Milan Šipka - Zašto Se Kaže

LINGVISTIČKE EDICIJE Edicija POPULARNA LINGVISTIKA Knjiga 3 Urednik Zoran Kolundžija Recenzent dr Radojica Jovićević

Knjiga 1 Milan Šipka - PRIČE O REČIMA Knjiga 2 Milan Šipka - ZANIMLJIVA GRAMATIKA Knjiga 3 Milan - Šipka ZAŠTO SE KAŽE? Knjiga 4 Ivan Klajn - ISPECI PA RECI

Milan Šipka ZAŠTO SE KAŽE?

ZBILJA - ZAŠTO? Jezikom se svakodnevno služimo, govorimo ili pišemo. Ali o jeziku retko kad i - razmišljamo. Upotrebljavamo tako neke reči i izraze i znamo dobro šta oni danas znače. A ne pada nam ni na pamet da se zapitamo zašto se baš tako kaže ili kako su te reči i izrazi nastali. Kad, recimo, neko o nečemu pojma nema, kažemo da su to za njega španska sela. A pri tom, eto, ni sami pojma nemamo odakle nam taj izraz. Kao i mnogi drugi slični njemu. Sve su to za nas stvarno - španska sela. Ustaljenih spojeva reči, koji imaju i ustaljena, po pravilu prenesena značenja, ima u našem jeziku dosta, bar desetak-petnaest hiljada. Postoji u nas cela jedna debela knjiga u kojoj su takvi spojevi reči, koji se u nauci o jeziku nazivaju i frazeologizmima ili frazemima, popisani i protumačeni. Ali ni ona, na žalost, kao ni neki dvojezički frazeološki rečnici, ne daje odgovor na naše pitanje. Tu se navode, alfabetskim redom, samo frazemi, njihova značenja i primeri upotrebe, bez ijednog objašnjenja zašto se upravo tako kaže i kako je ovaj ili onaj izraz nastao. Zato ćemo se mi ovde time posebno pozabaviti. Ima ustaljenih izraza čije se značenje i poreklo samo po sebi kazuje, koji su savršeno jasni, „prozirni“ ili, kako se to u lingvistici mudrije kaže „transparentni“. Jasno je, na primer, zašto se kaže pasti s konja na magarca, odnosno sa sedla na samar. Svako

zna da je bolje biti na konju i u sedlu nego na magarcu i drvenom samaru. Stoga taj frazem i znači: ,doći, pasti, srozati se s boljeg položaja na gori“. Isto je tako više nego jasno zašto se kaže činiti, odnosno praviti od muve medveda (ili slona, konja, vola i sl.), sa značenjem: „previše nešto neznatno beznačajno, uveličavati“, „preterivati“, ili jednim udarcem ubiti dve muve, odnosno jednim hicem (ili jednim metkom) ubiti dva zeca, što znači: ,jednim postupkom (potezom) postići dvostruk uspeh, dve koristi“, „najednom obaviti dva posla“ itd. О poreklu takvih frazema nema potrebe da se piše. Ima, međutim, frazema čije se poreklo može objasniti i shvatati, ali samo ukoliko se znaju okolnosti u kojima su nastali. Jer, oni imaju svoje korene u grčkoj i rimskoj mitologiji, ili u Bibliji, ili u narodnim predanjima, verovanjima i praznovericama, ili u književnosti, istoriji, medicini, u različitim, manje poznatim životnim situacijama itd. U ovoj knjizi objašnjava se poreklo i značenje upravo takvih frazema. U njoj se odgovara, kako se to obično veli, na 101 pitanje: zašto se kaže? I više od toga: ona u ovom izdanju sadrži objašnjenja tačno 130 najčešćih frazema u našem jeziku, uz još stotinjak koji su uzgred pomenuti i protumačeni. Reč je, dakle, o izboru. Zbog tematske povezanosti, i radi lakšeg praćenja sadržaja i razumevanja teksta, frazeologizme smo grupisali u četiri poglavlja. U prvom su oni koji potiču iz grčke i rimske mitologije, dati pod naslovom Kad su bogovi zemljom hodili, Frazemi koji imaju svoj koren u Bibliji (Svetom pismu), ili pak u raznim praznovericama, koje su nekad bile raširene u našem narodu, svrstani su u

drugo poglavlje Verovanja i praznoverice. Treće poglavlje, naslovljeno Tragom prošlosti, sadrži objašnjenja frazema koji su u vezi s realnim istorijskim ličnostima i događajima. U četvrtom poglavlju, pod naslovom Iz života i literature, objašnjava se poreklo i izvorno značenje ustaljenih izraza iz književnosti i drugih oblasti: životinjskog carstva, medicine, žurnalistike, sporta, tehnike, građevinarstva itd. O svemu tome saznaćete ponešto u našim pričama. Zato krenite redom, od samog početka. Pa ako dobijete odgovor na pitanje koje vas je zanimalo i pri tom budete zadovoljni onim što smo vam ispričali, možete smatrati da vam je pala sekira u med - naišli ste na pravu stvar! Već znate šta sam time hteo da kažem. Ali sigurno ne znate i zašto se kaže pala sekira u med. Ne mari! Saznaćete to u jednom od naših narednih tekstova. Ima i ustaljenih izraza u našem jeziku koje smo želeli da objasnimo, ali koje, i pored dužeg istraživanja, nismo uspeli da odgonetnemo. Takav je, na primer, izraz obišli kao kiša oko Kragujevca. Možda vi već nešto znate o tome, možda ste slučajno naišli na neko objašnjenje. Ako jeste, javite nam da to u narednim izdanjima prenesemo i drugima. Biće im drago da saznaju. A takvih, neodgonetnutih frazema, izvan ove knjige, ima dosta. Oni čekaju da se objasni zašto se upravo tako kaže. Zbilja - zašto? Ova knjiga je otvorena. Ako sami imate neko objašnjenje, ili ako vas još nešto zanima, pišite nZm na adresu izdavača.

KAD SU BOGOVI ZEMLJOM HODILI

ЈABUKA RAZDORA Otkad je sveta i veka, među ljudima i narodima bilo je ljubavi, ali i mržnje i razdora. U davna vremena, kad se verovalo da prirodom i ljudskim sudbinama (srećom ili nesrećom u životu) upravljaju razne božanske sile, postojali su, kod mnogih starih naroda, bogovi sunca, svetla, munja i gromova, vetrova, zore, proleća, veselja, lepote, ljubavi, pa i - mržnje i razdora. U grčkoj mitologiji boginja razdora (nesloge) bila je Erida, kći Noći i majka mnogih zala: Tegobe, Zaborava, Gladi, Bola, Svađe, Tuče, Bitke, Ubistva, Krvoprolića, Laži, Bezakonja, Zaslepljenosti i Krivokletstva. Ta zla boginja, sestra i verna pratilja boga rata Areja, jednim svojim postupkom, o kome će ovde biti reči, uzrokovala je posredno i veliki Trojanski rat. Taj su rat vodili Grci i Trojanci - i jedni i drugi uz pomoć sukobljenih bogova, koji su prvi sve i počeli. Desilo se to na svadbi boginje Tetide, prekrasne Nerejeve i Doridine kćeri, majke najvećeg helenskog junaka Ahila. Svadbi na Pelionu prisustvovali su, kao što je i red, svi bogovi olimpijski, među njima i Hera, sestra i zakonita supruga vrhovnog boga Zevsa, zatim Atena, boginja mudrosti, i Afrodita, boginja lepote i čulne ljubavi. Svadbenu buktinju zapalila je Hera, a zatim je nastalo veselje. Slavilo se uz božanska jela i pića i uz pesmu muza. I sve bi proteklo u najboljem redu da zla Erida nije smislila pakleni plan: bacila je među zvanice zlatnu jabuku s natpisom „Najlepšoj“. I upravo ta jabuka postaće predmet velikog spora. Koja je među prisutnim gošćama najlepša? Njih tri - Hera, Atena i Afrodita svaka za sebe, smatrale su se najlepšom. Svaka je od njih

bila uverena da je lepša od ostalih i da joj zato pripada jabuka. 11astao je spor i neko je morao presuditi. Pošto nijedan od bogova nije hteo da bude sudija, Zevs je naredio da se sukobljene boginje odvedu na Idu, smrtniku Parisu - da on odluči koja je najlepša. Paris je, inače, bio sin trojanskog kralja Prijama. Zbog proročanstva da će izazvati propast Troje, otac je naredio da ga odmah po rođenju ubiju, ali je on ipak ostao živ, odrastavši u planini sa zverima i pastirima. Kao pastir, sa strahom je dočekao bogove koji su došli sa zahtevom da donese odluku u njihovom velikom sporu. Da bi dobile jabuku, zainteresovane boginje su mu obećavale različite nagrade, ističući pri tom svoje vrline i mogućnosti. Hera mu je nudila gospodstvo nad celom Azijom i ostalim svetom, što će mu pribaviti uz Zevsovu pomoć, Atena velike ratne pobede i trofeje, a Afroditaljubav najlepše smrtnice, Zevsove kćeri Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja. Paris se nije mnogo kolebao. Između veličine i slave, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani, opredelio se za ljubav, tj. za lepu Helenu. Stoga je proglasio Afroditu najlepšom i predao joj zlatnu jabuku, izazvavši time srdžbu ostalih dveju boginja Here i Atene. Afrodita je ispunila dato obećanje: Paris i Helena su se sreli i planula je velika ljubav. Potom je trojanski princ, uz Helenin pristanak, izvršio otmicu i odveo je sa sobom. Zbog toga je buknuo Trojanski rat, u koji će se uključiti svi sukobljeni bogovi. Prauzrok toga velikog sukoba bila je, kako smo videli, Eridina zlatna jabuka ili jabuka razdora. I od tada, pa do dana današnjeg, izraz jabuka razdora upotrebljava se u značenju: „uzrok,

razlog ili povod svađe“, „predmet spora ili neslaganja“ i sl. Danas su druga vremena i jabuke razdora ne bacaju više bogovi nego ljudi. A i predmet spora ne mora biti božanski. Najčešće je sasvim običan, ljudski. U naše vreme u svetu ima mnogo različitih sporova, a njihov su predmet (ili, da kažemo - jabuka razdora) veće ili manje teritorije oko kojih se bore države i narodi. Tako je Gibraltar jabuka razdora između Španije i Velike Britanije, Foklandska ostrva (ili Malvini) između Velike Britanije i Argentine, Kašmir između Indije i Pakistana, Ierusalim između Izraela i Palestinaca... A to su tek neke od brojnih jabuka razdora, koje mogu biti urok nekom novom ratu, čak i mnogo opasnijem i većem od onog trojanskog.

AHILOVA PETA Teško je reći da li je peta postala čuvena po Ahilu, ili Ahil po peti. Jer, bilo je u velikom Trojanskom ratu, opevanom u Homerovoj „Ilijadi“, i drugih junaka: Paris, Hektor, Patroklo, Memnon... Ali nijednom se od njih ime nije zadržalo u narodu tako dugo i ne izgovara se tako često u svakodnevnom govoru (u gotovo svim jezicima sveta) kao Ahilovo. Za Parisa, Hektora i druge Homerove junake znaju samo oni koji su čitali „Ilijadu“ i sećaju ih se samo kad je ponovo čitaju, ili kad razmišljaju o tom velikom delu. Jedino se Ahilovo ime pominje danas i bez ikakve veze s „Ilijadom“, a razlog tome je upravo njegova čuvena - peta. Ko je bio Ahil i zašto je toliko čuvena njegova peta? Ahil, ili Ahilej, bio je, po legendi, sin tesalskog kralja Peleja i boginje Tetide. Odgojen je na Pelionu, gde ga je plemeniti kentaur Hiron učinio brzonogim i jakim, ali i blagim i rečitim. Upravo je bio stasao za rat kada je mikenski kralj Agamemnon pripremao veliki pohod na Troju (Ilion), zbog otmice lepe Helene, žene spartanskog kralja Menelaja, koju je ugrabio trojanski kraljević Paris. Ahil se odazvao pozivu da i on krene u boj, iako ga je majka Tetida upozoravala da će, ukoliko pođe na Troju, živeti kratko, ali i steći slavu, a ako ostane, živeće dugo kao običan čovek. Ahil se odlučio za slavu, prezreo smrt, i, zajedno sa prijateljem Patroklom i svojim Mirmidoncima, priključio se silnoj grčkoj vojsci, u kojoj je bio i Odisej.

Opsada Troje trajala je dugo, punih deset godina. Homer opisuje samo četrdeset osam dana poslednje godine velikog rata, u kome je Ahil postao glavni helenski junak. Došavši u sukob sa vrhovnim zapovednikom grčke vojske, Agamemnonom, zbog lepe robinje Brizeide, Ahil je bio istupio iz borbe, ali se ponovo vratio kad su Grci počeli da gube i kad je trojanski junak Hektor, misleći da se bori s Ahilom, ubio njegovog najboljeg prijatelja Patrokla. Razgnevljen i naoružan božanskim (Hefestovim) oružjem, koje mu je darovala majka, boginja Tetida, Ahil ubija Hektora i njegovo telo svakoga dana po triput vuče oko zidina Troje. Ubija zatim i Memnona, sina boginje Eoje, ali u žaru bitke, ne poslušavši ni samog Apolona da stane, gine kod Skejskih vrata. Tu ga je dočekao Hektorov brat Paris i, uz Apolonovu pomoć, pogodio strelicom u jedino ranjivo mesto na njegovom telu, u - petu. Tako je završio život slavni Ahil i tako se ostvarilo kobno proročanstvo boginje Tetide. Priča je uzbudljiva i mnogima poznata. Ostaje ipak da se objasni zašto je Ahil bio ranjiv samo u petu, a ne u neki drugi deo tela: u rame, koleno ili ruku. Legenda o tome kazuje ovo: Pošto se udala za smrtnika, kralja Peleja, boginja Tetida rodila mu je sina Ahileja. Želeći da i njega učini besmrtnim, odnosno neranjivim, danju ga je mazala ambrozijom (božanskom mašću), a noću kalila na vatri. Neki, opet, kažu da ga je, iz istih razloga, stavljala u vodu podzemne reke Stiks (Stige). Jedino mesto koje je pri tom ostajalo nenakvašeno zaštitnom vodom bila je peta, za koju je majka Tetida držala Ahila potapajući ga

u Stiks. Stoga je on jedino na tom mestu mogao biti ranjen. Tako je Ahilova peta ostala nezaštićeno mesto, slaba, ranjiva tačka na njegovom telu, i to je, kako smo videli, bilo kobno i po sam njegov život. Kasnije se taj izraz proširio, preuzet je i u naš jezik, i upotrebljava se u značenju: „slabo, ranjivo mesto“, „slaba tačka“ ili „slaba strana“ uopšte.

TROЈANSKI KONЈ Od svih konja na svetu najpoznatiji je i najčuveniji -trojanski konj. Legenda o njemu živi preko tri hiljade godina, pronoseći se i danas širom celoga Zemljinog šara. Nastanak te legende vezuje se za čuveni Trojanski rat, o kome je već bilo reči u našim prethodnim pričama. Uvidevši da im, posle desetogodišnje neuspele opsade i velikih žrtava s obe strane (među poginulima je bio i najveći helenski junak Ahil, a kod Trojanaca kraljević Hektor, zatim sin boginje Erje Memnon i mnogi drugi), neće uspeti da skrše Troju, Grci odluče da se u osvajanju toga grada posluže lukavstvom. Sagradili su velikog drvenog konja, u čiju se unutrašnjost mogao da smesti veliki broj ljudi: po nekima pedeset ili sto, a po nekima čak - tri hiljade. Jednoga jutra osvanula je ta čudna naprava pod zidinama Troje s velikim natpisom: „Za svoj srećan povratak u domovinu ovoga konja Grci posvećuju boginji Ateni kao dar.“ Zatim su popalili svoj logor, ukrcali se na lađe i s celom flotom tobože krenuli ka Grčkoj, stigavši tek do Teneda. U utrobi konja ostala je skupina najhrabrijih i najviđenijih ratnika, koje je odabrao Odisej. Među njima su bili: Menelaj, suprug otete Helene, zatim njeni prosioci Amfiloh, Polipet i Talpije, pa junaci Akament, Antiklo, Ehion, kralj Agra Kijanip, vladar Trike u Tesaliji Mahaon, sin Zevsovog miljenika Fileja Meget, mladi i srčani Ahilov sin Neoptolem, vođa Beoćana Penelej, sin kralja Nestora Trasimed i, naravno, sam Odisej. Zamisao je bila lukava i smeona. Grci su računali da će Trojanci, uvereni da su se oslobodili njihove

opsade, uvući konja u tvrđavu, a onda će oni, pod okriljem noći, izaći i, na prepad, koristeći iznenađenje, pobiti trojanske ratnike i osloboditi Helenu. Ali, šta ako neprijatelj prozre to lukavstvo i odluči da uništi i konja i njegovu posadu pre nego što ih i uvuku u grad.?! Na samu tu pomisao grčki junaci su drhtali i mnogima su klecala kolena. Ipak su ušli u konja i očekivali šta će se dalje desiti. Najhrabrije od svih držao se mladi Ahilov sin Neoptolem, koji je ušao bez trunke straha i kolebanja, moleći Odiseja da prvi, čim stignu na cilj, izađe i napadne neprijatelja. Pre odluke da se božanski konj uveze u grad, na trojanskoj strani odigravala se prava drama. Najoprezniji i najmudriji među Trojancima predlagali su da se konj uništi ili bar da se, pre uvlačenja u grad, proveri šta se u njemu nalazi. Tako su savetovali mudrac Kapis i sveštenik Timbrejskog Apolona Laokont, koji je svoju sumnju iskazivao rečima da se boji Danajaca (Grka) i kad darove nose. To je i do danas ostala izreka, koja, prema rimskom pesniku Vergiliju, na latinskom glasi: Timeo Danaos et dona ferentes. Prihvatanju helenskog dara posebno se oštro suprotstavljala proročica Kasandra, kći kralja Prijama. Opijeni radošću zbog prekida grčke opsade, Trojanci, međutim, nisu poslušali svoje mudrace i proroke. Odlučili su da drvenog konja uvuku u grad i proslave veliku pobedu. Pre toga su ipak proverili da li je ta naprava božanska tvorevina ili delo ljudskih ruku. Ako je božanska, verovali su da će na udar koplja iz nje poteći krv. Odisej je to čuo pa je naložio Menelaju da pod koplje podmetne svoje bedro. I krv je zaista potekla. Trojanci su potom uvezli drvenog konja u

grad i prineli žrtvu bogu mora Posejdonu kako bi ga umolili da uništi grčke lađe. Našavši se u srcu neprijateljske tvrđave, skriveni grčki ratnici doživeli su još jedno iskušenje, odolevši mu opet zahvaljujući mudrom i prisebnom Odiseju. Dok je drveni konj s posadom stajao na gradskom trgu, neverna Helena obilazila je oko njega i pozivala redom sve grčke junake oponašajući glasove njihovih žena. Kad je pozvala Diomeda i svoga bivšeg muža Menelaja, Odisej ih je strogim upozorenjem sprečio da se odazovu, a neopreznom Antiklu, koji je već bio zaustio da se javi, svojim snažnim dlanovima zapušio je usta. Tako su skriveni napadači prebrodili i ovu opasnost. Uskoro je pala i noć. Trojanci su se opustili i predali pobedničkom slavlju i veselju uz bogatu trpezu i opojna pića. Bio je to pravi trenutak za napad. Iz utrobe drvenog konja pohrlili su jedan za drugim grčki junaci. Prvi od njih, Ehion, pao je s visine i poginuo (što samo po sebi svedoči o veličini te lukavo sačinjene naprave). Drugi su uspeli da se neozleđeni spuste na tlo i da u žestokom naletu saseku omamljenog i iznenađenog neprijatelja, lomeći njegov otpor iznutra, iz same tvrđave. U isto vreme, sa Ahilovog groba na zidinama grada Odisejev rođak Sinon, koji se ranije predao Trojancima kako bi ih uhodio, dao je buktinjom znak grčkoj floti da krene i izvrši napad spolja. Tako je za kratko vreme savladana i do temelja srušena čuvena Troja, ona ista Troja koja je tako dugo, punih deset godina, uporno odolevala grčkoj opsadi i napadima. Najviše zasluga za tu pobedu imao je, bez sumnje, drveni trojanski konj.

Legenda kazuje da je lukavstvo s konjem, koji je sagradio vešti neborac Epej, smislio sam Odisej. Neki to pripisuju i Prilisu, vidovnjaku s ostrva Lezbosa, a neki, opet, Kalhantu, najčuvenijem grčkom proroku u vreme trojanskog rata. Bilo kako bilo, tek izraz Trojanski konj zadržao se do danas, označavajući „nekoga ko se lukavo uvuče u neku zajednicu da bi je iznutra oslabio i tako uništio“. U našem i mnogim drugim jezicima ostao je i izraz danajski dar, sa značenjem: „podmukao dar koji donosi nesreću, koji se daje s izdajničkom namerom (prema legendi o drvenome konju što su ga Danajci, tj. Grci, poklonili Trojancima)“. Na kraju, povodom ove priče, a i inače, nije loše prisetiti se poruke mudroga Laokonta, koja bi, nešto izmenjena, mogla da glasi i ovako: „Čuvaj se Danajaca (tj. Lukavih ljudi) i kada darove nose!“

SCILA I HARIBDA Po starom grčkom verovanju, Scila (ili Skila) i Haribda bile su dve grozne nemani, koje su potapale lađe i proždirale mornare. Scila je imala dvanaest nogu i, na dugačkim vratovima, šest strašnih glava sa tri niza oštrih zuba. Lajala je kao malo pseto i živela u pećini ispod jednog visokog morskog grebena, oko čijih su se vrhova vijale večite magle. Nasuprot Scili, nedaleko od nje, na domet strele, živela je još strašnija neman - Haribda. Ona je triput dnevno, uz zastrašujuću riku, uvlačila u sebe, a zatim izbacivala, ogromne količine morske vode, proždirući pri tom brodove, mornare i sve drugo što bi se u vodi i na vodi u tom trenutku našlo. Ko god bi se približio Haribdi, postajao je njena žrtva. Nesretne moreplovce, koje bi put naneo pokraj te nemani, nije mogao spasti ni sam bog mora Posejdon. Јedan od retkih junaka koji je uspeo da prođe između Scile i Haribde bio je glasoviti Odisej. Na svom dugom, desetogodišnjem putovanju u Itaku, posle Trojanskog rata, on je naišao i na te nemani, pošto je prethodno, pored mnogih drugih opasnosti što ih je savladao, odoleo iskušenju da se odazove umilnom pevanju sirena, koje su na taj način mamile i surovo usmrćivale mornare. Po savetu čarobnice Kirke, Odisej je svojim ratnicima voskom zapušio uši da ne čuju pesmu sirena i naložio im da njega samog tako čvrsto vežu da se ne može ni maknuti dok opasnost od tih zamamljivih stvorenja ne prođe. Postupajući po

Kirkinim savetima, on je uspeo da provede svoj brod između dve još pogibeljnije opasnosti - između Scile i Haribde. Taj dramatačni događaj, kao i celo Odisejevo dugo putovanje kući, gde ga je čekala verna supruga Penelopa, opisao je Homer u svome spevu „Odiseja“. Ploveći po mirnom moru - pripoveda Homer Odisej je odjednom začuo silnu huku i ugledao dim. Znao je da je to Haribda, pa je, ohrabrivši svoje mornare, koji su se bili silno prestrašili, naložio da brod usmere bliže suprotnoj steni u uskom tesnacu kroz koji su prolazili. Tako su se približili Scili, koja je sa svojih šest strašnih glava čekala žrtve na koje je Odisej bio spreman. Izvivši dugačke vratove, zgrabila je i proždrla šestoricu njegovih ljudi. Ali ni Haribda u tom trenutku nije mirovala. Počela je da guta morsku vodu, dižući ogromne talase, koji su klokotali oko njene razjapljene čeljusti. Samo dovitljivošću Odisej je uspeo da se spase: čvrsto se uhvatio za grane velike smokve dok je strašna neman usisavala njegov brod. Kad je Haribda, uz zaglušujuću huku, izbacila vodu i s njom delove Odisejeve lađe, on je nastavio put, uspevši da, bez velikih gubitaka, sa svojom posadom, izbegne dve pogibeljne opasnosti između kojih se našao. Legenda o Scili i Haribdi nije nastala bez ikakve veze sa stvarnošću. Scila (ili Skila) i Haribda su dve opasnosti koje su stvarno vrebale pomorce u Sicilijanskom moreuzu kod Mesine (mada ih neki vezuju i za druge geografske prostore, čak i za dalmatinska ostrva). Scila je, u stvari, visoka, strma stena, a Haribda opasan vrtlog naspram nje. Moreplovci koji bi, na svoju nesreću, naišli na taj vrtlog (Haribdu), bili su bacani na suprotnu stenu (Scilu) i doživljavali teške brodolome. Za

tu opasnost znalo se i u starom veku, pa je tako nastala i legenda o Scili i Haribdi. Ona se zadržala sve do naših dana, ne samo u Homerovoj „Odiseji“ nego i u ustaljenom izrazu (biti) između Scile i Haribde, koji označava „položaj kada opasnost preti i s jedne i s druge strane, kad se dospeva sa zla na gore“. Sličan je i izraz prolaziti kroz Scilu i Haribdu, sa značenjem: „nailaziti na velike opasnosti“, kao i proći Scilu i Haribdu, tj. „savladati velike teškoće“.

PROKRUSTOVA POSТELЈA U celoj grčkoj mitologiji nema, sigurno, stravičnije osobe od Prokrusta, niti groznije sprave za mučenje od njegove čuvene postelje. Priča je jeziva, pa ako je noć, nemojte je čitati - ostavite je radije za sutra. Taj Prokrust, o kome je ovde reč, bio je veliki razbojnik, veći i grozniji od svih razbojnika u staroj Heladi, a, verovatno, i u celom tadašnjem naseljenom svetu. Bio je u ono vreme, a ostao je i do dana današnjeg, čuven po groznim mukama na koje je stavljao svoje žrtve. Pravo mu je ime bilo Polipemon, Prokoptas ili Damastes, ali su mu dali nadimak Prokrust -„onaj koji ljudima iz tela čupa noge i ruke“ Taj ogromni, nezgrapni i ružni stvor u nakaznom ljudskom obličju i sa srcem krvožedne zveri primao je putnike namernike, ili ih je presretao na putu, vezao i odvodio u svoju pećinu kraj reke Kefisa, nedaleko od Eleusine. Tu ih je podvrgavao strašnim mučenjima i tako im oduzimao život. Svakoga je terao da legne u postelju. Ako je nesretnik bio malena rasta, stavljao ga je na veliki krevet, a zatim mu je - govoreći da ležaj mora biti po njegovoj meri kako bi se udobnije odmarao -čekićima istezao noge sve dok jadni čovek u groznim mukama ne bi izdahnuo. A kad bi uhvatio nekog dugajliju, stavljao bi ga u mali krevet, pa bi onda - s istim obrazloženjem: da mu krevet, radi udobnosti, mora biti po meri polagano seckao i skraćivao noge dok ne bi odrubio onoliko koliko su bile duže od kreveta. Tako su u Prokrustovoj postelji na jezivim mukama skončali mnogi nevini ljudi.

Ali, kako svakom zlu mora doći kraj, jednoga dana ruka pravde prekinula je i Prokrustove zločine. Bila je to ruka jednog od najvećih i najpravednijih grčkih junaka, legendarnog Tezeja. Spasilac ljudi od Prokrustovog nasilja zaslužuje da se o njemu i ovde nešto više kaže. Tezej je bio nezakoniti sin atinskog kralja Egeja i majke Etre, kćeri kralja Piteja iz Terzena. Začet po volji bogova, zbog čega se pričalo da je božanskog porekla, odrastao je na dvoru svoga dede po majci. Kad je napunio šesnaest godina, majka mu je otkrila tajnu njegovog rođenja i uputila ga u Atinu da traži oca. Brižni deda, kralj Pitej, savetovao mu je da krene morem kako bi izbegao zamke i opasnosti koje su mu pretile na kopnenom putu. Ali on je, želeći da dostigne slavu velikoga Herakla, odlučio upravo suprotno: uputio se kopnom na daleko i neizvesno putovanje ka Atini. Krčeći sebi put, snažan i odlučan, usput je učinio više junačkih dela: savladao je nasilnika Perifeta u Epidauru, zatim je na Korintskoj prevlaci, u Kenhri, kaznio zločinca Sinida, koji je, poput Prokrusta, hvatao putnike namernike, vezao ih za omorike i žive rastrzavao. U Kromijonskom klancu ubio je divlju krmaču Feju, koja je, izgleda, bila prerušena žena razbojnik i savladao Maratonskog bika. Među Tezejeva najslavnija junačka dela ubraja se i ovde opisano ubistvo zlikovca Prokrusta. Usmrtio ga je na isti način kao što je i on ubijao svoje žrtve: stavio ga je u kratku postelju i polako mu seckao noge, sve dok nije, kao što je i zaslužio, izdahnuo na groznim mukama nestavši s ovoga sveta. Po zlu zapamćeno, Prokrustovo ime ostalo nam je u izrazu Prokrustova postelja, koji simbolično označava

„kruti kalup ili unapred zadatu proizvoljnu meru u koju se nešto želi nasilno da ugura“.

ARIЈADNINA NIT Priča o Arijadninoj niti, ili Arijadninom klupku, kao i ona o Prokrustovoj postelji, vezana je za mit o junaku Tezeju. Pošto je, nakon silnih borbi i savladavanja različitih prepreka, sretno stigao u Atinu, Tezej je naišao na tužan prizor. Atina i cela Atika bili su zavijeni u crno, jer su upravo tih dana stigli poslanici moćnoga kralja Minosa s Krita da i po treći put uzmu svoj krvavi danak. Svake devete godine, naime, sedam mladića i sedam devojaka Atinjani su morali ispratiti na Krit da bi tamo bili žrtvovani Minotauru, čudovištu s ljudskim telom i velikom bikovskom glavom, koje je živelo u ogromnom dvorcu - lavirintu. Taj danak nametnuo je Minos Atinjanima zato što su mu ubili sina Androgeja. Krvavi danak Atinjani su, uz veliku žalost, ali bespogovorno, davali sve do dolaska Tezeja u grad. Sažalivši se na jadne mladiće i devojke, Tezej, uprkos očevom protivljenju, odluči da krene s njima na Krit, ubije Minotaura i oslobodi nevine žrtve, među kojima je i sam bio. Tako su na lađama s crnim jedrima, u znak žalosti, Atinjani ispratili cvet svoje mladosti, a stari kralj Egej sina jedinca Tezeja. Na rastanku ga je zamolio da, ako ubije Minotaura, pri povratku na lađu stavi bela jedra - kako bi još izdaleka video da li je krvožedna zver nestala, ili je i Tezej skončao kao njegova žrtva. Pre samog polaska Tezej je, po savetu Delfijskog proročišta, prineo žrtvu boginji lepote Afroditi i stavio se pod njenu zaštitu.

Kad su atinski mladići i devojke stigli na Krit i stali pred moćnog kralja Minosa i njegovu svitu, ovaj je odmah zapazio prelepog i stasitog Tezeja, koji se uz to usudio da jednu od dovedenih Atinjanki, kćer megarskog kralja Peribeja, uzme u zaštitu od njegove nasrtljivosti. Zbog te svoje drskosti i izjave da je sin velikog Zemljotresca i boga mora Posejdona, te se zato može usprotiviti svakom, pa makar to bio i sam Zevsov sin, silni kralj Minos, Tezej je morao da učini delo kojim će to i potvrditi. Iz morskih dubina, uz pomoć boga Posejdona, izvadio je i predao Minosu bačeni prsten, dokazavši tako da je božanskog porekla. Među zarobljenim Atinjanima nastalo je veselje, ali se Tezejevom podvigu više od njih radovala lepa Minosova kći Arijadna. U njoj se, čim je prvi put ugledala Tezeja, rasplamsala velika ljubav, koju je pobudila Tezejeva zaštitnica, boginja Afrodita. Prišavši tajno atičkom heroju, Arijadna mu je otkrila svoja osećanja i obećala da će mu pomoći da ubije Minotaura ako je uzme za ženu. Tezej na to pristane pa mu Arijadna da oštar mač i klupko konca, pomoću koga će se vratiti kad ubije Minotaura pre nego što ovaj uspe da rastrga i proždre žrtvovane mladiće i devojke. Bez toga konca, niko, čak kad bi i uspeo da uništi Minotaura, ne bi mogao naći izlaz iz lavirinta u kome je on živeo. Pošto je na ulazu privezao za jednu stenu kraj konca, koji će mu pokazivati put pri povratku, Tezej je s mladim Atinjanima krenuo u lavirint. Posle dugog lutanja zamršenim i mračnim hodnicima Minotaurovog dvorca, konačno naiđe na krvožedno čudovište, koje ga dočeka strašnom rikom. U teškoj borbi Tezej na kraju uspe da uhvati Minotaura za rogove i da mu svoj oštri

mač, dobijen od Arijadne, zarije pravo u srce. Tako zver ugine, a on, zajedno s presrećnim Atinjanima, idući tragom konca koji je odmotavao pri ulasku izađe na svetlo dana. Da bi izbegao Minosov bes zbog uništenja Minotaura, Tezej izbuši dna svih korintskih lađa, osujeti poteru i, uzevši Arijadnu za ženu, krene sa svojom pratnjom put Grčke. Zajednički život Tezeja i Arijadne nije trajao dugo. О njihovom rastanku na povratku u Atinu postoje razne priče. Јedna od njih glasi ovako: „Već bremenita, Arijadna je teško podnosila put morem. Kad je pokraj Kipra lađu zahvatila bura, Tezej je iskrcao Arijadnu na ostrvo, a sam je ostao da spasava lađu. Snažan udar vetra bacio je junaka na more i razdvojio ga izvesno vreme od voljene žene... Kad je Tezeju pošlo za rukom da lađu opet dovede do ostrva, Arijadna je već bila mrtva. Njena smrt je duboko potresla junaka; on je ostrvljankama (koje su je pazile) razdelio novac i naložio im da prinose žrtve Arijadni, a zatim je, u njenu čast, postavio dve statue, jednu od bronze i jednu od srebra.“ Legenda dalje kaže da je Tezej, zbog prevelike tuge za Arijadnom, pre ulaska u atičke vode, zaboravio da, kao znak svoje pobede, umesto crnih istakne bela jedra. To je bio uzrok još jedne tragedije. Kad je ugledao Tezejevu lađu s crnim jedrima, njegov otac, kralj Egej, misleći da mu je sin poginuo, ojađen se sa stene bacio u more i utopio. Od tada se, kažu, po kralju Egeju, vode uz atičke obale nazivaju Egejskim morem. Uz ovo ime, iza uzbudljive priče o Tezeju i Arijadni, u jeziku je ostao izraz Arijadnina nit ili

Arijadnino klupko, sa značenjem: „spasonosno sredstvo“, odnosno „put izbavljenja iz teške i zamršene situacije". Motiv Arijadne često je obrađivan u umetnosti: od njenog kipa iz IV stoleća pre naše ere, koji se čuva u Vatikanu, preko Ticijanove slike „Dioniz nalazi Arijadnu“ do opere Riharda Štrausa „Arijadna na Naksosu“. I u našoj književnosti ima jedno delo koje svojom idejom sledi mit o Arijadni. To je roman Radmile Popović „Arijadnini končići“.

ANTEЈSKA SNAGA Grčki junak za koga se vezuje izraz antejska snaga zvao se, zapravo, Antaj, a ne Antej. Antej je sasvim druga ličnost iz grčke mitologije. To je bio lep mladić poreklom iz kraljevske porodice u Halikarnasu. Kao taoca miletskog tiranina Fobija zavolela ga je tiraninova supruga Kleoboja. Za tu ljubav, međutim, Antej nije mario, uporno ju je odbijao, pa ga je ona zato usmrtila, oduzevši kasnije, zbog kajanja, i sama sebi život. To je obična priča i nedostojna velikih grčkih mitova. Iza nje u jeziku nije ostalo nikakvog traga. Nasuprot tome, mit o Antaju, koga gotovo svi pogrešno nazivaju Antej, kako je zapisano i u mnogim rečnicima, govori o ličnosti božanskog porekla. Antaj (zvani Antej) bio je sin boga mora Posejdona i boginje zemlje Geje. Džinovskog rasta i izuzetne snage, sve je strance primoravao da se rvu s njim i uvek ih je pobeđivao, jer je bio jači od svakog smrtnika. Kažu da je od lobanja svojih protivnika, koje je nakon pobede u rvanju ubijao, sagradio hram u čast svoga oca, boga Posejdona. Legenda takođe kaže da je nadnaravnu snagu Antej, kako ćemo ga dalje i mi zvati jer je tako uobičajeno, dobijao u doticaju s majkom Zemljom, pošto je bio njen, tj. Gejin sin. Kad god bi mu u borbi ponestalo snage, on bi dotakao tlo (zemlju) i dobijao novu, još veću moć. Zato je bio nepobediv. Samo onaj ko bi ga uspeo odvojiti od zemlje mogao ga je pobediti. A to je upravo uspelo najslavnijem grčkom junaku svih vremena, Zevsovom sinu Heraklu.

Pre nego što je ogledao snagu s Antejem, Herakle (ili, kako ga još kod nas zovu, Heraklo) načinio je devet velikih podviga: ubio je čuvenog Nemejskog lava, usmrtio devetoglavu Lernejsku hidru, uhvatio zlatorunu Kerinejsku košutu i strašnoga divljeg vepra koji je pustošio po gori Erimantos, zatim je u toku jednoga dana očistio Augijeve štale (o čemu će biti govora u našoj sledećoj priči), rasterao Stimfalide, grabljive ptice gvozdenih kandži i perja, savladao i odveo u Tirnis besnoga bika, koga je Posejdon darovao kritskom kralju Minosu, doveo u Eristeju besne kobile tračkoga kralja Diomeda, vodio žestoke borbe protiv Amazonki (žena ratnica) da bi zlatni pojas amazonske kraljice Hipolite doneo Euristejevoj kćeri Admeti. Polazeći u svoj deseti veliki boj s namerom da otme i dovede goveda džina Geriona, koji je imao tri tela, šest ruku i šest nogu, a čuvalo ga je dvoglavo besno pseto, Herakle se sa svojom kritskom družinom iskrcao u Libiji. Tu se rvao s gorostasnim Antejem i uspeo da ga zadavi pošto ga je podigao uvis i odvojio od majke Zemlje, koja mu je davala snagu. Tako se završio život mitskoga Anteja, ali je u legendi i jeziku ostao izraz antejska snaga - moć koju oseća čovek u dodiru sa svojom zemljom i svojim narodom. Takvu snagu dobijaju veliki pesnici, koji stvaralačke moći crpu sa svoga rodnog tla, iz naroda kome pripadaju. U jednom našem rečniku zabeleženo je: „Puškin (se) upućuje realizmu, što će reći životu, narodu, društvu, i..., baš u tom antejskom oplođenju njegova poezija daje vrhunske rezultate.“ I mnogi naši pisci bili su, kao i Puškin, vezani za rodnu grudu i iz nje crpli svoju antejsku snagu. Najbolji

primer za to je Petar Kočić, koji je sav svoj život i stvaralaštvo vezao za rodno Zmijanje, stvorivši tako delo nepresušne snage i nadahnuća.

AUGIЈEVE ŠTALE Јedan od najvećih podviga legendarnog Herakla bilo je, kako je već rečeno, čišćenje Augijevih ili Augijinih štala. Elidski kralj Augije (ili Augija) bio je basnoslovno bogat čovek, Njegov otac, bog Sunca Helios, dao mu je nebrojeno blago. U celoj tadašnjoj Heladi bila su čuvena Augijeva stada, u kojima je, kako legenda kaže, imao tri hiljade grla, od toga „tri stotine bikova sa snežno belim nogama, dve stotine bikova crvenih kao sedonski purpur; njih dvanaest posvećenih bogu Heliosu bili su beli kao labudovi, a jedan od njih, koji se odlikovao neobičnom lepotom, sijao je kao zvezda“. Uza sve to bogatstvo i mogućnosti, Augije nije godinama čistio svoje staje tako da se strašan zadah širio nadaleko preteći da ugrozi celu zemlju. Zato Euristej, gospodar Tnrinta, Mikene i Mideje, u čijoj se službi Herakle nalazio, naredi ovome junaku da za jedan dan očisti Augijeve štale i tako svet oslobodi te goleme napasti. Herakle ode Augiju i predloži mu da to učini, ali uz pogodbu da mu za tu uslugu da desetinu svoga blaga. Misleći da je štale nemoguće očistiti, elidski kralj pristane na takav predlog. Potom Herakle s dve suprotne strane razgradi zidove kojima su štale bile ograđene, pa skrene u taj prolaz vode reka Alfej i Tenej. Tako vodena bujica za kratko vreme odnese sve đubre iz Augijevih štala. Kad je nakon toga Herakle došao da zatraži svoj deo kao nagradu za učinjeni posao, oholi Augije ga

odbije, pa se on bez ičega vrati u Tirint, gde mu ni Euristej nije priznao taj podvig. Po nekim pričama, Herakle se kasnije grdno osvetio Augaju. S velikom vojskom upao je u Elidu i u velikoj bici odneo pobedu, ubivši samoga Augija svojom smrtonosnom strelom, Nakon te pobede pokupio je bogati plen i prineo žrtve olimpijskim bogovima. Kažu da je tada ustanovio Olimpijske igre, u kojima su svake četvrte godine učestvovali svi Grci, obustavljajući za vreme njihovog održavanja ratne sukobe i šireći, u sportskom nadmetanju, duh prijateljstva i ljubavi. Od te, 776. godine pre naše ere, kada je održana prva Olimpijada, stari Grci su računali vreme i brojali godine. Heraklove Olimpijske igre održavaju se i danas, a bogati i lenji elidski kralj spominje se samo u izrazu Augijeve štale, koji se upotrebljava u značenju: „strašno prljavo i zapušteno mesto“ i „nešto što treba temeljito očistiti“.

MLEČNI PUT Izraz Mlečni put vraća nas na sam početak priče ili mita o najslavnijem grčkom junaku, Heraklu. On je bio sin gospodara svih bogova i ljudi, silnoga gromovnika Zevsa, a rodila ga je smrtnica Alkmena, supruga kralja Amfitriona. Dok je Amfitrion bio u pohodu na Tafljane, još netaknutoj Alkmeni u njegovom liku javio se bog Zevs i tako je na prevaru obljubio. Pre toga naredio je bogu Sunca Heliju da jedan dan ne sija kako bi produžio ljubavnu noć u kojoj je začet najveći grčki junak. Ljubomorna Zevsova supruga, boginja Hera, saznavši za sve to, nastojala je da se nekako osveti. Naredila je Ejlejtiji, boginji porođaja, da odgodi Heraklovo rođenje. Uprkos tome, po Zevsovoj volji, posle deset meseci Alkmena je rodila blizance: Zevsovog sina Herakla i Ifikla, koga je u međuvremenu začela s mužem (Amfitrionom). Legenda dalje kaže: „Plašeći se Herine ljubomore, Alkmena je ostavila Herakla na poljani izvan tebanskih zidina, a Zevs, koji je želeo da dečak bude besmrtan, naložio je Ateni da njegovog sina podmetne Heri kako bi ga podojila. Atena je dovela boginju do mesta gde je Alkmena ostavila mališana, podigla dete sa zemlje i stavila ga Heri na grudi. Herakle je tako snažno povukao mleko iz boginjine dojke da je Hera od bola vrisnula i grubo ga odbacila. Atena je dečaka vratila Alkmeni i naredila joj da ga odneguje. Drugi pripovedaju da je Hermes odneo malog Herakla na Olimp i da ga je stavio na grudi usnule Here; boginja se ubrzo probudila, ali je mališan u

međuvremenu već podojio božansko mleko i stekao besmrtnost.“ Alkmena je brižno negovala svoje blizance, povijajući ih u grimizne pelene. Stavljala ih je u Amfitrionov štit da tu spavaju. Ali gnevna Hera nije mirovala. Smišljala je kako da uništi Herakla. Tako je jedne noći poslala dve ogromne zmije da napadnu i udave dečake, koji su imali jedva deset meseci. Kad ih je Heraklov brat Ifikle primetio, vrisnuo je od straha. Odmah su dotrčali roditelji, Amfitrion i Alkmena, da spasu decu, ali je mali Herakle svojim ručicama već bio zadavio obe nemani. Otada je, zadojen božanskim mlekom, pobeđivao sve svoje neprijatelje i tako postao veliki junak. Iza njega su ostala mnoga herojska dela, koja smo već pominjali, ali i jedan ustaljeni izraz: Mlečni put ili Mlečna staza. Veruje se, naime, da je ona beličastoplava zvezdana traka što se pruža preko celog neba nastala od mleka koje je šiknulo iz grudi boginje Here kad je podojila Herakla. Otuda onda i drugi, poznatiji naziv za Mlečni put - Galaksija ili Galaktika (od grčkog gala, gálaktos - ,,mleko“). U nas se Galaksija, odnosno Mlečni put (engleski Milky Way) naziva u narodu Kumova slama. No o tome nešto kasnije, u drugom poglavlju ove knjige.

SIZIFOVPOSAO Nema, sigurno, uzaludnijeg i besmislenijeg posla od Sizifovog. To je, kako piše u rečnicima: „neprekidan, zamoran i besplodan (uzaludan) rad bez svrhe i cilja“. Sizifov posao je, na primer, učiti nekoga ko uopšte nema sluha da svira violinu, ili kopati kamen ljutac u Gabeli tražeći ostatke Troje. Možeš kopati koliko hoćeš, na tragove toga drevnoga grada nećeš naići. Ipak, baveći se Trojom i grčkim mitovima, može se doći do saznanja ko je bio Sizif i kako je nastao izraz Sizifov posao. Sizif je bio vladar Epira u Argolidi i osnivač grada Korinta. Slovio je kao najmudriji, najlukaviji i najpokvareniji smrtnik stare Helade. Priča o njegovoj podmuklosti i basnoslovnom bogatstvu širila se nadaleko. Kao sin boga Eola, gospodara svih vetrova, znao je božanske tajne, ali ih u svojoj oholosti nije hteo ili nije mogao čuvati. Tako je jednom prilikom Asopu, ocu lepe Egine, koju je ugrabio Zevs, otkrio ime otimača i time na sebe navukao gnev vrhovnoga boga i gospodara svih ljudi. Stoga ovaj pošalje boga smrti Tanatosa da odvede Sizifa u carstvo mrtvih. Ali lukavi Sizif, osetivši da mu se približava smrt, na prevaru uhvati Tanatosa, zarobi ga i okuje. Iza toga nastala je prava pometnja: ljudi su prestali umirati i tako je poremećena ravnoteža i sklad u prirodi. Da bi svet spasao te nevolje i kaznio neposlušnoga Sizifa, Zevs naredi bogu rata Areju da ga uhvati. Ovaj to i učini, oslobodi Tanatosa, koji onda Sizifa odvuče u podzemni svet. Ali i tu lukavi Sizif ponovo nadmudri bogove.

Pošto su gospodari podzemlja, Had i njegova žena Persefona, uzalud čekali da im Sizifova žena povodom njegove smrti prinese žrtvu, Sizif pristupi Hadovom prestolju i reče: - O, gospodaru duša umrlih, veliki Hade! Ti si po moći ravan Zevsu! Pusti me na svetu zemlju, ja ću narediti svojoj ženi da ti prinese bogate žrtve, pa ću se zatim vratiti u carstvo senki. Had nije ni slutio da se Sizif pre smrti dogovorio sa ženom da ne prinosi žrtvu povodom njegove smrti kako bi mogao imati izgovor da se vrati. Verujući u Sizifovo obećanje, Had ga pusti da se vrati među žive. A on, umesto da učini ono što je obećao, nastavi da živi na zemlji i da uživa u svom raskošnom dvorcu, likujući što je jedini od smrtnika uspeo da nadmudri bogove. Na to se Had rasrdi, pošalje Tanatosa na zemlju da Sizifu iščupa dušu i vrati je u mračno carstvo mrtvih. Tu je njegova duša ostala zauvek. Zbog svog lukavstva, pokvarenosti, obmana i podvala koje je činio ljudima i bogovima, Sizif je osuđen na tešku kaznu: da uz strmu planinsku liticu večno gura ogroman kamen. Taman kad dođe do vrha, kad mu se učini da je stigao do cilja, kamen mu izmakne iz ruku i uz tresak se stropošta do samog podnožja. On se ponovo prihvata posla i tako večno kotrlja kamen uz brdo, bez nade da će ikada doći do cilja - na vrh planine. Sizifove muke opisane su i u literaturi. Tako u Homerovoj „Odiseji“ piše: Ondje Sizifa vidjeh gdje žestokih muka se muči, rukama

obadvjema gromoradni mičući kamen, rukama on se mnogo i nogama napinjuć tura kamen na brijeg gore, i kada ga hoće prebacit brijegu preko vrhunca, težina pogna ga natrag, niz brdo u taj se par skotrlja hridina grdna. Onda se napreže opet i tura, iz svih mu uda izvire znoj i prah se nad glavom njegovom diže. Iz ove legende proizašao je izraz Sizifof posao, koji, kao što je već rečeno, znači: „zamoran i besplodan, težak i uzaludan rad bez smisla i svrhe“. Za označavanje takvog, uzaludnog napora postoji još jedan izraz: posao Danaida. Danaide su, po staroj grčkoj legendi, bile kćeri argoskog kralja Danaja. Zbog toga što su poubijale svoje muževe u prvoj bračnoj noći, bogovi su ih kaznili da neprestano pune vodom bačve bez dna. I to bi se moglo nazvati pravim sizifovskim poslom. Na kraju, treba reći da postoji i izraz Sizifov kompleks. To je „naziv za osećaj straha od eventualnog neuspeha upravo u času kad treba postići određeni cilj“. Treba se, dakle, kaniti sizifovskih poslova i čuvati Sizifovog kompleksa u svim prilikama, a posebno, ko je đak, na času pismenog iz matematike.

TANTALOVE MUKE Tantal, kralj Frigije (koji se takođe zvao i kraljem Lidije), bio je, kako legende kažu, miljenik bogova. Živeo je i vladao u gradu Sipilu, na Sipilskoj gori. Kao sin vrhovnog boga Zevsa uživao je naklonost svih bogova olimpijskih, koji su mu podarili sva bogatstva ovoga sveta: zlatne rudnike u planini Sipili, rodna polja, vinograde i bašte sa predivnim rajskim plodovima, prostrane pašnjake na kojima su se množile svilorune ovce, bikovi i krave, brzonogi konji i mnoštvo drugog blaga. Tako je kralj Tantal živeo u izobilju i raskoši. Mogao je do duboke starosti da bude sretan i zadovoljan. Bogovi su ga smatrali sebi ravnim. Često su posećivali njegove zlatne dvore i pirovali zajedno s njim. I on sam često je odlazio na Olimp, među bogove, gde je prisustvovao njihovim većanjima, saznavao njihove tajne i sedeo za njihovom trpezom na pirovima u dvorcu gromovnika Zevsa. Od postanka neba i zemlje do danas takvo uvažavanje i poverenje bogova nije imao nijedan smrtnik. U prevelikoj sreći i zadovoljstvu, za koje je verovao da mu ih niko ne može oduzeti i da će večno trajati, Tantal se toliko uzoholio da je sebe počeo smatrati ravnim čak i vrhovnom bogu. Mislio je da mu je sve dopušteno, pa je sa trpeze bogova krao njihovu hranu - nektar i ambroziju - i time častio svoje smrtne prijatelje priređujući raskošne gozbe u svome dvorcu. U zanosu i pijanstvu smrtnicima je odavao božanske tajne: njihove odluke o sudbini sveta i ljudskog roda. Nije čuvao čak ni tajne koje mu je poveravao sam Zevs, verujući svome voljenom sinu. Tantal je u svome domu skrivao i zlatnog

psa iz Zevsovog svetilišta na Kritu, koga je ukrao efeski kralj Pandarej, slagavši vesniku bogova Hermesu da toga psa nije ni video. To ga je još više ohrabrilo, pa je odlučio da iskuša vidovitost bogova i utvrdi da li oni zaista sve vide i sve znaju. Jednoga dana priredi on bogovima gozbu, a kao najbolje jelo iznese meso svoga sina Pelopsa, koga je prethodno ubio. Tu podvalu bogovi su odmah otkrili i niko od njih ne okusi ni komadić ponuđenog mesa, osim boginje Demetre, koja je, u tuzi za izgubljenom kćerkom Persefonom, bila neoprezna i pojela rame nesretnog Pelopsa. Strašni Tantalov zločin razgnevi boga Zevsa i on ga odmah posla svome bratu Hadu, u mračno carstvo mrtvih. Pelopsa bogovi ožive, a Hefest mu izgubljeno rame napravi od sjajne slonove kosti. Za svoj veliki greh Tantal je osuđen na večitu patnju: da trpi glad i žeđ stojeći usred vode, kraj obilja hrane i slatkih plodova koje nije mogao dohvatiti, jer bi se izmicali čim bi posegao da ih ubere. O Tantalovim mukama Homer u „Odiseji“ piše ovako: Ondje i Tantala vidjeh gdje muči se žestokih muka: on u jezeru stoji, do brade pljuska mu voda, žedan hoće da pije, a ne može dohvatit vode. Kad se god starac sagne želeći vode se napit, odmah otklokoće ona i gubi se, a oko njega crno se pokaže tlo, a božja suši ga sila. Visoka stabla njemu nad glavom se nadnose voćem

(kruške, sladuni su tu i jabuke sa krasnim plodom i smokve slatke cvatu i masline brsnate k tome); uspravi li se starac te hoće l’ uhvatit rukom ka oblacima tamnim uzbacuje vjetar tad voće. Iz ove legende nastao je izraz Tantalove muke. Prenesen je u svakodnevni govor pa danas označava velike muke uopšte, posebno one „izazvane blizinom željenog cilja, a nemogućnošću da se taj cilj ostvari“.

PROMETEЈEV OGANЈ I Prometej, kao i Sizif i Tantal, iskusio je gnev bogova: bio je osuđen na večitu patnju. Ali, za razliku od ove dvojice, koji su kažnjeni zbog svoje pokvarenosti, podmuklosti, oholosti i drskosti, Prometej je ispaštao zbog svoje prevelike ljubavi prema ljudima i dobročinstava koje je činio ljudskom rodu. Prema starom grčkom predanju, u davna vremena na Zemlji nije bilo ljudi. Tada se pojavi titan Prometej i od grude zemlje načini prvog čoveka, a Palada Atena udahne mu život i podari čula. Prvi ljudi su životarili, ali nisu znali da rade: da tešu drvo, klešu kamenje ili da prave opeke kako bi sebi izgradili udobna staništa. Nisu se snalazili ni u vremenu i prostoru, niti su mogli da se brinu o hrani i opstanku. Živeli su bez ikakvog reda i misli o budućnosti. Prometej se sažali na ta jadna stvorenja i nauči ih mnogim znanjima i veštinama. Pokazao im je kako da grade kuće, da koriste životinje u raznim poslovima i ishrani, kako da prave brodove i podižu jedra, kako da iz zemljine utrobe vade gvožđe, zlato i srebro. Naučio ih je i koje su biljke jestive, a koje otrovne, kako se od ulja i lekovitih trava spravljaju melemi za rane i uputio ih u mnoge druge stvari korisne za život. U to vreme na Olimpu je vladao Zevs sa svojim božanskim potomstvom. Mladi bogovi tražili su od tek nastalog živoga soja, ljudi, da ih, zbog zaštite koju će im pružati, obožavaju i iskazuju bezgranično poštovanje i punu pokornost. U strahu da bogovi potpuno ne podjarme ljude, Prometej dođe na njihov zajednički

sastanak, na kome je trebalo da se dogovore o međusobnim obavezama. Tom prilikom on pokuša da prevari bogove podmećući im umesto mesa kosti prekrivene lojem. Zbog te prevare Zevs se silno rasrdi i odluči da ne podari ljudima ono čime bi krunisao stvaranje sveta - vatru. Ali ni ta Zevsova odluka nije zbunila i pokolebala mudrog i upornog Prometeja, dobrotvora ljudskog roda. Sa dugačkom stabljikom džinovskog suncokreta vinu se on ka nebu i dotače ognjene kočije kojima Sunce jezdi kroz vasionu. Stabljika se upali i Prometej s njom siđe na Zemlju podarivši ljudima najveće dobro - vatru, na kojoj su se mogli grejati, spravljati hranu, topiti rude i kovati oruđa za rad. Gromovnik Zevs, u jarosti što ga je Prometej ponovo nadmudrio, smislio je osvetu i pripremio dvostruku kaznu: ljudskom rodu doneo je zlo u vidu lepe Pandore (o čemu će biti govora u sledećoj priči), a Prometeja je osudio na večite patnje: okovan u lance i privezan za strmu liticu na vrhu Kavkaza, bio je izložen suncu, vetrovima, munjama i gromovima. Ipak, Prometej, uprkos nagovaranjima i molbama, nije hteo da se pokori velikom Zevsu i ostavi mu tako na milost i nemilost nezaštićeni ljudski rod. Izdržao je i najteže muke: iz dana u dan okovanom Prometeju dolazila je ogromna orlušina, kidala mu i proždirala jetru. Noću je jetra zarastala da bi sledećeg dana ponovo bila plen grabežljivog orla. Večnih muka Prometeja je, po legendi, spasao junak Herakle. On je strelom usmrtio velikog orla koji je Prometeju proždirao jetru. Zatim je kentaur (pola čovek, pola konj), po imenu Hiron, zamolio oca bogova da on

umre umesto Prometeja. Zevs je uslišio tu molbu i Prometej je oslobođen. Ali da bi presuda vrhovnog boga da Prometej večno bude pričvršćen uz stenu ipak ostala na snazi, on je morao stalno da nosi kameni venac o vratu i gvozdeni prsten s komadićem kavkaske stene kao znak vezanosti za nju. Kažu da od tada ljudi na prstenovima nose drago kamenje. Na osnovu ove legende nastao je izraz Prometejeva vatra ili Prometejev oganj, koji označava „neugasivu unutrašnju težnju za postignućem visokih ciljeva“, posebno u nauci i umetnosti. A reč prometejstvo - dobila je značenje: „borba protiv sile i nepravde, predvodnička uloga u naprednim i oslobodilačkim težnjama, uloga lučonoše, svetlonoše, prvoborca za neku spasonosnu ideju“. Prometej i njegova borba bili su čest motiv umetničkih dela - od Eshilove tragedije „Okovani Prometej“ i drugih književnih (Kalderon, Bajron, Gete), muzičkih (Betoven, List, Skrjabin) i slikarskih ostvarenja (Ticijan, Rubens i dr.), do naših dana, i u isto vreme večna inspiracija za pregnuća ljudskoga duha.

PANDORINA KUTIЈA Kad je Prometej ukrao bogovima vatru i podario je ljudima, naučivši ih prethodno raznim veštinama i umećima da bi sretnije živeli, rasrđeni gromovnik Zevs naredi da se na ljude sruče razne nevolje. Učinio je to na način dostojan božanske lukavosti. Naložio je svome sinu, bogu vatre, velikom kovaču i umetniku Hefestu da od zemlje i vode stvori biće koje će imati ljudski izgled i snagu, a glas i pogled sličan bogovima. Hefest ispuni očev nalog i stvori devojku, koju Atena Palada zaodene u prekrasne haljine, hore (božanska bića koja upravljaju smenom godišnjih doba) ovenčaju je svežim poljskim cvećem, Afrodita joj podari neodoljivu lepotu, a glasonoša bogova Hermes lukavost i dovitljiv um. Dadoše joj ime Pandora, što znači: „od svih obdarena“. Tako je, kaže legenda, stvorena prva žena. Prelepu i zanosnu Pandoru Hermes je spustio na Zemlju i odveo je mladom Epimeteju, Prometejevom bratu, da mu je preda zajedno sa zlatom ukrašenom kutijom kao Zevsov dar. Iako ga je Prometej još ranije savetovao da nipošto ne prima darove od bogova, a on to čvrsto obećao, videvši prekrasnu Pandoru i zlatnu kutiju (vrč) u njenim rukama, Epimetej nije mogao odoleti iskušenju. Primio je Zevsov dar, a s njim i veliku nesreću - za sebe i za celi ljudski rod. Kad je Pandora otvorila zlatnu posudu da znatiželjnom i nestrpljivom Epimeteju pokaže božanske darove, iz nje je izletelo mnoštvo zala i nesreća, razmilevši se munjevitom brzinom po celom svetu. Zavist, mržnja, bolesti, smrt i druge nevolje napadoše

ljude, koji su dotad živeli srećno. Na dnu posude ostala je zatvorena samo slepa Nada. Јedino ona nije mogla izaći jer je, na znak Gromovnika, Pandora brzo zatvorila poklopac. Tako je jedino dobro, Nada, ostalo zatvoreno i nedostupno ljudima. Strašnije kazne za ljudski rod Zevs nije mogao smisliti. Zbog svoje uloge u Zevsovoj osveti ljudima Pandora je kasnije postala simbol nesreće uopšte, a izraz Pandorina kutija upotrebljava se danas kao slikovit naziv za „izvor svakog zla“ ili „dar koji uzrokuje nevolje i svađe“. Izgleda da Zevsova strašna kazna prati i današnji svet, pun nesloge, mržnje, zavisti, zavade, ratova, zagađenosti zemlje, vode i vazduha, novih bolesti i drugih silnih nevolja. Kao da sva zla koja su izašla iz Pandorine kutije i danas caruju među ljudima. Hoće li se ponovo javiti veliki Prometej da svojom plamenom buktinjom uništi sve nevolje i spase ljudski rod od davne kazne koju su mu izrekli zli bogovi?

GORDIЈEV ČVOR U čuveni Gordijev čvor utkane su dve prastare legende sa više proročanstava. Prva legenda priča o siromašnom frigijskom seljaku po imenu Gordije. On je godinama u znoju lica svoga obrađivao posnu zemlju da bi nekako preživeo i ishranio mnogobrojnu nejač. Јednoga dana oko Gordija se počelo dešavati nešto čudno, što on sam nije mogao objasniti. Dok je, pogrbljen, išao za plugom orući njivu, oko njega je stalno obletalo veliko jato ptica prateći ga iz stope u stopu. Da bi saznao šta znači to nebesko znamenje, Gordije se zaputi u obližnji grad mesnom proroku. Na samom ulasku u mesto sretne jednu mladu devojku iz proročke porodice i ona mu protumači da je jato ptica koje ga prati predskazanje da će postati kralj. Čuvši to, siroti Gordije se s nevericom vrati kući. Posle izvesnog vremena u Frigiji su nastala teška vremena. Izbio je bratoubilački rat, koji je pretio samouništenjem frigijskog naroda. Da bi se sprečio takav ishod, jedno proročište savetovalo je Frigijcima da uspostave kraljevinu i da za kralja proglase čoveka koga prvoga sretnu da na kolima ide prema Zevsovom hramu. Frigijci, u svojoj nevolji, poslušaju proročište i izađu pred Zevsov hram očekujući prvoga došljaka na kolima. Desilo se, kako je i predskazano, da je to upravo bio Gordije, koga odmah sa slavljem dočekaše i ustoličiše za kralja Frigije. Gordije je postao dobar vladar: smirio je zemlju, umnožio njeno bogatstvo, osnovao frigijsku dinastiju i podigao veliki i raskošan grad Gordion. A njegova kola

sa rudom na kojoj je jaram bio tako čvrsto privezan da taj čvor niko nije mogao razvezati, stajala su na počasnom mestu u Apolonovom hramu. Po tome nerazmrsivom čvoru, koji je zavezao Gordije, nastao je i ustaljeni izraz Gordijev čvor, sa značenjem: „nešto veoma zamršeno; nesavladiva teškoća, nerešiv problem; težak, nerešiv zadatak“ i sl. Druga legenda, ili nastavak one prve, kako hoćete, govori o Gordijevom čvoru i Aleksandru Velikom Makedonskom (356-323 pre n.e.), najvećem vojskovođi staroga veka i jednom od najslavnijih ratnika svih vremena. Sin Filipa II i Aristotelov učenik, kralj Aleksandar Veliki pokorio je i objedinio celu Grčku, a zatim krenuo u dalja osvajanja. Pre njegovog dolaska u Frigiju bilo je prorečeno da će onaj ko razmrsi Gordijev čvor zavladati celom Azijom. I ta je čast i slava pripala upravo njemu, Aleksandru Velikom. Stigavši u Gordion, Aleksandar je razgledao Apolonov hram. Kad je video nerazmrsivi uzao na posvećenim Gordijevim kolima, latio se mača i jednim udarcem presekao čuveni Gordijev čvor. Tako je, po legendi, otvorio sebi put u široka prostranstva Azije. Prvo je pokorio Malu Aziju, a zatim je osvajao, jednu za drugom, do tada moćne države: Siriju, Egipat i Persiju, stigavši čak do daleke reke Ind. Umro je u Vavilonu. Iza njega je, pored velike ratničke slave, ostao i izraz preseći Gordijev čvor, što znači: ,jednim potezom rešiti zapleten, težak problem“, „silom ili na najneposredniji način rešiti neko teško pitanje“ i sl.

Takvi potezi, međutim, nisu uvek i najbolji. Zato pisac August Šenoa u jednom svom delu savetuje: ,,...taj gordijski čvor ne valja rasjeći, već fino i vješto razuzlati.“ Šenoa je, verovatno, bio u pravu. Jer, razuzlati (razmrsiti) kakav Gordijev čvor, tj. rešiti neki velik i težak društveni problem bez pribegavanja nasilju, veća je mudrost i junaštvo od posezanja za mačem i silom.

EDIPOV KOMPLEKS Legenda o nesretnom kralju Edipu jedna je od najpotresnijih i najtužnijih priča iz drevnih helenskih vremena. Obeležen već samim svojim imenom (koje na grčkom znači: „onaj koji ima natečene noge“), tebanski kralj Edip imao je težak i dramatičan život, a skončao ga je u najvećim telesnim i duševnim mukama. Ispaštao je, u stvari, grehove svoga oca, kralja Laja, koji je, zbog otmice jednog dečaka (elidskog kraljevića), proklet da ostane bez potomstva, ili da pogine od ruke vlastitog sina, ako ga bude imao. Pošto mu je žena Јokasta podarila muškog potomka, kralj Laj je, u strahu od prokletstva, naredio da se detetu sapnu noge i tako osakaćeno ostavi, usred najljuće zime, na planini Kiteronu. Pastir, kome je povereno da izvrši tu naredbu, nije je izvršio - smilovao se na dečaka i predao ga ljudima kralja Poliba. Polib nije imao muške dece, pa je usvojio nahoče koje su mu doneli, prozvavši ga Edip (po tome što su mu bile unakažene noge). Zajedno sa suprugom Meropom odgojio ga je na svome dvoru, gde je Edip stasao u lepog i snažnog mladića. Po prirodi, međutim, bio je dosta naprasit. Edip je živeo sretno dok jednog dana od nekog pijanog Korinćanina nije saznao da nije Polibov i Meropin sin. Odmah je krenuo u Delfe da od tamošnjeg Apolonovog proročišta sazna istinu o svom životu. Tamo mu je prorečeno da će ubiti svoga oca i oženiti se majkom. Pošto je, uprkos pričama, verovao da su njegovi roditelji Polib i Meropa, nije hteo da se vraća u

Korint kako bi izbegao ispunjenje strašnoga proročanstva. Ali predskazana zla sudbina ipak ga nije mimoišla. Idući iz Delfa, u jednom klancu sreo je kralja Laja i njegovu pratnju. Mučen sumnjama, Laj je takođe krenuo u Delfe da od proročišta sazna šta je bilo sa dečakom koga je dao svome pastiru da ga ostavi na planini Kiteronu. Dva namernika nisu znala da su otac i sin i to je dovelo do tragičnog ishoda. Pošto su mu kraljevi ljudi naredili da se skloni s puta, naprasiti i razgnevljeni Edip izazvao je kavgu u kojoj se sukobio s Lajem i ubio ga, a zatim je poubijao i sve njegove pratioce. Tako se ostvario prvi deo proročanstva: kralj Laj je poginuo od ruke rođenog sina. Ali Edipu se spremala još veća nesreća. Pošto je uništio Sfingu, neman koja je satrla mnogo ljudskih života i ugrozila opstanak grada Tebe, dobio je kao nagradu kraljevski presto i kraljicu Јokastu da se njome oženi, što je i učinio ne znajući da mu je to rođena majka. Tebanci su, naime, bili obećali da će onoga ko odgovori na Sfinginu zagonetku i ostane živ (jer one koji nisu znali odgovor ona je nemilosrdno ubijala), kao spasioca grada, proglasiti kraljem i dati mu Lajevu udovicu za ženu. Desilo se, upravo po kobnom proročanstvu, da je na Sfingino pitanje „Koje to biće ide ujutru na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge?“ pravi odgovor dao Edip. „To biće je“ - rekao je on Sfingi - „čovek, koji kao dete baulja na četiri noge, tj. na rukama i nogama; kad odraste i ojača, ide na dve, a kad ostari (u veče svoga života), služi se štapom kao trećom nogom.“ Posle toga, Sfinga se, poražena, bacila sa stene i nestala, a Edip je postao kralj Tebe i oženio se Јokastom. S njom je stekao

četvoro dece: dva sina - Eteokla i Polinika, i dve kćeri Antigonu i Ismenu. Zbog teškog Edipovog greha Tebom je počela da hara kuga, a zavladala je i velika oskudica i glad. Ljudi su masovno umirali, a preživeli su tražili spas iz velike nevolje u kojoj su se našli. Delfijsko proročište predskazalo je da će se Teba spasti kad se pronađe i kazni ubica kralja Laja. Edip je naložio da se organizuje potraga za ubicom, proklevši ga da bude večni patnik i prognanik, koga niko od ljudi, kao zlikovca, neće primiti u svoj dom. Nije znao da je time izrekao presudu samome sebi. Tragajući za Lajevim ubicom, kralj Edip je, posle mnogo sumnji i kolebanja, pouzdano utvrdio (jer je, pored ostalog, pronađen i pastir koji ga je predao Polibovim ljudima) da je upravo on taj zlikovac. Strašno saznanje da je ubio oca i oženio se majkom - koja se, zbog istog saznanja, obesila - Edip je zlatnom iglom izvađenom iz Јokastine haljine probo zenice oba svoja oka i tako se oslepio da ne gleda grešna dela koja je počinio. A zatim je, slep i skrhan bolom, oplakujući krvavim suzama svoju sudbinu, proteran iz Tebe. Dugo je posle toga, u pratnji svoje verne kćeri Antigone, lutao po svetu, bez krova nad glavom, praćen prezrenjem ljudi, dok u najvećim mukama nije skončao svoj nesrećni život. Edipovu sudbinu obrađivali su u svojim delima poznati grčki tragičari Eshil i Sofokle, a kasnije i rimski filozof i pisac Seneka. Ali ono po čemu je njegovo ime ostalo poznato do danas velikom broju ljudi širom celoga sveta nisu bila toliko književna dela koliko izraz Edipov

kompleks, koji se u psihologiji upotrebljava kao oznaka za osećaj naglašenije ljubavi dece prema roditelju suprotnog pola, što se u nekim slučajevima javlja i kao teži duševni poremećaj. Pored Edipovog kompleksa postoji i izraz Јokastin kompleks, koji označava preteranu (često i patološku) ljubav majke prema rođenom sinu. Tako se zla kob Edipa i Јokaste prenosi i danas na neke ljude, kao da ih posle toliko vekova i milenija - prati grozno prokletstvo bačeno na kralja Laja i njegov nesretni rod.

PLEЈADE Na vedrom nebu, u sazvežđu Bika, za toplih letnjih večeri, golim okom može se videti sedam sjajnih zvezda, koje se zovu Plejade, a u nas još i - Vlašići Po astronomima, Vlašići su mnogo veća skupina zvezda (teleskopom ih je vidljivo oko 500, a pomoću specijalnih fotografija čak do 2.000), ali samo onih sedam najblistavijih, koje su bez ikakvih sprava mogli videti i stari Grci, nazvane su Plejadama. Uz nastanak ovih zvezda i njihovog imena vezana je jedna zanimljiva legenda. Po toj legendi, Plejade su bile kćeri Okeanide Plejone i titana Atlanta. Bilo ih je sedam i zvale su se Alkiona, Kelena, Elektra, Tajgeta, Maja, Steropa i Meropa. Sve su one, osim poslednje, Merope, bile miljenice bogova: Alkiona i Kelena Posejdonove, Elektra, Tajgeta i Maja - Zevsove, a Steropa - Arejeva, i s njima su izrodile više sinova. Јedino je Plejada Meropa volela smrtnika, Sizifa, podarivši mu sina Glauka. Zato je, kažu, potamnela od stida, pa se od svih zvezda sestara najslabije vidi. (Po nekima, opet, ta tamna zvezda nije Meropa, nego Zevsova ljubimica Elektra, koja je nakon propasti Troje, zbog silne žalosti, sakrila lice rukama.) Bilo kako bilo, tek legenda o Plejadama time se ne završava, jer se ne objašnjava kako su Plejade uopšte stigle na nebo i postale zvezde. Pa, evo i te priče. Starom Heladom prenosio se, s kolena na koleno, mit o tome kako je Orion, čuveni lovac džinovskoga rasta i izuzetne lepote, godinama progonio Okeanidu Plejonu i njenih sedam kćeri. Smilovavši se na Plejonine

kćeri, Zevs ih je preobrazio u golubice i uzdigao u nebo da tamo večno sjaje kao zvezde, pojavljujući se svake godine na početku žetve i plovidbe i nestajući kad dođe vreme za setvu i povratak brodova u sigurne luke. No ni tamo ih Orion nije ostavio na miru. I danas se, kažu, može videti kako zvezda Orion na nebeskom svodu goni Plejade, bez izgleda da ih ikada stigne. Postoji i druga priča kako su Plejade postale zvezde. Njih je, prema toj priči, Zevs uzdigao na nebo, iz samilosti - jer su oplakivale smrt svoga oca, ili brata. Plejade su grčkim mitom prenesene sa zemlje na nebo, a zatim su ih ljudi, mnogo vekova kasnije, ponovo spustili na zemlju - da bi njihovim imenom, uopštenim i pretvorenim u oblik jednine (plejada), označili - prvo grupu od sedam najvećih aleksandrijskih pesnika iz III stoleća pre nove ere (to je bila Aleksandrijska plejada), a zatim i sedam čuvenih francuskih književnika iz XVI stoleća naše ere, okupljenih oko pesnika Pjera Ronsara (1524-1585). Bila je to poznata Francuska plejada (Pleiade franșaise). Kasnije je taj pojam proširen i ne vezuje se više za broj sedam. Pod pojmom plejada danas se podrazumeva grupa najboljih ljudi u nekoj oblasti, pokretu i sl., najčešće umetnika, i to bez obzira na njihov broj. Tako se u našoj književnosti govori o plejadi romantičarskih pesnika, ili, u drugom kontekstu, o plejadi revolucionara i sl. Svi oni, kao zvezde na nebu, sijaju punim sjajem obasjavajući svojom rečju i idejama pokolenja koja ih slede.

KASTOR I POLUKS U smutna vremena, kad u svetu ima toliko mržnje i nesloge, čak i među rođenom braćom, ili među narodima iste krvi i jezika, lepo je i poučno setiti se onih koji su živeli u bratskoj slozi i ljubavi. A primer takve sloge i ljubavi bili su mitski junaci Kastor i Polideuk, u rimskoj mitologiji nazvan Poluks. O Kastoru i Polideuku (Poluksu) ispredane su različite priče. Ali u svim tim pričama oni su blizanci, sinovi legendarne Lede, supruge spartanskog kralja Tindareja. Začeti u istoj noći, pošto se Leda sjedinila i sa svojim suprugom i sa bogom Zevsom, koji joj se javio u vidu labuda, braća su rođena istovremeno sa sestrama Helenom i Klitemnestrom. Po Zevsu su se zvali Dioskuri (što na grčkom znači „božanski sinovi“), a po zemaljskom ocu Tindareju - Tindaridi. Dioskuri su bili mladići izrazite lepote i izuzetne snage. Svojim veštinama sretno su se dopunjavali: Polideuk ili Poluks bio je vešt u pesničenju, a Kastor se isticao u kroćenju konja i vožnji bojnih kola. Bili su nerazdvojni i u dobru i u zlu. Učestvovali su zajedno u mnogim bitkama i ratnim pohodima: u pohodu Argonauta na Kolhidu, u lovu na Kalidonskog vepra, u ratu protiv Amazonki, koji je vodio Heraklo, i drugim junačkim poduhvatima, o kojima su se širile priče i legende. Jednaki po lepoti, snazi i junaštvu, Kastor i Polideuk su se ipak u nečemu razlikovali. Kastor, koga je Leda začela sa smrtnikom Tindarejem, kao i njegova sestra Klitemnestra, bili su smrtni, a Polideuk (Poluks) i

druga sestra, Helena, kojima je otac bio bog Zevs, bili su po njemu besmrtni. Kada je u jednoj borbi Kastor smrtno ranjen, Poluks, koji nikako nije mogao da se rastane od voljenog brata, molio je svoga nebeskog oca, boga Zevsa, da i njemu pošalje smrt kako bi zajedno s Kastorom otišao u podzemni svet. Zevs mu je na to rekao da je on, kao njegov sin, besmrtan i ne može umreti, ali da će mu ipak omogućiti da bira: ili da večito živi na Olimpu među bogovima, uživajući sam u božanskoj sreći, ili da svoju besmrtnost podeli sa bratom tako što bi jedan dan živeli zajedno u zlatnim nebeskim dvorima, a jedan u Podzemlju. Poluks se odlučio za ovo drugo i prihvatio da polovinu svoga večnog života provede s bratom u tamnom carstvu mrtvih. Dirnut tolikom bratskom ljubavlju, vrhovni bog je Dioskure uzdigao među zvezde da večito sjaje i pokazuju ljudima pravi put. Tako je, kažu, nastalo jedno sazvežđe Zodijaka koje se po njima naziva - Blizanci. U staroj Grčkoj i Rimu bio je veoma razvijen kult Dioskura - Kastora i Polideuka, odnosno Poluksa. Zamišljani su kao jahači na belim konjima koji kopljem uništavaju neprijatelja. Kad bi se našli u nevolji, moreplovci su od njih tražili pomoć kako bi spasli svoje lađe od opasnosti da potonu u morskim vrtlozima i olujama. Verovali su da se posle bure Dioskuri pojavljuju na nebu kao sjajne zvezde. Osim moreplovaca, Kastor i Poluks smatrani su i zaštitnicima konjanika. Njihovi likovi prikazani su na brojnim reljefima, terakotama i vazama, od kojih se lepotom i umetničkom vrednošću posebno ističu

Egzekijina amfora (oko 530 g. pre naše ere) i Talova vaza (iz IV stoleća pre naše ere). A njihova imena ostala su u jeziku kao trajan spomenik bratske ljubavi, označavajući nerazdvojnu povezanost dva prijatelja ili dve osobe uopšte. Ta imena nose i dve najsjajnije zvezde u sazvežđu Zodijaka koje se naziva Blizanci (Gemini). Na našem nebu zvezde Kastor i Poluks pojavljuju se zimi i u rano proleće - svečera, kad na zemlju padne prvi mrak. Kamo sreće da se, još češće, pojavljuju i u našim srcima, kao znamenje i nadahnuće bratske ljubavi i sloge.

PITIJSKI ODGOVOR Pitija, za koju se veže izraz pitijski odgovor, nije bila mitska, nego stvarna, postojeća ličnost. Po svojim zagonetnim odgovorima, međutim, ona je postala toliko poznata da legenda o njoj traje već više od dve i po hiljade godina, a njeno ime utkano je i u ustaljeni izraz, koji znači: „tajanstven, nerazumljiv, neodređen, dvosmislen odgovor“. Ko je i šta je, u stvari, bila ta toliko čuvena Pitija? Da bismo odgovorili na to pitanje, vratićemo se na trenutak u daleku prošlost, u staru Grčku. Tu je, u pokrajini Fokida, ispod glasovitog Parnasa, gde su obitavale muze, u mestu zvanom Delfi, čiji ostaci i danas postoje, još od VIII stoleća pre naše ere bio čuveni Apolonov hram (svetilište posvećeno grčkom bogu sunca i zaštitniku pesništva, muzike i drugih umetnosti). Apolonovo svetilište bilo je poznato širom negdašnje Helade po Pitiji, prvosveštenici hrama, koja je slovila kao velika proročica. Svima onima koji su se zanimali za vlastitu sudbinu ili za ishod raznih poduhvata, najčešće ratnih, Pitija je davala, na sebi svojstven način, čudne i zagonetne odgovore. Na pitanja je odgovarala u zanosu, sedeći na tronošcu iznad pukotine u jednoj steni, iz koje su se dizale i naokolo širile omamljujuće pare, pod čijim je uticajem izgovarala zamršene i dvosmislene rečenice. Uz to je često žvakala i sveto lovorovo lišće. Pitijin nesuvisli govor ostali sveštenici tumačili su kao proročanstva.

Jedan od najpoznatijih Pitijinih odgovora bila je ona rečenica što je gramatičari često navode kao primer koji potvrđuje značaj pravilnog postavljanja zapeta i drugih interpunkcijskih znakova. Ta rečenica, u latinskoj verziji, glasi ovako: Ibis redibis numquam peribis in bello (a čita se: Ibis redibis numkvam peribis in belo). To je, u stvari, bio Pitijin odgovor na pitanje jednog vojskovođe da li će pobediti u ratnom pohodu koji namerava preduzeti. Izgovorena u zanosu, bez predaha, i lišena bilo kakvih pauza ili naglašavanja pojedinih reči, ta se rečenica mogla tumačiti dvojako. Sa pauzom, odnosno zapetom iza reči redibis (Ibis redibis, numquam peribis in bello) ona znači: „Ići ćeš, vratićeš se, nikada nećeš poginuti u ratu.“ A ako se pauza načini iza reči numquam (nikada), ili se tu pri pisanju stavi zapeta (Ibis redibis numquam, peribis in bello), onda to ima sasvim suprotno značenje: „Ići ćeš, nećeš se nikada vratiti, poginućeš u ratu.“ Slični su bili i ostali Pitijini odgovori. Tako je, na primer, u jednoj prilici na pitanje kralja Pira, čije je ime ovekovečeno u izrazu Pirova pobeda, kako će proći u borbi protiv Rimljana, izjavila: Aio te, Aecida, Romanos vincere posse (Aio te, Eacida, Romanos vincere pose), što se moglo tumačiti na dva načina: „Kažem ti, Eakoviću, možeš pobediti Rimljane“, ili: „... da Rimljani mogu pobediti tebe“. Eto, upravo takvim svojim odgovorima ušla je Pitija u legendu. Nje, naravno, odavno više nema. Nema u Delfima ni čuvenog Apolonovog hrama. Posle nekoliko paljenja i skrnavljenja konačno ga je uništio car Teodosije, oko 390. godine naše ere, kada je u Grčkoj pobedilo hrišćanstvo. Ostali su samo, i danas se čuvaju

(kao turistička atrakcija), kameni temelji i nekoliko stubova staroga svetilišta. Tu je i neugledno, zapušteno mesto gde je nekada na tronošcu sedela glasovita Pitija kazujući u zanosu svoja proročanstva. U jeziku, međutim, ona je ostavila mnogo trajniji trag. Ostao nam je od nje izraz pitijski odgovor, koji se i danas upotrebljava kada se želi reći da je nečiji odgovor na postavljeno pitanje nerazumljiv, nejasan, neodređen ili dvosmislen.

DATI (SVOJ) OBOL Izraz dati (svoj) obol upotrebljava se u nas u značenju: dati „(mali) novčani ili drugi prilog; prinos, doprinos čemu“. Na taj način je u Rečniku Matice srpske objašnjeno preneseno značenje reči obol u datoj vezi. Uz to je naveden i ovaj karakterističan primer: „Dajte svoj obol za sirotinju.“ Sama reč obol, izvan izraza u kome je ovde upotrebljena, nepoznata je, verovatno, velikom broju govornika našeg jezika, pa se postavlja pitanje šta ona izvorno znači i odakle potiče. I na to pitanje odgovoreno je u pomenutom izvoru (Matičinom Rečniku). Tamo, pod tačkom l, stoji da je obol bio „sitan novac u staroj Grčkoj“. Taj antički novčić, koji je, evo, ušao i u jedan naš frazem, kovan je pretežno od srebra. Bio je težak oko 0,73 grama i imao je vrednost jedne šestine drahme. Pre nego što je ušao u ustaljen izraz i s njim dobio novo značenje obol je, osim tržišne, imao još jednu vrednost, vezanu za grčku tradiciju i mitologiju. U to vreme, naime, u staroj Grčkoj bio je raširen običaj da se taj sitni novčić stavlja u usta umrlih kako bi im služio kao popudbina. Taj se običaj oslanja na mit o Haronu, demonu Podzemlja, koji preko reka Aheronta, Stiksa (Stige) i Kokita prevozi duše pokojnika u carstvo mrtvih. Haron je u svome čunu prevozio samo one koji su bili propisno sahranjeni i koji su mogli da plate jedan obol. Stari Grci su, dakle, davali obol za preseljenje svojih duša na onaj svet, u večnost.

Obol, kao što smo videli, nije imao veliku vrednost, pa ga je svako mogao dati: ili Haronu za prevoz, ili kao svoj doprinos u skupljanju neke pomoći i sl. Odatle se razvio ustaljeni izraz dati (svoj) obol, sa značenjem: „dati mali (skroman) novčani prilog, doprinos, dar i sl.“ Eto, to bi, ukratko, bila priča o obolu i jednom od naših veoma čestih frazema u koji je ta reč utkana. A sama ta priča skroman je prilog (ili, da kažemo - obol) objašnjavanju ustaljenih izraza u našem jeziku uopšte.

KOLO SREĆE U poznatom spevu Osman dubrovačkog pesnika Ivana Gundulića pominje se, pored ostalog, i kolo sreće. Gundulić kaže: Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje. U ovim stihovima, i stihovima koji slede, pesnik ukazuje na prolaznost svega postojećeg, pa i svake sile i zla, odnosno na stalne promene u svetu. Zato nastavlja: Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi, rob je sada. Time je Gundulić, podstaknut porazom Turaka u bici kod Hoćima (1621), već u prvoj polovini XVII stoleća, dakle dvesta godina ranije, nagovestio propast moćne Turske carevine i turskog gospodstva na našim prostorima. O dubljem istorijskom smislu i umetničkim vrednostima njegovog speva moglo bi se pisati i govoriti nadugo i naširoko. Ali to je posao za istoričare književnosti. Nas ovde zanima samo izraz kolo sreće, koji se javlja u navedenim stihovima.

Treba odmah reći da taj izraz nije plod Gundulićevog pesničkog nadahnuća, nego ustaljenog shvatanja života koje je vladalo u njegovo vreme, i koje stoleće pre. U skladu s tim shvatanjem, ideja prolaznosti i stalnih promena u svetu predstavljena je u vidu tzv. točka sudbine. Na tom točku (ili kolu) vide se ljudi privezani za paoke kako se uzdižu ili padaju, zavisno od toga gde se nalaze. Okretanjem točka ili „kola sudbine“ u srednjem se veku tumačila i propast drevnih civilizacija (asirske, feničanske, egipatske i dr.), smena različitih oblika vladavine, pa i lične sudbine običnih ljudi. Smatralo se, naime, da se u istoriji sve vrti ukrug: mir rađa bogatstvo, bogatstvo rađa lenjost, lenjost izaziva svadljivost, svadljivost dovodi do rata, koji se završava mirom da bi opet nastalo bogatstvo koje rađa lenjost... I tako se u određenim ciklusima sve stalno ponavlja. Po tom shvatanju, i čovekova sudbina zavisi od „kola sreće“, tačnije: od mesta na kome se nalazi, tj. da li je privezan za deo točka koji se uzdiže, ili za onaj koji pada. Ovakve srednjovekovne predstave ljudske sudbine i sudbine naroda i civilizacija, nastale negde sredinom drugog milenijuma, dakle oko 1500. godine, imaju, u stvari, svoj koren u grčkoj i rimskoj mitologiji. One su vezane za kult boginje Fortune, isprva italskog božanstva blaženstva, plodnosti i žena, koja je kasnije u starom Rimu poštovana kao božanstvo sreće i sudbine. Stoga je Fortuna poistovećivana sa starogrčkom boginjom sreće Tihom. Fortuna je obično predstavljana s oznakama promenljivosti sudbine: pre svega krugom, točkom ili

kolom koje se okreće. Iz takve predstave se kasnije, u srednjem veku, razvio već pomenuti „točak sudbine“ ili „kolo sreće“, koje i danas živi, ređe kao slika, a više kao ustaljeni izraz u jeziku. Taj se izraz navodi i u Rečniku Matice srpske, s napomenom da označava „nestalnost sreće u životu".

SLEPA SREĆA Izraz slepa sreća, koji se obično upotrebljava kad nekome iznenada iskrsne kakav veliki dobitak ili kad naglo postigne neočekivan uspeh, ima takođe svoje korene u antičkim mitološkim predstavama života. Već je u prethodnoj priči rečeno da je rimska boginja Fortuna poistovećivana s grčkom boginjom sreće Tihom. Tiha je, prema predanju, bila „zlatokrila i brza poput munje, čas dobra i blagonaklona, a čas nepravedna, divlja i slepa. Ona se igra ljucima kao loptom; od njenih ćudi zavisi sreća i blagostanje, ili beda i propast. Svoje darove često daje nedostojnima i zajedno s Elpidom, slepom Nadom, neprestano obmanjuje ljudski rod.“ Njena obeležja, kao i Fortunina, bila su: točak (kolo), vaga, kocka, kormilo i rog izobilja. Tiha je, dakle, bila boginja koja sve daje, ali i sve oduzima. I to ne po nekim zaslugama, nego po slučaju, naslepo. Zato je upravo mogla da često obdaruje velikim bogatstvima nedostojne, a upropaštava zaslužne. Ljudi i danas veruju u „slepu sreću“. Zato ih, valjda, toliki broj igra loto, sportsku prognozu i druge „igre na sreću“. Svi misle: Sreća je slepa ili luda, pa možda i mene zadesi!? A zaboravljaju pri tom da je sreća, doduše, slepa, ali i veoma retka. Zato je bolje, kako naš narod kaže, uzdati se u se i u svoje kljuse, tj. u svoje sposobnosti i u svoj rad. Jer, opet kako veli naš narod: Svako je kovač svoje sreće. Treba na kraju reći da se u nas pored slepa sreća govori i luda sreća, što znači da se ona dešava bez ikakvog reda i smisla, i bez najave. Zato u Rečniku

Matice srpske uz ta dva izraza i stoji: „neočekivan, srećan ishod, rezultat čega“.

TESPISOVA KOLA Ovaj ustaljeni izraz, koji se u nas retko upotrebljava, nastao je po imenu prvog grčkog pisca tragedija, a uz to pesnika i glumca Tespisa (grčki: Thespis). Živeo je u šestom stoleću pre naše ere i bio preteča velikih grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida. Po svemu tome Tespis je stvarna istorijska ličnost, pa izraz što je nastao po njegovom imenu (Tespisova kola) ne bi spadao u ovaj deo knjige, gde se nalaze frazemi vezani za grčku i rimsku mitologiju. Ipak, Tespis ima neke veze sa starim grčkim mitovima. On je, naime, kao pisac tragedija, obrađivao mitološke teme, dodajući ih ditirambima što su se obično pevali prilikom Dionizijskih svečanosti. Zabeleženo je da je prva njegova tragedija, i prva grčka tragedija uopšte, prikazana u Atini o „Velikim Dionizijama“ 534. godine pre naše ere. Kasnije je, i sam nastupajući kao glumac, sa svojim horom išao po celoj Grčkoj, putujući od mesta do mesta i dajući predstave. Tako je nastao i izraz Tespisova kola, koji znači: „putujuće pozorište“,ili, ako to zvuči bolje i modernije - „teatar u gostima“. I u nas su u drugoj polovini devetnaestog i prvih decenija dvadesetog veka postojala putujuća pozorišta, tj. putujuće pozorišne trupe, koje su iznedrile i velike glumce, kao što je bio Milivoje Živanović i mnogi drugi. Svi su se oni, dakle, vozili u „Tespisovim kolima“.

VEROVANJA I PRAZNOVERICE

EVIN KOSTIM Mnogi ustaljeni izrazi u našem jeziku ponikli su iz biblijskih priča i imaju svoj koren u Svetom pismu (Staroga ili Novoga zavjeta). Takvi su izrazi: biti u sedmom nebu, Adamova jabučica, smokvin list, Sodoma i Gomora, Nojeva barka, žrtveni jarac, zvezda vodilja, Judin poljubac, ići od Pontija do Pilata, prati ruke, nositi (svoj) krst, itd. Među njima je i Evin kostim, o kome ćemo ovom prilikom kazati nekoliko reči. Poznato je da su, prema Bibliji, prvi ljudi bili Adam i Eva. U Knjizi Postanja govori se o tome kako je Bog prvo stvorio Adama i dao mu to ime (koje na grčkom znači doslovno -,,čovek“). Priča dalje teče ovako: „I reče Gospod Bog ’Nije dobro da čovek bude sam: načiniću mu pomoć kao što je on.’ Tada Gospod Bog načini od zemlje sve životinje u polju i sve ptice u vazduhu, i predvede ih čovjeku da vidi kako će koju nazvati, pa kako koje stvorenje čovjek prozove, da mu tako bude ime. Čovjek nadjene imena svoj stoci, svim pticama u vazduhu i životinjama u polju. No čovjeku se ne nađe pomoć kao što je on. Tada Gospod Bog pusti tvrd san na čovjeka te on zaspa, pa mu izvadi jedno rebro, a mjesto zatvori mesom. Od rebra što ga je uzeo čovjeku napravi Gospod Bog ženu, pa je dovede čovjeku... A bijahu oboje goli - čovjek i njegova žena - ali ne osjećahu stida..“ Iz ovakve biblijske predstave o prvim ljudima, koji su u početku živeli u raju hodajući potpuno goli, nastao

je mnogo kasnije izraz Evin kostim, sa značenjem: „(biti) go, nag, neodeven“. U istom značenju upotrebljava se i izraz Adamov kostim. Oba ova izraza mogu se čuti u običnom govoru i sresti na stranicama novina i časopisa. Tako je jedan naš list doneo zanimljivu vest kako se na nekom maskenbalu pojavilo nekoliko mladića u „Adamovom kostimu“. Takođe je zabeleženo da je jedan lakovernik skupo platio ulaznicu za baletsku predstavu, jer je bilo najavljeno da će solistkinja baleta nastupiti u „Evinom kostimu“. Sličnih primera ima u našoj štampi na pretek. Evo jednog od njih: „Nudistička plaža Kandarola najstarija je na Jadranu, što ukazuje da je pokret kupanja u 'Evinom kostimu’ vrlo rano zahvatio i našu zemlju...“ Nudisti (od lat. nudus - „nag“, „go“ ,,neodeven“), ili, kako ih još nazivaju - naturisti (od lat. natura ,,priroda“) veliki su poklonici Evinog (i Adamovog) kostima. Oni vole da se tako goli sunčaju i kupaju. Valjda zato da bi se oslobodili svih stega i, poput Adama i Eve, osećali se kao u raju. Na račun nudista prave se često i šale, kao što je ona o jednoj našoj poznatoj estradnoj zvezdi, pristalici naturizma. Viđena je, kažu, na plaži u Evinom kostimu sa dekolteom.

ADAMOVA JABUČICA Adamova jabučica, po rečničkim određenjima, označava „spoljašnje ispupčenje štitaste hrskavice grkljana (naročito izražene u muškaraca)“, odnosno „izbočenu hrskavicu u grlu na ulazu u dušnik“. Latinski naziv joj je potut Adami, što doslovno znači „Adamova jabuka“. Taj oblik - jabuka, umesto deminutiva jabučica, i u nas se često upotrebljava, pa se govori i Adamova jabuka i Adamova jabučica. Zašto je jabuka ili jabučica, koja nam poigrava pod grlom (pri gutanju ili kakvom uzbuđenju), povezana upravo s imenom praoca Adama? Odgovor i na to pitanje može se naći u biblijskoj priči o životu prvih ljudi na zemlji - Adama i Eve. Kad je stvorio Adama - od praha zemaljskog“ i udahnuo mu život, Bog, prema kazivanju u Starom zavjetu, „zasadi vrt na istoku u Edenu, i u nj smjesti čovjeka koga je napravio. Tada Gospod Bog učini te iz zemlje nikoše svakovrsna stabla -pogledu zamamljiva a dobra za hranu - i stablo života nasred vrta, i stablo poznanja dobra i zla.“ Tako je, prema Bibliji, nastao Edenski vrt (zemaljski raj) da bi Adam u njemu večno uživao, uz samo jedno ograničenje, odnosno zabranu koju mu je Bog izrekao: „Sa svakoga stabla u vrtu slobodno jedi, ali sa stabla poznanja dobra i zla da nisi jeo! U onaj dan u koji s njega okusiš, zacijelo ćeš umrijeti!“

Adam se držao ove zapovesti sve dok ga Eva nije nagovorila da prekrši božansku zabranu. Taj se događaj u Starom zavjetu opisuje ovako: „Zmija bijaše najlukavija od svih životinja poljskih koje stvori Gospod Bog. Ona reče ženi: ’Zar vam je Bog rekao da ne smijete jesti ni s jednog drveta u vrtu?’ Žena odgovori zmiji: 'Plodove sa svih stabala u vrtu smijemo jesti. Samo za plod drveta što je nasred vrta rekao je Bog: Da ga niste jeli! I ne dirajte u nj, da ne umrete!’ Nato će zmija ženi: ’Ne, nećete umrijeti! Nego, zna Bog: onog dana kad budete s njega jeli otvoriće vam se oči, i vi ćete biti kao bogovi koji razlučuju dobro i zlo.’ Vidje žena da je plod na drvetu dobar za jelo, za oči zamamljiv, a za mudrost poželjan: ubere plod i pojede. Dade i svom mužu, koji bijaše s njom, pa je i on jeo.“ Adamu je, po raširenom verovanju u narodu, kad je shvatio kakav je greh učinio i koliko će ga nevolja zbog toga u budućnosti snaći, zastao komad jabuke u grlu, pa je tako nastalo ispupčenje na grlu, kojim su i danas obeleženi svi Adamovi potomci, tj. muškarci. Eto kako je iz jedne biblijske priče i narodne mašte ponikao ustaljeni izraz (i anatomski termin) Adamova jabučica (ili jabuka).

SMOKVIN LIST Izraz smokvin list proistekao je takođe iz biblijske priče o životu prvih ljudi u Edenskom vrtu. Već smo, u prethodnom prilogu (Adamova jabučica), videli kako je na nagovor lukave zmije znatiželjna i lakoverna Eva zagrizla plod zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, davši ga i svom mužu Adamu, koji takođe, nesmotreno, načini veliki greh. Taj se trenutak u Knjizi Postanja (u Starom zavjetu) opisuje ovako: „Tada se obadvoma otvoriše oči, i spoznaju da su goli te spletoše smokova lišća i naprave sebi pregače.“ Po tome je i Bog saznao da su Adam i Eva prekršili njegovu zabranu, a zatim i kako se sve zbilo: da je zmija na zlo nagovorila Evu, a Eva Adama. I izrekao im je svima teške kazne. Pre svega zmiji: „Kad si to učinila, prokleta bila među svim životinjama i svom zvjeradi divljom! Po trbuhu svome puzaćeš i zemlju jesti sveg života svog...“ A Evi reče: „Trudnoći tvojoj muke ću umnožiti, u mukama djecu ćeš rađati. Žudnja će te mužu tjerati, a on će gospodariti nad tobom.“ Najtežu kaznu iskusio je ipak Adam. Njemu je Bog rekao: „ Jer si poslušao glas svoje žene te jeo sa stabla s kojega sam ti zabranio da jedeš rekavši: S njega da nisi jeo! - evo: Zemlja neka je zbog tebe prokleta: s trudom ćeš se od nje hraniti svega vijeka svog! Rađaće ti trnjem i

korovom, a hranićeš se poljskim raslinjem. U znoju lica svoga hljeb svoj ćeš jesti...“ Tako bog istera čoveka iz raja „i nastani ga istočno od vrta edenskog, pa postavi heruvime (anđele) i plameni mač koji se svjetlucao - da stražare nad stazom koja vodi k stablu života“ (da ga ljudi ne bi dokučili i tako postali besmrtni). U Starom zavjetu govori se dalje o životu Adamovih i Evinih potomaka, ali nas to ovde neće zanimati. Vratićemo se stoga samom izrazu smokvin list. Videli smo da je to, po Bibliji, bila prva odeća kojom su Adam i Eva, kad su stekli sposobnost razlikovanja dobra i zla i spoznali stid, prekrili „sramotne“ delove svoga tela. Odatle se kasnije razvilo i savremeno značenje toga izraza: „ono čime se pokriva kakva sramota“ ili „sredstvo za prikrivanje (lažnog) stida".

ISTOČNI GREH Šta znači sama reč greh, svi dobro znamo (mada se prema onome što ona označava različito odnosimo). Greh je, jednostavno rečeno, kršenje božanskih ili ljudskih pravila ponašanja ili neispravan, nemoralan postupak i sl. Znamo i to da greh može biti velik, težak, neoprostiv - „smrtni“, ili, pak, mali, nehotičan, oprostiv itd. Ali nijedna ta odredba, osim odredbe istočni, nije toliko prirasla uz imenicu greh da bi s njom postala ustaljeni izraz (frazem), koji se danas često upotrebljava, naročito u novinarskom jeziku. Stoga je potrebno objasniti njegovo pravo poreklo i značenje. Treba odmah reći da istočni greh ne znači: „greh s istoka“, „greh nastao na istoku“, ili „greh istočnih naroda“ i sl. To je, kako dobri poznavaoci Biblije i biblijskih legendi već znaju: „praiskonski (pradavni) greh“, „greh praotaca“, koji se prenosi na sve pripadnike ljudskog roda. Prema hrišćanskom učenju, svaki se čovek rađa s „istočnim grehom“, ali ga krštenjem sapira. Pa ipak, svako od nas, i kršten i nekršten, nosi taj greh celoga života i, ispaštajući ga, umire s njim i zbog njega. Jer, to je onaj veliki praiskonski greh koji je učinio Adam (zajedno s Evom) okusivši plod zabranjenog drveta poznanja dobra i zla. Već smo videli kako ih je Bog za to surovo kaznio isterivanjem iz raja (Edenskog vrta) da bi živeli na prokletoj zemlji, gde će žene u mukama rađati potomstvo, a ljudi „u znoju lica svoga“ zarađivati „hleb nasušni“. Ako se tako shvati istočni greh, onda niko od

njega nije oslobođen. Svi smo, kao Adamovi potomci, prokleti za sva vremena i osuđeni na večitu borbu za održanje života. Ali, nećemo o tome: o verskim shvatanjima istočnog greha. Ovde je reč o jeziku i stoga smo dužni da damo još jedno, jezičko (lingvističko) objašnjenje u vezi s tim izrazom. Kako je, naime, pridev istočni dobio značenje „pradavni“, „praiskonski", „prvorodni“? Evo i tog odgovora: Istočni je izvedeno od istok (iz+tok), što, prema velikom Rječniku JAZU, izvorno znači: „dje1o kojijem što istječe, ili (češće) mjesto gdje što istječe“ (otuda onda i naziv istok za stranu sveta odakle „ističe“, tj. odakle se pojavljuje sunce). „U prenesenom smislu“ - stoji dalje u navedenom rečniku - ta reč znači i „postanje, postanak, početak, uzrok“. To je već blisko značenju koje ima pridev istočni u izrazu istočni greh. I naši savremeni rečnici (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, na primer) beleže da taj pridev (uz imenicu greh) u religijskom jeziku znači: „prvorodni, praiskonski, praotački". Istočni greh je, dakle, „praiskonski (pradavni) greh“, to je greh našeg „praoca“ Adama, zbog koga i danas, po hrišćanskom učenju, svi ispaštamo. Uz istočni greh u religijskom se jeziku, i inače: u običnom govoru, često javlja i izraz smrtni greh. Prema Rečniku Matice srpske, to je: ,,a) crkv. greh koji se ne može iskupiti; b) velika mana, porok, postupak, delo koje se ne može oprostiti“.

Šta bi posle svega ovoga mogao reći vernik hrišćanin? Sačuvaj nas, Bože, smrtnih greha, kad se već istočnoga greha niko od nas ne može osloboditi!

NOJEVA BARKA „Vidje Gospod Bog kako je čovjekova pokvarenost na zemlji velika i kako je svaka pomisao u njegovoj pameti samo zloća. I Gospod se pokaja i u svom srcu ražalosti što je načinio čovjeka na zemlji. I reče Bog: 'Istrebiću s lica zemlje ljude što sam ih stvorio, i čovjeka i životinje i gmizavce i ptice nebeske, jer se kajem što sam ih stvorio.’“ Tako počinje biblijska priča o velikom potopu, iz koje je potekao i izraz Nojeva barka. Nojeva barka (ili, kako se još naziva, Nojev kovčeg) nije bila neka mala barka ili čamac u današnjem smislu, nego veliki brod (,,korablja“) - „trista lakata u dužinu, pedeset u širinu, a trideset lakata u visinu". Takav brod izgradio je, po božjoj volji i uputstvima, pravedni Noje (Noa ili Noem) - da bi spasao sebe i svoju porodicu, kao i primerke svih životinjskih i biljnih vrsta. Jer, Bog se ipak smilovao i nije hteo da, zbog ljudskih grehova, uništi život na zemlji. Zato je pravednom i neporočnom Noju, koji je „s Bogom hodio“, poverio svoju nameru: „Ja ću, evo, pustiti potop - vode na zemlju - da izgine svako biće pod nebom, sve u čemu ima dah života: sve na zemlji mora poginuti. A s tobom ću učiniti Savez: ti ćeš ući u korablju -ti i s tobom tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svega što je živo od svih bića - uvedi u korablju od svakoga po dvoje, da s tobom preživi, i neka budu muško i žensko. Od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama, i od svih stvorova što po tlu puze prema

njihovim vrstama: po dvoje od svega neka uđe k tebi da preživi...“ U Bibliji se dalje govori o tome kako je, po božjem nalogu, četrdeset dana i četrdeset noći padala kiša i nastao potop koji je prekrio celu zemlju i pomorio sve živo na njoj. Ostala je da pluta samo Nojeva barka... Kad su se vode povukle i ukazalo kopno, iz „arke spasa“ izašli su Noje, Nojeva žena, sinovi Sem, Ham i Jafet sa svojim ženama i svi sačuvani primerci životinjskih vrsta i bilja. Tako je, po Bibliji, počeo novi život na zemlji. Iz Biblije, iz legende o velikom potopu, izraz Nojeva barka (ili Nojev kovčeg) prenesen je u običan govor, pa se i danas upotrebljava u značenju: „mnoštvo (različitih) ljudi na malom prostoru“, ili, još češće „sredstvo spasenja“. Zanimljivo je da se u naše vreme ponovo razmišlja o Nojevoj barci, tj. o izgradnji vasionskog broda, pomoću koga bi se - ovaj put po čovekovoj, a ne božjoj volji - život sa Zemlje preneo na neku drugu planetu izvan Sunčevog sistema. Takav eksperiment, pod nazivom „Biosfera II“, izveden je u pustinji Arizone (u Sjedinjenim Američkim Državama). Nije slučajno što se taj poduhvat u našim novinama označava kao „Nojeva barka za svemir“ i „Nojeva barka za budućnost“.

SODOMA I GOMORA I pored stravičnih božjih kazni i nastojanja Svevišnjeg da ljude upristoji i učini ih dobrim, Adamovi potomci se, izgleda, teško odriču greha. Tako barem proizlazi iz biblijskih predanja, koja su puna Stvoriteljevog gneva zbog ljudskih sagrešenja. Već na samom početku, kako smo videli, bio je „istočni greh“ našeg praoca Adama, zbog koga su on i Eva zanavek isterani iz zemaljskog raja i prokleti zajedno sa svojim potomstvom. Nedugo zatim, pošto se njihovo potomstvo namnožilo, zavladala je sveopšta pokvarenost, pa je Bog morao, da bi iskorenio to zlo, velikim potopom uništiti sve na zemlji, ostavivši u životu jedino pravednog Noja sa porodicom i uzorcima životinjskih i biljnih vrsta. Nadao se da će tako započeti novi život i da će ljudi ubuduće živeti pošteno, u skladu s božjim zapovestima. Ali, opet se, izgleda, prevario. Nojevi potomci, pošto su od njegovih sinova Sema, Hama i Jafeta nastali celi narodi, ponovo su se iskvarili: počeli su jedni druge progoniti, robiti i ubijati, a u svojoj oholosti provodili su raskalašan život. Pokvarenošću najviše su se u to vreme isticali kanaanski (palestinski) gradovi Sodoma i Gomora. Stoga Bog odluči da ih kazni potpunim uništenjem. Ali takvu odluku nije bilo lako doneti, jer je u Sodomi i Gomori, verovatno, bilo i neiskvarenih ljudi. Na to je upozoravao Abraham (Avram), koga je Bog već ranije „izlučio zato da pouči svoju djecu i svoju buduću porodicu kako će hoditi putem Gospodnjim, radeći što je dobro i pravedno“

„Hoćeš li iskorijeniti i nevinoga s krivim?“ govorio je Abraham Bogu. „Možda ima pedeset nevinih u gradu. Zar ćeš uništiti mjesto radije nego ga poštedjeti zbog pedeset nevinih koji budu ondje? Daleko to bilo od tebe, da ubijaš nevinoga kao i krivoga, tako da i nevini i krivi prođu jednako! Daleko bilo od tebe! Zar da ni Sudija svega svijeta ne radi pravo?“ Bog ne bi bio svemoguć kad ne bi bio u stanju da razluči grešne i nevine. Zato je, posle iskušavanja, spasao iz Sodome čestitog Avramovog bratića Lota i njegovu porodicu. Zatim je satro do temelja gradove srama i poroka. U Bibliji taj je prizor opisan ovako: „Sunce se dizaše nad zemljom kad Lot uđe u Sigor. Tad pusti Gospod na Sodomu i Gomoru kišu od sumpora i ognja od Gospoda s neba. I zatra one gradove i svu onu ravnicu i sve ljude u gradovima i sav rod zemlje. A Lotova se žena obazre, i pretvori se u kip od soli. Sutradan u rano jutro Avram se požuri na mjesto gdje je stajao pred Bogom, upravi pogled prema Sodomi i Gomori i svoj ravnici u daljini: i vidje kako se diže dim nad zemljom, kao dim kakve krečane.“ Tako su, eto, završili gradovi razvrata Sodoma i Gomora. Na mestu na kome su se nalazili, danas je, kažu, Mrtvo more, veliko slano prostranstvo u kome ništa živo ne može opstati. A njihova imena (Sodoma i Gomora) ostala su zauvek u jeziku kao oznaka za „razvrat“, „veliku pokvarenost“, ili, pak, „propast“, „pakao“ isl.

KAMEN SPOTICANJA Ovim izrazom obično se označava „teškoća na koju neko nailazi u poslu, u nekim nastojanjima i sl.“. U Rečniku Matice srpske kamen spoticanja objašnjen je i kao „glavna teškoća u ostvarivanju čega“. Izraz potiče iz Biblije. Susreće se već u Starom zavjetu, u Knjizi proroka Isaije, gde stoji sledeće: „Gospod nad vojskama – on jedini nek vam svet bude; jedino se njega bojte, strah od njega nek vas prožme. On će vam biti zamka i kamen spoticanja, i stijena posrtanja...“ I u Novom zavjetu, u Poslanici apostola Pavla Rimljanima, u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića, zapisano je: ,,A Izrailj tražeći zakon pravde ne dokuči zakona pravde. Za što? Jer ne traži iz vjere nego iz djela zakona; jer se spotakoše na kamen spoticanja. Kao što stoji napisano: Evo mećem u Sionu kamen spoticanja u stijenu sablazni; i koji ga god vjeruje ne će se postidjeti.“ Prema tome, kamen spoticanja je po Bibliji, prepreka koju je Bog postavio da bi ljudi ostali čvrsti i

dosledni u veri, da bi se jedino njega bojali i u strahu božjem bili ponizni. Odatle se kasnije razvilo šire značenje: „prepreka, teškoća uopšte“ ili, kako stoji u Rečniku Matice srpske, „(glavna) teškoća u ostvarivanju čega“. Izraz kamen spoticanja često se u govoru značenjski izjednačava s drugim sličnim izrazom, koji je takođe preuzet iz Biblije - kamen smutnje, u značenju: „uzrok ili povod svađe, odnosno razdora“. Uz takvo objašnjenje J. Matešić, u Frazeološkom rječniku, daje, pored ostalih, i ovaj primer: „...ocjene i ocjenjivanje bili su kamen spoticanja otkada je škole i školovanja.“ O takvom značenju svedoče i ovi primeri iz dnevne štampe: „Sibirski gasovod - kamen spoticanja među supersilama “ „Povratak Palestinaca - kamen spoticanja.“ „Palestinska autonomija - kamen spoticanja“, i tako redom. Kao kamen spoticanja ili kamen smutnje (što će reći - nesporazuma, razdora) u novinskim se naslovima označavaju još carinski propisi, prekovremeni rad, sistem takmičenja, stanovi, lokacije itd. Kakvi smo mi ljudi, i kakvi su nam odnosi, izraz kamen spoticanja, ili kamen smutnje (u ovom značenju) još dugo će živeti u našem jeziku.

ŽRTVENI JARAC Kod starih Jevreja postojao je, prema Bibliji, poseban obred posvećen iskupljenju grehova jevrejskog naroda. On se izvodio jednom godišnje, na dan oslobođenja od greha, po ustaljenom ceremonijalu. Na mesto obreda dovodili su živoga jarca. Zatim bi, pred iskupljenim narodom, uz ritualne reči, prvosveštenik stavljao obe ruke na jarčevu glavu i time simbolično prenosio na njega grehove celoga naroda. Nakon toga bi ga izgonili u pustinju da tamo skapa od gladi i žeđi - zajedno s ponesenim gresima. Tako je nesretni jarac, ni kriv ni dužan, iskupljivao tuđe, kolektivne grehove. On je, zapravo, bio žrtvovan da bi se drugi oslobodili od grehova za počinjena nedela i nepravde koje su u toku godine nanosili bližnjima. Drevni jevrejski ritual žrtvovanja jarca radi iskupljivanja kolektivnih grehova odavno već ne postoji. Ali među ljudima i dalje postoji običaj da se zajednička krivica, za neuspeh u nekom poduhvatu i sl., svali samo na jednog člana kolektiva. Taj se, onda, naziva žrtvenim jarcem. Pošto je takva praksa u životu veoma česta, u jeziku je nastao i ustaljen izraz žrtveni jarac, sa značenjem: „onaj na koga se baca sva krivica“ ili, tačnije: „čovek na koga se svaljuje tuđa krivica, koji, dakle, iako nevin, snosi odgovornost i ispašta za druge“. U nas, pa i u svetu, nije retka pojava da se, kako je već rečeno, kolektivna krivica svaljuje na leđa jednog čoveka. Kad u fudbalu, na primer, počnemo trpeti teške poraze, mora se naći neko ko će poneti krivicu za takvo

stanje. (Svojevremeno „žrtveni jarac“ našeg fudbala bio je istaknuti sportski stručnjak i trener dr Aleksandar Obradović. Bar tako su pisale ondašnje novine.) Kad nekom preduzeću ne ide, kad dođe u krizu i nađe se pred stečajem, onda za „žrtvenog jarca“ obično proglase, koga bi drugog nego - direktora. Kad neki politički pokret doživi krah, opet se mora naći „žrtveni jarac“. I tako redom. Svugde se izlaz traži u svaljivanju krivice na pojedinca, koji je najčešće najmanje kriv, da bi drugi ostali čisti. Nije, onda, ni čudno što u novinama čitamo karakteristične naslove: U traganju za žrtvenim jarcem. Strategija žrtvenog jarca. - Nije izlaz u žrtvenom jarcu. i sl. U vezi s izrazom žrtveni jarac može se postaviti i pitanje zašto je među svim životinjama za žrtvu izabran upravo jarac, zašto se baš na njega prenose ljudski gresi. Odgovor na to pitanje može se naći u mitologiji mnogih naroda, pa tako i u našoj. Po narodnim verovanjima u nas, jarac je postao od đavola. Zato se u narodnim pričama đavo najčešće i pretvara u jarca. Osim toga, jarac je oličenje i drugih zala: raskalašenosti, razbludnosti i sl. Otuda su i satiri u starogrčkoj mitologiji prikazivani kao kozonogi i dlakavi demoni, koji su čak i oblikom ušiju podsećali na jarca. Jarac je, dakle, sam po sebi grešan, pa je onda najlakše bilo na njega preneti tuđe grehove. U našem jeziku postoji i izraz grešni jarac, koji se često upotrebljava u značenju što ga ima i žrtveni jarac. U Matešićevom „Frazeološkom rječniku“, na primer, navodi se samo Grešni jarac, dok izraz žrtveni jarac nije ni zabeležen. Grešni jarac potvrđuje se sa dva karakteristična primera:

Uvjeren sam, naime, daje izjava... u sadašnjem političkom trenutku, pronašla grešnog jarca, naprtivši mu grijehe cjelokupne kulturne politike u prethodnom razdoblju. - T. 1966. ...ona (poljoprivreda) je „grešni jarac“ naše ekonomike jer visokim cijenama svojim proizvodima podiže troškove života, izaziva inflaciju, ruši naš životni standard. -VUS1976. Ipak, mnogi razlikuju izraze Grešni jarac - „ onaj koji je grešan, pun grehova“, i žrtveni jarac - „onaj na koga se prenose tuđi grehovi“.

POSIPATI SE PEPELOM Izraz posipati se pepelom star je koliko i sam čin ljudskog pokajanja ili oplakivanja vlastite zle sudbine. Proistekao iz religijskog obreda, poznatog još starim istočnjačkim narodima u Mesopotamiji, taj izraz se u Svetom pismu Staroga zavjeta vezuje za drevni običaj Jevreja da posipaju glavu pepelom u znak žalosti zbog svoje nesreće ili nesreće drugih ljudi. Najčešće su to činili kad bi im umro neko blizak. Kasnije je isti običaj, s donekle izmenjenim ritualnim smislom i sadržajem, prenesen u hrišćansku religiju, gde se zadržao do danas, najviše kod katolika. U katoličkom kalendaru, naime, ima jedan dan koji se naziva Pepelnica. On pada u prvu, „čistu“ sredu Korizme (četrdesetodnevnog posta pred Uskrs). Toga dana u okviru crkvenog obreda, nakon uvodnih molitava i razmišljanja, sveštenik, u znak pokore, posipa vernicima glavu pepelom izgovarajući ritualnu frazu: „Sjeti se, čovječe, da si prah i da ćeš se u prah pretvoriti...“ Smisao ovog verskog čina je jasan: spoznanje prolaznosti ovozemaljskog života i priznavanje ljudske pogrešivosti, uz iskreno kajanje i izražavanje pokornosti Bogu. Stoga, uz ono: „Sjeti se, čovječe, da si prah i da ćeš se u prah pretvoriti.. sveštenici obično dodaju: „Obrati se i vjeruj Evanđelju...“ Iz religijskog obreda izraz posipati se pepelom prenesen je u svakodnevni govor i danas se upotrebljava u značenju: „kajati se zbog učinjenih nedela“, ili, javno priznavati svoje greške". Tako se danas ne „posipaju pepelom“ samo vernici katolici nego i mnogi drugi, čak i oni koji ne veruju u Boga (ateisti). Ovi poslednji, možda, i češće od ostalih,

jer dobro znaju za moć ovozemaljskih bogova, pa nastoje da ih javnim priznavanjem grešaka, pokajanjem i skrušenošću umilostive - verujući da će se na taj način iskupiti i zadržati svoj raniji društveni položaj. Tako je „posipanje pepelom“, kao čin verbalnog iskupljenja ovozemaljskih grehova, postao i svojevrstan društveno-moralni ritual, u kome ljudi učestvuju uglavnom iz straha za materijalnu egizstenciju, a često i za goli život. Zato je taj „obred“ karakterističan za ponašanje ljudi u svim diktatorskim režimima, ma kako se oni zvali: nacizam, fašizam, staljinizam ili makartizam - svejedno. Pod takvim režimima čak i najblaža kritika „viših instanci“, odnosno vlasti, povlači za sobom zahtev za javnim pokajanjem ili, drugim rečima, „posipanjem pepelom“. O tome svedoči i ovaj primer: ,Čak se i štampa okomila na takav stav Vrhovnog suda, ali je, pod pritiskom, morala ustuknuti i novine koje su takvu sudsku odluku stavile pod upitnik - posule su se pepelom.“ Najblaži vid „posipanja pepelom“ predstavlja tzv. „samokritika“, a najteži javno samooptuživanje i za nepostojeće ili nepočinjene zločine. Ostala su nam u pamćenju takva samooptuživanja na brojnim montiranim procesima, naročito za vreme staljinističkih i inih „čistki“ i „pročišćavanja“. U tom pogledu ni mi nismo bili izuzetak. U istoriji torture ostaće zauvek zabeležen surovi ritual kolektivnog „posipanja pepelom“ na Golom otoku i sličnim stratištima ljudskih duša i ljudskog dostojanstva.

Zbog svih tih okolnosti izraz posipati se pepelom stekao je negativnu konotaciju (značenjski prizvuk), pa se danas njime označava lažno, neiskreno i iznuđeno kajanje. Time je religijski obred spoznanja greha i (pretpostavljenog) iskrenog kajanja pretvoren u krajnje nemoralan čin dvaju učesnika u novom društvenom „ritualu“ - onoga koji iznuđuje pokajanje i onoga koji se „kaje“. Zato jedan novinar 1976. piše: „Kad je riječ o samokritici, nama nije potrebno ’posipanje pepelom’, već otklanjanje onog ’što ne valja’.“ Teško je reći koliko u životu, u stvarnosti, ima takve iskrene i delotvorne samokritike. U svakom slučaju, lakše je „posipati se pepelom“ nego uviđati i ispravljati vlastite greške.

OBEĆANA ZEMLJA izraz potiče iz Svetog pisma. U Starom zavjetu, u Knjizi Izlaska, na mestu gde se govori o oslobađanju Jevreja iz egipatskog sužanjstva, ima i sledeći detalj: Pošto se javio Mojsiju u vidu plamtećeg grma, i naredio mu da se izuje jer stoji na svetoj zemlji, Gospod Bog najavljuje izbavljenje jevrejskog naroda: „Vidio sam nevolju naroda svoga u Egiptu i čuo sam vapaj njegov od zla što mu učiniše mučitelji njegovi, jer znam muke njegove. Zato sam sišao da ga izbavim iz ruku egipatskih, i da ga izvedem iz te zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju u kojoj teče mlijeko i med...“ Ta zemlja koju je Bog obećao Jevrejima (otuda izraz obećana zemlja) bila je, u stvari Kanaan, kako su stari Egipćani zvali područje zapadno od reke Jordana do Sredozemnog mora, dakle isto što i današnja Palestina, Izrael. Na putu za obećanu zemlju Mojsije je na Sinaju objavio deset Božjih zapovesti, među kojima su one na kojima bi trebalo da se zasniva moral svakoga čoveka: Poštuj oca svojega i majku svoju...! Ne ubij! Ne čini preljube! Ne ukradi! Ne svedoči lažno na bližnjega svoga! Itd. Iz Biblije izraz obećana zemlja prenesen je u običan govor, pa se danas upotrebljava u značenju: „bogata, srećna zemlja", tj. zemlja u kojoj bi svi želeli da

žive, jer veruju da tamo „teče med i mleko“. Za mnoge je to Amerika, Kanada, Australija, ili neka druga srećna zemlja, u kojoj nema nevolja kakve mi imamo. Neki koji odu tamo, često se i razočaraju. Za njih obećana zemlja ostaje onda samo pusti san o sreći i izbavljenju iz bede. Tako u jednom romanu Momo Kapor piše: „Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna.“ Izgleda ipak da obećane zemlje na ovom svetu, u stvari, i nema. Ili je, možda, ima, ali je dostupna samo miljenicima bogova.

DAVID I GOLIJAT David i Golijat su biblijske ličnosti. U savremenom jeziku ta su dva imena utkana u ustaljeni izraz koji označava protivnike nejednake snage. Golijat je gorostas, jak, surov i nemilosrdan, a David slab, nejak, ali se bori za pravednu stvar i zato pobeđuje. Biblijska priča o Davidu i Golijatu vezana je za borbu Izraelaca i njihovih najljućih neprijatelja Filistejaca. Kad su se dve vojske, spremne za bitku, postrojile jedna prema drugoj, stoji u Bibliji, „iz filistejskih redova izađe jedan izazivač. Zvao se Golijat, a bio je iz Gata. Visok bijaše šest lakata i jedan pedalj“ (tj. preko tri i po metra). Zastrašujućeg izgleda, sav u oklopu, s ubojitim oružjem, on je gromkim glasom poručio Izraelcima: „Izaberite između sebe jednoga čovjeka pa neka siđe k meni. Ako pobijedi u borbi sa mnom i pogubi me, mi ćemo biti vaše sluge. Ako li ja pobijedim njega i pogubim ga, onda ćete vi biti naše sluge i nama ćete robovati..." Kad su to čuli Izraelci, obuzeo ih je silan strah. Jedini koji je imao hrabrosti da se suprotstavi Golijatu bio je mladi David, božiji izabranik i budući kralj Izraela. Filistejac je bio iznenađen. Kad „vidje Davida, prezre ga s njegove mladosti - bješe David mladić rumen, lijepa lica“. Borba Davida i Golijata opisuje se u Bibliji nadugo i naširoko. Evo glavnoga dela toga opisa:

„Kad se Filistejac (Golijat) približio i pošao prema Davidu, izađe David iz bojnih redova i krenu pred Filistejca. David turi ruku u torbu, izvadi iz nje kamen i baci ga iz praćke. I pogodi Filistejca u čelo; kamen mu se zabi u čelo i on pade ničice na zemlju. Tako je David praćkom i kamenom nadjačao Filistejca: udario je Filistejca i ubio ga, a nije imao mača u ruci. Zato David potrča i stade na Filistejca, zgrabi njegov mač, izvuče ga iz korica i pogubi Filistejca odsjekavši mu glavu. Kad Filistejci vidješe kako pogibe njihov junak, nagnuše u bjekstvo. Tada ustadoše Izraelci i Judejci, digoše bojnu viku i potjeraše Filistejce do opkopa oko Gata i do gradskih vrata Ekrona...“ Ova biblijska priča jasno ukazuje na poreklo izraza David i Golijat i ne zahteva poseban komentar. Treba jedino dodati da se u nas upotrebljava i širi izraz borba Davida i Golijata, u značenju: „neravnopravna borba, borba u kojoj je pravda i pobeda na strani slabijeg“.

ZVEZDA VODILJA I ovaj je izraz biblijskog porekla. Ali, za razliku od onih koje smo već upoznali i koji imaju koren u Svetom pismu Staroga zavjeta (Adamova jabučica, istočni Greh, Nojeva barka, Sodoma i Gomora itd.), izraz zvezda vodilja potiče iz Svetog pisma Novoga zavjeta, knjige u kojoj se opisuje život i delovanje osnivača hrišćanske religije - Isusa Hrista Nazarećanina. Rođenje Hristovo, od koga se datuma računaju godine po današnjem evropskom i međunarodnom kalendaru, navešteno je kao dolazak novog mesije spasitelja ljudskog roda. (Pre njega bio je to Mojsije). Vest o tome pronela se Judejom, pa je među vlastodršcima zavladao veliki strah. Evo kako se u Vukovom prevodu Novog zavjeta, u Jevanđelju po Mateju, opisuje taj događaj: „ A kad se rodi Isus u Vitlejemu Judejskome, za vremena cara Iroda, a to dođu mudraci od istoka u Jerusalim i kažu: Gdje je car Judejski što se rodio? Jer smo vidjeli njegovu zvijezdu na istoku, i došli smo da mu se poklonimo. Kad to čuje car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve glavare svešteničke i književnike narodne, pitaše ih: Gdje će se roditi Hristos? A oni mu rekoše: U Vitlejemu Judejskome; jer je tako prorok napisao:

I ti, Vitlejeme, zemljo Judina! ni po čem nijesi najmanji u državi Judinoj: jer će iz tebe izići čelovođa koji će spasti narod moj Izrailja. Onda Irod tajno dozva mudrace, i ispitivaše ih kad se pojavila zvijezda. I poslavši ih u Vitlejem, reče: Idite i raspitajte dobro za dijete, pa kad ga nađete, javite mi, da i ja idem da mu se poklonim. I oni saslušavši cara, pođoše: a to i zvijezda koju su vidjeli na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade od ozgo gdje bješe dijete. A kad vidješe zvijezdu gdje je stala, obradovaše se veoma velikom radosti. I ušavši u kuću, vidješe dijete s Marijom materom njegovom, i padoše, i pokloniše mu se; pa otvoriše dare svoje i darivaše ga: zlatom, i tamjanom, i smirnom.“ „Mudraci od istoka“ slave se danas u Katoličkoj crkvi svakoga 6. januara kao Sveta tri kralja (Gašpar, Melhior i Baltazar), jer su, idući za zvezdom, prvi došli da se poklone „kralju nebesnome“. Po tome je i zvezda za kojom su išli i koja ih je dovela do mesta Hristova rođenja nazvana zvezda vodilja. Taj se izraz danas upotrebljava u značenju: „ono što nekoga vodi u životu; putokaz“. Slično značenje ima i izraz ideja vodilja ili misao vodilja.

NI ZA JOTU Kad se kaže da neko neće da popusti, ili odstupi od svoga stava ni za jotu, onda to znači da nije spreman ni na kakve ustupke, tj. da neće od svojih principa, zahteva i sl. da ustukne nimalo, ni u najmanjoj meri. Zašto je ovaj izraz vezan upravo za reč jota i šta ona, zapravo, znači? „Jota“ je naziv za deseto slovo u starom grčkom alfabetu, koje odgovara našem latiničkom i ćiriličkom i. U nas se, opet, ,,jotom“ naziva i slovo j - otuda izraz jotovanje - ali to nema nikakve veze s frazeologizmom ni za jotu. Taj frazem oslonjen je na grčku ,Jotu“, koja se ponekad piše i kao crtica (kvačica) ispod slova „alfa“, „omega“ i „eta“ (dugo a, o i e). „Jota“ u tom položaju ne utiče na izgovor, ali ima značaja za upućivanje na određene gramatičke oblike, pa se njeno izostavljanje, po pravilu, ne dopušta. Kao mali, sitan znak, to grčko slovo kasnije je, u prenesenom smislu, počelo da označava nešto sasvim maleno, neku sitnicu uopšte. Otuda i izraz ni za jotu znači: „ni za najmanju sitnicu“, „ni u najmanjoj meri“, „nimalo“, „nikako“. Tako je u ovom primeru iz Matešićevog Frazeološkog rječnika: „Taj je Nacrt jednoglasno usvojila skupština NSH, ocjenjujući da u pitanjima koja zadiru u suštinu, NSH ne smije odstupiti ni za jotu, ni dopustiti nadglasavanje.. Isto značenje ima taj izraz i u drugoj svojoj verziji: ni (jedne) jote, kao u primeru iz Rečnika Matice srpske: „Ne bih za monarhizam žrtvovao ni jedne jote.“

U svakom slučaju, dakle, ,jota“ označava nešto malo, sitno. Zašto je to tako - već smo objasnili. Treba još reći da je frazem ni za jotu, ili, u drugoj verziji, Ni (jedne) jote, prenesen u običan govor i savremeni književni jezik iz Biblije. U Jevanđelju po Mateju, na mestu gde se govori o Isusovim propovedima narodu Galileje i drugih krajeva, stoji i ova njegova poruka: „Nemojte misliti da sam došao ukinuti Zakon i Proroke! Ne dođoh da ih ukinem, već da ih ostvarim. Jer, zaista, kažem vam, dok opstoji nebo i zemlja, ni jedna jota, ni jedna kovrčica slova iz Zakona sigurno neće nestati, a da se ne ostvari.“ Vuk je, u svome prevodu Novog zavjeta, to mesto preneo drukčije: „Ja vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.“ Tu je umesto, jote“, kako je u grčkom izvorniku, upotrebljena reč „slovce“, a zatim i „titla“ (crtica), što i odgovara smislu te reči u datom kontekstu. Pa ipak, Vuk nije morao tako postupiti, bez obzira na njegovo nastojanje da bude što jasniji i čitaocu što bliži. Jer, i izraz ni za jotu dovoljno je već poznat i ustaljen u srpskom jeziku da mu svaki čitalac Biblije, ili kakvog drugog teksta u kome se javlja, može dokučiti značenje.

JUDIN POLJUBAC Juda je bio jedan od dvanaest apostola (,,verovesnika“) hrišćanstva. Reč je, zapravo, o Judi Iskariotskom, jer se u Bibliji pominje više ličnosti pod tim imenom. Ovo je bio Juda apostol. U Jevanđelju po Mateju piše: „A dvanaest apostola imena su ova: prvi Simon, koji se zove Petar, i Andrija brat njegov; Jakov Zavedejev, i Jovan brat njegov; Filip i Vartolomije; Toma i Matej carinik; Jakov Alfejev, i Levej, prozvani Tadija; Simon Kananit, i Juda Iskariotski, koji ga i predade Juda Iskariotski bio je, dakle, onaj koji je izdao Isusa Hrista. U pomenutom Jevanđelju po Mateju taj se događaj opisuje ovako: „Tada skupiše se glavari sveštenički i književnici i starješine narodne u dvor poglavara svešteničkoga po imenu Kajafe. I svjetovaše se kako bi Isusa iz prijevare uhvatili i ubili. I govorahu: Ali ne o prazniku, da se ne bi narod pobunio.“ Glavari, međutim, nisu znali ko je Isus. „Tada jedan od dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide ka glavarima svešteničkijem.“ I reče: Šta ćete mi dati da vam ga izdam? A oni mu obrekoše trideset srebrnika.“ Posle toga Juda je čekao priliku da ispuni obećanje. Na poslednjoj (tajnoj) večeri Isus je prorekao da će ga jedan od apostola izdati, ciljajući na Judu. To se

uskoro i obistinilo. I sam taj čas Hristos je predosetio, rekavši učenicima: „Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj. I dok on još tako govoraše, gle, Juda, jedan od dvanaestorice, dođe, i s njim ljudi mnogi s noževima i s koljem od glavara svešteničkijeh i starješina narodnijeh. A izdajnik njegov dade im znak govoreći: Koga ja cjelivam onaj je; držite ga. I odmah pristupivši k Isusu reče: Dobro jutro, ravi! i cjeliva ga. A Isus reče mu: Prijatelju! Šta ćeš ti ovdje? Tada pristupivši digoše ruke na Isusa i uhvatiše ga.“ Kada je kasnije čuo da je Isus osuđen i pogubljen, izdajnik Juda se pokajao i vratio 30 srebrnjaka onima kojima se prodao. Bacio ih je u crkvi govoreći:“ Ja sagriješih što izdadoh krv pravu.“ Taj novac i sami su glavari smatrali prljavim i prokletim, pa su rekli: „Ne valja ih metati u crkvenu haznu, jer je uzeto za krv.“ Tako je nastao izraz Judin novac ili Judine pare. Moralnu ljagu sa sebe Juda Iskariotski nije mogao saprati ni oduzimanjem vlastitog života (obesio se posle vraćanja srebrnjaka). Tako je njegovo ime postalo oznaka izdajnika uopšte, a zadržalo se i u ustaljenom izrazu Judin poljubac, koji se i danas upotrebljava u značenju: „izdajnički, neiskren poljubac“, ili „izdajnički postupak pod velom prijateljstva“.

IĆI OD PONTIIA DO PILATA Pontije (ili Poncije) Pilat, lat. Pontius Pilatus, čovek čije je ime ovekovečeno u ovom izrazu, bio je rimski prokurator (upravitelj) Judeje u vreme kad je Isus Hristos propovedao novu veru. Izazvavši, svojim idejama i delovanjem, gnev judejskih moćnika, „književnika i fariseja“, osnivač hrišćanske religije bio je optužen da „otpađuje narod, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car“, pa je izveden pred Pontija Pilata da mu ovaj sudi. Pilat, međutim, nije prihvatio optužbu, rekavši „glavarima svešteničkim i narodu: Ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čovjeku.“ I pored toga, tužioci i gomila uporno su navaljivali da ga osudi. Pilat je potom pokušao da se nekako „izvuče“, proglasivši se, savremenim pravnim jezikom rečeno - „nenadležnim“. Pošto je u istrazi čuo da je Isus Galilejac, uputio ga je nadležnom galilejskom vladaru Irodu Antipi, koji je upravo u to vreme boravio u Jerusalimu. Irod takođe nije našao da je Isus kriv, te „osramotivši ga, i narugavši mu se, obuče mu bijelu haljinu, i posla ga natrag Pilatu“. Ovaj više nije imao kud. Glavari i gomila uporno su zahtevali: „Raspni ga, raspni!“ U Novom zavjetu (u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića) jevanđelist Luka ovako opisuje završetak dramatičnog suđenja Isusu Hristu: „A on (Pilat) im treći put reče: Kakvo je dakle on zlo učinio? Ja ništa na njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt; daklem da ga izbijem pa da pustim.

A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da se on razapne; i nadvlada vika njihova i glavara svešteničkijeh. I Pilat presudi da bude kao što oni ištu.“ Upravo iz ove biblijske priče ponikao je izraz ići od Pontija do Pilata, koji se danas upotrebljava u značenju: „tražiti, lutati za nekim ciljem, ići od nemila do nedraga, obijati pragove“ (RMS); „obraćati se mnogima, uz razne peripetije, bezuspešno tražiti pomoć, obaveštenje i sl.“ (RSANU). U stručnim časopisima, i inače, često se postavlja pitanje zašto se kaže ići od Pontija do Pilata, kad se zna da je to ime i prezime jedne te iste ličnosti. Kako se uopšte može ići od jednog čoveka opet do njega samog, a ne do drugoga? Zar ne bi bilo normalnije da taj izraz, s obzirom na kontekst u kome je nastao, glasi ići od Pontija do Iroda, ili od Pontija do Antipe (kako stoji u jednom romanu Stevana Jakovljevića)? Profesor Ivan Klajn u jednoj prilici izneo je pretpostavku da „nekadašnji učenici veronauke sigurno nisu baš pažljivo slušali ovu priču, pa se umesto od Iroda do Pilata ustalio izraz od Pontija do Pilata, ne samo kod nas nego i u italijanskom, nemačkom i drugim jezicima“. Prof. Dragana Mršević-Radović, u časopisu „Naš jezik“ daje mnogo iscrpnije objašnjenje: „U vreme nastanka izraza“ - kaže ona - „u svesti govornika bilo je prisutno i saznanje o jedinstvu ličnosti na osnovu biblijskog teksta, ali i svest o još jednom ’implicitnom’ učesniku u događaju. Jasno je da je to Irod, tj. da je Hrist pošao od Pontija do Iroda, i da ga je

Irod 'poslao natrag’ Pilatu, kako stoji u Jevanđelju. Na ovaj način, jasno je predstavljeno Hristovo kretanje ’u krug’ i zatvaranjem kruga motivisano je značenje 'bezuspešno’ (tražiti pomoć, razumevanje i sl.). Samo zahvaljujući mogućnosti ovakve dvostruke semantičke interpretacije, ova struktura je mogla postati frazeološka i održati se takva u jeziku.“ Da bi tumačenje bilo još uverljivije, autorka na kraju ističe: „Mislim da više nije smelost pretpostaviti da je postojao i neki popularno pisani tekst u kojem se sadržao opis ove epizode iz Hristova života, i u kojem je bio upotrebljen ovakav izraz s konkretnim opisom Hristovog puta od Pontija (Pilata preko Iroda) do (Pontija) Pilata, i da se on ’nametnuo’ i u srpskohrvatskom i u slovenačkom jeziku.“ Pošto izraz ići od Pontija do Pilata postoji, kako reče prof. Klajn, „ne samo kod nas nego i u italijanskom, nemačkom i drugim jezicima“, dato tumačenje njegovog postanka moglo bi zanimati i strane lingviste, pa i običan svet.

PRATI RUKE I izraz prati ruke, u značenju: „skidati sa sebe odgovornost“, vezan je za ime Isusovog sudije Pontija Pilata. U Bibliji (Novi zavjet, Jevanđelje po Mateju) detaljno se opisuju događaji koji su prethodili izricanju presude Isusu Hristu, a potom i samo izricanje presude. Bilo je to u vreme velikog jevrejskog praznika Pashe - „a o svakom prazniku Pashe bijaše običaj u sudije da pusti po jednoga sužnja koga oni hoće“. Uz zatvorenog Isusa, tu je bio i zloglasni razbojnik Varava (ili, po zapadnom izgovoru, Baraba). Pilat je mogao pustiti jednoga ili drugog. No, iako je bio uveren da su Isusa „iz zavisti predali“, on nije mogao postupiti po svojoj savesti.“ A glavari sveštenički i starješine nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da pogube.“ Jevanđelist Matej svedoči dalje ovako: „A sudija odgovarajući reče im: Koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? A oni rekoše: Varavu. Reče im Pilat: A šta ću činiti s Isusom prozvanijem Hristom? Rekoše mu svi: Da se razapne. Sudija pak reče: A kakvo je zlo učinio? A oni iz glasa povikaše govoreći: Da se razapne. A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika; vi ćete vidjeti. I odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas i na djecu našu. Tada pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da se razapne.“

I drugi jevanđelisti (Marko, Jovan i Luka) opisuju suđenje Isusu Hristu, ali ne spominju detalj s pranjem ruku. Matejev prikaz, međutim, zasniva se na tada već ustaljenom ritualu pranja ruku u znak skidanja krivice za neko (ne)delo. Taj ritual stariji je i od Hristova vremena i pominje se u Starom zavjetu (Ponovljeni zakon, II, 17, 67). Tu je određen postupak za slučaj kad se na nečijoj zemlji nađe ubijen čovek, pa se, pored ostalog, nalaže da se izmeri udaljenost od mesta zločina do okolnih gradova. „Tako će se ustanoviti koji je grad najbliže ubijenom.“ Potom starešine toga grada treba da u nekom nepresušenom potoku zakolju junicu „što još pod jarmom nije vukla“, a onda „neka dođu sveštenici, potomci Levijevi. Jer njih je odabrao Gospod Bog tvoj, da mu služe i da u ime Božije blagosiljaju... Zatim sve starješine, iz onoga grada koji bude najbliži ubijenome, neka operu ruke u potoku nad zaklanom junicom. Potom neka izjave: Naše ruke nisu prolile ove krvi niti smo svojim očima išta vidjeli.“ Veselin Čajkanović, u knjizi Mit i religija u Srba, ritualno pranje ruku vezuje za verovanje da se tim činom odstranjuje „mrlja koja je došla od dodira s dušama lutalicama“ (ili „zlim dušama“). „Najbolji dokaz“ - kaže on - ,da je pranju ruku cilj da se odstrane duše koje su eventualno za ruke prionule imamo u propisu da se ruke moraju prati pri povratku s pogreba. Ko, dakle, prihvata jelo neumivenim rukama, može se ogrešiti utoliko što će za sebe vezati, ili u sebe uneti, kakvu nečistu dušu.“ Upravo iz ovakvog rituala (prvo paganskog, pa onda jevrejskog i na kraju hrišćanskog) razvio se izraz prati (ili umivati) ruke, sa već pomenutim značenjem: „skidati sa sebe odgovornost“, ili „otklanjati opasnost od

posledica kakvog zločina i sl.“. To je jedan od najčešće upotrebljavanih izraza u našem jeziku, jer u nas danas svi „peru ruke“ od nečega.

NOSITI SVOI KRST Kada je Pontije Pilat osudio Isusa Hrista da bude razapet na krstu (i pri tom, ritualno perući ruke, izgovorio poznate reči: „Ja nijesam kriv u krvi ovog pravednika“), osuđenik je, prema Bibliji, predat vojnicima, koji su ga izvrgli ruglu. Zbog optužbe da se izdavao za novoga cara, ogrnuli su ga skerletnim ogrtačem a na glavu mu stavili venac od trnja govoreći: „Zdravo, care judejski!“ (Mnogo stoleća kasnije to će, verovatno, biti inspiracija velikašima da se na sličan način narugaju vođi seljačke bune u Hrvatskoj, Matiji Gupcu, kome su (1573) stavili na glavu usijanu železnu krunu i tako ga „krunisali“ za „kmetskog kralja“.) Prema svedočenju jevanđelista (koji su opisali život, delo i smrt osnivača hrišćanstva), Isus je umro na velikim mukama. (Otuda i izrazi muke Isusove, napatiti se kao Isus Hristos isl.) Pošto su mu se narugali prikazujući ga kao „kralja“ sa skerletnim ogrtačem i trnovom krunom, obukli su ga u njegove haljine (po nekima, u belu košulju) i zajedno s dva razbojnika poveli na Golgotu, brdo iznad Jerusalima, da ga raspnu na krstu. Usput su ga tukli, pljuvali i ponižavali. Jevanđelisti različito opisuju Isusov put do Golgote, ali svi svedoče o njegovim velikim patnjama. U Jevanđelju po Jovanu stoji da je Isus, uz sve muke, morao do stratišta nositi teški krst na kome će biti razapet:

„I noseći krst svoj iziđe na mjesto koje se zove Košturnica a čivutski Golgota“ - beleži jevanđelist Jovan. Upravo iz ovog biblijskog opisa ponikao je izraz nositi (svoj) krstu, sa značenjem: „podnositi teške patnje, živeti pod teretom velike muke i nevolje; imati zlu sudbinu" i sl. Na samoj Golgoti Isusa su dočekale nove muke. Evo kako ih opisuje jevanđelist Matej: „Dadoše mu da pije ocat (sirće) pomiješan sa žuči, i okusivši ne htje da pije. A kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove bacivši kocke. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. I metnuše mu više glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car Judejski. Tada raspeše s njim dva hajduka, jednoga s desne a jednoga s lijeve strane. I koji prolažahu huljahu na nj mašući glavama svojima. I govoreći: Ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi; ako si sin Božiji, siđi s krsta. A tako i glavari sveštenički s književnicima i starješinama podsmijevajući se govorahu: Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo ga vjerovati.“ I ponovo su ga mučili dajući mu ocat (sirće) da pije tako da je uskoro izdahnuo.

Po Isusovim patnjama na Golgoti ime toga brežuljka, u prenesenom smislu (golgota), označava danas „velike muke; mučeništvo, patnje, stradanja“. Isto značenje ima i reč kalvarija (od Kalvarija, što je latinsko ime za Golgotu). Tako su iz biblijske legende o stradanju i smrti Isusa Hrista nastala tri izraza: muke Isusove, nositi (svoj) krst i Golgota (odnosno kalvarija).

NEVERNI TOMA Ne svetu ima dosta „nevernih Toma“, tj. onih koji nisu skloni da poveruju tuđim rečima dok se i sami ne uvere u njihovu istinitost; koji, dakle, sumnjaju u sve što nije dostupno njihovom vlastitom iskustvu. Ima i onih koji su preterano sumnjičavi, koji ne veruju ni u šta i teško prihvataju čak i sasvim uverljive dokaze za neku tvrdnju. Takvi se rođeni sumnjičavci takođe nazivaju „nevernim Tomama“. Prema tome, izraz neverni Toma u našem jeziku označava dvoje: 1. čoveka koji veruje samo svojim čulima, tj. onome što sam može videti, čuti ili opipati, koji, dakle, sve proverava i ništa ne prihvata unapred, bez valjanih dokaza i 2. čoveka koji je nepopravljivi sumnjičavac, koji ne veruje ni u šta. U onom prvom smislu „neverne Tome“ su filozofi, pa i svi istinski istraživači. Pošto je „sumnja vrlina razuma“, svako kome je stalo do istine mora da sumnja da bi uopšte mogao misliti i dublje pronicati u tajne sveta u kome živimo. Tako je jedan naš poznati kritičar, Dragan M. Jeremić, objavio (1965) knjigu Prsti nevernog Tome, koja već samim svojim naslovom upućuje na kritičarev stav prema onome o čemu piše, tj. delima savremenih jugoslovenskih književnika. Zašto baš „prsti“ (nevernog Tome), videćemo kasnije. U drugom smislu izraz neverni Toma ukazuje na negativnu osobinu onih koji su preterano sumnjičavi. Takav njihov odnos prema svetu dovodi do negiranja

svega postojećeg, pa i mogućnosti bilo kakve spoznaje i napretka. Primera koji potvrđuju prvo ili drugo značenje izraza neverni Toma ima dosta u našoj dnevnoj štampi, literaturi ili u svakodnevnom govoru, tako da ih nije potrebno ni navoditi. Biće, u svakom slučaju, zanimljivije da kažemo koju reč o tome kako je uopšte nastao taj izraz i ko je bio Toma čije je ime postalo simbol ljudske sumnjičavosti. Prvi i pravi neverni Toma bio je Toma apostol, jedan od dvanaestorice Hristovih učenika i verovesnika hrišćanstva. Atribut „neverni“ stekao je zbog toga što jedini među apostolima nije odmah poverovao u Hristovo uskrsnuće. U Novom zavjetu (Jevanđelje po Jovanu, poglavlje XX) govori se o tome kako je Isus Hristos treći dan po raspeću, dakle u nedelju, ustao iz groba (uskrsnuo). Prvo se javio Mariji Magdaleni s porukom da ode braći njegovoj (apostolima) i kaže im da se vraća „ocu svojemu“, tj. Bogu. Uveče se pojavio i pred učenicima, dok su sedeli u zatvorenoj prostoriji, i rekao im: „Mir vam!“ „I ovo rekavši, pokaza im ruke i rebra svoja. Onda se učenici obradovaše vidjevši Gospoda.“ „A Toma koji se zove Blizanac, jedan od dvanaestorice“ - svedoči dalje jevanđelist Jovan - „ne bješe ondje među njima kad dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Vidjesmo Gospoda. A on im reče: Dok ne vidim na rukama njegovijem rana od klina, i ne metnem prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću vjerovati.

I poslije osam dana opet bijahu učenici njegovi unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: Mir vam. Po tom reče Tomi: Pruži prst svoj amo i viđi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran “ Iz ovoga biblijskog kazivanja potekao je izraz neverni Toma. Zadržao se u jeziku stolećima i danas se, kako je već rečeno, upotrebljava u značenju: „onaj koji u sve sumnja, koji je ispunjen nevericom, koji ništa ne veruje, skeptik“. Na kraju treba reći da se pored neverni Toma upotrebljava i nešto izmenjen izraz neverovni Toma. Ovo zato da bi se izbegla dvoznačnost: da se ne bi pomislilo kako je reč o onome „koji nije veran, koji ne drži zadanu reč“. A apostol Toma, znamo, nije bio takav. On je bio „onaj koji u sve sumnja“, što upravo označava i izraz neverni Toma, koji je toliko uobičajen i ustaljen da nema nikakve potrebe za njegovim menjanjem. Uostalom, oni koji ga upotrebljavaju, znaju dobro i šta znači. Sad, evo, znamo nešto više i o njegovom nastanku.

ALFA I OMEGA U Otkrivenju svetoga Jovana Bogoslova (Novi zavjet gospoda našega Isusa Hrista - u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića) na više mesta se upotrebljava frazem alfa i omega. Tako u prvoj glavi, u stihu 8, piše: „Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj.“ Ili u tački 10. istoga poglavlja: „Bijah u duhu u dan nedjeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše: Ja sam alfa i omega, prvi i posljednji.“ Da alfa i omega znači „početak i svršetak“ ili „prvi i poslednji“, potvrđuje se u glavi XXII, stih 13, gde stoji: „Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, prvi i posljednji.“ Ovakvo značenje frazema alfa i omega nije teško objasniti kad se zna da grčki alfabet počinje slovom alfa (a), a završava omegom (ω). Celi taj alfabet ima inače 24 slova, koja se čitaju: alfa, beta, gama, delta, epsilon, zeta, eta, theta, jota, kapa, lambda, mi, ni, ksi, omikron, pi, ro sigma, tau, ipsilon, fi, hi, psi, omega. Otuda je, eto, alfa i omega oznaka za nešto što je prvo i poslednje, ili što je početak i svršetak, kraj nečega. Taj se izraz upotrebljava i u savremenom jeziku, pa je zabeležen i u našim rečnicima i enciklopedijama, sa značenjem koje je i u Svetom pismu. U Rečniku Matice srpske još je dodato da alfa i omega znači i - „bit, suština“ Tako se taj izraz, uostalom, može protumačiti i na osnovu navedenih primera iz Svetog pisma, gde se

Gospod otkriva kao suština svega postojećeg: „koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj“. Stoga se i može reći da je „med alfa i omega i jedina svrha pčelinje košnice , kako stoji na jednom mestu u delu Miroslava Krleže, ili da je direktor „alfa i omega napretka“, kako je svojevremeno zabeleženo u jednim našim novinama. Isto tako moglo bi se reći da je uporan i sistematski rad „alfa i omega svakog uspeha“, i sl. Pored alfa i omega, govori se u nas i od alfe do omege, što znači: „od početka do kraja“, tj. „celovito“, „opširno“, „iscrpno“, kao u primeru: „Ispričao nam je sve natenane: od alfe do omege.“ Nekad se u istom značenju govorilo od a do ižice, po tome što je staroslovenska azbuka počinjala slovom a, a završavala slovom koje se nazivalo „ižica“. U naše vreme govori se i od a do š, prema prvom i zadnjem slovu srpske azbuke, ili pak od a do ž, prema početku i svršetku naše abecede. Ponegde se još, prema slovima nemačke abecede, čuje i: od a bis cet (izvorno: a bis z). U ovom poslednjem slučaju, koji je ionako kombinacija našeg i nemačkog jezika (naše od i nemačko bis), često se greši, pa se čuje: od a do bis cet. Tu je nepotrebno ponavljanje istih reči, jer bis na nemačkom već znači „do“. To bi, eto, bilo sve što se može reći o frazemu alfa i omega. Ispričali smo sve od početka do kraja, da ne kažemo od alfe do omege ili od a do š.

BOŽIĆ-BATA O zimskim praznicima pre Drugog svetskog rata deci su donosila poklone i veselila ih dva dobra starca Sveti Nikola (za Nikoljdan) i Božić-Bata (za Božić). Posle toga rata, skoro do naših dana, dolazio je zvanično samo jedan - Deda Mraz. Svetoga Nikolu i Božić-Batu bili smo već gotovo sasvim zaboravili. Ali, vremena se menjaju i oni su se ponovo vratili u naše domove noseći, pored dečijih poklona, i jedno zanimljivo pitanje za odrasle. To pitanje ne odnosi se na Svetog Nikolu, jer tu je sve jasno: ko bi drugi dolazio na Sv. Nikolu (Nikoljdan) da deci deli darove nego lično Sveti Nikola!? Ali kad je reč o Božić-Bati, onda tu ima mesta pitanju zašto se taj dobri starac sa dugom sedom bradom, kako ga deca zamišljaju (i kad se ne pojavljuje, jer noću stavlja poklone u izglancane cipele i priglavke ostavljene ispred vrata ili na prozoru) zove upravo tako - Bata. U našem jeziku, prema velikom šestotomnom Rečniku Matice srpske, bata (ili bato) je „1. naziv od mila za brata, devera, muško dete: ređe za oca“, zatim 2. (samo u petom padežu, vokativu) - „kao uzrečica (često sa zamenicom ,,moj“) drug, prijatelj‘ npr. u rečenici: „(On je) inženjer, moj bato, pa se opet ne pravi važan“, i, najzad, „3. odvažan, hrabar čovek, delija, đida“, kao u primeru: „(Naići će) na nekog batu koji će ih isprebijati“. Nijedno od ovih značenja ne može se vezati za Božić-Batu, čak ni ono „ otac“, jer je to značenje, kako je već rečeno, toliko retko da je teško pretpostaviti da bi

se odnosilo upravo na Božić. Istina, u nekim evropskim jezicima Božić-Bata naziva se Otac Božić (francuski père Noël ili Tata Božić (talijanski Babbo Nata1e). Kod drugih je, opet, drukčije: u nemačkom Weihnachtsmann („Božićni čovek“ ili ,,Božićko“), u engleskom Santa Claus, što je preuzeto iz holandskog, gde glasi Sant Klaas (kraći oblik od Sant Nikolaas, tj. Sveti Nikola), koji je, eto, u anglosaksonskim zemljama preuzeo i ulogu Božić-Bate. Ali sve to ne mora važiti za nas i za naš jezik. Izgleda da je ime Božić-Bata nastalo u nas na osoben i veoma zanimljiv način. Profesor Novosadskog univerziteta i istoričar književnosti dr Božidar Kovaček pretpostavlja, sasvim osnovano, da je ime Bata (u vezi Božić-Bata) postalo od glagola bátati (sa značenjem: „lupati“, „udarati“). Na prvi pogled ta je pretpostavka čudna i neverovatna. Jer, kakve veze može imati BožićBata sa glagolom lupati ili udarati!? Ipak, veza postoji. U zbirci Srpske narodne pjesme Vuk Stefanović Karadžić zabeležio je, pored mnogih drugih, i tri božićne pesme. Jedna od te tri pesme glasi ovako: Božić, Božić bata Na oboja vrata, Nosi kitu zlata Da pozlati vrata i oboja poboja.

I u Rečniku Srpske akademija nauka i umetnosti zabeležene su dve varijante te pesme. Prva, preuzeta opet od Vuka, glasi: Božić štapom bata, nosi suva zlata od vrata do vrata. Druga je ista kao ona citirana na početku, samo bez zadnjeg stiha (sa onim „poboja“, što znači „dovratka“, „dovratnika“). U svim ovim varijantama imamo glagol bátati u kontekstu koji upućuje na značenje „udarati“, „lupati“ i sl.: Božić štapom báta (tj. udara), ili: Božić báta (tj. lupa, kuca) na oboja vrata itd. I drugo značenje glagola bátati („ići s naporom, nesigurno“) može se javiti u sličnom kontekstu: Božić bata (tj. ide sporo, s naporom), ali je ono prvo ipak verovatnije. Kad sve ovo znamo, možemo pretpostaviti da je, zbog iščezavanja glagola bátati i zatamnjivanja njegovog značenja u savremenom jeziku, po prostonarodnoj etimologiji, svet počeo povezivati oblik báta (od bátati) s imenicom báta, pa je tako od Božić báta („kuca“, ,,udara“) nastalo Božić-Báta (ime). Možda bi se moglo dati i neko drugo objašnjenje, ali meni se ovo, zasad, čini sasvim uverljivim. Uostalom, od Božića do Božića ima dosta vremena, pa će se, možda, među vama naći neki bata koji će ime BožićBata i drukčije protumačiti.

KOŠTA KAO SVETOG PETRA KAJGANA Verovatno ste se i vi, bar jednom, zapitali kakva je to morala biti kajgana kad se do dana današnjeg zadržala u izrazu kojim se označava velika, izuzetna skupoća. I zašto se ta skupa kajgana veže baš za ime svetoga Petra? Objasnićemo to sve po redu, ali se pre toga moramo malo zamisliti nad značenjem samog izraza istaknutog u naslovu. Šta, u stvari, znači to košta kao svetog Petra kajgana? Je li tu reč o kajgani svetoga Petra koja je nekoga skupo stajala, ili, pak, o nekoj kajgani koja je skupo stajala samoga svetog Petra? Izraz je dvoznačan, pa je moguće i jedno i drugo tumačenje, utoliko pre što za oba postoji oslonac u pričama i literaturi. Poći ćemo od onog prvog, koje nam se čini uverljivijim. Veselin Čajkanović u knjizi Mit i religija u Srba, iznosi mišljenje da je izraz koštati kao svetog Petra kajgana preuzet od Grka, uz zamenu imena (kod njih je umesto sv. Petra sv. Đorđe u istoj ulozi). Čajkanović o tome kaže: „U grčkom postoji poslovica ’Skupa li je kajgana svetog Đorđa!’ Ova grčka poslovica postala je prema jednoj legendi o svetom Đorđu... Legenda priča o jednom čudu koje je sveti Đorđe učinio u Paflagoniji. Neki dečko načini svetom Đorđu kajganu... i odnese je u crkvu. Naiđu četiri stranca, trgovca, da se pomole Bogu, vide kajganu i pojedu je. Ali svetac učini čudo i trgovci ne mogoše izaći iz hrama dok svaki od njih nije položio veliki zlatni novac... Kad su izašli iz crkve, rekoše: 'Sveti Đorđe, mnogo ti je skupa kajgana; nikad je više od tebe

nećemo kupovati’. Istu ovakvu legendu pričaju Grci o Bogorodici.“ Sasvim je moguće da je ova ili neka slična priča, uz zamenu imena (sv. Petar umesto sv. Đorđe), prenesena i u naše krajeve, pa je onda na osnovu nje nastao izraz o kome je reč. A što se zamene imena tiče, ona je, kako pretpostavlja Čajkanović, mogla biti izvršena već u originalu (kao što je slučaj i s Bogorodicom), ali je, po njemu, verovatnije da je načinjena nakon preuzimanja, pošto je kod nas sveti Petar poznatiji nego kod Grka, a uz to je ta ličnost „sasvim zgodna za neku skurilnu istoriju kakva je se mogla zamišljati kao podloga našoj poslovici“. U svakom slučaju, ovaj autor je izričit u gramatičkom tumačenju: oblik svetog Petra je „genitiv posesivni, kao i odgovarajuće reči u grčkoj poslovici o svetom Đorđu“. To znači da se radi o kajgani svetog Petra (ili Đorđa) koja je nekoga skupo stajala. Drugo tumačenje, kako je već rečeno, polazi od pretpostavke da se radi o nekoj kajgani koja je skupo stajala svetog Petra. O tome svedoči jedna narodna priča zabeležena u više verzija, od kojih je jednu obradio, pretočivši je u stihove, niko drugi do Zmaj Jova Jovanović. U njegovoj pesmi pod naslovom Skupa kajgana svetoga Petra govori se o tome kako su Isus Hristos i apostol Petar hodili po svetu da kušaju ljude. Uz to, „Hristos kuša još i Petra svoga“. Jedne večeri zanoćili su u kolibi uboge udovice Rajke, koja je imala mnogo nejake dece. Ona ih lepo dočeka i ponudi im kajganu za večeru. Hristos to odbije i ode na slamu da spava, upozorivši svetog Petra: „Ne založi večerice njene, /

večerice deci zgotovljene.“ Petar, kome je bilo dosta gladovanja, ne posluša Isusa, dohvati se kajgane, ali se ona u istom času okameni tako da je nije mogao jesti. Sledećeg jutra Isus izrekne Petru tešku pokoru: „ Ja ću dalje, ti ostani ovdje. / Okrst prosi, pak joj djecu hrani, dok se vratim, da ih zdrave nađem.“ I tako je sveti Petar dugo hodao od kuće do kuće proseći i hraneći decu sirote Rajke. A kad se Isus vrati i upita ga:“Je l’ sve dobro, pa da te opraštam?“, Petar mu, satrven i izmožden, odgovori: „Sve je dobro, milom tebi hvala! Al kajgana skupo me je stala.“ Po drugoj verziji ove priče, sv. Petar je dobio debele batine od nekog domaćina, u čijoj je kući zanoćio zajedno s Hristom, zato što je, ne pitajući ga, spremio i pojeo kajganu. Tako ga je ta kajgana opet skupo stajala. Ponegde se umesto Hrista javlja Bog, ali je u svim verzijama glavna ličnost ipak sveti Petar, koji ispašta zbog pojedene kajgane. Tu se, dakle, ne radi o kajgani svetog Petra, nego o kajgani koju je sveti Petar pojeo, pa ga je skupo stajala. Bez obzira na to iz koje je od svih ovih anegdota potekao izraz koštati kao svetog Petra kajgana, on se i danas često upotrebljava u našem jeziku, u značenju: „veoma skupo stajati“ ili „platiti za nešto visoku cenu“.

PREMA SVECU I TROPAR Ovo je jedna od izreka ili ustaljenih izraza koji nisu registrovani u Matešićevom Frazeološkom rječniku, iako se često susreće u jezičkoj praksi i poznat je svim izvornim govornicima našeg jezika. Zabeležen je ipak u Rečniku Matice srpske, i to na dva mesta: pod rečju svetac i pod tropar. U petoj knjizi toga rečnika, naime, piše: „svétac, svéca m. 1. rlg. (religijski) = svetitelj a. onaj koga je crkva posle njegove smrti proglasila svetim zbog njegovih zasluga za veru. b. domaći zaštitnik, krsno ime, slava..“ Iza toga se, među izrazima navodi: prema svecu i tropar, s objašnjenjem: „svakome prema zasluzi“ (str. 679 a). U šestoj knjizi istog dela objašnjeno je i šta je to tropar, reč koja je u nas manje poznata, a ključni je deo izraza prema svecu i tropar, pa od nje zavisi i razumevanje samog frazema. Tu uz tropar stoji: „u pravoslavnoj crkvi crkvena pesma posvećena nekom svecu ili prazniku“ (str. 304 b). Na kraju je još jednom objašnjeno i značenje frazema prema svecu i tropar: „svakome onako kako je zaslužio“. Posle ovih objašnjenja gotovo da nema potrebe da išta više govorimo o poreklu i smislu toga frazema. Ipak, treba dodati da je on običan i uglavnom se upotrebljava na srpskom govornom području, što nije ni čudno, kad se zna da reč tropar u nas pripada pravoslavnoj verskoj terminologiji. Ako neko nije dosad znao šta ona znači,

sada je saznao, pa će bolje razumeti i frazem prema svecu i tropar.

AKO NEĆE BREG MUHAMEDU… Krajem XVI stoleća, tačnije 1597. godine, u svojim Etičkim i političkim esejima (u ogledu „O hrabrosti“), poznati engleski filozof Frensis Bejkn (1561-1626) pripisao je osnivaču islamske religije, Muhamedu, ovu duhovitu zgodu: Idući po narodu i propovedajući novu veru, Muhamed je, da bi pokazao svoju proročku moć, u jednoj prilici izjavio kako može pokrenuti breg i naterati ga da dođe do njega. Ali, kada je, na navaljivanje vernika, to i pokušao da učini, nije uspeo. Ipak se nije zbunio. Mirno je rekao: „Pa šta?! Ako breg neće Muhamedu, hoće Muhamed bregu!“ Od tada, pa sve do naših dana, ova izreka upotrebljava se u govoru kad se želi na duhovit način izbeći neko neispunjivo obećanje, ili opravdati postizanje nekog cilja na lakši, jednostavniji način. Priča o Muhamedu i bregu nije izvorna. Kao i neke druge (npr. priča o Kolumbovom jajetu), ova zgoda pripisivana je različitim ličnostima. Tako, recimo, Marko Polo, znameniti talijanski putnik i putopisac (12541324), u zapisima objavljenim na latinskom jeziku posle njegove smrti (verovatno, u Rimu ili Veneciji, 1484), govori o nekom bagdadskom obućaru, koji je halifu Al Mujetasima uveravao u prednost hrišćanstva na taj način što je, pokazujući moć svoje vere, navodno uspeo da pomeri breg. Tu, doduše, nema duhovite isprike za neuspeh, kao u Bejknovoj anegdoti o Muhamedu, ali to se može objasniti činjenicom da je mit o pomeranju brda bio poznat u hrišćanstvu i vezivao se za razne hrišćanske

misionare. (Još je apostol Pavle, naime, u Prvoj poslanici Korinćanima pisao o veri koja „i gore pomera“.) Na tom hrišćanskom mitu priča o Muhamedu i bregu mogla se, dakle, zasnivati samo delimično. Njen drugi, duhovitiji deo (sama isprika za neispunjeno obećanje) preuzet je, verovatno, iz jedne istočnjačke priče o Nasrudin Hodži, zabeležene prvi put još početkom XVII stoleća. Prema toj priči, Nasrudin se u jednoj prilici predstavljao narodu kao svetac. Kad su zatražili da to dokaže nekim čudom, on je odgovorio da može narediti palmi da se pomeri i dođe do njega. Čudo se, naravno, nije desilo, ali se Nasrudin, kao i Muhamed, lukavo izvukao. Prišao je palmi i rekao: „Proroci i sveci nisu oholi. Ako palma neće da dođe meni, ja ću njoj.“ Zamena palme bregom (ili gorom), u priči o Muhamedu, mogla je biti načinjena prema pomenutim hrišćanskim uzorima, a možda se oslanja i na nekada prilično raširenu tursku izreku: „Goro, goro, miči se; ako se gora ne miče, neka se miče svetac!“ Da li je u pitanju jedno ili drugo, ili oboje u isto vreme, teško je reći. No to nije toliko ni važno. Važna je činjenica da je anegdota o čudotvorcu i bregu vezana za velikog islamskog proroka, pa se danas u toj varijanti isključivo i upotrebljava, i to ne samo u našem nego i u nekim drugim jezicima (u ruskom, na primer). Svugde se govori: „ Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu.“

BITI NA SEDMOM NEBU Umesto da se kaže „biti blažen“, „izuzetno srećan“, „presrećan“ i sl., u nas se često govori: biti na sedmom nebu. U rečnicima se upotreba ovog izraza potvrđuje brojnim primerima iz književnih dela i razgovornog jezika. Zanimljivo je da se pri tome broj sedam (sedmo nebo) zamenjuje sa devet (deveto nebo), ili čak deset (deseto nebo). U Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU navedene su potvrde iz dela Laze K. Lazarevića, Svetolika Rankovića i drugih pisaca za sve tri te varijante: „Arsenu se razvedri pred očima. Priđe i sam bunaru... Ona poče polivati. Arsen na devetom nebu (Laz. L. 1,182). Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica. Ništa... poći ćemo, reče veselo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti (Rank. S 2, 23). Šapnula je na uho Ivu: 'Dođite odmah po mene...’ Ivo je bio u devetom nebu (Bart 1, 54). Taj sad misli da je u sedmom nebu (Maks. I. 1).“ (knj. XIV, 682 6). I u Matešićevom Frazeološkom rječniku u dva primera je deveto nebo, a u jednom sedmo, i to s potvrdom iz savremene proze: „Glista je cvao, u sedmom nebu. - MAJDAK1, GRAĐA.“ Kao što se može videti, u svim datim primerima značenje je isto: iskazivanje najvišeg stepena zadovoljstva, odnosno blaženstva i sreće. U običnim predstavama o nebu i zemlji postoji samo jedno nebo, koje rečnici objašnjavaju kao „vasionski, svemirski prostor koji se, gledan sa zemlje,

vidi u obliku velikog svoda“. Odakle, onda, u ovom izrazu sedam (ili devet, deset) neba i zašto čovek dostiže puno zadovoljstvo i sreću tek na onom poslednjem? Pitanje je zanimljivo kao i sam odgovor. Izraz sedmo nebo (kao i deveto, deseto nebo) ima svoj koren u staroj grčkoj filozofiji, u učenju znamenitog filozofa Aristotela (384-322. god pre naše ere). U svojoj raspravi O nebu Aristotel, govoreći o ustrojstvu vasione, iznosi tvrdnju da ona mora imati „savršen“ oblik lopte te da se sastoji od niza nepokretnih, prozračnih sfera, na koje su pričvršćena nebeska tela: prvo Mesec, pa Sunce, planete itd. Najudaljenija sfera je najbliža „prvom pokretaču“ i na njoj se nalaze zvezde stajaćice. To je već objašnjenje zašto sedmo (ili deveto, deseto) nebo predstavlja najviše blaženstvo. Doći dotle, znači vinuti se do zvezda i biti u blizini „prvog pokretača“ sveta. Iz filozofije izraz sedmo nebo prenesen je u religiju, pa zatim u običan govor. Zanimljivo je da su u svetoj knjizi muslimana, Kuranu, predstave vasione, tj. neba iste kao u Aristotela. Razlika je samo u tome što se umesto „prvog pokretača“ ovde javlja Bog (Alah): „On je za vas sve što postoji na Zemlji stvorio, zatim je svoju volju prema nebu usmerio i kao sedam nebesa ga uredio “ „Sedam nebesa“ spominje se u Kuranu na više mesta, a i tu svetu knjigu je, kako se veruje, doneo melek (anđeo) sa sedmog neba. Što se u nas umesto sedmo nebo govori i deveto (ređe deseto) nebo, to je sasvim normalna zamena brojeva, kakvu susrećemo i u nekim drugim izrazima. U ostalim jezicima (kao u ruskom, na primer) upotrebljava

se samo sedmo nebo: biti na sedmom nebu ili biti u sedmom nebu.

TERATI KERA Ovaj izraz upotrebljava se u govoru samo nekih naših krajeva (Vojvodina i istočna Slavonija), ali je poznat i na širim prostorima, pa je ušao i u Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske. Tu se (u knjizi II, na str. 698 6) daje sledeće objašnjenje: „terati kera bančiti, pijančiti, terevenčiti, lumpovati". U Rečniku SANU (knj. IX, str. 428-429), uz (pro)terati kera i još šire objašnjenje: „(pro)bančiti, (pro)bekrijati, (pro)lumpovati, (pro)živeti raskalašno, nemoralno“, dato je i više primera iz narodnih govora i dela naših pisaca, među kojima i ovi: „Prodaju svoju zemlju i imetak, pa 'teraju kera’ po vašarima i bircuzima (Škar. 2,248). Vole da teraju kera, da ih prate svirači (I., 117)“ itd. I veliki Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU (u knj. XVIII, str. 381 a) beleži da „tjerati kera znači veselo se zabavljati pijući i pjevajući" i potvrđuje to jednom poskočicom zabeleženom u okolini Vinkovaca, a preuzetom iz Popovićevog Srpskonjemačkog rječnika: „ Teram kera, birtašice bela, teram kera, niko ne zamera.“ U istom značenju kao i izraz terati kera upotrebljava se (inače manje poznat) glagol keriti se, koji Rečnik SANU ilustruje s dva primera, od kojih je jedan poskočica: „Keriću se još ovoga ljeta, / Dok proćeram ženu od čovjeka (NP, Sloboština, Mileusi)" Podudarnost značenja glagola keriti se i izraza terati kera potvrđuje i B. Klaić u svome Rječniku stranih

riječi: „kériti se, kêrim se - 'tjerati kera’ (tj. psa) lumpovati, bekrijati, bančiti, terevenčiti, lolati se (sve na osobit način, uz mnogo buke, u želji da se izazove senzacija među gledaocima).“ Zanimljivim pitanjem kako je u nas nastao izraz terati kera i odakle nam glagol keriti se pozabavio se dr Velimir Mihajlović, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U Zborniku Matice srpske za filologiju i lingvistiku (HU1/2, Novi Sad, 1973) on daje uverljiv odgovor na to pitanje. Oslanjajući se, pored ostalih izvora, i na članak etnologa dr Veselina Čajkanovića Dva praznika iz životinjskog kulta, u kome se govori i o kultu psa, Mihajlović zaključuje: „Etimološka analiza reči keriti se i izraza terati kera, isto kao i pojava i poreklo pozajmice ker, vodi nas u pagansku prošlost. U već pomenutom članku V. Čajkanovića govori se i o načinu praznovanja takozvanih 'psećih praznika’: ’Kod mnogih narodnih praznika koji se odlikuju razuzdanošću i neograničenom slobodom... završna tačka u programu je teranje zla (podv. V.M.), naglo i često bezobzirno likvidiranje praznika’. Karakteristično je da se u bugarskom narodnom govoru zadržao izraz ’kučeški ponedelnik’ u značenju čisti ponedeljak (prva nedelja posle posta). Gornji citat V. Čajkanovića je dovoljan da se shvati kako je mogao nastati naš izraz terati kera i keriti se. Završetak praznika, tačnije ’teranje zla’ shvatilo se kao konkretno teranje, gonjenje psa (kera) za tu godinu. Ritual obožavanja psa i završni ritual njegove likvidacije uslovio je pojavu izraza keriti se, terati kera, jer se ovo božanstvo ispraćalo uz sve počasti, koje se, kao i antičke

bahanalije, održavaju uz obilje jela, pića i sveopšteg veselja.“ Ovom utemeljenom tumačenju nema se šta dodati, osim, možda, napomene da isti izraz postoji i u ruskom i rumunskom jeziku. Prema mišljenju V. Mihajlovića, reč ker (izvorno care) preuzeli smo i mi i Rusi iz rumunskog i utkali je u izraz terati kera, odnosno keriti se.

KUMOVA SLAMA Kumovom (ili Kumovskom) slamom naziva se u nas galaksija u kojoj se nalazi Zemlja i sve druge planete Sunčevog sistema. O samom tom nazivu Vuk je u svome Rječniku zabeležio sledeće: „Srbi pripovijedaju da je kum u kuma ukrao breme slame, pa kako ga je nosio, slama ispadala i prosipala se putem, onako bog ostavio na nebu za vječni spomen.“ Ovo verovanje, pretočeno u priču, plod je stvaralačke mašte naroda i ima svoju moralnu potku i pouku. Postoji, međutim, i dublje, naučno objašnjenje kako je nastalo ime Kumova (ili Kumovska) slama i zašto ga je narod protumačio upravo onako kako je u Vuka zabeleženo. Etnolog Veselin Čajkanović u knjizi Mit i religija u Srba konstatuje da je naziv Kumovska slama, poznat, osim nas, još i Bugarima, kod kojih je zabeležena priča slična našoj, pa čak i Grcima koji su bili u kontaktu sa Slovenima i pod uticajem slovenske kulture. Iz toga on izvodi zaključak da je taj naziv svakako slovenski. Zanimljivo je i Čajkanovićevo tumačenje narodnog verovanja u vezi s Kumovom slamom. „Narodno objašnjenje etimološkog je porekla“ kaže on - „i došlo je otud što je na tuđu (orijentalsku) priču o lopovu koji je prosipao kradenu slamu nadovezano pogrešno narodno etimologisanje u vezi sa reči ’kumovski’. Poreklo ovog naziva, međutim, sasvim je drukčije; da bismo ga razumeli, moramo poći od starih verovanja. Što se pomenuto sazvežđe identifikuje sa prostrtom slamom i tim imenom naziva, to je stvar koja

je poznata i drugim narodima; ali zašto se ta slama naziva kod nas kumovskom? “ Na ovo pitanje Čajkanović daje dosta ubedljiv odgovor: „Prema verovanju koje je zajedničko mnogim narodima, naročito indoevropskim (...), Kumovska Slama je put kojim duše idu na nebo.... Na tome svome putu na nebo, ili uopšte na onaj svet, duše po pravilu imaju i svoga vođu.“ To je, po Čajkanoviću, božanski kum (kod nas najčešće arhanđeo Mihailo, drugi anđeli, ili čak sam sveti Jovan). „U našoj staroj religiji“ - zaključuje ovaj autor „doista je moralo postojati božanstvo kumstva, što se lako daje utvrditi na osnovu činjenice da sve oznake i sve funkcije toga boga ima danas sveti Jovan. Kumovska slama je, dakle, put kojim božanski kum... vodi duše na onaj svet.“ U prilog ovom tumačenju ide i drugi naziv za Kumovu slamu. To je Mlečni put ili Mlečna staza, grčki Galaksija ili Galaktika, o čemu je već bilo reči u prvom delu ove knjige.

VRZINO KOLO Izraz vrzino kolo u našem savremenom jeziku upotrebljava se uglavnom u značenju: „začarani krug“, „koloplet“, „zavrzlama“ ili „vrtlog, zbrka, haos“ i sl. To, međutim, nije ni jedino ni izvorno značenje toga izraza. U velikom Rečniku SANU vrzino kolo objašnjeno je ovako: „1. prazn. začarano mesto na kojem se u noći skupljaju vile, veštice, vampiri i sl., 2. prazn. igra koju igraju vile, veštice i sl., 3. fig. metež, uzburkanost, začarani krug.“ (knjiga X, str. 6 b) I u Rečniku MS uz taj izraz na prvom mestu stoji objašnjenje da je to, po narodnom verovanju: „ples, igra veštica; mesto sastanka, ročište veštica i vila“. Da je izraz vrzino kolo nastao u narodu i da je u njega utkano narodno praznoverje, svedoči Vuk Stefanović Karadžić, koji je još 1818. u Srpskom rječniku zapisao: „Vrzino kolo, n. Srblji pripovijedaju, da neki đaci, kad nauče dvanaest škola, otidu (nji 12 mora biti) na v r z i n o k o l o (da dovrše sa svim i da se zakunu? A đe je to vrzino kolo? I šta je? Bog bi ga znao.), i onđe nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga između nji dvanaest (odnesu ga đavoli ili vile), no oni ne mogu poznati koga je nestalo. (Taj je bio na vrzinu kolu govori se za čoveka koji je mlogo učio.)

Takovi đaci poslije zovu se Grabancijaši, i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave, oluje i tuče.. Iz ovakvih predstava o začaranim mestima, gde se u zajedničko kolo spliću vile, vampiri, đavoli i đaci vilenjaci, mestima koja su običnim smrtnicima nedokučiva, poniklo je i današnje značenje izraza vrzino kolo - „začarani krug“. Kako izaći iz vrzinog kola? - pita se jedan naš ugledni list u krupnom naslovu preko cele stranice. Odgovor na to pitanje teško je dati. Možda tako da se oslobodimo veštica i vampira koji su nas u to kolo uvukli.

PASTI S KRUŠKE „Nisam pao s kruške“ - reći će neko kad hoće da istakne kako nije lud, glup, naivan, blesav, budala i sl. Takvo značenje ovog frazema potvrđuje se i u Rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti sledećim primerima: „Da ti pozajmim novac? Pa nisam, valjda, s kruške pao? To bi bilo isto kao da sam ga bacio u vodu (Red.). Ni ona nije pala s kruške da ne bi vidjela da se njegova prisutnost tiče nje same (Kaleb 5,88).“ Veza pasti s kruške javlja se i u drugom obliku, kao poređenje. To je takođe zabeleženo u Rečniku SANU, gde piše: ,Kao daje pao (pala) s kruške (često kao pojačanje reči „smeten“, „smušen“ itd.) veoma smeten, smušen, nerazborit i sl.“ Uz to se daju ovi primeri: „Budala... kao daje s kruške pao (Čipl. 2,12). Smušena je kao da je s kruške pala (Red.).“ Rečnik Matice srpske dodaje još i frazem: kao s kruške (npr. odgovarati), u značenju: „neljubazno, nabusito odgovarati“. Tako, eto, imamo tri frazema u kojima je glavna reč kruška. Zašto baš kruška? Zbog čega su glupost, smušenost, neljubaznost i slične negativne ljudske osobine povezane upravo s tim, a ne nekim drugim drvetom ili voćkom (recimo, jabukom, ili trešnjom i sl.)? Objašnjenje za to može se naći u zanimljivoj i izuzetno korisnoj knjizi Veselina Čajkanovića Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama.

„U suprotnosti sa jabukom“ - piše tu Čajkanović „kruška se smatra za zlo drvo, za drvo zlih demona.' U narodnim pripovetkama pod kruškom skupljaju se đavoli... Na krušci nalazi se i veštica.“ Posle ovih konstatacija, autor navodi i sledeće: „Da kruška može imati za veštice privlačnu snagu, vidi se i iz jedne slavonske varijante poznate formule koju veštice govore kad se mažu mašću da bi poletele: ’Ni o kladu ni o panj, ni o drvo ni o kamen, ni o krušku Todorovu’ (Begović, 199)“ I zaključuje: „Stara kruškova drveta kod našeg su naroda na zlu glasu.“ Iako je kruška, po Čajkanoviću, „u staroj religiji, izvesno, imala bolji ugled i čak uživala izvestan kult“, za šta se navode i brojni primeri, naš narod ju je uglavnom doživljavao kao „zlo drvo“, na kome se skupljaju demoni, đavoli, veštice i druga zla čudovišta, pa čak i sama Smrt. Zato je one koji bi se slučajno našli u tom društvu, na krušci, pa pali s nje, narod smatrao ludim, glupim, nerazboritim i sl. Tako su, onda, nastali i ustaljeni izrazi: kao da je pao (pala) s kruške -„zbunjen, smeten, smušen“ ili „zbunjena“, „smetena“, „smušena“ i sl., nisam (nisi, nije itd.) pao s kruške, u značenju: „nisam (nisi, nije itd.) lud, budala, glup, ograničen i sl.“. Što frazem kao skruške (odgovarati) znači: neljubazno, nabusito odgovarati“, i to je razumljivo, jer se drugo nešto od veštica i đavola ne može ni očekivati.

GONITI VEŠTICE Današnja deca, pogotovo ona u gradu, malo šta znaju o vešticama, a još manje o njihovim surovim progonima u prošlosti, na osnovu čega su nam u jeziku ostali izrazi goniti (ili terati) veštice, lov na veštice i sl. Evo kako Vuk Karadžić objašnjava šta je to veštica: „Vještica se zove žena, koja (po pripovijetkama narodnim) ima u sebi nekakav đavolski du(h), koji u snu iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu đecu: kad nađe čoveka đe spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok ona izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu... Vještice ne jedu bijeloga luka, i zato se mlogi o bijelim i o božitnjim pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazua: zašto kažu da one na poklade najviše jedu ljude... Kad u kakvom selu pomre mlogo đece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica i da i(h) je ona pojela: onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (zašto kažu da vještica ne može potonuti); ako žena potone, a oni je izvuku na polje i puste, ako li ne mogbude potonuti, a oni je ubiju, zašto je vještica.“ Kažnjavanje „veštica“ nije bio samo običaj u našem narodu. U srednjem veku Katolička crkva organizovala je na području cele Evrope prave pogrome ljudi, a naročito žena, koji su se bavili čarobnjačkim činima (magijom). Takvi su proglašavani vešticama i

spaljivani. Pre toga bili su podvrgavani strahovitoj torturi da bi priznali kako imaju tajne veze sa đavolom. Progoni veštica trajali su u Evropi, pa i kod nas (naročito u Hrvatskoj) čitavih petsto godina: od XIII do XVIII stoleća. Otkako je 1264. godine papa Aleksandar I u nadležnost Inkvizicije (specijalnog sudskog postupka čiji je cilj bio da otkriva, optužuje i osuđuje otpadnike od vere - heretike) uključio i čarobnjačke čine, „ukoliko oni zaudaraju na herezu“, do kraja XVIII stoleća zbog tog zločina osuđeno je i spaljeno više stotina hiljada ljudi i žena. Posebno su stradale žene, koje su pod silnim mukama morale priznavati da su sklopile savez s đavolom, spavale s njim i činile ljudima zlo. Vladimir Bajer (Bayer), u knjizi Ugovor s đavlom (procesi protiv čarobnjakau Evropi a napose u Hrvatskoj), govori opširno o istorijatu progona veštica, iznoseći pri tom potresne dokumente o sudbini onih koji su optuženi za demonske radnje. Dovoljna je bila i najmanja sumnja, ili lažna dojava, pa da nesrećnu žrtvu bace na teške muke. Nije je moglo spasti ni ranije neporočno ponašanje, niti držanje prilikom isleđivanja. Jedan od trezvenijih i poštenijih ljudi onoga vremena (Fridrickk Spee) u svome spisu 1631. godine opisuje postupak ispitivanja veštica ovako: „...da ne bi izgledalo da je proces započet samo na temelju glasine bez daljnjih osnova sumnje, evo odmah i osnova sumnje pri ruci, jer osumnjičenoj ženi sve upisuju u zlo. Ta njezino vladanje je bilo ili loše i poročno ili dobro i neporočno. Ako je bilo loše, kažu da je to jak osnov sumnje, jer se iz jedne nevaljanštine može mirno zaključiti druga. Ako je, međutim, njeno

vladanje bilo dobro, ni to nije slab osnov sumnje: na taj se, naime, način, kažu, veštice običavaju prikrivati želeći da se prikažu naročito kreposnima. Sudac, dakle, izdaje naređenje da osumnjičenu bace u tamnicu i, gle, evo opet novog osnova sumnje, jer joj se sve umije upisati u zlo. Ona, naime, tada ili pokazuje strah ili ga ne pokazuje. Ako pokazuje strah (jer je čula kakava se strahovita mučenja u pravilu primenjuju u postupku zbog čarobnjaštva), tada je to odmah osnov sumnje, jer kažu da ima lošu savest. Ako ne pokazuje strah (jer se, naime, uzda u svoju nevinost), tada je i to odmah osnov sumnje. To je, naime, kažu, uopće naročita osobina veštica da se pokazuju potpuno nevinima i da ne klonu duhom.“ Zbog ovakvih postupaka, progon veštica ili lov na veštice stekao je izuzetno negativnu moralnu oznaku, postao je sinonim za besomučnu hajku na nevine ljude, koja se organizuje u ime verske ili kakve druge ideološke „čistoće“. U tom smislu „ganjanje veštica“ nije prestalo krajem XVIII stoleća. Istorija svedoči o masovnom „lovu na veštice“ u vreme fašizma, nacizma, staljinizma, ili makartizma (u Sjedinjenim Američkim Državama). Stoga je dobro znati kako je nastao i šta znači taj izraz, kako bismo pojavu koju on označava mogli na vreme uočiti i, eventualno, sprečiti.

UDARITI GLOGOV KOLAC Izraz udariti (ili zabiti) glogov kolac, sa značenjem: „zatrti, uništiti (obično kakvo zlo)“, proistekao je iz narodnih verovanja o vampirima ili vukodlacima i nekih običaja u vezi s tim. O tome šta su u narodnoj mašti bili vampiri, odnosno vukodlaci, svedoči jedan zapis Vuka Stefanovića Karadžića, koji u isto vreme objašnjava i kako je nastao izraz o kome je ovde reč. Uz odrednicu vukodlak, koju objašnjava sa „vampir, der Vamphr, vampyrus” Vuk u Srpskom rječniku (1818) beleži: „Vukodlak se zove čovek, u koga (po pripovijetkama narodnim), poslije smrti 40 dana, uđe nekakav đavolski du(h), i oživi ga (povampirise). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njiovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe: zato svagda čuvaju mrca da preko njega što ne pređe. Vukodlaci se obično pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mlogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a đekoji počnu kazivati da su ga đe noću viđeli s pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova, u kojima se boje da nije vukodlak: zašto kažu da takovi ždrijebac neće, niti smije, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodise da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovim koljem (zašto se on samo glogova

koca boji: zato govore, kad ga spomenu u kući, ’na putu mu broć i glogovo trnje’ - zašto su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem -), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljucke krvi (’crven kao vampir’). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome; i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnije i oko čardaka i koševa kukuruznije.“ Ovo Vukovo kazivanje na slikovit način svedoči o tome kako su naši praznoverni preci verovali da se samo glogovim kocem vampirima može zadati „smrtni udarac“. Za njih je, dakle, udariti (ili zabiti) glogov kolac stvarno značilo: „uništiti vampira". Iz toga se kasnije razvilo uopštenije značenje toga izraza: „zatrti, uništiti (obično kakvo zlo)“ ili „zadati odlučujući, smrtonosan udarac (nekom zlu)“. Kad ovo znamo, biće nam sasvim jasna poruka objavljena u jednom našem listu: „Mislili smo da je 1945. godine avetima nacizma i fašizma na našim prostorima udaren glogov kolac. Ali one se, evo, ponovo javljaju i prete istim stravičnim posledicama.“ Naši bi stari uz ovo rekli: „Na putu im broć i glogovo trnje!“

TRAGOM PROŠLOSTI

SOLOMONSKO REŠENJE Mudro, dovitljivo i pravedno rešenje kakvog problema ili spora označava se obično kao „solomonsko“. Pored solomonsko rešenje, govori se još i solomonska odluka i solomonski sud (ili presuda) i sl. Svi ti izrazi, koji upućuju na mudrost, domišljatost i pravednost, vezani su za ime jevrejskog kralja Solomona (ili Salomona, Salamona, Salamuna - već prema tome kako se gde kod nas izgovara i piše). Solomon (izvorno Šelomo ili Šlomo), sin kralja Davida i majke Betsabeje, bio je vladar Izraela sredinom desetog stoleća pre naše ere. Iako je po uspešnosti spoljne politike zaostajao za svojim ocem, kraljem Davidom, uspeo je ipak, povoljnim savezima, da održi mir sa susedima tako da se mogao posvetiti unutrašnjem jačanju jevrejske države. Otvorio je prostore razvoju prosvete i kulture, naročito istočnjačke, izgradio veliku palatu (Solomonov hram) u Jerusalimu, a sam grad opasao neprobojnim odbrambenim zidom. I druge je gradove u zemlji utvrdio i zaštitio od upada neprijatelja. Zbog toga je bio prisiljen da udari teške namete na narod. Osim stanovnika Jerusalima i pripadnika plemena Juda, svi ostali podanici morali su plaćati velike poreze ili odlaziti na kuluk (prinudni rad) na Solomonovim građevinama. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i otpor naroda, pa je posle njegove smrti došlo do raspada jedinstvene jevrejske države. Uprkos svemu tome kralj Solomon je ostao zapamćen kao uspešan i mudar vladalac. Pripisuju mu se

mnoga velika dela, pored ostalih i čuvena Pjesma nad pjesmama, Propovjednik, Izreke, Psalmi i dr. U samoj Bibliji (u Starom zavjetu) govori se o tome kako je Solomon postao mudrac. Kad je, kažu, stupio na presto, on se obratio Svevišnjem - Bogu (koji mu se javio u snu) s molbom da mu podari „pronicljivo srce da može suditi narodu, razlikovati dobro od zla“. „Bijaše milo Gospodu“ - stoji dalje u Bibliji - „što je Solomon to zamolio. Zato mu Bog reče: ’Jer si to tražio, a nisi iskao ni dug život, ni bogatstvo, ni smrt svojih neprijatelja, nego pronicljivost u prosuđivanju pravde, evo ću učiniti po riječima tvojim: dajem ti srce mudro i razumno... ’“ Tako kralj Solomon bi obdaren božanskom mudrošću, koju je nedugo zatim i pokazao presuđujući u jednom teškom sporu između dve žene koje su mu se obratile. Jedna od njih, piše u Bibliji, tvrdila je sledeće: „Ja i ova žena u istoj kući živimo, i ja sam rodila kraj nje u kući. A trećega dana poslije moga porođaja rodi i ova žena. Bile smo zajedno, i nikoga stranog s nama; samo nas dvije u kući. Jedne noći umrije sin ove žene, jer bijaše legla na njega. I ustade ona usred noći, uze moga sina o boku mojem, dok je tvoja sluškinja spavala, i stavi ga sebi u naručje, a svoga mrtvog sina stavi kraj mene. A kad ujutro ustadoh da podojim svoga sina, gle: on mrtav! I kad sam pažljivije pogledala, razabrah: nije to moj sin koga sam ja rodila!“ Druga žena tvrdila je suprotno - da je živo dete njeno. I tako su se njih dve prepirale pred kraljem dok nije naredio da mu donesu mač i raseku dete napola, kad se već dve majke ne mogu sporazumeti čije je.

„Tada ženu, majku živog djeteta, zabolje srce za sinom, i povika ona kralju:’ Ah gospodaru! Neka se njoj dade dijete, samo ga nemojte ubijati!’ A ona druga govoraše: ’Neka ne bude ni meni ni tebi: rasijecite ga!’ Onda progovori kralj i reče: ’Dajte dijete prvoj, nipošto ga ne ubijajte! Ona mu je majka.’“ Ovaj prikaz završava se u Bibliji sledećim rečima: „Sav je Izrael čuo presudu koju je izrekao kralj, i poštovali su kralja, jer su vidjeli da je u njemu božanska mudrost u izricanju pravde “ Oko Solomonovog imena splele su se kasnije i mnoge druge legende, koje govore o njegovoj moći nad duhovima, dovitljivosti, pravednosti, sveznanju i izuzetnoj mudrosti, zbog čega su ga zvali i Solomon premudri. Njegov lik često je obrađivan u umetnosti - u književnosti i slikarstvu (Peruđino, Rafael, Holbajn, Rubens i dr.). Ipak, njegovo se ime danas najčešće pominje u izrazima solomonsko rešenje, solomonska odluka, solomonski sud, odnosno solomonska presuda.

LAKONSKI ODGOVOR Izraz lakonski odgovor nije proistekao iz mita i legende, ali je narod od koga baštinimo taj izraz nosio legendarno ime i ušao u legendu, pre svega po svojoj hrabrosti, ali i drugim vrlinama duha, među kojima je i sposobnost kratkog i jasnog izražavanja. Lakonci ili Lakedemonjani bili su stanovnici Lakonije ili Lakedemonije u staroj Grčkoj. Drugo, poznatije ime ove pokrajine i države je Sparta. Lakonci su, dakle, isto što i Spartanci. Od imena Spartanci dobili smo izraz spartanski odgoj, a od Lakonci - lakonski odgovor, o kome je ovde upravo reč. (O „spartanskom odgoju“ reći ćemo nešto više u sledećoj priči.) Lakonija se nalazila na jugu Peloponeza. Ime joj je, po legendi, dao Zevsov sin Lakedemon, koji je, opet, grad Spartu nazvao po imenu svoje supruge. Oba su ta imena, dakle, legendarnog porekla i međusobno se često izjednačuju, jer se Sparta, kao grad-država, protezala i na šire područje. Spartanci (ili Lakonci) bili su ratnički narod. Pobedom (u Peloponeskom ratu 431-404. godine pre n. e.) nad Atinom, najrazvijenijom helenskom državom i najvećom pomorskom silom u to vreme, Sparta preuzima prvenstvo u Grčkoj. Ali, u takmičenju s Tebom (s kojom 371. god. pre n. e. gubi bitku kod Leuktre), ova moćna država postepeno slabi da bi sredinom drugog stoleća pre n. e., kad su Rimljani pokorili Grčku, postala nevažan grad u pokrajini Aheja. U stalnoj borbi s neprijateljima Lakonci su jačali ne samo svoja tela nego i duh. Negovali su i cenili

sažeto, precizno i jasno izražavanje, pa su ostali zapamćeni po kratkim, dobro smišljenim i duhovitim odgovorima svojim protivnicima. Tako je nastao izraz lakonski odgovor. Najpoznatiji, ujedno i najkraći, lakonski odgovor odnosi se na jednu pretnju Filipa Makedonskog. Kad je taj veliki vojskovođa poslao spartanskim vođama preteću poruku: „Ako uđem u Lakoniju, sravniću Lakedemon sa zemljom“, oni su mu odgovorili jednom jedinom rečju: „Ako“. U drugoj prilici, primivši poruku da Persijanci dolaze u tolikom broju da će svojim strelicama zamračiti sunce, Lakonci su mirno odgovorili: „Barem ćemo se boriti po hladovini.“ I na upozorenje da je neprijatelja mnogo i da će im se teško odupreti imali su oni spreman odgovor: „Utoliko će naša slava biti veća.“ Jezgrovitost i izražajnost nije bila karakteristična samo za lakonske odgovore, nego i za njihov stil izražavanja uopšte. Poznata je lakonska poruka Gorgone, žene spartanskog kralja Leonide, junaka s Termopila. Kada je ispraćala sina u rat, pružajući mu štit, kratko je rekla: „S njim ili na njemu!“, što je značilo: „Ili mi se vrati živ sa štitom, kao pobednik, ili mrtav na štitu “ (Spartanci su, naime, imali običaj da poginule ratnike donose kući na štitovima.) Najčuvenija lakonska poruka u istoriji sigurno je Cezarov izveštaj Senatu nakon pobede nad Farnakom u bici kod Zele 47. god. pre n. e. Sastojala se samo od tri reči: veni, vidi, vici (u prevodu: „Dođoh, videh, pobedih“).

Tako se, eto, pored lakonski odgovor može kazati i lakonska poruka, lakonski stil, lakonski govor, lakonizam itd. Pridev lakonski, naime, odnosi se na sve slučajeve kad je reč o sažetom, odsečnom, jasnom i iskričavom izražavanju, kakvo se u nas danas neguje samo u aforizmima.

SPARTANSKI ODGOJž Iako izraz spartanski odgoj dugujemo Spartancima, tj. Lakoncima, o njemu je teško govoriti lakonski. Ipak, nećemo dužiti. Objasnićemo samo okolnosti u kojima je takav odgoj nastao, a onda protumačiti i njegov osnovni smisao i sadržaj. Već je, u prethodnom tekstu, rečeno da su Spartanci bili ratnički narod. Da bi se oduprli brojnim neprijateljima, morali su se dobro pripremiti - i fizički i duhovno. Slabima, neodlučnim i plašljivim nije bilo mesta među ratobornim građanima Sparte, tačnije kod njihovog robovlasničkog sloja. Već pri samom rođenju oni su se susretali sa surovim običajem izlaganja dece, koji se sastojao u tome da se kržljava i bolesna novorođenčad napuste, ubiju ili izlože zverima. Stari su Grci slabu decu izlagali na gori Tajgetu i na drugim mestima. One koji prežive taj odabir posle navršene sedme godine čekao je težak i strog vojnički odgoj da bi se navikli na uslove ratničkog života. U posebnim logorima dečaci od 7 do 18 godina (podeljeni u tri grupe: 7-12,12-15,15-18) čeličili su svoje telo fizičkim vežbama. Bili su oskudno odeveni, spavali su i leti i zimi na rogozini bez pokrivača, hodali bosi po kamenju i dobijali hranu samo jednom dnevno. Borbeni moral podizali su pevanjem junačkih pesama, posebno Homerovih epova, a uz to su izvodili ratničke igre i verske rituale. Vaspitavani su tako da budu slepo poslušni u izvršavanju svih zadataka, hrabri u bitkama, surovi i lukavi. Neposlušni su strogo kažnjavani, a fizički najizdržljiviji slavljeni su kao heroji.

Radi provere fizičke izdržljivosti dečaka organizovana su posebna takmičenja pod imenom Gimnopedija. Učesnici tih takmičenja nastupali su goli, prikazivali su borilačke veštine, a zatim su se pred žrtvenikom boginje Artemide izlagali javnom šibanju. Najizdržljiviji u tom surovom takmičenju dobijali su pobednički venac i ukazivane su im velike počasti. Najteže i najopasnije iskušenje u čeličenju mladih Spartanaca bile su tzv. kriptije - posebne akcije u kojima su oni, kao pripadnici vladajućeg sloja društva (spartijati), uhodili robove (helote), sprečavajući na taj način moguće pobune. Da ih ovi ne bi otkrili i poubijali, prerušavali su se u skitnice, hodali bosi i gladni i tako zalazili u helotske domove. Ukoliko bi tom prilikom saznali za pripremanje kakvog otpora ili bune, imali su zadatak da kolovođe tajno likvidiraju. Odgoj devojčica takođe je bio strog i naporan. I one su bile dužne da izvode gimnastiku i upoznaju se sa ratnim veštinama kako bi, ako ustreba, mogle braniti Spartu. Ipak, za razliku od dečaka, nisu boravile u logorima nego kod kuće. Devojčice nisu kasnije išle ni u vojsku, dok su svi muškarci po navršenoj 18. godini, postavši efebi, bili dužni da izvršavaju vojne obaveze: da se i dalje bave gimnastikom, posebno petobojem (trčanje, skokovi, rvanje, bacanje diska i bacanje koplja), i usavršavaju u ratnim veštinama. Tek sa navršenom 30. godinom postajali su punopravni građani i mogli su osnivati porodicu. Ovakav način života u Sparti uslovio je i poseban odnos prema jeziku, kulturi i umetnosti. Dramsko stvaralaštvo je bilo strogo zabranjeno, negovan je sažet, jasan, reklo bi se - vojnički, stil izražavanja (lakonski

govor), dok govorništvo nije bilo uopšte na ceni. Najveća vrlina bila je izdržljivost i neustrašivost. U isto vreme u demokratskoj Atini cvetala je filozofija, kao i književnost, kiparstvo i druge grane umetnosti. Spartanci su ostavili vidan trag jedino u zakonodavstvu (Likurgovi zakoni), a zapamćeni su i kao veliki ratnici i rodoljubi (Leonida). Uz sve to, njihovo ime ostalo je trajno i u jeziku, u izrazu spartanski odgoj, koji se i danas upotrebljava kao oznaka za „strog, asketski odgoj u vojničkom duhu“. Pored spartanski odgoj (u smislu: „odgajanje“, „podizanje dece i mladih uopšte“), u nas se češće upotrebljava izraz spartansko vaspitanje.

DRAKONSKE KAZNE „Zato što se prijavio, a nije učestvovao u Meču šampiona... bokser Banata iz Zrenjanina Vujin kažnjen je tromesečnom zabranom takmičenja, a predsednik kluba Stanko Baltić 18-mesečnom zabranom obavljanja svih funkcija.“ Tako je svojevremeno obavestio čitaoce jedan naš ugledni dnevni list, uz ovaj dodatni komentar: „Kazne su drakonske, gotovo osvetničke i, kao takve, ne mogu se prihvatiti kao vaspitne “ Sankcije (kazne) o kojima je reč u svakom su slučaju neprimerene težini prekršaja, preterano su stroge i, kao što je već rečeno - „gotovo osvetničke“. No to je stvar Bokserskog saveza i njegovih disciplinskih organa. Nas ovde zanima nešto drugo. Zanima nas zašto se neprimerene, preterano stroge, drastične kazne (kao što su one koje su naznačene u navedenom novinskom tekstu) nazivaju „drakonskim". Kako je nastao taj izraz i otkada se upotrebljava u našem jeziku? Izraz drakonska kazna (češće u množini: drakonske kazne) veoma je star. Vezuje se za ime atinskog zakonodavca Drakona, koji je, prema predanju, živeo u VII stoleću pre naše ere. Veruje se da je on 621. god. p. n. e. kodifikovao niz zakona koji su se odlikovali izuzetnom strogošću. Govorilo se da su „krvlju pisani“, jer su gotovo za svaki prestup predviđali smrtnu kaznu. Takvi su, eto, bili Drakonovi zakoni i kazne koje su na osnovu njih izricane. Zastrašujućoj strogosti i nečovečnosti tih zakona još su više doprinosili pripadnici, visokog aristokratskog sloja robovlasnika

(eupatridi) samovoljnim i proizvoljnim tumačenjima njihovih odredaba. Stotinu godina kasnije (u VI stoleću pre n. e.) Drakonove zakone ukinuo je poznati atinski političar i zakonodavac, jedan od sedam grčkih mudraca - Solon (638-539). Time je u Grčkoj prestalo i izricanje neodmerenih i drastičnih kazni. Ipak, one su ostale zapamćene za sva vremena, zajedno s Drakonovim imenom, utkanim u izraz kojim se označavaju preterano stroge zakonske sankcije, koje nisu u srazmeri s učinjenim delom. Drakonskih kazni bilo je i posle Drakona, inače se taj izraz ne bi zadržao u jeziku. Moglo bi se reći da su mnoge odredbe poznatog Dušanovog zakona iz XIV stoleća bile drakonske. Posebno one po kojima su nesretnim vinovnicima odsecali ruke, „urezivali jezik“, „smudili brade“ i sl. Ipak, po strogosti i surovosti Drakon je ostao bez premca u istoriji civilizovanog sveta, o čemu svedoči i sam pridev drakonski, koji, u svim kombinacijama, znači: „preterano strog, neumoljiv, svirep“. Tako se, onda, pored drakonske kazne, govori danas i drakonski zakoni, drakonske mere, drakonski postupci itd.

DAMOKLOV MAČ Priča o Damoklovom maču veoma je kratka, ali zanimljiva i poučna. Damoklo je, kako beleži glasoviti rimski orator Ciceron u svojim Tuskulanskim besedama, bio jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika Dionizija Starijeg (432-367 g. pre n. e.), neograničenog vladara (tiranina) Sirakuze u staroj Grčkoj. Dionizije je inače živeo u raskošnom dvorcu, bio je veoma bogat i uticajan, a svojim držanjem izazivao je (straho)poštovanje kod svojih potčinjenih i u celom narodu sirakuškom. Svi su mu zavideli zbog takvog položaja i raskošnog života, a najviše njegov bliski saradnik Damoklo. Svoju zavist Damoklo je iskazivao na lukav način - hvaleći svoga gospodara, ističući njegove vrline i sreću koju su mu bogovi podarili da živi mirno u blagostanju i izobilju i da vlada nad svima bez straha od bilo koga ili bilo čega. „Ti si najsrećniji među svim ljudima!“ - govorio je Damoklo tiraninu Dioniziju. Ali sam Dionizije znao je da je vladalačka sreća varljiva i da svakoga vladara vrebaju brojne opasnosti. To je u jednoj prilici na očigledan i duhovit način stavio do znanja i laskavome Damoklu. U svom raskošnom dvorcu priredio je bogatu gozbu, pozvavši sve uglednike iz svoje najbliže oko line, među njima i Damokla. Na veliko iznenađenje prisutnih, a najviše samog Damokla, postavio ga je na svoje mesto, omogućivši mu tako da bar u toj prilici oseti zadovoljstvo neograničene vlasti i poštovanja.

Za vreme gozbe razdragani Damoklo ugledao je iznad svoje glave oštar mač, koji je visio na tankoj konjskoj dlaci, preteći da se u svakom trenutku otkači i udari ga pravo u teme. U takvoj situaciji Damokla je obuzeo silan strah - nije mu više prijalo ni jelo ni piće, a zadovoljstvo koje ga je dotad prožimalo zbog počasti i značaja koji su mu ukazani, pretvorilo se u paklenu moru. Tada mu je prišao Dionizije i objasnio da je mač koji visi o tankoj struni više njegove glave simbol opasnosti kojoj je svaki vladar stalno izložen, pa stoga mora znati da je vladalačka sreća samo prividna. „Eto, pod takvom pretnjom stalne opasnosti ja uživam u svome bogatstvu i svojoj moći“ - završio je Dionizije. Iz ove priče nastao je izraz Damoklov mač, sa značenjem: „stalna preteća opasnost“. On se zadržao do danas i često se upotrebljava. Tako, na primer, u novinama možemo pročitati da su „nuklearne elektrane Damoklov mač savremenog sveta“ ili da „test u osnovnoj školi postaje sve više sam sebi svrha i visi nad učeničkim i nastavničkim glavama kao Damoklov mač“. Priča o Damoklovom maču ima i svoje dublje, da kažemo - filozofsko značenje. Ona nas podstiče na razmišljanje o varljivosti zadovoljstva i sreće onih koji vladaju, ali i o nestalnosti svake vlasti i sile na ovome svetu. „Svaka je vlast za vremena“ -kaže naš narod, izrazivši tu svoju spoznaju i poslovicom: „Danas vezir, sutra rezil“, tj. „osramoćen, ponižen, izvrgnut ruglu“. I pesnik Ivan Gundulić (1589-1638) iskazao je istu misao u spevu Osman sledećim stihovima:

„Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi rob je sada.“ „Damoklov mač“, dakle, stalno preti svakoj vlasti i svakoj sili. Dobro je kada silnici i vlastodršci to znaju, kao što je to veoma dobro znao sirakuški tiranin Dionizije, pokazavši zavidljivome Damoklu šta znači vladalačka sreća i zadovoljstvo.

PIROVA POBEDA Među svim pobedama i porazima u istoriji ratova Pirova pobeda ima posebno mesto i posebno značenje. Ona se od drugih dobijenih bitaka razlikuje po tome što je, u stvari, i bila i nije bila pobeda. Jer, to je, po tumačenjima koja se daju u našim rečnicima: „pobeda koja je stajala toliko žrtava da ne predstavlja stvarni uspeh“ (RMS), odnosno „sumnjiva pobeda koja ne opravdava pretrpljene žrtve i donosi više štete nego koristi pobjedniku“ (Klaić). Bitka u kojoj je postignuta glasovita Pirova pobeda odigrala se davno, još u starom veku, prvih decenija trećeg stoleća pre naše ere. Bilo je to vreme naglog jačanja Rima i postepenog slabljenja grčke premoći u Sredozemlju. Oko 280. godine p. n. e. Rimljani su držali vlast na širokom području od reke Po na severu do južnih krajeva Apeninskog poluostrva, gde su se nalazile grčke kolonije. Daljem prodiranju rimskih legija i širenju Rimske imperije na jug suprotstavio se epirski kralj Pir (oko 318-272. p. n. e.). Da bi zaštitio grčku koloniju u Tarentu, on je u bici kod grada Herakleje u Lukaniji, 280. godine, sa 25.000 vojnika i 20 slonova (koji su, kao novo „oružje“, uneli paniku među neprijateljske vojnike) do nogu potukao svoje protivnike. Ohrabren tom pobedom, Pir je krenuo u dalji pohod kroz Lukaniju, Samnitiju i Kampaniju sve do Lacija. Kod Auskula u Apuliji (279) ponovo se sukobio s Rimljanima, ali su ga oni ovaj put dočekali mnogo organizovanije i pružili mu snažan otpor. Pir je i tom prilikom odneo pobedu, ali uz

toliko gubitaka da je bio prisiljen da uputi izaslanike u Rim i zatraži mir. Pošto je Senat odbio njegovu ponudu, povukao se na Siciliju, ali mu uskoro (275) Rimljani, u bici kod Beneventa, zadaju odlučujući udarac. Razočaran, poslednjim snagama pokušava da osvoji Peloponez, ali u ratu sa Spartom gine prilikom napada na Argos (272). Izraz o kome je ovde reč vezan je za bitku kod Auskula (279). Plutarh (u Pirovom životopisu) i drugi istoričari onoga vremena svedoče da je epirski kralj u toj bici zaista pretrpeo ogromne gubitke. Kada su ga nakon sumnjive pobede laskavci, pripuzi i čankolizi iz njegove svite počeli hvaliti i slaviti kao velikog trijumfatora, čestitajući mu na uspehu, Pir je, navodno, rekao: „Još jedna takva pobeda i mi smo propali.“ Ili, po drugima:“ Ako još jednom ovako pobedim, vratiću se iz Italije bez vojnika.“ Tako je nastao izraz Pirova pobeda, koji se i danas upotrebljava kad se želi označiti da je neki uspeh postignut uz velike žrtve te da je po tome ravan porazu. U našem jeziku Pirova pobeda ima širu upotrebu. Tim frazemom ne označava se samo sumnjiva pobeda u ratu nego i u miru: u političkom životu, u sportu i sl. Tako su posle objavljivanja rezultata lokalnih izbora u Japanu jedne naše novine donele vest pod naslovom Pirova pobeda vladajuće partije. „Pirova“ zato što je vladajuća partija, dobivši većinu glasova u celini, ipak poražena u najvažnijim centrima tako da se na sledećim izborima očekivao njen pad. U istom listu, samo nešto kasnije, trijumf „Partizana“ protiv skopskog „Vardara“ komentariše se pod naslovom Pirova pobeda, s objašnjenjem da je u redovima pobednika u tom susretu

povređeno nekoliko ključnih igrača, i to upravo pred duel sa velikim rivalom „Crvenom zvezdom“. Iako iz različitih oblasti jezičke upotrebe, svi ovi primeri potvrđuju osnovni smisao izraza Pirova pobeda, za koji bi se moglo reći da označava pobedu kojom se dobija bitka, a gubi rat.

PREĆI RUBIKON Prvi čovek koji je prešao Rubikon bio je Gaj Julije Cezar. Taj čin velikog Rimljanina bio je toliko značajan da je kasnije pretočen u ustaljen izraz preći Rubikon, sa značenjem: „učiniti odlučan korak“, „povući neki odlučujući, presudan potez“ i sl. Rubikon (latinski Rubico) ime je nekadašnje granične reke između stare Italije i cisalpijske Galije. Veruje se da je Rubikon današnja rečica Fjumičino u Romanji, mada ima i mišljenja da bi to mogli biti i Uzo ili Pizatelo. Prelazak Rubikona bio je presudan momenat u životu Julija Cezara, pa i cele Rimske imperije. Iz istorije znamo da je Cezar, nakon velikih uspeha na bojnom polju i stalnog napredovanja u političkoj hijerarhiji, 60. god. p. n. e. stvorio trijumvirat podelivši vlast s proslavljenim vojskovođom Pompejem i bogatim Krasom. Cezar, Pompej i Kras vladali su zajedno sedam godina, do Krasove smrti (53. god. pre n. e.). Posle toga trijumvirat se raspada, a Cezar se oštro sukobljava sa Senatom, kome se zamerio još 59. godine donoseći, kao konzul, demagoški agrarni zakon. Njegovi odnosi s Pompejem postaju neprijateljski. Istovremeno, u prestonici nastaju veliki neredi i komešanja. Stoga Cezar, koji se tada nalazio u južnoj Galiji, donosi odluku da krene na Rim. Uprkos strogoj zabrani Senata, on sa svojom XIII legijom (49 god. pre n. e.) prelazi Rubikon i ulazi u Italiju. Kažu da je tada izgovorio onu čuvenu frazu, koja će kasnije postati izreka: A1ea iacta est (izg.

alea jakta est) - „Kocka je bačena“, ili, tačnije, prema grčkoj verziji: A1ea 1acta esto - „Kocka neka bude bačena“. Time je došao u otvoren sukob s Pompejem i započeo veliki građanski rat, iz koga je izašao kao pobednik. Po prelasku Rubikona Cezar formira još sedam legija, učvršćuje svoj položaj u Italiji, Španiji i Africi, pobeđuje Pompejevu vojsku u bici kod Farsala u Tesaliji (48) i daje se u poteru za svojim velikim rivalom, koji je u međuvremenu umoren kod Peluzije. Zatim je nekoliko godina vodio uspešne borbe po Egiptu, Maloj Aziji i Galiji. Nakon munjevite pobede nad pontskim kraljem Farnakom kod Zele (47) poslao je Senatu lakonsku poruku: Veni, vidi, vici („Dođoh, videh, pobedih!“). Savladavši tako sve svoje neprijatelje, Cezar je postao jedini i neograničeni gospodar Rimske imperije. Presudan korak na tom velikom putu do slave bio je, kako smo videli, prelazak male pogranične reke između Italije i Galije. Jasno je onda što je ustaljeni izraz preći Rubikon dobio značenje: „načiniti odlučan korak“ ili „povući odlučujući, presudan potez“. Zna se da Cezar nije bio samo vojskovođa i vladalac nego i uspešan reformator i pisac. Napisao je memomare pod naslovom De bello Gallico („O galskom ratu“) i De bello civili („O građanskom ratu“). Izvršio je i reformu kalendara, koji se po njemu naziva julijanski. (To je tzv. „stari kalendar“, kojim se u nas još služi Pravoslavna crkva.) Ali ono po čemu se on u širim krugovima, izvan istoričarskih, najviše pamti i pominje, to su izreke A1ea iacta est i, Veni vidi, vici, a posebno izraz preći Rubikon.

VANDALSKI POSTUPAK Bezobzirno, divljačko uništavanje kulturnih i materijalnih vrednosti označava se obično kao vandalski postupak, vandalstvo ili vandalizam. Vandalski postupak je bio, na primer, spaljivanje knjiga za vreme nacističke vladavine u Nemačkoj između dva svetska rata, ili rušenje Narodne biblioteke u Beogradu prilikom nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. godine. I mnogo manja divljaštva, kao što su uništavanje školskih klupa, razbijanje prozorskih stakala, ili čupanje sadnica po parkovima i sl., u nas se, uz gnušanje i osudu, nazivaju vandalskim postupcima. Ovaj ustaljeni izraz nastao je davno. Upotrebljava se, osim kod nas, i u drugim evropskim jezicima. Mi smo ga, najverovatnije, primili od Francuza, a oni su ga načinili prema imenu jednog starog germanskog plemena, Vandala. Možda izraz vandalski postupak i nisu prvi počeli upotrebljavati baš Francuzi. Možda su ga skovali Talijani, naslednici starih Rimljana, ili čak sami Rimljani, koji su na svojoj koži direktno osetili surove postupke Vandala. Ko su, onda, ti po zlu čuveni Vandali i gde se sada nalaze? Pod tim imenom krije se, kako je već rečeno, jedno staro germansko pleme, koje je u početku, još pre naše ere, živelo na severu Evrope, negde na poluostrvu Jilandu (ili, po nemačkom, Jitlandu), u današnjoj Danskoj i delimično u Nemačkoj. U vreme velikih seoba naroda krenuli su Vandali na jug i u drugom stoleću naše ere dopreli do gornje Tise i Dacije, tj. do samih granica

velike Rimske imperije. Skoro dva stoleća vodili su ogorčene borbe s Rimljanima, a onda su krajem četvrtog i početkom petog stoleća, pred najezdom Huna, krenuli na zapad, osvojili Reciju, opustošili celu Galiju i 409. godine prodrli u Španiju. Dvadesetak godina kasnije prešli su Gibraltar i osvojili veći deo severne Afrike pokorivši i čuvenu Kartagu (439. godine). Tu, u severnoj Africi, osnovali su snažnu državu i krenuli u nova osvajanja. Najsnažniji i najrazorniji pohod Vandala bio je onaj na Rim, koji se zbio 455. godine. Tom prilikom, pljačkajući i rušeći sve pred sobom, uništili su mnoge vredne i neponovljive kulturno-istorijske spomenike, kojima je „večni grad“ obilovao. I upravo po tom bezobzirnom, divljačkom razaranju Rima i uništavanju njegovih materijalnih i kulturnih vrednosti nastao je izraz vandalski postupak. Nepuno stoleće posle tog divljačkog čina Vandali su nestali s lica zemlje. Njihovu državu uništio je vizantajski car Justinijan 533. godine. Otada im se gubi svaki trag. Kao da ih je stigla zaslužena božja kazna za divljačke pohode i razaranja koja su počinili, posebno u Rimu 455. godine. Njihovo neslavno ime ipak je ostalo zapamćeno u istoriji, a čuva se i u izrazu vandalski postupak, kao i u rečima vandalstvo i vandalizam

IĆI U KANOSU Ovaj izraz manje je poznat u srpskom jeziku, mada u njemu postoji i upotrebljava se odavno. Nisu ga zabeležili ni J. Matešić u svom Frazeološkom rječniku, ni autori Matičinog Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika, niti, pak, sastavljači Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU. Bratoljub Klaić, međutim, u Rječniku stranih riječi, uz odrednicu „Canossa (čit. Kanosa)“ daje i frazeologizam ići u Canossu s ovakvim tumačenjem: „poniziti se pred nekim, predati se na milost pobjedniku, kajati se“. Slično ovome, i Milan Vujaklija u Leksikonu stranih reči i izraza frazem ići u Kanosu propraća objašnjenjem: „poniziti se pred papom ili uopšte pred nekim kome si se dotle protivio“. Drugi rečnički izvori ne donose mnogo više podataka o poreklu ovog frazema, tako da se potpunije objašnjenje može naći tek u većim enciklopedijama ili opštoj istoriji srednjeg veka. A evo tog objašnjenja. U XI stoleću - tačnije, 1077. godine - nemački vladar Henrik IV, koji je došao u sukob s moćnim papom Grgurom VII, bio je prisiljen da mu se pokori i zatraži od njega izvinjenje i oproštaj. Tom prilikom, kako kaže legenda, puna tri dana i tri noći čekao je pred zamkom Kanosa (tal. Canossa) u Italiji da ga papa primi. Na januarskom snegu, po ciči zimi, nemački velmoža strpljivo je stajao da bi konačno prišao papi na kolenima i poljubio mu ruku. To je bio čin krajnjeg poniženja i znak potpune pokornosti i potčinjenosti. Po tome je izraz ići u Kanosu dobio opšte značenje: „poniziti se pred

nekim, tražiti oproštaj iskazujući duboko kajanje na krajnje nedostojanstven način“. O akterima događaja iz koga je nastao frazem o kome je ovde reč, papi Grguru VII i caru Henriku IV, istoričari onoga vremena ostavili su nam dosta podataka. Grgur VII (oko 1020-1085) bio je najmoćniji i politički najambiciozniji papa u čitavoj srednjovekovnoj istoriji Katoličke crkve. Nastojao je da sve hrišćanske vladare u svetu potčini svojoj volji i papskoj vrhovnoj vlasti. Veliki broj vladara prihvatio je ta nastojanja, pa je tako papa stekao isključivo pravo da kruniše careve i kraljeve i obezbeđuje im vladalačku moć. (Jedan od onih koji su potpisali vazalsku zakletvu Grguru VII bio je i hrvatski kralj Zvonimir. Učinio je to prilikom svoga krunisanja 1075. godine.) Papinim centralističkim nastojanjima usprotivio se, kako je već rečeno, nemački vladar Henrik IV (10501106). Ali u trenucima slabosti (ili, možda, iz taktičkih razloga) i on se, odlaskom u Kanosu da izmoli oproštaj, pokorio papinskoj vlasti. Tri godine kasnije ipak je uspeo da se moćnom Grguru VII osveti za poniženje. Na sinodu u Briksenu svrgao ga je s papskog prestolja i ustoličio protivpapu Klementa III, koji će ga u Rimu 1084. krunisati za nemačko-rimskog cara. Papa Grgur VII bio je prisiljen da beži iz opsednutog Rima u Salerno, gde je i umro (1085). Osim ustaljenog izraza koji se oslanja na pomenuti postupak Henrika IV (pokajnički put u Kanosu), znameniti nemački vladar ovekovečen je i u mnogim umetničkim delima - književnim i likovnim. Ali iz njegovog odnosa prema papi Grguru VII ostalo nam je i

jedno korisno saznanje i poruka: da ne treba uvek verovati onima koji se, radi svoga spasenja, podvrgavaju i poniženjima, koji su, dakle, spremni ići u Kanosu samo da bi se održali na vlasti.

BARTOLOMEJSKA NOĆ Naš narod kaže: Ne zna se šta nosi dan, a šta noć. Što se Vartolomejske noći tiče, tu se sve zna. Ona donosi krvoproliće, pokolj, smrt. Registrujući taj ustaljeni izraz u našem jeziku, J. Matešić je u svom Frazeološkom rječniku zabeležio ovaj karakterističan primer: Glavni zadatak političara mora ostati da ne dođe do rata i da ne bude bartolomejskih noći. To je odista velik i odgovoran zadatak, ne samo političara nego i svih drugih ljudi. Jer, u istoriji je bilo mnogo masovnih pokolja političkih protivnika i uopšte nevinih ljudi, žena i dece. Sam Adolf Hitler, zloglasni vođa Nemačkog Rajha (1934-1945), osvojivši vlast, pored mnogih drugih zločina širom Evrope, izvršio je u Nemačkoj i dva poznata masovna pogroma, koja se mogu nazvati, i često se nazivaju, nacističkim vartolomejskim noćima. Prvi se zbio u junu 1934. godine i poznat je još pod nazivom „Noć dugih noževa“. Tada su se Hitler i Gering krvavo razračunali ne samo sa svojim protivnicima nego i s dotadašnjim saborcima i bliskim saradnicima. Za jednu jedinu noć ubijene su hiljade ljudi, a među njima i Ernst Rem, komandant Hitlerovih jurišnih SS-odreda, koji je bio optužen da je kovao zaveru protiv Firera. Sličan obračun, ovaj put s Jevrejima, desio se četiri godine kasnije, jedne novembarske noći 1938. godine. Na hiljade nemačkih Jevreja bilo je izloženo dotad neviđenom teroru: izbacivani su iz stanova, divljački ubijani i masakrirani. U toj vartolomejskoj noći, koja se

još naziva i „Kristalna noć“, nacisti su pokazali svoje pravo lice. Iza toga je usledio holokaust, u kome su stradali milioni Jevreja i antifašista širom pokorene Evrope. Iako se ove Hitlerove bartolomejske noći i danas pamte, prva i prava Bartolomejska noć, koja je postala oznaka za masovni krvavi obračun, masovni pokolj ili pogrom ljudi uopšte, desila se mnogo ranije, čak 350 godina pre opisanih Hitlerovih zverstava. Bila je to noć uoči svetog Vartolomeja (ili Bartolomeja), 24. avgusta 1572. godine u Parizu. Tada je, po nalogu Katarine Mediči, majke kralja Karla IX, i uz njegov pristanak, izvršen pokolj hugenota (protestanata) u glavnom gradu Francuske i okolnim mestima. Taj se pokolj naziva još i „krvavi pariski pir“, jer se desio pet dana po svadbi kraljeve sestre Margarete Valoa i Henrika Burbonskog. Pokolj su izvršili sledbenici katoličke stranke. Računa se da je te noći, i u kasnijim pogromima, koji su u Parizu trajali do septembra, a u pokrajini do oktobra te godine, poubijano preko 25.000 hugenota (ljudi, žena i dece). Njihov je jedini greh bio što su bili druge, a ne katoličke vere. Po tome je Bartolomejska noć 1572. godine u istoriji čovečanstva ostala zabeležena crnim slovima. Tako je nastao i sam taj izraz, kojim se danas označava svaki veliki pokolj ili pogrom ljudi u kratkom vremenskom razmaku, obično preko noći. Učvrstivši se u jeziku, izraz Bartolomejska (ili Vartolomejska) noć služi nam i kao opomena da se prepoznaju i na vreme spreče zli duhovi, koji čovečanstvu spremaju nove vartolomejske noći.

NABITI ROGOVE Ima, valjda, stotinu razloga što neke žene varaju muževe, što im, kako se to obično kaže, „nabijaju (ili natiču) rogove“. Ovde, naravno, o tome nećemo govoriti. Zanima nas jedino zašto je bračno neverstvo (žene) povezano s rogovima i kako je uopšte nastao izraz nabiti (nabijati, nataći, ili naticati) rogove. Postoji o tome više anegdota i objašnjenja. Jedno, najmaštovitije, govori o tome kako je francuski kralj imao običaj da muža neke dvorske dame ili kontese koja bi mu se posebno svidela pošalje u lov da bi u međuvremenu mogao osvojiti njegovu ženu. Prevareni muž bio je obavezan da, kao dokaz izvršenja kraljevog naloga, donese jelenje rogove. Zato su ga oni na dvoru koji su znali o čemu se radi podrugljivo zvali „rogonja“ i govorili iza leđa kako mu je žena „nabila rogove“. Mnogi od tih „rogonja“ i sami su znali da su nasamareni, ali su to morali podnositi jer je od kralja zavisio njihov društveni položaj i uticaj. Priča je zgodna, možda i istinita, ali ona ne može biti pravo objašnjenje nastanka izraza nabiti rogove. Jer, taj je izraz, kako svedoče pouzdani izvori, postojao i mnogo ranije, davno pre vladavine čuvenih francuskih Lujeva, čak i onog najstarijeg, iz IX stoleća. Drugo objašnjenje, još manje verovatno od onog prvog, temelji se na jednom čudnom običaju, koji je, navodno, nekada postojao u Francuskoj. Kažu da su tamo uškopljenim petlovima (kopunima) odsecali kandže i usađivali ih na krestu da bi se time razlikovali od ostalih, „pravih“ mužjaka u svome pernatom rodu.

Pošto su kandže na kresti ličile na rogove, jalovce i prevarene muževe počeli su nazivati „rogonjama“. Neke naše autore (M. Sgojkovića i D. Alerića, na primer) prevareni muževi podsetili su na volove, pa su im, osim rogova, našli još zajedničkih osobina. Tako D. Stojković (u jednom radu objavljenom 1933) ističe da je „vol glup, trom, a vol, volčina se kaže i za dobra, a slaba čovjeka kakav je doista često prevareni muž“. D. Alerić (1979) dodaje: „Kao najkrupniji i najsnažniji spolno nezainteresirani mužjak, vo je, dakle, bio kao stvoren da postane simbol muške spolne nemoći i nemuževnosti uopće.“ Slaba je strana ovoga tumačenja što i bikovi (neuškopljeni mužjaci goveda), pa i mužjaci drugih životinja (jeleni, ovnovi, jarčevi), imaju rogove, a u njihovu se „muževnost“ ne može sumnjati. Po tome su rogovi pre znak muškosti nego polne nemoći. Uz to, razlog što žene varaju svoje muževe, što im „nabijaju rogove“, ne mora biti, i najčešće nije, njihova polna nemoć. Prema astrološkim tumačenjima, muškarci rođeni u znaku Jarca (Kozoroga) predodređeni su da budu prevareni. Otuda im, onda, i bračni „rogovi“. (Uz ovo objašnjenje može se postaviti „odgovarajuće“ pitanje: Znači li to da su ljudi rođeni u znaku Vage, Vodolije, Ribe ili Blizanaca zaštićeni od neverstva svojih žena?) Ovakvih ili sličnih objašnjenja ima još. Oksfordski profesor Dezmund Moris (kako saopštava F. Tanocki u zagrebačkom ,,Jeziku“) nabrojao ih je i dokumentovao čak četrnaest! Mnoga od njih pobija talijanski naučnik Otavio Lurati, na čiju nas je studiju (Fare le corna,

planter les comes, Hörner aufsetzen, to horn… un kontributo allo studio dei modi di dire, u zborniku „Scritti linguistici in onore di G. B. Pellegrini”, I, Pisa 1983) upozorio prof. Ivan Klajn. Lurati odbacuje, pored ostalih, i legendu o čarobnjaku Virgiliju, koji je u Rimu napravio bronzanu statuu koja bi nevernim ženama odgrizla prst, kad joj ga gurnu u usta, dok bi muževima porasli rogovi. Za nasađivanje kandži na kreste kopuna stručnjaci su mu rekli da je to biološki nemoguće, itd. Umesto svega toga, on pravo poreklo izraza nabiti rogove (tal. fare le corna, fr. planter 1es cornes, nem. Hörner aufsetzen...) vidi u običaju, zabeleženom još u staroj Grčkoj, da se za nemoralno ponašanje žena kažnjavaju muževi time što su im na javnom mestu stavljali rogove na glavu. Ovaj autor prikupio je primere iz srednjeg veka, i kasnije, u mediteranskim zemljama (Italija, Francuska, Španija). Rogovi su, po njemu, falusni simbol, baš kao i rog od korala koji se u mnogim delovima Evrope koristi kao amajlija: dva roga predstavljaju dva falusa koje je muž, iz kukavičluka ili kao svesni podvodač, trpeo u životu svoje žene. Teško je reći da li je i ovo objašnjenje, i pored svoje uverljivosti, ono pravo. Jer, kad je u pitanju bračno neverstvo žene, pa i izraz nabiti rogove, kojim se ono označava, s tim čovek nikada nije sasvim načisto.

KOLUMBOVO JAJE Mnogi ustaljeni izrazi u jeziku, kao što smo videli, ponikli su iz različitih mitova, legendi, narodnih priča i anegdota. Jedan od njih je i Kolumbovo jaje, koji se upotrebljava u značenju: „iznenadno otkriće, rešenje kakvog problema“, ili, tačnije, prema Klaićevom Rječniku stranih riječi: „ lako rješiva, iako naoko teška zagonetka“. Priča o nastanku ovog izraza je duga i zanimljiva, a njen početak seže duboko u prošlost, u vreme kad je kolektivna mašta naroda ispredala priče koje su se prenosile s kolena na koleno. Jedna od njih, nastala u Španiji, govori o tome kako je mnoštvo mudraca dugo pokušavalo da reši neobičan problem: da na sto postavi jaje u vertikalan položaj. Nikome to, naravno, nije uspevalo, jer čim bi se postavljeno jaje ispustilo iz ruke, gubilo je ravnotežu i padalo postrance. Onda se pojavio jedan čovek iz naroda, po imenu Huanelo (Juane1o), koji je taj problem rešio na jednostavan način: udario je vrhom jajeta o sto, ljuska se ulubila i jaje je ostalo u uspravnom položaju. Tako je u španskom jeziku nastao izraz Huevede Jauanelo („Huanelovo jaje“). Kasnije, u XVII stoleću, taj izraz je ušao i u literaturu. Poznati španski pisac Kalderon de la Barka (1600-1681) uneo ga je u svoju komediju Nevidljiva dama (La dona duende, 1629). Zanimljivo je da je mnogo pre Kalderona zgoda sa uspravljanjem jajeta pripisivana raznim istorijskim ličnostima. Jedna od tih ličnosti je poznati graditelj Filipo Bruneleski (1377-1446). U delu Životopisi

najznačajnijih slikara, vajara i Graditelja Đorđo Vazari priča o tome kako su se, negde oko 1421, u Firenci skupili neimari sa raznih strana da reše jedan građevinski problem. Trebalo je da se odluči kako pokriti crkvu Santa Maria del Fiore, koja je bila u gradnji i nedostajala joj je samo kupola. Svi prisutni su izložili svoje ideje i potkrepili ih skicama i crtežima. Jedino je Bruneleski odbio da pokaže svoj plan i predložio da se gradnja crkvene kupole poveri onome koji uspe da uspravi jaje na stolu. Nikome to, naravno, nije pošlo za rukom, osim samog predlagača, koji je to učinio na isti način kao i legendarni Huanelo. Dobivši na taj način pravo da izvede svoj projekat, Bruneleski je, kažu, napravio kupolu koja je ličila na jaje s ulubljenim vrhom. Zgoda s jajetom dovođena je u vezu i s poznatim moreplovcem i otkrivačem Amerike Hristoforom Kolumbom. Benconi u Istoriji novog sveta (1565) piše da je na španskom dvoru Kolumbovo otkriće bilo različito primljeno: jedni su ga slavili kao heroja, jer je pod španskom zastavom i za špansku krunu otkrio nove bogate zemlje, dok su drugi potcenjivali njegov podvig, govoreći da je svako mogao ploviti u pravcu zapada, pa slučajno pristati uz obale Zapadne Indije. (Tako su Španci u to vreme nazivali Ameriku.) Kolumbo je mirno slušao ta nipodaštavanja, a onda je u jednom trenutku izvadio iz džepa jaje i postavio pitanje: - Gospodo, ko od vas može ovo jaje staviti na sto tako da stoji na vrhu? Pošto su svi pokušali da to učine i nisu uspeli, problem je rešio sam Kolumbo na već opisani način.

To je izazvalo negodovanje njegovih protivnika, koji su gnevno protestovali: - To je lako. Tako smo i mi mogli uraditi! - Pa što niste? - odgovorio im je veliki moreplovac. - Mogli ste vi otkriti i Zapadnu Indiju, ali niste. To sam učinio ja, Hristofor Kolumbo. Ne zna se da li se desilo sve onako kako je opisano, i je li se uopšte desilo. Sigurno je jedino to da je navedena priča pripisana otkrivaču Amerike i da je tako nastao izraz Kolumbovo jaje, koji, kako je već rečeno, znači: ,,jednostavno rešenje nekog naoko teškog problema“.

OKRUGLI STO Naučni i drugi skupovi s različitom tematikom često se organizuju pod nazivom okrugli sto. Mnogo je u nas takvih skupova. Malo-malo pa u novinama pročitamo kako je održan okrugli sto o pozorištu, o ustavnim promenama, o struji, o svetskom brodarstvu, o skulpturi, o zemljama u razvoju, o ulozi malih mesta u razvoju kulture, o reformi školstva, o ulozi i položaju travarstva u Jugoslaviji itd. Televizijski snimci i novinske fotografije sa ovih „okruglih stolova“ pokazuju da se oni retko kad održavaju za stolovima okruglog ili ovalnog oblika. Učesnici tih razgovora obično sede za „ćoškastim“ stolovima, ili, još češće, u velikim salama, gde je jedini sto onaj namenjen predsedavajućim, tj. „radnom predsedništvu“. I on opet - četvrtast. Očigledno je da se ovde izraz okrugli sto ne upotrebljava u svom osnovnom (,,bukvalnom“) značenju, nego u prenesenom. Pošto takav sto nema pročelja (glavnog, najuglednijeg mesta), a ni začelja (gde bi se onaj koji tu sedi mogao osećati podređenim ili zapostavljenim), on simbolizuje punu ravnopravnost učesnika u raspravi, bez obzira na njihov značaj, rang ili položaj. Sam taj izraz, upravo s takvim značenjem, nastao je davno, još u ranom srednjem veku. U viteškoj (riterskoj) literaturi toga vremena bio je veoma popularan ciklus romana o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola. Taj viteški red, odnosno orden Okruglog stola, uveo je otac kralja Artura, vođa Brita, na predlog čarobnjaka Merlina. Nosioci toga ordena stvarno su

sedeli za okruglim stolom i tako su se svi osećali jednakim i ravnopravnim. Kasnije, krajem sedamnaestog stoleća, okrugli sto se počeo upotrebljavati i na međunarodnim skupovima mirovnim pregovorima zaraćenih sila i sl. Malo je poznato da je prvi takav sto u istoriji međunarodne diplomatije upotrebljen upravo kod nas, u našoj zemlji. I danas postoji, i može se razgledati, spomen-obeležje toga istorijskog događaja. To je Kapela mira, ili tačnije Kapela Gospe od mira, koja se nalazi na jednoj uzvisini u samim Sremskim Karlovcima. Ko god je bio u prilici da razgleda ovu zanimljivu građevinu, pogotovo ako je imao sreću da obaveštenja o njoj dobije od dobrog vodiča, mogao je čuti veoma zanimljivu priču o Kapeli mira i o prvom okruglom stolu, u čiji je spomen izgrađena. Kapela je podignuta na mestu gde je potpisan poznati Karlovački mir, 27. januara 1699. godine. Tada je tu bio postavljen veliki okrugli sto, za kojim su vođeni pregovori između Otomanske imperije, s jedne, i hrišćanske alijanse, koju su činile tadašnja Habsburška monarhija (dakle, Austrija), Venecija i Poljska, s druge strane. Drvena zgrada u kojoj se nalazio sto bila je četvrtastog oblika, sa četiri ulaza - tako da bi predstavnici svake zemlje učesnice u pregovorima mogli jednovremeno da uđu - da niko ne bi bio počašćen time što je ušao prvi, ili zapostavljen, ako uđe poslednji. Iz istih razloga postavljen je i okrugli sto da bi se izbeglo bilo kakvo rangiranje po značaju. Već 1705, dakle samo šest godina nakon potpisivanja Karlovačkog mira, na istom mestu

podignuta je drvena kapelica, koja je 1716. uništena prilikom turskog povlačenja posle poraza u bici kod Petrovaradina. Namesto nje 1725. sagrađena je nova, takođe od drveta. Konačno, 1817. godine narod je skupio dovoljno novaca da se podigne kapela od tvrdog materijala. Ona postoji i danas kao izuzetan kulturnoistorijski spomenik (a služi i za verske obrede). Ovalni oblik kapele podseća na nekadašnji okrugli sto, koji je tu postavljen 1699. Tu su i četiri ulaza, u znak sećanja na četiri sile učesnice u pregovorima, čiji su predstavnici jednovremeno ulazili u zgradu i sedali za okrugli sto. Zanimljivo je da su ovalni prozori na kapeli izrađeni u obliku engleske zastave, jer je Engleska, pored Holandije, bila jedna od sila garanata. U naše vreme izraz okrugli sto ima simbolično značenje. Ipak, na mnogim međunarodnim skupovima učesnici stvarno sede za okruglim ili ovalnim stolom, kao, recimo, na Prvoj konferenciji nesvrstanih zemalja u Beogradu, na zasedanjima Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija i drugde. Takva praksa, kao i sam izraz okrugli sto, nastavak je jedne tradicije, koja je, kao što smo videli, začeta na našem tlu.

ŠPANSKA SELA Kad je nekome nešto potpuno nerazumljivo, daleko, ili strano, nepoznato, kažemo obično da su to za njega španska sela. Zašto baš „španska", zašto ne „nemačka“, „francuska“ ili „portugalska“, na primer? I zašto u množini, a ne u jednini: španska sela, a ne špansko selo? Na kraju, zbog čega se nešto nepoznato i nerazumljivo veže upravo za sela, a ne za nešto drugo (šumu ili džunglu i sl.)? Opširan i obrazložen odgovor na sva ta pitanja daje romanist Karlo Brudor u jednom jezičkom časopisu (1974). Uz njegova objašnjenja, podatke iznesene u knjizi Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik Pavice Mrazović i Ružice Primorac i neke napomene prof. Ivana Klajna, moguće je sa sigurnošću objasniti poreklo i izvorno značenje izraza španska sela, koji se, inače, u nas veoma često upotrebljava. Pre svega, treba reći da je to doslovan prevod odgovarajućeg nemačkog izraza spanische Dörfer, s istim značenjem kao i kod nas. Brudor tvrdi da je taj izraz u nemačkom jeziku prvi upotrebio Johan Volfgang Gete u svom čuvenom sentimentalnom romanu Jadi mladoga Vertera (1774). U najstarijem srpskom prevodu toga Geteovog dela (Branko Mušicki, Mala biblioteka III-V, Mostar 1905) rečenica u kojoj stoji pomenuti izraz glasi ovako: „To su bila za poslanikov mozak španska sela, i ja se preporučim da se ne bih morao još više žučiti zbog daljeg nerazumnog govora.“

Ako je ovaj podatak tačan, tj. ako nema ranijih prevoda Vertera, to bi onda značilo da je izraz španska sela preuzet iz nemačkog u naš jezik početkom dvadesetog veka, tačnije 1905. Kasnije je on iz literature prešao u svakodnevni govor tako da je danas široko poznat i rasprostranjen. Zanimljivo je kako je izraz španska sela nastao u nemačkom jeziku, posebno s obzirom na činjenicu da u istom tom jeziku postoji i mnogo stariji izraz češka sela (böhemische Dörfer), koji se pojavio negde u drugoj polovini sedamnaestog veka, nakon Tridesetogodišnjeg rata (1618-4648). Nemačkim vojnicima, koji su u toku toga rata prolazili kroz Češku, slovenska imena sela zvučala su čudno, strano, bila su im nerazumljiva. Tako je nastao izraz češka sela (böhemische Dörfer) u opštem značenju „nešto strano, nerazumljivo“. Ostaje da se objasni zašto su Nemci umesto böhemische Dörfer („češka sela“) počeli govoriti spanische Dörfer („španska sela “). Već pomenuti istraživač (K. Brudor) smatra da je do toga došlo ukrštanjem dvaju nemačkih izraza: 1) böhemische Dörfer („češka sela ") i 2) das kommt mir spanisch vor (doslovno: „to mi dođe španski“, u značenju: „to mi je nerazumljivo“). Nemci su, naime, ono što je dolazilo iz dalekog španskog jezika osećali kao strano i nerazumljivo. Takvi su izrazi, s istim značenjem, stvoreni i u drugim jezicima, npr. u španskom esto es griego para mi (bukvalno: „to je grčki za mene“), isto kao i u engleskom: it’s Greek to me. Španci kažu i esto es arabigo para mi. („to je arapski za mene“), a Francuzi:

c’est du chinois („to je kineski“) ili c’est l’hébreu („to je jevrejski“) itd. Svugde je ime slabo poznatog jezika dobilo opšte značenje nečeg nepoznatog, odnosno nerazumljivog. Za Nemce je stran i nepoznat bio španski, za Špance grčki ili arapski, za Francuze kineski ili jevrejski i tako redom. Za nas je, opet, presudan bio nemački uzor, jer je u tom jeziku umesto češka sela, ukrštanjem, nastao izraz španska sela, koji je, kako smo videli, direktno preuzet u srpski jezik preko Geteovog dela.

POTEMKINOVA SELA Izraz Potemkinova sela nastao je u XVIII stoleću i vezuje se za jednu poznatu istorijsku ličnost - za ime Georgija Aleksandroviča Potemkina, ili, kako Rusi kažu - Patjomkina (1739-1791). Potemkin je bio ruski knez, uz to generalfeldmaršal i ljubimac carice Katarine II. Njenu naklonost stekao je još 1762. godine, kada je, kao gardijski oficir, odigrao odlučujuću ulogu u dvorskom prevratu kojim je Katarina II preotela vlast svome mužu caru Petru III Fjodoroviču. Kao ličnost od caričinog poverenja, vrhovni komandant vojske i prvi ministar, on je imao ogromnu vlast i uticaj u Ruskom carstvu. Učestvovao je u prvom ratu Katarine II s Turcima, koji je vođen 1768-1774, a u drugom ratu, 1787-1791, bio je glavno komandujući ruske vojske. Kada su, posle prvog rusko-turskog rata, Krim i severne obale Crnog mora pripojeni Rusiji, Potemkin je pristupio kolonizaciji novoosvojenih krajeva. Da bi pokazao brz i uspešan razvoj i ekonomski procvat toga područja pod ruskom vlašću, organizovao je, 1787, trijumfalno putovanje carice Katarine II na Krim. Svečanoj koloni pridružio se i austrijski imperator Josip II, pod imenom grofa Falkenštajna, a tu su bili i ambasadori velikih sila, među njima i francuski poslanik, grof Segir. Pošto stanje u Novorusiji nije bilo ni izdaleka onakvo kakvim ga je - da bi sebi pribavio još veći uticaj i slavu - prikazivao Potemkin (jer tamo je bilo čak i pobuna), on se trudio da pred očima carice Katarine II i

njenih gostiju na razne načine dočara idiličan život tamošnjeg stanovništva. Zato je naredio da se duž imperatorkinog puta izgrade naselja, koja su bila samo prazne dekoracije (kulise). Seljaci dovedeni iz drugih krajeva, u svečanom, prazničnom ruhu i sa buketima poljskog cveća, dočekivali su Njeno carsko veličanstvo na pojedinim stanicama da bi odmah zatim bili prebacivani dalje prema Krimu i pojavljivali se u istoj ulozi više puta. Uz samu cestu bile su složene gomile vreća, koje su umesto žita bile nabijene peskom. U Kremčugu i drugim gradovima kroz koje je prolazila svečana kolona bili su zasađeni bujni parkovi i aleje, koji su se desetak dana kasnije sušili i nestajali. U Hersonu Potemkinovi ljudi su sagradili tvrđavu, koju je srušila prva oluja, a tu je bila i lađa, koja se nije mogla spustiti u vodu, jer bi odmah potonula. Sva ta raskoš i bogat život stanovništva koje je Potemkin pokazivao Katarini i njenoj pratnji bili su, dakle, obična prevara, obmana i laž. To nije moglo izmaći oštrom oku prisutnih stranaca, pogotovo diplomata, pa se o Potemkinovoj obmani počelo naveliko pisati. Carica Katarina pokušavala je da opovrgne glasove o tome, koji su i do nje dopirali, ali bez uspeha. Svedočenja očevidaca bila su uverljivija. Tako je francuski poslanik Segir, učesnik u svečanom pohodu, u svojim Memoarima ostavio, pored ostalog, i ovaj zapis: „Gradovi, sela, salaši, a ponekad i obične kolibe, bili su tako ukrašeni i maskirani trijumfalnim kapijama, girlandama cveća i nakićenim arhitektonskim dekoracijama da je njihov izgled obmanjivao, preobraćajući ih u našim očima u velelepne dvorce i

raskošno izgrađene vrtove...“ Veliki broj napisa o Katarininom putovanju na jug, u kojima su raskrinkavane Potemkinove podvale, doveo je do toga da se već dvadesetih godina XIX stoleća počeo upotrebljavati izraz Potemkinova sela. Kasnije se on proširio u mnogim jezicima, pa se i danas upotrebljava u značenju: „obmana“, „smišljena varka“ ili „lažni blesak koji sakriva neuspeo sadržaj nečega“. I u nas se taj izraz često upotrebljava, što nije ni čudno, jer u našem društvu ima dosta lažnog sjaja, idejnih kulisa i fraza iza kojih ne stoji ništa, osim siromaštva i praznine, koji se nikakvim obmanama ne daju sakriti. Zato u novinama često možemo pročitati ovakve naslove: Potemkinova sela u „Cinkarni “ ili: Potemkinova ekonomija i sl. U jednom listu objavljen je i članak pod naslovom Potemkinovi autobusi. U podnaslovu se objašnjava o čemu se, u stvari, radi: ,Da bi pokazali televizijskim snimateljima kakva, tobože, neopisiva gužva vlada na autobuskoj stanici i kako je opravdano graditi još jedan takav objekat, vozači vrnjačkog ’Autoprevoza’ izgurali su na stanicu sve svoje autobuse.“ Tako smo, eto, pored Potemkinovih sela, dobili i izraze Potemkinova ekonomija, Potemkinovi autobusi, pa čak, u jednom slučaju, i Potemkinovi tenkovi!? Ipak, izraz Potemkinova sela je onaj prvi i pravi i on se upotrebljava u svakom slučaju kada je reč o obmani, smišljenoj varci i sl. Tako, onda, možemo govoriti, najčešće s pravom, o Potemkinovim selima u našoj privredi, kulturi, školstvu i drugim oblastima

društvenog života. Stoga je i jasno što nam se sve tako brzo ruši, kao ona Potemkinova tvrđava u Hersonu, na obalama Crnoga mora.

STAVITI GLAVU U TORBU Staviti glavu u torbu znači isto što i „izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život“. Govori se još i metnuti glavu u torbu i nositi glavu u torbi, ovo drugo u značenju: „biti, nalaziti se u životnoj, odnosno smrtnoj opasnosti“. Mnogi ljuci danas „nose glavu u torbi“. To su, pre svih, ratnici, koji su u stalnoj opasnosti da izgube život, zatim akrobate, kaskaderi, pa čak i obični vozači automobila, jer je i sedanje za volan u našim prilikama veliki rizik. Ko god se, dakle, izlaže velikoj, smrtnoj opasnosti, taj „stavlja glavu u torbu“. Kako je nastao ovaj neobični izraz i koje mu je izvorno značenje? Odgovor na ovo pitanje može se naći u ratničkoj istoriji naših i drugih naroda. U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima, ili njihovim zastupnicima, kao dokaz dobijene bitke ili dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće se u Bibliji. U Starom zavjetu, na mestu gde se govori o borbi Davida i Golijata, stoji: „A David uze Filistejčevu glavu i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo položi u svoj šator.“ Verovatno najstariji pomen toga ratničkog običaja kod nas zabeležen je u Danilovom Životu kralja Milutina: „Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu... pa je metnuše na

koplje i donesoše blagočastivom kralju (Milutinu) kao naročiti dar.“ Za vreme turskog nadiranja i okupacije naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje glava viđenijih protivnika. Tako Konstantin iz Ostrovice u Turskoj hronici piše kako je jedan janjičar doneo glavu Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već posečenih glava kneza Lazara i Krajmira, govoreći: „Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja.“ Kasnije je turskom sultanu glave njegovih neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal. O tome na više mesta peva Tešan Podrugović, čije se pesme mogu naći u Vukovim zbirkama. Ali i sam Marko bio je u stalnoj opasnosti da ostane bez glave, jer je, kako stoji u jednoj pesmi o Marku i Filipu, budimski kralj tražio junaka koji bi mu doveo Kraljevića Marka -, jal doveo jal glavu doneo“. Odsečene glave donošene su kasnije vezirima u Travnik i Beograd i taj se običaj u našim krajevima zadržao sve do polovine XIX stoleća. U istoriji je ostalo zabeleženo kako je knez Miloš Obrenović poslao, 1817. godine, Porti u Carigrad glavu vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa (Petrovića). I prosvećenom vladici Petru Petroviću Njegošu donosili su glave posečenih Turaka, kojima su kitili Cetinje. Jedna od najvrednijih bila je glava Smail-age Čengića. Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda, onda, i izraz nositi glavu u torbi. U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred založio, kao da je svoju glavu već stavio u zobnicu ili torbu. Postoje o tome tri svedočenja. Jedno je Sime

Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a i da bi ga zastrašio, naredio jednom svome kavazu (pratiocu) da Milošu pokaže glavu Stanoja Glavaša i ,,da mu kaže da je ne samo Glavaševa glava donesena, nego da je red od sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš, kroza smeh, odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već nekoliko vremena tuđu, na svojemu ramenu, nosi“. O istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po njemu, Miloš rekao: „Vala sam moju glavu već odavno bacio u torbu i sad već tuđu nosim.“ Po B. Kunibertu (u delu Srpski ustanak i prva vlada Kneza Miloša, 1901), Miloš je odgovorio: „Odavno je moja glava u zobnici, ova koju nosim nije moja: ima mnogo godina, kako sam je ja žrtvovao.“ U svim tim varijantama, kako vidimo, Miloš je upotrebio izraz staviti (metnuti, baciti) glavu u torbu (ili zobnicu) u značenju u kome se i danas upotrebljava. A sama anegdota o Milošu i Sulejman-paši primer je kako od konkretnog (glava Stanoja Glavaša) nastaje preneseno značenje izraza (Miloševa glava). Na kraju treba reći da je izraz o kome je ovde reč Vuk uneo u „Srpske narodne poslovice“. Uz metnuti glavu u torbu on je dao i objašnjenje: „Pregoreti svoj život“.

S KOCA I KONOPCA U jednoj narodnoj pesmi, koju je zabeležio Vuk Karadžić, stoje, pored ostalih, i ovi stihovi: Pokupili zlice i zlikovce, Buljumbaše s koca i konopca, Te ih rani sirotinja raja. I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, čifuti, balije, šokci odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca. Tako i u pravnim spisima Valtazara Bogišića nalazimo: Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane... što no riječ s koca i konopca. Ovi primeri, i drugi navedeni u Rečniku SANU, kao i oni zabeleženi u svakodnevnom govoru, svedoče da je frazem s koca i konopca u nas veoma čest i da se upotrebljava u raznim funkcionalnim stilovima. Njegovo značenje iscrpno je objašnjeno u Rečniku SANU, pod rečju kolac: „s koca i (s) konopca (sakupiti, prikupiti i sl.) kad hoće da se kaže da je nešto (obično kakav krug, grupa ljudi) sastavljeno, prikupljeno sa svih strana, bez izbora i kriterijuma, od svakakve, najgore vrste.“ Primeri koje smo naveli potvrđuju ovakvo tumačenje. Ostaje, međutim, da se pobliže objasni kako

je nastao sam taj izraz. Ko su te zlice i zlikovci sabrani „s koca i konopca“? To su oni koji su zbog raznih zlodela osuđeni na smrt nabijanjem na kolac, što je u nas bio običaj sve do sredine devetnaestog stoleća, posebno za vreme turske vladavine, ili smrt vešanjem (konopcem). Za njih se, jer su pobegli s vešala ili izbegli nabijanje na kolac, kaže da su s koca i (s) konopca. Otuda je u ovom izrazu naglasak na okupljanju zlih i pokvarenih ljudi, onih, dakle, koji se ne libe nikakvih zločina. U vezi s nabijanjem na kolac (koje je najplastičnije opisao Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija) i vešanjem pomoću konopca, kao najtežim kaznama za zločinstva, postoje u nas i drugi slikoviti izrazi, kao što su: omastiti kolac („biti nabijen na kolac“), omastiti konopac („biti obešen“), sukati (kome) konopac („pripremati nekome smrt“), Goniti kocem i konopcem („nemilosrdno kažnjavati“) itd.

BURIDANOV MAGARAC Buridanov magarac jedan je od najstarijih frazeologizama u našem jeziku. Nastao je u Francuskoj, u XIV stoleću. U svojoj izvornoj, latinskoj verziji glasio je: asinus Buridani (čita se: „azinus Buridani“). To je, u stvari, bio deo šireg izraza: asinus Buridani inter duo parta („ Buridanov magarac između dve livade“). O kakvom je magarcu reč, i o kakvim livadama, razjasniće priča o Buridanu, za čije je ime vezan taj frazeologizam. Žan Buridan (ili, po francuskom izgovoru, Biridan) bio je sholastički filozof, profesor i rektor Univerziteta u Parizu. Živeo je negde između 1300. i 1358. Kažem „negde između“ zato što mu se ne zna tačno ni godina rođenja ni godina smrti. Ono, međutim, što se sa sigurnošću zna, jeste da je bio filozof nominalist, da se bavio kretanjem bačenih tela i nebeskom mehanikom, zatim kritikom tradicionalnih argumenata protiv kretanja Zemlje oko svoje osovine te brojnim drugim filozofskim pitanjima, posebno onim koja su zastupljena u Aristotelovim delima. Pored ostalog, proučavao je problem slobode volje i zastupao mišljenje da je taj problem logički nerešiv, dokazujući to, navodno, na primeru neodlučnoga magarca koji stoji na podjednakoj udaljenosti od dve hrpe sena, ali umire od gladi, jer se ne može odlučiti kojoj pre da pristupi. (Otuda, onda, i ono „magarac između dve livade“.) U Buridanovim delima toga detalja nema. Verovatno su mu ga pripisali drugi, kao, uostalom, i to da je napisao Pons asinorum („Most magaraca“),

priručnik iz silogistike (nauke o zaključivanju), pomoću koga je i najveći glupak mogao naučiti logička pravila. Nije ipak isključeno da je Buridan u svojim predavanjima pominjao primer s magarcem, ili nešto slično tome. On je bio odličan poznavalac (i kritičar) Aristotelovog dela, a taj je grčki filozof (384-322. god. pre n. e.), u raspravi O nebu pisao o neodlučnom čoveku koji stoji na istoj udaljenosti od jela i pića, trpi glad i žeđ, a ne miče se. I poznati italijanski pesnik Dante Aligijeri (1265-1321) u Božanstvenoj komediji govori, na svoj pesnički način, o čovekovoj neodlučnosti kad se nađe između dva podjednako snažna motiva. (Slučajno ili ne, opet je u prvom planu poređenje s jelom.) U pevanju Raj, pesma četvrta (u prepevu Dragiše Sganojevića), stoje ovi stihovi: „Kom jedno s lijeva slađano jelo A drugo s desna mu mameći stoji, Neriješen gladuje žudeći vrelo; A podjednako se i jagnje boji Vukova što su mu s obje strane; Neriješen i pas bi ostao, koji Između srne je dvije valjane. Među sumnjom neriješen stajo sam i ja...“ Kod Dantea je, kako vidimo, čovekova neodlučnost u datoj situaciji upoređena, pored ostalog, s jagnjetom i psom koji stoje između dve jednake opasnosti, odnosno dva jednaka motiva, dok je Buridanu pripisano poređenje s neodlučnim magarcem. I upravo je

to postalo ustaljeni izraz tako da i danas Buridanov magarac označava čoveka koji je, po Klaiću, „u položaju kad ga vuku želje na dvije strane“, a on se ne može odlučiti na koju bi pre krenuo, pa zbog toga ispašta. Mora se priznati da je u tom smislu svako od nas bar jednom u životu bio - Buridanov magarac.

ALAJBEGOVA SLAMA Alajbegova slama je tipično naš frazem. Iako je sama reč alajbeg (ili, kao vlastito ime, s velikim početnim slovom: Alajbeg) reč orijentalnog, tačnije turskog porekla, taj izraz ne postoji ni u turskom, ni u ostalim orijentalnim jezicima, niti je, pak, zabeležen u bilo kom drugom jeziku na svetu osim našeg. Ponikao iz života, u posebnim istorijskim okolnostima, izraz alajbegova slama svedoči o vremenima u kojima je nastao, ali i o nama koji ga danas upotrebljavamo: o našim naravima i navikama. Prema tumačenju Abdulaha Škaljića, autora rečnika Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, alajbegova slama znači: „imovina bez gospodara, nešto što može svako uzimati i koristiti se njim“, dakle - nešto što je svačije i ničije, što se može raznositi i trošiti bez ikakve mere i kontrole. Kako se u našem jeziku razvio frazem s ovakvim značenjem? Da bi se došlo do odgovora na to pitanje, potrebno je razjasniti šta znači reč alajbeg (jer se pretpostavlja da svi dobro znamo šta je to slama). Stoga ćemo ponovo prizvati u pomoć Škaljića, koji tu reč tumači ovako: „alajbeg m (tur.) 1. zapovjednik spahija u sandžaku; svaki je sandžak imao svoga alajbega... Kasnije, nakon reforme turske vojske, alajbeg je naziv za komandanta žandarmerijskog puka. 2. u tabačkom esnafu (cehu) ćehaja se zvao alajbeg.“ Nas ovde zanima ono prvo značenje, tj. alajbeg kao starešina alaja (paravojne ili vojne jedinice veličine

današnjeg puka). To je, kao što smo videli, u početku, i dugo vremena za turske carevine, bio zapovednik feudalne vlastele u jednom sandžaku (oblasti). I Vuk u svome Srpskom rječniku konstatuje: „Kažu da su u Bosni četari alajbega, pod kojima su onamo svi begovi i spahije.“ U slučaju rata, svi ti feudalni posednici (sitniji, tzv. timarioti, i krupniji - zijametlije) svrstavali su se u alaje (pukove) i pod komandom alajbega branili Tursko carstvo, ili su išli u ratne pohode. Uz to su bili obavezni da obezbede seno, slamu i sve druge potrebe za jahaće i tovarne konje u svojim alajima. Nije potvrđeno, ali se može pretpostaviti da se iz neodgovornog odnosa prema toj zajednički skupljenoj imovini pod alajbegom razvio izraz alajbegova slama. Sa slabljenjem centralne vlasti u Otomanskom carstvu, koje će krajem XIX i početkom XX stoleća postati „bolesnik na Bosforu“, neodgovornost i javašluk su se sve više širili, pa je, kao odraz toga stanja, verovatno, nastao i izraz o kome je ovde reč. Možda je nastanak toga izraza vezan i za neki konkretan događaj, za priču o raznošenju slame nekoga alajbega, koja je imala oslonac u stvarnosti. I ta je pretpostavka sasvim moguća, pogotovo kad se uzme u obzir činjenica da neki izvori navode taj izraz s velikim početnim slovom (Alajbegova slama), a to već upućuje na vlastito ime i konkretnog čoveka za koga je frazeologizam vezan. Oba su, dakle, tumačenja moguća i uverljiva, iako pisanih ili kavih drugih dokaza u tom smislu nema. Barem zasada. Ostalo nam je samo jedno, okom i uhom

televizijske kamere zabeleženo, kazivanje književnika Ćamila Sijarića, koji, na osnovu svoje umetničke uobrazilje, nastanak izraza alajbegova slama prikazuje ovako: ,,Dođe ljeto, bezvodno: ne rodi trava, nema trave nema sijena, nema čime prezimiti silna stoka. I kada nastane zima, svi potrče alajbegu i njegovim slamama (prikupljenim za vojne potrebe). Svako grabi i trpa na svoja leđa koliko može da ponese kako bi spasao blago. I može se pretpostaviti da je u nekom slučaju sa nekim alajbegom bila čitava drama oko te slame. Oko tih alajbegovih slamišta, oko stogova, skupljali su se ljudi i raznosili koliko je ko htio i mogao. I sve je okolo bilo žuto od te rasturene slame... To je, valjda, neka istina i neki fakat o tome kako je nastao izraz alajbegova slama.“ Osim ovog literarnog viđenja, drugih, sigurnijih dokaza o nastanku tog našeg veoma često upotrebljavanog frazema, kako je već rečeno - nema. Tako ćemo i dalje ostati na pretpostavkama, uz amanet mlađim istraživačima da nastave dalje traganje za odgovorom. Ali, jedno je ipak sigurno. Izraz alajbegova slama svedoči o našoj nasleđenoj i održavanoj navici da ne vodimo brigu o onome što je zajedničko. Sudeći po tome koliko danas rasipamo i arčimo zajedničku (društvenu, državnu ili kolektivnu) imovinu, taj će se izraz još dugo, dugo upotrebljavati u našem jeziku.

BITI NA BELOM HLEBU Znamo da je beli hleb najbolja, najkvalitetnija, pa i najskuplja vrsta hleba. Zato ga najčešće kupuju bogatiji ljudi, dok se siromasi moraju zadovoljiti i tzv. „narodnim“ (crnim ili polubelim) hlebom, ili, pak, običnom našom tvrdom projom, ako i do nje mogu doći. Po tome bi se moglo zaključiti da i izraz biti na belom hlebu znači nešto dobro, vredno, ili da, u prenesenom smislu, označava raskoš, bogatstvo, visok standard, ili, kako se to obično kaže - „gospodski život“. Takav zaključak je logičan utoliko više što u samostalnoj upotrebi (izvan konstrukcije sa „biti na“) beli hleb i znači upravo to - „gospodski život“. Kaže se: „On se u mladosti napatio, ali je kasnije svojim trudom došao do belog hleba i danas živi carski.“ Uprkos tome, izraz biti na belom hlebu ne znači ništa dobro. Njegovo značenje je takvo da čovek nikad ne bi poželeo da bude „na belom hlebu“. Svi, naime, nastoje da se nikako ne nađu u situaciji koja se tim izrazom označava. Jer, u rečnicima je zabeleženo da izraz biti na belom hlebu znači: „očekivati izvršenje smrtne kazne posle izricanja presude“ ili „očekivati sa strepnjom i neizvesnošću rešenje čega“ - nekog krupnog problema, npr. dobivanja novog zaposlenja i sl., kao u primeru: „Bio je više od mesec dana na belom hlebu, a da nije znao kakva ga sudbina čeka.“ Kad ovo znamo, postavlja se pitanje kako je i zašto izraz biti na belom hlebu dobio tako negativan, da ne kažemo i - jeziv, smisaoni sadržaj.

Kao i mnogi drugi frazeologazmi, i ovaj je izraz nastao u određenim okolnostima koje su mu odredile značenje i upotrebu. Ono prvo, konkretnije značenje („očekivati izvršenje smrtne kazne posle izricanja presude“) razvilo se iz sudske prakse, odnosno iz jednog uobičajenog penološkog (kaznenog) postupka, koji se primenjivao ne samo u našim krajevima nego i drugde u svetu. Postojao je, naime, običaj (ponegde regulisan i određenim pravilima) da se osuđenicima na smrt dan uoči izvršenja kazne daje najbolja hrana, pa tako i najbolji - beli hleb. Ti nesrećnici bili su tako stvarno na belom hlebu i tu je veza između izraza (njegovog značenja) i situacije u kojoj je nastao sasvim konkretna: biti na belom hlebu stvarno je značilo: „očekivati izvršenje smrtne kazne“. Kasnije se iz toga razvilo i drugo, šire i apstraktnije značenje: „očekivati sa strepnjom i neizvesnošću ishod čega“ U novinama, književnim delima i drugde susrećemo brojne primere takve upotrebe: - Čistačice neće na „beli hleb" (tj. ne prihvataju otpuštanje s posla). Ili: Dok članovi upravnih odbora imaju dvostruko veće plate nego kancelar SR Nemačke, sve je više radnika na ,,belom hlebu“. (Nama za utehu, vest je iz Nemačke, i to iz 1982!) - Novinari i grafičari „na belom hlebu". (Opet vest iz inostranstva, ovaj put iz Italije, gde je izdavač Ricoli najavio masovno otpuštanje.) Ima, međutim, i u nas takvih pojava. U novinama smo pročitali krupan naslov: Penzioneri u Crnoj Gori „na belom hlebu“ (što će reći da im je dovedena u pitanje isplata penzija). No, ne radi se samo o penzionerima. U jednom veoma aktuelnom aforizmu

P. Srećkovića stoji: „Šta li smo to prosveti zamesili, kad su nastavnici sve češće - na belom hlebu.“ Koliko je upotreba izraza biti na belom hlebu česta (posebno u svom drugom, širem značenju), pokazuju i ovi neobični primeri iz naše štampe: - „ Belo zlato “ na „ belom hlebu “ (reč je o teškoćama proizvodnje i plasmana soli u našoj zemlji). Lažni šećer na belom hlebu (povodom zabrane asugrina i sličnih nadomestaka za šećer). A u naslovu jednog članka, s nadnaslovom Apsurdi, stoji čak i konstatacija: Hleb na belom hlebu, u drugom opet: Crni hleb na belom hlebu!? Itd. Ali, vratimo se za trenutak onom prvom, izvornom značenju izraza biti na belom hlebu. Etnolozi, kao Veselin Čajkanović, na primer, nalaze da je običaj pripremanja bogate gozbe sa belim hlebom pred izvršenje smrtne kazne ostatak pradavnog kultnog žrtvovanja zločinca nacionalnom bogu. „Jedna specijalna forma ljudske žrtve našem nacionalnom bogu jeste žrtvovanje zločinca“ - kaže Čajkanović i nastavlja: „To se isto može reći i za smrtnu kaznu kod nas, sudeći po proceduri koja je, iz običajnog prava, prešla u sudsku praksu; naročito to važi za kaznu streljanjem, kakva je u Srbiji pre rata praktikovana. Procedura je, kao već kod starih Grka..., izgubila još odavno svoj prvobitni kultni značaj, ali religijsko poreklo pojedinih propisa i danas je jasno. Ovde ćemo, sasvim ukratko, spomenuti neke pojedinosti. Naime, što se zločincu prilikom egzekucije vezuju oči, to bi bio dokaz da je ovo doista žrtva, ekspijatorna žrtva, koja je kultno nečista, pa joj se zato vezivanjem očiju oduzima

mogućnost da nas svojim pogledom okalja u kultnom smislu; što se drži na belom hlebu, kojom mu se prilikom služi bogata gozba i ispunjuje svaka želja, to nas živo podseća na pripremanje ljudske žrtve o Saturnalijama i o prazniku Sakeja...“ Izraz biti na belom hlebu ima, dakle, svoje daleko poreklo, zasnovano na kultu i običajnom pravu, ali i svoju veoma čestu upotrebu u našem vremenu - u našem savremenom jeziku.

BACITI RUKAVICU Prema Rečniku Matice srpske, izraz baciti kome rukavicu znači: „izazvati koga na dvoboj; stupiti u borbu, oštro se suprotstaviti u nekom sporu“. Isto objašnjenje daje i J. Matešić u Frazeološkom rječniku, potkrepljujući to primerima, među kojima su i ova dva: „Nema smisla da se kreće gradom, kad je već bacio rukavicu, treba da prihvati bitku... -F 1962. Maršal dobro zna da bi se strahoviti požar razlio njegovim zemljama, on ne sme prkosno dobaciti rukavicu jednom svijetu koji je moćniji od njega. Batušić 2 “ Ovaj frazem često se upotrebljava i u svakodnevnom govoru, a posebno u dnevnoj štampi. Tako u novinama čitamo: - Vlast je sama bacila rukavicu. - Rukavica bačena Bosni i Hercegovini - Gorbačov imenovao 15 članova Predsedničkog saveta i bacio novu rukavicu progresivnim snagama zemlje. Nasuprot ovome stoji izraz prihvatiti bačenu rukavicu, sa značenjem: „pristati na dvoboj ili borbu, raspravu, spor“. Tako je u ovim primerima iz novina: - Todor Pelivanov prihvatio bačenu rukavicu Koleta Čašula. - Zašto su umetnici prihvatili „bačenu rukavicu“. - Ćima prihvatio bačenu rukavicu... Govori se još i odbaciti (ili vratiti) bačenu rukavicu, u smislu: „ne prihvatiti, odbiti izazov na

dvoboj, borbu, spor i sl.“ Matešić to ilustruje ovim primerom: „Nije imao volje da se prepire s njim, ali isto tako nije mogao odbaciti bačenu rukavicu.“ Primera, kao što vidimo, ima dosta, i u štampi i u rečnicima našeg jezika. Nijedan od tih izvora, međutim, ne daje objašnjenje kako su nastali izrazi o kojima je ovde reč. A ono je zanimljivo i vredi ga čuti. U srednjem veku, vitezovi, pa i drugi ugledni ljudi, međusobne razmirice (najčešće zbog povrede lične časti i ugleda) rešavali su obično duelima (dvobojima). Protivnici su pred svedocima ukrštali mačeve, ili su sa određenog rastojanja pucali jedan u drugoga. Onaj koji ostane na megdanu bio je pobednik. Pobeđeni je retko kad ostajao u životu. Tako su u dvobojima, braneći svoju čast, izgubila život i dva najveća ruska pesnika: Aleksandar Sergejevič Puškin i Mihail Jurjevič Ljermontov. Dvoboji su organizovani po strogo utvrđenim pravilima, a najavljivani su na taj način što je uvređeni bacao svome protivniku u lice - rukavicu. Ako bi je ovaj podigao, to je značilo da prihvata dvoboj, a ako ne, smatralo se da ne pristaje na obračun. Odatle su se kasnije razvili ustaljeni izrazi baciti (kome) rukavicu, prihvatiti bačenu rukavicu, odbiti (ili vratiti) bačenu rukavicu. Oni se, kao što smo videli, i danas često upotrebljavaju.

BACATI DRVLJE I KAMENJE Kad se neko za nešto oštro osuđuje, kad ga žestoko napadaju, obično se kaže da bacaju drvlje i kamenje (na njega). U rečnicima našeg jezika ovaj je frazem zabeležen u kombinaciji s različitim glagolima, ali uvek s istim značenjem: „oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga“. Tako se kaže: bacati (ili dići, osuti, sipati) drvlje i kamenje (na koga). Rečnik SANU uz to navodi ove primere iz naše literature, tačnije iz dela naših pisaca i publicista: Jovana Popovića, Lazara Komarčića, Radoja Domanovića, Vladana Đorđevića, Stevana Sremca, Stjepana Mitrova Ljubiše i dr.: „Bio je nepomirljiv opozicionar, i mnogi (su ga)... proglašavali ludim i bacali na njega drvlje i kamenje (Pop. I. 4, 69). Na toga Mališu diže drvlje i kamenje (Kom. 7, 183). Javno mnenje osu... drvlje i kamenje na slikare, sve stupi u bojni red protiv te napasti (Doman. 2,217). Poslanici koji su dotle sipali drvlje i kamenje na vladaoce izlaze pobedonosno na ulicu (Đorđ. Vl. 14,255) Ređaše joj sve redom momke... kod Mane Kujundžije se ...najduže zadržaše. Na njega i drvlje i kamenje (Srem. 8,51).“ U nekim primerima, kao u delu Stjepana Mitrova Ljubiše, izostavljeno je drvlje, pa tako stoji: „Seljaci neka se bacaju kamenjem na onoga što ne vole (Ljub. 2,197).“ Frazem bacati drvlje i kamenje (ili samo kamenje), u toj ili u drugim glagolskim vezama, potekao je iz jednog davnog običaja, koji je bio poznat još u starom

veku. To je bilo kamenovanje krivaca, teška i sramotna smrtna kazna, primenjivana već kod starih Egipćana, Persijanaca, Jevreja, Grka, Rimljana, Gala i drugih starih naroda. Na taj su se način kažnjavali najteži prestupnici: ubice roditelja, izdajnici otadžbine, bogohulnici i preljubnici. Postojao je i ustaljeni ritual kamenovanja. Osuđenoga su obično, pod stražom i u pratnji razjarene gomile, terali izvan grada do mesta izvršenja kazne. Samo gonjenje iz grada simbolizovalo je izgon krivca iz zajednice o koju se ogrešio. Tu, na mestu izvršenja, svi prisutni bacali su na njega kamenje (a sudeći po našem frazemu, i drvlje i druge čvrste predmete) sve dok nesretnik ne bi u mukama izdahnuo. Zatim bi se svi, moralno rasterećeni, vraćali kući, dok se gomila pod kojom je ležao osuđenik smatrala mestom prokletstva. Eto, na osnovu toga običaja, koji je nekad postojao i kod nas, stvoren je u našem jeziku ustaljeni izraz bacati drvlje i kamenje (na nekoga), kao i drugi slični njemu, s već pomenutim značenjem: „oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga“.

STAVITI RUKU U VATRU „Zoran je bio pošten i vredan momak, jedan od onih ljudi za koje se stavlja ruka u vatru.“ Tako stoji u novinskom izveštaju povodom samoubistva jednog čestitog, a obeđenog mladića. Njegove komšije i suseljani ni u jednom trenutku nisu posumnjali u Zoranovu nevinost. Svi su bili spremni da stave ruku u vatru za njega - toliko su mu verovali i bili sigurni u njegovo poštenje i ispravnost. Istraga o ovom tragičnom slučaju je obavljena, ali se mi time, naravno, nećemo baviti. Bavićemo se svojim istraživanjem da bismo odgovorili na pitanje zašto se u ovakvim i sličnim slučajevima kaže staviti (dati ili metnuti) ruku u vatru (za koga) i kako je uopšte nastao taj izraz, koji znači: „čvrsto verovati u nekoga, u nečiju nevinost; jamčiti za koga“ i sl. Pošto taj izraz postoji u više jezika, a ne samo u našem (npr. u francuskom: mettre sa main au feu), njegov nastanak, sigurno, ima širu pozadinu i dublje društvene korene. Reći ćemo o tome nekoliko reči. U srednjem veku, a i ranije - u robovlasničkom društvu, postojao je tzv. božiji sud ili ordalije. To je bio veoma čest, ali krajnje iracionalan (izvanrazumski) način utvrđivanja nečije krivice. Zasnivao se na uverenju da će neka viša sila, ili sam Bog, presuditi da li je neko kriv ili nije. Sam postupak sastojao se u tome da osumnjičena osoba iz vatre ili, češće, iz uzavrele vode golim rukama izvadi komad usijanog železa (maziju), pa ako je kriv, verovalo se, opržiće se, a ako nije, ostaće nepovređen, ili će mu rane brzo zarasti. Prema tome je onda donošena i

sudska presuda. Postojao je i običaj da se osumnjičeni baci u vodu kako bi se videlo hoće li isplivati ili neće, pa se prema tome sudilo da li je nevin ili kriv. Vađenje mazije iz vatre, ili iz vrele vode, ipak je bio mnogo češći postupak tzv. „božjeg suda“. U Dušanovom zakonu iz XIV stoleća (član 150) bilo je propisano da lica koja su osumnjičena za neko nedelo, za koja je određeno da se pravdaju po „božjem sudu“, imaju da uzmu usijani komad železa „u vrateh crkovnih ot ognja i da ga postave na svetoj trapeze“. Običaj vađenja mazije zadržao se u našim krajevima do XVIII i početka XIX stoleća. Tako Vuk Karadžić u Srpskom rječniku (1818) beleži: „U Srbiji i sad kašto vade maziju, t.j. kad nakakvoga čoveka reku da je što ukrao, a on se odgovara da nije, onda uzvare pun kazan (ili veliki kotao) vode, pa u onu vrelu vodu metnu komad vruća usijala gvožđa (ili kamen), a onaj na koga vele da je ukrao, zasuče rukave, pa objema rukama izvadi ono gvožđe iz vode. Ako on ne bude ukrao ono što na njega govore, neće se ožeći ni malo, ako li bude ukrao, izgoreće mu ruke (ja ne znam ni jednoga koji je vadio maziju da se nije ožegao, a znam dvojicu što su im ruke izgorele: Pantu Stameniću iz Jadra iz sela Tršića, i Mitru Tufekčiji izRađevine iz sela Mojkovića).“ Da je „božji sud“ u nas ponegde primenjivan čak i polovinom prošlog stoleća svedoči nam Valtazar Bogišić u svom Zborniku sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena (knjiga I, Zagreb 1874). On prenosi kazivanje vojvode Luke Vukalovića, u Odesi 1872.

„Mazije sada nema“ - pričao mu je vojvoda Luka „ali je bila u običaju prije 15-20 godina (dakle, oko 1850 - M. Š.). To je bivalo vako: Uzmu koto vode, postave na oganj te uzavre. Kad je u prvome ključu, tada zakunu vodu nebom, zemljom i svetijem Jovanom da stane, tj. da ne ključa. Tad bace u koto klip gvožđa ili mazije te okrivljenik mora zahvatiti s obje ruke i izvaditi sa dna kotla maziju. Ako je prav, kažu, neće se opariti nego samo ako je kriv. Ali ipak dosta puta kad vide da on već hoće da zamoči ruke, a nisu se ni najmanje oparile, dakako da su oni bili proglašeni pravima. Najviše se te vrsti dokaza upotrebljavalo kad je ko kakvu ženu razglasio da je nevjerna, pa je trebalo, ako je htjela da se oslobodi podozrenja, da se podvrgne tome ispitu.“ Nesretne žene! Kako su sve u prošlosti morale dokazivati svoju nevinost!

ŽIVETI NA VELIKOJ NOZI Neki ljudi žive u siromaštvu i bedi, jedva sastavljajući kraj s krajem, a neki, opet, u izobilju i raskoši, trošeći neštedimice novac na različite stvari koje im donose ugodnosti. Za ove druge u nas se obično kaže da „žive na velikoj nozi“. Isti izraz postoji i u nekim drugim evropskim jezicima, u francuskom i nemačkom, na primer. U francuskom on glasi: vivre sur up grand pied, a u nemačkom: auf grossem Fuss(e) leben - u oba slučaja doslovno kao i kod nas „živeti na velikoj nozi“ i sa istim značenjem: „živeti raskošno i rastrošno“. Ta činjenica sama po sebi upućuje na zaključak da izraz živeti na velikoj nozi nije našeg porekla i da mu izvore treba tražiti na drugim stranama. Prema dosadašnjim saznanjima istraživača, frazem o kome je ovde reč nastao je u Francuskoj, i to davno, pre više stoleća. Mnogo kasnije prenesen je i u srpski jezik, najverovatnije preko nemačkog. Ono što je zanimljivo i za ustaljene izraze u jeziku retko jeste da potiče iz sveta mode. U XV stoleću, naime, u Francuskoj, pa i u nekim drugim feudalnim zemljama zapadne Evrope, vladao je ustaljen običaj da se staleška pripadnost iskazuje, pored ostalog, i veličinom obuće. Tada su u modi bile cipele sa dugim zavinutim vrhom („á 1a polonaise“), koji je mogao biti različite dužine: za običan svet (građane) pola stope, za bogataše jednu stopu, a za pripadnike vladajućeg sloja, krupne feudalce, čak - dve stope! Prema tome, oni koji su bili bogati i moćni, stvarno su živeli „na velikoj nozi\

što će reći da su nosili velike cipele. Ta moda nije dugo trajala. Postala je smešna i nepraktična, pa je čak i zabranjivana. I danas, međutim, ima dokaza o njenom postojanju. U nekim muzejima po Nemačkoj, na primer, mogu se videti srednjovekovni oklopi sa velikim stopalima, što je, kako je već rečeno, bio znak visokog društvenog statusa imaoca. I izraz živeti na velikoj nozi svojevrstan je (jezički) dokaz postojanja pomenute mode. Dato objašnjenje deluje uverljivo. Pa ipak, ima stručnjaka koji se s njim ne slažu, iznoseći drukčije pretpostavke. Tako francuski istraživač frazeologizama Klod Dineton (Claude Duneton), u svojoj knjizi La puce à l’oreille („Buha u uhu“) izraz vivre sur un grand dovodi u vezu sa nekadašnjim značenjem reči pied „stopa“ (stara mera za dužinu). Poznato je da su pre uvođenja metarskog sistema, koji je službeno proglašen 1792, mere za dužinu odmeravane i imenovane delovima čovekovog tela. Tako su postojale dužinske mere lakat, pedalj, palac, stopa i sl. Veličina stope varirala je između 25 i 34 centimetra, kako u kojoj zemlji. Engleska stopa (foot), na primer, koja se zadržala do danas, iznosi nešto više od 30 centimetara, a francuska (pied) oko 33 itd. U svakom slučaju, za „stopu“ je vezan pojam određene mere, pa i mere uopšte. Tako u francuskom jeziku postoji izraz sur le pied de... sa značenjem: „na toj osnovi“, „u toj meri“, „na taj način“ i sl. Odatle, upućujući na još neke francuske primere, Dineton izvodi zaključak da je izraz vivre sur le grand pied („živeti na velikoj nozi“) nastao direktno s osloncem na reč pied (,,stopa“) u opštem značenju „mera“. Po njemu, taj izraz znači: „biti bogat u

velikoj meri“, „voditi raskošan način života“ i nema direktne veze sa nekadašnjom aristokratskom modom nošenja cipela sa dugačkim vrhom. Bilo kako bilo, tek činjenica je da se izraz živeti na velikoj nozi proširio, pa se i danas često upotrebljava u našem jeziku - mada je sve manje onih koji „na velikoj nozi“ stvarno i žive.

PLAVA KRV U našem jeziku, kao i u mnogim drugim jezicima (španskom, engleskom, nemačkom, itd.), izrazom plava krv (španski sangre azul, engleski blue blood, nemački Blaues Blut) označavaju se pripadnici aristokratskih (plemićkih) porodica, za razliku od ostalog, „normalnog“ sveta, koji nema „plave krvi“. Znamo da krv svakoga čoveka, bio on plemić ili ne, može biti samo crvena, jer je to, kako stoji u rečnicima: „crvena neprovidna tečnost, sastavljena od krvne plazme i eritrocita (crvenih krvnih zrnaca)...“ Nigde dosad nije zabeležen slučaj da neko ima krv neke druge boje osim crvene (u blagim nijansama). Pogotovo nije zapamćeno da neko ima plavu krv. Pa kako je, onda, uopšte nastao taj izraz i kako objasniti njegovo poreklo? Odgovor na to pitanje može se naći u raznim izvorima (The Shorter Oxford English Dictionary, Oxford,1987; Meyers Lexikon, Leipzig,1925 itd.). Najpotpunije objašnjenje, međutim, daje, Džejms Rodžers (James Rogers, The Dictionary of Cliches, New York, 1985), koji kaže: „PLAVA KRV. Aristokrat(ija) ili aristokratska osoba. Tokom vekova, kada su tamnoputi Maori vladali Španijom, članovi starih kastiljanskih porodica govorili su s ponosom kako njihovu krv nisu zagadili Maori ili neke druge strane primese. Izraz koji su upotrebljavali, sangre azul (’plava krv’), potiče, verovatno, otuda što su vene na njihovoj svetloj koži bile uočljivo plave.“ Objašnjenje je, kako vidimo, prosto, istorijski zasnovano i uverljivo: Beloputim španskim

aristokratama, potomcima starih Iberaca, za razliku od ostalih, s Arapima i drugim rasama izmešanih stanovnika Španije, isticale su se plave vene na rukama, pa je na osnovu toga stvoren i izraz plava krv. Kasnije su se svi plemići i članovi plemićkih porodica (grofovi, baroni, markizi, prinčevi, kneževi, baronice, grofice, markize, princeze itd.) - bili beloputi ili tamnoputi, svejedno počeli nazivati ljudima „plave krvi“. Koliko je „plava krv i danas na ceni, najbolje svedoči sama Španija. Verovatno nigde u Evropi nema toliko prinčeva, vojvoda, kontesa... kao u toj zemlji. Ima ih preko 400!? Zato su, kako pišu novine, početkom osamdesetih godina dvadesetog veka španski socijalisti zatražili u Parlamentu da se uvedu veliki porezi na kupovinu isprava o pripadništvu „plavoj krvi“. To nije ni čudno kad je u pitanju Španija, koja je domovina „plave krvi“. Uostalom, ona je, još za vreme Frankovog života, ponovo postala kraljevina i danas u njoj vlada kralj Huan Karlos. Ali i u drugim zemljama, pa i kod nas, sve se više govori i piše o bivšim kraljevima i članovima kraljevskih porodica. A i sami su se oni, kao pretendenti na presto ili prestolonaslednici, počeli brinuti o svojim narodima i zemljama u kojima su nekad vladali njihovi prethodnici. Neki od njih na sav glas hvale čak i naše ćevapčiće i pljeskavice. Na to je jedan duhoviti novinar dao ovakav komentar: „Krv nije voda, makar bila i plava.“ „Plava krv“ je, očigledno, ponovo u modi. Ali ona, osim prednosti, donosi i velike nevolje. Ljudi „plave krvi“, naime, ne smeju se mešati s onima koji ne pripadaju njihovom sloju. Svaki prekršaj u tom smislu oštro se kažnjava. U sećanju starijih generacija ostao je

upamćen simpatični Edvard VIII, nesretni kralj Velike Britanije, koji je zbog velike ljubavi prema izvesnoj gospođi Simpson, zavodljivoj Amerikanki građanskog porekla, nepunu godinu dana nakon ustoličenja (1936) morao ostaviti krunu te velike imperije. No to nije ništa prema sudbini jedne saudijske princeze, koja je svoj greh što je poklonila ljubav običnom mladiću platila životom. Potresan zapis o tome objavljen je u našim novinama 1977. godine: „Princeza Hama, devojka od osamnaest godina, jedna od članova prinčevske porodice koja broji deset do dvanaest hiljada potomaka vladajuće loze Sauda, zaljubila se u mladića u čijim žilama teče obična, crvena, a ne 'plava’ krv. Pošto je po ustaljenim zakonima Saudije zabranjena svaka veza na nejednakom društvenom nivou, mladi su pokušali da preskoče te krute kastinske prepreke i postanu muž i žena. Završili su na trgu u Cedi. Njemu je javno odrubljena glava, a ona je streljana...“ Eto kako može biti teška ta slavna „plava krv“!

„DESNICA“ I „LEVICA" Reči desnica i levica imaju u našem jeziku svoje osnovno značenje: desnica je, kao što svi znamo, desna, a levica - leva ruka. Kaže se: „Pruži mi desnicu (da se rukujemo).“ Ili: „Imao je snage u levici koliko i u desnici.“ U političkom jeziku, međutim, desnica i levica upotrebljavaju se kao nazivi za određene političke grupacije ili struje različitih, bolje reći - suprotnih, odnosno suprotstavljenih orijentacija. Desnicom se nazivaju konzervativne (nazadne), često i reakcionarne političke snage, snage koje su privržene očuvanju starog sistema ili uspostavljanju starih, preživelih društvenih odnosa. S takvom orijentacijom, desnica se suprotstavlja svim novinama i reformama u društvu, svemu što je novo, moderno i napredno. Nasuprot tome, levica u politici zastupa nove, napredne ideje; ona teži reformi društva, većoj ravnopravnosti i razumevanju među ljudima i narodima; bori se protiv preživelih društvenih odnosa koji koče razvoj, a za demokratiju i uspostavljanje novog, naprednijeg i modernijeg društvenog poretka. I desnica i levica, svaka na svojoj strani, okupljaju srodne političke partije i pokrete. Desnicu obično čine konzervativci, rojalisti i monarhisti (pristalice monarhističkog uređenja i neograničene kraljevske vlasti), zatim razni nacionalistički, fašistički, šovinistički i drugi slični pokreti. U levicu se, opet, ubrajaju

reformisti (pristalice reformi društva), liberali (,,slobodnjaci“), demokrati, socijalisti itd. U parlamentarnim i demokratskim državama vlast se uspostavlja na slobodnim izborima, u kojima učestvuju političke stranke različitih orijentacija: od krajnje desnice, preko tzv. centra, do krajnje levice. Sve je to, manje-više, poznato. Ostaje, međutim, da se objasni ono što čitaoca ovde, u stvari, i zanima: Zašto se konzervativne političke snage nazivaju desnica, a liberalne - levica! Kako su nastali ti nazivi, koji najčešće idu zajedno kao značenjski suprotstavljeni par? Nazivi desnica i levica potiču iz francuske političke prakse s početka XIX stoleća. U periodu tzv. Restauracije (1815-1831), nakon Napoleonovog definitivnog pada, političke snage u Francuskoj bile su oštro podeljene na liberale, na jednoj, i konzervativce i monarhiste, na drugoj strani. Liberali su u skupštinskoj dvorani sedeli s leve strane predsedničkog stola, a konzervativci i monarhisti s desne. Po tome su prvi nazvani levica, a drugi desnica. Ti nazivi su se kasnije preneli i na sve druge političke snage slične orijentacije. Tako danas u parlamentarnim državama imamo desnicu i levicu, bez obzira na to da li u skupštinskoj sali njihovi poslanici sede na desnoj ili levoj strani. Pripadnici desnice nazivaju se - desničari, a levice -levičari. Ti nazivi postoje i u drugim jezicima. Tako je npr. u engleskom desničar - rightist, u francuskom homme de la droite, u nemačkom Rechtsstehender, u španskom derechista. Levičar je, opet, u engleskom leftist, u francuskom homme de la gauche, u nemačkom Linksstehender, u španskom izquierdista itd. Već sami

ovi nazivi govore da desničara i levičara ima po celom svetu. Prema desnica i levica izvedeni su u nas i drugi nazivi: levičarstvo i levičarenje (uporno provođenje levičarskih ideja, često s preteranom revnošću, koje se onda naziva i levo skretanje). Isto tako postoje, mada se ređe upotrebljavaju, i reči desničarstvo, desničarenje itd. Nazivi desnica i levica, sudeći po primerima navedenim u Rečniku SANU, pojavili su se u našem jeziku još u XIX stoleću, ali su se sasvim odomaćili tek između dva svetska rata, a potpuno prevladali posle drugog. O tome svedoče i primeri u Rečniku Matice srpske: „Odbor će po svoj prilici biti sastavljen od predstavnika... levice i desnice. Obz. 1932. Premijer je računao s apstinencijom levice... i mirnom podrškom centra i umerene desnice. Pol. 1957.“ Danas su ti nazivi u našem političkom govoru veoma česti i obični.

ZELENAŠKI KAPITAL Zelenaškim se naziva onaj kapital (novac i druge vrednosti) koji se stiče na zelenaški način, zelenašenjem ili zelenaštvom - po pravilu, sklapanjem tzv. „zelenaških ugovora“. Ovim, naravno, još ništa nije rečeno niti objašnjeno, jer, da bi se shvatilo šta je to zelenaški kapital, prethodno treba znati šta je „zelenaštvo“, odnosno šta su „zelenaški ugovori“, i zašto baš „zelenaški“. U Moloj enciklopediji Prosveta piše da su zelenaški ugovori - „ugovori kojima neko za sebe ili za drugog pribavlja nesrazmernu imovinsku korist iskorištavajući nuždu, nedovoljno iskustvo ili lakomislenost svog saugovornika“. Na istom mestu objašnjeno je i zašto se takvi ugovori nazivaju zelenaškim: „Naziv potiče od kupovine žita ’na zeleno’ (pre žetve) koja je predstavljala vrlo unosan posao na štetu zemljoradnika, koji je bio prisiljen da prodaje po vrlo jevtinoj ceni.“ U rečnicima našeg savremenog jezika zabeleženo je da se čovek koji sklapa zelenaške ugovore i bogati se na taj način naziva u nas zelenaš, a sama ta pojava zelenašenje ili zelenaštvo. U Rečniku SANU navedeno je dosta primera koji jasno govore o tome šta je, u stvari, zelenaš i u čemu se sastoji zelenašenje, odnosno zelenaštvo. Među njima je i ova konstatacija iz dela Ljubomira Nenadovića Lekcije iz srpskog jezika:

,,Reč zelenaš postala je u našim varošima i znači trgovca koji kupuje od potrebnih seljaka žito u proleće, ’na zelen’, po jeftinu cenu.“ Pesnik i prevodilac Vladimir M. Jovanović svoje objašnjenje te reči sročio je (1893) u stihovima: „Kad proletos behu teški dani stigli, Svi se zelenaši na zeleno digli - A pošto su hteli, po to su uzeli.“ Kasnije je reč zelenaš dobila u nas i opštije značenje, pa je to svaki onaj (trgovac) „koji daje novac u zajam uz preterano velike kamate, kamatnik, lihvar; pljačkaš, gulikoža“. Tako dr Đorđe Jovanović (1903) piše: „Zelenaši su obično išli na to, da im se dug do roka ne plati, samo da bi mogli posle seljaka drati.“ A kritičar Jovan Skerlić uz ovo dodaje: „Narod grca u dugovima, zelenaši i budžaklijski advokati teraju ga u prosjake.“ I Ivo Andrić, u romanu Gospođica (1945), piše: „Ima već toliko godina kako ona daje novac pod interes. Nema, kažu, takvog kamatnika i zelenaša u celoj Bosni.“ Zelenaštvo je u našim krajevima bilo naročito rašireno u drugoj polovini XIX i početkom XX stoleća, pa je to imalo odjeka i u književnosti (na primer, u delima Milovana Glišića). A napredni ljudi toga vremena oštro su upozoravali: „U indiferentnosti i neukosti podlegao /je seljak/ iskorišćavanju zelenaškog autonomaškog kapitala “

Zato je, kako konstatuje Skerlić, celi svet „tada osećao potrebu zakona koji će seljaka štititi od... zelenaške eksploatacije.“ U naše vreme zelenaštvo se smatra nemoralnim činom, zelenaški ugovori pravno ništavnim, a zelenašenje krivičnim delom. Sve to, međutim, ne znači da danas uopšte nema zelenaša i da su potpuno nestale pojave koje se mogu označiti izrazima zelenaški interes, zelenaška kamata, zelenaški ugovor, zelenaška eksploatacija, zelenaški posao, zelenaški dug, pa i - zelenaški kapital. Zato je, u svakom slučaju, dobro znati i imati na umu šta ti izrazi znače.

CRNA MARICA Policijska kola, kojima se prekršioci zakona sprovode u zatvor, zovu se u nas crna marica, ili samo marica. U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske uz reč marica (napisanu upravo tako: s malim početnim slovom) zabeležena su ova dva karakteristična primera: „Nešto posle 12 časova ’marica‘ je krenula noseći doktora Mišovića prema istražnom zatvoru. Pol. 1959. Psovao je kad su ga strpali u maricu. Dav(ičo). “ Iako je u nas poznat i dosta raširen, izraz crna marica, ili samo marica, nije našeg porekla. Preuzeli smo ga iz engleskog jezika. Nastao je u Severnoj Americi, u Sjedinjenim Američkim Državama, i to od vlastitog imena jedne žene. Black Marie (ili Maria), u prevodu na naš jezik: Crna Marica (ili Marija). Bilo je, naime, popularno ime jedne američke crnkinje, koja je svojevremeno u lučkom gradu Bostonu držala mornarsku krčmu. Pravo joj je ime bilo Marie ili Mara Lee (Marica, odnosno Marija Li). Bila je krupna i jaka, pa je, kao „snagator“, pomagala policiji tako što je ubacivala u policijska kola pijane prestupnike iz svoga lokala i okoline. Po tome je postala poznata u celom Bostonu, ali i u okolnim gradovima i državama Amerike, pa su ljudi policijska kola koja odvoze uhapšenike u zatvor prozvali po njoj black Marie. Izraz se uskoro proširio i izvan Amerike, pa je tako dospeo i do nas u obliku crna marica, ili jednostavnije - marica. Ne treba posebno isticati da se Black Mape (ili Maria) kao naziv za policijska patrolna kola zadržao u

engleskom jeziku do danas i normalno se upotrebljava kao i kod nas crna marica, ili, kraće, marica.

UJKA SAM Ujka Sam, ili engleski Uncle Sam (čita se „ankl sem“) čest je naziv za Sjedinjene Američke Države, odnosno američku vladu i Severoamerikance uopšte. Simpatični Ujka Sam obično se predstavlja u liku starijeg čoveka, vitkog stasa i izduženog lica sa šiljatom bradicom. Njegova pojava upotpunjena je još i visokim cilindrom oko koga je omotana američka zastava. Teško je reći kada je prvi put stvoren taj prepoznatljivi lik Ujka Sama, ali se zna kada je i kako nastao sam naziv Uncle Sam. On je izveden od skraćenice USA – United States of America (Sjedinjene Američke Države), ili, što je verovatnije, od kraćeg US – United States (Sjedinjene Države). Izvođenje naziva Uncle Sam od skraćenice US. plod je, verovali ili ne - jedne šale. Bilo je to za vreme rata za oslobođenje naroda Severne Amerike. U Vebsterovom velikom rečniku engleskog jezika precizira se i godina -1812. Jedan od aktera toga rata bio je i izvesni Samuel Wilson (+1854), inače inspektor nabavki za vojne potrebe, na koje ga je mesto postavila američka vlada. Iz milja su ga zvali Uncle Sam („ankl sem“), u našem prevodu Ujka Sam (ili Sem). Ujka Sam je nabavljao namirnice od vojnog liferanta Elberta Andersona, na čijim su isporukama, kao znak raspoznavanja, bila utisnuta slova EL (Elbert anderson) i U.S. (United States). Kada su jednom prilikom radnika koji je stavljao ta slova upitali šta ona znače, on je kao iz topa odgovorio: ,,E(lbert) A(nderson) i U(ncle) S(am)“. To šaljivo tumačenje prihvatila je i

prenela sva ondašnja štampa pa se ono proširilo po Americi i celom svetu. Tako je Uncle Sam (Ujka Sam) postao, i do današnjeg dana ostao, oličenje Amerike i Amerikanaca, iako mnogi koji upotrebljavaju taj izraz i ne znaju da je on vezan za ime nekadašnjeg visokog poverenika američke vlade Samuela Vilsona. Za razliku od izraza Ujka Sam, drugi naziv za stanovnike SAD, odnosno tipične Amerikance, pa i pripadnike američke vojne sile stacionirane u raznim delovima sveta (Jenki) ima manje-više pogrdno značenje. Reč Jenki (engl. Yankee), koju su ranije, u američkom građanskom ratu (1861-1865) upotrebljavali uglavnom Južnjaci kao naziv za svoje protivnike Severnjake, i to s određenom dozom prezrenja, kasnije je dobila šire značenje, pa je postala podrugljiva oznaka za Amerikanace (ili ,,Amere“) uopšte. Tako se danas u svetu još mogu čuti povici: „Yankee, go hote!“ („Jenki, idite kući“), ali sve češće i: „Ujka Sam, pomozi nam!“

PETA KOLONA Kao i trojanski konj (ili danajski dar), Pirova pobeda, preći Rubikon i sl., i izraz peta kolona nastao je u vihorima rata. Zahvaljujući činjenici da taj rat nije bio tako davno kao trojanski, ili oni što su ih vodili kralj Pir, Cezar i druge vojskovođe staroga sveta, imamo i više podataka o izrazu koji je tada stvoren. Reč je o Španskom građanskom ratu (1936-1939) između pristalica demokratski izabrane republikanske vlade i pobunjenih fašističkih generala s Franciskom Frankom na čelu. Bio je to dug i krvav građanski rat, u kome su, boreći se na strani Republike, sudelovali i mnogi naši ljudi, kao dobrovoljci u internacionalnim brigadama. Uz izdašnu materijalnu i vojnu pomoć tadašnjih fašističkih sila, Musolinijeve Italije i Hitlerovog Nemačkog Rajha, pobunjenici su osvojili dobar deo zemlje i ustremili se na glavni grad Madrid, koji je pružao najžilaviji otpor. Trupama koje su opkoljavale špansku prestonicu komandovao je jedan od najistaknutijih fašističkih generala - Emilio Mola (1887-1937). U jeku najžešće bitke on je preko radija braniocima Madrida uputio sledeću poruku: ,,Četiri naše kolone marširaju na vaš grad, a u odgovarajućem trenutku peta kolona iza vaših vlastitih položaja krenuće u napad.“ General je, naravno, mislio na kontrarevolucionarne snage koje su delovale u opkoljenom Madridu i koje su bile spremne da na njegov znak iznutra slome otpor branilaca.

Tako je prvi put u istoriji upotrebljen izraz peta kolona. Kasnije je on postao uobičajena oznaka „za organizacije, grupe i pojedince koji propagandom, špijunažom, sabotažom i diverzijama unutar svoje zemlje rade za neprijatelja“. Malo je poznato da je još za vreme Španskog građanskog rata, upravo dok je nastajao sam izraz o kome je ovde reč, napisana i drama Peta kolona (engl. The Fifth Column). Njen autor je niko drugi do poznati američki pisac Ernest Hemingvej, tada ratni reporter u Španiji. U toku Drugog svetskog rata (1939-1945), koji je, u izvesnom smislu, bio nastavak građanskog rata u Španiji, „petom kolonom“ nazivani su saradnici okupatora i oni koji su, delujući iznutra, podrivali odbranu napadnutih zemalja (Norveške, Belgije, Francuske, Jugoslavije i drugih). Tako u jednom osvrtu na događaje u našoj zemlji 1941. godine piše: „Na katastrofalnim posledicama sporazuma Cvetković-Maček, peta kolona je u službi fašističkih sila ubrzano gradila temelje svemu onome što će se dogoditi u toku i posle aprilskog sloma kao okupacija i njene marionetske varijacije.“ U savremenom jeziku izraz peta kolona ima još šire značenje. Njime se, naime, označavaju saradnici i plaćenici spoljnih (neprijateljskih) sila koji rade protiv svoje zemlje - ne samo u vojnopolitičkom nego i ekonomskom i svakom drugom smislu. Tako se, recimo, u štampi govori o petoj koloni u - privredi.

Budite spokojni: vest se odnosi na „kampanju štetnog delovanja multinacionalnih kompanija u Meksiku“, i to krajem sedamdesetih godina! Zanimljivo je da je u nas svojevremeno, pored peta kolona, stvoren i izraz šesta kolona, kojim se označavalo delovanje „antijugoslovenske emigracije“. Na kraju, istine radi, treba reći da se izraz peta kolona, samo s drukčijim značenjem, upotrebljavao i ranije, pre španskog građanskog rata. U staroj Rusiji, za vreme cara Nikolaja I (1822-1855), njegovi generali govorili su kako se armija sastoji od četiri kolone pešadije, konjice, artiljerije i inženjerije. Peta kolona, po njima, bila je - policija. To značenje, međutim, potpuno se izgubilo, tako da se izraz peta kolona danas upotrebljava samo u onom smislu u kome je prvi put upotrebljen u Španskom građanskom ratu.

DAN D Malo, malo, pa se u našoj štampi pojavi naslov koji najavljuje neki „dan D“. Jednom je to bio početak zalivskog rata između Iraka i SAD (i njenih saveznika), 1991, drugi put dogovor o opstanku ili raspadu Jugoslavije, treći put, opet, donošenje „sistemskih mera“ u Saveznoj skupštini itd. U jednim novinama izraz dan D upotrebljen je čak i u oblasti šaha - kao oznaka dramatičnog preokreta u delovanju FIDE (Svetske šahovske federacije). Vest je lansirana povodom beogradskog sastanka Upravnog odbora Udruženja velemajstora, početkom 1989. „Neko je pre sastanka primetio“ - piše u toj informaciji - „da počinje ’dan D’ u svetskom šahu. S pravom, jer su očekivane dve izuzetno važne odluke: da li će se konačno doći do sporazuma između FIDE i GMA i gde će se igrati naredni meč za titulu prvaka, sledeće godine.“ Istoga dana, samo u drugom listu, pod naslovom Bio je dan „D“ objavljen je tekst, u kome dežurni lekar Hitne pomoći daje ovakvu izjavu: „Danas je dan ’D’ Ne mogu vam reći broj povređenih jer se gotovo ne mogu ni izbrojati, a svaki čas primamo nove pozive. Od pet vozila hitne pomoći, tri su angažovana za hemodijalizu, a uz preostala dva ubacili smo i vozilo za čijim je upravljačem naš automehaničar. Zasuti smo lomovima ekstremiteta, a ima i mnogo težih povreda kičme i glave usled padova na poledici.“

Ovako česta upotreba jednog izraza u različitim značenjima, što nije baš svojstveno frazeologizmima, inspirisala je jednog našeg novinara da svoj članak o jugoslovenskoj krizi početkom devedesetih duhovito naslovi: Svi naši „dani D". Šta je to, u stvari, dan D, kako je nastao taj izraz i koje mu je izvorno značenje? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se vratiti mnogo godina, i decenija, unatrag, u vreme Drugog svetskog rata, kada je nacistička nemačka vojska držala pod okupacijom gotovo celu Evropu. Izgubivši dve presudne bitke protiv Crvene armije na istoku: pod Staljingradom (u zimu 1942) i kod Kurska (u leto 1943), Hitlerova ratna mašinerija bila je ozbiljno uzdrmana. U tom trenutku trebalo joj je zadati odlučujući udarac i na zapadnom frontu, pa su Saveznici (anglo-američke oružane snage, uz pomoć francuskog pokreta otpora) planirale i izvele veliku desantnu operaciju u Normandiji (od 6. juna do 30. avgusta 1944). To je bila dotad najveća desantna operacija u istoriji ratova i u njoj je sudelovalo 39 savezničkih divizija, blizu 12.000 aviona, 4.500 tenkova, 5.000 brodova i oko 4.000 manjih barki i drugih pomorskih transportnih sredstava. Samo se po sebi razume da su se pripreme za tako veliku i važnu vojnu operaciju morale vršiti u strogoj tajnosti. Stoga je dan početka invazije (6. juni 1944) označavan šifrom ,D)“, što, u stvari, znači „dan“ (engl. day). Sat je označavan sa ,H‘ (engl. hour - „ čas“ ,,sat“). Svi ostali dani i sati, pre i posle toga, označavani su sa ,,D+ “ i ,,D -“, ,,H+“ i , ,,H - “.

Tako je u engleskom nastao izraz D-day (čita se: ,,di-dej“), ili, u našem prevodu, dan D („dan de“). Njime se u početku označavao samo datum savezničkog iskrcavanja u Francuskoj, 6. juni 1944, a još ranije i jednu vojnu operaciju krajem Prvog svetskog rata, 7. IX 1918. kada je taj izraz prvi put upotrebljen. Kasnije je taj izraz dobio opšte značenje i danas se upotrebljava, najčešće u štampi i političkom jeziku, kao oznaka za „važan, značajan, presudan dan (datum)“, „dan odluke“, „dan kada se očekuje neki veliki preokret“, a potom i „težak, dramatičan dan“ i sl. (kao u navedenom primeru iz rada Hitne pomoći).

O.K. U običnoj, pa i službenoj komunikaciji, kad se želi da iskaže saglasnost s nekim predlogom, nekom tvrdnjom, ocenom i sl., u nas se obično kaže. „O-ke!“ (ili se napiše: O.K.). To bi trebalo da znači: „u redu“, „u redu je“, „tako je“, „sve je ispravno“ i sl. Govori se i: „Sve je to O.K.“, umesto „sve je u redu“, „sve je korektno“ itd. Isto značenje skraćenica O.K. ima i u engleskom jeziku, iz koga smo je preuzeli, kao što su je, pod snažnim uticajem engleskog, preuzeli i mnogi drugi evropski jezici. Poreklo ove, mogli bismo reći - internacionalne skraćenice, koja „pokriva“ izraz „u redu“, više je nego zanimljivo. U lingvističkim raspravama i etimološkim rečnicima dato je više raznih objašnjenja kako je ona nastala. Ima čak desetak „teorija“ o poreklu skraćenice O.K. Sve one slažu se samo u jednom: nastala je u Americi, u Sjedinjenim Američkim Državama (u zemlji „Ujka Sama“). Ali kako? Ovde ćemo navesti samo četiri najzanimljivija objašnjenja. Prvo od njih upućuje na stari indijanski izraz okeh, sa značenjem: „tako je“, „to je tako“. To je onda preneseno u američki engleski izgovor kao „oukej“ („ou-kei”) pa je prema tome načinjena skraćenica O.K., s istim značenjem kao u indijanskom.

Drugo objašnjenje vezuje se uz ime jednog ranijeg železničkog službenika, Obedija Kelija, koji je, navodno, uredan prijem poštanskih pošiljki, tačnije: paketa, potvrđivao inicijalima svoga imena i prezimena O.K. (Obadiah Kelly). Kasnije je to dobilo i opšte značenje: „u redu je“. Treće objašnjenje nešto je duže i vezano je za određene istorijske događaje. Na predsjedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama 1840. godine demokratski kandidat Magrtin van Buren nazvan je „Čarobnjak od Kinderhuka“ (,,Wizard of Kinderhook”), a kasnije i „Stari Kinderhuk“ (engl. „Old Kinderhook“), po imenu njegovog rodnog sela u Hadson Veliju (Hudson Walley). Prema nadimku „Old Kinderhook“, grupe demokrata, pobornika Van Berenovog izbora za predsjednika SAD, osnovala je Demokratski O.K. klub (Democratic O.K. Club). Van Berenovi pobornici uzeli su skraćenicu O.K. kao neku vrstu slogana, kojim su najbučniji propagandisti, uzvikujući: „Ou-kei“, razbijali mitinge protivničkih liberala. Kasnije je, navodno, izraz O.K. („ou-kei) prihvaćen u opštem značenju kao sinonim za oznaku „all right“ („ol rajt“) - „u redu“, „u redu je“ ispočetka u smislu ocene podobnosti kandidata za članove već pomenutog „Demokratskog O.K. kluba“. Poslednji deo ovog objašnjenja deluje malo nategnuto, ali, eto, ipak postoji, pa ga je valjalo izneti. Mislim da je to O.K. Na kraju, četvrto objašnjenje polazi od pretpostavke da je skraćenica O.K. proizvod pravopisne greške, odnosno lošeg spelinga (bad spelling). Navodno

su neki uglednici bili nedovoljno pismeni, nisu poznavali engleski pravopis, pa su izraz „all correct“ pisali onako kako se izgovara („ol korekt“), dakle fonetski, kao kod nas. Ili, što bi se reklo - po Vuku. Tako je onda umesto skraćenice A.C. („all correct“) ispala skraćenica O.K. (dosledno prema izgovoru), dok je značenje ostalo isto: „sve je ispravno“, „uredu je“ i sl. Zanimljivo je da se ovakvo nepoznavanje engleskog pravopisa i toliki stepen nepismenosti, iz koje je proizašla i skraćenica O.K., pripisuje uglednom Džonu Džekobu Estoru (John Jacob Astor), pa čak i predsedniku SAD, Endru Džeksonu (Andrew Jackson). Ovo tumačenje, samo bez pominjanja imena i istorijskog konteksta, prihvata i Bratoljub Klaić, u čijem je velikom Rječniku stranih riječi A-Ž zabeleženo: „O.K. (čit. o kej) - govorna skraćenica za eng. all correct (čit. ol korekt) - sve je ispravno, u reu je (američki izraz)“ (V. izd. 1978, str. 966 a.) Ostali naši rečnici stranih reči ne kažu o tome ništa. Teško je reći koja je od svih iznesenih „teorija“ o nastanku skraćenice (i izraza) O.K. tačna. Što se mene tiče, sve su one O.K., osim, možda, one najzapetljanije i najduže, koja, kako je već rečeno, deluje pomalo nategnuto.

IZ ŽIVOTA I LITERATURE

EZOPOVSKI JEZIK „U svojoj satiri ’Jazavac pred sudom’ Petar Kočić je ezopovskim jezikom izvrgao bespoštednoj kritici nakaznosti austrougarskog režima u Bosni i Hercegovini.“ Tako stoji u jednom prikazu Kočićevog dela, koje svi dobro poznajemo. Znamo dobro i njegov jezik, za koji je Isidora Sekulić jednom prilikom rekla: „Kad bi mogao jezik jednoga čoveka postati književni jezik, ja bih glasala za Kočićev jezik. Koja snaga, koji stil, koja magika transcendentna!“ I veliki kritičar Jovan Skerlić je pisao kako je Kočićev jezik „odabran, čist, tečan, zvučan“. Slične su ocene izricali i mnogi drugi kritičari i pisci. Sad smo ovde saznali da je Kočić (u Jazavcu) pisao i „ezopovskim jezikom“. O kakvom se to jeziku radi i šta, u stvari, znači izraz ezopovski jezik! Nije teško zaključiti da se tim izrazom označava jezik kakvim je pisao Ezop, stari grčki basnopisac iz VI stoleća pre naše ere. Rodom iz Frigije u Maloj Aziji, ovaj bivši rob u službi više gospodara, stekao je veliku slavu svojim kratkim pričama o životinjama, koje, zapravo, predstavljaju ljudske vrline i mane: lisica lukavost, vuk - proždrljivost, jagnje - nevinost itd. Ezop, dakle, o ljudskoj pokvarenosti, lukavosti, podmuklosti, grabežljivosti i sl. nije govorio direktno, nego uvijeno. Saopštavao je istinu o ljudima zaogrnutu u životinjsko ruho. To je bio njegov način izražavanja, njegov jezik, koji se razlikovao od jezika ostalih pisaca. Kasnije, kada su i drugi književni stvaraoci počeli tako da pišu, taj

način alegorijskog izražavanja nazvan je po njemu ezopovski (ili ezopski) jezik. Ezopovskim jezikom pisali su svoja dela Ezopovi nastavljači, basnopisci Fedar, La Fonten, Lesing, Gete, Krilov, Ščedrin, pa i naš Dositej Obradović. Taj jezik, međutim, nije karakterističan samo za pisce basni. I drugi književnici, kad ne smeju ili neće da govore otvoreno o opačinama svoga vremena i svoje sredine, služe se ezopovskim jezikom. Najbolji primer je naš Petar Kočić, koji u jednoj svojoj pesmi u prozi, pod naslovom Molitva, govori upravo o tome. On kaže: „O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje. Pokloni mi riječi, Gospode, krupne i zamašne ko brda himalajska, silne i moćne ko nebeski gromovi, oštre i jezive ko svjetlice božje, tirjanima i zulumćarima nerazumljive ko što je nerazumljiva sfinga egipatska rodu čovječanskom “ Takve reči je tražio i nalazio i veliki engleski satiričar Džonatan Svift (1667-1715), koji, kako stoji u jednom osvrtu „izrađuje oštro nacrtanu moralnu sliku te epohe, mada često u drugo ruho odevene i sa izmenjenim glasom ezopskog jezika“. Ezopovski (ili ezopski) jezik je, dakle, kazivanje u kome su misao i istina odeveni u drugo ruho, to je prenesen, alegoričan govor kojim se služe mnogi pisci, među kojima je prvi bio Ezop, po čijem je imenu onda i nastao sam taj izraz.

MEDVEĐA USLUGA Kad neko, u najboljoj nameri, svojom uslugom nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo, kaže se obično da mu je učinio - medveđu uslugu. Medveđa usluga je, dakle, nevešta, nespretna, trapava usluga; ona, uprkos dobrim namerama, ne donosi ništa dobro. Zašto se takva usluga vezuje baš za medveda, a ne za neku drugu zver? Odgovor na to pitanje može se lako nazreti. Medved je krupan, nezgrapan i trapav stvor i od njega se može svašta očekivati, pa i nespretna usluga. Ima, međutim, na svetu još nezgrapnih, trapavih i nespretnih životinja, čak i trapavijih od medveda, kao što je, na primer, slon, a ipak se ne kaže slonovska usluga ili sl. Govori se samo, kad je neko grub, kad nema smisla za fine stvari, pa ruši sve oko sebe, da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Slon, dakle, i pored svoje nezgrapnosti, nema veze s nespretnom uslugom. Takva se usluga vezuje samo za medveda. Razlog može biti i to što ovaj truntavi stanovnik naših šuma slovi kao priglupa dobričina, mada u stvarnosti nije baš tako. No, bilo kako bilo, kada se spoje njegova dobrota i glupost, na jednoj, i trapavost na drugoj strani, ispadne - medveđa usluga. Priča o medveđoj usluzi postoji, verovatno, od davnina, jer je ta zver bila poznata našim precima, starim Slovenima. Ali prvi je tu priču zabeležio i u svojim basnama u stihove pretočio glasoviti ruski basnopisac Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844). Među njegovim delima ima jedna basna pod naslovom Pustinjak i medved. Napisana je 1808. godine, a kasnije je prevedena i na naš jezik. U toj se basni govori o jednom

čoveku koji je živeo sam, bez igde ikoga - „daleko od grada, u šipražju gustom“, kako piše u jednom našem prevodu (Gustava Krkleca i Dobriše Cesarića). Nije mu bilo lako, jer „život je težak, kad u kraju pustom i samoći gluhoj nigdje nemaš nikog“. Jednoga dana usamljeni čovek sretne medveda i sprijatelji se s njim. Živeli su oni tako zajedno, družili se i postali nerazdvojni: „Pustinjak je s Medom, Medo s Pustinjakom, na koraku svakom.“ Prolazilo je vreme, došlo i žarko leto, nastale velike vrućine, te Pustinjak, umoran od duga hoda, poželi da se malo odmori u hladu. „Legni malo, brate, ja ću pazit na te“ - reče mu Medved i Pustinjak se pruži u hladovini i čvrsto zaspa. Ali, ne lezi vraže! Jedna dosadna muha poče obletati oko njegove glave i remetiti mu san. Medo nikako nije mogao da je otera šapom: sad sleti na nos, sad na obraz, sad opet na čelo. Njega to razljuti, pa uzme jedan veliki kamen i, upravo kad je dosadna zunzara pala na Pustinjakovo čelo, svom snagom udari po njoj. Tako, u želji da odbrani prijatelja, da mu pomogne, ubije i njega i muhu. Kako svaka basna ima svoju pouku (ono „što je pisac hteo da kaže“), tako je ima i ova Krilovljeva. Izrazio ju je sam pisac sledećim stihovima: „Usluge su mile, pa makar bile male, Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako. No ništa nema gore od uslužne budale, I biti drug budali - to zbilja nije lako.“

Iz Krilovljeve basne izraz medveđa usluga prenesen je u običan govor pa se danas često upotrebljava i u našem jeziku. Sad znamo i šta taj izraz znači i kako je nastao. Ali, trebalo bi dobro zapamtiti i Krilovljevu pouku (,,naravoučenije“) i kloniti se prijatelja što nam prave usluge od kojih možemo imati samo štete, makar i sa zadrškom. A ponekad i sami tražimo takve usluge: u osnovnoj i srednjoj školi, recimo, zahtevamo od drugova da nam šapću kad odgovaramo matematiku, ili istoriju, biologiju i sl., da bismo tako prevarili profesore i dobili prolaznu ocenu. A posle, na studijama, i u životu, kad više šaptanja nema, kad moramo da se snalazimo i sami rešavamo životne probleme, ispadne da od te drugarske pomoći imamo samo štetu, da to, zapravo, i nije bila neka pomoć, nego obična - medveđa usluga.

KISELO GROŽĐE Onome koji kudi ili omalovažava nešto do čega, i pored najveće želje, sam ne može doći, kaže se podrugljivo: Kiselo grožđe! To bi otprilike trebalo da znači: „Kiselo ti je jer ga se ne možeš domoći“ ili, u širem smislu: „Potcenjuješ to zato što ti je nedostupno.“ Ovaj podrugljivi (ironični) izraz preuzet je takođe iz jedne basne Ivana Andrejeviča Krilova, koja je, pod naslovom Lisica i Grožđe, objavljena davne 1808. godine. Ta basna, u prepevu Todora Manevića, ide ovako: Gladna kuma lija u vrt se zavukla; Grozdovi se grožđa u njemu rumene, A kumi se cakle i zubi i oči njene. Grozdovi su sočni, kao jakint gore, Al 'je muka samo što stoje visoko. Odakle i makar kako ona njima prišla: Samo vidi oko. A za zub baš ništa. Lijine muke zbog toga što ne može da dohvati grožđe pisac basne razrešava ovako: Pomučiv se tako ceo časak jedan pođe i govori jetko: „Pa šta tu! Na izgled je vredan,

Ali zelen i ni zrna zrelog nema - Odmah zubi ti utrnu.“ Nedostupno grožđe za liju je, dakle, bilo zeleno i kiselo! Iz toga se kasnije razvilo opšte značenje izraza kiselo grožđe: „tobožnje preziranje i kuđenje neke vrednosti koja se ne može dokučiti“. U ruskom jeziku, iz koga smo ga preuzeli (preko Krilovljeve basne), taj izraz glasi zeleno grožđe (зёлен виноград) i ima svoje još dublje poreklo. Krilov je, u stvari, literarno nadogradio staru rusku poslovicu, koja u prevodu glasi: „Zeleno je grožđe kada ga ne daju.“ Na osnovu te poslovice nastala je basna, a preko basne proširio se izraz zeleno grožđe (u ruskom jeziku), a onda i kod nas - kiselo grožđe.

MEDENI MESEC Prvi mesec bračnog života naziva se obično medeni mesec. Taj izraz potiče iz romana Zadig ili Sudbina, koji je napisao čuveni francuski filozof i književnik Volter, pravim imenom Fransoa-Mari Arue (1694-1778). U tom svom romanu, objavljenom 1747, u trećoj glavi, on piše: „Zadig je iskusio da je prvi mesec braka, kao što je opisao u knjizi Zend, medeni mesec, a drugi je - pelinov mesec.“ Volter se ovde, u stvari, oslonio na staro istočnjačko iskustvo, slikovito izraženo i u narodnom stvaralaštvu odgovarajućom izrekom, da su prvi dani u braku ispunjeni srećom i zadovoljstvom (što simbolizuje med), a kasnije životnim problemima i nevoljama (pelin). U našem se jeziku izraz medeni mesec upotrebljava u više značenja. Osnovno je: „prvi mesec (ili prvo vreme) života u braku“, kao u primerima datim u Rečniku SANU: „Moja žena je sva blistala nekom radošću...Medeni meseci, ta divna vremena bezbrižne ljubavi, prošli su brzo (Živad. L53). Neko vreme mladenci /će/ ostati u Carigradu i ondje sprovesti medene mjesece (Drž. V. 1, 121). Ako je njima /mladencima/ medeni mjesec, nije nama (Kušan Ј. 1,252).“ U širem smislu medeni mesec označava prve, sretne dane uopšte. Tako je u ovim primerima iz već navedenog izvora:

„U prvim danima radikalne vlasti, u prvim medenim mesecima radikalne nove ustavnosti, desili su se strašni... događaji. (MH 1890, 81/2). Meternih... gledao je da iskoristi medeni mesec francuskoaustrijskog prijateljstva, da bi proniknuo u planove Napoleonove (Pop. V. 1,8).“ U svom osnovnom značenju („prvi mesec života u braku“) izraz medeni mesec obično je povezan sa bračnim putovanjem, pa se u tom smislu ponekad i upotrebljava. Ј. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, navodi ovaj primer: „Supruzi su najednom nestali iz Zagreba i tek se nakon nekoliko dana saznalo da su otputovali na drugi medeni mjesec.“ Prema tome, medeni mesec je ne samo „prvi mesec života u braku“ ili „prvo (sretno) vreme u bilo kakvoj situaciji, dok još nisu nastali problemi i razočarenja“ nego i „bračno putovanje“, koje se, po pravilu, podudara sa prvim mesecom braka. Sva ta značenja izraza medeni mesec mi u živom govoru, naravno, osećamo i razlikujemo. Ono što je novo saznanje, jeste da je on nastao sredinom XVIII stoleća, na osnovu starog iskustva o bračnoj sreći, i da je iz Volterovog dela, odnosno iz francuskog jezika, prenesen u mnoge druge jezike na svetu, pa tako i u srpski.

CRVENA NIT Kroz sve tekstove u ovoj knjizi kao crvena nit provlači se nastojanje da se na jednom mestu skupe ustaljeni izrazi u našem jeziku i objasni njihov nastanak, odnosno poreklo. Pa kad je već tako, red je da se objasni i sam izraz crvena nit, koji je ovde upotrebljen, a koji se inače kod nas često upotrebljava, ne samo u umetničkoj literaturi nego i u publicistici, dnevnoj štampi, pa i u običnom govoru. Matešić u Frazeološkom rječniku beleži tri primera. Prvi je Ujevićev: „... taj se motiv uvek provlači kao crvena nit.“ Ostala dva su iz novina:“ A nesigurnost se, poput crvene niti, provlači svim dijelovima filma... VUS 1976“ i „Svaki muzičar orkestra mora poznavati crvenu nit muzike. T(elegram) 1966.“ Izraz crvena nit, u značenju: „glavna ideja (misao, tema i sl.) koja se provlači kroz neko delo“, „motiv koji se stalno ponavlja“, ili, kako bi se to „stranjski“ reklo „lajtmotiv“, prvi je upotrebio Johan Volfgang Gete (1749-1832), u svom romanu Srodne duše (Die Wahlveiwandtschaften, 1809). Objašnjavajući u uvodnom delu iste rečenice (u širem poređenju) šta znači taj izraz i odakle ga je preuzeo, veliki nemački pesnik piše: „Sav pribor kraljevske flote, od sidrenih konopaca do najtanjih užadi, suče se tako da se kroz njih po čitavoj dužini prodeva crvena nit, koja se ne može izvući a da se ne ospe i sve ostalo; tako se i po najmanjem komadiću užeta može videti da ono pripada engleskoj kruni.“ Na to se nadovezuje njegovo poređenje:

„Upravo tako se kroz sav Otilijin dnevnik proteže crvena nit simpatija i privrženosti...“ Podatak koji iznosi Gete, da bi objasnio navedeno poređenje, potpuno odgovara stvarnosti. U XVII stoleću, naime, Admiralitet britanske mornarice izdao je strogo naređenje da se u svako mornarsko uže koje pripada engleskoj kraljevskoj floti mora uplesti uočljiva crvena nit. Razlozi ovoj naizgled čudnoj naredbi nisu bili estetske prirode (kako bi konopci na brodovima kraljevske flote bili lepši). Osnovni motiv za tu naredbu mnogo je prozaičniji: uplitanje crvene niti bio je jedini način da se stane na put masovnoj krađi i preprodaji brodske užadi, koju su mornari po lučkim krčmama zamenjivali za piće (viski, rum i pivo), ili su ih davali za novac. Pošto su bili obeleženi crvenom niti, brodski konopci nisu se više mogli otuđivati, a da se to ne primeti. Prekršioci su lako hvatani na delu i na licu mesta strogo kažnjavani. Posle Getea izraz crvena nit - naravno, u prenesenom smislu: „osnovna misao ili ideja koja se provlači kroz neko delo“, odnosno „motiv koji se stalno ponavlja“ - počeli su upotrebljavati i širiti francuski novinari, publicisti i govornici, a zatim i njihove engleske, nemačke i ruske kolege, pa onda i naši ljudi, tako da je taj izraz danas ustaljen u mnogim jezicima, uključujući, naravno, i naš.

LETEĆI HOLANĐANIN Iako nije zabeležen ni u jednom rečniku našeg jezika, niti u standardnim enciklopedijama, frazem lutajući Holanđanin upotrebljava se u srpskom jeziku. Istina, često i u obliku leteći Holanđanin, ukleti Holandez (ili Holanđanin), Holanđanin lutalica i sl. Ali to ne menja ništa na stvari, jer je značenje svih tih varijanata potpuno isto. Stoga je trebalo da bude uključen u rečnike, obrađen i potkrepljen karakterističnim primerima. A nema ga ni u obimnom Matešićevom Frazeološkom rječniku. To je razlog više da o njemu ovde kažemo koju reč. Treba odmah naglasiti da je frazem leteći Holanđanin ušao u naš jezik sa strane i da potiče iz srednjovekovne legende o mornaru koji uporno pokušava da po silnoj buri i oluji obiđe rt što mu stoji na putu. Pošto mu to nikako ne uspeva on kao uklet večito luta morskim talasima, bez nade da će se ikada zaustaviti i stupiti na čvrsto tlo. Ta legenda, po mišljenju ruskih istraživača N. S. Ašukina i M. G. Ašukine, nastala je na osnovu realnog istorijskog događaja: ekspedicije moreplovca Vaska de Game (1469-1524), koji je krajem XV stoleća (1497) oplovio Rt dobre nade, krajnju južnu tačku afričkog kontinenta. U XVII veku legenda o letećem ili lutajućem mornaru vezivana je za nekoliko holandskih pomorskih kapetana, pa je tako nastao i sam izraz leteći ili lutajući Holanđanin, kao i Holanđanin lutalica, ukleti Holandez i sl. Mada je u usmenom govoru u XVII i XVIII veku taj izraz bio široko rasprostranjen, zabeležen je u literaturi tek 1830. da bi posle toga motiv letećeg Holanđanina postao predmet

umetničke obrade mnogih pisaca, među kojima je najpoznatiji nemački pesnik Hajnrih Hajne, koji ga je književno obradio 1834. Devet godina kasnije (1843) nastala je i opera poznatog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera Leteći Holanđanin (izvorno: Der Fliegende Hollander), koja se danas ubraja u remek-dela klasične muzike. Time je izraz leteći (ili lutajući) Holanđanin dobio mnogo na popularnosti tako da je prihvaćen u gotovo svim evropskim jezicima, sa opštim značenjem: „onaj koji luta svetom bez postizanja cilja“, „večita lutalica“, „skitnica“ i sl. Prema izrazu lutajući Holanđanin svojevremeno je u našoj štampi skovan i izraz lutajući Iranac. Tako je, naime, u jednim našim novinama 1980. godine nazvan proterani iranski šah Reza Pahlavi, jer je u izgnanstvu stalno menjao mesto boravka i nigde nije mogao da nađe stalno utočište. Navodimo tu kratku novinsku pričicu zato što se u njoj već na samom početku pominje i objašnjava naš frazem, a i kao dokaz o njegovoj popularnosti. Priča ide ovako: „Jedan Holanđanin lutao je svetom. Uklet, nigde nije mogao da se skrasi i bio je osuđen da večno tumara svetom. Tako je, kažu, nastala legenda o Holanđaninu lutalici, koji, ako je verovati pričama ove vrste, i posle mnogo decenija još luta svetom. Možda će se kroz koju godinu mališanima (a i odraslima) kazivati jedna druga priča, koja će postati legenda, priča o lutajućem Irancu. On je pre nešto više od godinu dana počeo da luta svetom sa još neizvesnim izgledima da će se uskoro negde definitivno skrasiti. Bio je u svojoj zemlji, Iranu, toliko moćan da su milioni drhtali pred njim. Ipak ne toliko da jednog dana nije

morao da ode na put bez povratka. Otada je živeo u Egiptu, Maroku, na Bahamima, u Meksiku, u Sjedinjenim Američkim Držvama, u Panami, iz koje je, koliko pre neki dan, morao da ode. Sada je doputovao u Egipat. Koliko će se tu zadržati, zavisiće od mnogih okolnosti.“ Car Reza Pahlavi završio je svoj život baš u Egiptu, a izraz lutajući Iranac ostao je zapisan samo u citiranom novinskom članku. Nasuprot tome, frazem leteći Holanđanin (kao i njegove varijante: lutajući Holanđanin, Holanđanin lutalica, ukleti Holandez i sl.), nastao na osnovu jedne stare legende, i danas živi. Primera njegove upotrebe u našoj literaturi i dnevnoj štampi ima dosta, a upotrebljava se i u nešto široj verziji: lutati svetom kao ukleti Holandez.

POSLEDNJI MOHIKANAC Ovaj izraz često se upotrebljava u našem jeziku, posebno u štampi. Naše novine pune su naslova kao što su Odlazak „poslednjeg Mohikanca “, Poslednji Mohikanac hladnog rata, ili Poslednji Mohikanac pred vratima OUN. Ovo treće odnosi se na Švajcarsku, jednu od retkih zemalja, ako ne i jedinu, koja još nije postala član Organizacije ujedinjenih nacija. I prethodna dva naslova, kao i tekstovi koji iza njih slede, upućuju na slično značenje izraza poslednji Mohikanac. To je, kako stoji u Rečniku Srpske akademije nauka: „poslednji ili jedan od retkih preostalih predstavnika neke grupe, pokreta, pravca i sl.“ Moglo bi se još reći i ,jedan od poslednjih pobornika neke ideje, ili zastupnika kakve doktrine“, kao u primeru Poslednji Mohikanac hladnog rata. Istorijat ovog izraza veoma je zanimljiv. Nastao u životu, u stvarnosti, prešao je prvo u književnost, a iz književnosti ponovo u život, u živu jezičku praksu. Istorijski zapisi govore da su Mohikanci ili Mohikanski Indijanci bili nekad veoma poznato indijansko pleme iz grupe Algonkin. U XVII stoleću, u vreme holandske, britanske i francuske kolonizacije današnjih područja Kanade i severnih delova SAD, još su bili brojni i snažni, ali su ih kasnije beli doseljenici postepeno potiskivali s njihovih vekovnih staništa dok konačno nisu potpuno uništeni. Poslednji Mohikanci izumrli su u jednom indijanskom rezervatu u državi Konektikat još u XIX stoleću.

Tužnu sudbinu mohikanskog plemena literarno je oslikao američki pisac Džejms Fenimor Kuper (17891851) u svom romanu Poslednji Mohikanac (engl. The Last of the Mohicans), objavljenom 1826. godine. Tu su opisani poslednji dani dvojice mohikanskih vođa bez naroda - starog i mudrog Čingadžguka, poglavice nad poglavicama, i njegovog stasitog i hrabrog sina Unkasa, zvanog Hitri Jelen. Štiteći slučajne saputnike - dve devojke, kćeri britanskog pukovnika, i njihove pratioce ovi čestiti Indijanci pokazuju sve vrline svoga roda i svoje plemenite krvi. Na kraju, u sukobu s Lukavom Lijom, Hjuronom koji se borio na strani Francuza, mladi Unkas gine. Time se gasi mohikansko pleme, jer je Hitri Jelen bio poslednji poginuli ratnik među Mohikancima. Iza njega je ostao samo stari otac Čingadžguk da dogori „kao zapaljena luča na proplanku bledih“ i da, skrhan bolom, zavapi: „Moje pleme je iščezlo sa obala slanog jezera i sa brda delaverskog naroda. Ja sam sam na svetu...“ Kraj svoga roda on je naslutio i mnogo ranije. Na pitanje prijatelja gde su njegovi najbliži, odgovorio je: Gde je behar minulih godina! Opao je, jedan za drugim, kako su i članovi moje porodice, svi po redu, otišli u zemlju duhova. Ja sam sada na vrhu brda, ali se i ja moram spustiti u dolinu. Kad Unkas pođe mojim stopama, tada neće više biti krvi sagamora, poglavice nad poglavicama, jer je moj sin poslednji Mohikanac.“ U Kuperovom romanu ukazuje se i na stvarne uzroke propasti mohikanskog plemena. Stari poglavica o tome kaže: „Holanđani su se iskrcali na ove obale i dali mome narodu da pije vatrenu vodu (tj. alkohol). Moji preci su pili sve dok nisu poverovali daje među njih došao veliki duh...“

A onda su, kako svedoče i hronike toga vremena, prodavali za rum i viski svoju zemlju došljacima, dok nisu potisnuti daleko od obale u brda, gde su potpuno uništeni. Iza njih je ostala samo legenda o nekadašnjoj moći i slavi i uobičajeni izraz poslednji Mohikanac, koji je, kao što smo videli, iz romana Fenimora Kupera prenesen u svakodnevni govor. Taj izraz se i danas često upotrebljava, ne samo u engleskom jeziku, gde je nastao, nego i u mnogim drugim jezicima na svetu, pa tako i srpskom.

ZVEZDANI TRENUTAK Ovaj izraz nije zabeležen ni u jednom od naša dva najveća rečnika savremenog jezika - onom Matice srpske i Srpske akademije nauka i umetnosti. To ipak ne znači da on ne postoji i da se ne upotrebljava u našem jeziku. Primera upotrebe toga izraza ima dosta, a neke od njih zabeležio je J. Matešić u Frazeološkom rječniku. Uz odrednicu zvjezdani trenutak on daje sledeće objašnjenje: „posebno povoljni/pogodni časovi, najbolji trenuci koga/čega“, ilustrujući to i ovim dvema rečenicama: „...veliki trenutak u jednoj umjetnosti koji je nađen i koji će kao svi zvjezdani trenuci naći svoj zalaz. T1968. ...tutnut u oguglalu retoričku frazu o našem rodoljublju koje je poglavito tu dosezalo zvjezdane trenutke od ilirskog preporoda do ustanka četrdeset i prve... - T1968.“ Oba ova primera, kao što vidimo, novijeg su datuma (1968), kao i treći, nenavedeni (koji je iz 1971). To nije ni čudno, jer je izraz zvezdani trenutak nastao skoro, tako reći u naše vreme. Kod nas se mogao pojaviti tek iza 1952. godine. Tada je objavljen prevod zbirke istorijskih novela Zvezdani časovi čovečanstva austrijskog pripovedača Stefana Cvajga (1881-1942), u kome delu je, kako tvrde N. S Ašukin i M. G. Ašukina, u knjizi Kršatie slova (Krilate reči), prvi put upotrebljen taj izraz. U predgovoru svoje knjige sam Cvajg objašnjava izraz zvezdani trenutak, koji se nalazi u njenom naslovu.

On kaže: „Svaki epohalni korak iziskuje pripreme, svaki realni događaj sazreva postupno... od miliona uzalud proteklih trenutaka samo je jedan stvarno istorijski zvezdani čas čovečanstva... ako otkuca zvezdani čas, on unapred određuje buduće godine i stoleća.“ Taj jedinstveni tren „predodređuje sudbinu stotina pokolenja, usmerava život pojedinih ljudi, čitavih naroda, čak čitavog čovečanstva“. Uz ova objašnjenja Cvajg direktno odgovara i na pitanje zašto prelomne istorijske trenutke naziva „zvezdanim časovima“. „Zato“ - kaže on - „što oni, poput večnih zvezda, neprestano sijaju u noći zaborava i tavorenja.“ Posle svega ovoga jasno je kako je nastao izraz zvezdani trenutak ili zvezdani čas i zašto se upotrebljava u značenju: „prelomni, odlučujući trenutak“, „trenutak od epohalnog značaja“.

NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA Ovaj ustaljeni izraz nastao je u narodnoj pesmi, a onda je prešao u svakodnevni govor, pa se i danas u nas često upotrebljava. Kad neko, recimo, hoće da naglasi kako treba postupati ili suditi nepristrasno, pravedno, objektivno, onda će kazati ni po babu ni po stričevima. To je, u stvari, deo šire izreke, koja glasi: ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Tako upravo stoji u narodnoj epskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići, koju je Vuk zabeležio i objavio u drugoj knjizi Srpskih narodnih pjesama. Pomenuta pesma govori o događajima iz druge polovine XIV stoleća: o borbi velikaša Mrnjavčevića oko prestola cara Dušana Silnog, koga je i po pravu i po pravdi trebalo da nasledi njegov sin Uroš. Mrnjavčevići ili Mrnjačevići (u narodnoj pesmi Mrljavčevići) bili su inače poznata srpska feudalna porodica, u kojoj se posebno isticao kralj Vukašin (poginuo u bici na Marici 1371. godine). U narodnoj pesmi pominju se i njegova dva brata: Uglješa i Gojko. Vukašin je imao tri sina: Marka, Andriju i Dimitrija. Od svih tih Mrnjavčevića najslavniji je, i u narodu najomiljeniji, bio baš Marko, u narodnim pesmama opevan kao Kraljević Marko. On je glavni junak i ove pesme, koja, ukratko prepričana, ide ovako: Markov otac, kralj Vukašin, i braća mu Uglješa i Gojko, Markovi stričevi, žestoko su se sukobili oko toga kome će od njih pripasti upražnjeni presto preminulog cara Dušana Silnog, iako je, kako je već rečeno, pravo na taj presto jedini imao Dušanov sin Uroš (kasniji srpski

vladar poznat pod imenom Uroš Nejaki). Pošto se nisu mogli sporazumeti, odluče, svaki posebno, da pošalju čauše (glasnike) u carski grad Prizren da dovedu protopopa Nedeljka, koji je „sv’jetlog cara pričestio, pričestio i ispovjedio“ i u koga su „knjige starostavne“, da presudi „na kome je carstvo“, tj. da protumači poslednju volju preminulog cara Dušana. Nedeljko odbija poziv i upućuje ih na Kraljevića Marka, govoreći: Ja sam svj 'etlog cara pričestio, Pričestio i ispovjedio, Al' ga nisam pitao za carstvo, Već za grije što je sagrješio; No idite u Prilepa grada Do dvorova Kraljevića Marka, A do Marka, do mojega đaka, Kod mene je knjigu naučio, Kod cara je Marko pisar bio, U njega su knjige starostavne, I on znade na kome je carstvo; Vi zovite na Kosovo Marka, Hoće Marko pravo kazivati, Jer se Marko ne boji nikoga, Razma jednog Boga istinoga... Tako čauši odu u Prilep da pozovu Marka da presudi u velikaškom sporu. On odmah pristane i

obavesti o tome majku Jevrosimu, koja ga na polasku preklinje: Marko, sine, jedini u majke! Ne bila ti moja (h)rana kleta, Nemoj, sine, govoriti krivo Ni po babu ni po stričevima, Već ro pravdi Boga istinoga; Nemoj, sine, izgubiti duše; Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogr’ješiti dušu... I Marko s tom zakletvom krene na Kosovo. Kad su velikaši videli da dolazi, svaki od njih ponadao se da će presuditi upravo u njegovu korist. Vukašin, jer mu je Marko sin, računa: On će kazat’na mene je carstvo, Od oca će ostanuti sinu. Stric Uglješa mu, opet, obećava da će, ako presudi u njegovu korist, oba „bratski carovati“. Drugi stric, Gojko, obećava mu još više: Ti ćeš, Marko, prvi carovati, A ja ću ti biti do koljena...

Na sve to „Marko šuti, ništa ne govori“. I presuđuje pravedno: niti u korist oca (tj. „po babu“), niti u korist stičeva („po stričevima“), nego prema oporuci cara Dušana. Saopštavajući odluku, Marko im se obraća ovako: A moj babo, Vukašine kralju! Malo l’ ti je tvoje kraljevine? Malo l’ ti je? Ostala ti pusta! Već se o tuđe otimate carstvo. A ti, s’riče, despote Uglješa! Malo l’ ti je despotstva tvojega? Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto! Već se o tuđe otimate carstvo. A ti striče, vojevoda Gojko! Malo l’ ti je vojvodstva tvojega? Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto! Već se o tuđe otimate carstvo.. Vidite li, Bog vas ne vidio! Knjiga kaže, na Urošu carstvo, Od oca je ostanulo sinu, Đetetu je od koljena carstvo. Njemu carstvo care naručio Na samrti kad je počinuo... Ovakvom odlukom Marko se silno zamerio ocu Vukašinu i stričevima. Vukašin ga čak goni da ga ubije, ali je on ipak ostao na strani pravde. Jer, sudio je ni po

babu ni po stričevima, već ro pravdi Boga istinoga, kako ga je zaklela i majka Jevrosima. Tako je, eto, nastao, u nas izraz ni po babu ni po stričevima, koji je zabeležen i u Rečniku Matice srpske, s objašnjenjem: „pravično, pravedno, objektivno“.

KOM OPANCI, KOM OBOJCI Da bi se razumeo ovaj izraz, potrebno je, pre svega, znati šta su to opanci, a šta obojci. Za opanke uglavnom svi znamo: to je ona laka seljačka obuća što se kaišima ili oputom uz noge priteže, pa se zato i kaže, kad se na put kreće, da treba „pritegnuti opanke“. Posebno su poznati srbijanski opanci, tzv. „šiljkani“. Za obojke, međutim, retko ko zna, posebno mlađi svet, jer obojci se u nas odavno već ne nose. To su bili uvijači za noge što su se nosili umesto čarapa: obični komadi tkanine u koje su se uvijala stopala da ih opanci ne bi nažuljali. Obojcima su nazivani i ulošci od sukna koji su se podlagali u opanke, a kasnije i u cipele. Kad ovo znamo, postavlja se pitanje šta znači i kako je nastala izreka kom opanci, kom obojci! Što se samog značenja tiče, ono je - barem onima koji upotrebljavaju taj izraz - sasvim jasno. A objašnjeno je i u rečnicima našeg savremenog jezika, npr. u Rečniku Matice srpske, gde stoji da izraz kom(e) opanci, kom(e) obojci, ili obrnuto: kom(e) obojci, kom(e) opanci, znači: „ko šta dobije, izvuče, kako ko prođe (u nekom sukobu)“. Matešić u Frazeološkom rječniku uz to dodaje: „pa kako bude“, „kako ispadne". On navodi i dva karakteristična primera: „ Javno treba postaviti to pitanje pred našu ulicu, pred naš grad! Otvoreno! Oštro! Kritički! Pa kome opanci, kome obojci!“ „Napravi se Kosovo...pa kome opanci, kome obojci!“ (429 a).

Jasno je, dakle, da se izrazom kome opanci kome obojci iskazuje mogući ishod nekoga sukoba u koji se svesno ulazi, s mogućnošću da se prođe dobro (tj. da se dobiju opanci, ili da se ostane u opancima), ali i uz rizik da se izgubi (tj. da ti ostanu samo obojci, ili, još verovatnije, da ostaneš samo u obojcima, pošto te ubiju i izuju). Ovo poslednje mogao bi biti i izvorni smisao izraza o kome je ovde reč. Vuk Karadžić u Srpskim narodnim poslovicama daje ovakvo objašnjenje: „Kom obojci kom opanci. Kad se kazuje da će se ko s kim pobiti ili svaditi, pa ko bude jači, ili ko šta dokopa. Valja da su se negda dvojica otimali oko obuće, pa jedan ugrabio obojke a drugi opanke.“ I ovo objašnjenje deluje uverljivo. Jer, u svakom slučaju, bolje je u kakvoj otimačini dobiti opanke (koji su vredniji) nego obojke, kao što je bolje u borbi na život i smrt (jer naš frazem upravo podrazumeva takvu, oštru borbu) ostati u opancima, dakle živ, nego bez opanaka mrtav i izuven, tj. samo u obojcima.

OSTATI NA CEDILU Izraz ostati na cedilu, ili naći se na cedilu, u značenju: „naći se u neprilici“, „biti prevaren“ i sl., deo je šire izreke, koju je Vuk Karadžić takođe zabeležio u Srpskim narodnim poslovicama. Tu stoji: „Ostao kao brabonjak na cjedilu. Đe koja se ovca i koza pobrabonja u muzlici kad je muzu, pa kad se mlijeko procijedi, brabonjci ostanu na cjedilu. Mjesto brabonjak govori se i druga riječ.“ Prvobitni smisao ovog izraza, bio je, dakle, u poređenju: „ostati napušten i osramoćen, kao brabonjak na cedilu“ (da umesto brabonjak ne kažemo još ružniju reč). Kasnije je izraz skraćen, pa se govori samo ostati na cedilu, u već rečenom značenju, koje je u Rečniku Matice srpske ilustrovano primerom iz dela Stevana Sremca: „I tako frajla Jula ostala na cedilu“ Pored ostati na cedilu, u našem jeziku postoji i izraz ostaviti koga na cedilu, sa značenjem: „izdati, izneveriti koga“, „napustiti koga“ i sl. Tako se za izigrana čoveka, koji je ostavljen u teškoj situaciji, kad mu je pomoć bila najpotrebnija, obično kaže da je „ostavljen na cedilu“. Primera upotrebe ovog izraza ima mnogo, i u dnevnoj štampi i u običnom, svakodnevnom govoru. To nije ni čudno, jer pri današnjem stanju morala (naročito u politici) nije redak slučaj da nekoga na pravdi boga ostave na cedilu, ili da, sticajem okolnosti, sam, kao brabonjak, ostane na cedilu.

PROMETATI SE KAO HODŽA KROZ PONJAVU Za nekoga ko se u životu snalazi kojekako, ko je promućuran i dovitljiv, pa se i u teškim prilikama nekako „promeće“, u našem se narodu kaže: promeće se kao hodža kroz ponjavu. Ovaj izraz proistekao je iz jedne kratke narodne priče o Nasradin-hodži, koju je Vuk Karadžić zabeležio i objavio u svojoj zbirci Srpske narodne poslovice (štampanoj na Cetinju 1836. i u Beču 1849. godine). Evo te priče u celini: „Promeće se kao hodža kroz ponjavu. Pripovijeda se da je Nasradin-hodžu karala žena da ne sjedi besposlen, nego da se promeće, tj. da radi što; hodža pak razumjevši to (po svoj prilici navalice) sasvim drukčije, razapne ponjavu u avliju pa, prorezavši je, stane skakati kroza nju i tamo i amo.“ Priča, kako vidimo, objašnjava poreklo i značenje samog izraza prometati se kao hodža kroz ponjavu. Po tome on znači i „snalaziti se izbegavajući veće napore“, ili „dovitljivošću se izvlačiti iz nekog škripca“, kao što je to učinio Nasradin-hodža, promećući se kroz ponjavu „navalice" (namerno) krivo shvativši ženin prekor da ne sedi skrštenih ruku, nego da se p r o m e ć e, tj. da se nekako snalazi u životu i zarađuje. Hodža se mogao izvući zahvaljujući višeznačnosti glagola prometati se, koji, pored ostalog, može da znači „snalaziti se“, ali i „ skakati kroza što“. Izraz prometati se kao hodža kroz ponjavu prilično je raširen u našem narodu, u svakidašnjem našem govoru. Utoliko je čudnije što nije zabeležen u našim

velikim rečnicima, kao što je, recimo, Rečnik Matice srpske. To, međutim, ne znači da on i danas ne živi i da se ne upotrebljava. Vukova je zasluga što ga je zabeležio i objasnio mu nastanak.

KAO ŠVABA TRALALA Kad neko govori dugo (i isprazno), ponavljajući stalno jedno te isto, u nas se obično kaže: „Ovaj sve jedno, kao Švabo tralala“. Uz glavni deo izraza: kao Švabo (ili Švaba) tralala, pored sve jedno, kaže se i sve isto ili uvek isto: Ovaj sve isto (uvek isto), kao Švabo tralala. Ovde može stajati i neki glagol koji svojim značenjem upućuje na dugo trajanje (ponavljati, otegnuti, nastaviti): Ponavlja kao Švabo tralala. Otegao kao Švabo tralala. Nastavio (da priča) kao Švabo tralala. Sve te i druge varijante mogu se čuti u našem svakodnevnom razgovornom jeziku, posebno u komentarima raznih sastanaka, na kojima se obično mlati prazna slama. Zanimljivo je da ni ovaj, inače široko rasprostranjen, poznat i često upotrebljavan frazem Josip Matešić nije uneo u Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika (1982), a nisu ga, začudo, zabeležili ni sastavljači velikog, šestotomnog Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (19671976). To je utoliko čudnije što je taj frazem, kao što je rečeno, opštepoznat i što se u našem jeziku dugo upotrebljava, skoro već dvesta godina, pa ga je još Vuk Karadžić čuo u narodu i uneo u svoju zbirku Srpske narodne poslovice (1849). Vuk je uz sam frazem dao i objašnjenje njegovog nastanka. On kaže: „Oles ajns, kao Švabi tralala. Pripovijeda se kako su đavo i Švabo pogodili da jedan drugoga nosi, dokle onaj koji se nosi ne ispjeva jednu pjesmu. Tako najprije uzjaše đavo na Švaba i započevši najdužu pjesmu koju je

znao, stane pjevati, a kad je svrši, onda Švabo uzjaše na đavola, ali mjesto kake prave pjesme zaintači pjevati tralala, i tako Švabo prevario đavola, te ga je morao nositi čitav dan, a pjesmi ni kraja ni konca.“ Uz ovu priču iz koje je mogao proizaći frazem, ili je, možda, sam frazem bio osnova za priču treba dati nekoliko objašnjenja. Oles ajns na početku verovatno je iskrivljeno nemačko „sve jedno“, kako se i u nas često, možda i najčešće, čuje: On sve jedno, kao Švabo tralala. Švabo (ili Švaba) je u nas, kao što se zna, pogrdan naziv za Nemce i Austrijance (RMS, 6,935). U svesti (i istorijskom iskustvu) našeg naroda Švabe su, pored Turaka, (bile) vekovni neprijatelj, pa je čudno što se baš Švabi pripisuje tolika domišljatost. Ovo može biti i dokaz da je priča inspirisana frazemom, koji je postojao i ranije kao reakcija našeg puka na refrene u nemačkim pesmama, koje nije razumeo i koje je pamtio samo po stalnom ponavljanju. Iako, kako je već rečeno, frazem kao Švabo tralala nije zabeležen u Matičinom rečniku, njegovi sastavljači registrovali su samu reč tralala, ili tra-la-la uz objašnjenje: „uzvik (uzet iz nemačkog jezika) koji se pripeva u pesmi (obično posle svake strofe)“ (RMS, 6, 257). Od toga su izvedeni onomatopejski glagoli tralakati i tralalakati, pevati, ponavljati u pevanju „tralala “, i (u istom značenju) tralalikati s glagolskom imenicom tralalikanje, kao i tralakanje, što je takođe zabeleženo u RMS. Zbog svega toga neshvatljivo je što frazem sve jedno, kao Švabo tralala, u ovoj ili nekoj drugoj varijanti, nije dosad zabeležen ni u jednom našem rečniku, čak ni u frazeološkom.

PSUJE KAO VLAH S KOCA Ni frazem psuje kao Vlah s koca, u značenju: „gadno psuje“, „izgovara najteže i najpogrdnije psovke“, nije uvršten u Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika Josipa Matešića (izd. Školska knjiga, Zagreb, 1982), sigurno, zato što nije nađen u utvrđenom korpusu tekstova za ispisivanje frazeološke građe, a sastavljač ga se, jednostavno, nije setio. Nema ga ni u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (RMS), a, što je još čudnije, ni u Rečniku srpskohrvatSKOG književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti (RSANU). Taj je frazem, međutim, veoma čest u razgovornom jeziku, u srpskim ruralnim i urbanim govorima, pa ga je još Vuk Stefanović Karadžić zabeležio i uneo u svoju knjigu Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi (Beč, 1849). Evo njegovog objašnjenja: „Psuje kao Vlah s koca. Jer čoek koji je nabijen na kolac ne bojeći se nikakva većega zla psuje Turcima šta mu na usta dođe, ne bi li ga ubili.“ Vlah u ovom kontekstu znači „pravoslavac (Srbin)“, „rajetin“ Vuk u Srpskom rječniku (1818), tumačeći tu reč nemačkim i latinskim der Walach, Valachus, dodaje: Turci (osobito Bošnjaci) zovu i Srblje (kašto i sve rišćane) Vlasima. „Reč Vlah inače u našem jeziku ima više značenja (v. RMS, 1, 349 i RSANU, 2,716), ali joj je značenje ovde određeno i jasno, jer se zna koga su Turci na ovim prostorima nabijali na kolac.

Jezive i potresne scene toga varvarskog načina kažnjavanja opisao je, do najsitnijih detalja, Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija. Nabijanje na kolac seljaka Radisava izgledalo je ovako: „Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa, seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razbirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako

čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobičan zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni ropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome.“ Nakon opisa još nekih jezivih detalja, posebno uspravljanja koca i zgrčenog lica nesretnog Radisava, Andrić nastavlja: „Kad i to bi gotovo, Cigani se izmakoše podalje i pridružiše sejmenima, a na onom praznom prostoru ostade sam, izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen i go do pasa, čovek na kocu. Iz daljine se samo naslućivalo da kroz njega ide kolac, za kojim su mu vezane noge pri člancima, dok su mu ruke vezane na leđima. Zato je narodu izgledao kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko iznad reke... Tada Plevljak, Merdžan i još dvojica sejmena priđoše ponovo osuđeniku i stadoše da ga zagledaju izbliza. Niz kolac je tekao samo slab mlaz krvi. Čovek je bio živ i svestan. Slabine su mu se dizale i spuštale, žile na vratu kucale, oči su kolutale sporo ali neprestano. Kroz stisnute zube naviralo je otegnuto reženje u kom su se teško razabirale pojedine reči: - Turci, Turci... - grcao je čovek sa koca - Turci na ćupriji... da paski skapavate... paski pomrete!“ Odmereni i uzdržani Andrić izostavio je strašne psovke i, umesto njih, stavio tri tačke. Ali, da se zamisliti šta je sve mogao izgovoriti Turcima, umirući polako, u mukama, nesretni Radisav, nabijen na kolac na strmoj obali Drine, iznad skela novoga mosta.

Surovo nabijanje ljudi na kolac pripada, nadajmo se, dalekoj prošlosti. Ali iz tih vremena, možda i zato da nas na njih podseti, ostao nam je frazem psuje kao Vlah s koca, što znači: „gadno psuje“, „izgovara najteže i najpogrdnije psovke“, a u drugoj verziji: „odgovarati (kome) kao Vlah s koca“ -„drsko, osorno odgovarati“.

LABUDOVA PESMA Poslednji značajniji rad ili delo nekog stvaraoca pre njegove smrti (na kraju aktivnog umetničkog, naučnog ili kakvog drugog stvaranja) naziva se obično labudova pesma. U našem jeziku taj se izraz veoma često upotrebljava, i to ne samo da bi se označilo zadnje delo nekog stvaraoca nego i zadnja manifestacija kakvog talenta uopšte, kao što je, recimo, poslednja velika igra jedne generacije sportista, fudbalske ekipe i sl. Čak je, u svoje vreme, poslednja vožnja železnice na parni pogon na uskotračnoj pruzi Čapljina-Nikšić propraćena u štampi sentimentalnim tekstom pod naslovom Labudova pesma neumornog „ćire “. Izraz labudova pesma veoma je star. Poznavali su ga još i antički Grci i Rimljani. Oni su verovali da labudovi pred smrt ispuštaju glasove koji podsećaju na lepu melodičnu pesmu-tužbalicu. Po nekim mitovima, svi se labudovi, kad osete da im se bliži kraj i da dolazi smrtni čas, vraćaju na reku Meandar (u Maloj Aziji) da tu otpevaju svoju poslednju pesmu. Ezop je u jednoj basni (VI v. pre n. e.) zabeležio: „Govore da labudovi pevaju pred smrt. ,A junakinja Eshilove tragedije Agamenon Klitemnestra, za predsmrtne nadahnute reči Kasandrine i ne kaže: „Ona, koja je, slično labudu, propevala svoju poslednju, žalobnu, smrtnu pesmu.“ Izraz labudova pesma upotrebio je na jednom mestu i Ciceron u svome delu O govorniku. Da verovanja o predsmrtnoj pesmi labuda, pretočena u jedan lep i slikovit izraz, nisu bez osnova, svedoči veliki nemački

prirodnjak Alfred Edmund Brem (Brehm). U poznatom delu Život životinja (Tierleben) on, pored ostalog, detaljno opisuje i život labudova, ističući ovo zapažanje istraživača Šilingsa: „Labud žutokljuni ne samo što posmatrača oduševljava lepim izgledom... nego i otvorenim, različitim i čistim tonovima svoga glasa kojima se javlja svakom prilikom....“ To milozvučno oglašavanje pojačava se naročito u situacijama kad na zamrzlim rekama ovim prekrasnim pticama zapreti opasnost da ostanu bez hrane i tako uginu. ’U takvim sam prilikama’ - priča Šilings - 'čitave dugačke zimske večeri i čitave noći mnogo puta slušao tužaljke brojnih glasova iz daljine... To pevuckavo dozivanje podsećalo je čas na prijatni zvuk zvona, čas na zvukove kakvog instrumenta.’“ Na osnovu ovog opisa i drugih podataka, Brem konstatuje: „Sve što se govori o pesmi umirućeg labuda nisu izmišljotine, jer poslednji uzdasi smrtno ranjenog labuda izvijaju se u vidu pevajuće melodije.“ „Po svemu tome“ - zaključuje veliki prirodoslovac -„priča o labudovoj pesmi pokazuje se vrlo istinitom. Ona je, očigledno, zasnovana na stvarnosti, ali su je poezija i bajka odeli u drugu formu. Pravim pevačem umirući labud ne može se smatrati, ali njegov poslednji uzdah toliko je melodičan, kao i svaki drugi koji on proizvodi.“ Labudovi, dakle, bar oni žutokljuni (tzv. kliktavci), ipak umiru pevajući. Ta činjenica bila je, kako smo videli, oslonac i za stvaranje ustaljenog izraza labudova pesma.

KROKODILSKE SUZE Za čoveka koji se pretvara da je ojađen i ožalošćen zbog nečije nesreće, a u stvari se potajno tome raduje, koji javno oplakuje žrtvu vlastitog nasilja ili spletke, kaže se da lije (ili roni) krokodilske suze. Krokodilske suze su, dakle, izraz koji znači krajnje licemerje, on označava lažno sažaljenje, lažno izražavanje žalosti i sl. Evo jednog karakterističnog primera iz Matešićevog Frazeološkog rječnika: Moje uzbuđenje kod mojeg posmrtnog slova nad otvorenim grobom tragično i naglo preminulog profesora Penara... Kujundžić proglašava za „krokodilske suze“. - VUS1976. Ne veruju, znači, čoveku da je bio iskren, da je pokojnika stvarno žalio, iako je lepo i dirljivo govorio na njegovoj sahrani!? Lažno saosećanje, iskazano frazemom krokodilske suze susrećemo i u ovom primeru, ispisanom sa požutelih stranica jednog lista: „Naša plivačica Atina Bojadži vratila se iz Kaira, gde je osvojila drugo mesto na međunarodnom takmičenju. Pre odlaska najviše se bojala krokodila, jer je morala osam časova da pliva u Nilu. - Razočarala sam se - rekla nam je juče. - Nisam videla nijednog krokodila... Međutim, ova ’krokodilska atmosfera’, ipak nije mimoišla Atinu Bojadži. Kad se, po povratku, požalila na svoje nerešive materijalne probleme oko učešća na

međunarodnim takmičenjima, u Plivačkom savezu su prolili - krokodilske suze.“ Ovakvih primera moglo bi se navesti dosta, jer ljudi često, umesto stvarnog sažaljenja i pomoći onima koji su u nevolji, bezdušno i pretvorno liju krokodilske suze. To je, međutim, druga tema, za druge prilike. Mi ćemo se ovde pozabaviti samim tim izrazom i objasniti kako je i zašto nastao. Krokodil je strašna zver, krvoločna i bezdušna, pa je čudno da može uopšte da plače, a kamoli da nekoga žali, makar i uz pretvaranje. Kako su, onda, lažne suze povezane upravo s krokodilom? Razloga za to ima. Krokodil zaista ponekad plače, ali ne od tuge i žalosti, već zato što su mu suzne i pljuvačne žlezde u tesnoj vezi, pa kad proždire žrtvu, refleksno suzi, pušta krupne suze. Narodi koji žive u krajevima gde ima krokodila zapazili su tu pojavu, pa su počeli verovati da krokodili oplakuju svoje žrtve. Otuda, onda, i izraz krokodilske suze - „lažne suze“, „lažno sažaljenje“. Pored krokodilskih suza postoji i izraz krokodilski smeh, sa značenjem: „lažan, neiskren smeh“ U Rečniku Matice srpske zabeležen je ovaj primer: „Čim ostadosmo sami, ona prsnu u svoj krokodilski smeh...“ Lako je objasniti kako je nastao ovaj izraz. Pošto su krokodilske suze - „lažne suze“, pridev krokodilski dobio je značenje - „lažan“, pa je tako, onda, i lažni smeh postao - krokodilski smeh.

PODMETNUTI KUKAVIČJE JAJE Ljudi su često, u svojoj prepredenosti i podmuklosti, spremni jedni drugima da podmeću svašta, pa i - kukavičja jaja. Sudeći po naslovima i napisima u našim novinama podmetanje (ili poturanje) kukavičjih jaja oprobano je sredstvo za postizanje ovih ili onih ciljeva u političkoj borbi. Otuda i upozorenje: „Promena onoga što ne valja mora biti... Pri tome treba paziti da se sa zahtevima za promenu ne podmetne i ’kukavičje jaje’, odnosno neki parcijalni interes.“ Slična je i ova konstatacija: „Pojedinci iz svojih fotelja podmeću kukavičja jaja današnjoj, modernoj Evropi, koja je vreme feuda već zaboravila.“ Očigledno je da je i u jednom i u drugom primeru reč o nekoj podvali, o zameni pravih sadržaja krivim, lažnim, o podmetanju svojih shvatanja ili težnji nekome drugom da ih on, i ne znajući o čemu se radi, zastupa ili ostvari. A sve je to, kako smo videli, označeno izrazom podmetnuti kukavičje jaje. Kako je nastao taj izraz i zašto je određeno ljudsko ponašanje povezano s kukavičjim jajima? Poznati nemački zoolog Alfred Edmund Brem (Brehm), u svojoj sjajnoj i već pomenutoj knjizi Život životinja, prikazujući našu sivu kukavicu (Cuculus cornus), govori, pored ostalog, i o njenom posebnom načinu razmnožavanja. Ta ptica, naime, ne izvodi mladunce kao sve ostale ptice - ležanjem na jajima. Ona svoja jaja polaže u tuđa gnezda da se tamo izlegu, tako da mlade kukavice kasnije othrane drugi roditelji. Kukavica, dakle, stvarno podmeće svoja jaja drugima.

Obično su to zebe, ševe, vrapci, šojke, svrake, slavuji, drozdovi, kosovi i druge ptice pevačice. Zanimljivo je da joj pri tome pomaže i sama priroda. Njena jaja su, naime, bojom prilagođena jajima ptica u čija ih gnezda polaže. „Usled toga“ - kaže Brem - „u različitim područjima prevaguje čas jedna, čas druga boja.“ Ovaj prirodnjak iznosi i druge zanimljive podatke o kukavičjem podmetanju jaja: „Mlada kukavica izlazi iz jajeta nakon 12 dana ležanja. Tek izlegla, potpuno je nemoćna, ali uprkos tome strahovito proždrljiva. Zahteva više hrane nego što joj njeni odgojitelji mogu smoći, pa ako u gnezdu ima i drugih mladunčadi, grabi im hranu ispred kljuna. Mlada kukavica, još gola, izbacuje redovito sva jaja i svoje sustanare iz gnezda... Eksperimentima je provereno da mlada kukavica nagonski izbacuje iz gnezda decu svojih gostoprimaca. Nekoj mladoj kukavici, tri dana nakon izlaska iz jajeta, stavili su u gnezdo, koje je već bilo prazno, kanarince od osam dana. Mali kukavičji golišavac nije mirovao sve dotle dok nije jednoga od njih, žestoko se okrećući i podmećući glavu, naprtio sebi na leđa. zatim se brzo i snažno uspravio, krenuo natraške i izbacio mladog kanarinca iz gnezda. Isto je tako postupio i s ostalima.“ Ostavši samo u gnezdu, mladunče kukavice obezbeđuje sebi opstanak, jer ga pomajka i poočim hrane - nastojeći da mu donesu što više insekata, pužića, gusenica i crva kako bi zadovoljili njegovu veliku glad. Nakon dvadesetak dana mlada kukavica napušta gnezdo i odlazi u prirodu, praćena još izvesno vreme dirljivom pažnjom obmanutih hranitelja.

Na osnovu spoznaje ponašanja kukavica u prirodi nastao je u jeziku izraz podmetnuti kukavičje jaje, sa značenjem: „nasamariti koga“, „vešto podmetnuti kome svoje misli ili shvatanja“, „svojim problemima opteretiti drugoga" i sl. On se uglavnom odnosi na ljude koji se ponašaju kao kukavice, tj. one koji su spremni da drugima podmetnu svoje ideje ili svoje težnje kako bi ih ostvarili tuđim naporima. Treba na kraju reći da između stvarnog podmetanja kukavičijih jaja u prirodi i ponašanja ljudi koja se označavaju tim izrazom postoji jedna bitna razlika: ptice to čine po nagonu za održanje, a ljudi svesno - da bi prikrili svoje prave namere i ostvarili ih nasamarivši drugoga. Stoga izraz podmetati kukavičja jaja ima jako pejorativno (pogrdno) značenje.

CARSKI REZ Carski rez je rezultat dvostruke greške: greške majke prirode i jedne obične lingvističke zablude. Sam taj izraz nastao je u XVII stoleću, ali je hirurški zahvat koji se njime označava („vađenje ploda iz majčine utrobe prorezivanjem trbušne stenke i uterusa“) postojao i mnogo ranije. Prema grčkim legendama, na taj je način došao na svet bog vina i radosti Dionizije, pa čak i bog lekarstva Asklepios ili Asklepije (lat. Eskulap), onaj čiji se lik sa zmijom može videti po našim apotekama. Rođenje pomoću carskog reza vezuje se i za neke junake narodnih epova (za Rustema iz Šahname, na primer), a postojalo je i verovanje da su tako rođeni i glasoviti Rimljani Scipion Afrikanac, konzul i vojskovođa koji je porazio Kartaginjane, i sam Gaj Julije Cezar, veliki imperator. Rimski pisac i istoričar Plinije smatrao je da nadimak Cezar (izvorno Caeser) potiče od Caesares ili Caesines, kako su se nazivali ljudi koji su „ex utero matris caeso nati“, tj. „rođeni izrezani iz materice“. Takvo rođenje Julija Cezara nikada nije dokazano, ali se izraz carski rez (med. lat. sectio caesarea) ipak vezuje za njegovo ime. No o tome nešto kasnije. Sada još nekoliko reči o carskom rezu kao ljudskoj korekciji greške majke prirode. Operacija vađenja deteta iz majčine utrobe izvodi se u slučajevima kad, zbog različitih smetnji (suženja zdelice i sl.), nije moguć normalan porod. To je danas rutinska hirurška intervencija, sa zanemarljivim procentom smrtnosti, a nekad je ishod toga zahvata, zbog trovanja i drugih komplikacija, bio koban za plod, a pogotovo za majku. U prošlosti se carski rez izvodio

uglavnom na tek umrlim trudnicama (,,sectio caesera in mortua“). Razlozi su bili dvojaki: humani (da bi se spaslo dete) i magijski ili religijski. U Justinijanovom zakoniku zabeležene su stare rimske odredbe da se iz mrtve trudnice obavezno mora izvaditi dete. Po običajima nekih starih naroda, trudnica se nije smela sahraniti ili spaliti sa čedom u utrobi, a Katolička je crkva u srednjem veku preporučivala da se dete izvadi iz mrtve majke, kako bi se, ako ostane u životu, moglo krstiti. Mada postoje neke pretpostavke da je carski rez na živoj ženi primenjivan mnogo ranije (kod Jevreja u II stoleću), prvi takav zahvat izveden je tek negde početkom XVI stoleća. Taj se poduhvat, kao prvi, pripisuje izvesnom Jakobu Nuferu, kastratoru (štrojaču) svinja iz Bazela u Švajcarskoj, koji je na taj način, uz prethodnu dozvolu sveštenika, a uz asistenciju mesnog dželata i prisustvo gradonačelnika i sudije, spasao sigurne smrti svoju suprugu i dete. Zabeleženo je da je nešto kasnije (1540) talijanski vidar Baino izveo istu operaciju, spasavši jednu porodilju, ali, na žalost, ne i njeno dete. Već 1581. godine objavljena je prva monografija o carskom rezu. Napisao ju je francuski lekar Fransoa Ruse (François Rousset). No vratimo se samom izrazu carski rez i lingvističkoj zabludi na kojoj se zasniva. Pošto se verovalo da je Cezar rođen izrezivanjem iz majčine utrobe, latinski naziv za tu operaciju: sectio caesarea (što je, u stvari, tautološki spoj dve reči istog ili sličnog značenja: sectio - „rezanje“ i caesareus „izrezan“) krivo je protumačen, pa je ono caesaera povezano sa Caesar, što znači i „car“. Tako je onda, zahvaljujući grešci, nastao izraz carski rez.

Postoji još jedno tumačenje porekla toga izraza, ali i ono upućuje na vezu s imenom Julija Cezara. U njegovom zakonu (Lex Caesarea), naime, bilo je propisano da se utroba svake žene umrle u poodmakloj trudnoći otvori, pa je, navodno, po njemu onda ta operacija nazvana carski (to će reći - cezarski) rez. Ni ta pretpostavka nije dokazana. Ostaje, dakle, zaključak da je izraz carski rez ipak nastao kao plod jedne lingvističke zablude. No, bez obzira na to, on je ušao u medicinsku terminologiju, pa i u običan svakodnevni govor, gde se upotrebljava u značenju: „energičan, spasonosan zahvat u rešavanju nekog teškog problema“. Zato se kod nas čuje, a može se pročitati i u štampi, da je našoj privredi, i našem društvu u celini, potreban - carski rez. To se jednako odnosi i na naš fudbal, iako je svojevremeno Branko Zebec, kandidat za saveznog kapitena izjavljivao: „Nikada zbog jednog debakla kakav su doživeli plavi na Mundijalu ne bih pravio ’carski rez’ u tolikoj meri da se odreknem iskusnih igrača.“ Primera ovakve upotrebe izraza carski rez ima mnogo. Stoga je čudno da on nije zabeležen u velikom Frazeološkom rječniku J. Matešića.

SIJAMSKI BLIZANCI Izraz sijamski blizanci označava blisku, nerazdvojnu povezanost dve osobe, ili stvari, pojave i sl., katkad toliko tesno vezane da bi svaki raskid, kad su u pitanju živi stvorovi, značio smrt za svakog od njih. U tom značenju frazem sijamski blizanci proširio se i u običnom govoru, pa se u Matešićevom Frazeološkom rječniku navodi i ovaj primer iz dnevne štampe: „Zašto ste razdvojili sijamske tv-blizance Šiljka i Silobrčića?“ (Reč je o dvojici nerazdvojnih voditelja u nekad veoma gledanoj emisiji „Mali noćni razgovori“) Upravo s tim značenjem („bliska povezanost“) sijamski blizanci žive danas u srpskom jeziku. A pravi „sijamci“, od kojih je taj izraz i potekao, odavno su umrli, pre više od stotinu godina. Zvali su se Čang i Eng. Rođeni su, kako se već iz samog izraza da zaključiti, u Sijamu (današnjem Tajlandu), koji je poznat još i po sijamskim mačkama, ali i po tome što se slikovito naziva „zemlja smeška“. Zanimljivo je da blizance Čanga i Enga, koji su bili fizički spojeni, srasli jednim delom grudi, u njihovoj rodnoj zemlji nisu zvali sijamskim nego - kineskim blizancima, zato što su im roditelji bili doseljeni Kinezi. Rođeni 11. maja 1811. godine, blizanci su detinjstvo proveli u maloj plovećoj kući u blizini Bangkoka, glavnog grada Sijama (Tajlanda). Otac im je bio siromašni ribar, pa su živeli u bedi sve dok ih 1829. nije otkrio trgovac i pomorac Abel Kofin i odveo u Sjedinjene Američke Države. Prikazivao ih je publici po gradovima s obe strane okeana (i u Americi i u Evropi)

tako da su postali veoma popularni. Stekli su svetsku slavu, a uz to i dosta novaca, pa su se nastanili u Sjedinjenim Državama, u Severnoj Karolini, i primili američko državljanstvo. Prvo su se bavili trgovinom, a onda su kupili farmu i živeli na svojih „110 jutara, gajeći stoku i obrađujući zemlju. Za divno čudo, bili su i sretno oženjeni - dvema Amerikankama, sestrama Adelaid i Sali, s kojima su izrodili više od dvadesetoro dece (Čang i Adelaid imali su sedam kćeri i tri sina, a Eng i Sali čak sedam sinova i pet kćeri). Sva deca su im inače bila normalna i zdrava, osim jednog Čangovog sina i kćeri koji su ostali gluvonemi. Zajedno rođeni, ne rastajući se nijednog trenutka, Čang i Eng su zajedno i umrli, istoga dana i gotovo u isti čas: 17. januara 1874. Preminuli su u 63. godini. O slavnim blizancima dosad se pisalo dosta u celom svetu. O njihovom životu napisan je i jedan roman. Objavljen pod naslovom Dvoje, taj je roman sedamdesetih godina dvadesetog veka pobudio veliko interesovanje čitalačke publike širom Amerike. Autori pomenutog dela, Irvin Valas i njegova kći Emi, izneli su mnogo zanimljivih detalja iz Čangovog i Engovog života. Uza sve bogatstvo, njihovo živovanje bilo je teško i nesnošljivo, pa je često dolazilo i do dramatičnih sukoba. Čang je, recimo, pio i pušio, a Eng nikako nije podnosio alkohol i duvan. Zbog toga su se tukli, pa čak povlačili i po sudovima. Ali njihova nevolja imala je ponekad i svoje prednosti. Jednom ih je spasla teške novčane globe i zatvora. Desilo se da je, prilikom boravka u Filadelfiji, Čang udario jednog gledaoca, pa je trebalo da bude kažnjen. Sudija se našao u nedoumici: Ako kazni Čanga, ispaštaće i Eng, ni kriv ni dužan. To je

shvatila i oštećena strana, pa je povukla tužbu, te se tako sve sretno završilo. Za Čanga i Enga po njihovom imenu, a pogotovo po američkom prezimenu Bunkes, danas retko ko zna. Ali oni su u celom svetu postali i ostali poznati kao sijamski blizanci. Taj izraz ušao je i u medicinsku terminologiju pa se svi slučajevi „sraštenih blizanaca“ kod nas i u svetu upravo tako nazivaju.

PIJAN KAO MAJKA Ljudi koji često i rado zagledaju čašici u dno, koji vole „dobru kapljicu“ (da ne kažemo - pijanci) imaju svoje tumačenje izraza pijan kao majka. Oni tvrde da su svi ljubitelji alkohola duševni i dobri ljudi, pa pošto se kaže dobar kao majka, izraz pijan kao majka znači to isto. Prvo je, dakle, bilo: pijan - dobar kao majka, a onda samo - pijan kao majka. Kad bi to stvarno bilo tako, na svetu ne bi bilo nevolja. Svi bi ljudi pomoću alkohola mogli postati dobri, a sa dovoljnim količinama viskija, konjaka, votke, ili naše dobre crnogorske lozovače, mogla bi se sprečiti krvoprolića i pomiriti zaraćene vojske. Stvarnost je ipak drukčija: znamo da se u pijanstvu čine mnoga zla, a ono je i samo za sebe veliko društveno zlo. Ali, ostavimo ljubitelje alkohola i njihova pristrasna tumačenja, kojima svoju veliku manu pretvaraju u vrlinu! Ima i sasvim trezvenih, veoma ozbiljnih i kompetentnih ljudi koji izraz pijan kao majka povezuju s alkoholom. Akademik Berislav Berić, profesor univerziteta i šef Ginekološko-akušerske klinike u Novom Sadu, daje ovakvo objašnjenje: „U vreme kada su se žene porađale po kućama, bez stručne pomoći, u slučajevima kada je dolazilo do zastoja porođaja, ili ako je porođaj bio veoma bolan, babice su davale porodiljama da piju alkohol, i to po mogućnosti što jaču rakiju, da bi one na taj način bile obezboljene. To narodno iskustvo ima svoju osnovu i u medicini. Utvrđeno je, naime, da određene (ne prevelike)

količine alkohola u toku porođaja dovode do popuštanja grčeva materice i opuštanja mišića. Na taj se način zaista olakšava porođaj. Čak i radi predupređivanja pobačaja svojevremeno su davane ženama manje količine konjaka ili vinjaka da bi se sprečilo grčenje materice, što je jedan od znakova pretećeg pobačaja. Tako se postupalo i u našim zdravstvenim ustanovama, a na Zapadu, naročito u Skandinaviji, to je bila redovna praksa. Sve to, dakle, ima svoje opravdanje i, da kažemo, logično objašnjenje. Na taj način je, onda, nastao i izraz pijan kao majka, jer su žene u porodu stvarno napijane, one su bile pijane.“ Nasuprot ovom tumačenju, lingvisti imaju drukčije objašnjenje. Dr Dragana Mršević-Radović, jedan od najboljih poznavalaca frazeologije u našem jeziku, oslanjajući se na istraživanja poznatog ruskog lingviste, profesora Nikite Tolstoja, kaže: „Poznato slovensko poređenje pijan kao majka povezuje se sa nešto širim izrazom pijan kao majka zemlja. Interesantno je šta je prof. Tolstoj našao kao osnovicu za nastanak ovog poređenja. Kod primitivnih naroda postoji verovanje da je majka zemlja sveopšta majka - majka roditeljka, praroditeljka celog živog sveta. Da bi mogla da ispuni tu svoju primarnu funkciju, funkciju reprodukcije, majka zemlja mora da bude obilato natopljena vlagom, kišom. Kiša dolazi s neba kao nebeski, božanski dar. Svakog prolećnog ciklusa, obilno natopljena prolećnim vodama, zemlja postaje natopljena, napojena ili - ’pijana’ majka zemlja. Otuda pridev pijan u našem poređenju pijan kao majka zemlja ima, u stvari, značenje: 'natopljen’, ’napit’. Daje zaista reč o ovom značenju prideva pijan, pokazuje njegova upotreba u još jednom, takođe poznatom

frazeološkom izrazu. Sit i pijan kaže se za čoveka koji je zadovoljen, zadovoljan, koji nije ni gladan ni žedan. To znači - kada je dovoljno nahranjen i napojen. Pijan, dakle, nije ništa drugo nego ’napit’, ’napojen’. Glagol piti uz imenice koje znače nekakvu propustljivu materiju znači ’upijati’. Kažemo da zemlja ili pesak piju vodu, piju vlagu, pa su onda napojeni, natopljeni, napiti. Kada je značenje pijan - ’natopljen\ 'napojen’ postalo sekundarno, pomalo zatamnjeno, izbledelo, zamenilo ga je drugo, opštije značenje - ’pijan’, ’opijen’. Kako sada objasniti opijen kao majka zemlja! Normalno. Govornik je potražio neke njemu bliže asocijacije iz sveta koji ga je okruživao i rodila se nova slika: ne više pijan („natopljen") kao majka zemlja, nego pijan kao majka, tj. žena koja rađa.“ Ovo objašnjenje je uverljivo, utoliko više što postoji i izraz pijan kao zemlja. Ali ni ono prvo, medicinsko, bar što se tiče podataka o opijanju porodilja, nije bez osnova. Ako na taj način i nije nastao sam izraz pijan kao majka, u svesti i govoru naroda mogao se učvrstiti.

PIJAN KAO DUGA U našem jeziku ima veliki broj izraza kojima se iskazuje kako je neko pijan. Govori se, kao što znamo: pijan kao zemlja ili pijan kao majka, zatim: mrtav pijan, trešten pijan, pa pijan kao ćuskija, pijan kao klen, pijan kao bačva (ili čep, drvo, panj), pijan kao smuk, pijan kao svinja itd. Među izrazima ovoga tipa je i pijan kao duga. U Rečniku Matice srpske (knj. I, 799 a) rečeno je da taj frazeologizam znači: „potpuno, do besvesti pijan“. Matešić u Frazeološkom rječniku potvrđuje to i primerom: „Taj se neće tako skoro probuditi... Pijan je kao duga.“ Već smo, u prethodnom tekstu, objasnili zašto se kaže pijan kao majka i pijan kao zemlja. Ni ostale izraze koji su ovde navedeni nije teško objasniti. Pijan kao čep znači, u stvari „natopljen“, „nakvašen“ (alkoholom), pa otuda i „mokar“ (kao čep). Tako je i s drugim sličnim frazemima: pijan (tj. „nakvašen“, „natopljen“, ,,mokar“) kao bačva (drvo, panj i sl.). Poređenje se samo po sebi nameće: pijanac je natopljen alkoholom (kao bačva ili čep, panj, drvo). I mokar je od alkohola kao čep, bačva itd. Stoga onoga koji voli da pije i zovu „mokri brat“. Svi ti frazeologizmi po svom su značenju jednaki izrazu pijan kao majka (zemlja). I tu se značenje razvilo preko glagola pijan u značenju „natopljen“. Što se kaže pijan kao ćuskija, takođe je lako objasniti. Ćuskija je teška gvozdena poluga koja ne može stajati uspravno. Ona pada na zemlju kao pijan čovek. Tako je između reči pijan i ćuskija uspostavljena značenjska veza koja je fiksirana u ustaljenom izrazu.

Izraze pijan kao svinja i osvinjio se (naljoskao se kao svinja) nije potrebno posebno objašnjavati. Pijan se čovjak zaista ponaša kao svinja. Sve je to, dakle, jasno i logično. Ali zašto se kaže pijan kao duga? Kako je duga dovedena u vezu s pijanstvom? Najveći broj onih koji upotrebljavaju taj izraz misli da se tu radi o dugi kao prirodnoj pojavi koja se javlja na nebu posle kiše. Otuda, onda, i verovanje kako se duga u širokom luku spušta negde na zemlju „da pije vodu“. Misli se da je tako nastao i izraz pijan kao duga (i pije kao duga). Ova pretpostavka, međutim, nije tačna. Reč duga u pomenutom izrazu ima sasvim drukčije značenje (i drukčiji naglasak). U Rečniku Matice srpske to je označeno ovako: „duga... savijena daska kao sastavni deo bačve, bureta.“ Jedno je, dakle, duga - prirodna pojava (u toj se reči prvi slog izgovara sa dužinom, otegnuto), a drugo, opet, duga - daščica za burad ili bačve (gde se prvi slog izgovara kratko i oštro). Izraz pijan kao duga vezan je, u Rečniku MS, kod Matešića i u drugim izvorima, upravo za ovu drugu reč. Zato treba govoriti pijan kao duga (s kratkim), a ne pijan kao duga (s dugim naglaskom). Posle svega ovog lako je utvrditi kako je nastao taj frazem, koji ide u red onih izraza u kojima pijan znači „natopljen“, „nakvašen“. Pored pijan kao čep (bačva, panj i sl.) sasvim je logično i pijan kao duga.

MLATITI PRAZNU SLAMU Izraz prazna slama, koji je inače pleonastičan (jer slama je već sama po sebi prazna), označava u našem jeziku nešto bezvredno, otrcano, nešto što se odbacuje. Jasno je i zašto je to tako. Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hlebno zrno (pšenice ili raži i sl.), ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje tako reći ne služe ničemu, osim kao prostirka za stoku. Nekad je, doduše, slama služila i za pokrivanje kuća, ali su ta vremena davno prošla. Otuda prazna slama i znači nešto bezvredno ili glupo, otrcano i sl. Ne kaže se slučajno za neznalicu ili glupaka da ima slamu u glavi. I to je, naravno, jasno i logično. Ali zašto se kaže mlatiti praznu slamu? O kakvom je „mlaćenju“ tu reč? Odgovor na ovo pitanje krije se u davno minulim vremenima, kad se žito nije vrhlo kao danas: pomoću posebnih mašina - vršalica, ili, u novije vreme, kombajna, koji i žanju i vrhu i veju žito, a uz to i slažu i povezuju „praznu slamu“. U stara vremena žito se vrhlo na dva načina pomoću konja i mlaćenjem. Vršidba pomoću konja izgledala je ovako: Posle žetve snopovi bi se svozili na gumno (mesto gde se vrše) i polagali oko jednog stuba ili stožera. Zatim bi za stožer vezali jednog ili dva konja i terali ih ukrug po žitu tako da bi svojim kopitama krunili klasje i odvajali zrno od stabljika. Potom su podizali slamu, a žito bi prevejavali na vetru da se oslobodi čahurica i osja. Tako se dobijalo čisto zrno.

Oni koji nisu imali konja, svojim su rukama mlatili požnjeveno žito i tako odvajali zrnevlje od klasja. To su obično činili služeći se jednostavnom spravom, koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatan. Kako je izgledalo mlatilo i kako se pomoću njega vrhlo žito, objašnjeno je u rečnicima našeg jezika. Mlatilo je, jedna poduža glatka motka, nazvana ’stojilo’, koje služi kao držalje; na kraju je ove pomoću kožnih prstenova obična drvena maljica (do 50 cm dugačka) nazvana ’cep\ kojim se udara po klasju i zrno omlati.“ Tako se, eto, nekad mlatilo žito. Taj posao imao je svoj puni smisao i svrhu, jer se na taj način dobijalo čisto zrno. Ali mlatiti po praznom, već ovršenom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, nema stvarno nikakvog smisla. To je uzaludan posao, posao bez svrhe. Po tome je onda i nastao ustaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: „baviti se nečim beskorisnim“, „uzalud se truditi“, „raditi jalov posao“, a onda i „govoriti uprazno, bez smisla i svrhe“, „ trućati koješta“. Za čoveka koji „mlati praznu slamu“, tj. koji radi besmislen, jalov posao, pričajući uprazno, u našem se narodu kaže - mlatislama. Pošto je mlatiti praznu slamu isto što i mlatiti po šumi bez plodova, za onoga koji priča koješta, koji uzalud troši vreme i tako se zamajava, kaže se da je - mlatišuma. U vezi s izrazom mlatiti praznu slamu sročena je i ova šala. Pita jedan: - Zašto je na sastancima zabranjeno pušenje? Odgovaraju mu:

- Zato što se tu mlati prazna slama pa se boje da se ne zapali. Šala je stvarno umesna, mada znamo da pušiti nije dobro ni tamo gde raspravljaju pametni ljudi, a kamoli tamo gde sede oni kojima je slama u glavi.

IZVUĆI DEBLJI KRAJ Ovo je jedan od frazema, ako nije i jedini, koji može imati dva značenja. Uz to još i - suprotna!? U rečnicima našeg jezika, naime, zabeleženo je da izvući deblji kraj znači: ,,a) pri deobi dobiti bolji, vredniji deo“ i ,,b) vrlo loše proći“ ili „nastradati“, „nadrljati“. Prvo značenje, kao što i sam izraz pokazuje, vezano je za deobu nečega, pa je onda sasvim logično da je u toj situaciji bolje dobiti deblji nego tanji kraj, tj. više nego manje. Tu je, dakle, sve jasno. Ali, odakle onda ono drugo, suprotno značenje: „proći loše“, „nastradati“, koje se, pored ostalog, otkriva i u karakterističnom novinskom naslovu: Radnici izvlače deblji kraj. Iz sadržaja toga članka, naime, proizlazi da radnici u deobi dohotka ne dobijaju deblji, vredniji deo. Nasuprot tome, oni su stalni gubitnici, oni uglavnom prolaze loše. Da je to tačno, svedoči još jedan, sličan naslov, koji smo našli i zabeležili u istim novinama: Radnička klasa izvlači deblji kraj. Ovo značenje frazema izvući deblji kraj može se protumačiti jedino ako se uzme u obzir još jedan frazem, takođe čest u našem jeziku. To je svima nam poznata izreka: batina ima dva kraja, koja nas upozorava da se borba batinama ili palicama može u bukvalnom, ali i u prenesenom smislu, završiti dvojako: ili povoljno, ili nepovoljno, tj. dobro ili loše. Pošto se batina obično drži za tanji kraj, onaj koga tuku i koji, dakle, prolazi loše, stvarno izvlači deblji kraj. Otuda onda i takvo značenje pomenutog izraza.

Zanimljivo je da se u istom značenju („proći loše“) upotrebljava, i to pretežno u hrvatskoj govornoj praksi, i izraz izvući tanji kraj. To je, verovatno, nastalo prema onom prvom značenju. Ako neko pri deobi izvuče deblji kraj, znači da dobija i veći, a time i bolji deo. On, dakle, prolazi bolje. A onaj ko izvuče tanji kraj, logično, prolazi lošije. Prema tome, prvo, pozitivno značenje izraza izvući (izvlačiti) deblji kraj nastalo je u situaciji neke deobe, a drugo, negativno (loše proći“ i sl.) prema izrazu batina ima dva kraja. Treba reći da postoji još jedan sličan izraz. To je izvući kraći kraj, koji uvek znači: „proći loše“ i sl. On je, kako su jezikoslovci već razjasnili, nastao iz običaja da se neugodni poslovi ili zaduženja dodeljuju izvlačenjem štapića ili šibica, od kojih je jedna kraća od ostalih. Onaj ko izvuče kraću šibicu ili štapić, gubitnik je i mora se pomiriti s izvršenjem neugodnog posla ili zadatka. Otuda je i negativno značenje izraza izvući kraći kraj sasvim logično. Kako god okreneš, nije dobro izvući ni deblji kraj (batine), ni tanji (tačnije: kraći) kraj pri izvlačenju šibica. Jedino je pri kakvoj deobi dobro izvući deblji, tj. veći, bolji kraj. A kad izraz izvući deblji kraj ima jedno, kad drugo značenje, obično se da zaključiti na osnovu samog konteksta. Tu, dakle, nema posebnih problema.

NAĆI SE U NEBRANOM GROŽĐU Naći se u nebranom grožđu znači isto što i „naći se u neprilici“ ili „u nezgodnoj, neprijatnoj, odnosno teškoj situaciji“. Primera za to ima dosta i u književnosti i u običnom, svakodnevnom govoru. Tako u jednoj narodnoj priči stoji: „Na ove riječi careve kćeri nađe se strijelac u nebranom grožđu... steglo mu se grlo pa ni beknuti.“ U delu jednog starijeg srpskog pisca, Milorada Šapčanina, mogu se naći slični primeri, kao u ovoj rečenici: „I sam se Nićifor nađe u nebranom grožđu... toliko /se/ beše zbunio da ne znađaše šta da započne.“ Izraz naći se u nebranom grožđu često se sreće i na stranicama dnevnih i drugih listova i časopisa, što nije ni čudno, jer se ljudi često nalaze u nezgodnim situacijama, a novine o tome pišu. Samo u Politici našli smo veliki broj primera, i to već u naslovima i podnaslovima. U izveštaju s jednog suđenja, na primer, stoji ovako: „Mladić se našao u 'nebranom grožđu’, ali ga je spaslo iznenadno prisećanje branioca.“ Najzanimljiviji je ipak naslov jednog članka, koji glasi: „Vinogradari u nebranom grožđu“. Tu se inače govori o tome kako su kiše ugrozile berbu grožđa, pa su se stoga vinogradari našli u teškoj situaciji. Stoga je novinar, igrajući se rečima, i mogao kazati kako su oni u „nebranom grožđu“. To je, međutim, izuzetan slučaj. U stvarnosti, u životnoj situaciji iz koje je i proizašao ovaj izraz, vinogradari

upravo čuvaju nebrano grožđe, a u nezgodnoj se situaciji mogu naći drugi: oni koji pokušaju da uđu u vinograd i ukradu koji grozdac. Tada na njih navale čuvari vinograda - pudari i dobro im štapovima premere leđa. Tako je onda i nastao izraz naći se u nebranom grožđu, što će reći u neprilici, u neugodnoj situaciji kad te razgoropađeni pudari uhvate u još nebranom grožđu. U početku je, dakle, taj izraz imao sasvim konkretno značenje. Kasnije je počeo da označava svaku neugodnu situaciju ili nepriliku u kojoj se čovek iz raznih razloga može naći. U tom, prenesenom značenju on se danas upotrebljava u srpskom jeziku. Zanimljivo je da isti izraz među svim slovenskim i neslovenskim jezicima, osim našeg, imaju još samo makedonski i bugarski. Znači li to da smo jedino mi, Makedonci i Bugari bili skloni upadanju u tuđe vinograde? Ili su, možda, naši pudari bili revnosniji u kažnjavanju kradljivaca grožđa? Bilo kako bilo, tek taj je slikoviti izraz stvoren i često se upotrebljava u našem jeziku.

OBRATI (ZELEN) BOSTAN U drugom izdanju Srpskog rječnika Vuka Stefanovića Karadžića (1852), uz reč bostan stoji ova izreka: „Kako radi, obraće zelen bostan, tj. propašće.“ Ta ista izreka, samo u nešto drukčijem obliku, i uz drugu odrednicu (propasti), zabeležena je još u prvom izdanju pomenutog rečnika (1818), ovaj put s obrazložnjem na nemačkom i latinskom: „obraćeš zelen bostan (du wirst nicht gut fahren, male succedet tibi)”, što opet u suštini znači: „nećeš se dobro provesti“ ili „ne piše ti se dobro“. Frazem obrati zelen bostan upotrebljava se u nas često i bez odredbe zelen, pa se govori samo: obrati bostan, u istom značenju: „zlo proći, propasti“, „nastradati“. Primera takve upotrebe ima dosta i u našoj govornoj praksi i u književnosti. U Rečniku SANU navodi se ova potvrda iz dela Milovana Glišića: „Pa još ako uhvate da sam ja tome uzrok, onda sam ti obrao bostan.“ Isti frazem, upravo u takvom obliku, nalazi se na više mesta i u velikom četvorotomnom romanu Vreme smrti Dobrice Ćosića, inače remek-delu naše umetničke književnosti. Evo nekoliko zabeleženih primera: „To jest, ako ne savijemo šiju. A onda smo obrali bostan. Ne, nismo obrali bostan, gospodine Marinkoviću (knj. I, str. 155, izd. 1972)“. Ili: Obraćemo bostan ako osvanemo ovde. Neka on obere bostan (II, 26). Onda si obrao bostan (III, 367)“ itd. U romanu Daleko je sunce istoga pisca postoji i šira verzija: obrati zelen bostan: „ Ako ovi zavladaju, obrasmo mi zelen bostan.“ Jasno je da je u svim ovim rečenicama umesto frazema moglo stajati: „loše smo prošli“, „stradaćemo“ i sl.

Kako je nastao izraz obrati (zelen) bostan, objasnio je M. S. Lalević još u predratnoj seriji časopisa Naš jezik (br. 2, 1934, 282). On kaže: „Obrao je zelen bostan... znači da je neko uradio posao kako ne treba... slično baštovanu koji rano obere bostan... Otuda i za čoveka koji propada kažemo ’Obrao je bostan’“. Iz ovoga moglo se lako razviti značenje: „loše se provesti“, „loše proći“, „propasti“, „stradati“. Kako vidimo, frazem obrati (zelen) bostan značenjski je sličan prethodnom frazemu: naći se u nebranom grožđu, samo što nije nastao na isti način, u istoj životnoj situaciji, niti u istom kraju, jer je očigledno da je mogao nastati na području gde ima dosta bostana, kao što je i izraz naći se u nebranom grožđu nastao u nekom vinogradarskom kraju. No, bez obzira na to, oba su se ta frazema proširila po celom našem govornom području i često se upotrebljavaju - i u svakodnevnoj govornoj praksi i u literaturi.

NIZAK UDARAC Ustaljeni izrazi u jeziku (frazeologizmi) najčešće imaju svoje korene u narodnim običajima i verovanjima, u religiji i mitologiji, ili istorijskim događajima. Veoma ih je malo koji potiču iz sveta sporta. Jedan od njih je nizak udarac. Ovaj izraz vezan je za najpopularniju borilačku veštinu - boks. Pravilima te sportske discipline, naime, zabranjeni su tzv. „niski udarci“, tj. gađanje protivnika pesnicama niže od grudnog koša. Posebno su zabranjeni udarci u predelu žličice, tj. u pleksus, gde se nalazi važan živčani splet, čija povreda može izazvati tragične posledice. Jači udarac u taj deo tela („udarac u pleksus“) uzrokuje nesvesticu, a neretko i srčani zastoj, usled čega može nastupiti čak i smrt. Stoga bokseri, za koje je taj sport viteško nadmetanje u snazi i veštini, a ne prilika da ozlede ili usmrte protivnika, strogo paze da ne zadaju „niske udarce“. Boks se upravo po tome i naziva „plemenitom veštinom“. Tu mora biti sve čisto i pošteno, pa se zato zadavanje „niskih udaraca“ osuđuje i kažnjava kao nemoralan čin, kome pribegavaju samo oni koji nemaju ni snage ni talenta da se bore korektno i fer. Izraz nizak udarac (češće u množini: niski udarci) prenesen je iz sporta i u druge oblasti, pa se danas upotrebljava u svim prilikama kada se želi reći kako se neki učesnik u nadmetanju ma koje vrste (bilo da je reč o polemikama, borbi za radno mesto, položaj ili sl.) služi nedozvoljenim i nepoštenim sredstvima. Takvi obično, umesto da se služe argumentima, nastoje da moralno unize svoga protivnika, da ga unište iznošenjem prljavih

detalja i podmetanjima najniže vrste. Efekat je obično obrnut: moralna ljaga pada upravo na one koji se služe nečasnim sredstvima, koji posežu za „niskim udarcima“. U smutnim vremenima, u kojima dolazi do srozavanja mnogih vrednosti, pa i ljudskog morala, „niski udarci“ su česta pojava. Tako je i J. Matešić, u Frazeološkom rječniku, uz odrednicu nizak udarac (propraćenu objašnjenjem da je to „nepošten/prljav napad na čiji ugled, na čiju čast“) dao ovaj karakterističan primer: „Malo je tu, uistinu, fer nadmetanja, na čistini, pred nepristrasnim promatračima, s čistim argumentima i bez niskih udaraca.“ A pisac aforizama S. Lazari iskazao je, duhovito i jetko, još jednu veliku istinu: „U visokom društvu ima najviše niskih udaraca.“

GLUP DO DASKE U našem uličnom žargonu može se često čuti kako za nekoga derana kažu da je „glup do daske“. Nije teško odgonetnuti da izraz Glup do daske, koji se u nas upotrebljava uglavnom u argou (govoru užih grupa ili pojedinih sredina), znači: „glup dokraja, potpuno, skroz glup“. Ostaje, međutim, nejasno zašto se umesto ,,dokraja“ ili slično kaže “do daske“. U prvi mah moglo bi se pomisliti da je to u vezi s izrazom fali mu (nedostaje) jedna daska (u glavi), što će reći da je neko glup, ograničen, šašav, ćaknut i sl. Ipak, ta dva frazema nemaju jedan s drugim nikakve veze (osim što se podudaraju u reči daska). To se može dokazati činjenicom da postoji i izraz pijan do daske, uz koji Matešić daje kratko tumačenje: „sasvim pijan“. Kaže se još i odvrnuti ili odšarafiti (npr. radio) do daske, opet u značenju: „sasvim“, „dokraja“. (Misli se na pojačavanje tona okretanjem ,dugmeta“ do krajnjih mogućnosti.) Kao što vidimo, samo do daske u svim ovim slučajevima znači: „sasvim“, „skroz“, „dokraja“. Odakle to značenje? Vozači automobila setiće se još jednog izraza koji u svom sastavu ima ono „do daske“. To je gas do daske ili, potpunije: pritisnuti (pričepiti) gas do daske. Značenje je opet u suštini isto: „uraditi nešto dokraja, skroz“, a to je u ovom slučaju: „pritisnuti gas, tačnije papučicu za gas, do samog kraja“ - da bi se time postigla maksimalna brzina. I upravo tu se nalazi ključ za

objašnjenje nastanka frazema koji u svom sastavu imaju vezu do daske. Za razliku od svih drugih navedenih izraza, u izrazu gas do daske - reč daska upotrebljena je u pravom značenju. Tako se, naime, u automehaničarskom i vozačkom govoru (žargonu) naziva podloga na kojoj leži papučica za gas (kod automobila i motornih vozila uopšte). Prema tome, pritisnuti gas do daske znači bukvalno: „potisnuti polugu gasa, ili dovoda goriva, do same podloge (daske)“, to će reći - do samog kraja. Prenošenjem na druge slučajeve (gde daske stvarno nema) veza do daske dobila je novo, preneseno značenje, koje zapažamo u mnogim izrazima, kao što su: Glup do daske, pijan do daske, zaguljen (tj. „isključiv, netrpeljiv") do daske, pa onda: odvrnuti (ili odšarafiti) do daske, Grešiti do daske, zastraniti do daske itd. Za sve ove izraze karakteristično je dvoje: 1) da pripadaju uglavnom razgovornom jeziku (i to argou ili žargonu) i 2) da im je izvorište u oblasti tehnike (automobilizma), po čemu pripadaju skupini frazeologizama koji su veoma retki.

PUNOM PAROM Iz sveta saobraćajne tehnike potiče i ustaljeni izraz punom parom, koji, po Matešiću, znači: „1) svom/punom brzinom, što brže može“, ili „vrlo živo, svom snagom, svim silama“. Ovaj izraz nastao je, svakako, ranije (verovatno, još u XIX stoleću), u svakom slučaju pre frazema do daske, o kome je već bilo govora u prethodnom tekstu. Prvi brod na parni pogon (parobrod), naime, izrađen je još 1803, a prva parna lokomotiva (parnjača) 1829, dok se automobili na benzinski pogon pojavljuju skoro šest decenija nakon toga: 1886, kada je Karl Benc (Benz) konstruisao prvu trokolicu sa benzinskim motorom. Kao stariji, a uz to ustaljen i u standardnojezičkoj praksi frazem punom parom zabeležen je i u Matičinom rečniku savremenog književnog jezika. Tu se među izrazima pod rečju para nalazi i punom, svom parom, dok se frazem do daske uopšte ne navodi jer ga sastavljači rečnika nisu imali u građi. Nastanak frazema punom parom nije teško objasniti. Poznato je da vozila na parni pogon postižu maksimalnu brzinu puštanjem sve, pune pare. Otuda onda i prvo značenje toga frazema navedeno u Rečniku Matice srpske: ,,a) svom, punom brzinom (obično o vozu, parobrodu)“, s primerom: „Otisnemo se punom parom u pravcu kita“. Iz toga se potom razvilo i drugo, preneseno značenje: ,,b) vrlo živo, svom snagom, svim silama“. Tako se ovaj frazem danas upotrebljava i u slučajevima kad o pari u pravom smislu reči ne može biti ni govora, kao u primerima: „Zaigrali smo punom

parom“ (RMS), ili: „Radili smo (učili, pripremali se za ispit) punom parom“.

NEMA ZIME Da leti, kad sija sunce, nema zime, savršeno je jasno. Ali da i usred zime - nema zime, i to uprkos velikim hladnoćama i mećavi, to je u najmanju ruku čudna stvar. U jeziku, međutim, ima svakakvih čuda, pa i to da zimi - nema zime. Setimo se samo popularnog šlagera grupe „Bijelo dugme“, koji se, pod naslovom „Hajdemo u planine!“, dugo vrtio, i još se uvek vrti i rado sluša, po diskotekama i po sobama mlađih i starijih ljubitelja zabavne muzike. U tom šlageru Goran Bregović i njegovi „dugmići“ pozivaju: „Haj’mo curice, haj’mo dječaci, studenti i đaci, milicajci! U planine! Jer tamo nema zime, nema zime...“ Da ne bi bilo zabune o čemu je reč, tu je i upozorenje: „Opleti šalove, šarene kapice, tople džempere, vunene rukavice...“ Poruka je jasna: Obucite se dobro, jer će biti hladnoće, studeni, ali slobodno dođite, ne brinite, ne bojte se, gore u planinama - nema zime. Mada na prvi pogled može izgledati čudno, tu ipak nema nikakvog protivrečja. Radi se o tome da veza reči

nema zime u srpskom jeziku ne mora značiti samo „nema hladnoće“, „nema studeni" ili sl. Kao ustaljeni izraz, ta veza (sintagma) upotrebljava se u značenju: „nema opasnosti“, „nema problema“, „u redu je“, „bez brige“, „ne treba se bojati“, „ne treba brinuti“. Kad u novinama, u jeku zimske sezone, baš kao kod Bregovića, pročitamo krupan naslov Na Jahorini „nema zime“, jasno nam je da to znači: „nema problema“. Tako je isto i kad novinar, pišući o turizmu u našim planinama, poruči: Nema zime za sezonu. I iz „Elektroprivrede“ stiže nam preko novina radosna vest: Za struju nema zime. (Bez brige, dakle, akumulacije hidroelektrana su pune!) A u jesen još jedna ohrabrujuća vest u štampi: S grijanjem nema zime. Takvih primera upotrebe izraza nema zime (sa značenjem „nema problema“) ima mnogo u štampi i literaturi, ali i u običnom, svakodnevnom govoru. Sigurno mislite kako nije potrebno da se poreklo toga izraza podrobnije objašnjava. Radi se, prosto, o prenesenom značenju, koje se razvilo na sasvim jednostavan način. Znamo da zima donosi studen i druge nevolje i probleme, pa kad kažemo nema zime, to je isto kao da je rečeno „nema nevolje“, „nema problema“. I sam sam tako mislio, dok nisam saznao da reč zima u tom izrazu nema ama baš nikakve veze s našom rečju koja označava najhladnije godišnje doba. Na pravi put u traganju za odgovorom kako je nastao izraz nema zime i šta tu znači reč zima, uputio me akademik Blaže Koneski, makedonski pesnik i jezikoslovac, koji mi je prvi i rekao da zima u izrazu o kome je reč ne znači „zima“ (godišnje doba“), nego nešto sasvim drugo. Dobro informisan i sam veoma radoznao, profesor

Koneski se setio da je u nekim starim grčkim i arumunskim (cincarskim) rečnicima o tome nešto pročitao. I, zaista, u grčkom jeziku ima reč zimia, koja znači „šteta“. Iz grčkog jezika preuzeli su je Cincari, u nešto izmenjenom obliku (zn ’ie), i proširili po krajevima u kojima su bili nastanjeni (kod nas najviše po Makedoniji i Srbiji). Bavili su se uglavnom trgovinom, pa su imali dosta dodira s ljudima i mogli uticati da se neki njihovi izrazi prime i prošire u narodu. Iz literature su nam poznati kir Janja, kir Dima, kir Geras i drugi. Svi su oni, kao uspešni trgovci, znali i govorili grčki (otuda im i ono kir, što na grčkom znači: ,,gospodin“), pa je verovatno da su grčku reč zimia upotrebljavali u hibridnom izrazu nema zimia (sa značenjem: „nema štete“), a naš je svet to čuo kao „nema zime“. Po prostonarodnoj etimologiji, dve glasovno slične reči (strana i naša), ukrštene su, uz zamenu značenja, pa se tako rodio poseban izraz, koji danas svi upotrebljavamo i ne razmišljajući o tome šta tu znači zima - uvereni, zapravo, da je to naša reč. Na taj se način promenilo i prvobitno značenje izraza „nema štete“ u „nema problema“, „nema nevolje“, „bez brige“, „u redu je“ itd. „I ovog puta se, mislim, dogodilo“ - kaže profesor Koneski - „da je jedna obična semantička celina u jednom jeziku postala frazeologizam u drugom.“ U našem jeziku ima još takvih slučajeva. Ali, ne brinite nema zime, objasnićemo ih već, kad na njih dođe red.

DOBITI KORPU Znatiželjni čitalac jednog našeg ilustrovanog lista u vreme dok se još oslovaljavalo sa „druže“ - obratio se uredniku sledećim pitanjem: Druže uredniče, Devojka je došla na igranku sa svojim mladićem. Celo veče igrala je s njim. Za vreme jednog plesa seli su da se odmore. Tada je prišao nepoznat mladić i zamolio devojku za igru, iako je znao da igra samo s jednim partnerom. Ona ga je odbila. On se obratio njenom mladiću, ali i on je postupio isto. Posle igranke nepoznati je dosta oštrim rečima pretio devojci i mladiću zbog „korpe’’. Pitam Vas... zbog čega se u nas u ovakvim slučajevima kaže „dobio korpu’’? U redakcijskom odgovoru, pored pouka iz bontona, stajalo je ovo kratko objašnjenje: Reč „korpa" poreklom je iz nemačkog jezika. U značenju „odbijen“ upotrebljava se kod Nemaca, odakle su je preneli naši đaci i studenti još u prošlom veku. Date informacije u osnovi su tačne. U nemačkom jeziku odista postoji izraz dobiti korpu („eine Korb bekommen“) - sa značenjem: „biti odbijen“ i, obrnuto, dati korpu („einen Korb geben“) - „odbiti (koga)“. Verovatno je i to da su taj izraz u naše krajeve doneli đaci i studenti koji su se školovali u Nemačkoj. Ali to nije sve što je o tome trebalo i treba reći. Zato ćemo ovde navesti još neke podatke, koji bi, sigurno,

interesovali pomenutog čitaoca, ali i mnoge druge koji su čuli za izraz dobiti (odnosno dati) korpu, ili ga i sami upotrebljavaju. U jednom od najpouzdanijih izvora (DUDEN Etymologie Herkunftswörterbuch der deutschen Sprasche) pod odrednicom Korb (korpa) piše da izraz dati nekome korpu, sa značenjem: „dati otkaz“, „odbiti“ „zahvaljuje svoj postanak, verovatno, činjenici da je u ranijim vremenima zaljubljenik podizan do prozora svoje voljene u korpi. Kada ne bi bio uslišan i dobrodošao, dobijao bi korpu sa oštećenim dnom, kroz koju je propadao na zemlju.“ Ovaj zanimljivi običaj, iz koga se u nemačkom jeziku razvio, a zatim i kod nas prenesen, ustaljeni izraz dobiti (odnosno dati) korpu, bio je raširen u nemačkim zemljama još u XV i XVI veku. O tome svedoči i jedna pesma Tomasa Murnera (1475-1537). Ona, u prepevu dra Ivana Klajna, glasi ovako: Virgilije lepoj devojci udvara, O sastanku noćnom s njom se dogovara. Ona njemu veli: Pođi onoj kući; Tamo biće korpa, ti ćeš u nju ući, Ja ću te do mojeg prozora izvući, On učini tako, ne sluteći jade, Al, kad bi na pola puta - korpa stade, A lukava cura u bekstvo se dade. Ostavi ga tako da visi kraj zida, Naočigled svetu, sav rumen od stida,

Pa gledaju sada i mladi i stari Nesrećnika što ga žena nasamari. Eto šta se sve nekad događalo nesrećnim ljubavnicima u nastojanju da osvoje pripadnice lepšeg pola. Kao znak da su nepoželjni dobijali su prave korpe i stradali u njima ili zbog njih. Na veliku sreću današnjih osvajača ženskih srca, takvih običaja više nema, čak ni u Nemačkoj. „Korpe“ koje se daju ili dobijaju po našim igrankama ili (,,ćagama“) prava su sitnica u odnosu na bruku o kojoj peva Tomas Murner. Zato se zbog njih ne treba ljutiti, niti ih primati k srcu kao nekakav ozbiljan poraz.

BEZ DLAKE NA JEZIKU Teško je sa sigurnošću reći kako je nastao i odakle potiče izraz bez dlake na jeziku, koji se, u istom značenju, upotrebljava i u drugoj verziji: nemati dlake na jeziku. Takav izraz postoji i u nemačkom, samo što on tamo ne glasi nemati, nego, upravo obrnuto - imati dlaku na jeziku (nem. Haare auf der Zunge haben). Osim toga, Nemci govore i imati dlaku na zubima (nem. Haare auf den Zälmen). Ono što se da zapaziti u vezi sa svim ovim varijantama jednog te istog izraza u našem i nemačkom jeziku jeste da im je zajednička okosnica reč dlaka, kao i samo značenje, koje se u izvorima što smo ih pregledali određuje manje-više na isti način. U velikom Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU stoji: „bez dlake na jeziku (govoriti i sl.), dlake na jeziku nemati otvoreno, bez ustručavanja, bez ikakvih obzira (govoriti)..." Zatim slede primeri: „Kao svagda o njihovim delima govorimo bez dlake na jeziku (Car 4,89). Posve otvoreno i bez dlake na jeziku skresat ću mu u brk svoje mišljenje (Batušić 2,48). Od mene se tuđiš, jer nemam dlake na jeziku (Ćip. 5,149). Ne vrijeđajte mi muža, jer ako je on ovako miran i zna pristojnost, meni nema dlake na jeziku (Franič. I. 1,152).“ Na isti način, samo bez primera, ovaj frazeologizam tumači i Matičin Rečnik srpskohrvatskoga

književnog jezika. Tamo uz nemati dlake na jeziku stoji: „ne ustručavati se kazati svoje mišljenje”. J. Matešić, u Frazeološkom rječniku, isto kao i autori Rečnika SANU, objašnjava obe verzije, ali kao posebne odrednice: „bez dlake na jeziku otvoreno, odrešito, smjelo, bez ustručavanja“ i „nemati dlake na jeziku ne ustručavati se kazati svoje mišljenje; otvoreno/smjelo govoriti“. Navedeni su, pored ostalih, i ovi primeri: 1. „...autor se s krajnjom otvorenošću, bez dlake na jeziku, kakav mu je običaj, s ogorčenjem nesmiljeno obara na mnoge - po njegovu mišljenju i dubokom uvjerenju - iskvarenosti, licemjerja.. 2. „kad se radilo o ozbiljnim stvarima, nikada nisam imao dlake na jeziku... - Krleža“. Pavica Mrazović i Ružica Primorac u Nemačkosrpsko-hrvatskom frazeološkom rečniku, uz odrednicu Haare auf der Zunge haben („imati dlaku na jeziku“), daju objašnjenje: „imati dugačak jezik; biti drzak na jeziku“, a uz Haare auf der Zähnen haben („imati dlaku na zubima“): „biti energičan; oštro braniti svoj stav, svoje pravo; imati oštar jezik; biti drzak“ Kako su se mogla razviti ova, u suštini veoma slična značenja našeg i odgovarajućeg nemačkog frazeologizma? Evo dveju pretpostavki, koje nisu naročito uverljive. U nekim našim krajevima postoji verovanje da onima koji lažu izraste dlaka na jeziku. Tako majke

obično govore sinčiću ili kćeri: „Isplazi jezik da vidim lažeš li!“ To bi trebalo da znači da oni koji ne lažu, koji, dakle, nemaju šta da kriju, mogu da pokažu jezik, tj. da govore otvoreno i oštro, bez ustručavanja. A to i jeste osnovni smisao frazema bez dlake na jeziku, odnosno nemati dlake na jeziku. Nemci svoj izraz Haare auf der Zungelauf den Zähnen haben dovode u vezu s pričom o nekom čoveku koji je hteo da se prikaže kao vukodlak, pa je pokazivao žile (a, verovatno, i dlake) na jeziku i zubima. Otuda i ono „imati dlake na jeziku/zubima“, nasuprot našem: „nemati...“. Za nemački izraz uverljivije je ipak objašnjenje, koje se (kao i već navedeno) daje u jednom etimološkom rečniku, da je dlaka, odnosno dlakavost iskonska oznaka slobodnog čoveka. Po tome dlaka na jeziku, ili zubima, znači slobodan (govor i sl.). Ako je ovo objašnjenje tačno, i ako je izraz o kome je ovde reč preuzet u naš jezik iz nemačkog, ostaje otvoreno pitanje kako je nemačko „imati dlaku na jeziku“ prešlo u naše „nemati dlake na jeziku“. Mi na to pitanje nismo našli uverljiv odgovor. Stoga, neka to ostane u amanet budućim generacijama istraživača. Oni će, svakako, i o našim tumačenjima suditi oštro, bez ustezanja, da ne kažemo - bez dlake na jeziku.

IMATI PUTRA NA GLAVI Za nekoga kome savest nije čista, ko nosi kakav greh na duši, kaže se da „ima putra na glavi“. Obično takav želi da se nekako izvuče, da se prikrije, pa stoga mora u životu činiti razne ustupke. Ne kaže se slučajno da je čoveka „koji ima putra na glavi“ najlakše ,držati u šaci“. J. Matešić u Frazeološkom rječniku, uz navođenje značenja: „biti kriv, biti umiješan u što“, daje dva primera upotrebe frazeologizma imati putra na glavi, oba iz hrvatskih izvora: „Tko bi, ’ako već nema putra na glavi’ umakao svoja pisma u neke sumnjive supstance? - VUS1971. ...jer ako sad tražimo krivca, onda smo propali, pošto malo tko ovdje nema putra na glavi, a mi koji ga nemamo ne bi volili da sad padaju glave naših, takoreći drugova i drugarica...Hep.“ Iako nije zabeležen u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske, ovaj se frazem često upotrebljava i u Srbiji, naročito u Vojvodini, a nije redak ni u središnjim krajevima našeg jezičkog područja. Njegovim poreklom nijedan se lingvista u nas nije dosad posebno bavio. Postoje, međutim, o tome dve pretpostavke - jedna laička i jedna stručna. Laička pretpostavka polazi od anegdote iz koje se razvila narodna poslovica Kome je čela za klobukom (i som se sjeća). Vuk je tu anegdotu zabeležio i objavio u svojoj zbirci Srpske narodne poslovice. Anegdota je kratka i u celini glasi ovako: „Kad su se ljudi u nekakom

selu bili skupili da iznađu ko je ukrao košnicu, jedan od kmetova reče da on zna ko je to učinio: ’Eno onaj’ veli ’što mu je čela za klobukom’. Onda onaj koji je bio ukrao mahne rukom preko glave, kao da oćera čelu, i tako se oda. Mjesto za klobukom govori se i za kapom.“ Teško je poverovati da se na osnovu ove priče (u lancu motivisanih i nemotivisanih promena) mogao stvoriti izraz imati putra (ili, u nestandardnom obliku, putera) na glavi. Promene su, navodno, tekle ovako: Prvo je bilo kome je pčela za klobukom, odnosno kome je pčela za kapom (na glavi), zatim: kome je pčela (tj. med) na glavi, i na kraju: kome je putar (umesto med) na glavi... To je suviše komplikovano i neuverljivo objašnjenje. Osim toga, da je taj izraz stvoren u narodu, verovatno bi glasio: ko ima masla (a ne putra) na glavi.... Zbog svega toga izložena laička pretpostavka mora se odbaciti. Mnogo je ozbiljnije - i, po svoj prilici, tačno tumačenje koje daju Pavica Mrazović i Ružica Primorac u knjizi Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik (Narodna knjiga, Beograd, 1981,178). Autori tog rečnika nalaze da se tu radi o prevodu s nemačkog, u kome izraz glasi: Butter auf dem Kopf haben, dakle doslovno kao i kod nas, sa značenjem: „imati grehova na duši, lošu savest“. Uz to daju i ovo objašnjenje: „Frazeološki izraz je deo poslovice: Wer Butter auf dem Kopf hat, der soll nicht in die Sonne gehen.“ Na kraju je još i dodatak: „Žene ponekad nose namirnice u korpi na glavi pa tako i maslac.“ Sam ovaj frazeologizam mogao je lako iz južnonemačkih govora preći i u srpski jezik, ali ostaje

nerazjašnjeno pitanje kako se iz pomenute nemačke poslovice, koja u našem prevodu glasi: „Ko ima putra na glavi, ne treba da ide na sunce“, razvio izraz sa značenjem: „imati grehova na duši“. Moguća su dva objašnjenja. Prvo je manje verovatno i zasniva se samo na vezama po značenju. Čovek, naime, koji ima razloga da nešto krije, ne izlazi na sunce (tj. svetlo dana) da se to što krije ne bi otkrilo kao istopljeni putar (na suncu). Drugo se objašnjenje zasniva na životnoj stvarnosti i zato je verovatnije. Nekada su u Nemačkoj, pa i kod nas, postojale tržišne takse za unošenje poljoprivrednih proizvoda (namirnica) u gradove. Nije teško pretpostaviti da se za putar (maslac) namenjen prodaji plaćala posebna taksa, pa su žene na mitnicama (maltama) skrivale da imaju putra (u korpama koje su nosile) na glavi kako bi izbegle to plaćanje. One, dakle, pri tom nisu imale čistu savest, činile su prekršaj. Odatle se lako moglo razviti opšte značenje izraza imati putra na glavi - „biti kriv, biti umešan u što“, „imati grehova na duši“.

SLEPI PUTNIK Među brojnim ustaljenim izrazima s odredbom slep (ijekavski slijep), kao što su slepa vrata, slepa poslušnost, slepa sreća, slepa ulica, slepi kolosek, slepi metak, slepi miš, slepi prozor, slepi slučaj, slepi fenjer, slepo kuče, slepo oko, slepo oružje, slepo pismo, slepo crevo i sl., najzagonetniji je i najzanimljiviji slepi putnik. Značenje toga frazema jasno je gotovo svakom izvornom govorniku našeg jezika, pogotovo obrazovanom, a zabeleženo je i u Rečniku Matice srpske, gde među izrazima navedenim uz reč slep stoji: „slepi putnik onaj koji putuje vozom ili brodom bez vozne karte.“ (V tom, str. 850 b). Isto je, i još kraće, objašnjenje i u Matešićevom Frazeološkom rječniku hrvatskog ili srpskog jezika (izd. „Školska knjiga “ Zagreb, 1982): „slijepi putnik putnik bez vozne karte“ (str. 550 6). Ni u jednom od tih rečnika, međutim - kao, uostalom, ni u mnogim drugim koje smo pregledali, uključujući i etimološke - nije objašnjeno kako je frazem slepi putnik nastao i zašto se „putnik bez vozne karte“ naziva upravo tako, a ne nekako drukčije. Od velikih jezika iz kojih smo mogli preuzeti taj frazem jedino se u nemačkom kaže isto kao kod nas: blinder Passagier (blinder pasažir) - doslovno: slepi putnk. U engleskom je drukčije: stowaway, u slobodnijem prevodu: „tajno utovareni“, „sklonjeni“, „onaj koji se provlači, provuklica“. U ruskom je, opet, зaяц „zec“. (Rusi imaju i širi izraz: eздить ili eхaть

зайцем, što znači: „putovati kao slepi putnik“.) U francuskom je: voyageur en contrabande - „krijumčareni putnik“, u italijanskom: passaggero clandestino - „tajni putnik“ itd. Po svemu tome može se zaključiti da smo frazem slepi putnik, najverovatnije, preuzeli iz nemačkog jezika, i to doslovnim prevođenjem (kao kalk). Da li su ga Nemci prethodno preuzeli iz holandskog ili švedskog, gde takođe postoji, nije za nas toliko važno. Važnije je da utvrdimo zašto je putnik bez karte u nemačkom (ili holandskom, švedskom - svejedno) nazvan upravo tako slepi putnik (izvorno: blinder Passagier). Moguće su dve pretpostavke, koje inače kolaju u laičkim, pa i stručnim krugovima: 1. da je nekad postojao pomorski propis, ili bar uobičajena praksa, da se slepci prevoze brodovima besplatno, bez vozne karte i 2. da su se krijumčareni putnici, tj. putnici bez vozne karte, skrivali po mračnim kutovima palube ili potpalublja brodova na koje su se tajno ukrcavali, pa su onda, kad ih otkriju i izvuku iz tame, bivali zaslepljeni žarkom svetlošću i tako ostajali izvesno vreme slepi. Bez obzira na to što će se ova objašnjenja nekome učiniti uverljivim, ona nisu potkrepljena nikakvim dokazima, pa se mogu uzeti samo kao zanimljive pretpostavke. Nigde, naime, u pomorskom pravu, bar koliko je meni poznato (a pregledao sam mnoge izvore, naše i strane), nije postojao propis po kome bi slepi ljudi imali pravo na besplatan prevoz, kao što nigde još nije otkriven neki zapis koji bi svedočio da je postojala makar uobičajena praksa u tom smislu. Drugo

objašnjenje, opet, zvuči suviše maštovito i nategnuto da bi se moglo prihvatiti bez čvršćih dokaza. Zato je teško poverovati da je frazem slepi putnik nastao na taj način. Mnogo je verovatnije lingvističko objašnjenje, do koga smo došli analizom značenja nemačkog prideva blind „slep“, kao odredbenog dela izraza blinder Passagier. Prema iscrpnom i pouzdanom Ristić-Kangrginom Enciklopediskom nemačko-srpskohrvatskom rečniku (Beograd, 1936), taj pridev u nemačkom, pored osnovnog značenja: „slep“, „onaj koji ne vidi“, ima još nekoliko značenja, od kojih je za objašnjenje našeg frazema posebno zanimljivo ono navedeno u tačkama 2,4 i 5. Po tome blind može da znači i „zaklonjen“, „nevidljiv“, „prikriven“ i sl. Ta su značenja ilustrovana i konkretnim primerima: blind Kappe - „ volšebna kapa, kapa koja čini nevidljivim“, ili blinde Gräben „zaklonjeni (prikriveni) rovovi“, ili blinde Klippen - „ grebeni (i stene) pod vodom“, dakle: „skriveni grebeni“. I kod nas, stakloresci upotrebljavaju germanizam blind ram za okvir na kome se zateže platno, a koji je iza platna, dakle nevidljiv. Isto tako imamo izraz „slepi pod“, jer se ne vide daske kad se odozgo stavi parket. Već na osnovu ovih primera može se s velikom dozom sigurnosti zaključiti daje, s osloncem na takvo značenje nemačkog prideva blind - „slep“, nastao, pored drugih, već pomenutih, i ustaljeni izraz blinder Passagier - „slepi putnik“. Slepi putnik, dakle, znači izvorno: „nevidljivi, prikriveni, skriveni putnik“, „putnik koji se skriva“ (najčešće na brodu, ali i u vozu ili nekom drugom prevoznom sredstvu).

Nakon svega može se reći da je objašnjenje jednostavno. Frazem slepi putnik (izvorno: blinder Passagier) nastao je u nemačkom (a pre toga, možda, i u holandskom ili švedskom), pa je potom sa već ustaljenim značenjem kao prevedenica (kalk) prenesen i u naš jezik. Od nas, ili direktno iz nemačkog, primili su taj izraz i Slovenci, kod kojih takođe postoji frazem slepi potnik.

DRAGI KAMEN Ovaj izraz, kao i nekoliko narednih, po svome se nastanku razlikuje od ostalih ustaljenih izraza obrađenih u ovoj knjizi. On nije preuzet ni iz Biblije, ni iz grčkih mitova i legendi, niti je nastao u literaturi ili u određenim životnim okolnostima; nije vezan ni za određene istorijske događaje i ličnosti, narodna verovanja ili praznoverice. Nastao je tako što se u njemu sačuvalo staro značenje prideva drag, koje se, osim u okamenjenim izrazima i nekim izvedenim rečima, u savremenom našem jeziku uglavnom ne može više sresti. Kad danas kažemo drag, obično mislimo na nešto što se voli, što nam je milo, prema čemu osećamo naklonost ili ljubav. Taj pridev može značiti i „prijateljski“, „srdačan“, ili „dobar“, „pažljiv“, „prijatan“, „ugodan“,pa i „ljubazan“ i sl. Ali nijedno od tih značenja ne odgovara značenju prideva drag u izrazu dragi kamen. Svi, naime, znamo da je dragi kamen, u stvari, „skupocen, skup (kamen)“, odnosno da je „velike vrednosti", „dragocen" i sl. Zato se i kaže za nešto što ima previsoku cenu da je „skupo kao dragi kamen“. Ovo značenje prideva drag navedeno je u Rečniku Matice srpske tek na 4. mestu, i to samo u okamenjenim izrazima dragi kamen i draga kovina, uz tumačenje: „koji mnogo vredi, kome je velika vrednost, dragocen, skupocen“. U Rečniku SANU takvo je značenje obeleženo kao zastarelo, što je sasvim tačno Nekada, međutim, nije bilo tako. Pridev drag, u smislu: „skup“, „skupocen“, upotrebljavao se često. O

tome svedoče brojni primeri u velikom Rječniku JAZU, gde, pored ostalog, piše: DRAG, adj. carus, dva su glavna značenja kao što su i u latinskom i u germanskijem jezicima (isporedi njem. theuer, engl. dear itd.), jedno: koji mnogo vrijedi (objektivno), a drugo: koga drugi ljubi (subjektivno); uopće se misli da je ovo prvo starije, te da je od njega postalo drugo.“ Danas se u onom prvom, starijem značenju pridev drag više ne upotrebljava, osim u retkim slučajevima, među kojima je i naš izraz dragi kamen. Treba još reći da je od prideva drag, u značenju: „skupocen“, „skup“, načinjeno, i još je u upotrebi, nekoliko poznatih reči, kao što su dragulj (,dragi kamen“), draguljar („majstor koji pravi ukrasne predmete od dragog kamenja ili metala“ i „onaj koji prodaje takve predmete“), zatim draguljarnica („mesto ili radnja gde se prodaju dragulji“, bilo da je to „drago kamenje“: dijamanti, brilijanti, rubini, safiri i sl., ili „dragi metali“: srebro, zlato, platina, ili uopšte dragoceni predmeti, kao što su biseri), pa onda draguljarstvo, draguljarski (proizvodi) itd. U nekim drugim slovenskim jezicima, za razliku od srpskog, ovo se značenje dobro sačuvalo do danas. Tako se npr. na slovenačkom „skupo“ kaže drago. I u ruskom jeziku дoрoгoй (daragoj), pored ценный, znači „skup“. Kod nas, kako smo videli, ono se zadržalo samo u navedenim rečima, izvedenicama, i u okamenjenim

izrazima. Zato se i kaže dragi kamen umesto „skupoceni kamen“ ili nekako drukčije.

ISTI ARŠIN „Ako međunarodna zajednica želi mir na ovim prostorima, mora primeniti isti aršin za sve narode koji tu žive, jer je različitim aršinima dosad samo dolivala ulje na vatru i podsticala rat i krvoproliće.“ Ovde je, kako vidimo, u jednoj jedinoj rečenici reč aršin upotrebljena dvaput: prvi put u izrazu isti aršin, a drugi put u značenjski suprotnoj vezi različit aršin. U našoj se govornoj praksi još susreću izrazi: jedan aršin, jednak aršin, nejednak aršin isl. Ključna reč u svim ovim izrazima, među kojima je isti aršin najčešći, svakako je aršin, pa se postavlja pitanje šta ona znači, te kako je i odakle ušla u naš jezik. Na osnovu datih primera lako se može zaključiti da se tu radi o nekoj meri ili merilu, što aršin, u stvari, i jeste. To je veoma stara mera, koja se, osim u ustaljenim izrazima, kakav je i naš, odavno već ne upotrebljava. Stoga je o njoj potrebno kazati koju reč. Prema enciklopedijskim priručnicima i rečnicima srpskog jezika, aršinje bila mera koja se nekad upotrebljavala u istočnim zemljama (najviše u Turskoj i Persiji), pa onda i u Rusiji i kod nas. Sama ta reč potiče inače iz turskog jezika (arşiri) i znači „lakat“. To je otprilike „razdaljina od vrha ručnih prsta do lakta“. Ta mera bila je u nas poznata i pod domaćim nazivom lakat. Nije bila svugde ujednačena i kretala se uglavnom između 65 i 75 centimetara, negde čak i više, kako u kojoj zemlji ili području upotrebe. Tako je, na primer, u Turskoj bila 68,5 cm (danas 1 metar), a u Rusiji 71,1 cm. Tu je 1500 aršina činilo jednu vrstu (1066,781 m). U

Persiji je aršin premašivao jedan metar (u njih je bio tačno 1,12 m). I kod nas su, kako beleži A. Škaljić u svome Rječniku turcizama, postojali aršini različite veličine: terzijski (krojački) - 65 cm, čaršijski (trgovački) - 68 cm i dunđerski (građevinski) - 75,8 cm. Zahvaljujući činjenici što aršin, kako vidimo, nije bio ujednačena mera (kao, recimo, metar i sl.), u srpskom je jeziku i mogao nastati izraz isti, jednak ili različit, nejednak aršin. Otuda se onda i upozorenje onima koji su skloni da prema istim postupcima ili pojavama zauzimaju različite stavove i izriču različite sudove upućuje kao slikovita poruka da treba da mere istim ili jednakim aršinom. Upotreba različitih aršina u društvu, a posebno u politici, uvek je moralno sumnjiv čin. Stoga se može reći da je aršin (u vezi isti ili jednak, jedan aršin) postao ne samo mera za dužinu, što je oduvek i bio, nego i mera pravičnosti i poštenja.

NA ISTOJ DEREDŽI U prethodnom tekstu saznali smo šta znače i kako su nastali izrazi isti aršin, jednak aršin ili nejednak, različit aršin i sl. Sad se susrećemo s još jednim sličnim frazemom, u kome nam je opet jedna reč nepoznata. To je deredža. Šta, dakle, znači kad se kaže: Oni su po pameti i bogatstvu na istoj deredži? Ili u ovom primeru: Ostali oni ovde, ili odselili u drugi grad, biće opet na istoj deredži ako ne nađu bolji posao. Smisao navedenih rečenica može se razabrati i bez tumačenja reči deredža. Jer, jasno je da se tu, u stvari, radi o „istoj meri“ ili „istoj situaciji“, dakle o nekoj jednakosti. U prvoj rečenici pomenuta dvojica (ili dvoje) jednake su pameti i bogatstva (podrazumeva se da su ograničeni i siromašni). U drugoj se opet kazuje da će tamo neki - ostali u istom mestu, ili odselili u drugi grad - biti u istoj ili jednakoj situaciji, ako ne nađu bolji posao. Osnovni smisao frazema nam je, dakle, jasan, iako nam je sama reč deredža nepoznata. Ta reč potiče inače iz turskog jezika (derece - deredže) i znači: „stepen“, „grad“. („stepen temperature“ ili „stepen u službi, u društvu; stepen uopšte, položaj, stanje“ i sl). Kao balkanski turcizam arapskog porekla, ta je reč poznata ne samo u nas (pretežno na Kosmetu, u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini) nego i u još nekim balkanskim jezicima: u bugarskom, na primer, gde se izgovara deredže (isto, dakle, kao i kod nas, samo sa e na kraju, prema turskom izvorniku).

U staro vreme u nekim se našim krajevima temperatura stvarno merila u deredžama, pa se govorilo o termometru sa 100 deredža (tj. stepeni), ili o velikoj zimi od -27 ili -30 deredža itd. U Crnoj Gori se govorilo deredžom, u značenju: „umereno“, „s merom“. Rečnik Matice srpske navodi ovaj primer: Mnogo piješ rakije, đavo ti je popio, rekao si da ćeš deredžom piti (tj. umereno), Danas se, naravno, tako više nigde ne govori, pogotovo ne u gradovima, pa se reč deredža u samostalnoj upotrebi potpuno izgubila iz našeg jezika. Zadržala se samo u frazemu na istoj deredži. A i on se ne upotrebljava na celom našem govornom području. Jer, postoje druge, savremene naše zamene za taj frazem. Rekli mi na istoj deredži ili u istoj situaciji, u istom položaju, to je sve značenjski jednako, da ne kažem da je „ista deredža“. Ipak, i ovakvi ustaljeni izrazi imaju u srpskom jeziku svoje mesto. Oni su slikovitiji i izražajniji od običnih skupova reči s istim značenjem, a, osim toga, nose i posebnu konotaciju („značenjski prizvuk“), u ovom slučaju negativnu.

PLAKATI KAO GODINA U našem jeziku ima više ustaljenih izraza koji označavaju kako neko plače. Kaže se: plače izaglasa (kad glasno i jako plače), ili plače kao kiša (kad roni silne suze), ili plače kao da mu kožu deru (kad plačući vrišti, dreči), ili plače kao malo dete (kad odrastao čovek plače bez ozbiljnog razloga). Sve te izraze lako je razumeti i objasniti, jer oni sami sobom jasno kazuju o kakvom je plakanju reč. Ali zašto se kaže: plakati kao godina, ili plakati kao godinica (najčešće s dodatkom: ljuta, crna godina i sl.)? Odgovor na ovo pitanje krije se u maglinama daleke prošlosti, u davnim vremenima, kad je reč godina imala i neka značenja koja danas uglavnom nema, bar ne u književnom jeziku. Kad se danas u nas kaže godina, mi pod tim razumevamo „vreme za koje Zemlja jedanput obiđe oko Sunca“ (to je astronomska godina), ili „vreme od dvanaest meseci, od 1. januara do 31. decembra“ (kalendarska Godina), ili „vreme od četiri godišnja doba: proleće, leto, jesen i zima“ (poljoprivredna godina), ili „ono što zemlja daje, rađa preko godine, letina“ (kaže se: Rodila godina!“), itd. Rečnik Matice srpske, međutim, pod rednim brojem 7,navodi još jedno značenje, obeleženo kao „pokrajinsko". To je: „oluja, nevreme, kiša“. Dat je i karakterističan primer: „Kad padne godina (oluja) ili blagdan, bavim se zanatom.“ Tu je, eto, sačuvano ono prastaro značenje reči Godina. Ako, dakle, Godina može značiti, kao što je nekad uglavnom i značila: „kiša“, logično je što se, s osloncem

na to značenje, može kazati: plače kao godina. To je isto kao kad se kaže: plače kao kiša, tj. „lije suze kao da pada kiša“, „roni suze kao kišne kapi“ i sl. Što se uz to dodaju i atributi: ljuta ili crna, pa se govori: Plače kao (ljuta, crna) godina, takođe je razumljivo. Reč je o pojačavanju izraza koji je vezan za tugu i plakanje. A možda je i u vezi s nerodnim, gladnim godinama, zbog kojih je mnogi siromašak proplakao. Opširnija objašnjenja u vezi s poreklom i značenjem imenice godina, na koje se oslanja i naš frazem, može se inače naći u knjizi Priče o rečima. Oni koji su čitali tu knjigu, setiće se da je i o tome tamo bilo govora.

ĆUTATI KAO ZALIVEN Među više ustaljenih izraza koji kazuju kako neko ćuti najzanimljiviji je ćuti kao zaliven. Taj je izraz uz to teško i objasniti. Jasno nam je, na primer, zašto se kaže: ćuti kao mula, ili ćuti kao riba, kao panj i sl. Ali zašto se za nekoga ko ne progovara ni reči, ko uporno i dugo ćuti, kaže da ćuti kao (olovom) zaliven! J.Matešić u Frazeološkom rječniku ne daje objašnjenja nastanka pojedinih frazema, pa nam preostaje da se sami nekako dovijamo i nagađamo kako su, u kojim okolnostima nastali. Za frazem ćutati kao (olovom) zaliven postoje dva moguća objašnjenja. Prvo se odnosi na širi izraz: ćutati kao olovom zaliven, u značenju: „ne progovarati ni reči, ne otvarati usta“. Dr B. Džaka, profesor sarajevskog Filozofskog fakulteta, pretpostavlja da je taj izraz nastao tako što su se u staro vreme otvori na kulama zatvarali kamenom i zalivali olovom. Prema tome bi ćuti kao olovom zaliven bio sažeti oblik izraza ćuti kao da su mu usta olovom zalivena. On navodi i primer iz narodnih govora drobnjačko-pivskoga kraja, gde seljaci ovako teraju vukove da ne siđu u sela među stoku: Ala, vuče, kameniče! Usta ti se okamenila i olovom zalila! Drugo moguće objašnjenje u vezi je s nešto drukčiji izrazom istoga značenja. To je: ćutati kao zamuzen. Među poslovicama koje je Vuk Karadžić naknadno uneo u svoj primerak Srpskih narodnih

poslovica nalazi se i frazem ćuti kao zamuzen, s objašnjenjem u zagradi: „valja da se misli na neko dijete koje plače pa kako mati da sisu odmah ućuti sa svijem.“ Moguće je da je zamuzen zamenjeno sa zaliven, pa je tako nastao izraz: ćuti kao zaliven (umesto: ćuti kao zamuzen). Kasnije je, verovatno, dodato ono olovom: ćuti kao olovom zaliven (prema već pomenutom običaju da se nešto čvrsto zatvara tako što se zalije olovom). Koje je od ova dva tumačenja tačno, ili postoje još neka objašnjenja, teško je reći. U svakom slučaju ostaje potreba da se za objašnjenjem porekla frazema ćuti kao (olovom) zaliven i dalje traga.

REMEK-DELO Prema Rečniku Matice srpske, remek-delo je „delo (obično umetničko) koje se ističe svojim savršenstvom, uzorno, vrhunsko ostvarenje“. Remek-delo je, na primer, Tolstojev Rat i mir, Šekspirov Hamlet ili Leonardova Mona Liza i Pikasova Gernika, ili Betovenova Deveta simfonija. Remek-dela građevinarstva su egipatske piramide, američki oblakoderi i Kineski zid, jedino građevinsko ostvarenje ljudskih ruku koje se može videti iz vasione prostim okom. I priroda je veliki majstor, i ona je stvorila mnoga remek-dela, kao što su Veliki kanjon ili Vodopadi Nijagare u Americi, Havajska ostrva, sibirska prostranstva, šaroliki svet životinja i bilja, pa i sam čovek kao vrhunsko delo majke prirode. Izraz remek-delo poznat je i raširen u srpskom jeziku. O tome svedoči i to što je zabeležen u svim našim rečnicima, a u pomenutom Rečniku MS potkrepljen je i primerima iz literature, iz dela Tina Ujevića i Dobrice Ćosića: „Treba da čitamo kakav izbor remek-djela da vidimo kako je dobra proza rijetka (Uj.). Njegove bitke sa neprijateljima su prava remek-dela komandantske veštine (Ćos. D.).“ Sasvim je, dakle, jasno šta izraz remek-delo znači u srpskom jeziku. Treba, međutim, objasniti i odakle on potiče, tačnije odakle nam reč remek i kako se našla u sastavu toga izraza. Remek je mađarska reč. Prema Etimološkom rečniku mađarskog jezika (Magyar értelmezö

kéziszótar), u izdanju Mađarske akademije nauka (1978), ona znači: 1.nešto izvanredno, odlično (npr. izvanredna knjiga, izvanredan igrač i sl.); 2.istinski dobro (nešto vredno priznanja); 3.u zanatskom smislu: predmet koji je izrađen u okviru majstorskog ispita; 4.uopšte majstorsko delo, delo izvrsnog kvaliteta, savršene izrade i sl. Isto značenje ima reč remek i u našem izrazu remek-delo. Stoga se i može protumačiti kao „izvanredno, uzorno, vrhunsko, majstorsko delo“. Neki naši jezikoslovci misle da je remek, u stvari, reč povratnik. Mi smo je primili od Mađara, a Mađari, pre toga, od nas (Slovena). Pretpostavlja se, naime, da reč remek potiče od staroslovenskog remeslo, što znači: „zanat, veština“. Ta se reč, uz brojne izvedenice, zadržala u ruskom jeziku (рeмeслó - „zanat, obrt“), dok su u nas ranije postojale samo reči ремесленик („zanatlija, rukotvorac“) i ремеслени („zanatski, zanatlijski“). Ova pretpostavka o dvostrukom slovenskomađarskom preuzimanju jedne reči nije dosad dokazana. To, međutim, za sam izraz remek-delo nije ni važno. Važno je da znamo šta on znači, a sad smo, evo, saznali i kako je nastao: spajanjem pozajmljenice ремек i naše reči delo.

NADŽAK-BABA Nadžak-baba je „zla, džandrljiva, svadljiva osoba (obično ženska); uopšte zla, rđava ženska osoba“. Ovo objašnjenje, dato u velikom Rečniku SANU (XIV, 646), propraćeno je primerima iz dnevne štampe i dela naših pisaca (Isidore Sekulić, A. G. Matoša i drugih): „Ta je baba brbljiva, nadžak-baba (Pol., 1951, 13751/13). Što se tiče sobnog uspremanja, bio je gori nego žena, prava nadžak-baba (Sek. 10, 244)... Neudata kći Serafija /je/ prava nadžak-baba (Matoš 1, 108)...“Itd. Svadljivu i džandrljivu osobu nazivaju u našem narodu još i nadžak-čeljade. Umesto nadžak-baba i nadžak-čeljade, u istom značenju („zla, džandrljiva osoba, osoba nezgodne naravi“) upotrebljava se ponekad i samo nadžak, kao u primerima iz narodnih govora: „Što se oženi onakim nadžakom, kumim te bogom?“ Ili: „Kakav je on nadžak, sačuvaj bože!“ Zašto se za jezičavu, zlu ženu, ili uopšte svađalicu, kaže da je nadžak-baba, nadžak-čeljade ili prosto nadžak? Onima koji znaju šta je to nadžak, odgovor se nameće sam po sebi. Danas je, međutim, ta reč toliko retka da je i u selu, a kamoli u gradu (pogotovo među mladima) teško naći nekoga ko bi umeo tačno objasniti šta ona znači. Jer, nadžak je staro, već odavno zaboravljeno oružje i oruđe, kojim se u naše vreme niko, valjda, više ne služi. To je bio deo starinske bojeve

opreme: „starinsko hladno oružje (na dugačkoj dršci), vrsta buzdovana koji s jedne strane ima sekiricu, a s druge dugačke uši ili malj, čekić“,a zatim i „alatka takvog oblika“. Nadžakom se, dakle, nekad tuklo u bitkama, ali se njime i grubo tesalo, cepalo, a za nuždu i kopalo: „Sabljama joj sanduk satesaše, nadžacima raku iskopaše“ - stoji u jednoj narodnoj pesmi. Spajanjem reči nadžak (u naznačenom smislu) i baba (u pogrdnom značenju) nastao je u našem narodu izraz nadžak-baba da bi se njime označila žena naopake naravi, oštrokonđa koja svojim zlim jezikom seče i udara kao nadžakom. Izraz je kasnije, u proširenom značenju (džandrljiva osoba uopšte), prenesen i u književni jezik, iako je turcizam nadžak, koji stoji u njegovoj osnovi, uglavnom izašao iz upotrebe, pa je već gotovo sasvim i zaboravljen.

PREKI SUD U našem pravosudnom sistemu postoje, ili su postojali razni sudovi: osnovni (ili opštinski) sud, viši (ili okružni) sud, vrhovni sud, pa onda privredni sud, crkveni sud, vojni sud, istražni sud, a u religiji još i poslednji ili strašni sud itd. Svi ti nazivi sami po sebi kazuju o kavom je sudu reč. I kad se kaže preki sud, znamo uglavnom o čemu se radi (osećamo pri tom čak i neku nelagodnost), ali nije sigurno da znamo i kako je nastao taj izraz i šta, u stvari, znači. Za određenje ovog naziva bitno je značenje atributa. Pridev prek, ijekavski prijek (u poređenju preči i najpreči) ima u našem jeziku više značenja, koja se uglavnom svode na sledeća četiri: 1.„poprečan“ (suprotno od ,,uzdužan“), kao u primeru iz Rečnika Matice srpske: „Ostavi rad u dućanu... pa polete drugim prečim (tj. poprečnim - M.Š.) ulicama. Srem.“, ili „najkraći“, kao u izrazu preki put (,,prečac“); 2. u vremenskom smislu: „neposredan, nagao, koji nije postepen" (npr. preka opasnost, što znači: „neposredna opasnost“), ili, s tim u vezi: „koji se ne može odgađati, koji treba odmah izvršiti, hitan“ (npr. preki posao, o čemu je, u časopisu „Jezik“, opširnije pisao zagrebački filolog dr Božidar Finka); 3. u kvalitativnom smislu: „važan, koji je od veće vrednosti“, kao u primeru iz RMS: „Zdravlje ipak preče od zabave. Lesk.“;

4. opet kvalitativno: „koji se brzo razljuti, nagao žestok, prgav“, pa i „grub, strog, surov, nemilostiv, nemilosrdan“. Razvoj ovih značenja (od onog osnovnog, pod 1, do prenesenih, 2-4) lepo je objašnjen u velikom Rječniku IAZU. Tu, u knj. XI, na str. 924, stoji: „PRIJEK... adj. uzima se za pravac, koji je najkraći među dvije točke; s pojmom kratkoće stoji u svezi pojam brzine.jer što je kratko, brze se prijeđe, nego što je dugo, isp. naprečac, s pojmom brzine srodan je pojam naglosti, nenadanosti, također pojam nemilosti, ljutine, žestine i zloće u moralnom smislu.“ Koje od ovih značenja ima pridev prek u izrazu preki sud! S obzirom na razloge formiranja: suđenje za političke ili slične krivice „u izuzetnim prilikama (rat, pobuna ili neredi druge vrste)“, pa i činjenicu da su presude toga suda, po pravilu, stroge i nemilosrdne (u ratnim prilikama izriču se uglavnom smrtne kazne, i to bez priziva), moglo bi se pomisliti da preki sud znači: „strog, surov, nemilostiv sud“. Pa ipak, taj izraz nije nastao s osloncem na takvo značenje prideva prek, nego na ono navedeno kod nas pod tačkom 2: „koji se ne može odgađati, koji se mora odmah izvršiti, hitan“. Preki sud je, dakle, sud koji sudi „po hitnom postupku, tj. ne držeći se redovnih sudskih postupaka i procedure“, što će reći da presuđuje „naprečac, bez odugovlačenja“, kako to već izuzetne prilike u kojima se formira i deluje i zahtevaju.

PASJA VRUĆINA Velika žega, obično krajem jula ili početkom avgusta, kad sunce nemilosrdno peče, pa ljude koji žive uz more obuzme „fjaka“, a naše Lale po Vojvodini dremež, kad se i sama priroda ukoči, pritisnuta jarom, bez i najmanjeg daška osvežavajućeg vetra, takva žega naziva se u nas, pa i u jezicima nekih drugih naroda pasja vrućina. Sjajan opis „pasje vrućine“ ili „pasjih dana“ ostavio nam je Janko Veselinović u svojoj priči Grad. „Vrućina i omorina... Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raskopčao prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njušku padne... I živina poskapa. Guščići polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču... I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se ni’ne... Da bog sačuva!... Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje...“ Obično se misli da je ovakva, pasja vrućina nazvana tako po psima. Veruje se, naime, da oni teško podnose žegu, zato što se ne znoje. I u Veselinovićevom

opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike“ pa leno dašću. Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze s našim seoskim džukelama ili razmaženim gospodskim psima. On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji - u drevnom Egiptu. Objašnjenje o tome može se naći na raznim mestima, ali je najzanimljivije ono koje daje američki naučnik Robert K. G. Templ u delu Tajna zvezde Sirijus. Po Templovom tumačenju, izraz pasja vrućina vezan je za pojavu Sirijusa, najsjajnije i jedne od nama najbližih zvezda (udaljena je od Zemlje „samo“ 8,7 svetlosnih godina). Sirijus se nalazi u sazvežđu Velikog psa i jako se dobro vidi s južne Zemljine polulopte, pa i iz zemalja oko ekvatora i nešto severnije. Za Sirijus su znali i stari Grci. Opis te „Pasje zvezde“ sačuvan je u zapisima pesnika Arata iz Solija, koji sazvežđe Psa opisuje ovako: „Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a ljudi je zovu Sirijus.“ Na egipatskom nebu ta se zvezda pojavljuje svake godine u julu, a nestaje iza horizonta tek u aprilu ili maju sledeće godine. Pojavom Sirijusa u tim krajevima nastaju žestoke žege, a pošto se ta zvezda, kako je već rečeno, nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve su žege nazivane - pasja vrućina ili pasji dani. Od starih Egipćana taj su izraz prvo preuzeli Rimljani (u latinskom prevodu: Caniculares; čita se „kanikulares “), a od njih drugi evropski narodi, pa tako i mi. U nekim našim krajevima (u Vojvodini, na primer) pasje vrućine nazivaju se - kanikule, što mu dođe na isto, jer taj izraz potiče, kao i rimsko Caniculares, od latinske reči canis (čita se: ,,kanis“), koja znači - „pas“. Kad

neko, dakle, kaže da su nastale kanikule, to je isto kao da je rekao „pasje vrućine“. Rusi su značenje te reči još više proširili, pa su u njihovom jeziku kanikule (izvorno: каникулы) - „letnji školski raspust i ferije“. Mora se priznati - dobro smišljeno da se nekako prežive „pasje vrućine“.

PALA SEKIRA U MEД Kad se nekome desi nešto lepo, kad mu se iznenada osmehne velika sreća, ili kad postigne uspeh u životu, u nekom poduhvatu i sl., obično se kaže da mu je pala sekira u med. Što se meda tiče, on je ovde sasvim logičan, jer, u prenesenom smislu, označava slast i zadovoljstvo, a time i sreću. Ali kako objasniti sekiru? Zašto se smatra velikom i iznenadnom srećom kad ona padne u med? Tragajući za odgovorom na to pitanje, naši jezikoslovci došli su do zanimljivih i uverljivih objašnjenja porekla i značenja izraza pala sekira u med. Mada taj izraz svi upotrebljavamo, i uglavnom znamo šta znači, neće biti naodmet da ovde navedemo nekoliko karakterističnih primera. Matešić, u Frazeološkom rječniku, uz odrednicu pala (upala) komu sjekira u med daje objašnjenje: „doći iznenada do velike dobiti/do položaja/do uspjeha; imati veliku sreću“ i ta značenja ilustruje primerima iz dela Ive Andrića, Stevana Јakovljevića i drugih naših pisaca: ,,… jer, eto, i njemu, posle toliko službovanja, pala sjekira u med... - RADIĆ D. 2, GRAĐA. Čestitam, kaže, kolega... vama je pala sekira u med. -ANDRIĆ 3, GRAĐA. Sad mi je pala sekira u med. Iednom da razmrsimo i taj kajmakčalanski čvor. - JAKOVLJEVIĆ 1, GRAĐA. Udala si se u bogatu kuću; pala ti je sjekira u med. -KRALJEVIĆ.“

Dr S. Babić, pišući u časopisu „Jezik“o izrazu pala sjekira u med, navodi brojne primere iz dela hrvatskih pisaca, što pokazuje da je taj izraz poznat i da se često upotrebljava na celom srpskohrvatskom jezičkom području. Babić daje i odgovor na pitanje koje smo postavili na početku. No davno pre njega pravi odgovor, mada s dozom nagađanja, dao je Vuk Stefanović Karadžić. U zbirci Srpske narodne poslovice on beleži: „pala mu sjekira u med. Srećan je. Ja ne znam kako je postala ova poslovica; da li nije, kad se isijecaju čele iz drvjeta, pa kad je duplja puna meda, te sjekira, kako se udari njom u drvo, propadne u med?“ Uz Vukovo tumačenje Babić dodaje da je, verovatnije, izraz nastao na taj način što su ljudi slučajno, sekući ili cepajući drva, iznenada nailazili na med, koji su tu nakupile odbegle ili divlje pčele. „To sam i sam jednom u djetinjstvu doživio“ kaže ovaj autor. „Dovezao stric iz šume drva pa ih cijepao i naišao na med. Bila je velika radost za sve. Taj mi je doživljaj kasnije pomogao da shvatim ovu frazu sa sjekirom. Takvih je konkretnih doživljaja nekad, kad su ljudi ložili drvima što su ih sami sjekli i cijepali, zacijelo bilo više, pa se od konkretnoga prešlo k prenesenom značenju, što je u jeziku sasvim normalna pojava.“ Posle svega ovoga jasno je kako je Nastao izraz pala sekira u med. To, međutim, nije šire poznato pa se mnogima činilo da je posredi nelogičnost i zato su umesto sekira počeli uzimati reč kašika (ili žlica). Tako je nastao izraz pala (mu) kašika (ili žlica) u med. Ova zamena, s obzirom na osnovno značenje frazema o kome je reč („doći iznenada do velike sreće“)

teško se može prihvatiti, jer, kad kašika padne u med, tu nema nikakvog iznenađenja. Ipak se izraz pala kašika u med susreće ponegde u životu i literaturi, iako jezičari daju prednost onom prvom (pala sekira u med), jer se njegovo poreklo i značenje daju lakše objasniti, a uz to je i izražajniji od ovog drugog.

UĆI NA MALA VRATA Po logici stvari, moglo bi se reći da je teže ući na mala nego na velika vrata. Jer, mala su vrata tesna, uska, a velika široka. U jeziku, međutim, pa i u životu, nije tako; upravo je obrnuto: lakše se ulazi na mala nego na velika vrata. Kako to? Pa, evo, ovako. Redovnim putem, po zakonu, preko zvaničnih konkursa, naš čovek - ukoliko nije izuzetnih kvaliteta, a ponekad i uprkos tome - teško može postići željeni cilj, ili ostvariti neko svoje pravo (pravo na rad, na primer). Zato on pokušava da to postigne zaobilazno, neredovnim putem, protekcijom ili „štelom“, nastoji da se nekako provuče na mala vrata. Koliko su „mala vrata“ u nas česta pojava, pokazuju brojni napisi u štampi. Ne prođe gotovo nijedan dan a da u novinama ne osvane neki krupan naslov, kao što su ovi: Do posla na „mala vrata “. - Pripravnici na mala vrata. - Funkcionerske zarade na mala vrata. - U Evropu na mala vrata. - Veće cene na „mala vrata“, pa čak i - U penziju na mala vrata!? Ljudi, eto, ulaze na mala vrata, a ona uđoše u humor i literaturu. Evo dve šale na tu temu: „Pošto je video da mnogi pisci ulaze u antologije na mala vrata, Dobrica Erić je počeo da drži dijetu.“ „ Drug, čije ime ne pominjemo, toliko se udebljao da ne može da izađe na mala vrata na koja je ušao.“ Ali, vratimo se ozbiljnom razgovoru.

Izraz o kome je ovde reč upotrebljava se u simboličnom značenju, ali je nastao u životu i ima oslonac u arhitekturi. Poznato je da mnoge kuće u nas imaju dvoja ulazna vrata: jedna velika (glavna, prednja, ona na koja se ulazi s ulice) i jedna mala (pomoćna, stražnja - dvorišna ili baštenska). Na velika vrata ulaze gosti i drugi posetioci, a mala više služe domaćoj čeljadi. U burnim i smutnim vremenima, ta su vrata, naročito u seoskim kućama, imala još jednu ulogu: da se domaćin s porodicom povuče pred neželjenim gostima (vojskom, pljačkašima i sl.). Velika i mala vrata karakteristična su i za gradsku arhitekturu, za stare kuće, koje su bile opasane visokim zidovima. I tu su, pored glavnih avlijskih vrata, koja se zovu kapija, postojale i brojne unutrašnje veze između dvorišta i bašta, pa i komšijskih kuća, najčešće rođačkih. To su tzv. mala vrata, male kapije ili kapidžici. Pesnik Aleksa Šantić znao je veoma dobro da do Emine ne može doći na glavnu kapiju, pa joj zato poručuje: „Kapidžik otvori, jer tako mi dina, izvaliću direk i baglame tvrde.. Mala vrata nisu nikakva specifičnost naše stare arhitekture. Ako pogledamo, recimo, vile i gospodske kuće iz austrougarskog perioda u Sarajevu, videćemo da one osim glavnog, reprezentativnog ulaza uvek imaju i jedan ulaz za poslugu, preko koga se obavljalo snabdevanje i gde se, kao u petparačkim romanima i jeftinim filmovima, nalazio ljubavnik, dakle onaj koji se nije smeo videti na glavnom ulazu.

Velika i mala vrata nisu osobenost ni samo stambene arhitekture. I druge javne građevine, administrativne ili sakralne (koje služe za verske obrede), imaju najmanje dvoja ulazna vrata. Većina crkava osim glavnog ulaza ima i poneki ulaz bliže oltaru. Da i ne govorimo o školskim zgradama, koje moraju imati više ulaza, odnosno izlaza. U tom su pogledu posebno karakteristični objekti u koje su smešteni organi vlasti ili političkih organizacija. Tu se obično ulazi na sporedne ulaze, a onaj glavni najređe se otvara. To znači da se i u vladu, pa i do samog Boga, može, a ponekad i mora, ići na mala vrata. Da se ne bi pomislilo kako se u nas ulazi isključivo na mala vrata, treba reći da u našem jeziku postoji i izraz ući na velika vrata. Tako u novinama čitamo: Samodoprinos na velika vrata. - Mala privreda na velika vrata. - Do posla samo „na velika vrata „... Daj bože!

SEDMA SILA Štampa, novinari i novinarstvo uopšte u nas se obično nazivaju sedma sila. Da je štampa (žurnalistika, novinarstvo) stvarno sila, koja može bitno da utače na javno mnenje, a time i na događaje u ratu i miru, pokazalo se dosad nebrojeno puta. Ali zašto je to baš sedma sila i koje su, onda, prethodnih šest? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavno dati, jer se ne zna tačno kad se taj izraz pojavio u srpskom jeziku niti, pak, kako je nastao. Za razliku od našeg sedma sila, u engleskom se u istom značenju upotrebljava izraz četvrti stalež (fourth estate). Slično je i u francuskom jeziku, pa i španskom i italijanskom, gde takođe dominira broj četiri. Jedina je razlika u tome što izrazi kojima se u tim jezicima označava štampa, kad se prevedu, ne glase „četvrti stalež“, kao u engleskom, nego „četvrta vlast“ ili „četvrta vrsta (oblik) vlasti“. Ono što je za nas sedma sila, za Engleze i Amerikance četvrti stalež, a za Francuze, Špance i Italijane četvrta vlast, za Ruse je šesta država (шестая держава). Kako su nastali svi ti izrazi i zašto se toliko razlikuju? Zna se da je najstariji među njima engleski izraz (četvrti stalež). On ima dugu istoriju. Јoš u XVIII stoleću upotrebljavao se da bi se njime označila nova politička snaga - srednji i niži slojevi naroda, za razliku od već postojeća tri staleža, koje su predstavljali plemstvo, sveštenstvo i građanstvo. Pod „četvrtim staležom“ podrazumevala se ponegde i vojska, ili neka

druga snaga koja se suprotstavljala vladajućim staležima. Izraz je potom vezan za literaturu i konačno za štampu. Prema Tomasu Karlejlu, škotskom esejisti i istoričaru (1795-1881), prvi koji je upotrebio četvrti stalež u tom smislu bio je politički pisac i ideolog engleske aristokratije Edmund Berk (1729-1797). On je, kaže Karlejl, ne navodeći izvor, govorio“ da u parlamentu zasedaju tri staleža; ali tamo u galeriji reportera zaseda četvrti stalež, znatno intenzivnije nego svi oni“. Kasnije (početkom XIX stoleća) razni autori pripisuju taj izraz drugim ličnostima, što nije toliko ni važno. Važno je da se on ustalio u engleskom jeziku i da se i danas njime označava štampa i njena moć. Na sličan način nastali su i odgovarajući izrazi u francuskom, španskom i italijanskom. I tu se, u suštini, polazilo od društvenih staleža. Ruski izraz šesta država nastao je drukčije, a pojavio se tek u XIX stoleću. U to vreme bilo je u Evropi pet velikih država: Rusija, Engleska, Francuska, Nemačka i Austro-Ugarska, pa je „šestom državom“, da bi se istakla njena moć, nazvana štampa. Naše sedma silaa moglo je nastati po uzoru na ovaj ruski frazeologizam. Zamena reči država u sila sasvim je normalna, jer se država u prenesenom smislu može shvatiti kao „sila“. (Uostalom, u nas se umesto velika država govori velika sila) A što se tiče zamene broja šest (šesta država) sa sedam (sedma sila), do toga je moglo doći na dva načina. Prvo, naknadnim dodavanjem još jedne države (sile) uz onih pet prethodnih kod Rusa (recimo, Italije ili, možda, Turske), pa bi po tome štampa bila - sedma sila. Drugo objašnjenje ne polazi od

konkretnog značenja broja sedam, nego od njegovog mitskog karaktera. Taj broj, naime, često se javlja u mitologiji, u narodnim verovanjima, pa i narodnom stvaralaštvu - pesmama i pričama. (Setimo se samo onoga: „Preko sedam gora i sedam voda...“ iz priča koje se i danas pričaju deci.) Pored sedam istu ulogu imaju i brojevi tri, devet i dvanaest. Po tome nije isključena mogućnost da je broj sedam, kao uobičajen, ušao i u naš frazeologizam, a da to nema nikakve veze sa njegovim stvarnim značenjem. Tu pretpostavku zastupa zagrebački romanist dr August Kovačec, koji naglašava da je „u frazeologiji, kao i inače u jeziku, važnije da izraz odgovara nekom tipu strukture nego da svaki njegov elemenat zadrži potpunu značenjsku samostalnost“. On se poziva i na postojanje drugih sličnih izraza, kao što su sedma umetnost ili sedam smrtnih greha, sedam grčkih mudraca, sedam svetskih čuda (kojih je, očigledno, moralo biti više, ali se ipak u tom izrazu hiljadama godina zadržao upravo broj sedam). Izraz sedma sila mogao je, dakle, nastati i na taj način. Ili, možda, na onaj prvi, svejedno. Tek on se u nas ustalio i danas se često upotrebljava u srpskom jeziku sa jasnim i određenim značenjem: njime se ističe snaga i moć štampe i javne reči uopšte. Zanimljivo je da se pored sedma sila u poslednje vreme javlja i izraz osma sila, kojim se označava televizija.

ŽUTA ŠTAMPA Izrazom žuta štampa označava se u nas, a i drugde po svetu (u engleskom, ruskom i mnogim drugim evropskim jezicima), određena vrsta dnevnih i periodičnih listova. To su oni ,,jeftini“, „petparački“, „bulevarski“, „tračerski“, „revolveraški“ ili „pištoljlistovi“ koji donose senzacionalne i neproverene vesti, služeći se svim sredstvima da privuku i zadrže interesovanje šireg kruga čitalaca. „Žutu štampu“ svi čitamo - redovno, ili bar povremeno. Mnogima, međutim, nije jasno - kad znaju njen sadržaj i nivo - zašto se takva štampa naziva žutom, a ne plavom, zelenom, ili, što bi joj najbolje pristajalo šarenom. Da bi se objasnilo poreklo ovoga izraza, treba malo zaviriti u istoriju štampe, posebno američke, poslednjih decenija XIX stoleća. Bio je to najburniji period u razvoju američkog novinarstva. Protekao je u nemilosrdnoj borbi dve moćne novinarske kuće Pulicerove i Herstove. Od početka osamdesetih (tačnije, od 1883) do sredine devedesetih (1895) na njujorškom tržištu informacija neprikosnoveno je gospodario Džozef Pulicer (Joseph Pulitzer,1847-1911), jedan od začetnika masovne bulevarske štampe, kasnije osnivač novinarske škole na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) i poznate nagrade za dela iz američke istorije, poezije, drame, romana, muzike i novinarstva, koja i danas nosi njegovo ime. Od tri Pulicerova lista najveći tiraž imao je nedeljni dodatak u boji lista Njujorški svet (New York World) pod naslovom Sunday World, koji je štampan u

600.000 primeraka. Tu su radili tadašnji najbolji američki novinari i ilustratori, među njima i umetnikgrafičar Ričard Autkolt (Richard Outcault). On je 1895. privukao veliki broj čitalaca komičnim stripom čiji je glavni junak bio kosooki dečak u žutoj majici. Autkoltov strip imao je često frivolan (isprazan i neukusan) sadržaj, ali se sviđao šarolikoj publici, uglavnom niskog nivoa obrazovanja. I upravo te godine pojavio se u Njujorku još jedan ambiciozni izdavač novina - Viljem Herst (William Randolph Herst 1863-1951). Spretan i poslovan, nabavio je najmodernije mašine za štampanje u boji, a onda je dvostruko većim platama preveo u svoj list Njujorške novine (New York Journal) najbolje Pulicerove žurnaliste i ilustratore, pa i samog Autkolta. Oslobođeni potpuno respekta prema istini, držeći se devize: „Ako nema senzacije, treba je izmisliti“, oni su za novog gazdu pisali golicave priče, uzbudljive reportaže i senzacionalne vesti, crtali stripove i karikature. U taj se list, zajedno s Autkoltom, preselio i „žuti dečak“ („Yellow Kid“), pa je oko toga izbio veliki rat između dva novinska magnata. Padali su niski udarci i s jedne i s druge strane, a u sukobljenim novinama nisu se birala sredstva da se pridobije ili preotme što veći broj čitalaca. „Žutog dečaka“ kod Hersta crtao je Autkolt, a kod Pulicera novi ilustrator, jedan takođe poznat njujorški slikar i karikaturista. Zbog rata oko „Žutog dečaka“ i dodvoravanja najnižem ukusu čitalaca u toj borbi, čime je snižavan ugled i jedne i druge kuće, redaktor Njujork Presa (New York Press) Ervin Vordmen (Erwin Wordman) objavio je u svojim novinama 1896. godine oštar komentar, u kome je oba konkurentska lista nazvao podrugljivo „žutom

štampom“. Od tada, evo već više od stotinu godina, taj izraz živi u novinarskoj terminologiji širom sveta, označavajući jeftinu, bulevarsku, senzacionalističku štampu, novine u kojima ima više boje i istaknutih krupnih naslova nego teksta, više izmišljotina i afera nego pravih, istinitih informacija. U vreme nastanka izraza „žuta štampa“, takva je orijentacija, pored ostalog, doprinela da na američkom informativnom prostoru prevlada konzervativni Herst, koji je kasnije stvorio čitavu novinsku imperiju, dok je šesnaest godina stariji, ali i odmereniji, Pulicer gubio bitku. Umro je 1911, a njegov koncern se gasi desetak godina iza toga (nakon Prvog svetskog rata). U vezi sa „žutom štampom“ ima još jedna zanimljivost koju vredi zabeležiti. „Žuti dečak“, po kome je nastao i taj izraz, ispao je sasvim slučajno žut. To je, naime, bila jedina boja, koja se, pored već četiri postojeće, mogla dobiti na mašini za bojenu štampu koju je tada nabavio Pulicer. Da je štamparska tehnika bila razvijenija, možda bi se umesto „Žutog“ pojavio „Šareni dečak“, pa bismo onda danas umesto „žute“ imali „šarenu štampu“. To, međutim, ne bi ništa menjalo na stvari - njen sadržaj bio bi isti.

NOVINARSKA PATKA Postoje tri objašnjenja kako je nastao izraz novinarska patka. Po jednom, najmanje verovatnom, taj izraz potiče od skraćenice NT, kojom su, navodno, u redakcijama listova obeležavali sumnjive i neproverene tekstove dospele s raznih strana. To bi kao trebalo da znači latinski „non testatur“ („nije provereno“, ili nešto slično). Pošto se latinska skraćenica NT čita „en-te“, a tako upravo u nemačkom jeziku glasi naziv za patku (Ente), svaka neproverena vest prozvana je „patkom“. Po toj pretpostavci, dakle, moglo bi se zaključiti da nam je novinarska patka dolepršala iz nemačkog jezika. Možda je ona kao izraz i došla iz toga jezika, ili preko toga jezika, ali su putevi njenog nastanka ipak mnogo duži i zamršeniji. U knjizi Iz života reči Edvard Vartanj raspreda ovu priču: Želeći da se naruga lakovernoj čitalačkoj publici, poznati belgijski humorista Kornelisen lansirao je vest o proždrljivim patkama. Javio je kako je neki narednik kupio dvadeset pataka i naredio da se jedna od njih odmah zakolje i sva (s kostima i perjem) isecka na sitne komadiće kako bi njome nahranio ostale patke. Posle nekoliko minuta to je učinio i s drugom, pa s trećom, četvrtom... i tako redom do devetnaeste. Na taj način je dvadeseta patka proždrla devetnaest svojih drugarica. Tu besmislenu vest o proždrljivosti pataka preneli su i drugi listovi, pa se posle o tome danima pričalo. Autor je, naravno, nakon izvesnog vremena otkrio tajnu svog „naučnog eksperimenta“ i time se narugao lakovernim čitaocima i „žutoj štampi“. Slučaj je potom zaboravljen,

ali se od tada, kako misli Vartanj, svaka lažna vest u novinama naziva novinarskom patkom. Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije jedan američki list objavio istu vest. Rezultat je opet bio isti: laž o proždrljivim patkama primljena je sa velikim zanimanjem. Nema razloga da sumnjamo u ovu Vartanjevu verziju, da smatramo kako je njegova priča o naredniku i patkama izmišljena, tj. da je i ona sama „novinarska patka“. Ipak treba reći da je patka u značenju: „lažna vest“, „izmišljotina“, postojala mnogo pre pomenutog napisa belgijskog novinara. U jednom etimološkom rečniku francuskog jezika stoji da je reč canard (čita se: kanar) u značenju: „patka“ izvedena od glagola caner (kane), što znači: „gakati“, „kvakati“. Značenje „lažna vest“ zabeleženo je već 1750; ono dolazi od izraza vendre des canards à moitié (doslovno: „prodavati patke napola“), koji je zabeležen u XVI stoleću, a odatle pak donner des canards à quelqu’un („izneveriti čija očekivanja“) - od kraja XVII do sredine XIX stoleća. Dictionaire universal de la langue française beleži 1834. godine reč canard (,,patka“) sa značenjem: „lažna vest“, a 1842. Akademijin rečnik dodaje značenje: „letak“ („feuille volante) i „loše novine“. U nemačkom jeziku Ente (,,patka“) s posebnim značenjem: „novinarska laž“ sreće se od 1850. po uzoru na francusko canard. No još u XVI stoleću postojao je izraz blaue Enten (doslovno: „plave patke“) u značenju: „laži“. Taj se izraz razvio iz priče o nekakvim

izmišljenim plavim patkama, koje je, navodno, neko video pa je o tome naokolo lagao. Svi ovi podaci pokazuju da izraz novinarska patka ima dugu i zanimljivu istoriju: od francuske reči canard (,,patka“), kojom Francuzi i danas označavaju lažnu vest ili izmišljotinu, preko nemačkog Ente, i još ranijeg blaue Ente, u istom značenju, do ustaljivanja toga izraza u našem jeziku, proteklo je više vekova. Po tome bi se moglo reći da su laži i izmišljotine večne i da se svugde po svetu prenose na isti način. Kojim je putem izraz novinarska patka stigao u našu novinarsku terminologiju - direktno iz francuskog jezika, ili preko nemačkog - nije toliko važno, bar ne za ovu priliku. Važno je da znamo šta on znači i da pomoću njega možemo razlučiti laži i podmetanja od istinske, ozbiljne novinske informacije.

SAPUNSKA OPERA Sapunska opera je izraz koji je u srpski jezik ušao, moglo bi se reći, tek u novije vreme - negde posle Drugog svetskog rata. Danas se obično kaže samo sapunica. To je odista specifičan i redak izraz i malo mu ko u nas zna pravo značenje. Pored ostalog, nije uvršten ni u jedan rečnik našeg jezika, pa ni onaj frazeološki, koji je sastavio J. Matešić sa saradnicima. Upotrebljava se samo u uskom krugu radijskih i televizijskih poslenika, posebno kritičara, kao oznaka za sladunjave, sentimentalne (da ne kažemo i - jeftine) televizijske i radijske serije, kakvih je dosta i kod nas i u svetu. Reč opera nije ovde upotrebljena u svom uobičajenom značenju, kako ga mi osećamo („muzička drama“). Amerikanci je upotrebljavaju i u šaljivopogrdnom izrazu horse opera („konjska opera“) kao naziv za vestern-serije sa mnogo kaubojskih avantura, revolveraških obračuna i uzbudljivih doživljaja kopača zlata. Izraz sapunska opera ima, kao što smo videli, posebno značenje. Kako se ono razvilo i kako je uopšte nastao taj čudni izraz? U etimološkim rečnicima engleskog jezika zabeleženo je da se izraz soap opera, kako on izvorno glasi, javio negde tridesetih godina dvadesetog veka. Tih godina (tačnije, između 1935. i 1940) bile su, posebno u Americi, veoma popularne radijske serije sentimentalnog, melodramskog sadržaja. Sponzori (materijalni pokrovitelji) tih serija bili su proizvođači

sapuna. Otuda, onda i, pomalo podrugljiv, naziv sapunska opera (engl. soap opera). Posle Drugog svetskog rata, u vreme kada se naglo razvija televizija, taj se naziv proširio i na slična televizijska ostvarenja. Na našim televizijskim ekranima često gledamo jeftine sentimentalne serije, uglavnom uvezene sa strane. Pa kad je već tako, trebalo bi da ih i označavamo odgovarajućim uvezenim izrazom - sapunska opera, ili, po našem, sapunica.

Autor je u ovoj knjizi objasnio poreklo i značenje više od stotinu ustaljenih izraza, ili krilatica, kako ih je još Homer nazvao, jer na njihovim krilima misao leti od sabesednika do sabesednika, ali i od naroda do naroda, iz kulture u kulturu, iz epohe u epohu. Šipka je o svakoj krilatici ispričao priču na način koji ga svrstava među kod nas malobrojne poslanike od pera i nauke što o jezičkim pitanjima pišu jasno i zanimljivo tako da čitaoci njihovo štivo doživljavaju kao pravu lingvističku beletristiku. Dr Radojica Jovićević Uz otkrivanje porekla i značenja pojedinih izraza, u ovoj se knjizi objašnjavaju i različiti pojmovi iz mitologije, religije i praznoverja, istorije, književnosti, sporta, medicine i drugih područja nauke i života. Stoga se može reći da ona, kao i ostale knjige u seriji Popularna lingvistika, pruža čitaocu i nešto više od samog jezika pruža mu brojna saznanja o životu i svetu u kome živi. Dr Sreto Tanasić