milos crnjanski - seobe

Vidosav Stevanović REFUZ MRTVAK

Vidosav Stevanović

V REFUZ MRTVAK

Kragujevac, 2008.

PLOD ČREVA TVOJEGO

utevi behu postali neprohodni. Već nedeljama kiša je u neprovidnim vodenim zavesama visila između niskog neba i razmekšale zemlje. Uz huku, tresak i lomljavu nabujale vode behu odnele brvna na potocima i klimavu drvenu ćupriju na Lepenici. Kroz poplavljene vrbake i topoljake promicale su naduvene lešine pasa, pernate živine i krupnije stoke. Krovovi na udžericama ispod crkve propuštali su vodu kao rešeta, a štale pletare polako su utanjale u pihtijasto tle. I svuda po selu plinuli su duboki glib i žitko blato. Bio je pozni novembar 1945. Oko podneva povremeno su se videli obrisi mokrih i zgurenih brda iznad druma i železničke pruge, i moglo se čuti zagušeno brektanje voza koji je puzao poljem. Nekoliko puta dnevno prugom su kloparali pretovareni teretnjaci sa iskrpljenim i zarđalim lokomotivama, koje su crn i gust dim od lošeg uglja duvale pravo u potamnelo nebo, u zbijene mase oblaka. Oko pola šest ujutro kroz mrkli mrak protandrkao bi lokal sa radnicima iz fabrika u Kragujevcu, a oko dva posle podne čađavi putnički voz usplahireno bi pištao

P

6

Vidosav Stevanović

pred signalima i čestim stanicama. U selu se vreme računalo prema vozovima. Još zarana, oko pet sati posle podne, praćen raštrkanim mukanjem goveda, mrak bi se prevalio preko kuća na dva naspramna brežuljka i zgomilao se u tesnoj dolini podno crkve i opštine. Nešto kasnije, ganjana promuklim psećim lavežom, utrnula bi žućkasta svetla u svim prozorima kao da se zatvaraju mnogobrojne mrenaste oči. U selu beše nestašica soli, šećera, zejtina, cica i petroleja – naročito petroleja. Bila je noć u poznom novembru 1945. Oni koji su ležali budni, starci i bolesnici i porodilje, čuli su samo sanjivo disanje ukućana, romoravo i neumorno pljuštanje kiše po krovu, bučni klokot vode u tesnim jarugama poviše sela, fijuk vetra u krošnjama drveća i u odžaku, noćni razgovor nebesa i zemlje. A možda su izoštrenim sluhom hvatali, u stvari više naslućivali, jedva čujno približavanje ponoći, laki nestvarni korak boleština i smrti, u trenutku kada se noć raspolućuje, kao satruli plod, na ono što je već mrtvo i ono što tek umire. Tek, verovatno je bilo i budnih, dok su ostali tonuli u blaženu nesvest kao u mlaku mirišljivu vodu. Najdublje su ipak spavali mrtvaci na groblju. I tada je Vojina Kukuviju, starog seljaka koji je hrkao u širokom drvenom krevetu uz škripu dasaka i, umirljivo šuštanje slame u slamarici, probudilo nečije usplahireno dozivanje. Bila je to zagrcnuta i nerazumljiva vika, promuklo zapomaganje, gotovo kuknjava i vriska, nešto slično tužaljci, iskidano

Refuz mrtvak

7

besnim lavežom pasa ispod ambara. Napolju je pljuštala kiša i oba Vojinova psa, rundave i zle čuvarkuće na teškim i čeličnim lancima, očajno su zaurlavali kroz pomrčinu kao da je neki tuđin već sasvim blizu, možda na putu pred kapijom, možda čak i u samom dvorištu. Za trenutak bi umukli kao da hvataju dah, da odmah potom zaurlaju još očajnije i bešnje, trzajući zveketavim lancima. Pridižući se sa tvrdog uzglavlja, bunovan i otežale glave, sav onemoćao i slab, Vojin je prvo pomislio da su to svakako lopovi, pljačkaši, vojni begunci, zlikovci i zločinitelji. Pomislio je da je nesreća, eto, sada posle rata, preko ranjave zemlje, došla i na njegov prag, do sada netaknut, da traži naplatu, njegovu imovinu, njegovu glavu, da ga opljačka i pretvori u strv koja će se raspadati kao kokošiji drob na bunjištu. Pomislio je da je, najzad, došlo vreme plaćanja i podmirivanja ljudskih dugova u krvi i mesu, koje sleduje svakom živom nesrećniku kad-tad, ranije ili kasnije, lakše ili bolnije, i začudio se uzgred što ni najmanje nije uplašen. I već se mašio puške pored kreveta, karabinke donete iz prvog rata i uvek podmazane i pune, otkočio je i ubacio metak u cev, maltene radosno osluškujući škljocanje zatvarača, stežući glatko drvo kundaka, kada mu je namah sinulo neko iznenadno unutrašnje prosvetljenje, neko svetlo i sigurno znanje: nikoji zlikovci ne viču niti uzbunjuju ljude ako neko zlo spremaju, a uvek spremaju, već se privlače u muku i grobnoj tišini, puze na trbuhu kao zmije, vrebaju kao izgladneli kurjaci, napadaju ćutke i podmuklo.

8

Vidosav Stevanović

Najednom je bio uveren u to kao u čovekovu zlobu i naopaku žeđ za krvlju drugoga čoveka. Znao je da nikakva opasnost ne preti njemu, bezbednom u zaključanoj kući, nego onome koji je malopre zapomagao kroz kišu i pomrčinu, tom beskućniku koji je nasumce dozivao pomoć sa gole vetrometine. Dvoumio se stoga, zbacujući sa sebe teške gubere, sedajući na ivicu kreveta, dišući hripavo i smireno psujući sebi u bradu, da li da otvori vrata? da li da iziđe? da li da izvidi ko je i šta je? da li da svoje kostobolno telo izlaže hladnoći i vlazi? I taman se odlučivao da to nikako ne čini, jer mu se možda pričinilo, prisnilo, jer je možda sada zbacio moru sa grudi, oterao prikaze, jer je pametno biti sebičan i ravnodušan prema tuđim patnjama, kada je ponovo čuo isto ono dozivanje, kukanje, šta li, ovoga puta bliže, oštrije i jače, određenije i neopozivije. Jasno se u tom zagrcnutom vikanju bez celih reči, između nerazumljivih povika, mogla razabrati molba i očajanje i nekakva dirljiva nemoć, detinja nejakost i napuštenost. Bilo je to potpuno beznađe, gorko i trpko kao otrov koji klizi niz grkljan, i Vojin Kukuvija, stari samoživi seljak bez poroda, oseti u sebi snažan poriv, mutan ali čvrst, veliki koliko njegovo telo od tabana do kose, bolan kao rana po celoj površini kože: da iziđe, izloži se bilo čemu, uzme u zaštitu toga u kiši zalutalog nesrećnika koji je dotumarao do njegovih vrata, možda bolestan, možda ranjen, možda gonjen nekom drugom i mnogo strašnijom nevoljom, možda izdišući u bolu i muci. Bio se odlučio, bez razmišljanja i strepnje. Sada je ostalo samo

Refuz mrtvak

9

da iziđe i učini ono na što ga je nagonilo neko tugaljivo i bolećivo drhtanje iznutra, neki treptaj samilosti i tuge koji mu je uznemirio grlo, uzburkao prsa, bolom prostrelio trbuh. Međutim, dok je pravio ona četiri koraka od kreveta do vrata, onako bos, u konopljanim gaćama i košulji, držeći pušku kao nezgodnu cepanicu, rasejano mrmljajući Očenaš, osetio je da se u njemu pojavilo nešto novo, neko mrsko i strašljivo prezanje pred svim što mora da se desi, što posle neće moći da popravi, neka sumnja u opravdanost dobra i saučešća, neko ponižavajuće uverenje da je sve uzaludno, blesavo, nepotrebno jer je kraj svima isti, jer sve umire, jer se ništa ne pamti i ne nagrađuje – što je sve rovalo u njemu kao grupa slepih krtica i postajalo sve bliže, sve zapovednije, sve nesnosnije. Sada se već otvoreno plašio za sebe i osećao kao da mu je svaki deo tela go, izložen bolu, ranjiv kao oko van duplje, kao prosuti drob, a istovremeno se muklo plašio za onog drugog, nejakog, za njegovu golotinju i ranjivost, za njegovo uznemireno srce i uzdrhtala pluća. Bilo je to nešto čudno, bolno i slatko. I dok je skidao šip i okretao ključ u bravi, prošaputao je za sebe: Zar bilo šta smrtno sme da misli na išta drugo sem na svoju smrtnost? Bože, daj da sve na dobro iziđe. Daj da ne bude nikakve štete i otimačine. Da ne bude još umiranja i gadosti. Da živi i zdravi osvanemo. I tako je zastao pred još zatvorenim vratima i ponovo osluškivao. Dozivanje je opet bilo zamrlo i samo su psi zaurlavali kroz neprekidno pljuštanje kiše kao da se tamo napolju mešaju istrajnost i bes, neu-

10

Vidosav Stevanović

moljivost i zloba, večnost i pomama. I zamalo ga je pokolebala dosadna jednolikost svega što je bilo i što će biti pod nebom, kiše i laveža, zločina i mržnje, nemoći i straha, starosti i samoće, smrti i rađanja, nadasve rađanja, izlišnog i očajničkog rađanja za grozote, rugobe, pad i trulež. Ali nije ga samo ravnodušnost pokolebala. – Šta radiš, čoveče, pobogu? – seknu ga s leđa sipljiv ženski glas kao pištanje iz provaljenog meha. To je, valjda i ona istom vikom probuđena, sa svoga kreveta u drugom kraju sobe uplašeno prohripala Vojinova žena Jaglika. S rukom na kvaki, oslonjen na pušku kao na štap, teške glave i opuštenih ramena, najednom umoran do srži u kostima, uzrujan kao uhvaćeni u prestupu, prepadnut, okrivljen, Vojin je mogao da zamisli, gotovo da je vidi kroz mrak gust kao blato: prljavu, sitnu, ostarelu, zgrčenu pod nekolikim guberima, zimogrižljivu, masne i raskuštrane kose pod crnom povezačom stegnutom oko glave, izrađenih i sparušenih ruku koje tumaruju po vazduhu kao paukovi. Bila je tu i bila je njegova žena četrdesetak dugih i praznih godina, saučesnica u mrtvom životu čoveka bez poroda, nerotkinja, jalovica kao ovca određena za klanje, pakosna i mučaljiva rugoba koja je rintala u polju i u kući, sebična bogomoljka koja je bolovala od svih ženskih bolesti, žilava samrtnica koja se ludački bojala smrti što joj se već uvukla u telo kao crv u plod. On je bio čovek, ona je bila žena, i zato su se mrzeli. I zato što su se mrzeli proveli su ceo život zajedno, u istoj kući, u istoj sobi, često u istom kre-

Refuz mrtvak

11

vetu – muž i žena u istoj pomamnoj stravi od samoće i saučešća, od praštanja i nežnosti. – Ne otvaraj, pobogu! Napašće te zlikovci. Zaklaće te. Zaklaće me. Jesi li se zdrnuo pod starost, pobogu i zaboga? – zabrzala je, gušeći se sipnjom koja je još u početku rata oborila i privezala za krevet – nejaka i otporna usamljenica koju su mučile bolesti, požude, strahovi, jalovost, ohlađeni ugarak koji leži u pepelu studi, kost kosti. Bila je još živa i branila se. – Ćut, babetino! – odreza joj Vojin, grubo kao što se obrecivao na bandoglavu stoku, i oseti se odmorniji, jači, čistiji – gotovo mladić koji će sad na učiniti podvig, dobro delo, maltene spasitelj koji će žrtvom iskupiti svoju i tuđu nemoć. I naglo, u inat njoj i sebi, otvori vrata. Spolja ga zapljusnuše vlažna pomrčina i vlažna hladnoća, koje se smesta uliše u onu iz sobe, vlažno šumorenje kiše, koje se izjednači s Jaglikinim hripanjem. Svuda beše noć, u njemu i van njega, nevidelica opasna i blagotvorna kao ludilo, i on umalo da beše zaboravio šta ga je to diglo iz sna bez snova i zavitlalo u javu bez oblika, šta ga je to iščašilo iz zgloba običnih postupaka i skršilo kao suv brestov prut. I tako je stajao na vratima, izložen hladnom jesenjem vetru i kosim kapima kiše koju je nebo neumorno izlivalo na zgrčenu zemlju kao u danima i noćima potopa, i osluškivao prema putu kao što je doskora osluškivao svačije vojske koje su prolazile selom – izgladnele i dronjave, osione i krvoločne vojske sa svakojakim znakovima na kapama, ljudi

12

Vidosav Stevanović

koji su napustili zemlju i rad i grbasanje nad letinom i prigrlili puške i svako zlo, svaku nesreću, svaku pokoru. Ali dok su psi ispod ambara pomamno zavijali, trzajući i zvekečući lancima, ostrvljeno zaurlavali kao da njuše smrad zveri koja se šunja i privlači, Vojinu bi jasno da je neki tuđin u dvorištu, tu negde, blizu, možda kod kapije, možda ispod samog praga, možda na dohvatu ruke – nepoznat čovek u čijem se prisustvu ipak nije osećala nikakva pretnja, nikakva bliska opasnost. Isprekidana pseća jarost, pridavljena lancima, jasno je kazivala da je neko tu. – Ko je tamo? – viknu Vojin grubo i osorno, nasumce kao da naslepačke gađa kamenom, s čuđenjem osluškujući svoj promukao glas kao da se odbio od brda i vratio potpuno izmenjen i unakažen – gotovo jecav glas čoveka koji cepti od straha i s mukom protiskuje reči kroz grlo. Želja da pomogne onom koji je dozivao, onom koji se njemu predavao na milost i nemilost, malopre tako jaka i zapovednička, tako zarazna i neopoziva, beše ga sasvim prošla, iščilela kao bol u pokvarenom zubu, utopila se u vlazi i hladnoći kao kokoška u bari. Bio se potpuno razbudio, rasanio, osvestio, i sada je znao da je iza njega – soba i Jaglika u krevetu, gore – njegov krov i nisko nebo, pod stopalima – hladni kamen njegovog praga, pred njim – neprijateljski mrak i noćna neizvesnost. I tako je još stajao na vratima, još s puškom u ruci, neodlučan, spreman da svakog trenutka korakne nazad i okrene ključ u bravi, očekivao odziv i odgo-

Refuz mrtvak

13

vor, i uzgred besneo na Jagliku, koja ga izaziva svojim bljutavim strahom, brigom i nemoći, na sebe samoga što se budalasto izložio tuđem nožu, metku, batini, ko zna čemu sve ne, pa čak i na molitvu koja ga ničim nije zaštitila, sem praznom verom da mu se ništa rđavo ne može dogoditi jer sve čini za drugoga, sabrata hrišćanina. Zašto drugima treba činiti pre nego sebi, kad svako ima samo to malo života, tu mrvicu zadovoljstva i bola? Zašto pomagati one od kojih je i sam Bog okrenuo glavu i na njih nahuškao patnje kao čopor besnih pasa? Zašto jedan bednik kao što je on treba da srlja u opasnost i pogubu da bi spasavao nekog drugog bednika iz nesreće u koju se ovaj sam uvalio? Zašto očekivati nagradu, novac, poštovanje sveta, mirnu savest, kad svakom sigurno sleduje kazna – starost i umiranje u sramu i očajanju? Zašto ljubiti bližnje kad su gadni, smrdljivi, pokvareni, gnojavi od greha, ubazdeli od poroka, zlikovci, lopuže, prodane duše, kasapi? Ponovo je bio Vojin Kukuvija, stari samoživi seljak bez poroda, krtica koja se krije u jazbini, puž-golać koji strepi od tuđeg dodira kao od gube, i hteo je da se vrati svom krevetu, miru i toploti, snu bez snova koji će potrajati sve dok se bešumno i bezbolno ne ulije u ništa, ali nije želeo da Jaglika pomisli kako je popustio, urazumio se, pristao na njene reči, poklekao pred ženskom kuknjavom kao muška strina. Ipak, bio je muškarac, smeten i zamršen i podao i surov kao i svi drugi, i gotovo da je više voleo nesreću nego sreću, više užas nego lepotu, više poraz nego pobedu. I zato je još jače viknuo u vlažnu pomrčinu:

14

Vidosav Stevanović

– Ko je tamo? Ima li nekoga? Doista, neko je bio tamo ispod praga. Najzad se oglasio ljudskim glasom i razumljivim rečima, i time potvrdio da sve dosad, vika i Jaglikin cvilež i šumorenje kiše, nije bilo samo teška noćna mora koja se kao mlinski kamen navalila na grudi zaspaloga. Pošto Vojin, otkako je prišao vratima, za tih nekoliko punih i grozničavih trenutaka koji su izgledali dugi-predugi kao bolesnički časovi, nije više čuo dozivanje, ništa sem kiše i pasa, gotovo da se iznenadio, trgao, pomalo i uplašio i obradovao kada je prozebao i kreštav glas muškarca doleteo ispod praga, nimalo sačinjen od tame i nesna već jasan i određen, čvrst kao puščana cev u ruci – prisna i bratska javka iz tamnog vilajeta blatnjave vodurine i propištalog gliba. Gotovo da se začudio i uznemirio što je tako blizu, bezmalo pod rukom, i namah se smirio, opustio, oraspoložio, jer je po nečem jadnom i sirotanskom što je zvučalo i damaralo u tom glasu bio siguran, više nego siguran, da taj nepoznati, lutalica, namernik, šta li, nikakvo zlo ne smišlja niti čini, i da mu, samotnom i napuštenom, pomoć stvarno treba. I tada se ljuto zastideo svojih gadnih sumnji da je sve prevara, podilaženje, mamljenje, izdajstvo. – Ima! – čulo se ispod praga ono prozeblo i kreštavo. – Namernici smo. Sklonili smo se od kiše. Ali, pre no što je namernik dorekao, iza Vojinovih leđa Jaglika zacvile kao prignjavljeno štene i zagrcnu se suvim plačem. Ležala je tamo u neprovetrenom i nepretresenom krevetu, koji je sam Vojin

Refuz mrtvak

15

sklepao pre mnogo godina dok su se još nadali prinovama i kući punoj dečjeg plača, i plakala ružno kao prosjakinja na groblju, naviklo kao narikača, tek reda radi, tek da ni ona, onemoćala bolesnica, ne leži besposlena dok se okolo smuca nešto nepoznato, čudno i naopako, uverena istovremeno da Vojin nimalo neće hajati za njene suze i da će ga ona urazumiti i nagnati da se vrati u sigurnost, i namah neuverena i u jedno i u drugo, jer, doista, ko zna šta će sve dunuti u ludu mušku glavu i kakva će se strahota sručiti na nju, koja ne može ni da se miče a kamoli da se brani. Bila je stara i polumrtva žena, nije verovala nikom i ništa, ni pobožnom ni dobrodušnom, ni rodu ni tuđinu – nikakvog dobra i radosti nema na svetu ni na nebu. Ali, još je bila živa, jela je, krkljala i vršila nuždu, bojala se samoće, buljila u ravnomerno smenjivanje svetlosti i tame jutrom i večerom, osećala toplotu vatre sa ognjišta i hladnoću promaje od otvorenih vrata, slušala mukanje goveda i urlikanje pasa, i zato je bila rešena da se brani od napasti, makar noktima, makar zubima, makar kletvama, samo da se brani, otima, bori za još jedan dah i pogled, za još jedan bol i strah – sve ostalo jeste tuđe, strašno i nevažno. Ipak prognjavi kroz stegnuto grlo: – Zatvori vrata, Vojine! Zaringlaj vrata, Vojine! I nimalo je ne začudi njegov osoran odgovor: – Zaveži, babetino! – obrecnu se Vojin preko ramena, jednim uvom loveći Jaglikino stenjanje a drugim ono što se napolju zbiva – star i skršen čovek koji čeka tuđu odluku, milost, spas.

16

Vidosav Stevanović

Gadilo mu se sada, zbunjenom i rastrojenom, na tu kukavnu gomilicu mlohavog i užeglog ženskog mesa, sipnje, kukumavčenja, šmrktanja i prenemaganja, koja od početka rata, a možda još od svadbe i prve zajedničke noći, trune i raspada se pored njega, u mrtvačkom sanduku velike sobe, daveći ga smradom bezimenog užasa, pritiskujući saučesništvom u nečem prljavom i gnusnom, opominjući ga da će jednog dana, uskoro, možda ovog časa, nahrupiti potpuna nemoć, slabost tela i lagano umiranje kao u beslovesne živine, podsmešljivo mu obznanjujući da ga neće spasti ni dobra dela ni pobožnost, ni nadanje u pravednu nagradu na onom lepšem svetu ni bezbrojni Očenaši mrmljani od jutra do večeri. Bio je sam i zgađen nad svim što se desilo i što će se desiti, i tada mu sevnu kroz glavu kako bi velika, okrepljujuća, melemna, isceliteljska naslada bila uzeti sekiru iz budžaka iza vrata, tu uvek dobro naoštrenu sekiru koja s lakoćom seče drva, i žmurećki mlatiti, mlatiti, mlatiti po hrpi smrada i dronjaka u drugom krevetu, dugo, onesveslo, oslobodilački, sve dok se otud ne bude više čulo zagušeno disanje i pod iskomadanim guberima ne bude ležala okrvavljena lešina koja se hladi i koči kao odrana mrcina obangavele bezube kobile. I tako je, zgađen na takvu pomisao kukavice i podlaca, udario pesnicom o dovratak, golom pesnicom o tvrdo drvo, i dok ga je potmuli bol u njoj smirivao, dovodio svesti, urazumljivao, obratio se, već gotovo prijateljski, glasu ispod praga, koji je i dalje nešto brzo govorio, žurio se, brzao, saplitao,

Refuz mrtvak

17

kao da će žurbom istisnuti svu muku iz sebe i namah se osloboditi straha i nedoumice. Bio mu je bliskiji taj glas iz pomrčine nego ljigavo i strašljivo šmrcanje u dnu sobe – kudikamo prisniji, svetliji, čistiji, neviniji. – Šta reče? Nešto si rekao? – upita Vojin gotovo ljubazno, ponovo s čuđenjem osluškujući svoj novi glas, pun dobrostivog saučešća, samilosti i predusretljivosti – glas mek kao kudravo runo jaganjaca, sladak kao šećer i med, bistar kao molitva. A drugi glas produži, smirenije i sigurnije: – Reko da nas primiš u kuću! – reče namernik isto onako prozeblo i kreštavo ali jasno. – Primi nas u kuću, na konak. Prokisli smo do gole kože, skočanjili se. Molimo te, gazda. – Molimo te!? – trže se Vojin i privuče pušku uz koleno i butinu. – Molimo te? Kako to čoveče? Bio je iznenađen i presečen, uhvaćen u neopreznosti, i činilo mu se da mu negde pod grudima tumara neka tvrda grudva gađenja i tanka oštrica strepnje – ludo poverljiv i malouman starac koji se zapleo u mrežu lopovskih pretvaranja i laži, raspamećena slabotinja koja se batrga u živom blatu neizvesnosti. I dok je oko sebe prikupljao gunj, koji je onako u mraku skinuo sa klina iza vrata i prebacio preko uzdrhtalih ramena, premeštajući se s noge na nogu kao da će ga kretanje izbaviti iz zabune, golim tabanima osećajući hladnoću neravnog zemljanog poda kao nešto domaće i ohrabrujuće, već čitav korak u sobi, s rukom na ivici vrata i polupodignutom puškom, spreman da se svakog trenutka brani ili

18

Vidosav Stevanović

da napada, usplahireno je razmišljao da cela stvar više nije bezazlena, nego pre uznemirujuća, čak zastrašujuća, i da ne treba ništa odlučivati naprečac, pre no što sve pokaže svoje pravo noćno lice – možda aramije koji lunjaju i pljačkaju kao kurjaci, možda noćnike koji hitaju za svojim skrivenim i nečasnim poslovima kao kučnica za balavom kujom, možda čak izbeglice koje se vraćaju svojim kućama kao stoka u štalu, ko zna koga i šta iz prepune vreće nesreća koja se poderala i prosula nad blatnjavom zemljom kao krupan grad na ozelenelo žito. Jer, kasnije neće biti povratka ni prilike da se opozovu reči, opasne i zavodljive reči koje vuku niz strminu kao pobesneli konji. Možda će sve biti zauvek nepopravljivo kao smrt. Zar opreznost kod samotnog čoveka ne treba da ide ispred njegove samilosti, znanje ispred vere? Zar strah nije moćniji od sažaljenja, udobnost moćnija od čovečnosti? Zar mrtvac može da se kaje što je poverovao ubicama? Zar pravda nije slabija od slučaja i sudbine? Bio je pun sumnji, neverice, seljačkog nepoverenja u svet i njegove zamke, i sebičnost se ponovo gnezdila u njemu kao vrana u malopre rasturenom gnezdu. Zato muklo produži prema onom ispod praga: – Nisi sam, znači! Kolko vas ima tamo? I pomrčina istisnu iz sebe užurban odgovor: – Dvoje nas je, gazda. Žena i ja. Samo nas dvoje. Al može nas uskoro biti troje. Žena samo što mi se nije porodila. Samo što nije, gazda. Najednom gotovo da nije više bilo nikakvih sumnji – sve je to samo tuđ jad, tuđa beda, tuđa iz-

Refuz mrtvak

19

gubljenost, ništa gore, ništa veće. Gore je provaljeno nebo, dole kaljava i klizava zemlja, između njih – slabost i glupost čovečija koje se vazda batrgaju kao slepci na poledici, i nesreća kao pakosni slepčovođa koji se ponekad ceri sebi u bradu i zavodi na stranputice. Bilo je to već gotovo sasvim umirujuće, utešno bar, za nepoverljivog starog seljaka Vojina Kukuviju, s nadimkom po ćoravoj ptici zloslutnici koji je čitav svoj život – tri krvava rata, nekoliko teških bolesti, jedna žena nerotkinja, neprekidno čeprkanje po zemlji, samoća i beznađe, punjenje i pražnjenje creva, mnoga očajnička pijanstva – proveo u ćutanju i oprezu, kao i preci mu pre njega, kao što su mogli i potomci posle njega, i sada se mučio da u gustom mraku pronađe put koji će ga odvesti u dobrotu, a da pri tom očuva svoju bezbednost i bezbednost svoje imovine, i mrtvo ponavljanje svojih dana, i svoj starački mir u puževskoj kućici navike. I zaglušnom čeketanju i kreštanju te iznenadne muke pridružio se sada narasli Jaglikin cvilež, sve glasniji, sve zaptiveniji, i pseći lavež koji je lagano jenjavao kao da tone u vodu, već samo režanje i povremeno kevtanje. Pokoleban, zbunjen, rastresen, ponovo za jedan korak bliži kiši, oslonjen na pušku kao hromac na štaku, Vojin je slušao Jaglikine i namernikove reči kako se koprcaju i glavinjaju iznutra i spolja, užurbane kao klokotanje vode u olucima, i činilo mu se da ga one povijaju napred-nazad, napred-nazad, kao da stoji između dva vetra koji naizmenično duvaju, jedan u prsa i trbuh, drugi u pleća i slabine, ledeni.

20

Vidosav Stevanović

– Teraj čume s vrata, Vojine! – gušio se Jaglikin glas u dnu sobe. – Ne daj da ti se koječija kopilad po kući rađa. Čim po ovakvom pasjaluku klipšu, dobro ne rade i ne misle. Teraj nesreću s vrata, Vojine. Goni kurvinsku kopilad, čoveče. Pljuni na kurvinsku kopilad. Ali, i glas namernikov zagrcavao se u pomrčini, isto tako ustrašen, iskidan gotovo pronađenom i snova izgubljenom nadom. – Molimo te! – čuo se usplahiren, gotovo jecav, ispod praga kao iz plitkog bunara. – Ženi je teško. Bolovi su je svištili. Promrzli smo. Putem se dalje ne može. Molimo te ka Boga Svevišnjega. Ne daj da nam dete skapa od ladnoće. Budi čovek. Stešnjen između dva grcaja, onog ružnog iz sobe i onog očajnog iz dvorišta, istovremeno Bojša i Nebojša, Pravdan i Krivdan, Vojin Kukuvija je razmišljao sporo, mučno i teško, pipavo kao da odvaja plevu od slame i urodicu od žita, kolebljiv kao da luči laž od istine – čovek u tamnom vilajetu koji će se kajati bilo da ponese kamenje bilo da ga ostavi, opčarani putnik na raskršću koji će izgubiti dušu ili glavu. I da bi sebi nekako pomogao, zamislio je večnu dvojicu, Boga i Đavola, Milosrdnog i Surovog, kako mu stoje s jedne i s druge strane kao dva zavađena savetodavca, obojica sigurni u sebe i svoju istinu, obojica sa primamljivim predlozima, obojica zavodljivi i bliski, i sebe neodlučnog, koji se poimenice obraća čas jednom čas drugom, kao magarca između dva plasta sena koji će najzad skapati od gladi, nedoumice i čežnje. Bio je starac i ništa mu se

Refuz mrtvak

21

nije činilo vredno napora, ni dobrota ni svirepost, ni saučešće ni mržnja, jer mu je mraz strujao žilama – islabela i studena krv koja neumitno otiče kao vino iz provaljenog bureta. Jer Jaglika u svojoj tuposti unekoliko ima pravo, iako je glupa i matora, bolesna i sebična žensketina, iako je gomilica mesa i puždre, užeglih konopljanih košulja i vunenih gubera, iako je njegovo prokletstvo i kamen o njegovom oguljenom vratu, iako nije ništa drugo do zla i jalova kokoška koja blesavo kokodače pred smrdljivim privlačenjem tvora. Jer, ko zna ko su ti, nesrećnici ili unesrećitelji, jadnici ili ojaditelji, koji se po ovakvim potopljenim noćima, po ovakvom nadošlom blatu, pod ovim provaljenim nebom, među ovako svirepim ljudima vlače i smucaju kroz noć i vetar, kroz tmušu i svakakvu strahotu. Jer, malo li je beskućnika i ubica, palikuća i lopuža, napasnika i krvnika, onih koji su dobili rat i onih koji su ga izgubili, ostrvljenih pobedom i ostrvljenih porazom, krvopija koji po šumama i brdima kriju svoje zločine i bezbožnika koji po selima i gradovima prodaju svoje bogohulstvo, poganih i opoganjenih, razvratnih i razvraćenih koji se preganjaju i glože kao lešinari nad skapalom stokom. Jer, hoće li iko kome svraka starosti i ludosti nije mozak popila poverovati da je svaki čovek ono za šta se predstavlja i što sam tvrdi da jeste svojim prezrenim ljudskim jezikom, i da Zlo, ogromno kao svet i neiskorenljivo kao gamad, neće pronaći hiljade tajnih veština da se preruši, nabeli i narumeni kao iskecana zbabana drolja koja odlazi u manastir, hilja-

22

Vidosav Stevanović

de lepih reči da prikrije i skrije svoju rugobu, bezbroj skrivenih i zakučastih puteva da dopre do svoga cilja: uništenja pobožnog čoveka, i njegove znojem i žuljevima plaćene tečevine, i njegove bedne i kolebljive duše. I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima i zurio u kišu i pomrčinu. Bio je bez poroda, utonuo u prljavštinu i mrtvilo, i zato je siktao i prosipao jed i žuč, sveteći se svetu i sebi, uživajući u bolu i nedoumici, kao da čeprka po zagnojenim ranama. A onda je zamislio sebe kako večito stoji između one dvojice iskušitelja, gluv i blažen, pljujući na njihovo blebetanje, šeretski im puštajući vetrove pod radoznale noseve, držeći šipak u džepu, i kako nikada, ni ove noći ni sutra, sve dok mu bubnja isto srce u grudima i šumi ista krv u ušima, sve dok mrda prstima i treska mekani ud kad se pomokri, neće morati da se odluči na čiju će stranu, gore ili dole, carstvu nebeskome ili carstvu zemaljskome, nego će tako, neopredeljen i ukočen kao kamen, potonuti u prazninu u kojoj nema dvoumice i zavrzlama – smirena šeret budala koja se oneređuje na celi ubazdeli svet i zatim gnjije u smradu svoga gada. I zamalo je hteo da se nasmeje Jagliki i namerniku, da se isceri tim jadnicima, tim šupljoglavcima koji se nakaradno koprcaju u svojoj sitnoj patnji kao potrovani pacovi u mišolovci, ne znajući ništa, ne videći ništa, ne sluteći veliku tamu u koju srlja sve živo pod nebom – ljudi i stoka, drveće i brda, mašine i groblja, kamenje i životinje, strvine i novorođenčad, i voda, nadasve voda koja nadire odasvud, kao u danima potopa.

Refuz mrtvak

23

Ali tada namernikov glas nadjača sve ostale. – Ne boj se, gazda! – namah se diže iz pomrčine, nekako šiljast, igličast, dirljiv. – Ne boj se pohare ni napada ni kakvog zla. Nismo zli ljudi. Namernici smo u nevolji, ljudi ko i ti. Ženu su mi trudovi spopali. Sa mnom čini šta oćeš, ali njoj pomagaj, ako za Boga znaš. Pomagaj, čoveče! I tako je Vojin Kukuvija stajao na vratima, zurio u kišu i pomrčinu, i slutio da će se sad, ovog trenutka, nešto dogoditi – mora se dogoditi, jer se u svakom životu bar nešto događa, bilo šta ružno ili lepo, čisto ili prljavo, bilo šta što ubija i uništava. Iza njegovih leđa Jaglika beše umukla, ućutala se kao da joj je ponestalo daha, kao da je beznadežno potonula u nemušti mrkli mrak. Namernik je takođe ćutao, mučao teško, bolno i beskrajno – smalaksao čovek koji se prepustio tuđoj samilosti. Sve kao da najednom bi tišina, i pljuštanje kiše, i proređeno kevtanje pasa ispod ambara, i nejasni mrmor između neba i zemlje, i zvižduk tanke struje vazduha između Vojinovih usana, i blebetanje one dvojice crvljivih iskušitelja. I tada sa puta, u stvari ispod same kapije, do Vojina dopre slabašno ječanje, bolan i pokoran jauk, nešto kao pištanje prozukle svirale, prepuno slasti, trpeljivosti, predanosti, suludog uživanja – cvilež kučke koja se kuci, mačke koja se maci, ovce koja se jagnji, vazda isti glas porođajnog bola. Dok je u sebi poredio taj jauk sa drugima, svima kao od iste pređe ispletenim, koje je krišom osluškivao pod tuđim prozorima, iz usta tuđih žena, zaključivao je da više nema sumnje da se ostva-

24

Vidosav Stevanović

ruje njegova slutnja i ono što je namernik zagrcnuto tvrdio: to jauče, cvili, pišti, stenje i dahće žena koju su trudovi spopali, u čijoj je utrobi muško seme izraslo u plod kao pile u jajetu, čije je gluvo i neznano zadovoljstvo postalo umiranje i trajanje, trenutak i večnost, sada i uvek tako bi se glasao kamen da je smrtan i kratkovek, tako bi pištali anđeli kada bi naslućivali blaženstva i svetlosti patnje, tako se javka oživelo rebro čovekovo koje ga kažnjava sinovima i kćerima. I još je zaključio da treba pohitati, pomoći, spasavati dok ne bude kasno, dok se kob kao jastreb ne strmoglavi na slabačku žrtvu – sve ostalo je ništa, gore nego ništa, mora, san i tlapnja, ludačko buncanje. Kome je posle smrti potrebno sažaljenje, kad ni svekoliko sećanje, gomila đubreta, ne vredi pišljiva boba, kad posle svega ostaje samo trošna kost da se uludo beli pod zvezdama i mesecom? Zar nisu smešni, gadni i smešni, oni koji mrtvacu, trulom komadu mesa i žila, oblače najbolju odeću, nazuvaju najbolju obuću, koji ga ispraćaju probranim blagorodnim rečima i prigodnim tužnim osećanjima, njega, ravnodušnika, večnika, iščezloga, izgubljenoga? Tada se naprečac odlučio, gurnuvši laktovima onu dvojicu nasrtljivih mudrijaša u mrak iza svojih leđa, u kojem mogu da se pridruže Jaglikinom ćutanju, ili ćutanju drveta i cigle i maltera, ili da se sasvim izgube kao para iz lonaca, kao male pakosne utvare u odžaku – te dve prilepčive lopuže koje grickaju i kraduckaju ljudski život kao miševi slaninu. – Ne možete u kuću! – reče Vojin Kukuvija prema onom dole, i začudi se svom istanjenom i pisku-

Refuz mrtvak

25

tljivom glasu kao u ženskastog muškarca. – Štala je odma tu desno. Tamo može. Tamo je toplo i suvo. Boga mi. Baš toplo i suvo. Bio je sasvim siguran u sebe, i potpuno uveren u čovečnost, ispravnost, srdačnost svoje odluke, najbolje, štaviše i jedine mogućne. Poslednje reči je, međutim, dodao ne da se pravda, ne da se iskupljuje, ne da popušta, već više da potvrdi rečeno, kao da stavlja svoj krst na ugovor o prodaji i kupovini, kao neku vrstu zaloge kako njih, porodilju i namernika, tamo u štali, niskoj zgradi od nepečenih cigala podignutoj odmah posle venčanja sa Jaglikom i polupraznoj otkako su mu svačije vojske oduzele konje, čeka sama toplota i suvota, koje, bio je spreman i sam u to da poveruje, čak i da se zakune na svetoj knjizi kao prilikom svedočenja na sudu, nikako u kući ne bi mogli naći, jer u njoj dišu dvoje starih i onemoćalih, dvoje bolesnih i usamljenih u njoj odavna čak i od vatre bije hladnoća i sunce je zaobilazi kao jamu u kojoj je zakopana crkotina. Na kraju, zašto bi se on, domaćin i kućanik, radišan kao rovac i balegar, pravdao pred skitnicama što prose pomoć od svakoga zaludnjaka pod nebom? Ko u ovim naopakim i posuknulim vremenima može da očekuje nešto više od srušene kolibe u počupanom vinogradu, plasta sena u polju, naviljka suve slame u nečijoj gostoljubivoj štali, ako već nema krova nad glavom? Koliko je samo onih koje je rat ostavio bez kuće i kućišta, bez ikakvog izgleda da ih ponovo steknu ili povrate, i koji se smucaju po selima i gradovima, po šumama i brdima kao ukle-

26

Vidosav Stevanović

te duše grešnika? I zar svako ne mora da bude ravnodušan da bi preživeo danas i dočekao sutra? Začudo, izgledalo je da je i namernik mislio tako, ili bar gotovo tako, onako kako to može da misli onaj koji trpi tuđu samovolju, jer se ni prisenkom protesta, ni jednim jedinim treptajem negodovanja, baš ničim nije usprotivio ravnodušnome, sebičnome, surovome, koji ga sa svojih vrata, iz svoje bezbednosti, šalje među stoku – možda se čak i obradovao, onako kako može da se obraduje nevoljnik što sada bar zna na čemu je i šta ga čeka, pošto je dugo – predugo tumarao po neizvesnosti tražeći sklonište, bilo kakvo skrovito i bezbedno mesto na kojem će mu se roditi dete, cilj, muka, poniženje, spas. – Dobro! – reče namernik iz pomrčine. – Ti si gazda i bog. Tvoja je poslednja. Dobro, gazda. I dodade, sasvim siguran u sebe, miran: – Ipak, učini bar nešto. Upali fenjer i pokaži nam put do tamo, i sve. Tolko možeš. Tolko, valjda, možeš. Bio je dirljivo skroman, i to se nekako suviše jako i bolno, kao srdačno zahvaljivanje nekog izgladnelog siromaška na grobllju, kosnu Vojina Kukuvije, ogrubelog samotnika, koji je taman osećao živu slast što je opet svoj, samostalan, zaštićen od saučešća i sažaljenja, što je u položaju onoga koji daje bez dvoumljenja i kajanja – imućnik koji je visoko nad svakom bedom i jadom, uzvišen, gordeljiv, zatvoren u stamenoj kamenoj kuli među samim oblacima, sused sunca i zvezda. Ali, u sve to umešao se nekakav nečist i uznemirujući osećaj, sličan jezi i

Refuz mrtvak

27

groznici pre bolesti, sličan gađenju, dubok kao strepnja od noći i noćnih prikaza koje raspamećuju, da je namernik najednom onaj koji uslišuje, koji pomaže, a on, Vojin, samo onaj koji moli, kome pomažu. Bilo je to strašno i ponižavajuće, i on pohita da sa sebe otrese utisak da sam nešto prima, nekakvu neodređenu milostinju koja se baca s nehajem a prima s tugom, nekakav neizrečeni prezir koji se upućuje ništavnima i prljavima, nekakvu gordu i gorku trpeljivost, koja ne zna za praštanje ni za optužbu, i da sam ponovo postane darodavac, sebičan i jak, gotovo neranjiv, božanski udaljen od svega, stran ljudima, jer je to bio jedini način na koji je mogao da podnosi sebe, svoja prsa i ruke, svoju smušenu glavu, nepotrebnu pušku u ruci, topli i teški gunj na ramenima, hladnoću sveta, pljuštanje kiše, ućutalu samrtnicu iza svojih leđa, tamu okolo i tamu u sebi – dve guste i neprovidne, gnjile i neizlečive sestreveštice koje se domunđavaju kroz prazninu i strah kao kroz vašljive ponjave. – Mogu, mogu! – hitro se složi Vojin s tim skromnim zahtevom, i gotovo da se ulizički i udvorički nasmeši prema onome u pomrčini, i ne začudi se samom sebi. – Jašta nego mogu. Odmah ću ja to. Upaliću fenjer i pokazaću. Smesta ću ja to. Samo da nešto nazujem. Evo me odma. Polako, slažući pokret na pokret, mic po mic, da se ne bi učinilo kao da je on nekome nešto dužan, ili kako se lomi od revnosti da izvrši naređenje, ili da se kao krivac trudi da zataška i zabašuri stvar, ili da je uzrujan i dirnut tuđom nevoljom,

28

Vidosav Stevanović

okrenuo se na petama, hladnokrvno odložio pušku iza vrata kao da je metla ili močuga i dokoračao do stola kroz gustu pomrčinu, mnogo gušću od one napolju iako su obe bile potpuno neprovidne. Zatim je, trudeći se da svemu da što običniji izgled, na primer onaj koji čovek ima kada noću ide da stražari pored krave koja se teli, naviklim i sigurnim pokretima, pomalo budnim i pomalo mesečarskim, napipao šibicu u plitkom udubljenju u zidu, onde gde je uvek ostavljao da se nađe nadohvat ruke kada ujutru pripaljuje vatru u odžakliji. Držeći je nežno između palca i kažiprsta, ponovo je prešao preko sobe, skinuo fenjer sa klina iza vrata, oprezno ga doneo do stola i spustio na grubu orahovu dasku, sa zadovoljstvom ponavljajući u mraku te bezbroj puta obavljene radnje, krećući se u poznatom i bezbednom svetu kao slepac po hiljadu puta pređenoj stazi. Tek tada je odebljalim i pipavim prstima izvadio palidrvce iz kutije, kažiprstom odredio s koje mu je strane glavić, prislonio ga uz užu stranu kutije i kresnuo odozdo prema gore, a onda ga je oprezno gurnuo u zatubasti čađavi trbuh fenjera, pričekao dok se plamičak razgoreo na nagorelom fitilju, odvrnuo točkić sa strane i sklonio palac sa polužice koja diže staklo uvis. Žmirkajući na žutinjavu i nesigurnu svetlost koja je treperila po prljavim i davno nekrečenim zidovima, po čađavoj rupi odžaklije u kojoj je na crnkastom pepelu ležalo nekoliko nagorelih ugaraka, po gruboj glinenoj činiji s mlekom na kojem se uhvatila skrama kajmaka, po tronoški na kojoj je stajala

Refuz mrtvak

29

cediljka za sir, po mutnim kapima surutke koje su nečujno padale u čanak na podu, po limenim tiganjima i drvenim koritima na niskoj sofri, najednom je bio siguran da ga Jaglika gleda, jer su mu se žmarci peli uz leđa. I tada se, ne osećajući plamičak sa dogorelog palidrvca između palca i kažiprsta, brzo okrenuo prema njenom krevetu u uglu, i tek je onda ispustio palidrvce. I doista, Jaglika ga je gledala – nije ga, znači, prevarilo neprijatno osećanje kao da mu neko mokrom krpom prelazi preko leđa, preko golih i naježenih lopatica. U stvari, buljila je netremice u njega praznim i uplašenim očima, mrtvim i belim krugovima sa natečenim kapcima, malo pridignuta u postelji, oslonjena na lakat, prljave i raskuštrane kose koja joj se ispod olabavljene povezače prosula niz pogrbljena leđa i glibavu konopljanu košulju, treskajući podbulom glavom kao da je jedva drži na žiličastom vratu, sa jednom zgrčenom rukom pruženom prema njemu kao kandžom buljine – suluda samrtnica koju su pritisli, smrvili, satrli nemoć i užas, i ko zna šta još. I tako je Vojin stajao pred njom, rukama stiskajući tvrdu ploču stola, i gledao je kako drhturi, trese se i pokušava da protisne neku reč kroz stegnute vilice, misleći za sve to vreme: To je bilo moja Žena kroz četrdesetak godina. To sam stiskao i gnječio. S tim sam se svađao i mrzeo. Od toga sam hteo dete. Bio je zgađen i ogorčen, i oni napolju bili su mu mnogo prisniji, bliži, draži – kudikamo nedužniji, neviniji, detinjastiji, čistiji. Najzad, Jaglika uspe da progovori uz napor:

30

Vidosav Stevanović

– Pobogu, Vojine! – prohripa mlatarajući rukom i prskajući pljuvačkom iz bezube rupe usta. – Šta ti je naspelo noćaske? Napašće nas. Pobiće nas. Poludeo si, Vojine. Zdrnuo si se, Vojine. To unezvereno bulažnjenje, ta ružna strašljivost i sebičnost, crna slika njegovog mraka, naljutili su ga sasvim, bacili ga u mahnit kovitlac besa, strmoglavili ga u mračan i bezdan bunar bezumlja. Zar ta dronjava ženetina misli da je on postao njen bedni slugeranja i poslušnik zato što su zajedno cicijašili i skomračili, zato što se s njom valjao u istom krevetu, zato što je s njom prevrtao i rio zemlju da bi napunio ambare i trbuh? Zar ta poluživa kukumavka, koja nijednog sina nije bila u stanju da mu rodi iz svoje mrtve i proklevene utrobe, smatra da je njega, otkinutog s lanca i puštenog niza stranu, baš briga za nju, i, možda, za ceo šugavi svet, i za sve mrtve pod zemljom ili na nebu što se provalilo kao rasušena kaca? Zato je u sebi pljunuo na sve zajednički provedene godine, na zajedničku so i hleb, na sve skotsko uživanje trbuh uz trbuh, na njenu podmuklu i strašnu nemoć, na mržnju koja bi ga mogla naterati da je zadavi istim ovim rukama što stežu ivicu stola, na oltar i božje reči koje su ih privenčale, čak i na grob koji bi ga zauvek ratosiljao prokletstva da dišu i jedu u istoj sobi kao dve beslovesne i gadne životinje. Bio je star, ali je bio raspomamljen, i poželeo je da namah satre, uništi, smlavi, zagadi sve što je sveto i ljudsko, sve što je bilo i što će biti, i da nigde ne ostane ništa do tame i crkotina – samo izmetine i trulež na opusteloj ze-

Refuz mrtvak

31

mlji kao posle velikog potopa iz kojeg nije isplutala nijedna barka. Ali, tada je čuo sebe kako sikće prema Jagliki. – Marš, babetino! – zarežao je teturajući prema njoj. – Da nisi pisnula, gadni nakote. Ja ovde radim šta oću. Ovo je moja kuća i moja zemlja. Sve je moje. Moje su i daske međ kojima ćeš smrdeti. Ćut! Da nisi pisnula! Gušio se od besa i mnogih brzih reči, i teturao kao da ga je ušnik sekire lupio po temenu. Zatim je, najednom prazan i pust i nikakav, tup toliko da se jedva sećao mržnje i žalosti, ljubavi i radosti, i svega pod nebom, čak i namernika i porodilje koji čekaju napolju, odmahnuo rukom prema prepadnutoj i izbezumljenoj Jagliki, koju je bujica odvratnosti i gađenja skovitlala natrag na zamašćene jastuke u nemo drhtanje i hripanje. Bio je potpuno i neopozivo izgubljen, odalečen od života kao telo koje je duh napustio. Otežalim i otromelim nogama jedva je pogodio u nogavice suknenih čakšira, zakopčao izlizani kaiš, nazuo skorele opanke i udrvenjenim prstima vezao opute, a da nije primećivao šta radi niti se sećao Jaglike. Nekakva oštra i žarka želja za oslobođenjem i stranstvovanjem vukla ga je napolje, u neumornu jesenju kišu i hladni vetar, i draškala ga nizovima primamljivih slika bekstva iz sela i lutanja po šumama i brdima, bezbrižnog i očajnog božjačkog lenstvovanja po kaljavim i prašnjavim drumovima, po šarenim vašarima i zabačenim manastirima, samotničkog traganja za iskupljenjem, stradanjem i podvižništvom među odbačenima i

32

Vidosav Stevanović

prokaženima – beskrajno tupa i beznadežna tuga samoće, poraza, kraja. Ali pri prvom koraku k vratima, sve to utrnu kao žižak u škilji, uminu kao bol u zubu, i ostade samo bezdana praznina, i Jaglikin krkljavi hropac, i pljuštanje kiše na krovu, i već gotovo smireno režanje pasa ispod ambara, i klimavi krug žućkaste svetlosti pred njim. I tako je, po navici zaklanjajući fenjer skutom gunja, Vojin Kukuvija tromo i ubijeno izišao u kišu i pomrčinu. Bilo je to jedne noći u poznom novembru 1945. Docnije je, proseći po drumskim krčmama i manastirima, zaboravio sve što se posle toga desilo. Zaboravio je i namernika, i njegovu mladu ispaćenu ženu, i težak porođaj u štali, i svoju crnu tugu nad sluzavim novorođenčetom kome su srpom presekli pupak, i neko neizlečivo osećanje poniženja i pada, slično smrti, s kojim se vratio u kuću i još jednom, poslednji put, legao pored Jaglike, mrtve i već ohlađene, verujući da će se na njega spustiti veliko praštanje, čista i jasna svetlost patnje, znak iskupljenja. Sve je to zaboravio, proseći po drumskim krčmama, saborima i manastirima. Ali se dugo i dobro sećao kako mu se tada pričinajvalo da tu, pored sebe, kroz neumorno pljuštanje kiše čuje detinji plač. Mnogo docnije je i to potpuno zaboravio.

PSETOŽDER

ivot Filipov počeo je pod naopakim znamenjima. Rođen je kao presmakče u vetrovitoj noći, pravoj salaukovini. Curkom je točurala ledena kiša i na zemlji se skorela poledica. Majka mu je odmah izdahnula, pre nego što su primalje oštrim srpom presekle detinji pupak. Otac, Nikifor Barča, od zore je već bio trešten pijan, mračan, izbezumljen. Klečao je i urlao pred ženinim lešom. Ispentrao se na tavan, glavom provalio ćeramidu i očajno zavijao u noć. Polomio je detinju kolevku i drvetom podložio vatru na čađavom ognjištu. Dograbio je pušku, razbio prozorsko staklo i pucao u jablanove, koji su hujali na vetru. – Anatemnjak! – zgranuše se primalje i pobegoše glavom bez obzira, ostavivši pored pokojnice nepovijeno dete, koje je drečalo i bacakalo se modrim i smežuranim nogama i rukama. Kad svi odoše na sahranu, s odojčetom ostade bradavičava gatara, baba Rola, koja se, pripita, saplete o tronošku i upusti ga. Dete tresnu o dovratak i uzalud zakmeča, jer baba Rola beše zahrkala pored kace s kupusom. Od toga mu glava ostade pljo-

Ž

34

Vidosav Stevanović

snata i ćoškasta, s desnim okom višim i većim od levog. Na krštenju mu dadoše ime svetoga apostola Filipa i umalo ga ne ugušiše hladnom vodom iz krstionice. Dojila ga je i čuvala maloumna čobanica Latinka, čije dete beše rastrgao nečiji užireni vepar. Na crkvenom saboru Latinku fijakerima pregaziše pijani seljaci, koji su se utrkivali, i Barča dovede mršavu i pakosnu nadničarku, zlu i džandrljivu udovicu seoskog birova. Maćeha se prema Filipu ponašala maćehinski. Gađala ga je vatraljima i ciglama, bola iglama za pletenje, tukla preslicom. Jednom mu je satarom odsekla prste na desnoj nozi i gurnula bubašvabu u uvo. – Kloćo! – rikao je Barča u pijanstvu o praznicima, mlateći ga čim stigne, kunući mu prokletu krv i seme. Vršnjaci su Filipa tukli iz obesti i pridenuli mu nadimak Ćorča. U zabranu su ga jednom raskrečili i zavlačili mu se među noge. Sa strahom je od tada isterivao krave i ovce na ispašu, krijući se od čobana, koji su palili vatre u polju, pekli purenjake i pravili pištaljke od zove. Vrebali su ga na pojilu, hvatali posle dugog ganjanja po vrbacima, i u nedra mu puštali pijavice, slepiće i gušterove, žarili ga koprivom po preponama. Filip se nikada nije branio. Pokorno je dopuštao žgoljavim čobanima da ga pljuju i šibaju kamdžijama. Strah mu se beše uvrežio u kostima kao pogana boleština. Nije ni pomišljao da pusti na volju svojim nabreklim pesnicama.

Refuz mrtvak

35

Kod kuće je obavljao sve prljave poslove, jeo otpatke i splačine iz drvene činije, spavao u štali na slami i vašljivim guberima. Nedelje i svečanike nije nikada upoznao. Na telu mu se kao kora uhvatila prljavština. U crkvi su svi uzmicali pred njegovim reskim štalskim zadahom na mokraću i trulež. Iz krčme su ga izbacili naglavačke i još polili vrelom vodom, tobož da mu pomore vaške. Od opekotina mu ostadoše ružni zbrčkani ožiljci po licu. U školu je mogao da blene samo izdaleka i da beži kad se đaci raspu putem, dok mu kamenice i crknuti miševi zvižde pored glave. Dve razmažene polusestre jahale su ga, šamarale, vukle za kosu. Seljaci, koji su išli za kazanom za pečenje rakije, pojili su ga brljom, naterivali da preskače jame s džibrom, podmetali mu žar pod gole tabane. Tuđio se od ljudi i drugovao sa životinjama. Šunjao se pored plotova i pomalo ćopao, prezao i od svoje senke, obilazio malo seosko groblje. Jedva da je umeo da govori. – Šašaludi! – grohotali su zagrejani seljaci, sedeći u krčmi, ispijajući čokanje brlje, dimeći ljutu krdžu. Sa nepunih dvadeset godina pobegao je od kuće i pešice dohramao do grada. Pijačari, čija su kola u zoru škripala drumom, viđali su ga kako se krije iza vrzina. Ispred litije za kišu, koja je s krstovima, ikonama i barjacima vijugala poljem, šmugnuo je u redak hrastov šumarak. Konjokradice su ga zaticale, zaspalog i zgrčenog, u jarugama i potocima. Drvoseče, koje su se vraćale iz brda, spaziše visoku kosturastu priliku kako odmiče preko hrbata i sila-

36

Vidosav Stevanović

zi niz vododerine. Jedino mu oraspoloženi pomeljari udeliše komad pogače i krišku sira, i dopustiše da spava s volovima u vrbaku. Barča je tih dana, od tuge i derta, mokrim konopcem dušmanski namestio rebra ženi. Spavao je pored buradi s rakijom, neprestano vukao iz natege, plakao i nije se treznio sve do Božića. Onda je zanemoćao i pao u postelju. Za Filipa je, krakatog i plećatog, u gradu uvek bilo dosta posla. Trgovcima je raznosio robu, čistio kaldrmu pred radnjama. Istovarivao je vagone s ugljem, polagao nove železničke pragove s pružnim radnicima. S grobarom Miljenkom kopao je rake. S Ikonijom Sakadžikom vukao je vodu po kućama. U kuglani oficirske menaže nameštao je kegle. Ponekad je s đubretarima praznio nužnike. Osećao se slobodniji i jači, gotovo smeo. Čak se pred Eržikinim burdeljem potukao sa nosačima Gavrilom i Matijom, kad su pokušali da mu skinu pantalone i posade ga u kaljugu. Izbubetao ih je pesničetinama i gurnuo u nadošlu mutnu Lepenicu, iz koje su izišli skroz izmočeni i postiđeni, ozlojeđeni, preteći osvetom. Išao je ispršen, onako spljeskanog nosa i sa tri izbijena zuba, i hvastao se kako se ič ne straši te dvojice ukoljica, od kojih je strepeo i bivši sitničar Drda, vratar u burdelju, temeljna ljudina uvek orna za kavgu i tučnjavu. Tako se pročuo među nosačima i prosjacima. – Paklenjak! – reče leblebdžija Gligor, gledajući Filipa sa vrata svoje radnjice, grickajući semenke i pljuckajući kore.

Refuz mrtvak

37

Od bačenih dasaka, pleha i svakojakih andramolja Filip je sam sklepao ćumez, kućicu na kokošijim nogama, iza klanice, odmah pored mesta gde kasapi bacaju drob. Žicama je privezao visoki sulundar na krovu od slame i trske, sadeljao vrata, na prozorčić prilepio novine. I živeo je mirno nekoliko godina, družeći se sa taljigašima, nosačima, prosjacima i ćopavom Agatjom. Gradom se smucalo mnogo pasa lutalica. Kučnice su po svu noć arlaukale i kevtale pored plotova i sa smetlišta. Klempavi, šugavi, ćopavi, rovašeni psi složno su zavijali na mesec, provlačili se ispod ograda, zavlačili u šupe, režali s pragova. Jednog proleća naglo se raširi pseće besnilo. Kamenorezac Pantelija, pevač u crkvenom horu, pobeže od kuće i umre pod mostom, zgrčen, pomodreo, s belom penom na ustima, iskidanih vratnih žila. Opština potraži šintera i, uz malu platu, uze Filipa, koji se jedini javio. Od tada se uvek mogao videti kako geguca na svojim u kolenima skleštenim nogama, nahramkuje, mlatara rukama, šapuće sam sa sobom, koluta krivim očima, zaviruje u dvorišta, kasapnice, prazne placeve, a o ramenu mu zarđala šinterska žica. – Važan opštinski činovnik! – smejuckali su se i podrugivali za Filipom debeljušni trgovčići i nalickani trgovački pomoćnici. Sećali su se kako je Filip na vašarima i panađurima za opkladu tamanio hrpe lubenica i dinja, rvao se s pelivanima i mečkama, zadržavao kola sa dva konja, savijao gvozdene šipke i naiskap pio li-

38

Vidosav Stevanović

tar rakije. Zaludni trgovački sinovi predlagali su mu da cedi vodu iz suve drenovine i da jede tanjire i eksere. Ali njega niko ne bi mogao da odgovori od šinteraja. Ubrzo se izveštio da na prepad, bez trke i jurnjave, uhvati i zadavi svaku pobesnelu, ostrvljenu džukelu. Zakopavao ih je iza ustajale baruštine u polju pored pruge. Ikonija Sakadžika ispričala je Kristini Grkinji i Mariji Ribančevoj, s kojima je kupala i uređivala mrtvace, da Filipenda omađijava pse pogledom i vradžbinama. Zato ga nosači, taljigaši i prosjaci isteraše iz društva koje je o Zadušnicama jelo i pilo na groblju. – Otale se, bedeno! – zakrešta i ćopava Agatja, prekidajući načas svoju neprestanu nevestinsku igru, pljujući preko ramena. Uveče bi Filip sam sedeo na Jezeru, s flašom rakije među nogama, piljio u prigradske udžere i, bečeći se, mumlao i grgutao nešto nalik na pesmu. Jedino bi još ponekad s grobarom Miljenkom u marjaš igrao tablaneta i ajnca na grobišnim pločama. A kad raskvašenu kurvu Jelisavetu zbog starosti izbaciše iz Eržikinog burdelja, Filip je, klimajući pljosnatom i čvorugavom glavom, sačeka pred izlazom, uze joj nabijeni zavežljaj i odvede je u svoj zabačeni kućerak na kokošijim nogama. – Mladenci! – raspojasano se i pustopašno kikotala čaršija, dok su Filip i Jelisaveta šepesali ka mostu i onda putem prema klanici. Leblebdžija Gligor ponudi se da bude kum i da svoje časno makedonsko ime da budućem produ-

Refuz mrtvak

39

žetku loze šintera. U stopu ih je pratila ćopava Agatja, koja je igrala, podvriskivala i tražila od trgovčića da joj nađu doličnijeg mladoženju, i gomila odrpane trbušaste dečurlije, koja se nudila za nakonjčad i kreštala svadbene pesme. Pred kućerkom Filip se okrete, mignu većim okom i podviknu krkljavo da će prebiti svakoga ko ma i na sto metara priđe, bio taj bogataš ili siromah. I svi poverovaše u pretnju. Toliko je nakostrešen i odlučan izgledao Filip. Prestao je da uveče sedi na Jezeru. Samo su ga pružni radnici viđali kako se s večeri vraća svom kućerku, s veknom crnog hleba pod miškom i flašom rakije u džepu, raskrečen i šepesav, klimatav kao čergarske taljige, crn u licu i stalno neobrijan. Tromava i trapava Jelisaveta nije nikuda izlazila, jer su joj noge otekle od vodene bolesti. Noću je veselo žmirkao prozorčić na Filipovom kućerku. Čuvari na klanici čuše nekoliko puta neko mumlanje nalik na pesmu. – Pala mu sikira u med! – zaključiše taljigaši, nosači i prosjaci o Zadušnicama, jedući ogrizine i pijući rakiju, razgovarajući kako je šinteru Filipu konačno pošlo nabolje. I doista se Filip doterao i uljudio, postao čistiji i svetliji. Onako gegucav, sa zarđalom šinterskom žicom o ramenu, otresito je pozdravljao trgovce pred radnjama i oficire po kafanama, namigivao muzikantima, koji su cilikali za lenjim i zaludnim trgovačkim sinovima. Košulju je menjao jedanput mesečno. Kupio je i šareni sportski kačket od Miljenka

40

Vidosav Stevanović

i polovan austrougarski vojnički šinjel od Drde. Činilo se da kosu maže mašću i zejtinom, jer je zadisao kao užegla burad od masti. Ni zlobni Gligor više nije s prezirom buljio u njega s vrata svoje radnjice. Živeo je mirno kao i svi. I tako prođoše dve jake mrazovite zime i mećave dvaput zatrpaše Filipov kućerak na kokošijim nogama. Ali, kada žandarm Jovan Glavosek dogilja jednom po prešnom pozivu iz opštine i bez lupanja upade u nakrivljeni kućerak, zaprepasti se pred onim što je video i osetio. Unutra se kao dim u peći kovitlao težak i ustajao smrad lešine, od koga se u glavi mutilo kao u zaptivenoj samici. Jelisavete nigde nema, kao da potvrdiše posteljne daske, slamarica, plehana faruna i pocepani poljoprivredni kalendar na zidu pored ikone svetoga apostola Filipa. Unezvereni Filip je leđima zaklanjao oveći nabijen zavežljaj u ćošku, migajući većim okom, drhteći. Jovan Glavosek iskolači iskusne žandarmske oči, dunu kroz vrata i ne zaustavi se ni da podigne kapu sve do žandarmerijske stanice. Setio se Ikonijinih tvrdnji da Filipenda siše krv, da je od te grešne rabote maljav po celom telu kao majmun i požudan kao jarac, da ima krvnički pogled od koga deca obolevaju i trudnice pobacuju. Od toga je još brže trčao Jovan. – Psetožder! – ruknu, ulećući u stanicu, dok su se napolju još iščuđavali debeljušni trgovčići. Filipa uhapsiše i prebiše, zahtevajući da prizna zločin. O tome se pričalo po kafanama, radnjama,

Refuz mrtvak

41

na večerinkama i u oficirskoj menaži. Raspredali su se različni načini ubistva, procenjivala kazna. Padoše i prve opklade među trgovačkim pomoćnicima i gimnazistima iz boljih kuća. Grad je očekivao nešto neobično, strašno, rugobno, golicavo. Ali, Filipa naskoro pustiše zbog nedostatka dokaza i očigledne bezopasne ćaknutosti. Žandarm Jovan Glavosek obznani tu novost po čaršiji. Jelisaveta je, po rečima doktora Prečanina, umrla prirodnom smrću, od gadne i vodene bolesti zajedno. Nikakvih tragova davljenja niti kakvog nasilja nije bilo na polustrunulom lešu. Čuvari na klanici potvrdiše da nisu čuli nikakvu kuknjavu i zapomaganje. Jelisaveta nije imala ni rodbine ni prijatelja. Kućerak na kokošijim nogama izgoreo je jedne vetrovite noći. Sumnjalo se s početka da ga je neko, možda Gavrilo s Matijom, zapalio. Pored mesta gde se baca drob iz klanice štrčale su nagorele daske, pleh, trbušasta furuna i sasvim očuvana ikona svetoga apostola Filipa, sve dok ih nisu razvukli stanari prigradskih udžera, mršav i grabljiv živalj grozničavih očiju, koji se bavio krađom i prevarama. Pepeo i čađ spraše jesenje kiše. Ostavši bez uhljebija, Filip je lunjao kojekuda, gegucav, bez šinterske žice o ramenu. Dreždao je pred kafanama i Eržikinim burdeljom, čekao da neko baci čik. Čeprkao je po bunjištima, glodao uplesniveli hleb. Krao je ponude sa grobova i klonio se grobara Miljenika, koji mu je pretio batinom. Jednom ga vojnici nađoše kako spava u kuglani i opa-

42

Vidosav Stevanović

sačima poteraše na bodljikavu žicu, koja ga sveg izranjavi. Svi su ga smatrali nečim između ludaka i zamlate. Dokoni trgovački sinovi terali su ga da se za dinar provlači ispod stola, dubi na glavi i rve sa đubretarima, uz cilik muzikantskih ćemana. Mečke i pelivani sada su ga obarali bez po muke. Golotrba dečurlija ukrade mu šareni kačket i kosu mu namaza izmetom dok je hrkao u napuštenoj razvaljenoj bačvi na vašarištu. Proganjan, uglavnom je sedeo pod mostom i ćutke buljio u prljavu Lepenicu, u kojoj su trunule pseće lešine. Uskoro se naučio da prosi. – Ubogi! – reče leblebdžija Gligor, posmatrajući ga kako se vuče od vrata do vrata, mumla i bogoradi. Samo u dugačkom ofucanom austrougarskom šinjelu, bos, raskuštrane i natrunjene kosurine, ukočenog i tupog pogleda, Filip je sve češće zalazio u sela. Tumarao je pustim raskaljanim putevima, prelazio preko jaruga, u kojima su klokotale mutne jesenje vode, i preko vododerina iz kojih je štrčalo zubato oštro kamenje, preskakao nabujale potoke. Kao da je tražio stazu kojom je nekada došao do grada, bežeći od maćehe, Barče i obesnih seljaka. Prolazio je pored drvoseča, pored čobanskih vatara, koje su tmulo gorele na čistinama, kroz hrastove šumarke, pored vodenica, i opet spavao po vrzinama i sa volovima u vrbaku. Prolazio je kroz sela, u kojima su se pušili kazani za pečenje rakije, i seljaci su ga pojili brljom. Iako je neprestano turobno

Refuz mrtvak

43

ćutao, rado su mu davali užeglu i ukvarenu hranu, primali ga da spava po štalama, u senu i slami. Govorili su da je na njega pala božja ruka. Obesna seljačka dečurlija pujdala je pse na njega. No psi nikako nisu hteli na Filipa. Samo su kevtali i zavijali izdaleka, i brzo se uklanjali pred njegovom dugačkom, kosturastom, pogrbljenom spodobom, koja skorelim stopalima gaca po blatu i drhturi, žureći nekuda. Na grad kao da beše sasvim zaboravio. Ali grad nije njega zaboravio. Ikonija je, kupajući i redeći mrtvace, pričala Kristini Grkinji i Mariji Ribančevoj da su vrljavog suklatu Filipendu rastrgli psi na drumu i drob mu vukli preko polja, sve do ustajale baruštine pored pruge. Grobar Miljenko mu o Zadušnicama, zajedno sa taljigašima, nosačima i prosjacima, ispi za pokoj duše. Setio se kako su nekad u marjaš igrali tablaneta i ajnca na grobišnim pločama. – Mladoženja moj! – ustuži ćopava Agatja, prekidajući na trenutak svoju neprekidnu nevestinsku igru, i zaplaka. Gavrilo i Matija ga nikad, ni pijani, ne spomenuše. Jednom uhvatiše nekog vrljavog pružnog radnika, koji je bio u Eržikinom burdelju, i baciše ga u nadošlu mutnu Lepenicu. Zatim ćutke i natmureno ispiše litar rakije. Uskoro se Filip smiri u svom selu. Barča beše odavno pijan pao sa ćuprije i usmrtio se. U kuću se uselio kolar Loša, koji je mršavu i džandrljivu Filipovu maćehu i dve pousele polusestre tukao drža-

44

Vidosav Stevanović

ljom od sekire i tojagom za mlaćenje šljiva. Filipovi vršnjaci, isti oni koji su se nekada kliberili njegovom oku iskolačenom kao u ćurana, klonuli su ga se i zaobilazili ga. Smatrali su ga zlovesnikom i baksuzom. A baba Rola, još bradavičavija, i dalje je gasila ugljevlje, vračala od uroka, nicine i crvenog vetra, i noću letela na metli. Tako su pričali čobani, sedeći oko vatre u polju, pekući purenjake i praveći pištaljke od zove. Maćeha, Loša i polusestre pobojaše se deobe imanja, ali zakratko. Lutajući po selu, Filip natrapa na napuštenu i oronulu kuću, odmah pored duboke jaruge u kojoj muklo klokoću prolećne vode, grakću gavranovi sa hrastova i hukću sove. Litije su blizu te jazbine molitvale pod golemim hrastom-zapisom. Slepi miševi lepršali su i ciktali naokolo. Na sredini velike sobe, pod provaljenom tavanicom kroz koju se naziralo nebo i lila kiša, Filip iskopa prostranu rupu, strane joj obloži kamenjem, a odozgo natrpa slamu. Rasteravši slepe miševe, tu je provodio leta i zime, ne izlazeći, gotovo ništa ne jedući, iako na pragu osvanjivahu hleb i voda u testiji. Seljaci rekoše da se to jamačno Filipova pokojna majka brine o ćaknutom i nedonesenom sinu, koji je sasvim šenuo i pobenaveo. Verovalo se da je on, šašaluda i krvnik, gurnuo maćehu i Lošu u bunar nasred polja, u kome ih s proleća čobani nađoše pozelenele i naduvene. A baba Rola se seti kako je maćeha pre smrti sanjala zmije, gavranove, crve, ogromno iskrlješteno oko, okrvavljene odsečene prste.

Refuz mrtvak

45

– Anatemnjak! – govorile su babe, starci i bolesnici osluškujući huktanje sova, i pomeljari jedući vruću mirisnu pogaču i prevreli sir i đaci žagoreći putem, i svadbari posle besne trke na fijakerima, i pijanice u krčmi kucajući se čokanjima. Seljaci najzad sakupiše hrabrost, uprtiše vile, kose, rogulje, sekire i puške, i jedne kišovite jesenje noći, po pravoj salaukovini, uđoše u kuću pored jaruge. Po škiljavoj svetlosti fenjera videše u rupi kostur, na kome su gotovo sasvim strunuli meso i austrougarski vojnički šinjel. Na tavanici je bilo puno praznih lastavičjih gnezda. Okolo je ležalo mnoštvo mrtvih pčela. I niko ništa ne reče. Samo su fenjeri žmirkali na promaji. Pokisli gunjevi okupiše se oko mrtvaca. Napolju je pljuštala kiša i jablanovi su žalosno hujali na vetru. Seljaci pomisliše kako je dobro biti mrtav. Zagledaše se sa stidom i prekrstiše. Neko na brzinu promuklim glasom očita molitvu za upokoj. Zatim kostur zatrpaše, onako u rupi. Odozgo pobodoše zašiljen glogov kolac, pravo prema srcu mrtvog Filipa. Pokisli gunjevi vratiše se u selo, dok su naokolo klokotale mutne i hladne jesenje vode. Konjokradice ispričaše sutradan kako je usred noći bleštava bela svetlost sinula nad kućom i zabola se u oblačna nebesa.

NE VEROVATI GLADNOM

jutro je mraz popustio. Sa belog obzorja dotumaralo je plavičasto zubato sunce. Zacrveneli su se obrazi nad šalovima i podignutim kragnama, koji su hitali uskim krivudavim prtinama. Iza visokih snežnih nasipa nazirale su se kape i lopate čistača. Zvuci crkvenog zvona bili su krti kao led. Sklanjajući natrulu dasku, ovlaš pričvršćenu ekserom, iz šupe direktora fabrike lanaca izvukao se oduzeti stari prosjak. Pogladio je prljavu masnu bradu, protrljao udrvenjene prste, pripretio direktorovom psu, koji je virio iz kućice s njuškom među šapama. Prosjak je zagunđao: – Izigravaš čuvarkuću? Prežiš bolje od sebe, džukelo. Zatim je pljunuo, provukao se kroz rupu u ogradi, izbio pred svetle redove novih višespratnica i zakoračio pored ogolelog drveća sa snežnim šubarama na granama. Vazda je razgovarao sa sobom. Upitao bi se: – Ko si ti, Care? Zverka li si? Kamen li si? Onda bi jetko odgovorio: – Niko i ništa. Ništa i niko. Đubre.

U

48

Vidosav Stevanović

Zatim bi dodao, škiljeći veselije: – Ko zna šta je – taj nije đubre. Nikako. Taj je sveznalica. Taj je pravi čovek. Đida i po. Je li, Care? Zakikotao bi sebi u bradu, lukavo i potuljeno i prezrivo, dok mu je krkljalo i pištalo u grudima. Kikotao se i krkljao i dok je ulazio u dvorišta, kucao na vratima, prosio. Samo što bi zdravu ruku stavio na srce, smerno, nakrivio glavu, utanjio glasom i cvileo: – Udelite sirotanu. Adrapovcu. Poslednjem bedniku. Ili, pokazujući na svoje resaste dronjke i rite: – Izašlom iz bolnice. Plavljeniku. Pogorelcu. Ili, ako bi zaključio da pred sobom ima čoveka od vlasti: – Ratnom invalidu. Žrtvi fašističkog terora. Stradalniku. I udeljivali su mu. Skoreo hleb, ogrizine, ukisle čorbe, kožurice od slanine, proju. Kako ko. Obično bez reči i sažaljivo, pomalo nestrpljivo, uz dug uzdah olakšanja, uz rođačko coktanje jezikom. Ali, ne uvek tako. Poneko bi dodao, suznih očiju, uzdrhtale brade, stegnuta grla: – Za pokojnike. Za bolesnike. Za putnike. Tada se presamićivao, klanjajući se: – Neka im Bog da rajsko naselje. Zdravlje. Povratak. Dok je u sebi cedio psovke, uvrede, kletve: – Nagrdo. Uštvo. Dabogda te crvi jeli. Zemlja ti koske izbacivala, more te ne primalo. Zatim bi, mirno i čista srca, išao dalje, klanjao se, prosio, zahvaljivao. Ponovo išao dalje, klanjao

Refuz mrtvak

49

se, prosio, zahvaljivao. I ponovo. I tako do večeri, kada se s prvim mrakom vraćao u direktorovu napuštenu šupu, s dobro nabijenim džepovima, ponekad s čokanjem-dva rakije, utruđen i zadovoljan. Davno, pre desetak godina, podelio je Kragujevac na oblasti, ne strogo razgraničena područja za prošnju. Iskorišćavao ih je redom, jednu pa drugu pa treću pa ostale. Prsio se u sebi: – Naše parohije goleme su ko popovske. Samo, nama niko živi ne zirka preko ramena. Mi smo sasvim svoji. Privatnici. Znao je kada je koja oblast iscrpena, slabonosna, i kada treba preći u drugu. Dok ga u ranijim ne zaborave. Dok ne skupe samilosti. Govorio je: – Niko ne voli da dvaput čini isto. Niko pod nebom. Dodavao je, cereći se i povlađujući sebi: – Samo budala premara kravu muzaru. Samo blesavko. I pored sve veštine, prošnja nije uvek išla glatko. Zapinjala je, zastajkivala. Jer penzioneri, dokoni starci, nakostrešene usedelice, hteli su da dobiju nešto za svoju milostinju. Bar zadovoljstvo da nekog grde, ispituju. Natresali su se: – Zašto ne radiš? Lenčugo. Posla ima za sve. Svi rade. Ili, drhtureći od saučešća i osude: – Zar nemaš nikog da se stara o tebi? Zar si bez kuće i kućišta? Nije li sramota tvoju rodbinu? Najgori su bili uštogljeni penzioneri sa šeširima, štapovima, kolicima, mekim cipelama:

50

Vidosav Stevanović

– A starački dom? Zašto ne odeš u starački dom? Takvima je odgovarao osorno, piljeći u zemlju: – Ne primaju bespariće. Možda bi – da imam neku crkavicu. Ja ništa nemam. Bio sam nosač, tegleća marva. Penzioneri bi produžili, prskajući pljuvačkom, šušljećući kroz veštačke zube: – Nisi valjda ništa drugo ni pokušao. Vredan uvek zaradi za crne dane. Snađe se nekako. On se ljutio i još jače krkljao, tresući ritama, mlatarajući oduzetom rukom: – Prodavao sam cicane marame, češljeve, ogledalca, pantljičice. Zatim lozove i muštikle. Zatim ukrase od slame. Skupljao sam priloge za crkve. Boleštinu sam zaradio. Dok je u sebi besneo i psovao: – Džimrije. Lopuže. Pleme li vam i seme. Srećom, takvih nije bilo baš premnogo. I nisu uvek bili dosadni i napasni, ti onemoćali pakosnici. Samo kad ih ukoče kostobolje. Samo pred kišu i u jesen, kada oblačno olovno nebo legne na mokre krovove. I, ponekad, kada zakasne penzije. A to se ipak moglo lako podneti. Teši se: – Nikom nije sve potaman. I bogatunima dođe crni petak. I popovima kad se niko ne rađa i ne umire. I oficirima kad zapuca i zagusti. Svakom dođe mečka pred kuću. Godinama se koristio tuđim sažaljenjem, prosio svuda pomalo. Upoznao je kuće – vile, straćare, barake. Upoznao je ljude – dobričine, prznice, nederibunde, pakosnike. Upoznao je krajeve grada – Va-

Refuz mrtvak

51

šarište, Sušicu, Pivaru, Palilule, Abisiniju. Znao je o njima sve što je trebalo, čak i nešto preko toga, za svoju dušu. Mogao je da priča o svemu i svačemu. Mislio je: – Neki se penju. Neki jure ženskadiju. Neki odlaze. A svi se boje i drhte. Dodavao je, uživajući u svojoj pameti: – Niko nije siguran. Niko miran. Nema srećnih i zadovoljnih. I još, likujući nad tuđom bezmernom glupošću: – A sve je prosto. Čisto i jasno. Ko ništa nema – nema šta ni da izgubi. Mi ništa nemamo. Je li, Care? Svoje ponašanje podešavao je prema prilikama, uz nekoliko pravila. U višespratnicama treba samo zazvoniti, pognuti glavu, ćutati. U kućama sa terasama biti smeran, učtiv, kratak. A u periferijskim straćarama treba pomenuti mrtve, nesreću, zlehudu sudbinu, opsovati vlast. Svega toliko. To su bila njegova jedina pravila. Sasvim jednostavna, ali primena kojih zahteva oštro oko i pronicljiv um. Stoga je laskao sebi kad su mu punila džepove i čokanj-dva rakije: – Treba se zavući pod kožu. Nekad obrlatiti rečima. Nekad ćutanjem. To je dvaputdvačetiri. I tako je išlo godinama, gotovo bez promene. Samo što bi ga katkad povijali psi ili dečurlija. Ili što bi mu se izrugivali regruti, svadbari, pijanci, dokonjaši. Ništa više. Ali, najzad su ga skoletale nevolje. Snegovi, koji su nedeljama neprestance vejali i vejali, kao da su, zajedno s prugama, drumovima, ulicama i drve-

52

Vidosav Stevanović

ćem, zatrpali i ljudsku predusretljivost, zapretali je duboko pod smetovima. Najednom se pokazalo da dva puta dva nije baš uvek četiri. Najednom su počeli da ga teraju sa svih vrata. Drečali su: – Čisti se, neradniče. Gubi se, prokletinjo. Još nam se ti na vrat tovariš. Nestani, dok dlanom o dlan. I svuda tako. Majušna starica u crnini, pre dobra i blaga – jednom mu je dala stare sinovljeve čizme – siknu: – Dok se jadni mrtvi u grobu smrzavaju, takvi kao ti kuže zemlju. Smrt bih ti udelila. Ušuškani i umotani penzioneri u vatiranim kaputima šusljetali su kroz veštačke zube: – Takvog nikogovića ni zub da zaboli. Bože, dušmanine, šta smo ti skrivili? Zar smo krali? Zar smo ubijali? On im je s mržnjom odgovarao u sebi, zatvarajući vrata: – Krivi ste što ste siti. Krivi ste što ste živi. Zatim je uskim prtinama odlazio dalje, sledećim vratima, veran svom osveštanom pravilu da nikad ne treba ujedati ruku koja te hrani. Jer izbesni se čovek, izviče, istrese jad i gorčinu, pa će kasnije, zbog griže savesti, dati i preko mere. Tešio se, opipavajući prazne džepove: – Ješće ih kajanje što su gladnog oterali. Pobojaće se da im Dobri Bog ne stavi to na raboš. I zatim, zaškiljivši lukavo i nabravši sitne bore po licu:

Refuz mrtvak

53

– Kad bi ga bilo gore, na nebesi, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidimog i nevidimog. Kad bi se čelovečeske muke ticale matorog sebičnjaka. Boli ga ćoše. Kad su posredi bili darodavci, retko se varao. Ali, ovoga puta se prebacio. Svuda su bili isti, kada je navratio po drugi put, i po ko zna koji put, jedva se probijajući kroza sneg, pavši nekoliko mahova u smetove, skočanjen i pomodreo. Nije pomagala nijedna toliko puta oprobana veština. Čudio se: – Ni kad umireš niko ti ne veruje, Care. Prokletstvo. U rabatnoj ledenoj straćari pored pruge, punoj musave promrzle dece i nabusitih žena, dreknuše, ne saslušavši ga: – Šta? Još nam na muke staješ? Šalu teraš? I sami koske glođemo. Marš, il će ti koža pucati. Pregojeni beznogi starac, koji je i ranije pokušavao da ga sa kreveta opauči štapom, zlobno priupita: – Nisi probao sneg da ždereš? Bićeš sit do groba. Zatim dometnu, pripremajući štap u potaji: – Nauči se da ne jedeš. Taman se naučiš – i više ti ništa ne treba. Dva metra zemlje jedino. Onako otromeo, jedva se uklonio vešto hitnutom štapu. Nije se čak ni naljutio. Bio se navikao na uvrede. Smatrao ih je rđavim stranama svoga zanata, rasprostranjenog bezmalo koliko i prodaja ljubavi. Smatrao je da živi u surovom i svirepom dobu, pod vladom Njegovog Veličanstva Dinara.

54

Vidosav Stevanović

Mučilo ga je nešto sasvim drugo. Jer, psovanje i govorenje u sebi, naslada i zabava i osveta i strast i nadoknada, nikako mu više nisu išli od ruke. Baš nikako. Jer, jezik mu ni izdaleka nije bio oštar i pogan kao ranije. Jer, kao da su se, sa vodom, prozorima i nosevima, zamrzle i reči. Ređao je, po navici: – Zlikovci bez obraza. Funjare smrdljive i slinave. I zatim, tražeći u sebi staro uživanje: – Jalove rogonje. Izmetine iz slivnika Vrengaši. Uzalud. Uzalud bi ispovratio celu svoju bogatu i slikovitu zbirku uvreda, psikova, kletvi, zlokobnica, podsmeha. Nisu ga više veselili ti usiljeni razgovori sa sobom. Šištao je u mrak i hladnoću: – I jeste mi zadovoljstvo svađa s gladnim i žednim. Nažderi ga i napij pa će brbljati kao čvorak. Propevaće. Odbijan i teran odasvud, uverio se kako je pogrešno njegovo mišljenje da nesreće – čak i oluje, suše, gradovi i snegovi – omekšavaju ljudska srca. Naprotiv. Postala su ledenice, ta smežurana i samoživa srca. Postala su gvožđe. Jer, već dva dana, dva duga dana, dva ledena dana, ništa nije okusio, ništa nije stavio u usta. Prekjuče je direktorovom psu ukrao neoglodanu kravlju kost, isisao joj srž. Bila je to ukusna, ali nedovoljna i slaba hrana. Podsmeh, a ne hrana. A kada je juče pokušao ponovo, pas je zarežao, skočio, otkinuo mu nekoliko dronjaka. Zamalo mu nije razderao grlo. Inače, podnosili su se i živeli u mi-

Refuz mrtvak

55

ru već pet godina, on i pas. Mrmljao je sebi u bradu: – I džukela čuva svoje. I džukela ne da svoje. Zar ne uzima koji je jači? Zar krupan ne ždere manjega? Je li, Care? Ipak, nije sasvim izgubio nadu. Postoji još jedan izlaz, koji je ostavio za krajnju nuždu. Jedino taj, poslednji. Pre desetak godina, dok je još valjao, grbava i ružna udovica nekog lončara platila ga je da spava s njom. Muž joj je bio džimrija, krvolok i mekokitić. Posle njegove smrti, pateći zbog nestašice mlađanih šegrta, snalazila se kako je umela. Uglavnom je potkupljivala uličare, protuve i dangube. Tako je natrapala na njega, dok je pijan spavao u jarku pošto je sa proneverašima propio poslednje cicane marame, ogledalca i lozove. Dopadala joj se njegova čvorugava i žilava prilika. Smesta ga je odvela svojoj kućici na periferiji, odmah iza fabrike lanaca. Okupala ga je, nahranila, napojila, obukla u pokojnikova odela. Danima i noćima cedila je snagu iz njega, draškala ga, gnječila, izazivala, pridizala biberom i rakijom. I on je pošteno ispunjavao ugovor, jer se onda još nije bio oduzeo. To se desilo koji mesec docnije. Zatim ga je lončarka, našavši nekog blesavog, šireg nego dužeg kestendžiju, oterala. Prosto ga je metlom najurila iz kućice ispred fabrike lanaca, uzgred ga okrivivši da je ukrao lončarev džepni sat. Vrištala je na njega: – Nisam znala da gajim guju u nedrima. Iskoristio si me, upropastio si me. Razbojniče.

56

Vidosav Stevanović

Kreštala je s praga, dok su susedi virili preko tarabe: – Bog mi je svedok da uspomenu na pokojnika nisam ukaljala. Čista sam i slaba. Prokleta da je moja dobrota. I on je otišao, pobegao glavom bez obzira, isceđen i smalaksao pod udovičinom neutaživom požudom, iz kuće u koju se uselio blesavi kestendžija. Nikada se više nije vratio. Ali, sada je zaključio da može učiniti dve stvari odjednom: najesti se i osvetiti se. Šištao je kroz pomodrele usne: – Hoćemo li poštenu razmenu? Mi njoj ćutanje, a ona nama hleba i pečenih koka. Je li, Care? Trljao je udrvenjene ruke i gladio prljavu bradu: – Mi smo poštena ženska, udova poštenog lončara. Obraz nam je čist pred ljudima. Nećemo nikakvu bruku. Cerio se, unapred uživajući u svemu: – A kad budemo siti i napiti, možda ćemo i nešto drugo hteti? Nešto masnije? Kako nam bude ćef, Care. Na uskim prtinama grubo su se gurali zimski kaputi sa podignutim kragnama. Izgledalo je da negde u daljini brundaju kamioni. Po belim šubarama grana vrapci su još prosipali sitna dživdžanja. Mrmljao je, prebrojavajući straćare pod snegom: – I ptičice se raduju. Biće pečenih koka i supe i mekanog hleba. Biće i još nečeg. Radujte se, ptičice. Prošao je kroz malo dvorište i zakucao na niska vrata:

Refuz mrtvak

57

– Kuc, kuc, Care. Otvorte se, rajska vrata, vratašca. I doista su se otvorila. Zaškripala su i raskrilila se. Pred njim je stajao nizak, širi nego duži čovek u potkošulji. Bio je znojav, razbarušen, riđokos, sav natopljen mirisima rakije, masnih jela, neoprane kože i pregrejane sobe. Zabobonjao je, češući se po maljavim prsima i dižući spale pantalone: – Tražiš li nešto, priko? Da nisi nešto izgubio, prikane? Iznenađen ali ravnodušan, Car je zdravu ruku stavio na srce, nakrenuo glavu, zaškiljio i skupio sve sitne bore po licu. Procvileo je prozeblim glasom: – Tražim gospođa Tinu. Nju lično tražim. Debeljko se zabrektao, zapahnuvši ga mirisom rakije i zasenivši crvenilom dubokog ždrela iza krnjavih zuba: – Kasniš, prikane. Mnogo kasniš. Gospođa je odapela još lane. Načisto je odapela gospođa. Valjda se već s nekim saživela dole pod zemljicom. Njen udovac ti to jamči. – Zatim je zabrzao, češući se sve bešnje po prsima: – Kasniš sa saučešćem, priko. Mnogo kasniš. Jer nisi ti jedini koga je gospođa smrtno ucvelila. Bilo je mnogo takvih ucveljenih. Pokojnica je, neka joj je carstvije nebesko, bila široke ruke. Njen udovac ti to jamči. Rokćući, tresući trbuhom, dižući spale pantalone, blistajući znojem i crvenilom ždrela, zalupio mu je vrata pred nosem.

58

Vidosav Stevanović

Car je još nekoliko trenutaka stajao na pragu, promrzao i ravnodušan, buljeći u belinu svud oko sebe. Video je jasno kako u blistavoj daljini stoji grad, u gradu žena, u ženi toplota, u toploti grob, u grobu dečak Car sa cicanom maramom oko vrata i zlatnim prstenom iza temena. Video je psa kako kida dečakovo grlo. Zatim je pošao prema njima i pao u smet. Uveče je mraz ponovo stegao. Sivo halapljivo nebo progutalo je smrznuti sunčev kotur i prepletene vence gradskih svetiljaka. A sneg, koji je ponovo vejao odasvud, zatrpao je uskoro i krte zvuke crkvenog zvona.

PTICE ZEMALJSKE

ofiju su izbacili iz stana. Tofija nikako ne može da se skrasi na jednom mestu. Tofija luta. Gluvi momak Mugdo, koji za razliku od Tofije zna da govori, otperjao je iz grada, odlepršao kao ptica nebeska. U Tofijinoj materici raste plod, za neki mesec rodiće se mali Mugdo. Gazdarica Kapitolina, lisičije glave popadija, koja u dvema tesnim sobama gaji šugave mačke, mrzi decu, smeh i trudne žene. Zato je, topćući nogama, pokazala vrata Tofiji: Toj raščepulji što zaudara ko tvor pilićar a para nema ni za bindu. Oskudne Tofijine i Mugdove stvari zadržala je mesto kirije. Toplo je napolju. Može se dobro i bezbrižno spavati u bagremaru ispod hipodroma, više niskih radničkih kuća. Pod bagrenjem je sveže, miriše na konjski bosiljak. Pčele zuje nad stubovima biljnog praha. Noću se na svakom koraku valjuškaju i maze četvoronoga, četvororuka i dvoglava telesa. Prskaju poljupci kao zvončići ladoleža. Legneš na zemlju, pokriješ se nebom. Rosa te hladi. Bubamare, skakavci i mravi zavlače se pod haljinu. Predano testerišu zrikavci. U Tofijinoj kosi uvek ima grančica, lišća, travki.

T

60

Vidosav Stevanović

U Tofijinom svetu ništa se ne čuje – ljudi koračaju, promiču kamioni, klize oblaci, gazdarica otvara i zatvara usta kao riba crvenperka. Tofija mumla, grgoće, glukće, vrišti. Ništa ne narušava njenu potpunu tišinu. Grom joj ne grmi, kiša ne pljušti. Tofija čuje koliko i kamenje na groblju, na kojem se može dobiti nešto za jelo iz punih udovičkih korpi, koliko i gvozdena kapija pred radničkom kolonijom, koliko i džombava kaldrma na prašnjavim sokacima. Kolonska deca gađaju je kamenjem koje ne zviždi u letu. Rumeno, belo, modro, crno. Kad pred kafanom na uglu kod gimnastičke sale Tofija sretne plećatog i krivonogog gluvonemog, koji istovaruje sanduke s pivom, iznosi đubre i pere sudove u kuhinji, rukama mu pokazuje kako je gladna, gladna. Mljasnjam, mlatara Tofija, žvaće na prazno, gladi se po trbuhu. Huphuphup, odgovara gluvonemi, donosi joj buđav hleb, neoglodane kosti, uskislu čorbu. Zatim je vodi u zadnje dvorište, iza klozeta i hrpe cigala, obara je, leđima među pomije i otpatke, cmače i gnječi. Vatren je i nespretan gluvonemi. Znaju to i kuvarice. Tofija misli: Niko to ne radi kao Mugdo, kezavi, dugački, kao kuća veliki momak Mugdo s vrelim crvenim jezikom. Tofija pokorno leži, žvaće, sklanja kamičak ispod plećke, gleda u slepe zadnje zidove kolonskih kuća, u izmet i mokraću što cure ispod klozeta. Sunce sija pravo u oči. Tofija zna: to je sve što muškarci traže za hleb i, ponekad, rakiju. Ništa više. Neka im kad ne znaju ništa bolje, nešto kao šarena gumena lopta u izlogu.

Refuz mrtvak

61

Mugdo zna nešto bolje. Mugda više nema ni danju ni uveče na krevetu u Kapitolininoj sobici. Bubri Tofijin trbuh kao mahuna pasulja i ona često štuca, podriguje, povraća. Na Tofijinoj crvenoj cicanoj haljini skorele su se bljuvotine kao tanke krive svilene trake. Gluvonemi tromo ustaje, zeva, briše kolena. Prohladno je u kafani. Miriše na olaj kao u onoj velikoj kući u kojoj su joj nekada, davno, strogi i namršteni ljudi zavlačili prste u usta i nameštali jezik, pre nego što su Tofija i Mugdo pobegli preko visokog zida. Seda Tofija za sto pored zadnjih vrata, čeka da joj neko plati rakiju, koja tako prijatno pali u crevima i greje, greje. Muškarci to čine ponekad. Muškarci sve smeju i mogu: da te udaraju pesnicama, da ti zavlače ruku pod haljinu, da pljuckaju na pod. Tofija se boji muškaraca koji uveče lupaju čaše, skaču po stolovima, udaraju se stolicama. Pod velikim ogledalom u bronzanom ramu sedi ćelavi Bire, otpušteni fabrički radnik užar. Smejulji se, pilji u šljivovicu pred sobom, podriguje. Vire mu ukoso izrasli sitni zubi. Umiljato se smeši Bire na Kadriju, gazdu, koji proviruje iz kuhinje, gunđa iz bačvaste telesine. Tofija se boji Bireta jer je do krvi štipa za stražnjicu, i još više Kadrije jer je, kad je nedospavan i mrzovoljan, nogom izbacuje napoje. Dremljivi pijanci, koje dosada i mamurluk peckaju gore nego muve, zunzarave i neumorne muve kafanske, uvek iznova započinju istu šalu. Tofija sedi, gleda, trepće. – Ko li ti je sada kod žene, Bire, burazeru? Ostavi li kod kuće nekog radenika, nekog pregaoca,

62

Vidosav Stevanović

drugare, da se sigra idimidođimi? – krešti spadalo kolonsko, zalizane kose bućoglavi Divac, poslovođa u tekstilnoj radnji. Ostali se druzi podgurkuju, ispuzavši načas iz mrtvila pijanačkog. Iz kuhinje već vire oznojene kuvarice. – Niko nije, leba mi što ga izedem, izvidio sam pre nego sto sam izmileo! Ko bi trebalo da bude, braćo moja? I pod krevet sam viruckao i u lavabo, a šifonjer smo nakjuče Piretu moleru prodali, i u peć sam gledao – nikoga našo nisam. Šta će koj da traži u moju kuću, drugari, recte po pravdi? Znam ja znanje, nije lepo da se sa siromaja čoveka šegačite. Sirotinjo, i bogu si teška, a nekmoli kući u kojoj si! – šušljeće Bire, pijuče, uvija se, poskakuje, trese, krši ruke. – I Šmule ti zna znanje, podobro ga zna. Ispekla je ona zanat i veštinu kod Eržike pre rata, pitaj ovog Simana ovde, askera starog, on joj je prva ljubav i učitelj bio. On je isti na put žuti izveo! – nastavlja šaljivdžija Divac i s poštom zagleda sebe u ogledalu, pažljivo gladi kosu. – Ima pravo Bire, nikog tamo nema obučenog – škripi zarđalim glasom Siman, krojač narodnog odela, abadžija negda, kome je majstor pre rata utijom probio lobanju i gotovo ga usmrtio. – A onaj zaskočljivi i naskočljivi Kidže, koji malopre sve njišteći i nogom ledinu kopajući nekuda ode, sigurno je u crkvu svratio, mesta duši za života da uhvati! – Podrhtava Simanu tanka crvena kožica na glavi, onde gde je majstorska teška utija kosti polomila i do samog mozga uletela. Kikoću se kuvarice.

Refuz mrtvak

63

– Dobrrr! – upada Tofija, jer to je jedino što ume iole razumljivo da izgovori. – Dobrrr! – I sestra se Tofija slaže! – graknu pijanci i komešaju se u ogledalu. – Je l tako, Tofija, luče molovano? Je l tako, ruzmarine naš zeleni, peruniko slikovana? – Ću s ubijem, leba mi što ga jedem! – rasplače se Bire, tužno mu klone ćelava glava na sto, sjajna kao izribano dno čaše. – Ću se bacim pod voz, pas da sam ako neću! Ću se ukokam i srama rešim zasvagda! Živim, a nemam rašta ni krošto da živim, ko jalov pevac na bunjištu! Muko moja neizmerna, čemere i jadu moj vazdašnji! U koliko ima prvi voz, braćo moja rođena, ako ste braća? - -Imaš, ljudeskaro, imaš brzi u jedanaest i lokale u dva i tri, pa biraj – volj ti gospodski, volj ti džulovski. Najbolje sačekaj neki teretnjak, stradalniče rogati, ima da ne osetiš kad se među pokojnike preseliš i od sebe rastaviš. I ne zaboravi nas, grešnike i bludnike, pred licem Svevišnjega, budi nam advokat težinjavi! – spremno uzvraćaju pijanci, kucaju se, rakolje, zadovoljno protežu u ogledalu, namiguju razveseljenim kuvaricama. – Ne s ubijem! – cmizdri Bire, otpušteni fabrički radnik užar, pesnicama briše suze, razmazuje ih, otire čaršavom. – Kakva mi korist od toga, drugari, promislite ako duše imate? Možda baš to oni priželjkuju, u smrt me guraju. Zakovrneš ko pile i gotova rabota, a neprijatelji se tvoji po svetu baškare, uživaju, slade. Nju i njega ću ubijem. Ću iskasapim ko pečeno prase na panju. Ću sa sikiru dupljeskam

64

Vidosav Stevanović

i na rezance diseckam i u prašinu da satrem. Nek se čuje moja osveta i kako Bire čast svoju brani! Leba mi što ga jedem, drugari! – Dobrrr! – dodaje Tofija u opštem smehu koji čereči lica u ogledalu. – Dobrrr! Tofija svuda traži gluvog momka Mugda, svuda po gradu i oko grada. Nema ga pod mostom, gde trunu lipsale kokoši, ni u bagremaru ispod hipodroma. Nema ga na groblju, gde se povorke u crnini okupljaju oko iskopanih raka, s cvećem, vencima, krstovima, kadionicama. Nema ga iza ustajale bare pokrivene žabokrečinom i ševarom, pored koje do očiju crni radnici istovaruju ugalj. Nema ga na klupama u parku. Nema ga ni u dubokim jendecima na strelištu ispod stadiona ograđenog bodljikavom žicom koja razdire dlanove. Naročito ga nema ispod pruge, tamo gde je Tofiju obarao na leđa pošto su pobegli preko visokog zida, nekada, davno. Dala bi Tofija sve rakije ovog sveta, sve crvene cicane haljine i šarenu loptu iz izloga, kolonsku kafanu i hrpu cigala, grad sa svim kućerinama, kućama i kućercima, samo da vidi kezavog momka Mugda. Tofija žalosno gleda gluvonemog, pijance, prljavu rečicu koju možeš da preskočiš, dečurliju kolonsku koja gađa kamenjem. Tofija sve češće odlazi u polja, pored ciglane i majdana i brda, tabana putem kroz pšenice i kukuruze. Ovde bar nema gluvonemog, ni namrštenih muškaraca koji zavlače prste u gušu i nameštaju jezik, ni Kadrije koji udara nogom u cevanice i trpa alevu papriku u nozdrve, ni šugavih mačaka koje

Refuz mrtvak

65

ližu noge, ni kamiona koji se zaleću iza leđa. Tofiji se ljušti skorela rana na vratu. Uživajući, vlači noge po prašini koja leprša nad pšenicom kao marama sa prozora, čaršavi sa žice. Blublublu, pevuši Tofija, žmirka na crveno toplo sunce. Tofija polako ide putem, sunce nebom, korak po korak, složno. Trbuh, u kome raste mali Mugdo, gura se napred, žuri kao da beži. Po njivama seljaci kose pšenicu, leže snopovi nauznak kao kosci u podne pod bagrenjem. Na utrinama pasu krave i ovce čije su njuške vlažne, dah topao kao Mugdov jezik. Okolo su brda kao vrljike oko čaira. U žbunju ima mnogo gloginja, od kojih usne trnu i skupljaju se. Opojnoslatko miriše seno i lepo je u plastovima. Kapci se sami sklapaju u prohladnim šumarcima, panjevi se sami podmeću pod glavu. Luta Tofija poljem. Grad se više ne vidi, nestali su dimnjaci, dim. Toplo je, toplo. Darežljivi su kosci u podne, prija kiselo mleko i mek šupljikav hleb. Tofija je sita, sita i ne povraća joj se. Svetlo, mirisno, sanjivo. Kad sunce zapadne iza brda kao dečak iza plota, iz šumarka se poput jazavca išunja mesec i krade nebom između bubica zvezda. Tofija spava u štali, čupavi pas pred pragom. Krave je njuše, bocka mirisna slama, kroz prozorče sipi svetlucava izmaglica. Kad seljački dečaci na prstima uđu u štalu, Tofija opet mora da legne na leđa, da posmatra nemirne kravlje repove. Dečaci se brzo smenjuju, vrlo brzo. Zora belasa kao magla. Jutro već ulazi na vrata kao seljak s vilama preko ramena. Sirotica, govore znojave seljanke, tutkaju Tofiji u ruke skorelu

66

Vidosav Stevanović

proju. Ide Tofija putem i vidi kako se isparava rosa sa lišća i trave, kako trepere grančice na drveću. Dobrrrdobrrr, dovikuje Tofija suncu koje proviruje iza brda a crvenim okom strelja kroz krošnje bagremova, jasenova. Sunce se dobroćudno osmehuje, palaca jezikom, kao Mugdo ispod pruge, nekada, davno. Tofija je zaboravila sve na Mugdu, crnu kosu, snažne ruke, tanak nos, ali se uvek seća jezika, nestašnog. Dosta je Tofiji i Mugdovog jezika, samo da lisičije glave Kapitolina ne skače i ne vrti se pred očima, zevajući kao riba crvenperka. Blubluuublu, pevuši Tofija i radosno igra na proplanku iza hrastova, čvornatih golemih staraca. Između stabala vidi se česma, kamena ploča sa lulom, u podnožju okruglastog brežuljka. Dobro je piti hladnu vodu kada si sit i ne povraća ti se, i te kako dobro. Na pozelenelom valovu seljaci poje krave i konje, šakama rasteruju obade, gunđaju. Poneki svrati Tofiji u grmlje, dok se ostali klibere: Održ, Rogonja, nije ti to Petrija. Grmljem puze zmije šarke, zlih sitnih očiju. Dronjava je Tofijina haljina, podrpana. Idu dani kao litije koje mole kišu, dugački, s barjacima, morni. Još je leto, žute se strnjike i modre vinogradi. Još se može bezbrižno živeti, kao ptica nebeska, kao vrabac, čvorak, češljugar, grmuša, kao grlica i senica. Tofija luta kud je oči vode i noge nose. Tofija legne na zemlju, pokrije se nebom, rosa je hladi, rosa je umiva. Tofija misli: Dobro je biti živ, samo kada bi kezavi momak Mugdo radio ono što ostali ne umeju. Toliko bi joj bilo do-

Refuz mrtvak

67

voljno, a sve preko toga... sve preko toga je suviše za kratke Tofijine misli. Idu dani kao skitnice sa štapom i torbom. Kad se drum provuče kroz tesna brda i preskoči most, vidi se peć za gašenje kreča, nalik na veliku stupu. Naokolo lebdi sitna prašina, uvlači se u nos, tera na kijanje kao aleva Kadrijina paprika. Oko peći se kao muve motrljaju radnici, goli do pojasa, prljavi, znojni, zapeklih očiju. Drumom jure kamioni, automobili-kornjače. Zaparno je u radničkoj baraci. Smrdi na olaj kao na naslaganim železničkim pragovima. Muškarci su ugurali Tofiju unutra, strpali je na krevet, povalili je kao vreću s krečom i brzo se smenjuju. Tofija se ne brani jer muškarci rade to ponekad. Takva je njihova muška volja. Tofija gleda pravo u zid: smernotužna Bogorodica sa detetom Isusom, zlaćane kose i punačkih ručica. Tofija žmuri, dahće. Nahranili su je posnim pasuljem, dali joj da pije vode iz drvenog žbana, prostrli joj iza vrata. Tofija poslušno spava na ćebadima, prevrće se u snu. Bolje je spavati na zemlji koja i hladi i greje, ta ogromna crna lopta. Tofija se budi, bunovno pilji u muškarce koji se kartaju pod karbitušom. Smrdi na sagoreli karbid i Tofiji se povraća. Sedi na obližnjem krevetu ćopavi Landa. Skinuo je pantalone, skupio noge poda se. Razvija zavoje, težinjavom krpom briše otvorene rane iz kojih curi sugnojica, stenje od bolova, mršti se, psuje. Ljut je Landa, onesposobljeni seljak, na čitavi svet surovi, na rat: De mi murdari i alamunje noge upropastiše,

68

Vidosav Stevanović

na osmora usta kod kuće koja treba prehranjivati s deset prstiju i jednom grbačom. Ljuti ga i blažena ravnodušna Bogorodica, svetla i lepa majka punačkog deteta. Isusa. – Raj ti potkečim i Mariju iz Nazareta i svih četres iljada velikomučenika i veliki post i božju matericu! – kreše Landa bezbožnički, sećajući se lagodnog gradskog života i debelih kapetanica, mirisavih i podašnih, crvenih usta, mlečnosjajne kože. Kad na prokletom snegu mesecima spavaš, više za rmbanje nisi, kolko ni jektičavko za kolovođu. Majko moja Stamenijo, što si me rodila, u usta te blažena! Kad bi život bio dobar – bog bi po zemlji išao, kuće gradio, zemlju orao, žene gađao i pušku prtio! – Šta ti vredi da sikćeš, sinak? – dobacuje kao miš sitan starčić sa jarećom bradicom, koji kaže da se zove Luka, da je od tuge i samotinje pobegao sa kućnog praga. – Šta vredi psu što na mesec laje? Poslušaj: tri sina mi je vetar ludi odneo. Živeli, živovali sinovi, ko tri bora tankovita, starost mi blažili. Zaratile besne države i sinovi u rat otišli, svaki za svojom vojskom, svaki za svojom glavom. I nijedan se nije vratio meni, starcu. Došao sam glas: Izginuli sinovi, svaki se u svojoj vojsci s dušom rastavio, zemlju krvlju zalio i kostima potrusio, svaki za svoju pravdu. Pitam ja svakoga: Je li po pravdi da se ljudi ubijaju? Po čijoj je to, velim, pravdi? Evo vam zemlje, rekoh, zasejte je mrtvima i bogaljima! Mnogo mrtvih imam ja, sinak, toliko da ih ni pobrojati ne mogu. Posete me ponekad, u snu mi dođu, rastuže me, starca. Pona-

Refuz mrtvak

69

dam se da ću ih na onom svetu videti, kad zagrme trube i grobovi se otvore. – Dupli ajnc! – kaže zelenooki mladić, koji Tofiji liči na gluvog momka Mugda, i lupa kartama o klimav sto – po dvaes banci svaki, deder! Kaplje parica ko kišica, nikako drukče! – Dobrrr! – ubacuje Tofija, gleda kako se duvanski dim koluta ka tavanici, kako se tužno smeška Bogorodica njišući u naručju zlatokoso dete Isusa, među uznemirenim senkama. – Dobrrr! – Pare, puste pare! – komeša se Landa i uzdiše. – Da su mi pare, pošto Dunavo da pitam i Sava pride i sve ženske gradske od Danilovgrada do Zvornika. Pogledo ne bih ništa ispod kapetanice, to je za dušu radničke i seljačke klase, meko i toplo za tvrdu i sledenjenu dušu našu. Sve nešto mislim: Čim ima siromašnih, Lando, ima i bogatih, ne pretežu terazije tek onako, od vazduha. A čim ima siromašnih, mislim, gde je tu jednakost? Voleo bih da je vidim, tu jednakost, isto kao što bedu gledam i osećam!... Čekam da mi loz premiju izvuče i na Kukuljevdan ću dočekam. Eh, kapetanice, kapetanice... – Jok, sinak! Ništa su žene, zlo svetsko i napast, jeve što se sa zmijama zdogovaraju. Dođe dan kada si ko ja, slabačak, oficirke ti iste ko čobanice neoprane. Bio sam ja u nedođinu, sedamdeset i sedam gradova do mora prošao, Vrancusku video ko tebe sada, Albaniju po snegu gazio, s đavolom tikve sadio, s Arapima iz istog čanka kačamak kusao, boleštine bolovao i kažem: Nema života dok ne zaboli do svisnuća. Imao sam žene i žene, trgovačke i šokačke, sve

70

Vidosav Stevanović

sam imao, i opet sam na golom lebu ostao, s mukom ko s ovim gunjom. Svega ima u životu, čičino, naročito zla i poniženja, tavni vilajet je ovo. Ljubav i sloga i razumevanje treba da kolo vode, a mržnja i očajanje – u crno more, u nepočin-goru! A posle dođe revolucija, narodna revolucija, sinak, kad dobri ljudi vladaju dobrotom... – Šta revolucija, šta kontribucija! – gunđa Landa nad zavojima i otvorenim ranama. – Nisi ti ko ja na snegu spavao, ko trupac se mrznuo, dabogda ga sunce spržilo. Žaliću se do boga, u Maršalat ću pravce: Taka i taka stvar, drugovi, presuđujte po zakonu, valjda je zakon i za bednike pravljen. Noge sam svoje za državu dao, nisu noge štake da ih na vašaru kupiš. Šta je dvaes iljada za devetora usta, drugovi? Tako ću ja, pa kud puklo da puklo. – Dobrrr! – kaže Tofija zlatokosom detetu Isusu koji se vedro i ravnodušno osmehuje u Bogorodičinom naručju. Smrdi karbituša. Smrad je nepodnošljiviji od šugavih mačaka koje ližu noge u Kapitolininoj sobici. Povraća Tofija. Kockari narpegnuto zure u karte. Sutradan opet brekće peć za pečenje kreča. Dim i prašina. Sunce šeta nebom, Tofija sporo tabana putem. Brda se stisla kao ovce u toru, podmeću leđa jedna drugima. Mora se Tofija sve češće pentrati uzbrdo, pa silaziti nizbrdo. Kaže poslovica: Nizbrdo se i mrtav kotrlja. Izgubila se nekuda šarena lopta, odletela u bezdanu jamu noćnu, potonula u duboku vodu. Seljaci beru šljive po kosinama, slatke modre visuljke. Seljanke više ne šapuću sažaljivo: Siro-

Refuz mrtvak

71

tica bez igde ikoga, crna crnjojka. Od Tofijine crvene cicane haljine, koju joj je nekada, davno-predavno, Mugdo kupio pošto su pobegli preko visokog zida, ostale su samo krpe i dronjci, i rese i rojte. Dečaci ganjaju Tofiju, pujdaju pse koji strašno keze zube i ujedaju za listove. Opasni su i bolni pseći zubi. Mummuuumuu, cvili Tofija, teško nosi naduven trbuh. Gladna je Tofija, gladna, gladna. Raširila se i podljutila rana na Tofijinom vratu, rascvetala se kao božur, bolno je čeprkati je noktima. Slama bode u ranu, žacka kao jelove iglice. Mesec prosipa hladnu rosu od koje se koža ježi, telo koči. Raste mali Mugdo, umorna je Tofija. Lagano idu dani kao kazani za pečenje rakije, kao kola sa kukuruzom. Kovrdžavi oblaci guraju se preko neba. Vidi se kako sunce bubri i zri kao kruška medenjača, samo što se ne otkine i ne pljesne u travu, prezrelo i sočno. Otkinuće se dune li vetar, zanjiše li se zemlja, ta uzrela kugla, zaobruči li se mnogobrojna duga nad šumom. Tofija zna: Treba jesti, piti, koračati. Treba tražiti Mugdov crveni jezik koji će inače pobeleti i sasušiti se u glavi kao dimljeno meso u odžakliji. Nigde nema rakije da zagreje veliki trbuh, nabreklu skitničku torbu. Tofija nikako ne može da se skrasi na jednome mestu. Tofija luta po selima. Grom joj ne grmi, kiša joj ne pljušti. Samo munje sevaju, sevaju. Tofija čuje koliko i krstača na groblju, na kojem se kupe zabrađene seljanke, koliko i vratilo na bunaru. Seljačka deca gađaju je iz praćaka, kamenjem koje ne zviždi. Riđe, mrko, prohladno.

72

Vidosav Stevanović

Putuju runjavi oblaci nebom, Tofija kaljavim putem preko jaruga, dolom i gorom. Pogurila se brda kao radnici pod teškim vrećama. Ogolela su drveta, štrče grane. Kunjaju žilavi hrastovi, oronuli starci, na obroncima. Teško se vuku bose noge po glibu, iz kaljuge u kaljugu, iz brloga u brlog. Sve je teži i veći trbuh u kojem skakuće i premeće se mali Mugdo kao buva pod košuljom. Seljaci ne puštaju Tofiju u štale: Bež, baksuze, mimoiđi mi kuću. Vise poslednje rite Tofijine haljine. Poplaveli su listovi koje su psi prošarali oštrim zubima. Muhmuuhmuh, jauče Tofija, vukući se pored mokrih plotova, svaljujući se na slamu po gumnima koja zaudara na konjsku mokraću, trulež i naduvene lešine iz potoka. Sporo se vije dim nad krovovima, još sporije diže ka oblačinama iza kojih su, zna Tofija, pomodrelo sunce i sledenjeni mesec. Poput zverinja šumskog zavukli su se u jazbinu, duboku jamu nebesku. Otperjale su i odlepršale ptice, laste, senice, grlice, grmuše, otišle kud ih oči vode i krila nose, kao Mugdo nekada iz Kapitolinine sobice. Boji se Tofija seljanki koje sa pragova prete pesnicama: Bež morijo, kuga te odnela, psi ti kosti razneli. Vuku se dani jedan za drugim kao umorni Tofijini koraci. Tofija misli: Dobro je disati, pa makar te bolelo sve od glave do pete. Samo kada bi kezavi i veseli momak Mugdo, došao da ogreje svojim crvenim jezikom, veselim. Mugda nema ni danju ni noću, kiša ga je odnela i ubila, vetar ga je odneo i ubio. Stanite, kiše i vetrovi, vratite moga Mugda sa kojim se smelo bežati iz velike kuće, preko visokoga zida.

Refuz mrtvak

73

Padaju kiše jesenje i duvaju vetrovi jesenji preko sela i gradova, na Tofiju i malog nerođenog Mugda. Muškarci više ništa ne traže za hleb i rakiju. Umorna je Tofija i slaba. Iz pokisle vrzine iskoči seoski mutavko i kopilan Kalavrda, ogrnut guberom, sa cokulom na jednoj i provaljenim opankom na drugoj nozi, sa ogromnom kapetinom natučenom sve do klempavih i prozirnih ušesa kopilanskih. U rukama pomodrelim drži Kalavrda oljuštenu harmoniku sa povađenim tipkama, privija je na grudi kao odojče, mazi je i tepa joj, grdi, kara, opominje, tetoši. Gleda Tofija, gluvonema i zalutala: u Kalavrdinoj kosi ima slamki, blata, guščjih pera. Gleda Kalavrda, mutavko i kopilan: u Tofijinoj kosi ima grančica, blata, izmeta. – Grakće garvan! – reče Kalavrda – Grakće graaa! – Dobrrr! – odgovori Tofija. Uhvatiše se za ruke, odoše kaljavim putem, dok sipi kiša i natmureno nebo prilazi sve bliže kućama, brdima, plotovima, oborima. Izgubi im se svaki trag na tom krivom-krivudavom putu koji se krije iza prozeble hrastove šume, stoveke starice, i cvokotavog bagremara. Odoše Tofija i Kalavrda preko kaljavih međa, glibavih oranica, klokotavih potoka, preko gora i dolova. Pred njima kiša i blato. Za njima kiša i blato. Odoše u nikudiš i ne vratiše se, Tofija i Kalavrda. Grakće gavran, graa, grakće. Pada krupan i gust sneg. Pada na gradove i sela, mostove i drumove, fabrike i brda, pada na gro-

74

Vidosav Stevanović

blja, peći za pečenje kreča, kazane za pečenje rakije, šume i useve, pada na ptice nebeske i ptice zemaljske. Debelim pokrivačima sneg krije zamrlu zemlju, crnu tešku loptu, koja se sve sporije okreće, sve sporije, još sporije, sporije...

MUŠKOŽENSKO

red samo svitanje džonjali i dosađivali se na železničkoj stanici trojica drugara: zbog prekosti i naprasitosti ozloglašeni vulkanizer Kursula, povratnik sa robije Sekula i mokrom čarapom udareni moler Canko. Nakon zatvaranja poslednjih periferijskih kafanica, nakon raspodeljivanja kelnerica i šankuša i kuvarica među nalokanom bratijom, nakon dranja i smucanja praznim noćnim ulicama, nakon neuspele tuče sa radnicima iz druge smene i dežurnim vatrogascima, obreše se Kursula, Sekula i Canko u staničnoj restoraciji, jedinom utočištu pijanaca i noćnika, i navališe na rakiju šećerušu. U restoraciji, prljavoj i mračnoj bivšoj čekaonici sa visokom tavanicom i velikim prozorima, beše uobičajena gužva i krkljanac pre jutarnjih vozova, šarena gungula saterana unutra prohladnom oktobarskom noći, umorom i dremežom. Za klimavim drvenim stolovima bez čaršava, ispolivanim pićem i pljuvačkom, ižvrljanim svačijim imenima i svakojakim psovkama, konjosali su gradski beskućnici u ofucanim konfekcijskim ode-

P

76

Vidosav Stevanović

lima, krvavooki i zabagreli kafandžije besparići, masnih kečića testeraši sa nogarima i testerama, bez prenoćišta ostali seljaci sa torbama i kotaricama, preplanuli sezonski radnici sa zavežljajima prnja, promukli preprodavci lozova, satova i muštikli. Po sumračnim uglovima, slabo osvetljeni žutinjavom svetlošću sijalica, praćeni cilikom raštimovanih ćemana i drhtavim ciganskim glasovima, drali su se taljigaši, sitni kockari, badavadžije, prišipetlje, zazjavala i nekolike olinjale kreštave vojničke kurve, svi raspomamljeni, raždžilitani, raspojasani. Trbušasta buhava telesina kelnera Ćinde sa spljeskanim i krompirastim nosem, nezgrapni zidni sat sa iscifranim brojčanikom i krivim klatnom, potamnele i muvoserinama istačkane reklame sajmova i deterdženata, kratka i opora upozorenja pijanim gostima i neopreznim putnicima, duvanski dim i smrad neopranih nogu nadnosili su se nad sve to. Kroz galamu i dranje povremeno se čulo resko pištanje železničarskih pištaljki, brektanje manevarki i metalna lupa odbojnika na vagonima. Drugari Kursula, Sekula i Canko behu ozlojeđeni i ostrvljeni, uznemireni i nabusiti. I pored sveg truda, govorničke veštine i neumerenih obećanja, noćas nijednu žensku nisu uspeli sebi da izdvoje. Bili su sami, ljuti i žena željni. Osećali su se kao bez krivice krivi osuđenici koji su proterani sa svekolike noćašnje muskoženske gozbe, nemoćni da pokažu svoju snagu, prinuđeni na bedno zadovoljstvo pričanja skarednosti uz piće i nebrojene psovke.

Refuz mrtvak

77

Stoga su nemilosrdno tamanili gorku šećerušu i pripaljivali cigaretu za cigaretom. Kelnerice, šankuše i kuvarice iz periferijskih kafana i mnogobrojnih bifea, inače uvek uslužne dajke, vazda gotove na sestrinske usluge noćnicima i uspaljenicima, večeras su se, kao po prećutnom dogovoru, raspršile kud koja, razletele se tamo i amo kao preplašeno jato vrana. Neke su se sa kršnijim šoferima teretnjaka i transportera razvezle na terevenke po čestim drumskim krčmama oko grada, neke se sa harmonikašima i platežnijim gostima povukle u smrdljive sobice iza kuhinja, neke otišle na produženi rad i dopunsku zaradu u novi burdelj Rujke Petobanke ili u portirnicu hotela, da se na radna mesta vrate tek sutra naveče, izujedane, potamnele, izmoždene, osorne prema stalnim ljubavnicima. Ove noći nijedna nije hajala za poznatu i priznatu trojku: vatrenog i smoždavajućeg Kursulu, slatkorečivog i veselog Sekulu, istrajnog i nastranog Canka. Najzad, prezaposlene i kosturaste vojničke kurve nije bilo uputno dirati, jer su njihove mnogobrojne neizdovoljene mušterije, plećati taljigaši i hitrooki kockari i ulizice badavadžije s kojima su svaki čas odlazile iza staničnog klozeta ili na poljanče sa kržljavom travom, bili oprezni i na tuču do istrage spremni, svi polupijani, mamurni, uzrujani. Uostalom, dvojica milicionera već su nekoliko puta kroz vrata pomolili sivoplave uniforme sa revolverima i gumenim palicama o crnim kožnim

78

Vidosav Stevanović

opasačima, promotrili levo-desno i nastavili šetnju pored nezastrvenih prozora. Stoga su Kursula, Sekula i Canko turobno i namršteno cevčili glavobolnu rakiju šećerušu, tek reda radi koškali se i psovali s dremljivim Ćindom iza niskog šanka pored crne gvozdene peći, muvali pospance i hrkadžije izvaljene na olajisanom podu između stolova, zadirkivali ravnodušne i otupele sezonske radnike, pretili poniznim preprodavcima, pušili, pljuvali i zakrvavljenim očima gledali kako se velika kazaljka na zidnom satu trza i pomera svaka dva i po minuta. Sve češćim kucanjem i pražnjenjem bokastih čaša od debelog i mutnog stakla ubijali su vreme, desetke za desecima minuta. Kursula reče: Neće nam vidi budža rupu! Sekula reče: Odneše nam lovani ženskadiju! Canko reče: I muvu bi u letu i zmiju u oko! Ćinda reče: Učetvorite Canka, švaleri! Uz potmulo kloparanje mašina u čađavim fabričkim halama, uz zveckanje labavih stakala u prozorskim ramovima i periferijskim udžerama, uz škripu i cvilež rasklimatanih kapija na zarđalim šarkama, nad gradom je letela oktobarska noć, nošena neumornim i hladnim vetrom. Svitalo je i razdanjivalo se nad brdima kad u stanicu dobrekta škripavi lokal iz Lapova, iz kojeg kuljnuše oniski i zdepasti seljaci sa prepunim torbama i kotaricama, okrugloglave i zabrađene seljanke pod krivim obramicama sa teškim kofama i upovrženim loncima, zamazani fabrički radnici u plavim bluzama i sa limenim porcijama punim hrane, na-

Refuz mrtvak

79

trontane babe i ugunjeni starci koje mlađarija vodi lekaru, razblebetani tužitelji i tuženi koji već započinju psovačku raspru, važni i pogorđeni šefovi mesnih kancelarija sa činovničkim tašnama, i, na kraju, kondukteri s fenjerima i četvrtastim torbama, klonuli i pocrneli od gara i nespavanja. Drugari Kursula, Sekula i Canko smesta istrčaše na peron, muvajući pospale i nemilosrdno udarajući laktovima u obližnje slabine, psujući stoku giliptersku i dronjke lufterske, uzgred ne plativši nekoliko poslednjih rakija. Razdremani Ćinda dreknu za njihovim leđima i uzvrpolji se, čak zamašćenim rukavom kelnerske bluze ubrisa znoj sa crvenog čela, ali ne smede da šank prepusti badavadžijama i pijancima. Ogroman između zaprašenih flaša i uplesnivelih kobasica, stiže samo da drugarima skreše oca lopovskog i majku barapsku. Sivkasta ranojutarnja svetlost, ceđ sa ravne ploče neba, cedila se kroz dronjke oblaka i kapala na sjajne i zmijaste šine preko katranjavih pragova, na stupasti silos pod brdašcem iznad stanice okružen crnkastomrkim jablanovima, na bodljikavom žicom ograđeni vojni magacin levo pred kojim je stražario ukočeni vojničić s puškom, na crvenomrkom rđom zasute starudije na stovarištu Otpada, na prljavi retki ševar i zelenjikavu muljavu žabokrečinu Lekine bare, na četvrtastu i uskoprozorastu garavu staničnu zgradurinu, na kržljave i čvoraste kestenove pored oguljene gvozdene ograde, i curkala po svemu kao olovnoteška kišnica. Slaba i retka magla, pocepana kukurikanjem

80

Vidosav Stevanović

petlova, praminjala je pored uzvišice više stanice, dok su na zgurenim kućicama pozadi sjajkali ovlaženi krovovi. I u komešavoj gunguli, punoj žagora i neopranih lica, drugari Kursula, Sekula i Canko spaziše debelu glavatu seljančuru Sibinku, po svim okolnim selima razglašenu kajmakulju i papričarku, brbjivu pijačarku, ženu svinjara u zemljoradničkoj zadruzi kome su četnici mošnice odsekli. Setiše se namah, sva trojica odjednom, kako je Sibinka, onako gorolomna i mečkasta, halapljiva i nezajažljiva, zdrava i pohotljiva, po saborima, vašarima, mobama, vršajima i prelima pila barabar sa muškarcima, neumorno đuskala u kolu, leđima ravnala kukuruze, livade i šumarke, uvek rascerekana i na bezobraštine spremna. Silno se zaradovaše drugari videvši je onako sisatu, plećatu, kukatu i trapavu kako pogledom iz razrogačenih očiju čakarastih prebira po muškarcima, oblizujući debele usne crvenim jezikom i prteći teške kotarice s paprikama i čabrić kajmaka. Zgledaše se drugari, razumedoše, bacaknuše, ritnuše, podvrisnuše, ahnuše, roknuše, zarzaše, odgurnuše neku staričicu šiljonosu i pogrbljenu, oboriše neko natrontano dete slinavo, po glavi klepiše nekog zvekana sa ustima razjapljenim, skloniše nekog mršuljavog ćopavka sa štakama, i Sibinki prileteše. Kursula reče: De si, roditeljko i sejo naša? Sekula reče: Da te nije – mrtve bi nas zemlja dočekala!

Refuz mrtvak

81

Canko reče: Moleraj ostavljam, samo da ti tucač budnem! Sibinka reče: Odbi, džezvarijo! Nema ribe danaske! Kursula reče: Će padne lova do pet soma! Sekula reče: I svakom bar po drugi metak pride! Canko reče: I da mož u čunić da pljusnemo! Sibinka reče: De ću s kajmak i papriku, narode? Kursula reče: Otkupljujem sve bez razlike! Sekula reče: Po pijačnoj ceni plaćam i po lecka doturam! Canko reče: Alat ću da prodam – robu da ti platim! Sibinka reče: Što se mora nije teško, džezvari! Sibinkinim cerekanjem dogovor bi zapečaćen. Zaradovaše se drugari Kursula, Sekula i Canko, rukovaše se i jedan drugom na ubedljivosti čestitaše, po ramenima se pljesnuše, laktovima u slabine rebnuše, opsovaše mater lopovsku Ćindi, koji je sa vrata restoracije vičući tražio novac i pretio milicijom, rekoše mu da može da se slika sa providnim kelnerskim uzimala-davala ujdurmama i ostalim šalabajzerskim prevarancijama. Živahni, uzdrhtali, uz stamenu Sibinku pribijeni, i paprene su šale i zaskočice sebi dopuštali: trojica drugara i lovaca na žene u tmurnom oktobarskom jutru sa obesnim hladnim vetrom. Potom, dok je svetina kuljala kroz četvrtasta crna usta stanice, peron se praznio i na štrokavim prozorima restoracije klatila se bunovna prazna lica pijanaca i preprodavaca, dok je Ćinda praskao i

82

Vidosav Stevanović

psovao na vratima, drugari uzeše Sibinku u sredinu, uskikotani i uzrujani Kursula obujmi je oko zamašnog naduvenog pasa i trbuha, Sekula i Canko dohvatiše kotarice i čabrić, naprtiše ih, zarzaše i potrčaše preko svetlucavih šina, skačući velikim i nejednakim skokovima. Za njihovim pogurenim prilikama u izgužvanim i naflekanim odelima osu se kikot i raskalašeno dobacivanje badavdžija, taljigaša i kockara, koji su se načetili pred restoracijom, kliberili se i pesnicama bubetali po leđima, zviždali u prste i puštali gromke vetrove. Tada železničari dunuše u pištaljke, garavi mašinovođa pritište sirenu i lokomotiva se zavi belom parom, ukočeni vojničić brzo i spretno pozdravi puškom, začangrljaše i zaklepetaše signalni uređaji. Ćinda zalomata velikom i maljavom pesnicom, i pijanci lupiše kape o zemlju. Pored mrenaste Lekine bare, pored Silosa i stovarišta Otpada, pored reda mrkih radničkih baraka za stanovanje, krivudavom uskom stazom koju su utabali prosjaci, beskućnici, berači lekovitih trava, uputiše se drugari u oretku i rujem jesenjim osutu šumicu iza klanice, potrkujući, poskakujući, zviždućući, dahćući, pevušeći. Kursula je škakljao Sibinku, štipao je i drpao, na brzinu svuda opipavao, dok su se malo zaostali Sekula i Canko zabavljali, jednu po jednu papriku bacajući, gađajući se, jedući mirisavi kajmak iz šaka, mažući se njime po licu, vratu, užeglim vunenim košuljama. Dok su, podvriskujući i krekećući, ulazili među kržljavo i čvorasto bagremovo drveće sa nešto ma-

Refuz mrtvak

83

lo zaostalog lišća, dok su koračali crvenkastom golom zemljom koja je na sve strane otvarala plitke jaruge i gotovo zatrpane rovove od vojničkih vežbi, naokolo je postajalo sve vidnije i svetlije i obrisi drveća ocrtavahu se sve jasnije i oštrije. Njihove ogromne i nakazne senke, trorakljaste i višestruke, kose i neprirodno izdužene, lepetave i ustumarane, nabadale su se na golo oštro šiblje. Žagor petlova i pasa, nesložan i još slabačak, spuštao se sa brdašca više stanice, iz hrpe šarenih radničkih straćara, Još se od stanice čulo drndavo kloparanje manevarki i zaglušno pištanje signalnih pištaljki kada drugari pređoše raskaljanu jarugu sa nešto mutne vode u jalaku, raskvašeni i napušteni majdan žutog peska i zaustaviše se na omanjoj čistini, ocedini nagnutoj prema drumu, poprištu gradskih nedeljnih izleta, gde su se valjale zamašćene hartije, izgužvane i pocepane novine, potamnele ogrizine od sendviča, bele kokošije kosti, prazne flaše od piva i voćnih sokova, načeti liciderski kolači, probušene papirnate loptice ispunjene sitnom strugotinom, čepovi i pocepane krpe. Pod njihovim blatnjavim cipelama krckala je i lomila se srča, svetlucava, slična kapima rose. Sibinka reče: Prvo pare, narode, pa onda rabota. Kursula reče: Zar nama na reč da ne poveruješ!? Sekula reče: Robiju smo zbog poštenja zaglavljivali! Canko reče: Vera nam je od kamena tvrđa! Sibinka reče: Jok, narode! Prošlog sabora opštinar me batunjski Midža pored Lepenice odveo, ži-

84

Vidosav Stevanović

vu me namučio, petlić cvrcan, novu mi nalivaču pocepao. Pare na sunce, kažem ja posle svega. Kakve pare, pita Midža. Ne zezaj, velim ja, neg reci de su pare. Pare su u banku, veli Midža, lopuža batunjska. Za sve vreme dok je Sibinka poučnu priču pričala, Kursula ju je, iskrlještenih očiju i pocrvenelih ušesa, polako povaljivao na svoj isflekani mantil, suknju joj nalivaču zadizao, brekćući i stenjući. A ona se nije branila, krkljava, s prevrnutim beonjačama, raskuštrana, raskrečena. Sekula i Canko zavitlali su kotarice i čabrić u šiblje za svojim ustumaralim senkama i, onako s rukama, licima i košuljama zamazanim kajmakom, skakutali, đipali i đusali, lomili se u pasu i previjali, boksovali i šaketali po mrkom opalom oktobarskom lišću, klizali se i posrtali po vlažnoj travi, zgrčenih i zgužvanih crta, razjapljenih usta, znojavih čela, stisnutih pesnica, dok su im nabrekli crveni vratovi rasli iz ramena. Užagrelim i obnevidelim očima gutali su četvoronogu, četvororuku i dvoglavu životinju, koja se valjala, stenjala, prevrtala, kreštala, kričala, belasala debelim Sibinkinim butinama i golom Kursulinom zadnjicom. I dopadoše joj obojica, svaki sa svoje strane, dok njihove senke naglo šmugnuše u crnu masu na sredini proplanka i uliše se u brektavo klupko. Veliko crveno sunce kotrljalo se i đipalo po brdima, rasturajući retke oblake, šibajući kosim zracima po nerazmrsivom spletu gnjatova, ruku, glava, košulja, obuće i gaća, koji se sve više stezao, sku-

Refuz mrtvak

85

pljao, valjao se preko ogrizina, zgužvanih novina, zejtinjavih i ulubljenih konzervi, kožurica salama i kobasica, praznih flaša i vlažnih natrulih krpa. Ogolelo drveće povi se i zanjiha jer je iznad svega jurcao obestan i hladan vetar, mekećući kao jarac, krešteći kao droplja, grakćući kao gavran, žudno i pohotljivo. Bio je to isceliteljski, otkupljujući i sagnjili vetar-čapkun, koji je upio mirise i vonjeve strnjika, kravlje mokraće, previruće šire, vrele komine ispod kazana za pečenje rakije, izrovanih ugara i satrulog lišća. U hrpi smežuranih radničkih straćara utišao se žagor petlova i pasa. Za njim se diže drugi smušeniji i raznovrsniji žagor ustajanja, hripanja, pljuvanja, umivanja, stenjanja, psovanja, dovikivanja, zviždanja, škripanja i lupanja kapija, urlikanja radija, štropota cipela na kaldrmi, mnogostruko pojačan hladnim bistrim vazduhom i ravnom pločom zvonkoga neba. U klopot manevarki umeša se visoki cik trube iz kasarne na brdu, pio-čiča-bozu-pa-nećeda-plati, a zatim nad zgurenim i ovlaženim krovovima kriknu fabrička sirena, ustaj-narode-šljakanjepočinje. Makadamskim drumom tandrkale su taljige, škripala seljačka volovska kola, trakarale čeze i brektali kamioni vozeći prema klanici, sa koje se čulo muklo, ustrašeno i samrtničko rikanje goveda i grubo dovikivanje masnih radnika sa keceljama od jute, koji su na pištavim tocilima oštrili sjajne, tanke i duge noževe. Četiri golišava tela mirno su sada ležala na prohladnoj zemlji.

86

Vidosav Stevanović

Kursula reče: Ovo se zove život! Sekula reče: I nek se ponovi! Canko reče: I dvama i trima i mnogo puta na mnogaja ljeta! Sibinka reče: Amin, džezvarijo! Zgledaše se drugari Kursula, Sekula i Canko, obradovaše se, ponovo zarzaše, arlauknuše, kriknuše, zarevaše crvenom razigranom suncu na istoku, kržljavom bagremovom šumarku, sivoj stupi silosa, krmeljivoj i ubazdeloj restoraciji, zdepastom vojnom magacinu, polomljenim i rasturenim konzervama, ustajaloj i žabokrečinastoj Lekinoj bari, taljigašima i njihovim kosturastim ragama, olinjalim vojničkim kurvama iza klozeta i na poljančetu, ponovo otvorenim periferijskim kafanicama, ćumezima Rujki Petobanki, prljavoj i od jesenjih kiša mutnoj Lepenici, ženama i muškarcima, deci i starcima, psima i kokošima, kaldrmi, parkovima i bronzanim kipovima, probuđenom Kragujevcu, živima i mrtvima, celom bogovetnom večnom svetu. I razleže se kroz vetar: Živeli!

TUTUMIŠ

Upućeno štovanoj majci Boginji Korać-Ganović udovi dvostrukoj na atresu ul.nar.heroja Straška Pidžurova br. 23. Bgd. Kragujevac 1 septembar 1963. pola dva posle podne. jubljena majčice oprosti svojoj nesrećnoj ćeri Menki što ti ranije nije pismo poslala o svemu u životu što se zbilo. Imala je zato Menka hiljadu debelih i mali milion mršavih razloga među njima i obnovljeni sekret 5. grupa i 1 abortus bez veze i tromesečnu sušu i žeđ ovdanju. Ženskaći postojavaju na svetu da se pumpaju a ja da vam vadim slatku dečicu iz droba rekla je nezakonita babica Rumena Trpković i bacila ti unuče u kofu s pomijama i krvavom vatom. Dok sam kući išla niz nogu mi curkalo i haljina nova pozadi mi beše krvava ko kad me Tanasije prvi put u žbunju košutnjačkom. Nemoj dragi slatki mili cakani rekla sam ja ali je Tanasije hteo a posle sam i ja htela s drugima. Stvar zbog koje smo ja i moj naopaki muž Slavuj došli u Kragujevac još maja meseca vozom u 9 i 35

L

potraga za nesretnim i nestalim sinom tvojim a polubratom mojim Istokom Ganovićem

nije nažalost makla s mrtve tačke. Zašta treba okrivljavati slepu Sudbinu i Slučaj i Nesreću koji nas

88

Vidosav Stevanović

vavek prate Gospode Bože Naš. Nikako tvoju ćer Menku. Ljubljena majčice učinila sam sve što je bilo u mojoj slaboj ženskoj i ljudskoj moći menjala sam stanove ni manje ni više nego četiri puta za tri i nešto jače meseca guleći pasulj po tri dana i krpeći pocepane čarape iglom i koncem zbog nemaštine uzimala ljubavnike razne kad više nisam mogla ali u srcu čuvajući vernost nežnost i ljubav prema jedinome Istoku. raspitivala se levo i desno i onda kada su svi navaljivali da me što pre povale iako sasvim ostah bez veša. odlazila kod gatara i vračara naročito kod Nikolije iz Mečkovca Mare Bubalo iz Komarica i Saje iz pitome Drače. davala oglas u novine jedine ovdašnje Svetlost koje su novine ne može biti gore pedeset banki po jednom oglasu: Traži se Istoče javi se oglasnom odeljenju tvoja s. Menka kanarinci su živi i zdravi. Brige nas izedoše sasvim. Šifra Čekanje.

sve nadahnjivana ljubavlju prema vama dvoma čežnjom za tvojim toplim materinskim krilom i Istokovom mužanskom zaštitom od zla svetskoga. Pošto znaš da se u Slavuja niko ne može pouzdati što dokazuje svojom grudnom bolešću. Ima da se udaš za njega i da ne bereš brigu rekao je Istok one zime kada ga je smrznutog dronjavog i ostalog doneo kući

Refuz mrtvak

89

našoj. Bićeš mi žena ljubaznica i majka rekao je Slavuj kad se oporavio i noću mi dolazio bez gaća. Tako sam se zakopala 13 januara po gadnom snegu u opštini Voždovac i od tada venčanicu nosim u tašni pored lične karte i Anovlara. Saranila sam dva muža i obojica su bili svinje rekla si ti posle matičara dok ručasmo s uzvanicama. I pored svih neuspeha i udaraca moja vera u Istokovo postojanje na Zemlji jeste neoboriva svetla kao zvezda Zornjača. Takvi kao on nikad ne umiru naprečac rekla si ti kroz plač neke noći. Nadam se kao što se pouzdano nadam u tvoju i svoju buduću sreću da sam iznebuha nabasala na trag koji će me uz Božju pomoć odvesti u njegov mužanski zagrljaj. Napominjem samo Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne ćutanje i tišina. Neću da brbljanjem ucvelim tvoje majčinsko srce. Majku i vazduh boli koji joj deca sama dišu rekla si ti kad je Istok netragom nestao u februaru po onoj lapavici. Shvatila sam to dok mi je Rumena vadila plod na tvrdom stolu u pokrajnjoj sobi a sunce sijalo u dvorištu kao ludo. Sijalo je i dok sam se vukla kući i curkalo mi niz nogu levu i dečurlija pored tarabe vukla vezanu crnu mačku. Sledeći glasine razne pričanje komšinice Čedomire kako se Istok navodno zaposlio u fabrici automobila kragujevačkoj kao cenjeni stručnjak za autodelove i samostalni komercijalista pričanje čiča Metodija kako su ga njegovi sinovi mangupi Mileta i Petar videli na berbi grožđa u gra-

90

Vidosav Stevanović

diću Topoli u šatoru gde se točilo vino uz ćevape pričanje Musavere igračice u baru Lotos kako joj je neko sličan Istoku ljubio kolena u kragujevačkoj kafani Zlatibor i pokazivao spolni ud užasne veličine pričanje mašinovođe Dragorada kako na kragujevačkoj štaciji neko plećat kao Istok sačekuje i ispraća sve vozove sa juga i severa mašući belom maramicom

zatim pečate na poštanskim kartama svima bez adrese. Dobro sam što i vama ravnom merom želim poz. Istok od 27 februara iz Rankovićeva sa slikom novog hotela spreda i udžericama pozadi. Menka reci Slavuju da ću mu razbiti nos ako te bude tukao voli te tvoj brat od 5 marta iz Stalaća sa kafenom mrljom u obliku srca i veriga. Mama nema šta da brineš. Činim ono što moram jer mi je tako pisato u Roždeniku. Pripazi na moje kanarince. Ljubi te sin Istok u oba obraza od 12 marta iz Lapova. Molite se za mene. Vaš nesrećni Taj i Taj. od 19 marta iz G. Milanovca sa slikom spomenika nekom bradonji i koječim što se ne da videti zbog loše fotografije

koji gradovi obrazuju krug oko Kragujevca i tako pokazuju centar Istokova života. Živeću tamo gde me budu poštovali i gde ću biti bog bogova rekao je Istok kada se noću vratio pripit iz bara Lotos od pomenute Musavere njegove obožavateljke. Bolje prvi lopov u selu nego drugi robijaš u gradu rekao nam je

Refuz mrtvak

91

kad smo ga posetile u Cezeu ili u Padinburgu. Povodom toga mrzim zakon i sudije a naročito udbaše. Sledeći zatim ljubavni magnetizam tajne struje privlačnosti skrivene talase čežnje koji su me upućivali da on negde ovde provodi svoj zanimljiv čudni izuzetni junački divni sunčani – ŽIVOT VELIKOG ČOVEKOLJUPCA ISTOKA GANOVIĆA – sina Boginjinog brata Menkinog obretoh se u Kragujevcu. To je neka izumrla ptica što je ovde kljuvala oči ljudima i mrtvacima u zajednici sa zmajevima aždahama vasiliscima i sukubama. Muž mora da brine o rodbini žene svoje rekla sam Slavuju u maju i spakovala svoje stvari u tvoj stari kartonski kufer. To jest tri haljine dva kombinezona nešto donjeg veša dvoje cipele Istokove razglednice fotografije iz škole sa letovanja sa moga venčanja. Seli smo na jutarnji voz u 9 i 35 i doputovali ovamo nekako u podne. Na putovanja treba nositi samo svoje srce i četkicu za zube rekao je Istok kad je polazio na lutanje po sajmovima. I svoju bolest i svoj strah rekao je Slavuj i pljunuo krv. Bila je već žega i suša i svi su imali skorela usta. Ja bejah uzrujana blizinom božanskom brata mojega a Slavuj gunđav i glupav i slabotinja i kukavica. Svi mi ovde liče na mrtvace i ubice rekao je dok smo s kuferom klancali uz ulicu pa preko kamenog mosta. Bilo je tu mnogo čađavih kovačnica i potkivačnica i smrdljivih opančarnica i gadnih buregdžinica. Videla sam

92

Vidosav Stevanović

nekoliko pijanih njuški kako vire iz prljavih kafanica pored Lepenice. Dole crvendaći živeo kralj drao se pored trafike dronjavi i masni starkelja s drvenom nogom i kasapskim nožem za pojasom. Te noći nekako prespavasmo u sobi 31 hotela Dubrovnik u jednoj uskoj postelji pod jednim ćebetom posle obaveznog pokazivanja venčanice. Gospođa mi baš ne liči na udatu ženu a gospodin još manje na muža prišapnuo mi je kuljavi portir i namignuo prema Slavuju ništavilu. Ostao mi je u nasledstvo od brata rekla sam ja. Iste večeri gostovali su u gradu u sali bioskopa Pionir pevači narodne muzike i folklorni ansambl Šumadija. Mrzim vlast i miliciju gore nego spolne bolesti rekao je Istok nekada kad sam ga ošišanog dočekala pred Cezeom. Nikada neću da ulazim u njegove razloge pošto sve zna o drmatorima. kako za državne pare kupuju kola strana i prave vile po moru i školuju decu u Francuskoj dok ostali gule proju trboboljnu i seku uši pa krpe dupe kako matorci sa kilama zavode sirote devojčice po sajmovima i kupuju im bunde garsonjere i plaćaju manikirke a ostali grizu nokte i jedu se ko pun mesec kako ima para da se prave bazeni bez vode na vrh brda a nema za bolnice već po dva samrtnika umiru u jednoj postelji i po deset bednika gura se u jednoj vlažnoj sobi kako svake godine lebac poskupljuju za deset din. a tramvajske karte takođe za banku a radnici primaju osminu plate a nezaposleni duvaju u prste

Refuz mrtvak

93

i još dosta što nesmem da napišem u pismu zbog A. R. Stoga sam daleko zaobilazila prijavnicu i milicajce na dužnosti. U cvećare i pozorište nisam htela ni da zavirim zbog Istokove mržnje na mirise i glumu. Svi su umetnici peškiri i nadribudale rekao je Istok nekada kad se vratio od Zmajka sa pijanke. Ovde majčice okreni list 5 i pogledaj belešku sa strane Da raskrstim s ovim. Slavuj se još u hotelu bio razboleo od neke stomačne bolesti. Dobio je gadan sraćkavac jer mu božem ne prija kragujevačka zaražena voda. To je slabost volje po mom mišljenju i zato sam odbila vršenje bračnih dužnosti. Ubrzo sam ga isterala iz postelje i preko portira Muje zaposlila u kujni hotela Dubrovnik kroz koji prolazi pola grada i svi trgovački putnici i fudbaleri i muzičke kapele. Ipak sam s njim muku mučila prilikom seoba. Prezirem muškarca koji ni svoju patku ne može da digne. To nije muškarac nego filozofija.

i odsad sama čitaj beleške sa strane. Sigurna budući da Istokov život mora da ostavi neizbrisiv upečatak na sve gnjide koje danas nose pantalone i suknje počela sam da se raspitujem levo i desno. U takim zabitim sredinama zna se čak i kad neko pusti vetar rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji dok su radoznalci zijali s prozora. Pitaj prodavce novina i srećaka pitaj kelnere i prodavce pitaj burekdžike na pijaci pitaj nosače prosjake i klozetarke rekla si ti brišući suzu u kutu desnog oka. Pitala sam. Ne znamo nikog sem muka svojih odgovarali su svi bilmezi. Čika Metodijevi sinovi Musavera i mašinovođa Dragorad ipak nisu

94

Vidosav Stevanović

špricani u mozak kao komšinica Čedomira mislila sam i dalje pitala. Ako nema Istoka onda ne postoje ni kuće kafane česme ni ulice i Slavuj mislila sam i dalje pitala. Saznala sam sledeće činjenice. da povremeno neki lepotan lumpuje po periferijskim ćumezima i grdne pare razbacuje na pevaljke gladnice pijandure i besposlene vatrogasce iz Pirotehnike da je izvestan mladi kockar na pokeru opelješio Gaju Coju Živka Duha i Joška Muziku u kući Jule servirke za pola miliončeta i još pride spavanje sa ženom Živka Duha da se u burdeljima Rujke Petobanke i Maridže Butrićke pojavljuje neki ždrebac koji izređa po desetak kurava u vremenu između pola jedanaest i četiri ujutru da su šindivile iz gimnazije i raznih škola naglo počele da zatrudnjuju i da se odaju bludu po kapelama na groblju uz voštanice kandila popovsku odeždu i paljenje tamjana

što sve podseća na Istokovu snagu spretnost maštu i snalažljivost. Vataš senke u mraku i uvatićeš krasnik rekao je slabodušni Slavuj i pokušao da padne niz stepenice u hotelu. Malo suzama malo šamarima naterala sam ga da se svakih nekoliko nedelja seli sa mnom u drugi kraj grada i u drugu sobu za izdavanje. On mora da je samac a za samcima ostaju tragovi rekla si ti kad smo se poljubile na kapiji. Tada Slavuj i ja zamalo da zakasnimo na voz u 9 i 35. Naći

Refuz mrtvak

95

ću ga pa makar prevrnula zemlju nebo zatvore i groblja zarekla sam se pred tobom. Sve je od trećeg dana našeg dolaska ovamo teklo ovako uz sušu sa pustinjskom vrućinom i usijanim suncem. Sutradan uveče išli smo u bioskop Kragujevac i gledali film Dogodilo se lane u banji i ja sam sačuvala karte parter levo 22 red sedište 9 i 11 predstava od pola osam. U bioskopu nikog živog sa glavom Istokovom. Uskoro će ljudske glave biti nalik na nule na nužnicima rekao je Istok kada se vratio sa stadiona i oprao ruke. Kao prvo uselili smo se u rabatnu kućerinu Manasija Manasijevića penzonisanog kapetana kraljevske vojske koga zovu Mane Fikus. Kuća se nalazi u Palilulama odmah ispod groblja Ciganmale i fabrike konzervi dvospratna je i u prizemlju je frontovska organizacija sa društvenim televizorom. Neću ni da čujem ispod dvadeset iljada pa da ste od vazduha rekao je Mane Fikus izašav pred nas u gaćama sa razvezanim uzicama. Ne izdajem ja sobu za orasi već za dengi rekao je i počešao se po maljavim prsima. U sobi smo imali česmu s lavaboom tako da se moj sekret 5. grupa nije mnogo osećao. Ljubavno čulo jeste čulo njuha rekao je Istok vraćajući se od Musavere. Tek posle tri nedelje mrljavi Slavuj smogao je snage da ustane od gripe sa bacanjem krvi. Mane Fikus je noću dolazio pred naša vrata i gvirio kroz ključaonicu i dahtao. On je posigurno zadužen odozgo da motri na nas rekao je Slavuj i ponovo dobio proliv. Periferijska boranija koja dreždi pred televizorom u prizemlju zavirivala mi je pod suknju i svlačila me očima. Žene žene uzročnice zla ljudskog stenjao je Ma-

96

Vidosav Stevanović

ne Fikus pred vratima i lupao glavu u zid. Među komšijskim staricama usedelicama torokušama i alapačama nisam skoro ništa saznala sem da niko pametan neće ostati da živi u Kragujevcu među krokodilima majmunima škorpijama i ostalom živinom sem ako nije bogalj ili osuđenik na smrt da kogod dođe sa strane uvati tutanj i džadu čim preboli prve bolesti kao što su šećer u krvi i žutica i da posle obilaze kao kiša oko Kragujevca da se nijedan mlad jebivetar nije vratio pošto su se u Nemačkoj pročuli kao izuzetni jahači i pošto se veruje da im ona stvar raste na štetu mozga da kragujevačke žene znaju samo jedan lek protiv začeća a to je Vadi Ga Brzo i stoga Rumena Trpković radi bogovski jer prosipa bar dve pune kofe dnevno

i kako će uskoro proraditi još jedna kafana na uglu Radničke i Cerske na mestu predratnih Šest Topola Ovde su svi varalice i lopovi ćero moja zato pazi s kim legneš rekla mi je Kinka iz ulice 17 udarne divizije kad sam kod nje pila kafu i stvarno sam vrlo pazila u izboru partnera Vrlo važno. Kinki je noću dolazio jedan Beograđanin lep ko upisan. Nije se bojao ni njene svekrve ni muža konduktera na železnici ni komšijskog stražarčenja. Rekao je da se zove Kamenko nadimkom Kama i da ima stariju sestru Menku koja mu je zenica očnjega vida i živo srce u grudima. Motao se nešto po pijaci sa sanitarcem Kutulom i

Refuz mrtvak

97

otkupljivao paradajz od Piroćanaca. Imao je mladež na desnom obrazu i ovde su smatrali da je propali filmski glumac koji je prešao u druge privredne delatnosti zbog opšte nemaštine. Inače se na njemu videlo da je stvoren za velika dela u životu.

Sve sam pitala za Istoka. Upućivali su me na sledeće građane Milana Gružanina koji se u starom Plimutu bez prozora i sedišta pojavio u Palilulama i prosio udavače sa mirazom među njima i ćerku Živoslava Perčinovića boksera polusrednje kategorije Komatinu čuvenog fajtera i nokautera koji se pre desetak dana udavio u ladnom Ibru kod sela Vitanovac jer se prejeo bostana armunikaša Cigovca iz bogtepitaodakle što je kupio armuniku Dalape od pomenutog Živoslava Perčinovića za dvesta hiljada plus polovna šivaća mašina Bagat belomusastog bricu Dojčina S. Markovića što su ga tu skoro ućorkirali zbog zavođenja maloletnih dečaka zajedno sa Tomom Roljom i Dikom Grobljancem

i još na dvojicu lažnih svedoka bez pravog imena koji kažu da se zovu Mule i Đule. Mane Fikus inače je povazdan dreždao na prozoru prema ulici i derekao se na dečurliju prolaznike i prosjake. Besposličite uštve a tamo nam propadaju drumovi vrištao je i gađao ih trulim krastavcima kokošijim kostima i

98

Vidosav Stevanović

sveskama raskupusanog Policijskog glasnika. Fali mu neka daska ako ne i čitav nameštaj iz glave šaputao mi je Slavuj i uši punio vatom. Sve bilmeze treba proterati u bratsku Bugarsku da sade ruže i kupus rekao je Fikus Slavuju dok su praznili treću flašu rakije iz radnje na uglu i mezetili paradajz. Kinkin sadašnji muž opalio ga je stolicom po tintari ali Fikusu ništa nisu mogli ni Nemci ni partizani ni sifilis. U krevetu će ti sve kazati o braci Istoku pa i o svekolikoj braći na svetu rekao mi je razgaćeni Mane u hodniku gde je lovio stonoge i paukove i muve. On je ustvari moj šura Jagurida trostruki naslednik rekao je i nasrnuo na mene sa svim smradom rakičine duvana pomija i znoja. Pobegao je u Australiju s četnicima i sada tamo gaji zečeve kengure i ljudoždere za američki cirkus Linkoln i Komp dodao je s poda kad sam ga ritnula od sebe. Daću ti kuću i krv za lecka donjeg veša cvileo je spolja dok sam čučala na klozetskoj šolji. Majčice moja ljudi su stenice i uholaže. Pomozi mi Bože da nađem Istoka pa ću ti paliti sveću od pedeset banki svake nedelje u crkvi Sv. Marko misliću samo na božanstvene stvari a pred smrt ću otići u kaluđerice kao Marina s Brda s tim da se kasnije posvetim i userafimim. Ako ne bude tako mrzeću te više nego komunizam.

Kao drugo Manetu Fikusu dadosmo dvadeset hiljada za sobu plus stosedamdesetipet banki za struju vodu i đubre. Čovek je inače stvoren da pravi đubre i smrad rekao je Mane u hodniku i pokušao da mi

Refuz mrtvak

99

zadigne suknju. Za prenošenje kufera Šiptar nam uze stopedeset din. u gotovu i pola flaše rakije. Nikada nećemo imati svoju kućicu s bašticom u cveću rekao je Slavuj i zakašljao se do daske. Pred fotografskim radnjama u centru Fotos i Argus videli smo četiri svadbe i jedan pogreb sa crnim kolima. Oću svoju kućicu pre nego izdanem raspizdio se Slavuj pred pratnjom i pokušao da klekne na trotoar. Bilo je oko pola jedanaest i neka dronjava starica povraćala je u parkiću preko puta hotela Dubrovnik a klozetarka Marijana virila je ispod podzemnog javnog klozeta. Zašto sunce sija kad svi umiremo naglabao je Slavuj dok sam ja gledala Šiptarove zglobove na nogama skorele od štroke. Tako pređosmo kod železničke štacije u sokak Braće Poljjakovića kod dve sestre bliznakinje kondukterke inače na tek uvedenim autobusima između Iline Vode i Stanova. Sestre Jelenike oće da potuku svetski rekord u tucanju promrndžao je Slavuj posle dva dana i pokazao mi trinaest recki posle tri dana bilo ih je sedamnaestorica ako se ne računaju oni što dođoše noću oni što nisu imali para ili oni koji tek tako ostadoše suva k. posle pet dana bilo ih je trideset trojica povremenih sa četvoricom stalnih mušterija i badavadžija koji su odlazili samo da jedu i da promene košulju. posle sedam dana utonula sam u duboka razmišljanja o smislu prirodnog zakona po kome jedna žena može da primi onoliko muškaraca koliko ima vremena

100

Vidosav Stevanović

posle deset dana usamljenosti i ja sam se pridružila Jelenikama i primala mušterije kad pre podne kad uveče posle druge smene kad iza novih samačkih stanova

i Slavuj je često bio u zatvoru jer je opet počeo samoubilački da pije i da dobija debele batine po kafančinama. Ne usteži se ničeg jer će te stizati četiri daske rekla si ljubeći me na kapiji. Izuzetni ljudi ne podležu pravilima za ovce i blesonje rekao je Istok kada je prvi put osuđen zbog podvođenja Musavere onda obične fuksice iz kafane Moskva. Tvoj brat je dojio tri godine i šest meseci zato je jak i mudar rekla si kada je Istok nestao po onoj lapavici. Znam da je u ratu bilo teško snalaziti se za mleko kao danas za stanove. Ubrzo sam stekla brojne mušterije i kupila dve nove haljine jednu svilenu pa na tufne drugu vijolet. Ubiću se ako nastaviš sa kurvanjem pripretio mi je Slavuj na Dan Borca i opet nije održao reč. Ne brini se za Istoka jer napominjem Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam vreme pola tri posle podne ćutanje i tišina. Rumena Trpković mi je izvadila plod iz utrobe i bacila ti unuče u kofu s pomijama i krvavom vatom. Mi smo ih četres dva komata zajedno bogu fala rekle su mi Jelenike i zaprale mi krv na nozi levoj. Ležala sam tri dana i slušala glasove iz njihove sobe. Dušo moja digni nogu jer sam ošmirglo muda o ćebe žalio se prvi vapijući. Ako ti to nije preklapača ja sam rimski papa tugovao je drugi vapijući dok se sunce nije skidalo s neba. Kom se ne sviđa nek pređe kod konkurencije odgovarale su vredne sestre

Refuz mrtvak

101

uglas i puštale rokenrol na gramofonu. Njima smo davali 13 hiljada i strujavoda popola ekstra što su pile moju kafu Bože bože kada ću najzad zagrliti Istoka telom svojim kada ću mu pokloniti svoj trougao za večni spomen i dugo sećanje. Bože moj topim se ponekad od milja kao maslac na vreloj plotni. Zaželim da on opet bude mali i da ga držim u krilu rumenog i tustog. Mrzim ovaj svet jer se vreme ne vraća kao gramofonska ploča i sve prolazi kao rabadžija pored kuće. i tako su nam prolazili vreli dani. Pored sve moje veštine u krevetu što je tvoja udovička škola majčice opet nisam doznala ništa određeno sem vajkadašnje istine da su svi muškarci isti kad hoće da te imaju jer lažu mažu i kunu se u šta im padne na pamet naročito na brak i vernost do starosti i groba tavnoga da je Anovlar najbolje sredstvo kad se redovito uzima ali da očas posla ostaneš noseća i nabređena kad prekineš jedno veče kao ja između juvelira i sajdžije da je skoro istina ono što se priča o Crncima jer su neki bili na praksi u fabrici automobila pored Lepenice i kolebali se između mene Jelenika i Lole kočničarke da svi bez razlike tvrde kako su poznavali Istoka ko iz viđenja ko iz pričanja ko direktivno sa kockanja kod Jule servirke ko iz novina

102

Vidosav Stevanović

a naročito neki šofer Miladin Kreslo iz preduzeća galovih lanaca i kugličnih ležaja Filip Kljajić. Kunem se majčinim grobom i sinom prvim Bobanom da je to posigurno inžinjer Trifković Trile rekao je Miladin kada se od Jelenika preselio meni jer ih ne razlikuje čim promene veš i frizuru. Službeno sam ga vozio po burdeljima Rujke Petobanke i Maridže Butrićke sve dok nije nestao proneverivši grdne pare u fabrici rekao je Miladin mučeći me francuskim načinom po vrućini. Slavuj se tada teško razboleo od malih boginja iz pakosti i zavisti Izuzetnih podataka nema. Kreslo kaže da je inžinjer Trifković imao medaljon sa slikom neke Menke i pramenom smeđe kose. Žalio se inače kako ga na ovom svetu vole dve duše o koje se teško ogrešio i greh koji mu nagriza jetru kao rakija. Kosu je svakog jutra mazao briljantinom i brijao se dvaput dnevno zbog kosmatosti. Govorio je kako je krađa prirodan oblik nadoknade u društvu lažne jednakosti. Kad sam Kreslu pokazala očevu i Slavujevu fotografiju kleo se da je Trile-Istok na obe samo prerušen. Kao što vidiš nikakva korist od lažljive ljudske prirode. Budući vlastodršcima moraće da izmisle nešto novo makar istinu.

i sunce je palilo i u gradu nije bilo dovoljno vode za piće i zapiranje. Slavuj je povraćao od kisele vode iz bakalnice kod štacije. Nosićeš moju smrt na svojoj crnoj duši rekao je i opet nije umro iz inata. Svako li danas oće da bude kurva govorile su Jelenike muškarcima u drugoj sobi ciljajući tim na mene i moju popularnost. Iskvario se i pronevaljalio naš zanat žalile

Refuz mrtvak

103

su se radnicima iz treće smene i jednom ceduljom na vratima obnarodovale kako imam opasan sekret 5. grupa. Osvetila sam se objavivši kako imaju trule jajnike. Tavanica nam se osipala i ujutru smo ličili na zidarske radnike petkom uveče. Čisti se odavlen inače ćemo ti sipat mišomor u jelu zapretile su mi Jelenike jednom ceduljom bez potpisa. Ubrzo sam se ljubljena majčice okanula toga posla što strašno iscrpljuje a donosi vrlo malo obaveštenja para i uživanja. Sećaću se uvek vaše dobrote koja mi na nos izađe rekla sam opraštajući se sa Jelenikama u kafani Proleće pored štamparije Jovan Dutovac-Pera. Na postrestantu ništa posebno sem jedne cedulje sa rečima Draga menka evo ti javljam Ljubav svoju jer si opasna kurva pušač žena Prodo sam motokotač Javu 250 kub. i pare te čekaju (kolko to ćeš vidiš!) kod prodavca lozova Tadije Batlije kod drugog kamenog mosla Ubićemo ti muža ko gnjidu iliti vašku pa stat pred matičara da nam spoji ruke i srca večnim okovima Čekaću te u Dubrovnik (kafanu!) sa crvenim cvetom u reveru sakoa Tvoj Nepoznati Ljubavnik K. Pičeta

i tvog pisma od 22 juna tekuće godine sa obaveštenjem o iznenadnom nestanku čiča Metodijevih sinova Mileta i Petra. Sa Grozdincem i Robijom triput osvanuh u železničkoj restoraciji ali ne nađoh nikakav trag Istokov. Nijednom tipu s tim imenom ne bih dao piče rekao je kelner Ćinda izbacujući nogom nekog našljokanog nosača u zimskom kaputu. Mrzim

104

Vidosav Stevanović

Ruse i osvedočeni sam zapadnjak rekao je Ćinda i uštinuo me za stražnjicu dok je Robija gepisao flašu vinjaka. Nismo blizu Istoka ali sam ja blizu groba rekao je pizdonja Slavuj i sasvim omršao zbog mržnje na moju mladost i lepotu. Priroda izvodi neslane šale čim daje život ovakvom slepom crevu. Kao treće stvarno opet pušim po četrdeset sarajevskih Zeta na dan i usta mažem izazovno crveno. Žene se farbaju da nas prefarbaju rekao je Istok kada se Musavera prvi put udala za krivonogog Alžirca i otputovala na svadbeni put do mora. Bio je četvrtak predveče i manguparija mi je zviždala i dobacivala sa ćoškova kod bioskopa Kragujevac i radnje Central. Smemo li da te ratosiljamo muža gospođa Menka kliberili su se fićfirići u tesnim pantalonama i neki su kukurikali i rzali. Moja čast je u pitanju i pokazaću svima pesnicu rekao je dibidus propali Slavuj i pokušao da padne s fijakera Svetozara Prelevića. Kljuse Zekan toliko je matoro da mu je zadnji kraj već mrtav dok prednji još kobajagi kasa. Prestizali su nas svi sem kuća i drveća. Možeš da radiš šta oćeš da čerečiš i ubijaš al samo brez miliciju rekla mi je nova gazdarica već pomenuta Rumena Trpković. Muž joj je pre rata bio papučar i umro je od zaptiva kad su pred njim pomenuli slobodu. Varaj i pusti druge, neka varaju rekla je Rumena pokazujući mi sobičak u stvari letnju kujnu u dvorištu pored drvenog klozeta sa dve crvene nule na vratima. Sa duda pored prozora noću ćućori Rumenina živina tri ćurke deset kokošaka leghorn i jedan pevac

Refuz mrtvak

105

61. ovde se desilo pomračenje sunca sa malim skretanjima u ludilo. Crne nakaze igrale su oko odžaka kreveljile se i vikale antidržavne parole. Jedan se dečak popeo na orah i nije hteo da siđe sve dok ga nisu oborili tojagom. Udbaši su kažu bili mirni kao jagnjad i delili su čokolade ženama i deci. Majčice nigde ne videh ovakvu alajbegovu slamu. Ko kaže da se u Kragujevcu ne pojavljuju duhovi kad se iz kapela noću čuje vriska i pevanje. Ostoja s Vašarišta nekada je popio živu sodu i sada govori na dugme. Ovdašnji slepci napravili su radiostanicu.

i Rumenini subotari skupljaju se uveče u pokrajnjoj sobi da pevaju pobožne pesme u slavu Srca Isusovog. Ima ih svakojakih ko da su na bućkalo vatani. Smak Sveta i Strašni Sud doći će sedamdeset sedme godine sedmog sedmog u sedam sati uveče sve po starom kalendaru posle jednog lakšeg zemljotresa rekla je glavna subotarka Simka Kokarda i pozvala nas da svoj život posvetimo nezi životinja. Istina o budućnosti prebiva u bobu i kafenim šarama ponekad u ptičjem letu kaže Rumena dok vadi plodove i podvodi malodobne devojčice. Ubrzo sam joj se uvukla u kuću božem da je podučavam u vezendlu i pomažem pri pobačajima što mi ide od ruke. Tražeći Istoka upoznala sam starice subotarke koje po okolnim selima prodaju svetske knjige čudotvorne ikone sa Svete Gore i osveštanu lekovitu vodicu iz manastira Grančarice, Ljubostinje i Žiče bogalje i bolesnice koji kod Rumene traže pomoći bolima svojim i lekove jer se u ovdašnjoj bolnici va-

106

Vidosav Stevanović

di jetra mesto slezine i zaboravljaju makaze u trbuhu posrnule devojčurke između 15 i 19 godina koje za neku stotku odlaze sajdžijama obućarima drmatorima iz opštine arhitektima mastiljarima i sekretarima prokurvane udate žene fabričkih radnika koje se pre podne uz kuvanje ručka kokaju sa studentima i džabalebarošima dok im deca na ulici uče razne veštine za život

i jednu inžinjerku najposle koju je u Ilinoj Vodi zmija šćapila za stražnjicu kad je sa Mikulom iz Paraćina legla u žbunje pa je tako pukla bruka. Nemoj Tanasije jer posle prvoga dolaze veliki brojevi rekla sam ja onda u Košutnjaku ali je Tanasije hteo a posle sam i ja htela s drugima. Samo sebe i svoje telo i sve muke i radosti njegove imaš rekao je Istok onda kada je napustio ćerku mašinovođe Dragorada jer je zahtevala da vode ljubav na duhovnoj bazi, Muškarci su iskreni samo kad su goli rekla si ti kad se sa Slavujem vratih sa venčanja. Međutim nigde Istoka. Mnogo puta mi se učinilo da sam pred vratima tajne da treba učiniti jedan korak i pred mojim zasenjenim očima pojaviće se bajoslovna mužanska prilika i lepota nadzemaljska Istokova kao božje ovaploćenje drugo posle Hrista. Koga po svu noć čekaš pred vratima i uzdišeš nevernice pitao me Slavuj kad se ponovo pridigao i nastavio s radom u hotelu Dubrovnik. Dobijao je svega pedeset sedam hiljada i nešto jače uz neku porciju čorbe fraj. Čekam sunce svoje da mi zasija sa istoka i obasja me

Refuz mrtvak

107

zracima radosti odgovarala sam i nastavljala da se rvem sa neizlečivom vrućinom. Uvek bi ispalo da sam kriomice išla za nekim sitnim džeparošem koji se kod Rumene krije dok ne prođe milicijska potraga i spava u podrumu na uglju i trza se od svoje senke na zidu za nekim proneveriteljem koji poslednje državne pare troši i kocka sa šmizlama i flundrama u pokrajnjoj sobi s gramofonom i već priprema zglobove za lisice za kockarima udbaša Gaje Coje koje je Jula servirka isterala iz kuće više generalskih stanova pa se sad ispomažu kod Rumene i daju joj lovu za pikslu za nekim ljubomornim i razjarenim mužem sa dignutom jakom i natučenim kačketom koji se smuca po dnu dvorišta i od svakog drveta misli da je njegova ženetina sa cegerom.

i za kojekakvim dečačkim družinama iz Palilula i Pivare sa lancima i bokserima. Desila se zatim jedna provala oblaka s gromom u dud pod našim prozorom i suva zemlja začas upi svu vodu. Bog opominje za naše grehe i doći će tama velika rekao je Slavuj i sedam dana pio po drumskim krčmama sa šoferima taljigašima i sezonskim radnicima. Idući put grom će u naše pokvarene glave kukumavčio je zatim iz kreveta i pijuckao Rumeninu višnjevaču. Ljudi kao tvoj Istok ne ostavljaju tragove za sobom jer su laki kao perje i neuhvatljivi kao vazduh rekla mi je Rumena i bacila nečije unuče u kofu s pomijama i krvavom

108

Vidosav Stevanović

vatom. Jednom sam upala u neki memljivi podrum iza suda na sastanak grupe radnika koji su se spremali da beže u inostranstvo. Ja od detinjstva navijam za radničku klasu govorio je Slavuj kad sam ga psovala zbog lenjosti. Zamalo me ne silovaše. Pored prozora stajao je Riđa sa crvenom kosom i predlagao da sama legnem. Imam muža rekoh ja. Baci ga na đubre reče Rida. Imam ljubavnika rekoh ja i zašmrkah. Otruj ga mišomorom reče Riđa. Imam brata Istoka koga nigde nema zaplakah ja. Pošlji ga za nama u Legiju Stranaca reče Riđa i jurnu prema meni. Prevrnuo je petrolejku i ja sam u mraku nekako napipala vrata zdrava i čitava. Za šta imam da zahvalim Riđi. Sutradan mi je u krevetu ispričao da ga podsećam na sestru Mirelu što se bacila pod voz kod železničkog mosta 7. aprila tekuće godine verovatno zbog Istoka. Ne zna se da li je bila trudna ili je sebi smrsila konce zbog neutoljene ljubavne čežnje jer nije ostavila oproštajno pismo. Rđda kaže da je pre toga bila triput verena za sanitarca Kutulu. Reče da je verovatno Istok osvojio gimnastičko prvenstvo grada u aprilu u gimnastičkoj sali DTV Partizan u staroj radničkoj koloniji zapanjivši sve novim vežbama na konju i razboju. Ko zna.

i uveče sam išla u bugarski internacionalni cirkus Central od pola devet. Ja sam igrač na trapezu i zaštitne mreže nema pod mojim nogama rekao je Istok kada je uhvaćen pri kockanju i milkan za njim zatvarao vrata na marici. Onaj sa trapeza odozdo je ličio

Refuz mrtvak

109

na Istoka ali sam iza šatre opazila da ima kriv nos i tetovirana prsa u stvari dve ptice što se kljunovima ljube. Ubiću svakog dripca koji te bude pipnuo bez moje dozvole rekao je te noći Slavuj posle dve flaše Rumenine višnjevače i prekrstio se s dva prsta. Ovakvi kao Slavuj ipak ne umiru bez sekire. Gospode sprži munjom i gromom mene grešnicu vavilonsku zavijala je Rumena od mnogog piva dok su njeni subotari pevali u pokrajnjoj sobi Jutarnja zvezdo biseru spasenja obasjaj nas i čoporativno plakali nam tugom i bedom ovog svela. Sutradan me Simka Kokarda optuživala da podilazim njenom Živadinu jednom kilavom i balavom starkelji što liči na čiča Metodija na odru. Taman žena smogne nešto malo muškarca a odnese ga neka mladunica okrivljavala me je komšinica Čedomira povodom njenog penzionera ča-Proke vašarskog fotografa. Oće droca da nam digne dvesta tries iljada što ih čuvamo u slamaricu vrištala je Kokarda i pokušala da mi počupa tek nafriziranu kosu. Ostavila sam joj samo čuperak na vrhu glave i gurnula je u veliku Rumeninu vanglu. Neću nikad u kaluđerice zbog bogomoljki staračke zavisti posta i molitava. Pogotovo danas jer manastiri ostadoše sa nešto malo posne zemljice i tavore od priloga braće iz inostranstva. Jede se tamo krompir kupus pasulj proja i nešto malo slojanjene ovčetine. Marina s Brda nije u pravu jer je još imala prođu kod postarije gospode i mladih provincijalaca. Da bi mi dao Istoka Bože moj baviću se dobrim delima i vratiću Musaveru na put poštenja i zaposliću je kao krojačicu. Prvog maja kuvaću jagnjeću čorbu

110

Vidosav Stevanović

za prosjake iz naše ulice i častiću ih prezlama sve u Tvoje veliko i čisto ime Oca Našega.

Kao četvrto isplatismo Rumeni 7 hiljada svega pošto sam ja pomagala pri pobačajima. Ostaneš li uvešću te u posao i bićeš moja naslednica za srez kragujevački govorila mi je Rumena pre nego sam spakovala svoje dreje u kufer i prekrstila se prema raspolućenom dudu. Zakunte se da nikad nijedna reč o meni neće preć preko vaših usana rekla je Rumena i mi se zaklesmo na Sveto Pismo preminulog papučara. Šiptar nam ovog puta uze tries banke i dve ljute u bifeu Avala. Drugi gule moju kožu pa što ne bih ja vašu rekao je pred kapijom i zabazdeo na znoj prljavštinu loj i užegle obojke. Ne žalite pare Istoka tražeći jer su pare trica i kučina rekla si ti brišući suzu u kutu desnog oka i mašući mi drhtavom rukom majčinskom. Sprčena i gurava babuskera poznata mi odnekud prosila je pored konjskog restorana Radnik. Ispljunuću jednog dana cela pluća i pola utrobe žalio se Slavuj i kašljao kao da je zbog toga došao na svet i vukao se za mnom kao crkotina. Bila je to soba za Izdavanje bračnom Paru bez dece cena po Dogovoru perka živković Naselje abisinija upitat kod Lončara Bogoljuba. U stvari bila je više štenara ili trap za krompire nego soba ali besparica ne pita za udobnost. Zbog ove boguizaleđa Abisinije potrošiće mi se noge kao sapun zacvileo je Slavuj i navalio da čačka svoje žuljeve krupne kao orasi. Okolo su stanovali sve sami doseljeni seljaci prosjaci sirotinja sitne zanatlije fabrički radnici i noću se do izginuća tukli u kafani kod Save Gegule. Dimnja-

Refuz mrtvak

111

ci fabrike konzervi zasipali su nas gustim dimom i garežom kroz sve tri smene. Za neku godinu a možda i pre svi ćemo ličiti na Crnčuge i ješćemo ugljenu prašinu rekao je oduzeti starac što se pod našim prozorom sunča i trebi od vašaka. Pod nam je bio nepatosan zemljan a u pukotinama klimavog stola krile su se uholaže i meso smo jeli samo nedeljom. I kad nemaš para treba živeti na velikoj nozi i na tuđ račun rekao je Istok kada se nekada vratio sa letovanja i pokazao nam poklone od Nemice Helge iz Diseldorfa tranzistor i ručni sat Helvecia i električni aparat za brijanje Filips. Gospoda kao što je tvoj brat ne žive među nama jer smo neznatni kao šljunak rekao je starac što se sunča pod našim prozorom i digao garave dlanove k nebu. Suša je trajala kao dosadan film i ja sam se zapirala kiselom vodom iz bakalnice kod Ciganmale. Kajem se zbog grešaka u životu i zbog lažnog predstavljanja i zbog niskog porekla cvileo je Slavuj dok se branio od zmija paukova belih miševa i ostalih pijanačkih utvara. Uz pomoć portira Muje koji me nije prečesto ucenjivao traganje sam nastavila u kafani hotela Dubrovnik sedeći pre podne s Desom Kesom Janom Pikljom i Lunom Markizom. Uskoro sam upoznala sledeće dokone građane M. Župca i V. Stevanovića besposličare ovdašnje koji mi predložiše bogovsku ljubavnu trojku u stanu kod Z. Džerija jer su mu roditelji otišli u selo na vršidbu profesora fizike Svetolika koji je kupio rashodovani Plimut od Milana Gružanina i vazda mu menjao de-

112

Vidosav Stevanović

love kod parkića i palio ga kurblom i vozio samo nizbrdo milicajca Vučurovića koji čuva psa tragača Musu i nosi nekoliko medalja zbog hvatanja lopova i ubica iako sam nije njušio tragove i razgovara samo o ginekologiji šefa stanice Karajovića koji se udvarao nalickanim budžama iz opštine i plaćao im ručkove zbog svastike daktilografkinje koja mu se okačila o vrat

i jednog plećatog studenta tehnologije prehrambeni odsek Švabu zvanog. Sem što su svi hteli da spavaju sa mnom niko ništa nije znao jer se nikog ne tiču tuđe muke i mučice. Kad ti dosadi traganje upucaj se lepo u čelo i čist račun rekao mi je V. Stevanović i na zidu naškrabao pesmuljak o lepoti smrti i truleži koja sve leči. Majčice moja ima tu i nečeg pametnog ako se odbije ludilo i zanos. Tvoj sekret 5. grupa zalečićemo samo mojim kožnim metkom rekao je Z. Džeri i ponudio me da ukradenim kolima odemo do planinarskog doma na brdu Žeželj na putu za Jagodinu. Venčaću te i uvesti u najcenjeniju familiju kragujevačkih predratnih rakidžija rekao je Svetolik i ponudio mi pomoć čuvenog advokata Jevđevića prilikom razvoda od načisto pobolelog Slavuja. Nemaš ti pojma kako se ovde dobijaju stanovi i službe rekao je Karajović kada sam odbila sastanak sa udbašem Bajčetićem jer mu se nos vuče po zemlji. Uveče sam slušala pevaljku Mirijam koja takođe ništa nije znala iako živi sa Lajzerom iz odseka za kocku i prostituciju. Dušo tako sam ja tražila ljubav moju Bogdana pa

Refuz mrtvak

113

sam natrapala na tugu i žalost do groba rekla mi je Mirijam i otišla mesto mene na sudar s udbašem Bajčetićem Student Švaba kaže kako je s nekim mangupom iz Beograda u aprilu išao po igrankama i ganjao droculjke iz gimnazije i medicinske škole. Taj je u pijanstvu govorio kako nikada neće zaboraviti Menku sunce svoje neljubljeno krizantemu svoju neuvelu. Tako ožalošćen otputovao je za Kraljevo povodom tajnih poslova. Švaba smatra da je Beograđanin bio fudbaler ili bar šahista jer je imao para ko blata. Na visokom čelu bila mu je jasno ispisana patnja i neobična sudbina. Predamnom je stalno bila senka Istokova.

i tako sam sedeći u kafani rešila da posle kraja izučim bar krojački zanat kod komšinice Čedomire jer će se žene uvek lickati i doterivati. Pošto nikom ništa ne piše na čelu sumnjivi su svi sem robijaša rekao je milicajac Vučurović i pozvao me da Istoka potražim među zatvorenicima. Pristala sam jer se bojim sumnje i kajanja. Sunce je strašno pržilo kad smo ulazili u rabatnu zgradu iza suda i dežurni me je stalno tapšao po stražnjici. Samo budale sede ovde a pametni drmaju odozgo rekao mi je belomusasti brica Dojčin S. Marković i nastavio da riba hodnik jednom prljavom mokrom krpom. Svuda je zadisalo na karbol i strah. Neki mršavko u nanulama trčkarao je pred nama i nije smeo da nam pogleda u oči. Taj je obio trafiku i misli kako smo došli da mu tražimo popušeni duvan rekao je dežurni i dodao kako sa mnom oba-

114

Vidosav Stevanović

vezno mora da se nađe u civilu jer tek onda liči na čoveka. Ko često ima posla s milicijom progutaće na kraju nekoliko puščanih metaka rekao je Istok kada smo u novinama pročitali da je njegov drug Pidžula osuđen na smrt. Jedan podrpani starac što prodaje zvečke loptice na lastišu i pištaljke odveo me tih dana u polusrušenu kuću ispred Stanovljanskog polja. Makedonac što tamo umire traži svoju rodbinu rekao mi je starac u parku kod pijace kad sam sela pored njega da se odmorim i jadala mu se na neuspeh. Lako je naći druge ali je teško otkriti i prepoznati sebe rekao je starac i ponudio me sočnim crvenim kriškama lubenice. Karakušljivi Slavuj više nije napuštao krevet i videla sam da su ga sasvim ophrvali lenjost i malodušnost. Kroz prozore su virile uvele zborane babetine i kreštanjem se dovikivale preko naših glava. Tamo smo našli užasno ispijenog čoveka u bunilu i vašljivim ćebadima. Trojano moja opraštam ti sav blud neverstva i pohotu samo ostani uz mene do časa samrtnoga vrištao je mršavi i lamatao kosturastim rukama kao očerupanim krilima. Starac iza mojih leđa mrmljao je molitve i kletve protiv ženske prevrtljivosti nestalnosti pokvarenosti. Trojano moja kumim te bogom čuvaj mi decu malodobnu i roditelje iznemogle zavrištao je onaj izdišući i poklonio mi bezvredan medaljon sa fotografijom devetoro dece u ritama. Predamnom je stalno bila senka Istokova. Mašući mi bacajući poljupce bližila mi se senka Istokova. Telo moje trnulo je i ježilo se kao u bolesti.

Refuz mrtvak

115

i uveče je moj naopaki Slavuj izdahnuo iz inata oko devet sati baš kada je crveni mesec zaigrao nad fabrikom konzervi. Rodio se slep živeo bolan umro nem rekao je starac što se bište pod našim prozorom i pozvao nekoliko zbabanih veštica da ga okupaju i pripreme za ukop. Od neznatne ušteđevine još sam i popu morala da platim. Sahranismo ga u sredu na palilulskom groblju na kome se sahranjuje sirotinja i najzad MOJ ISTOK BIĆE USKORO U MOM ZAGRLJAJU jer ljubljena majčice Boginja ovo pismo zato šaljem tvom ljubavlju ispunjenom udovičkom srcu. Bez vas dvoje svaki minut biće mi mesec i svaki sat godina rekla si ti blagosiljajući me i želeći mi mnogo sreće u traganju. Predamnom je utrven put ka sreći i nikakva Nesreća i Sudbina huda koje prate Istoka od kolevke do brkova neće moći da me spreči. I sa mrtvačkim pokrovom ustala bih i otišla k njemu. Živim zato da drugima pružim razloge da žive rekao je Istok onda kada mu je Musavera rekla da je najlepši muškarac na svetu i bog svekolike ženskadije. Juče mi je plavokos mladić u beloj košulji kratkih rukava prišao na ulici. Istok čeka sutra pola tri posle podne Vardarska 32 drugi sprat levo stan osam ćutanje i tišina rekao je taj anđeo glasnik i smesta se izgubio u ćorsokaku iza drvare kod ulice Crveno Barjače. Sunce je bleštalo u izlogu fotografskog društva i grbavi rabadžija na placu pored galanterijske radnje istova-

116

Vidosav Stevanović

rivao je crvenu ciglu. Moj život biće pesma kad se vas dvoje budete sreli rekla si ti ljubeći me na kapiji i brišući suzu u kutu desnog oka. Nadam se da si pazila Istokove kanarince jer njegovo veliko srce višak svoje ljubavi rasipa na životinje. Smesta sam kupila hartiju i olovku u knjižari kod bioskopa Pionir. Moje srce ispunjeno je radošću likovanjem čežnjom strahom. Gledam kako se pod prozorom bište garavi starac i osećam kako se usijano sunce okreće u nebu. Ne verujem u Strašni Sud jer će doći svetlost blaga i velika. Raduj se ljubljena majčice. Ljubi te u oba isplakana obraza tvoja ćerka Menka žena tvog sina Istoka s. r. Zaričem se da ću odsad svakom prosjaku dati neki dinar naročito na Prvi maj. Da ću roditi svakad kad budem zanela. Da ću strogo paziti na lečenje sekreta 5. grupa. Da ću grešniku Slavuju podići spomenik od trideset hiljada kod kamenoresca Proke. Da neću psovati hulnim rečima. Da ću oprostiti Tanasiju što me nećku pretvorio u hoćku. Blagoslovi nas Gospode Bože Naš za buduću radost i stradanja.

Isti dan u istom gradu Kragujevcu u istoj sobi oko šest sati popodne. Bila je grozna laž. Istok ne postoji. Menka takođe. Postoji kraguj ptica koja kljuje oči živima i mrtvima zlobnica i zlokobnica. Hohštapleri znaju svaku rupu u zakonu i putevi vode na sve četiri strane

Refuz mrtvak

117

sveta dok je svaki komad zemlje kostima nagnojen. Kažu da se u ovdašnjem muzeju nalazi kostur majmunočoveka i da sva deca pre rođenja liče na njega. Zlo će nas progutati. Crnica će nas izbacivati a more nas neće hteti. Slavuj je govorio kako Istoka ima samo kad ga nema. Nije nam potreban nikakav Strašni Sud jer dovoljni smo sebi kao prokletstvo. Sunce danas beše jače nego ikad i žeđ je velika.

Užas i samo užas je svuda oko mene. Ali ništa me neće sprečiti ni pokolebati majčice ljubljena moja. Ništa na šugavom svetu više to ne može. Jer bez obzira koliko smo slabi i lažljivi i povodljivi i glupi i pokvareni i poročni i svirepi i gadni mi ćemo ipak pobediti nesreću pa makar svojom dragovoljnom smrću svojom poslednjom mogućom slobodom svojom patnjom i poniženjem. I stoga pljujem na grad koji nema bar tri drveta sa pogodnim granama duboku reku ili višespratnicu. Moje stvari zaveštavam Jelenikama a fotografije tebi. Mane Fikus svakako je imao pravo svojim sečenjem vena u toploj vodi. Kad se ništa više ne može onda bar to blaženstvo.

LEŠINARI

vež noćni vazduh malo ih je pokolebao. U stvari, gotovo ih je istreznio. Poduhvat, koji im je malopre u kafani izgledao lak i veseo, bezbrižan kao Džavletovo brbljivo navaljivanje, bezmalo šaljiv, sada je sa svakim korakom postajao sve bliži, stvarniji, opasniji. Ipak, bilo je kasno da se vrate u sigurnost i toplotu kafanskog dima. Šef Stanoje je za njima podigao stolice na sto i zatvorio vrata. Kasirka je već zaključila dnevni pazar i žabicama pritegla čarape na krivim i pikljavim nogama. Obojica kelnera još su ranije otišli sa sudoperom i kuvaricom. Pevaljka Rola strusila je poslednji vinjak i odvezla se s novim mužem u nekoj krntiji bez blatobrana. Stoga su ćuteći klancali uz opustelu noćnu ulicu, nehotice zaobilazeći svetle prostore oko svetiljaka na banderama. Na raskrsnici nekoliko krivih uličica i ćorsokaka, središnjoj petlji paukove mreže staza i bogaza ispod Stare radničke kolonije, više zamračene zdravstvene stanice, zastali su da se još jednom dogovore. Na prstima su zašli u senku iza tek započete novogradnje, čije su rbine štrčale prema svetlosti

S

120

Vidosav Stevanović

sa ulice kao krnjaci zuba. Ležerno su se naslonili na skele, oprezno pripalili cigarete i poluglasno govorili, pogledajući u modrocrno nebo preko kojeg su, ispred crvene kugle punog meseca, promicali pramičasti oblaci. Odnekud, verovatno sa smetlišta pored prve tarabe, do njih je dopirao otužan smrad neke strvine, kokoške, mačke ili psa. Bilo je teško i prohladno. – Večito je knap puno! – reče Džavle. – Šikači, preduzimači, šoferi, šljakaroši, bokseri. Sve sami levaci. Sve sami džukci. Retko kad i neka mastiljara. – Čuli smo! – reče Murat. – To smo već čuli, brale. Nešto drugo nas zanima. Ima li zaista fljaskara? – Nego kako! – reče Džavle. – Bar dve-tri. Ne vodim vas valjda na partijski sastanak!? – Ne bi ni mogao, brale! – reče Murat. – Odavno smo se upisali u samostalne mućkaroše. Sami varamo. Blizanci Kalanci ćutali su u najgušćoj senci. Crvene žeravice cigareta rumenile su im dlanove, usta, brade i noseve. Bilo je nemoguće razlikovati njihove zdepaste prilike u vazda istim kariranim sakoima i tesnim pantalonama. Ožiljak koji je stariji, ćutljiviji i opasniji, imao na bradi nije se dobro video ni pri električnoj svetlosti. Pričalo se da ih je majka, matora Kalanka, nekada razlikovala samo pomoću crvene i plave pantljike, koju im je vezivala oko vrata, ili pomoću mesinganih pločica sa ugraviranim imenima Mileta i Jakša, koje su nosili oko zglobova na rukama kao vojnici u ratu. Za krivicu jednog, bilo kojeg, otac, matori stolar Kalanac,

Refuz mrtvak

121

tukao je i devetao obojicu kaišem za oštrenje brijača, svakog u drugoj sobi. U đačkim kuhinjama šljampave kuvarice nikada nisu znale kome daju kutlaču s mlekom i crni hleb s margarinom. Često su se menjali na istoj ženi, obično nekoj kafanskoj kurvi ili radnici iz fabrike konzervi, koja ne bi mogla da se načudi tolikoj neprestanoj požudi. Bezuspešno su, ženidbe radi, tražili sebi podobne bliznakinje. Nekoliko meseci dopisivali su se sa dvema sestrama iz Valjeva, koje su sakupljale razglednice i ljubavna pisma. Pričalo se da su dve Valjevke, prodavačice u radnji sa obućom i glasovite droce, tražile da im pošalju tačnu meru obima grudi, mišica, butina, čak i dužinu i debljinu udova u napetom i splasnutom stanju. Pošto ih dobijeni podaci nisu zadovoljili, dopisivanje se prekinulo. Matori Kalanac i Kalanka sada su se po selima raspitivali za pogodne udavače sa mirazom i preko navodadžike Božandrce obznanjivali da imaju kuću sa okućnicom u ulici Kraljevića Marka i sedamdeset tri ara placa pored grošničke stanice. Međutim, blizanci su i dalje lutali po kafanama i igrankama, tukli se, ganjali šankuše i sudopere, prodavali ulaznice za boks-mečeve i u gromoglasnom duetu pevali makedonske pesme. Ponekad su samo, kao sezonski radnici, odlazili na branje kukuruza i grožđa po Gruži i Levču, ali su se ubrzo vraćali, pocepani, neobrijani, pretučeni, grdeći seljački tvrdičluk i pasjaluk. Zatim su mesecima spavali i jeli za četvoricu. – Pujko načisto trokirao! – reče jedan. – Balsumirao se ko Džane trošarinac. Šta da mu radimo?

122

Vidosav Stevanović

– Noge mu se odsekle! – reče drugi. – Zabole me rame od pridržavanja. Da mu gurnemo prst u gušu? Između blizanaca mogla se nazreti Pujkova tamna i pogurena senka kako se njiše i leluja. Moglo se čuti njegovo ubrzano dahtanje, praćeno povremenim stenjanjem i štucanjem. Bio je potpuno pijan. Kada je, posle jalovog pribiranja poslednjeg sitniša iz džepova, Murat iznenada u klozetu dobio na par-neparu deset hiljada od brice Maligana i pohitao da časti društvo, Pujko se opredelio za pivo s vinjakom. Već kod druge ture tražio je da se premeste za sto bliže muzici. Kod četvrte je opsovao sestru funjarsku moleru Bujcu i glasno rekao da će polomiti koske novom mužu pevaljke Role. Kod pete je počeo da tvrdi kako ima strica u Sinsinatiju, Ohajo, Amerika, i kako će ih posle strikanove sahrane sve kupiti za crno ispod nokata. Kod sedme je počeo da viče kako mu puca prsluk za supovce i ljude u žutim džemperima, da juri pevaljku Rolu između stolova, a lupa čaše sebi u glavu, pentra se na sto i jede pepeo iz pepeljara. Prsatoj plavuši za Maliganovim stolom, koja je taman večerala, pokušao je da ukrade pljeskavicu sa tanjira. Narogušenoj kasirki Emši rekao je da je krmača koja se vucara s kuljavim parajlijama i drljavim starkeljama, i da je ne bi opalio ni kroz tri ponjave. Na kraju je počeo da laje i da sve redom, od molera Bujca do novog muža pevaljke Role, štrca sodom iz sifona. Moler Bujac je dreknuo da će mu stolicom razlupati tintaru. Novi muž pevaljke Role rekao je da je to bruka za jednu cenjenu kafanu i da će odsad dopuštati že-

Refuz mrtvak

123

ni da peva samo u lokalima gde nema takvih zvrndova i drmadžija. Grbavi šef Stanoje, poznata uštva palilulska, pripretio je milicijom i zabranio da se toči piće za njihov sto. Dve sledeće ture Murat je naručio preko brice Maligana, koji je svoju prsatu i ješnu plavušu ubeđivao da nije zaražen. Kada je Pujko plavuši rekao da je Maligan prošle nedelje zaradio triperčinu od Živke Kava, Murat se iznervirao i naljutio. Rekao je da svi drugari mogu da mu slobodno pljunu u njušku ako ikada bude seo s tim brljivkom i da najviše mrzi ljude koji ne umeju da se ponašaju kako dolikuje mangupima i vaćarošima. Džavle je poluozbiljno predložio da Pujka ostave dve ture. Zagrejani Kalanci na to su se uskikotali i uzmuvali laktovima u slabine. Mulja, koji im se naknadno prilepio iz Maliganovog društva, kazo je da Pujka ostave iza šanka da se ispava. Brica Maligan, koji je taman odlazio s odobrovoljenom plavušom, poznatom raspuštenicom iz Nove radničke kolonije, doviknuo im je da pozovu kola za hitnu pomoć. Grbavi šef Stanoje, koji je smirivao uplakanu Emšu, ponovo je pripretio milicijom. Moler Bajac je ljutito i uvređeno napustio kafanu, zaboravivši uzgred da plati pozamašan ceh. Novi muž pevaljke Role dreknuo je da on ovde štiti čast i čest svoje žene i da će ubuduće svakom napasnom dripcu grkljan prerezati. Mulja je prošaptao da je novi muž pevaljke Role nekada bio kasapin i da se tek odskora bacio na umetnost. Džavle i Kalanci hteli su da sami pođu na noćni poduhvat, jer je Pujko očigledno nesposoban i svoj pupak da napipa, kako

124

Vidosav Stevanović

je smatrao Džavle. Mulja je smatrao da je Pujko uprskao kao ćuran motku. Ali, najzad je Murat natmureno odlučio, rekavši da ta strvina ima da se povede u šunjačinu pa makar svi prisutni zevzeci kenjali dramlije. Poslušali su ga bez pogovora, kao i uvek. U Palilulama, među noćnicima i pijancima, smatralo se da nije baš naročito pametno protivrečiti Muratu, osvedočenoj prznici. Znalo se da je kao četrnaestogodišnjak zaglavio popravni dom u Kruševcu, zbog dve-tri provale u trafike i bakalnice. Posle neuspelog bekstva iz doma i hvatanja u Trsteniku izgledalo je da se smirio. Pušten je na slobodu kao izučeni tapetar, ali nikako nije hteo da se zaposli. Vremenom je postao čest gost prepunog kragujevačkog zatvora. Pera Slapšek i Žile Zum, stalni pretplatnici na posnu zatvorsku hranu, govorili su da će ih Murat uskoro naslediti u rabatnoj i prljavoj zgradetini iza suda. Njegova prva žena, Milijana Ramaćanka, imala je sva leđa ožiljčena od rana nanesenih mokrim konopcem, kojim je tukao, pošto bi je prethodno zavezao za krevet, čuvši posle vojske da se tu i tamo drocala s kojekim. Bokserski sudija Midžalo imao je njegovom udarcu da zahvali za ukočenu desnu stranu lica i poluzatvoreno oko. Opšte tuče na igrankama i fudbalskim utakmicama nisu se mogle zamisliti bez njegovog učešća. Jednom je u Izletničkom domu u Šumaricama pola sata izdržavao juriše sedmorice milicionera, iskočio kroz prozor i pobegao preko potoka i Stanovljanskog polja. Ponekad, kada je bio dobre volje, hvali-

Refuz mrtvak

125

sao se kako pravi posao zubarima i kako jednim udarcem izbija bar tri zuba u gornjoj i dva u donjoj vilici. Njegov otac, mlinar Midule, koji se obesio posle požara u Akcionarskom mlinu, govorio je da će završiti na vešalima, ako ga pre toga neko ne ucmeka zbog nasrtanja na žene. Džavle je, međutim, smatrao da je takav čovek dušu dao za vođu družine i da bi u nekom većem gradu bio neosporni šef podzemlja. Kalanci su ga kovali u zvezde i vukli se za njim kao paščad. Jedino ga njegova majka Miladija nije zarezivala ni u šta. Nazivala ga je izrodom, odljudom, dindušmaninom svoje starosti, naterivala da joj donosi drva i ugalj iz podruma, da riba podove i pere sudove. Govorkalo se da ga ponekad, kad je stegne reumatizam ili kad se posle Zadušnica vrati sa Midulinog groba, vošti oklagijom da sve puca. Ali, u družini je oduvek Muratov ugled bio neprikosnoven i nikad niko nije ni pokušao da ga naruši. Začudo, o Pujku, koji mu je preko Miladije bio dalji rođak, Murat se često starao brižljivije nego o sebi. Učio ga je da pliva i roni, da lajmom hvata kanarince u jovanovačkom polju, vukao ga sa sobom po igrankama u Vatrogasnom domu i Milicijskoj bašti, uvodio bez ulaznice na boks-mečeve, branio kad zabrlja na korzou i pokarabasi se s jačim od sebe, pijanog dovodio kući i trpao u krevet. Znalo se da ga nikada nije ostavio na cedilu i da je u milicijskoj stanici često primao svu krivicu na sebe. – Turite ga u džep! – reče Džavle blizancima. – Bacite ga u krečanu. Ili ga nosite među sebe. To-miga-uz-radoja!

126

Vidosav Stevanović

I zatim dodade, okrećući se Muratu, bacajući opušak i gnječeći ga petom: – Svega ima kod mama Papane, brale. Mandovki uglavnom koliko oćeš. Sve same mešaljke. Tuctucaljke. Rade ko singerice. Al pudljive su do zla boga, radi cajkana. Zato neću da bude tabaže. Pričvrlji, radi radnju – i ćutac! Murat je ćutao i odbijao kratke dimove. – Ošajdari! – javi se i prišipetlja Mulja nekim piskutavim i uzrujanim glasom. – Oho-ho-ho. Iz mrtvaka bih ustao za tako nešto šebečljivo. Braćo moja rođena! – Dosta, pikolo! – oštro reče Murat sićušnoj prilici, koja se pribila i drhturila uz njegov lakat. – Da nisi više zucnuo. I da te ne vidim kako tamo praviš neku pokoru. Inače ćeš sa mnom imati posla. – Imaću posla s još nekim! – nastavi Mulja, vrteći se i stružući nogama. – Videćete vi rusvaja, dramoseri. Tri dana se ne skidam, ko dete s belošljive. Majko moja rođena! – Zaveži, pikolo! – reče Murat Mulji i zatim, okrećući se blizancima: – Vi, burazeri, Pujka među sebe i ne puštajte ga ni koraka samog. Odgovarate za njega. – Razume se, brale! – rekoše uglas blizanci. – Naravski. Nema glava da te zaboli. Murat prvi preskoči zgomilane daske i dođe do ugla novogradnje. Oprezno je zevao nadole i nagore. Znao je da milicioneri baš ovom ulicom odlaze u Lekinu kafanu u Staroj radničkoj koloniji. Znao je da su u ovo doba uvek orni da nekog zalutalog pi-

Refuz mrtvak

127

janca privedu u stanicu na putu za groblje. Znao je da milicioneri tako izigravaju savesnu službu, jer pijanci obično nisu opasni. Puštaju ih tek sutradan, posle saslušanja kod sudije za prekršaje. Pre mesec dana to se dogodilo Muratu, kada se s nekim Sušičaninom podžaveljao oko pevaljke Role. Celu noć se u prepunoj zatvorskoj ćeliji koškao s ispizmljenim Sušičaninom. Mastiljavom olovkom zapisao je na zidu: Jeste l čuli na radio Nišu kako ljudi koParcovi dišu! i doćće i moji pet minuta ciketani. Sušičanin je tada zarežao da će Muratovih pet minuta doći na Kukindan, Murga meseca, kad mu on bude sredio cuflu. Pred zoru su se ipak izmirili, raspričali o zajedničkim poznanicima i mnogobrojnim muževima pevaljke Role, i zajednički popušili poslednje Sušičaninove cigarete. U svitanje su otkrili da su obojica vojsku služili u Bosni, Sušičanin u Slavonskom Brodu, Murat u Banjaluci, da su obojica znali kapetana Nenezića i prevrnuli po nekoliko majorica i pukovnikovica. Dogovorili su se da se ne terete pred sudijom prekršajcem i da se koliko doveče nađu kod privatnika Kadrije uz vino i pržena crevca. Ali, iako su obojica tvrdili da su samo nešto bučnije raspravljali o udaji Sušičaninove najmlađe svastike i da se cenjenom drugu sa linije mora biti pričinilo kako hoće da se pomakljaju, jedva su se izvukli sa novčanim kaznama od pet hiljada u gotovu ili pet dana zatvora. Još je prekršajac Dragan Tronja čvrsto obećao Muratu da će ga idući put rebnuti bar sa mesec dana ćuze. Tada je Sušičanin prišapnuo Muratu da Tronji sinoć žena sigurno nije delnula ri-

128

Vidosav Stevanović

bu. Muratu se nije jela kukavna zatvorska hrana, niti mu se radilo na kaldrmisanju ulica i ravnanju drumova, i zato se svečano zarekao da ga oči cenjenog sudije neće više videti na ovom mestu. Čim je došao kući Miladija ga je, onako mamurnog i neispavanog, naterala da plevi travu u dvorištu i da popravlja rasušeno bure za kišnicu. Uveče mu je Sušičanin kazao da se pevaljka Rola, uzročnica njihovog stradanja, udala prošle noći za nekog debelog tipa iz Aranđelovca i da je obnarodovala vest kako više neće da se bavi bludnim rabotama. Ulica pred Muratovim očima, osvetljavana retkim celim sijalicama sa bandera, bila je pusta kao i ranije. Ništa se nije čulo iz grada, sem što je odozdo, od Male Vage, dopiralo nejasno pevanje i galama. Značilo je to da je već fajront i kod privatnika Kadrije, koji nikad ne zatvara dok poslednji gost ne iskapi poslednje piće. Moralo je biti negde oko dva sata posle pola noći, jer su fosforne kazaljke na Muratovom ručnom satu zaklapale oštar ugao. Značilo je to da imaju bar dva sata pred sobom pre nego što radnici iz prve smene pođu na posao. Dotle se na ulicama mogu sresti samo oni koji idu na prvi jutarnji voz, dripavi đubretari sa kolicima i metlama, mokri polivači sa dugačkim i debelim crevima preko ramena, poneka bunovna i raščupana žena koja hita u stanicu za hitnu pomoć. Murat je to znao iz mnogih ovakvih noći. Znao je koja se kafana prva otvara i gde se najranije može kupiti vruć burek. Znao je gde na pločniku stoje žičane korpe sa teglicama kiselog mleka, koje blaži i leči upaljeno nepce.

Refuz mrtvak

129

Znao je čak i na kojim će se prozorima pojaviti sanjive i razgolićene žene, lica masnih od kremova i pomada, plinulih podočnjaka, izgužvanih spavaćica. Kroz sve te letimične misli ona strvina sa smetlišta smrdela je sve gadnije, kao da sve brže truli, puneći mu nozdrve nečim slatkastim i zagušljivim. Pljuckajući kroz retke zube, Murat izađe na ulicu i osvrte se prema ostalima. Činilo mu se da ih je gusta senka potpuno skrila, progutala, svarila i da sada tamo nema ničeg drugog do malo skorelog izmeta i ustajalog vazduha iz creva. – Idemo li, drugari? – reče. – Idemo – rekoše oni. Bili su već sasvim trezni i pokolebani. Mislili su kako bi kudikamo bolje bilo oterati sve kalašture u materinu i lepo otići na spavanje. Pljuvačkom su vlažili ispucale usne. Bili su gladni i podrigivali su. Mislili su kako će ih kod kuće možda čekati neko ohlađeno jelo u rerni. Jedino je Mulja drhturio od uzbuđenja i strepnje. Unapred je zamišljao ceo doživljaj, ulazak, pijanku, prevrtaljku. Činilo mu se da je propustio neku primamljivu mogućnost, neku golicavu pojedinost, pa je sve zamišljao iznova, drukčije, ponoćnije, skarednije. Ponavljao je bezbroj puta u sebi pokrete, dodire, uvijanja, drmusanja. U mislima se ustremljivao na pojedine slike, delove slika, uveličane do bola, opipljive do ludila, i grickao ih, njuškao, lizuckao. Istovremeno se gluvo bojao da se ništa neće dogoditi, da će sve otprhnuti, nestati, iščileti. Znao je da mu se dugo neće pružiti

130

Vidosav Stevanović

takva prilika. Znao je da jedino noćas može biti oslobođen osećanja sićušnosti, ništavnosti, poniznosti, straha i neumešnosti. Zavideo je ostalima, Muratu, Džavletu, Kalancima, čak i Pujku, na visini, snazi, grubosti, smelosti, nehajnosti. Mrzeo ih je i želeo im bolest, nesreću, nemoć, poniženje. Mrzeo je čak i njihove brundave i hrapave glasove, koji traže, zahtevaju, prisiljavaju, zapovedaju. Ali bojao ih se, svih, naročito Murata, i zato im se umiljavao, udobravao, ulizavao. Bio je njihovo prezreno i jedva podnošeno trčkaralo. Polako su koračali uz blagu strminu više raskrsnice. Islabelim nogama čepali su po džombavoj kaldrmi. Džavle reče da je tu kaldrmetinu poslednji popravljao car Murat s tevabijom. Mulja, koji je napred trčkarao pored krakatog Murata, reče kako njemu lično više leži kaldrma nego asfalt. Murat kratko opsova sunce krvavo. Džavle reče da su bar uredni Nemci mogli da je poprave i kako bi on voleo da Nemci Srbima bar tri dana poteraju sučku. Kalanci, koji su sa strane pridržavali onemoćalog i oklembešenog Pujka, zarežaše kako Nemci mogu slobodno da se kokaju u mozak. To polurazumljivo režanje značilo je da su blizanci besni i da se svakog časa mogu potući među sobom. Džavle ih je bezbroj puta gledao kako se ćuteći makljaju teškim pesnicama, obojica s visokim gardovima, pogureni, raskrečenih nogu, nabreklih žila na vratovima. Nijedan nije udarao u glavu i lice, već samo u prsa kada nije padao. Tuča se završavala naprečac, iznenada kao što je i počela, bezrazložno, čudno. Džavle

Refuz mrtvak

131

ih je često gledao kako potpuno mirni i sabrani, sa istovetnim tupim izrazom na četvrtastim licima, stežu ruke jedan drugom i tapšu se po leđima. Tako su jedan drugome čestitali istrajnost u tuči. Zatim bi odlazili u prvu kafanu, sa istim tupim izrazom na licima, i cevčili rakiju dok im ne nabreknu žile na vratovima, mrki, natmureni, zlovoljni, osorni, usamljeni. Pijanka se obično završavala novom tučom ili jurnjavom za kuvaricama, koje su često odvlačili od samog roštilja i seckanog crnog luka. Masnice i ugrizi na vratu sutradan su pokazivale radoznalijim gostima s kim su prošle noći bile. Jednom su pokušali da otmu kasirku Emšu, ali je stariji osvanuo s razbijenom glavom a mlađi sa oguljenom šijom. Privatnik Kadrija, koji je svoje kuvarice ustupao platežnijim gostima, nije ih od Nove godine puštao u kafanu. Tvrdio je da je zbog njih pevaljka Rola prešla u socijalistički sektor. Šef Stanoje jedino njima, kao neuračunljivima, nije davao piće na veresiju niti je pevaljki Roli dozvoljavao da ih poljubi za petsto dinara. Džavle je znao da su zbog nečeg bili otpušteni iz vojske kao trajno nesposobni. Mulja je laparao okolo da su iz škole izbačeni zbog maloumnosti, krađa školskog pribora i mokrenja u učionici. Koračali su polako pored zamračenih kućica iza visokih taraba i zašipljenih kapija. Iz malih dvorišta sa bašticama paradajza i krompira, s ponekom lejom sparušenog cveća, na njih su režali psi na dugačkim lancima. Nikog nije bilo na ulici ni u dvorištima. Na periferiji nije vladao običaj da se noću iz-

132

Vidosav Stevanović

lazi napolje čak ni radi nužde. Znali su da pod svakim krevetom stoji nokšir, u svakoj bravi ključ. Jedino je hrkanje tu i tamo pokazivalo da ima nekog unutra. Družine dečaka i mladića iz raznih krajeva grada (Parkanci, Vašaranci, Staničarci, Grobljanci, Palilulci, Sušičani, Pivarci, Vardarci, Brdarci, Džokejci, Kolonci, Stanovljanci, Abisinci) ponekad, naročito u proleće i jesen, tukle su se, vikale i zapomagale po sat-dva, a da se nijedan prozor ne otvori. Povređeni, ostavljeni od svojih družina, sami su se pored taraba vukli kućama, pljujući krv i parčiće zuba, motreni iza spuštenih zavesa. Jednom je Mulja, uprepodobivši se, hoteći da nasmeje Murata, desetak minuta zvao u pomoć, drao se kako ga ubiše, ali se niko nije pomolio na vratima i kapiji. Oko Mulje i Murata bila je sama tišina i ćutanje. Bilo je to zato, smatrao je Murat, jer su se u Kragujevcu poslednjih meseci desila dva ubistva, oba još nerazjašnjena. Telo sredovečnog seljaka bez šake na desnoj ruci, prethodno zaklanog, sasvim su zdruzgali točkovi teretnog voza više železničkog mosta i ranoranioci su naišli na krvavu smešu kostiju, žila i prosute iznutrice. Pričalo se kasnije da je to nekadašnji četnički vojvoda, begunac i odmetnik Milić Gluvać. Učenica učiteljske škole nađena je vezana za jelu u pivarskom parku, gola, modra, sa slepljenom kosom i osmuđenim maljama pod pazuhom i među nogama. Pretpostavljalo se da je silovana i udavljena ili obratno. Krivci nisu pronađeni, iako je odmah pritvoreno i saslušavano nekoliko skitnica, džeparoša, povratnika sa robije i došljaka. Žene su govor-

Refuz mrtvak

133

kale kako se po mraku šunja neki seksualni manijak, koji ne pravi razliku između muškaraca i žena. Neke su čak tvrdile kako su napastvovane, srećom bezuspešno, i kako napasnik ima mantil šuškavac, kačket i ogromne svetlucave očnjake, koji mu kao noževi štrče iz usta. Bilo kako bilo, posle toga niko noću nije hteo da se pača u tuđe poslove. Na mestu gde ulica zavija udesno, prema bagremaru ispod napuštenog hipodroma, Džavle reče da su pred samom jazbinom. Murat smesta upozori ostale da budu što tiši. Reče da Pujku, ukoliko mu dođu lutke te navali da se dereka, pesnicom zapuše pljucu. Blizanci ponovo ljutito zarežaše i jače pritegoše Pujka između sebe. Mulja prosikta da će mu on sam razbiti njokalicu ukoliko ne bude miran kao božja bubica. To ih namah razveseli. Mulja ih je od detinjstva zasmejavao svojom željom da pokaže snagu. Uvek je bio neka sredina između odraslog čoveka i kepeca. Od malih nogu družio se sa fudbalerima i bokserima. Čerčil, čuvar stadiona, puštao ga je besplatno na sve utakmice zajedno sa čuvenim navijačima Strujom, Džanetom i Pampuraćem. Boks-klub uzeo ga je za maskotu, sašio mu trenerku sa bojama kluba i vukao sa sobom na gostovanja i turneje po Bosni, Crnoj Gori, Bugarskoj i Rumuniji. Pored ringa se vazda mogla videti mala prilika kako žustro mlatara pesnicama i upućuje savete bokserima između rundi. Osvojeni kup on je uneo u grad, stojeći na krovu klupskog autobusa. Maser Šnicla stavljao ga je na ramena i trčao po sali za trening, uz tapšanje i smeh oznojenih boksera sa ban-

134

Vidosav Stevanović

dažima na rukama. Do žena je dolazio vrlo retko, na redaljkama Muratove družine ili u novogodišnjoj ponoćnoj gužvi, dva-tri puta godišnje. Patuljasta kćerka nekog pekara iz Sušice, koju je jednom svečano zaprosio, odgovorila mu je da bi pre skočila u bunar nego što bi njega zamilovala. Drugu gradsku patuljicu, Zozu iz apoteke, on sam nije hteo zbog njenih krivih nogu i jednog vanbračnog deteta. Ponekad su mu kockari dopuštali da kibicuje poker i barbut u zabačenoj kući Jule servirke iznad kasarne i generalskih stanova. Jednom je za opkladu pojeo pedeset ćevapčića i tri ražnjića, i posle toga bio dve nedelje u bolnici. Inače, uvek je mogao da popije desetak flaša jagodinskog piva. Smejuckali su se Mulji i prilazili bleštavoj sijalici na banderi pred duguljastom i oniskom kućicom, čiji su krivi i podlupljeni zidovi bili obojeni drečeće žuto. Iza ćebadi na malim i četvrtastim prozorima videli su tanke trake svetla. Čuli su neku raštimanu muziku, verovatno sa ćemaneta ili gramofona sa istupljenom iglom, i prigušeno vriskanje dva ženska i jednog muškog glasa. Džavletu je izgledalo kao da krešte svrake u kavezu. Muzika i vriskanje neskladno su parali noćnu tišinu, koja je grudački legla na zaspali grad kao pijanac na nerazmešteni krevet. Tek pred zoru na prilaznim putevima i drumovima zakloparaće seljačke taljige i volovska kola, zadrndaće prvi lokali iz Lapova i Kraljeva sa radnicima iz fabrika, zabrundaće kamioni transporteri koji su prenoćili u gradu, isprazniće se stanična čekaonica i restoracija, i u nebo će se zakolutati crni dimovi.

Refuz mrtvak

135

Džavle je to znao još otkako su kao dečaci sačekivali svanuća pod tuđim otvorenim prozorima, loveći sanjive šumove jutarnjih ljubavnih časova. Prestali su da se smeju Mulji, koji se i dalje kočoperio pored Murata i mahanjem malih pesnica pokazivao kako se ničega ne boji. Uozbiljeno su piljili u kućicu na laktu ulice, neograđenu na prostranoj poljani, sklepanu od nepečenih cigala i polomljene ćeramide sa srušenih udžera više Stare radničke kolonije. Trudili su se da što nečujnije dišu. Grla su im bila suva kao ujutro posle pijanke i mamurnog sna. Kalancima su beonjače svetlucale i sevale na crnpurastim licima kao porculanske čašice na banderama. Džavle se sećao kako su ih nekada u školi zadirkivali da imaju ciganske krvi u sebi i kako su se zbog toga tukli s celim razredom. Međutim, Murat ih je ponekad zvao Gavrani i blizanci se na njega nisu ljutili. Džavle je podignutom rukom sada pokazivao kako ima nešto da kaže svima. Zastali su i okupili se oko njega. Muzika i vriskanje iz kućice kao da su jenjavali. – Nalete li cajkani, obrali smo bostan! – reče Džavle. – Ovde smo kao na tanjiru izloženi. Biće bajbokane, drugari! Murat se saže i poče da pipa po kaldrmi, dok mu je na potiljku bleskala briljantinom zalizana kosa. – Posrana sijalica! – reče. – Kamenom ću je. Čeknite. – Nikako, brale! – reče Džavle, hvatajući ga za ruku. – Čuće se. Poplašićemo tičice. Znam ja nešto bolje.

136

Vidosav Stevanović

Pre nego što Murat zausti psovku, Džavle, rukama i nogama obuhvativši banderu, poče da se puže uvis ka sijalici, mic-po-mic, sporo i vešto, održavajući se samo stiskom butina. Murat sočno opsova mater frajersku. Mulja reče da je Džavletov otac posigurno bio šimpanzo. Prigušeno se nasmejaše, iako su svi dobro znali starog Taška. Istina, Taško je u starosti, kada je po ulicama kupio opuške i po kafanama moljakao za šljivovicu, stvarno ličio na šimpanza Čitu, Tarzanovog pratioca. Preko bezubih usta spajali su mu se nos i brada. Ponekad je za opkladu donjom beskrvnom usnom obuvhatao baburasti nos sa mnogim plavičastim žilicama. Govorilo se da je nekada bio kaplar u kraljevoj vojsci, ali se propio i propao. Imao je već sedamdeset godina kada mu se rodio Džavle, iznenada, na veliko iznenađenje i same Taškove osme žene Rabije. Ona je bila čistačica na pijaci, povremeno klozetarka po kafanama, i smatrala se nerotkinjom. Stoga je slobodno spavala sa svima redom. Već sa zaobljenim trbuhom, nikako nije mogla da se načudi toj kasnoj trudnoći. Deset meseci posle Džavletovog rođenja umrla je na drugom porođaju, ostavivši za sobom i drugog sina, golubara i tapkaroša Lanju. Do poslednjeg daha tvrdila je da su deca Taškova i da za poslednje tri godine nijednog stranog muškarca nije sebi pripustila. Taško je neko vreme svakodnevno išao na njen grob na Palilulskom groblju, redovno posećivao Staru crkvu, čak prodavao sveće sa crkvenjakom Vasilijem. Jedne zime družio se sa subotarima iz naselja Abisinija i svima delio tvr-

Refuz mrtvak

137

do ukoričenu knjigu Borba između videla i tame. Govorio je da su i katolici i pravoslavci sluge repatoga i da se treba moliti bogu koji prebiva u biljkama, zverima i deci. Potom se naglo zapustio, ponovo propio i odao prosjačenju. Vucao se od vrata do vrata i tražio milostinju od braće po Hristu. Bio je nadaleko čuven sa svoje dugovečnosti i zdravlja. Ništa mu nisu mogli ni glad ni rakija ni kiša ni zima. Jednom, po teškim mrazevima, našli su ga smrznutog u žbunju iza muzeja, i lekari su utvrdili kliničku smrt. Raskravio se tek u mrtvačnici i počeo da se dereka kroz prozor kako hoće živog da ga zakopaju. Urlao je kao lud i psovao sve redom, od boga do komunista, na užas bolničarki i bolesnika na hirurškom i grudnom odeljenju. Dugo se posle po kafanama hvalisao kako njemu treba bar sekira da bi skiknuo. Pričao je kako se malčice prošetao do onoga sveta, ali mu se tamo ni najmanje nije svidelo, jer nema rakije, psovanja i ženskog sveta. Prorokovao je lakovernijim staricama sa groblja i ubezeknutim seljankama sa pijace. Najzad je navukao upalu pluća i umro na Veliki Petak. Sinovima je ostavio nešto dronjaka, neispravan džepni sat, dva drenova štapa, jednu Rabijinu minđušu i raskupusanu knjigu Borba između videla i tame. Kasnije se pričalo da je umro od neke azijske kuge, koju su u grad doneli Burmanci na radu u fabrici automobila. Džavle i Lanja odrasli su kod Taškove polusestre Stanojke, koja je čuvala i neke dve gluvoneme devojke koje su se odnekud obrele u Kragujevcu za vreme velike letnje suše. Tek kasnije je Murat naučio Džavleta

138

Vidosav Stevanović

da sa punjenim kockama vara na barbutu i da prilikom tuča gađa nogom u protivnikove mošnice. Kalanci su odozdo blenuli u Džavletovu mršavu priliku u otrcanim farmerkama i šuškavac vindjaci. Izgledalo im je da Džavle puže kao gusenica uza stablo. Bili su tromi, medvedasti i nespretni, i divili su se svačijoj okretnosti. Iskoristivši njihovu nepažnju, Pujko se otrže i dotetura do bandere. Obuhvati je rukama, nasloni čelo na katranjivo drvo i poče da povraća. Muratu se činilo da će se Pujko svakog časa ugušiti. Uvijao se celim telom i lagano klizio niz banderu. Mulja pisnu da će taj zinzov najzad poljubiti zemlju. Kalanci, plašljivo pogledajući u Murata, stadoše iza Pujka i obuhvatiše ga oko struka. Jedan mu podmetnu dlan pod čelo. Murata zapahnu oštar smrad bljuvotine, koja se cedila iz Pujkovih usta i oticala mu između nogu. Činilo mu se da to ponovo smrdi ona strvina sa smetlišta kod novogradnje. Svuda se osećalo na nesvareni alkohol. Kad rigljanje prestade, Kalanci ispraviše Pujka i ubrisaše ga po licu maramicama iz malih džepova svojih jednakih kariranih sakoa. Mulja siknu da će, ako ne budu bolje pripazili na svoje presisano dojenče, on lično morati da se umeša. Murat je izbliza posmatrao Pujkovo opušteno i zelenkasto lice, na kojem su se crnele okrugle rupe očiju i otvorenih usta. Ličio mu je sada na crknutu i usmrđenu ribu. Izgledalo je da Pujko više nije pri svesti. Stajao je između Kalanaca i klatio se levo-desno kao čovečuljak ispunjen olovom. Košulja mu se bila izvukla iz spalih pantalona. Razbarušena kosa štrčala mu je

Refuz mrtvak

139

na sve strane kao uzjogunjeni dronjci. Jedan od Kalanaca nije ga više pridržavao. Stajao je pored Mulje i gledao prema sijalici. Džavle, smanjen i nejasan pri pogledu odozdo, bio je već pod samom sijalicom i pružao ruku. Zaustavljenog daha, Mulja je ponavljao njegove pokrete i naginjao se zajedno sa golemom senkom, koja je kao ptičurina ležala preko ulice. Bio je sav zgrčen, glave uvučene u ramena kao čep u zdepastu bocu. Blizanci su režali oštrije i ljutitije, sevajući klikerastim beonjačama. Murat je prigušenim glasom upozoravao Džavleta da se ne opuči. Džavle tada zastenja i glasno opsova sunce krvavo. Svetlost namah utrnu. Kroz pomrčinu, koja se kao ponjava prevali preko glava dignutih prema nebu, sa zveketavim praskom razbi se staklo. Dok su im se oči sporo privikavale na oskudnu svetlost iza zamračenih prozora, nešto se smulji niz banderu. Muratu se učini da je to raskriljena i strmoglavljena buljina. Džavletove cipele meko lupiše o kaldrmu. Čulo se kako Mulja prestravljeno dahće. – Lebac mu poljubim! – prostenja Džavle. – Opeko sam se krvnički. Jesam dilea. Jesam laponac, brale! –- -Ćut! – odreza Murat. – Mora da su nas čuli! Za trenutak je ućutao i zatim pribrano zapovedio: – Kalanci s Pujkom – pozadi! Džavle i Mulja – za mnom! Spremi se! Sad! Potrčaše zbijeni u gomilu, pognutih glava, isturenih ramena. Uz prigušene uzvike grunuše u niska drvena vrata na kućici. Ču se praštanje polo-

140

Vidosav Stevanović

mljenog drveta i vrata popustiše, zaklatiše se na izvaljenim šarkama, lupiše o zid. Svetlost iz sobe prosu se po gužvi glava, ramena, nogu i košulja. Džavle, koga je unezvereni Mulja gurnuo ispred sebe, saplete se o niski prag i ljosnu koliko je dug. Uzrežali Kalanci nosili su Pujka na rukama kao stvar kojom se krči put. Trapavi, s opuštenim telom između sebe, zaglaviše se u vratima. Zgrčen iza Muratovih leđa u kariranoj košulji, Mulja je za sobom osećao njihovo silovito batrganje. Murat pre svih rupi unutra i zastade posle dva koraka, napet, s pesnicama spremnim za tuču. Širok, četvrtastih ramena, nabreklog vrata, napetih mišića, s pesnicama spremnim na tuču, Murat je stajao korak ispred ostalih. Crna kosa, sjajna od briljantina, bila mu se rasula po znojavom čelu. Odmah je zaključio da im, bar zasad, ne preti nikakva tuča sa pijanim gostima zabačenog Pampur-bara. Džavle, koji je ovamo dolazio s nekim trgovačkim putnikom iz Loznice za vreme praznika, nije bio u pravu kada je kod novogradnje nabrajao koga sve mogu zateći u kućici. Verovatno je bio zaboravio da je petak i da se kragujevački noćnici odmaraju i skupljaju snagu za subotu i nedelju. Murat je znao da subotom kafane rade čitavu noć i da bezbrojne muzike trešte sa svih strana. Znao je kako se praznici slave bar tri dana, dok i najizdržljiviji ne popadaju pod sto. Zatvor iza suda punio se tada kao bure za kišnicu za vreme provale oblaka. Jednom u novembru za dvadesetak pijanaca i siledžija nije bi-

Refuz mrtvak

141

lo mesta u ćelijama. Čuvari su ih prebrojali i ostavili u pošljunčanom zatvorskom dvorištu. Kiša je rominjala do jutra i svi su bili mokri i prozebli. Istrežnjeni, kijali su, koškali se, psovali čuvare i državu kopilansku. Jedino su nosači Karanfil i Krklja hrkali pored visokog zida i povremeno se meškoljili pod debelim dronjcima. Pera Slapšek je rekao da će im vodurina sigurno pomoriti vaške. Bolesni Pujko povraćao je sebi u krilo. Žile Zum je dreknuo da je došlo poslednje vreme, jer jaše lud zbunjenog. Posle toga nastavio je da nesuvislo viče kako u njemu žive dve duše, jedna u drugoj, svetiteljska i zlikovačka. Pera Slapšek je objašnjavo Muratu kako Zum stalno sanja svoju glavu u svojim rukama i kako mu se ta glavurda pokvarenjački plazi i krevelji. Pujko je slabačkim glasom pitao da neko nema pilule za smirivanje želuca i tvrdio je kako je dosad povratio bar slezinu i pola jetre. Nosač Karanfil neprestano je puštao smradne vetrove i ritao se u snu. Trojica Pivaraca predlagali su da se beži pre nego što i zdravi uhvate jektiku. Žile Zum je riknuo kako je žedan ljudske krvi i kako će koliko sutra smeniti vladu. Rekao je da će u njegovoj državi moći da žive samo lufteri, kurve, kelneri i golubari, jer su svi ostali trice i picajzle. Nosač Krklja pomokrio se na kaput jednom nosatom Koloncu i ovaj ga je nemilosrdno išćuškao. Krklja se pravdao time da je još pijan i da je mislio da mokri uz oluk. Kolonac je zaurlao kako uz oluk zvrždi i kako kod njega ne pale barapski folovi. Pivarci su ozbiljno predlagali da se Kolonac pomokri na Krkljin kačket sa brojem 1. Pe-

142

Vidosav Stevanović

ra Slapšek se umešao i rekao kako se i Krkljin kačket ima računati u rekvizite javnih službi. Pujko je dobio proliv i čučao je, stenjući i držeći se za oluk. Kiša je pojačala i svi su počeli da cvokoću. Matori prodavac lozova Joksim prošušljetao je kako mu veštačke vilice zvekeću u ustima. Trojica Pivaraca i nosati Kolonac počeli su da zavijaju pesmu: Što imam ženu, jednu fuksu finu, podašnu i ješnu u božju materinu! i Curo moja lepotice lička, daj da vidim kolka ti je kosa! Pera Slapšek je ispričao kako je posle rata pevao u kulturno-umetničkom društvu, sve dok ga četrdeset osme nisu pritvorili zbog sitnosopstveničkog skretanja u vode narodne svojine. Matori Joksim rekao je kako je svojim očima video kralja Petra Mlađeg na belom konju i kako je od tada ubeđeni kapitalista. Žile Zum je dreknuo kako će sve kraljeve smazati za užinu i kako je jedna glasovita srpska kraljica imala sto četrdeset i sedam ljubavnika. Nosač Krklja rekao je da je on osvedočeni sin radničke klase, koja mu je za to odala zasluženo priznanje u vidu nosačkog kačketa broj 1. Jedan čuvar sa kancelarijskog prozora zapretio im je pendrečenjem. Trojica Pivaraca odvratili su mu uglas da može da ih poljubi u guzicu. Pred zoru je Žile Zum pokušao da siluje onesveslog Pujka i Murat ga je jednim aperkatom svalio na mokri šljunak. Sutradan su ih sve potrpali u kamion i odvezli u prazno krilo nove kasarne. Osudili su ih na vremenske kazne od sedam do pedeset dana. Čitavu kaznu Pujko je izdržao u bolnici i kući se vratio lakši za dvadeset kilograma, težak svega pedeset tri kilograma i sedam stotina

Refuz mrtvak

143

grama. Murat se onda kod privatnika Kadrije javno zarekao da će olakšati nekog milkana bar za tri frtalja kile mesa. Stojeći korak ispred ostalih, Murat je, na brzinu i nehajno, upoređivao unutrašnjost jazbine sa Džavletovim oduševljenim opisima. Činilo mu se da na nepcima oseća gorki ukus razočaranja. Pomalo se čudio i sebi, jer je sve nekako sasvim drukčije zamišljao, zabavnije, življe, noćnije, pijanije i luđe, možda čak i gore, samo ne ovako glupo, obično, smrdljivo. Bila je to niska i dugačka soba bez mnogo nameštaja. Po utabanom zemljanom podu valjalo se mnoštvo umazanih i kaljavih krpara. Pored potklobučenih i riđastih zidova, išaranih vlagom i plesni, gužvalo se nekoliko tankih vunenih jastuka. Više njih su o koncima visile požutele fotografije filmskih glumaca i glumica (gola Merilin Monro koja kleči, nečija razbarušena glava na dojci Žane Moro, prazni osmeh i žensko lice Ričarda Čemberlena, porculanska glavica Odri Hepbern), isečene iz novina i časopisa, i nekoliko izbledelih skarednih fotografija. Na krajnjoj je debela žena s kovrdžastom i runastom kosom klečala na nekom otomanu, oslonjena o laktove, sa dugačkom kariranom suknjom zadignutom na leđa, dok joj je između gojaznih i mlohavih butina štrčalo crno runo i zjapila školjkasta i sluzava rupa. Preko okruglog i masnog ženinog lica, okrenutog kameri, razlio se blesav i pohotljiv cerek, kao u kučke koja čeka parenje. Na srednjoj fotografiji dva usukana i gola muškarca splela su se u neprirodni grč, krivih i maljavih no-

144

Vidosav Stevanović

gu, ispalih jabučica, razjapljenih usta. Sparušena muškost prednjega, obrasla u retku maljavost, mlitavo mu je visila preko butine kao prazno crevo. Ostale fotografije prikazivale su ljubavne parove na zemlji, četvorke na gomili, ružna i zgrčena telesa u nasilnim zagrljajima, izobličena i tupa lica u trenucima iznuđene slasti. Muratu se činilo da se sve te rugobe uvijaju i prepliću pod mutnom skramom vode, unakažene i mrtve kao raspadnute lešine mačaka, kokošaka i pasa. Činilo mu se da kroz lagano strujanje svežeg vazduha spolja i ustajalog iznutra do njegovih nozdrva dopire otužan i slatkast smrad lešine sa smetlišta iznad zdravstvene stanice. Nesvareno piće komešalo mu se i burlalo u crevima. Mislio je kako sve to nije bilo vredno nikakvog posebnog truda i napora, jer se mnoštvo sličnih burdelja moglo naći svuda po periferiji Kragujevca. Poslednjih godina, sa otvaranjem novih fabrika i doseljavanjem stanovništva iz svih krajeva Srbije, ponovo su, kao i odmah posle rata, nicali na sve strane kao burjan na bunjištu. Džavle je govorio da će ih uskoro biti na svakog Kragujevčanina po jedan. Murat je već odlazio u ćumeze Rujke Petobanke, Eme Poštarke, Margite Parkanke, sestara Jelenika, kćerke krojača Meule, Maridže Butrićke. Naročito je bio na glasu burdelj Slovenke Anči, udovice starijeg vodnika Momira Čabarkape, u koji su svraćali inžinjeri, lekari, zubari, sudije, poslovođe, proneveritelji, fudbaleri, sekretari. Pričalo se da tamo dve Dalmatinke izvode pravi striptiz, uz muziku sa ploča, prigušenu svetlost i opštu gužvu na kraju.

Refuz mrtvak

145

Još uvek stojeći korak ispred ostalih, nepomičan i zategnutih mišića, pobelelih zglobova na pesnicama koje su se polako opuštale, Murat je radoznalo zverao oko sebe i osluškivao. Iz samog ugla, sa hoklice, jednoliko je drnkao i škripao gramofon. Zatupljena igla neprestano se vraćala na isti napev: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose. Dok je levom rukom smirivao uzrežale blizance iza sebe, Muratu se pričinjavalo da je vreme stalo i da se svaki protekli trenutak vraća na početak kao igla na prvi slog napeva. Odglavivši se, Kalanci su se gurali napred, s Pujkom ispred sebe kao štitom. Iza Muratovih leđa usplahireni Mulja još je nepotrebno mahao pesnicama i brbljao nešto bez ikakvog smisla. Trljajući naboj na čelu i opipavajući povređeno koleno, Džavle je ustajao mučno i sporo. Činilo se da je nezgodno pao, jer su mu oči bile iskolačene i zamućene od bola. Preko njihovih glava i ramena ponovo su se mešali vazduh iznutra i vazduh spolja. Muratu se činilo da je vreme oživelo i da trenuci ponovo brzo promiču, odbrojavani slogovima jednolikog napeva sa gramofona. Tada se u sobi zaori neodlučan i slab ženski vrisak. Muratu je izgledalo da to pišti zalutali slepi miš i skoro da ga potraži pogledom. – Kuš! Zapuši pljucu! – siknu Murat. I zatim dodade, blaže i mekše, gotovo prijateljski: – Da niki nije pisnuo. Ni dlaka s glave neće vam fali. Za one na drugom mestu kako vam se zalomi. Gosti smo. Primajte nas na veselinku, kaldusi!

146

Vidosav Stevanović

Mulja hitro izviri ispod Muratovog lakta. Na njemu je sve drhtalo: uši, usne, nos, kosa, oči, odelo. – Mirni gosti! – dodade. – Oćemo samo lecka da se proveselimo. Samo malčice da se provedemo. Bez sve šale. Tek tada pred Muratovim očima nestade ukočenosti, zbog koje su ljudi izgledali kao stvari koje dišu. Nastade lagano kretanje po uglovima, uzdisanje, njihanje, lelujanje, kao da se stvari bude i oživljavaju. Ugruvanom Džavletu činilo se da se to njegov bol na čelu i u kolenu ovaploćuje i komeša u izmaglici duvanskog dima. Svetlost mu se pričinjavala kao smesa lepka i blata, koja se polako isteže i curi po zamućenim oblicima. Uzdrhtali Mulja ličio mu je na drevnog čovečuljka u koga pucaju po vašarskim strelištima. Gotovo da mu je video nacrtane obrve, oči, nos, usta kako se ljuljaju posle pogotka. Nije bio siguran da li zaista čuje cvokotanje Muljinih zuba i neko krkljanje iz svoga grla. Kroz škripanje gramofonske igle po ploči i jednolik napev ništa se nije moglo jasno razabrati, izdvojiti. Dve mlade Ciganke, razgolićene, u crnim pamučnim kombinezonima, bose, masnih kosa raspletenih niz mršava leđa, ispalih lopatica, unezverenih očiju mutnog i žućkastog sjaja, stisnute uz proćelavog nosonju sa sitnim očicama duboko u dupljama pod čelom, polako se odmakoše od njega i opružiše po jastucima. Netremice su piljile u nove goste i osmehivale se krajevima debelih i namazanih usana. Džavletu su kroz duvanski dim izgledale kao dečji

Refuz mrtvak

147

crteži na vlažnom zidu koji se kruni i osipa. Učini mu se da gleda kroz ogaravljeno staklo, jer crnilo ocrta pred njim obrise treće žene. Bila mu je vrlo blizu, gotovo na dohvatu ruke. Ošamućen, zamalo je pokušao da je opipa. Treća Ciganka, postarija i krupna, okruglog lica sa zatupastim nosem, plećata i kukata, plavooka, u kratkoj cicanoj haljini i pocepanim crnim čarapama, stajala je, podbočivši se rukama, pored loptastog debeljka, koji je bezbrižno hrkao, izvaljen nauznak pored hoklice sa gramofonom, sa pupavim i belim trbuhom ispod zadignute košulje. Bila je to Papana, vlasnica i gazdarica Pampur-bara. Iako je nikada ranije nije video, Murat je znao sve priče, koje su o njoj kružile po gradu. Pre rata je bila poznata i podatljiva pevaljka u kafani Tošketa Bogićevića. Zbog nje se Toške zakrvio sa svojim kumom Aleksom i najurio ženu Ljubicu. Govorkalo se da je u svojoj uspaljenoj mladosti satirala muškarce i da joj cela četa vojnika Sedamnaestog puka nimalo nije naudila. Tri klomfera, dva opančara i jedan vatrogasac dolazili su joj zajedno petkom posle podne. Radi nje je poručnik Karačonji pokušao da prekolje narednika Jefrema Klenka. Iznenada se udala za barbutaša, pevača i džeparoša Gurka, koji taman beše došao sa dvogodišnjeg izdržavanja kazne u Zabeli. Svakog novembra zamučila bi se Papana i rodila još jedno crnoputo i plavooko dete. Pričalo se da Gurko, koji je stalno tumarao po vašarima i saborima, svaku prinovu beleži na raboš i prebrojava svu decu kada se vrati u kućicu ispod Stanovljanskog polja. Pod starost je napustio

148

Vidosav Stevanović

barbut i munte, zanemario džeparenje, prodao trange-frange, manuo se veština sa tri karte. Šestario je po gradu na rasklimatanim kolima sa nejednakim točkovima, kupovao staro gvožđe, krpe i hartiju i prodavao ih uz malu zaradu. Ponekad je opravljao kišobrane, lemio lonce i šerpe, krpio plehane furune. S vremena na vreme ponovo se laćao ćemaneta i vukao po kafanama pored fabrike oružja i automobila, ali beše davno izgubio sigurnu ruku i glasovito grlo. Papani se sve češće vraćao bez prebijene pare, oronuo, krmeljiv, grudobolan, malodušan. Da bi prehranila silnu decu, Papana se vratila svom starom zanatu, ali bez nekadašnjih uspeha. Podavala se vojnicima po smetlištima i kukurizištima više Stare radničke kolonije. Sačekivala je ponoćne pijance kod Male Vage i Trošarine. Seljaci su joj ponekad davali krompir, kupus i paradajz, i zatim je vodili pod most. Viđali su je kako po parkovima vuče za rukave kljakave i slinave penzionere, uvek u društvu neke mlade Ciganke sa ožiljkom na obrazu. Toške Bogićević, koji se posle rata vratio iz ludnice u Toponici kod Niša, rekao je kumu Aleksi da je od nekadašnje drusle ostao samo glas i zadah prčevine. Gurko je tada za opkladu naiskap popio litar prepečenice i umro u mukama. Navodadžika Božandrca pričala je uz kafu da je od njega teklo i curilo i gore i dole. Na sahrani mu je bila čitava Cigan-mala i sanduk su nosili njegovi drugovi Piskaravlo, Čeprka, Mrša i Firga. Cigani su govorili da će veselnik Gurko na onom svetu biti uvek uz samog konjanika Pengu. Da bi nekako pomogli si-

Refuz mrtvak

149

ročićima, svi su svodili Papanu. Najzad su crnoputa i plavooka deca odrasla i otišla svojim putem, jedno za drugim. Čulo se kasnije da sviraju po drumskim i seljačkim svadbama u Gruži i Levču. Najmlađa kćerka udala se za nekog šećerdžiju iz Užica i s njim prebegla preko granice. Nakupci paradajza doneli su glas da su dvojica najstarijih sinova skapali od grudobolje negde na Kosovu i da im se ne zna grob. Papanin miljenik Kosta otišao je u fudbalsku pečalbu, prozvao se Zizinjo, zaglavio zatvor u Loznici i o njemu se više ništa nije čulo. Tošketova Ljubica rekla je da to Papanu stiže božja kazna i sasvim se bacila na bogougodna dela. Ostavši sama, Papana je svoju kućicu ispod Stanovljanskog polja pretvorila u tajno mesto za piće i zabavu ološa kragujevačkog. Svoju radnju vodila je čvrstom rukom, po neprekršljivim pravilima. Nije trpela tučnjave i teška pijančenja. Pričalo se da je sama izbacivala nasilnike. Kroz stisnute kapke mirno je sada posmatrala šestoricu uljeza. – Kaki je to način, lafovi? – reče Papana. – Mislite li da je ovo samousluga, lafovi? Dafto bule bar! Stajala je podbočena, krupna, čvrsta, ogromnih i opuštenih dojaka, nabreklog trbuha, raskrečenih snažnih nogu. Nad njenom prosedom glavom sijalica o tankom šnuru, uvijena u crvenkastu hartiju, lila je tamnokrvavu svetlost, pod kojom su jastuci, zgrčena lica, fotografije na zidu i gramofon na hoklici izgledali zaprljani, šugavi, natruli. Činilo se da će se sve to raspasti, razleteti, razići pri prvom jačem pokretu, uzviku, udarcu. Kreštavi glas sa plo-

150

Vidosav Stevanović

če bio je samo to propadanje, raščijavanje svih tela u crvotočne čestice, rušenje niske i krive tavanice, padanje vlažnih i tankih zidova, cepanje satrule istanjene tkanine. – Možemo mi lepo i bez vas, momci! – produži Papana. – Odma da ste se čistili iz moje kuće. Nije ovo alajbegova slama. Dafto bule bar! Govorila je hrapavo i sporo, slažući reč na reč. Bila je sigurna u sebe i u neprikosnovenost svoje kućice. Izgledalo je nemoguće ne poslušati tako snažnu i čvrstu zapovest. Psovku je propratila pokretom ruke prema vratima i pretećim njihanjem velikog tela. Ispod Muratovog lakta Mulja se namah uzruja, usplahiri. Na odlučnu zapovest Papanine ruke, mršave i mrke ruke sa nateklim zglobovima i naduvenim žilama, zamalo da je stuknuo prema vratima. Naprečac su se ostvarivale njegove najcrnje slutnje: opet se neće dočepati ženskog tela, leći će pred zoru u prazan krevet, zamišljaće pomamljene i jadne nizove skarednih slika, bičevaće i mučiće svoja iznemogla prisećanja, grčiće se kao pod udarom struje, s mržnjom, prezrenjem, ogorčenjem, jadom i tupošću gledaće svoje mokre dlanove u prvoj svetlosti jutra. Zanesen u strah, sasvim je prečuo Džavleta, koji mu je tražio nož da ga stavi na uboj, jer će mu inače izići čvorugetina kao rog. Nije čuo režanje Kalanaca iza svojih leđa ni Pujkovo stenjanje. Srce mu je tuklo u podgrlcu i nešto mu je pištalo u ušima. Opet mu je sve izmicalo, brzo i neumitno, kao dugonogi drugari u pijanim trkama po ulicama. Jednom mu je Džavle dao pedeset me-

Refuz mrtvak

151

tara fore i prestigao ga na kratkom rastojanju između Kadrijine kafane i Male Vage. Murat je tada tvrdio da bi Mulja mnogo bolje trčao unazad. Sećajući se uskih Džavletovih leđa kako hitro odmiču uz pustu ulicu, učinio se samom sebi još manji, slabiji, neugledniji, ružniji, bedniji, sitan kao gnjida, omražen i prezren kao stidna vaš. Prezirao se, mrzeo, pljuvao. Nekada je s čudnom nasladom čerečio i davio svoj odraz u ogledalu. Pokušavao je, kada bi se sam našao na suncu, da svoju kratku senku petama sabije u prašinu. Svoje zakržljalo i smešno telo mučio je pićem i prljavštinom. Džavle je tvrdio kako ga jedino kiša ponekad umije i spere mu krupne krmelje. Po vrućini je naročito gadno zadisao na znoj i Murat mu nije dozvoljavao da prilazi bliže od dva koraka. Jednom su ga uskikotani Kalanci silom okupali u mutnoj Lepenici. Na redaljkama je morao da bude poslednji i da se prikuči tek kada i blizanci po drugi put ustanu sa žene. S poslednjim tračkom nade pogleda sada u Murata i šćućuri se ispod njegovog lakta kao prepadnuta zverčica. – Nećemo tako, mamice! – suvo i oporo procedi Murat. – Nismo se tako dogovorili. Bio je siguran u sebe, nadmen i drzak. Odavna se oglušivao o tuđe pretnje i uvek je radio šta je hteo. Pričalo se da je nekada na saslušanjima u milicijskoj stanici davao lažno ime, lažne podatke o sebi. Nekoliko meseci predstavljao se učenicama Učiteljske i Srednje ekonomske škole kao Sozontije Mučibabić, veterinar iz Drlupa, i svima redom obećavao brak. Prvu ženu, Milijanu, doveo je iz Rama-

152

Vidosav Stevanović

će tvrdeći kako ima privatnu staklorezačku radnju i odmah joj prodao sav miraz, nameštaj za sobu i kujnu, radio, posteljine i petnaest dukata sa niske. Jednom ga je po Kragujevcu tražila neka konjasta i motkasta Zagrepčanka, koja je svima pričala kako joj je Murat uzeo nevinost u vozu Beograd-Ruma, predstavivši se prethodno kao neki poznati fudbaler, i kako je ona odmah posle gubitka telesne čistote izgubila i duhovnu, to jest kako je prestala da veruje u Boga Gospodina, poštenje i ljubav, i odala se piću, krađama i bludu sa dečacima ispod četrnaest godina. Jedino mu pevaljka Rola nikada i ništa nije verovala, čak ni kada joj se kleo kako je u popravnom domu naučio da pomoću kalauza otvara sva vrata i brave. Udavala se levo i desno za preduzimače, kelnere i zanatlije, ali ni jednom za Murata. Džavle je smatrao da je to zato jer je Murat zbog nečega podseća na bricu Maligana, koji joj je kao trinaestogodišnjoj devojčici skinuo junfer i podveo je moleru Bujcu. Štrkljasti Sušičanin, Muratov suparnik i kasniji pobratim, u poverenju je ispričao privatniku Kadriji da je Rola dočula kako Murat još nije zalečio kapavac, zarađen od Živke Kava drugog dana Nove godine u podrumu suda, i da mu se nikad neće dati bez urednog lekarskog uverenja. Međutim, stara Miladija je uvek, pošto bi se vratila sa Midulinog groba vrištala kako Murata više neće nijedna pristojna i uljudna žena jer je uštva, lezilebović, pačavra i neradnik. Već potpuno opušten, Murat je stajao ispred Mulje i polako stavljao levu ruku u džep. Desnom

Refuz mrtvak

153

je nemarno gladio svoju sjajnu i namazanu kosu. Da bi pokazao kako se ovde oseća kao kod kuće, saže se i podiže zelenkastu flašu, prevrnutu prilikom Džavletovog pada, iz koje je s klokotom oticala rakija. U flaši je rakije bilo još za čitav dlan. Murat pomirisa, liznu grlić, coknu jezikom, namršti se i flašu tutnu u ruke Džavletu, koji je smesta pritište na uboj na čelu. Kalanci progunđaše kako bi i oni mogli da se ogrebu za koji gutljaj i kako i oni bagatelišu život bez rakije. Nehajnim i domaćinskim pokretom Murat im pokaza da Pujka smeste pored hrčućeg debeljka. – Ne može to tek tako, mamice! – produži Murat. – Nismo mi ciketani, gilipteri. Tu smo – i nema izlaska pre onog. Nas je šestorica, vas je tri, ako sebe uračunaš. Znači, neće biti gužvanjca. Nismo mi zagoreli. Podelićemo bratski. Obradovani Mulja udari se šakama o bedra i utače se između Murata i Papane, još uvek zagledanih jedno u drugo. Trljao je ručice, prskao pljuvačkom i brzao od radosti. Široke pantalone, nevešto prepravljene od konfekcijskih, tresle su se na njemu kao krpe na strašilu. Šiljati nosić mrdao mu je levodesno kao dečji prstić. – Petorica nas je! – reče Mulja. – Svega petorica. Jedan od nas, onaj što ga smeštaju burazeri Kalanci, nije sposoban večeras, noćas. I onaj trbonja pored tebe izgleda mi da nije baš pri šutu. I ovaj dugački dovoljno se već naprovodio. Je li tako, lepojke? Obraćao se sada mladim Cigankama, koje su ostavile nosonju skupljenog na jastucima, gurkale

154

Vidosav Stevanović

se laktovima u slabine i glavama pokazivale na Mulju. Očigledno im je bilo smešno da takav mališan izigrava muškarca, prseći se kao plećati šoferi i bokseri, koji s noći na noć prelaze preko njihovih tela kao čopor uspaljenih mužjaka. Džavletu se kroz staklo flaše činilo da se njihova mršava, isceđena, izgrižena tela udvostručuju, utrostručuju, udesetostručuju, kriveći se u nakazne oblike izumrlih vodozemaca, gušterova, žaba-krastača. Video je golema iskrivljena čela, dvoja šorava usta sa krnjavim i žutim zubima, debele bičeve ulepljene kose, koje su se lelujale i uvijale kao podvodna travuljina. Video je četiri mlohave dojke kako kao prazne kožne kese vise ispod vrećastih i otegnutih kombinezona. Papana je i dalje netremice posmatrala nabijenog i plećatog Murata, koji je, s rukama u džepovima, raskoračen, žudno gledao njenu stasitu priliku i njena krupna kolena između podvezanih čarapa i kratke, napred malo zadignute haljine. Oboje se nisu micali i samo su im se oči lagano okretale u dupljama. – Nek vam bude, momci! – reče Papana. – Nek vam bude noćaske. Samo, svaka stvar se plaća. Kod mama-Papane uvek je prima roba. Me šaj dafto bule – i som? Kapirate? – Kapiramo! – promuklo reče Murat. Kalanci spustiše Pujka pored nepomičnog debeljka i uspraviše se. Klimali su četvrtastim glavama i režali veselije i bodrije. Džavle skide flašu sa čela i pljucnu u stranu. Mulja se uvi u ramenima i samo što ne zapljeska. Čak se i nosonja ulizički na-

Refuz mrtvak

155

ceri, poljupcem u vrhove skupljenih prstiju pokazujući kako su Ciganke vatra živa. Nešto šeretsko, iskusno, oguglalo i prezrivo zatitra u kutovima Papaninih beskrvnih usana, dok je širom otvorenih očiju, nepomičnih i raširenih zenica kao u buljine, gledala razdraženog Murata. Videla je kako u njemu raste požuda kao ključala voda, kako mu koža tamni od nadošle krvi, kako mu se cakle oči i graškasti znoj na čelu. Više iskustvom svoje mutne i prljave krvi, više buhavim i smrdljivim znanjem svoga snažnoga mesa, više utrobom nego razumom, nego svešću, požele još jedno padanje u nesvesticu i vrelinu, još jedno samoubilačko štrcanje i upijanje semena. Grčevito požele očajničko batrganje sa teškim muškarcem među butinama, na skupljenom trbuhu i upaljenim prsima, i mrak sladostrašća, neprekidni i neprozirni mrak sa crnim munjama slasti i bola. I dok je gramofon, zaboravljen od svih, neumorno ponavljao: Ruse su joj kose, ruse su joj kose, ruse su joj kose, iz jastuka i ponjava iza Papane iskobelja se mali crnpurasti Ciganin sa oguljenom starom gitarom, s dugačkom crnom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen kao utvara. Tada se Pujko teško pridiže, sede, leđima oslonjen o zid, zanoseći otežalom glavom i mrtvo piljeći zakrvavljenim očima. Skakućući i vrckajući kukovima, s neprirodnim oponašanjem ženskog izazivačkog hoda, isturajući okruglu stražnjicu, mali Ciganin priđe Pujku i uz nakaradan naklon kleče pred njim na levo koleno. Gledali su se izbliza, saučesnički. Puj-

156

Vidosav Stevanović

kove ruke neprestano su se dizale gore i nemoćno klizile niza zid. Glava maloga Ciganina padala je sve niže u dubokom naklonu. U svim ušima neprijatno zazvuča tanušan i ženskast glas. – Samo izvolte, gospodo! – procvile mali Ciganin. – Ja sam Baroigrač i stojim vi na uslugu. Ovden sam radi pevačine, šikačine i tucačine. Zbog radi raznolikos, ako se kom svidi. Zovu me Baroigrač i stojim vi na uslugu. Potom hitro ustade, poskoči, udari petom o petu. Poče da prepliće nogama, da poskakuje, počučkuje, pevuši, malen, zboranog lica, s dugačkom kosom palom po ramenima, nabeljen i narumenjen kao utvara. – Čoček, cure! – zapovedi Papana. – Navalte, drugari! – ruknu Murat. Svitalo je nad ovlaženim krovovima. Mršava i bleda svetlost praskozorja cedila se kroz poderotine oblaka, koji su hrpimice promicali prema istoku, kada šestorica drugara posle završene terevenke zađoše iza novogradnje više palilulske zdravstvene stanice. Ponovo su se nad njihovim glavama crnele rbine nedočetih zidova. Pušeći, ćutke, piljili su u malterom uprskane skele, u visoke hrpe crvenkastih cigala, u četvrtastu rupu krečane. Natenane su odbijali dimove i polako pljuckali kroz zube. Ponovo je sa smetlišta pored taraba do njih dopirao otužan i slatkast vonj strvine. – Imali smo sreće! – reče Džavle. – Više sreće nego pameti.

Refuz mrtvak

157

Prikupljao je skutove, vindjakne oko sebe i grčio se u njihovoj oskudnoj toploti. Činilo mu se da je hladnoća jutra, hladnoća sivocrnog neba i reskog vazduha, sve predmete, golubije plave zidove zdravstvene stanice, zašipljene kapije sa tablicama: Pazi pas ujeda, mrenaste prozore na kućicama duboko u dvorištima, zelene tarabe, mrkožuto lišće oraha u bašticama, prevukla tankim slojem slane kao srebrnastom i čistom opnom. I samo nisko nebo izgledalo mu je kao poderana i debela opna nad gradom. – Kakva sreća? – promrsi Murat. – Šta trućaš? Naslonjen na skelu, posmatrao je Džavleta. – Što nije bilo nikog sem one dvojice klipeta iz Pivare – reče Džavle. – Obično je gužvanjac ko da se lebac deli. Jednom bila cela bokserska ekipa, od pero do teške, sa pomoćnim trenerom i maserom. Dovuko se čak i onaj čilager što pere dresove i čisti patike. – Valjda im to bio najteži meč! – reče Murat. – Jeste, brale! – reče Džavle. – Odma u nedelju izgubili su u Nišu sa 15:5. Obrukali se poštenski. Ostali su ćutali. Namršteni, umornih i zelenkastih lica, odbijali su guste dimove, koji su se, već sasvim vidljivi, blago dizali i kolutali pored skela i neomalterisanih zidova. Žudno su udisali prohladni vazduh, pitak kao izvorska voda. Odozdo, od pruge, čulo se kloparanje jutarnjeg lokalnog voza iz Kraljeva, tandrkanje kao da neko vuče praznu plehanu kantu po kaldrmi. Mulja se zakikota i lupi po bedrima kao pevac koji kukuriče s plota.

158

Vidosav Stevanović

– Kalašture su ko sozgajs! – reče Mulja. – Naročito ona mršavija sa ožiljkom. Mislio sam da ću da zakovrnem ko pile. Zapamtiću to za drugi put. Slušajući ga rasejano, ne razumevajući sasvim taj brzi i usceptali govor, s gorčinom na nepcima i gorušicom u grlu, Džavle je leno i gadljivo razmišljao da li će biti tog drugog puta, drugog dana, druge noći. Zaključio je letimice, ne domislivši misao do kraja, da je tako otkad je veka, ili bar dok bude ovoga grada i njih i njima sličnih u njemu. Oduvek je bilo glupo, ružno, smrdljivo i sramno, i zauvek će biti tako – blesavo, rugobno, prčevno i sramotno. Osetio je neobično i gorko zadovoljstvo, neku prijatnu pomirenost sa sobom i svetom, što tu nikada neće biti nikakve promene, nikakvog boljitka, nikakvog izlaza i spasa, što će sve tako taljigati godinama i godinama, ukočeno, isto, do starosti i dalje, dok se ne udrvene kao mrtvaci pre njih i ovim istim ulicama ne pronesu ih na groblje pored mladića sličnih njima, mrtve pored mrtvih, nikakve pored nikakvih, lešine na leđima pored lešina na nogama. Činilo mu se da stoji negde daleko i visoko, iza sedam gora i sedam voda, i da pod sobom vidi majušni grad, majušnu novogradnju, majušne mladiće pored nje i sebe majušnog među njima. Potom se zakikotao i on, otresajući san sa kapaka i gledajući kako skakutavi mali komedijaš Mulja rukom pokazuje šta će biti drugi put, živahan, srećan, ozaren, prevrnutih očiju. Murat je, žustro cimajući dimove iz cigarete dogorele do prstiju, posmatrao dežmekaste blizance, ožiljak na bradi starijega, njihove karirane sakoe sa maramicama u ma-

Refuz mrtvak

159

lim džepovima i uske pantalone, njihove nakostrešene kratke kose. Između njih je, sav oklembešen, stajao Pujko i podrigivao. Po duguljastom licu razlivala mu se modrina kao da se lagano smrzava. Činilo se kao da nije sasvim pri svesti, jer su mu beonjače bile mrtve i bez sjaja. – Pustite tog kreleta, burazeri! – reče Murat. – Može valjda sam da stoji. Niste mu vi stric iz Amerike. I dodade, obraćajući se pogurenom Džavletu i palcem gadljivo pokazujući preko ramena na ravnodušnog Pujka: – Vide li švalera, brale? Nisam znao da je iz iste klape ko i onaj Baroigrač. Da sam juče umro, danas to ne bi znao. Ni posumnjao nikad nisam. Još sam mu i trebe nameštao. – I ja sam! – reče Džavle. – Trifunovoj ženi zajedno smo odlazili. Svaki je svoj dan imao. – Kako li je samo godinama to skrivao od nas? – reče Murat. – Nikako mi to ne ide u glavu. Često smo i spavali zajedno. Pošto mu Džavle ne odgovori, on produži: – I otkud se samo dovukao taj mandov? Džavle se ispravi i rukom pređe preko čvoruge na čelu. – Letos se pojavio u Ciganmali! – reče Džavle mrtvo. Ni on sam ne zna otkud je došao. Zar je malo kurvarnica po zemlji Srbiji? – Sloboda, brale! – reče Murat. – Svako ima pravo na svoju privatnu kundačarnicu. – Pojavio se letos i smesta se obnarodovao ko je i šta je? – reče Džavle. – Papana ga odmah iznajmi-

160

Vidosav Stevanović

la za švalera s posebnom krvnom grupom. Za ovake ko što se Pujko pokazao. Ima dobru prođu ovde, kažu. Bolju nego one dve olinjale drombulje. – To je zato jer je jedini zvanični peškir u gradu! – reče Murat. – I jedini pošten. Oni drugi kokaju nas u mozak. Pripalili su po drugu cigaretu. Pušili su i drhturili od hladnoće, posmatrali pepeljasto nebo nad krovom zdravstvene stanice, osluškivali pištanje lokalnog voza. Smrad strvine sa smetlišta pored tarabe ponovo im je punio nozdrve. Ne gledajući na satove znali su da će uskoro, za desetak minuta možda, prvi radnici pohrliti na posao i milicioneri poći na prvu jutarnju ljutu kod privatnika Kadrije. Od Male Vage čulo se tandrkanje seljačkih kola koja žure na pijacu. – Ti, Mulja! – reče Murat. – Šta ti je naspelo da onoj rašrafljenoj umal odgrizeš cilku? Šta ti bi, pikolo? – Od strast! – uskikota se Mulja. – Taki sam vatren od rođenja. U vojsci su me zvali Tigrić. Svi, Murat, Džavle, Kalanci, čak i Pujko, nasmejaše se hvalisanju prvog palilulskog škarta. Ali Džavle se odjednom uzvrpolji i uzmlatara rukama. – Lebac mu! – prostenja Džavle. – Sasvim sam zaboravio, brale. Šta misliš ako smo neki andrak dobili? Nešto prilepčivo, brale? Da ne bude kapkap-ka-panja prekosutra? – Trišu – reče Murat. – Tog se ni ja nisam setio, matorog Trileta. Znao sam ipak da je on stalno s nama.

Refuz mrtvak

161

I dodade, iskežen i zlurad: – Odma se ispišajte! Svi. I ti, Pujko. Ti najpre. Okrećući leđa klimavom Pujku, psujući i cereći se, šarajući po daskama i betonu isprskanim malterom i krečom, dižući visoko svetlucave mlazeve, mokrili su prema jutru, koje se kotrljalo preko ovlaženih krovova – tmurno i ljutito jutro.

POMETINE

lakao je i vriskao prodornim dečjim glasom kad se nad njim saže Agatja, ćopava prosjakinja, i poče da pucketa prstima i da tepa prozuklim i hrapavim glasom: Mati, kučence, dojenče, crviću, kezeći krezuba i žvalava usta. Plakao je. Ućuta naglo kad Agatja poče da se trese, uvija ramenima, vrti kukovima, povodi se i skakuće na nesigurnim nogama, izvodeći prvu jutarnju kljastu igru. Prosjakinja je zaneseno igrala pred zatvorenim prozorima, praznim pločnicima, pred zaprašenim drvoredom i ukočenim detinjim očima. Ćutao je, gledao. Sunce šibnu preko bledozelenih krošnji, zapalaca žutim zmijskim jezičcima na staklu izloga. Agatja se povodila u korenu svoje dugačke krive senke, pored same prepunjene kante za đubre. Nije više plakao. Mamurni i raščupani nosač Teofilo koji je spavao u retkom žbunju na ivici parka, preko puta Suda, podiže ogromnu pljosnatu glavu, razbuđen dosadnim muvama, pomislivši odmah kako i gde da nade rakiju za lek. Mrenastim ribljim očima zable-

P

164

Vidosav Stevanović

nu se u razigranu Agatju. Zatvori oči, protrlja čelo, a onda ponovo, s naporom i nevericom, utrašti u ćopavu igračicu. Nije mogao da veruje da je već... a i zavideo joj je. Majku joj, pomisli, majku joj ćopavu nataknem, našljemala se, naroljala ko zemlja, već! I savlađujući svoje nekorisno dostojanstvo bivšeg noćnog čuvara, pljunu i zakrešta: – Matora, ej, matora! Gde samo nađe rakičinu od sabajle, krst ti poljubim cuganovački? Presečena usred zanosa, kao ubodena tim napasničkim glasom, Agatja zastade i umiri se. Nije plakao. Ona se žustro okrete i ratoborno upilji u Teofila, u njegovu zgurenu i spečenu priliku sa debelim, pocepanim zimskim kaputom i plavim teniskim patikama na čvorugavim stopalima. – Pitam te gde se od jutra napi? – pomirljivo kveknu Teofilo. Njušeći svađu, on čvršće natače slepljenu kačketinu. Ne treba izazivati blesavu lajavušu, još manje kad gledaš da se ovajdiš, pomisli. Očeknu. – Pijan si ti, životinjo pogana! – siknu žacnuta Agatja i namreška bore po sitnom svračjem licu, oko iskrivljenih končastih usnica. – Ne vriskaj, more! Sigurno si trezna kad se ritaš ko junica! – dodade, već sasvim prijateljski, Teofilo. – Šta te se tiče, prokletinjo! Nije to za tebe! To je – njemu! – I starica pokaza rukom negde pored kante za đubre. Teofilo ubezeknuto i tupo zagleda prljavosive plehane kante, opuške, kore od pomorandži, is-

Refuz mrtvak

165

pljuvke, pocepane novine, zavežljaj nalik na Agatjine prnje, nju i dignutu ruku. Trepnu i prekrsti se. Kašljucnu. – Njemu? – procedi zbunjeno, osvrćući se i zaključujući da to nisu čista posla. – Njemu, veliš? Kome to, bre, suklato matora? Kome? Tvom pokojom ocu Kristiforu, valjda! Kome, ako je taj živa i krštena duša? Užurba se, preplićući ukočenim jezikom, i sede. – Mom pokojnom ocu Kristivoru! – naruga se Agatja, žmirkajući pakosno. – Mom pokojnom Čemer-deki! Njemu. Ovom detešcetu, ćoravko! Jedno je moje luče-guguče! – Detetu!!? – bleknu načisto uprepašćeni Teofilo i zinu, češući se po šugavom vratu. – Detešcetu! Kakvom detetu, ludačo? – Mom detetu, mom jedinčetu, pinčetu! – materinski zapevuši Agatja. – Mom najrođenijem detencetu, dabome, onom tamo! Oči će ti isterati, Palčić moj! Teofilo još jednom podrobno osmotri nepomične kante, dripavi zavežljaj, prosjakinju i njenu oštronosnu glavicu, oklembešene i natrontane prnje, tanke noge opletene modrocrnim venama, razjapljene i kaljave cokulčine. I ništa ne shvatajući od sveg Agatjinog trabunjanja, zinu kao riba. – Tvom detetu, ha! – zakikota se preko volje, da razbije strah i nedoumicu i opasnu jezu uz kičmu, i uhvati dugme na pantalonama, da rastera čini i odstrani baksuza, i pljucnu preko levog ramena: Anatema te bilo! – Poludela si načisto, treba te u ludu ku-

166

Vidosav Stevanović

ću, i kvit! Treba te u ćorku, dabome – i peki! Budiboksnama! Kao da ometa Agatju, koja se taman spremala da jurne na bezobraznika, nešto vrisnu i zakmeča. Prosjakinja zamaha rukama, okrete se i potrča prema zavežljaju, tepajući pod nos i zunzaravo pevušeći. Pored same kante ona se saže i, na najveće zaprepašćenje Teofilovo, podiže nešto majušno i ružičasto u čemu on na prvi pogled, sav usplahiren i ustrašen, prepoznade dete, pravo pravcato ljudsko dete, dojenče kakvih se nagledao po crkvama na krštenjima. Bože, zabrza, šta je to jutroske sa mnom, goni nečistu silu, sanjam li, đavolje prikazanije, pijan sam još, zgazio sam na vrzino kolo, Bože Svemoćni, pomozi i sakloni, molim ti se! Uštinu se krvnički za krastu na bolesnoj nozi, prekrsti i ponovo zablenu u čudo neviđeno. Ludim li, zavapi, pobrljavio li sam dokraja? Majko Božja, pomozi! Agatja je nenaviklo i nespretno njihala na rukama dete koje je vrištalo, zapevala, mrmljala uspavanke, brojalice, brzalice, bečila oči, upinjala se da se osmehne. Najzad, kada ništa ne pomože, ponovo zaigra. Okretala se sve brže, neoprezno gazeći na kraću i sasušenu nogu, vitlajući suknjama, kloparajući cokulama, dišući s naporom, hripavo. Igrala je pod samim kafanskim prozorom. Dete je piskalo. Sa crkve, pored zasjaktelog krsta, uznemiri se, prhnu i zaleprša jato golubova, žudno lupajući krilima, s kljunovima uvis. Raznobojne grudve perja hitnuše se prema gore, susrećući se u vazduhu s

Refuz mrtvak

167

otegnutom piskom voza. Duguljast tanak oblak visio je na bistroplavom zapadu. Otvori se najviši prozor na potamneloj dežmekastoj zgradi pored bioskopa i tanka ženska ruka prosu na trotoar pikavce iz pepeljare. Zanjiha se i sklopi zavesa. Pod kestenovima mirisalo je na istrunulo lišće, na ustajalo pivo i vlažnohladne hodnike, na prosuti benzin i nagorele gume. Na zavijutku između bioskopa i gradilišta pomoliše se Konstantin Gorča i Pangaj. Teturali su se, posrtali, pijani, hvatali se islabelim rukama za kapije, za prijatnohladne šipke na gvozdenim ogradama, za okatranjene bandere, psovali, kašljali, pevušili, svađali se. Alkohol im je prosuo snagu da bi se tukli, ali su reči još mogle da vređaju i ponižavaju. Siktali su uvrede i kletve, drmusali revere jedan drugome, mlatarali šakama. Bili su onemoćali, kao lutke iz kojih curi strugotina. Izmileli su iz noći i pijanke, slični pacovima, i jutarnja svetlost sručila se na njih poput pesnice. Možda su psovke bile upućene sunčevim oštrobridim strelicama, toploti koja je već drhturila po ulazima i dodirivala asfalt. Mrzeli su se. Noge su im se lagano punile olovom, a pleća probadima, usijanim iglama. – Barabo! – prsnu pljuvačkom Pangaj okrećući se zaostalom sadrugu. – Dripčino vašljiva, kurvin sine! Šta ti znaš o njima, droljetinama? Šta ti znaš, mlakonjo, kad večito u sobi smrdiš i po knjigama riješ? Konstantin saže duguljastu glavu, iskezivši pomodrela usta. Pored razvezane kravate, uprljana i

168

Vidosav Stevanović

vinom polivena bela košulja otvarala se, kao rana nazubljenih ivica, iscepana. Ulepljena kosa, češljana sa temena prema napred, raskuštrala se, pokazujući sjajnu ćelu nad ulubljenim čelom. Oči su mu se crvenele, skrivene duboko u dupljama. – Stoko! – zapišta prezrivo mereći protivnika, koračajući raskrečeno, poguren. – Stoko lažljiva bokserska! Sam si kriv. S takvim majmunom, orangutanom, nijednoj ženi koja nešto vredi nije do kreveta i strndžanja. Pogledaj samo svoju nosinu, nosinu i glavurdu ko mericu. Pangaj steže vilice i krupnom maljavom rukom opipa slomljen nos. S dlakama koje su virile iz ušiju, niskim čelom, izbočenom donjom vilicom, zejtinjavim očima ličio je na svinju i gorilu istovremeno. Ispod pupavog stomaka visile su mu široke vrećaste pantalone. – Marš! – zareža, pokazujući tupe sitne zube. – Marš, buljino od artije! Nos! Slepili su mi ga muškarci, na muškom poslu. Šta to ima s njom? Udarali su me flašama i nogama dok sam ležao u krvi i srči. Nije valjda zato otišla. Kurva je to, ala nezasita. Zato je i otišla s onim mrljavkom, pobegla noću, odnela pare i odela, do kože me opelješila, satrla, bez metka upucala, bez konopca jobesila! – Kurva! – izrugivao se Konstantin, stiskajući krmeljive kapke, klateći se na obručastim, ždralovski tankim nogama. – Kurva! Ko ne bi postao kurva pored tebe, koja ne bi? Ružan si ko Frankeštajn, glup ko tocilo, pijan, smrdljiv, gotov na svaki gadaluk, prodana duša. Svaka bi se, pa da je

Refuz mrtvak

169

sveta Genoveva, prokurvala pored takvog sirovog panja. – Zaveži, kad kažem! Zaveži, začepi gubicu! Šta ti znaš, ceketane? Nikad ženski trbuh video nisi, ako majci pod suknju nisi virio. Nikad nisi legao sa pravom ženskom. Nikad i nećeš. – I ne moram. Znam ja ko su, do danca ih skroziram, ne moram da im brljam među nogama, ne moram da se valjam sa svakom fljaskarom upišanom. Znam ja sve o njima, sve, a ti... ti... pfuj. Rodio se majci ženskaroš, ha! Pangaj iznenada zaplaka, nevešto i grcavo. Cmizdrio je bez stida, dok su mu suze kapale sa neobrijane brade, šmrktao, roptao, cičao. Bio je bespomoćan, otkriven, slab. Ličio je na uvređenog dečaka. – Prijatelju! – prostenja, okrećući se molećivo Konstantinu. – Prikane dragi! Pomozi, burazeru, ko boga te molim. Reci, zašto je otišla? Budi iskren, kaži mi sve, biće mi lakše. Laknuće mi, majčicu mu! Konstantin oseti mučninu u stomaku, nesvesticu, oštar bol u preponama. Štucnu i opsova. Osećao se izgubljen, prepušten samom sebi, ostavljen na milost tuđoj slabosti. Šta li mu je, pomisli unezvereno, šta li mu je, do vraga? Pita mene, moli, slini, preklinje. Kao da ja znam, kao da ja nešto znam, kao da ja nešto mogu. Trpeo je mutan strah i nelagodnost, zaglušno lupanje srca. – Strino! – ohrabri se i pokuša da se brani, zagušen. – Ženturačo u pantalonama! Vučeš se ko crv,

170

Vidosav Stevanović

ništarijo, kumiš. Znaš zašto? Zato što si neradnik, pačavra, niko i ništa, propalica. Ko može da živi s takvim dripcem? – Burazeru, mili! – jeknu Pangaj i tresnu se pesnicom u grudi. – Nisam ja tu nimalo kriv, čist sam ko sunce sjajano, prav ko vladika. Otišla je s onim fižbajnom zato što je kurva da joj ravne nema, što joj nikad nije dosta trkeljanja, kobili prečanskoj. Što oće svi da je jašu. Svi i jesu, svi koji ne žure na voz. I ti si, tuberane! – Nisam poslednji valjda! – umorno odvrati Konstantin i oseti se čistiji, svežiji, jači. – Nisam spao na toliko niske grane da tvoju naopaku ženu rendišem. Nisam pas. – Jesi. Priznaj mi, rođeni, budi drugar. Reci, je l ti bilo ohoho, je l si uživao do guše, a? Je l uživala ona, onako jaosadjaojtako, reci mi? Sa mnom nikad nije ni ovolišno, uvek je govorila požuriohpožuri, jer je umorna jer je boli glava, jer ima na sebe, jer su joj plodni dani. Nikad nisam mogao da je zadovoljim do svršavanja, žalila se da sam grub, sebičan, nespretan, debelokurat, da je mučim jer sam požudan ko jarčekanja. Reci mi, jesi l je bar ti zadovoljio? Budi čovek, braco moj lepi! – Ništaku! – otpljunu Konstantin postajući sve mirniji i otporniji, sve hladniji. – Govnaro smrdljiva! Zato je i otišla, jadnica. Jer si ljubomoran ko uspaljena džukela, podao, puzav, bolestan od sumnje. Jer si pokvaren i perverzan ko najposlednje pozorišno glumetalo. Pangaj zarida iz sveg glasa, mlatnu se pesnicom

Refuz mrtvak

171

po glavi, zakuka, baleći i prskajući pljuvačkom. Urlao je baš pod natkriljenom kamenom kapijom tako da se jauk udvajao i dobijao prizvuk tutnjave. Prljava voda, prosuta sa balkona više njegove glave, pljusnu mu pred nogama. Niko se nije video. U dvorištu su se čuli teški tromi koraci, škripa stepenica, lupanje vrata, ali na ulici nije bilo nikoga. To ga je plašilo i hrabrilo, smetalo mu i podsticalo ga. Uživajući, on produži. – Jesam, Gorča, jesam, ljudi moji, jesam naopak i zao. Gori sam od živine, jesam, gori sam, od jarca. Znam to i kajem se, od sveg srca se kajem, al ne mogu ništa protiv zla svoga, lupam se u glavu, al opet me vuče nešto, svaka me stvarka kuša i izaziva. Ništa ne vredi što kažem da neću, kad volje nemam. Jedino da sebi smrsim konce. Lud je, pomisli Konstantin, dilkan kolko je težak. Kako mu se ovako zavuče pod kožu? Kako ga zalude, fuksa, kako mu mozak popi? Neću više s njim, zbrisala s nekim kurajberom, ovaj hoće da se ubije. Bolje nemati s njima nikakva posla. Najbolje je tako, Konstantine Gorča. Ne mešaj se s tricama da te ne pojedu svinje. Ostavi žene budalama, uspeh lopužama. Stajali su pred gimnazijskim vratima, ispod velikih stepenica, debelih iscifranih stubova, pod ogromnim pokvarenim satom s kazaljkom na pet do devet. Jablanovi su šumeli iznad njihovih glava, blago se njišući. Sunce ih je dražilo te su kijali, ćuteći i klateći se, bledožutih lica, mlitavi, pospani. Nisu se više svađali. Pangaj je zaćutao, a Konstantin

172

Vidosav Stevanović

se radovao što je sve gotovo, svršeno do kraja i zauvek, mrtvo, pusto. Gledali su pravo pred sebe ka malom parku pred kafanom, gde je na pločniku, u širokom krugu sunčeve svetlosti, stara Agatja igrala divljački pozdrav jutru, dižući nešto uvis, vrišteći opijenim glasom. Vrtela se i vrtela, izbacujući zdravu nogu, kloparajući cokulama i promuklo uzvikivala, dajući sebi takt. Okolo je bila tišina. Nad bolnicom se dizala peruška dima, uvijala se, rasipala i lebdela nad crvenkastim oljuštenim zidom. Tišina, kao debeo gust pokrivač nad svim, nije se micala. Iz kržljavog žbunja, iz samog bokora šimšira, klimala je kuštrava glava kljakovog Teofila, žmirkala jednim okom, nagnuta na jednu stranu kao da nešto mučno premišlja. Ispod kačketa štrčala je kosa, puna lišća i grančica, a pod baburastim crvenim nosem ugnezdila se skorela krasta. Majčicu mu, pomisli Pangaj držeći dlan nad veđama, kakva je ovo Bela Poklada, koji je ovo cirkus? Ne priviđa mi se valjda, nisam dotle dogurao, nisam izlapeo. Zdravlje me umno služilo ne može biti bolje. Gospode, zavapi u sebi Konstantin dok mu se mučnina komešala u stomaku. Smrdljiva prosjakinja na suncu, vene na nogama. I ovaj kreten žutih zuba, ubazdao od znoja i štroke. Saže se pored trafike, pritisnu ramenom lesonitni zid i poče da povraća, s naporom. Gurao je prst duboko u gušu, stenjući i rigljajući. Oseti

Refuz mrtvak

173

olakšanje pod grudima, bistrinu u glavi, gorušicu u grlu, otužno gorki ukus sline na nepcima. Pljunu u žitku zelenkastu tekućinu od nesvarene salate i rakije, koja se pušila i oticala ka otvoru kanalizacije. – Pa to je ćopavela Agatja, ona božjakinja s groblja! – viknu Pangaj, razveseljen i oraspoložen, i lupi Konstantina po ramenu, drugarski, prisno. – Vidiš li, burazeru, đuskanjac? Pomamila se od pića, matora kalaštura, razigrala se sve u šesnaest. Vidiš li? Skače ko gumalastika. Vidim, kleo je u sebi Konstantin, jetko, s mržnjom. Vidim, prokleti bili, rugobe i nakarade. Šta mi ostaje nego da gledam nakaze? Nisam ja to izsmislio, svu tu koještariju. Nisi, šapnu onaj drugi iznutra, i ne možeš, dragi moj stvaraoče, i ne možeš. Nemaš ti dara za to, veleumni. E imam, inatio se Konstantin malom jektičavom dvojniku, tebi u inat imam. I pokazaću ti. Izmisliću nešto da na dupe tresneš. Izmisliću, vaistinu. – Vidim! – procedi Pangaj dok su koračali preko skvera. – Vidiš i ti! Da te priupitam nešto, Frankeštajne. Jesi li siguran da je ona besnulja baš krezuba Agatja, večna mlada i udavača? Jesi li siguran da je ono kragujevački nosač broj dva, Teofilo, bivši kaplar, kako sam kaže? Jesi li, šampione? – Naravski da sam siguran. Siguran ko jedanijedandva, ko trilošaubišemiloša, ko ljubibližnjegasvoga, ko šta oćeš. Ko bi drugi i bio, majčicu mu? – zabrza Pangaj, sveteći se pomalo rasejanom Konstantinu.

174

Vidosav Stevanović

– Možda je ono – zajedljivo poče Konstantin, zagledajući ga iskosa – neka lepotica, neka glumica, na primer, neka strankinja koju iz prikrajka posmatra zaljubljeni mladić. Možda je to ona devojčica što se letos bacila pod voz, sa nekim muzičarem, saksofonistom, oboistom. Možda je vaskrsla sama ruska caričica Anastazija. Trabunja, strese se Pangaj u sebi i odmače se malo od sagovornika, lupa ko maksim po trnju. Još samo da vidi bele miševe ili zmije s krilima ili ribe na točkovima, pa gotov belaj. Još samo to. I oči su mu nekako, blesave. I celo je ovo jutro nekako šućmurasto. Zamorena, Agatja se okretala sve sporije, sve nesigurnije, sve zamišljenije. Pokreti su joj zamirali zajedno sa sve nejasnijim unutrašnjim taktom. Sklopljenih očiju, stisnuvši dete na grudi, gegala je s noge na nogu, ućutavši sasvim, dišući teško i ubrzano. Dete je ćutalo, nepomično. Gazeći iz svetla u senku, iz senke u svetlo, Pangaj i Konstantin su prilazili ćuteći, oborenih glava. Činilo im se da ne čuju svoje korake kolovozom pa pločnikom. Konstantin je oprezno stupao na svaku drugu ploču. Pangaj pažljivo nogom odgurnu iskrivljenu i zejtinjavu konzervu. Na uglovima su stražarile žičane korpe s flašama mleka, svetlosrebrnasta telefonska govornica, prazan kiosk čistača cipela, afiše na oglasnim tablama, posmrtni plakati na banderama. Tiho zazuja telegrafska žica. Štrčale su pored zida rude nosačkih kolica. Veliki olinjao pas protrča na tri noge, njuškajući po ćoškovima.

Refuz mrtvak

175

Teofilo se, stenjući i othukujući, podiže sa zemlje i namesti kaput na ramenima. Pijani su ko majke, obradovano zaključi gledajući im opuštene ruke i pogrbljena leđa, pijančili su celu celcatu noć kod Jezde, idu iz kafane i čekaju da se otvori kafana. Žudno ponjuši miris alkohola, koji se širio oko Pangaja i Konstantina, i oseti kako mu se nepca suše i gore i kako ga peče u crevima. Daj, bože, da me pozovu, daj da kupe rakiju, slatku rakiju, prokletu rakiju, molio se brzo i zaptiveno. Učini, bože, da me časte bar jednom šljivovicom, tečnom vatricom. – Dete!!? – zablenu se i uprepasti Pangaj zavirujući u staričino naručje. Primače se bliže. – To je dete, tu, kod matore. Ništa drugo nego dete. Pravo pravcato dete. Je l moguće, majčicu mu, je l moguće. Nisi brbljao u vetar. Il ima nečega, il sam ja poblesavio od nokauta. Eto ti, lepotane, izmislio sam, nasamario sam te, svađao se i likovao Konstantin obraćajući se onom drugom iznutra. Izmislio sam nešto što si najmanje očekivao, zaprepastio te, izradio te ko najposlednju budalu kragujevačku, kikotao se Konstantin nad pobeđenim i satrvenim dvojnikom i vraćao mu svaku zapamćenu pakost. Videći kuda obojica gledaju, Teofilo pruži ruku prema Agatji, kao da hoće da pomiluje, i reče, ulagujući se: – Dete, boga mi! – i u tišini, koja ga je okruživala, dodade kao pravdajući se: – Ništa manje nego dete, pravo pravcato dete. Kao u crkvi. Izistinsko dete.

176

Vidosav Stevanović

Agatja pogleda oko sebe, tek sada svesna prisustva ostalih, u ljubopitljiva žuta lica, u Teofilovu crnu ruku sa polomljenim noktima, pruženu kao kandža, u rumenkasto detinje lice malo oznojeno u snu. Naglo ga trže k sebi, brižnim pokretom, sevajući beonjačama kao mačka u mraku. Sunce je šibalo po njenoj prljavosedoj kosi, po stisnutim končastim usnicama, po umazanoj šarenoj krpi oko tankog i žiličastog vrata, po zgrčenoj i naboranoj ruci. Upiralo je žut prst u detinje čelo kao u nestašnoj igri. Okolo, senke se nisu micale. – Ležalo je tamo, pored kante, kad sam se probudio, baš tamo, kao da ga je neko bacio! – produži Teofilo, koji se još nadao da će iz svega poteći rakija, brzao, šeprtljio i gutlavu ruku krio iza leđa, češući polako uzsvrbelu krastu na kuku. – Sigurno su ga ostavili noćaske, biva to. Mnogo dece ima, ko žutijeh mrava. Nije ga bilo sinoćke kad sam zaspao, nikoga nije bilo, boga mi i časti, nikoga. Svaki noćni čuvar mora pomalo i psiholog da bude, velim. Visoko gore kružili su golubovi, udarajući krilima. Prevrćući, jedan je padao kao kamen, raširio krila sasvim blizu krovova, sleteo na zvonik i stao na zvono. Jato je, međutim, letelo sve više, smanjujući se, komešajući i ukrštajući. Na balkonima je belesalo rublje na konopcima i mirovale su saksije s cvećem. Zapišta negde automobilska sirena. To je, obradova se Pangaj i zagrcnu od iznenadnog oštroumlja. Bačeno dete, nahoče, kako se kaže.

Refuz mrtvak

177

Ništa više. Ostavila ga majkana da se smrzne, da ga psi rastrgnu, da ga milicajci pokupe. Kurva neka, uf. A rupu je znala svoju da zatisne. – Ostavila ga majčina! – reče oštro, osuđujući, sveteći se, likujući. – Sve su takve, bile sekadaše il Genoveve. Samo da im je da odu, da se valjaju s kojekim, s cilemile peškirima, da svinje jaojsadjaotako, a muž, roditelji, deca – o plot. Trebalo bi ih žive sahranjivati, sunce im jarko, peći ih na tihoj vatri, drati im kožu, na krst ih raspinjati. Ne došla im moja vlada. Eto ti, naceri se onaj drugi iznutra, Gospode Stvaraoče. Kakva tvoja ideja, kakvo izmišljanje, kakvi bakrači. Nečija prljavština i ništa više. Nečiji strah i sebičnost i surovost i sramota, Agatjine bube i Teofilov blesavluk – ništa više. Pogledaj, Gospode, delo misli svojih, uživaj i divi se moći svojoj. Nesposobnjakoviću moj. – Čije ti je to derište? – upita Konstantin Agatju, tužno i pogruženo, gureći se još više. Evo ti, reče dvojniku, dižem ruke i šta mi možeš! Šta mi možeš, pokloniče rugoba? Ne ideš ti dalje od mrtvačkog sanduka. Nisi ni sećanje ni zaborav. Ništa si, ništavilo. Agatja se osvrnu na bledozelenkasta lica oko sebe, na kestenove koji su mirovali. Uzdrhta i čvršće steže dete na grudi. Strah je potrese i uznemiri. Nešto je izmicalo i ostavljalo je, a ona nije mogla ni da se makne. Nije mogla da se pomeri kao u teškom snu kad utvara dahće za leđima. – Moje! – procvili, spremna da se bori, da brani,

178

Vidosav Stevanović

grebe, ujeda, bez nade. – Jadinče moje, dečačić majkin, mamina maza, Palčić. Gugutka majčina. – Kakvi tvoje! – zareža Teofilo, okrećući se Pangaju, koji je jače bazdio na rakiju. – Kakvi njeno. Luda je i pijana već ko zemlja. Gde li samo nađe rakiju od sabajle? Ni štene ne može da okuci, kamoli dete. Otkud bi? Otkad je znam ni ćorav je ne bi dirnuo, ko ni u smrad, ko ni u oca joj Kristifora. – Šta sam rekao? – viknu pobesneli Pangaj i podnese pesnicu pod nos Konstantinu. – Šta sam pričao, ceketane? Sve su iste, sve do tvoje caričice Anastazije. Sve napuštaju, bacaju, muče, čereče. Nijedna nije za muški palac, kakvi, za sprčeni klinkur Teofilov nije. Nisam imao kome da pričam. Pametnjaković, sve zna, sve što su budale zaboravile. Pišam ti se na takvo znanje uzduž i popreko! – Ne trabunjaj, Frankeštajne! – iskosi se Konstantin i gadljivo skloni Pangajevu pesnicu osutu riđim dlakama. – Ne lupetaj, neznalico! Otkud ti znaš čije je i kako je dospelo ovamo? Odgovori kao čovek, iako si odavno džak s peskom. Ne znaš, jer si budala, idiot, mufljuz. Automobil se više nije čuo, a ni voz. Oblak sa zapada raširio se i plovio polako, crn, kišonosan. Prozori na kućama svetlucali su kao obasjana ogledala, dok su odražavali zaprašene kestenove s klonulim lišćem, tamne u beloj svetlosti. Nebo je bilo zategnuto kao tanko beljeno platno. – Moj je, moj! – zatoroka Agatja, bunovno i suludo. – Prvorođeni, slatki, ljubljeni. Rumen ko jabuka, beo ko mleko, debeo ko prasence. Jedini moj Palčić.

Refuz mrtvak

179

– Svašta se dešava! – reče Konstantin, bezvoljno, i povi se napred, ka zemlji, kao da će pasti, snizati se dole. – Sve može da se zbude, sve je moguće. Ko kaže da Agatja ne može da rodi? I zašto? – Ali ne može! – promuca Pangaj, zverajući oko sebe i čudeći se kako mu sve postaje svejedno, ravno do mora. – Tako šta se nikad nije desilo od Hrista naovamo. Ona ima bar sto godina, kakvi, bar petsto, bar hiljadu godina na rabošu. Ona je veštica. Ko će s njom, smrdljivom? – Neka! – šaputao je Konstantin, osećajući kako se savija i približava zemlji, koja mu se činila meka, dobra, topla, isceliteljska. – Neka. Smradu ne smrdi! I on saže glavu, pristajući na sve, mireći se sa svim, i kleče pred Agatjine noge, kriveći usne kao da će da zaplače. U stvari, osmehivao se. Iza mosta i fabrike automobila dopirao je nejasan žagor, kao da gomila ide ulicom, zbijena, ispunjavajući ulice, gazeći, satirući sve pred sobom, slepa i neumoljiva. Gotovo da se mogao razabrati bat koraka, dah iz mnogih pluća, nevezan govor iz razjapljenih usta. Zavese su se sklanjale pred podbulim i nateklim licima onih koji se behu probudili. Zvono na crkvi se zanjiha i zazvoni jednom, kratko, i zvuk zalebde nad drvećem kao bronzana ptica. Pangaj se nije micao. Spavalo mu se, mamio ga je odmor, krevet, san, nesvest. Bi mu kao da sve nestaje, kao da se polako isparava i čili u belom vazduhu: prozori koji blešte, uski i četvrtasti balkoni,

180

Vidosav Stevanović

saksije s klonulim cvećem, mrtvo rublje na konopcima, prljavi pločnici, bolnica i kafana, šarene afiše, ustajali i glavobolni miris piva, skotureni Konstantin Gorča na kolenima, dete u nečijim rukama, dete koje zeva bez glasa... – Bio kod nas jedan prorok! – protera Teofilo i zaboravi na svrab, rakiju, nedoumicu. – Mudar, bolestan i strašan. Zvao se Jeremija. Tako smo ga zvali u njegovom kratkom a znamenitom životu mučeničkom. Otvoriše se vrata Suda i na stepenicama se pojavi čuvar, razbarušeni starac u noćnoj košulji, belokos, namršten, bos, noseći kantu s vodom i jaku veliku metlu. Nad gradom zazvoniše i ujednačiše zvona, visoko.

SUĐAJE

očivale su, lebdele, kružile šoljice, predavale dosadnu prašinu oštričastom lanenom platnu, čvrsto naslanjale okrugla danca na usjakteloogledalaste poslužavnike sa anđelastim kraljevskim parom – podbula žena kukastog nosa i mekoput čovek sa naočarima – okruženim horovima dečice i zalepršalim družinama arhanđela i serafina, odslikavale trbušaste figurice na glatko politiranoj ploči ormara, prihvatale grgoćućepišteću vrelu vodu, devičanski mirovale u inat uznemirenom, garavom, užarenom lončiću za kafu, kuckale se incestuozno, zvonkaste, poletne, primale pravedno podeljenu penu iz blistavohromiranih kašičica – mrko previranje i mrki neumolni vetrovi i mrko korito u središtu mrkog peščanika – uparađivale se damski i balski na glatkoklizavoj ravni među blagostrmim, arabeskama ukrašenim padinama zlatom oivičenih tacnica-pratilja, tacnica-guvernanti, tacnica-družbenica, pored grimiznocrvenih prsnika, alabasterno i slonokosno belih pripijenih ispodkolenastih pantalona, raskošno našušurenih španskih kragni i okovratnika ritera, trubadura i

P

182

Vidosav Stevanović

paževa sa melodioznim lirama – u cvetnom perivoju, u zlaćano sumračje kad slavuji poju i vozdiže se sklad ptičjeg suglasja, u čarolijskom svetu tuberkuloznih princeza – i bogato naboranih kadifa, velura, mletačkih svila, labuđih, gracilnih, izvijenih vratova, visokih frizura dama i gospi u zelenkastom odsjaju bistrog neba, tužno svijenih vrba, mekih šaputavih trava, spomenarski žuboravih izvorčića i potočića, pokazivale su elegantne starinske šoljice drage mile slike na svojim porculanskim bokovima, netaknutim bedrima, pokorno prihvatale pažljiv zagrljaj dlanova ukočenih prstiju, oprezan dodir jedva primetno nečistih noktiju, izvijale vitke ukrašene drščice, naginjale se ispod lelujavih talasića ka smišljeno rastvorenim usnicama, vraćale se sa mesečarskom sigurnošću, pokretale, vrtele, uznosile u uljuljkujućem ritmu, praznile i olakšavale, iscrtane na okomitoj unutrašnjoj površini kafenim dinama, otocima, arhipelazima, sanovitim iskrivljenim rastinjem, tamnim sipkavim nasipima, ohlađenim i stegnutim talozima i mutljazima – skorele šare zemlje nad kojom su se ukočili vetrovi, vetrići povetarci, zefiri, ustoke, oluje, gregotramuntani, razvigori, pasati sa kišama i promaje – proročanskim figurama, grupicama zverinja i bilja, bistama veštica i zloguka, torzoima ljubovci i vojna, maštovito složenim simboličkim i utvarnim hijeroglifima, uvračanim ideogramima, tajnovitim pismenima – nad crnim ognjem duva crn vetar, crn plamen, crn zid, crna babuskera kolje crnog mačka trogoca i crnog petla jutrenjaka, crna sova huče sa

Refuz mrtvak

183

duda, noćas pošast i morija, sutra zdravlje i veselje – prevrtale se, arlekinski nepogrešive, uvežbane, uigrane, cirkuzanski neozbiljne, šarale mekožuti hrapavi papir, mirovale zaverenički i hiromantski sa postoljima uvis. Razigrana plavičasta muva zunzara polete sa sijalice, na kojoj je štetočinski ostavila svoj trag u obliku sićušnog govanceta, i prilepi se uz staklo fotografije; trbuhom ispod naherenog nosa, u dubodolini između dva raščešljana brka, zadnjim nogama nad začepljenom provalom usta. U tamnokestenastoj kutiji zidnog sata klatila se sjajna niklovana kugla, levo-desno, levo-desno, odmereno-ravnomerno, lako-glatko, neodlučna između smernoobećavajućeg tak i turobno zapovedničkog tik, tamo-amo, ivicom šestine kruga. Tri para ženskih nogu spokojno se družilo u tami ispod stola na krparama – jedne vitke, ljupko prekrštene, u svetlim najlon čarapama, sa crnim antilopskim cipelama na visokoj tankoj štikli; druge krupne i gnjecavodebele, u prljavobelim gumiranim čarapama i razgriženim filcanim papučama; treće koščatih kolena, u crnim pamučnim čarapama i starinskim cipelama s duplim đonom. – Preteruješ, dušo! – reče mazan, sladunjav, tanak, namešten, osećajan devički, milozvučan glasić, dražesno umekšavajući r, zaobljavajući slogove, pevuckajući samoglasnike. – Preteruje dobra žena!! – reče škripav, zarđao, promukao glas, šišteći na suglasnicima, dahćući pre svake reči.

184

Vidosav Stevanović

– Preterujem, jadna ja!!! – reče polako jednolik, zunzarav, tužbalički, onemoćao glas, uzdišući i šmrkćući u prekidima. – Preterujete, da, da, da!!!! – zaustiše masnom zelenom bojom premazane stolice bez naslona, užurbano se složiše radine igle za pletenje, fini konac od štrikeraja i nespretne makaze, dahnuše njišući se necane zavese, potvrdi okruglasti stočić sa mušemom na kockice i masivni škripavi otoman, zastruga žižak u ormaru, zalepršaše nabrani valoviti miljei, meko zašapta otrcani prašnjavi tepih, krcnuše niska staklena vrata sa ubavim tufnasitm zavesicama od markizeta, klimnu labavija kuvarica i zanjiha se plavo-crveni kalendar, kucnuše se prisno rese na šalu, zvecnuše kašičice u čašama sa dopola ispijenom vodom, zalebdeše slepe gipsane balerine, prignu se muškatla i asparagus u saksijama na niskom prozoru, pucketnu nepopravljeni rešo sa ivice očišćenog štednjaka, raširiše se namirnice i pogužvane i ovlažene maramice. Pojavljivale su se graškaste suze, kupile se, klizile preko trepavica, niz obraze, sakupljale se na vrhu nosa, na bradi, otkidale se lagano, bleskale, kapale, na batist, na obično platno, vlažile tamnije krugove na šarenoj površini. Ogledalo, visoko i pravougaono između dve nahtkasne, ocrtavalo je: jedan nervozan profil, velike modre, krejonom iscrtane oči, nabeljene i narumenjene obraze, nakolmovanu kosu ispod tanke crne mrežice, zlatne minđuše u ušima, sitnu priliku u tesnoj kajsijastoj haljini sa čipkama i brošem

Refuz mrtvak

185

na grudima, ogrnutu providnim šalom oko uskih ramena, crvenkast šiljast jezičić između jarkocrvenih usana, masivan prsten pored kojeg zmijasto klizi konac obmotavajući se oko oštre glavice igle za štrikanje; visoku krupnu gromadu, okruglo očuvano jedro lice, oblaporna debela usta, zatubast nos, nisko glatko čelo, ugašene kestenaste oči, masnu neurednu kosu, široku prljavu kućnu haljinu, tamnoplavu, s krupnim cvetovima ruža i karanfila, debeli vuneni konac koji se privlači jakim iglama uplićući se u džemper; zborano orah-lice, kljunast nos na kojem drema gromuljasta bradavica sa nekoliko sedih dlaka, čekinjaste muškobanjaste posedele brčiće, bele veštačke zube, izbledele čelične oči koje svetlucaju iz očnih duplji, smanjene i sovinske u staklima jakih naočara koje o masnom koncu vise o ušima, korubavu široku svetlocrnkastu haljinu, makaze kojima zgrčena čvornata ruka reže sivu tkaninu; – na ogledalu su visile razglednice, četke, češljevi, flašice, svenuli stručak bosiljka koji je radoznalo dodirivao sebe unutar stakla. Ogledalo je sve iskrivljavalo. Bilo je staro, rashodovano, spremljeno za prodaju, prebačeno iz spavaće sobe u kujnu, gde je kupilo prašinu i paru iz lonaca. – Govorila sam ja tebi, dušice slatka, otkad sam ti govorila! – brižno reče Gospođica Pelagija. – Svi smo govorili, svi, jednako! – mudro reče Nana Jekaterina. – Govorila sam i ja sebi, sestre rođene, hiljadu puta sam sebi rekla! – tužno reče Gospođa Sara.

186

Vidosav Stevanović

U nezgrapnoj kutiji zidnog sata šetala se senka njihalice levo-desno, neodlučna između zamamno slatkog tak i gorkotvrdog tik. Gospodin Matija navijao je sat svojeručno, ujutro, pošto bi se umio, pojeo dva na oko pržena jajeta, popio šolju mleka i šoljicu crne kafe, pročitao novine, nahranio kanarinca Baltazara i progunđao kako se na ovom svetu dešavaju nemoguće stvari jer u ljudskim glavama i srcima nema mudrosti i čestitosti i dobrote što se sve lepo može videti po pegama na Suncu i neprestanim ratovima i obaranjima vlada. Gospode, gde je sada česna ruka Gospodina Matije, ako sve nije tama i zaborav, ako isto biva grešniku i pravedniku? Gospođa odloži vlažnu maramicu u korpicu sa priborom za šivenje i raširi drugu, svežu i suvu. METAMORFOZE – u 8.18h, kišovitog jednog petka. ETIKA I BOL – u 8.55h, u kujni tužnoj. REINKARNACIJE – kad se najmanje nadaš. Čednost (Gospođica): Nesrećnik je taj, razbojnik, donžuančina, vidi se odmah, čim ga bolje pogledaš, bože me prosti, jarac mu viri iz očiju i mekeće-limekeće. Sećate se kad ste ga zatekli u klozetu, dušo, da izvini ova stara žena, onako, pfuj. Rekla sam vam onda, slatka moja, ništa od njega, završiće gde je i počeo, pored kante za đubre, uzalud se vi oko njega mučite i krv svoju pljujete, čim je onako mali pa već, smuči mi se kad pomislim. Činilo mi se često, draga, da mene gleda, onako, znate, al sam od-

Refuz mrtvak

187

mah presekla, nikad nikom nisam davala povoda, niko na svetu ne može da pokaže prstom na mene, niko ne može da se pohvali kako me je. Nisam ja kao neke špice. Viđala sam ga sa svakojakim, onim žensketinama, razumete, majka mogu da mu budem. Da sam se udala kada me prosio Gospodin Bruno, poručnik, pokojnik, umro od tifusa negde u Hercegovini, imala bih tolikog sina. Bolje što ga nemam, nije mi žao što nikad nisam, da, zgrozim se kad pomislim kakvi su ponekad muškarci, pokvareni, francuskog duha, pa onda boleštine prilepčive, znate. Kažu, to se danas raširilo kao najlon, svaki treći kuburi, toliko ne volim da pričam o tome. Moja kućna pomoćnica, pre rata se to govorilo sluškinja, ta Stanica ko zna gde se i tako to, nikad je nema kod kuće. Noću, čujem, pljuska voda u kujni, molim vas lepo. Tata je tako nastran, sudovi na stolu, ono pa ono, odmah sam je otpustila, aljkušu, dobijem koprivnjaču kad pomislim, slatka. Videla sam ga prekjuče, ulazi u kafanu, znam kako vam je teško, s nekim, nekom pušćenicom, ne mogu da kažem koliko se gadim, mila moja. Izgužvana košulja, strašno. A vaša poznata pedantnost, jeste. Tata menja košulje dvaput dnevno, navika, volim kad neko pazi na sebe u vešu. Tuga (Gospođa): Plačem i plakaću do groba moga. Uvek sam želela svakog da razumem i svakom da pomognem, uvek sam stradala sa svoje lude glave. Takva mi Sudbina valjda, skapaću od dobrote i meka srca, tako i treba kad ne umem drukčije, ko ostali svet. Bila sam mu više nego majka, o

188

Vidosav Stevanović

rođenom se tako ne stara, živeo ko mali car Nikola, sit i napit i obučen. Kad sam bila na kliniki, sestro, mrtvosana onako kad sam izišla, odma sam mu kupila đačku kapu, plavu, sa širitima od žutog gajtana, glatku pa čvrstu, ni Gospodin Kadribašić Petrić nije imao lepšu. Slutila sam, draga, srce mi moje govorilo, treba nas žene slušati. Kad je pokojni Moj Matija, jadnik, bio je tako dobar i nežan Moj Pokojnik, zato smo se i uzeli, Bog nas sam sastavio, suviše je verovao ljudima, voleo je mnogo decu, stalno je žalio što nismo mogli da imamo naslednika. Govorio je da bi život, desnu ruku i službu dao da mu dete zaplače u kući, naslednik, produžetak loze Mileusnića. Nosio je u džepovima bonbone i slatkiše i delio to komšijskoj deci. Mato, rekla sam kad je doveo onog Antihrista, baš nekako posle Vrbice, posle sahrane Teča Avrama, usvojio ga je Muž Moj jer nije imao nigde nikoga sem mene, crna. Mato, rekla sam iste večeri, kad sam malog stavila u krevet, kupili smo i krevetić kod Laze Sumarena, koštao je petstoosamdesetsedamipo dinara, jos je na tavanu, držim prnje i knjige u njemu. Mato, rekla sam baš kad smo sedeli za večerom i on pio žilavku, uvek je naručivao žilavku preko senzala Petnjarića, mnogo je voleo da pored mene pijucka vino i puši na onu njegovu staru pocrnelu lulu što mu doneo Kum Atinagora sa Svete Gore, onu na kredencu, baš pored serviza za vino. Mato moj, rekla sam, slušao me ko sebe, sedeo eno tamo u onoj njegovoj pletenoj stolici, neka stoji tu, prekrstio noge, raskopčao kaiš, rekla sam, Matija moj, i srce mi

Refuz mrtvak

189

reklo, slatka, treba srce slušati, srce sve zna, srcetu je i Bog komšija... Slutnja (Nana): Kažem da to ludovanje neće na dobro da iziđe. Gore je Proviđenje koje vidi sve naše grehe. Setite se vunovlačara Nikodema, koji sa kurvama živeo, kako na samrti molio i preklinjao Pop Velička za miropomazanije i božiji blagoslov. Sav se bio skvrčio onolika ljudina, kažu da je pečenog ćurana za ručak jeo. Ja sam ga ovim rukama okupala. Nikad nijedan mrtvac kragujevački, a okupala sam ih podosta, nije toliko gadno smrdeo. Mi što smo leš prale i posle čuvale, ja i Marija Ribančeva i Kristina Grkinja, morale smo svaki čas tamjan da palimo i marame svu noć uz nos držimo. Bog blagosilja, Bog kažnjava, kažem, i s njim ne mogu ni silni ovoga sveta ni ostala beda što crkava po pilićarnicima... Smernost (Gospođica): Strogost je moje pravilo, pravedna strogost, zbog nje mi toliko zavidele kolege, i pred rat me pohvalio Gospodin Školski Nadzornik Višeslav Tutundžić. Nikad se nisam pravila važna, iako mogu, draga moja, Tatin brat Trajan bio Pukovnik i bio rado priman na Dvoru kod Pokojnog Kralja Aleksandra. Dobar i lud su braća a ti si ćerko smerna kao kaluđerica, govorila Pokojna Mama, kao janje si krotka. Ne sekiraj se toliko, dušo, nek radi taj mangup šta hoće, ne jedi sebe, zdravlje upropašćuješ, a bolest i nesreća sami dođu, na komarcu dođu na magarcu odu. Tako govorila moja Ujna Olika, druga žena Ujka Oskara, od raka na levoj dojci umrla, jadnica, šest meseci se ko Hristos

190

Vidosav Stevanović

mučila, Boga molila da joj smrt pošalje, ni prijatelju ni dušmaninu da ne poželiš tako nešto. Nisi ti kriva, dušice, muškarci su takvi, drveni i kameni. I Gospodin Matiji sam rekla, jesam, znaš koliko je on mene cenio i poštivao, kao brat rođeni. Vi ste pametna skromna žena, Gospođice Pelagija, govorio je, mirna i tiha i razumna, baš tako je govorio. To onda kad smo išli na izlet do Žeželja na Vaskrs, mila, sa Alempijevićevima, sećate se jagnjeta na ražnju, da. Divan ti je serviz, dušo, jamačno češki porcelan, vidi se, Jadna Mama imala jedan takav što ga dobila na venčanju od Babe Justine. Nikad mi se nije sviđao taj namrštenko i čupavko, nije ličio na dete, bože sakloni, pre na ubicu sa Temze. Sećate se kad nam razbi prozor iz bašte, praćkom, jer mu kao Tata udario šamar, znate, on jeste naprasit. Ja nisam u toku celog službovanja ničije dete udarila, dobila sam zlatan sat, evo ovaj, sa posvetom, vidite: Dragom I Nezamenljivom Članu Kolektiva Za Požrtvovan Rad Na Polju Širenja Kulture I Pismenosti Sa Zahvalnošću... Seta (Gospođa): Mato moj, rekla sam kad smo pošli na spavanje, da je Bog hteo dao bi nam decu od srca, kao i Jefremovićima, krpež nikad sreću ne donosi. Mislila sam pri tom na nesrećne Vojinicalijeviće. I uzdahnula sam onda, valjda, a on se nasmejao i potapšao me po obrazu, kao što je imao običaj. Domaćice moja, rekao je, i još da smo mi žene plašljivice i zloslutnice, baš tako je rekao, i od smeha se zavalio na krevetu, bio je kao i uvek zaboravio da stavi noćnu kapu, i natakao naočari i upa-

Refuz mrtvak

191

lio stonu lampu. Često je pre spavanja čitao Sveto Pismo i još neku drugu knjigu kupusaru, čini mi se Tajni Život Kralja Milana. Jadne mi, sve ide na nas, i bolest i patnja i muka, maler i kletva. Neću da grešim dušu, bio je muž mimo muževa, dobar, pošten, veran, nežan, nikad među nama ružna reč nije pala. Govorilo se po komšiluku: Slažu se ko Matija i Sara. Nikad se nismo porečkali, nijednom za trideset i jednu godinu i sedam meseci, ni onda kada je dao hiljadu dinara za pomoć Našoj Nesrećnoj Braći u Emigraciji. Za srebrnu svadbu doneo je kući veliku tortu sa šlagom a u sredini je pisalo: Vernoj Supruzi, i buket ruža sa crvenom trakom, i karirani engleski štof meni za haljinu, i onaj mali mlinić za kafu, i marinskoplavu bluzicu sa lengerima na kragni za onog nezahvalnika. Preko leta sam išao da kupi dinje, jer se mnogo brinuo za tu barabu, i lubenice i breskve i šljive i grožđe, pa čak ugovarao s mlekadžijom da svako jutro donosi litar svežeg mleka. Voleo da mi pomaže, nedeljom bi pripasao moju kecelju i prao sudove zviždućući njegovu pesmu Miruj, miruj srce moje, i pričao kako je kao dečak želeo da svira klarinet u kapeli kod Masarika, a u vojsci bio trubač i naučio da odsvira Hej Sloveni jošte živi. Ko ne bi tugovao za takvim drugom bračnim kad ostane sam ko drvo u planini... Materinstvo (Nana): Neko ima sreće sa decom, kažem. Koliko sam se namučila kad mog Kostu ubi kaiš u mlinu. Udovica bez posla a četvoro dece, jedva sam ih mojim jorganima i krparama i mrtvacima prehranila. Hvala Svevišnjem, sada su svi ljudi:

192

Vidosav Stevanović

najstariji, Bogdan, otvorio automehaničarsku radnjicu ispod Stare crkve, ide mu ko podmazano, srednji, Bogić, javlja se iz Lozane pa i pare šalje, a najmlađi, Nebojša, vršnjak ovog tvog mangupa, cepa karte i razvodi ljude u bioskopu a pre podne ide na daktilografski kurs, miljenik majkin. Ćerka mi Ksenija radi u novoj cvećari u centru i već se verila za starijeg vodnika Asima Pambirova, udaće se, kaže, na jesen kad uštede pare za nameštaj. Deca su il blagoslov il prokletstvo, ćeri. Razumem te, znam kako ti je, jedeš se više nego da je tvoje meso i krv... Gospodin Dimitrije oprezno preseče karte, Gospodin Damjan podeli a Gospodin Matija viknu: Erac iz ruke, i pođe ispod duplog popa u trefu, diplomatski čuvajući svoje makaze u piku, na šta Gospodin Damjan reče: Do đavola: Vi ste prava morija, a Gospodin Dimitrije glasno zaključi da je suviše rizikantno igrati u novac, pa makar i sitan, sa takvim maherom i dibidus srećnikom kakav je u trefu Gospodin Matija, koji dodade da je ovo igra znanja i umenja i da u njoj nema mesta emocijama, kao na primer u književnosti. Gospode, gde je mudra glava Gospodina Matije, ako duh vlada nad materijom, ako posle smrti dolaze pakao i čistilište? Vrlina (Gospođica): Nemoj da plačeš, srce moje, ne pomaže. Nebo visoko, zemlja tvrda, a pokvareni svet vrlinu ič ne poštuje. Kako je počelo, boga mi, uskoro će najgori odlikovanja da dobijaju. Eno Svetolik Zindović, Direktor Škole. Kad je Bog stvarao svet, videla sam onomad Jeju iz adventističke crkve i rodilo joj se unuče od sina Raleta, onda je Bog, kažem, ženama dao osetljivost i vrline, a ceo svet na-

Refuz mrtvak

193

pravio tako da nas iskušava i muči. Kad pomislim samo, dušo, koliko slabih žena šmrca sada po belom svetu, koliko će sutra, ne mogu da gledam tuđe suze a da se sama ne rasplačem. Sve me dira, od paralize Mikana Komšija Pavlovog do onog smetlišta iza moje kuće, od nepristojnosti na javnom mestu do približavanja one zvezde što će da nam rasturi Zemlju. Bolje bi bilo da sam gluva i slepa za sve pa da uživam kao neki trupaci, dušice, takva mi narav, bolećiva, tu sam na Pokojnu Mamu. Nikad nije mogla da gleda sahranu, pod starost nije išla na groblje ni prvom mužu, onesvestila bi se od plača i kuknjave i vraćala se fijakerom. Sećam se nedelju dana posle nije mogla iz postelje, samo ležala, ječala i trljala slepoočnice sirćetom, pravim vinskim što smo ga dobijali iz našeg vinograda. Kažu, slatka, stare žene da to pomaže od glavobolje, moraću da probam jer me namuči prokleta glava. Svu noć šetam. Eto, sad si me rastužila, dušo, odavno nisam ovako slatko plakala. Kao devojčica, rođena, znala sam da se zavučem u ormar i da plačem, plačem, tek onako, iz delikatnosti. Nije šala, onakav čovek. Kao da ga sad gledam kad izađe u kafanu nedeljom pre podne, u crnom odelu, na glavi žirado šešir sa trakom, uštirkana kragna, tu si ti majstor, u desnoj ruci fini ukrašeni štap što ga imao još samo Gospodin Sudija Višnjić. Šeta bezbrižno trotoarom i pozdravlja šetače, pravi domaćin i zaštitnik i čovek koji veruje u vrlinu. A ovaj mangup, oprosti, ne mogu da pomislim na njega koliko me je stid. Čujem da se kocka, a kažu da za Praznik prodao sat u

194

Vidosav Stevanović

kafani, onaj švajcarski što mu Gospodin Matija pokloni za rođendan. Tu neka sam najtanja ako takav besan život nije protiv svake vrline... Brižnost (Gospođa): Ništa nisam skrivila da tako prođem, ništa. Sve što nisam htela to me snašlo. Izgubila sam muža u najboljim godinama, a šta je jedna žena bez zaštitnika. Samo jedna žena. Šta ja sada smem i mogu, kad za njegova života ni za šta nisam morala da brinem i mislim, čuvao me ko malo vode na dlanu i govorio da se pripazim i čuvam jer sam nežna i slaboga zdravlja. Ko bi znao da će onaka ljudina i snaga naprasno da umre, dok dlanom o dlan, crna. Pre spavanja me još upitao da li sam se natrljala reuminom i uzela kapljice valerijane što mi ih tog dana, bio isto ovako petak i padala kiša od jutra, doneo iz apoteke. Onda mi je kazao da mu za doručak ispržim mafiše, nikad nije jeo mafiše, i skuvam belu kafu, uvek je pio belu kafu, i zevnuo. Nije se mučio, bio je smesta gotov, daj Bože svakom takvu smrt. Kad smo se posle svadbe selili ovamo nije mi dozvolio ništa da pipnem, sve je sam, sa momkom iz Nadleštva složio, uvio, upakovao, prtio ko od šale onaj veliki šifonjer. Za sve je bio stvoren, umeo je i da opravi i da napravi, a u šupi još stoji mala tezga i alat i stari stručni časopisi na koje se pretplatio. Klupice pod venjakom i čiviluk u predsoblju svojeručno je napravio i čak se rešavao da izmajstoriše i roletne u gostinskoj sobi i već kupio daske i naručio nacrt kod nekog preduzeća. Smrt nosi najvrednije a rugobe i nakaze ni ona neće, pogledaj samo šlogiranog Arsenija Truca

Refuz mrtvak

195

s kojim moj Pokojnik išao u školu, služio vojsku, momkovao i drugovao sve dok onoga ne uapsiše zbog pronevere. Taj će večito. Moram da poklonim neku hiljadu Fondu Saveza Slepih, za pokoj mu duše kad ga onaj crnjojko već sasvim zaboravio. Čujem kako pije... Razboritost (Nana): Mladost, ovaj, nije više razborita i u pamet se držeća. Gledam samo kako luduju, jure, piju, arče se, a ne misle da dolazi starost i nemoć i slabost. Nekad sam mogla da rintam od jutra do sutra, a danaske jedva ručak zgotovim iako sam živela kako Bog nalaže. Pomislite samo na sina Sofije Kanurski što mu odsekoše nogu, pa na unuka Jevđena Grbovića što je sad u nekom sanatoriju, pa na Borisa Nadininog što ga saraniše proletos na Veliki Petak, pa recite jel imaju kolko za crno ispod nokata pameti i razbora. Ne vrati se više ono vreme kad sam ustajala čim neko stariji uđe. Prijatelj Luka veli da će doći vreme kada ćemo mi matori morati da skačemo pred balavurdijom... Uzdržanost (Gospođica): Skupo čoveka staje raspojasanost, dušo. Kakva setva takva žetva, govorila moja Uboga Mama. Kako radiš onako ti se sudi, iako se desi da lezilebovići i uštve bolje žive. Udariće on, draga moja, glavom u zid, pa ko bude tvrđi. Niko ne treba da se izdvaja od ostalog sveta i da misli kako mnogo zna. Balav je on i lud i morao bi da oseti šta znači pravi ozbiljni život i rad. Lenost je najgori porok, naš, od neradnika svašta postane, i pijanica i kockar i robijaš i nikogović i uličar i propalitet. Najbolje je držati se zlatne sredi-

196

Vidosav Stevanović

ne, ni mnogo gore ni mnogo dole, i živeti lepo sa svakim. Duvaće taj u prste jednog lepog dana kad ga bude napustila njegova baraberija. Živo se sećam kako je jednom Gospodin Mata, povodom izbora za Opštinu, rekao: Ja se izdvajam od drugih ljudi, Gospođice Pelagija, to je moj Princip. Znam dobro gde mi je Mesto i ne želim ništa više, iako sam mogao mimo Svih, miran sam i nikom ne zavidim, baš tako je rekao dobri Gospodin Matija, ali budite uvereni da ne dozvoljavam da me iko gazi i koristi moj Rad u negativne svrhe. Tako govori Pametan i Uzdržljiv Čovek a ja još nisam srela tako pametnog i razumnog kao Njega i Mog Dragog Ujaka Vujadina. Umeo je tako lepo sve da objasni, i zakon i politiku i moral i sve. Bio je rođeni govornik i prava je šteta što se nikad nije kandidovao, sa svojim Sposobnostima daleko bi dogurao... Sećanje (Gospođa): Kako da ne kukam, sestro, na ulicu ne smem da iziđem od sramote jer svi šapuću da je to moje Vaspitanje i smeju mi se iza leda. Čaršija jedva čeka tuđu nesreću, sećam se kako su svi likovali kad smeniše Gospodina Uglješu Afanasijevića i natovariše mu suđenje ni krivom ni dužnom. Nikad me nije slušao, takvi u zatvoru završavaju. Kod kuće je bio samo kad treba da prenoći i jede, jadna ja, nimalo nije bio kao Mata. Moj Pokojnik je voleo Kuću kao svaki Domaćin, mnogo smo davali na hranu a ja sam oduvek umela i volela da kuvam, da proleškari i prodrema posle Ručka, baš na onom otomanu onde koji mu se sviđao jer škripi, pošto se raskomoti i okači džepni sat na

Refuz mrtvak

197

ekser više glave i opere noge u toploj vodi i pospe ih talkom i obuče stare pantalone od salije. Nikom nisam dala da ga budi, Kućanika mog. Posle je često išao kod Kum Ostoje na kartanje, imali su tamo društvo sve samih kolega, koje su nazivali Apostoli iako ih nije bilo dvanaest, i vraćao se da me izvede u šetnju do parka ili na ćevapčiće i ražnjiće u hotelu. Prošlo vreme kad nam uvek bila puna kuća Gostiju, jer smo voleli da nam neko dođe, pričalo se svuda po gradu kako smo društveni. Jednom, bio neki važniji Državni Praznik, došle sve njegove kolege iz Kancelarije na ručak, nikad takav ručak nisam pripremila, bio i bakalar i onaj moj malo zaljućeni ajvar i mlado pečeno prase sa zelenišem i naročito punjene tikvice sa kiselim mlekom i ćufte u saftu i ajmokac i torte i palačinke s orajima i gužvara i turske baklave s grundbirnnudlama na kraju. Gospodin Šef Gazibarić, stari punačak i pristojan gurman koji je imao najbolju kuvaricu u gradu, rekao je da nikada takav ručak nije jeo. Čestitam Vam, Dragi Gospodine, tako je rekao Mati kad su posle ručka pijuckali hlađeno dalmatinsko vino i pušili fini grčki duvan. Dragi Moj Kolega, treba čovek da vam pozavidi na takvom Zlatu Od Žene koja sprema ručkove kakvi se jedu samo u raju. Vi ste, Dragi Moj Mladiću, srećan čovek ali koji zaslužuje svoju sreću. Mi mladi, Gospodin Šikoparija i njegova slatka ženica i Natalija Meljnikova i njen brat Nikolaj, umro kasnije u lageru, i ostali, sklonili smo sto i pustili gramofon. Šta ćete, udala sam se iz ljubavi, i nikada nisam požalila. Dobila sami Mir, i Udobnost, i Bez-

198

Vidosav Stevanović

bednost, i Čast, i nikada nisam požalila. Živesmo u punoj Slozi i Poštovanju... Mudrost (Nana): Prekjuče sahranismo Dimitrija, odmah iza kapele trgovca Bajića na Novom groblju. Ceo grad bio na pratnji, sav ozbiljniji svet, čudi me da ti nisi bila, drugo. I tri popa, prota Timotije i još dvojica iz Manastira Ljubostinje što poju ko heruvimi. I sva Rodbina, Sinovi, Snaje, Ćerke, Zetovi, Ispisnici i Kolege, Komšije i Poslovni Prijatelji. Jedan prosedi Gospodin držao je Slovo, izginuli smo od plača, pominjao njegove Zasluge, Dobrotu, Vrline, Blagost, Savest, Blagorodnost. A unuk mu Mikica, lep ko upisan, sa plavom zalizanom kosicom i u crnom odelcu, stao pred raku i rekao nešto kao: Zbogom dedice uvek ću te se sećati i živeti lepo ko i ti. Pokojnik mu, kažu, ostavio kuću u Vardarskoj i komad zemljišta više Male Vage. Prava je mudrost kad se živi i mre pristojno... . Među lejama crnog i belog luka, salate, kupusa, celera, rotkvica, cvekli, paškanata, kelja i kelerabe, stajao je, poput svetionika i stuba večnosti, Gospodin Matija, u puplinskoj košulji bez kragne i gledao prema patlidžanu, konopcu za sušenje rublja, trolistoj detelini i kokošarniku, pevušeći pod nos. Tada se slio s vazduhom i nestao u beskonačnosti. OSUDA I KAZNA I reče Gospođica Pelagija, štrikajući: NIKAD TAJ NEĆE I NE MOŽE BITI SREĆAN JER JE MIMO OSTALI SVET!

Refuz mrtvak

199

I reče Gospođa Sara, plačući i pletući: NIJE NIŠTA UČINIO KAKO TREBA I ZASLUŽIO JE DA PROĐE KAO NAJGORI! I reče Nana Jekaterina, prinoseći nakaze i sekući: ZAVRŠIĆE MEĐU SMEĆEM I RASPADAĆE SE KAO KRASTAVAC!!!

ŽUTA GROZNICA

a samoj Zagrinoj sahrani, tek što zemlja zabobonja po sanduku, priđe mi dugački Žikeri Kulov, rođak mi neki po majčinoj lozi iz Svetlića, i kaže: – Džimrijo svetska, sad li nađe da me upoznaješ sa ženom? Za života joj više bi mi odgovarala. Pri tom namiguje kao da zajedno nešto smišljamo protiv naroda i države, i krijemo se u podrumima i napuštenim nemačkim bunkerima pored mostova. Taman zaustih da ga pripitam za junačko zdravlje, kad navali sva prisutna raja da mi izjavljuje saučešće i da me tapše po ramenu. Tako, zahvaljujući silnom rukovanju, stvar osta neraščišćena. Tek sutradan, kad malo isplivah iz mamurluka od pomešanog pića, dođoše mi njegove reči u glavu kao da ih je tamo neko usijanim gvožđem utisnuo. Svaka mi vijuga stade na svoje mesto kao remac u stroju, što mi se odavno nije desilo, i bi mi jasno kao sunce sjajno da me je Zagra čitavo vreme varala s kojekim, i da su to svi sem mene znali. I pod voz se iznebuha bacila, na veliko moje čuđenje, i tajnu je svoju od mene u grob odnela. Ostaje mi sa-

N

202

Vidosav Stevanović

da jedino da se raspitujem kod vidovite Kajadine iz Žirovnica, i da moljakam pojedine poznate barabe za obaveštenja, ali slutim da su to turfa posla. Ljudi, naravno, ništa jedno drugom bratski i od srca ne kazuju, sem ako ih ne pritegnu Udba i Kos trećim stepenom. Svi lažemo, kao da će nam istina opeći usta, i nema iskrenosti među nama. A moja Zagra mora biti da se u debeo promet bila pustila, čim i drljavi Kulov, kojem ni fuksa Maširka ne bi orah iz ruke uzela nešto kao nabacuje iz kornera i gradi se zavodnik. I smesta ukapiram zašto su se vojnici za rad kod nas otimali, prilikom seoba i unošenja uglja, i zašto se među kolegama vodnicima pričalo da ne vidim dalje od nosa, i zašto smo prečesto imali puno gostiju za Novu godinu i Prvi maj i Praznik Armije. Svaka lakodajka vuče čitav čopor muškaraca za sobom, i svima curi slina na usta, i svi kolutaju očima kao da im je došlo milo. Muž se, naravno, prsi među njima kao petao cvrcan, i čini mu se da ga svi vole kao brata, i smešan je do suza, kao ja u godinama našega bračnoga života. Dođe mi onda da se pobljujem na brak, i da stavim tačku na životinjarenje u praznom stanu, među sve samim uspomenama na nevernicu, i da otputujem u Nedođiju. Jer, dece Zagra i ja nismo imali, pošto smo živeli za svoj račun i provodili se bogovski, i bio sam sam na svetu kao suvo drvo u Čemer-planini. Tešila me jedino pomisao na one mućurle, koji se sa mnom kuvaju u istom loncu, o istom paklenskom trošku, izigravajući istu đavolozobinu. A ta-

Refuz mrtvak

203

kvih ima kao pleve, i pun je svet rogatih nesrećnika, i neki su mi pod rukom i raspoloženi da me teše. Jer, pošto odšljakamo svoje za otadžbinu, drugari Cukić, Bandžula, Džigeran i ja obavezno navratimo u bife preko puta mene da izmenjamo misli i skinemo pritisak sa moždane opne. Čim uniđemo unutri, naravno, Canka nam donese šljivovicu, i tako dalje, i tako izgubimo račun i ubijemo vreme, što se oteglo kao gladna godina četrdeset šesta. Zauzmemo položaj za našim stolom, i ne odstupamo dok nas noge drže, i hrabro odolevamo vetru nesreće. Nekako se doteturamo kućama tek kada obezlovimo, i kada ne vidimo ni belu mačku, i kada u bife nagrne druga smena iz fabrike automobila. Ponekad, međutim, zaginemo do zore po palilulskim burdeljima, i konjošemo za ispolivanim stolovima kao vojnici na manevrima i budimo se u jendecima. Ujutru sam toliko krmeljiv da kapke moram tako reći šibicama da podupirem i ruke mi se tresu kao da sam troletnicu uhvatio, i u grudima mi krklja kao u izdišućeg tuberana i hoću da me nema. Usput, naravno, trgnem jednu ljutu s nogu, i meznem malo kiselih krastavaca, i skrešem nešto papreno Canki, i nekako se sredim za vojene poslove. I tako je stalno bivalo. Dan po Zagrinoj sahrani na posao nisam otišao. Valjda je ženina samostalna smrt opravdanje i za kapetana prve klase Pečenka Posaveca, koji inače ne priznaje ništa sem raka i leukemije i kičmenog preloma, i dušu mi na pamuk vadi. Rešio sam da dam sebi malo slobode, makar me to koštalo čina,

204

Vidosav Stevanović

koji uzalud čekam punih dvanaest godina, i prkosim neprijateljskim ogovaranjima. Ako sam stariji vodnik Mijat Trifunović, star trideset osam godina i koji mesec, čist kao dečja suza i neosuđivan, nekada najbolji strelac u garnizonu – nisam prokleveni trudbenik, štono kažu mokra braća. Može vojska malo i bez mene, ako već ne može bez avijacije. Odmileo sam, naravno, u bife, i uglavio se među dokoličare i otpuštene radnike, i svakojake klupodere. Propisno sam se dosađivao, slušajući kako nigde nema posla ni za lek, i kako se danas živi gore nego na robiji, i kako se u inozemstvu bar zarađuje leba i sleba, i kako jednom mora da pukne lopta. Valjda će se sve to tumbe prevrnuti kada prevrši dara meru, i kada gladnicama dođe iz dupeta u glavu, i kada bombe zaorljaju oko nas. Neće biti pravde dok se svi ne raspadnemo pod zemljom i dok se svuda ne razmnože zverovi. Do pola tri, kada umorni drugari iziđoše iz Doma Armije, Canka mi beše množinu šljivomicina donela, i množinu praznih čaša odnela, i sve sam joj po dve glave video, i četvore minđuše čuo kako joj zveckaju iz frizure. Jedini sin moje majke Milosavke beše se strašno rastužio, i život mu obnemilio sasvim, i hrabrost ga napustila kao kurva besparića. Posle pola tri, naravno, učetvorimo, i nastavimo dok nam se ne smrče iznutra, kao čitavom Kragujevcu spolja. Bili smo između dva kamena mraka, koji nas mrviše kao drobilice, i osećao sam se kao truo kutnjak u zapaljenoj vilici. Malo smo plačkunjali zbog ututanj protraćenih nam dana, malo se

Refuz mrtvak

205

jaranili zbog zajedničke nam šugave sudbe. Između Cukićeve i moje ture malo smo izmarisali nekog crnpurastog škarta, koji se sav srećan vraćao sa vojne komisije u obližnjoj osnovnoj školi Moma Stanojlović, i uglas pevao četničke pesme. Đipili smo kada ga čusmo kako se hvali da je sada uspeli kockar u Beogradu, najveći posle Božana Kurnjave i kako vojska može malo da ga drpi za kitu. Dreknuli smo složno da taj film neće uskoro gledati, i da mi od takvih šiljokurana pravimo kobasice. Cukić i Bandžula su ga držali za ruke, pošto nemaju dovoljno snage u šakama, a Džigeran i ja smo ga samo u jajca i trbuh gađali, i pogađali. Pomalo nesigurni, jer se odavno nismo makljali, tukli smo jedan drugoga po pesnicama, i zglobovi nam posle behu podosta oguljeni. Čini se da smo dotičnom škartu i cuflu lečka razbili, jer mu je pišala krv iz nosa kao iz preklanog kokošijeg vrata i košulja mu je na grudima bila šarena kao zemljopisna karta. Naša udružena veština i vojnička spretnost strovališe ga najzad na olajisani patos, gde mu i beše mesto. Ležao je potom u lokvi svoje krvi, i stenjao kao svinja, i pomalo trzao nogama, dok sam ja naručivao novu turu zaborava. Kasnije ga milicajac Gizda odvede u ćorku, da nam ne ruži vidik. Canka je prijateljski posvedočila da nas je taj ološ, naravno, nedužne napao, i majku nam joficirsku psovao i uopšte se veleizdajnički ponašao. Mislim da smo i nešto staklarije polupali, pošto nam je srča pod cipelama krckala, ali to ide na raboš najebavšem škartu, provokatoru. Tek, neće valj-

206

Vidosav Stevanović

da neko vodnike u uniformi da okrivljuje za izazivanje tuče i takve koještarije. Nas četvorica musketara već bismo umeli da mu zapržimo čorbu negde u mraku, i da ga zasvagda naučimo građanskim dužnostima. Naravno, pravda zahteva da i škartovi na svojoj koži osete nedaće vojničkoga života, i promenljivost ratne sreće. Još pre desetak godina, kada smo počeli da drugujemo i tugujemo, zdogovorili smo se da uvek jedan drugome stranu držimo, u zlu kao i u dobru. Stoga su nas i gradske siledžije, povratnici sa Grgura, izbegavali kada zauzmemo sto pored muzike, i raspalimo u naručivanje pesama. Ali, rečeni škart verovatno to nije znao, ili nije hteo da primi k znanju, i tako se proveo kao bos po trnju. Posle smo, naravno, još po nekoliko tura okrenuli, mezeteći krompir-salatu, i nabadajući seckane kobasice na čačkalice. Drugari mi, zbog moje sveže žalosti za Zagrom, ne dozvoliše da platim svoj deo, a rekoše kako sam od sada njihov mezimac, i njihova maza razmazana, i njihovo derle napušteno. Trpljenje će nam biti zajedničko, i nećemo se razdvajati do groba, i u istoj će nas raki sahraniti, i koske će nam biti pomešane. Džigeran koji jedini među nama nije vojeno lice već milicijski doušnik, čak mi je upaljač svoj poklonio, i posred usta me cmoknuo, rekavši da su mi vrata njegovog srca vazda širom otvorena. I dobrodušna Canka je iz istih razloga, zbog bolne rane moje, dozvolila da joj zabrkljačim ruku među butine, gde moji prsti htedoše zauvek da ostanu, i da se svaki u pimpeka premetne. Tada,

Refuz mrtvak

207

naravno, nikoga sem nas nije bilo u bifeu, jer beše nastupilo predvečernje zatišje, kada šljokadžije hvataju zalet za noć. Jedino su povremeno promicali prodavci lozova sa izveštajima poslednjeg vučenja državne lutrije, i mi smo se na trenutke osećali kao ćorci koji ostadoše u bubnju, i produžili smo da čekamo iduću priliku. Onda se pobratim Cukić, s kojim sam najprisniji još otkako mi je pomogao da Zagru otmem obućaru Mićuli, rasplaka kao malo dete pred školom, i kaže mi: – Brale rođeni, grešan sam pred tobom, i klečaću sve dok mi se duša tvoja ne otvori! Oprosti, ako ikako možeš, drugaru svojemu, i ništa ne zapitkuj! Onda Bandžula, s kojim me vežu mnoge uspomene iz vremena kada smo igrali u kulturno-umetničkom društvu Abrašević i prevrtali frontovke, vikne novu turu i veli mi kroz suze: – Bio sam misirska svinja prema tebi, brate Mijate! Bio sam picajzla nad picajzlama, i stoka bez repa! Ali, od sada okrećem nov list, i odužiću ti se kad-tad! Jedini Džigeran, o kojem ni milicija ne zna šta misli pod ćelom, ćuti, i trepće kao svraka na jugovinu, i pravi se da posmatra reklamu jagodinskog penušavog piva. U zlo doba, kada Canki dođe vreme za ševu s juvelirom Despotom Despotovićem iz Maršala Tita sto sedam, moradosmo da se počistimo iz bifea i da promenimo lokaciju kao i svake srede i petka. Njih dvoje se inače kokaju u sobici iza radnje, na malom

208

Vidosav Stevanović

otomanu pored flaša i koječega, ali zbog Cankinog zaguljenog muža Dragića, mojega sapatnika, bife mora da bude zatvoren, i spolja da liči na praznu crkvu. Canka posle kod kuće kaže da je nosila dnevni pazar u direkciju, i tako zamaže oči svekrvi i mužu. Naravno, ako nešto grešno nanjuši, Dragić će i nož da potegne iz korica, i vatreno oružje da upotrebi, kao što je uradio sa prvom ženom, Živadinkom iz Ljuljaka. Odležao je za to deset godina u Zabeli, i tamo izučio tapetarski zanat, ali ljubomornost svoju nije smirio, i od krvožednosti se nije izlečio, i neće. Jednom smo Canku, koja je onda nešto mutila sa Džigeranom, jedva sakrili u klozet u dvorištu, i čuvali je dok se Dragić nije izduvao, i odustao od nameravanog zločina, i onda smo ih naterali da se kao mladenci izljube na klozetskim vratima, i zavetuju na slogu. Naravno, i pored sve pogibelji, Canki ona stvarka ne da mira, i više voli da šarne nego hleba da jede, i očijuka sa svakim bilmezom s brkovima, kao i njena mrtva sestra Zagra. Cankini smo redoviti gosti, i dužnici – stoga joj zaželimo tvrd, čim se Despot s nosinom pomoli na vratima, i krenemo iz Palilula. Koračali smo u četvororedu, kao na paradi, i pomalo pevuckali za svoj račun, dok su u polumraku žagorile torokuše na kapijama, i olinjale palilulske kurve hitale na noćni rad u gradu, oko hotela i železničke stanice. Baš pred Zlatiborom, ciljem našeg pohoda, nagazimo na Lokera i Ćokiša, koji se ne razdvajaju još otkako smo im sudili radi silovanja neke učenice iz Učiteljske škole, i oslobodili ih zbog nedostatka do-

Refuz mrtvak

209

kaza. Zbog toga su se kasnije nazivali istorupićima, i bili jedan drugome kumovi na venčanju, i pozivali se na slave i rođendane. Obojica mi spremno izraziše prijateljsko saučešće povodom Zagrine nenadane smrti, groma iz vedra neba, i rekoše kako to svakome može da se desi u braku, i mraku. Primetim da se oni, rođeni mućkaroši, nešto kao domiguju sa Džigeranom, ali oči već behu počele da me izdaju, i otpišem to na alkoholizaciju i nevidelicu. Zagrin i moj kućni prijatelj, poginuli motociklista Alojz, nešto je mnogo šurovao s njima pre one nesrećne trke u Kraljevu, i sigurno su znali nešto što ja ni danas ne znam, i krili to kao zmija noge. Usvojimo ih na licu mesta, radi veće gužve, i unutra kažemo šefu Dobrici da ture ima da lete kao vrapci na suvomrazici, i spojimo dva stola. Prisutna raja, sve neki bednici i ništaci, utiša se pred našim ulaskom, i mi preuzmemo glavnu reč, i pružimo noge do šanka. Zarekli smo se bili da ispijemo svu šljivovicu zaostalu od prošlog meseca, i tako Dobrici povećamo promet bar za sto odsto, i kandidujemo ga za Zlatni Bokal. Mnoge kafane za svoje seknule podrume treba nama da zahvale, i da nas odlikuju bar besplatnom večerom. Ne jednom smo dobili pijačku bitku protiv šljakaroša i privatnika iz Palilula, i pročuli se kao nepobedivi i uzdigli se u očima rulje do neslućenih visina. Bezmernu žeđ u nama ne mogu da ugase kojekakve patvorene šljivovice, i zato buktimo, i rigljamo vatru i sumpor kao vulkani, i poprskaće nam damari od sile što nas raspinje.

210

Vidosav Stevanović

Pevajući uz dva raštimana ćemaneta i jednu harmoniku dugmetaru, nismo ni primetili kako odmiče vreme na velikom satu poviše kelneraja. Sati su nam bili trenuci, i trenuci godine, i možda će naš život trajati bez kraja, i možda nikada neće biti prazan i ugašen kao slepčeva zenica, i pretvorićemo se u sunčani zrak koji leti kroz dubine nebesa. Nešto tamno i gluvo u nama zahtevalo je da sve zaboravimo, i da potonemo u crnilo, kao kamen u vodu, i da više nikada ne izronimo. Hteli smo da nestanemo i da se rasplinemo u svojim senkama, i da budemo vazduh, i da budemo ništa. I činilo se da topla ljubav materice, osvetljavana krvlju i semenom, zavazda povezuje naša odvojena disanja i da nam bila kucaju kao u sijamskih blizanaca, skladno i bratski. Ipak, pred sam fajront, kada kafana poče da se prazni kao probušeni nokšir, i kada se ugasi žar pod roštiljem, Ćokiš nam obznani da se u Domu kulture održava godišnja zabava ribolovaca sa kobajagi prigodnim programom, to jest sa pićem, i ždranjem, i dranjem, i onim što se slikuje. Posle mi rekoše da sam već bio otknjavao jednu partiju za stolom, pobovši glavu u luk od ćevapčića, i da sam pokušao da Lokeru gurnem prst u oko, što mi se retko dešava. Naravno, najviše volim da čaše krckam zubima, i da žene pipkam pod stolom, i da starcima pljujem za vrat, i da cepam odelo sa sebe. Verovatno sam bio ljut kao ris, i spreman da nekoga prekoljem zubima, i da mu krv na cevku pijem. Ne sećam se kako, ali se najednom obretosmo u Domu kulture, kafančini većoj od tri strelišta, koja

Refuz mrtvak

211

je svečano otvorena baš za Praznik Armije. Kao da smo sa neba pali, sedimo u plavoj sali, blizu šarenog paravana, preko kojeg oni koji plate pedeset banke šatro pecaju ribu, sve u vidu pomoći Udruženju ribolovaca. U stvari, neko izvuče spljeskani kalodont, neko jeftine ženske gaće, neko cuclu, a Džigeran – probušeni kurton, uz opšti kikot i presamićivanje. Debelguza i namazana pevaljka, koja je neprestano krmaukala: Nisam došla da se grebem, već sam došla da se... zna se, prekide solo-tačku da bi čestitala srećnom dobitniku. Džigeran, naravno, pocrveneo kao paprika, i guta knedle, i jabučica mu samo igra gore-dole. Drugari Cukić i Bandžula da padnu na teme od bruke, i pljuju preko tri stola unapred, i stružu nogama kao pastuvi. A muzika grmi preko zvučnika ko džemsovi na uzbrdici, i ne čujemo ni sebe, i samo vidimo kako nam se pljuce miču, i osećamo kako nam se milje razliva po telu kao da smo uzeli morfijum. Naravno, tek kada nas nešto spolja zagluši, dreka ili žene ili piće, možemo da zaboravimo golemi nered u sebi, i da se opustimo, i da malakšemo u blaženstvu. Tek tada nam je ravno sve do mora, i nema straha i nema razuma, i nema nigde ničega. U gunguli glava i frizura, zgomilanoj kao hrpe šljake iza fabrike automobila, Cukić mi skrene pažnju na prisustvo pretpostavljenog mi kapetana Pečenka Posaveca, izmišljenog da me muštra i šikanira. Sedeo je malo podalje, sa onom svojom kurvoštijom Karanfilom, zamazanom kao zid javnog nužnika, i s nekim uštogljenim i uštirkanim društvom

212

Vidosav Stevanović

kurotresaca iz sreza. Ukrutili se kao vojnici na raportu, i samo klimaju glavama, valjda nešto mnogo pametno razgovaraju, i kose im sijaju od briljantina. Pošto znam da me naravno, preziru iz dna utrobe, rešim da im pokažem kako mi puca prsluk za mišljenje njihovo i svih pristojnih ugursuza pod nebom. Verovatno sam bio razjaren kao ranjeni kurjak, i sposoban da im creva vadim, i da im bele džigerice čerečim. Otmem se drugarima, i priđem mu strojevim korakom, i stanem mirno, i pozdravim ga kao da je general, komandant vojne oblasti, dok obližnja raja bulji u mene kao u morsko čudo, i razgleda me kao političkog buntovnika. Zaguljenom Pečenku, vidim, igra levi obraz, a Karanfila se izbečila u mene kao da imam otkopčan šlic, što mi se retko dešava. Napravim malu tišinu, radi utiska, i najzad progovorim: – Druže kapetane, juče sam sahranio svoju ženu Zagru, i danas sam saznao neke leve istine. U interesu očuvanja časti Armije, skrećem vam pažnju da obratite pozor na svoju drugaricu, dobru poznanicu moje Zagre! Tu me nešto akne u trbuh, u sam želudac, kao da me zviznulo konjsko kopito, i funjarski se pobljujem razrogačenom Pečenku u krilo, na novu uniformu, što će me sigurno stajati čina, i još koječeg uz to. Ne sećam se šta je posle bilo, jer su mi pale roletne na oči i razum, i bauljao sam kroz mrak bez kraja, i živci su mi se tresli negde van tela. Drugari Cukić i Bandžula su me nešto kao muvali u klozetu, i baba klozetarka me brisala mokrom kr-

Refuz mrtvak

213

pom sa zadahom na amonijak, i video sam sunce i mesec i zvezde kako se stropoštavaju u ambis, mrveći me težinom vasione. I opet sam obnevideo. Mora da su klozetska vrata bila s druge strane paravana, iza drečavih mazarija na zidu što predstavljaju grad u razvoju, i umobolni grad budućnosti. Čini mi se da je pecaroš Badža, debeli bukač na fudbalskim utakmicama i boks-mečevima, na nečiju udicu okačinjao buljavog soma sa brcima kao u matorog mačora, i kliberio se kao konferansije na dobrotvornim priredbama. Moja Zagra se nekada nije razdvajala od njegove pokvarene Angeline, i pre podne su pile kafu u poslastičarnici Kod Kuma, i uveče su išle da slušaju pevače zabavne muzike u dvorani Pionir, i držale su jedna drugoj strah prilikom pobačaja na ginekološkom odeljenju, i slutim da su se grdno kurvale sa zubarima i bolničarima, dok šamšula Badža nije video dalje od nosa, i ljuštio je sans sa istorupićima, i vozio ih na izlete u Šumarice. Onda sam čuo zaglušeni aplauz iz sale, valjda zbog onoga soma, i pokušao sam da Badžu šutnem u debelu guzicu rogonje, zbog njegove gluposti i mekuštva, i da mu pljunem posred njuške, pravo u zlatne zube u gornjoj vilici. Mislim da sam izveo pravi pravcijati školski volej, punom nogom iskosa, kao u vremenima kada sam ozbiljno pikao fudbal za F. K. Šumadiju, i bio golgeter kragujevačkog podsaveza. U sezoni pedeset treća-pedeset četvrta, u doba Trst je naš i tako to, postigao sam ravno dvadeset sedam golova na prvenstvenim, i jedanaest na prijateljskim i kup-utakmicama, od toga

214

Vidosav Stevanović

samo dva iz penaltika, i dobio pehar najboljeg strelca, i čak bio vrbovan za F. K. Radnički. Naravno, kasnije sam zabatalio nogomet, zbog udvaranja i ženidbe sa Zagrom, i bacio se na satiranje pića i dopustio da se na mojoj sportskoj figuri pojavi penzionerski trbuščić, i sada se zadišem uz svake stepenice, i pomalo patim od zaguši. Potom su Loker i Ćokiš za nešto okrivljavali Zagru, čega se ne sećam dobro, i ja sam pomalo lupao čaše. Naručili smo pun poslužavnik rashodovane staklarije, zbog oplićalih džepova, i sejali oko sebe kišu srče dok su uzvrištale žene dizale noge na stolice, i tašnama štitile lica, i dok su se neka dremljiva deca zavlačila pod stolove. Staklo koje pršti, i vrisak iz desetina grla, smirivali su naše uzbuđenje, kao komove obloge vatruštinu u grudima, i već su nam padale koprene sa očiju, i zvali smo litrenjak za litrenjakom. Bokali sa šljivovicom stizali su u neprekidnom nizu, kao auto-delovi na beskrajnoj traci u fabrici, i zasenjivali nas blistavim bokovima kao uznemireni kukovi golišave pevaljke. Onaj izmakljani škart pojavio se za stolom levo, uflasterisan kao izbušena harmonika, i streljao nas očima po grkljanima i trbusima, ali je netragom nestao odmah posle Džigerana, starog nevernika, i više se nikada nije pojavio u Kragujevcu. U njegovo hokuspokus iščeznuće izgleda da su umešali prste milicajac Gizda i šef sale Dragan Đulajić, vajkadašnji saradnici iz Udbe, koji su se tu nešto muvali, i jedino je sigurno da ga nisu pojeli. Kad oni nekoga zavedu u sobicu iza kujne, praznu kao garnizonska biblio-

Refuz mrtvak

215

teka, taj može da se oprosti od zdravlja i budućnosti, i da se prijavi grobaru Miljenku, i da sam sebi sastavi epitaf. Pado ko žrtva nasilničke ruke nek mi se smiluje sveti Zaguljontije. Truliće mu bubrezi u telu, kao iznutrica na đubrištu, i zaudaraće sam sebi na crkotinu, i osećaće kako mu prolaze kosti mimo kosti. I skapaće kao pas. Onda nam se pridružio Despot Despotović, sa jednim natečenim okom, sav blatnjav po leđima, iscepanog rukava, iskidane mašne. Naravno, zadesila ga je kazna za njegove bludne grehe, i jedva je govorio od prpe. Cankin Dragić je namirisao tucačku radnju, i sačekao ga kod pešačkog mosta sa dvojicom Staničaraca, povratnika sa Grgura, i vratio mu žalost za sramotu. Dragić je imao čelični bokser, i Staničarci lance od bicikla, što se dalo videti po njihovoj žrtvi, i uhvatili su ga u trougao po svim pravilima. Bio je mrkli mrak, i ubojice su tukle nasumce, i Despot se na jedvite jade nekako otrgao, i zbrisao brzinom taneta, i do samog Doma kulture je slušao neko dahtanje za leđima. Naravno, zaricao se da više nikada neće pogledati udatu ženu, pa taman da joj mindža stoji ukoso i da ima zubiće, ali smo mu verovali koliko i Cukiću kad se odricao pića, i nosio pare na štednu knjižicu radi kupovine automobila, i uzimao časove iz vožnje u Auto-moto društvu. Kao melem me je blažila pomisao na mučice koje je Dragić Canki smislio, iskaljujući na njoj bes svih prevarenih muževa u Kragujevcu i okolini, i unapred sam stenjao od zadovoljstva, i zamišljao kako se masnice pojavljuju

216

Vidosav Stevanović

na beloj koži. I molio sam se da Dragićeva ruka ne malakše. Tu sam valjda dremnuo na brzinu, i tako pogubio konce čitavoj gužvi kad zabava postane luda kobila. Naravno, kroz glavu su mi, kao senke kroz sobu, promicale svakojake žive slike iz moga života sa Zagrom, drukčije nego nekada, mučne kao pola litre zejtina u stomaku, gadne kao trndačenje sa krezubom babetinom, i rojile se oko jedne jedine činjenice. Petogodišnji sin, koga je iz nehata na Novoj godini ubio njen prvi muž, obućar Mićula iz Sipića, pružio je Zagri razlog da osvetu sruči na mene, i na sve muškarce s kojima se vucarala, i da potone u besomučnu nasladu. Oduvek je proždirala sve oko sebe, kao da će svakog časa umreti, i činilo se da u njoj kipti neki zverski nagon, basnoslovna glad i žeđ, i da će posle njenog nestanka nastaviti da besni po svetu, kao polip, kao zmijurina, kao aždaja. Naravno, sve mi je to tek sada postalo jasno, i stoga sam osetio svoju slabost. Iako mrtvome mališanu nikada nije na grob išla, niti ga pominjala, niti njegove fotografije čuvala, jedan mali leš je smrdeo u njenim suludim zagrljajima, i zaudarao joj u znoju i vulvi. Mamljen tim snažnim zadahom razvraćene kobile, nisam mogao glavu da podignem iz njenoga krila, i gusta šuma malja zavodila mi je svest na stranputice, i zarad tog veštičijeg kola izgubio sam slobodu, i dušu, i sebe samoga. I nikada nisam skinuo čini sa očiju. Trgao sam se iz sna, i kao kroz maglu video Žikerija Kulova, vinovnika moje sumnje u poznate či-

Refuz mrtvak

217

njenice, kako se za mikrofonom previja, kao presečena glista. Uobražavao je da bogovski peva narodne pesme, i krmaukao je kad god se nacuga, vadeći iz džepova iskrzane pesmarice, i kolutajući volovskim beonjačama, i glas mu je bio kao rika stoke koju kolju na klanici. Verovatno se mojom rukom hitnuta flaša razbila o zid više glave bubnjara Kiselog, i sručila niza zid iza podijuma za muziku. Kulova je sigurno od straha zabolela jetra, ona od koje je ostao samo komad ubuđalog sunđera, i više mi se nije guzio pred očima, i tako je glista lipsala. Nafrakana pevaljka, Bugarka Nina, zveckajući grivnama na golim rukama, večerala je sa muzičarima za posebnim stolom, i bleskali su joj veštački zubi, dok su neonska svetla okolo trnula, kao žar na cigareti. Naravno, plava sala je utonula u polutamu, gustu kao blato, koja je sakrila pecaroški paravan, i Badžu, i klozetarku iza njega. Za garderobom su poslednji šeširi skakali na zalizane glave, i onda sam sebe izgubio u opštoj zbrci na vratima. Ne znam kuda su se denuli drugari Cukić, Bandžula, Loker i Ćokiš, niti znam gde sam izgubio levu cipelu, niti išta znam. Nije meni potrebno znanje, već snaga, i hrabrost, i volja. Valjda se, po običaju, pojavila mršuljava Cukićeva Dujka, daskasta aždaja bez grudi i stražnjice, i stražarno ga sprovela u krevet, i naterala ga sebi među noge. Vazda mu je ona prvog u mesecu izvlačila platu iz džepova, i ganjala ga po kafanama kao jastreb pile goluždravče, dandarala mu pred društvom i posle ga vodila kući kao na streljanje, tukući ga pesnicama po gla-

218

Vidosav Stevanović

vi, vrišteći da su muškarci zmije u nedrima. Pobratim Cukić, mirna valjevska budala ponekad je pretio bekstvom i nestankom, ali nikada nije stigao dalje od stanične restoracije, i neće. Nikako mu se nije dalo da postane slobodan čovek, i da se otisne u svet, i stoga se tešio pićem, i laprdanjem protiv naroda i države. Sve su ređe bile kafane u kojima je mogao dobiti piće na veresiju, i često se od poverilaca krio po ulazima i podrumima, a samoj Canki dugovao je bar jednu mesečnu platu. Naravno, pomagali smo mu u njegovom ropstvu, i do istrage vojevali protiv Dujkinih osvajačkih planova, i smišljali joj smrt bez milosti. Ostali su verovatno od mene otišli za njima kao zaštitnica, da usput pokušaju koji bočni manevar, što više ne pali kod iskusne Dujke. Čim se primeti prvi znak neprijateljskog približavanja, Dujkin vrisak razleže se ulicama, kao sirena kola za hitnu pomoć, i onda nastaje opšte povlačenje. I Cukić je do daljnjeg prepušten svojoj zloj sudbini. Pretpostavljam da sam od Lokera, privatnog zanatlije, to jest krojača narodnog odela sa radnjom u Lenjinovoj, uzeo nešto para, jer džimrija Ćokiš ne bi ni bogu uzajmio tamjana za opelo oca mu Stojadina. U svakom slučaju, imao sam neke krupnije šuške u džepu, i osećao sam se sigurnije. Pronašao sam sebe pred Starom Srbijom: stojim pored Makanje, nastavnika u školi za gluvoneme, i vidim da se nebo belasa nad krovovima, kao isprani čaršavi u garnizonskoj vešernici. Vreme između dve svesti biće zauvek izgubljeno za mene, i nikada ga neću

Refuz mrtvak

219

moći pozvati iz mraka, čak ni onda kada uščilim, raspem duvanski dim. Makanja, nekadašnji gimnastičar i glumac-amater, tešio me je time što se on ovih dana razveo od žene, koja mu je rodila dvoje dece, i napustio njen stan u novogradnji, i vratio se majci i očuhu, spreman da radije trpi samoću nego ženu svađalicu. Prvo smo hteli da se pomakljamo, ali smo se posle izljubili, i pobratili, izmenjavši kaiševe i muštikle. Čini se da se zlosrećni Makanja tih dana smandrljao niz neke stepenice, ili se kroz rupu za ugalj strmeknuo u podrum, i leva ruka mu je bila u gipsu do ramena. Kazivao mi je kako i preostalom rukom može da ubije boga u trbuh, ali ja nisam prihvatio izazov. Ne tučem se kada nisam siguran da ću sačuvati sve zube u glavi, i tako se staram o svojoj dugovečnosti, koja je vrlina čitave porodice s očeve strane. Ako sam stariji vodnik bez mane i straha, spermotočivi Mijat Trifunović, golub mira – nisam krvožedna zver nosorog, i u tučama još nikoga nisam načisto ubio. Uto je iznenada pljusnula kiša na našu izgubljenost, i zalila nas hladnom vodom otrežnjenja. Ižedneli kao sunđeri na suši, laptali smo po mokrim stolovima napolju, kao kučići zagorele lonce, dok su nam se ukrućeni jezici lepili za nepca, kao flasteri za rane. Gasili smo vatru u crevima, i nismo je ugasili. Mamurni, videli smo stvari oko sebe kao utvare, i sanjarili smo o bekstvu prema dnu. Natreskani dripac u radničkom kombinezonu, koji je do tada hrkao pored trafike na uglu, skoturen uz prastari bicikl, prevalio se lepo u baru, i mirno nastavio spa-

220

Vidosav Stevanović

vanciju, dok mu se kiša slivala niz pepeljasto lice. Na drndavom kamionu promakli su đubretari u sivozelenim mantilima, i zapahnuli nas smradom tuđih izmetina. Zagušljivi dim iz auspuha polako se rastvarao u prljavim potočićima, koji su pored pločnika tečurali prema rupama kanalizacije. Ipak, nešto nas je ljuto peklo u grlima, i podrigivali smo iz skupljenih utroba. Prvi ranoranioci, koji su prolazili pogureni pod kišobranima, nosili su tup umor u zakrvavljenim očima, i gadljivo su pljuvali, zaobilazeći bicikl, i spavača, i nas. Izgleda mi da je Makanja tada pomenuo čudovišnu mušku moć motocikliste Alojza, ali sam se bio bacio u snatrenje u flaši rakije, i teškoj alkoholnoj magli, koja isceliteljski pada na mozak, i tako prečuo rešenje čitave zagonetke. Mislio sam na pune i čvrste Zagrine butine, kako se na mojim ramenima praćakaju kao ribe, belasajući skliskom kožom, i na maljavi breg podtrbušija, u kojem sam tražio sklonište, i mir, i zaborav, podarujući mu svoj jezik i usta, i nos, i kosu, i oči, kako se otvara kao zemlja, poražavajući me vlagom, i dubinom, i užasom. Bolno me je prostrelila misao da je svaka lepota van čoveka, nedodirljiva, hladna kao zvezda večernjača u zimskom nebu, i da nam ostaju samo reči: žena, i pička, i koleno, i ljubav, i očajanje, i ništa. Neka neizmernoj ženskoj ravnodušnosti padne greh na dušu zbog moje propasti. Nešto kasnije, sedeli smo u maloj sobi Stare Srbije, onoj sa četiri stola: ja, Makanja i Trša Burgijaš, koji se nekoliko sati ranije beše vratio iz Zabele, gde je okajavao isti greh kao Cankin Dragić, i raspalio u

Refuz mrtvak

221

pijančenje do daske, do izbezumljenja. Polokao je čitav bife u vozu, istresao flašu kolonjske vode, i urlao kako mu ni tona špiritusa ništa ne može posle višegodišnje žeđi. Na robiji se uželeo svega pod nebom, i pobesneo od nezajažljivih apetita, a slabiji zatvorenici nisu ga bogzna kako zadovoljavali. Čeznuo je za neumornim palilulskim kurvama, koje muškarca ispijaju kao jektika, i vapio čak i za životinjama ženskoga roda, kravama, i kobilama, i mečkama. Skotološtvo ga je opčinjavalo, kao snošaj školarca, i u snu su se pred njegovim uspevčenim muškim kopljem otvarali mrtvački sanduci, i lešine su se raspadale od skarednosti. Nosio je neki golem čekić, valjda onaj za tucanje kamena, i njime je svakih pet minuta dozivao kelnera Čukljeta, i uterivao mu strah u kosti. Sedeći u tuzi do kolena, povremeno smo bljuvali pored stola, i tako prosipali jed i otrov naše iznutrice. Dok sam žvakao srču kao orasnice, primetio sam da je među nama Maširka, vojnička kurva za pedeset banki, i da drema kao buva na kurcu. Znajući da je vazda bezgaćnica, radi hitnih potreba svojega zanata, gurnuo sam joj prst u rupu, do balčaka, i, tako namazanog mindžafor-sokom, tutnuo ga Makanji pod nos. Vratio mi je ravnom merom, poklopivši mi nozdrve i usta celim usmrđenim dlanom, i tako smo se neprestano šaljakali. Mislim da je Trša Burgijaš odveo Maširku u klozet na kecanje, jer se jedini nije prepao od sifilisa, i zatim smo čuli kako se tamo ruše sanduci sa pivom, nehajno naslagani pored podluburenih zidova. Mora da se Trša prejako ritnuo nogama kad je

222

Vidosav Stevanović

svršavao, i mora da je Maširku zalilo bar pola litra vreloga semena. Dok mi je malo rakijsko sunce gorelo u crevima, i osvetljavalo me iznutra crvenom svetlošću, proplakao sam krvavim suzama, i kapalo je sa mene kao sa mokroga rublja. Žalio sam sebe ćoravog, i Zagrinu kujinsku uspaljenost, i Cukićevo jadno papučarstvo, i Makanjinu smrskanu ruku, i Burgijašev nemoćni čekić, i olinjalu Maširkinu ronđu, i sve božje golanfere koji crkavaju u ludom Kragujevcu kao beslovesna živina. Puštao sam vodu za sve što je bilo, i što će biti, za smrskanu Alojzovu lobanju, i otkinutu ruku moje mrtve žene, i ludilo, i propast, i krv, i smrad. Rakija mi je žegla grkljan kao sona kiselina, i brektao sam kao parni kotao pod pritiskom od sto atmosfera. Uvideo sam kako mi je laž pomagala da živim, i bodrila me, i krepila, i kako će me istina ubiti, i smrskati, kao kamen žabu krastaču. Uvideo sam da mi nema spasa, i da mi zapaljena glava visi o koncu, tankom kao vlas. Da sam otpevao svoje, i da ću se uskoro pretvoriti u crnu zemlju. Da ću se zauvek smiriti kao drvo pored javnog nužnika. Da ću i najtanjim žilicama upijati hranljivost tuđih govana. Stoga mi je došlo da klikćem od veselja, kao kliktavac u žitu, i da glavom probijem nisku tavanicu, i zabodem se u nebo kao raketa, i prdnem na sve, i tačka. Urlajući, poželeo sam večni život kalu, i crvima, i droljama, i hohštaplerima, i ubicama, i lopužama, i podvodačima, i oskrvniteljima, i zverstvu, i nakaznostima, i ljudožderstvu, i rodoskvrnuću, i boleštinama. Hteo sam

Refuz mrtvak

223

da zapalim ovaj gnusni isprdak od grada, i da pišaćom punom tripera raspirujem požar do nebesa, i da sagorim na lomači. Ali, samo sam se okliznuo na svom izbljuvku, i geknuo pod sto kao slabonoga matora mrcina, i ostao tamo. Cerekao sam se, ležeći pored Maširkinih krivih nogu, kao padavičar, i ližući sluzave ostatke salate od kiselog kupusa, kao pregladnela psina, i moj se cerek razlegao nad svetom, i nad ljudima. Oko podneva, kada se velika soba Stare Srbije napunila seljacima i pijandurama, pridružila su nam se dva mornarička potporučnika na odsustvu, koji se već dve nedelje ni sat nisu istreznili, i neće. Zvali su ih Đora i Mačeći, i bili su Vašaranci, kao i Makanja, i pretili su da će iskopati oči svim suvozemcima, i baciti ih u more, i zatim maškama promešati tu slanu vodurinu, kao litu od proliva. Uniforme su im bile prljave i ugužvane, i kape su im stajale nakrivo, i za sobom su o kanapu vukli onog soma s brcima, sljuštene krljušti, ispalih creva. Otkopčanih šliceva, otupeli od alkohola i nesna, tražili su rum, i vinjak, i votku, i pivo, radi spravljanja nekog pića zvanog žuta groznica, jačeg od električne struje, i žešćeg od izmeta španske mušice. Kazivali su da ćemo posle tog napitka zaboraviti imena, i porekla, i položaje, i žene, i decu, i roditelje, i da ćemo se naglo preobraziti u usijani zrak, sličan onome na površini Sunca, dovoljni sebi za večita vremena, i neuništivi. Naravno, strah od našeg besnila, i vike šefa ugostiteljstva, shrvao je bednog tvora Čukljeta, i bacio ga u drhtanje, i nije pomogao ni Burgijašev

224

Vidosav Stevanović

čekić iz Zabele. Morali smo da se zadovoljimo prostom kafanskom rakijom, glavobolnim otrovom bez ukusa i mirisa, koja ni malom mozgu ništa ne može, i ostavlja nas na vetrometini. Sve smo videli i sve čuli: i štrokave kafanske zidove bez ukrasa, i od dima pocrnele fotografije prirodnih lepota naše otadžbine, i žagor seljačije, i naše dranje. Kroz prozor sam video kako u zadnjem dvorištu stari vidar Žabarac prima seljake, i namešta im polomljene koske, poluslep, i uzdrhtalih ruku, i teturav. Čuo sam kako pacijenti riču od bola, kao pastuvi kojima čekićem tucaju mošnice na stočnim vašarima, i uživao sam u tuđem bolu, koji svakoga pravi boljim, i mirnijim, i čovečnijim. Onda mi je pao mrak na oči. Kažu da sam uz dobar bakšiš poslao Čukljeta da mi u radnjici preko puta kupi čvrsto konopče, na kojem vode telad na klanicu. Kažu da sam se svečano oprostio sa svima, i zavetovao ih da čuvaju spomen na moja stradanja. Kažu da sam pevao kano slavuj pred smrt, i da sam iz carskoga grla puštao nadzemaljske glasove, ustreptale od tuge, i nesreće, i lepote. Kažu da me je s tog konopčeta u klozetu skinuo Trša Burgijaš, koji se tome izveštio na robiji, i bio predložen za odlikovanje od strane upravnika Piletića. Kažu da sam se smesta povratio s onoga sveta, i da sam majku – rođenu u pomoć prizivao. Ja se ničega ne sećam, i mislim da sam se provukao kroz iglene uši. Mora da mi je svet tada bio duboka crna rupa, u kojoj trnu ljudi, i stvari, i biljke, i životinje, umobolna bezdana jama puna leleka, i straha, i gnoja, i patnje.

Refuz mrtvak

225

Kasnije sam se obreo u letnjoj bašti kafanice streljačkog društva Čika Mata, u velikom parku pored kasarne, i ne znam koga sam đavola tamo tražio. Sve krivudave staze sastaju se tu pored presahlog vodoskoka, i buđavozelenog kipa ranjenika koji davi gadnu zmijurinu i nikako da je zadavi. Bio sam sa nekolicinom muzičara iz orkestra Doma Armije, koji su ispraćali saksofonistu Dutinca, premeštenog u Smederevo, i tugu rastanka gasili litrama ružice i pišanjem u žbunje. Pobratim Cukić, unezveren kao lopov u frižideru, tu se krio od terora durnovite Dujke, i rešavao da zauvek raskrsti sa ženom, i klinčadijom, i porodičnim zaptom, i da malo prošvrlja po belome svetu. Naravno, neprestano se trzao i brecao, jer mu se činilo da se Dujka smuca po okolnom žbunju, sa satarom u ruci, i da će svakog časa banuti među nas, kao aždahaka među sirotinju, i urnisati nas načisto. Šatro smo pevušili, i pomalo pišali pod sto, i gađali se ćevapčićima, i boli se čačkalicama. Moja leva noga, ona bez cipele, bila je sasvim mokra, i nikako mi nije bilo jasno da li je to od znoja ili od podzemnih voda. Pobratim Cukić je pokušao da se uspentra uz obližnju jelu, i njegova se ulitana guzica klatila nad našim glavama kao ispumpani balon, i čuli smo ga kako preti odmetanjem u hajduke. Naš cerek se mešao sa drndanjem krkljavog zvučnika, koji je suludo verglao narodna kola, i prosipao se preko klupa sa penzionerima, i bapcima, i dojenčićima, i pokojim prosjakom. Valjda sam tu načuo glasinu da je onaj isprebijani škart noćas Džigerana ubo nožem u tr-

226

Vidosav Stevanović

buh, i presekao mu glavno crevo, i odmaglio u komarička brda. Istina je, naravno, bila nešto drukčija: pobesneli Burgijaš je onim kamenolomim čekićem odalamio milicajca Gizdu po glavurdi, i tako se ponovo kandidovao za apsu, u kojoj će ostati da mu trunu kosti. Dugujem mu jedan život, i poslaću mu paklo najjeftinijih cigareta i Zagrinu turpijicu za nokte. Valjda sam potom održao govor, u kojem sam sažeto izneo svoje zaključke povodom čitave petljavine: – Drugari, znam ja šta vi mislite u sebi kad mi izjavljujete saučešće povodom Zagre. Ali, kurva je mrtva, i nećete više u mojoj kući dobijati ronđu na tanjiru! Sve sam zapečatio razbijenom flašom i čini se da je i bronzani ranjenik to primetio, i s novom snagom navalio na zmijurinu. Mislim da su svi prisutni javno protestovali, izjavljujući kako bi krv iz vena za mene dali ako me pregazi auto, što mi se još nije desilo, i neće. Dutinac se obavezao da mi svake nedelje napiše bar jedno prijateljsko pismo, uz balon smederevskog vinca, i da u Podunavlju obznani narodu moju veličinu. Ostali su me tešili tvrđenjem da nijedan motociklista, ma bio on i bivši prvak Srbije u klasi od petsto kubika, ne može da se meri sa starijim vodnikom Mijatom Trifunovićem, streljačem. Vojnici su vavek bili prvi ljudi i biće doveka, jer smo jedino mi stručnjaci za ubijanje, i satiranje, i uništavanje. Koljaši, i revolveraši, i ljudožderi jesu obični diletanti, i nemaju nikakvu budućnost pred sobom.

Refuz mrtvak

227

Težina smaka sveta počiva samo na našim leđima, i videće se ko je majstor od zanata. Mornarički potporučnici Đora i Mačeći, zamazani skorelim bljuvotinama, i direktor kulturno-umetničkog društva Abrašević, sa vatrogasnom kacigom na glavi, iskrsli su odnekud, valjda iz Ulice Tanaska Rajića, zajedno sa Maširkom, izgužvanom kao da je preko nje prešla četa vojnika, što nije isključeno. Saslušavši moju muku, izjavili su da je njima savest mirna kao jagnje, jer su bili daleko odavde: mornari na školskom krstarenju oko sveta, direktor na savetovanju u Aranđelovcu, Maširka na veneričnom odeljenju ovdašnje bolnice. Jednom će se na sudu utvrditi da niko ni za šta nije kriv, i da su svi cvećke, i čovekoljupci. Čuli smo pucnjavu sa strelišta više nas, osećali smo se kao da nam neko eksere u glavu ukucava, i prizivali smo u pomoć mitraljeze, i bombe, i kugu. Tamo se održavalo republičko takmičenje u trostavu i olimpijskom maču, uz učešće streljača iz svih republika, i jednog narodnog poslanika iz južnih krajeva, i svojski je praštalo iz svih pušaka. Mora da je Maširka nešto zatezala, jer je puklo nekoliko zvučnih šamara, i obrazi su joj se šarenili kao dečja stražnjica posle batinanja, i cmizdrila je zbog muške grubosti. Rucala je da je njen prvi muž bio preduzimač Betega, i da je bio nežan kao ribaća četka, i da je među zverovima nezaštićenu ostavio, i zbrisao u Zapadnu Nemačku. Sve se mešalo i splitalo u klupko, sastavljeno od teskobe, i gađenja, i odvratnosti, i čovek nije imao gde da skloni glavu od nepogode. Verovatno smo tada odlučili da se svi džumle sjurimo

228

Vidosav Stevanović

u grad, i napravimo rusvaj, i zabeležimo se u pamćenju budućih naraštaja, koji nadiru kao mravi. Razvijeni u strelce, dok nam je curilo iz pljuvačnih žlezda, krenuli smo prema poprištu budućeg boja, i ništa nismo ostavili za sobom. Pobratim Cukić je ostao na jeli, gde ga i dan-danji možete videti, ako vas put nanese u veliki kragujevački park. Preobrazio se u vranoga gavrana, i zloslutno grakće o crnilu žića našega, i ratuje s vevericama. Rodbina odbija da se stara o njegovom izdržavanju, i tako je prinuđen da hranu kraducka iz studentske menze Mašinskog fakulteta, i da se udvara kuvaricama. Naravno, o državnim praznicima pretvara se u kamenog ranjenika, i zaneseno klikće kako će samo sloboda spasti svet od propasti. I tako se još nije opametio. Na izlazu iz parka zaustavili smo taljigaša Kidru, koji se vraćao iz Poskurica, i potrpali se u špediter kao seljaci na svadbi, i dreknuli da vozi pravo u centar. Noge su nam visile i klimatale, dok su nam usijane glave lebdele prema nebu, crnom i natuštenom kao indigo, i pušile se kao praseće njuške na ražnju u izlogu kafane Bioskop Bašta. Pevali smo uglas, pocrvenili od kose do tabana, slažući se kao rogovi u vreći, i činilo se da zapevamo kao na groblju. Naši su se bodri glasovi zaplitali u granje kestenova, i tamo se smesta preobražavali u požutelo lišće, što se poput dupebrisa lepilo za mokre pločnike, smežurano, i videlo se da ćemo ići do kraja. Maširki smo tvrdo obećali da ćemo je svi uzeti za suprugu, i deliti s njom nevolje životne i slasti brač-

Refuz mrtvak

229

ne, što se njoj toliko dopalo da je zahtevala da smesta pređemo s reči na delo, što nismo mogli zbog ograničenog prostora. Jedino je direktor kulturnoumetničkog društva Abrašević hteo da s njom, sestrom našom, deli samo postelju, pošto se još uvek potpisuje palcem, i neće da ima okapanja s vlastima. Dok smo na konjskim nogama kasali niz glavnu ulicu, ženetine su se kikotale s prozora, i starkelje su pred kapijama pokušavale da ne padnu s klupe, i ćaknuti Radojica nas je pozdravljao stisnutom pesnicom, i kuće su od stida potanjale u zemlju. Školarci, koji su u redovima promicali pored neomalterisanih zidova, nisu u nama prepoznavali svoje očeve, i prijatelje svojih majki, i sami sebe kroz desetak godina. Taljigaš Kidra je besomučno šibao svoje leteće rage, i tako smo bili brži od svetlosti, i pretili da nestanemo u slobodnome prostoru iznad grada, gde je između oblaka viruckao aluminijumski mesec. Možda ćemo se kroz stotinak godina, jednog divnog smrdljivog jutra, posle suša i ratova, iznebuha pojaviti u Kragujevcu, pijani, i zaneseni, i ubljuvani, i prozračni kao vazduh, i pokazati tadašnjim žiteljima da nismo bili mačji kašalj. Možda ćemo prosto ispariti, kao voda iz lokava na pločniku, i u obliku množine punoglavaca padati iz oblaka. A možda ćemo svemu okrenuti leđa, i pokazati šipak onima koji ostadoše. Videćemo ko je vera a ko je nevera. Dok sam u izlogu voskarske radnje posmatrao debelu sveću, naglo mi se prekinuo film, i sve je bilo crno kao arapsko dupe. Sav ovosvetski metež na-

230

Vidosav Stevanović

jednom se izgubio u mraku, i na mestu svega je bila otvorena raka Zagrinoga groba, okružena ljigavovlažnom zemljom, i tužno-pretužnom pratnjom. Ako se ne varam, iz oblaka je muzla uporna kiša, i voda se slivala na spomenike, i krstače i kapele, i satrule vence. Ako se ne varam, kroz procepljene oblačiće ogranulo nas je sunce sa zapada, i blistale su nam mokre kose, i Žikeri Kulov me napojio pelenom i kukutom. Pošto mi je ulična buka grmela u ušima, i pošto su me gušili smradovi iz kanalizacije, mora da sam bio propađot sto posto. Bežao sam od samoga sebe, i stalno sam samoga sebe stizao. Jedini sin mojega oca Todora bio je mrtav umoran, i spavalo mu se do kraja urnebesa. Dođem sebi u mojoj kujni: stojim na stolici, i kaiš sam zavezao za luster, i omču natakao na vrat. Spopadalo me duboko gađenje zbog stvari kupljenih na kredit, i stana koji treba platiti svakog prvog u mesecu, i službe koja mi troši vreme i živce, i kapetana prve klase Pečenka Posaveca, koji me muštra kao ja regrute, i svega poznatog, i nepoznatog. Stojeći tako, gotovo da sam bljuvao. – Besiš li se, Mijate? – čujem glas iza sebe. Okrenem se: na šporetu sedi Zagra, ista istacka kao pre samoubistva i debelguza i jedra, samo što joj je desna ruka otkinuta iz lakta, i štrči patrljak kao teleće kokalo u kasapnici. I, začudo, krv ne kaplje. I kosa joj je doterana kao da je tek izišla od frizera, i usta su joj nakarminisana, i obrve iscrtane. I minđuše joj vise u ušima. Sve kao da se subotom uveče spremamo da krenemo u Dom Armije.

Refuz mrtvak

231

– Šta ti se tiče, crkotino? – obrecnem se, jednako stojeći desnom nogom spremnom da izbije stolicu. Zagra samo čuči na šporetu kao remac na latrini, i gleda me praznim očima ispod plavo namazanih kapaka. Kao da vidi samo moj kostur kako se raskrečio na stolici. Kao da pogledom ispipava moju praznu lobanju sa rupama umesto očiju. – Jedva čekam da se besiš! – kaže unjkavim glasom kao da je kijavičava. – Jedva čekam da mi dopadneš šaka! Ako sam stariji vodnik Mijat Trifunović, nesrećnik od rođenja, ratno siroče, i težak paćenik – nisam osuđen da trpim mrtvačke bezobrazluke. Imam dovoljno časti da se oduprem kojekakvim avetinjama, i da se za perčin izvučem iz blata. Ako sam ludak – nisam budala. – To li je, tico lastavico!? – kažem, kad mi sinu kakva se tu podvala sprema. – Oćeš i mene na glupost da navedeš? E, neću da se besim, pa da si drug kapetan Pečenko Posavec. Trebaće meni ovo malo života. Skočim na pod, i odem do ormara da se malo okrepim ljutom, jednako pridržavajući pantalone da mi ne spadnu. Uzmem flašu manastirke – a unutra ni kapi tečnog zaborava. Jedino kao da se koprcaju i prepliću neke šarene zmijice, i jezičci im palacaju kao majušni plamičci. Prosto čujem šištanje, i kako se taru hrapave kožice. Zgranut, jer mi se tako šta prvi put dešava, okrenem se, i vidim: Zagra čuči gde se zatekla, i zagolaćila kolena, čime me je uvek izazivala, i spazim

232

Vidosav Stevanović

joj žabice na čarapama. Samo što mi svoj maljavi brežuljak nije pod nos turila, kao u prvim danima braka. Zuri u mene kao u prazno mesto, i suze joj curkom teku niz obraze, i sakupljaju se na nosu. I kaplju na plotnu. – Mučitelju moj! – kaže unjkavo, i šmrkće. – Zlotvore ženskoga pola! Mićula mi je detence ubio, a ti si me, pastuve, u smrt oterao. Razbešnjen, tresnem flašu o pod, i srča se razleti po kujni. I među staklićima ima puno zmijica, i uvijaju se kao odblesci u rakiji. I sikću. Ali, nikakav mi se strah ne skoturi u utrobi, kao što mi se do sada uvek dešavalo. Oguglao sam na sve, i brinem za sebe koliko i za lanjski sneg. – Nije nego! – dreknem, kao da sam pred strojem. – Valjda sam i tucače trebao da ti nameštam. Valjda sam i Žikerija Kulova morao da ti podmestim. Zagra čuči tamo kao lonac sa pasuljem, i roni krokodilske suze. Sve joj farba sa trepavica curi niz obraze, i ostavlja brazde kao duboke bore. – Uništavo si ljubav moju! – kaže onim glasom. – Sprštio si ljubav moju kao stenicu! Ništa mi ne bude jasno, i zablenem se u nju kao da je špricana u mozak, što nije isključeno. Među nama ljubavi nikada nije ni bilo, i nikakve, da bih je ja uništio i ubio. Uzeli smo se da se međusobno proždiremo u krevetu, i da želju isterujemo na znoj, i da istražujemo granice umoru, i pomami, i gnevu, i mržnji, i različitosti. Živeo sam s njom, jer nisam mogao bez njenih bedara, i sisa, i kolena i njenog

Refuz mrtvak

233

maljavog i ovlaženog brežuljka, i gubio sam sebe u njoj do kraja. Ništa preko toga nije bilo moguće, jer smo oboje bili obogaljeni, i sebični, i nastrani, i besni, i zli. Nismo bili ni za šta, sem za jebačinu, i osećali smo kako nam ponestaje snage, i kako čilimo, i trulimo. Stoga samo što se ne preturih od iznenađenja kad Zagra pomenu nekakvu ljubav. Neće mi, valjda, još i to natovariti na vrat, pored sveg besnila i očajanja što me razdiru kao čopor divljih veprova. Nikako još i to, pored sveg slepila, i gladi, i žeđi, i ništavila. Nikako to. – Smetao si meni i Alojzu! – kaže Zagra onim glasom. – Taman htedosmo da se uzmemo, kad on pogibe u Kraljevu! Skamenjen, slušam, i ništa ne shvatam, kao da mi je vlažan pesak u glavi umesto mozga. Prosto osećam kako se komešaju i taru usplahirena zrnca. – Zdruzgao se sav, moj Alojz, i samo parčići mesa od njega ostali! – nastavlja Zagra. – U mrtvačnici ni da ga prepoznam nisam mogla. Od tada sam mrtva žena, i ne mili mi se ni u krevet da legnem. A ti nisi prestajao ni danju ni noću, crni Mijate, crna ti duša! I nestade moja žena Zagra, kao senka ruke sa zida. Ni nje, ni njenih kolena, ni srče na podu. Samo šarene zmijice gamižu svuda naokolo, i puna mi je kosa, i pune su mi grudi tih majušnih guja, i osećam da ću da svisnem od teskobe. Prosto mi se srce rasprskava, i znam da polako trulim iznutra, i da mi nema spasa. Grlo mi se steže, i pluća mi se

234

Vidosav Stevanović

skupljaju, i noge mi klecaju, i oči me izdaju. I stalno tako. Nestade moja žena Zagra, kao senka ruke sa zida. Ostadoh da blenem u ono mesto na šporetu, vlažno od njenih suza kao da tamo piše šta će biti, ako će ičeg biti. Mora da sam čitavu noć tako proveo, zinuvši kao som, i znojeći se hladnim znojem. Tu noć, i sutrašnji dan, i iduću noć, i ko zna još koliko dana, i noći. Vrata sam zaključao, i podupro ih šifonjerom, i nikoga ne puštam unutra. Sedim, i kamenim se, i čekam. Čekam Zagru. Da se objasnimo jednom zasvagda.

PRAVI ZAHAR

pravom Zaharu tako Stojna me napustila čim su me drmatori najurili s posla i otišla s onim drugim Zaharom jer sam kobajagi s lajmom i po vasceli dan švrljao poljem ispod klanice i lovio cajzlane cvrkutane i razmenjivao golubove prevrtače i ćubane i jer nisam podnosio bebi prašak i jer sam sav nameštaj iz kuće izbacio na ovu kišu jesenju. Tako bar ona kaže. Stojna je nekada govorila kako sam ja dasa bez premca i basadžija najbolji u srezu i tri sela više. Ostavila mi je iz pakosti svoju pocepanu kućnu haljinu crvenu s ružama koje liče na paukove a ja sam se pred ogledalom pravio svetac Petar i svetac Pavle bogo moj kao rođeni hristijanin i crkovnjak. Deda mi je bio prorok. Uglavnom vrištala je kao kučka kad joj nagaziš na rep kevtala lajala gađala me stonom lampom tanjirima bokalima rekla da sam pačavra peškir buzerant da imam sunđer onde gde prestaje trbuh i sve tako nešto bez veze kao klokočika čičak čizma. Kad samo pomislim kako sam ceptao onda na otomanu u njenoj kujni smuči mi se sve što zaudara na žensko crno i nemojunutra. Filovana je pomadama kremovima ruževima kao torta

I

236

Vidosav Stevanović

za s. Petku. Njene drugarke su načvakane preko očiju i pričaju glupe viceve o Jomilku. Dajem sve tri ruke da je Trpko funjara najdeblji dedak u Srbiji a kamoli u Tunguziji. Otac joj ima smešno ime Trpko odgovara mu kao kavez cajzlanu pisak trubi. Savetovao sam mu da svira u drombulje. I deda joj je bio budalina Atanasije ili tako nešto prota ili tako nešto tamjanasto i kandilasto zadiviće me kad na vrbi grožđe rodi i kad kamila prođe kroz iglene uši. Ja sumnjam da je bio semenjar na pijaci kod mosta i u starosti dubokoj prodavao kore za pitu potajno sumnjam još mnogo šta megreovsko ali ćutim kao riba jer joj je brat stariji oficir sa uniformom zastavnika ili major ili tako nešto. Ne razlikujem činove koliko ni Stojna tikire i mavjane zbog toga me kuljavi doktor u belom mantilu oslobodio vojske jer sam daltonista ponekad šeret i ludalo. Kako mi se kad svidi. Najbolji golubeći ćumez ima Ćira Gvozdenjak ako se ne računa ćumez u kom živi Ćolba s mačkama. Komšinica Jerotina kaže kako sam hteo da je bacim kroz prozor i strašno laže i podlaguje četku za cipele sam hteo da bacim kroz prozor sve se ofucala i olinjala ta četka i evo je na stalaži pored lajma. Nisam pristao da budem čistač cipela. Jerotina me inače mrzi zbog onog tvoje cuce buce piši latinicom čitaj ćirilicom. Mrzim i ja nju pa smo kvit. Kad smo svirali po igrankama Jumba havajac odgrizao je pisak svog trombona kao dete lilihip. Obukao sam Stojninu kućnu haljinu crvenu s ružama koje liče na muve zunzare zuu zuuu i ća-

Refuz mrtvak

237

lac Trpko je pokušao da se uvuče kroz ključaonicu u hodnik kao Hromi Daba iako je debeo kao vepar jorkširac i sipljiv užas jedan dva tri. Pali su mi na pamet probni baloni nešto kao dimna zavesa zbog onog drugog Zahara probisveta muktaša. Došlo je žuto vreme nema šta. Kad me traži poštar Papagosa osetim poštare na trideset pet kilometara jer mirišu na markice gumarabiku pečatni vosak i desni kažiprst im se raspljoštio od pljuckanja onda se sakrijem iza vrata pružim mu dlan pod nos nek odgoneta kao Ciganka čija majka sitnu vunu prede. Doduše na vratima stoji pločica mesingana sa imenom prezimenom i zanimanjem Taj i Taj To i To ali nju je svakako zaboravio bivši stanar Kursula možda je neko iz pakosti zakucao naopako možda je odneo neko ko skuplja pločice sa imenom prezimenom i zanimanjem ili tako nešto. Kako inače. Spomenik slobodi iz parkića kod fabrike jedne noći otišao je da se ispiša u Lepenicu zbog slabe bešike. Nekada sam i ja skupljao markice Gvatemale Burme s lamama gaučima rikšama između ostalog. Kitovi dišu na škrge. Album sam dao jednom kelneru Drdi koji se spremao da me maklja i razbio mi krošeom nos isti ovaj koji sada imam među očima čarnim ali ni njemu nije bilo sve potaman naduo se kao balon na vašaru raskopčao bluzu useknuo se u peš crveno što znači da je došla mečka i pred njegovu kuću. Ja se useknjujem u postavu od mog plavog plišanog kaputa što je moje nek je uvek sa mnom od rođenja imam sirotansku kijavicu goru

238

Vidosav Stevanović

nego papadać. Uistinu strašno je vazda biti bez love i guliti suvu panju. BG. – bogata gospoda. ZG – zaguljena gospoda. KG. – kurata gospoda. Da ne kažem kragujevačka gospoda. U ćorki je šlogirani Ćuća hteo da me proburazi šrafcigerom kroz creva i kroz gušu jer sam ga kobajagi pipao otpozadi tamo gde prestaju leđa i počinju protisli ali me nije proburazio i neće sve dok sam ovaj pravi Zahar golubar i samotar iz ulice Đakona Avakuma. Atanasije nije znao da otpoje ni Isaija likuj Djevo. Moje mi rođene glave na ramenu. Strašno je to što negde u belosvetskom mraku postoje drekavci bakcili punđata i Đinđini prsti na nogama. Iznebuha sam počeo da puštam probne balone. Prvo sam smislio sve u tančine kao pronalazač električne stolice zbog onog drugog Zahara jer ako ne pripazim mogu da progutam francuski ključ ili pletiće igle ili da me prebiju razvodnici u bioskopu ili tako nešto gangstersko. Moj čelični bokser oduzeo mi je Dača milicajac. Svi su razvodnici dobili od doktora u belom mantilu ili od CIA neke uniforme plave kao milicajci da pukneš od smejurije a penkalo im virucka iz malog džepčeta kao kengurčić iz torbe. Istina neki više vole jeftine hemijske olovke plave pa zelene pa crvene. Kako ko. Prvi Zaharov probni balon koji sam zamislio posle trinaestog vinjaka sa sodom. Vratio se jednom jedan čovek iznenada kući svojoj. Odmah s vrata opalio je ženi šamarčinu koliko da

Refuz mrtvak

239

pokaže ko je gazda. Onda je razbio kredenac i pocepao novine. Novine nisu bile od tog dana već su bile od nekog drugog dana. Zatim je pljunuo u kafu koja se hladila na stolu. Potom je otvorio dvokrilni šifonjer koji mu je žena donela u miraz. U šifonjeru je stajao jedan čovek. Čovek je bio u dugačkim gaćama ali bez mašne i kose na glavi. Imao je štucovane brkove i retke zube. Šta radite tu upita prvi čovek. Što pobogu radite u mom sopstvenom dvokrilnom šifonjeru. Veliki znak pitanja. Ništa odgovori čovek u gaćama i pokaza žute zube. Sem ako možda ne čekam tramvaj iz Piškopeje. Prvi čovek se okrete i baci ženu kroz prozor. Međutim žena je slomila svega dve noge dve ruke i sedam rebara sa nešto malo vrata. Naravnoučenije: Nikada se iznenada ne vraćati kući svojoj zbog Stojne i njoj sličnih.

Kad sam joj po hiljaditi put gurnuo Jomilka u rupu čulo se samo stenjanje i žljike žljak. Kupio sam nekoliko odvojenih karata jednu u drugom drugu u desetom i treću u dvadeset sedmom redu kao grof De la Ganaguzi fon Šupakburg. Sunce inače zabušava na poslu kao i ja. Švrljao sam zatim malo po parku kod muzeja malo po pijaci bez pijačara popio kod Kokala sodadžije jednu limunadu na veresiju i namerno nisam pogledao koji se film prikazuje ako se prikazuje. To zbog da zavaram trag ćelavom cinkarošu Trpku. U svim posleratnim filmovima zbiva se jedno te isto palamudacija i zafrkancija do neba glumetala nose cilindre i

240

Vidosav Stevanović

štapove a ispod cilindra uvek viri poštar Papagosa ili kelner Drda ili moj berberin Zelenac šaljivdžija i lucprdojko. Tog Zelenca kreketana izbegavam jer me vuče za nos kad brije brijačem i uopšte je vrlo pokvaren u prolazu iza drvare. Dadu li mu dadinu sponataknem. Kad čovek dobro izgladni treba da pojede prvo podgojeno dete koje sretne bez tatice i mamice. Kad sam posle žurnala broj trinaest hteo da uniđem inkognito kao Faruk u javnu kuću razvodnik me Šilja pogledao koso iskosa ali sam ga ponudio kiki karamelama i rekao mu da treba neodložno pod hitno da vidi kita onog sa Grenlanda što je nastao ukrštanjem slona i ajkule. Ko vidi kajaće se ko ne vidi pre će. To sa kitom nisam izmislio kao ostalo u komendiji i panorami za radni narod. Zaista su na praznom placu pred opštinom u golemom šatoru prikazivali golemog prepariranog kita za sto kinti jer su hteli od mesa da naprave Rimljane s igrama ali bez hleba. Svi pametni su videli kita izbliza samo ovaj blentavi razvodnik Šilja to nije znao u glavi iako je imao štrucane brčiće i bradavicu na obrazu levom i sjajne zlatne zube i troje dece. Ja nemam dva zuba u gornjoj vilici zbog Drde ubojice ali se pravim da ih imam sve na broju svih trideset pet i ne dozvoljavam doktorima ni Stojni da mi guraju jezik u usta ili tako nešto šućmurasto kao šesti padež. Kad je stari bog pravio čoveka od blata nije umeo da mu zatisne svih devet ili deset rupa. Kažu da se trideset petog oktombra pojavljuje beli konj sa crnom dlakom koji njišti po muzičkoj skali.

Refuz mrtvak

241

U sali sam video polumrak i komšinicu Jerotinu s nekim tipom Laki Lučijanom koji je sigurno bio brat od strica onom kuljavom doktoru što me jednom zasvagda oslobodio napredmarš i četapali. Od malih nogu učili su me kako da postanem čovek ali sam se izmetnuo u Zahara. Jeli su potajno kiki karamele a tipus nije imao esembe uniformu što se odmah videlo očima. Pravili su se da me ne poznaju kao da ja koljem medicinske sestre trujem crnce i trebim Japance. Namignuo sam im arsenlupenovski kako ja to umem ljude treba ceniti i poštovati prema namigivanju jer postoje neki koje bi i blesavi Šilja smesta prepoznao i drugi koji sami sebe ne mogu da uhvate u ogledalu kao ni hitru ticu prepelicu. Takav je onaj drugi Zahar prevarant i lažičovek ne bilo ga Šćepana Malog. Neće ga ni biti na kraju balade. Pošto mrtvih ima više nego živih pitam se kada li je samo odapelo mrtvo more. Seo sam u dvadeset i drugom redu na sedište pored ženske u crnim čarapama crnim rukavicama crnom velu i polumrak je izbrisao brojeve kao guma žvrljotine. Nikada u stvari nisam shvatio četiri računske radnje. Znao sam pouzdano da ova djevojka Milica ima crne najlonske čarape iako ih nisam video jer se po njenom licu i rukama i sisama moglo sigurno kao Merkur prepoznati da je kurva sekadaša flinta. Pljuckam ti ja na takvu bednu mimikriju. Namirišem svojim nosem kurvu na trideset i pet kilometara jer svaka ima osobit zadah na znoj jarčevinu i još nešto treće koje samo čovek bez nosa može da ne oseti iz mesta. Još hvala bogu imam nos onaj

242

Vidosav Stevanović

stari i postoji ovde jedan čovek zove se Ćolba i živi s mačkama i nema nos već neke dve rupe kao na dugmetu ili fruli. Bolje tri krsta u krvi nego jedan više glave kažem ja. Verovatno da bi se ogledala manje poštovala kad bi mogla da se ogledaju bez šminke i donjeg veša. Na platnu je Zelenac kao pravi pravcijati motoas vozikao auto od desetinu hiljadu konja i grli Jerotinu pod suknjom i uopšte bio vrlo pokvaren u prolazu iza drvare kao klimave merdevine ili mašina za pranje rublja a onaj mamlaz mirnovoljno urlator bez esembe uniforme nekuda se izgubio u vidu lastinog repa kao da ga je pojeo vukodlak drekavac karandeloz. Jerotini je velika pegla u radionici otkinula tri prsta. Zelenac se bogme raspištoljio i razuzurio kao svaki provereni švaler brica kad obrađuje Jerotinu sedlastu i pojebljivu tako da sam hteo da pustim miša u salu iako je odavno prestao da mrda u mom desnom džepu a u levom sam džepu levom rukom držao onu stvarku za koju moja lajava Stojna kaže da je sunđer valjda se ona u to razume kao podmornica u ribe tune morune i jegulje. Inače Stojnina baba mora da je bila štuka. Ja se ponekad propisno razumem u maskirane poštare na platnu ili u bifeu kod oficirskih stanova ili pod mostom kamenim ili u prolazu iza drvare. Razumem se i u miševe ali to danas nije na bogznakakvoj ceni. Valjda zbog epidemije papadaća ili zbog brzalice vidi gnjurca voda mu do kolena. Ne znam zašto su me u školi zvali Tucko Bušić iz Čukojevca kad inače više volim da sam Njušić.

Refuz mrtvak

243

Onda je ona sto posto kurva i lažna Milica djevojka iz dvadeset drugog reda ili tako nešto u polumraku počela da vrišti upomoćmanijak a ja ne volim glasno vrištanje jer imam radarski osetljiv sluh kao cajzlan i čujem miša u duvaru pa da mu je majka Janja garderoberka. Znao sam da mogu da slikam za posmrtnicu ako zaglavim ćorku u Petrovcu. Hteo sam da je poštenski maznem pesnicom preko usta kurve koje vrište upomoćmanijak treba mlatiti kao mačku u džaku jer one zato nose crne čarape i crn kombinezon bebidol i crnu onu stvarku koju Stojna ima i kad se kupa i kad voli Jomilka i kad puni regator ali me potkupljeni razvodnik Šilja ščepao za vrat kao jerebicu uz bogalititvoga i gurao ka crvenom svetlu iznad izlaza. Mnogo sam puta želeo da budem drugi Bandit Crvenog Svetla. Šapnuo sam mu na uvo da ga je onaj dobrodušni lipsali kit pozdravio kao radnog čoveka hteo sam da mu poklonim divotalnu pljugu ličio je na punjenu buljinu iz botaničkog kabineta u školi ukrao sam mu hemijsku olovku da mu posle kraja komendije napišem pismo preporučeno ili razglednicu s mačićima gde ću mu u tančine objasniti sve što se tiče miša i moje leve ruke i onda sam zaglavinjao kao Baster na vrhu višespratnice i ljosnuo o beton kao kora od afričke banane. Poljubio sam kako se to kaže asfalt da su mi zubi zveknuli. Jednom je Zlaja Parkanac za doručak pojeo kolena svoje rođene žene i posle joj kupio sjajnu protezu. Setio sam se odmah i na licu mesta da ona vrišteća kurva ima mekše noge nego Stojna iako Stojna

244

Vidosav Stevanović

ima mekše noge od mene a ja od Ćuće iz ćorke koji me nije proburazio šrafcigerom i neće sve dok sam ovaj pravi Zahar tragalo i sveznalica. Zatim sam ustao kao bokser Pangaj na osam u trećoj rundi i otišao zadovoljan da popijem još jednu limunadu protiv mamurluka kod Kokala sodadžije koji takođe nosi štrucovane brkove bradavicu na obrazu levom šešir od pre Hrista i uopšte je vrlo pokvaren u prolazu iza drvare. Uvek sam bio sam protiv svih i ostalih. Otkako su me zaludnjaci s knjižicama opanjkali kod drmatora i ovi me najurili s posla kobajagi zbog cajzlana i lajma i golubova prevrtača davao mi je kiki karamele za džabdžabe jer je mekog srca kao da mu je otac pamuk a majka težina. Grdno se taj zavrzanko Kokalo pravio berberin i namigivao kao da je sam samcijat na svetu i tri sela više. Što nije istina na moju veliku žalost. Bunar u dvorištu Paje Alamunje ima rupu sve do Indonezije pa prva ulica levo ili tako nešto. Posle sam iz pakosti lično moje obukao Stojninu kućnu haljinu s cvetovima čini mi se da su bili karanfili šeboj ili tako nešto mirišljavo i natenane razmišljao kako moram da budem mnogo oprezniji od miša u duvaru a sve zbog onog drugog Zahara žbira duždevog došljaka iz Makedonije. Taj džimrija vuče poreklo od zemlje Cincarije u Škipetarije. Onaj doktorov brat bez esembe uniforme nešto je kao špijunirao i njuškao kod komšinice Jerotine a ova iako zna da ja znam kako ona zadiše na znoj prčevinu i nešto treće razdražljivo uvek je protiv mene kao tajna policija protiv Zorgea i ljuti se iz sve sna-

Refuz mrtvak

245

ge kad hoćem da joj stavim ruku na izvesno mesto gde prestaje trbuh i počinje šuma neprohodna i džungla afrička sa pitonima i pavijanima. Kaže da će pozvati milicajca da me ućorkira sasvim. Tvrdim da Laponci i Šveđani žive u Cerovcu Crnom Kau Sipiću i Dibokiću kao poljoprivredni tehničari. Više nego prilepčivog papadaća bojim se šrafcigera i francuskih ključeva i pletićih igala kojih u ćorki petrovačkoj ima tušta i tma jer može neki tokar da mi izbuši rupe mesto nosa kao mačkaru Ćolbi a u poslednje je svetsko vreme grdna nestašica mačaka i miševa na trideset i pet kilometara naokolo. Živim među samim huljama lopužama hohštaplerima i nabiguzicama. Nigde miša sem ovog koga sam sakrio u kutiju za cipele a pored četke za cipele i pored lajma i stavio pod krevet i dlanove posuo bebi praškom i ponovo okrenuo ogledalo od zida. Nek se zna da ja nisam zadribalda kao dželati pod vešalima. Kad bih bio neka dronjava vlast naredio bih da svi budu srećni pod pretnjom smrtne kazne. Može onaj kelner ubojica što se naduva kao crveni balon i useknjuje u peš saznao sam da mu je pravo kršteno ime Bogoljub Picika ali se predstavlja kao Drda samo iz pakosti i lukavosti može on da mi vrati album s markicama Mongolije Tanganjike s kamilama pustinjama i fetišima a onda treba razmišljati glavom gde da sakriješ taj izdajnički strogo pov. album i trzati se noćom i danjom i uvek i stalno pronalaziti skrivena mesta sulundar klozetsku šolju mlinčić za kafu i šiljbočiti da se tatica Trpko

246

Vidosav Stevanović

kroz ključaonicu ne uvuče u hodnik onako debeo kao jorkširac i sipljiv i znojav kao kaldrmdžija. U nemačkom zarobljeništvu prcao je Švabice za koru hleba. Jerotina od one olinjale četke za cipele kao da naslućuje moje namere jer je čujem kako pevuši nešto vrlo provokatorski čikdragiakosmeš i pere se nad lavorom i stenje kad dođe doktorov brat sa Jomilkom i bez esembe uniforme koju je sakrio pod mostom iza kamena što su ga zaboravili cirkuzani kad su odnosili kita pošto valjda niko više nije imao sto kinti i slovima sto kinti. Ja imam fotografiju tog kita na koju je stao ceo od njuške do repa. Prvi čovek koji se posle mamuta pojavio na zemlji bio je Trivun Sokoćalo jer sad ima sto pet godina i koji mesec više. Stojnin brat ima neki đavolji čin i untercigere i poznaje straobalnog Daču milicajca i svi su cinkaroši do groba jer šuruju s razvodnicima plavim anđelima i šalju poštara Papagosu za tobom baš kad posipaš dlanove bebi praškom između ostalog. Sve ću ih pohapsiti kad dignem svoju revoluciju. Nastrljivci su kao odžačari blebetala i mrze pravog Zahara. Kaži mi furuna rodila ti majka majmuna kaži bioskop sidžimio te Šilja razvodnik Drugi Zaharov probni balon koji sam prozvao pederski. Vozio jednom jedan šofer kamion drumom. Vozio tako dok nije zadremao. Odjednom trže se i vidi da pored druma stoji plavuša s koferom. Ili možda samo sa ženskom torbicom. Kad je kamion stao nasmeši se plavuša i ljupkim glasom upita da li bi mo-

Refuz mrtvak

247

gao da je poveze do grada. Molim hoćete li da me povezete do grada. Molim povešću vas do grada reče šofer. Nasmeši se plavuša i uđe u kabinu. Kad je plavuša pogledala kroz prozor videla je da su u šumi. Šta hoćete od mene reče ona. Jer vi očigledno nešto hoćete od mene reče ona. Malu stvar reče šofer. Hoću onu vašu stvarku između nogu. Molim reče plavuša. Moja stvarka između nogu trenutno je na remontu. Ali pošto ste dobar čovek pa lepo pitate daću vam ono pozadi. I bi tako. Vidite li gospojce kako mi šoferi teško dolazimo do te stvarke reče šofer. Smučio mi se već ovaj posrani život šoferski. Vidim lepotane odgovori plavuša skidajući periku. Vidite li vi kako mi pederi teško dolazimo do Jomilka. Naravnoučenije: Svako se snalazi kako ume pa i moja braća po sklonosti.

Kad su Žareta Barbulu našli kod Gine Džinetove rekao je da joj one stvari radi samo iz drugarske pažnje. Rešio sam u glavi da pod hitno odem do ženice Stojne i tajkice Trpka i majkice Paraskeve zbog onog drugog Zahara prišipetlje da se ušunjam onako kako ja to umem kad me popusti kijavica španska i to za vreme večere porodične kad zaborave na cajzlana u kavezu više samih vrata i berberski se raspištolje i razuzure i navale da gumaju pire i prženu svinjsku džigericu. Ko nije za sebe nije ni za drugoga. Pokazaću im kako umem da se pretvaram presaldumljujem prekopiram presvlačim i premećem preko konopca bolje nego glupi Avgust i nego Zelenac davež u bioskopu i kako se Stojna ljuto pre-

248

Vidosav Stevanović

varila kad me gađala stonom lampom šerpama tanjirima plehanim vazama dedinim budilnikom kojima čovek ne može da se ubije pa da mu je majka Janja krčmarica. Što je šteta veća nego kad posle venčanja otkriješ da ti je žena droca. Bilo kako bilo na ulicama je noću sve više urlikavih kučnica koje se smucaju po bunjištima i nužnicima. Moja rođena i jedina prava majka zvala se Jeka jorgandžika Jeka Šuka i Jeka Naopako tako se zvala pre nego što se kao proštac ukočila na svom otomančetu u kujni i takvu je posle nedelju dana pronašao samac Dudula kad se vratio sa nečije svadbe. A sada se u čitulji crkvenoj posmrtnoj listi na banderama i na spomeniku zove doslovce Jekaterina Golubović rođena živela umrla i tako to i ne volim da je stalno viđam kad otumaram na groblje za štiglicima gde ona stalno stanuje pod zemljom crnicom. Bogo moj kako mi lepo beše u njenoj utrobi dok sam joj krv pio. Uvek sumnjam u glavi da i ona onako umotana u marame rekle i sa đozlucima na nosu doručkuje u bifeu jaja barena i umače u so prljav od prašine ali se pred kelnericama i molerima i kobasičarima pravim kako sam sâm za stolom i kako ću sad nâ otići na posao s koga su me najurili zlobnici jer sam kobajagi počeo da bulaznim protiv države i lovim miševe i kroz prozor bacam nameštaj na kišu jesenju. Što je istina za takve plitko umne neverne Tome i zaverenike. Inače kelnerice ne primećuju Jeku vampira a moleri i kobasičari ravnodušno i dalje cevče rakiju i bulje kroz prozor u ovu kišu jesenju.

Refuz mrtvak

249

Kud ide čovečija duša posle smrti ako ne u Murtenicu ili u pumpe za pumpanje fudbalskih lopti i guma na biciklu. Hoću iz sve snage da vidim očima onaj razdrndani otoman gde smo Stojna i ja prvi put radili one stvari sumnjive nemojunutra i lepi mi se to za matericu kao flaster za čir zbog kojih sedlasta Jerotina zadiše na trideset i pet kilometara i ona kurveštija iz bioskopa vrišti upomoćmanijak kao da si joj nagazio na rep u ime svetog Petra i svetog Pavla i ja na kraju zaglavinjam kao stolica i ljosnem o beton kao kora od afričke banane i ustanem nimalo grogiran pre osam i odem da popijem još jednu limunadu protiv mamurluka. Kažu da je moja baba tri puta premirala i tri puta se vraćala iz mrtvih. Njihov nesumnjivi deda Atanasije onaj semenjar i koričar sigurno je imao rupe umesto nosa i rep na guzici pošto se netragom krije od mene u zagrobni život i radoznala majka Jeka veli mi u bifeu da ga ona ne poznaje dole pod zemljicom crnom gde svi inače igraju mice i domine i mezete beli lukac. Oni nikako ne mogu da uključe šta ja hoću da učinim sa svojom glavom jedinom bez kape i kose koju bih mogao kao četku da frljnem kroz prozor u blato svetsko. To je zaharovski i tu nema drugog boga. Tako je drugar Grozdinac polupao tintare trojici milkana i prošetao se do letovališta Goli Otok. A riđobradi Kokalo sodadžija može odsele sam da bude vrlo pokvaren u prolazu iza drvare jer mu je limunada najako počela da smrdi na crne čarape

250

Vidosav Stevanović

i prepunjen regator i kiki karamele buđave. Naglo se zahladnelo i kuće su posivele kao ništa. Mene neka briše sa spiska kragujevačkih ozvaničenih buzera. Moja vajna tašta Paraskeva nosi zube na razdeljak a tast Trpko drži ih noćom u teglici s vodom. Svukao sam Stojninu kućnu haljinu s cvetovima i cvetićima koji liče na paukove škorpije leptire kupusare ili tako nešto i obukao ganc novo plavo odelo koje sam natakario i onda kada smo igrali komendiju pred onim ludakom iz opštine i nešto se izmotavali s prstenjem cvećem čestitkama fotografisanjem kumeizgoretikesa i onaj drugi Zahar nešto potpisivao u moje rođeno ime pravoga Zahara iz ulice Đakona Avakuma. Uvek nosim pantalone Super Rifle i verujem da sam u nekom ranijem životu bio Divlji Bil. Zatim sam pomerio krevet da se krepali miš iz desnog džepa manje oseća na crkotinu jer je naglo počeo da zaudara kao majka Jeka kad se udrvenila na svom otomanu u kujni zatim sam sakrio nož u sulundar da ga bolje nađem kad se vratim ako se vratim. Išao sam sve tajnim stazama okolo pored pijace i pored kasarne i pored stambenih vojnih kućerina šutirao sam kamenčiće i kore od banana čvrgao dečurliju pokislu zaobilazio raskoračene bandere koje donose nesreću. Mutna vodurina slivala se otuda gde je trebalo da bude sunce. Sve mi se činilo da Zelenac badavadžija ide za mnom sa cilindrom bez oboda i štapom kao glumetala u filmu i da se prerušio kao mađioničar u kitovom cirkusu sa Grenlanda. Mora da je ubibože hladno u toj severnoj ledenjajki čim izvoze sneg u južna mora.

Refuz mrtvak

251

Nestaće ćumezi i svuda će štrčati višespratnice u čijim štenarama više nećemo moći ni da šakamo Jomilka. Baš me ćoše od robne kuće boli što se Zelenac pretvara kao i svaki brica kad brija brijačem gledao sam ja iz potaje Ćolbine mačke kad izigravaju da su prepelice fazani gavrani i ona buljina jaukalja i zloslutnica iz škole navikao sam da mi poštar Papagosa bulji u tablicu na vratima iako sam odavno promenio ime i prezime i zanimanje kao maestro Svengali a sve zbog brzalice vidi gnjurca voda mu do kolena ili one druge raskiseliše li ti se opanci šivenjaci. Kad svi na rođenju dobiše dobru vilu ja dobih baba Rogu. Prebiće ga Drda snagator kad ne bude imavao perpere filere tantuze da plati barena jaja i so i pokvariće mu facu bez koje može samo da prodaje semenke i kore za gibanicu i da izigrava dodolu pokladnu masku i ostalo bez veze kao pertla petrolej frižider. Druge mu nema pa da je grobar Miljenko koji mamaljugom tovi sve pod zemljom crnicom. Isposnici možda jesu jeli skakavce i žabe krastače ali niko od njih ne beše prokleven devet meseci pre rođenja. Setio sam se smesta da nisam pozdravio buljinu iz botaničkog kabineta u školi ali me mrzelo da glumim tičurinu i noćobdiju i sve tera stoku Raca i krca krca Milkin krevet svako veče posle devet i bilo mi je hladno na kiši i oko srca kao na groblju kod majke Jeke koja se na spomeniku valjda zauvek zove Jekaterina. Idući iz pećine u pećinu nagaziću najzad i na đavolovo legalo. Stojna begunica i Jeka liče kao dve fotografije iz brzosnimajućeg japarata i zato ih držim na raznim mestima daleko podaleko da se ne

252

Vidosav Stevanović

pomešaju kao kit i razvodnikova hemijska olovka plava pa zelena jer ženskaći zamišljaju da svi živi i mrtvi moraju da budu isti isticki i ne razlikuju tikira od mavjana kao ni drugi Zahar potukač burmu od kurtona. Posle oslobođenja gulismo žutu proju i zubi nam poispadaše iz glave. Useknuo sam se u postavu na kojoj se od slinaca naslikala čitava geografska karta što je moje nek je moje do sudnjega dana od rođenja imam dosadnu i prilepčivu kijavicu. Ali ću je se uskoro rešiti kad ispucam probne balone i vidim strašnu ribu sokačaru i Gurgura Gurgurovića. Treći Zaharov probni balon koji sam izmislio na dan prvog kragujevačkog pomračenja sunca. Uđe jednom jedan čovek u bife i naruči dva dupla vinjaka. Kelner donese dva dupla vinjaka. Čovek ispi jedan dupli vinjak a drugi sasu u mali džep svoga sakoa. Zatim naruči još dva dupla vinjaka. Kelner donese dva dupla vinjaka. Čovek ispi jedan dupli vinjak a drugi sasu u mali džep svoga sakoa. I tako redom do petog duplog vinjaka. Izvini burazeru reče kelner. Izvini što se mešam. Ali zašto jedan dupli vinjak uvek popiješ a drugi sipaš u mali džep svoga sakoa. Čovek se strašno razjari pogleda kelnera iz glave i zviznu pesnicom o šank. To da nisi ponovio mamlaze reče on. Inače ću ti skrckati koske. Tada se iz malog džepa njegovog sakoa pojavi razjareni miš. To se isto odnosi na tvoga kretena od mačka. Reče miš. Naravoučenije: Ne može šut s rogatim i tako miševi izumreše kao vrsta.

Refuz mrtvak

253

Jedne prestupne godine rekoše nam kako ne znamo note i od svirača po igrankama postadosmo kaldrmdžije. Zakucao sam na vrata porodice Muzikravić moje bivše tazbine tiho sa dva savijena prsta čuk čuk i opet čuk čuk kao da sam poštar Papagosa i šmugnuo nekoliko koračaja natrag i uskočio u kantu za đubre i spustio poklopac i osluškivao šta su protivnici i cincilimilaši smislili u svojim glavama. A oni su virili i virili kao nosorozi i gunđali i šaputali i nikako nisu znali ko je taj nevidljivi bestelesni Fantomas duh iz flaše vinjaka nikada me nisu nanjušili kad sam noćom dolazio kao osvetnik kabalero da vidim šta rade sa cajzlanom Cvrkutanom u kavezu više samih vrata gluvi su kao lonac s kupusom i rebarcima. Moraću najzad načisto da pobrljavim među ovim lupežima. Jedino se onaj učinovljeni brat sa esembe uniformom i hozentregerima drao kao da si mu stao na rep onaj porodični i svirao kao gramofon zabogakoje i rikao kao bivo razbićutinosmamlaze i đipao kao Džimi Ringo i psovao panaiju i kalajisanu kavurmu i miša u duvaru i sve nešto tako šućmuć a ja odvajkada imam osetljiv sluh i zidovi pleh i takve trice uopšte mi ne smetaju. Sav sam bez mane i pukotine ako ne računamo onih devet božjih rupa. Na mestu gde sada stojim bilo je more a uskoro će biti samo prljavština smrad i hrpa bazdećeg đubreta. Zavrnuo sam rukav i popridigao poklopac i pokazao im svoju pravu zaharovsku ruku zajedno sa prstima bez prstena a oni su blenuli u moj dlan kao telad u šarena vrata jerusalimska i pljuckali preko

254

Vidosav Stevanović

ramena zbog uroka i odgonetali kao Cigani za sto kinti. Ništa nije onako kako izgleda. Da sam im pokazao onu stvarku što je držim levom rukom u levom džepu Stojna bi je sigurno prepoznala jer se ona razume u te rabote što mi je dokazala delom i telom onda na otomanu kada sam prvi put u životu video izbliza kako se upotrebljava bebi prašak i regator i šarena suknja na vratima visi. Čuo sam ih kroz pleh kako se domunđavaju kao oni doktori u belim mantilima što su me oslobodili vojske jer sam daltonista i dibidus ne razlikujem činove. Terali su me da sipam vodu u kofu bez dna. A onda više ništa nisam čuo sem onog uvrnutog cajzlana Cvrkutana koji je piskao i laparao kao mlinčić za kafu neke budalaštine i palamudacije i zafrkancije da ti se smuči u donjem trbuhu pa sam kvarnjački pustio lagacak lagacak vetrić skoro povetarac razvigorčić jer oni to ne vole kao ni drpažu još od one četke za cipele valjda zbog mirisa na ukvaren kupus i mućkove od petla. Tako sam se osvetio za stonu lampu sunđer vangle oklagije bokale. Ko ne zdipi dovoljno za život biće rastrgnut iseckan na rezance i bačen u zahodsku jamu. A onda sam se useknuo pravo u postavu i poklopac je lupnuo i zaobišao sam tri bandere koje po kiši jesenjoj donose nesreću i video šućmurastog Zelenca i razvodnika Šilju kako se drpaju u prolazu iza drvare i doviknuo im da komotno mogu da mi pljunu pod prozor pa da im je King-Kong ćaća i da me mrze kao zemljotres poplavu bombardovanje jer ni mrtav ne nasedam berberskim štosevima ko-

Refuz mrtvak

255

je bolje pričaju Stojnine drugarke sekadaše flinte i kurveštije do neba. Kud li ću i šta ću pred ovom vodurinom koja nadire sa svih strana. Niko me ni u snu nije otkrio niko nije ni naslutio šta u svojoj glavi hoću da učinim i to je bilo dobro kao limunada kiki karamele lilihip i više nego dobro i moji su probni baloni pokazivali šipak celom božjem karavlaškom svetu i tri sela više. Mudar sam i prepreden kao taljige a po neustrašivosti sam bez premca u Kragujevcu. U krštenici stoji da se kobajagi zovem Stojan Golubović ali je to neprijateljska patka koju ću smazati za užinu. Bojim se jedino francuskih ključeva i pletićih igala kojih u ćorki petrovačkoj ima tušta i tma i Ćućinog šrafcigera kojim je po tuđoj zapovesti hteo da me proburazi kroz trbuh i kroz gušu ali me nije proburazio i neće pa da mu je majka Janja trukerka sve dok sam jedini pravi Zahar iz ulice Đakona Avakuma ptičar i golubar za priču. Tako je to s mojim životom.

ZLATAN GVOZD

Ruke beloglavog pokazuju mi kako da legnem i kako da se namestim. Moje ruke drže zlatan gvozd. Ogledalo mi vazda potura istu sliku: bela kosa, bele trepavice, bele obrve, rudasta koža. Vršačka dečurlija vikala: Beluga, i tako je počelo moje bekstvo. Muška grana loze Ječmenića ugasiće se sa mnom. Kraj je blizu. Činjenica je da se Kragujevac izgrađuje od neke tamo četrdeset pete – pedeset četvrte godine. Naprečac proradiše fabrike automobila, koža, konzervi, nameštaja, galovih lanaca, konfekcije: ovdašnji prvoborci svim srcem se u Beogradu zalažu za tu izgradnju. Dođoše zidari iz Makedonije i Crne Trave, taljigaši iz Gruže i Levča, prosti radnici iz Vlaške i Južne Srbije, šoferi iz Preka i Podunavlja, inženjeri i tehničari iz Hrvatske i Dalmacije: Šiptari, Mađari, Bunjevci, Slovaci, Šokci, Slovenci i ostali. Nastade tarapana bez boga i zakonodavca. Pomešaše se smradovi i jezici kao svakojake izmetine u klozetskoj jami, i podzemni izvori reke Lepenice oslabiše i gotovo presahnuše. Bi velika žeđ u svima.

258

Vidosav Stevanović

Vladimir Ječmenić, koji sa Belugom ima isti broj lične karte: 5718, zna sve o tome. Znanje je stekao prelazeći s gradilišta na gradilište i prenoseći svoje umetničke fotografije iz jedne montažne zgrade u drugu; vitki gumeni ud uvek se selio s njim. Jednom je video novi urbanistički plan i zna: grad je podeljen na osam oblasti obeleženih rimskim brojevima. Ivice budućeg Vavilona ulaze u seoske atare – Mečkovac, Beloševac, Bresnica, Stanovo, Sušica i Majinić već su osvojeni – i gutaju polja kao zmija žabu, kao nesit krkušu. Tri brega i jedno brdo podmeću leđa višespratnicama. Groblje će uskoro biti pritisnuto Zelenim Prodorom. Ševarno Jezero preobraziće se u parking-prostor i benzinske pumpe. Brežuljak pored druma i pruge za Lapovo još uvek pripada manjem ciganskom naselju, čađi iz dimnjaka lokomotiva i zadahu obližnje klanice. Lepenica vijuga kroz sve to kao mrtvo crevo u trbuhu leša. Čak i drveće napušta periferiju. Moj prijatelj Cogolj je gluv kao betonska greda u temelju, i jezik mu je samo parče mesa. Dika Grobljanac, najiskusniji i najmudriji među nama, kaže da je u detinjstvu preležao zapaljenje mozga. Stoga gluvilo i blesavluk počivaju u njemu kao smrdivrana u gnezdu. Ponekad pokušavam da ga naučim čitanju reči sa usana, ponekad on mene uči ćutanju tela. Stara Grozda Krivošija, majka Jova Vukotića, brinula se o njemu dok ga Beluga nije umotrio pored ringišpila u Pivarskom parku. Tada je bilo šturo proleće, i mladići su noću silovali kurve iz fabrike konzervi, i milicioneri su pored pru-

Refuz mrtvak

259

ge pronašli onesvešćenu Dušku Buđa. To je bio početak svega. Majka je hladna ležala na leđima i sijalo je sunce poviše Žeželja. Otac je hladan ležao na leđima i padala je kiša iz niskog neba. Nedostajao mi je zlatni gvozd. U pismu iz Novog Travnika Dika Grobljanac je skrenuo pažnju Belugi na temu gluvoga i maloumnoga kao spoj ništavne svesti i božanskoga blata. Nije se imalo kud, sem u zanos i propast. Vladimir Ječmenić je usedelički pominjao savest i obzirnost, poglavito zakon i supovce. Gradilišta su mi ostavljala slobodnog vremena: posvetio sam ga Cogolju i njegovoj efebskoj ćosavosti. Od prvog dana, onoga pored škripavog ringišpila, Grozda Krivošija je znala sve o tome. Znale su i poneke ljutite oči na ulici. I niko više. Vladimir Ječmenić ima svoj urbanistički plan grada i, kada se zanese alkoholom, pokazuje ga Belugi. Noću, sedeći pod okruglom svetlošću stone lampe, ucrtavam izmene u pojedinostima; okosnica se nikada ne menja kao ni zemlja pod nama, i neće. Fotografije u fioci čuvaju svoju razdražujuću lepotu i razvrstavaju se po temama: dečaci krhkih rebara, mišićavi i kostolomni kosmati bilmezi, san i pakao. Peškiri padaju sa bedara, i Vladimir Ječmenić, koji svakoga prvoga u mesecu ispunjava novčanu uputnicu na ime Judite Pal-Ječmenić u gradu Vršcu, napušta crtanje pod okruglom svetlošću stone lampe. U mraku montažne zgrade Be-

260

Vidosav Stevanović

luga odabira temu i jedan štrcavi beličasti vodoskok, svetli mlaz jalovosti i bola, obasjava priviđenje mladoga i vitkoga muškarca, večnog Alkibijada, kose namazane mirišljavim uljem od masline, čvrste i glatke kože. Radnici sa mojih gradilišta, grozni heloti, zadišu na znoj i malter; isto je na gradilištima Dike Grobljanca u Novom Travniku. Nad svim, danju i noću, po suncu i kiši, za boleština i svakakvog zla, stražari kula Vatrogasnog doma, i jedan šiljbok povazdan očekuje golemi čisti plamen među zidinama Vavilona. Bez nade i bez očajanja, ali vedar i bodar. Kućerci, straćare i uličice sa Pivarskog brda, puni svađe i pijanih grmalja i raščupanih žena i srdačnosti, nestaće zajedno sa bašticama u uskim dvorištima. Kaldrma i tucanik biće zaliveni crnim i vrelim asfaltom. Na mestu obućarskih radnjica, abadžinica sa krivim cimerima, berbernica bez vode i trafika, dizaće se samousluga za čitav kraj: med, mleko i ostali otrovi. Splet krivih ulica iz Bresnice, sa Metinog brda, od Pirotehnike, pretvoriće se u širok skver sa travnjakom i alejom cveća u sredini. Neonska svetlost obasjavaće čak i dečačku Cogoljevu glavu. Tuda će prolaziti autobuska linija broj sedam: Sušice-Bresnice i stanice će biti udaljene oko tri stotine pedeset metara. Tamo gde su se zgomilali: kafana Rujna zora, prašnjava pekara, Simina kasapnica, Pidžulina sodadžinica, stolarnica Stolarske zadruge, raširiće se robna kuća: aluminijum, staklo i hrom. Inače, Cogolj je rođen poviše samog Pivarskog parka i Skladišta jagodinskog piva. Beluga je

Refuz mrtvak

261

slučajno, vođen mesečarskom sigurnošću, svratio na ringišpil i tako pronašao put svoje sudbine: Vršac-Kragujevac-Strast-Užas-Grob. Međutim, grad je rastao i rastao kao podljućeni čirslepak. Stara Grozda Krivošija, baba Dragovana Vukotića, prozvanog Cogolj, čitave zime ni nos ne promoli iz svoje kućice na vetar i sneg koji hrle sa severa. Kostobolna i polupijana, povazdan tumara po pretrpanim i smrdljivim sobama, dreždi pod kandilom ispred ikone Sveta Tri Jerarha, nuždu vrši u noše i lavore, i počesto razgovara sa svojim mrtvima. Toliko se boji smrti da ne sme da zaspi: do jutra suludo bulji u zidove i mrmlja beskrajne molitve. Sa Cogoljevog prozora Beluga je kroz rešetke video tri čađava fabrička dimnjaka, dve kapije sa po jednim vatrogascem, mnoštvo mrkozarđalih hala, pomoćnu fabričku prugu. Vladimir Ječmenić je sa istog mesta čuo tutanj mašina u fabrici oružja i pomišljao na sveopšti kraj: svoj i poludelog sveta bez mere. To je, u stvari, desno; levo su ruševine jednog dela Pirotehnike. Četrdeset pete tu se desila velika eksplozija baruta i dinamita, što pokazuju zmijaste pukotine u naherenim zidovima Cogoljeve rodne kuće u Španskih brigada ulici. Stara Grozda Krivošija, čiji pristanak kupujem za desetak hiljada mesečno, ispričala mi je da se Cogolj u času eksplozije kupao u viru rečice Ždraljice, blizu postradalih zidova; bio je zaronio i jedan zalutali šrapnel zario mu se u meku detinju stražnjicu. Okruglasta rupa stoji tu i dan-danas kao znak i trag staroga nasilja, i stajaće do njegove starosti. Ponekad je koristim kao

262

Vidosav Stevanović

naročitu temu, ponekad je opisujem u pismima Diki Grobljancu u Novi Travnik. On hoće sve da zna, jer je prvi među nama. Prijatelj moje sklonosti, Cogolj, gluv je i malouman, ne bezuman. Međutim, njegovo telo je mudrije od svih urbanističkih planova Vladimira Ječmenića i Centar Za Izgradnju Kragujevca. Dok meko i opušteno korača pored radnika na skelama, dok preskače malter i kreč, dok nosi blago jesenje sunce na ramenima i u kosi, dok ulazi u montažnu zgradu kod drugog kamenog mosta, dok se pruža po tvrdom momačkom i isposničkom ležaju Vladimira Ječmenića, dok u rukama drži vitki gumeni ud, Beluga zamišlja vodoskok koji se rascvetava kao krin i rasipa u praznini, čist i jalov kao biljur. Improvizovana tema Dike Grobljanca pokazala se kao izuzetno nova i sveža; Belugina zbirka fotografija gubi draž i bledi pred stvarnim padanjem peškira sa oblih bedara. Tada je bilo zlatno doba ljubavi, i nije bilo mrlje na mojoj zanetosti. Međutim, Lepenica izvire u Gledićskim planinama, prima Gružu i Ždraljicu, vijuga pored Batočine, meša se sa Velikom Moravom ispod Lapova, žuto i razliveno teče prema Dunavu, mutno klokoće i besni u Đerdapu, razliva se u malaričnoj delti u obliku korenja pirevine: pred njom je Crno more. Ruke beloglavoga štite me od kamenica i hitre dečurlije, od bolnih štapova u rukama debele i psoglave. Ruke beloglavoga pune su poklona. Imam zlatan gvozd

Refuz mrtvak

263

Gadna pivarska balavurdija nazivala ga je čak i Aždajica, skraćeno Ždajca. Pocepan i prljav, bosih nogu, ličio je na strašilo onda pored ringišpila. Rešio sam da Judita Pal-Ječmenić više ne bude ni maska ni zaklon pred ispravnijima i snažnijima. Svako je sam sebi najcrnji pakao. Stara Grozda Krivošija kaže da se zove Dragovan Vukotić i da je poslednji iz porodice Vukotića, doseljenih odnekud od Kolašina u Crnoj Gori. Majka mu je umrla od galopirajuće tuberkoloze, Jovo Vukotić je skončao negde u zatvoru. Nesrećnici crkavaju kao vaške u vreloj vodi, i tako smo svi jednaki. Obojica smo poslednji, Cogolj i Beluga, maloumni i beloglavi. Ipak, kada popije makar i jedno piće, lice i telo moga prijatelja Cogolja postaju tačkasto-mrkocrveni, kao da su mestimično posuti sokom od paradajza. Tada bivam briga i nesanica, i patim strašno. Kragujevac je sada, svakako, pravi grad. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva imao je šezdeset sedam hiljada pet stotina devedeset i dva stanovnika. Dnevno se u bolnici rađa petoro-šestoro dece, plus rođena po selima i kućama, plus doseljenici sa Kosmeta; od toga treba oduzeti umrle, odseljene i pobačene. Umrloga grobara Miljenka zamenio je grobar Milićko; Rakica Lunjča je upravnik oba groblja, Glavnog i Palilulskog. Groblja su mrtva istorija grada, i tako smo svi jednom nogom u prošlosti. Vladimir Ječmenić je napravio spisak pod svetlošću stone lampe u montažnoj zgradi pored novog gradilišta: sto devedeset i osam raznih radnji, devet škola, jedan fudbalski stadion, osam fud-

264

Vidosav Stevanović

balskih timova, trideset i pet kafana, dve robne kuće srednje veličine, četiri samousluge, šest neuređenih parkova, tri bioskopa, jedna biblioteka, jedna bolnica iz Karađorđevih vremena, jedan starački dom, nekoliko tajnih javnih kuća, jedanaest fabrika, tri stotine sedamdeset i četiri ulice i uličice, dve crkve bez pastve, dva bazena za kupanje, jedno parno kupatilo, četiri telefonske govornice, jedan napušteni aerodrom, dve kasarne, tri muzeja, jedan nedeljni list. Spisak ne bi bio skoro završen; Beluga, međutim, smatra da brojke ništa ne kazuju. Samo patnja nešto ljudski kazuje, samo bol. Grad postoji: glupost, crkavanje, smrad. Grad postoji: košmarno trabunjanje u dubinama more. Vladimir Ječmenić izabrao ga je zbog sumornosti, rugobe i prostaštva; mislim da je najbolje umreti blizu tuposti i beznađa, blesav kao odrtaveli bogomoljac sa slinama vere na masnoj bradi. Nekoliko loših drumova prilazi Kragujevcu sa svih strana. Vavilon sa urbanističkog plana zahvatiće još tri brežuljka, požderaće sve zelenilo. Kiše retko padaju, i Lepenica lagano sahne kao Belugin kratkovečni vodoskok u vonjavom mraku, kao krv u venama. Sve sahne, i sve leti u bezdan. Teme koje su isplutale u samoći Vladimira Ječmenića, vazdašnjeg samca i samotara: alkibijadovski čvrsta i cogoljevski glatka tela u belim kupatilima, na uskim stepeništima, u liftovima. Nastranost zajedno sa raspojasanošću kao na obalama svetlih grčkih reka: bog Falus nad svim. U poslednjem pismu Beluga ih je preporučio Diki Grobljancu u No-

Refuz mrtvak

265

vi Travnik; Dika otpisuje kako prljavština i niskost povećavaju nasladu. Tako nam se ukusi prvi put razilaze: Cogolj u sebi spaja niskost blata i visočnost sunčevog sjaja. Moj prijatelj Cogolj, nemak, žiža je svih zadovoljstava, utoka slasti i bola. Od njegove muške čistoće još je daleka lepljiva sluz Duške Buda. I ja sam daleko od plača i bola. Vladimir Ječmenić, čija se fotografija od Belugine razlikuje samo po odelu, svakog prvog u mesecu ispisuje novčanu uputnicu od dvadeset pet hiljada dinara na ime Judite Pal-Ječmenić u gradu Vršcu. Nepoznata i neviđena devojčica zove se TatjanaTanja, i nema ni lika ni oblika. Očinstvo je teret koji neću da nosim, samar koji ne odgovara mojim leđima. Ako već moje ime trpi podsmeh i podrugivanje, moje telo neće, i tako sam vrlo blizu slobode. Vršac je udaljen gotovo tri stotine kilometara, šareni tanjir na ploči ravnice, šiban peskom i severcem. Beluga se gorko podsmeva venčanju i roditeljskim osećanjima, nakaznoj želji da se prevari Smrt, jedina neprevarljiva. Produženje vrste je neprozirna maska na lobanji kostura. Ostatak svoga graditeljskog života Beluga posvećuje jalovosti i beličastom vodoskoku u tami montažnih zgrada širom samrtničke Srbije, i tužnim mislima. Uz novčanu uputnicu šaljem neispisan list bele hartije: simbol prezira. Ćutanje je posebna vrsta govora Vladimira Ječmenića i Cogolja; njihove ruke katkad ćute kao cigle u hrpama pod skeletom višespratnice. Desetak hiljada dajem staroj Grozdi Krivošiji, majci Jova Vukotića, koji sve zna i gradi se kao da ništa ne zna: kan-

266

Vidosav Stevanović

dilo povazdan gori pred ikonom Sveta Tri Jerarha, i svuda smrdi strah od groba i kraja. Ponekad je novac Belugina zaštita, ponekad mamac. I uvek drug i prijatelj. Uskobedri dečaci su dolazili pošto radnici sa sobom odnesu zadah maltera i kreča. Njihov užegli znoj stanuje u barakama pored silosa: prnje, masne karte, jevtina rakija šećeruša, kobasica s parčetom crnog hleba, iskrpljene cicane košulje, mnogousno hrkanje kroz tri godišnja doba. Nismo braća, i među nama nema razumevanja i ljubavi. Međutim, u zimu dečaci i danju dolaze preko praznog gradilišta koje gnjije pod snegom: mršavi mangupčići izbačeni iz škole, gomilice lukavstva i pokvarenosti, bledi obrisi ramena i bedara pod bleskom magnezijuma. Glave što se cere, prsti koji pokazuju: pare, lova, đengi. U proleće, u leto i u jesen dečaci odlaze kroz smireni i odmarajući mrak pored Muzičke škole, i pod zadovoljnim Beluginim pogledom. Smernost i zahvalnost spuštaju mi se na živce, i plačem dok imam suza, radosno i vedro. Ipak, odanost moga prijatelja Cogolja preobražava se u svetlost, i kao da sjajem natapa masnu i tvrdu zemlju koja se suši, koja se stutkava. Vladimir Ječmenić uzima šestare i odmerava proporcije novoga bioskopa između kafana Dubrovnik i Prvi maj. Pored bioskopa, pod zemljom će biti javni klozet, svetilište nas koji smo ojađeni. Ispod svega će se granati snažna kanalizaciona mreža sa utokom u Lepenicu pored prvog kamenog mosta, i tako ćemo se očistiti od svoga jada i gada. I od mnogo čega još, strašnijeg i pogubnijeg.

Refuz mrtvak

267

I pored sve pažnje i nadzora, glatka koža mojega prijatelja Cogolja pokatkad se ospe mrkocrevnim mrljama kao u gubavoga. Praznikom, često i prvog u mesecu, kada prime plate, dokoličari, nazorbudale i kukumaglaji mu po bifeima i kafanicama oko fabrike automobila plaćaju rakiju za rakijom: da igra trbušni ples, da pokazuje šta ženetine čine u krevetu. Cogoljeve ruke, koje na tvrdom ležaju Vladimira Ječmenića nežno drže vitki gumeni ud, nesuvislo se pružaju ka smradnim telesinama šankuša i kelnerica; sav ubalavljen i upovraćen, on tetura ulicama uz kikot drolja i poganaca, i na čistini kod pijace potura pod nos svetini natekle mladićke mošnice. Vladimir Ječmenić gadljivo pljuje u toplom mraku montažne zgrade; Belugu obuzimaju vatruština, nemir i drhtavica. Stara Grozda Krivošija kaže da je to porodični porok: svi su se Vukotići utopili u rakiji. Pišem Diki Grobljancu kako u kalu nema ničega sem užasa, i strašno čeznem za ravnodušnošću. Vrelina mi pali grkljan i creva. Milje mi prolazi svim žilama. Ruke i noge žive mi same za sebe. Obrve beloglavoga tušte se na mene. Zlatan gvozd se krije od mojih očiju. Vladimir Ječmenić je leporečiv i učtiv, i skrušen. Beluga je ponekad grubijan, prostak i psovač. Vladimir Ječmenić živi sav u budućnosti: rastu planovi beloga grada na beloj hamer-hartiji. Beluga je sav u sadašnjosti: mršavi dečaci, efeb-Cogolj, viso-

268

Vidosav Stevanović

ka umetnost Dike Grobljanca. Jedino se ja, oplemenjen gađenjem i prezirom, ponekad setim prošlosti, crnoga bunara: postoji tamo, u zabačenoj vršačkoj ulici, prosta mala kuća i u njoj sedamdesetogodišnja starica, zborane kože, nikakva, uplesnivela kao otpadak koji truli. Jednom sam joj bio manje nego sin i više nego muž. Ta starica i Cogolj su Belugino čistilište, i tako će nas, ništavne, progutati velike vatre. Stara železnička stanica u Kragujevcu, podignuta prve godine dvadesetog veka, biće srušena kao nahereni kokošinjac. Nova, koja će se nalaziti u četvrtoj oblasti, ličiće na zaleđeni san od kamena i metala, koji brišu pamćenje i potiru lepotu. Vladimir Ječmenić nepregnuto crta podzemne prolaze obložene mermerom, bezbedne lavirinte nusprostorija, mnogobrojne perone sa tihim i jasnim zvučnicima, široke i svetle čekaonice bez dima, smrada i ubalavljenih čikova na podu. Tamo gde je sada napušteni vojni magacin, sklonište pacova i noćnih ptičurina, dizaće se četvorospratno prihvatilište za gluve i maloumne: sažaljenje i milosrđe pre svega, u ime naše goleme sebičnosti. Na uskom poljančetu pored sporednih koloseka, obraslom sada u suvu travu i korov, znojavi radnici iskopaće temelje za berbernice, frizernice, hotelske sobe, turističke agencije: crvenkasti i beli mermer, kamen-temeljac iz botunjskog kamenoloma, aluminijum, hrom i staklo. Nesrećnici, sezonski radnici, beskućnici, barabe i kockari se neće više jatiti naokolo: biće istrebljeni kao stidne vaši iz čuperaka dlaka pod trbu-

Refuz mrtvak

269

hom. Nebo će biti premreženo električnim vodovima; Vladimir Ječmenić hoće da zaboravi garež iz brektavih lokomotiva i svitačke oči čkiljavih sijalica. Na levoj betonskoj obali Lepenice auto-put će protezati svoju široku traku, i tako će svi izlazi biti zatvoreni za begunce s prošlošću u mozgu i kostima. Sve će biti svetlo i mrtvo. Vukotići dođoše iz Kolašina, Ječmenići odvajkada behu u Vršcu; putevi se ukrštaju po smešnim zakonima seoba i lutanja. Dok su jedni tonuli u rakiju, drugi su se davili među ženskim nogama; svaka vrsta pronalazi najbrži način izumiranja. Dok je Mališa Vukotić prodavao kaput za rakiju pred burdeljem Krit, dotle je major Bogdan Ječmenić rasipao porodični novac na maloletne kurvice po banjama i hotelima širom Evrope. Dok je Jovo Vukotić obijao prodavnice po seljačkim zadrugama, dotle se Živko Ječmenić satirao i ubijao radi balerine Anice Markove-Šturm. Mališa i Jovo Vukotić behu deda i otac, sposobni da oplode ženu; Dragovan Vukotić, zvani Cogolj i Aždajica, znači kraj i slatku predanost propadanja. Tako se čistoća uliva u ništavilo, i tako svi nestajemo. Vladimir Ječmenić je napustio predanja o porodičnim nesrećama, množinu nemuštih simbola otimanja od Smrti; montažne zgrade pri gradilištima širom Srbije pamte njegovu visoku i malo pogrbljenu priliku sa bućem bele kose. Rastući Kragujevac jeste mesto za skončavanje: urbanističkom planu verovatno će biti docrtan jedan omanji krematorijum, koji će naše bedne zemne ostatke izduvavati u nebo kao trbobolni starac smradne vetrove

270

Vidosav Stevanović

od pasulja. Beluga ipak puni trbuh teškom hranom po kafančinama duž glavne ulice, i uveče sanjari nad razvrstanim fotografijama. I sve ređe vreli dah noći povija beličastu perjanicu vodoskoka. Moj prijatelj Cogolj je pokoran i podatan kao grošnička glina. Obla i meka ramena lelujaju mu se na nestalnom vetru Beluginih požuda kao baloni o tankom koncu više pretrpanih tezgi u subotnje prepodne. Povodljiv je kao slinavo derište izgubljeno u svetini na Malogospojinskom vašaru. Stara Grozda Krivošija naučila me je da ga mamim slatkišima: kiselim bombonama, medenjacima, biskvitima, petlićima od šećera. U poslednjem pismu Dika Grobljanac piše da je on za rafiniranost i produhovljenost oplemenjene prljavštinom i gadalukom; Beluga je, međutim, jednostavan kao nađubrena zemlja, i surov kao ona. Seme muškog prijateljstva rasuto je kao polen svuda po svetu koji se lagano hladi: ledena kugla u studenom prostoru. Seme muškog prijateljstva je svuda, sem u ženskim dušama. Okruglo toplo Sunce zlati Cogoljeva ramena dok meko i tromo korača pored buldožera i dizalica, dok bulji u kran i tešku metalnu korpu na njegovom vrhu, dok zamiče među jele u parkiću kod drugog kamenog mosta. To isto Sunce sija potom u mojem sećanju, i greje me do jutra. Često čeprkam po prošlosti kao maloumnik po tek skoreloj rani, i tako obnavljam svoju muku. U ruševinama Pirotehnike tražim iščezle obrise jednog vižljastog dečačkog tela, uvek kada me ophrve seta: šušti gusti korov, protrčavaju gušterovi, dre-

Refuz mrtvak

271

maju zmije šarke, tandrču puni i prazni vagoneti uskom prugom prema vojnim skladištima u Medni. Usijani dah eksplozije zapahnuo je kožu mojega prijatelja Cogolja kao ropac tuberkuloznoga, i ja udišem smrad oprljene puti kao astmatičar dimove od lekovitih trava. Saznao sam da su svi prozori na Pivarskom, Metinom i Bresničkom brdu popucali dvadesetog jula četrdeset pete godine u osam sati ujutru, i tišina više nikada neće dremati u našim ušima kao detlić u duplji. Reči i ćutanje stare Grozde Krivošije lukavi Beluga kupuje punim flašama rakije iz kafane Rujna zora. Ponekad se ustoka obruši na njihovu kućicu u Španskih brigada ulici, i kandilo žmirka pred ikonom Sveta Tri Jerarha kao krmeljiva prosjakinja na grobljanskoj kapiji. Ponekad Sunce lije vrelinu sa neba, i ja trnem od slasti. Moja ruka svakog prvog u mesecu ispisuje novčanu uputnicu na ime Judite Pal-Ječmenić; devojčica se zove Tatjana-Tanja Ječmenić i nema lika ni oblika, i ne muči me uspomenama. Između Beluge i njih je svega oko tri stotine kilometara bezbednosti i mira, do sada netaknuti pojas razumevanja i međusobnog iskorišćavanja. Vladimir Ječmenić misli da velika daljina pomaže ljubavi prema bližnjima, i tako je sušta dobrota i požrtvovanje. Možda ću jednog dana, zajedno sa Cogoljem, preći u drugu montažnu zgradu: dečaci lopovčići, fotografije razvrstane po temama skarednosti, sevanje blica, pisma Diki Grobljancu u neki budući Novi Travnik. Večno se dvoumim između odlaženja i ostajanja, i tako sam svuda namernik. Međutim, Kragujevac ima

272

Vidosav Stevanović

Vatrogasni dom, podignut neposredno posle velike eksplozije i nekoliko požara; na njemu je stražarska kula i u njoj dremljivi stražar koji sanja plamen očišćenja, sumporni plamen pakla. Verovatno je da svi sanjamo isto, i da svi hoćemo isto, samo što smo na različite načine slabi i nemušti. Stoga tražim potpuni oproštaj za sve i svakoga, i čekam reč milošte za onoga koji pada. Ali, Petrovački potok, koji se provlači ispod Gimnazije i Pijace, poslužiće Vladimiru Ječmeniću kao glavna arterija jake i efikasne kanalizacije; u njega su kragujevački mangupčići zaveli trapavu priliku mojega prijatelja Cogolja, i prepustili je životinjskom strahu i cviljenju. Biće to iskupljenje za sve nas. I uveče sedim pored Lepenice i mislim kako vreme prolazi, i kako nema bekstva pred sobom. I kako jača naša nemoć. Vladimir Ječmenić i Beluga, koji imaju isti broj lične karte kao i ja: 5718, stoje pred ogledalom više tvrdog pustinjskog ležaja: bela kosa, bele obrve, bele trepavice. Samo je koža rudasta kao oktobarsko lišće, i zenice su obrubljene crvenkastim krugom kao u golubova. A telesna usamljenost i izuzetnost uvek je i duhovna usamljenost i izuzetnost, i tako ću vazda biti gubavac sa teškim zvonom o vratu. U Muzeju kod Pijace, nekadašnjem Konaku KnjazMiloševog čankoliza Sime Paštrmca, nalazi se fotografija jednog mladog albina, prvog u srezu kragujevačkom. Pokazivali su ga po vašarima, zajedno sa ribom-devojkom i čovekom sa dve glave, i umro je mlad, umorivši samoga sebe glađu i žeđu, i seljaci su mu noću raskopali grob: ni koščica od njega nije

Refuz mrtvak

273

ostala. Međutim, nepobitna je činjenica da Kragujevac raste kao otok na stražnjici izbatinane kamenjarke, dvehiljaditu godinu dočekaće sa sto hiljada stanovnika. Osam graditeljskih oblasti biće dovršeno, i ništa od našeg života neće ostati: ni uspomene, ni tragovi, ni kosti. Jednom je Vladimir Ječmenić video urbanistički plan i zna: peta, šesta, sedma i osma oblast zadreće u seoske atare kao nužnici u susedna dvorišta. Ali, Beluga gotovo da nikada ne misli na umiranje i konačni poraz. U njegovom snu gubavca peškiri padaju sa oblih i mekih bedara, tek prošaranih maljama kao gola zemlja slabunjavom travom. I bodri ritam strasti damara mu u krvi. Ruke beloglavoga pokazuju mi šta kažu usta. Ruke beloglavoga pokazuju mi kako da se namestim. Držim zlatan gvozd i letim nebu pod oblake. Moj prijatelj Cogolj ostaje zatvoren u gluvoći kao zločinac u samici: ruke mu ništa ne kazuju. Posmatram kako se tupost razliva preko tog netaknutog lica večnog deteta, i hvata me jeza pred onim što će doći. Beluga je po ko zna koliko puta razmišljao o podatnosti prhkog i suvog ždrela zemlje, čeljusti bez volje, ustima van vremena: o gnjecavoj mesožderki upijenoj u sve naše pore. Povremeno je Cogoljevo alkibijadsko telo tačkasto-mrkocrveno, kao posuto sokom od paradajza, i tako nam obojici nema uzmaka. Ostajemo na belegu strelcu, koji vešto cilja malo ispod trbuha, i čekamo da nas dotuče. Međutim, Lepenica i dalje uporno i suvo teče; usko-

274

Vidosav Stevanović

ro će sasvim presahnuti izvori ispod Gledićkih planina. Nad svim je stražarska kula Vatrogasnog doma kao nadgrobni kamen nad hrpicom kuća za pse: vrh Vavilona u ostvarenom urbanističkom planu. I nekakva strašna nakaza privlači mi se noću kao šakal, i osećam kako me sve više nema. Vladimir Ječmenić, vizionar, vazda je poguren pod okruglom svetlošću stone lampe, kao ćosavi alhemičar nad retortama i nejasnom slutnjom kamena mudrosti. Brundaju kamioni transporteri ka parkingu preko puta ulaza u fabriku automobila, tutnje vozovi starom krivudavom prugom ispod Pivarskog i Bresničkog brda, trešti muzika u privatnim kafanicama u Palilulama, i sve to kida komad po komad moga tela. U prepunoj fioci fotografije se razvrstavaju po temama, i na svakoj je beli trag moje čežnje: ispravljanje prirodnih nesavršenstava, korektura Božjeg sloga, lucidnost u službi tužne lepote. Na beloj hamer-hartiji ukrštaju se paukovski tanke linije kao mravlji tragovi u prašini, mešaju se boje: crvena, zelena, plava, crna, i ona koje nigde nema, sem u mojoj vatruštini. Novi zatvor budućnosti polako iz moga sna izrasta u stvarnost crteža kao burjan iz gnojavog bunjišta. Umor je neprijatelj samo onima koji ne traže apsolutno, koji se zadovoljavaju mrvicama istine. Na utrini između Petrovca i Opornice, nekadašnjoj ispaši, u vedrom kutku između šumice bagremova, s jedne, i kukuruzišta, s druge strane, geometrijskim aparatima biće pažljivo ucrtan veliki kvadrat: trista-sa-trista. Severna strana kvadrata naslanjaće se na Opornički potok bez vo-

Refuz mrtvak

275

de, istočna na stari dom Beograd-Topola-Kragujevac, južna na nekadašnji i sada u travuljinu obrasli aerodrom sa srušenim hangarima; zapadna će biti širom otvorena za sunčeve izlaske i oluje kao bašta s bioskopom i roštiljem. Sunce u Kragujevac dolazi sa istoka, oblačine i olujine sa zapada, vozovi sa severo-istoka i jugo-zapada, doseljenici iz Makedonije i sa Kosmeta. Čarobni kvadrat neće biti ograđen nikakvom žicom ni zidom, kao ni vrzino kolo po kojem đipaju veštice. Iznad zemlje će se videti zgrada ne veća od upravne zgrade Zemljoradničke zadruge u Teveriču. Sav zamršeni svet zločina, pravde i krivde damaraće pod crnicom, bliže usijanom srcu ljudskoga sveta, kao užarena lava u kotlu od metala i minerala. Ruka Vladimira Ječmenića hitro i precizno pretvara mutne oblike sna u stvarnost crteža: metafora se određuje brojkom i proporcijom, vizija podleže zakonima simetrije, izmaglica se stutkava u oblik, i tako smo na pragu nečega večnoga. Dole će biti čitav mali grad, grob bez crva i truleži, pun radosti i užasa: ćelije sa ventilacijom i difuznim osvetljenjem, hodnici sa bešumnim podom, bogato opremljene biblioteke, udobne i hladovite bioskopske sale, bleštavo bele bolničke prostorije. Nad svim će se kočiti golem naslov: Opšta Slobodanka, jer svaka stvar ima svoje ime u glavi Vladimira Ječmenića. Jedna daleka žena zove se Judita, jedna nepoznata devojčica: Tatjana-Tanja, jedan gluvonemi prijatelj: Cogolj, jedan pronalazač tema i mudrac nas nastranih: Dika Grobljanac. Tada je opet bilo šturo proleće, i opet sam sav bio strepnja i drhtavica.

276

Vidosav Stevanović

Katkad se plašim zbrke i nesporazuma, mojih vazdašnjih pratilaca, kao ubica lica ubijenoga. Slučaj i nužnost su dva imena za Haos: niko me nikada nije pitao za pristanak. Bezbrižni Beluga, susopstvenik moje lične karte, sve to zamišlja drukčije: biće vedar i sunčan prolećni dan kao onda pored ringišpila u Pivarskom parku. Višak svetlosti i toplote prožimaće mi srž u kostima kao da ležim u lekovitom blatu Prolom-banje, lebdeću i kovitlaću se kao maca. Uz riku buldožera, znojavi radnici isparavaće smradove beloga luka, rakije i užeglih težinjavih gaća. Metalna korpa na dugačkom pipku dizalice juriće tamo-amo kao stršljen, i činiće se da je živa i zla. Beluga sve inscenira kao u filmu. Među jelama parkića kod drugog kamenog mosta i Muzičke škole pojaviće se troma i gegava prilika mojega prijatelja Cogolja; Sunce će zasipati njegovu razbarušenu kosu i ramena kao taljige i stoku pijačara na obali Lepenice. To je spora i namerno otegnuta ekspozicija. Zatim dolazi čvor, dramski klimaks: radnici zastaju s lopatama u rukama i tupo bulje u žižu događaja, buldožeri urlaju očajnički kao ranjene mečke, Sunce prži kao rastvorena soda, Beluga drhti na otvorenom prozoru montažne zgrade, tamna senka metalne korpe sa dizalice ustremljuje se prema Cogoljevoj dečačkoj glavi kao kobac. Međutim, Beluga nema smisla za tragediju: korpa tresne kraj Cogoljevih nogu. Radnici se kikoću na skelama višespratnice dok se otvaraju vrata na montažnoj zgradi i Vladimir Ječmenić otvoreno pokazuje zabrinutost. To je sve, i tu nema čak ni smeha.

Refuz mrtvak

277

Ipak, sve dobija ukus naročite teme Dike Grobljanca: prljavština i bol, večna Prljavština i večni Bol. Tek što je otposlata novčana uputnica Juditi Pal-Ječmenić i devojčici Tatjani, tek što su napunjene flaše stare Grozde Krivošije i zapaljeno kandilo pred ikonom Sveta Tri Jerarha, tek što je dodata još jedna pojedinost urbanističkom planu – i već Vladimir Ječmenić gorko uživa u poniženju i razočaranju. Tada nas je konačno preplavio sram, kao muljava i nabujala reka lešinu davljenika, i batrgali smo se jadno u živom pesku sramote. Stvar saznajem ja za večerom u kafani Dubrovnik, iz odlomaka razgovora za susednim stolom, i tako poslednji put potpisujem predaju. Dižem ruke od svega, pa i od samoga sebe. Stvar ne može da se smesti ni u jedan stari okvir: životinja se otkinula s lanca i urličući pohitala u divljinu. Čopor je pobedio, i meni jedino ostaje da se zgadim. Manguparija, pijanci i dokonaši nagovorili su Cogolja da priđe ženi; pred mojim unutrašnjim očima smesta se pojavio rutavi i krezavi Alkibijad sa vonjem užegle sluzi u masnoj kosi, razvraćeni starac bez obraza i ukusa. Na golim noćnim stolovima pred zatvorenom kafanom gledali su ga kako dahće nad raščepljenom kafanskom kurvom Duskom Buđa, i mračno ždrelo materice progutalo je njegovu nevinost kao svinja biser. Pismo Diki Grobljancu u Novi Travnik pokazalo je moje konačno opredeljenje za svetlost, i nema povratka mladalačkoj razvratnosti. Biću star, i već sam star. Vladimir Ječmenić će, znači, stvarno biti poslednji u porodici Ječmenića, kojima je i vreme.

278

Vidosav Stevanović

Kragujevac se još nekoliko dana kikotao kao pokvarena stara svodilja koja na pijaci prodaje prezervative i mast protiv stidnih vaši. Čuo sam Belugu kako plače u tami montažne zgrade, i to je bio bedan i nesrećan plač. Uskoro je beli vodoskok utonuo u prazninu i jalovost, ispod kojih nema nikakvog dna. Biću mrtav, i već sam mrtav. Kraj je, najzad, došao. Ruke beloglavoga izgubile su se nekuda. Ruke beloglavoga ne pokazuju mi više kako da se namestim. Vruća voda curi niz moje obraze. Nema više zlatnoga gvozda.

REFUZ MRTVAK

RAZGOVOR UGODNI TIODORA KOCOŠA I VASILIJA POJCA ISPRIČAN U PRVOM LICU DRUGOGA

– Je l svraćao danas u kafanče neki od moje klape? – raspali Tiodor, čim smo se ispozdravljali. – Nikoga tamo nema! – reknem. – Nikoga pod milim bogom sem Milentija, milicajca, i Pangaja i Kadrije koji šljemaju od jutroske. Da nemate u planu neku seansu? – priupitam. – Zdogovorili smo se za sedeljku i pijanku doveče kod pobre Refuza, jer mu žena odvrljala u rodbinu pa sad teramo kod njega iz sve snage – razveze Tiodor a oči mu došle žute kao žumance i podlivene krvlju. – Zato ti izgledaš ko da su te veštice jašile? – reknem. – Mani me! – zabrza on a glas mu ko iz bačve. – Sinoćke smo šljemali kod njega, do zore. I da nesreća bude veća, i ženske bile: ona kobila Duna Klicina iz fabrike konzervi, i biletarka iz bioskopa Noja, i neka Refuzova svastika što dolandara odnekud, i

280

Vidosav Stevanović

debela Olja, Refuzova komšinka. Sačuvaj bože, pobratime, nije se znalo ko koga prevrće i kekeće. – A tako, daklem, vi!? – naljutim se kobajagi i namrštim. – Ne zovete u kompaniju nijednog od starih drugara, a? Što ne kažete kako ste kurve pa da raskinemo ispomoć i ortakluk? – Ne svircaj mnogo uz mašku! – iskrivi se on i iskrlješti na mene onim urokljivim glediljkama. – Ne pišaj uz vetar za džabdžabe. Bar tu smo široke ruke. Uostalom, Refuz je trebo da te pozove jer je stan njegov, i piće, i klopa, i žemske. On sve priprema i ranžira pa najbolje i prigrabi, a mi ostali šta zakačimo. Dođi doveče, kad završiš s popovi, pa čist račun! – Došo bi ja! – reknem brzo jer kod njega nikad ne znaš na čemu si. – Došo bi i da me ne zoveš, al nikako ne mogu da se opsetim gde je Refuzova kuća. Ono, bili jedama pijani ko majke, al nas njegova svraka od žene Milenija iznazivala svinjama, majmunima i krokodilima, i proterala napolje, a ja se sutra razbudim na štaciji, iza Ćindinog šanka, sav ispolivan i upovraćan. – E jesi bilmez! – progunđa i preseče me iskosa. – Al to je bar lako. Prođeš pored parka i kreneš nalevo pored Vašarišta, ondak pravo do novih kuća, onda pređeš poljanče pored bare, Otpad i smetilište, pa javni klozet, pa udariš pravac uzbrdo i tu ti je s desne strane jedan ćumez koj samo što se ne sruši – to je Refuzova kuća. – Ej, Pacov! – doviknu posle za mnom, kad sam već bio pored Simanove bakalnice. – Pazi da ne

Refuz mrtvak

281

upadneš u krečanu ispred vrata. Svakakve se nesreće zdešavaju. LUTANJE BAMBULE SLOVOSLAGAČA I MARGITE KASIRKE KOJE ONA PRIČA MAGDALENI ŠANKUŠI

Bila sestra po vašarima, ne može niko da me preko vode žednu prevede. Ne nasedam frajerima, vaćarošima i ostaloj sitnoj ribi pljuckavici. Ne da se femkam i uspijam, najviše mrzim prevrtljivce, nećkalice i vrtiguze, sa mnom se može kako oćeš, časno i na lep način, al neću da me neko u zdrav mozak dribluje ko da sam balavura il šupljoglava položara. Svemu ima red i način, pa i poštenoj ljudskoj prevrtaljki. Pristala sam da pođem kod onog nesrećnika jer sam, bože me prosti, odavno imala merak na njega. Red je da se ponekad, sestro rođena i drugo, s mene pa na uštap, poštenski izdovoljim i nasladim. Žena sam jaka i zdrava, ako glavobolju prokletu izuzmem, volu rep da iščupam, nisam nikakva slepica, i prtikorpa, i pudljiva ustaimajeziknema. Na vrh glave mi rintanje, i duranje, i šljakanje u kući i na poslu, moram i ja malo da se remorkiram. Tek posle vidim da Bambula ne zna dobro gde je ta prokleta kuća, al ti znaš kaka sam, od reči i obećanja. Što kažem to ti je ko planina kamena. Pođem onako, na sente, pa kud puklo da puklo. U najgorem slučaju ostaće mi Bambula. Već smo bili skrenuli s glavne ulice, prešli ona dva blatnjava sokačeta, i konjski restoran Radnik, i

282

Vidosav Stevanović

bojadžijsku radnju Gerasima Piroćanca iz koje viri ona njegova nabeljena poprdljivica Cana, i udžericu u kojoj Jerotej Amza izdaje sobe na sat, po sitnositnoj kišici a leva mi cipela propušćala vodu, kad sretosmo Kokala sodadžiju i Gileta stakloresca, koji se klatarili odnekud odozgo iz Palilula, zavijali i pridržavali se da se ne skljokaju. Koji se isprečiše pred nas i stadoše da se rukujedu sa Bambulu koga nazivljali ratnim drugom pod Jorgan Planinom, ispisnikom i starom kućom izdrkanom, lufterom i muftadžijom. Koji onda priupita da l se snalaze za put do kuću onog Refuza, pajtaša i šljokare Refuza, robijaša Refuza, onog širokana što nosi još uvek brič pantalone i ofiksane čizme ko honved. Posle, kad nas oni uputili negde nadesno, preko pruge, pa pored internata VlŠ-a i Todorove kasapnice, i kad smo na jedvite jade skinuli s vrata te krpelje i žicare, koji stalno lupetali kako oni, nepokolebljivi prijatelji, ne mogu da dozvole da jedna cenjena ženska, koju oni vole ko sestru rođenu, ko ćerku rođenu, ko švalerku rođenu, ide u polak noći sa pederikusa i opasnika i prevaranta Bambulu, koji će očas posla da me prevari i zableneta i opelješi i ukoka i još prijavi Dači milicajcu, takav je dripac iako njegova najstarija sestra Rehima bila najpoštenije kurvište u burdelju kod Eržike Madžarice i ko zna dokle bi dogurala da nije zaradila prilepčivu bolest od nekog kaplara Čehoslovaka pa se udala za Petronija koji oštrio noževe i prodavao žilete ispod ruke. Posle svega, kažem, pođosmo po onoj šljiskavici ko da se tamo leba deli il mečka igra.

Refuz mrtvak

283

Baš nekako ispod brda, onde gde sidžimi ostavljaju konje i kola o Maloj Gospojini i subotom pijačnom, dok sam ja rondzala i džukelisala pasji kijamet, iskrsnu odnekud, ko da je s kruške pao, spečeni Jernej, bivši ložač u parnom kupatilu a sada kuvar za nuždu. Kad ga Bambula zapita za kuću, on se ubezeknu, i pomenu trista svetaca kalendarskih i majku božju sirotinjsku, a onda poče da se dereka da s tim veze nema i da nikad u veku nije čuo za tako nešto, da ima troje sitne dece i ženu Ristinu koja boluje od živci i bubrezi, i da je uvek poštivao ekstra i delikatno predsednika Opštine i ženu mu gospoju Kaju. Krstila sam se levom i desnom rukom, kadli mu Bambula podviknu belu zoru dilkansku, pa odvali jednu crvotočnu tarabetinu, na šta polapeli Jernej uvati tutanj i drkteniš niz ulicu. Natuštimo ti onda u smej jer je zdravo kilavo izgledao i dokonasmo da se sasvim urnisao, razglavio i ujdurisao za vrbicu. Pravi krš, rekne Bambula, i zafrljači onu vrljičetinu u mrak gde žene bacaju kokošinji drob i štrokavu vodurinu, na šta tamo skamliknu neka pseća položara i polomi se staklarija. Započne ti on onda uvertiru i brljne mi ruku pod suknju, a ja ga krvnički opaučim po dlanu i rinem od sebeka, i očitam liturgiju da ne čeka kučnicu jer i moja mirisavka nije na kolenetu, a i nemam ekstra nadražaj da se s njega tucam, nego da se brine za od čeg živimo. Udari ti on u palamudaciju i napadaciju ko da sam na vrbi rođena, te odavno mu se naročito prioćalo da se s mene gađa i rondači jer sam barut-žemska, te vreba me i očekiva ko izebo

284

Vidosav Stevanović

sunce, sve mu kita pantalone izbuši, te ne mrdamo odavlen dok se ne potkečimo s nogu uz tarabu. Obećam mu tvrdo čim domilimo do kreveta, a on srećom ovarisa i lecka se sredi, pa zalupa u neki prozor u kom čkiljila žutinjava sijalica. Zavesa se mikne, i neka raščupana krkulja razumede u čemu je stvar i protolkova nam u tančine, i još reče da i ona bila jednom sa nekog Šiptarina što prži semenke a Refuzova ženetina, čakljava kobilaldža i čuma Milenija, zaklepeta debela za koju mi se sprama svetlosti pričini da liči na moju pokojnu seju Veliku koja imala iste onake sisetine i kandisala na znojčinu i prčevinu ko i prozoruša, oštrokonđa Milenija naišla baš na gužvanjac kad utulili videlo. Zafalimo naprečac i uzdužimo napred, a ja se sve prenesećem od ladnoće i od jajnici koji me nikad ne napušćaju. Ondak se šonjavko Bambula oklizne i ljosne posred barudžije, uz sledeću sijalicu vidimo da se sav ušljiskao, a za lakat mu se prilepila neka mokra binda, a košulja mu emitira nužnički zid pun brisotina od govnjavih prstiju i kecelju Marijane klozetarke. Uljudim ga nekako, pa krenemo unapredak, i, najzad, ulegnemo u Refuzov burdelj. Još Bambula umal da upadne u krečanu i rekne kako na zemlji postoje samo zamke i rupe. ISIDOROVA PARODISTIČKA PROLEGOMENA

1. A ovo behu gosti, uzvanice i posetitelji u zabačenoj kući Refuza, pređe sanzala i džambasa; od-

Refuz mrtvak

285

ličnici koji se sabraše na saturnaliji povodom stranstvovanja Milenije, supružnice njegove, i Sidora, maloletnog i neukog izdanka krvi njegove; 2. U noć kišnu i tmurnu, kad gavranovi vise u vazduhu i kukuvije prorokuju sa slemena, posle žeđi velike koja protutnja nad mirovinom raspikuća i betežnika; na jugu, oktovrija meseca, leta Gospodnjeg hiljadu devetstotina šezdeset i nekog; 3. Noćobdije koji ulicom i trotoarom, noseći flaše pune prepečenice i različnijeh sokova opojnijeh, kese sa kobasicama, švarglama i debrecinama koje plodnost zemaljska izasu na ruke njihove; inoplemenici i prazničuture koji odbaciše mirluhe ognjišta rodnoga i pevrnute kombinezone inoča i ljubovci; prikani i kostoboljci koji uprkos daždu i vetru nebeskom dovukoše svoja telesa do predsoblja njegovoga i obuću svoju ne obrisaše na otiraču i nogobrisaču koji pred raskriljenim dverima stražaše i stražaše, uzaman; 4. Periferijske utehe starosti muževa svojijeh, preljubočinice i kurve vavilonske, koje ostaviše jela u rernama, nejačad svoju po otomanima i komšijskim odajama, a zaputiše se u bludilište, prteći torbice sa vešom čistijem; sveštenice iz zapećaka i špajzlova koje stresoše vekovno ropstvo sa udova svojijeh, pojaseve nevinosti skidoše, raskinuše negve i paragrafe, i u zanosu stigoše u kuću mladosti svoje, dohađahu u dom slobode svoje; jedni za drugima: 5. Nevalid Skalamera, koji s drvenom nogom spava i tugu mužansku u crveniki skriva, vidilac

286

Vidosav Stevanović

koji se grobljanskoj kapiji bliži i pacove koji letaju vidi, ratnik i stradalnik, koji vo vremja ono, kad dojezdiše nevernici sa Severa, kad glad i nemaština gradom zavladaše, kad namrznu brat na brata i sin na oca diže ruku i otac na sina sekiru, kad žene časne hodahu ulicama prodajući se za novac, za parče čokolade, za muf i čarape svilene, i kad se smrzavahu živi u domovima krečnim, nepokolebimi Skalamera koji u vreme srama savlada se i ženi se, Pelageji, obrati: 6. Obuzdaj gordost nekorisnu, sujetu ružnu, taštinu bogumrsku, namesti usta da se smeju, obuci haljine svoje svečarske i namaži se uljima mirisnijem, idi u logor stranački, u ćeliju vojnika, klekni, raskopčaj se i reci: Stranče, pogledaj moju jedrinu i pokornost moju, sažali se, muž mi doma od gladi umire, deca pište, stoga zakolji brava pretila, dvisku mladicu i pošalji mu da jede, eda bi se okrepio. I bi tako; 7. Skrušeni rab, Karaman prozvan, iz obitelji časne Kutlešića, koji krčmari i meandžije behu s oca na sina još od vlade Kodže-Miloša, konačari za trgovce i berzijance izmoždene, svratištari koji se za počinak i nesanicu udovica i pušćenica i muževa njihovijeh brinuše, i legahu u miru govoreći: Blažen onaj koji ima jer je stekao; 8. Mladac negda, Karaman, koji na ponos oca svojega i radost posedele roditeljke svoje, ostavi žene tuđe, oficirske i jevrejske, čiji put vođaše u klijeti smrtne, i rad boljitka plemena svojega uze za nevestu Ugrinku, zatrudnjelu kćer preduzimača

Refuz mrtvak

287

Adventija, i spremu devojačku i sav nakit porodični skupa uze; 9. A kad zavlada bezakonje i zlost četrdeset pete i četrdeset šeste, ostavi Karaman radnju svoju i ode u fabriku konzervi, nabavljač i prevoznik da bude, i svaka treća kola doterivaše kući svojoj, jer zašto bi se rasipalo ututanj. A čovek zao i pedepsan, Jagurida, pratijaše ga i videvši sve, otrča i prijavi ga sudijama. I sud mu suđaše i osudi ga na duge i teške godine tavnice iz koje uskoro, popravljen, izađe; 10. Bonik Siksa, zvan Palakurija, koji odnekud iz prestonice dođe i zaposli se kao trafikant, a oprezne domaćiće jutrom u neveru hodeći u radnji njegovoj prezervative kupovahu, a časne supruge i majke johimbin tražahu. Sve to tajom i kriomice, jer zaradu deljaše sa stražarom Simonom koji nadgledaše da se prestuplenije ne čini; 11. A bejaše visokan i odličnik negda, u zlatno doba prosperiteta i sreće, kad s knezovima i šefovima kockarskog i podvodačkog ceha seđaše i sačekivaše provincijalce uspaljene. Imađaše dvosoban stan na Krstu Crvenom, u vreme krize stambene, koji izdavaše studentkinjama vrednijim i daktilografkinjama bez posla i šnajderkama koje bez mušterija behu i devojčicama koje od kuće odoše; 12. A dana jednog, Panče Grka, moler i živopisac koji za nuždu harmonike i vatreno oružje opravlja, kad ustade i vide da su mu džepovi prazni a Tajsije Japanke, s kojom ludu ljubavnu noć provede, nigde ni od pepela, spremi se i vlastima prijavi

288

Vidosav Stevanović

da se u stanu tom protuprirodne rabote održavaju, i stražari dođoše, pokupiše sve koji se tu zatekoše, i Kikireza i Peruna i Bukaču i Šoju, u Maricu strpaše, u Slobodanku odvedoše. I tako Palakurija nevin postrada; 13. Pružni radnik, džokej i vodonoša negda, polivač ulica i čistač sada, Josip Varaždinac, koji levo uvo nemađaše jer ga u trenu očajnom otfikari i pokloni Štefiki, sobarici u hotelu Ekscelzior, koja se kolebaše između njega i pogrebnika Lojzeka i na kraju se ovom drugom mužu privole, i napusti i njega, tužna i pretužna, i odbeže s nekim brkatim Dalmatincem koji se kao fotograf predstavljaše i slike za nadgrobne spomenike rađaše. I napusti dom svoj Josip Lutalac i krete po svetu golubicu svoju tražeći; 14. Prvo nosač u pristaništu riječkom beše, uvek pri ruci mornarima prekomorskim, i posetitelj jedne konobe u kojoj se prodavaše nepatvoreno vino dalmatinsko i blindirane sise šjora Tine koja porod svoj vanbračni i mnogousni izdržavaše, onda intimus mister Simonsa koji po kejovima i zakutcima, u jelicima i peščarama, internacionalu platonske ljubavi propovedaše. Onda se u Neapolju, u zemlji Taliji, obrete; 15. Gde mu se od osmeha prostitutke Đinevre pričini lik izabranice njegove, suđenice odbegle, ali sinjorinu kikotavu mrtvu nađoše u sanduku za pomorandže Đuzepa Sicilijanca, i ovoga na večnu robiju osudiše. A Josip Tragalac otide otud i u domovinu se povrati, govoreći sve žive i mrtve jezike belosvetske i prodajući preparat protiv boleština spol-

Refuz mrtvak

289

nih. I tako se svrši životopis njegov, a njega u gradu peder nazvaše, homoseksualac krstiše; 16. Špekulant i trgovački putnik Isak, koga tuđinci u ropstvo odvedoše, u zemlju Ungariju, u grad Kapošvar, i na ispomoć Pišti, opštinskom beležniku, poslaše: da mu teši kćer tek stasalu i ženu za kojom meštani šaputahu, i polje obdelava i oko stoke posluje. I rodi se dete koje imađaše šumadijsku glavu i šest prsta na desnoj ruci, a prohoda posle šest meseci i progovori; 17. A kad oslobodioci dođoše, pokupi Isak prnje svoje i pođe ka Srbiji, koja iz daljine sijaše kao zvezda od staniola. I zaplaka širokokuka Fanika i rastuži se vižlja Ilona, jer im on mnogo dobra činjaše. I kroz porušene gradove vojvođanske i pored redova pred radnjama i kroz jagmu za pomoć Unrinu, noseći engleske avijatičarske pantalone i pregršt ukradenog šećera, stiže putnik domu svom, vernoj ljubi svojoj, i leže s njom; 18. I nasladi se bedrima Poleksije, supružnice svoje, sisama majke dece svoje Borisa i Nataše, i počinu. A nešto kasnije vide Isak da je triper dobio, da mu je žena gadnom bolešću zaražena, i primoravaše nevernicu da preljub i počinioca prizna. A kad ona zaplaka i reče: Naiđe namernik, bugarski vojnik, i uperi pušku u me i silova me, smilova se Isak i uzžali za slabošću kućanice svoje, i oprosti joj, jer od njene volje ne bi. I življahu tako u slozi i miru i ljubavi i vrlini. 19. I drugi još behu, mnozi, znani i neznani, zvati i nazvati. I bi puna kuća u noć bez meseca.

290

Vidosav Stevanović

20. A ovo zapisa Isidor, sin nepoznatog oca i majke, nahod i letopisac gradski. PAKOSNA KARAKTEROLOGIJA SIMEONA FINANSA U PENZIJI

Nisam učio nauke al znam šta znam i nemam dlake na peru. Ljudi su stoka bez repa i prava pravcata živina. Moja vlastita babuskera gora je od išijasa i reome zajedno pa nek mi je i rađala samo mušku decu. Naslednici moji mogu da mi pljunu pod prozor. Za karaktere dolenapisane garantujem Albanskom spomenicom i smem da stavim ruku u vatru kao onaj mutavi Rimljanin. Milovao sam ja tuđa jajca u životu. Sve sam funjara i droculja danaske, žalibože što taki žive a onaki ljudeskare izgiboše po ratovima i Kajmakčalanima. Nema pravde i razuma na svetu. Karakter 1: – Prvi i ponajglavniji je taj Alempije, sin Ristivoja lončara što mu žena bila Makedonka Tina koja se mazala i frakala ko najposlednja lorfa belosvetska i kurvala se sa Kojadina bakalina i Jerotija rakidžiju, a Ristivoje koji bio kurjak i ubilac sve je golu svlačio i na vrelu plotnu turao ne bi l joj doakao i stao na kraj, i za drvo je pred kuću vezivao po pasjem mrazu i kijametu, i nimalo joj nije naudio, nadživela ga tri meseca i šest dana. Taj Alempije, Refuz što ga vikaju, posle rata radio u galanteriju pa proneverio grdne pare izdržavajući fresku Staničarku i njenu lenčugarsku rodbinu, pa zaglavio Požarevac, kućedomaćin tamo, e taj majković

Refuz mrtvak

291

kad se s robije vrnuo zaputio se lepo po selima da traži neku bogatu udavaču, kosanćim prifatnu radnju će otvara. Nagazi tako na nekoj proslavi u Jarušicama, Mala li Gospojina beše, onog seljačkog prefriganca Bogomira, koji i četnikovao i ljotićevao i partizanovao i prvi se u radnu zadrugu upisao i prvi izašao iz nje, i njegovu milu šćercu Mileniju, koja već bila udavana za nekog Rumuna u Kladovo, ribara ili lađara, pa je taj baja isterao jer je ufanjo na gomilu sa rođenog kuma. Nanjuši ti Alempije mršu i saleti ih i oženi se baš nekako pred Uskrs, po kiši i vetruštini, a onaj balavac od sina, što kroz rupicu u ženske klozete gviri, rodi im se nekako oko svetog Ilije i svi vidimo da tu nisu čista posla. A kljakavi grbavac Bogomir od one stare magazetine između mene i Varadinke novinarke, u kojoj držo alat neki i starudiju, napravi im ćumez od dve sobe i kupi im nameštaj, sobu i kujnu, veliki šifonjer i radio, i uz to im da pare te Alempije počne onaj poslić na pijaci. On pijandura i kurvar, prodao bi se za ronđu, a ona pokvarulja i rošpija, sve u nesves pada i vene seče. Svađaju se, rastavljaju i sastavljaju bar dvama godišnje. Ona beži drugarkama i ocu, a on je posle kumi i vraća zarad ono malo platice što radi u štampariju kod čuvenog Ćarpule. Pravi Cigani što se ne venčavaju u crkvu i ne kršćavaju decu kako pravoslavcima priliči. (Fusnota: – Brak danas nije ništa do narodni jebarnik. Sastanu se nebo i zemlja pa rode kamen i pacifistu. Bilo bi tako i sa mnom da nisam mojoj matoroj uterivao pamet u glavu ovim štaketinama.

292

Vidosav Stevanović

Tvrdo mislim da su ženskaći iz nekog muškog otpatka, nekog slepog creva ili od protisli sačinjeni, jer bi u protivnom bili sprženi munjom nebeskom. Koja li im denderleska budala dade ravnopravnost dabogda ga crvi jeli?) Karakter 2: – Drugi je njegov pobratim i jaran Tiodor, Ercov, kartaš, mamiparić i uštva što se bio prizetio kod Šmule Najlonke, ćerčetine Parkanke Vladimire, što je Konj vikaju, i ostavio je naposledak, jer mu kosanćim smetalo što Šmule ko oficirska pre rata u burdelju Krit radila, baš na ćošak kod Ćiftine ćuprije i ordinacije doktora Prečanina. – Onaj mangaš Tvrtko, koji ružu u zapučak nosio i cilindar, ovakav oglas dao trideset devete u svom ogovaračkom listiću: Gospođica Šmule, koja je gaće svoje kod advokata Vuje zaboravila, neka se redakciji javi da bi iste podigla. – Preselio se poslen Tiodor kod Skalmerine Pelagije, koja drži samce i navodadžiše, počeo da se vucara po saborima, da igra trangefrange, barbut, darde i munte, da cuga s regrutima, da kupuje i preprodaje sve od igle do traktora, a živi s matorkama, a naročito sa bivšu ženu Nijaza poslastičara, onu što je muž uvatio sa švalera i počo da kolje a naišli neke mušterije i odbranili je. Sad druguju Alempije i Tiodor, jure sojke i sokačare i dovlače svakojake mustre kad je Refuz sam kod kuće. (Fusnota: – Ni moja babetina nije bila bolja dok je bila čemu i dok smo stanovali kod kasarne, al sam joj koske polomio i sad je pobožna ko kaluđerica. Oštriji sam ja nego oni španski odljudi, akvizitori, o kojima sam u podlistak Politike čitao, oni što

Refuz mrtvak

293

živoga čoveka na točak rastežu ko gumalastiku i seckaju ga ko crni lukac. Još sam kurjak, i pored dece što sam ih posaranjivao. Još klimam ko regrut.) Potkarakteri 1 i 2: – To su one dve olinjale drombulje što sa šoferi i ostalu bagru kafansku džigirigi rade po ceo dan, špaciraju se, dupetišu i prodaju. Ona Omilija što pokvarila dve ženske i zasigurno trebala da bude muško, i ona Alivera što ušiljila i ušpicila ko da joj je duša u nosu. – Ja sve tolkujem da je jektičava i šangirljiva i čudom se čudim kako je supovci ne zatvore da ne zarazuje svet i mladunce poletljive. Sigurno da ti vajni redočuvari zaradu s njima dele. – Dovela ih odnekud, valjda iz Novog Pazara, ona krezuba i krmeljiva podvodačica Persida, oprala, obukla i podmetala svakom ko ima milku i smer da se izdrnda. – Radili smo i mi to u Solunu, išli ko na ćabu, sve red vatali i gimnastičili, a Grkinjice mlade, pa pune, pa sisate tako da im svaka cilka drugu pesmu poje. A majstorice da im nema ravne, hiljadama godina obučavane, štepuju ko singerice, sve nam duša na nos izlazila. Međutim, bilo je to zbog srpske časti, obraza i čuvenja. – Zbog Omilije teo da se razvede Trivun vulkanizer: prodao motor i biciklu, zapustio radnju, ženu i decu oterao u tazbinu. Al onda mu trokira jetra pa se smiri, sredi i postade manji od makova zrna, i baci se na okopavanje bašte i bistrenje visoke politike. (Fusnota: – Kad bi mene pitali, sve bi takve trkeljajke u internat pa vojnicima na raspoloženje, da ne pljuju u dlanove i kupe picajzle od svake prljavštine i guze se međusobno. Vojska sa kurvama svaki

294

Vidosav Stevanović

rat bi mogla da dobije ako ih iz pozadine prebace u prethodnicu. Čitao sam da Napolion tu imao jake planove, al ga Englezi, jajare božje, preduhitrili i u buvaru strpali, gde je od tuge naučio šah i stražare do poslednjeg funtaća opelješio. U Srbiji inače imaš kurava ko pleve.) Podrobniji podaci o goroj: – Za onu malešnu, Aliveru, priča se da je nekada, kao devojka, ubila dete što ga stvorila sa nekog Tuzlanca, fuzbalera. Bacila ga, kažu, u bunar, a prvo ga ugušila jastukom i dvama probola sa kuhinjskim nožem. Pošalju je onda u popravni dom, gde se izveštila i svakojakim majstorijama naučila, koliko da se na slobodi snađe. Zatim se udala za nekog pravog slepca i bila mu čuvarka, i drndala se i pendrečila sa svima redom, dok se taj dasa nije niz stepenice opučio i vrat slomio, i tako se ratosiljao bede. Ondak naleti na nekog kvitara Krntiju s dvoje dece, proda mu nešto malo zemljice što taj imo u selu pa pobegne s parama, a kad je uvate na granici, dosude joj svega šest meseci ćuze. I evo, što dikla navikla, od fuksetine nikad domaćica. Sve se iskvarilo danas i svakog popala neka moralna trulež i buđ, smrdi svet od ovo malo zemljice između četiri reke i potomci će naši misliti da smo obožavali nužnik. Karakter 3: – Niko drugi nego Vasilije Pacov što sada službuje ko bolničar na venerično odeljenje, ispomaže na kapiji mom ispisniku Miladinu Kloci kad se ovaj narolja i oneredi, uvodi bez propusnice snaše i devojke što pobacuju, opslužuje svakoga ko je voljan da plati, i poje u Novu crkvu. Propali sin

Refuz mrtvak

295

imućnije roditelja – ćalac mu držao šećerdžinicu i poslastičarnicu preko puta gimnazije – propali đak u svim školama, propali pevač u kafanama Sloga i Proleće, propali pisar u sudu. Kažu da je i žilete bio počeo za pare da jede i da maže takove na bilijaru u Klubu prosvetnih radnika. (Fusnota: – Da sam ja počem imo prilike ko on – otac mi Svetozar imao tri ektara posne zemljice u Golečelu – izguro bih neki položajčić, sigurno ko što je sunce na nebu i mučenica u šljivi. Posto bih sudija il inženjer il bi doguro do školskog nadzornika il bih bistrio politiku. Ovako sam celog života švercere jurio i sa seljacima se natezao za malo mita.) Ovaj i nije karakter ali je 4: – Ralić, armunikaš, pijan od jutra do mraka, rodom odnekud iz Dobrovodica. Večito dremljiv i nedospavan i neobrijan i prljav, sa onom šklopocijom dugmetarom što je sva izlepljena flasterima. Kažu da ga manguparija iz Palilula jednom oženila preobučenim muškarcem, nekim Žickom sa ženskim guzicama, i on je to primetio tek kada se sedmog dana nešto malo rastreznio. Skupila se lora i salamura, pokupovala svašta za iće i piće, i udarila smesta u šikanjac i vriskanjac i prevrtanjac. Moralo je do nekog belaja da dode, jer su zajedno bili slama i vatra. Sve sam baraba danaske, a sutra će biti još gore. Kad me ne bi mrzelo da zapisujem sve gadarije – pobljuvao bi se svaki koji pročita kao da je progutao crknutog tvora. Smatram da je smisao svekolikog škrabanja – smisao ribljeg ulja i ricinusa.

296

Vidosav Stevanović

SATIRSKA IGRA

– Sipajder božju mučenicu! – zavapi starina Skalamera, zahripa, pljunu komadešku prljavožutog šlajma, ustoboči se na krevetu, koji domaćin u miraz dobio. – Sipajder rakičinu, sunce joj sponataknem kalaisano, da viš kako sučemo. Nema skomračenja noćaske, bratijo! Oka na momka, jakako! – Ne urlikaj, matori, niko ti nije na rep zgazio! – ljubazno proslovi bogobojazni Refuz, levajući rakiju iz zaprašenog balona, preskačući preko nogu na patosu izvaljenih. – Niko neće biti kratkih rukava. Pravda i jednakost i briga za opšte dobro ko u svetlijoj budućnosti. – Izem ti pravdu i jednakost! – ozlojeđeno siknu Karaman i žalno obori glavu na prsi maljave. – Kad sreće nemaš, ništa ti ne pomaže, kožne gaće da nosiš, ikone da moluješ. Rodi me, majko, srećnog pa me u baru baci. – Plajvaz moj! – okosiri se oponentski nastrojeni Skalamera. – Sudbina ti je glavna, majkoviću, bez sudbine za petama ni u klozet ne možeš. Kako ti je pisato, onako ćeš prođeš, pa sečku da sereš. Kod druga Usuda protekcije ni zasluga nema. Isti su mu patrijarh i bozadžija, isti istacki. – Man se, matori, ćorava posla i davež filozofije! – dometnu reč Siksa, zvan Palakurija, koji je bio čovek praktičar. – Opali neku golicavu vojničku, onu kako kaplar Martu za dopisnu kartu, il neku još žešću i bešnju, a ženskaći nek u zid gledaju! – uzvrpolji se na stolici škripavoj i visoko podiže ulu-

Refuz mrtvak

297

bljeno lonče s pićem. Koje mu zapalo kao gostu prekobrojnom. – To je Vasiliju i Raliću poso, boga im abortiranog poljubim! – kreknu gorostasni jaran Tiodor, prebaci nogu preko noge i bliže se Omiliji primače, jer mu ona, trenutno, srce zarobi. – Ne uzimaj im leba, bre, i ne isteruj nas napolje, kad prešna potreba nije! – Ostavite za posle! – zacijuka žgoljava naivka Alivera i čedno povuče suknju preko kolena šiljastih. – Nije sikira za vratom. Rakija peva, govorila moja majka Maširka, i daobog celog života pevala, a ja se na nju metnula. Grdne se kafane za mene otimale i grdni se primaši podžaveljali. – Nisi imala na koga da se izbaciš! – groknu Isak, navaljujući telesinu na sto sa kockastom mušemom. – Ko ni ovaj Josipčić na papu svoga! – i zakoluta očima na sićušnog prišipetlju, koji se sirotanski pored furune stisnuo i prenemogao. – Sem vas lipo molil i preklinjal, kume i prijatelu! – strašljivo zacvili Josip Izgnanik, trepnu, pljuvačku proguta i ručicu nejaku na srce stavi. – Sem vas lipo zavetoval bili me na miru ostavili, kameradi. Sem ja kriv, madre mia, što sam na taku formu kreiran i što nisam grandisimo, judina. A mali pevec tries jaja snese, Jezus i Marija, pitajte neku gospodičnu, ovu ovde šinjorinu što šuti kak svaka dama. Tako li je, šjora moja? – Spusti ti keglu, burazeru, zeznu te načisto! – zagrohota Karaman i obrisa znoj sa ćele, treskajući stomačinom i dvostrukim podvoljkom. – A što se

298

Vidosav Stevanović

ostalog tiče, pitaj Margitu, ona je tu maher i fakman da takvog nadaleko nema. Pronela se njena slava po zemlji Srbiji. Nanjušilo pikolo gde ima leba. Piće, Refuz, za fakina! – Ne laj, drtino! – prozbori i sunu Margita, koja jedva smestila svoje omašne draži na otoman, pored stamene i korpulentne dive Omilije, koja učtivo ćutala. – I ne kači se sas pošten svet, robijašu i rogonjo! Brin se za klepetušu one svoje smrdibabe i zvizdulje, šonjo i sekaperso! Tako će bolje bit! – Ni makac! Ne mrdaj, drugar, inače će letiš ko bela lala! – zareža kršni telohranitelj i mirotvoritelj Tiodor i strgnu nožurdama na Karamana, koji se ratoborno pridizao. – Neću vidim gužvu i tabačenje u kuću mog pajtaša Refuzanka. Malo vam što vas poji. Napolju svak nek radi šta oće. Je l jasno? – seknu žandarmskim pogledom i natušti se kao gradobitan oblak na sumračnom obzorju. – Mir, mlađarijo, kišobran vi naopako turim! – umeša se i presudi pravdoljubivi Skalamera, i ponovo pljunu na neoribani patos. Zatim skutom obrisa požutele brke. Zatim nakrenu čašu naiskap. Zatim udari štapom po kaljavoj drvenoj nozi. – Ne kvari se veselica rad nečijih zadevica! – Ima pravo čiča!! – uglas rekoše Alivera i Omilija, a ova druga lepojka namesti čeznutljiv pogled prema furuni, gurnu napasničku Tiodorovu ruku i smireno skrsti ruke u krilu. – Kad sam reko veselje – nek bude veselje! – zapovedi glavni meštar ceremonijal Refuz i nakrenu iz dobrano olakšanog balona. – Rakija za svačiju

Refuz mrtvak

299

dušu. Mrtvac da je pije pa da mu se nešto popridigne! – dodade kad oduši i kresnu okom na Margitu, koja ne skidaše s njega pogled svoj zaneseni, dok klimaše poluskinutom cipelom na levoj nozi. Koja (cipela) beše skroz mokra i probušena odozdo. – Ništ bez viski mog tovariša Marija što ga dobil ot Američani turisti, strendžeri! – tužno prognjavi Josip Izgubljenik i sanjalački prevrte očima. – To je bil delija, Kristuša i mi svetog Bartolomea, i Džulijana Gostoprimca. In vinas verita, rekli stari Palestinci koji zbog mudrosti izumrli. Sad je pokojnik, dragec, popil vitriol, zbog ljubovni jad. Tako zgodan reč uvek imal, krucifiks! – Što lupa, bogo moj, što lupa ko dilkan kad ga milkan pričvrlji u gepaži! – zakikota se Palakurija i lupi Vasilija po mlohavim leđima. – Blesav tip, samo ubija se rad neke popišulje koju nije mogao da iskeca kako treba. Budalina! Svaku kundačiti treba! – Ništa vi muškarci ne osećate! – zaplaka odjednom Margita i zaklima glavom. – Ko kamenje ste kad je ljubav u pitanje. Svi ste ista bagra, zverovi, švaleraši! – Nemo nas trpaš u istu vreću, ko boga te molim! – zagraja Vasilije, koji se skalupio na patosu pored Palikurijinih cipela i dosad dremao oslonivši glavu na progledala kolena. – Ima nas razni u životu. Nađe se i poštenje, majke mi moje jedine. Saosećamo mi i cenimo žene, ne bio ja otac sedmoro dece! – Pazi ga, ludak! – graknu Tiodor, koji je taman ko zna koju čašu strusio i stresao i othuknuo gustiozno. – On i sedmoro dece! Ljudi moji, jalov ko Jo-

300

Vidosav Stevanović

sipčić a toliki porod. Sem ako ženinu pobačenu decu ne računa, al onda umanjio bar za pedesetak i nešto jače. – Ne greši dušu, sine moj neiskusni, ne vređaj drugoga čoveka, koji sigurno neku svoju mučicu ima pa mu se možda pričinilo! – samilosno i utešiteljski utanji hromac Skalamera, koji se već sasvim nakitio. – Ko zna šta sve može biti i za šta je ko sposoban. Čuće u nama đenerali, ministri i direktori. Ljude treba voleti, čujte me i počujte, grešnici, ovčice zabludele! – i pusti suzu plemeniti muž za bedu čovečiju, za veru u nesrećnike, za mnogobrojni porod jalovog Vasilija Pacova, za nemoć svoju da čašu napuni, i nasloni se leđima na kuvaricu, na kojoj hijeroglifnim slovima pisalo: JOŠ EDAN POLJUB DRAGI MOJ DAJ DOK CVETA CVETJE I MAI. – Imao sam ih! – osokoli se Vasilije, živnu i čisto se poveća. – I to ne sedam nego devet, samo što mi dvoje najstarijih, Lazika i Mirkec, od pegavog tifusa umre. Moj najmlađi posto šnajder za budže i drmatore, stanuje u Karlovcu, odma iza trećeg mosta levo, kod kamenoresca Marijana Kvertuila, a srednja mi ćerka, Razumenka, uzdanica tatina, ide na modelarski kurs i priprema se za manekene... – Šnajder ko što je moja baba Rupa segedinski vladika! – pojavi se Bambula, koji dosad dremao naslonjen na zgužvanog Ralića i njegovu prepotopsku harmoniku, koji blaženo hrkao isterujući neizlečivi mamurluk. – Otkad znam za sebe lomataš se po burdeljima bez kučeta i mačeta. Ne laži ovaj narod, poverovaće ti. Suviše je laži danas! – prekore,

Refuz mrtvak

301

zevnu, pa ponovo zadrema, dok mu sa pantalona kapalo žitko blato i pravilo baricu ispod nahtkasne, i u snu Margita dizala noge i upozoravala da se glavom ne šali, jerbo... – Znam ja jednu kuvaricu što ima slepljen nos, odaziva se na Piklja, a bila s mene u bolnicu pedeset i leve zbog kamena u bešiki, a usput joj otkrili vanmateričnu trudnoću. Kasnije pila sodu zbog vodoinstalatera Lavrnje i sad govori na dugme, jeste! – zatoroka Alivera i nožicu pomeri bliže Tiodorovoj ruci. Koja taman pipala kombinezon i gaćice ćutljivoj i indiferentnoj Omiliji. Koja to primećivala ali se nije branila, jer gorolomni Tiodor ličio na njenu prvu ljubav Vatroslava Rakonjca, poštara i dominaša, kao na svoju sliku u ogledalu. – Slažem se i priznajem da tu druge nema! – svečano proklamova dušmanski naćefleisani Karaman. Zatim odreza gromoglasan vetar i seti se prijatelja iz zatvora, Jefrema Klenka, koji se hvastao kako tim trombonom ume majstorski da odsvira serenadu pod uslovom da se prethodno krvnički naklopa pasuljčine bez mesa. – Rekbi da je taki šeret ovaj guravi život, nikad ne znaš koliko si dece istresao kojekud! – i zamisli se nad istrunulim kostima svoje po kanalizacijama i đubrištima rasute siročadi, dok mu burlala creva i krčala stolica pod njim. Kojom jednom Refuz mlatnuo ženu svoju čangrizivu Mileniju kad mu opsovala oca barapskog zbog ozelenjenih kolena na pantalonama. – Sročili ga v kuplet bili, a na grob mu piše: Lašate anji speranc a voji entrate u lazaret! – sentimental-

302

Vidosav Stevanović

no procvili Josip Namernik, kome nikada nije prijala srpska brlja i šoma, a prilepio se već uz stegno Isakovo, blizu šjore Margite. Koja taman očekivala da Refuz krene dalje od drpanja i cmakanja i vikne je u drugu sobu, i mislila na onaj park pre dvadeset i tri godine, devet meseci i tri dana, u, kome se nalazilo strelište... – Bogac nesrećni, kako samo uz mandolinu pival na rivi ispred crkve svetog Anisija: Vlak mi fućka vlak mi fućka karta mi v džepu omepela omepela bel Zagreb grad brzo Jankec brzo Jankec vlak ti bu pobegel! – okrenu pevušeći, dok na ormanu više njegove glave bila zakačena razglednica šarena sa mrljom od slatkog i pismenima: Kupam se svaki dan vino ko grom poz Jakterinu voli Ve džakula. – Kažem vam, ljudi, niko živi ženama da ne veruje! – propedevtisao Isak i tražio sitniš u pocepanom džepu. – Žene su najgore kurve, gore od prostitutki! – završi sentenciozno i apodiktički, smače s glave prljavo keče, koje neprestano nosio od novogodišnje noći, i tresnu ga pored ofiksane Refuzove čizme. Koju ovom pijanom na vašaru, kad je zaspao iza kola sa lubenicama i dinjama, počeo da skida neki lopovčić nespretnjaković, ali se Refuz u snu ritnuo i razbio mu njokalicu, izbio dva zuba s desne i tri s leve strane, i rasparao mu crvenjikavu pletenu mašnu crnogorku. – Ne treba da surduče rakijicu koj petlje nema! – milokrvno zaključi Palakurija, jer je primetio kako sa kreveta, ispod samog usnulog Skalamere, voda kapa. Koji u snu šamarao šefa stanice Čilaša, s kojim se dvadeset i dve godine sudio oko dva metra

Refuz mrtvak

303

dvorišta, psovao mu sestru Danilu kurvanjsku i kretensku i terao ga da po paklenoj vrućini oblači železničarsku bundu sa vatiranom kapuljačom. – Pazi Refuz, da te žena ne skalpira kad pronađe potop u sobama! – produži Palakurija i sa uživacijom zamisli kako ronđa Milenija, koja nije žena već gvozdenzuba, skida štrokavu gazdinu kosurinu kuhinjskom satarom. Koju istupio Parmezan, koji se predstavljao kao kvalificirani i ubeđeni oštrač iz svih republičkih centara. – Žalost živa što svemu kraj dolazi! – nostalgično se raspriča Tiodor, koji lamentirao nad ispražnjenom poslednjom flašom i lakim balonom. Onda se maknu od uspaljene Alivere, koja već bila strpala ručicu u njegov džep. Onda cmoknu onemoćalu Omiliju u tustu vratinu i uzgred joj iscedi čirić nasađen u lascivnoj udolini između dve opuštene sise. – Prosto zaželim da krepam od tog sranja od kog se okoriste samo pogrebnici Belovići i Raja Mišomor što nosi sveće za mrtvačkim kolima! – i pade preko nebranjene doline slasti i preko otomana. Ciliknu otkopčana Ralićeva harmonika, a bunovni se vlasnik vrati svesti i ubrisa slinu sa crvene nosine. Zaudaralo je na prosutu rakiju i mokru odeću, na ustajali vazduh i neoprane noge. Ispod stola neko je spljeskao tubicu kalodonta hygia i otrcanu četkicu za zube, i preko svega bacio nedeljne novine sa fotografijom ubice u belo obučenih medicinskih sestara. Tu je restoran Kosmaj reklamirao svoju restovanu džigericu, dobitnicu prve nagrade na poslednjoj Roštiljijadi. Tu se oglašavala smrt

304

Vidosav Stevanović

mnogih malih i dragih, ženidbe i udadbe, vereništva i diplomiranja. Tu su se tražili bračni i poslovni ortaci. PACOVI NAPUŠTAJU KUĆU

Mrtav čovek je nezgodna stvar. (Margita): čekala sam i čekala sve se preznojih od strasti a on loče li loče grli se i bratimi sa štrkljastog Tiodora zaklinje mu se na večnu drugarsku ljubav poklanja mu vojničku bukvicu za uspomenu i skida venčani prsten i plače zbog svoje samoće i nerazumevanja sveta upriličim kad sve sračunam da ću kući nekako pred zoru onda stisnem butkama ruku koju on butnuo u moju mirisavku a njemu oči samo što ne iskočiše iz glave ko da će da se šlogira ne bilo mu na premaglavicu. Mrtvac je stvar koja se koči i hladi (Alivera): kad neko utuli videlo nastade opšte komatanje i prevrtanje neko vrisnu ko da ga kolju čini mi se Refuz Skalamera hrko bogovski još vidim u magnovenju Tiodora kako se ko kurjak baca na moju Omiliju moju Omšu i rešim da joj to zapamtim i vratim onda me neko sobali sa stolice i poče da cmače i liže i po zadahu na ustajalu duvančinu i usukanosti ko da nije od rođenja jeo poznam Palakuriju s kojim sam se već jednom dušmanski istrtila u stanu Ćire Bogomoljca onda on vikne sad sad

Refuz mrtvak

305

sad i ja počnem da mešam onako kako svi kažu da nijedna ženska kragujevačka ne ume usitnim usitnim al osetim nešto mokro pod plećkom i zadah na mokraću Mrtvac plaši onoga koji mu pomaže da umre. (Isak): vrtelo mi se u glavi ko na ringišpilu osećao sam se gospocki ko da se ljuljam na mekim mandracima a Margita me ko onda kad smo se mandračili pored sušičkog potoka milki i draška i tepoli i lizka jezikom bolela me pomalo ruka što sam razbio čašu i posekao se i taman sam pevušio i mumlao Magla padnala dolinav pod njumo se niščo ne vidi jer najviše uživam kad se nalijem da mrmljam za sebe sviđalo se to kome ne sviđalo kad osetim nečiju ruku kako me drži za kardinal i steže nasmejem se jer kad se natrkeljam može i vojna muzika da svira uzalud kad napipam nečije muško rame i sako i po žgoljavosti znam da je to Pederikus Josip pa pobesnim i dobrano ga odalamim pesnicom onako u mraku i osetim kako pod rukom nešto krcka Mrtvac nije opasnost dok se ne sazna. (Bambula): udarimo ja i Karaman čini mi se u pesmarenje Idem šorem i pucam pištoljem ej beži bre odalamiću te ciglem i sve što smo mogli da se setimo pijanom ništa ne pada na pamet sem nešto budiboksnama u podvriskivanje da te milota spo-

306

Vidosav Stevanović

padne do malića prsta na nozi neko počne da otvara vrata sigurno ide na povraćanje meni se to nikad ne dešava imam stomak gvožđe da svari i tad vidim prema spolja neku krupnu žensku priliku jasno mi bude da je to Margita sine mi da briše kući a od našeg dogovora ništa e nećeš reknem e nećeš da si još tolika kurvo glibava ustanem sapletem se preko nečijih nogu koje bile ukočene ko da je taj svat odapeo pa rgnem da je pristignem Mrtvac nije pravi mrtvac dok ga neko ne vidi mrtvog. (Josip Begunac): udaril me je tako da sam sve zvezde videl gejak vrag mu babi turil pimpeka potrefil me odma preko nosa i počel da psuje tat eden porka madona kud sam ja bogec dospel u divlju Srbiju ripim zaglavim na vrata bože moj karo mio i zaštitniče sveti Franjo kakav svit nekulturni čujem ga kako tetura iza mene i lupa o tarabu i vikal je al sam ja već bil daleko fala svecima Jagu Antunu Vidu Ivanu Nepomuku a pre nego skrenem iza ugla obazrem se i bum ga videl kako lomata onako debel ispod sijalice porka mizeria pomislim zaplačem nad svojom bedom kad će se moje patnje završit i vidim da je dobro što sam na vreme pobegel Mrtvaca napuštaju svi živi i mrtvi. (Omilija): zaklela sam se tvrdo Aliveri da nikako ni po koju cenu neću s njega jer ona trza iz sve

Refuz mrtvak

307

snage pamet joj pomerio valjda što je ogroman ko kasapin Todor i jak ko kovač Šmit ruke mu ovolike i nosat ko niko živ a njoj naspelo da bude s njega i samo s njega e zaintačim se e ne može tako e ne dam ti pa da ti je ruda ako je tvoj đoka glupi Avgust moja ribica nije cirkus moj dućan moja roba što se više ne daš više te cene iako pretio i zavijao kao džukac ja se izmicala ovamo-tamo dok se on ne omače s mene i ljoljnu s otomana nije mi prvina volijem ja svoju drugaricu s kojom bila po svim vašarima kajmačenjima i ševaljkama i sakrijem se iza klozeta i gledam kako izjuri besan bože besan i dade se u trk niz ulicu pa oko ćoška prođem kroz provaljenu tarabu pa kroz Simeonovo dvorište pa požurim da se što pre strpam u krevet sama najzad Mrtvac ne mora da bude primećen u mraku. (Siksa): terao sam i terao nisam imao o šta da se oduprem neka me flaša žuljila i zakačinjala me nečija glava ko da taj burazer promenio svetom i upisao se u mrtvake klatila se klatila Alivera skvikala i kukala kako smo legli u neku izmetinu nije prijatno uvidim da od klipačenja ovde nema ništa treba ti zato krevet i ljudski prostor na raspolaganju povedem je kod mog pobratima Pangaja pa makar je obojica zadovoljavali sam ništa neću moći da učinim sitne ženske su nezajažljive pođe ona odma bez reči jedino kaže nečija ladna ruka joj nečija ladna ladnijata ruka al joj reknem da ne svira pa zagla-

308

Vidosav Stevanović

vinjamo kroz onu kišicu koja i dalje piškiriškila a terevenka ostane u mraku gustom ko testo Mrtvac je stvar koja sa živima nema nikakve veze. (Karaman): već sam se bio ispovraćao i naslonio na zid da malo danem dušom kad izručim skoro sam trezan mogu jovonanovo kad izmile Skalamera skljoka se preko praga ko proštac lupi zamalo ne pade u krečanu to treba pokrivati vidim da se balsumiro načisto i da neće moći ni da pomisli kući pridignem ga što je pijan čovek težak ko olovo il ko mrtvak zapeva jednako hoće da vidi svoju ženu Pelagiju jadnu ženu Pelagiju milu ženu Pelagiju i tako bez veze da je zamoli za oproštaj što je za vreme rata na blud terao baš tako i sad plavokosu decu izdržava vajde nema pljusnem mu dva-tri šamara poduvatim pa zajedno niz ulicu ko švaleri uvek moram ja pijance da razvodim znam i ja uostalom da se onesvestim od pića Mrtvac je samo jedan leš i ništa više. (Vasilije): sudarim se na vratima s tim zevzekom udari me onom armuničetinom ko da me parni valjak udario il brzi voz ni trezan taj ne vidi kuda ide usranko budalo blesonjo reknem al pomislim da je do jutra ko zna još koliko namoram ga da zasvira jedno kolce čarlamu pa krenemo niz ulicu otvori se jedan prozor debela ženetina zakrešti da je ovo treći put noćaske kako se pijandure oko kuće

Refuz mrtvak

309

njene sakupljaju i obikoljavaju da zna odaklen idemo skrešem joj majčicu krvavu i sestru nagužvanu i detence u grobu pa udarimo u pevanciju kako dolikuje i okrenemo prema štaciji na još poneko piće Mrtvac može da bude živ za sve koji ne znaju. (Prozoruša): ne dadoše mi da spavam gledala sam gde sve jedan za drugim prolaze naždrljokani ko svinje i prebrojim i vidim da nema Refuza sigurno ostao kod kuće pijan biće lepa svađa kad sutra njegovi uđu u kuću a on odavno mrtav pijan i kad tu nastane jedno lelekanje i za kosu čupanje. PLAČ MARGITIN I JEDAN NESPORAZUM ISPRIČANI U PRVOM LICU JEDNINE VLADIMIRA KELNERA

Izgledao je dibiduz očajno, zelen, bled, s podočnjacima ko tanjirići i skorelim usnama. Po nervozi i gadljivom bacanju nedopuštenih cigareta video sam da je prepio noćas i da mu nisu sve koze na broju. Poznajem ljude kad tako drhte, spremni za oči da skoče na najmanju reč. Toliko sve znam o pijancima da mogu da pišem knjigu: Neka razmatranja o problemu trežnjenja i lečenja mamurluka, sa opaskama o štetnosti nečistih alkohola, od Toga i Toga, izdanje Sreskog zavoda za brigu i staranje o nesrećnicima, delo našeg eminentnog stručnjaka i praktičara, nagrađeno na Kongresu dijabetičara, i tako dalje, kako to već ide. Boga mi, samo kad bi se isplatilo pisati, bacio bih se

310

Vidosav Stevanović

na tu besposlicu. Ali, kod nas gladuju i buregdžije, a kamoli piskarala, i stoga ostajem u radnom narodu. Taman sam ubeđivao Margitu da nema razloga za cmizdrenje, jer nije, uostalom, ni prva ni poslednja, a koliko ja znam o životu, to može da se desi svakoj ženi, pošto nijedna nije osigurana i pelcovana protiv malera. Sem, razume se, ako nije udata za nekog drmatora. – Ne budi luda! – reknem. – Ne pravi cirkus od sebe za banbadava, za tečine strine zdravlje. Ne cmizdri mi tu pred gostima, neću da imam nikakvih neprilika sa onim zavrzanom od šefa, ionako se ispizmio na nas. – Lako je tebi! – raspilavi ti se ona još više (ženama je to lakše nego meni popiti piće, manje pišaju posle, valjda). – Lako je tebi da pričaš kad se tebi ništa nije desilo. Blago vama muškarcima, sve vam je potaman. Psovao sam sve na svetu: i svoje meko srce koje mi ne da dâ mirno gledam tuđe suze, i kelnerski poziv koji te primorava da razumeš ljude i pomažeš im, i žene koje nemaju preča posla sem da se šegebeče i jadikuju, i govnaru šefa kome svaki živi čovek smeta jer mu se ćerka prokurvala, i džulove koji mu pune kafanu i vašare kao u svinjcu, i mamurnog Isidora koji se isprečio pored vrata kao inspektor, i ovo svratište za sve ološe kragujevačke i južnosrbijanske. – Ne lupetaj! – okrenem strogo. – Ne sviraj mi tu uz krivak! Što mora da bude, mora, i što se desilo,

Refuz mrtvak

311

desilo se, ne pomaže tu kukumavčenje, sunce mu jarko! Ubriši njušku, umazala si se ko tanjir sosom, ličiš na lecederski kolač. Takva je priroda, pošto nema boga od oslobođenja, takvi su zakoni materije, da. Luda si ako misliš da će ta čaša nekog mimoiđe. Nije se rodio taj majkin sin! – Ne razumeš! – žvalavila i dalje. – Ne razumeš šta to za jednu osetljivu žensku znači. Nisam bukva, boli me. Drugo ste vi, vama je sve jednostavno, samo da legnete i da se ubljuzgate, i ni na šta više ne mislite. A mi, nesrećne i jadne! – i zacvili opet kao da si joj zgazio na žulj. Video sam da neće prestati uskoro, žene mogu tako do iznemoglosti, curi i lije iz njih kao da su im se provalile suzne žlezde, boga mu, kao da uživaju praveći vodu. Digao sam ruke od tešenja pošto mi se činilo da ona slini još više. Zarekao sam se da ću da promenim smenu čim budem mogao, nisam ja odozgo zadužen da izigravam ispovednika i podvodača pored ove razgužene i namazane Margite, i da tražim mirniju i otmeniju kafanu u koju ne svraća svaka šuša, dripčina i dunsterčina nalokana da urla i da se mlati, pa sam posle ja kriv kad uleti vrljavi Milentije i vikne i rikne zahtevajući red i mir i preteći prijavom i tresući se kao padavičar. Opazio sam da se Isidor opet namestio kao da će da dreždi ovde celo poslepodne, čekajući da mu neko plati piće i krlješteći se na mene kad mu ne dam veresiju, kao da ja ovde serem pare i radim samo zato da bih njemu i njemu podobnoj bratiji, grebatorima i žicarima, davao mufte piće i cigarete. Muftakis i džaba-

312

Vidosav Stevanović

lesku, češanje. Nema leba kod mene, batane, nisam ja levak, niti se gađam u šupak! Neka mu njegove dripave fukse plate nešto, ako daju išta drugo sem tripera i čavke na veliko. – Servus, Glavonjo! – uzdiplomatišem. – Nešto si podranio danas. Da nisi nekoga opljačkao na barbutu? Da ne čekaš neku argožensku? – Servus, burazeru! – promrmlja Isidor, sav zagoreo od rakičine i duvana. – Pišam ti se na ovo ranoranjenje. Upekla zvezda u teme, ne mogu ni da krnjošem kako treba, sav sam na tri ćoška. Ona moja veštičara od gazdarice od jutros krmauče i zapeva, priprema sinu daću. Sav taj krkanluk za onu bandu sa groblja, grobare i čankolisce i prosjake. Krvava im zezačina! Rastrtljao se, ljubazan i učtiv, iskezivši se čak, što bi trebalo da predstavlja osmeh, tako da sam odmah uključio kuda smera i unapredak se rešio da mu dam šipak mesto zajma. Pohvatao sam konce odavno, njemu i njemu sličnima, i ne idem više na lepak, ni za živu glavu. Pare su jedina sigurnost, i prijatelj, i utočište, i zaštita, i ljubavnica – sve ostalo neka se tornja u božiju mater – volijem njih, slatke parice, više nego sve drugarčine iz ove čaršije i svih takvih budžaka za vagabunde i nigdenikoviće. Mlatio me život kao vola u kupusu dok nisam naučio da tečem, i kućim, i pribiram za crne dane. Moj džep – to je moja sloboda, i otadžbina, i sve uz to. Ipak, ostajem sa svima dobar, zlu ne trebalo, neću da mi se prebacuje kako dižem nos i kako se kočim, čak ni pred ovakvim sakaludama i prevarantima.

Refuz mrtvak

313

– Izlapele babuskere! – ubacim susretljivo. – Iskarabudžene ciciješke. Živom ni lebac ne bi dale a mrtvima se za dušu i ždranje brinu. Gledam ih samo kako se vucaraju i ližu s kučićima i ostalom usedeličkom živinom i smradežom. Raspilavio se i raskokodakao odmah, zapenušao i razvikao se protiv svih što nešto imaju i svoje ne daju. Treba im sipati mišomor u čorbu, kao. Takvom ne ide u glavu tuđa čuvarnost, lezileboviću. Domišljat sam dovoljno da to ukapiram i prevejan da ga okrećem oko malog prsta i radim kao bilmeza. Nema pod mojom voćkom ladovine za svakoga, pogotovo ako je zabušant i lenja uštva. Stajao sam na sredini kafane i činilo mi se da ona prokletinja pozadi više ne šmrca i ne bugari, i od toga mi laknulo jer ne volim plačisinđere i scene žalostivne. – Kakva to muzika kod tebe? – učkilji Isidor u mene odjednom, zverajući u Margitu (na koju znam da odavno ima merak ali još nije uspeo da je ošajdari). – Da ta tvoja ne cmizdri zbog nekog švalera? Ostavio je neki budža valjda? Nije to tako jednostavna stvar, pobratime, pomislio sam, ne plaču baš samo zbog toga, imaju i one po neku trunčicu obraza, iako ne znam čemu bi im služila. Sažaliti se treba neki put, ako te to ništa ne košta, ljudi smo, majku mu, nismo Amerikanci, svakog po nešto peče. Ali ne izvata mene niko na brzu brzinu, ne lajem što ne smem još od četrdeset osme, iako mi je često jezik hitriji od pameti. Dokonam da mu ništa ne kažem jer bi od svega napravio smejuriju i sprdačinu, i zapisao to u njegove teftere,

314

Vidosav Stevanović

i rastrubio na sva usta, tako da ne bi mogla posle da živi od zezatora i drkadžija. Farbnuo sam ga stoga iz mesta, bez da trepnem. – Na današnji dan umrla joj majka! – udarim u najtanje žice, tamo gde svakog pogađa, ma od koje sorte bio. – Pa suzi tu od jutroske. Kaže: takva se više ne rađa. Kaže: takva će biti pamćena dok je sveta i veka. Nije joj lako, nije majka tek kakva poabana stvar. Rod je to najrođeniji, moj bato! – Eve ti ga na! – opetova ti ona i naceri se. – Zar još neko zavija zbog takve sitnice? Stao si na lud kamen ako veruješ u tako nešto, kad svakog boli stojko za tuđu smrt. Bilo to. Mora da sinoć onaj njen šamšula nije mogao ništa da joj uradi, il joj neki dasovan opalio vruću za pamet. Otkad se znamo nije slinila nikad, a valjda joj je svake godine majčina godišnjica il daća pomen il tako nešto. Lažu žene i trabunjaju koješta, a mi se satresmo da poverujemo u to! NARAŠTAJ JEDAN ODLAZI I DRUGI DOLAZI A ZEMLJA STOJI UVIJEK

Bazao sam oko podne pred parkom, šetao sam između benzinske pumpe i kafane, bio sam nervozan i iscrpljen i mamuran i smetalo mi sunce koje đavolski upeklo. Strašno me bolela glava, pred očima mi svetlucalo, grkljan mi goreo, stomak se stezao i sav sam bio iscrpljen i suv iznutra kao fuzbalska lopta. Rekao sam sebi da neću više da ludački ločem kao sinoć, nema potrebe, to ničemu ne vodi,

Refuz mrtvak

315

i škodi mi i smeta mi da se osećam kako valja. Nisi ti od onih, rekoh sebi, koji ždrljokaju svaki bogovetni dan i noć, koji smuču otkad znaju za sebe i teraće dok ne krepaju, i kojima to nimalo ne škodi i nisu nikad nervozni i ruke im se nikad ne tresu i uvek su orni za pijanku iznova. Ne ličiš nimalo, rekoh sebi, na sve one pijanice i sunđere koji se smucaju po periferijskim burdeljima, počnu u Sušici, nastave u Bresnici, produže u Stanovu, završe u Mečkovcu, crvenih noseva i zakrvavljenih očiju, ta burad bez dna i živaca. Boga mu, rekoh sebi, možeš da se urazumiš i umeriš i nateraš sebe da odbiješ kad ti škodi. Ili kad ti se neće. Psovao sam u sebi i rukom pritiskivao stomak, dok sam slušao uobičajene šale dosadnog keše Paraferije, koji se u svom zamazanom radnom odelu, dežmekast i podbuo, kreveljio naslonjen na pumpu. Pitao me da nisam jeo gušterove il pio fozgen, i predlagao mi da jednom za lek pregrizem govno od tri mraza. Srećom, pozva ga neki umašćeni traktorista sa svog drndavog traktora sa prikolicom iz koje su virili znojavi i preplanuli radnici sa klempavim šeširima. Niko od poznatih ne prođe, ovde se svi znamo, a da mu taj nešto ne spusti, starkelja smrdljivi. Blagosiljajući onog traktoristu, pozdravio sam Paraferiju – zovu ga još i Slindža – preko ramena i požurio prema kafani, a u sebi sam mu opsovao ženu i ćerku i zarekao se da ih prevrnem kadtad jer nema čoveka koji to ne može. Kad su crnci dolazili u fabriku, ćerka mu se jebuckala za dolare, vukla se po kafanama s tim debelousnim grmalji-

316

Vidosav Stevanović

ma, igrala rok da joj je suknja letela uvis i sevale debele butine. Bolje bi za njega bilo da brine svoju brigu i da gleda da mu svaki šofer iz obližnje garaže ne nabija rogove. Blene u mene Janja, njegova raskokana žena, koluta očima i uspija kad prođem kroz Karađorđevu, raspituje se imam li ženu žensku i cereka se i poziva me na kafu kad budem imao vremena i kad budem nemao trebu. Imao sam strašnu želju da popijem nešto hladno i resko, i uđoh u kafanu s namerom da nađem nekog prikana koji će mi platiti – jednu koka-kolu, ili vikendsok. Ili bilo šta hladno. Poluprazno, kao za pakost. Jedino što su u ćošku sedeli neki prašnjavi seljaci i jeli paradajz i sir i kobasice iz novina, s torbama pored sebe, i pored klozetskih vrata prepotopski Mamut, učitelj u penziji, i Persida, njegova spečena žena, pored svojih večitih šljivovica. To je sloga, mislio sam, piju i biju se i opet piju, i tako navek. Mnogi bi bili srećni kad bi imali iste poroke kao i njihove žene. Brak, rezonovao sam, govnarija, jedna usrana dosada zbog istog kreveta i dece koja ispadaju iz svega toga. Žena ima na svakom ćošku, mislio sam, i sve su hoćke. Dvoje u stiskavcu i drhtavici i vozivozidokmožeš, u tome je sva mudrost. Umem da budem jako trezven kad se moje kože i moje slobode tiče. Bledunjavi kosooki Vladimir, sav usukan i presamićen, pušio je pored šanka i palamudio se nešto sa kasirkom Margitom, koja, na izgled uplakana, sedela iza kase kao iza zaklona i puderisala se. Znao sam da ima muža i četvoro dece i neku babu što umire od

Refuz mrtvak

317

raka na grlu i ćopavog brata koji živi na njen račun, i da je uvek aljkava i raščupana, i da je svake noći posle fajronta čeka poneki grmalj, i da se trti sa celim personalom, od šefa Mitra do onog kretenastog gluvonemog što pomaže u kujni, ali mi nikad nije bilo jasno kad sve to postigne. Jednom je neki pijani profesor iz Despotovca, koji ovde bio na seminaru istoričara i napijao se do besvesti lupajući čaše i zahtevajući da svi pevaju s njim i plaču uz Oj Moravo moje selo ravno i Tužna je nedelja, podilkanio pošto mu je dala korpu, bila zauzeta valjda, nisam još sreo čoveka koga je odbila sem Bambule slovoslagača, počeo da vrišti, da psuje žensku prevrtljivost, lakoumnost i kurvinsku foliranciju, i da se dereka kako je ona Mesalina iz budžaka, kučka i nimfomanka, gora od Marije Stjuart, vojničke drolje i njegove vlastite žene Svetlane, i da će je on uzjahati, pa makar je silovao, na šta mu je Margita, mlitavo i neuvređeno, na opšte zaprepašćenje nas prisutnih, rekla: Nećeš, vala, da mi je na dlanu, ne dam više nikom, mrzim i prezirem sve muškarce i nijednog više neću pa da mu je zlatan i šećeran. Posle toga je čak i bezobrazni Tiodor prestao da je pita šta misli o njegovoj meri od trideset santimetara i neki milimetar pride. Skljokao sam se na stolicu kraj vrata, gde ne smrdi mnogo na kujnu, dim i proliveno piće, i smetalo mi sunce koje bleštalo iza prozora i razmekšavalo asfalt na ulici. Video sam kako se retki prolaznici, znojavi i slomljeni, pribijaju uz užarene zidove i traže zasenak. Nisam se više nadao da će neko da navrati. U ovo doba, samo jebeno podne, svi ra-

318

Vidosav Stevanović

de, ili sede iza spuštenih zavesa pored ventilatora i čekaju da zahladi. Ima još dva-tri sata dok se završi prva smena, i pokuljaju radnici iz fabrika, i pacovi iz kancelarija, i prodavačice pođu na popodnevni rad. Kraj je meseca i niko neće imati para ni za kafu. Bolje je bilo da sam pokušao da dremnem, tako se najbolje leči mamurluk, pa da uveče izađem oran, svež i obrijan, da nađem nešto žensko, makar onu ćopavu pekarku, da se ispraznim i oslobodim tegobe. Nema ništa lepše od oble i podašne ženice, napička i skočibuve, koja traži od tebe samo ono što možeš da joj daš, i jedva čeka da je svrneš negde u mrak na metačinu i jedno maratonsko gaženje. Što sam u petak nagazio Manoelu, Milunku valjda, kondukterku, riđokosu, što ima sestru bliznakinju pa ti izgleda da imaš dve odjednom. Kad su me drugari Džavle i Konstantin Gorča pitali koje je moje životno pravilo, rekao sam: Živi dok ne lipšeš i zapiši – kolika ti stražnjica, tolika ti grobnica! Rekao sam, i ne odstupan od toga.

ŽITIJE CIFRONIJA I ŠOJE

ZLOČINSTVO BEZ PREDUMIŠLJAJA

ogodilo se u Kragujevcu petnaestak godina posle rata i desetak godina posle požara bivšeg Akcionarskog mlina. Zločinac je bio glavom Cifronije Furda, a žrtve novoosnovano preduzeće Otpad, Vasilj Krivča i nekolicina nepoznatih kupaca iz grada i okoline. Mnoge činjenice nisu poznate ni mudrom Vanđelu. Ne zna se kada je i otkud došao crnpurasti visoki čovek sa tankim štrucanim brčićima, ožiljkom na desnom obrazu i golemim čvorugavim nosem, koji je neznanac kasnije prozvan Cifronije Furda. Ne zna se ni šta je radio ni od čega je živeo nekoliko godina za kojih je gluvo lutao po kafanama, dreždao na uglovima, blenuo u izloge i sporo mičući usnama sricao natpise na spomenicima po groblju. Ne zna se ni da li bio oženjen, iako je vunovlačar Nikodem kasnije tvrdio kako ima matoru ženu i dvoje odrasle dece negde u Južnoj Srbiji. Niko, sem možda Vanđela, nije znao gde stanuje, jer se pojavljivao u svim krajevima grada i to, kako se kasnije govorilo, odjednom. Tek, jednog da-

d

320

Vidosav Stevanović

na je osvanuo kao čuvar i nadziratelj na zabačenom skladištu Otpada, odmah pored grošničke stanice i Jezdine kafane, i železničari su ga viđali kako povazdan tumara među starudijom i svakojakim kršem. Ubrzo se u Jezdinoj kafani posumnjalo da se Cifronije Furda ogrešio o zakon, jer je za bagatelu teslimio seljacima, zanatlijama, mašinovođama, šoferima i mašinobravarima sve što je još bilo za upotrebu: plotne od šporeta, izlizane automobilske gume, krunjače, federe, pegle, sifon-boce. Jezdinom ćevabdžiji Žiri Grbi prodao je iskrivljeni čadavi roštilj i neznatno oštećene daire sa urezanim rečima: Srcetu mom Fatimi od njenog večnog Sekule. Ćelavom preprodavcu Vasilju Krivči, tih dana ostavljenom od žene i pijanom od zore do zore, utrapio je razdrndanu vršalicu bez točkova, tulumbeta i prenosnih kaiševa, a zauzvrat dobio pokvareni radio Kosmaj 48 bez zemljovoda i antene, zarđali madrac, dve džezve za kafu sa drškama u obliku gole žene, irigator i stonu lampu bez abažura i sijalice. Za traktor, koji je noću odvukao punu prikolicu starog gvožđa, nije se znalo kome pripada ni ko je kupac. Kasnije je Vanđel dopuštao mogućnost da je u sve bila umešala prste neka dobro organizovana i prikrivena lopovska banda sastavljena od rukovodilaca iz fabrike automobila i opštine, ali nikada nije nikoga imenovao. Međutim, Cifronije Furda je nastavljao prodaju i uskoro je na zabačenom skladištu ostala samo neupotrebljiva starudija i jedna gotovo razmontirana lokomotiva manevarka. Novac je trošio sa pevačicama i muzikantima kod Jezde, lupaju-

Refuz mrtvak

321

ći čaše, prevrćući stolove, derući se: Samo još danas, pa ne žalim da umrem! i Bolje pet minuta bogovski nego celog života jedva nekako! Nijednom nije otišao čak ni u obližnju stanovljansku kafanu i zaricao se Jezdi na vernost i pobratimstvo do groba, pa je čak nekoliko puta prespavao na sastavljenim stolovima, pod pocrnelom slikom u drvenom ramu, delom ruke Veljka Mazala, koja je predstavljala prosutu ženetinu u providnoj haljini kako u pećini prelistava neku debelu knjigu. Vanđel Sveznalica tvrdio je da je to lično Magdalena Pokajnica, ali je tvrdoglavi Jezda smatrao da je to pre sama Šoja Pivarka, glasovita kurva periferijska, ili neka njena sestra po zanatu. Jednom je Cifronije, posle dvodnevne pijanke, počeo da ljubi sliku i da se kune u svoje buduće očišćenje, ali su mu smesta podmetnuli mlađu pevačicu Divnu i on se pomamno obrušio na nju. Što ti je čovek neblagorodno živinče, rekao je tada Jezda, oče sveticu a zadovolji se kojekakvom fuksicom. Mesec dana su svi Grošničani, Stanovljanci i Palilulci slušali neprekidnu terevenku i očekivali Cifronijevo hapšenje. Najzad ga milicioneri Simon i Dača odvedoše usred žestoke pijanke, pošto su prethodno s celom kafanom popili jednu za rastanak i dopustili mu da izljubi harmonikaše braću Ćilce, ćevabdžiju Žiru Grbu, usukane i promukle pevačice Divnu i Savetu, rastuženog Jezdu i na stolu zaspalog Vasilja Krivču. Kasnije se dočulo da je suđenje održano tajno ali je Vanđel ispričao vunovlačaru Nikodemu i Dardi prvoborcu neke zanimljive pojedinosti. Sudijama, koji su ga zbog pronevere društvene imovine

322

Vidosav Stevanović

osudili na dve godine zatvora, Cifronije je zahvaljivao i hteo da im poljubi: Ručicu pravednu koja je ovakvog grešnika iz blata izvadila i težih prestupa spasla! Kleknuo je između zapanjenih milicionera i plakao: Fala što se za mene pobrinuste koji ljudsku nežnost i ljubav nikad upoznao nisam! Vanđel je još ispričao kako su ga u zatvor sproveli vozom, lisicama spojenog za čuvara, jednog oktobarskog jutra, i kako je dugo mahao šeširom sa prozora. I to je bilo sve što se znalo. KAZNA S PREDUMIŠLJAJEM

izvršila se nad Cifronijem posle njegovog povratka iz Zabele, dve godine kasnije. Mnogi su znali kako, ali niko nije znao zašto. Smatralo se, naime, da je čovek koji dolazi iz zatvora gori nego vojnik na odsustvu, grbavac, dečak od petnaest leta, željniji ženske topline i milošte nego hleba i rakije, uspaljiviji nego barut i trud, pomamniji nego ždrebac dvogodac. A Cifronije Furda je bio, kako se Jezda izrazio pred novom pevačicom Kajom Batočinkom: Ljudeskara od blizu dva metra, šakonja, nogonja i plećonja, satirač jestija i pitija, silnu snagu svoju mora u ženu da saspe. I dodao je uzdišući: Samo ga je vunovlačar Nikodem za po palca ušio kad se ovden merila ona muška rabota, i to zato što se Furdi zbog piša nije sasma digo. Žira Grba dodavao je uz to svoje poređenje sa ovećim ražnjevima, a mlada pevačica Divna iskazala se jedino širenjem ruku i zadivljenim sleganjem ramenima. Ali, pošto se Cifronije početkom leta po-

Refuz mrtvak

323

javio u gradu sa otrcanim kartonskim koferom i u tankom kariranom konfekcijskom odelu, Vanđel je ispričao kako nijedna ženska iz Grošnice, Stanova i Palilula, pa ni iz same Ciganmale, neće ni da čuje za njega. Pričao je da Furda nijednoj ne može ni prići, kamoli izdovoljiti svojoj proslavljenoj muškoj požudi, i da mu to dođe nešto kao nebeska kazna zbog ranijeg razvrata i tri pokušaja silovanja. Sve tvrde pazar i nikad ne znaš kad će ti uskratiti ono malo slasti među nogama, govorio je Vasilj Krivča i navodio primer svoje žene Slaviteljke, koja ga je napustila baš kada je počeo da kuburi s novcem. Međutim, Cifronije je bio sam, napušten i prezren, i niko, sem možda Vanđel, nije znao zašto. Uozbiljeni Jezda i Žira Grba odbijali su da mu dadu bilo kakav savet i govorili da svaki čovek mora sam sebi da pomogne. Od besa zbog nevere i sebičnosti prijatelja, Cifroniju se crveneo i na grudima istetovirani tigar u skoku, koga mu je lično uradio vešti Veljko Mazalo. Gunđao je, sedeći u Jezdinoj kafani i zureći u pocrnelu sliku nepoznate žene: Na zlo me navedoše, pokvarenjaci, i zatim niz vodu gurnuše! Sada se znalo šta radi i od čega živi, iako to nikoga, sem možda Vanđela, nije zanimalo. Spavao je celog leta u jednoj zaboravljenoj cevi od kanalizacije kod staničnog predsignala, cepao drva po radničkim kućama, donosio vodu sa česme kod praznog i zapuštanog skladišta Otpada, klao i redio živinu nedeljom i praznikom, vukao zidarima cigle, malter i daske, riljao male bašte u razgrađenim dvorištima, okopavao repu na polju blizu ciglane, brao kukuruz i pa-

324

Vidosav Stevanović

priku. Sve je to radio za sitne novce, najviše petsto dinara, za ostatke jela i poneko piće. Krajem avgusta pomagao je bunardžiji Čuljetu pri kopanju bunara Jezdinom pašenogu Draži i dobio pedeset kilograma tek ovršene pšenice, koju mu je bakalin Spasoje zamenio za džakče belog brašna, dva litra petroleja i komad najprostijeg sapuna merima. Svečeri je usamljenički lutao pored osvetljenih prozora i preskakao tarabe, prisluškivao razgovore, poljupce i milovanja. Uzdisao je: Ni životinja sama ne živi, kamoli krštena duša! Ponekad je beznadežno sačekivao radnice iz druge smene fabrike konzervi, i mučno i tužno stenjao za njihovim kratkim suknjama i razglavljenim kukovima. Uglavnom je pratio parove u šiprage i bagremare. Zatim je u Jezdinoj kafani cevčio lošu rakiju, onu za beznačajne goste, položivši kvrgave ručerde na sto i mrgodno streljajući pogledom pevačice i kurve. I nadalje su ga se sve klonile kao nezdravog. Pljunuti ubilac i mučibabić, zaključiše za njega pevačice Divna, Saveta i Kaja Batočinka. Kopnio je Cifronije, mršaveo i tuštio obrve izvijene kao vranina krila. Još nije znao zašto ga i najofucanija stanička i kafanska opajdara izbegava. Ulagivao se moljakao: Ajde, sestro, ako duše imaš, vidiš li da mi sokovi u glavu udaraju! Bunardžija Čulje mu jednom reče da ženskaći ne vole štroku i nečistoću. Od tada se ribao i čistio koliko je mogao. Dva-tri puta se okupao u gotovo presahlom grošničkom potoku, potrošio čitav komad sapuna merima, kosu dobro namazo zejtinom i potkratio je Dražinim makazama za šišanje ovaca. No ništa nije po-

Refuz mrtvak

325

moglo. Nijedna, pa ni sama Kaluša, koja se hvalila mnogim izdržanim redaljkama, nije prihvatila njegovu ponudu da svrate ispod pruge. Podsmevale su mu se, psovale ga, upućivale: Obrati se Deski Šakić, džepnom bilijaru! otidi do Šoje Pivarke, Fabrike Dece, koja bi potrošila i peškira Ljubeza i nekoliko staračkih domova i dva bataljona stajaće vojske i tri manastira i četiri fuzbalska tima! obrati se Batuli štrojaču! I tako u nedogled. Grdno bi se Cifronije rasplakao da je iole umeo da plače. Ovako je samo grizao nokte, češao istetoviranog tigra u skoku, gutao slinu i vrpoljio se kao đavo na džombi. Nije video kraja svojim mukama i ponekad je sanjao kako ga žene krmačom ili kobilom. A sve beše zato, ispričao je kasnije Vanđel vunovlačaru Nikodemu i Dardi prvoborcu, što se među periferijskom boranijom, kao kasa za priloge žrtvama zemljotresa, proneo glas da je u Cifronija: Sakloni sveta Petko i nekoliko desetina svetaca, ona muška sramotinja toliko golema i sačuvajbože razvijena od dvogodišnjeg uzdržavanja da bi svaki čestiti ženski trbuh pocepala i proburazila kao ražanj pečenicu! Glasina možda lažna, smatrao je Vanđel, ali dovoljna da se sve radnice, sladoledžike, koričarke, cvećarke, bakalke, pekarke, lončarke, šnajderke i ostale ustraše i ustuknu kao pred prilepčivom bolešću, zaričući se tvrdo da bi pre s psom, bikom, beznosim Ćolbom. I sama Kaluša je rekla da joj se od same pomisli diže kosa na glavi i kojegde drugde. Pričanja Jezdina, Žire Grbe i pevačice Divne o nekadašnjoj Cifronijevoj moći, mislio je Vanđel, učinila su mu medveđu uslugu. Nije se znalo čije je to maslo, ali je Vanđel

326

Vidosav Stevanović

docnije pred Dardom prvoborcem izrazio svoje sumnje u vunovlačara Nikodema, surevnjivog zbog Cifronijevog prvenstva. Međutim, tada ništa od toga nije stiglo do Cifronijevih klempavih ušiju, jer su se svi Grošničani, Palilulci i Stanovljaci, pa i sam lucnuti Veljko Mazalo, bojali njegovih koščatih pesnica: Koje bi i aždaju umlatile i slona s dušom rastavile, kako je govorio zavidljivo vunovlačar Nikodem. Pred njim su ćutali, iza leđa ga ogovarali. I Cifronije Furda je uzalud ludovao za pevačicom Kajom Batočinkom, pijančio do besvesti sa Vasiljem Krivčom, koji se tek spetljao sa Divnom, ljubio ženu na pocrneloj slici, lomio plotove i tarabe, kao pomamljen jurio uz drum i niz drum, vrišteći: Siđi, bože, da ti dugovanje vratim! Njegovim mukama kao da nije bilo kraja. SRCE PROBODENO PLAVOM STRELOM

i sve što je s njim u vezi nalazilo se na pedeset metara od treće kapije fabrike automobila, iznad jagodinskog druma u kraju poznatom pod imenom Pivara. Tu je živela Šoja Pivarka, glasovita kurva periferijska, posestrima Kaluše Palilulke i Šmule Parkanke, rodom iz neke selendre pod Bukuljom, otkud su je pedesetih godina doveli omladinski aktivisti na radu među širokim narodnim masama. Vanđel je kasnije govorio kako su omladinci s njom praktikovali slobodnu ljubav u slobodnoj zemlji i smatrali je ovaploćenjem emancipovane ženske sa sela. Ona je odbacila mrak neznanja i prigrlila svetlost

Refuz mrtvak

327

znanja, govorili su omladinci vodeći je po frontovskim organizacijama. Kao nekvalifikovana radnica u fabrici konzervi bila je otpuštena kao višak radne snage. Bila je sluškinja kod namćorastih oficirki i triput je najurena zbog vođenja ljubavi sa poštarima, akviziterima i inkasantima za struju. Kao sudopera u Rujnoj zori bila je otpuštena zbog krađe, koju je izvršio i vešto prikrio kelner Šop. Kao čistačica u sudu od strane mladih službenika često je vođena u podrum, na provaljeni kauč iza uglja. Iz Jezdine kafane isterana je zato što je nekoliko puta zaspala nad lukom i seckanim mesom. Čak ni Vanđel nije znao ostala njena zaposlenja. Sa petoro sitne dece bez očeva – četiri žgoljave devojčice i jednim tršavim muškarčićem – stanovala je Šoja u nakrivljenoj bivšoj garderobi bokserske sale za trening i bivšoj kujni letnje bašte, ispod zapuštenog pivarskog parka u kojem se bokserima, lancima i pesnicama tuku zakrvljene družine kragujevačkih dečaka. Za sto dinara primala je pijance, obućare, sodadžije, trukere, nanulare, kasape, brice, kamenoresce, klomfere, šnajdere, trafikante, kurire, vulkanizere, šećerdžije, pekare, džeparoše, nosače, ćemaniste, noćne čuvare, kaldrmdžije, đubretare, grobare, krpe, starinare, travare, sudske svedoke, stolare, oštrače, bostandžije, piljare, ćilimare, mlekadžije, potkivače, kuvare, komordžije, bojadžije, pogrebnike, sitničare, magacionere, koritare, traktoriste, pintere, barbutaše. Mučila se sa svojom plodnošću zečice i tromesečnim pobačajima kod stare gurave Jerine, semenjarke, pralje i vračare. Klela je Šoja: Majku

328

Vidosav Stevanović

majčinu i majčine majke majku, što su me ženskom s rupom međ nogama stvorile i na muke podmetaljske i trudničke osudile! Svi su znali da je teško živela jevtina kurva Šoja sa petoro dece bez očeva. Krivila se i padu klonila bivša garderoba u kojoj odavna ne zadišu znojem natopljeni dresovi, i bivša kujna u kojoj više ne cvrče ćevapčići, ražnjići i pljeskavice. Vanđel je kasnije obnarodovao vest da se udžera srušila pod snegom i da je svu drvenariju raznela sirotinja. Danas još jedino stoji betonski podijum za muziku, pored kojeg se pivarska deca igraju krajcarica, tutumiša, žandara i lopova, idemačkaokotebe, nekabijenekabije, cevkom naduvaju žabe krstače, vešaju mačke i vrapcima kidaju krila. I viču ponekad za Šojinom decom u dvorištu Darde prvoborca: Kopilani, steram vi ga nani! kopilani, čim vas majka rani! Kelner Šop je pričao kako su ga obeđivali da je on izmajstorisao bar jedno dete i kako je morao da izvadi lekarsko uverenje da je načisto jalov. Vunovlačar Nikodem se vadio na dvogodišnju impotenciju i hronično zapaljenje pišnog kanala. Mole Bujac je tvrdio kako je tih godina bio na radu u Nemačkoj i državi zarađivao devize. Tek, niko nije hteo da pomogne Šoji prilikom utvrđivanja očinstva. Bila je ona oširoka, sisata, nogu maljavih kao u muškarca, krezuba, raščupana, pogrbljena i aljkava, večito u ispranim cicanim haljinama sa bezbrojnim zakrpama, sa modricama po grlu i mišicama. Te mnogobrojne čivitaste tragove, ujede, uštipe, oderotine i ogrebotine, slične vlažnim mrljama na tavanici i masnim otiscima nečijih stopala po zidovima, osta-

Refuz mrtvak

329

vljali su za sobom prolaznici, jahači jednonoćni, naročito ostrvljeni đubretari i grobari, moćni konjanici na niskoj ceni među ženskinjem periferijskim. Ponajviše ih je ostajalo iza Srpka Bapca, puškara, harmonikaša, molera i kartaroša, čije je ime istetovirano na Šojinoj butini pored krvarećeg loptastog srca probodenog plavom strelom i datuma 3 j. 955. Jednom, otkuvavajući vreteno kojim vrši pobačaje, reče stara Jerina, iskusna uništiteljica neželjenih zametaka: Šarena si, ćero, ko boginjava Bapčeva njuška il ko usrane dečje pelene il ko čaršav od crvenog ženskog pranja! Imala je Šoja oči izbledele, plavkaste i suzne, tanak ožiljak preko čela i obrve, mlohave obraze, šake krupne i razjedene ceđu, levo rame nešto više od desnog. Vunovlačar Nikodem je tvrdio kako je maljava do pola trbuha i kako je nekoliko bruca zalutalo čak među sise. Svima je posetiocima pričala – to je bilo jedino što im je pričala pripremajući krpu u koju će šibnuti sluz, i kasnije, čučeći nad lavorom – kako iznad svega voli ratluk, kabezu kod sodadžije Pidžule i sušene smokve. Kod vašarskog fotografa Drakule Mlađeg, koji je sahranio šest žena i bio na dobrom putu da i sedmu otera u grob, fotografisala se sa pripitim i ukočenim Bapcem i velikom kutijom rahat-lokuma u nabreklim rukama. Ta fotografija visila je uramljena više kreveta, retuširana i mutna, požutela i smežurana od vlage u zidovima. Moler Bujac je rekao da je Babac Šojina prva ljubav i poslednja šansa, ali da će je oženiti samo ako ostane bez ruku i nogu. Tako su svi mislili, čak i sam Vanđel. A Babac je, onda kada nije sedeo u za-

330

Vidosav Stevanović

tvoru zbog tuče, kocke, prevara, podvođenja i lažnog predstavljanja – običavao da se po vozovima predstavlja kao pogorelac iz Kuršumlije, žrtva poplave Velike Morave, zemljotresa u Valjevu i okrutnog fašističkog terora, i da tako iskamči poneki dinar od bolećivijih putnika – i kada nije lutao po Srbiji i Makedoniji za vašarima, panađurima i svadbama, navraćao do Šoje bar jedanput mesečno, uvek iznebuha, da se ispava, najede, uljudi, izviče i natuče. Urlao je: Ja sam, bre, žgadijo, za džab-džabe, iz meka srca tako reći, iz bolećivosti i dobrote svoje, zaštitnik i skoro otac sve te proždrljive dečurlije, i zato ću im glave rascopati i rastvorenim krečom ih politi! Vunovlačar Nikodem je smatrao da bi Babac pretnju i ostvario samo kad bi mogao da stoji na nogama. Rastuživši se, obično pošto bi se istreznio, zahtevao je da mu devojčice i muškarčić šašolje tabane perima iz petlovog repa i tiho pevaju: S one strane Plive gajtan trava raste! Potom, nemajući čime da rastera mamurluk i zlovolju, gađao ih je teškim i čeličnim klincima potkovanim čizmama, pretio da će ih izbaciti na mraz samo ako pisnu, vitlao satarom, koju je na barbutu dobio od Todora kasapina, i cmizdrio: Za proćerdanom mladošću i karijerom svojom koje zli ljudi i nesreće upropašćuju! Pijucnuvši zatim na zajam iz Rujne zore uzetu rakiju, raznežio bi se i govorio: Nema za vas zime dok sam ja živ, obući ću vas i na zanat daif, devojčurke u šnajderke, momčiće u mašinobravare, na put ću vas izvesti, kuću vam sagraditi, grdno nasledstvo u testamentu vam zaveštati, obraz svoj pred svetom osvetlati! No i to se, pored ispražnjene

Refuz mrtvak

331

flaše, završavalo tučom i dranjem: Unakaradili ste me, neprijatelji života mog, i kao ruglo svetu izvrgli, gledaju me protivnici moji ko tele s dve glave il ko ribu-devojku, prokletnici zlomisleći! Međutim, Šoja je uvek pokorno primala pijanog Bapca, davala mu da jede, skidala čizme sa zabreklih nogu, decu razmeštala po podu a njega trpala u krevet, podmetala mu lavor da se ispovraća, stavljala hladne obloge na čelo – iste one krpe za sluz – i crni luk pod nos. Deca nisu smela ni da šušnu, šćućurena i prestrašena pod krparama, čak ni onda kada je majka stenjala, gušila se kao sipljiva Jerina, bacakala nogama, grgutala, jer joj je ćale Babac nešto radio, isto ono što i gorogani koji dolaze noću, lupaju u vrata i cenkaju se, samo mnogo duže i jače, zapetljali se majka i ćale kao kučići u parku, škrguću zubima kao da se makljaju, krevet samo što se ne raspadne, ćale grokće kao vepar kad skače na krmaču u dvorištu Darde prvoborca, majka dudla onu crvenu mašku, ćaletove oči iskaču iz duplji, napolju pljušti kiša, iz pivarskog parka zavija pas i zvižducima se dozivaju zaraćene družine dečaka, kaplje voda sa tavanice u pripremljene sudove, kaplje. Deca se nimalo nisu čudila kad bi se Babac, posle nekoliko takvih noći i dana, nekuda izgubio. Samo što bi Šoja rekla: Odmagli opet, propalica, ni strva mu ni abera nema, poljubiće vrata drugi put, govna jela ako mu budem legla! Ipak je često uzdisala i uveče trljala butinu sa istetoviranim krvarećim srcem probodenim plavom strelom. Ponekad je odlazila na stanicu i sačekivala putnike iz pretrpanih vozova, čežnjivo kolutajući

332

Vidosav Stevanović

suznim očima. A Vanđel Sveznalica je tvrdio da će se Babac uvek vraćati Šoji, jer svaki rođeni lutalica voli svoj miran put i svoje žrtve. SPARIVANJE DVA ČUDILA

i ostalo što je s tim u vezi odigralo se u mesecu oktobru, za vreme jednog Bapčevog dugog izbivanja i pošto je Cifronije Furda napustio svoj sto ispod pocrnele slike nepoznate žene u Jezdinoj kafani. Vasilj Krivča, napušten od Divne i zatreskan u Savetu, pričao je kasnije kako nije primetio njegov nestanak jer se bio dao na piće i tugovanje. Lucnuti Veljko Mazalo izgovorio je pred Jezdom kako ima neke istine u sličnosti Magdalene Pokajnice i Šoje Pivarke i kako zbog besparice mora da prihvata svakojake modele. Žira Grba je, međutim, smatrao da su Furdu posigurno uhapsili zbog nekog silovanja ili zbog obijanja Spasojeve bakalnice krajem septembra. Kako su se upoznali i spetljali Cifronije i Šoja nije pouzdano znao ni Vanđel, koji je inače u Rujnoj zori ispomagao oko šanka šankuši Magdaleni, za potrebe nepismenih udovica pisao nadgrobna slova, epitafe, ženidbene oglase, pisma vojnicima i rođacima na radu u inostranstvu, mirio zavađene susetke, jetrve, posredovao u kupoprodaji svega i svačega, prodavao sveće pred crkvom i na groblju, nudio lozove i lekovite trave koje jačaju mušku snagu. Čak ni sveznajući Vanđel ni u šta nije bio siguran, iako je, uz rakiju i meze, pričao vunovlačaru Nikodemu i Dardi prvoborcu, novopečenim prija-

Refuz mrtvak

333

teljima – Nikodem je čak iz ljubavi prema Dardi prešao iz Jezdine kafane u Rujnu zoru i otvorio sebi mesečni kredit kod kelnera Šopa – da su se Cifronije Furda i Šoja Pivarka, aždaja i nezasitnica, sreli u staničnoj restoraciji, gde je Šoju doveo neki Vranjanac paradajzlija, a Cifronije već bio tamo, zalutavši valjda, i po običaju sukao rakiju sa šećerdžijom Kidžetom i molerom Bujcem. Tamo se sretoše i upoznadoše ta dva čudila o kojima se priče po kafanama ispredaju, rekao je Vanđel i pozvao se na svedočenje šećerdžije Kidžeta, koji je tih dana ležao u bolnici zbog operacije bruha. Kada je iz čista mira izbila tučnjava između paradajzlije i nekih naljoskanih svadbara sa bardacima i buklijama, koji su se večernjim vozom vratili iz Bagrdana, pričao je Vanđel, kad je počela da pršti staklarija i ženske uzvrištale i stolice zaredile po tintarama, Cifronije se nezvan umešao, išaketao propisno sve redom, kuma i starog svata prebacio preko šanka poput cepanica, vojvodu nabio pod treći sto u drugom redu od vrata, paradajzliju zavrljačio pravo kroz staklena vrata, i time izazvao pravi ršum u grupici prozeblih putnika pred restoracijom. Posle toga je Soju, skukunjenu u zakrpljenom mantiliću i teturavu na visokim štiklama, odvukao u šumicu iza silosa. Ni njoj ni njemu nije, izgleda, smetala prohladna i vlažna zemlja u šiblju. Dečaci sa brda, koji su u šumici bili priredili redaljku sa Kalušom, čuli su ga kako njišti i obesno lomi omanja drveta, i u bekstvu su se zaustavili tek na rampi kod klanice. Dva sata kasnije Šoja je Cifronija povela svojoj kućici ispod pivar-

334

Vidosav Stevanović

skog parka, valjda načisto obrljavljena njegovom muškom jakošću, onom istom koju je vunovlačar Nikodem svojim očima video na takmičenju kod Jezde pre gotovo tri godine. Sumračnim ulicama do Rujne zore prošli su zagrljeni, ogrnuti pocepanim Cifronijevim kaputom. Još je Cifronije, kaljav na kolenima i laktovima, navratio u Rujnu zoru – već je bio fajront i kelner Šop je zaključivao pazar i šankuša Magdalena je prala čaše – kupio suve srpske kobasice za šesto dinara, pola kilograma bajatog hleba i flašu rakije, i time zapečatio neku vrstu venčanja bez popa i svedoka. Kelner Šop je kasnije pričao kako mu je Cifronije tog časa ličio na bradatog sveca sa jedne ikone u manastiru Grančarici, koju je takođe svojeručno uradio Veljko Mazalo posle smrti svoje kćerke Sultanije. Odmah posle toga, bio je znači oktobar, pričao je Vanđel Nikodemu i Dardi, Šoja je zatvorila vrata pred noćnicima i po Kaluši poručila gradu i svetu da prestaje s radnjom i zatvara dućan. Međutim, Šojinim bivšim posetiteljima to je ličilo na izgovor radi podizanja cene. Cifronije je morao da se obračuna sa nekolicinom najupornijih, koji nikako nisu hteli da se čiste i kušuju, i neprestano navaljivali da plate makar troduplo i koliko se traži. Među njegovim žrtvama našli su se i moler Bujac i šećerdžija Kidže, koji su, ustajući ispod visokih pivarskih stepenica niz koje ih je strmeknuo Cifronije, ljuti kao risovi, psovali boga u trbuh i zaključili kako više nema pravih prijatelja na ovom šugavom svetu. Cifronijeve čvorugave pesnice osetio je na svojoj koži i grbavi Japule, koji je,

Refuz mrtvak

335

vraćajući se iz proševine u Gornjoj Sabanti i prolazeći drumom pored pivarskog parka, podvrisnuo: Oprem, Furda, zanose l ti se jajca na krivinu! i zatim nije dovoljno brzo zamakao za ugao iza fabričke kapije. Prefekt pokora, zaključio je priču Vanđel i popio šesnaestu rakiju. Vunovlačar Nikodem i Darda prvoborac smatrali su da je to najveći preobražaj posle odlaska Dune Klicine u manastir. Međutim, Cifronije i Šoja nisu nikud izlazili, čak ni na ringišpil koji se odskora vrteo na čistini usred parka. Raspaljeni parovi, koji su se trljali po klupama i uz drveta, gledali su u stalno zatvorene i zamračene prozore na bivšoj garderobi i kujni. Pivarska deca prestala su da se igraju pored betonskog podijuma i okupljala su se oko škripavog ringišpila. Šojine devojčice i dečačić kupovahu na pijaci krompir, kupus i iznutricu – dečačić je napred svečano nosio sve kupljeno, zavijeno u novine, a za njim su trčkale bojažljive blede devojčice u pocepanim haljinicama, bose, držeći se za ruke – i na Nikodemova pitanja ogovarahu: Majka rekla da ćutimo! Čuvši to, Darda prvoborac reče da se danas deca rađaju s velikom maturom i da će špijuni svetske kontrarevolucije ostati u Srbiji, ili bar u Kragujevcu, kratkih rukava. Trljajući ruke, Vanđel reče: Ma uskoro će onim čudovištima unutra ponestati para pa će izać delo na videlo! Na psovke Nikodemove, koji se beše navikao da jedanput nedeljno svrati do Šoje noseći kutiju ratluka i pregršt suvih smokava, Vanđel se samo smeškao: Zaklela se zemlja raju! biće gužvanjac kad se Babac vrne! videćete šta će iz svega ispadne! krv nije voda! Na-

336

Vidosav Stevanović

tuknuo je nešto o tome kako Cifronije kriomice odlazi od kuće i kako ga onda po čitav dan nema, ali nije hteo da otkrije kuda ide i šta radi. Rekao je da je to izvan običnog ljudskog razuma i da je možda sve besmislica. Postao je Vanđel tajanstven, hodao je i govorio kao da zna nešto od čega će svet pasti na leđa, čak je od Vasilja Krivče kupio gotovo nove naočari sa čeličnim okvirom i jednim malo naprslim staklom. Kelner Šop mu je prebacio što nije svoj mudri život posvetio kriminalistici, jer bi u tom slučaju Kragujevac možda prestao da bude grad sa najviše lopova u Srbiji. Nikodem i Darda ga do kraja priznadoše za sveznajućeg i rešiše da mu za rođendan u decembru kupe dogled na izvlačenje koji je Simeon Solunac doneo iz Prvog svetskog rata i kroz njega motrio na kradljivce grožđa u svom vinogradu kraj jagodinskog druma. Nema šta, skrozira te pogledom ko sveti Sava, zna gde đavo večera, govorili su, pijuckajući rakiju pored šanka i čekajući da šankuša Magdalena pristane na sumu od pet hiljada za dvojicu. Međutim u Rujnoj zori je danonoćno sedeo ćelavi Vasilj Krivča, ostavljen od Kaje Batočinke, pijuckao rakiju i mezetio krompir-salatu, pričajući: Namrtvo me izradio Furda s onu vršalicu bez točkova! sudskim putem ću tražim povratak radija Kosmaj, madraca brez felera, džezvi za kafu, regatora moje žene Slaviteljke! u moju će korist svedoče svi džulovi, fizičari i ostali radnici kojima je onaj zevzek i vrdalama, ona šušumiga robijaška, utrapio rabljenu robu! opelješio mi džep gore nego mikoza kosu! pravda mora na kraju da pobedi! Tako se žalio Vasilj Krivča ravnodušnom Šo-

Refuz mrtvak

337

pu i dremljivoj Magdaleni. Vanđel je, međutim, smatrao da vreme sve rešava, čak i stambene probleme, i da će se uskoro pred njima odigrati rasplet zapleta. POVRATAK SRPKA BAPCA

i rasplet čitave gužve odigrao se u novembru mesecu, odmah posle prisilnog zatvaranja Jezdine kafane i suđenja pevačicama Divni, Saveti i Kaji Batočinki zbog pljačkanja pijanog bakalina Spasoja. Vanđel Sveznalica je, kao i uvek, bio u pravu. Krajem novembra Babac se vratio sa jednog od svojih bezbrojnih i stalno ponavljanih putešestvija po Srbiji i Makedoniji. Ovoga puta izbivao je puna tri meseca, duže nego ikada – u Nišu je odležao petnaest dana zatvora zbog podvođenja neke drumske maloletnice četvorici sredovečnih bradatih Turaka, u Tetovu se s uspehom kockao s povratnicima iz Amerike i mesnim preduzimačima i nakupcima, radnicima koji su zidali motel u Predejanima odneo je petomesečnu zaradu, na svadbi u Aleksincu bratimio se sa mladoženjom, kumovima i starim svatom u ime srpske širokogrudosti i druželjubivosti – i stigao u Kragujevac umorniji nego radnik u kamenolomu. Bio je sav pocepan, mamuran, zarastao u kosurinu i obradatio do očiju, s jednim pomodrelim i naduvenim okom, sa oklembešenim slamnim šeširom provaljenim na temenu i u blatnjavim čizmama bez sara, s džepovima punim hiljadarki. Odmah, pravo iz kamiona-hladnjače kojim se dovezao

338

Vidosav Stevanović

iz Paraćina, zaglavio je u Rujnoj zori, časteći taljigaše, obućare, sodadžije i kelnere, i naterujući umorne harmonikaše, braću Ćilce, da se pentraju na sto i do promuklosti urlaju: Šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća! Čak je i polazaspala Magdalena videla da je Babac pri kraju snaga – dremao je između čaša, pio samo tanak špricer, teško pokretao noge u kolu, glava mu je svaki čas padala na sto, po ko zna koji put je pričao Vanđelu kako su ga milkani glupo rebnuli ćorkom – ali se niko, pa ni vunovlačar Nikodem, inače poznat sa svoje drskosti i bezobrazluka, nije usudio da ga obavesti kako kod Šoje spava jedan suparnik, niko drugi do grmljasti Furda sa rukama kao lopate i udarcima koji bi i Šmita kovača smlatili. A sve zato, smatrao je Vanđel, što je Babac voleo i umeo da se tuče – služio se stolovima, stolicama, flašama, potrzao nož iz čizme iz čista mira, za jedan pogled popreko, za jednu psovku ili prosto što mu se ne bi svideo nečiji nos – i možda zbog želje da se vidi propisna gužva kad se sukobe dva snagatora. Odavna se na Pivari, ozloglašenom leglu siledžija i ubojica, smatrao je Vanđel, nije dogodila neka značajnija tuča, ako se ne računaju pijanačka šamaranja, ženska čupanja za kose i sukobi zavađenih dečačkih družina u parku. Već je bila zaboravljena čuvena makljaža Srpka Bapca i molera Bujca, započeta zbog Šojine naklonosti i završena neznatnom Bapčevom prednošću u celim zubima, što je naknadno, posle njihovog izlaska iz bolnice, utvrdila posebna komisija u sastavu: Vanđel, Šop, Darda i sodadžija Pidžula. Sve je danas

Refuz mrtvak

339

sitnurija i dosada, ko da su Pivarci prešli u fižbajne, kako se ožalošćeno izrazio šećerdžija Kidže pred vunovlačarom Nikodemom, sećajući se slavnih dana, posle rata i pre požara Akcionarskog mlina, kada niko iz grada nije noću smeo da prekorači fabričku prugu. Međutim, u Vanđelove pametnozlobne priče o gradskim i prigradskim novostima – Ovaj dilber ovde, Japule, slika trukovana, prosio mladu po svim selima okolo, pleo i meo, lagao i mazao, prestavljao se ko joficir u penziji, sve dok ga Maršićanci nisu priupitali da l ume da rastavi i sastavi pušku, izmlatili ko vola u kupusu, svukli dogola, namazali izmetom, uvaljali u katran i perje i ostavili u jendeku! – uz gromoglasan smeh i cerekanje zagrejanih slušalaca, premoreno zavijanje braće Ćilaca, roktanje harmonika dugmetara, u dimu i vlažnom lepljivom vonju prosutog pića, pored čaša i flaša koje su se tiskale na pretrpanim stolovima, pijanka se rasplamsala, uskovitlala i nastavila čitavo poslepodne – Babac je stigao nekako oko podneva, kad Nikodem prvi put zatvara radnju i pije petu šljivovicu pred ručak, kad probrekće blatom isprskani autobus za selo pretovaren pijačarima, kad Šop iza šanka masira gutlave vene na nogama, kad Vanđel zauzme svoje mudračko mesto i navije prastari džepni sat bez kazaljki – i trajala do duboko u noć. A noć, smatrao je Vanđel, uvek razgori smalaksalu terevenku i pospe je zapaljivim mrakom, besom i očajanjem, kao zgarište benzinom, u čijem plamenu sagorevaju poslednji obziri, dnevne smetnje i nemogućnosti. Razmahana se družina proširivala prinovama – zamazanim radnicima iz

340

Vidosav Stevanović

fabrike automobila i Pirotehnike, pijancima koji su po okolnim kafanama dočuli za pijanku do izginuća i još na tuđ račun, šoferima koji su kamione transportere parkirali na praznom placu iza Rujne zore, svakojakim odrpancima koji nude razglednice, muštikle i ruske satove, lutajućim ciganskim orkestrima, skupljačima priloga za unesrećene – koje su složno navaljivale na piće i mezeluke. Vasilj Krivča, mamuran i unjkav, blistao je ćelom uz Bapčevo rame, raspitivao se za slamni šešir i po navici predlagao trampu: Penkalo i perorez s vadičepom, poso čist ko sunce! Kelner Šop je gotovo izludeo od neprestanih porudžbina i sračunavanja, jedva je stigao da ovdaonda zdipi poneku stodinarku i strusi koju rakiju. Trčeći sa prepunim poslužavnicima u rukama, mislio je: Stari se, eto, umreću i strunuću ko živinče, ni koščica neće od mene ostati, brzo se trune u kragujevačkoj zemlji! Šećerdžija Kidže se zavukao pod sto, rekavši: Preko glave mi je uspravnog i dvonožnog sveta, i otud lajao, kukurikao, mukao, meketao i cvileo. Vunovlačar Nikodem je u poverenju prišapnuo Dardi prvoborcu kako Kidže sadrži u sebi čitav životinjski svet. Moler Bujac je čupao kosu i lupao čaše o glavu, vičući da je glava njegovo prokletstvo, njegov krst ispaštanja, i da će joj stoga vratiti milo za drago. Grbavi Japule je za opkladu žvakao srču, govoreći kako će, ako se samo zainati, pojesti čitavu Krivčinu vršalicu bez točkova i traktorsku gumu pride. Darda je žalio što nigde nema Veljka Mazala da sve ovo ovekoveči bojom na platnu kao sliku i priliku raja na zemlji. Nikodem je smatrao da bi

Refuz mrtvak

341

mnogo bolje došao fotograf Drakula Mlađi, koji se verno pridržava prirode i ništa ne izmišlja. Vanđel tada iznebuha ispriča kako Šoja pere noge Cifroniju i briše ih svojom kosom, ali ne dovrši i prekrsti se levom rukom. Tresli su se u kolu trbusi, kaputi, gunjevi, bluze crne od mašinskog ulja. Po nekolicina je uvek dreždala pred klozetom, i nastavljala pevanje, grljenje i škrabanje po zidovima. Vanđel je mastiljavom olovkom nažvrljao pored dve nule: Svima Svima Pantite i Poštujte sitne Mučenike bez Groba! Neispavanoj Magdaleni činilo se da znoj curi niz zidove i da se glave rasplinjavaju u dimu. Znalo se da tek negde u zlo doba dolazi ono pravo, cirkusijada bez premca, odlazak Šoji, džumbus i gužvanjac koji će nastati kad se tamo sukobe dva gorogana i ubojice, Cifronije Furda i Srpko Babac. Znalo se da do toga mora doći. Jer, smatrao je Vanđel, sva Bapčeva lutanja i terevenčenja po drumskim krčmama i kockarskim jazbinama Srbije i Makedonije završavala su se, kao cigareta kod prsta, u bivšoj garderobi bokserske sale za trening i bivšoj kujni letnje bašte, pod belim pogledima četiri žgoljave devojčice i tršavog desetogodišnjeg dečaka, pod izbledelim cicanim haljinama koje se suše na konopcu zategnutom preko sobe, pod zgužvanom vašarskom fotografijom, između velikog šifonjera i šporeta sa iskrivljenom plotnom. Tako je bar dosad uvek bilo, smatrao je Vanđel, a sve što je bilo – biće još jednom i mnogo puta, i tu kraja nema. Svi su stoga čekali polazak i rasplet. Vanđel je prstom pokazivao na svoje zborano čelo: Mozak je to, bato moj, Mandrak i

342

Vidosav Stevanović

Leo Škerbinek ujedno, plus Hudini! Međutim, milicioneri Simon i Dača, utegnuti kaiševima, s torbicama, pendrecima i revolverima, u dvokoraku su zaobilazili oko uskiptele Rujne zore; U kojoj čovek može da skikne i da ga iznesu s nogama napred, čuvali san spavača u zabačenim uličicama oko Pirotehnike, pripaljivali jevtine milicionerske zete i raspravljali da li će sresti neku zalutalu noćnu kurvu: Pa makar i Kalušu, ako se ništa bolje ne nade! Huka i buka terevenke razlegale su se pustim ulicama noćnim. POLAZAK I RASPLET ZAPLETA

odigrali su se iste novembarske noći, u prisustvu nekolicine imenovanih i gotovo potpunom mraku. Kad Vanđelov džepni sat bez kazaljki otkuca pola noći, Babac se tromo uspentra na sto, mahanjem ruku smiri galamu, strugnu kaljavim čizmama, naheri šešir i dreknu tako da probudi zaspalu Magdalenu: Ja vi sada dođem vođa i nemoj neko nešto protiv da šukne! Ima da ga nema! Kušuj i poslušnost! Od slušanja nikog glava nije zabolela, pa neće ni radničku klasu! Prvo: Kreći narode! Narod ga ćutke i s poštovanjem sasluša. Oni pozadi brzo zapušiše usta nekom vrljavom plavušanu, koji je taman zinuo da vrekne kako je on lično protiv svakog kulta ličnosti i za slobodu veroispovesti, štampe, zbora i dogovora. Prišapnuše mu neka to trtlja između četiri zida, jer će u protivnom dobiti besplatan stan i hranu, i besplatan grob na kraju. Tada Babac, sa flašom rakije pod miškom i kilogramom su-

Refuz mrtvak

343

vih srpskih kobasica u zamašćenoj hartiji, prvi grunu kroz vrata. Za njim nagrnu gungula pijanaca – radnici koji su vikali: Živeo narodni otac Babac! adrapovci koji su pružali ruke prema njegovim džepovima, skupljači priloga koji su bogoradili: Udeli paćenicima! preprodavci koji su cvileli: Gospocke muštikle, satovi za bogatune! šoferi koji su ugovarali trku po drumovima – zatim Vanđel sa mastiljavom olovkom za uvom i Nikodem sa nekakvom lulom, pa Kidže, Vasilj Krivča, Bujac i Japule, koji su upriličili pevačku četvorku i drečali: Skini, mala, malo ambalažu, da uteram kola u garažu! U Rujnoj zori ostadoše ispolivani stolovi, polupana staklarija, premoreni Šop, koji nikako nije mogao da se otrese misli o smrti, i Magdalena, koja je sve videla izdaleka, obavijeno maglom. Napolju je počinjala sitna novembarska kišica. Duvao je hladan vetar sa brda levo i bistrio užarene glave. Pored škiljavih sijalica na banderama promicale su svetlucave iglice. Prozori na okolnim kućama bili su zatvoreni i zamračeni, i samo se odnekud čula reska piska dojenčeta. Niz strmu Kosovsku ulicu teturao se nosač Krklja za svojim škripavim kolicima. Vanđel ispriča kako Krklja već dva meseca neprestano luta ulicama, odbija da prevozi robu i kod svih se raspituje za leš nekog velikog čoveka koji mu se u snu javio i zamolio da ga poveze na poslednji put. Niko nije znao, a šašnuti Krklja nije umeo da objasni, ko je taj veliki čovek. Na fabričkoj pruzi rampa je bila dignuta i štrčala je u nebo kao rude seljačkih kola u kafanskom dvorištu. Čulo se kako u fabrici klopoću ma-

344

Vidosav Stevanović

šine, muklo, kao pod zemljom. Darda prvoborac izjavi kako mu dostojanstvo ne dozvoljava da učestvuje u pijanačkim ekspedicijama i da stoga pere ruke, i skrete u svoje razgrađeno dvorište pored Pidžuline sodadžinice. Vanđel je razveseljeno trljao ruke: Najzad će izići delo na videlo i sastat će se muka sa užasom! krv nije voda i svaka ljubav nije čistota! Družina se gegala za Bapcem, koji je žipčio napred, i osipala polako, jer mnogi nisu imali petlje da prisustvuju obračunu. Radiće tu i noževi, biće posla za Simona i Daču, rekao je tiho vrljavi plavušan i s mnogim plašljivcima potonuo u mrak. Vasilj Krivča se spremao da Cifronija uhvati na legalu, pokupi potpise prisutnih i podnese tužbu sudu zbog prevare oko vršalice bez točkova. Zato je ulizički klipsao za Bapcem i usput ga nagovarao da proda čizme i šešir i da od njega kupi stonu lampu bez abažura i dve džezve za kafu, koje je već smatrao potpuno i sigurno svojima. Ukoliko me pravda ne zadovolji, prodaću se neprijateljima socijalizma, govorio je i štrpkao kobasice ispod Bapčeve miške. Kidže, Bujac i Japule su zaostajali, gurili se i preskakali jedan drugoga, udarajući petama u stražnjice: Torak, seremeda, tucaj biber, bralica! Na pruzi se Nikodem omače i ljosnu o zemlju koliko je dug, ali ga ubrzo pridigoše: Noge su zato da se stoji na njima! Bujac primeti kako se Nikodem inače odavna izveštio u padanju i raznim vrstama puzanja. Kidže ubaci kako i on poznaje ne jednog dupelisca. Japule reče kako se on uvek slagao s većinom pa će tako i ubuduće. Vasilj Krivča se požali na zubobolju i tmušu, rekavši: Iste ovake noći

Refuz mrtvak

345

dobio sam mikozu, koja mi odnose lepu grguravu kosu, a žena me Slaviteljka napustila! Sa visokih pivarskih stepenica videli su ceo grad – razbacana i žmirava svetla periferije, pravilno u pravougaonike poređana u centru i na soliterima ispod groblja – u kojem baš tada nestade električne struje. Vanđel je kasnije pričao neverniku Dardi kako tu mora da je neki đavo umešao prste i kako pitanje zagrobnog života tek treba razvideti. Sada su, međutim, videli samo mrak i osećali kišicu. Pred vratima bivše garderobe i kujne nasta tajac, kao na prozivci, i svi se zbiše u ćutljivu gomilu iza Bapčevih leđa. Nikodem prošaputa kako su samo budale uvek u prvim redovima. Kidže se oprezno iskašlja u šaku. Otvaraj, Šojka! Ovden Babac i bratija, promuklo zavika Babac i naže se napred. Očekivao je da se vrata odmah otvore i da mu se uzradovana Šoja obesi o vrat. Unutra se ništa ne pomeri i ne ču nikakav glas. Vanđel je kasnije pričao da se takva tišina čuje valjda samo pred smrt ili u središtu zemlje. Načuljenih ušiju, čuli su svoje utišano disanje. Čuli su kako im srca bubnjaju u grudima. Laknu im kad u pivarskom parku zalaja pas i lavež strča niz brdo. Disali su slobodnije, bodrije, brže, glasnije. Kidže se ponovo iskašlja i reče kako je sigurno zaradio neku trlemu. Čuli su ga kako šumno mokri na beton. Svima se to naglo dopade. Mokrili su na podijum i razveseljeno osluškivali pljuštanje mlazeva pomešano sa šuštanjem kiše u golim granama kestenova. Bujac šibnu mlazem na Japuletove cipele, a ovaj mu vrati ravnom merom. I ostali pokušaše da se međusobno pomokre. Vasilj

346

Vidosav Stevanović

Krivča reče kako je njegova mokraća toliko jaka da razara drvo, zemlju i kamen. Raširenim nozdrvama žudno su lovili mek i lagan vonj. Vasilj Krivča je palidrvcetom čačkao uvo, predano i sa uživanjem. Bujac reče kako slepci vide ušima i kako bi dobro bilo zažmuriti i osluškivati. Japule reče da je njegova baba po majci oslepela u trideset sedmoj a progledala u šezdeset drugoj godini. Nikodem zažali što s njima nije Darda, stari jurišlija, pred čijim podvizima Japuletov bakutan može da se sakrije u mišju rupu. Međutim, Babac je pesnicama lupao u vrata i sve se više ljutio na tako gurav doček. Unutra se ništa nije pomeralo niti se šta čulo. Kao osica ga ubode pomisao kako spava sad Šoja s nekim balvanom pored sebe, izdovoljena do guše, a on ko siroče dreždi na kiši, bolest može da navuče, da se prevrne kao čarapa, da dobije neko zapaljenje pluća ili leukemiju. Otvaraj, bre, kad velim, da ne izvaljujem, ruknu, uhvati zalet od nekoliko koraka, nalete na podijum i sede. Stalno mu se po glavi vrzmala rasparana prevrnuta čarapa i leukemija. Seti se kako su mu otac i deda mladi umrli, obojica u pijankama na vašarima, i požele da skonča dostojno svoje porodice. Družina, međutim, stuknu i uskomeša se. Nikodem se povuče iza svih i opipa lulu u džepu. Bujac je pipajući kupio kamenje i trpao ga u džepove svoje kožne vindjake. Japule je milovao svoju grbu i razmišljao da li da štukne niza stepenice. Kidže je mrmljao kako je siguran da su se usosili. Jedino je Vanđel bio miran i sabran. Zažagoriše. Možda ženska ima mušteriju, reče Japule, jer poso je poso, brajko. Ako

Refuz mrtvak

347

danas propustiš, sutra ćeš se kajati. Poso je ko riba jegulja, začas iz ruke isklizne. Pokojna baba moja petnaestak godina vid čekala. – Znamo mi dobro kakva je to mušterija, reče Vasilj Krivča, i znamo kakav je poso! Sto godina, devedeset groša. Ženske treba za glavu vatati, ko zmije, da se ne češeš poslen gde te ne svrbi! – Možda nije kod kuće, reče Nikodem, možda odvrljala nekud? Može se ići kud se oće, nigde ne piše da se ne može. Svet je svakome otvoren, guraj kud te noge nose, kaže Darda. – Znamo mi kaka je to kuća, reče Vasilj Krivča, i ako vrata ne pogodiš, kuću nikad nećeš. – Pusti, Babac, reče Kidže, će naiđe milicija. Sede i čekaju, poštenog će uvek dočekati. Pošten sam u klopku padne. A na sudu te nikoji advokat ne opra. – Znamo mi ko će naiđe, reče Vasilj Krivča, pismenost je zato izmišljena da se prevarantu u dušu zaviri. Taka i taka su ti dela lopovska, vrći ljudima što si lagarijama zdipio. – Nek vidi šta se zbiva, reče Bujac, oči su za gledanje nasađene, nisu zbog lepote. Ništa ne znaš dok očima ne vidiš i rukom ne opipaš, pa magareće uši da imaš. – Dobro mi to znamo, reče Vasilj Krivča, znanje je imanje. Bez znanja ni budala neće zapevati. – Pusti čoveka, reče Vanđel, domaćin je i zaštitnik. Danas domaćina sa svećom možeš da tražiš. Svako voli čist račun i jasnu sudbinu. Reči se brzo ukrstiše nad Bapčevom glavom i on hitro skoči na noge. Svi osetiše olakšanje, neku prijatnost i lagodnost. Smejuckali su se, svaki za sebe. Kidže i Bujac boksovali su se od šale. Kad Babac iz zaleta provali vrata i nestade u mraku, svi nagrnuše za njim, radoznalo, veselo, živahno i nestašno zverajući oko sebe, trepćući na svetlosti petrolejke sa poča-

348

Vidosav Stevanović

đavelim trbušastim staklom, koju neko, po svoj prilici Vanđel, beše upalio. On sam je najednom izrastao, ispravio se i pogordio, preko lica mu se razlilo likovanje, vragolanski je trljao nos kažiprstom i jezikom oblizivao usne, čak je i čupkao sede dlake iz ušiju. Naočari su mu svetlucale mutnim sjajem. Nikodem pomisli: Nema šta, novi sveti Sava, skrozira te pogledom ko staklo. Na krevetu je sedela Soja, držeći pokrivač pod bradom i preplašeno kolutajući očima. Na fotografiji više glave imala je iste takve oči, izbledele i suzne. Nikodem zaključi da je Šojina glava na pocrneloj slici Veljka Mazala u Jezdinoj kafani i da ga sve to nekako podseća na pobožno pojanje u crkvi. Devojčice su se pokrile preko glave i šćućurile, gotovo ne dišući. Dečak je tupo zurio u pokisle, skakutave, klimave uljeze i zakretao glavom prema narogušenom Bapcu, koji je ispustio kobasice i vitlao flašom. Nikodem pomisli: Kao moj pobra Darda, stari bombaš, kad se sprema da nekom dripcu razbije njušku. Za sve vreme Šojine oči rasle su kao krugovi na vodi. Sa konopca, zategnutog iz ugla u ugao, visile su izbledele cicane haljine, izujedane raznobojnim zakrpama, sa kojih je kapalo kao sa tavanice. Tanka pruga vode puzila je pod krevet kao ljeskava zmija. Cifronija, međutim, nigde ne beše. Svi se upitaše u sebi: Kuda je nestao Cifronije Furda? I: dokle će rasti Šojine oči? I: Čiji li su ovo, pobogu, tragovi stopala po zidovima? I još: Ne izgleda li ovo kao početak nekakvog jebanog kraja? Ispred svih, Vanđel je trljao nos krivim kažiprstom i jezikom oblizivao usne, tanke kao dve crte povučene mastiljavom

Refuz mrtvak

349

olovkom. Koj ti je taj čarapan što ga primaš kad je domaćin tamo gde krvavo zarađuje leba i sleba, riknu Babac i spotače se o lavor s prljavom vodom, ne raste leba po drveću, samo ruku da digneš. Moraš se pomučiti, dlanove oznojiti. Pokazuj tog čarapana da ga bojem ne iskamčujem iz tebe, kurvetino kapedomska! Soja drhtavom rukom pokaza na šifonjer, skupljajući se, prosto se uvlačeći u sebe, cepteći. Dečak se pridiže, isprsi se, ali namah klonu i povi tršavu desetogodišnju glavu. Devojčice su sasvim prestale da dišu. Nikodem pomisli: Sigurno ni svetski čovek Darda nije video ovolike oči kao u Šoje. Babac prilete šifonjeru i otvori ga, uz škripu nepodmazanih šarki. Nekoliko trenutaka stajao je tako, glupo se osmehujući, raskoračen, sa na potiljak zaturenim šeširom. A onda se saže i podiže nešto na rukama. I Vanđel i Nikodem i Vasilj Krivča i Kidže i Bujac i Japule namah opaziše da je to neki smešno nesklapan kepec, umotan u šarenu košulju, koji se ne pokreće i ne diše, veliki koliko najmanja devojčica, nesrazmeran kao nedonošče. Nos mu je iz lica štrčao kao panj iz zemlje, a uši su mu bile kao u zagoneci; Oko panja dva lopara. Nikodem pomisli: Kao devojka bez ruku, nogu i trupa u trećoj šatri na prošlom vašaru. I svi u tim zgužvanim crtama prepoznadoše Cifronijevo čelo, Cifronijeve štucane brčiće, Cifronijev nos – i zastideše se duboko i zauvek. Jedino je Bujac digao kobasicu s poda i halapljivo je gutao, mljaskao i cmoktao, pogledom tražeći flašu s rakijom. Zatim je podiže i nagnu, pošto rukavom obrisa grlić, i obliza se. Jabučica mu je skakala kao čvorak u zamci. Sad

350

Vidosav Stevanović

znam, reče Vanđel ne trepćući, u tišini koja nastade svud unaokolo: onaj pas iz parka prestao je da zavija, kiša je, verovatno, prestala da pada, Bujčevo mljaskanje zamrlo, Šojin cvokot sasvim nestao i oči joj se smanjile, nosač Krklja prekinuo traganja za lešom velikog čoveka, Šop nije stigao da do kraja domisli svoje truljenje i nestanak, Magdalena se razdremala i rešila da prekine rad, dečačke družine zastale usred tuče s bokserima, lancima, noževima, vašarski fotograf Drakula Mlađi okanuo se sedme žene, Jezda odlučio da ponovo otvori kafanu, svi glasovi noćni zaronili u ćutanje i ljudi ostali da stoje nadomak mrtve bele vode koja se polako valja na sve. Sad znam, reče Vanđel, prodavao je Cifronije krv bolesnicima, pola kile za hiljadarku, zato sam ga viđao pred bolnicom, postao je dobrovoljni davalac krvi, prodao je svu krv, po pola kile za hiljadarku. Nije krv soda-voda, reko bi, sabiješ pod pritiskom pa krčmi koliko te volja. – Znamo mi kakva je to krv, reče Vasilj Krivča, znamo mi dobro kakva je čija krv. Svi su ćutali. EPILOG SA MALO TMURNE SVETLOSTI

o kojem se nešto zna uglavnom zahvaljujući Vanđelovim zabeleškama i raznim pričama koje su se kasnije prenosile po gradu. Pričalo se da se posle govora Vasilja Krivče, pre nego što su se svi razbežali kud koji, pred vratima bivše garderobe i bivše kujne pojavio nosač Krklja sa kolicima, koji je, pošto je video Cifronija, rekao kako su mu umesto velikog čoveka podmetnuli neki prirepak i kako on

Refuz mrtvak

351

odbija da učestvuje u svačijem vaskrsenju. Srpka Bapca iste noći, onako u čizmama bez sara, provaljenom slamnom šeširu i sa praznim džepovima, uhapsiše milicioneri Simon i Dača, rekavši da mora da je kriv čim nema ni dinara. Tim hapšenjem završena su Bapčeva lutanja po Srbiji i Makedoniji. Trećeg dana pred veče u zatvoru je odigrao oproštajni barbut sa zatvorskim čuvarem Čakarem i zatim se obesio nad kiblom o svoj učkur. Povodom toga vunovlačar Nikodem reče Dardi prvoborcu: Ne rađa se više, pobratime, takav kocoš, pa makar se Kragujevac zvao Kartojevac. Darda prvoborac je, međutim, smatrao da talenti nikada ne izumiru i kao primer je navodio Šojinog dečarca, koji već ume vešto da obrće tri karte. A kad u zimu Šoja ostavljaše decu – četiri žgoljave devojčice i tršavog desetogodišnjeg dečaka – i odlazaše iz grada da bi sa šoferima lutala po drumovima između Đevđelije i Triglava, Jerina semenjarka, otkuvavajući vreteno kojim vrši pobačaje i videći je kako se penje u kabinu hladnjače, reče: Anđama i toj ti je, od takije postaje Kvekenbuš! Samo Vanđel Mudrac, pošto se preselio pod Jezdino okrilje u novu kafanu preko puta Pirotehnike i zauzeo sto pod pocrnelom slikom nepoznate žene, trlja ruke, piše dirljiva nadgrobna slova, sažete epitafe, ženidbene oglase, prodaje sveće pred crkvom i na groblju, i travama leči mušku nemoć. U dokolici ispisuje dugačka žitija svojih svetaca, sitnih kragujevačkih mučenika, čiji grob niko prstom ne može da pokaže. Započeo je veliku hroniku o podvizima proslavljenog Cifronijevog uda, jer se nada spomi-

352

Vidosav Stevanović

njanju svoga imena i onda kada mu gušteri budu po kostima trčkarali i deca mu od lobanje pravila fenjer za Poklade. Brigu o svojoj hroničarskoj zaostavštini prepustio je ćelavom Vasilju Krivči, koji još kuburi sa vršalicom bez točkova, tulumbeta i prenosnih kaiševa. Na kraju, vredi još napomenuti da je šankuša Magdalena, odmah posle smrti Kelnera Šopa, dala otkaz na posao u Rujnoj zori, grdno se prokurvala i sada se koleba između molera Bujca i šećerdžije Kidžeta. Time je stavljena tačka na žitije Cifronija Furde i Šoje Pivarke, i otvorena stranica za novo žitije. Amin.

JEREMIJINA SMRT

eremija je već dizao glavu sa jastuka kada je čuo slab zvuk tanak i nejasan, nalik na cičanje ili nejako cviljenje, koji je, činilo se, dolazio od vrata, a možda i od stola. Oslonio se na laktove, kriveći vrat zbog zujanja i tegobe u lobanji, pokušavajući da otvori oči zapekle od pospanosti, kad je ponovo čuo pištanje, sada malo jače, mučno i srsičavo tužno, kao da je od neke iscrpljene i ranjene životinjice, ili, čudno, kao da je glas mekanog, sluzavog i providnog vodozemca. Nije se iznenadio ni uplašio. Činilo mu se prirodno i razumljivo da se u ovoj mračnoj i prljavoj sobi, punoj stenica, zadaha i gustih senki, među podlupljenim i vlažnim zidovima, u ovoj užasnoj radnoj jazbini za pacove i sove, kako je ponekad s jedom i zlobom nazivao, u ovom prenatrpanom ćumezu bogu iza leđa, pored razorene fabrike oružja, porušenih zidova i svuda ižđikalog korova, pojavi ujutro, čim se oči otvore, nešto tako besmisleno i bedno kao taj glas, taj majušni jauk koji nije pripadao nikome i nije dolazio niotkuda. Nije se ni požurio da zagleda u sve uglove, jer je bio mrzovoljan i rasejan od teškog i rđavog vina popi-

J

354

Vidosav Stevanović

jenog sinoć u sobi škrofulozne kelnerice koja ga je povela sobom za novac, jer je odavna navikao i oguglao na otrcane utiske posle buđenja u svom nakrivljenom i tvrdom krevetu, u stvari džombavom otomanu kupljenom na buvljoj pijaci, koji je pri svakom pokretu promuklo cvileo razdrndanim federima. Pogledao je sto, iskrzan po ivicama i kao presvučen čađu, prepun izgužvanih hartija, raskupusanih knjiga, iscepanih pantalona i prljavog donjeg rublja sa strane, gde je ležala iskrivljena viljuška i plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima. Pogledao je zatim pod, prašnjav, grbav i podignut u uglu, nakaznog konja na tavanici između dve velike mrlje od vlage, stalno iskežene zube, svedeno čelo i kukast nos na fotografiji nekog starca u nedeljnom odelu, i pao nazad na jastuk, jastučnicu od šatorskog platna ispunjenu isitnjenom slamom, zgađen na svoje konjuktivitične kratkovide oči koje se svakog dana otvaraju u istom kukavnom enterijeru, memljivoj ropotarnici stareži i truleži, ogorčen na svoje uporno srce koje budalasto kuca kao stari navijeni sat na nekoj zabačenoj i polustrunuloj podrumskoj pozornici. Nije se sećao, u dugom trenutku jedne svakog jutra obnavljane mučnine, nepoznatog zvuka koji mu je okrenuo glavu u krug. Ležao je nauznak, skupljajući hrabrost i snagu da svoje mršavo i povijeno telo izvuče ispod pohabanih pokrivača nezdravo mrke boje, iskamčenih na rasprodaji zatvorskih stvari, i da svoje tanke noge, opletene plavim gajtanima vena i pokrivene skorelom štrokom, ugura u pocepane papuče, otpo-

Refuz mrtvak

355

činjući tako svoj svakodnevni tromi put do umivaonika naherenog u uglu sobe. Iz druge sobe, iza napuklih vrata, čuo je gazdaričino mrmljanje i othukivanje, škripu dasaka i hod bosih stopala. Po šumovima, koji su se rojili unaokolo, zamislio je njene iskrivljene rožnate nožne prste kako češkaju o mesnate i zadrigle listove s gustim crnim dlakama, njena mlohava i gnjecava bedra uvijena u zamašćeni kućni ogrtač s crvenim ružama, njene ispucale ruke kako naslepo pipaju po nahtkasni i dohvataju prvu cigaretu, i njen mrzovoljni, tupi, blesavi pogled iz podbulog sala masnog lica kako tupo prati kolutove dima. Ta bezvoljna, ružna i nagojena žena, sopstvenica dve sobe u toj napuštenoj periferijskoj predionici užadi, koja ne primećuje ništa oko sebe, bila je tako očito mlitava i na izgled bez kostiju da se Jeremija pitao kako se uopšte kreće i održava uspravnom. Uostalom, uglavnom je ležala nauznačke, pušeći jevtine i smrdljive cigarete, pijuckajući ohlađenu kafu, nadimajući bačvastu telesinu, čupkajući i njušeći znojave malje ispod pazuha, prstima draškajući sluzavi jezik dražice. Vraćajući se jednom pijan, noću, Jeremija je, prolazeći kroz njenu sobu i videći kako ga posmatra praznim i razrogačenim očima razvraćene životinje, legao pored nje gonjen ljigavom žudnjom, u koju se uplitala i mržnja i bolesna radoznalost i čežnja za prljavštinom i gadom, i tek kada su se njene butine otvorile naviklim i mrtvim pokretom, mehaničkom kretnjom jedne lešine, osetio je gađenje i stid, dubok i strašan, i odmah ustao promrmljavši nešto nalik na

356

Vidosav Stevanović

izvinjenje i na kletvu zbog svoje slabićke impotencije. Gazdarica je sutradan ležeći na svom širokom kauču, pušeći i pijuckajući ohlađenu kafu, izgledala sasvim obično, tupo i blesavo, kao da se ništa nije desilo, kao da ništa i nije moglo da se desi u tom vremenu zastalom pred pragom prenaseljene kućerine, a Jeremija, pošto mu je to godilo i pogodovalo bar delimičnom zaboravljanju svega niskog i oslobađalo ga mučnog kajanja posle pijanstva, u kojem mu se s naročitom žestinom nametala blažena praznina samoubistva, nije ništa spominjao niti ikad išta ponovo pokušavao. Ali je među njima vejala i bila neskrivena odvratnost, neko mutno strujanje nagona za rastankom, sjedinjenjem, uništenjem i konačnim mrtvilom poslednjeg zajedničkog cilja. Objasnio je zato sebi, onako kako se objašnjava maloumniku, da je onaj neprijatni uzdah očajanja ispustila gazdarica pokrećući svoju tromost, možda, razdraživši sebe do vrhunca neprirodno izazvane i lažno ostvarene strasti, i taman skupi usne da gadljivo otpljune, kad začu ono, sada negde u blizini, popraćeno lakim šumom kao da se neko lakonog kreće po sobi. Osetio je tada laku neprijatnost po licu, bol u povijama, crvenilo na obrazima, kao pod pogledima nekog nepoznatog uljeza, možda neprijatelja, koji neuviđavno i surovo posmatra nezgodni čin tuđeg jutarnjeg otvaranja očiju, prvi grešni i strašni trenutak svesti. Podiže kapke i sa čuđenjem, pomešanim sa nevericom i strahom, ugleda umobolnu prikazu koja je stajala baš pred njim. Sedeći u krevetu, prilepljenu uza zid talasima

Refuz mrtvak

357

uznemirenosti i strave, zgrčen, čekajući još cilik razdrndanih federa i krčanje svojih praznih creva, netremice je buljio u odvratno i fantastično stvorenje zdepastog prasećeg trupa, naduvenog kesastog trbuha i ruku nalik na peraja ribe, golo i pomodrelo, koje je na njega treptalo kapcima bez trepavica, nemoćno mašući velikom poluljudskom glavom na tankom peteljkastom vratu, gegajući se iz ugla na krivim i kratkim majmunskim nogama, treskajući opuštenim naborima rošave kože slične pepeljastom krečnjaku. Jeremija se još tresao od jeze i unezvereno stiskao krajeve pokrivača, stalno čekajući cilik federa i krčanje creva, kad nakaza opet pusti svoj ogavni cijukavi zvuk, sada stvarno nalik na jecanje i cviljenje od teškog telesnog bola i ustremljenog beznađa, užurbano i nespretno zaklima trbuhom, poklecnu, spovede se, zaglavinja napred-nazad, zamaha patrljcima izroda gmaza i ribe i biljke mesožderke, i pade na pod ispred stola, savivši se kao zametak koji je izgubio zaštitničku toplotu materice, tresući se još malo od očito neizlečive studeni koja mu se zauvek uvrežila u kostima. Zatim se skočanjeno telašce umiri pred razrogačenim Jeremijinim očima. Posle prvog straha koji ga je ludačkom snagom digao sa jastuka, zavitlao prema zidu i presekao namah svaku mogućnost da nešto od svega, bilo šta, shvati i razume, usceptali Jeremija oseti kako mu krv u vrelim i burnim mlazevima prosto šikljajući i klokoćući, jurnu u glavu, urlajući u potiljku, udarajući u čeone kosti, zaglušno bubnjajući u ušima. S

358

Vidosav Stevanović

naporom i grčevito pomisli da je sve to san, nezdravo i nastrano priviđenje niklo iz tmuše neprestane noći u rabatnoj kućerini, mrsko čudovište rođeno iz gazdaričine jalove strasti i sladostrasnog bola njegove požude, patuljak iz podzemlja samrtničkoga grada, i da se treba samo probuditi, samo rasvestiti, i sve će biti po starom, onako kako je oduvek i kako će biti doveka: laka i okrepljujuća tupost između dve more. Stisnu zato kapke, zamaha glavom kao da priznaje poraz i polako, sa strepnjom otvori oči kao da izlazi sa dna mračnog bunara, iz u korov obraslih rovova eksplozivom zdruzgane fabrike, plašeći se naglog bleska snažne svetlosti, ali pokoran i odnekud ubeđen da će ponovo videti nakaznu sliku od malopre, delimično uveren u zasigurnu neistinitost svega, delimično čak i pomiren i gotovo obradovan što će se sve ponoviti sada i još mnogo puta. Pred njim je bila njegova stara iznajmljena soba, radna jazbina za pacove i sove, sa poznatim ružnim stvarima, svaštarijama pretrpanim stolom i naherenim umivaonikom sa plehanim oljuštenim bokalom i vlažnim mrljama na tavanici i obrisima konja u vijugama pukotina i otpalog maltera, koje su se najednom isticale novom oštrinom i jasnoćom, opipljivošću rezanog kamena, kao da su obasjane iznutra i zaleđene zauvek na istim mestima. Zagledan u neprirodno pravilne zube na fotografiji starca u nedeljnom odelu, Jeremija je naglo zaceptao u parališućoj i brzoj drhtavici, primirio se i opustio. I punim plućima udahnu opojan i začudo poznat miris, koji je lebdeo unaokolo, mameći prema

Refuz mrtvak

359

oštrim i opasnim ivicama iza kojih je milosrdna blagost kraja. Jeremija prestade da osluškuje panično damaranje u slepoočnicama i grmljavinu uzbuđene krvi u ušima i, primamljen privlačnom opasnošću konačne odluke i zanesen oporom draži neopozivog čina, pogleda prema mestu gde je malopre pala prikaza. Na iskrivljenim rebrima poda, među razbacanim sasušenim korama pomorandži i zgnječenim opušcima od cigareta, u krivoj senci stola, ležalo je ono, užasno neočekivano stvorenje nekakve pakosne izazivačke izmišljotine, nepokretno i tamno u turobnom osvetljenju oblačnog dana koje se šunjalo kroz prljavi prozor i koturalo na podu kao užad. Savlađujući neprijatnost i gađenje, najednom olako i prosto kao micanje nožnim prstima, Jeremija ga podrobno osmotri sa svih strana i, razmišljajući mnogo mirnije i pribranije i jasnije, osećajući čak i izvesnu skromnu nadmoćnost zbog svoje tako očitovane hladnokrvnosti i smelosti, pouzdajući se u svoj mozak, sasvim trezveno zaključi da u tom neskladnom biću nema ničeg strašnog što bi nagonilo u zaprepašćenost, užas, očajanje i ludilo. Gotovo se začudio, uostalom sasvim površno i bez povezanosti sa glavnom misli o jednostavnosti i običnosti pojave toga polubića, svojoj malopređašnjoj mimikriji sa naknadnim otvaranjem očiju i očekivanjem promene. U malom, prosto beznačajnom i zgrčenom telu tog izroda nižih životinjica i biljaka neodređenih svojstava, nalik na zametak, istina majmunolik, ili iznakaženo bogaljasto novorođenče-presmakče,

360

Vidosav Stevanović

u opuštenim ručicama-perajama spuznulim niza zbrčkane slabine, u iskrivljenim nogama skupljenim pod vrećastim trbuhom, u samom naboranom i gromuljastom trbuhu bez rupice pupka i bez vidljive pupčane vrpce, u golom i ravnom temenu bez kose i pora, bio je vidljiv tako neizdržljiv bol i ponižavajuća telesna slabost da Jeremija, umotan u pocepanu i prašnjavu ćebad, žudno nagnut preko ivice kreveta, ne čujući više cilik federa i krkljanje u crevima, zaboravivši namah sve što se maločas zbilo i gonjen živom i drhtavom radoznalošću koja ga je one noći spustila među gazdaričine salaste butine, oseti ježuravo i tugaljivo sažaljenje prema tom jadnom otpatku pomešanom sada sa smećem i prašinom, sa bačenim krpama, užeglim čarapama i jednom skorelom cipelom bez pertli. Naglo je bio obuzet sitnom jecavom tugom i jakom željom da ustane i tu bednu nakazu skloni na čistije i provetrenije mesto, makar gde van promajnih prostorija mračne kućerine koja se naginje i ruši. Pokrenu zato svoje tegobno izmoždeno telo, izlomljeno sinoćnim patvorenim vinom, mučnim podavanjem uskokarličaste škrofulozne kelnerice, groznicom i vatruštinom pijanog sna, i ustade, razbacujući ćebad, nogama napipavajući papuče, gunđajući, zlovoljan i namršten, i tromim i teškim koracima pođe preko male čistine između stola i zdepastog naduvenog ormara. Sva osećanja i utisci od malopre iščileli su, potpuno i neopozivo, sa prvim pokretima. Trpeo je jedino kljucav bol u potiljku kao da mu oštar kljun jastreba-lešinara dubi potiljačnu kost, is-

Refuz mrtvak

361

prepletan sa neprijatnošću zbog mnogobrojnih treperavih krugova pred očima. Saginjući se nad tim neobičnim uljezom, koji je ko zna kako i ko zna otkud dospeo u njegovu sobu, i psujući zbog oštrih probada u plećima, sam sebi je izgledao kao čovek koji se mirno i naviknuto budi u svom krevetu, otvara oči nesvikle na iznenađenja i čudne prizore, zeva, mrmlja, pljuje, onaniše, čisti mrve hleba sa stola i prepunu pepeljaru istresa kroz prozor. Nije osećao veću odvratnost dodirujući hladnu i zbrčkanu kožu nego kada je to činio sa mekim i sipkavim pepelom od cigareta, i nije video ništa neobično i nastrano ni u toj već poluzaboravljenoj i nesnosnoj samilosti jačega, boljega i celovitijega, ni u tom spokojnom, ravnodušnom i ležernom pokretu i dodiru iscelitelja ili, bar, zaštitnika. Ali, onog jasno ocrtanog trenutka, koji se naprečac izdvojio iz tmurne mase vremena i vinuo u jednu naročito bistru posebnost, kad se njegova šaka spusti i nekako suviše prisno pripi uz grbava majušna leđa, Jeremija nasluti u sebi, negde između trbuha i pluća, neko nejasno drhturenje, lak i površan grč čak, koji mu nenadno otkri nešto poznato i blisko u čitavom prizoru, pokretu i situaciji, kao da je sve što se sada dešava on već jednom preživeo, negda, u svetlom procepu onog gromadnog i jedinstvenog vremena pred pragom, i kao da neke davno iščezle kretnje, možda kretnje biljaka i nezamislivo drevnih životinja i beskrajno dalekih samrtnika, ustaju sa nevidljivog dna, ispod bezbrojnih slojeva voda i kamenja i zemlje, očvršnjavaju u retkom vazduhu, ulaze u njegovo te-

362

Vidosav Stevanović

lo kao bacili bolesti i pokreću ga neznano kud, možda ravnim i bezdušnim visoravnima ravnodušnosti koje su sa one strane trajanja. Pored čuđenja i mogućnosti da se u svemu snađe, o svemu da promisli, bar da pristane, držao je sićušno groteskno biće u naručju, privučen neodoljivom silovitom žudnjom da mu zagleda u lice, levom rukom podizao mu oklembešenu glavu i pažljivo, više pokorno i molećivo nego nadmeno i zapovednički, sasvim skrušeno i trpeljivo, zagledao izbliza, savijajući se istovremeno u leđima kao pod teretom nekog nepovratnog saznanja, neke neisceljive poluljudske sramote i nekog nepodnošljivog poluživotinjskog jada, i nabirajući obrve i šireći zenice kao da s naporom razaznaje predmete u neprovidljivom mraku. S unezverenom nevericom, s tupim i krotkim očajanjem, prepoznavao je, ili ponovo upoznavao, u tom niskom izrovašenom čelu bez bora, u tim mutnim očima bez sjaja koje su svetlucale žućkastim beonjačama, u tim rošavim i mlitavim obrazima, u debelom i spljeskanom nosu iznad zevajućih rnja, u mesnatim i modrim usnama, u čitavom tom mamurnom, sumornom i praznom licu bez crta prepoznavao je lice njemu tako dobro i rođački poznato iz ogledala, iz prljave sapunjave vode u umivaoniku, iz zaljeskanih površina izloga, iz tuđih razrogačenih zenica, možda baš gazdaričinih od one noći ili kelneričinih od sinoć, lice preliveno sebičnošću, rasejanošću i slabošću: svoje mrsko, neživo i bledo lice. Ostao je dugo tako, zgrčen i prazan, držeći tu ružnu sliku i priliku samoga sebe na odrvenelim

Refuz mrtvak

363

rukama, nežni i materinski, kao da čuva od nasrtljivog živog vazduha i radoznalih napasnih pogleda nešto nedolično, nepristojno, ponižavajuće i sramotno a dragoceno, nezamenljivo i potrebito, naslućujući sablasnu prazninu koja je zaustavljala kucanje srca, tog već malaksalog sata u memljivom i smešnom podrumskom pozorištu bez programa i glumaca, i savijala bele i pogubne kolutove oko uzdrhtalih dlanova, oko uznemirenih i pokretljivih stvari, naduvenog ormara i škripavog kreveta i nacerene žute fotografije krezubog starca u nedeljnom odelu, oko laganog i peperjastog straha ljudskoga, koji ga je već dodirivao samo najtanjim i najosetljivijim ticalima. Savio je onda kolena kao da ih lomi i klekao na pod, sklapajući tako mali leš, koji je očito, sudeći po hladnoći kože i mrtvačkoj ukočenosti udova, ispustio poslednji dah još kada se stropoštao pred njegovim užasnutim očima, od svojih nepotrebnih i skrnavnih pogleda i od izduženog noža kroz oblake zalutalog sunčanog zraka koji je iskosa bušio prašinu pored stola. Spustio je ukočeno i sasvim poplavelo telašce na prljavi komad ćebeta, koji mu je služio za brisanje cipela i prljavštine, pod samim stolom i ukočio se nad njim, miran i pribran odnekud, zagledavši se u obrise kržljavog jasena koji se isposnički i žalostivo njihao pod prozorom, i primetivši čak, nekako uzgred i gotovo prezrivo, sličnost njegovih očerupanih grana sa počađavelim kosturom čovečje šake. Nije znao šta oseća, i nije želeo da išta zna. Bilo je vrlo bezbolno, tiho i odmarajuće sedeti tako opušten i

364

Vidosav Stevanović

ravnodušan kao streljani čovek koji, evo, sedi na ivici svoje rake, klatari nogama, žmirka na ogolelo drveće, zvižduće nešto u ritmu svoga srca i bila, možda broji ptice ili oblake, i nemarno posmatra osipanje zemlje i glibavu vodu koja se sa strane sliva u taj meki i gnjecavi kovčeg za kosti i ohlađene vene. Bilo je vrlo umirujuće ne micati se nad jednom stvari koja je tako očigledno i neopozivo okončana i optočena izvesnošću i neminovnošću kao misao o dolasku sudnjeg dana, kao tvrdina dasaka i oštra ivica stola za leđima, kao iskašljavanje gazdarice i neki tih i šaputav zvuk koji se bližio vratima. Ponovo se u sve umešalo krčanje creva. Taj šum i to krčanje namah ga vratiše javi. Po iznenadnoj i napetoj tišini, prosto tankom svilenom koncu zategnutom do same ivice kidanja, po nejasnom dahu kao od zaustavljenog disanja, shvatio je šta se dešava u drugoj sobi, koja je malopre bila nestala u vremenu i odmah se vratila na svoje mesto. Video je tupo čuđenje koje obuzima nepokretne gazdaričine crte razvraćene životinje zato što nije čula svakodnevno hripanje i pljuvanje prilikom umivanja, šuškanje hartijama, kresanje šibice, što su sve bili znaci da je njen stanar ustao i da se sprema da ode na lutanje po lagumima razorene fabrike oružja. Shvatio je i video radoznalost i želju koji su je naterali da se ostavi pušenja, pijuckanja kafe, njušenja znojavih malja ispod pazuha, draškanja crvenog jezička dražice, da pretetura preko sobe, priđe vratima i, poluotvorenih usta i češući mesnate zadrigle listove rožnatim nožnim prstima, prisluškuje uzne-

Refuz mrtvak

365

mirujuću tišinu iza njih kao da naslućuje izvestan prestup, zločin, greh. Zamislivši sve to u magnovenju, Jeremija je isprva osetio prezir, nelagodnost, gnušanje, pa čak i bes, što tu neko, stranac i ništarija i mrtvac od rođenja, tako prostački, drsko i neuviđavno zavlači svoju mlitavu radoznalost u njegov okrepljujući ali gotovo letargičan mir. Ali sve to, mir i gnušanje i bes, naglo preseče naslućena, u letu uhvaćena mogućnost da će se vrata najzad otvoriti, polako i mučiteljski, i da će se u tamnom pravougaoniku otvora pojaviti čupava, bunovna glava koja će, kad u prazne i okrugle zenice uđe čitav prizor i ocrta se svaka pojedinost, postati maska straha sa zgrčenom šakom na skupljenim usnama. Užasno se plašio sada baš svoje gole i ubistvene nemoći, i ceptao je nemušto i zverski pred slikama koje su ga saletale kao klice teške zarazne bolesti. Ta odškrinuta napukla vrata sa cijukom nepodmazanih šarki, ti teški modri kapci nad razrogačenim zenicama, ta prljava sluzava ruka, prilepljena o magloviti oval lica, koja kao da guši dahtanje i gađenje, čitava ta zdepasta i mlohava figura u zamašćenoj kućnoj haljini s ružama – sve to dobijalo je u njemu, u nagrizajućoj kiselini njegovog preneraženja, britkost oštrice noža i đavolsku olujnu snagu more, koja se iščaurava iz nestvarnosti kao stvaran i grozan leptir ogromnih krila. Zamišljao je gazdaričin promukli vrisak, trenutak napete tišine, panično i užurbano lupanje vratima u čitavoj zgradi pretrpanoj bolesnim i gladnim ljudima, rashodovanim nameštajem, krpama, zadahom znoja i gnoja, i gustim

366

Vidosav Stevanović

senkama, grozd zgranutih lica oko sebe, prljave šapate, blesava domunđavanja, neutaživu znatiželju koja ispunjava sobu kao gusta i zagušljiva tekućina, grčenje svog tela koje se izvija iznad i oko male nakaze, pokušavajući da je sakrije od besnih i zgađenih pogleda, od nemilosrdnog prezira, od gnušanja nad tim mrtvim i gadnim dvojnikom, bratom jednoutrobnim i drugorođenim. Osećao je, stiskajući se ispod stola kao u smradnom i ugroženom brlogu, da je svuda unaokolo, u svetu i večnosti, prisutan ogroman, jedinstven, neljudski, mračan i nesavladljiv strah, i da neizlečivi i pogubni sram plavi njegovo zagušeno srce. Za trenutak, kratak koliko i bol između trbuha i pluća, učinilo mu se da će zaplakati nad svojom bedom, i već je nabrao lice u grč oslobođenja, ali je istovremeno znao da su mu oči suve, iste one premorene i zakrvavljene oči koje više ne zure u obrise konja među vijugama pukotina, u plehani tanjir zamazan nedojedenim jajima, u raskupusane knjige i prljavo donje rublje, u pokret lešine kojim se otvaraju gazdaričine butine i primiče se kelneričina uska karlica – znao je, konačnim znanjem čitavog tela i duha, da više ne postoji ništa, ništa i ništa što bi mu moglo izmamiti suze i glas pred nedoglednom daljinom poslednjeg zajedničkog cilja. Noseći svoj lik pred očima, zaboravljajući kuda ide, Jeremija je koračao preko beskrajne i puste visoravni nad kojom se nije širilo nikakvo nebo. Činilo mu se da za sobom, u neverovatnoj daljini, skriven i zaglušen vetrom i nekim podzemnim bruja-

Refuz mrtvak

367

njem, čuje žamor i doziv ljudskih glasova, i pokuša da se okrene, po navici, ali samo umorno odmahnu rukom, osećajući da je sve to, i vetar i podzemno brujanje i žamor ljudskih glasova, nekako suviše daleko. A onda mu se učini da više ne korača, i oseti puno i strasno blaženstvo pada.

POSLE DESET GODINA*

re deset godina izašlo je prvo izdanje moje zbirke pripovedaka Refuz mrtvak. Sada, posle mnogo »buke i besa«, izlazi drugo izdanje, kod drugog izdavača. U međuvremenu je pisac razmišljao da li i kako da izađe iz sopstvene kože. Često se osećao kao onaj mađioničar koji kaže publici: »Ako želite, poštovani, izvešću vam najteži trik: nestaću pred vašim očima. Ali to mogu samo jedanput!« Moj prozni prvenac steći će tako priliku da učestvuje u književnom životu, da bude dostupan i čitan, da se može naći u knjižarama i bibliotekama. Kasno je za žaljenje, rano za mudrost, pravi trenutak za rezignaciju. Svi smo unapred poraženi: neko to spozna ranije, neko kasnije, a neko proživi slep kod očiju. Bitno je, mislim, videti, znati, istrajati.

P

* Ovaj tekst je napisan za drugo (zakasnelo) izdanje Refuza mrtvaka u Srpskoj književnoj zadruzi 1979. godine. Ni danas (deset godina posle tog teksta) autor nema šta da doda niti da oduzme.

370

Vidosav Stevanović

Kako je nastala ova knjiga? Jednog davnog proleća – dogodilo mi se čudo. Priče – koje sam godinama pisao, bacao i ponovo pisao – počele su da uspevaju. Čudna i naročita umetnost proze otvorila se preda mnom. To nije bilo otkrovenje, provala imaginacije, blesak lucidnosti, pojava jevanđeljskog anđela. Bilo je to ovladavanje veštinom posle godina vežbi, sumnji, promašaja, teškog rada – presudni trenutak u kojem sve, zahvaljujući ranijem trudu, izgleda moguće, mada je, kao što znate, nemoguće. Počinjući hiljadu i prvi put, tada sam otkrio da sam na pravom početku, da sam počeo. Uspomene, misli, doživljaji, izmišljotine, slike, reči – sve se preobražavalo, sve je tražilo da bude uobličeno i napisano, da živi. Mogao sam jedino da se pokorim toj strogoj, unutrašnjoj zapovesti. Prava, konačna stvar otkriva se jednom u životu. Sve ostalo vreme provodimo naprežući se da je do kraja i potpuno shvatimo i da joj se potčinimo. Nema potrebe da objašnjavam onima koji su to doživeli – drugih se ionako ne tiče. Imao sam dvadesetak godina, bio sam redovan student književnosti, provincijalac, sin palog borca, siromašan koliko dolikuje pravom došljaku, podstanar, prinudni asket usijane glave. Tog proleća postao sam čovek bez identiteta, bez svojstava, bez obeležja – koji ubeskraj ispisuje rečenice, slaže pasuse, strukturira prozne celine, ucrtava shemu budućeg dela, koje će, razume se, nadmašiti sva pret-

Refuz mrtvak

371

hodna i zadiviti svet. Da li je to bila nagla provala dara ili manija veličine ili strasna reakcija mladića na bedu i surove uslove? Verovatno i jedno i drugo i treće. Nisu važni podsticaji, važno je ono što nastaje. Elem, ostavio sam sve čime sam se bavio, napustio fakultet, odvojio se od rodbine, odbacio poreklo, prekinuo s drugovima iz detinjstva, pomeo sve tragove iza sebe. Pobegao sam na periferiju, sakrio se među ljude koji ništa ne očekuju, zavukao se u nekakav memljiv podrum. Bacio sam dokumenta: indeks, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, prijavu boravka, krštenicu, fotografije. Čovek, koji se stvarao, nije smeo da ima nikakvih veza sa onim od ranije, morao je biti drukčiji, osobitiji – ličnost sa svim oznakama individualnog i naročitog. Unikat obeležen posebnošću i tragikom, slikovitim ponašanjem i zamršenim govorom. Morao se razlikovati još pre samostvaranja – posle toga nije se smeo čak ni porediti. Model je, očigledno, bio romantičarski. Podrazumevao je pobunu, usamljenost, boemu, antikonformizam, rasulo čula i jednu vrstu blagog ludila, koje se ispoljavalo kroz neprestano pisanje i čudne ispade. Glumac – koji je sam stvarao svoju ulogu, menjao tekst, glumio sebe i proizvodio dramu – uspešno je pobrkao pozornicu sa stvarnošću, pomešao sebe sa rediteljem, otkačio se i poleteo. Na mestu gordog umetnika prisutni su videli čudaka, opsednutog nevidljivim silama, malne sumasišavšeg. Ostvarenje je – zbog napetosti između zamišljenog

372

Vidosav Stevanović

i mogućeg – ispalo polovično i manjkavo, novorođeni je morao da preleži sve dečje bolesti, homunkulus se odlikovao presnom snagom i nespretnom grubošću. Spoljašnje je, možda, bilo obeleženo promašajem, ali je unutrašnje – ono što stvara, podstiče i razara – bilo čista vatra, dubok i jak zanos, kao u vrućici. Neprestan, neumoljiv zanos, koji se hranio i razgorevao sobom, koji nije jenjavao – preobražavao se u prozne i poetske slike, kojih beše toliko da nisam stizao da ih zapišem. Najbolje sam, čini mi se, prosanjao otvorenih očiju, upio njihov sjaj i pustio ih da iščile, jer sam smatrao da postoji nešto nadliterarno što na hartiji umire kao na suvom pesku. I tako sam sedeo u tom zabačenom podrumu i pisao dan-noć, izložen čistom postojanju. Pod prozorčetom je bila septička jama – oko nje su se skupljali periferijski psi, grizli se i zavijali. Susedi su me gledali kao ludaka, poštar mi se nije javljao – niti sam pisao niti dobijao pisma – a gazda je proveravao da ne radim za kakvu stranu službu: za svaki slučaj mi je podigao kiriju i tražio plaćanje unapred. Snalazio sam se i žicario – umetnik je katkad jedna povlašćena i neiskrena vrsta prosjaka ili derviša, svoju šatru razapinje tamo gde mu dopuste i živi od tuđe radoznalosti ili dosade. Ustajao sam posle doručka, legao pre večere, gladovao sam zadovoljno – manje patnje nisu odgovarale onom liku što mi je neprestano bio pred očima, a za poniženja pod ovim nebom uvek ima ko da se pobrine. Kakav je to, do đavola, umetnik koji ne plaća svoju umetnost, koji

Refuz mrtvak

373

ne zna šta su žrtva i samopregor. A svi bismo da nekako ne platimo. Mnogo je lažnih, a malo pravih – ove druge prepoznaćete po mržnji polutana koja ih okružuje i po tome što prave grešku za greškom. Ono što bih napisao prekucavao sam na staroj, klepetavoj mašini »TOPS M1«. Njeno mi je razdešeno lupanje pokazivalo put u neobično, čudesno i novo. Put, koji je možda krug, ali iz koga ne bih želeo da ikada izađem. Drugi su videli lutanja i nedoslednosti, a ja spiralu koja se neumoljivo dizala uvis – razlike među našim viđenjima behu početak kasnijeg nesporazuma. O čemu sam pisao? Sve što sam znao, sve što sam video, čuo, osetio, doživeo i naslutio preobražavalo se u slike – grube, opasne i goruće. Nisam ih izazivao niti zvao, nastajale su same od sebe, pojavljivale se iz magle polusvesti, mutne, a gotovo dovršene – trebalo ih je izoštriti, srediti i uklopiti u nekakvu snažnu, konačnu celinu, koja će im dati red i smisao i učiniti ih umetničkim. Imale su svoje poreklo, svoje uzroke, svoj život, a hranile su se mojim, gutale mi dane, zapljuskivale me nesanicom, damarale mi u nervima, kao neka naročita vrsta anestetika koji budi i osvešćuje – gledao sam ih kako nadolaze, rastu, bujaju, nisam mogao da ih oteram ili odbacim niti da im pohvatam navike i ćudi. Najzad sam im se predao i pokušavao da plivam niz bujicu i da se održim na površini: nigde tla pod nogama, nigde druge obale, jedino neprekidni tok, vrtlozi, svakojake naplavine i kretanje. Bićete u pravu ako ovo shvatite kao još jednu takvu sliku.

374

Vidosav Stevanović

Množile su se u jednom izmišljenom, nestvarnom prostoru bez odrednica i koordinata, oko nekakvog bunovnog grada, koji je vrio od života, strasti i muka, koji se uvek iznova razarao i stvarao, zahvaćen promenljivim a istim hemijskim i fizičkim procesima – elementi su se menjali, ali se formula ponavljala i bit svega toga beše konačna, određena unapred i bez mog učešća. Nazvao sam ga Grad, a mogao sam staviti bilo koju smislenu ili besmislenu imenicu. Onda mi se to učinilo neodređeno, apstraktno i slabo pa sam mu dao ime grada u kome sam nekad živeo. Pisao sam Kragujevac, kao što sam mogao pisati bilo šta drugo, bez ikakve skrivene misli ili zle namere. Stvarni, geografski Kragujevac – onaj u koji putujemo kad tražimo vezu za auto – nije s tim izbuncanim gradom imao gotovo nikakvih stvarnih odnosa, mada su bili nekakvi blizanci-antipodi: dve slične slike, ali smeštene u različite ravni, približene suprotnostima, strogo podeljene sopstvenim prirodama i vrstom postojanja, razlučene prividnim sličnostima, činjenicom da maska nije lice i da književnost nije život i da izmišljeno nije što i stvarno. Što je moja vizija bivala oštrija i neobičnija, što se više razlikovala od književnog standarda tih godina, to sam se više upinjao – kontradikcije se podrazumevaju u poslu spisateljskom – da je sapnem i zatvorim u poznat i prepoznatljiv čulni omotač, da je učinim čitkijom, da otvorim mogućnosti raznovrsnih korespondencija. Bio je to dvostruk ili dvogub postupak: negde je moralo doći do kratkog spoja,

Refuz mrtvak

375

do pucanja spona. Opsednut poetskim, proganjan lirskim, a privržen činjeničnom, namerno sam, čak i protiv sebe, naginjao ovom poslednjem, kao da krijem viziju i njenu osobitost. Nisam želeo ništa neodređeno, opšte i plitko, ništa apstraktno – naletao sam na očigledno, kao na zid od neprobojnog materijala, pravio sam spiskove imena, nadimaka, ulica, koristio stvarnu a još više apokrifnu istoriju, rušio zgradu da bih joj video temelje, gradio na pesku i u vazduhu. Stvarna imena, stvarni ljudi, stvarni grad nisu s tim imali nikakve veze, bili su negde daleko, u mrtvačkom svetu prošlosti, a ja sam se, pišući, probijao u život, svakom rečenicom osvajao jedan dan, jedan trenutak budućnosti. Tako je to izgledalo, možda je tako i bilo. Ništa od svega toga, mislio sam, nije moglo da se bukvalno odnosi na proverljivu stvarnost, da bude crna hronika jednog grada i njegovih žitelja. To je, mislio sam, čist simbolizam, kvintesencija nečeg mnogo dubljeg i značajnijeg, pojavni oblik onog nevidljivog i skrivenog, čaranje rečima, magijski obred bez sveštenika i vrača. Da li sam tada pogrešno mislio? I zanima me da li su ovo pitanje ikad postavili sebi oni koji su me nazivali »realistom«, »neorealistom«, »neonaturalistom«, »crnotalasovcem«, »zagovornikom stvarnosne proze«, »neoprimitivcem«, »barbarogenijem«, »pornografom«?... Ili sumnjaju samo oni koji stvaraju. I tako sam ispisivao priču za pričom. Prepisivao sam i popravljao beskrajno, jer ništa napisano nije odgovaralo onim principima što sam ih sebi

376

Vidosav Stevanović

nametnuo, što sam ih nosio u sebi. Skidam kapu lakopiscima, mada im ne zavidim – meni su tegobe i napori deo teksta. Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkad sanjamo ali ga ne možemo doseći. Predano i samopregorno pisanje je samo pokušaj da se dosegne nemoguće. Dobro je dok pokušavamo. Sabijao sam i skraćivao – beše me uhvatilo ludilo sažetosti, punoće izraza, preciznosti, tih, po mom mišljenju, vrhovnih svojstava proze. Rečenice – koje su me okruživale, kao vazduh – morale su biti pune, krcate zvukom, bojama, mirisima i smislom, morale su biti tačne i određene, razgovetne i logične, poput muzičke fraze, samosvojne, osobite i prepoznatljive. Trebalo je da budu svoje i samo moje, da se razlikuju i da budu neponovljive. Onaj koji ništa nema – ima rečenice i njihovu drhtavu, unutrašnju lepotu, koja ne prolazi, ima jedno veliko i doživotno nemanje. Izvesni skakač uvis na treninzima je skakao sa metalnim tegovima na nogama. Na takmičenjima je skidao tegove i činilo mu se da leti. Radio sam nešto slično tome: otežavao sam sebi da bih olakšao izrazu, opterećivao sam se ograničenjima i zabranama da bih se oslobodio suvišnog, ukrasnog i slatkastoknjiževnog. Neprestano sam smišljao nove oblike, odričući se onih koje sam već osvojio. Dočepavši se jednog oblika, znao sam da moram da ga napustim: svako ponavljanje je lenjost, slabost, dosada i zaudara na smrt. Stalno sam menjao postupke:

Refuz mrtvak

377

to je bila i ostala jedna od glavnih osobina mog pisanja, jedino što je kritičari nisu zapazili. Nijedna priča, verovao sam, nije smela biti napisana kao prethodna, svaka se morala organizovati i stvarati na novim osnovama, a oblik je trebalo, potpomognut rečima, da potvrdi to načelo. I potvrđivao ga je, mada ne uvek. Bilo je, priznajem, mnogo škarta i šljake, kao u radionici koja se bavi izdvajanjem čistih metala, ali je sve to, nadam se, letelo napolje. Mislim da nisam bio blag i popustljiv prema sebi. Kao da su pisala dvojica: jedan zanet, polusnen, opsednut, drugi – napet, sabrane svesti, koji ide iza prvoga i odvaja uspelo od neuspeloga. Postupao sam – ili sam mislio da tako postupam – kao onaj usamljenik na dalekom severu koji, izgubljen usred snežne oluje, sam sebi operiše slepo crevo. Danas sve to ne mogu ni da opišem. Vi ćete misliti da je patetično, ja – da je preslabo. Jedino katkad sanjam taj produženi zanos, to buktanje mladosti, čula, uma i simbola. Besmisao se uobličavao u smisao, haos se pretvarao u sklad, lutanja i skretanja su jasnije obeležavala pravi put kroz dobrovoljnu i stvarnu pustinju: usred nje se iz ruševina dizao onaj utvarni grad, pojavljivale se ulice, bioskopi, pretrpane radnje, kafane, rasli brežuljci, premeštala se brda, kretali se živi ljudi, komešao se neverovatno dalek i poznat život u jednoj jedinoj kapi mutne vode što se nikada nije menjala pod mikroskopom. Sve je nestajalo, čilelo i umiralo, da bi se ponovo pojavilo – sve se pojavljivalo da bi isparilo, iščezlo,

378

Vidosav Stevanović

izgubilo se u kovitlacu. Vrtlog je neprestano besneo i premeštao se, a ja sam bio u njegovom središtu. Uravnotežen i zreo umetnik zna koliko može i sme: ja sam bio protiv ravnoteže, protiv zrelosti, mislio sam da sve mogu i da sve smem. Opasna vrsta doslednosti povezivala je moje pisanje i moj život. Ako to danas poričem, ne mogu da izbrišem niti da zaboravim. Preživljavao sam staru legendu o smrti i novom rađanju, iznutra upoznavao cikličnu volju postojanja. Učinio sam sve što sam mogao i što mi se dalo. Drugo je pitanje koliko sam stvarno mogao i koliko su moje mogućnosti, kao i svačije, bile ograničene. Niko ne može preko sopstvenih granica, osim, možda, ludaka i samoubica. Naše je da se ne mirimo. Katkad sam napuštao svoj podrum i jurio u grad. Hteo sam da na drugima vidim svoju promenu, kao čovek koji prvi put izlazi posle plastične operacije lica. Moje ponašanje je sve više ličilo na jurodivo i derviško, male eksplozije prolaznih strasti raznosile su i poslednje ostatke naučenog, konvencionalnog i pristojnog. Bio sam zaboravio – što namerno, što nehotice – obične reči i obične odnose: ovde vam praštaju svaku rđavštinu, osim prestupa protiv običnosti. Preterivanje je jedna od osobina moje prirode, prepustio sam joj se kao jedinoj i pravoj – ostalo je bilo skriveno, potisnuto i nipodaštavano. Zlonamerni su to razroko posmatrali i spremali optužnicu, šaputali po premijerama, žamorili po klubovima, zgražali se na večerinkama,

Refuz mrtvak

379

prokazivali preko novina i govornica. Čeke su postavljene, vrebaoci vrebaju, lovina mora da natrči. Imam jedno jedino opravdanje: živeo sam do »prskanja damara«, nisam se štedeo, nisam pazio na sitne računice, išao sam do kraja, ništa nisam stekao, osim sumnji, podozrenja i osuda. Šteta što se tako više ne može, velika šteta. Tada se u onom smešnom, arhaičnom delu grada, koji nazivamo čaršijom i kome svi pomalo pripadamo, izgradio jedan lik (moj alter ego), delimično istinit, delimično surovo podsmešljiv, koji me i danas prati: neki hibrid tuđinca, prestupnika, pripravnika za odstrel i džepnog demona, bez kojeg bi svet bio lepši, a šljivovica se smesta pretvorila u viski. Kao da vas, recimo, neki pozorišni kostim iz detinjstva prati do starosti – svi znaju da to niste vi, ali vam se tako obraćaju. Oglašavao sam ga, izgleda, i ja sam, koliko i svi oni sivi, ravnodušni filistri što se muvaju oko umetnosti i umetnika: estete, moralisti s jednim okom na tuđoj ključaonici, čuvari zakopanoga blaga, generali mrtve vojske, manekeni ideja, potomci slavnih predaka, tamburmajori, članovi svih mogućih i nemogućih »tela«. Ne žalim se: danas na sve to gledam sa humorom i smejem se sebi, koliko i onima koji mi se obraćaju kao nekom drugom. Ima namernih, ima i slučajnih zabluda: ova je, čini se, i jedno i drugo. Čaršilije vole da misle pojednostavljeno i shematično: ovaj je zauvek ovakav, a onaj zauvek onakav. Proglasimo svog junaka, svog ludaka, svog zlikovca, svog političkog prog-

380

Vidosav Stevanović

nanika, svog slobodara – lakše je sa etiketom nego sa čovekom. Nema promene, razvoja, preobražaja, smišljene i namerne evolucije, sve je sebi slično i zauvek dato, onako kako je odredio neki brbljivi kafansko-klupsko-redakcijski zakonodavac. Društvena struktura je, misle oni, nepromenljiva, svako ostaje na svom mestu i kod svojih para, kastinizam treba sprovesti do kraja i održati, hijerarhija je sveta, pomeranja su nemoguća, a pokušavaju ih samo kriminalci, patološki tipovi. Takve treba uništiti, ali tako da liči na samouništenje: ispisao se čovek, izdali ga nervi, razveo se, propio, uhvatila ga manija gonjenja, bio je slabić, kukavica i neprilagođen. Šta tu ima dalje da se priča. Odlučio sam tada da objavim ono što sam napisao i, recimo, završio. Pošao sam po književnim redakcijama. Zašto kod nas svi ulazi u književni život toliko zaudaraju na otrcano, ustajalo i gorko, zašto se redakcije kriju iza mračnih stepeništa, uskih hodnika, isflekanih stolova i naduvenosti, kao kakva polutajna slobodnozidarska udruženja? Nikoga nisam znao, niko me nije znao – taj greh se ne oprašta lako. Književni moćnici imaju naročitu sposobnost – verovatno urođenu, jer se tako nešto ne da naučiti – da gledaju kroz čoveka i da ne primećuju očigledno, njihove misli su zauzete digitronskim kombinacijama oko položaja, žirija, nagrada, privilegija, simpozijuma, preštampavanja, sabranih dela. Da bi vas primetili – između, recimo, dva važna sastanka – morate dubiti na glavi ili ispaliti koju petardu. Ispaljivao sam kad se moralo,

Refuz mrtvak

381

nisam dubio na glavi niti imam nameru. Nije mnogo pomoglo. Svuda tuda vlada duh prepunog tramvaja: mi smo ušli, više nema mesta. Ne samo što ste napolju, još ste i bezobrazni! Konačnu verziju rukopisa Refuz mrtvak završio sam juna 1968. godine. Onda se desilo šta se desilo. Rukopis sam predao tada najvećem izdavaču, bio je usvojen i štampan – tako je sve počelo. Ostalo je druga priča i nema nikakve veze sa pričom o zanosu i mladosti. A ni sa mnom.

Šta se u međuvremenu desilo? Dešavalo se svašta, teško je sve čak i nabrojati. Bio je vašar, a na vašaru: Delimičan uspeh kod kritike, uspeh kod čitalaca. Dosta sumnjivog publiciteta, nešto malih književnih nagrada. Napadi sa raznih strana i sa različitim motivima: jedni su mislili da sam crn, drugi – da sam taman, treći – crnotaman. Mržnja čaršilija i polutana – onih koji vam ne opraštaju sopstvene pogrešne procene i ličnu nedarovitost. Jedan gotovo šestogodišnji sudski proces – pošto me nisu mogli naterati da ga izgubim, nisu mi dopustili ni da ga dobijem, jednostavno je zastareo, kao kakav čir slepak – koji me je doveo na kriminalističku stranu novina (moja knjiga očigledno nije spadala ni u kulturu ni u potkulturu): između sinovca što je silovao strinu na otomanu u kujni i sinčića koji je utamanio oca sekirom. Rasprodato prvo i neobjavljeno drugo

382

Vidosav Stevanović

izdanje: pored ostalih prestupa, bio sam još i čitan pisac. Jedan mali milion mojih grašaka i egzaltacija, u večnom balkanskom maniru samouništenja. Nešto mutnih i nastranih književnih sukoba – znate ko vas napada, ali ne znate zašto. Nekoliko ostavki u nekoliko redakcija: da bi drugi mogli lepo gore, vi morate još lepše dole. I tako dalje. Sve ovo ne bi bilo vredno pomena da nije prilog »studiji provincijskih naravi«: usred velegrada životari jedno tako reći kulturno selo gde je svako svakom dobrovoljni nadzornik – nadziravajte da ne biste bili nadziravani. Kako se sad oseća pisac onih i ovih redova? Odlično. Zašto? Zato što je živ i zdrav i što ovaj tekst ne nosi transparentni naslov »Posle devedeset godina«. Posle svih gubitaka i to je neki dobitak, kao kad preživite ispadanje iz voza. Jer sve se to može samo jedanput, što rekao onaj pokojni mađioničar pred još pokojnijom publikom. V. Stevanović

SADRŽAJ

Plod čreva tvojego Psetožder Ne verovati gladnom Ptice zemaljske Muškožensko Tutumiš Lešinari Pometine Suđaje Žuta groznica Pravi Zahar Zlatan gvozd Refuz mrtvak Žitje Cifronija i Šoje Jeremijina smrt

5 33 47 59 75 87 119 163 181 201 235 257 279 319 353

V. Stevanović: Posle deset godina

369

Vidosav Stevanović REFUZ MRTVAK Izdavač Koraci doo, Kragujevac, Branka Radičevića 9 e-mail: [email protected] Za izdavača Zoran Jevtović Tehnički urednik Aleksandar Đoković Korektor Milorad Stojanović Štampa Grafostil, Kragujevac Tiraž 500 CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-32 STEVANOVIĆ, Vidosav Refuz mrtvak / Vidosav Stevanović. - Kragujevac : Koraci, 2008 (Kragujevac : Grafostil). - 384 str. - (Sabrana dela / [Vidosav Stevanović] ; tom 6) Tiraž 500. - Iz sadržaja: Plod čreva tvojego ; Psetožder ; Ne verovati gladnom ; Ptice zemaljske ; Muškožensko ; Tutumiš ; Lešinari ; Pometine ; Suđaje ; Žuta groznica ; Pravi Zahar ; Zlatan gvozd ; Refuz mrtvak ; Žitije Cifronija i Šoje ; Jeremijina smrt ISBN 978-86-86685-23-0 COBISS.SR-ID 152155148