Milan Stojadinović

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE UVEK UZ POBEDNIKA (1. deo) Večernje novosti, 15.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

Milan Stojadinović MILANA Stojadinovića niko nije bolje opisao od agenata Udbe dajući mu - na početku njihove saradnje 1952. godine - konspirativno ime: Mercedes. Jer, zaista dr Milan Stojadinović, tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, bio je - srpski Mercedes. U predgovoru njegovih memoara "Ni rat ni pakt" profesor Ljubodrag Dimić, jedan od naših najpriznatijih istoričara Drugog svetskog rata, postavlja pitanje: "Ko je bio Milan Stojadinović? Veliki čovek, kako su mislili jedni? Fašista, kako su ga videli drugi? Finansijski mag, kako su tvrdili treći? Uspešni predsednik vlade ili korumpirani političar, autoritarna ličnost ili demokrata, anglofil ili germanofil, vešti demagog ili realan čovek, potencijalni srpski kvisling ili patriota..." Posle uvida u obimnu dokumentaciju Udbe, u koju "Novosti" prve ulaze posle tačno 60 godina, može se reći samo jedno: Milan Stojadinović bio je - od svega ovoga po malo. Jer, kao što će biti objašnjeno u feljtonu "Novosti", Nemci će tek 1942. otkriti da je Stojadinović, u stvari, sve vreme bio "engleski čovek", Udba će znatno ulagati u njihovu saradnju, sve do tzv. "tršćanske krize", kada će se Stojadinović "na raspolaganje" staviti Italijanima. Milan Stojadinović svoj život jednostavno je vodio kao i svoju politiku, koju tako lepo obrazlaže u memoarima: "Ja sam prirodno - radi zaštite interesa svoje zemlje - bio u dobrim odnosima s celim svetom, s direktorima centralne Evrope, kao i državnicima zapadnih demokratija. Tako sam 1937. zaključio Pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Italijom, a iste godine produžio Ugovor o

prijateljstvu s Francuskom. U roku od četiri meseca, oktobar 1937 - januar 1938, učinio sam zvanične posete Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu." Njegov govor na finansijskom odboru Narodne skupštine 4. februara 1937. još bolje pokazuje na koju kartu je uvek igrao: - Gospodo, jedan i po milion vojnika u budućem evropskom ratu rešiće rat. Gde se naših jedan i po milion vojnika budu stavili, na toj strani biće sigurna pobeda. Pa, čak, i ako ne bi ušli u rat, jedan i po milion vojnika, to je tako važan jedan faktor, da i posle svršenog rata mi ćemo trebati i pobednicima i poraženima". Stojadinovićeva kalkulacija veoma je jasna: uvek biti uz pobednika. Zato on 1952. godine, kao već zaboravljeni srpski političar, opet radi za pobednika: Titovu Jugoslaviju. Ni komunisti nisu gadljivi. Dok Stojadinovićevo ime u javnosti i istoriji ne sme ni da se izgovori, bez jasne ideološke ograde, komunističke vlasti po svaku cenu pokušavaju da s "fašistom", "izdajnikom" "klasnim neprijateljem", "zelenašem" naprave dogovor i pošalju ga u Švajcarsku ili Nemačku zbog "obnavljanja krupnih privrednih i političkih veza". Plan Udbe u pet tačaka, 12. avgusta 1952.: 1. Čitavo vreme rata je proveo u internaciji na ostrvu Mauricijus pod nadzorom britanskih vlasti. Početkom 1946. pušten na slobodu, te se prebacio u Rio de Žaneiro, a onda u Buenos Ajres. Žena Augusta i dve kćerke prebegle su iz Beograda u Rim početkom 1944. Tu se mlađa ćerka udala za četničkog poručnika Dušana Radonjića. Od prelaska u emigraciju niko od Stojadinovićeve porodice nije uzeo nikakvog učešća niti izraženog neprijateljstva prema FNRJ. Ovo važi i za njegovog zeta Radonjića. U zemlji se nalazi njegov brat Dragomir i sestra, koja živi na slobodi. Narodne vlasti su svima zaplenile imovinu. Dragomir je osuđen na 15 godina robije. 2. Prelaskom u Buenos Ajres dr Milan Stojadinović se odlično plasirao u ekonomskim, a kroz to i političkim krugovima Argentine, kao stalni finansijski savetnik vlade provincije Buenos Ajresa (sedište u La Plati), kao povremeni finansijski savetnik argentinske centralne banke, a povremeno ga po političkim linijama konsultuje i argentinski MIP. Prema nekim informacijama ima otvoren pristup do Perona. Uz to, kao akcionar učestvuje u nekoliko većih preduzeća. Računa se da je njegov mesečni prihod nešto ispod dve hiljade dolara. 3. Tokom četvorogodišnje razrade njegove delatnosti u Buenos Ajresu nismo mogli da ustanovimo nijedan slučaj njegovog aktivnog istupanja protiv FNR. Politička emigracija se na njega mnogo obraćala, ali se dobija utisak da on emigraciju smatra izgubljenom, bezvrednom, a svaki njen rad beskorisnim. Jedino je u dva navrata manjim sumama pomogao crkvenoj opštini u Buenos Ajresu i za neke pojedince izdejstvovao useljenje. Sam izdaje jednu ekonomsku reviju, a u ovoj redovno piše pozitivno o ekonomiji i privrednom razvitku FNRJ. 4. Početkom ove godine Stojadinović se slučajno sreo s našim trgovinskim delegatom Ljubibratićem u Buenos Ajresu. Taj susret smo mi podržali te je, u međuvremenu, do njih došlo do još četiri kontakta. Svoju eventualnu pomoć zemlji iz inostranstva, on je na taktičan način vezivao uz našu prethodnu izmenu stava prema njegovom bratu i sestri u zemlji. Naime, govorio je da bi njima dvoma jako teško palo ako bi saznali da on iz inostranstva pomaže

Titu, dok njih u zemlji progone. 5. Nemajući podesno lice za kontaktiranje sa Stojadinovićem, na lice mesta uputili smo kurirskim poslom savetnika Boška Vidakovića, 8. avgusta, da obavi ovaj zadatak u Buenos Ajresu. Naš plan je da se kontakt i, eventualno, saradnja odvija na prijateljsko-patriotskoj bazi, imajući u vidu i sve elemente njegove rehabilitacije. Ako ovo uspe, Stojadinović bi se kraće vreme držao na proveri u Buenos Ajresu, a potom bi se orijentisao na rad u Evropi s centrom u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Zadatak bi bio obnavljanje starih krupnih privrednih i političkih veza i njegovo angažovanje na tom planu. Njegovo prethodno angažovanje u korist naše zemlje i efikasna pomoć na privrednom i političkom polju stvorili bi uslove za rehabilitaciju njegovog predratnog rada. Da pokažemo dobru volju mi bismo s naše strane bili voljni da olakšamo materijalne uslove njegovoj sestri u Beogradu, kao i smanjenje odnosno oslobođenje od kazne njegovom bratu Dragomiru. Napominjemo da je Stojadinović za njega neobično vezan i da za njegovu sudbinu smatra i sebe krivim. Za eventualan rad u Evropi mi smo spremni da mu stavimo na raspoloženje potrebna materijalna sredstva ili kapital za rad, ako ih nema. Za početak angažovanja zadatak mu je da preko svojih argentinskih veza radi protiv Pavelića i ustaša, a preko ekonomskih veza da nam pomogne u trgovinskim odnosima naše zemlje i Argentine. AUTO ZA PREMIJERA PRI prvoj poseti Nemačkoj, Milan Stojadinović posetio je fabriku automobila "Mercedes". Posle obilaska čuvene fabrike direktor mu je saopštio da su iz uprave nemačkog giganta upravo odlučili da mu poklone poslednji model automobila. Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo da prima poklone. Direktor je ostao uporan, predloživši da ga onda kupi za neku simboličnu sumu. Stojadinović je pitao: - Koliko? - Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor "Mercedesa". Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru, pričali su svedoci. - Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor. - Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur...

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE LEPA KUMA SVE ZAVRŠAVA (2. deo) Večernje novosti, 16.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

PRE susreta prvog obaveštajca komunističke Jugoslavije, načelnika SID-a (Službe za informacije i dokumentaciju) Boška Vidakovića i bivšeg predsednika vlade i najpoznatijeg političara predratne kapitalističke Jugoslavije Milana Stojadinovića, Udba je četiri godine prikupljala i pratila aktivnosti bivšeg jugoslovenskog premijera u Buenos Ajresu. Radilo se i u zemlji. Bivši Stojadinovićevi prijatelji i saradnici slali su svoje izveštaje. Jedan od najznačajnijih u obimnoj dokumentaciji tajne policije, u koji "Novosti" prve ulaze posle 60 godina, potpisuje jedan od šefova srpske masonerije - Đorđe Bodi. Iz KP doma "Niš" on šalje nekoliko izveštaja, koji se potpuno razlikuju od zvanične biografije Milana Stojadinovića. U prvom, ovaj s Đurom Đurovićem osuđeni mason piše: "Dve ljubavne afere Milana Stojadinovića", 24. 4. 1952: Za vreme Stojadinovićeve vlade govorilo se o dve žene koje kod predsednika vlade mogu sve da završe. To su bile njegova kuma Buba (LJubica) Gašić i Slavka Pantelić, sestra njegovog šefa kabineta u Ministarstvu spoljnih poslova dr Dragana Protića. Za ovo se znalo, iako je Stojadinović Gašića razuverio tvrdnjom da to nameštaju njihovi politički protivnici. Povoda za ogovaranje bilo je i suviše, jer je Stojadinović bio previše nežan i pažljiv prema lepoj kumi. Izvodi je u šetnju, s njom igra po čitavo veče na balovima, dok svoju prvu kumu Ernu (ženu dr Momčila Jankovića) i ne primećuje. Znalo se i da je Buba nekoliko puta uspešno intervenisala kod Stojadinovića, kao i da je kum uvek posle banketa otpratio mladu kući, dok je muž bio zatrpan poslovima u kabinetu. Što se tiče Slavke Protić-Pantelić, osnosno Isor (po drugom mužu), iako je poticala iz još bolje kuće (kći člana Glavne kontrole Mike Protića), ona je živela vrlo slobodno i svakodnevno se svađala sa mužem. Ta priča se završila razvodom, jer Pantelić nije želeo da mu se svet smeje. Kao raspuštenica ona je potisnula Bubu Gašić i svuda se javno pokazivala pored Stojadinovića. Zbog žene i javnosti, Stojadinović joj je našao supruga, hohštaplera Isora, Jevrejina kojeg je zaposlio u "Vremenu". Slavka Protić bila je gotovo pet godina najuticajnija žena u Jugoslaviji, koja je ne samo lansirala modu, već i završavala veoma važne poslove. U drugom izveštaju, 5. maja 1952, Đorđe Bodi na tridesetak strana piše o zloupotrebama Milana Stojadinovića: Karijera Milana Stojadinovića počinje 1914. godine, pred Prvi svetski rat. Postavljen je za pisara prve klase Ministarstva finansija pod ministrovanjem pokojnog Laze Pačua. Već 1916. godine, na Krfu postaje načelnik Glavnog državnog računovodstva Ministarstva finansija, pošto je kao "neophodno potreban" bio oslobođen od mobilizacije i rata, iako je bio rezervni artiljerijski oficir. Po oslobođenju 1918. godine, postaje generalni direktor državnog računovodstva Ministarstva finansija. Podnosi ostavku 1919. godine dolaskom za ministra finansija dr Voje Veljkovića i postaje generalni direktor tada novoosnovane "Englesko-srpske banke" u Beogradu. Ova banka propala je 1921. ili godinu posle, pošto se utvrdilo da nije unela ni pet banknota inostranog kapitala, da je novac pribavila preko milionskih kredita od Narodne banke i drugih banaka iz Jugoslavije, da se bavila švercom deviza i valuta, kao i da je apsorbovala velike uloge na štednju mase sitnih ulagača koji su padom banke izgubili svoje uloge. Pred pad ove banke, Stojadinović blagovremeno daje ostavku na položaj generalnog direktora tako da je sudska odgovornost pala na direktora odeljenja Utješinovića, koji je osuđen na nekoliko godina robije, zbog čega je pokušao da se ubije pucanjem iz revolvera u slepoočnicu. Napuštanjem položaja generalnog direktora "Englesko-srpske banke" Stojadinović dolazi na položaj ministra finansija (9. decembra 1922. godine), u izbornoj vladi

Pašić-Pribičević. Kao ministar finansija, troši sva novčana sredstva, pa čak i srpske depozite i prvu tranšu dolarskog "zajma" s bankom u NJujorku, "Blerov zajam". Prva tranša zajma stigla je 1922. godine "koalicionoj demokratskoj radikalnoj vladi", a prema Ugovoru i Zakonu o zajmu namenjena je za izgradnju železnica i druge ugovorom i zakonom tačno precizirane i fiksirane investicije. Ovu tranšu od 20 miliona dolara stavljenu Vladi na raspolaganje kod Narodne banke pretvara u dinare, ustupajući, Narodnoj banci dolare po najnovijem kursu. U državnom budžetu, zatečenom od koalicione vlade za 1922/1923. budžetsku godinu, nisu bili predviđeni ni krediti ni zakonska ovlašćenja za trošenje milijarde i dvadeset miliona dinara, koliko je stvarno utrošeno za vreme izbora, bez ikakve zakonske i budžetom odobrene mogućnosti. Ministar finansija povlačio je, sukcesivno, od Narodne banke okrugle veće sume, koje je preko glavne državne blagajne i finansijskih uprava trošio za izbore. Na taj način je impresionirao biračke mase, predstavljajući se kao sposoban ministar finansija i najbolji, do tada, finansijski stručnjak. Najveću aferu u Jugoslaviji od 1918. do 1941. godine predstavlja "afera s ratnom štetom", koja pripada dr Milanu Stojadinoviću kao ministru finansija. U ovoj aferi učestvuju banke, kao saradnici ministra finansija, industrijalci i trgovci, pa čak i sam vladar. Berzanskim transakcijama banke i trgovci došli su do milionskih profita, dok su industrijalci pomoću obveznica dva odsto rente ratne štete na lak i jeftin način dobili na račun reparacije materijal, mašine i instalacije za fabrike. Stvarno oštećeni građani za vreme rata nisu obeštećeni. Na račun reparacije stvoreni su novi poratni milioneri, a ugovori o miru, Versajski, Senžermenski, izigrani su i povređeni. NEMAČKI DOKTOR U ENGLESKOJ BANCI MILAN Stojadinović (1888-1961) bio je jedan od najvažnijih ekonomista i političara između dva svetska rata. U knjizi "Biografski leksikon narodnog Predstavništva - senat"(narodna skupština - iz 1939. godine), kaže se: "Milan Stojadinović rođen je 1888. godine u Čačku, gde je svršio srednju školu. Pravne nauke studirao na Univerzitetu u Beogradu, a 1911. promovisan za doktora prava(doktorska disertacija "Nemački ustav"). Kao državni pitomac odlazi u inostranstvo na specijalizaciju finansijskih nauka i tri godine provodi u Nemačkoj i Francuskoj. Neko vreme bio je u francuskom Ministarstvu finansija, a 1917. godine već na položaju načelnika Ministarstva, a 1818. na položaju generalnog direktora državnog računovodstva. Ostavku na državnu službu dao je 1919. godine i odao se bankarstvu. Postao je direktor Engleske državne banke, potpredsednik berze u Beogradu i honorarni profesor nauke o finansijama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zatim je izabran za predsednika Berze u Beogradu i na tom položaju ostao je duže.

Korošec, Stojadinović i Spaho

U vladu Nikole Pašića ušao je 1922. godine i zauzeo portfelj ministra finansija. S malim prekidima, tu je ostao sve do 1926. godine. Za narodnog poslanika izabran je 1923, prvi put na programu Narodne radikalne stranke, a zatim je ponovo biran 1925. i 1927. godine kao nosilac liste. Bio je član glavnog odbora Narodne radikalne stranke. U kabinetu Bogoljuba Jevtića, 1935. godine zauzeo je ponovo položaj ministra finansija. Te godine imenovan je za senatora, a 20. juna iste godine Stojadinović je obrazovao svoj prvi kabinet, u koji su ušli predstavnici tada opozicionih grupa dr Anton Korošec, dr Meho Spaho i drugi. Uz predsedništvo Ministarstva, zauzeo je i portfelj ministra spoljnih poslova. Do 4. 2. 1939. neprestano je bio na čelu vlade." Od tog dana počinje Stojadinovićev pad, poniženje, duga internacija i na kraju - zaborav. Cvetković ga hapsi, ubrzo predaje Englezima koji ga na Mauricijusu drže šest godina (19411947). Bivši najbogatiji čovek na Balkanu odlazi u Rio, zatim u Buenos Ajres, gde ostaje do smrti, 1961. godine.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE AFERA RATNE ŠTETE (3. deo) Večernje novosti, 17.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

BOGATSTVO Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo se na sedamsto miliona dinara, čime je važio za jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Uz istaknute političke funkcije koje je neprestano obaljao Stojadinović je tako, uz kraljevski dvor, bio najmoćnija ličnost u Jugoslaviji. NJegov prijatelj i jedan od važnijih masona Đorđe Bodi iz zatvora u Nišu 1952. komunističkoj tajnoj policiji otkriva sve oko čuvene afere: "Dva odsto ratne štete": - Pošto Nemačka ni ekonomski ni finansijski nije mogla da plati saveznicima kao državama, naknadu za troškove rata i upropašćenog materijala, u Versaju je usvojeno rešenje koje priznaje samo naknadu štete privatnim licima, oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore. Ove odredbe Ugovora o miru izigrane su od Kraljevine SHS Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na "donosioca" i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije. U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima tadašnje Kraljevine Srbije i Crne Gore u zlatnim francima (5,5 milijardi); međutim, stvorena Kraljevina SHS donosi Zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se

pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke za šta nije imala aktivnu legitimaciju. Greška koalicione radikalsko-demokratske vlade iskorišćena je prvo od Nemačke kojoj je bilo u računu da plati reparacije u naturi (mašinama, starim materijalom itd.) a sebi da obnovi industriju modernim mašinama (sa jačim kapacitetom proizvodnje i savremenim izumima za vreme rata) i da se na lak način izvuče iz jedne teške obaveze Ugovora o miru. NEMAČKA je uvidela grešku naše države, ali je ćutala i isporučivala materijal na osnovu obveznica ratne štete, da bi obustavila docnije isporuku materijala. Kraljevina SHS, prema Ugovoru o miru, podnela je tužbu Međunarodnom sudu u Hagu protiv Nemačke. Našu državu kao tužioci u Hagu predstavljali su predsednik Jovanović i profesori univerziteta dr Dragoljub Aranđelović i dr Mileta Novaković. Oni su se pojavili kao opunomoćenici kraljevine SHS. Pošto je pročitana tužba na Haškom sudu podneta od opunomoćenih delegata Kraljevine SHS, Nemačka delegacija odmah je reagovala sa zahtevom da se tužba tužioca Kraljevine SHS odbaci pošto Kraljevina nije oštećena i nema aktivnu legitimaciju da tuži u ime oštećenih građana Kraljevine Srbije (koja ne postoji), a oštećeni građani ne pojavljuju se kao tužioci. Haški sud usvojio je predlog nemačkih opunomoćenih delegata i ne upuštajući se u raspravu odbacio je tužbu Kraljevine SHS. Grešku koalicione vlade sa Zakonom o ratnoj šteti, tvrdi Đorđe Bodi, iskoristila su posle martovskih izbora 1923. godine dva ministra: doktor Milan Stojadinović, ministar finansija, i doktor Laza Marković, ministar pravde, obojica reklamirani kao eminentni stručnjaci. S pomenutim ministrima, nesumljivo sporazumno, iskoristili su grešku Zakona o ratnoj šteti i celokupnog rešenja reparacionog pitanja: banke i bankari kao špekulanti i industrijalci, koji su stekli stotine miliona, iako nisu bili oštećeni, jer mnogi za vreme rata uopšte nisu postojali. - Afera "sa ratnom štetom" sastoji se iz niza transakcija berzansko-špekulativnih iz kojih su pojedine banke i bankari formirali ogromne kapitale, a pomenuta dva ministra bogatstva. Tako je na račun reparacije u Beogradu podignuta fabrika hartije Milana Vape, koja pre rata nije ni postojala. Na takozvanoj Varoš kapiji bila je kartonaška radionica Milana Vape koja je koričila knjige državnim nadleštvima i privatnim licima. - Drugi primer je slučaj Vlade Teokarevića i njegove braće, kako u Paraćinu tako i u Leskovcu. Poznato je da je pre Prvog svetskog rata u Leskovcu postojala radionica šajka i gajtana oca braće Teokarevića, da bi pomoću kuma dr Laze Markovića postala jedna od najvećih i najmodernijih fabrika ne samo u našoj državi već i na Balkanu. - DOLASKOM na položaj ministra finansija, Milan Stojadinović počinje da radi na ratnoj šteti i jačanju državnih hartija od vrednosti, a naročito "obveznica dva odsto rente ratne štete", koje su na berzama bile naturane ispod vrednosti. Obveznice su na tržištu kupovane i prodavane od 100 do 120 dinara, iako je nominalna vrednost bila hiljadu dinara komad - kaže se u tajnom izveštaju Udbe. Da bi izazvao skok vrednosti obveznica ratne štete dva odsto ministar finansija upotrebljava zakonski dozvoljene mere, ali prethodno obaveštava nekoliko banaka i industrijalaca kako bi kupili velike količine obveznica koje su preplavile tržište. U ovoj špekulaciji učestvovale su: Jadranska banka, Bosanska banka, Jugoslovenska banka i Banka Glik, tvrdi Bodi, koje su pokupovale u ogromnim količinima rentu od dva odsto ratne odštete za 110 i 120 dinara. Cene su na berzi za kratko vreme skočile na 450 i 500 dinara po komadu, tako da je pomenuti konzorcijum banaka zaradio oko 400 miliona dinara, u čemu učestvuje i Milan Stojadinović, tada ministar finansija.

Padu Milana Stojadinovića kao ministra finansija 1926. godine doprineo je slučaj špekulacije sa ratnom štetom na berzi novcem kralja Aleksandra. To se saznalo u "Aero klubu", gde je Stojadinović dolazio na čajanke. Kada je otišao na dvor kralj ga je dočekao hladno i naredio mu da njegov novac, 15 miliona dinara, koliko je bilo kod Stojadinovića, preda odmah ministru prosvete radi podizanja studentskog doma u Beogradu. Tako je sazidan studenstki dom u Beogradu, a Milan Stojadinović je bio prinuđen da podnese ostavku na položaj ministra finansija. KLIRINŠKI UGOVORI DOLASKOM na vlast Milan Stojadinović uzima i resor ministra inostranih poslova gde za pomoćnika dovodi ministra Milivoja Pilju, načelnika Odeljenja ministarstva trgovine kome povereva zaključenje trgovinskih ugovora s inostranim državama, a naročito s Nemačkom, piše Đorđe Bodi u svom izveštaju Udbi. - Tako su s Nemačkom zaključivani klirinški trgovinski ugovori od jedne godine. Ovi kratkotrajni aranžmani bili su štetni po Jugoslaviju kao agrarnog partnera u ugovorenom odnosu, a korisni po Nemačku kao industrijskog partnera, pošto je njena industrija, kao industrija ratne privrede, prema Geringovom planu, radila bez prekida. KONKORDAT POZNATA je afera s konkordatom i iznenadna smrt patrijarha Varnave u vreme Stojadinovićeve vlade. U izveštaju Đorđa Bodija, kaže se da je Milan Stojadinović preko "Banka di Milano" dobio dvesta miliona lira od Vatikana, da potplati poslanike kako bi glasali za sporni zakon. - Posle izglasavanja konkordata Musolinijeva vlada skinula je sekvestar s imanja kneza Pavla u Florenciji u Italiji, koji je on nasledio od svoje majke - objašnjava Bodi, kako je srpska kruna prihvatila preimućstvo katoličke vere.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE OPOZIV DRAŽE IZ SOFIJE (4. deo) Večernje novosti, 18.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić PRVI razgovor najpoznatijeg komunističkog obaveštajca Boška Vidakovića i najpoznatijeg predratnog kapitaliste i političara Milana Stojadinovića počinje 20. avgusta 1952. godine u Buenos Ajresu pričom o - Titu i Draži! - Posle izvesnog naklapanja pitao me šta ja mislim o Draži, kao i samom pokretu - počinje izveštaj koji "Novosti" ekskluzivno objavljuju iz obimne dokumentacije Udbe, prvi komunistički obaveštajac Boško Vidaković. - Odgovorio sam mu da smatram da je Draža bio hroničan alkoholičar i lično vrlo nesposoban čovek za ma kakvu akciju. On me je prekinuo, tvrdeći da se slaže s tom konstatacijom. Ispričao je kako je sam u svoje vreme imao mnogo

muke s Dražom kad je ovaj bio vojni ataše u Sofiji, jer je pravio neke kombinacije da ubije kralja Borisa i da je on na kraju bio primoran da smeni tog ludaka. Šef SID-a (Službe za informacije i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova, praktično centra komunističke kontrašpijunaže) nastavlja "pikanterijom" koju mu je ispričao Stojadinović: "Draža se držao osobenjački, sve žene je eliminisao iz svog pokreta nazivajući ih kurvama. Kada je dolazio u selo odsedao je u nekim kolibicama, dok je Tito, naprotiv, umeo da pridobije žene, pa preko njih i muževe i da se drži vrlo čisto i u relativnom sjaju što je narodu imponovalo". Vidaković kaže da je "reagovao na ovu neozbiljnost, nalazeći da ipak to njemu ne dolikuje, i da se Tito ni sa kim ne može uporediti kroz pikanterije", ali izgleda ne zbog odbrane Titovog dela, već kako sam kaže: "Namerno sam zategao u ovom trenutku da bih odmerio koliko je Stojadinoviću stalo za produžetak razgovora. Način i ton kojim se izvinjavao zbog ove priče ostavio je utisak da mu je mnogo stalo da ne prekidam dalji razgovor". DVOJICA ideoloških neprijatelja nastavili su priču - o nacionalnim pitanjima. - Postavljao je mnoga pitanja, između ostalog, da nisu slučajno Srbi danas proganjani u Hrvatskoj - piše Vidaković. - Nastojao sam da mu objasnim način rešavanja nacionalnog pitanja uopšte, a posebno u Hrvatskoj, pokušavajući da svoje izlaganje prilagodim njegovom načinu rezonovanja. Iznenadila ga je činjenica da u hrvatskoj vladi učestvuju i Srbi, pripadnici srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj. Kod makedonskog nacionalnog pitanja Stojadinović je izražavao bojazan da Bugari ne podvale Srbima, zato što mu je poznato da je u Makedoniji bio veliki broj bugarofila preko kojih su Bugari sprovodili svoju politiku. Stojadinović smatra da mu je taj problem prilično poznat jer je i sam svojevremeno nastojao da ga reši uz oslonac i forsiranje srbofilskih Makedonaca, odbacujući kompromitovane srpske i crnogorske činovnike koji su svojevremeno poslati u Makedoniju. Vrlo je zadovoljan da Jugoslavija nije izgubila nego dobila još teritorija (Istra), što smatra velikim uspehom maršala Tita i njegove politike. Tražio je objašnjenje o odnosima s Albanijom i današnjem statusu i držanju albanske manjine. Vidaković kaže da se Stojadinović sam izjasnio za jugoslovenstvo, iako mu nije jasno postignuto jedinstvo. Policajac ga pita zašto onda podržava izdavanje srpskog lista "Zastava" koji stoji na srpskim šovinističkim pozicijama? - Odgovorio je da taj list izdaju njegovi prijatelji i da je to samo pandan ustaškim i velikohrvatskim listićima koji izlaze ovde, da on nije napisao nijedan članak za taj listić, i da čak ti njegovi prijatelji, koji ga izdaju i uređuju, stoje na jugoslovenskim pozicijama - kaže Vidaković, pa prelazi na emigraciju: - STOJADINOVIĆ se kategorički ogradio od političara u emigraciji, tvrdeći da većinu finansiraju Amerikanci i da su se oni gotovi svi pretvorili u obične plaćenike, čiji politički stavovi nemaju nikakve realnosti niti ikome koriste. Stojadinović veli da i pored toga što je antikomunista, nema prava da svojim jalovim radom šteti Jugoslaviji, zbog čega i zadržava politički pasivan stav. Dvojica ideoloških protivnika prelaze na ustaše:

- Stojadinović je okvalifikovao ustaše kao krvoždere i sa velikom mržnjom je govorio o njima. On smatra da su došli u Argentinu po Peronovoj želji i živom aktivnošću Katoličke crkve. U početku je važnu ulogu odigrao dr Benzo, bivši konzul u Berlinu, koji je uspeo da uđe u Peronovu okolinu. Kod Benza se javila ambicija da postane vođa Hrvata u emigraciji, zbog čega je s Pavelićem došao u oštar sukob. On veli da lično poznaje Benza, koji je kulturan čovek, i preko koga može dosta da se informiše o delatnosti ustaške emigracije. Bivši predsednik vlade kaže da su ustaše pripremale 300 naoružanih ljudi za učešće u Estenzorovom prevratu u Boliviji, i prelaže Vidakoviću da Jugoslavija "to nabaci kao opasnost za Peronovu vladu, jer ako su jednom bili kupljeni, mogli bi lako da se okrenu i protiv Perona". NJih dvojica zatim prelaze na njegove veze u Argentini i Evropi. Stojadinović mu pokazuje nekoliko pisama "od visokih ličnosti", pa konačno saopštava svoje zahteve: - Interesovao se da li bi mogao da dobije neke dokumente iz arhiva MIP-a za svoje memoare. On podvlači da će memoare završiti s periodom Tita, pošto nije kompetentan da piše ma šta dalje o daljim događanjima - prenosi Vidaković, ukazujući na najjači adut tajne policije: - On je više puta pokušao da pokrene pitanje brata, koji je u zatvoru. No, ja sam zaobišao razgovor pošto sam ocenio da ga to najviše interesuje. Stojadinović je u nekoliko mahova nabacivao i svoj položaj, podvlačeći da nije sarađivao s Nemcima, niti se ma čim ogrešio u proteklom periodu. U jednom trenutku ispričao mi je u malo šaljivom tonu kako mu je neki izbeglica tvrdio da je on posle Tita najpopularnija ličnost u Jugoslaviji. ZANIMAO GA TITO U ČITAVOM razgovoru Stojadinovića je naročito interesovala ličnost Tita, za koga je nastojao da dozna što je moguće više detalja, piše Boško Vidaković. - Jednog trenutka postavio je pitanje da li maršal možda nije Rus. No, odmah je sam odgovorio da je ta verzija apsolutno otpala pojavom Rezolucije IB-a i daljim tokom odnosa između Jugoslavije i SSSR-a - napisao je Vidaković.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE BRIGE ZBOG BRATA (5. deo) Večernje novosti, 19.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić DRUGI razgovor Boška Vidakovića i Milana Stojadinovića, 22. 8. 1952. godine, bio je mnogo neposredniji. Atmosfera je, kako piše Vidaković u svom izveštaju, koji "Novosti"

ekskluzivno objavljuju iz dosijea Milana Stojadinovića u tajnoj arhivi Udbe, već bila pogodna - za obostrani nastup i konačno otkrivanje karata. - Stojadinović me pitao da li šta znam o njegovom bratu - piše Vidaković. - Rekao sam mu da sam nešto malo obavešten i da znam da je njegovom bratu sada znatno bolje, da radi intelektualne poslove, da je sam ili sa još jednim u sobi... On se začudio da je njegov brat tako žestoko osuđen, navodeći da nije napisao ni jedan jedini članak u "Vremenu" i da on, prema tome, nije ni sarađivao s Nemcima; zatim, kada je već osuđen, zar nije mogao do sada da bude pomilovan, kada su pušteni i pomilovani mnogi ratni zločinci Nemci, pa čak i Stepinac. - Odgovorio sam mu da o detaljima u vezi s njegovim bratom nisam upoznat, ali da pretpostavljam da ga je sama funkcija(glavni urednik dnevnog lista "Novo vreme") u toku okupacije automatski morala da uvuče u tesnu saradnju. Momenat je bio tu. Izjavio sam da se teško oslobađaju kolaboracionisti takve vrste, ali i pored toga da sam spreman da se zainteresujem za slučaj. Stojadinović je izjavio da bi bio vrlo zahvalan i da bi bio time lično zadužen. Podvukao sam da smatram da će teško ići, ali da pretpostavljam da ću nešto moći da učinim u pogledu smanjenja kazne u početku, a kasnije možda i više ukoliko se bude povoljno razvijala situacija. ON je istakao da mu je poznato da ne može da se pomiluje nijedan kažnjenik koji nije izdržao pola kazne i da će kroz šest meseci Dragomiru proći pola kazne, te da će se time stvoriti pogodna situacija. Pošto smo još malo razgovarali o ovom slučaju i podvukao sam da mi on mora pomoći oko nekih problema, koji u svakom slučaju neće ići u ozbiljan raskorak sa njegovim ličnim uverenjima. Konstatovao sam da se obojica nalazimo u istoj (patriotskoj) poziciji u odnosu na ustaše i njihovu delatnost u Argentini i u svetu, i da po tom pitanju on može mnogo da učini. - Izjavio je da se potpuno slaže po ovom pitanju i da će bez ikakve rezerve učiniti sve što je njegovoj moći. Uveravao me je da ima dosta dobrih veza ovde među visokim funkcionerima, a i među diplomatskim korom. On tvrdi da mu je lični prijatelj pomoćnik ministra inostranih poslova preko koga je informisan o mnogim pitanjima i zvaničnim stavovima iz Peronove spoljne politike, mada je takođe dobro informisan i o unutrašnjim problemima kod svojih drugih veza. Kontakt je uspostavljen. Sa Stojadinovićem smo se dobro razumeli. Jezik je postao neposredan, čak je počeo da dobija i profesionalni prizvuk - objašnjava prvi komunistički obaveštajac. - Ostavio sam mu da on mora u svakoj pogodnoj situaciji da diskredituje Pavelića i njegove, kod funkcionera vlasti, prikazujući ih kao nesigurne i kao potencijalnu opasnost za sam režim. Takođe sam rekao da su mi potrebne sve informacije do kojih može da dođe. Stojadinović je izjavio da potpuno shvata ovu potrebu i da je on do sada već koristio neke momente da podrije Pavelića. POŠTO se razgovor kretao još izvesno vreme oko utanačavanja rada po ovom problemu, prešao sam na druga pitanja. Interesovao sam se u prvom redu o ekonomskoj situaciji i delatnosti Stojadinovića po toj liniji. On mi je ispričao svoj položaj podvlačeći da je glavni urednik lista "Ekonomist" i savetnik vlade (La Plata) o ekonomsko finansijskim pitanjima, te da se sam praktično ne bavi

trgovačkom delatnošću. Odmah je dodao da njegov zet ima tri preduzeća. Interesovao sam se o ekonomiji Južne Amerike, a posebno Argentine, zbog mogućnosti eventualnog plasmana naših proizvoda. Ispitivali smo mogućnost za eventualno angažovanje Radonjića, odnosno njegovog preduzeća u nekim budućim poslovima. Stojadinović je mislio da bi valjalo da se osnuje neka agencija u kojoj bi i on dao jednog čoveka, naravno, Argentinca, dok bi ja takođe trebalo da odredim jednog sposobnog čoveka koji bi vodio uglavnom sve poslove i koji bi, naravno, morao biti vrlo poverljiv. Zatražio sam da mi Stojadinović uradi ekonomsku analizu Južne Amerike, posebno Argentine, i da zatim ponudi predlog za eventualne poslove, što bi meni znato olakšalo ocenjivanje mogućnosti. Stojadinović je pristao da uradi jednu takvu analizu. - Molio me da mu zaposlim sestru koja je pravnica i stanuje u Zorinoj 25 (Nada Glišić). Obećao sam da ću pomoći kod zaposlenja. Takođe tražio je da mu pribavim knjigu "Jedan kralj, jedna država, jedan narod", jer mu je potrebna zbog memoara (predizborni govor sa slikama). Obećao sam da ću nastojati da je nađem i da je pošaljem. Molio me je da mu pribavim komplete "Politike" ili "Vremena" od 1935 do 1939. godine. Ništa mu nisam obećao. Postavljao je pitanje državljanstva. Posle kraćeg dijaloga o beznačajnim stvarima prešli smo na problem utvrđenja veze, pošto sam podvukao da ne bih želeo da za naš aranžman znaju funkcioneri u poslanstvu. Stojadinović je postavio pitanje kako da se održava veza. Odgovorio sam mu da je moj lični prijatelj jedan Srbin koji radi u poslanstvu. Stojadinović je upao s pitanjem da li je to konzul (M. Piljuga). Odgovorio sam potvrdno. Stojadinović se saglasio rečima: "Vrlo dobro, on je Srbin - Bosanac". KĆERKI ULAZ SLOBODAN BOŠKO Vidaković najviše je sumnjao u Stojadinovića jer je tražio da mu se dokumenta MIPa, za pisanje njegovih memoara, zvanično proslede. - Podvlačim da je Stojadinović insistirao da ove dokumente traži zvanično i pored toga što sam mu predložio da ako koji dokument pronađem pošaljem kopiju preko veze. Ponovo je postavio pitanje njegovih kuća, a u vezi s tim i njegovog položaja. Odgovorio sam mu da ću izvideti stvar i da ću odgovoriti, mada smatram da će svaki pokušaj u ovom pravcu biti jalov. Napominjem da na ovome nije mnogo insistirao. Kroz razgovor je pitao da li bi mogao da proputuje kroz Jugoslaviju - šaljivim tonom. Odgovorio sam da to ne bi bilo nemoguće ali bi njegova ćerka mogla lakše da prođe i da se čak zadrži jedno vreme - napisao je Vidaković.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE "MERCEDES" S PETOKRAKOM (6. deo) Večernje novosti, 20.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić NA sastanku s Boškom Vidakovićem dogovoreno je da Milan Stojadinović radi s konzulom u Buenos Ajresu. Njegovo šifrovano ime postalo je - Mercedes. Bivši predsednik vlade, jedan

od najbogatijih i najmoćnijih ljudi predratne Jugoslavije, tako je 28. oktobra 1952. godine i defitivno postao - poverenik Udbe. Prvi izveštaj konzula koji sebe potpisuje s Karlos počinje klasičnim policijskim ispitivanjem. Za razliku od prijateljskog ćaskanja s Boškom Vidakovićem, direktorom SID-a i jednim od obaveštajaca na vrhu komunističke policije, Stojadinović se sada suočio s operativcem koji od njega traži samo jedno - da sarađuje. Bivši predsednik vlade i novi konzul u Argentini prave dogovor kako da isključe "Amiga", kao posrednika, kako da "Srpska zastava" više piše protiv ustaša, a manje protiv komunista... Stojadinović, zatim, iznosi svoj zahtev - pita za brata. - Na to sam počeo o njegovoj sestri onako kako je dato u šifrovanom pismu iz zemlje s izvesnom izmenom u prvom delu, gde nisam govorio da je "frontovka" i slično, nego da je korektna građanka - piše Karlos. Njegovo izlaganje Stojadinović je mirno slušao, sve dok Karlos nije ispričao kako je njegova sestra "ogorčena na njega, kako ga okrivljuje za smrt svoga muža i svoje teško stanje i položaj njegovog brata u zatvoru". Stojadinović je bio van sebe. Pitao je: "Zar je moguće da je ona to govorila?" - JA sam potvrdio, ponovivši ovaj deo iz početka (namerno), a zatim dalje, dodavši da mi je za sada sve to poznato samo iz jedne kratke informacije od Bosanca, a da se nadam da ću nešto detaljnije moći da mu kažem čim primim poštu. Moje izlaganje je na Mercedesa (kako se može zaključiti i po njegovom izgledu u tom momentu i po reakciji) delovalo porazno i iznenađujuće. Ispričao mi je slučaj s mužem njegove sestre, braneći se da on nije ništa kriv za njegovu smrt, jer je ubijen pri završetku rata dok još nije postojala aktivnost redovnih sudova u Beogradu. Nekoliko puta je s čuđenjem zamišljeno ponavljao da kako je to moguće da ga ova optužuje, da je ogorčena na njega i slično, ali je na kraju posle mog izlaganja o tome da joj je učinjena pomoć rekao "Pa, ipak su ovo dobre vesti". - Ja sam se tobože izvinio da mi je lično neugodno što sam mu saopštio za njega tako neugodno mišljenje njegove sestre, što je on prećutao i zatim rekao "A, šta ima u vezi s bratom?" - U vezi s bratom - odgovorio sam - stvari stoje kako je ugovoreno između vas i gospodina B. (Boško Vidaković je gospodin u izveštaju Udbe. prim. aut.) na vašem poslednjem sastanku, i rešenje bratovog, kako i sestrinog pitanja, zavisi od ispunjavanja obaveza koje ste preuzeli na sebe. Ovakav moj odgovor kao da je malo zbunio Mercedesa i on je samo oborio pogled odgovarajući nekoliko puta - "da". Mučan razgovor prekinuo je neki službenik, posle čega je jugoslovenski konzul, kako kaže, "odlučio da pređe na ozbiljan razgovor". - Postavio sam mu pitanje da li mu je poznato mesto boravka Veverice (Ante Pavelića), zbog navodnog intervjua s dopisnikom agencije Ansa u Urugvaju, te pisanja nekih madridskih listova, da se Veverica nalazi u Urugvaju. STOJADINOVIĆ je kazao da Pavelić sigurno nije u Urugvaju, da on poznaje dopisnika Anse, i da je taj intervju sigurno još ranije napravljen.

Njemu je poznato da su Argentinci posle našeg zahteva za ekstradiciju upozorili Vevericu da se povuče i zabranili mu svako političko delovanje - kaže se u izveštaju Udbe. - Iznosio je dalje kako se Veverica vrlo malo kreće, slabo je obučen i ostareo, i da se vrlo malo pojavljuje među ustaškom emigracijom pošto mu je to zabranjeno od Argentinaca (ovo zabranjivane pomenuo je i podvukao nekoliko puta), kao i zbog njegovog izgleda, kako se njegova emigracija ne bi demoralisala. Karlos kaže da je tada pomislio na dve mogućnosti: "Ili hoće svesno da me obmane smatrajući da nemam pojma o delovanju ove emigracije (što nije odgovaralo njegovom držanju) ili prosto on nema pojma o delovanju Veverice i ustaške emigracije i drži se na podacima iz 1950. godine". Jugoslovenski konzul zatim kaže da je bio siguran da ga Stojadinović šalje na pogrešan put, pa ga pita šta on misli o ustaškoj propagandi ovde? Mercedes je izneo da ne čita tu štampu - piše konzul. Postavio sam mu pitanje kako gleda na Jelićevu akciju u Nemačkoj i njen odjek ovde u Argentini. On je prvo upitao o kom se Jeliću radi, pa se onda prisetio. "Da nije to onaj koga su Englezi zarobili na nekom brodu?" (dr Branko Jelić, ustaški vođa u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata) Kada sam mu potvrdno odgovorio, rekao je da ne zna ništa naročito o tome, ali da je Jelić demokratskijeg mišljenja nego Veverica, ali da uopšte uzevši maršal može da vlada dokle hoće u Jugoslaviji pored aktivnosti Veverice ovde i Jelića u Nemačkoj. PLAN ZA BOSNU MILAN Stojadinović i jugoslovenski konzul u Buenos Ajresu pričali su o raznim temama, a kao jednu od najinteresantnijih Udbin obaveštajac izdvaja - diskusiju o odnosima Srba, Hrvata i muslimana u BiH. Stojadinovića je najviše zanimalo šta bi bilo u Bosni u slučaju nekog plebiscita. Da li su za sadašnju Bosnu ili Mačekovu koncepciju razdvajanja na dve strane: Srba i Hrvata, i potpuno eliminisanje muslimana. Pitao je o ratu u BiH, i pokoljima, te ko je prednjačio u tom? Da li postoji i dalje ona mržnja koja je i ranije postojala u BiH? - Ja sam mu dao jedno šire obrazloženje, objasnivši da narod BiH od posleratnog uređenja već vidi praktične koristi i velike mogućnosti prosperiteta, i da nikome ne pada na pamet bilo kakvo cepanje, da su mržnje koje su stvorene ranijim režimima i u toku rata sada neprimetne i neznačajne, jer se o njima može govoriti samo kao o pojedinačnim slučajevima, piše komunistički obaveštajac u svom izveštaju, pa podvlači "izdajničku ulogu četnika u toku rata, koja je doprinela raspirivanju nacionalne mržnje i dovela do fatalnih posledica, jer su se ovi ponašali kao i ustaše, klali i palili nevin muslimanski živalj".

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE JA VAMA POMAŽEM... (7. deo) Večernje novosti, 21.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

NA sastanke s Milanom Stojadinovićem, jugoslovenski konzul, koji sebe u svim izveštajima potpisuje kao Karlos, dolazi po jasnim uputstvima iz zemlje, koje kasnije s grupom obaveštajaca i poverenika studira na sastancima Juga. Kako kaže u izveštaju sa sastanka 3. decembra 1952. godine, koje "Novosti" premijereno objavljuju iz Stojadinovićevog dosijea u arhivi Udbe, s bivšim predsednikom vlade treba pričati o sledećem: "Pitanje njegovog puta u Evropu i razlozi da se upozna sa aktuelnim događajima u zemlji, s akcentom na ekonomsku situaciju izazvanu poslednjom sušom. Upoznati ga sa novostima u vezi sa njegovom sestrom, primiti diskusiju u vezi sa bratom, ako je on počne na osnovi koja je još ranije precizirana, i postaviti sledeće zadatke po ustaškoj emigraciji: da deluje u pravcu ukidanja ustaškog "Radio časa" i pruži proširene podatke o delovanju ustaške vlade u Monte Videu, o čemu je na poslednjem sastanku govorio. Po srpskoj emigraciji: da utiče na emigrante koji vode list 'Srpska zastava', da ova piše više protiv ustaša, a da se u pisanju protiv FNRJ ograniči na najnužnije". - Pošto sam mu doneo tri flaše šljivovice on se našalio da jednu pošalje Peronu, dodajući kako je ranije došao do nekih kolekcija cigareta koje je poklonio nekim argentinskim ministrima. Pokazana mu je jedna kutija naše "Makedonije" i on je zamolio da ponudi cigaretama službenike u drugoj kancelariji - počinje svoj izveštaj Karlos. Po povratku iz kancelarije, Stojadinović odmah postavlja očekivano pitanje: "Da li ima šta novo u vezi s njegovim bratom?". KARLOS nastavlja pripremljenom metodom "da mu je sestra dobila honorarno zaposlenje od Direkcije za informacije i da je to pitanje potpuno okončano, ali da je pitanje brata mnogo teže i da pre svega zavisi od njega". - Mercedes je prešao na svoj položaj, uporedivši se s raznim italijanskim emigrantima koji kao bivši funkcioneri vlasti dobijaju od Italije penzije, razne diplomatske funkcije u inostranstvu i slično. Ovo je nadovezao na situaciju s emigracijom, rekavši kako bi s jednim taktičnijim postupkom moglo mnogo emigranata da se privoli na povratak kući ili da se bar pasiviziraju u neprijateljskom radu protiv nas. Stojadinović je predložio da "uz jednu izjavu ministra Rankovića mogu da se pošalju i pozivi za povratak na adrese emigranata s raznim obećanjima koje će regulisati njihova prava u Jugoslaviji, pitanje imovine, penzije i slično, što bi omogućilo veći kontakt emigranata s poslanstvom i pasiviziralo njihovu aktivnost u suprotnom taboru". Konzul piše kako je reagovao na sve ovo, rekavši "da mi ne možemo jednako postupati s ratnim zločincima i sa ostalim emigrantima". Trenutak zategnutosti Udbin obaveštajac koristi da pređe na drugu zadatu temu. Stojadinoviću objašava probleme s velikom sušom, pa odjednom pita direktno: "Da li je tačno da putuje u Evropu, pošto se tako priča"? Mercedes kao da je bio iznenađen ovakvim pitanjem, ali je brzo odgovorio da odlazi na kraće zbog privatnih poslova i to prvo po Južnoj Americi, a zatim u Evropu, zbog "Ekonomista". Mercedes je rekao da putuje posle Nove godine i da misli da se zadrži oko dva meseca. Konzula, naravno, najviše zanima da ći da poseti Pariz, i svoje stare prijatelje. Stojadinović ga prekida: "Mislite da se sretnem s Cvetkovićem".

- Pa s Cvetkovićem - odgovara Piljuga. - S princom Pavlom, Trivuncem i drugima. Stojadinović očigledno nije nepripremljen na ovakva pitanja, princa Pavla naziva bitangom, odbijajući svaku mogućnost da se s njima nađe. Zatim, on skreće temu i pita komunističkog obaveštajca da li je čitao poslednju "Srpsku zastavu" i članak o Veverici (Ante Pavelić)? KARLOS kaže da je članak dosta dobar, ali da "Zastava" svakim brojem piše sve više protiv FNRJ, služeći se neistinitim pričama o Titu, dok zapostavljaju napade na ustaše. On pokazuje Stojadinoviću članke koje su ranije štiklirali kao "problematične." - Rekao sam mu da mi očekujemo od njega uslugu tj. da on preko svojih prijatelja u "Zastavi" onemogući ovakvo napadanje na nas i orijentiše list protiv ustaša - piše Udbi. - Mercedes je izneo da mu je veoma teško da utiče na pisanje ovog lista, jer su ljudi vrlo čudni i uvredljivi, prenevši slučaj bivšeg pukovnika Dimitrijevića koji se uvredio i naljutio što u jednom broju (poslednjem) nije štampan njegov feljton u celini, već samo deo. Jugoslovenski konzul napokon Stojadinoviću daje prvi zadatak: zaustavljanje ustaškog "Radio časa". - Objašnjeno mu je da treba da se zabrani emitovanje ustaškog "Radio časa" preko stanice "Splendid". Stojadinović je rekao da može da interveniše samo ako emisije deluju antisrpski, našta sam mu rekao da "Zbor" koji peva prilikom tih časova, sadrži više ustaških ratnih zločinaca, što takođe može biti baza za intervenciju uzevši s njegovog(srpskog) ili našeg stanovišta - zaključuje jugoslovenski konzul u Buenos Ajresu. On se "upecao" na to "srpsko stanovište", kaže sam konzul, razvivši čitavu priču o ustaškim pokoljima nad srpskim življem. Stojadinović ipak omalovažava ustaše, rekavši, kako prenosi obeveštajac Udbe, "da naša vlada može pored Veverice u Argentini mirno da vlada još hiljadu godina". - Govoreći da Argentinci zabranjuju ili nedozvoljavaju izlaženje listova političke emigracije protiv FNRJ (ili kako se M. doslovno izrazio: zapretili su im da ne smeju politički da deluju) Mercedes je napomenuo da se to odnosi i na "Srpsku zastavu" - zaključuje Udbin obeveštajac, napominjući kako je odmah vratio razgovor na "Zastavu". "Da, mogu ja pomoći, ja i pomažem vama, ali vi meni nikako da pustite brata", bio je Stojadinovićev odgovor. USTAŠKA MASKA MILAN Stojadinović je na sastanku s jugoslovenskim konzulom 3. decembra 1952. ustvrdio da je ustaška vlada u Monte Videu samo "maska". - Svi oni zajedno s Vevericom ovde su u Buenos Airesu - kazao je Stojadinović. - Ali, pošto im je zabranjeno političko delovanje pišu i deluju preko Monte Videa. Nekoliko puta je ponovio da su oni sve vreme ovde, praveći grimasu licem, kao da je hteo da pokaže kako se radi o jednoj igri da bi se zamaskiralo pravo stanje.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE

SRBI BRANE STEPINCA (8. deo) Večernje novosti, 22.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić SRPSKA emigrantska štampa koristila je svaku priliku da napadne komunističku Jugoslaviju, zbog čega je jednom došlo do takvog paradoksa "da su branili Stepinca kada je trebao da bude uhapšen". Jugoslovenski konzul i bivši predsednik vlade i jedan od vođa srpske emigracije Milan Stojadinović na sastanku 29. januara 1953. godine upravo se dogovaraju kako da nađu bar jednu zajedničku stvar - "napad na Stepinca". - Mercedes se potpuno ogradio od pisanja "Srpske zastave", prebacivši sve na urednika Filipovića, ali je u diskusiji o Vatikanu, uglavnom ostao na vatikanskim pozicijama. Saslušao je stvari o delovanju Stepinca, ali je i posle toga rekao da je to prestrog korak za naše vlasti. Objašnjeno mu je da cela vatikanska kampanja nije imala loših posledica po našu zemlju, nabačen je i pozitivan stav zapadnjaka s novim američkim zajmom neposredno posle našeg prekida odnosa s Vatikanom. Ovo je jedan od retkih "zadataka" koje je Milan Stojadinović revnosno obavio. Na sledećem sastanku, čitavih šest meseci kasnije on je ponosno ukazao kako je "Srpska zastava" izmenila stav prema Stepincu, obrazlažući "kako je ranije o njemu pozitivno pisala samo da napadne na Jugoslaviju". Osim toga Stojadinović nije uradio ništa, jer kako je sam rekao konzulu na njihovom prvom sastanku u 1953. godini, "on više neće da radi, dok mu se ne pusti brat". - Neće da sarađuje dok mu je brat u zatvoru, a sem toga još mu nije ni objašnjeno kako naše vlasti gledaju na njega; pitanje državljanstva, imovine, penzije, povratka... te da on na kraju ne želi da postane Titov agent. NI Stojadinović, ni agent Udbe, ipak, nisu želeli da prekinu razgovor. Stojadinović je posebno želeo da sazna sve o situaciji u zemlji. "Ovu temu Mercedes je baš forsirao", piše Karlos u izveštaju Udbi: - Osetilo se da se spremio za takvu diskusiju s određenim ciljem. Prvo, govorio je o teškoćama u poljoprivredi i čudio se kako ne možemo da se izvučemo, okrivljujući ideju zadrugarstva. Razvio je tezu o nedostatku lične slobode, govorio je o zasluzi režima što je spasena vojnička čast naše zemlje i armije, da je postignuto nacionalno jedinstvo što je najvažnije radi celine teritorije, ali da su puni zatvori i da nema dovoljno demokratije. Komunistički agent je zategao situaciju, zbog čega je i Stojadinović kazao "da ni on nije demokrata, niti je za jednu demokratiju koja prelazi u anarhizam". Naveo je primer pucanja u bivšoj jugoslovenskoj skupštini, piše Karlos, ali je "ostao pri stavu da je naš režim prestrog, da je nepomirljiv, što dovodi do nerazumevanja, stvara probleme, kao na primer s emigracijom koja bi s malo elastičnijom politikom mogla lako da se likvidira za svagda. - OVDE je došao na željeno tlo. Naveo je kao primer mogućnost da dođe do saglasnosti sa Mačekom, što bi uslovilo da njegove pristalice u zemlji zauzmu korektan stav prema režimu. Objašnjeno mu je da do danas iza Mačeka nema nikoga, da je to davna prošlost i da mi

nemamo nikakve potrebe za njegovom osobom što otklanja svaki naš interes. On je objasnio da je slučajno uzeo primer Mačeka, da je on lično takođe njegov protivnik, ali da bi jednim kompromisom sa starim političarima vlada rešila problem emigracije, kao i razna mišljenja u inostranstvu o unutrašnjem nespokojstvu, nedemokratičnosti i slično. Stojadinović je zatim sasekao Udbinog agenta, direktnim pitanjem: "Da li može da dođe do pomirenja s Petrom Karađorđevićem". "O tome nema govora", kazao je jugoslovenski konzul, naglasivši "da ovakve teme uopšte nisu pogodne za razgovor". Stojadinović je mirno prešao preko ovoga i nastavio "kako čuje da u Beogradu postoji jedna kafana (čini mu se "Ruski car") gde se sastaje opozicija". Mercedes kaže da ti ljudi ne vrede ništa i da čim se nešto zvanično postavi ućutkaju se od straha i više ništa ne preduzimaju - piše Karlos. Stojadinović pred komunističkog agenta otvoreno postavlja i pitanje svog povratka u zemlju. - To je potezao kroz čitav razgovor, kao i potrebu pomirljivosti s naše strane i kompromisa sa starim političarima. Izgleda da on ipak sve to radi osmišljeno ili po savetu njegovih upravljača da se ugura u naš organizam - zaključuje izveštaj s prvog sastanka s Milanom Stojadinovićem u 1953. godini jugoslovenski konzul u Buenos Ajresu. NA LINIJI ZAPADA KAKO je slabilo poverenje u saradnju s Milanom Stojadinovićem Udba je počela da prikuplja informacije o njegovim saradnicima. Jedan od najzanimljivijih izveštaja je o novinaru Milana Mikašinovuću, koji je bliski Stojadinovićev prijatelj i dopisnik "Ekonomista" u Bonu. Izveštaj Ludviga 28. 7. 1953: Novinar. Srbin. Emigrant, nalazi se u Bonu kao dopisnik lista "Ekonomista". Mikašinović je za vreme rata radio za Nedića u uredništvu "Novog vremena" i kao dopisnik u Berlinu. U Nemačku je došao na nekoliko meseci kao dopisnik pomenutog lista, čiji je glavni akcionar Milan Stojadinović. Mikašinović se ovih dana vraća u Argentinu preko Španije. Dopisništvo je predao jednom nemačkom novinaru. U Nemačku je, kako on priča, došao kao dopisnik ovog lista, ali istovremeno i da obavi izvesne poslove za Stojadinovića, koji uskoro treba da dođe u Evropu. Stojadinović, prema Mikašinoviću, živi dobro u Argentini i savetnik je tamošnjeg vlade za finansijska pitanja. Ima svoju vilu i napravio je već novac. Prema njemu Stojadinović je najreprezentativnija ličnost jugoslovenske emigracije u koju zapad ima najviše poverenje. Stojadinović takođe danas ne daje nikakve izjave protiv Tita i Jugoslavije i na taj se način nalazi na liniji zapada, a istovremeno neće sličnim izjavama da uništava svoje pozicije kod zapadnog kapitala koji danas radi i trguje u Jugoslviji, i istovremeno zahteva da se njegove investicije priznaju od sadašnjih i budućih jugoslovenskih vlasti. Iz Mikašinovićevog pričanja može da se zaključi da predstojeći Stojadinovićev dolazak u Evropu treba da bude ne samo trgovačke, nego i političke prirode. Trgovački utoliko što

Stojadinović sklapa trgovinske ugovore za argentinsku vladu i od toga ima procenat, političke, utoliko što Stojadinović putuje kod Franka u Španiju, gde treba da dobije odlikovanje. Zatim treba da otputuje za Rim, gde odranije ima svoje veze i poznanstva. Verovatno će biti primljen i od pape, a razgovaraće i sa vladinim zvaničnicima. Ako današnja vladina koalicija ostane u Nemačkoj na vlasti Stojadinović treba da dođe i u Nemačku gde bi vodio razgovore s vladinim zvaničnicima kao i sa nemačkim kapitalistima, Krupom i drugima. Ovaj Stojadinovićev dolazak u Evropu treba da znači početak Stojadinovićevog političkog rada, i to ne na organizovanju emigracije i slično, već istupanju pred zapadom u ime jugoslovenske emigracije.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE TAJNU ZA - ŽENU! (9. deo) Večernje novosti, 23.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić SARADNJA Milana Stojadinovića i Udbe posle svakog sastanka sve se više zaoštravala. Tajna policija radila je po unapred pripremljenoj strategiji - davati nove zadatke i sve to uslovljavati puštanjem brata iz zatvora. Stojadinović je brzo shvatio igru i jugoslovenskom konzulu saopštio da "dok mu ne puste brata neće da sarađuje". Na sastanku "sektora E" 23. 2. 1953. godine, kako se vidi u jednom dokumentu u dosijeu Milana Stojadinovića, u arhivi Udbe, koji "Novosti" ekskluzivno objavljuju, zato se predlaže centrali u Beogradu "da prosledi nove instrukcije u radu s Mercedesom". - Druže Vito, u vezi s Mercedesom mi ne bismo poduzimali momentalno nikakve mere dok ne primimo vaše primedbe na poslednji sastanak, o čemu smo javili šifrovanim pismom od 2. februara. Ovo zato što će verovatno doći do izmene s obzirom na novije momente s pomenutog sastanka. On je, kako smo javili, što se detaljnije vidi iz priložene zabeleške (zauzeo ovoga puta potpuno otvoren stav - dok mu se ne pusti brat neće da sarađuje. Takođe je ovog puta aludirao dosta otvoreno na povratak u zemlju sa određenom pozicijom. Osim ovoga, nije nam potpuno jasan drugi deo vaše tačke pod 1 u operativnom pismu poslednje pošte, gde govorite o Mercedesu: "Takvo je stanje danas, no to ne znači da se pitanja njegovog ekonomskog opskrbljivanja po povratku u zemlju, kao i pitanje državljanstva ne bi moglo rešiti na jedan zadovoljavajući način". Da li ovo razumeti kao dozvolu za povratak u zemlju kada god on želi jer će on u razgovoru sigurno tražiti preciznije objašnjenje. U OVOM dokumentu Udba šalje detaljan izveštaj o svim važnijim kontaktima u Argentini. Za Ibra (šifrovani naziv) obaveštajci iz Buenos Ajresa predlažu da mu se odmah pusti žena jer su ocenili "da od njega može da bude korsiti, pošto je odmah pokazao na delu volju za rad bez ikakvog ustezanja". - Mi njemu porodicu, on nama informacije o slovenačkoj emigraciji - kaže se veoma jasno u izveštaju Udbe. - Da bi nam ostvario obećano pristupio je društvu "Slovencev". U slovenačkom sektoru imamo najteže stanje s agenturom i s mogućnostima za proširenje,

posebno posle iskustva s Trigom s kojim se zakasnilo s traženjem žene iz zemlje, zbog čega je ovaj saradnik potpuno otpao iz mreže. Na kraju podvlačim, da je za naš slučaj Ibre, vezano u prvom redu što je on u slovenačkom sektoru, pored Erazma s kojim je veza neredovna, jedini saradnik. Što se tiče Elvire, Udba kaže da postoje dobri uslovi da se krene napred. "Mislimo da je to više pitanje vremena i podesnog momenta, a manje njegovog opiranja, iako on redovno iznosi kako ne bi hteo da bude agent, već da uistinu mrzi Vevericu (Ante Pavelić)", kaže se u pregledu saradničke mreže u centrali komunističke policije u Argentini. - Neke stvari nam kaže napola, neke uskrati otvoreno, ali ipak u celini mi smo dosta saznali od njega - kažu agenti Udbe o kontaktu s dr Benzom, bivšim konzulom u Berlinu, koji je po dolasku u Argentinu pokušao da preuzme vodeću ulogu od Pavelića. - Čini nam se da je i prema Veverici odlučniji nego ranije. Zbog svega toga mi bismo predložili da se nastavi sa postojećom linijom: korišćenje u informativnom pogledu i priprema za javni istup protiv Veverice. Kad o tome govorimo ne vidimo mogućnost da se oko njega okupi neka grupa, čak ni njemu to ne bi odgovaralo u sadašnjem momentu. On bi sam hteo da raskrinkava Vevericu i to na jednom vrlo širokom planu: prva emigracija, stara Jugoslavija, NDH i nova emigracija. S toga bi sačekali sa svakom drugom namerom i nastavili kako smo počeli. Malo je neugodno delovala poseta porodici njegove žene i jako ga uplašila, a on se pobojavao vlasti naših domaćina, kao i "koljača". To sve je izneo nekako kroz zube, ali sigurno je da je strah tu. KAKVE sve probleme tajna policija ima u dalekoj Argentini najbolje se vidi iz slučaja Estebana: "U poslednje vreme Esteban je na dva sastanka tražio da se razmotre mogućnosti da se vrati kući. Uzeo je za argumentaciju da slabo živi, nastojeći na ovoj bazi (po našem mišljenju da izvuče veću nagradu). Mi ga nismo ubeđivali u potrebu da ostane, nego smo rekli da će se ta stvar razmotriti. On je, inače, iznosio to nama skoro na svakom sastanku kakva su njemu obećanja bila data u Austriji, kad je primao saradnju, te da je samo pola od toga ostvareno da bi on odlično živeo". - Posle nekoliko sastanaka postavio je sasvim drugo pitanje, da li bi se moglo srediti da njegova majka dođe kod njega za stalno. Opravdavao je da i drugi dolaze, te da njen dolazak neće izazvati pozornost. Kako se vidi u poslednje relativno kratko vreme Esteban je postavio dve suprotne stvari: da se povuče u zemlju, i da mu se dovede majka ovde. Naše je mišljenje da on ne bi išao u zemlju, i da na ovaj način želi samo da ucenjuje radi povećanja nagrade, te bi mu mi odgovorili da se slažemo da treba da ga vratimo u zemlju. I konačno jedan kontakt po srpskoj emigraciji: Francisko. - S njegovim slučajem mi nismo načisto. On piše redovno izveštaje, ali su oni dosta nejasni i zbrkani da mi još do danas nemamo jasnu sliku koliko tu ima ozbiljnosti i istine. Osim toga njegove informacije suprotne su informacijama koje mi posedujemo. Teškoća je ta što mi za sada još ne možemo da proverimo njegove informacije jer na ovom sektoru stojimo vrlo slabo s agenturom... Osim s Milanom Stojadinovićem, koji je nesumnjivi lider srpske emigracije, ali kako kažu u izveštaju Udbe - "on odbija svaki rad po srpskoj emigraciji".

NARODNE RUKOTVORINE ZA rad na terenu agentima Udbe jedna od najpotrebnijih stvari su - narodne rukotvorine. - Za kontakte s raznim emigrantima dobro bi nam došle i neke fotokopije kompromitujućih materijala iz rata, NDH, o izvesnim stavovima ustaške vlade (prema muslimanima ili po drugim pitanjima) te molimo da nam ih šaljete - kaže se takođe u preseku tajne policije u Argentini. - Napominjemo da bi nam mnogo više odgovarale kopije originalnih materijala, nego prepisi, jer ubedljivije deluju.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE TRST NIJE NAŠ (10. deo) Večernje novosti, 24.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić POSLEDNJI sastanak s Milanom Stojadinovićem Udba je imala 2. decembra 1953. godine. Nezadovoljan što mu još nisu pustili brata, Stojadinović je otvoreno zapretio "da od njega ka Jugoslaviji mogu da duvaju topli i hladni vetrovi". Odgovorio sam mu da je njemu poznato da su nas već mnogo duvali razni i topli i hladni vetrovi, ali da je to bez rezultata - piše jugoslovenski konzul u izveštaju Udbi, koji "Novosti" ekskluzivno objavljuju iz dosijea Milana Stojadinovića. - Pa neka duvaju kakvi hoće jer ih se ne bojimo... Obaveštajac je ponovo rekao Stojadinoviću da mu neće pustiti brata, dok on ne pokaže neke rezultate, a onda je, kako kaže, nastala tako mučna situacija "da je taman mislio da prekine sastanak, kada ga je Mercedes pitao šta novo ima u zemlji". - Šta vi, zapravo, tražite od mene - prekinuo je konzulovo izlaganje Stojadinović. Krenuli su stavku po stavku: Stojadinović je kazao da je sve uradio za trgovinski ugovor, dalje je istakao kako je po pitanju promene stava "Zastave" prema Stepincu ispunio obećanje s dva članka koja je on sam napisao. Odgovorio sam mu da nije problem s pisanjem "Zastave" samo prema Stepincu, nego uopšte, da čak ima uvreda na račun predsednika republike, a posebno s poslednjim brojem i njegovim intervjuom o Trstu. Razvio sam mu tezu da se mi ne bojimo takvog pisanja, da to ne može da omete razvoj FNRJ, ali da je govoreći o emigrantskim listovima, "Zastava" imala najreakcionarniji stav. Da je on jedini pisao u štampi da se Trst preda Italiji, da mi to sve skupa ne možemo da ocenimo kao pozitivnu promenu. STOJADINOVIĆ je počeo da se brani oko Trsta. Izneo je da su u "Zastavi" neovlašćeno skratili njegovu izjavu u pomenutom italijanskom listu, da je on, istina, mišljenja da za Jugoslaviju Trst nije od životnog pitanja, i da on, pošto ima većinu Italijana, i treba njima da pripadne.

On kaže da u poslednje vreme nije pregledao materijale pre štampanja i dopušta da su se neke stvari potkrale - piše Karlos. Mercedes je ranije branio da pišu protiv predsednika republike, ali oni često i njemu načine neželjene stvari, kao u poslednjem broju. Ispričao je kako ga je posetio urednik Filipović i obavestio da bi o njemu objavili zabelešku u "Zastavi" o njegovoj izjavi italijanskim novinama, poseti srpskog odbora iz Buenos Ajresa i takođe nešto o njegovoj ženi. M. je pristao, ali su oni svoju posetu njemu nazvali audijencijom, kao da je on kralj, i na kraju objavili jedan članak o njegovoj supruzi, u kojem je desetak puta nazivaju visoka gošća, zbog čega se ona strašno naljutila. Pisanje u "Zastavi" M. naziva magarećom uslugom. Stojadinović je zatim predložio Udbinom obaveštajcu da osnuju jedno zajedničko trgovačko preduzeće, koje bi gurao kod domaćina. Rekao sam da ćemo razmotriti ovu sugestiju - nastavlja konzul. Zamolio je da javim u zemlju da on nije promenio stav, da je ostao na istom mišljenju i da će učiniti sve što može, a da oni u zemlji takođe produže s onim što su započeli. Konzul je osetio trenutak za ofanzivu: ponovo je tražio zaustavljanje ustaške propagande. IZNEO sam mu da su ustaše upravo dobile nova dva časa mesečno na "Ekscelzioru". Branio se da je u poslednje vreme bio prezauzet, a i da nema motiva za intervenciju. Objasnio sam mu da se ne radi samo o motivima, (On traži u časovima vređanje srpstva) nego o njegovim vezama preko kojih treba onemogućiti dalje rad tim časovima. A ako se radi o motivima onda i toga ima dosta. Ustaše, na primer, u svim glasilima upotrebljavaju srbo-komunizam, zatim da je Veverica(Ante Pavelić) obećao da će da napiše knjigu o tobožnjem pokrštavanju Srba koja treba uskoro da izađe. Priznao je da takvi momenti mogu da se iskoriste. Razgovor je nastavljen o srpskoj emigraciji, gde je Stojadinović rekao da su to sve penzioneri (oficiri) i da kada bi se prema njima uzeo jedan širi kurs da bi se oni svi do jednog vratili u zemlju. Govoreći o tome izneo je da bi i on želeo da dobije pravo na formalno odobrenje za povratak kući, iako on nikada ne bi išao nazad jer nema nikakvih ambicija za politički život.

Milan Stojadinović se rukuje sa mladim kraljem Petrom II Karađorđevićem O Petru Karađorđeviću ispričao je da se u poslednje vreme strašno iskompromitovao s raznim skandalima i ženom, te kada je "Zastava" u istom broju objavila o njemu i Mercedesu neke stvari, da su nekolicina emigranata došli kod njega da intervenišu da zabrani pisanje o Petru u istom listu gde pišu o njemu.

Stojadinović je agenta Udbe pozvao da vidi njegove slike i ponovio hvalospeve o jedinstvu zemlje "zašta najveće zasluge ima naš maršal, da je istomišljenik sadašnje politike koju vodi Jugoslavija i da zato nema razloga ni da se ustručava od nas". Kaže, pošaljite mi koga hoćete da razgovara sa mnom, ja ću sa svima da razgovaram. Na kraju smo ponovili ugovoreno, a on zamolio da u zemlji nastave kako su započeli obećavajući kako će on učiniti sve što može. Kaže, ako mi pustite brata budite uvereni da ćemo mi to znati da cenimo... O ANDRIĆU PRIVATNO NA sastanku 30. jula 1953. Milan Stojadinović se najviše interesovao za Ivu Andrića, njegovog bivšeg zamenika na mestu ministra inostranih poslova. - Čim je došao izvadio je koverat i predao mi ga pohvalivši se kako je on ove policijske stvari naučio od Korošeca, koji je bio specijalista za konspiraciju. Da je u pismu naveo tri stvari koje će interesovati Bosanca (Boško Vidaković, direktor SID-a) i da još samo nije završio obavezu oko ustaškog radio sata. Interesovao se o Rusima, pitao šta znači NKVD, pričao dosta i zabavno o svom sukobu s Aleksandrom, Pavlom, o svom zetu i njegovoj trgovini, i posebno o Ivi Andriću. Uredniku "Srpske zastave" rekao je da više ne smeju da pišu protiv maršala, jer je on sada predsednik republike, što su, kako im je rekao, mogli dok je bio predsednik vlade.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE RAZLAZ POSLE TITA (11. deo) Večernje novosti, 25.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić KADA je rimski "Tempo" 11. avgusta 1954. godine objavio vest o političkom sporazumu bivšeg predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića i poglavnika ustaške NDH dr Ante Pavelića, bila je to najveća posleratna senzacija kako za hrvatsku i srpsku emigraciju, tako i za komunističke vlasti u zemlji i agente Udbe, koji su nekoliko godina sa Stojadinovićem sarađivali protiv Pavelića. "Iz Buenos Ajresa stigla je vest o izmirenju dvojice ljutih neprijatelja pre i posle Drugog svetskog rata. U prisustvu najbližih saradnika, bivši lideri obavezali su se da priznaju buduće samoopredeljenje hrvatskog i srpskog naroda kada bude srušena Titova Jugoslavija, te će zajednički da rade na stvaranju nezavisne države Srbije i nezavisne države Hrvatske...", pisala je italijanska štampa. Mesec dana kasnije svaku nevericu raspršio je tekst u argentinskom "Hogaru": "Prava balkanska bomba eksplodirala je u srcu argentinske prestonice. Neupućeni u balkanske prilike ne mogu na pravi način da ocene značaj ovog događaja bez znanja o stepenu netrpeljivosti među narodima na balkanskim prostorima, a prvo mesto u tom rasponu mržnje zauzimaju Srbi i Hrvati..."

Pojašnjavajući razvoj hrvatsko-srpskih odnosa od naseljavanja na ovim područjima, pa sve do 1941. godine, i uz objavljivanje čak pet fotografija dvojice glavnih aktera sporazuma, "Hogar" piše: "Ma koliko to izgledalo neverovatno, između ova dva do krvi zavađena naroda na pomolu je mir i saradnja. Dr Milan Stojadinović, koji u Argentini živi od 1948. izjasnio se za miran i prijateljski razlaz te uspostavljanje nezavisnih država Srbije i Hrvatske. Tako bi se učinio kraj međusobnoj borbi koja je stajala života hiljade i hiljade ljudi, žena i dece na obema stranama za vreme Drugog svetskog rata..." LIST konstatuje i da se "ni u kom slučaju ne radi o mlaćenju prazne slame među emigracijom, što potvrđuje i evidentno pojačano delovanje Titovih službi u Argentini". Zbližavanju poglavnika u egzilu i bivšeg predsednika jugoslovenske vlade i prvom "otopljenju", prema zvaničnoj istoriji, doprineo je hrvatski emigrant i publicista Josip Subašić koji je u oktobru 1953. pokreno časopis "Izbor". U onoj nezvaničnoj, koju "Novosti" posle toliko godina pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića u arhivi Udbe, jasno se vidi da je Stojadinović ušao u aranžman s Pavelićem ne zbog "njihovog prijateljstva", već jer mu Udba ni posle dve godine "rada protiv Pavelića" iz zatvora u Srbiji nije pustila brata Dragomira. "Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi", zapretio je Stojadinović na poslednjem sastanku s jugoslovenskim konzulom 1953. godine. Karlos je ostao čvrsto na svojoj poziciji "prvo informacije, pa onda puštanje iz zatvora", pa je bivši predsednik odlučio da do brata stigne na drugi način. Komunistima je po drugi put objavio rat. Pavelićeva izjava u novoosnovanom "Izboru" o "mogućem sporazumu sa Srbijom na temelju hrvatskih povijesnih granica", samo mu je otvorila vrata. Već u sledećem broju "Izbor" objavljuje razgovor sa Stojadinovićem. U uvodnom delu teksta hrvatski emigranstki list ga predstavlja kao "velikog i simpatičnog Srbina", pri čemu se u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu "ispija naša hrvatska i srpska šljivovica". - Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu, a da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske. Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati - kazao je Milan Stojadinović. EVENTUALNI sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju, nastavlja Stojadinović: "Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa". Analitičari među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica "bivših" da se nađu za pregovaračkim stolom. Stojadinović je to već znao. U pojedinim emigrantskim listovima, koje je sponzorisao, pojavljivali su se naslovi: "Sviće na Drini" ili "Mir na granicama Srbije i Hrvatske". Krajem 1954. godine Pavelić, ponovo daje intervju "Izboru". Na sva usta hvali "političku mudrost dr Stojadinovića" i najavljuje potpisivanje "povijesnog sporazuma" uz konstataciju

kako je "i kod naroda u Srbiji te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda". I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komlimentima, ispijali "hrvatsku i srpsku šljivovicu", porodično se posećivali i jedan drugog nazivali "najvećim sinom" hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog "izliva nežnosti" među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima. I naročito - kako su "rešili" pitanje budućeg razgraničenja među dvema državama... SPORAZUM U DŽEPU POTPISIVANJE sporazuma trebalo je da se obavi u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu. Da bi izgledalo što svečanije i zvaničnije, Stojadinović je predložio Paveliću da pozove ostatke svoje vlade bivše NDH, a on viđenije Srbe. Ustaški lider nije želeo zvaničnu formu, što je veoma naljutilo Stojadinovića, koji je dva dana pred potpisivanje umalo odustao. Umešala se njegova supruga Augusta, ukorivši ga da "nema smisla da to radi svom prijatelju poglavniku". Mada nevoljno, Stojadinović se predomislio te je ugovorenog dana u njegovu kuću stigao Pavelić u pratnji Josipa Subašića. Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su jedan čas i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE NAMA SARAJEVO - VAMA... (12. deo) Večernje novosti, 26.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić PREMA sporazumu dvojice "lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom. "Nama Sarajevo, vama Banjaluka, koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik", govorio je Stojadinović. Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao: "Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović. Došao je raspoložen, a domaćici je doneo veliki buket cveća. Kada smo se upoznali, odmah me je upitao: "No, oče, šta se priča među Hrvatima? Šta radi moj prijatelj Pavelić?" U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma sa Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: "Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu." Kada

se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će "definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor". - GOSPODINE predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni hrvatski Sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine? Stojadinović je odgovorio: "Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica 'pokrivala' s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini Srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik"!. Baloković je zaprepašteno zaustio: - Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski. - Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem. Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanja otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem. Govoreći o sporazumu s "prijateljem Pavelićem" Stojadinović je ocenio da će posle "skorog pada Titovog režima", svetske sile odrediti privremene granice. Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: "Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom "Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao "plod političke mudrosti poglavnika". Zanimljivo je da se srpska emigracija, u najvećem broju okupljena u SAD, nije mnogo obazirala na Stojadinovićeve političke kombinacije. Samo u jednom srpskom listu u Čikagu Stojadinovićeva politička aktivnost prokomentarisana je kao "zabava dokonog penzionera". Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: "To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu." O TOME kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: "Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima." Dubrovnik je bio jedina sporna tačka "sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.

Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan "Sporazum Pavelić Stojadinović" o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država. - Istina je - odgovorio je Stojadinović. - Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem. - Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum? - Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije - rekao je dr Milan Stojadinović. - Nego, priča se - nastavio je Pešelj - da bi granica između Srbije i Hrvatske trebala da bude na Drini? Stojadinović je planuo: - Ko vam je to rekao. To su gluposti. O tome nema ni govora. Mi o granicama nismo detaljno razgovarli, već samo o principu. - Znači - bio je uporan Pešelj - vi BiH smatrate srpskom zemljom? - Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva... Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića. REVOLUCIJA KO zna šta bi dalje bilo sa "sporazumom Stojadinović - Pavelić" da nedugo nakon potpisivanja, u Argentini nije buknula revolucija koja je oduvala generala Perona, Pavelićevog prijatelja i pouzdanog zaštitnika. Poglavnik je naprasno zaboravio na "povijesni sporazum" jer je imao preča posla: da spase glavu od Udbe koja mu je već bila za vratom. Nekoliko meseci kasnije uspeo je da pobegne u Španiju kod generala Franka, gde je umro u Madridu 1959. godine. Dr Milan Stojadinović umro je u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE VEZA PREKO BRATA (13. deo) Večernje novosti, 27.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić POTPISIVANJEM sporazuma s Pavelićem, Milan Stojadinović uspeo je ono što nije u dve godine rada protiv Pavelića - Udba je pustila iz zatvora njegovog brata Radomira.

U prostorijama službe za kontrolu stranaca 7. novembra 1955. godine Udba sada pravi plan rada s Dragomirom Stojadinovićem: - Na prvom sastanku tražio sam od Stojadinovića da iznese na kojim pitanjima nam može pružiti usluge koje je ponudio prilikom razgovora s državnim sekretarom SUP-a. On je uglavnom rekao: Da po dolasku u Argentinu utiče na brata Milana kako bi se ovaj povukao iz političkog života i prekinuo neprijateljsko delovanje protiv nas. Da svojim prisustvom učini da nam Milan pomogne kod trgovačkih poslova s Argentinom ukoliko Milan i sada ima dobre pozicije kod argentinske vlade. Da kroz "Srpsku zastavu" napada na Cvetkovića i Pavla po materijalima koji bi mu se pružili. Dragomir je izneo kako bi on svoje usluge smatrao rehabilitacijom, da on želi da ostane u vezi sa svojom zemljom, da mu žena i sin koji se nalaze u Argentini dobiju naše državljanstvo, da ovde ima rodbinu (sestre) i da se nada da će nekad opet da se vrati. Obaveštajac mu nije ništa direktno odgovorio, osim da "stvar s uticajem na Milana u vezi njegovog neprijateljskog delovanja za nas nije bitna i više je korisna za njega samog nego za nas, pošto je on svojom saradnjom s ustašama upropastio svoj dobar glas kod Srba u emigraciji". ISPRIČAO sam mu neke detalje iz Milanovog delovanja u Argentini, kao davanju izjava u vezi s Trstom, sastanku s Pavelićem, razgovoru s delegacijom "Izbora" - piše Udbin agent, pa kaže da je "Milan je sve ove akcije vodio po zadatku". - Izjavu o Trstu dao je po nalagu Italijana, a saradnju s ustašama počeo je na zahtev argentinske policije na antikomunističkoj bazi. Ovo mu pominjem da bi imao u vidu da je Milan vezan za argentinsku policiju, zbog njegovog držanja po dolasku tamo. Milan je postao aktivniji prema neprijateljskom delovanju prema nama baš u vreme kada je tretirano njegovo otpuštanje iz zatvora, pa se ne možemo pohvaliti da je mnogo doprineo njegovom izlasku iz zatvora. Naprotiv, ako bi njegov izlazak zavisio od Milanovog držanja onda on nikada ne bi bio slobodan. Dragomir je izgledao prilično iznenađen podacima o saradnji Milana s ustašama, prenosi policajac, rekavši da ako i dalje ustraje na takvom stavu da će mu pljunuti u lice. Na sastanku 11. novembra 1955. Dragomir predlaže komunističkoj policiji: Da nagovori Milana da prekine s novčanim pomaganjem "Srpske zastave" kako bi prestala s izlaženjem, jer smatra da srpskom emigracijom po svom sastavu i ciljevima u Argentini nije potreban list. Da u Milanovom listu "Ekonomist" piše o našoj privredi u tom smislu da mu se da veza u poslanstvu od kojeg bi primao materijal za objavljivanje. Da zajedno s Milanom objavi podatke o tajnom sporazumu Hitler - Pavle pri čemu je Pavle dobio obećanja od Hitlera da će biti kralj Jugoslavije za pristupanje u Trojni pakt.

Agent tajne policije predložio mu je da se ne eksponira na početku, te da za nekoliko meseci napiše jedan pregled situacije kod srpske emigracije. "Imao sam utisak u prvom momentu da se nećka, i sigurno da mu nije bilo drago što se radi o srpskoj emigraciji", piše agent: "Međutim: prihvatio je." DVE godine kasnije 26. maja 1957. komunistička tajna policija konačno razgovara s Dragomirom Stojadinovićem u Buenos Ajresu: - Pošto smo malo pričali o najnovijim političkim događajima i šta Milan kaže za naše odnose s Rusima i zapadom, ja sam ga upitao da li mu je možda Milan pričao da je video našeg ambasadora na prijemu kod Egipćana. On mi je odgovorio da mu je Milan o tome vrlo malo pričao i to otprilike da je video našeg ambasadora, upotrebivši doslovno ovaj izraz - da je kod njega ostavio vrlo prijatan utisak i izgleda mu vrlo živ i okretan čovek vrlo koristan i praktičan u diplomatiji. Dakle, nije mi rekao da je Milan pokušao da se upozna preko novinara s ambasadorom. Kada sam mu ja to kazao on je odmah odgovorio da to Milan nikako nije mogao da učini, jer koliko je njemu poznato Milan ume da oceni da to nije bio momenat za upoznavanje; s druge strane, ako bi tako nešto želeo "zar mu jednostavniji put" nisu - naši kontakti. I treće najmanje bi se poslužio jednim novinarom kao posrednikom. On misli da je reč o novinaru iz "Ekonomista" koji je svojevremeno posetio ambasadora na svoju ruku, jer pošto popije koju čašu viskija može i ovakvu glupost da napravi. O slučaju Pavelića ništa nije mogao da doda onome što je ranije rekao: da se o Paveliću ništa kod Milana ne priča, a pogotovu sada kada mu niko ne dolazi u kuću, osim jednog generala. Za Milana kaže da se potpuno posvetio listu i "nad njime se na svoj način iživljava". Kada sam ga upitao kada će da izađe sledeći broj "Zastave" odmah je reagovao rečima Milana Stojadinovića - da nema više nikakvog smisla da se mlati prazna slama. ŠTA KAŽE LEKA POŠTO ih je Milan Stojadinović napustio, Udba je prikupljala podatke o njegovom radu na raznim stranama. U jednom izveštaju od 10. januara 1995. kaže se: "Stanoje Vasilić bivši pešadijski kapetan iz Šapca. Radio za američku službu, a onda stigao u Buenos Ajres. S njim sam ovde došao u vezu preko ustaše Mile Ravlice, mog školskog druga. Matijas javlja u izveštaju o izvesnoim Vasiliću, koji je blizak prijatelj Stojadinovićevog zeta Radonjića da je Stojadinović potpisao sporazum s Pavelićem najverovatnije pod italijanskim pritiskom, i to u vreme italijanske krize. On to pretpostavlja i zbog toga što je Stojadinoviću glavni kompanjon u listu "Ekonomist" neki Italijan. Od tog sporazuma, kaže Vasilić nema ništa, da su Srbi u većini ogorčeni, a da je Stojadinović primio masu protestnih pisama od Srba iz raznih krajeva sveta. Vasiljević mi je dalje pričao kako je poznavao neke četnike koji su radili na prebacivanju u Jugoslaviju diverzanata i četnika, među njima i Siniša Odaković Pazarac, Srećko Anić, čije je pravo ime Engl, takoće je poznavao nekog majora Tenoka iz američke obaveštajne službe.

Ispričao mi je da je došao brat Milana Stojadinovića. Kaže da je pričao o teškoćama u Jugoslaviji, kako vlada čvrsta ruka, takođe kaže da je pre odlaska bio pozvan od druga Rankovića koji je s njim govorio. Na pitanje šta mu je Ranković govorio kaže da ne zna, ali da pretpostavlja da mu je govorio kako treba da se drži kad dođe ovako.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE ADUT GROFA ĆANA (14. deo) Večernje novosti, 28.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

Milan Stojadinović sa suprugom i Benitom Musolinijem na paradi u Rimu MILAN Stojadinović prekinuo je saradnju s Udbom i potpisao sporazum s Pavelićem po naređenju Italijana, kaže se u izveštajima tajne policije, koje "Novosti" pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića. U arhivu Udbe nalazi se i materijal Gespoa i tajne policije predratne Jugoslavije, gde se, takođe, na dosta mesta vide izuzetni odnosi bivšeg predsednika vlade i zvaničnog Rima. Stojadinović, na kraju, to sam kaže u svojim memoarima, obrazlažući zbližavanje s Italijom, kao svoj najveći politički uspeh: "jer je od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Italija je postala smrtni neprijatelj Beograda". - Francuska nije htela ni da čuje da se italijanska vlada okrivi za atentat u Marselju i Pariz mi je poručio da se izmirimo s Italijom - otkriva Stojadinović u svojim memoarima. Sporazum koji je s grofom Gaetanom Ćanom potpisao 25. marta 1937. godine Stojadinović je ocenio kao "najznačajniji". - Jugoslavija je uklonila jednog opasnog neprijatelja sa zapadne granice. Italijanske pretenzije na Dalmaciju definitivno su otklonjene. Obustavljena je svaka ustaška delatnost na italijanskoj teritoriji... - objasnio je Stojadinović.

Jedna stvar za njega lično ovde je bila još važnija - stvoreno je prijateljstvo između njega i grofa Ćana. - Mi obojica uživamo glas da volimo žene - rekao je Ćano Stojadinoviću prilikom prvog susreta u Beogradu, gledajući u dve lepe i duboko dekoltovane žene. - Izgleda da je tako - odgovorio je Stojadinović. GROF Ćano u svom "Dnevniku" 5. decembra 1937. godine zapisuje: "Pripreme za Stojadinovićevu posetu su završene. Izaći ću na stanicu s Dučeom. Želim da se ovom čoveku, koji se pokazao kao iskren prijatelj, ukaže izuzetan doček. Na prvom mestu jer smatram da je Beogradski pakt jedan od temelja naše politike. Zatim zbog lične simpatije prema Stojadinoviću. Snažan, srčan, s gromkim osmehom i čvrtsim stiskom ruke, to je čovek koji uliva poverenje. Od političara koje sam dosad sreo na svojim evropskim putovanjima, on me najviše interesuje. Francuzi i Englezi gutaju gorke pilule zbog ove posete. Na osnovu jednog uhvaćenog telefonskog razgovora, ispostavilo se da britanska ambasada pušta vesti kako se spremamo da iskoristimo Stojadinovićevu slabost prema lepim ženama. Ovo je delimično tačno. Duče se smejao kada sam mu rekao da sam pored zvaničnih prijema, spremio i nekoliko balova s najlepšim ženama rimskog drutva..." Grof Ćano je zato bio veoma razočaran padom Milana Stojadinovića. U svom "Dnevniku" otvoreno piše da je "Berlin od tog trenutka tražio od Italije da ima varijantu za okupaciju Hrvatske". Svoje odnose sa Stojadinovićem Ćano, ipak, nije prekidao: prvo su komunicirali preko Stojadinovićevog brata Dragomira, a kasnije i supruge Avguste. Posle okupacije Jugoslavije, gde je veliku ulogu odigrao "rezervni plan okupacije Hrvatske", u dokumentima Gestapoa pojavljuje se dokument: "Ćano namerava da vrati Stojadinovića s Mauricijusa i postavi ga za predsednika vlade". Ovu informaciju nemačkoj policiji prosledio je Dimitrije LJotić 25. jula 1942. godine, zabrinut za svog prijatelja Milana Nedića. Gestapo prima ne desetine izveštaja s ovog puta, da bi kanačno nakon njegov povratak u Beograd od agenta "139", inače bliskog prijatelja porodice Stojadinović tražio da sazna sve pojedinosti s njenog putovanja. "Gospođa Avgusta, supruga bivšeg predsednika vlade Milana Stojadinovića otputovala je 16. jula 1942. godine u pratnji svojih obeju kćerki u Italiju", piše Gestapou Avgustin "prijatelj od poverenja": "Najpre se zadržala u Venciji, a potom je preko Lago Mađore otputovala za Rim, gde se zadržala ukupno tri dana. U Rimu se nije videla sa grofom Ćanom niti s nekom od vodećih ličnosti italijanske politike, ali je nailazila na neobično srdačnu predusretljivost kod svih italijanskih kako zvaničnih, tako i privatnih ličnosti." TAKO je s najvećim oduševljenjem pričala o ljubaznosti koju su joj Italijani ukazivali kao supruzi dr Milana Stojadinovića, govoreći joj da je dr Stojadinović najveći političar Jugoslavije. Iz daljeg izlaganja gđe Stojadinović vidi se da u Italiji uopšte ne znaju za Srbe kao nacionalni i geografski pojam već da sve posmatraju kao nerazbijene delove čije se aveti još plaše. Tvrdi da svi italijanski krugovi nepodeljeno mrze Nemce, da je anglosaksonska struja veoma jaka,

da se Engleza plaše, da je gro kapitala u Italiji investirala Amerika, da je niz banaka u glavnim ulicama Rima s američkim kapitalom, i da u italijanskom privrednom životu oseća silan zastoj zbog prestanka trgovačkih odnosa sa Sjedinjenim Državama. S druge strane, gospođa Stojadinović potvrđuje da od revolucije u Italiji ili nekih bližih znakova nema ništa, da su to samo produkti anglosaksonske propagande i pustih fantazija. Istovremeno kaže da narod u Italiji vrlo trezveno i objektivno misli, da svi neograničeno veruju Musoliniju, jer je zemlja pod njim dobila nečuveni privredni prosperitet i socijalnu pravdu. Italijani su joj rekli da su oni spremni na sve u pogledu ishoda rata. Ako osovina pobedi, u šta sve manje veruju, za njih će biti rđava situacija utoliko što ništa neće dobiti naročito. U slučaju pobede Anglosaksonaca Italijani misle da bi samo bio smenjen Musolini i vrhovni fašistički forum, a da bi ceo italijanski narod bio pošteđen represalija jer bi se u tom slučaju našao na čelu kralj Vitore Emanuele, a naročito prestolonaslednik Umberto koji je poznat kao veliki i konstantan protivnik Muslinija. Ovo su uverenja svih prosečnih Italijana, pa i mnogih vodećih ličnosti. Gospođa Stojadinović kaže da je uspela da se vidi s nemačkim poslanikom u Rimu, ali ne kaže s kojim. Moj je utisak da su Milan Aćimović i Dragi Stojadinović odredili Augustu da treba da održava veze s italijanskim diplomatsko-političkim krugovima na koje oni računaju... VELIKI POTEZ GROF Ćano veoma se interesovao zašto je smenjen Milan Stojadinović. Pavle mu je jednom rekao zbog "velikih pronevera", ali grof Ćano u to nije poverovao, i u svom "Dnevniku" 20. novembra 1940. zapisuje: "Ponovni razgovor s Hitlerom. Namerava da pozove namesnika Pavla u Berlin i da mu predloži 'veliki potez'. Voljan je da pomogne Pavlu pri dolasku na presto, čija je supruga ambiciozna. Ovo mi se čini teško: Pavle je suviše malo Srbin."

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE ŠEF VLADE - PROTERAN (15. deo) Večernje novosti, 29.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

Milan Stojadinović ulazi u Skupštinu posle pada vlade

PO dolasku u Beograd, nemačka tajna policija trudila se da objasni hapšenje i interniranje predsednika vlade i najmoćnije ličnosti u predratnoj Jugoslaviji Milana Stojadinovića. Izveštaje o predaji Stojadinovića Englezima, koje "Novosti" pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića u arhivu Udbe, nemačkoj tajnoj policiji pisali su svi načelnici Uprave grada Beograda. "Prema usmenom naređenju nemačkih vojnih vlasti, a po pitanju Milana Stojadinovića, čast mi je podneti sledeći izveštaj: Od upravnika grada Beograda, gospodina Drinčića, bio sam određen za obezbeđenje i čuvanje dr Milana Stojadinovića na Ilidži kod Sarajeva. Gledao sam da Stojadinović ostane izolovan i da mu se sva pošta cenzuriše, pa da o svim zapažanjima izveštavam gospodina Drinčića ili gospodina Mila Jovanovića, šefa odeljenja opšte policije. Za vreme službovanja na Ilidži dva puta je dolazila supruga dr Stojadinovića i ostajala po nekoliko dana(odobrenja je dobijala u Beogradu). Dok sam ja bio na Ilidži, sa dr Stojadinovićem šetao sam jedan sat pre podne i po jedan sat po podne, a odlazili smo i u vojnu bolnicu u Sarajevu, gde je Stojadinović lečio zube. Telefonski iz Beograda, 15. marta, naredio mi je bivši upravnik Drinčić da će doći u nedelju 16. marta iz Beograda automobilima i da će preduzeti sve za Stojadinovića. 16. marta 1941. u podne došao je u Sarajevo tadašnji načelnik agenata gospodin Miodrag Čohadžić, s dva automobila i agentima, i preneo mi naredbu da se ide za Veles", Miodrag Lazić, činovnik Sedmog kvarta UGB. GESTAPO je uzeo izveštaje i od svih ostalih agenata, a najdetaljnije od šefa agenata Miodraga Čohadžića: "Ne sećam se datuma, bilo je oko polovine marta. Bio je petak, pozvao me upravnik grada gospodin Drinčić i rekao mi da idem za Sarajevo da otpratim gospodina Stojadinovića do grčke granice. Zamolio sam upravnika da me ne upućuje jer lično poznajem Stojadinovića, ali on nije hteo ni da čuje. Sutradan, pozvao me upravnik i rekao da svoju sliku predam Dragom Jovanoviću, tadašnjem šefu odeljenja opšte policije. Kada su Jovanović i Milovanović došli, doneli su formulare za pasoše. Ja sam popunio formular za sebe, a njih dvojica za ostale. Tada sam video da na put pored mene idu Miodrag Lazić, činovnik, koji je u to vreme bio šef službe bezbednosti kod dr Stojadinovića u Sarajevu, Borivoje Đurašković, podnadzornik policijskih agenata, Sotir Pitašević i Đorđe Grahovac, agenti, kao i dva šofera agenata - Slobodan Malivuković i Petar, čijeg prezimena sada ne mogu da se setim. Jovanović mi je rekao da dođem po podne za pasoš, a Milovanović da će me sačekati u Skoplju, odnosno na putu do Skoplja ka Velesu. Istog dana, upravnik mi je dao jedno pismo i ček na slobodnu zonu Jugoslavije u Solunu od 50.000 drahmi, da je predam dr Stojadinoviću i kažem mu da je to za njegov trošak. Zatim je rekao da se ide ovim putem: Sarajevo, Užice, Čačak, Raška, Kosovska Mitrovica, Priština, selo Lipljane, gde će biti prenoćište, dalje Skoplje, Veles, Đevđelija, grčka granica. U ponedeljak ujutru ja sam čekao Lazića, ali je on došao tek docnije, gotovo oko sedam sati. Lazić je išao u prednjim kolima s dr Stojadinovićem, Đuraškovićem, a ja sam bio u drugim kolima s Pitaševićem i Grahovcem. Tako smo putovali određenim putem sve do Kosovske Mitrovice, kada je nama u drugim kolima nestalo benzina. Izgubili smo prvi auto, jer smo u mraku zalutali i otišli ka Gnjilanu, pa smo tek oko ponoći stigli u Lipljane - žandarmerijsku stanicu. Odavde smo krenuli oko osam sati, i kada smo stigli u Skoplje i prošli kroz isto na

izlazu, mislim kod trošarine ili bolnice, gospodin Gojko Milovanović mahao je rukom i mi smo stali i uzeli ga u naša kola i produžili put. U KOLIMA mi je Milovanović pokazao pasoš dr Stojadinovića koji je bio viziran za Grčku. Tako smo preko Đevđelije prešli granicu. Nakon izvesnog vremena stigla su dva grčka automobila s dva policijska oficira. Jedan je bio major, mali suv plavi, a drugi pun, crnomanjasti i imao je naočare. U prvim kolima sam bio ja, grčki policajac s naočarima i jedan žandarm na boku, a u drugim Stojadinović, Milovanović i taj grčki major u civilu. U Solun smo stigli po mraku i stali pred jednu kuću za koju mislim da se nalazi u blizini keja. Tu smo svi izašli, i Grci kako nisu govorili nijedan drugi jezik, zamolili su me da kažem dr Stojadinoviću da će tu da se odmori. Kada smo ušli u kuću, tu nas je sačekala jedna gospođica i jedna devojčica i s nama je ostao taj crni policajac, ali sada bez naočara. Tu smo dobili čaj i konjak, a zatim smo večerali. Kako smo bili svi umorni to smo razgovarali gde ćemo da noćimo i dogovorili se u 'Mediteran palasu', jer je tako dr Stojadinović hteo. Oko 23 časa došao je grčki major i rekao mi da se spremim. Tada sam video još neke osobe pored njega, možda petoricu, šestoricu. Izvestio sam Milovanovića da možemo da krenemo, kao i dr Milana Stojadinovića, jer sam mislio da idemo u hotel. Kad smo izašli na ulicu, Grci su imali još jedan auto, Milovanović i ja, na izričit zahtev Stojadinovića, seli smo s njim u kola. Ona kola ispred nas, u kojima su bili Grci išla su, a mi za njima. Tada sam video da smo mi na keju i Grci su osvetljavali lampama jedan čamac. Došli su do automobila, pozvali dr Stojadinovića i za njim sišli u čamac, zatim preneli njegove stvari. Mi smo se oprostili od ovih Grka i seli u jedan auto s grčkim policajcem, pa je ušao još jedan stariji gospodin. Grčki policajac nas je pitao u koji ćemo hotel. U kolima sam slušao razgovor onog starijeg gospodina s Grkom koji je sedeo na boku. Razgovor je bio na grčkom, a kako je ovaj stariji gospodin govorio grčki razvlačeći, to sam ga pitao ko je on. Rekao mi je da je engleski konzul iz Soluna!" NA KRF KOD RODBINE U IZVEŠTAJU šefa agenata Miodraga Čohadžića zabeleženo je da je Stojadinović napisao telegram svojoj porodici, koji je on predao komesaru u Đevđeliji. Telegram nikad nije stigao do Stojadinovićeve porodice, a kakav su odnos imali prema bivšem predsedniku vlade vidi se i iz rečenice Čohadžića kako Stojadinović nije imao pojma kuda ide: - Za vreme dok smo bili u kući onog Grka na večeri Stojadinović je rekao da bi išao na Krf kod svoje rodbine. "SVOJEVOLJNO" U ZATVOR DOK je Stojadinović prebacivan s jedne britanske lađe - od Soluna do Atine, zatim preko Sredozemnog mora i Aleksandrije kroz Suecki kanal do Adena i odatle Indijskim okeanom do ostrva Mauricijus, gde je stigao 14. aprila 1941. vlasti su u Beogradu proširile vesti kako je Stojadinović "svojevoljno" otišao u inostranstvo.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE PLJUNUO U LICE HITLERU

(16. deo) Večernje novosti, 01.02.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić Posle ustanka u Srbiji Nemci su na sve načine pokušavali da pronađu ličnost koja bi umirila nastalu situaciju. Izbor je pao na - Milana Stojadinovića, pre rata najmoćniju srpsku političku figuru, koji se u to vreme nalazio u engleskog zarobljeništvu, na ostrvu Mauricijus. Koliko su bili ozbiljni da ga vrate u Srbiju najbolje se vidi u dokumentu od 4. januara 1942. u Gestapovoj arhivi, koju "Novosti" prve pronalaze u Stojadinovićevom dosijeu u Udbi: -Nemci vode pregovore s Englezima za puštanje na slobodu dr Milana Stojadinovića. Kao kompezaciju Nemci bi pustili pet engleskih generala. Nešto kasnije stiže i uputstvo iz Nemačke: -U Italiji je prilikom bekstva uhvaćen bivši engleski poslanik Kembel. Berlin je predložio Londonu da Kembela zamene Stojadinovićem. Stvar se nalazi na dobrom putu. Povratak Stojadinovića u Beograd bi predstavljao politički događaj prvog reda. Poznati prijatelj Nemaca bi politički centar glavnog grada duboko preobrazio i svojim autoritetom dao nov pečat javnom životu Srbije. Ljotićev pokret nema mnogo simpatija za Stojadinovića. Kroz srpsku državnu propagandu treba obavezati beogradske listove da poklone pažnju i priznanje periodu srpske politike za vreme Stojadinovića. To priznanje Stojadinović je, kako sam kaže u svojim memoarima, zaslužio "izuzetnim odnosom s Geringom", koji je na svadbeno putovanje došao u Dalmaciju. Kada je Stojadinović uzvratio posetu, u Geringovoj kancelariji ugledao je njegov portret sa samo jednim odličjem na uniformi - ordenom Prvog stepena jugoslovenskog Belog orla. -Inenađeni ste - rekao mu je Gernig. - Beli orao je najlepši orden koji sam dobio. Zato sam želeo da me s njim slikaju. Nemojte misliti da sam tu sliku juče obesio na zid povodom Vašeg dolaska... Centralna tačka Stojadinovićeve poste Berlinu, ipak, bio je prijem kod Adolfa Hitlera 17. januara 1938. godine. -Srbi i Nemci nisu bili u prošlom svetskom ratu ogorčeni neprijatelji, nego časni protivnici rekao je Stojadinović prenoseći podrave kneza Pavla. -Nemačka je - odgovori Hitler. - ušla 1914. u rat, a ni sama nije znala zašto. Ustvari, između Nemačke i balkanskih zemalja nema nikakvih spornih pitanja. Rat je došao kao neka luda fatalnost, ali je ipak doneo Nemačkoj izvesne koristi, oslobodio je od Harsburške zavisnosti. Nakon što su se zajedno dogovorili da "ako treba i zajedno spreče povratak Hasburgovaca", Stojadinović je Hitleru preneo poruku iz Londona od Čembrlena i Idna: "Engleska je spremna da udovolji njegove kolonijalne zahteve, samo uz garancije da će u Evropi biti mira u narednih 20, pa čak i samo deset godina".

Hitler je biranim rečima poručio Stojadinoviću: "Englezi su hrabar narod", kazao je mistično: "ali ne vole da ratuju. Oni više vole da se bore do poslednjeg Francuza..." Od Jugoslavije, ipak, nije tražio politički pakt. Umešao se Gernig i obavestio srpskog predsednika vlade "kako će Nemačka uskoro verovatno postati neposredni sused Jugoslavije". -Za mene je veliko zadovoljstvo ovo što sam čuo o nemačkoj politici prema Austriji i Mađarskoj - nije imao kud Stojadinović. - Ni u ranijoj prošlosti, pre svetskog rata, nije bilo nesuglasica između Nemačke i Srbije. Nemačka je bila prva koja je ukazala pomoć u "carinskom ratu", nemački vojnici su 1915. uzimali u zaštitu lokalno stanovništvo. Pitanje reparacije uvek se rešavlo sporazumno. Ako je i bilo neke disonance, to je bilo samo onda kada je jugoslovenska vlada gledala na Nemačku kroz tuđe naočare. Jugoslavija je sada skinula te naočare i sve stvari posmatra realno, svojim sopstvenim očima. Stojadinovićeva aluzija na "tuđe naočare" Hitleru se očigledno jako dopala i na samom kraju on je rekao: "Kao što je Jugoslavija skinula tuđe naočare u svojim odnosima s Nemačkom, tako isto je i Nemačka sada skinula "bečke naočare". Za Nemačku period probe je bio svetski rat. Za Jugoslaviju smrt kralja Aleksandra. Obe probe su srećno prebrođenje". Vođa Trećeg rajha svečano je obećao Stojadinoviću nepovredivost granica i zaključio: "Uostalom, za Jugoslaviju je, u odnosu na Nemačku, najbolja zaštita: dobro tretiranje nemačke manjine, koja je lojalna prema jugoslovenskoj državi". Dokument koji će Nemci pronaći u Velikom Bečkereku 9. februara 1942. godine, taman kada su završavali pregovore s Englezima oko puštanja Milana Stojadinovića, mora da je potpuno razbesneo Hitlera. "Gospodine Bane primio sam vaš izveštaj pov. br. 78 i tim povodom čast mi je ponoviti moju usmenu preporuku, a naime da se prema Nemcima, jugoslovenskim podanicima, koji bi širili nacional-socijalističku propagandu u našoj državi postupi najenergičnije i primene nastrožije zakonske mere kako bi se i najmanji pokret još u početku suzbio i uništio. Ista ovakva naređenja data su i Upravi grada Beograda, ukoliko se tiče Pančeva, a takođe i pres birou ukoliko se tiče pisanja listova koji izlaze na nemačkom jeziku. Primite gospodine bane uverenja o mom odličnom poštovanju", predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova dr M.Stojadinović. Nemci su bili u šoku. Desetak agenata sjurilo se u malo mesto u Vojvodini, jer "niko nije mogao da poveruje da je Stojadinović tako pljunuo u lice nemačkom Rajhu". I to posle obećanja Hitleru...

ENGLESKI SAVET Gering je Milana Stojadinovića prilikom posete Berlinu odveo na operu. Između činova Stoajdinović je naleteo na svog dobrog prijatelja Nevila Hendersona, poslednjeg britanskog ambasadora u Berlinu, pred Drugi svetski rat. -On je bio oduševljen mojim prisustvom u Berlinu, jer je video da radim po njegovom savetu - sam piše Stojadinović u svojim memoarima, prenoseći i savet engleskog diplomate: "Uvek imajte u vašoj spoljnoj politici jednu stvar u vidu: Engleska je daleko, Nemačka je blizu..." ZLATNA KNjIGA Na izložbi nemačkih zanata i arhitekture Milan Stojadinović se po drugi put sreo s Hitlerom. Pred ulazak u zgradu upisivali su se u "zlatnu knjigu" uglednih gostiju. Stojadinović se prvi upisao i pokazujući Hitleru rekao: "Ja počinjem odozdo ukoso nagore...Kažu grafolozi da to znači optimizam". Hitler ga je presekao pogledom, a STojadinović je ubrzo i shvatio zašto - Hitlerov potpis išao je odozgo nadole. Znak pesimizma.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE ŠEF SRPSKE MASONERIJE (17. deo) Večernje novosti, 31.01.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić GESTAPO, verovatno, nikad ne bi ni otkrio "izdaju" Milana Stojadinovića da nije ubijen brat Svetislava Rajića, bivšeg bana Dunavske banovine. Jedan srpski agent tada je provalio u njegov stan i sasvim slučajno pronašao dobro skrivenu naredbu o proganjanju nacionalsocijalista u Jugoslaviji. - Stojadinović je u januaru 1938. bio u državnoj poseti Rajhu, gde je bio primljen sa svim počastima. Nekoliko nedelja kasnije pisao je banu Dunavske banovine i preko svog ministra unutrašnjih poslova Korošeca izdao naredbu o proganjanju nacional-socijalista - kaže se u izveštaju Gestapu iz Velikog Bečkereka 9. 2. 1942. godine, baš kada su Nemci završavali pregovore oko puštanja Stojadinovića iz engleskog zarobljeništva s Mauricijusa. "U akciji istrebljenja, oko hiljadu folksdojčera bačeno je u zatvor. Oni su tučeni i kinjeni. Bilo je i nekoliko mrtvih. Osim toga 'Volks' grupa tada je platila više od tri miliona dinara. Na narednim parlamentarnim izborima dr Stojadinović, 'veliki prijatelj nemačkog naroda', kandidovao je u apatinskom srezu njegovog intimnog poverenika Ota Gavrilovića Fišera, kako bi nemačko stanovništvo i duševno slomio i ponizio", piše dalje u dokumentu, koji "Novosti" ekskluzivno pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića, u arhivu Udbe. Stojadinovićeva naredba "da se najenergičnije primene nastrože zakonske mere kako bi se i najmanji pokret nacional-socijalista uništio", i to po povratku iz Berlina, gde se Hitleru svečano zakleo da će da "štiti nemačku manjinu", potpuno je razjario Nemce.

Gestapo je ubrzo pronašao i naređenje ministra unutrašnjih poslova: "OD prisajedinjenja Austrije nemačkom Rajhu ojačala je nacional-socijalistička propaganda i agitacija u krajevima gde živi nemačka manjina. Ta propaganda u poslednje vreme prema sadržini, taktici i obimu postaje opasna po naše nacionalne interese i prevazilazi granice zakonitosti i dozvoljenog. Da bi se naši nacionalni interesi zaštitili i stalo na put ovoj nedozvoljenoj i štetnoj propagandi i agitaciji preporučujem vam da izdate uputstva i naređenja za najstrože zakonske mere". Koliko je sve šokiralo Nemce, dokazuje poseta državnog savetnika Turnera, koji se uputio u Vojvodinu samo kako bi video "originale ovih dokumenata". I Dragiša Cvetković opet je video šansu da "ocinkari" Stojadinovića, valjda prestravljen mogućnošću da se ovaj vrati na vlast. Cvetković je tražio sastanak s nemačkim ministrom spoljnih poslova, kako bi mu otkrio jednu "veliku tajnu", tj. da je "Milan Stojadinović s grofom Ćanom planirao jedan italijanskojugoslovenski savez protiv Nemačke". Gestapo konačno dobija svedočenje Pavla Bunjevića "da je Stojadinović bio visoki funkcioner masonerije". - Bunjević kaže da je sa dr Hazanom (šefom masona u Nišu koji je bio i rukovodilac Intelixens servisa) sarađivao i dr Milan Stojadinović. Bunjević pretpostavlja da je i Stojadinović radio za englesku obaveštajnu službu - kaže se u dokumentu Gestapa. Na kraju, Nemci tvrde da je "Stojadinović bio jevrejski čovek i engleski špijun". U jednom nepotpisanom dokumentu u arhivi Gestapa, stoji kako je "Stojadinović samo privodno bio pristalica totalitarizma i država u kojima je postojao ovakav režim, a stvarno je pravio trgovačke i finansijske poslove preko Jevreja, kao predstavnika zapadnog kapitalizma, pošto je i on sam hteo da vlada Jugoslavijom preko velikih kapitala, čiji bi vlasnik bio". - NAJČVRŠĆE veze dr Milana Stojadinović bile su s Jevrejima - piše u dokumentu Gestapa. S položaja načelnika ministarstva finansija počeo je da hvata prve veze s Jevrejima, pomoću kojih je kasnije doveden za direktora "Londonske banke" u Beogradu. Ta banka je bila samo prividno u rukama Jevreja, a, u stvari, veoma značajno sedište engleske tajne službe za Podunavlje i Balkan. Za vreme članstva u upravi ove banke, dr Stojadinović se upoznao s dva najtalentovanija agenta engleskog Intelixens servisa Julijusom Hanauom i Dobrivojem Stošovićem. S ovom dvojicom engleskih agenata on je vezan mnogim poslovnim i političkim tajnama. Julijus Hanau kasnije se silno se obogatio baveći se raznim poslovima i postao je šef engleske obaveštajne službe u Jugoslaviji, a dr Stojadinović je Stošovića uveo u politiku i postavio ga, čak, za ministra u svojoj vladi. Kada je postao ministar finansija, prva briga mu je bila da prisvoji kartele benzina, špiritusa i kvasca. Tu počinje zavođenje velikih zaštitnih carina za one industrije koje su organizovane u ovim kartelima i skakanje cena ovim artiklima, kvascu od 6 na 32 dinara po kilogramu, benzinu, petroleumu i nafti od 0,50 i 0,80 na 8,10, pa i 12 dinara po kilogramu. Od tada datira njegova veza s Jevrejinom Vokerom iz "Standard oil kompanija" i Jevrejinom Arturom Marićem i ostalim Jevrejima iz "Šel grupe". Oni su dr Stojadinovića u dva maha vodili u Ameriku, gde je stupio u vezu s američkim rotarijancima.

Da je kojom nesrećom bila data puna vlast dr Stojadinoviću on bi je odmah iskoristio za svoje ciljeve, za sticanje što većeg materijalnog bogatstva i pravljenje što većih poslova i finansijskih transakcija. NJegov program je: vladanje narodom pomoću ogromnog kapitala koji bi bili privatno vlasništvo svog idejnog vođe. PAŠIĆEVO PISMO U ARHIVI Gestapa nalazi se i jedan dokument koji pokazuje Stojadinovićeve veze s Radetom Pašićem (sinom Nikole Pašića), kojeg nemačka tajna policija naziva "najvećim korupcionašem i jednom od najtamnijih figura pređašnjeg beogradskog Sitija, spremnog za svaku podvalu, pa i otvorenu prevaru". U obilnoj dokumentaciji nalazi se i original Pašićevog pisma: "G. M. Stojadinoviću, predsedniku vlade i ministru inostranih dela Poštovani g. predsedniče, Potvrđujem Vam ovim da ja od Vas nemam više nikakva potraživanja. Prema tome ja Vam izjavljujem da mi ništa ne dugujete niti da od Vas ma što potražujem. 24. 11. 1937, Vaš, Rade Pašić."

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE HAPSI CELU ČARŠIJU! (18. deo) Večernje novosti, 01.02.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

Milan Stojadinović dolazi na zbor u Novom Sadu, okružen "zelenim košuljama" MILAN Stojadinović nameravao je nakon pada svoje vlade da se povuče u miran život i da se odmori od četvorogodišnjeg rada, piše u izveštaju komunističkoj policiji 7. septembra 1945. godine njegov brat Dragomir Stojadinović.

Na dvadesetak strana, uhapšeni Dragomir, bivši glavni urednik dnevnog lista "Vreme", objašnjava sve političke igre u Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata. Za sudbinu brata on najviše okrivljuje Stojadinovićevog naslednika Dragišu Cvetkovića. - Malo po malo stvarao se jaz između nove vlade i Stojadinovića dok on najzad nije zauzeo otvoreno opozicioni stav. U januaru 1940. Stojadinović je sa svojim političkim prijateljima, među kojima je bilo više od stotinu narodnih poslanika i 20 senatora, obrazovao političku stranku pod imenom "Srpska radikalna stranka - počinje Dragomir: - Ovo je Cvetkovića nerviralo pa je na sve načine pokušao da omete rad Stojadinovića i njegove grupe. Policijski agenti stalno su se muvali i ulazili u prostorije stranke, tobož kao pristalice, a stvarno da motre šta se radi. Drugi agenti su legitimisali ljude na ulazu pokušavajući da ih zastraše. Polovinom marta 1940. održana je zajednička večera kod "Zanatskog doma", na kojoj je prisustvovalo oko 300 političkih prijatelja Milana Stojadinovića, među kojima veliki broj najuglednijih privrednika u zemlji i iz Beograda. Na ulazu je bilo nekoliko policijskih agenata, pod izgovorom bezbednosti moga brata, a stvarno da beleže imena prisutnih. Svakako da je i u sali za večerom bilo više špijuna. Tokom večeri palo je više zdravica odnosno političkih govora. Stojadinoviću su priređene ovacije. OVAJ slučaj razbesneo je Cvetkovića zbog čega je smenjen tadašnji šef Opšte policije UGB Bogdan Banković. Tako mi je on pričao: - Dragiša je bio strašno ljut i zahtevao je da rasturim skup i pohapsim učesnike. Ja sam odgovorio da ne mogu da pohapsim celu čaršiju... Nekolicinu priređivača ove večeri pozvala je policija na odgovornost zbog neprijavljivanja zbora, kasnije, 1. aprila 1940, Cvetković je održao opširan govor u Skupštini i Senatu i tvrdio kako Stojadinović nije imao razumevanja za rešenje hrvatskog pitanja i kako je hteo da fašizira zemlju. Stojadinović je poslao "Politici" odgovor, ali nisu smeli da ga objave, pa smo štampali letak. U odgovoru Stojadinović je objavio jedan telegram u kome mu Cvetković, tada na lečenju u Švajcarskoj, kratko pred pad Stojadinovića, čestita sjajnu pobedu na izborima i želi dugu i srećnu vladu. Zatim je citirao Dragišin govor u Negotinu pred decembarske izbore u kome je ovaj novopečeni prijatelj Hrvata nazvao izdajnikom svakog ko bude glasao za Mačeka. Dalje se pominje da je baš Dragiša Cvetković bio taj koji je ispoljio fašističke tendencije, on je bio taj koji je svojoj radničkoj organizaciji "Jugoras" zaveo plave uniforme, plave košulje i fašistički pozdrav. Na kraju, pomenuta je knjiga profesora Dvornikovića pod navodima "Karakterologija Jugoslavije", gde je uz fotografiju i tri karikature Dragiše Cvetkovića ovaj političar obeležen vrlo nepovoljnim karakternim osobinama. Razume se da je ovo još više ogorčilo Cvetkovića, koji je odlučio da internira Stojadinovića. Za to mu je, ipak, bio potreban knežev pristanak, i da bi to postigao, poslužio se jednim trikom. U PROSTORIJE Srpske radikalne stranke pri pretresu 17. aprila 1940. podmetnuta su dva plakata sa po 70 letaka kratke sadržine. Pretres je bio u dva sata po podne kada u redakciji nije bilo nikoga osim jednog studenta. Bilo je šest policijskih agenata pod vođstvom Svetozara Vujkovića(kasnije šef logora na Banjici). Za svedoke su uzeti neki prolaznici - lekar i

kućepazitelj. Prilikom pretresa student je naročito motrio da neko od agenata nešto ne podmetne, i tako je spazio jednog agenta kada je iz kaputa izvadio paket i stavio ga iza ormana. Ovaj gest je primetio i lekar. Drugi paket je stavljen u jednu otvorenu fioku od pisaćeg stola, ali nije primećeno ko ga je i kada stavio, verovatno isti agent i to za vreme dok se student objašnjavao oko tobož pronađenog paketa iz ormana. Ova stvar je izvedena vrlo nevešto, agent je bio vrlo nespretan pošto je uhavćen na delu. Zatim, vrlo je naivno verovati da bi se tako važni leci držali skriveni iza ormana, gde ih momak može opaziti prilikom čišćenja, a isto tako da se drugi paket drži u otvorenoj fioci kada je u stolu bilo i zaključanih fioka s znatno nevažnijim stvarima. Student je zato odbio da potpiše zapisnik tvrdeći da su leci podmentuti i da je to svojim očima video. Lekar je u zapisnik uneo ogradu da je paket s lecima video na stolu kad ih je jedan od agenata stavio ali da ne može da svedoči da li su nađeni u prostorijama ili uneti spolja. Jedino je kućepazitelj potpisao zapisnik bez ograde onako kako su ga policajci sastavili. Interesantno je da je pretres vodio Vujković, šef komunističkog odseka UGB, a ne neko drugi. Na vest o pretresu i "pronađenim" lecima sakupio se veći broj pristalica, tako da su sve prostorije, pa i hodnici, bili puni. Nešto pre sedam uveče došla su dva policajca i povela mog brata u njegovu vilu radi pretresa. U isto vreme smo i nas nekolicina obavešteni da nas čeka policija i da dođemo kućama. Kod Stojadinovića je pretres trajao do pola jedan uveče, a učestvovalo je oko 50 agenata. Rezultat, kao i kod svih nas, bio je negativan, što je i zapisnički konstatovano. SUTRADAN, 18. aprila, uprava grada saopštila je mom bratu da ne napušta stan. Tada sam se i ja zatekao kod njega i od onda, evo, gotovo pet i po godina nismo se više videli. Pri povratku zatekao sam u stanu poziv UGB da se 19. aprila u podne javim odeljenju opšte policije. Tada sam se prvi put upoznao sa sadržinom letka, pod naslovom "Braćo Srbi" i potpisom "jedan patriota", a neimenovani pisac je upozoravao javnost na opasnost u koju srlja Jugoslavija. Na jednom mestu se veli "Vladu Cvetković-Maček podržava knez Pavle rođen u inostranstvu, a koji nema ni kapi Karađorđeve krvi". Sve mi je odmah bilo jasno. Ceo letak bio je napisan zbog tih nekoliko reči, u kojima se jasno pravila aluzija na verziju da knez Pavle nije sin kneza Arsena. Letak tobož izdat i rasturan od Milana Stojadinovića trebalo je kod kneza da raspiri još veću mržnju i da ga navede na krupne odluke. Verovatno da se tu nije radilo samo o interniranju, već i o nečem mnogo važnijem. U tome je Dragiša uspeo, knez je bio pogođen u najosetiljiviju tačku. KOMPROMITUJUĆI MATERIJAL DVA dana posle Stojadinovića interniran je i njegov ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović. Nakon dva meseca, kako je pisao Dragomir Stojadinović: - Pred njegovim stanom zaustavila su se kola. Pred njega je stao neki Aca, čije sam prezime zaboravio, a koji je bio šef lične bezbednosti kneza Pavla. Aćimović je shvatio da se radi o važnoj stvari, kada je Aca stigao. Aca mu je tražio materijal koji kompromituje predsednika vlade Stojadinovića.

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE KRAH KRALJEVINE (19. deo) Večernje novosti, 02.02.2005 PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

Milan Stojadinović i knez Pavle SUDBINA Milana Stojadinovića zapečaćena je kada je u redakciji njegovog lista "Vreme" pronađen letak u kojem se kaže da knez Pavle uopšte nije Karađorđević. Bio je to uvod u proterivanje Milana Stojadinovića i njegovo izručenje Englezima, uoči Drugog svetskog rata. - Knez je često nazivan "kopile", ali ja u to nisam verovao dok mi jedan stariji francuski novinar nije ispričao o razvodu braka kneza Arsena i kneginje Demidov - piše iz zatvora novoj komunističkoj policiji brat Milana Stojadinovića Dragomir. Novinar mu je kazao da je Arsen tada izjavio "da se razvodi od svoje žene i da dete rođeno u tom braku ne priznaje za svoje."

- Najviše me ipak frapirao jedan razgovor kneza Pavla i mog brata 1836. godine - nastavlja Dragomir. - Milan je polazio za Pariz u zvaničnu posetu, i pitao je kneza da li ima šta da poruči svom ocu. Knez Pavle, obično miran i staložen, ovog puta je prasnuo: "Šta vam pada napamet. Da posetite tog matorog izlapelog bonvivana. Molim vas da to ne činite". Mada smo sve ovo znali, nikada nam na pamet nije palo da ovu ličnu nesreću kneževu koristimo protiv njega. Dragiši Cvetkoviću to nije smetalo. On je hteo Stojadinovića što dalje od vlasti. Bivši predsednik vlade uhapšen je i interniran na Rudnik, u vilu beogradskog rentijera Mihailovića. U zvaničnom saopštenju rečeno je da je "prilikom pretresa njegovog stana i političke kancelarije 16. i 17. aprila pronađen kompromitujući materijal zbog čega mu je određeno mesto prinudnog boravka". - ZANIMLJIVO je da se u saopštenju navodi 16. april, iako tog dana nije bilo nikakvog pretresa - piše u ispovesti Udbi Dragimir. - To je urađeno zbog još jedne greške policije, jer je 16. aprila zakupila vilu na Rudniku "za jednog uglednog stranca", pa tek sutradan krenula da podmeće i pronalazi kompromitujući materijal za Milana Stojadinovića. Bivši predsednik vlade na Rudniku je proveo svega 15 dana. Vila se pokazala nepodesnom, jer je bila kraj samog druma, pa su dolazile povorke seljaka da vide Stojadinovića. Pronađeno je bolje mesto: usamljena vila akademskog slikara Milana Milovanovića, između sela Ribaševine i Karana, blizu Užica. - Cvetković je sve vreme hteo da smakne moga brata, a o tome je razgovarao i s jednim hemičarom tražeći otrov - nastavlja Dragomir. - Posle nekoliko meseci kod Stojadinovića se pojavila teška zubna bolest - pijoreja i paradentoza, tj. klaćenje i ispadanje zdravih zuba. Tako je u Karan upućen beogradski zubni lekar dr Šnur, koji je konstatovao bolest i Upravi grada podneo izveštaj u kome je rekao da je kliničko lečenje neophodno. Kod dr Šnura uskoro se pojavio jedan agent UGB i zahtevao da ga povuče i napiše drugi u kome će reći da Stojadinoviću nije potrebno nikakvo lečenje. - Ako ne izvršite ovo naređenje - rekao mu je agent - bićete uhapšeni i niko neće znati gde ste odvedeni i šta se s vama desilo. Lekar je ostao na visini svoga poziva i odgovorio: - Ja ne mogu da pišem neistine i da radim protiv svoje lekarske savesti. Odgovaram za tačnost nalaza, a vi činite što hoćete. I tako je Stojadinović prebačen na vojnu zubnu kliniku u Sarajevu, pa zatim u banjski paviljon "Hercegovinu", na Ilidži, zajedno s celom pratnjom. - Stojadinović je pod stražom sprovođen u Sarajevo, a lekar je radio u prisustvu jednog agenta - objašnjava Dragomir: - U februaru 1941. Cvetković je definitivno odlučio da reši problem Milana Stojadinovića. Kod Avguste (supruge Milana Stojadinovića) došao je Cvetkovićev prijatelj Dragi Jevremović, bivši narodni poslanik, i poručio joj da bi najbolje bilo da Stojadinović ode negde u inostranstvo, u neku neutralnu zemlju. MOJA snaja se nije složila, rekavši da bi svi pomislili da njen muž beži iz zemlje. Jevremović je zato zamolio da bar ne odvraća Milana, ako već neće da ga nagovara. Ona je najzad pristala i pitala ga koje su to neutralne zmelje. Jevremović je odgovorio: "Pa, recimo, Grčka". Ali

Grčka nije neutralna, ona je u ratu s Italijom, nije prijatno biti bombardovan. Neutralnih zemalja malo je ostalo, Švajcarska... "Švajcarska ne dolazi u ozbir", to mi je Dragiša izričito kazao, odgovorio je Jevremović: "Jedino Grčka...ili Egipat..." Stojadinović je kategorički odbio. U inostranstvo neće nigde, pa čak ni u Švajcarsku. Dr Jevremović je bio izuzetno razočaran, ali se posle tri dana vratio i saopštio da Stojadinović mora da ide u Grčku. Bivši predsednik vlade pozivao se na Ustav po kojem niko ne može biti proteran iz svoje zemlje. Ništa nije pomoglo. U utorak, 18. marta, u 14 časova prešao je granicu... S ručnom tašnom, zimskim odelom i ključevima od kofera koji su već bili u Beogradu krenuo je Stojadinović na put od 10.000 kilometara. U tropske krajeve. 27. marta najmoćnija politička ličnost Kraljevine Jugoslavije bio je na brodu koji ga je vodio na Mauricijus. NJegovu ženu Avgustu sutradan je pozvao general Simović i rekao joj doslovce, zapisuje Milan Stojadinović u svojim memoarima: - Veoma nam je žao što se gospodin Stojadinović sada ne nalazi u zemlji. On bi nam bio veoma potreban... Možda će uspeti da se vrati. Molio sam britanskog poslanika da preko svoje vlade izdejstvuje da se gospodin Stojadinović smesta vrati natrag. Očekujem njegov odgovor pa ću vam se javiti. Istog dana popodne general Simović se ponovo javio Avgusti: - Vaš suprug se nalazi na putu za Mauricijus, na brodu koji je napustio Aden, poslednje pristanište. Uveravaju me da će Stojadinović odmah biti vraćen, čim prispe na udaljeno ostrvo. Milan Stojadinović je na Mauricijus stigao polovinom aprila 1941. godine. Kraljevina Jugoslavija prestala je da postoji. NEMCI ZNALI VEST da je Stojadinović predat Englezima brzo se pročula. Prvi je objavio engleski radio s neskrivenim oduševljenjem. Nemačka štampa i radio prećutali su ceo slučaj. - Svakog dana u 13 časova javljala su se preko berlinskog radija dva američka novinara i davali svako po pet minuta vesti njujorškog "Broudkasting korporejšn". Te su emisije bile vrlo interesantne jer su Nemci Amerikancima za njihove emisije na engleskom jeziku davali stvari koje se nisu mogle videti ni u jednom nemačkom listu. Tako sam 19. marta čuo sledeću vest američkog spikera: "Na današnjoj konferenmciji za štampu, predstavnik Nirhenštrasea rekao je da je nemačko ministarstvo spoljnih poslova obavešteno od svog poslanstva u Beogradu da je Stojadinović otputovao u inostranstvo, ali da cilj i okolnosti ovog puta nisu poznati". Meni je odavno bilo jasno da su Nemci znali za odluku kneza Pavla i Cvetkovića. To je bilo dogovoreno na tajnom sastanku Hitlera i kneza Pavla u februaru 1941, kada su se dogovorili da Pavle preuzme presto. (KRAJ)