Mihal Ramač: Bilo je to 1991

Pukla velika finansijsko-politička bomba U januaru 1991. godine Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) imala je blizu 24 miliona stanovnika. Dame su srednje živele 74 i po, muškarci 68 i po godina. U zemlji je bilo 12 odsto mešovitih brakova, u Vojvodini čak 30 odsto, odnosno svaki treći. Na Kosovu – svaki dvadeseti. Kakvo-takvo radno mesto imalo je 6,6 miliona ljudi. U privredi je bilo zaposleno 5,3 miliona, ostali u obrazovanju i kulturi, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, društveno-političkim organizacijama i zajednicama. Milion i tristo hiljada činilo je armiju nezaposlenih. Prethodnu godinu završila je s gubitkom svaka četvrta radna organizacija u zemlji – ukupno 10.700 preduzeća sa 2,2 miliona zaposlenih. U novogodišnjoj noći dinar je devalvirao: nemačka marka poskupela je sa sedam na devet dinara. Banke već nekoliko meseci nisu prodavale marke građanima. Na crnom tržištu, srednja plata bila je dovoljna za kupovinu oko 600 maraka. Toliko je koštao najjeftiniji televizor domaće proizvodnje. Za prosečnu penziju moglo se kupiti jedva 300 maraka. A sve se računalo u nemačkim novčanicama. Usled devalvacije, uvozna roba poskupela je za oko 20 odsto. U prvom minutu 1991. poskupelo je i gorivo: litar supera košta 10,80 dinara. Niko ni u najcrnjem snu ne sluti da će u poslednjem minutu te godine koštati – 65,4 dinara. Prosečna januarska plata iznosila šest hiljada dinara. Zaposleni u neprivredi dobijali su osam hiljada mesečno. Najteži Jugosloven bio je 56-godišnji Ekrem Obhođaš, zaposlen u pilani na Palama. Imao je 220 kilograma. Dnevno je prosečno jeo tri kilograma mesa i pio litar rakije. Pošto je bio lovac, lako je dolazio do mesa. Na čelu države bilo je Predsedništvo koje su činili predstavnici šest republika i dve pokrajine. Iako je autonomija pokrajina ukinuta dve godine ranije, Srbija je insistirala da one imaju predstavnike u kolektivnom rukovodstvu savezne države, jer je na taj način imala tri glasa. Od maja 1990. do maja 1991. predsednik Predsedništva bio je Borisav Jović, jedan od najbližih saradnika predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Hrvatsku je predstavljao Stjepan Mesić, Sloveniju Janez Drnovšek, Bosnu i Hercegovinu Bogić Bogićević, Crnu Goru Nenad Bućin, Makedoniju Vasil Tupurkovski, Kosovo Riza Sapundžiju, Vojvodinu Dragutin Zelenović. Jugoslovenski vaterpolisti su 13. januara u finalu svetskog prvenstva u australijskom gradu Pertu pobedili Španiju sa 8:7 i tako drugi put zaredom postali prvaci sveta. Prvog radnog dana u novoj godini pukla je velika finansijsko-politička bomba: otkrilo se da je Srbija upala u platni sistem države i neovlašćeno uzela osamnaest milijardi dinara, odnosno dve milijarde maraka. Predsednik savezne vlade Ante Marković, prema novogodišnjim anketama najpopularniji političar u Jugoslaviji, ljutito izjavljuje: „A znate li šta znači upad u platni sistem? To je kao što je nekad bio upad u banke, kad se pljačkalo banke s pištoljima. E, molim vas, to je kriminalni čin istog karaktera!“ Pored te dve milijarde maraka, Srbija je odlučila da iz savezne kase uzima polovinu poreza na promet, iako zakon dozvoljava da se uzima samo četvrtina.

Time je ogorčen i Borisav Jović. On u dnevniku zapisuje: „Stvarno ne razumem šta to rade. Federacija je dovedena do kolapsa, niko joj ne uplaćuje prihode. Slobodan me ubeđuje da oni samo vrše kompenzaciju dela koji im duguje federacija za podsticaj poljoprivrede i nerazvijene, a evo sad ispada da im je to planirani izvor prihoda za redovno finansiranje. To moramo raspraviti. Ako misle da tako likvidiraju federaciju, onda rade protiv samih sebe. Rano je da likvidiramo državu, biće nam potrebna kao mehanizam za odbranu sopstvenog naroda van Srbije. Kako misle da finansiramo vojsku, ili kako misle da branimo srpski narod bez savezne vojske?“

Slavlje pomutila opšta mobilizacija Većina preduzeća u Srbiji nije radila cele prve nedelje u januaru, jer su novogodišnji praznici spojeni s Božićem. Sudeći po beogradskoj štampi, Božić je najbučnije svetkovan u Prištini: „Tačno u podne ispred hotela ’Kosovski božur’ okupilo se više hiljada pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti. Uveseljavali su ih dragačevski trubači, pa je narodno veselje potrajalo više časova. Okupljeni narod, kome je besplatno deljena vruća rakija, vino i praseće pečenje, zabavljao se igrajući u narodnom kolu, dok su pojedini njihovi veseliji građani povremeno rafalno pucali iz vatrenog oružja… Albanci su u to vreme zaobilazili glavnu prištinsku ulicu“. Veselo je bilo i u Kninskoj krajini: „Narod je slavio čitave noći, svečarska pucnjava trajala je do samog jutra“. Slavlje je pomutila opšta mobilizacija rezervnog sastava milicije u Kninu i ostalim opštinama krajem prošle godine samoproglašene Srpske Autonomne Oblasti (SAO) Krajina. Pored Knina, u nju su uključeni Obrovac, Benkovac, Gračac, Titova Korenica, Donji Lapac, Dvor na Uni, Glina, Kostajnica i Vojnić. Milicija je raspoređena oko svih vitalnih objekata i na ulazima u gradove i sela. U nekim selima organizovane su noćne straže. Uzbuna je podignuta zbog toga što je u Drniš navodno upućen veći broj policajaca iz Zagreba. Napeto je i u drugom, istočnom delu Hrvatske: u Šidskim Banovcima osnovano je Srpsko nacionalno veće za Slavoniju, Baranju i zapadni Srem. U saopštenju s osnivačkog skupa navodi se: „Slavonija, Baranja i zapadni Srem iskonski su delovi srpske zemlje, a od pripadnika drugih naroda kojima je sudbina dodelila da pored Srba žive u toj zemlji traži se i očekuje da srpskom narodu ne učine ništa što ne bi želeli da i Srbi njima učine“. Krajem decembra 1990. usvojen je novi ustav Hrvatske. Član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vasilije Krestić tim povodom piše u nedeljniku NIN: „Svesno ili ne, ali istorijske činjenice to nedvosmisleno pokazuju, Sabor Hrvatske je, pretvorivši Srbe u nacionalnu manjinu, srpskom narodu u celini objavio građanski rat. On snosi i svu odgovornost za taj rat. Načinom kako je Sabor Hrvatske rešio srpsko pitanje udareno je u temelje na kojima su počivale i prva i druga Jugoslavija. Ako je ova druga do sada bila nestabilna, od 22. decembra, od dana kada je proglašen Ustav Hrvatske, Jugoslavija se u temeljima trese i pitanje je kada će i kako će biti srušena“. Pripadnici drugih naroda takođe su zabrinuti. U Sarajevu je objavljena „Rezolucija muslimanskih intelektualaca“, u kojoj se ističe: „Suverenitet i granice Bosne i Hercegovine, nacionalna zasebnost i nacionalni interesi Muslimana moraju biti uvažavani i poštovani u svim predstojećim dogovaranjima o novom uređenju odnosa među jugoslovenskim narodima

i republikama. Svaki pokušaj osporavanja suvereniteta ove republike i nacionalne zasebnosti muslimanskog naroda imao bi nesagledive posledice na međunacionalne odnose u Jugoslaviji i na mir u ovom delu sveta“. Nezadovoljni su i kosovski Albanci. Njihov lider Ibrahim Rugova upozorava: „Iz razgovora o budućnosti Albanci su, po svemu sudeći, isključeni, a nas je teško ignorisati. Ako se ovako nastavi, teško možemo predvideti neko mirno stanje na Kosovu“. Slično govori Škeljzen Malići, predsednik Socijaldemokratske partije Kosova: „Albanci su izgubili svako poverenje i strpljenje. Njihova iskustva sa srpskim vlastima tokom ovih osamdeset godina su više nego nepovoljna. Dosta im je i Pašića i Karađorđevića i Rankovića i Miloševića. Žele da budu svoji na svome. Ne osećaju se uljezima na ovom tlu. Nudili su i još nude da budu suodgovorni za sudbinu Jugoslavije, da ravnopravno učestvuju u raspletu krize, ali i da budu uvaženi i priznati, da im se ne otima nasilno ono što nisu nasiljem dobili“. Vlada Hrvatske predložila je Saboru odluku da se na teritoriji republike primenjuju samo oni savezni zakoni koji nisu u suprotnosti s republičkim ustavom. Sobranje je usvojilo Deklaraciju o suverenosti Republike Makedonije. U njoj se ističe: „Politički, privredni i pravni sistem zasnivaju se na republičkom ustavu i zakonima, a ustav SFRJ i savezni zakoni i propisi primenjuju se samo ako nisu u suprotnosti s makedonskim“. Za predsednika Makedonije izabran je Kiro Gligorov.

Zapad obuzet krizom u Persijskom zalivu Narednih dana nemiri izbijaju i u Rigi, glavnom gradu Estonije. Snage reda ubijaju šest demonstranata, ranjavaju nekoliko desetina. Gorbačov poručuje separatističkim republikama da će moći da se odvoje tek posle referenduma i da proces razdruživanja, po ustavu, treba da traje pet godina. Američki predsednik Džordž Buš zbog nasilja u SSSR-u odlaže posetu Moskvi. Iz istog razloga Zapad otkazuje sovjetskoj državi preko potrebnih 16 milijardi dolara kredita. Uprkos zabrani, u Litvaniji je 9. februara održan referendum. Za nezavisnost se izjasnilo 90 odsto birača. Vlada republike upućuje međunarodnoj zajednici apel za priznanje. Kroz nekoliko meseci, tri pribaltičke republike biće primljene u Ujedinjene nacije. Zapad je obuzet krizom u Persijskom zalivu koja je počela sredinom 1990, kad je iračka vojska okupirala Kuvajt. Ujedinjene nacije postavile su ultimatum: ukoliko se Iračani ne povuku do 15. januara, sledi akcija međunarodnih trupa za oslobađanje Kuvajta. Diktator Sadam Husein neće ni da čuje za povlačenje. On mobiliše i sedamnaestogodišnjake i najavljuje pobedničku „majku svih bitaka“. Odmah nakon isteka ultimatuma, u prvim minutima 16. januara, predsednik Buš objavljuje početak operacije koja je nazvana „Pustinjska oluja“. Savezničke snage imaju 615.000 vojnika. Predvodi ih američki general Norman Švarckopf. Komandu nad 540.000 iračkih vojnika preuzima Sadam Husein. Posle 39 dana bombardovanja iz vazduha i s vode, savezničke kopnene snage 24. februara ulaze u Kuvajt iz četiri pravca. Poslednjeg februarskog dana predsednik SAD objavljuje: „Kuvajt je oslobođen. Iračka armija je poražena. Naši vojni ciljevi su ostvareni“. Iz stroja je, tvrde pobednici, izbačeno 40 od 42 iračke divizije. Predale su se 33 hiljade iračkih vojnika. Sadam Husein prihvatio je sve rezolucije Saveta bezbednosti. U izjavi za domaću javnost on

je proglasio pobedu. Po njegovim rečima, saveznici su prekinuli borbe zbog teških gubitaka. Uništene su dve trećine iračkih naftnih kapaciteta. Iračani su, pak, zapalili 600 od 730 naftnih polja u Kuvajtu. *** Direktori ŽTP Beograd Milomir Minić i CIP-Saobraćajnog instituta Milutin Mrkonjić potpisali su 22. januara s francuskim partnerima ugovor o izgradnji 500 kilometara brze pruge od Subotice do Dimitrovgrada. Istorijski poduhvat koštaće tri i po milijarde dolara. Prvi superbrzi vozovi, obećavaju Minić i Mrkonjić, protutnjaće novom prugom 1997. brzinom od 200 km na sat. Iz Beograda do Budimpešte putovaće se svega dva sata. Do Pariza – dvanaest i po sati. U Beogradu su se 25. januara susrele delegacije Srbije i Hrvatske, predvođene Miloševićem i Tuđmanom. Konstatovano je da su odnosi Srbije i Hrvatske na najnižoj tački od rata (Drugog svetskog) i da postoje krupne razlike koje se odnose na rešavanje nacionalnih pitanja, pitanja budućnosti Jugoslavije, na jugoslovensku federaciju, njene institucije i JNA. Dan posle njihovog susreta, u Zagrebu je nekoliko desetina hiljada građana protestovalo protiv ugrožavanja suvereniteta Hrvatske. Na skupu je govorio i Stjepan Mesić. On je upozorio aktivne i umirovljene generale da se ne igraju s vojskom i naglasio: „Demokratska vlast u Hrvatskoj mora funkcionirati na cijelom svom teritoriju... Sve one koji misle da se odmetništvom i banditizmom može rušiti Hrvatska moramo upozoriti da ne mogu imati podršku ni u svijetu“. Bilo je to upozorenje koliko Srbima u Krajini, toliko i Beogradu, gde je koji dan ranije Milošević primio predsednika kninske opštine Milana Babića. Razgovor se odnosio na saradnju privrednih organizacija, kulturnih i drugih institucija, objavila je Politika na 1. strani. Babić smatra da je njegov domaćin – „autentični predstavnik celokupnog srpskog naroda u Jugoslaviji“.

Odnosi sve napetiji Jugoslavija još postoji, ali je svakog dana ima sve manje. Zbog toga je 5. februara s dnevnog reda Parlamentarne skupštine u Strazburu skinut njen zahtev da bude primljena u Savet Evrope. Zategnuti su odnosi između Srbije i Hrvatske. Sve napetiji su odnosi između vlade u Zagrebu i srpskih vođa u Kninu. Zaoštrava se i situacija u Srbiji. Televizija Beograd 16. februara objavljuje komentar Slavka Budihne u kojem se kaže: „Gotovo svi istupi čelnika Srpskog pokreta obnove, uključujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljeno ove sedmice u Vjesniku, samo su konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je, na političkoj sceni Srbije, desnica spremna radi svojih interesa da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim istorijskim interesima srpskog naroda“. Pošto je televizija odbila da objavi odgovor i izvini se zbog uvreda, Srpski pokret obnove (SPO) za 9. mart najavljuje masovne demonstracije. Kako bi smanjio manevarski prostor svom najvećem protivniku, lideru SPO Vuku Draškoviću, Miloševićev režim nastoji da destabilizuje situaciju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i da tamošnje Srbe okrene protiv Draškovića i ostalih srbijanskih opozicionara.

Taj zadatak izvršavaju pripadnici državne i vojne službe bezbednosti i aktivisti Srpske demokratske stranke (SDS). Krajem februara odbornici srpske nacionalnosti donose odluku o pripajanju opštine Pakrac SAO Krajina. Srpsko nacionalno veće i Izvršno veće Krajine doneli su Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine. Ona sadrži dve odredbe: Prvo, „Srpski narod iz SAO Krajine nema nijednog razloga da se izdvaja iz jugoslovenske države i ne prihvata Rezoluciju Sabora Republike Hrvatske o razdruživanju SFR Jugoslavije“. Drugo, „SAO Krajina ostaje u državi Jugoslaviji, odnosno u zajedničkoj državi sa Republikom Srbijom i Crnom Gorom, kao i sa srpskim narodom u Republici Bosni i Hercegovini i ostalim narodima i republikama koji prihvataju zajedničku državu“. Borislav Mikelić, predsjednik Socijalističke partije Hrvatske i član Saveznog odbora Saveza komunista-Pokreta za Jugoslaviju, na zboru boraca u Novom Sadu poručuje: „Ako Hrvatska hoće da se otcepi, neka samo izvoli, mi joj ne branimo, ali onda to sigurno neće biti velika Hrvatska, već ona čije će se granice videti sa Sljemena“. Istovremeno, Aleksa Buha u ime 86 poslanika srpske nacionalnosti u Skupštini Bosne i Hercegovine izjavljuje: „Poslanici Srpske demokratske stranke ne mogu da prihvate predlog deklaracije o državnoj suverenosti i nedeljivosti Bosne i Hercegovine!“ Vojni vrh ima svoje planove. Borisav Jović beleži šta mu je 25. februara izneo general Veljko Kadijević: „Osnovna zamisao vojske sastoji se u tome da se čvrsto osloni na snage koje su za Jugoslaviju u svim delovima zemlje i da se kombinovanim političkim i vojnim merama sruši vlast prvo u Hrvatskoj, a potom u Sloveniji... U kolebljivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim merama – demonstracijama i pobunama – treba srušiti rukovodstva ili ih preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovati i sa nekim vojnim aktivnostima. Način: Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ, Bosnu i Hercegovinu dići na noge „za Jugoslaviju“, a u Makedoniji ići na koncept mitinga za rušenje probugarskog rukovodstva. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj Gori. Zabraniti okupljanje na Kosovu“. U ratu nerava prvo popušta vlast u Zagrebu. Pošto su pakrački odbornici proglasili da policijska stanica u tom gradiću prelazi pod komandu Knina, u subotu 2. marta oko 200 hrvatskih specijalaca stiže u Pakrac i bez borbe preuzima kontrolu nad zgradom Skupštine opštine i policijskom stanicom. Većina lokalnih policajaca s oružjem beži u okolna sela. Nekoliko stotina meštana srpske nacionalnosti izlazi na protest. Specijalci upotrebljavaju suzavac. Borisav Jović nakon telefonskih razgovora s većinom članova Predsedništva naređuje da vojska uspostavi red. Sutradan se održavaju masovni mitinzi u Beogradu, Novom Sadu, Banjalulci, Mostaru. Mitingaši protestuju protiv Tuđmanovog režima i podržavaju Srbe u Hrvatskoj. Na beogradskom mitingu govore, između ostalih, Antonije Isaković i Radovan Pankov, a u ime žena i mladih – izvesna Gordana Rujević. Na transparentima piše: „Obesiti Tuđmana“, „Obesiti Mesića“, „Hoćemo oružje“, „Idemo u Krajinu“, „Tuđmane, ostaćeš bez gaća, jer su Srbi braća“, „Od govorancije nema ništa, mora da se radi“. Tog martovskog vikenda u Vojvodinu je prebeglo oko pet hiljada Srba iz Hrvatske, uglavnom žena i dece. U zapadnoj Bačkoj i Sremu dočekivale su ih kamere Televizije Novi Sad. Uplašene izbeglice najčešće nisu umele da kažu ono što se od njih očekivalo. Umesto njih, javnosti su se obraćali aktivisti SDS, koji su izjavljivali da nejač beži od nasilja Tuđmanovog režima. Narednih dana većina izbeglica vratila se u Hrvatsku, ali to nije slikano.

Okršaj vlasti i opozicije Uprkos zabrani, u subotu 9. marta u Beograd stižu hiljade ljutih protivnika Miloševićevog režima, članova SPO i ostalih opozicionih partija. Policija pokušava da ih rastera s Trga Republike. Demonstranti je potiskuju i narednih nekoliko sati praktično vladaju centrom glavnog grada. Ni vlast ni opozicija nisu bile pripremljene za ono što se događalo i nisu znale šta da čine. Prvo se pribrao režim. U Beograd su dovedene dodatne policijske jedinice. Borisav Jović nakon telefonskih konsultacija s članovima Predsedništva naređuje vojsci da izvede tenkove na ulice. Demonstranti su rasterani. Pod nerazjašnjenim okolnostima stradao je policajac Nedeljko Kosović. Učenik Branivoj Milinović poginuo je od metka koji su ispalili policajci iz Požarevca. Lekarsku pomoć zatražilo je 126 povređenih. Vuk Drašković je uhapšen. Milošević se uveče obratio građanima preko televizije, poručujući da će „državni organi Republike upotrebiti svoja ustavna ovlašćenja u interesu mira građana Srbije i nikome neće dopustiti da u Srbiji seje haos i nasilje“. Mediji počinju strahovitu kampanju protiv opozicije, pogotovo protiv Draškovića. Sve manje ima informacija, sve više bestidnih, prljavih izmišljotina. Ni u nekadašnjem jednopartijskom sistemu nije bilo zamislivo ono što tog marta i narednih meseci i godina čine beogradska i novosadska televizija i većina dnevnih novina. Časni izuzeci su dnevnik Borba i nedeljnik Vreme. Milan Babić poručuje: „Narod Knina i Krajine duboko je uznemiren i pogođen zbog današnjih nasilničkih akcija i udara na legalno izabranu Vladu Republike Srbije i na jedinstvo srpskog naroda... Braćo Srbi u Srbiji, Knin i Krajina vas pozivaju i žele da ostanete jedinstveni“. Vojislav Šešelj tvrdi da su nerede organizovali „izdajničke stranke i Ante Marković uz pomoć stranih obaveštajnih službi“. U nedelju uveče, 10. marta, posle mitinga u studentskom gradu, nekoliko stotina studenata kreće prema centru Beograda. Na Brankovom mostu policija pokušava da ih zaustavi suzavcem, ali većina stiže na Terazije. Tu im se pridružuju čelnici Demokratske stranke Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, narednog jutra i mnogi građani, profesori i umetnici: Andrej Mitrović, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Dara Đokić, Borislav Pekić, Mladen Markov, Vida Ognjenović, Milica Lučić-Čavić.... Studenti zahtevaju oslobađanje Draškovića i ostalih uhapšenih te ostavke direktora televizije i ministra policije. Izviždani su Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj, koji su takođe pokušali da im se obrate. U prvi mah izviždan je i patrijarh Pavle, ali je dan kasnije ipak dobio reč. Dobrica Ćosić oglašava se pisanom izjavom za TV Beograd: „Nisam u Beogradu, daleko sam od zbivanja koja doživljavam kao veliku nesreću. Ja nemam potrebu da studente i svoje čitaoce uveravam u svoju odanost demokratiji i srpskom narodu“. Novine beleže da je pisac sve vreme bio u Beogradu. Milošević 11. marta organizuje skup svojih pristalica na Novom Beogradu, na ušću Save u Dunav. Desetine autobusa dovoze mitingaše iz unutrašnjosti, ali i iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Oni ističu parole: „Šabac, srpski Verden, braniće slobodu“, „Vuče, ubico!“, „Dole srpski Tuđmani“, „Mićunoviću, izdajico, koliko si plaćen da prolivaš krv srpskog naroda?“ Izvesni Radivoje Kresojević, navodno u ime Srba iz Slavonije i Baranje, poručuje:

„Oj Srbijo, čuvaj Slobodana“. Radovan Karadžić javlja da su svi bosanski Srbi na strani Miloševića. Borba objavljuje naslov „Roditelji na Ušću, deca na Terazijama“, sugerišući da je konzervativna Srbija uz režim, a obrazovana i napredna – protiv njega. Tih dana nastaje podela na dve Srbije, koja – jače ili slabije izražena – traje i danas. Prva je, najuprošćenije rečeno, tradicionalistička, desničarska i protivevropska; druga je liberalna i proevropska. Prva zahteva da pojedinac u svemu bude podređen kolektivu – narodu, crkvi i državi, odnosno njihovim vođama. Druga se zalaže za poštovanje prava i sloboda pojedinca.

Jugoslavija ostala bez svog Predsedništva Skupština razrešava čelnike Radio-televizije Beograd Dušana Mitevića, Sergeja Šestakova i Predraga Vitasa. Ostavke su podneli urednik Unutrašnjopolitičke redakcije Slavko Budihna i glavni i odgovorni urednik Trećeg kanala Ivan Krivec. Za vd generalnog direktora imenovan je Ratomir Vico, takođe bespogovorni izvršilac Miloševićevih naloga. Ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku. Na to mesto postavljen je Zoran Sokolović. Vuk Drašković pušten je iz zatvora. Protestni miting organizuje i novosadska opozicija, zahtevajući ostavku predsednika Pokrajinskog izvršnog veća Radomana Božovića i rukovodilaca Radio-televizije Novi Sad i lista Dnevnik. Božović ostaje na vlasti, žrtvujući nekoliko vodećih ličnosti u medijima. Umesto njih imenovani su još gori – lica bez novinarskog i ličnog ugleda, spremna da po nalogu vlasti krše sva načela novinarstva. Za direktora RTV Novi Sad postavljen je Milan Lučić, dotadašnji pokrajinski sekretar za informacije, za glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa Marko Keković iz Vrbasa. Posle surovih kadrovskih čistki, Radio-televizija Novi Sad narednih meseci i godina izvršavaće najprljavije propagandne poslove, one kojih se gadila čak i većina Miloševićevih pristalica u RTV Beograd. Kasno uveče 13. marta premijer Zelenović i grupa poslanika teatralno idu na Terazije i obaveštavaju studente da je većina njihovih zahteva ispunjena. Posle tri dana i četiri noći studenti se razilaze, uvereni da su izvojevali pobedu. Kasno će shvatiti da su najgrublje izigrani praznim rodoljubivim frazama. Ponovila se 1968, kada su studenti prekinuli proteste i zaigrali kozaračko kolo posle govora u kojem je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito rekao da su njihovi zahtevi opravdani. Umesto u kozaračko, Milošević će uskoro mnoge od njih gurnuti u pakleno ratno kolo. Iza scene zbiva se još jedna drama: dvodnevna sednica Predsedništva SFRJ u svojstvu Štaba Vrhovne komande. Vojska autobusom odvodi članove Predsedništva u podzemno sklonište u Topčideru, gde im general Kadijević saopštava: „Surova realnost sučeljava naše oružane snage, faktički, sa istim protivnikom kao i 1941. Strani faktor je već, uveliko, tu, najavljujući i vojničko prisustvo. Tu su i domaće kvislinške snage, fašističke, ustaške, četničke, belogardejske, balističke, bugarofilske. Ponovo smo s njima sukobljeni u borbi za Jugoslaviju“. Armijski vrh predlaže da se zavede vanredno stanje na celoj teritoriji SFRJ i da se suspenduju sva normativna akta koja su u suprotnosti s Ustavom SFRJ i saveznim zakonima. Predlog prihvataju Borisav Jović, Nenad Bućin, Riza Sapundžiju i Jugoslav

Kostić. Protiv njega glasaju Bogić Bogićević, Vasil Tupurkovski i Stjepan Mesić. Janez Drnovšek nije došao na sednicu. Te noći, svedoči Jović, Kadijević je leteo u Moskvu “da pita da li će nas SSSR zaštititi od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebu vojske za sprovođenje naredbi Predsedništva“. Odgovor je bio negativan. Maršal Jazov rekao je nezvanom gostu da je SSSR na ivici raspada i da ni u kom slučaju ne može i neće da se meša u jugoslovenski haos. Jović podnosi ostavku. U dnevniku zapisuje da se povukao u dogovoru s Miloševićem, kako bi vojsci „stvorio prostor za preuzimanje vlasti i razoružanje paravojnih formacija“. Milošević se obraća građanima i objavljuje da više ne priznaje odluke Predsedništva i da neće učestvovati u njegovom radu u funkciji zamenjivanja člana iz Srbije. On kaže: „Jugoslavija je ostala bez svog Predsedništva, ali nije ostala bez radnika, bez seljaka, bez miliona svojih građana i ljudi koji su pošteno i vredno radili, čuvali svoju zemlju, brinuli o svojim porodicama. Milioni tih poštenih ljudi neće dati svoju zemlju. Zahtevam od Skupštine Republike Srbije da shodno aktima o preuzimanju funkcija Skupštine Kosova na prvoj sednici donese odluku o smenjivanju Rize Sapundžije sa funkcije člana Predsedništva SFRJ. Republika Srbija, građani Srbije i srpski narod suprotstaviće se svim aktima razbijanja naše domovine“. Srbija se, faktično, otcepila od Jugoslavije. U razgovoru s predsednicima opština, u zoru tog dana, Milošević uzvikuje: „Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo... Jer, ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo...“ Skupština Srbije odbija Jovićevu ostavku i on se posle nekoliko dana, kao da se ništa nije dogodilo, vraća u Predsedništvo Jugoslavije. Isto čini Jugoslav Kostić. Zoran Đinđić komentariše: „Povlačenje ostavke podseća na vraćanje poteza u šahovskoj partiji. Žrtva je bila naivna i neekonomična, igrač početnik priznaje da je brzopleto pomerio figuru. Sve je završeno bez materijalnih gubitaka, ali ne i bez štete po ozbiljnost igre“. Istovremeno, poslanici republičke Skupštine smenjuju Rizu Sapundžiju, s obrazloženjem da on otvoreno zastupa separatističke stavove. Na njegovo mesto imenovan je Sejdo Bajramović, u javnosti potpuno nepoznat vojni penzioner iz Prištine. Novine pišu da je doskora honorarno radio kao rukovodilac tombole u jednoj prištinskoj kafani. Skupština po kratkom postupku ukida Predsedništvo Kosova, ali odbija predlog da ukine Predsedništvo Vojvodine.

Susret u Karađorđevu Novosadski Dnevnik piše da je dve stotine stanovnika Petrovaradina hrvatske nacionalnosti dobilo kalašnjikove. Oružje im je, tvrdi list, poslao Tuđmanov režim. Predsednik Skupštine Novog Sada Vlada Popović saopštava je da nadležni proveravaju glasine o naoružavanju pripadnika nekih nacionalnih manjina. Novi Sad je u to vreme pun oružja. Vlastima su sumnjive samo „neke manjine“. Mnogi Hrvati shvataju poruku te odlaze u Hrvatsku ili u inostranstvo. Krajem marta čini se da napetost u zemlji makar malo popušta. U Karađorđevu su se nenajavljeno sreli Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. Razgovor je, kaže se u saopštenju, „vođen u nastojanju: da se eliminišu opcije koje ugrožavaju interese bilo srpskog, bilo hrvatskog naroda u celini i da se traže trajna rešenja, uz puno uvažavanje istorijskih interesa

naroda; da se utvrdi vreme za rešavanje postojećih jugoslovenskih problema, najduže do dva meseca, što će biti zajednički predloženo na predstojećem susretu predsednika republika; kao i da se, u uslovima produbljivanja ekonomske krize, razmotre rešenja i predlozi, poput predloga Privredne komore Jugoslavije o promenama u radu i sastavu Saveznog izvršnog veća u prelaznom periodu, u interesu zaštite zemlje od ekonomskog kolapsa“. Osnovan je Evropski pokret u Jugoslaviji. Za predsednika je izabran Srđa Popović, potpredsednici su Ivan Zvonimir Čičak, Rastko Močnik, Škeljzen Malići, Boško Kovačević i Zoran Pajić. Predsednik SAD Džordž Buš piše jugoslovenskom premijeru Markoviću: “Pratim najnovije događaje u Jugoslaviji sa zabrinutošću. U ovim teškim vremenima dozvolite mi da još jednom izrazim moje divljenje za Vaš hrabar program političkih i ekonomskih reformi u prilog svim ljudima Jugoslavije. Uveren sam da će međunarodna zajednica pružiti dalju konkretnu podršku Jugoslaviji kako ona bude napredovala s ovim reformama... Bilo bi tragično ako Jugoslavija ne bi uspela da shvati mogućnosti ovog trenutka istorije za uspostavljanje nove osnove za demokratsko jedinstvo i da se uključi u razvoj Evrope kao slobodna celina“. U Splitu se 28. marta sastaju predsednici svih šest jugoslovenskih republika i postižu saglasnost da „rešenje državno-političke krize Jugoslavije treba postići na temelju poštovanja građanskih i nacionalnih prava i na demokratski način – pregovorima. Jugoslaviju kao državnu zajednicu ravnopravnih naroda u međunarodno priznatim granicama i njeno državno uređenje moguće je menjati jedino na temelju prava svakog naroda na samoopredeljenje, uključujući pravo na otcepljenje“. Samo tri dana kasnije ispostaviće se da je mirno rešenje sve dalje. U Nacionalnom parku Plitvice sukobljavaju se pripadnici policije SAO Krajine iz Knina i specijalci hrvatske policije. Poginuli su Hrvat Josip Jović iz Imotskog i Srbin Rajko Vukadinović iz Titove Korenice, 11 lica je ranjeno. Na Plitvice dolazi vojska i razdvaja sukobljene snage. * Upravo tog dana, 31. marta, prestao je da postoji Varšavski ugovor – vojni savez bivših komunističkih zemalja. Evropa je gotovo pola veka strepela od rata kontinentalnih razmera. On je izbegnut. Počinjao je jedan lokalni, ali izuzetno surov. Kome nije do ružnih vesti, saznaje da je Sergej Bubka 15. marta na mitingu u San Sebastijanu u Španiji motkom preskočio 6,10 metara. Tokom godine on je taj svetski rekord rušio triput u sali i četiri puta na otvorenom, svaki put za po santimetar. Monika Seleš je 5. marta sa 17 godina i tri meseca postala najmlađa prva teniserka sveta. Te godine učestvovala je na 16 turnira i na svima je ušla u finale. Pobedila je deset puta. Film sezone bio je Ples sa vukovima Kevina Kostnera. Dobio je sedam Oskara. * Izvršni odbor Nacionalnog veća SAO Krajina doneo je odluku o prisajedinjenju Krajine Srbiji. Zvanična Srbija se ne izjašnjava. Srpsko nacionalno veće Slavonije, Baranje i zapadnog Srema donelo je odluku o pripajanju Vojvodini. Radoman Božović poručuje da Vojvodina nije prava adresa za ozbiljne političke razgovore. Zahtev treba, veli, uputiti

skupštinama Jugoslavije i Srbije. Opštine Glina, Kostajnica i Vrginmost proglasile su da se otcepljuju od Hrvatske i pripajaju SAO Krajina.

Jugoslavija je glavna tema U Beogradu je formiran „Odbor dobrovoljačkih brigada“. Za 24 časa upisano je 150 dobrovoljaca, među kojima su jedan pukovnik, dva potpukovnika, četiri kapetana. Svi imaju lično naoružanje, javlja štampa. Glavni odbor SNO iz Nove Pazove poručuje Srpskom nacionalnom veću u Kninu: „Možete računati na preko dve hiljade najsposobnijih Pazovčana da dođu po rasporedu i priključe vam se u vašem svetom poslu“. Boris Buzančić, gradonačelnik Zagreba, poručuje Tuđmanu da glavni grad Hrvatske može za kratko vreme podići 200 hiljada dobrovoljaca. Milan Martić, sekretar SUP SAO Krajine, izjavljuje da u dobrovoljačkim jedinicama ima 50 hiljada ljudi. U Beogradu se 4. aprila ponovo sastaju predsednici republika i „ponavljaju zajednički utvrđen stav da poštuju i jačaju uspostavljeno demokratsko pravno uređenje u republikama, kao i da poštuju ustavno uređenje SFRJ sve do njegove promene na demokratski i ustavan način“. Tuđman je bez posebnih mera prošetao Knez Mihajlovom ulicom. Ulični prodavac poklonio mu je dva primerka opozicionog lista „Srpska reč“. Naoružani meštani postavili su barikade na ulazima u Borovo Selo, Bobotu, Pačetin, Negoslavce. Policiju u Vukovaru napustilo je 25 Srba. Oni su sa oružjem „otišli na slobodnu teritoriju u okolna sela, gde su se stavili na čelo narodne samoodbrane od terora hrvatske vlasti nad srpskim življem“, saznaje o tim stvarima dobro obaveštena Politika. Policajcima koji su napustili posao obećane su plate iz Srbije. U takvim okolnostima Borisav Jović 5. aprila beleži: „U svakom slučaju, prešli smo Rubikon. Ni od koga više ne tražimo nikakve odluke, dejstvujemo prema potrebi na zaštiti srpskog naroda, obaveštavamo Predsedništvo o događajima, pa kome se ne dopada neka ide kući. I glupo je da sede u rukovodstvu države sa kojom su zaratili. Vojska neće nikoga napadati, ali će braniti i sebe i srpski narod u Krajini“. Jugoslavija je glavna tema vanrednog samita Evropske zajednice, 9. aprila u Luksemburgu. Dvanaestorica ističu da samo demokratska i jedinstvena Jugoslavija može pretendovati na mesto u Evropi i EZ. Dezintegracijom Jugoslavije ili prekrajanjem granica ne mogu se rešiti njeni politički, ekonomski, socijalni i svi drugi problemi, upozoravaju Evropljani. Na Brdu kod Kranja dva dana kasnije održava se novi susret predsednika šest jugoslovenskih republika. Izneta su dva koncepta: jedni se zalažu da ona bude zajednica suverenih republika koja bi imala karakter države, drugi su za zajednicu suverenih država. Predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović je pre kraja skupa otputovao u Sarajevo, gde je zbog naglog pogoršanja situacije prekinuta sednica republičke Skupštine. Stigle su vesti da se neke krajiške opštine pripajaju SAO Krajini. Kod Goražda su zaustavljena tri kamiona kragujevačke Zastave sa 112 sanduka u kojima je bilo više od hiljadu automatskih pušaka. Oružje je navodno prevoženo za garnizon u Visokom kod Sarajeva. Tog proleća desetine takvih kamiona krstarile su noćima putevima Hrvatske i

Bosne i Hercegovine. Nekad ih je pratila vojna policija, nekad raznorazni specijalci iz Srbije. Oružje i municija bili su namenjeni srpskim paravojskama u tim republikama. Milošević i Tuđman ponovo se sreću 15. aprila, ovom prilikom u Tikvešu. Razmenjena su gledišta o rezultatima rada zajedničke ekspertske grupe koju su njih dvojica formirali u cilju iznalaženja rešenja za otvorena pitanja u srpsko-hrvatskim odnosima i odnosima dve republike. Složili su se da se mora obezbediti „poštovanje interesa srpskog i hrvatskog naroda u celini, kao i uzdržavanje od upotrebe svakog oblika nasilja“. Ante Marković i Stjepan Mesić kasnije su tvrdili da su se predsednici dve republike tada, u stvari, dogovarali samo o jednom: o podeli Bosne i Hercegovine. U Zagrebu je krajem aprila počelo suđenje Željku Ražnatoviću Arkanu i trojici Krajišnika, optuženima za organizovanje oružane pobune na teritoriji Hrvatske. Brani ih dvadesetak uglednih advokata, među njima Silvije Degen, Srđa Popović, Toma Fila, Veljko Guberina. Prvooptuženi se branio ćutanjem, tvrdeći da je proces nelegalan, nelegitiman i neregularan. Osuđen je na 20 meseci zatvora. Nakon izricanja prvostepene presude Arkan pobedonosno izlazi iz zatvora. Kolona od pet luksuznih limuzina vozi ga do aerodroma Pleso odakle privatnim avionom leti za Beograd. Tamo izjavljuje da želi da se okrene porodici, vaspitanju i podizanju svoje četvoro dece. Bogdan Tirnanić piše da se Dragan Džajić bori kao lav da bi ostao na čelu Crvene zvezde i zaključuje: „Sva sreća što mu je u pomoć na vreme stigao Arkan!“ Veći deo javnosti će tek kroz nekoliko meseci shvatiti zbog čega je vođa Zvezdinih navijača postao značajna ličnost.

Selidbe putujućeg cirkusa Autor: Mihal Ramač Dinar je 19. aprila devalvirao za 44 odsto. Marka je sa devet skočila na 13, na crnom tržištu čak na 16 dinara. Raspad sistema doveo je do ekonomskog kolapsa. Senat SAD usvaja je rezoluciju kojom se Srbija oštro osuđuje zbog lišavanja Kosova i Vojvodine autonomnog statusa i tvrdi se da JNA „preti da upotrebom vojne sile podrije demokratske republike“. Predsednik Milošević poziva se da obustavi represivnu politiku protiv albanskog stanovništva na Kosovu, a od Borisava Jovića i JNA traži se da se uzdrže od pritisaka i upotrebe sile protiv demokratski izabranih vlasti u BiH, Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji. Putujući cirkus, kako najveći deo javnosti naziva susrete šestorice republičkih predsednika, seli se u Ohrid. Tamo zaključuju da skupštine do kraja maja raspišu referendume na kojima bi se građani izjasnili da li su za to da se jugoslovenska zajednica transformiše u savez suverenih država ili da ostane savezna država. Umesto uobičajenog predaha, prvomajski praznici donose dosad najveće krvoproliće. U Borovu Selu 2. maja dešava se krvavi četvrtak. Policajci iz Osijeka i Vukovara došli su u to naselje, u kojem ogromnu većinu čine Srbi, kako bi oslobodili dvojicu zarobljenih kolega. Upali su u zasedu. Poginulo je 12 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, 21 je ranjen. Kasno posle podne na mesto pokolja dolazi vojska i razdvaja sukobljene strane. Tuđman u 2,40 sati ujutru preko televizije saopštava javnosti da je počeo otvoreni rat protiv Hrvatske. „Hrvatska Vlada, hrvatski Sabor i ja osobno – obećava on – poduzećemo sve

potrebne mjere da bismo obranili slobodu i demokraciju, integritet i suverenitet Republike Hrvatske“. U Osijeku je te noći protestovalo nekoliko hiljada građana, zahtevajući da se Armija povuče u Srbiju. U Zadru su demolirani kiosci Borbe, poslovnice Jata, Jugobanke, Beka, Beteksa, Fruške Gore i kafići čiji vlasnici su Srbi. Beogradska štampa piše da Srbe u Slavoniji i Baranji štiti dobrovoljački odred Dušan Silni iz Srbije, koji ima oko 700 boraca. Vlada Srbije odbija bilo kakvu umešanost i tvrdi da „svu dogovornost snose nadležni organi Republike Hrvatske, posebno Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je bez povoda izvršilo organizovan napad na Borovo Selo“. U Osijeku i Gospiću hrvatska policija blokira kasarne. Vukovar je gotovo odsečen od sveta. Srbi iz okoline beže u Borovo Selo ili u Vojvodinu. Na dunavskim mostovima kod Bačke Palanke i Bogojeva postavljeni su tenkovi. Sad više niko ne sumnja da je počeo rat. Doduše, nekim pripadnicima JNA ratni staž računa se još od 17. avgusta 1990, kada su izbili prvi nemiri u Kninu i okolini. U Splitu je 6. maja ubijen Saša Gešovski, 19-godišnji vojnik iz Kavadaraca. Pucao je u njega jedan učesnik demonstracija koje je organizovala Hrvatska unija nezavisnih sindikata. Podignuta je borbena gotovost JNA i izvršena dodatna mobilizacija. Širom Hrvatske puca se i danju i noću, lete u vazduh kafići. U Kninu su u prvoj nedelji maja uništene sve radnje i firme čiji su vlasnici Hrvati i hrvatska preduzeća. Stanko Cvijan, ministar za veze sa Srbima van Srbije, objašnjava: „Ovde je reč o sukobu Hrvatske i Jugoslavije“. Gotovo nestvarno zvuči vest da su se u Sremskim Karlovcima, dok se na sve strane puca i gine, 7. maja sreli patrijarh Pavle i kardinal Kuharić. Još nestvarnije zvuči zajednička izjava: „Sa osećanjem svoje odgovornosti pred Bogom, pred ljudima i pred vlastitom savešću, obraćamo se svim odgovornim ljudima političkih stranaka, naročito nosiocima vlasti, da na temelju božanskog i ljudskog prava i u službi slobode jednako potrebne svima, usmere svoja nastojanja da se nesporazumi i sporovi, u interesu mira i sigurnosti svih, rešavaju pravedno i u duhu hrišćanske ljubavi“. Ne čuje se daleko ni Apel srpskom i hrvatskom narodu Ujedinjene opozicije Srbije: „Milošević i Tuđman mobilišu Srbe strahom od Hrvata i Hrvate strahom od Srba. Ne dozvolite im da vas i dalje zavaravaju. Budite mudriji od onih koji ste izabrali – sami objavite mir“. Širom Srbije mobilisano je nekoliko hiljada rezervista. Poslanik Antonije Isaković u Skupštini ljutito opovrgava one koji govore o građanskom ratu u Hrvatskoj. „Ovo je rat između dva naroda“, kaže on. Beogradski političari i propagandisti godinama će nastojati da dokažu suprotno – da je to bio građanski, a ne međuetnički rat. Dok Mirko Jović u Beogradu najavljuje formiranje dobrovoljačkih odreda „Milan Toplica“, „Stevan Sinđelić“ i „Car Lazar“, Ante Marković u Vukovaru razgovara s predstavnicima hrvatskih vlasti, zatim ide u Borovo Selo. Od obe strane zahteva razoružanje nelegalnih

formacija, uspostavljanje saobraćaja i komunikaciju organa izabranih na izborima. Nijedna strana nije ispunila ništa od onog što mu je pred kamerama obećala.

Dodatne nevolje za Srbe u Zagrebu I dalje se može čuti i glas razuma: na antiratni miting Udružene opozicije Srbije u Beogradu došlo je dvadesetak hiljada građana. U prvih deset dana maja poskupelo je dve i po hiljade proizvoda. U poslednjoj nedelji još toliko. Londonski Tajms piše da hrvatska vlast ima 40 hiljada ljudi pod oružjem: uniforme su iz Nemačke, šlemovi iz Francuske, čizme iz Britanije, oružje i sovjetsko i američko. U SAO Krajini 12. maja održava se referendum na kojem se od 193.889 glasača traži odgovor na pitanje: „Da li ste za prisajedinjenje SAO Krajine Republici Srbiji i za to da ostane u Jugoslaviji sa Srbijom, Crnom Gorom i drugima koji žele da očuvaju Jugoslaviju“. Samo 199 njih usudilo se da zaokruži odrečan odgovor. U Kninu je ostvaren rezultat na nivou Enver Hodžine Albanije: 99,72 odsto glasalo je kako je vlast naložila. Narednih dana glasalo se i u pedesetak sela Slavonije i Baranje. U isto vreme održava se četnički piknik na Ravnoj Gori. Vojvoda Šešelj deli činove prvoborcima iz Borova Sela i kliče: „Ni 15 ustaša nije dovoljno da savlada jednog srpskog četnika. Naše dobrovoljce smo poslali širom zemlje, ima ih i u Zagrebu i tamo su oni najbolji, osposobljeni za diverzantsko-terorističke akcije“. Ovakve izjave nisu zaplašile hrvatske vlasti, ali su donele dodatne nevolje Srbima u Zagrebu i drugim hrvatskim gradovima. Puca još jedna karika koja je povezivala građane dve najveće republike. Veliki glumac Ljuba Tadić odlučio je da se povuče sa scene. On piše Zagrebačkom kazalištu mladih, gde je nastupao u Krležinim „Zastavama“: „U ovom trenutku tuge i nesreće za dva zavađena i razorena naroda, osećanje duha i etike nalaže mi da se, posle 45 godina bavljenja glumom, poklonim publici širom Jugoslavije i da sa gorčinom u srcu zaćutim“. Predsednik Skupštine Srbije Slobodan Unković podneo je ostavku zbog želje da se posveti profesorskom radu na fakultetu. Na njegovo mesto izabran je Aleksandar Bakočević. Kao i svake godine, 15. maja došla je na red smena na čelu Predsedništva Jugoslavije. Umesto uobičajene primopredaje, Borisav Jović traži da se glasa. Četvorica glasaju za Mesića, u skladu s poslovnikom. Trojica su protiv. Momir Bulatović odbija da glasa. Predsedniku i potpredsedniku u ponoć je istekao mandat. Novi nisu izabrani. Ustav nije predvideo takvo stanje. Mesić upozorava: „Ako ni u narednom glasanju ne budem izabran, počinje razdruživanje Jugoslavije, a upravo to želi Srbija“. Pred Skupštinom Jugoslavije protiv izbora Mesića protestovalo je nekoliko hiljada četnika. Pevali su, između ostalog: „Učila nas mila mati da Hrvate treba klati“, „Obrij bradu pa uđi u vladu“, „Oj Tuđmane je ti želim sreću, drven sanduk i voštanu sveću“. Nedelju dana posle Krajine na referendum izlaze građani ostalih delova Hrvatske. Dobili su plavi i crveni listić. Pitanje na plavom glasilo je: „Jeste li za to da Republika Hrvatska, kao suverena i samostalna država, koja jamči kulturnu autonomiju i sva građanska prava Srbima i

pripadnicima drugih nacionalnosti u Hrvatskoj, može stupiti u savez suverenih država s drugim republikama?“ Na crvenom su mogli da zaokruže odgovor na pitanje: „Jeste li za to da Republika Hrvatska ostane u Jugoslaviji kao jedinstvenoj saveznoj državi?“ U skladu s očekivanjima, 93 odsto glasalo je za suverenu i samostalnu državu. Na osnovu rezultata glasanja, Franjo Tuđman donosi odluku u kojoj se kaže: „Republika Hrvatska, kao suverena i samostalna država, koja jamči kulturnu autonomiju i sva građanska prava Srbima i pripadnicima drugih nacionalnosti u Hrvatskoj, može stupiti u savez suverenih država s drugim republikama. Republika Hrvatska ne ostaje u Jugoslaviji kao jedinstvenoj saveznoj državi“. Skupština SAO Krajine donela je odluku o prisajedinjenju Jugoslaviji. U Novom Pazaru formirano je Muslimansko nacionalno vijeće za Sandžak. Ono će početi da deluje, kažu osnivači, „u slučaju neposredne opasnosti po muslimanski narod u ma kom dijelu Sandžaka ili suspenzije saveznih organa“. Za predsednika je izabran Sulejman Ugljanin. U slučaju cepanja Jugoslavije, saopštava se, MNV će, kao jedini legitimni predstavnik muslimanskog naroda, proglasiti autonomiju Sandžaka, koja je ukinuta 29. marta 1945. Po nalogu republičke vlasti, većina članova SANU izjasnila se da joj bude pripojena Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Protivila su se odeljenja tehničkih nauka, likovne i muzičke umetnosti. I neki drugi gunđali su protiv kolektivnog prijema Vojvođana, jer je među njima, navodno, bilo i onih koji su postali akademici zbog političkih zasluga, a ne na osnovu naučnih dometa. Naslednici Saveza komunista dele zgradu Centralnog komiteta na Novom Beogradu. Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju dobio je 15 i po spratova, Socijalistička partija Srbije devet i po. Najveći deo prostora se izdaje, kirija iznosi 30 maraka po kvadratu. U Zagrebu 28. maja pred Tuđmanom polaže zakletvu nekoliko hiljada pripadnika Zbora narodne garde. Ministar odbrane Martin Špegelj izjavljuje da je ZNG „embrion oružanih snaga i njihov najelitniji dio“. Ima devet brigada sa po dve i po do tri i po hiljade pripadnika. Beogradski fudbalski klub Crvena zvezda postao je 29. maja prvak Evrope, pobedivši Olimpik iz Marseja. Finale je odigrano u italijanskom gradu Bariju. Posle 0:0 u regularnom vremenu i produžecima, pobednik je odlučen na penale. Golove za Zvezdu postigli su Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev. Svi igrači dobili su po 25 hiljada maraka. Slavlje praćeno pucnjavom iz vatrenog oružja širom Srbije i u svim srpskim zemljama trajalo je do duboko u noć, beleže novine.

Zbogom, Jugoslavijo, papirnati zmaju Autor: Mihal Ramač U Beograd su iste večeri doputovali Žak Delor, predsednik Izvršne komisije i Žak Santer, predsedavajući EZ.

Oni su izrazili spremnost dvanaestorice da pomogne u rešenju krize. Saveznom premijeru Markoviću obećali su četiri milijarde dolara za podršku konvertibilnosti, restrukturiranje banaka i otpočinjanje novog investicionog ciklusa. Uzalud. Iste večeri, bez veze i s fudbalom i s EZ, formirana je vlada SAO Krajine. Premijer je Milan Babić, ministar odbrane Milan Martić, ministar spoljnih poslova – književnik Jovan Radulović. Narednog dana održana je svečana sednica Sabora Hrvatske povodom Dana državnosti. Saborska radna tela i Vlada zaduženi su da do 30. juna pripreme odluke za ostvarivanje jedne od dve mogućnosti: stvaranje saveza suverenih republika ili razdruživanje i potpuno osamostaljivanje Hrvatske. Na Drugom programu TV Zagreb emituje se spot „Zbogom Jugoslavijo“: Zbogom Jugoslavijo, Papirnati zmaju, Tiranija tvoja Primakla se kraju. Isteklo ti vrijeme, Kulo od karata, Isprale ti suze Temelje od blata... Slobodan Milošević u Skupštini Srbije ističe: „Srbija svim sredstvima treba da pomogne svima onima širom Jugoslavije koji žele da je sačuvaju“. Sve manje ima onih koji ne razumeju šta to znači. Na Televiziji Beograd 16. juna emitovana je poslednja epizoda popularne serije „Bolji život“ Siniše Pavića, koja je trajala punih pet godina. Za većinu stanovnika Jugoslavije bolji život zaista je odlazio u prošlost. To najubedljivije dokazuju dopunski izbori u Rakovici. Samozvani četnički vojvoda Vojislav Šešelj postaje narodni poslanik. Dobio je daleko više glasova nego veliki književnik Borislav Pekić. Milošević će Šešelja nazvati opozicionarom kojeg najviše uvažava. U Ljubljani i Mariboru položila je zakletvu prva generacija slovenačkih vojnika. Armija buduće države ima 300 redova i 50 oficira. U Stojčevcu kod Sarajeva održan je još jedan, poslednji sastanak predsednika šest jugoslovenskih republika. Svi se slažu jedino u tome da „otvorena pitanja treba rešavati sporazumno, miroljubivim putem, na demokratski način, u interesu svih“.

Dva dana posle sarajevskog susreta u Titovom Drvaru svečano paradiraju, pod punom ratnom spremom, specijalci SAO Krajine. Njihov ministar Milan Martić izjavljuje: „Konačno je srušena granica između SAO Krajine i Bosne i Hercegovine. Milicija Krajine mora poštovati volju naroda i mi se tako ponašamo. Mene ne interesuje šta će reći oni u Sarajevu“. Stranka Radovana Karadžića objašnjava: „Do posjete ove jedinice Titovom Drvaru došlo je spontano i nenajavljeno, iz prijateljskih pobuda i bez ikakvih agresivnih namjera“. Sredinom juna, pošto ga je odobrila Skupština Srbije, proglašen je Statut Vojvodine. Potpredsednik pokrajinske Skupštine Damjan Radenković ističe: „Time je praktično krunisana trogodišnja borba za suštinsko ujedinjenje ovog dela Srbije sa svojom republikom, a obeležja državnosti zamenjena su atributima teritorijalne autonomije. Ostvaruje se pravo i obaveza građana Vojvodine da određena pitanja u skladu sa Ustavom i zakonima samostalno uređuju Statutom. APV dobija sve što pripada autonomijama organizovanim na teritorijalnom principu...“ Ni on ni ostali govornici nisu mogli da navedu ni jednu jedinu činjenicu kojom bi potkrepili tvrdnje da je Vojvodina ukidanjem autonomije nešto dobila. Pojedini opozicionari izjavljuju da je Vojvodina, po političkim i ekonomskim ovlašćenjima, svedena na nivo mesne zajednice. Pošto do predviđenog roka nije postignut sporazum o savezu suverenih republika, u Zagrebu 15. juna počinje stalno zasedanje Sabora. Po hitnom postupku treba doneti šezdesetak zakona i, kao krunu svega – akt o razdruživanju od Jugoslavije. Iz mnogih krajeva republike neprestano stižu vesti o noćnim pucnjavama, miniranju, podmetanju požara, ali i o novim žrtvama. U Beogradu Milošević, Jović, Dobrica Ćosić i Radovan Karadžić razmatraju situaciju i zaključuju: „Radeći na razbijanju i rasturanju Jugoslavije, Hrvatska i Bosna same rade na stvaranju Velike Srbije. Vreme radi za nas, a njihova, naročito hrvatska, politika postaje nervozna. Svaki njen potez može biti pogrešan i u našu korist“.

Nežno udari Slovence po prstima Dana 20. juna dogodilo se ono što su Česi i Slovaci čekali od 1968. godine. General-pukovnik Edvard Vorobjov bio je poslednji sovjetski vojnik koji je napustio Čehoslovačku. Uprkos svemu i krajem juna najpopularniji političar u SFRJ: Ante Marković Mihal Ramač: Bilo je to 1991. (14) Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama i tri knjige političkih eseja. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton

snimljena je serija „Bilo je to 1991“ u šest epizoda. Emituje se sredom na Prvom programu RTV u 20 sati. Režiju serije potpisuje Nada Belegišanin.

Povlačenje nezvanih gostiju trajalo je 16 meseci. U 825 kompozicija sa 33.000 vagona prevezene su stotine tenkova, hiljade topova i ostalih oruđa, ogromne količine oružja i vojne opreme. U socijalističku otadžbinu vratilo se 73.500 vojnika, 18.500 oficira i 45.000 civilnih lica i članova porodica. Iz kasarni i vojnih naselja Sovjeti odnose gotovo sve što se moglo poneti, od vodovodnih i elektroinstalacija do radijatora, parketa, utikača i kvaka. Ruski general je kivan na novo vreme: „Meni i ostalim sovjetskim vojnicima bilo je teško da shvatimo da posle 17. novembra 1989. više nismo čuvari mira i socijalističke zajednice, već okupatori“. Po povratku u SSSR verovatno mu je bilo još teže da shvati gde se vratio. Dan kasnije, a deset dana pre roka, završeno je sovjetsko povlačenje iz Mađarske. Od marta 1990. otišlo je sto hiljada vojnika i članova porodica, 27 hiljada borbenih i tehničkih sredstava, nekoliko stotina hiljada tona municije i opreme, sve što se gomilalo 46 godina. Ostalo je šest i po hiljada zgrada u ruševnom stanju, nekoliko neupotrebljivih aerodroma, desetine poligona. Odlazak Sovjeta svečano je obeležen 30. juna. Čitav sat zvonila su zvona na svim crkvama. * U Beograd 21. juna dolazi američki državni sekretar Džejms Bejker. On republičke predsednike oštro upozorava da se Vašington protivi razbijanju Jugoslavije i da moraju dogovorom doći do mirnog izlaza iz krize. Bio je to još jedan razgovor gluvih. Amerikanac odlazi ljut. Markoviću je, navodno, rekao da „nežno udari Slovence po prstima“ ako ne odustanu od osamostaljenja. Prema redovnoj anketi Borbe u svim republikama, Marković je i krajem juna najpopularniji političar u Jugoslaviji. Na drugom mestu je general Kadijević. Milošević je trinaesti, Tuđman odmah iza njega. Dočekan ledenom tišinom i mrkim pogledima, Marković se 24. juna obraća zastupnicima Sabora: „Savezna vlada svojim programom reformi i demokratizacije društva željela je i želi omogućiti prijelaz iz jednog sistema u drugi mirno, uz žrtve i znoj, ali bez i jedne kapi krvi. Naše polazne pozicije prilikom započetka provođenja reforme bile su bar 20 godina ispred ostalih socijalističkih zemalja. Poslednjih devet mjeseci blokirano je i poništeno gotovo sve što je dotad učinjeno, a razlozi su isključivo političke prirode. Jugoslavija je time vraćena godine unatrag, a njezin pad na razinu istočnoevropskih zemalja kojima je bila uzor – više je nego drastičan. Osjećam se ponosnim i prosvjećenim pripadnikom hrvatskog naroda, ali svoje nacionalne emocije izražavam drugačije nego mnogi drugi. Nikad me nisu impresionirali simboli, zastave, galama i prošlost. Kao liberal, oduvijek sam pošteno radio svoj posao, vjerujući da rad, rezultati i humanizam predstavljaju jedinu mjeru nečije vrijednosti. Od svojih kritičara razlikujem se po tome što ljubav prema mom narodu za mene ne znači mržnju prema drugima. Dapače, ona za mene ujedno znači i ljubav prema drugim narodima Jugoslavije i cijelog svijeta“. Ispraćen je aplauzom, ali su njegove reči zaboravljene čim je izašao iz sale. U utorak 25. juna, 73 godine pošto je nastala, Jugoslavija se raspada. Hrvatska i Slovenija proglasile su deklaracije o nezavisnosti. Triglav više nije najviši vrh Jugoslavije – pokušavaju da budu duhoviti oni kojima je još do šale. Glasanje u slovenačkom parlamentu završeno je u

19,35. U hrvatskom Saboru – dvadeset minuta kasnije. Predsednik Žarko Domljan proglašava: „Rođena je država Hrvatska, neka joj je dug i sretan život.“ Odjeknula je „Oda slobodi“ na stihove „Dubravke“ Ivana Gundulića. Tačno u osam uveče zazvonila su zvona svih katoličkih crkava. Usvojena je i „Povelja o pravima Srba“, ali njihove političke vođe to ne zanima. Iste večeri Velika narodna skupština u Borovu selu proglašava autonomiju Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Na skupu govori i potpredsednik vlade Srbije Budimir Košutić. On poručuje: „Hrvati hoće iz Jugoslavije, a Srbi hoće u Jugoslaviju. Oni nas ne mogu povesti tamo gde mi nećemo“. Na Prvenstvu Evrope u košarci reprezentacija Jugoslavije te večeri pobeđuje Poljsku astronomskim rezultatom 103:61. U Beogradu je objavljen Predlog zakona o teritorijalnoj organizaciji Srbije kojim se predviđa da se iz svih naziva briše ime Josipa Broza Tita. U međunacionalnim sukobima te noći poginulo je nekoliko lica u Bršadinu i Glini. Sutradan je savezna država odlučila da uzvrati udarac. Zasad samo Sloveniji. Veče uoči početka rata u Beogradskom dramskom pozorištu izvedena je premijera predstave „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u režiji Harisa Pašovića. Prva od deset grupa jugoslovenskih sportista otputovala je na Mediteranske igre u Atinu. Beogradska televizija emitovala je šou Đorđa Balaševića, posle njega dokumentarnu emisiju „Herojska odbrana Beograda“. Marka na crnom tržištu koštala je 20 dinara. Za te pare moglo se kupiti pola kilograma trešanja ili bresaka, kilogram paradajza, kilogram i po krastavaca, dva kilograma krompira ili kupusa. Vojsci je izdato naređenje da preuzme kontrolu nad graničnim prelazima u Sloveniji, uspostavi normalni granični režim i omogući saveznoj carini da obavlja svoj posao. Armija je angažovala oko dve hiljade vojnika, iz Beograda je došlo 460 pripadnika Saveznog SUP-a i 270 carinika. Naređeno je da se zadatak izvrši bez žrtava i da vojska prva ne otvara vatru. Zadatak je trebalo da bude izvršen do 15 časova 27. juna.

Borba do kraja i da se žrtve naplate Autor: Mihal Ramač Teritorijalna odbrana i SUP Slovenije imale su pod oružjem približno 35.000 ljudi. Prvi pucnji odjeknuli su na putu Metlika-Novo Mesto kod sela Poganci oko pet sati ujutru. Ranjen je potporučnik Jasmin Kadić. Slovenački izvori tvrde da je prvi otvorio vatru major Boško Prodanović, uzvratio je teritorijalac Robert Vidmar. Slovenački ministri odbrane Janez Janša i informacija Jelko Kacin vešto vode propagandni rat, uveravajući svetsku javnost da je mala demokratska Slovenija žrtva nemilosrdne komunističke soldateske i da Slovenci koji brane svoju slobodu pobeđuju brojčano nadmoćnog agresora. Televizija Ljubljana sve vreme prikazuje snimke iz Čehoslovačke 1968, s primerima otpora građana i surovosti osvajača.

Načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić 29. juna u Komandi Pete vojne oblasti naređuje: „Borba do kraja i da se žrtve naplate. Da se za sutra planiraju tri vatrena udara Ratnog vazduhoplovstva po objektima u Sloveniji... Naređujem da se ubije svako ko pokuša da se preda, naročito starešine... Više ubijenih je moralo biti kod njih... Sutra će goreti Slovenija, ako ne povuku svoje odluke...“ Komandant Pete vojne oblasti general Konrad Kolšek odbija da potpiše naređenje o upotrebi avijacije. U Sloveniji se puca, a u Rimu 29. juna jugoslovenski košarkaši, peti put ukupno i drugi put zaredom, postaju prvaci Evrope. U finalu su savladali Italiju rezultatom 88:73. Za Jugoslaviju su igrali: Zoran Sretenović, Velimir Perasović, Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Zoran Jovanović, Vlade Divac, Jure Zdovc, Arijan Komazec, Dino Rađa i Zoran Savić. Trener je bio Dušan Ivković. Kukoč je proglašen za najboljeg igrača prvenstva. U Beograd dolazi ministarska trojka EZ, zahtevajući trenutni prekid vatre, povratak vojske u kasarne i suspenziju slovenačke i hrvatske deklaracije o nezavisnosti na tri meseca. Pored toga, traže da se hitno obnovi ustavni poredak, odnosno da se izabere predsednik i potpredsednik Predsedništva SFRJ. U noći između 30. juna i 1. jula, u prisustvu ministara inostranih poslova Luksemburga, Holandije i Italije, posle višečasovnog razjašnjavanja i natezanja, Stjepan Mesić izabran je za predsednika, Branko Kostić iz Crne Gore za potpredsednika Predsedništva SFRJ. Novi predsednik izjavljuje: „Iako je očigledno istrošen, sistem mora da funkcioniše do postizanja sporazuma o novom modelu“. * Nezaustavljivo se menja politička i ekonomska karta Istočne Evrope. U Pragu je održan poslednji sastanak Političko-konsultativnog komiteta Varšavskog ugovora, vojnog pakta komunističkih zemalja osnovanog 14. maja 1955. Istovremeno, posle 32 godine raspušten je Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Tu organizaciju činili su SSSR, Istočna Nemačka, Poljska, Čehoslovačka, Rumunija, Bugarska, Vijetnam, Mongolija i Kuba. Poslednja sednica u Budimpešti trajala je samo 15 minuta. * Jugoslavija se raspada, a u Rimu ministar Đani de Mikelis otvara izložbu na kojoj je zajedno predstavljeno sedmoro jugoslovenskih umetnika: Oskar Herman, Petar Dobrović, Vlada Veličković, Metka Krašovec, Ksenija Marić, Marija Ujević, Đuro Seder. Jugoslavija se raspada, a jugoslovenska reprezentativka Tamara Malešev iz Novog Sada na Mediteranskim igrama osvaja zlato u skoku u dalj, preskočivši 6,60 metara, što je novi mediteranski rekord. U Srbiji je haotično stanje. Roditelji nedeljama nemaju kontakt sa sinovima koji služe vojsku u Sloveniji i nekim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Velika grupa vojničkih roditelja, pretežno majki, upada 2. jula u Skupštinu Srbije. Oni traže da se njihovi sinovi odmah vrate kući. Uz njih su i neki političari. „Samo Cigani nisu izdali Srbe“, kaže Milorad Jovanović, otac vojnika. Dramatične vesti stižu sa svih strana. Na Baniji narod je u zbegovima. U Dvoru na Uni svi su na barikadama. Tenkovi tutnje ulicama Osijeka, u grad se ne može ući ni izaći, u napadu na kasarnu ranjeno je 13 civila. Ubijen je Josip Rajhl Kir, načelnik Policijske uprave Osijeka, koji je uporno nastojao da zaustavi sukobe. Predsedništvo SPO odlučilo je da osnuje Srpsku

gardu. U Slavoniji su blokirani svi gradovi i sela. U Vojvodini ima više od šest hiljada izbeglica, danonoćno stižu nove. Sa dubrovačkog aerodroma u dva dana 20 aviona odvezlo je više od tri hiljade stranih turista. Slobodan Milošević 6. jula poručuje: „Obraćam se građanima Srbije pre svega da bih rekao da svi budu spremni za odbranu svoje zemlje... Srbija se ne može zaštititi od rata kome može biti izložena, ako za taj rat nije spremna, odnosno ako bude uspavana, u uverenju da se on ne može dogoditi... Moramo postupati odlučno, ali smireno i bez panike. Za paniku niti ima razloga, niti je panika dobar saveznik. Ne plašimo se borbe, ali ćemo voditi samo onu koja je u interesu naroda i otadžbine. Ali pre nego što budemo primorani da borbu povedemo, zalagaćemo se za mir i sve ćemo učiniti da on bude sačuvan.“

Mnogi mešoviti brakovi se raspadaju Autor: Mihal Ramač Na Brionima se 7. jula okupljaju članovi Predsedništva, rukovodstva Slovenije i Hrvatske i evropska trojka. Posle četrnaestočasovnih pregovora usvojena je Deklaracija o mirnom rešavanju jugoslovenske krize i odluka o tromesečnom odlaganju deklaracija o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Dogovoreno je da granice u Sloveniji kontroliše slovenačka policija, a da se prihodi od carine uplaćuju u saveznu kasu; da se vojska povuče u kasarne i da slovenačke snage prekinu blokadu kasarni. Sprovođenje Deklaracije nadziraće nenaoružani i neuniformisani međunarodni posmatrači, kojih će biti od 30 do 50. U Sloveniji je 15. jula oslobođen i poslednji zarobljeni vojnik, kapetan Šefket Suljević. Crveni križ saopštava podatke o žrtvama: poginulo je 37 pripadnika JNA, 8 pripadnika teritorijalne odbrane Slovenije, četiri milicionera, šest civila i deset stranaca. Ranjeno je 146 pripadnika JNA, 116 pripadnika TO Slovenije, 28 milicionera i 38 civila. Zarobljen je 3.091 pripadnik JNA i 139 pripadnika savezne milicije. Žrtve su bile uzaludne. Predsedništvo Jugoslavije 18. jula iznenada donosi odluku o povlačenju JNA z Slovenije. To je najviše zabrinulo Hrvatsku. I građani i oni koji odlučuju o njihovoj sudbini znaju da je rat u toj republici neizbežan. U istočnoj Slavoniji za poslednja tri meseca poginulo je najmanje 90 lica. Oficiri šalju svoje porodice u Srbiju, mnogi iz mešovitih brakova napuštaju vojnu službu. Mnogi mešoviti brakovi se raspadaju. Pripreme za rat se ne kriju. Politika piše: „U okolini Knina samo u jednom logoru obučava se više od sedam hiljada srpskih dobrovoljaca, narod ih od milja zove „knindže“. Komandant, koji „nema ime“, s uočljivom primesom engleskog kaže: „Nisam četnik ni komunista. Ja sam se dugo borio protiv komunista, ja sam samo Srbin...“ Na njegovom ramenu blistaju tri zvezdice, za naše uslove potpuno nepoznat čin.“ Nekoliko dana kasnije list nastavlja priču: „Momci (knindže) vežbaju svaki dan po 18 sati. Svaka akcija se brižljivo planira i to po tri meseca. A traje tri do četiri minuta. Za tih nekoliko minuta srpski komandosi oslabe i po četiri kilograma... Za obuku budućih „knindža“ u Krajini postoji 16 centara“. Uskoro se saznaje ko je tajanstveni komandant: „Za tri nedelje, uz osamnaestočasovno dnevno vežbanje, Kapetan Dragan od seljaka stvara specijalce. Zanat je ispekao u najpoznatijim centrima za obuku ove vrste u Australiji, Africi i Južnoj Americi“.

Misli se na rat, ali i na hleb. Član Izvršnog veća Skupštine Vojvodine Koviljko Lovre najavio je da je Vojvodina spremna da primi pšenicu iz Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Tamo 150.000 hektara čuva 30.000 srpskih dobrovoljaca. Silosi u Bačkoj Palanci, Apatinu, Baču i Somboru su ispražnjeni, mehanizacija je spremna, mostove čuva JNA. I deca vide da neće biti dobro. Vojislav Markov, učenik sedmog razreda iz Novog Sada, napisao je rad na temu Moji prolećni nemiri: „Politika je tiho ušla i u naš razred, tamo se naselila i napravila zid između dečaka. Počeli su se mrzeti i tući. Iz čista mira! Ali, zašto se i devojčice ne dele? Izgleda da je njihovo prijateljstvo, ipak, čvršće i jače. Zašto? Možda ne gledaju Dnevnik? Ili, da nije to zato što one ipak pre sazrevaju i odrastaju, dok mi ostajemo ratoborni, petlići, koje je teško izmiriti. To niko ne može osim vremena. Kada porastu, oni pametniji će spoznati koliko je to sve glupo, a ovi drugi će ostati zaluđeni samo zbog nekakvih pohlepnih mutivoda iz njihova detinjstva“... Biblioteke u Srbiji u prvih šest meseci nisu dobile ni dinara za kupovinu knjiga. Vojska je sve manje jugoslovenska i narodna, a sve više opasna igračka u rukama Slobodana Miloševića. Većina oficira u njemu vidi jedinog političara koji se zalaže za očuvanje Jugoslavije. Takvim ga predstavljaju i brojni samozvani proroci, beli magovi i astrolozi, koji dobijaju sve više prostora u javnim glasilima. „Pomračenje Meseca 26. jula obelodaniće postojanje tajne organizacije koja sabotira sređivanje stanja u Jugoslaviji, izjavila je za Politiku astrolog Elizabeta Lukić-Zeljug 23. jula. Položaj planeta – tvrdi dotična – pokazuje da će ostati spoljne granice Jugoslavije“. Miloševićava Srbija je još krajem osamdesetih stekla loš glas u svetu. Od početka 1991. čini se da režim namerno nastoji da republiku predstavi u što ružnijem svetlu. U tome mu zdušno pomažu lideri bosanskih i krajiških Srba, ali i veći deo beogradskih akademika, književnika, novinara i gotovo cela estrada. Akademik Milorad Ekmečić izjavljuje: „Do 1918. mi Austrijance nismo mrzeli ovoliko koliko se danas uzajamno mrzimo. To je bez sumnje posledica činjenice da se kod nas danas više radi o verskom, nego nacionalnom sukobu.“

Kasapnica trećeg svetskog rata Dobrica Ćosić koristi svaku priliku da podrži Miloševića i njegovu politiku „Ja ne gledam samo pesimistički na naše sadašnje stanje. Mi smo se pridigli iz mrtvila i slepila u kojima smo decenijama živeli. Zasjala nam je samosvest, trpljenje nacionalne i građanske potčinjenosti i poniženja preobraća se u borilaštvo, ravnodušnost prema svojoj budućnosti ustupa volji za ovladavanjem svojom sudbinom, nastaje demokratska svest. Politika koja danas ne zastupa celinu srpskog naroda nije demokratska politika. U tom pogledu je sadašnja državna politika Srbije i njenog predsednika, po mom uverenju, ispravna. Njoj ne nedostaju program, strategija i volja, njoj nedostaju sredstva i organizacija. Kao što znate, ja se prema politici Slobodana Miloševića ne odnosim stranački. Nastojim da ga vidim

kao hroničar i pisac ovog doba. S tog stanovišta, smatram da posle Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu nijedan srpski političar nije imao teže i veće breme od Slobodana Miloševića. On se hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i uništavanja, a tom se cilju suprotstavljaju mnogi i moćniji neprijatelji i teško premostive prepreke. Sa svim svojim opštepoznatim nedostacima i promašajima, osobito u personalnoj politici, zakašnjenjima u demokratizovanju srpskog društva, medijskoj nekomunikativnosti, Slobodan Milošević je, po mom uverenju, od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše uradio za srpski narod“. Pohvala bi zvučala ubedljivije da je navedeno bar nešto od onoga što je Milošević navodno uradio za srpski narod. Novopečeni akademik Matija Bećković posmatra stvarnost s geopolitičke tačke gledišta: „Opet nam je pripala tužna slava da se ovde presudi hoće li biti mira ili rata. Kasapnice trećeg svetskog rata. Ako rat ovde počne, ovde se neće završiti... Usuđujem se da kažem: ako u Jugoslaviji intervenišu strane trupe, imaće posla do Kamčatke.“ U prvim redovima sve vreme je i akademik Vasilije Krestić. On objašnjava: „Osnivanje SAO Krajine i formiranje Nacionalnog veća Slavonije, Baranje i zapadnog Srema ima svoje istorijsko utemeljenje u raznim statutima, regulamentima i privilegijama iz vremena Austrije i Austro-Ugarske. Ono se može osloniti i na onovremenu srpsku narodno-crkvenu autonomiju, na izvojevana i stečena prava posle Prvog i nakon Drugog svetskog rata. Mislim da su se Tuđman i njegovi saradnici poneli kao pravi politički amateri, da su zaigrali hazardnu igru kojom više mogu da izgube nego da dobiju. U svakom slučaju na njima je velika istorijska odgovornost, jer su razbijanjem Jugoslavije aktuelizovali pitanje granica, a to pitanje može da bude i jeste casus belli.“ Beogradski propagandisti neumorno insistiraju na tome da su republičke granice samo administrativne. Drugim rečima, nevažeće. Akademik Ljubomir Tadić ističe: „Ako zvanična Srbija ne osporava pravo hrvatskom narodu na otcepljenje od Jugoslavije, onda, po istom pravnom osnovu, ni Hrvatska ne može to isto pravo osporavati masi srpskog naroda koji živi u njenim sadašnjim republičkim okvirima, pogotovo zato što je pre pola veka, od jedne nacifašističke hrvatske državne tvorevine bio izložen stravičnom genocidu? Pitam se po kom to božjem ili ljudskom zakonu može dva do tri miliona Srba biti prinuđeno da živi izvan dosadašnje zajedničke države? - Ako bi kojim slučajem, kao što se desilo sa NDH, takva änezavisna“ hrvatska država mogla i nastati uz stranu pomoć ili intervenciju, onda ona i oni koji je budu pomagali moraju računati na rat do istrebljenja“. Vodeći akademici poistovećuju se s narodom i tvrde da istupaju u njegovo ime. I lingvista Pavle Ivić spada u one koji su uvereni da vide istorijske ciljeve: „Što se tiče srpskog nacionalnog interesa, on je u stvaranju stabilne demokratske države koja će okupiti sve oblasti gde su Srbi u većini, i osim toga one narode koji žele zajedništvo s nama... Izetbegovićev projekt o suverenoj i nedeljivoj Bosni i Hercegovini, i uz to takvoj koja bi se iz Jugoslavije izdvojila čim to učini Hrvatska, jednostavno je neostvarljiv. Pokušaj realizacije tog projekta odmah bi doveo do izdvajanja Srba iz te republike. Otpali bi Bosanska krajina, istočna Hercegovina, delovi istočne Bosne, a kasnije bi se izdvojili i Hrvati. Nas interesuje jedino da Hrvatska ne odnese sa sobom znatan deo srpskog naroda. Čim se tim Srbima prizna pravo na samoopredeljenje, mi smo spremni da priznamo nezavisnost dveju severozapadnih republika. Te granice (dojučerašnje SR Hrvatske), kao što svi znamo, nisu etničke, ali u stvari nisu ni istorijske“.

„Kao što svi znamo“ je omiljena poštapalica Slobodana Miloševića, koju rado koriste njegovi obožavaoci. Čim od predsednika i njemu bliskih uglednika čuje da nešto äsvi znaju“, običan čovek bez razmišljanja prihvata svaku, pa i najbesmisleniju tvrdnju. Akademik Ivić, govoreći „u ime svih“, određuje i vojne ciljeve: „Armija zaista ima zadatak da razdvaja sukobljene strane kako ne bi došlo do još težeg krvoprolića, ali ima i jednu drugu obavezu, na koju ne bismo smeli zaboravljati. Hrvatsko vrhovništvo pokušava silom da otkine od Jugoslavije i neke njene delove koji žele da ostanu u njoj i dužnost je Armije da to ne dopusti.“ Mihajlo Marković još podrobnije određuje ulogu JNA: „U ovom času, dok traje ratni sukob na teritoriji Hrvatske, primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske... U našem je vitalnom interesu da odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj vodi Jugoslovenska narodna armija, koja je i po našim zakonima i po međunarodnim merilima za to odgovorna... U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske), a ne na ‘velikoj Srbiji’... Jedini rasplet jugoslovenske krize koji moramo po svaku cenu sprečiti je konzervacija Jugoslavije kao saveza država u njihovim dosadašnjim granicama...

Igre oko granica sa Hrvatskom Postojeće unutrašnje granice u Jugoslaviji mogu biti legitimne samo ako su zasnovane na etničkim i istorijskim temeljima. Krajina, istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem ne mogu pripadati Hrvatskoj ni po jednom ni po drugom kriterijumu. Hrvatska nema svoje državne granice od 1102. godine, a u okviru Austro-Ugarske bila je celo vreme podeljena na Slavoniju, Hrvatsku i Dalmaciju. Godine 1918. su se s državama Srbijom i Crnom Gorom ujedinili narodi (hrvatski, slovenački, srpski) koji su živeli i na južnim teritorijama propale Austro-Ugarske – ne države Hrvatske i Slovenije. Prema tome, hrvatske vođe se mogu samo pozivati na granice endehazije (što niko razuman ne bi učinio) ili na granice koje su proizvoljno povukli Tito, Kardelj, Ranković i Đilas. Ne samo da te granice nikad nisu bile demokratski ustanovljene nego su ih sami njihovi stvaraoci omalovažavali govoreći da su to granice koje ’treba da spajaju, a ne da razdvajaju’. Hrvatsko polaganje prava na te granice počiva na glinenim nogama”. Stručnjak za granice postaje i Milorad Pavić: „Danas u Evropi unutrašnje granice gotovo da postaju važnije od spoljašnjih. Naročito u Istočnoj Evropi. U tim zemljama unutarnje granice postavili su komunistički režimi. One, dakle, nemaju nikakvu međunarodnu pravnu validnost, one nisu ni etnički ni međunarodno priznate, one su ideološke. I podržavati unutrašnje granice te vrste znači podržavati ostatke komunističke ideologije... Jednom rečju, unutrašnje granice moraće da se promene pre no što postanu spoljne i međunarodno priznate”. Pavić je oduševljen novom srpskom elitom, kojoj i sam pripada: „Gospodin Milošević je prvi i poslednji političar koji je usred antisrpski nastrojene komunističke Jugoslavije učinio nešto dobro i veliko za Srbiju. Svi znamo pod kako teškim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu. Ali ja ne vidim njega samog. Kao vladu srpskog naroda vidim i Raškovića i Babića, i Karadžića, i Jovića i Draškovića, i Šešelja i Mićunovića, i Košutića i Paroškog, i tolike druge. Tu vidim i istaknute ličnosti Srpske crkve i istaknute ličnosti političke scene u Crnoj Gori sa kojom smo braća po veri i braća u Njegošu. Veoma je važno imati odjednom

toliko umnih ljudi koje su najnoviji događaji izbacili na površinu tokom poslednjih godina. Tu je načinjen veliki skok, tu je Brozova kadrovska politika protiv Srba prvi put uzdrmana. Voleo bih kad bi svi oni bili isto toliko prisutni u svetu koliko i kod nas.” Akademik Čedomir Popov objašnjava zbog čega Srbija mora insistirati na federaciji: „Prihvatanjem konfederalnog preuređenja Jugoslavije, što je ravno njenoj deobi, Srbi bi prihvatili svoju vlastitu deobu i priznali da su dva veka orali more, po cenu mora sopstvene krvi“. Ovi opširni citati uzeti su iz Politike. Isto to, najčešće prostačkim rečnikom, na televiziji, radiju i u većini dnevnih, nedeljnih i ostalih listova danonoćno govore i pišu brojni privrednici, pesnici, pevačice, naučnici, glumci i ostale javne ličnosti. Rodoljubi su i dalje kivni na Slovence. Književnik i čelnik Matice iseljenika Brana Crnčević piše: „U poslednja dva rata za Sloveniju je poginulo više Srba nego što danas ima Slovenaca“. Širom Hrvatske stanje se zaoštrava iz dana u dan. Kod Mirkovaca je 22. jula poginulo 14, ranjeno dvaput više hrvatskih policajaca koji su pokušali da uđu u selo. Vojska je uspostavila tampon zonu. Tri dana kasnije u sukobu s armijom kod Erduta poginulo je devet, ranjeno 17 pripadnika Zbora narodne garde. Vojni avioni bombardovali su 24. jula poligon kod Novih Čakovaca na kojem su, navodno, bile rakete zemlja-zemlja uperene prema Srbiji. Beogradski izvori tvrde da je poginulo tri stotine hrvatskih gardista i policajaca i 35 instruktora iz Nemačke. Hrvatska strana govori o dvojici poginulih i sedmorici ranjenih. I tako iz dana u dan. Ponekad štampa objavi i nešto što nije trebalo. Politika, tako, otkriva da je u luku Bar prispelo 16 brodova s oružjem i opremom „za skoro sto hiljada vojnika. Ima pištolja, automata, mitraljeza, topova, tenkova, pa čak i aviona. Brodovi i dokumentacija dolaze s Kipra, oružje iz Libana. Upakovani su i avioni najnovije generacije bez premca u svetu“. U normalnim okolnostima takvu vest ismejali bi i nestručnjaci. U ratnoj histeriji većina čitalaca olako prihvati svaku laž. Ovaj slučaj zanimljiv je i zbog toga što je novinar greškom otkrio neku prljavu rabotu JNA, pa je već sutradan morao prepoloviti broj brodova, zaboraviti tenkove i avione i oružje za sto hiljada vojnika. Zvanično je objašnjeno da se radi o pretovaru robe za kupce u trećim zemljama. Na kraju je to oružje preneto u vojna skladišta u Nikšiću. Deo će biti podeljen crnogorskim dobrovoljcima, ostatak će aktivisti SDS preko Trebinja razneti širom Bosne i Hercegovine.

Hvale samozvanih oslobodilaca Evropski pokret, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, Ženska stranka i Ženski parlament osnovali su sredinom jula Centar za antiratnu akciju. Zvanična štampa ne objavljuje ni reči o tome, ali ističe da je Mara Milićević, devetnaestogodišnja devojka iz Mirkovačkih Bara, „izrasla u metaforu srpskog otpora prema nasilju“. Pošto četnici još nisu u modi, novinari su je nazvali – Partizanka Mara. Ona, piše Ekspres, ne zaostaje za muškarcima ni kad se puca, ni kad se pije pivo u kafani. Prof. dr Branko Pešić, protomajstor Hrama Svetog Save i Veljko Branković, generalni direktor Galenike, dogovorili se da će podići kuću hrabroj tinejdžerki Mari, tamo gde ona bude želela. Nije objavljeno da li su dvojica uglednika ispunila obećanje.

Hrvatska strana stvorila je, takođe za jednokratnu upotrebu, svoju nesalomivu heroinu, 17godišnju gardistkinju Eleonoru iz Sarvaša. Sedma banijska divizija oslobodila je Glinu, javljaju beogradska glasila. U borbama tokom poslednjeg julskog vikenda poginulo je 180 ljudi. Na Baniji više nema rata, uskoro počinje čišćenje Korduna, objavljuje Kapetan Dragan i dodaje: „Na redu je onda Slavonija i Baranja... Posle Slavonije i Baranje na redu je Kosmet i Sandžak, a posle... ko zna gde, videćemo...“ I mr Lazar Lukajić iz Novog Sada uveren je da je veći deo ratnih ciljeva ostvaren: „Kninska i Slavonska Krajina nikad više neće biti kompaktne teritorije hrvatske države, a sintetički i kumulativni uzrok tome je Franjo Tuđman.“ U prvom polugodištu cene su porasle za pedeset odsto. Industrijska proizvodnja smanjena je za petinu. Povećana je jedino proizvodnja električne energije i alkoholnih pića. Trljaju ruke i pojedini bankari. Politika početkom avgusta javlja da je filijala „Karić banke“ u Kninu, osnovana pre četiri meseca, u dosadašnjim transakcijama obrnula na području Krajine milion nemačkih maraka. Sedma banijska divizija 31. jula zauzima Kostajnicu. Oko 700 gardista pobeglo je posle prvih mina, hvale se samozvani oslobodioci. Zajedno s njima, u grad su ušle oklopne i mehanizovane jedinice petrinjskog garnizona JNA. Na drugoj strani, iz Kostajnice je izašla tri kilometra dugačka kolona kola, autobusa i kamiona u kojima su bili njeni stanovnici hrvatske nacionalnosti. Vojislav Šešelj istog dana u Skupštini viče: „Muslimane smo upozorili da ponovo ne budu oružje u zločinačkim hrvatskim rukama. Ako se ponovi istorija, srpska će osveta biti strašna. Kad primenimo mere odmazde, nećemo se zaustaviti do Anadolije. Zar Hrvati, koji već 900 godina nemaju nikakvu državu, da ratuju sa nama Srbima?.. Svi treba da znaju da se Srbin rađa kao vojnik, a u kolevci uči ratne veštine“. Šime Đodan, ministar odbrane Hrvatske, ne plaši se pretnji i uzvraća: „Treba pobiti milijun Srba i žrtvovati milijun Hrvata, da bi Hrvatska bila etnički čista.“ Samo tokom jula pet hiljada građana Jugoslavije zatražilo je azil u Nemačkoj. U drugim evropskim zemljama podneto je bar još toliko zahteva. U Hrvatskoj je formirana vlada demokratskog jedinstva. Na čelu joj je Franjo Gregurić. Skupština Srbije izglasala je poverenje rekonstruisanoj vladi, koju deo štampe naziva ratnom. Na čelu ostaje Dragutin Zelenović, potpredsednik je svuda prisutni Budimir Košutić. Za ministra odbrane postavljen je Tomislav Simović, za ministra informisanja Ratomir Vico. Spoljna politika je u rukama Miloševića, a na čelu Ministarstva formalno je Vladislav Jovanović. Ministar prosvete zove se Danilo Ž. Marković. Za sport i omladinu zadužen je Dragan Kićanović. Mihail Gorbačov i Džordž Buš uzalud pozivaju Jugoslovene na prekid vatre. Tenkovska kolona JNA ušla je 1. avgusta u Dalj. U saopštenju se ističe da je bila izazvana i da je spasila veliki broj hrvatskih mupovaca. Srpski teritorijalci hvale se da su oni oterali ustaše, pošto su prethodno likvidirali više od 80 mupovaca i gardista. U Pokrajinsku bolnicu u Novom Sadu doneto je 15 ranjenika. Tanjug javlja da jedinica Novosadskog korpusa

nastavlja da uspostavlja mir u regionu Dalja i Erduta. Posle gotovo dva meseca omogućen je saobraćaj preko mosta Bratstvo-jedinstvo kod Bogojeva. Dosad je jedina veza sa Srbijom bila skela između Borova Sela i Vajske. Sad branioci imaju most, a „za reku izbeglih Srba iz Hrvatske otvoren je još jedan put u slobodu i sigurnost“. Dnevnikov izveštač piše slikovitije: „Podivljali gardisti, mupovci i naoružani hadezeovci počeli su svoj krvavi pir do zuba naoružani, a onda se sve rasprslo kao mehur od sapunice – pobegli su glavom bez obzira, ostavljajući silno oružje“. On javlja da je u osiječku bolnicu dopremljen 31 mrtav i 165 ranjenih, a da su 43 redarstvenika sahranjena u zajedničku grobnicu na daljskom groblju. Evropska trojka ponovo dolazi u Jugoslaviju. Holandski ministar Van den Bruk posle razgovora u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu izjavljuje: „Naša misija nije uspela. Sve smo pokušali da učinimo kako bismo vam pomogli da zemlja krene napred, da se prekine ubijanje i otpočne dijalog o njenoj budućnosti. Sa dubokim žaljenjem moramo konstatovati da u tome nismo uspeli. Pet od šest republika, federalna vlada i državno Predsedništvo prihvatili su predloge, političko rukovodstvo Srbije ih je odbilo“. Za razliku od Evropljana, širom Balkana popularna bugarska proročica Baba Vanga nije pesimista. O jugoslovenskoj krizi ona kaže: „Neće dugo trajati. Potom, biće u redu“. Još jedna poznata ličnost donosi nadu: „U Beograd je stigao gospodin Lav Geršman, Beli Mag, predsednik Svesovjetskog udruženja dobročinitelja. Ovaj zanimljiv čovek – obznanjuje Politika – odskora je u našem gradu i kako kaže, ovde je da nam pomogne da u ova mračna vremena pronađemo vlastito svetlo“.

Početak haosa u medijima Banke u Srbiji od sredine avgusta za marku plaćaju 22, umesto zvaničnih 13 dinara. Republika počinje da stvara sopstvene devizne rezerve, objašnjava Tanjug. Na crnom tržištu marka košta 25 dinara. Posle ratne vlade Srbija dobija i ratnu radio-televiziju. Za vd generalnog direktora RTV Beograd imenovan je Dobrosav Bjeletić. Direktor TV Beograd postaje Čedomir Mirković, vd glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa – Krste Bijelić. Za direktora Radio Beograda postavljen je Vojislav Mićović, koga predstavljaju kao stručnjaka za specijalni rat. Nezavisni sindikat RTV upozorava da novo rukovodstvo uvodi još strožu cenzuru i da najavljuje eliminaciju onih koji se ne povinuju naredbama. Većina urednika Radio Beograda podnosi ostavku, na radost novih šefova. * Iz Moskve 19. avgusta stiže vest da je vlast preuzeo tzv. Komitet vanrednog stanja, koji predvodi potpredsednik države Genadij Janajev. Pučisti žele da onemoguće potpisivanje dogovora o pretvaranju države u Savez suverenih republika. Gorbačov se u to vreme nalazi na odmoru na Krimu. Prekinute su mu sve veze s Moskvom. Svet je zabrinut, plaši se da će u SSSR biti zavedena vojnopolicijska diktatura. Vladajući krugovi u Beogradu likuju. Sovjetski ambasador Vadim Loginov naložio da se iz hola ambasade skine velika slika Gorbačova i da se u vitrine ispred ambasade stave ukazi pučista. Mihailo Marković izjavljuje da prevrat u Moskvi odgovara Srbiji. Vlast u Beogradu strepela je, objašnjava on, da će Moskva posle

stupanja na snagu novog saveznog ugovora pritiskati Srbiju da i ona prihvati konfederaciju. Zoran Đinđić zamerio je potpredsedniku SPS što se našao na istoj strani s Gadafijem i Sadamom u odnosu prema puču. Boris Jeljcin pozvao je na otpor prevratnicima. Stotine hiljada Moskovljana izašle su na ulice i trgove. Puč je slomljen. Gorbačov se posle dva dana vratio u Kremlj, ali više nije bio najmoćniji čovek u državi. Tu ulogu preuzeo je Jeljcin. Tokom šezdeset časova koji su potresali svet zadat je odlučujući udarac zagovornicima jednopartijske i centralističke države kakvu je stvorio Lenjin, a u surovu diktaturu pretvorio Staljin. Neuspeli prevrat ubrzao je raspad SSSR-a. Parlament Ukrajine 24. avgusta proglašava nezavisnost. U narednih mesec dana to će učiniti i ostale republike. * Jedinice JNA sredinom avgusta proteruju hrvatske snage iz Okučana. Milan Martić izjavljuje: „Uskoro će se uspostaviti kontrola i nad Petrinjom, Karlovcem, Zadrom, jer i nama i Armiji – a interesi su, pokazalo se, zajednički – potrebna je jedna veća luka“. Posle dvodnevnih žestokih borbi, javljaju beogradski mediji 21. avgusta, oslobođen je Beli Manastir. U neviđenoj panici i bežaniji oko 400 redovnih i najmanje još toliko rezervnih mupovaca i 200 gardista pobeglo je iz grada. Potpunu kontrolu nad središtem Baranje drži štab teritorijalne odbrane na čijem čelu je major Boro Dobrokes. U oslobađanju Darde prednjačili su Romi, koji su se istakli velikom hrabrošću i požrtvovanjem. Puca se i gine na sve strane. Ipak, 24. avgusta u Slavonskom Brodu, drugi put ove godine, sastaju se patrijarh Pavle i kardinal Kuharić. Tokom tročasovnog razgovora dogovorili su se da se formira zajednička komisija koja će uspostaviti trajni dijalog dveju najvećih hrišćanskih crkava u Jugoslaviji i uticati na odnose među narodima. „Prekid ratovanja i pošteni pregovori – to je zahtev o koji se niko ne sme oglušiti“, stoji u saopštenju. Bio je to njihov poslednji susret. Uskoro će se obe crkve bespogovorno svrstati uz političke vlasti u svojim republikama. Knjige nas neće amnestirati Vuk Drašković krajem jula piše otvoreno pismo Dobrici Ćosiću: „Šta se ovo dešava sa Srbijom, kad njen prvi pisac, u intervjuu Politici, igra dobošara i zove na gubilište?! Ima li drugog izlaza i moramo li, po peti put u ovom veku, da izginemo? S kim ste, Dobrice, i gde ste to zalutali?.. ...Jedno, kao pisci, obojica moramo da znamo. Naše knjige nas nikada neće amnestirati od krivice za sve što smo činili, a nismo smeli da činimo, i za ono što nismo činili, a morali smo da učinimo.“ Ćosić nije odgovorio. U pet ujutru 26. avgusta bombardovanjem je počela odlučujuća bitka za Vukovar. Istovremeno su napadnuti Ilok i Vinkovci. Komanda Ratnog vazduhoplovstva saopštava da su avioni korišćeni „isključivo s ciljem neutralisanja i odbijanja napada pripadnika MUP i ZNG“.

Ministri spoljnih poslova EZ usvajaju Deklaraciju o Jugoslaviji u kojoj se kaže: „Zajednica i njene države članice nikada neće prihvatiti politiku svršenog čina... Ukoliko se do 1. septembra ne postigne sporazum o nadzoru prekida vatre i njegovom održavanju, kao i o mirovnoj konferenciji, Zajednica i njene države članice razmotriće dodatne mere, uključujući i međunarodnu akciju...“ Predsedništvo SFRJ prihvata Deklaraciju i postiže dogovor kojim se predviđa prekid vatre, razdvajanje sukobljenih strana, razoružanje paravojnih jedinica, demobilizacija rezervista i povlačenje vojske u kasarne. U dva sata ujutru 2. septembra Stjepan Mesić, Ante Marković i predsednici šest republika potpisuju Sporazum o prekidu vatre i Memorandum o proširivanju posmatračkih aktivnosti EZ u Jugoslaviji. Dolasku posmatrača i razoružanju paravojski najviše se protivila Srbija. Na insistiranje EZ, 7. septembra u Hagu počinje mirovna konferencija o Jugoslaviji. Za predsedavajućeg je imenovan lord Piter Karington, nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije i bivši generalni sekretar NATO-a. Dan kasnije u Makedoniji je održan referendum. Od 1.495.626 birača, glasalo je njih 1.074.658. Za suverenu i samostalnu državu glasalo je 95 odsto onih koji su izašli na birališta. Nezavisnost podrazumeva i pravo da se Makedonija kasnije udruži u savez suverenih država.

Na svim ratištima vlada haos Vladika bački Irinej na jednom simpozijumu u Atini izjavljuje da u slučaju raspada Jugoslavije makedonsko pitanje treba da se razmotri „direktno između Grčke, Srbije i Bugarske“ . Ako se Jugoslavija raspadne, prenosi Tanjug njegove reči, „Srbija će imati teritoriju iz vremena balkanskih ratova, jer je to poslednji međunarodno priznati status s kojim je Srbija primila Sloveniju i Hrvatsku“. Evropska komisija imenovala je trojicu članova Arbitražne komisije za Jugoslaviju. Oni su imenovali još dvojicu. Trebalo je da to uradi Predsedništvo Jugoslavije, ali ono nije moglo da se usaglasi. Na čelu Komisije je Rober Badenter, bivši predsednik Ustavnog suda Francuske. Pored njega, u njoj su ugledni pravnici Irin Petri, Aldo Korasaniti, Roman Hercog i Fransisko Tomas i Valiente. Rat sa svih strana nadire u Bosnu i Hercegovinu. Formirani su srpski odredi u Nevesinju, na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiški, Ilijašu, Gacku, u Miljevini kod Foče, Bratuncu, na Romaniji. Muslimanske jedinice formirane su u Hadžićima, Bratuncu i još nekim mestima. U Trebinju je proglašena SAO Hercegovina kao „neodvojivi deo federativne Jugoslavije“. Čine je opštine Trebinje, Nevesinje, Ljubinje, Bileća, Gacko, Kalinovik, Rudo i Čajniče. Zajednica opština Bosanske krajine proglasila je „Autonomnu regiju Bosanska Krajina“. U nju su uključene 22 opštine. U Sokocu je proglašena SAO Romanija, koju čine opštine Pale, Sokolac i Han Pijesak. Srpski odbornici iz Bijeljine, Ugljevika i Lopara proglasili su Autonomnu regiju severoistočne Bosne. Uskoro joj pristupaju i delovi opština Brčko, Tuzla, Zvornik, Kalesija i Srebrenik.

Okolnosti menjaju ljude Novosadski profesor Slavko Gordić piše: „Okolnosti menjaju ljude, ljudi menjaju okolnosti. Mogao se i šezdesetogodišnji advokat Sava Grujić u nedavnim mirnodopskim danima nekome učiniti paradnim rodoljubom. Ali, danas, eno Save pod šlemom i redenicima u Tenji. Uprkos mudrim i podsmešljivim, Sava ide za svojim rečima, kako je lepo primetio jedan ovdašnji pisac“. U subotu 14. septembra rat prelazi i na teritoriju Srbije. Tri osobe su poginule, četiri su teže i pet lakše ranjene u napadu jugoslovenskog vojnog aviona na Bač, gradić na zapadu Vojvodine. U prvim izveštajima navodi se da je reč o izdajniku ili da je pilot stranac, verovatno Rus, koji ne poznaje teren, pa je bombardovao Bač umesto Vukovara, koji se nalazi na drugoj obali Dunava. Vojska je naknadno objavila da je pilot pogrešio zbog slabe vidljivosti, ali nije objasnila zbog čega su bombe bačene na civilne ciljeve. Dotle se tvrdilo da avijacija u Hrvatskoj gađa samo vojne ciljeve. Lord Karington 17. septembra u Igalu s Tuđmanom, Miloševićem i Kadijevićem postiže novi dogovor o trenutnom prekidu vatre, razdvajanju trupa, razoružanju paravojnih i neregularnih jedinica. Nijedna strana se ne pridržava dogovora. Blagoje Adžić 20. septembra obaveštava Jovića i Miloševića o žestokoj ofanzivi hrvatskih snaga: „U Gospiću je predata kasarna. Pao je i garnizon Virovitica. Garnizon Đakovo predao se bez borbe. Na izmaku su snage u Varaždinu i Bjelovaru, a okružene su kasarne u Zagrebu, Jastrebarskom itd. Od Rijeke do Splita svi garnizoni su ugroženi. U okruženju su i Vinkovci i Našice. I garnizon u Slavonskom Brodu su zauzeli Hrvati. U istočnoj Slavoniji vojvođanske brigade su se razbežale. Kragujevčani su takođe pobegli. Iz lozničke brigade na Baniji pobeglo je 400 ljudi. Druga mehanizovana brigada, Valjevci, kompletno je pobegla. Sada u Šidu stoji njena kompletna tehnika, bez vojske. Oko dve hiljade rezervista iz okoline Bogatića odbilo je da ide u Banjaluku. Izjavljuju da ne veruju komunističkim oficirima i čekaju da se objave ratni ciljevi i interesi Srbije. Kasarnu u Banjaluci samovoljno je napustilo 250 Vojvođana“. Posle pogibije petorice i ranjavanja sedmorice rezervista iz Kaća održavaju se antiratni skupovi u Novom Sadu, Bečeju, Čurugu, Kovilju, Adi, Senti i drugim mestima. Ipak, mobilizacija se nastavlja. U Vojvodini odziv je neuporedivo veći nego u ostalim delovima Srbije. Štab TO Vojvodine mobilisao je osam ratnih jedinica. Hiljade vojnih obveznika kriju se kod rođaka i prijatelja. Hiljade odlaze u inostranstvo. Na svim ratištima vlada haos. Iako bi i dobrovoljci i teritorijalci trebalo da budu podređeni JNA, lokalni komandanti i vođe dobrovoljačkih bandi najčešće ne pristaju da im naređuju aktivni oficiri. General Adžić izviždan je u Šidu kad je pokušao da se obrati rezervistima. Bio je došao da ih smiri, jer su se građani žalili na njihovo ponašanje. Rezervisti su danonoćno šenlučili po kafanama, parkovima i ulicama, krali voće i povrće iz bašti, uznemiravali ljude na njivama. Dobrovoljci Srpske radikalne stranke, njih dve hiljade i šest stotina, samo u avgustu ostvarili su 80.000 ratnih dana u Hrvatskoj, hvali se Ljubiša Petković, šef Kriznog štaba te stranke. U Srbiji je na udaru svako ko ne podržava ratnu politiku. Milan Martić preko Radio Beograda traži da se uhapsi Vuk Drašković. Udruženje Srba iz Hrvatske tvrdi da Zoran Đinđić kritikom informativne politike TV Beograd „zamagljuje istinu o progonima, zločinima, patnjama i oslobodilačkoj borbi naroda na srpskim teritorijama u ustaškoj državi Hrvatskoj“.

Dubrovnik na meti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija krajem septembra uvodi embargo na izvoz oružja u Jugoslaviju. U Jugoslaviji je u to vreme bilo 225.000 registrovanih izbeglica. U Srbiji se redovno održavaju kulturno-zabavne manifestacije i sportska takmičenja. Na izboru za Mis Jugoslavije pobedila je Slavica Tripunović iz Borova Sela. Uprkos žestokoj policijskoj represiji, na referendum za suverenu i nezavisnu državu Kosovo izašlo je oko 870.000 birača. Samo 12 njih glasalo je protiv. Kadijevićevo ministarstvo izdaje naredbu da se iz kasarni uklone slike Josipa Broza Tita. Koji dan kasnije, 1. oktobra, Štab Vrhovne komande upozorava vlast u Hrvatskoj: „Za svaki napadnuti i osvojeni objekat Jugoslovenske narodne armije biće odmah uništen po jedan objekat od vitalnog značaja za Republiku Hrvatsku. Za svaki napadnuti i osvojeni garnizon biće uništeni vitalni objekti grada u kome se garnizon nalazi. To je istovremeno upozorenje civilnom stanovništvu da se blagovremeno povuče iz tih naseljenih mesta“. Janez Drnovšek prestao je da dolazi na sednice Predsedništva. Stjepan Mesić saziva sednice na Brionima, na koje niko ne dolazi. Bogić Bogićević i Vasil Tupurkovski odbijaju da dođu na sastanke koje saziva potpredsednik Kostić. U takvim okolnostima preostala četvorica – Branko i Jugoslav Kostić, Borisav Jović i Sejdo Bajramović – donose odluku da Predsedništvo SFRJ prelazi na rad u uslovima neposredne ratne opasnosti i preuzima na sebe određene ingerencije Skupštine. Mnogi smatraju da je izvršen prevrat, na zahtev Slobodana Miloševića i uz saglasnost vojnog vrha. Više ne važi ono što je Milošević, gotovo kao zakletvu, saopštio 16. marta: „Predsedništvo SFRJ sa četiri člana ni po kojim pravnim, civilnim i bilo kojim drugim normama za Srbiju ne postoji“. Evropska zajednica smatra da četvorka nije ovlašćena da odlučuje u ime Jugoslavije. Predsedništvo Bosne i Hercegovine i rukovodstvo Makedonije saopštavaju da ne priznaju odluke četvoročlanog Predsedništva. Nezavisni mediji prevratnike nazivaju Potpredsedništvom ili Polupredsedništvom. Na novinarsko pitanje da li bi bile legalne odluke druge četvorice članova Predsedništva neizbežni Budimir Košutić odgovara – Ne bi bile! U nedelju 6. oktobra avioni Ratnog vazduhoplovstva obavili su više od sto borbenih letova širom Hrvatske. Vojska i crnogorski rezervisti osvajaju aerodrom Ćilipi i cinično poručuju građanima Dubrovnika: „Želimo da sačuvamo vaše živote, imovinu i kulturno-istorijske objekte. Pomozite da se mir vrati u Dubrovnik i okolinu. Pružite otpor ustašama i plaćenicima. Sarađujte sa JNA u zajedničkoj borbi. Sačuvajte Dubrovnik“. Dragutin Zelenović piše: „Radi spasavanja Dubrovnika od razaranja i zaštite civilnog stanovništva, Vlada Republike Srbije predlaže da se iz grada povuku sve paravojne formacije Hrvatske, da se onemoguće strani plaćenici da unište ovaj istorijski grad i da se grad pretvori u zonu u kojoj nije dozvoljeno prisustvo ma kakvih oružanih formacija“. Centar za antiratnu akciju od 6. do 10. oktobra u beogradskom pozorištu „Duško Radović“ organizuje javni pritisak zahtevajući uspostavljanje civilne vlasti nad JNA. Režim ne obraća pažnju na takve zahteve.

Pošto je 8. oktobra isteklo sto dana od Brionske deklaracije, a političko rešenje nije nađeno, međunarodna zajednica više ne obavezuje Sloveniju i Hrvatsku da odlažu potpuno osamostaljenje, odnosno raskid državno-pravnih odnosa s republikama i pokrajinama koje su činile Jugoslaviju. Pred benzinskim pumpama danima stoje dugački redovi, jer se – ako ima goriva – može kupiti najviše 15 litara. Desetkovan je gradski i međugradski prevoz. Otkazana je većina đačkih ekskurzija. Na putevima Bačke i Srema ima više vojnih nego civilnih vozila. To ima i dobru stranu: oficiri i vojnici rado prodaju gorivo. Isključivo za marke, naravno. Na svakom koraku mogu se sresti vojnici, rezervisti i poluuniformisana naoružana lica. Noćne pucnjave postaju uobičajena pojava. U bačkim gradovima i selima duž Dunava, od Bezdana do Bačke Palanke, danonoćno se čuje tutnjava s druge strane reke, koju neprestano preleću vojni avioni i helikopteri. Na snazi je Krivični zakon SFRJ u uslovima ratne opasnosti. U njemu stoji: „Oni koji se bez opravdanog razloga ne odazovu ma regrutovanje, radi saopštenja ratnog rasporeda ili prijema opružja, na služenje vojnog roka, vojnu vežbu ili drugu vojnu službu kazniće se od jedne do deset godina zatvora. Onaj ko je izbegao pojedinačni ili opšti poziv na ove obaveze ili ko radi izbegavanja napusti zemlju ili ostane u inostranstvu, kazniće se najmanje pet godina zatvora ili smrtnom kaznom“. Uprkos takvim pretnjama, samo jednog dana, 1. oktobra, s ratišta kod Bršadina vratilo se 400 rezervista iz Valjeva. Položaje je napustilo 180 rezervista iz Leskovca. Iz Bosanske Gradiške vratilo se 350 Smederevaca. Položaje je napustilo i 130 Kruševljana te velika grupa mobilisanih Šapčana. Svi se žale na opšte rasulo, lošu hranu, neodgovarajuće oružje, nepovezanost između različitih nivoa komandovanja...

Dubrovnik je istorija Srba i Hrvata Vojislav Šešelj preti: „Mi smo odavno izrazili svoj jasan stav: one koji pozivaju na dezerterstvo i seju defetizam treba izvesti pred preki ratni sud. Moraju dobiti kaznu streljanja, baš kao što treba postupiti i sa svim autonomašima i drugim izdajnicima koji sprečavaju vojnike da se odazovu svojoj patriotskoj dužnosti“. Do kraja septembra hrvatskim snagama predalo se 11 i po hiljada oficira i vojnika JNA. Dvanaest ambasadora napustilo je Savezni sekretarijat za inostrane poslove i stavilo se na raspolaganje Hrvatskoj. Na sceni se pojavljuje jedna nova ličnost. Princ Aleksandar Karađorđević s porodicom i pratnjom 5. oktobra u 17 sati bez pasoške kontrole i bilo kakvih formalnosti, u 46. godini života prvi put stupio je na tlo svoje zemlje i izjavio: „Nudim se svojoj otadžbini kao ambasador mira. Pobornik sam parlamentarne demokratije i borac za građanske slobode i ljudska prava, kao zaštitnik svih Srba, ma gde oni bili. Spreman sam da se borim za ekonomsku pomoć, za političke slobode koje su temelj napretka i za samoopredeljenje slobodnih naroda. Ukoliko dobro tumačim osećanje naroda, vi ste isto toliko odlučni koliko i ja da izađemo iz mraka na večnu svetlost slobode“. U Beogradu su ga pozdravile desetine hiljada ljudi. Vlasti nisu bile voljne da koriste njegove usluge.

Sredinom oktobra Mihail Gorbačov pokušava da uradi ono što Evropljani ne mogu već pola godine. Milošević i Tuđman u Moskvi postižu dogovor o prekidu vatre i početku pregovora. Kao i svi prethodni, i ovaj je prekršen pre nego što su se potpisnici vratili kući. Jugoslovenska vojska zauzima Cavtat, narednih dana stiže na pet kilometara od zidina Dubrovnika. U Srbiji protiv napada na taj grad protestuju samo malobrojni pripadnici antiratnog pokreta. Apel za očuvanje Dubrovnika potpisalo je 150 Novosađana. Nije bilo lako suprotstaviti se zlu u jeku surove ratnohuškačke kampanje na televiziji i većini ostalih glasila. Istoričari Ljubinka Trgovčević, Sima Ćirković, Andrej Mitrović, Mirjana Živojinović i Ivan Đurić uputili su otvoreno pismo JNA i oružanim formacijama Hrvatske u kojem upozoravaju i preklinju da se ne dozvoli da se poruši bilo koji deo tog istorijskog grada. „Dubrovnik je istorija i srpskog i hrvatskog naroda i deo svetske kulturne baštine... Nijedan cilj, nikakve granice nisu vredne razaranje onoga što smo dužni da ostavimo potomcima.“ Umesto generala, otpisao im je Dinko Davidov: „Zanimljivo je da se ranijih godina niste setili da uputite otvoreno pismo, recimo, Josipu Brozu, Vladimiru Bakariću i drugima, da ih opomenete da su dužni da obezbede obnovu srpskih kulturno-istorijskih spomenika – ratnih, ustaških ruševina... A što se Dubrovnika tiče, i naše vojske pred njegovim slavnim zidinama, nadam se da ćete smoći snage da se toj vojsci izvinite što ste joj se nedolično obratili. Ona krvari, a vi je poredite s najgorim otpacima političke i vojne istorije novijeg doba.“ Na njega se nadovezao kamiondžija Boža Vučurević, gradonačelnik Trebinja: „Izgradićemo još lepši i još stariji Dubrovnik“. U Nemačkoj je u oktobru zatražilo azil 14.750, u novembru 12.878 Jugoslovena. Lord Karington pripremio je novi dokument za rešenje krize. Njime se predviđa pretvaranje Jugoslavije u savez suverenih i nezavisnih republika s međunarodnim subjektivitetom za one republike koje to žele, ili, u drugom slučaju, u slobodnu asocijaciju republika s međunarodnim subjektivitetom. Milošević odbija oba predloga, dajući do znanja da ga ne zanima političko rešenje, već samo ono što postigne golom silom. U Skupštini BiH ostrašćeno se raspravlja o budućnosti republike i zajedničke države. Rudari iz Đurđevika poručuju poslanicima: „Ako vam je do rata, podjelićemo vam oružje i zaključati u salu pa ratujte do mile volje“. Mnogima je do rata. Pošto su poslanici srpske nacionalnosti izašli iz sale, većina je u prvim satima 15. oktobra izglasala Memorandum o suverenosti. U njemu se ističe da je BiH „demokratska suverena država ravnopravnih građana, naroda Bosne i Hercegovine – Muslimana, Srba i Hrvata i pripadnika drugih naroda i narodnosti koji u njoj žive... S obzirom na nacionalni sastav njenog stanovništva, BiH neće prihvatiti nikakvo ustavno rješenje buduće jugoslovenske zajednice u kojoj ne bi istovremeno bile i Srbija i Hrvatska“. Radovan Karadžić objavljuje rat svima koji misle drugačije: „Put kojim su krenuli, to je ista autostrada koja je vodila Hrvatsku u pakao, samo što bi taj pakao u BiH bio hiljadu puta teži i što muslimanski narod vodi u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovde“... Poslanici srpske nacionalnosti, kršeći i savezne i republičke zakone, osnivaju Skupštinu srpskog naroda Bosne i Hercegovine. Njen predsednik Momčilo Krajišnik izjavljuje: „Srpski poslanici polaze od prirodnog prava na samoopredeljenje, koje je kodifikovano u saveznom i republičkom ustavu i verifikovano u nizu međunarodnih konvencija i dokumenata“.

Mađarice brane srpska ognjišta

EZ, SAD i SSSR 18. oktobra objavljuju zajedničku Deklaraciju o Jugoslaviji, izražavajuću duboku zabrinutost zbog užasavajućeg nasilja i pozivajući na mirno rešenje. Dnevnikov dopisnik iz Srema i dalje poziva u rat: „Među 40 dobrovoljaca koji su iz Nove Pazove krenuli za Okučane jeste i prelepa Ljiljana Petrović, 20-godišnja devojka iz Donjih Petrovaca, za koju Branko Krneta, organizator ovog i drugih dragovoljačkih posada, reče da je srpska Lepa Helena. Njeni saborci iz istog sela, kao i dragovoljci iz Rume, prelepu Ljiljanu nazvaše sremskom Jovankom Orleankom, a neki za nju pri odlasku rekoše da je to Kosovka devojka novog doba... I tako, dok se tužna povorka staropazovačkih rezervista, dezorijentisana i obezglavljena, vraća s položaja iz Bršadina, Negoslavaca i drugih ratišta diljem Slavonije, nevelika četa sremskih dragovoljaca, među kojima nema starijeg od 30 leta, osvetla obraz i Sremu i Vojvodini, a kako bez preterivanja kažu, i celom Srpstvu“. Ima još svetlih primera: pod naslovom „Mađarice brane srpska ognjišta“ Dnevnik piše da „Novosađanke Eva Nađ i Ilona Bošnjak dva meseca na baranjskom bojištu ratuju protiv Tuđmanovih ustaških jedinica i poručuju: one koji pozivaju mladiće na izbegavanje vojne obaveze i dezerterstva valja uputiti u najbolju jedinicu JNA i na prvu vatrenu liniju“. Ilok je pošteđen razaranja nakon što je 350 branilaca položilo oružje. Zajedno s njima gradić je napustilo oko sedam hiljada Hrvata. Njihov odlazak nadzirao je Mihalj Kertes u uniformi, u nepoznatom svojstvu. Čim je tužna kolona Iločana krenula prema Hrvatskoj, s bačke strane u gradić ulaze kolone pljačkaša. Isto se dešava na svim ratištima. Nijedna vojska ne drži se nikakvih zakona i običaja rata. Uz njih su svakojake paravojske, sastavljene mahom od probisveta i lica s one strane zakona. Mediji u Srbiji stvaraju novu legendu. Reč je o Željku Ražnatoviću Arkanu. On u Erdutu drži Centar za obuku gde, tvrdi se, stotinak instruktora obučavaju hiljadu vrhunskih boraca mesečno. Kao i svi junaci, on je pravedan, ali izuzetno surov. Njegovi dobrovoljci šire priču kako je komandant lično odrao zarobljenu čehoslovačku reprezentativku u streljaštvu koja je bila snajperistkinja u Vukovaru. Novine pišu da je zarobljeno ukupno 12 streljačica iz Čehoslovačke. Rađa se još jedna bajka za naivne. Izvesna Dafina Milanović osniva banku iz snova. Ona objašnjava: „Svi oni koji su poverili svoje dinare „Dafiment“ banci mogu mirno da spavaju, jer će im otkupljene devize stare štednje biti uredno vraćene za četiri meseca. Bankarskom konverzijom koju jedino ova banka već tri meseca radi dobijaju svi: građani, privreda, a naravno i Dafiment banka kao posrednik. Jednostavno, dinare koje uzmemo od štediša plasiramo u privredu, uz mesečnu kamatu od 25 do 30 odsto i tako joj pomažemo da bude likvidna“. Na trodnevni referendum „za potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka“ izašlo je 185 hiljada građana deset opština. Rasim Ljajić, predsednik glasačke komisije, saopštio je da se 98,92 odsto izašlih izjasnilo za autonomiju. „Muslimansko nacionalno vijeće za Sandžak, koje je raspisalo referendum, vidjeće šta će se dalje događati i da li će se i kojoj republici Sandžak pripajati“ – izjavio je Sulejman Ugljanin. Evropska zajednica krajem oktobra nudi novo političko rešenje. Predlaže da Jugoslavija bude asocijacija suverenih i nezavisnih republika uz priznanje postojećih granica, ukoliko ne bude drukčije dogovoreno. Oblasti gde manjine čine većinu dobile bi specijalni status. Zajednica

republika imala bi jedinstvenu spoljnu politiku. Oružane snage formirale bi se prema dogovoru. Milošević posle nekoliko dana odbija i taj predlog. Pesnik Gojko Đogo upozorava: „Hag je tek početak, ovaj rat će potrajati. A mi ga moramo dobiti.“ Vuk Drašković nije za rat. On poručuje Miloševiću: „Interes Srbije, a i celog našeg naroda, nalaže Vam da prihvatite haški dokument kao osnovu za mirno rešenje srpsko-hrvatskog ratnog sukoba i agonije svih u Jugoslaviji. Dužni ste staviti tačku na pogibeljnu politiku koja Srbe gura u rat protiv svih, a Srbiju pretvara u geto bez ijednog saveznika u Evropi i čitavom svetu“. Početkom novembra održava se šesti od sedam ovogodišnjih referenduma na teritoriji Jugoslavije. Raspisala ga je samoproglašena Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zahteva se potvrdan odgovor na pitanje da li BiH treba da ostane u Jugoslaviji. Pravo glasa imaju svi građani republike i svi građani Jugoslavije koji imaju bosansko-hercegovačke korene. Predsednik vojvođanske komisije za plebiscit, prof, dr Žarko Ružić, otkriva da „u Vojvodini ima neuporedivo više Srba iz BiH nego što se mislilo“ i da blizu jedna četvrtina, od ukupnog broja žitelja pokrajine, ima pravo da izađe na plebiscit, bilo da se radi o Srbima, Muslimanima ili Hrvatima koji vode poreklo iz BiH. U Vojvodini je prikupljeno 260 hiljada glasova, u centralnoj Srbiji sto hiljada. Širom Jugoslavije glasalo je više od milion i po lica. Negativan odgovor zaokružilo je – manje od hiljadu.

Mađarice brane srpska ognjišta EZ, SAD i SSSR 18. oktobra objavljuju zajedničku Deklaraciju o Jugoslaviji, izražavajuću duboku zabrinutost zbog užasavajućeg nasilja i pozivajući na mirno rešenje. Dnevnikov dopisnik iz Srema i dalje poziva u rat: „Među 40 dobrovoljaca koji su iz Nove Pazove krenuli za Okučane jeste i prelepa Ljiljana Petrović, 20-godišnja devojka iz Donjih Petrovaca, za koju Branko Krneta, organizator ovog i drugih dragovoljačkih posada, reče da je srpska Lepa Helena. Njeni saborci iz istog sela, kao i dragovoljci iz Rume, prelepu Ljiljanu nazvaše sremskom Jovankom Orleankom, a neki za nju pri odlasku rekoše da je to Kosovka devojka novog doba... I tako, dok se tužna povorka staropazovačkih rezervista, dezorijentisana i obezglavljena, vraća s položaja iz Bršadina, Negoslavaca i drugih ratišta diljem Slavonije, nevelika četa sremskih dragovoljaca, među kojima nema starijeg od 30 leta, osvetla obraz i Sremu i Vojvodini, a kako bez preterivanja kažu, i celom Srpstvu“. Ima još svetlih primera: pod naslovom „Mađarice brane srpska ognjišta“ Dnevnik piše da „Novosađanke Eva Nađ i Ilona Bošnjak dva meseca na baranjskom bojištu ratuju protiv Tuđmanovih ustaških jedinica i poručuju: one koji pozivaju mladiće na izbegavanje vojne obaveze i dezerterstva valja uputiti u najbolju jedinicu JNA i na prvu vatrenu liniju“. Ilok je pošteđen razaranja nakon što je 350 branilaca položilo oružje. Zajedno s njima gradić je napustilo oko sedam hiljada Hrvata. Njihov odlazak nadzirao je Mihalj Kertes u uniformi, u nepoznatom svojstvu. Čim je tužna kolona Iločana krenula prema Hrvatskoj, s bačke strane u gradić ulaze kolone pljačkaša. Isto se dešava na svim ratištima. Nijedna vojska ne drži se nikakvih zakona i običaja rata. Uz njih su svakojake paravojske, sastavljene mahom od probisveta i lica s one strane zakona.

Mediji u Srbiji stvaraju novu legendu. Reč je o Željku Ražnatoviću Arkanu. On u Erdutu drži Centar za obuku gde, tvrdi se, stotinak instruktora obučavaju hiljadu vrhunskih boraca mesečno. Kao i svi junaci, on je pravedan, ali izuzetno surov. Njegovi dobrovoljci šire priču kako je komandant lično odrao zarobljenu čehoslovačku reprezentativku u streljaštvu koja je bila snajperistkinja u Vukovaru. Novine pišu da je zarobljeno ukupno 12 streljačica iz Čehoslovačke. Rađa se još jedna bajka za naivne. Izvesna Dafina Milanović osniva banku iz snova. Ona objašnjava: „Svi oni koji su poverili svoje dinare „Dafiment“ banci mogu mirno da spavaju, jer će im otkupljene devize stare štednje biti uredno vraćene za četiri meseca. Bankarskom konverzijom koju jedino ova banka već tri meseca radi dobijaju svi: građani, privreda, a naravno i Dafiment banka kao posrednik. Jednostavno, dinare koje uzmemo od štediša plasiramo u privredu, uz mesečnu kamatu od 25 do 30 odsto i tako joj pomažemo da bude likvidna“. Na trodnevni referendum „za potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka“ izašlo je 185 hiljada građana deset opština. Rasim Ljajić, predsednik glasačke komisije, saopštio je da se 98,92 odsto izašlih izjasnilo za autonomiju. „Muslimansko nacionalno vijeće za Sandžak, koje je raspisalo referendum, vidjeće šta će se dalje događati i da li će se i kojoj republici Sandžak pripajati“ – izjavio je Sulejman Ugljanin. Evropska zajednica krajem oktobra nudi novo političko rešenje. Predlaže da Jugoslavija bude asocijacija suverenih i nezavisnih republika uz priznanje postojećih granica, ukoliko ne bude drukčije dogovoreno. Oblasti gde manjine čine većinu dobile bi specijalni status. Zajednica republika imala bi jedinstvenu spoljnu politiku. Oružane snage formirale bi se prema dogovoru. Milošević posle nekoliko dana odbija i taj predlog. Pesnik Gojko Đogo upozorava: „Hag je tek početak, ovaj rat će potrajati. A mi ga moramo dobiti.“ Vuk Drašković nije za rat. On poručuje Miloševiću: „Interes Srbije, a i celog našeg naroda, nalaže Vam da prihvatite haški dokument kao osnovu za mirno rešenje srpsko-hrvatskog ratnog sukoba i agonije svih u Jugoslaviji. Dužni ste staviti tačku na pogibeljnu politiku koja Srbe gura u rat protiv svih, a Srbiju pretvara u geto bez ijednog saveznika u Evropi i čitavom svetu“. Početkom novembra održava se šesti od sedam ovogodišnjih referenduma na teritoriji Jugoslavije. Raspisala ga je samoproglašena Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zahteva se potvrdan odgovor na pitanje da li BiH treba da ostane u Jugoslaviji. Pravo glasa imaju svi građani republike i svi građani Jugoslavije koji imaju bosansko-hercegovačke korene. Predsednik vojvođanske komisije za plebiscit, prof, dr Žarko Ružić, otkriva da „u Vojvodini ima neuporedivo više Srba iz BiH nego što se mislilo“ i da blizu jedna četvrtina, od ukupnog broja žitelja pokrajine, ima pravo da izađe na plebiscit, bilo da se radi o Srbima, Muslimanima ili Hrvatima koji vode poreklo iz BiH. U Vojvodini je prikupljeno 260 hiljada glasova, u centralnoj Srbiji sto hiljada. Širom Jugoslavije glasalo je više od milion i po lica. Negativan odgovor zaokružilo je – manje od hiljadu.

Grozničava diplomatska aktivnost Šefovi diplomatija EZ na sastanku u Rimu najavili su uvođenje sankcija Jugoslaviji, odnosno – onim republikama koje ne prihvataju mirovni plan. Iz Beograda 9. novembra stiže šokantan odgovor: krnje Predsedništvo zatražilo je od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija hitno upućivanje mirovnih snaga u Hrvatsku. U pismu stoji: „Pošto ni dvanaesti sporazum o bezuslovnom prekidu vatre, čije je rok danas istekao, nije dao rezultate, jer ga hrvatske vlasti i oružane formacije nisu poštovale, a u želji da se spreče dalja eskalacija oružanih sukoba, nove ljudske žrtve i grubo kršenje drugih elementarnih ljudskih prava, kao i ogromna materijalna razaranja, obraćamo se Savetu bezbednosti sa zahtevom da, saglasno Povelji UN, odluči o hitnom upućivanju mirovnih snaga UN u Republiku Hrvatsku, u granični pojas između teritorija koje su nastanjene većinskim srpskim stanovništvom i teritorija čiji su stanovnici u većini hrvatske nacionalnosti“. Za taj plan nije znala ni savezna vlada, ni vojni vrh, ni crnogorsko rukovodstvo, čak ni članovi Predsedništva Jugoslav Kostić i Sejdo Bajramović. Štaviše, zvaničnici su dotle s gnušanjem odbacivali takve predloge. Pošto međunarodna zajednica ne priznaje samozvano Kostić-Jovićevo Predsedništvo, mirovnu operaciju o Jugoslaviji formalno predlažu Velika Britanija i Francuska. Počinje grozničava diplomatska aktivnost s ciljem da se što pre zaustavi krvoproliće. Badža Početkom decembra novinarima je saopšteno da se tajanstveni komandant TO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema zove Radovan Stojšić – Badža. On izjavljuje: „Dovoljno je da vam kažem da sam završio vojne škole i kod nas i u inostranstvu“. Na ratištima je sve užarenije. Beograd nastoji da pre dolaska mirovnjaka osvoji što više teritorije, pre svega Vukovar i Dubrovnik. Najavljujući konačno oslobađanje Vukovara, izveštači 14. novembra ushićeno javljaju „Na crkvi Svete Gospe u Borovu Naselju od sinoć se viori jugoslovenska zastava. Reč je o crkvi od betona sa dvostrukim podrumom u koji su 1971. smeštena četiri kamiona oružja.“ Nikad nije prikazan taj dvostruki podrum. Nisu prikazani ni tuneli ispod Vukovara u kojima su se, navodno, mogla mimoići dva kamiona. Otpor branilaca Vukovara slomljen je 18. novembra. U Srbiji su oduševljeni samo oni koji su za to plaćeni: većina političara, oficira i novinara. Većina građana shvatila je da grad nije oslobođen, nego do temelja razoren. Prema prvim izveštajima, „u Vukovaru se predalo više od hiljadu gardista. U preko 20 autobusa, uz izuzetnu pratnju i obezbeđenje, u Sremsku Mitrovicu i Šid dovezeno je oko hiljadu pripadnika MUP i Zbora narodne garde. Svi su smešteni u za to određena prihvatilišta, gde im je pružena potpuna zaštita“. Tači Na ilegalnoj sednici skupštine nepostojećeg albanskog univerziteta u Prištini – javlja Tanjug – za novog rektora izabran je Ejup Statovci, a za studenta prorektora student Filozofskog fakulteta Hašim Tači.

Major Veselin Šljivančanin, predstavnik Operativne grupe „Jug“, zvanično saopštava da je JNA „iz Vukovara evakuisala 12 hiljada lica. Zarobljeno je 600 bojovnika pod oružjem i oko 500 za koje se sumnja da su učestvovali u borbama, oni se sada ispituju“. Zaslugu za sve što se dešavalo u Vukovaru – mnogi će to i tada i kasnije smatrati krivicom – Šljivančanin pripisuje isključivo vojsci: „Nije bilo nezavisnih dobrovoljačkih formacija. Svi su uključivani u regularne jedinice JNA i delovali su pod našom komandom“. Major se delimično ograđuje jedino od arkanovaca. Oni, kaže, nisu delovali na prostoru koji je držala operativna grupa „Jug“. Predrag Markov, sekretar unutrašnjih poslova AP Vojvodine, izneo je drugačiju brojku: „U Vukovaru se predalo više od dve hiljade pripadnika hrvatskih snaga. Svi oni sada se nalaze na području Vojvodine, gde vojni organi sprovode odgovarajuću istragu“. U vukovarskoj bolnici zatečeno je 420 ranjenika i bolesnika i oko 400 civila. Oko dve stotine njih biće prepušteno lokalnim dobrovoljcima, koji će ih streljati na poljoprivrednom dobru „Ovčara“. Stotine zarobljenika proći će višemesečne muke, batinanja, ponižavanja i neizvesnost u logorima pored Stajićeva i Begejaca, u sremskomitrovačkom, niškom i drugim zatvorima.

Ogroman politički dobitak za Tuđmanov režim Prvi put se zajednički oglašavaju oni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti koji ne podržavaju rat i Miloševićevu politiku. Oni poručuju: „Ako ni danas nisu sasvim jasni ciljevi onih koji su rat započeli, postaje sve jasnije koje posledice on donosi... Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga svesno ili nesvesno potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove. Smatramo da se mora u najskorije vreme naći mirno rešenje sukoba koji su u toku i dospeti do trajnog i garantovanog mira u kojem neće biti progonjene ili obespravljene nacionalne, političke ili verske grupe, u kojem neće vladati propaganda smrti i čije će vreme pripasti želljama i idealima mladih ljudi“. Apel su potpisali: Radoslav Anđus, Ivan Antić, Milutin Garašanin, Miroslav Gašić, Miodrag Pavlović, Predrag Palavestra, Miroslav Pantić, Borislav Pekić, Branko Popović, Stanojlo Rajičić, Radomir Reljić, Slobodan Selenić, Miroslav Simić, Ljubomir Simović, Mladen Srbinović, Dragoslav Srejović, Dimitrije Stefanović i Nikola Tasić. Dejan Medaković, generalni sekretar Akademije, požurio je da se ogradi: „Izjava osamnaestorice članova SANU predstavlja njihovo lično mišljenje i ono se ne može smatrati i kao zvanično mišljenje Akademije“. Vlada Slavonije, Baranje i zapadnog Srema procenjuje da je u Vukovaru i Borovu Naselju poginulo blizu četiri hiljade ustaša. Posmatrački tim EZ nešto kasnije izneće procenu da je u gradu za 86 dana opsade poginulo hiljadu ljudi – 800 muškaraca i 200 žena. Prema hrvatskim podacima, poginulo je 600 pripadnika Zbora narodne garde i MUP-a i 2.200 civila. Jagnjad

Mještani Pavinog Polja posjetili su ratište i borcima ponijeli čak 63 pečena jagnjeta, dva pečena vola i veće količine osvježavajućeg pića, cigareta i uz to 100.000 dinara – ponosito javlja titogradska Pobjeda.

Pad Vukovara bio je veliki vojni gubitak, ali i ogroman politički dobitak za Tuđmanov režim. Svet je bio zgrožen prizorima koji su svedočili o divljaštvu napadača. Mnogi analitičari smatraju da je Vukovar žrtvovan radi što bržeg međunarodnog priznanja Hrvatske. Pozivajući se na tobožnju italijansku novinarku Milenu Gabaneli i foto-reportera Gorana Mikića, Rojter emituje vest da je u dvorištu škole u Borovu Naselju pronađeno 41 masakrirano dete srpske nacionalnosti. JNA saopštava da njene jedinice ni na koji način nisu obezbeđivale mesto navodnog događaja, niti su mogle ometati prikupljanje dokaza. Rojter povlači vest. Italijanka izjavljuje da je zaklanu decu videla po mraku, foto-reporter priznaje da nije ni video, a kamo li brojao tela. Ali, izmišljotina će se još dugo ponavljati u Srbiji, kao i ona da su hrvatski gardisti pravili orglice od prstića srpske dece. Milošević, Kadijević i Tuđman 23. novembra u Ženevi sa Sajrusom Vensom postižu dogovor kojim se predviđa bezuslovni prekid borbi, deblokada svih kasarni u Hrvatskoj i povlačenje JNA iz Hrvatske. Predsednik Srbije ističe da su stvoreni su uslovi za dolazak mirovnih snaga. Savet bezbednosti krajem novembra usvaja rezoluciju 721. o upućivanju mirovne misije u Jugoslaviju. Računa se na deset hiljada vojnika i godišnji trošak od sto miliona dolara. Politika objavljuje nešto kao reportažu u kojoj potpukovnik Kostadin Koprivica, komandant brigade „Veljko Vlahović“ izjavljuje: „Kod Konavoskih dvora našli smo četiri velika sanduka puna zlatnika i srebrnjaka ogromne vrednosti. Sanduci su bili pripremljeni za otpremu, ali smo ih mi preduhitrili. Ovo blago sada se nalazi u našoj komandi. Ono objašnjava odakle se hrvatska paravojska naoružavala i opremala. Sanduci bili ispod tri betonske ploče. Na prvoj je bilo upisano ime Josipa Broza, na drugoj je pisalo „Drugarici Jovanki“, a na trećoj „Posle moje smrti ostavljam u amanet hrvatskoj gardi“. Pomenuto blago nije jedino kojem se gubi svaki trag. Isti list objavljuje izjavu Borivoja Borovića, advokata i konzula Alekseja Drugog, u kojoj se kaže: „Princ Aleksej II je, vrlo konkretno i veoma utemeljeno, obrativši se predsedniku Srbije Miloševiću, predsedniku vlade Zelenoviću, patrijarhu Pavlu, Crvenom krstu Srbije, ponudio pomoć od 3,5 milijardi dolara srpskom narodu. Odgovora, uprkos postavljenom poslaničkom pitanju, dosad nema!“ Princ Aleksej Nemanjić Romanov Dolgorukov je, objašnjava Politika, legitimni i zakoniti Veliki gazda Reda svetog Jovana Jerusalimskog. Ero U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu uoči premijere, na zahtev rodoljubivih snaga, skinuta je s repertoara opera „Ero s onoga svijeta“ Jakova Gotovca. Dotični je bio Hrvat. Gotovac, ne Ero.

Sledi još jedna papazjanija iz iste, Politikine kuhinje, u kojoj su čelni kuvari direktor dr Živorad Minović i glavni i odgovorni urednik dr Aleksandar Prlja. Njihove novine otkrivaju navodni Titov grad pod zemljom u Kuparima: „Podzemni grad ispod Titove vile nije moguće obići za jedan dan. Ako za razgledanje lenjingradskog muzeja treba dvanaest godina, uz jednominutno zadržavanje pred svakim eksponatom, onda, sigurno, za obilazak svih prostorija u nevidljivom gradu ispod Titove vile treba, makar, dvanaest dana!“ Kasnije će se oglasiti projektant i graditelji u objasniće da je za razgledanje čitavog kompleksa dovoljno pola sata, sporim hodom. Tako pišu rodoljubive novine. One koje to nisu dobijaju packe. Skupština Vojvodine nepovoljno je ocenila izveštavanje listova na mađarskom, rusinskom i slovačkom jeziku.

U ratnom smislu kič Pokrajinski sekretar za informacije Pavel Domonji ističe: „Štampa mora biti ogledalo vremena... Ali, neka glasila na jezicima narodnosti – Mađar so, Hlas ljudu, Het nap i Ruske slovo – prestala su to da budu. Izneverila su obavezu struke – istinito informisanje, ono što nalaže Zakon o informisanju. Primer su stavljanje u istu ravan agresora i onoga koji je dužan da se od njega brani, ili delovanja i zalaganja predsednika Srbije Slobodana Miloševića i Hrvatske Franje Tuđmana“. Smenjen je Juraj Bartoš, glavni urednik Hlasa ljudu, uskoro će biti još neki. Za vršioca dužnosti glavnog urednika Mađar Soa imenovan je Mikloš Maroti, protiv kojeg se izjasnilo 129 od 131 člana redakcije. Zameraju mu, između ostalog, što ne zna dobro mađarski. On uzvraća: „Rekao sam redakciji, ako je problem moje znanje jezika, ako me ne razumeju, možemo koristiti srpskohrvatski ili engleski jezik, ili bilo koji drugi. Uostalom, imamo prevodioce, imamo lektore, zato su tu. Uvodnike mogu da pišem i na srpskohrvatskom jeziku“. Verovali ili ne, štampom nije zadovoljna ni najmoćnija ličnost u državi. Slobodan Milošević u intervjuu Večernjim novostima kaže: „Mislim da je štampa u Srbiji pod veoma snažnim pritiskom konzervativnih, nacionalističkih i malograđanskih uticaja. Svim našim listovima, od dnevnih do ilustrovanih, dominira neopravdano negativan odnos prema posleratnom periodu u Jugoslaviji. Zatim, izaziva se netrpeljivost i mržnja prema ostalim jugoslovenskim narodima i time, sistematskim medijskim trovanjem naroda, doprinosi izolaciji Srbije i srpskog naroda. Potpuno proizvoljno i mimo istorijskog suda afirmišu se ideje i ličnosti iz najdalje prošlosti od kojih mnoge to ne zaslužuju“. Sva vlast je u njegovim rukama, njegova reč pokreće tenkove i avione, lica od njegovog najvećeg poverenja vode paravojske i parapolicije, a on pred javnošću izigrava čoveka zabrinutog zbog jačanja ultradesnice! Slično razmišlja i osoba koja ima najveći uticaj na najmoćniju ličnost i državi. Mira Marković piše: „Ovaj rat je u političkom smislu nejasan, u društvenom smislu nepotreban, u ratnom smislu kič, u etičkom smislu nemoralan i zbog svega toga je tragičniji od drugih, čiji smo mi savremenici... Očekujem, međutim, da kad ova oluja prođe, naiđe gnevna, argumentovana i opravdana kritika nacionalizma, konzervativizma i primitivizma koji su zahvatili Jugoslaviju krajem 80-ih i početkom 90-ih godina.

Dubrovnik je hrvatski grad. On to treba i da ostane...“ Markovićka i njen suprug najbestidnije se rugaju javnosti, pokušavajući da se predstave kao ljudi koji nemaju veze sa zlom u kojem najneposrednije učestvuju. U oktobru osnovne namirnice i većina ostalih roba poskupljuje svake tri nedelje. U novembru svakih deset dana. Za prosečnu decembarsku platu moglo se kupiti sto dolara. Pre godinu dana ta plata vredela je 450 dolara. Početkom decembra građani Srbije na trenutak zaboravljaju ružnu stvarnost. Venčali su se popularna pevačica Lepa Brena i teniser Slobodan Živojinović. Ceremonija je obavljena u Sava centru, koktel pre venčanja i svadbeni ručak za 600 zvanica priređeni su u Interkontinentalu. Novine pišu da je svadba koštala 200 hiljada maraka. Dan kasnije, 8. decembra, Crvena zvezda je u Tokiju pobedila Kolo-kolo iz Čilea rezultatom 3:0 i osvojila Interkontinentalni kup. Dva gola dao je Jugović, treći Pančev. Na dočeku ekipe po povratku iz Japana bili su premijer Zelenović i ministar Kićanović. Zasenio ih je Arkan pod punom ratnom spremom. Na poklon omiljenom timu doneo je tablu Tenjskog Antunovca, naselja u okolini Osijeka koje su osvojili njegovi „tigrovi“. Na novosadski Institut za hirurgiju tog vikenda doneto je trideset ranjenika, u ostale vojvođanske bolnice još 13. U okolini Sarajeva iskopano je 15 rovova za raketne bacače. Komandant Sarajevskog korpusa Vojislav Đurđevac kaže da je reč o poligonu za vežbanje, a ne o pripremi napada na grad. Sabor Hrvatske opozvao je 5. decembra Stjepana Mesića iz Predsedništva SFRJ. On izjavljuje: „Hvala što ste mi iskazali povjerenje da se borim za interese Hrvatske u ovom segmentu koji mi je bio dodijeljen. Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema i hvala vam lijepa“. Evropska zajednica uvodi sankcije protiv Srbije i Crne Gore, koje odbijaju da prihvate mirovni plan. Uskoro sankcije uvode i SAD. Njima su obuhvaćeni sporazumi o trgovinskoj saradnji, ekonomska pomoć, opšti sistem preferencijala, olakšice za izvoz tekstila. Skupština Srbije jednoglasno osuđuje sankcije. Ratko Marković ih smatra nevažećim, tvrdeći da takve mere može da izriče samo Savet bezbednosti OUN. Vladislav Jovanović procenjuje da je reč o merama ograničenog dejstva.

Evropska zajednica je mrtva, živela EU U Ukrajini je 1. decembra održan referendum o nezavisnosti. Na birališta je izašlo oko 80 odsto građana, 91 odsto njih glasalo je za nezavisnu državu. Za predsednika je u prvom krugu izabran Leonid Kravčuk. Reč je o drugoj po veličini sovjetskoj republici koja proizvodi trećinu sovjetske industrijske proizvodnje i polovinu prehrambene. Narednih dana novu državu, koja je članica Ujedinjenih nacija još od 1945, priznaju Poljska, Kanada, Rusija, Hrvatska, zatim još desetine zemalja. Nedelju dana kasnije predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine Boris Jeljcin, Kravčuk i Stanislav Šuškevič potpisuju dogovor o stvaranju Zajednice nezavisnih država (ZND) i

objavljuju: „SSSR kao subjekt međunarodnog prava i geopolitička realnost prestaje da postoji“. U Alma Ati, glavnom gradu Kazahstana, šefovi 11 sovjetskih republika proglašavaju stvaranje ZND. Gorbačovu javljaju da ide u penziju, jer više nema države kojoj je bio na čelu. On podnosi ostavku 25. decembra. S Kremlja je skinuta zastava SSSR. Evropska zajednica priznala je Rusiju kao naslednicu ukinute imperije. Jeljcin je preuzeo komandu nad nuklearnim oružjem, ukupno 27.000 raketa. Lideri dvanaest zapadnoevropskih zemalja u holandskom gradu Mastrihtu 10. decembra potpisuju ugovor o privrednoj, monetarnoj i političkoj uniji i stvaranju jedinstvenog tržišta do kraja naredne godine. Evropska zajednica je mrtva, živela Evropska unija – ističu graditelji nove Evrope. * Vlada Srbije predložila Zakon o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca i invalida. Precizira se da status borca ima „lice koje je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovalo u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990“. Tako je javnost konačno saznala kada je počeo rat. Srbija zvanično nije učestvovala u njemu, njeni građani jesu. Predsedništvo SFRJ produžilo je vojni rok vojnicima za tri meseca, rezervisti mogu da ostanu u uniformi do četiri meseca. Upravo zato što Srbija nije u ratu, roditelji vojnika i rezervisti 9. decembra protestuju ispred Generalštaba u Beogradu, u Kragujevcu i Kraljevu. Istovremeno, u Istoku, Osojanama, Prekalama i drugim kosovskim mestima javilo se više desetina dobrovoljaca, među kojima ima i žena, koje uporno zahtevaju odlazak na ratište. U Beograd dolazi prvi i poslednji dobitnik venca slave, Jaroslav Jastrebov, predstavljen kao slikar, pisac, istoričar, filozof, borac za pravoslavlje i savez slovenskih naroda. On je te jeseni navodno štrajkovao glađu pred jugoslovenskom ambasadom u Moskvi protiv stranog mešanja u jugoslovensku krizu. Štrajk je prekinuo kada mu je Vuk Drašković odneo komad srpskog hleba. U znak zahvalnosti, Društvo srpsko-ruskog prijateljstva i redakcija „Ratnih novina“ održali su 18. oktobra na Terazijama miting u čast podvižnika koji je „svojim velikim podvigom podigao moral srpskom narodu“. Govorili su Veselin Đuretić, Milić od Mačve, Dimitrije Kalezić, Dragomir Brajković. O Jastrebovljevom boravku u Srbiji brine organizacioni odbor sastavljen od akademika, književnika i najuglednijih patriota. Dobrodošlicu su mu hlebom i solju poželeli Milan Komnenić i Jovan Marjanović. Jastrebov tvrdi da je okupio 500 oficira-specijalaca, vijetnamskih i avganistanskih veterana, koji će uskoro doći da se pridruže pravednoj borbi srpskog naroda. Mediji sve učestalije spominju ratne profitere. Neko zarađuje da preživi, neko okreće milione. Na pijacama i vašarima širom Vojvodine prodaje se ratni plen iz Slavonije i Baranje. Tu ima svega, od kombajna i traktora do televizora, bele tehnike, nameštaja, posuđa, alata, ikona, umetničkih slika, odeće i obuće... Najbrže pritiče onima koji trguju gorivom, cigaretama, alkoholom, kao i onima koji snabdevaju vojsku. Otvaranje preduzeća na Kipru košta samo 1.850 dolara. Ko ima takvo preduzeće i dobre veze u nekom ministarstvu, Generalštabu, Službi državne bezbednosti i ostalim državnim nadleštvima, za kratko vreme postaje uspešan biznismen. Hrvatska uoči Božića uvodi sopstvenu valutu – hrvatski dinar. Do kraja godine njegova vrednost je izjednačena s jugoslovenskim. Odjednom se može promeniti deset hiljada, na tekući raćun može se položiti dvaput toliko. Narodna banka Jugoslavije uzvraća hitnim štampanjem novih novčanica na kojima, umesto SFRJ, piše samo – Jugoslavija. U gotovini

se, najkasnije do 31. decembra, može zameniti 30 hiljada, veće sume samo preko računa u banci. Uplate veće od sto hiljada evidentiraju se posebno, navodno radi sprečavanja zloupotreba. Za njih je otvoreno široko polje, jer stanovnici krajina i gastarbajteri mogu da menjaju nevažeće dinare i kasnije. Pred bankama nastaju ogromni redovi. U radnjama su neviđene gužve: ljudi nastoje da potroše novac koji ne mogu da zamene. Radovan Karadžić, Jovan Rašković, Veselin Đuretić, Milić od Mačve, vladika Lukijan i druge ugledne ličnosti najavljuju osnivanje Međunarodne srpske banke, koja će biti registrovana u Frankfurtu. Osnivački kapital iznosiće osam miliona dolara. Cilj banke je zaštita ekonomskih interesa Srba u svetu i u Srbiji.

Krajem godine događaji se ubrzavaju Vojnomedicinska akademija u Beogradu krajem godine saopštava da je u nju od početka sukoba dopremljeno 1.949 ranjenika, od toga 578 pripadnika Teritorijalne odbrane, ostalo vojna lica. Umrlo je samo 49 njih. Pukovnici na ratištu za novembar i decembar dobili su po 60.000 dinara, vojnici po 22.000. Oficirska dnevnica iznosila je 580, vojnička 400 dinara. Na početku godine marka se na crno plaćala 11 dinara. Na kraju - između 60 i 80 dinara. Te godine u svetu su ubijena 83 novinara. U Jugoslaviji - 21. Prvi je bio snimatelj HTV Goran Lederer, 10. avgusta u Kostajnici, a poslednji foto-reporter Pavo Urban, 6. decembra u Dubrovniku. Svode bilanse i izdavači. Sarajevska Svjetlost objavila je 170 naslova, Srpska književna zadruga 137, BIGZ 120, Prosveta 100, Nolit 78, Matica srpska 54, zagrebačko Znanje 28, Grafički zavod Hrvatske 40. Najčitanije knjige u Srbiji bile su Tri posleratna druga Đorđa Balaševića, To sam ja, Edička Eduarda Limonova te bestseler Dana Grinburga i Marsije Jakob - Kako upropastiti sopstveni život. Prema listi Frans fudbala, petorica najboljih fudbalera u Evropi su: Žan Pjer Papen, Darko Pančev, Dejan Savićević, Lotar Mateus i Robert Prosinečki. Za najbolje sportiste Srbije proglašeni su strelci Jasna Šekarić i Goran Maksimović. Valjda najveći optimista na kraju krvave, prljave i ružne godine bio je Enriko Josif, akademik, predsednik Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva. On izjavljuje: „Treba istrajati. Kosmička je samo još sekunda do onog velikog trenutka kada će i srpski i jevrejski narod vaskrsnuti iz ovog užasa. Što ih više budu unižavali i pritešnjivali, oni će se sve više uspravljati, jer znaju da su na bedemima buduće istorije čovečanstva. Ogromna Rusija se srušila - Srbija još nije i neće - za to se stalno molim Bogu“. Krajem godine događaji se ubrzavaju. Dragutin Zelenović podnosi ostavku, bez obrazloženja. Na njegovo mesto izabran je Radoman Božović. Nezavisna štampa naziva ga malim prstom velike, Miloševićeve pesnice. Badenterova Arbitražna komisija objavila je mišljenje o jugoslovenskoj krizi. Ključna rečenica glasi: „Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nalazi se u procesu raspada“.

Savet bezbednosti usvojio je rezoluciju 724. o slanju posmatračke misije u Jugoslaviju. SAO Krajina i SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem ujedinile su se u Republiku Srpsku Krajinu (RSK).

Rat tek treba da počne Evropska zajednica pozvala je 17. decembra jugoslovenske republike da u roku od pet dana zatraže priznanje. Biće priznati svi koji to žele i ispunjavaju uslove. Priznanje su zatražile Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bosna i Hercegovina. Srbija i Crna Gora odbijaju da to učine. Budimir Košutić grmi: „Istorija srpske državnosti starija je od državnosti nekih članica EZ. Stoga Srbija nikada neće podneti zahtev da joj te zemlje odobre državnost“. Zahtevi RSK i Republike Kosovo nisu uzeti u razmatranje. Jugoslav Kostić najavljuje stvaranje nove Jugoslavije na 72 odsto teritorije države koja se raspada. Ante Marković podnosi ostavku. Nemačka je zvanično priznala Sloveniju i Hrvatsku. Početkom januara naredne godine to će učiniti i ostale članice EZ. Branko Mijoljević iz Novog Sada poručio je novim državama: „Zacvileće majka slovenačka i hrvatska kada joj se deca pretvore u bezlični potčinjeni puk. Taj puk koji će odlično poslužiti kao topovska hrana kada bude zatrebalo“. Milošević je 31. decembra primio Sajrusa Vensa i u potpunosti podržao njegov mirovni plan. General Kadijević istog dana podnosi ostavku. Trećeg januara 1992. general Andrija Rašeta i ministar odbrane Hrvatske Gojko Šušak u Sarajevu, u Vensovom prisustvu, potpisuju sporazum o opštem prekidu vatre u Hrvatskoj. U krajevima gde se ratovalo biće raspoređeno deset hiljada pripadnika mirovnih snaga. Ipak, moćni komandant Arkan, pred kojim drhte i generali, izjavljuje: „Rat tek treba da počne. Naše je da očistimo oružje i čuvamo ga na suvom“. Na Božić je poznata operska pevačica Ljiljana Molnar-Talajić pevala u katedrali u svojoj rodnoj Banjaluci. Po tadašnjem redu, na koncert su došli pripadnici svih vera i nacija. Kad je otpevala Ave Mariju, svi su plakali. Znali su da se zlo ne može zaustaviti i da je jedno razdoblje zauvek završeno. Odlazeća godina širom Srbije ispraćena je uz nezapamćenu pucnjavu. Vojnici i rezervisti nadali su se skorom povratku kući. Na kraju 1991. većina građana bila je siromašnija nego na njenom početku. Inflacija je dostigla 300 procenata. Na početku godine u Srbiji je bilo 29 banaka; na kraju – tačno 50. Desetine hiljada porodica tugovalo je za poginulima. Stotine hiljada dočekale su 1992. daleko od svojih domova, u izbeglištvu odnosno izgnanstvu. Najbolje su prošli oni koji su na vreme pobegli u inostranstvo.

Te godine umrli su Vasko Popa, Marko Nikezić, Đuka Julius, Jug Grizelj, Isak Baševis Singer, Iv Montan, Lazar Kaganovič, Majls Dejvis, Sten Gec, Fredi Merkjuri. Jugoslavije više nije bilo. U Hrvatskoj se tek nazirao mir. U Bosni i Hercegovini nazirao se rat. Strah od budućnosti bio je jači od nade.