Milan Stojkov: KRALJEVI SRBIJE (Tekst: Milan Stepanović)

Изложба слика Милана Стојкова

Краљеви Србије

The Exhibition of Paintings by Milan Stojkov

The Kings of Serbia Бели двор, Београд, Србија The White Palace, Belgrade, Serbia

Поштовани посетиоци, Веома ми је драго што ће у Белом Двору бити представљена изложба „Краљеви Србије” нашег еминентног уметника Милана Стојкова. Чини ми се да нема бољег места да се нашој јавности представи овај врсни уметник, као и његова дела која за мотив имају владаре из наше дуге и богате историје. Портрет је донекле запостављена форма у нашем савременом сликарству, иако су се њиме бавили наши најзначајнији сликари у прошлости, чија дела су изложена и у оквиру Дворског комплекса. Искрено се надам се да ћете уживати у овом јединственом уметничком доживљају.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II У Београду, августа 2012. годинe

2

Dear Visitors, It is a pleasure that “The Kings of Serbia” exhibition of the renown Serbian artists Milan Stojkov is taking place at the White Palace. I believe that there is not a better place for this artist to present to our public his work inspired by the rulers from our long and rich history. Portraits are somehow a neglected form in our contemporary art, although our best painters from the past have been making them and many examples can be seen here at the Royal Compound. I hope that your will enjoy your visit and this unique artistic experience.

HRH Crown Prince Alexander II Belgrade, August 2012

3

Биографија Милана Стојкова

Милан Стојков рођен је 22. јануара 1955. године у Сомбору, у сликарској породици која је изнедрила познате српске сликаре Саву и Драгана Стојкова. У таквом креативном окружењу било је логично да и Милан крене путем уметности. Свој таленат испољио је на два поља, сликарству и архитектури. Своју прву самосталну сликарску изложбу имао је давне 1972. године у Оџацима, где се јавности представио са серијом минијатура. Милана је, међутим, привукло функционално поимање уметности, односно креативно изражавање у архитектонској форми, те уписује студије архитектуре на Универзитету у Београду. Током студија бави се сликарством, пре свега техником уље на платну и лесониту, а објекат интересовања му је, наравно, архитектура градова, нарочито његовог родног Сомбора. Ови мотиви га не напуштају до данашњих дана, те је израдио више серија заборављених градских мотива. Током свог професионалног рада у архитектури, увек је имао потребу да уобличи архитектонски израз и представи га у уметничкој форми, не само као функционалност за себе. Стога му је јако важна била контекстуалност, улога и смисао објекта који је пројектовао у односу на архитектонску целину. Приликом пројектовања је тако увек пратио свој сликарски осећај за хармонију и композицију, не посматрајући објекат

Biography of Milan Stojkov

4

Milan Stojkov was born on 22nd January 1955 in Sombor, into a family of painters that gave us famous Serbian painters Sava and Dragan Stojkov. It was only logical for Milan to lean towards art in such an environment. His artistic talent is twofold: painting and architecture. Milan had his first exhibition, way back in 1972 in Odzaci, where the public got to know him through a display of miniatures. However, Milan was drawn towards functional understanding of art, especially the creative expression in an architectural form, which led to his enrolment in Architectural studies at the University in Belgrade. During the course of his studies he continued to actively pursue painting, foremost oil on canvas and lesonithe, and his focus of interest was, of course, architecture of towns, especially Sombor where he was born. These themes stayed with him till the present day, which is why he made several series of the town’s forgotten landscapes. During his professional work he always had the need to shape the architectural expression and present it in an art form, rather than just as functionality in itself. This is why contextuality, role and sense – within the larger architectural sense of its surroundings – of the building being designed, were crucial to him. While designing any given building, he always followed his inner painter’s sense of harmony and composition, rather than looking at

per se, отуђен од свог окружења. Композицију је студирао и кроз серију слика мртвих природа. Милан је имао неколико самосталних и више групних изложби својих архитектонских радова, за ту прилику уобличених у уметничку форму. У сликарском делу свога бића нарочито се занимао за заборављену изворну технику иконописања на стаклу која је имала дугу традицију у Сомбору и оближњем селу Стапару, утемељену још половином XVIII столећа. Као резултат бављења овим видом уметности, настало је на десетине икона на стаклу, али и јединствен иконостас на стаклу, једини такве врсте у свету, који је Милан Стојков израдио за манастир Св. архиђакона Стефана у Сомбору. Овом техником Милан се бави и данас, али интересовање му је окренуто и ка стварању свог јединственог израза у сликарству, који се базира на сложеним портретима људи који су оставили значајан траг у историји. Ови портрети садрже најбитније елементе живота и рада портретисаних ликова, као и обавезно присутне грађевине и здања која су обележила те личности и доба у коме су живеле. Концепт портретисања личности према коме је дело, заправо, исликана прича о томе где је портретисани живео и шта је радио, резултат је прожимања архитектонског и сликарског бића Милана Стојкова и поимања нераскидиве везе између људи и њиховог животног простора. Јер као што људи уобличавају куће и градове у којима живе, тако и грађевине и улице уобличавају људе који их настањују. Активније бављење портретним сликарством последњих година резултирало је интересовањем за српске краљевске династије, с обзиром да Србија, са својих 14 краљева, спада међу најстарије самосталне краљевине у Европи. Гордана Козодеровић

5

a building per se, alienated from its surrounding. A study of composition also happened in the form of a still life series of paintings. Milan had a few independent and several group exhibitions of his architectural works, shaped in an art form for the occasion. Within the painter sphere of his being, he got especially interested in a forgotten authentic technique of icon painting on glass. It had a long tradition in Sombor and a nearby village of Stapar, as it started around the middle of the 18th century. As a result, Milan made over ten icons on glass, but also an unique icon on glass, the only of its kind in the world, that Mr Stojkov made for the Monastery of Saint Archdeacon Stefan in Sombor. Milan still pursues this technique today, but his interests now also lie in creation of his own artistic expression in painting, which is based on composite portraits of people that left a significant mark on history. These portraits contain the most important elements of life and work of their protagonists, as well as mandatory presence of buildings that left a mark on these persons and the age at which they lived. This concept of portraying persons where the painting is a picturesque story about where the persons lived and what they accomplished, is in fact the result of two different interests within one and the same person, namely Milan the architect and Milan the painter, and the understanding of unbreakable connection between people and their living areas. In the same way as humans shape the houses and towns they live in, the buildings and streets shape the people inhabiting them. A more active approach to portrait painting in recent years resulted in interest in Serbian royal dynasties, since Serbia, with its fourteen kings, is among the oldest independent kingdoms in Europe. Gordana Kozoderović

Стефан Првовенчани

Stefan the First-Crowned

Други син великог жупана Стефана Немање на српски престо ступио је 1196. године, на државном сабору у Студеници. После очеве смрти сукобио се са старијим братом Вуканом, а након разорних међусобних сукоба завађену браћу измирио је најмлађи брат, монах Сава, који се са Свете Горе вратио у Србију, носећи мошти њиховог оца светог Симеона. Првобитно ожењен Евдокијом, ћерком византијског цара Алексија III, a затим Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Стефан је настојао да одржи равнотежу међу моћним суседима (Византија, Бугарска, Млетачка Република и Угарска) и очува, па и прошири, самосталност и целовитост српске државе било дипломатским, било војним путем. Године 1217. папа Хонорије упутио је Стефану краљевску круну, чиме се он изједначио са владарима околних држава и постао први окруњени (првовенчани) краљ свих српских земаља. Истовремено, залагањем најмлађег Немањиног сина Саве, Српска архиепископија је 1219. г. постала аутокефална. Попут свог оца и Стефан Првовенчани је подигао велику задужбину – манастир Жичу (између 1208. и 1220), а написао је и „Житије светог Симеона“. Последњих година живота Стефан је побољевао, па је његов најстарији син Радослав постао очев савладар, са титулом „младог краља“. Краљ Стефан Првовенчани се замонашио на самрти као монах Симон, а умро је 24. септембра 1228. године.

Second son of the Great Prince Stefan Nemanja ascended to the Serbian throne in 1196, at state congress in Studenica. After their father died, Stefan came into conflict with his older brother Vukan, and after devastating interpersonal clashes the two quarrelling brothers were finally reconciled by the youngest brother, monk Sava that returned to Serbia from Mount Athos, bearing the mortal remains of their father Saint Simeon. At first married to Eudokia, the daughter of emperor Alexios III of Byzantine, and subsequently to Ana, granddaughter of ruler Enrico Dandolo of Venice, Stefan strived to maintain balance among the powerful neighbors (Byzantine, Bulgaria, Venetian Republic and Hungary) and preserve, even expand independence and unity of the Serbian state by either diplomatic or military means. In 1217 Pope Honorius sent Stefan a crown, in this act Stefan became the king and therefore equal to rulers of surrounding states. In this way Stefan became the first ruler of Serbian lands to be crowned as king, hence the title “First-Crowned”. At the same time, by efforts of Nemanja’s youngest son Sava, Stefan also became theautocephalous Serbian Archbishop. Like his father, Stefan the First-Crowned erected a grand memorial church – Monastery Žiča (between 1208 and 1220), and wrote “The life of Saint Simeon”. In the later years of life Stefan was often ill, so his oldest son Radoslav became co-ruler, bearing the title “Young King”. Stefan the First-Crowned entered monastic order at his deathbed as monk Simon, and died on 24th of September 1228.

краљ (1217-1228)

King (1217-1228)

6

Stefan the First-Crowned (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Првовенчани (уље на платну, 45x60, 2011)

7

Стефан Радослав

Stefan Radoslav

Најстарији син краља Стефана Првовенчаног, рођен из Стефановог брака са Евдокијом, ћерком византијског цара Алексија III. Као престолонаследник, Радослав је управљао облашћу Захумља, а касније, већ као очев савладар, добио је на управу област Зете (1222-1228). Након што се Стефан Првовенчани 1228. г. добровољно одрекао престола у корист најстаријег сина, Радослава је за новог српског краља крунисао његов стриц, први српски архиепископ Сава. Ожењен Аном, ћерком солунског цара Теодора Анђела, Радослав се, као син и супруг Гркиње, у знатној мери и сам осећао Грком, те се на повељама и новцу, који је почео да кује, потписивао именом мајчине византијске лозе Дука. Подигао је спољашњу припрату у манастиру Студеници. Без заштите свог моћног таста Теодора остао је 1230. године, након његовог пораза на Клокотници од бугарског цара Јована II Асена. У Србији се, након пораза цара Теодора, посетепно повећавало незадовољство владавином краља Радослава и снажним упливом његове супруге Гркиње на владарске одлуке, па је током 1233. године дошло до побуне властеле која је збацила са престола Радослава, и као новог српског краља крунисала његовог млађег брата Владислава. После смене са престола Радослав је неко време боравио у Дубровнику и Драчу, где га је напустила и супруга Ана. Вративши се у Србију замонашио се под именом Јован.

The oldest son of King Stefan the FirstCrowned. He was born in his father’s first marriage to Eudokia, daughter of the emperor Alexios III of Byzantine. As aheir to the throne, Radoslav ruled the area of Zahumlje, and later, already as his father’s co-ruler, he got to rule over the Zeta area (1222-1228). After Stefan the First-Crowned’s voluntary abdication in favour of his oldest son, Radoslav was crowned Serbian king by his uncle, Serbia’s first Archbishop Sava. Being married to Ana, daughter of King Theodor Angelo of Thessaloniki, Radoslav, as a son of one and husband of another Greek woman, himself felt Greek. This influenced him to sign declarations and money (that he started minting) by name of his mother’s Byzantine ruling family branch of Ducca. He erected the outer narthex in monastery Studenica. Radoslav was left without the protection of Theodor, his powerful father-in-law, when he was defeated at Klokotnica by the Bulgarian king John II Asen. In Serbia, after the defeat of emperor Theodor, the gradually mounting discontent with his rule and meddling of his Greek wife in affairs of state, in 1233 led to an inevitable upheaval of the feudal landowners that overthrewRadoslav. In his place, they crowned his younger brother Vladislav. After the switch, Radoslav spent some time in Dubrovnik and Drac, where his wife Ana left him. Upon his return to Serbia, Radoslav entered a monastic order and took the name Jovan.

краљ (1228-1234)

King (1228-1234)

8

Stefan Radoslav (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Радослав (уље на платну, 45x60, 2011)

9

Стефан Владислав

Stefan Vladislav

Други син Стефана Првовенчаног ступио је на престо након владавине свог старијег брата Радослава (1228-1233), наклоњеног Византији. У побуни српске властеле Радослав је, крајем 1233. године, збачен са престола, а наредне године Владислав је крунисан за српског краља. Окренувши се Бугарској краљ Владислав се оженио Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена, тада најмоћнијег владара на Балкану. Сукобио се са Угарском због покушаја краља Беле IV да поседне Хум, стару наследну земљу српских владара. Неколико година касније (1242) кроз Србију је протутњала најезда Татара, а у вртлогу збивања, која су у време продора Татара захватила Угарску и цео Балкан, власт краља Владислава била је ослабљена, посебно због смрти његовог моћног таста, бугарског цара Јована II, па је средином 1243. г. лишен краљевске власти, а на српски престо ступио је његов млађи брат Урош. У време владавине краља Владислава преминуо је 1236. г. у Трнову (Бугарска) његов стриц, први српски архиепископ Сава, чије је мошти Владислав следеће године свечано пренео у своју задужбину, манастир Милешеву (саграђен између 1234. и 1236), снажно се залажући за успостављање његовог светитељског култа у народу. Након силаска са власти, Владислав је добио на управу део приморских области, а последњи пут је забележен 1267. године.

Second son of Stefan the First-Crowned, ruled after his older brotherRadoslav (1228-1233), who was leaning towards Byzantine. In an upheaval of feudal landowners, Radoslav was overthrown in the late 1233, and the following year Vladislav was crowned the King of Serbia. Turning to Bulgaria, Vladislav got married to Beloslava, daughter of King John II Asen of Bulgaria, the most powerful Balkans ruler at that time. He came into conflict with Hungary because King Bela IV tried to possess Hum, old ancestral land of Serbian rulers. Several years later (1242) a Tatar invasion swept through Serbia, and amidst all the confusion that this caused throughout Hungary and the Balkans, Vladislav’s rule was seriously jeopardized. This was so especially because of the death of his powerful father-in-law, Emperor John II of Bulgaria, and around the middle of 1243 his rule was overthrown, the throne was taken over by his younger brother Uros. During the King Vladislav’s rule, in 1236, his uncle, the First Serbian Archbishop Sava died in Trnovo (Bulgaria). The following year, Vladislav transported the mortal remains to his memorial church, monastery Mileševa (built between 1234 and 1236), and strongly advocated the creation of Sava’s saintly cult among the people. After losing the throne, Vladislav got the power over part of the seaside areas, and the last record of him was from 1267.

краљ (1234-1243)

King (1234-1243)

10

Stefan Vladislav (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Владислав (уље на платну, 45x60, 2011)

11

Стефан Урош I

Stefan Uros I

Трећи син краља Стефана Првовенчаног ступио је на престо средином 1243. године. Ожењен Јеленом Анжујском, рођаком Kарла I, краља Сицилије и Напуља – бесумње једном од најзнаменитијих српских краљица – краљ Урош је првих година владавине одржавао добре односе са већином суседних земаља, а војно је помагао угарског краља Белу IV, никејског цара Теодора II Ласкариса, а касније и његовог противника епирског деспота Михаила II Анђела. Крајем шездесетих година XIII столећа сукобио се са Угарском око Мачве, а и сам је у једном сукобу са Угарима био заробљен. Након тога, оженио је свог сина престолонаследника Стефана Драгутина ћерком угарског краља Стефана V Каталином. У време када је његова власт била најснажнија, краљ Урош је, попут својих претходника, подигао око 1265. г. велику задужбину – манастир Сопоћане. Током последње деценије владавине Урош је за свог савладара одредио старијег сина Драгутина, који, због очевих тежњи да ојача централну државну власт, није добио на управу део државе, како је очекивао. Због тога се 1276. године, уз помоћ угарске војске, Драгутин сукобио са очевом војском код Гацка, победио га и збацио са српског престола. Краљ Урош се након силаска са престола замонашио и као монах Симон преминуо је 1. маја 1277. године.

Third son of Stefan the First-Crowned ascended to the throne in the middle of 1243. He got married to Helen of Anjou, who was a relative of KingKarl I of Sicily and Naples. She was, without a doubt, one of the most significant Serbian queens. King Uros kept good relations with most of neighboring countries, and sent military aid to Hungarian king Bela IV, Nicean emperor Theodore II Laskaris, and later his enemy Epirean despot Michael II Angel. In the late 1260’s he came into conflict with Hungary over Macva, and was in one clash with the Hungarians taken prisoner. Then he married his son CrownPrince Stefan Dragutin with daughter of Hungarian King Stephen V Catalina. At the time when his rule was the strongest, King Uros, like his predecessors, erected a memorial church – Monastery Sopocani in 1265. During the last decade of his rule, Uros selected his older son, Dragutin, to be his co-ruler, who, due to his father’s wishes to strengthen centralist rule, did not get power over part of state like he expected. This made Dragutin, with the aid of Hungarian army, confront and defeat his father in battle at Gacko, subsequently overthrowing him from the throne. After being overthrown, King Uros entered a monastic order and as monk Simon, died on 1st of May 1277.

краљ (1243-1276)

King (1243-1276)

12

Stefan Uros I (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Урош I (уље на платну, 45x60, 2011)

13

Стефан Драгутин

Stefan Dragutin

Најстарији син краља Стефана Уроша I на престо је ступио 1276. године, након победе над очевим трупама уз помоћ угарске војске, што није наишло на одобравање српске властеле и цркве. Како би се одржао на власти, Драгутин је део државе ставио под непосредну управу своје мајке, краљице Јелене, а део је уступио на управу млађем брату Милутину. Током своје владавине ослањао се на Угарску, а његове трупе су, повремено, упадале у византијске пограничне крајеве. Обилазећи град Јелеч, Драгутин је почетком 1282. г. пао са коња и задобио тежак прелом ноге, те је дуже време био непокретан. Исте године, на сабору у Дежеву код Раса, Драгутин се одрекао престола у корист млађег брата Милутина. Ипак, добио је на управу подручје северно и западно од Мораве, све до границе са Угарском. Угарска краљица Јелисавета и краљ Ладислав IV– мајка и брат Драгутинове супруге Кателине – доделили су му на управу области Мачванско-босанске бановине, као и Београд, који се тако, први пут, нашао под управом једног српског владара. Између 1301. и 1311. сукобио се са братом Милутином. Краљ Драгутин је подигао више задужбина, међу којима се издваја црква Св. Ахилија у Ариљу, средишту Моравичке епископије, која је живописана 1295/96. године. Драгутин је својим земљама владао све до смрти, 12. марта 1316. године, а умро је замонашен, под именом Теоктист.

Oldest son of King Stefan Uros I ascended to throne in 1276, after defeating his father’s troops with the aid of Hungarian army, which was met with disapproval from feudal landowners and the clergy. In order to keep himself in power Dragutin put part of the state under direct rule of his mother, Queen Jelena and another part of the state under rule of his younger brother Milutin. During the course of his rule, he leaned on Hungary, and his troops occasionally attacked Byzantine border areas. In 1282, while touring town Jelec, Dragutin fell off a horse and suffered a severe leg fracture, leaving him immobile for a long time. That same year, at state congress in Dezevo near Ras, Dragutin abdicated in favour of his younger brother Milutin. Still, he got the power over an area north and west of Morava, all the way to Hungarian border. Hungarian queen Elisabeth and king Ladislav IV – mother and brother of Dragutin’s wife Katelin – gave him power over areas of Macva-Bosnian prefecture, as well as Belgrade, which for the first time ever found itself under Serbian rule. Between 1301 and 1311 he and his brother Milutin fought a lot. King Dragutin erected a number of memorial churches, among which isthe seat of Serbian Archbishop, the church of Saint Achilles in Arilje, which was blessed in 1295/96. Dragutin ruled his lands until his death on 12th March 1316, and he died a monk, under the name of Teoktist.

краљ (1276-1282)

King (1276-1282)

14

Stefan Dragutin (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Драгутин (уље на платну, 45x60, 2011)

15

Стефан Урош I I Милутин

Stefan Uros I I Milutin

Млађи син краља Стефана Уроша I ступио је на престо након сабора у Дежеву, 1282. године. Северозападни део државе одвојио је на управу старијем брату Драгутину, а јужним деловима, све до 1309. године, управљала је његова мајка, краљица Јелена. Његова владавина, иначе најдужа у српској историји, започела је сукобима са Византијом у којима је Милутин проширио државне територије на области данашње северне и средње Македоније. Касније се сукобио са Бугарима и Татарима, а сукоби са Византијом су завршени након женидбе са малолетном Симонидом, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога. Између 1301. и 1311. г. сукобио се са братом Драгутином, а затим и са хрватским баном Павлом Шубићем. Свог сина и наследника Стефана ослепео је 1314. г. након покушаја побуне. После смрти брата Драгутина, запосео је његове области, његовог сина Владислава је заробио, а ускоро се (1319) сукобио и са Угарском. Успоставио је прво српско законодавство, а био је и највећи задужбинар међу српским владарима, због тога прозван „свети краљ“. Подигао је или обновио четрдесет манастира и цркава, међу којима се издвајају црква Ваведења у Хиландару (1293), Богородица Љевишка у Призрену (1307), манастир Бањска (између 1312. и 1316), црква Св. Георгија у Нагоричину Старом (1313) и манастир Грачаница (1321). Умро је 29. октобра 1321. године.

Younger son of King Stefan Uros I ascended to the throne after the congress at Dezeva in 1282. He gave his brother Dragutin the power to govern thenorthwestern part of the country, and his mother, Queen Jelena, was left to govern the southern parts untill 1309. His reign, the longest in serbian history, began with a conflict with Byzantium, through which Milutin expanded state territory by conquering of northern and middle Macedonian provinces. Later he came into conflict with Bulgaria and Tartars, and the hostilities with Byzantium ended with his marriage to underage Simonis, daughter of Byzantine Emperor Andronikos II Palaiologos. Between years 1301 and 1311 he disputedhis brother Dragutin, and later on came into conflict with Croatian Ban Pavle Subic. Subsequent to an attempt to stir up a riot against him in 1314, Milutin had his son and heir Stefan deprived of his sight. After the death of his brother Dragutin, Milutin occuppied his provinces, inprisoned his son Vladislav, and soon afterwards (1319) came into conflict with Hungary. He established the first serbian legislation and had founded more monasteries and churches than any other serbian ruler and therefore is called „the holy king“. He erected or restored forty monasteries and churches, among which stand out the church of Vavedenje in Hilandar (1293), Our Lady of Ljevis in Prizren (1307), Banjska Monastery (between 1312 and 1316), Church of St George in Staro Nagoricane (1313) and Gracanica Monastery (1321). He died on October 29th 1321.

краљ (1282-1321)

King (1282-1321)

16

Stefan Uros II Milutin (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Урош II Милутин (уље на платну, 45x60, 2011)

17

Стефан Урош II I Дечански

Stefan Uros II I Decanski

Старији син краља Милутина ступио је на престо након очеве смрти, у борби са двојицом претендената – млађим братом Константином и братом од стрица Владиславом (Драгутиновим сином). Добио је подршку властеле и цркве, а објавио је и да му се божјом вољом повратио вид (отац га је ослепео 1314). Током владавине изгубио је део западних територија, које је освојио босански бан, а 1329. и 1330. г. успешно је ратовао са Византијом и Бугарском, после чега је знатно проширио државну територију Србије. Краљ Стефан је, између 1327. и 1331. г., подигао своју највећу задужбину – манастир Високе Дечане (довршен 1335), по коме је и прозван Дечанским. Уз култ његовог претка Немање (св. Симеона), светитељски култ Стефана Дечанског најизраженији је у српском народу. Почетком 1331. г. Стефан се изненада сукобио са својим сином и наследником, „младим краљем“ Душаном, али после три месеца сукоби су завршили помирењем оца и сина, а Душан је задржао власт над облашћу Зете. Ипак, на подстицај одане му властеле, Душан је крајем лета, са малобројном војском, поново кренуо на свог оца, који је боравио у дворцу у Неродимљи, а када се краљ Стефан склонио у оближњу тврђаву Петрич, Душан је опколио град и приморао оца на предају и одступање са престола. Краљ Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. г. као заточеник свог сина у граду Звечану.

King Milutin’s older son ascended to the throne after the death of his father, waging a struggle with two contesters to the throne – his younger brother Konstantin and his cousin Vladislav (Dragutin’s son). He won the support of gentry and the church, and also claimed that his sight was restored by the will of God (he was blinded by his father in 1314). During his reign he lost a part of the western territories to a Bosnian Ban, and in 1329 and 1330 he successfully waged war against Byzantium and Bulgaria, thus significantly expanding state territory of Serbia. Between 1327 and 1331 King Stefan erected his biggest memorial church – Monastery Visoki Decani (finished in 1335), after which he was named Decanski. Besides the cult of his ancestor Nemanja (Saint Simeon), the saintly cult of Stefan Decanski is the most prominent amongst the Serbian people. Early in 1331 Stefan unexpectedly came into conflict with his son and heir to the throne, “young King” Dusan, but the conflict ended after three months with reconciliation between father and son, with Dušan being left in power of the Zeta province. Still, by the end of the summer, induced by his loyal gentry, Dusan led a scarce army again against his father who resided in a castle in Nerodimlje, and when King Stefan fled to a nearby fortress Petric, Dusan surrounded the town and forced his father to surrender and resign from the throne. King Stefan Decanski died on November 11th 1331 as a captive of his son in Zvecan.

краљ (1321-1331)

King (1321-1331)

18

Stefan Uros III Decanski (oil on canvas, 45x60, 2011)

Стефан Урош III Дечански (уље на платну, 45x60, 2011)

19

Стефан Урош I V Душан

Stefan Uros I V Dusan

Заробивши и збацивши с престола свог оца Стефана Дечанског, који је под нејасним околностима ускоро и умро, Душан је на престо ступио као младић, са великим очекивањима властеле да нови владар, који се већ исказао као одличан војсковођа, поведе Србију у освајања која би моћној властели омогућила стицање нових области и богатстава. Након што се оженио Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, и након што је средио односе са Дубровником и Босном, краљ Душан је могао да се посвети освајањима суседних византијских области, па је до 1345. г. освојио цео простор данашње Македоније и северне Грчке, укључујући и Свету Гору. Успешно је ратовао са угарском војском на северу, а до 1348. г. освојио је Тесалију и Епир, па се његова држава простирала од Коринтског залива на југу, до Дунава на северу. У освојеном Серу прогласио се крајем 1345. г. за цара, а Српску архиепископију је уздигао у ранг патријаршије, што је једнодушно прихватио државни сабор одржан нешто касније у Скопљу. На државном сабору у Скопљу 1349. г. проглашен је Законик цара Душана, темељни документ српског државног права. Душанова најзначајнија задужбина била је манастир Светих Арханђела крај Призрена. Цар Душан је умро изненада, 20. децембра 1355. године, и једини је владар светородне лозе Немањића који није канонизован.

After he imprisoned and dethroned his father Stefan Decanski, who soon died under vague circumstances, Dusan ascended to the throne as a young man, with big expectations of the gentry for the new ruler, who had already proved himself an excellent military leader, to lead Serbia into conquest that would enable the powerful landlords to acquire new regions and riches. After he married Helena, sister of Emperor Ivan Aleksandar of Bulgaria, and settled his relations with Dubrovnik and Bosnia, King Dusan could commit himself to the conquest of neighboring Byzantine provinces, so he seizedthe entire region of modern day Macedonia and northern Greece by the year 1345, including Mount Athos. He successfully waged war against the Hungarian army on the north, and by the year 1348 he conquered Epirus and Thessaly, so his country spread from the Corinthian gulf on the south to Danube on the north. He proclaimed himself Emperor by the end of 1345 in conquered Serbia, and elevated the Serbian archdiocese to rang of patriarchy, which was unanimously accepted by the state congress held later on in Skoplje. Dusan’s Code, the foundation of Serbian law, was proclaimed at the state congress in Skoplje in 1349. Dušan’s most significant memorial church was the Saint Archangels Monastery beside Prizren. Emperor Dusan died suddenly on December 20th 1355, and is the only sovereign of the Nemanjic dynasty that has not been canonized.

краљ (1331-1345) и цар (1345-1355)

King (1331-1345) and Emperor (1345-1355)

20

Stefan Uros IV Dusan (oil on canvas, 45x60, 2012)

Стефан Урош IV Душан (уље на платну, 45x60, 2012)

21

Стефан Урош V

Stefan Uros V

Син цара Душана, који је већ приликом Душановог проглашења за цара 1345. г. био крунисан за краља, као наследник престола. Приликом преузимања царске власти Урош је имао свега око деветнаест година, а изненадна Душанова смрт ослабила је стабилност царства. Тесалију и Епир убрзо је под своју независну власт ставио Душанов полубрат Симеон (Синиша), који се, такође, прогласио за цара, а поједине области царства, којима су владали представници моћне осамостаљене властеле, током наредних година скоро су потпуно биле изузете из царске и државне управе. Урош се није показао способним владарем попут свог оца и, мада стасит и леп човек, био је „млад смислом“, како су забележили савременици, односно недовољно зрео за улогу владара великог царства, због чега је у народном сећању и назван Урош Нејаки. Осамостаљена властела водила је сопствене ратове са другим државама и између себе, а Душанов племић Вукашин Мрњавчевић је 1365. г. чак добио титулу краља и Урошевог савладара. Српско царство престало је да постоји након Маричке битке са Турцима, у септембру 1371. године, а цар Урош је умро почетком децембра исте године, без наследника, па је тиме угашена владарска лоза Немањића, која је Србијом управљала пуна два века. Као своју задужбину цар Урош је подигао манастир Матејче на Скопској Црној Гори.

Son of Emperor Dusan, already while Dusan was proclaimed emperor in 1371, Uroš was crowned a king and heir to the throne. At the time he took over the throne, Uros was only nineteen years old, and Dušan’s sudden death weakened the stability of the empire. Thessaly and Epirus were soon put under independent rule by Dusan’s half-brother Simeon (Siniša) who also proclaimed himself emperor. Certain areas of the empire that were ruled by the empowered and increasingly independent feudal landowners, in subsequent years were almost completely exempt from empire and state government. Uroš was not nearly as capable a ruler as his father, and although strikingly good looking, he was “young in sense” as his contemporaries noted, meaning not mature enough to rule an empire, which left him remembered as Uroš the Weak. Singlehanded landowners fought their own wars against other states and among themselves, and Dusan’s nobleman Vukašin Mrnjavcevic even got the title of emperor and Uros’ co-ruler in 1365. Serbian empire ceased to exist after Battle on Marica against the Ottomans, in September 1371, and emperor Uroš died in the beginning of December same year, leaving no heir, and so the Nemanjić ruling branch, that ruled over Serbia for two centuries, was extinguished. As his memorial, Uros built monastery Matjece on Black Mountain near Skopje.

краљ (1345-1355) и цар (1355-1371)

King (1345-1355) and Emperor (1355-1371)

22

Stefan Uros V (oil on canvas, 45x60, 2012)

Стефан Урош V (уље на платну, 45x60, 2012)

23

Милан Обреновић

Milan Obrenovic

Син Милоша, а унук Јеврема Обреновића (рођеног брата књаза Милоша), Милан је на српски кнежевски престо ступио као 14-тогодишњак, након убиства свог рођака, кнеза Михаила Обреновића, у Кошутњаку 1868. године. Поставши пунолетан, преузео је 1872. г. кнежевску власт од намесништва. Првих година своје владавине ослањао се у унутрашњој политици на војску, а у спољној на Русију. Током 1876/77. г. Србија ратује са Турцима, а одлукама Берлинског конгреса 1878. г. територијално је проширена и добила је пуну самосталност. Године 1881. потписана је Тајна конвенција са Аустроугарском, а наредне године Србија је проглашена за краљевину и кнез Милан за првог српског краља након више од пет векова. После угушене Тимочке буне 1883. г. краљ Милан је почео прогон политичких противника, а 1885. г. безуспешно је повео рат са Бугарском. Године брачних несугласица завршиле су 1888. г. разводом од краљице Наталије. Милан је абдицирао са престола у корист сина Александра 22. фебруара 1889. године, свега два месеца пошто је Србија добила до тада најлибералнији устав. Наредних година је одлазио и враћао се у Србију, а 1897. г. краљ Александар га је именовао за врховног команданта активне војске. Међу њима је дошло до сукоба после Александрове одлуке да се ожени Драгом Машин, а убрзо је Милан умро у Бечу, 11. фебруара 1901. године.

Son of Milos and grandson of Jevrem Obrenovic (brother of Prince Miloš Obrenović), Milan ascended to the Serbian throne as a fourteen year old boy, after the murder of his cousin Prince Mihailo Obrenović in Košutnjak in 1868. When he became of age he took over control of the state from the governorship in 1872. During the first years of his reign his domestic policy relied on the army and his foreign policy on Russia. In the years 1876/77 Serbia was at war with the Ottoman Empire, and by the decisions of the Berlin Congress in 1878 its territory was expanded andSerbia gained full independence. The Secret Convention was signed in 1881 with Austria-Hungary, and next year Serbia was proclaimed a kingdom, with Prince Milan as the first Serbian King after more than five centuries. After suppressing the Timok rebellion in 1883 King Milan began a persecution of his political opponents, and in 1885 unsuccessfully waged war against Bulgaria. Years of marital misunderstandings ended in divorce from Queen Natalija in 1888. On February 22nd 1889 Milan abdicated to the throne in favor of his son Aleksandar, only two months after Serbia adopted a new constitution which was the most liberal to date. In the next years he traveled back and forth to Serbia, and in 1897 King Aleksandar appointed him commander in chief of the active army. They came into conflict after Aleksandar’s decision to marry Draga Masin, and shortly after Milan died in Vienna on February 11th 1901.

краљ (1882-1889)

King (1882-1889)

24

Milan Obrenovic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Милан Обреновић (уље на платну, 45x60, 2012)

25

Александар Обреновић

Aleksandar Obrenovic

Син Милана Обреновића на престо је ступио као малолетан, након очеве абдикације 1889. године. Државним ударом у априлу 1893. г. разрешава владу и намесништво, проглашава се пунолетним и ступа на власт. Већ наредне године краљ Александар је укинуо слободоумни Устав из 1888. и вратио на снагу претходни из 1869. године. Стално се колебајући између утицаја и супротстављених политичких интереса завађених родитеља (краља Милана и краљице Наталије), Александар се на крају приклонио очевој политици, вратио га је у Србију и поставио за команданта активне војске, уз чију помоћ је од 1897. г. заводио све отворенију монархијску диктатуру, слабећи парламентаризам. Александар је годинама био у љубавној вези са Драгом Машин рођ. Луњевица, дворском дамом своје мајке, иначе удовицом старијом 12 година. И поред снажног противљења родитеља, краљ је 8. јула 1900. г. објавио своју веридбу са Драгом Машин, а венчање је уследило две недеље касније. Под утицајем краљице Драге краљ је знатно променио своју политику и окренуо се радикалима и Русији. Ускоро је уследила афера са лажном трудноћом краљице Драге, након чега је популарност краљевског пара у народу почела да опада. Апсолутистичка владавина краља и неомиљеност краљице у војним круговима довели су до завере официра и бруталног убиства краљевског пара, 29. маја 1903. године.

The son of Milan Obrenovic ascended to the throne as an underage boy, after his father abdicated in 1889. With a coup d’état in April 1893 he acquitted the government and the governorship from duty, declared himself an adult and acceded to the throne. As soon as next year he repelled the liberal Constitution from 1888 and reinstated the previous one from 1869. Constantly struggling between the influences and conflicted political interests of his quarrelling parents (King Milan and Queen Natalija), Aleksandar finally bended towards the politics of his father, brought him back to Serbia and appointed him commander in chief of the active army, and from 1897 with his help gradually increased monarchy dictatorship, weakening the parliamentarism. For years, Aleksandar had an affair with Draga Masin born Lunjevica, his mother’s lady-in-waiting, who was already a widow, twelve years older than him. Although his parents felt strongly against it, the King announced his engagement to Draga Masin on July 8th 1900, and the wedding ensued two weeks later. Under the influence of Draga the King considerably changed his politics and turned towards the radicals and Russia. Soon after, an affair about Queen Draga’s false pregnancy followed, which led to a decline of popularity of the royal couple amongst the people. Autocratic reign of the King and the unpopularity of the Queen in military circles led to a conspiracy of army officers and the brutal murder of the royal couple on May 29th 1903.

краљ (1889-1903)

King (1889-1903)

26

Aleksandar Obrenovic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Александар Обреновић (уље на платну, 45x60, 2012)

27

Петар I Карађорђевић

Petar I Karadjordjevic

Син кнеза Александра и унук вожда Карађорђа ступио је на српски престо већ у зрелим годинама, након Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге. Рођен за време кнежевске владавине свог оца, Петар је, након повратка династије Обреновића 1858. године, морао да живи ван Србије. Школовао се у Швајцарској и Француској, придружио се 1870. г. француској војсци и за исказану храброст у рату одликован је орденом Легије части. Под псеудонимом Петар Мркоњић учествовао је 1875. г. у Босанско-херцеговачком устанку, а 1883. г. оженио се Љубицом, најстаријом ћерком црногорског књаза Николе. Након деценије проведене на Цетињу, Петар се са синовима преселио у Женеву. Одржавао је сталне везе са својим присталицама у Србији и руским двором. После ступања на престо и крунисања, краљ Петар је представљао образац парламентарног монарха. У време његове владавине Србија је учествовала у три рата (два балканска и Први светски), а 1914. г. остарели краљ је краљевска овлашћења пренео на сина Александра. Са војском и народом поделио је албанску голготу и избеглиштво на Крфу. Уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца Петар је 1918. г. постао краљ нове државе, са титулом „Ослободилац“. Био је најомиљенији српски владар, подигао је задужбину – цркву Св. Ђорђа на Опленцу, а умро је 16. августа 1921. године.

Prince Aleksandar’s son and grandson of the Supreme Leader of the Serbs Karadjordje ascended to the throne already in his adult age, after the military coup d’état (May Overthrow ) and the assassination of King Aleksandar Obrenovic and Queen Draga. Born during the reign of his father, after the return of the Obrenović Dynasty in 1858, Petar had to live outside of Serbia. He received his education in Switzerland and France. In 1870 he joined the Foreign Legion and was decorated with the Legion of Honor for distinguished valor shown in battle. He took part in the Bosnian-Herzegovina uprising under the assumed name of Petar Mrkonjic, and in 1883 he married Ljubica, the oldest daughter of the Montenegrin Prince Nikola. After spending a decade in Cetinje, Petar and his sons moved to Geneva. He kept in touch with his followers in Serbia and with the Russian court. After his ascend to the throne and his coronation, King Petar portrayed a model of constitutional monarch. During his reign Serbia took part in three wars (two Balkan Wars and World War I), and in 1914 the aging King transferred his royal prerogatives to his son Aleksandar. With his army and his people he endured the Albanian Golgotha and exile on Corfu. With the union od Serbs, Croats and Slovenes in 1918 Petar became the King of a new country and received the title „The Liberator“. He was the most beloved Serbian ruler, he errected his memorial church – Church of St Djordje in Oplenac, and died on August 16th 1921.

краљ (1903-1921)

King (1903-1921)

28

Petar I Karadjordjevic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Петар I Карађорђевић (уље на платну, 45x60, 2012)

29

Александар I Карађорђевић

Aleksandar I Karadjordjevic

Други син Петра I Карађорђевића детињство је провео на Цетињу, школовао се у Женеви, Санкт Петерсбургу и у Београду, а за престолонаследника је проглашен 1909. године, након повлачења старијег брата Ђорђа. Био је заповедник Прве армије у Првом и Другом балканском рату, а за регента је проглашен у јуну 1914. године. У Првом светском рату био је врховни заповедник Српске војске, са којом се повлачио преко Албаније и боравио на Крфу. Након ослобођења Србије и свих јужнословенских крајева и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу 1918. године, Александар је постао регент, али већ тад неоспорни владар нове државе. За краља је крунисан после очеве смрти 1921. године. Оженио се 1922. г. румунском принцезом Маријом, са којом је добио три сина – Петра, Томислава и Андреја. Због партијских и националних сукоба нова држава била је политички нестабилна, па је 6. јануара 1929. г. краљ Александар укинуо устав и завео лични режим, а неколико месеци касније државу је преименовао у Краљевину Југославију. Реорганизовао је државну управу и територијалну поделу земље (девет бановина и град Београд), а 1931. г. прогласио је нови (тзв. „Октроисани“) устав. У спољној политици се ослањао на Малу антанту и Француску, а у унутрашњој се залагао за интегрално југословенство. Убијен је у атентату, 9. октобра 1934. године, у Марсеју.

Petar I Karadjordjevic’s second son spent his childhood in Cetinje, he received his education in Geneva, St. Petersburgh and Belgrade, and was announced Crown Prince and heir to the throne in 1909, after his older brother Djordje renounced the throne. He was commander of Serbia’s First Army during the First and the Second Balkan war, and was announced the Regent of Serbia in June 1914. He was commander in chief of the Serbian army in World War I, and made a strategic withdrawal through Albania to the island of Corfu. After the liberation of Serbia and all of the Southern Slavic lands and the unification of Serbs, Croats and Slovenes into a common state in 1918, Aleksandar became a regent, but already an undisputed ruler of the new state. He was crowned king after his father died in 1921. He got married in 1922 to princess Maria of Romania, they had three sons, Petar, Tomislav and Andrej. Due to party and ethnic clashes the new state was politically unstable, so he suspended the constitution and established a personal regime, and several months later changed the name of the state to “Kingdom of Yugoslavia”. He reorganized the state administration and territorial division of the country (nine provinces and the city of Belgrade), and in 1931 proclaimed a new constitution (known as the October Constitution). In the external politics he depended on “Small Entente“ and France, while in internal politics he advocated “Yugoslav Integralism”. He was assassinated in Marseille on 9th October 1934.

краљ (1921-1934)

King (1921-1934)

30

Aleksandar I Karadjordjevic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Александар I Карађорђевић (уље на платну, 45x60, 2012)

31

Петар I I Карађорђевић

Petar I I Karadjordjevic

Прворођени син краља Александра и краљице Марије ступио је на престо након очевог убиства у Марсеју, 1934. године. Како је био малолетан, краљевска власт је пренета на намесништво, на челу са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем. У војном преврату 27. марта 1941. године збачено је намесништво и краљ Петар II је проглашен пунолетним. Због напада фашистичке Немачке, капитулације војске и распада државе, млади краљ је био принуђен да већ половином априла 1941. године емигрира у Грчку, а затим у Египат, одакле је у јуну прешао у Лондон, где је наставио школовање и придружио се британском Краљевском ваздухопловству. Политички потпуно под утицајем британског ратног премијера Винстона Черчила, краљ Петар II је 1944. г. позвао снаге лојалне генералу Краљевске војске у отаџбини Дражи Михаиловићу да се придруже одредима Народноослободилачке војске маршала Тита, а потврдио је и стварање заједничке владе ТитоШубашић. Након завршетка Другог светског рата, избора у новембру 1945. године и проглашења новог устава у јануару 1946. године, монархија је званично укинута, а у Југославији је успостављена република. Краљевски дом Карађорђевића и краљ Петар II остали су у изгнанству, а краљ је, са супругом и сином Александром, прво живео у Лондону, а касније и у САД. Умро је 3. новембра 1970. године у Денверу (САД).

First-born son of King Aleksander and Queen Maria acceded to the throne after his father’s assassination in Marseille, 1934. As he was underage, the throne was transferred to regency with prince regent Pavle Karadjordjevic. In a coup d’état on 27th March 1941 the regency was overthrown and King Petar II proclaimed of legal age. Due to an attack by fascist Germany, capitulation of the army and dissolution of the country, the young king was already in April of 1941 forced to emigrate to Greece and then Egypt, in June he went to London where he continued his education and joined the Royal Air Force. Politically, he was absolutely under the influence of War Prime Minister Winston Churchill. In 1944 King Peter II called on troops loyal to general of king’s army in homeland, Draza Mihajlovic to join forces with Marshal Tito’s troops of the People’s Liberation Army, and also certified the creation of joined government Tito-Subasic. After the end of the Second World War, elections in November 1945 and proclamation of a new constitution in January of 1946, the Monarchy was officially abolished, and Yugoslavia became a republic. King’s court of the Karadjordjevic and King Petаr II stayed in exile, and the king, together with wife and son Aleksandar, first lived in London, and later in the United States. He died on 3rd day of November 1970 in Denver, Colorado.

краљ (1934-1945)

King (1934-1945)

32

Petar II Karadjordjevic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Петар II Карађорђевић (уље на платну, 45x60, 2012)

33

Александар I I Карађорђевић Aleksandar I I Karadjordjevic принц (od 1945)

Crown Prince (since 1945)

Једини син краља Петра II и краљице Александре рођен је у Лондону 1945. године, где му се отац налазио у емиграцији након немачке окупације Југославије 1941. године. Када је почетком 1946. године у Југославији званично укинута монархија, а краљевском дому Карађорђевића одузето држављанство и конфискована сва имовина, краљ је, са престолонаследником Александром, био приморан да дели судбину бројне политичке емиграције из своје домовине, те је живео у Великој Британији. САД, Француској и Италији. Престолонаследник Александар II се школовао у Швајцарској, САД и Великој Британији, говорио је више језика и посветио се међународној пословној каријери. Након смрти свог оца (1970) није користио титулу краља, али није се одрекао ни наследних права на трон. Године 1972. венчао се са принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Браганце, из бразилског царског дома, а у том браку рођена су његова три сина: принц наследник Петар (1980) и близанци Филип и Александар (1982). Брак је окончан 1983. године, а 1985. године престолонаследник се оженио Катарином Батис из Атине. У време борбе против режимског тоталитаризма, престолонаследник је, деведестих година ХХ века, својим честим присуством у Србији представљао значајну подршку продемократским снагама. Након октобарских промена 2000. године, престолонаследник са породицом, од лета 2001, живи у Краљевском двору у Београду.

The only son of King Petar II and Queen Aleksandra was born in London in 1945, where his father lived in exile after the German occupation of Yugoslavia in 1941. Early in 1946, when monarchy was officially abolished, the royal family Karadjordjevic stripped off their citizenship and all their assets confiscated, the King was, together with Crown Prince Aleksandar, forced to share the faith of numerous political emigrants from his country, so he lived in Great Britain, USA, France and Italy. Crown Prince Aleksandar II was educated in Switzerland, USA and Great Britain, learned to speak several languages and pursued a career in international business. After the death of his father (1970) he decided not to use the title of King, but did not renounce his title, or the dynastic right to the throne. He married Her Imperial and Royal Highness Princess Maria da Gloria of Orleans and Bragança of the Imperial Family of Brazil, and in that marriage three of his sons were born: the eldest son and heir Prince Peter (1980) and fraternal twin sons Prince Filip and Prince Aleksandar (1982). The marriage ended in 1983, and in 1985 Crown Prince married Katherine Batis of Athens. In the 1990s, during the time of the fight against the totalitarian regime, Crown Prince and his frequent presence in Serbia represented an important support to pro-democratic forces. Since summer of 2001, after the changes that took place in October 2000, Crown Prince and his family have been living in The Royal Palace in Belgrade.

34

Aleksandar II Karadjordjevic (oil on canvas, 45x60, 2012)

Александар II Карађорђевић (уље на платну, 45x60, 2012)

35

Отварање изложбе слика "Краљеви Србије" Милана Стојкова одржаће се 31. августа 2012. г. у 18 часова. КРАЉЕВСКИ ДВОР, БЕОГРАД Телефон: +381 11 306 4000, Факс: +381 11 306 4040 www.dvor.rs, [email protected]

Изложба je отворена за посетиоце сваког дана од 1. до 5. септембра у терминима од 11 и 14 часова. Сви заинтересовани треба да се јаве дан раније Канцеларији Њ.К.В. Престолонаследника Александра II на телефоне 011/306 40 75 и 011/306 40 14

Спонзори

Издавач КРАЉЕВСКИ ДВОР БЕОГРАД Аутор текстова МИЛАН СТЕПАНОВИЋ Превод АЛЕКСАНДРА ВРЦЕЉ Дизајн ИВАН КУЧ [email protected] Штампа СИМБОЛ Петроварадин Тираж 500 примерака Београд, 2012.

Спонзори