Migel de Servantes - Medjuigre----

Migel de Servantes - Medjuigre Migel de Servantes Meñuigre Prevod: Jasna Stojanović i Zoran Hudak O SUDIJI ZA RAZVODE LICA: Sudija Pisar Pravobranilac Bračni parovi; Starčić i Marijana Vojnik i donja Giomar Vidar i Aldonsa de Minhaka Nosač Muzikanti (Izlazi Sudija i seda u svoju stolicu; uz njega su Pisar i Pravobranilac. Izlaze Starčić i Marijana.) MARIJANA: Sreća, gospon sudijo za razvode, što sedoste u vašu sudačku stolicu. Ovog puta moram ili ostati u njemu ili iz njega izaći; (misli se na brak) ovog puta moram biti osloboñena poreza i nameta, kao ptica! STARČIĆ: Za ljubav božju, Marijana, ne izvikuj toliko stvar tvoju. Tiše malo, u ime muka što ih Bog prožive; pogledaj, sve si drekom zaglušila. Pred sobom imaš gospodina sudiju, pa mu tišim glasom iznesi šta te tišti. SUDIJA: U čemu je spor, dobri ljudi? MARIJANA: Gospodine, razvod, razvod, još jedanput razvod, i još hiljadu puta razvod! SUDIJA: Od koga, i zašto, gospo? MARIJANA: Od koga? Od ovog starkelje ovde. SUDIJA: A zašto? MARIJANA: Jer ne trpim njegove podlosti i ne mogu svagda vidati njegove nebrojene boleštine; ne podigoše me roditelji da budem bolničarka il' nudilja. Odličan miraz donesoh ovom džaku kostiju što mi život ruži; kad me za njega dadoše, lice mi beše ogledalo, a sad je krpa. Vaša milosti, gospodine suče, razvedite me ili ću se obesiti! Gledajte, gledajte ove brazde na mom licu: to je od suza što svaki dan prolivam jer poñoh za ovu mumiju. SUDIJA: Ne plačite, gospo; smirite se i obrišite suze, presudićemo kako valja. MARIJANA: Dozvol'te da plačem, milostivi, tako mi je lakše. U pravednim kraljevstvima i republikama trajanje braka valjalo bi ograničiti na tri godine posle kojih bi se poništavao ili obnavljao, isto kao ugovori o najmu, a ne da traje ceo život, na večitu žalost supružnika. SUDIJA: Kad bi se vaš savet mogao ili morao sprovesti, a da se na njemu i zaradi, to bi već bilo učinjeno. No, navedite pobliže, gospoja, šta vas tera da tražite razvod. Page 1

Migel de Servantes - Medjuigre MARIJANA: Jesen muža mog i proleće moje! Što se budim i usred noći dižem da mu grejem zavoje i vreće sa mekinjama za slabine; što mu stavljam sad jedan sad drugi oblog, obložila ga crna zemlja dabogda; što gledam da mu noću podižem uzglavlje i spravljam sirupe za umirenje, da se od kašlja ne uguši; i što moram da trpim to što mu iz usta zaudara na tri puškometa. PISAR: Zacelo od kvarnog zuba. STARČIĆ: Ne mož' bit'! Doñavola s tim i svim zubima koje nemam! PRAVOBRANILAC: Čuo sam za zakon po kom se žena može razvesti od muža i muž od žene samo zbog zadaha iz usta. STARČIĆ: U stvari, gospodo, zadah koji ona pominje nije od kvarnih zuba, jer ih nemam, a još manje od stomaka koji zdraviji ne može biti; to je samo njena pakost. Ne poznaju vaša gospodstva ovu damu; da je znaju, vere mi, klonila bi je se i krstila čim bi je ugledala. Dvadeset dve godine sa njom živim životom mučenika a još nikad ne ispovedih sve te drskosti, zanovetanja, hirove, kao i da me pune dve godine svaki dan požuruje i u grob tera. Ogluveh od njenog blebetanja i razum izgubih od svaña! Kad me neguje, kako kaže, čini to preko volje; a ruka negovateljice morala bi biti blaga. Ukratko, gospodo, ja sam taj što umire u ovom braku, dok ona od njega živi, jer s punim pravom raspolaže mnome i imetkom mojim. MARIJANA: Vašim imetkom? Kakav pa imetak vi to imate a da nije stečen mojim mirazom? Uz to, polovina dobara stečenih u braku, bilo vama drago ili ne, meni pripada. Da sutra umrem, ne bih vam ni maravedi (Stari španski novac) ostavila, pa da vidite kol'ko vas volim! SUDIJA: Recite, gospodine, zar ne bejaste naočiti, zdravi i snažni kad uzeste ovu ženu? STARČIĆ: Opet vam kažem da sam dvadeset dve godine pod vlašću njenom, a to je isto kao biti veslač na galiji kod nadzornika Kalabreza! (Meñu nadzornicima na turskim i berberskim galijama po okrutnosti su se isticali poturčenjaci iz Kalabrije.) Pre toga bio sam krepak i imao keca u rukavu kad godjetrebalo. MARIJANA: Svako čudo za tri dana! SUDIJA: Dosta, dosta, u zao čas, dobra ženo, i krenite s Bogom, ne vidim što bih vas razvodio. Gde ste pevali letos, pevajte i zimus. Nijedan muž nije obavezan da proleti i proñe brže od vremena, dok ono samo preko njegovog praga i dana životnih ne preñe. Oduzmite od muka što vam 'sada zadaje uživanja koja vam je pružao dok je mogao. I da ne čujem više ni reč. STARČIĆ: Ako je moguće, milostivi gospodin milost bi mi učinio kad bi mi skratio muke izbavljajući me iz ovog zatvora. Napustiti me sad kad smo do raspre stigli, isto je k'o predati me nanovo na mučenje dželatu. Ako to ne može, učinimo ovako: da ona poñe u jedan manastir, ja u drugi, da podelimo imetak i proživimo u miru i služeći Bogu dane života što nam ostaju. MARIJANA: Dane proklete! Nisam ja još zamanastir! Drugu nañite koja voli rešetke, pendžere tajne, pregrade i sestre pratilice! Zatvorite se vi, što umete da trpite i podnosite, kad nemate oči za gledanje, uši za slušanje, noge za hodanje ni ruke za pipanje! Ja sam zdrava i svih mi je pet čula živo i budno; hoću da u njima uživam potpuno, a ne malo i krišom! Page 2

Migel de Servantes - Medjuigre PISAR: Da slobodne žene! PRAVOBRANILAC: I mudrog muža; al' ne može više. SUDIJA: Ja vas ne mogu razvesti, quia nullam invenio causam. "Nikakve krivice ne nalazim" (Jevanñelje po Jovanu, XVIII, 38).) (Izlazi uglañen vojnik i žena mu donja Giomar) GIOMAR: Blagosloven nek' je Bog što mi se ispunila želja da se nañem u prisustvu milostivog gospodina kog najusrdnije preklinjem da izvoli da me od ovoga rastavi. SUDIJA: Kako od ovoga? Zar on nema ime? Mogli ste bar kazati od ovog čoveka. GIOMAR: Da je čovek ne bih se razvodila. SUDIJA: A štaje? GIOMAR: Tunjavac. VOJNIK (za sebe) Tako mi Boga, runjavac biću, ćutaću i trpeti. Ako se ne branim i ne protivrečim, možda će sudija rešiti da me osudi: misleći da me kažnjava, u stvari će me izbaviti iz zatočeništva, kao kad se čudom zatvorenik iz kazamata tetuanskih (Zloglasna tamnica u severnoj Africi XVI vek) oslobaña. PRAVOBRANILAC: Budite pristojni, gospoja, i iznesite slučaj, ali bez pogrda na račun vašeg muža. Gospodin sudija za razvode je tu, pred vama, i presudiće valjano. GIOMAR: Milostiva gospoda ne bi da tunjavcem nazovem ovog kipa, kilavog i drvenog? MARIJANA: Mora da se ova i ja žalimo na istu stvar. GIOMAR: Elem, moj gospodine, venčaše me za ovog čoveka kad baš milostivi želi da ga tako zovem ali se ja za ovog čoveka ne udadoh. SUDIJA: Kako to? Ne razumem. Giomar Hoću reći verovah da sam se venčala s čovekom kao što je svaki drugi, al' ubrzo uvideh da poñoh za tunjavca, kako rekoh. Taj ne zna čemu mu služi desna ruka i ne ume, nit' se trudi, da bar real (Stari srebrni novac - 34 maravedija) za kuću i porodicu zaradi. Prepodneva provodi na misi il' dangubi ispred gvadalaharske kapije (Glavna kapija na ulazu u stari Madrid), gde nagvažda, osluškuje šta ima novo, tračari i sluša svakakve laži; popodne, a katkad i pre podneva, obilazi kockarnice i kibicuje, a takve, kako čujem, kockari očima ne mogu da vide. Na ručak doñe u dva a da ga nisu častili ni realom jer ni to više nije običaj , nanovo odlazi i vraća se u ponoć; večera šta nañe, a ako ne, prekrsti se, zevne i legne. Čitavu se noć ne smiruje i u postelji premeće; pitam ga šta je, kaže smišlja sonet po narudžbi, za prijatelja. I zamišlja da je pesnik, kao da je to fela bez potreba ovozemaljskih. VOJNIK: Sve što reče moja gospa donja Giomar razumno je sasvim. A da sam ia razuman u onome što činim kao što je ona u onome što kaže, već bih sebi negde bio izdejstvovao kakvu palicu (Misli se na štap kao obeležje sudije ili poverenika) i nastojao da se, kao što to čine promućurni i okretni ljudi, nañem sa štapom u ruci na iznajmljenoj, sitnoj, mršavoj i jogunastoj muli, i to bez goniča, jer se takve najme bez pratnje i rasparene... Na njenim sapima bisage, okovratnik i košulja u jednoj, a u drugoj pola sira, hleb i mešina; odelu za svaki Page 3

Migel de Servantes - Medjuigre dan, da bi za put bilo, dodavao bih par gamašni i jednu mamuzu i žurno kretao toledskim mostom s nekakvim poslom na umu i grižom savesti u srcu; uprkos hirovima lenje mule, već posle par dana slao bih kući svinjski but i par lakata sukna, jer je to uvek jeftinije u okrugu gde se službuje, i tako bih, grešan, izdržavao porodicu najbolje što umem. Ali ja, bez posla ni zarade, ne znam šta bih mogao biti; nema gospodara koji bi me u službu uzeo kad sam oženjen. Primoran sam stoga da preklinjem vašu milost, gospodine suče, pošto smo mi, osiromašeni plemići, već svima dosadili svojom kuknjavom, a i moja žena to ište, da nas razdvojite i razvedete. GIOMAR: Ima još nešto, gospon suče: kako vidim da mi muž nizašta nije i da je tako bedan, dala bih sve da mu pomognem, ali ne mogu jer sam, jednostavno, poštena žena i ne bih ni u šta loše da se upuštam. VOJNIK: Samo zarad toga ova je žena zasluživala ljubav. No iza njene čestitosti najveća pokvarenost ovoga sveta čuči; ljubomorna je bez razloga, viče bez povoda, umišljena je iako bez imetka, a za mene, videvši me ovako siromašnog, ne mari kol'ko za pišljiva boba. A najgore, gos'n suče, jeste što traži da, zauzvrat vernosti, podnosim bezbroj drskosti i mrzovolja njenih. GIOMAR: A što da ne? Zašto da me ne poštujete i ne uvažavate kad' sam ovako dobra? VOJNIK: Čujte, gospo donja Giomar. Da vas pitam pred gospodom ovom: čemu uveravanje da ste čestiti kad biste to svakako morali biti budući dobrog porekla, hrišćanka i takva kakva jeste? Žene bi da ih muževi poštuju zarad čestitosti i poštenja, kao da je u tome celo njihovo savršenstvo! A ne primećuju da im nedostaje hiljadu drugih vrlina; šta mi vredi što ste čestiti, iako mi znači, ako ne vodite računa da to bude i vaša služavka, ako ste vazda namrgoñeni, ljuti, ljubomorni, zamišljeni, rasipni, dremljivi, lenji, svadljivi, gunñalo i tako dalje u tom smislu, što je dovoljno da dokrajči ne jednog, već dve stotine muževa? Ali bez obzira na sve, kažem vam, gospodine sudijo, nijednu od ovih mana nema moja gospa donja Giomar. Priznajem da sam ja tunjavac, nesposobnjaković, danguba i lenčuga i smatram da nas vaša milost, ako ni zbog čega drugog, zakonom ove dobre vlade mora razvesti. Tvrdim da nemam šta da prigovorim onome što je što je moja žena rekla, parnicu smatram zaključenom i već se radujem što ću biti osuñen. GIOMAR: A šta ima da se prigovori onome što rekoh? Ionako me Vi ne izdržavate, kao uostalom, ni Vašu jedinu sluškinju, onu žgolju što jede kao miš? PISAR: Tiše, stižu novi parničari. (Izlazi vidar u lekarskom mantilu, i njegova žena Aldonsa de Minhaka) VIDAR: Sa četiri sasvim dovoljna razloga dolazim da tražim od vaše milosti, gospodine sudijo, da me razvedete od ovde prisutne mi žene, gospoñe Aldonse de Minhake. SUDIJA: Odlučni ste, nema šta. Da čujem ta čet'ri razloga. VIDAR: Prvi ne mogu očima da je vidim; drugi - dobro joj je poznat; treći za sve što ću prećutati; četvrti da me vrag ne odnese kad s ovog sveta poñem ako budem morao da je do smrti trpim. PRAVOBRANILAC: Više nego dovoljno obrazložiste vašu nameru. Page 4

Migel de Servantes - Medjuigre MINHAKA: Gospon suče, čujte i mene i znajte da ako moj muž ima četiri razloga za razvod, ja ih imam četiristo. Prvi svaki put kad ga ugledam učini mi se sam Lucifer; drugi jer me prevario kad se za njega venčah, govoreći da je lekar a posle ispade da je vidar i da stavlja obloge i vida svakojake bolesti, što znači nije lekar već pola od toga; trećijer je ljubomoran na sunce što me gleda; četvrti jer ne mogu da ga smislim i bolje je da je na dva miliona milja od mene. PISAR: Doñavola, ko bi uskladio tolike časovnike kad su im mehanizmi raštimovani? MINHAKA: Peti... SUDIJA: De, gospoño, de, ako biste da iznesete svih četiri stotine razloga, to neće biti moguće niti ću vas ja slušati. Razmotrićemo vaš slučaj a vi poñite s Bogom. Drugi poslovi čekaju. VIDAR: Kud ćete bolji razlog do da ja ne želim da umrem kraj nje a ona da živi sa mnom? SUDIJA: Kada bi to bilo dovoljno za razvod, bezbroj bi parova samo zbacilo bračni jaram. (Izlazi čovek obučen kao nosač, sa pohabanom kapom) NOSAČ: Gospodine sudijo, nosač sam, ne poričem, ali stari hrišćanin, čestit i ispravan čovek. Da se ponekad ne dohvatim Vinka Lozića ili da se on ne dohvati mene, već bih bio starešina u esnafu. Al' neću sad o tome, duga je to priča, nego hoću da gospon sudija sazna kako, kad jednom bejah teško oboleo od Bahusove boljke, obećah da ću oženiti jednu zabludelu ženu. Pošto sam se povratio i otreznio, ispunio sam obećanje i oženio se tom ženom koju iz greha izbavih. Uredih da postane piljarica, no ona se pokaza tako oholom i takvim namćorom da nema kupca što joj tezgi priñe da se sa njim ne posvaña, čas zbog pogrešne mere, čas jer joj pipa robu i, malomalo, pa ga udari tegom po glavi il' tamo gde stigne ili mu ispsuje sve redom, četiri generacije unazad, ne prestajući da se svaña sa ionako lajavim susetkama. Tako ja po ceo dan moram da nosim isukan mač da bih je odbranio. A ne zarañujemo dovoljno ni za kazne što zakida na meri ni za izgubljene parnice. Hteo bih, ako bi vaša milost izvolela, da me od nje razdvojite ili bar zamenite njenu živu narav za drugu, uzdržaniju i blažu. A obećavam da ću milostivom gospodinu badava uneti sav ugalj što bude letos kupio; mogu ja to začas sa sabraćom nosačima. VIDAR: Poznajem ženu ovog dobrog čoveka, ne valja kol'ko moja Aldonsa, što dovoljno govori. SUDIJA: Čujte, gospodo: iako neki od vas razloge navedoše što bi mogli biti dovoljni za razvod, neophodno je da se sve to pribeleži pa da potvrde svedoci. Smatrajte da je postupak pokrenut. Ali, šta je to? Muzika i gitare u sudnici? Nečuveno! (Izlaze dva muzikanta) MUZIKANT: Gospon sudijo, zavañeni par koji je vaša milost onomad pomirila, složila i usaglasila, poziva vas u svoj dom na veliku feštu. Nas su poslali s molbom da im čast načinite i izvolite doći. SUDIJA: Drage volje ću to učiniti! I dao Bog da se svi prisutni izmire kao to dvoje. Page 5

Migel de Servantes - Medjuigre PRAVOBRANILAC: Onda bismo mi, sudski pisari i pravobranioci, skapali od gladi; ne, nipošto, neka i vi doñu da traže razvod, ionako se na kraju većina pomiri a mi od njihovih svaña i gluposti ćar imamo. MUZIKANTI: Uistinu, nek' zabava počne već ovde! (Pevaju) Meñu supružnika dva parnica kad je posredi, pomirenje svagda vredi više nego rastava. Kad zabluda ne zavara, kao što nekog i zna, raspra na svetog Jovana (Jedan od najvećih hrišćanskih praznika, Ivanjdan, po rimokatoličkom kalendaru slavi se 24. juna.) znači važi sloga stara. Ponos svakom oživljava i užitak brzo sledi; pomirenje svagda vredi više nego rastava. Iako zbog ljubomore bes se brzo rasplamsava, oseća da je dama prava to sam raj je, znalci zbore. Amorova ova stava nek' se drže mladi, sedi: pomirenje svagda vredi vise nego rastava. O SVODNIKU UDOVCU ZVANOM TRAMPAGOS LICA: Svodnici: 1. Trampagos 2. Ćikisnake 3. Huan Klaros 4. Eskaraman Bludnice: 1. Repulida 2. Pispita 3. Mostrenka Vademekum, sluga Jedan iz družine Muzikanti (Imena koja Servantes daje svojim junacima oslikavaju neku njihovu fizičku ili karakternu crtu. Trampagosje onaj koji vara, potkrada i izmamljuje novac (trampa, trampear, tramposo), dok u imenu Ćikisnake prepoznajemo pridev chico (malen), koji poseduje čitav niz deminutiva (chiquirritico, chiquirritillo, chiquirritin, chiquirritito, itd). Repulida znači doterana, nalickana, Page 6

Migel de Servantes - Medjuigre a imenicapizpita označava vrstu ptice pevačice, ali se njoj srodni pridev pizpireta upotrebljava kada se govori o ženi žive naravi. Španska reč mostrenca označava osobu bez prebivališta i gospodara skitnicu, a Vademekum na latinskom znači "poñi sa mnom".) (Izlazi Trampagos, u ogrtaču (Dugačak crni ogrtač sa kapuljačom nosio se žalosti), i njegov sluga Vademekum koji nosi dva mača za vežbanje) TRAMPAGOS: Vademekum? VADEMEKUM: Da? TRAMPAGOS: Nosiš li florete? (Tanak rup mač sa čeličnom kuglicom na vrhu, za vežbanje.) VADEMEKUM: Nosim. TRAMPAGOS: Dobro; daj ih 'vamo pa kreni; donesi i stolicu sa naslonom, uz ostale stolce iz ćele kuće. VADEMEKUM: Koje stolce? Ima li ih uopšte? TRAMPAGOS: Mlinski kamen iznesi, govedo, štit i klupu krevetsku. VADEMEKUM: Taje klimava; nema nogu. TRAMPAGOS: Je l’ to mana? VADEMEKUM: Ne mala. (Vademekum odlazi) TRAMPAGOS: Ah Perikona, Perikona moja, i opštine cele! Najzad, došlo je i tvoje: ja ostadoh, a ti ode, i, što je najgore, nemam pojma gde; iako, prema životnom putu tvom, sažalno se pretpostavit' može da si u delu tom... još ne mogu da ti odredim mesto u drugom životu. Meni je ovaj bez tebe kao smrt! I da ne budem kraj uzglavlja tvoga kada dušu predade nebesima, da je usnama svojim prihvatim tad, i u svoj želudac čisti unesem! Bedo ljudska! Zar tebi verovati? Juče Perikona, sad zemlja crna, k'o što reče onaj čuveni pesnik. (Ulazi Ćikinisake, svodnik) ĆIKISNAKE: Moj gos'n Trampagos, moguće da l’ je da dušmanin samom ste sebi dotle da pod tom odeždom mračnom sklanjate, sahranjujete i skrivate od nas sunce podzemlja? Gospare Trampagos, dosta je kuknjave, dosta uzdaha; pretočite, poštovani, te suze u milostinju, molitve i mise za Perikonu nam, što je kod Boga. Više vrede od plača i jecaja. Page 7

Migel de Servantes - Medjuigre TRAMPAGOS: Vaša milost k'o teolog zbori, gospon Ćikisnake; al' evo, dok ja ne odlučim da nešto tu promenim, uzmite, milostivi; probajmo nov pozdrav mačevima. ĆIKISNAKE: Gos'n Trampagos, sad baš i nije vreme za pozdrave. Pljuštaće obilato saučešća pa valja li da se zdravimo tada? (Ulazi Vademekum noseći staru polomljenu stolicu) VADEMEKUM: Lepo, Boga mi! Taj što gospodaru mom stav i držanje uskrati, kao da mu dane života uskraćuje. TRAMPAGOS: Vrati se po mlinski kamen i klupu, i ne zaboravi štit, Vademekum. VADEMEKUM: Doneću i roštilj, tiganj, tanjire. (Vademekum ponovo odlazi) TRAMPAGOS: Isprobaćemo posle taj udarac jedinstven i, kako mislim, izvrstan; jer mi bol zbog smrti anñela moga ruke i razum svezane drži skroz. ĆIKISNAKE: Sa kol'ko godina skonča jadnica? TRAMPAGOS: Za drugarice i susetke njene - sa trideset i dve. ĆIKISNAKE: Mlade godine! TRAMPAGOS: Da istinu kažem, imala je ta pedeset i šest; al' je znala tako godine da skriva, da joj se divim. Ah, tih bojenih vlasi! Uvojaka tih srebrnih, u zlato pretočenih! Narednog šestog biće petn'est leta kako mi je polagala račune, bez da me izloži raspri il' strahu da ću na leñima osetiti bič. Petn'est korizmi, (U katoličkoj crkvi, post od četrdeset dana pred Uskrs) ako pravo zbiram, dožive sirota od onog dana kada mi postade zahvalna draga; i na svakoj joj šaptahu, bez sumnje, trideset i još više propovedi, ali ta, iz obzira prema meni, čvrsta ostade, poput hridi kakve nepokretne u pokretnome moru. Kol'ko mi je puta, sirota, rekla, istrpevši sve te strašne trenutke povika, preklinjanja i molitvi, znojeći se Page 8

Migel de Servantes - Medjuigre i preznojavajući: "Preklinji nebo, Trampagos moj, da mi kajanje greha olakša zarad tog što zatebe činim!" (U Španiji onoga doba običaj je nalagao da se na korizmu bludnicama drži propoved o pokajanju i preobraženju Marije Magdalene) ĆIKISNAKE: Sjajna pobeda! I redak primer besmrtne čvrstine! Tamo gaje stekla! TRAMPAGOS: Ko u to sumnja? Jednu jedinu suzu oci njene ne prolise u razgovorima tim svetim, k'o duša od žuke il' stene da joj je. ĆIKISNAKE: Ah, ženko što zaslužna si i grčkih al' i rimskih hvalospeva! Od čega umre? TRAMPAGOS: Skoro ni od čega. Lekari rekoše da obolele joj behu slabine, jetra takoñe, al' da bi uz napitak od metljike živeti mogla čak šezdeset leta. ĆIKISNAKE: A ne ispi ga? TRAMPAGOS: Ne. ĆIKISNAKE: Nevaljalica. Do sudnjeg dana da ga je htela pit' dotle bi živela. Pogrešili ste Što se ne preznoji. TRAMPAGOS: Preznojila se. (Ulazi Vademekum sa pomenutim stolicama) ĆIKISNAKE: Je l’ joj bi bolje? TRAMPAGOS: Gotovo svaki put. Bivala bi tad k'o rumena ruža, zdrava k'o jabuka ili kruška. ĆIKISNAKE: Čujem da je čireve imala po rukama i nogama. TRAMPAGOS: Nesretnica beše pravi Aranhues, (Rezidencija španskih kraljeva, čuvena po parkovima i vodoskocima) ali ipak, danas zemlja ova ovde razjeda telo najbelje i najlepše od svih koje je ikad primila u sebe. A da joj se pre dve godine nije počeo da kvari dah, celivati je bilo je kao ljubiti lonac zasañen bosiljem il' karanfiljem. ĆIKISNAKE: Mora da je trulež iliti otok naružio njenih usta bisere hoću reći zube, to jest kutnjake. TRAMPAGOS: Jednog je jutra osvanula bez njih. Page 9

Migel de Servantes - Medjuigre VADEMEKUM: Tačno tako; ali razlog beše što je bez njih i počinula. Zdravih sam joj izbrojao pet, a lažnih je čak dvanaest krila u toj tamnoj špilji. TRAMPAGOS: Šta se to tebe tiče, glupanderu? VADEMEKUM: Jamčim da je istina. TRAMPAGOS: Ćikisnake, evo sad mi opet na pamet pade potez od pre; de, uzmi i vrati se prvom pokretu onom. VADEMEKUM: Pauzu sad napravite i s potezom stanite; jer ptičice već pristižu na poziv, i to: Repulida i s njom Pispita, Mostrenka i kolovoña Huan Klaros. TRAMPAGOS: Neka uñu u dobar čas; nek' uñu u hiljadu dobrih časa. (Ulaze Repulida, Pispita, Mostrenka i svodnik Huan Klaros) HUAN: U istim vas našli, Trampagos moj. REPULIDA: Tako nebo mrklinu tu u svetlost premetnulo! PISPITA: A moje ga oči videle bez tog tako turobnog i mračnog mu ruha! MOSTRENKA: Isuse, prava ste sablazan noćna. Skloni mi se s očiju! VADEMEKUM: Prenemaganje! TRAMPAGOS: Polifem (Antički mitski junak, kiklop, čudovište), antropofag (Ljudožder), troglodit (Praistorijski, pećinski čovek) i varvarin Zoilo (Zoilo iz Amfipolja (IV vek pre n.e.), čuven po neumesnim kritikama Homerovih dela.) bio bih, pa čak i kajman, okrutnik ili živožder da se drugačije nosim u ovoj žalosti golemoj. HUAN: On je u pravu. TRAMPAGOS: Izgubih rudnik k'o iz Potosija (Grad u Boliviji, poznat po rudnicima srebra), zid obrastao bršljanom grešaka mojih, hladovito stablo muka svih! HUAN: Perikona baš beše zlatni rudnik. TRAMPAGOS: Sesti s njom izvečeri i u vreme fajronta izbrojati čak šezdeset novčića sitnine zar je to ništa? Sve to izgubih s onom što sad truli. REPULIDA: Priznajem greh svoj: uvek joj zavideh na neviñenoj radinosti. Ja već tol'ko ne mogu; radim kol'ko mogu, al' ne i kol'ko bih htela. PISPITA: Ne brini, jer bolje je onom kom Bog pomaže Page 10

Migel de Servantes - Medjuigre nego tom što rano rani; razumeš? VADEMEKUM: Poslovica doñe k'o naručena: dao vam Bog da se ne probudite! MOSTRENKA: Živa smo bića, a nema toga kom Bog pomog'o ne bi; ja malo vredim al' ipak ručam i večeravam, i gazdu svog oblačim k'o kralja. Ne mari ružnoća ako si vredan; ružanje ñavo. VADEMEKUM: Ovo sve Mostrenka sebi u prilog iznosi, a bilo bi bolje da može reći kako je mlada i čista, što do krajnosti jest'. ĆIKISNAKE: Žalosna je ova Trampagosova (Krajnost u koju je dospeo). TRAMPAGOS: Ogrnuh plašt ovaj, a od očiju kotlić za destilisanje načinih. VADEMEKUM: Rakije? TRAMPAGOS: Zar toliko cugam, kučkin sine? VADEMEKUM: Čet'ri pralje s mosta ravne mu po nalivanju nisu; vidite tad šta će plakati drugo do rakiju. HUAN: Ja smatram da veliki Trampagos plač svoj neprestani utišati mora i biti sicut erat in principio, (Kao štoje bio na početku, reči iz katoličke mise.) vratiti se radostima starim i odeću ovu zameniti drugom. Jer živi treba pogaču da dele kao što mrtvi grobu svome streme. REPULIDA: Ćikisnake je pravi Katon cenzor. PISPITA: Mala sam, Trampagos, ali velika mi je želja da tebi služim; gazdu nemam, al' osamdeset reala da. REPULIDA: Ja sto; uslužna sam, nimalo lenja. MOSTRENKA: Dvades' dva imam ja, il' dvades' čet'ri, a glupa nisam. REPULIDA: Isuse! Šta je to? Pispita i Mostrenka protiv mene? Zar sa mnom to hoćeš da se nadmećeš, gujo ljutice, i ti, budalino? PISPITA: Tako mi babe moje pokojnice, donja Gluperdo i donja Bednice, takve k'o ti ne cenim ni dve pare. Gledajte tog uštogljenog anñela: hoće da bude iznad svih nas ovde! MOSTRENKA: Iznad mene, bogme, neće; ne trpim tovar što mi ne odgovara sasvim Page 11

Migel de Servantes - Medjuigre HUAN: Pripazite, jer ja Pispitu branim. ĆIKISNAKE: Smatrajte da je Repulida sada pod zaštitom mojom sasvim sigurna. VADEMEKUM: Ovde beše Troja, ovde se kolju; vade se noževi s drškama žutim (Od slonovače); ovde, da, beše Troja. REPULIDA: Ćikisnake, ne treba meni da me iko brani; skloni se odatle; osvetiću se, grešnim noktima svojim grebajući to lice nalik dunji jektičavoj! HUAN: Poštovanja imaj prema Huanu! PISPITA: Pusti je, hajde. Pusti neka doñe s tim licem k'o neumešenim testom. (Ulazi Jedan iz družine, veoma uznemiren) JEDAN: Huan Klaros! 'Ej, Huan Klaros! Vlast! Vlast ide! Pozornik jedan upravo silazi ulicom ovom. (Odmah odlazi) HUAN: Oca mu njegova! Ne ostajem ovde! TRAMPAGOS: Ostanite svi; niko da ne mrdne. Drugar mi je taj pozornik; ne treba da cvikate, ne. (Ponovo ulazi Jedan) JEDAN: Ne ide 'vamo, pošao je dole. (Odlazi) ĆIKISNAKE: Duše mi, ja se načisto prepadoh, budući da sam prognan. (Progon iz kraljevine ili prestonice bio je često izricana kazna prestupnicima) TRAMPAGOS: Da je doš'o, ne bi nam nažao činio, a ne bi ni propevao, jer je podmazan. VADEMEKUM: Nek' stane tad raspra i gospodar moj probere dragu što mu odgovara i uklapa mu se skroz. REPULIDA: Saglasna sam. PISPITA: Ja takoñe. MOSTRENKA: I ja. VADEMEKUM: Hvala nebu što leka iznañe za toliku muku. TRAMPAGOS: Reskiraću; biram. MOSTRENKA: Bog ti pomog'o. REPULIDA: Reskiraš li, šta će tad biti s nama? TRAMPAGOS: Ne; bez rizika ću. MOSTRENKA: Bog ti pomog'o. TRAMPAGOS: Kažem da ovde biram Repulidu. Page 12

Migel de Servantes - Medjuigre HUAN: On će tvoj hleb izjesti, Ćikisnake. ĆIKISNAKE: Jok; ona je ukusna i bez njega. REPULIDA: Tvoja sam! Utisni klin i slovo ,,s" na ova obraza dva (Znak kojim su obeležavani robovi). PISPITA: Ah, veštice! MOSTRENKA: Nije, već srećnica; ne zavidi joj, jer Trampagos nije pouzdan mnogo. Juče je sahranio Perikonu, i već zaboravio. REPULIDA: Dobro kažeš. TRAMPAGOS: Složi ovaj ogrtač, Vademekum, i reci ćaletu (U pikarskom žargonu, upravnik javne kuće) da ti za njega sad pozajmi dvanaest reala. VADEMEKUM: Ja Mislim da imam četrn'est. TRAMPAGOS: Smesta poñi i dvan'est litara vina nam donesi. Trčiš li već? VADEMEKUM: Ma ne; letim. (Vademekum odlazi noseći ogrtač; Trampagos ostaje u donjem vešu) TRAMPAGOS: Boga mi, kad bi žalost potrajala, već bi me sutra sahraniti mogli. REPULIDA: Ah, zenico oka moga, što je tvoje, kako ti lepo stoji ta odeća, a ne ona, mračna i sva sumorna! (Ulaze dva muzikanta, bez gitara) PRVI MUZIKANT: Za mirisom iz ćupa doñosmo ja i ovaj mi kum ovde. TRAMPAGOS: U dobar čas. Kamo gitare? PRVI MUZIKANT: Ostaše u radnji. Nek' Vademekum po njih ode. DRUGI MUZIKANT: Može; ali ću i ja po njih poći. PRVI MUZIKANT: Usput (Jedan muzikant odlazi) ženi mojoj reci, ako ko doñe za rapio rapis (Za brijanje (lat.). U španskom baroknom pozorištu brica je prototip muzikanta-gitariste), da sačeka malo. Samo ću jedno šest puta da cugnem, otpevam dve pesme i odmah krenem; jer je gos'n Trampagos, kako vidim, već sasvim raspoložen za zabavu. (Vademekum se vraća) VADEMEKUM: Ćup se nalazi u hodniku. TRAMPAGOS: Daj ga. VADEMEKUM: Al' nemam šolju. TRAMPAGOS: I ned'o ti je Bog. Rog za uriniranje upotrebljen Page 13

Migel de Servantes - Medjuigre nije; daj ga, prokleli te svi sveci! Kadar si i vojvodu obrukati! VADEMEKUM: Smirite se; biće čaša dovoljno, i pehara, a i kape služiti mogu. (Za sebe) Ovaj je zacelo begunac. (Ulazi jedan obučen kao hapšenik, sa lancem o ramenu; pažljivo promatra prisutne, kao i oni njega) REPULIDA: Isuse! Je li ovo priviñenje? Zar to nije Eskaraman? Mora bit'. Eskaraman, dušo, ljubavi mi daj, i ruke pruži, potporo podzemlja! (Književni lik svodnika Eskaramana stvorio je Fransisko de Kevedo) TRAMPAGOS: Ah, Eskaramane, prijatelju moj! Šta se to zbi? Da nisi postao kip? Ćutanje prekini i zbori nam sad. PISPITA: Kakvo je to odelo? Kakav lanac? Da nisi duh možda? Dodirujem te od krvi si i mesa. MOSTRENKA: On je, drugo; Ne može to skriti, kol' ko god ćut'o. ESKARAMAN: Eskaraman ja sam; pažljivo čujte pripovest kratku o usudu mome. (Vraća se berberin sa gitarama i jednu daje svom drugu) Nasuka se u Berberiji (Severnoj Africi) laña gde me posla sudija gnevan da na krmi, sa leve strane, veslač budem. No brzo zatvor promenih i sreću, jer dopadoh ropstva kod Turaka; al' dva meseca potom, kad nebo htede, otisnuh se na galiji malenoj, slobodu opet stekoh i sad sam svoj. Tada se zakleh i obećah čvrsto da odelo ni prtljag svoj ne menjam sve dok ih ne izvešam o zidove isposnice jedne koju u kraju mom zovu San Miljan de la Kogolja. Pripovest vam je to o usudu mome, dostojna da je u sećanju čuvam. Ima li još vajde od Mendesove (Eskaramanova ljubavnica)? Je li živa? HUAN: U Granadi uživa. ĆIKISNAKE: Još ga, jadnika, srce za njom boli! ESKARAMAN: Šta se o meni čulo na ovome svetu dok su me na onom držale nezgode moje i zgode? MOSTRENKA: Ih, svašta: komedijaši su te obesili. (U komadu “Srčani Page 14

Migel de Servantes - Medjuigre Eskaraman” Alonsa de Salas Barbadilja Eskaraman je osuñen na smrt vešanjem) PISPITA: A mangupi od kostiju svih tvojih i srži pihtije čak napravili. REPULIDA: Post'o si božanstvo (Brojne romanse o Eskaramanu, na temu svetovne ljubavi, prilagoñavane su tako da se u njima opeva ljubav prema Bogu), šta bi još hteo? ĆIKISNAKE: Opevaju te na ulici, trgu, plešu u pozorištu, a i kući (Eskaraman-ples bio je izuzetno popularna lascivna igra početkom XVII veka) uposlio si pesnike više no Troja onog Titira iz Mantove. (Aluzija na Vergilija, koji u Enejidi piše o padu Troje) HUAN: Svud u konjušnicama odzvanjaš ti. REPULIDA: Pralje te na reci hvale, a momci konjušari sve češalima češu. ĆIKISNAKE: Strigač te makazama svojim striže; slavniji si od onog konja belca. MOSTRENKA: Do Indija (Tj. do Amerike) je glas o tebi stig'o; u Rimu nevolje tvoje pominju, a nogu sine numero (Bezbroj - lat.) te pleše. VADEMEKUM: Izmoriše te, bogme, k'o kalinu (Biljka koja se tuče da bi se iz njenih plodova dobila boja) izgnječiše k'o latice cveta, a čuješ se dalje od sata, ali i siročića, što slinavi su uvek (Glas o Eskaramanu dopire dalje od otkucaja sata na zvoniku i pojanja siročadi na sahranama) Protiv tebe tužbu podneše one igre što su sada u modi, i to uz žustru i vrlo oštru istragu. Al' ipak tvoja ispade najbolja. ESKARAMAN: Taman se rasp'o, samo da sam slavan! Efeški hram rad tog zapalio bih! (Aluzija na Erostrata, Grka koji je zapalio Dijanin hram u Efesu da bi mu ime ostalo u istoriji) (Odjednom muzikantipočinju da sviraju i pevaju romansu) MUZIKANTI: Izbavi se sa galije naš srčani Eskaraman, na zaprepašćenje vlasti, ali na radost sviju nas. ESKARAMAN: Da l’ vi to meni predlažete nešto? Mislite lumperaj sam s uma smeo? Vraćam se orniji nego što bejah. Svirajte sad; opa, hajdemo živo! PISPITA: Ah, cvete najlepši med' plesačima! Dobar si k'o pre! VADEMEKUM: Okretan, pristao. Page 15

Migel de Servantes - Medjuigre HUAN: Neka počasti Trampagovu svadbu. ESKARAMAN: Sviraj! Videćete da sam k'o živa! MUZIKANTI: Pratite samo šta pevao budem, i nećete u plesu pogrešiti! ESKARAMAN: Daj, nestrpljiv sam, tabani me svrbe! REPULIDA: Jedva čekam da ga vidim u igri. MUZIKANTI: Pripazite sada svi. ĆIKISNAKE: Pazimo već. MUZIKANTI: (Pevaju) Izbavi se sa galije naš srčani Eskaraman, na zaprepašćenje vlasti, ali na radost sviju nas. Opet svetu pokazuje kakva mu je veština sva, i lakoća, i žustrina, i ta figura kraljevska. Pošto nema Koskoline, na njenome će mestu sad biti Repulida naša, ta narandža mirisna. I dok grlo ne iščisti Pispita, bez premca cura, nek' nam uvod u galjardu (Svečani aristokratski ples) tu prikaže Eskaraman. (Sviraju galjardu; Eskaraman pleše, a posle nekoliko koraka romansa se nastavlja) Nek' poletno Repulida počne ples rastreado zvan, pošto ona beše prva koja ga nama pokaza. Eskaraman nek' je prati, isto kao i Pispita s Ćikisnakom, a Mostrenka i Huan Klaros, zgodan momak. Boga mi, kakve divote! Poželet' se ne može baš više lakoće, lepote, više sigurnosti, ritma. Tako deco, samo tako! Kako da ih ne hvališ tad kad lepojki ni svodnika takvih nema ceo naš grad? Ah, kakvo spuštanje ruku! Ah, kakovih sve pokreta! Ah, kakovih lavirinta gde uć' i izać' imaš! Page 16

Migel de Servantes - Medjuigre Promenite ples po volji jer ja svirat' svaki znam: kanario ili gambete, il' al viljano se lo dan, sarabandu, sambapalo, pesame deljo, drugi svak, kralja don Alfonsa dobrog - slavu svih prošlih vekova. ESKARAMAN: Kanario ako sviraš želim solo da odigram! MUZIKANT: Ja ću svirat' kako umem, ti igraj najbolje što znaš! (Sviraju kanario i Eskaraman pleše sam; potom kaže) ESKARAMAN: Ajde seljački viljano, s lukom mi i hlebom daj, a vas troje me pratite. MUZIČAR: Blagosiljao te Jovan. (Igraju viljano, dobro kao sto umeju; kadje ples okončan, Eskaraman traži igru po želji. Posle toga Trampagos kaže:) TRAMPAGOS: Svadbu ja sam proslavio bolje nego onaj Rolan! Kaž'te svi k'o što ja kažem: Živeo nam Eskaraman! SVI: Živeo nam! O IZBORU KMETOVA U DAGANSU (Kmet - Seljak postavljan u opštini da sudi sporove medu seljanima) LICA: Pesunja, bakalaureat (Onaj ko poseduje prvi fakultetski stepen) Pedro Estornudo, pisar Opštinski većnici: 1. Panduro 2. Alonso Algaroba Seljaci: 1. Huan Berokal 2. Fransisko de Umiljos 3. Migel Harete 4. Pedro de la Rana 5. Pomoćnik crkvenjaka 6. Cigani muzikanti 7. Ciganke (Na scenu izlaze Pesunja hakalaureat, Pedro Estornudo pisar, Panduro i Alonso Algaroba, opstinski većnici) Page 17

Migel de Servantes - Medjuigre PANDURO: Smestite se tu; sve će dobro biti ako blagosloveno nebo htedne. ALGAROBA: Da okončamo s tim, pa kako bude. PANDURO: Polako; bez po muke privešćemo ceo pos'o kraju, htedne li nebo. ALGAROBA: Htedne, ne htedne k'o da je to važno! PANDURO: Za jezik se ujeli, Algaroba! I pristojni budite kad zborite; paraju mi uši te vaše reči: "Htedne il' ne htedne". Sveca mu Hunka! Kako umišljate da znate baš sve, tako u svaku stvar odmah srljate. ALGAROBA: Stari sam hrišćanin, i to sto posto; Boga štujem više no Papa. BAKALAUREAT: Dobro. To je skroz dovoljno. ALGAROBA: Ako možda i zborih ružno, priznajem, budala sam; neka bude da reko' nisam. PISAR: Dosta; Bog i od najvećeg grešnika traži tek da se kaje sve dok živi. ALGAROBA: Kažem da živim i da se kajem i da znam da nebo čini sve što mu je volja, i da ga niko sprečiti ne može, naročito kad pljušti. PANDURO: Iz oblaka, Algaroba, pljušti, a ne iz neba. ALGAROBA: Tako mi svega! Ako se nañosmo da jedni drugima prigovaramo, recite tad; vere mi, Algarobu na svakom koraku prigovor čeka. BAKALAUREAT: Redeamus ad rem ("Vratimo se na stvar"), gos'n Panduro, i vi, Algaroba; ne dangubimo oko detinjarija beznačajnih. Sastasmo li se ovde zarad raspri neuljudnih? I to mi je neka stvar: kako se Panduro i Algaroba nañu, istog časa se meñu njima bura sprema, i to samo zbog nekih njihovih protivurečnih stremljenja. PISAR: Gos'n bakalaureat Pesunja (Pezuna - papak. Ime asocira na kopitare bika, vola, kravu, konia..., čime je titula bakalaureata komično degradirana) sasvim je u pravu. Preñimo na stvar: Page 18

Migel de Servantes - Medjuigre koje ćemo kmetove izabrati za godinu što sledi, a da ih u Toledu niko ne kudi, već samo potvrde i sve dobrima ocene. (Plemstvo ovoga grada moralo je da potvrdi izbor kmetova po selima) Jer zarad toga smo se sastali tu. PANDURO: Čet'ri su pretendenta na ovaj štap: Huan Berokal, Fransisko de Umiljos, Migel Harete, Pedro de la Rana; ugledni i umni ljudi svi, što bi upravljati mogli ne Dagansom, već i Rimom samim. ALGAROBA: Ili čak Rimorom (Selo u španskoj provinciji Leon). PISAR: Ima l’ prijava još? Svetog mi Pita, neću više ovako. ALGAROBA: Čini mi se da nam se pisar Estornudo (Estornudar - kijati. Estornudo je naprasite naravi) zove. Opet ga nešto golica i draži! Nemajte brige ništa neću reći. PANDURO: Ima li boljih na celoj pameti? ALGAROBA: Kakvoj pameti, pametnjakoviću? Planeti se kaže, dragi Panduro. PANDURO: Kažem da je nemoguće na zemlji celoj naći takva četiri uma, k'o ovih kandidata. ALGAROBA: Ako ništa, znam da je u Berokala najbolji osećaj. PISAR: Za šta? ALGAROBA: Za to da k'o pravi svakakva vina isproba i kuša. Kod mene je probao pre par dana iz jednog ćupa, i rek'o da vonja vino belo na drvo, kožu i gvožñe. Ćup je onda svoje mor'o da svrši, a mi u talogu nañosmo štapić za koji privezana beše vrpca od kordovana (Fino izrañena kozja koža (naziv je dobila po Kordobi)., s jednim ključem malim. PISAR: Ah, retke veštine! Retkoga uma! Onaj što to zna upravljati može Alanisom, Eskivijasom, pa čak i Kasaljom (Sela čuvena po proizvodnji vina). ALGAROBA: Harete je zmaj. BAKALAUREAT: Kako? Page 19

Migel de Servantes - Medjuigre ALGAROBA: Taj barata lukom i kuglama od blata. BAKALAUREAT: Zar stalno pogaña? ALGAROBA: Toliko da, kad se ne bi služio uglavnom levom rukom, ptičice ne bi bilo da proleti ovuda. BAKALAUREAT: To za kmeta retka je i neophodna veština. ALGAROBA: Šta reći o Fransisku Umiljosu? Cipele taj krpi kao krojač. Pa onda Pedro de la Rana! Nema tog što pamćenje slično ima; u njemu čuva o starom i poznatom psu iz Albe (Stihovi antisemitske sadržine) sve strofe, bez da slovo fali. PANDURO: Njemu ja svoj glas dajem. PISAR: I ja isto. ALGAROBA: Ja sam za Berokala. BAKALAUREAT: Ja ni za kog, dok ne pruže dokaz razboritosti, a i da su pravici naklonjeni. ALGAROBA: Ja bih nešto preporučio, i to: da uñu sva četiri kandidata, da gos'n bakalaureat može da ih ispita, posto on to ume; potom ćemo, prema sudu njegovom, nekoga imenovati na dužnost. PISAR: Boga mi, to je primedba umesna! PANDURO: I može poslužiti kao savet njegovom veličanstvu; kad na dvoru misija ima, što ne bi i ovde. ALGAROBA: Komisija, Panduro, ne misija. PANDURO: Mrznicu takvu ne videh na svetu. Prznicu, iako sam to ja. PISAR: Ah, Bože, ala je Algaroba drzak! ALGAROBA: Kažem: kad već prave ispit za berberine, za kovače i krojače, pa onda za vidare i za koga još sve ne, nek' bude ispita i za kmetove. A onaj što zadovolji i dobrim se za taj posao pokaže nek' mu potvrdu dadu sa kojom će moći taj ispitanik da zaradi platu. Tada će on u neko selo poći sa zasluženim papirom u beloj metalnoj futroli (Važna dokumenta čuvana su u metalnoj futroli koja se nosila Page 20

Migel de Servantes - Medjuigre preko ramena), a taj će mu se brzo i pozlatiti, budući da u gotovo svim malim opštinama fale dovoljno sposobni kmetovi. BAKALAUREAT: Sve ste to dobro i pametno rekli. Uvedite Berokala, da odmah pogledamo dokle seže njegov um. ALGAROBA: Umiljos, Rana, Berokal, Harete, sva su četiri kandidata ušla. (Ulaze četiri seljaka) Evo, pred tobom stoje. BAKALAUREAT: Dobro došli, milostivi, ovde sad. BEROKAL: Bolje našli, milostivi, ovde vas. PANDURO: Smestite se, dosta je mesta. UMILJOS: Sedam i sve gledam. HARETE: Svi ćemo sesti, hvala dragom Bogu. RANA: Šta to gledaš, Umiljos? UMILJOS: Gledam što se odužilo naše imenovanje. Treba li da ga kupimo ćurkama, ćupovima mošta i junicama, ili mehovima prepunim vina bolje reći mešinama? Kažite, pa će nam sve lakse i brže ići. (Ime ovog seljaka moglo bi se prevesti kao Naduvenko) BAKALAUREAT: Ovde potkupljivanja nema; svi mi isto mislimo, a to je da onaj što se najboljim za kmeta pokaže taj bude pozvan i izabran. RANA: Dobro; zadovoljan sam. BEROKAL: Ija. BAKALAUREAT: U pravi čas. UMILJOS: Ijasamzadovoljan. HARETE: Sviña mi se. BAKALAUREAT: Krenimo s ispitom. UMILJOS: S ispitom kreni. BAKALAUREAT: Jeste l’ pismeni, Umiljos? UMILJOS: Nikako, niti će se reći da u rodu mom ima ikog sa tako malo mozga da se takvim besmislicama bavi koje muževe na lomaču šalju, Page 21

Migel de Servantes - Medjuigre a ženskinje pravo u javnu kuću. Čitati ne znam, al’ znam drugo štošta što nad time prednosti mnoge ima. BAKALAUREAT: A šta je to drugo? UMILJOS: Napamet znadem sve četiri molitve i svake ih sedmice molim čet'ri do pet puta. BAKALAUREAT: I sa time kanite postati kmet? UMILJOS: S tim, i što sam pride stari hriščanin senator rimski usuñujem se bit'. BAKALAUREAT: Odlično. Nek' nam sad Harete kaže šta on sve ume. HARETE: Ja, gos'n Pesunja, čitati znam, iako malo; sričem, i kod slova ,,a" sam tri meseca već; za jedno pet valjda ću završiti. A pored te nauke koju učim, raonik na plugu menjam vešto i žigošem, i to svega za tri sata, osam bikova mladih i svih divljih. Svaki mi je deo tela zdrav; nisam ni gluv niti slep, reumu ni kašalj nemam. Hrišćanin sam stari, kao svi, a strelom pogañam kao Tulije (Komično poredenje sa rimskim govornikom, politiČarem, filozofom i piscem Markom Tulijem Ciceronom). ALGAROBA: Retkih li veština za jednog kmeta, brojnih, a i potrebnih! BAKALAUREAT: Priñite vi. Šta ume Berokal? BEROKAL: U jeziku mom veština mi je sva, a i u grlu. Nema kušača koji mi je ravan: šezdeset i šest ukusa na nepcu mi stoji, i to je svaki od vina. ALGAROBA: Hteli biste biti kmet? BEROKAL: Zahtevam to. Jer Bahusova raspoloženja kad sam, tako mi se izoštre sva čula da mi se čini da bih u tom času Likurgu (Likurg, spartanski zakonodavac iz IX veka pre n.e.) savete pravne mog'o dat', a Bartolom (Bartolo da Sasoferato, pravnik iz XIV veka) se obrisat'. PANDURO: Polako, ovde ste u opštini! BEROKAL: Ja vam nisam mnogo fin, al' ni drzak skroz; tek, kažem da ću, ako pravedni ne budete, Page 22

Migel de Servantes - Medjuigre pravi džumbus vam napraviti ovde. BAKALAUREAT: Da li vi to pretite? Života mi, gos'n Berokal, to ne vredi mnogo! A šta zna Pedro Rana? RANA: Buduć' Rana (Žabac) nemam ljubak glas; ali ipak ću sad reći ko sam, al' ne i kol'ko bistar. Gospodo, kad bih ja sad postao kmet, štap moj ne bi bio onako tanak poput ovih koje obično znamo. Od česvine (Zimzelena biljka slična hrastu) ili hrasta bi bio, i debeo dva prsta, sve od straha da mi ga ne iskrivi sladak teret kese dukata, il' darova drugih, ili molbe, obećanja, usluge koji su k'o olovo teški, što se ne primeti sve dok ga ne osetiš na telu i duši; a zajedno s tim, vaspitan bih i umeren bio, da; pomalo strog, ali ne i krut; nikad bez časti zbog prekršaja njegovih ja ne bih ostavio siromaha. Jer jedna gruba reč oholog suca više vreña nego presuda sama, čak i kad donosi okrutnu kaznu. I kada si moćan valja da si fin i ne treba da potčinjenost krivca suca drskim i nabusitim čini. ALGAROBA: Tako mi Boga, pesma našeg žapca ispade lepša i od labudove! PANDURO: Hiljadu misli cenzorskih izreče. ALGAROBA: Katona, cenzora; ispravno kaza dragi većnik Panduro. PANDURO: Vi to opet! ALGAROBA: I vaše će doći. PISAR: Samo ne ovde. Strašne li sklonosti, Algaroba, da stalno ispravljate! ALGAROBA: Dosta, škrabalo (Neprevodiva igra rečima. Na španskom imenica escriha ima dva značenja: 1) piskaralo, škrabalo i 2) poznavalac zakona u Jevreja. Algaroba optužuje pisara da je pokršteni Jevrejin.) PISAR: Ja škrabalo, fariseju (Pripadnik jevrejske verske sekte)? BAKALAUREAT: Sveca mu, preterana preterivanja ala su to! ALGAROBA: Šalio sam se. PISAR: I ja isto. Page 23

Migel de Servantes - Medjuigre BAKALAUREAT: Ne šalite se više, života vam. ALGAROBA: Ko laže, laže. PISAR: A koji istinu zbori, istinu kaže. ALGAROBA: Jes'. PISAR: Dosta sad. UMILJOS: Ove ponude što načini Rana daleko su. Dok bi on došao do štapa, premetnuo bi se u drugog čoveka, vere mi. BAKALAUREAT: Baš je umesno to što Umiljos rece. UMILJOS: Dodaćujoš: kad bi meni dali Štap, videli bi da se niti menjam niti premećem. BAKALAUREAT: Evo vam štapa, i zamislite sad da ste postali kmet. ALGAROBA: Tako mi svega! Zar mu kriv štap dajete? UMILJOS: Kako sad kriv? ALGAROBA: Pa zar nije kriv? Neko ko je nem pa čak i gluv to videti može s milje. UMILJOS: Kako onda, ako mi date kriv štap, hoćete da pravo sudim? PISAR: ðavola samog Algaroba u telu ima! Vidoste li igde krivoga štapa? (Ulazi Jedan) JEDAN: Gospodo, ovde su neki Cigani i Cigančice su lepe sa njima; iako im rekosmo čime se vi, milostivi, bavite, oni ipak traže da uñu i zabavu pruže milostivima. BAKALAUREAT: Nek' uñu; vidimo mogu li nam poslužiti za praznik Telova, za koji sam zadužen ja. PANDURO: Nek' uñu u dobar čas. BAKALAUREAT: Neka uñu. UMILJOS: Ja im se već radujem. HARETE: Bogme ija! RANA: Zar nisu Cigani? Pazite samo da svi začepite noseve. JEDAN: Oni i bez poziva dolaze; evo ih. (Ulaze Cigani muzikanti, sa dve doterane Ciganke koje igraju na zvuke Page 24

Migel de Servantes - Medjuigre romanse koju muzičari izvode) MUZIKANTI: Naklon vama čini telo, vi većnici iz Dagansa, ljudi iznenada dobri, iz računa dobri vazda. Vi koji ste k'o stvoreni za vršenje zadataka kojim slavoljublje teži, meñ' hrišćana i Mavara: da l’ vas nebo to napravi, nebo osuto zvezdama, Samsonima po umnosti, i Bartolima po snazi? HARETE: Sve ovo će ući u istoriju. UMILJOS: Oni su baš jedinstveni i retki. ALGAROBA: Ali pomalo i gusti. BAKALAUREAT: Ej! Suficit ("Dosta"). MUZIKANTI: K'o što se menjaju vetri, k'o što se i šuma menja i, u zimu gola, leti u novo ruho odeva, menjaćemo i mi ples naš svakog časa i okreta; a da žene prevrtljive su to nije novost neka. Živeli nam sada većnici Dagansa, što liče na palmu, ali i na hrasta (Aluzija na eleganciju palme i stamenost hrasta). HARETE: Bože, sjajne li strofe! UMILJOS: I iskrene! Štampati je treba, pa da ostane na nas sećanje za veke vekova sviju. Amen. BAKALAUREAT: Može li tamo tiše? MUZIKANTI: Živi neka su i zdravi oni nama, i večito mladi svake noći, dana a vekovno vreme nek' stane za svagda da ne žuti lišće njihovoga hrasta. Vetrina što duva, brodove potapa, neka prema njima Page 25

Migel de Servantes - Medjuigre uvek bude blaga. Živeli nam sada većnici Dagansa, što liče napalmu, ali i na hrasta! BAKALAUREAT: Pripev mi se ne dopada baš sasvim; al', sve u svemu, može. BEROKAL: Ej, tišina. MUZIKANTI: Gaziću ja zemljicu, korak usitniću, zemlju ću ja gaziti korak usitniti. PANDURO: Ovi muzikanti svašta trpaju u tu pesmu. UMILJOS: Cigani su ñavoli. MUZIKANTI: Gazila bih zemlju ja kol'ko tvrda bila kada bi mi ljubav ova tu grob otvorila; sreća me je ostavila sad sama ću biti, korak usitniti. Gazila bih mlada ja i najtvrñe tle, ako bi ga gazio moj dragan od pre. Moja sreća proñe, gle, i sve prah će biti; korak usitniti. (Ulazi pomoćnik crkvenjaka, sasvim odrpan) CRKVENJAK: Gospodo većnici, tako mi Boga, mangupi samo dangube toliko! Naopako! Zar se selom upravlja uz gitaru i igru i veselje? BAKALAUREAT: Hej, Harete, drži ga! HARETE: Već ga držim. BAKALAUREAT: Donesite ćebe; tako mi Hrista, smesta treba ćebovati ovoga bezobraznika i besramnika što je još pride drzak. CRKVENJAK: Gospodo, čujte! ALGAROBA: Evo, već trčim da donesem ćebe. (Algaroba odlazi) CRKVENJAK: Samo da znate da sam ja prezviter (Sveštenik) BAKALAUREAT: Zar ti prezviter, gade? CRKVENJAK: Prezviter, da, i postriženik (Onaj nad kim je izvršen obred postriga - primanja za kaluñera, praćen striženjem kose), a to vam je isto. PANDURO: Sada ćete videti, reče Agrah (Lik iz viteškog romana Amadis od Galije). CRKVENJAK: Nema tu Agraha. Page 26

Migel de Servantes - Medjuigre BAKALAUREAT: Al' će bit' straha koji će te sad dobro prodrmati. RANA: Reci, nesrećniče koji to ñavo kroz tebe zbori? Ko te naterao da se usudiš da vlast kudiš ovu? Da nećeš ti da vladaš republikom? Vrati se zvonima i zanatu tvom, a druge pusti da vladaju, znadu ti šta valja činiti bolje od nas. Loši li su, moli Boga da bolji budu; ako su dobri da ostanu. BAKALAUREAT: Naš je Rana svetac i blagosloven. (Vraća se Algaroba sa ćebetom) ALGAROBA: Evo, ćebe je tu. BAKALAUREAT: Prihvatite se sad svi! I vi, Ciganke i Cigani! Diž'te, drugari! CRKVENJAK: Bože, oni stvarno! Ali ja kad se naljutim, Boga mi, nisam baš za šalu. Svetog mi Petra, izopštiću meñu vama svakoga koji se dotakne ovog ćebeta! RANA: Stanite, dosta; dovoljna je kazna, a i jadnik se pokajao valjda. CRKVENJAK: I ugruvao pride. Nadalje ću usta zašiti obućarskim koncem, da, onim duplim. RANA: To je sada važno. BAKALAUREAT: Nek' Cigani poñu kod mene kući, rekao bih im nešto. CIGANI: Idemo svi. BAKALAUREAT: Izbor ćemo ostaviti za sutra; ja moj glas ionako dajem Rani. CIGANI: Da pevamo, gospon? BAKALAUREAT: Šta god želite. PANDURO: Žapca niko u pesmi ne prestiže. HARETE: Kakvi prestiže! Čak ni ne dostiže! (Odlaze pevajući "Gaziću ja zemljicu") O BRIŽNOJ STRAŽI LICA: Vojnik Lorenso Pasiljas, crkvenjak Kristina, sudopera Kristinini gazda i gazdarica Page 27

Migel de Servantes - Medjuigre Andres, skupljač milostinje Manuel, prodavac Huan Hunkos, obućar Grahales, crkvenjak Muzikanti (Izlazi odrpan vojnik.(Servantes ovde od vojnika stvara human lik. Sopstveno vojničko iskustvo, kao i nedaće starih ratnika koji su nekada pronosili slavu španske imperije, a u XVII veku jedva preživljavali, stopili su se u višeslojni, istovremeno komičan i tragičan lik.) Preko ramena mu visi neuredna traka i futrola za dokumenta. S njim izlazi jedan zao crkvenjak) VOJNIK: Šta hoćeš, seno isprazna? CRKVENJAK: Sena nisam, već telo stameno. VOJNIK: Onda te nesrećom mojom kumim da kažeš ko si i šta u ovom sokaku tražiš. CRKVENJAK: Reći ću ti, sreće mi, da sam ja Lorenso Pasiljas, pomoćnik crkvenjaka u ovoj parohiji i da ovde tražim ono što nalazim, a ti tražiš a ne nalaziš. VOJNIK: Da ne tražiš možda Kristinicu, sudoperu u domu ovom? CRKVENJAK: Tu dixisti ("Sam si rekao") VOJNIK: Onda priñi bliže, crkvenjače paklenjače. CRKVENJAK: Evo prilazim, ženevski (U Servantesovo vreme Ženeva je slovila za stecište jeretika) žandarčiću! VOJNIK: Dobro. Žandar i dama još fali samo kralj pa da partija počne. Priñi, opet ti kažem. Zar ne znaš ti, Pasiljasu pasiralo bi da te sad kopljem probodem da je Kristinica moja dragana? CRKVENJAK: A zar ne znaš ti, sipo dronjava, da je ona meni pripala za onoliko koliko vredi i da je sad moja? VOJNIK: Tako mi Boga, hiljadu udaraca nožem zadaću ti i od te glave rezance napraviti! CRKVENJAK: Bolje se zabavi onima što ti s gaća i odela vise, za to ti moja glava ne treba. VOJNIK: Jesi l’ kad razgovarao s Kristinom? CRKVENJAK: Kad god sam hteo. VOJNIK: Kakvim si je poklonima darivao? CRKVENJAK: Mnogim. VOJNIK: Kolikim to i kakvim? CRKVENJAK: Poklonio sam joj kutiju slatka od dunja, prilično golemu, punu komadića hostija belih kao sneg i pride par ostataka od sveća, isto belih kao hermelin. VOJNIK: Šta si joj još poslao? CRKVENJAK: Sto hiljada želja da joj služim, u pisamcu ispisanih. VOJNIK: I kako ti je uzvratila? CRKVENJAK: Dajući mi nade da će brzo supruga mi biti. VOJNIK: Znači, ne čitaš poslanicu? (U katoličkoj liturgiji poslanicu obično čita Page 28

Migel de Servantes - Medjuigre ñakon (ili subñakon) koji je obavezan na neženstvo) CRKVENJAK: Ni kompletu (Poslednja, večernja molitva katoličkog brevijara). Laik sam i mogu se ženiti kad i koliko puta mi je volja. Brzo ćeš se i sam uveriti. VOJNIK: Doñi bliže, ti laiče bedni, i odgovori šta ću te pitati. Ako je, što ne verujem, devojka tako izdašno odgovorila tvojim jadnim darovima, kako li će tek uzvratiti mojim, preko mere uzvišenim? Onaj dan joj poslah ljubavno pismo ispisano ništa manje do na poleñini molbe što je uputih njegovom Veličanstvu i što govori o uslugama i sadašnjim potrebama mojim (jer za vojnika nije sramota kad je siromah), i koja bi uvažena i predata činovniku kraljevom što milostinju deli. Ne mareći što mi je, bez sumnje, mogla doneti četiri do šest reala, s neverovatnom velikodušnošću i očitom dobrom voljom ispisah na poleñini, kao što rekoh, cedulju tu; znam i to da je iz mojih grešnih ruku već dospela u njene, gotovo svete. CRKVENJAK: Jesi li joj još šta poslao? VOJNIK: Uzdahe, suze, jecaje, nesvestice, najsnažnija osećanja svoja i mnoštvo dokaza za kojima pravi zaljubljenici posežu i valja da posežu svakog časa i trena kako bi iskazali strast svoju. CRKVENJAK: Da li si joj priredio serenadu koju? VOJNIK: Serenadu jadikovki i jecaja mojih, serenadu želja i muka. CRKVENJAK: E, ja joj ih prireñujem zvonjavom, i to toliko često da su u celom kraju besni zbog neprestane galame koju pravim da Kristini zadovoljstvo pričinim i tako pokažem da joj i na zvoniku služim. Čak umesto posmrtnih, svečana zvona zvonim. VOJNIK: Tu si u prednosti, jer ja ne posedujem ništa što zvoni ili barem zvecka. CRKVENJAK: I kako uzvraća Kristina na tvoje bezbrojne usluge? VOJNIK: Tako što odbija da me vidi i da mi se obraća, što me proklinje kad me na ulici sretne, što mi na glavu prljavu vodu prosipa kad pere, a splačine kad sudove mije; i to svakog dana, jer sam ja stalno u ovom sokaku, pred kapijom njenom. Ja sam njena brižna straža; ja sam u stvari, k'o onaj baštenski pas (Španska poslovica govori o baštenskom psu što nikom ne da da se približi kupusu ali ga ni sam ne jede (kod nas: "Nit' kost gloñe, nit'je drugom daje"). Moja nije, ali neće ničija biti dok sam živ. Zato dalje odavde, gospon crkvenjače, kad ti, iz poštovanja pre službi tvojoj, već nisam rascopao glavu. CRKVENJAK: Da mi je rascepaš kao što ti je odeća, dobro bi bila iscepana. VOJNIK: Odelo ne čini čoveka. Vojnik što odrpan izañe iz rata ima časti kol'ko i školarac s dronjavim ogrtačem, jer se po njemu vidi koliko dugo studira. Ta poñi već jednom, inače ću učiniti šta rekoh! CRKVENJAK: Je l’ to zato što oružje nemam? E, pa pričekaj malo gospodine brižna stražo, pa ćeš videti s kim imaš posla! VOJNIK: Šta to može Pasiljas? CRKVENJAK: Već ćeš videti. (Odlazi) VOJNIK: Ah, žene, žene! Sve ste, ili bar većina vas, hirovite i nepredvidljive! Ne mariš, Kristina, za ovog vojnika nad vojnicima, za ovaj vrt cvetni, i zadovoljavaš se tim ñubretom od crkvenjaka, ti koja kanonika zaslužuješ! Ali Page 29

Migel de Servantes - Medjuigre trudiću se, koliko budem mogao, da osujetim tvoj izbor rasterujući iz ulice i ispred kapije tvoje sve one koji bi ti na bilo koji način ljubavnici mogli biti. Tako ću steći nadimak "brižna straža". (Izlazi momak obučen u zeleno; nosi kutiju i nalikje onima što skupljaju milostinju za nekog sveca) MOMAK: Udelite u ime Boga za svetiljku na ulje gospe svete Lucije, da vam očni vid sačuva! Hej, vi unutra! Dajete li milostinju? VOJNIK: Ehej, prijatelju sveta Lucijo! Priñi. Šta ti treba iz ove kuće? MOMAK: Zar milostivi ne čuje? Milostinja za svetiljku na ulje naše gospe svete Lucije. VOJNIK: Tražiš za svetiljku ili za ulje iz svetiljke? Jer, kako ti kažeš, "milostinju za svetiljku na ulje", ispada da je svetiljka od ulja, a ne ulje od svetiljke. MOMAK: Svakom je jasno da tražim za ulje iz svetiljke, a ne za svetiljku od ulja. VOJNIK: I daju li ti milostinju u ovom domu? MOMAK: Svaki dan po dva maravedija. VOJNIK: A ko ti ih obično iznosi? MOMAK: Kome bude najzgodnije, ali najČešće izañe ona mala sudopera; Kristina se zove i lepa je k'o dukat. VOJNIK: Znači, mala sudopera je lepa k'o dukat? MOMAK: Kao biser! VOJNIK: Taj ti devojčurak, dakle, nije mrzak? MOMAK: Da sam od kamena ne bi mi mogao biti mrzak. VOJNIK: A kako se ti zoveš da ne kažem opet "sveta Lucijo"? MOMAK: Andres se, gospodine, zovem. VOJNIK: E pa, gos'n Andres, pazite šta ću vam reći: uzmite ovih osam maravedija i smatrajte da su vam za četiri dana udelili milostinju koju u ovom domu iz Kristinine ruke primate. Sad krenite s Bogom i vodite računa da se četiri dana nipošto ne vraćate pred ovu kapiju, inače ću vam sva rebra polomiti. MOMAK: Neću se pojaviti ceo mesec, samo da se setim. Neka vaša milost ne brine, evo idem. (Odlazi) VOJNIK: De dremaj onda, budna stražo! (Ulazi momak što prodaje vrpceza kosu, holandsku tkaninu, laneno platno, čipku iz Flandrije i portugalski konac) MOMAK: Kupite vrpce za kosu, čipku iz Flandrije, holandsku tkaninu, laneno platno, portugalski konac! KRISTINA: (s prozora) Ej, Manuel! Imaš li čipke za košulje? MOMAK: Imam, i to vanredne! KRISTINA: Uñi onda; gospoña ih treba. VOJNIK: Ah, zvezdo što me u propast vodiš umesto nadu da mi daješ! Ti, vrpco za kosu, ili kako se već zoveš, poznaješ li devicu koja te s prozora pozva? MOMAK: Poznajem. Što vaša milost pita? VOJNIK: Zar nije milog lica i veoma ljupka? MOMAK: Čini mi se dajeste. VOJNIK: E, a meni se čini da u ovu kuću nećete kročiti jer ću vam, Boga mi, Page 30

Migel de Servantes - Medjuigre tako smrskati kosti da vam nijedna neće čitava ostati! MOMAK: Zar ne mogu ući gde me zovu da mi kupe robu? VOJNIK: Hej! Ne prigovaraj! Učiniću što rekoh, i to smesta! MOMAK: Strašnog li slučaja! Polako, gos'n vojniče, evo, idem. (Manuel odlazi) KRISTINA (sa prozora) Ideš li, Manuel? VOJNIK: Manuel je otišao, gospodarice što carstvom živih ali i onim mrtvih upravljaš, jer i jedne i druge pod komandom i vlašću svojom držiš! KRISTINA: Isuse, nesnosnog li stvora! Šta tražiš u ovoj ulici i pred kapijom mojom? (Odlazi s prozora) VOJNIK: Ukloni se moje sunce i za oblak zamače! (Izlazi obućar s parom novih, malih papuča; kreće ka Kristininoj kući, ali ga vojnik zaustavlja) VOJNIK: Dobri gospodine, traži li vaša milost štogod u ovom domu? OBUĆAR: Tražim. VOJNIK: A koga, ako se može znati? OBUĆAR: Zašto ne! Tražim sudoperu da joj predam papuče koje po narudžbi za nju napravih. VOJNIK: Milostivi je, znači, njen obućar? OBUĆAR: Puno puta je obuvah. VOJNIK: I sad ćete joj obuti ove papuče? OBUĆAR: Neće biti potrebno. Da su muške, kakve ona obično nosi, onda bihjoj ihobuo. VOJNIK: A jesu li plaćene ili nisu? OBUĆAR: Nisu; sad će mi ih isplatiti. VOJNIK: Ne bi li mi gospodin jednu milost učinio koja bi mi mnogo značila? Da mi poveri papuče, a ja ću mu u zalog dati nešto od danas za dva dana, kad se nadam da ću novca imati u izobilju. OBUĆAR: Hoću, svakako. Dajte šta imate jer ja sam samo siroti zanatlija i ne dajem robu na veresiju. VOJNIK: Daću milostivom čačkalicu jednu koju vrlo cenim i koja vredi više od škuda. Gde je vašoj milosti radnja, da svratim da je otkupim? OBUĆAR: U glavnoj ulici, kraj stuba, a zovem se Huan Hunkos. VOJNIK: Onda, gos'n Hunkose, evo čačkalice; ceniti je morate visoko, jerjemoja. OBUĆAR: Šta?! Milostivi hoće da najobičnije drvce, što jedva vredi dva maravedija, cenim visoko? VOJNIK: Ah, grešnog li mene! Dajem vam ga samo kao podsetnicu: da bih se, kad ruku u džep stavim i ne nañem ga, setio da je kod vas i da treba po njega da doñem; vere mi vojničke, samo zato vam ga dajem. Ali ako to nije dovoljno, dodajem traku i futrolu, jer ko odmah daje, duplo daje! OBUĆAR: Iako sam prosti obućar, neću biti neuljudan tol'ko da milostivog lišim ukrasa i dragocenosti vaših. Zadržite ih samo, a ja ću zadržati papuče; to mi se više isplati. VOJNIK: Koji su broj? OBUĆAR: Jedva pet. VOJNIK: Jedva imam ja papuče utrobe moje, šest reala da vas platim! Papuče Page 31

Migel de Servantes - Medjuigre utrobe mojel Čujte, milostivi gos'n obućaru, hoću sad da poetski obradim stih koji tako odmeren smislih: Papuče utrobe moje. OBUĆAR: Vaša milost je pesnik? VOJNIK: Znamenit, sad ćete videti. Počujte. Papuče utrobe moje GLOSA (Pesma u kojoj se parafrazira (glosira) stih (stihovi) nekog drugog autora ili iz narodne baštine) Amor tiranin je pravi što veru moju stamenu opet sasvim zaboravi i uz papuču malenu beznadežnog me ostavi. Pesmu ovu vama poje vojnik hu'd, papuce moje, verujuć' daje istina da su, jer tvoje, Kristina, to papuče utrobe moje. OBUĆAR: Ne razumem se mnogo u stihove, ali ovi mi zazvučaše sjajno, kao da su Lopeovi, kao uostalom sve što je dobro ili tako izgleda (Žaoka na račun Lopea de Vege). VOJNIK: Onda, gospodine, pošto nema načina da mi poverite papuče, što i nije tako mnogo, posebno za tako slatku stvar na koju, na moju nesreću, naiñoh, bar mi ih sačuvajte dva dana, kad ću po njih doći. A sada, nalažem, gos'n obućar ne može videti Kristinu niti s njom razgovarati. OBUĆAR: Učiniću šta kaže gos'n vojnik, jer mi je jasno od čega boluje: od nemastine i ljubomore. VOJNIK: Ovo nije pamet obućarska, već ñaka što tri jezika zna! OBUĆAR: Ah, ljubomoro, ljubomoro! Pre bi te trebalo zvati ljudomoro, ljudomoro! (Odlazi) VOJNIK: Pa probaj da ne budeš na straži, brižnoj straži, i videćeš kako se pčelice skupljaju na med... Ali, čiji je to glas? Bez sumnje Kristine moje, koja pevuši dok riba i pere. (Iznutra dopire zveket tanjira i pesma) "Crkvenjače jedini, ti srca moga, znaj da ću tvoja biti na slavu Boga." VOJNIK: Šta to moje uši čuju? Crkvenjak je bez sumnje izabranik njenog srca. Ah, sudopraljo moja draga, najvrednija od svih koje je ikad imalo, ima i imaće družina sudopera! Zašto, poput posuña tog iz Talavere koje kroz ruke promičeš i ostavljaš sjajno i blistavo kao srebro, ne očistiš i dušu svoju od tih niskih crkvenjačkih misli? GAZDA: Kavaleru, šta želite i tražite pred kapijom mojom? VOJNIK: Želim više no što bi bilo dobro, a tražim što ne nalazim. Ko je milostivi kad pita? GAZDA: Ja sam ovde gazda. VOJNIK: Kristinicin gospodar? GAZDA: Glavom i bradom. Page 32

Migel de Servantes - Medjuigre VOJNIK: Nek' onda milostivi gospodin priñe i uzme ovaj svitak; videće da tu o službama mojim svedoče dvadeset i dva generala pod čijim se zastavama borih, kao i trideset i četiri vojskovoñe koji se udostojiše da mi tim dokazima čast načine. GAZDA: Koliko znam, španska pešadija za proteklih sto godina nije imala tolike ñenerale i vojskovoñe! VOJNIK: Milostivi gospodin je miroljubiv čovek pa se, može biti, ne razume mnogo u rat. Samo bacite pogled na ove papire i ukazaće vam se svi generali i zapovednici koje pomenuh. GAZDA: Smatrajte da su pregledani i pogledani, Ali, čemu to? VOJNIK: Da vaša milost na osnovu njih uvidi da je sasvim moguća istina koju ću sada izreći, a to je da sam predložen za zapovednika jednog od tri dvorca ili utvrñenja upražnjena u napuljskom kraljevstvu: Gaeti, Barleti i Riholesu (U ovim utvrñenjima zapovednike je postavljao španski kralj (Napuljsko kraljevstvo bilo je u sastavu španske imperije od 1504. do 1713. godine). GAZDA: Dosad me se ništa od toga o čemu vi, milostivi, pričate, ne tiče. VOJNIK: Al' ja znam da će vas se ticati, tako mi Boga. GAZDA: Kako to? VOJNIK: Tako što ću, jedino ako mi se nebo na glavu ne sruši, iz jedne od tih utvrda sigurno bogat izaći, a sad se kanim oženiti Kristinicom. A pošto postanem njen muž, milostivi može raspolagati ličnošću mojom i mojim velikim imetkom kao svojima; jer ne smem se pokazati nezahvalnim za vaspitanje koje ste pružili mojoj dragoj i voljenoj supruzi. GAZDA: Vi ste ćaknuti, pre nego šta drugo. VOJNIK: A znate li Šta sledi, gospodine gotovane? Odmah ćete mi je predati ili nećete prekoračiti prag ove kuće. Odmah! GAZDA: Ima li veće besmislice? Ko mi može zabraniti da u sopstvenu kuću udem? (Vraća se crkvenjak Pasiljas, naoružan poklopcem i zarñalim mačem; prati ga drugi crkvenjak, sa šlemom na glavi i štapom ili motkom na čijem krajuje lisičji rep) CRKVENJAK: Ehej, Grahales, prijatelju, ovo je taj što mi mir remeti! GRAHALES: Jedino mi je žao što mi je oružje nedovoijno i nešto slabo, inače bih ga iz ovih stopa poslao na onaj svet! GAZDA: Polako, gospodo! Kakav je to napad i razbojništvo? VOJNIK: Lopovi! S leña na mene i u grupi? Varalice, kunem se da ću vas probosti, pa ma bili sto puta crkvenjaci! Kukavico! Na mene s lisičjim repom? Misliš da sam pijan ili zamišljaš da pajaš prašinu s kakve svete slike? GRAHALES: Ne zamišljam drugo do da teram komarce s ćupa vina. (Na prozoru se pomaljaju Kristina i gazdarica) KRISTINA: Gospoño, gospoño, umoriše nam gospodara! Dve hiljade mačeva na njega se stuštilo, sjaj njihov me zaslepeo sasvim! GAZDARICA: Istinu zboriš, kćeri! Nek' mu je Bog na pomoći i nek' mu sveta Ursula sa jedanaest hiljada devica zaštitnica bude! Hodi, Kristina, da mu u pomoć priteknemo kako god znamo. GAZDA: Tako vam života, milostiva gospodo, stanite; ne valja tako nasilnički ni Page 33

Migel de Servantes - Medjuigre sa kim postupati. VOJNIK: Drž' se, repu, drž' se, poklopčiću! Nemojte me dalje ljutiti jer ako se razgoropadim ubiću vas, poješću i udarcem u tur poslati s one strane pakla! GAZDA: Stojte, rekoh! Ne poslušate li, Boga mi ću se naljutiti pa nekome neće biti pravo. VOJNIK: Što se mene tiče, evo, stao sam. Poštujem te zarad ugleda koji u tvojoj kući uživaš. CRKVENJAK: Iako je on čudotvoran, ovog ti puta neće pomoći. VOJNIK: Videste li obešenjaštvo neotesanca ovog što htede lisičjim repom da prepadne mene, koga uplašila nit' zastrašila nije paljba snažnija od one lisabonskog topa Dijua? (Izlaze Kristina i gazdarica) GAZDARICA: Ah, mužu dragi! Da niste ranjeni, srećo duše moje? KRISTINA: Joj, teško meni! Tako mi oca, ovi Što se posvañaše su moji crkvenjak i vojnik. VOJNIK: Ipak i mene uz crkvenjaka pominje: zar ne reče "moj vojnik"? GAZDA: Nisam ranjen, gospo, ali treba da znate da je cela svaña zbog Kristinice. GAZDARICA: Kako zbog Kristinice? GAZDA: Ako sam dobro razumeo, ovi kavaleri ljubomorni su jedan na drugog zbog nje. GAZDARICA: Je l’ to istina, dete? KRISTINA: Jeste, gospoño. GAZDARICA: Kako to bez i malo stidakaže! Da te nije neki od njih obesčastio? KRISTINA: Jeste, gospo. GAZDARICA: Koji? KRISTINA: Crkvenjak me obeščasti pre neki dan, kad poñoh u klanicu. GAZDARICA: Koliko puta rekoh, gospodine, da mala iz kuće ne treba da izlazi? Odrasla je već i ne priliči da se od naših pogleda udaljava. Šta će reći njen otac koji nam je predade čistu kao suza? I gde te odvede, izdajnice, da te obeščasti? KRISTINA: Nigde, nego na sred ulice... GAZDARICA: Kako na sred ulice? KRISTINA: Tamo me, na sred toledske ulice, pred Bogom i celim svetom nazva prljavom i nepoštenom, bestidnom i bez poštovanja, i mnogim drugim sličnim imenima. A sve zato što je ljubomoran na ovog vojnika. GAZDA: Znači, nije se desilo izmeñu tebe i njega ništa osim toga što ti na ulici reče? KRISTINA: Naravno da nije, odmah se odljutio. GAZDARICA: Uh, duša mi se u telo vrati, umalo je ne ispustih! KRISTINA: Čak sve što mi tada reče, i da će biti mi muž, bi zapisano na ovoj potvrdi koju mi dade i koju čuvam k'o oči u glavi. GAZDA: Pokaži, da vidimo. GAZDARICA: Čitajte naglas, mužu. GAZDA: Kaže: "Ja, Lorenso Pasiljas, pomoćnik crkvenjaka u ovoj parohiji, tvrdim da veoma, čakjako mnogo, volim gospoñicu Kristijanu de Perases. Kao dokaz dajem joj ovo pismo, potpisano mojim imenom, u Madridu, na groblju Page 34

Migel de Servantes - Medjuigre Svetog Andresa, šestog maja tekuće 1611. godine. Svedoci: srce, razum, volja i pamćenje moje. Lorenso Pasiljas." Zanimljivog li bračnog dokumenta! CRKVENJAK: To što kažem da je volim znači da ću sve što Kristina želi za nju učiniti. Jer ko daje dobru volju, daje sve. GOSPODAR: Dakle, ako bi ona voljna bila, rado biste se njom oženili? CRKVENJAK: Više nego rado, iako ću izgubiti tri hiljade maravedija rente što će na moje ime prepisati jedna baba moja, kako mi iz rodnog kraja javljaju. VOJNIK: Ako se volje uzimaju u obzir, danas trideset i devet dana ima kako, pošto doñoh segovijanskim mostom, Kristini podarih svoju, zajedno sa ostalim sposobnostima moje duše. Ako bi htela supruga mi biti, valjda joj više znači dvoranin u čuvenom zamku nego crkvenjak, i to ne glavni, nego pomoćnik, i to ovakav, nikakav. GAZDA: Želiš li da se udaš, Kristinice? KRISTINA: Želim. GAZDA: Onda izaberi kog bi od ove dvojice htela. KRISTINA: Stidim se. GAZDARICA: Nemoj: jelo i brak moraju biti po sopstvenom ukusu, ne po tuñoj volji. KRISTINA: Vaše će mi milosti, što me podigoše, dati najboljeg muža; ali ipak bih da biram. VOJNIK: Devo, pogledaj me: vidi naočitost moju! Vojnik sam, kanim uskoro kaštelan biti; junackog sam srca i najgalantniji čovek na svetu. Ispod haljetka ovog krije se duša od čoveka. CRKVENJAK: Kristina, muzičar sam, madau zvona sviram; kad nakitim venac i za svečane prilike crkvu naredim, nijedan mi crkvenjak ravan nije. A sve te poslove jednako mogu obavljati u braku i kraljevski za hleb zarañivati. GAZDA: Eto, devojko: izaberi onog koji ti se dopada. Ja ću se s tvojom odlukom složiti, a najzad ćeš pomiriti dva ovako snažna takmaca. VOJNIK: Ja se pokoravam. CRKVENJAK: A ja se predajem. KRISTINA: Biram onda crkvenjaka.(Ulaze muzikanti) GAZDA: Zovnite momke suseda brice, pa da uz gitare uñemo i proslavimo veridbu u pesmi i igri. Gospodin vojnik biće moj gost. VOJNIK: Prihvatam, jer: Pravdu da tražim ne vredi, činjenice su posredi. MUZIKANTI: Stigli smo u pravi čas: to će biti refren naše pesme. (Pevaju refren) VOJNIK: Taj kog žena izabere po vrednosti se ne meri; njoj zasluge važne nisu, (svoj loš ukus vazda sledi); za vrlinu ta ne haje već su novci njoj najpreči čim crkvenjak bolji joj je od vojnika što se ženi! Al' ima još gore nešto: Page 35

Migel de Servantes - Medjuigre probrat' sakristana sebi i crkvi se prikloniti, (Svaki pojedinac, pa i kriminalac, uživao je zaštitu dok se nalazio u crkvi) utočištu progonjenih Pravdu da tražim ne vredi, činjenice su posredi! CRKVENJAK: Ko što priliči vojniku kome samo kosa sedi (Aluzija na vojnikovu nezrelost), što novaca nikad nema jer je prest'o služit' zemlji, on veruje da bi mog'o Gajferosu, il' pak meni, takmac biti, i junaštvom tad postići to što sledi Pasiljasu mirnim putem. Briga me što on sad preti kadje igru izgubio; takvima je baš po meri da gunñaju dok bes traje." 'Pravdu da trazim ne vredi, činjenice su posredi". (Odlaze pevajući i igrajući) O LAŽNOM BASKIJCU (Još jedan tradicionalni komični lik, prepoznatljiv po iskrivljenom izgovoru kastiljanskog) LICA: Solorsano, Kinjones Kristina Brihida Zlatar Pozornik Muzikanti (Izlaze Solorsano i Kinjones) SOLORSANO: Evo tih kesa: po izgledu su potpuno iste, a jednako lanci u njima. Još samo preostaje da se pridružiš mom naumu. Iako je naša Seviljanka lukava, ovog puta će nasesti. KINJONES: Zar se stiče naročita čast ili dokazuje kakva veština prevarom žene, kad toliko navaljuješ i tako se trudiš? SOLORSANO: Kad su žene poput ovih, uživanje je izigrati ih. Ionako će sve ostati meñu nama, hoću reći niti će vreñati Boga, niti nauditi dotičnoj. Ismejati Page 36

Migel de Servantes - Medjuigre nekoga i nije neka prevara! KINJONES: Dobro. Neka tako bude, kad želiš. Pomoći ću ti u svemu što budeš tražio i glumiti jednako dobro kao ti, a bolje ne može. Kuda? SOLORSANO: Pravo kod nimfe. Ti nemoj izlaziti, pozvaću te kad bude vreme. KINJONES: Čekaću prikovan ovde. (Odlaze. Izlaze donja Brihida i donja Kristina; prva nosi ogrtač, preplašenaje i uzrujana) KRISTINA: Isuse! Šta je, drugo, donja Brihida, kao da ćeš dušu dati stvoritelju njenom? BRIHIDA: Donja Kristina, draga, nakvasi mi lice, vazduha daj, umirem, gasim se, s dušom rastajem! Bože, pomozi! Ispovest, brzo! KRISTINA: Šta je? Kuku, nesretnice! Zar mi nećeš reći, drugarice, šta te snañe? Neko priviñenje? Da ti ne javiše lošu vest da ti je umrla majka, da ti se muž vraća ili da ti je pokraden nakit? BRIHIDA: Nije priviñenje, nit' mi je majka umrla; muž mi ne dolazi zadržaće ga posao još tri meseca , nisu mi ukrali nakit. Nešto gore mi se desilo. KRISTINA: Reci već jednom, donja Brihida draga! Uznemirena sam i zbunjena kad ne znam. BRIHIDA: Ah, mila, ta strašna nesreća tiče se i tebe! Obriši mi lice, znoj hladniji od leda probija mi telo. Jadne li su one koje žive slobodnim životom i kojima se, čim nastoje da tu i tamo steknu malo ugleda, staje na put, i to u najboljim godinama! KRISTINA: Dovrši, života ti, drugarice, reci šta se zbilo i koja to nesreća treba i mene da snañe. BRIHIDA: I te kako će te snaći! Itekako, pogotovu ako si razumna, što jesi. Treba da znaš, sestro, da sam na putu ovamo prošla kroz gvadalaharsku kapiju i u gomili pandura i naroda čula kako objavljuju da se ukidaju kola (Uredba iz 1611. zabranjivala je javnim ženama da se voze kolima (kočijama) i da žene ulicom moraju ići otkrivenog lica. KRISTINA: I to je loša vest? BRIHIDA: Zar nas može nešto gore snaći na celome svetu? KRISTINA: Biće, sestro, da je to samo izmena propisa o kolima; posve ih ukinuti ne mogu. A to je vrlo ispravno jer, kako načuh, konjaništvo u Spaniji se gasi jer se gospodičići, njih desetakdvanaest, nakrcaju u kola i vozikaju ulicama i dan i noć, ne pomišljajući uopšte na konje i jahanje. Sada će, u nedostatku udobnih karuca, morati da se vrate jahanju koje je služilo na Čast njihovim dedovima. BRIHIDA: Ah, Kristina, dušo! I ako neka kola ostanu, čula sam da će biti zabranjeno iznajmljivati ih i da u njima neće moći da se voze... znaš već ko. KRISTINA: Neka! Znaj, sestro, da oni što vode rat raspravljaju je li bolja konjica ili pešadija i da je dokazano da španska pešadija nadmašuje sve na svetu. Sada ćemo mi, grešnice, moći pešice da pokazujemo stas, naočitost i gizdavost našu, i to otkrivena lica, a neće biti zabune kad nam se neko bude udvarao jer će znati s kim ima posla. BRIHIDA: Ah, Kristina, nemoj tako! Kako je samo bilo lepo razbaškariti se na zadnjem sedištu, okretati se i pokazivati lice kome, kako i kad poželiš! A Boga mi i duše, mogu ti reći da bih se, kad bi mi katkad pozajmili kola i ja se u njih Page 37

Migel de Servantes - Medjuigre smeštala onako odvažno, toliko zanela da bih zaista verovala da sam prva dama i da mi gospe s titulom mogu biti služavke. KRISTINA: Vidiš, donja Brihida, u pravu sam kad tvrdim da treba ukinuti kola; tako nam se bar neće pripisivati greh razmetljivosti. Osim toga, nije dobro da se u kolima izjednačuju jedne ženske s drugima. Stranac koji bi ugledao u kočijama raskošno odevenu i sjajnim nakitom iskićenu gospu preterao bi s ljubaznostima kao da je ona prva dama. Zato nemoj, drugo, da brineš; živni, naredi se, stavi veo od seviljske svile, obuj sandale sa srebrnim kaišićima i izañi na ulicu: lepiće se k'o pčelice na med, samo ako das da ti se približe; za sve se treba malo pomučiti. BRIHIDA: Bog će ti platiti, drugarice, što me uteši savetima i poukama. Uistinu ću tako i postupiti: doterana, nakićena, pokazivaću lice i "gaziću zemlj icu, korak usitniću" (Refren pesme koja je dala naziv igri poznatoj po raskalašnosti to mi niko ne može zabraniti, a onaj za kog svi budu mislili da mi je muž baŠ to neće biti, iako će mi možda i obećati. KRISTINA: Isuse! Zar se kradom i bez kucanja u moju kuću ulazi? Šta zapovedate, gospodine? (Izlazi Solorsano) SOLORSANO: Neka milostiva oprosti što se usudih, no, kažu, prigoda čini lupeža. Zatekoh otvorena vrata i uñoh, a sve me goni želja da milostivoj služim, i to ne recima, već delom. Ako mogu da govorim pred ovom ovde gospom, reći ću zbog čega sam došao i sa kakvom namerom. KRISTINA: Po uglañenosti se od milostivog gospodina mogu očekivati samo lepe reči i dobra dela. Možete kazati šta vam volja; gospa Brihida tako mi je dobra prijateljica da je to kao da meni govorite. SOLORSANO: S tom potvrdom i vašim dopuštenjem iskren ću biti. Uistinu, gospo, dvoranin sam kog vaša milost ne poznaje. KRISTINA: Dakako. SOLORSANO: Dugo već želim da budem na usluzi milostivoj, zarad vaše lepote, uroñene dobrote i čednosti; no u tome me je sprečavao nedostatak vremena sve dosad, kad sreća htede da mi drag prijatelj iz Baskije pošalje svog sina, Baskijca, velikog ljubitelja žena, da ga vodim u Salamanku i nañem mu učitelja koji će mu biti na čast i naučiti ga čemu. Jer, da budem iskren prema milostivoj, on je priglup i malo bleskast, a ima i manu o kojoj je tuga govoriti, a kamoli posedovati je. Voli, naime, da cugne, ne toliko da se potpuno izgubi, ali dovoljno da mu se razum zamuti. A tako polupijan neverovatno je razdragan i velikodušan, pa deli kapom i šakom - onom ko ište i ko ne ište. Pa sam mislio, pošto ionako sav njegov imetak ide dovraga, nešto da ućarim; setio sam se da je najbolje da ga dovedem kod milostive jer on uživa u društvu dama, pa da ga zajedno opelješimo. Za početak, evo, nosim vašoj milosti ovaj lanac u kesi, težak sto dvadeset zlatnih škuda. Vi ga sada uzmite i odmah mi dajte deset škuda, jer mi nešto trebaju, a još dvadeset ćete utrošiti na večeru za našeg magarca ili magarčinu koga ja, kako se ono kaže, vučem za nos kako mi volja. Lanac će čas posla biti vaš, a ja za sad ne tražim više od deset škuda. Izuzetan je i od odličnog zlata, a i izrada je vredna. Evo; uzmite, milostiva. KRISTINA:Ljubim ruke milostivom gospodinu što me se setio u ovako unosnoj prilici. Ali moram priznati da me vaša velikodušnost zbunjuje i pomalo mi je Page 38

Migel de Servantes - Medjuigre sumnjiva. SOLORSANO: Štaje sumnjivo, draga gospo? KRISTINA: Lanac može biti lažan. Znate onu staru: nije zlato sve što sija. SOLORSANO: Milostiva zbori više nego razumno i ne bije je uludo glas da je najrazboritija dama na dvoru. Posebno mi je milo što mi bez okolišanja i uvijanja otvarate srce; no za sve ima leka sem za smrt. Neka vaša milost baci ogrtač na leña ili pošalje osobu od poverenja zlataru da se ovaj lanac izmeri i utvrdi koliko sadrži zlata; pošto se ustanovi da je kvaliteta koji tvrdim, milostiva će mi dati deset škuda, malo zabaviti onog blesana i zauzvrat zadržati lanac. KRISTINA: Tu iza ćoška ima jedan zlatar koga poznajem. Odmah će mi reći ima li mesta sumnji. SOLORSANO: Upravo to želim, volim i cenim, jer Bog blagosilja čiste račune. KRISTINA: Ukoliko se vaša milost usudi da mi poveri lanac kako bih saznala to što me zanima, može se brzo vratiti, a ja ću pripremiti deset zlatnih škuda. SOLORSANO: Izvrsno! Da vam poverim svoju čast a ne lanac? Samo ga vi merite i premeravajte. Odoh sad; vratiću se za pola sata. (Odlazi) KRISTINA: Možete i pre, ako sused bude kod kuće. BRIHIDA: Kristina draga, ovo nije sreća, već dar s neba. Baš sam ja kukavna i jadna, nikako da naletim na nekoga ko bi mi i parče hleba pružio a da ne moram dobro da se pomučim. Jeste da sam pre neki dan srela nekog pesnika što mi velikodušno pokloni sonet o Piramu i Tizbi i još tuce njih o mojoj lepoti... KRISTINA: Bolje da si srela ðenoveza (ðenovljani, poznati bankari i zajmodavci) koji bi te darivao sa trista reala. BRIHIDA: Kamo sreće! ðenoveza kol'ko hoćeš, al' se svi oko njih grabe! A i smrknuti su i utučeni jer im država ne vraća novac. KRISTINA: Slušaj, Brihida: budi uverena da jedan propali ðenovez više vredi nego četiri pesnika. Nego...; ju, u dobar čas; evo zlatara. Šta li hoće dobri sused? Vere mi, taman htedoh da se ogrnem i do njega poñem. (Izlazi zlatar) ZLATAR: Gospo donja Kristina, vaša mi milost moraučiniti uslugu. Kako god znate, odvucite mi ženu sutra u pozorište; nužno mi je i važno da mi ne ide za petama i ne gnjavi me. KRISTINA: Učiniću to drage volje. Ako gospon susedu zatreba stan i sve što je u njemu, biće mu na raspoloženju. Znam već kako te stvari svršavaju... ZLATAR: Ne, gospo, dovoljno je što ćete mi ženu zamajati. No, šta je vašoj milosti trebalo, htela je doći do mene? KRISTINA: Ništa drugo do da mi gospon sused kaže koliko teži ovaj lanac, je li pravi i koliko ima karata? ZLATAR: Imao sam taj lanac mnogo puta u rukama, znam da teži stotinu i pedeset zlatnih škuda od dvadeset dva karata. Ako ga milostiva kupi po ceni u koju nije uračunata izrada, ne gubi ništa. KRISTINA: Biće tu nekog izrañivanja, ali sitnog. ZLATAR: Gospa susetka, vi vidite kako ćete ugovoriti posao, a ja vam, kad htednete da ga se lišite, dajem deset dukata samo za izradu. KRISTINA: Ako uspem, možda će me i manje koštati. Ali neka sused povede Page 39

Migel de Servantes - Medjuigre računa da se ne vara u proceni finoće zlata i težine. ZLATAR: Da se varam u sopstvenom zanatu! Kažem vam da sam ga već dva puta alku po alku procenjivao i merio. Poznajem ga kao da sam ga pravio. BRIHIDA: To je dovoljno. ZLATAR: Da vam kažem i to da mi ga je na merenje i procenu doneo jedan plemić i dvoranin po imenu Solorsano. KRISTINA: U redu, gospon susede. Krenite s Bogom, učiniću kako rekoste: uzeću vam ženu pod svoje i zadržati je čitava dva sata duže ako treba. Znam ja da zabava nikom ne škodi. ZLATAR: S milostivom i do groba, sve zna! Zbogom, gospo draga! (Odlazi) BRIHIDA: Što ne kažemo tom dvoraninu Solorsanu, jer tako se, nema sumnje, zove, da s Baskijcem donese i za mene nešto, pa ma bio to dar kakvog Burgunñanina pijanog k'o daska? KRISTINA: Nećemo propustiti da mu kažemo. Evo ga, stiže. Žuri, korak mu je hitar. Sokoli ga i podbada njegovih deset škuda. (Izlazi Solorsano) SOLORSANO: Pa, gospo donja Kristina, obaviste li posao? Je li lanac procenjen? KRISTINA: Tako vam života, kako je ime milostivom gospodinu? SOLORSANO: Kod kuće me zovu don Esteban de Solorsano. A što pita milostiva? KRISTINA: Da se do kraja uverim u vašu iskrenost i dobronamernost. Neka milostivi gospodin ostane načas sa gospa Brihidom dok donesem škude. (Odlazi) BRIHIDA: Gospodine don Solorsano, da nema milostivi neku mrvicu i za mene? Znate, nisam ni ja za bacanje, i mene posećuju jednako dobra gospoda kao gospu donja Kristinu... Da niko ne čuje, otkriću gospon Solorsanu bar čet'ri njene mane: sise su joj k'o prazne bisage a ni'dah joj nije najsvežiji jer previše boji lice (U ono vreme se verovalo da šminka ženama pravi bore, uništava zube i kvari dah) a opet za njom jure, traže je i vole! Uh, izgrebaću ovo lice, više iz besa, ne toliko iz zavisti. Niko ruku da mi pruži, svi me odbacuju. Eh, da ako i meni jednom svane! SOLORSANO: Neka milostiva ne očajava. Ako Bog da zdravlja, poteći će voda i na vašu vodenicu. (Vraća se Kristina) KRISTINA: Evo, gospon don Estebane, deset škuda, a večera će biti kraljevska. SOLORSANO: Magarac naš stoji kod kapije. Idem da ga dovedem. Budite dobri s njim, koliko god to mučno bilo. (Odlazi) BRIHIDA: Rekla sam mu, drugo, da dovede nekoga ko će i meni nešto podariti i obećao je da hoće, da ima vremena. KRISTINA: Kako vreme bude prolazilo, to će nam se manje poklanjati, draga. Mlade godine nose dobit a u poodmaklim se gubi. Brihida Rekla sam mu da si uredna, ljupka i mila, da ti ambra, mošus i cimet ispod rublja mirišu. KRISTINA: Znam, drugarice, da uvek lepo zboriš iza leña. BRIHIDA: (za sebe) Pogledajte samo sve te ljubavnike! A lepši je ñon moje čizme od njene uštirkane kragne! Opet kažem, da ako i meni jednom svane... Page 40

Migel de Servantes - Medjuigre (Izlaze Kinjones i Solorsano) KINJONES: Baskijac ruke ljubiš vašoj milosti, vi naložiti? SOLORSANO: Gospodin Baskijac kaže da ljubi ruke milostivoj i pita šta nalažete. BRIHIDA: Da lepog li jezika! Jest' da ništa ne razumem ali čini mi se da je lep. KRISTINA: Ljubim ruke mom gospodinu Baskijcu, i više od toga ako treba. KINJONES: Izgledati sjajno, dobra. Ova noć večeramo, lanac zadržati, ništa ne spavaš, dosta što ja daš. SOLORSANO: Moj drugar kaže da mu se vaša milost čini plemenitom i lepom, da se pripremi večera, da on poklanja lanac iako ovde neće prenoćiti i da je dovoljno što vam ga je već jednom dao. BRIHIDA: Ima li na svetu još takvih Aleksandra (Aluzija na velikodušnost Aleksandra Makedonskoj)? Kakva sreća, kakva sreća! Bože, kakva sreća! SOLORSANO: Ako imate ušećerenog voća i gutljaj osvećenog vina za gospodina Baskijca, znam da će nam za jedan platiti kao za sto. KRISTINA: Kako da ne! Odoh da ga poslužim bolje nego cara. (Odlazi) KINJONES: Dama ostati dobra kao otići. BRIHIDA: Šta kaže, gospon Solorsano? SOLORSANO: Da je dama koja je ostala, to jest' vaša milost, jednako dobra kao ona što je izašla. BRIHIDA: Kako je tu u pravu gospon Baskijac! Što se toga tiče, nije nimalo glup. KINJONES: Glup ñavo. Baskijac pamet hoćeš kad imaš. BRIHIDA: Sad sam razumela. Kaže da je ñavo glup a da su Baskijci pametni kada hoće. SOLORSANO: Upravo tako. (Vraća se Kristina sa slugom ili služavkom koja nosi kutiju kandiranog voća, staklenku vina, nož i servijetu) KRISTINA: Nek' izvoli gospodin Baskijac! I nek' bude bez brige jer je u ovoj kući sve čisto kao suza. KINJONES: Slatko meni, vino i voda dobri; ovo sveto je, popiješ ga i jedno još. BRIHIDA: Ah, Bože, kako to ljupko kaže dobri gospodin, iako ga ne razumem! SOLORSANO: Kaže da on uz slatkiše pije vino kao vodu, da je ovo vino iz Svetog Martina i da će ponovo naliti. KRISTINA: Još stotinu puta! Njegova usta nek' odrede meru. SOLORSANO: Ne točite više, škodi mu, što se već vidi. Rekoh gospodinu Askaraju da nipošto ne pije vino, a on neće da sluša. KINJONES: 'Ajde, vino što penjati i silaziti, jezik okov, noge gvožña. Popodne doñeš, gospo. Neka Bog čuvati. SOLORSANO: Čujte samo kako trabunja i videćete da sam u pravu. KRISTINA: Šta kaže, gospon Solorsano? SOLORSANO: Da je vino okov za njegov jezik i gvožde mu oko nogu, da će popodne ponovo navratiti i da milostive gospe ostanu s Bogom. BRIHIDA: Kuku, nesretnika, kako mu se zamutiše oči i sveza jezik! Isuse, kako posrće! Baš je dosta popio! Veću gre'otu u živoru ne videh! Tako mlad a tako pijan! SOLORSANO: Još je od kuće došao pripit. Milostiva gospo Kristina, nek' se Page 41

Migel de Servantes - Medjuigre priredi večera, ja ga sad vodim da se ispava pa ćemo predveče opet biti tu. (Solorsano i Kinjones odlaze) KRISTINA: Sve će biti kako kažete, neka milostiva gospoda krenu u dobar čas. BRIHIDA: Kristina, drugo, dajder taj lanac da malo uživam. Kako je lep, nov, sjajan, a kako tek jeftin! Kažem ti, Kristina, tebi darovi s neba padaju a da ne znaš ni kako ni zašto; sreća ti na vrata nepozvana ulazi. Da, ti si srećnica nad srećnicama. Ali to i zaslužuješ prirodnošću, čestitošću i ponašanjem tvojim! Takve draži osvajaju i najokorelije duše. Nisi kao ja, koja ne vredim ni tri pare. Uzmi lanac, sestro, da se ne rasplačem, ne iz zavisti već što mi je žao same sebe. (Solorsano se vraća) SOLORSANO: Desila se najveća nesreća na svetu! BRIHIDA: Isuse! Nesreća? Kakva, gospon Solorsano? SOLORSANO: Tu, na uglu, dok smo išli kući, sretosmo slugu oca našeg Baskijca koji mu nosaše pisma i vesti da mu je otac na izdisaju. Reče da odmah krene ako hoće još u životu da ga zatekne. Doneo mu je novac za put na koji smesta mora da poñe. Za milostivu gospu sam uzeo deset škuda, evo, pored onih deset koje mi je vaša milost dala, a vi vratite lanac jer ako otac poživi njegov sin će vam ga opet dati ili se ja ne zvao don Esteban de Solorsano. KRISTINA: Uistinu mi je žao, ne zbog mene lično, već zbog nesreće koja snañe tog dečka što mi je za srce prirastao. BRIHIDA: Dobri su i deset škuda koje si tako lako zaradila. Uzmi, drugo, a gospon Solorsanu vrati lanac. KRISTINA: Evo, a vi amo pare. Uistinu sam bila namerila da potrošim Čitavih trideset škuda na večeru. SOLORSANO: E, gospa Kristina, nisam ja od juče. Tu priču pričajte nekom drugom jer ja nisam po glavi ozebao. KRISTINA: Čemu sve te poslovice, gospodine Solorsano? SOLORSANO: Da bih milostivoj dao na znanje da ko hoće veće izgubi iz vreće. Tako iznenada postadoste nepoverljivi pa se unapred htedoste osigurati? Gospa Kristina, ako koza laže, rog ne laže! Ovamo s mojim lancem, onim pravim, a nek' milostiva zadrži lažni, jer kod mene za tako kratko vreme nema metamorfoza kao kod Ovidija. Boga mu, kako su ga samo vešto izlile i kako brzo! KRISTINA: Šta velite, dobri moj gospodine? Ništa ne shvatam! SOLORSANO: Kažem da ovo nije lanac koji ostavih vašoj milosti, iako liči. Ovaj je lažan, a onaj zlatan, od dvadeset dva karata. BRIHIDA: Duše mi, tako reče i sused, zlatar. KRISTINA: ðavolja rabota! SOLORSANO: ðavola ili ñavolice, svejedno; ovamo s lancem i manite priču, psovke i kletve! KRISTINA: Nek' mi ñavo odnese i ono što ne dam nikom ako ovo nije lanac koji mi je milostivi gospodin ostavio. Drugog nisam imala u rukama. Ako me optužite biće to na pravdi Boga! SOLORSANO: Nemate zašto vikati; tu je gospodin korehidor, koji poštuje svačije pravo. Page 42

Migel de Servantes - Medjuigre KRISTINA: Ako cela stvar doñe do korehidora, gotova sam. On o meni tako loše misli da će držati da lažem i kad budem govorila istinu, a moje vrline za njega će biti mane. Dragi gospodine, dabogda mi se ruke osušile ako sam u njima držala drugi lanac do ovaj! POZORNIK: Kakva je ovo galama, povici, suze i kletve? SOLORSANO: Vaša milost gospon pozornik došao je kao poručen. Ovoj javnoj gospi dadoh pre jednog sata lanac u zalog za deset dukata zarad jedne stvari. Sad ga hoću natrag, ali umesto onog koji joj dadoh i koji je težio sto pedeset zlatnih dukata od dvadeset dva karata, ona mi vraća lažni, koji ne vredi ni dva. I sad hoće da u opštoj pometnji, vici i galami, sakrije ono što je pravo, znajući da joj je svedok ova gospa pred kojom se sve odigralo. BRIHIDA: Nego šta nego se odigralo! Boga mi i duše, rekla bih da je gospodin u pravu ali mi nije jasno kako je došlo do zamene iz ove prostorije lanac nije makao. SOLORSANO: Neka mi gospon pozornik učini uslugu i povede damu korehidoru, pa ćemo se tamo raspraviti. KRISTINA: Opet vam kažem, gotovo je sa mnom ako poñemo korehidoru! BRIHIDA: Ni meni se baš ne piše dobro! KRISTINA: Zaista ću se obesiti, zaista ubiti, veštice će mi krv posisati! SOLORSANO: Dobro, de. Učiniću to zbog vas, gospa Kristina, da vam krv ne posisaju veštice ili da se barem ne obesite. Ovaj lanac veoma liči na onaj pravi, Baskijčev. On je malo priglup i sklon piću pa ću ga ubediti da je ovo njegov, a vaša milost nek' usluži gospodina pozornika i pripravi večeru. De, smirite se, niste puno izgubili. KRISTINA: Nebo će vam to vratiti, milostivi gospodine! Gosponu stražaru daću pola tuceta škuda, jednu ću potrošiti na večeru i zauvek biti robinja gospodina Solorsana. BRIHIDA: A ja ću do besvesti igrati na fešti! POZORNIK: Milostivi gospodin postupio je kao što dolikuje velikodušnom i pravom kavaljeru, čija je dužnost da služi damama. SOLORSANO: Vratite deset škuda viška što vam dadoh. KRISTINA: Tu su, a evo i onih šest za gospodina žandara. (Izlaze dva muzikanta i Baskijac Kinjones) MUZIKANTI: Sve smo čuli i evo nas. KINJONES: Sada se može reći našoj gospi Kristini: dobro smo vas prešli! BRIHIDA: Čuste li kako jasno govori Baskijac?! KINJONES: Nikad ne govorim drugačije, sem kad tako odlučim. KRISTINA: Ubio me Bog ako me ovi mangupi nisu nasamarili! KINJONES: Gospodo muzikanti, čemu ona romansa koju vam dadoh i koju naučiste? MUZIKANTI: Žena kad je razborita, il' zna malo, il' baš nista. Kad u besedi otmenoj žena krene da umišlja i izveštačene reči kao iz rukava sipa; Page 43

Migel de Servantes - Medjuigre kad kaže da napamet zna i Febovog konjanika (Servantes nabraja naslove omiljenih romana svog vremena), i Lo Frasa i Dijanu, i da Olivanta čita; kad tvrdi da nema dana da Kihota ne prelista, čak i da je stvamo znalac il' zna malo, il' baš ništa. Ta što se u sebe uzda, iako to laž je čista, zasnovana na računu kakva to je tiranija! ta što se čuvat' ne ume, kad je, kažu, voda tiha i baca se u maticu što ka ušću svom se sliva; ta što misli da baš ona jedina je pametnica, kada šala je posredi il' zna malo, il' baš ništa. KRISTINA: Dobro; nasamarili ste me ali vas ipak, milostivi, pozivam večeras. KINJONES: Prihvatamo poziv. Kadtad svakog stigne zaslužena kazna! O POZORNICI ČUDESA LICA: Prevaranti: Ćanfalja, Ćirinos, Rabelin Namesnik, Benito Repoljo, kmet Tereza Repolja, njegova kći Huan Kastrado, većnik Huana Kastrada, njegova kći Pedro Kapaćo, pisar Konačar (Izlaze Ćanfalja i Ćirinos) ĆANFALJA: (Ovo ime podseća na više španskih reči približno istog značenja prost, grub) Nemoj smetnuti s uma, Ćirinos, moja upozorenja, posebno ona koja ti dadoh zarad ove nove prevare za koju će se saznati baš kao za prošlost onog što je najavljivao kišu. ĆIRINOS: (Žensko ime koje se može povezati sa dve imenice: chirinola trka, koještarija, i cherinola (argo) lupeška družina) Slavni Ćanfalja, što se mene tiče, smatraj da je sve kako treba. Jer toliko mi je pamćenje koliki i razum, a njima pridružujem volju da ti ugodim, veću od prethodne dve sposobnosti. No Page 44

Migel de Servantes - Medjuigre reci mi: šta će nam ovaj Rabelin (Dečak koji svira rebek (šp. rabel), mali gudački instrument. Deminutiv ukazuje na njegovu sitnu grañu. Osim toga, rabel znači i dečja stražnjica, guza) kog povedosmo? Zar nas dvoje ne bismo mogli sami da izvedemo poduhvat? ĆANFALJA: On nam je potreban kao hleb, da svira u pauzama, dok ne izañu izvoñači na Pozornicu čudesa. ĆIRINOS: Biće dobro ako nas ne oteraju kamenicama samo zbog Rabelina, jer tako kukavno stvorenje u ne videh životu. (Ulazi Rabelin) RABELIN: Šta nam valja činiti u ovom selu, upravniče? Umirem od želje da vam dokažem kako me vaše gospodstvo nije uzelo k'o mačku u džaku. ĆIRINOS: Da si i čet'ri puta toliki ne bi ispunio ni trećinu džaka, kamoli ceo. Ako si i takav sviraČ, crno nam se piše. RABELIN: Već će se videti. A uistinu su hteli da me upišu u glumačku družinu u kojoj se dobit deli prema svačijoj potrebi, i to samo zato što sam ovako sitan. ĆANFALJA: Ako bi ti pripao deo u srazmeri s veličinom tela, gotovo da ga ne bi ni bilo. Ćirinos, polako stigosmo u selo, a ovi što nam dolaze u susret mora da su, bez sumnje, namesnik i kmetovi. Poñimo im u susret, a ti naoštri jezik na brusu laskanja, al' nemoj da preteraš. (Izlaze namesnik i kmet Benito Repoljo (Repollo - glavica (npr. kupusa), repolludo zdepast, dežmekast), većnik Huan Kastrado i pisar Pedro Kapaćo) Ljubim ruke milostivoj gospodi. Ko od milostive gospode je namesnik ovog sela? NAMESNIK: Ja sam namesnik. Šta želiš, dobri čoveče? ĆANFALJA: Da imam dve unce pameti već bih bio primetio da ovako peripatetični i monumentalni stas ne može pripadati nikom drugom do prečasnom namesniku ovog dostojanstvenog sela koji bi, da postane namesnikom Algarobiljasa, ovaj položaj napustio. ĆIRINOS: I to za života gospoñina i gospodičića, ukoliko ih gospon namesnik poseduje. KAPAĆO: Gospodin namesnik nije oženjen. ĆIRINOS: Onda kada to bude bio; dotle ništa neće propasti. NAMESNIK: Dobro; šta želiš, čestiti čoveče? ĆIRINOS: Da časno poživi vaša milost, čineći tako i nama čast. Na kraju krajeva, hrast daje žir, kruška krušku, loza vino, a častan čovek čast, bez da može drugačije bit'. BENITO: Ciceronična izreka je to, bez da se išta doda il' oduzme. KAPAĆO: Ciceronska, htede reći gospon kmet Benito Repoljo. BENITO: Uvek hoću da kažem ono što treba, ali mi ne polazi za rukom. Konačno, dobri čoveče, šta želiš? ĆANFALJA: Gospodo moja, ja sam Montijel, onaj što vam donosi Pozornicu čudesa. Gospoda iz bratstva, pri bolnicama na dvoru (Bratstva su bila dobrotvorna udruženja koja su uzimala u zakup dvorišta za izvoñenje predstava. Prihodom od ulaznica pomagane su bolnice i siromašni gradani), pozvaše me jer u njima nema upravnika glumačkih družina, što prouzrokuje propadanje njihovo, a mojim se dolaskom sve može popraviti. NAMESNIK: A šta je to Pozornica čudesa? ĆANFALJA: Zbog čudesnih stvari koje se na njoj pokazuju i prikazuju naziva se Page 45

Migel de Servantes - Medjuigre Pozornicom čudesa; smislio ju je i napravio mudri Glupanelo, i to pod uticajem takvih paralela, pravaca, planeta i zvezda i uz takve tačke, znake i osmatranja da svako onaj ko i malo liči na preobraćenika ili onaj koga roditelji nisu dobili i izrodili u zakonitom braku, ne može da vidi ono što se tu prikazuje. Ko god je tim dvema tako rasprostranjenim boleštinama zaražen, nek' se oprosti od toga da će videti na mojoj pozornici ono što nikada viñeno nit' čuveno nije. BENITO: Tek sad shvatam da se svakim danom na svetu nešto novo javlja! Tako znači! Mudrac što sačini pozornicu zvao se Glupanelo? ĆIRINOS: Zvao se Glupanelo, rodom iz varoši Glupanela; o tom se čoveku pričalo da mu brada doseže do pasa. BENITO: Uglavnom su ljudi s dugom bradom mudri. NAMESNIK: Gospodine većniče Huane Kastrado, ako dozvolite, nalažem da se večeras obavi veridba gospodične Tereze Kastrade, vaše kćeri, a moje kumice, pa da tim povodom gospodin Montijel na zabavi kod vas prikaže svoju pozornicu. HUAN: Za to stojim na usluzi gospon namesniku, s čijim se mišljenjem slažem, saglašavam i podudaram, čak i da postoji nešto protiv toga. ĆIRINOS: Ima nešto protiv, a to je: ako nam se prvo ne isplati naš trud, likovi će se videti malo sutra. Vaše visosti, gospodo kmetovi, ima li u vama savesti i duše? Baš bi bilo zgodno da se večeras čitavo selo sjati kod gospodina Huana Kastrada, ili kako se već zvaše, i lepo pogleda sve što ima na pozornici, a da se sutradan, kad budemo hteli da je prikažemo u selu, živa duša ne pojavi. Ne, gospodo, ne; nikako; ante omnia nam morate platiti ono što nam sleduje. BENITO: Gospoño upravnice, ovde vam neće platiti nikakva Antona ili Antonjo; gospon većnik Huan Kastrado platiće vam više nego velikodušno, a ako ne on, onda naša opština. Vidi se da ne poznajete varoš ovu! Ovde, sestro, ne dozvoljavamo da nekakve tamo Antone plaćaju za nas. KAPAĆO: Grešnog li mene, gospon Benito Repoljo, tako ste daleko od suštine! Ne kaže gospa upravnica da treba da plati nekakva Antona, već da novce valja isplatiti unapred i pre svega drugog, to jest ante omnia. BENITO: Povedite onda vi o tome računa, pisaru Pedro Kapaćo, i dajte da se izražavaju pravilno, da mogu da ih razumem. Vi što ste načitani i napisani možete razabrati taj njihov nerazumljiv jezik, jane. HUAN: No dobro, hoće li se gospon upravnik zadovoljiti ako mu unapred dam pola tuceta dukata? I da se pride povede računa da se niko iz sela večeras ne uvuče u moju kuću. ĆANFALJA: Zadovoljan sam i uzdam se u revnost milostivog i njen dobar ishod. HUAN: Krenite onda sa mnom. Dobićete novac i pogledati kol'ko je u kući prostora za postavljanje pozomice. ĆANFALJA: Idemo; ali ne smetnite s uma koje sve vrline moraju posedovati oni što se odvaže da pogledaju moju čudesnu pozornicu. BENITO: To je moja briga, al' vam mogu reći da ću, što se mene tiče, slobodno izaći pred taj sud jer imam dobru zaleñinu, a štite me i pozamašne naslage starog hrišćanskog porekla: i te kako ću videti famoznu pozornicu! KAPAĆO: Svi verujemo da ćemo je videti, gospon Benito Repoljo. Page 46

Migel de Servantes - Medjuigre HUAN: Ta nismo tikve bez korena, gospon Pedro Kapaćo. NAMESNIK: Svašta će biti potrebno, kako vidim, gospodo kmete, većniče i pisaru. HUAN: Idemo, upravniče, pa da se prione na posao. Ime mi je Huan Kastrado (Kastrado = kastrirani), sin sam Antona Kastrada i Huane Maćo; neću reći više ništa kao jemstvo i uverenje da smem mirne duše i licem u lice da stanem pred pomenutu pozornicu. ĆIRINOS: Daj Bože! (Huan Kastrado i Ćanfalja odlaze) NAMESNIK: Gospo upravnice, kojih to čuvenih i slavnih pesnika danas ima na dvoru, posebno od onih što komade pišu? Jer i ja sam pomalo pesnik, ali i ljubitelj pozorišta; dvadeset i dve komedije napisah, ni manje ni više, a sve su nove. Čekam samo priliku da na dvor odem i njima omogućim da se obogati pola tuceta upravnika (U ono vreme pisci su dramske tekstove prodavali upravnicima glumačkih družina). ĆIRINOS: Na to što me vaša milost, gos'n namesniče, pita za pisce komedija, ne bih znala odgovoriti; ima ih toliko da sunce zaklanjaju, a svi umišljaju da su slavni. Pisci komedija su oni uobičajeni, uvek isti, tako da nema potrebe imenovati ih. Nego, recite vi meni, milostivi, tako vam života, vaše vredno ime. Kako se zovete? NAMESNIK: Mene, gospoño upravnice, zovu licencijat Gomesiljos. ĆIRINOS: Tako mi Boga! Znači vi ste, milostivi, gos'n licencijat Gomesiljos koji sastavi one čuvene strofe Kad Lucifer bolan beše i Silno na njega navali? NAMESNIK: Neki zli jezici htedoše da mi pripišu te strofe, iako moje nisu ni u ludilu. Ja sam sastavio, to neću poreći, one o poplavi Sevilje; al' kako se pesnici meñusobno potkradaju, ja se nikad ne dičih time da sam išta od ikoga ukrao; nek' meni Bog pomogne dok stihove pišem, a nek krade onaj kom je drago. (Vraća se Ćanfalja) ĆANFALJA: Gospodo, milostivi mogu doći; sve je spremno, samo da počnemo. ĆIRINOS: Je li novac in corbona (U crkvenoj kasi)? ĆANFALJA: Još bolje: kraj samoga srca. ĆIRINOS: Upozoravam te, Ćanfalja, da je namesnik pesnik. ĆANFALJA: Pesnik? Hristovog mi tela! Smatraj da je on već prevaren jer su ljudi od te fele kao deca: nepromišljeni, lakoverni i nimalo zli. BENITO: Poñimo, upravniče, cupkam od nestrpljenja da vidim ta čuda. (Odlaze. Izlaze seljanke Huana Kastrada i Tereza Repolja. Prvaje obučena kao nevesta) KASTRADA: Sedi ovde, Tereza Repolja, prijateljice, da budemo blizu pozornice. Znaš već koje uslove moraju ispunjavati gledaoci, pa pazi šta činiš, da šta ne ispadne naopako. TEREZA: Dobro znaš, Huana Kastrada, da sam ti roñaka, a to dovoljno govori. Koliko je sigurno da ću ići na nebo toliko je i to da ću videti ono što se na pozornici prikazuje. Majke mi mile, sama bih sebi oči iz glave iskopala ako bi nešto naopako ispalo. Samo mi još to treba! KASTRADA: Smiri se, rodice, dolaze. (Izlaze namesnik, Benito Repoljo, Huan Kastrado, Pedro Kapaćo i još neki seljani, zatim upravnik, upravnica, svirač i Benitov nećak, naočit gospodičić koji će kasnije plesati) Page 47

Migel de Servantes - Medjuigre ĆANFALJA: Sedite svi. Pozornica mora biti zakrivena zastorom, kao i upravnica; svirača ćemo ovde. BENITO: Ovo svirač? I s njim iza zastora da bih, kada ga ne budem video, znao da ne moram ni da ga slušam. ĆANFALJA: Milostivi gospodine kmete Repoljo, grešite što sviračem niste zadovoljni; on je uistinu odličan hrišćanin i plemić Čuvenoga roda. NAMESNIK: To su vrline i te kako potrebne da bi se dobar svirač bilo! BENITO: Roda, možda; ali nota nipošto. RABELIN: Tako mi i treba kad pristadoh da sviram ovim... BENITO: Ali, zaboga, slušali smo mi ovde i drugačije muzičare od... NAMESNIK: Nek' raspra sad stane kod reči "ovim" gospodina Rabela i "od" našeg kmeta, inače bismo tako mogli beskonačno. Neka gospodin Montijel počne s izvoñenjem. BENITO: Skromna vam je oprema, upravniče, za tako veliku pozornicu! HUAN: Mora da i to spada u čudo. ĆANFALJA: Pažnja, gospodo, počinjem! Hej ti, ko god da si! Ti što nacini pozornicu ovu s toliko čudesne veštine da zavreñuje naziv Pozornice čudesa! Zbog svojstava koje ona u sebi krije, zaklinjem te, prisiljavam i nalažem ti da odmah ovoj gospodi prikažeš neko od tvojih čudesnih čuda, da se zabave i razonode bez ikakvih smetnji. Hm, već vidim da si mi uvažio molbu, jer, eno, tamo se pojavljuje hrabri Samson u zagrljaju sa stubovima hrama, ne bi li ga sa zemljom sravnio i tako se osvetio neprijateljima. Stani, hrabri viteže! Stani, za ljubav Boga oca! Ne budi nepažljiv tako da zakačiš sve nas i napraviš tortilju od ovako brojnog i plemenitog naroda što se ovde sakupi! BENITO: Stani, tako ti svega! Samo fali da, umesto uživanja, doživimo da budemo spljeskani! Stojte, gospon Samsone, sto mu muka, to vas dobri ljudi mole! KAPAĆO: Vidiš li ga, Kastrado? HUAN: Kako ga ne bih video! Ta nisu mi oči na potiljku! NAMESNIK (za sebe) Baš je čudna ova stvar! Samsona vidim kol'ko i moju pokojnu babu. A uistinu sebe smatram zakonitim sinom i starim hrišćaninom! ĆIRINOS: Čuvaj se, čoveče, tamo izlazi isti onaj bik što je probo onog nosača u Salamanki! Lezi, čoveče! Lezi! Bože, spasi ga! Bože, spasi ga! ĆANFALJA: Lezite svi! Lezite svi! Ojs, ojs, ojs! (Svi polegnu po podu, preplašeni) BENITO: Ovaj bikčić ñavola u telu ima! Crne je dlake, a druge boje na slabinama. Ako ne legnem, odneće me k'o od šale. HUAN: Gospodine upravniče, učinite, ako može, da ne izlaze likovi što unose pometnju; ne kažem to sebe radi, već ovih devojaka što prebledeše kao krpe pred tim razjarenim bikom. KASTRADA: I te kako, oče! Neću moći doći sebi čitava tri dana. Već sam se videla na njegovim rogovima, oštrim kao šilo. HUAN: Ne bila ti moja kći i ne videla tako nešto! NAMESNIK (za sebe) Ovo je već previše; svi vide ono što ja ne vidim! Al' na kraju ću i ja morati da kažem da vidim, sve zbog te proklete časti. ĆIRINOS: Ti miševi što tamo vrve u čoporima direktni su potomci onih sa Page 48

Migel de Servantes - Medjuigre Nojeve barke. Neki su beli, neki crnocrveni a neki šareni il' modri. Konačno, svi su miševi. KASTRADA: Isuse! Kuku! Držte me da se ne bacim sad kroz ovaj ovde prozor! Miševi? Nesretnice! Drugo, prikupi suknju i ne daj da te ugrizu! Au, šta ih je! Roñene mi babe, više ih je od hiljadeset! REPOLJA: Ja zaista jesam nesrećnica jer mi se stvarno pod suknju uvlače. Jedan mišić mrke dlake baš me za koleno gricka. Upomoć, nebesa, ovde na zemlji mi spasa nema! BENITO: Dobro da sam obuk'o čakšire: nikakav mi miš ne može ući, kol'ko god sitan bio. ĆANFALJA: Ova voda što iz oblaka lije sa izvora je reke Jordan. Ženi koju poškropi, lice će postati poput sjajnog srebra, a muškarcima će pozlatiti brade. KASTRADA: Čuješ li, drugo? Otkrij lice, vidiš šta nam valja Činiti! Ah, slatkog li napitka! Pokrijte se, oče, da i vas ne pokvasi (Po predanju, voda biblijske reke Jordan poseduje čudesnu moć podmlañivanja; Ćanfalja izvrće legendu tvrdeći da ona ulepšava: poželjna je za žene, ali ne i za muškarce, koji bi mogli izgubiti muškost). HUAN: Svi smo se pokrili, kćeri. BENITO: Niz leña mi voda curi, sve do debelog mesa. KAPAĆO: A ja sam suv k'o barut. NAMESNIK (za sebe) Šta je ovo, dovraga, kad mene još ni kap ne okvasi te silne vode u kojoj se svi dave? Da nisam ja jedino kopile meñu tolikim zakonitim sinovima i kćerima? BENITO: Sklonite mi odatle tog svirača; nećete li, tako mi Boga otići ću bez da pogledam jedan jedini lik više. Sačuvaj me vraže začaranog svirača što stalno svira bez citre i zvuka! RABELIN: Gospon kmete, nemojte mi to uzeti za zlo; sviram onako kako me je Bog izvoleo podučiti. BENITO: Zar Bog da te podučava, gmazu jedan? Sklanjaj se iza tog zastora dok te, Boga mi, nisam gañao klupom! RABELIN: Sam me davo u ovo selo doveo. KAPAĆO: Kako samo krepi voda iz svete reke Jordan! Iako zaklonih sve što stigoh, malo me je po brkovima poprskala; kladim se da su mi žuti kao dukat. BENITO: Čak pedeset puta više. ĆIRINOS: Odande stižu dva tuceta lavova i medojeda! Svako živo biće nek' se čuva jer, iako izmišljena stvorenja, neće izostaviti da nam prirede kakvu neugodnost, čak da u snazi podražavaju Herkula, i to s isukanim mačevima. HUAN: Hej, gospon upravniče, Hristova vam tela! Zar mi hoćete napuniti kuću medvedima i lavovima? BENITO: Pogledajte samo ove slavuje i ševe koje nam šalje Glupanelo, umesto lavova i zmajeva! Gosn' upravniče, dajte da se pojave krotkije životinje ili ćemo se zadovoljiti ovim, a vas nek' Bog vodi dalje, da se ne zadržavate više u selu ni časa. KASTRADA: Gospodine Benito Repoljo, dozvolite da izañe još medveda i lavova, za našu ljubav. Baš bismo volele. HUAN: Ali kćeri, pre si se i miševa plašila, a sad hoćeš medvede i lavove? Page 49

Migel de Servantes - Medjuigre KASTRADA: Svaka novina prija, gospon oče. ĆIRINOS: Ova devica što vam se sada pokazuje, ovako otmena i uglañena, jeste takozvana Irodijada, koja je kao nagradu za svoj ples dobila glavu Preteče života (Ćirinos pominje Irodijadu, iako je zapravo njena kći Salome plesala pred Irodom i kao nagradu dobila glavu svetog Jovana Krstitelja). Ako joj se neko pridruži u plesu, videće stvari čudovišne. BENITO: Hristovog mi tela, eto jednog lepog, krotkog i sjajnog lika. Majku mu, kako se samo mala izvija! Nećače Repoljo, pošto si vrstan u sviranju kastanjetama, pridruži joj se i zabava će biti savršena! NEĆAK: Drage volje, striče Benito Repoljo. (Sviraju sarabandu) KAPAĆO: Uh, Boga mu! Pa to su stare igre sarabanda i ćakona! BENITO: Ej, roño, dobro stisni tu nevaljalu Jevrejku. Al' ako je Jevrejka, kako može da vidi sva ova čudesa? ĆANFALJA: Svako pravilo ima izuzetak, gospon kmete. (Iza scene se čuje truba ili kornet i ulazi konačar) KONAČAR: Ko je ovde gospodin namesnik? NAMESNIK: Ja sam. Sta zapoveda milostivi? KONAČAR: Da odmah, iz ovih stopa, naredite da se pripremi smeštaj za trideset konjanika koji će ovde stići za pola sata, čak i pre, jer se već čuje truba. Zbogom. (Odlazi) BENITO: Kladim se da ih šalje mudri Glupanelo. ĆANFALJA: Jok. Ovo je jedna četa konjanička što je logorovala dve milje odavde. BENITO: Sad već dobro poznajem Glupanela i znam da ste i ti i on dva velika obešenjaka, uključujući i svirača; sad ti nalažem da zapovediš Glupanelu da se ne usudi da pošalje te konjanike ovamo, jer ću dati da mu dve stotine šiba po leñima udare, i to bez stanke. ĆANFALJA: Kažem vam, gos'n kmete, da ih ne šalje Glupanelo. BENITO: A ja kažem da ih ipak šalje Glupanelo, kao što je poslao i onu drugu žgadiju koju videsmo. KAPAĆO: Svi je videsmo, gospodine Benito Repoljo. BENITO: Ne kažem da niste, gospodine Pedro Kapaćo. Ne sviraj više, sviraču iz snoviñenja, da ti ne razbijem glavu! (Konačar se vraća) KONAČAR: Dakle, je li smeštaj obezbeñen? Konji su već u selu. BENITO: Šta, zar je Glupanelo opet izgurao svoje? Tako mi svega, magloviti i prevarantski upravniče, ovo ćete mi platiti! ĆANFALJA: Svedoci ste da mi kmet preti. ĆIRINOS: Svedoci ste da kmet kaže da ono što nareñuje njegova milost, nareñuje mudri Glupanelo. BENITO: Izglupetaću ja tebe, tako mi Boga svemogućeg! NAMESNIK: Ja držim da ti konjanici nisu šala. KONAČAR: Šala, gospon namesniče? Jeste li pri svesti? HUAN: Pa mogli bi da budu izglupetani, kao i sve ostalo što videsmo ovde. Upravniče, života vam, učinite da se još jedared pojavi devica Irodijada, pa da ovaj gospodin vidi ono što nikada video nije! Možda ćemo ga tako potkupiti da što pre ode odavde. Page 50

Migel de Servantes - Medjuigre ĆANFALJA: U dobar čas. Evo, pogledajte, vraća se i znacima poziva saigrača da joj se opet u plesu pridruži. NEĆAK: Što se mene tiče, nema problema. BENITO: Samo tako, roñače! Izmori je; jedan okret, drugi okret! Tako mi Boga, al' je mala vižljasta! Tako, tako! Samo napred! KONAČAR: Je li ovaj narod lud? Kakva, doñavola, devica, kakav ples i kakav Glupanelo? KAPAĆO: Znači li to da gospon konačar ne vidi devicu irodsku? KONAČAR: Ma kakvu to vražju devicu treba da vidim? KAPAĆO: Dosta: on je ex illis. ("Ovaj je (i ti si) od njih") NAMESNIK: Da, ex illis, ex illis. HUAN: Da, gospon konačar je jedan od njih; jedan od njih. KONAČAR: Od kučke sam što i vas rodi! Tako mi živog Boga, ako se sad dohvatim mača, sve ću vas poterati napolje, i to kroz prozore, ne kroz vrata! KAPAĆO: Dosta; on je ex illis. BENITO: Dosta; jedan od njih je, čim ništa ne vidi. KONAČAR: Šljame geački! Još jednom li kažete da sam jedan od njih, nijedna vam kost neće čitava ostati! BENITO: Obraćenici i kopilad nikada nisu bili odvažni i zato ne možemo prestati da govorimo: jedan od njih je, jedan od njih. KONAČAR: Ma Boga vam vašeg seljačkog! Čekajte samo! (Hvata se za mač i mačuje sa svima; kmet bije Rabeljeha; Ćirinos sklanja zastor i kaže) ĆIRINOS: Sam ñavo nam posla trubu i konjanike; doñoše k'o poručeni! ĆANFALJA: Uspeh je bio vanredan. Uverljivost pozornice ostala je netaknuta i sutra je možemo prikazati selu. Sad zapevajmo u slavu pobede ove, uz reči: živeli Ćirinos i Ćanfalja! O PEĆINI U SALAMANKI (Rasprostranjena španska legenda govori o pećini u Salamanki, gde su se podučavale magija i okultne nauke) LICA: Pankrasio Leonarda, njegova žena Kristina, služavka Reponse, crkvenjak Nikolas, berberin Karaolano, student Leoniso, Pankrasiov kum (Izlaze Pankrasio, Leonarda i Kristina) PANKRASIO: Obrišite, gospo, te suze, i uzdisati prestanite jer četiri dana nisu četiri veka! Vratiću se najdalje posle petog, ako mi Bog život ne uskrati: no bilo bi bolje, da ne kratim vaš, da prekršim reč i odustanem od putovanja. Ta i bez Page 51

Migel de Servantes - Medjuigre mene se sestrina svadba može obaviti! LEONARDA: Nikako ne želim, moj Pankrasio, gospodaru moj, da zarad mene budete neuljudni. Dobro mi vi pošli i ispunili vaše obaveze, jer su važne, a ja ću bol nekako istrpeti i samoću izdržati najbolje što znam. Jedino vas zadužujem da u povratku ne prekoračite rok koji postaviste. Drži me, Kristina, srce mi se steže! (Leonarda pada u nesvest) KRISTINA: Proklete bile i svadbe i slavlja! Uistinu, gospodine, da sam ja na mestu vaše milosti, ne bih tamo išla. PANKRASIO: Poñi, kćeri, po čašu vode da joj lice nakvasiš. Ili stani; šapnuću joj reči što iz nesvesti bude. (Govori joj na uho; Leonarda dolazi sebi i kaže) LEONARDA: Dosta sad; to se mora, pa prema tome treba samo imati strpljenja. Srećo moja, što duže ostanete to će mi biti draže. Kum Leoniso zacelo vas već čeka u kolima. Poñite s Bogom; nek' vas on i vrati onako brzo i zdravo kao što želim. PANKRASIO: Anñele moj, voliš li da ostanem, neću se odavde maknuti, kao kip. LEONARDA: Ne, ne, uteho moja. Sto volite vi volim i ja, a sad je to da odete pre negoli ostanete, jer od vaše časti zavisi i moja. KRISTINA: Ah, braku uzoriti! Vere mi, kad bi sve supruge svoje muževe volele kao moja gospa Leonarda svoga, drugačije bi se provele. LEONARDA: Poñi, Kristinice, po moj ogrtač; hoću gospodara da ispratim sve dok u kočije ne sedne. PANKRASIO: Nemojte, tako vam Ijubavi moje! Zagrlite me i ostajte, života vam. Kristinice, pobrini se da razonodiš gospoñu, a ja ti obećavam cipele kakve želiš kad se vratim. KRISTINA: Samo vi krenite, gospodine, a za gospoñu ne brinite. Nateraću ja nju da se zabavlja tako da i ne pomisli da joj milostivi nedostaje, kao što hoće. LEONARDA: Ja da se zabavljam? Al' si pogodila, dete! Daleko od voljenog, nema meni radosti ni sreće samo jada i nesreće. PANKRASIO: Ne mogu to da slušam! S mirom ostajte, zenico očiju ovih koje ništa razveseliti neće dok ponovo ne ugledaju vaše! (Pankrasio odlazi) LEONARDA: Put ti širok, vrata otvorena! Idi i ne vraćaj se više! Samo da ti vidim leña! Boga mi, ovog ti puta neće biti od pomoći odvažnost i opreznost tvoja! KRISTINA: Hiljadu puta se presekoh da ćeš preterivanjem omesti njegov odlazak i naš užitak. LEONARDA: Hoće li oni koje očekujemo večeras doći? KRISTINA: Što ne bi? Već im je javljeno i toliko su nestrpljivi da popodne po pralji, tajnici našoj, otpraviše košaru za veš, umesto rubljem, darovima i stvarima za jelo krcatu, baš kao one koje kraij ubogima na Veliki četvrtak deli; samo što je ova k'o uskršnja, puna empanada (Pecivo nadeveno mesom ili sirom), šerpica jela od piletine, sa dva neočerupana petla i svim vrstama voća što se sad mogu naći. A povrh svega je mešina s deset litara najboljeg vina, onog što onako zanosno miriše. LEONARDA: Uvek je tako pažljiv, moj Reponse, crkvenjak mili utrobe moje! KRISTINA: A šta fali meštru Nikolasu, brici džigerice moje, lekaru za boljku Page 52

Migel de Servantes - Medjuigre svaku, koju otklanja i leči, i čim ga ugledam kao da je nikad nije ni bilo? LEONARDA: Je l’ košara na sigumom? KRISTINA: U kuhinji je, prekrivena krpom, da se ne primeti. (Na vrata lupa student Karaolano i ulazi ne sačekavši da mu otvore) LEONARDA: Kristina, vidi ko lupa. KARAOLANO: Gospoje, ja sam, bedni student. KRISTINA: I vidi se da ste bedan i student: jedno vam govori haljetak, a drugo drskost vaša. To je pravo čudo da nema prosjaka koji će sačekati da mu se na vrata milostinja iznese, nego svaki u kuću upada kao da je njegova, ne mareći budi li koga ili ne?! STUDENT: Daleko blaži odgovor očekivah ljubeznošću milostive dame, utoliko pre što ne iskam niti tražim milostinju već samo konjušnicu ili pojatu kakvu gde bih se odbranio od nemilosrdne noći koja, kako mi se čini, oštrinom velikom zemlji preti. LEONARDA: A odakle ste, prijatelju? STUDENT: Salmantinac sam, gospoja; hoću reći, iz Salamanke. Pošao bejah u Rim sa stricem kog na putu, u srcu Francuske, presrete smrt. Pošto stigoh, reših da se u zavičaj vratim, kad me u Kataloniji opljačkaše pratioci, odnosno momci, Rokea Ginarda, koji ne beše prisutan, jer da jeste ne bi dozvolio da mi iko naudi budući vrlo uljudan i ljubazan, a povrh toga milodaran. Noć me zateče pred ovom svetom kapijom takvom je smatram pa gledam šta ću i kako ću. LEONARDA: Uistinu, Kristina, ražalosti me ovaj student! KRISTINA: I meni srce cepa! Primimo ga noćas; gde ima za četvoro biće i za petoro. Hoću reći da će glad utoliti onim što iz korpe pretekne, a uz to mi pomoći da očerupam perad. LEONARDA: Šta? Ti bi, Kristina, da u kući držimo svedoka nevaljalstva našeg? KRISTINA: Taj usta ima, ali jezika ne. Priñi, druškane: umeš da perušaš? STUDENT: Kako umem li da perusam? Ne znam na kakvo perušanje mislite; jedino ako milostiva hoće da primeti kako sam sam operušan. To i ne morate, priznajem da sam najveći golja na svetu! KRISTINA: Ne mislim to, duše mi, već umete li očerupati više pari petlova. STUDENT: Odgovoriću vam, gospoje, da sam ja, milošću božjom, bakalaureat (Prvi fakultetski stepen) stekao u Salamanki, a da ne kažem... LEONARDA: Znači, ko bi posumnjao da ne znate čerupati, i to ne samo petle, već i guske i droplje? A što se čuvanja tajni tiče, kako tu stojite? Da niste možda skloni blebetanju svega što vidite, mislite il' osećate? STUDENT: Preda mnom možete umoriti više ljudi no jaganjaca u klanici, a da usta ne otvorim nit' izlanem jednu reč. KRISTINA: Onda začepite usta i zavežite jezik, a zube izoštrite pa uñite s nama: videćete tajanstva, ñakonije probati, a u pojati moći za postelju da premerite onoliko stopa kol'ko vam drago. STUDENT: Sedam će biti već odviše; gramziv nisam nit' razmažen. (Izlaze Crkvenjak Reponse i berberin) CRKVENJAK: Ah, nek' su blagosloveni automedoni (Automedont, Ahilov kočijaš), vozari karuca naslada naših, lučonoše naše, a isto one dve paralelne Page 53

Migel de Servantes - Medjuigre naprave što su temelj i potpora u ljubavnoj izgradnji želja naših! LEONARDA: Jedino me to kod njega srdi. Reponse dragi, života ti, zbori lepo, da te razumem, i ne pravi se pametnijim nego što jesi! BERBERIN: Ja imam tu dobru osobinu da govorim prosto k'o dobar dan: bobu pop, a popu bob, štono vele. CRKVENJAK: Jest', ali razlike mora biti izmeñu crkvenjaka što latinski zna i brice što romanski (Španski) sriče. KRISTINA: Za ono za šta je meni potreban, moj berberin latinskom je vičan kol'ko Antonio de Nebriha (Španski humanista i filolog, autor prve gramatike španskog jezika (1492), možda čak višeo nauci i načinu govora; svak' zbori, ako ne kako treba, ono kako ume. Uñimo i prionimo na posao, ima puno da se radi. STUDENT: I dosta da se peruša. CRKVENJAK: Ko je ovaj dobri čovek? LEONARDA: Siroti student iz Salimunke koji iste prenoćište. CRKVENJAK: Daću mu dva reala za večeru i postelju, pa nek' poñe s Bogom. STUDENT: Gos'n crkvenjače Reponse, primam milodar i na ljubaznosti blagodarim. No ćutljiv sam a još priñe golja, a takvog upravo treba ova devica koja me pozva, i kunem se... da noćas iz ove kuće neću mrdnuti, taman mi to ceo svet zapovedio. Pouzdati se možete sasvim, milostivi, u hudu sreću čoveka poput mene kome je dovoljno da u pojati prespava, a ako strahujete kako ću petlove očerupati ko zna bolje, široko mu polje i preseli vam dabogda. BERBERIN: Cenim da je ovaj pre mangup nego sirotan; drzak je da se s celom kućom nosi. KRISTINA: Tako mi svega, dopada mi se odlučnost njegova. Uñimo i načinimo plan za sve Što nam valja činiti. Siromašak će čerupati i ćutati kao na misi. STUDENT: I to na večernjoj! CRKVENJAK: Brine me ovaj jadni student; kladim se da latinski bolje zna od mene. LEONARDA: Odatle je zacelo odlučnost mu sva. Al' nemoj da ti je žao, prijatelju, milostiv da budeš, to je korisno za svašta. (Svi odlaze, a izlaze Pankrasio i njegov kum Leoniso) KUM: Odmah sam znao da će se točak polomiti. Nema kočijaša što nije svojeglav! Da je samo malo skrenuo i zaobišao jarak, već bismo bili na dve milje odavde. PANKRASIO: Meni je svejedno. Radije ću se vratiti da noć provedem kraj žene mi Leonarde, nego u mehani. Popodne je gotovo na izdisaju ostavih, sve od žalosti zbog mog odlaska. KUM: Da velike žene! Nebo je prema vama izdašno bilo, kume. Zahvalni mu budite. PANKRASIO: Činim to koliko mogu, ne koliko bi trebalo. Nema te Lukrecije kao što je ona, nit' Porcije koja joj je ravna: čestitost i smernost u njoj obitavaju. KUM: Kad moja samo ne bi bila ljubomorna, drugo ne bih tražio. Ovom ću ulicom pre do kuće; vi, kume, krenite onom tamo, pa ćete i vi uskoro stići do vaše. Vidimo se sutra, a i kola će za put biti spremna. Zbogom. PANKRASIO: Zbogom. (Odlaze. Izlaze crkvenjak i berberin s gitarama, Page 54

Migel de Servantes - Medjuigre Leonarda, Kristina i student. Spridignutom mantijom vezanom oko struka, crkvenjak poskakuje na zvuke gitare i pri svakom okretu ponavlja) CRKVENJAK: "Lepe li noći, da lepih časa, lepe večerice i još lepše ljubavi!" KRISTINA: Gospon crkvenjače Reponse, nije vreme za igru. Latite se večere i drugih stvari, a ples ostavite za bolju priliku! CRKVENJAK: "Lepe li noći, da lepih časa, lepe večerice i još lepše ljubavi!" LEONARDA: Pusti, Kristina; više od svega volim da gledam okretnost njegovu! (Pankrasio lupa na vrata i kaže) PANKRASIO: Vi što spavate, čujete li? Šta? Tako rano zamandaliste vrata? Biće da je tu prste umešala predostrožnost Leonarde moje! LEONARDA: Kuku, nesretnice! Po glasu i lupanju Pankrasija čujem, muža mog! Zacelo se nešto zbilo, čim se vraća. Gospodo, u spremište za ugalj! Rekoh, na tavan, tamo je ugalj! Trči, Kristina, povedi ih, dok ja Pankrasija zamajem i vremena ti dam! STUDENT: "Ružne li noći, da gorkih časa, loše večerice i još gore ljubavi!" KRISTINA: Kako se samo vuku! Haj'mo, pokret! PANKRASIO: Šta je, dovraga, ovo? Što ne otvarate, spavalice? STUDENT: U stvari, neću da delim sudbinu gospode ove. Nek' se oni sakriju gde god hoće, a mene odvedite do pojate. Ako me tamo nañu, pre ću ličiti na siromaha nego na preljubnika. KRISTINA: Brže, kuća se od udaraca ruši! CRKVENJAK: Duša mi je u nosu! BERBERIN: A meni u petama! (Odlaze. Leonarda izlazi na prozor) LEONARDA: Ko je tamo, ko lupa? PANKRASIO: Muž tvoj, Leonarda draga. Otvori, po sata ima kako udarcima razvaljujem vrata! LEONARDA: Po glasu bih stvarao rekla da je Pankrasio, tamničar moj. No glas jednog pevca sliči glasu drugog, pa ne smem biti sigurna. PANKRASIO: O, nečuvena predostrožnosti obazrive žene! Živote moj, ja sam, muž tvoj, Pankrasio. Možeš otvoriti bez brige. LEONARDA: Priñite bliže, da pogledam. Šta sam radila danas posle podne, kadjepolazio? PANKRASIO: Uzdisala si, plakala i na kraju se obeznanila. LEONARDA: Tačno. A recite mi još: kakav beleg na jednom ramenu imam? PANKRASIO: Na levom imaš mladež k'o pola reala, sa tri dlake k'o tri hiljade zlaćanih niti. LEONARDA: Tačno. A kako je ime služavki našoj? PANKRASIO: 'Ajde, blesavice, nemoj me srditi! Kristinica se zove. Šta još hoćeš? LEONARDA: Kristinice, Kristinice, tvoj je gazda! Otvori mu, dete! KRISTINA: Evo idem, gospoño! Nek' nam je dobrodošao! Šta je to, gospodaru duše moje? Otkud tako brz povratak? LEONARDA: Ah, srećo, brzo, reci, već gubim dah od straha da je nezgoda kakva! PANKRASIO: Ništa sem što se u jarku polomio kolski točak pa kum i ja rešismo da se vratimo pre negoli noć provedemo u polju. Sutra ćemo potražiti prevoz, Page 55

Migel de Servantes - Medjuigre jer imamo dovoljno vremena. Nego, kakvi su to povici? (Iznutra se, kao iz velike daljine, čuje student) Ljudi, otvarajte, gušim se! PANKRASIO: Je l’ to sa ulice ili iz kuće? KRISTINA: Ubio me Bog ako to nije onaj siroti student kog zatvorih u pojatu da noćas prespava. PANKRASIO: Student u mojoj kući i u odsustvu mom? Rñavo! Da mi vasa neizmerna dobrota, gospo, ne uliva poverenje, zaista bih posumnjao. Pogledaj šta je, Kristina, i otvori; zacelo mu se sva slama svalila na glavu. KRISTINA: Idem. (Odlazi) LEONARDA: Gospodaru, to je jadni srudent iz Salimunke što je zamolio da ga primimo noćas za Ijubav Boga, makar u pojati. A ti znaš da ja ne umem nikoga da odbijem, pa ga zatvorismo. Evo, pogledajte na šta liči. (Izlaze Kristina i student, kome su brada, kosa i odeća puni slame) STUDENT: Da nisam ovako plašljiv i savestan, izbegao bih opasnost da se u slami ugušim, bolje bih večerao i imao mekšu i manje opasnu postelju. PANKRASIO: A ko bi vam, prijatelju, dao bolju večeru i bolju postelju? STUDENT: Ko? Moja veština. Al' strah od pravde drži mi svezane ruke. PANKRASIO: Mora da je neka opasna veština kad od pravde zazirete! STUDENT: Kad bi se nauk koji stekoh u pećini iz Salamanke, odakle sam rodom, mogao koristiti bez bojazni od svete Inkvizicije, tvrdim da bih večerao i večeravao čak na račun naslednika svojih. A nisam može bit' ni sad tako daleko da je upotrebim, kad me potreba pritiska i opravdava. No ne znam hoće li gospe biti tajnovite kao što ja bejah. PANKRASIO: Ne brinite za njih, prijatelju, i činite šta vam je volja; ja ću njih ućutkati. Više od svega želim da vidim to što se, kako kažete, u pećini u Salamanki uči. STUDENT: Hoće li milostivom gospodinu biti dovoljno ako odavde izvučem dva demona u ljudskom obličju, koji će, pride, na leñima nositi košaru prepunu mezetluka i drugih stvari za jelo? LEONARDA: Demoni u mojoj kući i u prisustvu mom? Isuse, oslobodi me onog čega se osloboditi ne znam! KRISTINA: Sam ñavo u studentu čuči! Bože, daj da se sve dobro okonča! Srce mi u nedrima podrhtava. PANKRASIO: Dobro; ako opasnosti nema, niti zastrašivanja, rad bih bio videti tu gospodu demone i košaru s mezetlucima. Ali, ponovo kažem, bez zastrašivanja. STUDENT: Kažem da će se pojaviti u obličju parohijskog crkvenjaka i njegovog drugara berberina. KRISTINA: Je l’ vi to mislite na crkvenjaka Reponsea i meštra Rokea, kućnog bricu? Nesretnici, da u ñavle budu pretvoreni! A recite mi, brate, hoće li to biti kršteni ñavoli? STUDENT: Strašne li zablude! Gde doñavola ima krštenih ñavola, i što bi se ñavoli krstili? Doduše, ovi to možda jesu, jer nema pravila bez izuzetka. Sad se odmaknite i videćete čuda. Leonarda (za sebe) Ah, nesretne li mene! Sve se će otkriti! Naša nevaljalstva na videlo će izaći! Umreću! KRISTINA (Leonardi) Hrabro, gospoño! Na muci se poznaju junaci! Page 56

Migel de Servantes - Medjuigre STUDENT: Izañite smesta, kukavice vajne što sramotu svoju na tavanu skriste; da nosite korpu odreñeni vi ste, košaru veliku, punu hrane sjajne. Nemojte me terat' da na stroži način moram da vam zborim. Napolje sad, hitro! Razumni budite, postupite bistro, il' će svašta biti, ja vam za to jamčim! E sad: ja znam kako valja s tim demonima ljudskim; ući ću unutra i izreći vradžbinu od koje će izleteti naglavce. Iako su to ñavoli koje pre treba dobro posavetovati nego im vračati. (Odlazi) PANKRASIO: Tvrdim da će, ako se vrati s onim što reče, to biti najneobičnija i najneverovatnija stvar na celome svetu. LEONARDA: Vratiće se, što sumnjati? Zar bi nas prevario? KRISTINA: Unutra se čuje buka; kladim se da ih dovodi. Gledajte, eno ga, a eno i demona s punom košarom! (Izaze student, crkvenjak i berberin) LEONARDA: Isuse! Kako samo ova dvojica s tovarom liče na crkvenjaka Reponsea i berberina s trga! KRISTINA: Pazite, gospoño, ne valja pominjati Isusa gde demona ima. CRKVENJAK: Recite šta vam drago jer mi smo poput kovačevih pasa što i na zvuk čekića spavaju. Ništa nas ne plaši nit' uznemirava. LEONARDA: Dajte da probam štogod iz košare, nemojte me odbiti. STUDENT: Evo da počnem ja, i to od vina. (Pije) Izvrsno je; da nije iz Eskivijasa, gospon crkvenjački vraže? LEONARDA: Baš iz Eskivijasa (Mesto čuveno po dobrom vinu, zavičaj Servantesove supruge), tako mi... STUDENT: Stojte; života vam, ne idite dalje. Nisam baš ljubitelj ñavola što se zaklinju! Vraže, vraže, nismo ovde da smrtna sagrešenja činimo, već da se malo zabavimo, večeramo i s Hristom krenemo. KRISTINA: Hoće li i oni s nama večerati? PANKRASIO: Ih, pa ñavoli ne jedu! BERBERIN: Neki jedu, neki ne. Mi smo od onih što jedu. KRISTINA: Ah, gospodo, nek' ostanu tad siroti ñavoli, kad su već večeru doneli. Ne bi bilo uljudno da odu mrtvi od gladi. Poštenim mi se ñavolima i dobrim ljudima čine. LEONARDA: Kad nas ne plaše i ako se moj muž slaže, nek' u dobar čas ostanu. PANKRASIO: Nek' ostanu, da vidim ono što nikad ne videh. BERBERIN: Naš će Gospod vašim milostima platiti dobro delo, gospodo. KRISTINA: Kako su samo lepo vaspitani, kako ljubazni! Ako su svi ñavoli kao ovi, tako mi svega, od sad pa nadalje će mi biti prijatelji! CRKVENJAK: Čujte, dakle, da se zaista zaljubite. (Svira i peva, a berberin mu sepridružuje u poslednjem stihu) Čujte vi što malo znate rime ove, sve bez stanke; reći ću vam šta to krije pećina iz Salamanke. Čujte kako glasi zapis studenta nekog Tudanke sa kože omice neke, Page 57

Migel de Servantes - Medjuigre životinje mlade, tanke, sa tog dela tela njenog gde počinju sapi glatke; tu se diže u nebesa BERBERIN: pećina iz Salamanke. CRKVENJAK: U njoj bogataši uče, al' i oni skroz bez banke. Pamćenje svak' osvežava, zaborava briše znake. U klupe se svi smeštaju, što iste su k'o katranke, jer i takvih bombi ima BERBERIN: pećina iz Salamanke. CRKVENJAK: U njoj nova znanja stiču i Mavari iz Palanke (Zapadne Afrike); student tu, onaj najgori, nauk stiče iz čitanke. Svi koji se tamo uče tu provode lepe danke. Nek' poživi vekovima BERBERIN: pećina iz Salamanke. CRKVENJAK: A mi našem uročniku, što je možda iz Loranke, bogat rod grožña želimo, vina puno i pijanke. ðavo li mu to prebaci, nek' strada od motke jake, da za to ne služi više. BERBERIN: pećina iz Salamanke. KRISTINA: Dosta. Zar su ñavoli i pesnici? BERBERIN: I svi su pesnici ñavoli. PANKRASIO: Recite, moj gospodine, kad ñavli sve znaju, gde se izmisliše svi oni plesovi sarabande, sambapale, deljo mepesa i čuveni "novi eskaraman"? BERBERIN: Gde? U paklu; tamo im je poreklo i početak. PANKRASIO: Tako sam i mislio. LEONARDA: Uistinu, ja imam čipku i okovratnik za eskaramanples, samo što se, zbog poštenja svoga i poštovanja prema čoveku kom pripadam, ne usuñujem da ga zaigram. CRKVENJAK: Posle četiri okreta koje bih pokazao milostivoj, za sedmicu dana bila bi u plesu prva; uveren sam da vam malo nedostaje. STUDENT: Biće, biće. No poñimo na večeru, sad je to važno. PANKRASIO: Podimo. Moram proveriti jedu li ñavoli ili ne, i sve što se o njima pripoveda. Boga mi, iz moje kuće izaći neće dok ne pokažu veštinu što se u pećini iz Salamanke stiče. O LJUBOMORNOM STARCU Page 58

Migel de Servantes - Medjuigre LICA: Kanjisares, ljubomorni starac Lorensa, njegova mlada žena Kristina, nećaka i služavka Ortigosa, susetka i podvodačica Kum Mladić Pozornik Muzikanti (Izlaze donja Lorensa, služavka Kristina i Ortigosa (Ortiga - šp. kopriva), susetka) LORENSA: Pravo čudo, kažem vam, gospo Ortigosa: jad moj, muka moja, moj tiranin nije okrenuo ključ u bravi! Sad prvi put razgovaram s nekim van kuće od kad se za njega udadoh. ðavo nek' ga nosi s ovog sveta, i njega i one što me njemu dadoše! ORTIGOSA: Haj'te, gospo donja Lorensa, manite se kukanja, znate da u svakoj nesreći ima i sreće. LORENSA: Vala, baš takvim i sličnim pesmicama i izrekama i mene prevariše! Prokleti da su ti njegovi novci izuzev krstova na njima (Španski kovani novac onog vremena imao je utisnut krst), proklet nakit, proklete haljine i sve što mi daruje i obećava! Šta će meni to ako samusred raskošijadnaiusred izobilja gladna? KRISTINA: Uistinu, pravo kažeš, gospo tetka; ja bih radije nosila dronjke i imala mladog muža nego što bih se zakopala uz tog ljigavog starca koga ti uze za muža. LORENSA: Ja ga uzela, nećako? Vere mi, dade mi ga onaj ko htede, a ja, kako bejah mlada, poslušah bez prigovora. Ih, da sam onda imala bar malo iskustva u tim stvarima, pre bih sebi jezik pregrizla nego izustila to "da" što ima svega dva slova ali zbog kog se pati dve hiljade godina; ali valjda je tako moralo biti, a ono što mora da se dogodi mora i nema te prepreke niti nastojanja ljudskog koji to mogu sprečiti. KRISTINA: Isuse, da gadnog li starca! Po celu noć samo: "Dajder nokšir, nosi nokšir, ustanider, Kristinice, te zagrej krpe, stomak me boli; spravi rogozovog čaja, muči me kamen." Taj u sobi ima više masti i lekova nego što ihje u apoteci; a ja jadna, jedva se i o sebi staram a njemu treba nudilja da budem. Pih, pih, pih, mlitavog li starca, kilavog, ljubomornog, najljubomornijeg na svetu! LORENSA: Istinu veli moja nećaka. KRISTINA: Kad bi dao Bog da nije tako! ORTIGOSA: U redu, gospo donja Lorensa; nek' se vaša milost pridržava uputstava mojih i videće kako će joj dobro doći. Momče je k'o rumena jabuka; vešt u ljubavi, zna da ćuti i da bude zahvalan za učinjeno. Kako nam starčeva ljubomora i oprez ne daju da se dugo premišljamo, budimo odlučne i smele. Page 59

Migel de Servantes - Medjuigre Kako smo utanačile, ja ću momka dovesti u sobu milostive i iz nje ga izvesti, pa makar starkelja imao više očiju no sam Arg (Mitološki čuvar sa stotinu očiju.) i bolje video od kakvog vrača, za koga kažu da vidi čitavih sedam hvati pod zemljom. LORENSA: Kako sam početnik u tome, pribojavam se i ne bih htela da zadovoljstva radi čast stavim na kocku. KRISTINA: To me, gospa tetka, podseća na pesmicu o Gomes Arijasu: "Gomes Arijase, smilujte se na me, devojče sam mlado, ne znam je l’ to za me." Lorensa Kao da zao duh iz tebe zbori, nećako, po onome što kažeš. KRISTINA: Ko zbori ne znam, ali znam da bih učinila sve u dlaku što reče gospa Ortigosa. LORENSA: A čast, nećako? KRISTINA: A uživanje, tetka? LORENSA: A ako se sazna? KRISTINA: A ako se ne sazna? LORENSA: A ko će me uveriti da se neće saznati? ORTIGOSA: Ko? Pametno delanje, lukavost, veština; a povrh svega, smelost i planovi moji. KRISTINA: Pazite, gospo Ortigosa, dovedite nam finog momka, čistog, slobodnog i pomalo smelog, a pre svega mlañanog. ORTIGOSA: Sve te osobine ima ovaj što vam ga predložih, i još dve pride: bogat je i velikodušan. LORENSA: Meni bogatstvo ne treba, gospo Ortigosa; preko mere imam nakita i zbunjuje me šarenilo tolikih haljina: što se toga tiče, ne mogu da se požalim i zato neka Bog podari zdravlje Kanjisaresu; odeva me kao kraljicu i krasi kao izlog bogatog zlatara. Da ne zakiva prozore, ne zaključava vrata, ne obilazi kuću u svako doba i ne isteruje iz nje svakog mačora ili psa samo zato što su muškog roda... da ne čini sve to i mnoge druge neviñene stvari iz sumnjičavosti, rado bih primala njegove darove i milosti. ORTIGOSA: Zar je toliko ljubomoran? LORENSA: Kad vam kažem! Eto, onomad mu nudiše jednu tapiseriju po vrlo povoljnoj ceni i on je ne uze samo zato što su na njoj predstavljene ljudske figure, a kupi drugu, sa biljkama i cvećem, i to skuplju, iako lošiju. Sedam vratnica ima do moje sobe, ne računajući kapiju, i sve redom se zaključavaju, a još mi nije pošlo za rukom da otkrijem gde noću skriva ključeve. KRISTINA: Tetka, čini mi se da glavni ključ drži u porubu košulje. LORENSA: Ne budi tako sigurna, nećako; ja s njim delim postelju i nikada ne opazih niti osetih išta nalik na ključ. KRISTINA: Uz to, po celu noć tumara kućom kao duh; a ako slučajno neko priredi svirku na ulici, gaña ga kamenicama ne bi li otišao. On je ñavo, veštac, starkelja i... ne znam šta bih više rekla. LORENSA: De krenite, gospoño Ortigosa, da se ne vrati ono gunñalo i primeti nas zajedno; to bi sve upropastilo. Učinite smesta to što ste namerili; tako mi je dosta svega da malo nedostaje da sebi stavim omču oko vrata i okoncam ovaj grozni život. ORTIGOSA: Može biti da će vam ovaj novi, koji će uskoro započeti, odagnati Page 60

Migel de Servantes - Medjuigre ružne misli i doneti drugi, probitačniji, u kome ćete biti srećniji. KRISTINA: Nek' bude tako, pa makar i mene koštalo prst sa ruke; toliko volim gospu tetku da me srce boli kad je vidim ovako uručenu i ogorčenu u kandžama tog matorog i prematorog matorca. Nikada neću prestati da ga zovem matorim. LORENSA: Ali ti si mu uistinu draga, Kristina. KRISTINA: Pa je l’ zbog toga manje mator? Staviše, čula sam da takvi vole devojčice. ORTIGOSA: Tako je, Kristina. Sada zbogom; navratiću čim ručam. Neka milostiva bude odlučna po pitanju koje dogovorismo i videće kako ćemo celu stvar lepo započeti i još lepše okončati. KRISTINA: Gospo Ortigosa, budite milostivi pa i meni dovedite dečkića, da se ijaprovedem. Ortigosa Dovešću ti ga, dete, naslikanog. KRISTINA: Ali neću naslikanog, nego pravog, živog, malog i slatkog! LORENSA: A ako ga teča primeti? KRISTINA: Reći ću mu da je duh; on će se uplašiti, a ja dobro provesti. Ortigosa: Dovešću ga, rekoh, a sada zbogom. (Ortigosa odlazi) KRISTINA: Slušaj, tetka: ako Ortigosa dovede momka i meni dečkića, a gazda ih primeti, treba samo da ga svi skupa uhvatimo, zadavimo i strmeknemo u bunar ili zakopamo u štalu. LORENSA: Kakva si, Kristina, ti bi to zaista i učinila. KRISTINA: Pa nek' stari ne bude tako ljubomoran i nek' nas ostavi na miru; em' mu nikakvo zlo ne činimo, em' živimo kao svetice. (Odlaze. Izlaze Kanjisares, starac, i njegov kum) KANJISARES: Eh, kume, kume: kad se sa sedamdeset godina oženiš devojčicom od petnaest, il' si pomerio pameću ili ti se žuri na onaj svet! Tek što se oženih donja Lorensicom, nadajući se da će mi biti druga i razbibriga, osoba koja će bdeti nad mojim uzglavljem i sklopiti mi oči kad umrem, kad me spopadoše silne nevolje i brige. Eto: ženik bejah, i oženih se; zbrinut bejah, a zabrinuh se. KUM: Pogrešio si, kume, ali ne mnogo; jer, kako kaže apostol, bolje je ženiti se nego li upaljivati se. (Korinćanima po.slanica prva svetog apostola Pavla, VII, 9.) KANJISARES: Ali kume, u meni nije imalo šta da se zapali! I najmanji plamen pretvorio bi me u pepeo. Drugu želeh, drugu tražih i drugu dobih. Bog će mi pomoći, jer tome služi. KUM: Ljubomoran si, kume? KANJISARES: Na sunce koje gleda Lorensicu, na vazduh koji je dodiruje, na suknje što oko nje igraju. KUM: Daje li ti ona povoda? KANJISARES: Nipošto, a nema ni zašto, ni kako, ni kada, ni gde; prozori, osim što su zaključani, obezbeñeni su rešetkama i žaluzijama; vrata se nikad ne otključavaju; nijedna susetka nikada nije prešla moj prag niti će ga preći dok me Bog bude držao u životu. Slušaj, kume: ne kvare se žene na svečanostima, procesijama i kojekakvim javnim zabavama; one se kvare, upropaštavaju i Page 61

Migel de Servantes - Medjuigre propadaju nigde drugde do u kućama susetki i prijateljica. Žensko društvo više zla krije od noći najcrnje; tu se više dogovora stvara i više ugovara negoli u skupštini. KUM: I meni se čini; no ako gospoña donja Lorensa ne izlazi iz kuće niti joj iko dolazi, čemu briga, kume? KANJISARES: Ali neće proći mnogo dana dok se Lorensica ne doseti šta joj nedostaje; to neće biti dobro, nikako. Sama pomisao na to me plaši, strah me tera u očajanje, a zbog očajanja život mi je gorak. KUM: Toga se s razlogom treba pribojavati, jer žene vole u potpunosti da uživaju plodove braka. KANJISARES: Ja tu ništa ne činim! KUM: Pa u tome i jeste zlo, kume. KANJISARES: Ne, ne, ni primisli; moja je Lorensica čista kao golubica i još ništa ne shvata od tih zavrzlama; sad zbogom, kume, odoh kući. KUM: I ja ću s tobom, da pozdravim dragu gospu donja Lorensu. KANJISARES: Treba da znaš, kume, da su stari Latini imali poslovicu što kaže: Amicus usque ad aras, što znači Prijatelj do oltara. To će reći da prijatelj prijatelju valja da čini sve sem onog što Boga vreña; ja sad svom prijatelju kažem usque ad portam, to jest do kapije. Niko neće prekoračiti moj prag; zbogom, kume, i izvini. (Kanjisares odlazi) KUM: Za svog veka ne videh sumnjičavijeg, ljubomornijeg i nesmotrenijeg čoveka; ovaj je od onih što sami sebi omču oko vrata namiču i stradaju od boljke koje se najviše pribojavaju. (Odlazi. Izlaze donja Lorensa i Kristina) KRISTINA: Tetka, teča dosta kasni, a Ortigosa još više. LORENSA: Dabogda se nikad ne pojavio, isto kao i ona; on me ljuti, a ona zbunjuje. KRISTINA: Treba samo probati, gospa tetka, pa ako ne ispadne dobro, nikom ništa. LORENSA: Eh, nećako! Ili ja ništa ne znam ili znam da je kod stvari zlo upravo probati ih. KRISTINA: Vere mi, gospa tetka, baš ste malodušni; da sam ja u vašim godinama, čitava me vojska uplašila ne bi. LORENSA: Ponovo kažem i kazaću još sto puta da Satana iz tebe zbori. Nego... jao, kako je usao gospodar? KRISTINA: Mora da je otvorio glavnim ključem. LORENSA: Nek' ñavo nosi sve njegove ključeve i smicalice! (Izlazi Kanjisares) KANJISARES: S kim to razgovarate, donja Lorensa? LORENSA: Sa Kristinicom. KANJISARES: Vodite računa, donja Lorensa. LORENSA: Kažem da razgovaram sa Kristinom! A s kim bih drugim? Imam li, nekim slučajem, s kim? KANJISARES: Ne bih želeo da razgovarate sami sa sobom o nečemu što bi moglo biti štetno po mene. LORENSA: Ne razumem na šta ciljate, niti me zanima; okončajmo s tim. KANJISARES: Nikako ne želim da se prepirem s vama. Ali, ko to tako nestrpljivo lupa na vrata? De, pogledaj, Kristina, ko je; ako je prosjak, udeli Page 62

Migel de Servantes - Medjuigre mu nešto i oteraj ga. KRISTINA: Koje? ORTIGOSA: Susetka Ortigosa, gospa Kristina. KANJISARES: Ortigosa? I susetka pride? Sačuvaj me Bože! Vidider, Kristina, šta ište, i daj joj, al' pod uslovom da ne prelazi prag. KRISTINA: Šta želite, gospa susetko? KANJISARES: Čim čujem reč susetka uznemirim se i obespokojim. Zovi je imenom njenim, Kristina! KRISTINA: Recite šta vam treba, gospo Ortigosa? ORTIGOSA: Htela bih da gospon Kanjisaresa nešto zamolim; tiče se moje časti, života i duše. KANJISARES: Kaži, nećako, toj gospi nek' ne ulazi jer će se ondato ticati moje časti, mog života, moje duše i još više od toga. LORENSA: Isuse, naopakog li zahteva! Nisam li tu, pored vas? Hoće li me neko pogledom proždrati? Da me ne ukradu? KANJISARES: Nek' uñe, do sto belzebuba, kad već hoćete! KRISTINA: Izvol'te, gospa susetko. KANJISARES: Kobno za me zvuči to susetko. (Izlazi Ortigosa i nosi štavljenu kožu na čijim su uglovima naslikani Rodomont, Mandrikard, Ruñer i Gradas (Likovi iz Ariostovog Besnog Orlanda) Rodomont je zakrivenog lica) ORTIGOSA: Gospodaru duše moje, podstaknuta i pokrenuta vašim ugledom, dobročinstvima i brojnim milostima, usudih se da doñem da preklinjem vaše gospodstvo da mi učini ogromnu uslugu, dobročinstvo i milost i dobro delo i kupi od mene ovu štavljenu kožu, jer mi je sin zatvoren zbog nekakvih rana koje zadade riekom tkaču, a sud je naložio da pošaljem po vidara a ja nemam čime da ga platim i postoji opasnost da ga opterete drugim tužbama, a moglo bi ih biti mnogo jer je moj sin jako nevaljao. A htela bih danas ili sutra da ga izvučem, ako bude moguće, iz zatvora. Pogledajte, roba je dobra, koža nova, a uz sve to daću je za ono što milostivi bude ponudio; vredi ona i ona više, ali kako sam već druge vredne stvari u životu izgubila... (Lorensi) Gospo moja, neka milostiva pridrži ovaj kraj, da je raširimo, kako gospon Kanjisares ne bi nazreo prevaru u mojim rečima; podignite još, gospo; (svima) pogledajte samo kolika je, a slike kao da su žive. (Dok podižu i razgledaju kožu, iza nje prolazi mladić; Kanjisares, gledajući portrete, kaže) KANJISARES: Ah, kako je lep Rodomont! A šta vi, gospodine zakrivenog lica, tražite kod mene? Kad biste samo znali koliko mi se ne sviña sve ovo i ovakva skrivanja, dobro biste se prepali. KRISTINA: Gospon tečo, ja ništa ne znam o zakrivanju; ako je ušao unutra, kriva je gospoña Ortigosa. Nek' me ñavo nosi ako sam ja kazala ili učinila da uñe! Ne, savesti mi, tačno ñavo bila ako moj gospon teča kaže da sam ja kriva! KANJISARES: Već mi je jasno, nećako, daje krivac gospa Ortigosa; ali nemam čemu da se čudim jer ona ne poznaje moju ćud ni koliko mrzim ovakve slikarije. LORENSA (Kristini) On to kaže zbog slika, Kristinice, ni zbog čega drugog. KRISTINA: Pa za njih ja i kažem! (Lorensi) Uh, Bog sa mnom! Vrati mi se duša Page 63

Migel de Servantes - Medjuigre u telo, umalo je ne ispustih. LORENSA: Grom te ubio, brbljivice! Da, da, ko s decom leže, taj ("...politan osviće", kaže i naša poslovica)... KRISTINA: Ajoj, nesretnice, u kakvu opasnost sam mogla da dovedem celu stvar! KANJISARES: Gospoño Ortigosa, ja nisam pristalica zakrivenih osoba niti onih koje treba zakriti. Uzmite zlatnik, njime ćete podmiriti svoje potrebe, i odlazite iz moje kuće najhitrije što znate; i to smesta, i nosite tu vašu kožu! ORTIGOSA: Nek' poživi vaša milost mojoj gospi donja... kako se ono zvaše... više godina nego onaj Metuta iz Jeruzalema (Komična deformacija reči Metuzalem i Jemsalim), a nju molim nek' samo zapovedi, služiću joj i danju i noću, životom i dušom, a njena mora da je k'o u pitome gugutke. KANJISARES: Gospoño Ortigosa, skratite i poñite, nemojte sad procenjivati tuñe duše. ORTIGOSA: Ako bi milostivoj gospoji zatrebao kakav melem, za matericu, imam ih čudotvornih; a i za zubobolju znam reči što odnose bol kao rukom. KANJISARES: Skratite, gospoño Ortigosa, jer donja Lorensa nit' ima mater, nit' je boli zub; svi su joj zdravi i čitavi, u životu nije nijedan izvadila. ORTIGOSA: Izvadiće ih već, 'fala nebu, jer će joj ono podariti mnoge godine života; a pod starost zubi skroz propadaju. KANJISARES: Ah, blagi Bože! Je li moguće da ova susetka neće da me se okani? Ortigosa, ñavole, susetko, šta god da si, idi s milim Bogom i ostavi me u vlastitoj kući! ORTIGOSA: Pravo jest', nek se milostivi ne jedi, evo, idem. (Ortigosa odlazi) KANJISARES: Uh, susetke, susetke! Opekoše me čak i dobre reči ove Ortigose, samo jer su iz njenih usta. LORENSA: Kažem ja da vam je ćud varvarska i divljačka! A šta je to rekla da vas je toliko razljutilo? Sva svoja dobra dela činite u smrtnom grehu. Dadoste joj dva tuceta reala i isto toliko uvreda, kurjače, škorpijo, pakosniče! KANJISARES: Ne, ne! Neće ovo izaći na dobro. Sumnjivo je što toliko branite susetku. KRISTINA: Gospoño tetka, uñite tamo da se odljutite, a teču ostavite, čini se daje ljut. LORENSA: I hoću, nećako, a može biti da me neće videti čitava dva sata; vere mi, pokazaću ja njemu, makar mu se ne dopalo! (Donja Lorensa odlazi) KRISTINA: Videste li, tečo, kako je zalupila vratima? Sve mi se čini da će da potraži kakvu gredu da ih osigura. LORENSA (iznutra) Kristinice! Kristinice! KRISTINA: Šta želite, tetka? LORENSA: Kad bi znala kakvog mi je udvarača udelila sreća! Mlad, čio, crnomanjast, a iz usta mu miriše hiljadu limunovih cvetova! KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Jeste li poludeli, tetka? LORENSA: Ma ne, pri zdravoj sam pameti! Samo da ga vidiš, razgalila bi ti se duša. KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Izgrdite je, tečo, da se ne usudi ni u šali da izgovori takve prostote! Page 64

Migel de Servantes - Medjuigre KANJISARES: Ne budali, Lorensa! Vere mi, nisam raspoložen za šalu! LORENSA: Nije šala, već zbilja; i to takva da stvarnija ne može biti! KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! A recite mi, tetka, je li i moj dečkić tu? LORENSA: Nije, nećako; ali idući put će doći, ako htedne Ortigosa susetka. KANJISARES: Pričaj šta ti je volja, Lorensa, ali ne pominji reč susetka jer se od nje naježim od glave do pete! LORENSA: I ja se ježim, ali zahvaljujući njoj! KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! LORENSA: Sada shvatam ko si, prokleti starče! Do danas sam s tobom živelau zabludi! KRISTINA: Izgrdite je, tečo, izgrdite je; prekardašila je! LORENSA: Sad ću mirišljavom vodicom da umijem momku ovo malo brade što ima, jer lice mu je kao u naslikanog anñela. KRISTINA: Isuse, kakve ludosti i detinjarije! Rastrgnite je, tečo! KANJISARES: Neću rastrgnuti nju, već vrata što je kriju! LORENSA: E pa nema zašto! Evo, otvorena su. Uñite i uverite se da je istina sve što rekoh. KANJISARES: Iako znam da se šališ, da znaš da ću ući, samo da te odljutim. (Kanjisares izlazi i u tom trenutku mu bacaju činiju vode u lice; polazi da se obriše, a u pomoć mu priskaču Kristina i donja Lorensa, dok u meduvremenu momak odlazi) KANJISARES: Zaboga, umalo da me oslepiš, Lorensa! Doñavola sa šalama koje vidu škode! LORENSA: Gledajte s kim me venčala moja sudba, sa najpokvarenijim čovekom na ovome svetu! Gledajte kako je poverovao mojim lažima zbog te njegove..., zbog ljubomore; ah, sramotna i skrhana sudbo moja! Platite vi, kose moje, dugove ovog starca! Isplačite vi, oči moje, grehe ovog prokletnika! Gledajte samo šta on o mojoj časti i vernosti misli, kad od sumnje pravi izvesnost, od laži stvarnost, od šale istinu i od zabave kletvu! Ah, srce mi se cepa! KRISTINA: Tetka, ne vičite toliko, okupiće se susedstvo. Pozornik (iza scene) Otvaraj vrata! Smesta otvaraj, ili ću provaliti! LORENSA: Otvori, Kristinice, nek' svi čuju za moju nevinost i zlobu ovog starca. KANJISARES: Zaboga, pa mislio sam da se šališ, Lorensa! Ćuti. (Ulaze pozornik, muzikanti, plesač i Ortigosa) POZORNIK: Staje ovo? Kakvaje ovo prepirka? Ko je ovde vikao? KANJISARES: Gospodine, nije ništa; prepirka meñu ženom i mužem, što odmah proñe. MUZIKANTI: Tako mi Boga, moji drugari muzikanti i ja bejasmo u susedstvu na jednoj svadbi i na viku dotrčasmo, ne malo uplašeni, misleći da je šta drugo! ORTIGOSA: I ja, grešna, isto! KANJISARES: Uistinu, gospo Ortigosa, da ne bi vas, ništa se ne bi dogodilo. ORTIGOSA: Biće da su opet moji gresi posredi. Toliko sam, jadna, zlosrećna, da me okrivljuju za tuña nedela a da ne znam ni kako ni zašto. Page 65

Migel de Servantes - Medjuigre KANJISARES: Milostiva gospodo, idite svi u dobar čas, zahvalan sam na dobrim namerama; ja i moja žena ostajemo u miru. LORENSA: Ostajemo, ali pre toga zatražite oproštaj od susetke, ako ste šta loše pomislili. KANJISARES: Kad bih od svih susetki o kojima loše mislim morao da tražim oproštaj, tome ne bi bilo kraja. Ali, uprkos svemu, tražim ga od gospoñe Ortigose. ORTIGOSA: A ja vam ga dajem, od sad pa doveka. MUZIKANTI: Onda, uistinu, nek' ne bude naš dolazak uzalud; zasvirajte, drugari, a plesač nek' zaigra, i nek' sepesmom proslavi pomirenje! KANJISARES: Gospodo, ne želim muziku; uzmite da je već odsvirana. MUZIKANTI: E pa makar je ne hteli! (Pevaju) Kiša na svetog Jovana hleb i vino puni mana. Svañe na svetog Jovana nose mira mnogo dana. Kada pljušti po gumnima il' kad cvatu vinogradi, pun ambar, a ni buradi, seljak ne može da ima. Al'prepirke meñu svima kad su na svetog Jovana nose mira mnogo dana. (Igraju) Na jakim je vrućinama svačiji bes na vrhuncu, al' ipak, uprkos suncu, ljutnja svakog mine sama. Ne laže ko kaže vama svañe na svetog Jovana nose mira mnogo dana. (Igraju) Svañe bračne neprestano kad bi bile nalik ovoj zavladao tad bi spokoj i veselje razdragano. Sunce, to je svima znano, sine posle kišnog dana: svañe na svetog Jovana nose mira mnogo dana. KANJISARES: Neka milostiva gospoda vide smutnju ovu i pometnju u koje me je uvalila susetka i imam li pravo da se na njih srdim. LORENSA: Iako se moj muž na susetke srdi, ja vam ljubim ruke, gospe susetke. KRISTINA: I ja isto: a da mi je susetka dovela dečkića, još bi bolja susetka bila; a sad zbogom, gospe susetke!

Page 66