Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću

Dnevnik o Čarnojeviću nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe. Dnevnik ima stalnu aktuelnost, stvaran je, kako to mogu biti samo duboko proživljena, misleća dela.

Ovo delo je građeno isključivo na jednoj velikoj temi borbe za nacionalno oslobođenje. Ono što uslovljava stalno stvaralačko interesovanje za Dnevnik jeste slutnja da je taj tekst na tragu jednoj velikoj temi, uistinu sudbinskoj. Draž njegova je u tome što je sadržao u sebi nekoliko najvažnijih pitanja epohe, i što na njih nije dao nijedan odgovor. Draž je u toj iskrenosti, u tom nepristajanju na zabludu, u pameti da se ne uhvati na lepak. Jer pitanja postoje već pedeset i više godina, a pravog odgovora nema, i pored svih pokušaja. Dnevnik o Čarnojeviću je prosto prisutan, govori ono što može i koliko može, i traži sebi druga.

Kratak sadržaj - Dnevnik o Čarnojeviću odbijaju da štampaju u cjelini i predlažu piscu da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski nasumice odabira dijelove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako objavljena. Zbog toga, a i zbog činjenice da je ovaj roman lirski, ne može se govoriti o fabuli. Knjiga, ustvari, predstavlja splet razmišljanja glavnog junaka ili, možda, lirskog subjekta o mnogim motivima iz života, pa naravno i o životu samom. Roman počinje opisom i razmišljanjem o ratu Petra Rajića u kome se vidi besmisao rata kao i "indiferentni stav glavnog junaka" (kako kažu neki kritičari). Od tog pakla se udaljava razmišljajući o djetinjstvu, majci i periodima bolesti koji mu, kako kaže, "behu najlepši doživljaji". Sjeća se majčine smrti i njegove ženidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove tetke i žene iz mjesta. Njegova žena, puna života i strasti, bila je previše za ratom izmučenog čovjeka. Njegova bolest se pogoršala i on odlazi ne liječenje u Krakov. Tu upoznaje još jednu ženu koja mu pruža samo čulnu ljubav. Emocije on traži i pronalazi u liku jednog sumatraiste, Čarnojevića koji je okrenut prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi. On predstavlja Rajićevo drugo Ja. Tekst o Čarnojeviću koji zauzima najkraći dio romana, predstavlja centralni njegov dio i objašnjava smisao čovjekovog života, daje razlog čovjekuda živi, te ispoljava osnovu poetike Miloša Crnjanskog, tzv. "sumatraizam". Rajić se vraća iz sanatorijuma sa shvatanjem da je sreća u lišću (prirodi ), utjeha u nebu i odlukom da će smrt dočekati smiješeći se.

Ukratko o glavnom junaku

U ulozi nosioca ovih sudova (o čoveku i svetu), pojavljuje se po pravilu, lik glavnog junaka. Glavni junak 'Dnevnika' zamišljen je kao neko ko se 'oslobodio i odrodio od svega', kao neko koga 'ništa više ne vezuje ni za dobro ni za zlo'. Ovom junaku život liči na komediju: 'sve sam čekao da će još nešto doći u životu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.' Čarnojevićeve noći prolaze 'u groznicama i snovima...koji nisu mnogo luđi od jave'. Na jednom drugom mestu, ovaj moderni Čarnojević se pita: 'ali zar je život više nego senka' i odmah odgovara: 'ne, senka je više nego život'.

Glavni junak 'Dnevnika', osim toga kaže: 'ja ne volim plač nego tugu'. U stvarnosti se plač i tuga razlikuju isto onako kao što se razlikuju jedno neposredno reagovanje od stava koji iza sebe ima izvestan sud

vrednosti. Emotivna karakteristika glavnog junaka ' Dnevnika' je, dakle, ekvivalent za jedan aksiološki, univerzalni odnos prema svetu.

O tom odnosu govore i neke druge karakteristike Čarnojevićevog lika. Jedna od njih je čežnja za zaboravom u nekim dalekim, polarnim predelima, čežnja za onom zemljom 'gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen'. Druga je saznanje da ljubav ima u sebi nečeg neprolaznog u metafizičkom značenju te reči. 'Čini mi se jedino ona i jesen ostaje, sve je drugo samo varka.' (...) Ali najveća uteha junaka ovog romana je nebo. '...ako umrem', to je poslednja rečenica knjige, 'pogledaću poslednji put nebo, utehu moju i smešiću se'.

Zahvaljujući ispovednom obliku umetničkog kazivanja, pisac obezbeđuje vrednosnim iskazima glavnog junaka povlašćen položaj. Sve druge likove 'Dnevnika' vidimo spolja, jedino je lik glavnog junaka oblikovan iznutra. Osim toga, ispovedna tehnika omogućuje piscu i da na indirektan način pridobije čitaoca za gledište glavnog junaka. Svi ostali likovi oblikuju se iz perspektive glavnog aktera 'Dnevnika o Čarnojeviću'.

Ovo neveliko delo Miloša Crnjanskog spada u najoriginalnija dela srpske proze između dva rata. Ovaj po obliku najmanji roman srpske književnosti, bez radnje, fabule i uobičajenog zapleta, istovremeno je i naš najpoetičniji roman: sav istkan od lirskih vibracija i čudesnih poetskih slika jedne mladosti pometene ratom.

Dnevnik o Čarnojeviću je roman o mladom intelektualcu koji se našao u vrtlogu prvog svetskog rata. Crnjanski je ovde sproveo postupak paralelnog pričanja doživljavanja detinjstva i dečaštva doratnih godina - sa jedne strane, i mučnih slika i doživljaja rata - s druge strane. Pisan u prvom licu i u naglašeno emocionalnom tonu, ovaj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme.

U slikama detinjstva i dečaštva junaka romana oživljena je građanska porodična i društvena atmosfera tipična za staru Vojvodinu i viđena isključivo kroz dečju psihu: - Bolesti su bile moji najlepši doživljaji, priča junak romana. Oblačili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali me... Ležao sam sav u čipkama, lakim kao perje, a kroz prozor sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premeštao i kupao... Mati mi je morala vaditi stare adiđare, sve bisere njene i svilene vezove, i ja bih sve kupio i gomilao na grudima i ležao pod njima sav blažen.

Teklo je tako to detinjstvo među ikonama, voštanicama, među slikama po građanskim salonima, uz priče o Srbiji, caru Dušanu i hajducima. I kad bi srpsko pevačko društvo pevalo o Kara-Mustafi i Hajduk Veljku, on bi stajao "bled i sav u groznici od tih pesama... Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi dah, gledao sam, preneraženo, stare ikone oko sebe, neke ljude popadale sa nožem u ruci pod šančevima, sa crvenim fesom na glavi, i te stare slike i ikone pekle su mi oči, kao da su me zraci što su se odbijali sa njinog tamnog zlata, probadali". Onda je došla majčina smrt, zatim briga rođaka da ublaže dečakovu tugu, a na kraju lukava dovijanja varoških devojaka da osvoje srce bledog i tužnog mladića.

Ratnički život junaka Dneviika... obuhvaćen je slikama krvavih pogrona nad vojvođanskim Srbima zbog Principovih vidovdanskih hitaca i praćen sve do ratnikovog povratka u zavičaj: - U galicijskom blatu, poljskim bolnicama, u marševima i rovovima, po ulicama ispražnjenih gradova, razorenim selima, u "jeseni i životu bez smisla", kroz sve četiri godine, zuče se jedna mladost, čudna, prenaglašenih osećajnosti, oplemenjeno ali i otupelo neurastenična, zaglibljena u veliku ludoriju rata.

Sa gorčinom posmatra mladić i sebe i svet onr sebe, gleda kako se sve lomi i pada i sa bolom zaključuje: ... i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulje trgovaca, rulje ratnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sada bogate... Strahovito, uplašeno, pažljivo, ja gledam život i držim ga u rukama koje drhte i gledam oko sebe šume i puteve i nebo.

Ta skupo plaćena tragedija naslikana je u romanu kao izvor pustoši u čoveku i osnov za njegov revolt. Junak Miloša Crnjanskog, kao povratnik iz rata, ne živi u onim radosima osećanja za koja zna čovek koji se srećno vratio u dragi zavičaj. Iluzija je i sama pomisao da se ppovratnički život može da nastavi tamo gde ga je rat prekinuo. U njemu sada živi sasvim drugi čovek, drugo ljudsko biće, čiju psihu razdiru težnje za preispitivanjem nekadašnjih vrednosti. Sa setom i ironijom on se osmehuje svemu, ali nema snage da na ruševinama započne novi život. "Ne", kaže on, "ne znam šta je dobro, a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo... Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešejni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne želimo ništa, je li, mi ne želimo ništa."

JE LI STVARNO POSTOJAO ČARNOJEVIĆ?

Postoje dobro i loše postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao Čarnojević iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, to na prvi pogled izgleda kao najgore postavljeno pitanje. Najpre zato što je teško

govoriti o stvarnom postojanju ma kojeg književnog lika. A onda i zato što Čarnojević može biti sporan kao zaseban književni lik. Nije slučajno što ga kritičari ponekad nisu razlikovali od glavnog junaka romana Petra Pajića. Može se reći da je u našoj književnoj kritici razjašnjen odnos između ova dva lika. Pa ipak, kad dugo i strpljivo radite na pripremanju kritičkog izdanja romana, uočavate ponešto što bi moglo ići u prilog upravo pogrešno postavljenom pitanju. Na primer, promene koje je Crnjanski unosio u tekst, računajući od jednog odlomka štampanog u časopisu 1920. godine, pokazuju da se on kolebao da li treba, i kako, jedan lik razdvojiti na dva: na Rajića i Čarnojevića.

Nije ništa manje zanimljivo ni to da Čarnojević ima svoju malu istoriju upravo kao književni lik: možemo pratiti njegovu književnu genezu kad upoređujemo tekstove Miloša Crnjanskog. Mislim da to nije slučajno. Jer ovaj dvojnik, ova senka od lika koju vidimo tek u Rajićevom snu, dolazi nam iz samog središta piščeve poetike. To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora. Ona je poput konca koji, kad ga dobro uočimo i povučemo, otvara nam unutarnji sklop Andrićevog romana. Najzad, i u trećem, takođe izvrsnom kratkom romanu Ljudi govore Rastka Petrovića, iznenada se u svetlosti munje pojavljuje demon sa crnim ogrtačem. Pripovedač za ovo priviđenje kaže da je veliki pesnik. I kad otkrijemo na kog se pesnika misli i na koji događaj, opet će nam se delo otvoriti iznutra: pokazaće nešto od svoje poetike.

Zametak Čarnojevićevog lika nalazimo u objašnjenju koje je Crnjanski dao uz pesmu "Sumatra" 1920. godine. Tu je prvi put izložio svoju poetiku, novu i neobičnu. A neobična je pored ostalog i zato što se nastanak pesme objašnjava sopstvenom biografijom kojoj se dodaje još jedna, paralelna ali tuđa. Pored pesnika koji se vraća iz rata, pojavljuje se "jedan dobar drug", koji se takođe iz rata vraća: iz azijskog dela Rusije, pa preko Japana i Engleske. Mnogo kasnije Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Miloš Birimac. Birimac nije književni lik, nego stvarna ličnost, koja se na dvatri mesta pominje u Itaki i komentarima. Ali se i u demonu iz romana Ljudi govore takođe nalazi stvarna ličnost: pesnik Milan Dedinac. Izgleda da je i Crnjanski u lik "jednog dobrog druga", kad ga je uskoro razvio u romanu Dnevnik o Čarnojeviću, uveo stvarnu ličnost jednog pesnika. Ono što je i u jednom i u drugom slučaju zajedničko, jeste da uvođenje stvarne ličnosti jednog pesnika služi kao motivacija za iznošenje sopstvene poetike.

Dva povratnika iz rata, pesnik i "jedan drug" iz objašnjenja "Sumatre", u romanu Dnevnik o Čarnojeviću paralelno su razvijena kao pripovedač Rajić i njegova senka Čarnojević. Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, očigledno, nije bio dovoljan lik koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku. Potrebna mu je bila i iz stvarnosti uzeta ličnost koja će svojom biografijom oživotvoriti tu poetiku. A ko bi to drugi mogao biti ako ne pesnik? Zanimljivo je da ni Crnjanski, kao ni Petrović, nije naveo stvarno ime pesnikovo. Ostavljeno je nama da ga u oba slučaja naslućujemo i najzad otkrijemo.

Izgleda da pri tome pravi cilj nije da se delo zatamni i aluzivnost učini širom i neodređenijom. Ili bar nije samo to.

Čarnojeviću su u romanu data tri svojstva koja nam olakšavaju prepoznavanje. Hajppe je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru. Rajić čak s njim u epistolarnoj formi raspravlja o mogućim odnosima između Srba i Hrvata po završetku rata. I jedno i drugo, far i rasprava o odnosima u novoj državi, zaklonjeno je ili sasvim prigušeno u docnijim izdanjima romana. Sa čisto književnog stanovišta razlozi su jasni: lik koji je postao dvojnik mora imati pomalo dvosmislenu biografiju, pa i oca Čarnojevićevog nalazimo u manastirima fruškogorskim i u Vlaškoj. Drugo svojstvo nalazimo u junakovim putovanjima brodom od Singapura i Bombaja, pa preko Kaira i Malte do Soluna. Treće je njegova teorija o tajnim vezama u svetu. Ona je očigledno pesnička, očigledno ima nešto od kosmičke utopije iz vremena avangarde, i po svemu se podudara sa sumatraizmom samog Crnjanskog.

Poći ćemo od putovanja ili lutanja po svetu. Crnjanski nam u tome pomaže svojim sećanjima objavljenim 1929. godine: sudbinu za vreme rata i putovanje iz Rusije, pa preko Japana i Engleske opisuje kod svog prijatelja Siba Miličića na isti način kao i ranije kod Birimca. Ostala putovanja Siba Miličića podudaraju se potpuno s Čarnojevićevim pravcima plovidbe. Drugo, kod Miličića u prvim poratnim godinama Crnjanski izdvaja planetarno osećanje "žudnju za nekim kosmičkim optimizmom, radošću, bez obzira na svakidašnjicu". I ovde lako prepoznajemo Čarnojevića. Zatim, u jednoj Miličićevoj pesmi iz istog vremena, koju je Crnjanski svakako znao, kao refren se ponavlja: „Rodno mi ostrvo Far." Na ostrvu s farom bio je pisar, Čarnojevićev otac.

Najzad, i možda najvažnije, u Pismima iz Pariza iz 1921. godine, na jednom od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: "A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja." Docnije, u komentaru uz pesmu "Poslanica iz Pariza", opisuje Miličića kako 1921. godine sa zanosom tumači francuskim pesnicima svoju teoriju o "kosmičkoj literaturi". Nesumnjivo, Miličićeva kosmička teorija uklopljena je u sumatraizam Miloša Crnjanskog, a Miličić zajedno sa svojim poreklom, životnom sudbinom i pesničkom teorijom poslužio je kao stvarnosni prototip za oblikovanje Čarnojevićevog lika. Lika koji je senka. Ali senka koja otelovljuje jedan jedva yhvatljivi zanos ili slutnju, koja je kao magična nit protkala ne samo književno delo Miloša Crnjanskog nego i srpsku književnost 20. veka.

Kome ja ovo pišem?

Kome ja ovo pišem? Ovo pitanje postavio je sebi junak romana "Dnevnik o Čarnojeviću" Petar Rajić, ili jedan sadašnji Čarnojević, osuđen od davnina na lutanja, ili sam pisac postavlja sebi ovo pitanje da otkrije smisao svog rada, svoje umjetnosti i svog života.

Čovjek jednostavno ima potrebu da piše, da na papir prenese svoje misli, želje, strahove. Naročito ako nema s kim da porazgovara o svemu ovome, kao što je slučaj Rajićev. Njega okružuju ljudi kojima najveću važnost imaju svjetovne stvari koje ih okružuju. U njemu, pak, postoji jedan drugi život, onaj koji proživljava mali broj ljudi - boriti se protiv svoga roda, proživiti sve tragedije i besmislenosti rata i, možda, želja da to sve nekome kaže, da utješi nekoga ko je stradao kao on. Jer, književnost koja nas uči lijepom izražavanju, našem jeziku, ponekad običajima, vjeri i mnogim drugim stvarima, može nam pomoći da se izborimo sa nekim teškim trenucima u životu ugledajući se na junake velikih (i onih manjih) djela i način na koji su oni riješili slične poteškoće. Tako Rajić kaže: "Posle su me tukli. O, ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da čitam romane, pa sam često mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Zato Rajić piše ovaj dnevnik mladićima, onima kojima je, kao i svim Čarnojevićima, sudbina odredila stalnu borbu i lutanja.

A osim lutanja, u krvi njegovih potomaka postoji još jedno veliko zlo, tragedija našeg naroda, to što se sve zaboravlja i gazi. "Da, zaboraviće se i igraće pijani kolo nad zgarištima."

Možda u tome postoji i želja da se što prije zaborave sve strahote kroz koje je narod prošao u toku teških vremena. Postoji, ipak, i ona druga strana, a to je ono vjekovno nastojanje da se priklonimo zapadu, istoku (u vidu Rusije) i, ono što je Ćosić primijetio u svom "Vremenu smrti", da se Srbi stide svog siromaštva (samim tim i svog života,sebe). Šta god bio uzrok ovom stalnom zaboravljanju, postoji ta tendencija gaženja prošlosti (jer se "u prošlosti ne živi"). Ali, isto tako, narod koji nema prošlosti nema na čemu da izgradi ni sadašnjost, a kamoli neku daleku i neizvjesnu budućnost. Zato kad Crnjanski kaže da piše "mrtvacima" on nije "štuknuo pameću" kako kažu njegove tetke. On zapravo piše o onima čije žrtve zaslužuju da se pamte. Piše njima u slavu, i ako uspije da neko od naših generacija pročita ovaj njegov pomen, učinio je nešto veoma značajno za pretke i istoriju.

Osim ovog istorijskog aspekta, svako djelo sadrži i neke druge istine o životu, kojih u ovom djelu ima mnogo, a koje ću obrađivati u daljem radu, ali ovdje hoću da istaknem taj poučni karakter svakog djela.

"Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek; znam, da se sve lepo mora namestiti i da o Božiću nikad mi nije Božić, nego naša sluškinja, turala u cipelice orase, srebrne i zlatne."

Ovim Crnjanski ističe značaj knjiga za oblikovanje čovjeka. O tome koliko knjige uspijevaju da čovjeka

odvoje od zabluda iz djetinjstva i da stvaraju jednog izvajanog, obrazovanog i samosvjesnog pojedinca koji će znati i moći da se ostvari u svom životu.

Rečeno je da riječi lete, a da ono što je napisano ostaje. Zbog toga je značajno zapisati svoje misli, jer će jednom nekom, možda, pomoći pri savlađivanju makar i najjednostavnije prepreke u životu.

Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači

U srpskom narodu postoje mnoga predanja, mitovi, priče koje se prenose sa koljena na koljeno, pričom i zapisima. Jedan od najslavnijih i najslavnijih je mit o Kosovskom boju. Kroz istoriju nas prate priče o junačkoj pogibiji srpskih prvaka na Kosovu na dan koji je sada najveći dan u istoriji srpskog naroda (Vidov-dan, naravno). Govori se o velikoj moralnoj pobjedi Srba tada na Kosovu, iako su pali pod tursku vlast koja je trajala pet vijekova.

Kad bi ti i jedna u životu U tom životu i pahulja vrede više nego kruna u tvom!

znao nevidljiva koji i

se varnica koja

koliko je trunčica glavom koja se se

skupa prašine, plaća! gasi, topi,

... riječi su kneza Lazara Bajazitu (iz nove verzije drame "Kosovski boj", Ljubomira Simovića). I sasvim je onda normalno da čovjek koji odraste na ovakvim pričama "glasno brani čast svog naroda, on veruje u vojsku, govori o sinu svome."

Postoje, ipak i oni drugi (kao što uvijek i svagdje postoje dvije suprotstavljene strane) kojima su pričane druge priče. Postoji Rajić kome je majka "sedela na postelji i pevala pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo i sela su gorela. O, koliko sam zbog toga vriskao." Možda je ovo i bolje. Dijete plače, boji se zbog ovakvih priča, ali bar nauči da u ratu nema ničeg sjajnog i uzvišenog. Iz Simovićevog djela su i riječi Bajazitove upućene knezu Lazaru:

Ostavi ti te I činjenicama A činjenice, činjenice bez glave, leže na krvi po celom Kosovu!

varnice pogledaj očigledne činjenice bez

i u i nogu

i

pahuljice! oči! opipljive, ruku,

To je stvarnost naša, njihova i bilo kog drugog naroda u ratu. I kad to spozna, onda se takav čovjek onom drugom "ruga, priča mu krađe po štabovima, blato i kišu".

A u "Dnevniku" opet počinje od Vidov-dana. "Bio je veseo dan, Vidov-dan", u kom je jedan gospodin govorio "sve nešto nejasno i dugo o Kosovu".

Onda opet pogibija, ovog puta bez sjaja. "Sede ranjenici krvavi, prljavi,drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuške u lokvama krvi. Svukli su ga svega golog." Oni koji su na to bili pripremljeni, sada su "mirni", "naviknuti" i samo umorni. Oni drugi koji nisu uspjeli da vide sjaj borbe, vjeruju još u lik Kosovke djevojke koja će ih nahraniti i napojiti, ali "pred kućama stajahu prljave žene", a devojčice od dvanaest godina, deset godina, nude se."

I to je pad. Potpuni slom, potpuno rušenje mita. I onda se ćutljivi očevi vraćaju od kuća "razjareni i govore o ubistvu." Više ne žele da junački poginu za državu, narod, porodicu. Sad žele za njih da ubijaju. Zašto? Možda da bi uplašili neprijatelja, natjerali ga da ode sa njihove teritorije i prekine rat ili da oni prekinu rat poubijavši svoje protivnike.

Zašto se mržnja budi u ratom uništenom čovjeku? To se ne zna. I sam Crnjanski je rekao: "Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači."

Simovićev knez Mi smo se Ti si pobedio u tvojoj, ja sam u svojoj!

Lazar tukli

u

različitim

govori: bitkama!

Samo je zaboravio da u bitkama nikad nema pobjednika. U ratovima svi gube. A Crnjanskov Rajić kaže: - Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi. Nadao se da će oni iza njih srušiti sve zablude i shvatiti sve istine o ratu, jer u ratu nema boljeg vremena.

Ne, nije ljubav Bog

Kada se kaže Ljubav, djeca pomisle na majku, oni malo stariji na ljubav prema djevojci, suprugu,... majke na ljubav prema djeci, a tek poneko (i najčešće, mali broj njih) riječ ljubav veže za prirodu. Pošto je Crnjanski svoju knjigu napisao za sve generacije, opisao je u njoj sve tri ove ljubavi i razvijao ih je onim redom kojim ih mi spoznajemo. Prva u "Dnevniku" je opisana ljubav majke i ljubav prema majci.

Svaki čovjek majku će opisati kao jedno uzvišeno biće, kao brižnu ženu, punu ljubavi i nježnosti za svoje dijete. Takva je majka koju bi svako poželio. Ali, želje se ne mogu svima ispuniti. Rajićeva majka je bila "vesela i lepuškasta udovica" koja "se glasno smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu, koja je bila jako tesna." On je imao majku koja ga nije dočekivala kada se vraćao kući, a mnogo je to želio. Želio je da osjeti beskrajnu ljubav majke, a pronašao ju je tek u svojim snovima o Čarnojeviću i njegovoj majci.

Čarnojevićeva majka, za razliku od njegove "nije bila nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili pijani i obesni i ona je jednako ribala" da bi plaćala dugove i da bi njega školovala. Tako je zamišljao majku Petar Rajić. Silno je želio majku koja će se posvetiti samo njemu, koja bi se brinula o njemu, a ona je to učinila samo jednim svojim gestom - kada je "umrla, a nije dala da ga bude".

Kada je otišao od kuće na školovanje, počeo je sa drugovima da traži i onu drugu vrstu ljubavi. "Obuzimala me mladog neka strast koja sve voli." I ta strast i čulnost je ono što se osjeća u mladosti. Ništa više nije potrebno. "Vi mislite da sam ja pokvarena? Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. (...) Njoj se nije sviđalo što sam tako divlji."

I dalje, kako je odrastao i sazrijevao, u njegovom životu su se nizale žene koje su mu samo čulnost i davale. Prvo su to u ratu bile "neke prljave žene", pa njegova žena čija ga čulna ljepota ne zavodi nego samo "začudi", zatim Poljakinja koja muža vara s njim, a njega sa mužem, te Izabela koja se javlja u njegovim razmišljanjima o Čarnojeviću. Vremenom ta ljubav počinje da mu smeta: "Ja sam sa dosadom počinjao da je ljubim, ali me je njena strast sve više gušila." Tražio je osjećanja, čistu ljubav koja bi ga sveg ispunila. Njemu, čovjeku povrijeđenom ratom, trebala je žena koja bi ga mogla razumjeti, s kojom bi razgovarao i o zemljoradničkim zadrugama, i o umjetnosti i nebu, a ne samo o onome oko čega "se okreće svet".

"Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolju hoću da izađeš." Tražio je ženu bez maske, a lijepu, čulnu, a čednu. Našao ju je u liku Marije, nedostižne žene iz njegovih snova. "Pod prozorom stajaše Marija i pevaše. Prala je rublje. Iz njenog lika i golih ramena bleštaše zora...Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: 'Marija'. Ona se trže, pokri ramena, podiže rublje i reče nešto tiho." Tako čistu i uzvišenu on je vidi iz perspektive svoje neutoljene, ali čiste žudnje.

Čistu ljubav osjetio je prema prirodi, kada je uvidio da neće naći ženu svojih želja i snova. "Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna." Okrenuo se prirodi, jer je samo ona stvarna i neprolazna. Svi ostali mogu da se pretvaraju (kao žene prije braka), jedino je priroda iskrena i čovjek u njoj može da nađe mirenje i utjehu za sve svoje bolove i razočarenja. No, bez obzira kakva ljubav bila i prema kome god je osjećali, moramo biti svjesni da volimo zbog toga što nas "ljubav svuda nađe".

Gde je život?

Rekla je "da je željna 'da živi, živi'. A kad bih je ja zapitao, šta hoće time da kaže 'da živi, živi', ona bi porumenela, zaćutala, pa se nasmejala." Ko zapravo zna šta je život?

Čovjek se rodi, tačnije majka ga rodi, povije, krsti, a da on uopšte nema svijesti o tome. Poslije ga šalju u školu, počne da radi i ponaša se prema nekim utvrđenim normama, koje su prije njega ustanovili neki drugi ljudi. Drugi vrlo često odlučuju umjesto njega: šalju ga u rat, ožene ga ("Svi su znali da me treba oženiti i oženiše me. O meni se isto tako mnogo rešavalo kao i svemu drugom i o ratu.") I tako, živeći prema propisanim pravilima, jednako prolazi dan za danom, naročito u bolestima kad mora mirno da se sjedi na jastucima, jer "kažu od toga zavisi život". Čovjek u jednom trenutku uvidi da je njegov život u njegovim rukama, a nije njegov.

Neki se pomire s tim i nastavljaju da se kreću niz struju, nastoje da taj vremenski period koji im je dodijeljen završe u miru i onako kao što su se i rodili - bez njihovog znanja i uticaja. Postoje, međutim, i ljudi koji se, kao i Rajić, zapitaju: "Zašto dragi moj? Zašto je bila naša mladost?" Tada on, iako je fizički vezan za bolesnički krevet, dopušta slobodu svom umu i kroz lik sina Egona Čarnojevića uspostavlja vezu sa prirodom koja uvijek stvara i svakom svojom promjenom utiče na čovjeka i na njegov život.

Shvata on da je "velika razlika da li samo nosite svet u sebi, ili da li to i znate." Okrenuvši se prirodi i lišću koje gleda sa svog prozora, on otkriva da je sve u prirodi povezano. Lišće ima životni ciklus kao i čovjek: rađa se, razvija i na kraju opada, kao što svaki čovjek umire. I, kao što list, prije nego što svene, ima funkciju u ovom svijetu, tako i svaki čovjek ostavlja u njemu trag, dubok ili plitak, širok ili ne, nebitno. To je, ipak, trag za vječnost. "Sve što su činili, tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga."

Upravo ta povezanost svih bića na svijetu, predstavlja okosnicu sumatraizma, koga Crnjanski objašnjava kroz Čarnojevićev lik koji s ponosom uzvikuje: "Ja sam sumatraista."

Njegov život nije zavisio od ljudi koji su ga okruživali, a bio je "prijatelj svakom na svetu". Govorio je: "Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula." On je, za razliku od mnogih ljudi, spoznao svrhu vog života, bio ga je svjestan. "Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smešio mirno."

Kada je Rajić spoznao u sebi ovakvog Čarnojevića, ne nekog lutalicu bez cilja, nego čovjeka koji bira boju neba ispod koga će biti, čovjeka koji vjeruje u smisao svoga postojanja na zemlji, shvata da, iako je rođen bez svog učešća i bez svoje volje, njemu je data mogućnost i snaga da mijenja i upravlja svojim životom. Ako već nije mogao da utiče na trenutak rođenja, on će moći da oblikuje trenutak svoje smrti tako što će "pogledati poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se." Smiješiće se da bi pomogao jednom cvijetu da se otvori, a i zato što zna da će "umesto njega da žive rumene neke jele pune kakadua lepih na jednom ostrvu dalekom".

A nebo će, i poslije njegove smrti, da bude plavo i rumeno i da svojim mirom i trajnošću pruža utjehu nekom novom Čarnojeviću, koji će pun životne snage da hoda, a da ne gazi po zemlji. __________________________________

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Inspiraciju za roman Crnjanski je našao u svome saznanju (kao istoričar po struci) da su stalne seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, obilje, spokoj i smirenje. Kada je ušao u problem seoba, pisac je shvatio koliko je on složen kao istorijska pojava, koliko je uticao na sudbinu srpskog naroda i koliko je ovaj narod gubio u tim seobama i stradao zbog izneverenih očekivanja. Pred piscem se otvorilo jedno

nedovoljno osvetljeno razdoblje srpske istorije pa je, dok je pisao prvi deo Seoba, imao u zamisli šest romana o srpskim seobama. Inspiraciju (ali i građu) dalo mu je i čitanje memoara Simeona Piščevića koji je upravo opisivao "vojne" poput onih koje će imati "polk" Vuka Isakoviča. Inspirativno su na pisca delovali i lični doživljaji Prvog svetskog rata kada se, kao austrougarski vojiik, borio za tuđe interese i ideale. Istorijska pojava kolektivnih seoba podstakla je pisca da se zapita gde su klice poriva za pokretom, večitim lutanjem i traganjem. Nalazi ih u pojedinačnoj prirodi: pojedinci u krvi nose nagon za seobom, čežnju za nepoznatim daljinama, veru u postojanje lepše zemlje u kojoj bi se živelo lakše i mirnije. To je omogućilo piscu da se odlepi od istorijskih činjenica i uđe u duševni svet pojedinca.

Seobe nisu roman zbivanja, kako sugeriše naslov, nego roman stanja, kako otkriva čitanje. Roman zbivanja podrazumeva dinamizam radnje, splet zamršenih događaja, dinamizam likova, razvijen dijalog. Ničega od toga nema u ovom romanu, tačnije, nema spoljašnjeg dinamizma, ali ima unutrašnjeg naboja i dinamike. Emotivno i refleksivno je potisnulo događaj koji je samo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom.

Roman Seobe nije jednostavno žanrovski odrediti. Po društvenom i istorijskom miljeu, te po prikazu i tretmanu sudbine srpskog naroda u nemačkoj carevini, ovo je istorijski roman. Po načinu osvetljavanja života i sudbine glavnih aktera romaneskne priče (poniranje u složene lavirinte unutrašnjih preživljavanja), ovo je psihološki roman. Po lajtmotivskom ponavljanju tema, po ustreptalosti stila, emotivno obojenoj rečenici i lirskom tonu - ovo je poetski ili lirski roman.

Osnovne epske supstance (vreme, prostor, događaj i ličnost) našle su svoje mesto u Seobama ali je njihova umetnička obrada dobila različit tretman. Vreme je istorijsko i tačno omeđeno: od proleća 1744. godine ("Tako je, godine 1744, u proleće, Vuk Isakovič pošao na vojnu") do leta 1745. godine ("Tako se 1745, u početku leta, Vuk Isakovič vratio sa vojne"). Prostor je jasno geografski određen: to su zavičaj u sremskim močvarama pored Dunava (u kojem teče jedna fabularna linija zbivanja čiji su nosioci Aranđel Isakovič i gospoža Dafina) i tuđina oličena u evropskim gradovima i evropskim bojištima (u kojoj teče druga fabularna linija zbivanja čiji su akteri Vuk Isakovič i njegov Slavonsko-podunavski polk). Događaji nisu razvijeni i svode se na dva ključna: u prvoj fabularnoj liniji to je preljuba gospože Dafine; u drugoj je vojevanje Slavonsko-podunavskog polka. U prvom slučaju dominira opis psihološkog stanja Aranđela Isakoviča i gospože Dafine a događanja su svedena na nekoliko situacija: davljenje Aranđela Isakoviča u talasima Dunava, povreda gospože Dafine, Aranđelova poseta patrijarhu, smrt i sahrana gospože Dafine. U drugom slučaju takođe nema izrazitog događaja - to su samo nekolike epizodne situacije. Pretežni prostor u ovom fabularnom toku zauzima kazivanje o stanju u puku, Vukovim samoispitivanjima, splašnjavanju njegovog vojničkog poleta, dubokom razočarenju i saznanju o besmislu ratovanja za druge. Likovi su svedeni na tri ključna aktera romanesknih zbivanja (Vuk Isakovič, Aranđel, Dafina) i na nekoliko markantnih epizodnih likova: Princeza Majka, Sekula, Arkadije i Ananije. U središtu pripovedanja nije radna aktivnost aktera zbivanja nego njihovo psihološko stanje i moralne dileme.

Značajno mesto u romanu ima i kolektivni junak oličen u srpskom življu iz Podunavlja i Slavonskopodunavskom puku.

U roman Seobe ušla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodičnog, egzistencijalnog, psihološkog, moralnog i filozofskog porekla. U okviru ovako raznovrsne tematike zahvaćeno je niz tema i problema: bračni trougao, zla sudbina naroda, seobe, deobe (klasne i civilizacijske), obećana zemlja, problem identiteta, tema prolaznosti i smrti, otuđenost, ljudska nemoć, usamljenost, moralne dileme, psihološki lomovi, uzaludnost, praznina (usled saznanja o uzaludnosti delovanja i življenja), ništavilo.

Kompozicija priče - Roman je komponovan na principu paralelne kompozicije. U njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka: jedan je istorijski, koji prati Vuka Isakoviča i njegov Slavonsko-podunavski puk po evropskim bojištima; drugi je porodični, koji prati zbivanja u Zemunu, u kući Aranđela Isakoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič i njegova snaha, gospođa Dafina.

Kompoziciono sredstvo za povezivanje ova dva fabularna toka, odnosno motiv koji čini sponu između ova dva toka je ličnost gospože Dafine - ona je u mislima i sudbinama braće Vuka i Aranđela. Crnjanski primenjuje zanimljiv postupak u kazivanju priče: romaneskne situacije prikazuju se na dva načina nagoveštajem i detaljnim opisivanjem. Davljenje Aranđela Isakoviča opisano je u samo dva pasusa na kraju trećeg poglavlja, a detaljno je opisano na početku četvrtog poglavlja. Čin preljube nije prikazan u prirodnom (hronološkom) toku kazivanja: dok Aranđel leži u njenom krevetu, Dafina gleda kroz prozor. U jednom trenutku joj se pričini da u vodama Dunava vidi krvavog Vuka Isakoviča sa ogromnom batinom u ruci i vrisne prestrašena. Tu nastaje prekid, u tekstu je belina, a nastavak sledi u rečenici: "Pro- budila se, kada joj je dever tiho odškrinuo vrata". Ljubavni čin u toj noći nije prikazan, ali će se neki detalji predočiti kroz Dafinino sećanje na proteklu noć i kroz Aranđelova razmišljanja o snahi i njenoj lepoti.

Na planu sadržine romana jasno se razlikuju dva sloja: narativni (književnoumetnički), koji kazuje o životu i sudbini troje aktera romaneskne priče, prateći njihovo delanje, mišljenje i emotivne lomove tokom petnaestak meseci; refleksivni (filozofski) sloj koji proizilazi iz mišljenja i rada aktera romana i koji sadrži veliki broj egzistencijalnih, etičkih, filozofskih i psiholoških problema.

Romaneskna priča razvijena je u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirane naslove. Poetska vrednost ovakvih naslova potpunije se sagledava kada se oni čitaju u kontinuitetu - tada se stiče utisak da se čita lirska pesma sastavljena iz deset strofa. Sadržina naslova ima ili simbolično značenje ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda"), ili gnomski smisao ("Prošlost je grozan, mutan, bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo"), ili je to srž sadržine ("Tumarali su, kao muve bez glave; jeli

su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun"). O naslovu prvog poglavlja romana ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda") književni kritičar Muharem Pervić kaže da je to "najlepši i najoriginalniji naslov u istoriji srpskog romana."

1. Vuk Isakovič se priprema za odlazak na vojnu: okuplja vojnike i oprašta se od žene Dafine i brata Aranđela. Sve ovo se dešava u neobičnoj atmosferi ispunjenoj kišama, maglama, vlagom, hladnoćom; prostor je takođe neprijatan i hladan: travuljina, baruštine, nepregledni vrbaci i ritovi, blato; od zvukova dominiraju graktanje vrana, lavež pasa, plač i jauci žena, topot konjskih kopita, vika i psovke. U trenutku odlaska Vuk "oseti potpunu samoću": "Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo". To osećanje gubitka i praznine, ubrzo nestaje kada se zagleda u daleka brda iza kojih se pomaljalo sunce: "On se oseti čio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica".

2. Drugo poglavlje romana započinje liniju priče koja prati Vuka Isakoviča i njegov "Slavonskopodunavski polk" na ratištima Evrope. U puku "većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane". Prvo odredište puka bio je Pečuj:

Ušli su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk. Pevahu vičući, a koračahu, umorni, i izgladneli, tako žurnim korakom da su se, opkoljeni srebrom okićenim oficirima, činili kao hajka gladnih pasa, koje vode, pritegnuše na lancu, u lov.

Logor je smešten izvan grada. Iskusniji vojnici, navikli na šestočasovna pešačenja, odmah su zaspali. Mlađi, nenavikli i umorni, nemirni i radoznali, krenuli su kradom u grad, u pljačku. Mnogi su se bezbedno vratili iz pohoda u grad, neki su uhapšeni, a najveću i najtežu kaznu, zbog silovanja, dobio je vojnik Sekula: prošao je kroz špalir vojnika izložen udarcima pruća: "Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala". Vuk Isakovič, komandant puka, obuzet je nostalgičnim mislima u kojima su stalno deca, kamen na bregu, očev grob i tri topole - to je sve što je trajalo u njegovom sećanju posle četiri odlaska na vojnu, četiri selidbe porodice i četiri opraštanja od nje. Pored toga, u njemu se stalno vrpolji misao o Rusiji: "Rusija mu se činjaše kao jedna velika, nepregledna, zelena poljana, po kojoj će jahati". Na večeri u dvoru pečujskog biskupa pokušavaju da ga prevedu u katolicizam, ali se Vuk spašava pijanstvom u kome će stalno buncati o "slatkom pravoslavlju" i daljinama ("tamo az pojdu - i zaplaka") koje su uvek simbol Rusije za kojom čezne i u koju misli da će jednom otići.

3. Treće poglavlje posvećeno je događanjima u kući Aranđela Isakoviča, u Zemunu, u koju je Vuk Isakovič smestio ženu i dve svoje devojčice:

Pod bregom, razrivenim prolećem, prvim biljkama i krticama, ta se kuća beše zarila u obalu Dunava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom. Svojim krovom od greda, što beše skinut sa jedne velike žitarice, nabijena zemljom, nadvisila je bila sve staje i obore u okolini, pa se činjaše kao neka prepotopska lađa. Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca. Sa jedne strane vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su beleli se minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane razlivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamnoplavim nebom na sebi, do dna sveta.

U toj kući odvija se čudna i uznemirujuća igra pogleda i dodira između snahe i devera. Priča zalazi u duševne nemire Aranđela Isakoviča, otkriva njegove čežnje za snahom i njenim telom, lomljenje između pohote i savesti, nemoć da se odupre nagonima. Predočena je lepota gospođe Dafine i njena lukava igra sa deverovim osećanjima. Aranđelovo davljenje u hladnom Dunavu i Dafinina naredba da promrzlog i onemoćalog devera smeste u njenu sobu nagoveštavaju kulmnnaciju i eksploziju dotle skrivanih i sputavanih osećanja. Vuku Isakoviču posvećen je samo završni pasus poglavlja sa konstatacijom na kraju: "Ne pade mu na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara".

4. Početak poglavlja posvećen je opisu davljenja Aranđela Isakoviča u hladnom Dunavu. Dok leži na krevetu svoje snahe (ona je naredila da ga onako onemoćalog i promrzlog unesu u njenu sobu), zaokupljen je mislima o njoj, njenom telu i njenoj lepoti koja ga je godinama proganjala. U njemu sazreva rešenost da je osvoji u toj noći. Ljubavni čin između devera i snahe nije opisan - na tom mestu je ostala belina. Tek u Dafininom sećanju posle buđenja predočiće se detalji koji će u njoj izazvati osećanje gađenja. Slede sećanja na bračni život i muževljeva odsustvovanja. Kada sagleda celu prošlost i ono što se dogodilo protekle noći, u njoj se javlja ravnodušnost ("Učini joj se, to poslepodne, da bi pristala da pripada obojici. Štaviše, i drugome, ma kome"). Zapada u halucinacije, povređuje plod u sebi, krvari danima, gubi snagu i lepotu. Aranđel je pogođen snahinom bolešću:

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo. BOG mu ga dade. I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov mozak.

5. Peto poglavlje je u celini posvećeno Vuku Isakoviču i Slavonsko-podunavskom puku. Prva rečenica poglavlja (,Dok je gospođa Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim ljudima, bio počeo da se penje u Štajersku") uspostavlja, poput kopule, vezu sa prethodno opisanim događajima, da bi se odmah prešlo na opisivanje marša Isakovičevog puka. Kratko je opisana situacija u puku i bedan položaj Srba koji su pošli da ratuju na tuđoj zemlji za tuđe interese, a potom se opširno opisuju Vukova razmišljanja, sećanja, razočaranja i predosećanja. Iz tih sećanja izranja slika njegove mladosti i Princeze Majke - što je impuls za pripovedanje u sledećem poglavlju.

6. Ovo poglavlje obuhvata dva vremenska perioda: vreme Vukove mladosti, koje se obnavlja kroz sećanje, i vreme zbivanja osnovne romaneskne radnje. U sećanju Vuka Isakoviča oživljava vreme njegovog službovanja kod Aleksandra Virtemberškog u Beogradu, kada je, mlad i lep, doživeo prvu pravu ljubav. Očarala ga je prinčeva žena koja mu se "pokaza uzvišena i netaknuta". Ni ona nije bila ravnodušna "videvši ga lepo izraslog, i mladog": trudila se ,da taj mladi divljak, iz tog čudnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostižna", mada je imala odraslog sina. U sećanju Vuka Isakoviča, sada, posle skoro trideset godina, to su bili divni dani čežnje, skrivenih pogleda, uzajamne želje za dodirom. Sada ga očekuje susret sa Princezom Majkom. Kada su se sreli, oboje su bili ostareli, poružnjeli, neprivlačni i nezanimljivi: "Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da preturi preko glave". Otuda i naslov poglavlja: "Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo". Drugp deo poglavlja opisuje aktiviost austrijskog generala Johana Leopolda Berenklaua, što će poslužiti da se predoči odnos austrijskih vlasti prema srpskim vojnicima koji su ginuli "nit znam zašto, ni krošto".

7. Sedmo poglavlje posvećeno je stradanju puka Vuka Isakoviča kod Štrasburga i drugih evropskih gradova: "Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun". Vuk Isakovič sve više uviđa besmislenost svoga vojevanja; sabirajući svoj životni bilans, sagledao je potpuni gubitak i prazninu u sebi; postalo mu je dosadno, nije imao ni volje ni želje da se bije. Tu, na ratištu, stiže mu glas ,da su mu deca zdrava, kao i brat, a da mu je žena, gospoža Dafina, umrla..." To je impuls da se priča vrati na zbivanja u Zemunu.

8. Osmo poglavlje opisuje umiranje gospođe Dafine i Aranđelove nedoumice. U njemu je ljubav prema Dafini, bol zbog njenih patnji, ali i potajna uverenost da neće preživeti. Uzima je u naručje, tepa joj, govori joj o njihovoj ljubavnoj noći; njenu želju za venčanjem smatra neostvarivom a doživotno vezivanje za nju smatra ludošću; opet, rešen je da od patrijarha izmoli razvod rešen "da joj treba učiniti sve što traži, da joj treba dati sve što ište", ali ga ovaj ne prima. To ga pogađa, za jednu noć je više ostario nego za nekoliko godina pre toga; shvata da kad ona umre, "njemu više i ne treba ništa". Vrativši se kući, zatiče je na samrti, uzima u naručje zajedno sa jastukom i plače nad njom. U njenom samrtnom pogledu,

međutim, nije ostao Aranđelov lik, nego lik Vuka Isakoviča. Aranđel ostaje sam, "u plavom krugu", ali bez svoje "zvezde".

9. Glasine i nagađanja o sudbini onih koji su otišli u rat. Sahrana gospože Dafine. Opis psihološkog stanja Aranđelovog sluge Ananija. Povratak prvog ratnika, Sekule.

10. Puk je, po završetku rata, zaboravljen od onih za koje se borio. Kad je došla naredba o povratku u zavičaj, išli su radosno, bosi i gladni - "od puka postade gomila beskućnika i bednika..." Vuk Isakovič se vraća prazan i razočaran, ali je ,drhtao od blizine svoje zemlje". Povratak ratnika obeležen je porazom, a jedina svetla tačka je misao o Rusiji "kuda se još uvek nadao da će otići". To je ta "zvezda" koja ga drži i nastavlja da vodi.

Čovek u Seobama - Romaneskna priča prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakoviča, brata mu Aranđela Isakoviča i žene mu gospođe Dafine. Ostali akteri priče su sporedni likovi u pravom smislu reči: oni su samo okruženje, ilustracija sveta i mentaliteta u kojem žive i delaju glavni junaci - sluge, vojnici, oficiri, nemačka gospoda, sveštenici. Svi oni su tu jer su u funkciji osvetljavanja karaktera, života i sudbine glavnih protagonista priče ili osvetljavanja tragične istorijske sudbine srpskog naroda u nemačkom carstvu.

Iako se čitaočevoj pažnji nameću pojedinci i njihove sudbine (zahvaljujući pre svega piščevom umeću da individualizuje likove i učini ih markantnim) u osnovi pripovedanja, ali i u piščevoj stvaralačkoj intenciji od prvobitne zamisli do ostvarenja, nalazi se nacion, srpski narod, oličen u življu po dunavskim močvarama i puku koji besmisleno i bezrazložno gine po evropskpm ratištima. Motiv seobe jeste opsesija pojedinca (Vuka Isakoviča), ali je on samo reprezentant naroda nezadovoljnog životom i političkim statusom.

U romanu je ostvarena uzročno-posledična veza među likovima, predočena sličnost sudbinskih neminovnosti i paralelizam ponašanja i ispoljavanja. Ovde su predočeni pojedinci iz srpske trgovačke porodice koja pripada reprezentativnom društvenom sloju bogataša i moćnika: Vuk, Aranđel, Dafina. Ovoj skupini junaka događaju se moralni sunovrati, porodični nesporazumi, teške tragedije. Ali tu su i pojedinci iz redova seljaka, slugu i vojnika, koji su na svoj način pandan gospodskoj porodici jer se i ovde događaju moralni sunovrati i pojedinačne tragedije: Arkadije i njegova neverna žena Stana, Ananije i njegove kćeri koje podvodi gospodaru, vojnik Sekula koji je gorko iskusio svoje opredeljenje da vojuje u puku Vuka Isakoviča.

U oblikovanju likova Crnjanski primenjuje opis psihološkog stanja kao pretežno sredstvo za predočavanje duševnog sveta svojih junaka. Ono što je osobeno za Crnjanskov postupak u karakterizaciji junaka jeste postupak poređenja kojim postiže da se ni jedan lik ne zapostavi na duže vreme i da se likovi sagledaju u istovremenosti delovanja i ispoljavanja. Kada govori o Aranđelu, pominje Vuka i obrnuto:

Verovao je da će, ovoga puta, doživeti nešto što one druge nisu mogle da mu dadu i verovao je da mora postojati u njegovom životu neko doba u kom će mu biti dobro lako, kao na nebesima, kao što je njegov brat Vuk verovao da mora negde biti neka dobra i krasna zemlja, kuda svi treba da se isele.

U ovakvom poređenju, u ovim ovlašnim napomenama kriju se suštinske karakteristike romanesknih junaka - na jednom mestu karakteristika će se nagovestiti, na drugom će ona biti šire prikazana i dokumentovana postupkom, situacijom ili mišlju. U navedenom primeru predočena je jasna razlika u karakteru i mentalitetu dvojice braće. Opis psihološkog stanja Aranđela Isakoviča poslužio je ne samo za predočavanje životne opsesije ovoga junaka nego i za nagoveštavanje životnog ideala Vuka Isakoviča. Dok je Aranđel egocentričan i sebičan tip, usredsređen na zadovoljavanje ličnih erotskih snova, Vuk je posvećen opštem dobru: ne misli samo o sebi i svome lepšem životu, nego o dobru svih, svojih vojnika i svoga naroda.

Praznina, besmisao i neostvarenost dominantna su osećanja sva tri aktera romaneskne priče. Svaki trenutak sagledavanja života i kod Vuka, i kod Aranđela, i kod Dafine, nameće saznanje o praznini, besmislu i neostvarenosti života. Svi su oni doživeli poraz: Vuk Isakovič kao verni vojnik nemačkog carstva, Aranđel u svojoj najvećoj ljubavi, Dafina nije dostigla svoje ženske želje i snove.

Vuk Isakovič - Kao i u svakom životu, u životu Vuka Isakoviča postoje prošlost i sadašnjost kao dva sasvim različita perioda. U prošlosti je bio nemiran duh, nevičan trgovačkim poslovima, nemaran prema obavezama. U trgovačkim poslovima, kojima je trebalo da se posveti kao stariji sin uglednog trgovca, nije imao uspeha - bio je gubitnik jer niti je imao volje za taj posao, niti je imao smisla. U njemu je bio stalni nemir duše i tela, sklonost opuštenom životu bez obaveza, avanturistički duh. Lep i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji bili su mu velika ljubav koja nikada nije iščilela - to ga je i opredelilo da se posveti vojničkom životu i vojničkoj karijeri. U sadašnjosti, Vuk je zadržao ogromnu snagu, nemiran duh i ratničke sklonosti, ali je on i porodičan čovek - muž i otac. Vojničkom pozivu se posvetio iz dva razloga: da ostvari vojničku karijeru i da bude na čelu svojih sunarodnika koji su, kao podanici nemačkog carstva, morali da se bore za njegove interese. Kao oficir i komandant puka Vuk voli svoje vojnike: traži od njih disciplinu i izvršenje zadataka, ali ih voli i štiti - zna svakog vojnika u dušu, zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova povremena nežnost prema vojnicima podstaknuta je

svešću ,da ih uskoro neće biti, da će nestati, kao dim posle bitaka". Kako su prolazili dani i kako je sve više shvatao da su prevareni i on i njegovi vojnici, sve više je saosećao sa njima i njihovim patnjama. U tim trenucima poželi da ih odvede negde gde će im biti lako i lepo. Njegova opsesija je da svojim časnim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji život za svoj narod.

Ličnost Vuka Isakoviča je vrlo kompleksna: u njemu su očigledne podvojenosti i antagonizmi. To nije rezultat urođenih karakternih osobina, nego je proizvod različitih situacija u koje zapada i različitog reagovanja na njih. Duhovni svet ovoga junaka Miloša Crnjanskog izraz je različitih okolnosti koje su nametale različita saznanja o čovekovom životu i sudbini, o pravdi i nepravdi, istinama i lažima, dostojanstvu i moralnim padovima. Te suprotnosti u mišljenju i radu Vuka Isakoviča otkrivaju suštinu: on je izgubljen i dezorijentisan, ne zna kuda će i šta će sa sobom. Ako je nekada gajio iluzije o časnom služenju carstvu i časnom oduživanju toga carstva za vernost i junaštvo, u poslednjem vojevanju je shvatio svoju životnu grešku i apsurd lutanja i ratovanja.

Vuk je neustrašiv kao vojnik, ali je i plašljiv i nesiguran: jedno je kada je na zemlji, drugo je kao oficir na konju. Iako je razočaran carevinom i ljut na nju pošto je shvatio uzaludnost vojevanja i ponižavajući odnos carevine prema njemu i njegovim vojnicima, kada se popne na konja i kada isuče sablju, njega obuzme "trenutak bezmernog milja koji je toliko voleo". Tada, na konju, kao vojnik, oseća poštovanje i strah od pretpostavljenih. Api kao čovek, kao Srbin i Vuk Isakovič, on je sasvim drugačiji: suprotstavlja se naredbi i ne postupa po naređenju. U Oseku, na povratku kući, u susretu sa generalom Gvadanjijem, ne reaguje na generalovu viku, ne izvinjava mu se zbog nekih aljkavosti, napija se i zaspi za stolom - ne ponaša se kao oficir u prisustvu pretpostavljenih.

On egzistira u dva sveta paralelno i istovremeno. Jedno je realni svet koga čine porodica, ratovanje, lutanje, blato, smrad, stradanja. Drugo je misaono-emotivni svet ispunjen verom, snovima, čežnjama i nadama. Ova dva sveta su istovremeno i dve strane jedne ličnosti - u njemu su ratnik i čovek. I jedan i drugi imaju svoje trenutke uspona i padova, svaki ide svojim putem, ali im se u nekim trenucima putevi ukrštaju ili sjedinjuju. I tada, kada se spoje ratnik i čovek, nastaju unutrašnje raspre, obračuni i preispitivanja.

Dok vojuje, Vuk Isakovič ,jaše, urla, maše sabljom, gazi reke, trči po gunguli i puca iz pištolja". U tim trenucima u njemu preovladava dinamični princip - on je čovek koga ne drži mesto, koji svoj puni smisao vidi u okršajima, koji je neustrašiv i po tome svuda poznat. Dinamičnim načelom se može objasniti Vukova ophrvanost mislima o odlasku i odseljenje u neku drugu zemlju, izvan močvara i blata podunavskog zavičaja. Ali dok ovaj i ovakav Vuk juri i urla, "drugo biće je mirno kao senka, korača kraj njega i ćuti". Ovaj drugi Vuk je neratiik ili razočarani ratnik, zamišljen nad svojim uzaludnim lutanjima. Dok je onaj prvi Vuk silovit od snage i poleta, ovaj drugi je melanholik zahvaćen rezignacijom.

U Vuku nstovremeno žive poslušnik i buntovnik. Njime vladaju drugi jer on je vojnik koji služi i izvršava naređenja. Sa njim se sudbina poigrava, nemoćan je da se odupre slučajnostima i neminovnostima. Kada je shvatio da "sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, zbija šale", u njemu se slomio vojnik i poslušnik, izgubio je interesovanje i za ratovanje i za vojnike, postao je nemaran i neodgovoran oficir koji ne ugađa pretpostavljenima. Buntovnik u Vuku Isakoviču stalno je pritajen, povremeno se javi (kao u slučaju naredbe da se hapse vojnici koji odlaze iz logora u potrazi za hranom ili provodom kada on izdaje suprotnu naredbu) i polako razgrađuje njegov vojnički stav i držanje. Ali, u skladu sa položajem u kome se nalazi (vojnik u tuđoj vojsci), on ne može da dovede do kraja svoj bunt, niti da ga drastično ispolji. Zato će na kraju, kada je sve propalo, kada su propale i nade i iluzije, svoj bunt izraziti pijanstvom i nepoštovanjem protokola.

U Vuku istovremeno obitavaju opora stvarnost i nada, usamljenost i čežnja, smislenost i besmislenost rata. Opora i tvrda stvarnost ublažava se nadom i idealima - uvek se nada da će dosegnuti svoj cilj, da će se izbaviti vlage, blata i travuljine. Njega tada održava i vodi ideal da se ide za svojim životom, da se živi na svojoj zemlji, da se živi među svojima i po svojoj volji. Usamljenost stalno prati Vuka Isakoviča na njegovim mučnim lutanjima po Evropi: tuđina (i povremeni strah od nje) podstiče osećanje usamljenosti, i to u onim trenucima kada se povuče ratnik i u prvi plan izbije roditelj, muž i vođa. Tada počinje da oživljava čežnja za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, blagostanje i smirenje ne samo njemu i njegovoj porodici nego i svim onim vojnicima koje je poveo u rat i stradanje.

Prema ženi Dafini Vuk gaji dvojaka osećanja: na jednoj strani je ljubav, na drugoj dosada. Prema ženi je pažljiv, zaljubljen je u njenu izuzetnu lepotu, gode mu njena pažnja, nežnost i privrženost. Ali kako vreme prolazi, kako stari i kako ga obuzimaju vojničke obaveze i misli o seobi, sve manje je spreman da prihvata i razume ženina neobuzdana milovanja:

Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila. (...) Njen zagrlljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač. Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom ludilu i krstio i čudio, pa i grohotom smejao.

Dafina, mnogo mlađa, čulna i strasna, htela je da iskoristi svaki trenutak muževljevog prisustva, rešena da mu pruži ljubav i dokaže privrženost, uplašena da će ga tamo, u tuđini, privući druge žene, i istovremeno uplašena da se možda neće ni vratiti iz rata. Vuk Isakovič je ostario i otežao, više nije imao ni snage ni želje da udovoljava ženinim neobuzdanim strastima; njegove misli su zaokupljene skorim odlaskom puka na ratište, a kao vođa nosio je veliki teret na svojim plećima; njegove su misli zaokupljene i brigom o deci koju ostavlja u neizvesnosti. Dok stranstvuje, kao da potpuno zaboravlja na porodicu, "ali, setivši se dece,

on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio". Kada je saznao da mu je žena umrla, bio je miran, ali je tada još više bio zabrinut za decu koja su ostala i bez majke i bez oca.

Vuk Isakovič je bio profesionalni vojnik i vojničku karijeru je shvatao ozbiljno i odgovorno. Međutim, u njegovu dušu se uselio crv sumnje u svrhu ratovanja. Poslednji odlazak na vojnu nije u njemu izazvao ni radost, ni zadovoljstvo. Bio se istrošio od preduga vojnikovanja, brzo se zamarao, mučili su ga bolovi u nogama i stomaku, slutio je skoru smrt, uveren da mu je to poslednja vojna. Sve više ga je obuzimala tuga i žalost "što se sve to događa, tako, uludo", što mora ,da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru". U tim razmišljanjima stalno se javljaju reči "po volji tuđoj" kao refren svega njegovog življenja. Shvatio je da je njegovo ratovanje bez smisla i razloga "po volji tuđoj, kraj zemalja tuđih". Shvatio je da je njegovo večito stranstvovanje i ratovanje besciljno i bezumno i da ga ono sve više udaljava od porodice.

Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj sveg razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći (...). Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo-amo, zajedno sa tom vojskom.

Ali je Vuk Isakovič shvatio da je samo igračka u tuđim rukama, da su i on i njegov puk uzaludne žrtve za tuđe interese. Već kod Štrasburga bio je bez volje i želje da se bije, rat mu je bio dosadio, uvideo je da su njegov i ostali slovenski pukovi šesta briga onima za koje se bore. Konačno je uvideo da je prevaren i ponižen i "pred njim se jasno ukaza bezdana praznina u kojoj nema ničega". Postao je svestan da ga je carevina prevarila: "Sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, zbija šale". Kada su se ratovi utišali, puk je zaboravljen, vojnici su gladovali, išli bosi, spavali po štalama ili u rupama. Zaboravili su i na njegov potpukovnički čin. Duboko razočaran, Vuk zapušta svoje dužnosti, postao je mekši prema svojim vojnicima:

Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti. Ćuteći danima, on ih je posmatrao, štedeo.

Njegova se vojska vuče putevima gladna i odrpana, a on, koji je u rat pošao snažan, svež i oran, vraća se nemoćan, slomljen i razočaran:

Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe samog, u sebi. Krivonog, navikao da jaše, spade s nogu, odmah u prvim bitkama. Noge mu se podnaduše, cevanice očvorugaviše, koleno, gde ga, pred polazak, beše udario konj, sasvim mu otvrdnu. Trbuh mu se beše opustio, kao i obrazi ispod uveta, a oči mu se behu zakrvavile. Prosedeo davno, u početku tek koliko to žene vole, počeo je sad i kosu da gubi; vlasi mu ostajahu na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra. Pomodrelih usana, počeo je teško da diše, a bolove u stomaku snosio je već kao nešto neizbežno posle jela, našto se beše navikao. Drhtave mu postadoše ruke i smešno tužan, kao gusan na ledini, stajao je često, među belim šatorima, u poljani, raskoračen, nakrivljene glave i očiju, gledajući na nebo.

Vuk je, na kraju svoga ratovanja, shvatio uzaludnost i apsurdnost, besmislenost svega onoga što ga je vuklo po evropskim ratištima. Zato ga obuzimaju umor, tuga i jad; oseća usamljenost i prazninu u duši; oseća se izgubljenim u životu ("činilo mu se da lebdi u vazduhu"). Na kraju svoga puta, kada svodi bilans svoga stranstvovanja, Vuk Isakovič dolazi do saznanja o uzaludnosti: "Prazno je bilo pred njim sve i uzaludno zanavek za njim, što beše prošlo".

Razočaranom Vuku Isakoviču, koji je morao "svaki čas da ide onamo kuda nije hteo", ostaje samo jedna misao i jedna nada:

Rusija mu se činjaše kao neko nadzemaljsko carstvo. Čuo je da su neki koji su tamo iz belog sveta došli, postali bogati i moćni. Da su odmah dobili po jedan čin više. Da se tamo živi i ratuje gospodski. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje. Ovde ga je čekala samo beda i neprekidna žalost, što ga je činila bezumnim, očajnim, čudnim. Ovde ga je čekalo samo bezdano ništavilo i praznina, što ih je video najposle tako blizu, pred sobom i svojom starošću.

Ta misao, koja ga je pratila u protekloj godini ratovanja, osmisliće svakodnevicu ratnika povratnika, olakšati bol razočaranja, ispuniti dušu nadom.

Vuk Isakovič oličava odisejevski motiv - odlazak i povratak ratnika. On luta po evropskim bojištima, uveren da će svojim zaslugama postići ličnu afirmaciju - unapređenje u čin potpukovnika, i doprineti da njegovi vojnici i narod kome pripada dožive priznanje i respekt. Dok Odisej završava svoje lutanje povratkom u dom i obnovu porodičnog ognjišta, Vuk Isakovič, poražen i razočaran kao vojnik, dezorijentisan u životu, povratkom u dom, doživljava konačan poraz: žena mu je obeščašćena i mrtva, budućnost je tegobna i neizvesna.

U kazivanju o Vuku Isakoviču ima saosećanja, razumevanja, afirmativnih sudova, topline. Ali ima i ironije, parodije, groteske. U portretiranju se najviše uočava ironičan stav narativnog subjekta ili junaka kroz čiju se svest sagledava ličnost Vuka Isakoviča. On je toliko snažan da kad od snažnog kijanja zaigra po zemlji, sve se trese; robustan je i težak toliko da sa velikim naporom uzjahuje ili se penje u kola; u sećanjima gospođe Dafine i mislima Aranđelovim on je vrlo lep; lep je i u kazivanju narativnog subjekta (u epizodi o Princezi Majci); ali u viđenju gospođe Dafine on je i "krivonog, podbuo i težak kao bure". Njegova snaga se objašnjava poredbom "kao medved" a težina "kao bure", i to na više mesta. Ovakvim postupcima izvršena je demitologizacija junaka: on nije heroj, nego lutalica od nemila do nedraga; on nije pobednik ovenčan slavom, nego poražen i samleven razočaranjem; gubitnik je i kao ratnik, i kao službenik carstva, i kao čovek.

Aranđel Isakovič - Dok pojava Vuka Isakoviča deluje snažno i robustno, puna života i dinamična, njegov brat Aranđel Isakovič je sušta suprotnost: sasušen i žut, "suv kao štap", blede i žute oči, pljosnat i tanak nos, požuteli zubi, povijen. U njegovom portretu dominira žuta boja, boja bolesti i nestajanja, koja izaziva gađenje i odbojnost. Ovakav portret mlađeg Isakoviča potpuno je u skladu sa piščevom intencijom (namerom) da pokaže iracionalnost neshvatljivost i neobjašnjivost izvesnih dešavanja i postupaka u romanesknoj priči.

Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom pokretu, u ličnosti Aranđela Isakoviča je statično načelo, načelo nekretanja i mirovanja. Mrzeo je one koji se stalno seljakaju - "novcem, srebrom, on je, u neprekidne seobe svoje porodice i svojih rođaka, uneo kvrge, i prisiljavao ih da se skrase u varošima duž reka, koje je on izabrao". U težnji za nepomičnim i neprolaznim on je "uporno kupovao kuće, većinom oko crkve, pa obore, bašte i gostione, za koje je davao zajmove, budzašto". On je oličenje građanstva u nastajanju vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost, moć i snagu. Aranđel vlada ljudima i događajima zahvaljujući koliko svojoj prirodi toliko i imanju. Vešt je trgovac, uporan je da ostvari sve što želi, nemilosrdan je u trgovačkim poslovima, ne bira sredstva da stiče bogatstvo.

Karakter Aranđela Isakoviča otkriva se iz njegovog odnosa prema bratu. Iako mlađi od Vuka, ponaša se prema njemu "kao što se ponaša prema mlađem. Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, mada je on bio suv kao štap, a onaj težak kao bure. Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah". Njegova gramzivost i sebičnost ispoljili su se posle očeve smrti: uzeo je Vuku prevarom sve blago, da bi ga kasnije, kada je postajao sve bogatiji, novčano pomagao. Prema bratu nije osećao ni ljubav, ni poštovanje, niti ga je žalio što bolestan opet odlazi na vojnu. Čak mu se, u jednom trenutku, on učini "čovek sasvim tuđ". Ovakav stav prema bratu (nezainteresovanost, otuđenost) naročito se ispoljava u njegovim mislima dok je obuzet snahinom lepotom. U nekim periodima života on je bio i

darežljiv, naročito prema crkvama i manastirima, ali u starosti, pošto je izgubio svoju jedinu pravu ljubav, postao je "strahovita i čuvena tvrdica, pseće duše".

Aranđel Isakovič je uvek bio odmeren, razborit i pribran, siguran i samouveren, ozbiljan i dostojanstven kao trgovac i domaćin. Kod ljudi sa kojima je radio izazivao je poštovanje i respekt. Cenjen je bio i kod crkvenih ljudi zbog svoje darežljivosti. Kada se brat Vuk oženio Dafinom, za Aranđela Isakoviča (koji mu je i našao nevestu) nastaje pakao. Pri prvom susretu, kada je prosio Dafinu za brata, Aranđel je samo primetio da je ona "mlada, visoka, zdrava" i da je "uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima". Ali kada je prvi put video bremenitu, shvatio je koga je doveo svome bratu:

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prođe kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, mada je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

Naglo je otputovao (pobegao) iz bratovljevog doma navrat-nanos i nije se lako vraćao: "Bežao je od njih, kao đavo od krsta, šaljući posle poklone, srebro, svilu, mercane. Kada je morao da im dođe, dolazio im je sa nategom i odlazio presamitivši se". Živeo je daleko od njih, putovao je trgovačkim poslovima samo da bi bio što dalje. Za nekoliko godina je postao suv, žut, iznuren, poguren, sa prstima koji su drhtali. U mukama je sanjao snahu svaku noć i sagorevao u ljubavi od koje je bežao.

Aranđelov odnos prema snahi je vrlo složen i protivrečan. U njemu je Aranđel Isakovič pohotan i pomamljen, ali je u njemu i savest koja stalno opominje. Goreo je od želje da bude pored snahe, a bežao je od nje "kao što se beži od napasti mrmljajući u ljutini: idi, bedo"; sve češće je, kao slučajno, dodirivao njene ruke i kosu, a, opet, činila mu se dosadnom i otužnom. Kada je brat po četvrti put odlazio u rat, Aranđel je, posle dužeg odsustva, došao bratu da se oprosti. Kada je ugledao snahu bio je "kao gromom poražen"; video je ženu kakvu nikada u životu nije video. I ta žena treba da se sa decom skloni u njegovu kuću dok se muž ne vrati iz rata.

Prisustvo snahe u kući sasvim je slomilo Aranđela: bio je nemoćan pred njenom lepotom:

Njemu nije bilo do čekanja. Zgrozivši se, zbog ONOG što je hteo da učini, on je žurio. Nije hteo da misli na ono što će posle doći. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. (...) On se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu. (...) Mučeći se oko nje,

požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu, Aranđel Isakovič se reši na dodire.

Njegova pohota prikazana je kao iracioialan čin - morala je da se dogodi nesreća (davljenje u reci), da se stvori situacija, da dođe do ostvarenja njegove davnašnje želje. Ali taj čin nije prikazan - slika je dovedena do praga i dalji opis se prekida.

Dok je Dafina na samrti, u Aranđelu se javljaju suprotne misli, želje i raspoloženja. Ponekad pomisli da će njenom smrću sve biti razrešeno i da će biti oslobođen more zbog greha. Njena mu se smrt katkad činjaše "potrebna". Ona je tražila od njega da od patrijarha izmoli venčanje, a njemu se "doživotna veza sa njom i sad još činila prava ludost". Međutim, u njemu se javlja promena:

Aranđel Isakovič zavole svoju snahu pred njenu smrt, jednim čistim i oštrim osećanjem od kojeg se otimao i o kome dotle nije imao ni pojma. Prepirući se i sam sa sobom, oseti da se u njemu zbiva nešto što pre nije znao da se može zbiti.

Želi da ispuni snahinu želju za venčanjem, odlazi patrijarhu, ali ga ovaj ne prima. Bio je uveren da se neće iznenaditi ako mu snaha umre, ali kada se to desilo, bio je snažno pogođen. U njemu se javlja misao da mu sada ne treba ništa. Dafinnna smrt je prvi Aranđelov poraz, težak i bolan. Ne samo zato što je izgubio voljenu ženu, jedinu svoju pravu ljubav, nego i zato što nije navikao da gubi.

Gospoža Dafina - Gospoža Dafina je, u ambijentu mraka, blata i pogibelji, jedina svežina i svetlost, svetlost lepote, ljubavnih čežnji i slutnji, erotskog plamsaja. U ambijentu magle, hladnoće, kiše i blata gospoža Dafina deluje svojom lepotom kao svetlost koja vodi u drukčiji svet - svet nade i ispunjenja. U svetu u kome dominiraju muškarci sa svojim preokupacijama (vojničkim i trgovačkim) gospoža Dafina deluje okrepljujuće uvodeći u onaj drugi svet, ljudski, u kome vladaju lepota, nežnost, ljubav i toplina. Bez ovoga lika svet Seoba bio bi suviše tvrd, opor i hladan.

Utisak o Dafini, koji nudi čitanje romana, nije jedinstven, stabilan i celovit. On se oblikuje na parče, s vremena na vreme, iz situacije u situaciju. Informacije koje o Dafini nudi čitanje vrlo su različite jer je različito sagledavaju tri izvora tih informacija - muž, dever i narativni subjekt.

Dafina se ne ispoljava svojim aktivitetom: ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena isihologija, sagledani su očima devera i muža. Retko će ona biti nosilac unutrašnjeg monologa ili predmet opisa unutrašnjeg stanja ili portreta. Na početku romana, viđena očima Vuka Isakoviča, i doživljena njegovim osećanjem dosade, gospoža Dafina je još nejasna, njen lik je još u konturama, naslućuje se kao nejasna senka; njena duševnost je potisnuta i zasenčena Vukovom ličnošću i njegovim preokupacijama.

Tek onda kada je preseljena sa decom u kuću devera Aranđela, Dafina počinje da izbija u prvi plan - ona je dominantna ličnost u trećem i četvrtom poglavlju romana. Postepeno počinje da se razaznaje njena neviđena lepota, rascvetava se njena ženstvenost, rasplamsava čulnost i strast. Sada je ne samo u mislima i požudi devera Aranđela, nego je i u romanesknim zbivanjima njihov akter. Posle preljube, povrede i bolovanja (četvrto poglavlje), njena ličnost je opet potisnuta u drugi plan - prisutna je samo u mislima i psihološkim i moralnim raspinjanjima Aranđela Isakoviča.

Crnjanski je pažljivo vajao lik gospože Dafine, postepeno otkrivajući njen portret, karakter, duševno stanje, osećanja i raspoloženja. Težište je na njenoj izvanrednoj lepoti i čulnoj prirodi. Portret je dat u pojedinostima, ali postepeno: mlada, visoka, zdrava; prava, jedra i snažna; visoka, prava ramena; visoka kolena; snažne noge; teška i krasna; velike, modre oči; uvek bleda; povijene usne; duge trepavice; čudnovat osmeh; gospodstveno držanje. U temperamentu se ističu čulnost (koja ima toliku snagu da izaziva glavobolje), vrela krv i nezasita ljubav. U njenom karakteru ističu se nekolike crte: "neiskrena i laživa" u ljubavi prema mužu ("činila se da ga strasno ljubi"); nemarna je prema deci i čine joj se "blesava i tuđa"; provocira devera da ga dovede do ludila, ali i da mu se poda. Njeno duševno stanje obeleženo je usamljenošću, dosadom, prazninom i razočaranjem.

Crnjanski pažljivo opisuje razvitak ljubavne igre između Aranđela i Dafine i njihovo duševno stanje koje prethodi preljubi. Dafina isprva ne pokazuje interesovanje za devera jer joj, svojom sasušenošću i žutilom, čak deluje odbojno. Ali kada počinje da primećuje njegove čežnjive poglede i njegovo drhtanje, ženska sujeta, ali i neki prkos, podstiču je na lukavu igru sa deverom i njegovim osećanjima:

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prođe kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, mada je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

Dobro je zapažala kako se Aranđel muči, kako čezne za njom, i to je podstiče da se sa njim poigrava, da ga još više muči i dovede do ludila.

Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, pustila je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi. Najviše pak nadala se od svojih očiju. Gledala ga je tužno.

Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom.

Njoj se nije žurilo. Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žušom deveru...

Želela je da vidi šta će joj dever učiniši, kad jednog dana potpuno poludi. Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade, zbog praznine u kojoj, bezdanoj, činjaše joj se katkad da visi glavačke. I kao što je ona previjala se u grčevima, od žudi za mužem, ljubeći mu grudi, vrat i uši, bezumno i pokorno, želela je sad da vidi kako će nju ljubiti njegov brat, savijajući se nad njenim rukama, kolenima i krilom. Osećala je koliko je uplašen i nerešiv, ali i to da samo jedna sitnica još treba, pa da se, sa te naizgled mirne, površine strmoglave u tu mutnu reku, urlikom i silom. Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj danblizu. Bila je već tri nedelje u toj kući.

Čin preljube došao je iznenada, sticajem okolnosti, bez dublje motivacnje, kao u bunilu i kao čisto iracnonalan čin. On nije opisan, na tom mestu je ostala belina. Detalji toga čina pojavljuju se u Dafininom sećanju na tu noć, u njenim protivrečnim osećanjima kada oseća gađenje i kajanje, na jednoj strani, i kada odobrava sebi, na drugoj strani. Gadi se toga što joj se dogodilo, oseća gađenje prema deveru; prezire samu sebe; ali, gotovo istovremeno, ona se ne kaje, ne prebacuje deveru, to što je učinila učinila je "po njihovoj volji, neumitno", pristala bi da pripada obojici "i drugome, ma kome". U ovim njenim protivrečnostima ispoljava se njena nesigurnost i izgubljenost, potpuna ravnodušnost prema svemu. U predsmrtnom bunilu "osećala je da je sve uzalud. Kao stvar je doneše u kuću, kao stvar će je i izneti, da bi se načinilo mesta drugoj, koju će isto tako milovati rečima, obasuti srebrnim novcima, moliti ponizno i ljubiti drhćući".

Gospoža Dafina je tip fatalne žene čija lepota, čulnost i strast izazivaju nesreću. Nemir čula, usamljenost i razočaranje ("Prevrtala od dosade i očaja"), čežnja za bogatstvom i udobnim životom, vode je u preljubu koja se događa nenadano, sticajem slučajnih okolnosti, bezmalo bez njene volje i mimo njene svesti. Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje se. Na samrti želi da se venča sa Aranđelom (i time donekle ublaži svoj prestup pred bogom i ljudima), ali kada umire, u njenim očima nije

lik Aranđela koji plače nad njom, nego lik muža Vuka Isakoviča koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna lepota i naglašena čulnost doneli su nesreću samo njoj.

Kolektivni junak - Naslov romana ističe središnji problem: seobe. Ovaj problem je ekspliciran na dva načina. Kao sudbina i preokupacija Vuka Isakoviča koji se sa svojom vojskom nekoliko decenija "seli" po evropskim ratištima, ali, istovremeno, intenzivno razmišlja o definitivnoj seobi u Rusiju. Kao sudbina srpskog naroda koji se sticajem istorijskih okolnosti (ranije seobe) našao u nemačkom carstvu i mora da vojuje i gine seleći se s ratišta na ratište za neke i nečije interese koji ga se nisu ticali. Srpski narod je oličen u Podunavskom puku koji se u romanu javlja kao kolektivni junak. Bilo je više tih slovenskih pukova koji su ginuli širom Evrope "nit znaš zašto, ni krošto".

Puk je stalno bio u pokretu "nošen kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide". U bitke je ulazio "ne znajući ni zašto se biju, ni za koga se biju". Vojnici su obuzeti strahom od tuđine, od negostoljubivih predela kroz koje su prolazili, od neizvesnosti. U njima je misao na ostavljena ognjišta i porodicu i misao o nepoznatim krajevima i vojskama sa kojima će se sukobiti. Izmešali su se nostalgija i zla slutnja, tuga i strah, potištenost i praznina.

Opora je i jeziva slika puka Vuka Isakoviča. To nije vojska koja je opremljena i motivisana za borbu; to je gomila seljaka, nadničara i slugu, koja mora da se bori za tuđe interese jer živi u tuđoj zemlji. Već na početku priče, kada puk kreće u vojnu, to je skup razbarušenih, neopranih, mokrih, gladnih i pobesnelih ljudi koji liče na hajku gladnih pasa. Kazivanje o puku obiluje izrazima koji ukazuju na jad i bedu: odrpanost vojnika, smrad ranjenika, glad, ceo puk smrdi na loj; prljavi su i bedni, masni, rđavo odeveni, kao prebijena pseta, ponizni i tihi. I posle pogibelji "od puka postade gomila beskućnika i bednika".

Ostaviše ih da gladuju, da se tresu od zime. Sve pohvale za serbske pukove izostaše. Ostaviše ga ovakvog, u gunju i kožuhu, bez novca, bez hrane, kao neko strašilo na snegu.

I oni, koji su ratovali "negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu", ostavljeni su bez priznanja, bez respekta, čak i bez hrane - sada više nisu bili potrebni. Vraćajući se u zavičaj, u kišno i močvarno Podunavlje, u leto 1745. godine, vojnici puka Vuka Isakoviča izgledali su bedno: odrpanih gunjeva, rascepanih tureva, nogu uvijenih u krpe ili bosi, bolesni, hromi, izgladneli, poniženi i odbačeni kao krpa.

Besmisao, uzaludnost i promašenost, koji obuzimaju Vuka Isakoviča, u jednakoj meri važe i za njegov puk. Prevareni su, iskorišćeni i izigrani i vojnici i njihov komandant. Apatiju i beznađe olakšava i ublažava misao o seobi u Rusiju.

Prostori egzisteicije - Ljudski svet Seoba živi na prostorima koje ispunjavaju magle i hladnoća, mutne reke i baruštine, blato i močvare; nad ovaj prostor nadnose se tamni i teški oblaci i zagušljiva isparenja; stalno ga zasipaju hladne kiše. Ovakva atmosfera otvara i zatvara priču o seobama:

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Kiša je padala, u tišini, pred kućom, u mraku, na utrini, pod dudovima, kod obora, na drugom kraju poljne. Oseti opet nedoglednu vlagu ritina, baruština i trske.

Ovakva atmosfera prati "serbski polk" na evropskom putu, po bojištima i na zastancima - svuda je blato, vlaga, hladnoća i kiša. Ti predeli su negostoljubivi, zastrašuju vojnike, ali ih istovremeno podsećaju na močvarni i kišoviti zavičaj - kao da za njih nigde nema prijatnog komada zemlje pod nebom.

Stalno prisustvo vode, blata, magle i kiše kao ambijenta u kome obitava čovek Seoba, kao i lajtmotivsko ponavljanje iskaza koji upućuju na vodu, kišu, blato i močvare, pridaje ovim elementima simbolično značenje. Na opštem planu, ovakvi prostori egzistencije, dominacija vodene stihije i njenih pratilaca, ukazuje na nemogućnost življenja, na zagušen život u močvarnom Podunavlju, na razlog maštanja o seobi i obećanoj zemlji. Ovakva priroda na simboličan način predočava sudbinu srpskog naroda: on se zaglibio u blato i maglu političkih igara, obesti moćnnh, istorijskih neminovnosti i političke dezorijentacije. Na pojedinačnom planu, svaki od navedenih elemenata egzistencijalnog prostora ima sopstveno simbolično značenje. Reka se čvrsto ulila u sudbinu romanesknih junaka i svojom silinom i odlaženjem nagoveštava nesreću i tragiku: Aranđelova kuća, u kojoj će se zbiti preljuba i u kojoj će Dafina umreti, nalazi se na samoj reci; Aranđel se davi u reci, a taj događaj je uvod u rodoskrvnuće; Rajna je sudbinsko mesto za vojsku Vuka Isakoviča; Dafina umire zagledana u reku; Vuk je vest o ženinoj smrti primio na obali reke In; i zato, kada, po povratku s vojne, u zavičaju, silazi pred veče na reku, "ne sluti ništa dobro". I voda se javlja kao lajtmotiv ("šum vode što je proticala", "neprekidni šum vode", "šumela je voda", "neprekidni šum vode što je oticala", "šum reke što je oticala"), posebno u situacijama kada se opisuje ljubavna igra devera i snahe. Da navedemo samo jedan detalj: dok traje ljubavna igra, voda je proticala; dok Dafina umire, voda otiče kao što otiče njena krv i njen život.

Ako je čovek Seoba pritisnut i stešnjen ovakvim prostorom i atmosferom, a ta okovanost je simbolično dočarana kompozicionim sredstvom (početak i kraj romana), onda je potpuno jasna simbolika istovetnog naslova prvog i poslednjeg poglavlja romana: "Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda". Nebeski svod se, čoveku pritisnutom nevoljom i zagledanom u nebo, čini kao otvoreno prostranstvo i mogućnost da se izađe iz večitog zagrljaja močvara i voda. A kada se u tom plavom krugu sagleda zvezda (nije slučajno ovaj iskaz raščlanjen na dve rečenice!), dolazi se do saznanja da negde postoji mesto koje će omogućiti lepši život, gde neće biti "ove strašne zbrke" ratovanja, gde će se "živeti po svojoj volji". U opštem beznađu ovo je jedini zračak nade, bar za Vuka Isakoviča.

*** - Jedna od ključnih osobina književnog dela Miloša Crnjanskog je misaono i tematsko jedinstvo. Ono se zapaža na nivou književnog žanra (zajedničke osobenosti poetskog ili proznog opusa) ali i na nivou celokupnog književnog opusa (zajedničke osobenosti poezije, proze, putopisa i eseja). Stav o kosmičkoj povezanosti svega izražen je u Sumatri, Objašnjenju Sumatre i Dnevniku o Čarnojeviću. Čežnja za neprolaznim, dalekim i nepoznatim zajednička je odrednica pevanja i pripovedanja Miloša Crnjanskog, koja se jasno uočava u četvorouglu Sumatra - Dnevnik o Čarnojeviću - Stražilovo - Seobe. Iz te čežnje proistekao je motiv kretanja i putovanja, središnji motiv Crnjanskova dela - putovanje osvežava i prosvetljava, ispunjava smislom, radošću i vedrinom, obogaćuje duh, pruža nadu (Sumatra, Stražilovo, Ljubav u Toskani, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe). Ali, kao lajtmotiv, nad delo Miloša Crnjanskog lebdi misao o uzaludnosti i besmislenosti, misao koja će natapati i Stražilovo, i Dnevnik o Čarnojeviću, i Ljubav u Toskani, i Seobe.

- Čitanje Crnjanskove poezije i proze ukazuje da ovaj pisac posebno neguje raščlanjenu rečenicu koja uslovljava specifičan ritam (usporavanje, duge pauze, isticanje), ali pruža i mogućnost za iskazivanje dopunskih smislova, Ovakva rečenica povlači tromost i monotoniju u pripovedanju, često deluje zamorno, naročito u slučajevima prevelike i neuobičajene upotrebe zapete. Ovakav postupak, pored stilske, ima i motivacionu funkciju. Naime, sasvim je u skladu sa vremenom koje je predmet romansijerske obrade, sa atmosferom opisanom u romanu, sa prirodom junaka. Zadržimo se na ovom poslednjem. Vuk Isakovič je trom i spor, što zbog korpulentne prirode, što zbog smirene naravi.

Zato su i opisi u kojima je on predmet opisivanja oblikovani od razvijenih, raščlanjenih rečenica; zato su i ona mesta koja predstavljaju unutrašnji monolog ili opis psihološkog stanja Vuka Isakoviča, groma i "teška". Gospođa Dafina, i pored nekih naznaka ženstvenosti, intimnih nemira i varnica strasti, po prirodi je spora, nemarna, hladna; otuda su i narativni segmenti posvećeni njoj "spori", monotoni i "teški" - iskaz je iskidan, ispresecan, sapet brojnim pauzama. U ovim elementima (vreme, atmosfera i likovi) leži i objašnjenje dominacije naracije i odsustva dijaloga.

- Sintaksa i leksika u skladu su sa temom i tematikom, osećanjima i raspoloženjima, ličnostima, prostorom i vremenom. Tako, na primer, u Seobama, koje za predmet imaju događaje i ličnosti iz 18. veka, javlja se arhaična sintaksa (, jer tolika još tišina bila je pred kućom", "kiša sitna padala je", "dvorište popločano bilo je puno sluga", "komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele večeri dosadan", "ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka"). Iz istih razloga se koristi rusko-slovenska leksika (čestnjejši, polkovnik, gospoža, predvoditelj, polk, proizvodstvo, gromopucatelno). I to ne samo u vrlo retkim replikama aktera priče, nego i u komentarima narativnog subjekta. Tako je jezik stavljen u funkciju karakterizacije i dočaravanja duha vremena.

- Lirsko je naglašeno prisutno u prozama Miloša Crnjanskog, ali je posebno karakteristično za Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe, što ove knjige čini poetskim (lirskim) romanima. Lirsko je u slikanju atmosfere i ambijenta, u naraciji, opisu, likovima, strukturiranju romana, naslovima poglavlja, u rečenici i leksici. ______________________________

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Inspiraciju za roman Seobe Crnjanski je našao u svome saznanju, kao istoričar po struci, da su stalne seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i čitanje memoara Simeona Piščevića koji je upravo opisivao vojne poput onih koje će imati polk Vuka Isakoviča. Na njega su djelovali i doživljaji iz Prvog svjetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tuđe ideale, interese i ciljeve.

Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugeriše, već roman stanja, kako nam čitanje otkriva. emotivno i refleksivno je potisulo događaj koji je smo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom.

Vrijeme je istorijsko i tačno označeno, od proljeća 1744. do ljeta 1775. Prostor je, također, jasno definisan, ti su zavičaji u sremskim močvarama pored Dunava i tuđina u evropskim gradovima i na evropskim bojištima. U roman Seobe, ušla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodičnog, psihološkog, moralnog i filozofskog porijekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaćeno je više tema i

problema: bračni trougao, nesreća i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme prolaznosti i smrti, ništavilo, psihološki lomovi i preživljavanja, uzaludnost i praznina.

Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao u duši Isakovićevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajući pred sobom sve više brda, ravnica barovita sa koje pođose, dođe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle što su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece. Kao i u duši Isakovićevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i kućišta zaboraviše, na žene i decu više nisu mislili, a svoju muku ipak osećahu sve jače. Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im zatupeše i ni lica svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju u zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim zazarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri polasku, postadoše snuždeni i ponizni kad su odmicali u tuđinu. Nisu više imali snage da lome i krhaju i ne usuđivahu se više da diraju žene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prišao, bojažljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prođoše tuda.

Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka, jedan je istorijski koji prati puk Vuka Isakoviča po evropskim bojištima, drugi je porodićni koji prati zbivanja u domu Iskoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič, Vukov brat i njegova snaha, a Vukova supruga, gospoža Dafina. Romaneskna priča je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirana naslove. Ona prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakoviča, brata Aranđela i Vukovu ženu Dafinu. Ostali akteri su samo okruženje, ilustracija svijeta i mentaliteta u kojem žive i rade glavni junaci. Svi oni su tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera, sudbina,života glanih protagonista. U romanu je ostvarena i uzročno - posledična veza među likovima, predočena sličnost sudbinskih nemiovnosti i paralelizam ponašanja i ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjećanja sva tri aktera romaneskne priče.

A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?

U djelu ''Seobe'' tragika srpskog naciona oličena je u liku Vuka Isakoviča i u slavonsko – podunavskom polku. Vuk Isakovič krenuo je u ratni pohod sa mutnom nadom da se nešto napokon može izmijeniti u njegovom životu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zavičaja, pa u tuđini zasniva novi, koji je zbog toga nemiran, sklon seobama budući da je nesiguran, podvrgnut tuđoj vlasti i u službi tuđim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome što on odlazi na daleke frontove ne znajući

gdje ide, ne znajući za šta gine i opet na kraju sa ranjencima i unakaženima se vraća u zavičaj koji mu, opet, i nije pravi zavičaj. Kada Vuk polazi u ratni pohod, daleko ka Rajni, ka Francuskoj, i u tom ratu sve je više udaljen od svoje žene, stiče saznanje o besmislu ratovanja za njega i njegov narod.

Vukova tragičnost time je veća što, ne samo da je razočaran u borbu i zgranut sudbinom svog naroda, već još doživljava da ga žena vara sa njegovim sopstvenim bratom. Ako se njegova tragičnost sagleda u kontekstu naroda čiji je predvodnik uočavamo da je pisac vjerovatno, naravno ako trougao: Aranđel Dafina – Vuk projektujemo na cijeli nacion, htio da još pojača i upotpuni tragičnost. Vuk Isakovič je istorijska ličnost. To je onaj Crnobarac, oberkapetan, koji je učestvovao u ratu Nijemaca sa Turcima 1738. godine, i zajedno sa svojim bratom Trifunom komandovao katanima i hajducima koji su poharali Lešnicu. Poslije tog rata on je major u Sremu, potpukovnik i pukovnik petrovaradinske pukovnije, ktitor manastira Šišatovca. Umro je u Mitrovici 1759. u 65. godini života. Vuk, po prirodi ratnička duša, umjesti da osjeća vlastita zadovoljstva i da ga muče lični problemi, on osjeća besmislene probleme rata, osjeća probleme svog puka i naroda. Dok Dafina i Aranđel doživljavaju lične probleme i tragike, dotle Vuk vlastitu situaciju sve više vidi sa položajem i problematikom puka Srba, srpskog graničarskog življa, koji otvaraju neka bitna pitanja ljudske egzistencije. Dakle, na opštem planu cijeli jedan narod, na užem Vukova razočaranost u ratovanje i velike gubitke koji ne vode nigdje.

Likovi: Vuk Isakovič Kao i u svakom životu, i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita perioda, prošlost i sadašnjost. U prošlisti je bio nemiran, memiran trgovačkim poslovima , nemiran prema obavezama. u poslovima u kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha. Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni vještine za taj posao. Lijep i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojničkom životu. U sadašnjosti, Vuk je zadržao svoju ogromnu snagu, avanturistički duh, ali sada ima poroicu: muž je i otac. Kao oficir i vojnik, Vuk voli svoje vojnike, traži od njih discipliniu i izvršenje zadatka, ali ih voli i štiti, zna svakog u dušu , zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji život za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, službenik carstva i kao čovek.

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao rasčerećen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikada više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio rado pošao? Ne samo posle smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta gde je proživeo

po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i plaćao, nije ga ni poznala.

Aranđel Isakovič Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom poketu, u ličnosti Aranđela je ststično načelo mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom, bogadstvom. On je oličenje građanstva u nastajanju, vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost moć i snagu. Aranđel vlada ljudima pomoću svoje moći i manja. Vješt je trgovac, može da ostvari sve što želi, nemilosrdan u trgovačkim poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter Aranđla Isakoviča se otkriva iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mlađi od Vuka , on se prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moći, Aranđel ne može da ima sve onon što poželi. Kada se zaljubi u Dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire on ne može da je spasi ni svim novcem i moći koji ima.

Moć neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zaostajale lađe i kuće su postajale nepomične i njegove. Kretahu se po njegovoj želji i njegovim zamislima i uskoro mu se činilo da i kiše na njih padaju, a proleća oko njih nastaju, kad on hoće i kako on hoće.

Gospoža Dafina Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su očima muža i djevera.Rijetko će kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa unutrašnjeg stanja. Na početku romana, viđena Vukovim očima i doživljena osjećajem dosade, ona je nejasan lik, njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Gospoža Dafina je tip fatalne žene čija ljepota i strast izazivaju nesreću. Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje se. Na samrti želi da se vjenča sa Aranđelom, ali kada umire u njenim očima je lk muža Vuka koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna ljepota i naglašena čulnost su doneli nesreću samo njoj.

Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života. Ovo je roman i o prolaznosti fizičke ljepote, mladosti i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bjekstvu

čovjeka iz jave u san i imaginaciju kao kompanzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti. To je roman o fizičkim seobama, ali je Crnjanski napisao roman i o metafizičkim seobama, o onome što postoji u biću kao htijenje, misao i obuzetost daljinama, visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i ljudske sreće.

Zaista ima nečeg krvavog u propinjanju jednog naroda u bijedi i primitivizmu ka nečem visokom, plemenitom i svijetlom. I bolan i humoran je taj donkihotizam Isakoviča i njihovih sunarodnika. Seobe su svjedočanstvo istorijske neostvarenosti jednog naroda i njegove kulture. Evropa je pregazila ovaj narod, a on, izgubljen ali gord, nemoćan ali ponosan, ne prestaje da se otima svojoj nesrećnoj sudbini. Traganje za Serbijom je traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedan nacion sastavio sa svojim porijeklom, prošlošću, sa samim sobom. Ali u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada, nada koja je tom narodu zvijezda vodilja. Upravo ta zvijezda vodilja probudiće optimizam i volju za dalje pohode. Oni nastavljaju svoje beskonačno traganje za identitetom i nastavljaju da prate zvijezdu u beskrajnom plavom krugu. Miloš Crnjanski - Seobe 2

Lik Pavla Isakovića

Druga knjiga Seoba sadrži široko razvijenu istorijsku sliku iz druge polovine 18. veka o ponovljenoj seobi Srba: sada iz Ugarske u daleke ruske predele, gde se u moru "jednovernog i jednoimenog naroda" postepeno pretapati da im se na kraju i ime izgubi. Veliki broj međusobno isprepletenih ljudskih sudbina Crnjanski književno oblikuje kao uzaludno traganje celog jednog naroda za mitsko - biblijsko obećanom zemljom. I kao što je obećana zemlja ustvari kolektivna praslika o izgubljenoj sreći, tako je i zvezda daleke Rusije za junake Miloša Crnjanskog samo jedna pesnički uobličena projekcija individualnog čovekovog sna o sreći. Ali nijedan junak ne doseže ono za čim traga, svako se gubi u nerazmrsivoj igri sudbine i slučaja; seobe se stalno obnavljaju kao i rađanja.

Model glavnog junaka Pavla Isakovića Crnjanski je video u ličnosti jednog svog dobrog druga koji je otišao u Rusiju. Takvog junaka on zaista nije našao ni kod Piščevića ni kod drugih memoarista. Izvesnim osobinama - velikim ponosom i nekom bezazlanošću, hrabrošću i neznošću, galantnošću karakterističnom za taj vek, izvesnom grubošću ali i briznošću - Pavle I je kao lik veoma složen da bi ga mogli vezivati za one srpske ličnosti što promiču u memoarima. Istorijsko u ovom liku je to da je Pavle sin Đorđa Isakovića, a unuk Vuka Isakovića. Đorđe je imao dva sina, Pavla i Nikolu, i još pet kćeri koje se ne spominju u romanu. Pavle je glavni junak romana. Sve druge ličnosti su u njegovoj senci. Pavle je duhovni vođa ostalim Isakovićima i to je pokazao kada se jedini suprostavio Garsuliju. On se pokazuje kao srpski oficir prožet sudbinom svog ratničkog naroda koga hoće da pretvore u zemljoradnike, ponosan

i sujetan upravo zbog toga što je tako snažno obuzet sudbinom svog naroda. Bol njegovih sunarodnika, razjedinjenih, potlaćenih, lišenih otadžbine razjeda njegovu volju, hrabrost i veru u smisao ljudsskog postojanja. ali on hoće da veruje u mogućnost sreće i zato nagovara braću na put u Rusiju i teži da ostvari snove svog poočima Vuka.

Tu svoju ljubav on će platiti zatvorom u kome se prvi put u njegovom sećanju javlja slika njegove mlade umrle žene (Katarine), koja će se kasnije uvek javljati u časovima njegove velike samoće i iskušenja. Pavla su oženili iznenada, na brzu ruku, kako pisac kaže kao što se sparuju konji. Pavle je bio hladan prema svojoj ženi. Posle njene smrti ona nije mesecima ni u njegovim mislima ni u njegovom životu imala nikakva mesta. Pre nego što se oženio on je imao svega dve Vlahinje i jednu Bečliku. Dakle, nije bio ženskaroš i nije mnogo mario za žene. Ali "sad na njegovo veliko iznenađenje on se seti svoje mlade žene i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke. Činilo mu se da čuje njen šapat i da oseća njenu ruku, koja ga po potiljku miluje".

Slučaj je hteo da u istim kolima kojima je putovao u Beč upozna porodicu majora Božića čija je žena Evdokija, bar u Pavlovim očima, veoma ličila na njegovu umrlu ženu. Prema njoj i njenoj ćerci Tekli on se ponašao sa srdačnošću i pažnjom jednog starijeg brata. Ali, Pavlova izrazita lepota, potom odanost naciji i umrloj ženi, njegov ponos i dostojanstven odnos prema ljudima i ženama, njegova otmenost i suzdržana galantnost - oduševljavali su žene koje je on sretao na svojim putovanjima. On ih je privlačio jer se razlikovao od drugih, a naročito od njihovih muževa koji su uglavnom bili opori, dosadni i stari. Pavle je nastojao da se od tih ženskih ljubavnih napada odbrani i zadrži ih na distanci protokolarnog ili prijateljskog odnosa. Pavle je to uspeo sa Teklom koja je još dete. Ali sa Evdokijom to nije uspeo! Ona mu se bestidno nudila ali on nije hteo da bude sa njom iz prostog razloga što nije hteo ženu koja je toliko ličila na njegovu mrtvu ženu - On se stidio i same pomisli da neka takva žena postane nastavak njegovog braka. Sa ženom koja je mrtva, ali koju je sad toliko voleo, jer je uvideo koliko ga je volela. Osim toga, na putu u Rosiju, nije bilo za ženu mesta!

Na tom svom putovanju u Beč, u jednoj bogatoj kuči u Vizelburgu, u koju su putnici svratili na kratko vreme, Pavle je upoznao raskalašni život viseg društva, svet slobodnog ponašanja, kratkih susreta i erotike. Tu doživljava i da mu gospođa Evdokija sama dolazi u sobu. Sve to Pavla podstiče da još više razmišlja o svom nacionu. Pavle je častan čovek i na rastanku on joj govori da neće bežati od svojih obaveza. Za vreme boravka u Beču utisak tuđinstva se jos više produbljuje u Pavlu. Običaji razuzdanog aristokratskog sloja 18. veka vređali su njegov svetli san o slobodnoj naciji, kome je sve ostalo podredio. Pavle je bio zaćuđen onim što ga je u Beču snašlo. Čak ni Volkov, Rus, nije hteo de sluša priče o njegovom nacionu, caru Lazaru i Kosovu. U svemu tome Pavle stalno ponavlja da oni idu u Rosiju, ne za činove, ne za porcione novce, nego zato da ratuju, na strani slavom uvenčanih rosijskih trupa. U Beču Pavle ponovo sreće Evdokiju, ali on nije čovek koji želi da uživa u ovozemaljskim stvarima. On je čovek koji sanjari o lepim očima svoje žene sa tamom nekog dima na sebi. On uvek tuguje za onim čega nema, ono što poseduje čini mu se ništavnim.

Evdokija Božić opija ga telesnim čarima, ali ne može da zadovolji njegovu duševnu čeznju za lepotom. Tekla ga zanosi svojom mladošću, ali on i od nje beži. On želi da bude negde gde još nije bio da doživi ljubav kakvu dotle nije upoznao. Ali svugde će se razočarati i videti monotoniju od koje nema spasa, večno ponavljanje istih reči, zakletvi i nada. Pavle je morao sebi priznati da je sve drukčije nego što je očekivao. Pisac za njega kaže: - Osećao se kao muva u nekoj mreži nekog pauka. Bez volje i bez nade Pavle, u jednoličnom proticanju dana postaje sve umorniji. Za njega protekli život nije ništa drugo do mutan i košmaran san. Samo poneka uspomena blješti lepim sjajem i mami ga k sebi. Pavle se još uvek seća umrle žene koju počinje da obožava. Pavle polazi sa svojom braćom, njihovim ženama i mnogim saplemenicima preko Karpata u Rosiju: - Odlazio je, osećao je, zauvek, iz jednog sveta, u kom je dotle živeo, u kom ostavlja, ne samo svoju kuću u Temišvaru, ne samo rođake koji ostaju, ne samo ženin grob u Varadinu, nego i čitav jedan narod, kom je pripadao. - Kad dolazi u Rusiju Pavlu se čini da su se ostvarili njegovi snovi: Učini mu se kao mesto kud je otići želeo i u kom je nekad živeo. Ali biće dovoljno samo nekoliko meseci pa da uvidi sličnost između austrijskog carstva, koje je mrzeo, i Rusije, u koju je s pobožnim ushićenjem došao. Već pri prvom susretu sa Kostjurinom pisac ce reći: - Pavle je sasvim drugačije zamisljao komadanta Kijeva u Rosiji.

Posle Pavlovog egzercira eskadrona konjanika pred Kostjurinom, on jasno protestvuje i na neki način se ruga tom novom moćniku koji ga podseća na Garsulija. Otada Pavle počinje da pada među ruskim komandantima i srpskim oficirima spremnim da što pre postanu ruski oficiri. U njegovom životu sve se smirilo. Pavle se potpuno promenio: - Taj čovek, koji je, pri polasku, na put, u Temišvaru, koračao tako oholo, sigurno, znajući šta hoće, i kud je pošao, bio je sad, kad je, eto, bio, u Kijevu - slabe volje, bez nade, a zbunjen toliko, da je sve češće mucao. Nije rečenice više završavao. Pavle se razočarao novom, obećanom zemljom u kojoj su Srbi, kao i u Austriji, samo graničari koji brane nekog novog gospodara. Ipak, u njemu postoji bar još neka nada da će neko legendarno veliki, kao što je carica razrešiti tu problematiku. Ali posle predstave sa lažnom caricom gasi se i ta nada. I dok se većina Srba prilagođava novoj ruskoj stvarnosti i nastoje što pre da postanu Rusi, dotle manji deo i pre svih Pavle, gube se u ćutanju i samoći. Pavle se potpuno miri sa sudbinom. Pavlu se gube tragovi i na kraju pisac za njega kaze: - Sigurno je o Pavlu samo to da je Pavle bio u Bahmutu i Mirgorodu, sve do početka idućeg rata, koji je počeo kroz tri godine, a trajao sedam godina. Sigurno je da je u tom ratu učestvovao zajedno sa svojim bratancima. O tome postoje dokumenta.

Tragika srpslog nacionaistorijske činjenice

Velikoj seobi Srba na prostor Austrougarske prethodio je početak Velikog bečkog rata 1683. čiji je povod neuspela turska opsada Beča. Potom je usledila austrijska kontraofanziva. Osvojena je Slavonija i Beograd a Srbi su samostalno oslobodili Mačvu, istočnu Srbiju i prodirali su sve do Novog Pazara. Međutim, od 1690. dolazi do preokreta u ratovanju, odnosno umire austrijski general Pikolomini i Turci

organizuju protivudar. Srbi su imali dve mogućnosti: ili ostati i trpeti tursku odmazdu ili ići u neizvesne seobe. 1690. održan je crkveno - narodni zbor kod Beograda. Odlučeno je da austrijski car Leopold bude priznat za srpskog vladara i da rat bude nastavljen ali sa teritorije Mađarske. Car je to odobrio i u avgustu 1690. patrijarh Arsenije III predvodi oko 60000 duša preko Save i Dunava. Srbi su uglavnom naselili južnu Mađarsku a negde su na sever prodrli sve do Budima i Sent Andreje. Srbima je garantovana crkvena autonomija ali su oni bili izloženi svakodnevnim pritiscima unijačenja. Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda nisu privukle pažnju naših pisaca u toj meri da su im posvetili svoja književna dela. Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te događaje i to poslije čitanja "Memoara" Simeona Piščevića. Piščević, rodom iz Šida, kao 13 - ogodišnji dečak učestvovao je u Pohodu na Francusku, postao francuski oficir, da bi se zatim preselio u Rusiju i u vojnom činu napredovao do general majora. Međutim, Piščevićevo prikazivanje seoba bilo je memoarsko prikazivanje čoveka koji stiče slavu i karijeru, bez nekog osvrta na nesrećnu poziciju srpskih ratnika koji vojuju za tuđe interese, dok Crnjanskog interesuje pojedinac koji, kao neki zastupnik razočaranog i, u stalnoj borbi za samoodržanje uznemirenog naroda, sve gorče spoznaje tragičan položaj sebe i svog naroda.

Tu složenu ulogu najamnika - oficira koji vodi veće ili manje grupe Srba vojnika u ratove i u seobe, sve u nadi da će izaći iz tmine i nesreće, da će pronaći svoj pravi zavičaj, Crnjanski prikazuje u svom romanu o seobama. Pojam SEOBE, kojim je kršten roman Miloša Crnjanskog, uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog uznemirenja i nesređenosti, jedne nemoći ustaljivanja koje su obeležje haotičnog stanja. Zbog toga su prveseobe slika jednog za istoriju od najneuhvatljivijih stanja: slika snalaženja mase u novoj postojbini i organizovanja novog života u njoj. Miloš Crnjanski je predočio psihologiju te srpske mase, koja je iz turske Srbije, iz "Turcije" prešla na teritoriju Austrije gde se morala povinovati nekim novim pravilima i nekom novom načinu života. Ali isto tako, on je razvio i onaj istorijski fatalitet, onu tragičnost sudbine tog naroda, koji je odmah neizbežno pao u zamke veliko austrijske politike i krvavo joj poslužio u njenim zapletima i sukobima sa Evropom. Upravo ova psihologija mase i istorijski fatalitet mešaju se i slivaju u jedan isti nagon koji preovlađuje tim našim čovekom. Voljno, mirno, on se pušta da ga stihije života nose i razbijaju, krečući se u nekom omađijanom krugu u kome se njegov nacion neprekidno vrti a koji rađa i održava tragičan osećaj besmisla i uzaludnosti. U prvim seobama srpski nacion je oličen u liku Vuka Isakovića. U ratni pohod on kreće nošen mutnom nadom da se nešto napokon može izmeniti u njegovom životu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zavičaja, pa u tuđini zasniva novi, naroda koji je zbog toga nemiran, sklon seobama, budući da je nesiguran, podvrgnut tuđoj vlasti i u službi tuđim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome što on odlazi na daleke frontove, ne znajući gde ide, ne znajući za šta gine i opet na kraju, sa ranjenima i unakaženima, vraća se u zavičaj koji mu, opet, nije pravi zavičaj. Dakle, na opštem planu ceo jedan narod, na užem - slavensko - podunavski polk, svi se oni tokom razvijanja šizea dovode do istog: do otkrića sopstvene nemoći i uzaludnosti. Ali u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada, nada koja je zvezda vodilja.

Naime, Crnjanski je lako mogao naći u Piščevićevim memoarima ono što i kasnija istoriografska istraživanja pokazuju: da se u vreme odigravanja radnje romana među Srbima u Ugarskoj širi i

mitologizuje predstava o Rusiji kao obećanoj zemlji, koja je zahvaljujući verski netolerantnoj monarhiji imala i jaku religioznu podlogu. Vukov san je da ode u Rusiju ali on taj san nije ostvario već ga je preneo na svog posinka Pavla Isakovića. Tako stižemo do "Drugih seoba" gde je u celini prikazana težnja srpskog naroda da se iseli u Rusiju. Srpski vojnici koji su sačinjavali najbolji deo vojske Marije Terezije su ponižavani posle završetka ratova sa Turcima. Vlast je htela da od njih napravi seljake na imanjima austrijskih i mađarskih plemića i da uguši u njima nacionalnu svest. Srbi su mislili da će ih Beč poštovati zbog zasluga u borbi protiv Turaka; nadali su se i skorom povratku u Srbiju. Austrija ih je, međutim, obmanula, iskoristila njihove vojničke sposobnosti i onda ih gurnula u bedu, poniženje, u anonimnost mnogoljudne mase svog carstva. Tada se oni okreću Rusiji, maštajući o njoj kao o obećanoj zemlji, gde će brzo zaboraviti svo zlo koje su doživeli u Austriji. I kreće taj narod u Rusiju, u grupama i pojedinačno, ginući i umirući na putu. Biće dovoljno samo nekoliko meseci da taj nacion uvidi sličnost između austrijskog carstva, koje je mrzeo i Rusije u koju je s pobožnim ushićenjem došao.

Od mistične predstave o močnoj i dobroj zemlji koja saoseća s patnjama Srba, razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru, o vaskrsu slobode bez koje ne mogu - nije ostalo ništa. Ali Pavle i njegovi sunarodnici, svesni da nemaju više kud, neće se više buniti, jadati, ispovedati vekovnu tugu zbog zle sudbine, već će se u manjoj ili većoj meri pomiriti sa svojom tragičnom sudbinom, očekujući u ratovima smrt, nestanak i zaborav. Tako misao o besmislenosti i uzaludnosti života započeta u prvim seobama, u drugim doživljava svoju punu afirmaciju. Dakle, iscrpljene su sve mogućnosti, došlo se do kraja svih puteva, smiruje se buka i bes života. Crnjanski opisuje u finalu, gorko i ironično, nestajanje iseljenika u nepreglednom prostoru i vremenu.

Karakteristika ovog romana je lutanje, neprekidno lutanje - pojedinca, grupa, celog naciona u potrazi za zavičajem u kojem će pronaći spokoj i mir. Oni takav zavičaj iz tuđine slute, iz tuđine mu idu u susret. Ali, naći spokoj u tom zavičaju nisu uspeli i u tome je njihova najveća tragika.

Međutim, čoveku nije dato da budućnost vidi, niti svoju sudbinu, kroz koju godinu nasluti. To je jedino blaženstvo koje je čoveku dato - da ono što ga čeka ne zna. I bolje tako.