Miranda Dickinson - Kad Ljubav Pozove

Zvoncica

~1~

Anna

Zvoncica

Miranda Dikinson

Kad ljubav pozove Prevela Jasmina Đorđević

Beograd, 2013.

~2~ Anna

Zvoncica Za Kim Bez tebe, ova priča ne bi bila ovako hrabra

~3~ Anna

Zvoncica San koji sanjate sami samo je san. San koji sanjate zajedno je stvarnost. Džon Lenon

~4~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 1 Nije trebalo da bude ovako „Izvinite, gospođice?” Elsi Mejnard podigla je pogled s dopola precrtanog spiska za kupovinu i ugledala gromadu od čuvara kako joj stoji na putu. „Zdravo. Izvinite, ja u stvari žurim pa ako biste...” „Moraću da vas zamolim da pođete sa mnom.” To joj danas nimalo nije trebalo. Ne samo što je četrdeset pet minuta kasnila na pauzu za ručak zbog naročito upornog prodavca korneta, već je, u žurbi da kupi sve stvari sa spiska, otišla s posla bez kišobrana upravo kada se nebo otvorilo. A sada i ovo... „Upravo sam vam rekla, nemam vremena da stanem.” Glomazni čuvar uzdahnuo je od dosade i krajnje teško spustio ogromnu šaku na njeno rame. „Moraću da insistiram, gospođice. Verujem da imate robu koju niste platili, pa ako biste bili ljubazni da pođete sa mnom nazad u prodavnicu.” O čemu je ova planina od čoveka govorila? Naravno da je platila! Šta on misli, kakva je ona? Razgnevljena i od same pomisli na to, Elsi je zaustila da se pobuni, ali ju je novi glas prekinuo. „Ćao! Mogu li ja da pomognem?” On je bio mlad, moglo bi se reći i lep, s tamnosmeđom kosom i zelenim očima. Sve je na njemu ostavljalo utisak osobe sa savršenom kontrolom: od uredne frizure do dobro skrojenog odela i kaputa koji je nosio, zajedno s činjenicom da je, izgleda - što ju je baš iznerviralo - bio otporan na ogromne kapi kiše koje su natapale Elsinu previše tanku uniformu i čarape. Preko njegovog ramena, Elsi je ugledala plavokosu mladu ženu u tirkizno-crnoj uniformi konobarice iz pedesetih, koja je izgledala kao da joj je neko upravo sasuo kofu vode na glavu - i duša ju je zabolela kada je shvatila da je to, zapravo, bio njen odraz u izlogu prodavnice. Osmeh gospodina otpornog na kišu verovatno bi bio dobrodošao da Elsi nije pretpostavila da se on osmehuje jer uživa u pogledu na nju: natopljenu, usplahirenu, dok se koprcala od stida na stepeništu apoteke u glavnoj ulici. ,,U redu je, hvala. U pitanju je nesporazum...” počela je, ali Kilimandžaro od čoveka skrenuo mu je pažnju s nje, zahtevajući pažnju najnovijeg muškog dodatka tom uličnom spektaklu. „Nije platila te stvari”, rekao mu je poverenički, pokazujući debelim prstom preparat za hemoroide i preparat za omekšavanje cerumena u Elsinoj ruci. O! Blagi! Bože! Razgnevljena jer je optužena za krađu, Elsi je potpuno zaboravila na dva predmeta u ruci, od kojih vrlo verovatno nije bilo ničega više ponižavajućeg na kugli zemaljskoj. Ali naravno da ih je platila! Zar nije?

~5~ Anna

Zvoncica Mladić je potiskivao osmeh, a Elsi je osetila da joj se stomak ponovo prevrće dok su hladne kapi prodirale iza kragne i počinjale da joj teku niz vrat. „Siguran sam da je reč samo o malom nesporazumu”, nasmešio se prijatno ogromnom čoveku, koji je i dalje stezao Elsino rame. „Vidite, evo dvadeset funti. Sigurno ne košta više od toga, zar ne?” Kratak blagi pogled blesnuo je preko čuvarovog čeličnog lica. „Pa...” Osetivši da njegov protivnik slabi, mladić je još više razvukao osmeh. „Pretpostavljam da ovakve stvari viđate svakog dana, a? Ljudi dolaze da kupuju za vreme pauze za ručak, ostave mozak u kancelariji, moraju da kupe gomile stvari i onda im se omakne.” Svoju nevinu iskrenost skrenuo je ka Elsi, što je verovatno trebalo da je umiri, ali je imalo sasvim drugačije dejstvo. „Mislim, ova devojka deluje sasvim dražesno i nije baš tipičan kradljivac, zar ne?” Čelični pogled vratio se dok ju je planina od čoveka posmatrala. „Ima nas raznih.” „Siguran sam da je tako, gospodine, ali verujte mi, na poslu viđam svakakve prestupnike i mogu da ih prepoznam na kilometar. Ovo, gospodine, nije jedan od njih.” Ovo? Uprkos pomoći koju joj je elegantno odeveni stranac očigledno nudio, činjenica da je bila označena kao predmet prevršila je svaku meru. ,,E pa stanite malo...” Tiradu za koju se spremila prekinula je podignuta šaka u rukavici i pogled koji je pretio opasnim posledicama ako se suprotstavi tom gestu. Pušeći se, ukopala se u pločnik natopljenim potpeticama i sevnula pogledom ka njemu. „Dajte, dvadeset funti?” nastavio je on. „Čak ću se vratiti u radnju s vama da uzmem račun. Ne možete reći da može poštenije od toga, zar ne?” Na Elsino zaprepašćenje, čuvar je slegnuo pozamašnim ramenima i pustio je. „Meni je svejedno”, progunđao je, strpao novčanicu od dvadeset funti u džep i okrenuo se ka apoteci. „Samo reci svojoj devojci da sledeći put bude pažljivija.” „Šta? Ja nisam njegova dev..” „Naravno! Ostani ovde, dušo! Vraćam se za sekund.” Smešeći se kao reklama za pastu za izbeljivanje zuba, namignuo je Elsi dok je s čuvarom ulazio u apoteku. Zureći s krajnjom nevericom u sumnjive preparate u ruci, Elsi je ostala sleđena u mestu, pokušavajući da obradi ono što se upravo desilo. U jednom trenutku jurcala je po ogromnoj apoteci na uglu Nort strita i Kvins rouda u Brajtonu, tražeći vlažne maramice i maskaru, a u drugom ju je prekinuo otac koji ju je pozvao da mu kupi ponižavajuće, ali za njega neophodne stvari. Možda su joj misli odlutale, naročito kad se u obzir uzme bitna odluka koju je donela tog jutra - ali ona jeste platila te stvari, bila je sigurna u to. Ko bi uopšte hteo da ukrade preparate za šuljeve i cerumen? Sigurno ne Elsi Mejnard, zamenik menadžera u kafe-sladoledžinici Sandej i Šer, moralno ispravan građanin Brajtona i poslednja osoba na planeti koja bi i pomislila na krađu. Čak i kada je bila tinejdžerka, uvek je imala besprekoran dosije, a njen strah od zapadanja u nevolju bio je pojačan time što je bila svedok posledica kakve su imali nestašluci njenih dveju starijih sestara (koji su najčešće podrazumevali preterivanje s alkoholom i vraćanje kući policijskim automobilom). „Eto, sve je sređeno.” Nasmešeni se vratio, s licem obasjanim trijumfalnim sjajem zbog svog kavaljerskog podviga. Pružio joj je račun. „Naporan dan, a?”

~6~ Anna

Zvoncica „Platila sam ovo”, insistirala je Elsi, dok ju je žaoka nepravde još peckala. „Nisi. Ali u redu je, sve sam sredio.” Vraćajući mu račun, Elsi je zgrabila novčanik iz mokre tašne i ljutito počela da prelistava račune. „Vidi, ne znam ko si ti, i nije da sam nezahvalna, ali taj tip je pogrešio. Tačno se sećam da sam za te stvari dala novčanicu od dvadeset funti. Znam to, jer sam u novčaniku imala samo jednu dvadeseticu, koju sam uzela s bankomata, a ona sada, kao što vidiš, nije... O...” Srce joj je sišlo u mokre pete dok je izvlačila presavijenu novčanicu od dvadeset funti, baš odande gde ju je smestila pre nego što je ušla u apoteku. Mladićev glas je smekšao. „Sve je u redu - stvarno. Dešava se svima.” Pružio joj je ruku. ,Ja sam Torin, uzgred. Torin Stjuart.” Još ošamućena od otkrića svog nenamernog srozavanja na sitni kriminal, Elsi se rukovala s njim. „Elsi Mejnard.” „Drago mi je što smo se upoznali, Elsi Mejnard”, nasmešio se Torin. „Bilo bi bolje da su okolnosti drugačije, naravno, ali drago mi je što sam mogao da pomognem. Pa, šta misliš o kafi? Izgledaš kao da bi ti prijala, a i sklonićeš se s kiše.” Temeljno ponižena i ophrvana neizdrživim nagonom da se skloni iz ove situacije, Elsi mu je gurnula novčanicu od dvadeset funti u ruku i krenula. „Žao mi je, stvarno moram da idem.” „Hej, čemu žurba?” „Sad sam na pauzi za ručak, a ona se završila pre dvadeset minuta.” Elsi se okrenula, nadajući se da će ga brzina koraka sprečiti da krene za njom niz ulicu. Na njenu žalost, Torin nije bio od ljudi kojih se moglo lako otresti. „Ma daj! Maločas sam ti spasao život. Sigurno sam time zaslužio bar da popijemo kafu? Ja častim ako je novac...” E to je bila poslednja kap! Dok joj je krv besno hučala u ušima, Elsi se okrenula ka njemu. „Izvini? Zapravo, imam novac. Koji deo rečenice kasnim na posao nisi razumeo? Kasnim na posao i natopila me je ova glupava kiša i, veruj mi, poslednje što bih sada želela jeste da igde odem s tobom. Vratila sam ti novac i ništa ne dugujem.” „Da li tako zahvaljuješ svim svojim spasiocima?” Iskra u njegovom oku pokrenula je drugi talas Elsinog gneva. „A šta misliš, ko si ti, Lanselote? I gde ti se isključuje petljanje u tuđa posla? Sasvim sam sposobna da se staram o sebi, znaš. Nisam nikakva damica u nevolji koju krupni i snažni tip treba da spašava. Sama bih sredila situaciju, bez tvoje pomoći. Snašla bih se. Zato, hvala ti mnogo što si uskočio, ali zaista nisi morao.” Torin je zastao, a Elsi je osetila tračak zadovoljstva dok je odlazila. Istini za volju, jeste joj pomogao da se oslobodi čeličnog stiska čuvara, ali nije morao da se diže u oblake zbog toga ili da pokuša da preokrene situaciju u nekakvu emotivnu ucenu kako bi otišla s njim na kafu. Neki ljudi stvarno nemaju obraza! ,,Ne-ve-ro-vat-no!”, doviknuo je glas iza nje.

~7~ Anna

Zvoncica Elsi je zarežala i ubrzala korak, izbegavajući ljude koji su u pauzama za ručak obilazili prodavnice i jurili kroz upornu martovsku kišu. Da li ovaj tip ikada odustaje? „Pomislio sam da izgledaš kao neko kome je potrebna pomoć”, nastavio je Torin, hvatajući korak s Elsi, dok su zajedno jurili niz ulicu. „I samo sam pokušao da te spasem ponižavajuće situacije koja je mogla da se završi i na sudu. Pa, prava sam budala!” „Sam si to rekao”, promrmljala je Elsi, želeći svim srcem da on shvati poruku i ostavi je na miru. „Kakva nezahvalnost! Neke žene bi ono što sam upravo uradio smatrale kavaljerstvom.” ,,A neke žene bi pomislile da si patetični muškarac na ego-tripu, koji pokušava da deluje superiorno. Ostani ovde, dušo... kao da sam nekakva fufica bez mozga! Šovinizam nije kavaljerstvo, druškane!” „O, dakle, sprečavanje čuvara da te odvuče nazad u prodavnicu naočigled pola Brajtona bilo je snishodljivost, je li tako?” Naravno da nije, ali Elsi je bila umorna, postiđena, mokra do gole kože i nije nameravala da popusti dosadnom čoveku koji je i dalje delovao nepromočivo. „Žao mi je, zaista nemam vremena za ovo.” „Vremena za šta? Za to da ti se kaže koliko si nerazumna?” Elsi se prazno nasmejala dok je zaobilazila reklamnu tablu ispred kafea, koja joj se našla na putu. „O, dobro, ja sam nerazumna!” „Da, jesi. Mogu li te podsetiti da je postojala velika verovatnoća da čuvar ne bi dopustio da stvar prođe tek tako?” „Otkud znaš? To nikako ne možeš da znaš!” Pratio je njenu brzinu, u korak, primičući zajapureno lice njenom. „To je svima bilo očigledno! Samo je trebalo da vidiš sjaj u njegovom oku i znala bi da je nameravao da te iskoristi kao primer. Mogao je da zove policiju, da zatraži odlazak na sud, kaznu... dosije u policiji!” Elsi je naglo stala i okrenula se ka njemu. „Dobro, dosta! Verovao ili ne, danas na umu imam mnogo toga bitnijeg nego da li bih završila s dosijeom u policiji da se ti nisi umešao. Zahvalila sam ti, vratila sam ti novac, šta bi još mogao da tražiš od mene?” Teško dišući, Torin je podigao ruke. „Ništa. Očigledno ništa.” Onda, na Elsino iznenađenje, umesto da joj dobaci nekakvu pametnu opasku, on se odmakao, okrenuo i nestao u gužvi. Da nije videla iskreno razočaranje u njegovim očima, Elsi bi prosto sve zaboravila. Međutim, njegov pogled izazvao je dašak savesti koji je sasekao njenu preneraženost kao kosa. Trepćući da otrese kišne kapi koje su padale sa šiški, stajala je usred kupaca koji su mleli sve pred sobom, dok se scena od pre deset minuta ponovo odigravala u njenim mislima. Uporna zvonjava mobilnog telefona grubo ju je vratila u sadašnjost. „Halo? O, ćao, tata! Da, nabavila sam ti ono. Doneću ti posle posla.”

~8~ Anna

Zvoncica Pogledavši poslednji put niz ulicu, Elsi je stresla dosadnu sumnju iz misli. „Čudak”, rekla je sebi. „Očigledno pravi čudak.”

~9~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 2 Idemo dalje... Kada je Elsi kasnije tog dana zaustavila automobil ispred očeve trospratne kuće, gusti sivi oblaci već su opseli brajtonsko nebo i sipali kišu po ulicama primorskog grada. Uprkos svim naporima da se zaštiti od pljuska držeći torbu iznad glave dok je jurila od automobila do ljubičastih ulaznih vrata od drveta i mutnog stakla, opet je stigla natopljena. Zveckanje hvatača vetra iznad vrata i opojni miris toplog ulja pačulija i nag čampa mirišljavih štapića u trenu su je umirili dok je ulazila u hodnik i polazila ka zavesi od indijskih perlica, koja je zaklanjala ulaz u kuhinju. Prošlo je mnogo godina otkako se odselila, ali kad god bi se vratila, ovo mesto delovalo je kao dom. Džim Mejnard zasijao je kada je Elsi ušla u kuhinju. Već je skinuo radnu odeću, zamenivši ozbiljno poslovno odelo omiljenom nepalskom košuljom, vrećastim vojničkim pantalonama i jarkonarandžastim martinkama. Elsi mu je uzvratila osmehom. Uvek je više volela da ga vidi u opuštenoj odeći, s omiljenom zlatnom minđušom u uvu: bila je to iskrenija verzija njegove ličnosti. Njegovo drugi lice bio je poštovani brajtonski biznismen, koju je prihvatio kad je od svog oca preuzeo prodavnicu stilskog nameštaja. „To je moja omiljena najmlađa ćerka!”, uzviknuo je, obavijajući je jednim od svojih čuvenih očinskih zagrljaja, koji je danas bio gostoljubiviji nego inače. „Dobar dan?” Elsi je otvorila jarko obojenu emajliranu čajnu kutiju i ubacila dve kesice čaja od đumbira i cimeta u rukom oslikani svetloplavi čajnik - poklon Džimu od Gvin, srednje kćerke, kada je započela posao s grnčarijom u Šoramu na Moru, pre četiri godine. „Zapravo, grozan dan.” Nasmešila se ocu. „Ali bolje je kada sam ovde.” „Drago mi je, dušo. Znao sam da postoji razlog što nam je danas trebalo ulje pačulija. Sedi, duboko udahni i ispričaj svom starom ćalcu o tome.” Džim je skinuo čajnik koji je zapištao na šporetu i pripremio čaj. „Šta se desilo?” „O, ništa u stvari. Samo sam imala malu neprijatnost za vreme ručka.” Otac se spremao da pita dalje, kada su se kuhinjska vrata otvorila i hor zapeva lopov!, ispunivši kuhinju, praćen glasnim i kreštavim smehom. Elsi je zarežala dok su njene dve sestre skakale na nju, vičući, smejući se i rasturajući joj kosu. Ponekad je biti blizak sa sestrama (i slati im poruke čim vam se nešto desi) veoma loša stvar. „Naša mala sestra - sitni lopov!” Dejzi Mejnard se smejala, zabacujući savršeno friziranu plavu kosu i pljeskajući vitkim rukama kada je ugledala sestrino razočaranje. „Tako sam ponosna!” „Htele smo usput da ti kupimo torbu i masku u prodavnici kostima, ali je junior odlučio da se razigra”, dodala je Gvin, potapšavši svoj nabrekli stomak. „Izgleda da će ti ovaj biti saveznik, Els.”

~ 10 ~ Anna

Zvoncica Elsi se nasmešila, uprkos postiđenosti, i pružila ruku da pomiluje sestrin pozamašni stomak. „Imaš ukusa, mali. Samo se drži tvoje tetka Elsi i ostaćeš relativno normalan.” „Iako će te uključiti u porodični kriminalni posao pre nego što toga postaneš svestan”, dodade Dejzi, i ona Gvin ponovo počeše da se smeju. „O kakvom to kriminalu pričate?” Džim je naizmenično gledao kćerke, pokušavajući da prati o čemu govore. Pošto im je majka napustila porodicu kada su tri devojčice bile male, Džim je preuzeo ulogu jedinog sudije u haosu poznatom kao sestre Mejnard i često je ostajao zaprepašćen njihovom beskrajnom energijom i vratolomnom brzinom razgovora. „Naša sestrica danas je zamalo uhapšena jer je krala u prodavnici!” rekla je Gvin, stenjući dok se pažljivo spuštala na stolicu uz kuhinjski sto. Njene plave oči vragolasto su blesnule dok je skidala gumicu sa zgloba i vezivala talasastu plavu kosu u labavu punđu na potiljku. „Ko bi pomislio, a? Naša sentimentalna Elsi je kriminalni genije!” „Bio je to nesporazum!” pobunila se Elsi. „Rešila sam situaciju.” „Stvarno? Ti si je rešila?” pitala je Dejzi, izvijajući obrve. „Da”, odgovorila je Elsi čvrsto, ponovo zažalivši što ih je nizom poruka tako detaljno obavestila o popodnevnom događaju. „Imala sam mnogo toga na umu i stvarno sam mislila da sam platila. Na kraju je bilo očigledno da sam pogrešila.” „O!” Džim im je pružio šolje s čajem, ne sasvim siguran kako da reaguje na to otkriće. „Pa, čovek se uči dok je živ, a?” Ispunjena talasom ljubavi prema ocu, Elsi mu je stegla ruku dok je prihvatala šolju. „Tako je. I vidiš, tata, sve je u redu.” „Drago mi je što to čujem. E sad, malo sam pekao sinoć. Ne znam mogu li da zainteresujem neku od vas za krišku slatkog hleba s bananama i orasima?” To je dočekano horom odobravanja pa je Džim, oduševljen, otvorio staru konzervu rouziz čokoladica, kako bi poslužio svoj najnoviji kulinarski trijumf. Dok su on i Gvin ćaskali, Dejzi je zgrabila Elsinu ruku i odvukla je u mali hodnik ispred kuhinje. „Pa?” pitala je, prekrstivši tanke ruke i uputivši Elsi klasičan pogled starije sestre. Elsi nije padala na to. Uspevala je da se odupre najstarijoj sestri mnogo puta proteklih godina i nije planirala da danas počne da je se plaši. „Šta pa?” „Znaš ti dobro šta, Elsi Mejnard. Zašto nisi pomenula tipa?” Elsi je slegla ramenima. „Tata ne mora da zna.” „Otkud ti to? Taj zgodni stranac spasao te je hapšenja, za ime božje!” „Ššš! Tiše... I nisam rekla da je zgodan.” Utišavši glas do promuklog šapata, Dejzi je prevrnula očima. „Ne bih se baš složila. U svakom slučaju, zašto si toliko ljuta zbog toga? U redu je priznati da ti je bila potrebna pomoć. To nije nikakva kritika. Ne znači da ne možeš da se izboriš sama ili nešto slično...” Elsi je dovoljno slušala. „Pusti to, Dejzi! Hajde da... pričamo o nečemu drugom.” Dejzi se pokajala i prebacila ruku preko Elsinog ramena. ,,U redu je, medena. Žao mi je. Pa, je li bio zgodan?”

~ 11 ~ Anna

Zvoncica „Dejzi!” „Ma daj, Elsi, udovolji mi!” „Recimo da jeste - na iritirajući vodootporan način. Nisam ga baš pažljivo zagledala.” Neodređen izraz prešao je preko Dejzinog lica. „Dobro. To je dobro.” Kasnije, dok su Mejnardovi sedeli za trpezarijskim stolom u velikoj dnevnoj sobi na prvom spratu i jeli tadžin od povrća, s libanskom salatom i bisernim kuskusom (Džimovom omiljenom hranom), Elsi je odlučila da objavi odluku kojom je bila zaneta kada je nenamerno postala lopov. Ona joj je bila na pameti cele nedelje, još otkako je odlučila da najzad otvori malu kutiju obloženu satenom boje čokolade, koja joj je osamnaest meseci stajala pored kreveta. Tog jutra odlučila je: prvi korak u nastavljanju života... ,,U redu, drago mi je što ste svi ovde - i sedite - jer želim nešto da kažem.” Nasmešila se pogledima punim iščekivanja na licima njenih najbližih i najmilijih. „Nemojte da paničite, vest je dobra - bar tako mislim.” Udahnula je da se smiri. „Resila sam da ponovo počnem da izlazim s muškarcima.” „O, Els...” Gvin je pocrvenela i briznula u plač, na radost sestara. Otkako je otkrila da je trudna, inače pragmatična srednja sestra Mejnard postala je emotivna ruina: nekontrolisano je jecala zbog svega, od pesama na radiju u automobilu do televizijskih reklama za sofe i hranu za kućne ljubimce. Smejući se sopstvenom emotivnom stanju, prihvatila je kutiju maramica, koju je otac uvek držao u blizini za takve prilike, i obrisala oči. „Čoveče, kakav sam slabić! Nadam se da beba neće imati traume zbog sveg ovog cmizdrenja. Tako sam... srećna zbog tebe, dušo.” Džim je pružio ruku preko stola i uzeo Elsinu. „Moja hrabra devojčica. Osećaš li se dobro zbog toga?” Elsi je mogla da oseti kako drhti, ali znala je da je dobro. „Prestravljena sam - mislim, nemam pojma kako ću to izvesti niti kako se to sada radi - ali osećaj je dobar.” „Mi možemo da ti pomognemo”, rekla je Dejzi, klimajući izbezumljeno glavom, a od tog predloga Elsi je osetila blagu uzbunu. Dejzi se ponosila provodadžijskim sposobnostima, iako se nekoliko njenih posredovanja završilo užasnim sastancima i gadnim raskidima. Ali opet, po Elsinom mišljenju, kada je osoba tako opušteno divna kao Dejzi Mejnard, s uspešnom karijerom i bogatim dečkom građevincem, da li je zaista mogla da shvati opasnosti romantičnih izlazaka? „Obećaj mi jedno, draga: drži se dalje od onih užasnih internet prezentacija za sklapanje prijateljstava”, umešao se Džim, izazvavši zaprepašćenje svojih triju kćeri. „Ne, ozbiljan sam. Prošle godine sam se prijavio na dva i bio sam krajnje razočaran.” Neočekivano otkrivanje Džimove tajne istorije internet sastanaka privremeno je skrenulo razgovor s teme i Elsi se malo opustila dok je oko nje lebdela neverica. Posle celonedeljnog čekanja trenutka da kaže porodici šta je planirala, sada se osećala čudno smireno. Bila je to ispravna i bitna odluka. Volim te jer si hrabra i snažna i uvek znaš šta treba da uradiš. XX

~ 12 ~ Anna

Zvoncica Bila je to prva poruka sa uredno naslagane gomile u nekadašnjoj kutiji od čokolade, a odnosila se na pedesetu stavku Spiska: 50. Pročitaj poruke iz kutije - sve.

Elsi je bilo potrebno osamnaest meseci da se natera da je otvori, a pomisao na njen nepročitani sadržaj bila je čudno utešna. Kada je prošlog ponedeljka rešila da ispuni sve do poslednje stvari sa Spiska, osećala se pomalo kao da je ponovo srela starog prijatelja. I čim je pročitala prvu poruku, Elsi je znala da je trenutak pravi. Ta poruka imala je savršenog smisla - i odmah je znala šta da radi.

,,Au”, rekla je Šer Petinger, vlasnica kafea Sandej i Šer, kada joj je Elsi rekla za vest nedelju dana posle incidenta s krađom. ,,I sigurna si da si spremna da ponovo zaroniš u mutne vode izlazaka prepune ajkula?” Elsi je napravila grimasu. „Pa, kad to tako kažeš, kako mogu da odolim?” „Ne, ne, nisam tako mislila”, odmahnula je Šer glavom, a košnica boje ebanovine na vrhu njene glave divlje se zanjihala. „Prosto, znaš: kada za sobom imaš tri razvoda, kao ja, čitava ta scena počne više da liči na vežbu izbegavanja morona nego na bilo šta drugo.” Elsi se nasmešila svojoj šefici, ponovo zaključivši da se loša iskustva s muškarcima nimalo ne slažu s tom samouverenom ženom od četrdeset i nešto, odevenom u klasičnu Diorovu garderobu od glave do pete. „Imaću to na umu. Kako ide s ovim najnovijim?” Šer je napravila grimasu dok je spuštala posudu s najnovijom mešavinom sladoleda od jabuke, cimeta i oraščića u staklenu vitrinu. „Delovao je obećavajuće sve dok nisam shvatila da živi s majkom. Četrdeset dve godine i još spava u sobi sa Himen tapetama.” „Zaboga!” „Veruj mi, sestro. Tamo napolju je džungla. Ali znaš ti mene: večito optimistični avanturista.” Istorija veza Šer Petinger zvučala je kao upozoravajuća priča o opasnostima romantičnih izlazaka. Udata i razvedena tri puta, posle je istrpela niz beznadežnih udvarača: od vlasnika lokalnog zabavnog parka koji je imao čudnu sklonost ka lutkama u prirodnoj veličini, preko mlađanog agenta za prodaju nekretnina koji je bio ubeden da ga progoni MI5, pa do ostarelog hotelijera zavodnika za kog se ispostavilo da je serijski bigamista. Ali ako Šer nije bila posvećena romansama, onda to niko nije bio, izdržljivo tumarajući po „Džungli morona” u potrazi za pravom ljubavlju. Elsi je beskrajno volela svoju šeficu, uprkos Šerinom ozloglašenom smislu za humor, koji joj je doneo zastrašujuću reputaciju u Nort lejnu. Bila je drska, sigurna u sebe i nije se plašila života - a u Elsi je pronašla srodnu dušu. Zajedno, u protekle tri godine pretvorile su nekadašnji hipi vegetarijanski kafe u živopisnom Gardner stritu, koji je Šer nasledila od ekscentrične tetke Lusi Nebeskog Cveta Petinger, u retro kafe-sladoledžinicu, u koju su nagrtale brajtonske mase bez obzira na godišnje doba.

~ 13 ~ Anna

Zvoncica Sandej i Šer bio je pun uspomena na pedesete i šezdesete, od fotografija Elvisa i Frenkija Valija, u zlatnim ramovima, na zidu iza pulta sa zelenim staklom, preko crno-belih karo pločica na podu, pa do replike vurlicer džuboksa, crno-belih kariranih stolnjaka i hromiranih stolica tapaciranih crvenom kožom. Imao je starinsku i šik atmosferu, a istovremeno bio i moderno opušten, i Elsi je volela da posmatra izraze na licima ljudi koji bi prvi put ušli u njega. Naravno, šlag na torti bila je činjenica da je sav sladoled u kafeu bio pravljen na licu mesta, u kuhinji u podrumu, gde su se nalazili velika mašina za mešanje sladoleda i ogroman zamrzivač. To je značilo da je kafe Sandej i Šer mogao da ponudi ukuse s kojima niko u Brajtonu nije mogao da se meri, i da ih redovno menja kako bi se entuzijastične mušterije stalno vraćale po još. Od kokica, preko buđavog sira i oraha, pa do kombinacije javora i banana, ili čak paradajza, bosiljka i masline, jedinstveni ukusi sladoleda Sandej i Šer postali su tema razgovora u čuvenom primorskom gradu. Kada se tome doda nenametljiva, opuštena i zabavna atmosfera, bilo je lako razumeti zašto se kafe Sandej i Šer savršeno uklopio u živopisni boemski Gardner strit. Šer je bila opsednuta modom iz pedesetih i šezdesetih, ponosno noseći starinsku odeću pronađenu u retro buticima poredanim duž čuvene brajtonske trgovačke oblasti. I njen dom bio je oltar retro kiča, a ljubav prema istom videla se svuda gde je provodila vreme. Kao takva, do srži se uklapala u prostor iza staklenog pulta kafea Sandej i Šer, odevena, kao i Elsi, u crnu bluzu kratkih rukava, s belom kragnom i manžetnama, u široku tirkiznu suknju i belu kecelju s karnerom. Bilo je zabavno oblačiti se za posao i mada su radni dani bili dugi i naporni, Elsi je obožavala što je deo Šerine poslovne vizije koja se oslanjala na prošlost. Činilo se kao da je Šerina svojstvena dinamika ubrizgana u same zidove i nameštaj kafea - osećaj optimizma i zabave prožimao je sve u njemu, a to se pokazalo neprocenjivim za Elsi tokom poslednjih osamnaest meseci. Danas, dok je pravila šarene kugle domaćeg sladoleda i stavljala ih u zagasitoplave čaše za kup, Elsi se osećala pozitivnije zbog svoje odluke nego ikada. „Pa, hoćeš da ti ja namestim nekoga?”, pitala je Šer, ubacujući u kupove štapiće vafla punjene belgijskom čokoladom. „Sigurna sam da poznajem neku odgovarajuću gospodu. Ne kažem da ti ne bi našla nekoga i sama, znaš, ali pomoć nikada nije naodmet i tako to.” Vrata su se otvorila i sredovečni muškarac doskakutao je preko kariranog poda ka njima. „Doro jutro, ljupke dame!” ,,I upravo evo jednog od njih”, namignula je Šer. „Denise, dragi moj. Kako je naša omiljena jutarnja mušterija?” Denisovi pozamašni obrazi su se zarumeneli. „Uvek je bolje kada vidi tebe, draga moja.” Šer je glumila stidljivost i zatreptala veštačkim trepavicama ka njemu. „Kakav šarmer! Pa, čime te danas možemo dovesti u iskušenje?” Njegove oči pohlepno su pregledale obilne gomile sladoleda u svim duginim bojama, koje su ležale pred njim (a usput i Šerine oble grudi). „Ah, dilema. Mislim da ću uzeti neko od vaših odličnih peciva za doručak, s obzirom na doba dana.” „Odličan izbor. Još nešto uz to, Denise?”

~ 14 ~ Anna

Zvoncica Elsi je napamet znala scenario tog razgovora. Svakog ponedeljka i utorka ujutro, tačno u devet, Denis Kit posećivao je Sandej i Šer na putu do male računovodstvene kancelarije u kojoj je radio. Njegov konačni cilj bio je da s čokoladnim hlebom pojede i tri kugle sladoleda, ali smisao za britansku učtivost i savest nikada mu nisu dozvoljavali da to odmah naruči. Umesto toga, započinjalo je dobro uvežbano pogađanje, posle kog bi on mogao da odahne, jer nije bio alav, već je, zapravo, samo popuštao Šerinom predlogu. Ne ide da joj povredi osećanja tako što bi odbio sladoled, zar ne? „Pitam se da li bih možda mogao da uzmem kuglu vašeg odličnog đelata uz doručak?” „O, naravno, dragi. Koji bi želeo?” Denis je pravio predstavu neodlučnosti, skakućući levo-desno dok je osmatrao ponudu. „Vanila - ne, čekajte - mango i đumbir izgledaju najprivlačnije... Ali tu je i čokoladna nebeska prašina... O, tako je teško odabrati!” Šer se nagla preko pulta taman dovoljno nisko da privremeno odvuče njegov pogled sa sladoleda. „Denise, znaš da ću se uvrediti ako ne probaš sva tri...” Misija ispunjena, njegove oči su zaiskrile dok se pretvarao da je iznenađen. „Zaista? U tom slučaju, kako da odbijem?” Dok je odlazio srećan, Šer je zavrtela kašiku za sladoled kao revolveraš s Divljeg zapada. „Vidiš? Reci sada, da li poznajem muškarce ili ne?” Elsi se nasmešila i podigla meni pokriven šarenim samolepljivim papirićima. ,,U to nema sumnje. Ponovo razmišljaš o promeni menija?” Šer je pružila Elsi šolju čaja. „Ne samo menija. Ponude!” „Molim?” „Razmišljam o malo avanturističkoj ponudi. Da pokušamo malo da proširimo opseg. Bližimo se Uskrsu i mislila sam da je to sasvim dobro vreme da obavimo malo prolećno spremanje.” Elsi je pogledala predloge ispisane na papirićima. „Dopada mi se ideja o ovsenoj kaši i palačinkama na meniju za doručak. Na kraju, ne mogu svi kao Denis da počnu dan sladoledom.” „Zamolila sam drugare iz Kapkejk džinija da nam naprave neke sezonske specijalitete, pa mogu da povezem ukuse sladoleda s njihovim idejama”, nastavila je Šer, očiju sjajnih od inspiracije. ,,I to nije sve...” Odjurila je u kuhinju i vratila se nekoliko trenutaka kasnije, s plastičnom kutijom pokrivenom injem. Otvorila je poklopac, zahvatila kašiku najbledeg ljubičastog sladoleda i pružila je Elsi. „Probaj.” Ukus je bio neverovatan - kao mešavina latica ruža i smrvljenih parma vajolet bombona, cvetnog ukusa. „Au, ovo je divno.” „Organsko i bez mleka”, zasijala je Šer. „Napravila sam ga od bademovog mleka. Slaže sa svim našim ukusima, a moći ćemo da ponudimo nešto što niko drugi u Brajtonu nema. Onda, naručila sam pekač za palačinke, pa možemo da ponudimo domaće palačinke s kuglama sladoleda, svežim voćem i bilo kojim od preliva. Izgledaće fantastično, a miris

~ 15 ~ Anna

Zvoncica sveže pečenih palačinki ispuniće prostor! Ako to uspe, ko zna? Vafli napravljeni u kafeu, sladoled upakovan da se ponese, još tvojih divnih keksića... sve je moguće.” „Zvuči kao da si mislila na sve. Pa, kad sve te promene menija stupaju na snagu?” pitala je Elsi. „Ne uskoro. Još radim na tome da sve uklopim. Želim i tvoje ideje. Ovo mora da bude zajednički projekat, u redu?” Pogledala je u ugao kafea, gde je Denis blaženo i bez osećaja krivice doručkovao sladoled. „Eh, da je bar svim mušterijama tako lako ugoditi kao Denisu?” Elsi se nasmešila. „Možda bi njega trebalo da imenujemo za glavnog konsultanta za meni.” „Šališ se, zar ne? Nikada ne bi više izašao odavde!” „Imaš pravo.” Elsi je spustila meni na pult. „Dakle, postajemo avanturistički nastrojene.” Namigivanje koje je Šer uputila Elsi bilo je čista razvratnost. „Na sve moguće načine, devojko.” U subotu ujutro Elsi se našla s Dejzi na doručku u Driftvud kafeu, na plaži blizu viktorijanskog pristaništa Palas. Kao i obično, Dejzi je izgledala kao da ju je obukao i doterao tim modnih stilista i stručnjaka za lepotu: njena jednostavna bela košulja bila je bez ijednog nabora i elegantno usklađena sa uskim tamnim farmerkama i zumbanim cipelama, i velikim svilenkastim šalom od pašmine, koji je upotpunio njen izgled. Elsi se uvek divila najstarijoj sestri i veliki deo ranih tinejdžerskih godina provela je pokušavajući da imitira Dejzin stil, sve dok nije došla u šesnaeste i otkrila otkačene modne butike u Nort Lejnu, koji su joj pomogli da razvije sopstveni stil. Danas je nosila slatku tuniku s trešnjama preko širokih farmerki, voljene crvene konversice i jarkozeleni džemper, kojim se branila od hladnog morskog vetra, a kosu je vezala u konjski rep dugačkom grimiznom maramom. Dobrih desetak centimetara niža od sestre, Elsi je ipak upadljivo ličila na nju, a obe su od odsutne majke nasledile visoke jagodice i krupne tamnoplave oči, dok je njihova sestra Gvin bila Džimova slika i prilika - visoka i atletski građena, s gomilom guste, talasaste plave kose, na kojoj su joj zavidele sestre čiji pramenovi nisu ni prošli pored lokni. Kasno jutarnje sunce grejalo je terasu kafea dok je Dejzi u dve prevelike šolje sipala čaj iz upadljivo tufnastog čajnika. „Nadam se da shvataš da mi je ovo prva slobodna subota posle pet meseci”, rekla je Dejzi, gurnuvši šolju preko stola s mozaikom ka sestri. „Trebalo bi da se osećaš izuzetno počastvovanom.” „Osećam se.” „Dobro.” Dejzi je promešala čaj, pažljivo posmatrajući Elsi. „Pa, kako ti ide u svemu? I to mislim stvarno, Els. Nemoj da mi glumiš superženu kao pred tatom i Gvin.” „Dobro sam. Ne gledaj me tako, iskreno se osećam dobro u vezi sa svim ovim.”

~ 16 ~ Anna

Zvoncica Takav odgovor ni izbliza nije umirio Dejzi. „Onda mi ispričaj - jer nisam sigurna da razumem - šta je dovelo do odluke da ponovo počneš da izlaziš s muškarcima.” „Počela sam da čitam poruke iz kutije.” Dejzina kašika pala je uz zveket na tacnu. „O! Au!” „Znam. I osećaj je dobar. Pravi trenutak, znaš? Zapravo, jutros sam pročitala drugu i briljantna je. Vidi...” Izvukla je presavijeni papir iz tašne i pružila joj ga preko stola. Volim te jer si neustrašiva i nikada se ne plašiš da počneš nešto novo. XX Za nekoga čije je upravljanje emocijama ušlo u legendu, Dejzi je izgledala opasno blizu suzama. Papir je nežno zadrhtao među njenim prstima dok je čitala poruku. Dugo je ćutala. „Kako je to lepo.” „Nije da bi trebalo da budemo iznenađene.” „Ne, pretpostavljam da ne.” Dejzi je vratila papir Elsi. „Znam da će ovo zvučati čudno, kad se sve uzme u obzir, ali ti si zaista neverovatno srećna. Andre meni nikada nije rekao ništa slično za sve ovo vreme koliko ga poznajem.” ,,A volela bi?” „O, ne znam. Ponekad mislim da bi bilo lepo da čujem šta oseća prema meni, ali ponekad prosto mislim da smo mi jedan od parova koji ne funkcionišu na taj način. Nije da je to bitno, zaista.” Odmahnula je dugim prstima, kao da tera dosadnu muvu, i promenila temu. „Pa, šta ćeš da uradiš s tom porukom?” „Moram da počnem nešto novo.” „Na primer?” Elsi je udahnula slani vazduh koji se podizao s talasa što su se razbijali o šljunkovitu plažu u daljini, dok su iznad njih kružila dva kreštava galeba. „Nemam pojma, ali mislim da bi mi bavljenje nečim novim pomoglo da počnem da razmišljam o sebi kao o svojstvenoj osobi, znaš?” „Ti jesi svojstvena osoba”, pobunila se Dejzi. „Ne, znam to. Ali preda mnom se prostire čitav ovaj neočekivani život i trebalo bi da smislim šta ću s njim. Samo treba da otkrijem šta će biti sledeće.” Dejzi je odmahnula glavom. „Divim ti se. Način na koji si se izborila sa svim tim... pa, mislim da je to divno.” Postiđena zbog svojih emocija, brzo je nastavila. „Da li si razmišljala o tome šta bi volela da radiš?” „Malo. Jedino što sam dosad smislila, zapravo, i nije novo.” „Pričaj.” Elsi je osetila nalet uzbuđenja dok je govorila. ,,U redu, sećaš li se kad smo odrastale i kad smo izvodile one užasne muzičke predstave za tatu?” „Nedeljom po podne! Zaboravila sam na to!” Dejzi je pljesnula rukama i nasmejala se tako glasno da je konobar u prolazu zamalo ispustio poslužavnik.

~ 17 ~ Anna

Zvoncica Otprilike u vreme Elsinog osmog rođendana, nedeljno popodne u kući Mejnardovih bilo je rezervisano za muzičke spektakle. Dejzi, tada dvanaestogodišnjakinja, samo što se pridružila dečjem dramskom klubu pri lokalnoj Metodističkoj crkvi, i bila je ubeđena da su joj predodređeni reflektori Vest Enda. Kao i većinu stvari tokom detinjstva, produkcije sestara Mejnard smišljala je Dejzi, velikim delom kao sredstvo da pokaže sopstvene izvođačke veštine, vukući srednju sestru Gvin i malu Elsi kao prateću ekipu. Nije da je ijednoj od njih to smetalo, pošto su se obe neprekidno divile svojoj samouverenoj i tvrdoglavoj sestri. Svake sedmice, nedeljni spektakl postajao je složeniji i ambiciozniji, s Elsi i Gvin koje su u predstave uvodile kostime, razroke lutke od čarapa i muziku. Kada je Elsi bilo dvanaest, već je imala mesto muzičkog urednika, svirala je večito raštimovani klavir u trpezariji dok su njene sestre igrale i afektirano glumile u predugačkim produkcijama koje su same smišljale. „Jadni tata”, nasmejala se Dejzi, „ne mogu da verujem da je sedeo i slušao nas iz nedelje u nedelju.” „Bio je vrlo dobra publika. Ustajao je i aplaudirao svake nedelje, sećaš se?” Elsi se nasmešila. „Kako bih mogla da zaboravim? Ne razmišljaš valjda o ponovnom pokretanju nedeljnih spektakala, zar ne?” „Hm, nisam sigurna da je Brajton spreman za toliko pozorišne avangarde, ali pomislila sam da bih mogla da se pridružim nekoj pozorišnoj ili operskoj grupi. Volela bih da radim mjuzikle - mada ove stare glasne žice godinama nisu bile u javnosti. I bilo bi dobro upoznati nove ljude, ponovo izaći napolje. Moram da počnem od nečega, a ako bih radila nešto u čemu uživam, to bi bilo dobro polazište. Čak i da mi glas nije u formi posle sveg ovog vremena.” Dejzi je zurila u sestru kao da je ova upravo objavila da je more ružičasto. „Ne budi smešna! Tvoj glas je briljantan. Daleko bolji od ičijeg u porodici - uključujući i čika Frenka, a on već godinama živi pevajući evergrin po pabovima. Mislim da bi mogla da pevaš bilo gde i da bi te ljudi slušali.” „Lepo je od tebe što to kažeš, ali mislim da bi trebalo malo da poradim na glasu pre nego što ga pustim u javnost.” „Gluposti. Čekaj malo...” Dejzi je raširila oči kao da joj je nešto sinulo. „Mogla bi da pevaš upravo ovde!” Pokazala je ugao drvenog šetališta ispred kafea, gde se nalazio pijanino u duginim bojama. Ne bi štrčao na nekoj svirci Koldpleja, a u kafeu se nalazio od prošlog leta, ostavljen posle šestonedeljnog umetničkog projekta. Na njegovom poklopcu pisalo je: Sviraj me - tvoj sam! Povremeno bi neko prihvatio izazov, što je značilo da biste u bilo kom trenutku, uz svoju organsku fer trejd kafu, mogli dobiti i neku rokenrol mešavinu, Šopenov klavirski koncert ili užasno izvođenje čopstiks valcera. „Ššš, ne budi šašava!” Elsi se nervozno nasmejala i osvrnula, moleći se da niko od gostiju nije čuo Dejzin predlog. Srećom, ostali ljudi na šetalištu delovali su blaženo nesvesno i uživali u opuštenom doručku na prolećnom suncu.

~ 18 ~ Anna

Zvoncica Ali Dejzi Mejnard bila je nemoguće ljupka žena na misiji. „Ozbiljna sam, Els! Uradi to sad - hajde, otpevaj mi nešto!” „Ne mogu...” „Da, možeš. Ti si neustrašiva, sećaš li se?” Iskra čistog vragolanstva blesnula je u njenim tamnoplavim očima dok se zavaljivala u stolicu s pobedničkim osmehom na licu. „Dvostruko te čikam.” Elsi je zurila u sestru. Ako je postojala ijedna nepobitna istina koju su tri sestre Mejnard znale, to je bila činjenica da je dvostruko čikanje vrhunski izazov. Ako bi ga ignorisala, to bi praktično predstavljalo izdaju časti porodice Mejnard - i na sebe bi navukla beskrajan podsmeh čitavog klana: tate, Dejzi, Gvin, čak i pokojne bake Flo, koja je za života bila pravi sitničar u tom pogledu. Ma kakve bile potencijalne posledice odgovaranja na začikavanje, ništa nije bilo vredno suočavanja s reperkusijama zbog odbijanja izazova. Elsi je napravila grimasu ka sestri, ali kocka je bačena. Dok je polako ustajala, nagli priliv adrenalina izazvan čistom odvažnošću onoga što se spremala da uradi gotovo da ju je naterao da naglas zaskviči. Dejzi je željno klimala glavom dok je Elsi prilazila klaviru. Razmrdavši ruke iznad šarenih dirki, duboko je udahnula i zaronila. Prvi tonovi pesme I Will Survive bili su pomalo nesigurni - što je bilo i razumljivo kada se u obzir uzmu momentalno zainteresovana lica gostiju. Ali kada je Dejzi počela s perkusionističkom podrškom udarajući o sto od nerđajućeg čelika, Elsino samopouzdanje je poraslo. Kada je stigla do refrena, srce joj je već pumpalo kao parna lokomotiva i pevala je iz sveg glasa. A onda se desilo nešto zadivljujuće. Čovek s naočarima, u uzanoj kariranoj košulji, na suprotnom kraju šetališta ispred kafea iznenada je ustao i pridružio joj se u refrenu, a za njim i dama za susednim stolom. Kako su ljudi počinjali da se pridružuju, čisto uzbuđenje njihovog spontanog nastupa odjekivalo je po prostoru. Posetioci u kafeima nagurali su se uz prozore i otvorena vrata da gledaju spektakl, a grupa šetača pasa okupila se da posmatra neobičan prizor. Džogeri duž šetališta zastali su i virili preko zelene ograde, grupa torokavih tinejdžerki prekinula je slanje poruka i okrenula kamere telefona ka kafeu; stariji parovi, koji su uživali u sladoledu, pokazivali su i smejali se. Osmesi su bili svuda; i dok je Elsi uvodila improvizovani bend u poslednji refren, osetila se živom prvi put posle mnogo vremena. Kada se pesma završila, odjeknulo je glasno klicanje izvođača i posmatrača dok je osoblje kafea zavijalo i aplaudiralo poput manijaka, i ta zajednička emocija naterala je Elsi suze na oči. Onda, pošto je to bio Brajton, slučajna izvođačka gomila stidljivo se vratila za svoje stolove, kao da se ništa nije desilo. Ushićena, Elsi je bacila kosku svojoj nasmejanoj sestri. „Kako je bilo?” Dejzi joj se duboko poklonila. „Ti si zvanično moj heroj, Elsi Mejnard! Kakav način da se počne nešto novo.” „Zahvaljujem.”

~ 19 ~ Anna

Zvoncica „Ovo je zaslužilo tortu - ne, izvinjavam se, ali ne možeš da se buniš, seko. Upravo si dostigla status legende. Torta je jedino dostojno priznanje za tvoj genij.” Dejzi je požurila u kafe. Elsi se nasmešila u sebi, a jak osećaj ispunjenosti strujao je kroz nju. Nastup je bio ekstremno blesav, ali je probudio nešto duboko u njoj. Tražila je nešto novo, i mada nije bila sasvim sigurna da je to otkriće išta značilo, nije mogla da se otrese osećaja da je upravo postigla nešto veliko. I nije grešila: iako Elsi Mejnard to nije znala, neko je preko ograde šetališta posmatrao njen spontani nastup. Neko ko će joj potpuno promeniti život...

~ 20 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 3 Drago mi je što smo se upoznali... Sve na njemu bilo je crno: od preterano uskih farmerki (što i nije baš preporučljivo za čoveka njegovih godina), preko izlizanih kožnih čizama sa srebrnim nitnama u obliku zvezda i pocepane majice ukrašene belom lobanjom, koja je izgledala kao da namiguje, do iznošene kožne jakne i ulegnutog stetson šešira. Jedini izuzetak bila je tamnocrvena marama oko vrata. Dugačak sedi konjski rep landarao mu je niz leđa, a srebrni lanci zveckali oko zglobova. Posmatrajući upečatljivu scenu u kafeu, naslonio se na ogradu šetališta, zamišljeno žvakao žvaku s ukusom cimeta i polako klimao glavom dok se nesumnjivo genijalan plan rađao u njegovoj glavi. Kada su posmatrači sa šetališta počeli da se razilaze, iz zadnjeg džepa izvukao je okrugle naočari s plavim staklima, ceremonijalno ih stavio na nos, nakrivio obod šešira napred i opuštenim korakom krenuo niz kamene stepenice ka kafeu. Dejzi se vratila s poslužavnikom, lica rumenog od smeha. „Obožavaju te tamo”, prasnula je. „Torta je na račun kuće!” „Ozbiljno? Zaboga, trebalo bi ovo češće da radim!” „Menadžer je pitao možeš li da dođeš opet sledeće subote. Mislim da je bio ozbiljan.” „Nisam sigurna da sam baš rođena za pevačicu u kafeu, ali lepo od njega što je pitao”, rekla je Elsi, kucnuvši se šoljom s Dejzi. „Aaanđele!” rekao je glas iznad njihovih glava. Elsi i Dejzi podigle su pogled i ugledale sredovečnog muškarca u crnom, kako stoji pored njihovog stola. Dejzi se namrštila pridošlici. „Molim?” „Ti si vizija, čudo, mistični znak, lutko!” Elsi je prigušila kikot, ali Dejzi se nepozvani stranac, koji im je prekinuo razgovor, nimalo nije dopadao. „Ne, hvala”, rekla je. Činilo se da je na trenutak ostao zatečen. „Šta kažeš?” „Šta god da prodaješ, ne zanima nas.” „Gospo, da li ti ja izgledam kao ulični prodavac?” „Nemam pojma ko si, ali moja sestra i ja uživamo zajedno u opuštenom jutru, pa ako ti ne smeta, mi...” „Tvoja sestra? Tvoja sestra ima božanstveni dar, devojko!” „Vrlo si ljubazan”, odgovorila je Elsi, zabavljajući se pojavom čoveka u crnom mnogo više nego Dejzi. „Ali mislim da si me zamenio s nekim.” „Naprotiv”, odgovorio je, privukavši stolicu od obližnjeg stola i spustivši se nepozvan kraj njih. „Ti si upravo ona koju sam tražio!” „Hm, izvini”, počela je Dejzi, ali čovek u crnom je više nije slušao.

~ 21 ~ Anna

Zvoncica „Vudi”, rekao je, pružajući zveckavu ruku ka Elsi. „Vudi Džensen. Možda me se sećate, iz Helfingera, onog benda iz osamdesetih.” Po istovetnim izrazima lica sestara Mejnard, jasno se videlo da ga se ne sećaju. Ne uzbuđujući se zbog toga, Vudi je nastavio. „Ja sam koautor globalnog hita Hard Rockin’ Summer izl987? Još se vrti na listi radija Kerang...” Elsi je slegla ramenima. „Meni je 1987. bilo dve godine, a mojoj sestri šest - žao mi je.” Vidno razočaran, Vudi je skinuo šešir i pljesnuo ga na sto. „Bio je to hit za sva vremena, čoveče... Svetska turneja, obožavateljke - sve u kompletu. Da li ste sigurne da se ne sećate?” Počeo je da peva grlenim falsetom, bubnjajući po stolu prstima punim prstenja: „Heart beatiri faster than a Olympic runnuhh, we’re livin’ the dream for a hard rockin’ summ-uhh... Oh-oohh, hard rockin’ mumm-uhh...” S nadom je pogledao Elsi i Dejzi. „Zvuči li vam poznato?” „Kao sirena za uzbunu”, promrmljala je Dejzi. „Šta kažeš?” „Vidi, prava je divota što smo se upoznali, očigledno, ali stvarno bih bila zahvalna ako bi nas sada ostavio na miru.” Vudi je sklopio ruke. „Ne dok tvoja sestra ne čuje moj atraktivni predlog.” Iskezio se lascivno ka Elsi. Brže-bolje želeći da odbrani sestru od onoga što joj je izgledalo kao sumnjivo udvaranje ofucanog rokera, Dejzi je skočila i preteći se nadvila iznad Vudija. „Slušaj, fino sam te zamolila da odeš. Ako budeš insistirao na tome da ostaneš, moraću da zamolim menadžera da te udalji.” „Hej, lutko, oladi malo! Samo sam hteo da postavim tvojoj sestri jedno pitanje i onda odoh. Da li je to prihvatljivo?” Odjednom osetivši sažaljenje prema bivšoj globalnoj rok zvezdi za njihovim stolom, Elsi je spustila dlan na sestrinu ruku. „Mislim da bi trebalo da čujemo šta gospodin Džensen ima da kaže, dušo.” Dejzi se ponovo svalila na stolicu. „Ali on je...” Ignorišući sestrino protivljenje, Elsi se okrenula Vudiju. „Hajde, pitaj.” Izraz čistog divljenja oblio je Vudijevo neobrijano lice. „Aaanđele”, izdahnuo je pre nego što se sabrao. „Treba mi tvoja pomoć. Vidiš, ja sam čovek opterećen ambicijom i kreativnom veštinom koja prevazilazi ono što bi ijedan čovek mogao da nosi na svojim plećima. Ali to je krst koji nosim zbog svoje kreativnosti, lutko. Stvar je u sledećem: sada sam na ivici preporoda - duhovnog reprogramiranja, ako ti se tako više sviđa - i imam osećaj da će mi ova nova životna faza biti dosad najjača. To jest, ako uspem da pokrenem svoj projekat iz mesta.” Dejzi je zurila u njega kao da je troglavi vanzemaljac. Elsi mu se strpljivo nasmešila. ,,A kakvo je tvoje pitanje, u stvari?” „Ovako: šetao sam po promenadi, razmišljajući o svom sledećem koraku, kada sam dobio viziju - kao 1984, kada sam sanjao rok bend koji će zavladati čitavim poznatim

~ 22 ~ Anna

Zvoncica svetom i kada je nastao Helfinger. Vizija koju sam imao bila si ti - ovde, na ovom skromnom šetalištu - kao muzički šaman koji je očarao Brajton i vernički ga potčinio sopstvenoj muzičkoj volji.” Elsi se nasmejala. „Bilo je to I Will Survive, a ne neka religiozna pesma.” „Ali u tome i jeste stvar, devojko! Uzela si ofucanu pesmu i od nje napravila magiju. To je ono što ja želim da radim.” „Žao mi je, zaista ne znam šta pokušavaš da me pitaš.” Vudi ju je zgrabio za ruku, iznenadivši je. „Govorim o horu, lutko! Ali ne o tra-la-la sladunjavom horu u crkvenom holu. Govorim o grupi vokalnih vernika koji predano donose klasične melodije masama. Hendriks, Lenon, Makartni, Gaga. Ali ne mogu to sam: treba mi muzički usmeravač - saradnik, ako ti se tako više sviđa - da pretvori moj san u stvarnost. Molio sam univerzum da mi da neki znak - baš kada si počela da pevaš. To je sudbina, lutko! Pa, šta kažeš? Hoćeš li da skočiš u ambis šanse i zasviraš na klaviru sudbine?” „Kad je ponuda takva, kako da je odbiješ?” frknula je Dejzi. „Zaista, kako?”, odgovorila je Elsi, a njene misli već su se kovitlale od mogućnosti. Dejzi ju je uhvatila za ruku. „Čekaj - ne razmišljaš valjda ozbiljno o ovome?” Elsi nije mogla da laže. Uprkos svim dobrim razlozima da ne prihvati, dopao joj se taj sredovečni roker s blesavom idejom. Nagoveštaj nečega što izlazi iz okvira uobičajenog neopisivo ju je kopkao. Ovonedeljna poruka rekla joj je da je neustrašiva: ovakva aktivnost sigurno bi bila dokaz za to? „Želela sam da počnem nešto novo. Ovo bi moglo biti to.” „Ni slučajno! Žao mi je, Elsi, ne mogu ti dopustiti da to uradiš.” Vudijevo čelo se smrklo. „Mislim da ćeš otkriti da Elsi može...” „Dejzi, mislim da bi to moglo da upali. Želela sam da radim nešto u vezi s muzikom, a ovo bi moglo da bude zabavno. Zamisli ljude koje bi privukao nekonvencionalan hor. Ljude s kojima bih možda imala nešto zajedničko i s kojima bih mogla da izgradim nešto... Hajde, Dejz, rekla si da ćeš me podržati u svemu što odlučim da radim. Ako ću početi nešto novo i možda ponovo početi da izlazim s muškarcima, ovo bi mogla biti savršena prilika.” „Da, Dejzi, razvedri se, prihvati viziju!”, dodao je Vudi, možda ne naročito mudro kada se u obzir uzme ubilački pogled u Dejzinim očima. „Niko nas nije upoznao, pa ne koristi moje ime, molim!” uzviknula je, a njen krajnje britanski argument samo je zasmejao Elsi. „Dejzi Mejnard, upoznaj Vudija Džensena. Vudi, upoznaj Dejzi. A ja sam Elsi. Sada smo svi zvanično predstavljeni jedni drugima. Srećna?” „Ne naročito.” Iznervirana, Dejzi je obavila dugački šal od pašmine oko ramena i sevnula pogledom ka oboma. „Ako želiš da uradiš ovo, u redu. Ali idem i ja. Neću te pustiti nigde samu s ovim... s ovom... personom!” Vudi je pokupio stetson i vratio ga na glavu. „Meni odgovara, lutko. Što nas je više, to bolje.”

~ 23 ~ Anna

Zvoncica Dogovorili su se da se nadu sledećeg utorka uveče u kafeu Sandej i Šer, radujući se unapred zbog predstojećih snova i sladoleda. Dejzi je sačekala da Vudi ode kako bi otkrila Elsi svoja prava osećanja. „Ne mogu da verujem da uopšte razmišljaš da radiš išta s tim čovekom”, rekla je dok su polako išle preko šljunkovite plaže. „Iz aviona se vidi da je lujka!” Elsi se sagla i podigla gladak sivi oblutak. „Znam da je malo... ekscentričan, ali zar nisu svi u ovom gradu? Moraš priznati da je ono zvučalo zabavno.” „Ono je zvučalo kao košmar”, odgovorila je Dejzi. „Els, jesi li sigurna da je to ono što želiš? U Brajtonu postoje raznorazni savršeno pristojni horovi kojima bi mogla da se pridružiš. Drim tim je divan - i svake godine nastupa u Kraljevskom teatru. Zamisli da pevaš na toj pozornici! Dopalo bi ti se, sigurna sam...” Elsi je presekla sestru lukavim pogledom. „Da budem u horu koji vodi Džanet Berton? Jedini horovođa koji je pod reflektorima više nego hor? Ne, hvala. Ne želim da me u muzički potpuri vodi žena od pedeset i nešto, u pripijenim crvenim kožnim pantalonama. To bi bilo krajnje uznemirujuće.” Nasmešila se, prisetivši se Šerine pogubne presude toj ženi: Baš kao Sajmon Kauel u crvenoj koži. „Osim toga”, nastavila je, prevrćući oblutak u rukama, „hor kakav bismo Vudi i ja mogli da napravimo bio bi zabavan i svakako nekonvencionalan.” Promena je bila dobra, zaključila je Elsi dok je razmišljala o događajima od prošle nedelje. Odluka da ponovo izlazi s muškarcima - čak i da je to sada bilo pre teorija nego konkretan plan - i mogućnost učestvovanja u ma kakvoj vrsti muzičkog dešavanja koju je Vudi imao na umu ispunjavala ju je iskričavim uzbuđenjem. Na površini, nijedna od tih odluka nije delovala kao nešto naročito, ali one su za nju predstavljale značajne korake napred. Kasnije tog popodneva, kada je Dejzi otišla da se nađe s prijateljima na ručku, Džim je pozvao Elsi da svrati u njegovu prodavnicu. Pošto nije imala ništa drugo da radi, Elsi je bilo drago zbog poziva; osim toga, uvek je volela da posećuje oca na poslu. Džim Mejnard bio je vlasnik prodavnice Brajtonski dom - najveće brajtonske robne kuće nameštaja i opreme za dom u centru grada. Nasledio je firmu od oca i dede i tako postao poznata osoba u Brajtonu. Elsi je zabavljalo da ga vidi u odelu i kravati - jer je znala istinu o njemu. Van posla, Džim je odbacivao sve konvencionalno brže nego ijedno od njegove dece (čak i Gvin, nju ejdž vegetarijanka i samoproklamovana ćerka Majke Zemlje). Kod kuće je bio otelotvorenje svega alternativnog. Kao tinejdžer, živeo je četiri godine u hipi komuni i nikada nije zaboravio svoju ljubav prema miru, ljubavi i tkaninama duginih boja. Porodična kuća bila je eksplozija boja, a svaka soba prekrivena jarkim indijskim tkaninama i drečavim šarama na zidovima. Jeo je domaće vegetarijanske obroke iz rukom rađene grnčarije (Gvinine), palio je mirišljave štapiće u dnevnoj sobi i kuhinji i bio ljubitelj hipnotičke muzike sitara, koja je obično lebdela kroz kuću, izvirući iz nekog od mnogih CD plejera. Međutim, na poslu, Džim Mejnard bio je uzoran biznismen, a jedini nagoveštaj njegove tajne hipi orijentacije bila je mala zlatna minđuša koju je nosio u jednom uvu - nešto što su njegove nafatirane (i bez sumnje konvencionalne) mušterije jedva i primećivale.

~ 24 ~ Anna

Zvoncica Preuzimanje posla bila je svesna odluka: znak poštovanja prema ocu, kojem je konvencionalnost bila ispisana u kostima, kao šare iscrtane u čuvenim brajtonskim bombonama. I mada Džim to nikada ne bi rekao, ta radna i tradicionalna osoba definisala je drugu stranu njegove ličnosti: savesnu i posvećenu stranu, koja se lako uočavala i u njegovoj nezaustavljivoj odanosti i ljubavi i prema kćerima. Elsi je volela porodičnu prodavnicu - miris laka i novih tkanina, pomešan s aromom sveže kafe, koja je, na Džimovo insistiranje, uvek bila dostupna mušterijama. Kao dete, provela je mnogo srećnih sati gledajući oca kako radi, pretvarajući se da je cela prodavnica, s postavkama raznih elegantnih soba, njena kuća. Kada ih je majka napustila, Elsi i njene sestre provodile su još više vremena u prodavnici, odlazeći tamo posle škole i čekajući do zatvaranja da bi se vratile kući s Džimom. Kada su odrasle, svaka je subotom radila u prodavnici i, kao posledica, sve tri zaljubile su se u uređenje enterijera, što se danas odražavalo i u njihovim domovima. Elsi se često pitala koja će od njih - i da li će ijedna - jednog dana naslediti prodavnicu od oca. Gvin je bila zauzeta izgradnjom svoje kuće, upravljala je grnčarskim studiom i spremala se za porodicu koju je planirala da proširi bar za troje dece. Dejzi je bila partner u firmi za dizajn enterijera i bila je mala verovatnoća da će to želeti da zameni upravljanjem provincijskom prodavnicom nameštaja, pa je ostala samo Elsi, koja je sada bila i više nego srećna svojim položajem pomoćnika menadžera u kafe-sladoledžinici. Činilo se, ipak, da se Džim ne brine zbog takvog stanja stvari. Umesto toga, bio je zadovoljan što su se njegove tri devojčice same probijale u svet. Zapisivao je narudžbinu starije mušterije kada je Elsi stigla. Podigao je ruku i namignuo, a ona je odmahnula i zaokupila se pregledanjem nove ponude jastučića pored pulta. Volela je da gleda oca u razgovoru s mušterijama. Džim je bio rođeni zabavljač i uspevao je da izmami osmehe i od najnamrštenijih posetilaca, a ta veština donela mu je mesto u lokalnom gradskom odboru, u kojem je bio poznat kao glavni mirotvorac tokom žučnih rasprava. Ispratio je stariju gospođu do vrata i vratio se da zagrli Elsi. „Bogo moj, ti si pravi lek za oči! Kako si provela dan, dušo?” „Zapravo, odlično. Čini mi se da pokrećem hor.” Džimov izraz lica bio je smrknut sve dok mu Elsi nije ispričala o pevanju u kafeu na plaži i sastanku s Vudijem, i tad se ogroman osmeh razvukao preko njegovog lica. „Vudi Džensen Helfinger? Opa, dete, pa taj tip je legenda! I radićeš s njim?” Elsi je pogledala oca. „Nisam znala da si ti prikriveni roker, tata?” „Ah, mnogo toga ne znaš o meni, kolačiću”, odgovorio je, kucnuvši svoj nos. „Gledao sam Helfingere 1988. u Nebvortu, godinu dana pošto je pesma Hard Rockiri Summer izbila na prvo mesto. Bili su veličanstveni. Prava je šteta što su se brzo raspali. Njihov bubnjar se ubio dok su bili na turneji po Japanu, a ispostavilo se da im je on bio vezivno tkivo. Bez njega, bend je počeo da se raspada. Mislim da su godinu kasnije pokušali da zamene Vudija kao glavnog pevača posle svirke u Kelnu, i to je bio kraj Helfingera.”

~ 25 ~ Anna

Zvoncica „Ko bi rekao da je moj tata enciklopedija znanja o svemu helfingerskom?” Elsi se divila, ne obraćajući pažnju na očevu glumljenu uvredenost. „Pa, da li si hteo nešto konkretno ili samo da vidiš svoju omiljenu ćerku?” „Ja uvek volim da te vidim”, odgovorio je, otišavši do aparata za kafu, koji se pušio u kuhinjici iza pulta. „Kafu?” „Vrlo rado, hvala.” „Izvoli.” Džim joj je pružio šolju i prešli su do izloženih fotelja presvučenih tirkiznim baršunom da bi seli. ,,E sad, nadam se da se nećeš ljutiti na mene, draga, ali razmišljao sam o onome što si rekla i uradio sam nešto što verovatno nije trebalo.” „O?” Veselo je posmatrala očev stidljivi izraz lica. „Ne brini, tata, neću te se odreći. Šta si smislio?” „Pa, desilo se da sam tvoju veliku odluku pomenuo jutros Martiju i... pa, smislili smo mali plan.” U tom trenutku, Elsi je znala da je izraz njenog lica jasno oslikavao osećanja koja je budilo pominjanje Džimovog poslovnog partnera. Marti Hogart bio je u poslu s Džimom od sredine devedesetih i bio je njegova sušta suprotnost u ponašanju, odnosu prema mušterijama i pogledu na svet. Dok je Džim mislio sve najbolje o svima, ma koliko to verovanje bilo pogrešno, Marti je posmatrao svet cinično, škiljeći i verujući da svi imaju nekakav skriven plan. Ipak, Marti je Džimu bio drag pa su zbog njega Elsi i njene sestre ostajale civilizovane kad god bi i on bio u prostoriji. A ono što bi govorile kada bi otišao, to je sasvim druga stvar. „A šta je Kapetan Cinični imao da kaže o tome?” Džim je prekorno pogleda. ,,E sad, nema potrebe za tim. Marti je dobar čovek, Elsi - ne, stvarno jeste. U svakom slučaju, podržao je tvoju odluku.” „Stvarno?” „Da. Vidiš, on nije tako mračan kao što ga ti prikazuješ. Rekao sam mu da razmišljaš o tome da ponovo počneš da izlaziš s mladićima i on je predložio nekoga ko bi bio zainteresovan da te upozna.” ,,A...” „Sad, pre nego što kažeš ne, saslušaj me do kraja. Martijev bratanac Oliver zaista je divan momak. Prošlog meseca radio sam s njim novu veb-prezentaciju za radnju i slažemo se kao cepanice. Stvarno mislim da biste vas dvoje mogli imati mnogo toga zajedničkog.” Elsi je volela oca zbog entuzijazma, ali nije mogla da uguši prizvuk strepnje koji se oglasio u njenim mislima. „To je divna ideja, tata, i stvarno sam zahvalna, ali ja ne znam ništa o njemu, pa...” Džim je sklopio ruke u krilu. „Znam da ne znaš. Zbog toga i on dolazi na kafu.” „Kad?” „Samo što nije.” „Tata...”

~ 26 ~ Anna

Zvoncica „Znao sam da je trebalo prvo da te pitam. Ali Oli je rekao da će danas svratiti, a ja sam znao da ti nećeš biti zauzeta po podne, pa sam pomislio... molim te, ne gledaj me tako, Els, samo sam hteo da pomognem!” Da je neko pitao Elsi ko će od njene porodice i prijatelja pokušati da joj namesti momka, otac verovatno ne bi uopšte ni bio na spisku. A ipak, on ju je prvi uhvatio, i to iz zasede! Taman je htela da odgovori kada su se vrata otvorila, a Džim poskočio. „To je on. Obećaj da ćeš biti fina.” Prihvativši neizbežno, Elsi je klimnula. „Naravno da hoću.” Ustala je polako i pripremila se. To nije imala na umu za dnevni raspored. Gledajući ka vratima, videla je Džima kako veselo ćaska s visokim, plavokosim čovekom. Imao je opušteno držanje nekoga ko je upravo ušetao s plaže, nosio je tamnosivu duksericu s kapuljačom, izbledele farmerke i plave konversice. Dok je prilazio, Elsi je primetila njegov osmeh - širok i prijateljski - i u trenu se setila nekoga koga je ranije poznavala. Neočekivani čvor emocija vezao joj se u grlu i morala je da obori pogled dok nije nestao. „Elsi, ovo je Oliver Hogart, Martijev bratanac. Oli, upoznaj moju ćerku, Elsi”, Džim je ponosno sijao. „Ona je asistent menadžera u kafe-sladoledžinici u Nort Lejnu.” „Drago mi je što smo se upoznali, Elsi”, odgovorio je Oli ispruživši preplanulu ruku. Kada ju je Elsi prihvatila, primetila je koliko je njegovo rukovanje toplo. ,,I meni je drago. Tata mi je upravo pričao da radiš na njegovoj veb-prezentaciji?” Oli se nasmešio. „Da. Bilo je zabavno, zar ne, Džime?” „Zaista jeste. Oli je partner u vrlo uspešnoj kompaniji za veb-dizajn, Els, jesam li ti rekao to? Veoma je talentovan.” Toliko o suptilnosti, tata... Oli se stidljivo nasmešio. „Tvoj tata je previše ljubazan. To je nešto čime sam se bavio od faksa i imam sreće da sada živim od toga.” ,,I fantastičan je u tome! E, sad, Oli, mogu li da te ostavim s mojom ćerkom na pet minuta? Moram... ovaj... da proverim nešto u skladištu. Vraćam se za sekund!” Džim je bio toliko uzbuđen zbog svojih provodadžijskih veština da je gotovo cupkao dok je odlazio. Elsi je odmahnula glavom. „Molim te da oprostiš mom ocu. Ne izlazi mnogo ovih dana. Hm... hoćeš da sedneš?” „Da, hvala.” Seli su u baršunaste fotelje i odjednom se činilo kao da je svaki zvuk u celoj prodavnici utihnuo. Elsi se učtivo smešila i očajnički preturala po mozgu, tražeći nešto što bi mogla da kaže. Po blago napetom Olijevom osmehu bilo je jasno da i on radi isto. Posle nekoliko užasnih minuta, od kojih im se prevrtao stomak, Oli se nasmejao i malo opustio. „Čuj, hajde da počnemo iz početka. Osećam se kao da su nas uhvatili u zasedu, a ja zaista ne bih želeo da pomisliš da sam bio upućen u Džimov plan.” Elsi je osetila kako joj napetost u ramenima slabi. „Dobra ideja. Žao mi je, prvi put sam čula za tebe pet minuta pre nego što si stigao.”

~ 27 ~ Anna

Zvoncica ,,U redu je, stvarno. Mene je stric pozvao za vreme ručka i rekao da treba da odem do Džima, jer treba da mi pokaže nešto važno. Nisam znao da je mislio na tebe.” Smeh mu je bio topao i zarazan kao i rukovanje, i Elsi se smesta dopao zbog toga. „Hajde onda da prosto zaboravimo kako smo završili ovde. Da li si za kafu? U kuhinji za osoblje imamo aparat - premda kafa nije baš najbolja na svetu, ali mogu je preporučiti kao temu razgovora za ponižavajuće sastanke.” Ponovo se nasmejao i pljesnuo po kolenima. „Imam bolju ideju”, rekao je, ustavši i otišavši do vrata skladišta u zadnjem delu prodavnice. Odškrinuo ih je i doviknuo: „Džime! Idemo mi na kafu. Želiš li ti nešto?” „Ne, ne, ne treba mi ništa”, Džimov bestelesni glas dojedrio je iz skladišta. „Idite vi i zabavite se!” Oli se vratio do Elsi i pružio joj ruku. „Da li je to u redu? Čini mi se da bi bilo manje... ovaj... napadno - da ćaskamo negde drugde.” Mada je još bila pomalo potresena iznenadnim upoznavanjem s njim, Elsi nije mogla da se odupre osećaju zainteresovanosti za prostodušnog mladića s lepim licem i prijateljskim osmehom. Prihvativši njegovu ruku da bi ustala, doviknula je pozdrav Džimu i oni su izašli iz radnje. Pet minuta kasnije, sedeli su u udobnim foteljama malog kafea, okruženi policama punim polovnih knjiga. Elsi je često prolazila pored Bibliokafa, ali nikada nije bila unutra. Dok je ispijala moku, primetila je da se Oli ovde oseća kao kod kuće. Činilo se da opuštena priroda kafea, u kojoj su mušterije uzimale knjige s polica i uživale u kafi i kolačima, odgovara njegovoj ležernoj pojavi. „Volim ovo mesto”, rekao je, mešajući čokoladni prah s penom kapučina. „Otkrio sam ga otprilike pre godinu dana, kada se moj posao preselio u okolinu. Nema ničeg boljeg od pristojne kafe i knjiga - to je najbolja kombinacija na svetu. Dakle, ti radiš u kafesladoledžinici?” Elsi je klimnula. „Sandej i Šer u Gardner stritu. To je radnja moje drugarice Šer, a ja sam pomoćnik menadžera. To je retro mesto pa je baš zabavno raditi tamo.” „Bio sam tamo. Jedan moj drug je veliki ljubitelj onog vašeg krem i čaj sladoleda - onog s komadićima keksa i džemom od jagoda?” ,,A, to nam je jedan od najprodavanijih.” „Nisam iznenađen. Koliko Kam priča o tome, čovek bi pomislio da je božji eliksir. Nedeljom idemo zajedno na kajting i on uvek insistira da odemo na sladoled kad se vratimo u grad. Zapravo, to sam radio jutros. Otud...” Povukao je prednju stranu dukserice da pokaže kako misli na odeću. „Na poslu se obično trudim da izgledam pristojno, naravno.” Elsi se nasmejala. „O, ne znam baš. Mislim da je stil odevanja kul surfer baja krajnje potcenjen u poslovnom svetu.” „O, hvala.” Olijeve zelene oči zaiskrile su i na Elsino iznenađenje osetila je kako joj obraze obliva rumenilo. „Nema na čemu.”

~ 28 ~ Anna

Zvoncica „Da li biste voleli da probate naš kolač s kafom i orasima?” pitala je konobarica pored njih, a od njene iznenadne pojave oboje su poskočili. Oli je prihvatio, ali Eli je odbila, jer joj se stomak iznenada vezao. Kada je konobarica otišla do sledećeg stola, Oli je srknuo kafu i činilo se kao da pažljivo bira reči. „Zaista mi je drago što smo se upoznali. Ozbiljno to mislim. Ovo će ti možda delovati malo brzopleto, pa mi slobodno reci da se gubim, ali pitao sam se da li bi još neki put volela da popiješ kafu sa mnom. Obično sam slobodan subotom po podne. Znaš, ako se zadesiš u gradu i nemaš šta da radiš.” Elsi je kratko razmišljala o predlogu. Pomisao na ponovne izlaske - kada je za to postojala konkretna mogućnost, a ne samo teorijsko razmatranje - bila je ekstremno zastrašujuća. Ali Oli je i nije zaista pozvao na sastanak, zar ne? Bio je zanimljiv, domišljat i inteligentan, imao je smisao za humor sličan njenom i nije mogla poreći da dobro izgleda. Sigurno neće škoditi ako se povremeno nade s njim na kafi. Elsi je morala da prizna da je uživala u njegovom društvu, a mogućnost da toga bude još bila joj je veoma privlačna. U ovonedeljnoj poruci pisalo je da je neustrašiva: možda je ovo sasvim dobar trenutak da rizikuje. „Da. Volela bih.”

~ 29 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 4 Hajdemo zajedno... „Imaš sudar!” „Nemam! Samo sam rekla da bismo mogli da popijemo kafu. To baš i nije prihvatanje bračne ponude.” Dejzi je beskrajno uživala, igrajući po šik kuhinji svog skupog stana u Houvu. „Tako se ponosim tobom, Els! I tatom - ko bi rekao da je on takav provodadžija, a?” Elsi je uzdahnula i zavrtela kesicu čaja od jasmina u šolji. „Nije trebalo da ti kažem. Znala sam da ćeš ovako da reaguješ.” Dejzi je stala bez daha i svalila se na visoku stolicu za pultom. „Ali on je divan, zar ne?” Elsi je slegla ramenima. „Fino izgleda, valjda.” „Dobro. To je dobro, zar ne?” „Da, to je dobro. Možemo li sada da razgovaramo o horu, molim te?” Dejzi je zastenjala. „Možemo. Ali prvo treba da mi učiniš uslugu.” „Hajde, ali samo ako budeš preklinjala.” „Ti si jedna zla, mala sestra, Elsi Mejnard. U redu, neka ti bude.” Napravila je molećivi izraz lica i sklopila savršeno manikirane dlanove ispred sebe. „O, veličanstvena i plemenita sestro moja, dođoh na prag tvoj sa samo jednom molbom. Primi me u času potrebe moje i ne vraćaj me u tamu u kojoj mnogo jecaja i škrgutanja zubima ima.” Elsi se nasmejala. „Jesi li sigurna da ne bi radije bila glumica nego dizajner enterijera? Još imaš vremena za promenu karijere.” „Pazi na ponašanje.” Dejzi je zamahnula ka sestri. „Ozbiljno, biće mi potrebna pomoć sutra uveče, posle sastanka.” „Bilo šta posle ovako dramatične glume”, zakikotala se Elsi. „Stvar je u sledećem: pitala sam se da li bi mogla da me odvezeš u Krojdon.” „Krojdon? Pa do tamo i nazad ima dva sata!” Dejzi se nevino osmehnula. „Znam, i obično se ne bih petljala time, ali u petak pravimo prezentaciju za potencijalno velikog klijenta i treba da opremimo konceptualnu sobu. Sve je to pomalo u poslednjem trenutku, ali postoji poseban izgled koji tražimo. Zato treba da posetim”, utišala se, kao da će objaviti nekakvu potencijalno opasnu informaciju, „izvesnu skandinavsku prodavnicu nameštaja.” Izuzetno vesela zbog sestrinog priznanja, Elsi je glumila zaprepašćenje. „Dejzi! Neee!” „Znam.” „Šta bi tata rekao kad bi znao da podržavaš to mesto?”

~ 30 ~ Anna

Zvoncica Dejzi je vidno prebledela. „Obećaj mi da mu nećeš reći! Ni sama ne mogu da poverujem da idem tamo. Stvar je u tome što će mi automobil biti nedostupan cele sedmice - nisam bila zadovoljna farbanjem nakon što sam prošlog meseca zveknula u onaj stub, pa sam im rekla da očekujem da to poprave. Mislim da sam ih dovoljno zastrašila da ovog puta dobro obave posao. Znaš da te ne bih pitala da nije zaista neophodno. Molim te?” „Nema problema”, odgovorila je Elsi, primetivši olakšanje na sestrinom licu. „Ali nadam se da si svesna da ćeš mi biti dužnik. Dugo, dugo...” Dejzi ju je zagrlila. „Pronaći ću način da ti se odužim, ne brini.” U sredu uveče, kada je poslednja mušterija nerado izašla iz raja kafea Sandej i Šer, Elsi je obrnula znak na vratima na zatvoreno i krenula u kuhinju, gde je Šer proveravala narudžbenice za sledeći dan. „Izašla si poslednja?” pitala je Šer, radeći i dalje i grickajući keks u obliku mede. „Najzad. Mislim da je gospođa Anik ove nedelje gotovo sama sljuštila celu posudu sladoleda od karamele i pudinga. I uvek izgleda tako depresivno kada joj kažem da zatvaramo. Mislim da bi joj se, samo kad bi mogla, dopalo da živi ovde.” Šerin grleni smeh odjekivao je po limun-žutoj kuhinji. „Očigledno mi ovde nešto nedostaje. Trebalo bi da od ovoga napravim sladoled-pansion.” Kritički je pogledala Elsi. „Jesi li ti u redu, mala?” Elsi je protrljala čelo i privukla stolicu radnom stolu. „Malo sam umorna, ali inače sam dobro.” To je samo delimično bilo istina, ali ostatak je bilo teško iskazati rečima. Večiti praktičar, Elsi je sve pripisala novim dešavanjima i značajnim odlukama koje je donela, a sve su imale emotivnu cenu. I sama mogućnost da sve sagleda objektivno bila je korak napred - pre osamnaest meseci njen pogled na budućnost bio je primetno drugačiji. Zato, mada je s popriličnom zebnjom iščekivala sastanak s Dejzi i Vudijem i osnivanje hora, to je bilo dobro. „Malo straha može da pokrene čoveka”, govorio je njen otac, koji ni sam nije bio imun na neočekivane obrte u životu. „Kad dolaze ostali?” Elsi je pogledala na sat. „Za desetak minuta. Dobro, šta hoćeš da uradim pre nego što stignu?” Šer je odbila taj predlog, odmahnuvši rukom s grimizno nalakiranim noktima. „Ne brini za to. Stavi čajnik da popijemo po šolju čaja. Meni od roibosa, molim.” Elsi se nasmešila. „Da, šefice.” Pritisnula je prekidač na ketleru i izvukla kesicu čaja od roibosa za Šer i od nane za sebe. „Hvala ti što si nas pustila da se nađemo ovde, dušo. Ne mogu da se uzdam u Dejzi kad se nađe u pabu. Jedna čaša crvenog vina i verovatno bi rekla Vudiju baš ono što misli o njemu: da će s horom biti gotovo pre nego što i počne.” „Nije njegova obožavateljka, a?” „Moglo bi se tako reći.”

~ 31 ~ Anna

Zvoncica Šer se protegla i odgurnula narudžbenice. „Mogla bih onda i ja da ostanem i upoznam tog čuvenog Vudija. Ako je uspeo da smota tvoju savršenu sestru, onda sam radoznala.” Elsi je pružila Šer šolju čaja. „Samo izvoli. Zapravo, mogu da te upišem kao našeg prvog zvaničnog člana ako želiš?” „To nikako”, uzdahnula je Šer. „Možda mi je moja šašava majka dala ime po pevačici, ali tu se završava sva sličnost. Od mog glasa bi nam prokisle sve zalihe.” Dejzi je bila tačna, naravno. Uprkos činjenici da je imala dugačak radni dan, izgledala je svežije od Elsi, odevena u dobro skrojen sivi komplet s pantalonama, s dugom plavom kosom skupljenom sa strane u nizak rep i jednom od svojih brojnih marama od pasmine, stručno prebačenom preko ramena. Po ko zna koji put, Elsi je bila zadivljena starijom sestrom. Nije ni čudo što se pričalo da je za sobom po Brajtonu, a i van njega, ostavljala redove slomljenih srca tokom svog dvadesetosmogodišnjeg boravka na ovoj planeti: Dejzi Mejnard spadala je u prelepe ljude. Naravno, toga nije bila svesna, a neprimećivanje sopstvene lepote bilo je jedna od njenih pozitivnih osobina. Njen partner Andre, mada nije bio naročito brbljiv, upravo je to rekao Elsi kada su se videli poslednji put, na Džimovoj rođendanskoj zabavi, nekoliko meseci ranije. „Zadivljujuća je. Svakog dana kad se probudim pored nje, pitam se kako je moguće da ona to ne primećuje.” Dejzin izbor partnera bio je izvor velike zebnje za njenog oca, naročito pošto je znao koliko su često bili razdvojeni. Međutim, činilo se da Andreov uspešan poslovni život odgovara Dejzinoj snažnoj nezavisnosti i njihova veza je uspevala. Ipak, Elsi je odnedavno počela da primećuje sićušnu notu nezadovoljstva koja se uvukla u Dejzine komentare o svom dečku. Možda je počela da želi više, ali, kao i za drugo u njenom životu, usta su joj bila čvrsto zatvorena. Elsi je bila bliža s Dejzi nego s Gvin, uglavnom zbog toga što je idealizovala najstariju sestru otkad pamti, ali i zato što je, pošto je im majka bila odsutna tokom najvećeg dela detinjstva, Dejzi preuzela majčinsku ulogu u domaćinstvu Mejnardovih. Sada su bile prosto najbolje drugarice, koje su uzgred i sestre, i Elsi se silno ponosila njihovim odnosom. „Pretpostavljam da naša bivša rok zvezda još nije stigla?”, pitala je Dejzi, već spremna za bitku. „Stići će.” „Hm.” Sela je za jedan od stolova i izvukla iz tašne skupu beležnicu od moleskina. „Možda bi bilo bolje za sve nas da se i ne trudi.” Iznervirana, Elsi je sela naspram sestre. „Rekla sam ti da ne moraš da dolaziš večeras. Ne očekujem od tebe da me držiš za ruku. Osim toga, Šer je u kuhinji: ako Kapetan Helfinger bude pravio ikakve probleme, ona će ga izbaciti.” Dejzi je morala da se nasmeši kada je zamislila retro Šer kako izbacuje rokera iz kafea. U tom trenutku, zazvonilo je mesingano zvono iznad vrata, najavivši Vudijev dolazak. Zakoračio je kroz vrata, podigao pogled i mudro klimnuo ka zvonu. „Moćno! Za kim zvona zvone, a?” Prišao je Elsi, zgrabio je za ruku i podario joj bockavi poljubac. „Anđele!”

~ 32 ~ Anna

Zvoncica „Ćao, Vudi. Divno što si uspeo da dođeš.” Ponovo je klimnuo, neprekidno osmatrajući unutrašnjost kafea iza naočara za sunce, dok je stresao s ramena crnu kožnu jaknu s resama, otkrivajući izbledelu sivu majicu sa slikom grupe Modi kru. „Ovde su dobre vibracije. Osećam generacije zadovoljnih duša, čoveče! Sladoled je odličan lek za srce i bol!” „Sigurno da jeste.” Šer je ušla iz kuhinje i osmotrila Vudija uz lukav osmeh. „Ja sam Šer Petinger. Inače, vlasnica ovog mesta.” Jednim pokretom, Vudi je skinuo naočari za sunce, zakačio ih za zadnji džep farmerki i skliznuo preko crno-belih pločica do Šer, žudno upijajući očima njenu poželjnu figuru u beloj bluzi s dubokim dekolteom, širokoj tirkiznoj suknji i odgovarajućim štiklama. „Onda ste vi anđeoski posetilac u životu ovog jadnog rokera. A ako su vaši proizvodi tako inspirativni kao i prostor, neću imati ništa protiv toga da ih probam.” Šer je spustila lažne trepavice i počela da prede: „Polako, tigre!” Dejzi je prevrnula očima ka plafonu i podigla olovku. „Mada mi je žao što prekidam zabavu, mogu li predložiti da počnemo? Els i ja moramo u Krojdon odmah posle ovog sastanka.” „Krojdon? Ko ide u Krojdon zbog bilo čega?” Vudi se namrštio, ali Dejzina upadica postigla je cilj, vrativši ga za sto. „Hvala ti. Mislim da bi trebalo da odlučimo šta pokušavamo da postignemo ovim horom. Koje pesme ćemo pevati? Da li ga formiramo za konkretan nastup ili prosto zarad društvenog okupljanja?” Dejzi je podigla pogled sa spiska i ugledala Elsin i Vudijev zbunjeni izraz lica. „Šta?” Elsi je nežno spustila ruku na Dejzinu. „Ovo je Vudijeva vizija, a ja mu pomažem da je ostvari. Ti si ovde da budeš moralna podrška, sećaš se?” „Pa, samo sam htela da pomognem...” „Znam i, veruj mi, od velike si pomoći. Ima mnogo bitnih stvari koje treba da razmotrimo, i koje ćemo razmotriti, pošto čujemo šta Vudi ima da kaže.” Otvorenih usta, ali setivši se da je samo Elsi deli od diskutabilnog švedskog kućnog dekora koji joj je bio potreban, Dejzi je sklopila ruke i klimnula Vudiju. „Dobra devojčica”, iskezio se on, nesvestan ubistvenog pogleda kojim ga je Dejzi prostrelila. „Ovaj hor - a ja ne želim čak ni da ga zovem horom, jer to je više nalik na skup muzičkih umova - treba da bude smislen, je li? Bez avemarija i sličnih koještarija. Bez uvrede, Dejzi, ako voliš takve stvari. Ja sam ovde u svetoj misiji. Predstavićemo velikane podariti njihovu muziku ovoj generaciji, kako bi legende nastavile da žive u srcima i mislima. Bićemo kao tajni agenti muzičkih sila: nindža hor, ako vam se tako više sviđa. Napadaćemo brzo i silovito, ostavljajući za sobom umove pomućene muzičkim projektilima, čoveče! Biće to kao duhovno buđenje masa kroz medij muzičkih kompilacija! Šta kažete?” Elsi nije znala kako da reaguje. Vudijeva vizija nije ličila ni na jedan hor koji je ikada videla - više je podsećala na tajni pokret otpora nego na grupu ljudi koji se okupljaju da

~ 33 ~ Anna

Zvoncica uživaju u pevanju. Odmah joj je postalo očigledno šta bi mogao biti njen doprinos ovom partnerstvu: uglavnom razum. „Sve to zvuči vrlo impresivno, ali da bismo stigli tu gde želiš da budemo, mislim da nam je potrebna malo... hm... praktičnija strategija. Koja vrsta ljudi treba da bude deo svega ovoga? I najvažnije, gde ćemo probati? Pozvala sam danas neke crkve i mesne zajednice i moram reći da situacija nije obećavajuća. Hale koje nisu potpuno zakupljene tokom cele nedelje ili su predaleko van grada, ili su nepojmljivo skupe.” Vudi je izgledao kao da je upravo izgubio nagradu za najbolji bend 1984. od grupe Blek lejs. „Ali ovo mora da se desi, Elsi! Video sam to u mom snu...” „Šta misliš, koliko ćete ljudi imati?” pitala je Šer. „Zavisi od toga koliko će ih se javiti kada zatražimo pevače”, odgovorila je Elsi. „Možemo pokušati da objavimo priču u lokalnim novinama, a palo mi je na pamet i da napravim nekoliko postera i vidim mogu li da ih okačim u radnjama i pabovima u Nort Lejnu. Pretpostavljam da ćemo za početak imati pet ili šest ljudi.” „Pa okupljajte se ovde”, predložila je Šer. „Pretpostavljam da imate klavijaturu ili nešto što biste mogli da donesete?” Elsi je klimnula, oduševljena Šerinim ljubaznim predlogom, ali ne koliko je Vudi Džensen bio oduševljen. Istog trenutka je skočio sa stolice i zgrabio Elsinu šeficu u dramatičan holivudski stisak, a Dejzi ga je posmatrala sa čistim užasom. Bez daha i smejući se, Šer se oslobodila iz Vudijevog zagrljaja i namestila bluzu. „Zaboga, ako je to reakcija koju sam dobila jer sam vam ponudila prostor za hor, volela bih da vidim šta če se desiti kada ti ponudim nešto što ti stvarno treba.” Vudijev osmeh bio je čista razvratnost. „Ostani dovoljno dugo i mogla bi da saznaš, medena.” Šer namignu Elsi. „O, ovaj mi se dopada. Njega možeš ponovo da dovedeš!” Sat kasnije, dok su se Elsi i Dejzi vozile ka Krojdonu, Dejzi je još pokušavala da svari nečuveno flertovanje kom je prisustvovala. „Kakva otvorenost! Mislila sam da če potpuno zaboraviti na nas i navaliti na posao nasred kafea”, stresla se. Ne skidajući pogled sa sve veće gužve ispred njih, Elsi se nasmešila. „Meni su bili slatki.” „To je bilo razvratno! Nisam iznenađena što se on tako ponaša, ali od Šer sam očekivala više razuma.” „Bilo je lepo videti je da se zabavlja”, odgovorila je Elsi. „Imala je neprijatnosti s poslednjim tipom.” Dejzi je huknula i zagledala se kroz prozor. ,,I sad misli da će taj čovek biti nešto bolji? Pa, drago mi je što sam bila s tobom. Ko zna kakve bi poteze upotrebio na tebi? Znaš šta se priča o rok zvezdama i njihovom liberalnom ponašanju.” Svetio na semaforu promenilo se u crveno i automobil je stao u dugačkom redu ranovečernjeg saobraćaja. Elsi je uzdahnula i okrenula se ka sestri.

~ 34 ~ Anna

Zvoncica „Dejz, moraćeš da pronađeš u Vudiju nešto što ti se dopada ako hoćeš da budeš deo ovog projekta. U suprotnom, bolje je za tebe da se sada izvučeš.” Sestra se izbečila na nju. „Je li to ono što želiš?” Automobili su se polako pomerali unapred, očekujući promenu svetla. „Naravno da ne. Ali ne želim ni bojno polje. Hor bi trebalo da bude zabava, sećaš se? Ili to razreši, ili nemoj da se mešaš.” Zeleno svetio uokvirilo je Elsin zapaljivi izraz lica dok je automobil prolazio kroz raskrsnicu. Dugo nijedna od sestara nije progovarala i jedini zvuk bio je robotski ženski glas iz uređaja za navigaciju. Za. Pola milje. Skrenite. Levo. U. Bedington farm roud. Potom. Skrenite. Desno. Poznato žuto-plavo skladište pojavilo se na vidiku i Dejzi je iskoristila priliku da prekine tišinu. „Izgleda da smo stigle.” Stižete. U. C-R-0. 4-U-Z. „Izgleda da je tako.” „Els, čuj, izvini! Prosto izgleda da on iz mene izvlači ono najgore. Ali potrudiću se da se slažem s njim. Zaista želim da učestvujem u ovom projektu.” Elsi je pružila ruku i potapšala sestru po kolenu. „Lepo je čuti to.” Osmotrila je prepuno parkiralište. „Živote, nisam očekivala da je ovolika gužva!” Ogromni parking oko robne kuće vrveo je od vozila koja su milela brzinom puža. Neki vozači očigledno su odustali od traženja mesta, pa su pod čudnim uglovima udenuli automobile po okolnim pločnicima, dok su ostali zlokobno vrebali iza parkiranih vozila s otvorenim prtljažnicima koje su punili kupci namrštenih lica. Činilo se da je danas svako mislio samo na sebe, što je bilo stanje sasvim suprotno opuštenim skandinavskim reklamama na ogromnim bilbordima svud unaokolo. „Možda je trebalo da krenemo ranije”, promrmljala je Dejzi, s jedva primetnim nagoveštajem panike u glasu. „Pronaći ćemo mesto, ne brini”, uveravala ju je Elsi, osmatrajući redove parkiranih automobila ispred njih, u potrazi za ikakvom naznakom da neko vozilo odlazi ili za skrivenim praznim mestom. „Ne slažem se s tobom. Ovo je gore od Božića.” „Pronaći ćemo ga”, ponovila je Elsi. Iznenada, ugledala ga je: na kraju reda, jedva vidljivo iza prtljažnika terenca koji je ličio na tenk, ali bilo je to prazno mesto. Nagazivši na pedalu, Elsi je pojurila ka njemu i maltene uklizala na njega pod ručnom. Oblivena ponosom zbog svojih hazarderskih veština parkiranja, glasno je kliknula i okrenula se prebledeloj Dejzi, baš kada je iza nje glasno zatrubila automobilska sirena. „Jesi li videla to? Reci sad, jesam li carica uočavanja mesta za parkiranje ili nisam? Dejzi? Šta nije u redu?” „Mislim da je onaj automobil čekao.” Dejzi je klimnula ka elegantnom crnom jaguaru, koji je odlazio uz gnevno škripanje guma. Elsi se nije uzbuđivala. „Sam je kriv što ga nije brže zauzeo.” „Ali dao je migavac...”

~ 35 ~ Anna

Zvoncica „Dejzi, ti si htela da dođemo u ovu izuzetno spornu prodavnicu - uprkos onome što bi tata rekao ako bi ikada saznao za to - i da nisam parkirala na ovom mestu, možda uopšte ne bismo ni mogle da ostanemo. Bila je to nenamerna greška s moje strane. Nisam videla da neki automobil čeka. To se stalno dešava, zato prestani da brineš i hajde da uđemo, u redu?” Pošto su njene sumnje bile umirene, Dejzi se složila i izašla iz automobila. „To je bilo prilično vešto parkiranje, to ti priznajem.” Elsi je zaključala vrata i široko se nasmešila sestri. „Parkiranje pod punim gasom jedna je od mojih mnogih specijalnosti.” „Oj! Trebalo bi da voziš otvorenih očiju, ljubavi”, doviknuo je ljutiti glas iza njih. Elsi i Dejzi okrenule su se i ugledale muškarca koji im je gnevno prilazio. Pošto nikada nije bila ljubitelj sukoba, Dejzi je zaječala i brzo krenula ka ulazu u prodavnicu. Elsi se spremila da krene za njom, a onda se ukopala u mestu kada je raspoznala lik besne osobe. O, ne. Pa nije valjda... U potpuno istom trenutku, muškarac je prepoznao Elsi i zaustavio se u mestu na samo nekoliko centimetara od nje. „Ti!” „Ne mogu da verujem!” ,,Ne-ve-ro-vat-no!” Elsi je uzdahnula i izbečila se ka njemu. „Nisam primetila da čekaš, u redu? Izvinjavam se!” „Izvinjavaš se?!” „Da, izvinjavam se.” „Ali si ipak zauzela moje mesto?” „Tvoje mesto? O, izvini, nisam videla natpis Torinovo mesto preko parčeta javnog asfalta na kom sam se upravo parkirala.” Torin je izvio obrvu. „Dakle, bar se sećaš mog imena?” Iznervirana, Elsi je prekrstila ruke. „Igrom slučaja, imam odlično pamćenje.” „Imam i ja, Elsi Mejnard! Čoveče, čini se da prosto ne možeš da se držiš dalje od mene? Prvo onaj čudan incident s tvojom kremom za šuljeve, a sad ovo...” „Kakogod!” Elsi je dovoljno čula. Dok joj je krv ključala, zabacila je torbu na rame i brzo krenula ka ulazu u prodavnicu. „Neće se završiti na ovome!” doviknuo je Torin za njom, s iritantnim prizvukom razdraganosti u glasu, zbog kojeg se još više naježila. „Zapamti šta sam ti rekao!” Stigavši u prostrani ulaz, gde je Dejzi čekala, Elsi je bukvalno cimnula sestru do pokretnih stepenica koje su vodile u prodavnicu. „Imaš li spisak? Dobro. Hajde da nađemo šta ti treba i da se izgubimo odavde što je pre moguće.” Dok su jurile po izloženim sobama, Elsi je bila svesna da Dejzi zuri u nju. Kada je bila sigurna da su dovoljno odmakle Torinu (koji je, bez sumnje, krenuo za njima), Elsi je stala pored jarkoljubičaste kuhinje. „Nikada nećeš poverovati”, rekla je, dišući ubrzano zbog jurcanja po prodavnici, „ali to je bio on.”

~ 36 ~ Anna

Zvoncica „Koji on?” „Onaj tip - onaj koji je bio tamo kada se desilo ono s krađom... onaj dosadni o kojem sam ti pričala.” Dejzine oči bile su šire od svetlucavih belih tanjira, vešto poredanih po crnoj granitnoj radnoj površini pored njih. „Ne!” „Da. I nije bio naročito impresioniran mojim parkiranjem.” ,,E pa stvarno! Kako je to zabavno! Moraš da se nasmeješ ovome, Els. Mislim, kakve su šanse da pređemo sedamdeset kilometara, a ti naletiš na istog tipa?” Elsi se svalila na crnu plastičnu barsku stolicu u prezentaciji sobe za doručak. „To je van zakona verovatnoće”, odgovorila je, pokušavajući da natera srce da uspori. „Nije bio srećan, to je sigurno.” „Mogla sam da primetim... O, pazi, Els, evo ga dolazi!” Prestravljena, Elsi je pogledala preko prodavnice i spazila Torina kako brzo prolazi pored izloženih dnevnih soba. Zgrabivši Dejzi, sagla se iza bara i provirivala sa strane dok je prilazio. „Šta to radiš?” pobunila se Dejzi, jauknuvši kada ju je Elsi munula laktom u rebra. „Ššš!” „Elsi, krijemo se u izložbenoj kuhinji...” „Znam!” prošištala je Elsi. „Samo čekam da prođe. Onda će on pratiti strelice, kao i ostali, a mi ćemo biti na dovoljnom rastojanju iza njega.” Dejzi ju je s nevericom prostrelila pogledom. „Ti si luda, da li si svesna toga?” Elsi se nije obazirala na činjenicu da se njena sestra silno zabavlja i sačekala je dok Torin nije nestao iz vidokruga. Kada je bila sigurna da je otišao, polako je ustala i našla se licem u lice s potpuno zbunjenim prodavcem. „Ovaj, da li vam je potrebna pomoć?” pitao je, namrštivši bubuljičavo čelo. Navukavši najprijatniji i najnedužniji osmeh, Elsi je potapšala površinu bara od imitacije bukovine. „Odlična izrada. Zaista. Čak se i odozdo primećuje kvalitet.” Vukući Dejzi za sobom, nije skidala osmeh sve dok se nisu sklonile iz izložene kuhinje i ponovo našle u prolazu. Dejzi se smejala. „Kupovina s tobom nikada nije dosadna.” Izvukla je odštampani spisak iz torbe. „Bolje da pronađemo ove stvari pre nego što naiđe neko novo uzbuđenje.” Nastavile su da kruže po prodavnici, Dejzi je pažljivo birala jastuke, vaze, stone lampe i ćilime, dok je Elsi budno motrila da opet ne naiđe Torin. Nije mu bilo ni traga narednih dvadeset minuta pa je počela da se opušta. Iako je nemilosrdno zadirkivala Dejzi zbog ove kontroverzne posete, uživala je u prilici da provede više vremena sa sestrom. Posmatranje Dejzi dok radi bilo je fascinantno. Stvari koje je birala - a pored kojih bi Elsi uglavnom samo prošla - stvarale su privlačnu mešavinu u žutoj plastičnoj korpi. To je bilo toliko zabavno da je Elsi sasvim zaboravila nerviranje jer je ponovo videla Torina.

~ 37 ~ Anna

Zvoncica Ali onda, kao da je neko pritisnuo prekidač, on je odjednom bio svuda! Dvaput su morale da skrenu u izložene sobe, nekoliko puta da se sakriju iza sofa prihvatljivih cena, a jednom čak i da udu u tuš-kabinu. Osećajući kako joj se koža ježi, Elsi je donela trenutnu odluku koja je zaprepastila njenu sestru čak i više od skorašnje objave o ponovnom viđanju s muškarcima. „Dobro. Ići ćemo suprotno od smera strelica!” „Ali trebalo bi da pratimo strelice, Els! To se radi kada dođeš ovamo. To se podrazumeva!” Očiju divljih od panične rešenosti, Elsi se okrenula ka njoj. „Neću ponovo da naletim na tog čoveka, razumeš? Umorna sam, treba da vozim ceo sat do kuće i stvarno ne želim još jednu neprijatnu konfrontaciju danas.” Na zaprepašćenje kupaca iza njih, Elsi i Dejzi počele su da se vraćaju, otkrivši da ih je taj čin nemarnosti iznenađujuće oslobodio. Gotovo da su stigle do stepeništa ka prizemlju kada je neko izašao iza reklamnog plakata, visokog do tavanice, a Elsino srce tresnulo je o pod. „Zanimljivo. Nikada te nisam zamišljao kao devojku koja ide protiv strelica.” Torinove zelene oči sijale su kao kristalni luster iznad njegove glave, sa istim poluveselim osmehom koji mu je igrao na usnama. Dejzi je naizmenično posmatrala Torina i Elsi, kao preterano uzbuđeni gledalac na Vimbldonu. Elsi je zatvorila oči. „Molim te, samo idi!” On se nasmejao - a od tog zvuka su se u trenu uključili svi Elsini odbrambeni mehanizmi. „Ma daj, otela si mi mesto za parkiranje. Dopusti mi bar da malo likujem.” Dejzi ju je gurnula. „Meni to zvuči pošteno, Els.” Elsi se izbečila ka sestri. „Hvala ti mnogo, sestro!” Iznenađen, Torin je pružio ruku Dejzi. „Hvala ti. Ja sam Torin Stjuart.” „Dejzi Mejnard. Elsina sestra.” Rukovali su se, a Torin je zadržao Dejzinu ruku trenutak duže nego što je očekivala. „O, zadovoljstvo mi je da upoznam još jednog člana klana Mejnard”, rekao je, bacivši postrance pogled ka Elsi. ,,A naročito jednog učtivog.” Dejzi je ignorisala Elsino gunđanje i nasmešila se Torinu. „O, Elsi je obično slika i prilika učtivosti. Pretpostavljam da u tebi postoji nešto što izvlači na površinu njenu lošu stranu.” „O, a ja pretpostavljam da ti znaš sve o tome, pošto si joj sestra?” „Bio bi zaprepašćen kakve bih sve priče mogla da ti ispričam.” Oni uživaju u ovome, zaječala je Elsi u sebi, oboje su odlepili od uživanja. „Premda vam je ovaj napad na moj karakter oboma prijatan, zaista bi trebalo da krenemo.” Dejzi je odmahnula glavom. „Bez žurbe, dušo.” Nasmešila se Torinu čuvenim osmehom Dejzi Mejnard - onim koji je godinama slao nebrojene muškarce na putanju slomljenih srca

~ 38 ~ Anna

Zvoncica - i Elsi je znala da je ovo daleko od gotovog. „Zapravo, razmišljale smo o tome da popijemo kafu pre nego što krenemo kući. Da li bi možda hteo da nam se pridružiš? Kao način da se izvinimo za incident na parkiralištu?” Torin je pogledao Elsi, a ona je skrenula pogled. U tom trenutku želela je samo da ode što pre. Njen izraz lica sigurno je odao njena osećanja, jer je, sasvim neočekivano, Torin odbio poziv. „Voleo bih, ali u maloj sam stisci s vremenom. Drago mi je što smo se upoznali, Dejzi. Elsi, bilo je lepo videti te opet. Nadam se da ćete naći sve što tražite. Laku noć.” Elsi ga je gledala kako odlazi i drugi put za dve nedelje osetila kako joj stomak probada griža savesti. Otresavši je sa sebe, okrenula se ka Dejzi. „Baš ti hvala na pomoći, seko!” „Izvini, ali meni je izgledao kao zaista fin momak. Pokušala sam da budem učtiva... O, ne gledaj me tako! Situacija je bila čudna i pomislila sam da bismo mogli da sednemo, popijemo kafu i učinimo je prijatnijom.” „Veruj mi, postala bi samo sto puta gora. On je najarogantnija i najuobraženija osoba koju sam imala nesreću da sretnem. I to dvaput!” Dejzi je gurnula Elsinu ruku. „Moja greška, lepotice. I jeste delovao malo preterano zadovoljan sobom, kad si već pomenula. Hajde da platimo ovu zabranjenu robu i da se gubimo odavde, šta misliš?”

Dva dana kasnije, Džim je pozvao Elsi na posao i pitao je da li bi došla na čaj. Večiti obožavalac tatine kuhinje, Elsi je rado pristala, krenuvši kod njega čim je završila posao. Najukusniji miris cimeta, luka, ruzmarina i nara ispunjavao je kuhinju kada je Elsi ušla. Usred oblaka pare pojavio se Džim, noseći ogroman zemljani tadžin. „Večeras jedemo marokansku!” objavio je, podižući posudu kao da nosi trofej. „Na pultu je činija kuskusa i boca finog crvenog čileanskog. Budi dobra, pa ih ponesi.” „Divno miriše, tata. Novi recept?” Džim je postavio sto za dvoje i prihvatio čašu vina koju mu je pružila. „Aha. Iz odličnog marokanskog kuvara koji sam kupio u onoj kafe-knjižari koju Oli toliko obožava. Zapravo, pili smo kafu kada ga je on primetio.” Njegov užasni pokušaj da to provuče kroz razgovor naterao je Elsi da se zacereka. „Tata. To je bilo nespretno.” Džimovo lice se snuždilo. „Mislio sam da sam suptilan.” „Bez uvrede, ali možda bi trebalo da se držiš kuvanja.” „Primio k znanju. Sedi, sedi! Ovo se jede dok je vruće. Konzervirani limun? Pronašao sam ih u divnoj delikatesnoj radnji koja je otvorena blizu Kraljevskog teatra.” „Kakav si ti zaludenik za hranu!”

~ 39 ~ Anna

Zvoncica Zadovoljan tim komentarom, Džim joj je namignuo. „Sledeća stanica - Masteršef, a?” Poslužio je aromatični ragu od povrća i pružio joj tanjir šarene hrane. ,,E sad, reci mi šta misliš.” Bilo je divno: topli i pikantni ukusi zagolicali su Elsina nepca i podsetili je na odmor koji su proveli u Marakešu kada joj je bilo četrnaest godina, pošto je Džim zaključio da njegove kćerke treba da iskoriste svaku priliku da vide nove i uzbudljive kulture. Još se sećala njegovih hrabrih, ali ipak uzaludnih pokušaja da se na bazaru cenka za ćilim, dok su joj prizori, zvuci i mirisi užurbane pijace opsedali čula. Morala je da oda priznanje Džimu: bio je izvanredan kuvar, ali Elsi je u mogućnosti da provede više vremena s ocem još više uživala nego u prilici da proba odličnu hranu. Protekle dve godine života često su joj zaokupljale pažnju, toliko da je zapostavljala porodicu, i tek je sad osećala kao da vraća deo propuštenog. Odrastajući kao jedna od tri sestre, s otežavajućom okolnošću majčinog odsustva, vreme provedeno nasamo s ocem uvek je bilo neprocenjivo. Čak i kad su sve tri sestre Mejnard živele svojim životom, Džimovo vreme bilo je podeljeno. Pravičan u svemu, trudio se da svakoj posveti jednaku pažnju, mada je Gvinino sve bliže majčinstvo značilo da će se to uskoro promeniti. „Pa, šta si to hteo da mi kažeš?” pitala je Elsi kada su završili obrok i sedeli u udobnoj dnevnoj sobi, gledajući zidove okupane svetlošću koja se širila s kolekcije osveživača i sveća na stočiću. Miris pačulija i lavande prožimao je vazduh, a Džimov omiljeni bolivudski album za opuštanje pružao je egzotičnu muzičku pozadinu. „A, da. Stvar je vrlo uzbudljiva. Znaš da sam u komitetu Trgovačkog udruženja za Brajtonski karneval ove godine?” Elsi nije znala, ali to nije bilo ništa novo. Ako Džim nije bio posvećen svom gradu, niko nije. „Pa, jesam. Nikako da se dozovem pameti, a? U svakom slučaju, stvar je u tome što smo raspravljali o muzici za uličnu pozornicu koju sponzorišemo, i ja sam predložio tvoj hor! Rekao sam im da je to veliki projekat članova ove zajednice i oni su pomislili da je to fantastična ideja! Šta misliš?” „Mislim da je to sjajno, tata, ali zar ne bi bilo pametnije da prvo čuješ hor koji još nismo ni sastavili, a da tek onda počneš da nas rezervišeš?” „To je tek u julu, što znači da imate dovoljno vremena da se spremite.” Džim ju je zagrlio. „Verujem u tebe.” Bio hor spreman ili ne za Džimovu ponudu, Elsi je bila ohrabrena njegovim poverenjem. Išla je ulicama i delila postere s pozivom za učlanjenje u hor lokalnim radnjama, uvaljivala je letke mušterijama kafea Sandej i Šer i ubedila novinara u lokalnim besplatnim novinama da napiše priču, pa nije morala da plati oglas. Ona i Vudi nadugačko su razgovarali o planovima, rešeni da naprave nešto što se razlikuje od ostalih horova u okolini. „Pre svega, biče zabavan i sadržajan.” „Lutko - nikako ne možemo da izgubimo! Bićemo jedini hor koji ima sudbinu na svojoj strani.”

~ 40 ~ Anna

Zvoncica ,,I učinićemo pesme zanimljivim i drugačijim. Trudićemo se da izbegavamo horske klišee i napravićemo repertoar kakav će ljudi želeti da pevaju s nama.” Elsi je zastala, jer joj je nešto upravo sinulo. „Ljudi će doći, zar ne?” Vudijeva ubeđenost bila je džedajska. „Ako ih pozovemo, doći će!”

Kada je došao dan naširoko reklamiranog prvog sastanka hora, Elsi je njegov najveći deo provela u borbi sa živcima i dajući sve od sebe da ne razmišlja o mogućim ishodima te večeri. Bilo je to kao da je na ivici visoke litice, s prstima koji se naginju nad provalijom dubokom šeststo metara, čekajući da napravi sudbonosni korak: podjednako uzbudljiv i krajnje zastrašujući. Dejzi je stigla malo posle sedam, a Vudi drskih dvadeset minuta kasnije. „Tražio sam inspiraciju”, slegnuo je ramenima. „To se ne može požurivati.” Do osam, Elsi se već trudila da ne gleda na sat, Dejzi je špartala po prostoriji, a čak je i Vudi pokazivao znake zebnje. „Koje je vreme stajalo na posterima?”, pitala je Šer. „Sedam i trideset!” odgovorili su Dejzi i Vudi uglas. „Ah!” Delovala je kao da joj je nelagodno. „Možda su se zaglavili u saobraćaju. Sreda je uveče, znate...” I sama neubeđena tim argumentom, zaćutala je. „Živci, čoveče. To je u pitanju. Duboko u sebi čitav grad zna da će ovaj hor uzdrmati establišment.” „To je hor, Vudi, ne politički pokret!” Vudi je prezrivo pogledao Dejzi. „To ti kažeš!” Dejzi ga je ignorisala. „Ovo je smešno. Niko neće doći, Els. Hajdemo.” Elsi je osmotrila dvoje obeshrabrenih. Deo nje želeo je da se spakuje i ode kući, ali bila je tako sigurna da će ljudi reagovati - sigurno je tolika količina ubeđenja imala neku težinu? „Idi ti ako hoćeš. Ja ću sačekati da vidim hoće li se iko pojaviti.” „Kako hoćeš. Ako nemaš ništa protiv, ja odoh.” Dejzi je uzela kaput. „Da, idi ti, devojko”, odgovorio je Vudi. „Ostavi vernike da održavaju san u životu.” Besna, Dejzi je dramatično spustila kaput preko naslona stolice i ponovo sela. ,,E pa onda ostajem!” Elsi je zaječala i izašla, ostavivši pat-poziciju u kafeu. Rano aprilsko veče bilo je vedro i od blagog vetra ježile su joj se ruke dok je zurila niz tihu i pustu ulicu. Mada to nije želela da prizna, mogla je da oseti kako joj optimizam bledi kao svetio na ranovečernjem nebu iznad nje. Možda je mesto bilo pogrešno, ili dan u nedelji? Zadrhtala je kada je nalet vetra prošao Gardner stritom. Ako je o sebi mogla nešto da tvrdi, podsetila je sebe, onda je to da Elsi Mejnard nije osoba koja odustaje. Ovo je bilo, rekla je sebi, samo trenutno odstupanje. Možda nije bilo kvazirevolucionarna ideja o udaru na establišment, kakvu je Vudi imao na umu, ali pokretanje ovog hora bilo je nešto što je želela da radi. Zato je morala da pronađe način da to i ostvari.

~ 41 ~ Anna

Zvoncica „Jesam li stigao prekasno?” Elsi se okrenula i ugledala visoku figuru kako prilazi. Kada mu je svetlost iz izloga kafea osvetlila lice, osetila je kako joj se raspoloženje popravlja. „Oli! Tako mi je drago što te vidim.” Olijev osmeh bio je opušten i veoma dobrodošao. „Ovo mi je najbolji doček danas. Pa, kako ide?” Elsi je oklembesila ramena. „Ne ide. Ovde su samo moja sestra, moja šefica i Vudi.” ,,A?” „Znam. Ali pošto si ti stigao, to je korak u dobrom smeru.” „Mmm. Jedini problemčić jeste to što ja, nažalost, ne mogu da ostanem. Krenuo sam na neki porodični skup i pomislio da provirim.” Jarki sjaj nade u Elsinom srcu se ugasio. ,,A, razumem. Pa dobro, hvala ti što si mislio na mene.” Namrštio se i podigao ruku. „Čekaj tu.” Elsi ga je gledala dok je trčao, a zatim skrenuo u ulaz pedesetak metara dalje niz ulicu. Zatečena, Elsi je poslušno stajala ispred radnje, navlačeći tanki džemper preko ramena, da se odbrani od večernje svežine. Celih pet minuta čekala je i škiljila u zgradu u kojoj je Oli nestao, čekajući nekakav znak da se vraća. Najzad, baš kada su vrhovi prstiju počeli da joj trnu, zrak svetlosti prosuo se na ulicu ispred ulaza i Oli je izašao, a za njim još petoro ljudi. Elsi je mogla da čuje njihov uzbuđeni razgovor dok su prilazili. „Izvoli! Horski dobrovoljci!”, objavio je srećno. „Ali kako si... Gde?” Oli nije nameravao da odgovori. „Nije bitno. Možeš da me častiš kafom kad se nađemo u subotu.” Elsi se namrštila. ,,U koju subotu?” „Bilo koju. Samo da bude uskoro. Ne kažem da mi nešto duguješ, ali...” pokazao je grupicu ljudi oko sebe. „Važi?” Bilo je nemoguće ne nasmešiti se njegovoj drskosti. „U redu, važi.” „Odlično. Pozvaću te. A sad, zar nemaš probu?” S osmehom, tako širokim da bi mu pozavideo i Češirski mačak, ostavio je Elsi na ulici okruženu dobrovoljcima. Gledala ga je kako odlazi, iznenađena zbog novog razvoja situacije, s nekim osećanjem koje je milelo kroz nju, a onda se vratila u sadašnji trenutak i uvela grupu unutra. Kada se pojavila s novim članovima hora, zaprepašćenje na Dejzinom i Vudijevom licu bilo je očigledno, ali su odmah krenuli u akciju, rukujući se, zapisujući imena i informacije za kontakt i raspoređujući stolice ukrug na sredini prostorije. Prvi članovi hora bili su zaista šarolika grupa ljudi: devetnaestogodišnji Deni Olden i njegova devojka nalik na ptičicu, Ifa Makvej; samouverena dvadesetdevetogodišnja Saša Mičel; taksista Sten Gudson, od pedeset i nešto; i tiha penzionerka Ajrin Kvin. Ispostavilo se da su svi sedeli i pili u pabu pri kraju ulice kada je Oli upao i ućutkao goste strastvenim pozivom na učlanjenje u hor. Da

~ 42 ~ Anna

Zvoncica li je ponudio nešto zauzvrat, nije bilo jasno, mada je Elsi posumnjala da je neki novac ostavljen iza bara, da bi se utolila žeđ potencijalnih dobrovoljaca. Ali nije bilo bitno - kakav god bio njegov način rada, Elsi je bila neizmerno zahvalna za Olijevu pomoć i, morala je da prizna, poprilično oduševljena. Kada se grupa okupila i dobila kafu od Šer, Elsi je dala znak da sastanak počne. „Hvala vam svima, mnogo, što ste došli večeras. Znam da niko od vas nije očekivao da će se danas pridružiti horu.” Talas smeha obišao je sobu. „Ali dozvolite da objasnim zašto mislim da će ovaj projekat uspeti. Pre svega, nema audicije, nema uslova za učlanjenje i nema članarine da biste pevali u ovom horu. Svi ćemo odlučivati o pesmama koje ćemo pevati i potrudićemo se da dodamo nešto za svakoga. Meni je najvažnije da napravimo nešto čega ćemo svi biti deo i u čemu ćemo svi uživati. Jedino što tražim od vas, ako ste zainteresovani, jeste entuzijazam. Sve ostalo će doći samo.” Vudi se glasno nakašljao i sve oči okrenule su se ka njemu. Elsi je shvatila poruku. „Ovo neću raditi sama. Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim Vudija Džensena.” Okupljena grupa promrmljala je pozdrav dok je Vudi ustajao, odeven u kožni mantil kao iz Matriksa i majicu s lobanjom, za koje se nadao da će mu dati odgovarajući impozantan izgled. Srebrni lanci zazveckali su na njegovim zglobovima dok je podizao obe ruke u pozdrav dostojan crvenog tepiha. „Pozdrav! Možda me se sećate iz poznatog rok benda iz osamdesetih, Helfingera?” Dejzi je prigušila smeh kada je ugledala istovetne prazne poglede kojima su svi odgovorili na njegovo pitanje. „Ne sekirajte se, izguglaćete me kasnije. Ponosim se što mogu reći da je ovaj hor bio moja ideja, a da mi je sam univerzum poslao ovu divnu ženu da bude glasnik mog muzičkog čarobnjaštva. Zajedno, prijatelji, možemo da uzdrmamo same temelje ovog grada, da u kolektivnu svest ljudi ubrizgamo mistične melodije i da putem muzike proletarijatu vratimo moć...” „Ili da se prosto silno zabavimo stvarajući muziku”, brzo je dodala Elsi, primetivši kajanje na licima nekoliko ljudi u grupi. Vudi je brzo dodao. „Da, da, i to.” „Da li vam to zvuči dobro?” Deni je podigao ruku. „Da li bismo mogli da pevamo neke savremene stvari? Bio sam u Drim timu šest meseci i najmodernije što smo pevali bio je Mr Postman od Karpentersa.” Saša se nasmejala kroz nos. „Baš jadno! Ja glasam za Gagu!” „Gaga je silna, čoveče! Možemo da je miksujemo s Cepelinom ili Hendriksom.” Vudijeve sive oči oživele su od milion muzičkih mogućnosti koje su bleskale pred njim. „Možemo da radimo šta god želite”, rekla je Elsi, dajući sve od sebe da zauzda Vudija. „Bitno je da pronađemo muziku koja će nam se svima dopasti i čije će nam izvođenje svima biti zabavno.”

~ 43 ~ Anna

Zvoncica Sten je podigao ruku. „Pa, možeš računati na mene, devojko. Što se mene tiče, ja volim da cvrkućem.” Ćušnuo je Ajrin koja je sedela pored njega. „Šta misliš, Rini? Jesi li raspoložena da pokažemo onima uobraženima kako se to radi?” Ajrin se nasmešila, ali nije ništa rekla, dok su se njeni paperjasti obrazi jedva primetno zarumeneli. „Nemojte da vas prevari”, rekao je Sten. „Ajrin je u svoje vreme bila na pravoj sceni. Jedna je od najboljih u Brajtonu. Kad joj je bilo tek sedamnaest, pevala je s Verom Lin na koncertnoj turi za trupe u Kanadi, pri kraju rata.” Potapšao je njeno koleno. „Bila si i igračica u svoje vreme, zar ne, curo?” „Prestani, Stenli”, odgovorila je i Elsi je primetila koliko su joj oči jarko zasijale dok se smešila. „Nisam pevala godinama.” „Nije bitno. Bilo bi divno da imamo još jednog brajtonskog velikana u našim redovima”, rekla je Dejzi, klimnuvši ironično ka Vudiju. „Pa, šta će biti sada?”, pitala je Ifa, a njeno naglo oglašavanje iznenadilo je sve u prostoriji. Elsi je slegla ramenima. „To, zapravo, zavisi od vas. Pretpostavljam da bi prvo trebalo odrediti veče koje svima odgovara za sastajanje i početi s pravim radom sledeće nedelje.” Posle mnogo rasprave - i nekoliko nasumičnih skretanja s teme zbog Vudijevog pominjanja Helfingera - odlučeno je da je sreda uveče savršena za probe i osnivački sastanak hora je završen. Elsi im je zahvalila dok su polazili, pitajući se koliko će se njih vratiti sledeće nedelje. „Zvuči zabavno”, rekla je Saša na vratima, lepršajući trepavicama ispod izblajhanih šiški oštrih poput žileta. „Hoćemo li moći da pevamo i solo i tako to? Zato što ljudi kažu da imam glas za solo.” Elsi je slegla ramenima. „Ne vidim zašto ne bismo. Ovaj hor može da bude šta god poželimo.” „Fino. Vidimo se sledeće srede.” Sten i Ajrin stegli su Elsinu ruku. „Divno veče”, nasmešila se Ajrin. „Sasvim neočekivano, ali divno.” „Nadam se da si spremna za naše vokalne poslastice, devojko”, zakikotao se Sten. „Jedva čekam da ih čujem.” Dejzi se pridružila Elsi na vratima dok su poslednji članovi hora izlazili u prohladnu noć. „Misliš li da je dobro prošlo?” pitala je, očigledno ne sasvim uverena da jeste. „Mislim da jeste. Pretpostavljam da ćemo saznati sledeće nedelje.” Dok je išla kući, Elsi je duboko udahnula i pogledala u nebo obasjano zvezdama. Noć možda nije tekla onako kako je očekivala, ali osećaj je, svejedno, bio dobar. Pozitivnost je vrcala oko nje dok je koračala: svetla iz kuća bila su sjajnija, noćno nebo imalo je prelepu boju indiga, a njeno srce poskakivalo je vedro. „Ovaj hor mogao bi biti tvoj uspeh, Elsi Mejnard”, rekla je sebi.

~ 44 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 5 Zdravo još jednom... Kada se Elsi probudila sledećeg jutra, još je bio mrak. Snopovi svetlosti s ulice probijali su se kroz polunavučene zavese spavaće sobe u njenoj viktorijanskoj kući. Probudio ju je isti san koji ju je vraćao u dnevnu svetlost mnogo puta pre: ne prava noćna mora, više uhvaćeni trenutak koji se neprekidno ponavlja u njenoj podsvesti. Sanjala ga je toliko često da je sada bio čudno umirujući, gotovo utešan zbog svoje pouzdanosti. Nikada nije bilo nikakvih reči, samo osećaja. Začudo, mesta su se redovno menjala, ali suština sna ostajala je ista: dodir ruke na njenoj ruci praćen laganim stiskom - jedva primetnim za golo oko, ali moćnim kao udar od stotinu hiljada volti. A zatim - ništa osim osećaja plutanja u crnoj praznini, kao da visi iznad zemlje pre nego što se pojavi jutarnja svetlost. Isprva, taj san uznemiravao je Elsi, ali sada je postao prihvaćeni deo njenog novog života: trag prošlosti koji ju je podsećao na to koliko je daleko uspela da ode. Polako se izvukavši iz posteljine zgužvane u snu, sišla je niz drvetom obloženo stepenište do kuhinje i naslonila se na površinu od bukovine dok se čajnik uz žubor pokretao u život. Protrljala je oči i ugledala spisak predloga pesama za hor, koji je naškrabala na poleđini računa za struju nekoliko sati ranije. Smesta je osetila kako joj srce poigrava. Uzbuđenje ju je pogodilo kao i prošle noći, dok se vraćala kući sa sastanka. Bila je to mešavina materijala - od omiljenih pesama do nabacanih najnovijih hitova i nekoliko horskih klasika kojih se sećala iz škole. Vudi je, naravno, predložio i nekoliko onih koje je do sada uspešno izbegavala - uključujući i intrigantni miks pesama Don’t Fear the Reaper grupe Blu ojster kalt i I Kissed a Girl Kejti Peri, koji bi se izvodio u glamuroznom bubnjavom rokerskom ritmu. Nešto je govorilo Elsi da Brajton, ma koliko boemski delovao, nije sasvim spreman za takve muzičke poslastice. Pripremila je čaj u šolji koju joj je Gvin napravila i nasmešila se pročitavši posvetu ispisanu jarkoružičastom bojom, okruženu plavim i narandžastim cvetićima: Uradi to, Elsi!

Bila je to loša šala, tipičan sestrin smisao za humor - ali ovog jutra imala je skriveni smisao. Odnevši čaj na sprat, Elsi je sela na ivicu visokog kreveta s gvozdenim ramom i dohvatila svilom obloženu kutiju s noćnog stočića. Na vrhu gomile papira u njoj se nalazila sledeća poruka: Volim te jer voliš iznenađenja. XX

~ 45 ~ Anna

Zvoncica Ne baš sva iznenađenja, pomislila je Elsi. Bez nekih iznenađenja bih lako mogla da preživim. Dok je ispijala čaj, gledajući kako zora počinje da proviruje preko krovova u njenoj ulici, nije mogla znati koliko će se njene misli obistiniti. Čim je stigla u kafe Sandej i Šer, Elsi je znala da se nešto sprema. Kao prvo, Šer je već bila tu, što nimalo nije ličilo na nju, a i neuobičajeno je sama napunila vitrine za sladoled taj posao bio je obično rezervisan za Elsi, jer Šer nije volela da podiže teške posude iz zamrzivača. Pošto je taj zadatak bio obavljen, Šer je sada izgledala kao da nervozno korača po kuhinji. Elsi se nasmešila dok je ulazila u kuhinju. „Dobro jutro. Da li je sve u redu? Pitam samo zato što sam mislila da pola osam ujutro ne postoji u tvom rečniku.” „Zapravo, i ne postoji, ali pomislila sam da danas raskinem s tradicijom”, odgovorila je, petljajući oko kutije s kesicama šećera i bezuspešno pokušavajući da deluje nonšalantno. „Imala sam dole novu turu kivija i ogrozda, a imamo i tonu testa za keks, koje čeka da na njemu primeniš svoju magiju. Ne baš sad, naravno. Samo... hm... kad budeš spremna.” „Dobro.” Namrštivši se blago, Elsi je prošla pored Šer da okači kaput i torbu u ormar pored zadnjeg ulaza. „Pogledaću u zamrzivač kako stojimo sa zalihama.” Šerin osmeh krivca nije nimalo otklonio Elsine sve veće sumnje. „Apsolutno. Da. Odlična ideja.” Zastala je kao da će reći još nešto, a onda pljesnula rukama. „Zapravo, poći ću i ja dole s tobom.” „Fino.” Krenuvši prva, Elsi je otišla do stepenica u zadnjem delu kuhinje, koje su vodile do sladoledžijske laboratorije u malom podrumu kafea. Miris vanile ispunjavao je vazduh dok je ulazila u hladnoću podruma, i Elsi je odmah zaboravila Šerino čudno ponašanje, uživajući u magiji te prostorije. Volela je da bude tu: ne samo zbog slatke arome i velikog industrijskog miksera (od pogleda na njega uvek se u njoj budilo dete, podsećajući je na vreme kada je stajala na stolici pored Džima i učila kako se koristi blender, za vreme jednog od brojnih subotnjih pekarskih okupljanja) već i zato što je to mesto predstavljalo srce kafea Sandej i Šer. Tu se stvarala magija: osnovnoj mešavini sladoleda dodavale su čudne i divne sastojke i pravile sasvim nove ukuse. Otvorila je vrata ogromnog zamrzivača i počela da broji naslagane posude u njemu. „Čini mi se da nam ponestaje vanile. Verovatno bi trebalo da napravimo još jednu turu danas.” „To ću ja. Ne sme da nam ponestane najprodavanijeg ukusa, zar ne?” Elsi je podigla dve teške posude bledozelenog đelata. „Je li ovo novi ukus?” „Da. Zamešala sam ga ranije. Dobar je, a?” „Mislim da će ovo biti stvarno popularno”, odgovorila je Elsi, okrenuvši se ka Šer. „Možda bi bilo dobro da jedan odmah iznesemo. Da zamenim njime neki od stalnih ukusa, da vidimo kako ide?” „Da. Dobro. Ovaj, u stvari, pre nego što to uradiš, treba nešto da znaš.” Elsi je zanemarila stezanje u stomaku. „Da?” „Nemoj da se ljutiš na mene, ali možda sam ti, ali samo možda, namestila sudar.”

~ 46 ~ Anna

Zvoncica „Šer...” Šer je nedužno slegla ramenima. „Znam, žao mi je. Desilo se da sam pričala s jednom starom prijateljicom i ona je pomenula da bi njen brat bio zabavan za izlazak - ako si zainteresovana, naravno.” „Pa, to je vrlo ljubazno od tebe, ali sada stvarno nisam u situaciji da...” „Naravno. Mislim, bez pritiska, svakako. Premda joj jesam rekla da ćemo večeras posle posla izaći na piće u Feders.” Elsi je osetila kako joj se cela kičma nakostrešila. „Mislim da neću moći.” Podigla je jednu posudu i krenula uz stepenice. Šer je išla za njom s drugom posudom, požurivši pored nje u kuhinju i zaustavivši se na ulazu, blokirajući prolaz. „U stvari, mislim da bi trebalo.” Ova otvorena tvrdnja bila je fatalno potkopana njenim nesigurnim izrazom lica. „Misliš?” „Da.” „Dobro. Zašto?” Šer je uzdahnula. „Jer bi to bilo dobro za tebe. I jer je moja prijateljica možda ugovorila da i šef njenog brata bude tu, a on je krajnje divan.” Elsi nije mogla da veruje u ono što je čula: „Pa si nam namestila dvostruki sastanak naslepo?” „Ne govori to tako, Els, zvuči kao da sam neki zaverenik.” „Pa, možda je to zato što i jesi.” „Ali on mi se stvarno dopada. Mislim, čini mi se da ima ozbiljnog potencijala. I pokušavam da izađem s njim već godinu dana.” Utišala se i sklopila ruke poput gipsane svetice. „On ima svoju kuću, Elsi! Nije kao onaj prošli. I svoje zube! Normalan je i nema čudne hobije ili sumnjive navike. Znaš li ti koliko je u ovom gradu teško naći nekoga sa zdravim razumom? Praktično je nemoguće! Da ne pominjem činjenicu da je uspešan i zanimljiv i da znam da me smatra privlačnom. Znaš koliko mi je ljubavni život truo. A ovaj je normalan! Zato te neću čak ni pitati: preći ću odmah na patetično preklinjanje na kolenima. Mooolim teee!” Elsi je znala da nema šanse. Ako je Šer mogla da dobije priliku da, za promenu, uživa u normalnom sastanku, možda je to bilo vredno nelagodne večeri s nečijim bratom. „Nemam šta da obučem”, odgovori Elsi polako. „Daću ti pare da kupiš neku odeću za vreme ručka”, odgovorila je Šer. „I cipele, ako hoćeš.” „Nisam ponela šminku.” „Možeš da pozajmiš moju. Ili da kupiš novu. Molim te!” Elsi je vagala opcije. „U redu. Ali ostaću samo sat.” Šer je zračila srećom kao dete za Božić. „Jedan sat je sve što mi treba.”

~ 47 ~ Anna

Zvoncica Dan se mučno vukao i svaki minut zadržavao se više nego što bi trebalo. Što je Elsi više razmišljala o tome, to je više strepela od onoga što je predstojalo. Do pola pet, živci su je već savladali i postojala je samo jedna osoba za koju je znala da bi mogla da joj povrati rešenost. Ostavivši Šer za pultom, Elsi je zgrabila mobilni telefon i izašla. Gardner strit zujao je od užurbanosti, s toplim žamorom ćaskanja i beskrajnim koracima koji su odjekivali celom dužinom ulice. Nasmešila se Emi iz Vegetarijanske prodavnice obuće kad su se mimoišle, i gledala kako se grupa gotičara s iznenađujućim entuzijazmom okuplja na ulazu u Sajberkendi. Nasmešivši se u sebi, pozvala je sestru. „Halo, Dejzi Mejnard na vezi.” „Dejzi, ja sam. Možemo li da popričamo minut?” „Nema problema. Čekaj...” Elsi je mogla da čuje lupkanje sestrinih potpetica dok je odlazila iz kancelarije na neko skrovitije mesto, gde bi mogla da obavi privatan razgovor. ,,U redu. Šta ima, lepotice?” Elsi se pomerila da propusti užurbanog šetača pasa. „Šer nam je namestila potpuno blesav dvostruki sastanak večeras. Pristala sam, ali sada šizim zbog toga. Mislim, prerano je - nisam imala nimalo vremena da se spremim niti da se uverim da mi je glava na mestu. Na šta li sam mislila? Ovo je najluđa ideja. Ne mogu da uradim to, zar ne?” Dejzin smeh nije bio bezobziran. „Uspori, Brzi Gonzalese! Udahni duboko, pa da razmotrimo to s praktične strane. Gde se nalaziš s tim tipom?” ,,U Federsu, večeras.” ,,U redu, javno mesto - to je dobro. Pa, šta znaš o njemu?” „Samo da se Šeri sviđa njegov šef, da je brat nekoga koga ona poznaje i da je, navodno, fin momak.” „Još nešto? Od čega živi? Kako izgleda?” Elsi je šutnula zgužvanu kesicu od čipsa. „Ništa više. U tome je problem, Dejz. Kako ću saznati imam li išta zajedničko s njim ili ne?” „Pa, nećeš. Ali u tome i jeste svrha izlazaka, zar ne? Ti ćeš se samo naći s nekim ko će te možda dovoljno zainteresovati da poželiš da ga bolje upoznaš, a možda i neće. To i nije neka viša matematika, zar ne?” To što je Dejzi govorila imalo je smisla, i kao što se tako često dešavalo kada je Elsi razmatrala probleme sa sestrom, situacija je prestala da liči na čeoni sudar pod punim gasom. „Hvala, dušo. Ne znam šta mi je.” „Uplašila si se. I to je sasvim razumljivo. Sastanci naslepo ozloglašeni su zbog trulih iskustava, ali znam da će tebi biti dobro. Prošlo je mnogo vremena otkad si izlazila s mladićima. Stvari su se promenile - a i ti si se promenila, ne zaboravi. Mislim da ne bi trebalo preterano da mozgaš o tome i da prosto vidiš kako će ispasti. Činiš uslugu prijateljici, a verovatno usput upoznaješ i finog tipa. To je samo korak, ne i čitavo putovanje.” Dejzine reči još su odjekivale u Elsinim mislima dok se sat kasnije presvlačila u maloj garderobi u kafeu. Otkačena haljina s plavim ptičicama, koju je na brzinu, za vreme pauze,

~ 48 ~ Anna

Zvoncica kupila u malom butiku nekoliko ulaza dalje od kafea Sandej i Šer, potrošivši gomilu novčanica koje joj je uzbuđena Šer samo tutnula u ruku, bila je simpatična i opuštena, a u kombinaciji s njenim omiljenim crvenim baletankama, i prijatna. Šer joj je pozajmila crveni džemper koji je dopunio izgled. Plavu kosu, ošišanu ravno do ramena, skupila je u opuštenu frizuru i pričvrstila parom crnih češljića. Nije to bila naročito inspirativna odeća za izlazak, ali oslikavala je njenu ličnost. Šer je malo preterala s entuzijastičnom reakcijom kada je Elsi ušla u kuhinju, ali Elsi je, svejedno, prihvatila komplimente. Morala je da se oseti samouvereno, a posle Dejzinog motivacionog govora bila je rešena da uživa u iskustvu. Voliš iznenađenja, podsetila se, stežući u džepu kaputa komad papira iz satenske kutije, dok su ona i Šer išle ka pabu sa zelenim pločicama, blizu Kraljevskog teatra, u koji su mnogi lokalni vlasnici prodavnica odlazili na piće posle posla. Pab je već bio pun veselih gostiju koji su svratili posle posla, a glasan žamor začinjen provalama promuklog smeha. Elsi je uvek volela to mesto i njegovo tvrdoglavom odbijanju da uvrsti i hranu u ponudu, kojoj su mnogi drugi u okolini podlegli poslednjih godina. Bilo je to omiljeno pojilo njenog oca i često je s njim kao tinejdžerka odlazila na sastanke s kolegama iz Saveta ili s dobavljačima nameštaja. Provukle su se između tela da bi stigle do bara i sačekale celih pet minuta pre nego što su privukle pažnju Nika, veselog vlasnika rumenog lica. „Dobro veče, devojke”, doviknuo je. „Šta mogu da vam ponudim?” „Meni samo sok od pomorandže, a za Šer crveno vino, molim.” „Odmah stiže.” „Nik, da li je stigao Džejk Long?” pitala je Šer. „Još nije.” Spustio je čašu vina pred nju, otvorio flašu soka od pomorandže i sipao ga preko leda - za Elsi. „Ali još je rano. On obično stiže oko šest. Zašto pitaš? Treba ti?” „Možda.” Šer je namignula Niku i nestala u gomili da pronađe mesto, a Elsi je ostala da plati piće. „Vreli sastanak”, poverila mu je Elsi. „Ozbiljno? On je previše normalan za Šer, zar ne?” Elsi se nasmejala. „To je novi pravac u kom je krenula.” Nik je preterano dramatično uzdahnuo. „Rekao sam joj: ako hoće pravog muškarca, zna gde sam.” „Preneću joj poruku”, odgovorila je Elsi, uzela čaše i krenula između gomile tela, uočivši Šer kako ponosno čuva sto sa četiri stolice pored prozora. „Nik se ponovo ponudio da bude tvoj pravi muškarac.” Šer je prevrnula očima ka tavanici i otpila veliki gutljaj vina. „Samo neka sanja. Čula sam previše glasina o Niku Plasu da bih se upuštala u to.” Pogledala je na sat. „Džejk će uskoro stići. Zar ti nećeš neko piće?” „Možda kasnije.” Elsi bi možda koristilo malo ohrabrenja iz čaše, ali nameravala je da ovo pregura bez pomoći alkohola.

~ 49 ~ Anna

Zvoncica Udobno su se smestile, i dok se nad njih nadvijalo predšto jeće veče, dvadeset minuta ćaskale su o poslu, mada nijedna nije zaista razmišljala o tome. Kada je Šerina čaša bila prazna, ustala je i krenula ka baru, ali ju je u tome zaustavio pogled na dva muškarca koji su se provlačili između gostiju koji su stajali. Džejk Long išao je ispred, sa skupim kaputom prebačenim preko ruke i u besprekornom odelu, koje je štrčalo među neobavezno odevenim lokalcima. Bio je privlačan za svoje godine - njegove ljubazne tamne oči i blago potamnela koža bili su u kontrastu sa sjajem srebra na slepoočnicama, koje mu se protezalo kroz bujnu smeđu kosu. Dok je prilazio stolu, Šer se odjednom cela pretvorila u stidljivo koketne trepavice i skromne osmehe. 67 Elsi je bila toliko zaokupljena oduševljenjem zbog Džejkovog izgleda da je zaboravila da pogleda ko je njen pratilac te večeri, a on je čekao iza svog šefa, zaklonjen od pogleda gomilom gostiju u pabu. „Divno je što si mogla da dođeš”, Džejk se s očiglednom iskrom u oku nasmešio Šer. „Izvini zbog kašnjenja, imali smo sastanak u poslednji čas.” Pružio je ruku Elsi. „Drago mi je.” „Takođe.” „Imam osećaj da će ovo biti veoma prijatno veče”, rekao je Džejk pomerivši se u stranu. „Dopustite da vam predstavim našeg najbriljantnijeg mlađeg partnera u firmi...” Dok je to izgovarao, mladić pored njega je iskoračio i Elsi je u trenu ostala bez daha. Nemoguće... „... Torina Stjuarta.” Džejk i Šer cerili su se kao par gladnih hijena, ali kada se Elsin pogled sreo s Torinovim, nijedno od njih nije se smešilo. Primorana pristojnošću da se ponaša uljudno, Elsi je ispružila ruku. „Elsi Mejnard. Drago mi je.” „Da li je?” Torin se kratko rukovao s njom, a zaprepašćenje zbog topline njegove kože nateralo ju je da se odmakne što je brže mogla. Minijaturni osmeh prešao je preko njegovih usana pre nego što se okrenuo Džejku. „Ja ću doneti prvu turu, šta misliš?” Džejk je pljesnuo rukama. „Odlična ideja. Meni pivo i vodu, bez leda. Dame?” „Meni crveno vino. Elsi?” Pokušavajući da spreči prostoriju da se vrti oko nje, Elsi se iskobeljala nazad u sadašnjost. ,,I meni isto. Veliku čašu, molim.” Šer je izvila obrvu, a Elsi je uspela da joj se slabašno nasmeši. Kad se Džejk smestio naspram Šer, ona je svu svoju pažnju preusmerila ka njemu, a Elsi je potonula u stolicu. Kako je bilo moguće da je Torin na sastanku s njom? Posle njihovog upoznavanja i iscrpljujuće druge runde u Krojdonu, Elsi je bila sigurna da sudbina nikada više neće dovesti Torina Stjuarta na njen put. A ipak, on je tu - po treći put u isto toliko sedmica. O čemu će uopšte pričati s njim?

~ 50 ~ Anna

Zvoncica Torin se prebrzo vratio s poslužavnikom, naizgled očaran, jer je brzo uslužen u jedinom pabu u Brajtonu koji je kao svoju vrlinu isticao dugo čekanje za barom - o toj činjenici svedočio je i veliki znak iznad bara, sa ispisanom krilaticom: Kod nas nema brzo. Naše pivo vredno je čekanja.

„Zaboga, i sledeči put šaljemo tebe do bara”, primetila je Šer, podigavši čašu ka Torinu. Smešeći se, kucnuo je kriglom o njenu čašu, a onda je pružio ka Elsi. „Za prijatno veče?” Nerado, prihvatila je zdravicu. „Za prijatno veče!” Prijatno, dodala je za sebe, u značenju kratko... Džejk i Šer odmah su se upustili u živahan razgovor, a njihov govor tela vrištao je o međusobnoj privlačnosti. Torin je polako ispijao pivo, ne skidajući pogled sa Elsi. Dajući sve od sebe da izgleda kao da to ne utiče na nju, Elsi mu je uzvraćala pogled, smešeći se prijatno dok je očajnički tražila prigodne teme za razgovor, kako bi veče brže prošlo. „Pretpostavljam da si ti pravni zastupnik?” „Više volim da reč advokat. Ali da, time se bavim. A ti?” „Asistent menadžera u retro kafe-sladoledžinici.” To ga je iznenadilo. „O? U kojoj?” Na delić sekunde, Elsi je bila u iskušenju da smisli lažnu adresu, kako bi bila sigurna da neće moći da je pronađe, ali onda je zdrav razum prevladao, jer je shvatila da će mu Džejk i Šer svejedno u svakom trenutku reći tačnu informaciju. „U Nort Lejnu, u Gardner stritu. Ja radim za Šer.” „Razumem. Pa, ko bi pomislio da ćemo se nas dvoje opet sresti na ovaj način, a?” Elsi je smesta osetila kako joj se stomak vezuje u čvor, pa je pogledala u već dopola praznu čašu. Torin je naglašeno uzdahnuo i promrmljao nešto u svoju kriglu. Odjednom iznervirana zbog toga, Elsi je iskolačila oči pravo u njega. „Izvini? Nisam te čula.” „Rekao sam da je šteta što ne možeš da budeš uljudnija, s obzirom na okolnosti.” „Izvini? Ja jesam uljudna, hvala lepo. Pijem piće s tobom i učtivo razgovaram. Ne vidim šta još treba da uradim kako bih povećala svoju uljudnost.” Torin je podigao ruke. „Pa, za početak, da ne radiš to.” „Šta to?” „Da padaš u vatru. Preterano reaguješ na sve što kažem. Radila si to svaki put kad smo se sreli, a nijednom nije bilo razloga.” „Da li ste vas dvoje u redu?” prekinuo ih je Džejk, a sjaj uspešnog randevua osvetljavao mu je lice. Elsi i Torin učtivo su se nasmešili i Džejk je, zadovoljan, vratio pažnju na Šer.

~ 51 ~ Anna

Zvoncica Elsi se utišala i nagla ka Torinu. „Izvini, ali ne slažem se. Ti si bio pun sebe kad si me tobože spasao od čuvara, a onda si nastavio da proganjaš moju sestru i mene po onoj prodavnici.” „Bilo mi je zadovoljstvo da ti pomognem”, prosiktao je Torin. ,,I nisam nikoga proganjao. Ti si išla suprotno od strelica, a tvoja sestra bila je savršeno šarmantna, koliko se sećam.” Elsi ga je ignorisala i pila vino, gledajući ka satu iznad bara. Dvadeset minuta? Izdržala je samo dvadeset minuta, zasad? Elsi je obećala Šer jedan sat - ali ako njihov razgovor nastavi ovim džombastim drumom, nikako neće moći da održi obećanje. Zauzdavši bes koliko god je mogla, udahnula je i vratila pogled njegovom. „Ovo nikuda ne vodi. Mislim da bi trebalo da promenimo temu. Ne želim još jednu svađu, a usudiću se da pretpostavim da ne želiš ni ti.” Furija u njegovim očima se ublažila. „Ne želim. O čemu drugom možemo da razgovaramo?” Ne uspevši da smisli ništa kreativnije, Elsi je rekla: „Pričaj mi o svom poslu”, odmah se prekorivši, jer je zvučala kao savet s uputstva za uspešne randevue iz pedesetih godina: Pokažite zanimanje za njegovu karijeru. Torin joj je objasnio kakvom se vrstom prava bavi, šta znači biti mladi partner, kakve su mu ambicije i kako je još u osnovnoj školi odlučio da će studirati pravo. „Klasičan slučaj nastavljanja porodične tradicije”, objasnio je. „Doduše, to se odnosi na majčinu stranu porodice, ne na očevu. Tata ima muzičku radnju u Houvu - to nije moglo biti suprotnije od prava.” ,,I znao si već s - koliko? osam ili devet godina? - da želiš da budeš advokat?” Elsi je na trenutak zaboravila svoju preneraženost, iznenadivši se činjenicom da je tako rano odlučio. „Da. Zašto, da li je to toliko iznenađujuće?” „Nije, valjda. Ja u tim godinama nisam imala pojma šta ću sa životom, osim da se zabavim i možda jednog dana pojavim u seriji Nejbors. Umnogome još ne znam da li postoji karijera koja bi mi savršeno odgovarala, ali volim ono što radim, pa mi je to zasad u redu.” Mogla je da primeti da se opustio i iznenadila se koliko joj je to olakšanja donelo. „Mnogo toga može da se kaže o zadovoljstvu poslom. U mojoj profesiji vidim mnogo ljudi koji se muče, jer pokušavaju da prožive tuda očekivanja, umesto da se bave nečim što sami strasno žele. Deca ispunjavaju ambicije roditelja po cenu sopstvenih.” ,,A ti?” Pitanje je izletelo pre nego što je to shvatila, daleko ličnije nego što je nameravala. „Hvala na pitanju. Sebe svrstavam u srećnike jer volim ono što radim.” „Pokušaću da oborim Torinovo vreme za barom”, iskezio se Džejk. „Isto za sve?” Svi su se složili osim Elsi, koja je odlučila da je najbezbednije vratiti se soku od pomorandže. Kada je Džejk otišao, Šer se nasmešila Torinu. „Nadam se da ti je Elsi rekla za novi poduhvat u koji se upustila?” „Ne, još nije. Kaži mi.”

~ 52 ~ Anna

Zvoncica „Amaterski hor!” Šer je odgovorila pre nego što je Elsi uspela da zine. ,,I sastaju se u mom kafeu.” „Zadivljen sam”, odgovorio je Torin, i Elsi se mogla zakleti da je videla plamičak iskrenih osećanja u njegovom izrazu. „Da li je to nešto u čemu imaš iskustva?” „Ne, ali smisao svega jeste u tome da napravimo nešto novo, ne da prežvakavamo staru metodu koja je već korišćena. Pevaćemo razne pesme, a akcenat će biti na zabavi.” Osetivši da je njihov razgovor bezbedno uspostavljen, Šer se izvinila i krenula u toalet. Torin je prekrstio ruke i zavalio se u naslon. „Dakle, ipak znaš kako da se zabaviš?” Toliko o tvojoj iskrenosti, pomislila je Elsi nakostrešivši se. Koliko god se nadala da će uspeti civilizovano da razgovaraju, bilo je očigledno da se to neće desiti. Nikada. „Zapravo, umem! Što samo dokazuje da ti ne znaš ama baš ništa o meni!” „To je bila samo primedba. Pretpostavljam da svi ostali vide neku tvoju drugu stranu koju ja još nisam video.” Zamisli, Torine! „Pretpostavljam da je tako.” Ponovo je pogledala na sat. Pet minuta je uspelo da prepuzi od poslednje provere vremena. Ovo će joj biti najduži sat u životu. „Molim te, ne budi uvređena. Samo imam talenat da vrlo brzo procenim ljude, a znam da to može biti neprijatno. Plašim se da je to profesionalna deformacija. Mogu precizno da sumiram karakter osobe, često u roku od nekoliko minuta pošto je upoznam.” Elsi nije mogla da veruje koliko je nadmen. „Misliš, brzo donosiš sud o ljudima? Ja to ne smatram veštinom. Za mene je to mana.” „O, zaista? Pa, tebe sam već provalio, Elsi Mejnard.” „Ne budi smešan. Nemoguće je da znaš toliko o meni.” „Mislim da ćeš otkriti da je moguće.” Srknuo je pivo i proučavao je jedan nelagodan tren. „Izazivaš li me da ti to i dokažem?” Kako je drzak! Pa, razmislila je Elsi, postoji samo jedan način da ga skinem s tog visokog konja. „Da. Izazivam te.” Protrljavši dlanove, počeo je. „Dobro. Na osnovu tvog latentnog nerazumevanja mene i pogrešnog tumačenja mojih motiva, mogu zaključiti da si imala vrlo malo iskustva s muškarcima - najviše jednu ili dve ozbiljne veze. Na osnovu malog udubljenja na domalom prstu, vidim da se jedna od tih veza završila brakom. Na osnovu odsustva prstena i tvojim primetno oštrim reakcijama prema muškarcima uopšte, pretpostavljam da se taj brak završio nedavno. Jesam li u pravu?” „Ja...” Elsi je teško progutala dok je silina emocija pretila da je obori s nogu. Torin je nehotice probio slojeve pažljivo konstruisanih odbrambenih zidova i njegove primedbe žarile su se duboko. Na trenutak je obnevidela i borila se za kontrolu, a on je to primetio, sa istim trijumfalnim sjajem u očima kao i pre. „Šta? Nemaš šta da kažeš? Ovo ne može biti veličanstvena Elsi Mejnard, kraljica gromkih replika? Moram reći da sam mislio da ćeš mi dosad već vratiti milo za drago.”

~ 53 ~ Anna

Zvoncica Podbadao ju je, znala je, ali zaprepašćenje koje je pulsiralo kroz nju brzo se pretvaralo u gnev i bio joj je potreban trenutak da formuliše odgovor. „Samo - daj mi samo minut...” Torin je ispio slavljenički gutljaj piva i pljesnuo o sto. „Aha! Priznaj - skroz sam te pročitao! Previše sam dobar u ovome!” „Fino. Želiš da znaš?” S poslednjim komadićem rešenosti u sebi, Elsi je ustala. „Bio si u pravu kad si rekao da sam imala samo jednu ozbiljnu vezu. Ona jeste dovela do braka i taj brak se završio pre osamnaest meseci.” Raširio je ruke. „Hej, to mi je posao. Molim te, nemoj da te to pogađa. Sedi, hoćeš li? Tek je postalo zabavno.” „Ne, hvala. Mislim da sam ostala dovoljno dugo.” „Ma daj, Elsi! Nema potrebe da se stidiš zbog toga. Mnoge žene tvojih godina su raspuštenice.” Elsi mu je uputila pogled koji bi zaledio i sunčeve zrake. „To je tačno, ali nema baš mnogo žena mojih godina koje su udovice.” Posle tih reči, okrenula je leđa vidno zaprepašćenom Torinu i odlučno izašla iz paba. Potpuno je zaboravila svoje obećanje da će ostati sat: jedini nagon, koji je vodio njene korake, bio je pobeći.

~ 54 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 6 Baš takva kakva si. Lukasu bi se dopalo. Zabacio bi svoju divnu crnu kosu i smejao se tako glasno da bi čula i polugluva gospođa Raferti u susednoj kući. A Elsi bi se smejala s njim - bilo je nemoguće ne smejati se kada biste bili zasuti zaraznim smehom kao što je njegov. Čak i pred kraj njegove borbe, kada je svaki pokret zahtevao združeni napor, smeh je bio deo njega i nikada se nije pokorio raku koji mu je odnosio telo. Džim je često govorio da je Lukasa više slušao da se smeje tokom poslednje godine života nego tokom svih ostalih godina koliko ga je poznavao. Ali ta poslednja godina bila je nešto u čemu je Lukas rešio da uživa. Trebalo je nešto da dokaže - imao je Spisak. I svaka stavka na tom spisku napravljenom za njihovu poslednju zajedničku godinu bila je smišljena tako da ih oboje zabavi, da iscedi i poslednju kap radosti iz preostalog vremena. Lukas Veb bio je ljubitelj apsurdnog, njegov smisao za humor bio je jedna od karakteristika koje je Elsi najviše volela kod njega. Umeo je da pronađe urnebesno smešno u bilo kojoj situaciji, ma kako ona turobno delovala na prvi pogled. Sumorna dijagnoza kancera nije bila izuzetak, a njegov mehanizam da se izbori s njom bio je iskra koja je izrodila Spisak. Kada je doktor Hejz saopštio poražavajuće vesti Lukasu i Elsi u premaloj i pretoploj sobi savetovališta u Kraljevskoj bolnici Okruga Saseks, njihova prva reakcija bila je tupo zaprepašćenje i neverica, a ubrzo zatim usledili su jecaji od kojih su se oboje tresli kada su se slomili. U najboljem slučaju, dvanaest meseci - mršavo sledovanje za nekoga ko je obožavao život kao Lukas. Svi njihovi planovi - putovanja, sopstvena firma, deca - sada su ležali zgužvani i odbačeni kao lopte papira bačene u sivu metalnu kantu ispod stola doktora Hejza. Osećaj nepravde bio je neizmeran. Nezadrživi teret beznađa potrošio je sav kiseonik iz prostorije, temeljnije nego što je Elsi ikada doživela. Ali sat kasnije, kada su išli držeći se za ruke duž Brajtonskog doka, u Lukasu je počeo zadivljujući preobražaj. Elsi se sećala da je stao blizu ulaza u zabavni park, s nadom koja mu je plamtela u tamnosmeđim očima. „Elsi, mislim da imam najveličanstveniju ideju!” Ta plimska promena njegovog raspoloženja bila je toliko zaprepašćujuća da se Elsi spontano nasmejala. „Kakvu?” „Dobro. Slušaj. Kada smo jutros čuli dijagnozu, pomislio sam: samo dvanaest meseci? Ali razmislio sam o tome i shvatio - imamo celih dvanaest meseci. Dvanaest meseci da radimo šta god hoćemo i niko ne može ništa da nam kaže! Dakle, ovako: napravićemo spisak šta sve želimo uradimo. I tu ne mislim na klišee, kao što je plivanje s delfinima, jer iskreno, mislim da su delfini precenjeni. Zapravo, to treba da budu naši kriterijumi: ništa preterano sentimentalno, ništa skupo i ništa predvidljivo. Odaberemo, na primer, pedesetak stavki koje moramo da ispunimo pre nego što ja... znaš...”

~ 55 ~ Anna

Zvoncica Drhtao je kada je to predložio, ali njegov osmeh bio je dovoljan da Elsi pristane na sve. I tako je rođena ideja o Spisku: pedesetak stavki jedinstvenih za njih, lična obaveza za zabavu u njihovoj poslednjoj godini zajedničkog života. Na primer, uvlačenje u Brajtonsku biblioteku kako bi zalepili nalepnice sa smajlijem na stranice klasičnih romana koje je Lukas ocenio kao toliko depresivne da je čitaocima neophodno razvedravanje umetnuto veštim gerilskim prepadom (koliko je Elsi bilo poznato, neke od tih nalepnica još leže i čekaju među stranicama Neznanog Jude, Vodenica na Flosi i Rat i mir); ukrašavanje kanti za otpatke duž brajtonskog šetališta šljokicama, u ponoć, jedne blage julske noći; gacanje u gumenim čizmama po kitnjastoj fontani Viktorija u Viktorijinim vrtovima u centru grada; provođenje noći u kućici na drvetu komšijinog sina, s ogromnom flašom džek danijelsa, ušuškani pod ćebadima, pijani i kikotavi kao školarci. Sve stavke sa Spiska zadovoljavale su tri kriterijuma. Sve osim jedne. „O, i Pariz!” dodao je Lukas kada je navedeno pedeset stavki. Veselo ga je posmatrala. „Stani malo, rekao si: ništa preterano sentimentalno, ništa skupo i ništa predvidivo, zar ne?” „Tako je?” „Pa šta je onda Pariz? Sigurno sve troje.” Njegov osmeh bio je čisto vragolanstvo Lukasa Veba. „Pariz je samo geografski pojam.” „Lukase...” „Udovolji mi, Els? Ja sam čovek na samrti, sećaš se? Moraš da poštuješ moje želje.” I tako je Spisak, koji je trebalo da sadrži samo pedeset stavki, dobio i pedeset prvu, a taj poslednji zadatak bio je i jedini koji nisu stigli da ispune na vreme. Stoječi na mračnoj plaži dok je mastiljavi okean zapljuskivao obalu ispod nje, Elsi je uhvatila sebe kako se smeje, uprkos suzama. Lukas bi joj aplaudirao na oproštajnoj odmazdi u pabu: konačnom načinu da se pobedi u raspravi. „Ako ništa drugo ne uspe, igraj na kartu smrti, mala. To će ih svaki put ostaviti bez reči.” Međutim, Lukasu bi se najviše dopala činjenica da je Elsi te večeri uopšte izašla u pab. Tokom čitavih dvanaest meseci, koje su do kraja isplanirali, Elsina obaveza da posle toga nastavi dalje bila je tema kojoj se Lukas stalno vraćao. „Imaš čitav život pred sobom, draga. I ja ću očekivati da ga živiš. Nemoj da se vučeš kao da si i ti umrla. Obećaj mi! Obećaj da ćeš živeti za oboje?” Naravno da joj je nedostajao. Bio je u svakoj misli, svakoj aktivnosti tokom dana, a pošto je toliko voleo Brajton, činilo se kao da je njegov duh ubrizgan i u same cigle i ulice grada. Ali desilo se nešto čudno kada je najzad preminuo posle njihove neverovatne poslednje godine: Elsino najjače osećanje bila je zahvalnost za godine proživljene s Lukasom, kojima je bila blagoslovena. Neki članovi njene šire porodice pripisali su to čudnom načinu žaljenja: ona je, očigledno, u fazi poricanja, i sigurno će uslediti bol i jad. Ali nisu - ili bar nisu bili teška žalost kakva se od nje očekivala. Duboka tuga i čežnja da ga opet zagrli - da: česta i ponekad bez ikakvog upozorenja. Sićušne i beznačajne stvari izazivale su neočekivane suze - to svakako. Ali duboka žalost obuzimala ju je pretežno tokom poslednje zajedničke godine, hvatajući je nespremnu

~ 56 ~ Anna

Zvoncica usred ludih zadataka sa Spiska, pa ju je uglavnom proživela u tom periodu. Možda je to bilo zato što je Lukas toliko razgovarao s njom o tome kako će život izgledati kada njega ne bude: „Kad odem, sačekaj šest meseci i onda skini burmu. I ni dan duže. Ozbiljan sam, Els. Smatraj to oproštajnim poklonom za mene, u redu? Ja ću, zauzvrat, nekom drugom srećnom momku dati priliku da te ima u svom životu... Bićeš dobro, dušo. Verujem u tebe, sećaš se? Ti si prelepa i tako jaka - to je ono što volim kod tebe. Zato od tebe očekujem da ponovo izađeš u život, kad budeš spremna... I bez one crnine i gluposti, u redu? Crno ti ne stoji. Ako se budeš oblačila kao kraljica Viktorija, proganjaću te sve dok se ne presvučeš!” Mesecima posle njegove smrti, Elsi se doslovno pridržavala njegovih želja i to joj je, kao i mnoge druge stvari koje je Lukas predložio, pomoglo da se oseća bolje. Činilo se kao da je svaki čin poklon za njega, njena snaga bila je njegova nagrada za veru koju je imao u nju, da će ona nastaviti dalje. Ali čak i tako, nije nameravala da te večeri otkrije svoju prošlost Torinu, i bila je ljuta na sebe što ju je upotrebila da na tako trivijalan način poentira. Razgnevio ju je Torinov zaključak da je ona bila samo ogorčena i izneverena raspuštenica. Naročito kada je istina bila tako upadljivo drugačija. Ali Lukas je vredeo više od toga. I ma koliko bi njega ta poslednja rečenica zabavila, on je zasluživao da se prema uspomeni na njega odnosi s više poštovanja. Ostavivši more iza sebe, odškriputala je preko šljunkovite plaže nazad ka stepenicama do šetališta, glave preplavljene mislima.

„Lutko, miks s Cepelinom će uspeti, kažem ti!” „Neću ponovo da vodim ovaj razgovor, Vudi. Imamo spisak od šest pesama i to je dovoljno za početak. I imamo samo šest članova, sećaš se? Ne želim da izgubim nikoga od njih pre nego što počnemo.” Vudi je huknuo i pridigao naočari za sunce uz nos, uprkos sivilu subotnjeg jutra, koje je okružilo kafe na plaži. „Očekivao sam više od tebe, devojko! Mislio sam da treba da budemo drugačiji.” „I jesmo drugačiji! Tvoj miks s Ledi Gagom još je u igri, a to ćemo prvo raditi.” „Gaga je samo zanimljiv aperitiv, amuse bouche za pravi događaj, ako ti se tako više sviđa”, šmrknuo je, okrećući šoljicu espresa na tacni. ,,U redu. Hajde da se potrudimo da to bude najbolje što može pre nego što od hora zatražimo da se uhvati ukoštac s velikanima...” Vudi je gestom pokazao da se slaže, a Elsi je čestitala sebi na pronalaženju prave fraze, koja je umirila zabrinutost starog rokera. Bilo je dobro razmišljati o nečemu drugom osim o jučerašnjem susretu s Torinom, jer ju je sećanje na njega morilo čitave noći. Pogledala je spisak pred sobom i lupnula olovkom po svesci. ,,E sad, tata kaže da je ponuda za nastup na Brajtonskom karnevalu u julu maltene potvrđena, što nam daje tri meseca, nedelju više ili manje, da napravimo nešto vredno slušanja. Misliš li da možemo to da uradimo?”

~ 57 ~ Anna

Zvoncica Vudi je podigao ruku, a srebrne alke su zazveckale. „Čekaj. Pusti me da se konsultujem s proročištem.” Podigao je kažiprste do slepoočnica i zatvorio oči. Elsi se na brzinu okrenula oko sebe da vidi da li drugi gosti u Driftvud kafeu gledaju ovaj spektakl. Srećom, većina je bila okupirana Gardijanom i Tajmsom, a oni bez novina bili su ili zaokupljeni razgovorom ili hipnotisani ekranima mobilnih uređaja. Zahvalivši nebesima za tu malu milost, vratila je pažnju na Vudija, koji je sada nešto mumlao i kikotao se sebi u bradu. Posle nekoliko minuta, otvorio je oči i polako sklopio šake na stolu ispred sebe. „Konsultovao sam se kako priliči. Odgovor je da.” „U redu. Dobro onda.” Elsi se oduprla iskušenju da pita koje je nebesko biće predalo tu informaciju njenom kolegi horovođi, zaključivši da je verovatno bolje da ne zna. Ponovo je podigao šolju i preko njenog ruba pogledao ka oblačnom horizontu iznad mora. „Ali moramo da radimo naporno da bi oni postali muzički ratnici kakve sudbina zahteva.” „Izvini, šta da radimo?” S neskrivenim žaljenjem zbog očiglednog nedostatka razumevanja kod koleginice, Vudi se izbečio ka njoj. „Neće stići daleko ako ne budu nešto zaista i pevali, lutko!” Čak i uz svoje dubiozne veze s mističnim duhovima, Vudi nije mogao da predvidi koliko je taj iskaz mudar. Sledeće srede, Elsi je sedela za klavijaturom i davala znak članovima malog hora da prestanu da pričaju i da slušaju. ,,U redu, vreme je da počnemo. Vudi je napravio odličan miks od tri pesme Ledi Gage, s kojima ćemo se, mislim, silno zabaviti. Dejzi će vam podeliti note i nadam se da ćete svi moći da ih pratite. Da li znate šta pevate?” Deni je podigao ruku. „Hm, pesme?” „Da, svakako ćemo pevati pesme”, odgovorila je Elsi svojim najpodsticajnijim glasom, u kojem je bilo više od pukog nagoveštaja glasa Džojs Grenfel. „Htela sam da pitam da li svi već znate koji glas pevate. Alt? Tenor? Sopran?” „Ja gledam Sopranove”, iskezio se Sten, gotovo savršeno imitirajući italijansko-američki akcenat, „jer čovek mora da voli Tonija i familiju, e?” „O, ja obožavam tu seriju”, složila se Saša, i ona i Sten upustili su se u uzbuđeno komentarisanje omiljenih epizoda. Dejzi se saosećajno nasmešila Elsi dok je delila note. Elsi je duboko udahnula i nadala se da njen osmeh nije klonuo koliko duh. Bilo je skoro devet uveče, a do sada su imali samo dugu diskusiju o tome gde bi mogli da nabave majice za uniformu, i manju raspravu o Sašinoj učtivoj reakciji na Vudijevu ideju da bi miks hitova grupe Helfinger bio bolja tačka za otvaranje: „Biće teško napraviti miks od samo jedne pesme, zar ne?” „Naš debitantski album prodat u više od osamsto hiljada primeraka!” „Zaista? Pitam se koliko njih je sada na otpadu?”

~ 58 ~ Anna

Zvoncica „Kako se usuđuješ da blatiš ime najuticajnijih engleskih bogova rokenrola iz osamdesetih!” „Najuticajniji bogovi rokenrola? Ne zasmejavaj me! Većina vas je mrtva, na rehabilitaciji ili toliko pijana da ne može da prestane da se trese. To je ono što Vikipedija beleži o vama. Samo je momak koji je bio dovoljno razuman da ode i postane producent dobio nešto od vašeg najuticajnijeg benda!” „Neću dozvoliti da se njegovo ime pominje u mom prisustvu, čuješ li me, devojko?” Raspravu je uspela da zaustavi samo Šerina blagovremena intervencija s tek ispečenim keksom od crne čokolade i espresa iz kuhinje, posluženim s kuglama sladoleda od bele čokolade, ali sada je posebna atmosfera visila iznad Saše i Vudija, koji su nadureno zauzeli mesta na suprotnim krajevima prostorije. Elsi je duboko udahnula i svima se veselo nasmešila. ,,U redu, odsviraću nekoliko nota i zamoliću vas da ih otpevate. Trebalo bi da mogu da zaključim koji glas svako od vas treba da peva.” Isprva, združeni zvuk koji su proizvodili okupljeni pevači bio je sve samo ne ohrabrujući. Deni je uskakao previsoko i nekoliko minuta nastavljao da peva napregnutim falsetom, sve dok Elsi nije otpevala ton u ispravnom tonalitetu za njegov glas. Sašin glas pokazao se moćnim, mada je očigledno smatrala da je pevanje jedne note ispod njenog nivoa, pa je umesto toga ispaljivala vokalne akrobacije koje bi i Bijonse smatrala preteranim. Ifa je samo izgledala prestravljeno i Elsi je morala da utiša sve ostale samo da bi čula ton koji je mlada devojka prošaputala. Sten je zapadao u napade smeha i nije mogao da peva. Ajrin je uspevala da otpeva bar jedan ton, ali i to je utihnulo kada joj je Elsi dala kompliment. Vudi je sedeo pored Elsi, očiju razrogačenih od čistog užasa zbog groznog zvuka koji para uši, a i Dejzi izgledala da je spremna da digne ruke od svega. Elsi je pljesnula rukama i osmotrila jadni hor pred sobom. „Dobro, sad svi stanite. Proći ću između vas i pevati sa svakim od vas pojedinačno, da biste znali koja vam deonica treba, a onda, kada svi budu zadovoljni, probaćemo ponovo zajedno.” Dvadeset minuta kasnije, Elsi je razmestila grupu u nešto što je podsećalo na horski raspored. Ifa i Saša bile su soprani, Ajrin alt, Deni jedini tenor, a Sten nešto između baritona i basa. Elsi je strpljivo pevala svaki deo za grupu (koja je zauzvrat mumlala), a onda podigla ruku da ih ponovo utiša. ,,U redu, to je dobro. Ne naročito glasno, ali verujem da tek pronalazimo svoje glasove...” Saša je huknula. „Neki više od drugih.” Deni je sevnuo pogledom ka njoj. ,,A šta ti to znači?” „Ajrin uopšte ne progovara, a o pevanju da i ne govorimo, a tvoja devojka ne bi mogla da pusti glas ni da joj je dupe u plamenu!” „Saša, nema nikakve potrebe za tim”, uskočila je Elsi. „Mislim da bi trebalo da se izviniš...” „Neću! Cele večeri sam obuzdavala glas da bih dopustila ovoj gomili da peva i niko od njih nije ni pokušao.”

~ 59 ~ Anna

Zvoncica Sten je pocrveneo. „Lakše malo! Ne zaboravi da nam je ovo prvi put da pevamo.” „Pa pevajte onda!” Vudi je odjurio do Elsi. „Mislim da smo pogrešili s ovim ljudima. Niko od njih ne shvata svoju sudbinu...” „A šta ti znaš o sudbini, propala rokerska nakazo!” presekla ga je Saša dok se prostorija pretvarala u gomilu bučnih glasova, ljutitih reči i divljih gestova. Elsi je ustala i spremala se da progovori kada se gromki glas prolomio kroz graju. „Dosta!!!” Svi su zaćutali i okrenuli glave da bi ugledali neuobičajeno razbarušenu Dejzi kako teško diše pored pulta. „Ne mogu da verujem šta gledam! Odrasli muškarci i žene ponašaju se kao razmažena deca - ne, gore od dece, jer sam prilično sigurna da bi i deca imala granicu u sitničarenju! Sad me slušajte pažljivo: moja sestra uložila je toliko truda u to da ovaj hor bude nešto zabavno i različito - nešto čiji ćete deo svi želeti da budete. Vi niste bili dovoljno pristojni ni da joj posvetite toliko pažnje da završite jednu pesmu! Kada biste znali kroz šta je sve prošla u poslednjih nekoliko godina”, obrisala je suzu koja se usudila da izviri u uglu njenog levog oka, „da imate ikakvu predstavu o...” Elsi je odmahnula glavom. „Dejzi, nemoj...” „Suština je u tome da je ovaj hor Elsino čedo, njena nova avantura. A ona ne zaslužuje da po njoj gaze ljudi koji više mare za sopstveni ego nego za nečiji san. Zato predlažem da, ako ne želite da učestvujete u ovom horu u duhu saradnje i zabave, odmah odete, jer, iskreno, takvi nam niste potrebni.” Elsi je zatvorila oči, očekujući da čuje kako se šest stolica odmiče dok ljudi ustaju. Međutim, na njeno iznenađenje, kafe je utihnuo. Usudivši se da pogleda, videla je pokajničke poglede svih članova okrenute ka njoj. Čak je i Saša Mičel delovala ućutkano. Ajrin je pročistila grlo. „Lepo rečeno, gospođice Mejnard. Mislim da bi možda trebalo da počnemo?” Kasnije te večeri, Elsi je uhvatila sestru podruku dok su išle niz Gardner strit. „Hvala ti.” „Za šta?” „Za to što si nas organizovala.” Dejzi se nasmešila. „To je bilo najmanje što sam mogla da učinim.” „Svejedno, da ti nisi rekla nešto, sada bismo zaratili. Čuj, šta misliš o tome da ti budeš pomoćnik muzičkog direktora?” Dejzine oči su zasijale. „Stvarno?” Elsi je obgrlila njenu ruku. „Da. Sve si nas sredila večeras, Dejz. Imam osećaj da ćeš to morati redovno da radiš.” „Pa, u tom slučaju, biće mi čast. Samo se nadam da su večeras dobili temu za razmišljanje. Međutim, mislim da će Saša nastaviti da pravi gužvu.” „Možda. Ali jesi li joj čula glas?”

~ 60 ~ Anna

Zvoncica „Kakav glas? Koliko sam ja primetila, ta žena jedino može da izvuče visinu dok nekoga vređa.” Elsi se nasmejala. „Očigledno joj je kritikovanje omiljeni hobi. Ne, mislila sam na pevanje. Večeras se uzdržavala, ali nije mi promaklo koliko su joj tonovi čisti kada smo razrađivali delove. Krije impresivan organ iza sveg onog temperamenta. Samo treba da smislim kako da ga izmamim.” „A Tiha Ajrin? I Šaputava Ifa? Mislim da su obe večeras proizvodile tonove koje su samo psi mogli da čuju.” Dejzi je zastala kada su stigle do bledozelenog figara i pritisnula daljinski upravljač na ključevima da ga otključa. „Ne kažem da ti to ne možeš da uradiš, Els, ali ne zavidim ti na zadatku.” Potajno, ni Elsi nije uživala u onome što leži pred njom, ali dok je mahala sestri, osetila je kako nerviranje zbog večerašnjeg nenapredovanja ustupa mesto nečemu drugom: rešenosti. Događaji te večeri isprva su načeli njenu samouverenost, ali sada je u njenim kostima počela da se formira rešenost, čvrsta kao izliveni čelik. Formirala je hor kao što su ona i Vudi planirali i nastupaće složno kao jedan, pa makar joj to bilo poslednje u životu. „Ljudi su kao vrata. Samo treba da pronađemo odgovarajući ključ.” Lukas je vrisnuo kada je pročitao te reči odštampane na jeftinom šarenom magnetu za frižider, koji su pronašli u prodavnici u Vitstablu dok su ispunjavali treću stavku sa Spiska: 3. Da kupimo blamirajuće magnete za frižider sa primorskim gradovima i pokačimo ih po frižideru kod kuće.

„Ovaj je savršen! Kičast i drečav i poseduje savršenu dozu pompeznosti!” Primetivši zgađeni pogled vlasnika prodavnice, Elsi ga je zamolila da govori tiše, ali Lukas nije obraćao pažnju na nju, kupivši gipsanu stvarčicu otvoreno komentarišući njenu ružnoću. Primetila ga je dok je kuvala kafu sledećeg jutra i uhvatila sebe obuzetu sentimentalnošću. Možda je ta parola bila tačna - bez obzira na to šta Lukas mislio o njoj. Možda za svakog postoji ključ. Lukas ga je svakako imao. Za njega je to bilo Elsino poznavanje manje poznatih Morisijevih pesama, što je pokazala tokom napetih poslednjih minuta Završnog godišnjeg kviza na koledžu, tradicionalnom događaju koji je ustanovio prethodni direktor mnogo godina ranije, i koji su nastavljale sve naredne generacije učenika gotovo kao sveti događaj. Nastavničko osoblje ponosilo se složenošću, opsegom i začkoljicama u pitanjima koja je pripremalo svake godine, obuhvatajući sve od moderne kulture do klasične umetnosti, filozofije, istorije, literature i aktuelnih društvenih dešavanja. Na prvoj godini koledža, nekoliko meseci posle sedamnaestog rođendana, Elsi je bila neočekivano promovisana u člana tima mlađe godine kada je njena najbolja drugarica Klara dobila rubeole nekoliko dana pre kraja semestra. Klara ju je tokom ostrašćenog telefonskog poziva veče uoči kviza zamolila da učestvuje.

~ 61 ~ Anna

Zvoncica „Znam da ne misliš tako, ali ti znaš više nego svi mi ostali zajedno. Stariji tim je užasan potrebna nam je sva pomoć, a ti si jedina osoba koja mi je preostala. Molim te, reci da!” Elsi je nerado pristala, skrivajući oči iza dugog vela kose obojene kanom i moleći se bogu da niko ne primeti njene rumene obraze iza bledog pudera, koji je nosila kada je sela za sto sa ostalim članovima tima. Srce joj je potonulo kada je videla ko je kapiten tima dečak s dugom crnom kosom, kog je cele godine posmatrala izdaleka na časovima istorije. Lukas Veb bio je prelep - s visokim jagodicama i tamnim, prodornim očima, koje su gledale na svet na način koji Elsi nikada nije primetila ni kod koga drugog. Imao je jedinstven stil koji ga je smesta izdvajao od ostalih, ali istovremeno budio i poštovanje drugova, i osmeh koji je obasjavao prostor svima osim njoj. Za Lukasa, Elsi je bila nevidljiva, njeni žudni pogledi gubili su se na njemu dok su se prijatelji divili njegovim doskočicama, a nastavnici ga obožavali zbog zaprepašćujućeg intelekta. Sve to posmatrala je kao iza barijere od debelog stakla, ne mogavši da dosegne do njega, ali opčinjena njegovim karakterom. A sada je prazna stolica pored njega bila namenjena njoj dok su se dva tima okupljala na Završnom godišnjem kvizu, gde je ulog bio čast cele generacije. Šta da mu kaže? Da li će on uopšte primetiti da ona postoji? Kako se pokazalo, nije trebalo da brine. Nekoliko godina kasnije, Lukas joj je priznao da mu se tog dana život zauvek promenio - kada je u agoniji najneizvesnijeg nadmetanja ikada, u kom je stariji tim vodio protiv mlađeg sa 78 poena naspram 77, njegova ekipa dobila pitanje o Morisijevom drugom studijskom solo albumu. „Ime pete pesme na Morisijevom drugom albumu Kill Uncle.” Lukas je video samo prazne poglede dok se okretao svom timu, tražeći pomoć. „Hajde, ljudi, moramo da pogodimo ovo ili ćemo izgubiti! Da li iko zna išta od Morisija?” Kao odgovor, dobio je još praznih pogleda i odmahivanje glavom. Gospodin Henli, direktor koledža, nestrpljivo je tapkao karticama s pitanjima po stolu. „Mlađi razredi, plašim se da ću morati da vas zamolim da požurite.” Elsi je osetila vrtoglavicu dok je podizala ruku u činu koji je iziskivao sve do poslednjeg delića samopouzdanja koje je imala. Bila je gotovo sto-procentno sigurna u odgovor, jer je dotični album videla na podu Gvinine sobe, kada je njena sestra prolazila kroz period samoprezira posle naročito lošeg raskida, ali pomisao da će pogrešiti ju je užasavala. Šta ako pogreši? Lukas će je tada sigurno ignorisati, jer će je zapamtiti samo kao devojku koja je izgubila na Završnom godišnjem kvizu. Ali bilo je prekasno: Henli - oko sokolovo primetio je njenu ruku. „Elsi Mejnard?” „King Leer”, rekla je, a glas joj je bio samo isprekidani šapat. Bacivši postrance pogled na prelepe tamne oči koje su je sada netremice posmatrale, pročistila je grlo i ponovila glasnije: „Pesma je King Leer.” Zastavši da bi postigao dramatičan efekat, gospodin Henli je najzad prekinuo neizvesnost, uzviknuvši: „Tačno! Mlađi razredi pobeđuju s dva poena razlike!” I to je bilo to: od tog dana Lukas nije primećivao nikoga drugog osim tihe studentkinje istorije, s obojenom kosom i izvanrednim poznavanjem nepoznatih muzičkih trivijalnosti.

~ 62 ~ Anna

Zvoncica Pratio ju je po Brajtonu tog leta: pojavljivao se u porodičnoj prodavnici nameštaja, u kojoj je tad radila, sa sumnjivom pričom da mu je potrebna određena marka sredstva za poliranje, ali da mora biti od pčelinjeg voska. Ubedio je druga da pozove Klaru da izađu kako bi imao izgovor da zatraži da izađu na dvostruki sastanak (koji je Elsi odbila iz čistog stida) i usklađujući vreme svojih šetnji po plaži kako bi se podudarale s njenim. Najzad se njegova upornost isplatila i Elsi je pristala na sastanak - bez pratnje Klare ili Lukasovog bubuljičavog druga. Lukas ju je odveo na hamburger za ručak, a posle toga dugo su šetali po gradu. Pričali su satima, polako otkrivajući da su oboje voleli umetničke filmove, romane Daglasa Adamsa i U2. Avgustovska subota je prolazila, sve dok je u pola devet uveče nije poljubio na tremu porodične kuće Mejnardovih, a Elsi istog trena znala da je pronašla Pravog, kakvog su opisivali toliki književnici i pesnici. „Platiću ti da mi kažeš”, pojavila se Šer pored Elsi. „Molim?” „Znam da je mešanje testa za keks s puckavim bombonama fascinantno, ali prilično sam sigurna da ne zahteva toliki nivo duboke zamišljenosti.” Elsi se nasmešila. ,,A, samo sam se prisećala kako smo se Lukas i ja upoznali.” „O, dušo.” Šer je stegla Elsinu ruku. „Ne - u redu je. Znaš da jeste. Ne znam zašto mi je to sinulo jutros. Videla sam jedan od njegovih glupavih magneta za frižider i sve mi se vratilo.” ,,A posle onog užasnog sastanka na koji sam te odvukla... Tako mi je žao, Els. Nisam imala pojma da će te Džejkov kolega uvrediti.” „Šer, već sam ti rekla da je sve u redu. Nisi mogla da znaš šta će se desiti.” „Svejedno, nije imao pravo da te uznemiri.” Uzdahnula je. „Čudno je to, znaš. Čak i sada očekujem da će Lukas svakog časa ušetati u kafe. Nedostaje mi.” „Znam. Vas dvoje ste uvek bili bliski. Naročito nakon što si mu dozvolila da se igra mikserom za sladoled.” Šer se nasmejala. „Veliko dete. Ovo mesto ima da mu zahvali na mnogo čemu. Onaj sladoled od borovnice s komadićima čokolade, koji je on smućkao, bio je jedan od najprodavanijih. Tja, još kupujem one mafine u Kroliju samo zato što ih je Lukas toliko voleo.” Elsi se nasmešila. Lukas se zaljubio u mali kafe u centru Krolija kada je radio za veliku tehnološku kompaniju na obodu grada. Jedne subote insistirao je na tome da Elsi i Šer odu s njim u jarkoružičasti kafe i probaju mafine. Kao rezultat, Šer je redovno naručivala prelepe domaće kolače iz Kapkejk džinija, uprkos udaljenosti od Brajtona, a ta saradnja traje je i dalje. Međutim, to je bilo tipično za Lukasa: on je sve činio mogućim. „Pitam se šta bi mislio o našem horu”, rekla je Šer, zahvatajući kašičicom testo za keks i ubacujući ga u usta. „Mislim da bi onoj Saši presudio po kratkom postupku. Koliko se sećam, Lukas nije bio trpeljiv prema takvim osobama.” Elsi je morala da se nasmeje. Pomisao na Lukasa koji oslobađa svoj nemilosrdni um na Sašu Mičel sačuvaće za sledeći put kada se drska devojka otkači na probi. „Svejedno,

~ 63 ~ Anna

Zvoncica sigurno postoji neki način da je ohrabrimo da se poveže s ostalima. Ona je verovatno najtalentovanija pevačica koju imamo, ali ako nastavi da pravi nevolje kao sinoć, mogla bi biti totalno kontraproduktivna.” Malo mesingano zvono iznad vrata zazvonilo je kada je ušla mušterija. Šer se namrštila. „Zaboga, poranili su jutros. Samo što sam obrnula znak.” „Tako je to kada si tražena žena, a?” „O, da, fantastično.” Šer je namestila odgovarajući izraz dok je ulazila u kafe. Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo se pojavila s čudnim izrazom lica. „Neko te traži, medena.” Zaintrigirana Šerinim izrazom lica, Elsi je zgrabila krpu da obriše ruke i krenula za šeficom. Tamo, stojeći pored pulta, odeven u elegantno odelo i sa širokim osmehom, bio je Oli. „Doro jutro, Elsi.” Osvrnuo se po praznom kafeu. „Nisam valjda previše poranio?” „Zdravo. Ne, ti si nam prva mušterija.” Začulo se naglašeno nakašljavanje. Elsi se okrenula i ugledala Šerin zaverenički osmeh. ,,A, izvini. Ovo je Šer, moja šefica.” „Milo mi je”, nasmešila se Šer, pružajući ruku predaleko i prikazujući svoje pozamašno poprsje, što možda i nije bilo naročito prikladno s obzirom na doba dana. „Plašim se da mi Elsi nije ništa pričala o tebi.” Elsi je uzdahnula. Čitav dan moraće da sluša o tome, sudeći po Šerinom oduševljenju. „Oli pravi veb-prezentaciju za tatinu firmu.” „O, i lep i pametan!”, ciknula je Šer. ,,A pretpostavljam i gladan?” Delić sekunde Oli je izgledao zbunjeno, sve dok Šer nije zavodljivo zamahala menijem ispred svoje bluze s predubokim dekolteom. ,,A, da, tako je. Da, doručak bi mi dobro došao.” „Pa, ti samo spusti svoju zgodnu guzu negde, a Elsi će te uslužiti”, prela je Šer, okrećući se na visokim potpeticama, a onda je na vrhovima prstiju otišla u kuhinju, dramatično njišući kukovima. Elsi se nasmešila vidno uzdrmanom mladiću pored pulta. „Sto pored prozora je dobar.” Oli se nasmejao i seo. „Šefica ti je svirepa! Da li je takva prema svima?” „Samo ako su lepi.” Elsi je u trenu osetila da se zarumenela kada joj se Oli nasmešio. „O, hvala.” „Nema na čemu. Pa, šta želiš?” Gledao ju je neko vreme pravo u oči pre nego što se okrenuo meniju. „Mafini s javorom i slaninom zvuče fantastično. I kafu, molim - kapučino bi odlično legao.” Dok je Elsi zapisivala porudžbinu u blokče, mogla je da oseti kako joj ruka drhti. Saberi se, Elsi, prekorila je sebe, iznervirana sopstvenom reakcijom. ,,U redu, idem da...” ,,U stvari, postoji još jedan razlog zašto sam došao”, rekao je Oli iznenada, pogledavši je. „O?”

~ 64 ~ Anna

Zvoncica „Da. Stvar je u tome... pa... nisam te video od one večeri kada vam je bio prvi sastanak hora, a ti si mi obećala da ćeš izaći sa mnom na kafu pre nekoliko sedmica... Izvini, oprosti što lupetam. Samo ću odmah da te pitam, jer, iskreno, smišljao sam ovo na putu ovamo i nisam smislio ništa bolje pa...”, udahnuo je, ne skidajući pogled s njenih očiju. „Da li si za večeru? Sa mnom, mislim? Ne nekad u budućnosti, što se, izgleda, retko dešava, već ove nedelje. Recimo, sutra uveče?” „O!” Neočekivano Olijevo pitanje, zajedno s maglovitim jutrošnjim mislima, privremeno je ostavila Elsi bez reči. Olijevo lice se snuždilo, jer je njenu reakciju protumačio kao nagoveštaj odbijanja. Oborivši pogled, dao je sve od sebe da deluje nepovređeno. „Vidi, u redu je. Samo sam pomislio da pitam.” Elsi je osetila kako joj je puis živnuo. „Ne...”, rekla je brzo - i preglasno - i ta reč odjeknu po kafeu. Utišavši se, spustila je dlan na njegovo toplo rame. „Zapravo, volela bih. A sutra uveče zvuči odlično.” Olijevo oduševljenje nije se moglo sakriti. „Zaista? Sjajno!” Elsi je prevrnula list s njegovom porudžbinom i napisala još nešto pre nego što je otcepila papir i pružila mu ga. „Ovo je moja adresa. Hoćeš li da dođeš po mene oko pola osam?” Njegovi prsti okrznuli su njene dok je prihvatao list papira. „Divno!”

„Da?” „Da?” „Rekla si da?” Elsi se namrštila svojoj srednjoj sestri. „Jesam. Šta ti misliš?” Gvin se nasmešila. „Mislim da će tata biti na sedmom nebu. Već nedeljama blebeće o tom tipu. Mnogo je važnije kako se ti osećaš zbog toga.” Elsi je slegla ramenima. „Dobro. Mislim, malo sam i sebe iznenadila kad sam pristala, ali posle onog užasnog sastanka naslepo s Torinom, pomislila sam da se najgore već desilo. Dopada mi se Oli. Šarmantan je, zabavan, zanimljiv...” ,,I jednako zgodan, sudeći po onome što si ispričala Dejzi”, prekinula ju je Gvin, trgnuvši se kada ju je beba šutnula u stomaku. „O, bajno, sada me cenzuriše i nerođeno dete. Samo mi je to falilo.” „Mislim da je to fantastično”, rekla je Dejzi, donoseći bodum čajnik na elegantni stakleni sto u svom luksuznom stanu, u kojem su se sestre Mejnard okupile posle posla. „Rekla si da ćeš početi da se viđaš s muškarcima i počela si. Da niko posle ne kaže da Elsi Mejnard ne završava ono što je započela.” „Kad smo kod toga”, dodala je Gvin, namignuvši Elsi, „ne mogu da verujem da si završila na sastanku naslepo sa svojim vitezom u sjajnom oklopu. Kolika je bila verovatnoća za to, a?”

~ 65 ~ Anna

Zvoncica Elsi se okrenula ka Dejzi. „Baš ti hvala za to, seko.” „Šta? Nisam mogla da ne kažem Gvin, zar ne?” Mada Elsi nije mogla da se protivi što su sestre razmenjivale priče, tema njenog razgovora s Torinom još je, bez sumnje, bila neprijatna. Nije bilo nikakvog glasa od njega posle onog događaja, a Šer - za koju je Elsi pouzdano znala da još viđa Džejka - nije progovarala o detaljima posle bega iz paba. „Pretpostavljam da nisi. Ali hajde da razgovaramo o nečem drugom.” „Kladim se da se užasno osećao”, rekla je Gvin, ne obraćajući pažnju na nju. „Mislim, očigledno te je smatrao nekom ženom koja mrzi muškarce, a onda si ga ti ošamarila onom izjavom.” Elsi je pogledala ka luci u kojoj je mali gliser ostavljao srebrni trag preko mirne vode okeana. Nije želela da razmišlja o tome kakva je bila Torinova reakcija na njenu izjavu. Događaji od prošle nedelje samo su joj pokazali da joj se nije dopadala osoba kakva je postajala kada je Torin bio u blizini. Nije bila zla, nije uživala u verbalnim sukobima i nije navikla na to da mora da izbegava ljude. Bio joj je nejasan razlog zašto su te osobine pomaljale svoje ružne glave kad god je bila s Torinom, ali je znala da je najbolji način da se to više ne desi - da se drži podalje od njega. „Nikako ne verujem da je nameravao da kaže to što je rekao”, govorila je Dejzi Gvin. „Premda jeste bio pomalo prezadovoljan samim sobom kada smo ga srele.” „Misliš kada ste ti i Els prešle na mračnu stranu” ispravila ju je Gvin, jer je prilika da zadirkuje stariju sestru očigledno bila još primamljivija nego da nastavi da ponižava Elsi. „Kad bi samo tata znao...” Na njeno veliko olakšanje, Elsi je gledala kako razgovor bezbedno skreće s Torina na sigurnije tlo. Nije više želela da razmišlja o njemu. Izbacivši ga iz misli, Elsi se zavalila i uživala u prepucavanju sestara Mejnard.

~ 66 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 7 Da se upoznamo... Volim te jer si svima prijatelj. XX Elsi je zurila u novi komad papira u ruci. Kako je Lukas mogao to da napiše? Čak i kada se uzme u obzir da, uopšteno govoreći, nije imala neprijatelja, Elsi nikada ne bi definisala sebe kao svačijeg prijatelja, bar ne dok su oni bili u braku, a naročito ne sada, imajući u vidu nedavnu svađu s izvesnim previše samoživim advokatom. Ali opet, u poređenju s njenim pokojnim suprugom, činilo se da Elsi sklapa prijateljstva lakše nego Snežana u šumi punoj raznolikih stvorova. Lukas je bio poznat po tome što je brzinom svetlosti donosio sud o ljudima - i što se čvrsto držao tog suda, ma koliko se oni trudili da mu dokažu da greši. Retko je bio neljubazan, ali, kao što je Šer primetila, nije pristajao na to da ugađa taštini ili neuviđavnosti drugih ljudi. Posle postavljanja dijagnoze, činilo mu se da se ta njegova osobina pojačala, možda podgrejana shvatanjem da više nije bitno - ili njegovom novom teorijom da će mu sve greške biti oproštene zbog novog životnog statusa. „Ja sam čovek na samrti. Ko će se sada svađati sa mnom?” Njegova ratobornost uvek je bila tačka ključanja između njega i Elsi, i mada ga je ona umnogome činila osobom kakva je bio, njegova sposobnost da ostane pri svome do samog kraja neprekidno ju je iritirala. „Zašto bar jednom ne popustiš - bar jednom?” „I da odam poštovanje njihovoj gluposti? Neće moći!” U tom svetlu, šta je značila ova poruka u Kutiji ljubavi? Da li se godinama potajno divio Elsinoj mirotvoračkoj sposobnosti? Da li je ovo bio dokaz samrtnih kajanja ili prosto njegovo prihvatanje njihove različitosti u tom pogledu? Kada je Lukas umro, Elsi je vodila računa o tome da u uspomeni sačuva i njegove dosadne karakteristike, zajedno sa onim divnim. Lično je prisustvovala nezasluženoj kanonizaciji njene bake po majci, koja je umrla pre više godina. Prijatelji, porodica i komšije okupili su se na bdenju i najtoplijim rečima govorili o dobronamernoj svetici, koja ni po čemu nije ličila na zlovoljnu i svadljivu staricu, koja je godinama zagorčavala život Elsinom ocu. Baka O’Šonesi aktivno je ohrabrivala Elsinu majku da napusti porodicu kako bi pošla u London, za glumačkom karijerom koju nikada nije ostvarila. Džim je zbog devojčica ostao u kontaktu s tom džangrizavom babom, a ona je silno uživala u tome, koristeći svaku posetu da ga podseti na to da nije bio dovoljno dobar za njenu voljenu kćerku.

~ 67 ~ Anna

Zvoncica „Mojra je srećna što te je napustila, Džejmse”, govorila je podrugljivo i dovoljno glasno da je čuju i devojčice, koje su se igrale po kući. „Život joj je mnogo bolji otkad kao okove oko nogu nema tebe i onu decu.” Na bakinom bdenju, Elsi je slušala mnoge ljude, koji su takođe iz dna duše mrzeli njenu babu za života, kako je na sva usta hvale, a kada je pitala komšiju šta ga je spopalo, rečeno joj je prigušenim glasom ,,o pokojniku sve najbolje”. Lukas se smejao kada mu je Elsi prepričala sahranu. „Pa, ako ti umreš pre mene, ja ću se postarati da svi saznaju za sve tvoje mane.” Sada je Elsi osetila ogromno olakšanje kada se sećala nerviranja s Lukasom. To je njena sećanja činilo realističnijim, opipljivijim. Kada bi u mislima napravila od njega nekakvog gipsanog sveca, samo bi se još više udaljila od njega i učinila ga dalekim i nedodirljivim. Njegova poruka ležala joj je nelagodno u džepu dok je išla Gardner stritom ka kafeu Sandej i Šer. Uveče je trebalo da ide na sastanak s Olijem i u srcu je osećala mešavinu iščekivanja i zebnje. Kada je ugledala bledozelenu fasadu kafea, odlučila je da se tokom ostatka dana usredsredi na pozitivne stvari. Misli su joj u poslednje vreme bile previše obuzete sumnjama. Pošto nije bilo ni traga od Šer, krenula je da pripremi kafu za mušterije. U radnoj kuhinji u podrumu razmišljala je o najnovijim ukusima sladoleda u frižideru, odlučivši se za posude s kombinacijama mente i jabuke, pavlake i meda, i đumbira i biskvita. Poredala ih je u staklenu vitrinu pre nego što je uključila aparat za kafu. U devet ujutro, okrenula je znak na vratima na otvoreno i uzela jarko obojenu tablu iz kuhinje, da bi je iznela napolje. Elsi je volela ranojutarnje poslove u kafeu, naročito kada ih je sama obavljala. To je uvek bilo vreme kada je dan najviše obećavao, pun neviđenih uživanja koja će tek uslediti. Gardner strit je tog jutra imao atmosferu iščekivanja, s jarko obojenim zgradama koje su se presijavale od jutarnje rose pod hladnim plavim nebom. Elsi je mnogo puta stajala tamo, ali svakog dana pronašla bi nešto novo u toj ulici. Danas, skup razbarušenih golubova davao je sve od sebe da održi ravnotežu na vratu ogromne gitare postavljene na žuto-crvenom pročelju muzičke radnje Centar za gitare, pojačala i klavijature u dnu ulice. Dok su pažljivo cupkali uz i niz vrat, činilo se kao da pokušavaju da odsviraju grupnu verziju nekakvog rok klasika. Nasmešila se u sebi. Vudi bi to sigurno pohvalio. Pošto joj se pozitivan stav tako obnovio, zastala je na tihoj ulici da mahne Sandri, vlasnici tekstilne radnje preko puta, kada je glas iznenada progovorio iza nje i preplašio je. „Elsi.” Okrenula se i ugledala Torina kako stoji na ulazu u kafe. Nosio je radno odelo i držao presavijeni primerak Tajmsa pod miškom, s naoko teškim rancem prebačenim preko ramena. Lice mu je bilo blago rumeno, kao da je upravo dotrčao, i Elsi je primetila da mu se grudi naglašeno podižu i spuštaju ispod sakoa. Njegovo iznenadno prisustvo poremetilo je njenu tek pronađenu ravnotežu i osetila je kako joj intenzivno nerviranje pecka ramena. Skrenuvši pogled, ništa nije rekla, samo je pored njega ušla u kafe. Krenuo je za njom unutra, praveći brze korake po crno-belim pločicama. „Elsi, molim te...”

~ 68 ~ Anna

Zvoncica „Stvarno imam mnogo posla.” „Da, zaključio sam to po potpunom odsustvu mušterija.” „Odlazi!” „Ne dok ne porazgovaraš sa mnom.” Prešla je iza pulta, želeći da postavi fizičku barijeru između sebe i njega. „Nemam više ništa da dodam mom poslednjem iskazu.” Spustio je novine i ranac na najbliži sto. „Ali ja želim nešto da kažem.” Odjednom ranjiva, Elsi je prekrstila ruke. „Dobro, reci i idi.” Proklinjala je sebe, jer je prepoznala principijelnost u njegovim očima kada se okrenuo ka njoj. Bilo bi mnogo lakše zaboraviti sve ono što će on reći, pa nije primetila iskrenost. „Došao sam jer sam želeo da se izvinim. Za prošlu sedmicu. Nisam znao za tvoj gubitak i, veruj mi, da jesam, nikada ne bih rekao da ti...” „Nisi ni mogao da znaš. Obično se ne predstavljam kao udovica. Otkrila sam da to uništava konverzaciju u korenu.” „Elsi, ja...” „Torine, zaista nemam vremena za ovo.” „Svejedno, mislim da bi trebalo da me saslušaš.” Elsi ga je pogledala širom otvorenih očiju, priželjkujući svakim delićem svog bića da on nestane i pusti je da se vrati miru svog posla. Shvativši njeno ćutanje kao dozvolu da nastavi, Torin je počeo. „Ne krivim te što me mrziš. Iskoristio sam situaciju i, da budem iskren, ponašao se kao poslednji jadnik. Obično bih samo sve ignorisao i ne bih želeo da se iskupim, ali... Vidiš, stvar je u tome što sam se osećao tako užasno zbog toga od našeg sastanka i...” „Nije to bio sastanak.” Te reči izletele su joj iz usta pre nego što je mozak mogao da ih zaustavi. Iznervirana zbog tog praska, zgrabila je iz mašine za pranje sudova plavu čašu za kup i počela da je briše keceljom. Torin ju je netremice gledao. „Našeg susreta onda?” „Tako je.” Spustila je čašu na pult, zgrabila kutiju za zamrzivač i počela da gomila mafine od breskve i maline na stakleni stalak na pultu, a hvataljka joj je drhtala u ruci. Zašto prosto ne ode? Zar ne primećuje koliko se neprijatno oseća? „Želeo sam da kažem da mi je žao. Šta god drugo da sam rekao ili natuknuo proteklih sedmica, nikada nisam hteo da te to podseti na gubitak.” Podigao je ruke. „To je sve što sam želeo da kažem.” Klimnuo je, podigao novine i torbu i krenuo ka vratima. „Čekaj!” Uprkos intenzivnoj uznemirenosti koju je osećala zbog njega, Elsi nije mogla da ga pusti a da ne prizna da je svesna koliko mu je bilo teško da dođe i izvini se. Nije morao da joj se dopada, ali ona nije bila zla osoba i nije mogla podneti mogućnost da je iko smatra takvom - čak ni Torin Stjuart. Iznenađen, okrenuo se. „Molim?”

~ 69 ~ Anna

Zvoncica „Hvala. Sigurno ti nije bilo lako da dođeš ovamo i učiniš taj gest.” „Ovaj, hvala.” ,,I čisto da se zna, ne mrzim te. U stvari, nikada nikoga nisam mrzela. Ne zaista. Mi nikada nećemo biti prijatelji - to je očigledno - ali ja nisam osoba kakva očigledno misliš da jesam. Bolja sam od toga.” „Ne mislim da...” Elsi se sagla ispod pulta i izvukla veliku šolju. „Vidi, aparat je spreman, a pretpostavljam da možda nisi imao vremena za kafu jutros. Mogu li da ti ponudim jednu?” Za nekoga toliko naviknutog da na poslu krije lična osećanja, Torinu to sada nikako nije polazilo za rukom i njegovo zaprepašćenje bilo je očigledno kao i to da mu je odelo šiveno po meri. „Da. Da, prijala bi mi.” Spustio je novine na pult i seo na hromiranu barsku stolicu tapaciranu crvenom kožom. Spustio je ranac na pod, ne skidajući pogled s nje. Prebacila je poslednje kolače iz kutije na stalak i gurnula ga preko pulta ka njemu, izbegavajući njegov pogled. Kada se okrenula ka aparatu za kafu, Elsi je iskoristila šištanje vrelog mleka i zujanje espresa koji je curio iz aparata da se primiri i proceni neočekivanu situaciju. Pripremanje kafe za Torina Stjuarta svakako nije bilo na njenom spisku obaveza za taj dan, ali osećaj je bio sasvim ispravan. Mogao je da dobije kafu i mafin, i njen čin milosrđa biće potpun. Onda može da nestane zauvek. Sipajući vrelo mleko i tamni svetlucavi espreso u šolju, u mislima je uhvatila kratku Lukasovu sliku, kako sedi pored aparata za kafu, kao što je uvek činio dok je čekao da joj prođe smena, naginje se unazad s visoke barske stolice dovučene od pulta kraj prozora i kezi joj se. ,,Š’a radiš, Elsi?”, pitao bi svojom najboljom imitacijom Foresta Gampa. „Kaži š’a si naumila?” „Nemam pojma”, rekla je Elsi naglas. „Molim?” Prebacivši se u sadašnjost, vratila se do pulta i spustila kafu pred Torina. „Ništa. Shvataš da smo, kada ovo prihvatiš, kvit za ono što si mi pomogao s čuvarom?” Podigao je šolju do usana. „Apsolutno. Usmeni dogovor ovim je zapečaćen. Au, dobra kafa. Moraću opet da dođem ovamo.” Zastao je kada je video njen izraz. „A možda i neću.” Elsi je sipala šolju vrelog mleka za sebe i dodala trun sirupa od badema. „Drago mi je da se razumemo.” „Nisam siguran da ja razumem. Ali svejedno, dok sam ovde, povodom moje jedine posete vašoj finoj radnji, mogu li da te pitam nešto?” Pošteno, Torine. Ovo će ionako biti poslednji put da razgovaramo. „Samo izvoli.” „Pre koliko je... Izvini, slobodno mi reci da se sklonim...” Elsi je duboko udahnula, još ne znajući da li je želela da on zna te pojedinosti o njenom životu. „Lukas - moj muž - umro je pre osamnaest meseci, posle jednogodišnje bitke s rakom pankreasa. Bilo mu je dvadeset pet.”

~ 70 ~ Anna

Zvoncica Torin se žacnuo. „To je baš prerano, žao mi je. Znači, Mejnard je tvoje venčano prezime?” Elsi je odmahnula glavom. „Moje devojačko prezime. Lukas nije smatrao da treba da ga promenim kad smo se venčali.” „Shvatam. Koliko ste dugo bili u braku?” „Četiri godine. Ali bili smo zajedno od sedamnaeste.” „Čoveče! Prava je tragedija izgubiti takvu ljubav.” Elsi je privukla stolicu iza pulta i sela. „Ja na to ne gledam tako. Voleo me je najfantastičniji tip na svetu osam divnih godina. Većina ljudi ne doživi takvu vrstu ljubavi za čitav život. Svrstavam sebe u nekoliko retkih srećnika.” Torin ju je dugo posmatrao, a kuckanje aparata za kafu, koji se hladio, bio je jedini zvuk u kafeu. Onda je oborio pogled ka peni na kafi. „To je... nikada nisam čuo da neko na taj način priča o gubitku.” „Pretpostavljam da se mnogo ljudi ne oseća tako. Ali ja - da.” Uzeo je drveni štapić s pulta i njime gurao penu po šolji. „Tako je. Izvini onda što pitam, ali ako misliš da si već pronašla ljubav svog života, zašto si prošle nedelje pristala da odeš na dvostruki sastanak sa svojom šeficom?” Elsi je popila gutljaj slatkog i toplog mleka i zagledala se kroz veliki prozor kafea ka ulici koja je počela da se puni ljudima na putu do posla ili prodavnica. „Vreme je da počnem iz početka”, odgovorila je, a pomisao na to pokrenula joj je impuls zebnje. „Osim toga, Šer je toliko želela da upozna Džejka da nisam mogla da odbijem.” Pogledi su im se susreli. ,,A da si znala da ćeš se naći sa mnom?” Elsi se nasmešila. „Onda bih odbila, naravno.” Bio je to trenutak međusobnog razumevanja. A onda, samo što je počeo, odmah se i završio, kada je Torin ispraznio šolju u jednom dugačkom gutljaju i ustao. „Pa, treba da se sastanem s nekim klijentima, da sprovodim zakon i tako dalje.” Nabacio je ranac preko ramena i klimnuo Elsi. „Hvala ti za moju prvu i jedinu odličnu kafu u kafeu Sandej i Šer.” „Nema na čemu.” „Voleo bih da kažem vidimo se kasnije, ali”, podigao je ruku u znak predaje, „to je malo verovatno.” „Jeste.” Mesingano zvono zazvonilo je kada je zastao na otvorenim vratima, sa širokim osmehom koji mu je obasjavao lice. „Hvala ti.” Elsi je pogledala presavijene novine koje su još ležale na pultu gde ih je spustio. „Nemoj da zaboraviš novine.” Mahnuo je rukom. „Zadrži ih. Smatraj to mirovnom ponudom.” I s tim rečima je otišao, dok su se vrata brzo zatvarala za njim.

~ 71 ~ Anna

Zvoncica Zureći u vrata, Elsi je shvatila da oseća olakšanje. Lukas bi se ponosio njome. Vrativši se jutarnjim obavezama, uzela je šaku salveta i počela da postavlja stolove.

Dan je prošao mirno, što je bilo dobro, s obzirom na njegov neočekivani i uznemirujući početak, o čijim je pojedinostima Elsi nastavila da razmišlja dok se jutro pretvaralo u podne i popodne. Odlučila je da ni Šer ni sestrama ne kaže za razgovor s Torinom, zaključujući da je najbolje da ne znaju. Zasad, bila je zadovoljna jer su se rastali kao osobe kojima nije suđeno da budu prijatelji. Stojeći u svojoj spavaćoj sobi u sedam uveče, posvetila je pažnju večerašnjem sastanku. Odabrala je jednostavnu plavu široku haljinu s odgovarajućim cipelama sa štiklom i prelepu maramu koju joj je Šer donela s jednog od brojnih putovanja u Pariz, pokrivenu sićušnim bledo-ružičastim pupoljcima ruže na nebeskoplavoj pozadini. Pogledavši se u velikom ogledalu na vratima sobe, bila je zadovoljna kombinacijom. Nije izgledala kao da se previše trudila, ali osećala se dovoljno ženstveno da podseti sebe da izlazi na sastanak s muškarcem - činjenicu za koju je verovala da će joj podstaći samopouzdanje i pomoći joj da se dovoljno opusti da bi uživala u večeri. Nešto pre pola osam, zasvetleo joj je mobilni telefon, primivši poruku od Dejzi: Divno se provedi večeras, medena! Javi kako je prošlo. J D xx

Zvono se oglasilo tačno u sedam i trideset jedan i Elsi nije mogla a da se ne nasmeši kada je pomislila da je Oli čekao jedan minut duže da ne bi delovao previše čežnjivo. Nosio je belu košulju, kaki pantalone i jednostavnu kožnu traku oko jednog zgloba. Kada je prešao preko praga i zakoračio u njen dom, iza leda je izvukao mali buket narandžastih i žutih ljutića i pružio joj ga. „Znam da je cveće pomalo ofucan gest, ali pomislio sam da bi ti se ovo moglo dopasti.” „Divno je! Hvala ti!” Kucnuo je u svoj sat. „Sto je rezervisan za sedam i četrdeset pet, pa bi trebalo da krenemo, ako se slažeš?” Sišli su niz stazicu od ulaznih vrata, do Olijeve mazde koja je bila parkirana na ulici. Otvorio joj je vrata, a onda optrčao do vozačke strane. Na sopstveno olakšanje, Elsi je otkrila da joj se to kavaljerstvo dopada dok se smeštala u krem kožna sedišta. Bilo je to šarmantno i ljubazno - za razliku od njenog prvog sastanka s Lukasom, koji je počeo krutom nezgrapnošću, opterećenom tinejdžerskom nervozom. Sećala se načina na koji je kruto drmusao njenu ruku, kao da je došla na razgovor za posao, a ne izašla na sastanak s njim, i da mu je trebalo punih trideset minuta da pokuša da uspostavi ikakav kontakt očima. Ali ove večeri je njen pratilac bio opušten i brbljiv, što ju je veličanstveno opustilo. Oli ih je vozio putem uz obalu dok nisu stali kod malog restorana s pogledom na zaklonjeni zaliv. Večernja svetlost bledela je dok ih je konobarica vodila do njihovog stola pored balkonskih vrata s pogledom na nasip.

~ 72 ~ Anna

Zvoncica „Nadam se da je ovo u redu”, rekao je, pogledavši meni. „Prijateljev prijatelj vlasnik je ovog mesta i kaže da je morska hrana tako sveža da samo što ne zapliva. Voliš morsku hranu, zar ne?” Elsi se nasmešila. „Obožavam.” Oli je zazviždao. „Kakvo olakšanje! Uzgred, divno izgledaš večeras...” Napravio je grimasu i zveknuo se dlanom u čelo. „Izvini, to je bila najgora rečenica u istoriji.” Elsi je pružila ruku i spustila je na njegovu. „Oli, prestani da se izvinjavaš. Ovo je divno mesto i radujem se što ćemo zajedno provesti vreme. U redu?” Prebacio je palac preko njenog da bi zadržao njenu ruku na svojoj. „Hvala ti. Biću iskren, tvoj tata rekao mi je za vreme ručka da ti je ovo prvi pravi sastanak posle... i želeo sam da budem siguran da će biti savršen.” Pustio joj je ruku. „Obećavam da ću se sad opustiti. Hajde da naručimo.” Od tog trenutka, njihov razgovor tekao je slobodno, a Elsi je uživala u prilici da sazna više o lepom čoveku naspram kog je sedela. Otkrila je da je i on, kao i ona, bio najmlađe od troje dece, sin oca veterinara i majke koja je bila advokatski pomoćnik. Zaljubio se u kajting tokom godine pre fakulteta provedene u Australiji i nedavno je nabavio ostareli folksvagen kombi s nadom da će ga doterati i njime ići na putovanja do Kornvola i severnog Devona. Voleo je da čita špijunske trilere, bio je veliki ljubitelj filmova snimljenih po delima Džona Grišama, ali nije voleo akcione filmove bez dobrog zapleta. San mu je bio da osnuje sopstveni dizajnerski studio i nadao se da će jednog dana trčati maraton. Zauzvrat, Oli se raspitivao o horu, Elsinom poslu i Lukasu - i, za razliku od njenog razgovora s Torinom tog jutra, Elsi se nije uzdržavala da mu priča o svojoj prošlosti. Zapravo, sve u vezi s Oliverom Hogartom činilo je da se Elsi oseća kao kod kuće. Kada ju je za vreme deserta uzeo za ruku, nije se usprotivila, a blizina njihovih upletenih prstiju bila je sasvim dobrodošla i nimalo čudna, kao što je očekivala da bi mogla biti. Kasnije, napolju, kada je prebacio svoju jaknu preko njenih ramena, naslonila se na njegovo toplo telo dok su zajedno šetali po šljunkovitoj plaži, pre nego što su se vratili do automobila. Udobna tišina spustila se između njih na putu nazad, a plam prijatne večeri ispunio je Elsi iznenađujućim osećajem spokoja. Kada su stigli do njenih ulaznih vrata, Elsi je pogledala Olijeve oči koje su sijale na svetlosti lampe i osetila kako joj se puls ubrzava. „Pa, kako sam prošao?”, pitao je, opušteno se šaleći na račun svoje ranije preterane žudnje. „Ne loše”, nasmešila se. „Ali mislim da bi možda trebalo da ti dopustim da probaš još jednom, prosto da vidimo da li ćeš se popraviti.” Izvio je obrvu i prišao bliže. „Je li tako?” „Aha.” „Misliš da imam potencijala?” „Da, mislim da možda imaš.” Nasmešivši se, provukao je ruku oko njenog struka i privukao je sebi, a mekoća njegovih usana na njenim bila je umirujuća kao ćebe u zimskoj noći. Poljubac nije nimalo

~ 73 ~ Anna

Zvoncica ličio na navaljivanje s kojim ju je Lukas ljubio - intenzitet i glad njegovih poljubaca nisu nikada oslabili, od prvog sastanka do poslednjeg oproštaja. Olijev poljubac bio je nežan i nov, pun poštovanja prema prilici, ali sasvim od srca. Polako, Elsi je uzvratila, spora raskoš poljupca privlačila ju je dok im se zagrljaj produbljivao. Kada se završio, nervozno su se nasmejali, odjednom ponovo oprezni. „Pozvaću te. Uskoro?” pitao je, nežno joj milujući lice. „Da. Hvala ti za divno veče, Oli.” Zastao je da je pogleda, rumenog lica i živahnih očiju. „Hvala tebi. Laku noć.” Elsi se još smešila kada je okrenula ključ u ulaznim vratima i polako ušla u kuću. Za prvi sastanak, pomislila je, ovo je zaista bilo dobro veče.

„Ne vidim zašto bi ona pevala sopran ako uopšte ne planira da peva”, režala je Saša Mičel, optužujuće gledajući Ifu koja je jarko porumenela i pogledala u pod. Elsi je osmotrila okupljene članove hora u kafeu i na njihovim licima primetila istu frustraciju koja je sada i nju počela da nagriza iznutra. Mislila je da će dotad njen goluždravi hor već biti na putu da radi zajedno kao čvrsto povezan tim, a da će kompenzacija za nedostatak iskustva biti sve veće samopouzdanje dok budu otkrivali radost pevanja u društvu. Toliko o toj teoriji. „Saša, zaboravi Ifu na trenutak, hoćeš li? Sve što želim jeste da ti otpevaš red tako da ona može da ga čuje. Počinjemo od refrena pesme Bad Romance, idemo...” Saša Mičel sigurno je bila jedna od najnezadovoljnijih žena koje su ikada koračale ulicama Brajtona, gunđala je Elsi u sebi dok je počinjala da svira. Samo na osnovu brzine Sašinih sarkastičnih odgovora, bilo je očigledno da joj je mozak bio brz, ali prečesto je skrivala inteligenciju iza grlate, mrske spoljašnjosti žene kojoj je stalo samo do blajhane nadogradnje u kosi, lažnog tena i toliko kratkih sukanja da bi i najhrabrija tinejdžerka dvaput razmislila pre nego što ih obuče u javnosti. Njene potpetice bile su toliko visoke i šiljate da bi ih opravdano mogla predati policiji kao opasno oružje, a leopardove šare nezaobilazni dezen svakog odevnog predmeta koji bi (gotovo) nosila. Iznosila je svoje mišljenje bez oklevanja, retko se smešila (osim kada bi bezobzirno izmasakrirala nečiji karakter) i činilo se da uživa u svakoj šansi da zvuči preterano otvoreno i kontroverzno. Međutim - imala je glas, dobro sakriven iza otrovnih primedbi, koji je nagoveštavao veštinu prevazilaženja njegove trenutne namene kao oružja za masovno uništenje. I to - taj primamljivi nagoveštaj još nečega - bilo je jedino što je sada sprečilo Elsi da izbaci nedoličnog stvora iz kafea. Saša je huknula i počela da peva tiho, napregnutog glasa, jer se trudila da ga obuzda. „Glasnije Saša!”, zahtevala je Elsi, pojačavši zvuk klavijature u uzaludnom pokušaju da namami pevačicu na nadmetanje. Saša je tvrdoglavo zadržala istu jačinu, prevrćući oči ka tavanici kao da je i sam čin pevanja bio ispod njenog nivoa.

~ 74 ~ Anna

Zvoncica Elsi samo što nije odustala kada je glasan falset počeo da peva deonicu soprana. Podigla je pogled s nota i videla Vudija kako prelazi na sredinu prostorije, nogu široko razmaknutih u stav rok zvezde, dok je zabacivao glavu i izvodio interpretaciju posle koje bi i sama Gaga ustala na svoje platforme i aplaudirala. Kada se refren završio, Sten, Deni i Ifa zatapšali su i zazviždali, ujedinjeni razmetljivim spektaklom matorog rokera. Čak je i Ajrin, koja je tiho plela pored pulta, spustila igle u krilo i pridružila se ovacijama učtivim aplauzom. Saša je iskolačila oči dok se Vudi poklanjao. „O, hvala vam, kolege muzički avanturisti”, rekao je nakrivivši stetson. „E, tako se peva deonica soprana, devojko.” „Pantalone su ti sigurno preuske, druškane”, dobacila je Saša. „Mislim da tvojim jajima treba vazduha.” „Vudi ima pravo, Saša”, umešala se Elsi. „Šta? To je imalo neku poentu?” „Zapravo, jeste. Pokazao je kako se izvodi pesma.” Saša je napravila grimasu. „Ja znam kako da izvedem pesmu.” „Znaš li? Znaš li zaista?” Elsi se odmakla od klavijature, a iritacija zbog Sašinog tona bila je pojačavana svakom novom reči. „Pošto sam čula tvoj bezlični pokušaj, počinjem da se pitam da li uopšte umeš da pevaš, ili samo blefiraš u patetičnom pokušaju da privučeš pažnju.” Kafe je utihnuo - čak je i Vudi bio zatečen naglom promenom Elsinog ponašanja. Saša je pokazala klavijaturu. „Sviraj!” „Zašto? Da bi mogla da šapućeš pesmu i proćerdaš nam još vremena?” Sašine preterano počupane obrve, a onda docrtane, spojile su se i ona je snizila glas u preteće režanje. „Sviraj pesmu pa ću ti pokazati!” Elsi se vratila klavijaturi i počela da svira. Zatvorivši oči, Saša je udahnula i počela da peva, a zbog snage i boje njenog glasa svi u prostoriji zagledali su se u nju otvorenih usta. Oduševljena potvrdom svojih sumnji, Elsi je nastavila da svira pesmu i posle refrena, a Saša, prihvativši izazov, nastavila je da peva do kraja, a tada je zaprepašćeni hor ustao i aplaudirao joj. ,,E to je”, rekla je Elsi, gledajući kako se preko Sašinog rumenog lica razvlači osmeh zbog aplauza, „ono što ja zovem izvođenjem!” Željna da iskoristi taj trenutak kao osnovu, Elsi je brzo okupila hor u grupe i počela da svira uvod za miks pesama Ledi Gage. „Pošto su nam Vudi i Saša pokazali kako se to radi, izvešćemo ceo miks. Ne brinite o tome što rade ostali, samo pevajte svoj deo onako kako smo vežbali, pa da vidimo šta će biti. Idemo, dva, tri, četiri...” Ono što se potom desilo bilo je nesavršeno blizu čudu, koliko je to bilo moguće. Tonovi su bili nesigurni, neki delovi još više, ali suština izvođenja bila je tu. Svi su to osetili, to se videlo po ravnomernom pojačavanju glasa i sve širim osmesima članova hora dok su pevali. Sten je počeo da se njiše kako je pesma odmicala, a čak su se i glasovi Ife i Ajrin začuli usred ostalih. Ali pre svega, jedinstveno uzbuđenje zajedničkog izvođenja počelo je da prožima sobu, rastući do prirodnog krešenda i lomeći se poput talasa preko hora kada su stigli do

~ 75 ~ Anna

Zvoncica kraja pesme. Vudi je prebacio ruku preko Elsinih ramena dok su posmatrali oduševljene članove hora kako tapšu i čestitaju jedni drugima. „Magija je počela, lutko! Gaga je prenela svoju magiju na nas!” Elsi je dala sve od sebe da izbaci iz misli sliku koja joj se upravo javila i dozvolila sebi da uživa u trenutku slavlja. Njena strategija da dosegne do Saše Mičel nije bila onakva kakvu je planirala, ali bar je dokazala da svadljiva žena može da postigne sličnu jačinu glasa i kada peva. Sada je samo morala da pronađe ključ za ostale. Ifi je sigurno bilo potrebno više samopouzdanja da bi nastupala, a Elsi se nadala da će to doći s vremenom. Ono što je Deniju nedostajalo u tehničkoj veštini sasvim je dovoljno nadoknađivao entuzijazmom, pa bi uz malo vežbe mogao postati pouzdan član hora. I Sten je imao čvrst glas koji će moći da se održi u nižim deonicama. Gledajući po prostoriji, Elsi je videla kako se Ajrin tiho vraća pletenju, a efekat njenog malopređašnjeg učestvovanja očigledno je već bledeo. Šta bi moglo da otključa njeno izvođenje, pitala se Elsi. Penzionerka je svakako izgledala kao da uživa u vremenu koje je provodila s horom i često je mogla da je vidi kako dugo razgovara sa svakim članom tokom pauza za čaj na probama. Elsi je znala, na osnovu kratkog razgovora s Ajrin pre nego što su ostali stigli te večeri, da je volela muziku. Povremeno kao što se desilo ove večeri - ona bi se pridružila pevanju i činilo se da uživa u tome. Ali kako je Elsi mogla da je ohrabri da postane ravnopravan učesnik u početničkom repertoaru hora? Dejzi joj je donela šolju čaja. „Mislim da smo večeras napredovali.” ,,I ja mislim da jesmo.” „Zahvaljujući Vudiju”, iskezila se Dejzi. „Fantastično je zavrnuo Sašu. A onda si ti sve zapečatila. Nemoj da mu kažeš da sam to rekla, ali mislim da vas dvoje imate ono što čini odličan tim vođa. Ponosim se tobom, seko.” Elsi je zagrlila Dejzi. „Drago mi je što si ovde. Znam da je pred nama dug put, ali stvarno mislim da bi ovo moglo postati nešto posebno.” ,,S tobom za kontrolama, nema šanse da ne bude.” Dejzi ju je osmotrila. „Izgledaš srećno.” ,,I jesam.” Kratko sećanje na Olijev osmeh i nežni poljubac blesnulo joj je kroz misli. Ukupno dobar početak, čestitala je sebi. Daleko i visoko, Elsi...

~ 76 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 8 Malo-pomalo... April je stigao s talasom sunca, a vremenske prognoze na televiziji potvrđivale su predšto jeći kratak vreli period tokom Uskrsa. Brajton je odjednom zazujao od gostiju koji su na brzinu došli iz Londona i okolnih okruga, studenata koji su uživali u produženom prolećnom raspustu i lokalnih stanovnika rešenih da iskoriste neuobičajeno blago vreme. Kafe Sandej i Šer preko noći je imao dvostruko više porudžbina, jer je ponuda osvežavajućeg sladoleda bila preveliko iskušenje za prolaznike. Mikser za sladoled u kuhinji u podrumu gotovo je neprekidno radio dok je kafe pokušavao da odgovori potražnji. Lukasova borovnica s komadićima čokolade, klasična vanila i novi ukus lešnika i oreo keksa sasvim su rasprodati u roku od sat pošto su napravljeni i Šer je radila do kasno u noć praveći nove ture sladoleda za veći broj mušterija. Četiri dana uzastopce, Šer i Elsi otvarale su kafe sat ranije, a ipak, svakog jutra kada bi stigle, dočekao bi ih red mušterija naslonjen na izlog, rezervišući i stolove i stolice postavljene na ulici. „Znam da je malo toplije nego obično, ali ko zdravog razuma želi da jede sladoled u osam sati ujutro - osim Denisa?” Šer je gunđala dok je gomilala ogromne kugle ružičastog đelata s ukusom žvakaće gume u originalne domaće kornete umočene u čokoladu. „Hej, ne buni se. Samo uživaj u gužvi”, nasmešila se Elsi, pruživši kusur još jednoj zadovoljnoj mušteriji. „Trebalo bi da vas prikažu na televiziji”, uzdahnula je mušterija. „Nikada nisam probala ukusniji sladoled od vašeg.” ,,E, to je dobra ideja, Šer!” Elsi je razvukla osmeh, ubacujući kugle sorbea od lubenice i grožđa u činiju s dva marina od manga za sledeću mušteriju. „Mogla bi da budeš Najdžela carstva sladoleda.” Povećan broj mušterija bio je, bez sumnje, dobar za posao, ali do pola četiri po podne, Šer i Elsi bile su iscrpljene. Iskoristivši kratko zatišje, Šer im je sipala po čašu domaćeg likera od limuna i nane preko leda i obe su se svalile za sto najbliži pultu. Šer je zbacila cipele, privukla stolicu i podigla bolne noge na nju. „Ne sećam se da je nekad bilo ovoliko ljudi, čak ni u jeku sezone prošlog leta.” „Tako je to kad si popularna! Dobro je videti ovo mesto puno.” Elsi je ispružila ruke iznad glave, da opusti ramena. „Volela bih da bude ovako puno na probi hora večeras. Možda bi trebalo da ih podmitimo besplatnim sladoledom.” „Još nema novih članova?”, pitala je Šer, prelistavajući primerak lokalnih besplatnih novina. Elsi je odmahnula glavom. „Ne razumem. Dali smo tri oglasa u novinama, dva-tri intervjua na lokalnom radiju, a Sten je prošle nedelje čak delio letke mamama na kapiji

~ 77 ~ Anna

Zvoncica škole njegove unuke. Sa svim onim televizijskim programima s horovima u poslednje vreme, čovek bi pomislio da će zanimanje biti veće nego obično.” „Možda bi pomogla intervencija svetog Gareta Malona.” Šer je podigla oči ka nebesima i spojila dlanove, nateravši Elsi da se zakikoće. „Pitam se da li bismo mogle da ga proganjamo na Tviteru dok ne pristane da pomogne.” ,,E, to je dobra ideja.” „Ili da na hor pustimo punu snagu kreativnosti Vudija Džensena. Možda bi neki od njegovih miksova Dorsa ili Bijonse i upalio.” Elsi je napravila grimasu. „Molim te, ne ohrabruj ga. Dovoljno mi je teško da ga zauzdam i kad nema odrešene ruke za smišljanje repertoara. Večeras ću ponovo pozvati sve da daju predloge i nadajmo se da ćemo uspeti.” „O!” Šerin osmeh izbledeo je dok je pokazivala otvorene novine. „Pretpostavljam da ti ovo neće pomoći.” Elsi je primakla stolicu na Šerinu stranu i pogledala priču koju je pronašla. Nagrađivani hor u potrazi za talentima

Pevači u usponu pozvani su na audiciju za najpoznatiji brajtonski revijalni hor. Drim tim, koji je prošle godine osvojio prestižni Jugoistočni horski kup, otvorio je konkurs „Zvezde hora” - potragu za novim članovima uzrasta 18-35 godina. Audicije u stilu emisije ,,X faktor” biće održavane naredne tri subote u holu Crkve Svete Marije u Houvu, a kulminiraće raskošnim finalom, koje će biti održano u junu u brajtonskom Kraljevskom teatru, uz prisustvo slavnog sudije. Upraviteljica hora, Džanet Berton, izjavila je za „Argus”: „Zvezda hora je fantastična prilika za najbolje brajtonske amaterske pevače da postanu članovi najboljeg hora na jugoistoku zemlje. Spremamo se za nezapamćen odziv.” Gospođica Berton nije ni potvrdila ni negirala glasine da će se Garet Malon, popularni televizijski horovođa, pojaviti na velikom finalu... „Izdajica!”, frknula je Šer. „Dobro da nismo zatražile njegovu pomoć.” „Ovo ne bi trebalo da utiče na naše potencijalne članove”, rekla je Elsi. „Drim tim ne može biti dalje od duha pravog hora. Naš hor je sušta zabava i prihvatanje svih - nema nikakve veze s izgledom i krutošću. Možda nas ima malo, ali bar svi počinju da uživaju u pevanju.” „Svejedno, privlačenje ljudi ovamo moglo bi da bude teško.” „Pa, moramo nešto da smislimo.” Elsi je ostatak dana provela razmišljajući o tom problemu, ali do sedam uveče nije smislila apsolutno ništa. Kada je Vudi stigao u kafe Sandej i Šer, zgađeno joj je dobacio zgužvani list iz novina.

~ 78 ~ Anna

Zvoncica „Jesi li videla ovo?” „Jesam.” „Moja duša nije kul s ovim, Elsi. Osećam da ni velikani nisu zadovoljni našim razvojem. Potrebno nam je neko radikalno dešavanje, poziv na oružje muzičkim vernicima u ovom velikom gradu!” Elsi je protrljala bolne slepoočnice. „Ili možda samo još nekoliko ljudi koji bi nam se pridružili?” ,,I to! E sad, razmišljao sam o ovome celog dana i došao do zaključka da moramo da se usprotivimo plastičnom i bezličnom do-re-mi sranju koje ta žena servira. Mi treba da budemo Banksi za revijalne horove, čoveče! Da prilepimo muzičku umetnost na mase i da ih ostavimo totalno zapanjene dok mi neopaženo nestajemo.” „Za ime božje, Vudi, o čemu ti to govoriš?” „Treba da otvoriš svoj um, Elsi! Nijedan zakon ne kaže da horovi ne mogu da rokaju u velikom stilu.” Vudi se iskezio zlatnozubim osmehom, lupkajući prstenjem po stolu, kao da time podvlači poentu, kakva god ona bila. Dovukao je stolicu od susednog stola i opkoračio je, naslonivši ruke na naslon. „Dakle, podižemo ulog. Ponudimo nešto što žena u crvenim pantalonama i njeni klonovi stepfordske dece ne mogu ni da sanjaju.” Zamahnuo je rukama na mističan način i zatvorio oči. „Gaga je samo početak. Došlo je vreme za tešku artiljeriju: Flojd, Lenon, Karpenters, radio sam na spoju Abine pesme Summer Night City i Smoke on the Water Dip parpla, koji će oduvati njihove sićušne mozgove. Čak sam snimio brzu pozadinsku melodiju u ličnom studiju u mojoj spavaćoj sobi...” ,,U redu, dobro.” ,,A?” Vudijev predlog izgledao je Elsi najbliže nekakvom koraku napred. „Navali! Ali moraćeš da preuzmeš promociju na sebe. Sigurno neko s tvojim muzičkim nivoom može da nam donese bar nekakav publicitet?” Vudijeve sive oči zasijale su poput automata za kockanje. „Prepusti sve to meni, lutko! Ima da lepršam kao leptir i pevam kao nilski konj!” „Zar nilski konji pevaju?” Huknuo je i ustao, dok su Ajrin, Sten i Den ulazili. „Načisto ti je promakla poenta, lutko!” Iako su izgledi za Vudijevu neobičnu muzičku mešavinu bili ekstremno slabi, dok ga je Elsi posmatrala kako objašnjava svoju viziju polovini hora, nije mogla da se odupre osmehu. Bar će biti zabavno posmatrati kako se mala grupa budućih horista bori s upečatljivim nijansama skandinavskog popa i stadionskog roka. Neizbežno, njene misli odlutale su ka Lukasu. Kad bi samo on ovo mogao da vidi... „Fino mesto, je li?” Elsi je otvorila oči i ugledala Ajrinino kraljevsko lice kako je gleda. „Izvini?” „To gde si odlutala. Delovalo je kao fino mesto. Izgledala si vrlo spokojno.” Pomalo zatečena, Elsi je klimnula. „Valjda jeste.”

~ 79 ~ Anna

Zvoncica Ajrin se nasmešila. „Imam i ja takvo mesto. Često završim tamo dok pletem.” Podigla je svoje bledoplavo-narandžasto pletivo, da pokaže na šta misli. „Ovo je džemper, za bebicu sestrine unuke. Nije da baš napredujem.” „Izgleda divno.” Elsi je odlučila da iskoristi priliku i postavi pitanje o kom je razmišljala još od prvog sastanka hora. „Mogu li da te pitam da li uživaš u horu?” Ajrin nije ni trepnula kad je odgovorila. „Obožavam!” „O... ovaj, dobro. Stvar je u tome što te nisam čula da mnogo pevaš, pa sam se pitala da li možda postoji neka posebna pesma za koju misliš da bi trebalo da pevamo?” „Nema potrebe da brineš za mene, draga. Ti i Vudi odlično radite s nama. I doći će još ljudi, sigurna sam.” Primetivši Elsinu zbunjenost, nagla se bliže i dodala: „Nije stvar u pevanju, što se mene tiče. Volim društvo. Ne pamtim kada sam se osećala kao deo nečega.” Spustila je paperjastu šaku prošaranu plavim venama na Elsinu ruku. „Za nas koji smo izgubili, društvo je važno.” Elsi je zastao dah u grlu. Da li je neko rekao Ajrin za Lukasa? „Kako si...” „Prepoznala sam to u tebi, draga.” Nasmešila se ka članovima hora koji su se okupljali oko malog CD plejera i gledali Vudija s mešavinom podsmeha i divljenja dok je glumio svoju viziju nove pesme, a perlice duž ivice marame oko vrata poskakivale sa svakim pokretom. „Ovaj projekat doneće ti više nego što očekuješ. To je dobra stvar, Elsi. Uteha, kako za tebe, tako i za njih - možda i više.” Smešeći se za sebe, ostavila je Elsi i zauzela svoje omiljeno mesto pored pulta, ponovo vrativši pažnju dopola ispletenom džemperu u rukama. Elsi je posmatrala sićušnu staricu kako se smešta, s rumenim džemperom koji je odgovarao boji njenih paperjastih obraza dok su joj vodnjikave plave oči iskrile. Nije bila sigurna da li da se teši Ajrininom percepcijom ili da se unervozi zbog nje. Vudijev glasni usklik privukao joj je pažnju. „Magija! Magija je tu, ljudi! Sada već postižemo nešto!” Kasnije te sedmice, Elsi se pridružila sestrama na porodičnoj večeri kod Džima. Kao i obično, Džim je prelistao obimnu kolekciju kuvara kako bi pronašao odgovarajuće egzotično jelo, pa su uživali u gozbi od grilovanog halumi sira s kajsijama, listićima badema i pimentom na podlozi od rastresitog basmati pirinča s domaćim čapati lepinjama i čatnijem od manga. „Tata, čapati ti je uvek odličan”, rekla je Gvin, kidajući jedan napola i umačući ga u slatki čatni. ,,U trudnoći mi se nije jelo ništa posebno, ali možda bih mogla da izmislim da mi se jede ovo.” Džim se nasmejao. „Bilo bi mi zadovoljstvo da te opskrbljujem, Gvini. Naučio sam da ih pravim dok sam bio u Goji, pre nego što sam upoznao vašu majku. Možda ću jednog dana naučiti tvoje maleno kako se pravi.” Nasmešio se kćerkama okupljenim oko izrezbarenog stola u maloj trpezariji osvetljenoj sićušnim lampionima i ukrašenoj indijskom svilom u boji dragog kamenja. „Ovo je tako lepo. Sve moje devojke na okupu.” Oči su mu zasijale na svetlosti sveća. Dejzi je pružila ruku i potapšala ga po ruci. „Ne bismo ovo propustile ni za šta, tata.”

~ 80 ~ Anna

Zvoncica „O, čoveče, ne počinji, tata, ili ćemo se svi rasplakati”, nasmejala se Gvin. „Pa, zaista to mislim. Vas tri ste dostignuće kojim se najviše ponosim. Gledam vas i neverovatno sam zadivljen time u kakve ste divne žene izrasle. Moja Dejzi, uspešna i prelepa; moja Gvin uskoro postaje majka; moja snažna mala Elsi nastavlja svoj život. To je dobro za ovo matoro srce.” „Kad smo kod nastavljanja”, rekla je Dejzi okrenuvši se ka Elsi, „kako je onaj tvoj divni dizajner?” „On nije moj dizajner”, odgovorila je Elsi, osećajući kako pogledi porodice Mejnard punom silinom udaraju o nju. U tom trenutku zazvonio joj je mobilni telefon i ona je zaustavila disanje kada se pojavilo Olijevo ime. Odlično odabrano vreme, gospodine Hogarte. „Hm, samo ću... bolje da se javim. Izvini, tata.” Džim joj se nasmešio. „Napraviću izuzetak od pravila bez mobilnih telefona za stolom ako je to onaj koji mislim da jeste.” Ignorišući uzbuđeni žamor Džima i sestara, Elsi je izašla u kuhinju da primi poziv. „Dobro, sada možemo da razgovaramo.” „Izvini, imaš goste?” „Ne, kod tate sam, s Dejzi i Gvin. Možeš zamisliti njihova lica u ovom trenutku.” „O ne, nadam se da ti nije neprijatno zbog mene?” Elsi se nasmejala. „Nimalo. Njima si ulepšao dan. Pa, kako si?” „Dobro sam, hvala. Izvini što nisam pozvao ranije, bio sam zatrpan poslom i, znaš, posle moje ponižavajuće preterane želje od prošlog petka, nisam hteo da te uplašim time što bih pozvao ranije.” „Drago mi je što si pozvao.” Oklevala je, ne znajući da li da kaže još nešto. Bilo je divno čuti njegov glas i shvatila je da se smeši dok razgovara s njim. ,,I meni je drago što sam pozvao. Čuj, šta misliš da se nađemo u subotu - u gradu? Mogli bismo da odemo na ručak, ili na kafu, ili na tako nešto?” „Zvuči dobro.” ,,U redu. Šta misliš onda o ranom ručku u subotu u Bibliokafu, recimo, oko jedanaest?” „Odgovara mi.” „Odlično! Hej, divno sam se proveo u petak!” Trnci radosti prošli su kroz Elsi sve do vrhova prstiju. „I ja.” Dejzi joj se obratila čim je zakoračila u trpezariju. ,,I? Da li je to bio onaj za kog mislimo da je bio?” „Verovatno. Bio je to Oliver Hogart i naći ćemo se u subotu na ranom ručku. Srećni?” Džim je pljesnuo rukama i podigao Elsi u ogroman medveđi zagrljaj. „Divna vest! Oduševljen sam zbog tebe, dušo!” „Tata, to je samo ručak”, pobunila se Elsi. „Ah, ali je i početak!” zasijao je.

~ 81 ~ Anna

Zvoncica Kako je razgovor za stolom zašao na novu teritoriju, Elsi se zavalila, odjednom dobivši novi osećaj. Nešto se budilo u njoj - naznaka opreza i neočekivane sumnje koju još nije mogla da dešifruje. Možda je to bilo jednoglasno poverenje njene porodice u Olija ili brzina kojom je napredovalo njihovo prijateljstvo. Možda je to bio i strah zbog onoga što je ležalo pred njom. Ali opet, ona je pristala samo na još jedan izlazak, rekla je sebi, a Oli je bio divan čovek. Sigurnost koju je osećala s njim i spokoj koji su joj doneli njegova blizina i poljubac, bili su neočekivani darovi. Bila je uzbuđena jer će ga videti još jednom, a to je sigurno bilo pozitivno, zar ne? Dok je posmatrala poznatu dinamiku porodice Mejnard za trpezarijskim stolom, shvatila je da joj se otac smeši. Elsi nije bila sigurna da li zbog toga što je u društvu svojih devojaka, ili zbog obećanja koje je ponudio Oliver Hogart, ali rešila je da ostavi brige po strani. * * *

„Izvinite, da li je ovo pravo mesto da se učlanim u hor?” Vitki tinejdžer stajao je pored pulta u kafeu Sandej i Šer, držeći šake zabijene u džepove dukserice s kapuljačom, tela zgrbljenog u izduženo S. „Da, jeste”, odgovorila je Elsi, pružajući mu tablu s papirom na kom su već bila ispisana imena troje novih regruta. „Uzgred, ja sam Elsi. Vodim hor s Vudijem Džensenom - on je bio pevač Helfingera, bend iz osamdesetih godina.” Žacnula se kada je izgovorila te reči. Zaboga, počinjem da zvučim kao Vudi! Tinejdžer je mudrijaški klimnuo glavom. „Moj tata ga zna. Zato sam došao. Rekao je da bi trebalo da dođem.” „Dobro, hm, odlično. Samo napiši svoje podatke na ovaj spisak, da bismo mogli da te pozovemo, i vidimo se na probi sledeće srede u pola osam.” „Je li to još jedan?” pitala je Šer, prošavši s poslužavnikom punim prljavih tanjira na putu ka mašini za sudove. „Da. Do sada su se svi na neki način pozvali na Vudija.” „Vidiš, rekla sam ti da je koristan.” „Ne, nisi rekla. Rekla si da je zgodan, a u mom rečniku te dve reči ne znače isto.” „Kakogod. Moraš priznati da se pokazao.” Do kraja dana, broj članova hora se udvostručio i Elsi je radosno gledala spisak novih članova. Kako je tačno Vudi znao sve ove ljude, ostalo je misterija. Grupa je bila šarolika - od Di, četrnaestogodišnjakinje koja je već bila član dva lokalna hora i tražila novi izazov, do Džulijet, penzionisane frizerke koja nikada nije otpevala nijedan ton u javnosti. Keti, agent za prodaju nekretnina od dvadeset i nešto, koja je pocrvenela i promenila temu kada ju je Elsi pitala odakle zna Vudija, i Grejem, lokalni mesar s tajnim operskim ambicijama, pridružili su se Luisu, mršavom tinejdžeru, i Šili, dostojanstvenoj stomatološkoj sestri od četrdeset i nešto, i kompletirali novu ekipu.

~ 82 ~ Anna

Zvoncica „Misliš li da će ti uspeti?” pitala je Šer, gvireći ka spisku na tabli. „Mislim da bismo ovde mogli imati sve što nam treba za fino zaokružen zvuk.” Šer je šmrcnula. „Samo jedan predlog? Treba vam ime. Ona aždaja Berton ima Drim tim - pretenciozno, to je sigurno, ali se lako pamti. Horu je potreban naziv koji ostaje u sećanju. Šta misliš o Sandejs 1?”, predložila je Šer podižući iz mašine vreli poslužavnik s tek opranim čašama za kupove. „Malo podseća na bend Sandejs, a ima veze i s ovim mestom. Mislim, ne znam ni za jedan drugi hor koji se okuplja u kafe-sladoledžinici.” „Šer, ti si genije!”, uzviknula je Elsi. Sandejs. Elsi se ime veoma dopalo i kada ga je u subotu ujutro rekla Vudiju, njegova prva reakcija potvrdila je njenu uverenost: „Bićemo najsočniji preliv od muzičke raskoši, sa slojevima dekadentne briljantnosti koja se nastavlja na neodoljivu slatkoću velikana...” Dejzi i Elsi prigušile su smeh dok je Vudi alarmantno uvijao kukovima posle svakog sloga, zbog čega je dobio neodobravajuće uzdahe starije gospođe, koja je išla ka njima po šetalištu. Sveži povetarac s mora bio je dobrodošao dodatak već povelikoj jutarnjoj vrelini dok su išli ka gradu, a Elsi pokušavala da ne razmišlja o minutima koji su je delili od dogovorenog sastanka s Olijem. „Trebalo bi da nabavimo majice”, nastavio je Vudi, „pošto je naša beba dobila ime. Postoji izvesna mogućnost da obezbedim neka sredstva...” „Zakonita, nadam se?”, pitala je Dejzi, možda preterano brzo. Vudi ju je osmotrio s gađenjem. „Uvek! Zakon i ja smo dobri drugovi, devojko! Do sada bi to trebalo da znaš!” „Kakva sredstva?”, pitala je Elsi, pazeći da joj glas bude vedar, kako ne bi odala ni nagoveštaj zabrinutosti. „Od dobročinitelja - sponzora, ako ti se tako više sviđa. Igrom slučaja, znam nekoga ko bi nas rado podržao kao društveni poduhvat.” Sevnuo je pogledom ka Dejzi. „Ako niko nema primedbu, naravno.” Dejzi se pravila da ne primećuje. „Ovde niko.” „Takođe, dobar sam prijatelj jednog starog roudija našeg benda, koji sada ima firmu za štampanje majica. Zgodno, zar ne?” „To je divno, Vudi”, ohrabrila ga je Elsi. „Bilo bi dobro da imamo majice za nastup na karnevalu.” Alarm na njenom telefonu je zapištao i ona je osetila kako joj srce poskakuje. „Ovo je znak za moj odlazak. Vudi, vidimo se u sredu uveče. Hvala ti za sav trud.” „Bilo mi je zadovoljstvo, kao i uvek, aaanđele!” „Lepo se provedi”, rekla je Dejzi, čvrsto je zagrlivši. ,,I pozovi me kasnije. Hoću da čujem sve detalje, važi?” Igra reči: kafe se zove sundae (vrsta sladoleda) & Cher i izgovara se sandej, slično kao sunday (nedelja). (Prim. prev.)

1

~ 83 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 9 Izvini, znamo li se odranije? Unutrašnjost malog kafea zujala je od tela koja su koristila pogodnosti klima-uređaja u Bibliokafu. Prolaznici, koji su se napolju preznojavali, išli su pored prozora i s jedva prikrivenom zavišću zurili u veštački rashlađene mušterije. Oli je podigao ruku u znak pozdrava kada je Elsi ušla u kafe. „Dođi i uživaj u klimi”, nasmešio se dok se spuštala za njegov sto. „Kladim se da na ovom mestu nikada nije bilo ovoliko očajnika.” Elsi je osetila drhtaj uzbuđenja dok se kupala u njegovom osmehu. „Cele nedelje je ludo. April nikada nije bio ovakav.” Naručili su kafu i benedikt jaja i smestili se za opušteni rani ručak. Dok su razgovarali o protekloj sedmici, Elsi je primetila da je Oli neprekidno posmatra. Čak i kada je hrana na njegovom tanjiru zahtevala da privremeno skrene pogled, on se vraćao na nju što je pre mogao. Prošlo je mnogo vremena otkako je privlačila toliko nečije pažnje i osećaj da je predmet tolikog proučavanja bio je dobar, premda pomalo čudan. „Kako je hor?” pitao je. „Dobro. Vudi je doveo neke nove ljude pa bi sledeća proba trebalo da bude zabavna.” „Nema šanse da ne bude zabavno s kombinacijom tvoje i Vudijeve magije”, nasmešio se Oli. Elsi je osetila kako joj se vrat ježi pa se posvetila mešanju pene na beloj kafi. „Jutros sam ćaskao s tvojim tatom”, nastavio je, nesvestan Elsine reakcije. „Neverovatno se ponosi tobom, znaš. Mislim da bi se u trenu pridružio horu da ne smatra da bi te to ometalo.” Elsi je podigla pogled. „On je to rekao?” „Ne u toliko reči, ali znam šta oseća.” „Zaista?” Njegov intenzivni pogled se vratio, a ovog puta Elsi nije mogla da skrene pogled. „Način na koji pričaš o horu je zarazan.” Spustio je pogled i stidljivo se nasmejao. „Dođavola, zvučim kao tupavi obožavatelj, izvini.” Bila je svesna napetosti koja joj je sada milila uz kičmu. „Ne, ne zvučiš.” Osmeh mu se vratio, zajedno s istraživačkim pogledom. „Hvala. Čuj, što se tiče one večeri...” Zašto se ovako osećala? Kada je razgovarala s njim pre nekoliko dana, nije mogla da dočeka da ga vidi. Šta se sada promenilo? „Oli...” „Samo sam hteo da kažem da mi je bilo zabavno. I nisam prestao da razmišljam o našem poljupcu. Bio je - neverovatan!”

~ 84 ~ Anna

Zvoncica Elsi se i dalje smešila, uprkos nemom vrištanju njenih udova, koji su želeli da se odmaknu. ,,I ja sam dosta razmišljala o tome.” „Jesi?” „Pravo čudo kako uvek naletim na nekog poznatog kada dođem u grad?” rekao je neko pored njih. Prepoznajem taj glas, pomislila je Elsi, a onda se okrenula i ugledala Torina Stjuarta kako stoji pored njihovog stola. Bio je opušteno odeven, u farmerke, crvenu majicu i plave patike, i činilo se da se silno zabavlja zbog iznenađenja koje je proizveo prekinuvši ih. Toliko o tome da ćeš se držati dalje od mene, pomislila je Elsi. „Nisam znala da znaš za ovo mesto.” „Da znam za njega? Obožavam ga! Premda, moram priznati, danas je to uglavnom zbog klima-uređaja. Ako mene pitaš, kafa nema baš konstantan kvalitet...” Oli je preglasno pročistio grlo i Elsi je brzo reagovala. „Pa, danas je odlična. Oli i ja smo sasvim impresionirani.” „Zaista? Priznajem grešku.” Torin je pružio ruku Oliju. „Izvini, nisam se predstavio. Torin Stjuart.” „Oliver Hogart, drago mi je.” Rukovali su se i Elsi je bila oštro svesna činjenice da ispod njihove učtivosti vreba još nešto. „Nadam se da vlasnici ovog mesta znaju koliko su srećni što imaju tvoje odobravanje” nasmešio se Torin Elsi, uvećavajući njenu nelagodnost, „kad se u obzir uzme odlična kafa koju ti praviš.” „Odakle se vas dvoje znate?” pitao je Oli, prikrivajući misli osmehom. „Nedavno sam posavetovao Elsi o izvesnoj pravnoj stvari.” Slagao je vešto, i ne trepnuvši. „O!” Torin se nasmešio. ,,A pitanje je odakle poznaje tebe?” Podbadao je Olija, u to je Elsi bila sigurna, i nije nameravala to da dozvoli. Zaboravivši sopstvenu ćutljivost, progovorila je. „Mi smo, u stvari, na sastanku”, izjavila je, istovremeno primetivši trijumf i poraz preko puta i desno od sebe. „Pa, ako nemaš ništa protiv?” Prekoren, shvatio je nagoveštaj i odmakao se. „Naravno. Drago mi je što si ponovo u akciji. Želim vam prijatan dan.” Okrenuvši se Oliju, Elsi se nasmešila. „Izvini zbog ovoga”, rekla je, i zaista je mislila tako. „Pomalo je naporan. Znaš kakvi su advokati.” „Ne izvinjavaj se, u redu je. Žao mi je ako sam te postideo - mislim, pre nego što je tvoj prijatelj došao.” „Nisi. I čisto da se zna, on mi nije prijatelj. Čuj, Oli, to što si rekao je divno, ali ja prosto... Sve mi je ovo novo. Možda će mi biti potrebno vremena da...”

~ 85 ~ Anna

Zvoncica ,,U redu je. Oboje isprobavamo ovo. Sigurno ti je osećaj čudan kada se uzme u obzir kroz šta si sve prošla.” Nehotice je pogodio u metu. Iako je Elsi znala da je ovo ono što je Lukas želeo od nje, još se osećala kao da ga, na neki način, izdaje. Dok su bili zajedno, nikada nije ni pogledala drugog muškarca, i mada je prihvatila njegova uveravanja da će ponovo pronaći ljubav, učiniti to u praksi pokazalo se emotivno većim izazovom nego što je predviđala. Oli je osetio njenu unutrašnju borbu, pa je progovorio tiše. „Ne pokušavam da zamenim tvog muža. Samo bih voleo da provedem neko vreme s tobom. Bez pritiska, bez očekivanja. Samo ti i ja, da se zabavljamo zajedno. Važi?” Njegove reči značile su joj više nego što je shvatao. „Važi.” Ostatak popodneva proveli su razgovarajući i smejući se, a ranija atmosfera gotovo da se izbrisala iz njenog sećanja. Kako su sati prolazili, Elsi je morala da prizna da joj se Oli sve više dopadao. Njegov pogled na život bio je sličan njenom i imao je zaprepašćujuću sposobnost da je nasmeje. Dok su lutali po radnjama u Nort Lejnu, uhvatila je sebe kako posmatra lepog mladića koji je stajao pored nje, a kada je njegova preplanula ruka naletela na njenu, dopustila je da njegovi prsti nakratko skliznu između njenih pre nego što je odmakla ruku. To je postajala nekakva nedogovorena igra između njih - posmatranje kradomice i pronalaženje izgovora za dodir, dok to, naizgled, uopšte nije uticalo na njih. Način na koji ju je gledao - s mešavinom besramnosti i očaranosti - godio joj je, a sve što je radio činilo se kao da je smišljeno kako bi se ona osećala lagodno. Dopadala joj se njegova jednostavnost, njegov opušten pogled na svet - toliko različit od Lukasovog, a ipak tako poznat. Kada se smejala njegovim šalama, razvedrio bi se i bilo je dobro nalaziti se u središtu njegove pažnje. Oliver Hogart tiho je rušio Elsine pažljivo podignute bedeme i ona je to znala. U pola pet po podne otišli su do ulaza na dok gde je trebalo da se rastanu. Oli je uzeo Elsinu ruku i podigao je do svojih usana. „Hvala ti za divno popodne.” „Hvala tebi.” „Čuj, zaista sam mislio ono što sam rekao: nemam nameru da požurujem stvari. Hajde da se nađemo za dve-tri nedelje - ovog puta sačekaću da ti pozoveš mene. Imaš moj broj: ako poželiš da se vidimo ranije, samo treba da mi kažeš.” „Pozvaću te”, uveravala ga je. „Znam da hoćeš.” Zagrlili su se i Elsi je preplavio osećaj spokoja kao i na njihovom prvom sastanku. Kada se Oli odmakao, Elsi je oklevala za trenutak, a onda zbacila oprez i nežno podigla ruku na njegov obraz. Prihvatio je poziv i nagnuo se da je poljubi. „Neverovatno”, prošaputao je, okrznuvši dahom njene usne pre nego što se odmakao. Primoravajući srce da prestane toliko da lupa, Elsi je sačekala da on nestane iz vidokruga pre nego što je izvukla mobilni telefon iz torbe. Spremala se da pozove Dejzi zbog zahtevane obdukcije, kada je primetila novu poruku:

~ 86 ~ Anna

Zvoncica Lutko, majice su sređene. Sponzor kaže da možemo da mu i ubuduće tražimo šta hoćemo. Magija! Vudi J Elsi se nasmešila poruci. Domet Vudijevog uticaja bio je, u najmanju ruku, impresivan. Bez sumnje je bio iznenađujući lik, ali u Elsinom životu pojavilo se još nekoliko iznenađujućih ljudi. Elsi je pronašla slobodnu klupu pod drvenom nadstrešnicom obojenom u belo, koja se pružala po celom doku, i sela privučena iznenadnim poznatim nagonom da obradi sve što se desilo. Osećala je pomeranje dasaka na doku dok su ljudi prolazili pored nje - taj osećaj uvek ju je iznenađivao. Baš čudno što čovek nikada nije primećivao koliko se daske drmaju dok korača po njima! Pogledala je u svoja stopala i kroz razmak između dasaka mogla je da vidi sivozelene talase kako se uvijaju ispod doka; misli su joj odlutale do drugog vremena... Tokom poslednje godine Lukasovog života, Elsi je često sama dolazila na dok da razmišlja i on je od tada bio važno mesto za nju. Jedan od očiglednijih znakova promene u njenom životu posle Lukasove smrti bilo je otkrivanje sopstvene sposobnosti introspekcije. Ranije nije pomišljala da razmatra svoja dela, uvek očekujući da će je voditi osećaj koji je imala u stomaku - ali kada su stigli izazovi neophodne podrške za Lukasa, Elsi je pronalazila utehu u ono malo trenutaka koje je mogla da provede sama, dopuštajući da je sve to preplavi. Lukas je to prvi primetio, zabrinut zbog promene koju je video na svojoj mladoj ženi. „Ovih dana postala si pravi mislilac”, primetio je jednog dana ležeći na krevetu, dok je ona slagala njegovu tek opranu odeću. „Ne sviđa mi se što sam ja razlog za to.” „Da li ti to govoriš da ne želiš da razmišljam o tebi?”, našalila se, priželjkujući svim srcem da ne vidi kajanje iscrtano na njegovom licu. „Naravno da ne. Svakako treba da budeš opsednuta mojom nenadmašnom lepotom.” „Što, očigledno, i jesam.” Tada ju je zagrlio i dugo je nije puštao, ne govoreći ništa, ali uporno lupanje srca otkrilo je njegove emocije. Od tog trenutka, Elsi je pažljivo skrivala tu novu stranu svog karaktera, čekajući da Lukas zaspi ili provodi vreme sa svojom porodicom, kako bi se iskrala da razmišlja. „Elsi? Zdravo!” Elsi je zaklonila sunce rukom i ugledala visokog, vitkog tinejdžera kako ide ka njoj. „Hej, Deni. Baš mi je drago što te vidim.” „Sad sam na pauzi - mogu li da ti se pridružim?” „Samo izvoli.” „Hvala.” Otvorio je flašu izvorske vode i popio veliki gutljaj. „Danas je tako toplo. I sve mušterije su mrzovoljne. Mrzim ovakve subote.” „Gde radiš?”

~ 87 ~ Anna

Zvoncica „Kod ujaka, iznajmljujemo ležaljke na plaži. Kunem se da su neki ljudi zaboravili da više nisu u Londonu. Mislim, vikend je, zar ne znaju da mogu malo da olade?” Elsi se nasmešila. „Pretpostavljam da ni ova vrućina ne pomaže.” „Verovatno ne. Ali uvek je tako kada stigne Uskrs. Početak sezone, znaš.” Zavrnuo je poklopac flaše i obrisao čelo. „Radije bih bio s Ifom, naravno, ali moram da iskoristim svaku priliku da zaradim neku paru.” „Koliko ste dugo zajedno?” Deni je pocrveneo. „Sledeće subote nam je treća godišnjica. Pozvao sam je da izađemo poslednjeg dana škole, kada nam je bilo šesnaest. Ona je divna - potpuno je drugačija kada smo sami. Mnogo je volim.” Poznato treperenje prostrujalo je kroz Elsino srce. „Ona prava, a?” „Apsolutno prava! Oženiću se njom, znaš. Štedim za prsten - zato vikendom iznajmljujem ležaljke i radim kao barmen u jednom klubu u gradu.” Bilo je nemoguće ne primetiti paralele između tog mladog para i mladih ljubavnika kakvi su ona i Lukas bili u njihovim godinama. Elsi se setila da je Lukas pričao o zajedničkoj budućnosti već na drugom sastanku. Bili su toliko zaljubljeni, sa čitavim životom pred sobom - toliko puni pozitivnosti i nepokolebljive nade. Možda bi mogla ponovo da se oseća tako. Možda sa Olijem... Elsi se nasmešila Deniju. „To je divno.” Na ulazu na dok pojavio se čovek i viknuo preko glava posetilaca koji su mileli unaokolo. „Oj, Deni, dečko! Mušterije!” „Bolje da idem”, nasmešio se Deni. „Ujka Erik je danas kao mamurni Džingis-kan. Vidimo se u sredu!” Ustajući polako, Elsi je ponovo pronašla mobilni telefon, pozvala broj i krenula kući. „Zdravo, Dejz, ja sam. Javljam se kao što sam obećala...” Toplotni talas prošao je posle jedne sedmice, na olakšanje brajtonskih radnika, a kako su se uskršnji praznici završavali, grad se vraćao u opušteniju rutinu. Vudijev sponzor lokalni vlasnik firme koji je bio jedan od malobrojnih preostalih vernih članova fan kluba Helfingera - obezbedio je majice za hor, kao što je i obećao. Iako je imala malu dizajnersku manu - verovatno namernu (konkretno, dva nesrećno postavljena korneta sladoleda s trešnjama na ženskim majicama, koji su izazvali silno cerekanje) - nova uniforma uspela je da zbliži hor, a ta činjenica potvrđena je znatno poboljšanim izvođenjem. Na Elsino iznenađenje, Vudijev miks Aba/Dip parpl pokazao se kao krajnje popularan, i mada je Stenovo i Grejemovo zaprepašćujuće energično izvođenje čuvenog rifa pesme Smoke on the Water bio sumnjiv deo Vudijeve zamisli, Elsi je bila zadovoljna kada je videla da se hor silno zabavlja. Vokali Keti i Di bili su pravo pojačanje altova, dok su Džulijetini, isprva nesigurni, pokušaji pevanja postepeno prerastali u zvuk vredan poštovanja. Trudeći se da obezbedi nešto za svakoga u sve većem muzičkom repertoaru Sandejsa, Elsi je uvela neke starije pesme - I’ll Walk Beside You (pošto je otkrila da je to Ajrinina omiljena) i What a Wonderful World - kao i pesmu Empire State of Mind Part II Ališe Kiz i Paradise grupe Koldplej. Bilo je divno raditi kod kuće na horskim aranžmanima na malom

~ 88 ~ Anna

Zvoncica Bentlijevom klaviru, koji joj je Lukas kupio za dvadeset prvi rođendan, a dok je radila, shvatila je koliko joj je sviranje nedostajalo. Posle njegove smrti, uvek se činilo kao da ima stotinu drugih stvari koje bi radila, a stalno je bila svesna klavira koji mirno stoji u dnevnoj sobi njihove kuće. „Kul instrument”, primetio je Vudi, naslonivši se na bok klavira, dok mu je Elsi svirala novi aranžman pesme Sija Loa Grina Forget You. „Hvala. Dobila sam ga za dvadeset prvi rođendan.” „Slatko. Sviraš kao čarobnica s gomilom prstiju”, nasmešio se. „Oduvek sam nameravao da i sam naučim magiju klavijature.” Elsi je prestala da svira i zapisala izmenu na notnom listu. „Nikada nije kasno za učenje, Vudi.” „Ma ne.” Svalio se u obližnju fotelju. „Odavno sam otkrio da je jedini instrument kojim mi je suđeno da vladam ovaj ovde.” Potapšao je svoj vrat. „Smislili su ga bogovi da poziva vernike da poštuju note velikana. Nije da se hvalim, razumeš.” Elsi je prigušila smeh. „Naravno da ne.” „A šta je s tobom? Ne smeta ti da pevaš samo za klavirom?” Bilo je to čudno pitanje. „Kako to misliš?” „Pa, devojko, kako si lepo pevala kad sam te prvi put video - ti imaš poseban dar.” „Zapravo, uživam u kreiranju horskog zvuka”, priznala je. „Nikada nisam imala ambicije da pevanjem postanem zvezda, znaš. Uvek sam više volela da budem deo nečega većeg. Ovo mi sasvim odgovara.” Vudi je polako klimnuo glavom. „Fino.” Spustila je olovku na stalak i protegla ukočene ruke. „Pa, šta misliš o napretku Sandejsa?” „Nije loše. Ali moramo da ih ubacimo u vatru. Nikada nisu osetili strah izlaska na pozornicu. Šta misliš, kako će se iskobeljati kada budu morali da pevaju pred celim gradom?” Bilo je to dobro zapažanje. Za nešto više od šest nedelja stajaće na Brajtonskom karnevalu, možda i pred nekoliko stotina ljudi, koji će očekivati glatko izvođenje, a takvo iskustvo moglo bi da usadi strah i u najiskusnijeg profesionalca. „Šta si imao na umu?” Vudi ju je netremice gledao rešenim očima. „Idemo u javnost, lutko!”

~ 89 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 10 Oseti strah... „Kuda idemo?” „Videćete.” Vudi je ispred male grupe pevača išao po šetalištu ka Brajtonskom doku. „Ne vidim zašto bi igde trebalo da pratimo tebe, nakazo!” „Baš zato sam ja, Saša, muzički vizionar, a ti samo bezumni pratilac u ovom scenariju.” „Biće zabavno”, uveravala je Elsi zabrinute članove hora dok su žurili pokušavajući da prate Vudijeve dugačke korake u kaubojskim čizmama. „Verujte nam.” „Da, Saša, bar jednom živi opasno”, iskezio se Deni dok je prolazio pored razgnevljene koleginice. Bilo je deset i trideset pet u tmurno subotnje jutro posle Elsinog i Vudijevog razgovora, i njihov plan se polako ostvarivao. Vudi je naglo skrenuo levo na dok, a ostali su ga sledili. Nosio je malu karaoke mašinu na baterije pod jednom rukom, a Elsi je u torbi imala skrivenu kameru. Samo što su prošli s druge strane kupole zabavnog parka, Vudi je podigao ruku, kao Mojsije, da bi zaustavio hor. „To je to mesto.” Sten i Grejem - koji su sklopili tako čvrsto prijateljstvo da ih je ostatak hora prozvao Nije Šija i Nego Vrat - imali su identične zbunjene izraze. „Zašto? Zbog čega?” pitao je Grejem, nesigurno zureći u štand s krafnama pored. „Ni zbog čega”, odgovorio je Vudi, dodavši uz namigivanje, „još!” Prepoznavši sve veći strah među članovima hora, Elsi je preuzela inicijativu. „Ovde smo zato što želimo nešto da probamo. E sad, nemojte da brinete, biće zabavno, ali morate da nam verujete, u redu?” Saša je frknula. „Da verujemo njemu? Mora da se šališ...” „Malograđanko!” Elsi ih je oboje sasekla pogledom. „Vudi, Saša, ako nemate ništa protiv? Hvala. Evo šta se dešava: čikam vas da pevate. Sad! Baš ovde! Zapravo, sve vas izazivam”, pogledala je Dejzi i nasmešile su se jedna drugoj, „što u mojoj porodici znači fait accompli.” „Kako reče?”, zbunjeno je pitao Luis, mršavi sedamnaestogodišnjak. „To znači da moraš to da uradiš, tupadžijo.” „Saša...” Saša je podigla ruke. „Šta? Samo sam rekla...” Ifa se okrenula Deniju. „Ja neću ovo!” „Biće u redu, dušo.” Prebacio je ruku oko nje dok su se Keti i Di nervozno smešile u uzaludnom pokušaju da je uteše. „Šta želiš da pevamo?”, pitala je Džulijet. „Nismo se raspevali i ništa nismo spremili.”

~ 90 ~ Anna

Zvoncica „Mislila sam da bismo mogli da pevamo What a Wonderful World”, odgovorila je Elsi. „Svi znate tu pesmu i u sredu uveče ste je izvrsno pevali. Znam da smo vas prepali ovim, ali kada budemo pevali na karnevalu, biće mnogo više ljudi nego što nas sada gleda. Verujem da možemo to da uradimo - ko je sa mnom?” Začuo se nesiguran žamor slaganja. Vudi je rasporedio Sandejse u horsku formaciju i pritisnuo dugme na svetloroze mašini za karaoke. Začula se muzička pratnja u vidu nesigurnog Vudijevog snimka Elsinog sviranja na klaviru, i čovek koji je šetao uzbuđenog springer španijela zastao je da gleda. Elsi se okrenula ka horu i podigla obe ruke da bi im dala znak. Uprkos svem prethodnom prigovaranju, Saša je delovala dovoljno smireno da otpeva svoj solo u prvoj strofi, a njen glas je sa svakim redom postajao sigurniji. Iza nje, okupljeni hor razmenio je zabrinute glasove, ubacujući se u pesmu pažljivim ooo u prvoj strofi. Zaustavilo se još nekoliko posmatrača, gledajući uz vesele osmehe čudan spektakl koji se odvijao nasred Brajtonskog doka. Elsino lice počelo je da boli od ohrabrujućeg osmeha, ali nastavila je da se smeši. Hajde, terala ih je bez reči, santo pevajte! Vudi je stajao sa strane, rame uz rame s Denijem i Luisom, a njegovo ooo bilo je primetno glasnije od njihovih, dok je zatvarao oči kako bi postigao bolji efekat. Ajrin je gledala svako Elsino uputstvo kao oštrooki soko, premda Elsi po neprimetnim pokretima njenih usta nije mogla da zna da li ikakav zvuk izlazi iz njih. Stigla je druga strofa i hor je počeo da peva sa Sašom. Najzad, bili su sve glasniji, a Elsino raspoloženje popravilo se kada je to čula. Bilo je daleko od savršenog: novi članovi - Šila (stomatološka sestra četrdesetih godina), penzionisana frizerka Džulijet i mesar Grejem pevali su primetno oštro. Deni je često zaboravljao tekst, jer mu je pažnja slabila. Sašine harmonijske linije bile su tako glasne da se melodija gubila, a svi pevači zapadali su pri kraju svakog reda u postideno mumlanje, ali bio je to nastup i predstavljao je veliki korak napred za Sandejse. Kraj pesme dočekan je kratkim, učtivim aplauzom slučajne publike pre nego što su se posmatrači razišli, ostavljajući članove Sandejsa da ushićeno čestitaju jedni drugima. Elsi je porumenela od ponosa gledajući njen hor, smejući se i uživajući u njihovom zajedničkom iskustvu. Gorkosladak plamičak bola pogodio ju je kada je Deni privukao Ifu u dugačak zagrljaj. Skrenula je pogled i videla sestrino nasmešeno lice. „Dešava se, Elsi. Ti si ovo napravila!” Elsi je zatvorila oči dok su je Dejzine ruke obavijale. „Divno je.” „Mislim da zaslužujemo nagradu za ovo”, rekao je Sten. „Ko glasa da odemo u Sandej i Šer na sladoled?” „Nagrada”, podsmevao se Vudi. „Vaša nagrada je prilika da ispunite svoju sudbinu. Van Gog nije tražio sladoled. Džim Morison nikada nije cmizdrio da mu daju čokoladni sladoled na Vudstoku.” Smejući se Vudiju, hor je krenuo ka svojoj nagradi, dok su Dejzi i Elsi malo zaostale. „Lukas bi se toliko ponosio tobom, seko.” „Misliš?”

~ 91 ~ Anna

Zvoncica „Znam. I obožavao bi Vudija.” Elsi se nasmešila. „Znam. Mislim da je pravi blagoslov što se njih dvojica nikada nisu sreli. Radim pravu stvar, zar ne?” Dejzi je razumela dublje značenje tog pitanja. „Da, radiš. I s horom i s Olijem.”

Sat kasnije, kada su još uzbuđeni članovi hora najzad otišli svako na svoju stranu, Elsi je otvorila vrata Brajtonskog doma i nasmešila se kada je Džim požurio da je pozdravi.” „Zdravo, tata.” „Tako je dobro videti te! Čemu dugujem ovu čast?” Elsi je ispričala o izazovu postavljenom pred hor, a Džim je na svaki detalj poskakivao od oduševljenja. „Kladim se da su se zaprepastili kada si ih ulovila u klopku!” „Neke smo morali malo da ubeđujemo.” Džim je odmahnuo glavom. „Moja mala Elsi - strogi horovođa! Mislim da to nikad ne bih mogao da predvidim.” „Zapravo, ja sam dobar policajac u svemu ovome. Kada počnu da prave probleme, pustim na njih Vudija Džensena.” Seli su na crvenu kožnu ugaonu sofu i Elsi je primetila koliko je njen otac tog dana izgledao umorno. Nekoliko meseci pre nego što je Lukasu postavljena dijagnoza raka, Džim je preživeo svoju bolničku dramu. Pao je na poslu, žaleći se na bol u grudima, i brzo su ga odvezli u hitnu pomoć, a njegove kćerke strahovale su od najgoreg. Tokom zastrašujuća dvadeset četiri sata, Elsi i sestre čekale su vesti dok su rađena nebrojena ispitivanja. Najzad, ispostavilo se da je, umesto srčanog udara na koji su simptomi ukazivali, Džim imao infekciju tečnosti oko srca. Nedelju dana kasnije, porodica se vratila kući i proslavila Džimov beg od ozbiljne bolesti - ne znajući da će za samo nekoliko sedmica biti suočeni s najgorim mogućim vestima o Lukasu. Mada se Džim sasvim oporavio, virus je ostavio traga na njegovom telu, i sada, ako bi se previše umorio, zbog vremena ili posla, izdavali bi ga tamni podočnjaci. „Da li si opet radio dokasno?”, pitala je Elsi. „Izgledaš iscrpljeno.” „Prošle noći imao sam sastanak koji se odužio. Oli i ja detaljno smo pročešljali vebprezentaciju da ispravimo neke tehničke probleme.” Zastao je, očiju još punih brige. „Da li si skoro razgovarala s njim?” Oli. Prošlo je više od dve sedmice otkako ga je poslednji put videla - a ta činjenica nelagodno je čučala u njoj. Mada je u izvesnom smislu bilo lakše da se uposli horom, nedostajalo joj je njegovo društvo i nekoliko puta u poslednje vreme uhvatila je sebe kako se pita kako je on. Ali svaki put kada bi pokušala da ga pozove, neobjašnjivo bi je zadržali njeni živci. Da li će delovati kao da previše čezne za njim? Koje je bilo odgovarajuće vreme da čeka pre nego što pozove? „Samo sam bila previše zauzeta”, rekla je i nimalo joj se nije dopalo kako su delovale njene reči - kao blazirano izvinjenje izrečeno da bi se zaštitila.

~ 92 ~ Anna

Zvoncica „Pitao je za tebe.” Džimovo mišljenje bilo je očigledno kao crvena koža na kojoj su sedeli. „Mislim da bi cenio poziv.” „Tata...” Podigao je ruke. „Samo kažem, to bi bilo dobro za oboje. Mislio sam da se odlično slažete.” ,,I slagali smo se - slažemo se, tata. Još mi je čudno da razmišljam o drugom muškarcu umesto o Lukasu. Znam da je to ono što je on želeo i trudim se, ali nešto me zadržava.” Džim joj je pomilovao lice. „Moja draga, draga devojčice. Naravno da se osećaš čudno, ali upustila si se u sasvim novo poglavlje života. Prirodno je da svaka promena donosi strahove i strepnje.” Zaćutao je na trenutak, a njegove misli odlutale su na neko drugo mesto i u drugo vreme. „Kada je tvoja majka otišla...” zaćutao je, a Elsi mu je instinktivno stegla ruku. Klimnuvši glavom, pročistio je grlo i nastavio. „Kada je ona otišla, osećao sam se kao da mi se tlo izmaklo ispod nogu. Iako sam znao da se to spremalo, iako sam odavno sumnjao i razumeo da je to neizbežan rasplet svih naših svađa, ipak sam osećao kao da mi je uskraćena odluka. Mada sam znao da nema nade da će se ona ikada vratiti, i dalje sam se opirao kada je trebalo da nastavim svoj život. Bile su mi potrebne sve ove godine da se najzad osetim spremno da se ponovo upustim u vezu.” Nasmešio se. ,,I znam da je moj izlet na sastanke preko interneta bio izvor užasa i zabave za vas devojke, ali za mene je to bio prvi korak. Baš kakav i ti praviš. Oliver je divan mladić i mislim da bi bilo dobro za tebe da neko malo brine o tebi. Provela si toliko vremena pokušavajući da se izboriš tako što si bila nezavisna. I to je vredno divljenja, ali, dušo, fino je kada ti treba neko drugi. Oli ti se dopada, zar ne?” Elsi je klimnula. „Onda reci momku, Elsi. Zaslužuje da zna.” Bio je u pravu, naravno da jeste. Znala je da je previše razmišljala o tome - kao što je Dejzi rekla. Ipak, ostala je jedna briga koju nije mogla da izrazi. Lukas je visoko podigao kriterijume i bio je toliko siguran u to da će ona pronaći nekoga drugog da je osećala da mora odvojiti dodatno vreme kako bi se postarala da taj neko bude vredan. Naravno, Lukas je znao da će biti tako. „Pronaći ćeš nekog drugog”, rekao joj je mesec dana pre nego što je umro. „Ne, ne raspravljaj se, znam da hoćeš. Ali znam i da će taj neko morati da bude poseban da bi te osvojio.” „Lukase, hajde da sada ne razgovaramo o tome”, molila ga je, jer je ta tema bila i neprikladna i mrska, pošto su dragoceni dani koji su joj ostali s mužem brzo izmicali. To ga nije omelo i terao je dalje po svom, kao što je uvek radio. Tvrdoglavi, uporni, prelepi čovek... „Poznajem te. Nećeš se zadovoljiti ničim osim najboljim. Kada se ponovo zaljubiš...” Spustila mu je ruku na usne i ućutkala ga. „Ja jesam zaljubljena. U tebe. I samo je to važno.” Tada je odustao od te teme, ali nekoliko nedelja kasnije, opet je iskrsla.

~ 93 ~ Anna

Zvoncica „Postojaće neko posle mene. Znam da ne želiš to da slušaš, ali moram da ti kažem, a pošto ja umirem, moj glas je presudan. Ti si previše divna da bi sav svoj potencijal držala zaključan u nekom uzaludnom pokušaju da me pamtiš. Ne želim takvu vrstu spomenika, Elsi. Odlično znaš da bi i ti, da je situacija obrnuta, ovo isto govorila meni. Sledeći tip imaće pune ruke posla, jer znam da će morati da ti bude jednak, a nema mnogo njih koji su sposobni za to. Samo mi obećaj da se nećeš ustezati kada se pruži prilika i kada vreme bude pravo?” „Pozvaću ga”, uverila je Elsi Džima. „Obećavam.” Volim te jer nikada ne odustaješ, bez obzira na sve. XX

Sledeća poruka iz kutije presvučene svilom terala je Elsi da se smeši dok je naredne srede spremala enterijer kafea Sandej i Šer za sledeću probu hora. Horu je sada bilo lako da ne odustaje: uprkos povremenim razmiricama između Vudija i Saše (i Saše uopšte), Elsi je videla da hor postaje nešto čemu je vredelo pripadati. Osećala se dobro jer je bila njegov deo od samog početka, i dok je razmeštala stolice, zamišljajući pritom svakog člana, shvatila je koliko joj je bilo potrebno da se tako oseća. Pre nego što je Lukas umro, njena veza s njim pružala joj je osećaj pripadanja - zajedničko iskustvo, koje su oboje počeli od istog mesta. Posle njegove smrti, dobar deo Elsinog života delovao je kao da se uključuje u razgovor od njegove sredine i zaostaje u odnosu na ostale koji su bili tu od početka. Naravno, pripadala je porodici. Porodica Mejnard bila je čvrsta i sigurna koliko je to bilo moguće. Ipak, dok su ona i Lukas gradili zajednički život, deo života njene porodice nastavio se bez nje, ostavljajući je s najmanjim nagoveštajem da je propustila bitna dešavanja - posebne razgovore, ključne događaje kao što je nov posao, planovi za venčanje, potraga za kućom koji su bili zajednički Džimu, Dejzi i Gvin. Njen nagon da započne nešto novo - potpiren prvom Lukasovom porukom - bio je ispravan, shvatila je sada. Više od novog načina da upozna ljude, hor je postao vitalni alat za ponovno povezivanje sa osećajem zajedništva. Pitala se da li je isto bilo i za Vudija, Sašu, Denija i ostale. Da li je hor ispunjavao neku prazninu u njihovim životima? Reakcija na nastup na doku još se filtrirala kroz Sandej se kad su stigli. Vudi je te večeri uzeo na sebe prvu pesmu, blagosiljajući okupljene pevače dugačkom dozom svoje rokenrol mudrosti pre nego što su zapevali. Kada je, posle deset minuta, Dejzi učtivo natuknula da je najbolji način da prenese znanje svojim „muzičkim vernicima” kroz praksu, a ne rečima, on se nerado složio - uzdah olakšanja u horu mogao se čuti na drugom kraju prostorije u kom je Elsi pravila izmene drugog vokalnog aranžmana u poslednji čas. „Primetila sam nešto kod Ajrin”, rekla je Dejzi, pridruživši se Elsi kada su Vudi i hor bezbedno pevali. „Šta?” „Gledala sam je na probama tokom protekle tri nedelje. Shvataš li da je za to vreme uspela da popriča sa svakim ponaosob? Svaki put kada je pogledaš, ona je u dubokom

~ 94 ~ Anna

Zvoncica razgovoru s nekim drugim. Mislim da je to sjajno - naročito zato što joj je ovde dovoljno prijatno.” „Ima odličan osećaj za ljude”, složila se Elsi. „Meni je nedavno rekla nešto o tome kako smo obe izgubile nekoga koga smo volele. Niko joj nije rekao za Lukasa - prosto je to videla na meni, valjda. A Deni je pomenuo da joj je pričao o svojim planovima da zaprosi Ifu. Čak je i Saša razgovarala s njom posle nastupa na doku u subotu.” Dejzi se nasmešila. „Dopada mi se osećaj zajedništva koji raste. Zapravo, mislim da je to poenta Sandejsa, bez obzira na Vudijeve ambicije za prikrivenom svetskom dominacijom.” Elsi je već nedeljama osećala to isto i bilo je dobro čuti potvrdu od sestre. „Znam na šta misliš. Uopšte mi ne bi smetalo ni da naš jedini javni nastup bude na karnevalu. Premda”, pokazala je suprotan kraj prostorije, gde je Vudi pokazivao Luisu i Deniju kako se zabacuju kukovi, što je, s obzirom na to koliko su mu pantalone bile uske, moglo najbolje biti opisano kao nepreporučljivo, „da li zaista želimo da uskratimo svetu pogled na ono?” Kada je proba bila završena, a kafe zaključan, Elsi i Dejzi krenule su do obale. „Još je rano”, rekla je Dejzi kada su stigle do njenog automobila. „Jesi li za kasni obrok ili piće negde?” Elsi je odmahnula glavom. „Da li će ti smetati da odemo neke druge večeri? Moram da obavim neke stvari večeras.” „To je na tvoju štetu, seko.” Dejzi ju je zagrlila. „Pozvaću te sutra.” Šetalište je utihnulo. Nekoliko šetača pasa i večernji džoger bili su jedini živi stvorovi dok je išla ispod uličnih svetiljki, prevlačeći rukom po hladnom gvožđu ograde. U drugoj ruci, ime i broj uporno su svetleli ka njoj s ekrana telefona. Nije bilo načina da se to zaobiđe, rekla je sebi. Dovoljno je odlagala. Zdravo, ovde Oli Hogart. Žao mi je, ali trenutno nisam dostupan. Ostavite mi poruku i javiću vam se. Trenutno olakšanje, kada je čula poruku na sekretarici, nateralo je Elsi da se naglas nasmeje, poklopivši rukom usta kada se šetač psa iznenađeno okrenuo ka njoj. Pa, pokušala je. Kada sledeći put pogleda telefon, Oli će videti propušten poziv i pozvaće on nju. Tada će biti na njemu da uspostavi kontakt, a Elsi će bar biti spremna da primi poziv. U međuvremenu... Zvrrr! Elsi je poskočila kada se starinski zvuk zvona oglasio s njenog telefona. „Halo?” „Zdravo, stranče.” Glas mu je bio topao kao javorov sirup na palačinkama i zapeckao joj kožu. „Izvini što sam propustio tvoj poziv.” ,,U redu je. Kako si?” „Dobro, hvala. Sad još bolje kada znam da te nisam sasvim uvredio.” Elsi se ugrizla za usnu. „Izvini. Trebalo je ranije da te pozovem...” „Hej, u redu je. Čuj, ja sam sad u kancelariji, radim dokasno. Da ne bi možda usput pokupila ribu i pomfrit i došla ovamo? Stvarno bih voleo da te vidim - da ne pominjem činjenicu da nisam jeo celog dana.”

~ 95 ~ Anna

Zvoncica Iznenađena lakoćom s kojom je razgovor nastavljen između njih - i sopstvenom reakcijom kada je ponovo čula Olijev glas - Elsi je pristala. Dvadeset minuta kasnije, stajala je ispred potamnelog ulaza nedaleko od očeve prodavnice i pritisnula dugme interfona pored oznake Friberd dizajn. „Hej, otvoreno je. Dođi gore.” Olijev studio bio je na prvom spratu, do kog se dolazilo uzanim stepeništem, kroz staklena vrata ukrašena jarkonarandžastim logotipom sa slikom pticom. Njegovi beli zidovi bili su u kontrastu sa zelenim sofama u malom odeljenju za prijem i jarkonarandžastim ramovima za slike koji su visili po zidovima prikazujući novije radove Friberda - vebprezentacije, oglase u časopisima i fotografije. „Pomalo je jarko, zar ne?” Oli se nasmešio dok je ustajao sa stolice da je dočeka. „Stalno govorim Kiranu, mom poslovnom partneru, da bi svakom gostu trebalo da damo i naočare za sunce. Samo čekam da nas neko tuži zbog oštećenja vida.” Ušao je u zeleni kuhinjski prostor na suprotnom kraju studija i vratio se s tanjirima i escajgom. Elsi je sela za sto pored njegovog i pružila mu vreo paket ribe i pomfrita i flašu vode. „Otkud to da još radiš? Sad će deset sati.” „Gadan klijent”, odgovorio je punih usta. „Napravili su toliko izmena u kampanji da se sada opasno bližimo krajnjem roku. Plašim se da je to sastavni deo posla.” „Nadam se da ćeš im naplatiti više.” Popio je gutljaj vode. „Nažalost, to ne funkcioniše tako. Voleo bih da je drugačije. Ugovor je dobar, iako su oni čudni. Pa, kako je hor?” „Misliš na Sandejs?” Elsi se nasmešila i raskopčala kaput da pokaže svoju horsku majicu. „Dobro ime.” Veselo se nagnuo da pogleda bolje. „Zanimljiva dizajnerska zamisao.” Prisetivši se nesrećno postavljenih trešanja, blago je porumenela i nasmejala se. „A, da. To je inovacija Vudija Džensena.” „Fino. A kako je naš gostujući rokenrol guru?” „Kao i uvek, pun svoje mistične rok mudrosti. A ona nam, zapravo, prilično prirasta uz srce.” Spustila je viljušku i obrisala ruke maramicom. „Uprkos tome što je toliko čudan, on je dobra osoba i stvarno mu je stalo do hora. Trebalo je samo malo vremena da se svi naviknu na njegovo ponašanje, ali mislim da su mu sada svi naklonjeni.” „Drago mi je.” Usledila je pauza i Elsi je iskoristila priliku da mu kaže ono što je uvežbavala u sebi protekla tri dana. „Vidi, Oli, stvarno mi je žao što te nisam pozvala ranije.” „Hej, pozvala si. Samo je to važno.” „Ne, mislim da moram da objasnim.” Duboko je udahnula, moleći se da će joj reči same doći kada počne. „Ne želim da stekneš pogrešnu predstavu o meni. Ja ne zavlačim ljude i nikada nisam nameravala da te povredim. Zaista sam uživala u vremenu koje smo proveli zajedno i mislim da si divan...”

~ 96 ~ Anna

Zvoncica Olijev osmeh je izbledeo i on je oborio pogled kao da prihvata neizbežno. „Elsi, nemoj...” „Čekaj. Nisam završila. Dopadaš mi se, Oli. Mnogo. Divno si društvo i sviđa mi se kakva sam kada sam s tobom. Deo mene želi da vidi šta bi se desilo ako bismo prešli na sledeću lestvicu, ali deo mene previše je uplašen da pokuša. Znam da znaš za Lukasa i mislim da to kako se osećam ima veze i s njim. Najviše od svega želim da znaš da ovo nije ne.” Podigao je glavu. „Nije?” „Priznajem da sam odlagala poziv, jer, iskreno, nisam mogla da shvatim šta osećam. Trenutno mi se u životu dešavaju razne promene i još pokušavam da obradim sve to.” „Trebalo je da mi kažeš, kao što smo se složili prošli put, sećaš se? Ne očekujem od tebe ceo svet, a ne očekujem ni da mi utrčiš u zagrljaj. Moja poslednja veza završila se pre tri godine - a trajala je pet - i od tada sam imao tek poneki sastanak. Kada sam bio s tobom na prvom sastanku, to mi je delovalo tako poznato - kao da sam se vratio u neku staru rutinu i zaboravio sam da se, realno, jedva i poznajemo. Da li ti to zvuči logično?” Zvučalo je i Elsi je osećala isto: potrebu da bude bliska s nekim, da povrati osećaj zajedništva koji je nestao kada je Lukas umro. Bio je to impuls, gotovo podsvesni čin koji je dopustio da je vodi srce a ne mozak - a kada ju je Oli poljubio, bilo je to kao da se delić koji je nedostajao vratio na mesto. „Pa, šta ćemo onda?” Dokotrljavši stolicu do nje, uzeo ju je za ruke. „Hajde da prosto provodimo vreme zajedno. Upoznaćemo se i zabavićemo se, bez pritiska ikakve veze. A ako na kraju budemo osećali da treba da pređemo na sledeću lestvicu, preći ćemo. Ako ne, ostaćemo prijatelji. U svakom slučaju dobijamo. Šta misliš?” Njegov predlog učinio je Elsi srećnijom nego što je bila u proteklih nekoliko sedmica. „Mislim da je to upravo ono što nam treba.”

~ 97 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 11 Iskorak Naredne sedmice bile su ispunjene pripremama za nastup Sandejsa na karnevalu i Elsinim i Vudijevim insistiranjem na dodatnim probama ponedeljkom uveče. Odlučili su se za tri pesme: What a Wonderful World, Forget You i Vudijev miks Abe i Dip parpla, koji je postao poseban hit među muškim članovima hora. Dok se hor zanimao pripremama za nastup, Šer je sebe imenovala za zvaničnog predstavnika za štampu, bombardujući lokalne novine pričama i ugovarajući fotografisanje (naravno, uvek se starajući da se kafe Sandej i Šer dobro vidi na svakom snimku). Možda zbog njenog prirodnog talenta za promovisanje, možda zbog specijaliteta kuće - sandejs kupa s karamelom, trostrukom čokoladom i slanom tofitom, koji je nudila isključivo lokalnim novinarima - njen trud urodio je plodom. „Vidite ovo!” Šer je raširila najnoviji primerak besplatnih novina između Elsi i Vudija. „Ljudi pričaju o nama!” Pokazala je Pismo urednika čiji je naslov bio Brajton: najnovija prestonica horova? Elsi je pročitala naglas. „Skorašnja eksplozija novih horova u Brajtonu, po mom mišljenju, može biti samo dobra stvar. Muzika zbližava ljude kako to ništa drugo ne može, a u današnjem društvu, kada toliko malo nas zna čak i imena najbližih komšija, ovakvi poduhvati koji ohrabruju interakciju moraju se podržati. Od revijalnih horova koji osvajaju nagrade, kao što je Drim tim, do fascinantnih društvenih poduhvata kao što je Sandejs rokerske zvezde Vudija Džensena, Brajton brzo postaje svetionik za ujedinjujuću silu muzike... Zaboga, nisam ni shvatila da smo deo društvenog pokreta.” „O tome ti sve vreme govorim, lutko! Mi smo revolucija!” Vudi se zakikotao. „To će sigurno poremetiti izvesne crvene pantalone.” „Ne mogu reći da me to uznemiruje”, iskezila se Šer. ,,A zamisli koliko će pričati o nama posle karnevala!” Na pomen nastupa, Elsi se prevrnuo stomak. Hor je napredovao, ali bila je oštro svesna činjenice da je potrebno više rada. Ifa se i dalje jedva čula, uprkos Vudijevom, Dejzinom i Ajrininom ohrabrivanju - a Sašina sve veća sablazan zbog još jednog soprana nije nimalo pomagala. „Možda bi trebalo da se pridruži altovima”, zarežala je jedne večeri, dok se njen previsoko vezan konjski rep njihao poput klatna iza njene glave, „jer je trenutno korisna kao i prdež na uraganu.” „To nije fer”, uzvratila je Ifa, dok se njeno sićušno telo gotovo treslo od napora. „Trudim se da pevam glasnije.” „Ne treba da se trudiš, ljubavi, nego da radiš to.” Elsi je zaječala i stala između dve mlade žene, koje su opasno sevale pogledima.

~ 98 ~ Anna

Zvoncica ,,U redu. Slušaj, Saša, ti treba da se usredsrediš na svoje pevanje. Ne brini o onome što Ifa radi ili ne radi. Ti si daleko od savršenog kad je reč o tekstovima, pa bih ti bila zahvalna ako bi svoju energiju fokusirala na to, molim te. Ifa, sa svakom probom sve si jača. Samo zapamti šta smo ti Vudi i ja rekli o veri u sebe.” „Samo ne bih htela da vas izneverim”, odgovorila je Ifa. ,,I nećeš. Želim da uživaš u ovome i da se zabaviš, u redu? E sad, ja ću pevati sopranski deo s tobom i Sašom dok budem dirigovala, pa slušaj mene i nećeš se osećati kao da si sama.” „Ona se oseća kao da je sama? Dobro došla u moj svet!” Saša se progurala pored Elsi i odmaglila ka toaletu za mušterije, kuckajući usput poruku na mobilnom telefonu. Elsi je zaječala. „Dobro, dvadeset minuta pauze za sve.” Sandejsi su se nesigurno raštrkali da bi od Šer uzeli šolje s jakim čajem i čokoladne leptir-kolače punjene mučenom pavlakom. Dok je Elsi skupljala note i spuštala se za klavijaturu, ruka ju je nežno potapšala po ramenu. Podigla je pogled i videla utešni Ajrinin osmeh. „Veoma si dobra u ovome, dušo”, rekla je, spustivši se na stolicu pored Elsine. „Mislim da divno zvučimo.” „Hvala, Ajrin. To je zato što su svi naporno radili.” Ajrin je sklopila ruke u krilu. „Saša je dobra devojka. Mislim, u dubini duše. Znam da ume da bude teška, ali sigurna sam da nije zlonamerna.” Elsi se zagledala u Ajrin. Kako je mogla to da zaključi o nekome tako nemilosrdno rešenom da bude u centru pažnje? „Želim da dobro prođe, zaista, ali do nje je tako teško dopreti. Čini mi se da misli da je jedina osoba u horu i ometa nas kad god nije po njenom.” „Svejedno, toj devojci potreban je ovaj hor. A i ona je potrebna njemu. Sad, mogu li da ti donesem čaj i jedan od onih ukusnih kolača, dušo?” Vudi je došetao kada je Ajrin otišla. „Video sam da se savetuješ s proročicom.” Još zbunjena zbog onoga što je Ajrin rekla, Elsi ga je pogledala. „Izvini?” „Ajrin. Ona je kao neki teolog za skrivene istine, tajni poznavalac... stvari.” „Tako je. Misli da je Saša neshvaćena.” Vudijevo lice se smračilo. „Da, svi mi imamo čudne dane.” ,,I očekivala sam da ćeš reći nešto slično. Onaj miks je dobro zvučao.” „Napredak se ne može poreći - uradili smo dobre stvari.” Nagnuvši se malo prema njoj, s oklevanjem ju je potapšao po leđima. „Ponosim se tobom, anđele.” Iskreno dirnuta, Elsi ga je munula ramenom. „O, hvala, čoveče! Osećanje je obostrano.”

Posle razgovora u njegovoj kancelariji, divna lakoća spustila se između Elsi i Olija i oni su sve više vremena provodili zajedno. Ohrabrena time, Elsi je zaključila da je vreme da se Oli zvanično upozna s porodicom Mejnard. I tako, prve nedelje u junu, Elsi je sve iznenadila pozvavši svoju porodicu i Olija na roštilj.

~ 99 ~ Anna

Zvoncica „Jesi li sigurna?”, pitao je Oli, nesigurno se motajući po maloj kuhinji kuće u Izlingvord stritu, s flašom vina u rukama, dok je Elsi spremala začinjene vegetarijanske pljeskavice za Gvin i Džima i svinjske sataj ćevape za sve ostale. „Mislim, znam da dobro napredujemo, ali da li je stvarno vreme da upoznam celu porodicu?” Elsi se zasmejala. „Oni su savršeno bezopasni. Tata me već nedeljama nagovara da se okupimo, a moje sestre žele da te upoznaju. Tako ćemo u jednom velikom zalogaju obaviti upoznavanje.” „Možda si u pravu. Reci mi još jednom ko dolazi.” Njegova nervoza bila je simpatična i Elsi nije mogla da sakrije osmeh dok ga je slala da sedne, a ona otvarala vino. „Tata - kog već poznaješ; moja starija sestra Dejzi, koja je zadivljujuće prelepa i prava dobrica, i njen partner Andre - i veruj mi, velika je čast što ćeš ga videti, jer je on zvanično najzauzetiji čovek na planeti Zemlji; zatim, moja srednja sestra Gvin, koja je urnebesno smešna i verovatno će se rasplakati zbog bilo čega, i njen muž Džo, koji je najdivniji momak koji postoji.” Pružila mu je veliku čašu vina. „Evo, popij ovo. Mislim da ćeš se bolje osećati.” Začulo se zvono i Oli je skočio dok je Elsi prolazila kroz hodnik da dočeka porodicu. Dejzi i Gvin prve su ušle u kuću, gurajući se uzbuđeno pored Džima i naglo se zaustavljajući kada se Oli pojavio. „Dejzi, Gvin, ovo je Oli.” Elsi se odmakla dok su se njene sestre pozdravljale s njim. „Dušo, ovo je divno iznenađenje”, rekao je Džim, ljubeći je u obraz dok je ulazio. ,,I ovo je prvi put da smo došli ovamo na ručak od... Pa, veoma mi je drago što sam ovde.” Andre i Džo provukli su se u već zakrčeni hodnik, smejući se kada su videli toliko ljudi naguranih u tako malom prostoru. Elsi je podigla ruke kao turistički vodič u Brajtonskom paviljonu i viknula da nadjača veseli razgovor. „Idemo svi u baštu da bismo mogli da dišemo!” „Amin!”, uzviknula je Gvin, spuštajući ruku na krsta. „Baš bi mi prijalo da sednem.” Elsi je gledala svoju porodicu kako izlazi u vrt i smešta se na razne baštenske stolice koje je rasporedila po malom drvenom tremu okruženom ružama puzavicama, visokim bambusom i stabljikama sa zrelim paradajzom. Pogled na kuću punu ljudi bio je iznenađujuće divan: prošlo je mnogo vremena otkako je njen dom video tako veselu družinu. Otkad je izgubila Lukasa, uvek se odlučivala za porodične skupove u Džimovoj kući, u Dejzinom i Andreovom stanu ili Gvininoj i Džoovoj seoskoj kući - bilo gde, samo ne u njenom domu koji je još odjekivao od tišine Lukasovog odsustva. Dejzi je stala pored nje i kucnula čašom o njenu. „Živela, lepotice! Ovo je bila briljantna ideja!” „Hvala ti. Tako mi je drago što je Andre mogao da dođe”, rekla je Elsi, gledajući Dejzinog partnera u dubokom razgovoru s Olijem. „Mislila sam da će biti zauzet.” Dejzina veza s građevincem Andreom Diranom bila je izvesna misterija za ostatak porodice Mejnard. On je uvek bio savršeno šarmantan i učtiv, ali mada ga je beskrajno volela, Elsi je često osećala da nešto nedostaje. Gvin je bila manje obazriva, poredeći ga s

~ 100 ~ Anna

Zvoncica nekakvom kućom s Divljeg zapada: „Spolja je sav razmetljiv, a iznutra nema nikakvog sadržaja. Dejzi se zabavlja s fasadom.” „Znaš šta je čudno? Kad sam mu pomenula današnje okupljanje, mislila sam da će imati nešto drugo da radi, ali on je odmah pristao”, rekla je Dejzi, šireći oči zbog tog otkrića. „Ti si mu veoma draga, znaš. Mislim da je odmah shvatio koliko ti je važno da svi danas dođemo ovamo.” „Da ne pominjem koliko je to divno za tebe.” Dejzi je malo porumenela. „Moram priznati da jeste. U poslednje vreme ga tako malo viđam.” „Ponovo pričaš o meni”, Andre se nasmešio dok je prilazio, pružajući Dejzi čašu vina. „Nadam se da ti sestra priča koliko sam divan.” Elsi je provukla ruku pod njegovu. „Naravno. Baš mi je drago što te vidim, Andre.” ,,I meni je drago što vidim tebe, chérie.” Sagnuo se i poljubio je u obraz. „Drago mi je što sam mogao da dođem danas na ovaj... znaš.” „Hvala ti.” Iako je Elsi navikla na nedovršene aluzije na njenog pokojnog supruga, još ju je iznenađivalo koliko je malo ljudi bilo dovoljno samouvereno da pomene njegovo ime. U prvim danima njene žalosti, to ju je primetno nerviralo - osećala se kao da je čovek kog je volela više nego išta - odjednom sveden na nekakvu neprijatnu temu. Postepeno je naučila da je formalno pominjanje samo pokazivalo koliko je ljudima stalo do Lukasa i da je, daleko od toga da je znak odbacivanja, zapravo, bilo znak poštovanja. ,,E sad, da li svi imate šta da pijete?” „Volela bih da mogu da pijem vino”, zacvilela je Gvin s drečave prugaste stolice pored sestre. „Kažem vam, čim ova beba izađe, naručujem ogromnu flašu. Intravenozno, po mogućstvu.” „Dušo, znaš šta je babica rekla”, odgovorio je Džo, a njegove kestenjaste lokne poskakivale su dok je govorio. „Nema alkohola dok ne završiš dojenje.” Gvin je prostrelila pogledom svog muža. „Pa, možda sam odlučila da tebi prepustim taj zadatak.” Džo se nervozno nasmejao. „Zadržala je smisao za humor, Elsi.” „Mmm, da. Srećno s tim kad stigne junior!” „Mogu li ja da nazdravim?”, pitao je Andre, a njegov baršunasti francuski akcenat naterao je ostale da se okrenu i slušaju dok je podizao čašu. „Za prijatelje, stare i nove.” Elsi je osetila talas ljubavi dok su se svi pridruživali zdravici. „Za prijatelje, stare i nove!” ,,I za tebe, Oli”, rekao je Džim, nasmešivši se ponosno, dok je Oli prebacivao ruku oko Elsinog struka. „Dobro došao u našu porodicu. I hvala ti što si vratio osmeh moje male devojčice...” Oči su mu se napunile suzama, što su sve tri kćeri dočekale horom uzvika: Tata! ,,Moraćete da oprostite ovom matorom sentimentalcu. Tako je divno videti moje devojke srećne i zbrinute.” Mahnuo je rukom. ,,A sad, vratite se na staro, svi.” Oli se nasmešio Elsi. „Hvala ti za ovo.”

~ 101 ~ Anna

Zvoncica Naslonila se na njega. „Nema na čemu.”

Tokom narednih sedmica, Elsi je osećala da je pozitivne stvari sve više okružuju: hor, prijateljstvo s Olijem i porodično iščekivanje dolaska Gvinine bebe dok se bližila osmom mesecu trudnoće. I Lukasove poruke iz kutije bile su tajni izvor snage, podupirući događaje iz njenog života njegovim odobravanjem. Mnoge su bile primedbe koje su nešto značile samo njemu i njoj: Volim te jer gledaš kvizove sa mnom, iako ih mrziš. xx Volim te jer praviš keks u ponoć. xx Volim način na koji ti dude poskakuju kada se smeješ. xx Ostale poruke naterale su Elsi da posumnja da mu je možda ponestalo ideja za, istini za volju, veliki zadatak imenovanja preko trideset razloga zbog kojih je voli: Volim te zbog nedeljnih ručkova kod tvog tate. xx

Ponekad bi poruka bila poput predskazanja za situaciju u kojoj se Elsi nalazila, oduzimajući joj dah svojim značajem. Dok se leto bližilo, jedna takva poruka zaustavila ju je u koraku... Kafe Sandej i Šer bio je te nedelje naročito pun, a zadatak brzog usluživanja brojnih mušterija dodatno zakomplikovan jer je Šer otišla u Kan s Džejkom, zbog čega je Elsi bila glavna u radnji i ozbiljno joj je nedostajalo osoblja. Svakog jutra dolazila je rano da ispeče keks, umeša sladoled i testo za palačinke i postara se da je sve spremno kada stignu na brzinu okupljeni privremeni radnici, a odlazila kasno noću posle dodatnih proba hora, što je značilo da nije imala priliku da pročita novu poruku iz kutije sve do četvrtka uveče. Iskoristivši retko slobodno veče, Elsi se počastila dugačkim kupanjem, a onda se ušuškala na sofi da odgleda svoj omiljeni film Filadelfijska priča, uz veliku porciju lazanja s povrćem, koju joj je Džim, zabrinut jer mu je kćerka previše zauzeta da kuva, napravio i prokrijumčario u frižider dan ranije. Tek kad je krenula u krevet, kutija presvučena svilom privukla joj je pažnju. Otvorila ju je i izvukla papir s vrha. Volim te jer si ovoliko pročitala. I volim te jer si tako lepo nastavila svoj život. Nastavi dalje, lepa devojčice. Volim te xx

~ 102 ~ Anna

Zvoncica Rukom prigušivši vrisak, Elsi je briznula u plač. Lukas nikako nije mogao znati da će ona čekati osamnaest meseci da pročita njegove poruke, ali njegova vera u njenu sposobnost da živi bez njega bila je savršena poruka za ovaj trenutak. I baš tada, on joj je nedostajao više nego što je mogla da podnese, a iznenadni dar njegovih reči bio je i divan i poražavajući. Lukas je bio u pravu. Ona jeste nastavila dalje - prvi put u mnogo godina Elsi je osećala da se svet otvara pred njom: bez izvesnosti, bez poklona, samo mogućnosti. Ranije, život s Lukasom uvek je bio poduprt bezbednim temeljima od pretpostavki: mada bi se okolnosti mogle promeniti, mada bi mogli raditi nešto drugo ili se preseliti, oni će uvek biti zajedno. To je bio plan. Kad je umro - bar tokom prve godine - osećala je potrebu da nastavi kao i ranije, a njegov zahtev da nastavi da živi pretočila je u uposlenost i rutinu. Ali sada se osećala kao da je podigla oči s neposredne okoline i usudila se da pogleda u horizont, gde je reljef bio manje siguran nego onaj pod nogama. A Lukas je to znao, jer ju je poznavao bolje nego iko dugi. Međutim, pomisao na njega kako priprema i raspoređuje poruke u svojim poslednjim nedeljama, praćen bolom sa svih strana, a ipak gledajući unapred, u sliku svoje žene u budućnosti u kojoj njega neće biti, ostala je gotovo preduboko bolna za Elsi. Ako joj je bio potreban još neki dokaz za to koliko je Lukas bio izvanredan, ovo je bio taj. Lukas je verovao u nju, i to je bilo sve što joj je trebalo da nastavi dalje.

„Pastelna zelena.” „Previše dosadno.” „Narandžasta?” „Uf. Previše jarko.” „Golublja plava?” „Previše prošlogodišnje...” Dejzi je iznervirano podigla ruke. „Da li ti hoćeš da farbaš ovu sobu ili ne?” Šer je proučavala katalog boja u rukama po milioniti put. „Hoću.” „Pa sigurno imaš bar neku predstavu o stilu koji želiš?” Šer je izvila obrvu. „Mislila sam da si ti dizajner enterijera.” „Ovako: zašto ne bismo pokušale da suzimo izbor?”, predložila je Elsi, nežno uzimajući katalog iz Šerinih ruku. „Dejzi, pristavi čajnik. Šer, sedi ovde, pa da logički razmislimo o ovome. Ovo je tvoja spavaća soba. Imaš li u njoj nešto sa čega bismo mogle da pozajmimo šemu boja?” Zločesti osmeh zaigrao je preko Šerinih grimiznih usana. „Džejka Longa.” „Za ime božje...” Dejzi, očigledno užasnuta, pobegla je u kuhinju. „Grozna si”, nasmejala se Elsi. „Ali dobro je videti te tako srećnu.” ,,I jesam. Stvarno jesam. On je divan, Els! Trebalo je da ga vidii U Kanu - tako pažljiv, pravi kavaljer. Sve one reči na francuskom koje SU mu tekle s jezika bile su nešto

~ 103 ~ Anna

Zvoncica najseksepilnije. Ne mogu protiv toga, mislim da volim tog tipa! A ti znaš koliko ja to retko priznajem.” „Drago mi je. I bilo je krajnje vreme. Dakle, ovo preuređivanje - da li je za njega?” Šer je otišla do prozora u maloj spavaćoj sobi i podigla ivicu zavese da je kritički osmotri. „Možda. Ali više zbog mene. Volim moje retro stvari i ne želim sve da promenim, ali pretpostavljam da treba da razmislim kako se sada osećam.” Namestila je grimasu. „Nisam valjda uvredila Dejzi?” „Ne. Ona možda izgleda kao krhka boginja, ali napravljena je od izdržljivog materijala. Da sam na tvom mestu, pustila bih je da smisli nešto za tebe. Veruj mi, biće savršeno.” Pola sata kasnije, Elsi i Dejzi mahnule su Šer dok su odlazile niz baštensku stazu. „Trebalo bi da te vodim sa sobom na posao”, rekla je Dejzi kad je bila sigurna da ih niko ne čuje. „Imamo nekoliko čudnih klijenata na kojima bi mogla da primeniš svoju magiju.” „Imaću to na umu.” Detence na plavom trotinetu zaletelo se ka njima trotoarom i sestre su morale da se razdvoje kako bi ga propustile. „Kakav nosorog!” viknula je Dejzi. „Tipičan muški vozač.” „Takav bi mogao biti naš sestrić za nekoliko godina”, podsetila ju je Elsi. „Ili sestričina. Još ne mogu sasvim da poverujem da će Gvin biti mama.” Stigle su do kraja Šerine ulice i zastale pored male pekare na uglu, s nekoliko stolica i stolova postavljenih ispred radnje. Dejzi je pogledala na sat. „Imam sat pre nego što Andre stigne. Blesavo je, ali uvek imam tremu kad znam da on dolazi kući. Minuti prosto ne prolaze dovoljno brzo. Da li si za kafu? To bi mi skrenulo misli s iščekivanja kada ću ga videti.” Bilo je prelepo nedeljno popodne, okupano svetlucavim sunčevim zracima koji su se presijavali po krovovima automobila parkiranih paralelno uz put. Deca su se igrala u dvorištu pansiona naspram pekare i njihov nekontrolisani smeh smesta je podsetio Elsi na njene dečje igre s Dejzi i Gvin. „Sećaš li se kad smo za vreme letnjeg raspusta pozivale svu decu iz komšiluka kod nas? Nas petnaestoro jurcalo je kroz kuću i dvorište.” „Jednog leta bilo nas je i dvadesetero”, rekla je Dejzi. „Mislim da je tad bio onaj prodavac stolarije, što je merio prozore, nesrećnik je mislio da su sva deca u dvorištu tatina. Pretpostavljam da je zbog tatine hipi odeće mislio da smo deo nekakve trule komune. Čudno je ponovo razmišljati o detetu koje će trčati po dvorištu”, zastala je. „Da li misliš da biste ti i Lukas imali...” Elsi je klimnula, udahnuvši miris espresa i osećajući se čudno spokojno. „Lukas je želeo da bude tridesetogodišnji tata. Mislio je da će dotad on sam dovoljno odrasti.” „Andre je pomenuo decu pre neki dan.” Dejzina smirena bomba naterala je Elsi da gotovo ispusti šolju. „Šališ se?” „To je otprilike bila i moja reakcija. Mislim, trenutno se viđamo desetak dana mesečno, ako i toliko. Nije mi jasno zbog čega misli da je takva veza dovoljno stabilna za decu.” „Misliš li da možda pokušava da natukne da bi da se skrasi?”, pitala je Elsi.

~ 104 ~ Anna

Zvoncica Dejzi je prevrnula oči ka nebu. „Ko zna? Sledeće godine biće mu pedeset - možda je stigao do trenutka u životu kada su na spisku i deca. Mi nismo kao Gvin i Džo, niti kao ti i Lukas. Retko razgovaramo o budućnosti. Pretpostavljam da ću danas saznati više.” „Koliko ostaje?” „Celu nedelju. To je u našem slučaju kao čitav život. Hajde, razveseli me sad. Kako je Oli?” „Dobro, mislim. Pomaže tati da postavi pozornicu Trgovačkog udruženja za karneval sledeće nedelje.” „Dakle, nije bilo pokušaja da te zaskoči?” Elsi se nasmejala. „Nemoguća si! Ne, zasad ćemo biti drugovi.” „A, tako!” frknula je Dejzi u svoj late. „Zasad?”

Poslednja proba Sandejsa održana je dan pre debija na karnevalu. Snažna užurbana atmosfera ispunjavala je kafe Sandej i Šer dok su horisti stizali spremni za rad. Čak se i Vudi uzdržao od svog uobičajenog dugačkog motivacionog govora, uvodeći Sandejse pravo u prvu pesmu. Elsi je pažljivo slušala dok je svirala, beležeći delove koji su zahtevali još rada i zapisujući beleške u blokče naslonjeno na ivicu klavijature. Svi su imali izraze ozbiljne rešenosti dok su dvaput vežbali kratki program - i Elsi ih je obožavala zbog toga. U pauzi za čaj - danas praćen sa po dve kugle Šerinog najnovijeg eksperimenta, sladoleda od breskve i slanine, koji je izazvao prijatno iznenađenje kod svih - vidno iscrpljeni hor okupio se za analizu u poluvremenu. „Mislim da ulazimo prerano u drugoj pesmi”, rekao je Sten, a Grejem se složio. „Ja sam izgubio tajming posle refrena, izvinjavam se.” „Ja ne mogu da se setim teksta za Forget You”, priznala je Džulijet. Šila je uzdahnula. „Ja u toj pesmi i nemam nikakav tekst da pamtim, ali stalno mešam kad treba da pevam ooo, a kad aaa.” „Ljudi! Iskulirajte!” rekao je Vudi, iskoračivši iz hora. „Sutra će biti pobednički ulazak Sandejsa u svest ovog dobrog grada. Vi ste lirska armija koju sam video u svom snu. Ovo će biti epski poduhvat!” „Vudi je u pravu”, složila se Elsi. „Je li?”, nije mogla da veruje Dejzi. „Da, jeste. Svi ste radili toliko naporno da biste spremili ove pesme, i to se vidi. Naravno, ima pojedinosti koje bismo mogli još da popravimo, ali zvučite baš dobro. Sve što sada želim jeste da izađemo na onu pozornicu i da se zabavimo. Mislite li da to možemo?” Osmeh se razvukao na svim licima u prostoriji i Elsi je osetila da joj kamen pada sa srca. „Divno. Hajde sada da još jednom ponovimo ceo program i da završimo za večeras. Mislim da smo spremni!”

~ 105 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 12 Dolazak na svet Rano sledećeg jutra obala Brajtona oživela je od raspomamljenih aktivnosti dok su postavljani štandovi, pultovi i pozornice. Već je bilo toplo, s prognoziranom visokom temperaturom i, još važnije, bez kiše - savršen dan za karneval. Trema je počela da bombarduje Elsin stomak otkako se probudila, a nešto posle osam ujutro pojačavala se s pogledom na svaku zastavu, niz sijalica u boji i oslikani štand pored kojih je prošla. Bijenalni vikend Brajtonskog karnevala uvek je bio vrhunac njenog detinjstva, a sada će prikazati svoj hor kao njegov deo. Šta god da se danas desi, biće to sjajno dostignuće. Čitav grad je tog jutra prožimala atmosfera uzbuđenja i iščekivanja. Dok je koračala, Elsi je gotovo mogla da vidi duhove s ranijih karnevala: sebe i Lukasa s vešto oslikanim licima, kako igraju polupijani, s flašama mlakog piva u rukama, dok su pored njih prolazile boje, buka i raskoš procesije. Lukas je tvrdio da ga taj događaj ne dotiče, ali odavao ga je radosni izraz lica na apsolutno svakoj fotografiji s karnevala. „Spremna za veliki nastup?” Oli se smešio s vrha merdevina kada je Elsi stigla na malu pozornicu. Imao je preko jednog ramena dugačak niz zastavica, koje je pričvršćivao duž metalnih nosača. „Mislim da jesam. Kad si stigao?” „Pre sat. Džim je paničio da neće biti gotovo na vreme, ali kao što vidiš, skoro smo završili.” „To je moj tata”, nasmešila se. „Želiš li pomoć?” Oli je pokazao preko pozornice na dve nabrekle kese za đubre. „Mogla bi da zakačiš te balone. Lepljiva traka i makaze su tu negde. Zar ne treba da budeš na štandu kafea? Mislio sam da će Šer da odlepi zbog toga.” Elsi se nasmejala. „Malopre sam je videla i ubedila me je da je sve pod kontrolom. Donela je dovoljno zaliha da nahrani ceo grad.” „Ako vreme ostane ovakvo, mislim da će sav sladoled rasprodati do ručka. Čak i one lude ukuse.” Sledećih trideset minuta radili su jedno uz drugo, a njihov razgovor bio je veseo i lak. Elsi je primetila da je Oli sada bio mnogo opušteniji, da mu je držanje daleko manje napeto nego posle njihovog iskrenog razgovora u njegovoj kancelariji. Kada su okačili zastave i balone, odmakli su se da se dive svom delu. „Kako je divno!” uzviknuo je Džim, stigavši s kafom i krofnama iz obližnjeg kafea, baš na vreme da vidi završen rad. „Dobro je što sam imao vas da mi pomognete jutros. Baš ste fantastičan tim!” Hvala, tata, nasmešila se Elsi u sebi, suptilan si kao tenk. „Da li ti se dopada?”

~ 106 ~ Anna

Zvoncica Džim je obavio ruku oko nje. „Oduševljen sam, dušo. Oli, tvoje veštine kačenja zastavica su upečatljive.” „Hvala... hm... staviću to u svoj rezime.” „Fino, fino. Mogu ti reći da jedva čekam da upoznam Vudija Džensena. Njegova svirka bila je jedna od najboljih osamdesetih godina... Helfinger u Bejzmentu, leto pre nego što su se pojavili na listama. U stvari, išao sam s tvojom majkom. Baš pre nego što je... pa, znaš već.” Izvukao je presavijeni papir iz zadnjeg džepa farmerki i promenio temu pre nego što je postala previše emotivna. ,,U redu, a sad izvinite, moram da odem do momka s lokalnog radija, da vidim gde hoće da postavimo mikrofone.” Rukovao se s Olijem. „Hvala ti mnogo na pomoći, druškane. I, Elsinor - biće fantastično, nemoj da brineš!” Oli se okrenuo ka Elsi, zbunjen, čim je Džim otišao. „Elsinor? Je li to nadimak?” Elsi je uzdahnula. Nije se radovala ovom pitanju. „Ne. Elsi mi je nadimak, a to mi je ime. Elsinor Galadrijela Mejnard.” „Nije!” Prasnuo je u grohotan smeh, a Elsi je bezizražajno čekala da završi. Nije bilo prvi put da je doživela takvu reakciju kada bi otkrila svoje puno ime. U osnovnoj školi, posle jedne godine mučenja, Džim je obavestio sve njene nastavnike da odmah moraju početi da joj se obraćaju sa Elsi, iz straha da će mu kćerka biti istraumirana školom ako nastave da koriste njeno puno ime. Kada je primetio izraz njenog lica, Olijev smeh brzo je zamro. „Izvini. To je bilo nepristojno. Ne mogu da verujem da sam tek sada saznao to o tebi. Otkud ti to ime?” Elsi je sela na ivicu pozornice i skinula poklopac sa stiroporske čaše kako bi dunula u kafu. „Moja mama bila je sklona opsesijama, što je verovatno loše kada se uzme u obzir da je glumica. Dobila je ulogu u Hamletu neposredno pre nego što je saznala da je trudna sa mnom. Kritičari su bili ushićeni njenim prikazom Ofelije i od tada je postala opsednuta tim komadom. Otud Elsinor. Onda, neposredno pre mog rođenja, neko joj je dao Gospodara prstenova, i odmah je postala zavisnik. I kad sam se rodila, eto i Galadrijele.” „Zezaš?” „Ne. Kada je čekala Dejzi, bila je fascinirana Viktorijanskim jezikom cveća, pa je Dejzino srednje ime Hartsiz 2. A Gvin, ako nisi znao, zove se Gvinevra Izolda - dobila je ime po likovima iz knjige Le Morte d’Arthur, koja je bila mamina nerazdvojna družbenica dok je bila trudna.” ,,Au! A moje srednje ime je Henri, osećam se tako obično.” Elsi se nasmešila. „Imaš sreće. Ja sam sanjala o menjanju imena u neko sasvim razumno kao što je Džejn ili Lusi ili Kejt. Odrasli misle da je kul biti drugačiji, ali kada u školi imaš neobično ime, to znači da će svi nastavnici morati da se trude da ga nauče i nikada ni sa čim nećeš moći da se provučeš. A kada ti je četrnaest i želiš da se uklopiš tako da te niko ne primećuje, iskreno, to je prava gnjavaža.” „Dakle, nije bilo više nijedne Elsinor u tvom razredu?” „Začudo, nije.” 2

Engl. daisy - bela rada, krasuljak; heartsease - dan i noć. (Prim. prev.)

~ 107 ~ Anna

Zvoncica „Elsi ti odgovara”, rekao je Oli, a odmah zatim se postiđeno nasmešio. „Što je i dobro, očigledno, jer ti to i jeste ime.” Kada su Dejzi i Vudi stigli, obala je već pretvorena u žamor u svim bojama duge. Oni koji su želeli da prvi vide karnevalsku procesiju stigli su rano da zauzmu mesta, dok su se ostali prosipali iz pabova na ulicu, već rumeni, mladići goli do pasa, s majicama vezanim kao ogrtači super-heroja, noseći poluprazne pivske flaše kao staklene smeđe skiptare. Deca su čekala nestrpljivo i praznih ruku dok su natovareni roditelji žonglirali torbama, plišanim igračkama i ogromnim balonima napunjenim helijumom sa štandova poredanih duž obale. Iščekivanje je visilo u vazduhu dok se Brajton spremao da prikaže svoje najbolje kreativno, ludo i šareno. Dejzi je donela nerazumno skupu kameru - poklon s jednog od Andreovih brojnih putovanja u Dubai - i neprekidno je nestajala kako bi snimila detalje zadivljujućih prizora koji su ih okruživali. „Zar nisi prosto luda za ovim?” nasmešila se ka Elsi. „Toliko fotografija čeka da se desi! Obožavam Brajton kada slavi - nigde na svetu nema takvog mesta.” „Kako si provela sedmicu?” pitala je Elsi, željna da čuje detalje o Andreovoj poseti. „Zapravo, bila je iznenađujuće divna”, odgovorila je Dejzi. „Proveli smo toliko vremena zajedno, nijednom se nismo posvađali i, da budem iskrena, neprekidno sam proveravala da li je to došao moj Andre ili neki krajnje divan uljez.” „Opa. To onda znači da se on baš trudi.” „Tako je. Ne znam da li da me to brine ili da prosto uživam dok traje.” Elsi je munula sestru. „Možda je to znak da je spreman da se skrasi.” „Mmm, možda.” Dejzi je bila daleko od ubeđenog. „Pretpostavljam da ćemo s vremenom saznati.” Vudi je, u međuvremenu, bio u blizini i divio se, možda previše izbliza, komplikovano oslikanom telu ulične izvođačice. ,,I moraš da budeš sasvim gola kada umetnik na tebi primenjuje svoju magiju?” „Otprilike tako”, zakikotala se žena, uvijajući torzo da to dokaže - kao da je dokaz bio potreban - s vrlo tankim slojem boje koji je skrivao njene intimne delove. „Vrlo je čulno biti živo platno. Čovek oseti veliko poštovanje kada se nanosi boja, znaš?” „Mogu zamisliti lepotu tog trenutka, da.” Vudijevo pohotno namigivanje nije imalo nikakve veze s poštovanjem. „Voleo bih da i ja nekom prilikom iskusim to čudo.” Par hodača na štulama, odevenih kao dugonogi mornari, prošao je uz gromoglasno klicanje i vrisku dece koja ih je pratila. Elsi se popela na pozornicu da proveri klavijaturu, a njeni živci ubacili su se u najvišu brzinu dok je razmišljala o nastupu koji će Sandejsi pružiti za nešto manje od sata. Jedan po jedan, stigli su ostali članovi, okupljajući se desno od pozornice i nervozno ćaskajući. Vudi je nerado pustio oslikanu izvodačicu da ode i došetao do grupe. ,,U redu, ljudi! Stigao je karneval, kucnuo je čas!” „Nakazo!”

~ 108 ~ Anna

Zvoncica Vudi je oholo pogledao Sašu. „Neću nasesti na neznanje, devojko! Danas sam iznad toga!” „Kakogod!” Sten se nasmešio Elsi kada im se pridružila. „Misliš li da možemo da uradimo ovo?” Elsi mu je stegla ruku. „Znam da možemo.” Čekanje iza pozornice, da ih najavi lokalni radio-voditelj, bilo je najdužih dvadeset minuta koje je Elsi pamtila, a sudeći po licima članova Sandejsa, svi su proživljavali istu beskrajnu strepnju. Ifa, Deni, Keti i Di okupili su se pored Stena, Grejema i Džulijet, koji nisu izgledali nimalo samouverenije. Čak je i Saša ćutala. U deliću sekunde, Elsi se pitala da li ih je previše brzopleto dovela ovamo. Da li su zaista bili spremni da se suoče s velikom publikom? Pogledala je Vudija, očekujući ohrabrenje, ali on je bio usred složenog rituala pred nastup - zatvorenih očiju, glave zabačene unazad, drmusajući šakama kao da u muškom toaletu nije bilo papirnih ubrusa... „Vi ste sledeći”, prošaputao je razbarušeni potrčko s radija, čvrsto stežući tablu sa štipaljkom uz grudi. Elsi je duboko udahnula. To je bilo to: prvi pravi prikaz njenog novog poduhvata. Lukas bi bio izvan sebe od smeha kad bi mogao sada da je vidi. On ne bi stajao na ovoj pozornici da je tu: njegov duboko ukorenjeni strah od nastupa bio je legendaran među njihovim prijateljima, a poticao je iz vremena kada je morao da glumi anđela Gabrijela u osnovnoj školi, kad mu se kostim od belog čaršava zakačio za ekser na školskoj bini i gotovo pocepao napola, otkrivajući pred svima njegove veoma bele pamučne gaće... Nasmešila se kada se setila njegovog beskrajnog prepričavanja te priče drugovima, a priča je svaki put bivala sve doteranija i apsurdnija. ,,I u tom trenutku, blesnuli su svi foto-aparati u školskoj dvorani. Siguran sam da i u Šoramu na Moru postoji obilje izbledelih fotografskih dokaza moje beline...” „Sandejs, na scenu - sad!”, zarežao je potrčko. Hor je bez pogovora izašao na scenu, s Vudijem na čelu i Elsi na začelju. Neposredno pre nego što je iskoračila na jarko brajtonsko sunce, Elsi je čula poklik i dozivanje Vu-di, Vudi nekoliko zagriženih helfingerovaca koji su krenuli na hodočašće da vide svog idola. Zamislila je Lukasa kako stoji pored nje iza kulisa. Napred, devojko! Pokaži im šta znaš... Nasmešivši se sećanju na njega, samouvereno je izašla na scenu i uzela mikrofon pored klavijature. „Dobar dan, Brajtone! Mi smo Sandejs - najnoviji brajtonski hor.” Počela je da svira uvodne note pesme What a Wonderful World i, klimnuvši vidno uzdrmanim članovima hora, počela da odbrojava... U nju je zurilo četrnaest sleđenih zeka, kojima su dani odbrojani jer im se približavaju farovi kamiona. Elsin ohrabrujući osmeh počeo je da se osipa po ivicama. Vudi je sevnuo ka Saši, koja je zjapila ka gomili ispod njih, a uobičajena drskost ju je napuštala. Podigavši glas, Elsi je počela da peva: „I see...”

~ 109 ~ Anna

Zvoncica „... fields of blue - green!” Saša se brže-bolje ispravila, i ne trepnuvši - ali Elsi je zahvaljivala nebesima što je Saša uopšte zapevala - i posle spontane promene teksta Luja Armstronga, pevala je sve jačim glasom i sve ubedljivije. Iza nje, Sandejsi su ispustili vidljiv uzdah olakšanja. U pravom trenutku uskočio je i ostatak hora, a koncentracija na njihovim licima bila je gotovo komična. Elsi je zapamtila da bi na sledećoj probi trebalo da porazgovara s njima o smešenju, ali sada to nije bilo bitno: oni su pevali! Sve jače i čvršće kako je pesma prelazila od refrena do druge strofe i zahuktavala se ka Stenovoj kontrastnoj solo deonici u trećih osam taktova. Mahnuvši svojoj ženi i sinu u publici, iz džaka je izvukao moćan nastup, a obrazi i ćelava glava pocrveneli su mu od zadovoljstva zbog reakcije publike. Hor mu se pridružio i samouvereno završio prvu pesmu. Vudi je preleteo pogledom preko pozornice i iskarikirano podigao palčeve, kao znak odobravanja. Elsi je osetila kako je preplavljuje talas ponosa dok je svirala prve note pesme Forget You i čula oduševljeni urlik gomile koja ih je prepoznala. Deni je zamenio mesto sa Sašom - što je bio prvi koreografski deo njihovog programa - i raspalio refren. Ostatak Sandejsa na vreme je otpevao svoje ooo (osim Šile koja je svoje aaa ipak brzo promenila u ooo kada je shvatila da je pogrešila). Stojeći u publici, Džim je počeo da tapše u ritmu pesme i nekoliko ljudi oko njega mu se pridružilo. Kada su Sandejsi to videli, glasovi su im poleteli. Stigli su do ciljne ravnine i sve što ih je delilo od kraja programa bio je sumnjivi sudar popa i roka iz sedamdesetih... Lupkajući prstima po dirkama u uvodu u miks, Elsi je klimnula Vudiju, koji je zgrabio mikrofon i zamahnuo njime između nogu á la Rodžer Doltri. Vrativši ga do kukova, pružio je prst ka gomili: „Brajtone, da li si spreman za rok?” Ono malo Helfingerovih vernika viknulo je: „Da!” Vudi se podsmešljivo iskezio, a njegovi zmijoliki kukovi počeli su da se kreću u ritmu. „Pitam da li ste spremni za ROK?” „DAAA!” Oduševljeni ostarelim rokerom i njegovim zbunjujućim pokretima kukovima, još ljudi iz publike je zavikalo. „Trebaće mi moja ekipa.” Vudi je pozvao Stena, Grejema, Luisa i Denija. „Jeste li spremni, momci? Udrite!” Na zaprepašćenje i oduševljenje publike, muškarci su se iz dubine duše upustili u vokalno izvođenje legendarnog gitarskog rifa Ričija Blekmora, izmamljujući zavijanje i poklike od publike. Članice hora tada su počele Abinu pesmu Summer Night City, dok su muškarci nastavljali rif pesme Smoke on the Water. Onda im se pridružila Ajrin - i pogled na osamdesetčetvorogodišnju gospođu, koja je nasred pozornice svirala nevidljivu gitaru, naterao je publiku da podigne ruke iznad glava i tapše dok je Elsi svirala poslednje tonove, a Sandejsi džezerski podizali ruke dovodeći nastup do gromoglasnog finiša. „Pozdravimo Sandejse!”, povikao je di-džej s radija, a Elsi se pridružila horu na pozornici kako bi se još jednom poklonili pre nego što odu. „Jeste li videli to?”, pitao je Luis razrogačenih očiju. „Bili smo fantastični!” „Bili smo i bolji od toga!” odgovorila je Keti svetlucavih očiju. Ifin osmeh bio je širi nego što je Elsi ikada videla. „Ne mogu da verujem da smo to uradili!” pištala je.

~ 110 ~ Anna

Zvoncica Saša ju je zagrlila rukom preplanulom u solarijumu. „Mogla sam da te čujem kako pevaš, If! Ko bi rekao da imaš to u sebi?” „Bili ste divni!” Vudi je ušao usred hora koji je klicao i raščupavao konjski rep. „Ovo je početak, ljudi! Horske nindže digle su se na oružje!” „Hm, možete li to van pozornice?” zarežao je radijski potrčko. Kikoćući se kao izgrđena deca, Elsi i Dejzi povele su Sandejse na ulicu i gledale ih kako se raštrkavaju ka porodicama i prijateljima koji su ih čekali. Niska sredovečna plavokosa žena, koja je primetno ličila na Ajrin, pojavila se iz gomile i požurila ka Elsi. „Hvala ti”, zadihano je izgovorila, drmusajući Elsinu ruku. „Mama već nedeljama ne prestaje da priča o ovom horu i bilo je tako dobro videti je kako se raduje probama. Ali nikada, ni u milion godina, ne bih pomislila da ću je videti kako glumi da svira gitaru i peva rok pred svima!” „Još sam u fazonu, dušice”, namignula je Ajrin Elsi, grleći kćerku. „Hvala vam, madam dirigentice.” Elsi se osećala kao da joj stopala lebde nekoliko centimetara iznad pločnika. „Bilo mi je potpuno zadovoljstvo, Ajrin. Hvala tebi.” „Molim dozvolu da zagrlim dirigentkinju hora, madam!” čuo se Olijev glas iza Elsi. Okrenula se i uputila mu osmeh. „Odobreno!” Oli ju je uzeo u naručje i zavrteo ka gomili u kojoj su igrači sambe u jarkim bojama ubeđivali ljude da im se pridruže dok je orkestar preuzimao pozornicu. Naslonila je obraz na toplu kožu njegovog vrata i nasmešila se posmatrajući razuzdane Brajtonce dok je Oli počinjao nežno da je njiše u ritmu muzike. Uživajući u osećaju koji je izazivalo njegovo telo naslonjeno na njeno, Elsi se primakla, ali pogledom je lenjo posmatrala uličnu zabavu preko njegovog ramena. Uspela je: hor je imao prvi nastup, a ona je sada igrala na brajtonskoj obali sa zgodnim muškarcem na karnevalskom suncu... Sasvim bez upozorenja, jedno lice privuklo joj je pažnju usred posetilaca koji su se zabavljali. Tamna kosa uokvirivala mu je lice, a njegove zelene oči bile su fiksirane samo za nju. Polako, Torin Stjuart podigao je pivsku flašu ka njoj, a Elsin stomak se stezao. Instinktivno, obavila je ruke jače oko Olijevog vrata dok se Torin okretao i ponovo nestajao u gužvi. „Hej, šta je bilo?” pitao je Oli, odmičući se da joj pogleda lice. „Ništa.” Gledajući njegove plavosive oči, Elsi je osetila kako napetost slabi. „Sve je dobro.” „Da.” Nagnuo se i spustio najmekši poljubac na njeno čelo. „Da, jeste.” * * *

~ 111 ~ Anna

Zvoncica Uzbuđenje nastupa na karnevalu bilo je prava stvar za Elsi i Sandejse, ujedinivši ih na način koji nikada nisu mogli da zamisle. Nekoliko članova počelo je da posećuje Sandej i Šer i tokom nedelje i kafe-sladoledžinica postala je nezvanično mesto okupljanja i pevača i za njihovih prijatelja. Dve nedelje posle karnevala, Ifa, Luis i Deni okupili su se za pultom na Šerin poziv. Ona je izašla iz kuhinje, noseći poslužavnik pun posudica s po jednom kuglom različito obojenih sladoleda. „U redu, gomilo. Pošto ste svi i zvanično redovne mušterije, želela sam da od vas dobijem povratne informacije. Pretpostavljam da se niko od vas ne protivi besplatnom sladoledu? Ha, tako sam i mislila!” ,,U čemu je caka?” pitao je Luis, zbog čega je Deni zarežao, jer je odlično znao njegovu posvećenost trilerima zavere. Šer je bila slika i prilika iskrenosti. „Nema cake. Samo sam smišljala nove ukuse i želim da čujem vaše mišljenje.” Luis je slegnuo ramenima. „To je dovoljno dobar odgovor za mene. Odakle da počnem?” Šerine crno-smeđe oči su zaiskrile i pružila im je tri plastične kašičice za sladoled. „Odakle god da hoćeš.” Elsi je napravila pauzu u čišćenju stolova kako bi bila svedok Šerinom nenaučnom eksperimentu. „Šta će biti ako im se svi dopadnu?” upitala je. „Onda ću napraviti promociju ukusa meseca i koristićemo sve recepte. Vidiš? Mislila sam na sve.” „Da li ovo ima ukus ruže?”, pitala je Ifa, prijatno iznenađena prvim sladoledom koji je probala. „Jeste. To je sorbe s ružinom vodicom i limunom. Da li ti se sviđa?” „Divan je. Ja bih ga svakako kupovala.” Šerin osmeh bio je slika čistog ponosa. „Odlično!” „Ovo izgleda kao vanila, što znači da je bezbedno”, rekao je Deni, izabravši belu kuglu. Uzeo je punu kašiku sladoleda, a onda zamalo njime isprskao drugove i Šer kada je njegovu degustaciju propratio žestok napad kašlja. Elsi je donela čašu vode dok ga je Luis udarao po leđima, a Ifa zabrinuto posmatrala. Posle nekoliko gutljaja, lica crvenog kao cvekla, Deni je uspeo da povrati kontrolu, sa suzama u očima. „Šta je ovo?” „Ren”, rekla je Šer stidljivo. „Pa ko još pravi sladoled od rena!” Elsi se zakikotala. „Heston Blumental.” Deni je zarežao. „Taj je lud!” „On je moje luče!” usprotivila se Šer. Ifino gađenje bilo je nemoguće sakriti. „Nije.”

~ 112 ~ Anna

Zvoncica „Da sam na tvom mestu, ne bih vređala Šerinog muža iz snova”, nasmejala se Elsi. „Njegov Bunzenov plamenik joj je predmet obožavanja, zar ne, dušo?” „Heston je, igrom slučaja, prelep čovek briljantnog uma. Stvari koje radi s tečnim azotom dovoljne su da svaku devojku obori s nogu.” Luis je pažljivo i sumnjičavo proučavao treći ukus. „Nisam siguran želim li da probam ovaj.” „O, ne budi beba”, nestrpljivo će Šer, „nikad nećeš zadiviti devojke ako se plašiš sladoleda.” „Fina rečenica za reklamu”, nasmejala se Elsi. „Ja bih je iskoristila da sam na tvom mestu.” Oklevajući, Luis je primakao kašiku ustima. Široki osmeh razvukao mu se preko lica, ispunjen olakšanjem i reakcijom na novi ukus. „Krofne!”, uzviknuo je. „Ima ukus krofne s džemom!” „Tačno!” rekla je Šer. „Pa, dva od tri je ohrabrujuće.” Starinski zvuk telefona začuo se iz kuhinje i Šer je pogledala Elsi, koja se vratila svom zadatku raščišćavanja stolova. „To je tvoj telefon, zar ne? Danas si baš popularna, Els.” Elsi je zaječala dok je odlazila u kuhinju da se javi. „Verovatno je neko ko nešto prodaje.” Na svoje iznenađenje, videla je kako Gvinino ime bleska na ekranu. Brzo je prihvatila poziv. „Elsi... mislim da beba stiže. Ne mogu da dobijem Džoa, a kola su kod njega. Plašim se... Možeš li da dođeš?” Zaprepašćena, Elsi se okrenula ka Šer, koja je odmah shvatila ozbiljnost poziva. „To je Gvin...” Zgrabila je torbu i ključeve iz kuhinje. „Beba?” „Da!” „Brzo, brzo!” Šer ju je praktično izgurala kroz vrata. Elsi je pojurila ulicom ka kolima. „Dolazim! Jesi li sigurna da je vreme?” „Ne znam... Sve sam isplanirala i ne bi trebalo da se desi još dve nedelje. Ništa mi nije spremno...” „Nije bitno, Gvin. Ja sam kod kola. Spakuj torbu za bolnicu, u redu?” S druge strane začuo se glasan jauk. „Gvin? Jesi li tu?” „Da... tu sam. Molim te, požuri!” Petnaest minuta kasnije, Elsi se zaustavila ispred Gvininog grnčarskog studija u Šoramu na Moru i protrčala iza njega, do ribarske kućice u kojoj je Gvin živela sa suprugom Džoom. Gvin je stajala naslonjena na kuhinjski sto, s torbom u ruci, teško dišući. Njeno suzama umazano lice razvuklo se u ogroman osmeh kada je videla sestru. „O, kako mi je drago što te vidim! Počelo je, Els! Stvarno je počelo!” Suze su zapeckale Elsine oči. „Znam! Jesi li dobila Džoa?”

~ 113 ~ Anna

Zvoncica „Ne, mobilni mu je isključen. Ne mogu da verujem da ga je isključio baš sad...” Oštro je udahnula i stegla ogromni stomak. Videvši iskreni strah u sestrinim očima, Elsi se dala u akciju. „U redu, idemo!” Zgrabila je Gvininu torbu i pridržala sestru dok su izlazile iz kuće, a zatim je pažljivo smestila na suvozačko sedište. Onda, optrčavši kola, zaverglala je motor. Gvin je zurila u nju, razrogačenih očiju. „Elsi, užasno se plašim!” „Bićeš dobro. Samo se usredsredi na disanje. Jurnjavu prepusti meni, u redu?” S adrenalinom koji joj je ludački pumpao kroz telo, Elsi je nagarila gas i one su pojurile, skrećući oštro na uglovima i uskačući u bočne ulice kad god bi se ispred pojavila gužva. Gvin je stezala ručicu na vratima, očiju manijakalno usredsređenih na put, kako bi skrenula misli s nepojmljive situacije. „Zgromiću Džoa kad ga se dočepam!” zaklela se kroz stegnute zube. „Ne mogu da verujem da nije ovde! Imali smo plan, Elsi! Svi oni meseci priprema i planiranja i brige da sve do poslednje sitnice bude savršeno...” Zaćutala je kada je počela sledeća kontrakcija. „Pa, ako misli da ću ikada više da mu priđem posle ovoga, grdno se vara!” Elsi se nasmešila sestri. „Ne misliš tako. Čim pogledaš svoju prelepu bebu u divnim rukama tvog mužića, odmah ćeš...” BUM! Automobil je naglo skrenuo ulevo i Elsi je dala sve od sebe da vrati upravljač na drugu stranu. Ono što se zatim dogodilo kao da se dešavalo na veoma usporenom snimku. Zveknuvši u magnovenju rukom o instrument-tablu, Elsi je uključila sva četiri migavca, i tako prešla iz brze trake u susednu - srećom, izbegavši usput sve ostale vozače, koji su i sami čuli buku i sklanjali im se s puta. Čitava šasija poskakivala je i divlje se cimala dok je Gvin vrištala, a Elsi se žarko molila bogu da uspe da zaustavi automobil i ne povredi sestru. Kočenje je imalo ograničeno dejstvo, jer je automobil prejako vukao na levo i Elsi nije smela da pritisne do kraja. Najzad, u očajanju, zgrabila je ručnu kočnicu i cimnula je naviše koliko je jako mogla, držeći je svom snagom, dok je drugom rukom upravljala, sve dok se nisu zaustavile uz ivicu puta. Tišina. Potom je Gvin briznula u histeričan plač, a Elsi se, iscrpljena, svalila u svoje sedište. „Mogle smo da poginemo! Ne mogu da verujem da nas ništa nije udarilo? Šta ćemo sad? Nikada nećemo stići! Porodiću se na Auto-putu 27!” Drhteći, Elsi je dohvatila Gvininu ruku. „Ne, nećeš!” „Hoću! A Džo je kriv za sve, jer da je bio sa mnom, kao što je obećao, ja sad ne bih bila u automobilu koji je eksplodirao predaleko od bolnice!” Elsi se okrenula ka sestri, a panika je počela da joj izjeda stomak. „Gvin, pogledaj me pogledaj me - moraš da se smiriš, zbog sebe i zbog bebe. Hajde sad, diši sa mnom...” Udisala je duboko, polako i klimala ka Gvin da radi to isto. Postepeno, Gvinino disanje počelo je da se usporava, a suze su joj slobodno tekle dok je stezala Elsinu ruku.

~ 114 ~ Anna

Zvoncica Teretnjak je protutnjao pored njih i Elsi se odjednom setila koliko je opasno da ostanu tu gde su. „Dušo, moramo da izađemo iz kola.” „Ne! Ne idem ja nikud!” „Gvin, ne možemo da ostanemo ovde - preblizu smo putu. Izaći ću i odvešću te na travu, u redu? Nastavi da dišeš...” Nadimala je obraze i izduvavala vazduh kao poluluda vaspitačica koja imitira disanje pred trogodišnjacima, i nastavila je to da radi sve dok je izlazila iz automobila i žurila do suvozačeve strane. „Šta ćemo da radimo?” Gvin je ječala dok je Elsi delom hodala, a delom nosila sestru na bujnu zelenu travu na bezbednoj udaljenosti od kola. Kada se osvrnula, mogla je da vidi komadiće gume i goli metal na mestu gde je nekada bila leva guma. Ostavivši Gvin, zaronila je u kola da izvadi njenu torbu, pronašla Džoov broj na svom mobilnom telefonu i pozvala ga. Molim te, zvoni, molim te... preklinjala je tiho dok je poziv beskrajno dugo prosleđivan. Onda, na njeno krajnje olakšanje, oglasio se zvuk uspostavljene veze koji je ubrzo prekinut izbezumljenim glasom njenog zeta. „Elsi, šta se dešava? Ne mogu da dobijem Gvin, a nije kod kuće.” „Sa mnom je. Krenule smo u bolnicu, ali upravo nam je eksplodirala guma.” „Šta? Da li ste dobro? Da li je beba...” „Svi smo dobro. Pozvaću hitnu pomoć...” „Elsi! Neko šta je!” pozvala je Gvin. Elsi se okrenula i ugledala crni jaguar kako se zaustavlja metar od njih. „Slušaj, Džo, neko je upravo stao. Možda će moći da nam pomogne. Daću ti Gvin, u redu? Samo pričaj s njom i ni za živu glavu ne pokazuj da si uspaničen.” Požurila je da pruži telefon Gvin, a onda otrčala nazad ka crnom automobilu, mašući rukama. Vozačeva vrata su se otvorila dok je prilazila. „Možete li da nam pomognete, molim vas? Moja sestra se porađa i moram da je odvedem u bol...” Reči su u trenu presahle u njenim otvorenim ustima. „U redu, ulazite u kola.” Odmahujući glavom, Elsi je počela da se odmiče. ,,U stvari, dobro smo. Taman sam htela da pozovem hitnu, pa...” „Elsi, sestra ti se porađa! Sada nije vreme za tvoje bubice!” Torin je krenuo ka njoj, čela namrštenog i odlučnog. Kako je ovo moguće? Da li je Torin Stjuart nekakav sveprisutni entitet čiji je zadatak da je muči? „Ja... evo... zovem hitnu pomoć.” „Ne, ti ideš da mi pomogneš da smestimo tvoju sestru u moj automobil, a onda ću obe da vas odvezem u bolnicu.” Elsi je otvorila usta da se pobuni, ali Torin nije hteo ni da čuje.

~ 115 ~ Anna

Zvoncica „Pogledaj je!” pokazao je Gvin koja je bila u poluležećem položaju na ivici, jecajući u telefon. „Sad se zapitaj: da li je tvoj glupavi problem sa mnom važniji od zdravlja tvoje sestre i bezbednog rođenja njenog deteta?” Bio je u pravu i celim ga je bićem mrzela zbog toga. Gvin je ponovo zaječala i to je bilo sasvim dovoljno ubeđivanja za Elsi. „Dušo, u redu |e, ovaj gospodin će nas odvesti u bolnicu.” Gvin je zgrabila Torinovu i Elsinu ruku dok se pridizala. „Hvala ti, hvala ti do neba! Ne znam šta se desilo, nešto je puklo, ko zna šta, i onda je Elsi uspela da nas odveze na ivicu puta.” „Vozio sam u suprotnom smeru i sve sam video. Reakcija tvoje sestre bila je brza imate sreće što ste izbegle ozbiljan sudar.” Uhvatio je Elsin pogled i ona ga je brzo skrenula. „Ona je divna osoba”, govorila je Gvin bez daha, a bol je rastao dok ju je Torin smeštao na zadnje sedište. „Još bih prestravljena sedela kod kuće da nije sve ostavila i došla.” Elsi nije skidala oči sa sestre. „Nisam htela da budeš sama. To nije dolazilo u obzir.” Pošto je Gvin bila bezbedno vezana, a Elsi ozlojeđeno sela na meko bež kožno sedište, Torin je pokrenuo automobil. „Zaista sam mislio ono što sam rekao. Tvoja vožnja bila je impresivna. Video sam kako tvoj automobil ide preko traka i pomislio da ću biti svedok gadne nezgode. Zato sam stao na sledećoj raskrsnici i vratio se.” „Uradila sam ono što sam morala.” ,,I dobro si to uradila. Trebalo bi da se ponosiš sobom.” „Kao da mi je potrebna tvoja dozvola za to!” Mogla je da oseti kako joj se nokti zarivaju u dlanove. Od svih snishodljivih i moronskih stvari koje bi mogao da kažeš... Torin je utišao glas dok su njegove zelene oči bile čvrsto usmerene napred. „Pokušavam da ti dam kompliment.” Elsi je osetila kako joj se vrat napinje. „Znam.” „Pokušavam” je ključna reč, Torine. Uzdahnuo je. „Da li si dobro? Nemaš trzajnih povreda ili nešto slično?” „Dobro sam.” Naravno da nisam dobro! - vrištala je nečujno iznutra. Automobil mi je upravo eksplodirao dok sam vozila sto na sat, plašim se da nećemo stići na vreme, i povrh svega, sada moram da sedim u kolima s tobom i priželjkujem da si bilo ko drugi, samo ne Torin Stjuart... „Svejedno, mislim da bi trebalo i tebe neko da pregleda kada stignemo.” Podigao je bradu da pogleda Gvin u ogledalu. „Kako je tebi tamo?” „Nije loše, kada se sve uzme u obzir. Vas dvoje se odnekud znate?” Elsi se predala neizbežnom. „Ovo je Torin Stjuart, moj spasilac iz afere s kradom.” „Ha! Nema šanse! Tip sa sudara naslepo kog si načisto otkačila? Ovo je neprocenjivo auuu...”

~ 116 ~ Anna

Zvoncica „Baš taj.” Elsi je mogla da oseti intenzitet zelenih očiju usredsređenih na nju, ali nije htela da pogleda vozača. Gvinina radost pokazala se kao korisno odvlačenje pažnje s kontrakcija. „Kladim se da te je patosirala kada je izbacila repliku o udovici.” Torin se postiđeno nakašljao. „Hm, jeste, da. Potpuno.” „Toliko sam se smejala kad mi je ispričala. Da budem iskrena, zvučalo je kao da si zaslužio. Na osnovu onoga što je rekla, zvučalo je kao da si neki totalni skot...” „Gvin!” „Verovatno i jesam bio.” Utišao se do jedva čujnog šapata. „Ispričala si joj to?” „Bila sam uznemirena!” prosiktala je Elsi. „Dakle, sad sam predmet podsmeha cele tvoje porodice?” „O, ne laskaj sebi!” „Ti si neverovatna...” „Zar ne možeš brže?” dozvala je Gvin. „Mislim da moj putnik žuri da vidi kako tvoja kola izgledaju iznutra.” Pomisao na moguć porođaj na prelepim sedištima jaguara bila je dovoljna da Torin postane pretendent za mesto u trkačkom timu Red bula. Nagazio je gas i jaguar je zarežao. Pogled na bolnicu naterao je Gvin da ponovo brizne u plač, a ovog puta je i Elsi poželela da joj se pridruži. Zanemarujući sve znake za zabranjen ulaz, Torin je zaškripao pored parkiranih ambulantnih kola do ulaza u hitnu pomoć i zaustavio se pred samim vratima. Dva krupna bolničara, koja su ćaskala kod otvorenih zadnjih vrata ambulantnih kola, ustala su i prišla automobilu, spremna za svađu. „Oj! Ne možeš ovde da parkiraš, druškane...” Torin je iskočio da ih dočeka. ,,U kolima imam ženu koja se porađa! Možete li da pomognete?” Njihov gnev je smesta nestao i bacili su se na posao. Doneli su sklopiva kolica i pomogli Gvin da sedne, a onda prebacili ćebe preko nje. Elsi je išla pored njih i ohrabrivala sestru. Kada su stigli do automatskih vrata na ulazu, viši od dva bolničara nasmešio se Torinu. „Dobro ste učinili, gospodine viteže u sjajnom oklopu. Sad smesta pomerite tu stvar.” „Naravno. Gde je vodite?” „Pa na porodiljsko, gde bismo je drugde! Ne brini, dušice, tvoje devojke biće tamo dok ti ne pronađeš neko dozvoljeno mesto za parkiranje.” „Mi nismo...” počela je Elsi, ali Gvin je grohotom počela da se smeje. „Devojke! Ha! Da, tako je, obe smo mu devojke. I on je kriv što sam se uvalila u ovo!” Elsi nije mogla da veruje šta čuje. „Gvinevra!”

~ 117 ~ Anna

Zvoncica „Jeste, sve je ovo njegova krivica”, nastavila je Gvin, negde između plača i smeha od kontrakcija. „To je poslednji put da si se seksao sa mnom, gospodine!” vikala je preko ramena. Temeljno postidena, Elsi je oborila glavu i nije pogledala za sobom dok su se vrata zatvarala za njima. Porodiljsko odeljenje bilo je vlažno i mirisalo na prekuvano povrće i sredstvo za dezinfekciju, a Elsi su bolele oči od prejakih neonki. Stresla se. Zaboravila je koliko mrzi taj miris - onaj koji vam se zaglavi u grlu i uvuče u odeću, pa ga odnesete kući kao trajni podsetnik... Bolničari i medicinske sestre užurbano su odveli Gvin u jednu sobu, a Elsi je ostala pored pulta medicinskih sestara dok je šok zbog situacije počinjao da je obuzima. Njena sestra donosila je novi život na svet, dugo čekanog člana porodice Mejnard, što je bilo previše fantastično da bi se iskazalo rečima. Ali automobil - mogućnost onoga što bi se desilo da nije uspela da iskontroliše vozilo, onoga što bi bilo izgubljeno... ophrvao ju je nagli nalet vrtoglavice i ona se oteturala ka redu plastičnih stolica naspram nje, teško dišući. Sagla se, obgrlila kolena i pokušavala da natera slabost da nestane. „Kako se držite?”, pitao je prijateljski ženski glas. Polako, Elsi se usudila da podigne glavu i ugledala nasmešenu mladu medicinsku sestru kako stoji ispred nje. „Malo mi je loše.” „Nisam iznenađena. Često kažem ljudima da rodbini porođaj mnogo teže pada. Mame bar veći deo vremena znaju šta se dešava. Ovo je prvo?” Elsi je klimnula. „Kako joj je?” „Babica je sada s njom, procenjuje situaciju. Standardna procedura. Neće trajati dugo, a onda možete da uđete ako želite.” Vrata porodiljskog odeljenja su se otvorila i razrogačeni, crvenokosi muškarac uleteo je unutra. „Gde je ona?” pitao je. Elsi je dohvatila ruku svog zeta. „Džo, smiri se. Pregleda je babica.” Uprkos Džoovoj panici, osmeh medicinske sestre nije slabio i Elsi se u mislima vratila na drugo odeljenje, pre gotovo dve godine. Ne uzdaj se u njihove osmehe, Els. Oni su obučeni da tim osmehom sakriju sve emocije... U njegovim poslednjim satima, Lukasovo nepoverenje prema trajnim osmesima medicinskog osoblja samo se povećalo. I moglo se očekivati od Lukasa Veba da bude sumnjičav baš prema ljudima koji su pokušavali da mu pomognu. Međutim, on je znao da se njegovo vreme bliži kraju, a frustracija je samo povećavana odbijanjem sestara i doktora da potvrde tu činjenicu. Imao je bolove i plašio se, objasnila je Elsi jednoj od sestara, zabrinuta da ju je uvredio, ali sestra je spustila ruku na Elsino rame i uverila je da je takva reakcija uobičajena. U poređenju s nekim stvarima koje čujem na ovom poslu, tvoj suprug je dušica, draga... „Otići ću da vidim kako su. Trudite se da ne brinete.” Kada je sestra otišla, Džo je potonuo u narandžastu plastičnu stolicu pored Elsi. ,,A kako ona misli da to uradim? Tamo je moja žena, rada našu bebu!”

~ 118 ~ Anna

Zvoncica Elsi ga je potapšala po ruci. „Glavu gore, tata! Ako će ti pomoći, smejala se kao lujka kad su je odveli u sobu.” „Smejala se? Posle vaše nezgode? Zar to nije pokazatelj traume ili nečega?” „Ne budi blesav! Upravo je optužila nepoznatog tipa da je zatrudnela s njim i smejala se celim putem do odeljenja.” Džo je provukao ruku kroz raščupanu kosu. „To zvuči kao Gvin. Da li je bila mnogo ljuta na mene? Planirali smo ovo, put kojim ćemo ići i vreme i sve, a znaš koliko ona drži do organizacije.” Elsi se nasmešila. „Mislim da će joj prosto biti drago da te vidi.” „Gospodin Tomas?” Visoki doktor Azijac, u plavoj uniformi, krenuo je ka njima. „Upravo sam pregledao vašu ženu i dobro napreduje. Bebi je udobno i otkucaji srca su jaki.” „Koliko procenjujete da će proći pre...” „Teško je reći u ovoj fazi. Moglo bi da bude u narednih nekoliko sati, a možda i duže. Možete slobodno da uđete i vidite je ako želite.” Džo je pogledao Elsi. „Hoćeš li i ti?” „Ostaću malo ovde. Mislim da Gvin i ti treba da budete malo zajedno Pozovi me ako vam išta zatreba.” ,,U redu, hvala!” Džo je već žurio dalje. Nasmešena medicinska sestra vratila se do pulta i pogledala Elsi. „Kako se sada osećate?” „Mnogo bolje, hvala. Mogu li ovde negde da kupim kafu?” ,,U hodniku je automat, ali ne bih se pouzdala u njega da sam na vašem mestu. Kafe je na prvom spratu - idite liftom ispred ulaza u ovo odeljenje i nećete ga promašiti.” Naravno da imaju kafe. Elsi ga je odlično poznavala - tu su se svi okupili kada je Lukas umro. Pošto više nije mogla da ostane s mužem, ali nije želela da ide kući, Elsi je sedela na sivoj plastičnoj stolici u bezličnom restoranu, zureći u nedirnutu sivu kafu, dok je njena porodica tešila Lukasovu. Činilo se kao da je boja isceđena iz njenog sveta i zamenjena neodređenom paletom hladnog sivila ispod prejakih neonki... Deo nje nije želeo da sada ode tamo, jer su uspomene još bile sveže, ali umešao se njen novootkriveni glas razuma. To je samo mesto. Ono više ništa ne znači. Ipak, pomalo uzdrmana, krenula je sa odeljenja ka liftu i pritisla dugme. Jarki zeleni ekran odbrojavao je od prizemlja do trećeg sprata, a onda su se vrata otvorila i otkrila Torina s dve plastične čaše, koji je izgledao pomalo napeto. „Za tebe”, rekao je i pružio joj čašu, prolazeći pored nje u hodnik. „Hvala. Baš sam krenula u kafe.” „Onda sam te poštedeo puta.” Torin je seo na niz zelenih plastičnih stolica duž zida naspram ulaza u porodiljsko odeljenje i sipao dve kesice šećera u svoju čašu. Elsi je ostala pored vrata lifta, ne znajući da li da sedne pored njega ili da se vrati na odeljenje. Bila je previše umorna za svađu, ali bila je svesna i njegove defanzivnosti, što ju je podsetilo na to koliko je bila nezahvalna u automobilu. Rešivši se ponosa koliko god je mogla, prešla je hodnik i sela jedno sedište dalje od njega. „Hvala ti.”

~ 119 ~ Anna

Zvoncica „To si već rekla.” „Ne, mislim ozbiljno! Hvala ti mnogo što si me spasao. Opet! I žao mi je što sam bila pa, znaš. Bila sam uplašena i ljuta na sebe i nije trebalo da se istresam na tebi.” Njena iskrenost kao da ga je iznenadila i on se okrenuo pravo ka njoj. „Hvala ti za zahvalnost.” Podigavši čašu, brzo je dodao: „Plašim se da ne mogu da jemčim za kvalitet kafe.” Elsi je srknula vrelu tečnost. „Malo je bolja nego što pamtim. Ali previše topla.” „Povećavaju sebi posao, valjda”, nasmešio se. „Pitam se da li imaju odeljenje za izgorela nepca u incidentima s bolničkom kafom.” Bio je to čudan pokušaj humora, ali u svom nesigurnom stanju, Elsi se nasmešila. „Možda i imaju.” Između njih se spustila tišina. Elsi je otpila još jedan pažljiv gutljaj i zagledala se u svoje radne cipele. U žurbi da stigne do Gvin, sasvim je zaboravila da je još nosila svoju retro uniformu konobarice. Nije ni čudo što su je vozači u prolazu tako čudno gledali kada je zaustavila automobil! Torin je pročistio grlo. „Pa, uz rizik da ću zvučati ljigavo, da li često dolaziš ovamo?” Iznenadni užas obojio mu je lice istog trenutka. ,,Čoveče, izvini! Nisam razmišljao... Ovo je bilo glupo.” „Prvi put na ovaj sprat”, odgovorila je Elsi, a Torinovo krajnje gađenje zbog sopstvene neslane šale iznenađujuće ju je ganulo. ,,A ti?” „Obično ne izlazim na porodiljska odeljenja.” Oči su mu bile vrlo mirne. „Kako ti je sestra?” „Kažu da će proći nekoliko sati. Ako ništa drugo, moj zet Džo je stigao, a pozvala sam i tatu i Dejzi dok smo išli ka odeljenju. Gvin je dobro, pa je to olakšanje.” Tada joj je sinulo. „Uzgred, žao mi je zbog onoga što je rekla napolju.” „O, ne brini zbog toga.” Blago nevaljao osmeh zaigrao mu je u uglovima usta. „To je najbolja fora koju sam čuo u poslednje vreme. U stvari, zadivljen sam što su bolničari pomislili da sam sposoban da izađem na kraj s dve sestre Mejnard odjednom. Premda, kako si se obukla...” „Fuj, dovoljno je, hvala! Mislim da si mi se više dopadao dok si se izvinjavao.” „Elsi, ja...” Vrata lifta su se otvorila i pojavio se Džim, a njegov pogled pun zebnje pretvorio se u radost kada je ugledao kćerku. „Tata!” Elsi je ustala i požurila preko zelenog vinilnog poda da ga dočeka. „O, dođi, dušo! Jesi li dobro? Čuo sam za nezgodu s kolima. Dejzi ml je rekla.” Čvrsto ju je zagrlio. „To je baš bilo strašno iskustvo!” „Jesi li vozio ovamo?” „Ne, imao sam prevoz. Oli parkira automobil.” „Oli je ovde? Otkud to da nisi došao svojim kolima?”

~ 120 ~ Anna

Zvoncica „Bio sam u njegovoj kancelariji kad si me pozvala, a on je insistirao.” Džim je primetio Torina i pružio mu ruku. „Zdravo, ja sam Elsin otac. Džim.” Torin je ustao i rukovao se s Džimom. „Torin Stjuart.” Džimove obrve skočile su ka belim pločicama na tavanici. „A, čuveni Torin! Pa, zadovoljstvo mi je što smo se najzad upoznali.” Elsi je uskočila. „Tata! Torin nas je dovezao ovamo.” „O, oprosti! Hvala ti što si pomogao mojim devojčicama. Ne smem ni da pomislim šta je moglo da se desi da...” „Nema problema. Video sam iz suprotne trake kada je Elsi pukla guma. Njena vožnja bila je besprekorna”, odgovorio je Torin. „To je moja devojčica.” Džim je ponovo zagrlio Elsi. „Da li je Gvinevra dobro?” „Sve je u redu, a i beba je dobro. Džo je s njom.” „Dobro je, dobro.” Džim je protrljao šake. „Sve je ovo pomalo čudno. Ne mogu da poverujem da će Gvin biti mama.” ,,A ti ćeš biti deka”, namignula je Elsi, a njen otac se primetno žacnuo. „Pretpostavljam da bi trebalo da pozovemo i tvoju majku?” Pominjanje majke zgrčilo je Elsine leđne mišiće. „Ona neće doći, tata, znaš da neće.” Prošlo je više od godinu dana otkad je poslednji put pričala s majkom: bio je to bolno uštogljen telefonski razgovor, koji se uglavnom vrteo oko pritužbi na industriji zabave, u kojoj nju već godinama previđaju. Nije bilo pitanja o Elsi i sestrama, nikakvog plamička majčinskog instinkta. To Elsi nije iznenadilo, pošto je odavno odustala od nade da će izgraditi značajnu vezu s majkom. Naravno, Džim to nije primećivao. Uprkos svemu što se desilo između njih, sačuvao je nesebičan osećaj pristojnosti prema bivšoj supruzi, i Elsi je sumnjala da je još osećao nešto prema ženi koja je napustila njega i porodicu pre toliko godina. „Svejedno, trebalo bi da zna. Pozvaću je kad se beba rodi. Šta misliš, da li će im smetati ako uđem da vidim Gvini?” Elsi se nasmešila. „Sigurna sam da će biti srećni ako to uradiš.” „Odlično.” Još jednom se rukovao s Torinom. „Hvala ti još jednom, za svu pomoć. Nadam se da znaš koliko moja porodica to ceni.” „Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine.” Torin je posmatrao razgovor s pasivnim zanimanjem, a kada je Džim otišao, okrenuo se ka Elsi. „Rekao bih da nisi najveći obožavalac svoje majke.” Bilo je to neverovatno lično pitanje, ali Elsi nije imala skrupula da odgovori. „Ne baš. Napustila nas je kada je meni bilo dve godine i od tada nije imala baš mnogo veze s nama. Povremeno razgovaramo telefonom - uglavnom za Božić - ali poslednji put sam je videla pre skoro dve godine, na Lukasovoj sahrani.” „Uf. Sigurno je bilo teško nemati mamu u blizini?”

~ 121 ~ Anna

Zvoncica „Nije mi zaista nedostajala. Nikada je nisam poznavala kao majku. Ali tata je fantastičan i u mnogo čemu nam je bio kao oba roditelja.” Torin je srknuo kafu. „Otkud to da ti nisi tamo sa sestrom?” „Molim?” „Bila si napolju kad sam stigao i upravo si pustila oca da ide bez tebe.” Zbunjena njegovom insinuacijom, Elsi se zagledala u njega. „Ona je s mužem, a tata neće biti zadovoljan dok je ne vidi. Pretpostavljam da babice ne žele neograničen broj članova porodice u sobi za porođaj. Dovoljno mi je što znam da je tu i da je zbrinuta.” Odmahnuo je glavom. „Izvini, ali mislim da nije to razlog.” Otkud mu pravo da dovodi u pitanje njene motive? „Pa, izvini ti, ali ja ne mislim da te se to tiče!” „Pošteno.” „Dobro.” „Lično, mislim da se plašiš da uđeš tamo.” „Molim?” „Mislim da te ovo mesto uznemiruje.” Ne opet! Zgađena, Elsi je ustala. „Ne želim da slušam ovo.” Glas mu je bio mek kao baršun, ali imao je dijamantsku oštrinu. „Ne želim da te uvredim, Elsi. Međutim, ne mislim da ti je ovde lako. Video sam tvoj izraz lica kad smo stigli - na trenutak sam pomislio da nećeš ni ući, izgledala si tako uplašeno.” „Kako se usuđuješ...” „Elsi!” Vrata lifta su se zatvorila za Olijem. „Jesi li dobro?” Dok joj je srce lupalo zbog razgovora s Torinom, Elsi je požurila u Olijev zagrljaj, a njegove zaštitničke ruke predstavljale su bezbedno mesto za njen uznemireni um. „Tako mi je drago što te vidim.” Iznenađen, Oli se nasmejao, a talas njegovog toplog daha uskomešao je Elsinu kosu dok ga je grlila. ,,E to je dobrodošlica!” Pogledao je Torina. „Hej, mnogo ti hvala što si spasao devojke! Drago mi je što si se zadesio tu kada im je bila potrebna pomoć.” Torin je ustao i rukovao se s Olijem dok se Elsi odmicala. „Nije to ništa. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme.” Njegove oči susrele su Elsine. „Pozdravi sestru.” Gurnuvši ruku u džep, izvukao je vizitkartu i pružio joj je. „Da li bi mi poslala poruku kad se beba rodi? Voleo bih da znam detalje o mom tajanstvenom putniku.” Oklevala je sekund. Kako je s ispitivanja njenih motiva mogao tako da pređe na molbu da mu se javi? Ali dok ga je posmatrala, Elsi je bila svesna njegovog iskrenog izraza lica kao da je vizitkarta bila grančica masline, gest izvinjenja. Prihvatila ju je, okrznuvši mu prste dok je puštao karticu. „Zvaću.” „Nadam se da će sve proći dobro.” Uputio joj je čudan poluosmeh i otišao do lifta.

~ 122 ~ Anna

Zvoncica Oli joj se široko nasmešio. „Ne mogu da ostanem dugo, nažalost. Možda bi trebalo da proverimo da tvoj tata nije izlizao pod u hodniku pre nego što odem. Na putu ovamo bio je na ivici nerava.” Složivši se, Elsi je krenula s njim ka ulazu u porodiljsko odeljenje. Oli je prošao prvi, a ona je išla za njim, ali kada je stigla do vrata, okrenula se nazad niz hodnik ka liftu. Dok su se njegova čelična vrata otvarala, Torin je bacio pogled ka njoj, s istim iskrenim izrazom lica. Klimnuvši polako, zakoračio je u lift i nestao.

Tokom sedam sati koji su usledili - usred bezbrojnih kafa, dugih lenjih razgovora i lažnih uzbuna - Elsi je razmišljala o razgovoru s Torinom. Kako je uspeo da prepozna njenu unutrašnju borbu, kad je i ona s mukom definisala sopstvena osećanja? Bilo je nečega u Torinovom nezgrapnom pokušaju da načne tu temu - nečega što ju je uznemiravalo više nego dešavanja koja su se odvijala oko nje. Taj ton, taj drski uvid... „Ti si u fazi poricanja.” „Nisam!” „Jesi!” „Lukase, molim te, pusti to! Ne želim da se svađamo!” „Moraš to da čuješ, Els! Moramo da razgovaramo o tome kakav će biti kraj. Moraš da budeš spremna za njega.” „Znam da moram, ali tek si prošle nedelje dobio dijagnozu. Zar ne možemo još malo da budemo ono što jesmo, pre nego što tvoja dijagnoza oboji sve ostalo?” „Naravno. Izvini, dušo.” Uzeo ju je u naručje i držao je utešno čvrsto. Ipak, Elsi je mrzela činjenicu da je konačnost sada prožimala i ovo - da će svaki zagrljaj od tog trenutka biti jedan bliže danu kada joj oni više neće biti dostupni... Bila je skoro ponoć kad je Džo izjurio do Džima, Dejzi i Elsi, u bolničkoj odeći i s izrazom kao da cele sedmice nije spavao. „Bebini otkucaji su se usporili. Zabrinuti su za njeno stanje, pa vode Gvin na carski rez. Moram da se vratim tamo. Molite se da preguraju ovo, u redu?” Prošao je sat i četrdeset pet minuta, a porodica Mejnard skakala je kao na federima svaki put kad bi se otvorila dvostruka vrata koja su vodila do sale. Elsi je snagom volje terala srce da se primiri, dajući sve od sebe da potisne duhove iz prošlosti, dok je bolničko osoblje žurilo pored njih, ne primećujući ih. Dejzi ju je uzela za ruku, kao da joj čita misli, a Džim je koračao tamo-amo, zastajkujući samo da pogleda na sat. Najzad, prišla im je nasmešena sestra. „Operacija je dobro prošla i majka i beba su dobro. Sada možete da uđete.” Nagurali su se u sobu za porođaj u kojoj je Gvin ležala u krevetu, bleda i izmučena, držeći u zagrljaju maleni zavežljaj ćebadi. „Devojčica je!” zasijala je. „Upoznajte Oti Rouz.”

~ 123 ~ Anna

Zvoncica Zdravo, Torine. Oti Rouz Tomas, rođena u 1.43 h, 2.920 g. Mama, tata i beba dobro. Hvala ti na pomoći. Elsi J Elsi je pritisnula dugme za slanje i zatvorila bolne oči. Skoro se razdanilo, ptice su već ispunjavale komšiluk pesmom, a posle duge noći u bolnici i vožnje taksijem do kola, kako bi ona i Džim promenili gumu na automobilu, bila je iscrpljena. Za nešto više od sat i po moraće ponovo da ustane. Ugnezdivši se u blaženu udobnost jorgana, počela je da tone u san kada joj je zazujao mobilni telefon. Posegnuvši naslepo da ga pronađe na noćnom stočiću, zaškiljila je u ekran: Divna vest, hvala što si mi javila! Izvini što sam te pritiskao. Ne mrziš me? Torin.

Elsi je treptala ka poruci. Izvinjenje je svakako bilo neočekivano, ali čemu ona poslednja rečenica? Otkad je on to mario da li ona njega mrzi ili ne? I da li bi trebalo da nešto odgovori na tu poruku? Elsi je zaječala i svalila se u krevet. Bilo je prekasno i bila je preumorna da bi se sada bavila time. Torin će morati da sačeka.

~ 124 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 13 Pokloni se. Jutro je stiglo prerano i Elsi je iznemogla krenula na posao. Kao i obično, tamo je bila prva, ali nedostatak društva pokazao se kao olakšanje, pošto se umor teško zavalio u njenom telu. Ono malo sna koji je uspela da ukrade bilo je uznemireno uspomenama na prethodni dan, koje su joj lepršale u podsvesti kao zamućeni, razuzdani igrači. U pola deset stigla je Šer. Između uobičajenog cenkanja s Denisom oko broja kugli koje će pojesti uz doručak, dugog razgovora s Dženarom iz radnje za pirsing i tetoviranje preko puta, o mogućem popustu na sladoled koji bi mogao ponuditi svojim tek oslikanim mušterijama („Zamislite koliko bi utešno parče vaše izvanredno začinjene pite s jabukama uz izdašnu kuglu sladoleda, recimo hrskave tofite, ublažilo bol njihovih napora, dame!”) i bučnog dolaska nekoliko redovnih mušterija iz Vegetarijanske prodavnice obuće, kako bi odneli naručene porcije sladoleda od bademovog mleka i maline, palačinke, belu kafu i čaj, Šer je častila Elsi nebrojenim šoljama tamnog, zadimljenog espresa i lepljivim, slatkim pecivom s cimetom i limunom, dok je Elsi prepričavala događaje iz prethodna dvadeset četiri sata. „Kakva sreća što je Torin bio u blizini kad je pukla guma”, rekla je Šer, očiju živih od informacija koje joj je Elsi upravo prenela. „Mislim, zamisli šta je moglo da se desi da nije bio tamo.” „Spremala sam se da pozovem hitnu pomoć”, odgovorila je Elsi, želeći da umanji Torinov status heroja. „Sigurna sam da bismo bile dobro.” ,,A i Oli se pojavio? Zaboga, kladim se da se nikada nisi osećala toliko traženom!” „Hm?” Kada je suočena s čistom silinom Šerinih pitanja, Elsi je odavno naučila da je najbolje ostati dosledno neutralna. „Ali trebalo je da vidiš Oti Rouz. Znam da sam pristrasna tetka, ali ona je najslađi stvor kog sam ikad videla.” Dohvatila je torbu ispod pulta i na telefonu pregledala fotografije svoje sestričine, osećajući iznova talas ljubavi prema Oti Rouz. „Vidi ti taj busen crvenih lokni!”, izustila je Šer. „Nećemo pogađati od koga je to nasledila.” Elsi se nasmešila. „Da, Džo je bio vrlo srećan što je dobio crvenokosu. Gvin je ubeđena da će poplaveti, kao ona, ali ja nisam baš uverena u to.” „Da li je Torin bio tamo kad se Oti rodila?” „Ne, već je odavno otišao. Ali poslala sam mu poruku - znaš, da mu zahvalim za sve.” Šer je zaškiljila. „Dakle, imaš njegov broj?” To pitanje bilo je natovareno insinuacijama kao pun šleper. „Da, imam njegov broj.” Pogledala je ka vratima, gde je novi kupac otresao kišu s mantila. „A ti imaš mušteriju.”

~ 125 ~ Anna

Zvoncica „Elsi Mejnard, baš si dosadna!” zarežala je Šer dok je Elsi skakala sa stolice i odlazila u kuhinju. Kasnije tog popodneva stigao je Vudi. Nosio je dugačak crni kožni mantil u kom je izgledao kao rezultat ukrštanja Džeka Sparoa iz Pirata sa Kariba i Nea iz Matriksa, a kosa mu je mlitavo visila iz kišom natopljene crvene marame s naslikanim lobanjama. „Ti si pravi odmor za moje umorne oči”, počeo je da balavi kada ga je Šer dočekala za pultom. „Anđeo u tirkiznom satenu i čipki. Reci mi šta bih mogao da kažem da bih te odmamio s ovog mesta.” „Ne možeš ništa, nevaljali čoveče”, zakikotala se Šer i nagla malo napred, kako bi Vudi imao neometan pogled na sve čari njene radne uniforme. ,,E sad, šta ja mogu da pružim tebi?” Vudi joj je pohotno namignuo. „Hapšenje?” „Vudi, da li mi to ponovo maltretiraš šeficu?” nasmešila se Elsi, brišući krpom ogromne šolje za kafu. „Neee! Ne dopušta mi, anđele! Baš šteta.” „Sedi i doneću ti piće”, rekla je Elsi. „Šer, da li je u redu da sada odem na pauzu?” „Samo napred, dušice.” Elsi je pripremila dve šolje čaja od nane, sipala sebi činiju supe od tikve (Šerin najnoviji izum u meniju) i ispod zvona na pultu uzela veliko parče čizkejka s crnom čokoladom i čilijem. Pridružila se Vudiju za stolom i pružila mu kolač. „Izvoli, tvoja nagrada za naš nedavni horski uspeh.” ,,E, zbog ovoga mi je univerzum doneo tebe, anđele.” Vudijevo lice se razvedrilo i on je počeo entuzijastično da rastura poslasticu. „Jesu li ovo napravile delikatne ruke lepe ledi Šer?” „Zaista jesu. Pa, čemu dugujemo čast tvoje posete našoj kompaniji ovog popodneva?” Vudi je spustio viljušku na prazan tanjir i papirnom salvetom obrisao usta na neobrijanom licu. „Fazi dva!” „Čega?” „Našeg plana da zaljuljamo ovaj grad. Vidiš, sve što smo ranije radili vodilo je karnevalu. Ljudi su imali cilj. Sada im je potreban novi izazov - pravičan cilj, ako ti se tako sviđa - koji bi ih ujedinio kao što je to uradio karneval.” Elsi je znala da je u pravu, ali pošto trenutno nije imala drugih ponuda za nastup, nije znala šta da predloži. „Pretpostavljam da bismo mogli da se raspitamo unaokolo i vidimo ima li amaterskih festivala na kojima bismo mogli da nastupimo?” „Festivala?” Vudi se namrštio. „Sandejsi ne pevaju na festivalima! Mi pravimo hepeninge, burazeru!” „Pa, možda bi trebalo da kažemo svima na probi da stave kape za razmišljanje. Sigurna sam da ćemo zajedno uspeti nešto da smislimo.” Protrljala je čelo. „Izvini, druže. Tada ću biti više na visini zadatka.”

~ 126 ~ Anna

Zvoncica „Gadna noć, anđele?” „Moja sestra rodila je prvo dete u ranim satima, pa je to bio jedan epski dan.” Vudi je zazviždao. „Opaka stvar! Nisam ni pomišljao da je trudna kad sam je video na karnevalu.” „Ne Dejzi, tupane! Moja srednja sestra, Gvin. Ona bi ti se dopala. Veoma je... hm... alternativna.” „Kao tvoj tata? Taj tip je baja do jaja, čoveče!” Elsi je pretpostavljala da je glavni razlog za takvu Vudijevu ocenu njenog oca bilo Džimovo neskriveno poštovanje Helfingera. Kada su se upoznali na karnevalu, Džim se pretvorio u bistrookog obožavaoca, brbljajući punih trideset minuta o Helfingerovom jednom jedinom albumu i uticaju koji je on imao na njega. Čak i prethodne noći, dok su Džim, Elsi i Dejzi čekali vesti o Gvin i bebi, Džim ih je uveseljavao detaljima iz razgovora s njegovim rok herojem. „Taj čovek je zapostavljena lirska legenda!” insistirao je. „Stvarno! Toliko je takozvanih stručnjaka opanjkalo Hard Rockiri Summer kao sladunjavu rok pesmicu, ali nisu uspeli da prodru u dublje značenje tih stihova. Svako ko ima imalo mozga u glavi mogao bi da ti kaže šta ta pesma zaista znači. Muzički časopisi nisu imali pojma o čemu pišu.” Elsi je beskrajno zabavljalo da zamišlja oca kako skakuće po kući na Vudijeve sladunjave rok melodije dok niko ne gleda. „Trebalo bi da pitamo tatu da li Savet organizuje neki događaj na kojem bismo mogli da pevamo.” ,,I to je neki početak”, rekao je Vudi. „Ali čuj ovo, anđele, mi smo stvoreni za veće stvari! Osećam sudbinu u vazduhu!”

„Neće uspeti.” „Otvori svoj um, devojko!” Saša je prikovala Vudija pogledom koji bi savio i čelik. „Moj um je uvek otvoren, hvala lepo. Trebalo bi da pevamo kul stvari, a ne nasumično nabacane stare pesme.” „Kombinacija Abe i Dip parpla izazvala je sveopšte oduševljenje na karnevalu”, rekao je Grejem, a njegovi obli obrazi su porumeneli. „To je tačno. Ljudima se dopala”, složio se Deni. „Bila je to čista sreća. Samo jedna”, nadurila se Saša. ,,A mogla bi biti i prva od mnogih”, rekla je Dejzi. Saša je pokazala ka Vudiju. „Ili bismo mogli biti bend s jednim jedinim hitom.” Vudi je prekrstio ruke. „Ne reagujem na naziv bend s jednim jedinim hitom. Smatram to uvredljivim. Helfinger je napisao rok himnu - od toga nema dalje? Bili smo kao Sikstinska kapela, čoveče! Mikelanđelu niko nikada nije rekao: prozvaćemo te uspešnim tek kad napraviš još dvanaest ovakvih...”

~ 127 ~ Anna

Zvoncica Elsi je udahnula i ubacila se u okršaj. „Slušajte. Zašto ne bismo odabrali neke stvari sa spiska, a istovremeno radili i na nekim Vudijevim idejama? Uvek smo govorili da hor treba da uključuje svakoga od nas.” Saša je glasno negodovala. ,,U redu.” Najzad nekakav napredak! Proba hora do tada je bila nebo i zemlja u odnosu na srećnu proslavu posle nastupa u kojoj su uživali prethodne nedelje. Čudna atmosfera koju Elsi nije mogla precizno da definiše ispunila je kafe Sandej i Šer: ne dosada ili ozlojedenost, več čudan utisak nemira, kao da je njihov entuzijazam splasnuo. Možda je to bilo zbog toga što nisu bili prisutni svi članovi: Ifa je na koledžu radila dokasno, Džulijet, Šila i Sten učestvovali su u skupljanju novca za lokalni juniorski fudbalski tim, Keti je bila na odmoru, a Ajrin nije došla te sedmice. Proba se tiho završila u devet uveče i, pošto su zaključale kafe, Elsi i Dejzi krenule su kući. „Večeras je bilo nekako čudno”, rekla je Dejzi. „Da, i ja sam to pomislila. Izgleda da nismo mogli da zadržimo karnevalski entuzijazam, ali mislim da su svi još srećni. Čak je i Saša do kraja probe delovala smireno.” Dejzi se nasmejala. „I to je čudo samo po sebi. Mislim da ste ti i Vudi u pravu kad kažete da nam je potrebno nešto novo čemu bismo stremili. Raspitaću se unaokolo da li neko zna za nešto.” „Hvala. Pa, kako je s Andreom?” „Oboje smo u poslednje vreme bili toliko zauzeti da ga nisam ni viđala mnogo. Ali kada ga vidim, dobro je.” Elsi je pogledala sestru. „Jesi li srećna, dušo?” „Naravno.” Dejzi ju je pogledala. „Ima stvari koje bih volela da promenim, ali posao ide dobro i sviđa mi se u horu. Trebalo bi da prestaneš da brineš o meni i da razmišljaš o sopstvenoj sreći.” Stigle su do Dejzinog automobila i Elsi je stala i okrenula se ka sestri. „Šta to treba da znači?” Dejzi joj je uputila zaverenički pogled. „Da razlučiš šta će biti s izvesnim zgodnim grafičkim dizajnerom kog svi poznajemo.” „Samo se upoznajemo.” „To si već rekla. Ali primetila sam da se nije dugo zadržao u bolnici.” „Rekao je da ne može da ostane. Morao je da se nađe s klijentom.” Dejzi je odmahnula glavom. „Ili je to možda imalo više veze s činjenicom da si bila hladna prema njemu.” Elsi je prkosno pogledala sestru. „Nisam. Svi smo bili zabrinuti za Gvin...” „Videla sam kako si se odmakla od njega. Tata mi je rekao kako si zagrlila Olija kada je stigao - ali kada sam ja stigla, ti si stajala daleko od njega, najdalje što si mogla. On kaže da

~ 128 ~ Anna

Zvoncica je zasad srećan da budete prijatelji, ali ne poznajem mnogo muškaraca koji če istrpeti toliku količinu neizvesnosti samo zarad prijateljstva.” Saterana u ćošak, Elsi je ostala uporna. „Onda ti nemaš baš mnogo prijatelja kao što je Oli.” Dejzi je otvorila vrata automobila i sela unutra. „Naravno da nemam. Samo budi pažljiva, Els, ne želim da budeš povređena.” „Kako da budem povređena kad smo samo prijatelji?” Ne rekavši više ništa, Dejzi je zatvorila vrata i odvezla se. Njene reči iritirale su Elsi celim putem do kuće. Šta je time htela da kaže? Ako ništa drugo, Oli je dokazao koliko je divan čovek samim tim što joj je davao prostora. Tumačiti da su sva njegova dela motivisana prikrivenom sebičnom željom da osvoji Elsi samo je unižavalo pomoć koju im je pružio, i to nije bilo pošteno. Zapravo, sve što je Oli radio posle njihovog dogovora da se upoznaju, učinilo ga je još dražim. Bio je sve prisutniji u njenim mislima i shvatila je da je počelo da joj nedostaje njegovo društvo kada su razdvojeni. Nikada nije koristio svoja dela da bi zadobio njenu zahvalnost - za razliku od Torina, koji kao da je svaki čin koji bi se mogao klasifikovati kao dobar koristio kao sredstvo da je natera da oseća kao da mu nešto duguje. Zastala je na početku svoje ulice i prekorila sebe. Zašto je uopšte razmišljala o Torinu? Da, zauvek će mu biti zahvalna za pomoć u odvoženju Gvin u bolnicu na vreme, ali njegovo ratoborno ispitivanje njenih motiva i naknadna čudna poruka bili su dokaz - ako je on uopšte bio potreban - da je to bila osoba s kojom nije nameravala da se sprijatelji. Ali da li je zaista bila hladna prema Oliju u bolnici? Pomisao na to neprijatno je čučala u njoj dok je ulazila u kuću. Otišla je u kuhinju i pripremila šolju čaja, zastavši da pomiluje Lukasovu fotografiju na frižideru dok je prolazila pored nje. Lukas bi je razumeo. On bi sve razumeo. Pažljivo je uzela šolju i progutala poznati talas emocija dok je pružala ruku i izvlačila fotografiju iz rama s magnetom, a onda je privila uz srce dok je izlazila iz prostorije. Sledećeg jutra, Elsi je probudila piskutava zvonjava mobilnog telefona. Iskobeljavši ruke iz jorgana, podigla je telefon baš kada se poziv završio, ali on je gotovo odmah ponovo zazvonio. „Elsi, Deni ovde!” Glas mu je zvučao stegnuto, kao da govori s naporom. „Desilo se najgore - mama mi je upravo rekla i...” Mogla je da čuje prigušene jecaje i zabrinute zvuke njegove majke u pozadini. „Deni, šta je bilo? Reci mi!” „Ajrin... ona je... o, Elsi, ne mogu da verujem...” Panika je stezala Elsi dok je čekala da Deni potvrdi ono u šta je odmah posumnjala. Na kraju joj je njegova majka saopštila vest, jer je njen sin bio previše uznemiren da to učini.

~ 129 ~ Anna

Zvoncica „Ajrinina ćerka Lin i ja smo dobre prijateljice i ona me je jutros pozvala da kaže da je Ajrin sinoć preminula. U pitanju je bio rak, ali ona nije rekla nikome u porodici. Tek kad je umrla, njen doktor je potvrdio da odavno zna. Dugo se sama borila s tim.” Elsi je osetila kako joj boja ističe s lica dok su se neizbežna sećanja spajala s reakcijom na novosti. Glava počinjala da joj lebdi. Rak! Reč od koje strepi svaka osoba, priznavala to ili ne. Kako je moguće da Elsi nije ništa primetila kada je toliko vremena provela posmatrajući kako ta bolest pustoši Lukasa? Teško je progutala knedlu dok ju je obuhvatala poznata mešavina osećanja: krivice, opravdanog gneva, gubitka... Prisetivši se gde se nalazi, naterala je sebe da progovori. „Kako Deni to podnosi?” Uzdah njegove majke doputovao je s druge strane. „Teško. Ajrin mu je u poslednje vreme postala stvarno dobra drugarica i često je razgovarao s njom. Njegove babe i dede nisu živi, znaš, pa mislim da je u njoj video neku vrstu surogat-bake.” „Tako je užasno razmišljati o tome da je sama patila.” „Znam. Srećom, kraj je bio brz, tako kaže Lin. Doktor ju je uverio da Ajrin nije ni osetila.” Pa, bar je to blagoslov. Lukas se do poslednjeg daha borio protiv neizbežnog. Elsi je treptanjem oterala suze dok su je sećanja napadala, sveža kao i dok se sve dešavalo. „Drago mi je zbog njene porodice što na kraju nije dugo patila. Zagrlite Denija u moje ime, hoćete li?” „Naravno da hoću, Elsi, hvala.” „Mogu li nešto da uradim za Ajrininu porodicu?” „Ne znam, ali pitaću Lin. Ovo su užasne vesti, zar ne? Čovek se oseća tako bespomoćno.” Elsi je obrisala suze. „Znam. Hvala što ste mi javili. Reći ću ostatku hora.” Završivši razgovor, srušila se nazad u krevet i zajecala u jastuk. Zašto Ajrin nikome nije rekla da je bolesna? To je bilo objašnjenje zašto je često bila samo posmatrač na probama, a u poslednjih nekoliko nedelja i Dejzi i Vudi primetili su da izgleda mršavije nego obično. Svejedno, pomisao na divnu damu koja je toliko vremena provela pružajući drugima, skrivajući tako užasnu tajnu, bila je srceparajuća. Možda je ona i želela da bude tako: da iscedi sve do poslednje kapi iz života, a da nikoga ne opterećuje, da se ne bori s njihovim sažaljenjem povrh bitke u koju se već upustila. Lukas je to osećao, ali njegov pristup bio je sasvim drugačiji. Za njega je bilo neizbežno da ljudi otkriju njegovo stanje - naročito kada se uzme u obzir njegova dramatična transformacija iz visokog i atletski građenog mladića u bolno mršavu senku obrijane glave, kakva je postao kada mu je rak preuzeo telo. Njegov način izbegavanja sažaljenja bio je da mu se odlučno suprotstavi. Njemu je nemilosrdni humor bio oružje i baratao je njime s popriličnom veštinom, koja je postajala samo još veća kako je njegova fizička snaga slabila. „Kako ja gledam na to, biću pošteđen zamki staračkog života”, tvrdio je, lica živog od vragolanstva. „Mislim, realno, šta ću propustiti? Poštedeću sebe trošenja bogatstva na glupavi sportski automobil u krizi srednjeg doba, naočari koje bi mi bile propisane u pedesetim, užasnih krstarenja na kojima bih završio kada se penzionišem. Nikada neću

~ 130 ~ Anna

Zvoncica morati da igram golf, da idem na putovanja autobusom ili da čupam neposlušne dlake iz ušiju i nozdrva. Neću završiti u pantalonama s visokim strukom, niti u tamnocrvenom postavljenom prsluku koji sam naručio sa zadnje strane dodatka iz nedeljnih novina. Nikada neću osećati potrebu za invalidskim liftom niti onim zatamnjenim staklima koja se nakače na naočari s dioptrijom, a kada su podignuta, izgledaš kao da si večito iznenađen. Kad se sve to uzme u obzir, da li vam je i dalje žao mene?” Samo je Elsi dozvoljavao žalost, zbog životnih zadovoljstava koja nikada neće doživeti roditeljstva, unučica i pedeset blaženih godina braka sa ženom koju je voleo više od života. Ali čak i tada, njegova tuga bila je kratkoročna - potreba da se oseća kao da kontroliše situaciju vraćala je humor u prvi plan. „Naša deca možda bi bila totalno ružna”, šalio se dok su mu suze još tekle niz prelepo lice. „Zamisli da ideš kroz život s decom koja izgledaju kao trolovi?” „Bila bi divna, kao i njihov tata.” „To ti kažeš. Video sam neke članove moje porodice koji su izgledali krajnje čudno. Ukoliko bi deca nasledila masivne uši mog dede, bila bi zastrašujuća...” Očeličivši se, Elsi je počela da zove članove Sandejsa, a praktična strana tog zadatka odgurala je emocije u stranu. Šer je već šmrcala u maramicu kad je Elsi stigla na posao, još se privikavajući na šokantnu vest. Kako je dan odmicao, sve više članova Sandejsa okupljalo se na neplaniranom sastanku, da bi zajedno tugovali. Kao znak poštovanja, Šer je zatvorila kafe u dva, dozvolivši im da tiho sede zajedno dok je ona kuvala nebrojene čajeve za sve. Užurbano ih je posluživala, nudeći komade čokoladne torte, ali niko nije bio gladan. Bilo je samo bitno da su zajedno, kako bi podelili tugu: kako bi se sećali, plakali i smejali se, zajedno. Dok su razgovarali, iznenađujuća slika Ajrin počela je da se formira. Daleko od stidljivog, nezainteresovanog posmatrača, kako je izgledala, Ajrin je bila vitalni član grupe savetnik, poverenik i čuvar tajni koje nisu bile njene. „Slušala me je”, rekao je Luis, zureći praznim pogledom u šolju čaja u ruci, ,,a to je više nego što je činio iko u mojoj porodici. Moja mama pola vremena nema pojma da sam tu.” Ifa je klimnula. „Pokazala sam joj moje poeme. Neke nisam pokazala ni Deniju.” Nasmešila se svom dečku, čije su crvene oči ponovo zaiskrile od suza. „Ajrin je znala sve pesme Helfingera napamet”, rekao je Vudi, izazvavši nekoliko nevoljnih prasaka u smeh. „Ne, stvarno jeste. Citirala mi ih je svake nedelje. Ta žena bila je čudo!” Elsi je progutala suze. „Znala je za mene. Ja...” zastala je, shvativši da većina ljudi u prostoriji zapravo ne zna ništa o njoj. „Ja sam izgubila muža pre dve godine. Umro je od raka. Ajrin je znala - nisam sigurna kako. To što sam znala da razume kako je to kada tako izgubiš nekoga, značilo mi je više nego išta.” Članovi hora zbunjeno su je gledali, nesigurni kako da reaguju na to otkriće. Onda je Luis nervozno ustao i ukočeno i nelagodno je zagrlio, ali taj gest bio je divan i Elsi je bila zahvalna za to više nego što je mogla da iskaže.

~ 131 ~ Anna

Zvoncica Saša, koja je bila neuobičajeno tiha, podigla je ruku. Sve oči okrenule su se ka njoj. „Znala je istinu o meni.” Prostorija je zanemela. Saša je odjednom bila ranjiva kao dete. Bio je čudan prizor videti kako se otelotvorenje drskosti svodi na uplašenu devojčicu. „Znam šta svi mislite o meni. Mislite da mnogo serem, da sam galamdžija. Što i jesam, ali ne iz razloga koji pretpostavljate. Kod kuće...” Zastala je, a strah joj je preplavio oči. „Nastavi”, rekla je Di. ,,U redu je.” Saša je udahnula i zagledala se u članove Sandejsa. „Kod kuće sam rob. Ne progovaram ako ne moram. Moja majka vezana je za kuću od moje trinaeste godine. Ja sam jedina koja se brine o njoj. Svi kojima smo ikada verovali - nestali su, ili nam zaboli nož u leđa. Svi njeni momci, moj otac... čak i moj brat koji je zbrisao pre pet godina. Zbog toga ja napadam njih pre nego što oni dohvate mene, jer ako ja nemam kontrolu, to znači da ljudi mogu da me povrede. Nisam navikla da su ljudi fini prema meni - to je nemoguće, razumete? Nije da mi je to naročito bitno. Većina ljudi me osuđuje. Ajrin je bila prva osoba koja je slušala.” Tišina je trajala dok se Sašino priznanje spuštalo na ljude. Dejzi, Džulijet i Šer razmenile su poglede, Deni i Ifa tupo su gledali u nju, a Šila je glasno šmrcnula. Na opšte zaprepašćenje, Vudi je prvi progovorio. „Devojko, bio sam budala. Sudio sam ti, a nije trebalo.” Raširio je ruke. „Možeš li u svom srcu naći volje da oprostiš matorom rokeru s predrasudama?” Ustao je i prišao joj. Saša je nesigurno ustala i prihvatila njegov krut, ali iskreni zagrljaj. „Ali to ne znači da te išta manje smatram luzerom.” „Nemoj ni da pomišljaš na to.” ,,I meni je žao”, rekla je Elsi. „Mislim da je svima.” Po prostoriji se začulo nerazgovetno slaganje. „Trebalo bi da uradimo nešto u znak sećanja na Ajrin”, predložio je Sten. „Neku pesmu ili nešto.” Šila je nesigurno podigla ruku. „Možda bismo mogli ponovo da priredimo koncert na doku?” „Ili da ponudimo da pevamo na sahrani”, rekao je Deni. „Moja mama mogla bi da pita Lin.” Dejzi mu se nasmešila. „Mislim da je to odlična ideja, Deni. Svima nam je mnogo značila, pa bi trebalo da uradimo nešto u spomen na nju.” I tako, u sunčano avgustovsko popodne, Sandejsi su se okupili ispred male kapele Metodističke crkve, čiji je Ajrin bila član od detinjstva, i tiho, a kapela, izveli pesmu I’ll Walk Beside You, dok je mali skup članova porodice i prijatelja posmatrao. Tonovi su malo podrhtavali i nekoliko članova hora pogrešilo je reči, ali publika je lepo dočekala njihovo pevanje od srca i svi su se vratili na svoja mesta, osećajuči se kao da su odali odgovarajuću počast prijateljici koja im je mnogo nedostajala. Posle službe, Ajrinina kćerka Lin prišla je Elsi i uzela je za ruke. „Mislim da ne shvataš šta su Sandejsi značili mami”, rekla je, i Elsi je mogla da oseti kako Linine ruke drhte oko njenih. „Možda znaš da je bila profesionalna pevačica od svoje

~ 132 ~ Anna

Zvoncica sedamnaeste godine do sredine tridesetih, i uvek je pevala po kući dok sam bila dete. Ali nije pevala otkad smo izgubile tatu, pre više od deset godina. Prestala je dana kad je umro. A onda se pridružila tvom horu, niko u porodici godinama je nije video srećniju. Kada sam je videla na pozornici na karnevalu”, izvukla je maramicu iz rukava i obrisala oči, „to je bio melem za moje srce. Mnogo ti hvala.” Elsi je bila ganuta Lininim rečima. Uvek je želela da suština Sandejsa budu zabava i prihvatanje, ali nikada nije očekivala da će napraviti nešto što će uneti takvu promenu u živote ljudi. To što je znala da je hor koji je osnovala ohrabrio Ajrin da ponovo zapeva, bilo je fenomenalna pohvala za sve što su dotad uradili. Vudi je, međutim, bio manje iznenađen. Kada mu je Elsi otkrila svoje zaprepašćenje, on je samo odmahnuo glavom. „Rekao sam ti - mi smo vokalna revolucija ovog grada. Mi inspirišemo vojnike pesme da potraže nešto veće od njih samih, anđele. Ovo je bilo suđeno.” Gubitak Ajrin bio je grom iz vedra neba i nekoliko nedelja hor kao da je izgubio pravac. Čak je izostao i Vudijev uobičajeni energični stav. Kao posledica, probe hora više su ličile na okupljanje društvenog kluba u koje su ubacivali poneku pesmu. Elsi je prepoznala potrebu da se svi pomire s Ajrininom smrću, pa ih je tokom proba ohrabrivala da razgovaraju, a kao rezultat, videla je da su postajali sve bliži jedni drugima. U tom periodu, Elsi se sve više okretala Oliju. To je počelo onog dana kad je čula za Ajrininu smrt, pošto su Sandejsi otišli, a ona ostala sama u kafeu sa svojim zbunjenim mislima. Ne razmišljajući, pozvala ga je i on je požurio da se nađe s njom, grleći je dok je jecala gotovo čitav sat. Onda, kako su nedelje prolazile, provodili su sve više vremena zajedno, a Olijev pažljivi smisao za humor i iskrena zabrinutost za nju bili su joj veća uteha nego što je mogla i da nasluti. Prvog petka u septembru, Oli ju je pozvao u svoj stan u Kemp Taunu, na večeru posle posla. „Ništa preterano, samo gulaš po receptu Tomasine Majers, koji sam hteo da isprobam.” „Nisam sigurna da želim da se nešto isprobava na meni, Oli.” „Veruj mi, Els, isplatiće se. A ako sve ispadne pogrešno, pravim opak omlet.” Olijev stan bio je u prelepom nizu kuća u stilu građevina iz XVIII veka, s belim fasadama, crno-belim popločanim stepenicama na svakom ulazu, elegantno izuvijanim rukohvatima od kovanog gvožđa i lampionima iznad ulaza koji bi se sasvim fino uklopili u nekakvu BBC-jevu kostimiranu dramu. Elsi je volela taj deo Brajtona: kada joj je bilo devet godina, celog leta maštala je da živi tu, pošto je bila na rođendanskoj zabavi drugarice iz razreda u jednoj od tih veličanstvenih kuća. Oli je već bio zauzet u kuhinji kada je Elsi stigla, a ukusne arome pečenog mesa, bilja i mirišljave pare ispunjavale su prostor. „Nadam se da ti ne smeta, kupio sam vino”, rekao je, podigavši flašu. „Nikada nemam ništa protiv vina”, nasmešila se Elsi, prihvativši veliku čašu i čestitajući sebi na odluci da dođe peške. „Pa, kako su svi?”

~ 133 ~ Anna

Zvoncica Naslonila se na veliki smeg frižider, uživajući u pogledu na domaćina koji je opasno žonglirao tanjirima i escajgom dokje pokušavao da deluje smireno i kao da drži situaciju pod kontrolom. „Očigledno je trebalo vremena da svi prihvatimo tu vest, ali čini se da su svi rešeni da nastave, zbog Ajrin. Vudi i ja samo treba da smislimo nešto drugo za šta bismo se spremali. Pitam se da li da organizujemo koncert za Fond za istraživanje raka ili nešto slično. U znak sećanja na Ajrin?” Oli joj je dao znak da pređe u trpezarijski deo njegove prostrane i otvorene dnevne sobe. „To zvuči kao odlična ideja. Možda bih od moje firme mogao da pribavim neku donaciju za iznajmljivanje prostora, ako želiš? I ako ti treba ikakav promotivni materijal znaš, posteri i leci - samo traži.” „To bi bilo sjajno. Hvala ti.” „Zadovoljstvo mi je.” Postavio je dva mesta za stolom i široko se nasmešio kada joj je uhvatio pogled. „Znaš, trebalo bi da pazimo. Ovi naši sastanci postaju zastrašujuće redovni.” Uzdahnula je. „Znam. Užas, zar ne?” „Dobro, hrana bi trebalo da je gotova. Misliš li da si dovoljno hrabra?” Oči su mu zaiskrile. Elsi je osetila srećno podrhtavanje uz leđa. „Mislim da jesam.”

~ 134 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 14 Veče za sećanje... Septembar je stigao s produženim periodom vlažnog vremena, smanjujući broj turista više nego što je činio tradicionalni povratak u školu. Šer je iskoristila priliku da preuredi kuhinju kafea Sandej i Šer, napravivši privremenu kuhinju u kafeu, dok su njen ujak i rođak menjali radne površine i krečili zidove i tavanice. Tokom jedne sedmice prostor je bio u haosu, ali manjak mušterija i neobični radni uslovi pokazali su se produktivnim za Šerin i Elsin valjan razgovor o događajima iz prethodnog meseca. Šer je u poslednje vreme provodila toliko vremena s Džejkom da je Elsi gotovo i nije viđala van posla. Nije da je Elsi smetalo. Bilo joj je drago što je Šer najzad pronašla pristojnog čoveka posle toliko veza koje su završile u ćorsokaku. „Pa, kako je gospodin Divni?” pitala je Elsi, oduševljena jer je šefica zaiskrila na pominjanje svog udvarača. Šer je tiho ciknula. „Divno! On je sve što sam se nadala da će biti zgodan, mio, seksi kao...” „Znači, nemaš pritužbi?” „Baš nikakvih. Osim što je ponekad veoma zauzet, ali on je ipak stariji partner u firmi, pa tako prosto mora da bude. U stvari, videćemo se večeras prvi put posle dve nedelje i jedva čekam.” „Nije bio tu?” „Ne, samo je radio u kancelariji. Nasledili su gomilu slučajeva od rivalske firme koja je zatvorena. Džejk je tražen čovek, šta da ti kažem?” Elsi se zakikotala. „Baš imaš sreće.” „Kad smo kod sreće”, Šer je namignula Elsi, „kako ide s divnim Oliverom Hogartom?” „Pa, u stvari, dobro.” „Ne glumi mi tu gospođicu nonšalantnu, Els, ne padam na to. Da li si još u fazonu mi smo samo prijatelji ili si se okanula toga i smuvala ga?” Elsi je podigla krpu za čišćenje i počela da briše pult. „Šarmantno pitanje.” „Nema svrhe okolišati. Dakle?” „Još smo samo prijatelji. Ali...” Šer je uskliknula i počela da pljeska rukama. „Postoji i jedno ali! Znala sam!” „Smiri se. Samo sam htela da kažem da mi se dopada. Mnogo. Što više vremena provodim s njim, to više uživam u njegovom društvu.” „To i nije baš odgovor kakvom sam se nadala, ali je nekakav početak.” „Hvala na ukazanom poverenju.”

~ 135 ~ Anna

Zvoncica „Ne, iskreno, zadovoljna sam što se stvari dobro odvijaju. Nema žurbe, pa zato samo uživaj u upoznavanju s njim. Meni deluje kao da on ima u vidu duže staze, ako znaš na šta mislim.” Bile su to dobre prognoze, čak i kad je samo pominjanje „dugih staza” nateralo Elsi da zadrhti od zebnje. „Zapravo, postoji nešto o čemu sam htela da razgovaram s tobom.” „O?” „Pokušavala sam da smislim nešto za šta bi se Sandejsi spremali - događaj u spomen na Ajrin. I prošle noći mi je sinulo.” Zainteresovana, Šer je sela i dala znak Elsi da joj se pridruži. „Kaži.” „Pomislila sam da bismo u pabu mogli da organizujemo dobrotvorno veče na kom ćemo nastupiti, a možda pozvati i druge horove iz okoline da otpevaju nekoliko pesama. Mogli bismo simbolično da naplaćujemo ulaz, a sav novac otišao bi u Fond za istraživanje raka.” Međutim, Elsi nije rekla šefici da joj je ta ideja sinula prethodne noći u Olijevom stanu, dok joj je kuvao kafu posle još jednog uspešnog recepta Tomasine Majers. Razgovarali su o mogućim idejama za hor kada se Elsi setila mesečnih večeri talenata u pabu Feders i klica ideje je rođena. „Zvuči kao da si sve razradila. Kako se ja tu uklapam?” Elsi se snebivljivo nasmešila. „Ti znaš da bi Nik iz Federsa uradio bilo šta za tebe?” Odmah sumnjičava, Šer je prekrstila ruke. „Aha?” „Pa, možda bih morala da iskoristim tvoj poražavajući šarm...” Pošto do tri sata u kafeu Sandej i Šer više nije bilo mušterija, Šer je donela izvršnu odluku da zatvori ranije. Deset minuta kasnije, stajale su ispred crno-bele fasade Federsa i zurile u oslikani znak paba koji se ljuljao na sve jačem vetru. Postaravši se da joj bluza bude odgovarajuće nameštena, kako bi imala maksimalan uticaj na njenu metu, Šer je razmenila poglede sa Elsi i one su ušle. Pab je bio tih, ispunjen samo prigušenom muzikom i treperavim svetlima slot-mašina, koja su se jedina kretala u crvenom plišanom enterijeru. Elsi je provirila preko bara i ugledala Nika kako čuči s druge strane i ređa flaše u frižidere koji su se pružali duž celog zadnjeg zida. Iskoristivši to kao prednost, Šer se provokativno nagla preko bara. „Šta devojka treba da uradi da bi privukla tvoju pažnju?” počela je da prede, glasom dubokim i punim nagoveštaja. Nik samo što nije zveknuo glavom o vrata frižidera u žurbi da se uspravi. „Šer, Elsi! Kakvo prijatno iznenađenje! Mislio sam da vas dve bijete bitku s ljubiteljima sladoleda.” „Eh, kad bismo bar”, rekla je Šer, trepćući dok je govorila. „Ove nedelje u toku nam je preko potrebno renoviranje, pa nam je ponuda ograničena.” „Nisam ni znao da je moguće popraviti savršenstvo”, iskezio se Nik, naslonivši se na bar i neometano osmatrajući Šerinu ponudu. Elsi je morala da skrene pogled kada je Šer na svoj prijemčivi plen primenila kikotanje u stilu Merilin Monro. „Mislila sam na kuhinju, ne na mene, blesavko!”

~ 136 ~ Anna

Zvoncica „A, razumem. Moja greška. Pa, šta mogu da učinim za vas dve divne dame? Malo je rano za piće, zar ne?” Šer se još više nagla ka Niku, a bluza s dubokim dekolteom zaokupila je svu njegovu pažnju. „Potrebna nam je usluga. Velika.” Najpoganiji osmeh razvukao se preko Nikovih usana. „Shvatam. Pa, ako želite veliko, došle ste na pravo mesto...” * * *

„Aaanđele!” Vudi je zadivljeno uzviknuo kada mu je Elsi ispričala detalje o dobrotvornoj večeri otvorenog mikrofona, koju je ugovorila u Federsu. „Jasno mi je da si ti Odabrana o kojoj sam sanjao.” ,,U stvari, to je uglavnom bila Šer”, odgovorila je Elsi. „Nik je bio sav srećan da pomogne kad ga je ona pitala.” Ostareli roker lukavo se nasmešio. „Pretpostavljam da je ona bluza odgovorna za takvu očaranost?” „Otkud znaš za to? Mislila sam da je Šerina taktika ubeđivanja strogo čuvana tajna.” „Veruj mi, anđele, ta bluza je legendarna u gradu po svojoj mističnoj moći nad bespomoćnim muškarcima. Reci mi sad, kakva je tvoja vizija za taj događaj?” Plan je bio jednostavan: sastaviti mali program pesama koje će Sandejsi izvesti i pozvati druge horove u Brajtonu da urade isto. Šer se ukopala u mestu kada je Elsi pomenula i Drim tim, ali kada je Elsi objasnila da će oni najverovatnije dovesti gomilu svojih obožavalaca, koji bi povećali verovatnoću da se skupi pristojna količina novca, nerado je pristala. „Ali da mi skloniš onu ogavnu Džanet Berton s puta. Ako počne da se prenemaže, ne mogu da garantujem za svoje reakcije.” Elsi je telefonirala Džanet kasnije te nedelje i bila je pozvana da poseti probu Drim tima, kako bi razgovarale o mogućem učestvovanju. Stigla je u Brajton elektrik, impozantnu viktorijansku zgradu koja je pretvorena u studio i sale za probe i bila naširoko priznata kao najbolji muzički prostor u gradu. Prostorija u kojoj se okupljao revijalni hor bila je elegantna, s visokom tavanicom i ogromnim orijentalnim tepihom, koji je prekrivao gotovo ceo pod. Sramežljiva žena svirala je pijanino u suprotnom kraju prostorije, zapisujući beleške na notama, dok su članovi hora ćaskali oko nje. Odjednom, buka se prekinula i sve oči okrenule su se ka vratima. Na trenutak, Elsi je pomislila da možda gledaju nju, ali lupkanje visokih potpetica po uglačanom podu iza nje nateralo ju je da se okrene i ugleda ženu odevenu u crveno od glave do pete. Džanet Berton je, ako ništa drugo, znala kako da se pojavi. Zastala je pored klavira, a njen hor je s poštovanjem aplaudirao; mlateći svojom grivom platinaste kose dugačke do ramena, u neubedljivom pokušaju da izgleda snebivljivo, podigla je ruke da zaustavi njihovo obožavanje. „Mesta, slatkiši”, zabrundala je Džanet i članovi hora su se s poštovanjem

~ 137 ~ Anna

Zvoncica poređali na mesta na suprotnom kraju prostorije. Okrenuvši se, pozdravila je Elsi nečim za šta je zamišljala da prolazi kao iskren osmeh. „Imamo gosta večeras. Horisti, poželimo dobrodošlicu Elsi Mejnard.” Učtivi aplauz odjeknuo je po prostoriji. „Elsi predvodi hor Sandejs”, nastavila je Džanet, a Elsi je bila sigurna da je primetila kako se podrugljiva nota provlači kroz njen profesionalni osmeh. „Došla je da čuje kako pevamo, pa hajde da joj pokažemo šta umemo. Džun - stolicu za našu gošću!” Plašljiva pijanistkinja požurila je preko prostorije i spustila drvenu stolicu pored Elsi. „Sedite, sedite”, pozvala je, blesnuvši ka Elsi kratkim osmehom, a onda je odjurila nazad do svoje stolice kod klavira. Hor je počeo da peva, a snaga i jedinstvo glasova ispunili su prostor. Elsi je morala da oda priznanje Džanet - znala je kako da napravi fantastičan aranžman. Kretali su se kao jedan, pevali kao jedan, čak se i smejali kao jedan, sve vreme održavajući besprekoran tajming i nikada ne skidajući pogled s dirigenta. Ipak, nešto u horu delovalo je pogrešno. Van uniformisanih osmeha i nepogrešive koreografije, Elsi nije osetila još mnogo toga. Nije bilo srca, nije bilo strasti. Sandejsi možda nisu bili savršeni, ali njihov entuzijazam i čista radost zbog pevanja jasno su se mogli videti. Dok je slušala izvođenje Drim tima, Elsi je čestitala sama sebi što Sandejsi nisu bili ni nalik na njih. Izvođenje je završeno i članovi hora počeli su teatralno i sasvim orkestrirano da aplaudiraju, izveštačeno kliču i čestitaju jedni drugima. Džanet se nasmešila Elsi. „Eto, tako mi to radimo, gospođice Mejnard.” Posle probe, Elsi i Džanet stajale su pored klavira, a stidljiva Džun im je pripremala čaj u malom putnom kuvalu na rasklopivom stolu. „Naša zamisao je da napravimo muzičko veče u znak sećanja na damu iz našeg hora, koja je nedavno preminula. Ajrin je volela da peva, pa nam je to delovalo kao odgovarajuća počast. Moja grupa zaista se zainteresovala za to, a ja sam pomislila da bi to mogla da bude odlična prilika da prikažemo brajtonski horski talenat i skupimo novac za Fond za istraživanje raka.” Džanet je lupnula dugim grimiznim noktima po svesci. „Odlično. A razmišljali ste i o ozvučenju, inženjeru zvuka, osvetljenju?” Elsi nije. „Hm, pa...” Džanet ju je prekinula. „Nema problema, ja ću to da organizujem. Ne mogu dozvoliti da moj hor zvuči ikako osim najbolje, zar ne? Pretpostavljam da još niste počeli javnu kampanju?” Javnu kampanju? Ovo je bio dobrotvorni događaj u lokalnom pabu, a ne multimilionski nastup u O2 areni! „Ne, čekala sam da potvrdim program pre...” „Elsi. To dešavanje je za tri sedmice. Već ste premašili termin za početak adekvatne promocije. Nama je potrebno kompletno pokrivanje - novine, radio, lokalna televizija. Džun!” Okrenula se i oštro zarežala na malodušnu ženu koja je kuvala čaj, a ona odskočila metar uvis i uz zveket ispustila kašičicu. „Baci se na ovo. Želim članak u novinama sutra ujutro.”

~ 138 ~ Anna

Zvoncica Osećajući sažaljenje prema jadnoj izrabljivanoj pomoćnici, Elsi je predložila: „Moj prijatelj je dizajner i ponudio je da obezbedi postere i letke za taj događaj. Pošto znam da ćete i vi učestvovati, to može da bude gotovo u naredna dva dana, pa ću ti ih poslati.” „Previše vremena”, istakla je Džanet. „Ne možeš verovati pošti, a mi ne možemo da priuštimo da izgubimo još jedan dan. Radiš sa Šer Petinger, zar ne?” „Da.” „Dobro. Džun će te posetiti u petak ujutro da uzme naš deo plakata.” „Nema potrebe da ona dolazi posebno do nas.” Elsi se nasmešila Džun. „Ako mi kažeš gde živiš, ja ću ti ih doneti u petak uveče.” Džun je taman počela da klima glavom kada se Džanet ubacila. „Gluposti! Džun će biti i više nego drago da to uradi, zar ne?” „D-da, zaista, n-nema problema”, promucala je Džun, spustivši glavu još niže. „Tako. Sve je sređeno. Ima li nekih pitanja?” Elsi je sakrila osmeh. „Ne. Mislim da si sve obuhvatila.” Džanet je napravila grimasu. „Uvek, dušo, uvek.” Na sledećoj probi, Elsi i Vudi okupili su Sandejse da otkriju svoje planove. „Glasam za to da se držimo onoga što već znamo”, predložila je Dejzi. „Preostale su nam samo tri probe - to nije dovoljno da počnemo nešto novo.” Grejem i Šila su se složili, jer im mogućnost savladavanja novih pesama nije zvučala nimalo privlačno. „Ali zar ne bi bilo fino da imamo nešto novo što ljudi još nisu videli?”, predložio je Luis. „Naročito jer to radimo za Ajrin. Ona je uvek volela da uči nove stvari.” Elsi je podigla ruku. „Kako god da uradimo ovo, treba da popunimo dvadeset pet do trideset minuta. Trebalo bi da to bude nešto u čemu ćemo svi uživati.” „Upravo tako”, složila se Dejzi. „Zbog toga će i naš postojeći repertoar biti dobar.” „Glupost, devojko. Sandejsi moraju da tresu kao zemljotres.” „Meni nije problem da tresem bilo kako sve dok je u pitanju nešto što već znamo.” „Ali možemo da pružimo ljudima toliko više...” Deni se nasmejao i pokazao spisak predloga koji je Vudi svima podelio. ,,A šta će to pružiti kombinacija Karpentersa i Aerosmita?” Vudi ga je pogledao s ozbiljnom iskrenošću. „Čistotu i snagu, bajo! Čistotu i snagu!” Posle mnogo rasprave, Elsi je donela konačnu odluku da uvrste jednu novu pesmu, a ostatak programa popune onima koje već znaju. Pošto su svi bili srećni, upustili su se u popriličan izazov pred sobom, rešeni da to veče izvedu najbolje što mogu, u Ajrininu čast. „To će bar biti nezaboravno veče”, Elsi je rekla Dejzi dok su išle nazad ka obali. Ali nije ni znala koliko će njene reči biti tačne... * * *

~ 139 ~ Anna

Zvoncica Oli je sledećeg dana stigao u kafe Sandej i Šer, noseći nekoliko paketa umotanih u smeđi papir. „Promotivni materijal!”, objavio je, provlačeći se s mukom kroz vrata dok je Elsi žurila da mu pomogne. ,,I da, prihvatiću veliki moka late i kup sladoleda kao naknadu.” Elsi ga je cmoknula u obraz. „Stiže!” Oči su mu zasijale. „Zbog toga dolazim u ovu izvanrednu firmu. Kako je prošla sinoćna proba?” „Dobro.” Elsi je zagrabila velike kugle sladoleda od crne čokolade, šerbeta i karamelhikorija u veliku čašu za kup. „Biće mnogo posla, ali čini mi se da su svi za to.” Oli se nasmešio kad mu je Elsi pružila građevinu od sladoleda. ,,Au. Odakle da počnem?” „Odakle god hoćeš, to je tvoj kup.” „Blago meni! Čekaj - pre nego što krenem, pogledaj postere i letke.” Počeo je da odmotava pakete i Elsi je zapištala kada je videla njegovo delo. „Oli, savršeni su! Dizajn mi se mnogo sviđa.” Događaj je nazvan Pesme za Ajrin i Oli je, uz dobijenu dozvolu, postavio jednu noviju Ajrininu fotografiju u sredinu, okruživši nasmejano lice izuvijanim notnim sistemom kao lepršavim vrpcama. „Ima pedeset postera i oko dvesta letaka. Da li će to biti dovoljno za tebe i drugi hor?” ,,I više nego dovoljno. Mnogo ti hvala.” „Nema na čemu.” Uzeo je punu kašiku sladoleda i zatvorio oči. „Ovo je neverovatno. Znaš, mogli biste da prodajete ovo.” „Misliš?” Elsino srce zaigralo je dok je prihvatala njegovu šalu. „Apsolutno. Kad smo kod toga, ja bih platio samo da te vidim u toj odeći.” Razrogačio je oči. „To je zvučalo sasvim pogrešno! Izvini!” „Olivere Hogarte, zaprepašćena sam! Preneražena!” Glumio je kao da osuđuje sebe. „Šta da kažem? I sam sam sebe razočarao. Ali u moju odbranu, zaista izgledaš divno.” Elsi mu je namignula. „O, znam. Zašto misliš da sam pristala da je nosim?” Mada se osećala pomalo čudno jer se upustila u koketnu raspravu s nekim, Elsi je otkrila da uživa u tome. Dok se razgovor na ivici flerta nastavljao, Šerine reči odjekivale su joj u glavi: „Nema žurbe, pa zato samo uživaj u upoznavanju s njim.” Šer je bila u pravu. Pomisao na provođenje vremena u upoznavanju Olija svakim danom pokazivala se neodoljivijom. Neposredno posle ručka, stidljiva pijanistkinja iz Drim tima užurbano je stigla.

~ 140 ~ Anna

Zvoncica „Ja sam Džun Nanington iz Drim tima. Došla sam po letke i postere?” pitala je, očigledno pretpostavljajući da je se Elsi neće setiti. „Naravno. Drago mi je što te opet vidim, Džun. Želiš li neko piće?” Džun je oklevala, a njene oči sevale su levo i desno, kao da očekuje da će Džanet uleteti kao furija i odvući je pre nego što stigne i da razmisli o toj ponudi. „Nisam stvarno... ne znam da li... Pa, možda na brzinu. Prijala bi mi šolja čaja.” „Odlično. Sedi. Jesi li prešla dug put danas?” Džun je sela za sto najbliži pultu. „Ne. Pre podne radim u agenciji za prodaju nekretnina na oko pet minuta odavde. Moj sin je vlasnik pa mu pomažem s papirologijom.” Elsi je donela čaj za Džunin sto. „Pomislila sam da bi ti se možda dopalo i ovo”, nasmešila se, spuštajući pred nju školjku od crne čokolade ispunjenu sladoledom i prelivom od maline. „Bilo bi šteta preći čitav put dovde, a onda popiti samo čaj.” Džun je gledala slatkiš pred sobom s dečjim čuđenjem. „Zaista si preterano ljubazna.” Podigla je kašičicu i progutala poslasticu u rekordnom vremenu, kao da se plašila da će joj biti oduzeta ako bude sporo jela. Elsi je strpljivo čekala da ona završi, a onda joj pružila jedan letak. „Ovo je dizajn letka za veče.” „O, kako je divan! Mnogo mi je žao zbog vaše prijateljice.” „Hvala. Mislim da bi Ajrin bila zadovoljna događajem. Ili se bar nadam.” „Džanet je prošle godine izgubila majku, znaš”, poverila joj je Džun. „Među nama, mislim da još pokušava da se izbori s tim. Znaš li da nam nije dozvolila da pevamo na sahrani, iako je njena mama to želela?” Pocrvenela je i zagledala se u šolju. „Izvini.” Bilo je to neočekivano priznanje, ali Elsi se nasmešila. „Tuga čini čudne stvari s ljudima. Možda je želela da ožali majku u privatnosti.” „Možda. Ovo je divan čaj.” „Hvala.” „Javljaću ti o zanimanju novinara i prilikama za fotografisanje kako iskrsnu. Imaš li vizitkartu?” Elsi je napisala svoj broj telefona na blokčetu za porudžbine i pružila papir Džun. „Ako ti bilo šta zatreba, samo pozovi.” Dok je hor uvežbavao program za Pesme za Ajrin tokom naredne dve nedelje, Elsi je bila svedok značajne promene u grupi. Posle njihovog iskrenog razgovora posle Ajrinine smrti, postali su primetno bliži, njihovo drugarstvo bilo je lajtmotiv svih proba. Čak su i neslaganja i sveprisutno zadirkivanje Vudija i Saše imali dobroćudan prizvuk. Gotovo kao da ih je ujedinilo novo shvatanje važnosti hora za sve njih. Elsi i Vudi proveli su nekoliko večeri praveći aranžman za Vudijev novi miks, u kojem je pomešao pesmu Top of the World Karpentersa i Walk This Way Aerosmita. Elsi je morala da mu oda priznanje - njegova čudna muzička vizija obično je rezultirala iznenađujuće dobrim kombinacijama.

~ 141 ~ Anna

Zvoncica „Kako smišljaš ove stvari?” pitala ga je jedne večeri dok je sedela za klavirom. „Imam mnogo vremena za razmišljanje, lutko! To je rezultat usamljeničkog života”, odgovorio je, pružajući se na maloj sofi u uglu sobe i skidajući kaubojske čizme. Elsi je sinula misao. „Nikada te nisam pitala o tvom životu, zar ne?” „Ima tu previše priče”, iskezio se. „Kada naprave rok biografiju Vudija Džensena, to će biti trilogija!” „Sigurno je bilo uzbudljivo? Sva zanimljiva mesta na kojima si svirao, imao si hit album - ljudi sanjaju o takvim stvarima.” „Ah, građa od koje se prave snovi, da citiram dobrog starog Barda.” Zevnuo je. „Istina je da sam video stvari koje većina ljudi može samo da zamisli. A možda sam izbacio i poneki TV kroz prozor hotela. Sećam se Barselone, proleće 1988, izlaska na pozornicu pred osamnaest hiljada ljudi, i čujem kako uzvikuju moje ime. Dobra vremena, lutko, dobra vremena.” „Fantastična.” „Zaista.” „Da li ti nedostaju? Sve te rokerske stvari, mislim?” Vudi je žvakao žvaku i razmišljao o pitanju. „Nedostaje mi muzika, ponekad. Rekao bih da mi nedostaje i novac, ali mi ga nikad i nismo mnogo videli. Naravno, privilegije su bile fine - piće, devojke, donekle sumnjive supstance... Nije da sad radim išta od toga, razumeš. Pred tobom je promenjen čovek. Ne mogu da kažem da to važi za devojke, očigledno, ali džentlmen nikada ne priča o svojim osvajanjima.” „Imaš li sada neku posebnu?” Pitanje je izletelo pre nego što je Elsi mogla da ga zaustavi. „Što, jesi li zainteresovana, lutko?” Grleno se nasmejao. „Kakvu si facu napravila! Ne panici, anđele, pusti čika Vudija da se našali. Naravno, uvek ima dama - čovek s mojim šarmom ne može da prođe neprimećeno kod lepšeg pola. Imam društvo, pa sam zadovoljan. Jednom sam se ženio, 1989. U Vegasu. Ja i Dženi Li, prateći vokal u našem bendu, poslednjih dana turneje po Americi. Znao sam da je Helfinger tada bio u rasulu, vidiš. Slušao sam rasprave, rastavljao tuče. Džoni i Sid hvatali su se za gušu po celoj Americi... Dženi me je razumela. Bila je moja oaza mira u pustinji Helfingera. Bila je moj oslonac...” Sabrao se. „Trajali smo deset meseci. Kada je Sid umro, sve se raspalo. I Dženi Li i ja bili smo kolateralna šteta. Ali opet, bolje je voleti, zar ne?” Elsi je klimnula, i dalje obrađujući Vudijev iznenadni iskreni odgovor. „Potpuno se slažem.” „Kao ti i tvoj čovek. Onaj kog si izgubila.” Pogledala ga je. „Da.” Nagnuo se napred, a lanci oko zgloba su mu zazveckali. „Sigurno ti je bilo teško, lutko... Sve to sa Ajrin posle onoga što si već doživela.” „Pomalo. Teško mi je da prihvatim da je Ajrin sama izlazila s tim na kraj. Lukas se pobrinuo da svi znaju šta se tačno dešava.”

~ 142 ~ Anna

Zvoncica „Mislim da bismo Lukas i ja bili drugari.” Elsi se nasmejala. „Obožavao bi te. I hor.” „On zna, znaš, verujem u to. Ono što vidimo ovde - to nije kraj, devojko. Rekao bih da nam se tvoj čovek smeši.” „Nadam se da je tako, Vudi.” Nelagodno se nasmešio. ,,E sad, dosta je ovih priča. Sentimentalnost nije dobra za moj imidž, a treba i da aranžiramo muziku koja će promeniti svet!”

Nedelju dana pre priredbe u Ajrininu čast, Džim je pozvao Elsi, Dejzi i Gvin na roštilj. Pozno letnje sunce kupalo je mali vrt iza njegove kuće u kom se porodica okupila. Gvin je sijala od ponosa dok je malena Oti, zadovoljna i gugutava, kružila od jednog do drugog. Elsi je gurnula Gvin dok je sedela pored nje. „Divna je, dušo!” Gvin se nasmešila. „Znam. Još ne mogu da poverujem da je moja. Hm, ali dojenje na tri sata - tada nemam nikakve sumnje.” „Kako Džo podnosi roditeljstvo?” pitala je Dejzi, cupkajući Oti u krilu. „Daje sve od sebe, bog ga blagoslovio. Raspada se, ali mnogo je voli. Stvarno se ponosim njime.” „Majčinstvo ti dobro stoji”, nasmešila se Elsi. „O, pst! Pričajte mi sada o nečemu drugom. Nečemu što ne obuhvata dojenje, pelene niti išta u vezi s bebama. Volim što sam mama, ali čini mi se kao da mi se život sveo na samo jednu temu. Ne smej se, Els, očajnički mi treba normalan razgovor, čak sam počela da tražim utehu u Mister Tamblu s dečje televizije. Mislim da Džo počinje da sumnja da sam u vezi s njim. Pričaj mi o tom koncertu. Kako ide?” „Mislim da smo spremni. Probe su bile dobre, a juče sam otkrila da su se neki mladi članovi sastajali i kod kuće da bi vežbali. To je stvarno pomoglo da se ovo ubrza i divno je što svi žele da urade to za Ajrin. Tako je užasno što smo tek sada saznali koliko je Ajrin bila posebna.” Gvin je klimnula. „Tužno je koliko se to često dešava, ali pretpostavljam da će koncert svima pružiti priliku da joj zahvale, zar ne misliš tako?” Leptirići treme zalepršali su u Elsinom stomaku od pomisli na događaj. „Nadam se da je tako.” „Bliže sredini... ne, ne tamo! Da li ja moram to da uradim?” Kada je Elsi stigla u Feders na dan koncerta posvećenog Ajrin, Džanet Berton je trenirala ulogu raspomamljenog fanatika za kontrolu punom parom, terajući tonske tehničare da na njenu komandu jurcaju sa zvučnicima i mikrofonima po malom prostoru za nastup koji je Nik raščistio u jednom uglu paba. Nikovo lice bilo je smrtno strogo kada je prišao Elsi.

~ 143 ~ Anna

Zvoncica „Gde si, na kugli zemaljskoj, pronašla ovu?” pitao je, zabivši glavu u ramena, kada je Džanet zarežala na nekoga. „Ovde je tek dvadeset minuta i već je prestravila tonce. Ako ne budemo pripazili, razbežaće se i onda neće ni biti koncerta.” Elsi ga je potapšala po ramenu. „Izvini, Nik. Prepusti je meni.” Spremivši se za bitku, prišla je Džanet. „Kako ide?” „Previše sporo! Ovi ljudi su imbecili! Gde li ih je vlasnik našao?” „Zašto mi ne bismo otišle u šetnju?” Elsi je nežno povela Džanet dok je govorila. „To su tonski tehničari koje Nik angažuje već godinama, a ovo rade besplatno jer je u dobrotvorne svrhe. Zato treba malo da im popustimo, jer su se dobrovoljno prijavili da pomognu večeras.” Džanet je zurila u nju. „Nisam znala za to. Ali ostaje činjenica da ne maju pojma kako da postave pozornicu za hor. Moja zvučna kompanija dosad bi sve organizovala.” „Ovako čemo: ja ću da popričam s njima i zamoliću Nika da ti donese čaj. Treba da se odmoriš pre velikog nastupa.” Činilo se da je to zadovoljilo Džanet, pa je graciozno krenula za Elsi ka baru i sela dok je Elsi otišla da poruči osveženje. „Kako si to uradila?” pitao je Nik u pola glasa. Elsi se nasmešila. „Odlučila sam se za lagano lagani pristup. Mali trik koji sam naučila radeći sa širokom britanskom javnošću.” „Moraću to da zapamtim.” „Dobro, onda čaj za našu prijateljicu ženu zmaja, a možeš li nešto da odneseš i toncima? Izgledaju mi kao da im treba pauza. Koliko ti dugujem za to?” „Zaboravi. To je na račun kuće. Što se mene tiče, svako ko može da ukroti ovog stvora zaslužuje besplatan čaj.” Pošto je Džanet bila umirena, a tonci daleko srećniji bez njenog mešanja, pozornica brzo počela da se nazire. Kada su Vudi i Šer stigli sat kasnije, sve je bilo gotovo. „Izgleda divno”, rekla je Šer, grleći Elsi. „Ne mogu da verujem da si uspela sve da organizuješ.” „Ovo je”, rekao je Vudi, pruživši ruke kao direktor cirkusa, „mesto gde će se desiti magija. Ovo je gotovo sveta zemlja.” Elsi se nasmejala. „Ovo je pab, Vudi. Sumnjam da je iko ikad Feders nazvao svetim.” Članovi Sandejsa i Drim tima počeli su da pristižu oko šest i petnaest i ubrzo je mesto bilo ispunjeno uzbuđenim ljudima koji su ćaskali. U pola sedam, Elsi i Džanet privukle su pažnju pevača i žamor u prostoriji se utišao. „Pre svega, hvala vam što ste deo ove večeri”, rekla je Elsi. „Za koji tren imaćemo probu od po jedne pesme za oba hora, samo da bismo proverili nivoe zvuka. Ali prvo, želim da vas podsetim zašto smo ovde. Mi smo pre nekoliko nedelja izgubili veoma dragu članicu našeg hora i ona je patila na način koji nam nikada nije poverila. Jedino što je činila bilo je ohrabrivanje kolega iz hora time što je provodila vreme s njima. Međutim, Ajrin Kvin bila je i mnogo više od dobrog slušaoca. Bila je pravi zrak sunca u Sandejsu. Naš cilj večeras jeste

~ 144 ~ Anna

Zvoncica da joj odamo poštu i da ovaj prostor ispunimo muzikom koju je Ajrin toliko volela. Od ove večeri očekujem samo da se zabavimo i pružimo što je moguće bolji nastup. Dogovoreno?” Horovi su iskreno aplaudirali, a čak je i Džanet Berton uspela da se osmehne. „Dobro. Da se onda bacimo na posao!” Drim tim izašao je na pozornicu u osam uveče, a do tog vremena Feders je već bio pun ljudi. Elsi i Šer stajale su malo dalje od pozornice i gledale kako hor počinje svoje energično izvođenje pesme Don’t Stop Believing. „Malo je usiljeno, zar ne?” pitala je Šer. „Ali ljudima se sviđa”, primetila je Elsi, posmatrajući publiku koja se smešila i klimala glavama u ritmu pesme. ,,A i obavili su odličan posao s promocijom.” „Pošteno. Ipak mislim da je ova Bertonova kuja. Zar Oli ne dolazi?” „Ima sastanak, ali je rekao da će možda svratiti kasnije. Već je mnogo uradio.” „Pa, dobro veče, divne dame!” Šer i Elsi okrenule su se i ugledale Džejka kako im prilazi. Šer je ciknula i pojurila ka njemu, privlačeći ga sebi u vrlo javnoj demonstraciji emocija. Dok su se ljubili, Torin je zakoračio iza svog šefa i plišani tepih pod Elsinim nogama malo se zaljuljao. „Sjajna svirka”, doviknuo je, podižući glas, jer je Drim tim postajao sve glasniji. „Hvala.” Nesigurna šta da uradi sledeće, Elsi se ponovo okrenula pozornici. Šer je visila oko Džejkovog vrata dok su se pridruživali Elsi i Torinu. „Nisam znala da dolaziš, dušo.” „Nisam mogao ovo da propustim, zar ne? Znam koliko ti se ta žena sviđala”, nasmešio se Džejk. „Ali zar nije trebalo da putuješ u Edinburg večeras? Na sastanak s klijentom?” Džejk je razmenio pogled s Torinom, koji je oborio pogled ka svojoj krigli. „Ne brini o tome, draga. Ti si mi večeras prioritet.” Šer se zakikotala. ,,E, to volim da čujem!” Elsi je bila svesna Torinovog pogleda, iako nije skretala pogled s Drim tima. Posle nekog vremena, to joj je postalo previše, pa se izvinila i pobegla na suprotnu stranu paba, gde su Sandejsi nervozno čekali. „Ima tako mnogo ljudi”, rekla je Šila, uvrćući ivicu džempera oko prstiju. „Biće ti dobro kad se popneš tamo”, uveravala ju je Elsi. „Osim toga, ova publika nije ni izbliza onolika kao na karnevalu.” „Hrabro, devojko. Ima mnogo, mnogo ljudi koji su došli da večeras čuju tvoj glas. Ovo je tvoj trenutak istine”, rekao je Vudi, a njegove reči bile su sasvim pogrešne kada se uzme u obzir čisti užas na Šilinom licu. Elsi je sevnula pogledom ka Vudiju. „Ovo će biti silno veče. Svi se samo opustite i uživajte.” Drim tim završio je svoju poslednju pesmu i Elsi je uzela mikrofon. „Da čujemo još jedan aplauz za Drim tim i Džanet Berton!” Publika je aplaudirala. „Hvala vam.

~ 145 ~ Anna

Zvoncica Napravićemo pauzu od oko dvadeset minuta, a onda će ovde biti Sandejsi da vas zabave.” Dok se publika raštrkavala ka baru, napustila je pozornicu i krenula ka Džanet, kojoj su članovi njenog hora čestitali. „Džanet, bilo je odlično. Mnogo ti hvala što si došla.” „Bilo mi je zadovoljstvo. Moram priznati da sam zaintrigirana da čujem vaš program za večeras.” Elsi je ignorisala sarkastični ton Džanetinih reči i nasmešila joj se. „Mislim da ćeš uživati. Biće to sasvim različito od vašeg materijala.” Šer je prišla, vukući Džejka za sobom. „Elsi, naručujemo piće. Šta ćeš ti?” „Samo sok od pomorandže, hvala. Šer, Džejk, da vas upoznam s Džanet.” Džanet je ignorisala Šer i pružila ruku Džejku. „Vidi, vidi, Džejk Long. Nisam očekivala da ću tebe videti ovde večeras.” Džejk je malo pocrveneo dok se rukovao s njom. „Još jedan sjajan nastup, Džanet.” Šerino lice se smračilo. „Vi se poznajete?” „O, Džejk i ja poznajemo se baš dobro, zar ne?” Džejk je promrmljao nešto i otišao. Šer je prekrstila ruke. „Baš je svet mali.” „Jeste.” Osetivši kako se situacija zakuvava, Elsi je uzela Šer za ruku. „Treba da odemo po ta pića.” „Ta žena...” Šer je režala. „Kunem se, ako pokuša da smuva Džejka, ja ću...” „Neće, ne brini. Samo idi i pomozi Džejku za barom. Moram da vidim nekoga.” Pošto je Šer bila bezbedno instalirana pored Džejka, Elsi je otišla do stola za kojim je sedela Ajrinina porodica. Lin se nasmešila kada im je Elsi prišla. „Divno je”, rekla je. „Mami bi se dopalo.” „Tako mi je drago što uživate. Mislim da će vam se dopasti pesme koje smo izabrali.” „Nadam se da će biti i nevidljiva gitara”, zasijala je Lin. „Znaš koliko se mojoj majci to dopalo.” „Ubacili smo je specijalno za nju. A kako se vi držite?” „O, znaš, idemo dan po dan. Još treba da razrešimo neke pravne stvari, ali napredujemo polako. Velika uteha nam je bilo to što smo imali ovo veče da ga iščekujemo.” „Drago mi je. Znam da nije lako. Sve što možete da uradite jeste da se držite malih tračaka pozitivnosti kada iskrsnu. Ali s vremenom bude lakše.” Dve žene su se razumele. „Hvala ti, Elsi. To mi mnogo znači.” Vudi im se pridružio, iskosivši svoj stetson ka Lin i njenoj porodici. „Dobro veče. Trebalo bi da okupimo trupe, lutko.” „Naravno. Uživajte u ostatku večeri, Lin.” Sten, Luis, Deni i Grejem probali su gitarske pokrete kada su se Elsi i Vudi pridružili Sandejsima pored pozornice. Jedan tonski tehničar podigao je palac i Elsi se okrenula horu.

~ 146 ~ Anna

Zvoncica „Dobro, mi smo sledeći. Da li su svi u redu?” Ifa je prebledela. „Mislim da će mi pozliti.” „Svi ćete biti sjajni”, rekla je Elsi. „Predstaviću nas, a onda izlaze momci.” Osećajući kako živci počinju da joj trepere, prišla je mikrofonu. „Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim - Sandejsi!” Iz publike je doprlo klicanje kada je hor izašao na pozornicu. Vudi je izašao poslednji, nakrivivši šešir ka publici i namignuvši Elsi u prolazu. Elsi je podigla ruke i hor je počeo da peva. Ovog puta, Elsi i Vudi počeli su program tako da svi pevaju - Saša je još bila predmet zadirkivanja zbog svojih „polja plave” s nastupa na karnevalu. Elsi je počela da svira, Sandejsi su otpevali refren pesme Paradise Koldpleja, postepeno pevajući sve glasnije i deleći se u trodelnu harmoniju kod trećeg ponavljanja. Činilo se da je pevanje u grupi savladalo nervozu, jer su tonovi bili primetno sigurniji nego na njihovom poslednjem nastupu. Posle toga, Saša je iskoračila i zapevala početne stihove pesme You Got the Love. Elsi joj je klimnula i ona je počela da peva još glasnije dok se ostatak hora postepeno uključivao. Vudi se nasmešio Elsi, a ona je preko njegovog ramena ugledala Olija. Smešio joj se i njeno srce odmah je zaigralo. Osećala se dobro, jer je znala da je on tu. Hor je završio melodiju dok je publika aplaudirala. Elsi je klimnula Vudiju koji je zauzeo mesto ispred hora kako bi dirigovao svoju mešavinu Karpentersa i Aerosmita. Oslobođena dužnosti dirigovanja u naredne dve pesme, Elsi je posmatrala publiku dok je svirala. Svi su se smešili i sinulo joj je da će ovo biti ogroman podsticaj za hor, naročito pošto im je ovaj koncert toliko značio. Kada su momci istupili da bi otpevali gitarski rif pesme Walk This Way, svaka rezerva koju je imala o Vudijevom ludom kombinovanju pesama nestala je kad je videla reakciju publike i oduševljenje na licima članova hora. A onda, usred osmeha, ugledala je Torina. Stajao je pored Džejka i Šer i zurio u nju, bez osmeha. Zašto je uopšte tu? Izgledao je kao da ne pripada tu, a jedva da je prozborio tri reči s njom. Zašto je ostao ovde kada to očigledno nije želeo? Iznervirana, ponovo je posvetila pažnju Sandejsima i rešila da više ne razmišlja o tome. Program hora završio se Ajrininom omiljenom pesmom i Elsi je osetila kako joj se suze nakupljaju u očima kada su joj reči pesme I’ll Walk Beside You dotakle srce. Još neki članovi hora bili su ganuti i atmosfera u pabu se promenila jer je i publika bila dirnuta njihovim nastupom od srca. Elsine misli odlutale su nazad u uspomene, mnogo pre dijagnoze, kada je mladi par stajao pred oltarom u Metodističkoj crkvi bake Flo u Houvu i izgovarao bračne zavete. Lukas je insistirao na tome da nosi tamnosivi viktorijanski frak, pantalone s tankim crvenim i sivim prugama i visoki crni baršunasti cilindar - kao da je rešio da u ovoj prilici ne izgleda kao svi ostali - ali emocije u njegovim očima, dok je gledao svoju mladu, bile su drevne. Elsi je zračila u beloj čipkanoj haljini iz dvadesetih godina, koja je nekada pripadala Džimovoj pratetki, gledala je svog lepog Lukasa sa srcem tako punim ljubavi da je ostala bez daha. Kada ih je sveštenik proglasio mužem i ženom, Lukas se nagnuo bliže i

~ 147 ~ Anna

Zvoncica prošaputao zauvek, Elsinor, a onda je poljubio. Bilo je tako mnogo nade i očekivanja tog dana, toliko je snova rođeno i budućnosti predviđano... Smešeći se licima u horu, Elsi se prisetila najnovije poruke iz svilene kutije: Volim te jer uvek vidiš šta je moguće mnogo pre nego što se to ostvari. XX Slušajući glasove Sandejsa, Elsi je shvatila da je, uprkos zastojima, stranputicama i nezgodama, hor koji je stajao pred njom bio hor kakav je zamišljala od samog početka. Kada se pesma završila, nastupio je kratak trenutak tišine pre nego što je prostorija eksplodirala od entuzijastičnog aplauza. Sandejsi su se poklonili nekoliko puta, iznenađeni i oduševljeni naletom adrenalina koji je prostrujao zbog reakcije publike. Vudi i Elsi poklonili su se još jednom i Vudi je zgrabio mikrofon. „Hvala vam, ljudi, što ste došli da nas podržite večeras. Ajrin je bila divna dama i nadam se da smo joj ukazali dužno poštovanje.” Predao je mikrofon Elsi, koja je upravo dobila komad papira od nasmejanog Nika. „Srećna sam što mogu da objavim da smo na večerašnjem koncertu skupili šeststo pedeset funti za Fond za istraživanje raka. Mislim da ste svi zaslužili aplauz.” Publika je zapljeskala, a Elsi je povela Sandejse s pozornice. Obrisala je suze s lica dok je posmatrala hor i Vudija kako joj pružaju ruke. „Dođi ovamo, anđele!” Dok su se oni grlili, glasan uzvik rasparao je vazduh. „KUČKO!” Elsi se izvukla iz zagrljaja baš na vreme da vidi Šer kako se baca na Džanet, dok su se ljudi izvijali da ih vide. Zaprepašćena, Elsi je odjurila i zgrabila Šer za ramena, odmičući je od razgnevljene dirigentkinje, dok je ova šutirala i vrištala prostote ka njoj. Džanet je jurnula na Šer, ali zaustavio ju je jaki par ruku koji se obavio oko njenog struka i odigao je u stranu. „Šer! Prekini!”, viknula je Elsi. „Ona je kriva!”, brecnula se Šer. „Nabacivala se Džejku!” „Mislim da ćeš shvatiti da se on nabacivao meni!” uzvratila je Džanet. „Kao u dobra stara vremena, je li tako, Džejk?” Džejk je stajao između njih, podignutih ruku, kao da se predaje, ne znajući kako da se postavi u takvoj situaciji. „Pusti me, Elsi, tako mi boga, otkinuću joj glavu!” Dok se Šer borila protiv Elsinog stiska, Elsi je videla lice osobe koja je obuzdavala Džanet. „Vodi je kući, Džejk”, zarežao je Torin, „ovo nije ni vreme ni mesto.” „Ne gledaj mene”, odgovorio je Džejk. „Ona se otkačila.” „Toliko o brižnom dečku, a, Šer?” doviknula je Džanet dok je pokušavala da se iskobelja iz Torinovih ruku. „Džejk Long se nikada neće promeniti! Misliš da si jedina koju viđa? Samo sanjaj!”

~ 148 ~ Anna

Zvoncica Šer se oslobodila i jurnula na Džanet, ali ju je tad zgrabio Vudi. ,,Devojko, nije ona vredna toga. Vodim te kući.” Pogledao je Elsi. „Pozvaću te sutra, u redu?” Elsi je ispravila haljinu. „Da, hvala. Šer, molim te, idi kući i smiri se.” Briznuvši u plač, Šer je pružila ruku Elsi. „O, Els, izvini...” Užareni gnev sevao je kroz nju i Elsi nije mogla da se natera da pogleda Šer. „Idi kući.” Okrenuvši se ka Džanet, odmahnula je glavom. „Ne znam kako si - kada si znala šta znači ovo večeras - mogla da dozvoliš da se ovo desi. I ti sebe nazivaš profesionalcem i neprekidno svima govoriš koliko je tvoj hor superioran? Pa, možda ja jesam totalni amater, ali nikada ne bih dozvolila da me moj hor gleda dok se ponašam ovako kako si se ti upravo ponela.” Uzdahnula je kada je Torin oslobodio Džanet. „Mislim da bi trebalo da odeš.” Znajući da je u Elsi imala ravnopravnog protivnika, Džanet je zgrabila svoj šal od pasmine, koji je pao na pod, i praćena svojim zaprepašćenim horistima, napustila pab. Teško dišući, Elsi i Torin okrenuli su se jedno drugom dok su se posmatrači razilazili. „Hvala ti.” „Nema problema. Da li si ti dobro? Bila si neverovatna...” Krenuo je ka njoj i, na trenutak, Elsi je pomislila da će joj ponuditi zagrljaj. „Elsi, šta se desilo? Dođi!” Oli se pojavio pored nje i obuhvatio je rukama. Dok je prihvatala njegov zagrljaj, videla je Torina kako se odmiče. Nasmešio joj se i okrenuo ka Džejku koji je ispijao veliki viski za barom i izgledao kao da je preko njega upravo prešao stampedo bizona. Elsi se izvukla iz zagrljaja i odmakla, mislima na drugom mestu. „Moram da proverim da li je Ajrinina porodica dobro”, rekla je, još zgrožena scenom koju su Šer i Džanet napravile. S čudnim izrazom na licu, Oli ju je pustio da prođe. Lin je skupljala svoje stvari kada joj je Elsi prišla. „Lin, toliko mi je žao! Nisam imala pojma šta se tamo dešava!” Na njeno olakšanje, Lin joj se široko nasmešila. „Ne brini, mama bi bila oduševljena. Obožavala je dramu - kad god bi za Božić izbila porodična svađa, ona bi se nacrtala usred nje i smejala se do suza.” „Ali da se to desi posle tako divne večeri...” „Veruj mi, Elsi, ovo je najbolji način da se zaokruži divno veče.” Spustila je dlan na Elsinu ruku. „Ponosila bi se tobom. Hvala ti.” Elsi se okrenula da se nasmeši Oliju, ali on više nije stajao tamo gde ga je ostavila. Lutala je po pabu nekoliko minuta, čak je proverila napolju da vidi da li je čeka ispred, ali od njega nije bilo ni traga. Pomislila je da je sigurno morao da ide, ali nije želeo da prekida njen razgovor sa Lin. Nema problema, rekla je sebi, kasnije ću mu poslati poruku. Iscrpljena događajima, otišla je polako iza pozornice, da spakuje klavijaturu. Osetila je ruku na ramenu, okrenula se i ugledala Dejzi. „Hej, mala seko, ono je bilo impresivno rešavanje krizne situacije.” „Tako sam ljuta na obe. Šta li su mislile?”

~ 149 ~ Anna

Zvoncica „One su idioti. Ali posle onog govora znaće da ne treba ponovo da te ljute.” Zagrlila je Elsi. „Tako se ponosim tobom, jesam li ti to već rekla?” Elsi joj se slabašno nasmešila. „Ja se ponosim nama. Divno smo zvučali večeras.” „Da, jesmo. Šta misliš o tome da ti sad pomognem da se spakuješ, pa da večeras prenoćiš kod mene? Andre nam je poslao flašu šampanjca i mogu da naručim neku hranu. Malo kvalitetnog druženja sestara Mejnard. Šta misliš?” Zahvalna za priliku da provede vreme u neutralnom okruženju, Elsi je pristala. „Mislim da je to fantastična ideja. Definitivno pristajem.” Kasnije te večeri, opuštajući se u Dejzinom ležerno lepom stanu, Elsi je podigla čašu. „Predlažem da nazdravimo za Ajrin, jer je puna iznenađenja.” Dejzi se nasmešila. „Za Ajrin!” Ali iznenađenja Ajrin Kvin nisu ni izbliza bila gotova - što će Elsi uskoro i otkriti.

~ 150 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 15 Velika molba... Sledećeg jutra Elsi se rano probudila. Umotavši se u beli paperjasti bade-mantil koji joj je Dejzi ostavila, izašla je iz gostinske sobe u veliki otvoreni prostor kuhinje i dnevne sobe s pogledom na more. Dejzi je već skuvala kafu i Elsi je mogla da čuje zvuk tuša u zadnjem delu stana dok je sebi punila šolju. Uzela je šolju, otvorila klizeća vrata koja su okruživala prednji deo stana i izašla na balkon obložen bukovim daskama, udišući oštri morski vazduh. Jahte su već isplovile u duboke plave vode, a preko mora je dopiralo nepravilno zujanje ranojutarnjih skutera za vodu. Elsi je sav svoj život živela s morem na kućnom pragu, ali tek kada se Lukas razboleo, počela je istinski da ceni njegovu lepotu. Bilo je nečeg večitog u beskrajnom kretanju okeana, njegov ravnomerni ritam bio je konstanta na koju je mogla da se osloni. Kada je toliko toga u njenom životu bilo uzdrmano, more je ostajalo isto - i za Elsi je postalo pribežište. Tamo je mogla da razmišlja, da dopusti umu da se opusti dok je uživala u lepoti okeana, i da bude sama sa svojim mislima tokom nekoliko dragocenih trenutaka pre nego što se vrati čoveku kog je volela i oporavljena suoči sa izazovima. Lukas je uvek voleo more i, mnogo pre nego što im je rak smrvio živote, gotovo svakodnevno je insistirao na tome da šetaju duž obale. Od oca koji je u svoje vreme učestvovao u trkama jahti, naučio je da jedri još kao mladić i postao je prilično vešt u tome. Kada su tek počeli da izlaze, često bi je pozivao na porodičnu jahtu vikendom, pokazujući svoje pomorske veštine, dok je pomagao ocu da razvije jedra i upravlja plovilom. Kada je bolest počela da mu ograničava snagu, išli su svakog dana do iste klupe na šetalištu, bila kiša ili sunce, kako bi mogao da posmatra kretanje mora koje je toliko voleo. Elsi se zagledala ka moru i na trenutak se osećala kao da je Lukas pored nje. Zatvorila je oči i upustila se u sećanje na njega, duboko mesto u sebi iz kog su te uspomene izvirale. Instinktivno, savila je palac preko domalog prsta i osetila kako joj srce tone kada je dodirnula golu kožu. Skidanje burme bilo je daleko najteži deo njegovih uputstava, ali znala je da je on to želeo. Burma je sada ležala u baršunastoj kutiji u gornjoj fioci komode u kuhinji, premda ona nikada nije zavirivala u nju. Bilo joj je dovoljno da zna da je tu - i, kako su meseci prolazili, mogla je da oseti da se sve više udaljava od žene kakva je bila dok ju je nosila. „Dobro jutro, lepotice.” Elsi se okrenula i ugledala Dejzi kako izlazi na balkon, brišući peškirom dugu plavu kosu. „Hej, seko.” „Jesi li lepo spavala?” „Ovde uvek lepo spavam. Kao da živim u nekoj sobi iz časopisa - ne poznajem nikoga ko stavlja toliko jastuka na krevet.” Dejzi se nasmejala. „O, prestani. To mi je stil.” „Ti si pravi dizajner enterijera.”

~ 151 ~ Anna

Zvoncica „I jesam. Pa, ako bih mogla da te namamim u moju superluksuznu, modernu i po meri napravljenu kuhinju, napravila bih nam dostojne sendviče sa slaninom. Važi?” Elsi se nasmejala. „Važi.”

Kada je Elsi stigla na posao u ponedeljak ujutro, Šer ju je čekala. Izgledala je užasno, s tamnim podočnjacima i opuštenom beživotnom crnom kosom skupljenom u otromboljeni konjski rep, tako različit od njenog uobičajenog doteranog izgleda. „Zdravo, Elsi.” „Dobro jutro.” Elsi je prošla pored nje da spusti torbu u kuhinju. Šer je krenula za njom, kršeći ruke. „Tako mi je žao, Els. Bila sam idiot u subotu uveče.” Elsi je vezala kecelju oko struka i ništa nije rekla. Još nije smislila šta da joj kaže, a sećanje na sukob i dalje je bilo previše sveže. „Osećam se užasno. Nisam spavala. Ne znam šta me je spopalo - videla sam tu ženu svuda oko Džejka i načisto sam odlepila. Znam da je to pogrešno, veruj mi - znam.” Samo ti pričaj, Jadoviću. Elsi je izvukla žičanu korpu iz mašine za sudove i počela da je prazni. „O, za ime božje, reci nešto, Elsi! Stvarno se trudim.” „Znala si koliko je to veče važno.” „Naravno da jesam...” „Ne samo za mene i hor, već i za Ajrininu porodicu. To je bilo Ajrinino veče.” Šer je obesila glavu. „Osećam se užasno zbog toga.” Elsi je zurila u drugaricu. „Ne kažem da je sve tvoja krivica, u redu? Ali trebalo je da veruješ Džejku dovoljno da se ne osećaš ugroženo zbog neke stare simpatije - s naglaskom na ovo stara...” Šer je podigla glavu s nervoznim osmehom. „... koja vrcka unaokolo i koristi ljude. Džejk je bio tamo zbog tebe, sećaš se? Iako je sutradan trebalo da leti u Škotsku, došao je da podrži hor koji se sastaje u tvom kafeu. Šta ti to govori, a?” „Stvarno mi je žao, Els. Oprostićeš mi?” Odmahnuvši glavom, Elsi ju je zagrlila. „Naravno. Ali uradi to ponovo i umlatiću te, razumeš?” „Hvala ti. Možda ću sada moći da spavam.” „Pa, kako si sredila stvari s Džejkom? Izgledao je prilično potreseno kada te je Vudi odveo kući.” Šer je zarežala i podigla šaku kašičica s tacne. „Nije me pozvao do juče po podne, a ja sam sebe dotad već ubedila da sam uprskala stvar. U svakom slučaju, razgovarali smo i sve je ponovo dobro. Bio je ljut što mu nisam dovoljno verovala, što potpuno razumem. Samo moram da se nadam da u skorije vreme neću ponovo natrčati na onu Bertonovu.” „A Vudi te je bezbedno vratio kući?”

~ 152 ~ Anna

Zvoncica „O, on je stvarno bio sladak. Mislim, kada sam stigla kući, već sam bila u potpunom haosu, ali on mi je skuvao čaj i sedeo sa mnom više od jednog sata, dok se nisam dovoljno smirila. Nije se ponašao nimalo rokerski. Pravo iznenađenje.” „On je dobrica.” Elsi je prišla aparatu za kafu i sipala sveža zrna u mlin. „Znaš da se prima na tebe?” „O, pst!”, odgovorila je Šer, a rozikasta boja obraza odavala je njenu pravu reakciju. „Pomalo kao onaj tvoj ljupki drug dizajner. Opčinjen je tobom, jasno i bez sumnje.” Elsi je odmahnula glavom. „Nisam sigurna.” „Nisi sigurna u šta? U šta tu treba da budeš sigurna? Tip je pokretno ulje na platnu, potpuno divan, opušten, zabavan...” ,,I trenutno mi ne uzvraća na pozive”, dodala je Elsi. „Šta? Otkad?” Elsi je uzdahnula i svalila se na stolicu pored pulta. „Od koncerta. Nisam sigurna šta se desilo: u jednom trenutku me je grlio, a u sledećem nestao. Ne odgovara mi na poruke, a kada pokušam da ga pozovem, uključuje se sekretarica.” Šerino čelo se namrštilo. „Možda je zauzet? Možda je juče otputovao sa svojim drugarima s kajtinga?” „Možda.” Šer je klimnula ka telefonu u kafeu. „Pozovi ga sada, odavde. Ako želi da te ignoriše - u šta sumnjam - neće prepoznati ovaj broj i bar ćeš imati priliku da ga uhvatiš nespremnog.” Šer je bila u pravu - previše je dramila. Ali sećanje na Dejzine reči od pre nekoliko nedelja i način na koji je nestao u subotu uveče bili su dovoljni da je zabrinu. Donela je svoj mobilni telefon, pronašla broj i pozvala ga s retro telefona prikačenog na zid iza pulta. Naravno, Oli se javio! „Elsi ovde - nemoj da prekineš!” Dug uzdah začuo se s druge strane veze. „Zašto bih prekinuo?” Njegove reči su je utešile, ali njihov ton učinio ju je nervoznom. „Možemo li da se vidimo? U pauzi za ručak?” „Dobro. Gde?” „Na plaži. Pored paba Ratna sreća. Oko pola jedan?” ,,U redu. Ali ne mogu dugo da ostanem.” Kada je Elsi stigla na plažu, Oli je sedeo na šljunkovitoj obali oko pedeset metara od paba. Oko njega - u čudno ravnomernim razmacima duž grebena - sedeli su lokalni parovi, uživajući u pogledu na moćne talase koji su se razbijali o kamenitu obalu dalje niz plažu. Čim je videla njegov izraz lica, Elsi je znala da mnogo toga nije u redu. „Oli?” Skrenuo je pogled. Panika je počela da joj steže utrobu. „Oli, razgovaraj sa mnom, molim te.” Polako, podigao je pogled do njenih očiju, a ona je istog trena poželela da ne vidi ono što su te oči nosile. Osmeh je nestao; neusiljena vedrina njegovog pogleda pretvorila se u nešto što nije prepoznavala - povređenost, razočaranje i hladnu ogorčenost. „Ne razumem

~ 153 ~ Anna

Zvoncica te”, rekao je glasom koji je bio tek nešto više od šapata. „Jednog minuta mislim da ti se sviđam, da ima nečega između nas, a sledećeg... Neprestano mi to radiš, Elsi. Ne možeš me terati da čekam dok ti ne odlučiš jesi li spremna ili ne.” „Ja... nisam znala da sam...” ,,U subotu uveče - posle Šerine i Džanetine svađe - odmakla si se od mene kao da ti idem na živce.” Elsi je zurila u njega, a srce joj je lupalo o grudni koš. „Nisam. Morala sam da proverim da li je Lin dobro. Ne mogu da verujem da si pomislio...” „Nije bitno šta sam ja pomislio, Elsi. Stvar je u tome što to nije jedini put. Nađemo se, zabavljamo se, bliski smo, a onda - ti se povučeš i ja više ne znam na čemu sam. Znam da sam rekao da je u redu da budemo prijatelji, ali zar ne vidiš da što više vremena provodimo zajedno, ja se sve više zaljubljujem u tebe?” „Oli...” Ponovo je skrenuo pogled i Elsi je sada bilo drago zbog toga. „Ovo je za tebe rizik, znam. Kapiram to. I borio sam se sa sopstvenim osećanjima jer sam želeo da ti ostavim prostora, da te pustim da to sama razrešiš kada tebi bude odgovaralo. Ali ako nisi zainteresovana za ovo - za nas - onda moram da znam. Moram da znam da ne gubim vreme nadajući se nečemu što se nikada neće desiti.” Zatečena njegovim rečima, Elsi je pokušavala da sroči primeren odgovor. Šta je želeo da mu ona kaže na to? Na mnogo načina nije mogla da razume sopstvenu uzdržanost - na kraju, zar nije smisao izlaženja s mladićima bio u tome da skoči i vidi šta će biti? Ali ako ju je Oli razumeo - ako mu je zaista stalo do nje - sigurno je mogao da vidi da joj je to prvi pokušaj da nastavi dalje i da će se po njenoj glavi sigurno vrzmati sumnje i strahovi. Tutnjava talasa, koji su udarali o oblutke ispod njih, poklapala se s lupanjem njenog srca dok je stajala nema, a vetar se igrao krajevima njene marame. Veliko jato galebova zakreštalo je iznad njih, jedreći ka potamnelom, nasukanom skeletu onoga što je nekada bilo Zapadno pristanište, ali Elsi je osećala gnev kako se uzdiže duboko iz nje. „Žao mi je što sam ti bila takvo razočaranje. I žao mi je što si morao da me čekaš, ali nikada to nisam tražila od tebe. Ne očekujem da me razumeš, Oli, jedva da i sama sebe razumem. Za ovo nemam nikakvu referencu za poređenje - nemam nikakav vremenski raspored kog bih se držala.” Iznenađen jačinom njenog odgovora, Olijev izraz odmah je smekšao. „Hej, znam - znam da...” „Možda bi dosad već trebalo da znam šta želim, ali ja ne znam. Možda je za oboje najbolje da se sklonim iz tvog života.” Progutavši suze, okrenula se i počela da škripi preko oblutaka, ka stepeništu šetališta. Bila je povređena i ljuta, iako je to bilo više zbog njene nesposobnosti da napravi korak za koji je znala da bi trebalo da napravi, nego zbog ičega što je Oli rekao. Njega je opravdavalo to kako se osećao - većina ljudi u njegovoj situaciji požalila bi se mnogo pre. Dok je žurno odlazila, njeni prsti u džepu sklopili su se oko najnovije poruke iz Lukasove kutije: Volim te jer nikada ne okrećeš leđa borbi.

~ 154 ~ Anna

Zvoncica XX Pa, žalim, Lukase, ali ovog puta si pogrešio. Nekada sam se možda upuštala u okršaje, ali ne otkako si ti otišao. Sada sam drugačija žena. Ovog puta nije samo okrenula leđa - povlačila se što je brže mogla. Da li će od sada biti ovako, pitala se: bežanje kad god joj se ukaže prilika da krene dalje? Kada je donela odluku da počne iz početka, osećala se tako jakom, tako punom samopouzdanja za nepoznati život koji se pružao pred njom. Da li je pogrešila? Ja nisam takva, uzvraćala je sama sebi, sam jača od toga. Zar ne? Oli nije krenuo za njom kada je otišla. Tek kada je stigla do bezbednosti šetališta, usudila se da pogleda ka plaži, a onda je videla njegovu zgrbljenu figuru baš tamo gde ga je ostavila, kako sedi na kamenitom grebenu i zuri u more. Nije pokušao ni da je pozove ili joj pošalje poruku tokom naredne sedmice. Tupi bol zbog svađe teško joj je pritiskao srce svakog dana, a reči iz Lukasove poruke odzvanjale su joj u mislima kao zov ptice rugalice. Šer je primetila promenu na Elsi - kao i Dejzi, Gvin i Džim - ali nešto u njenom raspoloženju sigurno ih je sprečilo da to dalje istražuju. Na kraju, u pomoć joj je pritekao najneočekivaniji poverenik. Bilo je toplo popodne, sreda, nešto više od nedelju dana posle njenog razgovora s Olijem, i Elsi je iskoristila gotovo prazan kafe Sandej i Šer da potroši nešto od prekovremenih sati koje je imala, da bi se zaputila u udobnu anonimnost brajtonskih ulica. Šetajući polako kroz Lejns, pun ljudi koji su obavljali svoje svakodnevne aktivnosti, Elsi je pustila da je preplave tutnjava saobraćaja i potoci ljudi. Običnost svega toga bila je utešna u gužvi pitanja koja su se vezivala u čvorove u njoj. Prešla je glavnu ulicu, ne razmišljajući zaista o tome gde se nalazi, i tek kada se našla s druge strane, prepoznala je impozantnu kapiju na ulazu u Kraljevski paviljon. Zaobišla ju je i skrenula u vrtove s egzotičnim kupolama i kulama istorijskih zgrada, koje su se izdizale iz leja s britanskim cvećem. Kao dete, često se tu igrala s Dejzi i Gvin, zamišljajući da je paviljon Aladinova palata, a da su one princeze koje se igraju usred leja ruža i lavande. Kasnije bi došetala s Lukasom na čaj i kolače u kafeu paviljona tokom nedeljnih letnjih popodneva. U poslednje vreme nije zalazila tamo - uglavnom zbog toga što joj je bilo čudno da tu bude bez Lukasa. Danas je bilo tiho, osim grupe studenata koji su se izležavali po travi i usamljenog mandoliniste koji je svirao mešavinu pesama REM-a, s kaputom prostrtim ispred sebe na stazi, da prihvati neku eventualnu sitninu. Elsi je gurnula ruku u džep i bacila novčić od funte na gomilicu uz njegove noge. Klimnuo je u znak zahvalnosti, zatvorenih očiju, izgubljen u melodijama instrumenta. Elsi se okrenula ka kafeu i taman kad se spremala da krene ka njemu, dozvao ju je poznati glas. Osvrnuvši se, najzad je uspela da pronađe njegovog vlasnika, ispruženog na travi, s kožnom jaknom složenom ispod glave i načetim pakovanjem od šest flaša piva pored sebe. Nasmešivši se, Elsi je podigla ruku da ga pozdravi. „Hej, Vudi! Da nije prerano za pivo?”

~ 155 ~ Anna

Zvoncica Nasmešio joj se, obraza porumenelih od toplog sunca. „Prošlo je jedan, lutko!” Potapkao je mesto na travi pored sebe. „Da li bi ove srede podelila pićence sa starim Vudsterom?” Pošto nije imala dobar razlog da odbije, prešla je preko niske žičane ograde i sela prekrštenih nogu na travu pored njega. Vudi je izvukao flašu piva iz kartonskog pakovanja, skinuo metalni čep ključem iz džepa i pružio joj. „Živela!” Kucnuo je svojom flašom o njenu i onda su popili. Pivo je bilo toplo i jeftino, ali je bilo dobrodošla razbibriga za zbrku u Elsinoj glavi. Dok je potezala, bila je svesna Vudijevog pogleda. „Izgleda da ti je trebalo”, rekao je kada je spustila flašu. „Znaš šta, i trebalo mi je!” „Ponekad je pivo sve što čoveku treba”, zakikotao se. „Premda, sudeći po tvom licu danas, kod tebe nije tako.” Njegovo razumevanje ju je iznenadilo i pokušala je da to porekne. „Dobro sam.” ,,U stvari nisi, zar ne? Već neko vreme nosiš na ramenima čitav svet. Nemoj da izgledaš tako zaprepašćeno, lutko. Misliš da čika Vudi ne može da vidi šta se dešava?” „Ozbiljno, Vudi...” „Možeš da mi veruješ, devojko. Mislim, kome bih ja mogao da kažem?” Elsi je posmatrala ostarelog muzičara pored sebe, kao da ga vidi prvi put u životu. Bilo je užasno priznati, ali do sada je pretpostavljala da su godine rokerskog života svele njegov um u granice fizioloških funkcija. Bio je izvor zabave sa svojim kvazispiritualnim brbljanjem i verom da je nekakav muzički guru, ali pomisao na njega kao na osobu koja može da primeti promene kod nekog drugog - to joj nikada nije padalo na pamet. ,,U pitanju je Oli - ne, ja sam... Pa, pomalo od svega, u stvari.” Oklevala je, nesigurna u to da li Vudi želi da mu se detalji njenog života nametnu za vreme njegove pivske tradicije sredom. „Da li zaista želiš da znaš? Mislim, ne želim da ti pokvarim popodne.” Nasmejao se dubokim, grlenim smehom koji je odjeknuo po vrtu i poterao nekoliko nezadovoljnih golubova s vrha paviljona. „Imam sve vreme sveta, anđele. Pucaj!” I tako mu je ispričala. O Lukasu i Spisku; o njegovoj kutiji s porukama koje su iznenada govorile o ženi koju više nije prepoznavala; o Olijevoj povređenosti i sopstvenoj frustraciji jer nije mogla da uskoči u vode u kojima je nekada plivala. Nekoliko puta osetila je da joj prete suze, pa je prekidala kako bi sprala emocije toplim pivom. Dok je mandolina svirala, a grupe ljudi polako prolazile pored njih, njihove senke postajale su sve duže na popodnevnom suncu. Elsi je Vudiju ispričala sve: stvari koje nije mogla da iskaže ocu ili sestrama, stvari koje prosto ne bi razumeli. Vudi je sve to slušao, povremeno klimao glavom i praznio jednu bocu pre nego što bi dohvatio sledeću. Kada je stigla do kraja, on je podigao pogled ka oblacima koji su plovili iznad njih, kao da traži nekakav božanski uvid da bi sročio pravi odgovor. „Nemaš zbog čega da prekorevaš sebe”, rekao je najzad. „Sve ono s Ajrininom smrću sigurno je prizvalo neprijatna sećanja. Ovo putovanje, na kom si se našla, biće trnovito. Možeš da ga prelaziš samo sopstvenom brzinom, kada si ti spremna - ne kada neko drugi to očekuje od tebe. Ali stići ćeš tamo - gde god to tamo bilo.”

~ 156 ~ Anna

Zvoncica Elsi je obgrlila kolena i privukla ih bradi. „Misliš li da hoću? Iskreno? Jer nikada nisam bila tako nesigurna.” Vudi je šmrcnuo. „Uopšte ne sumnjam u to. I sam sam prošao kroz to, znaš: razumem. Kada je Sid umro - naš bubnjar - čoveče, bio sam kao stara duša izgubljena na moru. Dugo nisam mogao da prepoznam sebe u ogledalu. Život je bio neupotrebljiv, besmislen. Pustio sam prijatelje da odu i napijao se skoro do zaborava. Najgore je bilo to što nisam ni shvatao koliko mi je značio, sve dok više nije bio tu. I krivio sam sebe što nisam primetio znake, znaš? On je bio najsabraniji tip kog sam ikada upoznao - imao je odgovore za sve. A onda smo ušli u onu garderobu u Japanu, a Sid je visio s grede...” Zaćutao je, a Elsi je instinktivno spustila dlan na njegovo koleno. Klimnuvši joj, otpio je pola flaše piva pre nego što je ponovo progovorio. „To me je slomilo, lutko, iščupalo mi je srce iz grudi. Bile su mi potrebne godine da ga ponovo pronađem. Razlika u odnosu na tebe j e u tome što je tvoj čovek znao kuda ide i verovao je u tebe.” „Ali šta ako nije bio u pravu u vezi sa mnom?” Vudi je odmahnuo glavom, a osmeh se probio na njegovo lice. „Bio je u pravu. Samo treba da mu veruješ, devojko. Vidi u sebi snažnog ratnika kog svi mi ostali već vidimo. Taj tvoj Lukas zvuči kao moja vrsta baje. Vidiš, ti i ja nismo toliko različiti, anđele. Znamo kako je to kada nas život šutne u jaja - da se tako izrazim. Srodne duše, to smo mi. Kopamo po prašini da stignemo do dijamanata.” Podigao je gotovo praznu flašu. „Zdravica! Za put pred nama! Koliko god posran bio!” Elsi nije znala šta je to tačno značilo, ali dobrodošla vedrina posle ovog popodnevnog rasterećivanja bila joj je dovoljna da se pridruži Vudijevoj zdravici. „Za put pred nama!” Te večeri Elsi je otišla do Olijeve kuće, ne pokušavajući da ga prvo pozove. Naravno, rizikovala je da on uopšte nije tu, ali ovako bar nije imala vremena da se predomisli. Zaprepašćenje što je vidi na svom pragu bilo je očigledno, jer Oli nije mogao da progovori nekoliko trenutaka kada je otvorio vrata. To je bila dovoljno duga pauza da Elsi preuzme inicijativu. „Izvini”, rekla je brže-bolje. „Izvini što sam te povredila. I žao mi je što sam otišla. Znam da sam verovatno samo potvrdila sve što si rekao o tome kako čas vedrim čas oblačim, ali nisam znala koliko su jaka tvoja osećanja prema meni. Činjenica je da mi se sviđa da te imam u svom životu, ali više od toga... prosto nemam odgovore koji su ti potrebni. Razumeću ako rešiš da to nije vredno muke i, ako je to slučaj, okrenuću se i više me nećeš videti. Ali nisam mogla da odem a da ti ne kažem koliko sam zahvalna što si mi bio prijatelj.” Odmahnuo je glavom i ispružio ruke. „Dolazi ovamo.” Dok joj je srce lupalo, Elsi je zakoračila u njegov zagrljaj, osećajući toplinu njegovih ruku. „Ja sam previše dramio”, prošaputao je, a njegov dah bio je letnji lahor u njenoj kosi. „Još sam ovde.”

~ 157 ~ Anna

Zvoncica Elsi se odmakla i zagledala u njegove tamne oči. „A ako ne mogu da ti obećam ono što želiš?” „To što si ovde zasad je dovoljno. Hajde da se ostalim bavimo kad budemo morali.”

,,I to je bilo dovoljno da ga uveriš?” pitala je Šer sledećeg dana, dokje Elsi sekla ogromnu tortu od limuna i đumbira na kriške spremne da dočekaju gladnu gomilu koja je svakog časa trebalo da stigne na popodnevni čaj. „Izgleda da jeste”, odgovorila je Elsi. „Iako nisam mogla da razlučim da li je bio srećan zbog toga ili je samo rešio da čeka duže.” Šer ju je potapšala po ramenu dok je prolazila pored nje da iz rerne izvadi nove kornete s ukusom trešnje, maline i oraha. „Stići ćeš ti tamo.” „Zvučiš kao Vudi.” ,,A?” Začuo se zvuk metala koji čangrlja i jedva skrivena bezobrazna psovka. Elsi je pogledala preko ramena i videla Šer kako skakuće po kuhinji, mašući desnom rukom kao divlja. „Da li je tamo sve u redu?” „Sve ide kao po loju, mala. Ova prokleta rerna ponovo me je sredila. Mislim da treba da popravimo šarku na vratima.” Šutnula je vrata rerne da je zatvori i gurnula opečene prste pod česmu. „Nadam se da naše mušterije cene to što rizikujemo živote i udove zarad njihovog osveženja.” „Sigurna sam da cene.” Šer se vratila u kafe s korpom korneta i postavila ih na pult. „Znam da je tako. Jutros sam dobila još jednu prosidbu.” „Nije valjda ponovo gospodin Orfanos?” „O, da!” „Šta je bilo ovog puta? Tvoja poražavajuća domišljatost, karakter i bujne grudi?” „Možeš misliti. Ali pretpostavljam da je imalo više veze s kulom od palačinki s javorom i sladoledom od karamele. S dodatkom banana i čokoladnih mrvica.” Nekoliko puta nedeljno, tokom poslednjih pet meseci, otkako su on i njegov brat otvorili mali vinski bar u obližnjem Sidni stritu, gospodin Dmitri Orfanos išao je na kratko hodočašće kako bi probao poslastice iz kafea Sandej i Šer. Razvedeni ljubitelj dobre hrane odmah je bio očaran Šerinim ozloglašenim bluzama, a onda sasvim opčinjen njenim kulinarskim poduhvatima. Kao rezultat, Šer je redovno dobijala sve strasnije prosidbe od njega, koje su - mada su bile simpatične - predstavljale nepresušnu inspiraciju za šale između Šer i Elsi. „Kada je postavljen pred toliko jestivih iskušenja, kako bi jadni čovek mogao da odoli?” smejala se Elsi. Šer je podigla glavu. „Je li to tvoj telefon?” „O, jeste.” Elsi je izvukla mobilni telefon iz džepa kecelje. „Halo?” „Gospođica Mejnard?”

~ 158 ~ Anna

Zvoncica „Da?” „Dobro jutro. Ja sam Endru Delejni, advokat za porodično pravo u firmi Denbaj i saradnici. Imam potvrdu testamenta koja se tiče vas. Pitam se da li biste mogli da dođete do naše kancelarije da porazgovaramo o tome?” Njegov formalni zahtev zbunio ju je na trenutak. „Mogu li da pitam čiji je testament u pitanju?” „Naravno. Ja zastupam porodicu gospođe Ajrin Kvin.” Elsi nije mogla da poveruje. Ajrin joj je nešto ostavila testamentom? Zašto bi uradila nešto takvo? Zaintrigirana, Elsi je odgovorila: „Sutra imam slobodan dan. Da li vam to odgovara?” „Savršeno. Da se vidimo, recimo, u devet?” „Da, to je u redu.” „Dobro. Vidimo se tada.” Završivši razgovor, Elsi se okrenula ka Šer. „Nešto mi je zaveštano Ajrininim testamentom.” „Ozbiljno? Au, to je iznenađenje, zar ne? Pitam se šta ti je ostavila.” Dok joj se um kovitlao, Elsi je klimnula. „Pa, saznaću sutra.” Volim te jer uvek slediš svoje instinkte. XX Sledećeg jutra, dok su joj reči Lukasove poruke odjekivale u mislima, Elsi je stigla u Denbajevu kancelariju, koja se nalazila u nizu elegantnih crno-belih zgrada od cigle. Možda bi i dobila nekakva uputstva od svog instinkta, ali oni su tog dana očigledno uživali u opuštenom leškarenju, ostavivši Elsi da se oseća sasvim izgubljeno. Pošto se javila na prijavnici, sela je sama u malu čekaonicu. Pošto joj je gospodin Delejni dao tako malo detalja o testamentu, osim da se pominje njeno ime, nije o tome pričala nikome od članova Sandejsa, uključujući i Dejzi i Vudija, ne želeći da izazove nekakve čudne situacije sa ostalima iz hora. Osećala je popriličnu nelagodu jer je Ajrin navela nju, naročito u svetlu ono malo vremena koliko je poznavala staricu. Najzad, prekinula je ćutanje i poverila se Oliju posle večere u njegovoj kući. „Što više razmišljam o tome, to mi sve deluje pogrešno. Ne mislim da je išta trebalo da mi ostavi. Mislim, poznavala sam je samo nekoliko meseci.” Oli je seo pored nje na klupu u bašti iza kuće, dok je večernje sunce popuštalo pred mastiljavoplavom tamom, a noćni vazduh ispunjavao miris morske soli i trave spržene suncem. „Na osnovu onoga što ja znam o Ajrin, sumnjam da je vreme imalo ikakvu ulogu u njenoj odluci.” „Svejedno, nisam sigurna da mogu da prihvatim njen novac.” „Čuj, nema svrhe pokušavati to da shvatiš dok ne saznaš o čemu se radi. Možda je samo želela da ti zahvali jer si okupila hor. Zašto ne sačuvaš presudu dok ne čuješ šta stvarno piše u testamentu?”

~ 159 ~ Anna

Zvoncica Okrenula se ka njemu, crpeći snagu iz njegovog osmeha koji je bio topao kao jesenje veče. „Možda si upravu.” „Jesam. Veruj mi, Els, sutra ćeš biti u redu. Samo teraj dalje i vidi šta će se desiti - posle se bavi stvarima kojima budeš morala.” Kancelarije su bile elegantno opremljene i nosile su sterilnu atmosferu profesionalne efikasnosti. Besprekorno odeveno pravno osoblje jurilo je iz kancelarije u kancelariju s debelim fasciklama u rukama. Kad god bi prolazili pored nekog kolege, obraćali su se jedni drugima formalno, pa je opšti ton u kancelariji pomalo zvučao kao scena iz romana Džejn Ostin: „Gospodine Klark.” „Gospođice Vestvud.” „Gospodine Dževonse.” „Gospodine Pauele.” „Zanimljiv dan, gospodine Geste?” „Zaista jeste, gospodine Nikolse.” Elsi je zabavljala ta arhaična komunikacija, uglavnom zato što ju je podsetila na broj 27 sa Spiska, kada su ona i Lukas celog dana koristili samo šekspirovski jezik, posmatrajući zbunjenost ljudi kada su naručivali kafu, raspitivali se o knjigama u Voterstonsu ili predavali odeću na hemijsko čišćenje. „Gospođica Mejnard?” Elsi se vratila iz svojih uspomena i ugledala besprekorno odevenog muškarca kako joj prilazi. „Da. Zdravo.” „Endru Delejni. Tako mi je drago što ste došli. Hoćemo li?” Pokazao je hodnik levo, duž kog je nekoliko vrata vodilo do kancelarija s prednjim zidovima od mutnog stakla. Elsi je krenula za njim do kraja hodnika, a zatim u svetlu kancelariju koja je mirisala na sredstvo za glancanje nameštaja i novu boju. „Pre svega, izvinjavam se zbog ovog zavereničkog pristupa. Siguran sam da ćete razumeti da je to bilo nužno zlo kada čujete odredbe testamenta. Želite li kafu pre nego što počnemo?” „Ne, hvala. Moram priznati da je sve ovo predstavljalo iznenađenje i za mene. Poznavala sam Ajrin svega nekoliko meseci.” Advokat je izvio obrve. „To nije neuobičajeno. Jednom sam zastupao čoveka koji je pozamašnu sumu ostavio svom peraču prozora, kog je upoznao dve nedelje pre smrti. Gospođa Kvin zvuči kao upečatljiva žena, u svakom smislu. Odavno nisam video tako specifičan testament.” Elsi se promeškoljila na stolici. Ako je, na osnovu njegovog nagoveštaja, Elsi ostavljena pozamašna količina novca, teško će moći da ga prihvati. A ako bi članovi Sandejsa to saznali, to bi moglo biti potencijalno štetno. ,,U kom smislu specifičan?”

~ 160 ~ Anna

Zvoncica Osmeh gospodina Delejnija bio je ljubazan i strpljiv. „Na dobar način, verujem. Mislim da je najbolje da pročitam deo koji se odnosi na vas.” Izvukao je tanak presavijeni dokument, razmotao ga i počeo: „Želim da sledeće bude pročitano u celosti: volela bih da pomenem divnu mladu damu koju sam tek nedavno imala zadovoljstvo da upoznam. Elsi Mejnard, vođa amaterskog hora Sandejs, podarila mi je poklon veći nego što sam mogla i da zamislim: pružila mi je priliku da budem deo nečega, da se još jednom osetim korisnom. Prošlo je mnogo godina otkako sam ostavila pevanje, kad je moj voljeni Džordž preminuo, i bila sam manje-više rešena da tako ostane do moje smrti. Međutim, sasvim slučajno, pozvana sam na sastanak novog hora u kojem mi je pružena bezuslovna dobrodošlica svih prisutnih. Za kratko vreme, tokom kog sam bila član Sandejsa, povratila sam ljubav prema pevanju i pritom stekla još jednu porodicu. Svako od njih podelio je sa mnom važne detalje iz svog života i imala sam privilegiju da mi razne tajne budu poverene. Što me vraća mojoj želji da nagradim Elsi Mejnard i njen divni hor...” Podigao je pogled s testamenta i nasmešio se Elsi. „Kako ste? Da li ovo dosad ima smisla?” Elsina glava je lelujala. „Pomalo. Molim vas, nastavite.” „Dobro. Evo: Primetila sam da mladi član hora, Deni Olden, ima san da zaprosi svoju prelepu devojku, Iju Makvej, na Ajfelovom tornju u Parizu. Bila mi je čast da budem upoznata s njegovom ambicijom, jer smo naveliko razgovarali o tome. Zbog toga sam odlučila da omogućim taj san za mog veoma posebnog mladog prijatelja. Da bih to uradila, poveravam Elsi Mejnard da bude izvršilac te moje želje. Ostavljam sumu od 4.000funti koje treba da budu upotrebljene isključivo na to da svi članovi hora Sandejsa odu u Pariz na produženi vikend (tri noćenja), pod izgovorom da će održati koncert u gradu. Ifa Makvej ne sme, ni pod kojim okolnostima, da sazna pravi razlog za put. Tek drugog popodneva, hor treba da ode u razgledanje zvezda s Ajfelovog tornja i na Elsin signal da počne da peva Ifinu omiljenu pesmu (Deni će reći koju) dok je Deni prosi. To je bila njegova želja, a ja je samo omogućavam. Elsi, verujem da ćeš uspeti ovo da izvedeš,jer i ti i ja znamo koliko je bitna prava ljubav...” Advokat je prestao da čita i pažljivo je pogledao Elsi. „Posle ovoga sledi lična poruka za Denija, koju ću danas po podne podeliti s njim. Bio bih vam zahvalan ako biste detalje ovog zahteva zadržali za sebe dok vam se on ne javi da napravite plan. Razumete li uslove testamenta?” Obamrla, Elsi je klimnula, ali u njoj je već počela bitka. Zahvalila je gospodinu Delejniju i polako izašla iz njegove kancelarije, zaustavivši se kod prijavnice da nakratko sedne i sve to upije. Pariz! Zašto je, od svih mesta na svetu na kojima je Deni mogao da zaprosi Ifu, to morao da bude u Parizu? Nije bilo načina da se odrekne te odgovornosti: bila je to poslednja želja drage prijateljice, pa kako sad da odbije? Ipak, pomisao na to da će posetiti Pariz sama - bez jedine osobe u njenom životu koja je toliko želela da doživi taj grad s njom - bila je gotovo nepodnošljivo užasna. Lukas je dodao Pariz kao broj 51: jedinu stavku sa Spiska koju nisu uspeli da ispune. Onog dana kada je trebalo da krenu - sa spakovanim torbama, rezervisanim kartama za trajekt, voz i sobu u hotelu - vozilo koje ih je odvezlo iz njihove male kuće u Izlingvord stritu nije bio taksi, već kombi hitne pomoći, s uključenim plavim svetlima i motorom pod punim gasom, vozeći Lukasa u bolnicu. Elsi je pronašla njegovo beživotno telo sklupčano

~ 161 ~ Anna

Zvoncica pored lavaboa i u panici pozvala hitnu pomoć. Bolničari su ga oživeli na licu mesta, ali Elsi je po njihovoj smračenoj pomirenosti znala da to neće biti sitno odlaganje njihovog puta... „Elsi? Šta, za ime božje, ti radiš ovde?” Dok joj je srce lupalo, podigla je pogled. Molim te, ne! Ne danas! Torin ju je posmatrao, a njegovo veselo raspoloženje preraslo je u zabrinutost kada su im se pogledi sreli. Brzo je seo pored nje. „Nešto nije u redu? Izgledaš užasno.” „Biću dobro za minut. Samo treba da... razmislim.” Pogledao je na sat. „Ovo nije mesto za razmišljanje, veruj mi. Čuj, u blizini je kafe. Zašto ne bismo otišli tamo?” „Ne... ne, stvarno, dobro sam.” „Ne izgledaš tako.” Zašto ne shvati poruku? Elsi ga je dugo posmatrala, a onda, tako naglo da je i sama bila zaprepašćena, pristala je - nagon da što pre izađe iz prostorija firme Denbaj i saradnici bio je mnogo jači nego njena želja da se raspravlja s njim. „Ubila bih za šolju čaja.” Đavolast osmeh razvukao se preko njegovog lica. „Dobra devojčica. Premda, da sam na tvom mestu, bio bih oprezan s tako opasnim priznanjem u ovom prostoru.” Poveo je Elsi iz advokatske firme, kroz nekoliko bočnih ulica, dok nisu izbili u malo dvorište sa starinskom čajdžinicom na kraju. Uprkos unutrašnjem prekorevanju, jer je prihvatila Torinov predlog, pogled na tipično britanski kafe s cvetnim stolnjacima, ručno napravljenim zastavicama okačenim po zidovima i velikim braun beti čajnicima bio je prelep. Pronašli su sto i Torin je naručio čaj i dva parčeta pite s bademima. Elsi je gledala preko čajnika u prozor, s mislima daleko od udobnog enterijera. Kada je njihova porudžbina stigla, Torin je sipao čaj u dve šolje od belog porcelana i pružio jednu Elsi. Čaj je bio vreo i jak i peckao joj grlo dok je pila. Pošto ju je neko vreme gledao, progovorio je. „Da li je bolje?” „Mnogo. Hvala ti. Zar nemaš nekog posla?” „Samo papirologiju. A i to može da sačeka. Mogu li da te pitam zašto si bila na mom radnom mestu?” Sjajno, pomislila je Elsi, prvi put se zabavljajući zbog koincidencije, naravno da će se ispostaviti da sam bila baš u Torinovoj advokatskoj firmi. „Imala sam sastanak s Endruom Delejnijem.” Čelo mu se namrštilo. „Porodično pravo?” „Testament. Nisam ni znala da ću biti pomenuta u njemu. To me je, u stvari, malo zaprepastilo.”,. „Da li je to neko koga si dobro poznavala? Član porodice?” Pogledala ga je sažaljivo. „Postavljaš mnogo pitanja.” „Izvini. Plašim se da je to uobičajeno za moj posao.” „Bila je to jedna članica mog hora, ako baš moraš da znaš. Ajrin - bakica koja je svirala nevidljivu gitaru kada smo pevali na Brajtonskom karnevalu.” Torinovo lice se zamaglilo. „Nisam bio na karnevalu ove godine.”

~ 162 ~ Anna

Zvoncica O čemu on to? Elsi ga je videla, odmah posle nastupa Sandejsa - znao je to. Zašto je poricao, kada je, kao i ona, odlično znao da je to laž? „Jesi, bio si. Videla sam te. Ja sam bila s Olijem.” Očigledno nije imao nameru da prizna, iz nekakvog čudnog razloga. „Sigurno imam dvojnika u Brajtonu.” Nerviralo ju je njegovo čudno poricanje, ali poslednje što joj je bilo na pameti jeste pokušaj da razume mozak Torina Stjuarta. „Možda je tako.” Torin je skrenuo pogled. „Da li ste bili bliski? S tom gospodom, mislim?” Da li je on to pocrveneo? „Nisam mislila da je tako, ali Ajrin je smatrala drugačije. Ostavila mi je čitav spisak šašavih uputstava u testamentu, a ja nemam pojma kako ću to uspeti da uradim.” „Uvek možeš da odbiješ. Sasvim je jednostavno: ili imenuješ drugu osobu da izvrši njenu volju umesto tebe, ili se sasvim odrekneš odgovornosti.” „To nije moguće. Zamoljena sam da organizujem nešto za nekog drugog. Ako ja to ne uradim, oni ostaju bez toga. Nemam izbora.” „Elsi, uvek postoji izbor.” Htela je da mu odgovori kada je primetila nešto na stolu. „Stani - da li je to rokovnik?” Torin je pogledao crni kožni planer. „Jeste.” Zaboravivši oprez, Elsi se glasno nasmejala. ,,Au! Nikada te ne bih zamislila kao tipa s rokovnikom.” Torin je zaštitnički postavio ruku preko njega. „Volim ga. Mama mi ga je kupila kad sam počeo da radim.” „O, gospode, ima i tvoje inicijale! Pozlaćene!” „Dobro, sada već počinješ da me vredaš.” ,,T. H. S. Od čega je H? Hari? Herbert?” Torin je zaječao. „Hejmiš.” „Lepo ime.” „Hvala.” Nasmešio se. „Slušaj, možeš da mi kažeš kakve su odredbe testamenta, ako želiš. Rado ću te posavetovati.” „Ne, ali hvala na ponudi. Mislim da treba da sačekam dok mi se druga osoba ne javi, a onda mogu da počnem da organizujem stvari.” Svom snagom je da u njegovim očima nije primetila da ga je njeno odbijanje pomoći žacnulo. Podigavši šolju, nasmešila mu se. „Ovo je odličan čaj.” „Prihvatiću to kao kompliment. Iako si izvređala moj rokovnik.” Zastao je, a njegove oči bile su nepomične kao u porodilištu pre nekoliko nedelja. Onda je pljesnuo rukama i ustao. „Sada stvarno moram da se vratim na posao. Čaj je na moj račun, pa ostani koliko želiš.” Krenuo je da ode, a onda zastao i okrenuo se. „Pozdravi sestru - i Oti Rouz.” Čudan talas iznenađenosti podigao se u Elsinom stomaku kada je Torin otišao. Ponašanje mu je bilo sasvim besmisleno: u jednom trenutku bio je borben i pun sebe, u

~ 163 ~ Anna

Zvoncica sledećem gotovo human. Kakva god bila istina o njemu, danas nije bio dan da je otkrije. Imala je hitnije probleme s kojima je morala da se pozabavi - a svi su sada bili čvrsto povezani s jedinim gradom za koji se zaklela da ga nikada neće posetiti posle Lukasove smrti: Pariz. Jedanaest i po meseci beskrajno su razgovarali o tome, pa je Elsi napamet znala šta je Lukas želeo da vidi u prestonici Francuske: Luvr, Monmartr, Notr Dam. I najzad, da se popnu do drugog nivoa Ajfelovog tornja dok sunce zalazi iznad grada. Ne do prvog, ne do trećeg, već baš do drugog. Lukas je posetio Pariz s bakom kada mu je bilo samo deset godina i odustali su od liftova kako bi se peli metalnim stepenicama. Pošto je dan bio vetrovit, vrh čuvenog tornja bio je zatvoren, pa je njegov prvi pogled na Pariz s Ajfelovog tornja bio s drugog nivoa - najvišeg mesta do kog se stizalo stepenicama. „Odatle je pogled najbolji”, tvrdio je, iako je Elsi uvek sumnjala da je to poticalo od truda njegove bake da umanji njegovo razočaranje zbog tog dana. „Moramo da stanemo kod ograde, da se poljubimo i viknemo nad Parizom: C’est magnifique! Čak i da je oko nas pun autobus turista. Zapravo, naročito ako su oni tu, jer onda možemo da budemo ekscentrični engleski turisti i da nas je baš briga šta bilo ko drugi misli. Kada to uradimo, broj 51 može da se precrta s liste i sve će biti gotovo.” Mesecima posle njegove smrti, Elsi se često pitala da li je Lukas uvek znao da su mu šanse da ispuni poslednju stavku sa Spiska mršave. Njegovo insistiranje na tome da se Spisak mora pratiti hronološkim redom potvrđivalo je da će Pariz doći na red tek u njegovim poslednjim sedmicama - možda čak i u poslednjim danima. Nekoliko puta tokom poslednjeg meseca, Elsi ga je molila da ponovo razmisli o broju 51, ali on je bio uporan da ta stavka ostane. Čak i sada nije mogla da objasni zašto mu je to bilo toliko važno, ali je, naravno, ostavila svoje argumente po strani pred njegovom granitnom rešenošću. Broj 51 potvrdio je Elsi da Pariz treba zauvek da bude precrtan s liste mesta koja bi volela da poseti. Pomisao na to da će ići njegovim ulicama, posmatrati prizore i uživati u njegovom srcu bez ljubavi svog života, bila je prosto previše bolna. Ali sada, jedino što je stajalo između ispunjenja Ajrinine poslednje želje - i Denijeve prosidbe iz snova - bila je Elsina odluka. Možda je Torinov predlog bio rešenje za to: da se odrekne odgovornosti i pronađe nekog pogodnijeg za ostvarivanje tog zadatka. Međutim, da li je zaista mogla da živi s tom odlukom, znajući da je Ajrin uložila toliko vere u nju, uprkos kratkom vremenu koliko su se poznavale? Možda bi mogla sve da organizuje od kuće? Iz Brajtona bi lako mogla da rezerviše prevoz, prelazak preko Kanala, smeštaj i hranu, a Vudi i Dejzi bili su više nego sposobni da vode Sandejse na put kada te pojedinosti budu ugovorene. Međutim, posle sveg napornog posla da okupi hor kao čvrsto povezanu zajednicu, da li je zaista mogla da ih izda na njihovom najhitnijem nastupu dotad? Pošto je otišla iz čajdžinice, Elsi je besciljno lutala po gradu, ne obraćajući mnogo pažnje na vreme niti na ulice kojima je išla, dok se odvijala njena unutrašnja bitka. Kada je počeo sumrak, oluja je zaduvala s mora, naterala turiste da pohitaju u bezbednost hotela,

~ 164 ~ Anna

Zvoncica pabova i pansiona, dok se nekoliko izdržljivih lokalaca prkosno probijala duž obale šibane vetrom, sa čuvenim britanskim duhom još živim i zdravim uprkos surovom vremenu. Elsi im se pridružila, a svirepi vetar nije mogao da se meri s tajfunom koji joj je besneo u mislima. Umorna i obuzeta sećanjima, napustila je šetalište šamarano naletima vetra i sišla na plažu. Plava kosa divlje joj je lepršala oko lica, a jaki vetar gotovo da joj je oduzimao dah. Ali sve to bilo je beznačajno: morala je da razabere svoja osećanja, ne polažući račun nikome drugom. Džim bi se samo brinuo, Dejzi bi zahtevala da joj ispriča svaki detalj, a Oli ne bi razumeo bez dugog iscrpljujućeg objašnjavanja koje u tom trenutku prosto nije mogla da izdrži. Najgore je bilo to što je Elsi sumnjala da ni Lukas ne bi razumeo njenu unutrašnju reakciju na tu situaciju. Gotovo da je mogla da ga vidi kako gazi po oblucima na plaži pored nje i žestoko zastupa svoje mišljenje nadjačavajući urlik vetra i talasa. ,,U čemu je tvoj problem, Elsi? Nikada nisi dozvoljavala da te strah zadržava - zašto to sada počinješ?” „Plašim se, Lukase.” „Da, plašiš se, ali ne razumem zašto. Nikada nisam rekao da ne smeš u Pariz bez mene, zar ne?” „Ne kažem da jesi. Samo ne želim sada da ga vidim.” „To bolje da nije nekakav jadni pokušaj da u moje ime učiniš Pariz besmrtnim.” „Ne budi smešan.” „Nisam ja ovde smešan. Pariz je zadivljujući grad, Els! Trebalo bi da ga vidiš. I nećeš biti sama. Osim toga, učinićeš da san onog momka postane stvarnost. Razmisli nakratko o svim činjenicama. Reci mi sad, iskreno, da li još imaš dovoljno dobar razlog da ne ideš?” Stojeći na ivici vode, Elsi je gledala kako se pena komeša preko oblutaka kraj njenih nogu. Sve je to bilo tačno i neizbežno, ali duboko u sebi znala je razlog za oklevanje: kada poseti Pariz, završiće Spisak. Iako se raspravljala s Lukasom zbog postojanja broja 51, njegovo neispunjeno prisustvo predstavljalo je izvesnu utehu. Ako bi videla Pariz - i popela se na Ajfelov toranj - to bi bio poslednji korak u puštanju Lukasa da ode. Postigla je toliko toga, a ipak, čak i sada, znala je da poslednje doviđenja nije rečeno. „To je previše teško, Lukase!”, viknula je preko pobesnelog mora koje je šibao vetar, a njeno srce se opet slamalo. „Previše je da to tražiš od mene!” Nije bilo odgovora, samo je vetar udarao talase dok su grafitni oblaci klizili preko neba. Slane kapljice pogodile su joj lice, sastavši se sa suzama, i ona je ponovo zaplakala dok se obuzimajući osećaj samoće survavao preko nje. Znala je šta je morala da uradi - gotovo je donela odluku. Bilo je nemoguće izbeći je, tvrdoglavo nepomičnu - gotovo kao da ju je Lukas lično smislio. Ali da li je mogla da pregura sve to? Da li je mogla da izdrži boravak u Parizu bez njega?

~ 165 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 16 Nešto kao plan Deni ju je pozvao sledećeg dana i Elsi je pristala da ga poseti posle posla. Kada je stigla, njegova majka dočekala ju je na vratima. „Zar to nije prosto divno? Nisam mogla da verujem kada je gospodin Delejni pročitao Ajrinin plan. Uđi, uđi!” Deni je skočio sa stolice kada je majka uvela Elsi u dnevnu sobu. „Hej, Elsi!” „Zdravo, Deni!” Denijeva mama nervozno se smešila. „Dobro. U redu. Vas dvoje imate mnogo da pričate, pa ću ja samo...” Izašla je iz sobe i zatvorila vrata. Deni je napravio grimasu. „Izvini zbog mame. Stvarno je uzbuđena, znaš.” „To je lepo.” Prisetivši se manira, Deni je pokazao sofu. „Molim te, sedi. Mogu li ti nešto doneti? Šolju čaja?” Trostruku votku? „Ne, hvala. Dakle...” „Da. Krupna stvar!” „Moram priznati, ovo je i za mene bio šok. Nikada nisam očekivala da ću za hor organizovati i put u Pariz.” Denijeve oči ispunila je zabrinutost. „Ali uradićeš to, zar ne? Pomoći ćeš mi?” Teško progutavši, Elsi se nadala da je njen osmeh ubedljivo samouveren. „Naravno da hoću, ali potreban nam je plan. Čuo si šta je Ajrin rekla: Ifa ništa ne sme da posumnja. Imam jednu ideju, a ti ćeš morati stopostotno da stojiš iza nje.” „Znaš da hoću.” „Jer osećaćeš se kao da je lažeš narednih nedelja, a to bi moglo da bude teško.” Deni je duboko udahnuo. „Znam. Ali vredeće onoga što ću moći da uradim. Spreman sam.” Prvi deo plana bilo je lako ostvariti. Elsi i Deni smislili su priču koju će podeliti s horom na narednoj probi. „Imam uzbudljive vesti!” rekla je Elsi Sandejsima dok su sedeli u kafeu Sandej i Šer. „Ponuđena nam je tezga!” Oni su se iznenađeno pogledali. „Kako se to desilo?” pitala je Dejzi. „U pitanju je neko ko je bio na Ajrininom koncertu prošle sedmice. Juče su me pozvali i dali ponudu.” „Nisam mislila da smo bili toliko dobri”, rekla je Saša.

~ 166 ~ Anna

Zvoncica „Pa, očigledno jesmo ako nas je neko rezervisao”, odvratio je Luis. Šila je podigla ruku. „Pa, gde je?” Elsi je pogledala ka Deniju. ,,U Parizu.” Zaprepašćeni žamor krenuo je po grupi. Vudi se nagnuo napred. „Stani malo, anđele! Zezaš se s nama, zar ne?” „Ne. Imamo priliku, ako je želimo, da pevamo na otvorenom u Parizu.” „Kada?” pitala je Dejzi. „To je malo problematično: za tri nedelje.” Odjednom, svi su govorili u isti glas. Elsi je nekoliko puta pokušavala da progovori, sve dok glasni Vudijev zvižduk najzad nije vratio mir. „Pustite damu da govori! Pozornica je tvoja, anđele.” „Hvala ti. Verujem da možemo da uspemo, ali biće potrebna posvećenost svih nas.” Sten se nakašljao. „Ja verovatno ne mogu da idem.” Sve oči okrenule su se ka njemu. ,,U pitanju je novac, vidiš. Gospođa i ja i inače smo u stisci. Ali Pariz? To je skup grad. Nemam toliki novac. Izvinite, svi.” „Stene, u redu je. Organizatori plaćaju sve troškove. To znači put, smeštaj i hranu. Potreban ti je samo slobodan vikend za tri sedmice.” Iznenađenje je odjeknulo po prostoriji. Deni je uhvatio Elsin pogled i klimnuo. „To zvuči sjajno. Hm, u stvari, Els, Ifa i ja moramo da brišemo.” Ifa ga je pogledala. „Moramo?” „Da, izvini, dušo. Mamin automobil ponovo zeza i rekao sam joj da ćemo je odvesti u supermarket. Častiće nas večerom.” „Ali oboje ćete u Pariz?”, pitala je Elsi igrajući svoju ulogu. „Neće biti isto ako vas dvoje niste tamo.” Ifin osmeh obasjao je prostoriju. „Ne bih to propustila, Elsi! Oduvek želim da odem tamo!” „Odlično. Vidimo se na sledećoj probi. Poslaću vam poruku o datumu o kom se dogovorimo večeras, u redu?” Deni i Ifa pozdravili su se s ostalima i otišli. Kada su se vrata zatvorila, Elsi se nasmešila horu. „Dobro. A sada da čujete pravi razlog zašto idemo u Pariz...” Pošto je ostatak Sandejsa bio upućen u iznenađenje, probe su odmah počele. Elsi je napravila raspored lažnih proba, kojima će prisustvovati Deni i Ifa, i pravih, bez njih, na kojima će Sandejsi vežbati pesmu za Denijevu prosidbu. Bila je to velika obaveza za sve, ali svi su bili toliko zadivljeni Ajrininom darežljivošću i oduševljeni što će ispuniti Denijevu želju, da su se bacili na probe s novim entuzijazmom. U međuvremenu, Elsi je počela da istražuje logistiku odvođenja Sandejsa u Pariz. Nisu svi članovi mogli da pođu: Di je bila previše mlada, Keti je tog vikenda radila, a Džulijet je već ugovorila posetu sestri u Vankuveru. To je značilo da je Elsi sada imala grupu od jedanaest članova za put. Usredsređivanje na praktičnu stranu pomoglo joj je da zanemari uporno cimanje srca na svaki pomen francuske prestonice. Sastavila je bezbrojne liste,

~ 167 ~ Anna

Zvoncica sakupila cene i vršljala po internetu tražeći detalje o hotelima. Kada nije planirala, vežbala je ili radila, ali okupiranost je bila glavni način da spreči sebe da razmišlja o putu. Posle prve sedmice proba, bilo je isplanirano gotovo sve osim prevoza. Letovi za desetak ljudi pokazali su se preterano skupi, pa je kombinacija druma i trajekta delovala kao jedina opcija. Iznajmljivanje minibusa bilo je relativno jednostavno, ali Elsi nije bila sigurna koga da imenuje za vozača. Nije joj se dopadala ideja da to sama radi, pošto nikada nije vozila na kontinentu, ali činilo joj se da bi bilo previše očekivati toliku odgovornost od nekog drugog. To pitanje ponavljalo joj se u mislima kad je stigla na večeru kod oca. Kada su se bacili na domaći ragu od sočiva i leblebija, Džim je zabrinuto pogledao kćerku. „Brinem se za tebe.” „Tata, ne brini. Samo bih volela da završim sve detalje za ovaj put. I svi ostali se toliko trude na probama da se osećam kao da sam ih izneverila.” Džim je spustio viljušku i svojom rukom pokrio njenu. „Prestani s tim, mlada damo! Radiš više nego dovoljno da bi se ovo ostvarilo. Ne razmišljajući o sopstvenim osećanjima, ako smem da dodam. I nemoj da mi upućuješ taj o, tata pogled. Znam šta ti Pariz znači. Nemoj ni na trenutak da pomisliš da mi je promakao značaj tvog odlaska tamo. Mislim da je to jedno od najnesebičnijih dela koja je iko učinio.” „Samo se trudim da ne razmišljam konkretno o odlasku”, priznala je, osećajući peckanje nadolazećih suza. „Sada je bitno da svi stignu tamo, da imaju gde da spavaju i da pravi razlog posete ostane tajna za Ifu.” „Kako ti napreduju planovi?” „Nije loše. Pronašla sam dobar hotel blizu stanice Monparnas, što je odlično mesto za stizanje do Ajfelovog tornja, i ugovorila sam odličnu cenu za grupne karte za trajekt. Jedino mi je ostalo da odlučim ko će voziti minibus.” „Imate minibus?” Elsi se nasmešila. „Tehnički, još nemamo, ali prikupila sam neke ponude. Nadala sam se da ću moći da ga iznajmim s vozačem, ali ispostavilo se da bi to bilo preskupo. Da budem iskrena, malo me boli glava od toga.” Džim se zavalio u stolicu. „Možda ja poznajem nekoga.” Elsino srce je zaigralo. „Koga?” Raširio je ruke kao mađioničar na kraju trika. „Mene.” Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati šta je govorio. „Stvarno?” „Da, stvarno. Imam prijatelja čija se firma bavi iznajmljivanjem vozila - prilično sam siguran da ima minibus ili mali autobus ili kako god da se to danas zove. Kada ste ti, Dejzi i Gvin bile male, išao sam do Francuske nekoliko puta godišnje, kupovao sam nameštaj na buvljacima, sećaš se? Tvoja baka Flo dolazila je da vas čuva, a čika Frenk i ja vozili smo na smenu.” Elsi je trepnula u neverici. „Nikada mi nije sinulo da si to radio. Mislila sam da baka Flo dolazi iz zabave.”

~ 168 ~ Anna

Zvoncica „I jeste dolazila da se zabavlja”, likovao je Džim. „Moja majka terala je Frenka i mene da idemo češće jer je volela da vam izigrava mamu. Bila bi ponosna da vidi šta sada planiraš.” Šmrcnuo je. „Pa, šta kažeš, a? Hoćeš li da vas tvoj matori tata vozi u veseli Pari?” „O, tata, ne znam šta da kažem. Da! Bilo bi mi drago da nam ti budeš vozač.” „Ali imam jedan uslov.” „Kaži.” Veliki osmeh pojavio se na Džimovom licu. „Da me pustiš da budem član Sandejsa, samo tokom puta. Da budem iskren, umirao sam da te vidim kako radiš, ali nisam želeo da se osećaš kao da te tvoj šašavi matori tata ometa.” Skočivši sa stolice, obavila je ruke oko Džima i stegla ga što je jače mogla. „Da, tata! Odgovor je da!” „Ova pesma je prilično ljigava”, zaječala je Saša dok je Elsi svirala Denijevu izabranu pesmu za prosidbu. „Ne mogu da verujem da je to Ifina omiljena pesma.” „Nju je Deni izabrao”, rekla je Elsi, a umor joj je smanjivao strpljenje. „Nemamo vremena da raspravljamo o njenim kvalitetima.” „Ja mislim da je divna”, usudila se Šila da kaže, smesta izazvavši Sašin mrki pogled. ,,U svakom slučaju, ovo je za Denija, ne za tebe, pa možeš samo da je zavoliš ili da trpiš bez pogovora.” Ostatak Sandejsa iznenađeno je posmatrao Šilin ispad. Otkako je hor radio, Šila je sve vreme bila jedna od najtiših članova, a trema ju je zaustavljala kad god bi pokušavala da progovori. „Šta je bilo? Zašto me svi tako gledate?” Vudi joj je prišao i prebacio ruku preko ramena. „Odlično rečeno, devojko!” Saša je glumila da povraća, a onda se vratila na svoje mesto. „Hvala. Ima li još nekih problema za koje bi trebalo da znam? Bilo ko? Dobro, da se onda vratimo poslu.” Elsi je videla kako se Džim smeši dok je počinjala da svira. Njegovo uvođenje u hor prošlo je glatko, a Elsi je rešila da Sandejsima saopšti da će on biti trajni član hora. Tako je bilo lakše, s manje bitnih detalja koje moraju da zapamte kako bi sprečili Ifu da postavlja previše pitanja. Njen otac bio je u elementu. Sa zadovoljstvom je pevao pored Stena i Grejema i koristio svaku priliku da visi s Vudijem. Posle tajne probe, Elsi je od kuće pozvala Denija, da mu javi kako napreduju. „Kako ide sa Ifom?”, pitala je. „Zasad dobro, mada se osećam užasno jer je lažem. Plašim se da će prozreti moju priču i osećam se kao da je varam ili tako nekako.” „Samo se trudi da ostaneš smiren i zapamti zašto ovo radiš, u redu? Za nešto više od sedam dana pitaćeš Ifu da se uda za tebe - to je sigurno vredno još nekoliko dana pridržavanja lažne priče?” ,,U pravu si, izvini. Samo želim da sve bude savršeno, Els.” „Znam. I daću sve od sebe da se postaram da bude tako. Obećavam.”

~ 169 ~ Anna

Zvoncica Završivši razgovor, bacila je telefon na suprotan kraj kreveta i pustila da je emocije, koje su se nakupljale tokom prethodne dve nedelje najzad savladaju. Strah zbog stajanja na Ajfelovom tornju nadvijao se nad njom, veći od same čuvene građevine. Uprkos najvećem trudu da to drži po strani, ono što je bilo neumitno, nikada nije bilo daleko od njenih misli, skrivajući se u senkama kao atentator koji čeka dolazak žrtve. Vratilo je sav osećaj bespomoćnosti s kojim se suočila tokom poslednjih nedelja Lukasovog života. Prošli put gubila je Lukasa; ovog puta bila je na ivici da pusti sećanje na njega. Prevrnula se u krevetu i podigla njegovu uramljenu fotografiju koju je snimila na medenom mesecu. Bila joj je to omiljena Lukasova slika - kako se naginje preko ivice balkona hotelske sobe na Malti i gleda Sredozemno more, s letnjim povetarcem koji mu sklanja tamnu kosu s lica, i očima u kojima se ogleda zalazeće sunce. Volela je da ga pamti takvog, ne onakvog kakav je bio na kraju. Nekoliko članova Sandejsa bilo je zbunjeno zbog Ajrinine odluke da od njih krije svoju bolest, ali Elsi ju je potpuno razumela. Pošto je živela s nekim ko se suočio s rakom, znala je koliko je Lukasu bilo bitno da mu veći deo života ostane što je moguće normalniji. Mada je otvoreno govorio o svom stanju svakome ko bi pitao, radio je sve što je mogao kako bi poslednjih meseci očuvao osećaj normalnosti. Lukas nikada nije mnogo govorio o umiranju, osim u šali, premda je Elsi znala da je to odbrambeni mehanizam koji se uključivao kako bi sprečio da on postane predmet sažaljenja. Smrt je pomenuo samo jednom, oko četiri meseca posle dijagnoze. Sedeli su na klupi na obali, odeveni u odeću iz radnje za siromašne, i hranili galebove bila je to stavka 19 sa Spiska: 19. Obučemo se kao starci i hranimo galebove na šetalištu (uz obavezno vikanje na njih).

Razlog za tu stavku bio je taj što je, otkako ga je Elsi poznavala, Lukas imao spreman odgovor na pitanje šta mu je životna ambicija: „Želim da vičem na galebove kad mi bude devedeset.” Bila je to dugotrajna šala između njega i Elsi - ali postala je teško ironična posle postavljanja njegove dijagnoze. Broj 19 trebalo je da mu pomogne da ispuni svoju proklamovanu životnu ambiciju. I tako su posetili nekoliko prodavnica za sirotinju kako bi sklopili savršenu staračku kombinaciju odeće. Lukas je nosio kačket od tvida, belo-zelenu kariranu košulju, sportsku jaknu (s obaveznim antilopskim ojačanjima na taktovima), krem cipele i vrećaste sive pantalone tri broja veće, dok je Elsi bila slika i prilika u bledoplavom svilenom turban-šeširu, poliesterskoj haljini s apstraktnim šarama, pletenom džemperu i nekakvim bež sandalama debelog đona, kakve je baka Flo obično zvala papučama s kaiševima. Zbog svega toga, razgovor koji su zapodenuli bio je još veći grom iz vedra neba. „Mislim da ovo nije to”, rekao je iznenada. Elsi se okrenula ka njemu. „Da li je trebalo da naslikamo bore? Znala sam da je trebalo da uradimo sve što...”

~ 170 ~ Anna

Zvoncica „Ne.” Njegove tamnosmeđe oči bile su zagledane u daleki horizont, s providnim slojem nekog drugog mesta preko njih. „Mislim ovo - život. Ne verujem da se završava ovde. A ti?” Iznenađena, Elsi je promucala odgovor. „Pa, nisam - mislim, ne... Hajde da ne razgovaramo o tome sada.” „U nekom trenutku bi trebalo, zar se ne slažeš?” Zatvorio je oči. „Ne odgovaraj na to. Izvini.” Dok joj se srce stezalo, Elsi je uzela njegovu ruku. „Reci mi šta osećaš, Lukase.” „Razmišljam o tome, znaš? Trudim se da ne razmišljam, ali to je nekako neizbežno.” Otvorivši oči, priznao joj je nešto zaprepašćujuće. „Juče sam posetio sveštenika.” Elsi bi se manje iznenadila da je Lukas priznao da je on vanzemaljski oblik života. „Stvarno?” „Da. Otišao sam da vidim mamu i svratio u seoski pab na putu kući. Otac Endru bio je tamo i - začudo - počeli smo da pričamo. On je razuman tip. Nije me osuđivao, nije pokušavao da mi drži svoje nedeljne pridike, samo je slušao. Ispostavilo se da mu je prošle godine ćerka umrla od limfoma, pa smo imali više toga zajedničkog nego što sam pretpostavljao. Ti bi se smejala, Els. Ja i sveštenik pričamo o zagrobnom životu u kafani Kvins arms nad kriglom izopropil-alkohola.” ,,E, to je slika koju teško mogu da obradim.” „Neka to bude mali poklon od mene, dušo. Ali bilo je fino i nateralo me je da razmišljam. Stvar je u tome što ne mogu da zamislim da sve prosto prestane - na kraju, mislim. Nisam siguran šta je sledeće, ali mislim da sigurno mora biti nečeg drugog. Čudno je što ću to uskoro otkriti...” „Lukase, molim te...” „Dopusti da ti kažem ovo i više neću pominjati, obećavam. Evo: ne plašim se toga. Ne želim da te izgubim i stvarno je prerano da odem, ali to ne mogu da sprečim. Samo mi je važno da znaš da počinjem da se mirim s tim. I ne plašim se.” Zgrabio je punu šaku semenki iz zgužvane bele papirne kese u krilu i bacio ih gakavoj gomili ratobornih galebova, koji su lepršali oko klupe. „Zar niste već pojeli pola svoje težine ovoga?” Iskezio se Elsi i ona je osetila da je ta tema završena. „Nezahvalne male štetočine. Misliš li da je vreme da počnemo da vičemo na njih?” Da li se i Ajrin tako osećala? Elsi je morala da se zapita. Pomisao na divnu staricu koja je pažljivo planirala budućnost ljudi, znajući da nikada neće videti rezultat, bila je srceparajuća. Gledajući na fotografiji u rukama muževljevo lice dok ga miluje sunce, Elsi je donela nemo obećanje. Lukas se nije plašio: sada je bio red na nju.

Sledećeg dana, Elsi je bila glavna u kafeu Sandej i Šer. Šer je, pošto ju je Džejk iznenadio rezervacijom za večeru u jednom od najpopularnijih brajtonskih restorana, zakazala hitnu posetu frizeru, uzevši slobodno popodne kako bi se spremila za posebno veče. Kafe je bio umereno pun, uglavnom redovnim mušterijama, pa Šerino odsustvo nije predstavljalo naročit problem za Elsi. Iskoristila je priliku da napravi jednu turu keksića s đumbirom i vanilom koje će kasnije premazati glazurom od sira i ukrasiti oblicima od želatina, za decu

~ 171 ~ Anna

Zvoncica koja su često dolazila s roditeljima posle škole ili tokom vikenda. Bila je to jedna od strana njenog posla u kojoj je najviše uživala - u pečenju biskvita i kolača koji će biti prodavani pored sladoleda. Tada bi se setila subotnjih popodneva s Džimom, sebe do laktova uvaljane u brašno i s više testa na radnoj površini nego u činiji, dok je otac uživao u pogledu na prve kćerkine korake u pekarstvu. Mešala je glazuru od krem sira kada je zazvonilo mesingano zvono iznad vrata. Na njeno iznenađenje, Torin je prišao pultu. „Pre nego što kažeš nešto o tome da mi ovde više nije dozvoljen pristup, dopusti da opravdam svoj čin.” „Hajde.” „Slučajno sam prolazio ovuda i pomislio da bi bilo sasvim pogrešno da to uradim a da se ne javim, ukoliko si me videla kako prolazim pored vašeg izloga.” Elsi je obrisala ruke o kecelju. „Pretpostavljam da bi bilo tako. Da sam te videla kako prolaziš.” „Nisi me videla?” „Izvini.” Elsi je pokazala činiju u kojoj je mešala masu. „Svu pažnju posvetila sam ovome.” ,,A. Onda je moj boravak ovde malo nelagodan, zar ne?” „Jeste.” Blesnuo je širokim osmehom ka njoj. ,,U redu, karte na sto - želeo sam da vidim kako si posle našeg susreta u mojoj firmi. Premišljao sam se da li da dođem ili ne, i danas nisam uspeo da smislim nikakav razlog da to ne uradim. Pa, kako si?” Još pomalo zaprepašćena njegovim neočekivanim dolaskom, Elsi je slegla ramenima. „Dobro. Hvala na pitanju. Želiš li nešto da popiješ dok si ovde?” Razvedrio se. „Da. Šolja čaja bila bi super. I jedno od onih izuvijanih peciva s čokoladom i lešnicima, ako nije problem.” Gledao je Elsi dok je punila čajnik toplom vodom iz aparata za kafu. „Pretpostavljam da se Šer oporavila od sukoba s dirigentkinjom?” „Jeste.” Elsi je spustila šolju i čajnik na pult ispred njega i napunila mali vrč mlekom. „Ali bila je stvarno uznemirena. Mislim da je Džanet preterano pipkala Džejka.” Spustila je pecivo na tanjir i pružila mu ga. „Jeste malo. Nema ničeg tragičnijeg od gledanja očajne žene kako se baca na čoveka koji očigledno nije zainteresovan.” „Misliš da Džejk nije bio zainteresovan? Mislim, ono što je Džanet rekla o njemu, nije bilo istina, zar ne?” Torin je promešao čaj. „Naravno da ne. Bilo je to samo brbljanje očajne samice.” Pošto je primetio Elsinu zabrinutost za drugaricu, njegove zelene oči su smekšale. „Džejk je dobar momak. Mnogo vremena provodim s njim. Možda je imao izvesnu reputaciju ženskaroša u prošlosti, ali čini mi se da mu je zaista stalo do Šer.” „Iskreno? Ti ga poznaješ bolje od mene, Torine. Ako bi makar na trenutak pomislio da ima istine u onome što je Džanet rekla, rekao bi mi to?”

~ 172 ~ Anna

Zvoncica „Naravno.” Sipao je čaj u šolju. „A kako je ona druga stvar?” „O, fino.” „Donela si odluku šta ćeš?” „Da. Postupiću kako je zatraženo. Uzgred, hvala ti za pomoć onog dana, mnogo mi je značila.” Nasmešio se. „Drago mi je što sam mogao da pomognem. Kao što sam rekao, ako postoji išta što bih mogao da te posavetujem...” „Hvala ti. Imaću to na umu.” „Dobro.”

„Dakle, samo se pojavio, bez upozorenja i ičega?” pitala je Dejzi, a oči samo što joj nisu ispale iz glave. „Da. Ušao je, raspitao se kako smo ja i Šer, popio šolju čaja i otišao.” Gvin je promolila glavu kroz zavesu od perlica u Džimovoj kuhinji. „O čemu vas dve šapućete?” „Ni o čemu”, počela je Elsi, ali Dejzi je bila previše zainteresovana za razgovor da u njega ne bi uključila i srednju sestru. „Torin Stjuart pojavio se danas kod Elsi na poslu!” rekla je. Gvin je oduševljeno vrisnula i požurila u kuhinju. „Ha! Trač! Pričaj!” Elsi je uzdahnula. „Stvarno nema mnogo šta da se kaže. Došao je da pita kako sam, što je bilo pomalo zaprepašćujuće, ali valjda i fino s njegove strane.” „Fino? Upotrebila si reči Torin i fino u istoj rečenici? Mogu li da te podsetim da je to čovek koga toliko mrziš da si me zamalo ostavila da se porodim pored auto-puta jer nisi htela da uđemo u njegova kola?” „Ne kažem da mi se on sviđa, ali pomogao mi je dvaput prošlog meseca.” „Činjenica kojom će trijumfalno paradirati pred tobom narednih meseci”, dodala je Dejzi. Sestrina neočekivano oštra kritika Torina naterala je Elsi i Gvin da se izbeče. „Zar nisi rekla da ti se dopao kada ste se upoznali?” pitala je Gvin. Dejzi je izvila obrve. „Pa, jesam, ali kasnije sam imala vremena da razmislim o tome i sada mislim da se, za moj ukus, previše diči svojim delima.” „Ovog puta uopšte nije bio tako mrzak”, rekla je Elsi i sama iznenađena jer ga brani. „Pazi, Els”, upozorila ju je Gvin sa zavereničkim sjajem u očima, „ovim tempom, na kraju će ti se i dopasti.” „Mogu kategorično da tvrdim da se to nikada neće desiti”, odgovorila je Elsi. „Samo kažem da mi je pomogao da razdvojim Šer i Džanet i da je ponudio savet kada sam čula za Ajrinin testament. I bar se potrudio da proveri da li sam dobro.”

~ 173 ~ Anna

Zvoncica Oli je razmakao zavese od perlica i provirio unutra. „Izvinite što vas prekidam, ali vaš tata kaže da je spreman za polazak kad god vi budete spremne.” Elsi je provukla ruku pod njegovu i svi su krenuli ka ulaznim vratima na kojima je čekao Džim. Nosio je peškir i bio obučen u trenerku koja je izgledala kao da je kupljena ranih osamdesetih. Kada su ga ugledale, sve tri njegove kćerke prasnule su u smeh, a on je podigao ruke da ih prekine. „Dobro, dosta toga. Moramo da krenemo ako hoćemo da stignemo na vreme.” Pridruživanje horu, makar samo da bi se zamaskirala priča o Parizu, probudilo je u Džimu novo samopouzdanje koje se ogledalo u njegovom skorašnjem učestvovanju u novim aktivnostima. Upisao se na časove slikanja u lokalnom društvenom centru, prijavio se za članstvo u ekskluzivnom klubu u gradu, čak je počeo da uči hindi na daljinu. Ali i pored svega toga, njegova porodica iznenadila se kada je prihvatio poziv svog poslovnog partnera - da igra mali fudbal. „Ne mogu da verujem da ćemo gledati oca kako pokušava da igra fudbal”, došapnula je Gvin Elsi i Dejzi dok su se smeštale na zadnja sedišta Džimovog automobila. „Mislila sam da je tata alergičan na sport.” „Ne budi tako zla”, šapnula je Dejzi. „Olijev ujak pozvao ga je da igraju mali fudbal. Mislim da je to slatko. Iako je ta trenerka najneprikladnija odeća u kojoj sam ga ikada videla.” „Sigurno je nekada bila moderna”, nagađala je Elsi. „Možda čeka da se ponovo vrati u modu.” Dejzi je napravila grimasu. „Veruj mi, nema šanse da to ikada ponovo bude moderno. Ne mogu da verujem da je ikada i bilo.” Kada su stigli do sportskog centra, Oli je seo pored Elsi na uzdignuti red sedišta okrenutih ka terenu s veštačkom travom. „Koliko je prošlo otkako je Džim poslednji put igrao fudbal?” „Više nego što ga ja poznajem. Nadam se da će tvoj ujak biti blag prema njemu.” Oli se nasmejao. „Ujka Marti nije u mnogo boljoj kondiciji. Ovo je samo gomila tipova koji se poznaju i izmotavaju. Nalaze se jednom mesečno da malo pikaju loptu, kako bi posle mogli da kažu ženama da su vežbali. Mislim da tu nema ničeg takmičarskog.” Džim se rukovao s Martijem na sredini terena dok su ostali pritrčavali da ga pozdrave. Grupa se podelila u dva tima, Džim je prihvatio narandžasti prsluk i navukao ga preko glave, a zatim podigao palac porodici dok je sudija duvao u pištaljku za početak utakmice. Oli je gurnuo Elsi. „Lepo je videti te, čak i kada je tvoja porodica prisutna.” Elsi se naslonila na njegovu ruku. „Jeste. Žao mi je što sam bila toliko zauzeta. Trudili smo se da sve bude spremno za Pariz sledećeg vikenda.” ,,I da li je?” „Mislim da jeste. Sve je rezervisano, pesma za veliko pitanje je spremna, a Ifa nema pojma ni o čemu. A i tata igra igru s horom. Mislim da ću mu dozvoliti da ostane član i posle puta u Pariz.”

~ 174 ~ Anna

Zvoncica Oli se nasmešio. „Mislim da bi mu se to dopalo.” Ustao je kada je njegov ujak pucao na gol, zarežavši kada je lopta široko promašila mrežu. „Ne! Jesi li videla to? Za dlaku...” Ponovo je seo. „Znači, Pariz, a? Ne mogu a da ne pomislim da je Deni premlad da bi bilo koga zaprosio.” „Ima devetnaest godina. Ja nisam bila mnogo starija kada me je Lukas zaprosio.” Elsi je videla Olijevu reakciju i nasmešila mu se. „U redu je, jesmo bili prilično mladi, ali u to vreme delovalo je kao da smo čekali čitavu večnost da se to desi.” Jedan od igrača pao je u odglumljenom pokušaju da izvuče penal. Elsi i Oli povikali su uglas, a onda se pogledali i počeli da se smeju. „Nisam siguran da je ovo naročito opuštajući sport za gledaoce”, nasmešio se Oli. „Već sam iscrpljen.” ,,I ja. O, gledaj tatu! Trči čitavu večnost, a još nije uspeo ni da priđe lopti.” „Stići će je on. Napred, Džime!” Džim je pogledao tribine i nasmejao se, lica crvenog od napora kao cvekla. „Izgleda srećno”, rekla je Elsi. Oli je mahnuo Džimu. „Stvarno mi se sviđa. U poslednje vreme postali smo dobri prijatelji.” Pogledao je Elsi postrance. „Prilično mi je draga i njegova ćerka.” Elsi ga je pogledala kada je njegova ruka pronašla njenu. Odjednom, s terena se začuo uzvik. Okrenuli su se i ugledali Džima kako leži na zemlji i steže skočni zglob. Elsi je ostavila Olija i požurila dole, a Gvin i Dejzi krenule su za njom. Ostali igrači okupili su se oko Džima dok se on uvijao na tlu. „Šta se desilo?” pitala je Dejzi. „Prekršaj u odbrani”, rekao je Marti, klečeći pored Džima. „Druškane, misliš li da možeš da se osloniš na nju?” Džim je odmahnuo glavom i pustio zglob. Posmatrači su glasno uzdahnuli kada su ugledali kost koja štrči. Zaprepašćena, Gvin je počela da rasteruje ostale igrače, a Elsi je zgrabila mobilni telefon da zove hitnu pomoć. Dva sata kasnije, Elsi, Gvin, Dejzi i Oli sedeli su i dalje zaprepašćeni u čekaonici hitne pomoći i čekali. „Nadam se da je dobro”, rekla je Elsi. „Onaj prelom izgledao je užasno.” „Jeste”, klimnuo je Oli. „Verovatno će morati da ga snime pa da vide. Zato im treba toliko vremena.” „Bar su ga odmah primili”, rekla je Gvin gledajući na sat. „Ovo će zvučati užasno, ali da li bi vam smetalo ako pozovem Džoa da dođe po mene? Uskoro je Otino vreme za jelo, a ja nisam spremila bočicu.” Dejzi ju je zagrlila. „Nimalo nam ne smeta. Idi.” Zahvalivši im, Gvin je skupila svoje stvari i otišla. „Koliko je već unutra?” pitala je Elsi. Oli je pogledao na sat. „Dva-tri sata. Pokušaj da ne brineš, Els.”

~ 175 ~ Anna

Zvoncica Ali Elsi je brinula. Ne samo što je upravo videla oca u bolovima - i užasnu povredu koju je zadobio - već je sada bila suočena s verovatnoćom da će sama morati da odveze hor u Pariz. Osećala se užasno i od same pomisli na to, ali pošto ih je od puta delilo samo nekoliko dana, ovakav razvoj situacije nije bio dobrodošao. Da ne pominje činjenicu da ju je on vratio u bolničku čekaonicu i da je to bilo propraćeno i nepoželjnim uspomenama. Medicinski tehničar prošao je kroz dvostruka vrata i pogledao dokument u ruci. „Gospodin Mejnard?” Dejzi, Elsi i Oli su ustali i on im je prišao. „Zdravo. Upravo smo dobili rendgenski snimak i prvo što treba da znate jeste da je prelom čist, što je dobra vest. Izgleda mnogo gore nego što stvarno jeste, pa ćemo samo namestiti zglob gospodinu Mejnardu i onda ćete moći da ga vodite kući.” „Da li je on dobro?” pitala je Dejzi. Medicinski tehničar se nasmejao. „Dobro je. Šali se sve vreme otkako je stigao. Voleo bih da je više naših pacijenata tako veselo. Potrajaće još četrdesetak minuta.” Gotovo sat kasnije, Džim se pojavio s desnim stopalom obavijenim gipsom, hodajući nesigurno pomoću štaka. „Zovite me Skakutavi!” Dejzi je potrčala da mu pomogne. „Tata, budi pažljiv!” „Dobro sam, prestani da brineš. Pa, baš sam se usosio, zar ne? Uvek sam znao da je rekreacija loša za zdravlje!” Oli se nasmejao. ,,I liči na tebe da se šališ, a slomio si zglob. Koliko ćeš morati da nosiš gips?” „Doktor misli - osam nedelja ovog gipsa, a onda će ga zameniti udlagom za hodanje, šta god to bilo. Proći će nekoliko meseci pre nego što budem ponovo mogao da hodam oslanjajući se na nju.” Okrenuo se ka Elsi. „Dušo, tako mi je žao.” „Ne izvinjavaj se, tata, nije tvoja krivica.” „Ali put...” „Smisliću nešto, ne brini.” Dok su išli ka parkiralištu, Oli je uzeo Elsi za ruku. „Ja ću voziti.” „O, hvala.” Nasmešivši se, Elsi mu je pružila ključeve Džimovih kola. Oli je odmahnuo glavom i vratio joj ključeve. „Ne sad. Mislio sam u Pariz. Ne umem da pevam, očigledno, ali mogu da vozim minibus - ako želiš?” Elsi nije mogla da veruje. „Uradio bi to? Stvarno?” „Bilo bi mi zadovoljstvo. Dosta sam vozio po inostranstvu - prošlog leta iznajmio sam minibus i odvezao nekoliko drugara na jug Francuske na momačko veče, ali nikada nisam bio u Parizu. Biće divno da ga vidim s tobom - i horom. Šta misliš?” Elsi se podigla na vrhove prstiju i poljubila ga u obraz. „Mislim da sam pronašla savršenog vozača!”

~ 176 ~ Anna

Zvoncica Iscrpljena zbog emotivnog tobogana tog dana, Elsi se odlučila za dugu kupku i rani odlazak na spavanje, ušuškavši se u krevet nešto posle deset uveče. Pošto je znala da su sve pojedinosti putovanja u Pariz uređene, osećala je da će se najzad lepo naspavati. I jeste bilo tako, dok je uporna zvonjava telefona nije grubo probudila. Uspravivši se, treptanjem je oterala san sa očiju i javila se. „Halo?” „Elsi... ja sam. Možeš li... Izvini, nisam znala koga...” „Šer? U čemu je problem?” „Upravo sam... Tako mi je žao što te zovem...” „Ne brini. Šta se desilo?” Nije bilo odgovora, samo prigušeni zvuk jecanja. Iskobeljavši se iz kreveta, Elsi je zgrabila farmerke i uvukla se u njih, držeći ramenom mobilni telefon na uhu. „Dobro, reci mi gde si.” „Kod kuće... ali...” ,,U redu, ne mrdaj. Dolazim.” Kada je Elsi parkirala automobil pred Šerinom kućom, jedva da je stigla da izađe iz njega, a uplakana Šer širom je otvorila vrata. Njena obično savršeno nameštena kosa visila je u umršenim pramenovima, a maskara joj je bila razmazana po obrazima. Zaprepašćena izgledom svoje drugarice, Elsi ju je uvela nazad u kuću i krenula da skuva jak, sladak čaj, dok se Šer u suzama sklupčala na sofi. „Evo”, rekla je i pružila joj šolju. „Hvala ti. O, Els, osećam se tako užasno što sam te dovukla u ovo doba noći.” „Prestani da se izvinjavaš. Ovo je bila moja ideja, sećaš se? A sada mi reci šta se desilo.” Šer je otpila veliki gutljaj čaja i obrisala oči nadlanicom. „Razgovarala sam sa Džejkom ranije i on je rekao da te večeri neće biti kod kuće, ali da bi voleo da popričamo kad se vrati. I ne znam zašto, Els, ali ja sam to shvatila kao poziv. Otišla sam do njega kući i otključala rezervnim ključem koji drži ispod žardinijere kod ulaza. Želela sam da ga iznenadim, znaš?” Elsi je klimnula, ali težak zloslutni osećaj već joj je stezao utrobu. „Nastavi.” „Bila sam potpuno spremna da mu priredim veliko iznenađenje, ako znaš na šta mislim... Mislim na ceo komplet - crveni čipkani veš, visoke potpetice...” Prekinula je i ponovo zajecala. ,,I čekala sam ga tamo skoro sat. Poslala sam mu poruku i on je odgovorio da je krenuo kući sa sastanka s klijentom i da jedva čeka da razgovaramo, pa sam bila oduševljena, razmišljajući kako će me pronaći, u svojoj omiljenoj stolici, baš kao u sceni iz Zgodne žene, kada je ona nosila samo kravatu...” Elsi je zadrhtala zamislivši scenu koja bi bila mučno ponižavajuća i u najbolje vreme, a naročito nezamisliva u pola tri ujutro. „Šta se desilo?” „Čula sam kako se njegov automobil zaustavlja, ključ u bravi... i spremila sam se s velikim osmehom... vrata dnevne sobe su se otvorila i...”, ispustila je još jedan jecaj, ,,i on je ušao balaveći lice neke droljaste dvadesetogodišnjakinj e.” „O, Šer...” „A ja sam stajala tamo, otromboljena preko stolice, u donjem vešu, osećajući svaku od moje četrdeset jedne godine. Poželela sam da umrem.” Okrenula je suzama umazano lice ka

~ 177 ~ Anna

Zvoncica Elsi. ,,I on ništa nije rekao. Samo je stajao tamo, s karminom svud po licu, i zurio u mene kao da sam nekakav nepoznati uljez...”, jecala je, ,,u vešu kupljenom na popustu!” Elsi je obavila ruke oko Šer. „O, dušo, tako mi je žao. Mislila sam da je on drugačiji. Torin je rekao...” Shvativši šta je upravo rekla, zaćutala je. „Šta je Torin rekao?” Dok je ogorčenje raslo, Elsi je osetila kako joj živci cvrče od sve većeg gneva. „Videla sam Torina pre neki dan i pitala sam ga otvoreno da li se Džejku može verovati. Posle onoga što je Džanet rekla, želela sam da budem sigurna. I on me je uverio da je Džejk drugi čovek. Poverovala sam mu. Tako mi je žao.” Torin je sigurno znao istinu o Džejku, razmišljala je Elsi - sigurno je nešto takvo omiljena tema kancelarijskih tračeva? Ako je tako, zašto je insistirao na tome da je njegov šef vredan poverenja? Ako je zaista želeo da se dopadne Elsi, kao što je njegovo svraćanje nagoveštavalo, zašto bi je lagao? Još jednom je promenio ličnost - od licemernog advokata, preko potencijalnog prijatelja, pa do podmuklog lažova. Dok se pušila u sebi, Elsi je shvatila da o Torinu sada nije znala ništa više nego onda kada se prvi put nenajavljeno pojavio u njenom životu. Šer se izvukla iz zagrljaja i šmrcnula. „Onda je Torin jednako loš kao i njegov metiljavi i prevrtljivi otirač od šefa. Bila si u pravu u vezi s njim od samog početka, Els. Nije trebalo da ti nameštam onaj sudar.” Žalosno su se nasmejale. „Od sada, devojko, napravićemo pakt: bilo koji muškarac u Brajtonu - osim advokata.” Dok joj se mozak još kovitlao, Elsi se rukovala sa Šer. „Dogovoreno.”

~ 178 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 17 Sentimentalno putovanje... Do jutra kada je trebalo da krenu u Pariz, Elsi je već počela da brine zbog Olijevog pridruživanja grupi. Oli je bio toliko srećan dok su se iz bolnice vraćali do Džimove kuće, da je Elsi bila ponesena očiglednim savršenstvom svega toga. Ali kasnije, kada je ostala sama, počela je da primećuje pukotine u tom planu. Dok bi Džimovo prisustvo bilo divna podrška, s Olijem je bila druga priča. Džim je znao mnogo o onome što je prošla s Lukasom i znao je šta je predstavljala poslednja stavka sa Spiska, ali pomisao na to da svaki fini detalj treba da objasni Oliju ispunjavala ju je strepnjom. Dejzi je prepoznala bitku koja se vodila u njenoj sestri čim ju je videla, pa ju je odvela u stranu na parkiralištu na kom su se članovi Sandejsa uzbuđeno okupljali sa spakovanim torbama. „Elsi, prekini.” „Šta?” „Prekini da odgovaraš sebe od pozivanja Olija. On se sam ponudio, sećaš se?” Elsi je bila na ivici suza posle besane noći. „Ali Pariz...” „Znam, ljubavi, ali ovo bi ti, svejedno, bilo teško. Oli je dobar čovek - dobar prijatelj - i ovo radi za tebe. To je pozitivna stvar, veruj mi. Ne zaboravi da ću i ja biti tamo i da nećeš morati nikome da se pravdaš.” Strah je odjekivao u njenom telu i Elsi je klimnula i potonula u sestrin dobrodošli zagrljaj. „Hvala ti.” „Nema na čemu, lepotice. A sad”, prekinula je zagrljaj i uhvatila Elsi za ramena, „daj da te pogledam. Čudesna si, Elsi Mejnard, i ove godine stigla si tako daleko. Sve što leži ispred tebe jesu obećanja i mogućnosti. Samo treba da budeš hrabra i da ih zgrabiš. Spremna za polazak?” Elsi je duboko udahnula i uspela da se osmehne. „Nikad neću biti spremnija.” „Sav prtljag je spakovan”, doviknuo je Oli. „U redu, gomilo, hajde da krenemo!” Vičući i kličući, Sandejsi su se popeli u minibus. Elsi se izvila na prednjem sedištu da pogleda uzbuđena lica horista. „Kuda, ljudi?” Hor glasova je zazvonio: „U PARIZ!” Dvadeset pet minuta kasnije, ugledali su luku Nju Hejven. Elsi i Vudi otišli su da kupe karte, a ostatak hora ostao je u minibusu, pevajući odlomke iz lažnog novog programa. Trajekti koji voze preko Kanala nazirali su se pred njima, veliki i beli. Elsin stomak napravio je salto kada ih je ugledala. „Nervozna si zbog prelaska, anđele?” pitao je Vudi. „Ne, samo je prošlo dosta vremena otkako sam putovala trajektom”, slagala je Elsi. Mada je znala da bi Vudi razumeo ako bi mu ispričala o svojim strepnjama, tog jutra rešila

~ 179 ~ Anna

Zvoncica je da svoja osećanja zadrži za sebe. Tako je bilo lakše: nije želela da iko brine zbog nje kada su svi bili toliko uzbuđeni zbog putovanja. Pošto su karte bile kupljene, ukrcali su se na trajekt i najzad okupili u prostoru za sedenje na prednjem delu broda. Elsi se obratila nasmejanom horu. „Pretpostavljam da svi želite da radite nešto drugo dok smo ovde, pa hajde da se nađemo ovde pola sata pre iskrcavanja u Djepu.” Hor se raštrkao, Vudi je krenuo u fri-šop, mlađi članovi hora potražili su zabavu na brodu, a Sten, Grejem i Šila odlutali su da pronađu hranu. Oli se dobrovoljno javio da pronađe čaj i Dejzi i Elsi su se složile, pronašavši sto s tri udobne stolice. „Da li si dobro, Els?” „Mislim da jesam. Bolje je pošto smo krenuli.” „U redu. Javi mi ako se stvari promene.” Pogledala je na sat. „Zapravo, idem samo da pogledam šta ima u prodavnici. Neću dugo.” Ostavši sama, Elsi je izvukla knjigu iz torbe i smestila se da čita. Izgubiti se u tuđem svetu sigurno je bolje nego premišljati o sopstvenom, bar narednih sati. Komad papira kojim je obeležila dokle je stigla bila je najnovija poruka iz svilene kutije - Elsi je tešilo prisustvo Lukasovog rukopisa na putu do mesta o kom je najviše sanjao: Volim te jer od svakog dana napraviš najveću avanturu. XX

„Evo.” Elsi je poskočila kada joj je u krilo sleteo paketić umotan u bledoružičasti papir. Dejzi se smešila dok se spuštala pored nje. „Šta je ovo?” „Otvori pa ćeš videti.” Bacivši nesiguran pogled ka sestri, Elsi je pažljivo svukla skupu vrpcu koja je pričvršćivala papir i razmotala ga da bi otkrila dugačku, finu svilenu maramu. Imala je boju letnjeg plavog neba i bila je istačkana sićušnim bledoružičastim cvetovima trešnje. „O, divna je! Nije trebalo.” „Jeste, trebalo je.” Dejzin osmeh govorio je sve. „Pomislila sam da ti treba nešto sasvim novo, što će te podsećati na Pariz.” Njene oči zasijale su na jarkim svetlima odeljka za sedenje. ,,E sad, ako nemaš ništa protiv, mislim da ću preskočiti čaj i otići da lunjam. Još se nisam navikla na njihanje broda, pa mi je bolje kada se krećem. Hoćeš li ti biti dobro? Elsi ju je zagrlila. „Biću fino. Mnogo ti hvala.” „Nema na čemu, lepotice. Vidimo se kasnije.” Ganuta sestrinom pažnjom, Elsi je prešla prstima preko cvetova naslikanih na marami, presavijajući je pažljivo pre nego što ju je ubacila u torbu i ponovo otvorila knjigu. Kada se Oli vratio, dao joj je znak da nastavi da čita, što je bilo olakšanje. Elsi je uživala u prilici da sedi u miru, naročito pošto je znala da će, čim se iskrcaju, imati malo prilike za

~ 180 ~ Anna

Zvoncica samoću do kraja puta. Oli je izvadio novine i seo pored nje, dovoljno blizu da joj predstavlja utehu, ali dovoljno daleko da joj ostavi prostora. Sve brige koje je Elsi imala pre tog dana ostavljene su po strani tim jednostavnim gestom i ona je uživala u podrazumevanom prijateljstvu. Lukas je uvek voleo svoje nedeljne novine - čak i od prvih dana njihove veze - a omiljena zabava bila mu je da pronađe kafe, po mogućstvu s pogledom na okean, naruči engleski doručak i opušta se dok su on i Elsi razmenjivali delove novina u udobnoj tišini. Tokom poslednje tri godine života, njegov omiljeni kafe bio je onaj na šetalištu, iz kog se Elsi nenamerno upustila u ulogu horovođe - a ta činjenica bila je još jedan razlog za njenu samouverenost u prihvatanju Vudijeve ponude. Lukas je pronalazio mir u ovakvim trenucima, bacajući pogled ka Elsi preko Tajmsa, dok se ona pretvarala da to ne primećuje, ali joj je srce lupalo zbog intimnosti tog gesta. „Volim nedelje. Ja, ti, debele nedeljne novine i ogromne količine čaja pored mora - ne može biti bliže savršenstvu!” Tokom cele poslednje godine, Elsi i Lukas religiozno su obavljali taj nedeljni ritual, a potreba za normalnošću bila je sve značajnija kako su meseci prolazili. Pred kraj, kada je Lukas bio previše umoran da bi izlazio, Elsi bi se probudila vrlo rano, da ode po novine i spremi doručak, kako bi iskustvo s obale prenela u malu spavaću sobu u njihovom domu. Izraz čistog spokoja, koji bi mu se pojavio na licu kada bi seli i zajedno čitali, činio je vrednim sav njen trud. Kada je umro, jedna od stvari koje su Elsi najviše nedostajale bilo je jednostavno sedenje s nekim u tišini, opuštanje u znanju da reči i nisu potrebne. Posle jednog sata, Oli ju je gurnuo. „Dobra knjiga?” Ako bi bila sasvim iskrena, Elsi bi morala priznati da su joj misli više lutale nego upijale reči sa stranica, ali takvo priznanje iziskivalo bi nepoželjno objašnjavanje. „Da, hvala. Dobre novine?” Njegov osmeh bio je spor i opušten. „Gotovo kao i uvek. Ali dobro je da se odmorim kada me čeka duga vožnja.” „Mnogo ti hvala što radiš ovo, Oli. Drago mi je što si ovde.” ,,I meni je.” Njegova ruka bila je topla i dobrodošla kada je uzela njenu i prinela je do nežnih i mekih usana. Trajekt je dopurnjao u sivu, kišovitu luku Djep nešto posle četiri po podne i Oli je kroz kišu odvezao minibus s terminala. Sandejsi su bili odlično raspoloženi, a ponajviše Vudi, koji je iz fri-šopa doneo dve prepune kese i već napredovao s velikom flašom burbona. Glasno su ćaskali i povremeno bi nešto zapevali dok je minibus prolazio kroz upečatljive galske gradove i sela. „Ovaj nastup biće epski”, rekao je Luis. „Nadam se da su Francuzi spremni za magiju Sandejsa.” „Bićemo vizija”, objavio je Vudi, podižući sve prazniju flašu, „pogled u muzičku sudbinu, čoveče!” „Ti si baš nakaza!” „Možda jesam nakaza, Saša, ali sam bar slobodan.”

~ 181 ~ Anna

Zvoncica „O, za ime božje, vas dvoje”, rekla je Šila, sevajući očima ka Vudiju i Saši. „Mislila sam da ste zakopali ratnu sekiru posle onog otvorenog razgovora?” „Ja nisam ni u kakvoj zavadi s njom”, rekao je Vudi bezbrižno. Saša se namršteno osvrnula. „Ni ja nemam nikakav problem s njim, Šila. Samo sam rekla ono što je očigledno. Čovek je čudo prirode.” „Hajde da ponovo pevamo!” doviknuo je Grejem, dok su posledice njegovog tečnog ručka na trajektu počinjale da se primećuju. „Gaga, na prvi takt...” Dejzi je podigla oči ka nebesima dok je hor započinjao razuzdano izvođenje sada već ozloglašene pesme Ledi Gage, dok su se polja severne Francuske pružala pored prozora minibusa. Kako je vreme prolazilo, polja su ustupala mesto šumama i niskim brdima koja su se izdizala u daljini, a put je vijugao kroz gradove s kućama koje su se rojile duž puta, okrečenim u belo ili napravljenim od crvene cigle. Nastavili su dalje i sada su se visoka stabla podizala s obe strane kolovoza, naizgled kilometrima dok su počinjali dugi prilaz Parizu. Do pola sedam, hor se stišao. Vudi, Ifa i Sten čvrsto su spavali u svojim sedištima, dok su ostali čitali, slušali MP3 plejere ili gledali kroz prozor. Oli je pokazao znak kraj puta kad su izbili iz dugačkog tunela s narandžastim svetlima. „Stigli smo, narode. Dobro došli u Pariz!” Elsino srce lupalo je o grudi dok su ulazili u grad za koji se zaklela da ga nikada neće posetiti. Uprkos zebnji, morala je da bude opčinjena elegantnom lepotom arhitekture i jedinstvenom galskom atmosferom. Ranije oblačno nebo, koje ih je dočekalo u Djepu, sada je bilo bistro i svetio, a zagasitoplava boja iznad njih najavljivala je lagani početak sumraka. Zlatna sunčeva svetlost umivala je visoke bele zgrade koje su se uzdizale s obe strane avenija, s kafeima na uglovima punim ljudi koji su čitali novine, pušili cigarete i razgovarali preko šoljica kafe i niskih čaša crvenog vina. Elsi je pogledala hor, sada sasvim budan i priljubljen uz stakla, upijajući prizore. Iako nikada nije bila tamo, Elsi je počela da prepoznaje arhitekturu, ulice, vozila i pešake s nebrojenih fotografija sa scenama Pariza iz turističkih vodiča, u kojima se Lukas gubio gotovo svakog dana pred kraj života. Stabla su ponosno uokvirivala ulice, a ludi neorganizovani haos pariskih vozača, pa čak i ritam kojim su građani koračali, bio je nekako jedinstveno francuski. Elsi je u svemu uočavala lepotu grada, gotovo kao da je posmatrala impresionističku sliku koja je oživela: od elegantno oblikovanih krovova visokih zgrada, do prigušenih boja u izlozima prodavnica i nonšalantnog stila ljudi koji su plovili ulicama. Minibus se zaustavio na raskrsnici i Oli je otvorio prozor na vratima, puštajući unutra nagli talas buke i bogati miris hrane koji je dolebdeo iz bistroa na uglu. Pitam se kako bi Lukas reagovao. Naravno, bio bi kao uzbuđeno dete, pokazivao bi sve što bi video i grlio bi Elsi. Tokom njihove poslednje zajedničke godine, najživlji bi postajao kada bi pričao o Parizu. „Groblje Monparnas - zaista, tu bi trebalo da me sahraniš, sa slikarima, kompozitorima i piscima”, šalio se, pokazujući joj plan čuvenog francuskog groblja. „Desno, u Engleskoj ulici, negde između Alana Lorena i našeg drugara Žaka Ofenbaha.”

~ 182 ~ Anna

Zvoncica Ofenbahova čuvena Barkarola bila je kompozicija koju je Lukas uvek slušao dok je govorio o tome da će ispuniti stavku 51 - bilo je to jedno od njegovih omiljenih dela klasične muzike, uprkos tome što je, kako je on to rekao, „njime morao da ubije violinu” dok je bio u školi. Dok bi vesela pesma tekla s malog CD plejera pored njihovog kreveta, Lukas bi detaljno opisivao kako će se popeti do vidikovca na drugom nivou Ajfelovog tornja i preko grada viknuti: C’est magnifique! „Moramo da se okrenemo ka Monparnasu i da najlepši grad na svetu gledamo preko Marsovih polja. Znam da misliš da sam tupav jer želim to da uradim, ali samo zamisli, Els! Ti i ja i čitav Pariz: u tom jednom trenutku grad će biti naš. Posle toga neće biti bitno sa čim ćemo morati da se suočimo, jer ćemo uvek imati taj trenutak.” Slika njih dvoje tamo uvek je bila neodoljiva kada ju je Lukas opisivao. Ali stajati tamo sutra - bez njega? Elsi je zatvorila oči dok se uzbuđeni žamor Sandejsa nastavljao iza nje. „To je to”, rekao je Oli dok se minibus zaustavljao na parkiralištu. „Dobro došli u hotel Sen Luj!” Sandejsi su izašli jedan za drugim, ukočeni od putovanja. Pokupivši prtljag, odšetali su do ulaza u hotel i stali. Iznad njih se uzdizala sedmospratna zgrada, savijajući se veličanstveno oko ugla ulice, s kamenom bež fasadom ukrašenom elegantnim kovanim gvožđem na isklesanim kamenim balkonima. Bršljan i pažljivo ošišani šimšir uokvirivali su red balkona na drugom i četvrtom spratu, dok su zasvođeni prozori provirivali sa sivog krova na najvišem spratu. Sve na toj zgradi bilo je otelotvorenje Pariza. Bila je to upravo onakva veličanstvena pariska građevina kakve je Lukas toliko voleo, i Elsi je osetila kako je rastrzana između divljenja i nepojmljivog osećaja gubitka. Dok su prilazili recepciji hotela Sen Luj, Elsi je osetila nežnu ruku na krstima i okrenula se da bi ugledala sestru. „Stigli smo, znači.” „Da, stigli smo.” „Kako se osećaš?” „Pomalo nesigurno. Ali drago mi je što si i ti ovde.” Dejzi ju je zagrlila. „Naravno da sam ovde. Ovo će biti veoma poseban vikend, videćeš.” Deni se nasmešio dok im je prilazio. „Tako sam uzbuđen! Ifa nema pojma.” „To je odlično”, odgovorila je Elsi, a pomisao na Ifino sutrašnje iznenađenje ojačala joj je rešenost. Elegantno odevena dama na recepciji učtivo se nasmešila kada je Elsi prišla pultu. „Bonjour, j’ai reservation pour six chambres, s’il vous plait? Je m’appelle Elsie Maynard.” 3 „Ah, oui. Bonjour, gospođice Mejnard. Dobro došli u Pariz! Da li ste dobro putovali?” „Divno, hvala vam.” „Bon. Upisaću vas i daću vam kartice za otključavanje, pa će vas Frank odvesti u sobe.” „Merci.” 3

Dobar dan. imam rezervaciju za šest soba. Ja sam Elsi Mejnard. (Prim, prev.)

~ 183 ~ Anna

Zvoncica Vudi je stajao pored Elsi dok je recepcionerka ređala kartice po stolu. „Vesta si s dobrim starim francais, a?” „Ne baš. Samo sam se potrudila da znam nekoliko važnih fraza pre nego što dođemo. Francuski sam učila u školi, ali definitivno je zarđao.” „Prošlo je mnogo godina otkako sam poslednji put kročio nogom u Grad svetlosti. Ima nekih starih mesta koja žudim ponovo da posetim - zarad dobrih starih vremena, razumeš.” „Pa, ovde smo do nedelje po podne, pa bi trebalo da imamo dovoljno vremena da svi urade ono što žele.” Vudi je pljesnuo rukama. „Bajno!” Vižljasti mladić u elegantnoj uniformi hotela stigao je do recepcije. „Bonjour. Ja sam Frank. Molim vas, pođite za mnom.” Dejzi i Elsi dogovorile su se da budu u istoj sobi, pa pošto su ostali odvedeni do svojih soba, sestre su stigle u svoju. Ušavši, Dejzi je uskliknula, ugledavši doterani enterijer, zajedno s muralom inspirisanim Tuluz-Lotrekom iza dva kreveta, raskošnim draperijama na visokim prozorima i dva mala kristalna lustera iznad kreveta. „Toliko je kičasta da je to preslatko!” uzviknula je, slikajući ajfonom, dok se premeštala po sobi. „Andre bi bio užasnut! Volela bih da je on ovde. Nekako mi je pogrešno da budem u ovom gradu bez njega.” Elsi je zbacila cipele i utonula u jedan krevet. „Znam, dušo.” Zatvorila je oči, podležući slabosti tela, i zvuk Dejzinog raspakivanja polako je odlebdeo u daljinu. Kucanje na vratima spavaće sobe odjednom je trglo Elsi i iznenadila se, otkrivši da je spavala više od jednog sata. Dejzi je otvorila vrata i Oli je ušao. „Soba vam je kul”, iskezio se, svalivši se na krevet pored Elsi. „Kakva je tvoja?” pitala je Elsi. „Fina. Mislim da večeras neću imati nikakav problem da zaspim. Premda, delim sobu s Vudijem, pa je svašta moguće.” Elsi se nasmejala dok je grlila kolena i privlačila ih bradi. „Ne brini, mislim da su njegovi dani rasturanja hotela odavno prošli.” „Dobro je.” Nasmejao se kada je video Dejzino verno kuvalo na komodi od mahagonija. „Zaboga, vas dve ste organizovane, zar ne? Meni nije palo na pamet da ponesem kuvalo.” „A, tako to biva kada putuješ koliko ja”, odgovorila je Dejzi. ,,U pariskim hotelima teško ćeš ih naći. Želiš šolju?” „Još pitaš! Bio sam na granici da pozovem poslugu da mi donesu kafu.” Okrenuo se Elsi. „Pa, kakav je plan za večeras?” „Mislim da treba da nađemo neko mesto da jedemo i da malo istražujemo ulice. Biće dobro za sve da se večeras opuste: sutra ćemo biti prilično zauzeti.” Dejzin telefon je zapištao i ona se nasmejala. „Poslala sam ranije Andreu slike naše sobe, a on mi odgovara: Beži dok možeš!”

~ 184 ~ Anna

Zvoncica „Pa, tako to ide kada živi u luksuzu s pet zvezdica gde god da otputuje”, nasmešila se Elsi. „Propušta zadovoljstva poput ove sobe.” „Zaista”, odgovorila je Dejzi. „Bilo bi urnebesno posmatrati njegovu reakciju. Možda bi sledeći put kada budemo dolazili u Pariz, trebalo da namrezervišem sobe ovde!” Sat kasnije, Sandejsi su se okupili u foajeu hotela i izašli na toplo veče da pronađu bistro koji im je predložila recepcionerka. „Koliko je daleko?” pitao je Deni dok su išli širokim pločnikom Ulice Ekol, pored knjižara s antikvarnim knjigama, bašta restorana i cvećara. „Nije daleko”, rekla je Elsi. „Trebalo bi da je stvarno dobar.” „Ali prošli smo već pored tri bistroa”, zaječala je Saša. „Zašto ne odemo u neki od tih?” Dejzi je zarežala. „Saša, u Parizu si, jednom od najlepših gradova na svetu. Zar ne bi mogla bar jednom da se opustiš i upijaš atmosferu? Krenuli smo ka divnom malom bistrou u istorijskom delu grada. Veruj mi, biće vredno šetnje.” Bilo je skoro mračno i svetla su sijala sa svakog prozora visokih građevina kamenih fasada, duž bulevara Latinske četvrti. Iznad njih, vedro večernje nebo bilo je istačkano sitnim zvezdama, pa je avenija podsećala na Van Gogovu sliku kafea. Iz Ulice Ekol skrenuli su u Bulevar Sen Mišela i prošli pored umetničkih knjižara, galerija i restorana dok je predivan miris hrane ispunjavao vazduh. Bulevar je bio pun studenata, Parižana i turista koji su iskoristili prijatno veče u petak, pa su smeh i glasan razgovor dopirali od mušterija smeštenih na pletenim stolicama uličnih kafea pod nadstrešnicama jarkih boja. Elsi je osećala kako se sjaj noći u Parizu obavija oko njenog srca i počela da se opušta. Sve vreme koje je provela razmišljajući o ovom putu, nikada nije zastala da pomisli koliko bi grad mogao biti lep - a oduzimao je dah. Lukasu bi se ovo dopalo. Insistirao bi da idu držeći se za ruke, da zastajkuju kako bi provirili kroz izloge restorana, pekara, knjižara i barova, da upijaju jedinstvenu atmosferu prostora. Sada je išla ulicama koje joj je bez daha detaljno opisivao, tako da se osećala kao da je ovde bila već mnogo puta pre. Ali najbolje je tek sledilo. Dok su prolazili pored veoma nepariske prodavnice Gapa, pločnik se naglo proširio u zadivljujući kaldrmisani skver, oivičen drvećem punim sitnih belih sijalica. U čelu je stajala prelepa klasična zgrada, obasjana zlatnom svetlošću sa svih strana, s tamnom kupolom krunisanom belim kamenim krstom koji se pružao u noćno nebo. Dve pravougaone fontane od klesanog kamena, s redovima žuborave bele vode, vodile su od zgrade ka velikoj osmougaonoj fontani koja je okruživala najveći stub vode, a sve je bilo obasjano belim sjajem uličnih lampi poredanih duž skvera, koje su se ogledale u vlažnoj kaldrmi oko njih. Restorani i barovi bili su svuda unaokolo, njihove stolice i stolovi rasipali su se po skveru. Elsi je dah zastao u grlu. Naspram indigo-plavog noćnog neba, Sorbonski trg sijao je jarko kao po sunčanom danu. „Šta misliš?” Olijeva ruka bila je topla kao ćebe kada ju je obavio oko Elsinih ramena. „Zar ovo mesto nije božanstveno?” „Divno je”, uzdahnula je Elsi, jedva verujući da zaista posmatra takvu lepotu.

~ 185 ~ Anna

Zvoncica ,,A ono”, rekla je Dejzi, pokazavši jarkožutu nadstrešnicu najvećeg bistroa na skveru, „jeste mesto gde ćemo večerati.” Braseri Monik bio je prijatno mesto i zujalo je od glasova, muzike i pokreta. Mesingane lampe sijale su sa svakog zida, a prelepe obojene staklene pregrade delile su restoran u tri posebna prostora za obedovanje. Opuštena džez muzika kvarteta koji je svirao blizu bara probijala se kroz prepuni enterijer, a solo na saksofonu izmamio je Vudijev aplauz; profesionalno nonšalantni konobar sproveo ih je kroz redove stolova spojenih u zadnjem delu restorana i podelio im menije s uvežbanom nezainteresovanošću. Elsi je sela između Vudija i Olija, smejući se Vudijevim bezuspešnim pokušajima da izmami osmeh od konobara. Bilo je lepo videti članove Sandejsa opuštene i srećne. Prvo je stiglo vino, a pola sata kasnije i njihove porudžbine. Hrana je bila veličanstvena: kremasta supa od artičoke sa hrskavim kriškama prepečenog bageta, odrezak koji se topio u ustima, ostrige i rakovi s buterom servirani s rustičnim komadima luka, prepečenog belog luka i činijama vrelog i slanog pomfrita. Kada su završili jelo, Elsi je kašičicom kucnula svoju čašu, skrenuvši sve poglede ka sebi. „Evo nas, dakle”, nasmešila se. „Samo sam htela da kažem jedno ogromno hvala svima, za naporan rad koji ste uložili u ovaj koncert. Veoma sam ponosna što sam deo Sandejsa i sviđa mi se što smo postali tako divan tim, naročito otkako nas je Ajrin napustila. Znam da bismo svi želeli da je ona ovde, ali iz nekog razloga mislim da verovatno i jeste.” Članovi hora su klimnuli, a Šila je glasno šmrcnula. „Mislim da i Oliju dugujemo aplauz, jer nas je bezbedno doveo ovamo.” Hor je klicao i aplaudirao pa su se gosti oko njih zagledali u bučne Engleze. Oli se poklonio i nasmešio Elsi. „Bilo mi je zadovoljstvo. Jedva čekam da vidim nastup.” „Nateraj ga da peva!” viknula je Saša, a hor je zazviždao posle toga. Olijevo lice odražavalo je iznenađenje. „Ne bojte se! Čim otvorim usta, bićemo izbačeni iz Pariza zbog zločina protiv muzike.” „On je ovde da nas vozi i ni zbog čega drugog”, rekla je Dejzi, sagnuvši se kada je Oli bacio salvetu na nju. „Treba li nam još jedna proba?”, pitao je Luis, žacnuvši se kada ga je Sten munuo laktom u rebra. Elsi se nadala da je izraz njenog lica bio opušten onoliko koliko je želela da bude. „Zapravo, mislim da smo dovoljno probali. Treba da uživamo u gradu posle napornog rada. Osim toga, sutra pre koncerta imamo rezervisano razgledanje grada, pa svejedno nećemo imati vremena za probu. Ali ne brinite. Verujem da smo spremni.” Ifa je podigla ruku. „Šta ćemo razgledati?” Elsi se nasmešila. „Otprilike sva klasična mesta: Jelisejska polja, Trijumfalnu kapiju, Notr Dam, Luksemburške vrtove, Ajfelov toranj...” Zastala je kada je videla da se Ifino lice ozarilo. „Mislila sam da bi bilo dobro da pogledamo grad, a da Oli ne mora da se provlači kroz njega.”

~ 186 ~ Anna

Zvoncica Oli se nasmejao. „Podržavam tu ideju. Jedva čekam da mene neko vozi!” „Kad već držimo govore”, rekao je Vudi, podižući čašu, „glasam da nazdravimo našem cenjenom vodi hora. Ovaj divni anđeo ostvario je sve ovo. Bez nje ne bismo bili ovde. Elsi, lutko, ti si vrhunska riba! Za Elsi!” Svuda oko improvizovanog velikog stola podignute su čaše i Elsi je osetila kako joj lice crveni dok su Sandejsi klicali oko nje. Posle obroka, Elsi i hor lagano su šetali po Latinskoj četvrti, a njihov duh bio je vedar od povelikih količina vina. Sve što je Lukas sanjao o ovom gradu činilo se da postaje stvarnost: Pariz je noću bio čaroban. Bulevari i mali prolazi bili su oivičeni uličnim lampama, a muzika je plutala po noćnom vazduhu, dajući gradu bezvremenu, nezemaljsku atmosferu. Posle nekog vremena, Elsi nije bila ni svesna neprekidnog hučanja saobraćaja, njen um bio je upaljen od prizora, zvukova i mirisa Grada svetlosti. Videvši Olija kako ide sam na začelju grupe, Elsi je usporila da bi išla s njim. „Hej, ti.” „Ćao.” „Nisi previše umoran za ovo, zar ne? Nisam bila sigurna da li treba ranije da legneš pošto si nas dovezao ovamo.” Nasmešio se, a njegove lepe crte lica kupale su se u mekom sjaju svetala iz barova i bistroa pored kojih su prolazili. Prvi put otkako su stigli, Elsi je bila oštro svesna koliko je bio privlačan - i to ju je zaprepastilo. Možda je magija grada bacila čini na nju, a možda je sada prosto razumela šta joj je Oliver Hogart značio - i šta bi mogao da joj znači u budućnosti... „Dobro sam. Sviđa mi se da budem s tobom. Zabavno je - a ovaj grad bi i trebalo da je zabavan. Mogu kasnije da spavam.” Ponudio joj je svoju ruku, a posle vrlo kratkog razmišljanja, ona ju je prihvatila; toplota njegove kože na njenoj bila je savršen pratilac u šetnji pariskim ulicama. Bar ove večeri, Lukas je mogao da sačeka: sutra će biti i više nego dovoljno vremena za razmišljanje. Išli su Bulevarom Sen Mišela dok nisu stigli do pristaništa Grand Ogisten. Ifa je zaskvičala i zgrabila Denijevu ruku. „To je Sena, Deni!” Smešeći se mladom paru, Dejzi se okrenula ostalima. „Da li ste za šetnju pored reke?” Oli je stegao Elsinu ruku. „Sjajno! Oduvek sam želeo da vidim Senu. Hoćemo li?” Dok joj je srce tuklo, Elsi je klimnula i krenula za ostalim horistima preko zakrčenog puta i niz strmu rampu do kaldrmisane staze duž reke. „O, ovo je kao Amerikanac u Parizu!”, uzviknula je Šila, provukavši ruku kroz Grejemovu. „Sad ti možeš da budeš Džin Keli, a ja ću biti Lesli Karon.” Grejem se zacerekao i počeo s njom nespretan valcer, pevajući Our Love Is Here to Stay, dok se Šila kikotala kao tinejdžerka, a Dejzi, Ifa, Deni i Luis navijali. Vudi je šmrcnuo: „To je bio omiljeni film moje stare majke, znaš. Klasična kelijevska magija.”

~ 187 ~ Anna

Zvoncica Svetlucajući od odsjaja svetala s gradskih ulica oko nje, Sena je hipnotički tekla pored njih dok su prolazili kraj usidrenih barži, od kojih su neke služile i za stanovanje. Pored reke je žamor Pariza postajao prigušeni huk, a neprekidno pljuskanje vode o usidrena plovila mešalo se sa zvucima muzike i smeha sa splavova pretvorenih u barove. Elsi je gledala grupu i uživala posmatrajući njihovo uzbuđenje zbog svega. „Koji je ovo most?”, pitao je Luis kad su se približili lučnoj građevini od belog kamena. „To je Pont Nef - Novi most”, obavestila ga je Dejzi. „Nikada nisam mislila da ću ovo reći”, rekla je Saša, „ali ovo je jedan prelep most.” Vudi se ozbiljno nasmejao. „Najzad je omekšala.” „Nisam. Samo mislim da je most kul.” Oli se sagnuo, podigao kamen s kaldrme i pružio ga Elsi. „Evo. Poželi nešto.” „Šta?” „Drži kamen u ruci, zamisli želju i baci ga u Senu.” Elsi je zastala i zagledala se u njega. „Ti to ozbiljno?” „Smrtno ozbiljno.” „Je li ovo neka čudna francuska tradicija za koju znaš?” Oli je slegnuo ramenima. „Koliko ja znam, nije. Uradi to zato što je ovo Pariz, i zato što je veče divno, i takve stvari se rade da bi zapamtila nezaboravne noći.” Uzdahnuo je. „Vidim da misliš da sam poludeo.” Zbunjena zbog njegovog predloga, Elsi je bila dirnuta razlozima. Uzevši kamen, držala ga je u dlanu, upijajući njegovu hladnoću. Zatvorila je oči i u mislima joj je blesnula slika Ajfelovog tornja. Bez reči, zamislila je želju. Otvorivši ponovo oči, prišla je ivici reke i bacila kamen u mračne vode. Dok je u polukrugu leteo ka reci, zahvatila ga je svetlost s mosta pre nego što je nestao u dubinama Sene. Oli se smešio kada se vratila. „Nadam se da će se ispuniti.” Dva sata kasnije, iscrpljena grupa stigla je u meko osvetljeni foaje hotela Sen Luj. Dejzi, koja je izgledala besprekorno uprkos kasnim satima, ispružila je ruke iznad glave. „Ljudi, kasno je. Treba da nađemo mesto za doručak i odemo na turističku vožnju u jedanaest pre podne, pa bih predložila da završimo za večeras.” Složivši se, članovi hora poželeli su jedni drugima laku noć, odlazeći uz mermerno stepenište do svojih soba. Vudi je zevnuo na vratima njegove i Olijeve, nekoliko metara dalje od Elsine i Dejzine. „Da li je neko za večernje pićence?” Elsi se nasmejala. „Ti si pravo čudo, gospodine Džensene. Nemam pojma kako ti to polazi za rukom.” „Ta veština nikada se ne gubi”, odgovorio je, nakrivivši obod stetsona preko očiju. „Rokenrol, lutko - to mi je u duši.” Oli je poželeo laku noć Dejzi dok je odlazila niz hodnik do sobe, pre nego što se okrenuo ka Elsi.

~ 188 ~ Anna

Zvoncica „Sutra je veliki dan.” „Zaista jeste. Biće mi drago kada to završimo, da budem iskrena. Bilo je toliko planiranja zbog dolaska ovamo, da će biti fino uživati u rezultatima. Nadam se da će Ifa reći da.” „Hoće. Pariz nije mesto na kom možeš da se izvučeš s možda.” Njegove oči prikovale su se za njene dok je osećala kako je obuhvata svojim rukama. „Možda će još jedno možda ovde postati da.” Skrenuo je pogled, postiđen zbog sopstvenih reči. „Čoveče, to je bilo ljigavo. Mislio sam...” ,,U redu je, znam.” Duboko udahnuvši, Elsi je potisnula pitanja koja su se gomilala u njoj. „Možda i hoće.” Dejzi je podigla pogled kada je Elsi ušla u sobu. „Prijatno veče?” „Dejzi Hartsiz Mejnard, to je trik-pitanje!” Njena sestra nije se potresla dok je razmotavala donji deo pidžame. „Nije ništa nezakonito ili tako nešto, a?” Elsi joj je isplazila jezik i skinula cipele. „Prestani da mutiš i uradi nešto korisno. Čaj, bez šećera, hvala!” „O, šarmantno! Znači, ja sam ti samo aparat za osveženje...” Podigla je putno kuvalo i krenula u malo kupatilo da ga napuni. „Jesi li razgovarala s tatom?” „Jesam, pozvala sam ga kad smo stigli. Nedostajemo mu - mada je pomenuo da mu Luiza pomaže.” „Koja Luiza?” „To sam ga i ja pitala. Navodno, kada su mu stavljali gips, uzeo je broj telefona neke sestre koja, izgleda, živi tri kuće od njega. Ispostavilo se da je svraćala da mu pravi društvo nekoliko večeri ove nedelje.” Dejzi se ponovo pojavila, uzbuđena zbog vesti. „Šališ se?” „Ne. Imao je hrabrosti da nam kaže tek kad smo otišle na drugu stranu Kanala.” Odmahnula je glavom. ,,E pa, stvarno, lukavi matori đavo. Dobro je za njega. Bilo je vreme da počne da se brine o sebi umesto o nama. Pitam se da li će ovaj vikend biti opšte iznenađenje.” ,,A šta bi to trebalo da znači?” „Trebalo bi da znači baš ono što misliš da znači.” Sela je na ivicu Elsinog kreveta dok je voda u kuvalu počela da ključa. „Šta se dešava s Olijem i tobom? Zašto još čekaš?” Osećajući se priterana u ćošak, Elsi je skrenula pogled ka ulici. „Ne čekam... samo sam...” „Uplašena, znam. Ali on se još kako dokazao, zar ne? I sviđa ti se - to se jasno vidi. Gledala sam vas dok smo šetali pored Sene večeras. Tu ima toliko hemije i stvarno mislim da bi te on usrećio, Els. Mislim da zaslužuje da mu pružiš priliku. Znam da ti se po toj tvojoj glavi sada mota mnogo toga, ali rekla si da želiš ovo, sećaš se? To je ono što je Lukas želeo da...”

~ 189 ~ Anna

Zvoncica To je bilo previše. „Hoćeš li da prestaneš da me maltretiraš? Ne mogu da razmišljam o tome sada - ovde! Zato, molim te, preklinjem te, ne pitaj me! Veče je bilo prelepo i ovde smo da uradimo nešto divno za dvoje naših prijatelja. Zar to ne može da bude dovoljno za večeras?” Zaprepašćena Elsinim odgovorom, Dejzi se odmakla. „Hej, izvini. Neću to više pominjati.” Spremile su se za krevet, ne razgovarajući više, a posledice Elsinih reči lebdele su kao dim baruta nad njihovim glavama. Elsi je istog trena zažalila zbog tog izliva, ali umor od dugog dana, zajedno sa sukobom osećanja koji je još besneo u njoj, izbrisao je sve reči kojima bi mogla da popravi štetu. Posle pola sata usiljene tišine dok su ležale u krevetima i čitale, Dejzi je spustila svoju knjigu i pružila ruku Elsi. „Medena, žao mi je. Samo želim da budeš srećna.” Osetivši olakšanje zbog prekida neprijateljstva, Elsi je pružila ruku do njene. „Znam. Nisam želela da vičem... Biće bolje posle onoga sutra.” „Hoće. Lepo spavaj.” Dejzi je spustila knjigu na noćni stočić, isključila svetio i smestila se pod pokrivač. ,,I ti.” Elsi je dugo posmatrala sestru dok su joj živci i dalje treperili. Onda, teških očiju, pritisnula je prekidač na lampi i pala u dubok san.

~ 190 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 18 Početak i kraj „Ovo je zvanično: selim se u Pariz za doručak!” uzviknuo je Deni sledećeg jutra, između dva zalogaja svežeg peciva. Pošto su se rano probudili i počeli putovanje ka mestu sastanka za predstojeću turu autobusom, Sandejsi su otkrili mali kafe nekoliko blokova dalje; sedeli su za spojenim stolovima ispred njega, pod bledozelenom nadstrešnicom, uživajući u velikim porcijama peciva i jakoj crnoj kafi. Misli preokupiranih danom pred njima, Elsi je pustila da joj pažnja odluta s grupe do drugih mušterija. Kafe je tog jutra bio kao personifikacija Pariza. Grupa starijih ljudi naginjala se nad cigaretama, s jednim primerkom nepročitanih novina raširenim preko stola, da prihvate mrvice kroasana i pepeo. Za susednim stolom, dve žene, kojima je moglo biti bilo koliko godina između ranih dvadesetih i srednjih četrdesetih (u Parizu je to bilo gotovo nemoguće proceniti), raspravljale su o nekoj emotivnoj temi, skupim naočarima zaklanjajući oči od bledog jutarnjeg sunca. Mladić, možda student, bio je zaokupljen antikvitetnim primerkom Prusta, a njegova kafa stajala je nedirnuta dok je strasno okretao stranice. Unutrašnjost kafea bila je dekorisana tamnim drvetom, s golim, uglačanim daskama na podu i jednostavnim stolovima i stolicama oko staklenog pulta, koji se nije razlikovao od onog u Sandej i Šer. Požutele fotografije starog Pariza u pozlaćenim ramovima bile su grupisane po zidovima, a male mesingane lampe osvetljavale su mušterije koje su uživale u jutarnjim obrocima. U tipičnom francuskom stilu, jedini neprijatan detalj u kafeu bio je krajnje nepristojan stav osoblja. Čak i Dejzi, iskusni putnik i čest posetilac francuske prestonice s Andreom tokom proteklih nekoliko godina, delovala je zaprepašćeno njihovim nezainteresovanim pogledima i potpunim odsustvom poštovanja prema mušterijama koje navodno uslužuju. „Moram priznati, ovo pain aux raisins su odlični”, složio se Sten sljuštivši i treći komad. „Mogao bih da pojedem još neki.” Dejzi je privukla pažnju konobara, Dok joj je prilazio, njegov namršteni pogled bio je očigledan koliko i dugačka kecelja koju je nosio oko struka. ,,Oui?”, zarežao je. Nasmešila se i naručila još jednu korpu peciva na besprekornom francuskom. Posmatrajući je kao da je buba koja pluta u njegovoj supi, konobar je huknuo i skrenuo u kuhinju. Oli ga je gledao kako odlazi. „Otkako smo stigli ovamo, dobijali smo samo nabusite poglede i neizgovorene uvrede. Kao da nam čine neku uslugu što nam dozvoljavaju da jedemo ovde.” „Ne, čoveče, uvek je tako”, rekao je Vudi. „Na potpuno isti stav naišao sam kad sam prošli put bio ovde s Helfingerom...”

~ 191 ~ Anna

Zvoncica Drugi konobar, koji je sklanjao tanjire sa susednog stola, odjednom se okrenuo, očiju širom otvorenih, i dojurio da se rukuje s Vudijem, na zaprepašćenje svih. „C’est Hellfinger, non? Hard Rockin’ Summer!” „O, poštedi nas”, zaječala je Saša, gledajući konobara koji je sada pokušavao da otpeva Vudijev jedini hit, dok ga je bivši frontmen veselo posmatrao. Konobar je prestao da peva i zagledao se u Vudija kao da je upravo dobio godišnju platu kao napojnicu. „Čast je imati vas u ovom kafeu!” Rukovao se s Vudijem s toliko entuzijazma, da je Vudi morao da podigne drugu ruku kako mu se stetson ne bi prevrnuo s glave. „Ja sam Anri Renar i zaljubljenik sam u vašu muziku!” Čak je i Vudi delovao pomalo zatečeno konobarovim prepoznavanjem. „Uvek je lepo upoznati obožavaoca.” „Ovde ste zbog rok koncerta, da? Da li je ovo vaša povratnička turneja? „Eh, da jeste, Anri”, odgovorio je Vudi. „Ali ovaj koncert je više... u tajnosti... ako me razumeš.” „Ah, oui!” Konobar se nagnuo bliže i potapkao svoj nos. „Pst-pst! Daccord.” „Mi smo hor”, ubacila se Saša, željna da probuši Vudijev mehur. „Vudi je jedan od naših vođa.” Vudi je slegnuo ramenima. „Novi pravac, znaš.” „Shvatam. Onda, ako ste hor, morate nešto da otpevate!” Šila je izgledala zabrinuto, a Grejem je ispustio pola kroasana. „Malo je rano...” počeo je Sten. „Ovo nije rano za Pariz!” Anri je pregledao njihova lica, a onda podigao ruke u vazduh. „Dobro. Ako pevate, zaboraviću vaš račun! Dogovoreno?” To je bilo dovoljno opravdanja za sve da naprečac izvedu nastup. Svi su se okrenuli ka Elsi da im da znak. ,,U redu, Aba/Dip parpl?” Pošto su se dogovorili, Anri je u kafe pozvao ostale članove osoblja iz kuhinje i mlada konobarica koja je usluživala za pultom pridružila im se da sluša dok su Sandejsi započinjali svoj omiljeni miks, izazivajući zbunjene poglede lokalnih mušterija, čiji je tihi petit dejeuner bio grubo prekinut. Sten i Luis dali su sve od sebe svirajući nevidljive gitare dok su još držali polupojedene kroasane, a Grejem je morao da zastane kako bi srknuo kafu, jer ga je napala štucavica, međutim, entuzijazam ushićenog hora proveo ih je kroz pesmu. Nastup se završio aplauzom odjednom manje zastrašujućeg osoblja kafea. „Bravo! To je magija!” uzviknuo je Anri. ,,A kao nagradu, dobićete crepes!” Gotovo sat kasnije, Sandejsi su se pozdravili sa još nasmešenim neočekivanim obožavaocem Helfingera i izašli iz kafea. „Više nikada neću jesti”, zaječala je Dejzi. „Ne pamtim da sam ikada pojela toliko za doručak.” Oli je potapšao stomak. „Odlične crepes. Trebalo bi malo više da se družim s ovim horom ako to donosi besplatne palačinke!”

~ 192 ~ Anna

Zvoncica Elsi se nasmešila za sebe dok su se ostali smejali i šalili. Jutro je predstavljalo prijatnu razbibrigu. Pre nego što je napustila hotelsku sobu, Elsi je odvojila malo vremena da se spremi za ono što je bilo pred njom - ubacila je nekoliko bitnih stvari u džep kaputa. Sada su je one umirivale svojim prisustvom dok su joj se prsti sklapali oko njih i dobroćudna rasprava prijatelja ispunjavala vazduh. Ono što je počelo kao sunčano jutro ubrzo je postao oblačan dan i podigao se jak vetar, noseći preko pločnika listove s drveća u jesenjim odorama. Elsi je mogla da vidi Denijevu zabrinutost dok je podizao pogled ka olovnom nebu, i njene misli odmah su se vratile onom danu kada ju je Lukas zaprosio... Kažu da možete znati kada se muškarac sprema da vas zaprosi, jer počinje da se ponaša veoma čudno. U Lukasovom slučaju, to je bilo sasvim tačno. On i Elsi pomagali su iza scene prijatelju koji je postavljao amatersku predstavu Romeo i Julija u društvenom pozorišnom prostoru blizu centra grada. Bila je proba kostima i živci su bili napeti dok su se iscrpljeni glumci sudarali s tehničarima rasvete i scenografije u starom preuređenom skladištu brašna. Elsi se sećala da je odjednom postala svesna Lukasovog vrpoljenja dok su čekali narednu promenu scene. U roku od pet minuta sigurno je dvadeset puta pogledao na sat, uzdišući svaki put kada bi to uradio. Bila je to prva čudna stvar koju je primetila - Lukas gotovo nikada nije nosio sat i njegovo opušteno shvatanje vremena bilo je legendarno u krugu njihovih porodica i prijatelja. Redovno su se šalili da, kada njega negde pozovu, moraju da imaju u vidu i stvarno vreme i Lukasovo vreme, što je značilo da mu moraju zakazati bar pola sata pre nego što je zaista trebalo da stigne. Elsi mu je kupila sat za prvu godišnjicu zabavljanja, ali on ga je nosio samo u posebnim prilikama ili kad bi išao na razgovor za posao. Stoga je bilo vrlo upečatljivo da ga je nosio u okruženju koje nije predstavljalo ništa od prethodnog. Kada ga je pitala o tome, izbečio se na nju i nabusito otišao u tamu iza pozornice, vrativši se tek kad se približila promena scene. Pošto je to bilo uobičajeno ponašanje kada bi zapao u jedno od svojih raspoloženja, Elsi se nije obazirala: naučila je iz iskustva da je mnogo bolje ne reagovati na njegovo ponašanje nego pokušavati da ga ispituje o njemu. Dok su glumci i tehničari pravili pauzu za osveženje, Lukas je maltene iskopao rov koračajući po betonskom podu iza drvenih kulisa. Iznervirana ponašanjem svog dečka, Elsi se pridružila ostatku trupe ispred pozornice, da popije kafu, i već je razmišljala o tome da sasvim napusti probu - i Lukasa - za to veče. Baš kada je opisivala njegovo čudno ponašanje prijateljici, jarki reflektor je oživeo, nateravši grupu da prati njegov zrak do scenografije za drugi čin i scene s balkonom. A tamo, s gomilom crvenih ruža u zubima, stajao je Lukas. Elsi je prazno zurila u njega dok su ostali klicali i zavijali. Prebacio je noge preko ivice drvenog balkona - i tada se videlo da se presvukao u jarkocrvene helanke i zelene kratke pantalone, mada je još nosio svoje omiljene crne martinke. Zgrabivši merdevine od konopca, pretvorene u lozu bršljana, spustio se krajnje lelujavo niz oslikanu kulisu, izgledajući znatno samouverenije kada se spustio na pozornicu. Elsi, koja je još pokušavala da shvati smešni spektakl od njenog dečka, koji je vitlao unaokolo u kvazielizabetanskoj odeći, mogla je samo da posmatra u neverici kad je

~ 193 ~ Anna

Zvoncica postrance krenuo ka njoj. Ispustivši buket u jednu ruku u jednom pokretu, okrenuo se ka njoj na sredini pozornice. „Imam jednu sitnicu za tebe”, iskezio se, vrckajući baršunastim pantalonama dok su ostali ponovo počinjali da zavijaju i zvižde. „Šta to radiš?” prosiktala je u pola glasa, a radoznalo proučavanje pozorišne trupe nateralo ju je da porumeni. „Lepa gospo, saslušajte molbu srca moga.” „Lukase...” A onda je pao na jedno koleno, dok su svi u prostoru za nastup uglas uzdahnuli, i izvadio crnu baršunastu kutiju iz džepa pantalona, otkrivajući prsten koji je Elsi sada čuvala u fioci komode u kuhinji, zajedno s malom zlatnom burmom koja je usledila kasnije. Oboje su bili u suzama i pre nego što je Elsi pristala: dok je Lukas stavljao prsten na njen prst, većina njihovih prijatelja u prostoriji im se pridružila, pa je Lukas posle nekoliko godina proglasio tu scenu „vrednom završne epizode Dinastije” po broju potrošenih maramica. Taj trenutak delovao je kao čitav život daleko dok su se Elsi i Sandejsi bližili polaznoj tački obilaska koji će voditi još jednoj prosidbi. „Elsi! Imaš li karte?” doviknula je Dejzi s čela grupe. „Naravno da imam.” Dok je govorila, veliki beli autobus zaustavio se pored njih i žena blago izmučenog izgleda, s tablom i pundom tako zategnutom da je jedva mogla da pomera lice, požurila je iz kancelarije turističke agencije. „Bonjour. Vi ste ovde zbog obilaska, da? Bon. Krenite za mnom, molim.” „Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da krenem za njom bilo gde”, namignuo je Vudi Elsi dok su ulazili u luksuzni autobus. „Dame koje zapovedaju čine ovog rokera srećnim čovekom!” „Ks-ks! Elsi!”, prošištao je Luis s pola autobusa. Zastavši da napravi Šili mesta da skine kaput i smesti ga iznad sedišta, Elsi je otišla do njega. „Šta?” „Samo sam hteo da ti kažem da smo se svi setili da...” Povukao je kragnu svoje dukserice kako bi pokazao horsku majicu. „Kada nam klimneš, svi ćemo da se skinemo.” „Polako, tigre”, zakikotala se Saša sa sedišta pored njega. „Kladim se da nisi ni shvatala da imaš toliku moć, a, Els?” Uživajući u vedroj atmosferi, Elsi je prihvatila igru. „Znala sam da postoji razlog što sam došla u Pariz.” Naoružani kamerama, članovi hora sedeli su na ivicama sedišta dok je obilazak počinjao. Ivet uspijuša, njihov turistički vodič, izvukla je mikrofon i počela odgovarajuće dosadnu priču o istoriji grada, jedva i gledajući obeležja koja su izazivala entuzijastično škljocanje kamera njenih gostiju. Elsi je zabavljalo da zamišlja kako jadna žena dan za danom izgovara te iste „zanimljive informacije” (kako ih je brošura nazvala). „Misliš li da zakazuje informativne obilaske autobusom i dok je na odmoru?” prošaputala je Oliju koji je sedeo iza nje i Dejzi.

~ 194 ~ Anna

Zvoncica „Verovatno. Ali možeš li da je zamisliš kako opisuje svoje fotografije s odmora? To bi bilo oličenje čistilišta!” Prethodne noći, Elsi je očekivala da će joj ceo obilazak biti neprekidni izvor nostalgije, da će svaka znamenitost prizivati gorkoslatku sliku Lukasa dok je u mislima precrtavao s liste mesta o kojima su pričali. Ali danas, s draguljima Pariza koji su polako prolazili, otkrila je da je celo to iskustvo smiruje - kao da je svaki novi prizor korak dalje na putu koji je prelazila tokom prethodnih šest i po meseci. „Misliš li da ćemo ga uskoro videti?”, pitala je Ifa Denija dok je autobus obilazio Trijumfalnu kapiju. „Čekaj! Upravo sam ga video! Video sam Ajfelov toranj!”, povikao je Deni i sve glave okrenule su se da ga pogledaju - sve osim Elsine. Dok je autobus nastavljao oko znamenitosti, proslava je brzo zamrla, jer su zgrade i stabla na zaobilaznom putu zaklonili toranj. Elsi je uzdahnula - znala je da će taj prizor uskoro stići, ali rešila je da ga sama ne traži do poslednjeg trenutka. Najzad, kada su posetili sva ostala obeležja u planu obilaska, Ivet je ustala i obratila se grupi. „A sada stižemo do našeg konačnog odredišta - La Tour Eiffel!” Po klimatizovanom autobusu odjeknuo je aplauz. Dok joj je srce glasno lupalo, Elsi je podigla glavu. I on je bio tu - uzdizao se veličanstveno na četiri ogromne noge od gvozdenih rešetaka i ponosno parao grafitno nebo. Njegova veličina bila je zaprepašćujuća, daleko veća nego što je zamišljala, a dejstvo je bilo očigledno po muku punom poštovanja, koji se spustio oko nje. Ivet je nastavila monotono objašnjavanje dok se autobus polako kretao u redu identičnih vozila, ali niko je nije slušao. Sve oči bile su prikovane za veličanstvenu strukturu i pratile njene izukrštane linije od kovanog gvozda ka vrhu. „Zar nije veličanstven?” Elsi je odvojila pogled od građevine kako bi pogledala Olija. „Da, jeste.” „Ovo je jedna od onih znamenitosti koje svi poznaju, ali te to nimalo ne pripremi za pogled na nju. Nikad nisam mislio da bi nekakav gvozdeni toranj mogao biti lep - ali ovaj jeste.” „Dakle, mesdames et messieurs, ispratiću vas do ulaza, gde ćete biti primljeni u toranj. Molim vas, imajte na umu da bi moglo biti čekanja za liftove. Imamo otprilike devedeset minuta za ovaj deo obilaska. Molim vas, vratite se do autobusa najkasnije do tri po podne. Krenite za mnom, molim.” Gomile turista rojile su se kao mravi na pikniku oko podnožja čuvene građevine, a dugački redovi pružali su se od ulaza. Ivet je povela Elsi i Sandejse pored redova nezadovoljnih posetilaca, prijavivši ih na drugom ulazu. Ostavivši je iza kapije, grupa se okupila oko Elsi i Vudija. „Da li da čekamo lift ili da krenemo stepenicama?” pitala je Ifa. Ne želeći da oda igru u poslednjem trenutku, Deni je značajno pogledao Elsi. „Meni je svejedno...”

~ 195 ~ Anna

Zvoncica „Premda”, prekinula ga je Elsi baš u pravom trenutku, „možda bi vredelo sačekati lift da bismo imali više vremena da uživamo u pogledu odozgo.” „Znaš, Els, mislim da si u pravu”, složio se Deni. „Meni to odgovara”, rekao je Vudi. „Osim toga, ja se ne penjem stepenicama. Bar ne onima kroz koje može da se gleda.” Pošto su odlučili, stali su u red za lift. Oli je gurnuo Elsinu ruku. „To je to, znači?” Prikupljajući sve do poslednjeg grama rešenosti, nasmešila se Elsi. „Najzad smo ovde.” Deset minuta kasnije, uveli su ih u lift i Elsi je osetila kako joj se živci grče kada je počeo uspon do drugog nivoa. Kroz prozore je videla kako tlo nestaje i gotovo hipnotičko promicanje gvozdene rešetke tornja dok je Pariz padao oko njih. Kada su se vrata lifta otvorila, u njega je prodro oštar udar hladnog vetra. Svi su polako izašli, a iznenađujuća visina novog okruženja zadivila je sve dok su instinktivno prilazili ogradama na ivici platforme. Drugi nivo bio je prepun nasmejanih ljudi - pozirali su za fotografije i gurali se za najbolji pogled. Deni je razmenio pogled s Elsi i poveo Ifu malo dalje od ostatka hora. „Koliko će proći pre nego što to uradi?” pitala je Saša. „Mislim da će malo da uživaju u pogledu”, odgovorila je Elsi. „Svi samo budite negde odakle možete da vidite Vudija i mene, a mi ćemo vam dati znak.” Šila je zadrhtala. „Da li da skidam džemper? Ovde je malo vetrovito.” „Još nema potrebe za striptiz, devojko”, iskezio se Vudi. „Sačuvaj to zadovoljstvo dok ti ne namignem, kapiraš.” Šila je pocrvenela i nervozno se nasmejala. Držeći Elsi i Vudija u vidokrugu, Sandejsi su se razišli. Dejzi i Oli pretvarali su se da jedno drugom poziraju za fotografije, Grejem i Sten otišli su do ograde da pogledaju vidik, dok su se Luis, Saša i ostali mlađi članovi hora okupili malo dalje od ivice. Vudi je iz džepa jakne izvukao kesicu duvana i rizlu i počeo da zavija tanku cigaretu dok su on i Elsi stajali na pristojnom rastojanju od Denija i Ife, koji su se držali za ruke i gledali Senu. Bar nije strana koja gleda na Marsova polja, pomislila je Elsi, umirena zbog jedine svoje strepnje u tom trenutku, i bar nije zalazak sunca. Mogla je da vidi nervozne poglede članova hora i osećala je da njena zebnja raste kako se trenutak bližio. Prošlo je deset minuta. Saša i Luis postajali su nestrpljivi i dvaput su pogrešno protumačili Vudijev ohrabrujući osmeh kao znak da prikažu horske majice, pa su, shvativši grešku, morali ponovo da navlače gornje slojeve odeće. Rešena da ostane mirna, Elsi je budno motrila na mladi par koji je stajao pored drvene ograde. Požuri, Deni. Šta čekaš? A onda se desilo. Deni je pogledao preko ramena u Elsi i samo jednom polako klimnuo. Elsi se nasmešila Vudiju i oni su pogledali ostale horiste. Iznenada, svi članovi skinuli su kapute, džempere i dukserice, a zbačena odeća na kraju je završila kod Olija, koji je time bio jednoglasno imenovan za čuvara suvišne odeće. Ponosno noseći horske majice, Sandejsi su krenuli ka Vudiju i Elsi. Dok su se ređali, Elsi je otpevala prvi ton i dala im znak.

~ 196 ~ Anna

Zvoncica Počeli su da pevaju, ne obraćajući pažnju na zbunjene poglede posetilaca iz svih krajeva sveta. Dok su prilazili Deniju i Ifi, zvuk pesme se pojačavao, pa se Ifa iznenađeno okrenula. „Ljudi, šta to radite?” smejala se, tražeći odgovor od svog dečka, ali je otkrila da je i on skinuo jaknu i prikazao majicu Sandejsa dok se pridruživao pesmi. Kada su stigli do prvog refrena pesme Umbrella, Sandejsi su počeli da tapšu i njišu se sa strane u stranu, na radost okupljene gomile oko njih. Neki posmatrači počeli su da pevaju s njima, dok su drugi snimali prizor telefonima i kamerama. Oduševljeni reakcijom i uzbuđeni zbog čiste drskosti tog čina, članovi hora su se svim srcem upustili u pesmu. Elsi je mogla da oseti kako joj se suze nakupljaju u očima, a kada je pogledala ostale, videla je da nije jedina. Činjenica da to čine za Denija - i za Ajrin - samo je pojačala dejstvo ovog zadivljujućeg momenta. U dogovorenom trenutku, dok je hor utišavao glasove do harmoničnog pevušenja, Deni se polako spustio na desno koleno. Glasno navijanje začulo se iz gomile koja ih je okruživala, a Ifine ruke poletele su do lica dok je on otvarao malu plavu kutiju i pružao joj je. „Ifa Meri Makvej, volim te. Ne mogu da zamislim život bez tebe. Zbog toga smo došli čak ovamo - jer sam želeo da ti pokažem koliko te volim. Volim te celim svojim bićem. Hoćeš li se udati za mene?” Stigavši do kraja pesme, Sandejsi su zaćutali, a velika gomila oko njih nemo je čekala Ifin odgovor. „Da!” Deni je zaplakao, poljubio je i stavio prsten na ispruženu ruku, jedva dovršivši taj zadatak pre nego što su se članovi hora bacili na srećni par u energičnoj gomili čestitanja, a posmatrači aplaudirali i fotografisali proslavu. Smejući se nekontrolisano, Sandejsi su se odmakli, otkrivajući raščupani mladi par sa istovetnim osmesima. „Napred, Deni dečko!” uzviknuo je Sten, zgrabivši Denijevu glavu ispod lakta i razbarušivši mu kosu. „Ne mogu da verujem da ste sve ovo uradili za mene”, rekla je Ifa, brišući suze s lica i grleći sve članove hora. „Dakle, onog drugog koncerta u stvari nema?” „Hej, anđele, za našu parisku turneju zakazan je samo jedan koncert”, odgovorio je Vudi, ,,i to samo za tebe!” Deni je zagrlio Elsi, Dejzi i Vudija ponaosob. „Hvala vam. Bili ste divni.” „Da li je bilo kao što si planirao, Deni?” pitala je Dejzi. „Ne. Bilo je bolje!” Ifa je poljubila Denija i zasijala. „A znali ste i moju omiljenu pesmu! To je bilo tako divno. Kada ste je uvežbali?” „Kad god te je tvoj dečkonja odvodio kući ranije”, nasmešila se Saša. Ifa je razdragano udarila Denija. ,,A ja se pitala zašto vozikamo tvoju mamu na sve strane! Da li je njen automobil uopšte pokvaren?”

~ 197 ~ Anna

Zvoncica Deni je odmahnuo glavom i kmeknuo kada ga je Ifa ponovo zveknula. ,,I ona je bila deo zavere, izvini! Trebalo nam je uverljivo opravdanje da te odvlačimo s proba.” „Nema šanse!” Užasnuti izraz raširio se preko Ifinog vilinskog lica. „A pričala sam najgore stvari o tvojoj mami proteklih nekoliko nedelja! Moraću da joj se izvinim kad se vratimo kući.” „Mislim da će ti oprostiti. Naročito pošto si rekla da njenom sinu”, nasmešila se Elsi. „Svi ste neverovatni. I sad vas mrzim jer ste bili tako tajnoviti!” Dok su se Sandejsi okupljali čestitajući Deniju i Ifi, Elsi se malo izdvojila, uzela svoj kaput od Olija i navukla ga da se odbrani od hladnog vetra. „Mislim da bi trebalo da pronađemo neki bar kad nas autobus vrati, pa da počnemo proslavu”, rekao je Sten, rumeneći se od ponosa kad su svi proglasili njegov predlog briljantnim. Oli je primetio da Elsi zaostaje. „Ideš li, Els?” Njena radost ustupila je mesto dubokom miru dok je razmišljala o onome što joj je sledilo. Elsi je odbila: „Idite vi. Sići ću uskoro.” „Jesi li sigurna? Mogu da ostanem s tobom ako želiš još malo da razgledaš?” „Sigurna sam.” U jednom užasnom trenu, Elsi je već videla Olija kako insistira na tome da joj pravi društvo, što bi značilo da mora sve da mu objasni kako bi ga naterala da ode. Ali Oli je veselo slegnuo ramenima i pridružio se ostalima, ostavivši Elsi samu usred gomile. Jaki vetar prerastao je u snažne nalete koji su se uvijali oko glava posetilaca i zviždali kroz gvozdenu rešetku dok se Elsi približavala stepenicama do uzdignute platforme za razgledanje. Mogla je da oseti kako joj udovi drhte dok je posezala u džep kaputa i izvlačila ajpod - prvu stvar koju je sakrila od ostalih. Stavivši slušalice u uši, izabrala je pesmu koju je učitala još u Brajtonu, veče pre puta u Pariz. Tada nije uspela da natera sebe da je odsluša, a sada, dok je pritiskala dugme za početak preslušavanja i hvatala se za gelender kako bi krenula stepenicama do platforme, prvi tonovi Barkarole smrvili su joj srce u paramparčad. Kao da je samo vreme počelo da se usporava dok je prilazila strani koja gleda na Marsova polja, s Parizom što se pruža ka Monparnasu i dalje preko njega. Zbog mračnog neba, neka svetla zasijala su daleko dole, i dok je Elsi stizala do ograde, te tačkice svetlosti, kroz suze, pretvarale su se u zrake sunca. Odjednom, postala je svesna da oko nje nema nikoga - samo njeni drhtavi prsti koji su ležali na hladnom uglačanom drvetu ograde i veličanstveni Pariz pod njenim stopalima. Barkarola je lebdela i nadimala se u njenim ušima dok je ona izvlačila drugi predmet iz džepa. Slika za pasoš snimljena je šest meseci pošto su se venčali, a Lukas se pretvarao da mu treba za posao za koji je konkurisao pre nego što je uvukao Elsi u kabinu, baš kada je napravljen prvi snimak. Smejali su se, oči su im bile pune ljubavi i taj zaustavljeni trenutak sadržao je samu suštinu mladog para pred kojim je bio čitav zajednički život, mnogo pre nego što je preko njega pala okrutna senka raka. Tako je Elsi želela da ih pamti - toliko zaljubljene da ništa drugo nije imalo značaja. Gledajući sada njihove osmehe, dok su joj jaki naleti vetra priljubljivali telo uz ogradu, još jednom je bila zarobljena snagom ljubavi koju

~ 198 ~ Anna

Zvoncica je njegovo divno lice budilo u njenom srcu. Bio je ljubav njenog života, osoba s kojom je nameravala da ostane, savršena dopuna za njenu ličnost - njen Lukas. Lice ju je peklo na mestima gde su se sastajali hladni vetar i tragovi slane tečnosti koja joj je tekla niz obraze, dok se bližio trenutak od kog je strepela. Barkarola je dostizala krešendo, a Lukas je čekao da ona ispuni obećanje... Poslednje reči koje joj je rekao odnosile su se na ovaj trenutak. Disanje mu je bilo naporno, nekoliko minuta pomerao je usne, a da se nijedan zvuk nije oteo s njih, njegove umorne oči nemilosrdno su se držale za njene. Osetivši da mu se žuri, Elsi se nagla bliže, priljubivši lice uz njegovo, da bi čula šta pokušava da kaže. „Volim te”, prošaputao je, a svaka reč bila je dostignuće dok se borio za kontrolu nad telom koje ga je napuštalo. ,,I ja volim tebe. Ne ostavljaj me.” „Volim te”, rekao je ponovo, sjajnih očiju. „C’est magnifique, Elsi... Reci to...” Bol i emocije gušili su joj glas, dlanovima je obuhvatila njegovo lice i zagledala mu se duboko u oči poslednji put. „C’est magnifique, Lukase.” Zatvorio je oči i malo iskosio bradu, njegovi prsti pronašli su njen obraz dok su im se usne spajale. Elsi je osetila kako dah napušta njegovo telo i težinu njegove šake na svom licu. Njen prigušeni krik naterao je njenog oca i sestre da dojure do nje dok je Lukasova porodica padala u očaj u maloj bolničkoj sobi... Bilo je vreme. Vreme da dovrši Spisak koji ju je tako dugo vezivao za Lukasa. Uradila je sve što je tražio - i on ju je sada terao da se otisne u ono što je život isplanirao za nju. To je bilo ono što je želeo - i u tom trenutku njegovo prisustvo bilo je opipljivije nego ikada posle njegove smrti. Gledajući fotografiju u rukama, Elsi je zajecala, dok se predstojeći rastanak izvijao nad njom kao što je bilo i u njegovoj bolničkoj sobi dve godine ranije. Pomilovala je konturu njegovog lica utrnulim prstima i podigla sliku do usana. Onda, zabacivši glavu, s prostranstvom Pariza kao svojim svedokom, povikala je: „C’est magnifique, Lukase! C’est magnifique!” Otvorila je podignutu šaku i pustila fotografiju dok se muzika bližila kraju, gledajući kako vetar zahvata mali pravougaonik i odnosi ga u mračno sivo nebo, a onda ka gradu, koji je Lukas najzad video kroz njene oči. I dok je fotografija nestajala s njenih očiju, vrteći se na vazdušnim strujama koje su se podizale oko Ajfelovog tornja, Elsi je osetila kako se na nju spušta iznenadna lakoća, kao da je odgovornost njegovih želja bila skinuta s njene duše. „Verujem ti, Elsi Mejnard, da ćeš živeti svoj život do poslednje sekunde. Za tebe neću prihvatiti ništa osim najboljeg. Obećaj mi da se nećeš uzdržavati.” Neću se uzdržavati, obećala je Elsi sebi, brišući oči i poslednji put gledajući grad pre nego što je krenula ka ulazu u lift. Umorna, ali na čudan način utešena, ušla je u lift i naslonila se na zid dok se spuštala ka prijateljima koji su je čekali.

~ 199 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 19 Još ništa niste videli... Posle više slavljeničkih pića, kojima su nazdravili srećnom paru, Sandejsi su se raštrkali po gradu za svojim zanimanjima tokom ostatka popodneva. Vudi je otišao u potragu za svojim starim boravištima, dok su Saša, Šila i Luis imali na umu samo kupovinu. Sten i Grejem krenuli su da traže suvenire za porodice, Deni i Ifa pošli su u romantičnu šetnju po uzanim ulicama Latinske četvrti, a Dejzi i Oli otišli su metroom u Luvr. Ostavivši ih na stanici metroa, Elsi je uhvatila voz u suprotnom smeru, da bi se vratila u hotel. Uprkos tome što je voz bio prepun, misli su je poput čaure štitile od buke, gurkanja i snažnog ustajalog mirisa cigareta. Bila je veoma zahvalna na samoći, jer je potreba za spokojem i tišinom odjednom bila ogromna. Napustivši stanicu metroa, za večeru hora rezervisala je sto u restoranu u obližnjoj Ulici Medičijevih i prošetala tri bloka do hotela, uživajući u atmosferi Monparnasa. Okruživale su je elegantne građevine od kamena boje meda, svaka prelepo isklesana, s ponosno istaknutom trobojkom. Na kraju skoro svakog bloka bili su maleni parkovi oivičeni gvozdenim ogradama i drvećem. Potkresana stabla šimšira posađena u tamnoplave keramičke žardinijere bila su postavljena ispred svakog restorana, dok su redovi bicikala stajali kao dvotočkaška počasna straža uz ivice puteva. Iznad njene glave, prozorske žardinijere bile su pune bršljana i crvenih muškatli i činilo joj se kao da čitav grad obeležava taj značajni dan. Kada je stigla u hotel Sen Luj, Elsi se popela do sobe, uz vijugave stepenice s kitnjastom gvozdenom ogradom. Spokoj okruženja predstavljao je blagosloveni odmor od buke i aktivnosti tog dana i misli su joj sada bile mirne i više nego spremne za opuštanje. Zbacivši cipele, zaronila je nožnim prstima u guste niti tepiha i otišla do kupatila da napuni kadu. Uključila je televizor, pronašla crnobeli francuski film kao pozadinski zvuk i skuvala sebi čaj. Nije znala kako će se osećati posle posete Ajfelovom tornju, ali smirenost duše bila je neočekivano otkriće. Pošto je ispunila sve sa Spiska, osećala je da su se zidovi srušili, iako još nije bila sigurna kako će se to odraziti na život koji je ležao pred njom. Zasad, kao da joj je srce dobilo nekakvu novu meku kožu pošto je rana zacelila - bila je krhka, ali beskrajno bolja nego pre. Posle dugog kupanja, osušila se i navukla uske farmerke, majicu dugih rukava i novu maramu koju joj je Dejzi poklonila. Dok je ležala na krevetu i gledala elegantne francuske glumce u filmu iz četrdesetih, otplutala je u blaženo miran san. Nekoliko sati kasnije, promeškoljila se baš kada je Dejzi otvorila vrata i sela na krevet da pozdravi sestru. „Kakav je bio Luvr?”

~ 200 ~ Anna

Zvoncica „Fantastičan. Posetila sam ga toliko puta proteklih godina, ali uvek me oduševi. Jednostavne linije, spoj stakla i kamena - prelepo oštar, a opet krajnje privlačan, vrhunski primer umetnosti.” Smejući se sopstvenom sižeu izgovorenom u dahu, Dejzi se svalila na krevet, zbacila cipele i sagla da izmasira nožne prste. „Ali uprkos svojoj lepoti, ovaj grad je smrt za noge. Znala sam da je trebalo da obujem patike.” „Ah, to je cena očuvanja statusa modne ikone”, nasmešila se Elsi, ustavši s kreveta da napuni kuvalo. „Meni pričaš. Snimila sam tonu fotografija da ti pokažem. Dopašće ti se. Pokazaću ih i Andreu.” Uzdahnula je i pogledala u tavanicu. „Volim Pariz, ali tako je čudno biti u Andreovom rodnom gradu bez njega. Celo popodne pokušavala sam da ga pozovem, ali telefon mu je neprekidno zauzet. Srećom, Oliju nije smetalo što na svakih pet minuta proveravam mobilni kao ludača. On je divan momak, Els. Danas smo se baš smejali.” Nasmešila se sestri. „Uzgred, izgledaš divno. Znala sam da će ti ta marama savršeno stajati. Jesi li uspela da nadoknadiš malo sna?” „Da. I okupala sam se. Osećam se mnogo bolje.” „Zbog boravka ovde?” „Zbog svega. Bilo mi je baš važno da danas odem na toranj.” Dejzine oči su se ovlažile. „Znam, latice. A jesi li - znaš - uradila ono što si morala pošto smo otišli?” Elsi je klimnula i Dejzi je ustala da je zagrli. „Obavljeno je.” ,,I sada možeš da nastaviš dalje?” „Sada mogu da nastavim da nastavljam”, nasmešila se Elsi. „Zaboga, slušaj me samo: zvučim kao priručnik za samopomoć.” Dejzi je spustila ruke na Elsina ramena. „Znaš šta nam treba, draga moja?” „Šta?” „Vino. I to u ogromnim količinama. Imamo još ceo dan i noć u ovom divnom gradu, a ništa više što bismo radile. Zato ćemo večeras uživati u finom obedovanju, fantastičnom društvu i obilju slatkog vina.” Elsi je osetila kako joj srce poskakuje od pomisli na to. ,,E, to je najbolji predlog koji sam čula čitavog vikenda.” Raspoloženje je bilo vedro kada su se Sandejsi sastali u prijatnom mračnom baru bistroa L’artist u Ulici Medičijevih u osam uveče. Sićušna svetla uokvirivala su stabla u parku naspram restorana, a nasmešeni harmonikaš polako je šetao tamo-amo po pločniku ispred. Ifa je ponosno pokazivala prsten s malim dijamantom svakome ko je želeo da ga pogleda, a Deni je bio u ozbiljnoj opasnosti da dobije upalu mišića od osmehivanja. Saša se već zaljubila u barmena jer ih je efikasno usluživao pićima, i davala je sve od sebe da ga uvuče u gugutanje na francuskom. Još su čekali da stigne i Vudi, i nagađanje o tome gde se nalazi bilo je stalna tema razgovora. „Ja mislim da je u poseti bivšoj obožavateljki iz helfingerskih dana”, iskezio se Luis.

~ 201 ~ Anna

Zvoncica Oli se nasmešio. „Ili svojoj francuskoj deci koju godinama potajno izdržava.” Primetivši Elsin beznadežni pogled, podigao je ruke. „Šta? Znaš šta se priča o ostarelim rok zvezdama kladim se da širom sveta ima bar nekoliko dece ljubavi s Džensenovom krvlju.” „Verovatno je u nekom ofucanom baru”, rekla je Dejzi, uživajući u prilici da učestvuje u dobronamernom napadu na Vudija u njegovom odsustvu. „Priseća se starih dana s barmenom koji ih je nekada pratio na turnejama.” „To zvuči baš kao tragična stvar koju bi on radio”, nasmejala se Saša. ,,U svakom slučaju, zaboravimo ostarelu rok nakazu. Hajde da uživamo u ovom vinu!” Do devet uveče već su sedeli za svojim stolom u krcatom restoranu, ali Vudi se još nije pojavio i svi su se žalili na glad. Donevši izvršnu odluku, Elsi je odlučila da počnu obrok i poslala Vudiju poruku o tome. Obrok je bio pomalo ekstravagantan ali divan način da proslave događaje od tog dana. Provansalska piletina, pečena patka, pastrmka duginih boja koja se topila u ustima i činije monies mariniere izazvali su zadovoljne uzvike Sandejsa dok je vino slobodno teklo. Elsi se sviđao ambijent V artista i njegovo dejstvo na hor - tamno drvo udruženo s prigušenim svetlom sveca i zidnih lampi, dok se žamor mešao s muzikom koja je lebdela preko stolova pokrivenih crvenim karo stolnjacima. Dok su im posluživani prelepo napravljeni crème brûlèe, tarte tatin i îles flottantes, nagla se preko stola ka Dejzi. „Bila si potpuno u pravu, Dejz. Ovo večeras je fantastično.” „Što je samo dokaz da bi uvek trebalo da veruješ svojoj najstarijoj sestri.” „Jesam li pomenuo da su mi zbog tvoje najstarije sestre zamalo otpale noge?” umešao se Oli. „Nisu!” „Ozbiljno, Els, ne poznajem nikoga ko hoda brže od nje. Trčali smo ukrug po Luvru, kao na nekakvom času fizičkog s temom lepih umetnosti.” Dejzi se zakikotala i Elsi je prvi put primetila koliko je Oli bio drag njenoj sestri. Zajedničko popodne sigurno ih je zbližilo i, kao i Džim, Dejzi je bila opuštena u njegovom društvu. „Stvar je u sledećem, Els: mislim da Oli nije u tako dobroj kondiciji kao što misli. Ja mesecima nisam bila u teretani, ali nagutao se prašine iza mene.” Oli je glumio uvređenost, prekrstivši ruke i izbacivši bradu. „Vidiš kakva je?” „Mislim da bi odsad trebalo da se trudim da uvek budem s vama.” Elsi se nasmešila, uživajući u uzbuđenju zbog sopstvenog flertovanja i dejstva koje je ono imalo na Olijev izraz lica. „Mislim da bi trebalo”, odgovorio je, uzvrativši joj osmeh. „Naravno, samo da bi me zaštitila.” „Smatraj me svojim ličnim telohraniteljem.” „Hoću. I, ako smem da dodam, vrlo sam zadovoljan telom koje će me čuvati.” „Olivere Hogarte, vi ste nepopravljivi zavodnik!” Olijev osmeh vragolasto je zaiskrio. „Priznaj, ne bi ti se dopalo da je drugačije.”

~ 202 ~ Anna

Zvoncica Osetivši kako joj se uzbuđenje prolama sve do nožnih prstiju, Elsi se nasmešila. „Apsolutno!” Do deset uveče, Elsi je bila usred plaćanja računa kada joj je zazvonio mobilni telefon. Ostavivši Dejzi da preuzme plaćanje, Elsi je brzo izašla u foaje. „Halo?” „Aaanđele!” „Vudi? Gde si ti? Propustio si večeru.” „Da, znam, lutko! Umirem od gladi!” Elsi je uzdahnula. „Dobro, mi smo u Ulici Medičijevih - napisala sam ti adresu u jednoj od deset poruka koje sam ti poslala. Samo dođi ovamo pa ćemo ti naći neku hranu u blizini. Ako to ne uspe, naručićemo nešto u hotelu, samo za večeras.” „Slatko. Međutim, postoji mali problem s tim planom.” „Kakav? Nema te sto godina, Vudi! Koliko je teško doći ovamo?” Jedna misao pala joj je na pamet i ona je instinktivno utišala glas, premda nijedna mušterija za stolovima na trotoaru nije prisluškivala. „Da li ti je nestalo novca?” „Ne, anđele.” „Dobro. U čemu je problem? Zašto ne možeš da dođeš?” S druge strane veze mogla je da čuje dugačak uzdah ogrubeo od nikotina. „Zato što sam u zatvoru, lutko.” Sledećih trideset minuta protekli su u magnovenju od fanatične aktivnosti, dok su Elsi, Dejzi i Oli vozili minibus po ulicama Pariza, koje kao da su sve postale identične, u potrazi za policijskom stanicom u kojoj su držali Vudija. Sten i Grejem ostavljeni su da budu glavni u hotelu, da okupe hor u svojoj sobi i čekaju vesti, jer ih je ovo otkriće ostavilo u šoku. „Šta misliš, o čemu se radi?” pitala je Dejzi, dok je Oli pokušavao da prati uputstva brzo naškrabana rukom predusretljive recepcionerke na komadu papira iz hotela Sen Luj. Elsi je zurila u put ispred njih, a misli su joj lelujale. „Ne znam. Samo se nadam da je u pitanju neki nesporazum zbog jezika koji možemo brzo da razjasnimo. Premda moj srednjoškolski francuski ne obuhvata razjašnjavanje s pariskom policijom.” „Zašto ne pustiš mene da pričam?” rekla je Dejzi. „Možda ne znam svaku reč, ali prilično sam sigurna da mogu da nabodem prave rečenice.” „Evo ga!” Oli je pokazao veliku zgradu pred njima. „Mislim da je to. Ostaviću vas tamo i pronaći neko parkiralište.” Elsi i Dejzi požurile su iz minibusa u policijsku stanicu. Dejzi je čekala pored glavne prijavnice, ali prošlo je nekoliko minuta pre nego što je iko došao. Najzad, prišao im je ozbiljni grmalj od policajca. Elsi je stajala, bespomoćna, dok se Dejzi upuštala u tihi i brzi razgovor na francuskom, a policajac na prijavnici povremeno nešto zapisivao. Posle nekoliko minuta klimnuo je i nestao. „Pa?”

~ 203 ~ Anna

Zvoncica Dejzino lice sve joj je reklo. „Nije dobro. Vudi je uhapšen u okviru krupne racije zbog droge u baru na levoj obali.” „Šta? Ali kako...” „Narednik ne zna detalje. Otišao je da ih proveri.” Elsi nije mogla da veruje šta je čula. „Da li je Vudi optužen?” „On misli da nije.” „Dobro.” Milion i jedna misao projurila je kroz Elsinu glavu. „Šta da radimo u ovoj situaciji? Da li da pokušamo da nađemo advokata, ili da pozovemo Britanski konzulat, ili šta?” Dejzi je spustila ruku na Elsino rame. „Smiri se. Uhapšen je tek pre jedan sat, pa ga verovatno tek zavode u evidenciju. Hajde da sačekamo da vidimo šta će nam reći, posle ćemo da paničimo.” Deset minuta kasnije, narednik s prijavnice vratio se i obratio Dejzi. Okrenuvši se ka Elsi, ona je slegla ramenima. „Kaže da će desetoro ljudi koje su uhapsili morati da budu ispitani, pa da budemo spremne da čekamo. Pitala sam ga za Britanski konzulat, a on kaže da će biti obavešten kada za to dođe vreme.” „Još nešto?” „Rekao mi je da kafa iz automata nije baš najbolja, ali da je jeftina. I da mi je francuski veoma dobar.” Elsi je tome morala da se nasmeši. „O, fino. Vudi je možda suočen sa suđenjem, ali bar znaš da ti je francuski dobio prelaznu ocenu.” Dejzi se nasmešila. „Rekla sam mu da se zabavljam s Francuzom. Mislim da mu se to dopalo.” Oli je ubrzo stigao, malo usplahiren posle vožnje unaokolo, kako bi pronašao slobodno mesto. „Ispostaviće se da je greška”, tešio ih je. „Vudi je možda malo ekscentričan, ali nije idiot.” Baš u tom trenutku, Elsi se nije slagala s tim. Bila je ljuta na Vudija: bilo da je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bilo da je u pitanju nešto gore, trebalo je da bude u bistrou s horom za koji je delimično odgovoran, a ne da ga odvuku u policijsku stanicu usred Pariza. Sati su prolazili. Narednik s prijavnice završio je svoju smenu i predao dužnost drugom, jednako krupnom policajcu, koji ničim nije bio impresioniran i činilo se da je srećniji kada ignoriše troje engleskih posetilaca što su do ranih jutarnjih sati pili kafu ispod svakog standarda i patili pod preterano pojačanim klima-uređajem u čekaonici. Elsi je nekoliko puta pozvala hor, koji je čekao da im javi šta se dešava, ali je na kraju rekla svima da idu u krevet, shvativši da njoj te noći neće svanuti. Ljudi su dolazili i odlazili: skitnice i raskrvavljena mladež, efikasni advokati po službenoj dužnosti i niz sumnjivih likova prolazili su kroz obezbeđena vrata u pratnji nezainteresovanih policajaca.

~ 204 ~ Anna

Zvoncica Nešto pre četiri ujutro, čovek u svojim četrdesetim, odeven u odelo, dojurio je unutra i na besprekornom francuskom obratio se naredniku na prijavnici, koji je nezadovoljno klimnuo ka Elsi, Dejzi i Oliju. Čovek im je prišao s najkraćim mogućim osmehom. „Vi ste ovde zbog Voltera Džensena?” Elsi i Dejzi pogledale su se, otkrivši Vudijevo kršteno ime. „Da - predstavlja se kao Vudi”, rekla je Elsi. „Da. Ja sam Čarls Ros iz Britanskog konzulata. Policija me je obavestila o hapšenju gospodina Džensena.” „Mnogo vam hvala što ste došli”, odgovorila je Elsi rukujući se s njim. „Ne znamo šta se dešava.” „Shvatam. Ono što mogu da učinim jeste da posetim gospodina Džensena i pokušam da ustanovim okolnosti njegovog hapšenja. Ukoliko postoji verovatnoća da će biti optužen, mogu vam dati spisak odgovarajućih advokata i prevodilaca, ali ne bih još brinuo o tome. Pustite da razgovaram s policijom i gospođinom Džensenom, pa ću vam javiti šta sam otkrio.” Gledali su kako Čarlsa puštaju u glavni deo policijske stanice. Oli se protegao i zevnuo, a Dejzi se ohrabrila da popije još jednu muljevitu kafu iz automata. „Zašto se ne vratiš u hotel?” pitala je Elsi Olija. „Nema potrebe da svi budemo ovde.” Zurio je u nju. „Želiš da odem?” „Ne, ne kažem to. Izgledaš zgaženo, a ne znam koliko ćemo morati da čekamo.” „Ostaću ovde dok tip iz konzulata ne kaže šta se dešava. Možda će se ispostaviti da moramo da ga ostavimo ovde, a u tom slučaju želim da budem siguran da ti i Dejzi možete da se vratite u hotel.” Elsi je protrljala oči, a potreba za snom teško ju je pritiskala. ,,U redu. Nisam htela da kažem da nam nisi potreban, Ol.” „Znam. Hoćeš zagrljaj?” Zahvalna, Elsi je prihvatila, spustivši glavu na utešnu toplinu njegovih grudi, dok su se njegove ruke sklapale oko nje. Ostala je tako, izgubivši pojam o vremenu. Kada se Čarls vratio gotovo sat kasnije, Olijevo nežno drmusanje za ramena nateralo ju je da shvati da je zaspala u njegovim rukama. Trepćući da otera san na grubom neonskom svetlu u čekaonici, uspravila se i dala sve od sebe da se usredsredi na ono što je Čarls govorio. „Gospodin Džensen ispitivan je jedan sat i plašim se da nije baš sarađivao, što nimalo nije pomoglo njegovom slučaju. Međutim, posle toga sam razgovarao s njim i rekao mi je ime advokatske firme u Engleskoj koja će ga zastupati. Obezbedio sam mu telefonski razgovor i, koliko znam, advokat će ujutro doputovati u Pariz. Gospodin Džensen još nije formalno optužen, ali to je uobičajeno u ovakvim slučajevima. Večeras će ga zadržati u ćeliji i nastaviti ispitivanje u devet ujutro, kada stigne njegov pravni zastupnik.” „Da li imate ikakvu predstavu o tome šta će biti s njim?”, pitala |e Dejzi. „Ne baš. Nažalost, mogućnosti su nam ograničene, ali policija me je uverila da će se s njim postupati pravično i da će mu dati priliku da objasni svoja dela, pod uslovom da

~ 205 ~ Anna

Zvoncica zauzda svoj temperament i jezik - a i jedno i drugo, moram reći, nisu bili pod kontrolom kada sam stigao. Naravno, savetovao sam mu da potpuno sarađuje. Osim toga, ne mogu mnogo da uradim. Uzgred, iskreno se izvinio svima vama. Mislim da je pomisao na vas kako ga čekate mnogo umanjila njegov gnev.” „Pa, bar nešto”, rekla je Elsi. „Hvala vam za pomoć, Čarlse.” „Nema na čemu. Savetovao bih vam da se zasad vratite u hotel - policija svejedno neće doneti odluku pre podneva, pa zaista nema mnogo svrhe da čekate satima. Želim vam sve najbolje.” Dejzi se okrenula Elsi i Oliju kada je Čarls otišao. „Dobro, čuli ste čoveka: vraćamo se u hotel.” Elsi se nimalo nije dopalo da ostavi Vudija u policijskoj stanici, ali jedan deo nje pomišljao je da bi noć u ćeliji mogla da ga ubedi da ujutro sarađuje s policijom. Niko od njih nije mnogo govorio na putu do Monparnasa, jer im je umor oduzimao svu pažnju. Bilo je pola šest kada su ušetali u foaje hotela i odmah se bez razgovora zaputili u svoje sobe kako bi se svalili u krevete. Sledećeg jutra, Sandejsi su se okupili u kafeu preko puta hotela Sen Luj da saznaju detalje o Vudijevom hapšenju. Jaka kafa bila je jedino što su tog jutra mogli da svare pecivo naručeno za doručak ležalo je nedirnuto na sredini stola. „Čoveče, znam da je nakaza, ali nikada ne bih pomislila da bi se bavio takvim sumnjivim stvarima”, rekla je Saša, odmahujući glavom. „On se i ne bavi time”, odgovorila je Elsi, a četiri sata sna, koje je uspela da ukrade po povratku, bila su jedva dovoljna da funkcioniše. „Ubeđena sam da je greška.” „Svejedno, šta mi zaista znamo o njemu?”, pitao je Sten, dok je nekoliko članova hora mrmljalo saglasivši se. „Znamo da je ranije živeo rokerskim životom - šta nam garantuje da i dalje ponekad ne uživa u nedozvoljenim supstancama? Čuli ste kakve mu sve stvari padaju na pamet. Sve to ima smisla kad čovek razmisli.” Deni je klimnuo. „A sutra moramo da stignemo na trajekt. Šta ako budu hteli da ga zadrže ovde i svi moramo da predamo pasoše?” „Neće doći do toga, Deni.” „Uz dužno poštovanje, Ol, otkud znaš?” Saša je podigla ruku. „Ja glasam da ga ostavimo ovde.” Elsi nije mogla da veruje šta je čula. „Saša! To što si rekla je užasno.” „Da li je? Pa, žao mi je, ali on juče nije imao obzira prema nama, zar ne? Bio je to Denijev i Ifin dan i protekla noć trebalo je da bude njihova. Ako je imao tako malo poštovanja prema nama, zašto bismo mi ostali ovde zbog njega?” Tada su svi počeli da govore, neki su se slagali s Elsi, ali većina je podržavala Sašin argument. Najzad, Elsi je viknula i svi su zaćutali. ,,U redu, slušajte svi. Vudi je jedan od nas, bilo da se on sinoć sećao te činjenice, ili ne. On je delom razlog što postojimo kao hor i naporno je radio da bi naš nastup bio spreman za ono što smo juče uradili. Nije namerno izazvao hapšenje i mada se slažem da je idiot jer

~ 206 ~ Anna

Zvoncica se zatekao usred racije, ostaje činjenica da smo mi tim. A timovi se ne raspadaju na prvi znak nevolje.” Uzdahnula je. „Ne dopada mi se ovo, ništa više nego vama. Ali bar imamo današnji dan i noć u Parizu. Imamo otvoreno vreme na karti za trajekt, pa nećemo ujutro odjuriti nazad u Djep. Vudijev advokat dolazi danas, a ako se desi ono najgore i on mora da ostane u Francuskoj, otići ćemo kući i pomoći ćemo mu kako budemo mogli iz Engleske. Dejzi, Oli i ja uskoro ćemo nazad u policijsku stanicu, pa predlažem da vi iskoristite poslednji dan ovde najbolje što možete. Javiću vam ako budemo imali neke vesti. Nema svrhe da svi visimo ovde.” Ganuti njenim rečima, Sandejsi su se složili i otišli iz kafea svako na svoju stranu. Pobrinuvši se da ovog puta ponesu vodu i hranu, Elsi, Dejzi i Oli ušli su u minibus i krenuli istim putem kao prethodne noći. Danju su ulice bili osobenije, živahnije zbog radnji otvorenih celim putem. Oli je opet ostavio sestre ispred policijske stanice. „Gledaj na to s vedrije strane”, rekla je Elsi dok su prolazile kroz ulazna vrata, „bar nećemo morati ponovo da pijemo onu užasnu kafu.” „Hvala nebesima za mala čuda”, nasmešila se Dejzi, prišavši pultu i blagosiljajući novog policajca svojim, sada potvrđeno, odličnim francuskim jezikom. „Šta kažu?”, pitala je Elsi kada joj se Dejzi pridružila u maloj čekaonici. „Njegov advokat je unutra s njim i uskoro će nas obavestiti o svemu.” Elsi je izvukla knjigu iz torbe. „Dakle, možemo da se smestimo na nekoliko sati?” Dejzi je iz svoje torbe izvukla primerak francuskog Voga i nasmešila joj se. „Ne škodi biti spreman.” Tri poglavlja Elsine knjige, pola francuskog Voga i dve flaše vode kasnije, narednik s prijavnice dozvao ih je zviždukom. „Pa, ovo je zanimljivo mesto za susret, zar ne, dame?” Elsi je zurila u neverici dok je Torin ljubio Dejzi u obraz. Otkud za ime... „Ti si Vudijev advokat?”, pitala je, kao da će, ako to izgovori naglas, uspeti da pobije tu činjenicu. Nije uspelo. Torin Stjuart stajao je tamo, u centralnoj pariskoj policijskoj stanici, i izgledao je kao jedina nada za Vudijevo oslobađanje. „Tehnički - ne, ali moj otac je dobar prijatelj Vudijevog bivšeg menadžera, pa kada sam čuo za njegovo hapšenje, rado sam prihvatio da ga zastupam.” Nagnuo se ka Elsi da je poljubi u obraz, ali ona se odmakla. Zbunjen, uradio je isto, a njegove zelene oči bile su pune pitanja. „Pretpostavljam da ste sinoć dugo čekali?” „Jesmo. Kako je on?” „Kako bi se moglo i očekivati. Postavili su mu mnogo pitanja, a mnoga od njih, mora se reći, nisu bila bitna za slučaj. Drago mi je što sam bio tu da ga posavetujem, inače bi njegova frustracija izazvala povelike probleme.” Nasmešio se Elsi, iako mu ona nije uzvratila na isti način. „Probaj da ne brineš.” „To je lakše reći nego učiniti.” „I šta će biti sada?” pitala je Dejzi kad je Oli ušao u čekaonicu i pridružio im se na neudobnim crvenim plastičnim stolicama.

~ 207 ~ Anna

Zvoncica „Izvinite, samo što sam parkirao”, rekao je i poljubio Elsi u glavu. Jedva primetan trzaj prešao je preko Torinovog lica. „Još ispituju ostale osumnjičene, pa neće razgovarati s Vudijem bar još jedan sat. Olivere”, pružio mu je ruku i ona je bila učtivo prihvaćena. „Torine. Nisam očekivao da vidim tebe ovde.” „Iskreno, i za mene je šok što sam ovde”, odgovorio je. „Šta mislite, da probamo da nađemo neki bar ili restoran u blizini, pa da vam ispričam detalje? Nisam popio pristojnu kafu otkako sam stigao jutros.” Izašavši na jarko oktobarsko sunce, jedan blok dalje pronašli su mali, veselo okrečeni kafe, usred niza knjižara s polovnim knjigama. Naručili su kafu i činije nabubrelog tartiflette. Elsi je, na sopstveno iznenađenje, otkrila da je vrlo gladna. Dok su jeli i pili, Torin je detaljno objasnio situaciju - i s policijskog gledišta, i Vudijevu verziju priče. Ispostavilo se da je Vudi otišao na levu obalu, do bara koji je posetio kada je Helfinger bio na turneji u francuskoj prestonici 1988, sećajući se divlje noći koju je tamo proveo s drugarima iz grupe tokom njihovog poslednjeg leta pre nego što im se prijateljstvo raspalo. Na svom vrhuncu osamdesetih, taj bar bio je glavno mesto okupljanja ljudi u trendu, ali sada, iz Vudiju nepoznatih razloga, srozao se do štrokave rupe za sumnjive likove i sumnjive rabote. „Iz onoga što sam mogao da zaključim, Vudi prosto nije imao sreće s vremenom dolaska. Francuska jedinica za borbu protiv droge motrila je na to mesto protekle dve godine i prošle noći bila je njihova velika racija. Pohapsili su otprilike sve iz kluba, otud im je trebalo toliko vremena za ispitivanje preko noći i jutros. Vudi je rekao da je stigao baš kada je policija upala i počeo opšti pakao.” „Misliš li da mu policija veruje?” pitala je Elsi. „Mislim da počinju”, odgovorio je Torin, „ali još se nije izvukao. Bio je veoma iznerviran kada su ga priveli, a onda je skoro tri sata psovao sve francusko. To ga nije učinilo simpatičnim, kao što možete i pretpostaviti.” Dejzi je zaječala. „Idiot! Ja ne igram na antifrancusku kartu čak ni kada se svađam s Andreom. Francuzima su neke stvari svetinja - a nacionalni ponos je prvi na spisku.” „Pa, kakav je plan?” pitao je Oli. „Ići ću na slučaj zamenjenog identiteta”, odgovorio je Torin. „Imaju vrlo malo dokaza za suprotno, pa će se sve svesti na to koliko su rešili da budu ozlojeđeni zbog njegovog ponašanja.” Oli je pogledao Dejzi i Elsi. „Da li onda da sačekamo? Mislim, siguran sam da smo svi voljni, ali ako nismo ni od kakve praktične pomoći, možda bi pre sutrašnjeg povratka kući trebalo da se naspavamo u hotelu? Ne znam koliko mogu da ostavim minibus tamo gde sam ga parkirao - ovde su ograničenja pomalo zbunjujuća. Ne treba nam i kazna za parkiranje povrh svega.” Torin je slegnuo ramenima. „Ne vidim razlog da svi ostanete. Lako se može desiti da prođe još nekoliko sati pre nego što se vratim da ponovo počnemo pregovore.” Dejzi se složila. „Amin za to. Toliko sam umorna da jedva mogu da razmišljam. Želim da se istuširam, pa u krevet. I ti izgledaš umorno, Els.”

~ 208 ~ Anna

Zvoncica Uprkos umoru, Elsi nije želela da ode dok sigurno ne sazna da li će se Vudi sutra vraćati s njima ili ne. Zaista je mislila ono što je za vreme doručka rekla Sandejsima: Vudi je bio deo tima i ona nije bila spremna da ga napusti kada mu je bila potrebna njena pomoć. „Mislim da bi trebalo da ostanem”, rekla je. Oli je odmahnuo glavom. „Čula si šta je Torin rekao, nema potrebe.” Elsi je spustila dlan na njegovu ruku. „Da budem iskrena, mislim da se ne bih mnogo odmorila čak ni kada bih se vratila u hotel. Ja sam organizovala ovaj put, na meni je da se postaram da se svi bezbedno vrate kući.” „Onda i ja ostajem”, rekao je Oli rešeno. Elsi je mogla da vidi kako mu se tamni krugovi pojavljuju pod očima dok se borio protiv umora. „Oli, pred tobom je dugačka vožnja nazad. Treba da se postaraš da budeš sasvim odmoran.” Poljubila ga je u obraz. „Ja ću ostati dok ne saznam šta se dešava, pa ću se vratiti metroom.” I dalje nesiguran, namrštio se ka njoj. „Obećavaš?” „Obećavam!” Letimično je pogledao Torina, a potom opet Elsi. „Pošalji mi poruku kad nešto saznaš, u redu?” Nasmešila se zbog njegove brige. „Naravno da hoću.” Na vratima kafea, Oli ju je zgrabio za ruku i poveo malo dalje od Dejzi i Torina. „Ne dopada mi se da te ostavim s njim. On je hladnokrvni trgovac, a tebi nije potrebno još stresa.” „Ozbiljno, mogu da izađem na kraj s Torinom Stjuartom”, umirivala ga je. „Samo želim da budem sigurna da je Vudi dobro.” „Fino.” „Hvala ti što brineš za mene. To je lepo od tebe.” Oči su mu zasvetlele. „Jeste?” Klimnula je. „Jeste.” „Želim da se sve vreme osećaš kao da se neko brine o tebi”, prošaputao je i nežno je privukao sebi. ,,I znam da smo rešili da idemo polako i da ima stvari koje treba da razrešiš, ali znaj da samo treba da kažeš i... i ja ću biti tu.” Od njegovih reči, koža je počela da joj trne. „Hoćeš?” Sagnuo je glavu i spustio dugi, meki poljubac na njen obraz, a njegove usne bile su tako blizu njenih da je gotovo zaboravila da diše. „Kao metak.” Dok su se on i Dejzi pozdravljali i odlazili, Elsi je duboko udahnula i okrenula se Torinu. „Da li si za još jednu kafu dok čekamo?” pitao je, a njegov osmeh bio je iritantno radostan. „Nije da može da se meri sa onom u kafeu Sandej i Šer, naravno.” Ozlojeđenost je rasla u njoj i Elsi se okrenula ka njemu. „Hajde da razjasnimo jedno: ja sam ovde zato što mi je stalo do Vudija, i to je jedini razlog.” Zatečen, izvio je obrvu. „Da li je to onda da ili ne za kafu?”

~ 209 ~ Anna

Zvoncica „Da, mislim da treba da popijemo još jednu kafu kako bismo izbegli onu užasnu tečnost u policijskoj stanici, ali samo zato što vodim računa o dobrobiti svog stomaka.” Zeleni pogled se suzio. „Fino.” Otišao je do bara da naruči, dok se Elsi vraćala za njihov sto, pušeći se tiho od besa. Pošto je morala da teši Šer posle Džejkovog otvorenog neverstva, nije razmišljala šta će reći Torinu kada ga sledeći put vidi, ali i sam jutrošnji pogled na njega potvrdio joj je koliko je još bila gnevna. Vratio se i otvorio svoju tašnu, pljesnuvši o sto rokovnikom koji je Elsi ranije bio toliko zabavan. „Voleo bih da znam u čemu je tvoj problem sa mnom”, izlanuo se odjednom. „Moj problem? Moj problem je što nikada ne znam na čemu sam s tobom! U jednom trenutku si užasno drzak, a u sledećem pokušavaš da budeš drug.” „Izvini?” Svesna da je već rekla previše, Elsi je prekrstila ruke. „Zaboravi. Ovde smo da pomognemo Vudiju, nije bitno šta mislimo jedno o drugom.” „Ne, Elsi, ja sam ovde da pomognem Vudiju, jer mi je to posao, a nagoveštaj da to koliko mi volimo ili mrzimo jedno drugo može imati ikakvog uticaja na tu činjenicu jeste dovođenje mog profesionalnog integriteta u pitanje. To neću dozvoliti ni tebi, ni bilo kome drugom.” Elsi je frknula. Ovo je baš bilo zabavno kada dopire s njegovih usana, s obzirom na lakoću s kojom je tajio istinu o Džejkovom švrljanju. „Pa, mogu samo da kažem da je dobro što je Vudi tvoj klijent, a ne tvoj prijatelj.” „Deux cafés!” Konobar im je doneo kafu i brzo zbrisao. „U redu, predajem se! Šta sam to uradio?” Elsi je ubacila kockicu šećera u kafu i promešala je, žaleći što i njen gnev ne može tako brzo da se rastvori. „Ne želim da se svađam, Torine. Samo želim da izvučem Vudija i da idem kući.” „Reci mi!” Podigavši glavu, Elsi ga je netremice gledala. „Džejk Long.” „Šta s njim?” „Varao je Šer. Uhvatila ga je na delu prošle nedelje. Bila je očajna, Torine! Morala sam usred noći da odem do nje i da je držim dok je ona jecala zbog njega.” „To je užasno, ali otkud je to moja krivica?” „Pitala sam te lepo za njega! Rekla sam ti da mi kažeš ako znaš da je prevrtljivac, a ti si mi rekao da nije. Verovala sam da ćeš mi reći istinu, a kada mi je to bilo najpotrebnije, ti si me slagao da bi zaštitio svog šefa.” Raširio je ruke. „Nisam imao pojma...” „Ma daj, naravno da jesi! Takvo ponašanje uvek je tema po kancelarijama - sigurno si znao da to još traje.” „Ne mogu da verujem da misliš da sam sposoban da te lažem.” Primetila je da petlja s kašičicom po tacni svoje šolje.

~ 210 ~ Anna

Zvoncica „Zašto ne? Lagao si me i pre.” Da li ju je lagao? U njegovom pogledu mogla je da primeti uvređenost nepravdom, ali reči su sada već izletele i znala je da će morati nečim da ih potkrepi. „Kada? Kada sam te to lagao?” Zatvorivši oči da isključi njegovo lice iz pogleda, progovorila je tiše. „Kada si rekao da ove godine nisi bio na karnevalu. Jesi bio tamo: videla sam te. A i ti si video mene.” Dugo je ćutao. Elsi je otvorila oči i pogledala u bogatu tamu svoje kafe, sasvim suprotnu belini šoljice, jarkožutoj boji zidova u kafeu i besprekorno belom stolnjaku. ,,U redu, lagao sam te. Video sam te s Olijem i nisam hteo da vam smetam”, rekao je najzad. „Kada si to pomenula, uspaničio sam se. Šta je trebalo da kažem?” „Istinu?” „Da, pa, ne možemo svi da budemo savršeni kao ti. Pogrešno sam mislio da je bolje da poreknem. Očigledno, to nije bilo u redu.” „To nema nikakvog smisla”, rekla je tiho. „Meni ništa nema smisla kada si ti u pitanju.” Pogledi su im se sreli. „Ali iskreno, nisam znao da Džejk vara Šer.” „Možda si se i tada uspaničio? Sigurno si čuo glasine o njemu?” „Nisam mislio da je na meni da spekulišem. Da, uvek je imao izvesnu reputaciju, ali poštujem tipa i nisam želeo da nagovestim da možda vrda a da nemam nikakve dokaze. Osim toga, on mi je šef. Delovao je iskreno zainteresovano za Šer, pa nisam pomislio da bi mogao tražiti nešto sa strane. Ali vidim da mi ne veruješ, pa onda i nema svrhe da pokušavam da te ubedim?” Razgovor je delovao kao da idu po uzanoj stazi oko opasno strme litice i Elsi se plašila da bi jedna pogrešna reč mogla da ih pošalje u ambis. Promenila je temu. „Realno, šta možeš da učiniš za Vudija?” „Daću sve od sebe da on sutra bude s vama na trajektu.” Zauzdavši gnev, Elsi je klimnula i popila kafu. „Trebalo bi da se vratimo.” „Trebalo bi.” Čim su ušli u policijsku stanicu, Torin se prebacio u advokatski režim, prošao je kroz vrata i smesta ušao u prostorije za ispitivanje. Elsi je nastavila svoje požarstvo u neudobnoj čekaonici, smeštajući se sa svojom knjigom. Međutim, misli su joj bile daleko od stranica koje su ležale otvorene u njenom krilu, lutajući umesto toga ka razgovoru s Torinom i njenom sve većem nemiru jer je on bio tu. Da li je zaista odgovorio na njene optužbe u vezi sa Džejkom i Šer? Ili je možda priznao da zna više nego što je otkrivao? I šta je s priznanjem da je lagao o karnevalu? Šta je to trebalo da znači? Kako su se minuti pretvarali u četvrtine i polovine sata, Elsi je polako počela da shvata: razlog za njenu povređenost kad god je Torin u blizini bio je to što je, duboko u sebi, želela da mu veruje, i nije želela da posmatra svaki njegov motiv ciničnim očima.

~ 211 ~ Anna

Zvoncica Elsi se nije dopadalo neprekidno geganje između ljutnje i iznenađenja kad god bi srela Torina. Situacija u kojoj nije znala šta da oseća prema nekome bila joj je strana, izmicala joj je čvrste temelje ispod nogu. „Elsi.” Poskočila je i ugledala Torina kako stoji pored nje. Smešio se, ali njegove oči odavale su posledice intenzivne aktivnosti i stresa. „Šta je bilo? Šta se dešava?” „Odustali su od svih optužbi. Biće slobodan za pola sata.” „O, to je divno!” Čisto olakšanje preplavilo je sve druge emocije i Elsi je ustala i zagrlila Torina svom snagom. To je za njega sigurno predstavljalo iznenađenje, jer mu je trebalo nekoliko trenutaka da reaguje, ali njegove ruke najzad su se pomerile i obuhvatile je. Ostali su tako neko vreme. Elsi je osećala oštro podizanje i spuštanje njegovih grudi uz njen obraz i mogla je da čuje uporno lupanje sopstvenog srca dok je zatvarala oči i prepuštala se olakšanju. A onda je to prošlo i Elsi se odmakla uz stidljiv osmeh. „Hvala ti.” „Nema na čemu. Znali su, u stvari, da nemaju dokaza protiv njega, pa je samo bilo pitanje vremena pre nego što ga puste.” Elsi je odmahnula glavom. „Ne verujem da je bilo tako lako. Ti si razlog što se on vraća kući s nama. Stvarno sam ti zahvalna za to što si učinio.” Skrenuo je pogled i izrekao nekakav izgovor o važnom pozivu, a onda požurio napolje. Elsi je ponovo potonula u stolicu, a suze su joj navrle na oči dok je zvala Dejzi. „Vraćamo ga kući!” rekla je, smejući se glasnom klicanju Sandejsa koji su se okupili oko njene sestre s druge strane veze. Vudi se pojavio pola sata kasnije, sa znacima umora, ali i olakšanja, noseći svoje stvari u providnoj plastičnoj kesi. Ispružio je ruke Elsi dok su on i Torin išli ka njoj. „Lutko, šta da ti kažem? Hoćeš li ikada moći da oprostiš matoroj budali koja ne može da se oprosti od svojih dana slave?” Elsi ga je zagrlila. „Moći ću ako mi obećaš da više nikada nećeš uraditi ništa tako glupo.” „Ja sam rob kapricima roka, lutko, ne mogu da kažem šta će me oni naterati da uradim sledeće”, odgovorio je, a njegov osmeh je izbledeo kada je video Elsin izraz lica. „Ali daću sve od sebe da ga urazumim!” „Postaraj se da bude tako.” „Mislim da je moj posao ovde obavljen”, rekao je Torin. „Hoćete li moći da se vratite u hotel bez problema?” Elsi se nasmešila. „Da, u blizini je stanica metroa.” „Odlično. Pa, Vudi, čuvaj se!” Pružio mu je ruku, ali Vudi nije hteo da je prihvati. „Ne odlaziš valjda?” „Odlazim. Uradio sam ono zbog čega sam došao.”

~ 212 ~ Anna

Zvoncica „Ne možeš da poraziš snage zakona a onda nestaneš u noći”, odgovorio je Vudi. „Moraš mi dozvoliti bar da ti platim piće? Ili još bolje, pridruži nam se na večeri.” „Pa, ja...” Iznenađen, Torin je pogledao Elsi, kao da traži njenu dozvolu. „Pođi s nama na večeru. Osim ako ne moraš odmah da se vratiš.” „Nisam rezervisao povratnu kartu, jer nisam znao koliko će trajati pregovori. Jeste li sigurni?” „Totalno, čoveče!” insistirao je Vudi. „Bićeš naš počasni gost!” Sandejsi su čekali u foajeu hotela Sen Luj kada su Elsi, Torin i Vudi stigli, pozdravljajući vodu hora kao slavnu ličnost. Posle mnogo grljenja i čestitanja, premestili su se u udobnost obližnjeg bara. Oli je seo pored Elsi, dok je hor zauzimao veći deo stolova. „Jesi li dobro?” pitao je. „Dobro sam pošto je Vudi izašao.” „Dobro.” Postrance je pogledao Torina. „On očigledno zna svoj posao.” „Da. Pokušao je da umanji svoju ulogu, ali mislim da je bitka za ubeđivanje policije da odustane od optužbe bila gadnija nego što priznaje.” Oli ju je uzeo za ruku. „Osećao sam se tako beskorisno, Els. Želeo sam da učinim da sve bude dobro za tebe.” „O, ma ja sam bila dobro. Samo nisam htela da odem dok Vudi ne bude slobodan.” „Pošteno.” Njegove oči govorile su nešto drugo. Želeći da ga uteši, Elsi se nasmešila. „Ti si bio divan. Vozikao si nas po nepoznatim delovima Pariza usred noći i pustio si me da spavam na tebi.” Njegov osmeh se vratio. „Pa, jeste bilo i toga, valjda. U stvari, bio sam prilično fantastičan, zar ne?” „Nemoj da postaneš preterano zadovoljan sobom”, nasmejala se. ,,I tako, sedim tamo, svi mi iznad glave brbljaju na francuskom, a ja mislim da su mi dani odbrojani...” Vudi je sedeo usred grupe i kao vrhunski pripovedač pleo svoju vrlo sumnjivu verziju događaja. „A mu rija viče na mene, gore nego rulja koja se digla na pobunu u Beču osamdeset šeste. Ne stidim se da priznam, pomislio sam da je gospa Fortuna najzad spakovala kofere i napustila me.” „Sigurno si se mnogo uplašio!” zapištala je Šila. „Uplašio? Ne, devojko! Kada neko proživi toliko toga kao ja, sve postane samo još jedan korak na životnom putu.” „Kladim se da si se usrao od straha”, rekla je Saša. „Premda jesam bio nesiguran, nijedan roker vredan poštovanja ne predaje se strahu”, uzvratio je Vudi. „Osim toga, u tom konkretnom trenutku, pojavio se moj mladi ratnik.” Torin je delovao kao da mu je i više nego nelagodno posle takvog opisa. „Teško da sam...” Konobar je doneo vino i svi su podigli čaše da nazdrave Vudijevoj slobodi. Pošto im je pao teret sa srca poslednjeg dana u Parizu, usledio je razgovor.

~ 213 ~ Anna

Zvoncica Oli se premestio kako bi razgovarao s Vudijem, dok je Elsi razgovarala s Ifom. „To je tako lep prsten. Deni je bio dobar, zar ne?” Ifa se nasmešila. „Svakako. Mislim da sam još u šoku. Neprestano proveravam da li je još tu, kao da ću otkriti da sam sve samo sanjala ili nešto slično. Samo mi nije jasno kako je Ajrin isplanirala sve ovo kada je bila toliko bolesna.” „Bilo je zadivljujuće - trebalo je da čuješ uputstva koja mi je ostavila. Očigledno je mnogo razmišljala o ovom putovanju.” „Volela bih da je mogla da ga vidi.” Elsi se nasmešila. „Mislim da je bila tamo i proveravala šta radimo.” Deni je pozvao Ifu na suprotan kraj bara gde je ćaskao s Luisom. „O, zove me moj fiance”, razvukla je osmeh. „Bolje da me ne čeka.” Bilo je dobro videti Denija i Ifu tako srećno zaljubljene. Elsi je laknulo, jer događaji iz prethodnih dvanaest sati nisu umanjili uzbuđenje zbog njihove veridbe. „Čujem da su oni razlog za vaš put.” Elsi se okrenula i videla Torina kako sedi na praznom mestu pored nje. „Jesu. Denijeva prosidba bila je divna.” „Smem li da pitam da li je to imalo veze sa zahtevom iz testamenta?” „Smeš i jeste.” „Pa zašto si onda razmišljala o tome da se odrekneš odgovornosti?” Elsi je skrenula pogled. „To je duga priča. Poenta je u tome da mi je drago što nisam. Jučerašnji dan bio je poseban.” „A i Oli je bio tamo, pa pretpostavljam da je bilo prilično romantično.” Šta je sad to trebalo da znači? „Svi su bili tamo i bila mi je čast što sam deo Denijevog i Ifinog posebnog trenutka”, odgovorila je pažljivo. „Izvini, samo sam se pitao.” „Šta si se pitao?” „Koliko si ozbiljna u vezi s njim.” „Torine, nisam sigurna šta pokušavaš da kažeš.” „Nisam ni ja.” Protrljao je čelo i Elsi je bila radoznala, jer ga je na tren videla bez kontrole iza koje se obično skrivao. „Izvini. Stvar je u ovome: kad god vas vidim zajedno, ne mogu da procenim šta je između vas. Mislim, ti mi deluješ kao neko ko tačno zna šta želi, ali kada si s njim, kao da ni sama ne znaš šta da misliš.” Elsi je zurila u njega. „To se tebe nimalo ne tiče. I ne poznaješ me toliko dobro pa nisam sigurna zbog čega misliš da možeš da donosiš sud o mom životu.” „Vidim da nisi osoba koja bi se zadovoljila ičim osim najboljim”, nastavio je, ne obazirući se na njenu reakciju. „Rekla si mi da je tvoj muž bio ljubav tvog života - to sigurno postavlja standarde za tvoje buduće veze?” Elsi nije mogla da veruje šta čuje. „Nije da te se to imalo tiče, ali nikada neću pronaći muškarca kakav je bio Lukas. I ne želim to. Ako se odlučim za vezu s Olijem, to će biti zbog toga ko je on, a ne zbog čoveka kog sam izgubila.”

~ 214 ~ Anna

Zvoncica „Što je sasvim u redu, ali da li te on zaista izaziva na način na koji pretpostavljam da te je Lukas izazivao?” Njegovo opušteno pominjanje Lukasovog imena razbesnelo je Elsi, ali Torin nije ni izbliza završio. „Naravno, on je sjajan tip, ali da li je odgovarajuća prilika za tebe? Ili je samo prijatno prisustvo u tvom životu? Opčinjen je tobom - to se jasno vidi - ali kod tebe ne vidim iste emocije prema njemu.” Prevršio je svaku meru. „Kako se usuđuješ da makar pretpostaviš da me razumeš? Ne mogu da verujem da pokušavaš da vodiš taj razgovor sada...” „Sada je jednako dobro kao i u bilo koje drugo vreme. Ne razumom tog tipa. Čini mi se da nije dovoljno dobar da te navede da se obavežeš na nešto s njim.” Pošto nije želela da izazove scenu, Elsin glas postao je promukli šapat. „To što radimo Oli i ja nema nikakve veze s tobom.” Podigao je ruke. „To je bilo samo zapažanje - nema potrebe da budeš uvređena. Izvini. Sigurno nije lako početi iz početka pošto izgubiš nekoga tako važnog u životu. Evo, ti, zauzvrat, možeš mene da pitaš bilo šta. Šta misliš o tome? Možda bude bilo i zabavno?” Elsi se osvrnula po baru. Čitav hor bio je zaokupljen razgovorom, a atmosfera je bila opuštena dok su ćaskali i smejali se. Prilika da mu se osveti bila je previše privlačna da bi je odbila. „U redu. Želim da znam njeno ime.” „Izvini? Čije ime?” „One koja te je učinila tako ciničnim kada su veze u pitanju. Pretpostavljam da je sigurno postojala neka žena koja je izneverila tvoje poverenje.” Torin se naslonio sa izrazom povređene zadivljenosti na licu. ,,Au! A ja mislio da sam ja direktan.” „Rekao si da pitam bilo šta. To je moje pitanje.” Priznao je poraz. „Kas. Zove se Kas.” Dok je govorio, Elsi ga je radoznalo posmatrala kako dodiruje domali prst - refleksnu reakciju koja je otkrivala više nego što je nameravao. „A koliko ste dugo bili u braku?” „Da li si ikada razmišljala o promeni karijere? Neverovatno dobro bi se uklopila u pravničku zajednicu.” Odmahnuo je glavom. „Tek malo više od jedne godine. Otišla je dva dana posle proslave godišnjice, s nekim tipom kog je pokupila u hotelu u kom je radila kao asistent menadžera. Ali mnogo tipova mojih godina je razvedeno, zar ne?” „Priča se da jeste.” „Brak je bio samo još jedan zadatak sa spiska postignuća koje je moja žena želela da štiklira pre tridesete. Bio je neprekidno pravljenje kompromisa. Zbog toga se sledeći put neću pogađati. Život u vezi koja nije savršena gori je od samoće.” Elsi je zurila u Torina, a njen gnev počeo je da otupljuje. Bilo je čudno ovako razgovarati s čovekom koji se nekada ponosio sposobnošću da na prvi pogled sagleda druge. „Koliko dugo si razveden?” Otpio je malo vina. „Jednu godinu. Nismo u kontaktu, što i nije neko iznenađenje. Posle svega što se desilo, nije bilo ničega što bismo rekli jedno drugom. Od tada sam imao poneki sastanak tu i tamo, ali ništa ozbiljno. A ti?”

~ 215 ~ Anna

Zvoncica „Ja tek počinjem.” ,,A Oli?” Njeni odbrambeni mehanizmi naglo su se uključili i Elsi je skrenula pogled. „Oli je divan prijatelj i volim da provodim vreme s njim.” „To baš i nije obečavajuće za početak veze, zar ne?” „Jeste neki početak. A i ne tiče te se.” Torin je ustao. „Kao što si već rekla. Moram da telefoniram, izvini...” Iznervirana njegovim stavom, Elsi je popila ostatak vina i prišla mlađim članovima hora, puštajući da joj njihovo iskričavo ćaskanje izgura Torinove reči iz misli. U šest po podne, hor se vratio u hotel da se spremi za večeru. Kada su ušli u hol, recepcionerka je pozvala Elsi, „Imam poruku za nekoga iz vaše grupe, madam.” Pružila je Elsi beli koverat. Primetivši sestrin izraz lica, Dejzi je požurila ka njoj. „Šta je to? Nije valjda još nevolja?” „Ti reci meni”, odgovorila je Elsi i pružila joj koverat. „Na njemu je tvoje ime.” Dejzi je kratko zurila u rukopis, a onda je pažljivo otvorila koverat i izvukla jedan list papira. Oči su joj se raširile, a onda je, bez ijedne reči, prošla pored Elsi i požurila ka salonu hotela. „Dejzi! U čemu je stvar?” Zabrinuta za sestru, Elsi je krenula za njom, a onda se zaustavila čim je stigla do ulaza u raskošno dekorisanu sobu. Dejzi je stajala mirno, još s kovertom i pismom u ruci, a jedini pokret koji je pravila bilo je brzo podizanje i spuštanje ramena. Pogledavši preko sestre, Elsi je zaustavila disanje kada je prepoznala muškarca koji je stajao na suprotnom kraju sobe, držeći nesigurno jednu crvenu ružu. Tokom svih godina koliko ga je poznavala, Elsi nikada nije videla Andrea Dirana tako zbunjenog, ali on je stajao tamo, u skupom odelu, beloj košulji s raskopčanim gornjim dugmetom i po meri sašivenim pantalonama, tako suprotnim ranjivom osmehu i ubrzanom disanju čoveka koji je sada gledao u Dejzi. „Šta ti radiš ovde?”, izgovorila je Dejzi u dahu, s primetnim emotiv nim podrhtavanjem u glasu. „Mislila sam da si u Dubaiju.” „Kao što vidiš, nisam”, odgovorio je, a veselje zbog neuobičajene spontanosti zasijalo mu je u očima. „Ja... ne razumem...” Andre je zakoračio ka njoj. „Zar ne razumeš? Ti si u mom rodnom gradu - mom prelepom Parizu - a ja nisam bio pored tebe. Bio sam u kancelariji i odjednom sam pomislio koliko je to pogrešno.” „Ali sutra se vraćam kući”, rekla je Dejzi. „Zašto bi to što sam ovog puta ovde bez tebe bilo pogrešno?” „Mon amour, ne mislim samo na ovu posetu. Mislim da je pogrešno što sam bilo gde bez tebe. Toliko vremena provodimo razdvojeni, zar ne misliš i ti tako?” „Pa, ja...”

~ 216 ~ Anna

Zvoncica Prešao je preko sobe ka njoj i pružio joj ružu. „Bio sam najveća budala. Izgubili smo toliko vremena ovih godina, a zbog čega? Ti si ljubav mog života. Uvek si to bila.” Polako se spustio na jedno koleno. Dejzi i Elsi uzdahnule su u isto vreme. „Hajde da se venčamo, osnujemo porodicu, što je pre moguće.” „Ali... tvoj posao, sve ono vreme koje moraš da provodiš na putovanjima”, pobunila se Dejzi. „Ne mogu da završim tako što ću provoditi mesece bez tebe. Ne želim to da radim, Andre. Dovoljno dugo sam te čekala.” „Prodajem svoj deo posla u Dubaiju. Pronašao sam kupca koji će dati dobru cenu. Možemo da kupimo kuću i ja ću početi iz početka u Engleskoj. Sve je sređeno.” Nasmešio se ženi koju je voleo, a suze su zaiskrile u njegovim bledoplavim očima. „Udaj se za mene, Dejzi Mejnard!” Saša, Šila, Ifa, Deni i Vudi sada su se pridružili Elsi na pragu i spontano zapljeskali kada je Dejzi obavila ruke oko Andreovog vrata, a on ustao, podigao svoju verenicu sa zemlje i zavrteo je. I tada je dnevni salon bio ispunjen smehom, čestitanjem, bučnim Britancima i jednim ekstatičnim Francuzom. Dok su elegantno parisko osoblje i gosti hotela zbunjeno posmatrali, Elsine suze tekle su slobodno, kao i Dejzine, od ushićenja i radosti. Da bi proslavili ovaj iznenadni razvoj situacije, zajedno s Vudijevim oslobađanjem i Denijevim i Ifinim srećnim novostima, Andre se pozvao na neke ranije usluge i rezervisao večeru za sve, na njegov račun, u jednom od svojih omiljenih restorana na krovu hotela s pet zvezdica na Montenjovoj aveniji. „Mislim da ne treba da puštaš ovog tvog čoveka!”, uzviknula je Saša kada je Andre otkrio vesti uzbuđenom horu. La Fantazmagori je do poslednjeg centimetra bilo šik parisko mesto, sa zaprepašćujućim pogledom preko vrhova krovova Pariza, sve do Palate invalida i Ajfelovog tornja, koji je sijao zlatno naspram potamnelog neba u daljini. Zelena staklena vrata od poda do tavanice pružala su najbolji pogled gostima restorana, a vodila su do terase pokrivene bukovim daskama, s belim svetlima duž ivice. Velike bele porcelanske žardinijere s francuskom lavandom ispunjavale su elegantni prostor rajskim mirisom, a bele platnene nadstrešnice nadvijale su se iznad spoljnog prostora, stvarajući utisak kao da brodska jedra drže restoran visoko iznad prelepih krovova Grada svetlosti. „Osećam se kao zvezda!”, zapištala je Šila dok ih je konobar odvodio do stola na otvorenoj terasi. „Ovo je previše lepo da bi se opisalo rečima!” „Kako je Andre ovo izveo?” pitala je Elsi sestru. Dejzi se zakikotala. „Neprekidno me zadivljuje time koliko ljudi poznaje. Boravi u obližnjem hotelu kada dolazi ovamo poslom i mislim da je tako upoznao vlasnika. Verovala ili ne, i jedan i drugi navijaju za FK Arsenal.” „Ovo će ga koštati pravo bogatstvo.” „Rekao je da novac nije problem. Nisam sigurna kako da se nosim s ovim novim Andreom”, rekla je, gledajući po milioniti put prsten s velikim dijamantom, koji je sada nosila na ruci.

~ 217 ~ Anna

Zvoncica Elsi ju je zagrlila. „Jesi li srećna?” „Jesam”, odgovorila je Dejzi, a Elsi je primetila iskreni spokoj na sestrinom licu. Elsi se smešila dok se Dejzi vraćala Andreu, a njihovo šaptanje i intiman govor tela bili su kao odraz u ogledalu Denijevih i Ifinih s druge strane stola. Na suprotnom kraju, Saša i Vudi su se smejali, dok su Luis, Sten i Grejem nazdravljali jedan drugom skupim crvenim vinom. Možda je Pariz ipak bio magičan grad, razmišljala je Elsi i nesvesno se okrenula ka Oliju koji je sedeo pored nje. Smešio se drugima i Elsi je shvatila koliko je on sada bio jedan od njih. Osećala se dobro pored njega, a njegova neprekidna vera u nju bila je utešna i snažna. Kroz sve emocije ovog vikenda - osim onog kratkog vremena koje je morala da provede sama - Oli je stajao pored nje. Činilo se kao da je prošao čitav vek otkako je osećala takvu vrstu sigurnosti s nekim. Torin nije bio u pravu: Elsi nije bio potreban izazov; bilo joj je potrebno da se oseća sigurnom u nečiju ljubav. Baš kao što je njena sestra zahtevala od Andrea pre nego što je prihvatila prosidbu. Doslednost i pouzdanost bilo je ono što joj je sada trebalo u životu, zar ne? Shvativši opasno posrtanje sopstvenih misli, Elsi je duboko potisnula pitanja, punim plućima udahnula miris pariskih krovova i smestila se da uživa u obroku dok je gudački kvartet počinjao da svira. Večeras je bila s dobrim prijateljima u zadivljujućem restoranu u prelepom gradu. Pitanja su mogla da sačekaju Englesku. Dobili su jela kakva su obično rezervisana za televizijske emisije kao što je Masteršef. klasičnu francusku kuhinju serviranu u četiri izvanredna jela, a svaki ukus bio je delikatno uravnotežen i svaka porcija savršeno procenjena. Sveže špargle s buterom i inćunima, školjke i morski ježevi za predjelo; crveni snaper, pržene kapice i škampi kao jelo od ribe; teletina, pačetina i odrezak za glavno jelo; a posle toga, deserti praćeni brendijem, likerom od ribizle i šampanjcem. Svako jelo bilo je savršeno. Vino i razgovor tekli su s lakoćom dok su Sandejsi uživali u luksuzu okruženja. Elsi je bila svesna Torinovih očiju, jer su joj tokom obroka povremeno privlačile pažnju. Izgledao je kao da žali, kao da je njegovo drsko ispitivanje odranije sada bilo izvor velikog stida. Nasmešila mu se, rešena da uživa u ovoj izvanrednoj večeri bez dalje polemike. Tokom deserta, Oli ju je gurnuo laktom. „Znaš, mogao bih da se naviknem na ovo.” „Svakako je odličan način da završimo putovanje”, složila se Elsi, a pogled joj je odlutao preko pariskog neba do sjaja Ajfelovog tornja. „Mislim da ga nikada neću zaboraviti.” „Ah, da, takav ti je Grad svetlosti”, nasmešio se Oli. „Nemoguće je odoleti njegovoj magiji. U Parizu je sve moguće.” „Što Vudi sada odlično zna”, nasmejala se Dejzi. Dok su čekali kafu, Elsi je uzela svoju čašu vina i otišla do ivice terase na krovu, naslonivši se na ogradu od staklenih panoa, kako bi pogledala panoramu. Preko nje se spustila hladna staloženost, a kada je ponovo ugledala Ajfelov toranj, setila se značajnog koraka koji je napravila tog vikenda. Lukas bi joj se sada smešio, pomislila je. Pokazao bi srećne članove njenog hora, s Vudijem bezbednim u njegovom središtu:

~ 218 ~ Anna

Zvoncica „Vidi ih, Els - svi delići došli su na svoje mesto. A sve se to desilo samo zato što si bila dovoljno hrabra da dođeš ovamo. Šta ti donosi budućnost, draga moja? Samo mogućnosti i obećanja. Gledaću te...” Baš u tom trenutku, Ajfelov toranj počeo je da svetluca i iskri na udaljenom horizontu, dok su sićušna plava treperava svetla bleskala njegovom dužinom. Elsino srce preskočilo je otkucaj i suze iznenađenja napunile su joj oči. I Sandejsi su videli taj prizor i uzvikujući zgrabili telefone i kamere da zabeleže spektakl. Posmatrali su deset minuta, hipnotisani njegovom lepotom, sve dok se svetlosni šou nije završio, a posetioci restorana oduševljeno zapljeskali. „Kako je to bilo divno!” uzviknula je Dejzi dok se Elsi vraćala na svoje mesto za stolom. „Konobar je rekao da se to dešava na svaki sat tokom večeri. O, Els, ti plačeš...” Elsino srce brzo je lupalo dok je brisala suze iz očiju. „Dobro sam. Samo što se to desilo baš u pravo vreme. Ceo ovaj put desio se u pravo vreme.” Klimnula je ka Andreu. „Naročito za tebe.” Dejzi je privukla sestru sebi i poljubila vrh njene glave. „A pred tobom je čitav život, da s njim uradiš šta god želiš, dušo. Mislim da se Lukasu sve ovo veoma dopada. I tako sam ponosna što smo ovde mogle da budemo zajedno - volim te, mala seko.” Kada je obrok bio gotov, grupa je krenula ka prizemlju, okupljajući se na pločniku, dok se Torin spremao za odlazak. „Vudi, bilo je zabavno”, nasmešio se i pružio ruku ostarelom rokeru, a onda se iznenađeno nasmejao kada ga je Vudi obavio rukama i uhvatio u ogroman zagrljaj. „Ti si pravi džentlmen, brate”, uzviknuo je. „Neću zaboraviti šta si tamo uradio za mene.” Spuštajući blago zgužvanog advokata nazad na pločnik, pljesnuo ga je po leđima. „Kad god ti zatreba pomoć starog čika Vudija, samo pozovi.” „Hm, hvala - imaću to na umu.” Okrenuo se ka Oliju. „Drago mi je što smo se ponovo videli, druže. Čuvaj ovu gomilu sutra.” Oli se rukovao s njim. „Hoću. Hvala ti za pomoć s policijom.” „To mi je posao, tako da nema problema.” Nasmešio se Sandejsima. „Drago mi je što sam vas sve video. Držite Vudija dalje od nevolja!” Proverio je koliko je sati, a onda pogledao Elsi. „Treba da krenem. Možemo li da porazgovaramo nakratko?” Klimnuvši, krenula je za njim malo dalje niz ulicu. Kada su bili dovoljno daleko od ostatka grupe, on je stao, a njegove oči opet je zahvatio onaj čudni mir koji je i ranije videla. „Znam da ovo verovatno nije vreme za to, ali molim te dopusti da ti ovo kažem. Voleo bih da mislim da bismo jednog dana mogli da budemo prijatelji - pravi prijatelji - posle svega što je danas rečeno. Ne bih oprostio sebi ako su mi moja previše brbljiva gubica i brzopletost ugrozile šansu da te upoznam.” To je stiglo iznebuha, ali Elsi je shvatila da joj se ta nova otvorenost dopada. „Nisu. Mislim da, ako uspemo da izguramo ceo razgovor a da se nijedno od nas ne uvredi, to bi mogao biti početak.” „Kao ovaj, na primer?”

~ 219 ~ Anna

Zvoncica Nesigurna na ovoj novoj teritoriji, nasmešila se. „Moguće.” Udahnuo je. „Šta radiš u utorak uveče posle posla?” Elsi je kratko razmišljala. „Ništa, koliko mi je poznato.” „Da li bi onda izašla sa mnom na piće? Voleo bih da isprobamo naš nekonfliktni eksperiment. Ako slavno propadnemo, možemo priznati poraz i odustati na licu mesta.” Elsi nije mogla da se seti dobrog razloga da odbije. Želela je da vidi da li bi mogla da odbaci unutrašnji cinizam koji je čak i sada dobacivao ratoborna pitanja. Posle svega što je tog vikenda učinio za Vudija, osećala je da bi trebalo bar da pokuša da se sprijatelji s njim. ,,U redu, hajde da probamo. Ali ja plaćam.” Torin se nasmešio dok je zaustavljao taksi. „Onda to ne bih propustio ni u snu.” Drhteći od tog neočekivanog razgovora, Elsi se pridružila ostalima i krenuli su do stanice metroa. „Mislim da ću večeras spavati kao beba”, rekao je Sten, protežući ruke iznad glave dok je koračao. „Baš me briga kako ćeš da spavaš, sve dok ne hrčeš”, našalio se Grejem. „Kao da delim sobu s pneumatskom bušilicom!” „Attendez, s’il vous plaît!” Okrenuli su se i ugledali konobara iz restorana La Fantazmagori, kako trči niz ulicu za njima, mašući nečim. Kada je stigao do grupe, pružio je Elsi mali, crni, kožni predmet koji je odmah prepoznala. „Gospodin iz vaše grupe zaboravio je ovo na stolu”, objasnio je konobar. „O, merci, monsieur”, rekla je Elsi. „Je vous en prie, Mademoiselle. Au revoir.” „Šta je to?” pitao je Andre dok se hor okupljao oko njih. „To je Torinov rokovnik.” Deni i Luis prigušeno su se nasmejali. Oli je odmahnuo glavom. „Mislio sam da ambiciozni advokati to više ne koriste.” „Znam. Baš čudno”, odgovorila je Elsi. „Pobrinuću se da ga dobije nazad.” „Ljudi, mogu li da objavim da se u mojoj sobi nalazi sasvim nova flaša burbona, koju ću rado podeliti pred spavanje kada stignemo u hotel?”, objavio je Vudi. „Rekao bih da nam tokom poslednje noći u Parizu treba malo rokenrola, a?” „Vudi Džensene, mislim da je učešće u velikoj narkoraciji i noćenje u francuskoj policijskoj stanici sasvim dovoljno rokenrola za svakoga”, nasmejala se Elsi. „Pošteno, lutko. Ali ipak ćeš popiti čašicu sa mnom, zar ne?” Srećnija nego ikad u poslednje vreme, Elsi je provukla ruku ispod njegove. „Čik probaj da me zaustaviš!”

~ 220 ~ Anna

Zvoncica

Poglavlje 20 Povratak u budućnost Sledećeg jutra, Sandejsi su se srdačno oprostili od Pariza, a Dejzi je ostala kako bi se vratila kući sa Andreom. „Jesi li sigurna da ćete biti dobro bez mene?”, pitala je Dejzi, a lice joj je bilo sušta zabrinutost. „Jer mogu da kažem Andreu da se vrati sam ako želiš.” „Ućuti, Dejz! Bićemo dobro. E sad, mi moramo da uhvatimo trajekt, a ti, koliko mi se čini, treba da se nadeš s budućim svekrom i svekrvom.” Andre je obuhvatio Dejzin struk otpozadi i nasmešio se Elsi preko njenog ramena. „Moja majka je dugo čekala na ovo. Držače nas kao zatočenike u svojoj kući sve dok ne čuje svaki detalj.” Bilo je tako dobro videti najstariju sestru kako zrači srećom. Ako je bilo moguće da Dejzi Mejnard postane još lepša, sada je to postala, bezbedna u rukama svog zgodnog verenika. Elsi ih je oboje zagrlila i sela na putničko sedište minibusa pored Olija. „Uradite ono što sam rekla i provozajte se da razgledate grad”, rekla je Dejzi, nagnuvši se da uputi komentar Oliju. „Bilo bi pogrešno ne videti što više Pariza dok odlazite.” Oli joj je salutirao. „Razumem, gospođo!” odgovorio je. „Srećan put!” doviknula je Dejzi dok su se odvozili. Prošli su pored Luvra, Luksemburške palate, Sorbone i Sene, a Ajfelov toranj nikada nije bio daleko od pogleda. Elsi je iznenadilo koliko se brzo navikla na lepotu Pariza, na njegove elegantne kamene građevine, živahne ulice i poglede koji oduzimaju dah, podjednako veličanstvene i poznate. Toliko toga desilo se tu za tako kratko vreme, i Elsi je znala, dok su obilazili čuvene znamenitosti grada, da će se često vraćati ovamo. Pariz je bio mesto uspomena i preporoda: uvek će imati svoje mesto u njenom srcu. Nerado napuštajući grad, počeli su dugo putovanje ka Ruanu i dalje ka Djepu. Stigli su na vreme da se ukrcaju na podnevni trajekt i Elsi se pridružila ostalima u šetnji po fri-šopu, kupivši flašu Džimovog omiljenog afteršejva, Šerin omiljeni šanel 5 i tuš ekla Iva Sen Lorana za Gvin. Oli je bio pomalo tih, ali Elsi je pretpostavljala da je to zbog umora od puta. Vratili su se u Brajton malo pre šest po podne i nerado se rastali. Vudi je gotovo zdrobio Elsi jačinom zagrljaja. „Daj mi nekoliko dana da se odmorim od avanture, a onda se vraćam u sedlo, lutko! Sanjao sam sledeći projekat i mislim da će nindža blickrig konačno da se desi. Počećemo od nečeg malog - možda Brajtonskog paviljona - a onda nadgraditi do nečeg većeg i od Ajfelovog tornja. Mislim o sučeljavanju muzike Marlija, Razmusa i Pinka na nekom svetskom mestu. Šta misliš o kampanji Sandejsa u Londonu?” „Posle ovog vikenda, iskreno mogu reći da je sve moguće”, odgovorila je Elsi.

~ 221 ~ Anna

Zvoncica Neprekidno gledajući oko sebe da proveri da li ga ostali članovi hora čuju, Vudi je prišao malo bliže Elsi. ,,U stvari, stari Vudster hteo je nešto da te pita.” „Samo pitaj.” „Prelepa gospa Šer? Da li je ona... da li se onaj baja još mota oko nje?” Elsi je odmahnula glavom. „O, ne. Onaj baja odavno je nestao.” Vudijeve oči su zasijale. „Dakle - hipotetički, anđele - ako bi izvesni brajtonski lik, znaš, krenuo u izvesnu akciju, to bi dotičnoj dami izvesno prijalo?” „Mislim da bi ona rekla da”, odgovorila je Elsi, „hipotetički!” „Ljupko”, klimnuo je, a veoma spori osmeh pojavio se dok je podizao stetson i gegao se dalje. Elsi se nasmešila u sebi, potajno oduševljena zbog moguće saradnje Vudija i Šer. Šer nije imala pojma šta joj se sprema... Deni je prišao i zagrlio Elsi. „Hvala još jednom za sve što si učinila. Ti si nam ovo ostvarila.” „Nema na čemu. Samo budite srećni, u redu?” „Hoćemo”, zasijala je Ifa, provukavši ruku oko Denijevog struka. „Vidimo se na probi u sredu?” Elsi se nasmešila. „Ne bih je propustila ni za šta na svetu.” Dok su odlazili, ona se okrenula Oliju. „Ti si bio zvezda ovog vikenda. Hvala ti za sve.” „Uradio sam to za tebe”, rekao je iznenada, „jer sam želeo da budem deo tvog života.” „O, Oli, ti si...” „Čuj, nemoj da se ljutiš na svoju sestru, ali rekla mi je... za Spisak.” „Šta?” Naravno da je to bilo nešto što je Elsi planirala da podeli s Olijem, ali saznanje da mu je Dejzi već dala sve detalje bilo je neobjašnjivo uznemirujuće. „Bio sam zabrinut za tebe kada smo išli na Ajfelov toranj. Izgledala si tako izgubljeno i nisam želeo da budeš sama. Već sam krenuo nazad gore, ali Dejzi mi je ispričala za stavku 51. Znam šta si radila gore i mislim da je to zadivljujuće. Ne - pusti me da ti ovo kažem, u redu? Ne želim da zauzmem Lukasovo mesto - znam da nikada neću biti ni blizu čoveku kakav je on bio, ali mislim da bismo mogli da budemo srećni zajedno, Elsi. Mislim da imamo šansu. U Parizu sam shvatio da ne želim više da čekam. Tražila si da budemo prijatelji - i bili smo prijatelji, i bilo je divno - ali sve u meni želi da počne da otkriva kako bi nam bilo zajedno sada, bez daljeg odlaganja. Dakle, ovako: ja sam tvoj, celim srcem, potpuno, ako me želiš.” Stao je, rumenog lica i brzo dišući. „Trebalo bi da vratim minibus. Obećaj da ćeš razmisliti o ovome što sam ti rekao?” Otupela od njegove strasne izjave, Elsi je obećala. „Hoću.” Klimnuo je glavom, ušao u minibus i odjurio. Elsi je stajala sama nasred parkirališta, udišući poznati morski vazduh doma, ali osećaj ući se kao da stoji na drugoj planeti. Udovi su joj bili teški od umora i mogla je da oseti da joj potreba za snom povlači uglove očiju. Morala je da uklopi sve delove ovog vikenda u odgovarajuća mesta i vidi kakvu su sliku otkrivali. Tek tada moći će da odluči kakav je njen put dalje, jednom za svagda...

~ 222 ~ Anna

Zvoncica Ispostavilo se da je Džimova tek procvetala veza s novom prijateljicom daleko ozbiljnija nego što je nagovestio u telefonskom pozivu. Kada je Elsi stigla u njegovu kuću te večeri, stvari su bile neosporno već uređene između njenog oca i Luize, sestre iz hitne pomoći. Elsi je sa zanimanjem primetila naglo množenje ženske kozmetike u porodičnom kupatilu i prispeće nekoliko saksija s orhidejama na kuhinjski prozor. „Ova žena je anđeo”, rekao joj je srećno dok ga je Luiza usluživala u fotelji. „Tako se dobro brinula o meni, Els.” „Tvoj tata je duša”, smešila se Luiza. „Nije pravio nikakve probleme. Mada ne mogu da obećam da ću ikada voleti vegetarijansku hranu koliko je on, izgleda, voli.” „Mislim da je niko ne voli koliko tata”, nasmešila se Elsi, prihvativši šolju čaja od izblajhane žene od četrdeset i nešto. „Pa, kako je bilo u Parizu?”, pitao je Džim, naginjući se napred koliko mu je podignuta noga u gipsu dozvoljavala. „Fantastično”, odgovorila je Elsi iskreno. „Nisam očekivala da će mi se toliko dopasti, ali mislim da bih mogla ponovo da se vratim tamo. Dejzi je pomenula da mogu sledeće godine na proleće da pođem s njom i Andreom.” „Pitam se da li Lukas zna šta je pokrenuo?” ,,I ja se pitam. Ma dajte, budite iskreni, šta se dešava s vama?” Džim je pocrveneo i uzeo Luizinu ruku kada je stala pored njegove stolice. „Mislim da sam pao na veoma posebnu damu, izvin’te zbog igre reči.” Zajedno su se zacerekali i Elsi je bila oduševljena što vidi Džima tako srećnog. Šta će Dejzi i Gvin, koje su bile daleko stroži tatini kritičari, misliti o njegovoj novoj devojci, tek će se videti, ali Elsi se dopadala pramena u Džimovom životu. Posle svega što je učinio za kćerke, prilika za sopstvenu sreću bila je više nego zaslužena. Kada je Luiza izašla iz sobe, Džim je potapšao praznu stolicu pored sebe i Elsi se premestila do njega. „Reci mi sada, najmanja moja, kako se osećaš?” „Čudno, da budem iskrena. Završila sam Spisak.” Džim je treptanjem dao znak da razume. ,,I sad?” Elsi je duboko udahnula. „Sad... ne znam. Toliko se toga promenilo tokom protekle godine i osećam se kao da svakog dana tek saznajem kako će mi život izgledati. Neizmerno je zastrašujuće, ali me i fascinira. Lukas je bio u pravu kad je rekao da ću pronaći sopstveni put da krenem dalje. Samo još razmišljam kako ću to izvesti.” „Uradićeš to, Elsinor. Znam da hoćeš.” Nasmešio se ka kuhinji gde se Luiza uposlila nečim da bi mu ostavila više vremena nasamo sa kćerkom. „Život te retko stavlja pred izazov s kojim ne možeš da se izboriš. Samo treba da imaš otvoren um i razmišljaš o krivinama pred sobom.” Pomilovao joj je kosu onako kako je radio kada je bila mala, i Elsi je istog trena bila umirena. „Ti si moj borac, dušo, uvek si bila. Voleo bih više nego išta da nisi morala da prolaziš kroz sve ono s Lukasom, ali vidim da si, zahvaljujući tome, mnogo jača. Još otkako si bila vrlo mala, uvek si uspevala da smisliš način kako da nešto uradiš. Šalio sam se s tvojom majkom da ti je sudbina da budeš izumitelj, da rešavaš probleme. Gotovo

~ 223 ~ Anna

Zvoncica smo mogli da vidimo kako ti se zupčanici u glavi vrte. Hoću da ti kažem - na vrlo očinski način - da ćeš i ovo razrešiti. Kada dođe red na sledeći korak, ti ćeš ga napraviti.” Elsi je obavila ruke oko oca. „Hvala ti, tata. Volim te.” ,,I ja volim tebe, mala moja. Velike stvari samo su na dah od tebe.” Kada je Elsi sledećeg dana stigla u kafe Sandej i Šer, Šer ju je dočekala na vratima kao odavno izgubljena sestra. „Jedva čekam da čujem sve o Parizu.” Elsi se nasmejala. ,,I hoćeš, obećavam. Mogu li samo prvo da uđem na vrata?” Snebivljivo, Šer se odmakla i Elsi je ušla u kuhinju da okači torbu. Taman kada je vezivala kecelju, iza nje je progovorio poznati glas. „Aaanđele!” „Vudi! Nasmrt si me uplašio! Nemoj da te Šer nađe ovde, znaš šta misli o mušterijama kafea koje prolaze iza pulta.” „Mislim da bih za ovu mogla da napravim izuzetak”, odgovorila je Šer dok je ulazila u kuhinju, a Vudi lenjo prebacivao ruku preko njenog ramena. Mrlja od brašna pružala mu se preko obraza, a Elsi bi skoro mogla da se zakune da je njegov samozadovoljni osmeh nosio mrlje od nečega što je sumnjivo ličilo na Šerinu omiljenu nijansu karmina. Uprkos njenom jučerašnjem hipotetičkom razgovoru s Vudijem, Elsi nije očekivala da će ovu scenu videti toliko brzo. „Zaboga, nisi gubio vreme, a?” „Elsi, vreme je samo mušica na namazu sreće kad se radi o pitanjima srca”, odgovorio je Vudi. ,,U onoj zatvorskoj ćeliji imao sam mnogo vremena da razmišljam o budućnosti, a sve o čemu sam mogao da mislim bilo je ovo nebesko stvorenje.” S ljubavlju je pogledao Šerina dva najveća blaga dok je ona njima zavodljivo njihala ka njemu. Elsi nije uspela da se ne strese dok im se smešila. „Pa, veoma sam srećna zbog vas dvoje. Samo jedan savet, Šer: ako te pozove da negde izađete, postaraj se da ti odabereš mesto. Njegovo poznavanje mesta u trendu malo je zastarelo.” Vudi se uhvatio za srce. „Duboko si me posekla, anđele!” Odgurnuvši ga u stranu, Šer se zakikotala dok je skidala tablu menija s kukica na zidu i kredom ispisivala ukuse sladoleda za taj dan. „Kladim se da te je uplašio.” „Jeste. Imala sam vizije kako nas sve ispituju kao moguće saučesnike. Jedno je sigurno: francusku policijsku stanicu neću predložiti za znamenitost koja se ne sme propustiti!” „Nije ni čudo.” Osmeh joj je izbledeo kada se okrenula ka Elsi. ,,A šta je bilo s Olijem?” „Oli je bio fantastičan. Vozio nas je do stanice i nazad, smirivao me i bio tu kada je trebalo. Da ne pominjem što je odvezao hor sve do Pariza i nazad.” Šer je zaškiljila. „To je sjajno, ali nisam te pitala za to.” Elsi je iz frižidera donela veliku tortu od karamele, čokolade i vanile i pažljivo je spustila na stakleni stalak iz pedesetih godina. „Rekao mi je da je moj ako ga želim.” „O, Els, to je divno! Zar nije?” Elsi cele protekle noći nije razmišljala ni o čemu drugom, a bilo kakva šansa da zaspi nestala je zbog užurbanosti njenih misli. Zbog toga je spustila jorgan niz stepenice,

~ 224 ~ Anna

Zvoncica sklupčala se na sofi i gledala BBC-jeve vesti sa isključenim zvukom, dok je pokušavala da razjasni sopstvena osećanja. Oli je bio divan čovek - bilo je bezbroj razloga zbog kojih bi trebalo da baci oprez niz vetar i odjuri mu u naručje. Mario je za nju, bio je tu kada joj je bio potreban i, sve do izliva na parkiralištu, nijednom nije zatražio ništa zauzvrat. Njegov zagrljaj u policijskoj stanici delovao je kao najbezbednije mesto na svetu. Njegovi poljupci na početku veze jesu bili fantastični - nije se mogla poreći hemija između njih. Njena porodica ga je obožavala naročito Dejzi, koja je u Parizu postala i njegov najveći obožavalac - a i članovi hora su ga zavoleli. Postojali su svi razlozi sveta da se Elsi zaljubi u njega. A ipak... ma koliko se trudila, nije mogla da se otme osećaju da nešto nedostaje. Poslednjih meseci pripisivala je to neizbežnom poređenju s Lukasom - u tom takmičenju, Oli nikada ne bi mogao da pobedi. Možda je, razmišljala je, njeno uzdržavanje bilo rezultat strepnje zbog ponovnog zaljubljivanja u nekoga, zbog počinjanja od prve strane nove knjige pošto Rat i mir već pročitala. Ali i pored svih njenih razloga i izgovora, ostala je jedna neizbežna činjenica: da je prema Oliju osećala makar delić onoga što je on tvrdio da oseća prema njoj, ne bi bilo nikakvog oklevanja. Lukas je to znao - u mnogim pokušajima da razgovara o vezama koje će Elsi imati posle njega, insistirao je na tome da će ona bez sumnje znati kada da se zaljubi. „Ne poznajem nikoga ko ima jači instinkt od tebe. Ne vidim te kako se dvoumiš u vezi s tim, makar te pomisao na to užasavala. Jedna od vrlina zbog kojih ti se najviše divim jeste tvoja rešenost, Els. Ona je kao tvoj unutrašnji svetionik i odlično nas je navodila dok smo bili zajedno. Kada se ponovo zaljubiš, ona će ti biti najbolji vodič.” Kada se zaljubim... „Mogu li da dobijem sat više za ručak?” pitala je Elsi Šer koja je odmah shvatila razlog za to pitanje. „Naravno, lepotice. Uzmi koliko god ti je potrebno.”

Našli su se u Bibliokafu. Poznato okruženje predstavljalo je odgovarajuću neutralnu teritoriju za razgovor od kog je Elsi sada strepela. Oli je naručio kafu i sendviče, koje nijedno od njih nije ni dotaklo, a po načinu na koji ju je posmatrao činilo se kao da već nagađa rezultat sastanka. „Imaš mnogo posla danas?” pitala je Elsi, dajući sve od sebe da joj glas ostane miran. „Nije loše. Osvojili smo poene kod novih mušterija, pa bi trebalo da imamo dovoljno posla i za sledeću godinu. Ti?” Danas je izgledao lepše nego ikada, njegova uska prugasta plavo-bela majica i tamnoplave pantalone slagale su se s bojom očiju. „Prodaja je malo opala, ali Šer ima planove za promocije za Noć lomača i Božić, pa bi to moglo da privuče više ljudi.” Uzdahnula je. „Oli...” „Čekaj! Pre nego što bilo šta kažeš, hteo bih da se izvinim zbog onoga što sam sinoć rekao. To je bilo potpuno pogrešno i poslednje što sam hteo bilo je da te pritisnem da doneseš odluku.”

~ 225 ~ Anna

Zvoncica „Oli, u redu je. Nisam baš sigurna kako da počnem... Želim da znaš da o tebi mislim sve najbolje...” Oli je sagnuo glavu. „Ne, nemoj da kažeš...” „Moram, žao mi je! Volim da provodim vreme s tobom i istina je da me veoma privlačiš. Sve što si uradio za mene, sve vreme koje si čekao, a nisi morao... sve je to bilo potpuno divno i volim to što si u mom životu. Ali ja ne mogu da budem žena kakvu bi želeo. Veruj mi, svim srcem bih volela da mogu. Ti zaslužuješ najbolje, Oli, najbolje što postoji. Zaslužuješ nekoga kome neće biti potreban razlog da se zaljubi u tebe...” „Možda ti samo treba još vremena”, usprotivio se, a tvrdoglava nada još mu je gorela u očima kada su im se pogledi sreli. „Požurivao sam te, terao sam te da prerano odlučiš.” „Ne, trebalo je da odlučim onog trenutka kada smo se poljubili. Nisam smela da te teram da čekaš toliko dugo kada si bio tako iskren o svojim osećanjima.” „Elsi, molim te, pusti mene da sudim o tome.” Bol u njegovim očima slomio joj je srce i mrzela je sebe, jer je ona bila razlog za to. „Moram da sledim svoje srce”, rekla je. „Ne mogu da radim drugačije.” Dugo ju je gledao nemoguće tužnim očima. A onda je pružio ruku i uzeo njenu. „Onda ne bi ni trebalo. Samo nemoj potpuno da nestaneš iz mog života.” „Neću ako ne želiš.” „Možda će mi biti potrebno malo vremena posle ovoga - samo da se naviknem na sve. Ali preboleću. Ovo nije poslednji put da me vidiš, Elsi.” „Znam. Stvarno mi je žao, Oli.” „Pretpostavljam da ćemo se jednog dana smejati ovome.” Nije izgledao ubedeno u to. „Znači, prijatelji?” Elsi se nasmešila i stegla mu ruku. „Prijatelji.” Vraćajući se u kafe Sandej i Šer, Elsi se osećala kao da je izdržala deset rundi s bokserom teške kategorije, ali znala je da je njena odluka ispravna. Olijeva reakcija potvrdila je to - premda je njegova krajnja pristojnost kada je bio suočen s njenim odbijanjem bila dodatni dokaz njegovog velikog kalibra. Tog poznog oktobarskog popodneva dopustila je da joj poznati prizori i zvuci njenog rodnog grada uteše slomljeni duh. Brajton ju je poznavao bolje nego iko - čak i Lukas. Uprkos svemu što se desilo u njenom životu, ovaj grad bio je njen neprestani pratilac. Njeni najbolji i najgori dani imali su u pozadini njegov dok, more, šetalište, Kraljevski paviljon, vrtove i Lejns. Danas, kada se malo preostalih turista usuđivalo da izađe na jesenje temperature duž obale, a lokalci svuda oko nje obavljali uobičajene poslove, bila je sigurna da će Brajton biti svedok i njene budućnosti. Kakva god ona bila. Šer nije postavljala mnogo pitanja o sastanku s Olijem: izraz Elsinog lica očigledno je odgovorio na pitanja koja je možda imala. Posle dosadnog popodneva s malo mušterija, Šer je zatvorila radnju, dok se Elsi presvlačila u dugu belo-srebrnu tuniku s indijskim šarama, uske farmerke i crne čizme za sastanak s Torinom. Kao poslednji detalj, obavila je letnju plavu svilenu maramu s cvetićima trešnje, koju je dobila od Dejzi i koja je zadržala miris

~ 226 ~ Anna

Zvoncica cvetova pomorandže iz podmetača u fiokama hotelske sobe u Monparnasu. Ona ju je podsećala na to koliko se novom osećala posle posete Ajfelovom tornju, i na spokoj koji je doživela na terasi restorana La Fantazmagori. ,,Opa, izgledaš drugačije”, primetila je Šer kad se Elsi pojavila iz toaleta za zaposlene. „Da li je to tvoj novi pariski izgled?” Elsi se nasmešila. „Moglo bi se tako reći.” Šer ju je poljubila u obraz. „Zabavi se večeras. Sutra očekujem detalje, madam Mejnard. Ne dozvoli mu da bude samoživi... Da ne kažem šta, u redu?” „Mais naturellement, ma chérie. À bientôt!” Kada se u obzir uzme debakl s Džejkom i Šer, Torin mudro nije odabrao Feders kao mesto za rano večernje piće i Elsi je bilo drago zbog toga. Sve oko nje izgledalo je novo otkako se vratila iz Pariza, pa je novo okruženje delovalo odgovarajuće za njihov prvi nekonfliktni sastanak. Pored toga, Torinov izbor mesta nije mogao biti brajtonskiji: pab Ratna sreća, na obali mora, savršeno je sumirao grad. Prelepi bar obložen drvetom, oblikovan tako da podseća na izvrnuti čamac, i veliki prostor za sedenje na samoj plaži bili su Džimovo omiljeno mesto kada je bio tinejdžer, a i mesto na kom je Elsi kupila svoju prvu kriglu piva za osamnaesti rođendan. Ekscentrično britanski sa svom nakinđurenošću po kojoj je Brajton bio poznat, pab je bio savršeno okruženje. Kada je Elsi stigla, mesta na plaži i ispred paba već su bila zauzeta, uprkos hladnoj oktobarskoj večeri. Torin, obučen u crnu košulju, uske indigo pantalone i plave konversice, čekao je za stolom pod prednjom nadstrešnicom i ustao je kada se približila. „Naručio bih piće, ali setio sam se da si insistirala na tome da ti plaćaš”, rekao je dok su se smeštali. „Tako sam rekla. Pa, šta mogu da ti donesem?” „Flašu piva, hvala.” „Stiže.” Elsi je ušla u bar i vratila se nekoliko minuta kasnije s Torinovom porudžbinom i čašom crvenog vina za sebe. „Da li je ovaj sto u redu? Pomislio sam da ćemo imati dobar pogled na plažu, ali ako bude previše hladno, uvek možemo da pređemo unutra.” „Ovde je dobro. Znaš, godinama nisam bila ovde, ali izgleda da se nije mnogo promenilo.” Torin se nasmešio i Elsi je primetila koliko je večeras delovao opušteno. „Dolazim povremeno ovamo s drugarima iz ragbi kluba. Pa, otkud to crveno vino? Da li te je Pariz zarazio?” „Samo mi se pilo. A i ovo je bugarsko, pa nije isto kao ono na koje smo se navikli tokom prošlog vikenda. Osim toga, razlikuje se i po ovoj plastičnoj čaši, šta misliš?” „Rekao bih da je tako. Ali ono vino u restoranu La Fantazmagori bilo je nešto posebno.” „Jeste.” Pominjanje restorana na krovu nagnalo je Elsi da uzme torbu. „To me podseti zaboravio si nešto tamo.” Pružila mu je rokovnik i on ga je uzeo, sasvim zatečen.

~ 227 ~ Anna

Zvoncica „O, hvala nebesima! Prošle noći prevrnuo sam kuću naglavačke tražeći ovo. Čitav život mi je u ovom planeru.” „Imala sam osećaj da bi mogao reći nešto takvo.” „Gde sam ga ostavio?” „Na našem stolu u nedelju uveče. Jedan konobar ga je primetio i doneo nam ga.” „Zadivljujuće, prosto zadivljujuće!” uzdahnuo je, posmatrajući neznatno izgrebanu kožnu ovojnicu kao da je najdragoceniji eksponat iz Britanskog muzeja. „Hvala ti.” „Nema na čemu.” Razgovor između njih utihnuo je kada je grupa bučnih studenata počela da ismeva nekog na plaži. Nebo je počelo da se crveni dok su oblaci zlatnih ivica klizili duž linije na kojoj se okean spajao s nebom. „Zadivljen sam... nama, mislim”, primetio je Torin, nateravši Elsi da ponovo pogleda u njega. „Prošlo je skoro petnaest minuta i još nema ni znaka sukoba.” „Pazi, još je rano. Stvari bi mogle da se promene svakog časa.” „Istina. Oprosti mi, ali radoznao sam: zašto si pristala na ovo?” Elsi je slegla ramenima, otpivši gutljaj vina. „Bez razloga.” Namrštio se. „Ne, ne verujem u to. Nešto te je sigurno nateralo da se predomisliš.” „Pažljivo, gospodine Stjuart, ili možda nećemo dogurati do dvadeset nekonfliktnih minuta.” „Imaš pravo. Pa, da li su svi bezbedno stigli kući?” „Da, hvala nebesima. Oli nas je vratio u komadu.” Torinov izraz lica je zadrhtao. „Oli. Slušaj, žao mi je zbog onoga što sam rekao u nedelju. Imala si pravo: nije na meni da donosim sud.” „Ne, nije.” Pominjanje Olijevog imena napravilo je čvor u Elsinom stomaku. „Ali bio si u pravu.” To je zvučalo iskrenije nego što je planirala za ovo veče, ali osećala je da je ispravno da to podeli s njim. Trepnuo je. „Molim?” „Bio si u pravu što se tiče nas. Kada smo juče stigli, zahtevao je da zna na čemu smo, i danas sam mu rekla da ne mogu da mu budem ništa više od prijatelja.” „Auf.” ,,I eto, to je sve.” „Kako je primio vest?” Njena nelagodnost se vratila. „Šta misliš? U svakom slučaju, to je urađeno i stvarno nema više šta da se kaže o tome.” Jasno shvativši poruku, Torin je podigao meni sa stola. „Umirem od gladi, a ti?” Fina eskivaža, gospodine Stjuart. „Ne naročito. Ali samo ti izvoli.” Nasmešio se. „Usudiću se da pretpostavim da ćeš mi pomoći ako naručim činiju pomfrita.” „Postoji samo jedan način da to saznamo.”

~ 228 ~ Anna

Zvoncica „Odlično. Vraćam se za sekund.” Elsi ga je posmatrala kako nestaje u pabu i duboko udahnula. Provođenje toliko vremena s njim bez podrazumevanog sukoba delovalo je čudno - kao osećaj koji imate kada izvadite kamen iz cipele, pa vam neko vreme hodanje bude neobično bez njega. Tokom rasprava, Elsin brzi um bar je mogao da vidi kuda će dalje. Sada ju je obeshrabrivalo predstojeće celo veče nesvadljivosti. Torin Stjuart, bez svog omiljenog oklopa od samoživosti i superiornosti, bio je zaista čudna životinja. Naravno, ovo im je bio tek prvi pokušaj, podsetila se, a do sada se njihov razgovor pažljivo držao unutar granica neobaveznog ćaskanja. Kako će proći kada dođu do bilo čega dubljeg - tek je trebalo videti. Ali osećaj je bio dobar i Elsi nije mogla da porekne da je uživala u iskustvu. Torin se vratio s drvenim brojem stola i njihov pažljivi razgovor se nastavio. Pričali su o poslu, o iskustvu iz policijske stanice, Sandejsima, njihovim porodicama, čak i o planovima za Božić. Činija pomfrita je stigla i, kao što je Torin predvideo, Elsi je zaronila u nju dok je razgovor počeo da skreće u nešto ličnije vode Torinov razvod i Lukasovu bolest. „Kako ste otkrili da je bolestan?” „Počeo je da se žali na bolove u abdomenu oko šest meseci pre nego što je dobio dijagnozu, i mnogo je smršao za kratko vreme. Naš doktor obavio je razna ispitivanja, ali svi rezultati bili su neubedljivi. Rak koji je imao veoma je redak kod ljudi njegovih godina, ; pa mislim da doktori dugo nisu ni razmišljali o tome. Na kraju, otišli smo kod novog specijaliste, koji je odlučio da obavi ispitivanje, čisto da isključi tu mogućnost.” „Veoma mi je žao, Elsi.” „Zašto?” „Zbog tvog gubitka. Zvuči kao da je bio divan tip.” Nasmešila se. „Bio je.” „Kada izgubiš nekog takvog, pretpostavljam da više nikada ne možeš zamisliti da ćeš opet voleti.” Elsi je zagrizla vruć krompirić i para joj je zagrejala usne. „Neposredno posle toga ne možeš. Ali Lukas mi je neprekidno govorio da ću pronaći nekog drugog. Čak i kada to nisam želela da slušam. Bio je baš tvrdoglav čovek. I evo me sada - razmišljam o izlascima, okrećem se budućnosti. Zaljubiću se ponovo.” Oči su mu se umirile. „Hoćeš li? I kako ćeš znati da se to desilo?” Drhtaj je prešao preko Elsine kože. Pomisao na to dugo joj je bila na pameti otkako je napustila Ajfelov toranj. „Znaću. U stvari, jedva čekam da se to desi. Kada smo se Lukas i ja venčali, mislila sam da nikada ni sa kim drugim neću osetiti ono prvo uzbuđenje. Ali sada ću to opet proživeti.” „Ja ne mogu ni da se setim kako je to izgledalo - s Kas je svako dobro sećanje izbrisano ogorčenim razlazom.” „Divno je”, uzdahnula je Elsi. „Postoji onaj trenutak, baš pre nego što se desi, kada se sve oko tebe umiri. Kao ono vreme neposredno pre nego što počne sneg - kao da je priroda zaustavila dah... I u tom trenutku, sve je moguće i sve što znaš dovedeno je u pitanje. Veruj mi, znaću kada taj trenutak dođe.”

~ 229 ~ Anna

Zvoncica Sada je netremice gledao u nju. ,,A kada dođe?” „Onda ću zatvoriti oči i skočiti.” Zaćutao je, a njegov pogled odlutao je do plaže. U pokušaju da vrati razgovor u bezbednije vode, Elsi je dodala: „Ali znaš, to sam samo ja. Pretpostavljam da je za svakoga drugačije.” Pogledala je skoro praznu korpu između njih. „Izvini, izgleda da sam ti pojela mnogo pomfrita, a rekla sam da neću.” „Nema problema.” Ustao je i ubacio poslednja dva krompirića u usta. „Još jedno piće?” „Zašto da ne? Isto, molim.” Sunce je počelo da ponire, a njegov savršeni krug povećavao se kako je klizilo naniže. Dok je Elsi gledala, boje su postajale dublje - zlatna, crvena, ružičasta i ljubičasta, s ledenoplavim oblacima koji su plutali na širokom nebu. Posle uzbuđenja i neosporne lepote Pariza, bilo je divno biti kod kuće. Galebovi su uz gakanje poleteli s krova paba i poleteli na vazdušnim strujama iznad glava. Studenti na plaži počeli su da pevaju hit Bona Džovija, dodajući i sviranje na nevidljivoj gitari, kojim bi se i Vudi ponosio. Elsi je osetila kako atmosfera spokoja dodiruje sve. „Izvinite, da li ste završili sa ovim?” pitao je barmen, vraćajući Elsinu pažnju u pab. Pogledala je praznu korpu pomfrita i kolekciju plastičnih čaša na stolu. „Da, hvala.” Spustio je veliki okrugli poslužavnik da ga natovari čašama, ali dok ga je podizao, poslužavnik je zakačio kopču Torinovog rokovnika, lansirajući ga preko ivice, a on se zatim otvorio, tresnuvši na betonski pod. „O, čoveče. Izvinite”, zamucao je barmen, bacajući poslužavnik na sto i saginjući se da pokupi rasuti sadržaj rokovnika. Još se izvinjavajući, pružio je sve to Elsi pre nego što je požurio dalje. Smešeći se količini papira koje je Torin uspeo da nagura u rokovnik, Elsi je stavila gomilu na sto i počela pažljivo da ih vraća u crni omot. Nikada ga nije zamišljala kao skupljača krša, ali dokazi na stolu govorili su suprotno. Sačuvao je kutiju šibica iz restorana La Fantazmagori i papirni podmetač za tacne iz kafea s jarkožutim zidovima u blizini policijske stanice u Monparnasu. Bila je tu i puna kesica šećera iz Bibliokafa i vizitkarta Sandej i Šer... Elsi se sledila kada je misao počela da joj se formira u mozgu. Ne - to nije moguće. Ali da li je? Prelistavajući ostale papire, otkrila je račun iz kafea u koji ju je Torin odveo onog dana kada su čitali Ajrinin testament, letak za koncert Sandejsa u Federsu, račun za parkiranje kod Kraljevske bolnice okruga Saseks i listić blokčeta iz skandinavske prodavnice nameštaja u Krojdonu. I poslednje, presavijena unutar rukom ispisanog računa iz apoteke u glavnoj ulici u Brajtonu, stajala je novčanica od dvadeset funti koju mu je Elsi gurnula u ruku onog prvog dana kada su se upoznali. Stolica je zagrebala po betonskom podu, Elsi je podigla glavu i ugledala Torina kako stoji, s pićem u rukama i izrazom čistog užasa na licu. „Šta je sve ovo?”, pitala je polako.

~ 230 ~ Anna

Zvoncica Nije se pomerao, a njegove oči izbezumljeno su pregledale okrivljujuće dokaze koji su ležali na metalnom stolu. „Nije ono što misliš”, rekao je brzo. „Ne znam šta da mislim”, odgovorila je, gledajući njega, a onda ponovo ka stolu. „Kako si - zašto si ga otvorila?” „Nisam. Barmen ga je oborio sa stola i sve se prosulo.” ,,A.” ,,U redu, mislim da bi trebalo da spustiš to piće i razgovaraš sa mnom.” Uradio je šta mu je rečeno, spustivši se polako na stolicu, ne skidajući pogled sa stola. Elsi ga nikada nije videla takvog - odjednom nesigurnog u sebe, lišenog uobičajenog arsenala replika, jer je prava istina o njegovim motivima sada ležala gola pred njom. „Sve ovde ima veze sa mnom”, rekla je polako. „Da.” „Dakle, svaki put kad smo se sreli, ti si sačuvao neki suvenir?” „Nije ono što misliš.” „Odgovori mi.” Zatvorio je oči. „Da.” „Zašto?” „Nije važno.” „Mislim da jeste. Zašto si čuvao ove stvari? Uvek si izgledao kao da želiš da budeš u prednosti, da ti imaš kontrolu. Mislila sam da sam ti smešna. Mislila sam da uživaš u tome da mi ukazuješ na moje slabosti.” „Nikada nisam bio takav. Ili bar nisam u skorije vreme.” Elsin mozak brujao je dok je obrađivala sve to. A onda, sasvim bez upozorenja, počela je da se smeje. Torin se zagledao u nju u neverici, a ona je zabacivala glavu i počinjala da se smeje na sav glas, bez daha, tako da su i studenti na plaži prestali da pevaju i sviraju nevidljive gitare i pogledali je. Suze su joj potekle iz očiju dok je shvatala apsurdnost situacije - da je sve vreme, dok je pretpostavljala da se Torin trudi da joj zagorča život, on, zapravo, pažljivo čuvao uspomenu na svaki njihov susret. Postiđen do srži i iznerviran njenom reakcijom, Torin je počeo da se brani. „Trebalo je da znam da ćeš ovako reagovati. Uživaš u ovome, zar ne? Mogu da vidim. Ismevaš čoveka nad kojim si dobar deo godine želela da stekneš nadmoć. Pa, hvala ti što si mi pokazala svoje pravo lice, Elsi Mejnard. Drago mi je što te moja osećanja toliko zabavljaju.” Odgurnuo je stolicu i odjurio preko plaže. Elsi je prestala da se smeje i pogledala stvari iz njegovog napuštenog rokovnika na stolu. Nije se pomerala dok je počinjala da shvata istinu. Ne - sigurno nije... Pokupivši uspomene u rokovnik i zakopčavši ga, ubacila ga je u svoju torbu i potrčala na šljunak na plaži. Crvenozlatno sunce već je dopola utonulo u more i njegovi zraci obojili su red talasića koji su plovili ka obali, dok je nebo oko njega buktalo. Levo od nje, šarene svetiljke na Brajtonskom doku ogledale su se u tamnim vodama ispod stare građevine.

~ 231 ~ Anna

Zvoncica Torin je koračao ispred nje, niz šljunkovitu ivicu plaže, a njegova figura bila je silueta naspram sutona. Elsi je potrčala ka njemu, lansirajući stopalima gomile kamenčića po plaži. Klizeći niz strmi greben od oblutaka, Torin je stigao do ivice mora i naglo stao, provukao ruku kroz tamnu kosu i pognuo glavu. Elsi je usporila kada mu se približila i stala nekoliko metara od njega. „Zaboravio si ovo”, doviknula je, izvukavši rokovnik iz torbe i pružajući mu ga. „Zadrži ga”, odvratio je, odbijajući da se okrene. „Sada mi ne treba.” Elsi je udahnula i prišla mu. „Plašim se da to nije dovoljno dobro”, rekla je, podižući glas da nadjača buku talasa koji su im se razbijali pored nogu. „Još nisam dobila objašnjenje.” Duboko je uzdahnuo i okrenuo se ka njoj. „Pa to i nije baš neka nauka, zar ne? Mislim da i sama možeš da izvučeš zaključak.” „Ja ti se sviđam!” Elsi nije ni pokušavala da sakrije osmeh. „Da li bi me, molim te, ostavila na miru?” „Ali nije samo da ti se sviđam. Stvarno ti se sviđam...” „Sjajno! Pošto smo ustanovili tu činjenicu, možeš veselo da odeš kući i smeješ mi se do mile volje.” „Zapravo, toliko ti se sviđam da si unaokolo nosio uspomene na mene! U svom retro rokovniku!” Zabio je ruke u džepove i mrko je pogledao. „Dobro. Samo me ismevaj, izvoli.” Njen osmeh je izbledeo. ,,I sve ovo vreme, dok sam mislila da mi se smeješ, dok sam strepela da ću te videti, jer sam znala da ćemo se svađati, ti si, u stvari, želeo da me vidiš...” ,,U redu, za ime božje, dovoljno je! Naravno da mi se sviđaš! Zaljubio sam se u tebe onog trena kada sam te video kako stojiš na kiši pred onim čuvarom i onim smešnim stvarima u ruci. I nisam prestao da razmišljam o tebi pošto si otišla. Nisam planirao svaki susret, ali uhvatio sam sebe kako se nadam da ću ponovo imati priliku da te vidim. I to se zaista dešavalo, iznova i iznova. Ali kad god bismo se sreli, izbio bi rat i nisam znao kako da se izborim s tim.” „Torine...” „Kako možeš da budeš tako opuštena sa svima ostalima, a uvek na samo tri reči od svađe sa mnom? Prilično je jasno šta misliš o meni, i pošto sam dobio odgovor koji sam hteo, mogu zauvek da nestanem iz tvog života.” „Torine!” „Šta?” Elsi je odmahnula glavom. „Pst!” „Šta sad to zn...” Zaćutao je, usred rečenice, jer je Elsi prišla i poljubila ga. Bio je to trenutak kada je razum bio odbačen, a njeno srce preuzimalo kontrolu; kada je poslednji deo slagalice legao na svoje mesto; kada je svet oko njih stajao nepomičan. Onda su se njegove ruke obavile oko nje, privlačeći njeno telo čvrsto uz njegovo, dok joj je

~ 232 ~ Anna

Zvoncica uzvraćao poljubac. Elsi je osetila da joj srce smekšava dok je istina o Torinovoj ljubavi po činjala da otvara vrata koja ranije nije primećivala... Poslednja poruka iz svilom obložene kutije glasila je: Volim te jer posle svih blesavih stvari koje sam tražio da uradiš za mene, posle sveg bola i slamanja srca koje si istrpela, i pošto si hrabro zakoračila u novi život bez mene, ti si ona ista divna, odvažna i savršena žena koju sam tokom čitavog letnjeg raspusta pokušavao da odvučem na sastanak. Uvek ću te voletil Budi srećna, lepotice! Lukas xxx NE KRAJ, VEĆ POČETAK... Čitajte dalje, sledi 51 stavka sa Spiska

~ 233 ~ Anna

Zvoncica

Spisak Tri pravila za spisak:

1. Ništa preterano sentimentalno 2. Ništa skupo 3. Ništa predvidivo

1. Da u Brajtonskoj biblioteci krišom polepimo papiriće sa smajlijima u turobne knjige. 2. Da provedemo noć u kućici na drvetu. 3. Da kupimo blamirajuće magnete za frižider u primorskim gradovima i pokačimo ih po frižideru kod kuće. 4. Da gacamo po Viktorijinoj fontani u gumenim čizmama. 5. Da se obučemo kao omiljeni likovi iz Piksarovih filmova. 6. Da stepujemo duž Brajtonskog doka. 7. Da ležimo u bašti iza kuće i brojimo zvezde padalice. 8. Da u julu ukrasimo šljokicama kante za otpatke na šetalištu. 9. Da igramo na kiši sa šeširima za sunce. 10. Da napravimo izlet na brajtonskoj plaži u balskoj haljini (ti) i smokingu (ja). 11. Da igramo pileći ples u odeljku s povrćem u Sejnsberisu. 12. Da kidnapujemo baštenskog patuljka na jednu noć. 13. Da kupimo balone za skakanje i trkamo se po Izlingvord stritu (uzgred, isprašiću tvoj skakutavi tur, ali nemoj da me puštaš da pobedim samo zato što umirem). 14. Da celo popodne brojimo džet skijaše i na svakih deset koje vidimo igramo robotski ples. 15. Da se ušunjamo u Brajtonski dom preko noći i izmešamo jastučiće na svim sofama (da se Džim prestravi!). 16. Da celog dana oslovljavamo jedno drugo sa Bert (ti) i Erni (ja). 17. Da odgledamo film Sedam nevesta za sedmoricu braće pet puta zaredom (odeveni kao kauboji, pevajući svaku pesmu). 18. Da nosimo rokerske perike s repovima celog dana, ali da ih uopšte ne pominjemo. 19. Da se obučemo kao starci i hranimo galebove na šetalištu (uz obavezno vikanje na njih). 20. Da jedemo sladoled i slušamo pesme Boba Dilana. 21. Da kupimo pekač za galete (samo zato što sam oduvek želeo da ga imam) i napravimo tematsku zabavu Napravi sebi bakin kolač. 22. Da celog dana idemo unatraške preko pešačkih prelaza. 23. Da pronađemo najveću baru i skočimo u nju.

~ 234 ~ Anna

Zvoncica 24. Da kupimo sladoled svaki put kad vidimo sladoledžijski kamion (i da ga jurimo niz ulice ako je potrebno). 25. Da pronađemo livadu s ovcama i mekećemo na njih. 26. Da provedemo ceo dan zajedno u krevetu. 27. Da govorimo šekspirovski engleski ceo dana. 28. Da idemo po Brajtonu s gomilama gladiola u zadnjim džepovima (da se Morisi ponosi). 29. Da napravimo tuču jastucima u kući (i nastavimo je na ulici ako ja ne pobedim!) 30. Da odemo u prodavnicu Sve za funtu i za svaki predmet pitamo prodavca koliko košta. 31. Da kupimo buket balona s helijumom od onoga prodavca na doku, što se nikada ne smeši, i puštamo ih jedan po jedan dok šetamo po plaži. 32. Da igramo majmunski ples s ukrštenim nogama celim putem od brajtonske stanice, niz Kvins roud, do obale. 33. Da iznajmimo tandem bicikl i zviždućemo melodiju pesme The Great Escape dok ga vozimo. 34. Da sednemo na svakoj klupi koju možemo da pronađemo i poljubimo se. 35. Da igramo džengu u skidanje. 36. Da oboje obučemo istu odeću za veče u pabu. 37. Da odemo u bioskop kada se otvori i celog dana gledamo filmove jedan za drugim. 38. Da popijemo popodnevni čaj obučeni kao klovnovi. 39. Da gledamo Matriks i bacamo kosku svaki put kad neko kaže Neo ili Mister. 40. Da se ušunjamo na dečje igralište po mraku i igramo se na ljuljaškama. 41. Da igramo valcer po vrtovima Kraljevskog paviljona. 42. Da odslužimo kaznu svaki put kada ti kažeš da ili ja kažem ne, ceo dan. 43. Da pozajmimo rolere i vozimo se po Gardner stritu (pošto nijedno ne ume da ih vozi, biće urnebesno). 44. Da igramo objašnjavajući ples na autobuskoj stanici (bez smejanja). 45. Da se držimo za ruke od trenutka kada se probudimo do trenutka kad legnemo u krevet. 46. Da ostanemo budni cele noći i gledamo filmove s Ketrin Hepbern i Spenserom Trejsijem. 47. Da provedemo dan citirajući što je moguće više tekstova pesama. 48. Da delimo lizalice slučajnim prolaznicima. 49. Da ispunimo kuću svećicama i svećama - nijedno standardno svetio nije dozvoljeno. 50. Pročitaj poruke iz kutije - sve!

~ 235 ~ Anna

Zvoncica 51. Da posetimo Pariz, popnemo se na drugi nivo Ajfelovog tornja, poljubimo se i viknemo nad gradom: C’est magnifique!

~ 236 ~ Anna

Zvoncica

Zahvalnice Dok ovo pišem, osvrćem se na četiri izvanredne godine pune uzbuđenja, zabave i mnogo napornog rada. Zahvaljujem celom divnom timu u Avonu, za sve što su učinili kako bi ovo postalo najinteresantniji deo mog dosadašnjeg života: mojoj fantastičnoj urednici Šamiji Rafik, Kerolajn Reding, Kler Bord, Rijani Makej i Džimu Blejdsu. Mnogo hvala mojoj divnoj zastupnici Hani Ferguson, jer je jedna od najpozitivnijih osoba koje poznajem i jer je verovala u ludorije u mojoj glavi (uključujući i vombate). Za neprocenjivo čitanje prvog rukopisa i podsticanje samouverenosti, beskrajno hvala Kim Karan-Gudson. Hvala i Kejt Harison za stručno poznavanje Brajtona i njegovih četvrti Nort Lejna i Lejnsa. Volim svoje drugove s Tvitera, koji me pokreću, zasmejavaju, a ponekad i rasplaču. Naročito zahvaljujem Triš Hils, Kresidi Maklohlin, Džem Flečer, Natali Hjuz, Kajli Staniland, Ket Istman i Džoani Kanon, jer su bile divne prijateljice i navijačice. Kao i uvek, deo ovog romana inspirisali su stvarni ljudi. Zbog toga, hvala divnoj Džemi Perkins, koja mi je pružila inspiraciju za lik Elsi; Krisu Armfildu, koji je bio inspiracija za Vudijevu rokersku mudrost, i ljupkom timu iz Kapkejk džinija u Kroliju, čiji su mafini i fantastična radnja bili inspiracija za meni kafea Sandej i Šer (www.cupcakegenie.co.uk ). Kao i uvek, hvala mom fantastičnom Pepermint masivu - pogledajte da li se i vi negde pojavljujete! I najzad, svom divnom novom suprugu Bobu: hvala ti jer si moja neočekivana budućnost i zato što je, zahvaljujući tebi, sve ponovo iskričavo. Život će vas ometati, obmanjivati, ali će vam pružati i prilike i iznenađenja. Ovo je knjiga o tome kako nastaviti dalje, bez obzira na to šta leži za vama.

~ 237 ~ Anna

Zvoncica

O autoru Miranda Dikinson je uvek imala glavu punu priča. Od najranijeg uzrasta sanjala je da napiše knjigu koja će dostići vrtoglave visine biblioteke u Kingsvinfordu. Posle sticanja diplome na odseku za pozorišne umetnosti, počela je ozbiljno da piše kada je od drugarice dobila najsporiji računar na svetu. Bavi se i pevanjem i pisanjem pesama. Njen prethodni roman, Dobro došao u moj svet (Alnari, Beograd, 2011) postao je svetski bestseler. Da biste saznali više o Mirandi, posetite veb-stranicu: www.miranda-dickinson.com

~ 238 ~ Anna