Milin - Subota i Nedelja u Svetom Pismu

Др ЛАЗАР МИЛИН

Субота и недеља у Светоме писму Старозаветни и новозаветни морални закон ПРАВОСЛАВЉЕ / БЕОГРАД БИБЛИОТЕКА „ПРАВОСЛАВЉА“ Посебна издања књ. 2 1 Излази с благословом Његове Светости Патријарха српског ГЕРМАНА Др Лазар Милин СУБОТА И НЕДЕЉА У СВЕТОМЕ ПИСМУ И з д а ј е „ПРАВОСЛАВЉЕ“ – новинско-издавачка установа Српске патријаршије Ул. Седми јул бр. 5, Београд Рецензент протојереј Милан Богдановић Уредник Градимир Станић Штампано 1986. године у 5.000 примерака Штампа: ГРО „Глас“ Београд Влајковићева 8 САДРЖАЈ Став Новога завета према старозаветноме закону.................................................................2 Љубав и страх............................................................................................................................4 А шта ћемо са суботом?............................................................................................................5 Одмор Божји..............................................................................................................................6 Божје заповести у Новоме завету............................................................................................7 Христос и субота.......................................................................................................................8 Бања Витезда.............................................................................................................................9 У Светоме писму не постоји заповест да се празнује недеља............................................10 1

Нема у Новом завету ни заповести о суботи........................................................................11 Недеља у Светоме писму........................................................................................................12 Псалам 118...........................................................................................................................13 Пророк Захарија..................................................................................................................13 Христов разговор са ученицима........................................................................................14 Како су први хришћани звали тај радосни дан?..................................................................14 Откада се празнује недеља?...................................................................................................15 Колико вреде ове тврдње?......................................................................................................16 Позитивни докази о празновању недеље..............................................................................17 Плинијево сведочење..............................................................................................................18 Сведочење апостола Павла....................................................................................................18 Сведочење апостола Луке.......................................................................................................19 Сведочење апостола Јована....................................................................................................20 Апостолски сабор...................................................................................................................20 Христова јављања после васкрсења......................................................................................21 Неколико секташких (адвентистичких) замки.....................................................................23 1) Ко сме мењати суботу?...................................................................................................23 2) Вечни закон.....................................................................................................................23 3) Бежање у суботу..............................................................................................................23 4) Субота после општег васкрса........................................................................................24 5) Пророк Осија и субота...................................................................................................24 6) „Субота је створена човека ради“.................................................................................25 7) Субота после васкрсења.................................................................................................27 8) Апостол Павле и субота.................................................................................................27 9) Народу Божјем остављено је суботство.......................................................................28 10) Који је дан седми?.........................................................................................................29 11) Шта је Христос мислио?..............................................................................................30 12) Људска философија и старозаветни закон..................................................................30 13) Годишња и седмична субота........................................................................................31 14) Још један приговор.......................................................................................................32 15) Суботе Господње и суботе Мојсијеве.........................................................................33 16) Претња смрћу................................................................................................................33 17) Божји дар.......................................................................................................................34 18) Ванбиблијски разлог за поштовање суботе................................................................34

Пишеш ми, Милане, да си у некаквој брошури прочитао, да старозаветни закон више не важи у Новом завету, па велиш да ти то не иде у главу, јер не знаш шта онда треба чинити са Десет Божјих заповести. Ако су и оне изгубиле сваку важност, да ли је то онда у Новом завету дозвољено красти, убијати и све друге преступе чинити? СТАВ НОВОГА ЗАВЕТА ПРЕМА СТАРОЗАВЕТНОМЕ ЗАКОНУ У Светоме писму Новога завета често се говори да је у Новоме завету престала важност Старога завета. Ево неколико таквих изјава „Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божје проповиједа Јеванђељем“ (Лк. 16, 16; Мт. 11, 13.). „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1, 17). „Тако нам закон би чувар до Христа, да се вјером

2

оправдамо“ (Гал. 3, 24). А кад дође вјера, већ нисмо више под чуваром“ (Гал. 3, 25). „Кад вели нов завјет, први је учинио ветхијем, а што је ветхо и остарело, близу је краја“ (Јевр. 8, 13). „Јер да је онај први био без мане, другом се не би тражило мјеста“(Јевр. 8,7); „ Укида прво, да постави друго“ (Јевр. 10, 9). Из тих неколико речи Светога писма, а могло би се навести још, јасно је да се говори да је Стари завет престао да важи кад је дошло Еванђеље. Међутим на шта се односи тај престанак важења Старог завета? Да ли то значи да у Новом завету можемо сада порећи све чињенице и догађаје из старозаветне библијске историје? Да ли то значи да сада у Новом завету можемо, и чак морамо, бацити у воду све што је написано у Светом писму Старог завета? Далеко од тога! Ни говора. Спаситељ каже Јеврејима: „Не мислите да сам дошао да покварим закон или пророке. Нисам дошао да покварим, него да испуним. Јер вам заиста кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона док се све не изврши“ (Мт. 5, 17-18). Значи ли то да Свето писмо противречи само себи, да Христове речи значе једно, а апостолске нешто сасвим друго. Не, нипошто! Ево у чему је проблем. Христос је дошао да закон испуни а не да га поквари. Како је Он испунио закон и пророке? Пре свега, Он је испуњавао све прописе старозаветног закона. А сама Његова личност је испуњење свих старозаветних пророштава. Јер главна тема старозаветних пророштава било је прорицање о доласку Христа. Пророци су прорекли све околности и догађаје који ће се односити на Христа, и све се то испунило на Његовој личности. Ни најмања титла од онога што су пророци о њему прорекли није остала празна и неиспуњена. А пошто су та пророштва била Божја обећања, а Божја обећања су верна, то онда Спаситељ и каже да ће се извршити све што је у Закону и пророцима обећано. Што се тиче старозаветног закона, и он је, као и пророштва, имао само припремни карактер, то јест да припреми јеврејски народ за долазак Христа. Зато је и речено да нам је Закон био васпитач до Христа (Гал. 3, 24). Христос тај закон испуњује на три начина. 1) Пре свега, Он се као личност повинује законским прописима који су по садржини били тројаки: морални, обредни и грађански. Ни један од тих законских прописа Он није прекршио, јер да јесте, био би пред законом кривац, и Његова осуда била би праведна ствар. Морални закон је Он тако савршено испуњавао, да је смело могао својим противницима казати: „Који ме од вас кори за грех?“ (Јн. 8, 46). Исто се то може рећи и о испуњавању прописа грађанског закона. Он није био никакав злочинац ни прекршитељ закона. Кад су Га оптужили, Његови тужитељи морали су да потплате лажне сведоке (Мт. 26, 59-62). А Пилат је законски констатовао: „ја никакве кривице не налазим на Њему“ (Јн. 18, 38). Најзад Христос је испуњавао и обредни закон, сав до ситница. Њега су по закону у осми дан обрезали. Њега су по закону у четрдесети дан однели у Јерусалимски храм (Лк. 2, 21-22). Он, по обредном закону слави Пасху, иде тога дана у Јерусалимски храм, држећи се свих храмовних обредних прописа. Он суботом иде у синагогу да проповеда (Лк. 2, 41-42; 4, 16), Он се према храму односи са дужним поштовањем (Мт. 21, 12-13). Он чак плаћа и порез храму (Мт. 17, 24-27). Чак и кад је чудесно исцелио губавца заповеда му да се после исцељења покаже свештенику и да принесе дар који је заповедио Мојсије (Мт. 8, 1-4). Дакле, Свето писмо сведочи да је Христос као личност, као човек Исус Назарећанин, тачно испуњавао и морални и обредни и грађански закон. 2) Не само што је Спаситељ као човек испуњавао и испунио прописе целог старозаветног закона, него, пошто је Он Христос, Месија, то је онда Он, као обећани Месија, испуњење закона и пророка. То јест, на Његовој личности су се испунила сва пророчанства старозаветних пророка, као што смо мало пре нагласили. И не само то.

3

Него, старозаветни обредни закон имао је само символички и припремни карактер. Он је био само „сенка новозаветне стварности“, како каже Свето писмо (Кол. 2, 17; Јевр. 10,1). Његови прописи су наговештавали долазак новозаветне богослужбене стварности. О томе говори читава Посланица Јеврејима, као и она Галатима, а делимично и остале посланице. Ради јаснијег показивања тога односа ево неколико примера: Старозаветно пасхално јагње је тип, или праслика Христа, који је и назван „јагњетом Божјим које прими на се грехе света“ (Јн. 1, 36). По старозаветном обредном закону свештеници су приносили на жртву јагњад, телад, јунце и друго, за очишћење грехова. Христос је принео себе на жртву за грехе целога света. Мелхиседек је праслика Христа као првосвештеника (Јевр. 7, 1-10). Према томе, ако су се на Христовој личности испунила старозаветна пророштва, како она која су пророци речју изрекли, тако и она која су старозаветни обреди и закон сликовито приказивали, онда не само што можемо рећи да је Христос испунио Закон и пророке, него је сама Његова личност испуњење закона и пророка, баш као што се и каже у једној литургијској молитви: „Исполњеније закона и пророков...“ Ти, Христе, који си сам испуњење закона и пророка... 3) Има још један смисао у коме је Христос испунио Закон и пророке. То је у смислу усавршавања закона. Наиме, Бог поступа са човечанством као педагог са ђацима. Мањим ђацима даје лакше задатке, а већима теже. Она математика коју учи ђак у основној школи и у нижој гимназији није погрешна. Али је, без сумње, савршенија она математика коју учи ђак у вишој гимназији и студент на факултету. Отприлике је сличан однос између старозаветног и новозаветног моралног закона. Старозаветни морални закон, нарочито онај изражен у Десет Божјих заповести, није ни лош ни погрешан. Његова вредност се не може порећи, нити може престати. Али, тај старозаветни закон се може усавршити свим оним додацима које је Спаситељ додао у својој Беседи на Гори. „Чули сте да је казано старима: Не убиј, јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата својега ни за шта, бити крив суду.“ „Чули сте да је казано старима: не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својем“. „Чули сте да је казано старима: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: не куните се никако“. „Чули сте да је казано: око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем ако те ко удари по десном образу, обрни му и други“. „Чули сте да је казано: љуби ближњега својега а мрзи на непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне“. (Мт. 5, 21-44). Као што се види, овде је јасно старозаветни морални закон као основа остао али је његова садржина новозаветним моралним законом толико усавршена – као виша математика над елементарном – тако да виша вредност сама по себи нижу вредност потискује у позадину, не поричући истинитост те ниже вредности. ЉУБАВ И СТРАХ Још једна чињеница издиже вредност новозаветног моралног закона над старозаветним. То је мотив моралног деловања. У Старом завету мотив моралне делатности је страх од Бога. „Бога се бој, и заповести његове држи“ – вели старозаветна заповест (Проп. 12, 13). А у Новоме завету је мотив моралне делатности љубав према Богу и према ближњем: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и

4

свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе“. (Мт. 22, 37-39). А љубав је узвишенији мотив него страх. Ове две заповести изречене су, додуше, још у Старом завету (5. Мојс. 6, 5 и 3. Мојс. 19,18). Али, ту оне нису тако јасно наглашене као у Еванђељу. Оне су у Старом завету претрпане другим прописима, и није речено да су оне најважније. Тек Еванђеље њих ставља у први план као најважније у закону. Најзад, појам ближњег по старозаветном учењу односи се строго и само на члана исте народности. По старозаветном схватању и изричитом наглашавању. Јеврејину може бити ближњи само Јеврејин и нико више. Међутим Христос својом причом о милостивом Самарјану (Лк. 10, 29-37) показује да ближњи човеку може бити и човек чак из непријатељског народа, ако добро чини. Према свему томе, Христос је старозаветни морални закон не само испунио, него и допунио, усавршио. А кад се појави оно што је савршено, онда постаје излишним оно што је несавршено. Ко има комбајн, тај неће ићи да жање пшеницу косачицом, још мање косом, а понајмање српом, иако сва та средства остају и даље у броју алатки које том циљу служе. Или, да кажемо кратко одговором који је дао епископ Николај једном америчком рабину. Кад је он на једном јавном предавању у Америци излагао предности еванђелског морала над старозаветним, онда га је један рабин упитао: Зар није истина да тај еванђелски морал има свој основ у Старом завету? Истина је, одговори владика. Али, кад изгреје сунце, свеће се склањају у долап. У том смислу, дакле, треба схватити оне привидно контрадикторне речи да Христос није дошао да поквари закон и пророке, већ да их испуни, и оне друге речи да нам је Закон био васпитач до Христа, те да после Христа нисмо више под васпитачем, и да Христос „укида прво, да постави друго“ (Јевр. 10, 9). А ШТА ЋЕМО СА СУБОТОМ? Још ми, Милане, пишеш да си у једној суботарској брошури прочитао разлоге за празновање суботе не само у Старом завету, него и Новом. А ти су разлози ови: 1) Субота је дан кад се сам Бог одмарао од стварања света, и тада је тај дан благословио и заповедио да га сви људи светкују као неизменљиви дан одмора по закону вечном. 2) У десет Божијих заповести, које сачињавају суштину моралног закона, уврштена је и заповест о празновању суботе. Како је у Новом завету распећем Христовим престао да важи само старозаветни обредни закон, чему је доказ цепање завесе у Јерусалимском храму, а важност моралног закона је неизменљива, то онда празновање суботе остаје обавезно и у Новом завету. 3) Христос и апостоли су празновали суботу. Према томе она остаје обавезна и у Новом завету. 4) У целом Светом писму, ни у Старом ни у Новом завету, никад нико није заповедио да се празнује недеља уместо суботе. 5) Недеља је многобожачки дан Сунца, dies Solis па је због тога цар Константин законом наредио да се она празнује. 6) Папа је антихрист и он је својом силом наредио да се празнује недеља. Интересује те, шта може православни хришћанин да одговори на сва ова суботарска тврђења. Покушаћу да ти дам одговор.

5

ОДМОР БОЖЈИ „ Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И сврши Бог до седмога дана дјела своја која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих која учини. И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих која учини.“ (1. Мојс. 2, 1-3). Прво што је очигледно из тих библијских речи јесте чињеница да се овде говори о свршетку стварања света и о одмору Божјем, а не људском. У томе тексту, а исто тако ни пре ни после њега, не говори се ни о каквом односу Адама и Еве према том Божјем одмору. Нигде у Библији не пише да је Бог и њима двома заповедио да се тога дана одмарају и да тај одмор сваког седмог дана пренесу и на своје потомке. Тако шта у Библији не пише. (Уосталом, ако се дани стварања схвате дословно као седмични дани 1, онда та прва субота, први одмор, за Адама и Еву не би ни био „седми“ него „други“ дан, пошто су они тек јуче, у петак, створени). Друго, ми видимо из Библије да Бог даје Адаму и Еви заповест да не једу плода од дрвета познања добра и зла, а тој заповести не прикључује и заповест о празновању седмог дана. Треће, ми из даљег текста Библије видимо да су људи имали своја богослужења и молитве уз приношење жртава, као на пример што су учинили Каин и Авељ, (1. Мојс. 4, 3-5), и Ноје после Потопа (1. Мојс. 8, 18-21), и Аврам (1. Мојс. 15, 9; 22, 1-15), и Јаков (1. Мојс. 28, 18-22; 35, 1-4). Исто тако видимо да су људи у доба Нојево, Авраамово и Јаковљево знали за седмицу, за период од седам дана. Али нигде не видимо из тога периода никаква помена ни трага о суботи, или било којем другом празничном дану. Нити је когод кажњен због њеног нарушавања, нити је ико награђен било каквим благословом због њеног празновања. У читавом том такозваном патријархалном периоду о суботи нема ни једне једине речи, нити помена да је неко од људи њу празновао, нити био обавезан да је празнује. Четврто, било је у патријархалном периоду људи који су били Божји изабраници, као на пример, Ноје, Авраам, Јаков. Њима је Бог обећао благослов не зато што су, тобоже, празновали суботу, него што су живели по вољи Божјој, то јест што су били људи богобојажљиви, чиста срца, добре душе, добрих дела и пуни љубави према Богу, коју је нарочито показао Авраам својим пристанком да жртвује свога јединца Исака. Бог, да би окушао послушност Авраамову, даје му чак и посебну заповест о обрезању и наређује му да је чува заветом вечним (1. Мојс. 17, 13). О свему томе пише у првој књизи Библије, само нигде ништа о суботи, која се први пут помиње тек приликом изласка Израиљаца из Египта (2. Мојс. 16, 23), и то таквим начином из кога се да закључити, да израиљском народу субота дотле није била позната као неки недељни празник. Јер, да су за њу знали, не би Мојсије имао потребе да им објашњава кад је субота и шта је субота. Пето, онај први цитат из Библије, којим смо започели овај одељак, говори о одмору Божјем. Но, да ли се реч одмор, кад говоримо о Богу, може схватити у буквалном смислу речи? Да ли се то Бог баш заиста уморио, па му треба дан од 24 часа да мало предахне? Не може бити ни говора о таквом схватању! Бог је свемогућ и за Њега стварање света не представља неки труд после кога би му био нужан одмор. То је јасно сваком здравом разуму, а то изричито тврди и Библија. „Не знаш ли? Нијеси ли чуо да Бог вјечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује?“ (Исаија 40, 28). 1

„Јер је тисућа година пред очима Твојим као дан...“ (Пс. 90,4; ср. 2. Петр. 3, 8).

6

Према томе, одмор Божји не можемо нипошто схватити буквално. А самим тим ни тај „седми дан“ „одмора“ Божјег не можемо схватити буквално, као календарску седмичну суботу од 24 часа. Шесто, дани стварања не морају да буду седмични дани. Чак и нису. Истина је, Бог може створити свет за шест седмичних календарских дана. Његовој свемоћи нису нужне милијарде година да би нешто створио. Али, као што му нису нужне милијарде година, тако му нису нужни ни шест календарских дана. Он кад нешто створи, створи моментано, у трен ока. „Он рече и би. Он заповеди и створи се“ (Пс. 33,9). Уопште Божје време није исто што и наше људско земаљско време. Наши сатови и календари служе нама људима за мерење времена, а не Богу. Пред њим је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан (2. Петр. 3, 8; Пс. 90, 4). Тако, дакле, логика ствари нас не приморава да дане стварања схватимо као календарске дане од 24 часа. То су просто делови времена чија нам је дужина трајања непозната. Библијски дани стварања, то видимо из текста, ограничени су вечером и јутром, јер је речено „и би вече и би јутро дан први“. Али, ако тај „дан први“ схватимо као календарски дан од двадесет четири часа, онда и изразе „вече“ и „јутро“ морамо схватити буквално. Вече је залазак сунца, а јутро излазак сунца. О каквом је заласку или изласку сунца могло бити речи прва три дана стварања, кад се Сунце, Месец и звезде појављују на небеском своду тек четвртог дана стварања? А ако „вече“ и , јутро“ не можемо схватити дословно, онда значи ни реч „дан први“, „други“ и „трећи“ (бар та три дана) не можемо схватити у буквалном смислу речи, као периоде од 24 часа. Но, пошто се израз „четврти“, „пети“ и „шести дан“ употребљавају у истом смислу речи као и она прва три дана, то онда очигледно ни та три друга дана стварања не представљају стварне, буквалне дане. А за седми дан није наведено чак ни такво фигуративно ограничење. Нигде није речено: „и би вече и би јутро дан седми“. Према томе, позивати се на Шестоднев стварања и на благослов седмога дана, као на доказе на којима почива установа суботе, то значи подметнути Библији да она тврди нешто што из њених речи не произлази. Шестоднев може да се узме само као идејни основ за установу седмице уместо, рецимо, декаде2 или пентаде.3 И заиста Бог то тако и чини. У четвртој заповести Он образлаже установу одмора сваког седмог, а не сваког трећег, петог, десетог или петнаестог дана тиме што је свет створен за шест дана стварања. Седмица, дакле није неки временски дупликат Шестоднева – не знам тамо који по реду – него идејна, временска, слика Шестоднева стварања. А разлог да тај седми дан у Старом завету буде баш субота, а не среда, или уторак, или који други дан, јесте чисто историјски. Субота, као и Пасха, треба Израиљце да подсећа на излазак из Египта (Мисира). Пасха је годишња успомена на тај догађај, а субота седмична успомена (5. Мојс. 5, 15). „Памти – вели Господ Израиљу – да си био роб у земљи Мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком крјепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповједио да светкујеш дан одмора.“ БОЖЈЕ ЗАПОВЕСТИ У НОВОМЕ ЗАВЕТУ Већ смо изложили став Спаситеља према моралном закону израженом у десет Божјих заповести. Он те заповести није прогласио неважећима. Он није рекао: До данас сте били под законом, а од данас нисте. Можете, дакле убијати, красти, клети се криво и чинити што вам је воља. Он је тим заповестима дао само савршену садржину и најсавршеније мотиве. На тај начин је Он њих испунио, и уједно укинуо, јер кад дође савршеније престаје оно што је мање савршено. 2 3

Декада је период од 10 дана. Уведен је био у доба француске револуције уместо седмице. Пентада је период од 5 дана.

7

Но, међу тим заповестима налази се и четврта, која говори о празновању суботе. Шта је са њом? Послужићемо се логиком самих суботара. По њиховом тврђењу укинут је само старозаветни обредни закон а морални остаје у важности. У обредни закон спада закон о богослужењу, о жртвама, о празницима. Дакле, тај закон, који говори о празницима, изгубио је важност у Новом завету, јер је он испуњен тиме што је имао само пророчкоприпремни карактер. Због тога хришћани и не славе старозаветне празнике, нити се обрезују, нити деле јела на чиста и нечиста, нити приносе жртве. Субота је, о том нема сумње, празник. У списку старозаветних празника Библија изричито спомиње суботу, и то на првом месту (3. Мојс. 23). Ако је, дакле, субота празник, а обредни закон о празницима нема обавезности и важности у Новом завету, онда значи ни субота, као литургички дан, није обавезна за нас хришћане. Онај етички део четврте Божје заповести, да човек у седам дана треба један да посвети изричитом сећању на Бога и поштовању Бога, тај остаје у важности. Али, литургички део те заповести, то јест да тај дан мора бити баш јеврејска субота, као успомена на њихов излазак из Мисира, то је у Новом завету необавезно. То је прошлост. Зато Свето писмо Новог завета све старозаветне празнике, укључивши изричито и суботу, назива сенком. Ево како ап. Павле пише Колошанима: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине или за суботе, које је све било сјен од оног што шћаше да дође, а тијело је Христово“ (Кол. 2, 16-17). Апостол Павле је био Јеврејин. Он је свакако знао шта је значила субота у Старом завету за Јевреје. Еванђељу се научио од самог Христа (Гал. 1, 12). Па кад он, научен Христом, тврди да је субота само сенка, онда значи њена судбина у Новом завету је иста као и судбина осталих старозаветних празника, као и целог обредног закона. Што бисмо се ми правили већи Јевреји него што је био апостол Павле? И што бисмо се правили бољи познаваоци Христова Еванђеља него што је то био исти апостол Павле?! Субота, дакле, као старозаветни празник, по логици самих суботара нема у Новоме завету обавезну важност. Али, знајући и поштујући њену важност у Староме завету, Црква је суботу ипак издвојила изнад других радних дана тиме што је суботом забранила пост; суботом се чак и уз Часни пост служи литургија; субота је одређена као дан молитве за мртве, јер је тога дана Спаситељ лежао у гробу телом, а у аду душом, где је проповедао душама старозаветних покојника (1. Петр. 3, 18-20; 4, 6). ХРИСТОС И СУБОТА Христос и апостоли су празновали суботу, према томе субота је обавезна и за нас у Новом завету. Тако ти је рекао адвентист у својој брошури. Кад би такав начин закључивања био оправдан, онда бисмо могли рећи да је за нас обавезан сваки старозаветни празник, јер га је празновао и Христос и апостоли, као чланови јеврејског народа. Осим тога, по тој логици ми бисмо се морали и обрезивати, и делити јела на чиста и нечиста, и приносити жртве, и уважавати цео старозаветни обредни закон, јер су га испуњавали Христос и апостоли. А то не чине ни адвентисти. Јер, кад би чинили, како би онда могли, сасвим оправдано, тврдити да је важност старозаветног обредног закона престала? А ако је та важност престала онда кад је Спаситељ установио свету тајну евхаристије (св. литургију), и кад је себе принео на жртву и кад је васкрснуо – а и сами суботари кажу да је цепање завесе у храму Јерусалимском приликом Христова распећа било знак престанка старозаветног обредног закона – онда чињеница што су Христос и апостоли поштовали суботу пре ових догађаја ни мало не сведочи да је треба поштовати

8

и после ових догађаја. Оног тренутка кад је престала обавеза празновања свих осталих јеврејских празника, престала је и обавеза празновања суботе, јер је и она празник. Пре распећа и васкрсења није било основе да се она одбаци. После распећа и васкрсења њена функција је завршена. Она спада у Стари завет као и сви остали старозаветни прописи. Христос, дакле, пре свога распећа и васкрсења, јесте празновао суботу. А и шта би друго! Али његов однос према суботи разликовао се од фарисејског схватања суботе. Субота је за фарисеје била скоро нека врста идола. У тај дан се није смело ништа, баш ништа, радити, чак ни пешачити више од две хиљаде корака. Суботу су сматрали вредношћу већом од човека. Међутим, на њихово велико изненађење и згражање, Христос себе проглашује Господарем суботе (Мт. 12, 8; Мр. 2, 28; Лк. 6, 5), што значи да је Он већи и важнији од суботе. И као Господар суботе, Он и делом и речима показује и тврди да је човек већа вредност од суботе. Зато Он суботом лечи болеснике, што је по мишљењу фарисеја било велики грех. (Мр. 3,1-4; Лк. 6,6-9; Лк. 13,10-17; Јн. 5, 1-11;5, 1-16). Зато Он брани ученике који су једне суботе тргали класје жита и јели зрна, што је по мишљењу фарисеја забрањено чинити суботом. Због тога им и каже „субота је начињена човека ради, а не човек суботе ради“ (Мр. 2, 27). Према томе, човек је већа вредност од суботе. Суботом човек може да чини добра дела (а да чини зла дела не сме ни неким другим даном), може вршити неке неопходне послове. БАЊА ВИТЕЗДА Случај који се десио код бање Витезде пружа нам још једну посебну поуку о односу Христа према суботи. Наиме, суботом је било забрањено носити терет. Та забрана није потицала од фарисеја него баш од Бога. „ Овако вели Господ: чувајте се да не носите бремена у суботу и не уносите на врата јерусалимска.“ (Јер. 17, 21). То је старозаветна заповест о суботи коју Бог упућује Јеврејима преко пророка Јеремије. Немогуће је да Спаситељ није знао за ту заповест. А гле, једном приликом Он поступа као да ту заповест не зна, или као да је сматра укинутом у Новом завету. Код бање Витезде лежаше један болесник узет тридесет и осам година. Спаситељ га је једном речи чудесно исцелио рекавши му: „Узми одар свој и ходи“. И одмах оздрави човјек, и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше субота. Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити. А он им одговори: који ме исцијели он ми рече: узми одар свој и ходи“ (Јн. 5,1-11). Еванђелист Јован, који нам и описује тај чудесни догађај, извештава нас даље да су Јевреји због тога хтели да убију Исуса „што не само квараше суботу, него и оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу“ (Јн. 5, 18). Еванђелист Јован овим признаје две ствари: а) да је Спаситељ себе називао Сином Божијим, и б) да „квараше суботу“. Овај суд овом приликом не доносе фарисеји, него сам еванђелист Јован констатује те две чињенице. Шта је Спаситељ хтео да нам покаже заповешћу датом болеснику да оздравивши носи свој одар (лежај) на коме је дотле лежао? Да ли, можда, да очигледно покаже свима, па и самоме болеснику, да је он оздравио и оснажио се толико да може одар носити? Можда је и то био разлог. Али тај разлог, спрам онако строге забране ношења терета у суботу, није довољан. Јер, болесник је могао своје стварно оздрављење показати и обичним ходањем, а постељу је могао однети кући сутрадан, или је коме поклонити.

9

Да ли Спаситељ није знао за ту старозаветну забрану ношења терета суботом, или је можда тренутно заборавио за њу. Ни говора! То објашњење отпада кад је у питању Богочовек. Спаситељ је ту заповест свакако знао. Па што онда, супротно тој заповести, која је потицала од Њега, Бога Израиљева, наређује оздрављеном болеснику да носи терет суботом? Очигледно зато, да би и болеснику и Јеврејима и свима генерацијама које буду читале опис тога догађаја, показао да је Он Син Божји, прави Бог, који има власт и над суботом и свим прописима који се тичу суботе, па према томе има власт у своме новом царству, новом завету, кад субота као и сви старозаветни празници буде дотрајала, изједначити је са осталим данима, и рећи да се тог дана може и терет носити, као и средом и сваким другим седмичним даном. Додуше, има још једно објашњење зашто је Христос рекао исцељеном да носи одар суботом. И то објашњење наводе баш суботари. Кажу, тај одар није био никакав терет који се суботом не би смео носити. Ово је објашњење духовито, али се не слаже са текстом Светог писма. Кад би то тако било, онда Јевреји не би укоревали исцељеног болесника што суботом носи терет, јер ако је ико добро знао колики се терет сме суботом носити, то су сигурно знали фарисеји. Осим тога, исцељени болесник се пред Јеврејима не оправдава тим адвентистичким објашњењем. Он не оспорава њихове оптужбе. Он њима не каже: па ово није велики терет чије би ношење било забрањено, него се позива на ауторитет и заповест Онога који га је исцелио. А оно што најтеже оптерећује адвентистичко објашњење, то је реч самог Спаситеља. Јер, кад су му Јевреји за то дело приговорили и решили да га убију, Он се не правда пред њима тврђењем да је ношени терет био мали, па према томе дозвољен, него им одговара: „Отац мој досад чини, па и ја чиним“ (Јн. 5, 17). Поразнија реч за суботу није се могла пронаћи! Цео овај случај код бање Витезде ставља нас пред дилему: Или је Христос обичан човек који се дрзнуо да оспори Божје наредбе о суботи, па у том случају по закону мора бити осуђен. Или је Он Бог – као што и сведочи о себи да јесте – па према томе има право да нас разреши од старозаветних обавеза према суботи. Јевреји су се определили за ону прву алтернативу и Христа предали на смрт, уверени да тиме испуњавају заповести старозаветног закона. Хришћани су се определили за ову другу алтернативу, дубоко убеђени Христовим речима и делима да је он прави Месија, Син Божији, прави Бог и прави човек, чија нас смрт и васкрсење разрешавају старозаветних обавеза, као што каже апостол Павле „законом закону умрех, да Богу жив будем“ (Гал. 2,19). А случај са ношењем постеље од стране исцељеног код бање Витезде, служи нам само као нека врста пророчког предзнака да ће људи у Месијином царству, Новом завету, бити ослобођени старозаветних обредних прописа, па и прописа о празновању суботе која је, као што напред видесмо, само сенка новозаветне стварности, као и сви остали празници и старозаветни обредни прописи (Кол. 2, 16). Суботари би хтели некако да споје те две крајности које се искључују, Христа и суботу, заборављајући за речи Светога писма: „Изгубисте Христа, ви, који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати“ (Гал. 5, 4). У СВЕТОМЕ ПИСМУ НЕ ПОСТОЈИ ЗАПОВЕСТ ДА СЕ ПРАЗНУЈЕ НЕДЕЉА Прочитао си у суботарској брошури да у Светоме писму не постоји ни једна заповест која би нам налагала да празнујемо недељу. То је сасвим тачно. Формално, таква заповест не постоји. А није ни потребна. Јер, недеља је дан Христова васкрсења. Пре него што се васкрсење десило, она је била сасвим обичан седмични радни дан, па

10

није било никакве потребе да о њој неко нешто пише и говори. После васкрсења ствар стоји друкчије. Пре свега, васкрсење Христово је догађај који значи круну читавог дела спасења човечанства од ропства греху, смрти и сатани. То је дан победе правде над неправдом истине над лажи, живота над смрћу, благодати над грехом, Христа над антихристом, Бога над Сатаном. То је дан избављења целог људског рода од ропства греху, смрти и сатани, као што је старозаветна Пасха и субота била дан ослобођења израиљског народа из ропства египатског. Покушај да упоредиш та два догађаја: старозаветну, јеврејску, Пасху и Васкрс Христов као новозаветну Пасху, и покушај да упоредиш та два дана: старозаветну јеврејску суботу, као успомену на ослобођење израиљског народа из Мисира (5. Мојс. 5,15) и недељу, дан васкрсења, па ће ти бити јасно колико Васкрсење Христово и недеља стоје изнад старозаветне Пасхе и суботе. Христово васкрсење је толико важан догађај, да баца у дубоку позадину старозаветну Пасху и суботу, па зато Свето писмо и каже „ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (1. Кор. 15, 14). Кад је то тако, онда шта има природније, него задржавши важност Десет Божјих заповести, од којих четврта заповеда да се један дан у седмици посвети Богу, заменити старозаветну, дотрајалу суботу даном васкрсења, недељом, којој је субота само праслика и сенка, као што је и Пасха Ускрсу. Логика ствари је овде толико јасна, да ту није потребно да Бог издаје још и неку посебну правничку заповест. То је оправдано и психолошки. Васкрсење је радост. Оно је ослобођење човечанства од ропства греху, смрти и сатани. Зар ико наређује ослобођеном из тамнице да се радује! Радост ту долази сама по себи без икакве посебне заповести. Еванђеље каже да су мироносице изишле из Христовог гроба „са радошћу великом“ (Мт. 28,8), и да их је васкрсли Христос при првом сусрету поздравио речима: „Радујте се“ (Мт, 28,9) – види најновији превод Новог завета. Према томе, некаква правничка заповест да се светкује недеља, као свети и радосни дан Господњи, је ту потпуно излишна. Утолико више излишна, што је недеља и дан силаска Духа Светог на апостоле. А Дух Свети, кад је сишао на апостоле, свакако је испунио срца њихова радошћу. Зар је требало још и да им формално заповеди: радујте се у тај дан! Уосталом, Нови завет је царство благодати а не законских наредби, па је то разлог више што је заповест о празновању недеље потпуно излишна. Она проистиче из саме суштине хришћанства. Постоји још један разлог за празновање недеље уместо старозаветне суботе. То је угледање на Христа. Мало пре смо навели суботарско тврђење да је Христос празновао суботу па да, због тога, треба и ми да је празнујемо. Да није било Христова распећа и васкрсења тај би разлог био исправан. Међутим после Христова васкрсења, његова исправност може опстати само ако се примени на недељу. Јер, ако је Христос ишта празновао суштински, из дубине душе без икаквих законских принуда, то је био дан Његова васкрсења. То је Његов дан. То је Његова Пасха, и то Његова „субота“ (одмор). Па ако треба да се угледамо на Христа и апостоле, а треба, то кажу и суботари, онда нам остаје само да се прикључимо Христу у Његовој радости васкрсења па да старозаветну сенку, суботу, заменимо Христовом недељом. И то, без икакве посебне наредбе. То произлази из саме природе ствари, и из обавезе да се уподобљавамо Христу – да будемо слични Њему. НЕМА У НОВОМ ЗАВЕТУ НИ ЗАПОВЕСТИ О СУБОТИ Међутим, ако суботари и даље инсистирају баш на формалној заповести као на нечем неопходном, онда с обзиром на чињеницу да је старозаветни обредни закон

11

престао да важи, што признају и сами адвентисти, па ако из целог тог старозаветног обредног закона желе да задрже само суботу као какав изузетак, онда нека нам покажу где и ко је у Новом завету учинио такав изузетак? Ко, кад и где је у Новоме завету заповедио да се празнује субота? –Нико, нигде и никад! Можеш прочитати цео Нови завет, нигде се не може пронаћи таква заповест. И не само што нема заповести о суботи као обавезном дану празновања, него се о њој више и не говори са оним звучним епитетима „света“, „Господња“ као што се о њој говорило у Старом завету. Нови завет често помиње суботу, али никад са тим старозаветним епитетима, него само као дан у који је Јеврејима, по старозаветном закону, било забрањено да чине извесне радње и послове, или као дан, кад су се Јевреји скупљали у синагоге на молитве, због чега их је апостол радо посећивао тога дана да би им, док су ту на окупу, могао проповедати еванђеље о Христу (Лк. 23, 56; Д. а. 15, 21; 18, 4; 16, 13; 17, 2). Могло би се чак рећи – додуше, не баш сасвим сигурно – да еванђелист Јован суботу назива „празником јеврејским“ (5, 1-9). Наиме, реч је о исцељењу код бање Витезде. Еванђелист нам извештај о томе догађају почиње речима: „А потом бјеше празник јеврејски и изиђе Исусу Јерусалим“. А нешто даље, из излагања догађаја исцељења узетог болесника види се да „тај дан бјеше субота“. Ако је тај „празник јеврејски“ био неки посебни празник који је пао у суботу, онда се не би могло рећи да Јован баш суботу назива „празником јеврејским“, него само тај празник чије нам име не наводи. Али, ако се ту не ради о неком посебном празнику, а и то је могуће, него само о суботи, онда је очигледно да је еванђелист Јован назива „празником јеврејским.“ Но, у сваком случају, остаје чињеница да се субота нигде у новозаветним књигама не назива даном светим ни даном Господњим, као што је то случај у Старом завету. Откуд тако хладан однос новозаветних писаца према суботи, ако је њена важност остала и у Новом завету? Откуд то да Спаситељ, који у Беседи на гори цитира многе и многе старозаветне заповести, и који оном младићу набраја које заповести треба да држи да би ушао у живот (Мт. 19, 16-19), нигде не помиње суботу, ако је она баш толико важна за спасење и за новозаветну стварност? То се нипошто не би смело десити, нити заповест о суботи изостати, кад би субота била неки изузетак од дотрајалог старозаветног обредног закона, који би остао у важности и у Новом завету. НЕДЕЉА У СВЕТОМЕ ПИСМУ Рекли смо да у Светоме писму нема нигде неке изричите формалне, законске, заповести да се празнује недеља, као што у Новом завету нема такве заповести ни за суботу. Рекли смо још и то, да таква заповест за празновање недеље није ни потребна, јер се важност тога дана истиче самом чињеницом васкрсења Христова, и потребом да се са Христом радујемо Његовој победи и спасењу које нам је донео својим распећем и васкрсењем и слањем Духа Светога. Рекли смо и то, да Свето писмо недељу спомиње далеко ређе него суботу. Видели смо и зашто: зато што је пре васкрсења недеља била сасвим обичан радни дан. Међутим, све то још не значи да Свето писмо уопште нигде ништа не говори о недељи. Говори о њој у пророчком смислу речи, као о дану у који ће бити извршено спасење, као о дану који је Бог створио за радост, као о дану у који ће се жалост ученика Христових окренути на радост, као о дану кад ће им Отац небески дати све што заишту у име Христово, као о дану у који су се хришћани апостолског доба сакупљали на „ломљење хлеба“, то јест на литургију, и на чињење добрих дела, и најзад као о дану који је у Новом завету назван „даном Господњим“. А све те чињенице значе то, да је

12

празновање недеље уместо суботе у Новом Христовом завету засновано на речима Божјим. Ево томе и доказа из Светог писма.

Псалам 118 „Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима. Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њ!“ (Пс. 118, 2224). О чему је овде реч? Псалмопесник је свакако имао неки конкретан радостан повод кад је испевао овај псалам у коме праведник слави Господњу милост, Господњу победу. Који је конкретан историјски повод или догађај описан овим радосним стиховима, то се из текста не види. Међутим, сам Спаситељ каже да се наведене речи из Псалма односе на Њега лично, јер их Он и цитира (Мт. 21, 42). Он је камен темељац Цркве своје (Ис. 8, 13-15; 28, 16; Мт. 21,42; Дела ап. 4, 11; Рим. 9, 32-33; Еф. 2, 20; 1. Петр. 2, 6). Кад је тај камен био дефинитивно одбачен? Свакако на дан распећа. То следи и из приче о виноградарима, којом Спаситељ управо и прориче своје распеће и говори, том приликом, да је Он камен од угла који зидари одбацише (Мт. 21, 33-44). А који је онда дан који створи Господ да се радујемо у њему? Нема сумње, после „одбацивања камена“, дакле после распећа, тај радосни дан може бити само дан кад се Христос прославио васкрсењем из мртвих. Тако псалмопесник, надахнут Духом Светим, види у будућности један дан, дан васкрсења, који ће Господ створити на радост целом човечанству. Чак ако се под речју „дан спасења“ схвати читав новозаветни период, чак и у том случају радост новозаветног периода потиче од седмичног дана васкрсења, од недеље. Зато овај стих из Псалма не значи ништа друго него пророштво о недељи, макар конкретни повод за писање тог псалма била и нека друга старозаветна свечаност и радост. Тај догађај је само послужио као повод да се изговори ово пророштво о недељи.

Пророк Захарија Пророк Захарија, проричући о доласку Месије (3, 8) каже да говори Господ над војскама овако: „узећу безакоње те земље у један дан“. „У тај дан, говори Господ над војскама, зваћете сваки ближњега својега под винову лозу и под смокву“ (Зах. 3, 9-10.). Пророци су у визији гледали долазак Месије и месијанске ере. Зато се Месијин дан у речима пророка обично схвата у смислу месијанског доба, а не баш једног одређеног календарског дана. Међутим, у овим речима пророка Захарије, иако се могу схватити и у смислу месијанске ере, помиње се баш „један дан“, дакле очигледно један одређени природни календарски дан, у који ће бити извршено дело спасења и искупљења људског рода. Тај дан ће бити изузетно радостан. Радост тога дана пророк символички сликовито приказује речима: „У тај дан – говори Господ над војскама – зваћете свак ближњега својега под винову лозу и под смокву“. Седмично име тога дана није поменуто. Није ни важно, јер дани се у разним језицима различито називају. У јеврејском тексту код пророка Захарије стоји израз „јом ехад“ што је преведено „један дан“. Интересантна је, вероватно случајна, подударност (да ли баш сасвим случајна?) да се тако исто у Шестодневу стварања назива „Први дан“, а исто тако се у јеврејском називу за онај дан који ми зовемо „недеља“ употребљава исти назив „Први дан“. Остављајући филолошка нагађања и претпоставке далеко пострани, чињеница је да је дан васкрсења тај дан у који је Господ излио обиље милости и радости на 13

човечанство, па се Захаријино пророштво свакако односи не само на месијанску еру, него баш и на Месијин најславнији дан, дан васкрсења, дакле недељу.

Христов разговор са ученицима Пред своје страдање Спаситељ, у својој опроштајној беседи ученицима, понавља и још употпуњује ова пророштва о радосном дану, дану васкрсења. „Још мало, и нећете ме видети – вели Спаситељ ученицима – и опет мало па ћете ме видети“ (Јн. 16, 16). Пошто је Спаситељ видео да ученици нису разумели значење тих речи, Он им их објашњава: „Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост.“... „Тако и ви сад имате жалост, али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати низашто. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете у Оца у име моје, даће вам... У онај ћете дану име моје заискати. И не велим да ћу ја умолити Оца за вас, јер сам Отац има љубав к вама као што ви имасте љубав к мени и вјеровасте да ја од Бога изиђох“ (Јн. 16, 20-27). Очигледно је да овде Спаситељ говори о времену апостолске туге и апостолске радости. И не само о неком неодређеном времену, него баш и о одређеном дану. Тај дан ће бити дан неисказане радости и услишене молитве. То је директно обећање Христово. Ко год зна даљу еванђелску историју, неће имати никакве муке да погоди о којим је данима овде реч. Дани жалости су Велики четвртак, петак и субота, кад је Спаситељ био понижен, распет и сахрањен. То су били и остали дани радости за цео антихришћански свет, а за све хришћанске душе то су били дани најцрње жалости. А дан радости за Христа, Богородицу, апостоле и све хришћане не може бити никоји други, него дан кад је Господ устао из мртвих, дан кад се јавио ученицима и мироносицама, дан кад се поново јавио ученицима и Томи, дан кад је на ученике послао Духа Светога, а то је први дан јеврејске седмице, дан Васкрсења – недеља. КАКО СУ ПРВИ ХРИШЋАНИ ЗВАЛИ ТАЈ РАДОСНИ ДАН? У језицима данашњих хришћанских народа дан васкрсења се различито зове. Код западних народа називи седмичних дана су постали по именима небеских тела, односно старих многобожачких божанстава. Тако Немци називају недељу Sonntag а Енглези Sunday што је заправо превод латинског назива dies Solis, што значи дан Сунца. Понеки суботари злоупотребљавају ту околност, па иако знају да ми не светкујемо недељу због Сунца него због васкрсења, свесно нам подмећу клевету да смо многобошци, јер, ето, славимо дан Сунца, у почаст многобожачком богу Сунцу. Заборављају, међутим, да бисмо и ми, кад бисмо хтели да будемо злонамерни, могли суботарима рећи да су и они многобошци, јер празнују суботу која је посвећена богу Сатурну, па се она на енглеском језику и данас зове Saturday, „Сатурнов дан“. Разуме се, нико озбиљан неће тако шта рећи. У романским језицима, француском, италијанском, румунском, шпанском и португалском, као и у латинском, недеља се назива именом које означава „Дан Господњи“, а то је заправо превод са грчког на коме се недеља такође зове „Кириаки имера“, што значи „Дан Господњи“. Српска реч „недеља“ долази од старе словенске речи не делати, то јест дан кад се не ради. А Руси недељу зову једноставно „Воскресеније“.

14

Тако, дакле, данашњи хришћани зову тај свети дан. Међутим први хришћани су га звали „Дан Господњи“. О томе имамо податке код најстаријих хришћанских писаца. Ево неколико примера ради доказа. Из III века имамо сведочанство од Викторина, епископа пиктавијског († 300 г.) који недељу назива „Дан Господњи“. Из II века постоји спис који носи назив „Правила светих апостола“. Ту читамо: „Ако неко из клира буде затечен да пости у дан Господњи, или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут“. Дакле, субота је субота, а за хришћане је недеља „Дан Господњи“. Исто тако из II века постоји спис звани „Апостолске одредбе“. У њима пише: „У дан васкрсни, то јест у дан Господњи, сакупљајте се увек хвалећи Бога...“ Св. Климент Александријски, у својој књизи „Стромата“, назива недељу даном Господњим. Исто тако и Ориген. Мелитон, епископ сардијски, у једном спису такође помиње „Дан Господњи“. Св. Игњатије Богоносац, при самом почетку II века, назива недељу даном Господњим. Писмо апостола Варнаве, сапутника апостола Павла, назива недељу „Осми дан“. Из И века постоји једно сведочанство да је недеља називана већ тада дан Господњи. То су речи апостола Јована Богослова у Апокалипсису „де пише: „Бијах у духу у дан Господњи“ (Откр. 1, 10). Који је то био „дан Господњи“ о коме пише св. Јован? Да ли је то била недеља, или субота? Адвентисти тврде да је то била субота, јер кажу да се само субота назива даном Господњим. У књигама Старог завета о суботи се говори врло често. Само једанпут, и то индиректно, она је названа баш дословно тим именом „дан Господњи“ (Ис. 58, 13). Иначе, иако су је Јевреји сматрали светом, у старозаветном Светом писму она се зове најчешће суботом, или суботом Господњом“, а не „дан Господњи“. Тако, дакле, израз „дан Господњи“ кад је реч о суботи, није био чак ни код Јевреја у честој употреби. За њих је већ сама реч „субота“ представљала светињу, па нису имали потребе за изразом „дан Господњи“. Међутим у Светом писму Новог завета субота се помиње око шездесет пута. Ниједан једини пут није названа „светом“ нити „Господњом“, нити са икаквим епитетом који би јој указивао неку част и поштовање. Она је у новозаветном Светом писму увек означена само као субота, за коју се већ зна да је Јеврејима у тај дан забрањено радити. О суботи, Нови завет не каже ништа више. Посебно ваља нагласити да је писац Откривења или Апокалипсиса, св. еванђелист Јован Богослов. Осим те књиге он је написао четврто еванђеље и још три посланице. Ни у једној од својих књига он суботу не зове Даном Господњим. Суботу он назива једноставно „субота“, понекад, можда, и „празник јеврејски“. А апостол Павле суботу назива чак сенком (Кол. 2, 16). Према томе отпада могућност и вероватност да је апостол Јован под изразом „дан Господњи“ мислио на суботу. Хришћани суботу нису звали тим именом. Суботу су чак и Јевреји тога доба звали напросто субота, тим мање су је хришћани могли називати друкчије. ОТКАДА СЕ ПРАЗНУЈЕ НЕДЕЉА? Има адвентиста који упорно тврде и пишу да се недеља празнује тек од цара Константина, и да је папа увео празновање недеље. С тим у вези они тврде да је папа антихрист, или да је папство она духовна сила коју прориче пророк Данило (7, 24. 25) која ће „помишљати да промени времена и законе“. Да би то тврђење и доказали, позивају се на поједине римокатоличке теологе који, да би што више уздигли ауторитет своје Цркве, тврде да је Римокатоличка црква

15

пренела празновање суботе на недељу. Најчешће и најрадије у том смислу цитирају Гаспара дел Фосо, надбискупа града Ређија, који је, кажу, на Тридентском сабору 18. И 1562. рекао: „Субота, најистакнутији дан у закону, промењена је у недељу... Овај и слични прописи нису укинути Кристовом изјавом, јер сам каже да није дошао да промени закон већ да га испуни, већ су промењени влашћу Цркве“. То није једини цитат сличне врсте. Може их се навести и више. Што се тиче цара Константина, да би доказали да је он укинуо празновање суботе и установио празновање недеље, позивају се на његов закон који гласи: „Све судије и становници градова, као и све занатлије, не смеју радити у поштовања достојни дан Сунца. Земљорадници пак могу слободно радити пољске радове у тај дан, јер често се дешава да рад у пољу или винограду не сме да се одлаже. Не сме се дозволити да летина, која нам је дата небеским Провиђењем, пропада ради тога.“ Других доказа за ово тврђење немају. Па ипак, они образованији и објективнији суботари, увиђајући недовољност и нетачност ових доказа, тврде понекад да се не зна тачно ко и кад је увео празновање недеље, али да се то десило негде у II веку у Риму, и да је то дело хришћанских апологета. КОЛИКО ВРЕДЕ ОВЕ ТВРДЊЕ? Поједини римокатолички теолози, као на пример цитирани Гаспар дел Фосо, могу причати шта им је воља кад желе да исткану власт и ауторитет своје Цркве. Но њихове тврдње нас ни на шта не обавезују, уколико нису засноване на чињеницама. Што се тиче тврдње да је папа увео празновање недеље а укинуо празновање суботе, за такву тврдњу недостају икакви докази. Та тврдња је крајње произвољна. Пре свега, никад нико од адвентиста не наводи име тога папе који је „укинуо“ празновање суботе, а наредио празновање недеље. Друго, папска моћ се развија на западу тек у средњем веку, а дотле се недеља увелико празновала у хришћанском свету. Треће, папа никада није имао власт над целом Црквом. Над источним патријархатима није имао власт никада, а дуго времена нису ни све западне цркве биле под његовом влашћу. Према томе, он није могао наредити источним хришћанима да напусте суботу и усвоје недељу. Четврто, да су, рецимо, сви хришћани празновали суботу, па папа наредио да се уместо суботе празнује недеља, то би изазвало толико велику буру у Цркви да би од тога остало врло јасних трагова борбе. Међутим, ништа од свега тога нема. Према томе, тврдити да је папа, или уопште Римска црква, увела празновање недеље уместо суботе, то значи тврдити нешто што не само нема доказа, него што се сукобљава са напред наведеним чињеницама. Исто то вреди и за тврдњу да је, тобоже, цар Константин својим, мало пре цитираним указом, укинуо празновање суботе, а увео празновање недеље. Пре свега, у томе указу се субота уопште не помиње. Друго, Јевреји су и у његовом царству празновали суботу па им закон то није забрањивао. Тако би поступили и хришћани да су они пре Константина празновали суботу. Зашто би они напустили празновање суботе, кад цитирани закон то од њих није тражио!? Треће, Црква која је умела још како оштро и снажно да се одупре царевима јеретицима, одупрла би се и Константину, да је она пре њега светковала суботу па је сада он присиљава на светковање недеље. Међутим ни од такве борбе нема ни трага. Дакле, цар Константин није укинуо празновање суботе а увео празновање недеље. Хришћани су празновали недељу и пре њега. Али, истина је то, да је тај Константинов закон добро дошао хришћанима, јер је њихова недеља, која је дотле била само приватна хришћанска светковина, тада постала државни обавезни празник. Тако је закон погодовао празновању недеље као што и

16

данас, у многим државама, увођење петодневне радне недеље погодује празновању суботе. Ако се ико тој ситуацији радује, то су свакако Јевреји и суботари. Ко зна, тешко је пророковати, али није искључена могућност да је ова пракса само вешта увертира за једно свеопште увођење суботе као обавезног празника уместо хришћанске недеље. Тако дакле, ни та адвентистичка тврдња, да је у хришћанству Константин укинуо празновање суботе а увео празновање недеље, није тачна. Најзад, није тачна ни она трећа адвентистичка тврдња да се празновање недеље појављује тек у II веку и да су га увели хришћански апологети. Хришћански апологети су били учени хришћани који су правнички и научно-философски бранили хришћане и хришћанство од јеврејско-многобожачких напада. Они нису имали неку власт којом би могли укинути тобожње опште празновање суботе и заменити га недељом. Они нам само сведоче да се у њихово време недеља већ празновала, и то одавно, али не зато што су је апологети, тобож, увели – они су је затекли – него зато што је недеља дан васкрсења. Према томе, адвентистичке тврдње о пореклу недеље су не само недоказане, него и директно нетачне, па чак се не може рећи ни да су добронамерне, јер тешко је веровати да они не знају за ове изнесене разлоге. ПОЗИТИВНИ ДОКАЗИ О ПРАЗНОВАЊУ НЕДЕЉЕ Први васељенски сабор, који је одржан у Никеји 325. г. у своме двадесетом правилу прописује: „Пошто има неких који преклањају колена у дан Господњи и у дане Педесетнице, то, да би било све једнако у свакој епархији, свети сабор одлучује да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу“. То правило сведочи да су хришћани празновали недељу пре Првог васељенског сабора. Епископ антиохијски Петар, који је мученички умро за Христа 311. г. пише: „Ми празнујемо недељу као дан радости, ради онога који је васкрсао у тај дан.“ У време великог гонитеља хришћана, цара Диоклецијана (284–305), многи хришћани су погубљени због вере. У судским записима о њиховом саслушавању и суђењу („Акта мученика“) имамо изричито сведочанство да су они светковали недељу, дан васкрсења. Тих дана у Картагини је било суђење једној групи од 49 хришћана разног пола, узраста и друштвеног положаја. После вишеструких мука и претњи и наговарања да се одрекну своје вере, сви су на питање судије изјавили да су присуствовали недељним богослужењима и да празнују недељу са радошћу, јер су хришћани. Да се недеља празновала у III веку то покрај овог наведеног мученичког сведочанства можемо поменути још и црквеног писца Тертулијана који каже: „Ми се не слажемо с Јудејима нарочито што се тиче њихове хране и њихових празника“. „У сваком случају ми се морамо чувати (као што смо то тачно примили) у дан Господњег васкрса не само од метанисања, но и од сваких јавних радова, остављајући штавише своје неопходне земаљске послове, да не би дали никаквог места ђаволу.“ Да је недеља празнована већ у II веку, о томе смо већ поменули сведочење оних двају списа из II века, „Правила св. апостола“ и „Апостолске одредбе“, у којима се недеља назива даном Господњим, у који је одређено да се хришћани сакупљају у цркву на молитву, на поуку из Еванђеља и на причешће.

17

Осим тих списа, да се недеља празновала у II веку сведоче и Ориген, св. Климент Александријски, Јустин Философ и, из самог почетка II века, св. Игњатије Богоносац и ап. Варнава.4 ПЛИНИЈЕВО СВЕДОЧЕЊЕ Плиније млађи, управник покрајине Витиније у Малој Азији, у једном званичном извештају цару Трајану о хришћанима, писаном око 106–108, најкасније 111. г. каже да се хришћани сакупљају у одређени дан (стато дие) у свануће и певају песме Христу као Богу. У истом извештају каже да је међу хришћанима, које је саслушавао, било и таквих који су већ више од двадесет година хришћани. Значи неки од тих „старих“ хришћана били су хришћани још из првог века. Према томе и обичај да се сакупљају у свануће у „одређени дан“ потиче из првог века. Који је то „одређени дан“? Писац нам га не именује изричито. Могу доћи у обзир само два седмична дана: или субота, или недеља. На који је од та два дана писац мислио? И Плиније млађи и цар Трајан, коме Плиније пише, одлично су знали за Јевреје и за јеврејску суботу. Субота њима није била непознат дан да би јој име прећутали и назвали је „одређени дан“. Да је тај „одређени дан“ била субота, Плиније би без сумње то рекао, јер би тиме пружио цару јаснији и одређенији извештај. Зато је крајње невероватно да је Плиније под изразом „одређени дан“ мислио на суботу. Хришћане је Плиније, као и цар Трајан коме он пише, познавао мање него Јевреје. Њих мора да саслушава да би штогод више о њима сазнао. И, ето, сазнао је да се једног одређеног дана сакупљају рано у свануће, да певају Христу песме као Богу. Како хришћани тај дан зову, он не зна. Ако је и чуо да га зову васкрсни дан, он, далеко од вере у васкрсење, неће ту реч ни да помене. А чињеница да је Христос васкрснуо „веома рано у први дан недеље“ (Мр. 16, 2 и 9; Јн. 20, 1), и да се хришћани такође сакупљају на прослављање Христа као Бога у свануће, наводи нас сасвим логично на мисао да је тај „одређени дан“ била недеља. Јер, ако се већ старају да своје молитве приносе у оно доба дана кад је Христос васкрснуо, сасвим је природно и логично да ће онда изабрати не само час васкрсења него и дан васкрсења. СВЕДОЧЕЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима заповеда: „За милостињу светима, као што уредих по црквама галатијским онако и ви чините. Сваки први дан недеље нека сваки од вас оставља код себе и сакупља колико може, да не бивају збирања кад дођем“ (1. Кор. 16, 1-2). Каже ли овде апостол Павле да недељу треба светковати и тада богослужење вршити? Не, то он не каже директно. Али се из тих речи може закључити директно то, да је по апостолском наређењу за хришћане обавезно првог дана у седмици, дакле у васкрсни дан, да остављају, онолико колико могу, за милостињу коју ће апостол Павле прикупити кад дође и предати сиромашнима. Формално посматрано, то је обичан акт књиговодства. Морално пак посматрано, то је испуњење двеју највећих заповести еванђелиских: љубави према Богу и према ближњем. И посебно то је израз живе црквене свести. Јер, хришћани су то чинили не кабинетски и бирократски, него од свег срца и душе. 4

Ови историјски подаци су узети из књиге еп. Инокентија, „Зашто хришћани празнују недељу, а не суботу“.

18

Зашто апостол Павле наређује да они то чине недељом, а не уторком или петком? Свакако зато, што су трговци и занатлије, у последњи радни дан сваке седмице, сређивали своје рачуне, да виде како ће и на шта ће употребити свој иметак, стечени у томе периоду од седам дана. То се чинило последњег дана у радној седмици. Јевреји су то свакако чинили и чине петком. Хришћани су то – тако видимо из Павлове посланице – чинили суботом, да би у први дан седмице већ имали одвојен готов дар за милостињу. Значи, хришћанима је субота била последњи радни дан у седмици. Сутра, после суботе, они ће дан посветити молитви и чињењу добрих дела. Тај обичај се сачувао дуго после смрти апостола Павла, па видимо да у II веку св. Јустин, мученик и философ, пише: „У дан који је назван даном Сунца (значи, многобошци су тај дан назвали „даном Сунца“, а хришћани су га звали друкчије, видели смо и како) сви који живе по градовима или областима сакупљају се на једно место и читају апостолске посланице и пророштва, колико им је време допуштало. А они који су добротвори, дају што сваки од њих сматра да је довољно, и оно што се сакупи остаје код старешине, који помаже сиротињи и удовицама и онима који су у тамници, и дошљацима који се налазе код нас. Једном речи, брине се о свима који су у нужди“. Ово Јустиново сведочење потиче из II века. Али очигледна је подударност између њега и Павловог сведочења. Према томе, први дан седмице, или дан васкрсења, празновао се у апостолско доба молитвеним скуповима и чињењем добрих дела. СВЕДОЧЕЊЕ АПОСТОЛА ЛУКЕ Свети апостол и еванђелист Лука написао је Треће еванђеље и Дела апостолска. У књизи, Дела апостолска, он описује један молитвени састанак хришћана у Троади и каже: „А у први дан седмице, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер шћаше сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи. И бцјаху многе свеће горе у соби где се бијасмо сабрали“ (Д. ап. 20, 7-8). Овде је очигледно реч о богослужењу, јер је речено да су се хришћани сабрали „да ломе хлеб“. Тај израз означава причешћивање, дакле литургију, богослужење. Разлог и повод састанка је „ломљење хлеба“. Они су се састали зато „да ломе хлеб“. То је директно и изричито сведочанство Светога писма. Дан у који су то чинили, беше недеља, „први дан седмице“, то је несумњиво. Адвентистички тумачи кажу да је то била субота увече. Но такво схватање је у директној противности са текстом Светога писма. Јер, кад се каже „у први дан седмице“, то онда значи у недељу (увече, уочи понедељка) а не у суботу увече, уочи недеље. Исти такав текст имамо у Јовановом Еванђељу: „А кад би увече, онај први дан недеље и врата бијаху затворена где се бијаху ученици Његови сакупили, због страха од Јевреја, дође Исус и рече им: мир вам“ (Јн. 20, 19). Ове Јованове речи нико не тумачи тако, да се Исус јавио после свога васкрсења у суботу увече, него у недељу, први дан Ускрса, увече. Па пошто су оба ова текста и израза исти, то онда отпада тумачење да је онај састанак био у суботу увече, уочи недеље, него баш у недељу увече. Уосталом, чак и кад би се, упркос јасноме тексту, узело да те речи значе, у суботу увече, још и тада би тај састанак био посвећен недељи, као што су наша суботна бденија посвећена сутрашњој недељи, јер текст гласи: „у први дан недеље“. Да ли је тај састанак хришћана био уобичајени састанак, који би био израз сталне праксе, или је то можда био случајни, пригодни састанак, рецимо због Павловог одласка, као што тврде адвентисти? Начин на који нам писац саопштава о томе састанку, сведочи да није реч о неком случајном, пригодном састанку, него о пракси за коју писац претпоставља да је читаоцу

19

сасвим позната. Зато и не даје нека посебна објашњења. Кад се прочитају речи Светога писма: „А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб“ – добија се сасвим нормалан и јасан утисак да нам писац говори о нечему што је читаоцу већ познато: првог дана недеље ученици се сабирају да ломе хлеб. И један такав редован састанак апостол Павле је искористио да би им опширно излагао Христову науку, јер је сутрадан требало да пође на пут. Као што јутарњи састанак првих хришћана подсећаше на јутарње јављање Христово мироносицама после васкрсења, тако и овај вечерњи молитвени састанак првог дана у недељи подсећа хришћане на вечерње јављање васкрслог Христа ученицима. Треба поменути још и ту околност да су приликом тога молитвеног састанка „гореле многе свеће“. Те свеће су гореле већ и због тога што је тада била ноћ. Али да је само то био разлог њиховог горења, писац би то свакако прећутао, јер се разуме само по себи да нису седели у помрчини. Међутим, чињеница што он то посебно наглашава и што тврди да су биле многе свеће, уверава нас да су хришћани апостолског доба употребљавали свеће на молитвеним састанцима не само за расветљавање, него и због свечаности богослужења. Најзад, адвентисти превиђају да се њихова два тврђења у вези са овим састанком узајамно искључују. Они тврде да је тај састанак био у суботу и да је био случајан, пригодан, поводом Павловог путовања. Оба тврђења не могу стајати заједно један крај другог. Ако су хришћани празновали суботу, и ако је и овај састанак био у суботу и због суботе, онда је то несумњиво био један редован уобичајен, прописани састанак. А ако је био случајан, онда зашто вршити насиље над јасним текстом и смислом Светога писма које тврди да је састанак био у „први дан недеље“, па пркосити томе тексту и тврдити да је био у суботу! СВЕДОЧЕЊЕ АПОСТОЛА ЈОВАНА Већ смо напред споменули да је св. Јован Богослов написао књигу Апокалипсис или Откривење. У првој глави те књиге он каже: „Бијах у духу у дан Господњи“(Откр. 1, 10). Видели смо да се тај израз може односити само и једино на недељу као дан Христова васкрсења. Према томе, кад апостол Јован назива недељу „даном Господњим“, онда је то заиста дан који су хришћани још у апостолско доба празновали, јер га иначе не би тим именом звали. АПОСТОЛСКИ САБОР Већ у апостолско доба било је хришћанских јудаиста, који су сматрали да је цео старозаветни закон, разуме се заједно са суботом, обавезан и за хришћане из многобоштва. Тим поводом изродиле су се велике распре и спорови међу хришћанима. Апостоли и црквене старешине састадоше се у Јерусалиму 51. године, да извиде цео тај спор. На сабору су донели овакво решење: „Будући да ми чусмо да неки изишавши од нас сметоше вас ријечима, и раслабише душе ваше говорећи вам да се обрезујете и да држите закон, што им ми не заповиједисмо, зато нађосмо за добро, ми једнодушно сабрани, избране људе послати вама с љубазнијем Варнавом и Павлом, с људима који су предали душе своје за име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо дакле Јуду и Силу који ће то ријечима казати. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквијех тегоба више не мећемо на вас, осим овијех потребнијех: да се чувате од прилога идолскијех, и од крви и од удављенога и од

20

блуда, и што нећете да се чини вама не чините другима, од чега ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здрави!“ ( (Д. ап. 15, 24-29). Пошто је ту, на сабору, било дискусије не само о обрезању, него и осталим законским прописима, у које спадају и старозаветни јеврејски празници са суботом, то значи апостоли, поучени Духом Светим, све те старозаветне прописе проглашују за необавезне и безвредне у Новом завету. Све, па и суботу. Јер да су сматрали да она чини изузетак од старозаветних празника, не би заборавили да је спомену. Међутим, они иако истом приликом спомињу да се Мојсијев закон чита у јеврејским синагогама сваке суботе (Дела ап. 15, 21), ипак не сматрају да треба и хришћани да светкују суботу. Додуше, хришћани из јеврејства нису баш тако лако могли да се одрекну старозаветних обичаја и суботе, што се види јасно из дволичења апостола Петра у Антиохији (Гал. 2, 11-19). И доцније ће, још увек, бити сличних хришћана, који се нерадо одвајаху од старозаветних обичаја, па ће зато Лаодикијски сабор управо поновити дух и смисао решења Апостолског сабора, кад буде опомињао хришћане да не празнају старозаветну суботу јер је „ружно молити се Христу, а живети јеврејски.“. ХРИСТОВА ЈАВЉАЊА ПОСЛЕ ВАСКРСЕЊА Апостоли су, дакле, на сабору одбацили важност старозаветног закона, па и празновање суботе, за хришћане у Новом завету. Откуд им смелости за то. Ко их је овластио на тако шта? Па Дух Свети! Тако они сами одговарају (Д. ап. 15, 28). Они су на сабору осетили у својој души дејство Духа Светог. Уосталом то дејство њима је већ било врло добро познато, јер су га искусили, доживели, на дан силаска Духа Светог, у десети дан после вазнесења Христова, а у педесети дан после васкрсења. Они су знали да су пророци и обредни старозаветни закон са његовим празницима, у које несумњиво спада и субота, испуњени у личности Христовој. Сећали су се да је то рекао и сам Спаситељ о себи. Знали су да се завеса у Јерусалимском храму приликом распећа Христова поцепала на двоје, од горњега краја до доњега (Мт. 27, 51), и схватили су да то значи престанак обавезности старозаветног богослужења. Они су се сећали оних незаборавних часова, онога првог васкрсног дана, кад им се Христос јавио, и кад је поновио своје јављање после једне седмице дана, опет у васкрсни дан. И кад им је послао Духа Светог опет у васкрсни дан. Они су били потпуно свесни да је то онај дан за који им је прорекао њихов Учитељ, кад ће се њихова жалост претворити у радост, кад ће га поново видети. Спаситељ се после васкрсења до вазнесења, у току четрдесет дана, више пута јављао својим ученицима. У Светоме писму посебно је поменуто десет таквих јављања, и то: 1) Марији Магдалини (Јн. 20, 11-17), 2) свима женама мироносицама (Мт. 28, 9-10; Мр. 16, 9), 3) апостолу Петру (Лк. 24, 34, 1. Кор. 15, 5), 4) двојици ученика на путу за село Емаус (Мр. 16,12; Лк. 24, 13-33), 5) десеторици апостола без Томе (Јн. 20, 19-23), 6) ученицима и Томи (Јн. 20, 26-29), 7) седморици ученика на Тиверијадском језеру (Јн. 21, 1-14), то је било треће јављање окупљеним ученицима, 8) једанаесторици ученика на једној гори у Галилеји (где су вероватно били искупљени и оних пет стотина браће хришћана о којима нас извештава ап. Павле) (Мт. 28, 16-17; 1. Кор. 15, 6-7) и 9) Посебно јављање апостолу Јакову (1. Кор. 15,7) и

21

10) једанаесторици ученика на дан свога вазнесења (Мр. 16, 14-19; Лк. 24, 50-52; Дела ап. 1, 4-11). Сасвим је вероватно да тиме нису побројана баш сва јављања Христова у току четрдесет дана између Његова васкрсења и вазнесења. Еванђелист Лука сведочи да је Исус по страдању своме показао себе жива многим истинитим знацима, јављајући се ученицима четрдесет дана и говорећи им о царству Божијему (Дела ап. 1, 3). Чудновате су две чињенице у вези са Христовим јављањима. Јављање васкрслог Христа свакако је ученицима доносило велику радост и поуку. Међутим чудновато је да ни за једно од познатих нам јављања Свето писмо не каже да се десило у суботу. Од васкрсења до вазнесења протекло је пет субота и ни у једну од њих Христос није сматрао за потребно да ученике обрадује својим јављањем. Да је то учинио, писци Светог писма не би пропустили да то и нагласе. А ето, они о суботи ћуте. Откуда и зашто такво занемаривање суботе у једном религијски и литургијски толико важном моменту?! А од тих десет забележених јављања било је последње у четвртак, у дан вазнесења. Непознат нам је седмични дан три јављања: апостолу Јакову, ученицима у Галилеји, где вероватно беху и пет стотина браће, и седморици ученика на Тиверијадском језеру. А оних шест првих јављања десила су се у први дан седмице, то јест у недељу. Нарочито је карактеристично то, да су се првих пет јављања десила на сам дан васкрсења, а шести „после осам дана“, то јест опет у исти седмични дан, то јест у недељу, а не, рецимо, у прву суботу после васкрсења. И зашто ли су ученици „после осам дана опет били заједно“? И зашто су на дан силаска Светога Духа, дакле опет у васкрсни дан, опет сви били заједно на молитви у своме посебноме скупу уместо да се тога дана нађу у Јерусалимском храму, јер је тога дана био велики јеврејски празник Педесетнице? На ова питања Свето писмо не даје изричити одговор. Али је сасвим близу сваке здраве памети да су они имали своје посебне молитвене састанке, независно од осталих Јевреја и јеврејских празника, да су ти састанци проузроковани Христовим васкрсењем, јер су се сакупљали у први дан недеље, а сва је вероватноћа да су такву поуку добили и од самог васкрслог Господа, како би их имао на окупу да им се свима заједно јави и да им пошаље Светога Духа. Што се тиче њиховог скупа за дан Педесетице кад је и сишао на њих Дух Свети по обећању Спаситељевом, тај састанак није био случајан, него баш од самог Спаситеља заповеђен, јер каже Свето писмо: „И сабравши их (Христос ученике) заповеди им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање Очево, које чусте, рече, од мене“ (Д. ап. 1,4). Ако им је Спаситељ дао такву заповест, онда им је свакако казао и дан када ће то бити, јер их никако не би оставио у потпуној неизвесности докле да чекају у Јерусалиму. Ако је дакле Света Тројица изабрала дан у који ће Богочовек васкрснути и шест пута се јавити својима, и ако је исти седмични дан Света Тројица изабрала за силазак Светог Духа на апостоле, и ако је Спаситељ ученицима заповедио да тога дана буду на молитвеном окупу – јер да им то није заповедио, они би тога дана били у Јерусалимском храму на свечаном јеврејском богослужењу – ако је све то тако, а из Светога писма и логике види се да јесте, онда празновање недеље није установио ни папа, ни Константин, ни апологети, него највећи и најсветији ауторитет свих светова и свих векова – Света Тројица. Није св. Јован Богослов напамет и без разлога назвао недељу даном Господњим! НЕКОЛИКО СЕКТАШКИХ (АДВЕНТИСТИЧКИХ) ЗАМКИ

22

Секташи (адвентисти), у разговору с православнима често постављају извесна питања која изгледају савршено логична, па се невешт православни Хришћанин збуни. Изнећемо овде неколико таквих замки.

1) Ко сме мењати суботу? Празновање суботе је заповеђено четвртом божјом заповешћу. Зар ико има право да измени Божју заповест? Свакако то право има Онај који је већи од суботе и који је Господар од суботе (Мр. 2, 27-28; Лк. 6, 5; Мт. 12, 1-6). Свакако то право има Онај, који је суботи, као и целом обредном закону, наменио припремни карактер, да нам буде васпитач до Христа (Гал. 3,23-24; Кол. 2,16-17)

2) Вечни закон Закон о суботи је вечни закон, према томе он не може престати нити се може изменити. То исто Библија каже и за све остале обредне законе: обрезање (1. Мојс. 17, 12-13), Пасха (2. Мојс. 12, 14), старозаветне одежде су такође „уредба вечна“ (2. Мојс. 28, 1-43; 29, 1-28). Закони за жртве за очишћење заповеђени су као „уредба вечна“ (3. Мојс. 16, 34). Исто тако и за све остале празнике Бог каже да је то уредба вечна“ (3. Мојс. 23, 14)! Све су то у Библији назване „вечне уредбе“ као и субота. Па као што је, по признању и самих адвентиста, престала у Новом завету важност свих тих „вечних уредби“, по тој истој логици престала је и важност празновања суботе. „Вечност“ тих уредби није исто што и вечност Божја. Бог је вечан по природи, јер нема ни почетка ни свршетка. А ове уредбе имају и свој временски почетак и свој временски свршетак, а „вечне“ су само у том смислу да их човек није могао својевољно мењати, него ће трајати све док се у Новом завету не испуни сврха њиховог пророчкоприпремног карактера.

3) Бежање у суботу Христос је – кажу адвентисти – предвидео да ће се субота празновати све до Његовог другог доласка, па зато кад говори о невољама које ће снаћи људе пред Његов други долазак, опомиње ученике: „Молите се Богу да ваше бежање не буде у зиму, ни у суботу“ (Мт. 24, 20). Ох! Јаког ли сведочанства! Треба ли, онда на основу тога „доказа“ празновати и зиму, и то још пре него суботу, пошто је прва и поменута!? Но, оставимо шалу на страну! Да видимо шта значе те опомене. Пре свега, те Спаситељеве опомене не односе се на његов други долазак, јер тада неће имати нико куда ни када да побегне. Те се речи односе на невољу која ће снаћи становнике Јерусалима приликом опсаде која се и десила 70. године. Али те речи нису изговорене ученицима зато што би Христос сматрао да се суботом не сме бежати због празновања суботе – тако су фарисеји гледали на суботу! – него зато што је суботом, као и зими, бежање отежано, чак немогуће, због спољашњих сметњи, а не због светости суботе. Наиме, бежање зими увек је знатно теже него у лето. А бежање суботом из Јерусалима је било немогуће због тога што су јерусалимске капије тога дана биле затворене и нису се смеле отварати (Неем. 13, 19). И то је све. Ту нема ни помена о молитвеним скуповима и празновању. 23

4) Субота после општег васкрса Субота је – кажу понеки адвентисти – обавезна не само у Новом завету, него ће се, према пророштву Божјем, она празновати чак и после свеопштег васкрсења, на Новом небу и Новој земљи. Ево како о томе прориче пророк Исаија: „Од младине до младине и од суботе до суботе долазиће свако тијело да се поклони преда мном, вели Господ“ (Ис. 66, 23). Кад би се ове пророчке речи могле схватити дословно, онда би оне доказивале да ће се у будућем животу празновати не само субота, него и младине. А то сасвим природно и оправдано, не верују ни адвентисти, јер су одбацили празновање младина. Осим тога, ове пророчке речи се и не могу схватити буквално, јер кад се прочита цела та глава, очигледно постаје да је дословно схватање искључено. Ту се говори и да ће „сву браћу вашу из свијех народа довести Господу на дар, на коњима, и на колима, и на носилима, и на мазгама, и на камилама, ка светој гори у Јерусалим“ (Ис. 66, 20). Буквално схватање ових речи створило би нам апсурдну слику живота после васкрсења. Зар ико може веровати да ће људи чак са Гренланда и Новог Зеланда и Камчатке долазити сваке суботе у Јерусалим и опет се враћати кући, да би идуће суботе опет потегли исти пут?! И то на мазгама и камилама!!! Најзад овакво буквално схватање је у сукобу и са описом будућег живота после васкрсења у коме „ноћи неће бити, и неће потребовати видела од жишка ни видела сунчанога него ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће ва век века (Отк. 22, 5).

5) Пророк Осија и субота Штавише, тврдња да ће се субота празновати чак и после општег васкрсења, у супротности је са старозаветним пророштвом пророка Осије, које каже да ће све старозаветне светковине бити укинуте. Пророк то приказује врло сликовито. Он однос Бога и старозаветне Цркве, или јеврејског народа, приказује врло живим бојама као однос мужа према неверној жени која га је изневерила и коју ће он жестоко казнити (Ос. 2). Казна ће се састојати у томе, што ће Бог укинути сваку радост старозаветне Цркве, „све светковине њезине и празнике њезине и суботе њезине“ (Ос. 2, 16), а све због неверства њеног. У Библији има таквих пророштава, у виду Божје опомене или претње, која су се више пута остварила; онолико пута, колико пута је јеврејски народ грешио. Примера ради наведимо овај случај. Бог, преко Мојсија, опомиње Израиљски народ шта ће му се све десити ако не буде слушао Божју вољу. „Одвешће Господ тебе и цара твојега, којега поставиш над собом у народ којега нијеси знао ти ни стари твоји...“ (5. Мојс 28, 36). „И бићеш чудо и прича и подсмијех свима народима у које те одведе Господ“ (5. Мојс. 28,37). „Подигнуће Господ на тебе народ из далека, с краја земље, који ће долетјети као орао, народ којему језика нећеш разумјети, народ бездушан који неће марити за старца нити ће дјетета жалити“(5. Мојс. 28, 49-50). „И расијаће те Господ по свијем народима с једнога краја земље до другога...“ (5. Мојс. 28, 64). Ова пророштва испунила су се више пута у историји јеврејског народа. Исто тако и пророштво Осијино, дословно се испунило онда кад је Господ послао 722. године Асирце који су разорили Израиљско царство и народ одвели у ропство, а 586. Вавилоњане да разоре Јудејско царство и народ одведу у ропство. Продужимо историју јеврејског народа само за неколико векова напред. Када су старешине тога народа распеле Сина Божјег, нису ли они тиме учинили врхунац свога отпадништва? Ако је тако, зар се онда Божја претња, исказана преко пророка Осије, сме 24

ограничити само на оне прве грехе и казне? Зашто не би важила и у овоме случају? То тим пре, што и сам Спаситељ, причом о злим виноградарима (Мт. 21, 33-46), прориче да ће се баш због тога греха „одузети царство злим виноградарима“. И још разлог више: ако је, по признању и самих адвентиста, обредни закон престао да важи после смрти и васкрсења Христовог, и ако је субота, као празнични дан, део обредног закона, а она то јесте по изричитој тврдњи Светога писма, које њу не изузима од осталих старозаветних празника (3. Мојс. 23, 2-3; Кол. 2. 16-17), онда се ово Осијино пророштво о укидању суботе и осталих јеврејских празника односи не само на случај асирског и вавилонског ропства, него и на последице распећа и васкрсења Христова. Дакле, суботи као празнику проречено је укидање. Да се разумемо! Нико не каже да је Бог укинуо свој морални закон изражен у Десет заповести, чија је садржина написана у срцу и савести сваког човека као природни морални закон. Али, пошто четврта Божја заповест покрај моралног елемента има у себи, очигледно, један део литургичног или обредног елемента, уколико се односи баш на суботни дан као типично јеврејски празник (5. Мојс. 5, 15; 3. Мојс. 23 1-3), онда је сасвим јасно да је и суботно празновање део тога припремног обредног закона који престаје у Новом завету. Није ни мало вероватно да адвентистички тумачи Светога писма тај проблем боље познају чак и од апостола Павла, који каже да се еванђељу научио од самог Христа (Гал. 1, 11-12). Па кад он укорева Галате што „гледају на дане и мјесеце и времена и године“ (Гал. 4, 10; ср. Рим, 14, 5), и кад отворено каже да су сви старозаветни празници, укључивши изричито и суботу само сен новозаветне стварности (Кол. 2, 16), онда је то заиста тако.

6) „Субота је створена човека ради“ Библија за суботу изричито каже да је јеврејски празник, као и сви остали старозаветни празници (2. Мојс. 16, 4-6; 31, и 17; 5. Мојс. 5, 15). У сваком од тих стихова старозаветне Библије изричито се наглашава строго јеврејски карактер суботе. Чак, ако хоћемо да се држимо баш строго буквалног текста Библије, чак су и Десет Божјих заповести стилизоване тако да су упућене непосредно синовима Израиљевим (2. Мојс. 20, 2). Њихова етичка вредност обавезује остале народе, не преко старозаветног библијског текста, него преко чињенице да је њихова морална садржина истоветна са природним моралним законом усађеним у душу сваког човека, о чему сведочи Свето писмо (Рим. 2, 14-16), а и преко еванђелског моралног закона. Међутим, суботари поричу типично јеврејски карактер суботе, наглашујући њену општечовечанску обавезност. А докази за то су следећи: а) Бог је установио суботу у рају, дакле кад још није ни било Јевреја. б) За Авраама каже Библија да је чувао заповести Господње (1. Мојс. 26, 5) па је, према томе, светковао и суботу пошто је субота саставни део заповести. в) Субота је Христова, јер је Христос све створио (Кол. 1, 16-17) и јер се назива Господарем суботе (Мр. 2, 28). г) Субота је начињена за човека, а не само за Јевреје. На ове тврдње делимично је већ дат одговор у току излагања. Тако на ону прву тврдњу одговорили смо, на основу Библије, да тај седми дан стварања није ограничен ни „вечером“ ни „јутром“, па према томе није извесно да се ту ради о неком календарском дану. Осим тога речено је да Библија ту говори о одмору Божјем а не људском, и да се, према томе, тај израз „одмор“ не може схватити дословно. Најзад, библијски текст нигде ништа не каже да је Бог заповедио Адаму и Еви да светкују суботу, нити се уопште ишта говори о односу Адама и Еве према суботи. За Авраама

25

Библија такође нигде изричито не каже да је празновао икоји дан, па ни суботу. Чињеница је да се реч субота први пут у Библији изричито помиње тек у 2. Мојс. 16, 430. Из тог описа и помињања суботе види се да је субота тада Јеврејима била непозната, па Мојсије мора да им објашњава шта је то субота. Што се тиче Авраамовог испуњавања заповести и наредаба Господњих, он је за Божји закон могао знати по самој савести, као што о томе говори апостол Павле (Рим. 2, 14-16). Јер, ако су чак и незнабошци знали по природи за Божје заповести, тим пре је то могао знати Авраам. Само, у том природном закону ништа нема о суботи. За суботу је Бог давао нарочите, посебне заповести, и то не једанпут него много пута. Што се тиче тврдње да је Авраам испуњавао наредбе и заповести Божје, па он то и јесте чинио, јер му је Бог више пута давао изричите наредбе, као ону о одласку из дома очева (1. Мојс. 12, 1), наредбу о приношењу жртве (1. Мојс. 15, 9), наредбу да буде поштен и да живи по Божјој вољи (1. Мојс. 17, 1) – ни ту нема ништа о суботи, јер човек може бити поштен и без обавезе према суботи, као што је, на пример, био Мелхиседек, свештеник Бога Вишњега“ – (1. Мојс. 14, 18-19); наредбу о обрезању (1. Мојс. 17, 9-13), и нарочито наредбу о жртвовању Исака (1. Мојс. 22, 1-13). Све те Божје позитивне наредбе Авраам је извршавао, али у њима, као ни у оном природном моралном закону, нема ни трага од суботе. Заиста је крајње чудно толико упорно ћутање Библије о суботи за читав тај дугачки период од Адама па до изласка Јевреја из Мисира. Чак ни за Мелхиседека, који је по тврдњи Библије био „свештеник Бога Вишњега“ (1. Мојс. 14, 18) – дакле по професији литургичар – чак ни за њега не каже Библија да је празновао суботу. А међутим после изласка из Мисира субота се помиње безброј пута. Што се тиче суботарске тврдње да је субота Христова јер је Христос све створио, она је тачна. Христос је заиста све створио. Тако каже Свето писмо, (Јн. 1, 3; Кол. 1, 1617), а на основу Светога писма то каже и наш Никејско-цариградски символ вере (Имже всја биша). То је, дакле, несумњиво тачно. Али, изводити из те истине потребу празновања суботе то је типичан пример софистичког (лажног) доказивања, јер би се на тај начин онда могло „доказати“ да треба празновати сваки дан, почевши од понедељка до недеље, јер их је све Он створио. На тај начин се може „доказати“ и обавезност целог старозаветног обредног закона. И на крају крајева, на тај начин се може доказивати свашта. А такви „докази“ нису ни најмање озбиљни, и уколико онај ко их употребљава зна логику, а ипак их употребљава, онда се то пре може назвати преваром него доказом. Христос се заиста назива у Светоме писму Господарем суботе. Али не зато што жели да је ми вечно празнујемо, него зато што је хтео тиме да покаже Јеврејима да је он Син Божји, јер иначе не би могао бити Господар над обредним законом. Најзад, тачно је и то да је Спаситељ рекао да је субота постала човека ради, а не човек суботе ради (Мр. 2, 27-28). Но, ко год с пажњом и непристрасно прочита тај еванђелски текст, видеће да смисао тих речи није у томе да се потврди васељенски значај суботе, уместо њеног јеврејског значења, него да се каже да је човекова личност важнија од суботе. Тек да је неко поставио Христу питање: да ли је субота дата целом човечанству или само израиљском народу, па да је на то питање Христос одговорио: „Субота је дата човеку уопште а не само Јеврејину“, тек тада би суботарско доказивање било тачно. А пошто о свему томе нема у Еванђељу ни најблеђег трага, онда се такво суботарско доказивање и овде мора назвати његовим правим именом: софизам, 5 а то на српском значи свесна превара.

5

Софизам – лажни, обмањиви закључак који се наоко чини формално правилним; доказивање помоћу непотпуних претпоставки.

26

7) Субота после васкрсења Понеки суботарски проповедници, да би доказали да се субота празновала међу апостолима и мироносицама после васкрсења, наводе ове речи Светога писма: „А жене које бијаху дошле с Исусом из Галилеје, идоше за Јосифом, и видјеше гроб и како се тијело (Исусово) метну. Вративши се пак приправише мирисе и миро, и у суботу дакле осташе на миру, по закону“. (Лк. 22, 23, 55-56). А из Дела апостолских наводе ове речи: „Јер Мојсије има од старих времена у свијем градовима који га проповедају, и по зборницама чита се сваке суботе“ (Дела ап. 15, 21). Те речи изрекао је апостол Јаков на Апостолском сабору. Апостолски сабор је био 51. године. Значи, те године хришћани су, још увек, заједно са апостолима празновали суботу. А пошто је Еванђеље Лукино написано још и после 51. године, значи хришћани су још и тада празновали суботу „по закону“, како каже Еванђеље. Опет имамо посла са софизмима и чистим замкама у којима православни хришћанин, ако није довољно вешт, може лако да се саплете и поверује у исправност „доказа“. Ствар је у овоме. Те цитиране речи је заиста изговорио апостол Јаков на Сабору 51. године. Али он то не говори о хришћанима, него о Јеврејима који „у свим градовима, по зборницама сваке суботе читају и проповедају Мојсија“. Дакле, реч је о јеврејским суботним скуповима а не о хришћанима. Што се тиче оних речи из Лукиног еванђеља, и оне се односе на Јевреје и то пре васкрсења. Еванђеље је Лука заиста писао после васкрсења, али он пише о догађају и ситуацији пре васкрсења. Наиме, мироносице кад су виделе где је Спаситељ сахрањен, отишле су кући да припреме мирисе за помазивање Христова тела, како је то био обичај код Јевреја. Но, пошто је сутрадан била субота, кад је Јеврејима било забрањено ићи на гроб и помазивати тело умрлога, оне су тај посао оставиле за прекосутра, а у суботу су остале на миру „по закону“. Према томе, те речи никако не доказују да су хришћани празновали суботу и далеко после васкрсења Христова. Употребљавати те цитате за доказ, значи служити се погрешним доказивањем. Да, било је хришћана из јеврејства, нарочито јудаистичких секти које су и после васкрсења празновале суботу и држале цео старозаветни закон. Али, то су били хришћанско-јудаистички секташи. Но напред цитиране речи Светога писма не могу се употребити као доказ чак ни за постојање таквих секташа. Те речи напросто не доказују ништа о празновању суботе међу хришћанима после васкрсења.

8) Апостол Павле и субота Да би доказали како су и апостоли и први хришћани апостолског доба сви од реда празновали суботу, суботари наводе пример апостола Павла као изразити доказ за то. И тај доказ наводе не само понеки проповедници, него баш сви. А да би то доказали позивају се на Дела апостолска, у којима је много пута речено да је апостол Павле проповедао суботом у јеврејским зборницама. Да је апостол Павле суботом проповедао Јеврејима у њиховим зборницама о Христу као обећаном Месији, то је несумњива чињеница (Дела апостола 17, 2-3; 13, 14-16; 14, 1-2; 16, 13-15; 18, 4-5, 19; 19,8). Међутим, сама та чињеница што је Павле одлазио суботом у јеврејске синагоге, да Јеврејима проповеда Христа, не сведочи да је он тамо ишао због жеље да празнује суботу, него због чисто практичних мисионарских разлога. Он је, као ватрени проповедник и мисионар распетог и васкрслог Христа, проповедао свуда и свакоме, и појединцима и групама (Д. а. 17, 17). Но, као практичан човек, видео је да је 27

најплодоноснија беседа ако искористи скупове Јевреја у њиховим зборницама суботом, да им тамо проповеда о Христу. То је разлог што је он „по своме обичају“ (Дела апостола. 17, 1) свраћао суботом у синагоге. Уосталом, већ сама та чињеница што је апостол Павле суботом ишао да проповеда Јеврејима, може се узети као сведочанство да хришћани Павловог доба нису имали суботом молитвене састанке, јер би у том случају апостол Павле био с њима на молитви, а не са Јеврејима на препиркама и дискусијама. Али, пошто је апостол Павле довољно јасно и писмено изложио свој став према суботи, то онда немамо потребе за разним претпоставкама и логичким закључцима. Ево тога става: Када је апостол Павле из Милета стигао у Јерусалим, тамо су га напали јерусалимски Јевреји, ухватили га у храму и предали римским властима да му суде. А пре тога хапшења апостол Јаков и јерусалимски хришћани рекоше му: „Видиш ли, брате, колико је хиљада Јевреја који вјероваше, и сви теже на стари закон. А дознали су за тебе да учиш отпадању од закона Мојсијева све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући им да не треба обрезивати дјеце своје, нити држати обичаја отачкијех“ (Дела ап. 21, 18-21). Из тих речи видимо јасно да је велики број Јевреја у Јерусалиму који су примили хришћанство, још увек – чак и после Апостолског сабора – жалио за „Старим законом“ свакако и за суботом, а да је апостол Павле био тај за кога су већ сви чули и сазнали да отпађује Јевреје од закона Мојсијева и од обрезања – које није заповедио Мојсије него Бог Аврааму. Такав је био став апостола Павла према целокупном старозаветном закону, па и према суботи. Тај свој став према старозаветном закону, па и према суботи, он је изразио у својој Посланици Галатима, где тврди да нам је закон био васпитач до Христа (Гал. 3, 24), затим у Посланици Јеврејима где говорећи о укидању старозаветног обредног закона изричито каже да Бог „укида прво да постави друго“ (Јевр. 10, 9), а најизразитије у Посланици Колошанима (2. 17) где суботу, као и све старозаветне празнике назива „сенком“ која је прошла. Ето, то је став апостола Павла према суботи. Из таквог става нимало не следи закључак да је апостол Павле, раскрстивши са Старим заветом, и даље остао суботар.

9) Народу Божјем остављено је суботство Суботарски проповедници доказујући обавезност суботе у Новом завету, радо се позивају на речи апостола Павла из Посланице Јеврејима: „Дакле је остављено још почивање народу Божјем“ (Јевр. 4, 9). Најновији српски превод гласи: „Према томе, народу Божјем тек предстоји одмор.“ Ко прочита не само тај наведени стих него и све речи које му претходе и које му следе, видеће да се ту уопште не говори о празновању неког дана, било суботе било недеље, него о улажењу у „покој Божји“, то јест о измирењу човека, па и целог народа са Богом. Бог тражи од човека, који слуша Његове поруке, да не буде дрвенаста срца, као они који с Мојсијем изиђоше па не вероваше Богу него погинуше у пустињи. Њих Исус Навин није увео у обећану земљу, или у „покој Божји“. Зато што их Исус Навин није увео у покој Божји, Бог преко пророка Давида прориче да ће доћи један дан, једно „данас“, када ће поново чути позив Божји да уђу у покој Божји, па да не буду и тада дрвенастих срца, као њихови преци у време Мојсија. У том смислу је остављено „народу Божјем“, дакле старозаветним Јеврејима, још „почивање“ или суботство, то јест нада и могућност да једног дана буду поново позвани у „покој Божји“ или у мир Божји, и да се тада не оглуше о тај позив. А тај „мир“ или „покој“ или „одмор“ или

28

„субота“ није нико други него Господ Исус Христос, за кога „исти апостол Павле каже: „Он је мир наш“ (Еф. 2, 14). А и сам Спаситељ о себи говори: „Ходите к мени сви који сте уморни и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер ја сам кротак и смеран у срцу и наћи ћете покој (мир) душама својијем“ (Мт. 11, 27-29). То је смисао тих речи: умирење човека у Христу, који је мир наш, и морална дужност оних који слушају науку Христову да је приме, да би ушли у покој Божји, а не да буду дрвенастих срца као они Мојсијеви савременици, који због неверства Богу погинуше у пустињи, па их Исус Навин није могао увести у „покој Божји“. Но и покрај тога што су били дрвенастих срца, милост Божја је њиховим потомцима оставила још једну прилику, један позив да могу ући у покој Божји. То је то „суботство“ или почивање о коме је реч.

10) Који је дан седми? Интересантно је какви све „докази“ понеким суботарским проповедницима падну на памет. Пошто четврта Божја заповест наређује празновање седмог дана, они сабеседнику постављају питање: а који је дан седми? Па, да би доказали да је субота седми дан, позивају се на то што се средњи дан у седмици назива среда. А среда може бити среда само у том случају, ако се испред ње и иза ње налазе по три дана. Дакле субота је седми дан. Чему толики труд, па још софистички?! Нико не пориче да је у старозаветној јеврејској седмици субота била седми дан. У хришћанској седмици она је шести дан, јер – да се и ми послужимо суботарским софизмима! – како би петак могао бити „петак“ (значи пети дан), и четвртак четврти дан, и уторак други (втори) дан, ако субота није шести, недеља седми, а понедељак први дан у седмици. Ето, чак имамо и више назива дана који сведоче о томе да је недеља „седми“ дан. У црквеним литургичким књигама имамо заступљено и једно и друго рачунање. У Октоиху и Пентикостару рачунање дана почиње недељом а завршава се суботом. Није чудо, јер та књига почиње од Ускрса, а Ускрс пада у недељу. Међутим, Триод рачуна недељне дане почевши са понедељником, па је онда недеља седми дан. Разни грађански календари различито и рачунају. Неки почињу седмицу с понедељником а завршавају недељом, неки пак почињу недељом а завршавају суботом. Муслимански календари завршавају седмицу петком, а субота им је први дан у радној седмици. Ко би почео бројање од среде, томе би уторак био седми дан. Према томе, сваки дан, зависно од почетка бројања, може бити „седми“. У Старом завету, већ смо то рекли, говори се најпре о одмору Божјем. Но не каже се ништа о неком Адамовом празновању ни пре ни после греховног пада, а Божји одмор нико не може схватити у буквалном смислу седмичног дана. Што се тиче потомака Адамових све до Мојсија, ни о једном од њих Библија не каже да је имао неки утврђени дан празновања. Јевреји од Мојсија празнују суботу као седми дан, а хришћани после Христова васкрсења, и баш због васкрсења и силаска Светога Духа, празнују недељу као седми дан. И то је све. А с обзиром на чињеницу да је у старозаветном седмичном периоду узета субота а не неки други дан, као празник и то као успомена на излазак из Мисира тј. Египта (5. Мојс. 5, 15), и с обзиром на чињеницу да је Христово васкрсење и силазак Светога Духа неупоредиво важније за спасење људи него јеврејски излазак из Ми-сира, то онда хришћани неће никад ни постављати питање који је дан „седми“, или који дан треба празновати као „седми“, да ли суботу или недељу. То питање је решио сам Христос својим васкрсењем. Хришћани ће празновати онај дан у који је Господ донео радост целоме свету, дан који је Христос несумњиво празновао у највећој слави и радости, дан

29

у који се „Христос открио силно Сином Божјим, Духом светиње по васкрсенију из мртвих“ (Рим. 1, 4). А то је – о том дискусије нема – дан васкрсења, или недеља.

11) Шта је Христос мислио? Један младић упита Исуса: „Учитељу благи, какво ћу добро да учиним да имам живот вечни? А он му рече:... Ако желиш ући у живот, држи заповести“ (Мт. 19, 17). Шта мислите, професоре, пита ме једна суботарка, на које је заповести Исус мислио кад је рекао младићу: „Држи заповести“. Одговорио сам јој: Госпођо, немам ја ту шта да мислим. Спаситељ је изричито рекао и побројао заповести на које је мислио. Ево шта је рекао у одговору младићу на његово питање: „Које заповести“: „А Исус му рече: да не убијеш, не чиниш прељубу, не украдеш, не сведочиш лажно, поштуј оца и матер; и љуби ближњега свога као самог себе“ (Мт. 19, 17-19). Ето, госпођо, тако је рекао! Вама остаје једино да у томе Христовом одговору пронађете где Он спомиње суботу. И да ми одговорите, зашто је Спаситељ овде прећутао суботу, ако је она неопходна за улазак у вечни живот? Зашто, кад му се ту дала јединствена прилика да суботу уврсти у обавезу својих следбеника?!

12) Људска философија и старозаветни закон Апостол Павле пише Колошанима како да се односе према људској философији и према старозаветноме закону, па каже: „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром по казивању човечјем, по науци света, а не по Христу. Јер у њему живи свака пунина Божанства телесно. И да будете испуњени у њему који је глава свакоме поглаварству и власти... У њему и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивши тело греха телесних обрезањем Христовим; сахранивши се с Њим крштењем у којему с њим и устасте вером силе Бога који га васкрсну из мртвих. И вас који сте били мртви због преступа и необрезања ваше плоти оживео је с њим опростивши нам све преступе на тај начин што је избрисао обвезницу која је својим одредбама била против нас и уклонио је приковавши је на крст. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело, или за пиће, или за какав празник или за младину, или за суботу; ово је све само сен онога што ће доћи, а стварност је Христос“ (2. Кол. 8-17). Поука је јасна! а) Пошто у Христу борави пуноћа Божанства телесно, то значи Христос је Бог. Кад је тако, онда све науке овога света, уколико би се противиле Христу, нису ништа друго него празна сујета и превара, па зато хришћанин, као логичан и паметан човек, неће поћи за таквом „науком“. б) Христос нас је ослободио од обавезе телесног обрезања, јер је крштење право духовно обрезање, јер смо кроз крштење умрли за грех, а васкрсли Христовом силом за живот по Богу. в) У молитви Господњој (Оченашу) наши греси се називају нашим дуговима Богу. То је фигуративан начин изражавања. Апостол Павле примењује тај начин изражавања у овом писму Колошанима. Па пошто се дуг означава у правном пословању обвезницом или признаницом, то Апостол вели да је Христос ту нашу обвезницу или признаницу поцепао приковавши је на крст. То јест, Он је на крсту измирио наше дугове пред Богом страдавши за наше грехе. Ми смо тиме искупљени и нисмо више „чеда гнева“ (Еф. 2, 3) него по благодати синови Божји (Гал. 4, 7). 30

г) Осим тога Христос нас је својим страдањем на крсту ослободио и од робовања старозаветним уредбама и прописима, јер су сви они били наши васпитачи за Христа и до Христа (Гал. 3, 24-25). Зато нико више нема права да нас хришћане осуђује за јело и пиће, то јест што не делимо јела на чиста и „нечиста“, као што су чинили стари Јевреји, и као што чине суботари; нити за младине, нити за какав старозаветни празник, нити за суботу. Све је то било само сенка, а стварност је Христос. Апостол Павле је био Јеврејин и одлично је познавао Стари завет и важност суботе у старом завету, па ето, ипак и с у б о т у као и све остале пропизе он назива с е н к о м. Он је еванђелску науку научио од самог васкрслог Спаситеља (Гал. 1, 11-12) па, према томе, то што је писао о старозаветном закону писао је онако, како је научио од Христа. Томе треба додати још и чињеницу да је апостол Павле присуствовао Апостолском сабору у Јерусалиму. А као што је познато, апостоли на том сабору, руковођени Духом Светим (Дела ап. 15, 23-29), донесоше јасну одлуку да је старозаветни закон са обрезањем и празницима и суботом престао да буде обавезан за хришћане.

13) Годишња и седмична субота Иако је то јасно свакоме ко прочита означене стихове из Светог писма, ипак, није јасно једном суботару из Зрењанина. Он ми пише да је Христос поцепао и приковао на крсту сав старозаветни закон осим седмичне суботе, јер је она заповеђена у 10 Божијих заповести, које је Бог написао својим прстом (2. Мојс. 31,18), а остали закон је написао Мојсије. Према томе, постоји Мојсијев закон и Божји закон. Божји закон је оно што је написано на двема каменим таблицама и то је стојало у ковчегу завета, а Мојсијев закон није био на каменим плочама и стојао је покрај ковчега завета. Према томе, Христос нас је заиста ослободио од годишњих субота али не и од обавезе према седмичној суботи. Суботар је својим објашњењем учинио тростуку погрешку. Прво, добија се утисак да он сматра да је Христос баш дословно узео са средине храма старозаветни кодекс књига, поцепао његове законе и прикуцао читав закон на крст. Разуме се, те речи Апостолове нипошто се не могу схватити буквално. Ништа Христос пред своје страдање није понео из Јерусалимског храма, нити би учинио такав грех да дословно поцепа старозаветну Библију. А на Његовом крсту, као што се зна, није буквално прикуцана никаква поцепана књига или поцепана обвезница, него само једна табла на којој је Пилат написао јеврејски, грчки и латински: Исус Назарећанин цар јудејски. То је све (Јн. 19, 19-20). Друго, ако је Христос заиста буквално „поцепао“ књигу старозаветног закона и „прикуцао на крст“, онда је, самим тим, поцепао и све оне заповести које су написане на двема каменим плочама, дакле и заповест о суботи, јер се све те заповести налазе написане у 20. глави Друге књиге Мојсијеве. Према томе, при таквом схватању, субота не може бити изузета ни поштеђена. Треће, није тачно суботарско тврђење да се старозаветни закон дели на Божји и Мојсијев, па да су само оних Десет заповести Божји закон, а све остало Мојсијев закон. Напротив, читав тај закон, како у Старом тако и у Новом завету, назива се и Божјим и Мојсијевим. Божјим, јер потиче од Бога, а Мојсијевим јер је дат преко Мојсија. За потврду овога, ево библијских цитата: „Рекоше Јездри књижевнику, да донесе књигу закона Мојсијева, који даде Господ Израиљу... И читаше се књига закона Божијег разговетно“ (Неем. 8, 1-8, 14 и 18).

31

Ево и једног сведочења пророка Малахије! „Вели Господ над војскама: памтите закон Мојсија слуге мојега који му сам заповедих на Хориву, за уредбе и законе свега Израиља“ (Малах. 4, 4). Дакле, старозаветна Библија не дели закон на Божји и Мојсијев, него, као што напред рекосмо, назива закон Божјим због тога што потиче од Бога, а Мојсијевим јер је дат преко Мојсија. Исто је тако и у Новом завету. Ево доказа! Еванђелист Лука, кад пише о доношењу младенца Христа у Јерусалимски храм у четрдесети дан после рођења, каже да је то било „по закону Мојсијеву“... као што је написано у закону Господњем“ (Лк. 2, 22-24). Четврто, нетачно је суботарско тврђење да су Десет Божјих заповести најважније у целом Закону, па да су због тога написане на двема каменим плочама и стављене у ковчег завета. Такво тврђење је директно противно Христовом сведочанству да су две највеће заповести у закону „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим свом душом својом и свом мисли својом“... „А друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт. 22, 39); и додаје: „Друге заповести веће од ових нема“ (Мр. 12,31), – Дакле, то, а не субота! Према томе, оних десет заповести са камених плоча нису стављене у ковчег зато што су оне важније од осталих, нити зато што су најважније. Апостол Павле који је, понављамо, био Јеврејин, а Еванђељу се научио од самог Христа (Гал. 1, 11-12), назива оно што је написано на каменим плочама „службом смрти“ (2. Кор. 3,7) и „оним што престаје“ (2. Кор. 3, 11). Но, пошто је у тих десет заповести укратко изражена срж старозаветног закона, због тога су оне написане на каменим таблицама, јер да је цео старозаветни закон написан на камену стављен у ковчег, колики би тај ковчег морао бити, и који би га човек могао носити 40 година кроз пустињу?!

14) Још један приговор Ја сам у својој књизи „Црква и секте“ 6,рекао да је Бог установио седмицу а не пентаду (петицу) или декаду (десетку). Јасно је само по себи шта сам тиме хтео рећи. Бог хоће да ми шест дана радимо, а седми да посветимо Богу, а не да радимо само четири дана а већ пети да посветимо; или да радимо девет дана а тек десети да посветимо Богу. У књизи сам навео и образложење зашто је то тако, и мислио сам да ће то бити свима јасно. Међутим један суботар ми је то оштро замерио, рекавши да сам тим тврђењем, „прекардашио сваку меру озбиљности“. Баш тако рече. А та моја „неозбиљност“ је у овоме: У Библији нигде није споменута седмица, а још мање пентада или декада. Бог није установио седмицу – вели ми суботар – него седми дан. Одговорио сам да је сасвим тачно да речи седмица, петица и десетка не постоје у Библији и да је Бог установио седми дан. Али, Он је самим тим установио и седмицу, јер не може постојати седми дан без оних претходних шест дана. Према томе, ко је установио седми дан установио је самим тим и седмицу, а не петицу или десетку или неки други број радних дана са једним даном одмора. Упутили смо један другоме неких дванаест писама објашњавајући проблем да нити може бити седмице без седмог дана, нити седмог дана без седмице. То њему није било јасно. Остао је при своме, да Бог није установио седмицу. И та писмена дискусија је заиста мој лични неуспех: нисам, ето, успео да га уверим да су 6

Милин, др Лазар: Научно оправдање религије – Апологетика књ. 6. – ЦРКВА И СЕКТЕ (страна 465). Издање Епархије жичке, 1982.

32

седмица и седми дан нераздвојни, да не може бити седмице без седмог дана, нити седмог дана без седмице. У последњој љутитој карти коју ми је написао, обећао је да ће та наша писма показати „коме треба, да би показао мој неуспех“. Ја тај свој „неуспех“ сам објављујем овде, ради илустрације докле може да иде секташка упорност заснована на тези: не пише у Библији!

15) Суботе Господње и суботе Мојсијеве Суботари кажу да Библија разликује две врсте субота: суботе Господње, за које Бог заповеда „суботе моје чувајте“ (2. Мојс. 31, 13-17), и суботе Мојсијеве, које Бог назива „суботе ваше“ на њих мрзи душа моја (Ис. 1, 13-14). Ове друге су укинуте – Мојсијеве суботе су укинуте – а Господње нису, веле суботари. Битна разлика између Господњих и Мојсијевих субота је у томе, што су Мојсијеве суботе дате после греховног пада прародитеља, а Господње пре греховног пада. Зато су оне Мојсијеве укинуте, а Господње остале у важности. То је чисто људско умовање, а не библијско тврђење. Видели смо да се закон не може делити на Божји и Мојсијев. Библија тако не дели закон. Онај које заповедио у Старом завету да се празнује субота, заповедио је то исто и за све остале старозаветне празнике (3. Мојс. 23. глава). Видели смо да се седмична субота празнује тек после изласка из Египта (2. Мојс. 16. глава) и да је формална заповест за њено празновање дата тек на Синају (2. Мојс. 20, 8-11), а то је било после греховног пада, кад је човечанство било већ у дубоком греху. Према томе, субота се не може издвајати од осталих старозаветних празника који су такође у Старом завету названи Господњи, а у Новом завету сенком – сви, па и седмична субота.

16) Претња смрћу Ево и једне претње! У Посланици Јеврејима апостол Павле је написао: „Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире код два или три сведока“ (10, 28). У вези са овим речима пише ми један суботар да су оне доказ како субота у Новом завету није укинута. Напротив, онај који је преступи, „умире без милости“. Срећом, апостолу Павлу није падала ни на крај памети мисао да некога убије због прекршаја суботе која је заједно са свим осталим старозаветним празницима укинута и коју он као и све старозаветне обредне прописе, и празнике, и младине, и деобу јела на „чиста“ и „нечиста“ прогласио за сенку. У осталом, јасно је да он ове речи није написао зато да нас обавеже да светкујемо суботу, него из продужења се види шта хоће да каже. Кад се прочита и следећи стих који је продужење претходног, онда видимо да је смисао тих речи овај: Ако је чак и преступник Мојсијевог закона у старом завету био кажњаван смрћу, то колико већу казну преузима на себе онај који не поштује крв Сина Божијега, то јест онај који отпадне од Христа (Јевр. 10, 29). А онима који се још увек држе тих старозаветних прописа, укључујући и празновање старозаветне суботе, он поручује: „Изгубисте Христа ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати“ (Гал. 5, 4).

17) Божји дар

33

У Светом писму су забележене речи апостола Јакова: „Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца светлости у којега нема промјењивања нити мијењања видјела и мрака“ (Јак. 1, 17). Из ових речи исти суботар ми је извео два „доказа“ за обавезност суботе у Новом завету. Први доказ: Десет Божјих заповести дате су човеку одозго, с неба, од Бога, као савршени Божји дар. Према томе, она је обавезна. Други „доказ“: Код Бога нема промене ни мењања, дакле субота остаје вечно, за сва времена. Он не примећује да на тај начин може „доказати“ и потребу за обрезањем и обавезу да испуњавамо све, апсолутно све старозаветне заповести, а не само оно што је написано на две камене таблице. Непромењивост Божја односи се на Његову вечно исту и непромењиву суштину и Његова својства, а што се тиче Његових заповести датих у Старом завету оне су по тврдњи Светог писма биле обавезне до Христа. Што се пак тиче моралног закона, оног који је Богом дат у савести сваког човека (Рим 2, 14-15) и тај закон остаје неизмењив, али у том закону савести није ништа речено о суботи. Не може се сматрати да је онај човек који празнује суботу моралнији и поштенији од оног који са побоношћу празнује недељу.

18) Ванбиблијски разлог за поштовање суботе Суботари, иако кажу да верују само Светоме писму, ипак се позивају и на сведочанство које нема никакве везе са Светим писмом. То је „виђење“ или можда „сновиђење“ неке жене, Хелене Вајт. Треба, наиме, знати, да адвентисти нису од самог почетка били суботари, то јест у почетку свога настанка адвентистичка секта, која се издвојила из баптистичке, празновала је недељу. Тек пошто су прекинули везу са баптистима, односно пошто су баптисти из своје средине искључили Милера и његове адвентистичке присталице, тек доцније се јавила нека Рахила Престон, која је почела проповедати да треба празновати суботу уместо недеље. Но њена убеђивања свакако не би имала потребно дејство да их није подупрла Хелен Вајт, која је тврдила да је била узнесена на небо, тамо јој је, тобож сам Христос показао ковчег завета и у њему две камене таблице Мојсијева закона, које је Мојсије примио на Синају. Четврта заповест је била мрачна. Ту јој је објашњено да је то због тога што људи не поштују ту заповест, то јест не празнују суботу. Многи су јој поверовали, па се на тај начин од првобитних адвентиста, то јест од секте коју је основао Виљем Милер а коју су баптисти искучили из своје заједнице, сада оснива група „адвентиста седмог дана“, како они себе називају, а пошто празнују суботу и пошто је то најуочљивији спољни знак њихове вере, то их народ најчешће назива суботарима. Шта да мисли и шта да каже хришћанин о овоме „сведочанству“ Хелене Вајт? Пре свега, ако је само Свето писмо извор наше вере, као што то тврде адвентисти, онда тврдња и снови и „виђења“ Хелене Вајт, и које било друге особе, не би смели ни за њих, а камоли за пас, да имају икаквог значаја. Ко може контролисати туђе снове и „виђења“?! Ако то узимамо за извор и норму вере, онда ћемо се врло брзо изгубити у читавом вашару таквих прича којих нам свака баба може напричати пуна кола. Осим тога не видимо разлог зашто веровати баш њеним „виђењима“, а не рецимо, откривењима која је по тврдњи Корана имао Мухамед, или рецимо „откривењима“ која је имао оснивач мормонске секте Јозеф Смит? Даље, баш и да поверујемо да је Хелен имала аутентична, оригинална виђења ковчега завета на небу и тамну четврту заповест због тога што људи греше против ње не

34

светкујући суботу, зар је то једина заповест против које људи греше? А колико у свету има кривоклетства, а колико крађа, а колико блуда, а колико убистава, а колико непоштовања родитеља, а колико псовки и уопште недостојног помињања имена Божјег!! Према томе све би заповести, а не само она о суботи, могле бити увијене у црно. Постоји још једна верзија Хеленине „визије“. По тој верзији 4. заповест била је обасјана посебном светлошћу наводно, анђео је Хелени ту појаву објаснио: „То је једина заповест која дефинише живог Бога који је створио небеса и земљу и све што је у њима... Кад су били положени темељи земље, онда је био положен и темељ суботи.“ Констатујемо пре свега да то што је тобож анђео рекао, нигде не пише у Библији. Библија нигде не каже да је Бог исто што и субота. Бог је Мојсију сам себе дефинисао: „Ја сам онај који јест“ (2. Мојс. 3, 14), а није рекао: „Ја сам субота“. Такво објашњење заиста не може потицати од анђела Божјег. Још нешто. Библија нигде не каже да је ковчег завета, заједно са плочама, са маном, Ароновим штапом и киповима херувима, однесен у небески свет, да би после толиких стотина чак и хиљада година био први пут показан Хелени Вајт. А и како би и куда би тај материјални предмет отишао на небо? И шта ће он тамо? Знамо зашто је био потребан Израиљу на земљи. Али коме и зашто је потребан на небу, то није јасно. Пошто дакле, о свему томе у Библији нема ни најблеђег трага, то је онда „сведочанство“ Хелене Вајт у директној противности са Библијом, јединим извором и основом адвентистичког веровања. Према томе, ако је Библија од Бога, а она то сигурно јесте, онда Хеленино „виђење“ – ако се ту заиста ради о некаквом виђењу – није могло бити од Бога. А ако је читаво то „виђење“ само измишљена прича – у шта ја дубоко верујем – онда је измишљена врло неопрезно, тако да јој се недостаци лако увиђају. На целу ту причу интелигентан човек се неће обазирати, а сваки хришћанин ће наћи одговор у Светом писму: А поганих и бапскијех гаталица клони се“ (1. Тим. 4, 7). „Заради тога узрока прекоравај их без штеђења, да буду здрави у вјери, не слушајући јеврејскијех гаталица ни заповијести људи који се одвраћају од истине“ (Титу 1. 13-14). Ето, Милане, прочитај пажљиво ову књигу, и још пажљивије провери све наводе из Светог писма који су у књизи цитирани, па ћеш видети колико је православно учење и схватање у пуном складу са Библијом, а колико у секташком схватању има много погрешака, па чак и лукавих замки.

„Сведочанство је ово истинито. Због тога прекоравај их без поштеде, да буду здрави у вери, да не слушају јудејске бајке, ни заповести људи који презиру истину“ (Из Посланице св. Апостола Павла Титу, гл. 1. стр. 13-14.)

35