Mirjana_Stojisavljevic_-_Na_kraju_zapadn.pdf

Мирјана Стојисављевић

НА НАКРАЈУ КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари

КЊИГА 1

Мирјана Стојисављевић НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари Издавач: Филозофски факултет Универзитетa у Бањој Луци За издавача: Проф. др Драго Бранковић Рецензенти: Проф. др Дијана Црњак Проф. др Младен Шукало Лектор и коректор: Мр Драган Драгомировић Штампа: Графид, Бања Лука За штампарију: Срђан Иванковић Тираж: 300 примјерака

Мирјана Стојисављевић

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари Књига прва

Бања Лука, 2015.

Мојој кћерки Ани

На западној капији С времена на вријеме, у ријетким интервалима, Велики дух открића силази на земљу да саопшти неку тајну која треба да унаприједи човјечанство.1 Никола Тесла Поштовани читаоче, Водим те на најзападнију тачку на којој се завршио освајачки поход богоборачког Запада на православни Исток, који не посустајући траје већ непун миленијум, у којем је уз бојни поклич Drang Nacht Osten! падао дио по дио српске земље, да би се бојовници посљедњег грађанског рата, тог трећег балканског рата, како га неки и зову, а уистину наставка Четвртог крсташког похода, на крају западног пута на Исток зауставили неким чудом на дијелу српског Подгрмеча у Ћопићевим и мојим родним Хашанима. Сасвим конкретно, управо по међама имања мога покојног дједа Николе Стојисављевића прије потписивања Дејтонског мировног споразума протезала се линија одбране нашег словенског и православног свијета. Била је то међа која је раздвајала свеколики Исток од многометежног Запада, који је још једном на карту ставио свјетски мир и судбину човјечанства у намјери да овладава цијелом планетом и свим њеним ресурсима. До наших њива доспио је био врли нови свијет у своме крсташком продору на Исток, старим путевима Наполеона и Хитлера, с коначним циљем да опколи Русију и неком вишом силом стао пред траншејама ископаним рукама српских јунака. Ти ровови, који су и данас видљиви, свједоче о судару цивилизација: западноев1

„Бира најбоље припремљног, најзаслужнијег и шапуће му тајну на ухо. Драгоцјено сазнање долази као бљесак свјетлости. Кад схвати скривено значење, срећни изабраник види чудесну промјену: пред његовим усхићеним очима је један нови свијет, једва да наслућује сличност са старим. То није пролазна илузија, пука игра његове разигране маште или фантом од измаглице која ће се разићи. Чуда која види, колико год да изгледају удаљена, остаће овдје. Он то зна, нема ни сјенке сумње у његовом уму, сваким дјелићем свог тијела он осјећа: то је Велика идеја.“ (Никола Тесла, тај насљедник јеванђеоских истина, у „Биљешци о Кабанељасовом патенту“ бр. 164 995, негдје око 1904. године)

5

Мирјана Стојисављевић

ропске, која је изгубила свој хришћански идентитет и оне источноевропске, која се труди да га поново задобије. Они за мене имају смисао конавке, канала са насипом, који су својевремено (1833. године), испуњавајући указе Царице Небеске, по налогу Светог Серафима Саровског ископале монахиње око манастира Дивјејево, како се не би заборавила стаза којом свакодневно пролази Богородица обилазећи Свој посјед. Свети баћушка Серафим је још говорио да је свету конавку сама Царица Небеска својим појасом измјерила, да је канал до небеса висок и да ће заувијек бити зид и одбрана од антихриста. Међе моје прадједовске земље по којима је ископана својеврсна конавка биле су та оштрица мача на којој се растргоше два поларизована свијета, евроатлантски, огрезао у србофобској пропаганди, одлучан да поведе тотални рат против православља и одавно неспокојни Исток, чија је цивилизацијска мисија да носи свјетлост Божју цијелом свијету. На рубовима наших ораница, шума и пашњака, куда су вијугали шанчеви крајишких ратника, кројила се карта нове уједињене Европе, побратимљене у злу званом европско антихришћанство, али и судбина нас Срба закованих у јустиновском питању: да ли смо за европског човјека који је понукан гордошћу римских епископа измијенио и сам Симбол вјере, црквено учење и канонске основе црквеног живота и штошта још, изједначивши глас римског папе са Духом Светим, или смо и данас за светосавског Богочовјека? Моји Стојисављевићи славе Светог архангела Михаила, а управо се на тај дан године 1995. десило потписивање Дејтонског мировног споразума. Вјерујем да је захваљујући непосредном заступништву небеског архистратига моја родитељска кућа била спашена и да је Његова архангелска милост била најпоузданији противракетни штит којим је сачувана кућа наша и православна земља наша и сав род српски с лијеве обале Дрине. Тако је чудом била враћена у окриље српско и Ћопићева башта сљезове боје у коју су у ратном вихору још једном банули Дани црвеног сљеза. Дејтонска граница помјерена је била који километар даље од српских ровова како би обухватила цјелокупно пишчево и моје родно село да буде својеврсна капија западног пута у апокалипсу, али и задња кота нашег посустајања и одустајања до које нас је довело пактирање са силама новог свјетског поретка исправно процијењеним као сродним Брозовом режиму.

6

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Са ове западне капије, са које се никад није заборављало од чије смо горице листак, отвара се поглед ка звјезданом Истоку, који се географски простире до Владивостока. Питање је само до које смо мјере данас свјесни себе као припадника мироносног православља и словенске христоцентричне цивилизације? Лицем на Светог Василија Острошког, љета Господњег 2015. по рођењу Христовом 7523. година по старом српском календару

7

Српска култура и духовност у приватним рукама Господо моја, зар је збиља у данашње вријеме чудно наићи на човјека који се покајао због своје глупости и јавно признао своју кривицу. Ф. М. Достојевски Људско знање и моћ поклапају се у томе што непознавање узрока онемогућује успјех. Френсис Бекон

1. Брига о језику, књижевности, писму и националној култури у надлеж-

ности је државе, ако државе има. Ако је пак полуколонизована и под протекторатом, као што је Република Српска, тада надлежност над духовношћу читавог народа зна да падне под унутрашњу окупацију шестоколонаша, групе самовољних и амбициозних појединаца, изабраних од стране глобалне свјетске управе по посебном кључу, спремних да служе закулисним центрима моћи, некоћ ватиканским, а данас већ јудеокршћанским, који отворено насрћу на српску културу водећи против ње прави крсташки рат. Умјесто да се законима о службеном језику, матичном писму, националној књижевности и духовности баве научне институције највишег националног ранга, тај задатак је под плаштом наводне борбе за језик и књижевност, заклањајући се иза паравана науке, узурпирала својеврсна интелектуална герила преотевши овлаштења државе, уводећи тако народ у духовну пустињу. Aнационални, какви јесу, проводећи невидљиву, меку колонизацију по налогу тајних сила, централизовали су моћ путем језичке реформације, пишући на своју руку језичке уставе, називајући их бласфемично „законоправилима“. Српском народу, `свом и свуда`, десило се управо то да српски синови воде прави духовни рат против властитог народа претварајући га у заморче у експерименту контроле ума путем науке, којом се лагано убија српска национална култура и затире национална самосвијест. Домаћа филолошка псеудоелита чинећи неопростиве компромисе са сопственом савјешћу, успо9

Мирјана Стојисављевић

ставивши облик приватне контроле над српском филологијом, ћутолошки је затрпала праву истину због чега је пристала да на начин концесија „самовољно“ преузме надзор над највреднијим српским духовним благом, његовим језиком и књижевношћу. Брига о српским свјетлилима пала је 10

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

наиме, вјештим мешетарењем мондијалистичких експозитура попут „Покрета за обнову србистике“, иницираног од стране исте такве НВО зване „Свјетски сабор Срба“ из Хајделберга, у руке посебно изабраних намјесника империје који су се поставили изнад државе и изнад истине, нарочито оне светосавске, кројећи је према туђем калупу у закулисном псеудонаучном подземљу. Иза њих стоји моћ евроатлантиста и њихових полутајних и тајних друштава. Управо они су једног од „обновитеља“ српске националне филологије, гордо назване „србистика“, Милоша Ковачевића, још 2001. години у Великој Британији, том највећем непријатељу Русије и читаве наше славенско-православне цивилизације, изабрали за „свјетског интелектуалца године у области друштвених наука“, да би 2003. био номинован у САД за „Дом славних“, за који сама котизација стоји 10.000 долара! Толики новци засигурно нису дати зато што се борио за српску националну филологију већ управо за заслуге у борби против те исте српске филологије; из страха од заживљавања српске аутохтоничке школе, која се обновила у Чикагу од стране групе самосвјесних српских филолога предвођених Олгом Луковић Пјановић, а чији је подржавалац био и велики руски филолог, етимологичар Олег Трубачов. Притишћући државне институције оптужбама како наводно ништа не раде на заштити националног језика, управо ти самодопадно представљени 11

Мирјана Стојисављевић

претенциозни браниоци српства – сва три вјерозакона (!), а уистину безобзирни њемачко-амерички вазали и прави симонисти, трговци српским светињама, који петоколонашки слушају шта им се нареди, у име свјетског система научне контроле преузели су надзор над српским језиком и књижевношћу зарад пројектоване промјене свјетоназора према захтјевима свеколонијалне цивилизације нихилизма и сваковрсног унинија познатог под именом новог свјетског жидократског поретка. Обновитељи Вуковог србистичког братства сва три вјерозакона, тог непатвореног слободнозидарства који су истину о српском језику претворили у сјенку сјенки, појавили су се у данашњици као контролори ума младих генерација, а у име „невидљивих господара“, као агенти западне филологије задужени да утишају отпор против колонизације тиме што ће сами глумити отпораше католичком филолошком програму. У своме „новом“ рату они ништа ново нису искреирали осим што су нас још једном хтјели да заробе у вуковској алегоријској пећини да никад не спознамо свјетлост истине коју су још једном жртвовали, преузевши на себе задатак да по директиви „Свјетског сабора Срба“ као експонента Свјетског јеврејског конгреса надзиру провођење даље кроатизације2, латинизације и обесловешћења Срба тврдњом да је латиница подједнако српско писмо као и наша ћирилица премда је код Срба била заведена 1954. године Новосадским договором, те да ни једно писмо није носилац етноконфесионалних одлика. Новосрбисти су тако ради управљања људским духом, што је скривено знање којим се служе углавном тајна друштва, на начин пуча узурпирали надзор над српском филологијом путем високог школства нудећи нам мудрост пећине намјесто свјетлости истине. Ови тобожњи србисти који су прошли иницијацију у глобално српство прописали су Србима нови тип духовности, без православља и у то име поклопили све српске универзитете у свим српским земљама помоћу своје двије перјанице, глобалисте3 Радмила Маројевића, старјешине својеврсне новосрбистичке обедијенције и његовог „гласноговорника“ Милоша Ковачевића, уз помоћ трећег, Петра Милосављевића, а њихов је колективни мозак смјештен негдје на потезу између Брисела и Вашингтона. На ту шокантну истину да нам је „кормиларење људским духом“, које подразумијева окупацију ставова и увјерења кроз унутрашњу контролу над високим школством путем националне науке о језику и књижевости, 2 3

12

У Хрватској, земљи у „којој не би било рата да га Хрватска није жељела“ (Ф. Туђман), извршен је прави књигоцид и запаљено најмање три милиона књига на ћирилици. Свети владика Николај записао је у својим свескама да се глобалисти не разликују од комуниста.

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

по диктату англоамеричких неоколонијалиста доспјело у приватне руке, а сад већ у руке омасовљеног новосрбистичког подмлатка, који је прошао иницијацијски обред кодирања свијести натконфесионалном пропагандистичком тезом о Србима сва три вјерозакона, што је примјер манипулације подсвјешћу и испирања мозга сублимираним порукама тако блиским разорној идеологији југословенства, опомињуће је скретао пажњу увијек духовно будни академик Василије Крестић. Далеко прије других, запалих у стање дријемежа и греховног сна, заборавивши на дужност да се успињу у учењу и да виде истину те да је јаве духовним затвореницима који никад нису изашли из вуковске, тј. платоновске пећине, Крестић је био саставио ту огромну геопсихо-политичку слику спознавши да нама владају невидљиви господари, подозријевајући да „није искључено да смо дозволили неком другом да диригује нашим образовањем“. На несрећу, управо то се десило народу српском: да је постао плијен по пирамидалном устроју изабраних компромитованих послушника који бескомпромисно испуњавају наређења својих претпостављених служећи као параван за доношење веома битних одлука у успостављању владавине новог свјетског поретка.

2. Обновљену вуковску, транзицијску србистику сачињену на лицемјерју

и лажи инсталисали су империјални евроатлантисти, који су успјели да проведу совјетизацију јудеокршћанске Европе успостављајући ред строге послушности познат под именом „глобални англоционистички поредак“, а сада све чине на искорјењивању светосавља као највећег непријатеља свеокупационе власти на српским просторима. Цјелокупна култура Запада подвргнута је поступку јудаизовања од стране професионалних лажова, тих високошколованих фарисеја4 и садукеја, што значи да је сва западна 4

Од појаве великих религија човјечанства сматрало се да само шачица одабраних треба да зна правилно да протумачи ријеч Божију. Зато је то знање преношено са кољена на кољено, од једног до другог упућеника у виду усмене предаје, а тек послије и писане. Ову предају одликовала је елитистичка мисао из које су се развијала бројна гностичка учења која су његовала мистични елитизам тајних друштава. Изразито склони интелектуалном спекулисању, гностичари су развијали учења која су често била езотеријска, чак изразито херметичка, којим се сасвим замагљивао изворни историјски контекст вјерског учења усредсређујући се искључиво на скривени и алегоријски смисао божијих ријечи. У том погледу предњачила је јеврејска секта фарисеја, вјерника Талмуда иза које се крио сатанизам и непомирљиво непријатељство према Богу каквог га је Христос кроз радосну вијест свијету открио. Фарисеји, талмудисти, јеретици и идолопоклоници, ти синови Сатане према којима је најоштрије осуде упућивао Исус Христос, отпадници од једнобоштва и праве вјере Старог Завјета и поклоници златног телета, које је Христос јавно осуђивао, покупили су били у својој сатанској религији бројна паганска застрањења унаказивши Талмуд незнабоштвом. Фарисеји, потомци Кајина и Исава, привидни Јевреји, који су наводно прихватали јеврејску религију нису били семитско племе ни одани Мојсијевој традицији, коју су само површно прихватили.

13

Мирјана Стојисављевић

наука прожета или натруњена духом Антихриста чија је намјера да Христа понизи, да Христа поништи, да на Христов престо ставе свога месију, онога којег ми хришћани називамо Антихристом. Нови свјетски поробљивачи у прљавој игри затирања аутохтоних култура иду на то да у злочиначком подухвату осмишљеном у Вашингтону, Лондону и Бону, а испланираном у Бриселу пониште све остатке традиционалних учења какво је оно словенско-словенске аутохтоничке школе, како би до краја обезименили староставни српски народ и његов прастари језик, чија је `свака друга ријеч старија од педесет вијекова`, за почетак у Републици Српској5 која се прва нашла на удару пангерманске хорде у њеном пројектованом продору на Исток6. Већ сада је дјеловање нове србистике путем њених главних идеолога, уистину идеолога евроатлантизма, изазвало праву националну катастрофу у Републици Српској у којој се српска култура нашла у „штокавском трокуту“ са оном хрватском и бошњачком која претендује да буде босанска, водећи српску филологију у правцу језичке унитаризације БиХ питем учења о јединственом језику и култури Срба сва три вјерозакона који имају два „равноправна писма“, ћирилицу и латиницу и два равноправна изговора екавицу и ијекавицу. Тзв. србистика евроатлантског типа, обновљена од стране служби на колонијалним основама србомрзачког хабзбургизма7 „Јевропе тиранке“ (Ђ. Јакшић), која нам је перфидно под српским именом инсталисала спиновани појам Срба сва три вјерозакона, скоро да је за десетљеће и по колико политичко-пропагандистички дјелује постала режимско учење на два српска универзитета чиме су обезличени сви резултати наше јуначке одбрамбене борбе за очување српске националне самобитности с лијеве обале Дрине, у околностима у којима осиони Запад отворено признаје да је ставио православље за мету, што је недавно обзнанио некадашњи високи представник за Босну и Херцеговину Карл Билт. Умјесто духовног препорода који су обећавали након правог геноцидног рата вођеног против Срба и наше културне баштине, ови обновитељи ропства под новим тоталитаризмом нордијаца на основама старих параграфа колонијалне хабзбуршке лингвистике, изабрани по строгом англоамеричком кључу, уочи НАТО бомбардовања Србије, 5 6 7

14

Према дејтонском уставу, српски језик у Републици Српској фарисејски је назван „језиком српског народа“ док се у Федерацији БиХ користи пуно име „српски језик“ премда тамо Срба скоро да и нема. У Републици Српској се не говори српским језиком већ „језиком српског народа“, што је постало уставна категорија. Његово отјеловљење је и националсоцијализам у име кога су Нијемци спровели страшно стријељање ђака у Крагујевцу.

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

спектакуларним публиковањем „Слова о српском језику“ 1998. године, вратили су нас поново у ново паганизовано и анационално „јевропејство“ вуковског типа, које су завели путем универзитетског образовања. Њихов задатак био је да спријече духовни препород српске нације, између осталог и путем обнове српске аутохтоничке школе, која је била припремљена у Чикагу од стране самосвјесних српских филолога и патриота; ставивши се у службу оних који су наставили и у новом времену да поступно, корак по корак, преотимају дио српског суверенитета над језиком, књижевношћу и српском духовношћу за корист евроунијата, позивајући се још једном на постулате старог хабзбургизма8, чији је водећи прислужник био отац марионетске аустрославистике, Вук, чије „остварење се најбоље оцјењује по томе колико је оно издржало зуб времена“9. Управо ту Аустроугарску данас настоје да обнове путем Европске уније, проглашавајући усред Новог Сада ћирилицу „фашистичким писмом“, а не латиницу, која је на српске просторе доспјела 1915. скупа са аустроугарском чизмом; ону Аустроугарску коју данас рестауришу и лажно представљају као ново римско, а уистину англоционистичко царство. У томе су им се још једном испријечили Срби на Хелму, давно оцијењени од стране западноевропске цивилизације као `реметилачки фактор` који се по сваку цијену треба да уништи, поред осталог, поновним тровањем идеологијом неојугословенства, која се показала најдјелотворнијом у духовном поробљавању Срба. Идеолошко наличје овог лажног учења о националној филологији чини слободнозидарски постулат у који се не смије сумњати звани „Срби сва три вјерозакона“, који je и у Вуково вријеме изазивао подсмијех и ником другом није наметан осим искључиво православнима као циљној групи. У то име проводи се пројекат уништавања аутохтоног српског народа, који се супротставио успостављању владавине новог свјетског поретка, а медијум преко кога се проводи расправослављивање Срба је већ вијек и по лингвистика као прва глобална наука. Путем ње је пројектовано да Срби на концу постану покорно стадо римског архиђакона, предвођено гркокатоликом Вуком, а данас његовим духовним чедима, тројицом „вучића“ нове србистике, пресвучених по фабијанском10 обичају у јагњећу кожу српских душебрижника. Познате су Бизмаркове ријечи о Србима: „Ми ћемо им дозволити само да имају очи да плачу.“ С. Реметић, Јуче и данас – увек актуелни Павле Ивић, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LII/1, Нови Сад, 2009, 30. 10 Фабијанско друштво основано је 1882. године према имену римског војсковође из трећег вијека Квинтуса Фабијуса Максимуса, који се управљао идејом да је директни рат каткад погубан, те да је противника битно побиједити низом мањих појединачних битака повлачењем након сваке појединачне побједе. Ханибал против којег је Максимус ратовао није био побједив у директној 8 9

15

Мирјана Стојисављевић

3.

Натконфесионална евроатлантистика не презајући ни од кога осим од својих налогодаваца чију хијерархију моћи не познаје, имала је задатак да усмјерава и контролише догађаје који поступно мијењају духовну матрицу српства, али без православне компоненте, одређујући нам какав морамо да имамо однос према властитом језику и писму, књижевности, националној култури и традицији. Да би издејствовали тај статус, још у ратно вријеме у Републици Српској дошло је до борбе ивићевске и лингвополитичке, новосрбистичке олигархије која је након другог конгреса српских интелектуалаца у Београду 1994. године настојала да „екстремно србујући“11, али у име Срба сва три вјерозакона, што ни Ивић није умио да дешифрује – успостави контролу над српском филологијом у Републици Српској, Србији и Црној Гори, кроз тријумвират англоамеричких агената од утицаја који су потпали под лажи, обмане и искушења, али и разне облике условљавања англоциониста. Задатак им био да у жестоком обрачуну у коме се нису штедјели ни такви аргументи какви су оптуживање Павла Ивића за тзв. јудеомасонске аргументе од стране Радмила Маројевића, у гладијаторској борби збаце с власти владајућу групу „павлобранитеља“ те да управо Србима, куновски речено, наметну нову парадигму – хибридни вуковски, језички, умјесто јагићевског, вјерског критеријума у одређењу националног идентитета који би се остварио у језичкој и културној симбиози са Бошњацима и Хрватима. Тако би, уз остварени континуитет хабзбуршког учења о језику, само Срби, да не би којим случајем поново постали светосавци, већ анационална, атеизована и поунијаћена маса погодна за обраду свијести, били поново привезани мртвоузицом за овај стари псеудонаучни догмат нордијске школе коју су својевремено осмислили илуминизовани баварски масони предвођени Гетеом, Хердером, браћом Грим и Миклошичем, професором бечког универзитета . Управо они су православним Србима, из страха од заживљавања јаке словенске аутохтоничке школе, која је тврдила да је Подунавље колијевка европске цивилизације, нарочито жестоко наметали преко перјанице Вука свој свјетоназор, као што су, с друге стране, католички фратри наметали изворним Хрватима чакавцима и Новохрватима кајкавцима потребу хитног преласка са закржљале чакавице на српску штокавштину. фронталном окршају те је зато Фабијус изабрао ову тактику коју и данас користи фабијанско друштво дјелујући као групација труста мозгова унутар британске лабуристичке странке. Његови чланови су поред осталих били писци и филозофи Олдоус Хакли, Џорџ Орвел, те филозоф Бертранд Расел. 11 П. Ивић, Емоционалац као критичар, Ријеч, 1–2, Никшић, 1996, 108.

16

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Иза бечких просвјетитеља, који су кооптирали Вука стајало је ондашње највише баварско илуминатско братство, то тајно друштво у тајном масонском друштву познатом као најстарија НВО на свијету, која се лажно представљала као храм хуманости, знања и напретка. Управо она, предвођена неколицином „просвијетљених“ чланова, била је преузела контролу над токовима европске науке, културе и умјетности, али и политике с циљем да збаци с власти све краљеве Европе, па и самог папу. Такво тајно масонско братство стало је иза „реформаторског“ рада Вука Караџића, кооптирајући га да се као и они клања свјетлоноши Луциферу. Циљ контроверзног ревизионизма кроз лидерство без лидера ових „Срба на добром гласу“, који кокетирају са кабалистичким мистицизмом бројева, али и светосављем12 чинећи све да га обесмисле, био је да сви постанемо сљедбеници овог рудиментарног антиправославног, мултикултуралног начина мишљења, којим би се на перфидан начин докрајчио српски духови идентитет и уништила једна нација. У то име била им је предата лидерска позиција у српској филологији од стране евроатлантских контролора над науком која је одавно постала инструмент колонијалних завојевача који проводе у дјело идеологију новог свјетског поретка што поробљава душе са истом силином као што је фашизам заробљавао тијела. Управо је братство међународних филолога из Америке марионетизовало србистички тријумвират, који је био пројектован да преузме власт над српским језиком и писмом, српском књижевношћу, културом и традицијом. Стекавши монопол над српском филологијом, чија је контрола допала у приватне руке, умножену са политичком моћи која је иза њих стала, кренули су у стварање властитог политичког подмлатка који би требало да под кринком идеологије српског национализма преузме власт у Србији и то путем српског покрета Двери, чији гуру је био Предраг Драгић Кијук, а њихов раби Радмило Маројевић. Први пут у историји западноевропске цивилизације, која је отворено обзнанила да је православље највећа опасност по њен опстанак, у плану за уништење традиционалних држава и аутохтоних народа какав је српски, као основно оруђе напада и уништења стављене су у дејство манипулативне технологије путем науке. Раније су оне такође кориштене, али искључиво као помоћно средство у области моделовања свијести и биле сматране искључивом прћијом државе. Данас се у том послу обликовања свијести користе невладине организације и високообучени спин-доктори који наступају као универзитетски професори спремни да тешко дискредитују 12 Данашња београдска масонска ложа зове се „Немања“, као што је „пробуђена“ и ложа „Свети Сава“ на „оријенту Београд“.

17

Мирјана Стојисављевић

националну науку о језику и књижевности. Туђе уплитање у процес контроле свијести сматрано је некоћ смртном опасношћу за државу, а то се управо десило српском народу: да су силе англоционизма, којима је највећа препрека јака национална држава и јака национална наука, у завођењу науке новог доба одлучиле да под своју контролу ставе српску филологију путем „слободарске“ србистике претворене у веома опасну мондијалистику.

4. Требало је времена и знања, на концу, одважности изрицања да се

расвијетле те многобројне малверзације западних крижара са српском православном културом путем новосрбистичких магова; у којој је глобална управa над српским језиком и књижевношћу у постдејтонском периоду успостављена путем тзв. обновљене србистике13 доспјела у приватне руке унутрашње шесте колоне14. Скоро да смо сви били прожети „теологијом“ нихилизма, тог вјечног непријетеља истине, која проповиједа да је истина умрла у људским срцима те нисмо препознали да је је нова србистика, која вјерује у обнову анационалног и мултиконфесионалног вуковског српства путем заједничког језика, тиранија нихилистичке моде и својеврсна обнова паганизма. Дошло је на срећу вријеме да престане ћутња о раду ове лингвополитичке мајсторске радионице која је по диктату невидљиве англоамеричке научне олигархије узурпирала власт над научним дефиницијама у српској књижевнојезичкој науци која има пресудну моћ у формирању погледа на свијет једног народа. Дјелујући поданички према систему општесвјетске тираније коју заводе фанатични свјетски морализатори забринути како да униште српски вирус, а уистину ту „неподношљуву особину Срба – дух противрјечења цијелом свијету“, како ју је непогрешиво назвао велики српски пријатељ Жан Дитур15, француски академик, нови србисти су оркестрирано од 1998. године и објаве „Слова“ у феудалном маниру узурпирали моћ над дефиницијама узевши је у своје руке, успут парадирајући својом 13 „Нови Рат за српски језик и правопис“, алудирајући на књигу Ђуре Даничића „Рат за српски језик и правопис“ (1847) повео је „нови“ Даничић, марионета еврофила, алхемичар и мистик Радмило Маројевић, колонизатор сопственог језика и писма, истоименом књигом, претходно објавивши „Слово о српском језику“ као језичко законоправило српског народа чије ауторство својата. „Нови“ лингвистички рат против српског језика подржали су Петар Милосављевић и високим евроатлантским наградама поткупљени Милош Ковачевић, а међу онима који су вјеровали да служе српству тиме што се боре за србистику дуго времена налазила се и моја маленкост, потписник „Слова о српском језику“, а потпис сам повукла свјесна да нисам служила српству него Мамону. 14 Опширно о евроатлантској, шестоколонашкој „новој“ србистици у: М. Стојисављевић, Србистика и коментари, Бања Лука, 2015. 15 „Мрзе се само оне нације и људи који имају душу и карактер“, ријечи су славног академика и великог пријатеља Срба Жана Дитура.

18

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

наводном борбом против католичког филолошког програма испред носа трагично кратковиде наше филолошке јавности, која није увиђала да је на дјелу завођење нове идеологије глобализма и то путем минуциозне измјене дотадашњих сербокроатистичких догмата. Управо пучистички и арогантно нови олигарси србистике срушили су националистичке „митове“ о Светоме Сави да би морално жезло првог српског просвјетитеља поново вратили у руке аустрославистичком вожду Вуку, прекројањем старе тезе да српски народ чине Срби сва три вјерозакона. Тако су загосподарили високошколским образовањем у свим српским земљама по позиву глобализованих Срба који као и остале НВО европске охолократије, те владавине охолог олоша, својим дјеловањем још једном потврђују ријечи Св. Јустина Ћелијског: Полудио је европски човек, полудјела је европска наука без Бога! Новосрбистичка ложа била је устројена феудално, те је попут својих господара цивилизацијски напредак српског народа мјерила спремношћу да се „еманципујемо“ од етнонационализма и етноконфесионалности16, а посебно од православља, тог непомирљивог противника новог глобалног поретка. Утемељење Европске уније, те „окупиране територије америчке империје“ (С. Марковић) довело је до обнове сна о новом западном империјалном царству, које је одмах кренуло да колонизује Исток, у чему су тзв. србисти постали оруђе западне науке у креирању новог српског идентитета, држећи Србе под контролом манипулацијом научним мишљењем у циљу преосмишљавања и „европеизовања“ српске културне баштине и успостављања на њеним рушевинама западне културе са њеним „царством разума“.

16 У данашњици, екуменизам је узео за мету само срце нашег духовног спасења, светосавље, то православље српског стила и искуства које на специфичан начин боји наше поимање Српске православне цркве. Светосавље нам је преко Номоканона (Крмчије) узаконио Свети Сава учинивши дјело које приличи само светитељу, генију и хероју: да све Србе уједини преко православне вјере и то чудо уједињења 1219. запечати издејствованом аутокефалношћу и самосталном архиепископијом. Управо у фототип Номоканона „упаковао“ је богохулно Радмило Маројевић своју књигу Српски језик данас, иако је из „Законоправила“ Светог Саве извадио само срце српског постојања, светосавље, кукавички умјесто њега подметнувши Србима православцима јеретички Вуков догмат о Србима сва три вјерозакона! У томе је садржана највећа архијерес законописца нове србистике, који је био умислио да управо он крмари новом србистиком усподобљујући се у некаквог реформатора, а уистину „вучића“ евроатлантистике, оне по вољи нових свјетских владара, англоциониста. Са његовим настојањима се десило оно исто што и са изнуђеном унијом православних са католицима на познатом Флорентинском сабору у Ферари и Фиренци 1438–39, када је папа Евгеније Четври на крају с очајањем узвикнуо: - Елем, ништа не учинисмо!

19

Мирјана Стојисављевић

Обнова марионетске србистике – обнова хабзбургизма

1. Паралелно са јачањем пангерманизма, реституисан је геостратешки

план њемачког продора на Исток, који је за собом повукао обнову старе аустрославистике у којој је био садржан перфидни програм мржње према Србима. 17 За свој први задатак тзв. обновљена србистика добила је промјену свијести о националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици,18 тиме што ће се Срби православаци системски по диктату англоамериканаца расрбити натконфесионалним учењем о заједничком језику Срба сва три вјерозакона, те обесловешћивањем Срба путем учења о благодети двоазбучја и латиници19 као подједнако српском писму као и ћирилица, при чему је било прописано да писма `нису носиоци диференцијалних конфесионалних црта`! Екуменизована „антисрбистика“, која је створила своје кадрове широм српских земаља да буду чувари мантре о Србима сва три вјерозакона и оне о звјери двоазбучја, бучно се промовисала у предворју еусташтва као десничарско учење, премда се под светосавским ореолом крила отпорашка англоамеричка идеологија у чије окриље би након читавог низа гести самосакаћења властитог духовног и физичког бића требало да једном уђу и српске земље. Она није имала властити теоријско-идеолошки програм, већ се по диктату евроатлантиста препаднутих од могућности оживљавања српске аутохтоничке србистике вратила на обнову србофобног хабзбургизма, а са њим и православофобије и старог пангерманског програма србомржње. У пракси, обнова тзв. вуковске србистике значила је наставак кроатокомунистичког терора из времена црвеног Хабзбурга20 путем обнове догме о „братству“ у језику и писму међу Србима сва три (четири)21 вјерозакона, а са њим и 17 О хабзбуршкој крволочности према Србима говори чињеници да је у Првом свјетском рату убијен сваки десети Србин, а у Другом свјетском рату је за једног убијеног Нијемца сријељано 100, а за рањеног 50 Срба! 18 „Инсистирање на употреби само ћирилице би било крајње опасно за интегритет српске културе јер су Срби одувек поред ћириличког користили и латиничко писмо. Овај став наравно не значи да се науштрб српске ћирилице фаворизује инострана латиница.“ Оваквим језуитски препреденим изјавама којима се држи страна вуковским тзв. Србима-католицима и Србима-муслиманима, тзв. србисти само су распамећивали трагично лаковјерне Србе поуздане у ове латиномислећим и јудејским духом калајисане тамне синове Српства који су на дјелу показали сав грехопад филолошке лажинауке. 19 Латиница је узакоњена тек Новосадским договором и за пола вијека начинила је прави помор кад је у питању ћирилица! 20 Тада је форсирана теза о два пута језичке стандардизације, оног код Срба и другог, код Хрвата, која су наводно била самостална, у чему се ишло дотле да су Хрвати, према ријечима Слободана Реметића, тврдили да је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу. 21 Срби Мојсијева вјерозакона су категорија на којој инсистирају јудеокатолички новосрбисти.

20

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

језичког критеријума у националној идентификацији Срба као најбитнијег уз онај о двоазбучности.22 Све то планско расрбљавање проводило се како би се Срби присилили на посљедњу у низу нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком полицентричном језику народа који живе на штокавском подручју, а којом управо православни Срби треба да изгубе право да свој језик икада назову српским. Наиме, уколико се жели – а ми не желимо да уђемо у Европску унију, дужни смо да властити језик окрстимо шифрованим именом бе-ха-ес.23 Другим ријечима, при уласку у еунијатско царство искључиво Србима би било ускраћено право да сачувају име свог староставног језика, док је хрватски језик већ уврштен у заједницу европских језика. Само би Србима било забрањено да свој језик промовишу као етнолингвистичку чињеницу, већ би га у име вуковског квазинаучног мултиконфесионализма још једном морали да обезимене шифрованим називом бе-ха-ес, који би тим слиједом прешао у групу мањинских језика или чак прошао као један од нарјечја хрватског као полицентричног језика Хрвата сва три вјерозакона! Тиме би се окончао дуги процес хрватизовања отпочет Бечким договором „књижевника источног и западног вјерозакона“, који је служио као обмана Србима само до године Вукове смрти, да би догмат о језику као средишту националног идентитета бечки катедриста Ватрослав Јагић одмах замијенио критеријумом вјерске припадности, чиме су у Хрвате преко ноћи били уписани сви католици на јужнословенским просторима, чакавци и кајкавци и католици штокавци, а Срби сведени само на православце!

2.

Новосрбистички монополисти на истину који су контролисали српску филологију у свим српским земљама учећи нас да не знамо ништа, те лучоноше охолократије предвођене магом кабале, али по потреби и српским радикалом Радмилом Маројевићем, те Милошем Ковачевићем и Петром Милосављевићем24, поново нам намећу под кринком патриотизма идолопоклоништво марионетском Вуку као „горостасу“, чији је реформаторски рад био наводно епохалан по национално буђење, али не Срба 22 Већ у Краљевини Југославији уз подршку државног апарата постигло се да употреба ћирилице буде ограничена само на православце. 23 Промотор јединственог тзв. полицентричног језика који би био заједнички језик за ексјугословенске штокавске земље које би ушле у састав Европске уније је НВО „Гете институт“, који има своје испоставе широм свијета, па и у федералном Сарајеву. 24 Иако се у овој и претходној књизи „Србистика и коментари“ бавим процесом успостављања приватне власти над српском филологијом од стране новосрбистике, неизбјежно је било помињање имена ове тројице филолошких олигарха који су провели у дјело налоге англоамеричких академичара.

21

Мирјана Стојисављевић

већ хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила мађаризација, у чему су Срби били претворени у инструмент њихове борбе за ослобођење од туђина. Том приликом сервилни Вук је за договарачким столом, организованим под патронатом царевине, у име Срба учинио читав низ најкрупнијих, једностраних уступака ставивши на карту заједништва са католицима највредније од српске културе, при чему није издејствовао ни минимум права да се тај језик и књижевност зове српским именом, што само свједочи да је управо Вук био инструмент империје у унутрашњој колонизацији српског језика и књижевности. Поновна обнова једног таквог бирократизованог лажиучења од стране ових тоталитариста значи да западњаци не мијењају правила игре кад су Срби у питању. На дјелу је још једна обнова антисрпске политике од стране евроатлантских сила, које нас настављају да колонизују путем западне науке. Управо је тзв. србистика добила задатак да у постдејтонском периоду, хипнотишући нас поново Вуком, језички обједини претходно у грађанском рату разбијене штокавске земље њиховим политичким језицима, легитимисаним Дејтонским мировним споразумом. Сљедећи корак у денационанизовању који се намеће као услов за пријем у европско чланство јесте поновни процес језичке унификације путем још једног заједничког језика који се нипошто неће звати српски. У том погледу мождани кастратисти из обновљене бечке „србистике“ видљиви су дио сложеног хијерархијског механизма њу ејџа којим управља закулисна свјетска јудеобанкарска и научна елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудеокршћанске и источноправославне, ћириличне кулуре, те је као таква блиско упућена у планове судара цивилизација на Балканском полуострву. Оваквим пројектима, које проводе у дјело домаћи шестоколонаши, руководе они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали, при чему је новосрбистичка радионица дио духовног плана кодирања свијести у чему учествују српски „вуколози“, фабијанисти, пресвучени у јагњећу кожу, а уистину бескрупулозни каријеристи жељни власти и чланства у водећим академијама наука. Управо они установљују код Срба глобалистички свјетоназор тако што нам поново истурају тог лингвистичког мртваца Вука, на чије смо окове навикли, позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучерашњег гуруа сербокроатистике у једног од `Свете Тројице српског језика и српске књижевности`, како га је саблажњиво титулисао лажни патријарх тзв. србистике, транзициони спин-мајстор и политиколингвиста Радмило Маројевић. 22

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

3.

Једна у низу протврјечности везаних за проевропског Вука је и та да је он устоличен да буде вјероучитељ и сербокроатистике и тзв. србистике, што само говори да су обје производ исте „културе лажи“ и познатог хабзбуршког замешатељства из којег Срби никако да изађу већ више од вијек и по вртећи се у кругу туђих диктираних интерпретација о властитом језику и писму, књижевности, култури и традицији. Ова противрјечност просто би бола очи сваком осим распамећеним Србима: да нам се једном прећутани злочин над српском духовношћу учињен у име западне науке и германских вазала понавља под истим именом и од истих наручилаца, што потврђује да се ради о специјално скројеној лажи за лаковјерне Србе на коју никако да постанемо имуни. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко спиновање у Србенду доказ је да су обману навучену преко наших очију провели у дјело врхунски обучени спин-доктори. Управо је Вук изградио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона увевши тако неуке Србе у лавиринт западних научних параграфа, о чему је наш народ оставио упечатљив запис у пословици: „Боље да те Турци муче него Латини уче“. Под Вуковим именом Аустрија је покидала српске језичке и културне везе са руском браћом са Истока, које су се темељиле на заједничкој вјери, и преусмјерила их у духовно беспуће Запада, ка „браћи“ по језику. По упутама старе теорије дефиниционизма, коју је увела обновљена србистика позивајући се на врлог пастира Вука, од 1998. године проводи се десрбизовање Срба убиљежено у светосављу и ћирилици зарад колонијалног транссрпског партнерства у језику. Поново се Србима натура самоидентификација путем језика, а свима другима оставља она убиљежена у вјери. Какав је уистину био изворни карактер Вукове књижевнојезичке реформе, упечатљиво свједочи његов јересоучитељ, велики архитекта аустросрбистике, Копитар, кроз сочињеније написано двадест и три године прије фамозног Бечког књижевног договора, 1827. године, из којег је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму распарчавања и католизовања српства: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство 23

Мирјана Стојисављевић

биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“25 Да ли је вјерни Копитарев шегрт, који је без остатка издао српски језик и књижевност, ово икад прочитао – а мора да јесте, као што су то знали и данашњи јересоучитељи, а уистину агенти од утицаја које је бирократски увезао у посао и дао им задатак управо Предраг Драгић Кијук, оснивач бројних НВО, који је управо и публиковао ове разобличавајуће Копитареве реченице у једној од својих књига под називом Хришћанство без Христа, јудаизоване књиге настале на трагу учења ортодоксног јеврејско-француског филозофа Емануела Левинаса чији је главни догмат онај јеврејски о месијанизму без Месије? – Може ли се, након овога сазнања о бити Вукове реформе које и није било одвећ тајно већ је четири године боло очи бројне Кијукове хипнотисане читаоце уопште амнестирати управо Вукова издајничка улога за примјер у тзв. реформи српског језика, судбоносна по губљење суверенитета над српским језиком и књижевношћу што би се у данашњици требало да оконча устоличењем јединственог полицентричног језика, који нипошто не би био српски и јединствене штокавске књижевности чији би објединитељ био Иво Андрић као највећи „штокавски“ писац Срба сва три вјерозакона, а уистину Хрвата сва три вјерозакона, као највећи хрватски, српски, али и босански писац чиме би српска књижевност прешла под туторство и систем хрватске књижевности? Можемо ли и даље да мнијемо када је у питању велеиздајничка улога коју је у превођењу Срба у католичанство одиграо овај гркокатолик? Ко би се и даље усудио да титулише марионетског Вука као „горостаса“ осим заврбованог апологете Маројевића који се и данас тотемски клања златном телету србомрског хабзбургизма званом „звијер двоазбучја“ и табуу званом „Срби сва три вјерозакона“; контролор нове србистике и бечкопоштоватељни евроатлантиста? Смије ли се више уопште сумњати у то да су новосрбисти били у заблуди када је по свему очигледно да су у издаји најгоре врсте јер су починили културну издају српског језика, књижевности, писма, укупне српске културе, која је, управо према Маројевичевим ријечима, `гора од највеће националне издаје`? 25 П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Упркос овоме недвосмислемом цитату, академик Мирослав Пантић изјављује да је Јернеј Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“. „Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге“, резулутан је у своме отпадништву од истине овај Копитарев бранилац из редова САНУ!

24

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

4.

Вук је својевремено све највредније од српске духовности предао по задатку западној „браћи“, а да их заузврат ничим није обавезао да српски језик и српску народну поезију морају да користе под српским именом, а не да српски језик којим су „пристали да се служе“ не само покатоличени Срби него и Несрби – католици, одмах користе под хрватским именом; да би се то исто поновило и са српским народним пјесмама које је Матица хрватска убрзано почела да штампа у десетак збирки под именом „хрватских народних пјесама“? Имају ли иједан контрааргумент да наведу обучени агитатори монополистичке евросрбистике, која је од почетка западни пројекат задужен да легализује духовну окупацију од стране англоамериканаца, који су знали за марионетизовање Вукове улоге од стране Беча, као уосталом и њихове, а у служби пирамидалне свјетске власти? Чиме да оправдају недостојан чин издаје када запјењено промовишу антиправославно учења подмазано извана, из САД и Велике Британије, о чему свједоче највише награде додијељене Милошу Ковачевићу и то у години послије НАТО бомбардовања26 од стране евроатлантског савеза када су га у Лондону тапшали по рамену уприличивши му предавање на Кембриџу зато што је сарадник натовских србофоба који раде за приватне, а не државне интересе англоамеричких олигарха? У исто вријеме алумбрадос Маројевић, у програмираном хаосу укоричује своју провуковску књигу „Српски језик данас“ у фототип „Крмчије“ Светог Саве, видећи под Србима не само светосавце него и оне потурчене и покатоличене; који је по сваку цијену спречавао да се деидеологизује Вукова велеиздајничка улога у брисању језичких разлика између римокатоличких и православних „Јужних Словена“ и прекрштавању српског језика у безимени језик, што је чинило бит Бечког договора. Након овог разобличујућег пасуса27 који обавезује на ново писање макроисторијске истине о Вуковој тзв. реформи српског књижевног језика бива нам потпуно јасан пуни смисао Бечког договора: да је био осмишљен као облик империјалне окупације српске културе од стране западњака, који и данас преко својих дорадника захтијевају слијепу покорност овом документу, док они сами не поштују никакве договоре јер је код њих част из26 За бомбардовање Србије 1999. године одговоран је тадашњи министар одбране Њемачке Рудолф Шарпинг, који је лажирао доказе да би Србија била бомбардована лажно представивши побуњенике тзв. Ослободилачке војске Косова као цивилне жртве. Истина о „масакру“ у Рачку која је посужила за бомбардовање била је манипулисана јер се радило о погинулима у борби, а никако о масакру погинулих жртава. 27 Иако је Кијукова књига изашла 2011. године нико до сада није коментарисао овај Копитарев навод, за који као да се није ни знало. Њему сам посветила дио књиге „Србистика и коментари“ (Бања Лука, 2015.) којом је коначно срушен сербокроатистички, али и новосрбистички поредак у српском језику.

25

Мирјана Стојисављевић

брисана одавно. Он је доказ германске превртљивости у домену практичне политике, а никакве добронамјерности будући да је важио само до Вукове смрти и имао за циљ не сједињење разједињене, „раскомадане“ „наше“ књижевности, како су претворно тврдили његови потписници, већ управо брисање разлика између православних и инославних у домену језика, књижевности, буквице, правописа. Заштитница католика у Европи, Аустроугарска, имала је задатак да раскоманда, а нипошто уједини „православне Јужне Словене“, а уистину Србе, чије се име у договору није смјело ни поменути и то по свим шавовома па и путем преотимања народне књижевности како би их што лакше привела заједничкој вјери, римокатоличкој, дакако. У то име ваљало је разбити српско духовно јединство трајно сачувано у нашем православљу и преотети нам народне пјесме као чуваре народног памћења на светоотачку династију Немањића, српске епске јунаке и вјековну борбу против турског зулума.

5. Циљ бечких потписника, тих субверзивних фарисеја и обучених аги-

татора свјесних српског политичког аналфабетизма, био је управо супротан од оног за који су се беневолентно залагали: разједињавање јединственог православног народа путем квазинаучног документа који ће код Срба имати ранг истине у коју се не смије сумњати. Њихово дјело настоје данас да обнове транзициони новосрбистички паметари поновним одрицањем од православља и идентификовањем српства са српским језиком којим данас говоре тзв. Срби сва три вјерозакона, али и Несрби, уклапајући такав језик према критеријуму разумијевања у нови полицентрични језик, чије постојање заговара нова германска колонијална лингвистика, а промовише еунијатска лингвисткиња Сњежана Кордић, на својеврстан начин подржана од стране еврољупца Ковачевића. Притом се свјесно занемарује чињеница да за разлику од других народа који су се оформили у XIX вијеку, српски народ је још од XII вијека и Светог Саве имао своје духовно јединство које је почивало на светосављу, имао јединствен књижевни језик и књижевност, правопис и своју буквицу и све то `о истом руву и круву` трампили су Вук и Даничић са оним инославнима које, већ тад су планирали западни фарисеји и књижевници, неће сачињавати само западни штокавци већ и Несрби, кајкавци и чакавци. По систему домино ефекта све би се потом раскомадало, и сам српски народ, његов језик и књижевност, правопис и буквица и то, планирали су, неповратно. Бечким договором, парафираним латиничним потписима, о некаквом безименом језику и истој таквој књижевности отпочела је отимачина српског 26

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

духовног блага преко научних протокола, високопарно названа свехваљеном реформом српског књижевног језика представљеном као изнимно важном за српску културу, премда се радило о манипулацији свијешћу смишљеној за лаковјерне Србе. Њоме су православци упали у ступицу западних лажних научних протокола које они мијењају по потреби, при чему је договор послужио као повод за неслућени простор злоупотребе језичке науке. Одржавање у животу контроверзног вуковског идеала о Србима сва три вјерозакона, којем се нови србисти ритуално клањају под лажном заставом обнове националне филологије, казује само једно: да је посриједи новосвјетскопоредски пројекат стварања наднационалних заједница у којима се систем научне контроле налази у рукама истих закулисних сила које имају моћ да на разне начине десуверенизује нацију која стоји на путу западној експанзији на Исток, између осталог и путем научних протокола, стварајући на рушевинама аутохтоних народа вјештачке нације и језике. Ововремена рестаурација аустросрбистике као инструмента империјалног Запада, који је под своју контролу ставио и извјесне најекспонираније српске аутохтоничаре, у исто вријеме значи обнову програма мржње и освете према Србима који су Аустроугари установили и пренијели на Хрвате28, а који су нарочито усрдно прихватили криптохрвати, покатоличени Срби. Реизмишљање кроатокомунистичке србистике у данашњици са њеним препарираним „истинама“ у којима је укодиран ехо атеистичког великосрпства, само казује да дојучерашњи сербокроатисти, а данашњи самозвани „србисти“, којима историчар Владислав Б. Сотировић удјељује комлименте да су „православни“ лингвисти (!), нису промијенили господаре који, додуше, не потичу од римокршћана, али зато су гори од њих, а зову се јудеокршћани, свјетски познати промотори геноцидног програма мржње према Србима, о чему свједочи звјерско бомбардовање Србије 1999. године. Све то указује да се планови старе сербокроатистике настављају да и даље проводе по диктату империје на већ виђен начин, а то значи да су „са преузимањем српског језика Хрвати преузимали и српске етничке просторе по истом обрасцу по којем су раније присвајали кајкавске и тако свој национални идентитет засновали на туђим темељима преузимајући истовремено и туђе културно насљеђе и сву туђу културно-историјску традицију“, поучава нас духовно будни српски филолог Драгољуб Петровић. 28 Књижевнојезичко уједначавање „иницирали су и у почетку на њему пуно више од Срба инсистирали Хрвати“. И. Pranjković, Hrvatski standardni jezik i srpski standardni jezik, Katovice, 1997, 51.

27

Мирјана Стојисављевић

Исти неоколонијални процес хрватизовања свега српског наставља да се проводи и данас, кад Србе домаћи колаборационисти у безбожничкој трци за моћи још једном бацају у Јудин загрљај однарођене разбраће како би код православаца дошло до потпуног затирања светосавске националне самосвијести 29 и стицања нове свијести о себи као говорницима српског језика, којим не говоре само православци већ и наша браћа римског и турског вјерозакона, али и тзв. Срби Мојсијева вјерозакона и сви други који су прихватили да се служе српским језиком! Само тај минимум српског самоосјећања оставили су нам ови лукави високошколовани фарисеји и садукеји, конспиративни промотори њу ејџа који, живећи у свијету интрига, умију да се претварају да воле српство док своје дјеловање усаглашавају са истом таквом окупационом политиком. Све указује како је „нови комунизам“ који се промовише кроз обновљени изопачени хабзбуршки наук, у погледу православља као оредјељујуће одреднице српске националне свијести погубнији од сваког претходног уређења. Докле сеже ултиматум о неопходности промјене свијести код Срба свједоче ријечи бившег амбасадора Њемачке у Србији Волфранга Маса, који је 2010. године тражио од Срба да објасне својој дјеци како је бомбардовање Србије било неопходно!

Миротворци у име јудеокатолицизма

1.

Сав макијавелизам новосрбистиста у односу на „класични“ католицизам из доба сербокроатистике огледа се у томе што је овај јудаизован и потиче од јудејског католицизма, оног који је признао масонство, које је 29 Српски паметари спремно оптужују православну цркву да је направила велику грешку што је прогласила да су само православци Срби и да не признаје за Србе оне католичког вјерозакона, а заборављају да кажу како је католичка црква на првом Свехрватском католичком конгресу у Загребу 1900. године, којом приликом је дошло до промјене црквене власти и фрањевце на штокавском простору наслиједили србофобни језуити, прогласила како сви католици на јужнословенском простору па тако и Срби католици, имају преко ноћи да пређу у Хрвате. Дакле, Срби католици су се прво одрекли православља, преласком у другу вјеру, а потом по диктату језуита промијенили и националну свијест те из Срба прешли у лажне Хрвате, постајући језгро вјештачке хрватске нације. Њу управо чине превјерени Срби, од којих су Хрвати преузели национални идентитет, народни језик и народну књижевност, да би у затирању српског поријекла ишли дотле да данас својатају чак и Мирослављево јеванђеље, светоотачку лозу Немањића па и српску ћирилицу. У исто вријеме модерни српски еугеничари оптужују православну цркву да она форсира тезу како се мијењањем религије аутоматски мијења и националност поред ноторне чињенице да је од 1900. године римокатоличка црква путем језуита форсирала свјетоназор по коме је сваки католик на јужнословенском простору аутоматски и Хрват.

28

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

јудејска установа позната по посредном промовисању јеврејске изабраности. Новосрбистика је толико перфидна управо зато што се након Дејтона, а уочи НАТО бомбардовања, у Слову о српском језику поставила као екуменизовани миротворац међу завађеном „браћом сва три вјерозакона“, које ће она поново да уједини у заједничком језику и на вуковским, масонским темељима, прожета језуитским геслом да циљ оправдава сва средства. Настала је као резултат сложеног размишљања у књижевно-језичко-вјерскополитичке сврхе, кориштењем таквих манипулативних техника којих би се и ђаво постидио, посебно има ли се у виду националистичка кочоперност којом су ови букачи и отпораши само уносили хаос у распамећене Србе увјерене да нема таквих изрода који би били спремни да примају највише награде НАТО лобиста, а да се у исто вријеме представљају као велике српске патриоте! Као предводници англоамеричке модерне инквизиције, која убија душе са истом крволочношћу и хладнокрвношћу као што су велики инквизитори убијали тијела спаљивањем на ломачама диљем старог и новог свијета, нови србисти су се, користећи отрцане просвјетитељске принципе, према Србима опходили као према јеретицима. Наиме, према начелу средњовјековне инквизиције, које користе и данашњи империјални јудеокатолици, јеретици се морају ради свога спаса и против своје воље присилити да прихвате одређене догмате. Управо то је радио овај квазинаучни „покрет“ настао у конкубинату њу ејџ политике и науке, посебно, „науке о револуцији“, која чини суштину револуционарног јудеокатолицизма – тјерао Србе да и против своје воље прихватају ово антиправославно учење.

2.

Почетна тачка од које су ствари по Србе кренуле низбрдо и у провалију када је у питању урушавање националног идентитета, који је плански раскројен по свим шавовима, јесте година 1850, од када је српска култура доживјела духовни пад доспјевши под контролу окупационих протектора, да бисмо данашњицу дочекали пољуљаног националног идентитета30, раскоријењени, обесправослављени, обесловешћени, надајући се узалуд у духовни препород нашег народа раскомаданог авнојевским границама у неколико полусуверених неоколонијалних државица. Пресудну улогу у томе имао је историјски догађај у коме је Александар Карађорђевић 1. децембра 1918. обзнанио нестанак Краљевине Србије и извршивиши држани удар прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Тиме је отпочело српско 30 До које мјере су Срби национално раскоријењени свједочи изјава Џемса Шеја, портпарола НАТО-а из 1999. године да „Србе треба спокојно бомбардовати јер ће све брзо заборавити“.

29

Мирјана Стојисављевић

лутање под идеологијом југословенства које се у садашњости окончава у програмираном хаосу и убрзаној натоизацији српских земаља. Упркос томе, јер нада умире задња, вјеровали смо да би могло неким чудом да дође до обнове националне самосвијести, нарочито након овог крвавог антисрпског рата, па тиме и националне филологије, као што се то догодило код других народа, што би, на концу, био природни одговор на србофобни бриселски евроатлантизам који нас је прогласио варварима новог доба; да ћемо се у постсоцијализму коначно вратити нашем духовном насљеђу путем јачања свијести о очувању српског језика и књижевности, писма и наших историјских светиња, православне културе и традиције. Узалуд смо ишчекивали да нам обновљена србистика у томе помогне, након једноиповјековне духовне небриге у којој су нам по диктату Беча странци тумачили наш властити национални језик и књижевност, починивши прави културоцид који ни један народ осим српског не би преживио; да сазнамо у чему смо толико гријешили, те да коначно направимо ревизију својих грешака, па и ону која се тиче код Срба извиканог Бечког књижевног договора. Његови репери изванредно се уклапају у данашње вријеме, у којем се навјешћује још једно, по свему судећи, коначно преименовање српског као архајског европског језика. Мало је познато да се као услов за улазак у Европску унију ових полуколонијалних ексјугословенских држава, захтијева инсталисање управо таквог наднационалног језика који је варијетет екс-српскохрватског језика, предвиђеног да буде заједнички језик за „четири“ јужнословенска народа, будући да ваља узети у обзир и Јевреје31, тј. тзв. Србе Мојсијева вјерозакона који живе на штокавском подручју, а које је дискретно промовисао управо јересоучитељ Маројевић32. Тај језик по имену би се звао шифровано „ексјугословенским језиком“, како већ предлаже један посланик Савјета Европе.33 Овим чином преименовања дошло би до потпуног 31 Волтер, тај највећи геније просвијећеног свијета, залагао се за толеранцију, слободу мишљења и религијску сношљивост, али је ипак у свом „Филозофском рјечнику“ према Јеврејима и другим „неевропљанима“ исказао дозу нетолеранције. 32 Његови ставови су препуни контрадикторности почев од оних о ћирилици и латиници гдје на једном мјесту тврди да су оне равноправна и подједнако српска писма, а потом износи став да морамо да сачувамо ћирилицу од насртаја латинице. Тако је и са тврдњом да Срби могу бити свих вјероисповијести, а онда говоре о католичком филолошком програму којим се преко Срба католика уништава српска етничка самосвијест. 33 Михаел Шацингер, њемачки лингвиста и посланик у скупштини Савјета Европе предлаже да српски језик треба укинути „зарад бољих односа и мира у кући ЕУ“. То значи да се у званичним дијалозима екс-ју република неће користити српски, хрватски, бошњачки или црногорски већ само „ексјугословенски језик“. Стога, не улазећи у лингвистички и историјски аспект, предлаже да некадашње југословенске државе кад постану чланице ЕУ говоре и пишу заједничким

30

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

затирања језика староставне подунавске цивилизације од стране новог свјетског поретка34 као услова за интеграцију у јудеокршћанску Европу.

3.

Суштину Запада чини јудеокршћанска, односно јудеокатоличка култура. Мало ко увиђа да се ради о спинованом изразу и да је неправилно говорити о јудеокршћанској традицији јер су кршћанство и јудаизам послије Христа двије супротне вјере, два супротна изабранства, већ је правилно ту традицију звати старозавјетно-хришћанском (новозавјетном) традицијом, зато што новозавјетни монотеизам, откривен у оваплоћеном Богочовјеку Христу као вјера у Свету Тројицу, јесте испуњење старозавјетног мојсијевског монотеизма. Међутим, спиновањем од стране агената западне културе створена је кованица у којој је јудејство вјешто надређено католицизму уз прижељкивање да тако буде и са православљем. Темељи религиозне филозофије јудејског католицизма налазе се у јансенистичкој теологији. Национално и вјерско поријекло јансенизма је холандско (фламанско) да би се потом јансенизам проширио Европом, нарочито на Француску и Аустроугарску, тако да се уз име Јернеја Копитара у енциклопедији Лексикографског завода под Крлежином управом, везује ремарка да је био јансениста. Ко су били јансенисти који су тако судбински одредили ток српске културе и шта је чинило суштину учења овог религиозно-политичког покрета? Сам покрет није потпуно неистинит са становишта својих хришћанских темеља, али није ни дословно истинит, већ је мозаик хришћанских и нехришћанских, прије свега јеврејских учења која су доспјела у Холандију, посебно Амстердам, након што су у њу стигли Јевреји протјерани из Енглеске који су се у вријеме протестантске реформације тајно убацили у све протестантске, а затим и друге религиозне групе каква је била јансенистичка, али и језуитска која је молитве замјењивала медитацијама и тзв. духовним вјежбама у којима је за 30 дана језуитског дрила савлађиван сваки отпор у човјеку и он је постајао зомби језуита. Дакле, ако јансенизам није јеврејског, онда јесте полујеврејског поријекла, чиме је отпочела секуларизација, посвјетовљење кршћанства и претварање нечега црквеног у свјетовно, мирско. Пуко национално поријекло јансенизма је дакле француско-холандско, док је у дилувијалним дубинама оно јеврејско. Стожер око кога се окупља јансенистичка догма скривен је као што је скривен и Бог јансениста – паганјугословенским језиком. Овај приједлог наишао је на одобравање у Њемачкој и околним државама. 34 Слуге бијелог (такође, црномагијског) пентаграма новог свјетског поретка гоне хришћане и цркву Христову као „непријатеље народа и демократије, мира, људских права и слобода и нарочито, отвореног друштва“.

31

Мирјана Стојисављевић

ски Бог, али и онај јеврејски чије се ни име не смије помињати. Поуздано, то није хришћански Бог вјере, наде и љубави. Јансенизам има лице паганског бога Јануса, чије је теолошко учење с оне стране религије јер у себи има укодирано знање о умијећу владања. Kао религиозни покрет старокатолика и католичка варијанта пијетизма, блиског протестанизму и калвинизму, наступао је супротно католичкој цркви обнављањем осјећања гријеха и гађења над собом, израстајући у религиозно-друштвени, философски и умјетнички покрет грађанског племства у XVII и XVIII вијеку који је имао политичке претензије и руководио десним крилом буржоазије. Јансенизам је оквалификован од стране папа за секту чије учење представља окосницу данашњег јудеокршћанства, као екстремни облик протестантизма чије су заслуге у ширењу школства због блиске везе са просвјетитљством велике, а на на које је пренијета јансенистичка теза да је знање – моћ! Од доба просвјетитества под утицајем јансениста људи су почели да вјерују да свијет путем науке може да буде бољи.

4.

Доктринарно, јансенизам почива на учењу о Божијој милости и теолошком детерминизму по коме нема слободне воље. То је учење надмених секташа који себе још за живота сматрају светим и сигурни су у то да ће бити у рају по вољи Господњој, а не по својим заслугама, што православци никада не би прихватили. Јансенистичке секте проповиједале су политички и вјерски радикализам представљајући се као кршћанске, иако се радило о католичкој јереси која је била блиска калвинистичком учењу и протестантским сектама, што се на концу реализовало у реформисаном, тј. јудаизованом кршћанству35 и јудаизованом протестантизму. Управо путем ове протестантско-јудаистичке јереси дошло је до зближавања католицизма са слободним зидарством, које такође за један од својих извора има јудаизам. Синкретичко залеђе јансенизма као кршћанске секте потекло од двоструког националног и вјерског идентитета, у коме се јавно исповиједало кршћанство, а тајно стара религија, јудаизам, резултовало је да јансенизам има двоструку усмјереност, хришћанску и паганску, вјерску и политичку, јавну и тајну. У основи, оно је спој религије и идеологије и то је стожер око кога се окупља јансенизам чији изворни идентитет је остао помно сакривен као што је било скривено од очију да су покатоличени Јевреји тајно наставили 35 Реформација се позива на четири основна постулата: Sola scriptura – само књига Библије, Solus Christus – Исус Христос је једини посланик, Sola gratia – спасени смо по милости, а не због својих дјела, Sola fide – оправдани смо вјером.

32

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

да исповиједају своју вјеру, сачувавши стари вјерски идентитет захваљујући усменој традицији будући да им нису биле допуштене ни књиге ни било какви спољни знаци јудаизма. Они нису јавно говорили о својој изворној религији већ су тајну своје вјере чували, каткад и вијековима, реформишући хришћанство, али никада и сам јудаизам, што траје до данас кроз свеопште заговарање екуменизма од кога су опет једино изузети јудаисти. Умјесто да се супротстави мистицизму јудејских учења, католичка црква их је пригрлила постајући пријемчива за разна учења, што ју је претворило у конгломерат од чак 84 монашка мушка реда и 12 женских. Јудеопротестантизам за квасац окултног управо има христијанизовану кабалу („кабала“ означава групу завјереника). Јансенистичко учење садржи извјестан дио хришћанске истине, што значи да је оно дјелимично хришћанско, али није дословно тачно, те је стога непоуздано са становишта својих исходишних темеља у које је положено митологизовало хришћанско учење о божијој милости, које не укида потпуно слободну вољу. Садржавало је мозаик учења, што не значи да су сва учења од којих је јансенизам сачињен била вјерска, тј. да je јансенизам као својеврсна идеологија и поглед на свијет био подједнако прожет хришћанством или био објава Бога како се представљала већина западних кршћанских учења која су потом прерасла у свештеничке редове36. Кроз јансенизам је отпочело јудаизовање католичанства путем христијанизовања кабале и повратка на теологију која претходи хришћанству, коју симболизује старозавјетни бог Јахве, бог Јевреја који је немилосрдан. Мада се на површини представљао као религиозни покрет, јансенизам је у бити с оне стране религије иако га карактерише повратак на Августиново учење о милости које има компоненте паганског учења. Извориште јансенистичког учења било је у августијанизму, августиновском37 учењу о 36 Сви свеци хоће да су објавитељи истине па тако и Свети Августин, Тома Аквински или Игнације Лојола. Тако су поједини теолози схватали своје учење као објаву сучелице Богу Створитељу. Посебно Тома Аквински који опрашта (па тако и дијели милост) баш као Бог, што је богохула у поређењу са Св. Серафимом Саровским, о чему пише Серафим Роуз. 37 Свети Августин (354–430), хришћански писац, филозоф и теолог, рођен у Алжиру, једна је од најзначајнијих личности у историји раног хришћанства. Године 386. прешао је из манихејства у хришћанство. Аутор је дјела Civitas Dei, „О Божијој држави“, које је настало кад је Рим пао у руке непријатеља. Непосредан повод за писање био је Алариково освајање Рима 410. године, када су пагани оптужили хришћане за пад Рима, као што је за доба Нерона овај, да би се одбранио да је из личног хира запалио Рим, такође оптужио хришћане, што је за посљедицу имало њихов погром. Августиново животно дјело филозофија је историје од стварања свијета до страшног суда. Главна идеја водиља је учење о предестинацији, тј. учење да је ток историје човјечанства унапријед одређен вољом Божијом. Бог је биће које има бесконачно моћну вољу која је узрок сама себи и која сама себе одређује. У томе се огледа Августинов мистицизам и ирационализам.

33

Мирјана Стојисављевић

првом гријеху које је тврдило да човјек насљеђује првородни гријех те да би се спасао, човјеку је неопходна Божја благодет, што је један вид доктрине о теолошком детерминизму. У оквиру те доктрине развило се учење да `без дјеловања божанске милости није могућа послушност божјим наредбама`. Овакво учење, по ријечима Лисјена Голдмана38, француског филозофа са његовим трагичним осјећањем живота, постаје основа, али и сврха јансенистичке идеологије, широко распрострањене у XVII вијеку која је прије свега `концепција о дејствујућој божијој милости у стању посрнуле природе`. Према јансенистичкој теологији човјек је страдалник који подноси вољу Творца. Јансенистички свијет је свијет предодређења, усаглашавање са злом и лажима овога свијета. Глобално, он је изразито антимистичне оријентације. Скривени Бог Лисјена Голдмана у вези са јансенизмом помиње четири могућа става која су повезана са четири основна правца јансенистичког покрета. Према Голдмановамој шеми треба се прилагодити, нерадо, злу и лажи овога свијета; борити се за истину и добро у свијету у коме та истина и то добро имају своје мјесто, додуше, сведено на најмању могућу мјеру; исповиједати добро и истину у лице свијета који је до крајности лош; ћутати пред свијетом који је такав да чак није у стању ни да чује ријеч. У основи јансенистичког вјеровања била је човјекова предодређеност за гријех. Августиново учење о спасењу преобратило се у куповање опроштајница гријеха које су могли да купе само виши слојеви, док су нижи спасење могли да очекују једино кроз потпуно потчињавање. Августинова строго кршћанска доктрина, која је положена у темеље јансенистичког учења, снажно је захватила круг судско-парламентарне буржоазије, међукласе која се повлачи из свијета у самостане, попут знаменитог Пор-Роајал поред Париза, у којем борави и један Блез Паскал39, који је својим Писмима И иначе, његова филозофија је пуна фантастике и нема везе са научним погледом на свијет. Цијела историја се објашњава драматичним акцијама Бога без реалних узрока, од Ноа до Адама, од Адама до Давида, од Давида до вавилонског ропства и од Христа до Страшног суда. Августин се одушевљавао учењем Манија који је настао компилацијом нехришћанских учења, управо паганских, Заратрусте, Буде и Исуса да би то уобличио у јединствен систем. Августин је проучавао скептике, а посебно цијенио Платона и неоплатонисте. Насупрот пелагијанцима који су сматрали да човјек сопственим напором може да постигне спасење, Августин износи учење о првобитном гријеху као насљедној моралној болести од које сви болујемо, предестинирани на гријех од кога нас може излијечити једино милост Божија, дар који се прије прима него заслужује. Године 1303. папа Бонифације VII прогласио га је свецем. Православни црквени оци служе га 15. јуна по јулијанском календару. 38 Л. Голдман, Скривени Бог, БИГЗ, Београд, 1980. 39 Блез Паскал је повезао теоријску и практичну мудрост. Био је то покушај мудраца који су пожељели да теорију примијене у пракси како би промијенили свијет. Тај покушај јансениста који ће уродити плодом у Француској буржоаској револуцији, која је била дјело јудеокршћана, дјелатан је кроз цијелу историју филозофије, али и науке, до дана данашњега. „Стравични геније

34

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

из провинције, памфлетом усмјереним против језуита, успио да издејствује њихову забрану од стране Ватикана, да би на концу били забрањени јансенисти. „Писмима“ је Паскал бранећи јансенизам бранио слободу мисли и научног40 истраживања. И цар и папа и француска држава Луја XIV и црква били су одлучни да униште јансенисте, означене као посебно опасна непријатељска група која није имала одлике католичког реда, већ је била тајно друштво кoje je новим религиозним учењем утицало на владаре, политику и културу. Оснивач јансенизма био је Корнелијус Јансен41 чију је књигу42 папа Урбан VIII булом „In eminenti“ (1642) забранио, а његово учење, које представља екстремну визију хришћанског учења о спасу, осудио за јерес.

5.

Први који је успоставио везу између знања и моћи, што је постала темељна јансенистичка теза, био је розенкројцеровски херметиста Френсис Бекон,43 (1561–1626) енглески филозоф, државник и есејиста, претеча ем-

40

41

42

43

који се звао Блез Паскал“, како га је назвао Шатобријан, био је под утицајем Декарта да би се потом окренуо критици његовог Cogito ergo sum у Credo ergo sum – Вјерујем, дакле јесам. Напушта картезијанско вјерују и опредјељује се за Бога Абрахамова, Исакова и Јаковљева, а не за Бога филозофа и научника! Такав запис, познат као Меморијал који прокламује старозавјетне оце нађен је послије смрти Паскалове ушивен у постави његовог капута, коме је написао: „Ја сам се од Њега (Исуса Христа) одвојио, ја сам од Њега побјегао, ја сам га се одрекао, ја сам га разапео“. Управо је Паскал човјек нашег доба, дехристијанозованог и јудаизованог свијета, свијета који је православље као посљедњу коту отпора глобалистичкој пошасти узео за мету. Паскалове „Мисли“, размишљање у облику фрагмената, настале су одбрану кршћанства, а уистину јансенизма. „Паскал је наш пророк“, и данас тврде западни филозофи, чиме је овај најславнији проповједник јансенизма постао вођа нових пагана и скептика на кога се позивају проповједници нове свјетске синкретичке религије. Главни француски јансенисти били су Жан Диверже, сарадник Јансена и Сен-Сиран (1581–1643). Прво образовање Сен-Сиран је добио на језуитском колеџу док је студије богословије наставио на католичком универзитету у Лувану, гдје је године 1600. вјероватно упознао Корнелијуса Јансена који је проповиједао учење протов компромиса, раслабљености, тражећи враћање на чистоту ранохришћанског учења, онога оличеног у Светоме Августину. Сен-Сиран 1636. постаје настојатељ манастирске резиденције Пор-Роајал покрај Париза у којој се окупљају образовани људи који су оставили метеж свјетовног живота и свјетовно образовање, али нису примали монашки чин, бар не сви, међу којима је био и Блез Паскал. По налогу Ришељеа Сен-Сиран је био 1638. ухапшен и ослобођен тек послије његове смрти. Братство манастира Пор-Роајал било је мали центар свијета одакле су потекле идеје за идеолошки обрачун буржоазије са феудалноапсолутистичким племством и божанским правом краља, што ће доцније довести до Француске буржоаске револуције. К. Јансен писао je својим сљедбеницима: „Mилост није универзална категорија већ посебан дар који не може свако добити.“ Mногим нараштајима и свараоцима, научним и умјетничким, дапало је у удио да изнађу крије ли се у овоме ставу само `горди теолошки ексклузивизам (хиперелитизам) или суревњивост набијеђеног теолошког параноика који је једну догму заменио њеним религиозним прерушавањем`. Бекон прекида са античким схватањем које тежи „за спознајом која је сама себи циљ и која не служи никаквој користи“. Напротив, Бекон инсистира на практичној користи која је циљ сваког

35

Мирјана Стојисављевић

пиризма и заговорник научног метода и научне револуције, који је много научио од Арапа и Јевреја кабалиста. Поред главног дјела, Новог органона44, текст који представља најобухватније политичко дјело је Нова Атлантида45 у којој Бекон описује утопијско „Друштво дома Соломонова“46, односно „Сабориште редова шест днева“ које чини ред мудраца, научника и истраживача који владају острвом. Њиме уистину влада научничка бирократија чију улогу у друштву Бекон велича, а која је имала право да сакрије од народа и од државе било које откриће до кога је дошла. Сврха друштва је `сазнавање узрока и тајни кретања ствари и проширење међа људског господарења, ради постизања свега што је могућно`. Устројство реда у коме се сазнавају истине о природи је такво да једни прикупљају податке, други их сређују, трећи изводе опите и слично. По угледу на Беконово Друштво дома Соломонова 1662. основано је у Енглеској „Учено друштво“, које је у то доба имало великог утицаја у западној Европи, као што је био и велики утицај Бекона на Хобса и Спинозу. Беконово учење из Енглеске доспјело је у Амстердам, гдје га преузима јеврејски филозоф Спиноза.

6.

Нова интелектуална елита која се јавила у вријеме Краља Сунца састојала се од великаша и богатих грађана, који су изабраном друштву припадали не по рођењу већ због личних заслуга и квалитета. На тај начин дошло је до својеврсне смјене аристократије под плаштом људских права и слобода од стране судско-парламентарне буржоазије, међукласе која је коначно дошла на власт управо у XX вијеку и то кроз културну револуцију, понаучног истраживања. Г. Петровић, Френсис Бекон и Нови органон, Предговор, Напријед, Загреб, 1986, стр. XIV. 44 Ф. Бекон, Нови органон, Напријед, Загреб, 1986. 45 Ф. Бекон, Есеји, Нова Атлантида, Апофтегме, Култура, Београд, 1967. 46 Послужило је као основа за формирање Краљевског друштва, чији је циљ био повећање корисног знања те повезивање формалне науке и њене практичне примјене. По угледу на Краљевско друштво оснива се 1635. Француска академија уз јачање грађанства, чији заметак је чинило Мерсеново друштво које је било центар научног и свијета математике у првој половини седамнаестог вијека. Основао га је Марин Мерсен, теолог и математичар (1588–1648). Чланови Мерсеновог круга или академије били су Томас Кампанела, Рене Декарт, Пјер де Фремонт, Галилео Галилеј, Томас Хобс, Џон Кеплер, Еванђелисте Торичели, Блез Паскал и отац Етјен Паскал. Потом се 1635. године из овога друштва установљује Краљевска академија наука у Француској. Године 1743. Бенџамин Франклин основао је Америчко филозофско друштво са изричитим задатком да се посвети унапређењу корисног знања. Данашњи њихови посредни настављачи су тајне групе попут Билделберг групе, која је мјесто глобалне завјере, чији чланови управљају збивањима везаним за успостављање новог свјетског поретка чија имена и не знамо, а који управљају токовима свјетске политике посједујући знање о умијећу владања свијетом. Њих, ту аристократију која влада свијетом, никада не видимо у медијима, а на њихове акције остатак свијета евентуално само може да реагује.

36

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

знату као шездесетосмашка. Отпочела је у Француској, у Паризу, због „новог читања Расина“, штићеника манастира Пор-Роајал, од стране Ролана Барта и његове „нове критике“ или „новог формализма“, да би потом прерасла путем инструментализованог студентског бунта у културну револуцију европских, а потом и планетарних размјера, чије ће жртве само у Кини бити милионске. Познавање јансенистичких начела да је знање моћ, а посебно знање о умијећу владања и дизања револуција, неопходно је уколико желимо да установимо шта је то данашња западна наука новог мрачног доба и која су њена исходишта. Она је под плаштом „новог читања“ Расина и поетичких полазишта провела културну и идеолошку револуцију у Француској која је попут плиме захватила Европи и читав свијет, да би ономадне вође студентског бунта данас владале Европском унијом! Да би било јасно како је то могуће, неопходно је у том погледу познавање јансенистичких извора западне науке почев од полазишта Светог Августина, те филозофских учења Бекона, Хобса и Спинозе, на концу Декарта, који је први установио култ разума стављајући човјеков рацио у центар свијета сентенцом Мислим дакле јесам да би она скончала тези пертулијански речено вјерујем јер је апсурдно! Парадоксално, јансенизам као теолошко учење одисао је паганским погледом на свијет, једном врстом пантеизма којим је прожет метадискурс модерне науке која своје научне референце замјењује привидним антиномијама, политичким, идеолошким, естетичким, етичким, религиозним. Ради се о лажним екстраполација јер је у основи ријеч о политичким и идеолошким премисама док је све остало од мањег значаја, колико год те премисе биле истовјетне. Онтолошки статус модерне науке која симулира своје двоструко биће је еминентно политички, чак и онда када се форма настоји да одвоји од садржаја, што је било проведено кроз учење руског формализма. Тада је под плаштом естетске, поетичке и културне револуције провођена она политичка и социјална, чије су жртве биле милионске, и то понајвише на страни православног руског народа. Преимућство форме имало је за посљедицу да је њеним фаворизовањем садржај науке замијењен политичким. Јансенистичка наука потпуно је превладала у првом реду лингвистиком и поетиком, као и књижевношћу, која има пресудни удио у формирању погледа на свијет. Штавише, сва умјетност, а нарочито књижевност двадесетог вијека прожета је јансенистичким, јудеокршћанским симболима, легендама и митологијом. Управо су јеврејски писци одредили карактер модерне европске књижевности, која је добила карактер псеудорелигије зато што је Јеврејима био ближи идентитет путем књижевности него постојаност у вјери. 37

Мирјана Стојисављевић

Сусрет јансенистичке религије и науке отпочео је са просвјетитељском идејом прогреса, која је остала битна димензија западне науке да би скончала у дарвинизму. Сав научни дискурс науке XX вијека је метадискурс са јансенистичких позиција којима се само симулира привидни дискурс науке, док је у основи наука замијењена идеологијом, тако да се под формом науке налази идеолошки садржај који је упозоравајући и гласи: Ништа није истинито, све је дозвољено! Сатана је онај који ништа не може да створи већ само да уништи! Промотори јудеокатолицизма у западноевропској култури били су покатоличени Јевреји, Крипто-Јевреји почев од Сервантеса, алумбрадоса, до вође илумината Адама Вајсхупта, који је био језуита, поријеклом покатоличени Јеврејин, који се преобратио у протестантизам, потом „оца комунизма“ и сатанисте Карла (Мардокаја) Маркса, масона 31. степена, који је Србе називао „народним отпадом који треба истријебити“ те претворити у пролетере који немају отаџбине, до Енгелса, Лењина, Шопенхауера, класичног представника песимизма и `талмудисте своје сопствене Торе`, животне књиге Свијет као воља и представа, Јеврејина који се са протестантизма преобратио у католичанство; до Витгенштајна, Јеврејина по поријеклу који је приступио масонима, да би се као протестант преобратио у католичанство.

7.

Након што су у контрареформацији „реформисали“ католичанство, западни јудеокршћани су узели за мету православље постајући његови најљући непријатељи; односећи се према њему као што се некоћ Нерон односио према првим хришћанима; који је запалио Рим и док се згариште запаљеног Рима димило, овај римски цар дошао је на идеју да оптужи хришћане за подметање пожара. Био је први који је отпочео прогоне хришћана убиством Христових ученика Петра и Павла. Јудаизација свеколике православне културе проводила се интензивно кроз двадесети вијек и то у првом реду преко модерне лингвистике и модерне књижевности, која добија наднационални карактер који потиче отуда што су је представљали у првом реду јеврејски књижевници и теоретичари, почев од руског формализма, који је само именом руски, а уистину се радило о совјетском, јудаизованом формализму, усмјереном против руске књижевности у циљу њене дерусификације, тј. совјетизације. Руска култура натруњена је јансенистичким учењем одавно преко утицаја Блеза Паскала и његових „Мисли“ и „Писама“. Као најрадикалнији вид револуционарног католицизма, јансенизам је пресудно утицао на Петра Јакољевича Чадајева (1794–1856), једног од декабриста, филозофа, публи38

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

цисте, масона, пријатеља Пушкина, чији је Евгеније Оњегин настао према протолику Чадајева. „Исти Чадајев, мој Евгениј“, признао је Пушкин. Чадајев је по мајчиној линији био унук академика М. М. Шчербатова, аутора седмотомног издања Историје Русије од древних времена. Утицај револуционарног католицизма са Запада на Русију47 с почетка XIX вијека у директној је вези са масонима-декабристима којима је припадао и Чадајев који је 1814. био примљен у масонску ложу. Иначе, масонске ложе су 1822. године биле укинуте царевим декретом управо због декабриста изазвавши духовну кризу руске интелигенције на коју се са Запада дјеловало преко масонерије у правцу атеизације интелектуалне елите и њеног одвођења са извора православља. Тако је ухваћено једно Пушкиново писмо у коме он каже да је атеиста. Према ријечима Осипа Мендељштајма, Чадајев је био први Рус који је идејно потпуно потпао под утицај Запада и то преко католичке вјере, чије је најзначајније дјело, „Апологија сумашеднога“, штампано постхумно, 1860. године у „Савременику“ Чернишевског. За година проведених у Европи (1823–1826) Чадајев је постао западњак тако да су његова Филозофска писма настала под непосредним утицајем јансенисте Паскала и његових Писама из провинције. Она су представљала са западних становишта критику славјанофила, који су снили о Светој Русији, што је иницирало полемику западњака и славјанофила. Чадајев, тај позападњачени мислилац, проблем земље види у неуклопивости руске културе у „свјетску повијест“, у њеној изолацији од осталих европских народа тврдећи да Русија не припада ни Западу ни Истоку, да су Руси народ искључен из историје, што је био и став Енгелсов, да Словени никад неће крочити на историјску позорницу Европе. Чадајеву су с правом приговарали недостатак патриотизма као и западњацима Херцену и Тургењеву. Према његовом ставу западноевропски успјех у области културе, науке и материјалног благостања плод је католичке „политичке“ религије, како су католичанство доживљавали и исламисти, не као вјеру већ као политику. Чадајева је, према властитом признању, католичансту привукло сједињење религије са политиком и науком. Према православљу он се односио са много хладноће тврдећи да је Русија била искључена из круга благодетног дејства провиђења, што је посљедица „слабости наше вјере или несавршенства наших догмата“. О судбини Русије овај приврженик револуционарног католи47 У данашњици на западу Украјине, државе која никад није постојала до настанка СССР-а, а чији су становниици до прије сто година сви говорили руским језиком и изјашњавали се као Руси, горе православне цркве и намеће се католицизам. Све то је испланирано у Ватикану, а наметнуто преко Лондона и Вашингтона. Нови свјетски поредак интелектуални и финансијски центар имаће у Лондону, војни у Вашингтону, а религиозни у Ватикану.

39

Мирјана Стојисављевић

цизма пише тугаљиво, тврдећи да је то земља без прошлости и будућности. Чадајев је био пријатељ Грибоједова, о коме је Јуриј Тињанов, један од водећих совјетских формалиста, највећих непријатеља руске културе, написао роман „Смрт Везир-Мухтара“ .

8. Као филозоф, публициста и приврженик реформисаног и јудејским

духом натруњеног католицизма преко масонерије, Чадајев издаје своја знаменита „Филозофска писма“ написавши их и објавивши на француском језику под насловом „Lettres philosophiques adresses à une dame“. Манускрипт Писама на француском језику посвећен је једној дами, али непотписан, који је дуго времена кружио московским салонима као далеки вијесник црвеног октобра. У своме називу Писма су носила препознатљиву алузију на Паскалова „Писма из провинције“, којима се он својевремено разрачунавао са језуитама. Дјело су руског филеокатолика и идеолошког западњака који је иницирао полемику са славјанофилима као што је Паскал својевремено иницирао полемику са језуитама. Сличну полемику, преко новина, послије Октобарске револуције, а у вријеме смјене власти након Лењинове смрти, водиће водећи идеолози стаљинизма Бухарин и А. В. Луначарски, који је био масон, члан Високог Истока Француске и главни учесник погрома руске националне културе, дванаест година на положају народног министра просвјете. Идеолошки рат са руским формалистима, већином Нерусима, јеврејског, литванског и украјинског поријекла, чија су поетичка становишта била компатибилна са политичким становиштима лењинизма, отпочео је по Стаљиновој директиви. Он није имао повјерења у ово западно учење проистекло из модерне лингвистике, прве глобалне науке, која је језик сводила искључиво на средство споразумијевања и на „систем“, а које је из Женеве у Москву први донио лобиста западњака Сергеј Карцевски, Сосиров семинарац.48 Као што му је био неприхватљив вјероломни масонски статус западних лидера-масона од Рузвелта до Черчила, тако Великом вођи није одговарао ни руски формализам због уграђених подривачких ставова у ово учење, чији је циљ био промјена свјетоназора управо код Руса у правцу атеизације и космополитизације идеологијом бољшевизма. Ово сједињење у руском формализму политике и поетике као прве европске науке која је сва била прожета јансенистичком „науком о револуцији“, која чини суштину јансенизма, резултоваће жестоком полемиком вођеном под плаштом Лењинове увезене 48 О сељењу овог поетичког учења са Запада на Исток опширно смо писали у монографији „Ка интегралној стилистици“ (Бања Лука, 2009).

40

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

идеологије са Запада49 са представницима социолошког метода. Формалисти ће овај спор изгубити јер иза њих више није стајала она политичка моћ која их је омогућила, а то је Лењин50, те су били принуђени да јавно признају пораз своје идеологије. Учинио је то лично вођа руских/совјетских формалиста Виктор Шкловски у најжешћој самокритици објавивши самоосуђујући текст „Споменик једној научној грешци“, чиме је потврђена идеолошко-политичка побједа стаљиниста над лењинизмом. Почетком Другог свјетског рата у Русији су била ликвидирана сва крупна огњишта јудео-масонске идеологије као и она розенкројцероваца којима је припадао и велики поетичар Михаил Бахтин, као и његов пријатељ Волошинов, чланови масонске ложе „Витезови Духа“ у којој се „спроводио дух окултних наука“ (О. Платонов) и `проучавале књиге мудрости Египта, кабале, основа више магије, окултизма`. Стаљин51 је био свјестан опасности од масонског политичког утицаја чију је школу прошао Троцки, Лењин, Зиновјев, Камењев, Свердлов и „омотавања власти“ бољшевичко-масонским активистима и кадровима („црвеном масонеријом“), који су сви били непријатељи руског народа52 те је постријељао цијелу гарнитуру Лењинових масонизованих револуционара или их отпослао на сурово дуге затворске казне.

9.

Да се масонско-јансенистичка паучина надвијена над западном јудеокршћанском цивилизацојом лако не поништава, доказује полемика вођена такоће на трагу јансенистичких завјештања старокатолика Паскала, која је прерасла у сукоб „питагорејца“ Витгенштајна и „солонца“ Карла Попера. Опречне филозофске концепције двојице Бечлија представљене су као сукоб оног који искривљује истину и оног који истину обнавља и објављује, као однос крадљивца истине и чувара истине. „Витгенштајнов жарач“, Логичко-филозофски трактатус53, расправа из логике и филозофије у којој обраћа пажњу на функцију језика, дјело је јеврејског конвертита чији су родитељи рођени у јеврејским породицама прешли касније у протестанте, док је сам Витгенштајн, као члан елитног тајног друштва „Кембриџови апостоли“, прихватио католичанство и био покопан као католик. 49 Марксов зет Пол Лафарг је сажео филозофију тога времена у дјелу „Социјализам и интелектуалци“ у реченици: „Дарвиново „Поријекло врста“ лишило је Бога Његове улоге Творца органскога свијета“! 50 Узео је надимак покојног брата који се објесио. 51 Коминтерна је била штаб свјетске револуције, а знање о њеном подизању наслијеђено је путем масонизованих (јудаизованих) јенасниста. У многим западним државама попут Француске комунизам је био нераздвојан од масонства. 52 Комунизам је узео од масонерије свој симбол, петокраку звијезду. 53 L. Vittgenstein, Tractatus logico-philosophcus, Sarajevo, 1987.

41

Мирјана Стојисављевић

На трагу полемичке спирале која би требало да се оконча успостављањем владавине јудеокршћанског погледа на свијет, а уистину англоционистичког поретка, вођен је „нови рат“, а заправо „новосвјетскопоредски“ рат не „за“ него „против“ српског језика и правописа, и то беспоштедно полемички, преко новина, измађу „вукобранитеља“ и „павлобранитеља“, наводних проводилаца „католичког филолошког програма“. Тај управо идеолошки рат ехо је давнашње полемике вођене у Француској између јансенисте Паскала и језуита, противника протестантске реформације основаних у цркви Нотр Дам на Монмарту у Паризу, које су јансенисти оптужили да је њихов вођа, Шпанац Игњацио Лојола,54 алумбрадос, покатоличени Јевреј, те се овај због тога морао оправдавати директно папи у Риму, који је на концу признао језуитски ред, уз договор да овај буде потчињен и покоран искључиво римском папи55. Управо први пут у историји католичанства један члан језуитскога реда постао је у данашњици папа и то баш сада кад се успоставља владавина „револуционарног католицизма“, јудеокршћанства; кажу, посљедњи римски папа, Шпанац по поријеклу као и Лојола, а може бити и алумбрадос, покатоличени Јевреј56, који је вијековима у срцу сачувао своју праву вјеру, јудаизам.

10. Програмска платформа која је прерасла у беспоштедну борбу између

католичанства и реформисаног протестантизма, језуита и јансениста, имала је свој далеки наставак у идеолошким диспутима вођеним у Русији између православних славјанофила и руских филеокатолика предвођених Чадајевом, која је требало да доведе до промјене погледа на свијет и до нестанка руског православља и његовог заштитиника, руског самодржавља. Њен пројектовани наставак била је дебата вођена у вихору крваве антируске револуције у којој је срушен монархизам, између тзв. руских, а уистину антируских, совјетских формалиста, заступника лењинизма и предводника стаљинистиког марксистичког, социолошког метода. Искра те полемике из Русије пренијета је након скоро пола вијека поново у Француску, земљу 54 Његови сљедбеници су имали одлучујућу улогу у стварању нацизма и комунистичког атеизма, како би се збацио са власти највећи заштитник православне цркве – руски цар. 55 „Језити су војна организација, а не црквени ред.Њихов вођа је генерал једне армије, а не обичан старјешина неког манастира. Циљ ове организације јесте да стекне моћ – у правом смислу те ријечи – апсолутну моћ, универзалну моћ, моћ контроле над цијелим свијетом којим ће владати један човјек, тј. црни папа, главни генерал језуита. Тај „језуитизам“ је најгори од свих деспотизама и, истовремено, највећа превара од свих превара ...“ Ово су ријечи Наполеона Бонапарте, француског цара. 56 Представници Јеврејског конгреса Русије примљени су у посјету папи Фрањи забринути за однос Русије и Запада.

42

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

јансенисте Паскала и француске буржоаске револуције, да би се разгорјела у обрачуну између, с једне стране, Ролана Барта, заступника „нове критике“ и „модерне“, марксистичке историје француске књижевности, оне на трагу руских формалиста и књижевног структурализма57, а с друге, са „буржоаским светим списима“, што је био други назив за француски класицизам који су заступали догматични и конзервативни универзитетски критичари са Сорбоне предвођени Рејмоном Пикаром. У англосаксонским земљама ехо давне полемике која је имала за циљ да се „свијет промијени“ у правцу успостављања владавине новог доба, била је полемика „питагорејаца“ и „солонаца“, која не посустајући траје до наших дана у циљу успостављања јудеокршћанског погледа на свијет, који се проводи, поред осталог, и преко „новог рата“ за српски језик или „нове критике“, као имплицитне манифестације нихилистичке културе „новог доба“. Један наизглед научни, неутралан предмет, какава је идеолошка расправа око вуковског или јагићевског концепта у језику и књижевности, или она, некоћ, о новом вредновању руске књижевности или о „новом читању“ француског трагичара Расина, покреће се у циљу промјене погледа на свијет читавог једног народа у правцу глобалистичке идеологије! Ново читање Расина, чиме се нико од семиотичара културе неће да бави, било је повод шездесетосмашке културне револуције, која је први пут „ујединила“ Европу, али и свијет, а која се у данашњици реализује у политичком и мултикултуралном пројекту Европске уније који је најавио успостављање мрачне јансенистичке „културе лажи“ у цијелом свијету! Све то омогућено је захваљујући чудесном умијећу које су јансенисти и њихови најжешћи опоненти, језити, предводници римске инквизиције од 1572. године,58 чији је први велико инквизитор био управо покатоличени Јеврејин, Торквемада, стекли током историје: како се дижу револуције, од маћехе свих револуција, француске буржоаске, до културне револуције, чији је циљ у садашњости успостављање милитарног деспотизма и исте такве глобалне културе, која захтијева беспоговорну послушност владарима зла који `никад не опраштају нити одустају`.

57 Ролан Барт заступао је гледиште да се књижевно дјело ваља ишчупати из свог временског контекста и тумачи по себи и за себе. 58 Језуити, протјеривани из многих земаља због мијешања у политику, били су укинути 1773. године од стране папе Климента XIV, познатог по изјави из 1774. године: „Авај, знао сам да ће ме они (језуити) отровати, али нисам очекивао да ће то учинити на тако спор и окрутан начин“. И сам Хитлер је признао да је највише научио од језуита.

43

Мирјана Стојисављевић

Обојена револуција новосрбистичких „двоплатежника“

1. Парадокс дјеловања новосрбистичког глобалистичког братства огле-

дао се у томе што су највеће слуге система њу ејџа тврдиле да су против система католичког филолошког програма, да би се у стварности њихова наводна побуна против таквог система претворила у најгори могући систем, онај под командом јудеокршћанства. Умјесто да ураде задатак који им је вријеме поставило, да нас врате српском становишту, раскринкају лажи којим нас је сербокроатистика деценијама тровала и укажу шта као народ треба да бранимо у име српског културног суверенитета, у ситуацији када је осјећај националне самосвијести пољуљан, они су нас путем „обојене револуције“ најављене публиковањем Слова о српском језику увели у контрареформацију под окриљем евроатлантизма. Сва српска предања била су нападнута од стране неоимперијалних западних центара моћи, путем српских конвертита па и псеудоконвертита, Црногораца, у околностима четворогодишњег грађанског рата који је кулминирао звјерским бомбардовањем Србије од стране здружених снага НАТО-а. У таквим околностима Покрет за обнову србистике умјесто да покида ланце ропства, показао се као пучистички дорадник атлантократије са прецизно подијељеним улогама, починивши неопростиву културну издају подизањем наводног незадовољства против тзв. „католичког филолошког програма“. Још једном је српска филологија била претворена у лихварску тезгу ових „двоплатежника“ (Ф. Бекон), вративши нас на пут неоколонијалних диктата, специјално осмишљених за расрбљавање Срба од стране НАТО глобалиста. Касно се схватило да су се новосрбисти заклињући се у српство и промовишући свој „дречави национализам“ (Д. Иванић), који је свему приписивао атрибут „српски“, понашали као њихови инсајдери и извозници идеологије оличене у српству које је имало као реп натукницу – сва три вјерозакона! Мада су се након обављеног посла надали много важнијим политичким улогама, нарочито гранд-мастер „србистике“ Маројевић, оштри критичар милошевићевског режима, упознат с тим да ће доћи до бомбардовања Србије59, на крају су сведени само на пјешадију мултиполарне атлантократије, за коју су обавили посао тренинг-инструктора по свим српским универзи59 Завршна фаза плана бомбардовања звала се „Апокалипса“, у којој је требало да буде гађано 600 циљева тако да земља буде потпуно девастирана. Међутим, сценарио се ипак није одиграо према НАТО плановима због српске спремности да на вријеме открије непријатељске планове који су били помјерени пола године.

44

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

тетима док је слава и власт отишла другима, просто зато што нису били предвиђени да преузму власт. Читав ешалон припремљених технократа и тренираних глобалистичких лидера чекао је специјално обучен да преузме власт, док се пјешадија морала да повуче са сцене, као што је и било. Шта су то након буке и бијеса понудили „ненасилни“ новосрбистички насилници? Ништа, манипулативно лингвистичко лутање које је пројектовано да заврши у концепту Хрвата сва три вјерозакона?

2. Да ли је ико препознао да се иза филолошке обојене револуције

крила спинована филологија која је употријебљена у обрачуну са ивићевцима; да се радило о рукавцу дволичне отпорашке револуције која је уводила у најдубље беспуће генерације жртвованог подмлатка у Републици Српској нанијевши им велико зло? – Не, нико није препознао да је посриједи прворазредно марионетизовање српскојезичке науке у идеолошке сврхе! Био је то најперфиднији вид бешчашћа, не само на српским просторима, којим се парадирало пред носем „национално неосвијештених наставника“, како је знао да ружи професоре Филолошког факултета тадашњи декан Маројевић, изложене правој `нацистаљинистичкој реторици и техници, гдје су главна средства комуникације са јавношћу била лажи, денунцирање и ниподаштавање`, како је о времену Маројевићеве страховладе свједочио професор Душан Иванић додајући како је то било нешто најгоре што су доживјели професори на овом факултету, враћени у вријеме Домановићеве Страдије. У циљу елиминисања „неподобних“ наставника које је водећи тренер новосрбиста у реформаторском преврату званом „нови рат за српски језик и правопис“ оптуживао да су национално неосвијештени, намјештао је своје присталице, а то значи Милоша Ковачевића, који је тада радио на универзитету у Бохуму, да би овај годину дана послије звјерског бомбардовања Србије радиоактивним отпадом, као високо „национално освијештен“ Србин од стране гувернера западне науке, англоамеричких натоваца, побрао њихове највише награде и био проглашен не само за интелектуалца године и XXI вијека (!) већ су га у САД кандидовали за награду „Дом славних“ за коју сама котизација за учешће на конкурсу кошта 10.000 долара. Уз питање без одговора – ко ли је дао толике новце? – завршавамо епизодну причу о „национално освијештеним наставницима“ који су прош60

60 Новосрбистичка револуција била је обојена у зелено, какве су биле корице Маројевићеве књиге „Нови рат за српски језик и правопис“. Занимљиво, и Андрићеве Свеске су биле „обојене“ према масонским симболима.

45

Мирјана Стојисављевић

ли тренинг чувеног пуковника Хелвија, тј. бакљоноше Маројевића, у које је спадао и романиста Шифер, јеврејско-белгијски хуманитарац, којег је мимо закона по сваку цијену настојао да доведе на Филолошки факултет овај водећи кадровик шешељеваца. Од тог времена новосрбисти су наставили да проводе своју „обојену револуцију“ у српском језику не престајући да нас вјежбају према иновираном моделу државног преврата. У њиховом епицентру се налазила лингвистичка икебана хабзбургизма, Вук, који је постао вјероучитељ сербокроатиста захваљујући прогандизму Иве Андрића, али и нових србиста, поклоника унијатства у језику, чији је заштити знак српство сва „три-четири вјерозакона“ и секташко промовисање латинице као „подједнако српског писма“, коју су нам својевремено у вихору геноцидног рата Аустроугари силом увели 1915, а наставила да намеће мржњом према Србима опсједнута КПЈ. Ријечју, црни магови расколничке србистике без кајања у пракси су још једном обновили хабзбуршки програм србомржње чији су сљедбеници били кроатокомунистички титоисти и данашњи глобалисти под еунијатском Аустроугарском.

3. Мајка свих људских порока, гордост, породила је евроатлантски по-

глед на свијет који се умножио у тројству – профит, престиж и похлепа. То су начела која није могао да прихвати стари српски народ, али јесу поједини његови изроди који су пристали да ћуте када је у питању дјело од највеће важности какво је дјело спасења људских душа од западног душегупства путем науке. Мијењајући православље за неисправна мудровања па и она која обухватају кабалистичку мистику бројева, нови намјесници, а уистину крижари лажисрбистике настале по упутама Евро-Американаца и њихове грађанско-ционистичко-банкарске нове олигархије, каткад су, да би нас дезавуисали, знали да против њих дигну глас, посебно Маројевић, прозивајући ту и тамо тзв. јудеофашисте, против којих је само он некажњено могао да дигне глас. Тај политикантски србиста-отпораш61, који је по захтјевима англоционизма милитаризовао српску филологију претварајући је у научни спин с циљем да на исти начин генетски модификује и русистику, као лажнопредстављени сарадник великог руског аутохтоничара Трубачова, каткад је умио да позерски прозове глобалисте, док је у исто вријеме тјерао православне Србе у језички и културни тор са српским конвертитима, на очиглед збуњених безалтернативних антиглобалиста од којих се ограђивао изјавама: „То је твоја борба!“ 61 Нови Рат за српски језик и правопис, Маројевићева отпорашка књига имала је зелене корице, што је доказани маркетиншки трик да је зелена боја она која највише прија људском оку.

46

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Обучен како да путем лажних догмата води културолошки рат62 на шаховској табли југоистока Европе, провео је у дјело оно на шта је као каријериста и властољубац био програмиран: поново је преко Вука, ударне песнице антисрбистике идентификовао српски језик са тзв. „штокавским дијалектом“, како су аустроугарски србофоби дефинисали српски језик срозавши га за потребе нормирања заједничког језика Срба и Хрвата на ниво дијалекта. Српски језик, ваља то изричито нагласити, никада није био дијалекат већ прастари језик и ту хабзбуршку терминолошку подвалу ваља коначно с гнушањем одбацити као једну од многих ординарних лажи која је сербокроатистима омогућила да под српскохрватским језиком промовишу идеју о наводна три дијалекта тог двоименог језика, штокавском, чакавском и кајкавском.

4. Сурогатни србисти-талмудисти у својој антиаутохтоничкој зарече-

ности63 пучистички су успоставили контролу над српском филологијом гурнувши је у потчињен положај западном дефиниционизму, намећући нам туђи систем вредновања који је подривао искључиво православне Србе. Паралишући државне институције својим ауторитетом универзитетских професора, преузели су на себе државна овлаштења, идеолошки нас вративши у понавно репродуковање пропагандних измишљотина Хабзбурговаца путем масонске приче о српској браћи у језику, премда је то било потпуно антисрпско усмјерење. Све то у околностима када се поново обнављају границе некадашње Аустроугарске монархије, чему свој допринос дају и србокомунисти. Резултат њиховог протестног покрета против, наводно, „католичког филолошког програма“ и „подаништва српске филологије“ био је раван нули јер ничим нису спријечили даљу кроатизацију и латинизацију српског језика и књижевности под окриљем еутопијског глобалног апсолутизма, организованог и професионалног. Штавише, управо ови морал62 Ера културолошких ратова започела је првим црквеним расколом између источног и западног хришћанства који је изазвао спор око Светог Тројства због филокве (исходишта Светог духа). Раскол се десио за вријеме папе Лава IX 16. јула 1054. године за вријеме патријарха цариградског Михаила Кируларија (1043–1058) и у вријеме византијског цара Константина IX Мономаха (1042–1055). 63 Реферат за избор у звање члана Међународне словенске академије Р. Маројевићу је потписао водећи руски аутохтоничар Трубачов и његова супруга Богатова да би он на питање о староставности српског језика мнио да јест и није стар. Иначе је члан Међународног фонда словенске писмености и словенских култура из Москве, чија је давнашња изворна организација била под контролом масонства имајући у виду да је такво било „Слободно друштво љубитеља руске словесности и ревнитеља руске словесности и доброчинства“. Његова испостава у Београду је Српски фонд словенске писмености и словенских култура, НВО којом руководи „местр“ Маројевић.

47

Мирјана Стојисављевић

ни јањичари из универзитетске интелигенције који су слуђивали властити заврбовани подмладак импортујући му туђу идеологију и претварајући их у епигоне, бијаху аниматори свих антисрпских догађаја у постдејтонском периоду премда су сербокроатистику знали да интерпретирају као низ погрешака сачувавши ипак догмат о Вуковој непогрешивости. Идеолошку бит овог марионетског и ревизионистичког учења чини позив на језичко сједињење православних Срба са однарођеним вјерским Хрватима и Бошњацима и догматизовање тезе о вајном српском двоазбучју које је тако погодовало замаху латинизације. Само су нам то могли да понуде ови превејани спин-доктори без елементарне моралности, фокусирани на „производњу отпора“ која има кључну улогу у служењу интересима владајуће корпоративне елите у савременом капитализму. Док су запјењено наступали по бројним трибинама бацајући рукавицу ивићевцима и њиховом католичком филолошком програму, нико није могао да наслути да они својим наступом ничим не угрожавају успостављање новог свјетског поретка мада пружају илузију да то чине: да управо они још једном ретаблирају централну фигуру завјере против српског језика, гркокатолика Вука, тог ислуженог аустроугарског вазала, а са њим и најмилитантнију расистичку идеологију коју су могли да смисле западни сионски мудраци, ону под окриљем србофобног хабзбургизма огрезлог у мржњи према Србима, познату по ликвидацији 100 Срба за једног Нијемца. Испадало је тако да једино Србима није дозвољена никаква другачија филологија осим оне вуковске, која је производила строго контролисани отпор колонијализму. Та наново рециклирана јудеомарионетска србистика још једном је шаблонски ремоделовала стару хабзбуршку лажинауку у протестни покрет против тзв. католичког филолошког програма, иако је бечки хабзбургизам сав почивао управо на антиславенском, антиправославном и наглашено прокатоличком пројекту који је чинио суштину његовог постојања и бића. И како сад једно прворазредно колаборационистичко, прозелитско и генетски модификовано сербокроатистичко учење смишљено у бечковатиканској школи у циљу покатоличења Срба, а иницирано од стране интернационалне космополитске „браће“, да буде средство борбе против тог истог католичког филолошког програма? Није ли ријеч о дрском фалсификовању истине о властитом језику и магарчењу здравог разума којег би се и сам ђаво постидио јер се радило о геополитичкој смјени власти гдје се под маском борбе против католичког филолошког програма устоличавао један још гори, јудеокатолички, проамерички програм под доминацијом евроатлантиста? Програмирано га 48

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

је проводио потемкиновски, коалициони партнер евроатлантиста, који се представљао као најрадикалнији покрет деснице и експонент Шешељеве идеологије српског национализма, претворен у прави отпорашки покрет који је као такав требало да буде извезен и у славистику и русистику преко „вавилонског братства“, Међународног фонда словенске писмености и словенских култура Москва како би спиновао православну идеологију у ону евроатлантску коју предводе револуционарни католици – јудеокатолици, нови господари свијета. На дјелу је план да се преко нове србистике искуства у колонизацији свијести код Срба пренесу на постсовјетски, у првом реду руски простор, на коме се такође треба да праве нови евро-робови, жртве завјере међународних хохштаплера, не више „србијска“ нација (вјештачка нација Срба сва три вјерозакона на темељима Срба православаца) већ вјештачка „росијска“ нација, која би се, из умишљеног страха јудаизованих „росијана“ од руског национализма, темељила на православцима Русима, а никако на мањинским народима. Стога је нова србистика као разрађен отпорашки механизам под палицом похлепних, властољубивих и пожидовљених натоваца веома погодна за преношење ратног пламена на постсовјетску Русију и то путем официра за везу, зјугановљевског инструктора Маројевића, академика Словенске академије, којем је лично Трубачов писао реферат за пријем, а он потом системски дјеловао као антиаутохтоничар.

5. Оно што ником од новосрбистичке слијепе публике није боло очи

била је чињеница да новосрбисти спинују комплетно стопедесетогодишње насљеђе сербокроатистике пречишћавајући је и прилагођавајући захтјевима атлантосрбистике, при чему се стара аустросрбистика изванредно добро уклопила у савремену евроатлантску транзициону новосрбистику не доводећи је ни часа у питање. Тиме је у садашњости кроз још једну језичку реформу у низу била озакоњена стара лаж и мржња према Србима на очиглед секташки кодираних србистичких дорадника који нису видјели да се ради о једном промишљеном плану чији су шарафи у сложеном механизму били управо нови србисти као дио подземног покрета који је спријечио развој радикалног облика протеста евроатлантизму, што би представљало устоличавање аутохтоне србистике. Управо је једно империјално учење промовисано путем сербокроатистике смијенило ново англоамеричко учење, којим је по други пут у новијој историји било спријечено обнављање аутохтоничке школе. Аутошовинистички тријумвират спријечио је тако да се укоријени старо учење српске филолошке школе и то им се никада не смије 49

Мирјана Стојисављевић

заборавити. У пракси, он је значио наставак расрбљавања Срба који неминовно води њиховом нестанку, будући да сваки облик југословенства тако погодује губљењу светосавске националне самосвијести. У позадини ове нове унификације под покровитељством „професионалних реформатора“ пројекат је поновне интеграције крње Југославије, тзв. региона, са денационализованим српским елементом у Европску унију. Ову отпорашку диверзију бивших југокомуниста лишених националне самосвијести и чврстих духовно-моралних оријентира, против српских аутохтоничара начинили су управо високо иницирани поклисари евроатлантизма, те „највеће политичке улизице у историји улизивања“ (М. Риђановић) на трагу аустрославистичке филологије под патронатом увијек русофобичног и србофобичног Беча. Њему је припадао и Вук, који је примио основе масонског погледа на свијет који дијеле и његови данашњи заштитари предвођени „месијом“64 Маројевићем, који у пози јудео-талмудисте цитира Арчибалда Рајса и његову: „Истина је да на универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци.“ Без злурадости констатујемо да се ове ријечи односе управо на њега лично, који је на мјесто декана Филолошког факултета у Београду 1998. доспио захваљујући страначкој подршци Српске радикалне странке иако је полугодишњи декан овог факултета онда и послије за Војислава Шешеља тврдио да је „полупатриота“, премда је на свога шефа пренио лажни наук и трокуташко вјерују да постоје Срби католици, Срби мухамеданци, Срби православци, али и Срби Мојсијева верозакона те некакви Срби протестанти и атеисти, што вођа радикала и данас понавља.

6. Ватрени над-националистички вјероучитељ који је глумио присуство

у првим патриотским редовима својим замагљеним ставовима о српству сва три вјерозакона увезаном богохулно у кринку светосавља, постао је академик Међународне словенске академије наука на основу реферата који је скупа са супругом Богатовом, потписао Олег Николајевич Трубачов (1930–2002), етимолог и ономастичар словенских језика, који је у својим истраживањима рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена, познату као дунав64 Том ријечју Маројевић је у свом разрачуну са предводницима тзв. „католичког филолошког програма“ частио Павла Ивића, наводећи да је Ивићева позиција у одређењу народа ненаучна и антисрпска, а у дефиницији језика ненаучна и прохрватска, јер узима вјерске маказе при одређењу народа пренебрегавајући чињеницу да то нису биле Ивићеве него Јагићеве маказе којим је овај, одмах у години Вукове смрти, прекројио по бечким новим параграфима српски језик да би тај концепт остао владајући до данас.

50

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

ско-панонску или балканску, а што је недвосмислено потврђено развојем генетике (А. Кљосов), палеолингвистике и археологије. Стога обновитељи српске аутохтоничке школе, чије постојање заговарамо, морају оштро да разлуче кукољ од жита и у егоману Маројевићу као представнику вуковске, бечке србистике, настале као антипод учењу српске аутохтоничке школе, виде подмуклог антиаутохтонисту који је обмануо Трубачова лажно се представљајући као његов саборац. Управо то је учинио овај „доајен“ жедан господарења над новом србистиком, ратоборни непријатељ павлобранитеља и свих оних који су против његовог виђења „братства и јединства“ у језику, спремним да нас у име својих господара као тиранин поново сатјерује у тор са превјереним отпадницима од православља огрезлим у геноцидној мржњи према српском патриотизму, национализму и монархизму; који би да преотму све српско и преточе га у хрватско, бошњачко или црногорско; као таквог, лошег чувара српског језичког блага, који спремно себи приписује све заслуге у обнављању по „слободарским“ принципима прерађене аустросрбистике. У свему томе помно је сакрио истину да је управо он минирао настојање српских прегалаца на утемељењу аутохтоничке филолошке традиције. У својој закржљалој „српској културној и етничкој самосвијести“, као Домановићев путовођа, највећи политички улизица евроатлантиста Маројевић, који још није обзнанио како ће му се звати језик Срба сва три вјерозкона65, знао је једино да по задатку националну филологију дириговано врати на антисрпске изворе како би, парафразирајмо Копитареве злочесто искрене ријечи, `била поништена до данас сачувана језичка разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена` и то путем аустрошовинистичке тезе о Србима сва три вјерозакона којом би се једино Срби морали да национално интегришу у језику. Увидом у закулисну историју обновљене србистике, која је онеспособила генерације младих србиста да критички мисле својом главом, установљујемо да је настала по налогу англоамеричких академика, у којим водећу улогу имају они њемачког поријекла као проносиоци старог колонијалног учења бечко-берлинске школе фалсификата настале као пандан Запада, у првом реду Нијемаца, на појаву јаке словенске аутохтоничке традиције. Наиме, након пада Трећег рајха, водећи академски чланови су због нацизма пребјегли у САД преузевши тада контролу над високим америчким научним круго65 Попут аустроугарске улизице Вука, који је име језика и име књижевности које реформише за потребе Хабзбурговаца на Бечком договору прећутао, тако је и Маројевић прећутао како ће се звати језик Срба сва три вјерозакона. Не мисли ваљда да ће тзв. Срби католичког и исламског вјерозакона пристати на његову вуковску реформу и прихватити српско име у називу језика? Питање је више реторско јер се овај концепт намјењује само православцима.

51

Мирјана Стојисављевић

вима, дакако, масонизованим, као што је и водећа америчка политика и администрација била и остала под управом слободних зидара. Познато је да су бечки катедристи имали усађен страх од заживљавања учења подунавске аутохтоничке школе66, против које су још једном, за потребе новог колонијализма, препарирали Вуку приписану тезу о националном идентитету који се одређује према језику, а која је у себи садржила помно уграђен религиозни индиферентизам којим се поуздано слаби национални идентитет убиљежен непорециво у светосављу и поништава језичка разлика између православних и инославних, чиме се уклања важна препрека да Срби буду преведени у јудејски римокатолицизам.

7. Ето докле сеже етничка и културна самосвијест ових лингвистич-

ких „реформатора“ који су попут каквих олигарха остварили контролу над српском културом, а који су трагично дуго глумили патриоте. Урадили су то са свијешћу школованих, мрачних политиканата, дресираних дорадника атлантократије, секташки оданих догми о „српској латиници“ намијењеној, како књижевнички тврде, „за посебну католичку популацију“, поред горке истине да је користе у највећем постотку управо православци, а не само католичка популација под којом мисле на непостојећу категорију тзв. Срба католика (а шта ће са Несрбима – католицима?) код којих нема ни `искре свјетлости`, речено масонски, од српске самосвијести као уосталом ни код Бошњака. Будући да се не ради ни о каквој посебној популацији јер не постоји та католичка популација која има српску етничку и националну самосвијест, о чему је онда ријеч ако не о перфидној масонизованој идеологији која продукује овакве обмањивачке тезе, а почива на идеологији изабраности која подразумијева господарење над истином будући да је масонски циљ „свјетски поредак у којем ће им припадати улога господара“? Заиста, заиста, говорити против „протјеривања латинице из културе и из свакодневне комуникације“ у условима скоро потпуног нестанка ћирилице из српске културе, врхунац је интриге којој су дорасли само „просвијећени“ сионски лидери. Оваква непринципијелна противаргументација, која је круна лажног расуђивања овог подземног марионетског покрета за нестанак ћирилице и патриотске духовности код Срба, говори о овим мештрима без врлине рјечитије него свака наша критика јер се од њене подлости памет мути чинећи смијешном сваку идеју о одбрани српске духовности од стране 66 Страх је нарочито изражен кад је у питању откривање истине о словенском поријеклу Германије, о чему је Иво Вукчевић 2008. године објавио књигу „Словенска Германија“ у издању куће „Пешић и синови“.

52

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

ових тамних синова српства. Протјеривање латинице из културе и свакодневне комуникације се по вјероломном суду ових асистената Запада нипошто не смије дозволити поред чињенице да су успјели заварати својим лажним патриотизмом и вуковским концептом српства чак и Шешеља67, чији је кадровик био Маројевић, али и руског аутохтоничара Олега Трубачова, пред којим се овај представљао као његов сарадник и сљедбеник, док је уистину био дорадник англоционизма и директни противник аутохтоничара. Ћирилици по свему судећи нема спаса поред оваквих превејаних „србиста“ који и даље бране латиницу под етикетом да је `подједнако српско писмо` као и ћирилица, инсистирајући да морамо да им вјерујемо на ријеч кад тврде да ни једно писмо није носилац диференцијалних црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти. Том дефиницијом, којом ћирилици нијечу икакву блискост са православљем, новосрбистичке марионете су само подстицале отпор ћирилици код самих Срба којој највећа опасност пријети управо од оваквих самозваних бранилаца српског писма и лажнопредстављених патриота јер су је баш они осудили на нестанак, док су у исти мах дволично ламентирали над њеном судбином, што је злочин против српске културе којем нема равног.

8. Износимо тек дио скривене истине о дјеловању лажне србистике,

утемељене по захтјевима глобалистичких србофоба, која је обухватала кампању дискредитовања ћирилице и фаворизовања натовске латинице. Њен „слободарски“ (слободнозидарски) статус нам посредно открива Маројевић, официр тајних сила свјетске завјере који ради за корист интернационалног братства, а не распетог српства; чија мрачна улога коначно мора да буде разобличена. Тим прије јер се као народ налазимо у околностима нове експанзије масонерије као обликa србофобије и страха од српских аутохтоничара, који доказују да Срби не само да нису неисторијски народ, како их у патолошкој одбојности према православном словенству именују англоционисти, да нипошто нису племе дошло ниоткуда и само се појавило једног јутра на Хелму као печурке послије кише; које су евроатлантисти осудили да нестане јер носи опасан вирус који треба уништити, вирус зван „дух противрјечења“ силама новог свјетског поретка – већ да су Срби, доказано, поред Лепенског вира, Старчева и Винче, од искона овдје као најстарији народ и општенародно име за све Словене; да су старинци Европе, а Хелм и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена што 67 Идеологија српског национализма скончала је на концу у вуковском национализму Срба све три вјерозакона

53

Мирјана Стојисављевић

је у првој половини XIX вијека тврдио и великан славистике Павел Јосиф Шафарик. Ову смјелу тезу о етногенези Словена документовано изриче и Олег Трубачов68, руски лингвиста свјетског гласа, проучавалац прасловенског језика, који је настојао да реконструише, и истраживач етимолошког рјечника словенских језика, Маројевићев потписник реферата за словенског академика, поборник најстарије теорије о прапостојбини Словена, подунавско-панонске (балканске) тезе. Стару теорију о прапостојбини и етногенези Индоевропљана и Словена управо је оснажио овај најврснији етимологичар својим истраживањима која потврђују и најновији резултати генетских испитивања руско-америчког биолога са Харварда Анатолија Кљосова о Србима као аутохтоној балканској/динарској хаплогрупи. Овако трасиран правац истраживања за који се залажемо подстакнут је радовима српског слависте, академика Предрага Пипера,69 сажето датим у његовом „Уводу у славистику“, као и академика Александра Ломе, руководиоца епохалног пројекта етимолошког рјечника српског језика и предводника „београдске етимолошке школе“, истраживача ономастичке (топономастичке и антропонимске) старосрпске грађе, те бројним лингвистичким, историјским, етнографским и другим аргументима. По свему судећи, тој назови обнови до краја идеологизоване и конспиративне „лингвистичке србистике“ по плановима тајно-командујуће америчке академске елите, тог огњишта масонске идеологије оспољене кроз новосрбистички манифест звани „звијер двоазбучја“ и „концепт Срба сва три вјерозакона“, путем којег је требало и надаље да се скрива истина о поријеклу Срба, замућена од стране германско-нордијске историјске школе – тој тзв. обнови неоколонијализма у језику путем западне науке и њених лажних догмата коначно је дошао крај. Запречавању продора истине о аутохтоној србистици највише је придонио управо апатриотски кадровик Маројевић, тај више него „политички писмен“ лингвиста, „склон да прихвати тезе наших непријатеља као своје“, како би он то исказао у свом симптоматском говору обрачунавајући се са бројним противницима; који се одавно изгубио у прислужништву „на путу у пантеон међу славистичка божанства“70, гдје је мислио да смјести свој „ре68 Велики руски лингвиста поткријепио је своју теорију чланцима „Наука о језику и етногенеза Словена“ који су почетком осамдесетих година публиковани у академском часопису „Језичка питања“ у Москви уобличивши своја лингвистичка истраживања у књизи “Етногенеза и култура древних Словена“. 69 Академик Пипер подржава подунавску, балканску тезу као једну од најстаријх теорија о прапостојбини Словена, која се темељи на Несторовом љетопису из XII вијека, а коју подржава Трубачов те В. П. Кобичева, археолог Лепосава Трбуховић и други. 70 Радмило Н. Маројевић, Олег Николајевич Трубачов и словенска етимологија топонима Врбас, Филолог, V, Бања Лука, 2012, 130.

54

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

форматорски“ рад као писац новог српског језичког устава бласфемично названог по Светом Сави „законоправилом“.

9.

У пантеон славистичких учитеља, нипошто „божанстава“, јер смо хришћани који не градимо себи идоле, српски аутохтоничари посигурно смјештају Олега Трубачова, којег је његов лажнопредстављени сљедбеник грдно обмануо у вези са својим научним оредјељењем јер је склизно низ стмац старе бечке школе лажи о Србима и као Вуков апологетик радије изабрао да служи наше најљуће непријатеље него да се вине у духовне висине српског и словенског искона. Иако је овај лажни филолошки олигарх за Трубачова рекао да је „за њега био мјерило мудрости и праведности“71, то се нипошто не би могло рећи за предводника лажносрбистичког тријумвирата који је и поред реферата већ одавно упокојеног Трубачова за пријем у словенску академију „преумио“ и прекључио се по директиви пирамидалне власти у науци под управом англоамериканаца у глобализоване лингвисте. Њихов заштитни знак је вуковска србистика, која је за антипод имала и има јединог истинског порицатеља у српскословенској аутохтоничкој, антиглобалистичкој србистици. Нека му зато служи на част што се представљао као поштовалац мудрог Трубачова, сликајући се са њим за лист аутохтоничара „Глас Сардоније“, док је на питање о српском као језику најстаријем одговарао неодређено да јест и није стар. Тако се лажиучитељ србистике у зао час у кораку завјеренички и на миг служби престројио, прекројивши за властите потребе поступак око утемељења аутохтоничке школе у онај којим је скупио потписе за обнову вукове србистике. Тим срамним чином он је као колаборационист прешао у непријатељски табор србофобних заговорника бечко-масонско-ватиканске школе, која нас је од Бечког договора, на коме је направљен највећи уступак Хрватима, духовно тровала кроз школство својим градивом, по систему малих корака, доводећи нас све у стање свјесног одрицања од истине, користећи у успостављању контроле ума богато искуство потчињавања. На тај начин бечка школа условних рефлекса претворила нас је као народ у некакве дођоше које првом приликом треба протјерати са Балкана, тамо одакле су наводно дошли, те су зарад тога преименовали стари српски назив Хелм како би турским топонимом опорекли Србима свако историјско право да су старосједиоци на овом дијелу Европе гдје је била и остала колијевка европске и свјетске цивилизације.

71 Исто,127.

55

Мирјана Стојисављевић

Као што су управу у отаџбини над крилом аутохтоничара убрзо преузели чланови „служби“ под фактичким утицајем англоамериканизма,72 тако је било и са овим српским покретом, који су изнутра изјели противници српства. Полемички жар са аутохтоничарима Маројевић није исказивао осим што је, према његовом фарисејском дискурсу, `у благој форми и с пуно обзира у којем се осјећа дах полемике` на питање о старости српског језика одговорио да српски језик и јест и није стар. Ту своју изјаву овај конспиратор на филолошкој странпутици никад није покушавао да исправи, па ни онда кад је починио гнусни чин издаје према великом аутохтоничару Трубачову, лажљиво се представљајући као његов сљедбеник; који је од свога станствовања мало шта ућарио осим што је обрљао образ пред свијетом. Подједнако тако, никад се није одрекао свог усрдног заговарања двоазбучја које је у зао час програмски подржао, а потом, од случаја до случаја, накнадно, ту и тамо, оспоравао, наводно бринући се за ћирилицу, а уистину остављајући је на раскршћу миленијума да је немилосрдно гази натовска окупациона чизма.

„Побратимски“ филолошки програм

1.

Српска аутохтоничка школа била се институционално скоро обновила путем рада српских прегалаца из Чикага уз подршку саме Олге Луковић Пјановић, с циљем да се поврати самосвијест кодираних Срба и заборављена истина да су на Хелму старосједиоци, а нипошто дошљаци, што је до данас служило као исприка како би се оправдао њемачки продор на Исток и протјеривање Срба са западних дијелова Балкана. Управо тада десио се обрат да смо још једном морали бити враћени на стару германску теорију о поријеклу Срба као неаутохтоног народа, чиме нам је не само одузета прошлост већ узурпирано и право на властити језик који је доживио посљедњу реформу тако што је био превреднован и реституисан од стране три агента новосрбистике. Радило се о правој диверзији изведеној уочи 72 Стварна масонска документација чувана је у тајним масонским архивама Европе, да би на чудесан начин била заплијењена од стране Хитлера за вријеме окупације, а послије руске побједе се нашла у рукама Црвене армије и у виду трофеја пребачена у Москву. Ту је чувана у строгој тајности до 1991. године и кориштена искључиво као оперативни материјал КГБ-а, да би за времена перестројке била отворена. Том приликом установило се да је `историја масонства у Русији – историја завјере против Русије`. Тако је исто и са историјом вуковске србистике настале под непосредним масонским утицајем. Историја тзв. вуковске србистике је историја подмукле завјере против српства која траје кроз лажну обновљену србистику до данас пријетећи духовном опстанку Срба.

56

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

НАТО бомбардовања од стране високообучених англоамеричких агената од утицаја, којим се настојала сакрити истина о српској староставности и скренути правац истраживања на узани колосијек који води у правцу самопорицања; све ради спречавања развоја радикалног облика протеста који би могао да уздрма саме темеље глобалног капитализма који је дошао на наше просторе да ту уз помоћ шесте колоне и остане. Акција „потврђене браће по Хираму“ путем „Покрета за обнову србистике“, те филијале англоамеричких глобалиста у антисрпском програму културне издаје, у пракси је значила пројектовану јудеокатолизацију српске културе путем одржавања у животу антисрпских теза које су дио новосвјетскопоредског пројекта натоизације православних. Њихови резултати видљиви су данас у Украјини, у којој се умјесто руског уводи до прије један вијек мртви хебрејски језик, чиме се системски израелизује и јудаизује простор некадашње Кијевске Русије, колијевке руског православља. Циљ ових информатора глобалиста, који су још једном ревидирали јозефинистичко масонско учење, био је да политички „коректно“ произведу отпор тзв. католичком филолошком програму из Београда, нападајући беспоштедно наше одречене сербокроатисте који су држали српске филолошке институције културе. Англоамеричке комесаре од заната предводио је јудеофил Маројевић, који је као декан по сваку цијену настојао да на Филолошки факултет 1998. године запосли кицошки углађеног јеврејскобелгијског “хуманисту“ и дендија Данијела Шифера, познатог по томе што је од `свог живота хтио да направи умјетничко дјело`, у уистину, `театар`; иначе пријатеља водећег западног србофоба Гинтера Граса, али и Добрице Ћосића, Радована Караџића и Слободана Милошевића73 и, што је нарочито сигнификантно, најближег сарадника Елија Визела, онога који је у јесен 1992. године покренуо свјетску медијску демонизацију Срба оптужујући их за постојање концлогора. 73 Aмбасадор Србије у Русији, брат Слободана Милошевића, за шефа кабинета имао је бившу супругу Р. Маројевића. Али гдје би нас све одвело распетљавање ове октоподне организације јудеомасонске у којој је управо Маројевић 1995. године држао трибину о седам-осам смртних гријеха Слободана Милошевића!? Чак до Маројевићевог великог пријатеља Валерија Зјуганова који је управо, по властитом признању, преузео ћелије КПСССР-а на наговор свога пријатеља из словенске академије наука, а српског водећег „вуколога“, да би нова, реформисана комунистичка партија која према тврдњама самог Зјуганова нема никакве везе са старом, данас била трећа по величини у Руској Федерацији. У трци за предсједника Руске Федерације Милошевић је на наговор „добрих пријатеља“ подржао управо Зјуганова иако ће тада, било је знано, побиједити Јељцин који је у знак сјећања за такав избор оставио Србе на цједилу Западу `да се над нама садистички иживљавају за вријеме НАТО агресије 1999. године.

57

Мирјана Стојисављевић

У тој експедицији под покровитељством CNN-a Визел је узалудно по српским сабирним центрима трагао за бар једним заточеним Јеврејем, како би Србе могао да оптужи, поред осталог, за још један холокауст!74 Улога јудеомислећег Маројевића, који је инсистирао на Шиферовој професури док је факултет био под опсадом студентских демонстрација, да би овај данас изјављивао како „није бранио Србе него идеју слободе, независности, величине духа, нације и земље“, а уистину идеје француске револуције (!), била је у томе да српски отпор по сваку цијену преусмјери са непријатеља споља, западних јудеокршћана, који су још једном били узели православље за мету водећи напоредо против Срба не само војни, политички, информативни рат него и духовни рат. Новосрбисти су оштрицу критике, помпезно названу борбом против католичког филолошког програма усмјерили на домаће српске филологе предвођене Павлом Ивићем, које је требало што више облатити изложивши их најпрљавијој медијској критици под познатим завојевачким геслом: Србе на Србе! – у правцу српског „самопљувања“ преко новина. Тај тзв. филолошки рат постао је на неки начин сигурносни вентил који је штитио успоставу идеологије њу ејџа у српској филологији чији је циљ Европска унија, тај стари масонски сан, као што је то некоћ била и Југославија настала на штету српске нације, чије јој је постојање било натурено. Дакле, умјесто да оштрицу критике усмјере против англоционистичког програма провођеног преко Брисела и Давоса, који је плански кренуо у тотално уништење српске нације завршно са двоипомјесечним нуклеарним НАТО-бомбардовањем Србије 1999. године, уочи те ужасне експедиције 1998. године био је утемељен тим (тријумвират) њихових инсајдера. Ови шестоколонашки дорадници догматске англосаксонске масонерије, чији је дјелокруг рада од Сјеверне Америке, преко Енглеске до Њемачке, публиковали су у то име тзв. језичко законоправило звано „Слово о српском језику“ у 300.000 примјерака и на пет језика кренувши у свеколонијализацију и глобализацију учења о српском језику и култури путем отрцане од злоупотребе хабзбуршке тезе о Србима сва три вјерозакона у коју нико, па ни сам Вук својевремено, није вјеровао. Покривши својом професуром све српске универзитете у „свим српским земљама“, новосрвистички двојац Маројевић–Ковачевић отпочео је тако нови рат против српског језика „разобличавањем“, а уистину пљувањем по својима, у првом реду по Павлу Ивићу и његовим подржаваоцима. 74 Бил Клинтон је у својој србофобији спремно Србе оптужио да су криви за холокауст!

58

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

2.

Процес намјерне производње неслагања и отпора проводио се по свим правилима успостављања новог свјетског поретка: преусмјерен са спољњег, моћног англоционистичког непријатеља, који је кренуо у отворени културолошки и цивилизацијски рат против православног Истока и тих „нових варвара“, Срба, ка шачици Ивићеваца, који су рјешење српске не само књижевнојезичке него и општенационалне кризе у ратном вихору 1994. године видјели у свесрпском уједињењу преко екавице. Под Србима су схватали јагићевске Србе православце, за разлику од новосрбиста и њиховог вуковског поимања Срба сва три вјерозакона, што је једна антисрпска конструкција; управо оних који су четири године водили крвави међувјерски и међунационални рат са том истом разбраћом да би их тзв. србисти након Дејтона поново гурали у присилни језички савез под плаштом вуковске лажинауке са Хрватима и Бошњацима, тражећи искључиво од православних Срба да њихова етничка самосвијест нипошто не смије да буде у светосављу него у језичком побратимству са „разбраћом“75. Стратешки процес „производње неслагања“ против Ивићеваца био је вулгарно нетолерантан, у чему су учествовали водећи чланови радионице за наводну обнову србистике, скрећући тако оштрицу критике са евроатлантизма у филологији, који је након Дејтона, као наредну фазу у девастацији српског језика, заговарао полицентрични језик. Утемељен да послушно извршава наређења америчких академичара из англосаксонске обедијенције и тзв. догматског приступа масонским постулатима, Покрет за обнову ропства под англоционистима био је масонизована организација цивилног душтва укључена у протестни покрет под образином антиглобализма, који је почивао на масонској идеји кооперације, сарадње и јединства међу народима, у форми уједињења путем језика и културе, премда се радило о прворазредном глобалистичком покрету који је дјеловао на штету српске нације и светосавског национализма. У томе је била садржана његова неподношљива лакоћа постојања: што се представљао као националистички покрет, а уистину се радило о глобалистичком протестном покрету „регулараца“ који се са егоизмом ратоборних безбожника борио против такође масонизованог Ивића и његових подржавалаца. Док је производио отпор тзв. католичком филолошком програму, али оном из Београда, у околностима кад је тај програм одавно мутирао у јудеокатолицизам, откад је католичка црква признала масонерију, 75 Бивша Кнежевина и Краљевина Србија имала је велику ложу „Побратим“, а Хрвати велику ложу Врховец (по бискупу и масону Максимилијану Врховецу), те су те двије ложе створиле Југославију.

59

Мирјана Стојисављевић

Маројевић, тај „четврти Даничић“76, био је најдиректније подржан управо од снага против којих је отпор усмјерен, а то значи од стране те исте (јудео)кршћанске Европе, која поново сања сан о светом римском царству и о уједињењу од Лисабона до Владивостока, од Атлантика до Пацифика. Повезницу са глобализованим Свјетским сабором Срба из Хајделберга чинио је његов оснивач Предраг Драгић Кијук, један од потписника „Слова“77, више него добро упознат са пуним смислом својевремене Вукове реформе, из чије смо књиге и сазнали за фамозну Копитареву реченицу којом раскринкава позадину бечке, Вуку приписане реформе српског језика. Управо на његов позив мештар нове србистике је сачинио „братски“ глобалистички филолошки програм звани „Слово о српском језику“, представљајући га као чудо антиглобалистичког отпора! Да би се реализовала у пракси ова „масонска утопија“ уједињења дојучерашњих крвних непријатеља путем језика, програм је захтијевао изнимне манипулативне способности и суптилну сарадњу помно изабраних појединаца који су постали лидери једног, само на први поглед националистичког покрета иза којег се крио генетски модификовани хабзбуршки колонијализам. Према јавности, ова новосрбистичка „браћа“ су се не без гордости и славољубља опходили као обновитељи српске „побратимске“ филологије након њеног једноиповјековног таворења под сербокроатистиком, у чему се овај тројац хармонично надопуњавао ширећи српским земљама једну, само на први поглед антиглобалистичку мрежу тзв. „српских патриота“. Спољне границе корпоративног Покрета за обнову србистике, којег ли парадокса, испланирали су управо78 они против којих је покрет био усмјерен, иако су номинално ови филолози од неславне каријере за мету свога напада именовали вајне српске проводиоце тзв. католичког филолошког програма. На тај начин су „три вучића“ јудеокршћанске политиколингвистике, поштапајући се Вуковом штулом, само скренули пажњу са стопут опаснијег непријатеља српства који је стизао на крилима невидљивог Ф-17 авиона, одапињући своје отровне стријеле на академика Ивића, који је био у дубокој 76 Први је, према Маројевићевом суду, био стварни Ђуро Даничић, који је прихватио да Срби и Хрвати имају један језик. Други Даничић је Јован Скерлић, који је протјерао ијекавицу и сахранио ћирилицу, а трећи је Павле Ивић, који је протјерао ијекавицу, а чији „поклисари“ су настојали да све што је латинично прогласе несрпским. 77 Премда сам била потписник „Слова о српском језику“ свој сам потпис повукла након спознаје `о мрачном наличју без иједног пробљеска` овог квазисрбистичког учења. 78 Умјесто да укажу на најозбиљнију пријетњу нестанку српског језика са мапе европских језика евентуалним уласком у Европску унију, Маројевић угроженост српског језика види у `неконтролисаном продору англицизама` и у `језичком феминизму`.

60

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

старости, и на групу његових сљедбеника оптужених за подаништво католичком филолошком програму. Кад се спозна ова горка истина, питамо се – на кога се другог већ на лажног учитеља србистике с правом могу да односе ријечи Великог инквизитора Достојевског, који Христу признаје велику тајну: „Ти хоћеш заправо да је чујеш из мојих уста, онда је и чуј: ми нисмо с Тобом, него с њим,79 ето наше тајне!“

3. Док ивићевци у данашњој филологији представљају коректну поли-

тичку опозицију католичком програму, дотле нови србисти, ти „глобални грађани“, који су србистику претворили у покрет за покоравање аутохтоничке србистике, наступају тако што производе „пристанак на окупацију“, будући да њих не занима антиглобалистичка борба! Баш они проносиоци су идеологије која би да нас наведе да купимо карту за Титаник уласком у ЕУ, иако је то мало ко од новосрбистичке слијепе публике видио. Ови етнолингвисти „србијске нације“, како би их ваљало звати, а то значи још једне вјештачке нације изашле из конспиролошке мајсторске радионице њу ејџа на темељу вуковских Срба сва три вјерозакона, савршено су знали да ни по коју цијену не смију да иду ни педаљ изван прозивања Београда! Само дотле је омеђила своју мету ова отпорашка и паразитска НВО новог свјетског поретка, да нипошто не прерасте у антиглобалистички покрет, а посебно не да га демонтира, премда се местр новосрбистике каткад обмањивачки представљао као антиглобалиста, док су плодови његовог дјеловања казивали управо супротно. Као онима који су контролисали облике отпора према завојевачима, имали су задатак да сваку непоћудну овчицу која почне да критикује модерне завојеваче, да је за примјер другима најстроже казне,80 за шта су били награђени ласкавим титулама од стране јудеокршћанских и јудеопротестантских англоамериканаца и у САД и Великој Британији, колијевци новог свјетског англоционистичког поретка81. Тако је интернационални биографски центар из Кембриџа Милоша Ковачевића изабрао 2001. 79 Фјодор Михаилович мисли на Луцифера. 80 Једна од „овчица“ новосрбистике била сам и сама скоро 20 година, окружена крволочним курјацима који су ме због мог непосустајања у одбрани српског језика осудили на пропаст ријечима некадашњег сарајевског удбаша који је аванзовао у миљеника атлантократије, Милоша Ковачевића: Зажмириш и под лед! О том свом ходу по мукама међу „вучићима“ новосрбистике опширно пишем у својој књизи „Србистика и коментари“( Бања Лука, 2015). 81 Најпознатији британски премијер Винстон Черчил постао је велики само зато што је, према ријечима упућених, умио у име англоционистичке идеологије изабраности да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе.

61

Мирјана Стојисављевић

за свјетског интелектуалца године из области друштвених наука и уврстио га у другом и трећем издању за интелектуалца XXI вијека!!! Је ли та висока одличја добио због антиглобалистичке србистике или управо због великог доприноса обмањивачкој идеологији глобалне елите како би у скорој перспективи било ријешено српско питање по давнашњим србофобним плановима који су пројектовали нестанак Срба и српске државе те српскога писма, ћирилице? Нису ли још једном тамни српски синови у име интернационалних јансенистичких паразита са њиховом експлоататорском политиком ступили у тајни савез са западним завојевачима држећи се линије која се на њиховом језику назива „велика масонска истина“, која је неспојива са светосављем јер се зна да „припадати једном, значи прекинути с другим“? Све нас стога мора да прожме свијест да је ономадна вуковска србистика израсла из најопаснијег масонског огранка, ордена илумината, чији је оснивач и налогодавац био Адам Вајсхаупт, а члан Ј. В. Гете. По својим специјалним дејствима на српску самосвијест, вуковска србистика нипошто није одговарала националним интересима Србије, већ је одмах од стране православне цркве била препозната њена катастрофална подривачка дјелатност. Откад је ипак била натурена Србима, сједињавала је у себи методе језуитске организације и патолошку свирепост према противницима, чиме је отпочело рушење традиционалне Србије, њених националних идеала, културе и обичаја.

4. Колико год српску културу карактерисало одсуство јасне национал-

не политике, ова се сазнања о разорном дејству тзв. србистике нису могла избјећи нити се више могу занијекати, као што се ничим не може зауставити продор истине о античком поријеклу Срба, јер то више није никаква космогонијска тема у околностима када Србима као народу пријети нестанак и претварање у друге нације будући да је свако ко је прешао у другу вјеру понио са собом и дио своје српске прошлости. Србе, наиме, карактерише јака и чврста етничка самосвијест једино док су у светосављу, које се показало као најјачи српски кохезиони фактор, те је управо зато оно у континутету било разбијано наметањем натконфесионалног критеријума у српском самоосјећању. За разлику од Срба, наша велика браћа Руси `никада нису примали другу вјеру`, на шта је указивао водећи руски лингвиста Трубачов истичући ову изузетно битну етничку карактеристику свога народа: да су Руси сачували свој православни етнички идентитет будући да нису примали другу вјеру. То другим ријечима 62

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

значи, свима осим наполеоновски самољубивим новосрбистима, да се и српски етнички идентитет може сачувати искључиво путем православља и једино у православљу, а никако у вјештачком концепту тзв. Срба сва три вјерозакона! Како да расрбљеним „вучићима“ нове србистике вратимо у свијест и подсвијест да је тај анационални концепт специјално узгојен у непријатељским кабинетима Беча, а данас модификован у лавиринтима Брисела и Вашингтона? Да постану свјесни да сваки Србин који вјероломно прихвати туђу вјеру аутоматски губи осјећај за српску нацију и лако прелази у другу постајући крвни непријатељ православљу и његовим светињама? У том погледу упозоравао је и Кијук да као народ треба `да се вратимо себи и да престанемо да будемо германофили, франкофили, англофили, гркофили“, додавши и „русофиле“, са чим се никако не бисмо сагласили, те да, по његовим ријечима, коначно постанемо србофили. Трагично је, међутим, и ето у чему је замка спиноване србистике, што је и он под србофилима видио оне који имају љубав према Србима сва три вјерозакона! Ко то да спозна ако није стопут прошао њихове језуитске школе обмане вјерујући им на ријеч да служе светосавском, а не глобалном српству? Како онда поред оволиких странпутица да постанемо истински србофили, када је управо Кијук, свјестан свих заблуда када је Вукова реформа у питању, склон опасном уопштавању у којем скупа смјешта германофилство, англофилство са русофилством, што је толико подло да му то свјесно завођење у неистину нипошто не можемо заборавити – да је управо он био водећи заговорник идеје о денационализованим вуковским Србима сва три вјерозакона? Ту вјештачку творевину без националне идеје сам Кијук је подржавао и проводио у дјело! Као што је Вук национални интерес Срба видио под окупацијом Аустроугарске, тако је овај глобалозовани српски наднационалиста будућност српства видио под еунијатским поретком и ту је скончало његово србофилство – на концепту Срба све три вјерозакона! Kакво је то српство, не требамо се ни подсјећати будући да су управо католици и муслимани без труна српске националне самосвијести у Сарајеву 1992. године свезали заставе како би уједињени кренули у крвави рат против православља. Стога је дужност српских филолога да сачувају љубав према истини, а не да прихватају језуитску лаж која је дио културе лажи најављене устоличењем првог језуитског папе, према некима посљедњег папе, који нас уводи у владавину новог антихристовског свјетског поретка. Њихова је дужност и обавеза да стану у одбрану српских националних светиња од хрватске, бошњачке, црногорске, али и еунијатске грамзивости и поново уједине раскомадани српски језик и књижевност и тиме зауставе провођење 63

Мирјана Стојисављевић

геноцида над српском христоносном културом. Посљедње је вријеме да се уради оно што је избјегла да учини однарођена српска филолошка елита кроз цио XX вијек, будно контролисана од стране сербокроатиста у властитим редовима који су надзирали сваки облик опозиције кроатокомунистима ради спречавања развоја радикалних облика протеста какав је једини својевремено учинио академик Милан Будимир. Само он, тај Филип Вишњић српске побуне против комунистичких дахија, није се бојао да се супротстави сербокроатистима имајући дубоку свијест о староставности српскога језика.

5. Нова србистика, чији је командир Радмило Маројевић, писац срби-

стичког вјерују, којим је веома дуго прикривао праве циљеве свога филолошког рата најављеног „Словом о српском језику“, у које се ово братство клело, права је сурогатна западна лажинаука која је озаконила атлантократију на српској земљи; специјално намијењена за трагично лаковјерни и у вуковски наук поувани српски род. Сва њена начела којим су жарили и палили већ шеснаест година широм српских земаља нагонећи Србе да се излијече од опасног вируса, светосавља, изашла су испод угломјера и шестара „свјетлоносне“ догме о Србима сва три вјерозакона, коју је промовисао први Копитарев корисни слуга Вук скупа са Даничићем, а за интерес аустроугарске римокатоличке политике. Она је у пракси значила филолошки рат против православних Срба у име оних инославних, рат који траје до данас. Стога је пропагирање екуменистичке србистичке јереси, која је функционисала као строго контролисано друштво по систему узајамне денунцијације, равно пропагирању јудеокршћанског погледа на свијет умјесто националног, против кога су ови вуковски јансенисти повели нови филолошки рат подржан од стране разгранате велике породице иницираних прислужника. Повео га је политикантски активист НВО за обнову модификоване аустрославистике, Маројевић, водећи обмањивач и цензор за патриотизам. Он и „његови“ тјерали су нас да на рушевинама сербокроатистике опет стичемо поданички менталитет који убија српску науку и српску нацију: да се стидимо да будемо светосавци и ћириличари, већ да вјерујемо како је спас српства у језичком заједништву, па тиме и у државном, са превјереним српским отпадницима и, наравно, у богомрском двоазбучју, које је значило наставак латинизације. Тај самозвани борац против „петоколонаша“, наводних проводилаца католичког филолошког програма код Срба, на које је био стратешки подговорен, а сам шестоколонаш који наступа у име јудеокатоличке екипе новог свјетског поретка, који је тзв. србистику промовисао као само64

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

никлу и аутентичну школу мишљења, насловио је своју памфлетску књигу истим/сличним именом као Даничић, „Нови Рат за српски језик и правопис“. Ставио је ријеч „нови“ у курзив како би тиме истакао да тај нови лингвистички рат – гдје су нам биле очи? – води у корист новог свјетског поретка, за интерес Срба, Хрвата, Бошњака, а, богоми, и Црногораца па и оних Срба Мојсијева вјерозакона, то јест, за интерес вуковских Срба сва три-четири вјерозакона, а нипошто за интерес православља. Овом књигом водећи „србистичар“ са својим „жаргоном аутентичности“ симболично је најавио наставак борбе против српског језика у име новог евроатлантизма као и обнову рата против српског језика на традицији хабзбургизма, прикривеног рата, наглашавамо, који је вођен на високо конспиролошки начин. Покренуо га је овај Евросрбин 1998. године као српски радикал, обављајући накратко у име Шешељевих82 радикала функцију декана Филолошког факултета у Београду. За такво нешто морао је да обнови старе, од времена распаднуте идоле каo што је обожавање хромог Вука под турским фесом, који је Србе и српски језик, онако приучен и Копитару ропски одан, непогрешиво слиједећи свог ментора, увео у бескрајно замешатељство германске колонијалне социолингвистике. Управо бечко-берлинска школа лажимишљења осмислила је била план да Срби у првом сусрету са западним научним параграфима трајно изгубе суверенитет и над српским језиком и над српском књижевношћу, а нешто касније и над српском историјом83, што се реализовало путем помно осмишљеног Бечког књижевног договора, те мреже доброхотних параграфа у којој су се Срби вијек и по копрцали тонући у све дубљи живи пијесак. Стога је ово учење у пуном смислу те ријечи лажно јер умјесто српске саборности у вјери нуди псеудосаборност у језику са давнашњим конвертитима којима је свака помисао на српство одиозна. Све у њеном постојању је управо антисрпско, при чему је, наводно, самозвани појединац, иза кога су стајале силе атлантократије, у име цијелог српства и његове духовности још једном узурпирао сва овлаштења да попут диригованог Вука прекраја („реформише“) српску истину, као што нам је својевремено чињено од стране Беча који је, да би избрисао српске коријене измислио митске приче о фамозном досељавању Словена/Срба на Хелмско полуострво у седмом вијеку. 82 Као шешељевац Р. Маројевић није пропуштао прилику да нагласи како је његов политички вођа који се налазио у хашком казамату „полупатриота“, што је у преводу са српског језика Срба сва три вјерозакона на српски језик Срба православаца значило да је једино он, Р. Маројевић, истински патриота! 83 То је учињено на Берлинском конгресу 1878. године.

65

Мирјана Стојисављевић

6.

Атлантосрбистика је осмишљена тако да се настави трговање сопственим језиком, нарочито у Републици Српској, вјештачким хомогенизовањем путем језика, пред чим су се наши домаћи сербокроатисти олако повукли и нису се борили до краја са овим „националистима свих српских нација“ и високим наградама окићеним мондијалистима смјештеним у интелектуалце XXI вијека. Скувани српски мозгови изложени идиотизацији новосрбистиком одбијали су да виде докле је стигла њемачка колонијална лингвистика у БиХ у припреми терена за устоличење полицентричног језика као наднационаног језика чија лингвистичка платформа почива управо на темељу лажи зване Слово о српском језику написане у име кооперативних српских прислужника! Ови новосрбистички „хуманитарци“ и просвјетитељи су све што је антисрпско у вуковој србистици оставили и инсталисали у „ново“ учење и то путем гојских невладиних организација, Свјетског сабора Срба, експозитуре Свјетског јеврејског конгреса, Покрета за обнову србистике, Фонда истине о Србима и Српског фонда словенске писмености и словенских култура Београд као испоставе Међународном фонда словенских писмености и словенских култура Москва, како би се у будућности могло да загосподари и русистиком од стране истих проказаних мондијалистичких снага. Разлог због чега српска култура неизоставно мора бити стављена под протекторат Запада нађен је у чињеници да су Срби варвари модерног доба које треба превентивно бомбардовати, па чак и бацити нуклеарку на њих, зато што у себи носе опасни вирус зла који би могао да се прошири. Тај вирус зове се „љубав према слободи“. Зато су нас звјерски бомбардовали осиромашеним уранијумом како би нас дисциплиновали у покорну рају, при чему су поданици западњака као домороци исказивали беспоштедност својих господара, опонашајући их као богомдани господари српства, о чему свједочим у својој књизи Србистика и коментари84, којом сам устала против протокола новосрбистичких мудраца званог Слово о српском језику и мобинга и контроле мишљења младих генерација србиста на два српска универзитета у Републици Српској овим квазиучењем. Новоучитељи су добили задатак да обликују свијест Срба како би били копија јудеокршћана, богоборачких, атеизованих, анационалних, једном ријечју, европеизованих; да светосављу у име западне науке претпоставе вуковско масонско братство Срба сва три вјерозакона, да ћирилици претпоставе универзалну натовску латиницу, да будемо блиједе копије западњака, али да ипак никад не будемо равни њима, како би нас увијек могли да подсјећају да смо дивљаци, варвари, шизматици 84 М. Стојисављевић, Србистика и коментари, Бања Лука, 2015.

66

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

и да нас је с правом потребно вратити у камено доба. Србистичка завјера дио је тог тоталног колонијалног рата који је јудеокршћански Запад повео до побједе – наше ил` њихове; до пропасти наше ил` њихове, а можда и једних и других, у апокалипси армагедонске битке западних јудеокршћана са православним Истоком, којем је најпречи спас душе!

7.

Најподмуклији вид контроле над човјеком је духовно покоравање путем образовања. Нико није могао ни да помисли да су ови грлати промотори српства факултете на којима су радили претворили у регрутне центре или још прије, у инкубаторе за узгајалиште студентског подмлатка који ће бити кадровици њихове идеолошке школе, првенствено они изразитих менталних способности који су били индоктринирани овим наднационалним и натконфесионалним учењем, чиме је у њима подривана српска национална самосвијест, а они стављани под непосредну контролу условљавања у академској каријери. Појави „обновљених“ србиста као дијела мистериозне јудеокршћанске алијансе протагониста новог англоционистичког поретка који би да владају српством, претходило је уситњавање српског језика у политичке језике у пламену инсценираног међувјерског, антисрпског рата (1991– 95), који је свој наставак имао у НАТО бомбардовању 1995. године и оном из 1999. те отцјепљењу Црне Горе, стварањем псеудоковертитског тзв. црногорског језика. Дејтонски мировни споразум признао је комадање српског језика у Босни и Херцеговини дајући му неопходан правни и међународни легитимитет. Преименовање некадашњег српскохрватског језика проведено је на јагићевском принципу, чиме је на конфесионалним основама признато самоопредјељење покатоличених и исламизованих Срба, самоидентификованих као Хрвати и Бошњаци, да своје језике назову по свом псеудоетничком имену хрватским и бошњачким/босанским, уз признање и српског језика као језика Срба православног вјерозакона. Како то увијек бива са спровођењем у дјело докумената нове међународне колонијалне закулисе, тако се и овог пута створила провалија између слова документа и начина како је он тумачен и провођен. Наједном, искрсла је диспропорција између слова и духа Дејтона, тако што у проведби ових закључака уграђених у устав десио инцидент, и то не у Федерацији БиХ, гдје су сва три језика постали уставна категорија, него у Републици Српској, у којој је већински народ српски. Како би се обезличио српски суверенитет у Републици Српској и смањила се ентитетска овлаштења, тзв. међународна заједница, која досљедно показује двоструке аршине када су у питању Срби, и то увијек на њихову штету, наставила је и овога пута да обезимењава српски језик. 67

Мирјана Стојисављевић

Мондијалистички хохштаплери у хистерији србомржње исказали су своју фарисејску и књижевничку способност злонамјерног поигравања смисловима и вишезначношћу тамо гдје је била потребна управо строга терминолошка прецизност и то у тексту устава, макар и ентитетског. У њему је законописац за име српског језика у Републици Српској нашао управо „соломонско“ рјешење да га не именује по етницитету него описно, кованицом „језик српског народа“, што није забиљежено нигдје у свијету, назвавши у име фингиране демократичности, на исти начин језик Бошњака и Хрвата. И овога пута битно је нагласити да постоји специфична разлика између етничког поријекла Хрвата у Хрватској и оних у БиХ, будући да за разлику од оних у Хрватској који су у пуном смислу те ријечи вјештачка нација српскојезичких Хрвата сачињена од три народа, Срба штокаваца, изворних етничких Хрвата чакавца и Новохрвата чакаваца, Хрвати у БиХ само су по имену Хрвати, док су у највећем проценту покатоличени Срби.

8. Дејтонски документ руководио се јагићевским вјерским принципом

у језичкој и националној дезинтеграцији, да би у постдејтонском периоду наставила да се проводи нова етапа у закулисној реформи преко учења нове србистике, која се брендирала у скоро режимско учење које се, к`о ђоја, борило против католичког филолошког програма, али не оног из Загреба, него оног из Београда. Испоставило се да је тај нови рат за српски језик и правопис вођен мимо институција система, путем невладиних организација као полуга невидљиве власти новог свјетског поретка која је одавно продрла и у евроазијство преко Међународног фонда словенске писмености и словенских култура из Москве85. Све до појаве новог окупационог учења, српски језик био је дефинисан попут хрватског, као језик Срба православног вјерозакона, још од времена Ватрослава Јагића (1838–1929), Миклошичевог86 насљедника. Ова научна парадигма владала је источном сербокроатистиком све до 1998. године и појаве Слова. Квислиншкa нова србистика, на почетку идентификована као пансрпски покрет, показала је, нажалост, своје јанусовско лице обожавалаца западних евроунијата мистериозно уједињених ријечју јудеокршћанство, потврђујући се као велика обмана која нас је још једном повела на самоубилачки пут нијекања властитих коријена у име свесрпског наднациона85 Сви „фондони“ као међународне испоставе свјетске закулисе воде поријекло од Ротшилдовог фонда из Лондона, који су основали својевремено венецијански трговци што су у њему држали свој иметак. 86 Фрањо Миклошич био је директни насљедник Јернеја Копитара.

68

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

лизма, а зарад западног мондијализма. Идући путем обмане, она је плански обновљена на иницијативу „господара рата“, англоциониста, тих „аристократа свијета“ како их назива Семјуел Унтермајер. Испоставило се, међутим, да је једино што се њоме уистину обновило, било ново ропство српске филологије, а путем ње и Срба под новим господарима. У то ментално поробљавање уведени смо према диктатима жидовско-кршћанске алијансе, која себе сматра одабраним владарима директно од Бога. Најотпорнији на `цивилизаторске утицаје са Запада` (И. Андрић) у њиховој вјечној мисији цивилизовања дивљака, понајприје православних хришћана, показали су се управо Срби. Након што су разбили и претворили у рушевине српске земље у звјерском нуклеарном бомбардовању, позивајући се на божанско право да владају свијетом, англоционисти су колонизовали српску културу изнутра, у намјери да исишу све њено богатство, да присвоје српски идентитет, задржавајући за себе право да Јудеји умјесто Срба буду народ најстарији. Овдје се не ради само о колонизацији већ о буквалном претварању Срба у робље.87 Јер, као што постоји колонијална политика, таква је исто и колонијална лингвистика, а нова србистика је управо била осмишљена за ново доба, иако је вербално своју политику градила на анемичним свесрпским националним основама. Умјесто што смо се понадали у постдејтонском периоду `преображавању обновљењем ума`, изграђивању пољуљане и уништене српске националне самосвијести, изграђивању српске културне политике, у околностима у којим се одвија „претварање свега српског у србијанско, с циљем да оно што није србијанско временом престане да се поима као српско“ (М. Ломпар), која је једино могућа под окриљем свеобнаљајућег светосавског национализма, обновљена је једна перфидна антисрпска политика коју су Срби искусили још под хабзбуршким88 ропством, горим од турског, јер је заробљавало душе са истом немилосрдношћу као што је турско ропство тијела. Духовно ропство под нордијцима, данас видљиво, након седамдесет година побједе над фашизмом, по њемачком објашњењу ријечи „усташа“ као „хрватски националистички покрет који се у Другом свјетском рату борио против српског централизма“, успостављено је преко бечких параграфа, 87 За Аустроугаре Срби су били дивљаци које треба истријебити, док је за нацисте један погинули Нијемац вриједио 100 стрељаних Срба! 88 Документи из бечког царског архива упућују на то да је вјештачку албанску нацију, попут, хрватске и босанске, такође конструисала Аустроугарска, што је у историграфском раду „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896–1908)“ установила бугарска историчарка Теодора Толева. Мотиви Аустроугарске су били у спречавању утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, тиме је спријечено национално јачање Срба и запријечено ширења Руса на Балкану.

69

Мирјана Стојисављевић

углављујући нам путем науке о језику јужнословенски патриотизам Срба сва три вјерозакона, који је због својих мутних великосрпских позиција позивао на југословенски атеизам, а нипошто на српски национализам. Нажалост, због испраног мозга дуго се то није дало разабрати јер су Срби изгубили значење ријечи „патриотизам“, што траје још од бечко-берлинске школе лажи, најсрбофобније школе мишљења коју је Запад икада устоличио као своје стратешко оружје у борби против православља. Окрњена нам је свијест шта би то значило духовно јединство српског народа и српско родољубље које је читав вијек робовало југословенском патриотизму претварајући Србе у оне који су најлакше и најбрже постајали Југословени. Баш зато, још једном нам је углављен југословенски национализам путем политизоване србистике, која је ништа друго до подмукла нова југославистика. Другим ријечима, како би се обуздала реафирмација српског народа на основама светосавља па тиме и аутохтоничка српска филологија и угушила здрава патриотска осјећања, у постдејтонском времену, обновљено је још једном учење о натконфесионалном псеудонационализму путем мантре о „Србима сва три вјерзакона“. Стратешки став о језичком јединству Срба је у исти мах садржавао тезу о будућем јединству ислама, католицизма и православља, чије су љубави тако далеко, а мржње тако близу, а уистину се радило о најперфиднијем виду самопорицања националног идентитета који се намеће искључиво Србима православцима. Под флоскулом о јединству у вјери, код католика је дошло до уједињења три различита народа који говоре различитим језицима, чак групама језика, тако да су српским језиком говорили не само вуковски Срби сва три вјерозакона већ су се у српском језику ујединили католици, штокавци, кајкавци и чакавци који припадају трима различитим народима. Све то доказује кохезиону снагу католичке вјере, која је у своме јачању инструментализовала српски језик.

9. Има ли веће злоупотребе српског језика од оне да српски језик служи

за интеграцију католика и дезинтеграцију православаца?! Ето непобитног доказа о подлости језуитско-левитског замешатељства србофобних бечкопоштоватеља! Док православнима намећу тезу о Србима сва три вјерозакона, сасвим супротне интегралистичке платформе примјењују се код Хрвата као народа уједињеног на јагићевском принципу вјере од три различите нације које говоре трима различитим језицима. Све то указује како су се Срби католици, то покорно аустријско-ватиканско оружје у борби против српског народа, ујединили са православцима само се70

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

лективно, када је требало испод жита преотети српску народну књижевност, о чему свједочи систем хрватске књижевности. Давање предности „братству и јединству“ у језику је застрањивање са становишта српског национализма, а само зато што је нашим бројним непријатељима познато да се Срби најлакше, и ту се огледа наша специфичност, претапају у друге новокомпоноване нације настале од српских конвертита путем идеологије југословенства за разлику од других нација чији чланови, и кад промијене вјеру, остају у својој претходној нацији. Ово специјално „учење“ за испирање мозга осмислили су својевремено бечки катедристи путем спина званог наводна „забринутост за раскомадану књижевност“, да би потом Срби били уведени у духовни савез не само са отпадницима од православља него и са Несрбима, чиме смо изгубили суверенитет над српским језиком и над књижевношћу, понајприје, народном књижевношћу, која је била преотета и одмах преименована у туђе име. Онда и сада, контрола над српском духовношћу успостављена је путем манипулације науком, при чему су обмањивачи српства то ментално смеће бласфемично препаковали у светосавље и у фототип „Крмчије“ Светог Саве, као што је то урадио јесресоначелник нове србистике са својом књигом „Српски језик данас“.

10.

Обнова макијавелистичког хабзбургизма уз помоћ бивших комуниста значила је само једно: да су окупиране српске земље под програмом јудаизовања српске културе. Европски неоколонизатори, чији је знак шестокрака плава звијезда, одлучили су да Србима мијењају свјетоназор измјеном односа према рођеном језику89, писму и култури те су у том правцу кренули са новим „калајисањем“ етнополитиком југословенства, која има наглашено екуменистички предзнак. Још једном нам се поновило да умјесто да сачувамо своја предања, која су нас држала усправним кроз вијекове, да је, према суду академика Василија Крестића, један тако озбиљан и одговоран посао препуштен болесно амбициозним, славохлепним и себичним неокомунистичким глобалистима, у првом реду англоамеричким, који унутар српских земаља умјесто својих газда сервилно извршавају њихове наредбе уништавајући тако сваки облик национализма. Док наш водећи академик апелује да се не дозволи мешетарење националним светињама у било чије име, наставља се латинизовање Срба путем дјеловања квазисрбистичких еврољубаца који тргују традиционалном православном културом и наци89 Српски језик се претвара у потчињени, локални језик, „а самим тим и оне који тим језиком говоре“. Л. Ж. Калве, Лингвистика и колонијализам, Београд, 1981, 190.

71

Мирјана Стојисављевић

оналним идентитетом под плаштом науке која се лицемјерно представља као бранилац српског језика и писма90. Мало ко је свјестан да је залагање за вуковско свесрпство, најперфидно залагање за ново свехрватство од стране високообучених агената од утицаја; оно које је било титоистички профилисано од стране прохрватских кадрова чак и у српској филологији која је помирљиво гледала како свега тринаест година од лажног новосадског братимљења у језику, вјероломни Хрвати под исприком о неравноправности проглашавају декларацију о издвајању хрватског језика као самосталног. И тада су титуларе над српским језиком у својим су рукама држали лажно представљени браниоци српског као и даље српскохрватског језика, што би свугдје било незамисливо осим код распамећениг Срба који су и након хрватске декларације остајали у покорности католичког филолошког програма попут латиномислећег Павла Ивића који је за вријеме посљедњег антисрпског рата страховао да се `не претера са употребом ћирилице`. У чему је спас српске духовности од најезде западних крижара у данашњем времену? У деколонизовању српске духовности путем одбацивањем лажиучења Вука „горостаса“, које је послужило као средство за националну и културну еманципацију Хрвата преко Срба католика. Његова је највећа заслуга била у томе што је укинуо `језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена` и тиме омогућио беспримјерно у савременом свијету хрватизовање свега што је српско. Умјесто што Србе натовским наградама окићени евроатлантисти враћају стопедесет година унатраг под штулу хромог Вука, наш духовни спас је у обнављању аутохтоничке српске филолошке школе, чији је духовни учитељ академик Милан Будимир свјестан да је свака друга српска ријеч тог старосједилачког народа на Хелму `старија од педесет вијекова`91. 90 Под навалом неоколонијалног еврофанатизма програмирано се колонизују некадашње чланице Совјетског Савеза путем насилне латинизације, у циљу „обручења“ Русије папском и натовском латиницом. Тако је уз помоћ јудаизоване Велике Британије и исте такве Турске у Азербејџану 2006. године протјерана ћирилица и замијењена латиницом, без сагласности народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту! Азербејџански језик латинизован је за свега пет година турском латиницом уз покушај да се и сам језик назове турским. Процес османизације азербејџанског језика, као једна од стратегија њу ејџа, текао је тако што су прве године латинизовани уџбеници, потом новине, уличне рекламе и тако редом. Прогонству ћирилице претходила је вишедеценијска кампања форсирања латинице због, наводно, њених европских темеља при чему су се измишљали докази о некаквој предности латинице над ћирилицом. Исти случај полатиничења поновио се и у Узбекистану. На сличан начин ћирилица је преко ноћи прогнана и из Казахстана, а смјена ћирилице на начин пуча била је припремљена и за Татаре као и у Украјини. 91 Аутохтоној србистици, чије обнављање заговарамo, посвећена је књига „Србистика и коментари“, Бања Лука, 2015.

72

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

11.

Евроатлантској политиколингвистици супростављамо ставове које је у свечаној бесједи Слово о српском језику изнио академик Александар Лома, у којој, између осталог, изјављује: „Немамо ни средстава ни моралног права да неког ко се данас осећа Црногорцем или Бошњаком присилимо да свој језик назива српским, ако то неће. Но ако морамо бити толерантни у садашњости, не смемо толерисати кривотворине прошлости (...) већ морамо бити осетљиви на покушаје да се властитим прецима чија мртва уста не могу дићи глас против тога, оспорава и преиначује њихов етнички и језички идентитет, како би се прибавио лажни педигре новокомпонованим нацијама и њиховим „језицима“. Такве ствари треба осуђивати где год у свету и коме год да се раде, а ми се овде морамо посебно одлучно борити против насртаја те врсте на нашу историју и српски језик јер тешко да ће то ико други за нас чинити. Лепо би било веровати да постоји неки наднационални, аполитични, потпуно непристрасни и објективни суд научне јавности који, без по муке и чак по неком аутоматизму, разобличује фалсификате у свом домену. Нажалост, нема таквога, бар не за оно што нас тишти. Славистика је данас свуда у свету у осипању и опадању, посебно она историјски усмерена; све је мање у њој озбиљних истраживача и правих стручњака који се могу компетентно и ауторитативно супротставити тенденциозним прекрајањима етничке и језичке историје, под условом да то уопште хоће, јер и такви су смртни људи, каткад склони да из сопствене симпатије или антипатије или из политичких разлога зажмуре над полуистинама, па чак и пред чистим лажима и пресним глупостима.“ Ово су ставови Александра Ломе, дописног члана САНУ у његовом Слову о српском језику, које у себи садржи поруку која упозорава да српска наука о књижевности нема означене приоритете, као што нема захтјева ни од стране државне власти да се одреди према питању националне књижевности према којој смо дужни да се одредимо. Та питања су дугорочна и захтијевају много знања, не само из националне књижевности, будући да су она лингвистичко, лингвогеографско, етнолингвистичко, поред тога што су и књижевнојезичко питање. Тичу се наше велике културне баштине, о којој недостаје свијест колико је важна за наш духовни опстанак, и у том погледу смо умногоме у заостатку за другима. Имајући у виду ове упозоравајуће ријечи, Слово о српском језику, чије ауторство Маројевић својата, текст је удворичке оданости новом глобалном окупационизму, чији је заштитни знак вуковски хабзбургизам, у којем је српски језик још једном постао предмет манипулације. Новосрбистичко „слово“ у својим дилувијалним дубинама прије је својеврсна опорука, посмртно слово српском језику, које му је одржао горди политикантски 73

Мирјана Стојисављевић

законописац Маројевић, предводник глобализованих „великосрба“ сва три вјерозакона. Сходно томе, атлантосрбистика, идентификована као генетско-модификовано учење узгојено у „Покрету за обнову србистике“ и НВО „Фонд истине о Србима“ из Хајделберга, установљена је да саботира враћање Срба аутохтоничкој филолошкој школи. Као таква, она је узурпирала право да одлучује о српској духовности самовољно преусмјеравајући њене токове како би српство одвела што даље у духовну пустињу, у анационално и натконфесионално српство без боје, укуса и мириса. Одрекавши се „Слова о правој вјери“ Светога Саве, прешла је на страну непријатеља српства преотимајући право на контролу над српском духовношћу, коју су јој повјерили англоамерички академици, та логистика свјетске ционистичке закулисе у рату против православља. Лажна србистика као савезник у борби против православља обновила је за потребе „глобалног рајха“ и свој сирови нихилистички вокабулар у дисквалификацији противника препознатљив по конструкцијама: „лингвистичке ништарије“, „лингвистички дудуци“, „голе лажи“, на које озбиљан човјек, рекао би Р. Маројевић – „блене као теле у шарена врата“, а уистину, пренерази се до које мјере је овај гордљивац био спреман да иде у остварењу зацртаног му циља: да нас дрско обмањује, прво својим лажним српством и некаквим вуковским језичким принципима у одређењу нације те на концу трује властитим неконтролисаним скврнословљем. Тог лажног језичког принципа званог Срби сва три вјерозакона бечки договарачи се нису држали никада, чак ни у вријеме потписивања договора па, вјерујемо, ни сам Вук. Знали су да је то флоскула путем које су књижевници западног вјерозакона имали покриће да преотму нашу народну књижевност и народни језик, а да све остало и даље буде подијељено по вјери! Уосталом, тако је и било, а ко тврди да је другачије, спреман је да износи, како би рекао поочим поданичке атлантосрбистике – „голе лажи“! Поред те „заједничке“ народне књижевности, која је од Бечког договора постала својина и Срба и Несрба, Срби су жртвовали и свој народни језик који је такође, по сулудом аутоматизму, постао заједнички, одрекавши се у то име већ кодификованог књижевног језика и свога писма и правописа, вративши се зарад прецијењене „братске“ љубави према књижевницима западног вјерозакона буквално на ледину. Западњацима је једино било важно да могу равноправно да партиципирају у праву на српску народну књижевност и нормирају књижевни језик на српском народном језику, његовом јужном нарјечју, на којем је управо већина народних пјесама била испјевана. Путем лукаво осмишљеног про74

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

зелитког замешатељства Србима је селективно преотето само срце српског духовног бића, српске народне пјесме, каквих по љепоти ниједан народ на свијету није имао, као и српски народни језик, који спада у најстарији језик свијета и то заувијек, без обавезе да их Хрвати чувају под аутентичним именом, већ су аутоматски преименоване у хрватско добро. Све се то дало у бесцијење зарад западних квазихришћанских вриједности у име којих су Срби „прекњижили“ своју српску народну књижевност Хрватима, док Србима ништа хрватско никад није требало, али зато јесте Хрватима српско и та отимачина не престаје до данас. Проводи се под различитим изговорима, а најперфиднији је онај путем заједничког језика који, чим се на њега сами Срби позивају као што чине нови србисти, поуздан је знак да се ради о квислиншкој филологији, чији се стварни налогодавци скривају иза тројице шићарџија, који су кренули да за корист Запада оробе властити народ. Тим прије што се принцип језика и данас као и онда намеће само православцима када од њих треба нешто крупно преотети. Тада се спремно комбинују сви могући критеријуми, етнички, национални, политички, регионални, историјски, социјални, вјерски те на концу, критеријум личног самоосјећања говорника који је врхунац језуитске хипокризије бијелог човјека. Натовска евросрбистика се у свом интервенционизму управо позива на овај стари принцип којим би било укољенчено српско национално самоосјећање на критеријуму језика, док би кроатистика и бошњакистика, која себе зове боснистиком, и даље остале на јагићевским основама националне самоидентификације путем вјере. Наиме, реформаторски захвати новосрбиста нису обавезујући за све политичке језике који су настали унутарћелијском диобом српског језика као његови заперци, већ им је задатак био да за почетак у Републици Српској држе Србе у негвама давнашњих протокола. Њихово разорно дјеловање отворило је питање како смо и даље невјероватно пријемчиви за ову перфидну ватиканску догматику, иза које и сада проговара захтјев србокомуниста да Срби немају право на свој језик, књижевност, писмо, на концу, на властиту националну државу, већ све то морају да и даље дијеле са друга два „српска“ народа и у том Јудином загрљају са својим најљућим опонентима временом постепено одумру.

75

Од Бечког до Новосадског књижевног договора Владање манипулацијом је умијеће вођења људи од једног обећања до другог – не испунивши ни једно. Френсис Бекон Не саображавајмо се овом вијеку него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божја. (Рим. 12,2)

Обнова антисрбизма – дио „рата култура“

1.

Прошло је вријеме у којем смо покорно ћутали о разорном дјеловању лингвополитичког тријумвирата који је оркестрирано од 1998. године у феудалном маниру под фирмом борбе против католичког филолошког програма рестаурирао вуковски хабзбургизам и његов стари програм мржње према Србима као шизматицима који у себи носе опасан вирус који свим средствима треба укинути. У данашњици, у којој је Запад отворено признао да је узео православље за мету, обнова бечког антисрбизма дио је рата култура који у себи садржи специфичну компоненту звану „филолошки рат“. У то име новосрбисти су већ десетљеће и по парадирали својом наводном борбом против домаће сербокроатистике испред носа трагично кратковиде наше филолошке јавности, која није увиђала да је на дјелу завођење идеологије глобализма путем незнатне измјене новосадских књижевнојезичких догмата. Управо пучистички и арогантно окупирали су високошколско образовање у свим српским земљама приватизујући власт над научним дефиницијама како би срушили српске националистичке „митове“ о Србима светосавцима и морално жезло српског просвјетитеља још једном предали у руке аустрослависти Вуку, прекрајајући стару истину о томе шта је то српски језик и српски народ, а шта српска књижевност и укупна духовност утемељена на 77

Мирјана Стојисављевић

вуковском национализму Срба сва три вјерозакона. Наводно, иницијатива је потекла од Свјетског сабора Срба из Хајделберга, која је дјеловала у складу са захтјевима глобалне свјетске управе која цивилизацијски напредак једног народа, а нарочито нас Срба, мјери спремношћу да се „еманципујемо“ од етнонационализма и етноконфесионалности, а посебно од православља, тог непомирљивог противника завођењу глобалног поретка. Квислиншки нови србисти у лику Маројевића, Ковачевића и Милосављевића приредили су нам још једно ниподаштавање сопствене филолошке традиције и насљеђа знамените аутохтоничке школе вративши се по директиви на хабзбуршку прозелитску србистику познату као „Срби сва три вјерозакона“. За потребе новог колонијализма њоме је било обновљено епигонство колонијалном учењу у нашој националној филологији чиме се у данашњици отворио простор да се духовне вриједности преобликују према двоструким стандардима које Запад континуирано намеће српској култури. Свако „реформисање“ установљеног поретка у култури повлачи за собом још веће размимоилажење са светосавским свјетоназором и мијењање наших духовних образаца и завјета према туђим, западњачким правилима која нису дио нашег националног бића и менталитета. Мало ко је био свјестан да је програм марионетске србистике предвиђао прелом у дотадашњем схватању српства, које се једино код православаца утемељује на језику, што је препознатљив знак антисрбизма, по којем је најопаснији српски национализам, против кога се треба борити свим средствима. Стога је у постдејтонском периоду дошло до рестаурирања вуковске србистике од стране наших „свјетлоноша“, мимо националних институција приватизовањем права да управо један тзв. покрет редефинише наш однос према укупној националној традицији, израђујући нам нов свјетоназор по вољи свјетским господара, оних који су нас свирепо бомбардовали „паметним бомбама“ без прекида 78 дана! Умјесто да се духовно укријепимо повратком на светосавско српство, интервенционизмом свана, подржаним од сила глобализма Срби су муњевитом акцијом публиковања „Слова о српском језику“ и његовом агитацијом у свим српским земљама били враћени на стање националног мазохизма и хибридног екуменизма. Њиме су ови новотарци, градећи пропагандистички слику о Вуку као српском националисти, настојали да спријече да се Срби идентификују путем православне духовности. Има ли се у виду да је управо православље стављено као мета за одстрел јер се једино оно противи завођењу глобалног ропства, јасно нам је због чега се једино Србима забранило да се духовно обнове враћањем на учење свог првог светитеља и просвјетитеља. 78

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

2.

Утемељење Европске уније довело је до обнове сна о новом западном римском царству. Паралелно са јачањем пангерманизма, реституисан је и стари геостратешки план продора на Исток, који је за собом повукао обнову аустрославистике која за свој први догмат има онај о неопходности промјене свијести путем намјесничког глобалистичког учења које нема властити теоријско-идеолошки програм већ се враћа на обнову православофобије. У то име новосрбистичке бирократе су нам поново наметнуле Вука као „горостаса“, чији је реформаторски рад значио буђење хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила мађаризација Хрвата; сав за корист ватиканског прозелитизма уз инструментализацију Срба, којом приликом је Вук на „договарачки“ сто и на карту заједништва уз низ једностраних уступака ставио све највредније од српске културе и духовности – језик и српску народну књижевност, док се од супротне стране није тражила чак ни обавеза да српски језик користе под његовим пуним именом јер, да се то тражило, од „заједништва“ не би било ништа. Тзв. обновљена србистика, тај видљиви дио сложеног хијерархијског механизма којим управља свјетска елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудекршћанске и источноправославе и ћириличке културе, блиско је упућена у планове судара цивилизација. У њој учествују они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали; дио је окултног пројекта који воде српски вуколози, каријеристи, властољупци и превртљивци, жељни власти и чланства у академијама наука, пресвучени по фабијанском принципу, у јагњећу кожу. Управо они добили су задатак да нам поново истуре лингвистичког мртваца Вука позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучерашњег гуруа сербокроатистике у једног од „Свете Тројице нове србистике“. Зар ова противрјечност не потврђује колико је србистика помно скројена лаж за лаковијерне? Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко „пресвлачење“ у Србенду само потврђује да су обману навучену преко наших очију провели у дјело високообучени спин-доктори будући да је управо Вук установио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона и тако увео Србе у сербокроатистичко ропство, које је довело до промјене свијести искључиво код православаца, али не и код српских конвертита, чиме су српска вјеровања преусмјерена у правцу Запада, а нипошто према Истоку. У Вуково вријеме као и данас тај се концепт натура искључиво Србима као дио глобалног рата култура. Налогодавци овакве србистике, која има сва обиљежја операције

79

Мирјана Стојисављевић

тајних служби по принципу пирамидалног механизма власти92, не виде се, иако је на дјелу слична матрица по којој се проводи поступак националне самоидентификације натурањем језичког критерија.

3.

Одржавање у животу контроверзног вуковског идеала казује само да је систем европске/свјетске научне контроле у рукама закулисних сила које су и даље у могућности да десуверенизују одређене нације и њима доминирају преко научних протокола. Реизмишљање хабзбуршке и кроатокомунистичке србистике са њеном изврнутом и препарираном истином која је индоктринирана укодираним ехом на атеистичко великосрпство само доказује да србисти нису битно промијенили своје господаре. Наставља се стара колонијална пракса по којој су, према ријечима филолога Драгољуба Петровића, са преузимањем српског језика Хрвати преузимали и српске етничке просторе по истом обрасцу по којем су раније присвајали кајкавске и тако свој национални идентитет засновали на туђим темељима преузимајући истовремено и туђе културно насљеђе и сву туђу културноисторијску традицију`. Обнова догме о потреби промјене свијести код Срба иде дотле да је бивши амбасадор Њемачке у Србији Волфранг Мас тражио од Срба 2010. да објасне својој дјеци да је бомбардовање Србије било неопходно! Обнова макијавелистичког хабзбургизма од стране србофобних англоционистичких расиста који владају евроатлантизмом значи да је поново у плану намјера европских колонизатора да нама Србима мијењају свјезоназор, а то значи да нас расрбе. Док наш српски мудрац Василије Крестић апелује да не дозволимо мешетарење националним светињама, мало ко је свјестан шта се све Србима не потура под плаштом науке од стране неокомунтичких кадрова. Сама помисао да је неко спреман да се прихвати таквог намјесничког посла и узурпира право да одлучује о најважнијем духовном благу једног народа које је вредније од свег сребра и злата, о књижевности његовој, језику и писму, на концу, о националној култури, мора да изазове страх и подозрење код свију осим код распамећених Срба. Потпуно испране свијести повјеровали су на ријеч овим халабучарима из редова дојучерашње сербокроатистике, који су се представили као српски националисти и спектакуларно публиковали Слово о српском језику, којим су још једном устоличили догму о Вуковој непогрешивости. 92 „Да избори о нечему стварно одлучују, онда не би ни постојали“, ријечи су англоционисте i масона Винстона Черчила.

80

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Само се Србима могло десити да далеко од отаџбине један заврбовани појединац, Вук, избјеглица и дорадник врхунског агента од утицаја, главног цензора за јужнословенска питања, какав је био Копитар, нешколован и жељан потврде, буде изабран од стране непријатељске царевине да наводно заступа интересе српског народа премда се радило о унијати који је већ прихватио папско првозаступништво. Само се нама могло потурити да један Србин који је олако напустио православље и признао примат западног црквеног поглавара заступа српство, које се тек обнављало након вишевјековног турског ропства у полувазалској кнежевини, на коју је своје отровне пипке пружала грабежљива Хабзбуршка монархија. Једино се лаковјерним Србима поуваним у западну културу могло десити да их у Бечу, изабран од стране туђе велесиле, заступа један славохлепљиви и амбициозни приучени лингвиста. Управо под његовим именом провешће се реформа у српској књижевности и језику која је значила губитак српског суверенитета и над језиком и над књижевношћу. Према тој хиљаду пута поновљеној скаски, бечки су се душебрижници, књижевници источног и западног вјерозакона, састали јер `нису могли да гледају са жалошћу како им је књижевност раскомадана, те су одлучили да је уједине преко, наводно, заједничког језика. Да би то пак урадили, морали су прво да уједине језик! Како су се они то ујединили у књижевности и да ли су се уопште ујединили у књижевности због које су се и састали, свједочи податак да су се ујединили селективно и онако како је то одговарало католицима, а то значи само у народној књижевности, како би се књижевници западног вјерозакона дочепали немјерљивог блага, српске народне књижевности док су све остале књижевности и даље остале неуједињене, прије свега стара књижевност, а потом и она дубровачка. Што се пак уједињења у језику тиче, требало је да се књижевници источног вјерозакона одрекну свога кодификованог књижевног језика и врате на народни језик, којим је највише народа говорило, изабравши притом јужно нарјечје, којим се говорило на подручју изван царевине. Уједињење путем јужног, ијекавског нарјечја, било је неопходно управо због народне књижевности на којој су скоро све народне пјесме биле написане, при чему се умјесто са Србима католицима уједињење на волшебан начин проширило на све друге католике, обухватајући и Несрбе! И ко ће након свега да нам аутистички понавља скаску о уједињењу према језичком критерију кад су се уистину језички, преко српске штокавице, ујединила три народа са три различита језика?

81

Мирјана Стојисављевић

4.

Вук је устоличен од стране туђе и према Србима непријатељске царевине како би на једном „договору“, којим је отпочело систематско духовно уништење српске нације, чије су посљедице по Србе биле трагичне, заступао туђе, а нипошто српске интересе. Тако нешто „обновили“ су у данашњици нови србисти, изабрани да нас уведу у ропство познато као ЕУ-топијска садомазохистичка култура препознатљива по демонији економије. Наступајући као партијска перјаница српских радикала, Маројевић и његови први сарадници сједиште овог „покрета“ при оснутку помјерили су чак у Приштину, пропагирајући у исто вријеме јачање духовног јединства српског народа. Ако се под њим подразумијева „свест о истој националној, верској, културној припадности, свест о истим тежњама, циљевима, интересима без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност“, како нас опомиње академик Василије Крестић, о којој националној, вјерској и културној припадности, истим тежњама, циљевима и интересима можемо да говоримо када су у питању Срби, Бошњаци, Хрвати и Црногораци? Да ли је заједништво у језику довољно да компензује отворено непријатељство и патолошку мржњу коју према православнима испољавају не само инославни Срби него и Несрби?

5.

Нови свјетски поредак93 навијешћен је био на Другом ватиканском концилу (1962–1965) помирењем са „свијетом свога времена“, чиме је западна црква изгубила монопол над вјером који је задобила за времена Теодосија. Концилом је означен крај Константинове ере и успостављена ера „њу ејџа“94, посљедња свјетска лажна религија која чека Антихриста, ујединитеља свих религија. Од тада интензивно траје и глобализација науке која не познаје границе и има сљедбенике у цијелом свијету. Жртва глобалне науке, као и исте такве религије свеколико је човјечанство. Као насљедница вишевјековног окултизма, свјетска религија „њу ејџа“ претендује да буде посљедња синтетска религија која је позвана да замијени омрзнуто

93 Савремени догађај који га је најавио био је пад Берлинског зида и колапс СССР-а те обраћање Џорџа Буша старијег нацији пред оба дома Конгреса, јануара 1991. године, када је најавио изградњу новог свјетског поретка, тог давно зацртаног циља англоамеричке елите, постављеног крајем XIX вијека. 94 Црни маг евроатлантиста Збигњев Бжежински својом књигом „Између два доба“, коју је објавио 1970. године у Њујорку, заговара да власт елите која руководи свјетским процесима буде заснована на „технолошком удару“, што подразумијева „рађање контролисаног и усмјереног друштва“. Према његовим замислима, овим друштвом ће управљати елите које „не спречавају спреге традиционалних вриједности“, у првом реду хришћанских.

82

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

хришћанство формирањем новог типа духовности95 којем ништа не смета и који свакоме даје оно што му треба. Његова површинска форма је екуменизам, израстао на учењу постојећих вјерских организација. Карактеристика те нове религије која Бога замјењује обоженом личношћу и у којој човјек тражи божанско у себи плуралистички је универзализам, што је одлика и модерне науке, која користи достигнућа религиозне философије, па и секти попут секте сајентолога. Манипулација свијешћу модерног човјека, а нарочито оног који припада православном цивилизацијском кругу, по налогу закулисних сила проводи се кроз његову вјеру у снагу науке која дјелује на ирационалну страну свијести остављајући печате у људској подсвијести. Установе науке, факултети, ти регрутни центри за поданике њу ејџа од најбољих студената, одавно су постали извори учења који користе окултно-секташке механизме присиле на личност и обраду свијести кроз неуролингвистичко програмирање уз кориштење бројних техника којима се скривено управља људском свијешћу. Резултат је покорност и добровољно прихватање скројене истине. Први који је установио култ разума био је Рене Декарт (1596–1650), утемељивач модерне нововјековне философије и науке, познат по својој сентенци: Мислим, дакле јесам. Као онај од кога потиче француски материјализам, Декарт раскида са схоластиком, одвојивши философију од вјере. Своје ставове системски је развио у универзалистичку идеју да код свих људи постоји идентичан разум као инструмент да се досегне истина. Ову антихришћанску теорију која почива на предестинираности реализовао је у „Расправи о методи“, по којој управо мисао (Cogito) разликује човјека од осталог свијета. На крају другог миленијума, њемачки политичар Клаус Кинкел отворено је изговорио 1998. говине пред владиком Артемијем реченицу „да Европа није и неће више никад бити хришћански клуб“.

6.

Привођење Срба прелестима (заблудама) западне јудеокршћанске цивилизације, која не вјерује у Бога већ у Декартов Cogito, отпочело је Бечким књижевним договором који је био велика замка за Србе којима је у сучељењу са Западом била уграђена неограничена вјера у западну науку у коју се и данас кунемо96. Штавише, имали смо пред њом комлекс ниже вриједности не слутећи да ћемо у првом сусрету с њом били грдно обма95 Један од основних циљева образовања у Америци је „истјеривање Бога из школе“ што подржава и Фонд Рокфелер. 96 Наука, она западна, одавно програмски служи „за магарчење и залуђивање људи“, како је дрско тврдио Алан Далас, директор ЦИА упознат са манипулативним техникама под плаштом науке.

83

Мирјана Стојисављевић

нути и сурово покрадени; да ћемо и не знајући жртвовати највредније од властите духовности, у првом реду књижевност и језик, што је омогућено вјештом манипулацијом научним истинама од стране западних мудраца, а највећа је била она фарисејска97 о Србима сва три вјерозакона. Затирање српске староставне културе и писмености, распарчавање српске народне књижевности која постаје национално добро не само тзв. Срба католичког и мухамеданског вјерозакона него и Несрба, чакаваца и кајкаваца, као и српског језика који прихватају „да се њиме служе“ и Несрби, почиње управо Бечким књижевним договором, којим је извршен културни удар западњака, у првом реду Нијемаца, на српско национално биће, само зато што као народ припадамо другом цивилизацијском кругу, словенској, православној и ћириличкој цивилизацији коју је требало покатоличити. Највећи удар који је резултовао присвајањем српског језика и књижевности проведен је мирним путем, својеврсним „договором“ унутар аустроугарског царства којим су римокатолици не само српског језика већ и они чакавског и кајкавског језика били уједначени путем српске штокавице са православним Србима као циљном групом. Драматичне посљедице таквог чина пратимо до данашњег времена, у којем се обеспућена српска национална филологија поново вратила на старе бечке догмате, којиа је нападнуто светосавско поимање српства разводњено вуковским, натконфесионалним концептом. Неохабзбуршку завјеру против српске духовности и стару тезу о мултиконфесионализму директно је подржала тзв. обновљена србистика у име накарадног анационализма у којем се множе теорије о културном идентитету које проводи у пракси наша заврбована псеудоелита систематски маргинализујући светосавље науштрб вуковског национализма. Умјесто да је учинила све на обнови ума и изградњи успаване етничке самосвијести, она је поново фаворизовала Вука промовишући га у „горостаса“ српске културе премда је починио прави „злочиначки подухват“ (Д. Петровић) против Срба, који су наставили да проводе коминтерновски интернационалисти растачући светосавље како би нас увели у брозовско ропство.

7. Сам Господ дао нам је српски језик, тако да је наша дужност да га

чувамо као свето предање које се преноси потомцима. Да ли ћемо га успјети сачувати у данашњици кад се зна да ми у Европи ништа не значимо, на шта 97 Фарисеји су били најстарији специјалисти теорије завјере као политичке науке тако да су све завјереничке партије користиле њихове методе, а посебно у вријеме Октобарске револуције. Управо они створили су систем шпијуна који надгледају шпијуне и обавјештајаца међу обавјештајцима према којима је изграђена комунистичка партија.

84

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

је упозоравао и Достојевски98 мислећи на православне Словене. Та иста западна Европа која нас `није хтјела да прими као себи равне, нипошто`, наглашава писац Злочина и казне, са већ досадном историјском редовитошћу атакује на Србе претварајући Хелм у поприште интересне борбе Запада са Истоком, у неку врсту командног моста у крсташком походу на Исток99. Глобална стратегија европских сила са њиховим ригидним римокатолицизмом још једном је актуелизовала српско књижевно-језичко питање100, које се све више сужава како нестаје националне територије Срба и српства, па га тако мало ко поставља у Српској Крајини, Федерацији БиХ, Косову и Метохији па и у Црној Гори из трагичног разлога што су Срби тамо доживјели етноцид, а не само културоцид. Стога се ово питање потенцира сразмјерно јаче крочи ли се на територију дејтонске Босне и српског ентитета јер схватамо колико смо у двојности по многим питањима, а само зато што смо се са траљавом неодговорношћу односили према својим духовним почелима. Тако је протекторат над српским језиком преотела квислиншка србистика да нас још једном индоктринише квазинаучним параграфима спречавајући могућност обнове свијести о старини српског језика, тог трезора индоевропског јединства, о коме упоредни граматичар словенске писмености и словенских култура Маројевић у свом превртљивом моралу и пориву ка нивелацији истине и лажи одговара да и јест и није стар! Уосталом, познато је да онај који вјерује у лаж није склон трагању.

Српско књижевно-језичко питање још није ријешено

1. Срби су жртве западних теорија идентитета које су они мијењали

како им је то одговарало, а ми смо се на то привикавали. Навикли смо се на европски укус. Јели смо сваког ђавола трудећи се да се не мрштимо, сар98 Западноевропљани су Октобарском револуцијом Русима жељели да наметну поред осталог и свој систем знања. Након културне револуције, шездесетосмашке, дешава се нови феномен: сељења идеје комунизма са Истока на Запад, при чему се нови систем знања, посебно путем опште лингвистике као прве глобалне науке и поетике, као прве европске науке намеће цијелом свијету. Данас се црвена застава са Кремља преселила у Брисел као центар савеза европских земаља. 99 „Крсташки поход 1999. године против Срба прокламован је у најсветијем од свих данашњих светих места, у Холокауст музеју у Вашингтону.“ У: Ч. М. Дамјановић, Запис из ђедове колибе, Крагујевац, 2007, 342. 100 Нису ли Срби након Првог и Другог свјетског рата плаћеног безмјерним српским страдањем умјесто српског рјешавали српскохрватско питање, а то значи хрватско национално питање, пребацујући два пута Хрвате из сила губитница у окриље силе побједнице, борећи се за југословенство умјесто за српство, о чему са поразном очитошћу свједочи Нишка декларација из 1914. године, којом је најављено да се рат неће водити у српском него југословенском интересу?

85

Мирјана Стојисављевић

кастично нас призива свијести православни мудрац, Фјодор Михаилович Достојевски. Штавише, примјер смо свијету како се путем западних теорија проводила денационализација српског етноса. С друге стране, просто је застрашујуће суочити се са безобзирношћу с којом је Беч својевремено одговорио на духовно обједињавање српске нације преко учења српске аутохтоничке школе или у данашњици на исти такав покушај који је имао као одговор појаву својеврсног „протокола новосрбистичких мудраца“ званог Слово о српском језику. И онда и сада Србе су чинили православци који су постали предмет бриге потписника Бечког договора, који више нису могли, како претворно тврде, `да од жалости гледају како нам је књижевност раскомадана`, па су у своме патохуманизму пожурили да је рашчерече по свим шавовима, као и српски језик. То исто говоре и америчке агентуре у данашњици, писци језичког законоправила, пренемажући се како „из забринутости због штете коју је српском националном интересу нанијела и наноси антисрпска језичка политика“ више нису могли да гледају како се и даље заступају начела хрватског католичког програма те су зато најавили „раскид с подаништвом српске језичке науке“. У то име измјестили су се из окриља борбе против католичког филолошког програма из Загреба преусмјеривши је против оног из Београда, а под окриљем јудеокатолика из Брисела и Вашингтона, како би Срби и даље остали робље свезано. Док се у невјерици питамо не ради ли се о истом тексту са двије варијанте по принципу „Ротшилд лијево, Рокфелер десно“, погледајмо у чему се састојао тај раскид. Он је био у томе што је српска филологија умјесто да и даље буде поданик католичког програма маскираног у милитантни комунистички атеизам, који је проводила сануовска поданичка социолигвистика, само промијенила господаре и постала поданик јудеокатоличког и јудеопротестантског филолошког програма под контролом евроатлантиста и новосрбистичког тријумвирата. Разлика међу њима била је у томе што су ови нови стопут гори од претходних јер су отворено узели православље за мету не би ли га тим прије јудаизовали101, тј. екуменизовали. Тако је ГМО учење нордијске школе звано „обновљена србистика“, која је свему пришивала атрибут „српски“, премда се радило о натконфесионалном српству сва три вјерозакона, постало служинче натоизованог Запада премда је њен јересоучитељ помпезно знао да преко новина дијели изјаве како је „културна издаја равна највећој националној издаји“! 101 Један од јудаизатора српске, а по свему судећи и бјелоруске културе је и Емир/Немања Кустурица, пријатељ Либерманов који најављује снимање филма по роману јеврејско-италијанског писца Прима Левија „Ако не сад, када?“, који ће радити у Бјелорусији.

86

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Послије рата, када дејтонском БиХ влада све мање видљиви окупатор који је своје полуге моћи пренио на високог представника и бројне невладине организације настојећи већ скоро двадесет година да преко политички подобних елита корак по корак уведе БиХ у Европску унију, одједном, преко ноћи, уочи казнене експедиције зване „Милосрдни анђео“ појавило се Слово о српском језику у београдском листу „Политика“. У условима међународне окупације БиХ, обнова хабзбургизма у језику значила је нову колонизацију и драстичне резове на плану језичке политике те наставак одржавања ривалитета и мржње између Срба, Хрвата и Бошњака и њихових декларативно самопроглашених политичких језика. И овога пута жртве вуковске „србистике“ били би искључиво православци изложени поновном кодирању чији би се језик, језик српског народа, како се званично зове, још једном „реформисао“, а то значи присаобразио духу времена у неки шифровани назив, а са њим и друга два Дејтоном призната политичка језика чији се говорници „не осјећају Србима, чак их мрзе“. Унитаристички спиновани назив тог натконфесионалног полицентричног језика, насталог по жељама Европске уније, односио би се не само на језик у БиХ већ на цјелокупном штокавском простору. Тиме би се према захтјевима нових западних „просвјетитеља“, који нас хуманизују својим научним истинама које никад не би примијенили код себе, окончало комадање српског језика у синхронији, будући да оно што је најпогубније по тако преименовани српски језик тек сљедује. Затирање српског имена у називу језика отвара простор за његово превредновање и брисање у дијахронији, по принципу глобалне науке која преслојава комплетно знање у дијахронији према захтјевима садашњости, уписујући садашњост у прошлост. Тренд глобалне науке је да брише све чињенице прошлости саображавајући их садашњим захтјевима науке који су увијек политички и у служби су свеколонијализма. Тиме би се затрла славна прошлост српског језика и писма, чему су се супротстављали етимологичар Трубачов и наш Александар Лома, који умију да прате живот ријечи у дубину вијекова. Дозволимо ли да се ово догоди, на упражњено мјесто српског народа, чији језик представља индоевропски језички празавичај, стављене би биле некакве монголско-татарско-турске хорде, које су некоћ давно, у седмом вијеку примиле јудаизам, а онда у десетом биле од стране Руса разбијене и развијане широм степских пространстава.

87

Мирјана Стојисављевић

2.

Да се то не би десило, одлучни да преживимо и ову новосрбистичку „реформу“, коју због властите тупавости нисмо на вријеме препознали као квислиншки пројекат, упутићемо још једном прогресивни поглед унатраг како бисмо поново ишчитали Бечки књижевни договор на коме је тако перфидно избјегнуто да буде поменуто име Срби и српски језик. Текст договора био је спинован тако да испада како нам је један аустрофанатик какав је био Вук, један антиправославац какви су сви гркокатолици, један масонски брат, заклет на послушност реду, под окриљем најокорјелијег хабзбургизма, који није дозвољавао помен ријечи Србин, већ су нас звали Илирима, гркоисточњацима, али и шизматицима (расколницима), утемељио српску националну филологију! Та чињеница намеће се као аксиом и од стране нове србистике која је програмски прописала вјеру у Вукову непогрешивост као што је то чинила и сербокроатистика тумачећи његову реформу у свјетлу опредјељења за југословенство и србохрватсво, али оно Мачековог, Корошецовог или Прибићевићевог типа, а не оно са српске стране. Не преузимајући никакву одговорност пред историјом већ уздајући се лакомислено у овоземаљску силу нових освајача, тзв. србистика бестидно свједочи своје ништавило нарочито онда када устаје против „схватања неупућена свијета да се писмом одређује национални идентитет и да се један језик може и мора служити само једним писмом“ (П. Милосављевић). Платформа нове србистике је управо закулисна и у директној је спрези са екуменским процесима који у модерном добу више не заговарају чисту унију већ прије кинонију, потпуно општење православних и римокатолика утемељено у Баламунду 1993. године, којом приликом је одређено да је унија превазиђена, застарјела и да ваља приступити новом начину потпуног општења православне и католичке цркве.102 Обновљање самозване србистике, тог спинованог, секташког учења у чији смисао су били упућени само чланови тријумвирата, али ни они у подједнакој мјери, путем те гебелсовске лажи зване Срби сва три вјерозакона у условима скоро завршене етнонационалне фрагментације и дезинтеграције на основама конверитства и псеудоконвертитства, значило је још један прекид нашег духовног континуитета какав се десио и тзв. Вуковом реформом којом су, у повођењу за западним вриједностима, расточене књижевнојезичке спо102 У то име одлучено је да не може бити никаквог прозелитизма у смислу покрштавања, што значи да хришћанске цркве признају крштења једна другој. Године 2007. био је договор у Равени у којем се наглашава да је епископ Рима први међу патријарсима, што говори да је непосредни циљ договора признање папе као врховног ауторитета у хришћанској цркви.

88

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

не српског народа са дјелом Светог Саве, али и са нашом руском браћом. Још једном се јединство српске духовности разбија споља, овога пута из англоамеричког свијета, како би се и даље зауздавао православни национализам, а не онај српских конвертита. Њено конституисање у квазинаучном подземљу, под контролом америчких црних магова, посебно оних њемачког поријекла, требало је да резултује утемељењем тзв. полицентричног језика који би опслуживао неколико нација и народа који би ушли у ЕУ, фаворизујући заједнички језик и српско-хрватско-бошњачко-црногорску културу на простору крње Југославије у којој би по ко зна који пут највећи улог дали Срби. Још једном се са поразном очигледношћу на дјелу показала истинитост опомињућих ријечи академика Крестића да су `присталице идеје комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у игноранцији, небризи па чак и одиозности српској нацији`. Екуменистички и мондијалистички пројекат јудеопротестаната који стоји иза овог неојугословенског концепта непогрешиво дејствује увијек на штету православних, за шта нам потврду дају посљедња дешавања у Украјини, изложеној правом крсташком походу западњачких јудеокатолика.

3.

Далекосежне су биле посљедице које је оставило пресијецање духовног и културног континуитета код Срба од стране Вука и његових сљедбеника. Сва та гомила папирнате лажи из времена сербокроатистичког рошомона има своје опасно наличје скривене науке у којој је високи чиновник царевине Копитар ангажовао приученог Вука да иде у рат за „један језик и једну књижевност“ у интересу Аустрије и јужнословенских католика, јако забринутих што нам је књижевност наводно раскомадана! Као резултат те „забринутости“ за Србе почињен је прави културни геноцид над нашим језиком и књижевности, по разним основама, тако да данас носимо рекорд у новијој свјетској историји као народ од кога је настало највише нових нација и језика. Од оних који се потурчише настадоше Муслимани па Бошњаци, од оних који се покатоличише Хрвати, од оних који се одвојише од српске православне цркве настадоше Македонци и Црногорци, а од оних који се одрекоше вјере и постадоше атеисти, Југословени. Тако исто се дијелио српски језик, књижевност и духовност, што је све отпочела још Аустрија преко српских прислужника спремних због поткупљивости и слабости карактера да поклекну под притисцима завојевача и издају српско национално биће, међу њима унијат Вук са ослабљеним патриотским осјећањима, тај зака89

Мирјана Стојисављевић

муфлирани аустријски агент, који је дресирано радио оно што је од њега монархија тражила, и његов дресер Копитар – да сасијече духовно јединство српског народа. Насилно пресијецање развоја српског друштва након ослобођења од турског ропства и суров обрачун поводљивог и поткупљивог Вука са малобројним представницима слабашног водећег грађанског слоја у српској култури и књижевности као и представницима православне цркве, нанио је српском народу тежак ударац од кога би се мало ко опоравио. Потпуни раскид са српскословенском и славеносрпском културом и писменошћу, уједно и раскид са старим свјетоназором и свим другим интегративним спонама са Русима, од језичких, вјерских до политичких, довео је до духовног расула и губитка српског националног идентитета. Наша ономадна национална елита била је несвјесна драматичних посљедица таквог прелома. Штавише, умјесто да преузме на себе кормило духовне обнове, она је управо са ријетким изузецима подржала тзв. Вукову реформу, међу првим, инструментализовани и, кажу, масонизовани црногорски владика и владар П. П. Његош, потом млађахни Бранко Радичевић и Ђуро Даничић. Код Хрвата је наметање штокавштине на себе преузела лично католичка црква, што само собом свједочи како је прекључење на српски језик имало са хрватске стране предоминантну прозелитску димензију, у чему су посебну усрдност у пропаганди тзв. штокавског дијалекта - а само како би се на сваки начин избјегло помињање српског имена у називу језика! – исказали фрањевачки фратри. Културолошки рат против Срба повео је Јевропејац Вук, чије су посљедице равне правој револуцији и то по упутствима јансениста, вишеплански и строго контролисано, под фирмом књижевно-језичке реформе и борбе за заједничку књижевност књижевника источног и западног вјерозакона. Циљ овог културолошког рата био је да се римокатолици дочепају суверенитета над српским језиком и српским епским народним пјесамама те да се природне интегративне везе преко заједничке вјере православне код Срба и Руса обезвриједе и трајно покидају, а да се на њихово мјесто ставе растегљиве везе у језику.

4.

Учвршћење хрватског културног преимућства над Србима, који су се, да би били „напредни“, морали одрећи сопствене нације само да би спрали са себе љагу коју су им Хрвати константно наметали – да су Срби угњетавалачка нација, одвијало се са прећутаном сагласношћу српске културне елите. Хрватизовање је било неразлучив дио југословенствујушће, паганске свијести, очишћене од српских вјерских примјеса, коју су по задатку 90

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

промовисали водећи српски интелектуалци док се тако нешто од Хрвата мало кад тражило. Југословенство, тај Бог Јанус са два лица, од којих је друго хрватско, било је „виши“ стадиј еманципације Срба од етнифицираног погледа на свијет. И као што је католик-унијата увијек католик нижег реда, а за православне, одступник од вјере, Југословени су били фаворизовани као грађани вишег реда у односу на православце јер су се, ето, одупрли српском етноцентризму. Берлинско-ватиканска школа спознала је све преимућство хрваћења кроз идеју југословенста која је била у служби непримјетног прозелитизма. Она је смишљена да би се смањила важност Срба и српског фактора на Балкану те да се под јармом једнакости и братства два народа хегемонизује управо хрватство и важност мањег народа изложеног наводном хегемонизму од стране већег! Под плаштом крупних парола у југословенској монархији, а потом републици проводило се хрваћење Срба горе него путем католичења јер се радило о менталном сплеткарењу чија је погубност103 била управо у њеној непримјетности. Сербокроатистика као еминентно антисрпско учење које је давало легитимитет хрваћењу могла је да оде у прошлост једино под условом да се инсталише још погубније антисрпско учење на мјесту старог, које ће западњацима, проводиоцима католичког филолошког програма омогућити да и даље имају пуну контролу над српским језиком и књижевношћу, тим огромним духовним ресурсима који су практично неисрпни. Идеологија мондијализма као наставак комунизма, чији су творци истовјетни, направила је такав систем да се могло некажњено рећи: Србија је једина земља на планети која је заслужила да је бомбардује Атлантски савез! Посредник јудеокршћана у успостављању контроле над српском културом био је србистички тријумвират који се пред лицем јавности самољубиво представљао као деколонизатор српског језика, обећавајући да ће српску филологију, након вијек и по, коначно да ослободи јарма католичког филолошког програма, и то не оног из Загреба, него оног из Београда. Уистину, радило се о најперфиднијем колонизатору који нам је икад дошао – преодјевен у светосавско рухо и под кринком архаизованог тзв. језичког законоправила! 103 Најпогубнија је била физичка ликвидација. Да ли је и у једном народу свијета пала опклада између два сународника, кољача, који ће више поклати Срба за једну ноћ већ у окриљу хрватског народа, у којем су се такмичили чувени кољачи, звијери неуморне од клања, Жиле Фрковић и Перо Брзица који ће однијети побједу. У тој крвавој утакмици побјеђује Перо Брзица након што је заклао 1350 Срба, а Жиле изгубио опкладу јер је послије сусрета са Вукашином Мандрапом из Клепаца и његовим смиреним: Само ти сине ради свој посао! – клонуо и послије страшне духовне агоније сам се заклао оним истим србосјеком.

91

Мирјана Стојисављевић

Књижевници „источног и западног вјерозакона“

1. Драма издаје српског језика и књижевности отпочела је кроз лажи

и манипулације Бечким књижевним договором, у коме је учествавала „интелигенција без доброте“, што је по себи „казна Божија“. „А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство. Са интелигенцијом без доброте и нежности, човек је готово ђаво,“ опомињао нас је Св. Јустин Ћелијски, чије се пророчке рјечи у потпуности могу да односе на српске преговараче који су сједјели за столом у Бечу тргујући у бесцијење српским светињама. Тим договором је на најдужи рок сломљен дух српског народа, а дат невиђен полет Хрватима, чије је име донекле устаљено тек с крајем XIX вијека, најавом Хрватског правописа Ивана Броза, 1892. године. Он је значио потписивање језичке уније Срба са католицима када се први пут увукао црв покварености у Србе који нису хтјели да буду достојни својих предака већ су повјеровали бечким новотаријама, које је прихватала наша културна елита школована на Западу, међу првим Ђуро Даничић, слиједећи главног јунака завјере против српске културе, бечкопоштоватељног Вука. Бечким „договарањем“ је по овјешталим фарисејским правилима у предњи план било стављено питање књижевности, а не главно, језичко питање, чиме је системски отпочела да се брише староставност српског језика и писма по помно испланираном диктату нордијске школе, настале као одговор на постојање српске аутохтоничке школе, предвођене Милошем Милојевићем, чији су заговорници били поједини угледни слависти попут Шафарика. Договор су потписали аустроугарски вазали исказујући тиме највишу лојалност држави у којој су живјели, који су се лажно представљали као пријатељи и партнери православних Срба, а уистину су били њихови љути непријатељи, гори од Турака. Сада знамо: њиме је отпочело фабриковање нове истине о Србима каква је одговарала западним империјалистима. Ваља одмах изнијети поразну истину да је то био најштетнији икад потписани добовор по српске националне интересе. Представљао је јединствен случај у тадашњој колонијалној Европи да се исфабрикована истина која је имала научну образину користила у вјерско-политичке сврхе, не само у циљу административне централизације илирских провинција у огромном католичком царству које је својатало да је директни насљедник римског царства, већ се хтјело на

92

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

дјелотворан начин да ријеши питање православаца и католика на Хелму,104 јасно, науштрб православаца. Притом се ишло на свеобухватно рјешење које се не би односило само на двојну монархију већ и на све српске земље након распада Османског царства, на које се далекосежно гледало као на потенцијални плијен у германском продору на Исток као и на простор прозелитске мисије католичке цркве. У то име ваљало је православне Србе извући из окриља руског утицаја с којима су Срби били ушли и у језички савез у славеносрпском језику и окренути их лажним пријатељима са Запада, њиховој, наводно, католичкој браћи по језику. Отпочела је да се примјењује специјална стратегија меке окупације путем спинованих научних истина о језику и књижевности, која се континуирано проводи до данас.

2.

Бечки договор почивао је на гомили менталног смећа увијеног у обланду масонске беневолентности о потреби сарадње међу народима различитих конфесија у форми уједињења, за почетак језичког и путем књижевности, а потом у перспективи и вјерског, попут: `са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана` итд. Таква је и „обновљена“ тзв. српска филологија, саздана од громопуцатељног псеудосрпства сва три вјерозакона и на идеји помирења народа који су до јуче били у међусобном крвавом грађанском рату, из кога су управо изашли и сад би требало да се још једном језички и културно уједињују. Та идеја поновног уједињења105 народа, али на вишем степену, путем масонске идеје о Србима сва три вјерозакона, усрдно се намеће искључиво православним Србима! Ради се о естерајховској лажи о братству и јединству у култури, спретно скројеној како би се одагнала помисао да је посриједи лукавство ума које честит човјек ријетко среће. Овим јансенистичким језичко-вјерско-политичким „договором“, који је имао књижевну потку, отпочела је политика освајања свега српског од стране наших најљућих непријатеља, Хрвата, јер се имало сазнање да сваки вид уједињења са њима, као и са припадницима исламског вјерозакона, значи комадање српске културе. Као такав, био је управо супротан од оног за шта су се бечки потписници декларативно залагали јер је свако ко је Србима нудио уједињење у књижевности и језику са српским конвертитима стављао смртоносну омчу око те исте књижевности и језика. 104 За времена турске царевине Аустроугарска је од стране Ватикана била проглашена за заштитницу католика на Балкану. 105 Једна од слободнозидарских ложа звала се „Уједињење“ а она је почетком XX вијека радила у Београду.

93

Мирјана Стојисављевић

Показало се да је договор био вишеплански пројектован тако да се нису уједињавали у „нашем“106 језику српскојезички говорници него и они који говоре чакавицом и кајкавицом! Текст је био тако аранжиран да успављује свијест иако се овим помно осмишљеним документом препуним недоречености потпуно ревидирао дотадашњи седмовјековни духовни пут „нашег народа источног вјерозакона“ и континуитет српске културе, чији је најјачи интегративни фактор била вјера православна. Упркос томе што се уједињење „браће“ одвијало преко српског језика, у тексту договора српско име није поменуто ниједном. Оно је, наиме, за све потписнике, посебно за србофобног Мажуранића107, било трауматски неизговориво, што и не чуди зна ли се да га је он доцније као бан увијек замјењивао изразима „гркоисточњаци“ или неутралним изразом „наш народ“, при чему се избјегавало признати како се под народом западног вјерозакона не мисли само на покатоличене Србе већ и на Несрбе! Хтјело се и успјело у томе да се стекне утисак како се један безимени народ уједињује не у језику – него књижевности, да би потом лично Вук био задужен да напише правила за изабрано „јужно нарјечје“.

3. Алегоријски текст договора у коме је прећутано било важније од оног

изреченог, свједочи да су његови потписници свјесно пристали да лажу, селективно спомињући једно, а мислећи на друго. Он потврђује да је одмах у старту лаж превладала истину која је била ревидирана кад је у питању језик као одредница националног идентитета једног народа, у шта је перфидно био уплетен и вјерски критериј, који ће доцније превладати, а потом и критериј писма и правиписа. Испало је да је основни разлог за потписивање бечког договора било управо стварање заједничке књижевности православаца и католика, иако су православни Срби и прије договора имали свој кодификован књижевни језик, своје аутохтоно писмо као и своју књижевност, која је стварана у континуитету од Светог Саве. Поред тога, имали су и усмену народну књижевност, а управо због те књижевности, која је својом љепотом засјенила западни свијет, био је, поред осталог, сазван овај дого-

106 Адолфо Вебер Ткалчевић (1825–1889), професор богословије и декан богословског факултета, довршио је рјечник хрватског језика у два тома на језичким начелима вуковаца које је започео Иван Броз. За католике никад није било сумње у назив „нашег“ језика. Он је одмах називан хрватским. 107 Бан Иван Мажуранић (1873–1886) је за темељ свог епа Смрт Смаил аге Ченгића узео Качића и Гундулића, а не, наводно, епске народне пјесме за које се знало да су српске. Желећи провјерити снагу и могућност српског језика у поезији, који је он одмах звао хрватским, у спјеву примјењује елементе класичног метра и сапфине строфе.

94

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

вор. Међутим, самољубиви западни крижари108 су се према српској култури поставили тако као да од свега тога ништа немамо, осмисливши план да једним бритким потезом своје моћне администрације са њеним огромним преговарачким, а уистину манипулативним искуством просто раскомадају континуитет српске духовности и тако заувијек отцијепе од Срба књижевни језик у коме је била сачувана језичка разлика према римокатолицима као и језик који нас је везивао за нашу руску православну браћу! Све то успјела је у једном потезу и на свега ј е д н о ј страници текста да учини завјереничка, управо јансенистичка група мала, али одабрана предвођена бечким професором и политичарем Миклошичем, насљедником Копитаревим, одлучна да стандардизује српски народни језик, његово јужно нарјечје, за потребе „Јужних Словена“, зато што је у њему била садржана најмања разлика између православних и римокатолика те зато што је највише народа њиме говорило, искључиво српског народа, дакако! Да то не би радили Хрвати, стандардизовали српско јужно нарјечје за своје потребе, унијатску књижевно-језичку реформацију добио је у задатак дорадник римокатолика, унијата Вук, по коме ће се реформа и прозвати; у којој су се Хрвати понашали као да је Вук ту реформу урадио за српске потребе, а не у корист Хрвата! Тако је, понцијевски, цјелокупна реформа у којој су се Несрби дочепали туђег језика, туђе књижевности, туђе културе и традиције, а ријеч је о српском духовном благу – потписана Вуковим српским именом! Православним Србима или просто Србима, како су одувијек схватани све до појаве Слова о српском језику, Бечки договор је наметан као тачка од које почиње њихова европска улога, од када се она изнова пише док jе претходни период српске културне историје сервилна сербокроатистика просто ампутирао скупа са преднемањићким и предћириловским периодом. Притом је бачено у заборав и пуних седам вијекова српске писмености која нас је директно везивала за наш православни искон, Светог Саву, нашег првог светитеља и просвјетитеља.

4. Нападна је лицемјерна доброхотност с којом су се његови потписни-

ци претварали да мисле добро Србима, док су исти мах забрањивали да се игдје помене српско име! Демагошка лукавост у бијелим рукавицама резултовала је тиме да је за договарачким столом био преотет суверенитет над 108 Крижари, припадници папско-освајачких војски у Четвртом крсташком рату, ишли су у освајање православног Византијског царства 1204, када се десила пљачка Константинопоља и Атоса какву свијет није видио од пада Рима 476. Тада је оскрвњена и часна трпеза Саборног храма Свете премудрости (Софије) у окупираном православном Константинопољу, што су све починили западни витезови у име римског папе и фанатичне мржње према православљу.

95

Мирјана Стојисављевић

српским језиком и књижевношћу како бисмо до данас морали да дијелимо своју културу не само са српским конвертитима римског вјерозакона него и са свима који су `пристали да се служе српским језиком`, а то значи и са Несрбима католицима, чакавцима и кајкавцима и свима оним који су живјели на територији јужних илирских провинција и говорили српским језиком. И ту није крај. Договором су православни Срби изгубили суверенитет над цјелокупном својом духовношћу и културом у прошлости, кроз вијекове па и миленијуме. Ширење у недоглед правног дејства овог беневолентно названог „договора“ довео је до промјене свјетоназора код Срба, јер их је обавезивао да свој суверенитет над језиком и књижевности морају да дијеле и са српским конвертитима турског вјерозакона, који су неколико пута против Срба проглашавали свети рат, џихад, први пут 1805, а посљедњи пут 1914! Напосљетку, договор је Србе обавезивао да свој културни идентитет у данашњици морају да дијеле и са псеудоконвертитима, умишљеним монтенегринцима, који свој језички идентитет граде на дијалекатској разлици у два слова. Двосмисленошћу текста трајно је заробљен српски ум и стављен под контролу западних „вјероучитеља“ свједочећи својом свеобухватношћу и највишим нивоом рационализованости коју је могао да досегне западни ratio да је царевина већ тада смјерала на коначно рјешење српског националног питања на цјелокупном Хелму, а не само у Аустроугарској, што је значило да је пројектовала постепени нестанак српског језика и српског народа и његово претакање у хрватски. Под књижевницима источног вјерозакона лукави бечки правници видјели су не само православце у двојној монархији него све православне Србе на јужнословенским просторима, оне у Босни, Србији и Црној Гори. Ово је, свакако, морало да буде јасно и Вуку и западној страни која је у својим редовима имала два правника и још Миклошича као неку врсту супервизора. У поимању договора Срби никако нису могли да се ослободе лажне свијести да Караџић није био на страни „књижевника источног вјерозакона“, већ је био на страни царевине, при чему и није био православац него унијат. Уздарје за нечувену издају Вук прима и данас када га још једном и по посљедњи пут поједини анационални Срби проглашавају „горостасом“. Вук је то једино по својој горостасној издајничкој улози у којој је послужио као пијун екуменистичке филологије, која је одустала да стоји у истини већ је пристала да буде наука о лажи, каква је била и сербокроатистика, у којој је Вук био проглашен за „најмудрију српску главу“. 96

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Једно је неспорно: Срби су овим књижевно-језичким уједињењем упали у прави подземни лавиринт обмана у који је мало ко од индиферентне, паразитске, безвољне и кукавичке српске филолошке и културне елите, онако кодиране свијести хтио да крочи. На све њих се с пуним правом може да односи мисао Емила Сиорана да мрзи мудрост оних људи које истина не боли. Њихово калкулантство је попут отровних рукаваца измрежило цјелокупно српско духовно биће, што је, поред осталог, била посљедица дјеловања масонерије у скрајању читавог закулисног пројекта око овог бечког документа заснованог на игри реченог и прећутаног. Његови потписници наступили су као разарачи хришћанске православне културе како би Срби остали `без правца и вођства и жедни идеала, без знања гдје да усмјере своје обожавање`, што је довело до тога да им и данас намећу Вука за идола којем требају да се клањају; штавише, проглашавају га за једног од `Свете Тројице српског језика и српске књижевности`.

5.

Вуков реформаторски рад који нас је увео у потпуну националну дезоријентацију био је прожет идејама касног јозефинизма. Оне су се односиле на политички, друштвени и културни програм који је поткрај XVIII и почетком XIX вијека владао у Средњој и Западној Европи, у првом реду у Аустроугарској монархији. Припадајући матици рационализма, који је под маском просвјетитељског хуманизма и филантропије градио земаљски рај и мир, јозефинизам је појмовно исходио из политичких и вјерских реформи које су се за владавине цара Јосипа I проводиле под маском црквене политике. Уистину, те црквене реформе односиле су се на политичке реформе којима се католицизам и папизам обилато служио зарад доласка до власти, у име чега се, кад устреба, није презало ни од инструментализовања философије и науке, посебно оне књижевно-језичке. Вријеме касног јозефинизма, у које пада Копитарево инструисање Вука као реформатора, карактерисала је обнова католичанства на принципу Тридентског концила, која је значила увођење вјерске толеранције, за шта су били одговорни француски енциклопедисти, који су први тврдили да су све вјере једнаке. Јозефинизам је у свом програму имао подизање просвјетног нивоа, освјештавање народа кроз духовни препород, када је католичком свештеништву било препоручено да његује народни језик и скупља народно благо, народне пјесме, мудре изреке и пословице, што је све од стране Копитара било пренесено у задатак унијати Вуку. Темељи јозефинизма као типично аустријског облика просвјетитељства постављени су били и прије Јосипа II, још за царице Марије Терезије, која 97

Мирјана Стојисављевић

се за своје владавине била нашла у кругу савјетника задојених рационализмом са призвуком јансенизма, али и илуминизма, односно слободнозидарства. Државна политика Марије Терезије, Јосипа II и Леополда II као главни циљ поставила је централизацију управног апарата која је проведена кроз јозефинистичко законодавство. Његову бит чиниле су црквенополитичке реформе које су почивале на начелима рационализма и у духу просвјетитељских идеја, чији је типични аустријски облик јозефинизам. Настао је под утицајем слободних зидара који су се били инфилтрирали и у цркву у Хрвата која је такође потпала под просвјетитељске идеје. Оне су, према интерпретацији масонски усмјерених историчара биле потпуно компатибилне са слободнозидарским, тако да су многи католички свештеници били масони. Један од водећих био је бискуп загребачки Максимилијан Врховец (1752–1827), професор теологије и увјерени присташа јозефинизма, у исти мах вјеран идејама јансенизма до смрти. Сви слободни зидари дијелили су, наиме, јансенистичко, револуционарно-католичко опредјељење, без чега нема ваљаног разумијевања бити самог јозефинизма, који је припадао матици просвјетитељства. Он се пуноправно може назвати слободнозидарством, будући да су сљедбеници јозефинистичке идеје били слободнозидарски усмјерени. Сам бискуп Врховац као просвјетитељ тражио је да се Библија преведе на народни језик, што ће нешто касније у дјело да проведу не католички фратри већ управо `истински културни српски синови`, Даничић и Вук, та `најбоља глава од свих Срба`, коју је извјежбано цензорско око једног Копитара одмах препознало. У пракси, јансенистичка опредијељеност значила је мијешање вјерских, црквених и политичких питања, чак и са науком, иза чега се скривао католички експанзионизам који је ипак тежио стварању националне цркве, што је у католичанству било недопустиво. Реформе су се у првом реду тицале црквено-политичких питања, које су се провеле кроз јачање католичке као државне цркве каткад и по цијену слабљења утицаја Рима. Из уских рамова те и такве европске науке, натруњене вјерско-политичким настојањима, потекли су „заговорници еволуције и револуција, нових идеологија и идеала, смешни и јаднио у исто време, који сеју и даље своје јалове вирусе којих се свет гнуша и грчевито клони“109. Управо таква западна наука, коју с много разлога можемо назвати заблудом научног ума, супстанцијално свједочи о историји болести западне цивилизације, која је „тако хаотично, тако на109 Р. Пешић, Завера порицања, Пешић и синови, Београд, 1996, 16.

98

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

карадно конструисана да има превасходни циљ да одузима душу човеку“110. Ништа другачије није ни са србистиком која нас је до данас настојала да спречи да анатемишемо властите заблуде, „немоћна да се супротстави пробисвјетима и незналицама који управљају њоме“111, која упркос свему наставља да сакрализује свог првог непокретног покретача, Вука који је само провео у дјело давнашњи налог Конгрегације за пропаганду вјере како да се Хрвати дочепају српске штокавице и крену у католичење Срба. Након помно осмишљеног плана они су то у „сеанси мрачњаштва“ која траје до данас учинили тако што су подговорили саме Србе да учине све у корист своје штете.

6. У распамећивању Срба презасићеним `братствојединственим` фло-

скулама о потреби уједињења раскомадане књижевности, које су биле ништа друго до „помахнитала машинерија деструктивности и лажи која (ни данас) не зауставља рад на испирању свести“112, владала је скоро тотемска ћутња у вези са удјелом Конгрегације „de propaganda fide“ у иницирању, а потом акцији прихватања српског језика и његове ијекавице, тог централног изговора, најкарактеристичнијег и најпрогресивнијег, код чакаваца и кајкаваца. Наимe, ако се жели оздрављење наше филологије која паралише истраживање генезе расрбљавања српског језика у околностима када се и даље не престаје да сакрализује Вук, што је „довело до можданих тровања веома тешко излечивих или неизлечивих“113 – неизоставно је потребно да се декомпонује његова неславна улога. Управо је Вук, готово сам, уз врбованог и неискусног Даничића, а потом подржан од „добрих пријатеља“, масонизованог Његоша и Сарајлије те млађахног Радичевића на српској страни водио битку са, наводно, `реакционарним`, конзервативним слојевима из врха српске православне цркве и понеким српским књижевником гдје је, према Андрићевим „бираним“ ријечима – „доказивао магарештину српских списатеља“. Управо та `најбоља глава од свих Срба` стављена је била од стране јозефинисте и аустрослависте Копитара у службу агената западне културе и њихових дугорочих прозелитских циљева на широком српском подручју. Његов задатак је био да инструисан и помаган од стране Копитара, са оскудним лингвистичким знањем изврши филолошки задатак најкрупнијих размјера: централизује штокавски говор, а уистину српски језик у јужним 110 Р. Пешић, нав. дјело, 15 111 Исто, 16. 112 Исто. 113 Исто, 15.

99

Мирјана Стојисављевић

аустријским провинцијама тиме што ће га стандардизовати и подићи у ранг књижевног језика. Овај задатак имао је да се обави у склопу укупне централизације управног апарата у јозефинистичком законодавству и као такав био је дио државне политике зацртане још од Марије Терезије. У Вуковој личности, том „њемачкару“ и `калајисаном Србину из Аустрије`, римокатоличка мисија за православни Исток није пронашла само са српске стране, како вели Андрић, „великог реформатора нашег (М. С.) језика“114 већ и реформатора српске књижевности који је на трговачку тезгу западњацима извио највредније од наше духовности, српске народне пјесме, давши их у бесцијење, не задржавши за Србе ни зрнце суверенитета. Таква књижевнојезичка реформа имала је смртоносне посљедице по српску културну баштину јер је њоме био постављен темељ за прави антисрпски културолошки рат који се мора окончати декомпоновањем овог договора изашлог из окриља најцрњих масонских протокола; у супротном, нас као народа неће бити. Њиме су Срби доживјели најтежи национални банкрот у којем су нам наметнуте мјере потпуног раскида са седмовјековном културом и традицијом, да би на њеном мјесту била успостављена нова, вјештачка традиција која нас везује са „нашим народом западног вјерозакона“. Тај културолошки рат смишљено изазван од стране аустроугарских неоколонијалиста и њихових јужнословенских прислужника, поведен у име западног патохуманизма, у данашњици улази у завршну фазу хрватизовања свега српског не штедећи од својатања ни Мирослављево јеванђеље, па ни ћирилицу!

7.

Рат против српске духовности отпочет бечко-ватиканским прозелитским договором, који кипти од лукавог језуитизма, отворио је питање како су управо касапини српства, у интерпретацији англоамеричких новосрбиста, представљени као спасиоци српства? Зар то није још једна потврда да што је лаж невјероватнија то се прије прихвата јер је мало ко могао да појми да се ради о правим завјереницима против источноправославног „нашег народа“? Данас знамо да су то били аустријски агенти од утицаја који су Србе увели у душегупство под плаштом западне науке и тиме ударили темеље за најсмртоноснији рат који узалуд настојимо да добијемо све док под образином европских просвјетитеља и хуманиста, како су се лажно представљали, не препознамо трговце српским светињама, окорјеле симонисте, који су изазвали смишљену деструкцију српске националне културе преотимањем 114 Ј. Андрић, Нав. дјело, 89.

100

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

њеног највећег културног блага које Србе посвједочује кроз вијекове, а то је српски језик и наша народна књижевност. Колико је бечким трговцима српским духовним благом било стало да се по сваку цијену дочепају српске народне књижевности свједочи податак како је крајем XIX вијека `хрватски универзитетски професор Ђуро Шурмин у својој књизи Повјест хрватске и српске књижевности (1898) задржао Јагићев суд да се српска и хрватска књижевност ствара на једном језику, али је изнио став да већ од једанаестога вијека српска и хрватска књижевност иду свака својим током. Према томе, његов је закључак, оне се могу дијелити`. „Једино што се не може делити јесте народна књижевност. Она је Србима и Хрватима заједничка. У Шурминовој књизи се, на почетку, народна књижевност и приказује као заједничка.“115 Тако су хрватски „повјесничари књижевности“ на очиглед сервилних српских систематичара кидали и селективно преотимали највредније од српског књижевног блага док је „учена“ српска гомила стајала и гледала како се шићарџијски преотима наша епика! Поводом Шурминове класификације Петар Милосављевић изрећи ће суд како је „та књига веома јасно показала смер прерасподеле заједничке српске и хрватске (српскохрватске) књижевности на верском принципу. Српска књижевност је у њој добила маргинални део.“116

8. Јагићевски критеријум подјеле језика и књижевности по вјери ва-

жио је докле је то одговарало практичној хрватској културној политици, а у случајевима кад није, она је просто одбацила вјерске маказе и помијешала књижевност у заједничку, према критеријуму језика и тако узурпирала српску народну књижевност. У овоме је садржано лукавство расуђивања које се протурало под кринком општеевропских научних критерија. Имају ли након свега српски филолози оправдање да слабоумно тврде како је бечка лаж истина или нас све мора да прожме свијест о томе да се радило о трагично штетном договору по српске националне интересе којим се интервенисало како би се развој националне културе скренуо са свога природног тока у мултикултуралне и вишенационалне воде мијешајући је са католичком и несрпском културом. Све како би се од српске књижевности начинио мост у повезивању православних „шизматика“ са католицима, те тако тим прије Срби превели у „спасоносно“ папештво. 115 П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Београд, 200, 18. 116 Исто.

101

Мирјана Стојисављевић

9.

Договором се и данас обмањује лаковјерно српство како би и даље вјеровало да су помно изабрани представници књижевника „западног вјерозакона“, како их је крстила аустроугарска терминологија да би избјегла сваки помен имена Срби,117 предвођени Мажуранићем, били пријатељи Срба прикривајући да су управо они реализатори геноцидног плана затирања српске културе и духовности. Овдашњи поданици србомрског хабзбургизма одбијају да виде како се радило о духовној агресији на српско национално биће, до нетрпељивости нетолерантној према помену етнонима Срби који ће Мажуранић као бан да забрани налажући кориштење искључиво израза „гркоисточњаци“, понашајући се уз све то као смртни непријатељ ћирилице! Дугорочни циљ западних фарисеја који и данас злочинце преображавају у „свеце“ био је и остао да Срби временом забораве да су икад били православци, већ да се сами од себе расточе у унијате. Када је коначно дошло вријеме да се и Срби расамаре бечких параграфа, захваљујући тзв. србистици још једном се десио потпуни обрат: да не би деконструисали праве планере католичког филолошког програма који је у дјело проводила расрбљена перјаница Вук – унијата, који је признао папу као „првог епископа међу једнакима“, а наступао као лажни православац и представник „књижевника источног вјерозакона“118, то су нови србисти за мету напада изабрали саме Србе, које су оптужили за проводиоце тзв. католичке филологије. У том новом рату за српски језик и правопис, поведен против САНУ и осталих српских националних институција у циљу завођења новог свјетоназора, оног под окриљем новог свјетског поретка, натовски србисти су будно пазили да онај који је био истурен напријед као наводни предводник реформације, а уистину тоталног филолошког рата против српске културе у име западне просвијећености, и даље остане „горостас“; по чему другом већ једино по горостасној лажи коју је верификовао својим латиничним потписом на Бечком документу. Десило се то управо клонираним Србима, који су генерацијама васпитавани да се стиде сопствене културе, тако да је хиљадама пута поновљена лаж постала истина у коју се није смјело сумњати, попут тезе о двоазбучју, којом се тако успјешно штитила доминација латинице. Та лаж толико је превладала палим душама српских језикословаца да је онај који би другачије мислио, од стране натовских латиничара био проглашен за јеретика, а не 117 У данашњици опет тенденција је да се „српски“ као називник сведе на „србијански“, а српска нација на територију обреновићевске Србије. 118 Ватикан је на сваки начин избјегавао помен православне цркве називајући је „римокатоличком патријаршијом источног обреда“, а православце „грчко-непоунијаћеним кршћанима“.

102

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

јересоначелници, који су ту ординарну лаж устоличили како би сахранили спасоносну ћирилицу.

10. Владајућа сербокроатистичкa псеудонаука за сто и педесет годи-

на успостављања свог свепрожимајућег књижевнојезичког поретка, здушно подржавана од двије југословенске државе, брижљиво је прећуткивала пресудан удио католичке цркве у покретању тзв. реформе, те њеном пропагирању и провођењу у дјело на хрватској страни. Сама та чињеница свједочи о дубоко идеолошким, управо јансенистичким темељима на којима је почивала ова само у први мах филололошка реформа покренута номинално од стране Вука, али, како кроатистика „доказује“, само на српској страни. Хрватка страна ову реформу која је по посљедицама за њих била управо револуционарна и имала своје најдубље социјално и вјерско-политичко значење, датумски уопште није везивала за бечки `књижевни договор и споразум`, како га хрватска страна именује, испуштајући из вида да се договор односио и на питање језика, већ фаворизујући искључиво његову књижевну компоненту, што је дио познате стратегије спиновања да је прећутано каткад важније од оног изговореног. Штавише, Бечки договор се у хрватским језикословним хроникама скоро и не помиње, али се зато фаворизује податак како је управо Иван Кукуљевић Сакцински први проговорио у племићком сабору на хрватском језику и то још 1843. године упркос домашајима аустријске и мађарске цензуре; да би на његов приједлог хрватски сабор 1847. донио закључак о увођењу хрватског језика као службеног, и то без чекања на царев пристанак и евентуалне санкције. Тако се српски језик под хрватским именом одмах почео употребљавати у цјелокупном јавном животу Хрватске. Етничким Хрватима, које су заступали Мажуранић и Кукуљевић, Бечки договор је послужио како би се накнадно потврдило у форми договора са Србима оно што је већ било узурпирано, право да српски језик узму за властити стандардни језик и да га назову хрватским именом. Управо због тога на Бечком договору и није проблематизовало питање имена језика јер је оно већ отприје било ријешено, тј. подразумијевало се да ће га говорници западног вјерозакона, без обзира на етничко поријекло, звати хрватским језиком! Управо ова чињеница отклања сваку сумњу у разлог због кога име језика није наведено, те непорециво доказује да Вук ни остали учесници ове закулисне и високо режиране представе на Бечком договору нису били у заблуди у вези са именом језика, али и именом књижевности, које је изостављено јер се наводно, подразумијевало. Да, име се подразумијевало и оно гласи – 103

Мирјана Стојисављевић

хрватски језик и хрватска књижевност, а никад и нипошто српски језик и књижевност те су стога „горостас“ Вук, кога новосрбисти, упркос његовој квислиншкој улози, и даље кују у звијезде, и његов шегрт Даничић били несумњиво у најдубљој велеиздаји, и те како свјесни да „браћа западног вјерозакона“ никада не би пристала на назив „српски језик“ већ искључиво хрватски! Такође је знао да ће се `књижевницима западног вјерозакона`, како су описно именовали Србе католике, не би ли по сваку цијену избјегли помен српског имена, придружити чакавци и кајкавци који су колективно прешли на српску штокавицу, односно, како се неутрално именује, `пристали да се њоме служе`. Упркос томе ничим није издејствовао да их обавеже да језик и књижевност именују српским, а не одмах хрватским именом. Тим чином Срби су били преварени и пали у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес, гласи бритки и истинољубиви коментар најмногумнијег теолога српског православља, Светог владике Николаја. Централна личност Бечког договора, који су потписали „најизврснији синови нашег народа којима се и данас домовина поноси“, како се 1864. године вехементно изјаснио Ватрослав Јагић, био је одавно заврбовани и времешни Караџић, који је номинално предводио аустроугарске Србе, aли и оне изван царства, а који је највећи дио живота провео баш у Бечу. Уз њега који се о мало чему питао те је управо стога био истурен у предњи план, био је млади Ђуро Даничић (1825–1882), рођен у Новом Саду, први школовани српски филолог, који ће од 1866. на позив јудеокатоличког бискупа Штросмајера постати тајник Југословенске академије у Загребу, граду у којем је и умро. Остаће запамћен као српски филолошки „ћуприлић“ који је у академији године 1880. покренуо издавање српске лексикографске грађе под двочланим језичким именом, великог Рјечника хрватскога или српског језика (1880), а који је за уздање „Biblе society“ превео текстове Старог завјета. С друге, хрватске стране предсједавао је правник, политичар и књижевник Иван Мажуранић (1814–1890), доцнији хрватски бан, одан Бечу и Хабзбурзима, чија ће Самостална народна странка у програму имати сарадњу са Бечом, а чинили су је још и други највиши представници хрватске грађанске интелигенције, поклоници илирске/хрватске идеје јужнословенског уједињења и ослобођења, доктор медицине, пјесник, драматичар и преводилац Деметер, Пацел, Пејаковић, Миклошич и Иван Кукуљевић Сакцински, политичар, књижевник и историчар, поборник ослобођења и од Аустрије и Мађарске, идеолог јужнословенског уједињења револуционарним путем; 104

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

који је у ту сврху развио ослободилачку агитацију, нарочито међу оружаним народом српским и хрватским у Војној крајини.

11. Бечки договор подржавали су и конзервативни хрватски посла-

ници из Народне странке, скупа са баном Јосипом Јелачићем, који су били прешли на страну аустријске контрареволуције подвргавајући Хрватску Аустрији у вријеме скоро деценијског Баховог апсолутизма. И иначе, до забране илиризма (1843), Беч је у једном периоду помагао илирски препород, чије је лијево крило, спочетка напредно у националном, и политичком смислу, било устало против насртаја мађарског национализма који је пријетио опстанку Хрвата, да би потом заузели изричито непријатељски став према цијелом хрватском покрету. Бечки договор одржавао се у вријеме када је хрватски народни покрет већ био свладан, аустро-руска контрареволуција већ побиједила и када је бан имао само да послушно проводи германизацију. Колико је бечки договор био са хрватске стране изворно аустрославистички, а посредно, панхрватски, толико је, с друге стране, био против мађаронског продора, а далекосежно против Срба, јер је њиме кроз књижевнојезичко уједињење Хрвата и Срба имала у првом реду да профитира католичка црква и њена заштитница у Европи, хабзбуршка Аустрија, која је показивала отворене територијалне претензије према српским просторима тек ослобођеним од турског јарма. Прислоњени уз Аустрију, исте аспирације према пространом штокавском подручју исказивали су и Хрвати, који су науштрб српских националних интереса настојали да остваре своје народне тежње. Кроз закључке договора Хрвати су наставили борбу за очување основних тековина илиризма, упркос апсолутизму и неповољним условима бруталне германизације, нарочито прокламовану борбу илираца за језик, чиме су се супротстављали мађаронском продору. За разлику од Мађара, који су жељели да се ослободе превласти Хабзбурговаца, Хрвати су остајали вјерни бечким обећањима стављајући се у њихову службу и настојећи да им удовоље. Сама Аустрија пак бојећи се мађарске превласти над Хрватима, а са њом и јачања мађарског протестантизма, који би се евентуално пренио на католичку Хрватску, тражила је начин да је извуче испод скута Угарске. Српски „договарачи“ Караџић и Даничић, та браћа из Аустрије показали су се међутим као излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким, изнијеће бритко свој критички суд о „српској браћи из Аустрије“ увијек духовно будни „Српски Златоусти“, Св. владика Николај. Они су у једној врсти дародавнице, а нипошто договора, као писмени и учени због чега су их неписмене устаници цијенили и власт 105

Мирјана Стојисављевић

им давали страшно преварили побједнике над исламском Азијом из српске централне земље. Предали су Хрватима српски језик, а да заузврат нису успјели да их обавежу да српско име уђе у називник језика, чиме су сви Срби, дугорочно гледано, страшно изгубили. Прокоцкали су за преговарачким столом своје највеће српско духовно благо, вредније од сваког материјалног добра, српски језик и народну књижевност, не само Срба у Аустрији већ и оних изван ње, у Србији, Босни и Црној Гори, постајући највећи губитници у цјелокупној својој историји. Вук је имао у посједу толика овлаштења каква никада у историји није имао ниједан Србин, овлаштења која је на њега пренијело ономадно јансенистичко-масонско илуминатско затворено братство предвођено Гетеом и Хердером које је усмјеравало културне европске токове: да може за западдне потребе да „реформише“ српски језик и књижевност и тако преусмјери цјелокупну судбину тзв. Јужних Словена пут Запада. Подлегавши разорном утицају нордијске школе фалсификата, Вук је својим тзв. реформаторским радом дефинитивно пробио брану према Западу и Хрватима коју више нико није могао да учврсти. Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Он и Даничић отворили су све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада – гласио би понешто преименовани коментар најученијег српског теолога и двоструког доктора наука, новојављеног српског свеца, владике Николаја. Од Бечког договора српски је народ захваљујући подговорачима из Беча који су „представљали бијесну клику и безбожну хорду агената „западне“ културе, „просвећености“, „прогреса“, пао у духовно ропство нордијске школе лажи, да би до данас остао у оковима који заробљавају ум, специјално осмишљеним за Србе од стране западних јеретика и секташа.

12.

Хрватску страну предводио је доцнији „бан пучанин“ Иван Мажуранић, који ће у хрватској културној историји остати познат као оснивач Свеучилишта у Загребу. Он је у вријеме потписивања Бечког договора већ био познат као велики хрватски родољубиви писац који је 1846. објавио своје најзначајније књижевно дјело Смрт Смаил-аге Ченгића, написано на српском језику. Био је то спјев за који се на хрватској страни никада није тврдило како је њиме евентуално била подупрта Вукова реформа, ни језичка ни она књижева, премда је био написан под неспорним утицајем српске народне поезије. С друге стране, Његошев Горски вијенац узиман је за једног од међаша у побједи Вукове реформе код Срба. По свему судећи, 106

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

сто педесет година старој сербокроатистици било је неопходно да прибави доказе о побједи књижевнојезичких реформи једино код Срба, а тада се лицитирало Радичевићем, Његошем, Даничићем и Вуковим преводом Новог завјета, док су докази такве врсте на хрватској страни потпуно изостајали, као да је само Срби требало да доказују успјешност реформе. Настојао се створити утисак да на хрватској страни никад и није било реформе која би сличила оној проведеној код Срба. Тиме се одашиљао утисак како се Вукова стандардизација односила искључиво на српски језик, док су саму реформу тзв. хрватског језика извршили хрватски вуковци узевши Вуков лингвистички концепт, скоро као помоћно средство, да би потом у њега уградили јагићевски конфесионални критериј. Код Срба се опет посебно инсистирало на Вуковим заслугама у успјеху реформе у којој је на концу побиједила хрватска лакомост на српски језик, књижевност и све што је српско духовно благо. Какав је био ономадни став Хрвата према српском имену језика посвједочује случај из времена када је хрватским сабором управљао Мажуранић. Управо за бановања овог најспособнијег радикалног вође илирског покрета, поборника потпуног ослобођења Хрватске, али и идеолога народног јединства Хрвата и Срба, који је заузимао највише положаје у државном апарату и водио опортунистички попустљиву политику према Хабзбуршкој монархији заступајући идеју о потреби споразума Хрвата и двора, за Мажуранићеве банске управе дошло је до бруталног обрачуна са Србима у Пакрацу, само зато што су ови користили српски грб и српску заставу, а у српској учитељској школи као наставни предмет имали српски језик. Према Мажуранићевој оцјени, коју је пратила противсрпска акција хрватских националиста, у којој је само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, а све српско требало да се искористити да би се створила етнички чиста, вјерски јединствена католичка хрватска држава – зато што се истицао српски грб и застава, а у учитељској школи предавао српски језик, тиме су наводно ширене идеје српства, чиме је унијета мржња и раздор `између католичкога и грчко-источног житељства`. Очигледно, за бана Мажуранића, чији је политики и културни рад био прожет тековинама илирског покрета који је пресудно утицао на касније догађаје у хрватској историји, и сам помен српског имена био је одвећ прекомјеран тако да се он морао замијенити посредним, мање агресивним изразом „грчко-источно житељство“! Већ из овог примјера несумњиво се дâ закључити колико је бан Мажуранић као загрижени хрватски шовиниста, сав у непрестаном доказивању држав107

Мирјана Стојисављевић

ноправног статуса Хрватске у којем наводно никад није дошло до дисконтинуитета хрватске државности, био нетрпељив према Србима и њиховом националном праву, а његово наводно залагање за народно јединство Срба и Хрвата било неискрено и препуно вјерског антагонизма. Ништа другачији није био ни његов однос према књижевно-језичком јединству Срба и Хрвата који је такође био прожет нескривеним асимилацијским претензијама које су попримиле агресивну и завојевачку карактеристику. Хрвати су, дакако, били за књижевнојезичку унификацију и то вишеструко, зарад дугорочних циљева хрватске практичне политике, али се минуциозно планирано књижевно-језичко јединство Срба и Хрвата ни у ком погледу није смјело да оствари под српским именом. Како тако нешто није долазило у обзир, а није се могло очекивати ни да ће Срби дозволити да се оно проведе баш под хрватским именом, што је била тежња ексклузивних хрватских националиста, то се уједињење спровело тако да се нигдје не помиње име језика. Управо и једни и други су били за ово соломонско рјешење којим је избјегнуто свако помињање српског имена што је било изнимно важан елемент договора. Стога су, да не би уносили `мржњу и раздор између католичкога и грчкоисточног житељства` унутар хрватских провинција, стране потписнице, тачније тзв. српска страна, пристале на један недемократски и крајње штетан договор: да на мјесту имена српског језика остане празнина, при чему је име језика, тврдили су кодирани Срби узалудно бранећи Вука, „присутно у одсуству“, јер се наводно подразумијевало! Као и хрватско, уосталом, чуо би се антиглас поклоника ригидне католичке филологије!

13.

Изостанак српског имена у називу језика еклатантан је примјер језуитске софистерије и манипулаторског искуства твораца договора, чиме је учињено најгрубље огрешење о филолошку науку и српски језик, због чега су се до данас на српској страни спорадично покретала питања и нагађања зашто је име језика било испуштено. Код Срба се притом увијек изнова показивала неспремност да се погледа истини у очи и сагледа стварни културноисторијски контекст у коме је договор потписан, како би се увидјело да је име језика било испуштено зарад стварања хомогеног хрватског „политичког народа“ од Срба католика, при чему је име језика испуштено уз прећутну акламацију аустрослависте и унијате Вука и његовог прозападног сљедбеника Даничића, који тако постадоше први српски „ћуприлићи“ у српској филологији који преведоше српство у хрватство! Из хрватске тачке гледишта, опет, изостанак имена имао је своје управо супротно образложење будући да су они Србе према религиозној припадности 108

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

исказивали као припаднике грчко-источне вјере изјегавајући сваки помен етнонима Срби. У том контексту гледан, политички однос бана Мажуранића према Србима био је `ексклузивно хрватски и ригидно антисрпски` (В. Крестић). Са хрватске стране посматран у дужем историјском континуитету антисрпске политике, Бечки договор је по својим посљедицама био далекосежан, јер је у центру кајкавског језика, Загребу, за књижевни језик изабран српски језик, односно, рекли би поклоници панхрватства којима је ријеч „српски“ одиозна – штокавица! Са хрватске стране вреднован, договор је био резултат сарадње Хрвата `са лингвистичким настојањима Караџића и Даничића` при чему су Хрвати лично били више заинтересовани за подручје примјене Караџићевих лингвистичких рјешења, путем којих је било могуће учинити потхват од историјског значаја: да преко српске штокавице сједине књижевнојезички потпуно различите и разједињене језичке изразе. Тако су се путем српског језика, упркос разнородних народних језика, чакавског и кајкавског, и административно-војничке и политичке расцјепканости на Банску Хрватску, Војну Крајину, Далмацију, Истру, све те хрватске покрајине језички ујединиле, при чему српски језик постаје најјачи кохезиони фактор, не само у зближавању хрватског територија већ и изнутра, јер су се преко њега ујединили чакавци и кајкавци, а потом ови са Србима-католицима, коначно и са православцима, а све на основи српског језика. Била је то давнашња језуитска идеја, као и она о заједничкој домовини Илирији која је једно вријеме била заживјела након мира у Шенбруну 1809. под називом „Илирске провинције“, које је Наполеон основао од Далмације, цивилне Хрватске и Војне крајине . Бечки договор као темељ српско-хрватског књижевнојезичког заједништва, а уистину хабзбуршког свехрватског језичког програма доказ је да су Срби чим су се ослободили истока (Турака) пали у ропство запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије, опомињуће су ријечи Св. владике Николаја, које до краја истинољубиво свједоче нашу управо трагичну судбину у првом сусрету са западном лажинауком. `Ако је ико Бечким договором био преварен, онда су то били неписмени Срби. Као писмени и учени, због чега су их неписмени српски устаници цијенили, ови Срби западњаци страшно су били преварили неписмене устанике српске и његове кнезове уређујући српски језик и књижевност по угледу на западне јеретике`. Зато се Вук и Даничић нипошто не могу амнестирати од највеће одговорности за усуд који је задесио српски језик и српски народ јер је управо Вук пристао да се српски језик поклони Хрватима за договарачким столом како би постао њихов најскупљи плијен 109

Мирјана Стојисављевић

који су икада задобили, при чему је српско име било потпуно испуштено из текста договора. Онда није чудно што је тим истим путем који је трасирао Вуков дефетизам, након осамнаест година од Вукове смрти кренуо његов први сарадник Даничић преименујући огромну етнографску српску рјечничку грађу у Рјечник хрватског или српског језика, при чему је наставак „српског језика“ био написан саблажњиво ситним словима. Хрватска страна од почетка није дозвољавала ни помен српског имена, што је био дио антисрпске политике да име језика, али и име књижевности коју наводно, „уједињују“, напросто испусте и тако је обезимене. Па и доцније, назив „српски“ код Хрвата је изузетно ријетко присутан, осим у кованици хрватскосрпски, док је најчеће избјегаван, а умјесто њега кориштен назив „наш језик“, „народни језик“, „хрватски језик“, „југословенски“, „хрватскославонско-далматински“ и како све већ не. Упоредо са обезимењавањем и свеопштим хрватизовањем српског језика које се од 1874. године проводило кроз школски систем, избацивана је из употребе ћирилице као српско писмо, а етноним Срби супституисан изразом „припадници грчко-источне вјере“, све у циљу стварања `хомогеног хрватског „политичког“ народа`.

14. Књижевни договор почивао је на заједничким изјавама о потреби

да `доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има, и по том гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици, него још и по језику и правопису, састали су се да се разговоре, како би се што се засад више може у књижевности сложили и ујединили`. Заиста, да ли се ико икад осим дјечака из бајке „Царево ново одијело“ упитао како се зове тај народ који треба једну књижевност да има; чија је то књижевност била толико раскомадана не само по буквици него и по правопису; које су то двије књижевности, ако је критеријум књижевности језик те стога сваки народ може да има само једну књижевност и нема потребе да се она накнадно уједињује по још неком критеријуму будући да је већ природно уједињена заједницом у језику па јој други вид уједињења не треба? Потом, какво је то уједињење књижевности у правопису и писму, ако је критеријум језика био најважнији; откуда потреба да се књижевници разједињени у вјерозакону уједињују баш путем једне књижевности, кад би било природно да се уједињују у ономе у чему су били разједињени, а то значи у вјери? Ако ће се разједињена књижевност уједињавати у правопису и буквици, да ли то значи да ће се ујединити у ћирилици и фонолошком правопису или можда баш у латиници, којом су сви одреда потписали Бечки договор 110

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

заговарајући притом дискретно тзв. етимолошки правопис, што потврђује потпис Гјуре Даничића? Никада већих контроверзи из само једне странице (реченице) Бечког договора које потичу отуда што су колонијални стратези као планери зла користили опробану стратегију скретања пажње на споредну тачку. Главно питање било је питање језика, док је договор био насловљен тако се одагна помисао како се на терену радило о револуционарном преласку чакаваца и кајкаваца на српски језик, већ су ометајући пажњу, примијенивши фарисејску технику преусмјеравања пажње на споредни колосијек сводећи договор у наслову намјерно на домен књижевности, а не језика иако је питању књижевности посвећена само уводна реченица. „Знајући да један народ треба једну књижевност да има и потом са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се ових дана да се разговарамо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.119 “Доље потписани“ су након изложеног кратког програма додали сљедећу напомену: „Ово смо дакле за сад свршили. Ако Бог да, те се ове мисли наше у народу приме, ми смо увјерени, да ће се велике сметње књижевности нашој с пута уклонити, и да ћемо се к правом јединству много приближити.“120 У темеље тог књижевног језика узидана је чврста и развијена структура источнохерцеговачког дијалекта (млијеко, пјесма, биљешка). Споразум прате главна правила за јужно нарјечје које је писао Вук Караџић. `Вратимо ли погледу оно што му је школовање најчешће узимало – вид` (З. Арсовић), уочићемо да се само у одређењу српске књижевноси позивало на „књижевнике источног и западног вјерозакона“, а потом и на правопис и писмо, а све како би се у будућности имале основе за комадање те наше књижевности од које се очас могло да „направи“ колико им драго књижевности или вјештачких народа којима та књижевност припада. По томе је Бечки договор био `можда најинтересантнији феномен у историји словенских стандардизација` јер је захтијевао да се књижевност уједини на новим основама, премда се могла да уједини само на критеријуму језика за шта је било потребно да се сам појам српског језика битно редефинише. Испало је да су се бечки „књижевници“ само на први поглед договарали око књижевности, а да је пуна истина како су се под плаштом договора о књижевности како би је „ујединили“, уистину договарали о нечем стопут важнијем, о стандардизовању заједничког језика свих Срба без обзира на вјероисповијест којима би се језички прекључили сви чакавци и 119 Миодраг Поповић, Вук Стефановић Караџић, Нолит, Београд,1987, 320. 120 Исто.

111

Мирјана Стојисављевић

кајкавци. У томе се огледа његова јансенистичка суштина: у двопланском дјеловању, једном јавном, декларативном, а другом тајном, у коме се штошта подразумијевало, а што уопште није проистицало из слова договора те је била ствар приступа и тумачења слова и духа Књижевног договора какви ће се одговори добити, да ли књижевно-језичке или вјерско-политичке или пак језичко-политичке природе! Дотле су сезали његови непосредни и посредни домашаји. Бечки договор је под појмом „књижевности западног вјерозакона“ поимао књижевнике, а под појмом књижевника све говорнике западног вјерозакона који говоре српском штокавицом121! Штавише, под говорницима западног вјерозакона придодати су поред Срба штокаваца сви римокатолици са јужнословенског подручја који говоре кајкавицом и чакавицом!122 Притом се нигдје није поменуло име језика и име народа чију `раскомадану` књижевност уједињују јер се име просто подразумијевало. Има назнака да се већ тада озбиљно мислило управо на југословенску књижевност, али је због отпора кроатофилних Мажуранића и Сакцинског, али по свему судећи и Вука, питање имена књижевности коју уједињују остало неријешено, што је био врхунац језуитизма да само срце договора, име књижевности коју наводно уједињују остане предмет нагађања. Тако је питање српске књижевности која је на Бечком договору била раскомадана зарад хрватске књижевности којој је потписом договорача омогућено да се прошири на немјерљиви простор српске штокавице и староставне српске културе и традиције, неријешено остало до данас.

15.

Књижевним договором је отпочела велика гала представа која траје до данас, у којој су православни Срби упали у ступицу западних протокола при чему је договор послужио за неслућени простор манипулације почев од скаске о уједињавању, наводно, у књижевности, да би се у исходу договор окончао уједињењем чак три народа путем српског језика, који се одмах почео користити под двојним називом. Ријетко је у историји западне културе са више вербалне акробатике састављан један правни документ који на први поглед никог превише није обавезивао јер, канда, и није имао своје пуно правно дејство будући да је крштен неутралним називом, а да је имао толико тешке и далекосежне посљедице по српски народ, његов језик и културу. Бечки договор, према ријечима представника бошњакистике која би да се 121 Сукладно одлукама договора Даница илирска штампана је новим правописом и српском штокавицом. 122 Не би се могло рећи да нико крупно ко Турчин не лаже, поред оволике латинске лажи!

112

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

зове боснистиком, Милоша Окуке, „представља јединствен догађај у славистици, колико смио, пркосан, толико и споран. То је својеврстан књижевнојезичко-политички акт чије су посљедице тада биле несагледиве, али су се током времена показале далекосежним, судбоносним. И то толико далекосежним и толико судбоносним да су оставиле трајне трагове у култури Срба и Хрвата. И биле стални камен смутње, готово вијек и по, у њиховим међусобним односима и (не)споразумима. Овим књижевним споразумом - трубило се – рођен је „заједнички“ књижевни језик тих двају блиских јужнословенских народа који су тада живјели у различитим државама123, у једној донекле слободној кнежевини (Србији), у једној самосталној држави на чијем је челу био владика и познати пјесник Петар Петровић Његош (Црна Гора) и у двије стране велике царевине (Турској и Аустро-Угарској). 124 Који је то књижевни језик и како се зове та књижевност књижевника источног и западног вјерозакона – законописци Бечког књижевног договора намјерно су оставили без одговора, свевши српски језик на „наш језик“. Више од једног вијека требало је да прође како би на Новосадском договору 1954. године уз потписе српских и хрватских „културних радника“ , књижевника, интелектуалаца и филолога био именован тај језик као српскохрватски односно хрватскосрпски језик, као заједнички језик Срба, Хрвата и Црногораца са два изговора, ијекавским и екавским и два равноправна, писма, латиницом и ћирилицом. Да се оним давним књижевним споразумом, чије се значење искључиво код Срба преувеличавало и мистификовало, Срби и Хрвати125 нису „правоме јединству приближили“, то је данас свакоме јасно јер се нису били ујединили ни путем Новосадског договора као насљедника оног потписаног у Бечу, а који су Хрвати за тринаест година развргли самопрогласивши свој, хрватски језик. Остаје као свједочанство времена запис како је вођа илирског покрета Људевит Гај након потписивања споразума штампао текст у својим Народним новинама са сљедећим пропратним ријечима: „Вријеме ће на скоро показати да ли је овај приједлог практичан и води ли у данашњем нашем

123 За основицу „заједничког“ језика узет је народни говор Срба православаца изван Аустроугарског царства, источнохерцеговачка ијекавица. 124 М. Окука, Наше књижевнојезичке повјеснице: српскохрватски и Србохрвати, Српски језик, бр.10/1-2, година X, Београд 2005, 440. 125 Шта је значио појам „Срби“ у ондашњем и данашњем времену већ православни Срби, етнички и национално јединствени, док су се под Хрватима схватали Срби католици, Новохрвати кајкавци и изворни етнички Хрвати чакавци. Од те српскохрватске етничке смјесе у циљу расрбљавања Срба православаца стварана је у ватиканско-њемачком технолошком подземљу наднација Србохрвати.

113

Мирјана Стојисављевић

положају к ожудјелој слози и једнакости, или пако напротив још већему циепању и књижевном раздору.“ 126 Вријеме је непорециво показало свима осим несретним и распамећеним Србима да приједлог није водио ка „ожудјелој“ слози Срба и Хрвата, али јесте оној међу самим (лажним) Хрватима, говорницима западног вјерозакона, који су се преко српског језика били ујединили. То хрватско уједињење127 довело је до неједнакости са говорницима источног вјерозакона довевши до „циепања“ и „књижевног раздора“ унутар српског народа, његове књижевности и језика, који се осјећају до данас.

16. Како те „једногласнице“ није било онда, а поготово не сада, због

чега се онда наново подгријавао овај стари неоколонијални концепт познат као Бечки књижевни договор? Опет за потребе нових/старих колонизатора и њемачке експанзионистичке политике, која се поново враћа на Балкан у постдејтонском времену, претварајући га у лабораторију за успостављање евроатлантског постнационализма од стране европске велесиле Њемачке. Сва српска књижевност у БиХ, а и шире, већ је асимилована термином „штокавска књижевност“ науштрб именитеља „српска књижевност“. Тој вестернизацији српске културе нарочит допринос дали су професионални Срби – србисти, који су још једном подоштрили питање Вукове улоге у српској култури уз игнорисање свих других словенских филолога из његовог времена, нарочито Шафарика128. Српски одговор на тезу бечке школе о Србима сва три вјерозакона, што је једна очигледна идеолошка којештарија, мора да буде у одбацивању лажних западних догмата којим су нас само присиљавали на покоравање. Он би морао да садржи битно редефинисање појма српске књижевности и језика, а не онако како су нам га, мишљаше, једном за свагда тијесно скројили антисрпски настројени бечки колонијални „договарачи“ по диктату Аустроугарске. Управо они су под заштитом моћне царевине били кренули у прекрајање језичко-политичке карте Хелмског полуострва након што је са њега протјерана Турска у српским ослободилачким ратовима. Учинили су то у име познатог западног патохуманизма јер, наводно, `нису од жалости могли да гледају како нам је књижевност раскомадана, па су зато 126 М. Окука, нав. дјело, 440–441. 127 Данашњим хрватским домољупцима смета што хрватски народ разумије српски језик, па су одлуком о превођењу српских филмова на хрватски језик обзнанили јавности цијеле регије да су Босанци, Срби и Црногорци паметни па разумију хрватски, али су Хрвати глупи па не разумију српски! 128 Шафарик је сматрао да је етноним Срби старији од етнонима Словени док антиаутохтониста Радмило Маројевић тврди да су се Илири претопили у Словене.

114

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

били намјерили да је уједине`. Заиста, шта рећи осим да је у низу побједа над нашим памћењем, највећа она звана Бечки књижевни договор, који је у себи садржио бит манипулативног јозефинистичког законодавства насталог од смјесе црквено-политичких мјера и одредаба, имајући превасходну црквено-политичку димензију, а тек потом ону књижевно-језичку. Њиме је било поништено наше национално поријекло трајно забиљежено у српском језику и српској народној књижевности, која је била дата у бесцијење туђем народу другог поријекла и националног идентитета, малобројном хрватском римокатоличком народу, али коме је папска црква намијенила опаку улогу: да буде онај који ће се помијешати са српским народом да би, корак по корак, у минуциозној стратегији етноинжењеринга, превладао Србе, сводећи га на варварско племе без поријекла и идентитета. Договор је Хрватима омогућио да могу наново да кроје свој културни идентитет кроз вијекове на основу засвојатане не само српске народне књижевности него и свеколике српске духовности! У томе је садржано страшно замешатељство које нам је као народу било учињено Бечким договором, што је путем српске књижевности и језика хрватско име проширено на цјелокупну српску културну баштину.

17. Да ли се игдје у историји богоборног Запада

десило да се са више подмуклости проводило комадање српског духовног бића које је отпочело преко његовог језика и књижевности, а путем западних „научних“ параграфа; черечење цијелог једног народа који је пао у руке вјерскополитичких маказара130 иза којих је стајала моћна хабзбуршка царевина, која је запремала пола Европе, као што је то доживио српски народ? А све под фирмом хуманизма и извикане западне науке! Само разбијање отпочело је беневолентно, вајним уједињењем прво у књижевности православних са римокатолицима131, а потом се уједињење пренијело на поље језика . Сличан случај није забиљежен у Европи. Окривање истине о „књижевницима источног и западног вјерозакона“ који се помињу у самом уводнику Бечког договора захтијева да се једном заувијек морамо да одрекнемо овог духа заблуде132. 129

129 Удио Нијемаца и њемачке филологије у позиционирању српског језика код Хрвата био је пресудан. 130 Вук је са Даничићем договорио предају српске културе представницима хрватске судско-парламентарне буржоазије, судијама, правницима и филолозима док је сам био приучени лингвиста. 131 Римокатолици су означитељски попуњавали доцнији појам Хрвати, који није био раширен све до 1900. и Свехрватског католичког конгреса у Загребу. 132 Књижевнике западног вјерозакона у Бечу су заступали вјешти преговарачи из разних струка, од тога два адвоката, Мажуранић и Сакцински.

115

Мирјана Стојисављевић

Комадање српске књижевности, српског језика, српског писма, српске културе и традиције немилосрдно се проводи до данас остављајући нас несвјесним до краја шта се десило на Бечком договору: да су њиме управо Срби133 изгубили суверенитет над својом књижевношћу, посебно народном, која је постала заједничко добро са онима западног вјерозакона. Поред тога, са благословом раслабљених Срба Вука и Даничића код Срба је уведено двоазбучје, што је јединствен случај у свијету, иако су се потписници договора залагали да књижевност што је могуће више уједине и у буквици! По свему судећи та јединствена буквица била је управо латиница. Још један разлог да вукобранитељ Маројевић, познат по томе што да би да сакрије своју антиправославну дјелатност тиме што на једном мјесту о ћирилици тврди нешто што на другом пориче – Вука назове „горостасом“, тражећи од својих сљедбеника потчињавање његовом култу, дижући га у „националног језичког свеца“ који је нимало случајно био проглашен почасним грађанином града Загреба. Митологизовање, односно србизовање Вука134 за времена епонимског „титоизма“ са његовим карактеристичним идолопоклоништвом, није се десило на хрватској страни, која му је за живота додјељивала награде почасног грађанина града Загреба, да би послије смрти његове заслуге нагло пале у заборав, док се код Срба беатификовање овог аустроугарског прислужника наставља и данас. Сербокроатистика, којом је обиљежена култура сјећања на титоизам, којим су нарочито Срби били кодирани, како би се обуздавао српски чинилац и истина о српском језику, величали су га као првог Југословена, и то нарочито уочи потписивања Новосадског договора настојећи да га тим више узвеличају, чему је нарочити допринос дао псеудоконвертит Андрић пропагирајући га уз помоћ србизованог Јевреја Александра Белића.

18.

Захваљујући бечким манипулацијама, којима је сломљен дух српског народа, српска књижевност постала је својина Несрба, који су под привидом научности и лажном тезом о дијалектима, а не различитим језицима, прихватили српски језик, тзв. штокавски „дијалект“, што је било 133 Вук је на договору заступао књижевнике источног вјерозакона, иако се вјенчао у римокатоличкој цркви као унијата и у њој крстио сву дјецу. 134 Српска страна у низу једностраних уступака пружала је Хрватима пуно право да слободно и јавно користе српски језик, испоставило се, одмах под хрватским именом. Од српске стране је тражено да се обавеже да ће успоставити нераскидиву везу са Хрватима који би пристали да се служе српским језиком, чиме се одмах успоставила разлика у корист Хрвата. Договор је по Србе био веома опасан јер се њиме хрватска страна надређивала српској, не више ни српској него неримокатоличкој страни.

116

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

чиста означитељска обмана. Бечким документом135 је у здруженом подухвату била раскомадана српска књижевност, тако да се она до данас никако да уједини, а све због српске народне књижевности као великог духовног блага на коју су јуришали похлепни западни фарисеји; чијом љепотом је учена Европа била затечена и учинила све да то благо преотме од Срба користећи се веома рафинираним рјечником. Како другачије тумачити чињеницу да је управо Јакоб Грим био творац термина „српско-хрватски“, који је он употријебио „за ознаку народне књижевности, а за језички систем користио је назив српски“ (М. Окука)! Такав је и службени језик бечког договора: најфинији израз правног рјечника који се увијек користи за оне случајеве када се доносе одлуке које се могу учинити прекомјерно смјеле и неправедне и када је важно да се те одлуке изразе таквим рјечником који изгледа као највише морално правило правног карактера, попут израза српскохрватски, који је био филолошки хибрид премда се радило о преименованм српском језику. Још је мања истина да је Бечки договор био `чисто филолошки , без уплива државних институција и актуелне политике`, што је неистина ако се зна да је потписан у вријеме најјаче политичке моћи аустријске царевине, а за потребе прављења терминолошког рјечника за срски и хрватски језик те да је организован на позив министарства и по директиви професора Франца Миклошича, Копитаревог насљедника. Доцнија акција Бењамина Калаја око босанског језика такође је била далека од „чисто филолошког пројекта“, већ је била мотивисана вјерско-политичким циљевима који су имали филолошку образину, па је тако овај мађарски Јеврејин јавно појашњавао `да ће све што Хрвати буду отели од Срба припасти Аустроугарској`, што другим ријечима значи да су и Хрвати на својеврстан начин били инструментализовани. Развојни пут српске аутохтоне православне културе био је просто пресјечен на културу и писменост прије и послије Бечког договора, а Срби били враћени на народни језик простог пука, у коме су језичке разлике између источних и западних говорника биле мање чиме је отпочео процес стварања заједничког језика, српскохрватског. Пуни вијек касније, на Новосадском договору, тај процес је био окончан потпуним преименовањем српског у хрватски језик. 135 Бечки договор био је први вијесник милитантног екуменизма, заведеног на Тридентском концилу, освајачког према српском народу, који ће резултовати великим ратом (Првим свјетским) када су на искрвављену Србију након балканских ратова у којима је отјерала Турке, кренула два моћна германска империјална царства, аустроугарско и њемачко, па се сломила на Србији – воћки чудноватој.

117

Мирјана Стојисављевић

Новосадски договор – врхунац антисрпске политике

1. Бечки договор изнио је у први план уједињење у књижевности ри-

мокатолика са православцима, а тек потом и у језику, иако је посриједи био закулисни план дијељења српског језика као и српске књижевности са Несрбима од стране хабзбуршких колонизатора! Новосадски договор предвиђао је управо уједињење у језику православних Срба, у јагићевском смислу те ријечи, према вјерском критерију, не више са Србима римокатолицима него са свим Хрватима под којим су се поимали штокавци – римокатолици, али и сви кајкавци и чакавци и остали који су припадали западној цркви са далеким „жељкованим“ циљем како би једном могло да дође и до црквеног уједињења Срба и Хрвата под окриљем римског папе. Новосадским договором створен је заједнички језик Срба и Хрвата, српскохрватски, као један језик како га је међународна наука и доживљавала. Са заједничким језиком Срби су изгубили свој језички идентитет, а и суверенитет над српским језиком, као што су Бечким књижевним договором изгубили суверенитет над српском књижевношћу. Између Бечког и Новосадског договора десио се важан догађај у којем су усташе 1941. године „реформисале“ засебан хрватски језик, да би такво стање остало и послије завршетка рата, тако да се први југословенки устав писао засебно, српским и хрватским језиком. Управо је српска страна била та која је преко Љетописа матице српске била расписала анкету о језичким и правописним питањима, као што је то својевремено уочи Првог свјетског рата учинио Јован Скерлић расписавши анкету за јужно нарјечје и против њега у часопису Јужнословенски филолог. Часопис је објавио одговоре четрдесетак учесника анкете.136 У тих сто година између два договора са Хрватима се десило право чудо. Изашавши из уске чакавске етноконфесионалне заједнице којој су се припојили Новохрвати чакавци, они су преласком на српску штокавицу доживјели прави духовни преображај у којем је од минорне етнолингвистичке скупине етничких Хрвата уз подршку Беча и Ватикана створена у сложеном технолошком процесу вјештачка хрватска нација обједињена у католичкој вјери као најјачем интегративном фактору, а састављена од три нације, Срба штокаваца, изворних Хрвата – чакаваца и умишљених Новохрвата – кајкаваца, као и свих других католика који су аутоматски били припојени хрватској етнокон136 Послије анкете одржан је тродневни научни скуп 8, 9 и 10. децембра 1954, након кога су учесници донијели закључке у 10 тачака, а прва тачка гласила је да је народни јеик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, те да је стога књижевни језик који се развио на њиховој основи око два главна средишта Београда и Загреба јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.

118

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

фесионалности. Њима су придружени националистичком државном политиком и православни Срби који су остали у Хрватској, изложени немилосрдној и беспоштедној кроатизацији. Није прошло много времена од потписивања Новосадског договора, којим је потврђено српскохрватско књижевнојезичко заједништво, а Хрвати су под исприком да се осјећају угроженим од великосрпског шовинизма потписали Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика, којом је поништен Новосадски књижевни договор и уведен назив хрватски језик умјесто српскохрватски. Декларацију је 1967. године потписало деветнаест истакнутих хрватских културних радника на челу са Мирославом Крлежом, који је био накнадни потписник и Новосадског договора, чији је први „договарач“ био Андрић. Декларација о хрватском језику била је директна посљедица националистичког буђења „Хрватског прољећа“ да би Хрвати уставним промјенама од 1971. године издејствовали да буде уведен двојни назив за језик. Тиме, међутим, није било окончано хрватско отимање српског језика. Хрватска је свој грабежљиви кљун раширила како би прогутала цијелу Босну и Херцеговину. Свети Гаврило Грузијски би рекао: Какве смо птице, такав нам је кавез. Судећи по кљуну, Хрватска је кавез велике птице грабљивице.

2. Познато је да је код Хрвата исказан свеопшти отпор сербокроати-

стичком концепту од оног часа када је поред српског имена у називу језика био кроз Новосадски договор легитимисан као равноправан хрватски назив. Од те нужне степенице у поступном претакању кроз преименовање српског језика у хрватски, па до осамостаљиваља назива хрватски језик, Хрвате је дијелио само корак. Не борећи се за своју самосталност, већ папиролошки је доказући кроз „договоре“, Хрвати су након извјесног времена учинили тај одлучни корак раздруживања са српским језиком кроз декларативно самопроглашење хрватског језика, потврђујући тим чином да је српски језик од почетка био само подручје мисије католичке филологије, у исти мах и као terra missionis католичке цркве. Као што су само Срби поштовали Бечки књижевни договор, тако су само Срби поштовали и Новосадски језички договор, будући да су и тада књижевности остале одвојене или су се обједињавале под појмом не српскохрватске књижевности већ југословенске књижевности. Доказ како су се Срби односили према договору нам не треба, већ је довољно погледати како су се у погледу захтјева за равноправност писма односили Срби, а како опет Хрвати. Од Новосадског договора, од када је званично уведено као равноправно писмо ћирилици и латиница, Хрвати никад нису прихватили 119

Мирјана Стојисављевић

ћирилицу, док су у испољавању равноправности писма Срби стигли за свега пола вијека до самозатирања рођене ћирилице. Поред тога, књижевници источног вјерозакона обавезали су се у Бечу да прихватају глас „х“, док су западњаци наставили да пишу без икаквих уступака „гркоисточњацима“. Ипак, оно што су одмах спровели у дјело било је да су своју књижевност помијешали са српском како би се дочепали народне књижевности и потом се бацили на скупљање српског народног блага штампајући га путем Матице хрватске у бројним збиркама под именом хрватских народних пјесама. Бечким договором наметнути су догмати о језику као вододијелници нација, да би преко Ватрослава Јагића као контролора у име бечке науке дошло до промјене учења у погледу националног идентитета, чиме су хрватском народу прибројани сви покатоличени Срби. У данашњици, у којој су србисти наметнути као цензорска адреса која се пита за све у вези са језиком и писмом, а који имају деспотска овлаштења од Свјетског сабора Срба, и даље се једино Србима намеће догматски синкретизам према властитој књижевности и језику, култури и традицији тезом о Србима сва три вјерозакона, која тако погодује даљем расрбљавању. Мало ко да призна да су се једино Срби клањали Бечком и Новосадском договору као златном телету, програмирани попут каквих секташа од стране научних контролора137. Нико да их пробуди их из тог бунила и попут Александра Солжењицина одлучно подвуче црту и каже: – „Не, хвала, очеви просвијећености!“ То до данас не дозвољавају тобожњи србисти, творци новог духовног инжењеринга и насиља над здравим разумом, који „за савезника позивају Лаж“ (Солжењицин), у чему су узнапредовали дотле да се с правом морамо да упитамо јесмо ли уопште успјели да сачувамо свој српски генетски код који свјетском антропологу са Харварда Кљосову даје основа за тврдњу о Србима као народу најстаријем. Посебно у данашњици у којој су се изродили нови политички језици као заперци српског језика, а са њима и заперци српске књижевности (алузија на књигу Д. Петровића, Заперци српског језика) с циљем њеног даљег преотимања и својатања.

3. Србија је прва земља која се пројектовано нашла на удару западњака и

њиховог колонијалног продора на Исток, у првом реду њемачко-ватиканског продора, у чијој геостратегији је изузетно важну улогу играло колонизовање 137 Најжалосније је што су се управо контролори над науком у име центара моћи лажно представљали као научници, а уистину су били само надзорници у провођењу контроле ума путем тзв. науке. Гдје би нас одвело да их поименично попишемо у српској филологији. Тој бранши припадају сви или скоро сви изузев академика Милана Будимира.

120

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

не само српских земаља и њихових материјалних ресурса него и духовно поробљавање путем колонизовања свијести. Управо духовна окупација од стране западне науке, познате као нордијска школа мишљења, играла је изузетну улогу у склопу хабзбуршке колонијалне политике. Водећи катедристи бечке филолошко-историјске школе 1850. године сковали су минуциозни геостратешки план познат као Бечки књижевни договор, који је провођен корак по корак наредни вијек и по, да би данашња српска филологија још једном била у свом „прогресивном погледу унатраг“ враћена на старе хабзбуршке колонијалне диктате. Њиме је, уз инструментализацију Хрвата, у највећем постотку превјерених Срба, била поступно хрватизована српска књижевности, како би постала благо Срба и Несрба. Потом су се путем ње римокатолици дочепали и српског народног језика утемељивши га да буде заједнички језик Срба и Несрба, чиме је трајно затрован православни карактер тог духовног блага. Срби као „шизматици“, како нас је увијек доживљавала римска црква, доживјели су да њихова књижевност била рашчеречена. Шта су од Бечког договора радили српски филолози? Одговор би био библијски: „И мноштво стајаше и гледаше“. Тако су стајали и гледали српски филолози, национално неодговорни и титоистички профилисани, како се под плаштом западне науке скројене у бечко-ватиканским кабинетима српство убија с предумишљајем, свјесно и системски. Посебно се подмукло проводила унија као метод сједињења православни са католицима, путем различитих научних догми којима се сламао српски национални идентитет који је код српских конвертита програмски био засниван на вјери и као такав подржан на Католичком конгресу у Загребу, 1900. године. Преко вијек и по стајали су и гледали српски мудријаши, калајисани духом католичким и протестантским, а данас већ и јудејским, како се черечи српски језик, који данас има чак четири имена, што је јединствен примјер у Европи и свијету! Право једног народа да језику другог народа даде своје име није потврђено нигдје у свијету, а ето, управо то се десило нама, несрећним Србима: да је српска књижевност постала својина Несрба као и српски језик, да губимо историјско право на Хелм, тј. Балкан, што нам је преотето „мировним“ Берлинским конгресом. Српски језик и књижевност инструментализовани су од стране поборника „теологије моста“, да би били претворени у мост којим су Срби православаци превођени у Хрвате. Теологију моста, прокламовану на другом ватиканском концилу, нарочито је пропагирао Андрић, унијатски агент и ватикански мисионаркоји је цјелокупно своје књижевно дјело ставио у службу успостављања теологије моста према православнима како би се укинуо наш 121

Мирјана Стојисављевић

словенски и православни цивилизацијски кÔд, а истина о нама прекројила према захтјевима Запада. У то име суштински је било важно извући Србе из православља, а све зато што једино Срби, кад пређу у католичанство или неку другу вјеру, не желе више да се зову Србима.138 То су знали и титоистички полтрони, па су зато спремно потискивали српску традицију зарад вјештачког братства и јединства и у име анационалне социјалистичке културе. Титографија је у вези са српским језиком и писмом само наставила оно што је својевремено отпочео Беч: режирану фарсу преображаја аустросрбистике у сербокроатистику, као што су и нови србисти режирали преображај сербокроатистике у евросрбистику. Даља планска окупација српске књижевности наставља се како би се сва српска књижевност превела у хрватску. Освајању српске од стране хрватске књижевности пресудни допринос дали су Андрић и Крлежа како би процес кроатизације српске књижевности био окончан тек потпуним њеним претапањем у хрватску књижевност и расрбљавањем српског народа. Управо се то чини над Србима у домену културе: државни тероризам према сопственом народу провођен у континуитету у другој Југославији, а настављен под окриљем најновијег глобализма. Однарођивање Срба од своје православне културе и традиције одвија се по фабијанском принципу, корак по корак, постепено, како се не би изазовало некакво „српско прољеће“, што и није долазило у обзир будући да су у домену политичке власти над културом у Брозовој Југославији Хрвати били предоминантни. На очиглед корумпиране и лицемјерноћутеће српске елите, која је била фасцинирана ученошћу Запада, неометани ни од кога Хрвати су присвајали српску културну баштину, а српске етничке и историјске земље проглашавали хрватским. Држава која је задужена да штити од појединаца и других држава властити народ и његову културу својим недјеловањем подржавала је провођење отворене отимачине свега српског, коју је пратио перфидни прозелитизам на штету Срба. Разарање и дијељење српске културе као незападне и стога аутоматски варварске, јер је `само култура Запада европска`, а за корист хрватског ширења, у којем је нестајао један староставни народ и његова вишемиленијумска култура, отпочето је било Бечким, а настављено Новосадским договором. Оно се проводи и данас екуменизацијом српске књижевности и културне како би постала колонија Запада. 138 Иранци кад пређу на ислам остају Иранци, кад су Курди исламизовани, остали су Курди као и Чечени или Шиптари кад узеше ислам. Једино кад се Срби исламизују, хоће да буду Турци или, кад се покатоличе, више неће да буду Срби.

122

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Обнова кроатокомунистичке србистике

1.

Тзв. језичка реформа, проведена под патронатом Беча, била је најсуровија отимачина српске књижевности и језика од стране к. у. к. монархије, формално верификована Бечким књижевним договором. Таквој Аустроугарској био је лојалан Вук Караџић, који је скупљао све што је сматрао вриједним код Срба и пласирао у свијет, а штошта вриједно и продавао, попут наших србуља, које је тражио по српским манастирима под исприком да су му потребне у преводу Новог завјета, а потом их није враћао, већ за скупе паре испоручивао аустријским музејима. Мислио је да се Срби морају да уподобе Европи и њеним стандардима да би нам она признала право учешћа у заједничкој културној баштини. Западне цивилизаторске утицаје заговарао је и Андрић, а прије њега Његош, дубоки познавалац европске културе и њен поштовалац, нарочито њених домета у ренесанси139.

2. Као што је Титова војска својим измишљеним побједама у, наводно,

седам непријатељских офанзива побиједила саму себе, тако су и србисти том упорном лажи идиотске школе обмане зване „обновљена србистика“ о Вуку „горостасу“ настојали да побиједе истину по којој је Вук „дојучерашњи козар“. Тако га је, добро га познајући, прозвао Милош Обреновић, на шта је овај подрепашки одговорио придворничким радом „Милош Обреновић књаз у Србији“ из 1828. године. Вук је, према суду квислиншке србистике, један од „Свете Тројице“ новије српске књижевности, а уистину је онај који је патентирао ефикасан модел покоравања Срба путем тзв. језичке реформе, којом је исказао лојалност аустроугарском империјалном поретку и његовом суверену тако што је српски језик реформисао за потребе свих католика – штокаваца, чакаваца и кајкаваца у јужним илирским провинцијама, а шире, за потребе језичке нивелације свих католика и православних који су се преко српске штокавице ујединили. Какав је био морални профил Вуков показаћемо у једној поредби: док је за Николу Теслу најслађа мисао била да су његови проналасци дјело једног 139 Његош почива, према ријечима Меше Селимовића, у Мештровићевом маузолеју (скарадно би звучало да један црногорски владика почива у „Његошевом маузолеју“). Као да се и тиме хтјело оспорити право великом пјеснику, након што је по смрти седам пута био пренашан, да се посљедње почивалиште, препуно масонских знамења, не назове по њему, већ према градитељу, такође масону и, зашто прећутати, загриженом Кроати. За Његошев маузолеј Меша ће рећи да је то „фараонска гробница“. У њој почива један од „Свете Тројице“ новије српске књижевности, како се за Његоша изразио „проевроазијски“ новосрбистички спин-доктор Маројевић, који је обмануо великог Трубачова лажно се представљајући као српски аутохтоничар иако је био вуковски профилисан потрчко Запада.

123

Мирјана Стојисављевић

Србина, који је `остао Србин и преко мора`, Вук је био далеко од таквог високог моралног императива већ се на наговор времена и жене Аустријанке одмах поунијатио; тај родоначелник незнана језика и `ђетић незнана јунака`, јер је оца слабо помињао већ само матер Јегду; који се вјенчао у катедрали гдје је крстио 11 дјеце (двоје су му умрли по рођењу), а за његову вјеру у вјенчаном листу писало је – Унијат. Био је то назив за гркокатолике, који су на подручју Аустроугарске иступали из православних канона и признали папу за вјерског поглавара.Такво му је било и учење – унијатско, настало као протест против рускославенског језика, да буде мост у што лакшем превођењу православних у западну цркву. Својеврсни унијата био је и Доситеј који је такође проповиједао „три вјере један народ“, што је била Доситејева крилатица, коју је узео и Сава Мркаљ, још један од тзв. Свете Тројице српског језика, како га је титулисао лажни патријарх расколничке србистике, Маројевић. Мркаљ је говорио за себе да је хрватске народности грко-источњачке вјере! Сличан им је у погледу националне самоидентификације и прохрватски Ђуро (на документу Бечког договора потписан као Gjuro) Даничић, иначе пуним именом Ђурађ/ Ђорђе Поповић, који није издао Вука, али јесте српство, јер је као његов сљедбеник у издаји прво издао себе промијенивши име и презиме и тако се на симболичан начин илиризовао, а уистину хрватизовао и поунијатио. Како је то учинио са властитим именом, тако је поступио и са језичком грађом коју је био скупио назвавши је Рјечником хрватског или српског језика. Ово посљедње било је написано ситним словима!

3.

Иако социјализма наводно више нема, већ га је на српској страни смијенило удбашко србовање под контролом страних служби и за њихову корист, у постдејтонском времену преко „учења“ обновљене србистике поново нас походи повампирени дух титоистичке Југославије и закључака Новосадског договора, које нови србисти и данас слијепо слиједе инсистирајући на пуној равноправности екавско-ијекавског изговора и ћириличко-латиничког писма. „Поочими“ обновљене србистике, кооперативни сарадници евроатлантиста, били су свјесни важности духовне димензије језика, писма и књижевности, па су умјели своје мудријашење вјешто да укомпонују у платформу Слова, за коју се у први мах помислило да се ради о десничарској или бар антиљевичарској доктрини, док се није разабрало да је ријеч о прворазредној мондијалистичкој демагогији чији је циљ стварања још једног клероглобалистичког заморчета, заједничког наднационалног језика Срба сва три вјерозакона. На концу се показало чему 124

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

стреми обновљена србистика у Републици Српској: обнови језичке уније са српским конвертитима у коју су у садашњости већ ушли Хрвати и Бошњаци, а која резултује потпуним хрватизовањем тзв. бошњачког, који би да буде босански језик. Платформа Слова идеална је за грађење таквог јединственог језика како би у БиХ био устоличен полицентрични језик на вуковским, а то значи, калајевским основама, који се нипошто не би звао српским језиком. Издаја народног надања била је исувише покварена да бисмо је одмах препознали, те је стога неопходно „ново читање“ Вукове неславне улоге у реформи којом су Срби били натјерани да свој језик, књижевност и културу дијеле са другима и то одмах са Несрбима. Умјесто критичког просуђивања, још једном смо у постдејтонској Босни слушали пенегирике о Вуку140 од стране србокомуниста, који су поново увели у праксу језик као критеријум у одређивању нације, али само српске. Нико да нас упозори на истину да је управо бечким пакетом лажи дошло до уједињавања књижевности „народа нашег обадва вјерозакона“, али само унутар српске народне књижевности, којим је отпочела селективна крађа, преотимање и преименовање српског културног блага од стране Хрвата `иако ни њихови оци ни њихови дједови нијесу знали за то име`141. Од Бечког договора свака кампања хрваћења српског језика и српске културе предузимана је агитацијом у корист Вука: тако је било уочи Новосадског договора, кад се поново почео да велича његова просвјетитељска улога у уједињавању „нашег“ народа од стране Иве Андрића142, потписника Новосадског договора143. Тако је било и у садашњици у којој поново пљуште филипике овом приученом бечком школнику. Српски духовни препород стално се одгађа и изнова враћа на почетну грешку заборављајући на мудрост која каже да ко није правилно почео, како да правилно заврши. Стога је неопходно покренути истрагу и установити како нам се као народу могло десити да нам српски језик, књижевност, културу и традицију окупирају 140 О Србима католицима сам Вук каже: „Њих је тешко наговорити да признају да су Срби, а ми бисмо луди били кад бисмо пристали на то да оставимо наше славно српско име и да примимо друго мртво (Илири) које данас у себи ништа не значи.“ У: В. Новак, Вук и Хрвати, САНУ, Београд, 1967, 109. 141 С. Борак, Срби католици, Нови Сад, 1999, 120. 142 За Србе све почиње са Вуком, за Хрвате само онда када је требало легитимисати постојање хрватског језика. Тада се они преко неколико Андрићевих памфлетских текстива у славу Вука измире са Србима, а кад остваре циљ, уз помоћ Крлеже развргну закључке Новосадског договора као да их никад није ни било. То србизовање Вука аустрослависте преко кроатистичких агентура траје до данас. 143 Сербокроатистички концепт који је исходио из закључака Новосадског договора нису оборили србисти већ маловјерни кроатисти, одбацивши га као кугу. Проглашењем декларације о хрватском језику ставили су тај папиролошки пројекат ван снаге.

125

Мирјана Стојисављевић

тројица међународних дорадника који су се лажно представљали као српски националисти, те се у том погледу морају расвијетити околности, догађаји и чињенице који су допринијели да су плански биле укинуте све мјере заштите српских светиња које су највише национално добро српског народа, а које су на волшебан начин доспјеле у приватне руке ових мешетара? Као да је држава престала да постоји? Као да немамо никакве регулативе које контролишу национална добра?

4.

Та истрага морала би да утврди одговорност друштвеног система који је омогућио да се овакав пуч може да спроведе, јер би у супротном могао да се понови случај да нам српска култура постане заморче англоамериканизма и падне у њихово ропство као ово путем новосрбиста, који су подијелили глумачке улоге, тако да је Маројевић као русиста задобио улогу да држи источну, евроазијску страну, а други, Ковачевић евроатлантску! Ти предводници нове србистике, која је претендовала на статус реформаторског учења о српском језику, постали су заправо завјереници против сопственог језика, књижевности и писма, уз чију помоћ је у постдејтонском времену обновљена хабзбуршка, кроатокомунистичка србистика, а са њом настављено расрбљавање, обесловешћење и обесхристовљење светосавског српства. Као српски квислинзи, они су од појаве Слова о српском језику институционално уништавали српску етничку самосвијест не учинивши ништа за њен опоравак. Пред очима јавности креирали су култ личности, што смо све јако касно спознали: да се ради о империјалним конзулима западне науке, озлоглашеним западним послушницима који су српски језик требало да `реформишу` према америчком диктату. Ипак, најгоре од свега је то што су глумили српске патриоте, чиме се `Звијер ругала Богу и вриштала од смијеха јер је уништавала оне који су били предодређени да буду прави синови и кћери Божије`. То им се никад не може опростити, што су тровали српску младост на факултетима широм распетог српства инструментализујући је у политичке сврхе као што су урадили са покретом „Двери“, чије старјешинство је потекло са катедре за србистику Филолошког факултета у Београду.

Комадање српске и руске књижевности

1. Комадање српске књижевности од стране шачице пијаних од своје

бахатости бечких катедриста и геостратега опхрваних прикривеном србофобијом, проведено у име западне надринауке, којом је на политичком 126

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

плану циљано рјешавано хрватско књижевнојезичко питање у хабзбуршкој монархији, поновиће се у још драстичнијем облику за вријеме Октобарске револуције над великом руском књижевношћу. Својом љепотом која се појавила наједном, проговоривши из душе цијелог руског народа кроз дјела Чехова, Гогоља, Толстоја и Достојевског, она је задивила западни свијет, који се наједном осјетио инферирорним пред романескном књижевности православног Истоком. Одлучио је стога да је у Октобарској револуцији, која је била дјело црних магова Запада подржаних јудејским банкарима, културно разбије тако што ће се дјеловати путем извикане западне књижевнојезичке науке, поетике. Скупа са крвавом Октобарском револуцијом у Русији је паралелно текла још страшнија тзв. културна револуција, која није имала за циљ само промјену државног поретка и затирање руског самодржавља већ и промјену свјетоназора, слике свијета руског човјека према властитој духовности, што се провело у дјело, поред осталог, промјеном тачке гледишта Руса према властитој књижевности. Права деструкција и обесправљивање до ниподаштавања руске књижевности, извршена је у име западне науке када је из Женеве у Русију експортовано структуралистичко учење Фердинанда де Сосира144, којим су, путем прве европске науке, поетике, западњаци намјеравали да формализују (читај: рашчерече!) велику руску књижевност, која је бацила у засјенак извикани европски роман, којим су се западњаци нарочито гордили. Стога су у име ономадног општеевропског национализма одлучили да раскомадају руску књижевност тако што ће путем специјално скројених псеудонаучних теорија да обезвриједе књижевност Гогоља, Толстоја и Достојевског те да је просто збаце са „Пароброда савремености“ 144 Тајна настанка Курса опште лингвистике спада у тајна безакоња (свјетску закулису) која се петнаестих година двадесетог вијека провела по налогу тајних сила представљајући завјеру против науке. Сви детаљи те завјере вјероватно никада неће бити до краја обзнањени. По начину како је настала ова књига, уврштена у интелектуалну баштину кључну за Запад и његову науку о језику, она је више него интригантна, а ипак је добила статус књиге којом је основана прва наднаука која и данас ужива највећи углед, модерна лингвистика. Ипак, по томе како је настала, на основу компилације студентских предавања, она излази из оквира свега што смо могли да помислимо да би се икада могло десити у западној науци, а, ето, ипак се десило, чинећи да је њен настанак обавијен управо кабалистичким мистицизмом. О томе се не само околишавало да говори него се није смјело ни да мисли. Исказући социопатски недостатак савјести творци компилације Шарл Баји и Алберт Сеше убјеђују нас већ једно стољеће путем предговора књиге у своје добре намјере. Кастративна норма коју је у лингвистици увела књига Курса гласи – језик је систем, па је на исти начин дефинисана и књижевност од стране руских формалиста, да би као таква била инкорпорирана у интелектуално биће модерне поетике као владајућа норма. Расправу о правом идентитету Курса који је уживао првенство над свим икад написаним књигама из лингвистике и пресудно утицао на цјелокупну западну науку 20. вијека отворила сам у својој књизи Ка интегралној стилистици (Бања Лука, 2009), мада тиме ни издалека није окончано разобличавање ове кривотворине, већ можемо рећи да оно тек почиње.

127

Мирјана Стојисављевић

тврдећи да од тих писаца ново совјетско вријеме нема шта да научи! Све је то учињено уз инструментализацију западног учења о првој глобалној науци, „модерној лингвистици“, проистеклог из Сосировог145 структурализма146, а коме су у највећем постотку неруски формалисти, лажно названи „руским формалистима“, дали образину аутентичног руског учења. Уистину, радило се о преименованом западном учењу које је у западној Европи заживјело тек педесет година касније, и то онда када је требало мијењати стари европски културни поредак новим, који је навјешћивао овај данашњи евроунијатски политички поредак. У француској културној револуцији шездесет осме поново је било оживљено учење руског формализма познато у Француској као „нови формализам“ или „нова критика“. Сценариј девастације велике руске православне културе уз злоупотребу западних научних протокла имао је за циљ њено дерусификовање, тј. совјетизовање од стране јудејских формалиста, поучених са Запада путем специјално скројеног поетичког учења. Био је изграђен такав ниподаштавајући вриједносни суд о свецима руске књижевности у име авангардне нове науке о књижевности да се једном кубофутуристичком експериментатору у књижевности Мајаковском, или поетском „фоничару“ Виктору Хлебњикову, чија је поезија била скоро без значења, може да подреди један Достојевски. Овим учењем су совјетски и у великом постотку неруски формалисти намјеравали да кроз ново западно учење обуздају истину о руској књижевности, да је дехристијанизују, посебно књижевност насталу испод пера Фјодора Михајловича. Нимало случајно и данас се у Русији одвија паралелни процес који пролази и српски народ, да се на „научној“ основи стварају вјештачке нације диобом руског народа на великоруски, украјински, бјелоруски и некакав наднационални „росијски“ народ, кроз шта је прошао и српски народ однарођивањем Хрвата, Бошњака и Црногораца, што је дио глобалне слике растурања православне христоносне цивилизације од стране јудеокршћанског Запада.

145 Дан када сам посумњала у ауторство Курса сматрам својим најбољим даном. То је био тренутак спознаје који је озарио читаво моје биће, моју свијест и подсвијест бомбардовану „наређењем“ како научну истину ваља беспоговорно прихватати и подржавати као свето слово. О томе казујем у својој монографији Ка интегралној стилистици (Бања Лука, 2009). 146 Стандардизовање западне науке отпочео је кроз структурализам. Интердисциплинарни структурализам окупљао је научнике из лингвистике, поетике, филозофије, психоанализе, антропологије намећући монолитну доминантну идеологију која промовише ред, систем; у којем наука постаје роба. Путем западне науке врши se интеграција појединца у оквире масовне културе.

128

Српскојезичка књижевност Не тражите нове пријатеље међу старим и доказаним душманима. Св. Сава Народ је растројен, на окупу је само олош. Ј. Дучић

Копитар – „словенски Мефистофел“

1.

Сагледамо ли српско књижевно насљеђе у његовој свеукупности, намеће се закључак да је српски језик `најчвршћа брана према свима који нам оспоравају да смо оно што јесмо, па чак покушавају да и нас саме убиједе у то`. Вријеме је да се књижевност настала на српском језику коначно уједини, нипошто у дневнополитичке сврхе и науштрб другог јер је Србима потпуно страно неосновано својатање туђег. Прво што ваља нагласити било би да нема књижевности Срба сва три вјерозана јер она противрјечи језичком критерију и на мала врата поново уводи вјерски критериј. Отуда наше залагање за српскојезичку књижевност. Шта је српскојезичка књижевности и још важније, шта обухвата? Обухвата књижевност написану на српском језику без обзира на то да ли се ради о Србима, српскојезичким Хрватима штокавцима, српскојезичким Хрватима чакавцима, српскојезичким Новохрватима кајкавцима или српскојезичким Бошњацима или Црногорцима и свима другима који стварају на српском језику, без разлике да ли им је он матерњи језик или су га научили и усвојили. Концептом српскојезичке књижевности Срби се супротстављају националној експанзији хрватства науштрб српства коју је осмислила још давно сербокроатистичка конспирологија, што је посједовала велику моћ коју носе монополисти над научном истином. Њен промотор био је аустроугарски агент од утицаја Вук Караџић, чијег је учитеља Копитара, ревносног католика, Шафарик нимало случајно називао „словенским Мефистофелом“ 129

Мирјана Стојисављевић

зато што је желио да сви Словени приме латинску азбуку, а руском словенству претпостављао аустријско словенство и идеологију аустрославизма, путем које је урађен лавовски дио посла како се Срби никада не би идентификовали преко светосавског српства, већ анационалног и атеизованог вуковског великосрпства Срба сва три вјерозакона. Тако је било и у погледу народне књижевности, за коју је Копитар изјавио: „Таквих пјесама ниједан народ нема нити је имао“. Управо због тога смо је на Бечком књижевном договору морали изгубити и тако постати највеће жртве хабзбуршке теорије дефиниционизма, по којој се књижевност књижевника источног и западног вјерозакона ујединила у језику, док је истина да се ујединила само српска народна књижевност, тј. била је позивањем на заједнички језик засвојатана од стране Хрвата, да бисмо у тим раљама остали до данас поувани у западну науку не знајући колико је инфицирана левитско-фарисејском јереси. Манипулацијом тачкама гледишта са којих се мјерио национални идентитет ушло се у прави лавиринт унапријед планираних интерпретација. Програм уједињења Срба сва три вјерозакона путем језика, тзв. Доситеј-ВукШафариков модел, примијењен у књижевности, резултат је праксе коју је увео Шафарик, који је под српском књижевношћу сматрао и књижевност Срба католика да би послије рата, у вријеме владавине црвеног Хабзбурга тај систем био напуштен и смијенио га Јагићев концепт по вјери, што је у правом смислу те ријечи исковао ланце сербокроатистике којим су нас Хрвати, како они изворни, чакавци, тако и они умишљени, кајкавци, а тако и они лажни Хрвати, штокавци, поробили у име марионетске сербокроатистике.

2.

Све у вези са сербокроатистиком било је вјешто изведена научна превара у име западне науке. Доцнији тријумф идеологије братства и јединства Срба и Хрвата посебно је подржавао хрватски културидеолошки лоби испуњавајући постулате неохабзбуршке завјере, којој је циљ био хрватизовање културе читавог једног народа. С друге стране, код Срба је убијен отпор хрваћењу непрестаним оптужбама за великосрпски хегемонизам, који су препознавали чак и у вуковском српству свом и свуда, иако је била ријеч о идеологији братства у име које су Срби у свом духовном сљепилу скренути са светосавског пута у лажно братимљење са западном разбраћом. Путем највеће етноконфесионалне лажи зване „Срби сва три вјерозакона“ вуковско српство је фатално изједначено са југословенством147 произведеним у бискупским кухињама за даље распамећивање Срба који 147 На олтар југословенства Срби су принијели своје безмјерно страдање у два геноцидна свјетска рата, да би у Другом свјетском рату Срби имали два антифашистичка ослободилачка покрета,

130

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

су као жртву принијели оно што им је као народу било најдрагоцјеније – своју духовност, културу и традицију, нарочито ону светосавску. Тријумф идеологије братства и јединства Срба и Хрвата на површину је избацио не само ревизију Шафарикових ставова и потпуну превласт јагићевског, вјерског принципа у националној идентификацији већ и синхронизовану деструкцију српске књижевности коју је пратила појава два салонска писца, два агента сербокроатистичке револуције, Андрића и Крлеже, који су наставили да нас врте у кругу нордијске методолије, под терором њених двоструких аршина.

3.

Субверзивни истраживач српског падања у духовно ропство западних параграфа неизбјежно се суочава са закључком да се разарање српске културе одвијало системски, корак по корак, а да је тзв. наука служила само за обмањивање српства, дајући тој колонизацији, а уистину хрватизацији српске културе неопходни алиби како се то чини у име виших, просвјетитељских и цивилизаторских разлога, а не у име безочне пљачке и отимачине. Сва ујдурма сербокроатистике налазила се у томе да Срби самовољно прихвате у посљератном раздобљу титокомунистичке Југославије Јагићеву концепцију да су Срби и Хрвати један народ са два имена који имају један језик и једну књижевност са два имена коју су само Срби називали са два имена, а Хрвати одмах под хибридним хрватским именом, при чему су се и даље под Србима поимали само Срби православци, а под Хрватима сви католици и то у вријеме прокламованог атеизма званог комунизам. Јагићев концепт у књижевности послије другог свјетског рата у дјело су провела два хрватска књижевника, Андрић и Крлежа. У времену комунистичког анатемисања самог српског имена, кад су српски писци листом били пројугословенски оријентисани, Иво Андрић се самопрогласио, „објавио“ као Србин што нипошто није било без дубоке идеолошке позадине. У времену загарантованог атеизма, тј. комунизма, те прохрватске варијанте југословенства која је Србима узела душу, коју су непрестано пропагирали и проводили чланови прохрватског научног и политичког лобија, бројни су били облици манипулације кроатокомунистичким југословенством кроз школе и образовни систем, како би српски конвертити, лажни Хрвати, преотели српски језик и књижевност. оба југословенска. Међутим, српске жртве дате за југословенство биле су бачене у вјетар и претворене, народски казано, у „џабуље“.

131

Мирјана Стојисављевић

Тиранија лажних Хрвата

1. Духовна дегенерација српства пројектована од стране србомрског

хабзбургизма у епицентар борбе против православља увела је вуковске Србе католичког вјерозакона, те потоње лажне Хрвате. Своје исходиште ова борба имала је у Француској буржоаској револуцији, којом су биле изједначене по важности све религије, а јудаизам добио равноправно мјесто у западној култури као и хришћанство. Од тада је дух времена модерног доба обиљежен нихилизмом, исповиједањем вјере у неистину, да би тај сурови рат против Живога Бога постајао све немилосрднији како се приближавамо данашњици. „Нема истине и нема ствари по себи!“ – резолутан је био Ниче, обновитељ паганизма, који је човјеков несавршени ум поставио на мјесто „умирућег бога“. Преживјели смо Волтерову и Русоову философију и били свједоци крвопролића које је изазвала њихова философија у Француској револуцији. Видјели смо како „нови поредак“ руши хришћански поредак и нашу традицију под Марксовим бауком комунизма, док се дух времена рапидно јудаизовао и то управо путем нихилизма. Видјели смо Дарвинове идеје и како људи масовно прихватају ту његову јерес као нову религију; у име које је Стаљин, тај „мали Јеврејин“ како у преводу са грузијског значи презиме Џугашвили, након што је прочитао његово дјело о поријеклу врста, напустио богословију и постао проповједник и поробљивач душа у име атеизма, по цијену милиона жртава. Одсјај Дарвинових идеја у очима Карла Маркса148, покатоличеног Јеврејинa, новог хришћанина, био је толико моћан да је помислио, инспирисан Дарвином, како идеја Бога коначно може да буде уништена. Луди пророк и филозоф нихилизма Ниче,149 на крају XIX и почетком XX вијека поново је запјевао исту пјесму када је један човјек надахнут Ничеовом филозофијом почео да дјела у складу са њом. Био је то Адолф Хитлер, који је наступио као избављивач Њемачке исказавши свој категорички императив ријечима: „Ослободио сам Њемачку од идиотских деградирајућих 148 На Марксовом трагу Лењин и Стаљин утабали су путеве Царству овога свијета. Стаљин је био ученик богословије када су му до руку дошли Дарвинови списи који су промовисали „философију опстанка најспособнијих“! У име те философије побио је 40 милиона људи и на тако окрутан начин да то историја не памти. Десило се то двије хиљаде година након што је Нерон над запаљеним Римом отпјевао своју пјесму уништења уз харфу. 149 Ниче је свој побуњенички живот окончао у душевној болници , у потпуном помрачењу ума, а једина животна разонода му је била да са прозора своје болесничке собе сваког дана у тачно одређено вријеме нијемо посматра у даљини воз који је туда пролазио.

132

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

лажи савјести и морала!“ Према Ничеовој философији инфериорнији и слабији морају бити уништени. Реликт те и такве контра-културе јесу инцестуозна дјеца савременог нихилизма, кроз који проговара задах труљења душе. Такви бивају жртве новог свјетског поретка, царства без Бога, царства анти-Христовог и богоборне антитеистичке културе постајући робови сопственог имиџа. Ова дјеца нихилизма која су исувише дуго и никако без посљедица учествовала у цивилизацијском акту колективног и озакоњеног богоборства и богоубиства, искусила су на крају звијер нихилизма звану комунизам и дух времена који је са становишта истине мрачан, јер је на њено мјесто поставио идеолошку истину у коју се није смјело сумњати и у којој никога ништа више не може шокирати. И не знајући, у данашњици смо ушли у антихришћански нови свјетски поредак, који је у пламену грађанског рата превредновао цјелокупни наш поглед на свијет намећући нам да оно што је некад сматрано ружним данас прихватамо као лијепо, да оно што је некад било погрешно, данас доживљавамо исправним, да се понашамо као права „дјеца апокалипсе“, свједоци посљедњих времена овог западног духовно-политичког зла које се отворено самопрогласило кроз западну лаж о Богу и ничовски поклич да је Бог умро, да је мртав, не знајући да Син Божји може бити само распет, али не и умирући! Дух времена је толико мрачан да нас не потреса ни кад чујемо – Бог је мртав! Универзална философија новог нихилистичког свијета прожетог јансенизмом гласи: дошли смо из ништавила и враћамо се, расиновски казано, у ништавило из кога мишљасмо да смо се избавили!

2.

Жртве универзалне философије новог нихилистичког свијета већ су вијек и по Срби, изложени културној тиранији лажних Хрвата који су њемачки етноконфесионални изум и то по неком правилу, нарочито на „размеђу вијекова“150, прошлог као и овога вијека. Преци лажних Хрвата су Срби католичког вјерозакона, на којима је у ватиканском технолошком поступку стварања вјештачких нација надзидан лажни хрватски национални идентитет. О томе неприкосновено свједочи језик којим Хрвати говоре, а који је српска штокавица, никако хрватска чакавица или новохрватска кајкавица. Изворни Хрвати морали су по диктату римокатоличке цркве да принесу највећу жртву и да се приклоне лажним Хрватима тако што су властити чакавски језик закржљали до локалног дијалекта, своју духовност осудили на изумирање, а свој изворни национални идентитет препустили 150 О српском језику на размеђу вијекова види у: М. Радовановић, Планирање језика, Нови Сад, 2004, 95.

133

Мирјана Стојисављевић

покатоличеним Србима. Сви Хрвати то знају и сви о томе дириговано ћуте: да се иза мрачне завјесе данашњих лажних Хрвата скривају изворни покатоличени, а потом хрватизовани Срби, који имају комлекс ниже вриједности због свог српског поријекла и све што их на то подсјећа спремни су да униште огњем и мачем, понајприје саме православне Србе, потом православну цркву и српску ћирилицу као „конститутивни елемент културног идентитета“151, да иза себе, у свом ревновању римокатолицизму оставе само спржену земљу са поубијаним старцима и старицама и „српским“ псима и мачкама, као што су то учинили у завршници Олује пиромански затирући српске коријене „диљем лијепе њихове“. Стога, да би Срби православци сачували своју душу и православни карактер српске књижевности, никада не смију заборавити ко им је то већ вијек и по отимао и поробљавао српски национални идентитет трајно уписан у српском језику и књижевност: опет, лажни Хрвати! Ко су лажни Хрвати? Они који се непрестано у свом трагичном конвертитству враћају на своју некадашњу браћу по вјери, крви и језику, спремни да их вребају како би их уништили; који су направили етнички најчистију земљу у Европи у којој се 96 % становништва изјашњава као Хрвати. Који су 1991. године у свом западном „цивилизацијском“ походу на Исток први напали Србе у Борову Селу152 да би испровоцирали рат, а потом у незауставивом стампеду уништили Теслин споменик у Госпићу, срушивши његову родну кућу у Смиљану те православну цркву поред ње,153 а 1995. године за вријеме „Олује“, обучавани од стране НАТО снага, као што данас обучавају украјинске војнике, протјерали неколико стотина хиљада Срба из Републике Српске Крајине као и из цијеле Хрватске побивши 6.765 Срба, док се за 2670 још трага. Попалили су 1110 села и насеља у којим су вијековима Срби живјели да би тако отели 50.000 станова, присиливши на похрваћење 40.000 српске дјеце. Уништено је око 25.000 кућа, 78 цркава, 181 гробље, 920 споменика, 13.000 привредних објеката, 56 здравствених установа и тако без краја. Све то починили су екстреми Хрвати, ревносни ученици фрањевачких и језуитских фратара, који су их учили да је вјера основ хрватства, а не српско етничко поријекло, које многи памте.

151 З. Томић, Језик, писмо и културни идентитет, Научни састанак слависта у Вукове дане бр. 39, Београд, 2010, 353. 152 Ово је изјава Јосипа Бољковца, првог Туђмановог министра полиције, у интервјуу за франкфуртске „Вести“. 153 Данас поново својатају Николу Теслу као „хрватску посебност“!

134

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

3.

Као што су антихришћански јеврејски расисти само малим дијелом потомци Аврама, а уистину су Хазари који у највећем постотку потичу из данашње Украјине, коју јудеобанкарски могул Ротшилд попут Израела претвара у своју приватну државу – такви су и Хрвати, у највећем постотку покатоличени Срби, а само мањи дио чине изворни чакавци и Новохрвати кајкавци. Као што лажни Хрвати мрзе народ од кога су потекли, Србе154, с којим су вијековима живјели, тако исто лажни Јевреји, Ашкенази, мрзе Словене третирајући их као стоку (гоје); нарочито православне Русе, међу којима су вијековима живјели. И као што ционистичке слуге, украјински јудеопротестанти, гори од комуниста, праве од Украјине по директиви јудеобанкарске пирамидалне власти другу митску јеврејску државу на темељу тзв. историјског права , тако лажни Хрвати праве од Босне и Херцеговине своју другу хрватску државу, а у плану им је и трећа! Упавши у духовну погибију превјеравања, данашњи Хрвати су у највећем проценту поријеклом од не-Хрвата.155 Са непресушним врелом своје србофобне мегаломаније директни су производ јудеокршћанства. Као што су покатоличени Срби отпочели еру „транзиције“ из српства у хрватство, тако су и данашњи Јевреји – транзицијски Хазари потекли не од Семита него не-Семита. Настали су од туркместанских номадско-ратничких племена са Кавказа, која су у VII вијеку конвертовали у кабалистички јудаизам. Ти лажни Хрвати, заговорници идеје о независној Хрватској по сваку цијену, прије него што се бучно побуне на овакве, за њих саблажњиве истине, ваљало би да изваде ДНК налаз који би непорециво доказао да су поријеклом (покатоличени) Срби, јер за разлику од њихових политхистора, ДНК налаз не лаже и доказује да су данашњи Хрвати потомци Срба који би да од Србије направе трећу хрватску државу. Ко их на то подговара? – Још већи екстремисти, лажни Јевреји, који су давно изгубили Божју богоизабраност кад су презрели, одбацили и распели Господа Исуса Христа; којима служе и сви масони уображени у својој секташкој изабраности. Управо ти јудаизовани протестанти у данашњици од Украјине праве другу лажну јеврејску државу (прва је Израел, тај „континентални носач авиона“ са нуклеарним пуњењем који држи у окупацији цио Блиски исток) демонизујући Русе, у чијој земљи 70% олигарха милијардера 154 Остадоше уписане ријечи у дубровачком архиву Мате Водопића (1816–1893), дубровачког бискупа и књижевника: „Синци, сила нам је да будемо Хрвати и то ваља бити, ако нећеш да те многи прогоне, премда ми нити у дјетињству, ни наши оци па ни наши дједови нијесмо знали за то име.“ 155 И химну „Лијепа наша домовино“ написао је Србин, потпуковник Јосиф Руњанин (1821 – 1878), поријеклом из Лознице, познат поред осталог и по пјесми „Радо иде Србин у војнике“.

135

Мирјана Стојисављевић

чине лажни Јевреји. Они су нарочито кивни на Србе, од којих настоје да свим средствима отму атрибут старог, аутохтоног народа јер знају да су Срби народ најстарији, а не самозвани Јевреји, који вјерују у сатанистичку кабалу; који би да нам путем историјских фалсификата, поред осталог и бечко-берлинско-ватиканске историјске школе, преотму примат народа најстаријег. Ти, у високом постотку лажни Хрвати, који су од Срба покрали све оно што немају, од језика до историје, којима су очито узор фарисејски и садукејски Јевреји, намећу већ шездесет година за највећег српског писца хрватског пребјега у српство, Иву Андрића, јер знају да је он то урадио из интереса, а не из љубави према српству. Тако је овај по поријеклу српски конвертит католичког вјерозакона и лажни Хрват, познат по свом фратарском циклусу, постао у данашњици водећи књижевник Срба сва три вјерозакона, у расрбљеној и расправослављеној Србији и Републици Српској, али и хрватском дијелу Федерације БиХ као и у Републици Хрватској. Лажни Хрвати са својим пакленим звјерствима према Србима од јасеновачких, јадовинских, глинских, пребиловачких, медачких и осталих, данас владају Хрватском, огрезлој у србофобији, коју је експлицирао Стипе Месић демонизујућом изјавом да ће Срби у Хрватској моћи да стану под један кишобран. Ратнохушкачка србофобија која не престаје иде дотле да не могу поднијети у држави у којој су Срби до 1991. године били конститутивни народ двије-три ћириличке табле након што су у валпургијским ноћима, наочиглед еунијатске Европе и њене давно прецијењене културе починили књигоцид који се не памти од времена нацизма и по себи је злочин против човјечанства. У њему су највећма лажни Хрвати положили на тоне (извори кажу, преко три милиона примјерака!) српских ћириличких књига, да би данас, атакујући на све српско, Хрватска академија знаности и умјетности организовала научни скуп под називом, које ли хипокризије, „Хрватска ћириличка баштина“, у чијем темељу је идеја да све што је српско у перспективи постане хрватско па и сама српска ћирилица; и то у околностима у којим сам помен ћирилице ове самопроглашене Хрвате доводи до избезумљења јер их она трагично подсјећа на кривоклетство и на час кад су на наговор времена продали вјеру за вечеру. Лажни Хрвати „као виша господујућа пасмина“ (А. Старчевић) свјесни су ко им је од 1900. године и Свехрватског католичког конгреса у Загребу наметао лажни хрватски национални идентитет: да су то чинили творци завјере против српства, римокатолички језуити који су на Балкану смијенили фрањевачке фратре, предвођени лажним Јеврејима, Хазарима, који су се покатоличили прихвативши лажни хрватски национални иденти136

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

тет, а у срцу сачували љубав према Јахви156. У ревновању римокатолицизму нарочито су се истицали лажни Јевреји који су били доспјели до највиших мјеста у римокатоличкој хијерархији. Један од оних који се нарочито истицао у исказивању отворене србомржње био је покатоличени лажни Јеврејин, сарајевски надбискуп Јосип Штадлер, уз Ј. Ј. Штросмајера, такође покатоличеног Јевреја чије поријекло потиче од Бохемије, која је дио Чешке републике,157 главни промотор доктрине о повезивању римокатолицизма са хрватским домољубљем. Та доктрина имала је за резултат хрватизовање свих католика у јужним аустроугарским провинцијама и развијање антагонизма према Србима, према којима су ширене идеје да су препрека „потлаченом хрватском пуку“ на путу хрватског осамостаљења. Пројектовани антагонизам између Срба католика и Срба православаца прерастао је у србомржњу, чак у хистерију изазвавши антисрпске демонстрације које је предводио лажни Јевреј Јосип Франк, у политичком и идеолошком смису насљедник Хазара Еугена Кватерника и Анте Старчевића.

4.

У геноцидном плану бјелосвјетских зликоваца против Срба као „реметилачког опструктивног фактора“ који „уопће нису Словени“ него потичу, како су измишљали, од варварског племена Трибала, учествовао је још један водећи римокатолик хазарског поријекла који је у ревновању римокатоличкој цркви постао загребачки надбискуп – Антун Бауер, Штадлеров ђак, попут њега такође покатоличени Хазар, саборски заступник Франкове Странке права, чији је циљ био стварање велике Хрватске од Алпа до Тимока и сјеверне Албаније. Управо ти лажни Јевреји, Штросмајер, Штадлер и Бауер, потом Еуген Кватерник, Јосип и Ивица Франк, који стоје иза клеронационалистичког и шовинистичког хрватског државног права каткад се помоле иза мрачне завјесе и овог посљедњег рата инсистирајући с времена на вријеме на примјени одлуке Европског суда за људска права у случају Сејдић–Финци. Наиме, према тој одлуци унитарном БиХ би умјесто аутохтоног народа, претвореног у инструментализовану масу, владала микронационална мањина не-Семита, поријеклом од јудаизованих турско-монголских племена, која је сплеткарењем и дипломатским мешетарењем доспјела на чело многих еунијатских држава, закључно са данашњом Украјином, у којој је у вихору грађанског рата успостављена хазарска власт. 156 Јудаизам дозвољава прелазак на другу вјеру под условом да се сачува љубав према јеврејском Богу. 157 У извору осјечке католичке архиве стоји да се од три брата Штросмајера један упутио у Аустрију, у Линц, и ту се покатоличио. Потомак његов је чувени бискуп, рођен 4. 2. 1825. године од оца Јоханеса и мајке Ане Кларић.

137

Мирјана Стојисављевић

Као што су украјински неонацисти у политичком погледу оружје Хазара у борби против руског православља, тако је и са хрватским неоусташама, потеклим понајвише од превјерених Срба, који тренутно гину на страни украјинских унијата као топовско месо које „пројеврејена“ (Св. владика Николај) Европа шаље да оставе своје кости у галицијском блату. Ти лажни Хрвати, пројектовани су од стране Хазара да подрже подизање друге јеврејске државе послије Израела, и то на светој руској земљи, Кијевској Русији, која је прва примила спасоносно хришћанство. На њеној територији, позивајући се на лажно историјско право, криптојевреји хоће да оформе још једну своју државу под именом Хазарија или Хазарстан. Такву државу прижељкују да направе и Хрвати од Босне и Херцеговине, да буде друга хрватска држава створена науштрб Срба, као што се на нашу штету, а на светој српској земљи Косову и Метохији, прави и друга албанска држава на Балкану. У свеопштој култури лажи, коју су установили управо лажни Јевреји преко својих космополитских теорија, од комунизма до глобализма и данашњом Федерацијом Босне и Херцеговине у скоро апсолутном проценту владају псеудонационални Босанци и Херцеговци, чије је поријекло етнолингвистички хибрид састављен од лажних Хрвата158 и лажних Бошњака, који су то постали самоидентификујући се путем лажне свијести како би занијекали своје изворно етничко поријекло исламизованих и покатоличених Срба.

5. Владимир Путин изјављује: „Ако сачувамо свој језик и књижевност,

сачуваћемо се као земља“. То су ријечи предсједника највеће православне земље, у којој се лажни Јевреји неће да зову Русима него „рускојезичким Јеврејима“ и у којој се лажни идентитет хибридне „росијске нације“ такође прави на језику, а нипошто на православљу. Из ових ријечи може се закључити само једно: да су и Руси попут Срба толико расправослављени да им такође намећу лажни идентитет по језику, а не према вјери. Идентитет према језику сигуран је залог да ће једним и другимa у скорој будућности да владају рускојезички и српскојезички лажни Јевреји. Остаје само зрнце сумње – не владају ли већ? Након свега намеће се закључак да је једино што нам преостаје као залог нашег националног спаса раскринкавање лажи која се као слузави октопод 158 Управо у име лажних Хрвата Фрањо Туђман је 29. 5. 1992. године позвао Хрвате у општи рат против Срба: „Српско питање у Хрватској биће ријешено тек онда када број Срба сведемо на три одсто у укупном пучанству. Ако дође до рата, ниједном Србину у Хрватској не гарантујем сигурност.“ У: Ј. Мирић, Злочин уместо рата, Просвета, Загреб, 2002, 10.

138

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

размилила преко српског бића. Наш одговор мора бити у борби против културе лажи која је за мету узела управо православље усмјеривши против њега нове србисте, који умјесто светосавског заговарају вуковско српство сва три вјерозакона. Боримо ли се за светосавско српство очуваћемо свето православље, а са њим и српски и руски језик, српску и руску књижевност, на концу, српски и руски народ.

Декларација о хрватском језику – врхунац србофобије

1.

У култури лажи све је лажно! Срећом, показује се да се не може отети један језик, а да то не буде трајно убиљежено у језику оних који су га преотели. Немогуће је промијенити карактер тога језика колико год га мутирали разноразним ГМО учењима изашлим из окриља боснистике, кроатистике, монтенегристике или тзв. обновљене србистике. Српски језик остаје српски језик, а књижевност на њему написана српскојезичка књижевност. Након свих падова у новијој историји, у којој су Срби били изложени перманентној завјери порицања своје духовности и староставности, која је мазохистички била пројектована од стране самих Срба да заврши у самопљувању, дошло је вријеме одрицања од заблуда, што подразумијева спремност на промјеноумље. Оно обухвата промјену свијести о томе ко су наши пријатељи, а ко непријатељи, како бисмо коначно знали ко нас је то увео у духовно ропство, а ко опет помогао у тешким временима да се из њега избавимо; ко нам је у данашњици пружио братску руку спаса, а ко пак гурао у паклени котао за таљење народа и нација које имају своју душу и карактер? На концу, ко нас то и даље тјера да се поклонимо Звијери, Антихристу, а ко позива да се спасимо душегупства? Ако је Андрић свјетски, потом европски па онда, `хрватски, српски и босански писац`, како га третирају Хрвати, који је у исти мах „наш“ Андрић, а то значи, водећи писац тзв. штокавске књижевности, а уистину српске књижевности, онда је и „наша“ књижевност српскојезичка књижевност, у којој се водећи писац декларативно изјаснио као Србин, а за свој језик именовао српски језик. Дефинисањем „наше“ књижевности са становишта изворног српског језика, а не политичких језичића, прекида се завјера порицања њеног српског карактера по диктату владајуће атлантократије са њеним концептом Срба три-четири вјерозакона. „Завјеру порицања“, како ју је вехементно именовао академик Радивоје Пешић, наш водећи аутохтоничар, прекидамо истог часа када спознамо да бит вјештачке хрватске нације 139

Мирјана Стојисављевић

чине превјерени српски отпадници, криптохрвати, пројектовани од стране јудаизованих римокатоличких бискупа Штросмајера, Бауера и Штадлера да буду носиоци историјске завјере против Срба. То сазнање нас отрежњује и покреће на акцију да не треба скрштених руку да гледамо како се на простору БиХ утемељује још једна етноцентрична хрватска држава видљива већ сад по хрватизовању тзв. босанског језика, насталог истог часа када се одустало од стварања хибридног калајевског „бошњачког“ на темељу чудне мјешавине језика „нена и пранена“, који је кроатизован преко ноћи по обрасцу загребачког језичког стандарда. Паралелан процес скрнављења српских светиња, који свједочи о непресушној хрватској мегаломанији с којом проводи асимилацију путем културе, проводи се и у домену књижевности настојањем да се босанскохерцеговачка књижевност хрватизује наметањем Андрића за водећег писца у све три књижевности.

2. Процеси хрватизовања свега српског и претварање Срба у „културне

номаде“, који се проводе системски и у континутету, веома су опасни, посебно има ли се у виду Новосадски договор. Срби нипошто не смију да предају забораву чињеницу да су свега тринаест година од његовог потписивања Хрвати, којима потписи на договору ништа нису значили, па ни први потпис од стране Иве Андрића, развргли закључке договора којим је конституисан српскохрватски језик. Хрватима су потписи на овом вјероломном договору послужили тек као нужна степеница у остварењу давно зацртаног циља, осамостаљења хрватског језика као самосвојне „лингвистичке посебности“ у име које је била донесена Декларација о називу и положају хрватског језика из 1967. године са потписом 17 хрватских научних и културних установа. Текст декларације симболички је био састављен у просторијама Матице хрватске, основане 1839. године, и под њеним најдиректнијим друштвенополитичким окриљем,159 да би га прво потписало Друштво књижевника Хрватске. Тим чином је претходо сједињени „заједнички језик“, српскохрватки/хрватскосрпски након свега деценије и нешто више, био поново разједињен осамостаљивањем тзв. хрватског језика. У низу подијељених и унапријед добро уиграних глумачких улога, како би представа око стицања хрватског права на отцјепљење из „заједничког“ језика и устоличења властитог језика прошла као у најбоље режираној представи, био је укључен комплетан кроатокомунистички апарат титоистичке Југославије. Посебна рола у „еманципацији“ хрватског језика и „очувању самобитности хрватског 159 Текст декларације састављен је наводно од стране Мирослава Бранда, Далибора Брозовића, Радослава Катичића, Томислава Ладана, Славка Михалића и Влатка Павлетића.

140

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

народа“ припала је Титовом другом ја, Едварду Кардељу, који је одмах по објављивању декларације изјавио да је против санкција према Хрватима заступајући став да је „погрешка“ што питање равноправности језика није ријешено још раније, претходним уставом! Мирослав Крлежа, потписник декларације о називу и положају хрватског књижевног језика који се због огромног ауторитета који је уживао код „Јоже“ први испрсио да прими удар на своја хрватска плећа, према личној Титовој одлуци није могао бити политички „кажњен“ за свој чин пред руководством Хрватске већ је позван код њега у Београд на састанак коме је још једино присуствовао Мико Трипало (потоњи предводник Маспока), гдје му је, наводно, била понуђена могућност да повуче свој потпис са декларације. „Институција културе“ звана Крлежа на такав је приједлог самољубиво и театрално одговорила „да би повлачење потписа било супротно његову осјећању особне части“, што је била мизерна морализаторска поза освједоченог печујског србомрсца који је имао пренаглашено осјећање за сопствену персону, будући да га то исто себељубиво осјећање части није пријечило да у понешто закасњелом обрачуну са властитим моралом погази и опорекне потпис дат на Новосадски договор, који је директно обешчастио потписом на Декларацији о хрватском језику. Очито, у осјећању „особне“ части овај школовани аустроугарски обавјештајац и егоман имао је двоструке стандарде показујући се као дволичњак којем је мало ко био раван. Умјесто да повуче потпис са Декларације, Крлежа је театрално понудио оставку на чланство у Савеза комуниста, што Тито, наводно, није могао да прихвати, већ „само“ оставку на мјесто у Централном комитету СКХ, да којим случајем Крлежа, којег ли лицемјерства, `не би био политички жртвован`! У низу инсценација, а све зарад афирмације хрватског језика од стране тада водећег хрватског писца, истиче се она кад је понудио оставку у савезу комуниста, чиме је јасно ставио на знање да хрватство претпоставља идеологији комунизма и титоизма, или ће бити да је тиме само потврдио како су хрватство и кроатокомунистички титоизам једно те исто, а да је сам комунизам атеистичка религија за осредње намијењена искључиво за расбљавање Срба, који су комунизам здушно прихватили из једног простог разлога: зато што је дошао из Русије!

3. По повратку из Београда, драмолет са Крлежом у главној улози на-

ставио се његовим писмом Владимиру Бакарићу (Куперштајну)160 у коме се позерски посипа пепелом по глави на начин својих књижевних игроказа 160 Владимир Дедијер у писму Петру Стамболићу пише како му је Бакарић у јуну 1981. године говорио да су сви србијански комунисти једнаки, мало их почешеш па се испод црвенила појави

141

Мирјана Стојисављевић

у стању трагичне кривице и позлијеђености, ламентирајући како је његов потпис на Декларацији извргнут руглу и најдубљим погрдама да је партијски издајник и сенилни шовен који је пљунуо на своју прошлост и томе слично. Сујетно и парадерски наставио је да тврди како је оклеветан и да је ријеч о недостојним инсинуацијама које не треба доказивати јер би то био, како се вајкао, јалов напор! Сводећи свој потпис на индивидуални чин, Крлежа је овом помно припремљеном вербалном тирадом, истуривши се напријед у пози саможртвовања, на својеврстан начин одбранио све потписнике декларације о самопроглашењу хрватског језика иако се радило (и ту се огледала језуитска препреденост оних који су осмислили овај директни хрватски удар на српско национално биће) о колективним потписницима, факултетима и институцијама, чиме је била деперсонализовна подршка самој декларацији о проглашењу српског језика хрватским, што је чин без преседана чак и у европској култури лажи, који је значио дефинитивно преотимање суверенитета над српским језиком од стране тројезичких етничких Хрвата. На концу је испало да се и није радило о диверзији завјереничке кроатокомунистичке културно-политичке врхушке, која је имала прећутну подршку врховног хохштаплера и бескрупулозног србомрсца каквог српска историја не памти, такозваног Јосипа Броза, те сфинге југокомунизма чија су зла учињена према српском народу немјерљива. Све разбојништво звано отимачина српског језика путем декларације о називу и положају хрватског језика, што је дотад било невиђено у европском културном поретку, било је фарисејски покривено именима хрватских филолошких факултета и катедри за хрватски језик. Радило се о организованој завјери највиших хрватских и југословенских државних структура како би се тек изједначени хрватски језик ишчупао из језичког заједништва са српским језиком. У знак сјећања на „трагично“ раскинуто заједништаво Срба и Хрвата, САНУ мазохистички и, рекло би се, некрофилски наставља да до данас, тугујући за својим хрватским приперком, штампа Рјечник српскохрватског језика у спомен на тринаестогодишње заједништво. Смисао декларације о устоличењу хрватског као засебног језика огледао се у тобожњој тежњи за „неограниченом равноправности“, а све због, наводно, неравноправног положаја тог свега деценију и више устоличеног хрватског језика који је са српским дијелио назив језика. У навођењу разога за кожа Светог Саве. Бакарић заборавља, пише Дедијер, „да су српски комунисти ухватили у коштац Дражу Михаиловића, вођу великосрпске буржоазије и заклали га зубима“! У писму Дедијер подсјећа како су Бакарић и Хебранг 17. априла 1941. потписали уговор с Лорковићем и Будаком о стварању Комунистичке партије Независне Хрватске, да би тај документ био држан у највећој тајности.

142

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

сепарацију нетом устоличеног хрватског језика, хрватски домољупци су се лупешки позивали на „вишестољетну борбу југословенских народа за националну слободу и социјалну правду“ истичући да у томе „одсудно важну улогу има властито национално име језика без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цјелости припада неком другом народу“! Већ оваквим образложењем потписници су признали да се радило о политичком језику коме је стављено друго национално име, а ни о каквом филолошком феномену који има облик засебне језичне варијанте будући да се радило о језику који `у цијелости припада неком другом народу`. Хрвати су овим чином, наочиглед `југословенске заједнице`, зомбираним и етнички несамосвјесним Србима преотели суверенитет над српским језиком и то је чињеница коју Срби никад не смију да забораве. Декларација о хрватском језику смишљена је од стране челних кроатокомуниста на начин водвиља; оних који су се својевремено били заклели на савез са усташама (договор Пијаде – Будак) зарад уништења српске нације. Самопроглашење декларације није имало за циљ само борбу за равноправан положај хрватског језика него, да се Власи не досјете, „свих језика народа у Југославији (словеначког, хрватског, српског и македонског)“, при чему је Матица хрватска, полазећи од начела националног суверенитета, истицала како је хрватски језик нарочито доведен у неравноправан положај локалног нарјечја од стране српског језика, поред признања да хрватски и српски језик имају заједничку лингвистичку основу. Титов одговор на декларацију био је достојан највећег демагога, поред тога што је остао неспоран србофоб: „Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи.“ „Важно је да се људи добро разумију, да имају заједничку идеју која ће их водити напријед ... Они су потајно радили припремајући Декларацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ.“ Заиста, конац дјело краси: управо је хрватски народ био највише „огорчен“, али, као и обично, на Србе! За три године, 1970, плануће у Хрватској Маспок, хрватско прољеће, политички покрет тог истог „огорченог“ хрватског народа који је захтијевао осамостаљење Хрватске и већу аутономију у Југославији, који ће са истим људима да за двадесет година изазове грађански рат и разбијање Југославије. Ратна увертира за сва та дешавања била је управо декларација којом је проглашена самосталност тзв. хрватског језика у

143

Мирјана Стојисављевић

односу на српски161 премда су Срби били конститутивни народ у Хрватској! Стратешки политички циљеви Маспока били су највећим дијелом уграђени у Устав 1974. године, којим је Југославија претворена у конфедерацију, дајући републикама уставну подлогу за осамостаљење и самоопредјељење. То ће отворити простор за демонстрације у Приштини 1981, али и прекид 14. конгреса СКЈ 1990, са којег се Словенци и Хрвати враћају из Београда да би 1991. године путем Декларације о проглашењу суверене и самосталне Републике Хрватске, у којој се ова позива на „тринаестољетну древно-правну традицију на тлу између Јадрана, Драве и Муре“, Југославија доживјела свој распад. У данашњим околностима полуокупационог положаја српског народа, који је кроз читав прошли вијек био изложен перманентном расрбљавању и програмском поништењу националних интереса науштрб хрватских, стигло се дотле да Хрвати у својој бруталној србомржњи не посустају ни од својатања ћирилице. Чине то лично академици ХАЗУ, који заговарају хрватску ћириличку баштину истичући да је тзв. „хрватском“ ћирилицом писано и Мирослављево јеванђеље, те у то име подижу споменик ћирилици у центру херцеговачког усташтва, Широком Бријегу.

161 Према мишљењу Сњежане Кордић, та два језика, српски и хрватски имају око 80% заједничког, Ранко Бугарски мисли да су 90% исти, а Томислав Ладан, „највећи лингвистички усташа у повијести Хрватске“ (М. Риђановић), рекао је да је хрватски различит од српског 70%!

144

Београдски књижевни договор Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ни једно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова. Св. владика Николај Ја нисам само хришћанка, ја сам православка. Исидора Секулић

Изгубљено је само оно чега смо се одрекли

1. Срби као народ више не могу да бјеже од самоодговорности, као ни

од самоспознања да нас је Запад давно жртвовао како би се у данашњици доминација западноевропског погледа на свијет силом наметнула у дејтонској БиХ, а након НАТО бомбардовања и у Србији. Као народу забрањено нам је да артикулишемо отпор и спознамо ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом културом, у првом реду над језиком и књижевношћу као и српском ћирилицом, што је све корак по корак запосједано од стране хрватских филолошких грабљиваца одавно попримивши размјере културног геноцида пројектованог од стране србомрског хабзбургизма, чији је први плијен био српски језик и епске народне пјесме. Новосадски договор (1954) био је наставак тог антисрпског дјеловања, иза кога су стајале неохабзбуршке, кроатокомунистичке силе предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог поријекла званим Тито. Намјера Хрвата била је „да Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основи био потпуно остварен.“162 Реализацији тога циља велики допринос дао је монологиста Андрић, заштитник мултикултуралног и елитистичког „европског идентитета“ који 162 Р. Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Дечије новине, Горњи Милановац, 1991, 92.

145

Мирјана Стојисављевић

почива на вуковском национализму Срба сва три вјерозакона који је, премда увјерени антивуковац и скерлићевац, наједном кренуо у глорификовање Вука као `најмудрије српске главе`. Андрић је, за разлику од многих распамећених Срба, знао за пуни смисао Вукове реформе, којом је овај укинуо језичку разлику `између римокатоличких и православних Јужних Словена`. Стога га је још једном подржао, као и његову тзв. реформу, којом се `та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство заувијек уклања`. Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури и духовности, а нарочито у погледу судбине српског језика и књижевности те српског писма, ћирилице, што је све у новој прерасподјели духовних добара засвојатано без остатка од стране хрватских монополизатора, ми устајемо против политике „самоотуђења“, а уистину, „самопљувања“, коју нам је дуго наметала новолингвистичка елита када је у старту омеђила свој тзв. филолошки рат усредсредивши га искључиво против тзв. католичког филолошког програма, али не из Загреба, као мјеста уроте, него преусмјеривши га у правцу Београда! Сада знамо да је то био стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета отпораша, те помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких дорадника у нашим властитим редовима, без чије помоћи се не би могао реализовати амбициозни пројекат промјене свјетоназора код Срба у правцу натконфесионалног српства према захтјевима идеологије глобализма. Та идеологија има за циљ да легализује сва претходна империјална освајања Запада науштрб српског народа, који је присиљен да прихвати њихово тумачење наше историје на које смо се обавезали Берлинским конгресом 1878. године забранивши нам сваки покушај ревизије те и такве историјске „истине“ уколико намјеравамо у ЕУ. Исти захтјев је испоручен и о питању Бечког договора, инсистирањем на вуковском, натконфесионалном српству Срба сва три вјерозакона умјесто светосавском српству.

2. Српско становиште, политичко и културно, које би значило одбрану

наших права на етничку и државну самобитност, налаже да као народ морамо да повратимо изгубљени суверенитет над српским језиком и књижевности руковођени начелом да један народ може само једну књижевност да има, а не да се измишљају народи и вјештачки кроје национални идентитети. У то име Срби се у установљењу система српске књижевности морају позовати на систем на којем почива свачија књижевност у свијету, а то је језик, те да то правило досљедно примијенe и на нашој књижевности, коју одликује 146

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

високи степен језичке јединствености који се не може доводити у питање. Сваки писац улази у корпус једне књижевности не по мјесту рођења него по језику којим пише, те се стога један писац сврстава у српску књижевност искључиво по језику као српскојезички писац ма колико та књижевност била национално разуђена. Овдје се „ради о једном језику“, с чиме је сагласан и Иво Прањковић, јединственом и на „генетској и типолошкој равни“ одбијајући да призна како се ради о српском језику већ само што не каже: хрватском језику, тј. језику Хрвата сва три вјерозакона! У то име потребно је да као народ активирамо то неприкосновено правило како бисмо вратили историјско право на српску књижевност које важи за све књижевности свијета осим за српску, само зато што је тако одлучила империјална властела којој је припадао и Бењамин Калај, мађарски Јеврејин из Сентандреје, који је једно вријеме као сљедбеник словенске аутохтоничке школе тврдио у својој историји „да су се сви словенски народи у прастаро доба по свој прилици називали Србима“. Међутим, по директиви бечко-берлинске школе, која нам је одузела и саму идеју да смо некад били велики народ, и под пријетњом робије, сам Калај је морао да забрани читање власторучно написане „Историје Срба“, пројектујући `хрватско снажење на штету Срба, чиме ће се раздијелити Јужни Словени што ће бити основ за даље дијељење на Балкану`.

3.

Српско становиште освијетлило би својатање српске филолошке, историјске и културне баштине од стране Хрвата, отпочето прво на простору бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором као почетним стадијумом у гусарењу по српској баштини. До данас оно се незаустављиво шири на цјелокупну српску духовност јер су хрватски несузбијани апетити на све српско у међувремену нарасли до етноцида. Организовањем Београдског књижевног договора за који се залажемо ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој циљ и униште српско православље на Балкану, што се непрестано захтијевало још од времена бечког двора. Тиме би се стало украј провођењу старих планова Запада о преотимању српског културног и националног идентитета од стране у највећем постотку лажних Хрвата, тих покатоличених Срба и лажних Бошњака, исламизованих Срба, али и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови планови у садашњости проводили су се под надзором јудеокршћана предвођених лажним Јеврејима, о којим је зналачки писао јудеомасонски псеудоконвертит Андрић. Они би да од Срба, тог старог аутохтоног европског народа, који је другим народима Еропе и Евроазије подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преот147

Мирјана Стојисављевић

му атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности и тако покоре овај дио још непокореног Хелмског полуострва.

4. „Наше небо почиње овдје“, у организовању Београдског књижевног

договора, који би био пандан Бечком књижевном договору. Српско становиште нас поучава и усмјерава да је изгубљено само оно чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, завјеренички и далеко од отаџбине, испројектовали и преотели традиционални српски непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су недјела према српском народу била управо геноцидна. Том Бечком договору након цио вијек од његовог потписивања начињен је био пандан у још горем Новосадском књижевном договору, који су организовали насљедници хабзбургизма – титоисти и кроатофилски југокомунисти, обновивши завјет да ће до краја завршити посао који су у конспиративној илегали покренули србомрзачки колонијални геостратези. Данашњи српски нараштај има задатак, који му је вријеме поставило, да коначно спозна проблеме „српско-хрватске релације“163 и успостави систем српске књижевности, која је духовни ресурс српског народа што се не може подвести ни под чије лажно етничко име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним лажима бечке администрације да тзв. књижевнојезичком реформом чини добро српском народу, то ми, који смо искусили благодети НАТО агресије јудеоатлантиста и нуклеарни напад звани „Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо лажи и градимо свој спознајни систем на чињеници да је то била неопростива грешка с којом се Срби никад не смију помирити, већ је треба протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања празнине истином: да је Вукова једина „заслуга“ што је поништио језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена. Шта је добио заузврат? Српски народ ништа, него је ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког језика. Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије, скупа са Вуком из српске филологије треба коначно отпослати у пензију кабалистичког164 163 М. Радовановић, Планирање језика, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004, 40. 164 Кабализам је скривено учење фарисеја који остатке рабинске ортодоксије мијешају са разним јересима, па и хасидизмом. Кабала је као облик гнозе и дио Талмуда. У њој је до изражаја дошла

148

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

„српског лексикографа“ Радмила Маројевића и остале послушне англоамеричке брбљивце, те вуковске сумашедлије, које су по посљедњи пут извукли Вука из нафталина и назвали га „горостасом“. По чему другом већ по горостасној лажи коју нам је уз помоћ „добрих пријатеља“ једном давно сервирао поништивши језичку разлику између православних и римокатолика како би тим лакше Срби били преведени у папештво, чиме је била отворена хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било српско.

Пандан Бечком и Новосадском договору

1.

„Врх свега сумња“, философски је императив који би ваљало да примијенимо у успостављању српског становишта у српској духовности који значи да увијек када нам се намеће покоје учење пристигло са Запада, посебно оно које под образином научности има задатак да учествује у моделовању свијести, морамо да искажемо највиши степен подозривости. Мало је ко од српске интелигенције свјестан поразне истине да у словенским земљама није дозвољен развој науке, већ се она настоји по сваку цијену да држи под туторством западне космополитске науке. Бројна таква учења, попут новосрбистичког, које нас је још једном вратило у бечко ропство, била су проносиоци вјешто осмишљене антихришћанске идеологије новог доба, у којој је ради њене што лакше пријемчивости било присутно продужено дејство комунистичког насљеђа на које су Срби због дуго наметане идеологије југословенства и данас неоптпорни. Да би се зауставила даља манипулација филологијом и девастација српске националне самосвијести од стране лажних учења без интелектуалне части, којим су нам западњаци тумачили какав треба да имамо однос према највреднијем српском духовном благу, српском језику, српској ћирилици и српској књижевности, а он је безбожна философија фарисеја која се до тога времена чувала у тајности кроз усмену предају. Колико је кабала важна потврђују сами рабини који ауторитет Талмуда стављају изнад ауторитета Мојсијевог петокњижја. Циљ кабалиста увијек је понајмање двострук, а одликује га богоборство и христоборство. Данашњу цензуру над науком коју одликује сривени гностицизам и кабализам, спроводе настављачи тих истих фарисеја заклоњени иза мистичних симбола којим су населили читав свијет припремајући планету за будуће вријеме када ће њоме према предвиђањима нових архитеката свијета, управљати влада од дванаест „апостола“ са „Спаситељем“ /Антихристом на челу. У непосустајућем рату за људске душе кабалисти посежу за свим средствима, не обазирући се на етику, злоупотребљавајући науку у циљу испирања мозга, уносећи у њу мистицизам, који наводно, руши окове „рационалности“, стапајући са научним знањем достигнућа парапсихологије и окултизма. До такве сарадње долази чак и у физици као најрационалнијој грани науке, а затим философији и медицини и другим гранама.

149

Мирјана Стојисављевић

увијек био дубоко анационалан и антиправославан, неопходно је да се вратимо древном учењу наше српске аутохтоничке школе, која је у своје вријеме била толико јака да су јој Нијемци из дубоког страха од њеног заживљавања супротставили тзв. ватиканско-бечко-берлинско-масонску филилошку и историјску школу. Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом тзв. обновљене србистике, која садржи опасне лажи поставши заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног установљења стратегије српске културне политике на цјелокупном српском етничком простору зарад њеног покиданог континуитета. Овај важан задатак могуће је реализовати путем пробуђених појединаца, спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвијести. У то име, а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске србистике утемељене Бечким, а потврђене Новосадским књижевним договором, тим спектаклима псеудоуједињења, намеће се задатак организовања Београдског књижевног договора, који би значио наше промјеноумље и покајање за силне грешке почињене према српској култури од Вука до нашијех дана. Све оне свједоче да се радило о систематском подривању на штету српског православља.

2.

Овај договор почивао би на минимуму заједничких културних и националних интереса Срба у српским земљама и значио одбрану и очување српског језика екавског и ијекавског изговора, српског писма, ћирилице, као и књижевности написане на српском језику. Београдски књижевни договор обавезивао би на „повратак српском становишту“ (М. Црњански) као императив у самоостварењу српске културне политике којом би била озакоњена српскојезичка књижевност. Њој би се коначно вратио украдени и засвојатани суверенитет, у првом реду од стране укупне прохрватске културне политике перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не подлијеже никаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично, осијенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар). Овакво опредмећење српске културе одразило се катастрофално на обеспућену српску духовност само зато што није била изграђена чврста српска културна политика која би почивала на националном становишту. Да би се дјелотворно могло одговорити на мондијалистичко политичарење, које води преосмишљавању наше духовности у западну хемисферу, неопходно је 150

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

не само разоткрити и изнијети у јавности намјере нових колонизатора него и институционално стати у одбрану српског језика и књижевности како би се коначно зауставило њено десуверенизовање. Посебно у околностима у којим у Широком Бријегу, мјесту највећег усташког отпора антифашизму од стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски крсташи подижу споменик тзв. хрватској ћирилици165, како би се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак у Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева дјела у систему хрватске књижевности у БиХ, као и оне у Републици Хрватској. Најхитније је потребно дјелотворно одговорити на овај србофобни удар којим се прекрајају темељи српске културе пријетећи затирању српског националног идентитета. Београдски књижевни договор, чије организовање заговарамо, морао би да буде утемељен на принципу да српски народ једну књижевност мора да има јер би се само тиме зауставио трагични раскол унутар српске књижевности. У лексикону те јединствене српскојезичке књижевности налазили би се сви они који су стварали и стварају на српскм језику. То је начин да се дјелотворно проведе деколонизовање српскојезичке књижевности настале као плод укрштања различитих културних образаца, чиме би се отпослала у прошлост дуга владавина, нарочито Београдским универзитетом, јагићевске перодизације књижевности. Она је служила као ментална блокада коју су нам инсталисали још на Великој школи, а која је почивала на концепту југословенске књижевности Хрвато-Срба са уграђеном могућношћу подјеле заједничке књижевности на српску и хрватску.

3.

Једини начин да повратимо суверенитет над српском књижевношћу у овом времену натократије јесте онај под именом српскојезичке књижевности за коју се залажемо, што није никаква заједничка, већ јединствена књижевност, написана на српском језику. Текст Београдског књижевног договора, којим би се пропртио пут до ослобођења српске књижевности од досадашњих кривотворења истине о њеном идентитету и робовања политичким циљевима хрватства које је насилно наметнуто српском народу још од стране хабзбургизма, у виду приједлога би гласио: „Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском књижевном договору, којима је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки на165 Још се 1627. године Римска конгрегација за пропаганду вјере залагала да би било боље црквене књиге зарад прозелитизма штампати ћирилицом јер се већином у Далмацији употребљавала „босанчица“.

151

Мирјана Стојисављевић

род па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има. Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздијељену по азбуци и правопису, одлучни смо да се све учини како би се у књижевности Срби коначно сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи језиком српским, једним писмом, српском ћирилицом и јединственим правописом.“

4.

Београдским књижевним договором окончала би се казнена експедиција против Срба и срушило колонијално лажиучење сербокроатистике и оно нових окупатора, „тројице вучића“ атлантосрбистике, изашлих из идеологије јудеодемократије, који су обновили обредно клањање Вуку. Овај договор био би манифест српске саборности којим бисмо аутокритично исправили неправде које су нам од 1850. чинили бечки „шпицлови“ под плаштом октоподског екуменизма са Хрватима; оним истим који су у посљедњем антихришћанском походу на Исток прогнали 800.000 Срба из Хрватске. Ти исти су својевремено под плаштом уједињења књижевности источног и западног вјерозакона преотели од Срба суверенитет над српским језиком и српском народном књижевношћу каналишући путеве њиховог постепеног хрватизовања, што би водило у сигурни нестанак српске културе. На Новосадском договору је позивањем на `начело националног суверенитета и права сваког народа на властити језички медиј националног и културног живота`, хрватски језик био изједначен са српским језиком. Растурање српског језика и књижевности путем научних протокола који су селективно примјењивани и увијек на штету Срба било је настављено и након Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика настојањем да се српски језик и даље изнутра дијели стварањем босанскохерцеговачког, а потом црногорског књижевнојезичког стандарда. Београдским књижевним договором ми развијамо осјетљивост према истини, тој честици божанског у нама, која нас позива да изнад себе признамо само истину и то ону нарочите врсте: о Србима као староставном европском народу који би западни властодршци, опијени влашћу, да затру, чинећи зло туђом руком, путем српске разбраће како би вјерски јаз међу њима био што дубљи. Београдским договором поништиле би се све штетне одлуке донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и црногорског језика и истих таквих 152

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

књижевности, на рачун српског народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и државног простора. Овим договором требало би да се стави тачка на дуго узгајани ропски менталитет код савремених православних хришћана, те усвоји поништење свих одлука Бечког и Новосадског књижевног договора о заједничком језику и писму, утемељењем српског језика и српског писма, ћирилице као уставне категорије, као и поништењем свих декларација о проглашењу лажних језика.166 Београдски договор прогласио би одлуку о поништењу учења тзв. бечко-берлинске школе као једне шовинистичке измишљотине која је вијек и по „производила пристанак“ (Чомски) на колонизовање српског језика обрађујући ум генерација Срба својом рушилачком идеологијом. Она је српском народу наметнула лажну филологију и присилила га да на таквим лажима одгаја сопствене нараштаје позивањем на Бечки књижевни договор, којим су јединствени српски језик, правопис и писмо били уједињени са римокатоличком културом путем заједничког језика и заједничке српске народне књижевности. Показало се да је то тзв. уједињење било само декларативно и веома селективно јер се уистину уједињавало само оно што се намјеравало преотети како би се Хрвати, како-тако, дочепали српске народне књижевности, која им је послужила као темељ у језичком уједињењу на основу заједничког народног језика.

5.

Срби нису пострадали трипут у XX вијеку зато што су Срби, већ што су православни Срби који се налазе на размеђу Истока и Запада, двије хришћанске цивилизације од којих она западна неће да разумије источну цивилизацију, већ је упорно настоји да покори. Срби већ десет вијекова заустављају западни крсташки поход на Исток да би на крају западног пута већ читав миленијум упорно остојали непокорени, данас, додуше, на Уни, али нипошто на Дрини, колико год јудеокршћански Запад о томе сањао. Само у прошломе вијеку трипут се на удару нашло светосавље, то православље српског стила и искуства са својом аутохтоном културом и 166 Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика у Републици Хрватској пратила је паралелно у БиХ „сестрињска“ Сарајевска декларација о хрватском језику, објављена 1971. године у вријеме Маспока, која је била проглас „босанскохрватских књижевника и интелектуалаца“, који су се залагали за „хрватску националну и културну сувереност“. Као далеки продужени ехо сарајевске декларације настала је Декларација о уставно-правном положају Хрвата у БиХ, усвојена у Неуму 2005. године. У њој се Хрвати и овога пута потакнути „неравноправним уставно-правним стварним положајем хрватског народа у БиХ“, који се огледа у расељености и немогућности повратка, „поглавито у РС“, залажу за три, а не као што је Дејтонски мировни докумнт прописао, двије федералне јединице. Циљ је познат: укидање Републике Српске, тј. ентитетске структуре државе.

153

Мирјана Стојисављевић

књижевношћу изложеној немилосрдној колонизацији, која је у пракси значила њено хрваћење и босанчење само зато јер се ради о књижевности православних Срба. Зар само то није довољно да произведе отпор ропском менталитету који нам намеће најкобнији покрет у модерном добу који је комбинација комунизма и ционизма, а зове се нови свјетски поредак? Хрватски поробљивачи српске духовности, задужени за промјену књижевнојезичког режима у постдејтонској Босни претварањем српске културе у „отворену“ културу у коју улази ко хоће и узима шта хоће, не престају са лажним мудровањем како би Андрића вратили у окриље хрватске књижевности. Није њима стало само до Андрића као великог писца, већ им је стало до нечег много вреднијег: враћањем његовим међу хрватске писце он би постао, ако већ и није, водећи хрватски писац. Ако је Андрић водећи хрватски писац, а претходно је и водећи српски писац, зар то у исходу не води ка закључку да се на тај начин превођењем његовим у Хрвате и сва српска књижевност, расточена, десуверенизована и расправослављена, не преводи у хрватску. Матица хрватска у Федерацији БиХ и овога је пута центар подривачке дјелатности против српске културе; специјалиста за провокацију и дестабилизацију, а уистину балканизацију и сорошизацију сегментоване српске културе претворене у „terra nullius“, ничију земљу, предвођена њеним предсједником Мирком Марјановићем који не престаје да мудрује: „Српски језикословци и након распада Југославије не одустају од доказивања да су хрватски, српски, црногорски и босански језик један језик. Ако је тако, онда је Андрић писац и свих тих језика, па дакле и хрватског. У чему је онда проблем уврстити Андрића у сваку од националних књижевности набројених језика? Или нам и на тај начин хоће да кажу: зовите ви те језике како хоћете, у њима је само један језик, српски“ – коментар је Мирка Марјановића. Па заиста, ако један Андрић као „отворени писац“ са својом културно-политичком конструкцијом идентитета која је у основи јансенистичка, према Марјановићевом суду може да буде водећи књижевник свих тих националних књижевности, то значи само једно: да се ради о једној књижевности као што се ради о јединственом језику на којем је написана та књижевност. Ово је граница преко које Срби не смију да пређу будући да та књижевност није написана ни на каквом заједничком језику, него се ради о језику српском, те је сходно томе и та књижевност српскојезичка књижевност. Неповратно 154

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

је прошло вријеме када су Хрвати, да не би признали да говоре српским, проглашавали наш језик југословенским или српскохрватским, српску књижевност за југословенску књижевност, да би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну ликвидацију Југославије, што је у дјело након пола вијека провео Стипе Месић. Ако је Месић могао да ликвидира државу у коју су Срби унијели двије националне државе, зар Срби такође не могу да пониште резултате два апсолутно штетна књижевна „договора“? Настави ли се размишљање на Марјановићевом трагу, није ли и Крлежа такође и српски писац, јер ако се Андрић може увести у хрватске писце и узети за водећег писца, а они су то већ учинили штампањем његавих изабраних дјела, по истом се критеријуму и Крлежа уводи у писце који стварају на српском језику. Наиме, не улази се у корпус једне књижевности по мјесту рођења или по националном поријеклу, него по језику којим се пише. Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да мијења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу србизује име167 како би био Србин и по оцу, а не по језику! Довољно је да ствара на српском језику тако да је сваки такав писац по природи ствари српскојезички писац будући да улази у националну књижевност онога народа на чијим језику ствара. Језик одређује којој књижевности неки писац припада, а не то да ли се он евентуално „осјећа“ или „не осјећа“ српским писцем. Његово самосјећање није ни естетска ни етничка, а ни лингвистичка категорија, већ лична ствар пишчева. Стога, ако је српска престоница Београд исувише дуго била глува на све гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да нам је српска књижевност под окупацијом, дошло је вријеме да се та књижевност коначно ослободи великохрватског пројекта, који је бацио у запећак велику књижевност насталу на српском језику. Срби коначно морају престати да буду Дон Кихоти на Хелмском полуострву и схвате да је српски језик наша отаџбина, а она се никоме не поклања. Српски језик и књижевност на њему стварана није ничија прћија, па да је појединац може да засвојата и њоме тргује. За њено ослобођење од унутрашње окупације морамо бити спремни на борбу без обзира на жртву, јер се у супротном као народ нећемо успјети да сачувамо.

167 То је учинио Иво Андрић када је 1951. године вадио личну карту, у којој је у рубрици за националност уписао „Србин“, а за име оца Антоније!

155

Евроатлантисти до Дрине Ако нешто што је очигледно не видите, онда је то магија!

Сви су ућуткани

1.

У времену смо глобалног тоталитаризма, који оспорава словенским народима важну улогу у свјетској политици ниподаштаваjући цивилизацијска достигнућа свеукупног Словенства168, а нарочито Срба169, стигматизованих за геноцидни народ. Коријени оваквих предрасуда, којима се читавом народу усађује осјећање мање вриједности, потичу од гордих западњака, међу њима и Маркса, који је тврдио да су Словени ђубриво за ђубрење туђих њива. Упоредо са растом србофобије као рукавца русофобије шириле су се границе цензуре како би се прикрили и ућуткали сви они који другачије мисле, те тако сакриле информације које имамо право да знамо јер се тичу нашег националног и културног опстанка. С временом на површину испливавају чињенице које указују на то да се ради о монолитној и безобзирно исконструисаној уроти агресивних евроатлантиста, којима је намјера да интернационализују свој утицај на стратешки важном простору Хелмског полуострва. Стара колонијална мантра атлантиста и даље истиче границу на Дрини, до које се, наводно, протеже енглеска интересна сфера.170 168 Терору теорије дефиниционизма изложени су нарочито Срби, који, мимо свих других народа свијета, не могу бити друге вјере осим православне. 169 Разбијањем Југославије од стране западњака другим југословенским народима дато је право на самоопредјељење и подржан словеначки, хрватски, „босански“, црногорски, македонски и шиптарски национализам и сецесионизам, док је искључиво Србима то право оспорено. Паралелно са растурањем Југославије федерализовали су се се и српски језик, књижевност и цјелокупна српска духовност. 170 И данас цинично звуче ријечи Винстона Черчила да Срби производе више историје него што могу да је поднесу, при чему је британски премијер затомио чињеницу како су управо Британци својим политичким интервенционизмом диктирали и преусмјеравали историју на Балкану у другој половини XIX и у XX вијеку на пут затирања српске државотворности. У остварењу тог циља коришћене су сваковрсне менталне субверзије, па и оне квазинаучне, како би дошло до промјене свијести код Срба у правцу европске глобализације, поред осталог, и продуженим дјеловањем

157

Мирјана Стојисављевић

2.

Неопростив је био паразитизам, индиферентност, кукавичлук, опортунизам и, коначно, аполитичност домаће филологије, што у новосрбистичкој тројци није препознала агенте-провокаторе евроатлантиста, који су као окорјели промотори главних догмата Новосадског договора поново наставили да хвалишу Вука171, чија је „језичка реформа обичан мит“ (З. Милошевић), а којег је створио Копитар, тако да је „тешко рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар.“172 Онај Копитар који је по идеолошко-вјерском опредјељењу био јансениста и аустрослависта, а који је преко Вука спојио тзв. Србе католике и мухамеданце са православнима, а потом све њих са Хрватима чакавцима и самозваним Хрватима кајкавцима, што је учињено по уставу масонских ложа173, који је и данас дјелатан и као такав примијењен на тзв. обновљену србистику, за коју се најсажетије може рећи сљедеће: као што је Вукова појава „дјело тајне аустријске политике и дипломатије“ (З. Милошевић), тако је и тзв. обновљена србистика дјело тајне англоамеричке политике и дипломатије. Њу су у име невидљивих господара са пуно хипокризије и конформизма промовисали у посљедњих 17 година тријумвири М. Ковачевић и П. Милосављевић са „рабијем“ Маројевићем на челу, представљајући је чак као ултрадесничарско филолошко учење иако се радило о превари посљедњих времена која је почивала на хабзбуршкој мантри свих Срба без обзира на вјероисповијест. Као принцип дјеловања баштинила је све оно што је било најефикасније у сербокроатистици174, том леглу идеологије слободнозидарства кад је у питању пројекат расрбљавања Срба који је текао тако што је Штросмајер–Јагићеве аустро-хрватске идеје југословенства, чији су баштиници и тобожњи србисти. Провокативно наступајући као експонирани српски националисти, они су само глумили своје улоге, а уистину били протагонисти ураво супротне идеологије, заговорници превредноване идеје југословенског интернационализма, која је перфидно скривала евроатлантизам утемељен на вуковској парадигми и мантри за заглупљивање званој „Срби сва три вјерозакона“, којој су се ритуално имали да клањају искључиво правславци. 171 Главне идеје Вукове тзв. реформе преузете су од Саве Мркаља, који је такође био под директивом Јернеја Копитара, да би се због притиска Српске православне цркве одрекао свог дјела. Фонетски принцип читања, који је као први у Европи примијенио Вук, познат је још давно у првом српском буквару штампаном у Венецији 1597. године од стране монаха из Дечана, инока Саве Дечанског, што је пало у заборав све до краја XIX вијека. 172 Ж. Стојковић, Караџићев устанак, Богословски факултет, Београд, 1987, 57. 173 Комунизам је такође рукавац масонства, тајне међународне организације чији је циљ борба против Бога, против хришћанства, против Цркве, против националне државности, а поготову хришћанске државе, па тиме и против националне науке. 174 Новосадски договор, којим је најављено сатирање српске духовности од стране панхрватства десио се у зениту истраге против одлуке Информбироа и немилосрдних чистки југословенске културе и политике од српских национално опредијељених кадрова који нису хтјели да „ревидирају став“ о питању Руса

158

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

један национални, јагићевски принцип који почива на вјери од 1998. године поново смијенио стари интернационални, вуковски принцип, који почива на језику. Ребрендирана антисрбистика175 прихватила се амбициозног задатка да сазида нови храм српске језичке науке на апсурду и ништавилу, помно сачувавши булу о Вуковој непогрешивости градећи, тобоже, пансрпски национални филолошки програм. Радило се, уистину, о неојугословенском програму, што аутоматски значи и панхрватском, који је у пракси значио ревидирање и „модернизовање“ превејане сербокроатистике, њено реформисано тумачење, чиме је настављено кривотворење темеља српског језика, писма и књижевности. Још једном се, нажалост, испоставило да смо мало или готово нимало знали о начинима и техникама контроле ума, нарочито оним путем науке претворене у лихварску тезгу на којој се трговало највећим српским духовним благом – језиком и писмом, а да тога поред све очигледности уопште нисмо били свјесни.

3.

Ко су били пропагандисти скоро мађионичарског рабинизовања176 српске духовности под окриљем најновијег англоционистичког империјализма177, који је смијенио онај папски? 175 У нашој несмотрености дуго нисмо увиђали да су тзв. србисти само школовани агентипровокатори који су под својом контролом држали заговорнике супротне позиције, српске и руске аутохтоничаре, какав је био и Олег Трубачов. . 176 Рабинизовање српске културе траје као програм од Католичког конгреса у Загребу, када су власт фрањеваца у католичкој цркви код Хрвата преузели језуити, а уистину хрватизовани и покатоличенин Јудеји, које је предводио бискуп Бауер. И послије, Јудеји су ти који су били инспиратори и усташама и партизанима предводећи ове покрете, били чувари логора Јасеновац и његови сужњи. Све што се проводило под плаштом „конгреса“ било је рабинизовано, односно јудаизовано. Водећи прелати католичке цркве у Хрвата били су покатоличени Јудеји, попут кардинала Бауера, који је дјеловао преко језуита, реда који је потпао под контролу покатоличених Јудеја, којима није сметало то што су прешли у другу вјеру, под условом, јасно, да у срцу сачувају јудаизам. Језуити су починили највеће светогрђе, прогласили булу о непогрешивости папе поводом које нам је Свети Јустин (Нови) Ћелијски и Врањски у аманет остави ову мудрост: „Три највећа пада у човјечанству су: Адам, када се удаљио од Бога, Јуда, када је издао Бог, папа, када се прогласио за Бога“. 177 Да не би било по оној познатој формули да снаге новог свјетског поретка постају јаче када их нападамо, ваља зато нападати саму скривену језгру свјетског тоталитаризма, а то је англоционизам и Породица која влада Империјом, тим Врлим новим свијетом по формули – Ред из хаоса! У његово име Сарајево је посјетио папа Франциско 6. 6. 2015. године слетјевши у Сарајево у 6 сати, да би му се ту десио инцидент и преломио папски штап па су га морали лијепити селотејпом. Три шестице, тек случајно и још притом сломљен штап? Све како би прогласио некадашњег главног војног викара усташке НДХ Алојзија Степинца светитељем! Истог дана у Београду је одржан највећи масонски скуп 2015. године у свијету, годишњи састанак европске конференције великих мајстора регуларних великих ложа из 44 европске земље, укључујући Енглеску, Њемачку и Русију. Једно посигурно знамо: у Бога нема случајности!

159

Мирјана Стојисављевић

Кругови поклоника евроатлантске идеологије, који су самозвану „србистику“ опсјенарски представили као националну филологију спријечивши обнову српске аутохтоничке школе. Циљ им је био да преко својих експозитура моћи, које извршавају вољу господара планете, стекну надлежност над српском националном науком о језику и књижевности успостављајући механизме тоталне контроле над високошколским образовањем у име глобалне наднауке, која уништава националну науку. Дошло је, на срећу, вријеме да се до краја раскодира та евроатлантска јерес, за коју се могу приписати ријечи Св. Атанасија Великог изречене за цара Јулијана: „Облачак – проћи ће!“ Nubicula est, transibit!

Апел за Београдски књижевни договор Назарећанине, ти си побиједио! Св. Атанасије Велики Дубоко забринути степеном сервилности српске интелигенције која је одавно загазила у најмутније воде националне велеиздаје, поред катастрофалног стања цијелог српског народа у језичком, културном и сваком другом погледу, које свједочи о најдубљем моралном паду у цјелокупној досадашњој историји, с једне стране; осјећајући дубоку одговорност пред српским потомством, коме остављамо разваљену кућу од темеља до крова, као ствараоци који се не мире са посљедицама што нам их наметнуше програмери хаоса, упутили смо апел свеколикој српској јавности, њеним највишим националним, културним и политичким институцијама са приједлогом да се организује Београдски књижевни договор. Апел је послат из Беча, мјеста највеће уроте против српске културе, одакле је потекао свобухватни пројекат њене колонизације. Упућен је путем књижевног часописа „Словословље“, чији је главни и одговорни уредник Петар Милатовић Острошки као српски патриота срчано подупро нашу борбу за враћање суверенитета над српским језиком, књижевношћу и писмом, подржавши идеју о потписивању Београдског договора са увјерењем да „потомства немају ништа од кајања предака, а нарочито ако се зна да је кајање прекасно схватање. Од прекасног схватања предака имамо двоструку штету предачку и потомачку. Да се не би предачка штета наставила кроз трагедију потомака, морална дужност је сваког мислећег човјека да се бескомпромисно обрачуна са свим носиоцима лажи, да бескомпромисно брани право на Истину. Право на Истину човјеку је од Бога дато и нико никоме није дао право да некоме ускраћује Божје право“.

160

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Текст Апела178 преносимо у цијелости.

1. Срби као народ више не могу да бјеже од самоодговорности, као ни

од самоспознања да нас је Запад давно жртвовао како би се у данашњици доминација западноевропског погледа на свијет силом наметнула у дејтонској БиХ, а након НАТО бомбардовања и у Србији. Као народу забрањено нам је да артикулишемо отпор и спознамо ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом културом, у првом реду над језиком и књижевношћу, као и српском ћирилицом, што су све, корак по корак, запосједано од стране хрватских филолошких грабљиваца одавно попримивши размјере културног геноцида пројектованог од стране србомрског хабзбургизма, чији је први плијен био српски језик и епске народне пјесме. Новосадски договор (1954) био је наставак тог антисрпског дјеловања, иза кога су стајале неохабзбуршке, кроатокомунистичке силе предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог поријекла званим Тито. Намјера Хрвата била је да Срби прихвате двочлани назив српскохрватски језика, да би након извјесног времена одбацили српску компоненту, легитимишући тако хрватски језик. Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури и духовности, а нарочито у погледу судбине српског језика и књижевности, те српског писма, ћирилице, што је све у новој прерасподјели духовних добара засвојатано без остатка од стране хрватских монополизатора, ми устајемо против политике „самоотуђења“, а уистину „самопљувања“, коју нам је дуго наметала новолингвистичка елита када је у старту омеђила свој тзв. филолошки рат усредсредивши га искључиво против тзв. католичког филолошког програма, али не из Загреба, као мјеста уроте, него преусмјеривши га у смјеру Београда! Сада знамо да је то био стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета отпораша, те помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких дорадника у нашим властитим редовима, без чије се помоћи не би могао реализовати амбициозни пројекат промјене свјетоназора код Срба у правцу натконфесионалног српства према захтјевима идеологије глобализма. Та идеологија има за циљ легализовање свих претходних империјалних освајања Запада науштрб српског народа, који је присиљен да прихвати њихово тумачење сопствене историје, на које смо се обавезали Берлинским конгресом 1878. године, кад су нам забранили 178 Апел је упућен у вријеме настајања књиге На крају западног пута. Текст Апела највећим је дијелом преузет из претходног поглавља , у коме смо изнијели потребу организовања Београдског договора

161

Мирјана Стојисављевић

сваки покушај ревизије те и такве историјске „истине“ уколико намјеравамо у ЕУ. Исти захтјев испоручен је и Бечким договором, инсистирањем на вуковском, натконфесионалном српству Срба сва три вјерозакона умјесто светосавском српству.

2. Српско становиште, политичко и културно, које би значило одбрану

наших права на етничку и државну самобитност, налаже да као народ морамо повратити изгубљени суверенитет над српским језиком и књижевношћу, руковођени начелом да један народ може само једну књижевност да има, а не да се измишљају народи и вјештачки кроје национални идентитети. У то име Срби се у установљењу система српске књижевности морају позвати на систем на којем почива свачија књижевност у свијету, а то је језик, те да то правило досљедно примијенe и на нашој књижевности, коју одликује високи степен језичке јединствености који се не може доводити у питање. Сваки писац улази у корпус једне књижевности не по мјесту рођења него по језику којим пише, то се стога један писац сврстава у српску књижевност искључиво по језику као српскојезички писац ма колико та књижевност била национално разуђена. Српско становиште освијетлило би хрватско својатање српске филолошке, историјске и културне баштине, отпочето прво на простору бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором, као почетним стадијумом у гусарењу по српској баштини. До данас оно се незаустављиво шири на цјелокупну српску духовност, јер су хрватски несузбијани апетити на све српско у међувремену нарасли до етноцида. Организовањем Београдског књижевног договора, за који се залажемо, ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој циљ и униште српску православну културу на Балкану, што се непрестано захтијевало још од времена бечког двора. Тиме би се стало украј провођењу старих планова Запада о преотимању српског културног и националног идентитета од стране, у највећем постотку, лажних Хрвата, тих покатоличених Срба, и лажних Бошњака, исламизованих Срба, али и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови планови у садашњости проводили су се под надзором јудеокршћана предвођених лажним Јеврејима, о којим је зналачки писао јудеомасонски псеудоконвертит Андрић. Они би да од Срба, тог старог аутохтоног европског народа који је другим народима Еропе и Евроазије подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преотму атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности, те тако покоре овај дио још непокореног Хелмског полуострва.

162

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

3.

„Наше небо почиње овдје“, у организовању Београдског књижевног договора, који би био пандан Бечком књижевном договору. Српско становиште нас поучава и усмјерава да је изгубљено само оно чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, завјеренички и далеко од отаџбине, испројектовали и преотели традиционални српски непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су недјела према српском народу била управо геноцидна. Том Бечком договору након цио вијек од његовог потписивања начињен је био пандан у још горем, Новосадском књижевном договору, који су организовали насљедници хабзбургизма – титоисти и кроатофилски југокомунисти, обновивши завјет да ће до краја завршити посао који су у конспиративној илегали покренули србомрзачки колонијални геостратези. Данашњи српски нараштај има задатак који му је вријеме поставило – да коначно спозна проблеме „српско-хрватске релације“179 и успостави систем српске књижевности, тог духовног ресурса српског народа који се не може подвести ни под чије лажно етничко име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним лажима бечке администрације да тзв. књижевнојезичком реформом чини добро српском народу, то ми, који смо искусили благодети НАТО агресије јудеоатлантиста и нуклеарни напад звани „Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо лажи и градимо свој спознајни систем на чињеници да је то била неопростива грешка с којом се Срби никад не смију помирити, већ је треба протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања празнине истином: да је Вукова једина „заслуга“ што је, према Копитаревом признању, „поништио језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена“180. Шта је добио заузврат? Српски народ ништа, него је ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког језика. 179 М. Радовановић, Планирање језика, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004, 40. 180 Какав је уистину био изворни карактер Вукове књижевнојезичке реформе, упечатљиво свједочи његов јересоучитељ, велики архитекта аустросрбистике, Копитар, у напису из 1827. године, из којег је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму распарчавања и католизовања српства: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“ У: П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379.

163

Мирјана Стојисављевић

Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије, скупа са Вуком из српске филологије треба коначно отпослати у пензију кабалистичког „српског лексикографа“ Радмила Маројевића и остале послушне англоамеричке брбљивце, те вуковске сумашедлије које су по посљедњи пут извукле Вука из нафталина и назвале га „горостасом“. По чему другом осим по горостасној лажи коју нам је уз помоћ „добрих пријатеља“ једном давно сервирао поништивши језичку разлику између православних и римокатолика како би тим лакше Срби били преведени у папештво, чиме је била отворена хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било српско?

4. Мало је ко од српске интелигенције свјестан поразне истине да у сло-

венским земљама није дозвољен развој науке, већ се она настоји по сваку цијену држати под туторством западне космополитске науке. Бројна таква учења, попут оног тзв. обновљене србистике, које нас је још једном вратило у бечко ропство, била су проносиоци вјешто осмишљене антихришћанске идеологије новог доба, у којој је ради њене што лакше пријемчивости било присутно продужено дејство комунистичког насљеђа, на које су Срби због дуго наметане идеологије југословенства и данас неоптпорни. Да би се зауставила даља манипулација филологијом и девастација српске националне самосвијести лажним учењима без интелектуалне части, којима су нам западњаци тумачили какав треба да имамо однос према највреднијем српском духовном благу, српском језику, српској ћирилици и српској књижевности, а он је увијек био дубоко анационалан и антиправославан, неопходно је да се вратимо древном учењу властите српске аутохтоничке школе, која је у своје вријеме била толико јака да су јој Нијемци из дубоког страха од њеног заживљавања супротставили тзв. ватиканско-бечко-берлинско-масонску филолошку и историјску школу. Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом тзв. обновљене србистике која садржи опасне лажи поставши заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног установљења стратегије српске културне политике на цјелокупном српском етничком простору зарад њеног покиданог континуитета. Овај важан задатак могуће је реализовати преко пробуђених појединаца спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвијести. У то име, а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске србистике утемељене Бечким, а потврђене Новосадским књижевним договором, тим спектаклима псеудоуједињења, намеће се задатак организовања Београдског књижевног договора, који би значио наше промјеноумље и 164

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

покајање за силне грешке од Вука до нашијех дана почињене према српској култури. Све оне свједоче о томе да се радило о систематском подривању на штету српског православља.

5.

Договор би почивао на минимуму заједничких културних и националних интереса Срба у српским земљама и значио би одбрану и очување српског језика екавског и ијекавског изговора, српског писма, ћирилице, као и књижевности написане на српском језику. Београдски књижевни договор обавезивао би на „повратак српском становишту“ (М. Црњански) као императив у самоостварењу српске културне политике којом би била озакоњена српскојезичка књижевност. Њој би се коначно вратио украдени и засвојатани суверенитет, у првом реду од стране укупне прохрватске културне политике, перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не подлијеже никаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично, осјенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар). Овакво опредмећење српске културе одразило се катастрофално на обеспућену српску духовност само зато што није била изграђена чврста српска културна политика која би почивала на националном становишту. Да би се дјелотворно могло одговорити на мондијалистичко политичарење, које води преосмишљавању наше духовности у западну хемисферу, неопходно је не само разоткрити и изнијети у јавности намјере нових колонизатора него и институционално стати у одбрану српског језика и књижевности како би се коначно зауставило њихово десуверенизовање. Посебно у околностима у којим у Широком Бријегу, мјесту највећег усташког отпора антифашизму од стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски крсташи подижу споменик тзв. хрватској ћирилици181, како би се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак у Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева дјела у систему хрватске књижевности у БиХ, као и оне у Републици Хрватској. Најхитније је потребно дјелотворно одговорити на овај србофобни удар, којим се прекрајају темељи српске културе пријетећи затирању српског националног идентитета. Београдски књижевни договор, чије организовање заговарамо, морао би да буде утемељен на принципу да српски народ једну књижевност 181 Још се 1627. године Римска конгрегација за пропаганду вјере залагала да би било боље црквене књиге зарад прозелитизма штампати ћирилицом јер се већином у Далмацији употребљавала „босанчица“.

165

Мирјана Стојисављевић

мора да има јер би се само тиме зауставио трагични раскол унутар српске књижевности. У лексикону те јединствене српскојезичке књижевности налазили би се сви они који су стварали и стварају на српском језику. То је начин да се дјелотворно проведе деколонизовање српскојезичке књижевности, настале као плод укрштања различитих културних образаца, чиме би се отпослала у прошлост дуга владавина (нарочито Београдским универзитетом) јагићевске перодизације књижевности. Она је служила као ментала блокада коју су нам инсталисали још на Великој школи, а која је почивала на концепту југословенске књижевности Хрвато-Срба са уграђеном могућношћу подјеле заједничке књижевности на српску и хрватску.

6. Једини начин да повратимо суверенитет над српском књижевношћу у

овом времену натократије јесте онај под именом српскојезичке књижевности, за коју се залажемо, што није никаква заједничка, већ јединствена књижевност, написана на српском језику. Текст Београдског књижевног договора, којим би се пропртио пут до ослобођења српске књижевности од досадашњих кривотворења истине о њеном идентитету и робовања политичким циљевима хрватства, које је насилно наметнуто српском народу још од стране хабзбургизма, у виду приједлога гласио би: „Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском књижевном договору, којима је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ, па и народ српски, треба једну књижевност да има, и један језик да има, и једно писмо да има. Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздијељену по азбуци и правопису, одлучни смо да се све учини како би се у књижевности Срби коначно сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи – језиком српским, једним писмом, српском ћирилицом и јединственим правописом.“

7.

Београдским књижевним договором окончала би се казнена експедиција против Срба и срушило колонијално лажиучење сербокроатистике и оно нових окупатора, „тројице вучића“ атлантосрбистике, изашлих из идеологије јудеодемократије, који су обновили обредно клањање Вуку. Овај договор био би манифест српске саборности, чиме бисмо аутокритично исправили неправде које су нам од 1850. чинили бечки „шпицлови“ под плаштом октоподског екуменизма са Хрватима; истим онима који су у посљедњем антихришћанском походу на Исток прогнали 800.000 Срба из 166

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Хрватске. Ти исти су својевремено под плаштом уједињења књижевности источног и западног вјерозакона преотели од Срба суверенитет над српским језиком и српском народном књижевношћу каналишући путеве њиховог постепеног хрватизовања, што би водило у сигурни нестанак српске културе. На Новосадском је договору позивањем на „начело националног суверенитета и права сваког народа на властити језички медиј националног и културног живота“, хрватски језик био изједначен са српским. Растурање српског језика и књижевности путем научних протокола, који су се примјењивали селективно и увијек на штету Срба, било је настављено и након Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика настојањем да се српски језик и даље изнутра дијели стварањем босанскохерцеговачког, а потом црногорског књижевнојезичког стандарда. Београдским књижевним договором ми развијамо осјетљивост према истини, тој честици божанског у себи, која нас позива да изнад себе признамо само истину и то ону нарочите врсте: о Србима као староставном европском народу који би западни властодршци, опијени влашћу, да затру чинећи зло туђом руком, преко српске разбраће, како би вјерски јаз међу њима био што дубљи. Београдским договором поништиле би се све штетне одлуке донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и црногорског језика и истих таквих књижевности, на рачун српског народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и државног простора. Овим договором требало би да се стави тачка на дуго узгајани ропски менталитет код савремених православних хришћана, те усвоји поништење свих одлука Бечког и Новосадског књижевног договора о заједничком језику и писму, утемељењем српског језика и српског писма, ћирилице, као уставне категорије, као и поништењем свих декларација о проглашењу лажних језика.182 182 Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика у Републици Хрватској пратила је паралелно у БиХ „сестринска“ Сарајевска декларација о хрватском језику, објављена 1971. године у вријеме Маспока, која је била проглас „босанскохрватских књижевника и интелектуалаца“, који су се залагали за „хрватску националну и културну сувереност“. Као далеки продужени ехо сарајевске декларације настала је Декларација о уставно-правном положају Хрвата у БиХ усвојена у Неуму 2005. године. У њој се Хрвати и овога пута потакнути „неравноправним уставно-правним стварним положајем хрватског народа у БиХ“, који се огледа у расељености и немогућности повратка, „поглавито у РС“, залажу за три, а не као што је Дејтонски мировни документ прописао, двије федералне јединице. Коначни циљ је познат: укидање Републике Српске, тј. ентитетске структуре државе.

167

Мирјана Стојисављевић

Београдски договор прогласио би одлуку о поништењу учења тзв. бечко-берлинске школе као једне шовинистичке измишљотине, која је вијек и по „производила пристанак“ (Чомски) на колонизовање српског језика обрађујући ум генерација Срба својом рушилачком идеологијом. Она је српском народу наметнула лажну филологију и присилила га да на таквим лажима одгаја сопствене нараштаје позивањем на Бечки књижевни договор, којим су јединствени српски језик, правопис и писмо били уједињени са римокатоличком културом путем заједничког језика и заједничке српске народне књижевности. Показало се да је то тзв. уједињење било само декларативно и веома селективно јер се уистину уједињавало само оно што се намјеравало преотети како би се Хрвати, како-тако, дочепали српске народне књижевности, која им је послужила као темељ у језичком уједињењу на основу заједничког народног језика.

8.

Срби нису пострадали трипут у XX вијеку зато што су Срби, већ што су православни Срби, који се налазе на размеђу Истока и Запада, двије хришћанске цивилизације, од којих она западна неће да разумије источну цивилизацију, већ је упорно настоји покорити. Срби већ десет вијекова заустављају западни крсташки поход на Исток, да би на крају западног пута већ читав миленијум упорно остајали непокорени, данас, додуше, на Уни, али нипошто на Дрини, колико год јудеокршћански Запад о томе сањао. Само у прошломе вијеку трипут се на удару нашло светосавље са српском аутохтоном културом и књижевношћу, изложеном немилосрдној колонизацији, која је у пракси значила њено хрваћење и босанчење само зато што се радило о књижевности православних Срба. Зар само то није довољно да произведе отпор ропском менталитету што нам га намеће најкобнији покрет у модерном добу који је комбинација комунизма и ционизма, а зове се нови свјетски поредак? Хрватски поробљивачи српске духовности, задужени за промјену књижевнојезичког режима у постдејтонској Босни претварањем српске културе у „отворену“ културу у коју улази ко хоће и узима шта хоће, не престају са лажним мудровањем како би Андрића вратили у окриље хрватске књижевности. Није њима стало само до Андрића као великог писца већ им је стало до нечег много вреднијег: враћањем његовим међу хрватске писце он би постао, ако већ и није, водећи хрватски писац. Ако је Андрић водећи хрватски писац, а претходно је и водећи српски писац, зар то у коначници не води ка закључку да се на тај начин превођењем његовим у Хрвате и сва српска књижевност, расточена, десуверенизована и расправослављена, 168

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

не преводи у хрватску? Матица хрватска у Федерацији БиХ и овога је пута центар подривачке дјелатности против српске културе; специјалиста за провокацију и дестабилизацију, а уистину балканизацију и сорошизацију сегментоване српске културе претворене у „terra nullius“, ничију земљу, предвођена њеним предсједником Мирком Марјановићем који не престаје да мудрује: “Српски језикословци и након распада Југославије не одустају од доказивања да су хрватски, српски, црногорски и босански језик један језик. Ако је тако, онда је Андрић писац и свих тих језика, па дакле и хрватског. У чему је онда проблем уврстити Андрића у сваку од националних књижевности набројених језика? Или нам и на тај начин хоће да кажу: зовите ви те језике како хоћете, у њима је само један језик, српски“. Па заиста, ако један Андрић као „отворени писац“ са својом културнополитичком конструкцијом идентитета према Марјановићевом суду може да буде водећи књижевник свих тих националних књижевности, то значи само једно: да се ради о једној књижевности, као што се ради о јединственом језику на којем је написана та књижевност. Ово је граница преко које Срби не смију да пређу, будући да та књижевност није написана ни на каквом заједничком језику, него се ради о језику српском, те је, сходно томе, и та књижевност српскојезичка књижевност. Неповратно је прошло вријеме када су Хрвати, да не би признали како говоре српским, проглашавали наш језик југословенским или српскохрватским, а српску књижевност југословенском, да би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну ликвидацију Југославије, што је у дјело након пола вијека провео Стипе Месић. Ако је Месић могао да ликвидира државу у коју су Срби унијели двије националне државе, зар Срби такође не могу да пониште резултате два апсолутно штетна књижевна „договора“? Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да мијења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу србизује име183 како би био Србин и по оцу, а не по језику! Довољно је да ствара на српском језику, па да је сваки такав писац по природи ствари српскојезички писац, будући да улази у националну књижевност онога народа на чијим језику ствара. Стога, ако је српска престоница Београд исувише дуго била глува на све гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да нам је српска 183 То је учинио Иво Андрић када је 1951. године вадио личну карту у којој је у рубрици за националност уписао „Србин“, а за име оца не Антон или, према другима, фра Амброзије (Перчинлић), већ Антоније!

169

Мирјана Стојисављевић

књижевност пред окупацијом, дошло је вријеме да се та књижевност коначно ослободи великохрватског пројекта, који је бацио у запећак велику књижевност насталу на српском језику. Срби коначно морају престати да буду Дон Кихоти на Хелмском полуострву и схвате да је српски језик наша отаџбина, а она се никоме не поклања. Српски језик и књижевност на њему стварана није ничија прћија, па да је појединац може да засвојата и њоме тргује. За њено ослобођење од унутрашње окупације морамо бити спремни на борбу без обзира на жртву јер се у супротном нећемо успјети као народ да сачувамо. Проф. др Мирјана Стојисављевић Филолошки факултет Бања Лука

Одговор САНУ на Апел за потписивање Београдског књижевног договора „Поштована госпођо Стојисављевић, Поштовани господине Милатовићу, Захваљујемо за Апел за одржавање Београдског књижевног договора који сте нам упутили и који је размотрен на 6. скупу Одељења језика и књижевности САНУ, одржаном 23. јуна 2015. године. Одељење језика и књижевности САНУ дели Вашу бригу за српски језик и књижевност, али је мишљења да се тешкоће у области језичке политике и језичког планирања у Републици Србији и целом српском језичком простору не могу решити декларацијама, него много већим него до сада ангажовањем надлежних министарстава на доношењу и спровођењу језичке политике на корист српског језика, књижевности и културе, чему и научне и културне установе као и сви појединци треба да дају што већи допринос. С поштовањем,

170

Предраг Пипер, редовни члан САНУ, секретар Одељења језика и књижевности

НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари – Књига 1

Одговор академику Предрагу Пиперу, редовном члану САНУ Поштовани господине Пипер, Срби као народ више не могу да бјеже од самоспознања да нас је Аустроугарска монархија путем тзв. реформе Вука Караџића давно жртвовала како би турски јарам смијенио онај аустријски, о чему убједљиво свједочи запис Вуковог јересоучитеља Копитара кроз сочињеније написано двадесет и три године прије фамозног Бечког књижевног договора, 1827. године, из којег је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму распарчавања и католизовања српства: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“184 Да ли је вјерни Копитарев шегрт, који је без остатка издао српски језик и књижевност, ово икад прочитао? Мора да јесте, као што су за то знали и данашњи јересоучитељи, тзв. обновитељи србистике, а уистину агенти од утицаја кад су обновили обредно клањање Вуку „горостасу“, које је бирократски „увезао“ у посао и дао им задатак у име атлантократије управо Предраг Драгић Кијук, оснивач бројних НВО, који је и публиковао ове разобличавајуће Копитареве реченице у једној од својих књига под називом Хришћанство без Христа. Стога би српски народ неизоставно морао да не само уз предводништво највише институције српске националне културе артикулише горућа питања из области језичке политике и језичког планирања у Републици Србији и целом српском језичком простору већ да у томе националном задатку од прворазредног значаја управо САНУ буде у пуном смислу те ријечи обновитељ српског становишта. То је могуће остварити, поред 184 П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Ова Кијукова књига се насловом наслања на учење Емануела Левинаса, највећег представника рационалног рабинског јудаизма, утемељено на јудејској поставци „месијанизма без Месије”. Упркос недвосмисленом Копитаревом ставу о правом циљу тзв. Вукове реформе, академик Мирослав Пантић велича овог Вуковог (вјеро)учитеља тврдећи да је Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“. „Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге“, резолутан је у своме отпадништву од истине овај Копитарев бранилац из редова САНУ.

171

Мирјана Стојисављевић

осталог, ширењем спознаје ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над српском националном културом, језиком, књижевношћу и српском ћирилицом, двапут спријечивши обнову српске аутохтоничке школе, која је била и остала једино аутентично учење о српској култури. Ово учење је по цијену ултиматума Краљевини Србији и пријетњи ратом на Берлинском конгресу забранила тзв. бечко-берлинска школа фалсификата, а у данашњици врх америчког академизма онемогућивши активно дјеловање Завода за србистику „Сардонија“ из Чикага. Противника треба тући његовим оружјем, а то значи на исти начин на који је све што је српско корак по корак било запосједано од стране хрватских филолошких грабљиваца одавно попримивши размјере културног геноцида пројектованог од стране србомрског хабзбургизма. Београдски књижевни договор, који предложемо, много је више од разноразних хрватских декларација; он је чин српске саборности и зреле српске самосвијести, којим би се ставило ван снаге антисрпско дјеловање не само кроатокомунистиста и монополизатора свега што је српско већ и данашњих идеолога глобализма, који умјесто светосавског српства пропагирају вуковско натконфесионално српство Срба сва три вјерозакона заговарајући и даље двоазбучност, поред голе истине да ћирилица на наше очи умире. Увјерени да би Београдски књижевни договор представљао највиши степен ангажовања не само надлежних министарстава у доношењу и спровођењу језичке политике на корист српског језика, књижевности и културе, чему научне и културне установе као и сви појединци треба да дају што већи допринос, изражавамо Вам дубоку захвалност на одговору. С поштовањем,

172

Проф. др Мирјана Стојисављевић Петар Милатовић Острошки

Садржај НА ЗАПАДНОЈ КАПИЈИ........................................................................................................ 5 СРПСКА КУЛТУРА И ДУХОВНОСТ У ПРИВАТНИМ РУКАМА................................... 9 Обнова марионетске србистике – обнова хабзбургизма............................................. 20 Миротворци у име јудеокатолицизма................................................................................ 28 Обојена револуција новосрбистичких „двоплатежника“...........................................44 „Побратимски“ филолошки програм...................................................................................56 ОД БЕЧКОГ ДО НОВОСАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДОГОВОРА....................................... 77 Обнова антисрбизма – дио „рата култура“ ....................................................................... 77 Српско књижевно-језичко питање још није ријешено................................................ 85 Књижевници „источног и западног вјерозакона“..........................................................92 Новосадски договор – врхунац антисрпске политике............................................... 118 Обнова кроатокомунистичке србистике..........................................................................123 Комадање српске и руске књижевности .........................................................................126 СРПСКОЈЕЗИЧКА КЊИЖЕВНОСТ ................................................................................ 129 Копитар – „словенски Мефистофел“ .................................................................................129 Тиранија лажних Хрвата.........................................................................................................132 Декларација о хрватском језику – врхунац србофобије ..........................................139 БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР ......................................................................... 145 Изгубљено је само оно чега смо се одрекли...................................................................145 Пандан Бечком и Новосадском договору........................................................................149 ЕВРОАТЛАНТИСТИ ДО ДРИНЕ....................................................................................... 157 Сви су ућуткани...........................................................................................................................157 Апел за Београдски књижевни договор...........................................................................160 Одговор САНУ на Апел за потписивање Београдског књижевног договора................................................................................. 170 Одговор академику Предрагу Пиперу, редовном члану САНУ............................. 171

173

CIP - Каталогизација у публикацији Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука 811.163.41'26 323.1(=163.41) СТОЈИСАВЉЕВИЋ, Мирјана, 1956На крају западног пута : Поетика и коментари. Књига прва / Мирјана Стојисављевић. - Бања Лука : Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет, 2015 (Бања Лука : Графид). - 173 стр. ; 25 cm Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 978-99955-59-65-6 COBISS.RS-ID 5293080