Miso Lekovic - Martovski Pregovori 1943

Biblioteka STUDIJE I MONOGRAFIJE

Urednici Vidak Perić Vasilije Kalezić Recenzenti dr Pero Damjanović dr Bogdan Krizman

Likovna oprema Zoran Branković

Mišo Leković

MARTOVSKI PREGOVORI 1943.

NARODNA KNJIGA BEOGRAD

PREDGOVOR

Malo je koji događaj iz oslobodilačkog rata i revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije ostao tako nedovoljno razjašnjen, postavši neka vrsta „tabu" teme, kao što je slučaj sa pregovorima Vrhovnog štaba NOVJ i nemačkih komandi i ustanova u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj marta 1943. O tim, takozvanim „martovskim pregovorima" nije do danas, ni posle nešto više od četiri decenije, objavljen u nas ni jedan naučni rad. Doduše, o pregovorima se mogu naći fragmentarni, oskudni podaci u nekim člancima i feljtonima, u publicističkim radovima u kojima se, najčešće, obrađuju delatnost obaveštajnih službi i tajna diplomatija. Znatno više radova o toj temi objavljeno je, međutim, u inostranstvu. O „martovskim pregovorima" pisali su u nas i u inostranstvu i istoričari, ali je među autorima bilo najviše publicista i novinara, uglavnom neupućenih, ili nedovoljno upućenih, čije je interesovanje za tu, kako se smatralo, „osetljivu" temu bilo najčešće motivisano profesionalnim traganjem za senzacionalnošću, za „razotkrivanje tajni". Stoga ti radovi, u najvećem broju slučajeva, nemaju naučne vrednosti, a mnogi od njih se mogu svrstati i u obične pamflete. Upadljivo je da su inostrani autori, pre svega oni iz jugoslovenske političke emigracije, gotovo isključivo pisali o pregovorima jednostrano, pristrasno i tendenciozno, ne iz naučnih pobuda, već sa opskurnim političkim ciljevima: da mistifikacijom ovog istorijskog događaja umanje i degradiraju vrednosti i veličinu oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije. Činjenica da u našoj istoriografiji „martovski pregovori" nisu dugo, gotovo do današnjeg dana, tretirani na za5

dovoljavajući način, da o njima nije dato naučno tumačenje, uprkos znatiželji javnosti da dobije pravi odgovor, pogodovala je rađanju nedoumica i sumnji da je reč o nečemu što je „tabu" tema, što se ne želi obelodaniti, jer, navodno, predstavlja „mrlju" u istoriji jugoslovenskog oslobodilačkog rata i revolucije. Jugoslovenski istoričari se nisu upuštali u obradu ove teme, jer nisu imali na raspolaganju pouzdane izvore na osnovu kojih bi mogli da, na naučno prihvatljiv način, dođu do autentičnih podataka i saznanja, do činjenica neophodnih za rekonstrukciju i objektivno tumačenje pregovora. Sem jednog dokumenta, tzv. „memoranduma" partizanska pregovaračka strana nije ostavila nikakav pismeni trag: delegati su dobijali usmena uputstva, a i sami su podnosili usmene izveštaje. Postoje i neka dokumenta u kojima se pregovori samo spominju, ili naslućuju. Razumljivo je da se na osnovu tako oskudnih izvora nije moglo saznati o sadržini i pravom značenju pregovora. Ni nemačka dokumenta, do kojih se znatno kasnije došlo, delom iz arhiva u Bonu i Londonu, a delom iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, nisu, zbog fragmentarnosti i pristrasnosti, mogla da daju pouzdane i naučno prihvatljive odgovore o ovom značajnom događaju. Ona su, ipak, bacila više svetla na pregovore, pogotovo na prve, preliminarne razgovore u Gornjem Vakufu, čija se sadržina mogla saznati iz zapisnika i pismenih predloga koje je delegacija Vrhovnog štaba podnela, te izveštaja nemačkog poslanika u Zagrebu Zigfrida Kašea. Nedostajala su, međutim, svedočenja, objašnjenja i tumačenja upućenih ličnosti partizanske strane. Bila je, stoga, razumljiva suzdržljivost istoričara da pišu o „martovskim pregovorima", o događajima koji su i dalje ostajali „tabu" tema. Neki publicisti se, međutim, nisu ustručavali da — iako nedovoljno upućeni — pišu o pregovorima, stvarajući svojim proizvoljnim rekonstukcijama, interpretacijama i tumačenjima više nejasnoća i mistifikacija. Obradi ove teme pristupio sam po službenoj dužnosti. Kako sam bio angažovan na prikupljanju, istraživanju i obradi istorijske građe za Titove memoare, bilo mi je 1968. stavljeno u zadatak da pripremim elaborat u kome bi se što potpunije, koliko su to izvori dozvoljavali, obradili „martovski pregovori". Taj je elaborat trebalo da posluži Titu kao pomoć u objašnjenju tih događaja, jer je o njima nameravao 6

pisati u svojim „Ratnim memoarima". Uz pomoć Vlajka Begovića, rukovodioca Redukcije za pripremu i obradu memoarske grade, taj sam zadatak izvršio, koristeći, uz sve tada dostupne izvore, i pismenu izjavu Vladimira Velebita, glavnog partizanskog pregovarača, koju je za tu svrhu napisao. Elaborat je dostavljen Titu, a ja sam, u međuvremenu, nastavljao sa daljim istraživanjima. Titova izjava „da ćemo to sve napisati tačno onako kako je bilo", izrečena u govoru koji je 1978. održao u Jablanici, prilikom proslave 35-te godišnjice bitke na Neretvi, podstakla me je da intenzivnije radim na obradi ove teme. Podstrek je bio uvećan kada mi je glavni i odgovorni urednik edicije „Josip Broz Tito, Sabrana djela" dr Pero Damjanović saopštio da Tito očekuje da se napiše naučna monografija o „martovskim pregovorima" i da je Redakcija taj zadatak poverila meni. Tito, na žalost, nije stigao da završi svoje memoare, i pored toliko puta izražavane želje i najavljivanih obećanja da će to učiniti. Posle njegove smrti bilo je jasno da se knjiga o „martovskim pregovorima" mora što pre napisati. To je dug prema našoj istoriji, jer će se time popuniti jedna njena praznina. Ova su objašnjenja bila potrebna da bi se razumelo zašto se o „martovskim pregovorima" u nas nije dosad pisalo i zašto se tek sada pojavljuje knjiga o njima. Nastojao sam da što studioznije istražim ovu temu, da iskoristim sve dostupne izvore, da ne ostane ni jedna nepoznanica i nedoumica, ništa što bi rađalo sumnje da sve, ipak, nije „otkriveno". Trudio sam se da verno i objektivno rekonstruišem svaki iole značajan detalj i objasnim pregovore, od nastanka ideje da se oni održe i obostrane — partizanske i nemačke — zainteresovanosti za njih, preko detaljnog opisa njihovog toka, do zaključnih razmatranja i ocena o njihovim rezultatima, smislu i značaju. Radeći na ovoj temi, stalno sam bio pod nelagodnim utiskom da mi nedostaje svedočenje jednog, možda najvažnijeg aktera, „krunskog svedoka", Nemačkog opunomoćenog generala u NDH Gleza fon Horstenaua, ličnosti koja je sa nemačke strane bila najupućenija u pregovore. Znalo se, naime, da postoji njegov dnevnik (koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču) i da on neće biti dostupan javnosti sve do 1996. godine. Kako se, međutim, pokazalo da je dnevnik stavljen na korišćenje austrijskim istoričarima koji 7

pišu monografiju o Horstenauu (nekadašnjem direktoru tog Arhiva) i da su oni utvrdili da u njemu nema ni reci o „martovskim pregovorima", to više nije bilo razloga za sustezanje od okončavanja istraživanja, tj. pisanja knjige o pregovorima. U nedostatku primarnih izvora naše provenijencije, veoma su mi bila korisna svedočenja ličnosti koje su, kao delegati Vrhovnog štaba, vodile pregovore sa nemačkim predstavnicima: memoari Milovana Đilasa, pismena izjava Vladimira Velebita i dnevnik Koče Popovića. Njihove tekstove, gotovo u celini, citirao sam u svojoj knjizi. Od Velebita i Popovića sam, u više razgovora koje sam vodio sa njima, dobio i dopunska objašnjenja. Prilikom rada na knjizi koristio sam, razume se, literaturu, radove objavljene u inostranstvu i našoj zemlji u kojima se govori o „martovskim pregovorima". Kako radovi objavljeni u inostranstvu nisu dostupni našoj javnosti, smatrao sam da je uputnije ako se u posebnom prilogu dà, koliko je to bilo moguće, što kompletniji pregled inostrane literature i, bilo citiranjem čitavih tekstova ili njihovih najvažnijih, suštinskih delova, bilo prepričavanjem njihovih sadržaja, korektno interpretira sadržina tih radova. Čitaocu, tako, neće biti teško da i sam oceni njihovu objektivnost i naučnu vrednost. O radovima naših autora, budući da su dostupni čitaocima, dao sam kraće, najnužnije podatke. Smatrao sam da su za potpunije razumevanje suštine i značaja „martovskih pregovora" neophodna šira objašnjenja o okolnostima koje su ih uslovile. Zbog toga sam o njima, o vojno-političkoj situaciji u jugoslovenskim i širim razmerama, govorio opširnije u uvodnom delu ove monografije. Recezentima dr Peru Damjanoviću i prof, dr Bogdanu Krizmanu dugujem zahvalnost na pomoći koju su mi pružili svojim korisnim primedbama i sugestijama. Mišo

8

Leković

VOJNO-POLITIČKA SITUACIJA POČETKOM 1943. I OKOLNOSTI KOJE SU USLOVILE PREGOVORE VRHOVNOG ŠTABA NOVJ SA NEMACKIM KOMANDAMA U NDH

Narodnooslobogilačka vojska Jugoslavije je već krajem 1942. stvorila značajno ratište u porobljenoj Evropi U toku 1942. godine, koja se, ne bez razloga, naziva prelomnom godinom, završena je jedna značajna etapa u kojoj je narodnooslobodilački pokret naroda i narodnosti Jugoslavije postigao krupne vojne i političke pobede, kako na unutrašnjem planu, tako i u pogledu međunarodne afirmacije. Uprkos nepovoljnom razvoju vojnih operacija na velikim svetskim ratištima, naročito u prvoj polovini godine — uspešne ofanzive fašističkih armija na istočnom frontu prema Volgi i Kavkazu, i na severnoafričkom, gde su izbile do El Alaine j na, nadomak Sueca i Aleksandrije, kao i na dalekoistočnom i pacifičkom, gde je ekspanzija japanskog osvajanja dostigla kulminaciju — u Jugoslaviji je oružani ustanak, uspešno odolevšd mnogobrojnim okupatorskim i kvislinškim ofanzivama i krizama izazvanim kontrarevolucionarnom delatnošću protivnika narodnooslobodilačkog pokreta, u prvom redu četnika, prerastao u široko razgranatu i dobro organizovanu oružanu borbu, koja je poprimila bitna obeležja jednog novog ratišta, osobenog i značajnog po tome što je nastalo unutar okupirane Evrope. Na to ratište, na kome su neprekidno besnele borbe koje su ugrožavale stabilnost nemačke i italijanske odbrane na Balkanu, odražavajući se i na strategijsku situaciju u Sredozemlju, sve ozbiljnije su morale da računaju vrhovne komande Nemačke i Italije, angažujući na njemu sve više snaga. U čitavom nizu krupnih operacija koje su uzastopno, jednu za drugom, preduzimali protiv žarišta narodnooslobodilačke borbe širom 9

zemlje (takozvane prva i druga ofanziva u Srbiji i istočnoj Bosni, treća u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i na Kozari, te čitav niz lokalnih — u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, južnoj Srbiji, Sremu), okupatori i kvislinzi su, uz široku primenu brutalnih represivnih mera, naneli znatne gubitke narodnooslobodilačkoj vojsci i stanovništvu, izazvavši velika razaranja i stradanja naroda, ali nisu uspeli da uguše narodnooslobodilačku borbu i likvidiraju jugoslovensko ratište, koje je već potkraj 1942, zbog bliskog sloma fašističkih armija na severnoafričkom ratištu, postalo vrlo aktuelno. Zbog stalnih potreba da na jugoslovenskom ratištu drže znatan broj svojih divizija i da ih, čak, povećavaju, uprkos sve akutnijem nedostatku vojnih efektiva na glavnim ratištima, nemačke i italijanske vrhovne komande su osećale svu ozbiljnost svog strategijskog položaja na jugoistoku Evrope. Situacija na jugoslovenskom ratištu je za okupatore postala krajnje ozbiljna u toku jeseni 1942. godine, jer je, kao rezultat velikih pobeda grupe proleterskih brigada na njenom poznatom pohodu sa tromeđe Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj i intenzivnijeg razvoja borbe u zapadnim krajevima zemlje, bila stvorena prostrana slobodna teritorija od blizu 50.000 km 2 (tzv. Bihaćka republika ili „Titova država", kaiko su je Nemci nazvali) i snažna armija na njoj, koja je ozbiljno ugrozila vitalne komunikacije i vojno-privredne objekte u unutrašnjosti zemlje i dovela u pitanje odbranu obale. Ta je vojska krajem 1942. narasla na 37 brigada (od kojih 28 svrstanih u 8 divizija) i veći broj odreda i samostalnih bataljona i četa. Bila je to već oružana sila od blizu 150.000 boraca, znatne borbene sposobnosti i bogatog ratnog iskustva, prava armija koja je vrlo aktivno i efikasno dejstvovala na samostalnom, jugoslovenskom ratištu. Ona je postala važan činilac u opštesavezničkoj borbi protiv Nemačke i Italije, snaga koja je u okupiranoj Evropi stvorila neku vrstu novog „pozadinskog" fronta koji je ozbiljno poremetio stabilnost odbrane „evropske tvrđave" i za koji će biti vezivano sve više okupatorskih snaga, tako potrebnih na ratištima na kojima su se vodile odlučujuće bitke. Uspesi koje je narodnooslobodilački pokret postigao u toku 1942. godine nisu se ogledali samo u krupnim vojnim 10

pobedama, u stvaranju velike slobodne teritorije u centralnom delu Jugoslavije i u narastanju jedinica narodnooslobodilačke vojske (koja je postala dostojan partner savezničkim armijama u zajedničkoj borbi protiv fašizma), već i u značajnim političkim tekovinama koje je taj pokret postigao. Uporedo sa jačanjem vojne sile, postignuti su krupni rezultati u razvoju nove, demokratske narodne vlasti i širokom okupljanju naroda u narodnooslobodilačkom pokretu. Značajni uspesi NOP-a imali su i krupan spoljnopolitički efekat. Već od leta 1942. istina o narodnooslobođilačkoj borbi protiv okupatora i kvislinga i o izdajničkoj ulozi četnika i emigrantske vlade, koja ih je podržavala, počela se sve više i sve uverljivije širiti van zemlje i prodirati u svetsku javnost. Pobede narodnooslobodilačke vojske naišle su na snažan odjek u zemlji i van nje i bile najuverljiviji dokaz da se u Jugoslaviji, pod vodstvom Komunističke partije, vodi bespoštedna borba protiv okupatora i kvislinga, da je stvoreno ratište s kojim su i okupatorske i savezničke komande morale ozbiljno da računaju. U svetsku javnost su prodirale vesti o uspešnoj borbi jugoslovenskih partizana, o njihovoj vojsci koja je narasla na divizije i korpuse, o oslobađanju sve većeg broja gradova i rušenju komunikacija i privrednih objekata, o stvaranju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, najvišeg političkog organa, o izdaji četnika i njihovoj kolaboraciji sa okupatorima. Time su pozicije narodnooslobodilačkog pokreta postajale sve čvršće, što je bilo od velikog značaja za povoljan rasplet složene jugoslovenske političke situacije. Rasplamsavanje narodnooslobodilačke borbe je, prirodno, jako uznemirilo okupatora. Stvaranje prostrane slobodne teritorije u zaleđu obale, sve češći napadi partizanskih jedinica na važne komunikacije i privredne objekte i vanredno teška situacija u kojoj se našla kvislinška država NDH, koja je bila takoreći pred raspadom, ugrozili su pozicije okupatora na Balkanu u tolikoj meri da se nametao kao hitan i neodložan zadatak da se preduzmu opsežne vojne operacije, kako bi se konačno ugušila narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji i izvršila pacifikacija tog važnog područja na jugoistoku Evrope. Najodgovornije nemačke ličnosti — Vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler (Alexander Lohr), Nemački opunomoćeni general u NDH general-potpukovnik Edmund Glez 11

1

fon Horstenau (Edmund Glaise von Horstenau) i nemački poslanik u Zagrebu Zigfrid Kaše (Siegfried Kasche) — još 1. oktobra 1942. uputili su Hitleru izveštaj o teškoj situaciji u NDH, ukazavši na potrebu da se preduzmu odlučne vojne mere i obrazuje jedinstvena komanda nemačkih, italijanskih i ustaško-domobranskih trupa koja će rukovoditi zajedničkim operacijama za uništenje partizana. Po njihovom mišljenju trebalo je, za razliku od dotadašnjih izolovanih operacija koje ni po vremenu ni po prostoru nisu bile sinhronizovane, preduzeti jednovr emene opsežne operacije protiv svih žarišta ustanka. „Nemiri nisu pojava koja se događa samo u Hrvatskoj", stajalo je u izveštaju. „Ako se toj pojavi hoće da zada odlučan udarac, borba bi se morala proširiti na celo područje bivše Jugoslavije. Prema dosadašnjim iskustvima, za ovu borbu je potrebno nekoliko meseci". 1 Upozorenje na tešku situaciju u Jugoslaviji ozbiljno je proučeno u nemačkoj Vrhovnoj komandi. Ubrzo su otpočeli dogovori između Hitlera, Musolinija i Pavelića i između nemačke i italijanske vrhovne komande o preduzimanju krupnih zajedničkih operacija protiv partizanskih snaga u zapadnoj Bosni i jednom delu Hrvatske. Potkraj 1942. i u januaru 1943. održan je čitav niz sastanaka vodećih nemačkih i italijanskih ličnosti: Hitlera sa Pavelićem i Lerom oktobra 1942. u Vinici; ministara spoljnih poslova Nemačke i Italije Ribentropa (Joakim von Ribbentrop) i Ćana (Galeazzo Giano) i načelnika vrhovnih komandi feldmaršala Kaj tela (Keitel) i maršala Kavalera (Cavallero) 18. i 19. decembra u Rastenburgu; Lera sa vodećim italijanskim vojnim ličnostima generalima Kavalerom i Ambrozijem (Ambrosio), te komandantima trupa na Balkanu, generalima Roatom (Roatta), Birolijem, Dalmacom (Dalmazzo) i Gjelozom (Geloso), 3. januara u Rimu. Mada je teška situacija na istočnom i afričkom frontu, nastala zaustavljanjem fašističkih armija pred Staljingradom i u Egiptu, kao i opasnost od invazije na evropsko tie, zahtevala da se sva pažnja usredsredi na ta ratišta, pomenute vrhovne komande su bile prinuđene da ozbiljnu pažnju poklone stanju u Jugoslaviji: da nove divizije, i te kako 1

12

Arhiv VII, mikrofilm London 12, snimci 305482—93.

potrebne na drugim ratištima, dovlače za operacije protiv Narodnooslobodilačke vojske. Pred krupnim događajima koji su se posle teških poraza fašističkih armija na istočnom i severoafričkom frontu, očekivali u 1943. godini nemački i italijanski okupatori će, dakle, biti prinuđeni da već u toku zime preduzmu operaoije protiv NOVJ (poznate kao „Vajs", odnosno četvrta ofanziva) u cilju njenog uništenja i konsolidovanja svoje ugrožene odbrane na Balkanu. Biće to dotad najveće operacije protiv NOVJ. U njima će, pod komandom komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj general-majora Rudolfa Litersa (Rudolf Lüters), biti angažovane četiri nemačke i tri italijanske divizije i desetak bataljona NDH — ukupno oko 90.000 vojnika, podržavanih sa 14 eskadrila avijacije. Te će snage, u prvoj fazi operacije „Vajs", uspeti da prodru na oslobođenu teritoriju „Bihaćke republike", ali ne i da razbiju partizanske snage na njoj, i da potom nastave dejstva ka Neretvi, gde će se krajem februara i početkom marta voditi dramatična bitka za ranjenike, koja će, s pravom, biti nazvana jednom od naj humanijih bitaka drugog svetskog rata.

Odluka rukovodstva NOP-a o strategijskom nastupanju Operativne grupe divizija NOVJ u istočne krajeve zemlje Dok su okupatorski štabovi vršili užurbane i opsežne pripreme za zimske operacije protiv partizanske slobodne teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, Vrhovni štab je, pored mera preduzetih da spremno dočeka neprijateljsku ofanzivu, pristupio i stvaranju povoljnijih uslova za realizaciju dugo odlaganog strategijskog plana o prodoru jakih snaga NOVJ u istočne krajeve zemlje — u Crnu Goru, Srbiju, Kosovo i Makedoniju, i o razbijanju četnika, što je bilo uslov izrastanja NOP-a u dominantnu vojnu i političku snagu u zemlji. Kao prvi, neposredni zadatak trebalo je poraziti glavninu četničkih operativnih trupa u Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku i razbiti njihovu vojnu i političku organizaciju u tim oblastima zemlje koju su oni 13

stvorili uz pomoć Italijana. Usledio bi, potom, dalji prodor na istok — u Srbiju i Makedoniju. Još sredinom novembra 1942. Vrhovni štab je uputio dve divizije (1. proletersku i 3. udarnu) preko Vrbasa ka dolini Bosne, da bi na proleće prešle u istočnu Bosnu i približile se Srbiji, a 2. proletersku diviziju je uputio u Dalmaciju, da bi je potom usmerio ka dolini Neretve. Proširenje slobodne teritorije na istok, ka dolinama reka Bosne i Neretve, ostvareno u snažnoj ofanzivi od sredine novembra 1942. do kraja januara 1943, bilo je, dakle, u skladu sa planovima Vrhovnog štaba o pripremanju terena i stvaranju povoljnijih uslova za odlučno nastupanje u istočne krajeve zemlje, u kome će, pored pomenutih divizija (koje su se nalazile pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba) biti, shodno razvoju situacije, angažovane i druge, pre svega krajiške snage. Odluka Vrhovnog štaba o upućivanju jakih snaga NOVJ u istočne krajeve zemlje imala je dubok vojni i politički smisao i bila je podređena ostvarenju dalekosežnih strategijskih ciljeva. Ona nije bila iznuđena neprijateljskom ofanzivom, niti je značila uzmicanje sa ugrožene teritorije zahvaćene neprijateljskim operacijama. Ta je odluka, u stvari, značila realizovanje ideje koja je neprestano, od onih dana potkraj 1941, kada su partizanske snage bile prinuđene da napuste Srbiju, zaokupljala pažnju Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ i bila u središtu njihovih preokupacija i strategijskih planova: prodreti u Srbiju sa jakim snagama i ponovo učvrstiti pozicije narodnooslobodilačkog pokreta u tom ustaničkom delu zemlje, koji je — kao „čvor rešenja" — bio od izuzetnog značaja za pobedu oslobodilačke borbe i revolucije naroda Jugoslavije. Ta je ideja, kako je Tito izjavio, „od početka bila u prvom planu i njoj je sve bilo podređeno" 2 . Obrazlažući tu ideju, on je rekao: „Nas nikada, za čitavo vrijeme što smo bili van Srbije, nije napustila misao da moramo, čim za to budu stvoreni uslovi, doći natrag u Srbiju, koju smo smatrali vrlo važnim faktorom za završetak narodnooslobodilačke borbe. Mi smo znali da ćemo tamo moći da skupimo najveći broj ljudi za jednu snažnu armiju. 1

14

J. B. Tito, Vojna djela, knj. IV, Beograd, 1978, str. 74.

Srbija nam je bila važna iz više razloga. Prvi razlog je bio taj što je bilo mnogo kvislinga koji su zaveli strahoviti teror protiv naroda. Drugo, mi smo smatrali da se borbom koju smo vodili — a to se vidi iz naših akata i govora u toku rata — vodi socijalna borba za novi društveni sistem protiv starog sistema i da će nam, ako u Srbiji ostavimo one reakcionarne elemente koji su ostali uz pomoć Nijemaca, biti vrlo teško, pošto mi u Srbiji gledamo jedan od najglavnijih faktora naše nacionalne zajednice, po njenom broju i inače. Mi smo nastojali da u Jugoslaviji Srbija ne bude Vandeja (departman u zapadnoj Francuskoj u kome je 1793, za vreme francuske revolucije, izbila pobuna kontrarevolucionara — roj alista, koja je bila ugušena tek februara 1796 — prim. M. L.) i da reakcionari ne naprave od nje žarište koje bi kasnije moglo dovesti do strahovitog građanskog rata. Zato smo uvijek i svakom prilikom, gdje god je to bilo mogućno, vodili brigu o Srbiji". 3 Nakon gubitka slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju (tzv. Užičke republike) i povlačenja većeg dela partizanskih jedinica u Sandžak i istočnu Bosnu, krajem novembra 1941, narodnooslobodilački pokret u Srbiji je, uprkos održanju pozicija u južnim i jugoistočnim oblastima, preživljavao tešku krizu. U Vrhovnom štabu je, međutim, postojalo uverenje da će se pokret brzo oporaviti i ponovo rasplamsati ukoliko bi se tamo uputile jače partizanske snage. U toku čitave prve polovine 1942. godine Vrhovni štab je nastojao da se stvori, održi i učvrsti slobodna teritorija u istočnoj Bosni, Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini, u oblastima susednim Srbiji, kako bi se stvorili pogodni uslovi za upućivanje jačih snaga u Srbiju, gde se, kako se smatralo, u mnogome rešavala sudbina oslobodilačkog rata i revolucije. Ni velike neprijateljske ofanzive u zimu i proleće 1942, u kojima su privremeno bile izgubljene slobodne teritorije u istočnoj Bosni, ni jačanje četničkog pokreta, koji je, uz izdašnu pomoć italijanskog okupatora, uzimao sve većeg maha, nisu prinudili Vrhovni štab da odustane od te ideje. Tek kada su sredinom juna izgubljene i preostale partizan» Isto, knj. III, str. 54. 15

ske teritorije u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini, postalo je jasno da se planovi o prodoru u Srbiju ne mogu realizovati, već da se moraju odgoditi za povoljnije vreme, kada uslovi za to budu sazreli. Ta će ideja, međutim, i dalje dominirati u vojnim i političkim razmatranjima i procenama rukovodstva NOP-a. Ona će, kao crvena nit, biti protkana u svim budućim, dalekosežnim planovima Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ. Cak je i istorijska odluka o udaljavanju od Srbije, o „pohodu na zapad", odnosno o prodoru grupe proleterskih brigada ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, doneta na sednici Centralnog komiteta KPJ 19. juna na Zelengori, bila, u krajnjoj liniji, podređena ostvarenju te ideje. Odlučivši se da sa četiri brigade, tada najvećom partizanskom grupacijom, krene u zapadne krajeve, u Bosansku krajinu i Hrvatsku, tamo gde je narodnooslobodilačka borba bila u usponu i gde su izgledi za narastanje i jačanje narodnooslobodilačke vojske bili najpovoljniji, rukovodstvo NOP-a je bilo na visini svog istorijskog zadatka. U toj njegovoj odluci bila je sadržana duboka strategijska koncepcija: stvoriti najpre snažnu vojsku i pripremiti bitne osnove za prodor u Srbiju, obezbediti uslove koji će obećati uspeh tog zamašnog pothvata od dalekosežnog, reklo bi se, sudbonosnog vojnog i političkog značaja. Događaji u toku leta i jeseni 1942. godine potvrdili su opravdanost te odluke. Nastupanje proleterskih brigada ka Bosanskoj krajini, pod neposrednim rukovodstvom Vrhovnog štaba, pretvorilo se u snažnu ofanzivu, u koju su se uključile i krajiške i hrvatske jedinice, ofanzivu koja je ispunila čitavo leto i jesen i koja je, uz angažovanje sad već stvorenih divizija, trajala sve do sredine januara 1943, upravo do trenutka kada je otpočela velika neprijateljska operacija „Vajs". Rezultati te ofanzive, kako je poznato, bili su izvanredno krupni i značajni. Bila je stvorena velika slobodna teritorija između Neretve i Bosne na istoku, Save na severu, Kupe na zapadu i jadranske obale na jugu, na kojoj je bila organizovana narodnooslobodilačka vlast. Stvaranjem AVNOJ-a, jedinstvenog i najvišeg političkog organa sa realnom perspektivom da preraste u faktičku vladu, narodnooslobodilaoki pokret je, što je bilo posebno značajno, postigao i prve, veoma ozbiljne 16

i zapažene uspehe u borbi za svoju međunarodnu afirmaciju i priznanje, jer je istina o narodnooslobodilačkoj borbi i o izdaji četnika i njihovoj kolaboraciji s okupatorima i kvislinzima, kao i o sramnoj podršci koju im pruža emigrantska vlada, počela od leta 1942. polako, ali sve upornije, da prodire u svetsku javnost. 4 I, konačno, što je bilo najvažnije, bila je stvorena snažna Narodnooslobodilačka vojska sastavljena od krupnih operativnih jedinica — brigada, divizija i korpusa, oružana snaga velikih operativno-strategijskih mogućnosti, sposobna za izvođenje krupnih operacija, za uspešno izvršenje strateškog cilja — za prodor u istočne krajeve zemlje i razbijanje četničkih snaga. U Vrhovnom štabu se, razumljivo, računalo i na podršku naroda u krajevima kroz koje će nastupati Operativna grupa divizija. Znalo se, doduše, da je situacija u njima teška, ali se verovalo da će napredne, rodoljubive snage, koje su svoje slobodarske težnje tako očito ispoljile u toku ustaničkih dana 1941. godine, uspeti da uz pomoć jedinica Operativne grupe savladaju krizu, da ponovo razbuktaju oslobodilačku borbu i obračunaju se s četnicima. Na tom uverenju su, uostalom, Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ i gradili svoje planove o prodoru glavnih snaga NOVJ na istok. Uverenje u privrženost većine naroda sa tih teritorija narodnooslobodilačkom pokretu bilo je opravdano, što će nastupajući događaji najrečitije i potvrditi. Nesumljivo je, dakle, da je odluka o nastupanju jakih snaga NOVJ — Operativne grupe divizija, ili Glavne operativne grupe, kako se često naziva grupacija od pet divizija kojom je Vrhovni štab neposredno rukovodio — u istočne krajeve zemlje doneta pre početka neprijateljske ofanzive bila opravdana. Vrhovni štab je bio obavešten o velikoj koncentraciji četničkih jedinica i njihovim planovima za „veliku operaciju", za učešće, zajedno sa okupatorima, u ofanzivi protiv partizanskih snaga na slobodnoj teritoriji u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj. On je, čak, imao obaveštenje (koje, doduše, nije bilo tačno) da je i sam Draža Mihailović došao u Split sa oko 1.500 četnika da bi sa njima sa tog pravca i uz podršku italijanskih trupa, učestvovao u toj operaciji. 5 4 M. Leković, „ZnaCaj skupštine rodoljuba u Tjentištu u borbi za razobličavanje D. Mihailovića u svetskoj javnosti i za međunarodnu afirmaciju NOP-a", Istorijski zapisi, 4, Titograd, 1966. 5 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 121.

Svestan, dakle, ozbiljnosti trenutka, Tito je odlučio da preuzme inicijativu, da preduhitri četnike i razbije njihove snage pre nego one pređu u napad. „U vezi sa time", pisao je Tito 30. marta Štabu 1. bosanskog korpusa, „što je Draža Mihailović mobilisao sve snage Crne Gore, Hercegovine, Sandžaka, istočne Bosne itd. i još u decembru mesecu načinio sporazum sa Talijanima, Nijemcima i ustašama za zajedničku ofanzivu protiv nas, koja je počela u januaru mjesecu ove godine — to smo mi riješili uperiti sve naše snage na razbijanje i uništenje te izdajničke bande, koja predstavlja najveću opasnost ne samo za narodnooslobodilačku borbu no i ubuduće". 6 Velika neprijateljska ofanziva, koja je otpočela 20. januara 1943, nije osujetila realizovanje odluke o prodoru na istok i razbijanje glavnih četničkih snaga. Ona je, naprotiv, samo ubrzala njeno ostvarenje, ali je zato Vrhovnom štabu stvorila veoma tešku situaciju, prisilivši ga da realizovanje planova o prodoru na jugoistok sprovodi pod vrlo nepovoljnim, složenim — gotovo dramatičnim okolnostima. I, tako, upravo zbog te ofanzive, umesto na proleće, Operativna grupa krenuće na istok, ka Neretvi, i dalje, ka Drini i Limu, još u toku februara. Sredinom meseca ona će izbiti širokim frontom u doline Rame i Neretve, gde će razbiti italijanske garnizone i zauzeti Prozor, Drežnicu, Jablanicu, Ostrožac, Ramu i Ivan-sedlo i voditi borbe za Konjic. Krajem februara i prvih dana marta ona će biti prinuđena da u dolinama Neretve i gornjeg Vrbasa vodi dramatičnu i sudbonosnu bitku za ranjenike, da pod teškim uslovima forsira Neretvu i vrši proboj i nastupanje preko neprohodnog Prenja, vodeći teške i odsudne borbe sa glavnim četničkim snagama pod neposrednom komandom Draže Mihailovića.

Planovi Draže Mihailovića o „velikoj operaciji" — o uništenju „partizanske države" u zapadnim krajevima Jugoslavije Planovi Vrhovnog štaba NOVJ o upućivanju jakih partizanskih snaga sa slobodne teritorije zapadne i srednje Bosne 6

18

Zbornik, tom II, knj. 8, dok. br. 216.

na istok, ka Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji u cilju razbijanja četnika i učvršćenja pozicija NOP-a u tim krajevima zemlje podudarali su se, bolje reći sučelili se, sa planovima Draže Mihailovića o izvođenju „velike operacije" — o upućivanju glavnine operativnih četničkih snaga (prikupljenih u Hercegovini, Crnoj Gori, Sandžaku, istočnoj Bosni i delovima Srbije) protiv „partizanske države" u zapadnim krajevima zemlje. Tako je, početkom 1943, u toku izvođenja velike okupatorsko-kvislinške ofanzive protiv slobodne teritorije partizanske „Bihaćke republike", došlo do konfrontiranja, do „sudara" dvaju planova — Titovog i Mihailovićevog. Partizanske snage Operativne grupe divizija kretale su se ka Neretvi i, dalje, na istok, da bi porazile četnike, a četničke snage su se pripremale da, zajedno s okupatorskim jedinicama i u sklopu njihovih ofanzivnih operacija, krenu preko Neretve na zapad, u „poslednju bitku s komunistima", u kojoj će — kako je Draža Mihailović patetično najavljivao — biti ostvareno „definitivno uništenje partizana". 7 I jedna i druga strana su, dakle, krenule u „konačan obračun", angažujući glavnine svojih snaga. Planovi o četničkoj „velikoj operaciji" nastali su još sredinom 1942, po završetku okupatorsko-kvislinške prolećne ofanzive, u kojoj su partizanske snage izgubile slobodnu teritoriju u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini i bile prinuđene da se upute u zapadnu Bosnu. U toj ofanzivi protiv crnogorskih, sandžačkih, hercegovačkih i istočnobosanskih partizanskih jedinica i 1. i 2. proleterske brigade, vidnu ulogu su odigrale upravo četničke jedinice koje su, uz izdašnu pomoć Italijana, znatno ojačale. Trebalo je, po oceni Draže Mihailovića i njegove Vrhovne komande, iskoristiti zadobijene pobede i, ne gubeći vreme, nastaviti operacije, protiv partizanskih snaga u zapadnim krajevima zemlje, ne dozvoljavajući da se tamo konsoliduju i ojačaju. Ma koliko bio zadovoljan razvojem situacije na teritoriji sa koje su partizanske snage bile potisnute, Mihailović je, opravdano, bio zabrinut zbog situacije nastale u zapadnim krajevima zemlje — u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Tamo su partizanske jedinice, naročito nakon dolaska 7 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 19/1—22; Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. 74.

19

Vrhovnog štaba sa grupom proleterskih brigada, znatno ojačale, oslobodivši veliki broj gradova i stvorivši prostranu slobodnu teritoriju. Četničko rukovodstvo je, dakle, bilo svesno da potiskivanjem partizanskih jedinica iz većeg dela Srbije, pred kraj 1941, i iz Crne Gore, Sandžaka, Hercegovine, istočne i srednje Bosne u proleće 1942, partizanskom pokretu nije bio nanet poraz, jer — sve dok partizani ne budu potučeni i u zapadnim krajevima, tamo gde je bilo preneto težište narodnooslobodilačke borbe i gde su se nalazile jake partizanske snage — postojala je ozbiljna i potencijalna opasnost da će Narodnooslobodilačka vojska (koja je krajem septembra već imala 22 brigade i veliki broj odreda) u toku jeseni i zime još više ojačati i da će, potom, već u proleće 1943, ponovo preneti dejstva u istočne krajeve zemlje, tamo odakle su partizanske jedinice bile potisnute. Bilo je, stoga, razumljivo što je četničko rukovodstvo još sredinom 1942. ocenilo da je najvažniji zadatak, od kojeg je zavisila sudbina, odnosno konačna pobeda njihovog pokreta, uništenje glavnine partizanskih snaga koja se nalazila na teritoriji zapadne Bosne i delovima Hrvatske, južno od Save. Tom je rukovodstvu, međutim, bilo jasno da je za izvođenje te, takozvane „velike operacije" neophodno angažovanje i jakih okupatorskih snaga, jer četničke snage, očigledno, nisu bile dorasle tom zadatku. Preko svojih predstavnika koji su se nalazili pri italijanskim štabovima Mihailović je zatražio od Italijana odobrenje za operacije protiv partizana u zapadnim krajevima, zamolivši ih da i oni u njima angažuju svoje jedinice. Italijani, međutim, nisu bili voljni da se ponovo angažuju na teritoriji koju su, upravo zbog snažne aktivnosti partizanskih snaga, i vlastite nemoći da se na njoj održe, morale napustiti, povukavši svoje trupe bliže jadranskoj obali. Ostvarenju ove zamisli četnika suprotstavile su se i vlasti NDH, koje nisu dale pristanak da se četničke trupe iz Hercegovine i istočne Bosne, a pogotovo one iz Crne Gore i Sandžaka, sa teritorija van njihove ustaške države, angažuju u zapadnoj Bosni i Dalmaciji. I tako, zbog odbijanja Italijana da se u njoj angažuju i zbog negativnog stava vlade NDH, četnička „velika operacija", od koje su Draža Mihailović i njegova vlada u ino20

stranstvu mnogo očekivali, nije mogla biti izvedena u toku druge polovine 1942. Mihailović je, međutim, i dalje, pogotovo pred kraj 1942, bio zaokupljen idejom o uništenju partizanske države. On je sve više uviđao šta znači prostrana partizanska teritorija u zapadnoj i srednjoj Bosni koja se, posle oslobođenja Bihaća, spojila sa oslobođenom teritorijem Hrvatske i proširila na veliko prostranstvo od Neretve i Bosne na istoku do Karlovca na zapadu i od doline Save na severu do blizu jadranske obale na jugu. Na toj teritoriji nalazile su se krupne snage Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — brigade, divizije i korpusi, pored većeg broja odreda i samostalnih bataljona. Svestan činjenice da su propali pokušaji o stvaranju jake četničke organizacije u zapadnim oblastima zemlje naseljenim srpskim življem, Mihailović je shvatio opasnost koja se nadvila i nad istočnim područjima u kojima su četnici, uz pomoć okupatora, učvršćivali svoje pozicije. Narodnooslobodilačka vojska, koja je razbila četničke jedinice u zapadnoj i srednjoj Bosni i delovima Hrvatske (izuzev Kninsku krajinu) i tako osujetila planove četničkog rukovodstva da i u zapadnim krajevima ojačaju četnički pokret, pretila je da će ubrzo, već u proleće 1943, krenuti u nastupanje na istok — ka Hercegovini, istočnoj Bosni, Crnoj Gori i Srbiji, da bi tamo ponovo razbuktala narodnooslobodilačku borbu, koja je bila prigušena, i razbila četnike. Trebalo je, stoga, žuriti sa uništenjem „partizanske države", jer je bilo očigledno da vreme sve više radi za partizane, kako zbog njihovih krupnih vojnih pobeda i sve veće podrške naroda, tako i zbog sve vidnijeg razumevanja i naklonosti koju napredna svetska javnost ukazuje njihovoj borbi protiv okupatora i kvislinga. Velika slobodna teritorija „Bihaćke republike" je, dakle, u drugoj polovini 1942. zaokupila pažnju četničkog rukovodstva u zemlji i emigrantske vlade u Lnodonu. Planovi 0 „velikoj operaciji", uprkos mnogim nastojanjima, nisu se mogli ostvariti pre svega zbog snage Narodnooslobodilačke vojske i njene superiornosti nad četnicima, a zatim i zbog nemogućnosti da se organizuje zajednička okupatorsko-kvislinška operacija. Pa ipak, Mihailović je i dalje uporno insistirao na njoj. Kada su, u toku decembra, otpočele pripreme Nemaca 1 Italijana za veliku zimsku ofanzivu protiv glavnih snaga 21

NOVJ na teritoriji zapadne Bosne i Hrvatske (operacija „Vajs", ili četvrta ofanziva), koja je trebalo da dovede do „konačnog i definitivnog uništenja 'Titove države' ", Draža Mihailović je zaključio da će se njegovi planovi ipak ostvariti. Kako su Italijani odlučili da u toj ofanzivi angažuju i četničke snage (uprkos obećanjima datim Nemcima da to neće učiniti), Mihailović je požurio da koncentriše što više svojih jedinica koje će učestvovati u toj, toliko dugo priželjkivanoj operaciji. Pred kraj 1942. i početkom 1943. izvršena je u Hercegovini, južnom delu istočne Bosne i u Crnoj Gori i Sandžaku široka mobilizacija četnika za pohod na partizansku teritoriju u zapadnoj Bosni. Prikupljene jedinice upućivane su užurbano ka Neretvi. Glavnini trupa Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine (oko 2.800 četnika), koja se, pod komandom Petra Baćovića, nalazila u rejonu Knina, naređeno je da dejstvom preko Bosanskog Grahova i Glamoča u pravcu Jablanice napadne s leđa Operativnu grupu divizije NOVJ. Crnogorske četničke jedinice, pod komandom pukovnika Baja Stanišića, jačine 2.200 vojnika (Zetski leteći odred i Nikšiićka brigada), hitno su prevožene vozom iz Nikšića za Mostar da bi i one uzele učešća u uništenju partizanske grupacije u dolini Neretve. I četnici Limsko-sandžačkih odreda užurbano su upućivani ka Neretvi: najpre je prva grupa od oko 1.500 vojnika još 22. februara stigla u Kalinovik, odakle je upućena ka Konjicu i Jablanici, a zatim je, četiri dana kasnije, i druga grupa (tzv. Veskovićev odred), jačine oko 1.200 četnika, stigla u Kalinovik. Sa tom grupom stigli su i Mileševski korpus, jačine 1.200 četnika i Leteća brigada, jačine 400 četnika. Sve su te jedinice, tamo gde je to bilo moguće, prevožene italijanskim prevoznim sredstvima, vozovima i kamionima, i snabdevane hranom iz italijanskih magazina. U četničkim štabovima su se, uz to, nalazili italijanski oficiri koji su se brinuli o organizaciji sadejstva četničkih i italijanskih trupa i o snabdevanju četničkih jedinica ratnim materijalom i hranom. 8 Tako su jake četničke snage, jačine oko 13.000 vojnika, dobro naoružanih i opremljenih od italijanskih saveznika, 8 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 17/1; 18/1; k. 299, reg. br. 19/1; k. 133, reg. br. 31/1; k. 134, reg. br. 27/1; k. 280, reg. br. 8/1: 9/1; k. 293, reg. br. 3/1; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom V, knj. 12, dok. br. 172.

22

upućene u drugoj polovini februara 1943. ka Neretvi da bi, pod komandom majora Zaharija Ostojića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande, zajedno sa okupatorskim trupama, učestvovale u „poslednjoj bici sa komunistima", u „definitivnom uništenju partizana". Mihailović je procenio da se ukazala izvanredna prilika ikoju ne treba ispustiti i unapred je likovao uveren u konačnu pobedu nad partizanima. Ocenjujući da su partizanske snage u njihovoj „državi" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj potučene od Nemaca i da njihovi ostaci, nekoliko divizija, napustivši „sovjetsku republiku", vrše prodor ka dolini Neretve, on je 18. februara naredio svojim komandantima da izvrše koncentričan napad na tu partizansku grupaciju. „Sad bismo ih mogli do nogu potući kad bismo bili pametni i složni", stajalo je u njegovoj depeši. Naročito je računao sa napadom Baćovićeve grupe (koja se vraćala iz rejona Knina) u pozadinu partizanske Operativne grupe, jer bi taj napad na pravcu Livno—Duvno—Jablanica bio ,,od kapitalnog značaja za definitivno uništenje komunista", za njihov „odsudan poraz". Mihailović je, međutim, bio svestan da taj „istorijski zadatak" četničke snage mogu izvršiti samo uz pomoć okupatora. On je, stoga, u pomenutom naređenju stavio u zadatak Jevđeviću, četničkom predstavniku kod Italijana, „da učini sve da olakša ovaj (Baćovićev — prim. M. L.) pokret", jer bi „udar u leđa komunistima bio strašan". 9 A deset dana kasnije, 28. februara, Mihailović je preko Ostojića naložio Jevđeviću da sa Nemcima i Italijanima sklopi sporazum da se četnicima dodeli „za čišćenje od boljševika zona Rama—Prozor—Sujica—Livno—Makarska—morska obala do ušća Neretve—desna obala Neretve —Rama", da Italijani daju municiju, hranu i automatska oruđa i drugi ratni materijal za 20.000 četnika i da obezbede artiljerijsku i avijacijsku podršku i prevažna sredstva za prebacivanje četničkih snaga na operacijsku prostoriju. 10 I komandant četničkih snaga kojima je bio poveren „istorijski zadatak" da na Neretvi unište Operativnu grupu divizija NOVJ, major Ostojić, bio je uveren u uspeh te predstojeće operacije. Smatrajući da sa pojačanjima koja su pristizala iz Crne Gore i Sandžaka i sa istočnobosanskim i 9

Arhiv VII, Fond CA, k. 299, reg. br. 19/1. >° Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. br. 57. 23

hercegovačkim jedinicama koje su se već nalazile na Neretvi ima na raspolaganju dovoljno snaga sa kojima će, zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama, napasti i uništiti partizansku grupaciju, on je 5. marta, sa puno optimizma, obavestio Dražu Mihailovića da je prikupljeno oko 12.000 četnika i da je potčinjenim komandantima naredio da „svom snagom udare boljševike". „Mislim da smo jači od boljševika", samouvereno je javljao, „moral je sjajan, pa se nadam, ako Bog da, i komandanti budu na visini, da ćemo postići i ovom prilikom odlučno uništenje boljševičkih glavnih snaga, jer su najzad uhvaćene na udicu . . . Pobeda je sigurno naša!" 11

Procene ratujućih strana u Jugoslaviji o mogućem iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan Na situaciju u Jugoslaviji u mnogome su, prirodno, uticala zbivanja na glavnim ratištima drugog svetskog rata. U borbi za svoju afirmaciju, za sticanje svoje „legitimnosti", kako u zemlji, tako i u inostranstvu, narodnooslobodilački pokret se morao oslanjati, naročito u prve dve godine rata, isključivo na svoje vlastite snage, lišen podrške i pomoći saveznika iz antifašističke koalicije, koju je, zbog značajnog doprinosa opštesavezničkoj borbi protiv Nemačke i Italije i stvaranja „pozadinskog fronta" u porobljenoj Evropi, i te kako zasluživao. Umesto toga — za njega nije bilo razumevanja, ostao je gotovo anoniman, od zapadnih saveznika je čak bio ignorisan. I više od toga: preduzimane su mere i aktivnosti da se on oslabi, uguši, pri čemu se izbeglička jugoslovenska vlada, koja se identifikovala sa Mihailovićevom borbom protiv NOP-a, nije ustručavala da njena četnička „vojska u otadžbini" postane kclaboracionistička, da se stavi u službu okupatora i da, zajedno sa njihovim i kvislinškim trupama, učestvuje u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske. Bilo je to naročito očevidno u velikoj ofanzivi „Vajs" protiv „partizanske države" prvih meseci 1943. godine, u kojoj su četničke snage uzele vidnog učešća. 11

24

Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1.

Bilo je, stoga, razumljivo, što je u Vrhovnom štabu NOVJ postojalo uvereinje da britanska vlada stoji iza „kulisa", da je ona ta koja „vuče konce" i da ona mora znati za tu kolaboraciju. Nije bilo sumnje da je London upoznat sa činjenicom da Italijani daju svestranu podršku i pomoć četničkom pokretu u svojoj okupacionoj zoni, da formiraju, naoružavaju i snabdevaju četničke jedinice, koje, pod komandom italijanskih štabova i oficira, vode borbe protiv partizanskih snaga. Uprkos takvoj, izdajničkoj ulozi četnika, britanska vlada je nastavila da ih podržava, ne osuđujući njihovo savezništvo s italijanskim okupacionim snagama u borbi protiv partizana. To je, prirodno, rađalo sumnje u spregu Velike Britanije i Italije u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta. 12 Jedan od najbližih Titovih saradnika, član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba, Edvard Kardelj je još 22. maja 1942. pisao iz Slovenije Titu (koji se nalazio u Crnoj Gori) da se ,,u odnosu prema Italiji moramo spremati kao prema jednoj engleskoj imperijalističkoj bazi sa koje će, nesumnjivo, Englezi pokušavati da ubace k nama i našu 'voljenu' londonsku vladu na silu i protiv jedinstvene volje naroda Jugoslavije". On je tvrdio „da je u Italiji daleko preovladavajući štimung anglofilia pod rukovodstvom italijanskih klerikalaca (Sforca) sa kojima svakako stoji i Vatikan". U vezi s tim, Kardelj je isticao po12 U svojim radovima V. Dedijer tvrdi da su četnici sarađivali u operaciji „Vajs" sa okupatorom „ne samo sa znanjem i odobrenjem jugoslovenske kraljevske vlade, nego i izvesnih odgovornih britanskih krugova i da je britanski oficir za vezu u štabu Draže Mihailovića pukovnik S. V. Bejli (S. W. Bailey) savetovao da treba svim silama 'uništiti komunizam' ". Tu tvrdnju on potkrepljuje izjavom kapetana Nedeljka Plećaša (koji je u Kairu završio specijalni kurs britanske obaveštajne službe i potom bačen padobranom u štab Draže Mihailovića) da su mu britanski oficiri govorili o savezničkim planovima za iskrcavanje na Balkansko poluostrvo i o potrebi da se Sovjetski Savez stavi pred svršen čin time što bi se „komunističke grupe do proleća uništile". Plećaš je, dalje, u svojim sećanjima (pod naslovom „Iz ratnih uspomena", objavljenim u četničkom listu „Sloboda" u Čikagu 19. septembra 1956), tvrdio da je pukovnik Bejli doneo poruku Mihailoviću „da sa četničkim snagama likvidira partizane" i da bi „uništenje partizana bilo od koristi obema ratujućim stranama — Englezima i Nemcima". Plećaš je, čak, tvrdio da su Englezi, koji su otkrili nemačku šifru, znali nemačke operativne planove za prvu fazu četvrte ofanzive i da su dali saglasnost za učešće četničkih jedinica u toj ofanzivi. (Vidi opširnije: VI. Dedijer, „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", tom 2, str. 749—765.)

trebu što većeg aktiviranja oslobodilačke borbe u Slovenačkom primorju, u oblastima koje su bile u sastavu Italije, naglašavajući posebno važnost „partizanskog nadiranja prema Trstu", jer, „ukoliko se približava kraj / r a t a / , utoliko je važnije da smo bliže Trstu jer, bogme, možda će ga trebati braniti i od — Engleza". 13 Slažući se s Kardelj evim mišljenjem, Tito je o tome obavestio Kominternu. „Drugovi iz Slovenije" — javljao je on u telegramu od 16. jula 1942. — imaju obaveštenje da se dio jugoslovenske londonske vlade „preko Vatikana povezao s italijanskom vladom. .. Smatramo da postoji saradnja između Italije i Engleske u borbi protiv nas. Zarobljeni četnici su nekoliko puta izjavljivali da su oružje i drugi materijal koji oni dobijaju od Talijana plaćeni iz Engleske". 14 Bilo je, dakle, sasvim razumljivo što je u rukovodstvu narodnooslobodilačkog pokreta i uopšte među partizanima, postojalo nepoverenje prema politici britanske vlade. Ono je iz dana u dan raslo, pothranjivano sve izrazitijom podrškom i pomoći koja je iz Londona pružana Draži Mihailoviću i sve napadnijom propagandom kojom su britanska štampa i ostala sredstva informisanja zasipali javnost o Draži Mihailoviću, „proslavljenom vođi jugoslovenskih ustanika", „neustrašivom jugoslovenskom orlu", slaveći ga kao legendarnog vojskovođu. O toj velikoj obmani i gnusnoj laži, o izdaji četnika, Tito je neprestano, a znatno naglašenije u toku velike okupatorske ofanzive „Vajs", obaveštavao Moskvu : „Napominjem da se četnici Draže Mihailovića i ovdje bore protiv nas na strani okupatora . .. Draža Mihailović sa svih strana šalje svoje četnike u pomoć Talijanima i Nijemcima . . . Mihailovićevi četnici došli Talijanima u pomoć i ponovo s leđa napali naše jedinice . .. Sada se Mihailovićevi četnici koncentrišu kod Mostara — oko 25.000 — kao pomoć Talijanima. 13 14

26

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/306. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 106.

Sve se to, ja mislim, radi po naređenju londonske izbegličke vlade"15 (podvukao — M. L.). Titova osuda se nije odnosila samo na jugoslovensku, već i na britansku vladu, jer ona — kako se verovalo — odobrava saradnju četnika s okupatorima i namerno odlaže otvaranje drugog fronta na zapadu Evrope. I o tome je Tito, s puno gorčine, obaveštavao Moskvu: „U Mihailovićevom štabu nalazi se još oko 25 engleskih oficira u srpskoj nacionalnoj nošnji. Njihov starešina je jedan potpukovnik, koji je lično izjavio da je predstavnik engleske vlade (odnosi se na pukovnika Bejlija, šefa britanske vojne misije u Mihailovićevom štabu — prim. M. L.). I Mihailović i engleski oficiri sastaju se često s predstavnicima talijanskih v l a s t i . . . Ne samo u redovima naših boraca nego i kod svih naroda Jugoslavije raste mržnja prema Englezima zbog toga što ne otvaraju drugi front u Evropi, smatrajući da Englezi svjesno žele slabljenje Sovjetskog Saveza u teškoj borbi s Nijemcima". 16 Nepoverenje u zapadne saveznike, koji podržavaju kralja i njegovu vladu i pružaju pomoć kolaboracionisti Draži Mihailoviću u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta, iako su znali za njegovu saradnju s okupatorima i kvislinzima, postojalo je još od ustaničkih dana. Rukovodstvo NOP-a je, štaviše, bilo uvereno da je Draža Mihailović odbio saradnju s partizanima i otpočeo borbu protiv njih upravo na „mig iz Londona". Njemu je bilo jasno da britanska politika teži da održi svoj uticaj i stečene pozicije na Balkanu i da će, u cilju ostvarenja svojih imperijalističkih ciljeva, davati podršku onim snagama u zemlji koje će podržavati tu politiku. A te su snage, prirodno, bile one koje su se okupljale i organizovale u četničkom pokretu Draže Mihailovića. Nije, dakle, bilo sumnje da će britanska vlada nastojati da se u Jugoslaviji spreči pobeda narodnooslobodilačkog pokreta, kojim rukovodi Komunistička partija, i ne dozvoli promena društvenog uređenja, a time i gubitak pozicija u 15

Isto, tom 14, str. 90, 95. »« Isto, str. 154, 201. 27

tom značajnom delu Evrope. Bila je, otud, i razumljiva bojazan od iskrcavanja angloameričkih trupa na Balkansko poluostrvo jer bi one — u to nije bilo sumnje — pod maskom oslobođenja zemlje od okupatora, nastojale da, ako treba, i oružanom intervencijom uguše narodinooslobodilački pokret i predaju vlast jugoslovenskoj vladi, odnosno njenoj četničkoj vojsci. Na mogućnost savezničke invazije na Balkan u Vrhovnom štabu NOVJ ozbiljno se računalo. I, razumljivo, strepelo od nje. O tome se, prirodno, nije javno govorilo, ali se u poverljivim direktivama Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba ukazivalo na tu opasnost. Tito je, tako, u pismu Centralnom komitetu KP Hrvatske od 8. aprila 1942, obaveštavajući ga o dolasku u Jugoslaviju više britanskih „vojnih misija", i dovodeći u vezu njihov dolazak s pojačanom borbom četnika protiv partizana, s njihovim mučkim napadima na partizanske štabove i partijske aktiviste i pučevima koje su izazivali u partizanskim jedinicama, kao i s povezivanjem četničkih štabova s okupatorima, nedvosmisleno ukazao na pravi smisao britanske politike i njen stav prema narodnooslobodilačkom pokretu, otvoreno je osudivši. O tome je Tito pisao sledeće: „Radi vašeg ravnanja, ali ne za širi publicitet, mi smo dužni da vas obavijestimo o vrlo interesantnim stvarima koje smo nepobitno utvrdili. Naime, mi znamo pozitivno da Engleska u Jugoslaviji preko svojih agenata ne podržava nas, nego, naprotiv, raspiruje sukobe između nas i nekih grupa kao što su vojni četnici itd. Ona podržava razne četničke bande isto tako kao i Nijemci, s tim da nas napadaju. Engleskoj politici je stalo, i mi za to imamo dokaza, da u Jugoslaviji što više zamuti, da kompromituje narodnooslobodilačku borbu i da u momentu kada za to bude zgodna situacija, to jest kada se Italija presaldumi u njeno naručje i ostavi Hitlera, iskrca svoje trupe u Dalmaciju i druga mjesta, da se pojavi ovdje kao spasilac i da izvede zemlju iz haosa. U tu svrhu već je došlo u Jugoslaviju oko 10 njenih tzv. 'vojnih misija' (radilo se, u stvari, 0 četiri misije: kapetana Hadsona (D. T. Hudson), majora Atertona (T. Atherton), majora Eliota (C. Elliot) 1 poručnika Rapoteca — prim. M. L.), koje sada po 28

raznim mjestima Jugoslavije vrše svoju prljavu rabotu". 17 Titovo verovanje da se Englezi pripremaju za iskrcavanje na jadransku obalu bilo je potvrđeno i izjavom poručnika Nedeljkovića, člana Atertonove vojne misije koju je britanska SOE služba uputila februara 1942. u Jugoslaviju. ,,Nedeljković smatra da Englezi pripremaju teren za iskrcavanje svojih trupa u Dalmaciji čim Italija ostavi Hitlera i pođe na sporazum s Englezima", stajalo je u Titovom telegramu upućenom 7. aprila Moskvi,18 (V. Dedijer navodi da se Pavle Savić, šifrant Vrhovnog štaba, „seća da je bio stigao jedan telegram iz Moskve, u kome se skreće pažnja Vrhovnom štabu o mogućnosti otvaranja drugog fronta na Balkanu i ulaska anglo-američkih trupa u Jugoslaviju, s tim da unište partizane", ali da se „kopija tog telegrama ne nalazi u arhivu CK SKJ"). 19 A u telegramu koji je 26. avgusta 1942. uputio Moskvi, tražeći od Generalštaba Crvene armije pomoć u ratnom materijalu, Tito se osvrnuo i na „slučaj otvaranja drugog fronta na Balkanu": partizani su ,,u stanju da unište sve komunikacije i da stvore vojsku od najmanje 500.000 boraca", ali da bi „prisustvo jedinica Crvene armije na Balkanu bilo mnogo poželjnije kod naših naroda od ostalih savezničkih jedinica". 20 O iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan u bliskoj budućnosti i o negativnim reperkusijama koje bi ono imalo po narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji, ne isključujući i mogućnost oružanog sukoba s njima, pisao je Titu Kardelj, čija je mišljenja Tito osobito uvažavao. U pismu koje je 17. januara 1943. uputio iz Slovenije Titu Kardelj je ovako ocenjivao situaciju koja bi nastala u slučaju iskrcavanja: „Jako je verovatno da će doći do engleske intervencije na Balkanu. Istina, naši dosadašnji uspesi su tako obimni da ih engleski imperijalisti neće moći da obiđu, a da ne dođu u sukob sa SSSR-om, a kamoli da pokušavaju već u samom početku (sa) nasilnom likvidacijom naših snaga. No, samo prisustvo Engleza na 17 18 19 20

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 9, str. 207. Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/12. V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, knj. 2, str. 755. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 245. 29

našem terenu dalo bi našoj reakciji mogućnost ujedinjavanja i učvršćivanja svojih vojnih formacija. Nema sumnje da bi došlo do ujedinjavanja svih reakcionarnih snaga, od Nedića i Pavelića do HSS, SDS itd. . . . Ja i ne računam na najtežu mogućnost — ali je i ne isključujem — mogućnost oružanog sukoba sa imperijalističkim interventima, nego prosto sa mogućnošću da intervencija dođe ovamo u 'legalnoj' formi, kao saveznik, koji će nas kao vojnu snagu formalno priznati, ali koji će samim svojim prisustvom stvoriti mogućnost da i reakcija formira svoju vojsku i da se osloni na elemente sadašnjih okupatorskih režima i na one mase koje mi svojom akcijom i propagandom nismo uspeli da zahvatimo u naš politički uticaj. Kolebljivci će se pod uticaj em tuđe intervencije osloniti na reakciju, koja će se eventualno pojaviti pod demokratskim zastavama. Nema sumnje da bi u takvom slučaju mogla situacija i odnos snaga bitno da se promene na našu štetu. Čak ako ćemo u isto vreme mi dobiti legalnu pomoć sa strane SSSR-a, naš će položaj ipak biti težak. Osim toga držim da mi kod toga moramo računati na sukob imperijalizma sa SSSR-om u različitom obliku . . . Držim da je nova jugoslovenska 'vlada' u Londonu rezultat odlučne volje engleskih imperijalista da ove baze (teritoriju Jugoslavije — prim M. L.) ne prepuste SSSR-u". 21 Uverenje da će se anglo-američke trupe iskrcati na Balkan učvršćivalo se u Vrhovnom štabu sve više, ukoliko se rat u severnoj Africi bližio kraju i približavao južnoj i jugoistočnoj Evropi. Pobedonosna bitka kod El Alamejna i uspešni desanti savezničkih trupa u severnoj Africi potkraj 1942. nagoveštavali su da je bitka za Sredozemlje dobijena i da će dalji invazioni ciljevi saveznika biti usmereni na jug Evrope. Bilo je, stoga, prirodno očekivati da će se pojačati zainteresovanost Britanije za Balkan, posebno za Jugoslaviju. I to ne samo zbog vojno-strategijskih potreba i najoptimalnijih uslova za uspešan ishod invazije, budući da je u Jugoslaviji već bilo stvoreno jedno svojevrsno savezničko ratište na kome je dejstvovala snažna armija koja je čvrsto držala zaleđe znatnog dela jadranske obale, već i 11

30

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1943/49.

radi ostvarenja dalekosežnih političkih ciljeva: da se, ako treba i silom oružja, uguši revolucionarni pokret koji je vodila Komunistička partija Jugoslavije i koji je stekao čvrste pozicije u zemlji i, tako, otvorenom intervencijom spreči da to značajno područje na jugoistoku Evrope, koje je bilo od posebne važnosti za britansku imperijalističku politiku, bude izgubljeno. Čerčil je, sigurno, i pre svega, imao to u vidu kada je na sastancima sa Ruzveltom u Kazablanci, januara, i u Vašingtonu, maja 1943, insistirao na invaziji na Balkan, na udarac u „meki trbuh" Evrope, jer se preko Jadrana — kako je uveravao — najlakše dolazi u srce „evropske tvrđave". I u danima velike okupatorske ofanzive „Vajs", koja je Vrhovni štab stavila pred ogromne teškoće, Tito nije smetao s uma mogućnost savezničkog iskrcavanja. On je opravdano zaključio da su i okupatori računali na tu mogućnost i da su, upravo zbog toga, i preduzeli tako zamašne ofanzivne operacije, žureći da u toku zime, pre nego bi došlo do invazije, razbiju partizanske snage i unište „Titovu državu" u zaleđu obale, kako bi oslobodili vitalne komunikacije koje iz unutrašnjosti vode ka jadranskoj obali i učvrstili odbrambene položaje na njoj. I pregrupaciju nemačkih divizija u drugoj polovini marta, po završetku ofanzive, Tito je doveo u vezu sa pripremom trupa za sprečavanje invazije. Izveštavajući Moskvu o koncentraciji nemačkih trupa duž železničke pruge Sarajevo — Višegrad, on je naveo „da to nije samo protiv nas, već i radi obezbeđenja od iskrcavanja Saveznika na Balkan". 22 Prirodno je bilo da je Tito mobilizaciju glavnih četničkih snaga iz Hercegovine, Crne Gore, Sandžaka i istočne Bosne i njihovo upućivanje na zapad, u „veliku operaciju" protiv partizanske slobodne teritorije, dovodio u vezu sa očekivanim savezničkim iskrcavanjem. On je računao da je Draža Mihailović, upravo u očekivanju tog iskrcavanja, i planirao da te istorijske događaje dočeka što spremnije, kao pobednik nad partizanima. I kasnije, kad god se postavljalo pitanje iskrcavanja savezničkih trupa na tlu Jugoslavije, Tito se nije ustručavao da jasno i nedvosmisleno istakne protivljenje takvom poduhvatu koji bi bio izvršen bez saglasnosti Vrhovnog štaba ** J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, br. 1943/613. 31

NOVJ. Tako je i generalu Maklejnu (Fitzroy Maclean), šefu britanske vojne misije, na pitanje kakav bi bio stav Vrhovnog štaba u slučaju savezničkog iskrcavanja, makar s manjim snagama, na jugoslovensku obalu, energično odgovorio da to ne bi bilo poželjno ni celishodno. Obaveštavajući o tome Moskvu, Tito je 12. oktobra 1943. javio: „Mi nećemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez naše saglasnosti i spremni smo da se suprotstavimo i silom". 23 I u leto 1944, kada se činilo da bi do iskrcavanja savezničkih trupa moglo doći, Tito je svoje protivljenje izneo u pismu koje je 5. jula sa Visa uputio Staljinu, tražeći da SSSR pruži NOP-u pomoć u naoružanju i u odbrani „političke i vojne samostalnosti" nove Jugoslavije. Tito je ukazivao na „politiku Engleza prema Srbiji, gde se na sve moguće načine pokušava pojačati pozicije pristalica kralja, odnosno četnika a oslabiti naše pozicije" i tražio pomoć „da bi mogli što prije riješiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije". Ističući da bi najjaču podršku narodnooslobodilačkom pokretu Sovjetski Savez pružio „ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga", jer bi time bili „sprečeni mnogi planovi na Balkanu sa strane onih koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije", Tito je izrazio protivljenje iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan. „Saveznici sada još nisu pred nas postavili pitanje njihovog iskrcavanja na teritoriji Jugoslavije", stoji dalje u pismu. „Moram da kažem da takvo iskrcavanje nama ne bi bilo drago, jer sam uveren da će nam praviti neprilike u zemlji, zbog čega bi moglo dolaziti do raznih sukoba". Tito je ponovio stav da bi do iskrcavanja, ukoliko se na njemu bude insistiralo i njegova neophodnost pravdala opštesavezničkim interesima borbe protiv Nemačke, moglo doći samo na osnovu sporazuma, odnosno pristanka rukovodstva nove Jugoslavije — Vrhovnog štaba i Nacionalnog komiteta. „Ali ako dođe do pregovora o iskrcavanju", stoji dalje u Titovom pismu, ,,mi ćemo predložiti da to budu što manje snage i, ako se prihvati, uglavnom na sektoru Istre i Hrvatskog primorja (gde četnički pokret nije imao nikakvog uticaj a — prim. M. L . ) . . . U slučaju iskrcavanja mi ne možemo pristati na njihovu ma kakvu vojnu ili civil» Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ-KI, br. 1943/613. 32

nu vlast u našoj zemlji, koju Saveznici uspostavljaju tamo gdje dolaze, jer kod nas postoji kako vojna tako i civilna vlast. Isto tako nećemo pristati da bilo kakva naša jedinica bude pod njihovom komandom". 24 U stavu da ni jedna saveznička armija ne može da stupi na teritoriju Jugoslavije bez odobrenja njenog rukovodstva Tito je istrajao do kraja rata. Tako su trupe Crvene armije, u jesen 1944, ušle na teritoriju Jugoslavije na osnovu sporazuma postignutog između Tita i Staljina, odnosno Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i vlade Sovjetskog Saveza. 25 Na iskrcavanje savezničkih trupa se, dakle, stalno računalo i strepelo od njega. Pogotovo početkom 1943, kada je Operativna grupa divizija NOVJ, pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, bila prinuđena da u svom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori, Sandžaku i Srbiji, vodi teške borbe na Neretvi, da vodi dramatičnu „bitku za ranjenike". Bez obzira na to da li se tada, i kasnije, u najvišim štabovima zapadnih saveznika ozbiljno računalo na iskrcavanje na Balkan i da li su o tome postojali neki planovi (o čemu, u nedostatku dovoljno pouzdanih izvora, među istoričarima postoje neslaganja), 28 činjenica je da se ta mogućnost u Vrhovnom štabu NOVJ uzimala kao izvesna, gotovo sigurna. Na mogućnost savezničkog iskrcavanja na Balkan je, i te kako, i sa velikim nadanjima, računala i četnička Vrhovna komanda. Draža Mihailović je, uostalom, vojnu i političku koncepciju četničkog pokreta, poznatu strategiju 24

Bonpochi H C T O P H M K n HaijHOHaJiHOM c o J i H f l a p H o c r a " ,

c c 1984. rofl. JVs 9 ( „ f l o K y M e H T M M H T e p C T p . 3—18). naroda Jugoslavije 1941—1945, Beograd,

25 Oslobodilački rat 1965, knj. 2, str. 297. 26 Vojni istoričar pukovnik Mehmedija Bojić tvrdi da su „britanske vojne vlasti, početkom marta 1943, u jeku bitke na Neretvi, tražile od jugoslovenske izbegličke vlade da im dostavi plan za invaziju Jugoslavije". Takav plan, bolje reći predlog, koji je sugerisao da se iskrcavanje savezničkih trupa izvrši na crnogorsku obalu i da se one u nastupanju kroz Jugoslaviju oslanjaju na formacije D. Mihailovića, bio je — tvrdi Bojić — sačinjen i već 12. marta dostavljen nadležnim organima. Neizvesno je, navodi on dalje, da li je to bilo sračunato kao obmana nemačkih i italijanskih vrhovnih komandi, „ali se zna da su britanski generalštabovi ipak pravili varijante takvog invazionog plana na jugoslovensku jadransku obalu i da je Mihailović bio o tome obavešten" („Politika", 26. mart 1983.).

33

„čekanja" (koja mu je sugerisana iz Londona), temeljio na očekivanju tog odsudnog istorijskog trenutka kada će angloa m e r i č k e invazione trupe stići u Jugoslaviju i pružiti punu podršku četnicima u uspostavljanju njihove vlasti. Nestrpljivo očekujući to iskrcavanje, Mihailović je, kako je već rečeno, još u drugoj polovini 1942. i planirao svoju „veliku operaciju" protiv „partizanske države" u zapadnoj Bosni. Njenim uspešnim ishodom, računao je on, bile bi uništene glavne partizanske snage a četnička vojska bi ostala jedina vojna snaga u zemlji kojoj bi saveznici predali vlast. 27 Velika koncentracija operativnih četničkih jedinica na Neretvi preduzeta je s ciljem da se, u saradnji s okupatorskim trupama, glavnini partizanskih snaga zada konačan udarac i iskrcavanje svezničkih trupa dočeka sa što čvršćim pozicijama. I pokolj muslimanskog življa u Sandžaku i jugoistočnoj Bosni, februara 1943, izvršen je da bi se stvorio „čisti srpski koridor" i spojile teritorije Srbije, istočne Bosne, Orne Gore i Hercegovine, a patom i Dalmacije i Like, i tako, sa prostranom teritorijom pod vlašću četnika, dočekali saveznici. Približavalo se, dakle, kako je Mihailović računao, ostvarenje njegovog strategijskog cilja i potvrđivala opravdanost politike „čekanja" onog istorijskog trenutka kada će se savezničke trupe iskrcati u Jugoslaviji — da bi se tek tada preduzeo „opšti napad na okupatora". Do čvršćih uverenja o savezničkoj invaziji na Balkan, koja bi usledila već na proleće 1943, Mihailović je došao još u jesen 1942. Obaveštenja o tome preneli su mu emisari jugoslovenske izbegličke vlade, oficiri Plećaš i Trbojević, koji su iz Kaira stigli u njegov štab. Njihove poruke koje su, po njihovom uveravanju, „predstavljale gledišta engleske vlade i savezničke komande" glasile su: Afrika će biti očišćena od osovinskih trupa do proleća 1943, nakon čega će britanske invazione snage imati odrešene ruke za dejstva na Balkanu, a pri iskrcavanju će im sadejstvovati četničke snage u Jugoslaviji. 28 27 O tome vidi: M. Leković, Planovi D. Mihailovića o uništenju „partizanske države" u zapadnoj Bosni u drugoj polovini 1942, Zbornik „Prvo zasedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966; B. Latas, Četnici D. Mihailovića u borbi za uništenje „Bihaćke republike", Zbornik „AVNOJ i NOB u BiH", Beograd, 1974. 28 J. Marjanović, Borbe na Neretvi i Sutjesci u svetlosti savezničkih planova za iskrcavanje na Balkan, Zbornik „Neretva — Sutjeska 1943", Beograd, 1969.

34

Ista uveravanja o iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan Mihailović je dobio i od britanske vojne misije s pukovnikom V. S. Bejlijem (W. S. Bailey) na čelu, koja je krajem decembra 1942. stigla u njegov štab u selu Lipovu, kod Kolašina. Bejli mu je, kako je Mihailović izjavio na saslušanju, stavio do znanja da će se anglo-američke trupe iskrcati u Jugoslaviji i da je on, stoga, preduzeo mere da bi što spremnije dočekao invaziju: razradio je i svim komandantima dostavio operacijske direktive za slučaj opšteg napada na okupatora. „Takav momenat — rekao je Mihailović — bilo bi iskrcavanje saveznika na jadranskoj obali. Sećam se da se prvo imala da oslobodi čitava zona duž obale i da bi za to bile angažovane sledeće snage: snage iz stare Crne Gore zajedno sa Hercegovcima imale su da dejstvuju duž obale u pravcu Splita; dinarske (naziv po planini Dinari — prim. M. L.) snage u svom pravcu na ovoj prostoriji, a ličke snage duž Hrvatskog primorja da izbiju na Sušak". 29 Ostvarenje ovih planova je, razumljivo, podrazumevalo prethodno uništenje partizanskih snaga. Uveren da iskrcavanje anglo-američkih trupa predstoji neposredno, u bliskoj budućnosti, Mihailović je 24. januara 1943. uputio potčinjenim komandantima širom zemlje raspis u kome je, između ostalog, stajalo: „Naši saveznici preko radija ukazuju na važne i velike odluke ovih dana . .. Pripremajte se na odsudnu akciju. Raščistite teren svuda od komunista da bismo imali odrešene ruke za odsudni momenat". 30 O naređenju koje je Draža Mihailović dobio „da drži ustanike spremne za borbu prilikom iskrcavanja" izvestio je Vrhovnu komandu Vermahta šef nemačke vojno-obaveštajne službe admiral Kanaris (Canaris), upozorivši na ozbiljnu opasnost od invazije savezničkih trupa na Balkan. 31 Na mogućnost, bolje reći na verovatnost invazije saveznika na Balkan računali su, kao što je rečeno, i okupatorske komande, koje su i preduzele mere da je spremno dočekaju, odnosno osujete: da najpre, još u toku zime, snažnom ofan28 Zapisnik sa saslušanja D. Mihailovića (izvod objavljen u „Politici Ekspres", 10. jul, 1982). 50 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 18/1—28. 31 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 875, s. 5623165—8.

35

živom razbiju „Titovu državu" i unište partizanske snage i da potom razoružaju četnike. Bilo je posve prirodno što su nemačka i italijanska vrhovna komanda postavile kao neodložan i hitan zadatak da likvidiraju jugoslovensko ratište koje je, zbog nepovoljnog razvoja situacije na istočnom i severnoafričkom frontu, te mogućeg iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan, moglo da veoma ozbiljno oteža odbranu „evropske tvrđave" na njenom južnom delu. U Jugoslaviji je Narodnooslobodilačka vojska — ako se tako može reći — predstavljala jednu „iskrcanu" armiju koja je mogla da znatno olakša savezničku invaziju. I sam Hitler je bio veoma zabrinut i, kako je izjavio, „preneražen" snagom partizanske vojske koja je ozbiljno otežavala odbranu Balkana. Procenjujući gde bi najpre moglo doći do invazije savezničkih trupa, on je u prvi plan isticao Balkan. O tome je obavestio Musolinija u pismima koja mu je u toku februara u dva navrata (16. februara i neutvrđenog datuma) uputio, naglašavajući u njima da je „zabrinut za položaj na Balkanu". „Rasprostranjenost Titovih pobunjeničkih organizacija", jadao se Hitler Musoliniju, „predmet je preneraženja i brige. Jedva imamo vremena da suzbijemo ustanak, ako želimo izbeći opasnost napada na našu pozadinu u slučaju anglosaksonskog iskrcavanja na Balkanu . . . Pokaže li se nemogućim, Duče, da razoružamo i komuniste i četnike i da zaista umirimo zemlju, planut će ustanak kod savezničkog iskrcavanja, linije prema Peloponezu biće odsečene i naših će se nekoliko divizija morati boriti protiv komunista i četnika. Same italijanske trupe ne mogu sprečiti iskrcavanje na Peloponezu ili Jadranu. Verujem, Duče, da postoje stanoviti zadaci koje nije moguće izvršiti jednostavno pomoću političke vestine. U njih treba unositi silu, bez obzira na cenu u ljudskim životima. Smirivanje te zone Balkana nalazi se među takvim zadacima. Ako se događaji budu odvijali kao što sam to gore opisao, imaćemo, dakle, u času savezničkog iskrcavanja takvu situaciju da će nemačke divizije biti prisiljene da suzbiju bande partizana, a ne da nam stoje 36

na raspolaganju kao efikasne odbrambene trupe za borbu s invazionom armijom". 32 Uverena da će se operacijom „Vajs" postići glavni cilj — da će biti razbijena „Titova država" i uništene glavne snage Narodnooslobodilačke vojske, nemačka Vrhovna komanda je predvidela da po završetku te operacije preduzme novu, kojom će, kako je Hitler naložio, biti razoružane četničke snage. Taj, u osnovi, paradoksalan zadatak — razoružati kolaboracionističke snage koje su svojom borbom protiv partizana pružale dragocenu pomoć okupatorima u pacifikaciji zemlje — nametao se zbog opasnosti da će se one, u slučaju savezničkog iskrcavanja, priključiti invazionim trupama i postati neprijateljske. U pomenutom pismu od 16. februara Hitler je upozorio Musolinija da se, „koliko god izgledala privlačna misao izigravati jedne protiv drugih (partizane protiv četnika — prim M. L.), ta taktika ne isplati u situaciji kad predstoji saveznička invazija na Balkan". „Mislim", isticao je Hitler, „da se to ne isplati od časa kad se ti elementi slažu u jednom pitanju: u bezgraničnoj mržnji prema Italiji i Nemačkoj". U duhu tih Hitlerovih direktiva i naređenja Vrhovne komande Vermahta, komandant Jugoistoka general-pukovnik Ler je razradio zadatke potčinjenih jedinica na jugoistoku Evrope. Ocenjujući situaciju na Sredozemlju, on je u svom naređenju od 15. februara (koje je nosilo naziv „Odbrana i komandovanje na Jugoistoku") naznačio da treba „pripremiti sve mere koje su nužne u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu", odnosno da treba „preduzeti konačno smirenje pozadine i uništenje ustanika i bandi svih vrsta". 33 A već 14. marta Ler je predložio Vrhovnoj komandi da se pristupi izvođenju operacije „Svare", tj. razoružanju četnika na teritoriji Hercegovine, Sandžaka i Crne Gore, jer je bio uveren da se u dolini Neretve završava uništenje glavnine partizanskih snaga i da četnici kao saveznici više nisu potrebni. Njegov predlog je Hitler 30. marta odobrio. „Nakon uništenja Titove komunističke države", stajalo je u naređenju Hitlerovog Glavnog stana, „treba pristupiti uništenju organizacije i oružanih snaga nacionalnog srpstva 32

„Hitler e Mussolini — Letere e documenti", Milano, 1946, s. 128—136. 83 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 344. s. 6301552—57. 37

pod komandom Draže Mihailovića, da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu. Borbena dejstva izvoditi brzo i bezobzirno". Naglašeno je, dalje, „da je Fireru naročito stalo da se akcija drži u strogoj tajnosti s obzirom na uske veze komandanta D. Mihailovića sa italijanskim vlastima". 34 Upozorenje je bilo umesno jer se znalo da će Italijani — i pored saglasnosti da se četnioi imaju razoružati, saglasnosti koja je bila samo formalna, na rečima, iznuđena — i dalje podržavati te kolaboracionističke jedinice bez kojih ne bi mogli držati najveći deo svoje okupacione zone, onaj u zaleđu obale, i da će upozoriti četničke štabove čim budu saznali da će Nemci pristupiti razoružanju njihovih jedinica. Hitlerove sumnje da se Italijani neće pridržavati preuzetih obaveza i da je njihova saglasnost sa predviđenom akcijom razoružanja četnika nakon uništenja „partizanske države" (ikoju su na sastanku održanom u Hitlerovom Glavnom stanu 18. i 19. decembra 1942. dali grof Ćano, ministar spoljnih poslova, i maršal Kavalero, načelnik Glavnog generalštaba) bila formalna, bile su opravdane. Italijani, zaista, nisu nameravali da razoružaju četničke jedinice — „svoje četnike", kako su ih opravdano nazivali — i liše se tako odanog i pouzdanog saveznika u borbi protiv partizana. Prema zabelešci („promemoriji") generala Robotija (Robotti), na sastanku koji je general Ambrozio, načelnik Generalštaba, održao 3. marta u Rimu sa komandantima italijanskih trupa u Jugoslaviji generalom Roboti j em, komandantom 2. armije, i generalom Birolijem, guvernerom Crne Gore, zauzet je upravo takav stav: da se odugovlači sa tom akcijom, da se ona odloži „dok se ne završi stvarno uništenje partizana", koje se — a to su italijanski generali i te kako dobro znali — neće nekad ostvariti, odnosno „bogzna kada", kako je Roboti rekao. Ambrozio je, doduše, reda radi, upoznao Robotija i Birolija da su Nemci nepopustljivi i uporni u odluci da se četnici razoružaju i da Hitler, koji računa „na moguću englesku invaziju na Balkan, neće da čuje za italijanske razloge i da posmatra četnike apsolutno kao buduće neprijatelje koje treba razoružati i uništiti". Na sastanku koji je sa pomenuta tri generala održao iste večeri Musolini se saglasio sa njihovim stavom da se „na konkretno i od54

38

Zbornik, tom XII, knj. 3, str. 191.

lučno izvršenje razoružanja četnika može preći tek pošto partizani budu uništeni", a da Nemce treba uveravati „da imamo nameru da izvršimo to razoružanje". 35 Musolini i njegovi generali, kao što se vidi, nisu bili iskreni prema Nemoima koji se, pak, nisu mogli pouzdati u postojanost njihovog savezništva. Nije bilo isključeno, čega se Hitler pribojavao, da bi Italija u pogodnom trenutku mogla ispasti iz Osovine, pa čak i preći na stranu savezničke koalicije. U tom slučaju bi italijanske trupe, veoma brojne u Jugoslaviji, mogle postati, zajedno sa četnicima, značajan činilac angloameričke strategije i politike u Jugoslaviji. I, tako, dok će nemački komandanti uništavanje glavnine partizanskih snaga uzimati kao gotovu činjenicu i pripremati se za razoružanje četnika, situacija u bici na Neretvi će se bitno izmeniti, a očekivanja generala Ler a biće izneverena. Glavna operativna grupa NOVJ neće biti uništena, kako je Ler prebrzo zaključio, već će se probiti preko Neretve i razbiti četničke i italijanske snage na svom nezadrživom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori i Sandžaku, ostvarujući uspešno svoj strategijski cilj. „Pod ovakvim okolnostima", nemački poslanik u NDH Kaše pisaće 30. marta ministru spoljnih poslova Rajha Ribentropu — „nije celishodno da mi sada preduzimamo razoružanje tamošnjih četnika". 36 I general Ler će uvideti svoju zabludu da partizanske snage nisu uništene u bici na Neretvi, te će 1. aprila obavestiti Vrhovnu komandu da je „jakim neprijateljskim snagama uspelo da izbegnu uništenje blagovremenim izvlačenjem" i da su „uspesi koje su postigli u borbi protiv četnika poslužili komunistima da ponovo ojačaju". I tako će nemački štabovi biti prinuđeni da izmene cilj predstojeće operacije „Svare": ona će sredinom maja biti preduzeta ,,u cilju uništenja komunističkih snaga koje su se probile prema jugoistoku i jedinica D. Mihailovića u Hrvatskoj (misli se na Hercegovinu, koja je bila u sastavu NDH — prim. M. L.) i Crnoj Gori", kako je Ler izvestio Vrhovnu komandu, obrazloživši to činjenicom da su se „pretpostavke za ovaj poduhvat potpuno izmenile, jer se više nije radilo o tome da se ostatak četnika rasturi". ,,5taviše" — naglasio je on — „sada se Tito nalazi sa jakim i vrlo 35 3

Zbornik, tom IV, knj. U, dok. br. 185. « Arhiv VII, mikrofilm London N-12, s. N 305274—8. 39

borbenim snagama u severnoj Crnoj Gori". 37 Planovi o razoružanju četnika više nisu imali smisla i opravdanja. Njihove glavne snage, koje su februara 1943. kretale u svoju „veliku operaciju" protiv „partizanske države" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, u „poslednju bitku s komunistima" u kojoj će, kako su čvrsto verovali, biti ostvareno „definitivno uništenje partizana", bile su u bitkama na Neretvi i Drini, marta i aprila 1943, od strane Operativne grupe divizija NOVJ razbijene u tolikoj meri da više nisu predstavljale iole značajnu snagu od koje bi trebalo strepeti u slučaju savezničkog iskrcavanja (radilo se o „ostatku četnika", kako je Ler opravdano zaključio). Nemačke trupe u Crnoj Gori i Hercegovini će, doduše, u duhu Hitlerovog naređenja, razoružati izvestan broj četnika, 38 ali će i dalje, sve do kraja rata, ne samo tolerisati četnički pokret i četničke jedinice, već se i oslanjati na njih, pružajući im pomoć i sarađujući s njima u borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. 37

Isto, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 332, s. 6290035—72. Sredinom maja 1943. su nemačke trupe na teritoriji Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine, oglušujući se o proteste Italijana, razoružale oko 4.000 četnika, koji nisu pružili nikakav otpor već su poslušno došli na zborna mesta i predali oružje. Držanje četnika je, kako stoji u jednom nemačkom izveštaju, bilo prijateljsko. Četnici su, čak, izražavali želju „da se bore protiv komunista pod nemačkim vodstvom". Četnički komandant major Pavle Đurišić je 10. maja, u razgovoru s potpukovnikom Hajncom (Heinz), oficirom za vezu, izjavio da „stavlja na raspolaganje četničku miliciju za borbu protiv Tita", da „nakon uništenja Tita garantuje razoružanje svojih ljudi" i da je „spreman da se sa delom svojih ljudi bori na Istoku protiv komunizma pod nemačkim rukovodstvom" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 653—4; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 63, 65). 38

Na sektoru 98. puka 1. brdske divizije u rejonu Kolašina bile su, zajedno sa nemačkim trupama, u borbama protiv partizana angažovane četničke jedinice, koje su se pokazale „verne i pouzdane". „Bilo je to rešenje" — izveštava nemački komandant — „koje je nametnula nužda i samo takvom rešenju možemo zahvaliti što smo uspeli da u teškim borbama zauzmemo i očistimo visove zapadno od Kolašina... U svakoj četničkoj jedinici bio je po jedan nemački narednik kao taktički starešina, a podnarednik kao komandir odeljenja" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 1194—96; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 65, 67). Od četnika je bila formirana i jedna pomoćna jedinica, takozvani „Nosački bataljon 54", koju su Nemci koristili za nošenje ranjenika i ratnog materijala na teško prohodnom planinskom zemljištu (Isto, s. 1186—89). 40

Kao što se vidi, rukovodstva svih odlučujućih faktora u Jugoslaviji — i okupatora i narodnooslobodilačkog i četničkog pokreta — bila su početkom 1943. uverena da predstoji iskrcavanje savezničkih trupa na Balkanu. Predstojali su odlučujući događaji koje je trebalo spremno dočekati. Stoga su i vrhovne komande Nemačke i Italije, i Vrhovni štab NOVJ, i četnička Vrhovna komanda preduzeli mere koje bi im obezbedile ostvarenje strateških ciljeva: — okupatori su preduzeli zamašne vojne operacije, dotad najveće u Jugoslaviji, protiv glavnih partizanskih snaga u zapadnim i centralnim delovima zemlje da bi likvidirali slobodnu teritoriju u zaleđu obale (tzv. „Titovu državu" ili „Bihaćku republiku") i učvrstili odbranu, kako bi spremno dočekali invazione trupe, ukoliko bi pokušale da se iskrcaju na jadransku obalu, predvidevši istovremeno da po uništenju partizanskih snaga razoružaju i četničke jedinice, za koje su opravdano bili uvereni da će se priključiti invazionim trupama; — rukovodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta, svesno opasnosti koje bi se, u slučaju iskrcavanja anglo-američkih trupa u Jugoslaviju i njihovog spajanja sa četničkim snagama, dobro naoružanim i opremljenim od Italijana, nadvile nad narodnooslobodilačkim pokretom, ozbiljno ugrožavajući tekovine postignute u jednoipogodišnjim teškim borbama protiv okupatora, kvislinga i kolaboracionista, preduzelo je odlučno nastupanje sa Operativnom grupom divizija na istok, ka Hercegovini, jugoistočnoj Bosni, Crnoj Gori i Sandžaku, da bi razbilo glavne četničke snage koje su se, pod neposrednim rukovodstvom Draže Mihailovića, nalazile u tim oblastima, izdašno potpomagane od Italijana, i tako sprečilo ili otežalo realizaciju britanske intervencionističke politike protiv NOP-a, uz oslonac na vojnu snagu četnika; — četnička Vrhovna komanda je, pak, mobilišući glavninu svojih operativnih snaga, pristupila izvođenju svoje „velike operacije" protiv slobodne partizanske teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj da bi, zajedno sa okupatorskim trupama, uništila osnovnu snagu Narodnooslobodilačke vojske i tako, !kao jedini respektujući vojni činilac u zemlji, spremno dočekala invaziju savezničkih trupa i uz njihovu pomoć preuzela vlast. Već krajem februara i prvih dana marta 1943. izgledalo je da se planovi okupatora i četnika uspešno ostvaruju. Ne41

mačke trupe su, uprkos višednevnim ogorčenim odbrambenim borbama hrvatskih i krajiških divizija, prodrle u „Bihaćku republiku" i nastavile nadiranje ka dolini Neretve kamo se uputila Operativna grupa divizija NOVJ sa više hiljada ranjenika. Četničke snage su se, pak, u velikom broju, već nalazile na levoj obali Neretve i u rejonu Mostara, dok su druge pristizale iz Crne Gore, Sandžaka, istočne Bosne i Hercegovine, a Baćovićeva grupacija iz Dalmacije, planirajući da tu, zajedno sa okupatorskim trupama, unište partizane. Operativna grupa Vrhovnog štaba se, uprkos velikim pobedama nad italijanskim snagama u Prozoru i u dolinama Rame i Neretve, našla u veoma teškoj, kritičnoj situaciji. Ne uspevši da zauzme Konjic i obezbedi jedini pogodni pravac kojim bi se sa ranjenicima probijala preko Neretve na istok i ustremila na četničku grupaciju, činila je očajničke pokušaje da zadrži i odbaci nemačke trupe koje su sa zapada i severa, od Livna, Bugojna i Sarajeva, nastupale ka Neretvi, kako bi spasila ranjenike i dobila u vremenu da pristupi veoma teškom, ali u toj situaciji jedino mogućem izlazu — forsiranju Neretve i proboju preko planinskog masiva Prenja. U takvoj, veoma složenoj situaciji došlo je do pregovora delegacije Vrhovnog štaba NOVJ sa nemačkim vojnim i upravnim vlastima u NDH, na kojima je, pored pregovora 0 razmeni zarobljenika, Vrhovni štab pokušao da nametne 1 razgovore o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane i, u vezi s tim, primene odredaba ratnih konvencija na njene zarobljene pripadnike i ranjenike, kao i o privremenoj obustavi neprijateljstva — u nadi da će se eventualno dobiti u vremenu i olakšati situacija u kojoj je Operativna grupa divizija vodila dramatičnu bitku za spašavanje ranjenika.

42

PRELIMINARNI RAZGOVORI U GORNJEM VAKUFU

Zarobljavanje nemačkog majora Strekera — povod za pregovore o razmeni zarobljenika U jeku najžešćih borbi u bici na Neretvi zarobljen je 4. marta 1943. jedan nemački viši oficir — major Artur Štreker (Arthur Strecker), komandant 3. bataljona 738. grenadirskog puka 718. pešadijske divizije. Ovaj na izgled običan događaj, kakvi se u ratu često dešavaju, imaće poseban, izuzetan značaj, jer će biti povod važnim zbivanjima koja će ubrzo uslediti i koja će dobiti šire, dalekosežne političke dimenzije i reperkusije. Upravo zbog toga, kao i zbog neobičnih okolnosti pod kojima je taj nemački oficir zarobljen, biće zanimljivo opisati taj događaj. Krajem februara 1943. bitka na Neretvi je dostizala kulminaciju. Operativna grupa divizija NOVJ, opterećena sa oko 3.500 ranjenika, našla se u izvanredno teškoj, gotovo kritičnoj situaciji. Nastojanja da se zauzme Konjic, preko kojeg je bio predviđen prodor preko Neretve na istok, u duhu strategijskog plana Vrhovnog štaba, i izvrši prebacivanje i transport velike mase ranjenika i bolesnika, nisu dala očekivane rezultate. Uprkos višednevnim napadima (od 20. do 26. februara) jedinica 1. proleterske i 3. udarne divizije, otpor branilaca nije mogao biti slomljen. U kritičnoj situaciji, kada su borbe već vođene u gradu, italijansko-domobranskoj posadi stigli su u pomoć oko 2.000 četnika i jedna nemačka borbena grupa („Anaker"), koja je prodrla iz Sarajeva preko Ivan-planine. Pomoć četnika bila je vrlo efikasna. I komandant italijanske divizije „Murđe" („Murge") veoma se pohvalno izrazio o pomoći koju su četnici pružili 43

njegovom ugroženom bataljonu u Konjicu. „Partizanske snage žestoko su napale danas, 23. ovog meseca, garnizon Konjic artiljerijskom vatrom minobacača", izveStio je on Komandu 6. armijskog korpusa. „Garnizon saopštava da je primio poziv za predaju za 18 časova danas 23. ovog meseca, na koji je garnizon odgovorio vatrom. Snage pravoslavnih V. A. C. (dobrovoljaca antikomunista, kako su Italijani nazivali četnike — prim. M. L.), koje su nadošle, jako su angažovane sa neprijateljem u zoni Bijela . . ,"39 I Nemci su rado prihvatili angažovanje četničkih snaga u odbrani Konjica. Četnički komandant kapetan Vojislav Lukačević je odmah, prilikom stupanja u kontakt sa nemačkim jedinicama, ostvario saradnju sa komandantom nemačkog puka. 40 Uvidevši da u novonastaloj situaciji, kada su okupatorske i četničke snage (četnička Konjička grupa pod komandom kapetana Lukačevića imala je 1. marta oko 5.500 četnika) postigle nadmoć, nema više izgleda za uspešan ishod borbi za Konjic, Vrhovni štab je odustao od daljih napada. Situacija se, taško, na tom, glavnom, pravcu bitno izmenila: iz Konjica je, niz dolinu Neretve ka Jablanici, došlo do nastupanja neprijateljskih snaga, dok su partizanske jedinice bile prinuđene da pređu u odbranu. 41 Više uspeha je postignuto na južnom pravcu, nizvodno prema Mostaru. Tamo su jake četničke snage, jačine oko 4.200 četnika, pod komandom pukovnika Baja Stanišića, zajedno sa i talijanskim trupama i uz podršku avijacije i tenkova, 27. februara prešle u napad uz dolinu Neretve, ali ih je 2. proleterska divizija najpre zadržala, a zatim, u protivnapadu, odbacila ka Mostaru. Po mišljenju majora Ostojića, zbog ovog neuspeha dovedena je u pitanje realizacija plana o „uništenju komunista u džepu Neretve" kojim je trebalo „izbiti na Jablanicu i potpuno odseći odstupnicu komunistima k Prozoru". „Ceo moj plan će pasti u vodu, a ovakvu priliku za uništavanje boljševika više nećemo imati", obaveštavao je on jetko kapetana Lukačevića, dodavši da je sramota što obe Stanišićeve kolone, jačine oko 4.200 četnika, 39

Arhiv VII, Fond IA, k. 28/A/9. Arhiv VII, Fond CA, k. 289, reg. br. 9/1. 41 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 18/1; k. 141, reg. br. 16/6; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 164 i 166. 40

44

kojima je sadejstvovalo oko 1.000 italijanskih vojnika, „nisu uradile ništa i nisu mrdnule s mesta". 42 Tako se, uprkos odbijanju neprijateljskog napada sa juga, sa pravca Mostara, zbog neuspelog zauzimanja Konjica li nadiranja nemačkih trupa sa severa, severozapada i zapada ka dolini Neretve, Operativna grupa našla sabijena na relativno uzanom prostoru u rejonu Prozora, Jablanice i Konjica. Najkritičnije je bilo na pravcu Gornji Vakuf—Prozor, gde su nemačke trupe (717. pešadijska divizija i jedan puk 718. pešadijske divizije), uz sadejstvo jedinica NDH, izbile na prilaze Prozora i Sćita, neposredno ugrozivši ranjenike koji su se prikupljali u Prozorskoj kotlini. Ozbiljna opasnost je i dalje pretila sa juga, sa pravca Mostara, od jakih snaga itali janskog 6. armijskog korpusa i grupacije Stanišićevih četnika. Na levoj, pak, obali Neretve bila je u toku koncentracija jakih četničkih snaga koje su se pripremale da zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama nastave dejstva preko Neretve i učestvuju u uništavanju opkoljenih partizanskih snaga. U takvoj, neobično teškoj, situaciji održana je 28. februara u selu Gračanici, u dolini Rame, zajednička sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ na kojoj su, pored članova tih najviših rukovodstava narodnooslobodilačkog pokreta i njegove oružane sile (Tita, Aleksandra Rankovića, Milovana Đilasa, Ivana Milutinovića, Sretena Zujovića i Moše Pi jade), prisustvovali i predsednik Izvršnog odbora AVNOJ-a dr Ivan Ribar i komandanti i politički komesari 1. i 2. proleterske divizije Koča Popović, Peko Dapčević, Filip Kljajić i Mitar Bakić i komandant 3. udarne divizije Pero Cetković. Vrhovni komandant je izložio situaciju i objasnio svoju operativnu zamisao: da se, najpre, sa glavninom Operativne grupe izvrši snažan protivudar na pravcu Gornjeg Vakufa, kako bi se razbile neprijateljske snage i otklonila opasnost koja se nadvila nad ranjenicima, a da se potom izvrši proboj cele grupacije i ranjenika preko Neretve i pristupi uništavanju četničkih snaga. U toku 1. i 2. marta, dok su dve divizije Operativne grupe (1. i 2. proleterska) užurbano vršile pokrete iz doli« Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1; k. 165, reg. br. 3/4—19; k. 133, reg. br. 40/6; k. 280, reg. br. 8/1 i 9/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 143 i 176; knj. 11, dok. br. 170. 45

ne Neretve ka frontu prema Gornjem Vakufu, nemačke trupe su uz jaku podršku artiljerije, tenkova i avijacije izvodile snažan napad ka Prozoru i uspele da zauzmu severoistočne padine planine Raduše. Nastupile su dramatične borbe u kojima su nemačke trupe bile zadržane, a 3. marta je otpočeo snažan protivnapad glavnine Operativne grupe (devet brigada) u kome su neprijateljske snage bile odbačene ka Gornjem Vakufu. Sa položaja na Makljenu Tito je neposredno rukovodio protivudarom. Sledećeg dana, 4. marta, uspešno je nastavljen protivnapad partizanskih snaga. Na središnjem delu fronta, u zahvatu druma Gornji Vakuf — Prozor, vodio je odbrambene borbe bataljon majora Strekera. Kako su na njegovom levom krilu partizanske snage izvršile dublji prodor, zapretivši da ugroze pozadinu njegovog bataljona, moj or Streker je požurio u Gornji Vakuf, u sedište štaba puka, da bi se lično, od komandanta puka pukovnika Fogela (Vogel), potanko upoznao sa situacijom i saznao šta se, zapravo, tamo, kod njegovog suseda na levom krilu, zbilo. Prethodno je odredio da ga, do svog povratka, na dužnosti zamenjuje komandir 12. čete poručnik Vizner (Wiesner). „U štabu puka u Gornjem Vakufu", naveo je Streker u svom „izveštaju o zarobljavanju" koji je podneo nakon puštanja iz partizanskog zarobljeništva, 43 „saznao sam da su partizani tamo izvršili napad u pozadinu naših linija, ali da je posle teške borbe napad odbijen. U toku razgovora s komandantom puka pukovnikom Fogelom primljen je radiogram iz mog bataljona da su partizani posle jednog napada s jugozapadnog pravca zauzeli vis 1188 na desnom krilu. U pratnji četiri kurira-konjanika, preko Uzričja i Jelače, ubrzanim tempom od jahao sam u bataljon". Dok je major Streker hitao ka svom komandnom mestu, situacija se na položajima izmenila. Druga proleterska brigada je, zajedno sa delovima 7. banijske, na levom krilu, ;i 1. dalmatinske brigade, na desnom krilu, izvršila snažan napad na položaje inemačkih jedinica južno od Gornjeg Vakufa. Pošto je 737. grenadirski puk bio nateran na povlačenje prema Voljicima, to je Streker ovom 43 Arhiv Vojnoistorijskog instituta JNA, mikrofon NAV-N-T-315, snimci 1448—52.

46

bataljonu ostao nezaštićen desni bok. Poručnik Vizner je odmah povio desno krilo bataljona da bi izbegao obuhvat partizana sa padina Kobile (k. 1370). No, naglo se pogoršala situacija i na levom krilu bataljona. Tamo je 1. bataljon 2. proleterske brigade razbio položaje 1. bataljona 750. grenadirskog puka na Crnom vrhu, s druge strane druma Prozor — Gornji Vakuf, i odbacio ga na kotu 803, iznad velike okuke. Partizani su nezadrživo nastavili juriš, prešli drum kod zaseoka Trlice i uputili se ka Mačkovcu. Strekerov bataljon se našao u vrlo teškoj situaciji i poručnik Vizner je naredio povlačenje na novu liniju, koja se protezala od sela Mračaja, preko kote 957, do kote 803. Izveštaj o povlačenju bataljona Vizner je uputio u štab puka, u Gornji Vakuf. Major Streker je, u međuvremenu, hitao ka svom komandnom mestu, ne znajući da se njegov bataljon povukao. „Otprilike u okolini kote 935" — nastavlja Streker — „otpustio sam tri kurira sa svim konjima i s jednim kurirom krenuo peške prema komandnom mestu bataljona. Borbena buka se nije čula. Pošto štab bataljona nisam zatekao na onom mestu gde sam ga napustio, krenuo sam kroz jednu dolinu u pravcu kote 952. Upravo kada smo ja i moj kurir u blizini kote 952 hitali da iziđemo iz jedne male doline, obrasle gustim žbunjem, bili smo iznenada sa svih strana obasuti snopovima puščanih zrna, delom s udaljenosti 15—20 metara. Čuli smo uzvike na srpskom jeziku i uvideli da su nas partizani opkolili. Odmah smo odgovorili vatrom, pokušavajući u isto vreme da se kroz gusto žbunje probijemo nazad. Pokazalo se, međutim, da nema nikakvog izgleda da umaknemo iz udolja, opkoljenog od oko 40—50 partizana, i zato smo se morali predati". Zarobljenici su, vezanih ruku, sprovedeni u Stab 2. proleterske divizije koji se nalazio na jednom visu severozapadno od Makljena. Članovi štaba su pokušali da od majora Strekera dobiju podatke o sastavu, jačini i planovima neprijateljskih jedinica, ali se u itome nije uspelo zbog odbijanja nemačkog oficira da dà bilo kakva obaveštenja. 44 44 M. Leković, „Dragoceni zarobljenik", „Front" br. 7, 16. februar 1973.

47

O zarobljavanju nemačkog majora bio je odmah radio-putem obavešten Vrhovni štab, gde je vest primljena s neskrivenim zadovoljstvom jer se radilo o prvom nemačkom višem oficiru koga su partizani zarobili. Tom događaju je pridat poseban značaj i zbog toga što se, kako je u Vrhovnom štabu ocenjeno, ukazala prilika da se ponudom za razmenu zarobljenog majora obnove i uspešno okončaju pregovori o razmeni zarobljenika koji su dva meseca ranije bili prekinuti. Moglo bi se, naime, očekivati da će sada, kada je u pitanju jedan viši oficir, komandant bataljona, nemačka strana biti zainteresovana za razmenu zarobljenika i da će prihvatiti ponudu o pregovorima. Razmatrajući tu mogućnost, u Vrhovnom štabu se došlo na ideju da se na pregovorima o razmeni zarobljenika, ukoliko bi do njih došlo, postavi i pitanje priznanja Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i, u vezi s tim, prihvatamja obaveze da se u tretmanu ratnih zarobljenika i ranjenika primenjuju odredbe međunarodne konvencije. O tim pitanjima se već razgovaralo na poslednjem sastanku partizanskih i nemačkih pregovarača održanom 17. novembra 1942. blizu Livna, kada se pregovaralo o razmeni zarobljenika (posade oborenog bombardera, nemačkih privrednih stručnjaka iz Jajca i oficira NDH zarobljenih u Bihaću). Na tim pregovorima su sa nemačke strane učestvovali inženjer Hans Ot (Hans Ott), kapetani Hans Hejs (Hans Heyss), oficiri za vojnu privredu, i Alfred Hajnrih (Alfred Heinrich), specijalni referent Ajnzac-komande policije i službe bezbednosti (Einsatz-commando Polizei und Sieherh eitsdients) u Sarajevu koji se prestavio kao Kulih (Kulich), dok su partizanski pregovarači bili dr Vladimir Velebit Vlatko (pod pseudonimom Vladimir Petrović) i kapetan Mihovil Tartalja Miša.45 Pored pregovora o razmeni zarobljenika, koji se nisu završili uspešno,48 na sastanku je bilo reči i o zahtevu partizanske 45 48

S. Odrić, „Neostvareni planovi", Naprijed, Zagreb, 1961, str. 81. Četiri dana kasnije, 21. novembra, kod Livna je izvršena razmena „27 zarobljenih partizana sa taocima koje su partizani odveli prilikom povlačenja iz Livna", kako stoji u izveštaju Orižničkog voda iz Livna (Arhiv VII, k. 62, reg. br. 5/4-2 i 1/4-2). Među razmenjenim pripadnicima NOP-a, nije, međutim, bilo lica koje su partizanski pregovarači tražili na sastanku od 17. novembra. 48

strane da se Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije prizna kao zaraćena strana, što su Nemci od samog početka ustanka i organizovanja narodnooslobodilačke borbe odbijali da prihvate, ističući da su borbe partizana, koje smatraju banditima, neregularne i da se prema pripadnicima Narodin©oslobodilačke vojske ne mogu primenjivati odredbe međunarodnog ratnog prava. Kako nemački pregovarači nisu bili ovlašćeni da o tim pitanjima razgovaraju, ito su im partizanski delegati uručili pismo Vrhovnog štaba za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj general-potpukovnika Edmunda Gleza fon Horstenaua. Pismo nije sačuvano, ali je izvesno da je u njemu, pored pitanja koja su se odnosila na razmenu zarobljenika, bilo reči i o zahtevu za priznanje Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije kao zaraćene strane. Na to pismo, međutim, od Nemaca nije stigao odgovor. Po oceni Vrhovnog štaba trebalo je sada, kada se računalo da se ukazala prilika za obnovu, odnosno nastavak pregovara, pokušati da se ponovo pokrenu razgovori o tim pitanjima, prvenstveno zbog ranjenika, kako bi se dobio pristanak nemačke strane da se oni tretiraju u duhu međunarodne konvencije. Briga za sudbinu oko četiri hiljade ranjenika i bolesnika koji su se nalazili u teškoj situaciji u rejonu Prozora morila je tih dana Tita i partizanske štabove. Iz dotadašnjeg toka operacije, koja je dostizala kulminaciju, noseći u sebi sve neizvesnosti oko sudbine ranjenika, bilo je očigledno da je bitka koju je Operativna grupa divizija već više dana vodila da bi se izvukla ispod udara veoma jakih nemačkih snaga i izbegla okruženje sve više postajala grčevita bitka za ranjenike, za njihovo spasavanje. Ni ubrzana evakuacija ranjenika i bolesnika i njihovo prikupljanje u Prozorskoj kotlini, bliže dolini Neretve preko koje se nameravalo probijati na istok u pravcu Crne Gore i Sandžaka, ni uspešan protivudar kod Gornjeg Vakufa koji je upravo bio u toku i kojim su nemačke trupe bile odbačene ka Bugojnu, nisu trajnije otklonili opasnost koja je i dalje ozbiljno pretila ranjenicima. Moralo se, dakle, računati i sa time da veći broj ranjenika i bolesnika, pogotovo onih najtežih, nepokretnih, neće biti spasen i da će ih Nemci, kako su to i dotad činili sa partizanskim zarobljenicima, pobiti. Trebalo je, stoga, pokušati da se, uporedo s razgovorima o razmeni majora Štrekera i ostalih zarob49

ljenika, zatraži od nemačke strane da se Narodnooslobodilačkoj vojsci prizna status zaraćene strane, jer je to ona faktički bila, izrastavši u gotovo dvogodišnjoj borbi u snažnu i dobro organiizovanu armiju sa svim bitnim obeležjima jedne regularne vojske, i da se, shodno tome, prema njenim zarobljenim pripadnicima, pogotovo ranjenicima, imaju primenjivati odredbe međunarodnih konvencija o ratnim zarobljenicima i ranjenicima. Uz to, kako su Tito i njegovi najbliži saradnici koji su se toga dana nalazili s njim u sedištu Vrhovnog štaba u jednoj vodenici na reci Prozorčici (Ranković, Đilas i Pijade) zaključili, moglo se nemačkoj strani predložiti da se privremeno, dok pregovori budu trajali, obustave neprijateljstva. 47 Računalo se da su u dotadašnjim jednoipomesečnim borbama, a naročito posle poraza kod Gornjeg Vakufa, nemačke trupe iscrpljene i da im je potreban predah. Obostrana obustava borbenih dejstava bila bi za partizansku stranu i te kako korisna jer bi se dobilo u vremenu i stvorili povoljniji uslovi da se Operativna grupa divizija, oslobođena pritiska nemačkih divizija sa zapada i severa, iz rejona Livna, Bugojna i Konjica, ustremi na četničke snage na levoj obali Neretve, razbije ih i otvori put za dalji prodor na istok — u duhu strategijskog plana Vrhovnog štaba. Trebalo je Nemce zavarati, „neutralizirati" ih, kako je Tito govorio, nudeći im neke prividne ustupke. Računalo se da bi nemačka strana bila zainteresovana za primirje ako bi joj se pružila uveravanja da partizanske snage neće dejstvovati severno od demarkacione linije, u nemačkoj okupacionoj zoni, već da će nastupati samo preko Neretve, u italijanskoj zoni, da bi tamo razbile četnike koji se pripremaju da se priključe angloameričkim trupama, ukoliko se one budu iskrcale na jadransku obalu. Na takvu se mogućnost, kako je već rečeno, tada ozbiljno računalo u vrhovnim komandama — kako četničkoj i nemačkoj, tako i partizanskoj. Da partizanske snage ne nameravaju dejstvovati preko demarkacione linije, 47 U svojim memoarima Đilas taj dogovor Tita, Rankovića. Pijade i sebe naziva sednicom Centralnog komiteta KPJ i navodi da je ona održana „istog dana ili dan posle razbijanja četnika na Neretvi, tj. pošto je otvoren prolaz preko Prenja", što bi značilo da je to bilo 7. ili 8. marta. Taj dogovor je, međutim, bio 4. marta, onog dana kada je zarobljen major Streker (M. Đilas, „Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1945", Paris, 1979, str. 342).

50

moglo je kao dokaz biti zaustavljanje njihovih jedinica koje su u protivudaru kod Gornjeg Vakufa gonile razbijene nemačke jedinice. Trebalo je, dalje, uveriti Nemce da bi se partizanske snage, posle prelaska Neretve i razbijanja četnika, prebacile u Sandžak, na teritoriju u italijanskoj okupacionoj zoni, gde bi, udaljene od komunikacija i važnijih privrednih objekata, najmanje smetale Nemcima, jer ne bi ugrožavale njihove vojne i privredne interese. Ideja o ovom predlogu, o nekoj vrsti neutralne zone, potekla je od generala Horstenaua. Prema izveštaju upravitelja Kotarske oblasti u Livnu, upućenom 14. oktobra 1942. Glavnom stanu poglavnika, koji je kao zarobljenik imao priliku da razgovara sa „članom Vrhovnog štaba dr Vladom Petrovićem (Velebitom — prim. M. L.), bivšim advokatom iz Zagreba", i nekim partizanskim vodećim ličnostima, i da od njih sazna za misiju partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića u Zagrebu, avgusta 1942. i za njegove razgovore sa Horstenauom, nemački general je „ponudio partizanima jednu teritoriju da se oni kao najjača vojna snaga na Balkanu primire, da će ih Nemci tolerisati i da će na toj teritoriji partizani biti suvereni", a za uzvrat da „partizani dozvole Nemcima da izvoze u Nemačku rude i ostale sirovine i poljoprivredne proizvode". 48 Izgledi da bi takva ponuda sa nemačke strane bila prihvaćena bili su, doduše, mali, ali je trebalo, ipak, pokušati sa tom „diplomatskom akcijom", u stvari nekom vrstom ratne varke. Ako ni zbog čega drugog, a ono radi umirenja savesti da je učinjeno sve da se ranjenici spasu od masakriranja koje bi bilo izvršeno nad njima, ukoliko bi pali u ruke neprijatelja — na što se, prirodno, moralo računati. 49 Čim je dobio vest o zarobljavanju nemačkog majora, Tito je naredio Štabu 2. proleterske divizije da se zarob48

Arhiv VII, k. 65, reg. for. 43/5-1. Nemci su zarobljene partizane najčešće streljali, oglušujući se o odredbe međunarodne konvencije. U jednom telegramu koji je Nemačko poslanstvo dobilo 19. novembra 1943. od Ministarstva spoljnih poslova, stoji, između ostalog, da se odobravaju pregovori s partizanima o pitanju razmene zarobljenika, ali da ,,ma kakvi zahtevi partizana u smislu koji bi nemačke vlasti pismeno obavezivali da se pridržavaju međunarodnih odredaba o postupku sa zarobljenicima i ranjenicima moraju načelno da se odbiju, jer takvi obostrani sporazumi sadrže i priznanje Tita kao ratujuće strane" (Arhiv VII, mikrofilm London — 9, s. H 303042). 49

ljenik odmah sprovede u Vrhovni štab. Kako je Streker naveo u pomenutom „izveštaju o svom zarobljavanju", on je u toku noći autom sproveden u „Operativno odeljenje Štaba grupe" koje se nalazilo ,,u jednom mlinu udaljenom 10 km od Prozora". Njemu, razumljivo, nije bilo rečeno da se nalazi u Vrhovnom štabu i da je priveden pred vrhovnog komandanta Tita i članove Vrhovnog štaba Rankovića, Đilasa i Pijade. Streker dalje navodi da su, pored ostalih, bili „bivši predsednik Narodne skupštine Jugoslavije demokrata dr Ribar i profesor Marković". Sto se „profesora Markovića" tiče, reč je o Milovanu Đilasu, koji se tim imenom predstavio. Po dolasku u Vrhovni štab, Strekeru je, uz izvinjenje što je sproveden vezanih ruku, data „obilata večera" — kako je sam rekao. U razgovoru koji je potom usledio (Streker ga je nazvao „zabavnim razgovorom") bilo je reči 0 mnogim pitanjima, a dominirala su, razumljivo, ona obaveštajne prirode koja se, kako je to uobičajeno, postavljaju zarobljenicima da bi se od njih dobili podaci o numeraciji, jačini i rasporedu protivničkih jedinica i planovima njihovih štabova. Partizanski rukovodioci su, kako Streker navodi, bili posebno zainteresovani za planove i namere nemačkih snaga u rejonu Gornjeg Vakufa, a postavljali su i pitanje zašto se nemačke jedinice bore protiv partizana 1 kakav je stav Nernaca prema četnicima. Streker nije želeo da dà nikakve podatke, što je i Tito u svom telegramu upućenom 8. marta Izvršnom komitetu Kominterne potvrdio. 50 Strekeru su, zatim, data objašnjenja o ciljevima za koje se Narodnooslobodilačka armija bori. Njih je on, u pomenutom izveštaju, ovako interpretirao: „Pošto je jugoslovenski narod u 1941. godini sramno napušten od svoje vlade i kako je od tada cela zemlja morala da pod novom vladom u Hrvatskoj i pod okupacijskom vlašću podnosi strahovite muke, to je Narodnooslobodilačka armija uzela kao cilj — oslobođenje zemlje od okupatora. Najveću prepreku na tom putu u sopstvenoj zemlji predstavljaju četnici i zato je njihovo uništenje postavljeno kao prvi cilj. Osim toga, partizani se bore protiv ustaša, Italijana, Nemaca, a tek na dru50

52

Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 136.

gom mestu protiv hrvatskih domobrana. Mada ne postoji namera da se borba prenese preko granica Nemačke, ipak se ovom borbom želi da pruži pomoć Sovjetskoj Rusiji, jer samo pobedom internacionalnog komunizma nad kapitalističkom Nemačkom sa Hitlerom, Geringem, Meseršmitom i Krupom kao najvećim kapitalistima, a docnije nad Engleskom i Amerikom, pružiće se garantija za bolju budućnost čovečanstva. Računa se da će najkasnije za tri meseca Sovjetska armija izvoj evati pobedu i u trenutku prelaska granica Nemačke, odnosno Poljske od strane Sovjetske armije, Engleska i Amerika će istovremeno obrazovati Dragi front na raznim mestima južne Evrope, a naročito u Italiji. Italijanski narod više ne veru je u pobedu Musolinija i Hitlera, a italijanska armija već je potpuno prožeta komunizmom. U štabovima i kod političkih komesara moglo se često uočiti da se nerado vodi borba protiv nemačkog naroda i da se narod ne identifikuje sa samim Hitlerom. Za italijansku armiju se kaže da poseduje vrlo slabu borbenu vrednost. U saradnji italijanskih generala sa nacionalnim četnicima uočava se opasnost za Nemačku pošto se čvrsto veru je da je pomoć koja se upućuje četnicima u hrani, municiji i novcu engleskog porekla." Strekerova interpretacija razgovora u Vrhovnom štabu bila je uglavnom tačna. Napisao je ono što je zapamtio iz razgovora koji je te noći vodio, kao i ono što je čuo od svojih sagovornika, vodećih ličnosti Narodnooslobodilačkog pokreta, dodavši i ono što je saznao i u drugim štabovima (2. proleterske brigade i 1. i 2. proleterske divizije). Rečeno mu je, što je on, uostalom, znao (jer se sa svojom jedinicom borio protiv partizana još od leta 1941) da je oslobođenje zemlje od okupatora osnovni cilj narodnooslobodilačke borbe i da glavnu prepreku ostvarenju tog cilja predstavljaju četnici, zbog čega je njihovo uništenje primaran zadatak Narodnooslobodilačke vojske. Ukazano je i na činjenicu da četnike podržavaju i snabdevaju Englezi i da sa njima sarađuju Italijani — što može predstavljati opasnost za Nemačku. Bio je to nagoveštaj onoga što će se pokušati u razgovorima sa nemačkim komandama o razmeni majora Štrekera i drugih zarobljenika, ukoliko do njih dođe, neka vrsta pripre53

manja terena: da se Nemcima predloži da se privremeno obustave dejstva, kako bi se partizanske jedinice mogle angažovati u borbama sa četnicima, nakon čega će se prebaciti na teritoriju (mislilo se na Sandžak) sa koje neće ugrožavati nemačke garnizone i njihove vojne i privredne objekte. I, na kraju, napisao je Streker, bilo je reči o pitanjima kojima se „utiru putevi za razgovore sa nemačkom komandom". To se, svakako, odnosilo u prvom redu na razmenu zarobljenika, o čemu su već vođeni pregovori koji su, na žalost, bili prekinuti. U vezi s tim, piše Streker, „zamoljen sam da napišem jedno pismo nemačkoj komandi u kome se — u vezi ranijih predloga — traži što hitniji sastanak komandanata i dodela teritorije". Major Streker je, razumljivo, prihvatio predlog, jer je i sam bio veoma zainteresovan da dođe do pregovora o razmeni zarobljenika koji bi, ukoliko se budu uspešno završili, doneli i njegovo oslobođenje. Još iste večeri napisao je pismo za generala Horstenaua, adresovano na štab svoje 718. divizije u Sarajevu, i ono je sledećeg jutra upućeno po kuriru (verovatno istom onom koji je bio zarobljen sa Strekerom) ka nemačkim položajima kod Gornjeg Vakufa. Pismo nije sačuvano, ali se njegova sadržina sa dosta pouzdanosti može naslutiti: javljao je o svom zarobljavanju i o predlogu partizanske komande da se povedu pregovori 0 razmeni zarobljenika, o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane i o „dodeli teritorije" partizanskim snagama, na koju bi se one prebacile. Nemci nisu morali nagađati o kojoj je „partizanskoj komandi" reč, jer su isuviše dobro znali da se u dolini Neretve sa glavnim partizanskim snagama nalazi njihov Vrhovni štab. Neizvesno je da li se uz Streker ovo pismo nalazio i pismeni predlog Vrhovnog štaba. U jednom radiogramu koji je Operativno odeljenje Štaba 718. divizije uputilo 9. marta komandantu nemačkih trupa u Hrvatskoj generalu Litersu kaže se da je major Streker, komandant 3. bataljona 738. puka, zarobljen 3. marta (greška — treba: 4. marta) 1 da je uputio jedno posebno pismo Narodnooslobodilačke vojske u kome se, između ostalog, iznosi zahtev za vođenje pregovora o razmeni zarobljenika i o priznanju narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i traži da se 54

utvrdi vreme i mesto održavanja zajedničkog sastanka. 51 I Đilas u svojim memoarima tvrdi da je Nemcima upućeno pismo, ali da na njemu „nije stajao ni pečat Vrhovnog štaba ni potpis Titov, nego neke naše jedinice". 52 Strekerovo pismo je još istog dana, 5. marta, stiglo u Štab 717. divizije u Bugojnu, koji ga je, smatrajući sebe nenadležnim za donošenje bilo kakve odluke, prosledio višoj komandi. Pismo je 6. ili 7. marta stiglo u Štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj general-major a Rudolfa Litersa, koji se nalazio u Slavonskom Brodu. O tome se nalaze podaci u telegramu italijanskog oficira za vezu pri Litersovom štabu majora Bobia (Bobbio), upućenom 12. marta Komandi 2. italijanske armije i štabovima 6. i 18. armijskog korpusa: „Major Streker, komandant 3. bataljona, zarobljen je. Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj primio je od majora Streker a pismo u kome se gospodinu generalu dostavlja poziv Vrhovnog štaba NOV Jugoslavije da pošalje delegata u svrhu razgovora o eventualnom priznanju Titove armije za zaraćenu silu. Na spomenuti zahtev nije odgovoreno". 53 I general Liters se, razumljivo, kao komandant jedinica koje izvode vojne operacije protiv partizanskih snaga, smatrao nenadležnim za uspostavljanje kontakata sa predstavnicima neprijateljske strane. Stoga i nije odgovorio na „spomenuti zahtev" Vrhovnog štaba NOVJ, već je Strekerovo pismo uputio u Zagreb generalu Horstenauu, kome je i bilo namenjeno i u čiju su nadležnost spadala pitanja te vrste. Horstenau se, uostalom, mogao o tome konsultovati i sa diplomatskim predstavnikom, nemačkim poslanikom u NDH Zigfridom Kašeom. Horstenau je pismu majora Strekera, odnosno predlogu Vrhovnog štaba NOVJ o vođenju pregovora, poklonio punu pažnju, zaključivši da predlog treba prihvatiti, jer se radilo o izbavljenju iz partizanskog zarobljeništva jednog višeg nemačkog oficira i većeg broja vojnika i privrednih stručnjaka. On je i ranije smatrao da je za nemačku stranu korisno da uspostavi i održava vezu sa partizanskim vrhovnim štabom i bio je spreman da lično primi njegove pred51 52 53

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2264, s. 514, 731. M. Đilas, cit. delo, str. 342. Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 213. 55

stavnike, kako je to već jednom, krajem avgusta 1942, učinio, primivši partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića, koji je, pod imenom Srećko Šunjevarić, kao predstavnik Vrhovnog štaba, vodio razgovore o razmeni nemačkih stručnjaka iz firme „Hanza-Lajhtmetal" zarobljenih u Livnu. 54 0 tome je Has Ot, glavni nemački pregovarač, po povratku iz Zagreba u Vrhovni štab, 3. septembra lično obavestio Tita, 55 koji je zaključio da o tome, kao uostalom i o svim drugim važnijim pitanjima, treba obavestiti Moskvu. U telegramu koji je 14. oktobra uputio Izvršnom komitetu Kominterne Tito je, uz molbu da se ne objavi izvor te vesti, javio da je inženjer Ot „doneo iz Zagreba prijedlog za pregovore između predstavnika Vrhovnog štaba i jednog njemačkog Opunomoćenog generala (Gleza fon Horstenaua — prim. M. L.)", dodavši da su „oni to činili već nekoliko puta, ali mi smo odbijali sve te pregovore", i tražeći od Kominterne njeno mišljenje. 56 General Horstenau je, očigledno, realnije nego je to činila Vrhovna komanda Vermahta procenjivao snagu i vitalnost Narodnooslobodilačke vojske, zaključivši, na osnovu dotadašnjih iskustava, da se ona nikakvim vojnim merama ne može uništiti. Njemu je sa najvišeg mesta bilo naređeno da je, zajedno sa komandantom nemačkih trupa u Hrvatskoj, odgovoran „za područje Hrvatske" i da je potčinjen komandantu Jugoistoka generalu Leru. Kako je u Lerovom naređenju od 15. februara 1943 („Odbrana i komandovanje na Jugoistoku") stajalo da se može očekivati da u „dogledno vreme" može doći do invazije na Balkanskom poluostrvu 1 da se „mora računati sa time da će ovaj napad biti podržan od strane ustanika u zapadnim balkanskim zemljama", te da treba ..pređuzeti konačno smirenje pozadine i uništenje ustanika i bandi svih vrsta u sadejstvu sa italijanskom 2. armijom", to je bilo razumljivo da je Horstenau zaključio da sa svoje strane mora pređuzeti sve što bi doprinelo izvršenju tog zadatka, odnosno „smirenju pozadine" na poverenom mu području preko kojeg se, komunikacijom Zagreb — Beograd, odvija znatan deo ratnog transporta za 54 M. Stilinović, ..Ratni dnevnik", JAZU, Zagreb, 1965; Arhiv VII, k. 153-a, reg. br. 11/5-21; k. 65, reg. br. 19/3-1. 55 Arhiv VII, mikrofilm London 19, s. 311300—10. 56 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 12, str. 15.

56

trupe Komande Jugoistoka. 57 Ako se to već ne može postići vojnim merama, u što se bio toliko puta uverio, onda je bilo razumno pokušati i drugim merama — pregovorima. Horstenau je, uz to, smatrao da partizanske snage treba priznati kao „zaraćenu stranu". Toga su mišljenja bili i general-pukovnik Ler, komandant Jugoistoka i njegov načelnik štaba general-potpukovnik Herman Ferč (Hermann Föritsch), koji su predlagali Vrhovnoj komandi Vermabta „da Titove jedinice, koje su se sve više sistematski borile, prizna kao zaraćenu stranu". 5 8 Neizvesno je da li je o Streker ovom pismu i predlogu Vrhovnog štaba Horstenau upoznao svoje pretpostavljene pre nego je 9. marta poručio generalu Litersu, komandantu nemačkih trupa u Hrvatskoj, čije su jedinice izvodile operacije u dolini Neretve, da obavesti partizanski Vrhovni štab da nemačka strana prihvata predlog o razgovorima i da on organizuje sastanak sa partizanskim delegatima. Horstenau je, uostalom, već imao Lerovo odobrenje da se može stupati u kontakte s partizanskim Vrhovnim štabom. U razgovoru koji su njih dvojica vodili 15. decembra 1942, kako stoji u zapisniku sa tog sastanka, „Ler nema ništa protiv stupanja u vezu s Titom jedino u informativne svrhe i to preko posrednika", uz napomenu da pri tom nemačka strana ,,ne treba da se suviše mnogo ispoljava". 59 Liters je ocenio da bi najprikladnije bilo da se t a j sastanak održi u štabu 717. pešadijske divizije, jer je taj štab već bio obavešten o „pokrenutim namerama" partizana, pošto je preko njega i stiglo Streker ovo pismo. Stoga je istog dana u 22,45 časova uputio komandantu divizije generalu Benignusu Dipoldu (Benignus Dippold) sledeće naređenje: ,,U vezi pisma majora Strekera od 4. 3. 1943. treba saopštiti Vrhovnom štabu ustanika da je Nemačka komanda spremna da primi jednog opunomoćenog delegata. 57

Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 21. Dr Karl Hnilicka, „Bihaćka republika i jugoslovenski partizanski pokret u ogledalu njemačkih izvora i ocjena njemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku", Zbornik radova „Prvo zasedanje AVNOJ-a", Bihać, 1967. 59 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-501, r. 267, s. 437—8. 58

57

Kao termin predviđa se 12. 3. Mesto sastanka je Bugojno. Garantuje se bezbednost delegata". 60 Već sledećeg jutra, 10. marta, iz Štaba 717. pešadijske divizije upućena je poruka Vrhovnom štabu da uputi svog delegata (ili delegate) u Bugojno.

Forsiranjem Neretve uspešno je prebrođena najkritičnija faza bitke za ranjenike Istog jutra kada je štrekerovo pismo upućeno nemačkoj komandi Vrhovni štab je, uz napomenu „strogo poverljivo, nikome ne govoriti ništa", saopštio svoju odluku o forsiranju Neretve i o prodoru na istok. „Odlučili smo da našim glavnim snagama i ranjenicima nadiremo pravcem: Prozor—Jablaniica—Prenj i dalje k istoku", pisao je Tito 5. marta štabovima divizija Operativne grupe. Ukoliko je do tog trenutka i postojala dilema o pravcu proboja — na sever prema srednjoj Bosni, što je poslednjih dana ozbiljno uzimano u obzir, ili na istok, preko Neretve, u duhu ranije usvojenog strategijskog plana — sada je bilo jasno: Operativna grupa će se, zajedno s ranjenicima, probijati preko Neretve i Prenja ka Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku! Uspešno izvedenim protivudarom kod Gornjeg Vakufa i odbacivanjem neprijatelja ka Bugojnu bila je za izvesno vreme otklonjena opasnost koja se bila neposrerdno i preteći nadvila nad sudbinom ranjenika u Prozorskoj kotlini i stvoreni su uslovi da se istrage u sprovođenju strategijskog plana Vrhovnog štaba o prodoru na istok, čije je ostvarenje, posle neuspeha u zauzimanju Konjica, bilo dovedeno u pitanje. Tito je izdao naređenja da se dejstva u dolini Vrbasa obustave i jedinice sa tog fronta ubrzanim maršem prebace ka Neretvi, ostavljajući zaštitnice za evakuaciju ranjenika, i da se smelim napadom forsira Neretva kod Jablanice. Trebalo je, potom, od priručnih sredstava (drvene građe) opraviti porušeni most kod Jablanice, kako bi se preko njega na stvoreni mostobran mogle prebacivati trupe, ra60

58

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2264, s. 731.

njenici i bolesnici i lako oružje, uključujući i oruđa na rasklapanje. 61 Obrazlažući tadašnju situaciju i mere koje je preduzeo, Tito je septembra 1965. u članku za ediciju „Neretva" napisao sledeće: „Naša ideja da idemo prema Crnoj Gori bila je od početka u prvom planu i njoj je sve bilo podređeno. I kada sam naredio da se poruše mostovi na Neretvi, ja nisam mislio da idemo u drugom pravcu. U početku smo srušili samo jedan most. Kod mene je tada došao Vlado Šegrt, komandant Desete hercegovačke bridade, koji je kod Ostrošca naišao na jake četničke snage. O četničkoj koncentraciji snaga bili smo još ranije obaviješteni od drugova iz Crne Gore i Hercegovine i znali smo da se te jedinice postepeno kreću prema Kalinoviku i Mostaru. Donoseći ovu vijest, Šegrt mi je ispričao kako je naišao na jake četničke snage, koje su došle od Boračkog jezera i pružile žilav otpor. Bili su to četnici uglavnom iz Vašojevića. Čim sam ovo saznao odmah mi je bilo jasno o čemu se radi. Ja nisam znao tačno kolike su te četničke snage, ali mi je bio jasan vojno-politički karakter ove udružene akcije kojom su Nijemci, Talijani, četnici i ustaše htjeli da nas samelju. Pošto su se Nijemci preko Ivan-planine probili u Konjic i ojačali ovaj garnizon, mi smo se našli u vrlo teškoj situaciji. Tada sam naredio da se poruši i drugi, poslednji most kojim se moglo preći sa jedne obale Neretve na drugu. Rušenje ovog mosta predstavljalo je manevar, ali i zaštitu od iznenađenja sa te strane, da bi Nijemci stekli utisak da idemo natrag. Taj manevar je potpuno uspio. Nijemci su oslabili pritisak u dolini Neretve, a mi smo izgradili improvizovani most i prebacili ranjenike i jedinice preko rijeke. Nijemci su bili ubijeđeni da će nas uništiti. Može se reći da je rušenje prvog mosta bilo iz taktičkih — odbrambenih razloga, a rušenje drugog — zbog taktičke varke, sa ciljem maskiranja naših namjera. Odmah zatim naši inženjerci su izgradili 61 J. B. Tito, Sabrana djela, knj. 14, str. 122, 123, 126, 128, 130, 133.

59

pješački most na mjestu porušenog. Tako smo mi imali slobodan put na Prenj, koji je bio vrlo težak. Morali smo ići bespućem, noću i po velikom snijegu. Da smo otišli za Nijemcima (u pravcu srednje Bosne — prim. M. L. ), mi bismo bili poraženi. U toku ove bitke neki naši komandanti, među kojima i neki drugovi oko Vrhovnog štaba, nisu mogli da se snađu i shvate šta se tu događa. Jer, oni su vodili računa samo o svom uskom sektoru, na kome su se nalazili. A, strategija je bila naša, Vrhovnog štaba. Mene niko nije pitao zašto sam naredio da se poruše mostovi. Kasnije su svi vidjeli zbog čega je to učinjeno. Nijemci su se već bili povukli i nisu mogli ponovo da dođu da nam zatvore put. Da su to mogli da učine, mi bismo stradali." 62 Ovaj smeli manevar je uspešno izvršen: u toku noći 8/7. marta preko gvozdene konstrukcije porušenog železničkog mosta u Jablanici, koja se u vodi nije bila rastavila, bombaško odeljenje iz 2. dalmatinske brigade prešlo je neopaženo na levu obalu i uništilo četničko osiguranje. Iskoristivši taj uspeh, preko Neretve se potom prebacilo šest bataljona 2. proleterske divizije, koji su, razbijajući dezorganizovane i ošamućene četničke jedinice, do mraka 7. marta uspostavili mostobran dubine sedam kilometara. Pošto je u toku dana 35 boraca Tehničke čete Vrhovnog štaba uspelo, uz ogromna naprezanja, da za nepunih 19 časova učvrsti drvenu građu uz konstrukciju porušenog, bolje reći prelomljenog mosta i tako od dasaka i balvana napravi stazu, to su se preko tog improvizovanog mosta ubrzano prebacivale jedinice Operativne grupe, a od noći 8/9. marta i kolone ranjenika i bolesnika, kako onih lakših, pokretnih, tako i onih na nosilima. Sva motorna vozila, tenkovi, haubička artiljerija, vozeća komora i sve ono što se nije moglo dalje, preko besputnih padina krševitog i surovog Prenja, nositi na rukama ili konjima uništavano je i survavano u nabujalu Neretvu. 82

SO

J. B. Tito, Vojna djela, IV, str. 74—75

U daljem nastupanju jedinice su, učvršćujući i proširujući mostobran, slamale otpore četnika, koji su se povlačili u pravcu Krsca, a odatle u rejon Konjica. Bilo je očigledno da je smeli i neočekivani prodor Operativne grupe divizija preko Neretve iznenadio i ošamutio četničke štabove i jedinice. Na stotine četnika, i ne stupivši u ozbiljnije borbe, napuštali su položaje i gotovo u rasulu bežali pred partizanima, ili im se predavali. O porazu četničkih jedinica na Neretvi izvestio je komandant četničke Konjičke grupe kapetan Lukačević Vrhovnu komandu još istog dana, 7. marta u 23,30 časova: „Komunisti stegnuti obručem uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice. U tu svrhu nekoliko odlučnih odelenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande. U toku 7. o.m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone". 63 U drugom izveštaju Lukačević javlja majoru Ostojiću, koji je, kako je rečeno, u ime Vrhovne komande komandovao svim četničkim jedinicama u bici na Neretvi, da je tog kritičnog dana, kada je u 8 časova izjutra bio obavešten da su partizani prešli Neretvu, izbili na Krstac i razbili 1. durmitorsku brigadu kapetana Nikole Bojovića, odmah požurio iz Konjica autom (koji su mu Italijani stavili na raspolaganje) prema Jablanici, kamo je uputio i Leteću brigadu. Nameravao je, kako kaže, „da spase Ivana (kapetana Ivana Ružića, komandanta 2. durmitorske brigade — prim. M. L.) koji je padom Krsca i nastupanjem partizana prema Kuku, bio opkoljen". „Uz put", nastavlja Lukačević, „već oko 8,30 časova sreo sam celu Bojovićevu brigadu kod samog Konjica u paničnom begstvu. Jedva sam ih zadržao, možeš misliti što sam im sve radio. Pokrenuti ih napred nisam mogao. Oko 9 časova u Ostrošcu sam zatekao samog Kasalovića 63

Arhiv VII, Fond ČA, k. 141, reg. br. 21/6. 61

(Zdravka, komandanta kolone Konjičke grupe u čijem su sastavu bili: 1. i 2. durmitorska, Fočanska, Konjička i Kalinovačka brigada, ukupne jačine 2.130 četnika — prim. M. L.). Uopšte nije umeo da mi objasni šta se događa. Sa kose sam gledao kako grupice četnika beže bezobzirce prema Konjicu (tražeći spas od Nemaca — prim. M. L.).. . Ivanove jedinice raspršene. U 19 časova nije bilo ni jednog četnika na pravcu nastupanja komunista... Kakva je panika bila sve zahvatila — ne mogu ti opisati". 64 O porazu četnika kod Jablanice i Konjica Ostojić je 8. marta izvestio Dražu Mihailovića, jadajući se da ga „nesposobnost komandanata i sistematsko sabotiranje naređenja dovodi do besa" i da je „očajan što nema s kime raditi": „Gospodine ministre, jedino zbog neposlušnosti, nesposobnosti i nemarnosti komandnog elementa došlo je do prodora komunista kod Jablanice i razbacanosti snaga na južnom delu fronta. Usled ovoga situacija je vrlo ozbiljna, a komandanti produžavaju s neprekidnim greškama. Pošto sam uvek primao i primam odgovornost za sve poslove kojim rukovodim, a krivicu potčinjenih mi komandanata za nepotrebno pale žrtve kod Jablanice i nepovoljan obrt situacije osečam kao svoju, ja Vas molim da odredite specijalan preki sud koji će izreći presudu prvo meni, a potom ostalima. Dolaze u obzir vojvoda Jevđević, major Radulović, pukovnik Stanišić i majori Pantić, Gojnić i Baćović". 65 Kako je od strane nekih četničkih komandanata izražavano uverenje da je za pretrpljeni poraz prilikom forsiranja Neretve koje su izveli partizani kod Jablanice kriv Ostojić, Mihailović je požurio da uzme u zaštitu svog najbližeg vojnog saradnika, uputivši 9. marta potčinjenim komandantima sledeći telegram: „Celokupnim radom rukovodim ja preko Branka (konspirativno ime Ostojića — prim. M. L.). Nijedno preduzeće nije naređeno bez mog odobrenja. Branko me obaveštava o svemu do najmanjih sitnica. Svi njegovi predloži se pregledaju, studiraju, odobravaju ili korežiraju." 66 64

Arhiv VII, Fond CA, k. 142, reg. br. 56/1. Isto, k. 289, reg. br. 2/3 i k. 161, reg. br. 18/3. •« Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 29/1. 85

62

Četnički komandanti su se, kao što se vidi, međusobno optuživali, branili ili uzimali krivicu na sebe. Kao da nisu mogli da shvate ili priznaju đa su glavni „krivci" za njihov poraz bili partizani, njihov visok moral i neviđena hrabrost sa kojom su jurišali na četničke položaje, svesni da biju odlučujuću bitku za spas više hiljada ranjenika. Znatan broj četnika, među kojima je bilo i mobilisanih, međutim, nije bio spreman da se odlučno bori. To su, u svojim izveštajima upućenim Vrhovnoj komandi, konstatovali i četnički komandanti. Tako je major Baćović 12. marta javljao da su „obe Durmitorske brigade i Sandžaklije izdali, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista". „Pri nailasku komunista", stoji u njegovom izveštaju, „iste su pozdravljali sa uzvikom: ,Smrt fašizmu'!" 67 A major Radulović, izaslanik Vrhovne komande, pisao je 18. marta Ostojiću da su „sve grupe predstavljale inertnu masu koja je samo čekala udarce partizana". 68 I Ostojić je, nakon svega, morao zaključiti da je panika koja je zahvatila četničke jedinice „rezultat komunističke propagande u našim redovima" i da se ona može suzbiti streljanjem dezertera i onih koji odbijaju da se bore. On je izvestio Mihailovića da je „zalaganje partizana odlično, dok kod četnika vrlo slabo". 69 O uspešnom forsiranju Neretve i o razbijanju četnika na levoj obali reke Tito je izvestio Moskvu. Kako je već bilo uobičajeno, Tito je svakodnevno, preko radio-stanice, slao obaveštenja Moskvi o najvažnijim događajima u Jugoslaviji, prvenstveno o dejstvima Narodnooslobodilačke vojske. Tako je 7. marta javio o uspešnom protivudaru kod Gornjeg Vakufa, naglasivši da je zarobljen i jedan nemački major, komandant bataljona, a sledećeg dana je, javljajući o forsiranju Neretve i razbijanju četnika, dao i podatke o zarobljenom majoru: da se zove Artur Streker, da je iz Vupertala i da „neće da da nikakve podatke o vojnoj dislokaciji". 70 U istom telegramu Tito je upoznao Moskvu i sa daljim planovima: s7

Isto, k. 293, reg. b.r 3/1-89. Isto, k. 162, reg. br. 3/1. w Isto, k. 293, reg. br. 3/1-93. '» Isto, str. 132, 136. ,8

63

„Na sektoru Mostar — Konjic — Gornji Vakuf operacijama neposredno rukovodim ja. Imam na raspolaganju 20.000 boraca, pravih heroja. Naš cilj je: razbiti neprijateljski obruč i spasti 5.000 ranjenih drugova. Ali pošto dosad nismo uspjeli da zauzmemo grad Konjic, moraćemo da ovladamo planinskim masivom Prenj i da najtežim putem prenosimo ranjenike. Tenkove i šest baterija haubica moramo da uništimo zbog nedostatka puta. Sa sobom ćemo ponijeti 20 topova malog kalibra i oko 80 teških minobacača. Drugi naš cilj jeste: uništiti četnike u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, mobilisati sve sposobne muškarce u našu vojsku i pređuzeti novo nastupanje s tom vojskom (misli se na južnu Srbiju, Kosovo i Makedoniju prim. M. L.). Nijemci odvode sve odrasle muškarce i žene i šalju ih u Njemačku. Oni zalaze po kućama i noću odvode ljude, hvataju ih na ulici itd." 71 Mada je forsiranje Neretve uspešno izvršeno, položaj Operativne grupe i velike mase ranjeniika i bolesnika bio je i dalje težak (samo u Centralnoj bolnici bilo ih je oko 4.000, od kojih 800 na nosilima i 1.500 koje je trebalo prenositi na konjima, dok se neutvrđen broj nalazio u divizijskim bolnicama i brigadnim ambulantama). Sva ta masa vojske, ranjenika i bolesnika, koja je hitala da se što brže prebaoi u rejon Boračkog jezera, pre nego je nemačke trupe eventualnim prodorom iz Konjica, uz Neretvu, ka Borcima, onemoguće u tome, nalazila se na skučenom prostoru, tako reći na jednoj jedinoj planinskoj stazi na strmim padinama Prenj a, izložena neprekidnoj vatri nemačke artiljerije i avijacije. Veliki broj ranjenika i bolesnika, naročito onih najtežih i nepokretnih, još uvek se nalazio na desnoj obali reke. Situacija je bila utoliko teža što je epidemija tifusa i dizenterije zahvatila veliki broj ranjenika i boraca i što su, pored oko 600 zarobljenih italijanskih vojnika, za nošenje ranjenika i bolesnika morale biti angažovane i dve divizije, čime je borbena sposobnost Operativne grupe bila znatno umanjena. Osvrćući se na tu situaciju, Tito je napisao sledeće: „Sto smo mi sve preduzimali da bismo spasili ranjenike? 71

64

Isto, str. 137.

Ne samo da smo odvajali borce da ih spasavaju, nego smo odredili i čitavu Devetu dalmatinsku diviziju, dio Sedme divizije i zarobljenike da nose ranjenike i bolesnike, kojih je bilo mnogo, naročito tifusara. To je bio veliki teret, ali i dug prema tim drugovima. Razumije se, posljedice su bile teške, jer se većina boraca tih divizija zarazila tifusom od bolesnika koje su nosili, što je znatno smanjilo borbenu snagu naših udarnih jedinica. Bilo je slučajeva da su iscrpeni i gladni borci sjedeći umirali: čovek je sjeo i više se nije digao; od velikog umora srce mu je popustilo. Teško je to bilo gledati." 72 Vrhovni štab je ocenio da bi narednih nekoliko dana situacija mogla postati još teža ukoliko bi usledilo nastupanje nemačkih trupa iz Konjica ka Borcima i Glavatičevu i četničkih snaga, u susret njima, iz rej ona Kalinovika, Uloga i Nevesinja. O tome kako su Tito i njegovi najbliži saradnici u Vrhovnom štabu ocenjivali situaciju neposredno posle forsiranja Neretve, Đilas je u svojim memoarima napisao sledeće: „(...) Ali mi smo znali da time naše teškoće i neizvesnosti nisu prestale. Sta ako nam se Nemci navrzu i posle proboja, vezujući nam snage za odbranu ranjenika? A broj ranjenika samo u Centralnoj bolnici već je bio oko 4.000 i pegavi tifus je široko zahvatio neke jedinice, uprkos budnosti i staranju saniteta: tifusavi su bili krajevi kroz koje smo prolazili, kuće u koje smo svraćali, proplanci na kojima smo se odmarali. I šta će u tom slučaju biti od našeg osnovnog plana — učvršćivanja na jugu Srbije. Istopićemo se pre nego se za cilj uhvatimo.. . Uz to, četnici su bili za nas problem, više politički nego vojnički. Sta, ako se iskrcaju saveznici i zateknu na širim prostorima četnike, koji će im se u većini pridružiti? Pa i ako ne dođe do iskrcavanja, četnici se u savezu sa okupatorima mogu održavati dugo, možda do kraja rata, a potom, kao kraljevska vojska, naći podršku kod Britanaca. . ,"73 Situacija je, dakle, bila takva da je trebalo žuriti da se, pre nego bi došlo do jačeg angažovanja nemačkih i četničkih 72 7S

J. B. Tito, Vojna djela, IV, str. 74. M. Đilas, cit. delo, str. 242—3. 65

trupa ka Borcima i Glavatičevu, izađe sa ugrožene prostorije, stešnjene u uzanoj dolini gornje Neretve, između planinskih masiva Prenj a, Bjelašnice i Visočice, na kojoj je bio otežan, gotovo onemogućen manevar, i izbije u rejon Glavatičeva, odakle su se nudile mogućnosti za dalje, lepezasto nastupanje na širokom frontu ka Kalinoviku, Ulogu i Nevesinju, odnosno Hercegovini i Crnoj Gori. Zadržavanje nemačkih trupa u rejonu Konjica i nizvodno u dolini Neretve, bar za nekoliko narednih dana, bilo bi, kako je u Vrhovnom štabu ocenjeno, i te kako dobro došlo, jer bi Operativnoj grupi olakšalo dalje nastupanje na istok, omogućavajući joj da se svim snagama angažuje u borbama sa četnicima, čije su jedinice posle pretrpljenih poraza na Neretvi bile u znatnoj meri pokolebane, čak i rastrojene.

Određivanje delegacije Vrhovnog štaba i dogovori pitanjima koja će ona postaviti na pregovorima

o

Forsiranjem Neretve su bile prebrođene najveće teškoće, ali je situacija i dalje bila teška, posebno zbog opasnosti od nastavljanja operacija nemačkih trupa na levoj obali Neretve. Otud je, po mišljenju Vrhovnog štaba, i dalje bila aktuelna ideja o pregovorima za razmenu zarobljenika, na kojima bi se pokušalo i sa ponudom o obustavi neprijateljstva dok pregovori budu trajali, čime bi se dobilo u vremenu za lakše prevazilaženje situacije koja je i dalje bila kritična. Odgovor sa nemačke strane, međutim, nije stizao. Pomišljalo se da Štrekerovo pismo možda i nije stiglo do nadležne nemačke komande. Zaključeno je, stoga, da se uputi novo pismo, ovoga puta u Mostar, u kome se nalazila nemačka vojno-privredna ustanova sa kojom je ranije održavana veza prilikom vođenja pregovora o razmeni nemačkih vojnika i privrednih stručnjaka zarobljenih u toku leta i jeseni 1942. u Divnu i Jajcu. Sa nemačke strane pregovarači su, kako je već rečeno, bili kapetan Hans Hejs, oficir za vojnu privredu, i inženjer Hans Ot, sa kojim je Tito 3. septembra 1942. u Glamoču vodio razgovore. Zaključeno je da bi njima dvojici trebalo uputiti pismo u kome bi se tražilo da se nastave prekinuti pregovori o razmeni zarobljenika, 66

s tim što bi se naglasilo da je partizanska strana spremna i za razmenu „drugih grupa zarobljenika, među kojima i majora Štrekera". U pismu bi se još navelo da je major Streker već uputio jedno pismo za generala Gleza fon Horstenaua i da bi se trebalo zainteresovati za to pismo, i odrediti vreme kada bi se pregovori održali. Sedmog marta Vladimir Velebit, šef Vojno-sudskog odseka Vrhovnog štaba, koji je i dotad vodio pregovore sa Nemcima, sastavio je sledeći koncept pisma za „gospodina kapetana Heyss^a", u čijem je zaglavlju stajalo „Vojno-sudski odsek NOV i POJ": „Kao što Vam je poznato poslali smo pre više od mesec i po dana g. Leinschiitza sa jednim pismom za Vas u kome smo predlagali da se već jednom okončaju naši pregovori u pogledu razmene zarobljenika koji su se otegli i suviše dugo. Verovatno Vam je g. Leinschütz rekao da je poslat kao pregovarač i da mu je određen rok povratka sa 1. februarom o. g. Iznenađuje nas da nakon više od mesec dana g. Leinschütz nije našao za potrebno da se povrati ni da se javi. Koliko je taj postupak nepravilan prema nama, koji smo mu poklonili poverenje, toliko je još neverovatnije njegovo nedrugarstvo prema ostalim zarobljenicima, koji su dolazili u kombinaciju da budu razmenjeni. Prema tome očekujemo da će se g. Leinschütz odmah vratiti. Obavešten sam, doduše, da je po jednom seljaku doneto jedno pismo g. Hans Ott-a za mene, međutim, ovo se je pismo izgubilo tako da mi nismo upoznati sa njegovim sadržajem. Mislim da bi bilo korisno za okončanje pitanja razmene da dođe do sastanka između Vas i jednog našeg predstavnika. Pored toga smatram da bi bilo korisno da ovom sastanku prisustvuje i g. Hans Ott, pa Vas molim da ga o tome najhitnijim putem obavestite." 74 Tito je na konceptu pisma učinio neke ispravke. Pre svega, zaglavlje je promenjeno u „Viša komanda Narodnooslobodilačke vojske", a pored nekih manjih stilskih intervencija 74

Arhiv VII, k. 11, reg. br. 26-1. 67

učinjene su i neke bitne izmene kojima je stavljeno do znanja da pismo upućuje Vrhovni štab a ne jedan oficir iz njegovog aparata. Koncept pisma Tito je dopunio sledećim tekstom (kojim se skretala pažnja na Strekerovo pismo): „Ova komanda je spremna izvršiti razmenu i drugih grupa zarobljenika, među kojima i g. majora Štrekera, zarobljenog 4. III kod Gornjeg Vakufa. Upozoravamo Vas da je g. major uputio 5. III jedno pismo preko svoje- divizije za g. generala Glez-Horstenaua. Smatramo da je i ovo pismo jedan dokaz više naše iskrenosti u pitanju razmene. Ukoliko ste Vi opunomoćeni za vezu sa nama, molimo da se zainteresujete za to pismo. Određivanje dana i časa pregovora ostavljamo Vama s tim da se Vaš par lamentar ac javi prvoj partizanskoj jedinici — najbolje u pravcu Mostara kod Karaule. 8. mart 1943. g." 75 Neizvesno je da li je ovo pismo stiglo u Mostar kapetanu Hejsu, pa čak ni da li je bilo upućeno. No, to više i nije bilo od značaja, jer je u međuvremenu, kako je već rečeno. Strekerovo pismo bilo prosleđeno generalu Horstenauu u Zagreb, koji je odlučio da se prihvati predlog Vrhovnog štaba NOV i POJ o vođenju pregovora i u vezi s tim izdao odgovarajuće naređenje i uputstva. U očekivanju nemačkog pozitivnog odgovora Tito, Ranković i Đilas su razmatrali i pitanje sastava delegacije koja bi sa nemačkim opunomoćenim predstavnicima vodila pregovore. U dotadašnjim pregovorima koji su, počev od avgusta 1942, vođeni sa predstavnicima nemačke strane, partizanski delegati su bile ličnosti iz aparata Vrhovnog štaba: Marijan Stilinović, koji je vodio razgovore i sa generalom Horstenauom u Zagrebu 76 i dr Vladimir Velebit Vlatko. U pismenoj prepisci o razmeni zarobljenika učestvovao je pod svojim pravim imenom i funkcijom (kao komandant 1. proleterske brigade) Koča Popović. Bilo je prirodno da član delegacije bude svakako dr Vladimir Velebit, jer se on već osvedočio kao uspešan pre75

Arhiv CK SKJ, br. 8661 (stara signatura). ™ M. Stilinović, cit. delo; Arhiv VII, k. 153a, reg. br. 11/5-21; k. 65, reg. br. 19/3-1. 68

govarač. Odlično je govorio nemački i italijanski, što je bilo od posebnog značaja za ovu pregovaračku misiju (između ostalog, isključivala se potreba za angažovanje tumača, a time i obezbeđivala veća konspiracija). Velebit je, ako se tako može -reći, već bio neka vrsta partizanskog diplomate. Njemu je Tito još m a j a 1942, ubrzo po njegovom dolasku iz Zagreba na oslobođenu teritoriju, poverio zadatak da u Hercegovini saslušava zarobljene italijanske vojnike, kako bi se dobili podaci o italijanskim jedinicama. U razgovoru koji je 3. septembra 1942. vodio u Glamoču sa inženjerom Otom Tito je rekao da će, ukoliko nemačke vlasti budu pristale na vođenje pregovora, uputiti u Zagreb „svoga oficira koji osim hrvatskog govori tečno i nemački, italijanski, francuski i engleski, tako da se izbegne mnogo tumača", misleći svakako na Velebita. 77 Kako se očekivalo da pregovori neće biti vođeni samo 0 razmeni zarobljenika, za šta bi kao pregovarač bio dovoljan samo Velebit, već i o drugim, važnijim pitanjima, smatralo se da bi u delegaciji morala biti i jedna veoma odgovorna ličnost — član Vrhovnog štaba i Politbiroa Centralnog komiteta KPJ. Saglasili su se da to bude Milovan Đilas, kome je Tito i ranije nameravao da poveri odgovorne pregovaračke zadatke. Tako je bilo predviđeno da Đilas 1 Velebit vode u ime Vrhovnog štaba pregovore sa predstavnicima vlade NDH koji je trebalo da se održe 23. januara 1943. u selu Vrpolju kod Aržana, ali do kojih, zbog početka velike okupatorsko-kvislinške ofanzive „Vajs", nije došlo.78 Pošto se smatralo da bi u delegaciji trebalo da bude i neka od istaknutijih vojnih ličnosti, što bi delegaciju učinilo reprezentativnijom, odlučeno je da to bude komandant 1. proleterske divizije Koča Popović. On bi jedini nastupao pod svojim pravim imenom, a bio je dobro poznat nemačkim vlastima, pored ostalog i kao ličnost koja je u toku prethodne jeseni u ime partizanske komande vodila pre77

Arhiv VII, mikrofilm London 19, s. 311300—10. Zbornik, tom II, knj. 7, dok. br. 129; Arhiv VII, k. 1491, reg. br. 13-5; 15-5; 16-5; 21-5; 28-5; 1/22-7; 1/23-7; k. 12, reg. br. 5-1; 6-1. 78

69

pisku sa nemačkim pregovaračima oko razmene zarobljenika. 79 Popović je, uz to, govorio više jezika. Iako odgovor na ponudu pregovora još nije stizao, delegacija Vrhovnog štaba je bila određena, i njenim članovima su 8. marta napisana punomoćja, overena pečatom Vrhovnog štaba i potpisom zamenika načelnika VŠ, kapetana Velimira Terzića. Sačuvano je samo Popovićevo punomoćje, 80 ali su i ostala dva — Đilasovo, na ime Miloša Markovića, i Velebitovo, na ime Vladimira Petrovića — bila istovetna sa Popovićevim. Na zaglavlju punomoćja stajao je sa jedne strane naziv „Stab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije", a sa druge napomena „Predmet: Pismo majora Štrekera od 4. 3. 1943". Tekst punomoćja je glasio: „PUNOMOĆ koja se daje drugu KOCI POPOVlCU, komandantu I P. U. divizije sa time da u ime ovog Štaba kao delegat pregovora sa nemačkom vojnom Komandom u Bugojnu po sledećim pitanjima: 1. O razmeni zarobljenika, 2. O pitanju primene međunarodnih ratnih pravila u odnosu prema Narodno-Oslobodilačkoj Vojsci Jugoslavije sa strane njemačkih vojnih vlasti, 3. O svim ostalim pitanjima koja će postaviti ova delegacija a o kojima je već bilo reči sa g. kapetanom Hejsom prilikom poslednje razmene zarobljenika u Livnu 17. novembra 1942. g." 78 Nemci su raspolagali tačndm podacima o svim većnicima Zasedanja AVNOJ-a u Bihaću 26. novembra 1942. O Koči Popoviću stoji podatak da je književnik iz Beograda i komandant 1. partizanske divizije (Arhiv VII, mikrofilm London H 302587). 80 Original punomoćja se nalazi kod Koče Popovića, a njegov faksimil je objavio V. Dedijer u „Novim prilozima za biografiju J. B. Tita", knj. 2, Rijeka, 1981, str. 844. Prevod punomoćja na nemačkom jeziku nosi naznaku NOKW — 1082.

70

Pristanak Nemaca da prime delegaciju Vrhovnog štaba Desetog marta u Vrhovni štab je stigao odgovor Nemaca. Bilo je to pismo „Komande njemačkih trupa", u stvari Štaba 717. divizije, upućeno istog dana sa „položaja" (iz Bugojna) Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Tekst tog kratkog pisma je glasio: „Veza: Pismo majora Štrekera od 4. marta 1943 Njemačko zapovjedništvo spremno je da primi jednog Vašeg delegata. Kao rok se predlaže dan 12. ožujak 1943. god. Mjesto sastanka u B u g o j n u . Zajamčuje se delegaciji potpuna sigurnost. Naše trupe su upućene da nesmetano propuste najviše tri delegata, koji će nositi bele zastave, te da ih dovedu do najbliže njemačke Komande. Put delegacije: cesta Rama — Prozor — G. Vakuf." 81 Na pismu je bio potpis stožernog bojnika (general-štabnog majora) Barta (Barth). Kako, zbog čuvanja vojne tajne, nije bila naznačena njegova funkcija i jedinica (major Bart je bio načelnik Operativnog — Ia — odeljenja), niti je bilo pečata, to se u Vrhovnom štabu nije znalo o kojoj se nemačkoj komandi radi. No, nije bilo sumnje da je reč o nekoj višoj komandi, tim pre što se ta „Komanda njemačkih trupa" pozivala na pismo majora Štrekera, koje je bilo adresovano na generala Horstenaua, Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Čim je primljen nemački odgovor, u kome se javljalo o pristanku na pregovore, Tito, Ranković i Đilas su se sastali radi dogovora i utanačenja pojedinosti koje su se ticale nastupa delegacije Vrhovnog štaba na pregovorima. O tom dogovoru osim Đilasovog sećanja iznetog u njegovim memoarima nema drugog izvora. Đilas je o tome napisao sledeće : 81 Pismo nije sačuvano, jer su ga delegati Vrhovnog štaba nosili sa sobom kao propusnicu prilikom odlaska na pregovore i predali ga nemačkoj komandi u Bugojnu. Prepis pisma nalazi se u Arhivu Vojnoistorijskog instituta (neregistrovan). V. Dedijer ga je objavio u cit. delu, str. 804.

71

„Istog dana kada je stigao nemački odgovor — najverovatnije 9. marta 1943 (pismo nemačke komande je bilo upućeno 10. marta — prim. M. L.) — održan je još jedan sastanak na kome smo bili jedino Tito, Ranković i ja. Trebalo je odrediti delegaciju (delegacija je, kako se vidi na punomoćjima, bila određena još 8. marta — prim. M. L.) i izraditi taktiku prema hipotetičnim nemačkim ponudama. Tito je smatrao pitanje toliko delikatnim i odgovornim da je predložio mene kao člana Politbiroa: nikog nije ni bilo da stavi na to primedbu, a ni ja se nisam protivio. Nemački sam znao ipak toliko da sam mogao pratiti razgovor i kako-tako se sporazumevati — ni inače nismo nameravali raspravljati Getea i Kanta. Tito je takođe smatrao da treba da ide i jedan viši komandant — određen je Koča Popović, utoliko pre što je prilično znao nemački. Učešće Vlatka Velebita u delegaciji se podrazumevalo : on se već pokazao veštim u razmeni Nemaca iz Livna, a tako dobro je znao nemački — iz porodice i sa studija u Beču — da su Nemci, u toku pregovora, pomislili za njega da je Bečlija. Taktika u pregovorima je, pak, jedino mogla biti okvirno određena, utoliko pre što se Tito nije upuštao u hipoteze i kombinacije. Nemci nisu smeli znati ni naš glavni cilj — prodor u Srbiju, ni prostor koji smo nameravali zauzeti — severnu Crnu Goru, Sandžak i delove Kosova i južne Srbije, jer smo bili svesnii nemačke osetljivosti na Srbiju, kao na centralnu balkansku oblast i narod sa snažnim antinemačkim i državotvornim osećanjima. Ali nešto uverljivo smo im morali pružiti: Sandžak je bio „najbezvrednije", jer najsiromašnije i najzabačenije tie, a četnici naš neprijatelj od koga su i Nemci zazirali, uprkos tome što se već poodavno nisu s njima tukli, a ponegde — kao, eto, na Neretvi — čak i sadejstvovali. Prema tome: Sandžak kao buduća partizanska teritorija, a četnici kao „glavni protivnik". Pitanje Italijana, budući su nemački saveznici, trebalo je izbegavati, a u krajnjem slučaju postaviti oštro: budući oni naoružavaju četnike i zajedno s njima se bore — sukobi s njima se ne mogu izbeći. Nije bilo reči o obustavi borbi između Nemaca i nas, ali — to se podrazurne-

vaio. Iz Titovog gledanja i reagovanja je izlazilo: dok se raširimo i ojačamo — do tada će i Nemci oslabiti, pa ćemo videti. . . Sve ovo nije tako decidirano zaključeno, nego je delom izlazilo iz same situacije, a delom iz izdvojenih Titovih misli. Ali — dovoljno da se sve to tako u mom saznanju uobliči." 82 Đilas dalje navodi da je na sastanku bilo reči i o tome kako će Moskva reagovati kada bude saznala o pregovorima, o čemu će je Tito obavestiti. Tito je, kaže Đilas, skoro ljutito rekao: ,,Pa i oni najpre misle na svoj narod i svoju vojsku! Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i svom narodu." 83 „Bilo je to prvi put" — nastavlja Đilas — ,,da je neko u Politbirou, i to baš Tito, tako decidirano iskazao različitost od Sovjeta — različitost ne u ideologiji, nego u životu". Na kraju je odlučeno da se delegacija uputi u Bugojno već sledećeg jutra, kako bi na vreme stigla na pregovore zakazane za 12. mart. Trebalo je stoga i druga dva člana delegacije — Velebita i Koču Popovića — upoznati sa pregovorima i zadacima delegacije. Odmah je upućen poziv Koči Popoviću, koji se nalazio u rejonu Prozora, gde je njegova divizija vodila zaštitničke borbe sa nemačkim trupama koje su oko podne ušle u Prozor, da dođe u Vrhovni štab, gde se nalazio i Velebit. Uveče su njih dvojica primljeni kod Tita, Rankovića i Đilasa. Tito ih i e upoznao da će se održati pregovori sa Nemcima o razmeni zarobljenika i da će se na njima razgovarati i o drugim pitanjima. Saopštio je potom odluku Vrhovnog štaba o sastavu delegacije i dao uputstva o načinu vođenja pregovora. O tom sastanku, kako ga se seća, Velebit je napisao sledeće: „Posle povlačenja iz Prozora, početkom marta 1943, pozvan sam jedne večeri u malu vodenicu koja je stajala na jednom potoku koji je bio desna pritoka rečice Rame u uskoj dolini nedaleko sela Rame. U toj vodenici bio je štab druga Tita za vreme priprema za forsiranje Neretve. Ukoliko me ne vara sećanje, u vodenici su bili, pored druga Tita, drugovi Ranković, Đilas, Koča Popović i Velimir Terzić (Terzić je autoru 82 83

M. Đilas, cit. delo, str. 243. M. Đilas, „Conversations with Stalin", New York, 1962, str. 9. 73

izjavio da nije bio prisutan ni na jednom sastanku na kome se razmatralo pitanje pregovora — prim. M. L.). Meni je saopšteno da treba sledećeg jutra da se priključim drugovima Đilasu i Koči Popoviću. Rečeno mi je da je naš zadatak da uspostavimo kontakt sa nemačkim trupama koje su nadirale za nama iz pravca Bugojno — Prozor. Trebali smo da povedemo razgovore u cilju razmene zarobljenika, u prvom redu zarobljenog nemačkog majora Štrekera, da tražimo status zaraćene strane sa svim ratno-pravnim konsekvencijama takvog statusa kao i da izdejstvuiemo usporavanje nemačkog napredovanja. Koliko sam razumeo instrukcije, našim jedinicama stešnjenim u dolini Neretve trebalo je nekoliko dana predaha, da bismo mogli, pored forsiranja Neretve, evakuisati ranjenike i smestiti ih na istočnom delu Prenjskih obronaka, -kao i da se oslobodimo situacije koja nas je silila da istovremeno vodimo borbu frontalno — sa četnicima, koji su nastojali da nam spreče prodiranje u Hercegovinu, i u odstupanju — sa Nemcima, koji su nas uporno napadali s leđa. U svrhu zaustavljanja nemačkod nadiranja dobili smo zadatak da nemačkom komandantu izjavimo da u datoj situaciji ne smatramo Nemce našim glavnim protivnicima, već četnike, i da smo spremni da sa njima povedemo pregovore koji bi mogli dovesti do obustave borbenih akcija. Ja sam bio iznenađen tim zadatkom i primljenim direktivama, međutim sam ovo rešenje Vrhovnog štaba shvatio kao ratno lukavstvo koje je trebalo da nas oslobodi nemačkog pritiska koji je pretio da nam onemogući prebacivanje naših ranjenika na levu obalu Neretve." 84 O ovom sastanku sa članovima delegacije Đilas navodi samo to da se na njemu ,,u pojedinostima ulazilo manje nego na sastancima članova Centralnog komiteta (misli se na dogovore Tita, Rankovića, Pijade i njega — prim, M. L.)". Koča Popović je, pak, u svom dnevniku zabeležio da je, čim je upoznat da će se održati pregovori s Nemcima, 84 V. Velebit, „O razgovorima s Nemcima 1943", pismena izjava data 11. 11. 1967. Redakciji za pripremu građe za memoare Josipa Broza Tita (kopija kod autora).

74

predložio sebe kao jednog od pregovarača. Činjenicu da sva tri punomoćja nose datum 8. mart objašnjava mogućnost da je datum na Kočinom punomoćju antidatiran, odnosno usklađen sa ranije napisanim Đilasovim i Vele'oitovim. Ostalo je, ipak, nejasno da li je Popović ranije, još 8. marta, određen za člana delegacije (što navode i Đilas i Velebit) i da je zbog toga i bio pozvan da te večeri, kada je njegovo prisustvo na položaju, u štabu njegove 1. proleterske divizije, bilo i te kako potrebno, dođe u Vrhovni štab, ili je, pak, za člana delegacije određen 10. marta na svoj zahtev. Iako se predviđalo da će na pregovorima, pre svega i najviše, biti reči o razmeni zarobljenika, delegacija nije nosila sa sobom spisak lica, zarobljenih i uhapšenih pripadnika NOP-a, koje će tražiti za razmenu. Smatralo se da to nije potrebno jer su nemačkoj strani prilikom ranije vođenih pregovora bili podneti zahtevi sa naznačenim imenima lica koja se traže za razmenu. Tako su, još septembra 1942, za zarobljene avijatičare (posadu oborenog aviona majora Romeo Aduma) zatraženi Andrija Hebrang, Zlata Šegvić, Ivan Lavčević-Lučić, Ana Pavelić i dr Ozren Novosel, istaknuti funkcioneri KP Hrvatske. 85 A na pregovorima vođenim novembra 1942. sa nemačkim predstavnicima, zahitevano je da se za Adumovu posadu oslobodi Olga Nakić (supruga Svetozara Vukmainovića Tempa, člana Vrhovnog štaba) i deset devojaka koje su se nalazile u logoru u Nojhkirhenu kod Beča, te Ozren Novosel (za koga se nije znalo da nije živ) ili, umesto njega, Stjepan Kokot. Hebrang nije ovog puta tražen jer je u međuvremenu bio oslobođen, a nisu obnovljeni zahtevi ni za LavčeVića, Segvićevu i Pavelićevu, jer se u međuvremenu saznalo da nisu živi. Za ustaške funkoionere zarobljene u Bihaću zatraženo je u razmenu 27 lica, čija će imena biti naknadno saopštena. Sa partizanske strane je tada još obećano da će svih 860 domobrana zarobljenih u Bihaću biti oslobođeno, pod uslovom da protivnička strana pristane da za zarobljene oficire i podoficire oslobodi isti broj pripadnika NOP-a. 86 I, ko85 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 12, str. 35; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 1/1-24; 2/1-12; 14; k. 65, reg. br. 52/6-3; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 8/5. 86 Arhiv VII, k. 62, reg. br. 1/4-7; k. 65, reg. br. 35/7.

75

načno, za nemačke privredne stručnjake zarobljene u Jajcu zatraženo je oslobađanje tri istaknuta rukovodioca iz 3. sandžačke brigade: Vladimira Kneževića Volođe, komandanta brigade, Rifata Burdžovića Trše, zamenika političkog komesara brigade, i Tomaša Zižića, komandanta bataljona. Oni su početkom oktobra 1942. nestali kod Mrkonjić-Grada i verovalo se da se nalaze negde u zarobljeništvu. Njih su, međutim, četnici mučki pohvatali i na zverski način ubili. Pored njih trojice zatraženo je i pet partizanki iz iste brigade, koje su bile zarobljene još septembra 1942. u borbama južno od Banje Luke, kao i Vanda Novosel Mates i Zvonko Bilan (nije se znalo da nije živ). Svi su se oni navodno, prema podacima kojima je Vrhovni štab raspolagao, nalazili u zatvorima u Travniku i Banjoj Luci. Zatražen je još i Momir Tomić Moša, kandidat za člana CK KPJ, koji je kao vojnik zarobljen u aprilskom ratu i odveden u zarobljenički logor u Nemačkoj. 87 Mnoga od traženih lica, kako se vidi, nisu bila živa, što Vrhovnom štabu nije bilo poznato. Na takvu se mogućnost, međutim, moralo računati, i delegaciji je naloženo da u toku pregovora utvrdi spisak lica koja će biti razmenjena.

Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf Delegacija je 10. marta bila spremna za put, za izvršelje značajne misije. Bila je to, nesumnjivo, veoma reprezentativna delegacija, ne samo zbog toga što ju je predvodio član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba (M. Đilas). Delegati su — kako je već rečeno — bili snabdeveni pun omoćj ima overenim pečatom Vrhovnog štaba i potpisom zamenika načelnika VS Velimira Terzića, koji ie, u odsustvu načelnika Arsa Jovanovića (ovaj se nalazio u Sloveniji), obavljao njegovu dužnost. Đilasovo punomoćje glasilo je ria ime Miloša Markovića. On je to ime „davnašnjeg, ne mnogo poznatog crnogorskog junaka'', kako je sam izjavio, u?.eo jer je bilo „obično", a pravo ime, odveć po87 Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 9/5.

76

znato neprijatelju, nije hteo da otkrije. I Velebit je nastupao prd lažnim imenom, kao Vladimir Petrović, jer se plašio da bi u slučaju otkrivanja njegovog identiteta mogla da strada njegova porodica u Zagrebu. Za Koču Popovi ča nije bilo razloga da prikriva svoje ime, jer se — kako je rečeno u prepisci sa nemačkim ustanovama oko razmene zarobljenika potpisivao pravim imenom. 88 U reprezentativnost, tj. visok nivo delegacije Nemci su mogli da se uvere ne samo na osnovu punomoćja, iz kojih se videlo da je reč o delegaciji najvišeg partizanskog rukovodstva, Vrhovnog štaba NOVJ, već i po ličnostima koje su je sačinjavale. Za Koču Popovića su znali da je jedan od najistaknutijih komandanata — komandant elitne 1. proleterske divizije. Velebit (kao Vladimir Petrović) bio im je, pak, poznat kao prvi čovek Titove „diplomatije". Treći član delegacije — Đilas, budući je nastupao pod drugim imenom, Nemcima nije bio poznat, ali su morali zaključiti da je taj „profesor" neka značajna politička ličnost u partizanskom rukovodstvu. Delegacija je nosila pismo koje je „Komanda nemačkih trupa" prethodnog dana uputila „Vrhovnom štabu narodnooslobodilačke vojske". Na pismu, kako je u svom dnevniku zabeležio Koča Popović, nije bilo pečata, ali je potpis majora Barta garantovao da će ono moći da posluži kao propusnica prilikom stupanja u kontakt sa nemačkim jedinicama. Posle primljenih uputstava delegati su napustili sedište Vrhovnog štaba i uputili se ka drumu koji je dolinom Rame vodio ka Prozoru, da bi se još u toku noći približili liniji fronta, koju su nameravali da pređu posle svanuća, kako bi njihovo kretanje drumom mogli da zapaze nemački vojnici. Pošto su bili obavešteni da su nemačke prednje jedinice bile u toku popodneva primećene kod sela Kranjčića, gde je sa njima vodio borbu jedan bataljon 3. krajiške brigade, odlučili su da se zadrže kod mosta koji su pioniri Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba upravo pripremali da zapale (pošto su preko njega prešli poslednji zaštitnički delovi). Tu, u jednoj jaruzi pored mosta, Đilas, Popović i Velebit su proveli noć, u iščekivanju neizvesnosti sutrašnjeg dana. » Arhiv VII, k. 701, reg. br. 7/5; 19/4; Arhiv CK SKJ, br. 3232, 3234 i 4368 (stara signatura).

Noć uoči polaska na pregovore, provedenu u jaruzi, ovako je u svom dnevniku opisao Koča Popović: „Kad nailazimo na most, već je poliven naftom. Vojska koja je imala da prođe, prošla je. Govori se da su Nemci na kosama istočno od druma. Pošto bi se posle teško prešla Raima, resili smo da se odmah prebacimo i da sačekamo dan u jarku koji strmo izbija kod samog mosta. Oko nas se još žure neki drugovi oko pripremanja mosta za paljenje, a drugi prelaze i spuštaju se ka vodi: jedan ranjenik na konju okliznuo se, poleteo prema vodi, uspeo da se zadrži. Najzad su neki drugovi čuli njegovo dozivanje i pronose ga pored nas . . . Smestili smo se u jaruzi i založili vatru. Valjda nam neće biti hladno . . . Dreniamo u kamenju oko vatre koja nas privlači i tera. Most puca, veliko komade greda pada u reku, nestaje lili se zadržava na gvozdenoj konstrukciji koja je ostala u vodi već od prošlog rušenja. Vlatko odlazi po drva za našu vatru . . . Kroz nekoliko časova treba da pođemo ka Nemcima sa kojima smo vodili tako krvave borbe kod G. Vakufa, ka omrznutim Fricevima..." Jedanaestog marta, rano izjutra, delegaoija je krenula drumom ka Prozoru, očekujući svaki čas da će naići na nemačke vojnike. Krenulo se tako rano da se ne bi gubilo u vremenu: bilo je poželjno da se još u toku istog dana povedu razgovori sa nemačkom komandom. Žurba se ogledala i u tome što je delegacija krenula u nemački štab dan ranije nego što su Nemci očekivali, jer je u pismu nemačke komande o pristanku na razgovore stajalo da partizanski pregovarači treba da stignu 12. marta. Sve do Prozora, udaljenog oko 12 km, delegati su se kretali nesmetano, kroz „ničiju zemlju", ne susrevši ni partizane ni nemačke vojnike. Partizanske zaštitne jedinice su u toku noći napustile taj rejon, povukavši se ka Neretvi, a nemačke prethodnice nisu tog jutra još krenule iz Prozora drumom ka Rami. Put do Prozora Popović je ovako opisao: „U samo svitanje krećemo drumom. Vlatko je razvio belu zastavu. Brzo ćemo ih sresti, zaustaviće 78

nas i odvesti dalje autom — obavešteni su o našem dolasku. Pregledamo papire: na njihovom pozivu nema pečata, pogrešili smo što jedan primerak nismo ostavili Terziću. Gde li su naše zasede? Nigde se niko ne primećuje . . . Nigde se ne čuje ni puška. Idemo brzim korakom i bezbrižno pričamo a i šalimo se. .. Put je prašnjav, nema tragova od tenkova, nego jedino od naših kamiona koji su prevozili ranjenike. Prešli smo priličan broj kilometara. Nigde ni jednog vojnika . . . Opet je — kao što sam toliko puta primetio — glavni pravac najotvoreniji. Već od sinoć, najistureniji vojnik naš prema neprijatelju bio je onaj koji je, potpuno neobezbeđen, palio most. Tenkovi su mogli prodreti lako do mosta, pa i ovladati njime, ali nisu ni pokušali. Kasnije ćemo primetiti da sada pešadija otvara put motorizaciji, krilnim prodiranjem preko brda. Već ima više od deset kilometara između našeg na drumu najisturenijeg vojnika i neprijateljskog. Nailazimo na uništene kamione i spaljenu burad: šoferi su temeljito svršili svoj posao — kao što su neumorno, i danju i noću, bez prestanka, prevozili ranjenike. Zaslužili su da budu pohvaljeni. .. Tek na jedan kilometar pred Prozorom nailazimo na tragove velikih neprijateljskih tenkova. Vidi se da su dotle izašli, okrenuli se i vratili." Na ulazu u Prozor, ispod zidina tvrđave na brežuljku, delegati Vrhovnog štaba su bili zaustavljeni od nemačkih vojnika koji su, sudeći po njihovom držanju, bili iznenađeni pojavom partizana. Verovatno su, na osnovu bele zastave koju je nosio Velebit, zaključili da se radi o grupici partizana koja je došla da se preda, ili da ponudi predaju neke jedinice. Bilo je očigledno da još nisu bili obavešteni da se očekuje dolazak partizanske delegacije, koja je — eto — stigla pre zakazanog termina. Pošto je nemački oficir pročitao od delegata primljeno pismo nemačke komande kojim se daje saglasnost za dolazak partizanske delegacije u Bugojno i pošto je pregledao punomoćja delegata, sproveo ih je u štab svoje jedinice — verovatno puka. O pristizanju partizanskih parlamentaraca odmah je obavešten komandant 717. pešadijske divizije general Benignus Dipold (Benignus Dippold), koji je naredio da se 79

dovedu u njegov štab. U međuvremenu su delegatima ispražnjeni revolveri i bili su, uprkos njihovom protivljenju, fotograf is ani. Posle kraćeg zadržavanja u Prozoru, delegati su prevezeni automobilima u Gornji Vakuf, u koji su stigli oko 9 časova. Uz put im je bilo zabranjeno da razgovaraju, a bili su im preko očiju stavljeni povezi. U njihovoj pratnji je bio H. Kr. I. Čermak, inspektor vojno-pravne službe, rezervni vojni službenik. Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Prozor i Gornji Vakuf, Popović je u svom dnevniku slikovito opisao: „Eno tvrđave na šiljku ispred samog Prozora . . . Odozgo motre na nas, nailazimo na prve kuće. Nismo još stigli do prve, a iz nje izlazi 6—7 nemačkih vojnika, okreću se prema nama, staju širinom druma. U sredini mali oficir sa bradicom. Dočekuje nas iznenađeno i preteći: „Na nu! Stigli ste u pravi čas! - ' — „Mi smo parlamentarci!" — „Je li vas poslao Tito? Koliku vojsku predstavljate?" Mi smo se malo zbunili, vadimo punomoćja i pozivno pismo — bez pečata! — ali nismo nimalo u p l a š e n i . . . Nemački nam kaže da treba da predamo oružje. Dosta zbunjeno mu objašnjavamo da to nije na mestu. Utvrđujemo da traži da ispraznimo r e v o l v e r e . . . Oficir je pročitao poziv. Na kapama imamo svi petokrake. Krupni nemački vojnici koji su oko oficira ne izgledaju iznenađeni. Oficir vojnički pozdravlja i predstavlja se, pruža ruku. Rukujemo se i pozdravljamo stisnutom pesnicom .. . Brzo stižemo pred jednu od retkih čitavih kuća. Sigurno je komanda. Izlaze još neki oficiri i vojnici. Jedan oficir, sed, gleda u zvezdu na mojoj kapi (sa srpom i čekićem, kakvu su nosili pripadnici proleterskih jedinica — prim. M. L.), pokazuje na nju i nešto se tiho buni. Očevidno niko nije obavešten o našem dolasku. Tri-četiri ustaša stoje malo dalje, iza Nemaca, ne smeju da priđu. Pod zaštitom smo njihovih gospodara — makar i kao zarobljenici. . . Počinju da nas slikaju. Ja svaki put okrenem glavu . .. Dido i ja sedamo u jedan auto, Vlatko u drugi. Oči su nam vezali. Pre nego što pratilac seda pored mene, čujem bradatog oficira kako mu kratko daje instrukcije. Mislim da mu je rekao i „ako išta poku80

šaju, pucajte!" Osećam Nemca pored sebe, znam da drži revolver u ruci. Posle sam doznao da je Vlatka njegov pratilac sa uperenim revolverom razoružao čim su seli u auto. Za sve vreme dok smo bili u G. Vakufu nije uspeo da dobije natrag revolver. Krećemo. Palim cigaretu. Penjemo se uz Makljen . . . Đido me nešto pita. Onaj pored mene zabranjuje razgovor. Susrećemo nekoliko kamiona i tenkova. Pratim u glavi krivine: ovde su im Sandžaklije uništile tenk, ovde je porušen most, prelazimo li pontonom". Nemački automobili sa delegatima Vrhovnog štaba zaustavili su se u Gornjem Vakufu, jer se u toj varošici nalazio Štab 717. divizije, u kome je trebalo da se održe razgovori. On je, verovatno prethodnog dana, prešao iz Bugojna u to mesto, bliže frontu, te nije bilo potrebe da se razgovori vode u Bugojnu, kako je prvobitno bilo najavljeno. Pošto su im skinuti povezi sa očiju, delegati su uvedeni u zgradu u kojoj se nalazio nemački štab. Jedan oficir je najpre zatražio od njih obaveštenje o svrsi njihovog dolaska. Rečeno mu je da su došli kao ovlašćeni parlamentarci u cilju razgovora sa nadležnim nemačkim komandantom o razmeni zarobljenika i o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane. Ujedno mu je saopšteno da bi želeli da u razgovorima sa nemačke strane učestvuje i inženjer Hans Ot, sa kojim su i ranije, u toku proteklog leta i jeseni, održavani kontakti i vođeni pregovori oko razmene zarobljenika. „Ulazimo u štab", zapisao je Popović. „Na jednim vratima na prvom spratu piše: 'Major Barth' — ime onog koji je potpisao poziv. Jedan crnomanjasti kapetan, četrdesetih godina — izgleda ađutant generalov — prima nas veoma pristojno. Sad će da nas uvede kod generala. Ulazimo u susednu sobu. General nas stojeći pozdravlja, ljubazno. Traži odmah sekcije koje mu donose i koje on širi na malom stolu za kojim je seo. Nas je takođe ponudio da sednemo, i mi smo seli. Čemu ove sekcije? Da ne misli i on da smo došli da ponudimo predaju kao onaj bradati oficir?"

81

Preliminarni razgovori sa komandantom 717. nemačke

divizije

Jedanaestog marta 1943. godine u 9.30 časova počeli su razgovori delegacije Vrhovnog štaba i komandanta nemačke 717. pešadijske divizije generala Dipolda. Vođeni su na nemačkom jeziku, a njihov tok je pratio kapetan Veber (Weber), obaveštajni oficir (Ic) u Štabu divizije, koji je sačinio i zabelešku, neku vrstu zapisnika. 89 U ime delegacije Vrhovnog štaba istupao je Velebit, koji je najbolje govorio nemački. Na početku razgovora general je stavio do znanja da će saslušati predloge partizanske delegacije i o njima obavestiti nadležne, ali da sam nije ovlašćen da razmatra pitanja koja će delegacija postaviti, a još manej da donosi odluke. O stavu nadležnih — naglasio je — delegacija će, što je pre moguće, biti obaveštena. („General ima sigurno preko 50 godina", zapisao je Popović, „deluje nekako čisto, očuvan je, ima lepe zube i lep osmejak . ..") Potom je Velebit govorio u ime delegacije. Najpre je izrazio nezadovoljstvo što su delegati u Prozoru bili razoružani i fotografisani. General je odgovorio da žali zbog toga, ali da je po sredi mali nesporazum, jer nemačka jedinica koja je na ivici Prozora susrela pregovarače nije bila obaveštena o njihovom dolasku, jer je sa nemačke strane bilo predloženo da oni stignu 12. marta, pa se tada i očekivao njihov eventualni dolazak. Obećao je da će delegatima biti vraćena municija, i o tome se više nije raspravljalo. „Objašnjavamo zašto smo došli", stoji dalje u Popovićevom dnevniku, „ađutant stenografiše, predajemo punomoćja. Pažljivo i zainteresovano sluša naša objašnjenja. Kažemo mu: 'Da ne bi bilo nesporazuma, moramo Vam odmah reći da nismo nikako došli da ponudimo neku kapitulaciju. Na to i ne pomišljamo, a Vi vrlo dobro znate da nas ne 89 Kopija zabeieške, na kojoj je signatura NOKW—1088, nalazi se u Arhivu VII, mikrofilm NAV-N-T-1119, r. 16, s. 68—74. Na osnovu '.e zabeieške (zapisnika) i pismenih predloga („memoranduma") doJ'igacije Vrhovnog štaba sačinio je istog dana svoju zabelešku operativni oficir (OI) rezervni kapetan dr Kriš (Krisch). U njoj se citira ili prepričava tekst zapisnika i „memoranduma". Krišovu zabelešku je objavio V. Dedijer u cit. knjizi na str. 806.

82

možete uništiti'. On ozbiljno klima glavom. . . Razgovor sa generalom traje dugo. Vlatko vrlo lepo govori nemački. U razgovoru sa generalom ja sam teško nalazio reči. Đido, onim svojim odsutnim izrazom, pitao je često: 'Sta kaže' i govorio srpski šta treba reći generalu." Velebit je potanko upoznao generala sa pitanjima o kojima je delegacija ovlašćena da vodi razgovore: prvo — 0 razmeni zarobljenika; drugo — o primeni međunarodnog ratnog prava na tretman zarobljenika i, treće — o političkim pitanjima o kojima je već razgovarano 17. novembra 1942. na sastanku koji su kod Livna održali partizanski 1 nemački pregovarači (sva ta pitanja bila su izložena i u pismu koje je sa partizanske strane bilo istog dana upućeno Nemačkom opunomećenom generalu u Zagrebu Glezu fon Horstenauu). 90 » Pošto nemačka strana nije stavila primedbe na predložena pitanja o kojima je trebalo voditi razgovore, Velebit je izložio predloge Vrhovnog štaba za razmenu zarobljenika. Partizanska strana, istakao je on, oduvek je, u skladu sa međunarodnom konvencijom, imala human odnos prema zarobljenim okupatorskim vojnicima, i, ukoliko nije došlo do njihove razmene za zarobljene ili uhapšene pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta, oslobađala ih je. Takav je slučaj bio sa oko 300 nemačkih zarobljenika koji su prilikom povlačenja partizanskih jedinica iz Užica krajem novembra 1941. bili pušteni da se vrate u nemačke garnizone. Isti je slučaj bio i sa oko 120 italijanskih vojnika zarobljenih kod Rudog 23. decembra 1941, koji su mesec dana kasnije ostavljeni na Romaniji da bi ih nemačke trupe, koje su izvodile ofanzivu, „oslobdile". Za razmenu zarobljenika — nastavio je Velebit da izlaže stav Vrhovnog štaba — postoji obostrana zainteresovanost, što su pokazali pregovori koje predstavnici Vrhovnog štaba i nadležnih nemačkih komandi i ustanova vode još od avgusta 1942. Pregovori oko razmene nemačkih privrednih stručnjaka i službenika preduzeća „Hanza Lajhtmetal", koje je izvodilo istraživačke rudarske radove u okolini Livna, a koji su se kao vojnici s oružjem borili i bili zarobljeni od partizana, uspešno su okončani. Tada je za 90 Pismo koje je 17. novembra 1942. upućeno generalu Horstenauu nije pronađeno.

83

zarobljene Nemce i neke ustaške funkcionere iz Livna pušteno iz zatvora 49 pripadnika NOP-a. Razmena je izvršena 5. septembra 1942. kod Studenog Vrela blizu Posušja. Te pregovore sa nemačke strane je uspešno vodio jedan od zarobljenika, inženjer Hans Ot, koji je čak bio primljen od vrhovnog komandanta Tita, i delegacija bi želela da on bude uključen i u ove pregovore. Naknadni pregovori oko razmene drugih grupa zarobljenika nastavljeni su u toku jeseni, ali nisu okončani. Vrhovni štab je nudio za razmenu trojicu pripadnika nemačke narodnosti (folksdojčere), zarobljene u Jajcu 25. septembra 1942: direktora fabrike „Elektrobosna", inženjera Otmara Ziglhubera (Othmar Siegelhuber), knjigovođu Franca Lajnšica (Franz Leinsohütz) i trgovca Ota Bajera (Otto Bayer); zatim podoficira Vili Birgera (Wily Bürger), zarobljenog prilikom napada 5. crnogorske brigade na voz na pruzi Donji Vakuf — Travnik. Pored njih, nuđena je za razmenu posada jednog domobranskog bombardera, oborenog avgusta 1942. kod Kupresa (koju su sačinjavali major Romeo Adum, jedan oficir i dva podoficira) i 120 oficira, podoficira i vojnika NDH, zarobljenih novembra 1942. u Bihaću. Sada se nude za razmenu još i nemački major Artur Streker, zarobljen pre nedelju dana kod Gornjeg Vakufa, i 25 nemačkih vojnika, zarobljenih noću 19/20. novembra kod Sitnice, južno od Banje Luke, i 16. i 17. decembra kod Prijedora. Partizanska strana najavljuje mogućnost razmene oko 600 italijanskih vojnika, podoficira i oficira nedavno zarobljenih u borbama za Prozor i u dolini Neretve. Delegacija Vrhovnog štaba će, naglašeno je, u toku daljih pregovora podneti spisak lica koja će tražiti da budu zamenjena, a posebno je zainteresovana da među njima bude profesor Ivo Marinković, iz Karlovca, koji se nalazi u ustaškom zatvoru u Zagrebu. On bi mogao biti zamenjen za majora Štrekera. Delegacija je, dalje, upozorila na dotadašnja loša iskustva oko razmene, kada ustaške vlasti nisu udovoljavale nemačkim zahtevima da im stave na raspolaganje lica koja su se nalazila u ustaškim zatvorima i logorima i koja je trebalo predati partizanima, uz obrazloženje i izgovor da su nepoznati ili da nisu živa. General Dipold je pažljivo saslušao izlaganje i predloge delegacije Vrhovnog štaba. Bio je očigledno zaintere84

sovan za razmenu zarobljenika, jer se radilo o jednom višem oficiru, komandantu bataljona, i većem broju podoficira i vojnika Vermahta, kao i o stručnjacima jedne hemijske fabrike značajne za ratnu privredu. Odgovorio je da će o partizanskim predlozima biti odmah obavešteni nadležni organi i da se nada da će razmena biti izvršena. Zatim se prešlo na drugo pitanje koje je delegacija postavila: na priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i, u vezi s tim, na neophodnu primenu odredbi međunarodnog ratnog prava koja se odnose na zarobljenike. Na traženje generala Dipolda ovom delu razgovora prisustvovao je i Inspektor pravne službe, vojni službenik Cermak, jer je predmet razgovora sadržao pitanja pravnog karaktera. ,,Onaj oficir što nas je sproveo iz Prozora (Cermak — prim. M. Ii.)", stoji u Popovićevom dnevniku, „promenio je držanje, iako ne kaže ništa, nego stoji pozadi generala. Crte mu nisu onako stroge i tuđe, po koji put se nasmeje". Delegacija je obrazložila stav Vrhovnog štaba: narodnooslobodilačka vojska nije „banda", kakvom je smatraju okupatori, već legalna, organizovana vojska koja poseduje sva obeležja i osobine prave, regularne oružane sile .— čvrstu vojničku organizaciju i ustrojstvo, unutrašnji red i disciplinu, izgrađen sistem rukovođenja i komandovanja, snabdevačke, sanitetske, pravne i druge službe. Njeni borci i starešine su položili zakletvu i nose ambleme i oznake. 91 Oni su rodoljubi koji se bore za oslobođenje svoje zemlje i u toj se borbi, kada je reč o odnosu prema ratnim zarobljenicima, pridržavaju humanih principa međunarodnog ratnog prava i poznatih konvencija. Velebit je pomenuo slučaj puštanja na slobodu nemačkih zarobljenika kod Užica, novembra 1941. I partizanski zarobljenici zaslužuj,u, naglasio je, da budu na isti način tretirani — da budu smatrani ratnim zarobljenicima. Zbog toga Vrhovni štab predlaže da se zarobljenici i ranjenici obostrano humano tretiraju. Sa svoje strane Vrhovni štab se obavezuje da će se i dalje striktno pridržavati usvojenih konvencija i da će intervenisati ukoliko se neka njegova jedinica ne bude 91 Još marta 1942. Vrhovni štab NOP i DVJ je izdao „Naredbu o oznakama vojnih i političkih starešina u jedinicama NOP i DVJ". Naredba je objavljena u „Biltenu Vrhovnog štaba", br. 14—15 za februar—mart 1942.

85

držala dobij enih uputstava. Velebit je, kako se seća, uzgred dodao da bi bilo poželjno ,,da se odmah obustave neprijateljstva da bi se iz humanih razloga dala mogućnost da se prikupe ranjenici i pruži im se lekarska nega". Nemački general je samo saslušao ove pregloge Vrhovnog štaba, ne komentarišući ih, jer, kako je izričito ponovio, nije nadležan da o tome raspravlja. Njemu je, uostalom, bio jasan stav da se NOVJ ne može smatrati redovnom vojskom. Dva meseca ranije, na sastanku koji je 15. i 16. januara održan sa komandantima divizija koji će učestvovati u operaciji „Vajs", general Liters je izričito naglasio da se NOVJ ne može smatrati regularnom vojskom. 92 Delegacija je potom prešla na obrazlaganje predloga 0 trećem, glavnom pitanju, koje ima „politički karakter". Po njenom mišljenju o tom se pitanju moglo razgovarati 1 ranije, tim pre što je ono bilo predmet neobavezujućih razgovora na sastanku koji je, povodom pregovora o razmeni zarobljenika, održan 17. novembra 1942. kod Livna i na kome su sa nemačke strane učestvovali vojno-privredni oficiri kapetani Hejs i Kulih 93 i već pomenuti inženjer Hans Ot. O tom pitanju bilo je reči i u pismu koje je tada bilo upućeno nemačkom generalu u Zagrebu Glezu Horstenauu i na koje nije dobijen odgovor. Delegacija, obrazložio je dalje Velebit, stavlja do znanja da Vrhovni štab ne vidi razloge da se neprijateljstva sa nemačkim oružanim snagama i dalje nastavljaju. Partizanske jedinice vode borbu protiv nemačkih trupa, jer su prinuđene da se brane. Narodnooslobodilački pokret predstavlja nezavisan nacionalni pokret koji niko sa strane ne potpomaže. On se, doduše, u svojoj propagandi oslanja na Sovjetski Savez, ali sa Londonom, koji podržava jugoslovensku izbegličku vladu i njenu četničku vojsku u zemlji, ne želi da ima nikakvu vezu. General Dipold je posebno zainteresovano pratio ovaj deo izlaganja. „Ja sam vojnik i ne razumem se u politiku, ali. ..", zabeležio je Koča Popović generalovu upadicu, 92 Zapisnik o saslušanju general-majora Frica Najdholda (Fritz Neaudholdt;, komandanta 369. legionarske divizije, od 10 juna 1946. u Beogradu (Arhiv VII, k. 18—1, reg. br. 52/4a). 93 Pod imenom kapetana Kuliha krio se oficir službe bezbednosti Alfred Hajnrih.

86

dodavši da se general „naročito raspituje o našem odnosu prema Sovjetskom Savezu, komunizmu, ali ne špijunski, nego radoznalo, zainteresovano". Zadržavajući se šire na objašnjavanju stava prema četnicima, koje partizani smatraju glavnim neprijateljem protiv koga vode bespoštednu borbu, Velebit je upozorio na činjenicu da Italijani daju punu podršku i pomoć četnicima, organizujući i snabđevajući oružjem, municijom, hranom i novcem njihove jedinice, takozvanu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju (MVAC). Zahvaljujući toj izdašnoj pomoći, četnici su vidno ojačali i pripremaju se da se priključe britanskim trupama, ako bi se one iskrcale na Balkan. Oni održavaju radio i kurirsku vezu sa Britancima i spremni su da izvršavaju njihova naređenja. Sa time su upoznati i Italijani koji se prećutno saglašavaju sa takvom politikom i namerama četnika. Narodnooslobodilačka vojska će se, pak, naglasila je delegacija, suprotstaviti britanskoj podršci četnicima i neće se ustručavati ni od suprotstavljanja britanskim invazionim trupama. U vezi sa tim, delegacija ističe da su jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije svoj glavni udar usmerile na četnike koji su grupisali svoje glavne snage iz većeg dela zemlje prema partizanskim jedinicama u dolini Neretve. Borbe su u toku i bilo bi poželjno da se obe strane, partizanska i nemačka, saglase o određivanju jedne zone u kojoj bi partizanske jedinice mogle nesmetano boraviti. Delegacija je nagovestila i mogućnost sklapanja primirja, ali je pri tom izričito naglasila da to nipošto ne treba shvatiti kao nekakav predlog za kapitulaciju, jer Narodnooslobodilačka vojska neće nikada, ni pod kojim uslovima, to učiniti. Ona je neuništiva, uživa punu podršku većine naroda i dovoljno je snažna da odoli svim neprijateljskim ofanzivama i da se iz svake, i najteže, situacije izvuče. To je tako u ver lj ivo dokazala u svim dotadašnjim ofanzivama iz kojih je, iako brojno slabija nego što je to sada, i uprkos gubicima, izlazila jača. Njeni borci su nepokolebljivi, spremni na žrtve i svakovrsna lišavan ja (u hrani, municiji, lošem smeštaiu i dr.). Na kraju je delegacija izrazila želju da se treća tačka drži u tajnosti. Ona će sačekati odgovor nadležnih nemačkih vlasti, ali insistira na tome da do njega dođe što brže, jer ima zadatak da se što pre vrati u svoj štab. Zbog toga 87

je nužno da nemačka strana hitno odredi opunomoćene predstavnike koji bi vodili pregovore. Time je delegacija Vrhovnog štaba završila svoje izlaganje. General Dipold je ponovio da nije ovlašćen da vodi bilo kakve pregovore i da je, prema uputstvima koje je dobio od svojih pretpostavljenih, samo saslušao partizanske predloge o kojima će izvestiti nadležne. Ukoliko oni odluče da se pregovori vode, on će delegaciju Vrhovnog štaba uputiti onoj komandi ili ustanovi koja bude ovlašćena da vodi pregovore. Izlaganje delegacije i njene predloge, rekao je Dipold, tačno je zabeležio prisutni oficir i njegova će zabeleška biti upućena nadležnim organima, ali je nužno da delegacija u pismenoj formi izloži svoje predloge i da na taj dokumenat, koji će biti smatran zvaničnim, stavi svoje potpise („Zamoljeni smo da naše predloge napišemo kako bi se mogli dostaviti nadležnima", zapisao je u svom dnevniku Koča Popović). Sto se, pak, tiče predloga o eventualnoj obustavi borbenih dejstava da bi se partizanima dala mogućnost da zbrinu svoje ranjenike, on je izričito naglasio da nije nadležan da izda takvo naređenje i da je kao vojni komandant obavezan da izvršava naređenja pretpostavljenih koji su propisali ispunjavanje dnevnih ciljeva koje on sa svojim trupama mora bezuslovno postizati. Razgovori u Gornjem Vakufu, u Stabu nemačke 717. pešadijske divizije, bili su time završeni, Ostalo je još da delegacija Vrhovnog štaba sačini traženi dokumenat, „memorandum", i uruči ga nemačkom štabu, te da sačeka i vidi da li će nadležne nemačke komande i ustanove prihvatiti da se razgovori nastave i da dođe do stvarnih pregovora, jer — očigledno — razgovori u Gornjem Vakufu to nisu, u pravom značenju te reči, bili. Na tom sastanku je samo jedna strana, partizanska, iznela svoje predloge o kojima se druga, nemačka, ogradivši se da je nenadležna, nije ni izjasnila. Bili su to — moglo bi se reći — samo preliminarni, uvodni razgovori, a stvarni pregovori bi trebalo da uslede ukoliko bi nemačka strana na njih pristala. Tako su te razgovore shvatili i delegati Vrhovnog štaba. Utisak koji su oni poneli po završetku razgovora sa generalom Dipoldorn bio je „da mogućnosti za pregovore postoje" — kako je u svom dnevniku zabeležio Koča Popović, dodavši, da im je rečeno „da će pregovori započeti sutra, 12. marta, 88

kao što je predviđeno u pismu majora Bartba". Uostalom, delegacija Vrhovnog štaba je, što će navesti u pismenom dokumentu, u „memorandumu", bila „opunomoćena da izvrši preliminarne razgovore", a za vođenje pregovora tražila je da nemačka strana odredi svoje opunomoćene predstavnike. Posle sastanka, koji je završen u 11 časova, delegati su se zadržali u prostorijama Štaba divizije da bi sačinili i potpisali traženi dokumenat. Koristeći zabelešku koju je na sastanku vodio kapetan Veber, obaveštajni oficir, sastavili su sledeći tekst, koji je Velebit na nemačkom jeziku izdiktirao štapskom pisaru: „Gornji Vakuf, 11. marta 1943. Pismena zabeleška predloga delegacije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koja je od strane Vrhovnog štaba te vojske opunomoćena, a na osnovu zabeieške gospodina majora Barta (Barth) od 10. 3. 1943.94 1. Krajem januara ove godine je od strane NOV Jugoslavije gospodin Lajnšic poslan u Mostar da bi se privelo kraju pitanje razmene ratnih zarobljenika koje je, u ranije vođenim razgovorima sa delegacijom nemačkog Vermahta, već bilo dotaknuto. On je morao da se vrati do 1. februara 1943, ali se do današnjeg dana nije pojavio. Mi smo mišljenja da razmenu zarobljenika treba što pre izvršiti. Za razmenu dolaze u obzir: a/ zarobljeni folksdojčeri iz Jajca i posada oborenog hrvatskog aviona o čijoj je razmeni gospodin Lajnšic trebao da vodi razgovore, b/ gospodin major Streker za koga mi putem razmene tražimo prof. Ivana Marinkovića iz Karlovca. On se nalazi u policijskom zatvoru u Zagrebu, c/ 25 zarobljenih nemačkih vojnika koji su zarobljeni u borbama na Sitnici, d/ oko 100 oficira, podoficira i službenika hrvatskih oružanih snaga i hrvatske države, e/ 15 i talijanskih oficira, f/ oko 600 italijanskih vojnika i podoficira. 94 Misli se na dopis generalštabnog majora Barta od 10. marta 1943. koji je upućen Vrhovnom štabu i u kome se daje saglasnost „Komande njemačkih trupa" da će primiti partizanske pregovarače.

89

2. Mišljenja smo da komanda nemačkog Vermahta u odnosu na NOV Jugoslavije treba da primeni odredbe međunarodnog ratnog prava. Ukoliko nemački Vermaht usvoji ovaj predlog, naročito u odnosu na ranjene i zarobljene pripadnike NOVJ, što je u obostranom interesu, komanda NOVJ sa svoje strane nudi punu garanciju o striktnom pridržavanju tih odredaba. 3. Komanda NOV Jugoslaviie smatra: a/ da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Venmaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim nemačka komanda i ova delegacija morali bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa. b/ NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima. 4. U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i trupa NOVJ. 5. Ova delegacija je opunomoćena da izvrši preliminarne razgovore dok eventualna konačna saglasnost mora biti potvrđena od strane naše više komande. Okončanje ovih razgovora je delegaciji od strane njene više komande naznačeno kao hitno i zahtevaju od nemačke komande da odredi opunomoćene predsavnike za pregovore. M. Marković, s.r. K. A. Popović, s.r. V. Petrović, s.r". 95 Sadržaj ovog dokumenta, „memoranduma", koji su potpisala sva tri člana delegacije, gotovo je u svemu istovetan sa zabeleškom (zapisnikom) vođenom u toku razgovora. Jedino se u njemu ne spominje odlučnost Narodnooslobodilačke vojske da se suprotstavi britanskim trupama u slučaju njihovog iskrcavanja na jugoslovensku teritoriju, ukoliko bi došlo do njihove podrške četnicima. Takva odlučnost je postojala i razlozi za nju su bili razumljivi, ali je delegacija zaključila da to nije potrebno isticati u tom pisanom dokumentu. 85 Dokumenat (bez signature) nalazi se u Arhivu Vojnoistorijskog instituta. Faksimil je Dedijer objavio u cit. knjizi na str. 805.

90

U očekivanju nemačke saglasnosti o vođenju pregovora Pošto su predali „memorandum" i — kako je Popović zabeležio — bili posluženi hranom i cigaretama, delegati su napustili zgradu u kojoj su vođeni razgovori i smestili se u obližnjoj kući koja je za njih bila pripremljena. Na njoj je, kako je Popović zapisao, stajala tabla sa natpisom „Komanda mesta". Tu su im vratili šaržere, a punomoćja su zadržali „dok ih ne prevedu". „Soba je neugledna i ne baš čista", stoji u Popovićevom dnevniku. „Jedan sto, jedna peć, dve slamarice, u ćošku jedan paket letaka . .. Naša soba je sa dvorišta . . . Kad idemo u klozet preko avlije, niko nas ne prati. Sa ulice dopire do nas zuka kamiona i tenkova. Jedna nemačka divizija, eto, kreće za Prozor." U toj sobi ostali su delegati da sačekaju odgovor nadležnih nemačkih organa, u nadi da će on, kako im je obećano, brzo stići i da će pregovori početi sledećeg dana, 12. marta. Njihova očekivanja su, međutim, bila izneverena, jer odgovor nije stigao ni tog, ni naredna dva dana. Bili su zbog toga zabrinuti. Mučila ih je neizvesnost šta će se dalje desiti. Bili su, ipak, dovoljno strpljivi, jer su bili svesni ozbiljnosti zadatka koji im je bio poveren. Nisu, razumljivo, znali kako se odvija situacija na frontu i da li Operativna grupa divizija uspešno nastavlja nadiranje na levoj obali Neretve i u njenom izvorišnom delu. Vreme su provodili u sobi iz koje su mogli da prate kretanje drumom nemačkih pešadijskih i motorizovanih trupa ka Prozoru, što je bio dokaz da se operacije u dolini Neretve nastavljaju. K njima su povremeno dolazili nemački oficiri, verovatno iz Obaveštajnog odeljenja Štaba divizije, s kojima su vođeni razgovori uglavnom o ratnim temama koje su i njih zaokupljale. Prema Đilasovom sećanju, razgovaralo se otvoreno. „Mi smo im dokazivali bezizglednost, besmislenost njihovog ratovanja protiv nas", piše on. „Ja sam obrazlagao: mi ne možemo biti poraženi. Cak i da uništite našu grupaciju, što smo već izbegli, mi bismo 'je obnovili negde drugde, a postoje i druge neuništene . . . A Koča: ja mogu kroz vaše redove da provučem svoju diviziju kadgod hoću — eto, noćas, ako hoćete! Na to je nemački major odgovorio: 91

Da, tako je lako ratovati: komad hleba i nešto metaka u torbi pa — u planinu!" U međuvremenu su obaveštenja o dolasku delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf, u Štab 717. pešadijske divizije, i o predlozima koje je podnela u razgovorima sa generalom Dipoldom bila veoma brzo, istog dana, najpre preko telefona, a zatim li pismenim putem, dostavljena pretpostavljenim vojnim komandama i ustanovama u Sarajevu, Zagrebu, Beču i Berlinu. Iz Štaba 717. divizije stiglo je najpre telefonsko obaveštenje u štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj, a kasnije, verovatno sledećeg dana, i pismeni izveštaj operativnog oficira kapetana Kriša. General Liters je u Sarajevu upoznat sa predlozima partizanskih parlamentaraca: o razmeni zarobljenika, priznanju Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene sile i obustavi neprijateljstava, odnosno sklapanju privremenog primirja. Liters je, kako se moglo i očekivati, odbio da se upušta u pregovore, jer je bio ovlašćen isključivo da vodi operacije protiv partizanskih snaga na teritoriji NDH. On je odbacio svaku mogućnost za sklapanje primirja, ali je ooenio da pitanja koje je predložila delegacija Vrhovnog štaba „mogu imati dalekosežne političke posledice" i da eventualni pregovori o njima spadaju u nadležnost Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj Gleza fon Horstenaua. Načelnik Litersovog štaba generalštabni major Verner Pfapfenrot (Werner Pfapfenrott) o dobij enom obaveštenju telefonom je javio generalu Horstenauu, koji je vest dalje prosledio u Beč, da bi sa njom bio upoznat general-pukovnik Aleksander Ler, komandant oružanih snaga Jugoistoka, koji se tamo zatekao po povratku iz Berlina. Ler je narneravao da se, pre povratka u svoj štab u Solunu, zadrži u Sarajevu, da bi u Litersovom štabu bio pobliže upoznat sa tokom i rezultatima operacije „Vajs". On je Horstenauu odgovorio „da će odlučiti da li će se pri povratku avionom 12. marta iskrcati u Zagrebu da, bi saslušao referat Opunomoćenog generala, ili će tek po pristizanju u Sarajevo eventualno narediti da se pozove Opunomoćeni general radi savetovanja". O telefonskom razgovoru koji je 11. marta vodio sa pukovnikom Pfapfenrotom, oficir u štabu Nemačkog opu92

nomoćenog generala u Zagrebu sačinio je u večernjim časovima sledeću zabelešku: fcäs* ; -L "» „11. marta 1943. 1. Kod 717. pešadijske divizije stigla su tri partizanska parlamentarca, i to jedan oficir (komandant jedne udarne divizije) i dva profesora. Ponuda parlamentara: u zamenu za nemačkog majora Štrekera, koji se nalazi u zarobljeništvu kod partizana, traži se profesor Ivan Uminković iz Karlovaca. Ovaj poslednji treba da se nalazi u ustaškom zatvoru u Zagrebu (prema izveštajima koje je Glavni ured za bezbednost Raj ha pribavio do 17 časova 11. marta, profesora Uminkovića niko ne poznaje i nigde se nije mogao pronaći). Dalja nastojanja da se utvrde mesto i vreme hapšenja Uminkovića još su u toku. 2. Sem majora Štrekera u rukama partizana nalaze se još 25 Nemaca, 120 Hrvata, 600 Italijana. 3. Partizani nastoje da dođe do pregovora da bi se postiglo postupanje prema obostranim ratnim zarobljenicima prema „humanim shvatanjima". 4. Oni izjavljuju da se ne bore protivu hrvatske države, i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg mi ukažemo, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja. Ovi parlamentarci ne nose sovjetske zvezde na kapi već oznaku ,,M", koja verovatno treba da znači „Maček". 5. Partizani žele da dođe do primirja, što je Komandant (nemačkih trupa) odbacio. Sem toga žele da budu priznati kao „zaraćena sila". Komandant u ovom pitanju, koje može imati dalekosežne političke posledice, neće doneti nikakvu odluku i preporučuje saradnju sa Opunomoćenim generalom. Komandant (Jugoistoka) je preko majora Šenka (Schenk) u Beču telefonom ukratko obavešten i odlučiće da li će se pri povratku avionom 12. 3. iskrcati u Zagrebu da bi saslušao referat Opunomoćenog generala, ili će tek po pristizanju u Sarajevo eventualno 93

narediti da se pozove Opunomoćeni general radi savetovanja. Zagreb, 11. marta 1943."90 Obaveštenja koja su potekla iz Gornjeg Vakufa i koja su telefonskim putem bila preneta višim nemačkim štabovima nisu — kao što se vidi — tačno tumačila najvažnija pitanja koja su bila predmet razgovora. To se u prvom redu odnosi na predlog delegacije Vrhovnog štaba o obustavi neprijateljstava i na obrazloženje stava partizana prema četnicima i Englezima. Isticanje četnika kao glavnih neprijatelja i odlučnost partizana da se suprotstave i Englezima ukoliko bi se iskrcali na jugoslovensku teritoriju i pružili pomoć četnicima pogrešno su ocenjeni kao spremnost partizana da se bore „protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci budu ukazali". Takva interpretacija je očigledno predstavljala običnu izmišljotinu i nije bila saglasna sa onim što je od strane delegacije bilo stvarno rečeno i što je, uostalom, bilo tačno navedeno u zapisniku (zabelešci) nemačkog oficira i u zvaničnom dokumentu („memorandumu") koji je delegacija podnela. Ni podatak o oznaci na kapama par lamentar aca nije bio tačan. Oni su, kako stoji u Popovićevom dnevniku, na kapama imali petokrake zvezde. Mada se iz raspoloživih dokumenata ne može utvrditi da li je general-pukovnik Ler nešto preduzeo, ipak je izvesno da se ni on, kao ni njegovi podređeni komandanti (generali Liters i Dipold), nije želeo izjasniti o vođenju pregovora iako je intimno bio ubeđen u njihovu korisnost. On nije iz Beča odleteo u Zagreb „da bi saslušao referisanje Opunomoćenog generala", već je otišao u Sarajevo, ali tamo nije pozvao Horstenaua. Zaključio je, svakako, sam, ili mu je tako sugerisano ili naređeno iz Vrhovne komande, koju je morao informisati o tako važnom pitanju, da eventualni pregovori sa partizanima nisu stvar vojnih komandi, imaju isključivi zadatak da vode borbe protiv ustanika. Pregovore sa partizanskim parlamentarcima, pre svega o razmeni zarobljenika, mogle bi eventualno da vode upravne i političke vlasti — Opunomoćeni general u Zagrebu Horstenau i nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše. Horstenau je, ipak, još istog dana kada je bio obavešten o predlozima delegacije Vrhovnog štaba, preduzeo mere M

94

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-501, r. 267, s. 528—9.

da se pripremi teren za razmenu zarobljenika. Kako se u dobijenom obaveštenju o partizanskoj ponudi govorilo o majoru Strekeru, za čiju je razmenu tražen neki profesor iz Karlovca koji se navodno nalazio u ustaškom zatvoru u Zagrebu, preduzete su mere da se on pronađe. Radilo se, u stvari, o istaknutom revolucionaru i jednom od organizatora ustanka u Hrvatskoj Ivi Marinkoviću, članu CK KP Hrvatske i sekretaru Povjerenstva CK KPH za severnu Hrvatsku i grad Zagreb, koga su ustaše uhapsile 19. februara u Zagrebu pod imenom Franjo Sulentić, železničar. U izveštaju je, međutim, bilo pogrešno napisano njegovo prezime: umesto Marinković, stajalo je Uminković. Greška je, očigledno, nastala prilikom prenošenja teksta telefonom. Svi pokušaji da se pronađe ličnost pod tim prezimenom ostali su, razumljivo, bezuspešni. (Marinkovića su ustaše ubile 14. aprila 1943.)97 Razloga za vođenje pregovora o obustavi neprijateljstava, po oceni nemačkih komandi, nije bilo i zbog toga što su oni zaključili da je „partizanska država" protiv koje su izvođene operacije „Vajs I" i „Vajs II" zauzeta, da su partizani potučeni i da se njihovi ostaci prebacuju preko Neretve u italijansku okupacionu zonu. Zadatak nemačkih trupa bio je sada, u novonastaloj situaciji: održavanje reda na zauzetoj teritoriji, posebno u boksitnoj oblasti oko Mostara, zatvaranje demarkacione linije da bi se sprečilo prelaženje partizanskih grupa iz italijanske u nemačku zonu, prediskolacija nemačkih trupa, njihov odmor, popuna i reorganizacija. Još 10. marta Hitler i Vrhovna komanda su naredili da oblasti NDH koje su „oslobođene od komunista" i koje su bile obuhvaćene operacijom „Vajs" ostaju i dalje nemačko operativno područje, te da se u njima imaju angažovati nemačke policijske jedinice sa zadatkom da, zajedno sa operativnim trupama, „oslobođene oblasti konačno obezbede i umire". 98 Bio je to, očigledno, izraz nepoverenja u NDH, u njene oružane i policijske snage, jer su se pokazale nemoćnim da održavaju vlast u zemlji i da se suprotstave partizanskim snagama koje su gotovo razbile ustašku državu. Ovo naređenje je proizašlo iz zaključaka donetih na 87

B. Krizman „Ustaše i Treći Rajh", I, Zagreb, 1983, str. 104. »8 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 788, s. 5517499. 95

sastanku koji su 4. marta u Hitlerovom Glavnom stanru održali Hitler, načelnik Vrhovne komande feldmaršal Vilhelm Kajtel (Wilhelm Keitel), komandant Jugoistoka general-pukovnik Ler i rajhsfirer SS Hajnrih Himler (Heinrich Himmler). Na tom sastanku su, naime, vođeni razgovori „po pitanju kakve su mogućnosti za organizaciju izvršne vlasti na teritorijama Hrvatske koje su oslobodile nemačke jedinice" i zaključeno je da vojne uspehe u Hrvatskoj treba „politički eksploaitisati", u kom cilju je „potrebno uspostaviti nemačku upravu odozdo do gore", jer — po Hitlerovom mišljenju — „u Hrvatskoj ne postoji policija a ustaše predstavljaju razbojničku bandu". 99 I, tako, dok je delegacija Vrhovnog štaba boravila u Gornjem Vakufu, očekujući odgovor od nemačke strane o predlogu za vođenje pregovora, a Vrhovni štab žurio da i poslednjeg vojnika i ranjenika prebaci preko Neretve i proširi uspeh postignut razbijanjem četničkih jedinica prilikom forsiranja Neretve, kako bi zadobio odlučujuću pobedu nad glavnim četničkim snagama pre nego bi nemačke trupe nastavile operacije i na levoj obali Neretve, ili se, pak, angažovale iz pravca Sarajeva ka Kalinoviku da bi uhvatile u „klješta" Operativnu grupu — nemačke komande, od najviših do onih operativnih koje su izvodile operacije, smatrale su da je ofanziva protiv „Titove države" uspešno okončana. Pregovori s partizanima mogli su u takvoj situaciji imati smisla samo o razmeni zarobljenika, a njih je trebalo voditi u Zagrebu sa opunomoćenim generalom Horstenauom. To je 14. marta u popodnevnim časovima saopšteno Đilasu i Velebitu. Treći član delegacije je već bio napustio Gornji Vakuf, da bi se vratio na partizansku teritoriju.

Povratak Koče Popovića iz Gornjeg Vakufa u Vrhovni štab Nezadovoljna čekanjem koje se, mimo obećanja generala Dipolda, oteglo, delegacija je četvrtog dana boravka u Gornjem Vakufu, 14. marta, zaključila da nema svrhe da se 89

96

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 788, s. 5517500—1.

Razmena zarobljenika kod Studenog Vrela, blizu Posušja, 5. septembra lì Na slici levo, sa naočarima, partizanski pregovarač Vladimir Velebit.

Razmena zarobljenika kod Studenog Vrela, blizu Posušja, 5. septembra 1942. U građanskom odelu nemački pregovarač inženjer Hans Ot.

Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito i komandant 1. proleterske divizije Koča Popović (u Jajcu, oktobra 1943).

Članovi Vrhovnog štaba NOV i POJ i Politbiroa CK KPJ Milovan Dil Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković (u Jajcu, oktobra 1943).

Marijan Stilinović, predstavnik Vrhovnog štaba NOV i POJ na pregovorima sa nemačkim vlastima održanim avgusta 1942.

Vladimir Velebit sa komandantom Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba Momom Đurićem (u Bihaću, januara 1943).

Grujo Soknić, kurir Vrhovnog štaba NOV i POJ, angažovanu Velebitavoj misiji (Snimak iz predratnog perioda).

Kolona nemačke SS divizije „Princ Eugen" u nastupanju početkom 1 1943. za vreme bitke na Neretvi. Zarobljenog nemačkog majora Artura Štrekera, komandanta 3. batal 738. grenadirskog puka 718. pešadijske divizije, sprovode kuriri 2. proleterske divizije (4. mart 1943. kod Gornjeg Vakufa).

i

Saslušanje majora Šrekera u Štabu 2. proleterske divizije 4. marta 1943. u dolini Rame (na slici, pored drugih partizana, komandant i politički komesar divizije Peko Dapčević i Mitar Bakić).

Milovan Đilas, Filip Kljajić Fića, politički komesar 1. proleterske divizije, Mijalko Todorović, politčki komesar 1. proleterske brigade, i major Streker (u selu Medeškovići, kod Konjica, 18. marta 1943).

Ministar spoljnih poslova Rajha fon Ribentrop pozdravlja ministra spo poslova NDH Perića.

Porušeni železnički most na Neretvi kod Jablanice preko koga je Operat grupa divizija NOVJ sa ranjenicima prešla preko Neretve marta 1943.

Dvojica razmenjenih pripadnika NOP-a: Viktor Kučan (drugi s leva) i Stjepan Kokot (prvi s desna) snimljeni ispred nemačkog vojnog zatvora u Zagrebu pre puštanja na slobodu.

Komandant Jugoistoka -pukovnik Aleksander

generalLer.

Draža Mihailović i Dragiša Vasić, njegov glavni politički savetnik, okruže grupom četnika.

Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj general-major Rudolf Liters.

Četnički vojvoda Dobrosav Jevđević u društvu italijanskih oficira.

Nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše.

Komandant Istaknutog dela četničke Vrhovne Ostojić i britanski pukovnik V, Bejli.

Nemački opunomoćeni general u NDH general-potpukovnik Glez fon Horstenau, (u sredini) i Poglavnik Ante Pavelić.

komande

major

Zahari

: a re « • re ^

f £ co cf

s- a 3 s

3 c 5 a -i

Nš t 8 a _ » p » 'S 01 o » o» a crö "3 • o 3 a P rokTO sC ca/ a ^ e a

VAKUf

POSAOE ILI G A R N I Z O N I N E P R I J A T E L J A PRAVCI NASTUPANJA JEDINICA SLAVNE OPERATIVNE

SRUPE NOS/J

OBEZBJEĐENJA JEDINICA SLAVNE OPERATIVNE GRUPE N O V J

KUPRES

Pf?0?0'

VISOKO

fOjHIC*

G VAKUF

G MDLOVÀN

PROLETERSKA DIV.

.SARAJEVO

G učenica

Tarćin plvan Sedlo Bradma ^ ÌBrdani'

u~bian,c a, Ariano

^

, KONJIC

Ona G'aOOv.cJl 6 Grjoo^icđ"- , lo ( \i0 Gì atfOviCd •• ^ vßreinicä \