Mišel Lalman - Istorija Socioloških Ideja 1

BIBLIOTEKA

SO C IE T A S

UREDNICA

AN K A JAKŠIĆ

ISBN 8 6 -1 7 -1 1 6 5 4 -4

M I ŠEL LALMAN

ISTORIJA SOCIOLOŠKIH IDE)A TOM I OD POČETAKA DO VEBERA

Preveo s francuskog

Stefan Lukačević Stručna redakcija

A ljoša M im ica

Zavod za u d žbenike i nastavna sredstva B eograd , 2004

ODGOVORNI UREDNIK

dr Petar P ijanović LIKOVNO REŠENJE BIBLIOTEKE

A ida Spasić ZA IZDAVAČA

Radoslav Petković, d ire k to r i g la vn i urednik

N a slov o rig in a la : M ic h e l L a lle m e n t, H is to ire des id e e s s o c io lo g iq u e s , t. I E d itio n N athan, C oll. C irca, Paris, 1993. © za S rb iju i C rnu G oru Z a v o d za u d žb e n ike i n a stavna sre d s tv a , B eo gra d

SADRŽAJ N iijiom en a redaktora llv o d

................................................................................................ 7

............................................................................................................................9 O d s o c io lo g ije kao na uke d o s o c io lo g ije na u ke S eća nje s o c io lo g ije

..............................9

................................................................................... 10

S ložena i uve k p re ra đ iv a n a is to rija

..................................................... 10

Poziv na is to riju s o c io lo š k ih ideja

........................................................12

Prvi d e o

FILOZOFIJA I DRUŠTVO 1 Ideja d ru štva od an tike do klasičnog d o b a 1. F ilo z o fija i p o litik a u a n tič k o j G rč k o j

......................................15 ............................................. 15

P laton ova id ealna d ržava 15 / A ris to te l i d o b a r ž iv o t u zaj ed n ici 19

2. T e o c e n triz a m s re d n je g veka

.............................................................21

Dve države sve to g A vg u stin a 21 / P re lo m n i tre n u c i srednjeg veka 23 / Od sve to g Tom e do Ibn K alduna 23

3. D ru š tv e n a i p o litič k a m is a o u n o v o m v e k u

.................................25

D v o s tru k o o sp o ra va n je crkve 27 / R azum i p o je d in a c u klasično d o ba 29 / P riro d n o stanje i d ru š tv e n i u g o v o r 31

J Od filo z o fija isto rije do p reteča so cio lo g ije 1. Is to rija i d ru š tv o

......................................35

...................................................................................... 37

Filozofije isto rije 37 / Razum i d ru š tv e n o uređen je 37 / Duh zakona 39 / Priroda i d ru štvo 41 / Od društvenog ugovora do suverenosti naroda 43

2. R e v o lu c ije i d ru š tv e n i p o re d a k

........................................................45

S o c io lo g ija , kći re v o lu c ija 45 / R eakcio narni p o g le d na Francusku rev o lu c iju 47 / Liberalizam , in d iv id u a liz a m i d e m o k ra tija 49 / Pozitivizam O gista Konta 53 / Zakon o trim a s ta n jim a 55 / Ind ustrijska re vo lu cija i p ronala zak d ru š tv e n o g 57

D ru g i d e o

POČECI 3. S o cijalne te o rije i so cijalizam

..................................................................63

1. S o c ija liz a m , u to p ija i a n a rh ija

.......................................................... 63

Rađanje socijalističke ideje u Engleskoj 65 / Socijalizam u Francuskoj 65 / O d s e n s im o n o v s k o g in d u s trija liz m a ... 69 / ... do fu rije o v s k ih falanstera 71 / D ruštvena kritika i an arhija 75

2. M a rk s i k ritik a k a p ita liz m a

..................................................................77

P ostepeni raskid sa id e a lizm o m 79 / Država i građan sko d ru š tv o : kritika Flegela 79 / O tu đenje , id e o lo g ija i fe tiš iz a m 81 / P rincipi M arksovog m aterijalizm a 85 / Tem elji s o c io lo g ije d ru š tv e n ih klasa 85 / Marks, kritičar klasične političke ekonom ije 89 / N em inovna kriza kapitalizma 95

3. M a rk s iz m i p o s le M arksa

.................................................................... 95

S ocijalizam i reform izam 96 / R evizionističko iskušenje 97 / Povratak nn p ro b le m d ru š tv e n ih klasa 99 / Da li je b iro k ra tija društven a klasa? 90

4. S o c io lo g ija na p re lo m u v e k o v a

............................................................ 103

1. S o c io lo g ija , o rg a n ic iz a m i e v o lu c io n iz a m

.................................103

E volucion istička s o c io lo g ij a H erb erta Spensera 107 / U speh i g ranice o rg a n ic is tič k e s o c io lo g ije 107

2. N a sta na k s o c io lo g ije u F ra n c u s k o j

............................................. 109

Le Plej i leplejisti 109 / Internacionalizam Rene Vormsa 1 1 1 / Psihologija i in te rp sih o lo g ija 113 / D irkem ova škola 117

3. N e m ačka s o c io lo g ija p o č e tk o m X X veka

.................................119

Elementi jedne čiste sociolo gije 1 1 9 / Formalna sociologija Georga Zimela 121 / Zastranjivanje „sistem atizm a" 1 2 5 / S ociologija i istorija 126

4. D o p rin o s V ilfre d a Pareta ita lija n s k o j s o c io lo g iji

.................... 127

Logičko i n e -logičko delanje kod Pareta 127 / D ruštvena p ro m e n a i kruženje elita 129

5. R ađanje je d n e p ra g m a tič n ije s o c io lo g ije u S je d in je n im D rža vam a

.......................................................................131

Čikaška škola ili razvoj u rb a n e e k o lo g ije 133

T reći d e o

TEMELJI 5. Em il D irkem i francuska so cio lo ška škola 1. S o c io lo š k i p ro je k t

......................................141

.............................................................................. 141

Od zaokupljenosti m o ra lo m ... 141 / ... do predm eta s o c io lo g ije 143 / Pravila s ociolo ške m e to d e 145

2. P ro m e n e d ru š tv e n o g sveta

.............................................................147

Podela rada i o b lic i d ru š tv e n e s o lid a rn o s ti 147 / U zroci i p o s le d ic e po d e le rada 149 / D ruštvena p re u s tro js tv a i uloga države 151

3. O b lic i i d e te rm in a n te d ru š tv e n e veze

........................................ 153

S am o ubistvo kao društvena činjenica 155 / S am oubistvo i an om ija 157 / In d iv id u a liz a m i d ru š tv o 159 / R eligija kao kolektivn a po ja va 161 / O k o le k tiv n o j s vesti 163

4. F rancu ska s o c io lo š k a š k o la

.............................................................165

G rupa d irke m o va ca 165 / D ruštvene klase i kolektivn o p a m ćenje kod A lbvaša 1 7 3 /M a rs e l M os i o s n iv a n je fra n cu ske e tn o lo g ije 175

6. M a k s V eb e r i socio lo g ija ra zu m e v a n ja m o d ern o g sveta 1. K a te g o rije v e b e ro v s k e s o c io lo g ije

.......... 181

..............................................181

P odručje s o c io lo g ije 181 / R azum evanje i o b ja šn je n je 185 / Rat b o g o va 187 / Istorijska složenost i idealan tip 191 / O blici delanja i vlasti 193

2. P ro m is liti m o d e rn i s v e t

.................................................................... 194

Izneti na v id e lo o s o b e n o s t m o d e rn o g Zapada 1 9 5 / Racionalizacija, p rin cip m o dern ih društava 197 / B irokratija 201 / Država i p o litič k e stranke 203 / Politika i etika 205

3. E k o n o m ija i re lig ija

...............................................................................207

P rotestantska etika i du h kap italizm a 209 / D om e t V eberove teze 213 / Crkva i re lig ija 213

Im e n s k i re g is ta r

217

NAPOMENA REDAKTORA

Istorija socio/oških ideja Mišela Lalmana, profesora so cio lo g ije n,i Univerzitetu u Ruanu (Francuska), jedan je od boljih pregleda istolijc ove discipline koji je dosad napisan. Kažemo, je d a n o d b o ljih , jar, načelno, ne verujem o da m ože biti „n a jb o lje ", „n a jp o u zd a n ije " ili potpuno „objektivne" istorije sociologije. Istorija sociologije najčefiće jeste ono što pojedini istoričari sociologije - zavisno od trenutka, preovladavajuće m isaone paradigm e , sopstvenog te o rijsko g stanovišta, nacionalne tradicije u kojoj deluju ili, jed n osta vno, ukusa za kojim se povode - m isle da istorija s o c io lo g ije /e s fe . Ona je, dakle, uvek nužno jedna od m ogućih re -k o n s tru k c ija . M eđutim , Lalm anova knjiga uzdrm ava taj du boki skepticizam . A utor se potrudio da u svoj prikaz razvoja discipline što nepristrasnije uključi sve one teorijske i istraživačke sadržaje koji doista - m im o svih relativizujućih činilaca - zavređuju da se nadu u bilansu raznovrsnog i bogatog sociološkog nasleđa. Lalman nije podlegao ni ,,prezentističkom " iskušenju da istoriju s o cio lo g ije re konstruiše sam o s gledišta trenutka u kojem piše, niti pak „istoricističkom " ubeđenju da je celokupna prošlost socioloških ideja podjednako značajna u svim svojim izdvojenim trenucim a i pojedinačnim doprinosim a. A u to ro vo kritičko čitanje ove vrludave istorije ne robuje ni kru to m „tekstualizm u", niti pak bezobalnom „ko n te kstu a lizm u ". Za značenjem i značajem sociološkog diskursa on traga uzduž o se tljive , katkad čak i neraspoznatljive granice koja se proteže izm eđu teksta i konteksta, izm eđu „ideja kao takvih" i okoln osti (teorijskih, socijalnih, političkih itd.) u kojim a one bivaju uobličene. Najzad, ovaj pregled istorije so cioloških ideja ima i je d n u značajnu - ako tako može da se kaže - didaktičku vrednost. Paralelno sa osnovnim tokom izlaganja nižu se fragm enti izvornih tekstova koji su predm et Lalmanove analize, ili pak odlom ci odgovarajućih sekundarnih studija, kao i autorove in te rp olacije koje u p o tp u n ju ju glavnu „p rič u ". Taj hrestom atski nivo knjige ima ne sam o ilu s tra tiv n u funkciju nego znatiželjnijem čitaocu može poslužiti i kao podstrek za samostalno istraživanje prim arne literature. Potrudili smo se da odgovarajuće odlom ke izvornih tekstova pronađem o u postojećim prevodim a na srpskohrvatski jezik, čuvajući se iskušenja da u njim a naknadno interveniše m o . U Lalm anovom autorsko m tekstu stručna te rm in o logija, imena pisaca, kao i naslovi po m e n u tih dela saobraženi su već uvreženim standardim a u d o m a ćo j so cio lo g iji. Lična im ena su fonetizova na, a naslovi navedenih članaka i knjiga su prevedeni, bez obzira na kojem jeziku b ili p rv o b itn o ob ja vlje n i. Da bi bio što

č itljiv iji, tekst je oslobođen a utorovih povrem enih pozivanja na sekundarnu literaturu, baš kao što je i opširna bibliografija priložena originalnom izdanju ovde izostavljena samo zato što bi našem čitaocu bila od male koristi: sekundarna literatura koju Lalman preporučuje kod nas je teško dostupna, a klasična dela su navedena u francuskim prevodim a. Zajednički indeks imena i pojm ova ovde je sveden na popis ličnih imena navedenih u tekstu. Na taj je način Istorija socioloških ideja Mišela Lalmana upripodobljena potrebam a dom aćeg čitaoca - bilo da je reč o učenicim a srednjih škola, studentim a s o ciologije i srodnih disciplina, ili pak o široj ja vn o sti koja se zanima za istoriju nauke o društvu. A. M .

UVOD

OD SOCIOLOGIJE KAO NAUKE DO SOCIOLOGIJE NAUKE Da bi se objasnili teorijski s p orovi koji izbijaju izm eđu stručnjaka u društvenim naukama, danas je postalo uobičajeno pozivati se na situaciju hronične krize. S ociologija ne iz m ič e to m pravilu. S uparništvo izmedu škola m išljenja i posto jan je teško p o m irljiv ih doktrina često su označeni kao n a jo čig le d n iji s im p to m i te duboke krize. Da bi se odbranili od te kritike, sociolozi su ponekad potezali argum ent relativne m ladosti svoje discipline. Istina, ako se uporedi sa d ru g im d ru štve n im naukam a, kao što su pravo , istorija ili p o litička ekonom ija, so cio log ija je - kao konstituisana nauka - skorija tvo re vin a . D efinisanje sopstvenog predm eta, prim ena izvornih naučnih istraživačkih m etoda i in stitu cio n a ln o priznavanje (stvaranje stručnih časopisa, katedri na u n ive rzite tu ...) prvi put su ostvareni u nekim industrijskim zem ljam a tek na sam om kraju XIX veka. No, m ožem o li zaista, više od sto pedeset godina p o što je O gist Kont skovao neologizam „s o c io lo g ija ", nastaviti sa sm elim pozivanjem na tu večnu m ladalačku krizu? Daleko od toga. Borbe izm eđu škola, postojanje alternativnih paradigm i, nisu, osim toga, svojstveni samo sociolozim a. Okrenim o se, da bism o se u to uverili, srodnim naučnim discip lin a m a : e k o n o m iji, p s ih o lo g iji, lin g v is tic i... koje su takođe pop rište žestokih i neprestanih te o rijskih rasprava. Sasvim su p ro tn o onim a koji se, kao Karl Poper (Logika na u čn o g otkrića, 1934), interesuju za stvaranje i valjanost teorija u svetu očišćenom od svake društvene prinude brojni epistem olozi i sociolozi, svaki na svoj način, naglašavaju nužno relativan i istorijski karakter svake naučne te o rije (Fuko, Burdije, frankfurtska škola...). Tako u S tru k tu ri n au čnih re vo iu cija (1962) T. S. Kun objašnjava da, i u sam im naukama o m ateriji, te o rijs k i konsenzus m eđu istraživačim a nije ni savršen, ni trajan. On pom inje ideju sm enjivanja d o m inantn ih paradigm i (skupova predm eta, m etoda, znanja... koje u određenom trenutku legitim izuje određena naučna zajednica) koje diktiraju ritam istorije nauka. G ledano sa ovog poslednjeg stanovišta, i po istom osnovu kao bilo koja druga naučna teo rija, sociološke te o rije nose žig istorijske relativnosti i krhkosti. One, m eđutim , imaju jednu neospornu posebnost: sp o so b n o st da svoja sopstvena oruđa upotrebe da bi nauku (počev od same sociologije) učinile povlašćenim predm etom proučavanja. Nedavno se, na primer, sociologija nauke M. Kalona i B. La tura (Rađanje nauke, 1991) uzdigla s čvrstom rešenošću da otkloni

II)

Uvod

i samu pom isao na rez izm eđu naučnog i „o b ič n o g " znanja. Označavajući laboratoriju kao etnološko polje rada isto toliko plodno koliko i bilo koje am eričko indijansko pleme, nosioci te nove sociologije naum ili su da proizvodnju naučnih činova i saznanja svedu na društvenu praksu p o pu t svake druge društvene prakse.

SEĆANJE SOCIOLOGIJE A nketni rad, statistička analiza, korišćenje arhiva... sve je to obavezna praksa kada se uči zanat sociologa. Jer so cio lo g ija je, u prvom redu, em pirijska nauka. Ta praksa, m eđutim , ne bi bila ni od kakve koristi kada se ne bi uklapala u jedno kolektivno delo i sećanje čijem vaspostavljanju na svoj način doprinosi istorija ideja. „Svaki način rada na društvenim proučavanjim a", piše R. M ils, „svaki izbor studija i m etoda na koje se te studije obrađuju, polaze od 'teo rije naučnog progresa'. Svi se, m e đ u tim , slažu da je naučni napredak kolektivni proces, tj. da to nije delo jednog čoveka, već rad m nogih Ijudi koji stvari m enjaju i kritikuju ih [...] U vezi sa svojim sopstvenim radom , autor je apsolutno dužan da taj rad prikaže u odnosu na ono što je pre njega urađeno, kao i u odnosu na druge radove koji su u to k u " (Sociološka im a g in a c ija , Beograd, 1998, str. 136, prev. R. D. Dokić). M ilsovo e pistem ološko gledište odiše pom alo sp o rn im o ptim izm om . No, van sum nje je da je, ojačana već bogatom prošlošću, soc iologija danas postala m erodavna disciplina na koju se pozivam o. O nom koji bi lupom ispitivao društvene prakse i predstave ona pruža kutiju čiji je b ro jni alat dosad često isprobavan. Stoga, po cenu da stalno nanovo i naivno izm išlja ključne analize i p o jm o ve svoje d iscipline, sociolog ne m ože zanem arivati istoriju svoje struke. Isto bi mu tako bilo nem oguće shvatiti dom et i sm isao svake teorijske novine ako ova - što je nužan, ali ne i dovoljan uslov - ne bi bila dovedena u vezu sa preth od n o postojećim teorijam a. Poznavati soc io lo g iju , dakle, ne znači sam o znati je p rim e n jiva ti, već i znati zaro n iti u njenu istoriju.

SLOŽENA I UVEK PRERAĐIVANA ISTORIJA N asuprot uprošćenom i karikaturalnom pogledu na razvitak nauka, istorija sociologije ne može se zam isliti u skladu s jednosta vnim m o d e lo m pravolinijske, pravilne i uzorne akum ulacije znanja koje bism o m og li jed n om zauvek da sačuvam o u panteonu ideja. Zašto je to tako?

Uvod

11

To je, pre svega, zato što se ideje ne reprodukuju same od sebe, kao što - da upotrebim o jednu često korišćenu m etaforu - leptiri nastaju od leptirova. Proizvodnja znanja je velikim delom vezana za odlučujuće kontekstualne činioce. Kretanja u is to riji i društvu doprinose neprekidno stvaranju novih problem a, opovrgava nju starih shema i podsticanju novih analiza. Posle Ijudskih katastrofa izazvanih totalitarnim režim im a u XX veku, na prim er, naš način razmišljanja o društvenom poretku ili način čitanja nekih m islilaca prošlih vekova nužno su izm enjeni. To znači da bi bilo iluzorno zatvoriti se u eterični svet apstrakcije da bi se shvatili značaj i granice socioloških teorija. Tačnije rečeno, ovde treba izbeći dvostruku zam ku: koliko je važno staviti ponovo ideje u njihov društveni, kulturni i institucionalni kontekst, isto to liko bilo bi isprazno, nasuprot to m e , te ideje svesti na čisto istorijske determ inante. T v rd iti da su danas M arksove ili Veberove analize zastarele zato što u njim a p o tp u n o prevladavaju preokupacije njih ovo g doba, bila bi mana koja bi nas navela da zanem arim o činjenicu da izvesna oruđa, izvesni načini propitivanja društva m ogu o d o le ti zubu vrem ena. Tako, u im e m e to d o lo š k ih uputstava čiji su dokazi provereni, ima m nogo savre m enih sociologa koji se još pozivaju na Marksa ili V ebera..., što ne znači, pri tom e, da oni nužno i u celini usvajaju uverenja ove dvojice. U oblasti sociološke teo rije treba raspršiti još je d n u uprošćenu zabludu: onu koja is to riji ideja p ripisuje n e p o m ičn o st. Svako doba, naime, ima svoj način čitanja i slavljenja dela i autora, ostavljajući po strani njihove do prinose koje će druge generacije m ožda (ponovo) otkriti. U istoriji ideja tako je bilo sa M arksom i nedavno sa Zim elom , piscem čiji je čisto sociološki d o p rin os bio dugo potcenjen. Dva će prim era o m o g u ć iti da se prikaže nužna re la tivn o st nekog dela koje raspravlja o isto riji ideja. Danas Maks Veber predstavlja, naravno, prvorazrednu naučnu ličnost u krugu pionira nem ačke sociologije. M eđutim , uprkos unutrašnjoj vrednosti dela, taj sud se nije podrazum evao sam po sebi početkom XX veka. Kao što piše N. Elijas, „dvade setih godina Maks Veber je bio još daleko od toga da se izdvaja iz grupe nem ačkih stručnjaka u d ru štve n im naukam a, dok danas, sa p rotokom vrem ena, on je priznat zahvaljujući selekciji koju su naredne generacije obavile u tiš in i" (N orbert EHjas, n jim sam im , 199 1). Drugi prim er pokazuje da knjige m ogu doživeti takođe vrludanja u svom institucio na lno m priznavanju: danas je D irkem ovo Sam oubistvo studentim a često p redstavljen o kao glavno delo francuskog sociologa, pa i kao nezaobilazno štivo iz istorije so cio lo g ije . M eđutim , kada se uporedi sa d ru g im D irkem ovim delim a, ta studija je, za

12

Uvod

njegova života, doživela vrlo m ali uspeh čak i kod njegovih bliskih učenika.

POZIV I\IA ISTORIJU SOCIOLOŠKIH IDEJA Ako se s o c io lo g ija afirm isala dosta pozno u is to riji d ru štve n ih nauka, razm atranja o društvu uvek su pratila m isaone napore filo zofa i d rugih m islilaca u oblasti političkog. Stoga, da bism o shvatili o rig in a ln o st ideja, koje počev od XIX veka m ožem o označiti kao „so cio lo ške " (zato što su izricale nova gledišta o Ijudim a koji žive u društvu i zato što su ih izricali pojedin ci koji su sebe sm atrali sociolozim a), nužno je da se n jihov nastanak posm atra u sklopu jednog d u go ro čn o g kretanja. Prvenstvena opasnost sadržana u takvom projektu jeste da se istorija ideja preleće na nužno karikaturalan i usitnjen način. Zbog toga, ne težeći iscrpnosti (kako bi ona i bila moguća?) i sa jasnom svešću o ponekad nepravednom zaboravu pojedinih teorija, o redukovanju određenih suptilnih i složenih analiza, o potcenjivanju izvesnih in stitu cion a ln ih činilaca, ovo delo daje prednost ne sam o sociološkom prilazu s tric to sensu (na uštrb socijalne psiholog ije , antro p o lo g ije , lin g v is tik e ...) već takođe autorim a ili školam a koje se danas čine najznačajnijim za razum evanje kako sociologije, tako i m odernog sveta. Precizirajmo, zatim, da ova knjiga, namenjena onima koji tek uče so cio lo g iju , kao i onim a koji nisu stručnjaci, jeste pre svega jedan uvod. Ona ne m ože ni u kom slučaju da zam eni druženje sa izvornim tekstovim a; naprotiv, ona želi da bude poziv na neposredan d o d ir sa velikim delim a so ciologije, susret koji nikakav p riru čn ik ne može zam eniti. Sama knjiga se sastoji od dva tom a. Prvi je posvećen pretečama i osnivačim a sociologije. D rugi to m prikazuje razvitak savrem ene s o cio lo g ije od 1930. naovam o. Tri dela grade prvi tom . Prvi deo uvodi u istoriju ideje o društvu preko brojnih filozofija koje obeležavaju period od antike do veka prosvećenosti (pogl. 1 i 2). U drugom delu najpre su izložene te o rije o društvenom , kakve se razvijaju n apored o sa socijalističkom tem atikom (pogl. 3). Tu su zatim p redstavljen e različite sociološke škole koje se krajem XIX veka sučeljavaju u industrijskim zem ljam a (pogl. 4). lako su se kontakti izm eđu sociolog a raznih zemalja dosta brzo uspostavili, videćem o da ipak valja razmišljati u okvirim a nacionalnih tradicija. Treći je deo, najzad, posvećen d v o jic i autora velikana, koji su bili savrem enici (ali nisu nikad m eđu sobom ra s p ra vlja li!) i koji su stekli zvanje ,,očeva-o sniva ča" u sociologiji. Reč je o Emilu Dirkemu (pogl. 5) i Maksu Veberu (pogl. 6).

PRVI DEO

FILOZOFIJA I DRUŠTVO 1. Ideja društva od antike do klasičnog d o b a ......... 15 2. Od filo zo fija istorije do preteča s o c io lo g ije ........ 35

Filozofija i dru štvo

14

Atinska demokratija Istorija U svojene pod p ritisko m seljaka, zanatlija i trgovaca, koji su ustali protiv tira n ije i ne jednakosti, K listenove re fo rm e (508. g o d in e pre n.e.) potpuno m en jaj u p o litič k o lice antičke Grčke. Te re fo rm e stvaraju uslove za u sp o sta vlja n je d e m o kra tije , režim a koji daje vlast narodu. Namesto nekadašnjih rodovskih podela dolaze nove razdeobe naroda, čim e se un utar je d n o g istog po litičko g tela uspostavljaju stvarne celine koje su međusobno povezane i stoje u ravnopravnom od no su prem a vla sti (iz o n o m ija ). U V veku pre n. e., veku stratega Perikla, A tina postaje prava prestonica Grčke, m esto procvata nauke, filo z o fije i um etnosti. U to m sklopu se istoričari H erodot (484-425. pre n. e.) i Tukidid (465-395. pre n. e.) javljaju kao začetnici d ru štve nih nauka, p rvi zahvaljuju ć i svo j im ra d o vim a o M e đ a n skim ra to vim a , a d ru g i po m n o štvu „e tn o grafskih" zapažanja kojima je prošarana njegova istorija Peioponeskog rata. Peloponeski rat (431-404. g o dine pre n.e.), kada se A tina sukobila sa Spartom , označava kraj atinske dem okratije. Godine 404. pre n. e. vlada oligarha (Tridesetorica tirana) dolazi na vlast. Na n jenom čelu je Kritija, rođak Platonove majke. Dem okratija je ipak ponovo uspostavljena 403. go dine pre n. e., i upravo će ta nova vlast osuditi Sokrata.

ne sam o izbornu s p o s o b n o s t neoph o d n u za zauzim anje fu n k c ija i pravo da bira m a g istra te već je im ao i pra vo o d lu čiva n ja u svim ob la stim a državne politike, kao i pravo da, kons titu isa n u sud, su d i u svim važnim s p o ro v im a , g ra đ a n s k im i k riv ič n im , ja v n im i p riv a tn im . C in je n ica da je vla st bila ko n ce n trisa n a u S ku p štin i, da su a d m in is tra tiv n e fu n k c ije bile fragm entisane i ro ta tiv n o g karaktera, da je izbor vršen žre b a n je m , da nije bilo plaćene b iro kra tije , da su po stojale narodne po rote - sve je to d o p rine lo da ne d o đe do stva ra n ja p a rtijskog aparata i, sam im tim , in stitu cio nalizovane po litičke elite. Poslovi su v o đ e n i n e p o s re d n o i lič n o i tu nije bilo mesta za Ijude o sre d n jih m ogućn o sti i m a rio n e te k o jim a iza scene m a n ip u lišu „s tv a rn i" u p ra v lja č i. Ljudi p o p u t Perikla svakako jesu preds ta v lja li p o litič k u e litu , ali se ta elita nije održavala sama od sebe [...] Poje d in i in stitu cio n a ln i m eh an izm i koje su A tinjani tako m aštovito sm islili više ne deluju to liko čud no ako ih posm atra m o u svetlu te po litičke stvarnosti. M eđu tim m eh an izm im a na jp ozna tiji je ostrakizam : čovek za koga se smatra lo da je p o sta o s u v iš e u tic a ja n i zbog toga opasan m og ao je biti prognan na deset godina, a da ipak, što je v e o m a važno, ne izg u b i svo ja do b ra ili svoj status građanina.

Organizacija G ovo re ći u izrazima prim e re n ijim u sta votvorno j m ateriji, narod je im ao

M. I. Finley, D e m o cra tie a n tiq u e e t dem o cra tie m o d e rn e , Payot, Paris, 1976, str. 75 -76.

1.

IDEJA DRUŠTVA OD ANTIKE DO KLASIČNOG DOBA

Sa antičkim Grcima ugledao je svetlost dana jedan dotad neviđen sistem učešća u političkom životu: dem okratija. Istovrem eno je procvetala slobodna i kritička filozofska m isao o d ru štvu . A li ako ta razmišljanja stvaraju nove principe razumevanja društvene stvarnosti, ona zauzimaju jedan norm ativan stav (da bi kazala šta treba da bude), stav tu đ duhu onoga što će kasnije č in iti socio lo ško stanovište. S rednji vek nije pogod ova o procvatu novih shvatanja. U tom dugom periodu vlada jedna m isao o d ru štve n o m , koja je podređena ideji Boga. Treba sačekati renesansu i klasično doba da bi Ijudi postepeno počeli da razm išljaju o d ruštve n o m poretku ne pozivaju ći se na neki božanski princip koji ih transcendira. Iz tog raskida se rađaju prve teo rije o d ru štve n om ug ovoru koje u s tro js tv o društva fo rm a ln o predstavljaju kao puki p roizvod delovanja Ijudi.

1. FILOZOFIJA I POLITIKA U ANTIČKOJ GRČKOJ U V veku p. n. e. so fisti su, u Grčkoj, bili prvi koji su razm išljali o organizovanju Ijudi u dru štvo . U svom p rv o b itn o m značenju izraz sofista označava one koji su upućeni u stvari i raspolažu m udrošću. Zatim će, m alo-pom alo, taj izraz poslužiti da označi intelektualce, kao sto su Gorgija iz Leontina, Hipija iz Elide ili Protagora iz A bdere koji predaju, idući iz grada u grad, veštinu ubeđivanja rečju. Sofisti žestoko osuđuju ropstvo i služe se izdašno kritičkim oružjem . Sum njajući u postojanje bogova, oni smatraju pravdu običnom Ijudskom konvencijom , poput svake institucije koja doprinosi održavanju društvenog poretka. „Čovek je mera svih stvari" (Protagora): na taj se način l.isno i sažeto izražava to odbijan je svake transcende ntnosti. Platon i A ristotel će se, svaki na svoj način, kritički obračunati sa sofistim a. Platonova idealna država Platon (427-348. p. n. e.) se po javlju je na isto rijsko j sceni posle propasti atinske dem okratije. Pod utiskom političkih nemira njegovog (Joba i potresen osud om na sm rt Sokrata (Platon je bio S okratov učenik), on pre svega traga za načinom da se dospe do idealne države, do m odela društva koje će o d o le ti neredu i zubu vrem ena. Taj atinski aristokrata sastavlja Državu, delo u kojem izlaže načine da se takav cilj postigne. Sve do sm rti Platon će biti obuzet istom

Filozofija i društv o

16

Alegorija pećine - A sada - rekoh - up o re d i našu p riro d u sa o vim stanjem da bism o v id e li da li sm o zaista o b razovani ili nism o. Z am isli da Ijudi žive u nekoj podzem noj pećini i da se duž cele pećine p ro v la č i jedan širo k o tv o r koji vo d i gore, prem a svetlo sti. U to j pećini žive oni od detinjstva i im aju okove oko bedara i vratova tako da se ne m ogu m aći s m esta, a gledaju sam o napred, jer zbog okova ne m ogu okreta ti glave. S vetlo st im , m e đ u tim , dolazi od vatre koja g o ri iznad njih i daleko iza n jih o vih leđa. Izm eđu vatre i okovanih vod i gore put, a pored njega zamisli da je p o dignu t zid kao ograda kakvu podižu m ađ io niča ri da iznad nje pokazuju svoju veštinu. - Z am išljam - reče on. - Z am isli uz to jo š da po red tog zida Ijudi pro no se razne sprave, i to kip ove Ijudi i d ru g ih ž iv o tin ja od kamena i drveta, kao i sve m oguće tvorevine Ijudske u m e tn o sti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom e, kao što to ob ičn o biva, p o je d in i od njih u prolazu razgovaraju, a d ru g i ni reči ne govore. - Tvoje je p o re đ e n je n e o b ičn o reče on - a n e o b ičn i su i tv o ji zarobljenici. - Slični su nam a - rekoh. - Zar m isliš da on i vide nešto dru g o osim svojih senki i senki d ru g ih Ijudi, koje sve tlo st vatre baca na sup rotan zid pećine? - Kako bi m o g li da v id e kad su p rin u đ e n i da ce lo g veka drže glave nepokretno?

- A kad su u pitanju predm eti koje pored njih pronose? Zar neće i sa njima biti isto? - Razume se. - A kad bi m o g li m e đ u so b n o da govore, zar ne bi ono što vide m orali sm atrati za realne stvari? - Bezuslovno. [...] - Ovu sliku, dragi G laukone, u celini m o ra m o p rim e n iti na ono što sm o ranije g o v o rili, te u p o re d iti svet koji se pokazuje našem v iđ e n ju sa b o ra vko m u ta m n ic i, a s v e tlo ognja u o vo j sa sna go m sunca. A ko, nadaIje, ono uspinjanje i posm atranje onoga što je gore shva tiš kao putovanje duše u s fe r u u m n o g (noeton top on), onda si na tra g u o n o g a što ja slu tim i što si od m ene želeo da čuješ. A li, bog zna da li je to što ja nagađam istinito. U svakom slučaju, prema onome kako se te stvari p o ja vlj uju, m eni izgleda ja sno da u p o d ru č ju saznatljiv o g ideja do b ra je ono po sle dnje i da je tek s m u ko m m ože m o sagledati. A li kad se ona je d n o m u vid i, tada iz sam og rasu đivanja nužno sledi da je ona uzrok svem u što je isp ravn o i lepo, da je u p o d ru č j u v id ljiv o g rodila svetlo st i go spodara svetlo sti, a da je u p o d ru čju u m n o g ona sama gospodarica koja daje istin u i um . O vom e bih jo š d o d a o da on a j ko želi da u svom e lič n o m i ja v n o m živo tu dela razum no tre b a svo j p o g le d na nju da upravlja. Pla to n , D ržava, BIGZ, B eog rad , 1976, knj . VII, 5 1 4 -5 1 5 , 517 (prev. A. V ilh ar i B. Pa vlo vić)

Ideja dru štva o d antike do kla sičnog do ba

17

tom brigom za redom . U Zakonima, delu pisanom u starosti, on daje zbirku još de ta ljn ijih uputstava (mada ra zličitih od prethodn ih), s ciljem da se ostvari tip društva koji sm atra savršenim . A li Platonov doprinos se ne svodi na ta dva dela. On nam je ostavio i druge brojne spise, od kojih je značajan broj u ob liku dijaloga (Odbrana Sokratova, P rotagora, Gozba...). Opet obuzet p olitičko m pedagogijom , filo zo f osniva najzad A kadem iju, neku vrstu škole nam enjene obrazovanju državnika. Sam Platon je ostao po strani p o litičkog života, sa izuzetkom dva nesretna s ic ilija n s k a iskustva stečena uz tiranina D ionizija Sirakužanina. Platonova o rig in a ln o s t leži pre svega u to m e što, nasuprot Parmenidu i Heraklitu, on tvrdi da postoji jedan svet Ideja, svet postojan i savršen, a da je stvarnost samo nje go v p ro m e n ljiv i odraz. Putem rem iniscencije Ijudi koriste iskustvo jedne besm rtne i nem aterijalne duše koja je dospela u telo, a koja je imala priliku za kontem placiju ideja Dobra, Lepog itd. U tom svetu ideja nalazi se p ra vičn o st po sebi, princip na koji se Ijudi moraju oslanjati u toku svog zemaljskog života da bi izgradili idealnu državu i o b e zb e d ili spas svoje duše. Dakle, organizacija države - zalog lične sreće - nije više, kao kod sofista, pitanje m išljenja, već tehnike. „O naj ko ne zna ge o m e triju neka ne ulazi" - to je bila izreka uklesana na p ročelju A kadem ije. Taj izraz razotkriva nam rez koji je uneo Platon. S njim politika prelazi iz filo d o k s ije (Ijubavi prema do xi, m n jen ju ) u filo zo fiju (Ijubav prem a m udrosti). A li kakav je m odel idealne države? To je pravična država, odgovara pisac D ržave. A pravično je da se svakom pojedincu dodeli d ruštveni status u zavisnosti od njegove s tru č n o sti. S trogo kodifikovanim sistem om vaspitanja treba o d a b ra ti pojedin ce na osnovu n jihovih osobina i razvrstati ih u tri različite klase: proizvođače (zadužene za ekonom ske problem e), ratnike (o d g o vo rn e za odbranu države) i više klase obdarene m udrošću koja ih čini sposobn im da upravljaju. Da bi č in ili veliku jedin stve n u p o ro d ic u , pripadnici ovih poslednjih dveju klasa (upravitelji, s u d ije ...) m oraju živeti ne radeći ništa i u p o tp u n o m zajedništvu dobara, žena i dece. „A ko u državama ne postanu filozofi kraljevi [...]", objašnjava Platon, „neće prestati nesreće ne sam o za države nego, kako m islim , ni za Ijudski ro d " (Država, 473d). To idealno uređenje društva, kakvo zam išlja Platon, samo je projektovanje strukture Ijudske duše na društven i poredak. Po Platonu, naime, duša se deli na tri dela (nagon/srce/razum ) kojim a odgovara isto to liko v rlina (u m e re n o s t/h ra b ro s t/m u d ro s t). Ravnoteža duše nalazi svoj e kviva le nt u ravnoteži države, zahvaljujući uspostavljanju tri klase. N e d e ljivo st, stabilnost, ekonom ska autarhija i stroga

Filoz o fija i dru štvo

18

M it o m etalim a (ili P la to n o va priča n a m en jen a o p ra vd a n ju p o s to ja n ja t r i staleža u id e a ln o j državi) U pravu si - rekoh. - A li čuj svr-gom ne staraju tako brižljivo kao o poto m s tv u , i to zato da bi u tv rd ili koja je šetak m ita. ,,Vi koji sačinjavate držaod p re th o d n ih smeša u n jih o vim duvu, svi ste braća! - kazaćem o im kao šam a zastupljena. Ako n jih o v po toda sm o m ito lozi. - A li bog, koji vas m ak im a u sebi bronze i gvožđa, ne je oblikovao, udesio je da on i koji tresm eju prem a njem u im ati nikakvo saba da zapovedaju budu pom ešani sa žaljenje, nego će mu o d re d iti m esto zlatom, pa zato zaslužuju da budu najkoje od g o va ra nje g ovo j p riro d i i svrviše cenjeni; srebra im a najviše u onistaće ga m eđu zanatlije ili zem ljoradma koji su način jen i kao p o m o ćn ici, nike; ako bi m eđu ovim a bio neko ko a zem ljora dn ike i ostale zanatlije sabi u sebi im ao zlata i srebra, ukazaće činio je ponajviše od gvožđa i bronze. mu počast i unaprediće ga, nekog kao A kako ste vi svi istoga roda, rađaćete, čuvara, nekog kao po m o ćn ika ; jer, najvećim d e lo m , i decu koja su nalik p ro ro čište kazuje da će država po tpuna vas. A li će se dešavati i da zlatan no pro p a sti u on o m vrem e nu kada rodi srebrno dete, a sre b rn i zlatno, i je budu čuvali gvozdeni i bronzani čuto će se na izm e ničn o p o n a vlja ti i u var." - Postoji li kakvo sre d stvo koje drugim slučajevima. Zato bog pre svemože pom oći da se u taj m it poveruje? ga i najviše n a ređ uje on im a koji zapovedaju da ni nad čim ne budu tako P laton, naved. d e lo , knj. III, 41 4 -4 1 5 . d o b ri čuva ri i da se ni o čem u dru-

Zajedništvo dobara, ž ena i dece među čuvarima - Pored takvo g od go ja, reći će razuman čovek, i n jih o v i stan ovi i sve ostalo n jih o vo im a nje m ora biti tako udešeno da ne odvraća čuvare od žeIje da budu m n o g o b o lji od svih ostalih, a jo š m anje da ih izaziva da učine zlo ostalim gra đa nim a . - Zaista će tako reći svaki razuman čovek. - Pa ako treba da budu takvi, onda pogledaj nije li p o tre b n o da žive i sta-

nuju o tp rilike ovako: pre svega da nije d a n od njih nem a nikakvo im anje, ako to nije preko po tre bn o. [...] Ove žene m oraju biti zajedni ke svim ovim Ijudim a i nijedna ne sme žive ti u zajednici sam o sa je d n im čo vekom . I deca m oraju biti zajednička, a roditelj ne sme poznavati svoga sina, a ni sin svoga oca. Isto, knj. III, 416; knj. V, 457.

Ideja društv a od antike do klasičnog d o ba

19

ustrojenost društva (iz kojeg su isključeni pesnici) merila su tog platonovskog savršenstva. Aristotel i dobar život u zajednici A risto te l (384-322. p. n. e.), P latonov đak i učenik u A ka d e m iji, ujedno je i njegov glavni sporitelj. I on je osnivač jedne škole - Liceja. A risto te l je napisao vrlo o b im n o delo koje se dotiče m n o g ih oblasti, kao što su logika, fizika, pa i biologija. Naravno, nas poglavito interesuju njegova dela o m oralu i p o litic i: N ikom ahova etika i, naročito, Politika. A risto te l se distancira od Platona o sp o ra va ju ći ne sam o p rin c ip kom unizm a već i um esnost svake p ro tiv n o s ti između čulnog sveta i sveta ideja. Nema mesta razdvajanju oblika i m aterije, duše i tela, niti, a fo rtio ri, traganju za idealnom pra vičn o šću . N apuštajući platonovski idealizam , A ristotel se zalaže da o b ra tim o pažnju na činjenice, a da se pri tom e ne p ovučem o u vu lga rn u e m p iriju . S one strane složenosti stvarnog, suštinu stva ri m oguće je d o ku čiti potragom ne za p rin cipim a izgubljenim na nebesim a ideja, već za njihovom svrhovitošću. Aristotel prvi sledi to načelo i definiše čoveka kao biće obdareno razum om u potrazi za ovozem aljskom srećom . Da bi došao do tog cilja, čovek mora da ispoljava vrlinu, vodeći um eren, savršen i nezavisan život. Zahvaljujući volji, razumu i vaspitanju taj ideal je stvarno postig nu t tek u tre n u tk u kada je vrlina postala istinska navika, neka vrsta druge p riro d e , koja, spontano, na najboIji način upravlja našim delovanjem . Ali, smatra A ristotel, čovek je rođen, pre svega, da bi živeo u društvu: on je „p o litič k a životinja". O bdaren g o v o ro m , on je u stanju da raspravlja sa njemu sličnima, tako da može reći šta je pravično, a šta nepravično, da može postavljati sebi pravila zajedničkog života, da može tragati, sporazum no sa drugim a, za najboljim uređenje m ... Ta razmena reči se doživljava posredstvom prijateljstva (philia) i om ogućuje potragu za d o b rim zajedničkim živo to m koji zasniva svaku političku zajednicu. Za razliku od Platona, A ris to te l je ubeđen da ne postoje ni politički sistem savršen po sebi, ni najbolja pravila života u društvu. U onoj m eri u kojoj se u d a ljuju od iskušenja tira n ije , tri uređenja m u, m e đ u tim , izgledaju p rih v a tljiv ija : dem okratija, oligarliija i m onarhija. N ajbolji načini života i upravljanja zavise, naposletku, i od nekih d rug ih činilaca, kao što su klim a („Grad na brdu je olig a rh ijski i m o na rh ijski, ravnica je dem okratska"), ili d e m ografija (gusta naseljen ost je izazivač nereda). lako A ris to te l izdiže, na taj način, p o litik u kao kraljicu nauka, on je i dalje zatočenik filo zo fije koja u p riro d i vid i apsolutni m odel za društvenu organizaciju. Kao prvu stvar koju nam je ponudila priroda.

Filozofija i dru štv o

20

Šta je država? Kako vidim o da svaka država predstavlja neku zajednicu i da je svaka zajednica nastala radi nekog dobra, je r radi on og a što m isle da je d o b ro Ij ud i rade sve, jasno je da sve zajednice teže nekom d o b ru , a ona koja je od svih n a jm o ćnija i koja sve ostale

u sebi obuhvata, teži do bru najvišem od svih. Ona se zove država odnosno državna zajednica. A ristotel, Politika, BIGZ, Beograd, 1975, knj. I, gl. 1 (prev. Lj. S tano jević-C re pajac)

Različite vrste državnih uređenja Državno uređenje i državna uprava označavaju je d n o te isto, a državna uprava je isto što i suverena vla st u drža vi, koja nužno p ripa da ili je d nom čoveku ili m alom b ro ju Ijud i ili većini. O ni o b lic i državnog ure đe nja u ko jim a je da n čovek ili m alo njih ili ve ćin a vla da na o p štu ko rist su nužno is p ra v n i, a o n i pak u k o jim a se v o d i računa sam o o interesu to g je d nog čoveka ili m anjine ili većine koja vlada predstavljaju izopačavanj e. Jer ili ne treba sve članove zajednice nazivati građanim a ili i oni treba da uzmu učešća u ko risti (koju d o no si vršenje ja vne službe). O nu m o n a rh iju koja im a u vid u o p šte in te re se o b ič n o nazivam o basile jo m (kraljevstvom ), a vlast m alog broja Ijudi, ali više od je dn og, aristokra tijo m , b ilo zbog toga što se vla st nalazi u rukam a n a jb o ljih , bilo zbog toga što je usm erena na najveće dobro i države i njen ih stan ovnika. A li

kada ve ćin a u p ra v lja d rž a v o m u op štem in te resu , onda se drža vno uređe nje naziva p o lite jo m , im e n o m zaje d n ič k im za sva državna uređenja. I to se s pra vom čini. M o g u će je da se jedan čovek ili m alo njih o d likuje vrlin o m , ali masa teško može da d o s tig n e viso ki step en sa vrše n stva u svakoj v rlin i, sem u ra tn o j, je r ona nastaje u masi. Zato u ta kvo m državnom uređenju najveću vlast im aju ratnici, i u njoj uče stvuju o n i koji im aju oružja. O dstupanja od ovih o b lika državnog uređenja su: tira n id a od basileje , o lig a rh ija od a risto kra tije , de m okratija od politeje. Jer tira n id a je m onarhija koja ima u vid u sam o interese m on arh a, o liga rhija interese bogataša, a d e m o kra tija interese siro m aha . N ije d n a od njih nem a u v id u o p šte interese. Isto, knj. III, gl. 5.

Iiloja društva od antike do klasičnog doba

21

inim e ću je on, društvo je, po uzoru na telo, celina koja nužno ima prvenstvo nad svojim sastavnim delovim a. Porodica, m esto rađanja i vaspitanja, obrazuje, u tom sistem u, osnovnu društvenu grupu. N .isuprot onom e što Platon obasipa hvalom , za A risto te la , dakle, ne može biti ni govora da se razbije ta priro dn a ćelija, pa čak ni da se zahteva jednakost muškarca i žene. Društvena organizacija m ora poštovati taj p riro d n i obrazac, pa se ispostavlja da, p riro d n o , m uskarac do m inira, a da mu se žena pod re đu je. U ime to g istog principa filozof odbija da osudi ropstvo koje, prema njegovom shvatanju, pogađa Ijude p riro d n o inferiorne.

2. TEOCENTRIZAM SREDNJEG V EKA Posle Grčke vodeče m esto u zapadnjačkoj isto riji zauzima Rim. Ali Rimsko carstvo, koje će propasti zato što je bilo gigantsko i apsolutističko, nije dalo nikakvu originalnu političku misao. Kao žrtva varvarskih invazija, Rim je pao, godine 410, pod udarcim a V izigota Alarika. Tada se na intelektualnom planu nam etnulo ime svetog Avgustina (episkopa Hipone). Dve dr ž ave svetog Avgustina (354-430) Da bi pobio paganske teze koje za pad Rima o k riv lju ju nje g o vo postepeno prihvatanje hrišćanstva, sveti A vgu stin je sastavio izm eđu 412. i 426. godine knjigu 0 državi Božjoj. Tim delom on ujedno ustaje p ro tiv m ilenarističkih ideja. Ovaj pokret, koji su podržavali crkveni oci između II i IV veka, pozivao se na Jevanđe lje da bi osu d io društvene nejednakosti. Na osnovu A p okalipse svetog Jovana, koja najavljuje kraj Vavilona i dolazak h ilja d u g o d išn je g m ira i sreće, m ilenaristi prizivaju svom dušom pravedno i srećno društvo. U beđen da sam o vera (ne i dela) d o n o si spasenje, sveti A vg u stin žestoko se opire tom verskom u p lita nju u p olitički i d ru štve n i život. Srž dokazivanja koje sveti A vg ustin izvodi u delu 0 državi Božjoj ne sastoji se, m eđ u tim , u tom e. Ona leži u s u p ro tn o sti izm eđu dva „d ru štva Ijudi": ovozem aljske države i Božje države. U p rvo j Ijudi žive u grehu i uzajam noj zavisnosti, gaje pohlepu, nasilje i sam oljublje, ne m areći za Boga. Druga država je kosm opolitska u kojoj Ijudi žive u isključivoj Ijubavi prem a Bogu, u veri i sm ernosti. U im e ovog drugog oblika života sveti Avgustin propoveda ravnodušnost prema ovozem aljskim stvarim a i strogo poštovanje makar i nepravičnih pravila posto je ćih institucija. Bez ikakve sum nje, i na pom alo paradoksalan način, 0 državi Božjoj, knjiga od koje se Karlo Veliki nije odvajao, delo je od velikog značaja za političku misao i praksu ranog srednjeg veka. Iz A vgustinovog

22

Filozofija i d ruštvo

Za jedan drugi srednji vek Taj d u g i sre d n ji vek je za m ene su p ro ta n in te rva lu ko ji su v id e li hum an isti renesanse i, sem retkih izuzetaka, Ijudi pro sveće nosti. To je trenutak stvaranja m o d e rn o g d ru štva , je d n e u m iru će ili m rtve c iviliza cije u tra d icio n a ln im seljačkim o b licim a , ali žive po on om što je stvo rila suštinsko u našim d ru štve n im i m en ta ln im strukturam a. Ona je stvo rila grad, naciju, državu, univerzitet, m lin i mašinu, sat i časovnik, knjigu, vilju šku , rublje, ličnost, svest, na kraju, re vo lu ciju . Iz-

m eđu neolitika i in du strijskih i po litičkih revolucija poslednja dva veka ona je - bar za zapadnjačka dru štva - ne praznina niti m ost, nego veliki stvaralački uzlet - isp rese can krizam a, nijansiranim razm acim a zavisno od krajeva, d ru štve n ih kate gorija, sektora de la tn osti, v rlo raznovrstan u svojim procesim a. Žak Le Gof, Za je d a n d ru g is re d n ji vek, S ve to vi, N o vi S ad, str. 8 -9 (prev. M. R adovič)

O trojnom društvu srednjeg veka Sveštenički stalež se o d liku je m olitvo m , što možda ukazuje na izvesno p rve n stvo p rip is a n o m a n a stirsko m idealu, ili tačnije idealu m onaštva, ali koji se oslanja n a ro čito na suštin sku p riro d u svešteničke m o ći koja po tiče od njeg ove sp e cija lizo va n e spo sob n o sti da izgovaranjem m o litv i izm o li božansku pom oć. M o n a rh , kralj oratoresa , sudeluje u p riro d i crkven ih i verskih povlastica, a s d ru g e strane, održava sa svešteničkim staležom dvosm islene odnose zaštitnika i štićenika crkve što je karolinško sveštenstvo izo š trilo u IX veku. V ojnički stalež nije ta k o đ e ništa m anje p ro st za p o im a n je nego što izgleda na prvi pogled. N je g o vo je d in stvo i konkretna zbijenost ne sum n jivo su jo š više udaljeni od stva rn o sti nego jedinstvo i zbijenost sveštenstva. Izraz m ilite s koji će od XII veka pokazivati težnju da obično označava vojni-

čki stalež u tro jn o j shem i, o d g o varaće bez sum nje pojavi klase vitezova u redovim a sveto vnog plem stva stvarnosti i id eo loških te m a koje bi htele da je izražavaju. Ipak, od IX do XII veka, pojava b e lla to re s u tro jn o j shem i odgovara nastanku novog plem stva [...]. Ako se u p rkos to j složenosti lako vid i koga obeležavaju prva dva izraza shem e tro jn o g dru štva , sa tre ćim čla no m shem e ne s to ji isto. Ko su labo ratore s7 A ko je ja sno , kao što to p o tv rđ u ju istozn ačn ice a g rico la e ili ru s tic i koje sm o sretali, da je reč o seljanim a, u v re m e n u koje razm atram o i u oblastim a u kojim a su ti tekstovi pisani, teže je o d re d iti kakva je društvena skupina tu označena. Uglavnom se sm atra da ta j izraz označava ostatak dru štva , sku p in u onih koji rade, tj. faktički i suštinski seljačke mase. Isto, str. 6 5 -6 6 .

Ideja društva od antike do klasičnog doba

23

učenja potiče, na prim er, takozvana te o rija ,,dva mača". Ta teorija, koju je branio papa G rgur Veliki (540-604), svo d i se na priznavanje postojanja dva tipa zemaljske vlasti poslate od Boga: jedna, duhovna, pripada crkvenim vlastim a koje imaju svu vlast u oblasti religije; druga, svetovna, pripada kralju koji po svom nahođenju raspolaže svojim podanicim a. Prelomni trenuci srednjeg veka Posle provale varvara u Zapadno rim sko carstvo, period koji se proteže od V do X veka obeležavaju, u suštini, propast i usitnjavanje gradova i, u poredo s tim , snažan porast n e sig u rn o sti. Zanatske i trgovačke delatno sti jenjavaju da bi ustupile m e sto je d n o m ponovo uspostavljenom seoskom društvu na putu pokrštavanja. U tom širokom pokretu, ne p o vo ljn o m za stvaranje n o vih ideja, crkva predstavlja jedinu preostalu kulturnu silu (očuva nje latinskog jezika, razvitak manastira). Od XI do početka XIV veka prisu stvu je m o stva rn o m pre p o ro d u i previranjim a kako intelektualnim , tako i eko n o m skim i p o litičkim . lako ponovno iščitavanje A risto telo vih dela postepeno postaje norma, ono je, pre svega, prilika da se p o lju lja ju idealistički i asketski tem elji hrišćanskog učenja. I principi saznanja su takođe uzdrm ani: sa Rodžerom Bekonom eksperimentisanje i m atem atika u nauci uzdi/u se na nivo m etodološke prevashodnosti. U oblasti ekonom ije prosperitet povezan sa usponom novih p o ljo p riv re d n ih tehnika, trg o vine i prakse pozajm ljivanja uz interes sved oči o snazi ovozem aljske države. Najzad, krstaški ra tovi su izvori bog a će nja i o tkriva ju nov polet Zapada suočeno g sa islam om i V izantijom . Na p o litičko m planu, u Francuskoj, posle pada carstva Karla Velikog, posle arapskih, ugarskih i norm anskih invazija, u X veku, započinje razdoblje kraljevstva. Hugo Kapet, krunisan za kralja 987. godine, osniva dinastiju čija će vladavina prestati tek s Francuskom revolucijom . Sve do vladavine Filipa A vgusta (1180-1223) feudalni sistem organizovan oko tri staleža (sveštenika, ratnika i seljaka) ograničava sprovo đe n je kraljevske vlasti. Počev od XII veka to više nije slučaj zahvaljujući organizovanju g radskih kom una i stvaranju prvih centralnih službi m onarhije. A ko gregorijan ska reform a, koja nosi ime pape G rgura VII i čiji je cilj da obezbedi nezavisnost crkve, u Francuskoj ne nailazi na prepreke, Rimu se, pak, su protstavljaju nem ačke i engleske svetovne vlasti. Od svetog Tome do Ibn Kalduna Crkva se nad svim tim p rom enam a zam islila. Sum a te o lo g ije koju je, na papin zahtev, napisao sveti Toma A kvinski (1225-1274)

24

Filozofija i dru štv o

Protestantska reformacija Čak i u zem ljam a u kojim a je crkva u c e lin i prešla u protestantizam (u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Engleskoj), i a fo rtio ri u Nemačkoj, Švajcarskoj, Nizozem skoj ili Francuskoj , reform a cija je shvaćena kao povratak na jedan davnašnji i ve rn iji način postojanja crkve, kao preoblikovanje, kao reform isan je n e pro m enljive reči Božje: re fo rm a c ija , dakle, označava prom enu u opažanju trajanja. Najpre, tu je početak, p o n o v n i početak, raskid, izmena u prenošenju stečenog. N aravno, ovaj e le m e n t nije svud a jednako shvaćen. On je jedva prim etan tam o gde je episkopalna struktura zadržana. Prom ena je skoro neosetna u S ka n d in a viji, u lu te ran skim episkop skim crkva m a S rednje E vrope, Engleske, baltičke Nem ačke. Raskid je snažno d o življe n u m n o g o lju d n o j E vrop i koju je dotakao hum an izam , ka lvin istički ili cvin g lija n s k o -k a lv in istički, dakle u Švajcarskoj, Nizozem skoj, Francuskoj. Raskid je osetan i u en gleskom n o n ko n fo rm izm u , s obziro m na englesku crkvu. Ta „protestantska crkva ustanovljena zakonom " uspela je u to j m eri da zadrži p rin c ip tra d ic io n a ln o g kontinuiteta da se potreba za p re p o ro d o m zadovoljava izvan nje, u crkvam a i sektama Dissenta. U je d n o m delu Evrope u kom e je osp ora vana kalvinistička re fo rm a cija stvorila posve m anjinske crkve, reform acija je , u su štin i, raskid i ob n o va . Z ahvaljujući solidarnosti koja se ispoIjava u re fo rm is tič k o m ta b o ru , kada „k a to lič k a " k o n tra re fo rm a c ija crkve p o teže a rg u m e n t ko n tin u ite ta , neka vrsta zajedničke svesti o regenerativno j p ro m e n i prelazi sa „p ro te s ta n tske" Evrope, sa m anjinskih crkava raskida, na većinske protestantske crkve u ko jim a se o d v ija neosetna evo lu cija bez potresa. Taj raskid nije do življen

svuda u istom stepenu. M og la bi se čak izraditi tip o lo g ija to g doživljaja raskida. Pa ipak, nem a protestantske re fo rm a c ije bez m in im a ln o g nivoa uočavanja raskida u to m o b n o v ite ljskom kon tinu itetu. P rotestantska re fo rm a cija podrazum eva, prem a to m e , o b n o v u a u torite ta Svetog pism a, opravd anje kroz zakon i svest o o b n o v i - dakle, p ro m e n u u opažanju tra ja n ja . Bez štam parskog um nožavanja te ksto va , bez rasturanja knjižica pisanih na ro d n im jezikom , bez praga od deset odsto pism en ih koji je d o s tig n u t u značajnije m delu Evrope, re fo rm a c ija je bila m oguća, ali ne i njen uspeh u tim razmerama. U naivnom i pretencioznom ženevskom geslu „Post tenebras, lu x" („Posle tam e, s v e tlo s t“ ), izražava se p ro m e n a u traja nju. C e loku pn a razb o rita Evropa im ala je - p o m is lim o na Pantagruela - ose ćan je p ro m e n e ritm a . Krajnja o h o lo s t g e ne racije iz vrem ena pobede kod M alenjana* odgovara jednom ko n verg entn om zbiru značajnih i, svakako, ka p ita ln ih promena. Pravi dem ografski bum (15151530) od go vara, tu i ta m o , n o v o j živo tn o j klimi, životnoj nadi, pošto sm rt - koja je odnela to lik e p o b e d e 1330. i 1348. godine i zadržala svoju m oć i nad XV vekom - po la ko uzm iče. Zem lje u kojim a je p ro te stantska reform a cija p o b e d ila b a štin e , u je d n o m velikom religioznom uzletu, tu prom enu u do življa ju v re m e n a i tu novu nadu u pro m en e. Svi su u s lo v i ispunjeni za novi život u n o v o m p ro sto ru. R C hau nu, Le te m p s d e s re fo rm e s , to m II, La re fo rm e p r o te s ta n te , C om p lexe , Paris, 1984, str. 4 7 2 -4 7 3 . * Bitka u kojoj su, 1515. go dine, f rancuski katolici odneli p o b e d u nad švajcarskim p ro te sta n tim a . (p rim . red.)

Ideja dru štva od antike do klasičnog d o ba

25

poslužić e, u ovoj oblasti, kao novi d o ktrin a rn i tem elj. Sveti Toma, u tom delu, najpre reafirm iše p rin c ip Boga tvorca i tru d i se da pruži nove teorijske dokaze o njegovom postojanju. Sledeć i A ristotela, on ne razdvaja dušu i telo i priznaje značaj racionalne analize društvenog života. Ali, budući da je Bog taj koji je stvorio prirodu, ta analiza mora biti dovedena u zavisnost od principa n a tp rirodn e te o lo g ije . Otuda proizlaze m nog ob ro jne to m ističke pouke. Na ekonom skom planu to je opravdanje svojine, rehabilitacija m anuelnog rada (Bog je podario stvaralaštvo Ijudim a da bi m ogli vladati bićim a nižim od sebe), učenje o pravičnoj ceni (u razm eni objektivna cena m ora biti utvrđena procenom razum nih Ijudi), ili zabrana kam ate (interes naplaćuje vreme, a ono pripada jedino Bogu). U oblasti politike sveti Toma smatra m onarhiju najboljim od svih uređenja (ona obezbeđuje, kao i Bog, jedinstvo u m noštvenosti) i zahteva nadm oć te o lo g ije nad po litiko m , potčinjavanje kraljeva sveštenicim a. Po ugledu na to m ističko učenje zapadnjačka m isao je, pre renesanse, uveliko podređena hrišćanskoj te o lo g iji. Stoga valja napustiti hrišćanske zem lje, usm eriti pažnju prem a islam u i v id e ti kako se, u tom trenutku, p ojavljuju o b ris i je d n o g velikog preteče nauka o društvu: reč je o Ibn Kaldunu (1332-1406). U svom U vodu u opštu is to riju pisac se pokazao kao čudesan analitičar d ru štve n ih prilika u severnoj A frici. On je, nadasve, o d b io da brani bilo koje norm ativno gledište: „Pravi p redm et is to rije ", piše on, „je ste da nam pom ogne da shvatim o društveni položaj čoveka". Ne vezujući društva za bilo koji ko n stitu tiv n i p rin cip koji bi ih transcendira o, Ibn Kaldun (jradi istinsku društvenu nauku, p rim en jujući m atem atiku na Ijudsku organizaciju. M nogo pre Pareta, on je, ujedno, i osnivač teorije o drustvenim ciklusim a čiji ritam diktira dom inacija nekih grupa, stranaka ili dinastija, koje se na kraju, posle o tp rilik e je dnog veka, iscrp lju ju na vlasti.

3. DRUŠTVENA I POLITIČ KA M ISAO U N O VO M VEKU Cetrnaesti vek i celu prvu polovinu XV treba, neosporno, upisati u crnu hroniku istorije (epidem ija crne kuge u Evropi 1359. godine, S to g o d išn ji rat, ekonom ske krize). P otonji period, sve do početka XVIII veka, obeležen je, n aprotiv, nizom po zitivnih prom ena koje polako dovršavaju raskid sa sre d n jim vekom . Ekonom ski p o le t se nastavlja, a velika otkrića se nižu (godine 1492. K risto fo r Kolum bo otkriva Am eriku). Nova bogatstva se crpe iz dalekih krajeva. Sa merkantilizm om se otvara rasprava o izvorim a ekonom ske veličine, pa se, na prim er, nam eće ideja da se o m oći jedne zem lje prosuđuje

26

F ilozofi j a i dru štvo

Grad Am aurot u utopiji Grad je opasan viso kim i debelim b e d e m o m , sa m n o g o tvrđ a v a i kula. G radski bedem sa tri strane okružuje šanac koji nem a vo d e , ali je zato dubok, širok i pun prepreka od trnja. Sa če tvrte strane gra d, um e sto šanca, zaštićuje reka. Ulice su po vuče ne tako da olakšavaju sao bra ćaj i zaštićuju od vetra. Kuće su savršeno čiste i nanizane su s obe strane ulice tako da im lica gledaju jedno u drugo. Između njih ulica je široka trid e s e t stopa. Iza ovih kuća nalazi se bašta, široka o n oliko koliko je duga ulica i zatvorena sa svih strana u ličn im zgradam a. Svaka kuća im a vrata sa ulice i izlaz u baštu. Vrata su d v o k riln a , otvaraju se pro stim pritisko m ruke i sama se od sebe zatvaraju, tako da može svako da uđe. I tako, dakle, ne postoji privatna svojina ni u je d n o j stvari, po-

što se kod njih čak i kuće m enjaju svake desete g o dine izvlačenjem kocke. G rađani m no go polažu na svoju b aštu. U njoj gaje lozu, vo će , po vrće i cveće, i to sa to lik o ukusa i brižljivog rada da nikada nisam v id e o ni boljeg roda, ni lepšeg izgleda. N jih o v radni elan na ovo m e poslu ne podržava sam o p rivla čn o st sam oga rada, negs ga zagrejava i uzajam no takm iče nje po je d in ih uličnih b loko va ko će bolje o b ra d iti svoju baštu. I d o ista , teško je u čita vo m gradu naći ma šta drugo što bi gra đa nim a više ko ristilo ili im p rire đ iva lo više za d o vo ljstva , pa stoga izgleda da je osnivač grada najviše od svega vo d io brigu baš o ovim baštam a. To mas M o r, U to p ija (1516), K ultura, B eog rad, 1951, str. 1 0 3 -1 0 4 (prev. F. Barišić)

Zagonetka dobrovoljnog ropstva Zadivljuje slušanje o junaštvu koje slo b o d a uliva u srca on ih koji je brane; m e đ u tim , do gađa se, u svim zem ljam a, svim Ijudim a, svakoga dana, da jedan čovek ug njetava sto tin e hiIjada i lišava ih s lo b o d e - ko bi u to p o ve ro va o da je reč sam o o glasin i, a n ije nešto v id ljiv o , da je to sam o ne što što se zbiva u d a le k im i neob ič n im zem ljam a, pa da to neko ispriča - ko bi p o m is lio da je to istin ito, a ne izm išljeno i va rljivo . Protiv takvog, samog tiranina, ne treba se boriti, ne treba se b ra niti; on će p o b e d iti sam o g sebe pod u s lo v o m da zem lja ne pristane na svoje rop stvo . Ne radi se o to m e da m u se ne što od uzm e , već sam o o to m e da m u se ništa ne da; nije n e o p h o d n o da zem lja u čin i nešto za sebe, pod uslovom da ne uči-

ni ništa p ro tiv sebe. Dakle, sam i narod i do pu šta ju , o d n o sn o rade tako da bivaju ukro ćen i, je r bi sam im od bijanjem da služe b ili o s lo b o đ e n i; narod sam sebe podjarm ljuje, sam sebi preseca g rklja n ; taj is ti n a ro d , ko ji je u m o g u ć n o s ti da bira izm e đu podaništva i s lo b o d e , o d b a c u je svo ju slob o d u i uzim a ja ra m , p rista je na sopstveno zlo, sam ju ri za njim . Kad bi ga nešto koštalo to da p o n o v o stekne svo ju s lo b o d u - ne bih ga na to terao, ali, šta bi inače čove ku tre b a lo da bude draže od p o vra tka na svoje p riro d n o pravo da od živo tinje iznova postane čovek? E tjen de la B oesi, R a sp ra va o d o b ro v o ljn o m ro p s tv u (1549), F ilip V iš n jić , Beograd, 1986, str. 25 (prev. I. Vejvoda)

Ideja društv a od antike do kla sičnog do ba

27

na osnovu količine dragocenih m etala koju ona poseduje ili, pak, ideja da država treba da interveniše da bi pospešila bogaćenje zemlje. Na pozadini čestih kriza i ratova menja se i društveni poredak. Gospodarski odnosi feudalnog društva se rastaču, dok se postupno afirm išu nacionalne države. Dvostruko osporavanje crkve Na intelektua lnom planu, zbivanja u XVI veku obeležila su dva potresa: renesansa i reform acija. Izvor renesanse je u Italiji (sa Petrarkom ), a zatim se ona širi po Nizozem skoj (Erazmo), Francuskoj (Rable, M ontenj) i Engleskoj. Poletni hum anizam renesanse slavi u ponovn om otkriću grčke filozofije - ra zno o bličn u lepotu um etničkih dela, p ro cvat čoveka, obrazovanost i in te lektua lnu slobodu. Renesansa je, najzad, čudesna m ešavina u kojoj nalazim o pronalazak štam parije, razvitak nauka (Leonardo da V inči, Kopernik) i zanesenost ezoterizm om i paranaukama. Jedan nem ački avgustinski m onah, M artin Luter, koji prokazuje izopačenost crkve, započinje reform aciju 1517. godine. Luter je ubeđen da jedino vera donosi spasenje i da je, prem a tom e, nepotrebno ići u crkvu radi otkupa spasenja. R eform acija doživljava nov zamah s onim koji je više nego nastavljač Luterove akcije: sa Žanom Kalvinom . On sa Luterom deli uverenje da darivanja u novcu ne m ogu zam eniti veru i da su Ijudi predodre đeni, ma šta čin ili, što se tiče njihove posm rtne sudbine (spasa ili p rokletstva). N asuprot tom e, za razliku od Lutera, Kalvin dopušta da je e ko n o m sko i društveno delovanje Ijudi u ovozem aljskom svetu opra vda n o. Ako je reform acija zahvatila mase, renesansa je više delo nekolicine prosvećenih učenjaka. No, uprkos to m e, novatorske ideje se, u političkoj i društvenoj oblasti, pojavljuju upravo u renesansi. Naime, sa renesansom se nam eće jedno novo shvatanje političke filozofije, praćeno sve jačim afirm isanjem centralnih vlasti. U Vladaocu (1516), delu upućenom M edičijim a, M akijaveli ističe rascep izmedu političkog i religioznog. Zahtevajući sa m o sta ln o st političko g , on u poredo iskazuje p rin cip snažne i m oćne vlade koja je u stanju da prezre svaki m oralni i religiozni obzir da bi zasnovala i održala koheziju Ijudske zajednice. Žan Boden (1530-1596), francuski pravnik i ekonom ista, javlja se, posle M akijavelija, kao te o re tiča r apsolutne m onarhije. U svojih Š est knjiga o R ep u blici (1576) on objašnjava da je društvo („re pu b lika") zajednica koja se m ože održati sam o ako njom e upravlja „su ve re n a vla st" koja je prevazilazi. Ta apsolutna i nedeljiva m oć je država. To političko p o tčin ja va n je se, m e đ u tim , ne zbiva sam o od sebe. Takva je poruka p rvih oblika u top ističkih m isli, koje, posle Platona,

Filozofija i d ru štv o

28

Idoli Id o li i lažni po j m o v i koji su već zaokupili Ijudski razum, pa se u njemu čvrsto u ko rije n ju ju , ne sam o da tako obuzim aju Ijudski duh, da se istini teško otvara pristup, nego se oni, ako je p ristu p i bio dan i d o p u šte n , vraćaju i smetaju kod sam og obnavljanja znanosti, ako se Ijudi u n a p rij ed ne opom enu da se p ro tiv njih, koliko je m oguće, zaštite. C etiri su vrste id o la koje zaokupljaju duh Ijudski. N jim a sm o porad i ja sno će n a d je n u li im ena, nazivajući p rv u vrs tu id o lim a p le m e n a , d ru g u id o lim a spilje, treću id o lim a trga i četv rtu id olim a teatra. Id o li plem ena im a ju svoj te m e lj u samoj Ij udskoj prirodi i sam om plemenu ili rodu Ijudskom e. Pogrešno se naime tvrd i da je čovječje osjetilo mjerilo stvari nego n a pro tiv, sve percepcij e kako osjetila, tako i um a zbivaju se prim jere no čovjeku, a ne univerzumu. Ljudski j e razum p o p u t neravna zrcala za zrake stva ri, koje svoju prirodu miješa s p rirodo m stvari, pa ih iskrivlju j e i prlja. Id o li pećine jesu id o li p o je d in o g čovjeka. Svatko na im e (pored zabluda Ijudske prirode uo pće) ima posebnu pećinu ili ru p u , koja lo m i i kvari svijetlo prirode; bilo zbog svačije osebu jn e i p o je d in a č n e na ravi, ili zbog

ra zličito sti utisaka, kako se ja vlja ju u p ristra sno j duši s predrasudam a ili u m irn o j i ra v n o d u š n o j d u ši ili to m e s lično, tako da je zaista Ijudski duh, kako je on d isp o n ira n kod p o je d in ih Ijudi, nešto različito, po tpun o sm ućeno, i, tako reći, slučajno. [...] Ima ta k o đ e r id o la kao što su oni iz m e đ u so b n o g saobraćanja i zajednice Ijudskoga roda, koje zbog trg o vine i udruživanja Ijudi nazivam o idolim a trga. Ljud i se naim e druže s pom oću g o v o ra ali se rije č i o d re đ u ju prem a p u čko m shvaćanju. I tako to loše i nezgodno o d re đ iva n je riječi na čudan način stješnjava razum. Ni defin ic ije i tu m a če n ja , kojim a se učeni Ijudi katkada o b iča va ju z a štititi i odb ra n iti od tog a, nikako ne isp ravljaju stvar. [...] Ima konačno idola koj i su ušli u duše Ijudske iz ra z lič itih filo z o fs k ih do g m a , a ta ko đ e r i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivam o id o lim a teatra, je r držim o da ima isto to liko proizvedenih i prikazivanih drama, koje su s tv o rile izm išlje ne i scenske svje to ve, koliko i prihvaćenih ili izm išljenih filo z o fija .[...] Francis B acon, N o v i o rg a n o n (1620), N aprijed, Zagreb, 1964, str. 51-53 (prev. V. D. S o n n e n fe ld )

Ideja dru štva od antike do klasičnog doba

29

stavljaju na ispit p o sto je ć i poredak i po ra đa ju nove političke i društvene ideale. Uz Tomasa Kampanelu, Tomas M or (1480-1535) zacelo predstavlja ponajbolje tu vrstu diskursa. U U to p iji, koju ob ja vlju je 1516, Tomas M or oštro kritikuje p o litič k i režim svog vrem ena. Usvajajući Platonovu m etodu dijaloga izm eđu jedne ličnosti i je d nog putnika, on pokazuje da se beda m ože staviti na dušu plem ićim a koji provode život u dokolici, ze m ljo p o s e d n ic im a koji svoja polja pretvaraju u pašnjake ili, pak, m onasim a prosjacim a. Nasuprot tom e, on - kroz usta m o replovca - opisuje o s trv o blaženstva, U topiju, na kome su zajednička dobra i dem okratija dva utem eljiteljska načela. Još neposrednije nego Tomas Mor, Etjen de la Boesi (M o n te n jo v prijatelj) zapitao se o razlogu poslušn o sti, o p riro d i odnosa izm eđu onih koji vladaju i onih kojim a se vlada, o dnosa koji se uspostavlja poglavito u punoj m oći države. lako ne daje jasan odgovor, u svojoj R aspravi o d o b ro v o ljn o m rop stvu (1549 ), La Boesi skreće pažnju na krupnu zagonetku koju predstavlja opčinjen ost Jednim ; drugim rečima, on skreće pažnju na onu političku vezu koja, na tako uznemirujući način, garantuje poslušnost svih po prirodi slobodnih Ijudi - sam o jednom od njih. Razum i pojedinac u klasično doba Sedam naesti vek je obeležen združenim u spo no m dva do tada nepoznata oblika predstavljanja sveta: ra cio na lizm om i in d ivid u a lizm om . Spisi Frensisa Bekona (1561-1626) p rvi ilustruju novo mesto koje je prid ato razum u. Za pisca dela N o v u m o rganum (1620) naučni zahtev se nalazi na spoju između teorijskog i praktičnog (izmedu razuma i eksperimentisanja). Poput Dekarta, Bekon potom definiše saznanje kao način da čovek zagospodari prirodom . Ali Bekonova je zasluga naročito u tom e što nas je živo upozorio na lenjosti duha /b o g kojih podležem o idolim a, slikama koje zam agljuju naše m oguće opažanje stvari. Sledeći logiku koju je zapodenuo B ekon, revolucija klasičnog doba se ogleda i u Spinozinoj filozofiji. N jegovo razmišljanje, sasvim oprečno Paskalovom gledištu, okrenuto je u po tp u n osti radikalnom i.jzdvajanju vere i razuma, teologije i filozofije. U ime slobode m išljenja Spinoza saterava u tesnac religijska i po litička verovanja. Štaviše, objašnjava nam taj filo zo f im anencije da zbog m n o gostrukih uzročnih veza izm eđu pojava, ono što u o b iča je no zovem o Bogom nije ništa drug o do Priroda („Deus sive n a tu ra "). Priroda se za Spinozu ispoljava d v o jn o : kao natura n a tu ra n s (m oć koja uzrokuje) i kao natura n a tu ra ta (stvarnost). K lasično doba znači, konačno, iifirm aciju pojedinca kao a uto no m n o g subjekta. Ta se a utono m n ost postiže u različitim oblastim a kao što su is tin ito , lepo ili pravedno.

30

Filoz o fija i dru štvo

O Levijatanu Je r p riro d n i zakoni, kao p ra v d a , p ra v ič n o s t, s k ro m n o s t, m ilo s rđ e i, ukratko, č in je n je d ru g im a onako kako b ism o ž e le li da se na m a č in i, sam i po sebi, bez straha od kakve sile koja će izn u d iti n jih o v o po što va n je , p ro tiv n i su našim p riro d n im strastima koje nas vod e p ristra sn o sti, oholo sti, osve ti i sličn o m . A spo razu m i bez mača sam o su reči, i bez ikakve snage uo pšte da čoveka obezbede. S toga, u p rkos p o s to j anja p riro d n ih zakona (koje će svako p o š to v a ti kad ima vo lju da ih po štuje , ako to može da čin i a da p ri to m bude bezbedan), ako nije u sta novljen a nikakva vlast ili n e d o v o ljn o jaka za našu bezbednost, svaki čove k želi i može zakonito da se o slo n i na svo ju snagu i veštinu da bi se ob ezb ed io p ro tiv ostalih Ijudi. (...] Je d in i način da se u sp o sta vi takva zajednička vla st koja m ože biti spo sob na da Ijude b ra n i od zavoj evača spo lja i od p o vred a koje je d n i d ru g im a nanose i da ih o b e zb e d i tako da svo jo m m a rljiv o š ć u i p lo d o v ima zem lje m o g u da se ishrane i da za d o vo ljn o žive je ste da sve svo j e m o ć i i svu svoju snagu p o ve re jedno m čoveku, ili je d n o m skupu Ijudi, koji će m o ći sve n jih o v e vo lje pute m većine glasova da svede na jednu v o lju . A to će reći da o d re d e jednog čoveka ili je d a n skup Iju d i koji će b iti n o sio ci n jih o v e lič n o s ti, i to tako da svaki p o je d in a c bude a u to r ili prizna sebe a u to ro m svega onog što ura di, ili naloži da se ura di, onaj ko je nosilac n jih o v e lič n o s ti u stvarim a što se tiču zaje d n ičko g m ira i be zbe dn osti, i da u to m e svaki pojedina c p o tč in i svo ju v o lju v o lji nosioca zajedničke lič n o s ti, a svoje rasuđivan je n je g o vo m ra su đivanju. To je

nešto više nego p rista n a k ili saglasnost. To je stvarno je din stvo svih pojedinaca u je d n o j isto j ličn o sti, stvoreno sporazum om svakog sa svakim, na taj način kao da bi svaki rekao svakom d ru g o m : O vla šću je m ovo g čoveka ili ovaj skup Ijud i da m nom e vlada i na njega p re n o sim svoje pravo da to sam č in im , pod u slovo m da i ti svoje pra vo na njega preneseš i da na isti način o d o b riš sve njegove radnje. Kad se ta ko u č in i, onda se m noštvo Ijudi, na taj način sjedinjeno u je d n u ličn o st, naziva država, latinski civita s. To je postanak onog velikog Levijatana, ili, bolje, da se izrazim o s više po štovan ja , o n og sm rtn o g boga kom e d u g u je m o , pod b e s m rtn im Bogom , svoj m ir i svoju odbranu. Jer b la g o d a re ći o v la š ć e n ju koje mu je svaki p o je d in a c u drža vi dao, on raspolaže sa to lik o m o ć i i snage koje su m u date da p o m o ć u straha od te m oći i snage može da usm eri volje po je din aca na m ir u n u ta r zajednice i na uzajam nu p o m o ć p ro tiv spoljašnjih n e prijatelja. I u njem u se sastoji suština države koju ćem o definisati kao je d n u lič n o s t čije rad nje izvesno ve liko m n o š tv o Iju d i, na osn ovu u za ja m n o g s p o ra z u m a , p rim a kao autor, i to svi p o je d in c i od kojih je m n o štvo sa sta vlje n o , a sa cilje m da je d in stve n a lič n o s t m ože da ko risti snagu i sred stva svih onako kako to sm atra p o g o d n im za n jih o v m ir i zaje d n ičku o d b ra n u . N osilac te lič n o s ti naziva se suve re n , i kaže se da n je m u prip a d a suve ren a vla st, a svi o s ta li su njeg ovi p o d a n ic i. Tomas Hobz, L e vija ta n (1651), Kultura, B eog rad , 1961, str. 14 7-14 8, 151-152 (prev. M. M a rk o v ić )

Ideja d r u š tva od antike do klasičnog do ba

31

Ovi p ojm ovi će ubuduće im ati sm isla sam o u odnosu na razum, čulnost ili konvencije Ijudi i neće se m e riti više m erom bilo kakvog božanskog entiteta. Dekart (1596-1650) tako pokazuje da je sam o čovek subjekt istine, te da je nauka zasnovana sam o na onom što je prirodno, racionalno i podložno m atem atizaciji. U poredo s tim , na polju estetike, lepo i istinito više nisu isto (kao što je tv rd io Boalo). Umetnička izvrsnost se oslobađa svakog iskušenja da traga za opstim zakonima. Kao što je, među prvim a, tv rd io opat Dibo (Kritička razm išljanja o poeziji, slikarstvu i m uzici, 1719), ukus postaje naprosto stvar subjektivno g suda. Primenjen na analizu društva, taj p re lo m n i trenutak, kojim je pojedinac uzdignut u novu težišnu tačku, d ob ija sledeći oblik: p o litički le g itim ite t i a u to rite t nisu više, u očim a analitičara prava, te ološke prirode, već potiču od čisto Ijudskih konvencija. To je polazna lačka učenja o p riro d n o m pravu. Zasluga je dva pravna stručnjaka, Grocijusa (0 p ra vu rata i m ira , 1625) i P ufendorfa (D užnosti čoveka i građanina, 1673), što su izrekli te m e ljn e p rin c ip e onoga što se može nazvati i prvim teorijam a društven og ugovora. Prirodno stanje i društveni ugovor G rocijusovo izlaganje počiva, pre svega, na jednostavnom postulatu: rođeni kao nezavisni i jednaki Ijudi su izvor svakog suvereniteta i prirodn o su obdareni jed nim obliko m d ru š tv e n o s ti koji ih nagoni da, u obzirnom uvažavanju drugog, sklope u g o v o r kako bi obrazovali društvo. U g ovo r je sklopljen izm eđu građana i obavezuje ih na poštovanje tu đ ih prava, kao i na poslu šno st d rž a v i-d ru š tv u . Pufendo rf će tu shem u učin iti nešto tananijom tim e što će razlikovati dva osnovna ugovora. Zahvaljujući prvom (pactum societatis) Ijudi napuštaju priro d n o stanje da bi stup ili u dru štvo . Z a h valjujući drugom (pactum subjectionis) oni kojima se upravlja obavezuju se na poslušnost upravljačim a, čija je dužnost da deluju u cilju opšteg dobra. Ma koliko zavodljive, te su teorije ipak naišle na jedan pravi, suštinski problem : kome se obratiti za pom oć i kako opravdati građanski otpor u slučaju da oni koji upravljaju ne ispune svoju ugovornu obavezu? Razrađujući nov o b lik teorije d ruštven o g ug ovora, Tomas Hobs (1588-1679) d e lim ič n o odgovara na to pitanje. Za tog engleskog m islioca, pristalicu apsolutne m onarhije, koji piše u politički uzburkanom periodu (godina 1648. je godina engleske revolucije, dok je kralj Čarls I p og ub ljen 1649), pitanje se p riro d n o od n o si na građanskost*, pravo na pobunu i legitim nost vladara. Intelektualno gledano, * C itizenship - p o litič ki, p ra vn i, so cija ln i status gra đa nin a. (prim . red.)

32

Filozofija i dru štvo

Od ugovora (Džon Lok) do tržišta (Adam Smit): geneza ekonomske ideologije Najveća Lokova o rig in a ln o s t j e u to m e što se u d a ljio od H obsove defin ic ij e p riro d n o g stanja. Za Loka slobo da koju je Bog p o d a rio Iju d im a u o b liče n a je z a h va lju ju ći p riro d n im pra vim a kakva su, re d o m , pra vo na lič n i in te g rite t i pra vo na v la sn ištvo nad d o b rim a stečenim radom . U priro d n o m stanju p o je d in c i prisvaja ju ta čn o o n o lik o koliko im je po tre b n o . A li neki znaci, kao što je novac, podstiču razm enu i p riva tivn o nagom ilavanje dobara. O tuda slede na pe to sti koj e do vod e u pitanje do b ro funkcionisanje Ijudske zajednice. Stoga valja, zahvaljujući društvenom ugovoru, zam e n iti u p o tre b u svačije sile up otrebom sile sviju. Tako će, zahvaljujući javnoj vlasti, u društvu biti obezbeđeno po štovan je p riro d n ih prava. Lokovu filozofiju, koja povezuje prirod no stanje, rad i svojinu, preuzim aju na svoj način rani libera ln i ekonom isti. Svakako, već je u im e p rirode , ali p rirode kao božanskog proizvoda, fiziokratska škola - sa Fransoa Keneom na čelu, piscem Ekonom ske tab/ice (1758) - izvela je d in o načelo valjane ekonom ske p o litike : la is s e r faire, la is s e r passer. Kariku izm eđu te o rija p riro d n o g prava i klasične po litičke ekonom ije nije skovao Kene, već Mendvil. U Bajci o pčelam a (1706), posrednoj kritic i Lokove p o litičke filo zo fije , M endvil ukazuje na jedan složeni sofizam koji će u ekonom iji postati čuven: luksuz i bogaćenje jednih, objašnjava on, nužni su za održavanje de la tn osti dru g ih . O čišćen od pozivanja na božansko, taj obrazac v o d i zakonu o sp o n ta n o m m eđ u so b n o m usklađiva-

nju individualnih interesa zahvaljujući tržištu. Za Adam a Sm ita [Istraživanje p riro d e i uzroka b o g a ts tv a n a ro d a , 1776) sve se o d vija pre m a to m m ode lu , kao da, usled de lo va n ja jedne „n e v id ljiv e ruke", tržišn o m regulacijo m zbir posebnih interesa tv o ri opšti interes. Tako biva racionalno obrazložen ekonom ski liberalizam . P. Rozanvalon (U to p ijs k i k a p ita liza m , 1979) sm atra da se taj prelazak sa ug ovo ra na tržište kao p u t utem eIjenja dru štva m ože o b ja s n iti up ravo teškoćam a sadržanim u te o rija m a o d ru š tv e n o m u g o vo ru : „P ojam nevid ljiv e ruke d o zvoljava da prevaziđem o tu teškoću zasnivanja o b lig a c ije u d ru š tv e n o m u g o v o ru , a da se pri to m ne vra tim o shva tanju o de sp o tskoj intervenciji. Taj pojam om ogućava da se razm išlja o je d n o m d ru š tv u bez centra, o - praktično rečeno - ukida nju razlike izm eđu s p o lja š n jo s ti i unutrašnjosti, između pojedinca i društva". Na te teorije tržišta (čiju kasniju sud binu znamo) nakalem iće se, u političkoj ekonom iji, različite verzije onoga što valja nazvati u tilita rizm o m . Prvu i najpoznatiju od tih verzija d u g u je m o D žerem i Bentam u (17 48 -183 2), briIjantnom predstavniku engleske škole filozofskog radikalizma. Inspirisan Helvecijem - koji je u delu O d u h u (1758) tv rd io da su naše m isli p ro iz v o d naših ču ln ih utisaka - Bentam predstavlja čoveka kao živo tin ju o s e tljiv u na uživan je i na bol. Kao o s n iv a č socija ln e i penalne a ritm e tike, on otva ra p u t te o rija m a o ko risn o sti i p rin c ip u ra ču n ice koja se o d n o s i na Ijud sko ponašanje.

Ideja društv a od antike do klasičnog d o ba

33

lazvoj egzaktnih nauka i m ehanicističke paradigm e je uveliko uticao na Hobsa. Njegov projekt teži da, ana log n im putem , p o litičku filo /o fiju pre tvo ri u nauku. Veran kartezijanskoj m e tod i koja nalaže da se celina razloži na svoje najp ro stije elem ente da bi se re ko n stru isala celina, Hobs postulira da p riro d n o stanje od g ova ra tre n u tku lazgradnje društvenog. Za njega priro da više nije nešto na šta se Ireba pozivati (kao što je to bio slučaj u g rčko j filo z o fiji). O n joj se sada razm išlja kao o ratn om sta nju svih p ro tiv s v iju , sta n ju koje valja prevazići da bi se izgradilo dru štvo . Prema autoru Levijatana (1651), naim e, p riro d n o stanje su p ro tstavlja Ijude jedne drugim a, Ijude koji su m ašine želja, čijim delim a upravljaju takm ičenje, podozrenje i slava. U to j situ a ciji „č o v e k je čoveku vuk" i svako oseća nesavladiv strah od sm rti. S toga, da bi uživali svoje p rirod no pravo na život, p oje d in ci sklapaju u g o v o r u korist treće strane koja ne učestvuje u to m sporazum u. Taj tre ći je država (Levijatan, tj. [biblijski] kit). Zauzvrat, te za h va lju ju ći svojoj javnoj m oći, država garantuje bezbednost svim a. Državi je u interesu da igra tu igru, je r ako bi podlegla iskušenju tira n ije (dakle, ako bi se ponovo javila nesigurnost), nestale bi i same osnove ugovora. Delo Džona Loka (1632-1704), teoretičara druge engleske revolucije iz 1688. godine (koja je označila pobedu parlam entarne m onarliije), upisuje se takođe u niz teorija o društvenom ugovoru. Lokova politička filozofija (Druga rasprava o vladi, 1690) uživala je u svom vrem enu veliko poverenje. Ona je uveliko uticala na osnivače političke ekonom ije zato što je prvenstveno opravdavala privatno vlasnistvo. Ali, pokazala se i kao opasno oružje protiv apsolutizma. M ožem o je, naim e, čitati i kao opravdanje prava na građansku neposlušnost, prava na otpor naroda kada postojeća vlast ne poštuje prirodna prava.

34

Fil o zofija i društv o

Duh prosvetiteljstva O sam naesto stole će je pro žeto v e ro m u je d in s tv o i n e p ro m e n ljivo st uma. On je isti za sve m isleće subjekte, sve nacije, sve epohe, sve kulture. Iz m ene re lig ijskih d o g m i, m o ra ln ih maksima i uverenja, teo rijskih m išljenja i sudova, može se iz d v o jiti nešto č vrsto i p o sto ja n o što istrajava u sam om sebi, i što u tom identitetu i istrajnosti izražava pravu suštinu uma. [...] Tako se fen om en kretanja planeta, koji je Kepler uzeo kao celinu , pokazuje kao kom pleksna tvorevina . On se svodi na dve osnovne fo rm e zakon ito sti: na zakone s lo b o d n o g pada i na zakone centrifugalnog kretanja. Galilej i Hajgens su o d v o je n o istražili i jednu i drugu, i strogo ih saznali: sada je sam o tre b a lo da se on o što je tu o tkrive n o o b u h va ti i o b je d in i u je d n u du ho vnu tačku gledišta. N jutno vo veliko po stign uće ležalo j e u to m objedinja van ju . [...] FHozofija osam naestog veka svugde nastavlja na taj p o je din ača n primer, na m etodsku paradigm u N jutnove fizike; ali je odm ah preokreće u ono što je opšte. Ona se ne zadovoljava tim e da analizu shvati kao veliko intelektualno oruđe m atem atičko-fizikalnog saznanja, nego u njoj v id i nužan i ne ophodan p rib o r za svako m išlje-

nje uopšte. S re d in o m veka odlučena je pobeda to g shvatanja. Ma koliko se po je din i m is lio c i i po je din e škole razilazili u svojim rezultatim a, u toj saznajnoteorijskoj p re m is i on i se slažu. Volterov Traite de M etap hysique , Dala m b e ro v „U v o d u E n c ik lo p e d iju " i Kantovo istraživanje o ja sno ći načela prirodne religije i m orala go vore ovde istim jezikom. Svi oni izriču da se pravi m etod m etafizike u o sn o vi slaže s on im koji je N jutn uveo u saznanje p riro d e i koji je tu im ao tako plodne posledice. Volter izjavljuje da čovek, ako hoće da se drzna da p ro d re u unutrašnje suštastvo stvari i da ih sazna po njihovom čistom Po-sebi, smesta opaža granice svoje sp o sob no sti: vid i da je stavljen u položaj slepca koji treba da rasu đu je o s u štin i boje. Analiza je, m eđ utim , štap koji je m ilostivna p riroda dala u ruke to m slepcu. O prem ljen njom e , on je kadar da, pipa jući pojave isp red sebe, zapazi njihov sled, njihov poredak, a to je sve ono što m u je p o tre b n o za njegovu duho vnu o rije n ta c iju , za o b liko van je života i nauke. Ernst Kasirer, Filozofija p rosvetite ljstva , Gutenbergova galaksija, Beograd , 2003, str. 20 -21, 2 7 -2 8 (prev. D. Basta)

2. OD FILOZOFIJA ISTORIJE DO PRETEČA SOCIOLOGIJE

Ponesen filozofskim poletom klasičnog doba, X V III vek - vek prosvećenosti - slavi razum. A li, odsad će to biti razum p ro čiš ćen od svakog ostatka m etafizike. Nije više reč o to m e da se na Lajbnicov (1646-1716) način, na prim er, poistovete razum , ap so lu tn i logos i liog. Kantov „kopernikan ski o b rt" d e fin itiv n o postavlja čoveka u centar sveta. Sa Kantom se stvarno st is c rp lju je u fe n o m e n u , sa/nanje u iskustvu. Pravo rečeno, istina p o s to ji sam o kao čovekova konstrukcija. „Im aj hrabrosti da se služiš so p s tv e n im razum om - t o je, dakle, lozinka p rosve će no sti" (Kant, O dg ovo r na p ita n je : šta je to prosvećenost?, 1794). Taj novi intelektualni stav objašnjava interes za m etode i sistem e saznanja. Na D idroov i D alam berov pod sticaj E n ciklo p e d ija - čije se objavljivanje proteže izm eđu 1751. i 1773. g o d in e - sum ira Ijud:.ka znanja. Ljudski razum radi na fo rm a lizo va n ju stva rn o sti kroz inehanicističke i naturalističke filtere kakve ve liča ju m aterijalistički lilozofi (Holbah, Helvecije, Lametri, M operti). Z a hvaljujući uvođenju •.hema njutnovske fizike društvo postaje m ehanizam koji se, u m islima, može rasklopiti i sklopiti. Po uzoru na „d o b ro g divljaka" prirodno postaje oblik „p re d so cija ln o g ". Stoga Ruso nije slučajno strastveni citalac prirodnjaka Bifona (1707-1788), pisca je d n e ob im n e i sinteličke P rirodne is to rije u duhu enciklopedista. Kako preći složen i zapetljan put koji vodi od duha prosvećenosti ilo preteča sociologije? Da bism o sledili tu stazu, m oram o prvo napom enuti da se pro sveće no st povezuje s n a p re tko m (razne filozofije r.to rije ), te p ro m išlje n im (M onteskje) i v o ljn im (Ruso) uređivanjem dništva. Ponekad je Francuska revolucija prikazivana kao istorijski i/ia z tog kretanja. Ona je, m eđutim , u im e tra d ic ije , žestoko osuđivana. Na pom alo začuđujući način nastanak so cio logije treba postaviti upravo na m n o go bro jn im raskršćima prosvećenosti i tradicionalističke kritike, političkih revolucija i industrijskih prom ena. Ogist Kont jn, van svakog spora, n a jg rla tiji glasnik te nove sinteze tra d icije i m o d e rn o s ti, one ču d n e a lh e m ije koja će iz ro d iti prve sociološke lnorije.

Filozofija i društv o

36

Tri vrste vlasti N ajprije su bile božanske vlasti, koje su Grci nazivali „te o kra tskim ", a za koje su Ijudi vje ro va li da u nj ima b o go vi o d re đ u ju sve stvari; bilo je to doba p ro ro čišta , koji su najstariji od svih stvari kojim a se čita u povijesti. Druge su b ile h e roj ske vla sti, zapravo aristokratske, što znači „vladavine op tim ata", u značenju „na jja čih ", i također na grčko m „vla da vine Heraklida", ili onih koji su Heraklove rase, u sm islu „p le m e n itih "; o n i su b ili rasuti po cije lo j G rčkoj, ali je na koncu ostala spartanska vlast. Iste takve bijahu „vla da vine kureta", koje su Grci vid je li u S atu rniji, tj. d re vn o j Italiji, na Kreti i u A ziji, i, konačno, „vladavina kvirita" kod Rim ljana, tj. naoružanih svećenika na javnom skupu. Po njima su, zbog razlikovanja p le m e n itije prirode, za koju se držalo da je božanskog porijekla, a što sm o ranije rekli, sva građanska prava pripadala isklju-

čivo vladajućim redovim a tih heroja, a pleb ejcim a za koje se sm atralo da su životinjskog po rijekla, dopuštalo se sam o da žive i koriste prirodnu slobodu. Treće su Ijudske vla sti, u kojim a se zbog jednakosti prirodne inteligencije, a to j e prava Ijudska priroda , svi izjednačuju zakonim a, i to zato je r su svi ro đeni s lo b o d n i u svojim gradovima koji su ili pučki i slo bo dni, gdje svi ili većina čine pravedne snage grada, po č ijim su p ra ve d n im snagam a oni g o sp o d a ri pučke slo b o d e , ili su m ona rhije u kojim a on arsi sve svoje podanike izjednačuju svo jim zakonim a, i b u du ći da sam o on i po sje duju svu oružanu silu, samo se oni odlikuju uljuđe no m p riro d o m . G iam batista V ico, N ačela no ve znanos ti (1725), N a p rij ed, Z agreb, 1982, str. 4 1 9 -4 2 0 (prev. T. V ujasino vić-R oić i S. Roić)

Šarl de Monteskje (1689-1755) Šarl de M on te skje je, kao plem ić i zem ljoposednik, rođen 1689. godine u zamku La Bred (Bordo) pod im enom Šarl-Luj de Sekonda. M on te skje studira pravo i postaje ad voka t, a zatim savetnik parlam enta u Bordou. Potom pohađa s lo b o d o u m n e kru g o ve u Parizu i a n o n im n o o b ja v lju je , 1712. godine, Persijska p ism a . U to m delu, zam išljen oj pre p isci izm eđu persijskih putnika koji otkrivaju Evropu, a naročito Pariz, M o n te skje se upušta u oštru društvenu kritiku (pre svega kritiku despotizm a Luja XIV). On tu , na prim er, zastupa m išljenje da je razvod norm alna stvar, je r je d o b ro da žena koja se dosađuje može p ro m e n iti muža i imati dru gu decu; ili da je d e m o kra tija , u te o riji, najbolji od svih po litičkih sistema, ali da je, u stv a rn o s ti, na jkrh kiji i

da ga je najteže održati, jer su Ijudi prirodno nesprem ni da sebi nam etnu discip lin u koju zahteva po litička vrlina (to je čuvena „a p o lo g ija tro g lo d ita "). Pošto je dao ostavku na svoje funkcije, M onteskje putuje po Evropi i konstatuje raznolikost zakonodavstva od jedne zem lje do druge. Tada sastavlja Razmatranja o uzrocim a veličine ip r o p a stiF tim lja n a (1734), zatim Duh zakona (1748), delo koje će - uprkos osudi crkve - doživeti ogrom an uspeh. Monteskjeove suptilne analize, koje će postati slavne, najviše će žigosati jedan u to p ista , M o re li, a u to r Z akonika p rirod e (1755). U im e kritike vlasništva i države M oreli tvrd i da je pouke o Ijudima bolje izvlačiti iz načina na koji ih je p riro da o b liko va la nego iz onoga kakvi on i stva rn o jesu.

()d f ilo z ofija is torije do preteča s o c io lo g i j e

37

1 ISTORIJA I DR U ŠTVO I ilozofije istorije Ideja razuma se u XVIII veku ispoljava, pre svega, kroz ideju pro'iresa. Filozofije istorije - izraz koji je Volter skovao 1765. godine - t r u de se da form alizuju napredak društava koja nagom ilavaju znanje i mudrost. Kantova Ideja opšte istorije usm erena na ostvarenje svet•kog građanskog poretka (1784) otkriva tu o p tim ističku veru prot.većenosti u razum koji je u stanju da odgonetne, ne bi li je poboljšao, '.ifru koja organizuje p riro d n i i Ijudski poredak. U velikim sintezam a filozo fije isto rije koje je dalo doba prosvecenosti (Volter, Tirgo, Šastli, Herder...) dva čoveka zauzimaju posebno mesto: Đanbatista Viko (1668-1744) i markiz Kondorse (1743-1794). I’rvi je autor N ačela nove nauke o z a je d n ič k o j p rir o d i nacija (1725). Vikoovo poštovanje činjenica, njegova re šen ost da izgradi isto riju opštih činjenica, institucija i jezika, sva ga to čini filo zo fo m čija je piižnja okrenuta onom e što će kasnije biti nazvano „teškom " istorijom, onom istorijom koja se odvija u skladu s logikom koja nadilazi događaje. Pravi pronalazač jedne „laičke te o lo g ije božanskog providenja" (F. Jonas), Viko smatra da se čovečanstvo razvija u skladu s Itočlanom cikličn o m logikom . Svakom od tri doba, koja daju ritam i.i/v o ju čovečanstva, odgovaraju određene Ijudske prirode, ali i vrste pmva, vladavine, jezika, razum a... Ta tri razdoblja su: doba bogova (doba pesnika, teologa, tvoraca lo(jendi), doba heroja (u kojem d o m in ira a ristokratski duh); to je r.tupanj Ahila i Romula, Ijudi koji sebe sm atraju herojim a i sinovim a hogova; najzad, doba Ijudi, doba „Iju d ske i um ne p riro d e ". Taj stupiinj karakterišu duh jednakosti, m isao, razum i dužnost. Sa m arkizom K ondorseom im am o posla sa čovekom strasno /.ilju b lje n im u m atem atiku, ubeđenim ra cio n a listo m i borcem za indnakost polova i rasa. Kondorse je napisao za vrem e terora, u /u i bi i iščekivanju presude, knjigu pod na slovo m N a crt is to rijs k o g p ii'g le d a n ap re tka Ijudskog duha (1795). U to m radu, pravom saJolku glavnih tekovina filo zofije XVIII veka, Kondorse detaljno opinuje deset etapa kroz koje je čove čan stvo pro šlo da bi se u p u tilo piom a „is tin i i sreći". U spektru Ijudske is to rije Francuska revoluci|.i /iiu zim a kraj devetog perioda. Z a h va lju ju ći napretku prosvećenosti i v rlin i p osle d n ji m om enat biće m o m e n a t d ruštvenog stanja, covekovih prava i socijalne jednakosti. Iln /u m i društveno uređenje Ne o du staju ći od principa razuma, M onteskje raskida sa evoluulonističkim i p rog re sističkim tum ačenjim a istorije, p o put V ikoovog

Filozofija i dru š tvo

38

0 zakonima O zakonim a uopšte U najširem značenju zakoni su nužni odnosi koji proizlaze iz prirode stvari, pa u to m sm islu sva bića imaju svoje zakone; božanstvo im a svoje zakone, m aterijalni svet ima svoje zakone, du ho vna bića viša od čoveka im aju svoje zakone, zveri im aju svoje zakone, čovek im a svoje zakone. Oni koji su kazali da je slepa sudba p ro izve la sve p o ja ve koje v id im o u svetu izrekli su veliku besm islicu, je r im a li ičeg b e sm isle n ije g nego što je slepa sudba koja bi proizvela razumna bića. Postoji, dakle, jedan prvobitan um, a zakoni su o d n o s i koji se nahode izm eđu njega i različitih bića, kao i među so b n i o d n o si tih različitih bića. [...] O pozitivnim zakonima Zakon, u o pšte uzev, jeste Ijudski um , ukoliko up ravlja svim narodim a na Z em lji, a p o litič k i i građanski zakoni svake nacije m oraju da budu sam o po seb ni slu čaje vi prim e n e tog Ijudskog uma. Oni m oraju da budu u toj m eri prim ereni na rod u za koji su stvo re n i da će veom a redak slučaj b iti da zakoni je dn e nacije m o g n u o d g o va ra ti nekoj d ru g o j naciji. Oni tre b a da se slažu s p riro d o m i načelom vladavine koja je ustanovljena, ili koja se želi u sta n o viti, bilo da

je tvo re , kao što čine p o litič k i zakoni, bilo da je održavaju, kao što čine građanski zakoni. O ni treba da stoje u od n o su s fiz ič k im iz g le d o m zem lje: s h la d n im , v re lim ili u m e re n im p o d n e b lje m , sa svo jstvim a zem ljišta, n je g o vim po lo žajem, veličinom , s načinom života naroda, već prem a to m e jesu li ovi zem ljo ra d n ic i, lo vci ili pa stiri; on i m oraju da o d go varaju stepenu slo bo de koju uređenje m ože da podnese, relig iji stanovnika, n jih o v im sklo no stima, bogatstvim a, njiho vom broju, njih o vo j trg o v in i, ob iča jim a , navikam a. Najzad, zakoni stoje u o d n o sim a jedni s dru g im a , sa svojim p o re klo m , ciIjem zakonodavca i p o re tko m stvari na kojim a su ustanovljeni. Zakone treba po sm a tra ti u svim o vim vid o vim a . U pravo to preduzim am da učinim u o v o m e delu. R azm otriću sve te odn o se : svi zajedno o n i čine o n o što nazivam d u h o m zakona. Političke zakone nisam razdvojio od građanskih. Jer, budući da se ne bavim zakonim a već du ho m zakona, i pošto se taj duh sastoji u raznim od n o sim a u kojim a zakoni m ogu da stoje prem a raznim stvarim a, m orao sam manje da sle d im p riro d n i poredak zakona neg o li poredak tih odnosa i stvari. M onteskje, 0 d u h u zakona (1748), Filip V išn jić, B eograd, 1989, to m I, str. 11, 1 6 -17 (prev. A. M im ica )

Od f i l o zofi j a is torije do preteča s o c io lo g ije

39

jli Kondorseovog. M onteskj ea m nogi sm atraj u pravim pretečom sociologij e baš zato što se ograđuje od svakog norm ativnog gledišta. Da bi bila procenjena stvarna o rig in a ln o s t M onteskjeovih ideja, Ireba se p o d setiti okvira intelektualne rasprave koja je, na p re lo m u XVII i XVIII veka, m eđusobno suprotstavljala slobodne duhove (Bel, I ontenel) i crkvu ili, tačnije rečeno, njene prop oved nike (Bosije). S lobod n i duh o vi, koji su n e u m o rn o raskrinkavali m etafizičke i leološke sistem e, prvi rado podvlače krajnju raznovrsnost načina organizovanja Ijudi u društvo. Ono što ti slobodni duhovi ističu, to je mižno relativna - čak i iracionalna - p riro d a Ijudskih ustanova. Kao borci za to le ra nciju , oni ukazuju na a p s u rd n o s t sistem a koji jednu vrednost ili jednu instituciju uzdižu do apsoluta. Na strani katoličke p ra voverno sti spajaju se vera i razum , proizvoljnost i nužnost. N asuprot s lo b o d n im m islio cim a, Bosije sm atra (la je haos Ijudskih društava sam o p rivid a n . Naime, ko g od se uzdigne iznad zam ršenog spleta događaja, videće da d e lovan je Ijudi ne vodi slučaj, već plan proviđenja. „Tako Bog vlada svim narodim a. N em ojm o više g o v o riti o slučaju ni o sreći, ili naprosto g o v o rim o ii njim a kao o drugom nazivu za naše neznanje. Ono što naš nesi(jurni sud smatra slučajem , zapravo je plan koji je zacrtao jedan viši i.tid, odnosno onaj večni sud koji u sebi sadrži sve uzroke i sve posledice u istom poretku. Tako, sve d o p rin o s i istom cilju; a u nem ogućnosti da shvatim o tu celinu, nailazim o na slučaj ili na nepravilnost u pojedinačnim okolnostim a" (Bosije, Rasprava o svetskoj isto riji, 1681, ileo III, gl. 8). Pošto je poredak sveta puki proizvod Boga, zaključuje liosije, postoji sam o jedan m ogući stav za sve sm rtnike (uključujući i vladare) - da mu se podrede. Duh zakona I M onteskje m isli da je društvena s tv a rn o s t uređena i da se povinuje nekoj logici. A li, to saznanje nije stvar vere ili m orala. Razum evanje socijalno g sveta pretp osta vlja , pre svega, konačno napu■•lanje, po ugledu na slob o dn e d u h o ve , svakog verovanja u plan p ro viđ e n ja , u ko rist analize uzroka koji o b lik u ju d ru š tv e n i svet. D rugo, treba „o p is a ti ono što jeste, ne ono što m ora b iti". „Is p itivao sam najpre Ijude", piše M onte skje već u p re d g o vo ru za D uh ■■.ikona, ,,i p o m is lio da, u onoj beskrajno j raznovrsnosti zakona i običaja, oni nisu v o đe ni je d in o s v o jim h iro v im a ." U to m e je jedna od crta M o nteskje o vo g so cio lo ško g genija. U nabrajanju i o pisivanju te skupine navika, običaja, načina postupa nja, ve ro va n ja ... on o lkriva uređenu celinu kojoj n e ko liko d u b o k ih uzroka o bezbe đuju čvrstu povezanost.

Filozofija i dru štvo

40

Monteskjeova politička teorija M onteskje se od lu čio da svet Ijudi p o jm i počev od časa kada je on uklopljen u p o litički poredak, zato što, u njegovim očima, „društvo bez vladavine ne bi m o g lo op stati". On predlaže

da razlikujemo tri vrste vladavina - republikansku, m onarhijsku i despotsku - koje definiše njiho vom p rirodo m (ko je pritežalac suvereniteta?) i n jih o vim načelom (pokretač političkog delanja).

Režim

R epublikanski

M o n a rh ijski

D e spo tski

P riroda

Narod je suveren

Kralj je suveren, vlada prem a u tv rđ e n im zakonim a i oslanja se na p o sred ne vlasti

D e spo t vlada bez zakona, p ra v ila i p o sre d n ih vla s ti

N ačelo

V rlina

Čast

Strah

R e pu blikan ski režim fu n kcio n iše z a h v a lju ju ć i v rlin i ili, d ru g im rečim a, Iju b a v i pre m a ja vn o j stva ri (res p u b lic a ), tj. sm islu za ko le ktivn o . Zavisno od to g a da li narod poseduje suv e re n ite t d e lim ič n o ili u p u n o j m eri, režim je aristo kra tski ili d e m o kra tski. M o n te skje će se ja sno o p re d e liti za aristokratski režim uglavnom zato što j e na ro d u c e lin i n e d o v o ljn o spo soban da na n a jb o lji način upravlja javn im p o slo vim a . U m o n a rh ijsko m režim u p o tre b n i su „ka n a li kojim a teče m o ć ". Posredna vlast, po to m osn ovu, prip a d a ple m stvu . A li da bi o n o u če stvo va lo u p o litičko j igri, treba ga p o d sta ći da uloži napor. To je uloga sistem a časti, skupa prvenstava i odličja koji zadovoljavaju p riro d n u taštinu plem stva.

Da bi izbegao despotsko iskušenje, Monteskje odaje hvalu vrlinam a podele vlasti (na izvršnu, zakonodavnu i sudsku), jer, piše on, „vlast obuzdava vlast". Pošto prim ećuje da se u pogledu m oći suđenja ne postavlja problem kome će ona biti dodeljena, je r nije poverena nekom o d re đ e n o m d o m u , M onteskje predlaže da se izvršna vlast dodeli m onarhu, a zakonodavna, pak, telu sastavljenom od predstavnika naroda i telu sastavljenom od predstavnika plem stva, čije će se odluke m eđusobno uravnotežavati. Kao što je podvukao Luj Alister u knjizi M onteskje: p o litika i istorija (1959), takav dijagram odražava najbolje interese je dn og liberalnog aristokrate koji je sm erao da zaštiti svoju klasu kako od krajnosti m onarhije, tako i od sub verzija dem okra tije.

Od filo z o fija istorije do preteča s o c i o l o gije

41

U svojim R azm atranjim a o uzrocim a veličin e i p ro p a s ti R im ljana (1734) M onteskje je već bio stavio do znanja da „s v e to m ne upravlja sudbina", d ru g im rečim a, da se istorija ne da svesti na pojedinačne uzroke. „R im lja n i su uspeli da zavladaju svim n a rodim a ne sam o ve štino m ratovanja već i s v o jo m ra zb o rito šću , m udrošću, ustrajnošću, Ijubavlju prem a slavi i O ta džb ini" (gl. XVIII). To što je Rim pobeđen ne m ože se, dakle, o b ja sn iti sitnim uzrocim a (prostim vojnim propustim a, na prim er), već sam o gubitkom razboritosti, mud ro sti... Širenje Carstva iskvarilo je p o litičke i građanske vrline na kojim a se zasnivala njegova vojna veština. Tako je Rim uvučen u vrtlog svog propadanja. Po ugledu na ovu sociolo ško-istorijsku analizu, istraživanje uzroka navodi M onteskjea na p ro učavan je zakona, „nužnih odnosa koji proizlaze iz p rirod e stvari". Reč zakon dobija za njega dvostruko značenje. Ona označava, prvo , u skladu s logikom N jutnovih radova, fizičke zakone koji su n e p ro m e n ljivi odnosi između prirodn ih pojava. A li, zakoni su i pravila proistekla iz delatnosti /akonod a vca koja nas p rin u đ u ju i ure đ u ju d ru š tv e n i život: to su pozitivni zakoni. Ono što, zapravo, interesuje M onteskjea nisu to liko zakoni koliko iluh zakona. Pokazati da u zakonim a p o sto ji duh znači ob e lo d a n iti skladnu povezanost izm eđu Ijudskih zakona i „p riro d e stvari". Ako k u pozitivni zakoni p ro m e n ljiv i i ako su, uopšte uzev, svojstveni drui.tvima koja su ih propisala, to je zato što oni zavise od izvesnih odlucujućih činilaca: od oblika vladavine, političke slobode, klime, priro