исти, Црква свете БоT городице у Доњој Каменици, Рача 2007, стр. 27–38.; Исти, Ко је хумски кнез Мирослав и када је настало његово јеванђеље, Митолошки зборник 18, Рача 2008, стр. 133–149; Исти, СредT њовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових потомака, великих жупана СтеT фана Вукана и Стефана Немање, Митолошки зборник 20, Рача 2009, стр. 24–29. 96. П. Срећковић, Стеван Немања, Гласник СУД, Београд 1870, стр. 220–225; Исти, Историја српског народа I, Београд 1884, стр. 208. 97. Ђ. Вукичевић, Је ли био Мирослав, кнез Хумски, брат или синовац Немањин?, Летопис Ма> тице српске 189, св. 1, Нови Сад 1897, стр. 1–28.

156

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана бележи да је његова жена била кћи француског краља, односно да је Немања морао побећи од браће, отишао је преко мора, примио га је француски краљ и због часног држања и мудрости дао му кћер за же> ну. Потом је једно време живео на двору свога таста где су му рођена два сина Стефан и Вукан107 Пурковић наводи неодређено да је Ана "рода фрушкога".108 У нашим родословима и Ана супруга Беле Уроша је кћи француског краља. Руварац сматра да је Немањина супруга "незнана рода".109 Срећковић сматра да је она ћерка дукљанског краља Ђорђа.110 Многи истраживачи тврде да је она византијског порекла, што не мора да значи да она није била из лозе француско– норманских Анжуанаца јужне Италије. Мандић сматра да се Немања оженио рођаком Манојла Комнена после склапања мировног уговора 1155. године када је одликован "царским саном" и добио област Дубочицу111. Карановић наводи Доментијана који каже за мајку Светог Саве да је била "велика кнегиња Ана, кћер цариградског императора Романа".112 Јустин Поповић тврди да је "Ана кћи грчког цара Романа IV" (1068–1071.). Види се да Роман нема никакве хронолошке везе са Немањом. Свети Сава каже да Немања осим "жене своје (Ане), Богом дане првога венца... не би учесника другог брака".113 Изнета је и претпоставка да је Ана из Топлице где је 98. С. Станојевић, О Немањином оцу, Старинар V, Београд 1930, стр. 3–6. 99. Б. В. Радојковић, Политички положај кнежевине захумске, Историјски записи XVII, св. 1, Титоград 1960, стр. 21–35; Исти, Расматрања о деоном владању и деоним кнежевинама, Историјски записи XVII, св. 2, Титоград 1960, стр. 212–234. 100. Ж. Андрејић, Прилог истраживању о великим жупанима Примиславу и Белушу и претT поставке о њиховим могућим потомцима, Митолошки зборник 13, Рача 2005, стр. 43–48. 101. Ј. Калић, Жупан Белош, Зборник радова Византолошког института XXXVI, Београд 1997, стр. 63–64, 75–79. 102. М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института XXXVI, стр. 57; Исти, Немањићи и Лазаревићи, Београд 2004, стр. 12. 103. П. Срећковић, Стање и односи српских архонтија према Угрији и према Византији у поT ловини XII века, Гласник СУД LIV, Београд 1883, стр. 159–160, 183. 104. Ј. Калић, Рашки велики жупан Урош II, Зборник радова Византолошког института XII, Београд 1970, стр. 21–27, 33–34. 105. М. Орбин, Краљевство Словена, стр. 15–16. 106. Ј. Рајић, Историја разних славенских народа, II, Беч 1794, стр. 327. 107. Н. Радојичић, О Троношком родослову, Београд 1968, стр. 14–15. 108. М. Пурковић, Српска култура средњег века, Хилместир 1985, стр. 107. 109. И. Руварац, Вукан, најстарији син Стефана Немање и Вукановићи, Годишњица Н. Чупића X, Београд 1880, стр. 1. 110. П. Срећковић, Историја српског народа, II, стр. 12. 111. С. Мандић, Царски чин Стефана Немање, Београд 1990, стр. 12–17. 112. М. Карановић, О мајци Светог Саве, Вардар, Скопље 1936, стр. 122. 113. Сава Немањић, Живот Стефана Немање, Београд 1980, стр. 54.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

157

Митолошки зборник 21 Немања имао прву своју самосталну власт.114 Мора се напоменути да је Немањин брат Мирослав био ожењен сестром босанског бана Кулина, односно ћерком бана Борића. Због тога многи сматрају да долази до грешке у вези тога да је Борић таст Немањин. Бан Кулин је због нечега признавао Немању за врховног господара. Осим тога, за бана Кулина се каже да је Немањин сродник, а мисли се да је то због тога што је Немањин брат ожењен Кулиновом сестром. Бан Кулин је на власт у Босни дошао после смрти бана Борића па може бити да је он његов син Коломан (Кулман–Кулин). У угарским родословима стоји да је Борис имао сина Коломана (Кулмана) и две н. н. кћери које су биле старије.115 Произилази да је једна његова кћер Ана удата за Немању, а друга н. н. за његовог брата Мирослава. По томе су се две рођене сестре удале за рођену браћу. Постоји могућност да је Мирослав најстарији Десин син, а брат од стрица Немањин, оженио другу Борисову кћер. На овај начин се елиминише ова не баш свакидашња ситуација да рођена браћа ожене рођене сестре. Борис је по легенди био син Бретиславе или Брениславе, Брене, или монашког Ефимије, ћерке руског великог кнеза Светопулка и мађарског краља Коломана коме је ово био други брак (владао 1095– 1114.).116 Уствари, Борис је син Коломана и Еуфемије, ћерке Владимира II Мономаха, великог кијевског кнеза. Еуфимијина братаница Еуфросина је била удата за угарског краља Гезу II, а за братанца Владимира била је кћи угарског бана и српског жупана Белоша.117 С тога има много реалности у Доментијановим речима да је Ана "велика кнегиња". Коломан је супругу (која је била обудовела) одагнао и вратио у Кијев због тога што се "срамотним злочином оскрвнула" (turpi crimine contaminatum). У Кијеву је родила сина Бориса који је ту одрастао и добио титулу "кнез Галички", а она се замонашила као Јефимија.118 Као младић је упућен у Цариград код цара Јована Комнена који ће га оженити неком својом рођаком 1131. године. Борис се као претендент на мађарски престо сукобио са 114. М. Чанак–Медић, Ћ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба,I, Београд 1986, стр. 39. 115. S. Jozcef, Magyar nemzet, Budapest 1896, родослов династије Арпад. 116. Синиша (Сима Богдановић), Неколико ријечи о тасту Немањину бану Борићу, Летопис Матице српске, 151, Нови Сад 1887, стр. 40–47. 117. Ј. Калић, Жупан Белош, стр. 69. 118. Синиша (Сима Богдановић), Неколико ријечи о тасту Немањином бану Борићу, стр. 41.

158

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Белом II коме су помагали Чеси и Срби. После угарско–византијског рата, на основу мира из 1154. године Геза II му даје Босну и Далмацију и титулу бана. Босна се од тада назива и "русаг" што несумљиво говори о Борисовом руском пореклу. Већ у следећем рату гине подмукло убијен по Гезином налогу.119 Ана је удата за Немању после 1143. године када се са оцем вратио у Рас и када је добио удеону област. Тада је имао 30. година. Према томе, најстарији син Вукан је могао бити рођен око 1145. (умро 1208. у 63 години), Стефан Немања II око 1150. (умро 1228. у 78 години) и Растко 1175. (умро 1236. у 61 години). Немања се по томе оженио доста касно, а Ана је од њега знатно млађа. Ана "мора бити, у најмањој претпоставци, бар 12–14 година млађа... а ако се узму друге комбинације, још и више". Теодосије је указао на то да је Ана, родивши Немањи синове и кћери, престала рађати и да јој муж због тога приговара (ако је Стефан Немања II рођен око 1150. онда је Растка родила после паузе од 25. година). То подразумева да је била млада и у могућности да још рађа. Теодосије вели “... јер је Бог закључа... због чега ју је вређао и корео муж... Господ... послуша њихова мољења... у рођењу буде чудесно дете, јер то није било само дело људске природе... дадоше га да се учи светим књигама... и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом...”.120 Поменута је хронолошка ситуација са најмлађим сином Растком кога је Немања добио у 62. години живота као и још млађом кћери која се 1217. године удала за епирског деспота и потоњег цара Манојла Анђела.121 Ћоровић питање ове кћери сматра много тежим. Ако је била рођена пре Растка неку годину онда је у време удаје имала најмање око 45 година. Могла се удати као девојка или удовица, али Ћоровић сматра да је невероватно да Манојло запроси тако стару девојку, а понајмање удовицу. Ако је рођена после Растка неку годину, онда је Стефан Немања тада морао имати најмање 65 година. И под тим условом она је у време удаје имала око 40. година.122 Најпре ће бити да је у време удаје имала највише 20 година, а то значи да она није кћи Стефана Немање. Тај Немања може бити само господар Дендре, 119. Исто, стр. 40–47. 120. Љ. Јухас–Георгијевска, Стара српска књижевност, стр. 90–91. 121. В. Ћоровић, Питање хронологије у делима Св. Саве, стр. 3–20. 122. Исто, 11–13.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

159

Митолошки зборник 21 син жупана Десе: Немања. Помињана је у нашој науци и могућност да је Ана његова друга, чак и трећа,123 жена и поред изричите напомене Св. Саве: "првог венца ... не би учесника другога брака". Немања је постао за оно време пунолетан још 1130. године, а са оцем Стефаном Вуканом–Вакином се вратио дефинитивно у Рашку 1143. године. Стефан Немања II Првовенчани тврди за свога оца следеће: "А кад је одрастао до младићства (пунолетства) и примио 14 честочаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке...".124 Доментијан даје и допуну: "када је доспео до младићког реда, и дотле да га сједине ка законитом браку, би му дан део његовог отачаства, источна земља, и живљаше на истоку...".125 Дакле, у то време источну област Рашке представљају Топлица, Ибар, Расина и Реке. То значи да је Немања деону област и кнежевску титулу морао добити од свог оца Стефана Вукана или стрица Уроша I, који су у то време владали Србијом. Овакав обичај је био нормалан уколико се има у виду да је и Растко Немањић добио од оца на управу област са 14. година али није том приликом ожењен иако је тада по важећим законима постао пунолетан126. Ако би смо прихватили тврдњу Доментијана, да је Немања примио деону област и том приликом био ожењен, онда је то било 1127–1130. И српски родослови потврђују неке тврдње Житија али и додатно осветљавају ове догађаје: "(Немања) дође у цркву Светих апостола Петра и Павла, која је усред Раса, и ту прими свето крштење руком преосвештеног епископа рашког Леонтија, у свом узрасту од 30. година."127 С. Мандић је сматрао да овај податак из Родослова треба тумачити тако да је у Расу Немања овенчан велико жупанским венцем и добио име Стефан.128 Р. Новаковић тумачи да 123. Исто, стр. 10. 124. Д. Богдановић, Старе српске биографије, Београд 1968, стр. 68. 125. Л. Мирковић, Животи Св. Саве и Св. Симеона, Београд 1938, стр. 224. 126. У средњем веку, према правилима римско–византијског права, дечаци су стицали пуно> летство са 14. а девојчице са 12. година. Тада су стицали најраније право ступања у брак. (С. Шкарић, О стицању пословне способности у средњовековном српском праву, Зборник радова Византолошког института XLIII, Београд 2006, стр. 71–75.) Теодосије у Житију Светог Саве каже да су родитељи Сави дали неку област на управу када је напунио 14. година а хтели су да га ожене када је напунио 16. година. (Теодосије, Житије Светог Саве, Београд 1984, стр. 8.) 127. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, стр. 16–19. 128. С. Мандић, Велика господа све српске земље, Београд 1968, стр. 46.

160

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана се Немања вратио тада у Рашку, да се тада оженио, да је тада добио на управу део очевенине у 30. години живота.129 М. Благојевић сматра да је Немања као удеони кнез тек после добијања Дубочице добио "царски сан" и владарско достојанство нашавши се у посебном положају у односу на осталу браћу. Готово да се изједначио са братом који је владао Рашком а био је виши од кнезова Страцимира и Мирослава.130 У још новије време, Благојевић сматра да је Манојло Комнен почаствовао царским – владарским достојанством Немању са титулом кнеза и, заправио, уздигао у ранг владара који је њему потчињен.131 Дакле, том приликом, Немања је у престоном Расу ожењен и наставио да живи у својој деоној кнежевини на истоку, у Топлици. По свему произилази да је Немања у Рас дошао из своје области на позив оца, великог жупана. Немањина супруга је млађа од њега и вероватно у време удаје, 1130. године, нема више од 14. година а то значи да је рођена око 1116. године. Имајући све ово у виду, та супруга Немањина не може бити Ана мајка Св. Саве.132 И у Хиландарској повељи, из 1198. године, помиње се свето крштење Немањино: "И постави ме (Бог за) великог жупана нареченог у светом крштењу Стефана Немању".133 Ово би било неко треће или четврто крштење Немањино. Заправо, "крштење" из Хиландарске повеље се односи на овенчавање великожупанским венцом када је коначно постао врховни господар Србије и Рашке победивши браћу после битке код Пантина. Дефинитивно треба одбацити као нетачне тврдње архиепископа Саве I134 и Теодосија135 да је Ана једина Немањина 129. Р. Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, стр. 142. 130. М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института 36, Београд 1997, стр. 59. 131. М. Благојевић, Велики кнез и земаљски кнез, Зборник радова Византолошког института 41, Београд 2004, стр. 298. 132. Руварац је сматрао да је Немањина супруга Ана "незнаног рода" (И. Руварац, Вукан, најT старији син Стефана Немање и Вукановићи, Годишњак Н. Чупића X, Београд 1888, стр. 1.), а Панта Срећковић је претпостављао да је Ана ћерка дукљанског краља Ђорђа Бодина (П, Срећковић, Историја српског народа II, Београд 1888, стр. 12.). У новије време постоји претпоставка да је Ана била родом из Беле Цркве у Топлици (Куршумлија). (М. Чанак– Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба I, стр. 31.) У Ћоровићевом летопису се каже да је Ана умрла у Топлици, 21. јуна или 21. јула после 1200. године, а касније су њене мошти пренесене у Студеницу. 133. А. Соловјев, Повеља Стефана Немање 1198–1199, Прилози V, Београд 1925, стр. 282–283. 134. Сава Немањић, Живот Стефана Немање, Београд 1980, стр. 54.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

161

Митолошки зборник 21 супруга: "... (Ане), Богом дане првог венца... не би учесника другог брака... " и "... узе, по закону, себи по имену Ану... Родише им се синови и кћери...". Доста уопштено, али слично, тврди и Доментијан136: "Када је благоверни и благочастиви... самодржавни господин Стефан, великославни и велеродни и превелики жупан Немања самодржавно царевао свом Српском и Поморском земљом, и Диоклитијом и Далмацијом и Травунијом, са ... супругом... Аном... родише синове и кћери." Према Доментијану произилази да је Немања са Аном изродио синове и кћери тек када је постао самодржаван. То би значило да је Вукан рођен тек око 1168. године а то не може бити. О прецима Немањића не говори ни једно од најранијих Житија, која су писали синови великог жупана Стефана Немање, архиепископ Сава I и краљ Стефан Првовенчани, или, један века касније, монасаи Доментијан и Теодосије. Летопис попа Дукљанина се врло мало бави Немањом, а ни мало његовим претцима. Први наш стари извор који се бави пореклом Немањиним је Житије деспота Стефана писан од стране Константина Филозофа, око 1433. године, а по наруџбини деспота Ђурђа. Али ни један податак Константина Филозофа не постоји у Житијима првих Немањића тако да се одмах поставља питање где их је он пронашао, или је то он измислио и конструисао за потребе српског двора. Потом следе наши стари родослови и летописи који, више или мање, понављају тврдње Константина Филозофа. Слично њима, о Немањином пореклу, тврди и Мавро Орбин. Први део тврдње Константина Филозофа о пореклу Немањином од римског цара Лицинија – Ликина Србина и сестре цара Константина Великог је давно одбачен као несувисли фалсификат иако се Филозоф сматра поузданим животописцем и историчарем. По свему судећи, Филозоф се угледао на византијског цара писца, Константина Порфирогенита Македонца који је исти начин описао лажно порекло своје династије. И други део Немањине генеалогије је погрешан јер је реч о делу родослова жупана Уроша II. До грешке је дошло због повезивања Стефана Немање и Немање, унука Уроша II или у другом случају са Немањом, сином жупана 135. Д. Богдановић, Старе српске биографије, стр. 90. 136. Л. Мирковић, Животи Св. Саве и Св. Симеона, стр. 27.

162

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Десе. Чини се да је извесни Бела Урош, кога помиње Филозоф и родослови и летописи, неки даљи предак Стефана Немање. Предак Беле Уроша и Стефана Немање је, нема сумње, рашки жупан Техомил кога је на власт поставио кнез Часлав, после 933. године. Исто тако се може претпоставити да је даљи предак рашког жупана Техомила, заиста, могао бити неки Ликиније – Ликије, који је живео непосредно пред покрштавање Срба у IX веку, тако да би му ово било народно име. Уколико прихватимо податак Мавра Орбина да је далеки Немањин предак Стефан који је живео у Захумљу онда би то могао бити трећи син кнеза Мутимира познат само са хришћанским именом Стефан. Ово би, чак, могло бити и његово титуларно име. У сваком случају, Немањин деда, топлички жупан Марко, женидбом се ородио са српским краљем и царом Константином Бодином Петром III. Одговор на питање ко је отац великог жупана Стефана Немање је пребрзо дат од стране Љ. Ковачевића и К. Јиречека и с тога је потпуно погрешан. Због одсуства било какве реалније идеје овај измишљени отац Немањин је тврдогало и ирационално брањен у нашој историјској науци све до данас. Најзад, треба одбацити било какву могућност да је Немањин отац извесни Завида. Отац Немањин је млађи Марков син Стефан Вукан, а његова права рођена браћа су, по свему, велики жупани Примислав и Белуш. И о претцима Немањине супруге Ане наши извори ћуте. Дедуктивним и индуктивним путем дошли смо до сазнања да је Ана кћи угарског против краља и босанског бана Бориса. Робује се и тврдњи архиепископа Саве I да је његова мајка Ана (Дука Арпад) прва и једина супруга Стефана Немање. Заправо, Ана мајка краља Стефана Немање Првовенчаног и првог архиепископа и патријарха Саве је друга Немањина супруга. New results in researches about the origines of the great župan Nemanja Of the ancestors of the family Nemanjic speaks none of the earliest Biographies (ZITIJA) that were written by the sons of Grand Prince Ste> fan Nemanja, archbishop Sava and king Stefan the First–Crowned, or, a century later, by monks Domentianus and Theodosius. The Chronicle of the Priest of Duklja deals very little with Nemanja, and not at all with his ancestors. Our first old source which traces the lineage of Nemanja is the ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

163

Митолошки зборник 21 Biography of Despot Stefan Lazarevic, written by Constanitin the Philo> sopher, about 1433, at the order of despot Djuradj. But none of the data of Constantin the Philosopher do not exist in the Biographies of the first members of the family Nemanjic so that the question is posed immedia> tely where he found them, or he forged and constructed them for the needs of the Serbian Court. Our old genealogies and chronicles which, more or less, repeat the allegation of Constantin the Philosopher, come subsequently. Similarly, Mavro Orbin also claims the same about the an> cestry of Nemanja. The first part of the allegation of Constantin the Philosopher that Nemanja descends from the Roman emperor Licinia – Likin the Serb and the sister of emperor Constantin the Great was rejected long ago as a me> aningless forgery although the Philosopher is considered to be a reliable biographer and historian. For all we know, the Philosopher emulated the Byzantine emperor–writer, Constantin Porfirogenit the Macedonian, who, in the same way, described the untrue origin of his dynasty. Also the second part of Nemanja’s genealogy is incorrect because it is about the part of the genealogy of Grand Prince Uros the Second. The error was made because Stefan Nemanja and Nemanja, the grandson of Uros the Second, were linked or in the second case Stefan Nemanja and Nemanja, the son of Grand Prince Desa. It seems that certain Bela Uros who is mentioned by the Philospher and in the genealogies and chronicles is a distant ancestor of Stefan Ne> manja. The ancestor of Bela Uros and Stefan Nemanja, no doubt, is the Grand Prince of Rascia Tehomil who came to power with the support of Prince Caslav, after 933. It can also be supposed that a distant ancestor of Grand Prince of Rascia, Tehomil, could really be some Likinije – Likije, who lived actually before the conversion of the Serbs to Christianity in the 9th century so that Likije could be his popular name. If we accept the data of Mavro Orbin that a distant ancestor of Nemanja is Stefan who lived in Zahumlje, then this Stefan could be the third son of Prince Mutimir, known only after his name Stefan. This could be even his titular name. Anyway, Nemanja’s grandfather, Prince of Toplica Marko became related to the Serbian King and emperor Constantin Bodin Peter the Third by marriage. The answer to the question who the father of Grand Prince Stefan Nemanja is was given too quickly by Lj. Kovacevic and K. Ji> recek and that is why it is absolutely wrong. Because of the lack of any 164

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана more essential concept this made–up father of Nemanja has been defen> ded persistently and irrationally in our historical science. Finally, any po> ssibility that Nemanja’s father is a certain Zavida should be rejected. The father of Nemanja is a younger son of Marko, Stefan Vukan, and his real natural brothers are, by all appearance, Grand Princes Primislav and Be> lus. Our sources are also mute about the ancestors of Nemanja’s spouse Ana. By deductive and inductive method we came to know that Ana is the daughter of Bosnian Ban Boris, the Hungarian anti–king. The historical science is also under the influence of the allegation of archbishop Sava the First that his mother Ana (Duka Arpad) is the first and only spouse of Ste> fan Nemanja. Actually, Ana is the second spouse of Nemanja.

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

165

Митолошки зборник 21

Родослов Властимировића према Ж. Андрејићу

166

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана

Напоредни родослов Војислављевића и жупана Рашке, према Ж. Андрејићу

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

167

Митолошки зборник 21

Родослов потомака краља Радослава Војислављевића, према Ж. Андрејићу

168

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Старија и новија трагања за пореклом великог жупана

Родослов потомака рашког жупана Марка, према Ж. Андрејићу

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

169

Митолошки зборник 21

Родослов жупана Стефана Немање, према Ж. Андрејићу

170

ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

ЈЕДАН ОСВРТ НА “СРБИ... НАРОД НАЈСТАРИЈИ” БОБАН СТАНОЈЕВИЋ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Апстракт: Краћа анализа језичких аргумената које користи Олга Луковић–Пјановић показује да су редовно непотпуни или нетачни. Вредност њеног рада је првенствено у указивању на извесне правце истраживања прошлости српског народа, и у одбрани мултидисциплинарног приступа проучавању историје, историје српског народа у овом конкретном случају. Кључне речи: Олга Луковић–Пјановић, Срби, историја, језик, српски, санскрт. Увод Мада је прошло приближно двадесет година од објављивања књиге Олге Луковић–Пјановић Срби, народ најстарији, и даље недостаје ваљано и обухватно сагледавање тог дела, нарочито његових језичких основа. Књигу и њене хипотезе, злоупотребило је неколико псеудо–историчара, што је изазвало Радивоја Радића да напише памфлет Срби пре Адама и после њега1, у којем је наизме> нично критиковао неосноване претпоставке Јована И. Деретића, и наводио, истргнуте из контекста, сетне жалопојке Олге Луковић– Пјановић о судбини српског народа, стварајући тако утисак да се њена књига управо састоји само од тога: неоснованих хипотеза и жалопојки. Том приликом је изостала основана критика коју збор> ник језичких и историјских студија доктора Луковић–Пјановић, као озбиљно дело, завређује, јер не само што је засновано на познавању упоредне граматике и проучавању бројних извора, него и указује на читав низ недоумица у нашем познавању античких народа, Словена и Срба напосе. Додуше, рад доктора Радивоја Радића само је рефлекс, пара> дигма односа наших историчара према, данас и у нашим оквирима, 1.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд 2003

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

171

Митолошки зборник 21 ретким синтетичким радовима којим се обухватају историја (архео> логија), језик и антропологија. Имплицитну, озбиљну и конструк> тивну критику рад Олге Луковић–Пјановић доживљава само у де> лима Реље Новаковића2: с једне стране, испитивањем старих текстуалних сведочанстава и мапа Новаковић трага за Србима онде где их Луковић–Пјановић наслућује, затим, Новаковић поставља питање кључно за концепцију Олге Луковић–Пјановић, питање о томе када народ постаје народ (Новаковић 1993). Не можемо сасвим кривити Радивоја Радића: међу ауторима који су се упустили у мултидисциплинарна истраживања мало је озбиљних, јер то захтева дубоко познавање података из неколико области: Милан Будимир, чији су радови тешко доступни данас, Никола Јеремић3 и Александар Лома4 су неки од њих. Рад Олге Луковић–Пјановић ваља поново сагледати, јер садржи бројне чињенице које су значајне за нашу прошлост и наше корене. Такође, у њеном делу сачуване су од заборава поуке и промишљања низа великих научника XIX и XX века, од Цвијића, Даничића, преко Милојевића, до Робера и Будимира. Али ваља те чињенице пажљиво превредновати, уочити шта је међу њима вредно, шта је, можда, превазиђено, а шта нетачно. I У делу Срби, народ најстарији, уочавамо неколико различитих слојева: најпре, онај на који се Радић обрушава — да га назовемо романтичарским. Испољава се у неколико видова: први, непосредно уочљив, када се Олга Луковић–Пјановић упушта у лирске тужбалице над судбином српског народа. Наравно, такви одломци нису по укусу већине савремених научника, навикнутих на другачији научни дискурс, безличан, без емоција, којим се наглашава објективност. Такав стил, владајући данас, нешто је што се сматра предусловом ваљаног научног дела, и што се намеће младим научним радницима у оквиру научних и образовних институција. Олга Луковић– Пјановић се у овом случају држи другачије традиције, традиције која 2. 3. 4.

Овде нарочито ваља издвојити Име Срби кроз време и простор, ИПА „Мирослав“, Земун, 1993. Никола Јеремић, Српска земља Бојка, ИПА «Мирослав», Земун, 1993. Александар Лома, Пракосово, словенски и индоевропски корени српске епике, САНУ, Београд 2002.

172

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији” је доминирала током XIX и почетком XX века, и у којој се сматра да је улога научног, напосе историјског дела не само да поучи, него и да васпита. Наравно да у томе претерује, и колико год је њено пред> стављање Словена као доброћудних и мирољубивих пастира нестварно, толико је описивање Германа као крволока неукусно, мада, у појединим случајевима, не и незаслужено. Идеологија — и њено друго, Јанусово лице, пристрасност — која прожима радове свих наших историчара, јасније се уочава код историчара романтичарске школе, јер је часнија: они величају свој народ. Други су данак романтизму, тесно повезане с првим, тематика и основне тезе књиге Срби... народ најстарији. Најпре, Олга Луковић–Пјановић обрађује изворе скоро забо> рављене данас, изворе које наша историографија упорно заобилази, и који делом припадају епохи што француског, што нашег исто> ријског романтизма. Тиме је непосредно оживела истраживања дела Милоша Милојевића, Симе Лукин–Лазића, Панте Срећковића, Сипријен Робера5, и у мањој мери, Илије Живанчевића. Такав је њен став привукао пажњу на многе заборављене и проскрибоване исто> ричаре XIX века, чије су дела била олако заборављена. Затим, Олга Луковић–Пјановић истражује помене Срба пре VIII века нове ере, о чему има веома мало ваљаних дела у последње време, као да је та тема табуисана. Научни поступак који примењује вероватно не одговара методологији доминантног правца у савре> меној српској историографији, јер поред једне квантитативне обраде непоузданих писаних података, захтева мултидисциплинарно укључивање тековина антропологије, митологије и упоредне гра> матике, што је било прилично често у XIX веку, а од чега наши исто> риографи данас — из разнородних разлога — непотребно зазиру. На крају, најпроблематичнији је део рада Олге Луковић– Пјановић онај у којем, путем језичких поређења, покушава да докаже не само древност српског имена, већ и његову повезаност са једном елузивном људском популацијом, с првобитним Индо– Европљанима, при чему она, а то је још проблематичније, изједначује помен назива с поменом народа, аутоматски претпостављајући континуитет у етничкој свести од прастарих времена до данас, што, мада изгледа природно, тек треба доказати. 5.

О Сипријен Роберу докторску дисертацију је написао Павле Секеруш

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

173

Митолошки зборник 21 II Када почнемо прегледати њене огледе један за другим, можемо их разврстати у неколико типова: > огледе који се тичу српско–хрватских односа и асимиловања Срба на верској и језичкој основи у Хрватској; та је проблематика у последњи неколико година довољно обрађена, да нема потребе да се овде говори о томе; > огледе у којима представља заборављене историчаре XIX и прве половине XX века и њихове ставове везане за Србе; > лингвистичке огледе којима доказује древност Срба. Мада се у последње време историчари и археолози начелно ограђују од закључака лингвиста и историчара XIX века (последњи пример у Curta 2001: 6, 14–43), чини се да не успевају пронаћи заправо ништа ново, и да њихова истраживања не побијају ставове Шафарика или Нидерлеа, на пример. Стога је драгоцен подухват Олге Луковић–Пјановић да нам представи ставове Ами Буеа, Сипријен Робера, Павела Шафарика, Илије Живанчевића и бројних других научника XIX и прошлог века. Нажалост, код ње недостаје критичан однос према изворима, и на исти начин се вреднују детаљне анализе Милана Будимира и конфузне претпоставке Сипријен Робера, који, супротно тврдњама Олге Луковић–Пја> новић, не познаје довољно “илирски” језик о којем пише. Даље: ставови Пиктеа, Бирнуфа данас су увелико превазиђени, али чини се да Олга Луковић–Пјановић као да тога није свесна, или не жели бити свесна. Када помиње Милојевића, она заборавља да нагласи како Милојевић ретко где, у свом делу, не помиње своје изворе, и како његове тврдње ваља често узети cum grano salis, итд. У овом раду акценат ће бити стављен на ову трећу тезу, најважнију за општу концепцију Олге Луковић–Пјановић. Ставови Франциска Марије Апендинија, Сипријен Робера, Ами Буеа, или Леоника Халкокондила, колико год занимљиви били, могли би представљати известан доказ о пореклу српског народа и српског је> зика само у оквиру једне квантитативне, математичке анализе исто> ријских извора какву је својевремено унеколико неуспешно покушао Анатолиј Фоменко6. Није случајно што су је велики број историчара старијег доба везивао Србе за балкански простор, и њихово 174

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији” сведочење се не може олако одбацити. Систематска обрада свих све> дочанстава би омогућила правилну селекцију извора, једне одбацила а другима вратила кредибилитет, а пажљиво проучавање показало домете разних докумената којима располажемо. У овом тренутку, у нашој историографији, таквих систематских покушаја нема. Извори на које се ослања Олга Луковић–Пјановић се одбацују без ваљаних анализа, мада су скорија истраживања из области популационе генетике вероватно7 показала да су увелико били у праву (Роснер 2000: passim, Перичић 2003: passim). Што се језичких аргумената тиче, јављају се вишеструке тешкоће. Најпре, што језик, мада битан чинилац у формирању етничке свести, није искључиви фактор у томе. Када Олга Луковић– Пјановић указује на сличности између санскрта и словенских језика, шта год она мислила, управо само то чини: тиме не доказује древност Срба. Језици могу бити архаични, а народи сасвим млади: пример вардарских Македонаца, чија се етничка свест — ма шта они данас тврдили — формирала поглавито тек у комунистичкој Југославији, речит је пример о томе. Изједначавање језика с народом, архаичности језичких форми с древношћу народа итд. не само што је неосновано, него и опасно. С друге стране, уколико би било доказано да су дијалекти блиски старословенском били раширени на Балканском полуострву, теза о аутохтоности Срба на том подручју била би знатно оснажена. Потом, већина савремених српских историчара одбацује језичке чињенице као релевантне за своју науку. За то постоје бројни разлози, од којих је основно, нажалост, незнање: сведоци смо да византолози не знају класичне језике, медијевалисти површно вла> дају старословенским и старосрпским, а скоро нико од њих није ваљано упознат са упоредном граматиком. Такво незнање води до одбацивања или занемаривања лингвистичких радова од значаја за историју, какви су, на пример, извесни радови Павла Ивића (Ивић 1991а), чија компетенција не може бити предмет сумње, или до запа> њујућих тврдњи да не постоје словенски топоними старији од осмог века на Балкану. 6. 7.

Обухватна критика Фоменкових дела у: Konstantin Sheiko, Lomonosov's Bastards: Anatolii Fomenko, PseudoTHistory, and Russia's Search for a PostTCommunist Identity, Ph.D. Dissertation, University of Wollongong, Australia, 2004, доступан преко интернета. Популациона генетика је релативно млада наука подложна, још увек, коренитим промена.

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

175

Митолошки зборник 21 III Нажалост, када почнемо анализирати језичке чињенице које наводи Олга Луковић–Пјановић, стичемо утисак с једне стране, да део тих чињеница није ваљан, а део не указује на оно у шта аутор покушава да нас убеди. Почећемо једном грешком. На страницима 346. другог тома своје књиге, Олга Луковић–Пјановић указује на етимологију речи друид, и указује на потенцијалну сличност са старословенским. Авај, када узмемо реч (корен) derv/dru, уочавамо да постоје когнати у скоро свим индоевропским језицима, не само у старословенском, и то веома слични: Ст. Ир. daur ‘храст’, Гр. δόρυ ‘стабло; дрво; копље’; Хит. taru ‘дрво’; Aв. dauru ‘дрво, стабло; дрвено оружје’; Скрт. daru ‘дрво’; у изведеницама имамо Грк. δρυ ‘дрво, храст’, Алб. dru ‘drvo’, drushk ‘hrast’ (Mallory 2006:159). Ако сам за потребе овог навода користио дело које представља увод у компаративну граматику, то је да бих нагласио да је то општа спознаја и да је Олга Луковић– Пјановић морала тога бити свесна. На истој страни, она наставља са анализом речи “луг” коју налази и код Келта и код Срба и цитира Н. Ђорђевића који тврди да је реч српска (Луковић–Пјановић 1990– I:346–347). И то је веома сумњиво: Ђорђевић повезује Луг, Лугдунум са Лужице; и мада је сасвим вероватно да су те речи етимолошки повезане, корен који се јавља у речи Лужице у старословенском има назално о уместо у, и иако је могуће да је су у извесним словенским дијалектима већ у то време назали прешли у оралне самогласнике, тешко је веровати да је реч о позајмици. Чини се да Олга Луковић– Пјановић, оптерећена тезом о првобитности српског рода, прома> шује праве аргументе када је реч о везама Келта и Словена, јер таквих веза свакако има: од назива извесних келтских племена (Боји, Венети), преко хидронима (Морава, Колубара, Ибар), лексема какве је caballo, коњ, која је — знатно вероватније од “луг” — словенског порекла. О сличностима санскрта и српског Олга Луковић–Пјановић пише као да је то непознаница: можда за неке историчаре, али је опште место у компаративистици, што је, с обзиром на изворе које је користила, веома добро знала. И санскрт и старословенски, старо> српски, спадају у такозване сатем језике, сачували су веома сличан сугласнички систем, и мада је независтан развој истоветних или 176

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији” упоредивих фонолошких особина могућ, сличност у лексици (чак и када измемо најчешће речи) указује на везе између Словена и индо– иранских народа. У том погледу, закључци не могу бити тако једноставни како се чини Олги Луковић–Пјановић, и ваља раз> матрати и друге хипотезе. Указао бих поново на још један сумњив методолошки поступак Олге Луковић–Пјановић: наиме, мада је еволуција српског од XII века прилично позната, у поређењу са санскртом, она редовно пореди савремене облике српског са ведским. У бројним случајевима реч је о неоправданом, али за> хвалном поступку: у савременом српском, у односу на старосло> венски, дошло је до упрошћавања самогласничког система (овде је важна замена полугласова гласом а), што чини сличност са сан> скртом упадљивијом. Не треба овде да се указује на све радове лингвиста у утврђивању прапостојбине индоевропске популације (на неки начин, то је и тема рада Срби... народ најстарији; за најосновнију литературу, види Mallory 2006: 86; Clackson 2007: 15), да би се знало колико је та проблематика сложена са језичког становишта. Уоста> лом, њено изванредно запажање вредности напомене Кетрзинског о етимологији имена нордијске богиње Фреје (Луковић–Пјановић 1990–II: 44) управо упућује на то. Данас, на основу већ поменутих радова из популационе генетике познато је да постоји заједничко порекло народа источног Балкана, Анатолије, залеђа Црног Мора до Кавказа, с једне стране, и нордијских народа (Швеђана и Норвежана) и Шкота с друге. Али од тих сазнања и језичких и историјских чињеница којима данас располажемо створити целовиту слику изразито је тешко. Оно што се нама чини несумњивим је да Срби који су се у VII веку доселили на западни Балкан нису дошли у страну средину, већ међу сродна племена, која су говорила сродним језиком и можда чак имали исту етничку свест. Тешкоћа је у томе што су ти Срби били другачије етногенезе, што је карактеристично уопште за Словене, и указује на њихову древност (Перичић 2003). Та различитост племена која су се доселила у VII веку јасно се огледа у Ивићевим дијалектолошким картама (Ивић 1991а: passim). Олга Луковић–Пјановић пропушта да укаже на такве чиње> нице, већ је њена амбиција већа, и најбоље се види из наслова можда БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

177

Митолошки зборник 21 најпроблематичнијег огледа у зборнику Срби... народ најстарији, “Неопходност замене мита о ‘Индо–Европљанима’ и ‘индо– европском’ језику науком о Србима и српском језику”. Најпре, мада је корен “срб” у својим различитим видовима веома стар, нигде нема индиција да су се првобитни говорници индоевропског језика (ако је такав језик уопште постојао) звали Србима. Сва разнородност назива племена која су учествовала у етногенези Словена указује да није постојао континуитет у поимању етничког заједништва међу тим групама. Затим, таква теза претпоставља још две ствари: најпре, да постоји вредносна хијерархија међу језицима (Олга Луковић– Пјановић тако нешто и прихвата), као да је српски, у тој хијерархији привилегован. Таква је теза толико бесмислена да је невероватно да је износи лингвист. Претпостављам да је Луковић–Пјановић желела да укаже на нешто друго: да су сатем језици као што су српски и сан> скрт чинили дебло од којег су се издвајали остали огранци индо> европске породице језика. Ми данас знамо да санскрт у Индији потиче најкасније из средине III миленијума п. н. е. (Chandler: 14), и, с обзиром на то што нема никаквих назнака да су се Аријевци насилно доселили у долину Инда, морамо претпоставити да су они онде били најмање миленијум и по пре тога. То свакако отежава установљавање временских оквира настанка старословенског каквог га замишљамо, чини неопходним редефинисање односа сло> венских и германских језика, и, уопште, модификује временске оквире које компаративисти обично прихватају. Али то не доказује тезу Олге Луковић–Пјановић. Социо–лингвистика нам је, у последњих неколико десетљећа, знатно расветлила узроке еволуције језика, мада недостају прецизне квантитативне одреднице (питање је може ли их уопште бити). Ипак, ставови о “архаичности” извесног језика су неретко засновани само на једном мерилу, или су чисто импресионистичке природе. Не видимо по чему би старословенски био архаичнији од старогрчког, или санскрт од латинског. Атестовани облици могу бити старији или млађи, али архаичнији не значи много ван тог контекста. Када добро размислимо, дијахронијски, данас, сви су језици индо–европске породице подједнако стари, сви су доживели знатну еволуцију, и сви имају подједнаку вредност. Обе водеће теорије о простору с којег су потекли “Индоевроп> 178

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији” љани”, једна балканско–анатолска, друга црноморско–кавкаска (Mallory 1997), могу бити повезане с прапостојбином Срба, али стиче се утисак да Луковић–Пјановић по ко зна који пут пропушта прилику да ваљано искористи аргументе којима располаже. Већина њених расправа остаје недоречена, несистематична, и мада ауторка указује на низ неоспорних чињеница, не види се јасно поступак за> кључивања. Остаје такође утисак да је њено познавање класичних је> зика (нарочито грчког) остало неискоришћено. На сличности из> међу грчког и српског је указивао не само Сипријен Робер, већ, и то аргументовано, и Бенвенист (κυδος, чудо). Нарочито је пропуштена могућност да се разјасни низ ономастичких нејасноћа где је њена компетенција могла бити од непроцењиве вредности. Завршне напомене На крају, можемо закључити да Олга Луковић–Пјановић остаје недоречена и неубедљива. Најпре, сам њен стил писања, лично обојен, емотиван у појединим тренуцима, представља извесну слабост: прилагођен широј публици и тренутку у којем је њен зборник објављен, изазвао је негативан пријем у научним кру> говима, и данас оставља утисак извесне неозбиљности. Потом, низ студија, мада занимљиве саме по себи, нису никакав доказ за њену основну тезу о првобитности српског народа, нити за тезу о аутохтоности српског народа на овом простору. На крају, и у томе видим њену највећу слабост, често заказује као филолог: не треба овде помињати контроверзан став о бугарском језику (Луковић– Пјановић 1990–I: 11), већ необавештеност, која можда има везе с временом писања дела расправа из зборника Срби... народа најстаT рији: derv није само словенска реч, већ има когнате у неколико индо– европских језика, а сличност са санскртом не мора значити оно што нам Олга Луковић–Пјановић непрекидно сугерише, нити је поузда> но да је санскрт најсличнији реконструисаном прото–индоевроп> ском језику, колико год да је таква реконструкција хипотетична и несигурна. Притом пропушта да пружи бољи преглед језичких чињеница на простору о којем пише — шта се заправо зна о илирском, трачком, или, пошто је хелениста, да истражи везе између старогрчког и старословенског језика, за шта је вероватно била довољно компетентна. БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

179

Митолошки зборник 21 Опет, њено дело указује на ваљане правце у истраживању далеке прошлости нашег народа: језичке и антрополошке чињенице ваља озбиљније схватити. Наши историчари су пречесто та факта заобилазили, мада су могле да им пруже веома драцоцене смернице о периодима наше историје за које немамо довољно другачијих по> датака. У том погледу, радови Чајкановића, Будимира, Ивића, Ломе, Јеремића могу бити веома корисни. Даље, Олга Луковић–Пјановић је — и у томе је њена заслуга несумњива — отргла од заборава низ занимљивих и значајних српских научника, од Милоша Милојевића до Илије Живанчевића, чија дела свакако заслужују пажњу. Библиографија Chandler: Kenneth Chandler, Origins of Vedic Civilization, (књига у настајању, прва поглавља доступна преко интернета). Clackson 2007: James Clackson, IndoTEuropean Linguistics, An IntroducT tion, Cambridge University Press, Cambridge Curta 2001: Florin Curta, The Making of the Slavs, History and ArchaeolT ogy of the Lower Danube Region, c. 500–700, Cambridge University Press, Cambridge, 2001 Mallory 1997: James Mallory, “The homeland of the Indo–Europeans, у Roger Blench and Matthew Spriggs, eds: Archaeology and Language I, Theoretical and methodological orientations, Routledge, New York – London Mallory 2006: J. P. Mallory and D. Q. Adams, The Oxford Introduction to ProtoTIndoTEuropean and the ProtoTIndoTEuropean World, Oxford University Press, Oxford 2006. Ивић 1991а: Павле Ивић, «Миграције балканских Словена у светлости лингвистичке географије», у Изабрани огледи I, О словенским језицима и дијалектима, Просвета / Ниш, Ниш, 1991. Луковић–Пјановић 1990–I: Олга Луковић–Пјановић, Срби... народ најстарији, АИЗ ДОСИЈЕ, Београд, Том I. Луковић–Пјановић 1990–II: Олга Луковић–Пјановић, Срби... народ најстарији, АИЗ ДОСИЈЕ, Београд, Том II. Новаковић 1993: Реља Новаковић, Срби, име Срби кроз време и простор, „Мирослав“, Земун Перичић 2003: Peričić et al., „High–Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow 180

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Један осврт на “Срби... народ најстарији” Among Slavic Populations“, Molecular Biology and Evolution, т. 11, Nature Publishing Group, 2003., стр. 535 – 542. Роснер 2000: Zoë Rosser et al, „Y>Chromosomal Diversity in Europe Is Clinal and Influenced Primarily by Geography, Rather than by Lan> guage“, The American Journal of Human Genetics, v. 67, 2000, стр. 1526 – 1543. Histoire, langue et idéologie Nous pouvons conclure que Olga Luković–Pjanović ne réussit pas vraiment à convaincre en ses thèses fondamentales, celle de l’antiquité du peuple serbe et celle de son origine balkanique. Son style, d’abord, avec ses digressions chargées d’émotions, très personnel, représente une cer> taine faiblesse, et convient mieux à une oeuvre de popularisation qu’à une oeuvre scientifique. Ensuite, nombre d’essais, intéressants en soi–même, ne prouvent rien. Malheureusement, la plus grande faiblesse d’Olga Luković–Pjanović est son argumentation linguistique, fautive sur bien des points. D’un autre côté, Olga Luković–Pjanović réussit à attirer l’attention sur nombre d’auteurs de valeur dont les oeuvres avaient été oubliées ou négligées, et à populariser une approche multidisciplinaire de l’histoire, du peuple serbe dans ce cas précis.

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

181

Митолошки зборник 21

182

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

УЗ НЕМАЧКИ ПРЕВОД НОВАКОВИЋЕВЕ РАСПРАВЕ О ПЕТРУСУ ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ (ПАРАЋИН) Апстракт: Једна расправа Реље Новаковића о средњевековном Петрусу објављена на немачком језику (Burg und Bezirk Petrus), писана пре тридесет година као својеврсни опонентни одговор на расправу Радета Михаљчића (Где се налазио град Петрус?), послужила је као повод за овај скромни прилог на исту тему. Укључени су неки резултати археолошких и топономастичких истраживања, као и новија литература, на њима заснована. Аутор скромно наглашава своју сарадњу са Митолошким центром, која му је омогућила да разреши, преко заједничких топонима Петруса и Требиња (планина Баба, врх Дед/Ђед, село Плана…) и информација Мавра Орбина (Краљевство Словена), долазак жупана Вукослава са народом у Петрушку област (“пустињу над пустињама“). Постојала су два града – утврђења под истим именом Петрус, и пре Вукосављевог доласка у Петрушку област, које је он са синовима Црепом и Држманом обновио. Били су с(р)едиште истоимене области, али не у исто време, што се често не узима у обзир и отуда могући неспоразуми. Петрушка област је посебно разматрана у светлу Најпергтовог извештаја и Епшеовицове карте из 1717. године. Кључне речи: Град Петрус на Баби, Град Петрус на Црници, Петрушка област, Реља Новаковић, Раде Михаљчић, археолошка изстраживања, топономастичка истраживања, Петрушки дистрикт. Претходне напомене О постојању ове расправе Реље Новаковића1, чијем животу и историографском раду је посвећен овај научни скуп, знам већ десетак година2, мада сам неку натукницу о томе могао да имам и раније3. Очекивао сам да ћу га наћи на српском језику и до сада се нисам њиме користио, односно нисам се на њега позивао, мада сам се средњевековним Петрусом бавио, било непосредно, било 1.

Relja Novaković, Burg und Bezirk Petrus, Beograd, 1979. Посебан отисак из: “Balcanoslavica“ 8 (23–36), Beograd, 1979.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

183

Митолошки зборник 21 посредно, самостално4 или у коауторству.5 Издашно сам користио један други Новаковићев прилог који се односи на Петрушку област6, у најширем смислу те речи, а овај сам заобилазио због језика. Наравно, он је намењен другој читалачкој структури, афирмише нас пред светом. Када сам сазнао за овај научни скуп7 и, како то обично чиним, свратио сам до Завичајног музеја у Параћину, речено ми је да само тај текст и имају8, како у часопису, тако и као сепарат. Када сам, уз помоћ речника, ушао у његову садржину, видео сам да се ради о изузетно отвореном тексту и да ће ми он сам омогућити да својим прилогом на адекватан начин искажем своје поштовање према личности и делу знаменитог српског историчара Реље Новаковића и изразим завичајну захвалност за труд око истраживања Петрушке области, територије коју сада у главном баштини Општина Параћин. Уз то, верујем, да је Новаковић знао за радове који се на споменицима културе у долини реке Црнице одвијају у деценији пред објављивање предметне расправе. Уосталом, не верујем да се случајно у истом часопису нашао његов текст непосредно испред прилога који се на та истраживања 2.

3.

4.

5.

Био сам вршилац дужности директора Завичајног музеја у Параћину (1998–2000.), када сам почео интезивније да се интересујем за историографију Параћина и околине, али и када сам се активно укључио у остваривање племенитих идеја Митолошког центра у Рачи, организатору и нашег данашњег научног скупа. По тој функцији био сам организатор стручне радионице – округлог стола и уредник зборника радова са овог скупа: Петрушка област у средњевековној Србији, Завичајни музеј, Параћин, 1999. Садржај: Прилози о ПетT русу / Саво Ветнић; Петрус и Раваница / мр Радослав Прокић; Петрушка област и ХиланT дар / Душко Грбовић; Нова топономатичка истраживања у поседу властелинства у Петрусу из Повеље Патријарха Јефрема (1376–1379. година) / Предраг Вучковић; Путна мрежа у Петрушкој области у Средњем веку / Весна Вучковић; Саставци у доба Немање / Никола Берић. Новаковићеву расправу у литератури уз свој текст (додуше, због карте) на> воде Душко Грбовић и Весна Вучковић. Радослав Прокић, Средњевековна архитектура Петрушке области, Светлост, Завод за заштиту споменика културе, Крагујевац, 1986. Он у литератури ове своје књиге (иначе, ма> гистарског рада) наводи: “Реља Новаковић, Петрус град и област, у штампи.“ Његова књига произашла је и из његових дугогодишњих радова на заштити средњевековних спо> меника културе у долини реке Црнице. На почетку тих радова, био сам секретар ново> формиране Општинске заједнице културе (1971–1975), која је, уз Републичку заједницу културе, ове радове Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу финансирала. Видети текстове: Паракинов брод, Паракин, Параћин… Прилог проучавању топономасT тике; Косовски јунаци као митски преци¸ Косовски јунаци и народно памћење; КонтраT верзе о Венедикту Цреповићу; Поводом Каница: Прилози за културну историју Параћина. Све у Ђорђе Петковић, Параћин и околина 1. Прилози из митопоетике и културне истоT рије, библиотека “Др Вићентије Ракић“, “Графопромет“, Параћин, 2006, 9–66. Предраг Јашовић, Ђорђе Петковић, Петрушка област и Косово, “Баштина“ 19 / 2007, Инс> титут за српску културу, Приштина – Лепосавић.

184

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу односи9. На крају, није без значаја чињеница да је текст објављен пре пуне три деценије, што значи да пружа шансу свом савременом читаоцу да упореди изнета запажања и ставове са ставовима и запажањима из новије литературе о истом питању. Дакле, у центру поменуте расправе је питање: Где је средњевековни град Петрус? Но, покрећу се и нека друга питања.I Потрага за градом Петрусом Напред сам већ поменуо отвореност Новаковићеве расправе, треба томе додати да је у питању и својеврсна полемика, што тој отворености у значајној мери придоноси. Подвргава се критичкој анализи једна “расправица“, како је назива сам Новаковић, о Пeтрусу Радета Михаљчића.10 Оцењујући Михаљчићев рад као “занимљив прилог проучавању Петруса“, Новаковић скромно формулише свој приступ теми: “Како се, међутим, и поред веома привлачних предлога које је изнео Р. Михаљчић, чини да о Петрусу може још увек да се каже нека реч, биће можда корисно да се још једном покуша да се неке појединости око Петруса још подробније прикажу и објасне.“11 Очигледно је да га одговор Михаљчићев на себи постављено питање, где је град Петрус, није задовољио. 1. Михаљчић: Град Петрус је на Баби. Полазећи од српских средњевековних извора, Михаљчић оповргава дотадашње историографско становиште да је средњевековни град Петрус на неком другом месту а не на планини Баби, како он закључује. Како он то чини? Критикује им аргументовано прилаз изворима, из којих не произилази оно што су закључили, а што се, у крајњем, своди на Јиричекову тврдњу, да је град Петрус утврђење (наравно, остаци) на 6.

Реља Новаковић, Стримон, Струмен и Заструма, Историјски часопис, књига XXV–XXVI, 1978–1979, Просвета, Београд, 1979, 239–248 користио ми је за рад: Ресавски трагови анT тичких митова, Митолошки зборник 6 / 2002, Митолошки центар, Рача, 2002, 61–70. Об> јављен је касније и у Ђорђе Петковић, Параћин и околина 1, исто, 193–200 7. Хвала господину Живојину Андрејићу. 8. Хвала Мирославу Матићу. 9. Dimitrije Madas, Trial researches at the medieval town of Petrus, Balcanoslavica, isto, 37–45. 10. Раде Михаљчић, Где се налазио град Петрус?, Прилози КЈИФ 34, св. 3–4 (1968), 264–267; Исти, Прошлост и народно сећање, Гутенбергова галаксија, Београд, 1995, 225–229. 11. “Da es aber trotz sehr verlockender Vorschläge, die R. Mihaljčić vorgebracht hat, dennoch scheint, dass es über Petrus noch mehreres zu sagen gipt, wird es vielleicht von Nutzen sein, zu versuchen einige Einzelheiten in Betreff Petrus noch ausfürlicher darzustellen und zu erklären.“ (Relja Novaković, isto, 23.)

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

185

Митолошки зборник 21 речици Црници, североисточно од Параћина: “Лијево по страни, у шумовитој планини, лежао је град Петрус, чије се рушевине, зване Петруша, могу видјети источно од Параћина на рјечици Црници.“12 Сматра да је ово становиште произашло из погрешног тумачења средњевековног извора који се односи на област а не на град Петрус, како је правилно превео приређивач рукописа Ватрослав Јагић “in regione Petrusca“13. Наводећи више средњевековних и садашњих топонима с позивом на ову реч (Петрус), он констатује да се цео овај крај, у сливовима горњег тока Велике Мораве, Црнице, Грзе и Јовановачке реке, називао Петрус и у доба српске средњевековне и у доба турске управе. Дакле, каже он, убицирање града Петруса на основу данашњих назива није могуће.14 Михаљчић затим приступа критичкој анализи два нивоа извора (две српске хиландарске повеље), из којих је јасно да је црква посвећена Богородици (Богородици Петрушкој), чији је ктитор жупан Вукослав, сазидана у селу Лешју “под Петрусом“ које је и данас где је и некада било на обронцима планине Бабе. Ево у најкраћем његове аргументације: “Није редак случај да село мења свој положај, али ово насеље сигурно је остало у границама свога атара из друге половине XIV века које прецизно бележи хрисовуља кнеза Лазара15. На основу топонима који су забележени у наведеној исправи није тешко реконструисати атар Лешја, па према томе и место средњевековног града Петруса. (…) У близини је и ушће поточића, на чијем се извору, изнад Лешја налазе остаци града Петруса. Поред утврђења су и темељи старе цркве, вероватно Богородице Петрушке. Видни су остаци куле који народ везује за Орловића Павла. Управо ово предање замаглило је и прекрило стари назив Петрус о коме изричито сведоче искази савремених дипломатичних извора. И положај овог града говори у прилог убикације Петруса више села Лешја. То је природни центар једне географске целине и посебне административне јединице у средњевековној српској држави, док је утврђење на Црници, коме је погрешно приписивано име Петрус, 12. Зборник К. Јиричека , Београд, 1959, 132. (цитирано по: Раде Михаљчић, исто, 225.) 13. V Jagić, Ein Beitrag zur Serbischen Annalistik mitliteraturgeschichtlicher Ein leitung, Arhiv für Slavische Philologie 2 (1877), 86. (Исто, 226.) 14. Опширније видети аргументацију у: Раде Михаљчић, исто, 226. 15. Видети прецизан средњевековни испис из повеље у: исто, 227. (фуснота 15.)

186

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу скоро на самој граници Петрушке области. Град је доминирао око> лином и имао прворазредан стратешки значај, јер је овај предо био и краиште. Испод утврђења, кроз Честобродицу водио је пут у тимочки и видински драј. У близини је била транзитна – `мимоходна царина` војводе Црепа. Његов отац, жупан Вукос(л)ав, добио је околину а сигурно и град од цара Душана. Ту је сагради цркву Богородицу Петрушку, која је два пута даривана Хиландару и два пута враћана породици Вукославића; први пут суом. Ово место постаје културни центар. Град је разрушио султан Муса 1413.“16 Пошто даје још неке информације из литературе и са терена, још једном, и то дефинитивно и изричито закључује: “Овим убицирањем утврђење на Црници које је било поистовећено са средњевековним градом Петрусом ‘губи’ своје име. То нимало не збуњује. Јер, оно се придружује низу ‘безимених’ средњевековних градова у Србији који још нису идентификовани”.17 2. Новаковић: Град Петрус је на Црници код Забреге18. Реља Новаковић најпре коментарише четири одломка из цитираних повеља у којима се помиње Петрус19, укључујући и оне које је цитирао Михаљчић: “Кад читамо ове текстове у којима се спомињу Богородичина црква и Петрус на први поглед нам се чини да је реч о једној цркви и о једном локалитету (граду), али кад се мало боље удубимо у смисао појединих делова горњих навода стичемо све јачи утисак да није све баш тако једноставно. У првом тексту се говори о Цркви Мајке Божје под Петрусом, у другом о цркви на Вукос(л)ављевој баштини у Петрусу, али на месту који се зове Лешије, док је у трећем тексту реч о богородици Петрушкој у Лешију, а у четвртом се не спомиње црва већ очигледно нека међа која се завршава у Петрусу.“20 (Подвукао Р. Н.) Он верује да су у питању две цркве, једна је у Лешју а друга под Петрусом изнад реке Црнице. Тако покушава да елиминише Михаљчићева сазнања из нових хиландарских повеља. Да би био уверљивији, пошто је свестан удаљености ове две локације, указује 16. Исто, 227–228 17. Исто, 229 18. Сада се чешће говори “код Поповца“, који је источно од брда Чокоће на коме се “лоцира Петрус“ а Забрега је северо–источно од Поповца уз Црницу. 19. Старословенски цитат из повеље иде овде (Relja Novaković, isto, 25.)

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

187

Митолошки зборник 21 на двоструки унутрашњи садржај речи, да се под Петрусом подразумева и град и област: “Оно 'у Петрус' не односи се на град већ на област Петрус којој је припадало и село Лешије. Да додамо само да се у оба случаја црква назива петрушка, али је разлика била разумљива.“21 Пошто је и сам увиђао “да све ово што је досад речено поводом података о Петрусу у поменутим повељама не мора сваком да звучи убедљиво, нарочито онима који Петрус траже даље од Црнице“ (Подвукао Ђ. П.) алудирајући тако и на Михаљчића, Новаковић позива у помоћ Епшелвица који је у овом крају (у селу Извору) боравио од 19. до 22. септембра 1718. године са аустријском комисијом на челу са пуковником Најпергтом, која је са турском комисијом радила на успостављању нове границе између две државе, после Пожаревачког мира. Анализира детаљно две његове карте (на то ћемо се осврнути у одељку о Петрушкој области) и посебно инсистира на чињеници да је на једној од њих на траси пута од садашњег села Текије јутоисточно од Параћина, према Главици, на десној обали Црнице, уписано Nach Petrus (Подвукао Р. Н.), односно, то му је кључни доказ за тезу о положају Петруса на Црници: “И збиља, ако упоредимо оно што се данас од материјалних трагова налази уз Црницу, на коју је указао аустријски картограф на почетку XVIII века, обележавајући на карти смер према Петрусу, са оним што се може видети у селу Лешју и околини, биће нам јасно да град Петрус треба тражити само у данашњем селу Забреги, изнад десне обале реке Црнице, на брду Чокоће или Ћокоће (386), око којег река Црница прави оштру окуку. Остатке града Петруса сасвим је лепо снимио и описао Дероко, а још раније Каниц”.22 20. “Wenn wir diese Texte lesen, in denen die Kirche der Gottesmutter und Petrus genannt werden, scheint uns auf den ersten Blick, dass von einer Kirche und von einer Lokalität (Burg) die Rede ist, aber wenn wir uns etwas mehr in den Sinn der einzelnen Teile des oben angeführten vertiefen, gewinnen wir den Eindruck dass doch alles nicht so einfach ist. Im ersten Text wird von der Kirche der Gottesmutter unter Petrus gesprochen, in dem zweiten von der Kirche auf dem Erbe Vukosav in Petrus, aber an dem Ort, der Lišje heisst, während im dritten Text von der Petruser Gottesmutter in Lešje, im vierten dagegen wird die Kirche nicht genannt, sondern augenscheinlich eine Grenze, die in Petrus endet.“ (Relja Novaković, isto, 25.) 21. “Objekt im Dorfe Lešje die Rede und nicht von jenem in Petrus. Das ’in Petrus’ bezieht sich nicht auf die Burg sondern auf den Bezirk Petrus, dem auch das Dorf Lešije angehörte. Wir wollen noch hinzufügen dass in beiden Fallen die Petruser Kirche genannt wurd, doch ist der Unter> schied verständlich.“ (Relja Novaković, isto, 26.)

188

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу 3. Покушај решења: Пр(а)ви Петрус. Очигледно је да су у питању, бар на први поглед, два непомирљива става. Овим што сам у овом међунаслову слово а ставио у заграде означава одређен двоструки карактер: приви и прави али то питање може да се разреши и као старији (ранији) и млађи (каснији), као у основи једно отворено (дискутабилно) питање. Ове речи треба схватити као својеврсну хипотезу, на коју ће се одговорити у наставку текста, с тим што ће се указати на још нека питања с којима је и ово у вези. 3.1. Наши аутори, Реља Новаковић и Раде Михаљчић, су по овом питању, као што смо напред видели, супростављених ставова, у својим расправама. Чини ми се, да занемарују, или боље речено, не воде довољно рачуна о чињеници да се раде о обновљеним градовима – утврђењима која су ту остала од ранијих римско– византијских времена. Досадашња археолошка истраживања потврђују њихово постојање. Ја се нећу детаљно упуштати у то питање, пошто би то излазило изван оквира постављене теме, али је чињеница да се постојање ових утврђења констатује и у раду једног археолога који ми је при руци: Петрус више Поповца; Петрус на Баби23. Битно је да се у овом раду констатује постојање градова утврђења из времена римско–византијске управе на овим просторима, али и разјашњава како је временом дошло до тога да он постане “пустиња над пустињама“, у каквом стању га затиче и прикључивање држави Србији. Зна се да је овде Немања ратовао и да је Стеван првовенчани забележио да му је ту и граница државе.24 Да ли је и шта ту обнављано и утврђивано пре Душанове владавине? У Душаново време, читава ранија жупа, ако је то уопште била, односно ова област, у литератури се назива Пустош Петрус“25 (Подвукао Р. П.) 3.2. Друго питање којим се наши аутори, Реља Новаковић и Раде 22. “Und tatsächlich, wenn wir das was sich heute von materiellen Spuren an der Crnica, auf die der österreichische Kartograph am Anfang des XVIII. Jahrhunderts hingewiesen und auf der Karte die Richtung gegen Petrus bezeichnet hat, vorfindet, mit dem vergleichen was man in Dorfe Lešije und in der Umgebung sehen kam, wird uns klar sein, dass die Burg Petrus nur im heutigen Dorfe Zabrega zu suchen ist, oberhalb des rechten Ufers der Crnica, auf dem Berge Čokoće oder Ćokoće (386), um welchen der Fluss Crnica eine scharfe Biegung macht. Die Überzetse von Petrus hat Derko ganz shön aufgemommen macht.“ (Relja Novaković, isto, 31–32.) 23. Саво Ветнић, исто, 12, 16. 24. Радмила Тричковић, Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка, у: Бој на Иванковцу1805, САНУ, Београд 1979, 85–169. 25. Радослав Прокић, Средњевековна архитектура петрушке области, исто, 8.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

189

Митолошки зборник 21 Михаљчић нису у цитираним радовима озбиљније бавили а које би могло да буде од користи, пре свега да не буду тако искључиви у својим ставовима, јесте ко је петрушки властелин Вукослав и у којим условима он са народом, што је посебно важно, долази у Пустош Петрус. У питању је време између 1346. и 1355. године: “Хрисавуља цара Стефана Душана којом дарује жупану Вукославу пустош Петрус, настала је између 1346. и 1355. Није сачувана.“26 Са великом вероватноћом се може тврдити да је Вукослав, родоначелник петрушке властелинске породице, син српског властелина Црепа, који се помиње у дубровачким документима 1319. и 1321. године, а 1322. године је забележен као покојни. Мавро Орбин је о њему забележио занимљиву биографску секвенцу из које ја износим неколико података. Ради се о његовом сукобу са Бранивојевићима (четири брата) који су владали Хумом и били тада у експанзији: “У њихово време био је у Требињу, Гацком и Рудинама неки жупан по имену Цреп, храбар човек, који је владао у тим местима као намесник рашког краља. Поменута браћа пошла су против њега, па, затекавши га у Требињу, поразили су га у бици и погубили, те заузели све што је држао под својом влашћу, не марећи ни за рашког краља ни за босанског бана, јер су били веома осиони људи.“27 Овакво становиште сам већ изнео у једном свом раду28, уз аргументацију коју сада нешто проширујем: > Неспорно је у историографској литератури да жупан Вукослав има сина Црепа Вукославића.29 Ако је овај Вукослав Црепов (оног властелина из околине Требиња) син, онда је нормално да му се нађе ново властелинство пошто му је отац признавао власт (био властелин) Душановог оца, Стефана Дечанског. > И на самременим картама околине Параћина и околине Требиња лако је наћи најмање три заједничка топонима (планина Баба, њен врх Дед / Ђед и село Плана). 26. Раде Михаљчић, Прилог српском дипломатару. Даровнице властеоске породице ВукослаT вић, у: исти, прошлост и народно памћење, исто, 85. 27. Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд, 1963, 91. 28. Ђорђе Петковић, Параћин и околина 1, исто, 12. 29. Најпотпунију биографију Црепа Вукославића са исцрпном литературом нашао сам у: Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века. Властела српских обласних господара, ЈП “Службени лист СРЈ“, Београд 117–119.

190

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу > Обичај да се сину, нарочито првом, даје дедово име није ишчезао ни до данашњих дана.30 Остаје отворено питање за даља истраживања, да ли је Вукослав са очевог огњишта из околине Требиња отишао са мање или више народа и где се у међувремену, од смрти оца (1322.) до издавања повеље (1346–1355.), са тим народом или без њега налазио. У време до Душановог доласка на власт (1332.) Вукослава са народом нема забележеног, колико је мени познато. На могућем путу, у било којој варијанти, од Требиња до Поморавља, до сада сам нашао само један могући траг задржавања или дужег останка овог народа преко топонима Плана у крушевачком крају. Како ова територија у Пустоши Петрус није била нарочито привлачна, не само због онога што произилази из самог имена, него и због чињенице да је била крајиште, границе према Бугарској, на стратешки важном правцу (Честобродица), лако је замислити да се властелин Вукослав, у каквом другом статусу, заједно са народом (или једним његовим делом) и раније, још од времена када су избегли из Требиња, овде налазио. Дакле, још за владе Стефана Дечанског. Наравно, треба имати у виду, да је негде у то време, када је он изгубио оца у Требињу, овде у Пустоши Петрус, могло да дође и до сукоба, после смрти краља Милутина (1321.) који је имао превласт “на источним обалама Мораве од преко двадесет година“, те се у историографској литератури оставља могућност да је Бугарска, као и увек у таквим приликама, настојала “да овлада овим пределима“. У сваком случају, Душан је границе своје државе према њима ојачао и “родбинским везама“.31 3.3. Било како било, тек нови властелин, можда и пре но што је добио повељу, морао је да обнавља један од порушених градова, било онај на Чокоћу (изнад Црнице код Забреге), било онај на Баби, мада је напред, у једном Михаљчићевом цитату, речено да је Вукослав добио “околину а сигурно и град од цара Душана“. Ако је морао да гради, односно обнавља град, како ја мислим, онда је из свега што је напред речено, логично да то буде град Петрус на Баби. У то ме уверава ту очигледно исказана љубав према напуштеном завичају, преко градње, не само града, који је 30. Ево једног примера из средњевековног времена: “У сродству са кнезом Лазаром био је и Иваниш, унук деспота Иваниша, син Алтоманов.“ (Марко Шуица, исто, 160.) 31. Радослав Прокић, исто, 18.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

191

Митолошки зборник 21 првенствено био нужна потреба, него и, пре свега, преко градњи цркве Богородице Лешјанске, као и уграђеним пренетим топонимима: Баба, Дед/Ђед, Плана. Сигурно је, да је и народ, који је са Вукославом пошао, у свему томе одиграо значајну улогу. Град на Баби више приличи тврђави, него ли тврђави–двору. Тек ће касније, заједно са синовима, Црепом и Држманом, жупан Вукослав, а можда и само војвода Цреп, подизати – обнављати други град, целокупношћу својом примеренији средњевековној тврђави–дворцу, уз који иде и придворна црква, Блага Марија Петрушка, како је сачувана по имену у народу и како је сада у историографској литератури називају. То је град Петрус на брду Чокоће изнад Црнице, у близини Забреге која је на северу и Поповца који је на истоку. Шта је ту први, а шта и када, прави град Петрус, с(р)едиште Петрушког властелинства? Да и није било другог разлога, сама чињеница, да се један од Вукослављевих синова окренуо искључиво вери, касније и закалуђерио, изискивала је потребу да се оба сина, и Цреп и Држман (у калуђерству “старац Дионисије“), на адекватан начин материјално обезбеде, поделом очеве имовине. Поступали су као изузетно добри домаћини. То се види и из упорне борбе да им се део властелинства, које је припало манастиру Богородици Лешјанској и са њом Хиландару, поврати онда када су калуђери престали да се о њему старају као добри домаћини. Први је, у време Вукослава, да старија времена не помињем, пошто се око тога историчари Реља Новаковић и Раде Михаљчић и не споре, град Петрус на Баби, тада је он и прави, у смислу с(р)едишта Петрушког властелинства. Касније се ситуација мења утолико што с(р)едиште властелинства, заправо његовог световног дела, Цреповог дела, постаје град Петрус на Чокоћу над Црницом, у близини Забреге и Поповца. Град на Баби постаје духовно средиште целог властелинства, али са сопственом имовином – међама. Нормално је, да је овај нови град у народом памћењу све више добијао на значају у световном (административном, одбрамбеном) смислу, а онај на Баби је памћен по цркви (седишту духовном). Бар тако ја ствари видим, при чему се у основи слажем са Радославом Прокићем: “Центар Петрушке области у војном погледу био је град 192

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу Петрус на Баби а затим Петрус на Црници”.32 Наравно, од тог властелинства изузет је у међувремену део за манастир Раваницу (поклоном или продајом, није битно) пошто је саграђена на северној граници Петрушког властелинства. Исто тако, ваља имати на уму да од 1389. године, од Косовског боја, више нема помена о Црепу Вукославићу, а властелинство припада владарској породици Лазаревића, односно Бранковића. После коначног пада Србије под турску власт 1459. године, од када је 550 година, српска права су редукована и постала подложна турским прописима, уз краткотрајну владавине Аустрије, све до 1806. године, односно 1833. године. Но, то све превазилази ову моју тему посвећену расправи Реље Новаковића. Зато се враћам на територију Петрушког власте> линства, пошто је он у својој расправи томе посветио доста пажње. II Петрушка област Нужно је одмах направити једну ограду. Ко жели да се ближе упозна са овом облашћу из времена властелинске породице Вукославић, нека погледа неке од књига и текстова које сам ја у досадашњем раду користио.33 Овде ће сада бити речи само о томе како је ту област видео Реља Новаковић из перспективе Најпергтовог извештаја и Епшелвицове карте из 1718. године. Наравно, ја ћу првенствену пажњу посветити неким дискутабилним питањима, у вези са којима је исказана извесна несигурност, а пружају могућност да се на ту тему каже још нешто, како би рекао сам Реља Новаковић. Јер, неспорне ствари писање и не изазивају. 1. Новаковић овако одређује свој други задатак: “Ако пођемо од чињенице да је Петрус и на почетку XVIII века34 важио као дистрикт значајнији од Параћинског и Ражањског (подвукао Ђ. П.), можемо слободно сматрати да је у средњем веку, кад није било Параћина, морао бити још значајнији и вероватно пространији.“35 32. Радослав Прокић, исто, 140. 33. Радослав Прокић, Средњевековна архитектура Петрушке области, исто; Петрушка обT ласт у средњевековној Србији, зборник радова (уредник Ђорђе Петковић), исто; Раде Ми> хаљчић, Прилог српском дипломатару, исто; Ђорђе Петковић, Параћин и околина 1, исто и др. 34. У оригиналу је вероватно омашком погрешно уписано: XVII.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

193

Митолошки зборник 21 Што се предњег Новаковићевог закључка тиче и резултата до којих је у том погледу дошао, укључивањем развођа, односно Јовановачке реке (на југу), Црнице (по средини) и Раванице (на северу) у некадашњу српску Петрушку област, примедби немам. Међутим, мислим да он није у праву када помиње три дистрикта (по турском, нахије) на овом простору (Петрушки, Параћински, Ражањски). То што је Епшелвиц упоредо исписао на карти Петрушки и Параћински дистрикт, не мора да значи да их је у том тренутку два, већ да још увек о тој области постоје, у употреби су код народа, ако не и званично, оба назива. Стари назив се нарочито преузимао из докумената у докуменат (у тапујама на земљу, купопродајним уго> ворима и сл.). Такав паралелан назив не треба да нас чуди и изненађује, пошто се он одржао и у суседним нахијама: Ресавска – Ћупријска, Левачка – Јагодинска. Када су Турци изградили своју паланку Параћин и престали да користе назив области Петрус и почели да га именују по Параћину, није тачно утврђено или бар мени није познато. На одређени начин, Новаковић то обазриво и каже, при чему је јасно “ да је Петрус старије а Параћин млађе име за приближно исту површину“.36 Овом тексту приложићемо пет карата (две Епшелвицомве, једна из Рељиног текста и две из коришћене Прокићеве књиге), тако да ће читалац моћи да упореди Петрушку област како су је видели разни аутори, пројектујући делом и различито време. 2. Описујући начин Епшелвицовог картографског рада (лично виђење, коришћење бусоле и сата, опис извештача), Новаковић с правом констатује да се не треба чудити што је на његовим картама географска основа делимично исправљена, те је оријентација по негде нетачна, али да су за нас на његовим картама најважнији међусобни положаји топонима и река које је уносио у своје kарте. За мене је занимљив један његов коментар у вези са реком Црницом која је кључна за разумевање онога што је Епшелвиц уписао а Новаковић коментарисао. Новаковћ даје најпре један општи став: “…не смета нам много ни што је неке реке унео двапут, те добијамо 35. “Wenn wir von der Tatsache ausgehen, dass Petrus schon am Anfang des XVIII. (исправио Ђ. П.) Jahrhunderts als Distrikt, der bedeutender als der Paraćiner oder Ražanjer var, galt, können vir mit Recht annehmen, annehmen, dass er im Mittelalter, da es noch kein Paraćin gab, noch be> deutender und wahrscheinlich auch grösser war.“ (Relja Novaković, isto, 32.) 36. “… dass Petrus der ältere und Paraćin der jüngere Name für annähernd diesilbe Fläshe ist.“ (Relja Novaković, isto, 31.)

194

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу утисак као да поједина места леже на рекама, мада се на рекама нису налазила”.37 Сматра да је хидрографску слику реке Црнице приказао доста различито од правог стања: “То нас помало зачуђује с обзиром на чињеницу да село Извор није тако далеко од Петруса на Црници. Имамо утисак да је стање обележавао према двоструком обавештењу. Чини нам се као да је реку Црницу уцртао двапут, али је само уз једну ставио Zernica Ba(ch).“38 То да је Црница двапут на карти уцртана, лако је разумети, пошто река Грза није уопште уписана а уцртана је, што значи да заиста постоје две реке. Међутим, на једном месту у тексту напред стоји поред река Црница у загради Мутница са знаком питања: Dem Flus Crnica (Mutnica?).39 Уз то, додајмо и ми чињеницу да се поток Суваја бележи као Мутничка река40 не треба искључити ни могућност да се садашња Грза, бар њен део од кад стигне до скретања на исток, па до сусрета са Црницом, некада називао Мутницом или Мутничком реком.41 Слушао сам од старих Мутничана да говоре: “Идем до реке“, не помињући јој име, а мислећи на Грзу, поред свог села. Област Грза не обухвата цело поречје ове реке, већ само њен горњи ток, до скретања на исток, излазак из Честобродице. Но, вратимо се Новаковићу, односно једном његовом другом тексту који можда не може све ово да разјасни, али може боље да осветли ову његову дилему: “Као што се зна, извориште Црнице налази се у Кучајни, у пределима у којима се данас налазе познати рудници угља Сењски и Сисевачки. Сасвим је могуће да је Црница, коју називају и Мутницом, своје име добила од боје својих вода, које су вековима протицале кроз богате наслаге угља у свом горњем и средњем току. Врло је вероватно да је и њено најстарије име одражавало карактеристике њеног воденог тока. Она је, по свој прилици одувек 37. “… es stört unch aus nicht, das er einen Fluss zweimal eingezeichnet hat, so das wir den Eindruck gewinen, dass einige Ortschaften an Flüssen liegen, abzwar sie sich nie an einen Flusse betunden haben.“ (Relja Novaković, исто, 29.) 38. “Das ist un so überraschender als das Dorf Izvor nicht gerade weit von Petrus an der Cernica ist. Wir haben den Eindruck, dass er den Stand der Dinge nach zwei Berichten einge tragen abe. Es scheint, dass er den Fluss Crnica zweimal einge zeichnet hat, aber nur bei einen Zerniza Ba(ch) aufgeschrieben hat.“ (Relja Novaković, isto, 29.) 39. Relja Novaković, исто, 27–28. 40. Видети карту Радослава Прокића. 41. Видети: Ђорђе Петковић, Ресавски трагови античких митова, у: Исти, Параћин и околина 1, исто, 197.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

195

Митолошки зборник 21 била Црна река, Kara–su, Schwarzwasser, па би се у неко давно време могла звати и Струмен.“42 Ако је нама сада тешко да све то размрсимо, немојмо се чудити Епшелвицу који је ту боравио само четири дана и, уз друге бриге, успео да нам остави забележене бројне податке, па макар нешто од тога остало за њега и за нас и неразрешиво, нешто и погрешно записано; доста је тога остављено и тачно. 3. Ево још једне Новаковићеве опаске погодне за коментар: “Што одмах пада у очи јесте да се у попису не спомиње Петка, па нас чуди откуда на карти Петка уз топографски знак за цркву на Црници, а нема је уз село Извор у којем је Епшелвиц провео четири дана.“43 Новаковић је очигледно у дилеми: Забрега или Извор, где је Света Петка? Ево како то решава: “Али може да буде и нешто друго. Као што смо рекли Епшелвиц је на овој карти уцртао у ствари две Црнице, али је само на једној написао и назив реке. Поповац и Петка обележени су уз неозначену Црницу место уз означену, како би требало да буде према садашњем стању.“44 Овде је очигледна Новаковићева асоцијација на Света Петку код Забреге, а има у виду савремени положај села Извора на путу Параћин – Зајечар, у чијој непосредној близини је манастир Свете Петке. Радослав Прокић је констатовао постојање Света Петке уз реку Црницу, поред Забреге.45 Небојша Ђокић Епшелвицево помињање Свете Петке повезује искључиво уз село Извор. Он ништа не замера Епшелвицу, али замера Покорном46: “Описујући ове крајеве на путу од Раванице према селу Извору Покорни помиње село и даје број хришћанских кућа али цркву и манастир не помиње 42. Реља Новаковић, “Стримон, Струмен и Заструма”, Историјски часопис, књига XXV– XXVI, 1978–1979, 244. 43. “Es fällt soglech auf, dass in diesem Verzeichnis Petka nicht genannt wird, und so staunen wir, woher auf der Karte Petka an der Crnica mit dem topographischen Zeichen für eine Kirch kommt und sich bei Izvor nicht befindet, wo doch Öbschelwitz vier Tage verbrascht hat. Es ist imeressant, dass auf der Karte die Entfernung von Popovac…“(Relja Novaković, isto, 29.) 44. “Es könnte aber auch etwas anderes sein. Wie wir schon gesagt haben, hat Öbschelwitz auf der Karte zwei Flüsse Crnica eingetragen, aber nur bei einen den Namen geschrieben. Popovac und Petka sind an dem Fluse ohne Namensbezichnung eingetragen statt an der beschriftetn Crnica wie es nach dem heutigen Stand der Dinge sein sollte.” (Relja Novaković, isto, 30.) 45. Радослав Прокић, исто, 135. 46. Аустријски обавештајни официр Франц Покорни, који је ове пределе уходио 1784. године (Душан Пантелић, Војно–географски описи Србије пред Кочину Крајну, Споменик СКА, LXXXII, 64, Београд, 1936, 58.)

196

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу премда је прошао поред њега на само неколико десетина метара.“47 Зашто ни Епшелвиц на почетку XVIII века, нити Покорни крајем XVIII, мада су у Извору боравили, не знају за Свету Петку код Извора, односно први је бележи само на неком другом месту, а други је не примећује и не бележи? Одговор је, по мом мишљењу, једноставан: Она је у њихово време гомила камења у шуми поред садашње реке Грзе, а село Извор није поред ње него на пола сата хода северније у шуми.48 Село је, по наредби власти, сишло с планине до манастира на размеђи између XIX и XX века. Црква манастирска је обновљена 1823–1825.49 Исто, као на почетку овог текста, када се расправљало о положају два града – утврђења Петрус (на Баби и на Чокоћу), како код њиховог дизања, тако и код њиховог обнављања, када су уз њих подизане и касније евидентиране две петрушке цркве (Богородица Лешјанска и Блага Марија Петрушка), уз две Забреге које су код Новаковића добро разрешене и зато их нисам ни помињао, уз две Црнице, о којима сам писао, тако и сада имамо две цркве Свете Петке (код Забреге и Извора). То само иде у прилог Новаковићевој опасци да се о овим питањима има још што–шта истраживати, што је чињено, а о чему се и ја, три деценије после Новаковића, могу сложити. Без обзира што је, као што сам показао у датим информа> цијама о новим сазнањима из цитираних новообјављених књига и радова, вишеструког истраживања и ангажовања око средњевековне Петрушке области у међувремену било, али тачка стављена није. 4. Пишући о забележеном од Епшелвица Манастињцу, Новаковић каже да “није искључено да је овде реч о болници која се у изворима спомиње недалеко од Раванице“50, позивајући се на М. Ђ. Милићевића.51 Треба имати у виду да ову одлику, подобност да буде 47. Мр Небојша Ђокић, Прилог историји манастира Свете Петке у Извору код Параћина, “Расински анали“, 5/2007, Крушевац, 2007, 40. 48. “Зна се да је старе зидине пронашао јереј Анђелко Вучетић, бивши парох доњомутнички и то још као ђак. Одмах ихје показао свом духовнику неком Серафиму, јеромонаху ма> настира Каленића који раскрћи око зидина и затим их покри липовим лубом да их заш> тити. Затим је јеремонах Серафим више манастира ископао један подземни `бурдељ` у ко> ме је живео.“ (Небојша Ђокић, исто, 41.) 49. Небојша Ђокић, исто, 41–43. 50. “… es ist aber nicht ausgeschlossen, dass es sich hier ili das Spital handelt, das in den Quellen unweit von Ravanica genannt wird.“ (Relja Novaković, исто, 32.) 51. Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд, 1886, 1103.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

197

Митолошки зборник 21 болница, са много више права, погодних особина, може да носи Сисевац, на изворишту Црнице, такође забележен на карти (презентираној уз текст). “У народу се сматрало да је Св. Сисоје био покровитељ лекара и ондашње медицине. То наводи на претпоставку да је у Сисевцу, а не у Раваници, постојала болница (лазарет) за лечење лепрозних (губаваца). Ово утолико пре што је у Сисевцу постојао извор топле воде, а истовремено да је због своје удаљености био погоднији за изоловање оболелих. Извор топле воде постоји и данас.“52 5. За крај сам оставио једно, само на први поглед, ситно питање. Ради се о од Епшелвица забележеном насељу Sellna Kloster. У вези са његовим положајем, Новаковић је дошао у разлаз са приређивачем Епшелвицових белешки и тумачем његових карата Душаном Пантелићем, на кога се у својој расправи издашно ослањао, односно позивао: “Забуну причињава једино Ѕellna Kloster, које је Пантелић протумачио као Сење (Горње), сматрајући да се Kloster односи на Манастир Раваницу, али нон није био сасвим сигуран да је Sellno исто што и Сење, већ каже `По свој прилици`. Нама се чини да је мало вероватно да је Sellno Kloster исто што и данашње Сење код Манастира Раванице већ самим тим што родослови сасвим јасно кажу да је Раваница била у Петрушкој области. Осим тога, Петрушкој области у прилог иде и један, чини нам се, досад сасвим непознат податак. Наиме, на једној карти, једва километар далеко од Сења и Раванице налази се једно узвишење означено као Црепово брдо. (…) Све ово, чини се, иде у прилог претпоставци да она Sellna Kloster, које је припадало Ресавском дистрикту, није исто што и Сење код манастира Раванице, које је било у саставу Петрушког дистрикта”.53 (Подвукао Ђ. П.) Избацили смо из текста коректно 52. Богомир М. Михајловић, Сисојевац, манастир Светог Преогражења Господњег и насеље Сисевац, Манастир Раваница, Параћин, 1997, 12. 53. “Eine Unklarheit schafft nur Sellna Kloster, das Pantelić als Senje (Gornje) interpretiert hat, indem er annimmt, dass sich »Kloster« aut das Kloster Ravanica bezieht, doch war er nicht ganz sicher, dass »Sellna« dasselbe ist wie Senje, und sagt deshalb »wahrscheinlich«. Uns scheint aber kaum wahrscheinlich, dass Sellna Kloster dasselbe sein könnte wie das heutige Senje bei dem Kloster Ravanica, schon deshalb nicht, weil die Genealogien ganz klar besagen, dass Ravanica im Petruser Distrikt war. Für den Petruser Distrikt spricht auch eine, glaube ich, bisher ganz unbekannte Angabe. Auf einer Karte befindet sich kaum 1–2 km entfernt von Senje und Ravanica eine Anhöhe als Crepovo brdo bezeichnet.(…) Alles das scheint für die Voraussetzung zu sprechen, dass Sellna Kloster, das in den Resaver Distrikt göhorte, nicht dasselbe ist wie Senje bei dem Kloster Ravanica, welches wieder im Petruser Distrikt umfasst war.“ (Relja Novaković, isto, 32–33.)

198

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу описане податке о петрушком властелину Црепу Вукославићу у вези боја са Турцима на Дубравици. У наставку текста, пак, коректно је изведено једно од могућих обележавања границе Петрушке области, на то немам примедбе, а и напред сам рекао да у те детаље нећу улазити. Радослав Прокић је овако идентификовао Горње и Доње Сење, уз још нека: “Ова села су припадала петрушком властелиству јер су се поуздано налазила на левој обали реке Раванцие. Помињу се 1376. и 1381. године као села која припадају метоху манастира Раванице. Горње Сење се једнино могло налазити на десној обали Раванице и то на потесу Старо село, где се данас налази село Сење.“54 Турци су, грубо гледано, некадашње Раваничко властелинство, онај део који је преузет, било куповином или поклоном ктитору – кнезу Лазару, укључили у Ресавску (Ћупријску) нахију, док је Петрушко властелинство, које су, после косовске трагедије 1389. године држали Лазаревићи и, на пар година пред пропаст Србије, Бранковићи, постало Петрушка нахија, у коју је ушло и властелинство које је припадало манастиру Богорадице Лешјанске. Део раније Петрушке облсати који је био у долини реке Шупељак (сада Јовановачка река) припао је Ражањској нахији, од када нисам успео да сазнам. На карти се, после преговора аустријске комисије, у којој је био и Епшелвиц, и турске комисије, део Ражањске нахије према Сталаћу, што се види на карти, придодат је опет Параћинском (Петрушком) аустријском дистрикту. Пуно збрке се уноси терминолошким непрецизностима код сложених појмова, што је и овде случај. Примера ради напред смо помињали Петрус, као град–тврђаву, и то на две локације, где је он, пре свега, између два с(р)едишта, сваког у своје време, Петрушке области, али се под њим подразумева и читава област; затим, петрушко властелинство, које је, примера ради, смањивано па је у разним временима његова територија (права, уствaри) се разликује. Реља Новаковић није једини које је Епшелвиц збунио паралелним исписивањем Петрушки–Параћински дистрикт. При руци ми је књига у којој је то протумачено као Параћински (и Петровачки) дис> трикт.55 Нема другог Сења, сем овог код Ћуприје, колико знамо из 54. Радослав Прокић, исто, 133. 55. Душан Ј. Поповић, Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739), Београд, 1950, 16.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

199

Митолошки зборник 21 литературе,56 које би долазило у обзир за разрешење овог питања. Пантелић је у праву а не Реља Новаковић, када је Сење у питању. Када је Епшелвиц боравио у Извору, у насељу је било само 8 поданика (домаћина – пореских обвезника), а слична ситуација је била и у другим од 9 насељених места, колико их је у дотадашњој Параћинској (Петрушкој) нахији констатовано приликом пописа с краја 1717. године.57 Значи, имао је мали број информатора, пошто је народ страдао и одавде избегао због ратних разарања. Закључни моменти Без обзира што је за предмет овог рада узета на критичко разматрање само једна краћа расправа Реље Новаковића о граду и области Петрус, објављена пре 30 година на немачком језику, показало се, да је омогућила сагледавање овог питања у новом светлу. Тај нови приступ је омогућен археолошким и топономастичким истраживањима на терену, али и новим синтезама у историографској литератури. Тиме се не умањује напор Реље Новаковића нити његовог инспиратора за предметну расправу Радета Михаљчића, без обзира што су око положаја средњевековног града Петруса у неку руку опоненти. Напротив, изнети аргументи из њихових расправа су значајни и, без обзира што су од других аутора изношени и другачији погледи на ово питање, остају за трајну историографску употребу. Сама чињеница да је Реља Новаковић, ради потпуније подршке свом становишту да је српски средњевековни град Петрус на реци Црници испод села Забреге (брдо Чокоће), са циљем да потпуно обезвреди становиште Радета Михаљчића – да је град Петрус на планини Баби, увео у расправу Област Петрус, при чему су му Најпергтов извештај и Епшелвицове карте из 1717. године биле кључни ослонац, од изузетног је значаја. Она је подстицајно деловала да се у разматрање узима и чињеница да једна реч може имати различита значења, да та различита значења долазе од контекста у којем је реч примењена, од онога шта се њоме именује, да се тај садржај кроз историју мења, што сам покушао да на примеру Петруса покажем. Једна је његова садржина, када се помињу као 56. Јован Гавриловић, Речник географско–статистички Србије, репринт издања из 1846, Култура, Историјски институт САНУ, Београд, 1994, 147, 213. 57. Душан Ј. Пантелић, исто, 16.

200

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу град–утврђење, обновљени, пошто их је раније било два, у различито време, када су с(р)едиште истоимене области. Потом се у то име укључује с(р)едиште властелинства жупана Вукослава и његовог потомка Црепа Вукославића, које је такође у различито време имало различиту садржину, пошто је дељено, из њега је издвојен део за Раваничко властелинство, потом за властелинство Манастира Богородице Лешјанске. Сасвим је нова позиција Нахије Петрус под Турцима, да ли је она под тим именом и колико дуго живела, (пошто се зна да је султан Муса градско средиште срушио), али је терминолошки (по документима) свакако фигурирала, чак и онда када је под Турцима устаљен назив Параћинска нахија (по паланци коју су Турци код српског Паракиновог брода саградили). Чак и кад је установљен (устаљен) Параћински дистрикт, под којим је изгледа била сасвим нова садржина у односу на Петрушку област у најширем ранијем простору58, али то је већ изван домена овог мог рада. Укључивање археолошких налаза (оквирно) који потврђују постојање градова – утврђења на обе опонентне локације, како у римско–византијском, тако и у српском средњевековном периоду, као и долазак жупана Вукаслава са народом, протераних са простора Требиње, Рудиње, Гацко, потврђеног топонимима (планина Баба, врховима Дед/Ђед, селима Плана), помогли су аутору у аргументацији уз коментаре и ставове које је изнео, потврђујући или оповргавајући оно што је изнето у историографској расправи Реље Новаковића. Рељи Новаковићу припада заслуга што је ово питање у своје време актуелизовао и што је то учинио објављивањем своје расправе на немачком језику.59 Време ће показати, ако то већ није, пошто о томе не располажем никаквим подацима, да ли је било интересовања и каквог за ово питање од стране научника других језичких кругова, 58. “Србија је била испочетка подељена у девет дистрикта: београдски, смедеревски, гро> чански, пожарвачки, јагодински, руднички, шабачки, ваљевски и палешки. По свом долас> ку у Србију принц Александар је 1721. формирао још два: градиштанско–рамски и пара> ћински (ресавски). Ова подела у 11 дистрикта трајала је, са неким краткотрајним изменама, за све време аустријске управе у Србији.“ (Душан Пантелић, исто, 63.) 59. Када је овај рад био у основи приведен крају, са одмора се вратио господин Александар Срндаковић, археолог Завичајног музеја у Параћину, који ми је ставио на увид откуцани текст Реље Новаковића који се напред помиње као текст у штампи, што је консултовано у коначној верзији текста. Захваљујем се Завичајном музеју на укупној сарадњи, а посебно код израде овога рада.

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

201

Митолошки зборник 21 односно каква је његова рецепција, сем цитираног из домаће литературе.

Сл.1. Епшелвицова карта Параћинског дистрикта из 1718. године

202

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

Уз немачки превод Новаковићеве расправе о Петрусу

Сл.2. Карта Петрушког властелинства према Р. Прокићу

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

203

Митолошки зборник 21

Сл.3. Карта Петрушке области уз Новаковићев текст

204

ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЋ

У ПОЧАСТ

205

Митолошки зборник 21

206

ИСТОРИЈА, МИТОЛОГИЈА И ФОЛКЛОР У МИКРОТОПОНИМИЈИ ГОРЊЕ ТОПЛИЦЕ И КОСАНИЦЕ ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Апстракт: Садржину рада чини кратак осврт на друштвено–политичке и демографске прилике на географском простору који се назива Горња Топлица и Косаница. Поменути су најзначајнији историјски догађаји који су се одиграли на овим просторима или су се посредно тицали ових крајева. Помињу се и стари називи насељених места са испитиваних подручја који се наводе у писаним изворима од античких времена до наших дана. У другом делу рада говори се о микротопонимима мотивисаним усменим предањима, легендама и веровањима људи који живе у испитиваним насељима. Кључне речи: Горња Топлица, Косаница, историја, митологија, фолклор, народна етимологија, миграције, ратови, порекло становништва. Своје данашње име Топлица је добила у VII веку, одмах после доласка и сталног насељавања бројнијих група јужнословенских племена. Међутим, долина реке Топлице и њене притоке Косанице, била је настањена још у доба палеолита, старијег каменог доба и неолита, млађег каменог доба, о чему сведоче бројни археолошки локалитети и предмети материјалне културе тога времена. Проучена су многа преисторијска налазишта у Вичи, Бацу, Плочнику и у самом Прокупљу.1 Поменута насеља припадају старчевачкој културној групи и представљају нову фазу винчанске културне групе и названа су 1.

Пронађено је више стотина предмета: камене секире, камене алатке за копање земље, камени чекићи, комади посуђа од полупечене глине, делови јеленског рога, разне глинене статуе, игле од костију и слично, Буда Илић, Споменица осамдесете годишњице ослобођења Топлице и педесете годишњице гимназије у Прокупљу, Прокупље 1958, стр. 8–9.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

207

Митолошки зборник 21 винчанско–плочничком културном фазом.2 Археолошка налазишта винчанске културне групе јасно указују на две фазе у развоју културе човека чија су насеља откопана. Прво је винчанско–тордошка, названа по главном налазишту пронађеном у масту Тордош у Румунији, а друга винчанско–плочничка названа по археолошком налазишту у селу Плочнику. Култура ових људи била је на већем нивоу у односу на старчевачку. Правили су четвороугаоне куће од блата и прућа. Керамика је савршенија и разноврснија од старчевачке. Израђивани са пехари на сталак, велике посуде за чување хране, амфоре, посуде за пржење рибе и сл. Судећи по пронађеним предметима може се закључити да је ова група људи живела на прелазу из неолита у бронзано доба.3 У најстаријим писаним споменицима као становници Топлице помиње се илирско племе Дардани о којима говори грчки историчар Херодот (живео у V веку пре Христа) који каже да кроз земљу Дардана протичу две реке Ангрос (Западна Морава) и Бронгос (Јужна Морава).4 Почетком трећег века пре Христа келтско племе Скордисци мења етнички састав Поморавља и Топлице потискујући затечено становништво у непроходне шуме и планине. Скордисци су војнички поражени и уништени у борбама са римским легијама крајем првог века пре Христа. Из тог времена имамо више података о Топлици и Поморављу забележеним у римским изворима у којима се говори о борбама Римљана против староседелаца који живе у овим крајевима. Након угушења Панонског устанка и победе над Скордисцима и Македонцима Филипа Великог, Топлица је припојена римској провинцији Далмацији и једним малим делом Горњој Мезији. За време владавине царева Септимија Севера (193–211) који је војницима дозволио да се жене и Александра Севера (222–235) који је војницима ветеранима додељивао земљу са наследним правом, али без права на отуђење, почиње брзи развој тргова, рударства и трговине. Хронике бележе податак да су Римљани у време царева 2. 3. 4.

Б. Илић, Исто, стр. 9. У једном слоју насеобине у Плочнику пронађени су предмети који припадају енеолиту: глинене пећи, јаме за отпатке, глинено посуђе, бакарно посуђе, бакарна длета и секире, оруђа од кремена, костију и рогова. Б. Илић, Исто, стр. 14. Гордана Томовић, Топлица у средњем веку, Београд 2000, стр. 14.

208

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор Нерона и Трајана дневно са Копаоника добијали тридесет килограма злата. Римљани су почели са градњом путева. Најпознатији је пут Na> issus–Lissus изграђен у време цара Александра Севера у трећем веку. Пут су користиле војничке легије и трговачки каравани. Поред пута је изграђен миљоказ на коме су убележене раздаљине између насеља и тврђава и бројне тврђаве и осматрачнице: Ad Herculem (Житорађа), Ad Fines (Куршумлија), Hammeum (Прокупље). Преко читаве Горње Топлице је пролазио један крак Дубровачког друма који је водио од Дубровника преко Херцеговине (Требиње, Фоча), Старог Влаха, Новог Пазара, Копаоника, Мерћеза, Жуча, Влахиње, Спанца, Тулара, Прокупља и Ниша за Цариград. Трагови римске цивилизације сачувани су и има их по читавој Топлици.5 У Куршумлијској Бањи пронађени су остаци старог римског купатила, сребрни новац императора Филипа из трећег века после Христа и један надгробни споменик. Код Великог Пупавца сачувани су остаци утврђења које је штитило пут Hammeum–Viciana (Прокупље–околина Приштине). Средњовековна тврђава у селу Иван Кула подигнута је на темељима римског кастела. Сличних грађевина има у селима Рударе, Луково, Мерћез, Прокупље. Деобом Римске империје у IV веку Топлица припада Византији која је у то време водила непрестане борбе са разним варварским племенима. Почетком седмег века у долинама Лима, Таре и Ибра ствара се јак племенски савез који ће убрзо створити језгро будуће српске државе. Топлица је и у XI и XII веку, у време формирања Рашке, једне од првих српских држава, била ретко насељена шумовита област коју повремено користе Срби као природно склониште од упада већих одреда византијске војске. У време Самуиловог царства (976–1018) Топлица је у саставу Самуилове државе. После победе над Самуилом 1014. године Византија покушава да учврсти своју власт у Топлици и омете јачање и ширење српске државе. Византијски цар Василије II у хрисовуљи из 1219–1220. године 5.

На једном локалитету у центру данашње вароши постојали су остаци бедема римског утврђења направљеног од опеке све до 1934. године. На том месту пронађен је сребрени новац императора Аурелијана.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

209

Митолошки зборник 21 потврђује права и границе Охридске архиепископије. У повељи се, поред осталих, први пут помиње и насеље Топлица као седиште топличког епископа — данашња Куршумлија.6 У Љетопису попа Дукљанина помиње се место Apliza у вези са борбама које против Грка водио дукљанско–зетски кнез Војислав. Apliza је очито искварено за реч Топлица у Србији (Куршумлија, Плочник), западно од Ниша.7 Око 1162. године за великог жупана је изабран Немањин брат Тихомир а Немањи је на управу остала Топлица. Немања је 1172. године поражен од византијске војске Манојла Комнена (1143– 1180), заробљен и убрзо ослобођен добивши на управу и Дубочицу са околином. Стефан Немања, још док је био удеони кнез, средином XII века гради два манастира које свети Сава помиње у Житију светог Симеона. Први, женски манастир Света Богородица и други, мушки, Свети Никола, на ушћу река Топлице, Бањске и Косанице. Оба манастира су вероватно подигнута између 1152–1166 године.8 Манастир Свети Никола постаје седиште и средиште Топличке епископије а за првог епископа изабран је Јоаникије. За време владавине Стевана Првовенчаног Топлица је дата на управу Вукану а после Вуканове смрти господари Топлице су његови наследници. После проглашења царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије 1346. године Топличка епископија је сигурно уздигнута на ранг митрополије.9 Летописи бележе да је родом из ових крајева и деспот Иваниш, истакнути феудалац, Душанов дворјанин, који 1346. године прилаже село Тудорче у Косаници манастиру Свети Архангели код Призрена.10 Године 1387. помиње се место Плочник у долини реке Топлице као поприште битке у којој је Лазерава војска потукла један јачи одред турске војске, о чему сведоче предања и називи везани за тај 6.

Стојан Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Хрисовуља цара Василија II од 1219–1220, Београд 1908,стр.33. 7. Ристо Радуновић, Топоними Apliza и Obolon у Љетопису Попа Дукљанина, Зборник реферата V ономастичке конференције, Сарајево 1985, стр.62. 8. бРадољуб Јотић, О Немањиним задужбинама у Топлици, Ток XLI/38, Прокупље 2006, стр. 149. 9. Љуба Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902, стр. 56. 10. Вероватно данашње село Рударе у Косаници.

210

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор догађај.11 Код Плочника постоји тврђава коју народ зове Кула Милана Топлице, нешто јужније је град Ивана Косанчића и Милошева вода. После смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године на српски престо долази Ђурађ Бранковић (1427–1456) који води непрестане борбе са Турцима како би очувао државу те је стога приморан да уда кћер Мару за султана Мурата II предавши на управу Турцима Дубочицу и Топлицу као Марин мираз. Мехмед II Освајач, средином петнаестог века, уговара са Ђурђем примирје и шаље му у Србију ћерку, царицу Мару и уз њу враћа на управу Србији Дубочицу и Топлицу. После освајања Цариграда 1454. године Турци коначно освајају Топлицу а нешто касније и целу Србију. У другој половини XV века Турци на територији деспотовине оснивају неколико санџака а Топлица ће припасти Алаџа–Хисару — Крушевачком санџаку и једним мањим делом Вучитрнском санџаку који су у саставу Румелијског беглербеглука. Прва Немањина престоница је после подизања два манастира који су били покривени белим оловним плочама добила име Беле цркве. Исти назив места користе и Турци, наравно преведен на свој језик Kuršumlu Kilise. Куршумлија је потом постала средиште нахије и истоимени кадилук. Беле цркве су значајан трговински центар и рударски крај још од XIII века. У граду често бораве трговци из Котора, Трогира и Дубровника. Хроничари бележе њихово присуство у Топлици све до друге половине XVIII века, до насељавања Арбанаса у ове крајеве.12 Кроз Топлицу пролазе два најважнија балканска пута — Цариградски друм и Дубровачки трговачки пут којима су поред војске и трговачких каравана прошла и многа државна посланства и путописци који су оставили краће или дуже описе крајева кроз које су пролазили. Поменућемо неке од њих: Феликс Петончић (Куршумлију назива Bazilica alba, Корнелије Дуплиције Шепер, Павле Кантарини, скадарски бискуп Петар Богдани, др Едвард 11. С. Новаковић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927, стр. 215. 12. Богумил Храбак, Манастирски трг сребра копаоничких рудника у XIII–XIV веку, Куршумлија 2000, стр. 28.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

211

Митолошки зборник 21 Браун и многи други.13 Оба Аустријско–турска рата вођена су делимично и на територији Топлице. Топличани су се масовно придружили Аустријанцима када је 1698. године генерал Пиколомини заузео Ниш и Прокупље и преко Топлице сишао на Косово. После пораза код Качаника у јануару 1690. и пораза у рату 1737–1739. године Аустрјска војска се повлачи, а заједно са њом из Топлице се масовно исељава српско становништво у двема великим сеобама под вођством патријарха Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића–Шакабенде. И за време Првог српског устанка ратовало се на подручју југоисточне Србије и Топлице. Један већи одред устаника под командом Младена Миловановића, Станоја Главаша, Вула Коларца и Јефта из Обрежа, на Богојављење 1806. године, потукао је Шашит–пашу и ослободио скоро целу крушевачку нахију. Устаници су се спустили у Топлицу, потукли Турке и Арнауте код Куршумлије и ушли у Подујево.14 Поменуте буне и ратови допринели су да се у Топлици знатно прореди становништво. Тако су многа села потуно напуштена а Турци их насељавају Арбанасима, Арнауташима, Циганима и Черкезима. Српски хроничар Мита Ракић наводи податак да у Косаници средином деветнаестог века од 6700 становника живи само 757 Срба. Српска држава крајем XIX века, у децембру и јануару 1877– 1878. године ослобађа и Топлицу која је одлукама Берлинског конгреса 13. VI–13. VII 1878. године донела одлуку о дефинитивном разграничењу Турске и Србије која, после петовековног ропства, добија пуну независност. У ратовима од 1912–1918. године, ионако ретко насељен простор Косанице и Горње Топлице, поново тешко страда. Уништене су читаве породице. Није било ни једне куће из које није погинуо бар један војник. Страдало је више од 20000 војника и цивила и спаљено 50000 кућа. Потпуно је уништено 55 села.15 У једном чланку о миграцијама становништва у Србији Васа 13. Радоје Костић, Описи Топлице у делима страних путописаца XVI века, Ток 9–10, Прокупље 1984–1985, стр. 69. 14. М. Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 411. 15. Енциклопедија Југославије, књ. VIII, Загреб 1971, стр. 355.

212

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор Чубриловић констатује: Србија је у Топличком округу збринула десетине хиљада досељеника, а они су се својој држави одужили на најбољи начин. Дали су јој најбољи и најхрабрији пук њене војске – Други пешадијски пук првог позива Кнез Михаило, једини пук са почасним називом Гвоздени пук. Трагови бројних историјских догађаја одиграних на овим просторима, у даљој или ближој прошлости, посведочени су и бројним топонимима који се користе за именовање села, заселака, водених токова, стајаћих вода, брда, потеза, и других географских објеката и предела.16 Поменућемо неке од њих: Ајду̑чка че̏шма (КБ), А̑н (Жч), Ара̏пска ре∆ка (РШ), Бака̅ло̏во (К), Барута̏на/Барута̏не (БП–Пљ), Барута̏нска во̏да (БП), Бегла̏чка л`ива̏да (Тр), Бо̏јева глави̏ца (Бћ), Бра̑нкова кул∆ а (Љш–Рд), Јери̅ни̑н гра̑д (Жг), Гради̑ште (Сл), Бу̏гарски гро̏б (Вк), Мија̑јлов гро̑б (Пђ), Пра̏ведни/Пра̏ведников гро̏б (Тп), Партиза̑нкин гро̏б (Ск), Гр̏чко гро̏бље (ВП–ПБ), Ри̑мско гро̏бље (Тп), Чиву̑цко гро̏бље (Пд), Шва̏пско гро̏бље (МС), Ши̏фтарско гро̏бље (Пр), За̅гра̏ђе (З), Зла̏чура̑ван (Мј), Каља̏ја/Каја̏ја (Пл), Кара̏вула (Тп), Ту̏рска кара̏вула (М), Ср̏пска кара̏вула (Тр), Ку∆ла низа̑нска (В), Куми̑цки бре̑г (Л), Магаци∆ни (Тн), Ко̏стине пећи̏не (Мх), џин по̏ток (Мр), Патрол∆ а (Бг), Нова∆кова пећи̏на (Ђ), Ри̑мско купа̏тило (КБ),17 Ша̏нчеви (ДТ), Ве̏лики ша̏нчеви (Мд), Шва̅би̑н бре̑г (И), Шва̏пске коли̏бе (Ш). Прикупљајући ономастичку грађу за потребе Одељења за ономастику САНУ, забележили смо и предања и легенде које су нам одабрани информатори казивали, а који се односе на настанак имена неких објеката или простора у околини Куршумлије. Главни јунаци забележених предања су Марко Краљевић, 16. За локализацију микротопонима, а ради уштеде у простору, користићемо се скраћеницама датим у заградама: Бабица (Б), Богујевац (Бг), Доње Точане (ДТ), Грабовница (Г), Маричиће (Мч), Баћоглава (Бћ), Жегрова (Жг), Жуч (Жч), Влахиња (Вл), Игриште (И), Селова (Сл), Луково (Л), Сеоце (Сц), Штава (Шт), Мрче (Мр), Требиња (Тр), Парада (Пр), Пардусе (Пд), Мијачиће (Мј), Пљаково (Пљ), Бело Поље (БП), Коњува (Књ); Самоково (См), Пачарађа (Пч), Магово (М), Калудра (Кл), Баце (Бц), Плочник (Пл), Иван Кула (ИК), Ђаке (Ђ), Заграђе (З), Кастрат (К), Рача (Р), Мала Косаница (МК), Кутлово (Кв), Прекорађе (Пђ), Зебице (Зб), Механе (Мх), Дешишка (Дш), Равни Шорт (РШ), Рударе (Рд), Пролом Бања (ПБ), Велико Пупавце (ВП), Добри До (ДД), Трпезе (Тп), Трн (Тн), Секирача (Ск), Мердаре (Мд), Мачја Стена (МС), Васиљевац (В), Куршумлијска Бања (КБ), Вукојевац (Вк), Шатра (Ш), Љуша (Љш), Крчмаре (Кч) и Космача (Кс). 17. Сачуване су надгробне плоче са натписима и фигуре богиње Хигије у атару села Куршумлијска бања које сведоче о постојању бањских лечилишта и одмаралишта за легионаре ветеране.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

213

Митолошки зборник 21 Милош Обилић, Старина Новак, Косанчић Иван, Топлица Милан, Црни Арапин, Крчмарица Мара, Војвода Штавски, историографији познат и под именом Војвода Сићевски и многи други. Забележени су бројни митоними теонимског и хагионимског порекла. Највише микроназива ове врсте и начина постања јесу оними мотивисани апелативима црква, метох. У непосредној близини вароши постоје села Горња Мекуљана/ Микуљана и Доња Мекуљана/Микуљана и приградско Мекуљанско/ Микуљанско насеље које је по предању било метох оближњег манастира Света Богородица. Село је преко старијег облика Метохјана добило данашње име Мекуљана. Скоро у сваком селу постоје микротопоними типа: Цр̑ква, Цркви̑ште, Цркви̏на, Цркви̏ца, Цркве̏на во̏да, Цркве̏ни по̏ток, Ка̏мена цр̑ква, Бе∆ћова цр̑ква и слични. Предања говоре да су многа црквишта откривена случајно, приликом каквих грађевинских ископавања, предосећањем неког појединца да се баш ту нешто налази, да се на том месту дешавају чудни догађаји и слично. Остаци неке цркве која се налази на имању Вукомира Перића у Белом Пољу били су потпуно затрпани земљом. Цркву су одавно Турци били порушили. Једнога дена људи из села су косили ливаде близу Црквишта. Нека жена је на том месту извршила нужду и сутрадан се потпуно парализовала. Није јој било лека све док нису пронашли неког хоџу који јој је рекао узрок обољења и начин на који може да се искупи за нехотично почињен грех. Сељани су касније на том месту пронашли и откопали цркву. Народ сада на том светом месту празнује Свету недељу. Испод те црквине, сачувани су остаци темеља и пола метра каменог зида, постоји поток између две велике стене и у њему вода хладна као лед. Ту вода избија из воде, из корита потока. Више воде налазе се остаци црквеног конака и старо гробље што говори да се ту ради нејвероватније о неком средњевековном манастиру. Старији људи се сећају да се на том месту налазио велики стари храст који су неки људи покушавали да посеку али тестера није хтела да га сече. Гасила се сваки пут чим се примакне стаблу. Дуб је касније посекао Светозар Перић који је убрзо после тога изненада умро.18 18. Предање смо забележили 1986. године од Радисављевић Радивоја рођеног 1914.

214

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор У Мачковцу, на имању Милића Димића, на Молитвишту, налази се овећи камени блок. Постоји предање да се ту некада налазила црква.19 Занимљив је митоним хагионимског порекла Бла̑га Мар∆ а/ Гужве̑њска цр̑ква и предања везана за поменуто пећинско сакрално место. Наиме, у стенама Гужвеничког потока вода је направила пећину у којој има сталактита који обликом подсећају на фигуре светитеља. Становници верују у лековитост и чудотворну моћ воде која капа са сводова пећине. У пећини постоји камена плоча која подсећа на сто а на њему се налазе удубљења која личе на чаше и шоље у којима се прикупља вода која лечи очна обољења. У пећини постоје камени украси који подсећају на кравље виме са сисама. На једној страни пећине постоји скуп фигура који личе на учитељицу која говори ученицима и фигура жене огрнуте плаштом која доји бебу. Мештани говоре да је било људи који су уништавали те фигуре и да су увек такви од неке више силе за то били кажњени. Тако се десило, једном приликом, дрвосечама који су секли стабла у близини пећине, да се одједном нагло време промени, настане изненадна провала облака. Страдали су и људи и волови и то усред дана. Вода из цркве у пећини не сме да се износи. Жена која је то покушала да учини да би умила болесно дете, умало није настрадала. Изненада је тако страшно загрмело, да ју је од страха, човек који ју је придржавао умало опржио цигаретом посред ока. Прича се и то да је од лековите воде у пећини прогледала слепа кћи некаквог Ђорђа Јовановића која сада живи у Лесковцу. Једном приликом, каже наш информатор, изгубила се унука комшије Дикомира. Девојчица од четири године је нестала и пронађена је тек четвртог дана, испред пећине, неповређена. Ниједна звер је није напала. Дете је после причало да ју је у цркви, у пећини, чувала и хранила нека тета у црнини. Постоји предање да људи који носе какав грех једноставно не могу да уђу у пећину ма колико се трудили да то ураде.20 Регистрован је и микротопоним Цркви̏не посвећен Благој Мари, а у њој се слави Огњена Марија.21 19. Информатор Чарапић Миливоје рођен 1924. 20. Забележено 1987. од Сретеновић Стадије рођене 1915. године.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

215

Митолошки зборник 21 У једној шумици, у селу Грабовници, у засеоку Ложњак, постоје остаци манастира зиданог тесаним каменим блоковима од пешчара. Црква је имала темеље димензија 22,5 х 7,5. у близини манастира је, по предању, живела само једна породица (самохрана мајка са децом). Једном приликом када су Турци наишли да купе данак у крви и узели јој десетогодишњег сина, мајка се успротивила, свађала (гложила) по чему је место добило име Гложњак односно Ложњак. У насталој гужви дечак је откинуо парче мајчиног џемпера које је однео са собом. Касније, а то је било у време Мехмед–паше Соколовића, долази у родни крај као јаничарски заповедник, проналази мајку која га је препознала по комадићу џемпера и у родном селу подиже храм посвећен светом Илији у ком ће му се мајка замонашити.22 У засеоку Горња Требиња, у селу Требињи, постоји црква која је обновљена 1986. године на старом Црквишту и посвећена је Светој тројици. Предање говори да се црква некада налазила у суседном селу Пардусе, па у засеоку Бачиће, а касније сама прелетела преко потеза Саматво̑рни мо̑с на своје данашње место. Црква је отуда побегла зато што су жене поред ње прале и на њој сушиле пелене и гаће.23 У засеоку Мали Пролом, у Проломској бањи, у потоку на крају села, на граници према јабланичком селу Власову, подигнута је црква брвнара, једина на читавом испитиваном терену, посвећена кнезу Лазару — Лазарица. У црквеној порти се до 1996. године славила Лазарева субота а од тада се слави Видовдан. Чува се предање да је у тој цркви причешћен део српске војске уочи боја на Косову.24 У Вишеселу су откривени 1959. године остаци средњовековне цркве. Темеље, и остатке зидова открио је мештанин Јовановић Стојан. Делови зида били су високи до два метра и на њима је још било фрагмената живописа који је одмах после откопавања и исушивања малтера уништен. Том приликом пронађене су и неке 21. Информатор Николић Милован рођен 1922. године. 22. Забележено од Милићевић Драгомира рођеног 1915. У атару села Богујевца на темељима тога манастира подигнута је сеоска црквица Свети Илија, Г. Јашовић, Микротопонимија околине Куршумлије, Докторска дисертација (рукопис), Косовска Митровица 2008, стр. 69. 23. Костић Властимир рођен 1926. године. 24. У црквеној порти налазе се неколика дрвета, углавном стабла шљива која су сприрално увијена, имају облик плетенице, што је занимљив природни феномен. Информатор Милошевић Љубомир рођен 1923.

216

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор сасуде и предмети који се користе на богослужењу у цркви.25 У селу Рача, заселак Мариће, делимично је сачувана јена стара црква. Очувани су камени зидови високи око два метра. Зидине су заштићене од даљег урушавања настрешницом и покривене су црепом. Косаоничани чувају предање да су Турци порушили манастир Света Богородица, на ушћу Косанице у Топлицу, и од тог камена направили џамију у Рачи. После ослобођења Топлице, Обреновићи су камен од те џамије, која је Турцима за време последњег рата служила као магацин, употребили за градњу касарне која ће касније постати школска зграда. Забележели смо предање да је Чарнојевић са народом и свештенством за време Велике сеобе Срба имао три коначишта. Прве вечери законачио је у Рачи куршумлијској. Друго коначиште му је било у Рачи крагујевачкој а треће у Сремској Рачи.26 Забележили смо предање да је некада у Бабици постојала црква Света Петка од које је сачуван само један камен. Камен је био део једног од носећих стубова храма. Сељаци су са три пара волова покушавали да камен помере са тог места али нису успели у томе јер су им се кола ломила а камен сам враћао на пређашње место.27 У Калудри, селу које припада општини Прокупље, бележимо предање да се у сеоском атару некада налазио манастир са бројним братством, те је према грцизму калуђер и само село добило име. У Дегрмену, на левој обали Мале Косанице, налази се непокривена и недовршена црква озидана опеком у народу позната под именом Бе∆ћова цр̑ква. Црква је посвећена светом Петру. Градња храма је почела пре Првог светског рата. Ратни догађаји су прекинули завршетак градње. За време рата погинуо је последњи потомак ктитора цркве Бећа Лакетића. Дегрменци су касније у више наврата покушавали да наставе радове на цркви. Међутим, увек би се десила несрећа или незгода која је доводила до обустављања радова.28 25. 26. 27. 28.

Јовановић Обрад рођен 1928. Младеновић Момчило рођен 1937. године. Забележено према казивањима Марковић Милосава рођеног 1930. године. Информатор Душан Добричанин рођен 1917. године казивао нам је о догађајима и судбини и Бећове цркве и куће Лакетића. Сазнали смо да је Бећо послао сина Александра да изучи Богословију. Касније је породица пала на крв. Александра Лакетића су Макочевићи, због крвне освете, убили у Бокорину код Прокупља на веома свиреп начин.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

217

Митолошки зборник 21 У селу Спанцу, заселак Радовановићи, постоји локалитет Ри̑мска цр̑ква. На том месту су до недавно постојале неке надгробне плоче које су однете у музеј у Прокупље. Ту су бил`и сарањени неки џидови, имал`и вел`ики кости. Ту било неко звоно. Срби затрпали то звоно у бунар и после заборавили где и никада нису могли да га нађу. Звоно се налази ту негде, тврде мештани, и данас. Становници Кастрата верују да је цркву Свету Богородицу, коју народ зове Света Петка, у подножју Ма̅ри̏не ку̅ле̑, поред моста на ушћу Велике Косанице у Топлицу, подигао свети Сава. Сава је, према предању, озидао и оближње утврђење, град у ком би живео близу мајке која је тада била игуманија поменутог манастира.29 У селу Крчмару забележени су микротопоними: Ма̑рково се̑но (К), Соколо̑в кр̏ш (Кч–Кс), Ма̑ркова лива̏да (Кч–Сц–Тр–Дш), Ма̑рков ка̏мен/Ма̑рков кр̏ш (КБ), Ма̑ркова чу̏ка (Бћ), Ма̑рково бр̏до (ВП), Ма̑рково кори̏то (К) Ма̑ркова пло̏ча (Шт), Ма̑ркова во̏да (Кч–МС– ИК–Г), Ма̑ркови кона̏ци (Кв), Ма̑рков и̏звор (Ск), Ма̅ри̏на кул∆ а (К), Ма̏ричића Ку̑ч (Мч–К), које легенда везује за име Марка Краљевића. Легендарни српски јунак и мегданџија, Марко Краљевић, често је долазио у Крчмаре, у посету крчмарици Мари, која му је, по предању које живи у овим крају, била љубавница а не посестрима како се опева у песмама, и да су се из те везе рађала деца коју је народ назвао Маричићи, а која су живела у суседном истоименом селу које је по њима и добило име. У вези са топонимом Марково сено бележимо предање које говори о томе да је чувени мегданџија пролазио кроз село и видевши пластиоце на једној ливади затражио сена да нахрани Шарца али је одбијен. Марко је сељаке проклео и стог сена им се скаменио. На том брду заиста постоји стена која подсећа на стог, а нешто даље налази се место Ма̑ркова пло̏ча и на њему стена у којој се види отисак Шарчевих копита.30 За име Марка Краљевића везује се и настанак ојконима Самоково. Легенда каже да је Марко често са Копаоника преко Самокова пролазио на путу према Крчмару. Једном приликом су га сељаци питали да ли му нешто треба и он им је одговорио да му треба само ков за Шарца, па је село касније по томе само ков, само ков 29. Темељи тога града, тврђаве, делимично су очувани и налазе се на потезу Кузмановско поље у атару Кастрата. Информатор Симовић Радивоје 1944. 30. Радољуб Глигоријевић, На путу знања, Куршумлија 2005, стр. 260–261.

218

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор добило име Са̏моково.31 Према другом предању село је добило им е по ковачници која се налазила у центру села, на месту на ком се сада налази сеоска кафана. Турцима је ту раја кулучила правећи им ђулад а Турци су непрестано наређивали само ков, само ков па отуда име селу Самоков.32 У вези са настанком имена села Коњу̏ва бележимо предање да је у селу живела само једна породица која се бавила узгојем и дресирањем коња за војне потребе.33 Постоји више легенди о томе како је Плочник добио име. Према једном предању Плочник је добио име по великим плочама на гробовима јунака који су ту сахрањени после Плочничке битке. Друга легенда говори о томе да је некакв Турчин дошао у село и, знајући да међу сељацима нема људи вичних сабљи и мегдану, изазивао Србе на мегдан. У селу се задесио неки јунак прерушен у просјака. Изашао је силнику на мегдан и убио га без оружја, обичном коњском потковицом (плочом) по чему је село касније добило име.34 Према предању село Трпезе добило је име по томе што је у њему вечерала војска кнеза Лазара уочи Косовске битке. Легенду поткрепљују микроназиви којима се именују два сеоска узвишења: Пра̏ведни/Пра̏ведников гро̏б и Ву̅ло̑в гро̏б. Узвишења су, наводно, добила име по томе што је војвода Милош на том месту убио кнежевог уходу како не би кнезу Лазару казао истину о јачини Муратове војске. У вези са микротопонимом Ђаво̏ља ва̑рош (Ђ), којим се именује један ороним, су и хидроними којима се именује стајаћа вода Ђаво̏љи ви̑р (Рд) и текућа вода Ђаво̏љи по̏ток (Рд–Зб). Егзотичан и тајновит изглед јединствених камених облутака, насталих ерозијом тла, испровоцирао је настанак више легенди и предања у вези са поменутим оронимом. Забележили смо легенду по којој је варош настала тако што је ђаво натерао неког калуђера да венча брата и сестру па их је бог казнио тако што им је скаменио сватове. Забележили смо и веровање да су камене куле настале од олтарских стубова бројних порушених топличких цркава и манастира. 31. 32. 33. 34.

Башовић Стеван рођен 1909. године. Спасојевић Србољуб рођен 1942. Информатор Смиљковић Мирослав рођен 1916. Записано од Ракић Предрага рођеног 1916.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

219

Митолошки зборник 21 У нашој грађи са испитиваног терена нашла су се и неколика предања у вези са култом дрвета. Тако, на пример, недалеко од куће Милуновића у љушанском засеоку Војниће налази се стари храст, по предању, старији од Косовске битке. у близини храста постоје топоними Ср̏пско гро̏бље и Ту̏рско гро̏бље. Сличне дебљине храст постоји и на Моли̏твишту, у другом делу села, у близини Вељовића кућа.35 У селу Данковићу постоји храст лужњак који је под заштитом државе. Обим стабла је пет метара а пречник крошње 19,5 х16,5 метара. Према легенди, испод тог храста је преданила војска честитога кнеза на путу за Косово, па је по томе и село названо Данковиће. На потезу Јефтовица у Плочнику налази се једна велика шумска трешња. Дрво не сме нико да посече зато што се верује да је проклето јер је испод његове крошње неки Турчин сахранио тек рођено дете.36 Регистрована су неколика предања у вези са пореклом становника ових крајева. Постоји живо предање да је Лазар са својом војском на путу за Косово сишао баш долином Топлице и избио на Лаб. Прошавши кроз село Жуч позвао је његове становнике да се придруже војсци што су Жучани одбили па их је кнез проклео – дабогда радили од јутра до сутра, док вам жуч не пукне и ништа не вајдили. Тако је настало име села Жу̑ч.37 Жучани су познати као људи који болују од гушавости. Једном приликом срела се двојица Жучана у болници у којој су лечени од гушавости а који се нису познавали. Питају један другога одакле је, а овај му због гуше нејасно одговори из Дута. Онда Жучанин пита њега, а ти одакле си? И ја из Дута, али више пута, а не као ти, ниже пута. Према другој варијанти предања Жучани су се Лазару правдали да не могу у бој због тога што касне са сетвом кромпира. Кнез их је после проклео клетвом — дабогда вам кромпири под гушом били. И тако су постали Гушаћи.38 Занимљиво је предање о пореклу Белоица. Белоице сматрају да су постали од браће Ђела и Бела који су у Шумадији, на неком сабору 35. 36. 37. 38.

Информатор Милуновић Вукајло рођен 1921. године. Записано од саговорника Ракић Предрага рођеног 1916. године. Информатор Илијић Крстомир рођен 1916. Гушаћи је погрдни надимак за све становнике поткопаоничких села у изворишном делу Топлице.

220

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор у Гружи, некој властелинки украли златну огрлицу коју су потом поклонили неком Турчину који им је заузврат дао велико имање. Ђелу се у Санџаку губи траг. Бело се потом оженио девојком од рода Краљевића Марка. Од њега су све Белоице, а данас их има их 390 домова.39 Хидроним А̏рапска ре∆ка/А̏рапска рије∆ка је поток који тече од Орловца и Превоја према Равном Шорту и Љуши и улива се са леве стране у Косаницу. Име је добила по томе што је на њеном изворишту потучен неки одред турске војске у ком је било тамнопутих војника.40 Свако место у Горњој Топлици и у Косаоници на ком постоје остаци старих грађевина именују се микротопонимима типа: Гра̏дине (Жг), Кул∆ а (Тп), Ку̏лина (Мх–Тм–Р–Б), Гради̑ште (Л–Шт– Сл), Гради̑шки бре̑г (Пд), Јери̏нин гра̑д (Шт), Јери̏њин гра̑д (Вл) и слично. На потезу између села Љуша и Рача забележили смо ороним Бра̑нкова ку∆ла. То је узвишење које доминира висином на ком се налазе остаци неког утврђења. Косаоничани сматрају да су то остаци града челника Бранка, родоначелника династије Бранковића.41 На крају плочничког атара, на самом врху једног узвишења, налазе се остаци античких грађевина, тврђава из времена Римљана, за коју мештани верују да је Гра̑д То̏плице Ми̏лана/То̏пличин гра̑д. У центру села Иван–Кула постоји истоимена тврђава коју народ зове још и Ива̏нова кул∆ а/Кул∆ а Коса̏нчић Ива̏на а недалеко од ње један извор зове се Ива̏нова во̏да и никада не пресушује.42 У суседном Великом Пупавцу бележимо хидроним Ми̏лошева во̏да. Од Милошеве воде су, према легенди, три побратима: Милош Обилић, Косанчић Иван и Топлица Милан, кретали у лов на утве златокриле по планини Соколовици.43 У селу Калу̏дра које припада општини Прокупље на потезу званом Ку̏лина, на крају сеоског атара према Чунгули има неких зидина. Народ верује да су то остаци града Кулина бана. Међу 39. 40. 41. 42.

Белоица Ђорђе рођен 1937. године. Информатор Вујовић Радомир рођен 1915. године. Милуновић Вукајло рођен 1921. године. Микротопониме Кула Милана Топлице и Чешма Милана Топлице забележили смо и у атару Селове. 43. Информатор Радоичић Радован рођен 1937. године.

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

221

Митолошки зборник 21 зидинама, кажу, живи велика змија дебела као греда. Наш информатор је тврдио да је ту змију изблиза видела његова мајка.44 Када је почела градња пута за Луково, уз реку Ранковицу, ископани су остаци темеља неке старе грађевине. Прича се да су то остаци некадашњих рударских насеља. Људи верују да су се у близини налазиле топионице сребра и злата. Топоними Пла̑вчево бр̏до и Цр∆нчева чу̏ка,45 забележени у атару истог села, најбољи су сведоци постојања развијеног рударства у овом крају од најстаријих времена. И на крају, уместо закључка, треба рећи и то да су поменути и анализирани микротопоними забележени на простору Горње Топлице и Косанице најбоље сведочанство континуираног трајања српског становништва на овом, вековима немирном и несигурном простору. Литература Анастасијевић, Д., Откопавање Немањине Свете Богородице код Куршумлије, Старинар III, серија I, Београд 1922, стр. 47 – 57. Арсовић, Југослава, Микротопонимија Блаца и околине, Прилози проучавању језика 8, Нови Сад 1982, стр. 71 – 86. Вукићевић, Миленко, Карађорђе II, Београд 1912. Глигоријевић, Радољуб, На путу знања, Куршумлија 2005. Васиљев, Спасоје, Митологија древних Словена, Београд 1986, Вуловић, Бранислав, Неколико средњовековних споменика у околини Куршумлије, Музеји, 6, Београд 1951, стр. 136 – 149. Вуловић, Бранислав, Црква светог Николе код Куршумлије, Зборник Архитектонског факултета 3, Београд 1957, стр. 3 – 22. Енциклопедија Југославије, књ. VIII, Загреб 1971. Илић, Буда, Споменица 1878–1908–1958, Прокупље 1958. Јашовић, Голуб, Дренички топоними настали од апелатива црква, Баштина 11, Приштина 2000, 135 – 146. Јашовић, Голуб, Микротопонимија околине Куршумлије, Докторска дисертација (у штампи), Косовска Митровица 2008. Јотић, Радољуб, О Немањиним задужбинама у Топлици, Ток XLI/38, Прокупље 2006. 44. Радуловић Вучина рођен 1930. године. 45. Српски средњовековни рударски термини.

222

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Историја, митологија и фолклор Костић, Радоје, Описи Топлице у делима страних путописаца XVI века, Ток 9–10, Прокупље 1984–1985, стр. 69. Лома, Александар, Везана митолошка назвања у топонимији, Ономатолошки прилози VIII, Београд 1987, стр. 37 – 50. Новаковић, Стојан, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927. Новаковић, Стојан, Охридска архиепископија у почетку XI века, Хрисовуља цара Василија II од 1219–1220, Београд 1908. Пешикан, Митар, Дијалектолошка сведочанства штокавске историјске ономастике, ЈФ XLIII, Београд 1987, 49 – 56. Радуновић, Ристо, Топоними Apliza и Obolon у Љетопису Попа Дукљанина, Зборник реферата V ономастичке конференције, Сарајево 1985. Стојановић, Љуба, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902. Томовић, Гордана, Топлица у средњем веку, Београд 2000. Ћупић, Жељко, Свето и ђавоље или – Трагови култног у косовско – метохијској топонимији, Баштина 8, Приштина 1998, 97 – 109. Храбак, Богумил, Беле Цркве – манастирски трг сребра копаоничких рудника у XIII – XV веку, Куршумлија 2000, стр. 23 – 31. Цершков, Емил, Беласица и Врхлаб – материјал за историјску геграфију средњег века, Зборник Музеја Косова и Метохије 1, Приштина 1956, 217 – 224. Šojat, Antun, O nazivima mjesta prema imenima svetaca, Jezik XV/4, Za> greb 1967 – 1968, 121 – 127. Histoire, mythologie et folklore dans la microtoponymie de la Gornja Toplica et de la Kosanica Cette étude est consacrée à la population qui habite, de l’Antiquité au XX siècle, la région de la Gornja Toplica et la vallée de la Kosanica, dans des communautés qui appartiennent principalement à la commune de Kuršumlija, mais également aux communes de Prokuplje et de Blace. Nous avons ajouté un court résumé de la genèse du peuplement de cette région, de l’origine et de la structure de la population actuelle de la Gornja Toplica et de la Kosanica, et effectué une analyse lexico>sémantique des noms de lieux, de villages, de villes et de hameau mentionnés dans les do> cuments, actes et recensements médiévaux tant serbes que turcs qui étai> ent à notre disposition. Les noms d’habitats relevés sur le terrain entre 1996 et 2006 ont été analysés. Nous avons utilisé les archives de l’Institut ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

223

Митолошки зборник 21 de géodésie de la République de Serbie, Secteur du cadastre et des biens> fonds, les cartes géographiques et autres documents du XIV siècle à la période contemporaine, mentionnant les lieux de la région investiguée. Les noms d’habitats relevés au cours de nos recherches sont analysés gra> mmaticalement et phonologiquement. Ils sont donnés dans leurs formes dialectales, et ont été notés d’habitude chez des personnes d’un certain âge, représentants typiques de ces dialectes, et bons connaisseurs de la ré> gion qui était l’objet de nos investigations.

224

ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

КОНТИНУИТЕТ МИТСКОГ АРИЈСКОГ РАТНИКА У ЛИКУ МИЛОША ОБИЛИЋА ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ (БЕОГРАД) Апстракт: Циљ овог рада је да познате чињенице о Милошу Обилићу допуни неким подацима о митском ратнику, које иду у прилог теоријама о дубокој прошлости овог аријског мита. Милош Обилић је једна од централних фигура историјског и епског памћења Косовског боја. С обзиром на његову изузетно значајну улогу у боју, логично би било да његов лик буде детаљније обрађен од историчара оног доба, па макар и да се ради о ратнику који се тек у самом боју издигао из анонимности. Таква тајанстве> ност и неразјашњеност са гледишта реалног историјског лика је у потпуној супротности са силином његовог епског и митолошког лика. Због тога су се код истраживача српске митологије наметнули закључци да суштина Милоша Обилића и није у стварној исто> ријској личности и историјском догађају, већ се ради о митолошком јунаку, чији су лик и ратнички подвиг део прастарог мита, а у конкретном историјском догађају су актери само препознати у постојећој митској матрици и додељене су им одговарајуће улоге. Веселин Чајкановић је у својим истраживањима српске митологије значајно место доделио Милошу Обилићу. Посебно је интересантан низ опаски поводом анализе једне арбанашке песме у којој је Милош Обилић главни јунак1. Чајкановић коментарише неке карактеристичне мотиве из анализиране песме, као што су: пророчки снови, божанство на десном рамену, сунце и месец, растављање воде, опроштај пред смрт, неповредивост јунака, коњ са натприродним особинама, ходање без главе, кобно задоцњење, по> 1.

Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, с. 559>563, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

225

Митолошки зборник 21 братимство (Косанчић Иван и Топлица Милан су дублети једне исте митске личности), катастрофа због моралне покварености итд. Та> кође утврђује присуство тотемизма у српској митологији, по коме се сматра да је Милоша Обилића родила кобила по једној верзији, а по другој змај. Порекло од змајева воде многи српски митски јунаци: Милош Обилић, Змај Огњени Вук, Реља Бошњанин, Бановић Секула, Бановић Страхиња, Љутица Богдан, Краљевић Марко итд2. Даље Чајкановић уочава паралеле између српске митологије и митологије других народа. У анализама Чајкановић долази до закључка да је појам врховног словенског бога пренет на хришћански култ Св. Ђорђа, који наслеђује улогу вучјег божанства, као што је низ зимских светаца преузео појединачно неке од осталих функција тог некадашњег врховног божанства3. Он констатује да оваква појава има паралелу код других европских народа. Митологија боја на Косову садржи обиље необичних чињеница, које у поређењу са митологијама других народа указују на њено давно порекло и дају разлоге за закључке да она не описује стваран догађај, већ реални догађај уклапа у старију сложену митолошку матрицу4, са јасним претхришћанским пореклом. Живојин Ан> дрејић је открио паралелу мита о Косовском боју са митском битком на Курукшетри из Махабхарате, у којој учествују Кришна и Арђуна5, а митолошко Косово поље је поље прастарог бога смрти Коса, који представља тамну страну врховног словенског бога, за разлику од Саваота (Сафа, Белбог, Бал), који је његова светла страна6. Митолошка подлога лика Милоша Обилића је изучаван проблем, као што је и појам митског ратника познат предмет изучавања у митологијама индоевропских народа. Са гледишта теорије континуитета индоевропске цивилизације7 и са гледишта 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Ibidem, с. 35>45. Ibidem, с. 365>370. Александар Лома, Пракосово – Словенски и индоевропски корени српске епике, Балка> нолошки институт САНУ, Београд, 2002. Живојин Андреји, Историјско и митолошко Косово, у: Митолошки зборник 1, с. 75>109, Центар за митолошке студије, Рача, 1998; Исти, Митологија Коса прастарог бога рата и смрти, Митолошки зборник 5, с. 58>60, Центар за митолошке студије, Рача, 2002. Исти, Митологија Коса прастарог бога рата и смрти, Митолошки зборник 5, с. 74>97. Луцијан Вуга, Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета, с. 225>264 у зборнику “Живот је љубав (О Винчанском писму)”, Пешић и синови, Београд, 2002.

226

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића физичко>техничких доказа о неизводљивости масовних крат> котрајних миграција и непостојању физичких услова за дисконтинуалне промене цивилизације8,9, лако је закључити да је ова од интереса за даља изучавања, јер, због свог архаичног и дубоко митског карактера пружа могућност за понирање у дубоку прошлост Аријаца и за стицање података о прапотомцима Срба. Бројни резултати истраживања из последњих деценија указују на то да је то исправан пут за логично објашњавање многих од загонетки, које није могуће објаснити на основу званичних ставова историчара. Милош Обилић, као очигледни пример митског аријског јунака, садржи све одлике митског борца, браниоца Сунца и светлости, који се бори против зла и таме оличеног у змају. Милош Обилић је митски херој, у суштини соларни, као ратник светле стране врховног прастарог Бога, иако има много елемената и за његово третирање као лунарног симбола, што је вероватно одраз основне идеје о соларном култу. Веома је корисно је упознати се са (данас углавном непознатим) истраживањима руског научника Александра Фомича Вељтмана (1800>1870), чија су истраживања прастановништва Европе (у коме он препознаје Словене)10, богат извор за изучавање митског јунака, који се јавља код Аријаца (индоевропских народа). Према Вељтмановим анализама, организованим око чињеница наведених у Тацитовој Германији11, у предантичко доба су Европу насељавали аутохтони становници, међу којима су најзначајнији припадници народа, које он назива Сајвани или ИндоTГермани. У језику (очуваном у забележеним топонимима, именима и називима) и обичајима ових прастановника Европе, које је забележила историја, Вељтман препознаје природну везу са савременим 8.

Драгољуб П. Антић, Континуитет винчанске цивилизације од могућих хиперборејских корена до данас, с. 53>130, Пешић и синови, Београд, 2002. 9. Драгољуб П. Антић, Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност, с. 145>221 у зборнику “Живот је љубав (О Винчанском писму)”, Пешић и синови, Београд, 2002. 10. Александр Ф. Вельтман, ИндоTГерманы или Сайване, Москва, 1856. Важно је напоменути да Вељтман појмом ИндоTГермани означава везу прастановништва Европе са данашњим Индусима, али не означава исту такву везу са Германима у данас опште прихваћеном смислу, већ се тај део назива односи на Тацитове Германе, које сматра Словенима и то у својим анализама доказује. 11. “Тацитова Германија”, превео др Веселин Чајкановић, проф. унив. Прештампано из Годишњице XXXVI. Државна штампарија Краљевине СХС, Београд, 1927.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

227

Митолошки зборник 21 Индусима и језик и обичаје који су се у великој мери очували код Словена. Пратећи основну Вељтманову идеју, по којој је прастанов> ништво Европе пре 3.000 година било готово јединствено по етнич> ким и културним карактеристикама, могу се лако и логично објас> нити многи процеси у историји Срба, Словена и других европских народа. То се односи и на питање култа ратника и ратничких сталежа, који се јављају у сличној форми код многих индоевропских народа, који се данас сматрају различитим по пореклу. Према Тациту, Германи у песмама опевају Херкулеса, родо> началника хероја, а Вељтман у својим анализама утврђује да се у Индији у ведама опева Дева Харе, који је бог Вишну у својству победе. Он је хиљадуруки Арџуна (Арјуна, Ареј, Јаро). Он је у лику виджајас – бог победник, витез, као и светаваджин – световидни, белокоси, па у њему Вељтман препознаје и скитског Ареја и словенског Световида. У својим анализама Вељтман полази од култа божанства Сиве (Саве, Шиве, Живе), као творца свега живог видљивог света, да би дошао до култа божанства рата Харе. Име овог божанства он препознаје у словенским именима, као што су Јаро, Јаровид, Јуро, Ђурђе, а у многим ратничким појмовима код Словена (тј. Тацитових Германа) проналази везе са ведским терминима. Хришћански светац, борац против змаја, Св. Ђорђе се директно и по имену и по својој функцији повезује са митским ратником – родоначалником ратника. Интересантно је да, потпуно независно од Вељтмана, Никола Јеремић12 у својим анализана објашњава назив витез речју Витјаз – ратник бога Вида (Световида), Вита. Овај назив (као и име бога Вида) има старији корен, који Вељтман проналази у санскритској речи Виджајас, која означава Вишнуа као победника. Он такође изводи називе херој, Херкул, Јаро, Јаровит из имена бога рата Харе (на с. 21). Он овде налази и корен ратном покличу хура! Вељтман такође утврђује паралеле између многих европских народа и у именима владарских слојева препознаје варијетете имена култног ратника Јара, Јаровита, Јурија. Бој на Косову се одиграва на Видов дан, па је симболика Видовог ратника у Милошу Обилићу очигледна, као и његова паралела са Св. Ђорђем. Вељтман објашњава речи раџа, раја, кнез, бојарин (као и сродних германскиих назива кonnungz, konnung, konig, koenig) и у 12. Никола Јеремић, Српска земља Бојка, с. 17>25, ИПА Мирослав, Београд, 1993.

228

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића њима налази у смисао вође ратника и вође уопште. Створитељ свега је Вишну (Вишњи Бог). Он је и гауспати – Господ, а та реч потиче од гаус – крава, земља и пати13 – отац (pater, Fater). Наставак Tджа означава произилажење, наставак, а у комбинцији са ра – стварни свет даје раджа – светородни, онај који предводи силу (ганнас), тј. означава појам родоначалника. У зендском се јављају облици рац, радз, рас, раја. Одатле потиче реч рој код пчела (ројити се – увећавати се). Вељтман доказује да су у раној историји индоевропских народа и Словена постојали владарски сталежи, чије је име настало од неке од верзије имена бога рата Харе (раџански сталеж, јурјевски род код Руса итд.). Његове анализе показују да је ратнички сталеж праста> новништва Европе имао посебну улогу и да је она изведена из старих митолошких корена и прастаре религије, чије остатке налазимо и данас у већој мери у Индији, а код европских народа скривене у традицији. Сви ти ратнички сталежи имају свог родоначалника, свог претка – митског ратника, божанство рата, а култ митског ратника се јавља у митовима, епској поезији и другим видовима очувања традиције. У језику једног народа акумулиране су чињенице из његове најдубље историје, па зато он представља драгоцен извор за изучавање његове историје, наравно, уз спрезање са другим научним дисциплинама. Једноставним повезивањем лингвистичких анализа, које саме за себе представљају тему од интереса за узак круг лингвиста, често се отварају невиђено широки простори за даља истраживања. Једно од таквих поља за будућа истраживања отворио је савремени руски лингвиста Вјачеслав Всеволодович Иванов14, који је утврдио да трачко Рης, РαςT потиче од индоевропског имена (свештеног) цара *rēĝ’(=*rēĸ’), а ово реконструише из старо> индијског rájan > цар, латински rex, древноилирски ri, ríg – цар. Даље то повезује са старогрчким όρέγο – провлачити праву линију од места субјекта (ректификација), латински regio – област, rectus – 13. Касније Вељтман, с. 38 наводи значења питра = хранилац и пати, патис = баћа, баћушка. На с. 52 наводи и речи Гопас = прабгу (прабог, вечни) Вишну у лику Кришне; као и гопала, гопати = пастир. 14. В. В. Иванов, Древнебалканские названия священого царя и символика царского ритуала, у зборнику “Палеобалканистика и античность”, Сборник научных трудов, редактор В. П. Нерознак, с. 6>13, Наука, Москва, 1989.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

229

Митолошки зборник 21 права линија. Он закључује да се израз односи на уопштени појам вишег вида власти (у санскриту samTrāj – општи цар; svaTraj – цар сам по себи), да је се очувао код Келта и Италика и да се латинско rex јавља као еквивалент етрурског свештеног цара кроз латинску соци> јалну структуру наслеђену од Етрураца. Ови закључци лингвисте Иванова у великој мери подржавају Вељтманове анализе, према којима се основна улога владара Праиндоевропљана састојала у суђењу, дељењу правде (тј. у “одвајању доброг од зла”). Сви наведени термини Иванова јављају се и у Вељтмановим студијама, иако је његов пут истраживања био другачији. Други веома занимљив пут за истраживање отвара лингвиста В. Н. Топоров15, који даје аргументе у корист мишљења Иванова, јер повезује латински израз ērigere (уздизати се), словенску реч rezati и индоевропско rájas, као означавање (дељење) простора (дељење на регије). Иако то није тема ове анализе, овде треба констатовати закључак који се намеће, да велика цивилизацијска тековина – писмо код Индоевропљана настаје као резултат потребе да се раздели – одреди граница, тј. да се одреди власт и право, да се успос> тави поредак, односно да се забележи Реч (Уговор, Завет). Ова чиње> ница је битна за разумевање многих историјских догађаја код Срба (укључујући и догађаје око боја на Косову), у којима је доминантно питање речи, успостављање границе и избора између двеју опција, или опредељење за поштовање уговора (са Богом). Наведени примери лингвистичких закључака, уз повезивање са Вељтмановим анализама, указују на прастару матрицу друштвеног уређења, са истакнутом улогом ратничког сталежа, који са владарским сталежом представља носиоца и чувара друштвеног поретка. Узајамна веза између имена пранарода Европе – Аријаца и имена врховног митског ратника указују на исконско јединство и највероватније и на могуће путење истраживања порекла Индоевропљана, односно Аријаца. За ближе објашњење митског аријског ратника потребно је повезати овај култ са још једним значајним култом – Култом светT лости, који је индиректно садржан у свим Вељтмановим анализама, мада он то експлицитно не истиче. Постоје бројни докази о пос> 15. В. Н. Топоров, Славянские комментари к некоторым латинским архаизмам, Этимология 1972, с. 12>19, Москва, 1974.

230

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића тојању веома јаког култа Сунца код свих Словена (код Срба наро> чито), што потврђује и Вељтман навођењем бројних зендских опција код тумачења појединих појмова (позната је велика улога култа Сунца у персијским учењима), као и приликом анализе многих обичаја везаних за годишње обичаје (обележавања периода јачања и слабљења Сунца). Срби су рано (још у неолиту) дошли до календарског знања, па је и сама реч календар настала од српске (словенске) речи коледар (колоTдар), што археолог Драган Јацановић16 темељно доказује. Скити су себе називали Сколоти, а Николај С. Державин17 (на с. 16) наводи теорију руског лингвисте Н. Ј. Мара, који повезује име Словени са именом СелоTвени као и склоT вени (на с. 30). Значи, име СколоTвени би значило рођаци, који су из истог круга, кола, али би могли и да буду народ сунца (сунце – коло), светлости. Од култа Сунца потиче име староседелаца Балкана Пе> ласта18, а име Срба је такође повезано са појмом светлости и Сунца преко санскритског корена срT, серT, суT19 (на с. 10>30). Највероватније је име Срби у неком од давних периода пред> стављало име за ратнички сталеж, за шта има пуно доказа и чиме се може објаснити широка распрострањеност овог имена, чак и на просторима где би идеја о постојању предака Срба звучала фантастично. У индијској митологији Гаруда је небеска птица – цар птица20 на коме јаше Вишну, он је његов гласник и кочије21. Паун са раширеним крилима симболизује сунчеве зраке, па се овде ради о сунцу и светлости, као победнику таме и зла (оличених у гмизавцима). Намеће се асоцијација на Жар птицу, познату из руских бајки. Јуриј Мирољубов22 види у Жар птици заправо ведску птицу ВишнуT Матарисваш, која доноси људима огањ са неба и која сија. У руској 16. Д. Јацановић, Књига постојања T Српски календар, Браничево, Бр. 1>3 (1996), стр. 74>93. 17. Nikolaj S. Deržavin, Porijeklo ruskog naroda, Prosvjeta, Zagreb, 1948. 18. Р. Пешић, Сеобе или геометрија идентитета, поглавље у наведеном зборнику Catena Mundi, т. I, с. 23>27. 19. Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српскихTјугославенских земаља у Турској и Аустрији, с. 10>30, Београд, 1872. 20. Мифологический словарь, с. 142, редактор Е. М. Мелетинский, Большая Российская Энциклопедия и Лада – Маком, Москва, 1992. 21. Вера Вучковачки>Савић, Енциклопедијски речник индијске митологије и религије, с. 94>95, Слово, Врбас, 1995. 22. Юрий Миролюбов, Руская Мифология – Очерки и материалы, с. 220>222, Verlag Otto Sagner, Műnchen, 1982.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

231

Митолошки зборник 21 бајци он види победу Индре – Перуна (у лику Царевића Ивана) над Вртром – божанством мрака (у лику Змаја Горинича). Он такође Жар птицу сматра једним од видова приказивања врховног словенског божанства, космичке мајке Матер Славе, “птице прекрасне која прецима нашим огањ у домове доноси и снагу нашу обнавља” (Влес књига. дашчица 7б)23, која је у Влесовој књизи приказана као бела птица бела птица (руски и српски двоглави бели орао, код Пољака и Румуна једноглави). Истраживање Живојина Андрејића о старом божанству Сафону – Бал Сафону – Сафи – Сипону – Сифону – Тифону који се из из Подунавља (у том смислу се поклапа са Вељтмановим закључцима о пореклу Савина, Сајвана, тј. Словена из Подунавља и Паноније) проширио на широк простор Средоземља и Блиског Истока24 кога многи научници препознају у Јахвеу>Саваоту. У тим сеобама старо божанство, од симбола светлости и Сунца у каснијим верзијама постаје побеђено божанство и добија форму змаја, инкарнације зла. У тим представама је птица симбол дневног сунца које се бори са подземним силама оличеним у змији. Чак и површним упоређивањем Андрејићевих анализа са Вељтмановим анализама Сиве и Сајвана и Змајем Гориничем из студије Мирољу> бова, стиче се утисак да постоје бројне додирне тачке и широке могућности (и потреба) за даље анализе. Култ змаја и ратника који се бори против њега широко су распрострањени у словенском свету, о чему сведочи преглед бројних истраживања руских научника25. Ова истраживања доводе до веома интересантног повезивања појма митског ратника – борца против змаја са реалном физичком појавом – поларном светлошћу, која се јавља у поларној области. У суровим климатским условима поларне климе симболика Сунца се своди на драстичан ниво сталне борбе светлости и мрака, живота и смрти. У тој борби се преплићу старије и новије верзије митова, у којима се као симбол Сунца јавља змај, односно змај постаје непријатељ Сунца са којим се митски ратник бори. 23. “Матер Слава” – Словенски пантеон, реконструкција Јурија Мирољубова на основу Велесове књиге, постер, ИПА Мирослав, Београд, 1992. 24. Живојин Андрејић, Витезови реда змаја, с. 7>26, ИПА Мирослав, Београд, 1999. 25. Л. М. Алексеева, Полярные сияния в мифологии Славян – Тема змея и змееборца, Радуга, Москва, 2001.

232

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића Према овим теоријама, једна од персонификација врховног сло> венског бога је Велес (лако се уочава паралела са Андрејићевим истраживањима о Белбогу, Балу, Саваоту), који у првобитним верзијама има облик змаја, а по неким верзијама облик вука (корен *uel или *uol, је са овим у логичкој вези, а интересантно је да је исти корен и у вези са појмом волети, желети). Према овим истраживањима, на далеком евроазијском северу је настао мит о борби светлости и таме и у том простору њиховог раздвајања је смештана деобна линија између овоземаљског и загробног света. Господар света мртвих се јавља у облику бесмртног Кошчеја. Анализом руске митологије долази се до низа испреплетаних мито> лошких слојева, које је веома тешко пратити и узајамно поредити, а мотив змаја и ратника који се са њим бори је веома чест. Тако се јављају Огњени Змај, Змај Огњени Вук, Змајевић, Иван Царевић, Баба Јага, Иван Сучич, итд. Руске анализе указују на паралеле са Чајкановићевим закључцима о преношењу функције некадашњег врховног словенског бога на зимске свеце итд. Такође, резултати анализа С. Сендеровича26 показују да се појам борца против змаја (змејеборца) са примањем хришћанства претаче у лик Георгија Победоносца, тј. Св. Ђорђа, у коме се обједињују и појмови земљорадника, енергије и небеског крсташа. Основна нит ових резултата се у великој мери допуњава са поменутим анализама Живојина Андрејића. Питање култа Сунца је веома важно за утврђивање који постојећи подаци могу да укажу на пут тражења још давније прапостојбине Индоевропљана, која је претходила прапостојбини у Подунављу, на Балкану, у Малој Азији и крај Црног Мора. Током протеклог века је спроведено више истраживања историчара, палео> океанолога, палеоботаничара, палеоклиматолога и палеогеографа, на основу којих се озбиљно указује на могућност да прапостојбину Аријаца треба тражити на крајњем северу Евроазијског копна у периоду непосредно крајем последњег леденог доба (око 20 миле> нијума пре Христа). Са гледишта теорије континуитета индоев> ропске цивилизације и са гледишта физичко>техничких анализа услова за настанак дисконтинуалних промена цивилизације27 за 26. Ibidem, с. 302>306. 27. Драгољуб П. Антић, Континуитет винчанске цивилизације од могућих хиперборејских корена до данас, с. 209>236, Пешић и синови, Београд, 2002.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

233

Митолошки зборник 21 овакве хипотезе има реалних основа и њима говоре у прилог бројна открића археолога и лингвиста из последњих деценија, која су у нескладу са званичним ставовима историчара о великим сеобама народа и новијем пореклу многих индоевропских народа. Познато је да је последње ледено доба у Европи држало залеженим већи део копна северно од Алпа и Дунава и да је отопљавање почело пре 20>ак миленијума. Такође је познато да је у тим процесима било неколико мини циклуса климатских варијација. Такође се зна да је ниво океана варирао за више од 100 метара у тим процесима и да су велики простори данашње Европе мењали свој лик. Митови о Хипербореји су дубоко уткана у митологију многих европских народа, па их никако не треба занемарити. Бројни антички и средњовековни извори се данас могу повезати са теоријама насталих током последњих стотинак година, а нарочито са новијим резултатима истраживања руских историчара. Милош Обилић је у миту о боју на Косову најмање историјска личност и учесник стварног догађаја. У његовом лику се садржи прастари мит о вечној борби светлости и таме, добра и зла, деоба између овоземаљског и загробног света. Битка се одвија на митском пољу бога смрти Коса, у коме се лако препознаје Кошчеј из руске митологије, а Милош Обилић је борац против змаја, заштитник светлости. Он се жртвује, јер је то вид обнављања живота. Завет је изнад овоземаљског живота, а опредељење за небеско царство је вид раздвајања и успостављања јасне границе. Улога ратника у реалном свету јесте у чврстом опредељењу за завет, а овоземаљски ратник је само одраз свог митског претка. Прикључивање слабо познатих резултата Вељтманових анализа подацима коришћеним у досадашњим анализама митологије боја на Косову и Милоша Обилића и усмеравање ка трагању за дубљом прошлошћу Аријаца и мита о соларном ратнику, долазимо до могуће северне аријске прапостојбине и времена пре неолита. Резиме Праћење мита о Милошу Обилићу се логично одвија уз претпоставку о континуитету цивилизације, јер се бројни сродни митови код индоевропских народа и старих народа у Евро> Медитерану и Блиском и Средњем Истоку лако узајамно повезују. 234

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

Континуитет митског аријског ратника у лику Милоша Обилића Тако се долази до митологије Косовског боја и Милоша Обилића, који су одраз прадавне српске (словенске, аријске) митологије. У тој чињеници лежи суштина неразумевања синтагме “Срби > небески народ” и нелогичног тумачења да “Срби славе пораз”, који су резул> тат пресликавања новијих матрица на прастару митолошку.

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

235

Митолошки зборник 21

236

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

СТУБЛИНЕ – РОДНО МЕСТО РЕЉЕ НОВАКОВИЋА ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊУ ЉУБОМИРА ПАВЛОВИЋА ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ (ОБРЕНОВАЦ) Реља Новаковић је рођен у Стублинама у општини Обреновац. Шта се о Стублинама знало, ко је ту живео и како, крајем 19. и почетком 20. века? Много тога о Балкану, па и о Стублинама, знамо захваљујући Јовану Цвијићу и његовим ученицима. Чим је постао редовни професор Велике школе, а имао је тада 27 година, Цвијић је основао Географски завод и Географски семинар у коме су млади географи оспособљавани за самостални истраживачки рад. Кад су 1896. године објављена Цвијићева „Упутства за испитивање села у Србији и осталим српским крајевима“ нагло се повећало интересовање младих географа, етнографа, наставника, учитеља, свештеника и других образованих људи за истраживање порекла становништва и насеља. Један од првих сарадника Јована Цвијића био је Љубомир Павловић. Током студија на Природно–математичком одсеку Филозофског факултета у Београду се упознао и зближио са својим земљаком и вршњаком Јованом Цвијићем. Резултате својих теренских испитивања Љуба Павловић је изложио у монографији „Антропогеографија Ваљевске Тамнаве“ која је објављена 1912. године. Село Стублине је на том простору и овде доносимо изводе онога што је Љуба Павловић забележио о том селу. Приређивач овог текста је, дакле, само издвојио и за штампу припремио делове из ове монографије који се односе на село Стублине, а подаци и текст су Љубомира Павловића. Стублине су на Тамнави и Колубари, земљишта мање више равног. Западни део села је издигнутији и неравнији, а источни чиста равница. Издигнутији део села ѕове се Стублине, а равнији ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

237

Митолошки зборник 21 Велико Поље. Куће су у оба краја размештене у џемате великог пространства. Стублински су џемати: Грчки крај до Трстенице, Перићи средина села, Јадрани на север од Перића и Ново село до Грабовца. Џемати В. Поља су: Вепровица до Пиромана, Сланобара око угљо–киселог извора и Велико Поље до Белог Поља. Дакле, ондашње Стублине обухвата данашње Стублине и Велико Поље. Стублине је на две реке (Колубара и Тамнава), има баре и очаге, али и минерални извор. Од минералних извора је Сланобара. На десној обали Тамнаве, у углу имеђу Тамнаве и Колубаре, усред равнице, избија из земље најјачи извор у области, , од кога постаје двапута јачи поток од Тамнаве. Сланобара је на додирној зони терасасте равнице и колубарског дилувијума, избацује у клобуцима тамнавски песак с муљем и сумпорводоник, ради чега има бљарутлјив мирис и осећа се на неколико десетина метара около. Извор је округлог облика , дубок 3–5 дм. С као кристал бистром водом накиселог укуса, која отиче каналом од метра у просеку и после 60 м. Пада у Тамнаву.Сељаци причају да се извор не мути, али да с пролећа, кад се отпочну по планинама снегови топити и кад отпочну јаче кише падати, да се и Сланобара повишава и избацује борове шишарке, по чему закључују да је њен зачетак далеко, у некој планини. Кад би Сланобара имала пада, кадра би била снагом своје изворске воде обртати и два витла. Хемијски вода овог иѕвора није детаљно испитана, а према данашњим анализама сматра се као хладни алкални кисељак.Око овог извора има доста кућа, које су се населиле ради лековите воде и користи која се добија употребом воде. Име Стублине дошло је од многих стублина (вода у удубљењу пања и стабла дрвета), које су биле поред старог пута , којим се некад ишло преко овог села за Београд и бродила Колубара на Царевом Броду. Од тих старих стублина и данас их има испред горње сеоске механе и око Шарене чесме. Наиме, стари ваљевски пут није ишао данашњим путем . Од Уба, преко Совљака где прелаѕи Тамнаву, папреко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина где прелаѕи Колубару на Царевом Броду.Ту се налазе остаци Кулине, место где се, по предању, налазила караула са посадом за безбедност превоза преко Колубаре. Предање, наравно, меша времена, људе и догађаје, па је Сибињанин Јанко пошао с 238

ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

Стублине – родно место Реље Новаковића војском на Косово од Београда, да је прешао Колубару на броду (прелазу) у Стублинама. Брод је по њему назван Царев брод, а ѕатим је дошао у логор у Пироман и улогорио се у потоку, који је по по њему наѕвао Царевац. На Царевцу је војска била три дана, очекивала другу војску и пировала, те се по томе село наѕвало Пироман. Поред предања Стублине има и богате остатке и трагове живота из праисторије и историје.Црквине су велико неолитско насеље, у списку села ваљевске епархије од 1735. године је и село Стублине, у списку села палешког и шабачког дистрикта из 1737, који је саставила Београдска Администрација тога доба помиње се и село Стублин.Дакле, једно од обреновачких села које као самостално постоји више од 400 година јесте Стублине. Српско село посебно иѕдваја цркву и школу. Стублине ту није изузетак. Стублинска црква је ѕавршена 1892. године. Школа у Стублинама је основана 1871. године, њено истурено одељење у Великом Пољу 1928. године. Зграда нове школе у Стублинама завршена је 1930. године. У дворишној згради школе родио се Реља Новаковић. Љубомир Павловић је, заправо, направио и публиковао попис породица и у селу Стублинама на почетку 20. века и ми га овде преносимо. Објашњење уз бројеве гласи: 1–Презиме породица, 2–Доба досељавања, 3–Области и места одакле су досељене породице, 4–Слава (Крсно име) и 5–Напомена (ако је има) 1. 1–Агорчевићи, 2–После 1827.године, 3–Банат, 4– Аранђеловдан) 5–покрштени Маџари 2. 1–Адамовић, 2–После 1827. године, 3–Вукићевица, 4–Алимпијевдан 5–Доводац уз матер 3. 1–Аничићи (Тиосавићи) 2–Прва половина 18. века, 3–Бела Црква у Рађевини, 4– Алимпијевдан 4. 1–Бабићи, 2–После 1827. године, 3–Бања Лука, 4–Јовањдан 5–Бабиће је доселио војвода Голуб Бабић, овде живео неко време и сама се вратио у Босну 5. 1–Бајићи, 2–После 1827, 3.Брајићи у Рудничком округу, 4–Ђурђевдан 6. 1–Баранци, 2–После 1827. године, 3–Дубица, 4–Стевањдан 7. 1–Бођани, 2–После 1827. године, 3–Ердељ, 4–Никољдан, 5–Посрбљени Румуни 8. 1–Бурсаћи, 2–После 1827. године, 3–Лика, 4.Ђурђевдан 9. 1–Велимировићи, 2–После 1827.године, 3.Грабовац, 4–Аранђеловдан, 5–Уљез у Колаковиће ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

239

Митолошки зборник 21 10. 1–Владисављевићи, 2–После 1827. године, 3–Паљуви, 4.Ђурђиц 11. 1–Врачаревићи, 2–После 1827. године, 3.Лика, 4.Никољдан 12. 1.Вујковићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Коњуша у Рађевини, 4.Ђурђевдан 13. 1.Вучковићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Јања у Босни, 4–Свети Павле исповедник 14. 1–Гавриловићи I , 2.Друга половина 18. века, 3–Цветуља у Рађевини, 4–Ђурђевдан 15. 1–Гавриловићи II, 2–Друга половина 18. века, 3–Банат, 4–Стевањдан, 5–Предак ових Гавриловића је Румун који је дошао за чувара оваца па су га његове газде ожениле и окућиле 16. 1–Гавриловићи III, 2–После 1827. године, 3–Ваљево, 4–Ђурђевдан, 5–Уљези у Грчиће 17. 1–Гајићи, 2.Друга половина 18. века, 3–Цветуља у Рађевини, 4–Стевањдан 18. 1–Годићи, 2–После 1827. године, 3–Лесковице у Подгорини, 4–Ђурђевдан, 5– Досељени као слуге 19. 1–Грчићи, 2–Прва половина 18. века, 3–Македонија, 4–Никољдан, 5–Грчића предак био је механџија, па иако Србин, пошто је знао грчки и цинцарски прозван је Грком.Његови потомци су око старог хана и тај крај се и данас зове Грчки крај 20. 1–Давидовићи I, 2–Друга половина 18. века, 3–Драгачево, 4–Игњатијевдан 21. 1–Давидовићи II, 2–После 1827. године, 3–Б. Крајина, 4–Вартоломеј и Варнава 22. 1–Давидовићи III, 2–После 1827. године, 3–Богатић у Подгорини, 4–Јовањдан 23. 1–Дамњановићи (Кремићи), 2–Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Јовањдан 24. 1Дамњановићи II, 2–После 1827. године, 3–Осат, 4–Јовањдан 25. 1–Ђукић, 2–После 1827. године, 3–Лозница у Колубари, 4–Ђурђевдан, 5–Уљези у Ђуковиће 26. 1–Ђурђевићи, 2–После 1827. године, 3–Попинци у Срему, 4–Нововерци 27. 1–Ђурићи (Ранковићи), 2–Друга половина 18. века, 3–Завлака у Рађевини, 4– Јовањдан 28. 1–Жикић, 2–Друга половина 18. века, 3–Добановци у Срему, 4–Ђурђевдан, 5–Уљези у Пајиће 29. 1–Игњатовићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Комирић у Рађевини, 4–Никољдан 30. 1–Илићи, 2–После 1827. године, 3–Си. Река окр. Ужички, 4–Никољдан, 5–Уљези 31. 1–Исаиловићи, 2–После 1827. године, 3–Семберија, 4–Стевањдан 32. 1–Јадрани, 2–Прва половина 18. века, 3–Липеновић у Рађевини, 4–Аранђеловдан 33. 1–Јевтићи I, 2–Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Ђурђевдан 34. 1–Јевтићи II, 2.После 1827. године, 3–Мијокус у Поцерини, 4–Никољдан 35. 1–Јелићи, 2–Друга половина 18. века, Мокра Гора Стари Влах, 4–Јовањдан, 5–Велика задруга 36. 1–Јеремићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Стари Влах, 4–Јовањдан 37. 1–Јеротићи, 2–Прва половина 18. века , 3–Македонија, 4–Никољдан 38. 1–Јовановићи (Ранковићи II), 2–Друга половина 18. века, 3–Стари Влах, 4–Никољдан 39. 1–Јосиповићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Бобова у Подгорини, 4–Аранђеловдан 240

ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

Стублине – родно место Реље Новаковића 40. 1–Кесићи, 2–после 1827. године, 3–Семберија, 4–Ђурђевдан 41. 1–Којићи, 2–После 1827. године, 3–Б. Крајина, 4–Ђурђиц 42. 1–Колаковићи, 2–Прва половина 18. века, 3–Н. Жупа, 4–Мратиндан, 5–Колаци стублински су из Врховина од тамошњих Иконића. Сишли у Стублине и данас се зову Недељковићи, Зарићи, Јаковљевићи и сви у Грчком и Перића крају 43. 1–Кремић (Дамњановић), 2–Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Јовањдан 44. 1–Кузмићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Купиново у Срему, 4–Свети Лука 45. 1–Кумбарићи, 2–после 1827. године, 3–Б. Крајина, 4–Јовањдан 46. 1–Лазићи (Томићи), 2–Прва половина 18. века, 3–Гласинац, 4–Петровдан 47. 1–Лукићи I, 2–Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Никољдан 48. 1–Лукићи II, 2–После 1827. године, 3–Лика, 4–5. септембар по новом календару 49. 1–Малетићи, 2–После 1827. године, 3–Срем, 4–Петровдан 50. 1–Малешевићи, 2– Прва половина 18. века, 3–Дружетић, 4–Ђурђиц, 5–Малешевићи су пореклом са Старог Влаха . Насељени су око Сланобаре, а зову се још и Давидовићи I, Ранковићи II и Јеремићи 51. 1–Марковићи, 2–После 1827. године, 3–Пљевље, 4–Светог Матеју 52. 1–Матићи, 2–Другаполовина 18. века, 3–Срем, 4–Никољдан, 5.Посрбљена циганска породица 53. 1–Меденице, 2–После 1827. године, 3–Лика, 4–Ђурђевдан 54. 1–Милићевићи, 2–После 1827. године, 3–Т. Хођош Банат, 4–Никољдан 55. 1–Миловановићи I, 2–Друга половина 18. века, 3–Крива река Стари Влах, 4– Ћиловдан 56. 1–Миловановићи II, 2–После 1827. године, 3–Брадарци окр. Пожарев., 4– Стевањдан, 5–Трговачка и занатлијска породица 57. 1–Милошевићи I, 2–после 1827. године, 3–Т. Хођош у Банату, 4–Света Петка 58. 1–Милошевићи II, 2–после 1827. године, 3–Жлне.окр. тимочки, 4. Никољдан 59. 1–Михаиловићи, 2–после 1827. године, 3–Осат, 4–Јовањдан 60. 1–Младеновићи, 2–после 1827. године, 3–Куклин до Ниша, 4–Аранђеловдан 61. 1–Николићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Ђурђевдан, 5–Николића предак славио је Арханђела, па како му се у зидарском послу десио неки несрећни случај, променио је славу и узео славити светог Ђурђа 62. 1–Нинчићи, 2–После 1827. године, 3–Банат, 4–Јовањдан 63. 1–Ожеговићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Славонија, 4–Ђурђевдан 64. 1–Павловићи, 2–После 1827. године, 3–Комирић у Рађевини, 4–Ђурђевдан 65. 1–Пајићи, 2–Прва половина 18. века, 3–косјерићи округ ужички, 4–Стевањдан 66. 1–Пантелићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Каона у Драгачеву, 4–Свети Врачи 67. 1–Пејићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Сибница окр. Београд., 4–Ђурђиц 68. 1–Перићи, 2– Друга половина 18. века, 3–Осат, 4–Свети Лазар, 5–Стублински Перићи су од гвозденовачких Живковића и новачких Лазаревића, велике и врло имућне задруге из чије је средине г. Живојин М. Перић, професор Универзитета и признати ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

241

Митолошки зборник 21

69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94. 95. 96.

правник. Он и Реља Новаковић су, можда, најзначајнији обреновачки интелектуалци свих времена, а оба рођена у Стублинама. 1–Петковићи, 2–После 1827. године, 3–Грабовица у Колубари, 4–Свети Мрата 1–Петровићи I, 2–Друга половина 18. века, 3–Лика, 4–Св. Лука 1–Петровићи II, 2–После 1827. године, 3–Брезовица у Подгорини, 4–Михољдан 1–Петровићи III, 2–После 1827. године, 3–бесеровина окр. Ужички, 4–Јовањдан, 5– Уљези у Крстиће 1–Пољарци, 2–После 1827. године, 3–Дубица, 4–Ђурђевдан 1–Поповићи I, 2–После 1827. године, 3–Темишвар, 4–Јовањдан, 5–Уљези 1–Поповић II, 2–После 1827. године, 3–Паљуси, 4–Ђурђиц 1–Пушићи, 2–После 1827. године, 3–Грабовац, 4–Свети Лука, 5–прешли уз матер 1–Радивојевићи, 2–После 1827. године, 3–Брежђе у Колубари, 4–Алимпијевдан 1–Рајковићи, 2–После 1827. године, 3–Футог у Срему, 4–Јовањдан 1–Ракићи, 2–После 1827. године, 3–Грабовац, 4–Ђурђиц, 5–Доводци 1–Ранковићи I, 2–Прва половина 18. века, 3–Бањани у Црној Гори, 4–Ђурђевдан, 5– Ранковићи су заостали од бријежђанских Урошевића, који су се некада прво населили у Стублинама, па се вратили преко Јабучја у Бријежђе 1–Ранковићи II (Јовановићи), 2–Друга половина 18. века, 3–Шљивовица Ст. Влах, 4– Никољдан 1–Ранковићи III (Ђурићи), 2–Друга половина 18. века, 3–Завлака у Рађевини, 4– Јовањдан 1–Рафаиловићи, 2–Друга половина 18. века, 3–Мачва, 4–Света Петка, 5–Циганског порекла 19Ристић I, 29После 1827. године, 39Ратари, 49Ђурђевдан и Јовањдан, 59Уљези у Ћуковиће 19Ркаловићи, 29Друга половина 18. века, 39Лика, 49Јовањдан 19Саџаковићи, 29Прва половина 18. века, 39Осат, 49Аранђеловдан 19Симеуновићи (Томићи), 29Прва половина 18. века, 39Гласинац, 49Петровдан 19Сремчевићи, 29Друга половина 18. века, 39Срем, 49Ђурђиц 19Стаменићи I, 29Прва половина 18. века, 39Равње у Колубари, 49Никољдан 19Стаменићи II, 29После 1827. године, 39Д. Љубовиђа у Азбуковици, 49Ђурђевдан и Никољдан, 59Уљези у Стамениће I 19Станковићи, 29Друга половина 18. века, 39Прилеп, 49Никољдан 19Станковци, 29Друга половина 18. века, 39Охрид у Македонији, 49Ваведење пресвете Богородице 19Стевановићи I, 29После 1827. године, 39Дубаци, 49Свети Игњатије 19Стевановић II, 29 После 1827. године, 39Љубиш, 49Аранђеловдан, 59Уљези у Колаке 19Степићи, 29После 1827. године, 39Звечка, 49Ђурђиц, 59Доводци 19Сујићи, 29После 1827. године, 3.Хођош у Банату, 49Алимпијевдан

242

ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

Стублине – родно место Реље Новаковића 97. 19Тијосавић (Аничићи), 29Прва пловина 18. века, 39Б. Црква у Рађевини, 49 Алимпијевдан 98. 19Тодоровић I, 29Друга половина 18. века, 39Комирић у Рађевини, 49Ђурђевдан 99. 19Тодоровић II, 29После 1827. године, 39Крајина, 49Алимпијевдан 100.19Томићи (Симеуновићи и Лазићи), 29Прва половина 18. века, 39Гласинац, 49 Петровдан, 59Томића претци су из велике давнине с Гласинца, а раније однекуда из Херцеговине. После 20 година, кад су се први доселили, дошао је из истог места Лазар, синовац раније досељених Томића и населио се поред њих. Томићи су прво били у Јадранском Крају, а данас су по Великом Пољу и зову се још и: Симеуновићи и Миловановићи. Томићи су у почетку досељења славили Часне Вериге, па кад им се уочи славе лонац на ватри смрзао, решили су да напусте исту славу и да приме Св. Петра 101.19Ћатићи, 29Друга половина 18.века, 39Петровчић у Срему, 49Аранђеловдан 102.19Ћуковићи, 29Прва половина 18. века, 39Бељина, 49Ђурђевдан, 59Ћуковићи су раније из Херцеговине и из овог села растурили су се по многим местима по ваљевском округу. У селу се зову још и: Алексићи, Јеремићи, Симићи,, Добросављевићи и Радовановићи и први су насељеници Великог Поља и његовог североисточног дела 103.19Ференчевићи, 29После 1827. године, 39Београд, 49Јовањдан, 59Уљези у Тодоровиће 104.19Чавићи, 29После 1827. године, 39Крајина, 49Јовањдан 105.19Чолићи, 29Друга половина 18. века, 39Комирић у Рађевини, 49Јовањдан 106.19Шпановићи, 29Друга половина 18. века, 39Славонија, 49Никољдан

ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

243

Митолошки зборник 21

244

ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ

ЗАБРЕШКА ШПИРТУЉА ПОЉОПРИВРЕДНА ФАБРИКА ШПИРИТУСА И ДЕСТИЛАЦИЈА ВОЋА САВА С. МИЋИЋ А.Д.Z ЗАБРЕЖЈЕ ОД 1931.Z1946. МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ (ОБРЕНОВАЦ) Апстракт: У раду је на основу необјављене архивске грађе, објављених докумената и књига представљен привредно9финансијски развој Обреновца у првој половини XX в. Детаљно је обрађен постанак и развој "Пољопривредне фабрике шпиритуса и дестилације воћа Сава С. Мићић" А. Д. са седиштем у Забрежју. Кључне речи: шпиритус, алкохол, дестилација, Обреновац, Забрежје. Индустријски развој Србије крајем XIX в. добио је известан полет још 1873. године јер је тада донет Закон о потпомагању индустријских предузећа, који је имао за циљ да подигне домаћу индустрију давањем широких повластица, царинских ослобођења за увоз машина, оруђа и справа. Како је развој индустријских предузећа завистан од сировина за прераду, највише се развијају млинарска, пиварска, текстилна, месно>прерађивачка, дрвно> прерађивачка и друге гране индустрије, јер је сировина за те гране било највише. Законодавна иницијатива као и повољан географски положај омогућили су да се Обреновац са околином почео снажно индустријски развијати још на самом почетку XX в. Град је био центар среза посавског у оквиру округа ваљевског. Са Ваљевом је био повезан железницом још од 1908. године а која је ишла од Забрежја до Ваљева. Само село Забрежје било је погранично место 2,5 до 3 км удаљено од Обреновца и простирало се на самој десној МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

245

Митолошки зборник 21 обали Саве. Имало је своју луку, царинарницу, складишта јер је преко њега вршен извоз пољопривредних производа у Аустрију и Угарску још у XVIII в. Колики је значај овог места за увозно>извозне послове говори и чињеница да је 1915. године Аустро>Угарска власт направила пругу од Бољеваца до Батајнице тако да је роба из Краљевине Србије сада још брже и ефикасније могла да се транспортује. Како су Бољевци место на левој обали Саве, преко пута Забрежја, а с обзиром да није постојао мост, то су тадашње власти направиле дереглију која је могла да превезе преко Саве два железничка вагона и тако се транспорт железницом настављао и у Аустро>Угарској. У самом Забрежју постојала је фабрика за прераду облове грађе као и млин за прераду житарица под називом "Парна стругара и аутоматски млинови Митра С. Симовића и синова" док је у Обреновцу постојала слична фабрика "Индустријско>трговачко А.Д. Сувобор". Обе фабрике радиле су и пословале изузетно успешно. У "Сувобору" ће 1924. године бити направљена прва електрична централа тако да ће Обреновац имати електрично осветљење међу првим градовима у Србији. У Обреновцу је била изузетно развијена индустрија цигле и црепа јер је било осам циглана чији је укупни капацитет био до 5.000.000 комада цигле и до 4.000.000 комада црепа. Ово говори да је Обреновац снажно помогао развој грађевинарства у тадашњој Краљевини СХС. У самом граду живело је доста људи који су се бавили увозно>извозним пословима, највише је било трговаца житом, кукурузом и стоком па се јавила потреба за финансијским институцијама које ће пратити развој привреде. Прва инситуција такве врсте биће "Обреновачка задруга А.Д. Обреновац" основана 1894. године. Задруга ће до 1925. године пословати са променљивим успехом и њен први председник биће Коста Хаџи>Петровић. Ова институција ће касније у свом деловању проширити делатност па ће у свом власништву имати јавна складишта и етиважу1 на Забрежју а бави се: 1. примањем новца на текуће рачуне и уложне књижице, 1.

Етиважа је објекат у коме су се сушиле шљиве. Налазио се уз саму обалу Саве на простору између данашње кајакашке шупе и ткзв. Агенције. Шљиве су се сушиле уз помоћ дима од букових дрва искључиво, и то само температуром коју даје дим. Биле су изузетног квалитета и веома тражени артикал. Паковале су се у специјалне гајбице које су биле обложене масним папиром. Биле су тражене у целој Европи.

246

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

Забрешка шпиртуља 2. давањем зајмова: а) на залог покретних добарак; б) на хартије од вредности, 3. вршењем наплате и исплате за другога, 4. есконтовањем и реесконтовањем меница, 5. вршењем свих других банкарских и мењачких послова. После 1918. године долази до новог полета у пољопривредном и индустријском развоју који се огледа у проширењу производње и повећању погонске снаге фабрика. Парне машине су веће и снажније и имају од 250 до чак 500 коњских снага. Развој ће бити успорен због економске кризе светских размера 30>тих година XX в., али ће предузимљиви и инвентивни појединци тражити могућност за даљи напредак и просперитет. У такве људе спадају и чланови породице Мићић, Сава и његов син Стеван. Сава је рођен 1868. г. умро је 1942. г. а Стеван је рођен 1898. г. умро је 1970. г.. Отац је био познати извозник жита, свиња и сувих шљива. Економско имање Саве Мићића налазило се на простору данашњег насеља "Дудови" укључујући и простор где се налази школа "Посавски партизани" и обданиште. На самој обали Купинца били су изграђени свињци за узгој товљеника док је осталу земљу изнајмљивао за башту, а што је омогаћавала вода, из тада незагађеног Купинца, која се извлачила долапом. Познати закупац био је Илија "Бугарин" и својом робом снабдевао пијацу и Обреновца и Београда. Породична стамбена кућа у којој је Сава живео и данас се налази у ул. Милоша Обреновића 159. Син Стеван С. Мићић био је директор "Обреновачке задруге" дуги низ година а задруга ће бити смештена у улицу Краља Петра Великог Ослободиоца бр. 96. Изнад просторија задруге налазиле су се стамбене просторије Стеванове породице. Данас је ту смештена Управа за трезор (бивши СДК и Беобанка). Стварањем Краљевине СХС, проширењем граница само Забрежје више неће бити погранично место и то је чињеница која ће свакако у почетку утицати на смањење трговине. Како је срез посавски изразито пољопривредно подручје, то се јавила идеја да се у Србији отвори још једна фабрика за производњу алкохола и шпиритуса. Подсећамо да је до тада у Краљевини Србији постојала само једна фабрика за производњу алкохола и шпиритуса "Вштечка" МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

247

Митолошки зборник 21 Д.Д. у Београду и да јој је капацитет био свега 30 хектолитара алкохола и шпиритуса Значај производње шпиритуса и алкохола Код пољопривредних производа веома је значајно да се они прераде у трајне производе а то се може постићи искључиво индустријским начином, производња шпиритуса и алкохола спада у индустријску пољопривреду. Алкохол је поред воде најважније средство које служи као растварач за разне органске материје. Он служи за производњу сирћета, парфема, за прављење лака и других хемикалија. Важан је и у медицини и фармацеутској индустрији. Ратна индустрија ткзв. наменска индустрија користи га за производњу експлозива (бездимног барута) а може се користити и као гориво за моторе са унутрашњим сагоревањем. Слад и скроб настају у биљци деловањем сунчеве енергије и хлорофила и има их највише у кромпиру, кукурузу и шећерној репи2. Слад и скроб, као резервни материјали су заправо акумулирана сунчева енергија. Претварање те енергије у алкохол долази до веома малог губитка енергије од 4% које се претвара у топлоту, до 96% калорија прелази у алкохол и џибру. Џибра представља одличну сточну храну а још 1921. године научници W. WÖLTZ и N.ZUNTZ утврдили су да краве музаре које се прехрањују са 100 литара џибре дају 2 литра млека више. За целу фабрикацију алкохола потребна је мала количина енергије и то углавном за грејање различитих справа за њихов погон. Рачуна се да је за један хектолитар алкохола потребно 100>120 килограма доброг угља који даје око 6.800 калорија. Задњи отпадни продукт ове производње је меласа у којој има највише шећера али није рентабилно из ње вадити шећер а да то буде економски оправдано. За период о коме говоримо законом је било прописано да се по техничкој опреми индустрија шпиритуса јасно дели у две категорије и то: индустријске фабрике и пољопривредне фабрике или пецаре. Ове прве могле су да прерађују сировине ма одакле долазиле док су друге биле подигнуте у циљу прераде сировина са сопственог газдинства. Пољопривредним фабрикама је био максимиран 2.

Индустрија шпирита у Краљевини Југославији др. Инг. Виктор Коуделка Бгд 1930 г., 15

248

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

Забрешка шпиртуља контигент на 40.000 литара па је подигнута на 80.000 литара апсолутног алкохола. Од 1929. године дошло је до забране подизања индустријских фабрика шпиритуса на 10 година ван територије Србије, Црне Горе, Далмације и Словеније а што говори да је на овим просторима било јако мало или никако фабрика за производњу шпиритуса3. Имајући у виду све горе наведене чињенице као и то да је Обреновац са околином изразито пољопривредно подручје дошло се на идеју да се отвори нова пољопривредна фабрика за дестилацију воћа и производњу шпиритуса. На иницијативу предузимљивих Обреновчана Краљевина Југославија Кр. банска управа дринске бановине Одељење за трговину обрт (занатство) и индустрију под бројем 12313/31 од 2. децембра 1931. г. дало је следеће одобрење "Мићићу С. Сави извознику из Обреновца и друговима да могу приступити оснивању новог акционарског друштва под именом Пољопривредна фабрика шпиритуса и дестилација воћа Сава С. Мићић А.Д. са сједиштем у Забрежју код Обреновца, а са предвиђеним акцијским капиталом од дин. 600.000 расподјељеним у 600 комада акција свака по дин. 1.000 номиналне вредности. Из увида у Правила пољопривредне фабрике шпиритуса можемо констатовати да акције нису дељиве, да су снабдевене дивидендним купонима и талоном, сувим печатом и својеручним потписом председника и једног члана Управног одбора. Акције су гласиле на доносиоца а морале су се одмах при упису потпуно уплатити. У члану 6. стоји да акционари имају право и дужност на чисту годишњу добит сразмерно свом броју акција а у истом односу и на друштвену имовину када друштво престане да постоји. Они одговрају за друштвене обавезе једино својим улогом у друштвеној главници. Сва права акционара извршавају сви акционари на Збору редовном или ванредном. Збор сазива Управни одбор. Датум седнице и дневни ред морају бити објављени у Службеним новинама Краљевине Југославије најмање 30 дана пре почетка седнице. Биланс стања ставља се на увид акционарима у друштвеним просторијама 8 дана пре почетка седнице. 3.

Наша ДОМАЋА ПРИВРЕДА фактори стање унапређење написали Инг. Новак Поповић и Др. Душан Мишић Бгд 1929. г.

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

249

Митолошки зборник 21 Пуноважно решавање на зборовима је када је на њима заступљено 1/2 друштвене главнице а питања се решавју простом већином гласова. За важна питања потребна је 3/4 друштвене главнице депонованих акција а свака акција значи један глас. Управни и Надзорни одбор подносе годишње извештаје о свом раду. Збор акционара бира 4 члана Управног одбора сваке пете године и бира 3 члана Надзорног одбора сваке године. Сматрамо такође битним да је у резервни фонд сваке године уплаћивано 10% добити а у амортизациони фонд 5%. За тантијеме Управни одбор је добијао 10% а Надзорни одбор 5%. Остало је припадало акционарима. Дивиденде се исплаћују после збора а неподигнуте дивиденде у року од 3 године прелазиле су у резервни фонд. О самом процесу производње у периоду од 1931.>1946. г. ми неможемо ништа да кажемо јер у архивама нисмо нашли релевантну грађу. Из разговора са мештанима Обреновца знамо да је за целокупну производњу, покретање и обуку радника био задужен Иво Миховиловић, који је вероватно живео на простору Славоније или Војводине али је сигурно да је био врхунски стручњак који је производио беспрекоран 96% алкохол и око 72% денатурисани шпиритус. Такође, није нам познато која је количина угља трошена у том периоду а знамо да су као гориво користили и огромне количине пиљевине а која се налазила у Симовићевој стругари која је од фабрике удаљена свега 500 метара и која је сасвим сугурно била изузетно јефтина. У фабрици је било запослено од 15 до 20 радника. Поред јечма и кукуруза као сировине користиле су се и све врсте воћа које се гајило на територији среза посавског, значи шљиве, јабуке, крушке итд. и то без обзира на квалитет и класу. Такође, фабрика је куповала и сву пшеницу или кукуруз који су били оштећени ватром и димом и нису се могли користити ни за сточну ни за људску употребу. Ове чињенице нам говоре да су и потребне сировине могле бити набављене по изузетно повољним ценама. О величини и обиму саме фабрике потпуну информацију имамо из Записника о конфискацији а која је извршена на дан 30. маја 1946. године у Забрежју (посл. бр. Зок>23/46). 1. Одузета је парцела бр. 101/1, кућа кбр. 58., кућа кбр. 60. са кућиштем и двориштем површине од 13,80 ари и четири парцеле укупне површине 29,29 ари; 250

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

Забрешка шпиртуља 2. Фабричка зграда у дужини од 18x12x6 метара од тврдог материјала, фабрички оџак у висини од 30 метара, фабричка ложионица 14,80x5,60x3,60 метара од тврдог материјала, купатило дужине 3,60x2x2,60 од тврдог материјала, једна отворена шупа за угаљ 60 м² површине, затим магацин клијалиште од 120 м² чија је висина била 4,3 м, затим још једна магацинска шупа од 80 м² а висине 3,5 м од тврдог материјала затим магацина са шталом и гаражом под једним кровом, димензија 54x8,50x3 м, затим 1 кућерак одељење за становање од тврдог материјала 12x4,60x2,80 м, затим базен за џибру 7x5x0,80м; 3. Целокупно фабричко постројење са све машинским уређајима у фабричкој згради, резервоари за шпиритус са спољним цевима, везама и инсталацијама; 5. Денатурисаног шпиритуса 10.243 хектолитара, сировог шпиритуса 47.016,96 хектолитара, рафинаде 2.348,03 хектолитара, предњег и задњег токе 1.947 хектолитара, паточног уља 2.651 литар односно 442 хектолитара; 6. 16.450 килограма окруњеног кукуруза, 1.430 килограма клијавог јечма у клијалишту, 5.043 килограма сувог јечма у клијалишту, 100 килограма машинског уља, 3 бурета гвоздена од по 200 литара машинског уља, 5 балона од по 50 литара сумпорне киселине; 7. Скроман канцеларијски материјал и много остале опреме као што су епрувете, ваге, пумпе, алкохолометри, термометри, сахорометри, кофе, лонци, буради, не би до детаља набрајао, али нас импресионира да набројимо да је било каца запремине 12.000 литара, 3.000 литара, затим 1.500 литара,1.000 литара, да је у великом магацину било 200 комада буради од 250 литара. И овлашним сабирањем свих каца, буради и балона види се да су у питању хиљаде хектолитара; 8. Треба напоменути да је машинска радионица била технички веома добро опремљена, да је имала дребанг, бор машине, разне кључеве, клешта и сву потребну опрему која је служила за беспрекорно функционисање фабрике. Процену алата и опреме вршио је Вукашин Митровић, електроинжињер, чиновник Министарства индустрије Народне републике Србије Београд. Чини нам се интересантним његов завршни извештај па га у целости наводима: " Још једном напомињем да за процену машина у овој фабрици нисам био стручан јер сам електроинжињер, иако се жели прецизнија процена треба позвати инжињера технолога или машинског који је радио у фабрикама ове врсте. Ја сам се трудио по мом знању и умењу МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

251

Митолошки зборник 21 прегледајући сваку машину и уколико је то било могуће да дам што приближнију процену." За све наведено процењена вредност је око 1.200.000 динара предратних. Конфиксацији имовине није присуствовао Стеван Мићић јер је био на издржавању казне у Пожаревцу. Зашто, није нам познато, већ његов син Сава који је име по деди добио. Наведена фабрика радила је до седамдесетих година XX в. Главни мајстор је био ученик Иве Миховиловића, Станаћевић Микица. Данас је то пословни простор фирме "Србоекспорт". Извори и литература: 1. Лепосава Цвијетић>Обреновац на преласку из XIX у XX в. > становништво и привреда > Ваљево 1998.г. 2. Виктор Коуделка>Индустрија шпирита у Краљевини Југославији > Београд 1930. г. 3. Новак Поповић и Душан Мишић>Наша ДОМАЋА ПРИВРЕДА > фактори стање>унапређење> Београд 1929. г. Необјављени извори: 4.1. Архив Југославије>А.Ј.65>1354>2338 4.2. ИАВ ОНО Ваљево Привредно одељење кутија 10 група Ј

П. С. Овај рад посвећујем господину Рељи Новаковићу и господину Свети Станаћевићу. Станаћевић је рођен у Обреновцу 1920. године. У вишегодишњим разговорима с њим, поред бројних чињеница и детаља, сазнавао сам и ''атмосферу'' и ''дух'' предратног Обреновца, социјална кретања, друштвене односе... Чини ми се да сам, уз чика Светину несебичну помоћ, наслутио живот у мојој малој вароши. Неизмерно сам му захвалан.

252

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

Забрешка шпиртуља

1. Фотографија фабрике шпиритуса на Забрежју

2. Фотокопија акција Обреновачке задруге

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ

253

Митолошки зборник 21

3. Фотокопија одобрења дринске бановине

254

МИЛАН ЂУРЂЕВИЋ