Mihail Bulgakov - Pismo vrhovnoj vlasti.pdf

Mihail Bulgakov

PISMO VRHOVNOJ VLASTI i drugi kraći spisi

zdls/bojana888

Izgledi za budućnost

Sad kad je naša nesrećna otadžbina dotakla samo dim srama i bede na koje ju je bacila „velika socijalna revolucija”, mnogima od nas sve češće navire jedna ista misao. Ova je misao nametljiva. Nejasna i turobna - ona iskrsava u svesti i odlučno zahteva odgovor. Ona je jednostavna: A šta će s nama biti? Javlja se ona prirodno. Mi smo analizirali svoju nedavnu prošlost. O, vrlo dobro smo proučili gotovo svaki trenutak u protekle dve godine. Mnogi su je ne samo proučili već su je i prokleli. Sadašnjica nam je pred očima. Takva je, da bismo radije da ih zatvorimo. Da ne gledamo! Ostaje budućnost. Zagonetna, neizvesna budućnost. Zbilja: šta će s nama biti?... Nedavno mi se pružila prilika da pregledam nekoliko brojeva engleskog ilustrovanog časopisa. Dugo, kao opčinjen, gledao sam sjajno urađene slike. I dugo, dugo potom razmišljao... Da, prizor je jasan! Džinovske mašine, u džinovskim fabrikama, iz dana u dan, grozničavo proždirući kameni ugalj, kloparaju, lupaju, razlivaju mlazeve rastopljenog metala, kuju, ispravljaju, sastavljaju... One kuju svetsku silu, odmenivši one mašine koje su još nedavno, sejući smrt i razarajući, kovale moć pobede.

Na Zapadu, veliki rat velikih naroda je završen. Oni sad ližu svoje rane. Oporaviće se oni, naravno, vrlo brzo će se oporaviti. I svima kojima se um razbistrio, koji ne veruju u to nesrećno buncanje da će se naša zlokobna bolest proširiti na Zapad i zahvatiti ga, postaće očigledan taj silovit napredak kolosalnog rada u svetu, onaj koji će zapadne zemlje vinuti u visine još neviđene svetske moći. A mi? Mi ćemo da kasnimo... Mi ćemo tako mnogo da kasnimo, da nijedan ovovremeni prorok, verovatno, neće moći da kaže kad ćemo najzad da ih stignemo i da li ćemo uopšte da ih stignemo. Jer, mi smo kažnjeni. U ovom času mi ne možemo da gradimo. Pred nama je težak zadatak - da osvojimo, preotmemo sopstvenu zemlju. Obračun je počeo. Heroji-dobrovoljci otimaju iz ruku Trockog pedalj po pedalj ruske zemlje. I svi, svi - i oni koji neustrašivo izvršavaju svoju dužnost, i oni koji se zbijaju u pozadini, u gradovima na jugu, u teškoj zabludi verujući da će posao spasavanja zemlje moći da prođe bez njih, svi žudno iščekuju njeno oslobođenje. I ona će biti oslobođena. Jer, nema zemlje bez heroja, i nedopustivo je misliti da je otadžbina umrla. Ali, biće potrebno mnogo borbi, mnogo prolivene krvi, jer sve dok iza zlokobne figure Trockog, s oružjem u ruci, i dalje nadiru bezumnici, oni koje je on nasamario, života biti neće, nego borba na život i smrt. Borba je neophodna. I dok tamo na Zapadu budu štektale mašine napretka, kod nas, s kraja na kraj zemlje, štektaće mitraljezi. Bezumlje u protekle dve godine gurnulo nas je na strašan put, za nas nema predaha, nema odmora. Prineli smo ustima čašu stradanja i ispićemo je do dna. Tamo na Zapadu blistaće bezbrojna električna svetla, piloti će parati osvojeni vazduh,

tamo će se graditi, istraživati, štampati, učiti... A mi... Mi ćemo se tući. Jer nema sile koja bi mogla to da promeni. Mi ćemo osvajati sopstvene prestonice. I osvojićemo ih. Englezi, pamteći kako smo, zastirući polja krvavom rosom, tukli Nemačku i odvlačili je od Pariza, pozajmiće nam još šinjela i čizama, da se što pre dokopamo Moskve. I dokopaćemo se. Hulje i bezumnici biće prognani, rastureni, uništeni. I rat će se završiti. Tada će okrvavljena, uništena zemlja početi da se uspravlja... Lagano, s mukom da se uspravlja. Oni koji se žale na „umor”, avaj, biće razočarani. Jer, moraće još više da se „umaraju”... Prošlost će morati da se iskupi neizmernim radom, životom u teškoj nemaštini. Da se iskupi u prenosnom i doslovnom smislu reči. Da se iskupi za bezumlje martovskih dana, za bezumlje oktobarskih dana, za odmetnute izdajnike, za izopačenost radnika, za Brest, za sumanuto korišćenje mašina, za štampanje novca... za sve! I mi ćemo se iskupiti. I tek onda, kada bude već prilično kasno, počećemo ponovo ponešto da gradimo, da bismo postali punopravni, da bi nas opet primili u versajske dvorane. Ko će dočekati te svetle dane? Mi? O, ne! Naša deca možda, a možda i unuci, jer zamah istorije je širok i ona decenije „prelistava” sa istom onom lakoćom kojom prelistava i godine. A mi, predstavnici zlosrećnog pokoljenja, umirući kao kukavni bankroteri, bićemo prinuđeni da svojoj deci kažemo:

- Plaćajte, pošteno plaćajte i večno se sećajte socijalne revolucije!

(List Grozni, 13. novembar 1919)

Pismo vrhovnoj vlasti

Vladi SSSR-a od Mihaila Afanasjeviča Bulgakova (Moskva, B. Pirogovska 35a, st. 6)

Obraćam se Vladi SSSR-a sledećim pismom:

1 Pošto su sva moja dela zabranjena, među mnogim građanima koji me poznaju kao pisca mogli su da se čuju glasovi koji me savetuju jedno isto. Da napišem „komunistički komad” (pod znacima navoda dajem citate), a pored toga i da se Vladi SSSR-a obratim pokajničkim pismom kojim bih iskazao odricanje od sopstvenih ranijih pogleda, onih koje sam izrazio u književnim delima, i kojim bih izneo uveravanja da ću odsad raditi kao pisac-saputnik, predan ideji komunizma. Cilj: da se spasem progona, bede i, konačno, neizbežne propasti. Ovaj savet nisam poslušao. Malo je verovatno da bi mi uspelo da se pred Vladom SSSR-a pokažem u povoljnom svetlu ukoliko bih napisao lažno pismo, koje predstavlja nečastan i uz to naivan politički ispad. A da napišem komunistički komad nisam čak ni pokušao, znajući dobro da takav komad meni neće poći za rukom. U meni sazrela želja da okončam svoje književničke muke primorava me da se Vladi SSSR-a obratim iskrenim pismom.

2 Proučivši svoje albume s novinskim isečcima iz štampe SSSR-a, za deset godina mog književnog rada pronašao sam 301 kritiku o meni. Od njih je pohvalnih bilo tri, neprijateljsko-nepovoljnih - 298. Pomenutih 298 predstavljaju odraz u ogledalu mog književnog života. Junak mog komada Dani Turbina, Aleksej Turbin, u štampi je, u stihovima, nazivan „kučkinim sinom”, a autor komada predstavljan kao „rahitična matora džukela”. O meni su pisali kao o „književnom smetlaru”, koji sakuplja ogriske koje je „izbljuvalo tuce gostiju”. Pisali su ovako: „... Miška Bulgakov, moj kum, takođe, izvinite na izrazu, pisac, po ustajalom smeću pretura... Što ti je, brajko, pitam, njuška tako... Ja sam čovek fin, de zvizni ga koritom u potiljak... Turbini su nam potrebni isto kao i kučki grudnjak... Našao se, kučkin sin, našao se Turbin, nemao ni novca, ni uspeha...” (Život umetnosti, br. 4, 1927) Pisali su „o Bulgakovu, koji što je bio, to će i ostati, novoburžoasko seme, koje štrca otrovnom ali nemoćnom pljuvačkom na radničku klasu i njene komunističke ideale”. (Koms. pravda, 14. 10. 1926) Izjavljivali su da mi se sviđa „atmosfera kereće svadbe oko neke riđokose prijateljeve žene” (A. Lunačarski, Izvestija, 8. 10. 1926) i da moj komad Dani Turbina širi „smrad” (stenogram sa sednice pri Agitpropu, maja 1927) i tako dalje, i tako dalje... Hitam da saopštim da ni u kom slučaju ne navodim citate da bih se žalio na kritiku ili stupao u bilo kakvu polemiku. Moj cilj daleko je ozbiljniji. S dokumentima u rukama ja dokazujem da je sva štampa SSSR-a, a zajedno s njom i sve ustanove kojima je poverena kontrola repertoara, u toku svih godina mog književnog rada jednodušno i s krajnjom žestinom dokazivala da dela Mihaila Bulgakova u SSSR-u ne mogu da postoje. I ja izjavljujem da je štampa SSSR-a potpuno u pravu.

3

Kao polaznom tačkom za ovo pismo poslužiću se mojim pamfletom Purpurno ostrvo. Sva kritika SSSR-a, bez izuzetka, dočekala je ovaj komad sa izjavom da je on „bezvredan, bled, ništavan” i da predstavlja „paskvilu protiv revolucije”. Jednodušnost je bila potpuna, ali je narušena iznenada i potpuno neočekivano.

U 12. br. Repert. bilt.1 (1928) objavljena je recenzija P. Novickog, u kojoj je saopšteno da je ’Purpurno ostrvo’ - „zanimljiva i duhovita parodija”, u kojoj „se pojavljuje zlokobna sen Velikog Inkvizitora, koji guši umetničko stvaralaštvo i neguje ropske, udvoričko-nevešte dramaturške šablone, potire ličnost glumca i pisca”, da se u Purpurnom ostrvu radi o „zlokobnoj mračnoj sili, koja stvara helote, udvorice i panegiriste...” Rečeno je da „ako takva mračna sila postoji, onda je negodovanje i zlobna oštroumnost dramaturga, kojeg je buržoazija proslavila - opravdano”. Dopustite da postavim pitanje - gde je istina? Šta je, na kraju krajeva, Purpurno ostrvo? - „Ništavan, bezvredan komad” ili je to „oštrouman pamflet”? Istina leži u recenziji Novickog. Ja neću da procenjujem koliko je moj komad oštrouman, ali priznajem da se u komadu zaista pojavljuje zloslutna sen, i to sen Glavnog repertoarskog komiteta. On je taj koji odgaja helote, panegiriste i zaplašene „sluge”. On je taj koji ubija stvaralačku misao. On uništava sovjetsku dramsku umetnost i uništiće je. Ja nisam šapatom iz prikrajka izražavao ove misli. Ja sam ih stavio u dramski pamflet i ovaj pamflet stavio sam na scenu. Sovjetska štampa, štiteći Glavrepertkom, 2 napisala je da je Purpurno ostrvo paskvila na račun revolucije. To je neozbiljno blebetanje. Paskvile na račun revolucije u komadu nema iz više razloga, od kojih ću, zbog manjka prostora, navesti jedan: paskvilu na račun revolucije, zbog njene vanredne grandioznosti, nije moguće napisati. Pamflet nije paskvila, a Glavrepertkom - nije revolucija. 1 Znači: Repertoarskog biltena... Inače, u tekstu celog prevoda u ovoj knjizi su, radi faktografske vernosti, zadržani skraćeni oblici reči, naziva i izraza, onako kako ih je upotrebljavao autor. - Prev. 2 Glavni komitet za repertoarsku politiku. - Prev.

Ali, kad nemačka štampa piše da je Purpurno ostrvo - „prvi poziv za slobodu štampe u SSSR-u” (Mlada garda, br. 1 - 1929) - ona piše istinu. Ja to priznajem. Borba protiv cenzure, ma kakva ona bila i uz kakvu god vlast stajala, moj je književnički dug, kao što su i pozivi za slobodu štampe. Ja sam vatreni pobornik ove slobode i smatram da ukoliko bi pisac naumio da dokazuje kako mu ona nije potrebna, bio bi poput ribe koja javno svedoči da joj voda nije potrebna.

4 To je jedna crta mog stvaralaštva, a ona sama sasvim je dovoljna da moja dela ne postoje u SSSR-u. Ali, s prvom crtom povezane su i sve ostale koje se ispoljavaju u mojim satiričnim pripovetkama: mračne i mistične boje (ja sam - mističan pisac) kojima su oslikane bezbrojne izopačenosti našeg svakodnevnog života, jed kojim je prožet moj jezik, dubok skepticizam u pogledu revolucionarnog razvoja koji je u toku u mojoj nerazvijenoj zemlji, i stavljanje nasuprot njemu drage i Velike Evolucije, a najvažnije - slikanje strašnih crta mog naroda, onih crta koje su mnogo pre revolucije izazivale najdublju patnju kod mog učitelja M. J. Saltikova-Ščedrina. Ne treba ni da se kaže da štampi SSSR-a, zauzetoj nedovoljno ubedljivim izjavama o tome da satira M. Bulgakova sadrži - „klevetu”, ni na pamet nije palo da na sve ovo ozbiljno obrati pažnju. Samo jedanput, kad sam tek postao poznat, primećeno je s prizvukom tobože nadmenog čuđenja: „M. Bulgakov hoće da postane satiričar naše epohe.” (Knjigonoša, br. 6, 1925) Avaj, glagol „hteti” dat je uzalud u sadašnjem vremenu. Treba ga prebaciti u davno prošlo vreme: M. Bulgakov postao je satiričar, i to upravo u vreme u kome je svaka prava satira (koja zadire u zabranjene zone) u SSSR-u bila potpuno onemogućena. Nije meni pripala čast da ukažem na ovu zločinačku misao u štampi. Ona je sasvim jasno izražena u članku V. Bljuma (br. 6 Lit. Gaz.),3 i smisao ovog članka sjajno i tačno može da se iskaže jednom formulom:

3 Literaturnaja gazeta - Prev.

Svaki satiričar u SSSR-u napada sovjetsko uređenje. Da li sam ja moguć u SSSR-u?

5 I, konačno, moje poslednje crte u upropašćenim komadima Dani Turbina, Bekstvo i romanu Bela garda, uporno slikanje ruske inteligencije kao najboljeg sloja u našoj zemlji. Naročito prikazivanje porodice iz redova plemićke inteligencije, koja je voljom neumitne istorijske sudbine bačena, u vreme građanskog rata, u tabor bele garde, u tradiciji Rata i mira. Ovakvo slikanje potpuno je prirodno za pisca koji je poreklom vezan za inteligenciju. Ali, takve slike dovode do toga da njihov autor u SSSR-u, zajedno sa svojim junacima, dobija - bez obzira na svoje veliko nastojanje da bude nepristrastan prema crvenima i belima - pečat belogardejca-neprijatelja, a dobivši ga, što je svakom jasno, u SSSR-u može sebe da smatra propalim čovekom.

6 Moj književni portret je završen, i on predstavlja politički portret. Ne mogu da kažem koliki zločin on sobom oličava, ali molim za jedno: da se izvan njega ne traži ništa. Dat je krajnje pošteno.

7 Sada sam uništen. Ovo uništenje sovjetska javnost dočekala je s najvećom radošću i nazvala ga „dostignućem”. R. Pikelj, pominjući moje uništenje (Izv4, 15. 10. 1929) izrazio je liberalnu misao: 4 Izvestija. - Prev.

„Mi ovim ne želimo da kažemo da je ime Bulgakova izbrisano sa spiska sovjetskih dramskih pisaca.” I pogubljenom piscu ulio je nadu rečima da se „radi o njegovim prošlim dramskim delima”. Međutim, život u liku Glavrepertkoma dokazao je da je liberalizam R. Pikelja potpuno neosnovan. Od Glavrepertkoma sam 18. marta 1930. dobio dokument u kome se lakonski saopštava da moj novi, a ne stari komad, Bratstvo licemera (Molijer) NIJE DOBIO DOZVOLU ZA IZVOĐENJE. Reći ću kratko: ispod dva reda službenih akata pokopani su - rad u bibliotekama, moja fantazija i komad koji je od kvalifikovanih pozorišnih stručnjaka nebrojeno puta ocenjen kao - sjajan komad. R. Pikelj je u zabludi. Propala su ne samo moja prošla dela već i sadašnja i sva buduća. A ja sam lično, sopstvenim rukama, bacio u peć nacrt romana o đavolu, nacrt komedije i početak drugog romana, Pozorište. Sva moja dela beznadežna su.

8 Molim Sovjetsku vladu da uzme u obzir da ja nisam političar nego književnik, i da sam svu svoju produkciju posvetio sovjetskoj sceni. Molim da se obrati pažnja na sledeća dva suda o meni u sovjetskoj štampi. Oba potiču od nepomirljivih neprijatelja mojih dela, i zbog toga su veoma dragocena. Godine 1925. napisano je: „Pojavljuje se pisac koji se ne prikazuje čak ni kao simpatizer.” (L. Averbah, Izv., 20. 10. 1925) A 1929. godine: „Njegov talenat je isto toliko očigledan koliko i socijalna reakcionarnost njegovog stvaralaštva.” (R. Pikelj, Izv., 15. 10. 1929)

Molim da se uzme u obzir da je onemogućavanje da pišem za mene isto kao da sam živ sahranjen.

9 MOLIM VLADU SSSR-a DA MI NALOŽI DA HITNO NAPUSTIM SSSR U PRATNJI SVOJE ŽENE LJUBOV JEVGENJEVNE BULGAKOVE.

10 Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca koji ne može da bude od koristi u svojoj otadžbini, velikodušno pusti na slobodu.

11 Ako je i ovo što sam napisao nedovoljno uverljivo i ako budem osuđen na doživotno ćutanje u SSSR-u, molim Sovjetsku vladu da mi da posao u struci i da me službeno uputi u pozorište da radim u svojstvu državnog reditelja. Iskreno, doslovce i izričito molim da se kategorički naredi moje postavljenje u službu, jer su svi moji pokušaji da nađem posao u toj jedinoj oblasti u kojoj mogu da budem od koristi SSSR-u kao izuzetno kvalifikovan stručnjak, pretrpeli potpuni fijasko. Moje ime postalo je tako odiozno, da su ponude, s moje strane, da radim, naišle na strah, bez obzira na to što je u Moskvi ogromnom broju glumaca i režisera, a s njima i direktorima pozorišta, odlično poznato moje virtuozno poznavanje scene. Nudim SSSR-u sasvim poštenog stručnjaka, reditelja i glumca, bez i trunke saboterstva, koji prima na sebe obavezu da savesno režira bilo koju dramu, počev od Šekspirovih, pa sve do savremenih drama. Molim da budem postavljen za pomoćnika reditelja u prvom Hudožestvenom teatru -

u najboljoj školi, na čijem su čelu majstori K. S. Stanislavski i V. I. Nemirovič-Dančenko. Ako ne budem postavljen za reditelja, molim za budžetsko mesto statiste. Ako ni statista ne mogu da budem - molim za mesto scenskog radnika. Ako ni ovo nije moguće, molim Sovjetsku vladu da postupi prema meni onako kako nađe za shodno, ali da nekako postupi, jer meni, dramskom piscu koji je napisao pet komada i koji je poznat u SSSR-u i inostranstvu, u ovom trenutku prete - beda, ulica i propast.

Moskva, 28. marta 1930. godine

Prestonica u beležnici

I. Bog Remont Svaki bog ima svoj stil. Merkur, na primer, ima krilca na nogama. On je - nepovac i lupež. A moj omiljeni bog - bog Remont, koji se u Moskvu doselio 1922, s keceljom, umazan je krečom i zaudara na krdžu. I mene je dokačio svojom četkom, pa do dana današnjeg nosim trag božanskog dodira na svom jesenjem kaputu, u kome idem i zimi. Zbog čega? Ah da, u inostranstvu se verovatno ne zna da u Moskvi postoji čitava jedna klasa koja smatra da je moderno da se zimi nosi jesenja odeća. U tu klasu spada takozvana misaona inteligencija, kao i buduća inteligencija: rabfaki5 i slično. Ova druga, uostalom, čak nije ni u kaputima, nego u nekakvim kratkim žaketama. Zima?... Gluposti. Čovek se veoma lako privikne. Dakle, bilo je to u zlatnu jesen, kad smo prijatelj - spec 6 - i ja izlazili iz hotela. Tu se žestoko razmahao prekrasni bog. Stajali su nogari, niz zidove su se slivali beli potoci, prijatno je mirisalo na uljanu boju. I upravo tu me je i dohvatio četkom. Spec sa strašću udahnu miris boje i ponosno reče: - Dozvolite. Pričekajte, još koja godina - i nećete poznati Moskvu. Sad ćemo „mi” (s naglaskom na ovoj reči) pokazati na šta smo sve spremni! Nažalost, ništa naročito spec nije stigao da pokaže, jer nedelju dana posle ovoga bio je sledeća žrtva „boljševičkog terora”. Naime: strpali su ga u Butirke.7 Iz kog razloga, uopšte se ne zna. 5 Radnički fakulteti - Prev. 6 Naziv za stručnjaka buržoaskog porekla do sredine dvadesetih godina u sovjetskoj Rusiji - Prev. 7 Jedna od zloglasnih moskovskih tamnica. - Prev.

Njegova žena tim povodom govori nešto nerazumljivo: - To je nečuveno! Pa priznanice nema? Zar ne? Neka pokažu priznanicu. Sidorov (ili Ivanov, ne sećam se) je podlac! Kaže - dvadeset milijardi. Pre svega, radi se o petnaest! Priznanice zaista nema (pa nije spec budala!), zbog toga će speca uskoro da puste. A tada će on doista pokazati. Skupivši snagu u Butirkama. Ali, speca nema, a bog Remont je ostao. Možda zbog toga što, koliko god specova da zatvore, još uvek ih ostaje neizmeran broj (moja tačna statistika: u Moskvi ih je - 1.000.000, u najmanju ruku!), ili zbog toga što se može i bez specijalista, a bog neumorni, izvrsni štukater, moler i zidar - posluje. Čak ni sad nije posustao, iako je već zima i sipa meki sneg. Na Lubjanki, na uglu Mjasnicke, nalazilo se bog te pita šta: nekakva oglodana pustara, prekrivena izlomljenom opekom i krhotinama flaša. A sad je, doduše, prizemna, ali ipak zgrada! Z-g-r-a-d-a! Stakla - cela! Sve kao što treba. Iza stakala, doduše, ničeg još nema, ali napolju već pada u oči natpis sa zlatnim slovima: „Trikotaža”. Sve u svemu, pred očima se zbivaju čuda. Razjapljena vrata na donjim spratovima iznenada dobijaju stakla. Dan-dva i u izlozima se pale lampe, a tamo... ili su čitavi slapovi tkanina, ili pod zelenim abažurom štrči nekakva glava, pognuta nad papirima. Ne znam zbog čega, niti kakva glava, ali šta radi mogu da kažem i ne zavirivši unutra: - Sastavlja izveštaj o prekovremenom radu. I otvoreno ću reći: tkanine - to je u redu, ali glava je - nepotrebna. Pišu li pišu... A od toga, očigledno, nikakve koristi. Ubeđen sam da će tkanine i posuđe, kišobrani i kaljače, na kraju krajeva, sasvim potisnuti ćelave činovničke glave. Moskovski krajolik postaće čaroban. Po mom ukusu. S uživanjem sad prolazim kroz pasaže. Na Petrovki i Kuznjeckom - suton plamti svetlošću. Raskošna gama boja u staklima - osmehuju se lica igračaka zanatskih zadruga. Liftovi su krenuli! Lično sam ih danas video. Imam li prava da verujem svojim očima? Ove sezone popravljalo se, malterisalo, lepilo. Sledeće sezone, uveren sam, gradiće se. Jesenas, gledajući po ulicama kotlove s asfaltom koji su goreli paklenim plamenom, drhtao sam od radosne slutnje. Gradiće se, bez obzira na sve. Možda je to samo mašta pravovernog Moskovljanina... Ja, kako god vi na to gledali, vidim - renesansu.

Moskovski epitalam: Pevam tebi, o, bože Remonte!

II. Trula inteligencija Rastali smo se u junu. Došao je tad kod mene, smotao krdžu i mrzovoljno rekao: - E pa, eto, završih univerzitet. - Čestitam, doktore - odgovorih od srca. Budućnost koja se otvarala pred novopečenim doktorom izgledala je ovako: u odeljenju za zaštitu zdravlja rekli su mu: „Slobodni ste”, u domu studenata: „E, sada kada ste završili, iselite se”, u klinikama, bolnicama i sličnim ustanovama: „Smanjen je broj radnih mesta.” Sve u svemu, mrkli mrak. Posle ovoga nestao je, potonuvši u moskovski bezdan. - Znači, propade - spokojno zaključih, zaokupljen sopstvenim poslovima (tzv. borba za opstanak). Dogurah čak do novembra s namerom da i dalje bijem bitku, kada se iznenada on pojavi. Na ramenima mu vise pohabani dronjci (nekadašnji studentski kaput), a ispod njih vire glanc nove pantalone. Po šavu, aristokratski prepeglanom - procenih, bez greške: kupljene su u Suharjovki za 75 miliona. On izvadi kutiju za špriceve i ponudi mi „Iru - na komad”. Zanemeo od zaprepašćenja, čekao sam objašnjenje. Usledilo je istog trena: - Radim kao nosač u zadruzi. Znaš, simpatična neka zadruga - šest studenata pete godine i ja... - A šta istovarate? - Nameštaj za radnje. Imamo već i stalne mušterije. - Pa koliko zarađuješ?

- Evo, prošle nedelje - 275 limunčića. Odmah sam pomnožio: 275x4= milijarda i sto! Mesečno. - A medicina? - A medicina je za sebe. Tovarimo jedanput-dvaput nedeljno. Ostalo vreme radim na klinici, na rendgenu. - A soba? On se naceri. - I sobu imam... Neobično je to, znaš, ispalo... Prevozili smo nameštaj u stan jedne glumice. Pa pita ona mene začuđeno: „A ko ste, dozvolite da pitam, zapravo vi? Imate tako inteligentno lice.” Ja sam, kažem, doktor. Da si samo video kako se preobrazila! Čajem me poslužila, raspitivala se. A gde vi, pita, živite? A ja kažem... Nigde ne živim. Tako se zauzela, bog joj dao zdravlja. Preko nje sam i dobio sobu, kod njenih poznanika. Ima samo jedan uslov: da se ne ženim! - Ma zar je glumica takav uslov postavila? - Zašto bi glumica... Gazde. Samom ćemo, kažu oni - dati, dvoma - ni u kom slučaju. Zadivljen fantastičnim uspesima mog prijatelja, rekoh razmislivši malo: - Eto, svi su pisali: trula inteligencija, trula. Ta ona je, po svoj prilici, već nestala. Posle revolucije nikla je nova, čelična inteligencija. Ona i nameštaj može da nosi, i drva da cepa i rendgen da opslužuje. - Verujem - nastavih, ponet lirskim zanosom - da ona neće nestati! Preživeće! Ispuštajući zagušljive kolutove dima „Ire - na komad”, on se složi: - Zašto bismo nestali? Ne pristajemo da nas nema.

III. Natprirodan dečak Juče ujutru u Tverskoj ugledao sam dečaka. Za njim je hodala grupa zabezeknutih građana muškog i ženskog pola, razjapljenih usta, i vukla se čitava povorka praznih kočija, kao za pokojnikom.

Iz tramvaja br. 6, koji je dolazio u susret, naginjali su se putnici i prstom upirali u dečaka. Neću da tvrdim, ali meni se učinilo da je prodavačica jabuka kraj kuće br. 73 zajecala od sreće, a šofer, zablenuvši se, naglo skrenuo i zamalo što nije završio u miliciji. Tek pošto sam dobro protrljao oči, shvatio sam u čemu je stvar. Na dečakovom stomaku nije visio sandučić s karamelama od saharina, i dečak nije urlao divljim glasom: - „Poslaničke”! „Java”!! „Mursal”!!! Novineta-čkaribajusvakog!..8 Dečak nije drugom dečaku iz ruku otimao zgnječene limunove, i nije ga šutirao. Dečak nije držao cigaretu u ustima... Dečak nije psovao na pasja usta. Dečak nije ulazio u tramvaj u drečavim prnjama i nije unjkao, pritvorno prelećući pogledom preko sitih lica špekulanata: - Ude-lite... Hrista radi... Ne, građani. Ovaj izuzetan dečak, kojeg sam prvi put sreo, hodao je dostojanstveno se klateći, bez žurbe, s prekrasnom mekom šapkom, a na licu su mu se ogledale sve one vrline kakve samo mogu da krase dečaka od 11-12 godina. Ne, nije to bio dečak. Bio je to pravi-pravcati heruvim u toplim rukavicama i valjenkama. A na leđima heruvima visila je t-o-r-b-a, iz koje je virio krajičak umazane zbirke zadataka. Dečak je išao u školu prvog stepena da u-č-i. Toliko. Tačka.

IV. Trilioner Pošao sam do poznanika, nepovaca. Dozlogrdilo mi je da posećujem pisce. Boemi su privlačni jedino kod Muržea9 - crno vino, devojke... Moskovski literarni boemi su nesnosni. Dođeš, pa - ili te ponude da sedneš na sanduk, a u sanduku zarđali ekseri, ili nema 8 Satirično-humoristički časopis Tačka riba svakog (Taчкa npoкamывaem вcex) koji je kao nedeljnik izlazio u Moskvi 1922-1923. Izdavala ga je grupa starih satiričara i humorista. - Prev. 9 Anri Murže (1822-1861) - francuski pisac. Njegove Scene iz života boema poslužile su kao osnova za Pučinijevu operu Boemi (1895), kao i istoimenu operu R. Leonkavala (1897). - Prev.

čaja, ili čaja ima, ali nema šećera, ili u susednoj sobi gazdarica kuva domaću rakiju i tamo se muvaju nekakvi ljudi naduvenih lica, a ti sediš kao na iglama, jer se bojiš da će doći - da hapse te naduvene, pa će i tebe da pokupe, ili će (što je najgore od svega) mladi pesnici početi svoje stihove da recituju. Jedan, pa drugi, a za njim i treći... Jednom rečju - nepodnošljiva situacija. Kod nepovaca je izuzetno prijatno. Čaj, limun, biskviti, sobarica, svuda se oseća parfem, tu su srebrne kašičice (napomena za preplašenog stranca: platonsko uživanje), na pijaninu kći svira Molitvu device, tu je divan, „želite li s pavlakom”, niko ne recituje stihove, i tako dalje. Jedina neprijatnost je: u ogledalu se malena rupa na tvojim pantalonama pretvara u rupetinu veličine čajnog tanjirića, pa moraš da je skrivaš dlanom, a čaj da mešaš levom rukom. A domaćica govori, ljupko se osmehujući: - Vi ste tako dragi i zanimljivi, a zašto ne kupite nove pantalone? A uzgred i kapu... Posle ovog „uzgred” zagrcnuh se čajem, i jektičava Molitva device zazvuča mi kao dans makabr. Ali, začu se zvono i izbavi me. Uđe neko pred kim sve poblede, čak se i srebrne kašičice skupiše i postadoše nalik na polovni fraže.10 Na prstu posetioca bilo je nešto slično krstu Hrama Hrista Spasitelja pri zalasku sunca. - Devedesetak karata... Baš kao da ga je s krune skinuo - došapnu sused - pesnik, čovek koji je stihovima opevao drago kamenje, ali, zbog svog krajnjeg siromaštva, nije imao predstavu šta je to karat. Po kamenu koji je na sve strane prosipao raznobojnu svetlost, po tome kako je preko ramena žene ove novopridošlice bio prebačen riđi palatin, po tome kako su novopridošlici živo igrale oči, dosetih se da je preda mnom nepovac nad nepovcima, pa još, po svoj prilici, i iz trusta. Domaćica se zajapuri, poče da se osmehuje svojim zlatnim krunicama, potrča im u susret uzvikujući nešto, a Molitva device prekide se na najzanimljivijem mestu. Zatim otpoče živahno ispijanje čaja, pri čemu je nepovac bio u centru pažnje. 10 Metal koji imitira srebro. - Prev.

Iz nekog razloga ja se uvredih (pa šta ako je on nepovac? zar ja nisam čovek?) i odlučili da zapodenem razgovor. I zapodenuh ga vešto. - Kolika vam je plata ? - upitah vlasnika blaga. Istog trena, pod stolom me s dve strane očepiše. Na desnoj nozi osetih pesnikovu čizmu (iskrivljenu, izlizanu potpeticu), na levoj - domaćičinu nogu (francusku, tanku potpeticu). No, bogataš se ne naljuti. Naprotiv, mojim pitanjem bio je, iz nekog razloga, polaskan. Zaustavi za tren na meni pogled, i u taj mah ja opazih da mu oči liče na dva novčića od deset rubalja, iskovana u Odesi. - Hm... hm... kako da vam kažem... Eh... sitnica. Dve, tri milijarde - odgovori on, šaljući mi s prsta snopove svetlosti. - A koliko košta bri... - zaustih i vrisnuh od bola... - ...brijanje?! - viknuh, izbezumljen, umesto „briljantski prsten”. - Brijanje je 20 limunova - zapanjeno odgovori nepovac, a domaćica mu očima dade znak: „Ne obraćajte pažnju. On je idiot!” I u tren oka me skinuše s repertoara. Rascvrkutala se domaćica, ali zahvaljujući mom sjajnom uvodu, razgovor ni da makne iz limunske baruštine. Najpre, pesnik pljesnu dlanom o dlan i zastenja: - Dvadeset limunova! Jao, jao! (Poslednji put brijao se u junu.) Zatim sama domaćica bubnu nekakvu tričavu sumu povodom obrta u trustu. Nepovac vide da se nalazi u društvu naivčina po pitanju novca, te odluči da nas postavi na mesto. - Dolazi mi u trust nepoznat čovek - poče on, sa žarom u očima - i govori: Uzimam od vas robu za 20 milijardi. Plaćam menicama. Molim vas - odgovaram ja - vi ste - privatno lice... eh... a kakve su garancije da vaše uvažene menice... A, izvolite - odgovori on. I pokazuje knjižicu svog tekućeg računa. I šta vi mislite - nepovac pobednički prelete očima preko svih koji su sedeli za stolom - koliko je imao na bankovnom računu? - Trista milijardi - vrisnu pesnik (taj prokleti sankilot u rukama nije držao više od 50

limunova). - Osamsto - reče domaćica. - Devetsto četrdeset - bojažljivo pisnuh, skupivši noge pod sto. Nepovac vešto napravi pauzu i reče: - Trideset tri triliona. U to ja izgubih svest, i šta je bilo dalje, ne znam. Napomena za strance: trilion u moskovskim trustovima označava hiljadu milijardi. Trideset tri triliona piše se ovako: 33.000.000.000.000.

V. Čovek u fraku Opera Ziminova.11 Hugenoti12 U dlaku isti kao Hugenoti iz 1893, Hugenoti iz 1903, 1913. i, konačno, 1923. godine! Još od 1913. nisam gledao Hugenote. Prvi utisak - u glavi ti se muti. Dve izuvijane zelene kolone i nebrojeno mnoštvo plavičastih butina u trikoima. Zatim tenor počinje da peva tako da ti se istog trena očajnički ide u bife i: - Građanine, poslužitelju, pivo! („Dečko” se u Moskvi još uvek nije pojavilo.) U ušima gruva gromoglasno Marselovo13 „bum-bum!!”, a u glavi pitanje: „Zapravo je, verovatno, sjajno što protekle burne godine nisu isprašile ove Hugenote iz pozorišta, obojenog u nekakve žablje tonove!” Ma kakvi isprašili! U parteru, u ložama, na galerijama ni igla da stane. Pogledi su uprti u žute Marselove čizme. A Marsel, upućujući u parter srdite poglede, preti: Milost ne čekajte, Ona doći neće-e-e... Masa grmi. 11 Privatno pozorište koje je 1904. godine osnovao ruski pozorišni poslenik Sergej Ivanovič Zimin, od 1917. godine i direktor pozorišta. - Prev. 12 Opera Đakoma Mejerbera (1791-1864), napisana 1835. Postavljena na sovjetskoj sceni 17. novembra 1922. u teatru opere „Zimin”. - Prev. 13 Ulogu Marsela u operi Hugenoti igrao je G. S. Pirogov (1885-1931) - jedan od braće Pirogovih, koji su proslavili rusku opersku scenu - Prev.

Solisti, pomodreli pod šminkom, presecaju gromoglasnu masu hora i duvača. Zavesa klizi. Svetlost. Odmah poželiš sendviče i cigaru. Prvo je - nezamislivo, jer da bi jeo sendviče, treba da zarađuješ desetak milijardi mesečno, drugo se - već može. U garderobi je promaja, oblaci dima. U foajeu šuškanje, žamor, miriše na jeftin parfem. Prava pravcata čamotinja posle cigarete. Sve je po starom, kao i pre pet stotina godina. Izuzev, možda, odela. Sakoi su sumnjivi, frenčevi14 izlizani. „Gle” - pomislih, posmatrajući „publika i jeste i nije ista..!” I samo što to pomislih, kad na ulazu u parter ugledah čoveka. Bio je u fraku! Sve je bilo na svom mestu, kako i dolikuje. Blistavi plastron, odavno prepeglane pantalone, lakovane cipele i, najzad, i sam frak! Ne bi se obrukao ni u francuskoj komediji. U početku pomislih: da nije možda stranac? Od njih svemu možeš da se nadaš. Ali, bio je naš. Mnogo zanimljivije od fraka bilo je lice njegovog vlasnika. Izraz turobne uznemirenosti kvario je tajanstveno lice Moskovljanina. U očima mu se jasno moglo pročitati: „Da, frak. Evo ti šipak. Niko nema prava da mi kaže ni reči. Ukaza o frakovima nema.” I zaista, čoveka u fraku niko nije dirao, pa čak ni naročito interesovanje nije pobudio. Stajao je on nepomično, kao stena usred mora sakoa i frenčeva. Ovaj frak je kod mene toliku radoznalost izazvao da čak ni operu nisam odslušao do kraja. Kroz glavu mi prolazi pitanje: „Šta treba da znači ovaj frak? Da li je to muzejska retkost u Moskvi usred frenčeva iz 1923, ili je čovek u fraku nekakav živi znak: - Evo ti šipak. Za pola godine svi ćemo biti u frakovima. Mislite da je to pitanje isprazno? Ni govora...

14 Vojnička bluza. - Prev.

VI. Biomehanička glava ...Zovi me vandalom, To sam ime zaslužio. Pravo da kažem, pre nego što sam napisao ove redove, dugo sam se dvoumio. Strahovao. Zatim sam odlučio da rizikujem. Pošto sam se uverio da u Hugenotima i Rigoletu ne nalazim više razonodu, naglo sam se bacio na levi front. Uzrok ovome bio je I. Erenburg, koji je napisao knjigu Ipak se ona okreće,15 i dvojica dugokosih moskovskih futurista, koji su me posećivali svakog dana u toku jedne nedelje i uz večernji čaj me napadali da sam „malograđanin”. Nije prijatno kada ti ovu reč stalno stavljaju pod nos, i ja pođoh, neka su prokleti! Pođoh u pozorište Gitisa16 na Veličanstvenog rogonju, u postavci Mejerholjda.17 Evo o čemu je stvar: ja sam čovek radan, svaki milion plod je mojih probdevenih noći i sumanute jurnjave preko dana. Moje su parice upravo one koje se zovu krvavo stečene. Pozorište je za mene - uživanje, odmor, razonoda, ukratko, sve samo ne način da navučem novu, pristojnu neurasteniju, tim pre što u Moskvi postoji na desetine prilika da je navučete, bez troškova za pozorišne karte. Ja nisam I. Erenburg, niti sam mudri pozorišni kritičar, ali presudite i sami: u oguljenom, izanđalom pozorištu u kome duva promaja, umesto scene - stoji rupa (od zavese, naravno, ni traga). U dubini - ogoljen zid od opeke s dva slepa prozora. A ispred zida - konstrukcija. U poređenju s njom, Tatljinov 18 projekat može da se smatra primerom jasnoće i jednostavnosti. Nekakvi kavezi, nagnute površine, šipke, vratašca i točkovi. A na točkovima naopačke ispisana slova „šč” i „te”. Pozorišni stolari, kao kod kuće, šetaju tamo-amo i zadugo ostaje nejasno: da li je radnja već počela ili nije. 15 Knjiga I. G. Erenburga (1891-1967), sovjetskog pisca, pesnika, publiciste, objavljena 1922, u kojoj on istupa kao zaštitnik konstruktivizma u umetnosti. - Prev. 16 Državni institut za pozorišnu umetnost (Государственный институт театрального искусства). - Prev. 17 Komad belgijskog dramskog pisca Fernana Kromelinka (1888-1970), koji je V. Mejerholjd režirao 1922. u „Teatru glumca” (naziv koji je „Državni teatar Mejerholjd” nosio 1922). - Prev. 18 Tatljin, Vladimir Jevgrafovič (1885-1953), poznati sovjetski slikar, grafičar, pozorišni umetnik. Sačinio je eksperimentalni projekat za spomenik-kulu III internacionali (model od gvožđa, stakla i drveta, 1919-1920). - Prev.

A kada počne (prepoznaje se to po tome što ipak odnekud sa strane blesne svetlost na scenu), pojavljuju se plavi ljudi. (Glumci i glumice svi su u plavom. Pozorišni kritičari to zovu radnom odećom. Trebalo bi ih poslati u fabriku, barem na dan-dva! Videli bi oni šta je to radna odeća!) Radnja: Zadigavši plavu suknju, žena silazi sa strme ravni na ono na čemu sede žene i muškarci. Žena čisti muškarčevu zadnjicu četkom za odela. Žena sedi na ramenima muškarca, stidljivo pokrivajući noge suknjom radne odeće. - To je biomehanika - objasni mi prijatelj. Biomehanika!! Nemoć ovih plavih biomehaničara, koji su nekada učili da izgovaraju sladunjave monologe, bez premca je. I to, obratite pažnju, na korak od Nikitinskog cirkusa, u kome klovn Lazarenko 19 svojim strahovitim saltom zaustavlja dah! Vratima koja se okreću udaraju nekoga, turobno i uporno, opet po onom istom mestu. Raspoloženje u sali je kao na groblju, pred grobom voljene žene. Točkovi se okreću i škripe. Posle prvog čina, razvodnik: - Nije vam se kod nas dopalo, gospodine? Osmeh je toliko drzak da mi se javlja neizdrživa želja da ga biozamahnem po zubima. - Rodili ste se sa zakašnjenjem - reče mi futurista. Ne, to je Mejerholjd požurio da se rodi. - Mejerholjd je - genije! - zavijao je futurista. Ne protivrečim. Vrlo je moguće. Pa neka je genije. Svejedno mi je. Ali ne treba zaboraviti da je genije usamljen, a ja sam - masa. Ja sam - gledalac. Pozorište je za mene. Želim da idem u razumljivo pozorište. - Umetnost budućnosti!! - dočekaše me pesnicama. Ako je budućnosti, onda, molim vas, neka Mejerholjd umre i uskrsne u XXI veku. Time će svi biti na dobitku, a pre svega on sam. Razumeće ga. Publika će biti zadovoljna njegovim točkovima, on sam dobiće satisfakciju kao genije, a ja ću biti u grobu i neće mi u san dolaziti drvene vrteške. Uostalom, neka ide dođavola ta mehanika. Umorio sam se.

19 Lazarenko, Vitalij Jefimovič (1890-1939) - poznati klovn, satiričar, akrobata. Bulgakov se veoma divio njegovom umeću. - Prev.

VII. Jaron20

Spasao me je od biomehaničke čamotinje umetnik operete Jaron, te njemu s najtoplijom zahvalnošću posvećujem ove redove. Pošto je prvi put pao na kolena pred grofom Luksemburgom, koji ga je lupnuo po ramenu, shvatio sam šta znači ta prokleta reč „biomehanika”, i kada se opereta poput ringišpila, u galopu zavrtela oko Jarona kao oko osovine, shvatio sam šta znači prava lakrdija. Šminka! Gestikuliranje! U sali - urnebes! Ne možeš a da se ne smeješ. Nezamislivo je. Nemam interesa da reklamiram Jarona, verujte mi na reč: to je vanredan talenat.

VIII. Koliko košta pušenje Iz haosa na neki način rađa se red. Neko to otkrije iz novina s velikim zakašnjenjem, a neko iz bolnog iskustva na licu mesta i u toku uspostavljanja ovog reda. Tako, na primer, nepovac o kome ću da pričam, upoznao se s novim poretkom u hodniku vagona s rezervisanim mestima, na stanici Nikolajevske pruge. Bio je to, sve u svemu, dobroćudan čovek, i jedino što ga je izvodilo iz takta, bili su boljševici. O boljševicima nije mogao mirno da govori. O zlatnoj valuti - mirno. O slanini mirno. O pozorištu - mirno. O boljševicima - slineći. Ukoliko bi se mala količina ove sline ubrizgala kuniću, mislim da bi kunić uginuo za tren oka. Dva grama bilo bi dovoljno da se otruje Buđonijev eskadron, zajedno s konjima. Slina je nepovac imao mnogo, jer je pušio. I kada se uspentrao u vagon sa svojim čvrstim kolerom i osvrnuo oko sebe, prezriv osmeh unakazi njegovo izražajno lice. - Hm... vidi, molim te - progovori on... ili, bolje rečeno, ne progovori, već nekako zaškrguta poganili su, četiri godine su poganili, a sad su se setili čistoću da uvode! I radi čega je, pita se čovek, sve to trebalo upropastiti? I mislite da ja verujem u to da će njima nešto poći 20 Jaron Grigorij Markovič (1893-1963) - operski umetnik, narodni umetnik RSFSR. - Prev.

za rukom? Šipak. Ruski narod je neotesan. Sve će on opet zapljuvati! I od teskobe i očajanja baci opušak na pod i zgnječi ga. I istog trena (đavo bi ga znao otkud se pojavio - kao da je s neba pao) pojavi se neko s blokom priznanica u rukama i reče, oborivši rekord iz lakoničnosti: - Trideset miliona. Da opisujem lice nepovca ne nameravam. Plašio sam se da ga ne udari kap.

*

Takva vam je to priča, drugovi Berlinci. A vi govorite „bolscheviki”, „bolscheviki”! Volim red.

*

Dolazim u pozorište. Odavno nisam bio. Na sve strane vise plakati „Pušenje strogo zabranjeno”. Kakvo je to čudo, razmišljam ja: ispod ovih plakata niko ne puši. Čime to može da se objasni? Objašnjenje se pojavilo veoma jednostavno, isto kao i u vagonu. Samo što je izvesna osoba s crnom bradicom - pročitavši plakat - slatko povukla dva dima, iskrsnu mlad čovek simpatičnog ali nepokolebljivog lica, i: - Dvadeset miliona. Negodovanju crne bradice nije bilo kraja. Da plati nikako. Očekivao sam eksploziju od simpatičnog mladog čoveka, koji se dobroćudno igrao priznanicama. Nikakva eksplozija nije usledila, ali je iza leđa mladog čoveka, bez ikakvog znaka poteklog od njega (boljševički trikovi!), kao iz vazduha nikao milicioner. To je, nesumnjivo, bilo nešto hofmanovsko. Milicioner ne izgovori ni reč, ne učini nijedan pokret. Ne! Bio je to prosto otelovljeni prekor u plavom šinjelu s revolverom i pištaljkom. I crna bradica plati isto tako fantastičnom, hofmanovskom brzinom. I tek tada se andeo-čuvar, kome je umesto krila na leđima visila omanja elegantna puška, udalji i „dobrodušan proleterski osmeh zatitra na njegovom licu” (ovako mlade

gospođice pišu revolucionarne romane). Događaj s crnom bradicom tako se urezao u moju osetljivu dušu (sumnjam da je samo u moju), da sad, gde god da odem, pre nego što se mašim za tabakeru, uznemireno zagledam zidove - nema li na njima nekakve odštampane podvale. I vidim li plakat „Strogo zabranjeno”, koji mami ruskog čoveka da puši i pljuje, ni za živu glavu neću ni da pušim ni da pljujem.

IX. Zlatni vek

Uverenje kao s Fridrihštrase,21 da je s Rusijom svršeno, ja ne delim, čak i više od toga: dok posmatram moskovski kaleidoskop, u meni se rađa predosećanje da će „sve da se sredi” i da ćemo mi još moći sjajno da poživimo. Ipak i ne pomišljam da je Zlatni vek već nastupio. Iz nekog razloga čini mi se da neće nastupiti pre nego što red - čiji se simptomi već osećaju u, reklo bi se, tako sitnim pojavama, kao što su događaji sa zabranom pušenja i pljuvanja - konačno uhvati korena. GUM22 s hiljadama svetala i glatko izbrijanim prodavcima, prekrasnim portirima u državnim radnjama na Petrovki i Kuznjeckom, „Obavezno skidanje kaputa” i sl. veličanstven je stepenik na stepenicama koje vode u raj, ali nisu još uvek i sam raj. Pomenuti raj za mene će nastati onog trena kad u Moskvi nestanu semenke suncokreta. Vrlo je moguće da sam ja izrod koji ne shvata veliki značaj ovog pravog nacionalnog proizvoda, toliko svojstvenog nama, kao što je žvakanje duvana slavnim američkim junacima iz uzbudljivih filmova, ali sasvim je moguće i da su semenke suncokreta prosto - gadost, koja preti da nas sve udavi svojom balavom ljuskom. Bojim se da će moja misao zazvučati glupo i nejasno prefinjenim Evropljanima, ali rekao bih da će onog trenutka kad semenke suncokreta budu iskorenjene, moja vera u elektrifikaciju, vozove (150 kilometara na sat), opštu pismenost i ostalo što neosporno već predstavlja raj, biti nepokolebljiva. I krhka nada zaigrala je u mom srcu kada me je na Tverskoj skoro s nogu oborila 21 Bulgakov ovde stupa u polemiku s ruskom štampom u inostranstvu (pre svega berlinskom), koja je na Rusiju već stavila veliki crni krst. Pisac se u to vreme još nadao preporodu Rusije. - Prev. 22 Glavna robna kuća (Главный универсальный магазин). - Prev.

gomila žena i dečaka sa sandučićima za prodaju, koji su jurili nekuda, zapomažući: - Dunjka! Tutanj! On ide!! „On”, kao što sam i pretpostavljao, bio je otelovljenje u plavom, ali ne više prekora, već besa. Građani, to je sveti bes. Ja ga pozdravljam. Treba ih iskoreniti - semenke suncokreta. Treba ih iskoreniti. U protivnom, napravićemo brze električne vozove, a Dunjke će da napljuju ljuske u mehanizam i voz će stati, i sve će da ode dođavola.

X. Crvena palica

Nema kobnije greške od toga da se tajanstvena velika Moskva iz 1923. zamisli kao odštampana u jednoj boji. To je spektar. Svetlosni efekti u njoj su zadivljujući. Kontrasti - strahoviti. Dunjke i prosjaci (o, kako su mi mrski - ti moskovski prosjaci! Rodio se NEP u lakovanim čizmama, a odmah za njim i ta sablast, sva u rupama, unjkavog glasa, sela je na sve raskrsnice, zacmizdrila kraj prolaza, zahramala po uličicama), urlanje iz petnih žila starinskih kočijaša i bešumno kliženje automobila čiji se lak presijava, afiši sa slavnim imenima... A u kiosku na Strasnom trgu, privremeno vršeći dužnost odsutnog prodavca, časopise prodaje nepismena žena! Kunem se - nepismena! Lično sam prišao kiosku. Tražio Rusiju, a ona mi dala Korablj (sličan slog!). Ne te. Žena se ustumara po kiosku. Pruži druge. Ne te. - Ma šta je s vama, niste valjda nepismeni?! (To sam pitao ironično.) Ali, zbogom ironijo, dobar dan očaju! Žena je zaista nepismena.

*

Moskva je - kazan - u njemu se krčka novi život. To je veoma teško. I sami moramo da se krčkamo. Među Dunjkama i nepismenima rađa se novi organizacioni kostur, koji prožima sve kutove života. Očajan zbog žene s Korabljom u rukama, očajan zbog neotesanih kočijaša koji nam pominju kolektivnu majku, pojurih u Stolešnjikov sokak, i na raskrsnici s Boljšom Dmitrovskom ugledah ove iste kočijaše. Na raskrsnici je, očigledno, bila nekakva prepreka. Povorka bradonja na kočijaškim sedištima nije se micala. Bio sam zaprepašćen. Zašto ne odjekuju psovke? Zašto se zajapureni kočijaši ne probijaju napred? Bože moj! Prepreka, pa šta... Milicioner je u rukama držao crvenu palicu i, podigavši je uvis, skamenio se - i to je bilo sve. A lica kočijaša! Bila su ozarena kao za Uskrs. I kada je, propustivši tramvaj i dva automobila, milicioner zamahnuo palicom i dodao, konstablima i šucmanima, nesvojstveno ljubazno: „Hajde!” - kočijaši krenuše isto tako nežno i pažljivo, kao da nisu vozili zdrave, već teško ranjene Moskovljane.

*

Po principu [...] dajte nam oslonac i pomerićemo Zemljinu kuglu. (Novembar 1922)23

23 Pisan novembra, objavljivan od decembra 1922. do marta 1923. u časopisu Nakanunje. - Prev.

Povodom golotinje (Pismo)

„Sve je bilo tiho, sve veoma lepo, i odjednom se našom cenjenom stanicom Gudermes na S. K. pr., pronesoše glasine da, navodno, vozom br. 12 u 18 časova stižu iz Moskve članovi društva ’Dole stid’, potpuno goli. Interesovanje je bilo izuzetno, a među ostalima žene su govorile: - Kakav bezobrazluk! Ali, sve su došle da gledaju. Drugi su govorili: - Isprebijaćemo ih! Jednom rečju, pred voz je došao, sve u svemu, ceo Gudermes. I, došlo je do razočaranja, jer voz je stigao besprekorno odeven, osim ložača, a i on samo do pojasa. Ali, golog ložača već smo viđali, jer čađ je njemu kao radno odelo. Tako smo se svi razišli, smejući se. Ali, nas zanima šta je sa udruženjem i kako da shvatimo njine postupke u Moskvi?”

Pismo d. Pivnja Prepisao M. Bulgakov

Odgovor Bulgakova:

„Druže Pivenj! Saopštite Gudermescima da postupke nagih treba smatrati glupim. Dve nage osobe zaista su u Moskvi ušle u tramvaj, ali stigle su samo do obližnje milicijske stanice. Sada je ’udruženje’ prestalo s radom iz dva razloga: prvo, milicija ne podnosi golaće, a drugo, počinje mraz. Stoga, nemojte nikog da očekujete: golaći neće doći.”

Crvena zastava (Kako se vodila borba u Parizu)

Osamnaestog marta 1871, na zgradi Skupštine u Parizu zavijorila se crvena zastava. Šef „bele vlade” Tjer, s ostacima svoje armije, ministrima i buržoazijom bežao je u Versaj. Vlast je u znamenitom gradu preuzeo Centralni komitet, i 10 dana kasnije, narodne mase su, slaveći pobedu, preplavile ulice Pariza, krećući se prema trgu Skupštine, gde su proglasili Komunu. Čitav dan, pored spomenika Republici prolazili su radnički bataljoni crnokošuljaša, s crvenim šalovima, pozdravljajući narodne izabranike - vođe Komune. Do 21. maja Pariska komuna živela je uz gruvanje topova bele versajske armije, koja je bez uspeha opkoljavala crveni grad. Međutim, u istorijskom trenutku, 21. maja, kroz razvaljenu kapiju dvorca Sen-Klu, u zapadnom predgrađu Pariza, probili su se prvi bataljoni Tjerove armije, pod komandom generala Due, i od tog trenutka počinje velika nedelja borbe u Parizu. Zvuk truba za uzbunu podigao je na noge radnike u svim četvrtima i džinovski grad prekrile su barikade, a zastave boje krvi i revolucije zalepršale su na njima. Odmah za njima, na sivoj kaldrmi izbile su mrlje radničke krvi. Pedalj po pedalj, korak po korak, kretala se bela armija od zapadnih predgrađa Pariza prema istočnim. Sa svakog trga, iza svakog ćoška, iza svake gomile kamenja, u žestokom boju trebalo je izgoniti radnike-košuljaše, zaštitnike Komune. Barikade su padale onda kada više nije imao ko s njih da puca. Kada nije bilo municije, komunari su bacali komade gvožđa, kamenje. Oblaci crnog dima sedam dana dizali su se nad Parizom, sjaj požara nije jenjavao na nebu. Kao buktinje, plamteli su raskošni Kraljevski dvorac i dvorac Tileri, zdanja ministarstava, crkve, čitavi ulični kvartovi. Na stotine i hiljade radnika i radnica palo je u borbama na ulicama Pariza, na istoj

onoj kaldrmi na kojoj su se zakleli da će je braniti. Krajem nedelje versajska armija, zastirući leševima kvartove u plamenu, potisnula je ostatke branitelja Pariske komune u istočna predgrađa Pariza, i jezivo rumenilo požara s La Vilea obasjavalo je poslednju bitku. U subotu, 7. maja, versajci su zauzeli groblje Per Lašez, na kome su se tukli poslednji borci Komune i pored čijih zidova je kasnije, plativši za ideju bratstva, palo na stotine streljanih, a 28. maja, u nedelju, u predgrađu, u pariskoj ulici grunuo je poslednji pucanj iz topa, koji je označio kraj. Pariz Komune bio je pokoren. Taj dan bio je početak strahovitog krvoprolića. Bez suđenja i istrage, po prijavi, naprečac je streljano na hiljade ljudi. Zajedno s vođama Komune, čija su imena prešla u istoriju i koji su tih majskih dana svoje glave, prepune fantazija o sreći čovečanstva, položili u krvi, pale su i hiljade neznanih košuljašaradnika, braneći ovu istu ideju. Minule su godine. Istorija je crvenom bojom obeležila veliku stranicu martovskih, aprilskih i majskih dana 1871. godine u Parizu, a u sećanju ljudi, koje se prilikom obeležavanja svake godišnjice vraća na velike pariske dane, na stranicu ove iste istorije, u ime hiljada ubijenih komunara, svečano je istaknuta crvena zastava. 1922 Bulg.

Renesansa trgovine Moskva, početkom 1922. godine

Onaj ko je Moskvu video pre ne više od pola godine, ne može sada da je prepozna, tako je naglu promenu u nju unela nova ekonomska politika (NEP, u skraćenom obliku, koji je kod Moskovljana već dobio pravo građanstva). Počelo je to postepeno... malo-pomalo... Čas ovde, čas onde počele su da otpadaju drvene pregrade, ispod kojih su, posle duge pauze, svetlost ugledali prašnjavi i mutni izlozi na radnjama. U zapuštenim prostorijama upaljene su sijalice, a pod njihovom svetlošću uskomešao se život: počelo je prikucavanje, pričvršćivanje, popravljanje, raspakivanje sanduka i kutija s robom. Oprani izlozi su zablistali. Zasvetlele su se jake okrugle sijalice iznad robe u izlogu ili uske, zaslepljujuće cevi po strani. Teško je shvatiti iz kakvih je to tajanstvenih nedara osiromašena Moskva uspela da izvuče robu, ali ona ju je nabavila, darežljivo je istresla iza sjajnih izloga i razmestila po policama. Uskomešali su se Kuznjecki,24 Petrovka, Neglin sokak, Lubjanka, Mjasnicka, Tverska, Arbat. Radnje su počele da niču kao pečurke, poškropljene živom kišom NEP-a... Državne, kooperativne, zadružne, privatne... Posle poslastičarnica, koje su, na sve strane, prve obasjane svetlošću, usledile su prodavnice galanterijske robe, delikatesa, papirnice, prodavnice šešira, berbernice, knjižare, prodavnice s tehničkom robom i, najzad, ogromne robne kuće. Ogoljene zidove poput raznobojnog talasa zapljusnuli su natpisi, svakog dana novi, svakog dana sve veći i veći. Ovde-onde napravljeni su oni na brzu ruku, katkad prosto ispisani na platnu, ali uz njih pojavili su se i stalni, pisani novim pravopisom, sa upadljivim slovima aršin velikim. I pričvršćeni ogromnim, jakim klamfama. Znači, na duže vreme. A stare, iskrivljene i oguljene limene ploče između njih kao da se zatežu i oživljavaju, 24 Kuznjecki prospekt. - Prev.

a kržljavi „tvrdi” znaci tako čudno bodu oči. Što dalje, što više, što šire... Moskva ne može da se prepozna. Moskva trguje... Na Kuznjeckom25 ceo dan po zaleđenim trotoarima vrvi gungula pešaka, kočijaši se kreću jedan za drugim, automobili jure, sirene trešte. Iza stotina neokrnjenih stakala neobuzdano mnoštvo jarkih boja: osmehuju se obojena lica figurica-igračaka zanatskih zadruga. Gore, u bivšoj trgovini Šanksa,26 kroz ogromne izloge izviruju damski šeširi, čarape, cipele, krzno. To je jedna od robnih kuća. Mosk. potr. dr. 27 Ono je otvorilo osam ovakvih prodavnica širom Moskve. Na Petrovki, u večernje sate, na trotoare crne od naroda izliva se kroz izloge neprekidna električna svetlost. Svetlucaju izlozi prodavnica konfekcije. Na stotine bočica najboljeg inostranog parfema, brušenih, mlečnobelih, žutih, raznovrsnih čudnih oblika i stilova. Čitavi slapovi tkanina, hrpe kravata, čipki, nizovi kutija za puder. A iznutra beživotno-setno blistaju našminkana lica lutaka-manekena, a na njihova ramena prebačeni su za današnje vreme skupoceni ogrtači od krzna. Živnuli su pasaži. Na grdosiji „Mur i Meriliza”28 još uvek nemo i pusto crne se ogromna stakla, ali u prizemlju su već iz izloga nestale džinovske oslikane karikature Nulana 29 i Poa, a kroz vrata izbacuju đubre. I Moskva već zna da će se u februaru ovde otvoriti robna kuća „ Mostorga” s 25 odeljenja, a bivši direktori „Mura” naći će se u njegovoj upravi. Poslastičarnice su na svakom koraku. I po čitav dan, sve do samog zatvaranja pune su naroda. Police su pretprane belim hlebom, kalačima,30 francuskim zemičkama. Bezbrojni nizovi kolača prekrivaju tezge. Sve to strahovito košta. Ali cene u Moskvi odavno više nikoga ne plaše, i fantastične, astronomske cifre u milionima (ove reči odavno u Moskvi više nema, sasvim ju je potisnula reč „limun”) prolaze u toku jednog dana kroz blistave kase koje neumorno čangrljaju. U bivšoj pekari Filipova na Tverskoj, do tavanice zatrpanoj belim hlebom, tortama, kolačima, dvopecima i đevrecima, stoje neprekidni redovi. Izložena roba u prodavnicama delikatesa zapanjuje svojim izobiljem. Tu je brdo kutija s konzervama, crni kavijar, losos, 25 Kuznjeckom mostu. - Prev. 26 Trgovačka kuća „Engleska prodavnica Šanksa i Bolina”, nekada jedna od najluksuznijih prodavnica u Moskvi. - Prev. 27 Moskovsko potrošačko društvo. - Prev. 28 Čuvena robna kuća, izgrađena 1909. godine na mestu stare prodavnice istih osnivača, Škota A. Meriliza i A. Mura. I dan danas jedna od najvećih u Moskvi. - Prev. 29 Žozef Nulan (1864-1939), francuski diplomata, ambasador Francuske (1917) za vreme Privremene vlade Rusije. Podržavao je kontrarevolucionarne snage u Rusiji, vodio politiku nepriznavanja i ignorisanja sovjetske vlasti (do 1917), zahtevao oružanu intervenciju država Antante u unutrašnje poslove Rusije (1918). Učestvovao u nizu zavera protiv sovjetske vlasti. - Prev. 30 Belo okruglo pecivo. - Prev.

usoljena dimljena riba, pomorandže. I uvek pred izlogom ovih radnji kao omađijani stoje prolaznici i ne mogu oči da odvoje od delikatesa... Sve 34 radnje s delikatesima MPO31 i privatne već su najavile u oglasima da imaju i rusko i inostrano vino, i Moskovljani ga kupuju kao da je džabe. Krajem novembra Izvestija su prvi put izašla s oglasima, a sada se od njih šarene sve novine i trgovački bilteni. A avioni vazduhoplovne grupe „Vozdušnij flot” već su izvršile prvi ogled s rasturanjem oglasa nad Moskvom, i sada je počeo prijem oglasa „s aeroplana”. Red takvog oglasa košta 15 novih rubalja. Saobraćaj na ulicama svakodnevno se povećava. Tramvaji idu na linijama 3, 6, 7, 16, 17, A i B, a kočijaši razvoze Moskovljane na sve strane i vešto se pogađaju s njima: - Izvolite, gospodine! Svega rublja (100 hiljada)! Vozite se sa mnom! Kod „Metropola”, kod Voskresenske kapije, kod Strasnog manastira - svuda po raskrsnicama odzvanja vazduh od žagora nebrojenog mnoštva prodavača novina, cigareta, karamela, vekni hleba. Kod Iljinske kapije stoje žene s piroškama, u dva reda. A na Iljinki, sa sivog zdanja sa stubovima iščezao je natpis „Gorski sovjet” i pojavio se drugi, s ogromnim slovima: „Berza”. U njemu se održavaju berzanski sastanci i preko posrednika pogađaju se poslovi vredni milijarde. Do kasno u noć kreće se, kupuje, prodaje, gura po radnjama moskovski svet. Ali, i kasno u noć, kada se kazaljke na osvetljenim uličnim časovnicima neumitno približavaju ponoći, kada su već zatvorene sve radnje, i dalje je živa nespokojna Tverska. A vazduh paraju povici dečaka: - „Ira” na komad! „Java”! „Mursal”! Prozori nebrojenog mnoštva kafana osvetljeni su i kroz njih dopire prigušeno cijukanje violina. Do duboko u noć narod je u pokretu, kupuje se i prodaje, jede i pije za stolovima, živi u dotle neviđenom trgovačko-crvenom Kitaj-gradu.32 (Moskva, 14. januar 1922)33 31 Moskovska organizacija za snabdevanje prehrambenim proizvodima. - Prev. 32 Istorijska oblast Moskve, jedna od najstarijih, u blizini Crvenog trga, viševekovni centar trgovine. - Prev. 33 Feljton je napisan u noći između 13. i 14. januara 1922. i Bulgakov ga je poslao sestri N. A. Bulgakovoj Zemskoj u Kijev, da ga objavi u lokalnim novinama. Međutim, ona to nije uspela. Prvi put je objavljen tek 1988. (u Sociološkim istraživanjima, br. 1). - Prev.

KORISNICA LORDA KERZONA

34

(Od našeg dopisnika iz Moskve)

Tačno u šest ujutru voz je uleteo pod kupolu Brjanske železničke stanice. Moskva. Opet sam kod kuće. Posle groteskne provincije bez novina, bez knjiga, s grubim glasinama - Moskva, ogroman grad, jedinstven grad, država čitava, jedino u njoj može da se živi. Evo kočijaša. Do Sadove su mi tražili 80 miliona. Pogodio sam se za pedeset. Krenusmo. Moskva. Moskva. Iz remiza već kreću tramvaji. Ljudi već nekuda žure. Ima li nekih novina ovde proteklog meseca? Kočijaš se okrenu, sede postrance i poče nejasnu i dvosmislenu priču. S jedne strane vlada mu se dopada, ali, s druge strane - gume su jednu i po milijardu! Prvi maj mu se dopada, ali antireligiozna propaganda „ne priliči”. A čemu - nije jasno. Izraz lica govori da nešto novo ima, ali nemoguće je saznati šta. Poče blagotvorna prolećna kiša, sklonih se pod krov, a kočijaš, zamahujući bičem, nastavi da priča sve i svašta, nazivajući trilione „trilijardama” i razveze nekakve besmislice o patrijarhu Tihonu, iz čega se jedino i moglo videti da je on kočijaš - brka Cepljaka, Tihona i biskupa kenterberijskog.35 Evo me kod kuće. Ah, nikuda više iz Moskve ja ne idem. U deset - čaršav Izvestija, mesec dana ih nisam imao u rukama. Na prvoj stani - „Ubistvo Vorovskog!”36 34 Džordž Natanijel Kerzon (1859-1925), ministar inostranih poslova Velike Britanije od 1919. do 1924, konzervativac. Dosledni protivnik sovjetske Rusije i Sovjetskog Saveza, jedan od organizatora intervencije Antante, tvorac takozvane Kerzonove linije, tj. pogranične linije između Poljske i sovjetske Rusije, koju je predložio decembra 1919, sastavljač poznatog memoranduma engleske vlade sovjetskoj vladi (maj 1923), u kome traži kompenzaciju za konfiskovane britanske ribarske brodove u Belom moru i britanske podanike koji su streljani zbog špijunaže, kao i prekid revolucionarne propagande na Istoku i progon religije u Sovjetskom Savezu. - Prev. 35 Jan Giacinrovič Cepljak (1857-1926), nadbiskup, poglavar Katoličke crkve u Rusiji. Patrijarh Tihon (1917-1925), patrijarh moskovski i cele Rusije od 1917. godine. Episkop kenterberijski, nadbiskup Anglikanske crkve, primas Engleske. Jula 1922, u Petrogradu, boljševici su naložili biskupu Cepljaku da potpiše dogovor o korišćenju sakralnih zdanja predmeta, drugim rečima, o oduzimanju crkvenih dobara. U protivnom, sledilo bi zatvaranje svih katoličkih hramova. Nadbiskup Cepljak, odmah posle patrijarha Tihona, obratio se vernicima, apelujući da se crkvena dobra očuvaju. Ubrzo je uhapšen, a potom i osuđen na streljanje, da bi zatim kazna bila preinačena u deset godina robije. Otac Mihaila Bulgakova, Afanasij Ivanovič, bio je istaknuti stručnjak za Anglikansku crkvu, stekavši titulu doktora bogoslovije za radove iz ove naučne oblasti. 36 Vaclav Vaclavovič Vorovski (1871-1923), ruski revolucionar, publicista, književni kritičar, jedan od prvih

Eto u kom grmi leži zec. Otud kočijašu - ta grimasa. U Moskvi se još juče znalo. Neću moći da spavam preko dana. Treba izaći na ulicu, videti šta će biti. Nije tu samo Vorovski. Kerzon. Kerzon. Kerzon. Ultimatum. Topovnjača. Travleri. 37 Na protest, drugovi!! To su događaji! Lepo me je Moskva dočekala. Dakle, zato mi se učinilo kao da je u vazduhu neki naboj! Ipak me je san oborio. Spavao sam do dva po podne. A u dva sam se probudio i počeo da osluškujem. Pa da, naravno, iz pravca Tverske - orkestar. Koješta. Još jedan. Po svoj prilici, kreću se. U dva sata Tverska više nije mogla da se pređe. Kao nezaustavljiva bujica, dokle god pogled seže, lagano je tekla beskrajna ljudska reka, a nad njom se kretala šuma plakata i zastava. Mnoštvo starih, poznatih - oktobarskih i majskih, a među njima, tu i tamo, novi, neverovatnom brzinom izrađeni, s veoma značajnim natpisima. Promače crni pogrebni plakat „Ubistvo Vorovskog - smrtni čas evropske buržoazije”. Za njim crveni: „Ne igrajte se vatrom, gospodine Kerzone”, „Spremni smo za odbranu”. Reka je sve više bujala, sad se već s teškom mukom moglo probiti napred ivicom trotoara. Radnje su bile zatvorene, rešetke su bile spuštene na vrata. Sa balkona, s prozora, virilo je stotine glava. Htedoh da uđem u sporednu ulicu, da bih zaobilaznim putem izašao na Strasni trg, ali u Momontovskom su se beznadežno zaglavile taljige, dva automobila i kočijaši. Odlučih da se pustim da me bujica nosi. Nad gomilom zaploviše zaprežne kočije. Lord Kerzon, s cilindrom, obojenog rumenog lica, u izgužvanom Iraku, vozio se stojeći. U rukama je držao lance od konopca, obavijene oko vrata istočnjaka u šarenim halatima i gonio ih uz udarce biča. U gomili se prolamao prodorni zvižduk. Komsomolci su pevali u horu: Piši, Kerzone, a naš je odgovor: Papir će istrpeti, ali mi ne! Na Strasnom trgu u susret se valjala druga reka. Kretala se povorka crvenoarmejaca bez oružja. Komsomolci su im dovikali, skandirajući: sovjetskih diplomata. Od 1921. ambasador u Italiji. Godine 1923, u Lozani, ubili su ga nekadašnji belogardejci M. M. Konradi i A. Polunjin. Za Konradija i Polunjina zauzela se čitava emigracija. Osnovna odbrana zasnivala se na ukazivanju na masovne krvave zločine koje je nova vlast vršila protiv naroda, a čiji je istaknuti predstavnik bio V. V. Vorovski. Novembra 1923, švajcarski sud oslobodio je krivice Konradija i Polunjina. U sovjetskoj štampi za ubistvo Vorovskog krivljen je Kerzon, koji je bio žestoki protivnik boljševika, koji je smatrao da je priznanje boljševičke „najokrutnije i najvarvarskije vlade koja je ikada postojala” od strane Engleske bio skok u neizvesnost i zalagao se da se ona svrgne, čak i putem intervencije. - Prev. 37 Brod minolovac. - Prev.

- Ži-ve-la Cr-ve-na ar-mi-ja! Milicioneru pođe za rukom da na nekoliko trenutaka prekine reku i pusti na bulevar dva automobila i kabriolet. Zatim promuklo doviknu kočijašima taljiga: - Zaobilaznim putem! Reka pokulja na Tversku i krenu nadole. Iz sporedne ulice izroni poznati špekulant, baci pogled na zastave, značajno se nakašlja i reče: - To mi se nekako ne dopada... Uostalom, ja imam kilu. Gomila ga potisnu za ugao, i on iščeznu. U Sovjetu su prozori bili otvoreni, balkon zakrčen ljudima. Trube u reci svirale su „Internacionalu”, Kerzon, ljuljajući se, klizio je iznad glava. S balkona su uzvikivali na engleskom i ruskom: - Dole Kerzon! A preko puta, na balkončiću ispod obeliska Slobode, razjapivši svoja čudovišna kvadratna usta, promuklim basom grmeo je Majakovski nad gomilom: … Riči britan-ski la-ve! Le-va! Le-va! - Le-va! Le-va! - odgovarala mu je gomila. Iz Stolešnjikovog 38 kotrljala se nova reka, skretala ka obelisku. Gomila je dozivala Majakovskog. On ponovo iskrsnu na balkončiću i zagrme: - Čuli ste, drugovi, zvon, a ne znate ko je to lord Kerzon! I poče da objašnjava: - Pod maskom učtivog lorda proviruju kljove!... Kad su komuniste ubijali u Bakuu...39 Opet grunuše trube kod Sovjeta. Visoki ženski glasovi zapevaše: - Ustajte, prezreni na svetu! Majakovski je sve vreme ispaljivao reči, teške kao kamenice, u podnožju spomenika vrvelo je kao u mravinjaku, nečiji glas s balkona probijao se kroz graju:

38 Sokaka. - Prev. 39 Misli se na streljanje 26 komesara u Bakuu 1918. godine. Posle sloma „komune” u Bakuu, njih su likvidirale engleske i turske trupe. - Prev.

- Ostavka Kerzona! U Ohotnom,40 celom širinom kretali su se beskrajni redovi, i video se trg pred pozorištem preplavljen narodom. Kod Iverske, podrhtavajući i titrajući, lelujali su se plamičci sveća, i četiri starice, teško uzdišući, ljubile su ikonu, a pored Iverske, kroz oba svoda Voznesenske kapije kuljale su kolone. Limene trube svirale su marševe. Ovde su Kerzona nosili na bajonetima, pozadi je trčao radnik i udarao ga lopatom po glavi. Glava ispod zgnječenog cilindra klatila se bespomoćno na sve strane. Iza Kerzona, ispod svoda pojavio se džentlmen s daskom na grudima: „Nota”, a za njim džinovski šipak od kartona s natpisom: „Ovo je naš odgovor”. Preko Nikolske41 uspeo sam da se proguram, ali kroz Tretjakovski, opet, u susret nagrnu gomila. Ovde se Kerzon klatio obešen na štapu. Glava mu je udarala o kaldrmu. Kroz Pozorišni prolaz u moru ljudi kotrljala su se vešala na drvenom postolju, s natpisima: „Ovo je plod Kerzonove politike”. Lakirana kola zaglavila su kod skretanja u Neglini, 42 usred gomile, a na Pozorišnom trgu nalazilo se nepregledno more ljudi. Ništa slično nisam video u Moskvi ni u oktobarske dane. Nekoliko trenutaka bilo mi je potrebno da, zaronivši u gomilu i uskomešanu vrevu, presečem reku mladih pionira sa zastavicama i izbijeni na zakrčen trotoar kod Centralnih kupatila. Na Neglinom je bilo prohodno. Tramvaji svih brojeva, izmešavši linije, žurno su se udaljavali Neglinim. Do Kuznjeckog se moglo proći, ali na Kuznjeckom opet zasvetlucaše crvene mrlje i nagrnu gomila. Rahmanovskim sokakom dođoh na Petrovku, a odatle na prsten bulevara, po kome su, jedan za drugim, išli tramvaji. Kod Strasnog opet gomile. Pojavi se kavez na točkovima. U kavezu su sedeli Pilsudski, 43 Kerzon i Musolini. Mališan na kamionu trubio je u ogromnu trubu od kartona. Publika na trotoaru podizala je glave. Nad Moskvom je ka istoku lagano plovio žuti vazdušni balon. Na njemu se jasno video deo poznatog natpisa: „... svih zemalja ujedi..!” Iz korpe, piloti su izbacivali letke, i oni su, ponirući i crneći se na plavoj pozadini, lagano padali u Moskvu. Mihail Bulgakov 12. maj 192344 40 41 42 43

Ohotni red, ulica. - Prev. Ulice. - Prev. Sokak. - Prev. Jozef Pilsudski (1867-1935), poljski državnik, predsed-nik Poljske 1919-1922. Pokrenuo rat protiv sovjetske Rusije (1920-1921). Uveo vojnu diktaturu u Poljskoj (1926). - Prev. 44 Feljton napisan 12. maja, objavljen 19. maja u časopisu Nakanunje. - Prev.

Zlatni dokumenti Iz moje kolekcije

Predgovor kolekcionara Kad se opisuje sovjetska svakodnevica, drugovi pisci zemlje ruske, a naročito inostrane, nikada ne sme da se laže. Da bi se laganje izbeglo, najbolje je koristiti originalna dokumenta. Ovakvih dokumenata (pisama radnika, dopisnika iz sovjetske provincije), zahvaljujući ljubaznosti poznanika, sakupio sam oko 200 komada. Neke od njih navodim u celini, zadržavši do kraja njihov stil.

I. Vatrogasac Požarov Najlepše Vas molim, druže književnice, da našeg vatrogasca požarova (prezime malim slovima - M. B.) opišete nekako lepše sa crtežom. Bio je kod nas u stanici N. Baltičkoj sovjetskoj načelnik požarne komande vrli građanin Požarov. E to je bio požarov, tako slavni požarov, čistokrvni Herkul, naš hrabri vatrogasac. U prvom redu naleteo je vatrogasac na privremene gvozdene peći u apsolutno svim prostorijama i sve ih je pretvorio u prah i pepeo, tako da su naši železničari, drugovi građani, braća - sestrice, promrzli kao mamuti. Jurišao je Požarov na naš klub sa šlemom, kao srednjovekovni vitez, i hteo je da ga zbriše s lica zemlje, vikao da je klub antipožaran. U boj protiv kožarova krenuo je naš mestkom45 i zauzimao se za nas i sa uništiteljem našeg života vodio boj sedam sednica, ništa 45 Mesni sindikalni komitet. - Prev.

gore od Perekopa.46 Zbog kluba su sindikalci kožarova iz vlastite kože isterali, a na bibliotekarskom frontu Požarov je osuo baklje, potpuno je dokusurio zamisao o peći, tako da se na druga Buharina s njegovom azbukom i Lavom Tolstojem uhvatio led, a naseljavanje biblioteke završilo se ninje i vo vjek i vjekov. Amin. Amin. Prosvećuj se gde ti je volja! I sve to nije bilo sasvim dovoljno građaninu vatrogascu kako bi dokazao svoju privrženost Oktobru ! Na godišnjicu, ne bi li joj načinio poklon, on se u vatrogasnom dvorištu oglasi zvucima trube. I cela vatrogasna kola, do poslednjeg šrafa rastavi. A sada nema ko da ih sastavi i, dođe li do požara, mi ćemo svi prosto izgoreti bez suvišnih reči. I eto ti poklončića za godišnjicu! Najbolje je pripojio vatrogasac našu kasu uzajamne pomoći. Červonac je uzeo i otputovao, a koji je kurs uzeo ne zna se! Pričalo se da su, tobože, videli kako se uputio na stan H. u Podmoskovlju. Čestitamo braćo Podmoskovljani, posrećilo vam se! Imali smo požarski život puna dva meseca i nastade mrtva tišina s polarnim mrazom. Laka mu bila zemljica, ali neka červonec ipak vrati pod ključ naše vatrostalne kase uzajamne pomoći. Prezime moje ne stavljajte, već odmah odštampajte Ivan Magnet, narugajte mu se što više. Napomena: Dragi Magnete, da više izvrgnem ruglu Vašeg vatrogasca nego što ste sami to uradili, ja ne umem.

II. Krokodil Ivanovič U našoj fabrici, zahvaljujući ovdašnjoj čuvenoj fabričkoj budali Gavrjuškinu, desila se neverovatna stvar. Porodile su se istovremeno, 13. i 14, dve proleterske radnice, žena ložača Ivana Morozova i Semjona Voldirjova. I naš zavkom47 je predložio da se bebama priredi oktobrenje,48 da bi se one istrgle iz ruku popova i mračnjaštva i da im se daju revolucionarna imena Oktobra. 46 Utvrđeni grad na prevlaci između Krima i kopna, svojevremeno bogat trgovački centar. Za vreme građanskog rata, 1920, Crvena armija ga je preotela od jedinica Bele garde pod komandom generala P. N. Vrangela, kada je uz stradanje desetina hiljada vojnika grad do temelja razoren. - Prev. 47 Fabrički sindikalni komitet. - Prev. 48 Običaj nastao u prvim godinama Sovjetskog Saveza (ruski окmя6puны), koji je zamenio krštenje (rus. кpecmuны), prilikom koga se svečano, u prisustvu gostiju, novorođenom detetu davalo ime. - Prev.

U naznačeno vreme sala našeg kluba „Kominterna” ispunila se razdraganim radnicama i radnicima. I tada Gavrjuškin, poznat po svojoj zaostalosti, ali tobože simpatizer, uze preko reda reč i bučno predloži Morozovljevom sinu-detetu ime: - Krokodil. I istog časa pomenuto dete na rukama uplakanih majki preminu. Zaostali starački elementi žena digoše sujevernu dreku, a druga majka polete seoskom popu, a ovaj, naravno, iskoristivši neprosvećenost, sa zluradošću pokrsti dete u Vladimira. Naša fabrička žena-lekar Šprinc-Šuhova uz uzvike skupa objasni da je beba umrla od teškog oboljenja creva, kakvo god da je ime dobio i da je već bila bolesna s temperaturom 39, ali proste žene sve upropastiše, a Gavrjuškinu zapretiše smrću. A da ne pričam da su po svim selima raširile glasine i propagandu lukavog popa i niko više ne ide na oktobrenje. U potpisu stavite pseudonim „Klasnosvestan”. Napomena: Krokodil je humoristički moskovski časopis, dobro poznat radnicima i u dubokoj provinciji.

III. Ukorak

Molba krčmara, upućena u N. okružni izvršni odbor. … Molim da mi se u skladu s važećim zakonima o izdavanju odobrenja dozvoli da na trgu Karla Libknehta otvorim pivnicu-čajdžinicu pod nazivom „Crveni Aljoša-ša”. Napomena: Da li su odobrili - ne znam.

IV. Vartolomomejska noć

Hvala našem PEZE-u! Naši radnici bili su na predstavi! Dvestotinak njih vratilo se bez suknji, okrvavljeno, a neko i bez pantalona. Dobio je naš PEZE cirkularno pismo - da se pozorište ogradi od staničnih šupa i noću postave stubovi, a za dan rada, obavio je

bodljikavom žicom celo pozorište svuda naokolo i jedan otvor za vrata ostavio od jednog aršina. U stanici su znali, ali u naselju nisu, i s decom i porodicama sa svih strana su došli i naboli se kao puk noću; mesečine nije bilo. Sva odeća iscepana je uz strašne krike i ruke i lica, takođe i vatirani skupi kaputi. Bila je strahota, čak nije ni održana predstava, i predloženo je da se taj PEZE ubije. Napomena: PEZE - železnička skraćenica P. Z. - čuvar zgrada.

(Moskva, napisano marta 1924, objavljeno u Nakanunje, 6. april 1924)

Nezaslužena uvreda

Železničkom školom na Uspenskoj st. na Jekat. pruzi upravlja učitelj Nikolaj Gavrilovič Kiričenko. Sedmog maja on je u prostoriji Uspenskog seoskog doma priredio predstavu (igrali su učenici), čiji je prihod išao u korist škole. Četiri dana posle predstave, dobio je učitelj od lokalne komsomolske ćelije pisamce, koje ga je, kako sam piše, „do suza potreslo”. I, zaista, može da potrese:

Upravniku škole, d. Kiričenku. Posle izvođenja vaše predstave niste se pobrinuli da scenu dovedete u red, i zbog toga molimo da je koliko danas dovedete u odgovarajuće stanje, u najgorem slučaju čišćenje će se sprovesti o vašem trošku. Za sekretara ćelije... Slede potpisi.

Do najgoreg slučaja nije došlo: nije moralo od učiteljskih groševa da se posprema, jer je učitelj sam dohvatio metlu i očistio sa scene đubre, koje su, uglavnom, razbacali sami komsomolci. Ali, završivši poslove čistačice, učitelj je dohvatio pero (priliči mu ono više od metle) i napisao: „Dolazio sam kod komsomolaca u seosku kuću da im besplatno držim predavanja i političke govore i satima sam po hladnoći čekao da se komsomolci okupe. Donosio sam im u klub geografske karte i eksere i tim ekserima karte prikucavao. Priređivao besplatne predstave i lično sam postavljao dekoraciju i sređivao scenu.

Radio sam i u praznične dane i noću. Ukratko rečeno, nikakvog posla nisam se libio, i za to sam dobio uvredu. Nije problem u tome što sam morao da čistim pod, već je problem to što mi mladi momci naređuju da radim nešto što nikako nije moja obaveza, i to još uvredljivim, nedopustivim tonom. Posle ovakvog ponašanja nećeš poželeti ni na puškomet da priđeš učitelju u seosku kuću i uradiš nešto za njega”

Nema tu šta da se doda, uspenski komsomolci! Poneli ste se prema učitelju rđavo, nemarno: uvredili ste ga, a zbog čega - krajnje je nejasno. Svaka kulturna snaga koja radi u našoj školi, treba da se pazi i poštuje. Jedini zaključak ovde je: kad ste naneli uvredu, treba i da se izvinite učitelju i dobre odnose s njim da povratite. To vam odlučno savetuje Gudok.

M. B. (Gudok, 13. jun 1924)

Slučaj s kupatilima

Vere-si-je nema! Na st. Saguni na J.-V. pr. postoji kupatilo. Jadno! Usamljeno! Ni jedna jedina živa, neumivena duša ni da zaviri unutra. Zbog čega? - pitajte PČ-a49 na stanici Jevstratovka, kome je kotao za kupatilo poslat na remont još u januaru. On će se namrštiti i izjaviti: - Vere-si-je nema! A zatim - brzo prošaptati: - Uprava je obustavila! I on je u pravu. Treba pogurati poštenu upravu da najzad odobri kredit za popravku starog kotla ili pak kupovinu novog. Rabkor50 210.

Šta se događa na st. Andižan, Sr. Az. pruge Kupatilo se raspada. Radnici se češu, skidajući s neopranog tela naslage prljavštine od jednog i po veršoka.51 PČ dobrodušno škilji u sunašce i gladi svoje čisto belo telo (kupatilo on ima na drugoj 49 Načelnik deonice pruge. - Prev. 50 Radnički dopisnik. Da bi se uspostavila veza između listova i čitalaca, u sovjetskoj štampi bili su ustanovljeni radnici saradnici. - Prev. 51 Stara ruska mera, iznosi 4,45 cm. - Prev.

stanici). Sve ovo događa se uz prećutno odobravanje uprave. Rabkor 644

Četvorogodišnje birokratsko odugovlačenje Dešava se ono na st. Ljiozno na Or.-Vit. pr. Predmet ovog odugovlačenja je - kupatilo. Kamen spoticanja je - popravka. Već nekoliko puta dovozili su materijal, otvarali i zatvarali kredite. Već 13 puta zapisnicima sa glavne skupštine službenici su se obraćali za pomoć Učkprofsožu.52 Već dva puta pisali su u Gudok. Ali, tovar je i dalje tamo. Materijal, dopremljen za popravku kupatila, truli. Na ljioznovce, njih 120, taloži se prljavština. A birokratija pir piruje. Čijom krivicom - ne zna se. Mi, eto, insistiramo da se to razjasni. Bulavka

Priča uvredioca morala Uhvatili su me na st. Bahmač M.-K.-V. pr., kad sam, go usred bela dana, trčao po peronu. Ali, nisam kriv. Časna reč, nisam kriv! Neka mi čitalac bude sudija. Doputovao sam u ovu stanicu - u Bahmač, dakle, poslom. Vreme - nije bitno. I htedoh da se okupam. Vidim - kupatilo. Uđem. Bože sveti. Kad udari odatle smrad, dim! A vetar kroz zidove: Hu-u-u! Hu-u-u! Ipak se nekako naterah. Svukoh se. U kupatilu studen. Vidim - bačva s vodom od trideset vedara. A oko mene nekih pet meštana. Smeju se nečemu. Ti, kažu, vodicu tu s poštovanjem zahvati! Mi je iz bunara kroz 52 Rejonski komitet sindikata železničara - Prev.

svlačionicu dovlačimo! Prihvatih se, dakle, zagnjurih vedro u bačvu, izvukoh... pomagaj! Poiskakaše odatle žabe, gušteri... Pa meni po stomaku... pa po nogama... Zar sam ja kriv, čitaoče! Zar ti ne bi uradio to isto!

Istinitost priče potvrđujem Zorki

PČ „je ukinuo” Termotehnika na st. Obidino, S. V. pr. donela je odluku: - Da se za kupatilo isporučuje goriva: 0,50. Ali PC-2 je naredio drugačije: - Gluposti! Ne 0,50, već 0,12! I to je dovoljno! Da! Taman posla! Od sada neka službenici sami lože kupatilo. Radnu snagu više neću da dajem. Sada, znači, banja može da se loži samo jednom mesečno. I koliko još vremena treba da se proćerda na svako loženje. Obidinci se zlopate. Mi saosećamo s njima i tražimo od PČ objašnjenje ovog slučaja.

Dve hiljade ljudi bez kupatila Na st. Gudermes SKOPS - 700 radnika je u saobraćaju. Zajedno s porodicama - 2.000 osoba. Kupatila nema. SKOPS, očigledno, ni ne namerava da ga izgradi. Vrlo jasno ukazivao je na ograničenost svojih sredstava i strogo ograničeno korišćenje kredita. Podsetićemo SKOPS na sledeće.

- Dato mu je pravo da zaključuje ugovore s oktranima, 53 a čl. 53, tačka „Usluge PKPS kolektivnog generalnog ugovora” predviđa izgradnju kupatila. Neka SKOPS preduzme odgovarajuće mere. P. K. P.

„Naredio je” - Da li postoji kupatilo na sporednom koloseku Jaščice Zap. pr.? - Postoji! - Da li se u njemu kupaju! - Ni govora! - Ne čudite se! Kupatilo je razvaljeno. PČ-4 „je naredio” da se popravi, ali nije dao materijal. Ne samo to - nije čak rekao ni gde da se nabavi. Eto zbog čega se radnici ne kupaju već četiri meseca. Eto zbog čega mi skrećemo pažnju PČ da treba da bude energičniji i bolji naredbodavac. Rabkor 719

Zlata vredi Šta rade ovi beli goli ljudi? Zbog čega skrušeno sede u svlačionici st. Murmansk na Murman pr.? - Ššš! Čekaju toplu vodu. Ne veruju da će danas stići. Sažali se na njih, čitaoče! Čak i ako dočekaju tu sreću, pred njima je dugo dvočasovno stajanje u redu. Jer, topla voda u ovom kupatilu zlata vredi. Stvar je u tome što uprava ne želi da poveća kotlove za zagrevanje vode. 53 Okružna uprava saobraćaja (rus.: окружнос управление транспорта) - Prev.

A to je neophodno. Rabkor 545

PČ-11, preduzmi mere! PČ-11 Zap. pr! Zašto ne daješ odobrenje da se kupatilo na st. Acvež spoji vodovodom s hidrantom, koji je odmah tu, na rastojanju od 60 hvati? Jer PČ-2 u tu svrhu ima cevi i svu opremu. Oni leže razbacani po dvorištu i rđaju. Tu posla ima svega - nedelju dana - za jednog radnika. PČ-11! Imaj na umu da dva radnika na rukama nose vodu za kupatilo - 60 hvati. A nose oni, ni manje ni više, nego po 100 vedara. Rabkor 543

Pogovor iz kupatila Nehajan odnos uprave prema zbrci oko kupatila oslanja se, očigledno, na letnje vreme. Šta će, vele, sada kupatilo? Okupaš se u rečici ili jezeru - i čist si! I držiš se i higijenskih i sanitarnih propisa. Da bi se razbila ova štetna zabluda, daćemo malu informaciju iz oblasti medicine. Naše telo ne diše samo plućima. Disanje se obavlja i preko kože - kroz bezbroj pora. Kroz pore se pak u vidu znoja izbacuju sve otrovne materije, koje izlučuje naš organizam. Šta se zapaža kada dođe do zatvaranja pora? Kao odgovor može da posluži ovaj slučaj. Sredinom veka, u Rimu, za ukras na jednom slavlju uzeli su dečaka i od njega načinili zlatni kip - zlatom su obložili celokupnu površinu njegovog tela.

I šta se desilo? Posle nekog vremena, nesrećni dečak umro je u najstrašnijim mukama. Pozlata cele kože zatvorila je pore i prekinula disanje kože i lučenje otrovnih materija iz organizma. Prljavština zatvara i pore, pa se znoj koji se izlučuje tamo i zadržava. To nanosi neprimetnu ali ozbiljnu štetu zdravlju. I samo topla voda može da ponovo uspostavi poremećeno disanje kože, hladna voda masan znoj ne skida. Zbog toga pristalice hladne vode, upravo ta - birokratska zatezala po pitanju kupatila treba o ovom da povedu računa i preduzmu sve mere kako bi radnici mogli da koriste kupatila. M. Mišev (Gudok, 9. jul 1924)

Kako se boriti sa Gudokom ili umetnost odgovaranja na saopštenja Kratko uputstvo za upravu

Prepiska u vezi s prljavštinom Šta treba da se odgovori ako nam napišu da je na nekoj železničkoj stanici veoma prljavo? Treba da se odgovori onako kako je odgovorio sanitarni lekar prvog rejona Mosk.Kazanske žel.: „Predstava prljavštine je subjektivna, pa iako se zbog mnogih nedostataka još nedovršene železničke stanice ne može tvrditi da je stvarno čista, do prljavštine je, s moje tačke gledišta, još daleko.” Kada je Gudok dobio ovaj odgovor, dvoje saradnika istog trenutka je udarila kap, tako da oni više ništa neće moći da napišu. Oni koji su ostali živi, sazvali su glavnu skupštinu za rešavanje sledećih pitanja: 1. Od kog trenutka prestaje „subjektivna”, a počinje stanična prljavština s ispljuvcima nalik dvogrivenjacima,54 sa opušcima i svakojakim glibom? 2. Do koje visine treba ispoganiti železničku stanicu da bi se sanitarni lekar uverio da je „do prljavštine”, s njegove tačke gledišta, „blizu”: a) do gleženjeva, b) do kolena, ili do struka. Ova pitanja nisu rešena. Sve nade okrenute su sanitarnom lekaru da će on dati 54 Sitan metalni novčić. - Prev.

saopštenje.

Dve hiljade zuba U Gudoku je objavljeno da se železničaru Kuznjecovu, bez obzira na odluku zubarske komisije, zubi ne stavljaju. Šta da odgovorimo? Dozrav55 Mosk.-Kazanske je odgovorio: „Doneta je odluka da se Kuznjecovu stave veštački zubi, u drugoj fazi!” Likuj Kuznjecove! Imaćeš zube. Sta... stani, Kuznjecove, stani... Plači, Kuznjecove! Evo šta stoji dalje: „Pored toga, dozrav smatra svojom obavezom da saopšti kako je izrada proteza ograničena na 500 zuba, uz postojanje potrebe, na dan prvog avgusta, za 2.000 zuba.”

Prazna piroška Stići će dopis, na primer, o tome da se nekakvi radovi na putu ne izvode, birokratija, te ovo, te ono, uopšte - neprijatna vest. Orlovo-Vitebska uprava na ovakve zabeleške ume da pruži sjajan odgovor: „Iako je u ovom trenutku za date radove kredit odobren, budući da novcem nije pokriven, zasad, faktički, ništa ne može da se uradi.” Da, na ovakav odgovor nema šta da se doda. Kredit bez novca je kao prazna piroška. - Znate šta, Orlovo-Vitebžani? Potrudite se da dobijete kredit s novcem.

55 Odeljenje za zaštitu zdravlja. - Prev.

Lončići na lancu Jedan dopisnik pozabavio se pitanjem zbog čega na stanici Ljubljino-Dačno nema lončića za vodu. Odgovor je došao „trideset tri momentalno”, 56 kao što je govorio Anton Pavlovič Čehov: „Ekonomsko-materijalno odeljenje nije imalo zalihe lončića s lancem, a bez lanaca lončići ne smeju da se ostavljaju!” A vi, dragi moji, nabavite lance! „DS57 Ljubljino, dobio je tri lončeta s lancem.” Ura, ura, ura. Pijte uzdravlje. M. (Gudok, 20. avgust 1924)

Dokument (citat iz oglasa)

LETNJE IGRALIŠTE KLUBA „DOGADOV” U PETAK, 22. AVGUSTA

56 Uzrečica predsednika svetskog kongresa, penzionisanog general-majora Ježova, iz priče A. P. Čehova „Perpetuum mobile”. - Prev. 57 Načelnik stanice - Prev.

Antireligiozno veče 1. Referat 2. Nastup našeg gudačkog orkestra Dođite u 7 sati uveče, jer neverovanje samo po sebi nije dovoljno, ono treba da se temelji na naučnoj osnovi. Svako od vas može i treba da postane (iz mnogih razloga) trostruko (!) snažniji. Snaga stvara polet i čilost. Nervi jačaju. Radna sposobnost se povećava. Sve to pomoću fiskulture. Nijedan uzrast nije prepreka za fiskulturu (?!) Mi se stalno borimo - rezultat borbe zavisi od fizičke i psihičke snage koju svako od nas ima. Odrasli za fiskulturu. Nikada nije kasno.

KLUB „DRUG DOGADOV”

U nedelju, 31. avgusta, ponovo je ekskurzija. Ko nije bio s nama u Budrovicama 15. avgusta, treba da mu bude žao. Bilo je pametno, dobro i veselo. Obaveštenja od 25. avgusta, posle dva sata u upravi kluba, kod d. Didrova.

FISKULTURA ŠTIT OD STAROSTI

Uprava

Tiraž 200, br. 560

* Suvoparni i šablonski oglasi o radu kluba, svakako, odbijaju od njega članove sindikata. Ali, i suvišna sloboda, takođe, nesumnjivo nanosi štetu. „Svako od vas može i treba da postane (iz mnogih razloga) trostruko (!) snažniji. Snaga stvara polet i čilost, nervi jačaju, radna sposobnost se povećava...” Sve ovo veoma podseća na oglase iz američkih novina, u kojima svako za jedan i po dolar koji pošalje poštanskim markama može da stekne unutrašnju snagu. I zbog čega će čovek koji dođe na letnje igralište kluba, da postane baš trostruko snažniji, a ne četvorostruko? Ukratko, drugovi, tako se ne sastavljaju oglasi! Napadno i nerazumljivo. M. (Gudok, 23. avgust 1924)

Progutani voz

Priča radnika

Ako je neki upravnik žustar i uporan, može takvu gadost da zakuva da je ni pas s maslom ne bi kusao. Ne sluteći ništa, došli smo u svoje muromske radionice i primetili na zidu oglas koji glasi:

Oglas Po naređenju uprave železnica, zbog velikih troškova oko održavanja radničkog voza Murom-Seljivanovo, na M-Njiž. pr., saobraćanje pomenutog uskoro će biti ukinuto, i zbog toga se predlaže svim službenicima, majstorima i radnicima koji putuju radničkim vozom na M-Njiž. pr., da se u spisak kod kontrolora svog pogona prijave oni koji će ostati u službi posle ukidanja radničkog voza, tj. koji će svakodnevno ići kući u naselje pešice ili koji će privatno naći stan u gradu, budući da davanje stanova od strane železnice, zbog nemanja takvih, nije moguće. Treba da se prijave i oni koji će ukidanjem saobraćanja radničkog voza MuromSeljivanovo biti prinuđeni da napuste službu u radionicama.

Za TM, Murom Ljihonjin 14. septembra 1924. Kopija verna originalu: delovođa (potpis).

Šta je posle toga bilo, ne može ni slikom da se dočara, ni perom da se opiše: svako je, zagledavši se u svoj život, u krajnjoj tački perspektive video: ili spavaj pod vedrim nebom, ili udari petom o petu i napuštaj službu. Oglas je tako ražestio radnike, da su mnogi pobacali kape na zemlju. Ja lično, bacivši pogled na naša čađava zdanja, osetio sam očajanje i muku i pišem otvoreno da me čuje cela republika: - Iz kog razloga Kazanska železnica svakog praznika šalje tobože radnički voz, prenatrpan ženama, poslugom i uopšte elementima iz Muroma, skoro do stanice Novašino, pri čemu svi i svako ulazi u voz besplatno? I zbog čega Kurska, kao kakva grabljiva zver, nemilice guta gorivo i bez potrebe šalje brigadu, otpremajući voz iz Muroma u Seljivanovo, gde se lokomotiva otkači i šalje nazad u Murom, a noću opet ova ista lokomotiva hita po kompoziciju radničkog voza u Seljivanovo i, najzad, već ujutro, iz Seljivanova vozi radnike na posao! O ovom niko ni da zucne, a naš radnički voz progutala je uprava i ne trepnuvši! Pišem i očekujem zaštitu od lista Gudok.

Priču radnika zapisali Radnički dopisnik 68 i M. (Gudok, 16. oktobar 1924)

Tri vrste svinjarija

„U našim gusto nastanjenim kućama ne postoje nikakva pravila niti red u zajedničkim stanovima.” (Iz novina)

1. Delirium tremens

Pet puta se kučkin sin, Griška, na stomaku, niz gelender, s 4. sprata spuštao u „Crvenu Bavariju” i vraćao s dve krigle. Osim toga, pouzdano se zna: sa supružnicima Boldinima s posla su se vratile 1,5 flaša najbolje sorte nježinske rakije od rjabine, proizvodnja „Gosspirta”, 1 flaša nežnozelene ruske votke istog proizvođača, 2 portoa punjena u Moskvi. - Boldini su primili platu - reče Duska i zabravi vrata. Zamandalio se stanodavac, pekar Volođa i Pavlovna, majčica. U 11 sati su se zaključali, a tačno u ponoć su otključali vrata, kada je u sobi Boldinih prslo prvo prozorsko staklo. Drugo je puklo u vratima. Zatim su se jedan za drugim u hodniku pojavili tučak, okrvavljena supruga Boldina, a za njima i lično suprug u skroz poderanoj košulji. Ne može svako da vikne „upomoć” tako kao što je viknula supruga Boldina. Ukratko, za tili čas u svih 8 prozora stana br. 50 blesnu svetlost, kao na carskom piru. Posle „točenja portoa” ne može da se nišani kako valja, i bačeni tučak, preletevši jedan palac iznad stanodavčeve glave, dokrajči Duskino ogledalo. Ostade samo ram od orahovine. Tad prvi put zakola u vazduhu preteća reč:

- Milicija! - Milicija - ponoviše utvare u donjem rublju. Nije to Feljija Ljitvin58 s orkestrom od 100 ljudi koja strašnim kricima iz Aide prolama salu pozorišta, ne, to Vasilije Petrovič Boldin lomi svoju ženu: - Milicija! Milicija!

2. Zakonitim brakom59 Kad je mladić s ufitiljenim brkovima prošao hodnikom, jednoglasno zaleprša reč oduševljenja: - Ah, prava momčina! - Gle samo Pavlovnjinu Tanjku! Ukebala mladoženju! Za sramežljivom Tanjom, grafičkom radnicom, momčina prođe pravo u sobu broj 2 i majčici Pavlovnoj reče ove reči: - Nisam ti ja nekakav sumnjiv tip, majčice. Nepartijska ličnost. Nisam ti ja od onih koji bi da se poigraju s nevinom devojkom, pa da joj onda pokažu vrata. A vas ćemo, majčice, da pazimo. Pođite na bogosluženje, a ja ću za vas da odem u trgovinu. Potrese se surova Pavlovna, a podlac Šurka kliznu niz gelender u Mosseljprom po šećer u prahu. Oženi se momčina u Crkvi Sv. Mateja, koja je u Sadovoj ul., i videle su se, jedna do druge, glava momčine, namazana biljnim uljem, i Tanjina glava, ukrašena fler-d’oranžom. A mesec dana kasnije, reče momčina majčici Pavlovnoj: - Kada ćete već jednom crći, mila majčice, vi i vaša bogosluženja? Tesno nam je od vas. Podiže se Pavlovna lagano, a oči joj postaše kao u stare vodenjarke: 58 Ljitvin Feljija Vasiljevna (1861-1936), čuvena ruska pevačica, čiji je raspon glasa obuhvatao dve i po skale. Prev. 59 U ruskom jeziku je uobičajena čestitka prilikom venčanja: С законным браком поздравляем. U smislu: čestitamo zakoniti brak. Kod Bulgakova stoji samo skraćeno законным браком. - Prev.

- Ja da crknem? Sam ćeš crći, sinko. Lupežu. Presvukao si mene i Tanjku. Carice nebeska, udri ga, đavola, gromom! Ali ne stiže grom da udari muškarca deliju. On lagano ustade od stola s čajem i reče ovako: - Ko je to „lopuža”? Dozvolite da čujem, majčice? Ja sam lopuža? - upita on, a glas mu se stiša u šapat. - Ja sam lopuža? - prošaputa on već sasvim blizu, a na oči mu se navuče mrak. - Upomoć! - zavapi Pavlovna, i lako i glasno polete još jedno: - Upomoć! - Milicija! Milicija! Milicija!

3. Imendan

Na dan Svete Vere, Nade i Ljubavi i majke njihove Sofije (sećanje na njih slavimo 17, a po sovjetskom kalendaru, iz inata - 30. septembra) zatrešta italijanska harmonika u stanu br. 50 i ogromna zgrada sva se zatrese. A u pola dva noću čuveni igrač Pafnutjič odluči da pokaže kako je nekada on izvodio skok „ribica”. On ga izvede, a u stanu ispod, kod doktora Fortočkera pade malter s plafona, težine šest i po puda. Doktor je ostao živ samo zahvaljujući toj okolnosti što se u tom trenutku nalazio u susednoj sobi. Vrati se nazad Fortočker, vide ogromnu belu gomilu i beli oblak na mestu gde je nekada bio njegov pisaći sto i zaurla: - Milicija! Milicija! Milicija!

Mihail Bulgakov, književnik sa ženom, bez dece, ne pije, traži sobu u tihoj porodici. (Krasni perec, br. 21, 1924)

Pustolovine zidnih novina (njihov lični dnevnik)

Mi smo - zidne novine. Izlazimo na st. Pavlograd Južne pr. Zovemo se Kljucalo. Ime, možda, i nije naročito lepo, ali je praktično. Tako nas je krstio naš tatica - sindikalni kružok, u čast alata kojim se vade truli pragovi s pruge.

* Na samom početku života (u decembru 1923) ispisivane smo na velikim listovima u pet primeraka i visile smo na svim zidovima.

* Posle izvesnog vremena, počeli su da nas pišu na tri lista, a zatim na jednom. Uz to, naslov su nam nacrtali na dasci, a članke na listovima papira su na nju lepili. Od dvonedeljnih pretvorili su me u stalne, i na stare novosti lepili su nove. Šteta samo što, viseći pod nepromenljivim naslovom, nikuda iz mestkoma60 nismo izlazile.

* Jednog divnog dana, umesto novosti, na nama su se iz nekog razloga pojavili oglasi, i to u takvom broju da smo potpuno oslepele. Strašno je zaudaralo na lepak, i čule smo kao kroz san da je naš sindikalni kružok otišao dođavola. 60 Mesnog sindikalnog komiteta. - Prev.

* Jednom, u leto 1924, čule smo razgovor kako se, tobože, ćelija komsomola sprema da nas izdaje.

* I zaista: jednog jutra zguliše nam sve mrene i pred sobom ugledasmo sekretara mestkoma kako nas pažljivo posmatra. Prolaze razni ljudi i pitaju ga: - Šta to gledaš? On odgovara: - Hoću da ih obojim što privlačnije i progresivnije, ali uopšte ne umem da crtam.

* Uprkos tome, iako nije znao da crta, on nacrta skicu idejnog sadržaja i na taj posao izgubi osam dana.

* Zatim pozva našeg uvaženog molera-umetnika - komičara-reditelja - bivšeg radnika remontera, a sadašnjeg ložača i slikara bez ijedne progresivne ideje, Petrušku, i uruči mu novac i svoju skicu.

* Petruška izgubi plan koji je dobio i nacrta nas prema sopstvenoj skici: žutim slovima na zelenoj pozadini, načinivši tako iznad nas pivski natpis. Kada smo se osušile, svečano nas donesoše u mestkom, i bez obzira na to što smo jednoglasno proglašene dvonedeljnim, za pet meseci izašla su samo tri broja.

* Najbolji period u našem životu bio je treći broj, koji je bio veoma lepo obojen i nije bio okačen u mestkom, već u kulturni kutak, gde su nam se radnici divili.

* Zatim su na nas iz nekog razloga zaboravili, a pošto je na nama bila karikatura koja je prikazivala radnike koji trče u voter klozet, nekakav šaljivdžija iscrtao je po nama gomilice ljudskog izmeta kako šiklja, skroz nam tako nagrdivši fizionomiju.

* Sami prosudite.

* Jedne večeri priđe nam sekretar mestkoma, ugleda bruku na nama i otcepi nas, rekavši komsomolcima koji su tu stajali:

- Treba, momci, o novinama da se vodi briga, a ne da im se potkopava autoritet glupavim crtežima. Njegove reči bile su veoma mudre. Ali pošto on, otcepivši nas, ništa na dasku nije okačio, nije mnogo prošlo, a nas ukloniše sa zida i staviše u mračni hodnik.

* Gde do dan danas stojimo.

* Stojimo i razmišljamo - dokle ćemo tako da stojimo? Razni ljudi prolaze oko nas i govore da se čitava naša redakcija strastveno bavi fiskulturom. Pored toga, u lokalnom bioskopu pojavila su se dva neverovatno glupa filma: jedan je Osveta kantinerke, a drugi Muž, žena i pitanje. Ovi filmovi ne samo da su progutali svu pažnju urednika već i sva njihova sredstva.

* Zbilja, gde su te 93 kop. - ne zna se. Plašim se da ih nije smazala kantinerka?

* Dakle, pokrivene smo prašinom i paučinom. Tonemo u prljavštinu i razmišljamo kako će nas jednog divnog dana zajedno s našim pivskim naslovom iscepati u drva.

S poštovanjem, zidne novine Kljucalo Dnevnik su zajedno zabeležili radnički dopisnik Kljucalo i feljtonista Bulgakov. (Gudok, 5. februar 1925)

Niz izvanrednih planova

Lukičev poklon Ponekad ljudi nemaju šta da rade čak i kad su u saobraćaju. I eto, Lukič je napisao redakciji Gudoka pismo: „Želeo bih mnogo toga da vam donesem na poklon za dan 12. marta, dan samodržavlja...” Takav zvučan početak sve je izuzetno zainteresovao. „Smislio je Lukič poklončić” pomisliše svi. Šta li je smislio? Ispostavilo se da nema šta da pokloni, i zato je poklonio sopstveni plan. „Da bi se bez muke i raspitivanja o drugu koji piše znalo sve, potrebno je, po mom mišljenju, da se ubuduće utvrdi boja mastila za potpisivanje, kako bi se znalo odakle je, čiji je on, i da se dodeli: - partijcu - crvena boja, - kandidatu - zelena boja, - vanpartijcu - ljubičasta, - a onome kome je oduzeto biračko pravo - crna boja.” Baš vam hvala na poklonu! Nastavljamo ovaj spisak: - kriminalcima - mastiljava olovka, - oženjenima - obična olovka, - ćelavima - olovka u boji. Bez šale, odgovaram vam ljubičastim mastilom, Lukiču: - Krajnje neverovatnu glupost ste smislili.

Pored toga, iz nekog razloga vaše pismo napisano je crnim mastilom. Sami razmislite kakav se na osnovu toga može doneti zaključak, u skladu s vašim planom.

Kako potamaniti device u saobraćaju Korespondent je rođen domišljat: „Daktilografkinja Iks, na toj i toj železnici, devojka, rodila je dete s građaninom Ipsilon i odlukom suda dobija od njega 20 rub. mesečno, zadržavši prethodnu službu. Ništa ja nemam protiv kažnjavanja takvih građana kao što je Ipsilon” - nadmeno piše autor plana - „ali kakve veze s tim ima saobraćaj, koji daje dopust za porođaj, izostanke za dojenje deteta i sl.? Kao radnik u NOT-u61 i u radnim komisijama, smatram da u saobraćaju u vezi sa smanjenjem broja zaposlenih treba da ostanu samo potpuno radno sposobni, kakve ne mogu biti devojke-majke, niti žene službenici!” Zatim radnik iz NOT-a piše nešto što je teško razumeti... Po svoj prilici, smisao je takav da device treba potpuno najuriti iz saobraćaja. Ne plašite se, devojke, ništa s vama neće uraditi odvažni dopisnik.

Nesvesni automat „Na st. Gomelj.-putn. Zap. pr. na ulazu, u čekaonici za putnike stoji automat, koji za 15 kop. izbacuje kartu za peron” Kao što se vidi, ovaj automat je ništarija: „Izdaje karte jednako i za carski srebrni novčić i za sovjetski!” Gadan automat! Korespondent predlaže plan - da se kraj automata postavi čovek koji bi proveravao novčiće! 61 Načelnik odeljenja za organizaciju i plaćanje rada. - Prev.

Ne, to ne ide, druže. Jer tada automat nije ni potreban ako će da stoji čovek.

Sakupio M. B. (Gudok, 21. mart 1925)

Šprehen Zi dojč? U vezi s dolaskom mnogih stranih delegacija u SSSR, povećana je potražnja udžbenika za strane jezike. Međutim, novih udžbenika je malo, a stari ne odgovaraju. Metalac Ščukin pokuca kod suseda iz zajedničkog stana - metalca Krjukova. - Da, da - začu se kroz vrata. I Ščukin uđe, a ušavši, ustuknu užasnut. - Samo u donjem rublju, Krjukov je stajao ispred malog ogledala i klanjao mu se. U levoj ruci, Krjukov je držao knjigu. - Zdravo, Krjukove - izusti zaprepašćeni Ščukin - ama, jesi li poludeo? - Najn - odgovori Krjukov - ne smetaj mi, sad ću ja. Zatim odskoči unazad, učtivo se nakloni prozoru i reče: - Hvala, već sam putovao. Danke zer! No, izvolite, još jednu šoljicu čaja - ponudi Krjukov sam sebe, pa sam i odbi. - Mersi, ne želim. Ih vil... Pih, dođavola... Kako sad? Niht, niht! - pobedonosno ponovi Krjukov i iskolači oči na Ščukina. - Krjukove, mili, šta je to s tobom? - upita prijatelj kroz plač - priberi se. - Ne motaj mi se tu oko nogu - zamišljeno prozbori Krjukov i upilji se u svoje bose noge. - Oko nogu, oko nogu - promrmlja - a kako je noga? Sve je isparilo. Pih, đavole! Uostalom, na nogu neću ni naići, noga je - nepotrebna reč. „Propade čovek” - pomisli Ščukin - „loše mu se piše, odavno se meni učinilo..! ” Bojažljivo se nakašlja i proslovi piskavo: - Pećenjka, ma šta to govoriš, de, popij malo vode. - Hvala, već sam pio - odgovori Krjukov - a i jeo sam - pomisli - a i pušio sam. A i... „Posedeću malo, pripaziću da se ne baci kroz prozor, pa onda, možda ću morati ljude da pozovem. Eh, kakva šteta, divan je to mladić bio, pametan, razborit...” - mislio je Ščukin i seo na ivicu poderanog divana. Krjukov otvori knjigu i nastavi naglas:

- Imate li vi tramvaj, dragi moj druže? Hm... Kamrad - Krjukov se zamisli. - Da, ja imam tramvaj, ali moja tetka je već otputovala u Italiju. Hm... Kakve veze sad tu ima tetka? U vražju mater i tetka! Izbacićemo je, maj ne tante. Moja baka nema kućnog lava. Varum? Zato što su oni veoma skupi u našem kraju. E pravi su kučkini sinovi! Ne ide! - derao se Krujkov. - A da li vi volite kobasicu? Kako da je ne volim, kad već treći dan pada kiša! Da li u vašoj sobi ima struje, druže? Ne, ali se zato moj ujak zapio, već treću nedelju kako pije, i našeg gnjurca je propio. A gde je apoteka - upita Krjukov Ščukina pretećim glasom. - Apoteka je na korak odavde, Pećenjka - bojažljivo prošaputa Ščukin. - Apoteka se - ispravi ga Krjukov - dobri moj prijatelju, nalazi preko puta našeg dobrog mera i odmah pored jednog našeg lepog parka, u kome imamo jednu fontanu. U to Krjukov pijunu na pod, zaklopi knjigu, obrisa znoj s čela i progovori kako i dolikuje čoveku: - Fuj... Zdravo, Ščukine. E, namučih se, shvataš li. - Ma objasni, šta to radiš! - stade da ga preklinje Ščukin. - Ma shvataš li da nam nemačka delegacija dolazi sutra, a mene su izabrali da je dočekam i ručkom ugostim. Nemački ja nemam pojma. Nema veze, kažu, možeš ti to! Evo ti knjižica - priručnik za samostalno učenje za sve evropske jezike. I dadoše mi! Đavo će ga znati kakva je to knjiga! - Jesi li savladao nešto? - Ma tek ponešto, samo mi se sve pomutilo u glavi. Nekakve babe, pokojni ujaci... A pravih reči nema. - Da li vi imate unterciger, susede moj? - Imam, samo prekini! - zakuka Ščukin, a Krjukov dodade: - Da, imam, ali zato nikada nisam video vašu cenjenu nevestu! Ščukin beznadežno uzdahnu i uteče. Tuskarora62 (Časopis Buzatjor,63 1925) 62 Jedan od Bulgakovljevih pseudonima. Tuskarora je naziv jednog plemena severnoameričkih Indijanaca, čime Bulgakov upoređuje položaj u kome se nalazio on, zajedno s drugim piscima i intelektualcima u Sovjetskom Savezu s položajem ugnjetene nacije u SAD. - Prev. 63 Smutljivac. - Prev.

Red s grižom

Pred zgradom MUR-a64 otegao se red. - Kuku meni, vesela mi majka! Stojiš li, stojiš... - I ovde se otegao red. - Šta se tu može? Usuđujem se da pitam, vi ste knjigovođa? - Ne, ja sam blagajnik. - Došli ste da vas uhapse? - Nego šta! - Pošteno! A zbog koliko ste, usuđujem se da pitam, izvoleli da zaglavite?... - Zbog trista červonaca. - To je sitnica, mladiću. Godinu dana. Ne uzimajući u obzir najiskrenije kajanje, a osim toga, Oktobar nije daleko odmakao. Tako da ćete, sve u svemu, odležati tri meseca i vratiti se pod okrilje pravog puta. - Zar je moguće? Baš ste me umirili. Inače me je očajanje uhvatilo. Pošao sam sinoć do branioca da se posavetujem - on me je sve plašio, kazna je, kaže, takva, da se bez dve godine strogog zatvora nećete izvući. - Trućaju, mladiću. Verujte iskustvu. Molim vas, kud ste to vi krenuli? U red! - Građani, propustite me. Ja sam državni novac digao! Grize me savest... - Ovde svakog, druškane, grize, niste vi jedini. - Ja sam - brundao je bas - državnu radnju Moseljproma65 propio. - Lisica si ti. Sad ćeš da vidiš, ima da te zakopaju, raba božijega. 64 Moskovska kriminalistička služba. - Prev. 65 Moskovsko udruženje preduzeća prehrambenih proizvoda, u čijem su se sastavu nalazile nacionalizovane fabrike piva, votke i drugih alkoholnih pića, poslastica i duvana. - Prev.

- Ni govora. A šta ako sam neprosvećen? A šta ako sam zaostao? A nasleđeni socijalni uslovi? A? A prvi put osuđivan? A alkoholičar? - A kog su đavola tebi, alkoholičaru, vino poveravali? - O tome i govorim... - Šta je s vama? - Ja sam građanin načelnik policije, muči me griža savesti... - Molim vas, šta se vi gurate, i mene isto grize... - Oprostite, od deset ujutru čekam da budem uhapšen. - Kažite kratko, prezime, ustanova i koliko. - Fioletov, Miša. Grize me savest... - Koliko? U Mahretrestu - dvesta vijaka. - Sidorčuk, preuzmi građanina Fioletova. - Četkicu za zube, molim vas, uzmite sa sobom. - Možete. A vi, koliko? - Sedmoro nas je. - Članova porodice? - Upravo tako. - A koliko ste, dakle, vi uzeli? - U novcu dvesta, zimski ogrtač, sat, svećnjake. - Ne shvatam, uredski ogrtač? - Zašto? Nas uredi ne zanimaju. Privatno vlasništvo - porodice Štipelman. - Vi ste Štipelman? - Ma ni govora. - Kakve veze onda Štipelman ima s tim? - Takve što smo ga mi ojadili. Izveštavam: sedmoro ljudi - žena, petoro dece i baba. - Molim vas, zašto on ima privilegije?

- Građani, urazumite se, on je ubica. - Vrlo važno što je ubica. Velika zverka! Ja sam, možda, poredak potkopao. - Drskost. Birokratija. Žalićemo se.

Tuskarora (Buzatjor, 1925, br. 20)

U teatru „Zimina” (skice zapisane olovkom)

Teatar „Zimina” ne može da se prepozna. Galerije obojene u nekakve žablje-sive tonove, skrile su se iza tamnocrvenih komada platna s brojem 5. Na foteljama na galerijama belasaju se mrlje - nasloni su prekriveni brojevima jubilarnog Gudoka. Sala se puni sve više i više... Na svim galerijama pomaljaju se glave. Bela novinska platna povijaju se u rukama. Čuju se nerazgovetan, uznemiren govor i šuštanje. U orkestru se prelivaju zvuci klarineta i flauta.

Mihail lvanovič - Vidi... vidi - šapuće neko - eno, sedi Kaljinjin. I doista, u prvom redu na sceni, među gostima sedi, spokojno i strpljivo čekajući početak zasedanja, sveruski starešina. Pogledaš pažljivije, i dok posmatraš ove radoznale oči, u sećanje ti navire: nekada je ovaj čovek koji stoji na čelu proleterske vlade i sam radio u železničkim radionicama.

Internacionala - Dozvolite mi da svečanu sednicu Saveza železničara proglasim otvorenom - izjavljuje d. Andrejev. Na galerijama i u parteru šuma od ljudi ustaje. Orkestar se diže i razležu se pobedonosni zvuci Internacionale.

Dugo odjekuje prevrtanje i lupanje o naslone spuštenih stolica. Na stotine ljudi seda, šuškajući novinskim listovima. Počinje govor...

Kako je dočekan sveruski starešina - Pozdravna reč od strane Ruskog centralnog izvršn 66... - poče d. Andrejev i ne uspe da završi rečenicu. Tek što je Mihail Ivanovič Kaljinjin ustao sa stolice, u sali se prolomi pljesak. Nekoliko minuta treštao je aplauz pozorištem, a uzbuđeni Kaljinjin nije mogao da otpočne svoj govor. Uzvikivali su pozdrave, zatim su tapšali, opet uzvikivali, opet treštali... Posle partera ustadoše i galerije, ustadoše i na sceni i prema Kaljinjinu se pruži na stotine plješćućih ruku.

Kaljinjin - počasni član Saveza železničara Ustade d. Andrejev i predloži da se d. Kaljinjin izabere za počasnog člana Saveza. Kraj njegove rečenice zapljusnu žamor glasova i treštanje aplauza. - Molim vas... molim vas!!!

Maketa vagona Dva majstora u sivim bluzama izlaze na avanscenu. Jedan od njih čita pozdravni govor Savezu, a drugi skida crveno platno i pod njim se pomalja veličanstveno urađena maketa teretnog vagona - u razmeri 1/10. To su - glavne radionice iz Kaluge poklonile Savezu. U sali i na sceni ustaju i posmatraju umetnički izrađen model. Aplauz pljušti.

66 Ruskog centralnog izvršnog komiteta. - Prev.

Pozdrav Crvenoj armiji Talasi uzburkane mase... Prolama se tutnjava: pročitali su dobrodošlicu Crvenoj armiji saborcu železničara u velikoj borbi. Svi kao jedan ustaju. Bez orkestra na stotine glasova peva Internacionalu. Muzičari, čuvši pevanje, počinju da ispunjavaju orkestar. Uzimaju instrumente... i limeni zvuci truba paraju veliki hor od nekoliko hiljada ljudi.

M. B. (Gudok, 11. februar 1923)

Autobiografija (1)

67

Rodio sam se u Kijevu, 1891. godine. U Kijevu sam pohađao školu i 1916. završio medicinski fakultet, dobivši zvanje lekara s pohvalnicom.68 Sudbina se tako sklopila da se ni zvanjem ni pohvalnicom nisam dugo koristio. Jedne noći u kasnu jesen 1919, dok sam putovao u rasklimatanom vozu, uz svetlost sveće koju sam stavio u bocu od petroleja napisao sam prvu pripovetku. U gradu u koji me je voz doveo, odneo sam pripovetku u novinsku redakciju. Tamo su je objavili. Zatim su objavili nekoliko feljtona. Početkom dvadesetih godina napustio sam zvanje s pohvalnicom i pisao. Živeo sam u dubokoj provinciji i na lokalnu scenu postavio tri komada. Kasnije, u Moskvi, 1923, ponovo sam ih pročitao i uništio. Nadam se da nijedan primerak nigde nije sačuvan. Krajem 1921, bez novca i bez stvari došao sam u Moskvu da u njoj ostanem zauvek. U Moskvi sam se dugo patio; da bih mogao da se izdržavam, radio sam kao reporter i feljtonista u novinama i mrzeo ova zanimanja bez odlikovanja. U isto vreme zamrzeo sam urednike, mrzim ih i sada i mrzeću ih do kraja života. U berlinskom listu Nakanunje dve godine sam pisao velike satiričke i humorističke feljtone. Knjigu Beleške na manžetnama nisam napisao pri svetlosti sveće, već pri škiljavoj svetlosti električne sijalice. Ovu knjigu od mene je kupila berlinska izdavačka kuća Nakanunje, obećavši da će je objaviti maja 1923. godine. I nikada je nije objavila. U početku sam se zbog toga veoma nervirao, a onda sam postao ravnodušan. Objavio sam niz pripovedaka u listovima, u Moskvi i u Lenjingradu. Godinu dana pisao sam roman Bela garda. Ovaj roman volim više od svih ostalih svojih dela.

Moskva, oktobra 1924. godine 67 Bulgakov je iza sebe ostavio nekoliko autobiografija, pisanih uglavnom prilikom stupanja u novu službu, što je u to vreme bio običaj u Sovjetskom Savezu. - Prev. 68 Za završene studije sa odličnim ocenama. - Prev.

Autobiografija (2)

Rodio sam se 1891. u Kijevu. Sin sam profesora. Završio sam Medicinski fakultet na Kijevskom univerzitetu 1916. godine. Tada sam počeo da se bavim književnošću, nigde nisam objavljivan do 1919. godine. Od 1919. do 1921, kada sam živeo na Kavkazu, pisao sam feljtone, koji su se povremeno pojavljivali u novinama, proučavao sam istoriju pozorišta i ponekad nastupao u ulozi glumca. Godine 1921. preselio sam se u Moskvu, gde sam radio u novinama kao reporter, a zatim i feljtonista. Od 1922. do 1924, nastavljajući rad za novine, pisao sam satirične pripovetke i roman Bela garda. Godine 1925, na osnovu ovog romana napisao sam komad, koji je 1926. počeo da se izvodi u Moskovskom hudožestvenom teatru pod nazivom Dani Turbina, i koji je bio zabranjen posle 289. predstave. Sledeći komad, Zojkin stan, davao se u teatru „Vahtangova” i zabranjen je posle 200. izvođenja. Sledeći - Purpurno ostrvo - davao se u Kamernom teatru i zabranjen je otprilike posle 50. izvođenja. Sledeći - Bekstvo - zabranjen je posle prvih proba u Moskovskom hudožestvenom teatru. Sledeći - Bratstvo licemera - zabranjen je odmah, i do proba nije ni stigao. Dva meseca posle zabrane Bratstva (maja 1930) primljen sam u Moskovski hudožestveni teatar na mesto reditelja, i dok sam na njemu radio, napisao sam dramatizaciju Gogoljevih Mrtvih duša. Marta 1931, pored obavljanja posla reditelja, primljen sam i u glumački sastav

Moskovskog hudožestvenog teatra.

Mihail Bulgakov Moskva, marta 1931. godine

Biografija Mihaila Bulgakova

1891. 3. maja (15. po starom kalendaru), u Kijevu, u porodici docenta Kijevske duhovne akademije Afanasija Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne (rođene Pokrovske), rodio se sin Mihail, kao najstarije od sedmoro dece. „Porodica Bulgakovih je velika, složna, kulturna, muzikalna, naklonjena pozorištu” - seća se žena mlađeg brata Bulgakova. 18. maja kršten je po pravoslavnom obredu, dobivši ime u čast sveca zaštitnika grada Kijeva.

1900. 18. avgusta upisuje se u pripremni razred Druge kijevske gimnazije.

1901. 22. avgusta upisuje se u prvi razred Prve (Aleksandrovske) gimnazije, u kojoj su predavali najbolji predavači u Kijevu i iz koje su izašla mnoga slavna imena. Još u gimnaziji Bulgakov otkriva svoje brojne talente: piše pesme, crta karikature, svira klavir, peva, sastavlja usmene priče i izvrsno ih pripoveda.

1907. 14. marta umire otac, A. I. Bulgakov.

1908. Krajem proleća, početkom leta - upoznaje se s Tatjanom Nikolajevnom Lapa, gimnazijalkom iz Saratova.

1909. 8. juna dobija svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. 21. avgusta - Upisuje se na medicinski fakultet Carskog univerziteta „Sv. Vladimir” u Kijevu, na kome studira do 1916. godine.

1913. 26. aprila - ženi se T. N. Lapa.

1914. Leto - Početkom Prvog svetskog rata, još kao student pomaže da se u Saratovu organizuje manja bolnica za ranjenike, u kojoj radi kao sanitarni lekar. Jesen - Vraća se u Kijev da produži studije na univerzitetu.

1915. Krajem aprila, početkom maja - izjavljuje da kao lekar želi da služi u pomorskoj upravi, ali je proglašen nesposobnim za vojnu službu iz zdravstvenih razloga. 18. maja, s dozvolom rektora univerziteta, počinje da radi u Kijevskoj vojnoj bolnici Crvenog krsta.

1916. 6. aprila - Dobija „privremeno svedočanstvo” o završetku univerziteta. Maj-septembar - Služi kao hirurg u bolnicama u blizini fronta u gradovima Kamenjec-

Podoljsku i Černovici. Odreden je za lekara u rezervi Moskovske vojno-sanitarne uprave, pod komandom smoljenskog gubernatora. 29. septembra - počinje da radi kao lekar Nikoljske zemske bolnice Sičevskog sreza, Smolenske gubernije. 31. septembra dobija diplomu „lekara s pohvalnicom”. Prvi književni pokušaji.

1917. Leto - iz straha da se ne zarazi od bolesnika, daje sebi injekciju protiv difterije i da bi izdržao bolove počinje sebi da daje morfijum, od koga postaje zavisan. 20. septembra - Prelazi u Vjazmu, u gradsku zemsku bolnicu, za upravnika infektivnog i veneričnog odeljenja. Jesen - Počinje da radi na ciklusu autobiografskih priča o lekarskoj praksi u Nikoljskoj bolnici (Beleške mladog lekara).

1918. 19. februara - Oslobođen vojne službe zbog bolesti. 22. februara - Od okružne, zemske uprave u Vjazmi dobija svedočanstvo o tome da je „besprekorno ispunjavao svoje obaveze”. Krajem februara vraća se sa ženom u Kijev. Uz pomoć očuha, lekara Ivana Pavloviča Voskresenskog, oslobađa se zavisnosti od morfijuma. Započinje privatnu lekarsku praksu kao specijalista venerolog.

1919. Početak februara - Mobilisan je u armiju Ukrajinske Narodne Republike kao lekar, ali uskoro, prilikom povlačenja trupa iz Kijeva, dezertira.

Leto - početak jeseni - Piše Skice zemskog lekara (rana redakcija ciklusa Beleške mladog lekara) i priče „Boljka” i „Prvi cvet”, koje nisu sačuvane. U jesen - Mobilisan je od strane belogardejaca i s Trećim terskim kozačkim pukom, kao vojni lekar, odlazi na severni Kavkaz i učestvuje u pohodu na Čečen-aul i Šali-aul, protiv pobunjenih gorštaka. 26. novembra - Prvo objavljeno delo: feljton „Izgledi za budućnost” u listu Grozni. Početak decembra - Stiže u Vladikavkaz, u kome radi u vojnoj bolnici. Kraj decembra - Pravi svoj konačan izbor - napušta bolnicu i profesiju lekara, i u potpunosti se posvećuje književnom radu, zaposlivši se kao novinar u lokalnim listovima.

1920. Februar-mart - Razboljeva se od povratnog tifusa. Početak aprila - Radi kao urednik književne sekcije pododseka za umetnost u Vladikavkaskom revolucionarnom komitetu (od kraja maja vodi pozorišnu sekciju). Leto-jesen - Paralelno s radom u književnoj i pozorišnoj sekciji, drži predavanja pre predstava operske i dramske trupe lokalnog Ruskog teatra. Piše komad Samoodbrana. 4. juna - Premijera komada Samoodbrana na sceni Prvog sovjetskog teatra Vladikavkaza. Jul-avgust Piše Braću Turbine. Septembar - Predaje u Narodnom dramskom studiju Vladikavkaza. 21. oktobar - Premijera komada Braća Turbini u Prvom sovjetskom teatru Vladikavkaza. 25. novembar - Zajedno s upravnikom i dva saradnika izbacuju ga iz pododseka za umetnost. Novembar-decembar - Radi na komičnoj operi Glinene mladoženje, koju ne uspeva da stavi na scenu.

1921. Januar-februar - Piše komad Pariski komunari (za 10 dana). Sredina marta - Izvođenje komada Pariski komunari u Prvom sovjetskom teatru Vladikavkaza. April-maj - Piše komad Hodžini sinovi. 15. maj - Ponuđeno mu je mesto dekana pozorišnog fakulteta novootvorenog narodnog umetničkog instituta u Vladikavkazu. Premijera komada Hodžini sinovi na sceni Prvog sovjetskog teatra, u izvođenju glumaca-amatera. 26. maj - Odlazi u Tiflis (Tbilisi). Bezuspešno pokušava da postavi svoje komade u lokalnom pozorištu. Kraj juna - Odlazi u Batum. Pokušava da ode za Konstantinopolj ili nađe posao. Sredina septembra - Iz Batuma odlazi u Moskvu, preko Kijeva. 24. septembar - Radi prve skice za dramatizaciju romana Rat i mir. 28. septembar - Stiže u Moskvu. 1. oktobar - Primljen za sekretara Književnog odeljenja (LITO) Glavpolitprosveta 69 pri Narkomprosu.70 23. novembar - Književno odeljenje u kome radi rasformirano je. Kraj novembra - Počinje da radi kao upravnik odeljenja hronike nedeljnika Trgovinsko-industrijski vesnik.

1922. Sredina januara - Zatvara se Trgovinsko-industrijski glasnik. 1. februar - Umire mu majka. 4. februar - Prvi put objavljuje delo u Moskvi: „Emigrantska krojačka fabrika”, u listu Pravda. 69 Glavni političko-prosvetni komitet. - Prev. 70 Narodni komesarijat za prosvetu, organ CK Partije. - Prev.

Februar-mart - Radi u Vojno-redakcionom savetu Naučno-tehničkog komiteta Vojnovazduhoplovne akademije „Žukovski” kao upravnik izdavačkog odeljenja. Mart - Radi kao reporter u listu Radnik. Od marta do septembra objavljuje 29 reportaža i članaka pod različitim pseudonimima. Početak aprila - Počinje da radi kao redaktor pisama u listu Gudok, zatim i kao feljtonista. U Gudoku 1922-1926. objavljuje više od 120 reportaža, ogleda i feljtona. Maj - Počinje da piše za berlinski list Nakanunje, za njegov Književni prilog. 18. jun - Objavljuje poglavlja iz pripovetki „Beleške na manžetnama” u Književnom prilogu berlinskog lista Nakanunje. Jul-decembar - u listu Nakanunje objavljuje priče „Crvena Moskva” i „Crvena kruna”, „Noć između drugog i trećeg”, feljton „Čičikovljeve pustolovine”, započinje objavljivanje ciklusa priča Prestonica u beležnici. U ovom periodu učestvuje u književnim kružocima i društvima („Zelena lampa”, „Nikitinjski subotnici”).

1923. Januar - Radi na prvom delu romana Bela garda. Mart-april - Objavljuje reportaže „Ka-En-Pe i Ka-Pe”, „Prva dečija komuna” (u Glasu prosvetnih radnika). 20. april - Stupa u Sveruski savez pisaca. Maj - U Književnom prilogu iz Nakanunje objavljuje priče „Moskovske scene”, „Korisnica lorda Kerzona” i „Beleške s puta. Brzi voz br. 7, Moskva-Odesa”. Jun-avgust - Objavljuje priče „Slučaj Komarova”, „Kijev-grad”, satirične minijature, „Jezero rakije”, „Sanson d’Ete” u listu Nakanunje, kao i „Ptice na mansardi” u Glasu prosvetnih radnika. Septembar-oktobar - U listu Nakanunje objavljuje feljton „Dan našeg života”, priču „Psalam” i započinje ciklus priča Zlatni grad. Oktobar - objavljuje prvi feljton - „Nemirno putovanje”, u listu Gudok, pod pseudonimom Gerasim Petrovič Uhov (ismevajući sovjetsku tajnu službu GPU, što redakcija

ne uočava).

1924. Januar - na večeri izdavačkog preduzeća „Nakanunje” upoznaje Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, svoju buduću drugu ženu. Objavljuje 1. deo „Beleški na manžetnama” u Radniku Bakua. Februar

-

Objavljuje

pripovetku

„Uspomene”

u

moskovskom

časopisu

Železnodorožnjik, pripovetku „Hanska vatra” u Crvenom časopisu za sve, kao i povest „Đavolijada” u četvrtoj knjizi almanaha Nedra. April - Razvodi se od T. N. Lapa. Maj-jun - Roman Bela garda u delovima objavljuje u odeskom časopisu Skval, listu Nakanunje i Crvenom časopisu za sve. Početak avgusta - Objavljen je prvi deo pripovetke „Beleške na manžetnama” u 2. svesci almanaha Vozroždenije. Kraj decembra - Objavljen je prvi deo romana Bela garda u broju 4 časopisa Rusija.

1925. Januar - Počinje rad na pripoveci „Pseće srce”. Februar - Objavljena je pripovetka „Kobna jaja” u 6. svesci almanaha Nedra. 3. april - Pozvan da radi u MHAT-u. Počinje da piše pozorišni komad Bela garda (budući Dani Turbina). Kraj aprila - Objavljen drugi deo romana Bela garda u broju 5 časopisa Rusija (završni deo nije objavljen, jer je časopis zatvoren i 6. broj nije izašao). 30. april - Ženi se Lj. J. Belozorskom. Jul - Pojavljuje se zbirka Đavolijada u izdanju Nedara. Septembar-oktobar - Čita komad Bela garda trupi MHAT-a (u dva navrata).

1926. 1. januar - Potpisuje ugovor sa studijem J. B. Vahtangova za komad Zojkin stan. 30. januar - Potpisuje ugovor s Moskovskim kamernim teatrom za komad Purpurno ostrvo. 2. mart - Zaključuje ugovor s MHAT-om za dramatizaciju komada Pseće srce po istoimenoj pripoveci, koji potom raskida. 7. maj - Premetačina u stanu: konfiskovani su tekst Psećeg srca (koji mu je vraćen tek posle dve godine, na zauzimanje Gorkog), otkucan na mašini, kao i piščev dnevnik. Jul - Pojavljuje se zbirka priča i feljtona u 15. svesci lenjingradskog humorističkog ilustrovanog časopisa Smehač. 5. oktobar - Premijera komada Dani Turbina (ranije Bele garde) u MHAT-u. 28. oktobar - Premijera komada Zojkin stan u pozorištu J. B. Vahtangova. Decembar - Upoznaje se s filologom i filosofom P. S. Popovom, koji postaje piščev najprisniji prijatelj i njegov prvi biograf.

1927. 7. februar - Na disputu Dana Turbina i Ljubov Jarove u pozorištu V. E. Mejerholjda. April - MHAT raskida ugovor za dramatizaciju Psećeg srca i zaključuje ugovor za komad Serafimin vitez (budući komad Bekstvo). Oktobar - Izvođenje komada Porodica Turbina (Dani Turbina) u Rigi, u Teatru ruske drame, u nemačkom prevodu. 9. novembar - Komad Zojkin stan skinut s repertoara. Decembar - Napušta Moskovsko društvo dramskih pisaca i kompozitora (MODPIK) u znak protesta protiv predsednika A. V. Lunačarskog, koji je kritikovao Dane Turbina i stupa u Dramski savez (Dramsojuz), tada zasebnu organizaciju.

1928. 2. januar - Potpisuje ugovor s MHAT-om za komad Bekstvo. April - Ponovna postavka komada Zojkin stan u pozorištu J. B. Vahtangova. 24. oktobar - Zabranjen komad Bekstvo. 11. decembar - Premijera komada Purpurno ostrvo u Moskovskom kamernom teatru. Tokom godine nastaje zamisao o romanu Majstor i Margarita.

1929. 2. februar - Pismo J. V. Staljina dramskom piscu V. N. Bilj-Belocerskovskom, s negativnom ocenom komada Bekstvo. 28. februar - Upoznaje se s Jelenom Sergejevnom Šilovskom, budućom trećom ženom. 6. mart - Objavljena odluka Glavrepertkoma o skidanju s repertoara svih piščevih komada. 17. mart - Poslednje izvođenje Zojkinog stana u Teatru „Vahtangova”. April - Skidanje s repertoara komada Dani Turbina. 8. maj - Izdavačkoj kući Nedra šalje poglavlje „Manija Furibunda” iz romana Inženjerovo kopito (budući roman Majstor i Margarita), pod pseudonimom K. Tugaj, ali ne dobija odgovor. Početak juna - Poslednje izvođenje Purpurnog ostrva. Početak jula - Piše molbu J. V. Staljinu, M. I. Kaljinjinu i drugima da mu se odobri odlazak iz Sovjetskog Saveza. 3. septembar - Piše pismo sekretaru CIK-a, A. S. Jenukidzeu i dva pisma A. M. Gorkom s molbom da se založe za njega kako bi otišao u inostranstvo. Radi na nedovršenoj povesti „Tajnom prijatelju”. Oktobar - Počinje da radi na komadu Molijer. 2. oktobar - Podnosi molbu za izlazak iz Sveruskog saveza pisaca.

1930. 18. mart - Od Glavrepertkoma dobija pismo o zabrani komada Molijer. Spaljuje rukopis komedije Blaženstvo, ranu redakciju Majstora i Margarite ) (Inženjerova kopito) i početak romana Pozorište. 28. mart - Piše pismo Vladi SSSR-a. Početak aprila - Počinje da radi kao konsultant u Teatru radničke omladine (TRAM). 18. april - Telefonom razgovara s J. V. Staljinom. 25. april - Na Politbirou odlučeno da se Bulgakovu obezbedi posao po njegovoj želji. 5. maj - Piše pismo J. V. Staljinu s molbom da ga primi u prvoj polovini maja, zbog teške materijalne situacije u kojoj se nalazi. 10. maj - Zapošljava se u MHAT-u kao asistent reditelja. Tokom maja - Počinje da radi dramatizaciju Gogoljevih Mrtvih duša.

1931. Mart - Napušta TRAM. 30. maj - Piše pismo Staljinu. Jul - Potpisuje ugovor za rad „na komadu o budućem ratu”, kasnije nazvanom Adam i Eva, za lenjingradski Crveni teatar i Teatar „J. B. Vahtangova”. Septembar - Potpisuje ugovor s lenjingradskim Boljšim dramskim teatrom (BDT) za dramatizaciju Tolstojevog Rata i mira. Oktobar - Potpisuje ugovor o izvođenju Molijera s BDT-om i MHAT-om. Decembar - Pozorišta odbijaju da postave Adama i Evu, jer komad nije prošao cenzuru Glavrepertkoma.

1932. Početak februara - Dogovor s MHAT-om za dramatizaciju Rata i mira.

18. februar - Ponovna postavka komada Dani Turbina u MHAT-u. 25. februar - Završava dramatizaciju Rata i mira i šalje je u Lenjingrad u BDT, ali se komad ne stavlja na scenu ni u Lenjingradu ni u MHAT-u. 14. mart - BDT odbija da stavi na scenu Molijera. 11. jul - Potpisuje ugovor za knjigu o Molijeru, za seriju „Život znamenitih ljudi”. 18. jul - Potpisuje ugovor s Teatrom-studijem J. Zavadskog, za prevod Molijerovog komada Građanin plemić (pod nazivom Maloumni Žurden). 3. oktobar - Razvodi se od Lj. J. Belozerske. 4. oktobar - Stupa u brak s J. S. Šilovskom, koja uzima njegovo prezime. 18. novembar - Završava rad na komadu Maloumni Žurden. 28. novembar - Postavka Mrtvih duša u MHAT-u.

1933. 8. mart - Predaje knjigu o Molijeru u redakciju „Život znamenitih ljudi”. 7. april - A. N. Tihonov (Serebrov), urednik serije „Život znamenitih ljudi”, negativno se izjašnjava o biografiji Molijera. 18. maj - Potpisuje ugovor s Lenjingradskim mjuzikholom za komad Blaženstvo.

1934. Januar - Počinje intenzivno da radi na drugoj redakciji budućeg romana Majstor i Margarita. 23. mart - Potpisuje ugovor za komad Blaženstvo s lenjingradskim Teatrom satire. 31. mart - Potpisuje ugovor s filmskim studijem „Sojuzfilm” za scenario Mrtvih duša. Kraj aprila - Šalje pismo A. S. Jenukidzeu s molbom da otputuje u inostranstvo zajedno sa ženom na dva meseca. 4. jun - Primljen u Savez sovjetskih pisaca. 7. jun - Odbija mu se izdavanje pasoša, kao i njegovoj ženi.

10. jun - Piše pismo Staljinu s molbom da mu se odobri putovanje u inostranstvo, na koje ne dobija nikakav odgovor. 16. avgust - Potpisuje ugovor s filmskim studijem „Ukrajinafilm” za scenario po Revizoru. Septembar - Počinje da radi na komadu o Puškinu. 9. oktobar - Zaključuje ugovor s Teatrom satire o preradi komada Blaženstvo (kao rezultat toga nastaje nov komad, Ivan Vasiljevič). 1. decembar - Premijera predstave po Dikensonovom romanu Posmrtni spisi Pikvikovog kluba u MHAT-u, u kojoj igra ulogu sudije.

1935. 9. septembar - Završava rad na komadu Aleksandar Puškin. 30. septembar - Završava rad na komadu Ivan Vasiljevič. 5. novembar - Počinje da radi na prevodu Molijerovog komada Tvrdica. 10. decembar - Potpisuje ugovor s izdavačkom kućom Academia za prevođenje Molijerovog komada Tvrdica.

1936. 16. januar - Završava rad na prevodu Tvrdice. 16. februar - Premijera komada Molijer u MHAT-u. 5. mart - Počinje da radi udžbenik Kurs istorije SSSR-a. 9. mart - U Pravdi izlazi članak s kritičkim osvrtom na postavku Molijera. Molijer se skida s repertoara. 13. maj - Posle generalne probe, zabranjuje se postavka komada Ivan Vasiljevič. 19. maj - Potpisuje ugovor s MHAT-om za prevod Šekspirovih Veselih žena vindzorskih i počinje rad na prevodu. 17. jun - Sklapa ugovor s Boljšim teatrom za rad na libretu opere Minjin i Požarski. Jun-jul - Završava rad na drugoj redakciji budućeg Majstora i Margarite.

14. septembar - Odustaje od daljeg rada na prevodu Veselih žena vindzorskih. Daje ostavku u MHAT-u i piše molbu Boljšom teatru za prijem u službu. 1. oktobar - Primljen u Boljšoj teatar na mesto libretiste-konsultanta. 26. novembar - Počinje da piše Pozorišni roman (tadašnji naziv Pokojnikove beleške).

1937. 18 mart - Završava libreto za operu Crno more. Kraj marta - Završava libreto za operu Minjin i Požarski. Proleće - Rediguje roman Majstor i Margarita (roman dobija svoj konačan naziv). Jun - Počinje da radi libreto za operu Petar Veliki. Septembar - Završava rad na Pozorišnom romanu. 17. septembar - Libreto za operu Petar Veliki dostavlja Komitetu za umetnost. 3. decembar - Zaključuje ugovor s Teatrom „J. B. Vahtangova” za dramatizaciju Servantesovog romana Don Kihote.

1938. 4. februar - Piše pismo J. V. Staljinu, zauzimajući se za pisca N. R. Erdmana, koji je proteran iz Moskve. 22-23. maj - Završava redakciju Majstora i Margarite. 26. maj - 24. jun - Prekucavanje rukopisa konačne redakcije Majstora i Margarite; unosi ispravke. Kraj jula - avgust - Nastavlja rad na dramatizaciji Don Kihotea, istovremeno uči španski jezik da bi mogao da čita Servantesov roman u originalu. 23. septembar - Počinje da radi libreto za operu Rakela po motivima Mopasanove pripovetke „Gospođica Fifi”, za Boljšoj teatar. Septembar - Počinje da skuplja materijal za komad o Staljinu - Pastir (budući Batum). 8. oktobar - Završava dramatizaciju Don Kihotea.

1939. 17. januar - Glavrepertkom odobrava dramatizaciju Don Kihotea. Januar-april - Radi novu redakciju Majstora i Margarite. 26. mart - Završava libreto Rakela. 26. april - 14. maj - Čita prijateljima tekst romana Majstor i Margarita u celini. 18. maj - Dolazi na ideju da napiše komad o Ričardu Prvom (Lastino gnezdo). 15. jun - Potpisuje ugovor s MHAT-om za komad Batum. 24. jul - Komad Batum predaje MHAT-u i čita ga trupi pozorišta nekoliko dana kasnije. 14. avgust - Zajedno s J. S. Bulgakovom i izvođačkom trupom MHAT-a odlazi u Gruziju na pripremu komada Batum. Vraća se u Moskvu iz Tule, dobivši telegram kojim se putovanje otkazuje. 10. septembar - Zajedno s J. S. Bulgakovom odlazi u Lenjingrad. 11. septembar - Naglo mu se pogoršava vid. Ustanovljeno teško oboljenje bubrega. 15. septembar - Vraća se u Moskvu. Konzilijum lekara potvrđuje dijagnozu. 4. oktobar - Počinje da diktira J. S. Bulgakovoj ispravke teksta Majstora i Margarite. 16. novembar - Potpisuje ugovor s lenjingradskim Boljšim dramskim teatrom za izvođenje Don Kihotea. 18. novembar - 8. decembar - Nalazi se na lečenju u sanatorijumu „Barviha” u okolini Moskve. Zdravstveno stanje nakratko mu se popravlja.

1940. 6. januar - Pravi beleške za komad Lastino gnezdo (o Ričardu Prvom), ali rad prekida zbog bolesti. 22. januar - Potpisuje ugovor s MHAT-om za komad Aleksandar Puškin (Poslednji dani). Do 13. februara - Diktira ispravke za Majstora i Margaritu.

Februar - početak marta - Kraj postelje teško bolesnog Bulgakova dežuraju prijatelji i najbliži. 10. mart - Umire u 16 časova i 39 minuta. 11. mart - Komemoracija povodom njegove smrti održana u zgradi Saveza pisaca Sovjetskog Saveza. 12. mart - Kremacija tela M. A. Bulgakova. Urna s prahom položena je na Novodevičjem groblju.

Nikad se ne upuštajte u razgovor s nepoznatim!

Bulgakov je - kao što je, uostalom, i nama svesrdno preporučivao - mamuzao sopstvenu maštu u istoj onoj meri u kojoj je slavio ljubav (a i to nam je, izdaleka, preporučivao). Oko ta dva životna strujanja, s dosta sigurnosti mogli bismo da kažemo, ispleo je on čitav svoj život. Uz to saznanje ide i to što nama ovde nije namera da izložimo njegovo književno delo (za šta bi nam, nema sumnje, bilo neophodno neuporedivo više prostora od ovih nekoliko stranica), nego da se zapitamo o piščevim životnim okolnostima i o njegovoj goloj stvarnosti, iz koje je, kao s nekog biblijskog zdenca, zahvatio tvar svojih književnih junaka i udahnuo im život večni. Da li, čitajući Bulgakova, njegove drame, pripovetke, dnevnike, dostupnu epistolarnu građu i Majstora i Margaritu, neuporedivi roman, možemo da dopremo do stvarnih, životnih prilika te „nezakonite pojave”, kako se o Bulgakovu s mnogo poštovanja izrazio Pasternak, ili se samo zanosimo u tom plemenitom naumu? Sklonija sam da se priklonim ovom drugom, ali budući da bih i ja da mamuzam sopstvenu maštu, onda pokušavam da postrojim njegove uboge i njegove poletne dane, jer bilo je i jednih i drugih. On ne samo da je mleo stvarnost i darivao život svojim likovima nego je i sebe, ne mimoilazeći sopstvene životne okolnosti, ugradio u srce svog jedinstvenog romana. A te životne okolnosti izranjaju iz epistolarne i dnevničke zaostavštine Bulgakova, koja niti je mala, niti je zaokružena, budući da neprestano iskrsavaju novootkrivena štiva, premda moramo da se pomirimo s tim da će izvestan broj njegovih pisama (rasejanih po svetu) zauvek biti izgubljen. Dalje čeprkajući po Bulgakovljevim pismima koja su dostupna, nailazimo na izvestan broj onih upućenih vrhovnoj vlasti, oličenoj u generalisimusu Staljinu, a među njima (koja, uzgred, nisu sva ni završena, a neka nisu ni poslata), najviše pažnje privlači ono koje donosimo u ovoj knjizi. Treba reći da je, u jednom trenutku, autentičnost ovog pisma osporila Lj. J. Belozerska, druga piščeva žena, smatrajući da Bulgakov nikako ne bi mogao da sastavi takvo jedno pismo, što je, ipak, opovrgnuto uvidom u Staljinov arhiv. Stoga, nema nikakve sumnje da autorstvo ovog pisma pripada Bulgakovu.

Zanimanje za Bulgakovljevo pismo sovjetskoj vlasti potiče od saznanja da je pisano u teškim životnim okolnostima, kada su piscu sva dela bila zabranjena, a život izmicao iz ruku. Govorilo se da je Bulgakov zapao u tako teško stanje da je pomišljao na samoubistvo. Uputivši pismo, Bulgakov je rizikovao, ali očigledno drugačijeg izbora nije imao. Ispostavilo se da pismo, prilično neočekivano, ni druga strana (vlast) nije primila ravnodušno, pa je, nema sumnje, ono izazvalo reakciju i samog Staljina. Ne treba smetnuti s uma da je 1925. samoubistvo izvršio Andrej Sobolj, da je aprila 1930. pucao u sebe Majakovski. Za sovjetsku vlast nikako ne bi bilo dobro da iste godine i Mihail Bulgakov prosvira sebi metak kroz glavu. Put ovog pisma takođe je zanimljiv. Najpre je dospelo do šefa tajne policije Hajnriha Jagode, koji ga je, podvukavši po sopstvenom shvatanju najosetljivija mesta, prosledio na razmatranje Vladi SSSR-a, to jest, Staljinu lično. I reakcija na ovo pismo je zanimljiva. Usledio je telefonski poziv Bulgakovu, i to od Staljina lično. Taj razgovor važan je kao i svaki dokument, a o njemu saznajemo iz uspomena Lj. J. Belozerske i J. S. Bulgakove, druge i treće žene Mihaila Afanasjeviča. Belozerska ne iznosi tok razgovora, opisuje samo nepojmljivo iznenađenje usled ovako neočekivanog poziva: „Na zvono sam odgovorila ja. Iz Centralnog komiteta Partije zvao je Staljinov sekretar Tovstuha. Pozvala sam Mihaila Afanasjeviča, a sama sam se zabavila kućnim poslovima. Mihail Afanasjevič je uzeo slušalicu i ubrzo je tako jako i nervozno vrisnuo: ’Ljubaša!’, da sam ja glavačke poletela ka telefonu (imali smo dopunske slušalice na telefonu). Ja sam jedna-jedina koja je slušala taj razgovor [bar kako ona veruje!]. Na liniji je bio Staljin. Govorio je muklim glasom, sa izraženim gruzijskim akcentom i izražavao se u trećem licu. On je ponudio Bulgakovu - možda vi želite da otputujete u inostranstvo?” Treća Bulgakovljeva žena, Jelena S. Bulgakov, u svojim uspomenama donosi detalje ovog razgovora. Ona kaže da je 18. aprila 1930, oko 6-7 uveče, Bulgakov kao oparen dojurio u njihov stan [u to vreme je buduća treća Bulgakovljeva žena još živela sa Silovskim] i ispričao sledeće: „Legao je, kao i obično, posle ručka da spava, kada je zazvonio telefon i Ljuba [Belozerska] ga je pozvala, rekavši da ga traže iz CK. Nije poverovao, zaključio je da je to šala (tada se i to radilo) i, narogušen, iznerviran, uzeo slušalicu i čuo: - Mihail Afanasjevič Bulgakov?

- Da, da. - Sada će s vama drug Staljin da razgovara. - Šta? Staljin? Staljin? I odmah je začuo glas s raspoznatljivim gruzijskim akcentom: - Da, s vama Staljin govori. Dobar dan, druže Bulgakov (ili - Mihaile Afanasjeviču ne sećam se dobro). - Dobar dan, Josife Visarionoviču. - Mi smo dobili vaše pismo. Čitali smo s drugovima. Dobićete pozitivan odgovor na njega... A možda vi, u stvari, tražite dozvolu za inostranstvo? Zar smo vam toliko dosadili? M. A. je rekao da je ovo pitanje bilo tako neočekivano (pa i razgovor je bio potpuno neočekivan), da se on zbunio i nije odmah odgovorio: - Ja sam veoma mnogo razmišljao u poslednje vreme o tome da li ruski pisac može da živi van otadžbine. I meni se čini da ne može. - Vi ste u pravu. Ja isto tako mislim. Gde vi želite da radite? U Hudožestvenom teatru? - Da, želeo bih. Ali, razgovarao sam o tome i odbili su me. - A vi tamo predajte molbu. Čini mi se da će se oni složiti. Trebalo bi da se vidimo, da porazgovaramo. - Da, da! Josife Visarionoviču, meni je jako potrebno da porazgovaram s vama. - Da, treba obavezno naći vremena i sresti se. A sada vam želim sve najbolje.”

Telefonski razgovor sa Staljinom, nema sumnje, imao je povoljan uticaj na sudbinu Bulgakova u tom smislu što je makar atmosfera oko pisca, koja ga je gušila i koja bi ga neminovno dovela do propasti, donekle bila ublažena. Ipak, koliko je ovo navodno Staljinovo favorizovanje Bulgakova bilo stvarno, najrečitije govore dnevnički zapisi J. S. Bulgakove, koje je ona vodila u ime svog muža. Ali, i od njih rečitije govori skeč koji je Bulgakov izvodio pred svojim poznanicima, nikad ga ne zabeleživši na papiru, razume se iz straha od tajne policije i jezive odmazde koja bi usledila zbog takvog ismevanja. Tek posle nekoliko decenija J. S. Silovska iznela ga je u svojim uspomenama. Taj skeč prvi je kod nas

obelodanio Jovica Aćin, i ovde ga prenosim u njegovom prevodu:

Bulgakov je u očajanju napisao pismo Staljinu, govoreći da je sastavio mnoge dramske komade, ali da niko neće da ih igra niti da štampa nijedan od njih. To je bilo kratko pismo, napisano veoma korektno i potpisano: „Vaš Trampazlin.” Staljin prima pismo i čita ga. Staljin: „Šta je pa ovo?... Tram-pa-zlin... Šta bi to trebalo da znači?” (Bulgakov je stalno oponašao Staljinov glas sa gruzinskim akcentom.) Staljin (pritisnuvši dugme na svom stolu): „Dajte mi Jagodu!” [Jagoda je u to vreme bio šef zloglasne tajne policije, to jest Komiteta za državnu bezbednost.] Ulazi Jagoda, salutira. Staljin: „Slušaj, Jagoda, šta je ovo? Pogledaj ovo pismo. Napisao ga je neki pisac i potpisao ’Vaš Tram-pa-zlin’. Ko je taj?” Jagoda: „Ne bih umeo da kažem!” Staljin: „Šta to znači da ne bi umeo da mi kažeš? Kako se usuđuješ da mi tako odgovoriš? Morao bi da budeš kadar da vidiš tri fata ispod zemlje. Hoću odgovor za pola sata!” Jagoda: „Da, Vaša ekselencijo!” On izlazi i vraća se za pola sata. Jagoda: „E pa, Vaša ekselencijo, izgleda da je to Bulgakov!” Staljin: „Bulgakov? Šta to znači? Zašto mi moj pisac piše ovakva pisma? Pošalji odmah po njega!” Jagoda: „Da, Vaša ekselencijo!” (Izlazi.) Motocikl juri niz Furmanovu ulicu - brrrrrr!!! Brrrr! Čuje se zvono na vratima i čovek se pojavljuje na našem pragu. Čovek: „Vi ste Bulgakov? Naređeno mi je da vas odmah odvedeni u Kremlj!” Bulgakov je u starim belim čakširama. U rublju okraćalom od pranja, pocepanim

papučama iz kojih mu proviruju prsti i u košulji s rupom na ramenu, a kosa mu je raščupana. Bulgakov: „Oh, gde ću... kako ću... nemam čizama..!” Čovek: „Moram da vas odvedem kako god da ste obučeni. Naređeno mi je!” Bulgakov sav užasnut izuva papuče i polazi sa čovekom. Brrrrr! brunda motocikl - i već su u Kremlju! Bulgakov ulazi u prostranu odaju u kojoj su Staljin, Molotov, Vorošilov, Kaganovič, Mikojan i Jagoda i čekaju ga. Bulgakov zastaje na pragu i pokloni se. Staljin: „Šta je ovo! Zašto ste bosonogi?” Bulgakov (u očaju šireći ruke): „Pa šta sam mogao?... Nemam čizama...” Staljin: „Šta!? Moj pisac je bez čizama? Kakva sramota! Jagoda, izuvaj čizme i daj mu ih!” Jagoda izuva svoje čizme i gadljivo mu ih daje. Bulgakov pokušava da ih obuje, ali mu ne pašu. Bulgakov: „Ne pašu...” Staljin: „Kakva ti to stopala imaš, Jagoda, baš ne shvatam! Vorošilove, izuvaj svoje čizme, možda su tvoje po meri!” Vorošilov izuva čizme, ali su one suviše velike za Bulgakova. Staljin: „Kuvarčino, suviše su velike za njega! Imaš baš nožurde, prave vojničke nožurde!” Vorošilov pada u nesvest. Staljin: „Ovo nije nikakva šala! Kaganoviču, ne sedi samo tamo, zar ne vidiš da je ovaj čovek bez čizama!” (Kaganovič žurno izuva čizme, ali ni te ne pašu.) „E, to i nije iznenađenje, on i nije Rus!... Uh... sklanjaj mi se sa očiju!” (Kaganovič pada u nesvest.) „Svejedno, osvestiće se! Mikojane! Iako nema smisla da ti tražim, jer su tvoje noge kao u pileta.” (Mikojan se zatetura.)

„Ne usuđuj se da padneš! Molotove, izuvaj se!” (Najzad Molotovljeve čizme odgovaraju.) „Tako je već bolje. Sjajno. Sad mi recite šta je to sa vama? Zašto ste mi napisali ono pismo?” Bulgakov: „Pa, kako bih rekao... Pišem pozorišne komade, ali kakva korist!... U ovom času, na primer, jedan od mojih komada leži negde u Moskovskom hudožestvenom teatru, ali oni neće da ga postave na scenu i neće da mi plate za njega...” Staljin: „Razumem! Sačekajte sekund!” (Zove telefonom.) „Da li je to Hudožestveni ? Ovde Staljin. Dajte mi Stanislavskog. (Pauza.) Šta? Umro? Kad? Baš sad? (Bulgakovu.) Da ne poveruješ, umro je kad su mu rekli.” (Bulgakov teško uzdiše.) „Sačekajte momenat, nema potrebe za takvim uzdisanjem.” (On zove ponovo.) „Da li je to Hudožestveni? Ovde Staljin. Dajte mi Nemiroviča-Dančenka. (Pauza.) Šta? I on umro? Kad... on? Pa, izgleda da je i on umro. Svejedno, samo momenat.” (Zove.) „Dajte mi onda ma koga! Ko je tamo? Jegorov? Dobro onda, druže Jegorove, u svome pozorištu imate rukopis jednog komada (daje glavom znak Bulgakovu), komada čiji je autor pisac Bulgakov... Naravno, ne volim da vršim pritisak na ljude, ali izgleda mi da je to dobar komad... Šta? I vi mislite da je dobar? I planirate da ga postavite na scenu? A kad mislite da će to biti? (Pokriva slušalicu rukom i pita Bulgakova: ’Kad hoćete?’)” Bulgakov: „Oh, pa za tri godine ili otprilike toliko!” Staljin: „Hmmm!... (Jegorovu) Ne volim da se mešam u pozorišne poslove, ali čini mi se da biste to (namiguje Bulgakovu) mogli da postavite na scenu za... tri meseca ili otprilike toliko... Šta? Za tri nedelje? Dobro, dobro. A koliko ste mislili da mu platite za taj komad?... (Pokriva slušalicu rukom i pita Bulgakova: ’Koliko hoćete?’)” Bulgakov. „Paaa... Rekao bih... pet stotina rubalja bi bilo u redu!” Staljin: „Ooo! (Jegorovu.) Naravno, nisam stručnjak u finansijskim stvarima, ali mi

izgleda da bi za takav komad trebalo da mu platite pet hiljada. Šta? Šezdeset? Onda je u redu! (Bulgakovu.) Eto, vidite, a rekli ste..!” Posle toga Staljin naprosto nije mogao da živi bez Bulgakova - sve vreme se druže. Ali, jednog dana Bulgakov dolazi i kaže: „Moram da odem u Kijev na neke tri nedelje!” Staljin: „I vi sebe zovete prijateljem? A šta ću ja?” Ali, Bulgakov ipak odlazi. A Staljin je ostao sam da silno tuguje. „Oh, Miša moj, Miša moj!... Otišao je, ostavio me! Šta da radim, užasno mi je dosadno!... Možda da odem u pozorište?... Zdanov brine o sovjetskoj muzici... Hajde da idemo na operu.” Počinje da sve zove telefonom. „Je li to Vorošilov? Šta je s tobom? Upravo radiš? Šta god da ti radiš, nema svrhe. Vodi računa, ne padaj u nesvest! Dolazi ovamo, idemo na operu. Povedi Buđonija sa sobom!” „Halo, Molotove, dolazi odmah ovamo, idemo na operu! Šta kažeš? Ne mogu da te razumem, suviše mucaš! Dolazi ovamo, rekao sam! I povedi Mikojana sa sobom!” „Halo, Kaganoviču, prestani da glumiš Jevrejina i dovlači se ovamo, idemo na operu!” „Pa onda, Jagoda, mora da si sve već čuo i tako znaš da idemo na operu. Pripremi auto!” Kola su dovezena i oni se ukrcaše. U poslednji tren, Staljin se seti: „Kako smo samo mogli da zaboravimo velikog eksperta za umetnost? Zaboravili smo Ždanova! Pošaljite najbrži avion da ga doperja iz Lenjingrada!” Brrr!... Avion je zagrmeo u vazduhu i nekoliko minuta kasnije, evo ga natrag sa Ždanovim. Staljin: „Uuu, bilo je baš brzo! Mislili smo da odemo na operu, i uverimo se kako sa tobom cvate sovjetska muzika! Sad možeš da nam pokažeš! Ulazi. A, nema mesta? Pa sedi mi onda u krilo, dovoljno si malecan!” Kola rade brrr... i evo ih svi ulaze u vladinu ložu u Boljšom teatru. U međuvremenu, u Teatru sve obuzima divlja panika, znaju da dolazi velikan. Jakov

L. je telefonirao Šostakoviču i umetničkom direktoru Samosudu, koji ima zapaljenje krajnika. Za pet minuta Samosud stiže u teatar - uvijenog grla i sa temperaturom. Šostakovič, sa licem ko kreč od straha, takođe stiže. Meljik, u fraku sa crvenim karanfilom u zapučku, sprema se da diriguje orkestrom u drugoj izvedbi Šostakovičeve Lejdi Magbet. Svako je prestrašen, ali se poglavito osećaju prijatno, pošto su nedavno gazda i njegova svita išli da gledaju Tiho teče Don, a sledećeg dana su svi izvođači bili odlikovani. I tako danas svi - Samosud, Šostakovič i Meljik - već buše rupe na levoj strani svojih žaketa. Gosti u vladinoj loži zauzimaju mesta. Meljik žestoko zamahuje svojom palicom i počinje uvertira. Očekujući odlikovanje, a osećajući poglede svih vođa na sebi, Meljik silovito maše, đipa okolo, seče vazduh svojom palicom i tiho pevuši orkestru. Znoj u kapljicama lipti po njemu. „Svejedno, u pauzi ću promeniti košulju”, misli on u zanosu. Posle uvertire, on baca letimičan pogled na vladinu ložu, iščekujući pljesak, ali tamo ništa, ni pokreta. Posle prvog čina, događa se ista stvar. Nisu impresionirani. Na suprotnoj strani, u službenoj loži, nalaze se Samosud, sa šalom oko vrata, Šostakovič, drhteći, i veličanstveno miran Jakov Leontjev, direktor uprave u Boljšom - on nema šta da izgubi. Istežući vratove, sa strepnjom gledaju prema vladinoj loži gde vlada totalna tišina. Niko više ne misli na odlikovanja. Sad je u pitanju ostati živ... Kad se opera završila, Staljin ustaje i kaže sviti: „Hteo bih, drugovi, da vas zamolim da se ne razilazite. Iziđimo napolje, potrebno je da razgovaramo.” Izlaze napolje. „E pa, drugovi, potrebna nam je kolektivna diskusija. (Svi su seli.) Ne volim da vršim pritisak na ljude, ne bih da kažem da je po mome mišljenju ova opera kakofonija ili muzička zbrka, nego bih vas, umesto toga, zamolio da iznesete svoja mišljenja apsolutno nezavisno.” Staljin: „Vorošilove, ti si najstariji, kaži mi šta misliš o ovoj muzici?” Vorošilov: „Zapravo, vaše prevashodstvo, mislim da je to zbrka!” Staljin: „Sedi pored mene, Klime, sedi. Molotove, šta ti misliš?” Molotov: „Ja, v-vaša e-ekselencijo, m-mislim da je to k-kakofonija!”

Staljin: „U redu, u redu, to je dovoljno s tvojim mucanjem! Sedi ovde pored Klima. Šta pa naš cionista misli o svemu?” Kaganovič: „Pa mislim da je to kakofonija, a i zbrka jedna!” Staljin: „Mikojana neću ni da pitam, sve što on zna jeste prežvakavanje... Ali, sad, nema potrebe da klonemo! Buđoni, šta ti kažeš?” Buđoni (gladeći svoje brkove): „Sve ih treba saseći! Staljin: „Šta, zar baš tako misliš? Baš si surov! Sedi bliže ovamo! E tako, drugovi, svi ste izneli svoja mišljenja i postigli smo saglasnost. Sastanak je dobro protekao. Hajdemo kući.” Svi su ušli u auto. Ždanov se razgnevio, jer nije bio pitan za mišljenje, i motao se oko nogu ostalih. Pokušava da sedne na svoje staro mesto, u Staljinovo krilo. Staljin: „Kud si naumio? Jesi li izgubio pamet? Na putu ovamo kolena su mi od tebe utrnula! Sovjetska muzika!... Cvate!... Možeš kući peške!” Sledećeg jutra dnevni list Pravda objavio je članak: „Muzička zbrka”. U njemu se reč „kakofonija” ponavljala nekoliko puta.

Na kraju, možemo samo da spekulišemo o tome zašto su neki intelektualci bili progonjeni, dok drugi, naizgled podjednako podesni za odstrel, nisu; u tom smislu, recimo, slučaj Demjana Bednog ukazuje na veoma prisutan element proizvoljnosti u istoriji progona. Nama preostaje da dodamo da je kao odraz stvarnog progona zbog Kobnih jaja, Bele garde i Psećeg srca, uz poklič u novinama „Udarimo po bulgakovštini!”, Bulgakov sebi, u liku majstora, namenio konačno pribežište u carstvu snova, ponovo zahvatajući iz jednog od književnih izvora, Fausta, dok je, u stvarnosti, u onostrani svet majstor prešao ophrvan teškom i mučnom bolešću. Zbog toga mi i stihovi s početka Geteovog Fausta „Pa dobro, ko si ti? / One sile deo što svagda hoće zlo, a svagda dobro stvara”, kojim je Bulgakov epigrafisao svoj roman Majstor i Margarita, izgledaju kao jedino moguće pitanje. Samo je na čitaocu da odabere kome da ga uputi. A odgovor je uvek pri ruci.

N. U.

OČAJ I HUMOR, LJUBAV I MAŠTA Prevela Nada Uzelac

Zanimanje za Bulgakovljevo pismo sovjetskoj vlasti potiče od saznanja da je pisano u teškim životnim okolnostima kada su piscu sva dela bila zabranjena, a život izmicao iz ruku. Govorilo se da je Bulgakov zapao u tako teško stanje da je pomišljao na samoubistvo. Uputivši pismo, Bulgakov je rizikovao, ali očigledno drugačijeg izbora nije imao. Ispostavilo se da pismo, prilično neočekivano, ni druga strana (vlast) nije primila ravnodušno, pa je, nema sumnje, ono izazvalo reakciju i samog Staljina. Ne treba smetnuti s uma da je 1925. samoubistvo izvršio Andrej Sobolj, da je aprila 1930. pucao u sebe Majakovski. Za sovjetsku vlast nikako ne bi bilo dobro da iste godine i Mihail Bulgakov prosvira sebi metak kroz glavu.