Michel Foucault - Predavanja

C I P — KaTanorH3ćmHJa y nyôjiHKauHJH ÖHÖJiHOTCKa MaTHue c p n c K e , H O B H Ca«

1 Foucault 0>YKO, MHiiie^ üpeflaBauba : (KpaxaK caAP»caj) : 1970—1982 / Minnen Oyico ; npeBejia OpHAa OHJIHIIOBHÎÎ. — H O B H Ca« : EpaTCTBO - JCAHHCTBO, 1990

(BeorpaA : KyjiTypa). — 143 crp. ; 17 cm. — (BHÖJiHOTeKa CBCTOBH)

npeBOfl «ejia: Résumé des cours / Michel Foucault. I S B N 86-7047-082-9 a) Hjio3o4'HJa

MIŠEL FUKO

PREDAVANJA (kratak sadržaj) 1970—1982

prevela Frida Filipović

BRATSTVO JEDINSTVO/NOVI SAD

Naslov originala: Michel Foucault Résumé des cours 1970—1982 ©/ Julliard, Pariz, 1989

VVODNA

NAPOMENA

Profesorski kolegijum Koleža de Frans* odlučio je na svojoj sednici, 30. novembra 1969. da katedru Istorije filozofske misli, kojom je rukovodio Žan Ipolit, pretvori u katedru Istorije sistema mišljenja. Za njenog šefa, 12. aprila 1970. bio je imenovan Mišel Fuko. Uvodno predavanje održao je 2. decembra iste godine, a nastavu je držao sve do svoje smrti, 25. juna 1984. godine. Ovo je skraćeni sadržaj njegovih predavanja, koji je on sam redigovao za Godišnjak Koleža de Frans. Iz tog četrnaestogodišnjeg perioda, tokom kojeg je Mišel Fuko bio profesor na Koležu de Frans, nedostaju tri školske godine: 1976—1977, kada nije predavao, i poslednje dve godine njegovog života (1982—1983, 1983— —1984), kada mu zdravstveno stanje nije više dozvolja­ valo da svoja predavanja dotera za štampu.

* Collège de France, vanuniverzitetska visokoobrazovna ustanova, osnovana u Parizu 1529, koja se otad održala bez prekida, sve do danas. U njoj drže predavanja najugledniji stručnjaci svih naučnih grana. — Prim. prcv. 5

1970—1971

ŽELJA

ZA ZNANJEM

Ove godine bavićemo se serijom analiza, kojima ćemo pokušati da, deo po deo, konstituišemo jednu morfologiju želje za znanjem. Ta će tema želje za zna­ njem ponekad biti ugrađena u određena istorijska is­ traživanja, a ponekad će biti obrađivana sama za sebe i u njenim teorijskim implikacijama. Nastojaćemo da odredimo njeno mesto i da definišemo njenu ulogu u jednoj istoriji sistema mišlje­ nja; da se bar provizorno opredelimo za neki početni model analize i da proverimo njegovu delotvornost na nekoliko primera. 1) Neka ranija istraživanja su omogućila da sagle­ damo jednu neobičnu ravan među onima koje omogu­ ćavaju analizu sistema mišljenja: to je ravan diskur­ zivnih praksi. Reč je o jednoj sistematičnosti koja nije ni logičke ni lingvističke prirode. Diskurzivne prakse se karakterišu izdvajanjem jednog polja objekta, dé­ finisanjem jedne zakonite perspektive za predmet sa­ znanja, utvrđivanjem oblika za razradu koncepta i te­ orija. Svaka od njih, dakle, pretpostavlja niz propisa po kojima se vrše isključivanja i izbori. Međutim, taj skup pravilnosti ne koincidira s in­ dividualnim radovima; čak i ako se putem njih manifestuje, čak i ako im se događa da se po prvi put nagoveste u nekome od njih, one ih uveliko prevazilaze i često znatan deo njih obuhvataju kao jednu grupu. Ali te pravilnosti, isto tako, ne koincidiraju obavezno s onim što se obično naziva naukom ili disciplinom, mada se njihova ograničenja ponekad mogu i poduda­ riti; češće se događa da izvesna diskurzivna praksa obuhvata razne discipline ili nauke, ili da proluzl kroz

nekoliko njih i grupiše u ponekad neočigledno jedin­ stvo nekoliko njihovih oblasti. Diskurzivne prakse nisu naprosto načini proizvod­ nje diskursa. One se uobličavaju na tehničkim skupo­ vima, u institucijama, u shemama ponašanja, u tipo­ vima prenosa i difuzije, u pedagoškim oblicima koji ih u isto vreme nameću i održavaju. One, najzad, imaju i specifične načine preobražavanja. Ti se preobražaji ne mogu svesti na neko indi­ vidualno i precizno otkriće; a ipak se ne mogu svesti ni na neku globalnu promenu mentaliteta, kolektivnog stava ili stanja duha. Preobražaj jedne diskurzivne prakse vezan je za jedan, često veoma složen kompleks promena, do kojih može doći bilo izvan nje (u obli­ cima proizvodnje, u društvenim odnosima, u politič­ kim institucijama), bilo u njoj (u tehnikama određi­ vanja objekata, u preciziranju i prilagođavanju kon­ cepata, u skupu informacija), bilo mimo nje ( u dru­ gim diskurzivnim praksama). I nije vezan za nju na način nekog prostog rezultata, nego izvesnog efekta ko­ ji poseduje u isti mah i svoju sopstvenu autonomiju i skup preciznih funkcija u odnosu na ono što ga od­ ređuje. Ti principi isključivanja i izbora, čije je prisustvo mnogostruko, čija delotvornost se ostvaruje u prak­ sama i čiji su preobražaji relativno autonomni — ti principi ne upućuju na neki predmet saznanja (istorijski ili transcendentalan) koji bi ih uzastopno izmiš­ ljao ili utemeljivao na nekom prvobitnom nivou; oni pre označavaju jednu želju za znanjem, anonimnu i polimorfnu, podložnu redovnim preobražajima i obu­ hvaćenu jednom odredljivom igrom zavisnosti. Empirijske studije, koje se odnose na psihopatolo­ giju, na kliničku medicinu, na prirodopis, itd. omogu­ ćile su da se izdvoji jedan nivo diskurzivnih praksi. 10

i

Inventar opštih svojstava tih praksi i metoda pogod­ nih za njihovu analizu napravljen je pod imenom ar­ heologije. Istraživanja preduzeta povodom želje za zna­ njem trebalo bi, sad, toj celini da mogu dati neko teorijsko opravdanje. Zasad možemo, na vrlo uopšten način, ukazati u kojim će ona pravcima morati da se kreće: u pravcu razlikovanja između znanja i sazna­ nja; razlikovanja između te volje za znanjem i volje za istinom; i pozicije jednog ili više objekata u odno­ su na tu volju. 2) Do sada je razrađen mali broj konceptualnih instrumenata za analizu želje za znanjem. Najčešće se koriste dosta zastareli pojmovi. »Antropološki« ili psi­ hološki pojmovi: radoznalost, potreba za ovladava­ njem ili usvajanjem putem saznanja, strah pred nepo­ znatim, reakcije na pretnje nerazabranog. Istorijska opšta mesta, kao duh epohe, njena osećajnost, vrste njenih interesovanja, njeno shvatanje sveta, njen si­ stem vrednosti, njene suštinske potrebe. Filozofske te­ me, poput one izvesnog horizonta racionalnosti koji se objašnjava vremenom. Ništa, najzad, ne dozvoljava na­ du da bi, još veoma rudimentarne, psihoanalitičke raz­ rade o pozicijama subjekta i objekta, u želji za zna­ njem mogle da budu, takve kakve jesu, unete u polje istorijskih proučavanja. Treba, svakako, priznati da će instrumenti koji će omogućiti analizu volje za znanjem morati da budu konstituisani i definisani, redom, pre­ ma potrebama i mogućnostima koje će iskrsavati u konkretnim studijama. Istorija filozofije nudi modele te želje za znanjem čija analiza može da omogući početnu orijentaciju. Me­ đu onima koji će zaista morati da budu proučeni i pro vereni (Platon, Spinoza, Sopenhauer, Aristotel, Niče) prvo smo se, ove godine, bavili poslednjom dvojicom, u onoj meri u kojoj predstavljaju dva krajnja i su­ protna oblika. II

— Aristotelovski model bio je analiziran uglavnom na osnovu tekstova Metafizike, Nikomahove etike i De anima. On je razmatran na nivou osećaja. Tako smo utvrdili: — vezu između osećaja i zadovoljstva; nezavisnost te veze u odnosu na životnu korisnost koju može da sadrži osećaj; — direktnu proporciju između intenziteta zado­ voljstva i količine saznanja pruženog osećajem; — inkompatibilnost između istine zadovoljstva i zablude osećaja. Vizuelna percepcija, kao osećaj na daljinu mno­ gih objekata, datih istovremeno, koji nisu u neposred­ nom odnosu s korisnošću tela, manifestuje se u zadovo­ ljenju koje sa sobom nosi vezu između saznanja, za­ dovoljstva i istine. Isti taj odnos se nalazi, transponovan u drugu krajnost, u sreći teorijskog posmatranja. Želja za znanjem, koju prvi redovi Metafizike postav­ ljaju u isti mah kao univerzalnu i kao prirodnu, za­ snovana je na toj prvobitnoj pripadnosti koju ispoljava već sam osećaj, I on je taj koji obezbeđuje stalan prelaz sa te prve vrste saznanja na ono, konačno, koje se formuliše u filozofiju. Želja za znanjem kod Aristo­ tela pretpostavlja i transponuje prethodni odnos iz­ među saznanja, zadovoljstva i istine. — U Veseloj nauci Niče definiše jedan sasvim dru­ gačiji skup odnosa: — saznanje je jedan »izum« iza kojeg postoji nešto sasvim drugačije od njega: jedna igra nagona, impulsa, -želja, straha, želje za prisvajanjem. Saznanje uspeva da se stvori na polju na kome se sve to sudara; — ono se ne stvara kao posledica njihove harmo­ nije, njihove srećne ravnoteže, nego njihove mržnje, nji­ hovog sumnjivog i provizornog kompromisa, njihovog krhkog sporazuma koji su uvek spremni da iznevere; 12

ono nije neka permanentna sposobnost, ono je doga­ đaj, ili bar niz događaja; — ono je uvek potčinjeno, zavisno, zainteresovano (ne za sebe, nego za ono što bi moglo da interesuje nugon ili nagone koji njime upravljaju); — a ako se predstavlja kao saznanje o istini, to je zato što proizvodi istinu putem igre jedne prvobitne i uvek ponavljane falsifikacije koja postavlja razliko­ vanje istinitog i lažnog. Zanimanje je, dakle, radikalno postavljeno pre sa­ znanja, koje ono sebi podređuje kao prosto oruđe; sa­ znanje odvojeno od zadovoljstva i sreće vezano je za borbu, za mržnju, za zlobu, koje se primenjuju pro­ tiv njih samih, tako da se na kraju odriču sebe putem dodatne borbe, mržnje i zlobe; njegova prvobitna veza s istinom je prekinuta, budući da je istina u njemu samo jedna posledica — i to posledica jednog falsifi­ kata koji se naziva suprotnošću istinitog i lažnog. Taj model saznanja fundamentalno zainteresovanog, proiz­ vedenog kao događanje htenja, koji putem falsifikata određuje efekat istine, svakako je najdalji od postu­ lata klasične metafizike. A upravo je on, slobodno korišćen, bio primenjivan u ovogodišnjim predavanjima povodom jednog niza primera: 3) Taj je niz primera bio uzet iz grčke istorije i arhaičnih grčkih institucija. Svi spadaju u oblast prav­ de. Radilo se u njima o praćenju evolucije koja se od­ vijala od V I I do V veka. Taj preobražaj se odnosi na administraciju pravde, na koncepciju pravde i na dru­ štvene reakcije na zločin. Redom smo proučavali: — praksu zakletve u sudskim sporovima i evolu­ ciju koja ide od zakletve-izazova parničara ko­ ji se izlažu osveti bogova — do potvrdne za­ kletve svedoka koji treba da potvrdi istinu, za­ to što ju je video i što joj je prisustvovao; 13

— traganje za pravom merom, ne samo u trgovač­ kim razmenama, nego i u društvenim odnosi­ ma unutar grada-polisa, putem institucije nov­ ca; — traganje za jednim »nomosom«, pravednim za­ konom raspodele koji obezbeđuje poredak po­ lisa, čineći da u njemu vlada poredak koji je svetski poredak; — rituale očišćenja posle ubistava. Dodeljivanje pravde je tokom celog tog perioda bilo smatrano predmetom značajnih političkih borbi. One su, na kraju, dovele do jednog oblika pravde ve­ zanog za izvesno znanje, u kome je istina bila smatra­ na vidljivom, podložnom utvrđivanju i merenju, zako­ nima nalik na one koji upravljaju poretkom sveta, za­ konima čije otkrivanje već u suštini sadrži očišćavajuću vrednost. Ta vrsta potvrđivanja istine bila je određujuća u istoriji zapadnog znanja.

Opšti okvir seminara predstavljalo je, ove godine, proučavanje kaznenog sistema u Francuskoj u X I X veku. Ove godine, ono je obuhvatilo početke razvoja sudske psihijatrije u vreme Restauracije. Kao materi­ jal, velikim delom je korišćen tekst lekarsko-sudskih ekspertiza koje su izvršili Eskirolovi* savremenici i učenici.

* Esquirol (Jean-Etienne-Dominique, 1772—1840) znat franc, lekar za duševne bolesti. — Prim. prev. '

14

po­

1971—1972

KAZNENE

TEORIJE

I

INSTITUCIJE

Ovogodišnja predavanja trebalo je da posluže kao istorijska priprema za proučavanje kaznenih instituci­ ja (ili, opštije rečeno, društvenih kontrola i kaznenih sistema) u francuskom društvu X I X veka. Samo to proučavanje uključeno je u jedan širi projekat, nagovešten prošle godine: u praćenje juridičko-političkih matrica koje su ih stvorile i koje ih podržavaju. Rad­ na hipoteza sastoji se u sledećem: odnosi vlasti (s bor­ bama kroz koje one prolaze ili institucijama koje ih podržavaju) ne igraju samo u pogledu znanja neku olakšavajuću ili otežavajuću ulogu; oni se ne zadovo­ ljavaju time da ga favorizuju ili podstiču, da ga izopačavaju ili ograničavaju; vlast i znanje nisu uzajam­ no povezani samo igrom interesa ili ideologija; pro­ blem, dakle, nije samo u tome da se odredi kako vlast sebi potčinjava znanje i kako ga stavlja u službu svo­ jih ciljeva, ili kako ga pritiskuje i nameće mu sadržaje i ideološka ograničenja. Nijedno se znanje ne uobličava bez nekog sistema komunikacije, registrovanja, akumulacije, pomeranja, koji je sam po sebi jedan ob­ lik vlasti i koji je u svom postojanju i svom funkcionisanju povezan s ostalim oblicima vlasti. Isto tako, nijedna se vlast ne vrši bez izvlačenja, prisvajanja, raspodele ili zadržavanja nekog znanja. Na toj ravni, ne postoji saznanje s jedne, a društvo s druge strane, ili nauka s jedne, a država s druge, nego postoje funda­ mentalni oblici »vlasti-znanja«. Prošle smo godine analizirali meru kao oblik »vla­ sti znanja« povezan sa konstitucijom grčkog polisa. Ove godine je na isti način proučavana istraga u nje­ nom odnosu prema formaciji srednjovekovne države; 17

sledeće godine razmotrićemo ispitivanje kao oblik vlasti-znanja povezan sa sistemima kontrole, isključiva­ nja i kažnjavanja, koji su svojstveni industrijskim dru­ štvima. Šta je mera? Sredstvo da se utvrdi ili ponovo uspostavi poredak, i to pravedan poredak u borbi lju­ di ili elemenata; ali je ona i matrica matematičkog i fizičkog znanja. Šta je istraga? Sredstvo da se utvrde ili obnove činjenice, događaji, postupci, svojstva, prava; ali je ona i matrica empirijskih znanja i prirodnih na­ uka. Šta je ispitivanje? Sredstvo da se utvrdi ili ob­ novi norma, pravilo, podela, kvalifikacija, isključenje; ali je ono i matrica svih psihologija, sociologija, psihi­ jatrija, psihoanaliza, ukratko onoga što se naziva hu­ manim naukama. Razume se, mera, istraga i ispitiva­ nje se često u naučnoj praksi primenjuju istovremeno, naprosto kao metode ili strogo kontrolisani instrumen­ ti. Istina je, takođe, da su se oni na toj ravni i u toj ulozi odvojili od svog odnosa prema oblicima vlasti. Ali pre no što su se zajedno i tako prečišćeni pojavili unutar određenih epistemoloških oblasti, bili su po­ vezani s uspostavljanjem neke političke vlasti; bili su, u isti mah, njegova posledica i njegov instrument, pri čemu je mera odgovarala funkciji reda, istraga funk­ ciji centralizacije, a ispitivanje funkciji odabiranja i isključivanja.; Predavanja su, dakle, u školskoj godini 1971/72. bila podeljena na dva delà. Jedan je bio posvećen proučavanju istrage i nje­ nog razvoja tokom Srednjeg veka. Naročitu smo paž­ nju posvetili uslovima njenog pojavljivanja u oblasti sudsko-kaznene prakse. Prelazu sa sistema osvete na sistem kažnjavanja; s prakse optuživanja na praksu ispitivanja; od štete koja izaziva spor do prekršaja koji određuje gonjenje; od odluke o dokazu do suđe­ nja na osnovu dokaza; od borbe koja označava pobednika i određuje ko je u pravu do konstatacije koja, 18

oslanjajući se na svedočenja, utvrđuje činjenicu. Svi su ti preobražaji vezani za stvaranje jedne države koja na sve striktniji način nastoji da konfiskuje admini­ straciju kaznenog pravosuđa; i to u onoj meri u ko­ joj su funkcije održavanja poretka koncentrisane u njenim rukama i u kojoj je fiskalizacija pravde putem plemstva uključila sudsku praksu u krupne tokove pre­ nošenja bogatstva. Sudski oblik istrage možda je bio preuzet od onog što se još moglo zadržati od oblika karolinške* administracije; ali mnogo je verovatnije preuzet iz eklezijastičkih obrazaca upravljanja i nad­ zora. U taj skup praksi spadaju: karakteristična pita­ nja istrage (ko je šta učinio? je li činjenica javno po­ znata? ko ju je video i ko o njoj može da svedoči? koje su indikacije, koji su dokazi? postoji li prizna­ nje?); faze istrage (ona koja utvrđuje činjenicu, ona koja određuje krivca, ona koja utvrđuje okolnosti či­ na); učesnici istrage (onaj koji je zahteva, onaj koji optužuje, onaj koji je video, onaj koji poriče ili pri­ znaje; onaj koji mora da sudi i da donese odluku). Taj sudski obrazac istrage počiva na celom jednom sistemu vlasti; sistem je taj koji određuje šta treba da se konstituiše kao znanje; kako se, od koga i pu­ tem koga ono izvlači; na koji se način pomera i pre­ nosi; u kom se trenutku akumulira i dovodi do pre­ sude ili do odluke. Taj »inkvizitorski« obrazac, pomeran i postepeno menjan, predstavljaće, počev od X I V veka, jednu od obrazujućih instanci empirijskih nauka. Istraga, pove­ zana ili nepovezana s eksperimentisanjem ili sa puto­ vanjem, ali jako protivna autoritetu tradicije i odlu­ čivanju na osnovu simboličkog dokaza, biće primenjivana u naučnoj praksi (magnetizmu, na primer, ili pri* Karolinžani — druga dinastija francuskih kraljeva (g. 751—987). — Prim. prev. 19

rodopisu), teoretizovana u metodološkoj misli (Bekon, taj administrator), transponovana u diskurzivne vrste (istraga kao oblik analize, nasuprot eseju, meditaciji, raspravi). Mi pripadamo jednoj inkvizitorskoj civiliza­ ciji koja, služeći se sada već vekovima, sve složenijim oblicima, koji ipak svi proističu iz istog obrasca, praktikuje izvlačenje, pomeranje, prikupljanje znanja. In­ kvizicija je oblik vlasti-znanja bitan za naše društvo. Iskustvena istina je kći inkvizicije — političke, admi­ nistrativne, sudske moći da postavlja pitanja, da iz­ vlači odgovore, da prikuplja svedočanstva, da kontroliše tvrđenja, da utvrđuje činjenice — kao što je isti­ nitost mera i srazmera bila kći Dike.* Došao je veoma rano dan kada je empirizam za­ boravio i prekrio svoj početak. Pudenda origo.** On je suprotstavio spokojstvo istrage tiraniji Inkvizicije, nepristrasno saznanje strasti inkvizitorskog sistema: au ime iskustvenih istina zamerio mu je da u svojim mu­ čenjima porađa demone koje je navodno isterivao; ali inkvizicija je bila samo jedan od oblika — i dugo vreme najusavršeniji — inkvizitorskog sistema koji je je­ dna od najznačajnijih juridičko-političkih matrica na­ šeg znanja. Drugi deo predavanja bio je posvećen pojavi no­ vih oblika društvene kontrole u Francuskoj u X V I I veku. Masovna praksa zatvaranja, lišavanja slobode, razvoj policijskog aparata, nadzor nad stanovništvom, pripremili su konstituisanje jednog novog tipa vlasti — znanja, koji će dobiti oblik ispitivanja. Tokom škol­ ske godine 1972—73. bavićemo se proučavanjem tog novog tipa, funkcija i oblika koje je poprimio u X I X veku. * Dike (grč. pravda), jedna od triju Hora (Eunomija, Dike, Eirene), čuvarica pravde. — Prim. prev. ** Sramotno poreklo. — Prim. prev. 20

* Na seminaru koji održavamo ponedeljkom prou­ čavali smo medicinsko-zakonske prakse i pojmove u X I X veku. Zadržali smo se na jednom primeru radi detaljne analize i u cilju docnijeg objavljivanja. Pjer Rlvjer, malo poznati ubica iz X I X veka, za­ davio je svoju majku, svog brata i svoju sestru. Na­ kon što je uhapšen, napisao je jednu predstavku koja je bila predata njegovim sudijama i lekarima zaduže­ nim za psihijatrijsku ekspertizu. Tu predstavku, koja je delimično bila objavljena 1936. u jednom medicin­ skom časopisu, pronašao je u celini Z. P. Peter, uz nje­ gov gotovo potpun dosje. Uz pomoć još nekoliko saradnika pripremili smo sve to za objavljivanje. Među raspoloživim dosjeima sudske psihijatrije, ovaj je privukao našu pažnju iz nekoliko razloga: je­ dan je od njih, razume se, bilo postojanje predstavke koju je napisao ubica, mladi seljak iz Normandije, ko­ ga je njegova okolina, izgleda, smatrala gotovo imbe­ cilnim; zatim je to bio sadržaj te predstavke (prvi njen deo je posvećen krajnje brižljivom opisu svih su­ koba, dogovora, sporazuma, obećanja, raskida, koji su mogli da povezuju ili da posvađaju, porodice nje­ govog oca i njegove majke, počev od njihovog nameravanog venčanja, što u celini predstavlja izvanredan dokumenat seljačke etnologije; u drugom delu svog teksta Pjer Rivjer objašnjava »uzroke« svog čina; tu su i relativno iscrpni iskazi svedoka, stanovnika istog zaseoka, koji su izneli svoje utiske o »nastranostima« Pjera Rivjera; zatim je tu niz psihijatrijskih stručnih mišljenja, od kojih svako predstavlja veoma određene nivoe medicinskog znanja; jedno od njih redigovao je seoski lekar, drugo lekar iz Kana, a tu su i mišljenja nekolicine velikih pariških psihijatara toga doba (Eskirol, Orfila, itd.); konačno, za nas je bio zanimljiv i 21

datum tog događaja (bilo je to vreme početka kriminološke psihijatrije, velike javne rasprave između psi­ hijatara i pravnika povodom koncepta monomanije olakšavajućih okolnosti u sudskoj praksi, vreme objav­ ljivanja Lasenerovih (Lacénaire) memoara i pojave ve­ likog zločinca u književnosti).

22

1972—1973

KAZNENO

DRUŠTVO

U kaznenom režimu klasičnog doba možemo da razaberemo četiri, često pomešana, velika oblika kaz­ nene taktike — četiri oblika koja imaju različito istorijsko poreklo, a od kojih je svaki, zavisno od društa­ va i epoha, imao ako ne isključivu, bar privilegovanu ulogu. 1 — Poslati u zatočenje, goniti, proterati van gra­ nica, zabraniti izvesna mesta, razoriti ognjište, izbri­ sati mesto rođenja, konfiskovati sva imanja i svu svo­ jinu. 2 — Organizovati obeštećenje, nametnuti neki ot­ kup, pretvoriti izazvanu štetu u dug koji se mora vra­ titi, pretvoriti delikt u finansijsku obavezu. 3 — Izložiti, obeležiti, povrediti, osakatiti, stvoriti ožiljak, utisnuti neki znak na lice ili na rame, namet­ nuti neko veštačko i vidljivo uniženje, mučiti, ukratko, ovladati telom i obeležiti ga znacima vlasti. 4 — Zatvoriti u tamnicu. Hipotetično se, prema vrstama kažnjavanja koji­ ma su davala prednost, mogu razlikovati društva pro­ gonstva (grčko društvo), društva otkupljivanja (ger­ manska društva), društva obeležavanja (zapadna dru­ štva krajem Srednjeg veka) i društva koja zatvaraju, ko što je naše. Naše — počev od kraja X V I I I veka. Jer jedna je stvar izvesna: oduzimanje slobode, stavljanje u zatvor, nisu deo evropskog kaznenog sistema pre velikih re­ formi u godinama 1780—1820. Pravnici u X V I I I veku bili su saglasni u jednome: »Zatvor se po našem gra­ đanskom pravu ne smatra kaznom . . . Mada su vlada­ ri, iz državnih razloga, ponekad skloni da odrede tu 25

kaznu, to su postupci autoriteta, a obična pravda se ne služi tom vrstom osuda« (Serpijon, Krivični zakon, 1767). Ali već se može reći da je takva upornost u od­ ricanju svakog kaznenog svojstva zatvaranju znak izvesne, sve veće nesigurnosti. U svakom slučaju, zatva­ ranja koja se praktikuju u X V I I i X V I I I veku ostaju na margini kaznenog sistema, mada su mu veoma bli­ ski i ne prestaju da mu se približavaju. Tako su po­ stojali: — Zatvaranje-garancija, ono koje praktikuje prav­ da tokom istrage o nekom zločinu, zajmodavac do na­ plate duga, ili kraljevska vlast kada se boji nekog ne­ prijatelja. Manje je tu reč o kažnjavanju zbog neke krivice, već o obezbeđenju od bekstva neke osobe. — Zatvaranje-zamena: ono koje se nameće neko­ me ko ne potpada pod krivični zakon (bilo zbog pri­ rode svojih krivica koje su samo moralne vrste, od­ nosno greške u ponašanju; bilo zbog neke statusne privilegije: crkveni sudovi, koji od 1629. više nemaju pravo da izriču kaznu zatvora u pravom smislu reči, mogu krivcu narediti da se povuče u neki manastir; kraljeva tajna naredba je često za privilegovanog sred­ stvo da izbegne krivično gonjenje; žene se šalju u kaznione zbog krivica koje će muškarci ispaštati robujući na galijama). Treba napomenuti da (izuzev u ovom poslednjem slučaju) o tom zatvaranju-zameni uglavnom ne donose odluku sudske vlasti; da njegovo trajanje nije odre­ đeno jednom zauvek i da zavisi od jednog hipotetičnog cilja: popravke krivca. To je više ukoravanje, nego kazna. Međutim, pedeset godina posle velikih tvoraca kla­ sičnog krivičnog prava (Serpijon, Žus, Mimpar de Vuglan) zatvor je postao opšti oblik kažnjavanja. Remiza je, 1831, u jednoj skupštinskoj debati, re­ kao: »Šta je kazneni sistem koji dopušta novi zakon? 26

To je lišavanje slobode, u svim njegovim oblicima. Uporedite četiri glavne kazne koje ostaju u krivičnom zakonu. Prinudni rad je oblik lišavanja slobode. Pro­ gonstvo je zatvor pod vedrim nebom. Zatvor, zatočenje, hapšenje, samo su razna imena jedne iste kazne.« A Van Menen je, otvarajući drugi kongres za kazneno pravo u Brislu, podsetio na vreme svoje mladosti, kada je zemlja još bila sva posejana »točkovima za muče­ nje, vešalima i stubovima srama«, »grozno istegljenim kosturima«. Sve doprinosi utisku da je zatvor, ta para-penalna kazna, krajem X V I I I veka ušao u krivično zakonodavstvo i u njemu veoma brzo zauzeo sav pro­ stor. 0 toj odmah uspeloj invaziji najočigledniji pri­ mer daje austrijski krivični zakon, usvojen u vreme Josifa I I . Organizacija kažnjavanja zatvorom nije samo ne­ davno stvorena; ona je tajanstvena. U samom trenutku kada je planirana bila je pred­ met žestokih kritika, formulisanih na osnovu funda­ mentalnih principa, ali i na osnovu svih disfunkcija koje je zatvor mogao uneti u kazneni sistem i u dru­ štvo uopšte. 1 — Zatvor sprečava sudsku vlast da kontroliše i da proverava primenu kazni. Zakon ne prodire u za­ tvore, govorio je Dekaz, 1818. 2 — Mešajući osuđenike, koji su u isti mah razli­ čiti i izolovani, zatvor predstavlja homogenu zajednicu zločinaca koji postaju solidarni dok izdržavaju kaznu, a ostaće to i napolju. Zatvor proizvodi pravu armiju unutrašnjih neprijatelja. 3 — Dajući osuđenima sklonište, hranu, odelo, a često i posao, zatvor osuđenicima nudi sudbinu pone­ kad bolju od sudbine radnika. On ne samo da ne može da odvrati od delinkvencije, nego privlači k njoj. 27

4 — Iz zatvora izlaze ljudi koje njihove navike i beščašće kojim su obeleženi zauvek osuđuju na kri­ minal. Zatvor je, dakle, odmah optužen kao instrument koji na marginama pravde proizvodi one koje će ta pravda poslati, ili ponovo poslati u zatvor. Zatvorski krug je jasno optuživan, već između 1815. i 1830. Na te kritike davana su redom tri odgovora: — Pronaći neku alternativu za zatvor koja bi sa­ čuvala samo njegove pozitivne efekte (segregaciju zlo­ činaca, njihovo stavljanje van prometa u odnosu na društvo), a otklonila njegove opasne posledice (njiho­ vo vraćanje u promet). Zato se ponovo usvaja stari sistem izgnanstva u Australiju, koji su Englezi preki­ nuli tokom Rata za Nezavisnost, a obnovili posle 1790. Velike diskusije oko Botani Beja* vođene su u Fran­ cuskoj između 1824. i 1830. U stvari, deportacija-kolo­ nizacija nikada neće zameniti kaznu zatvora; ona će u vreme velikih kolonijalnih osvajanja odigrati slože­ nu ulogu u kontrolisanim kretanjima delinkvencije. Ceo jedan skup koji čine grupe više ili manje dobro­ voljnih kolonista, kolonijalne vojne jedinice, afrički bataljoni, legija stranaca, Kajena,* funkcionisaće to­ kom X I X veka u korelaciji s kazneno-popravnim si­ stemom, koji će, u suštini, ostati zatvorski. — Reformisati unutrašnji sistem zatvora, tako da on prestane da proizvodi tu armiju unutrašnjih opa­ snosti. Taj je cilj širom Evrope bio označen terminom «reforma kazneno-pravnog sistema«. Njegovim se orijentacionim hronološkim momentima mogu smatrati, * Botani-Bej — morska uvala kraj Sidneja, koju je moreplovac Kuk otkrio 1770, a koju su 1787. Englezi odre­ dili kao mesto deportacije za kažnjenike. — Prim. prev. * Kajena, gl. grad franc, jugozapadne pokrajine Gijane; u njemu se nalazio čuveni kažnjenički logor. — Prim, prev. .28

s jedne strane, Žilijasova (Julius) Predavanja o zatvo­ rima (»Lecons sur les prisons«), 1830. i, s druge stra­ ne, Briselski kongres 1847. Ta reforma obuhvata tri glavna aspekta: potpunu ili delimičnu izolaciju kažnjenika u zatvorima (diskusije o sistemima Oberna**' i Pensilvanije), moralizaciju osuđenih pomoću rada, obrazovanja, religije, nagrada, smanjenja kazni; razvoj para-kaznenih institucija za prevenciju, popravak ili kontrolu. Međutim, sve te reforme, koje su bile preki­ nute revolucijama 1848. ni malo nisu izmenile loše funkcionisanje zatvora, na koje je bilo ukazano u pret­ hodnom periodu. — I konačno, dati zatvorskom krugu neki antro­ pološka status: zameniti stari projekat Žilijisa i Šarla Lika (osnivanje neke »nauke o zatvorima«, kadre da ustanovi arhitektonske, administrativne, pedagoške principe jedne »popravne« institucije), jednom »nau­ kom o zločincima«, koja bi ih okarakterisala u njiho­ voj specifičnosti i definisala načine društvenog reagovanja na njihov slučaj. Klasa delinkvenata, kojoj je za­ tvorski krug davao bar deo njene autonomije i osigu­ ravao u isti mah i njenu izolaciju i njeno zatvaranje, dobila bi onda vid psihosociološke devijacije. Ta bi devijacija spadala u jedan »naučni« diskurs (u koji će se ubaciti psihopatološke, psihijatrijske, psihoana­ litičke i sociološke analize); devijacija povodom koje će se postaviti pitanje da li zatvor stvarno predstavlja neki odgovor ili neki primerni postupak. Ono što se početkom X I X veka i drugim rečima zameralo zatvoru (da stvara delinkventnu »marginu« u stanovništvu) sada se smatra nečim neizbežnim. Za­ tvor se ne prihvata samo kao činjenica, nego se konstituiše kao primordijalna datost. Efekat »delinkven** Obern, čuvena kazneno-popravna institucija u SAD, u državi Njujork. — Prim. prev.

29

cije« koju proizvodi zatvor postaje problem delinkven­ c i j e na koji zatvor mora dati primeran odgovor To je kriminološki obrt zatvorskog kruga.

Postavlja se pitanje kako je takav obrt bio moguć; kako su ranije razotkriveni i kritikovani efekti mogli, na kraju krajeva, da se prihvate kao fundamentalne datosti za naučnu analizu kriminala; kako je bilo mo­ guće da zatvor — nova, neučvršćena, kritici podložna i kritikovana institucija — prodre u jedno institucio­ nalno područje do takve dubine da se mehanizam nje­ govih dejstava mogao ukazati kao neka antropološka konstanta; šta je konačno opravdanje postojanja za­ tvora; kojoj je on funkcionalnoj potrebi odgovarao. Utoliko je nužnije da se to pitanje postavi i, pogo­ tovo, utoliko teže da se na njega odgovori što nije ja­ sna »ideološka« geneza institucije. Moglo bi se stvarno pomisliti da je zatvor zaista bio, i to vrlo rano, na­ padnut zbog svojih praktičnih posledica; ali da je bio tako čvrsto vezan za novu kazneno-popravnu teoriju (onu na čijoj je osnovi razrađen zakon X I X veka), da ga je trebalo sa njom prihvatiti; ili da bi trebalo iz osnova preispitati tu teoriju, ako bismo hteli da o s ­ tvarimo neku radikalnu kritiku zatvora. Međutim, s tog stanovišta, ispitivanje kaznenih teorija druge polovine X V I I I veka daje dosta iznena­ đujuće rezultate. Ni jedan od velikih reformatora, bilo da su to teoretičari, kao Bekarija,* pravnici, kao Ser* Beccaria (Cesare de, 1738—1794), ital. ekonomista i kriminalista, autor »Rasprave o prestupima i kaznama«, či­ j i su principi obnovili i ublažili krivično pravo. — Prim,

prev.

** Servan (Joseph, 1737—1807), franc, advokat i pub­ licista. — Prim. prev. 30

van ** zakonodavci, kao Le Peletje de Sen-Faržo,*** ili i jedno i drugo, kao Briso,**** ne predlažu zatvor kao univerzalnu ili čak veliku kaznu. Uglavnom, u svim tim razradama zločinac je definisan kao neprijatelj društva. U tome reformatori preuzimaju i transformišu ono što je bilo rezultat cele jedne političke i insti­ tucionalne revolucije, započete u Srednjem veku: a to je da se rešavanje spora zameni javnim gonjenjem. Kraljev opunomoćenik označava svojom intervencijom prestup, ne samo kao povredu neke ličnosti ili nekog privatnog interesa, nego kao atentat na kraljev suve­ renitet, Komentarišući engleske zakone Blekstoun ka­ že da kraljev opunomoćenik, državni tužilac, brani is­ tovremeno kraljev suverenitet i interese društva. Uk­ ratko, reformatori su najčešće, počev od Bekarije, na­ stojali da definišu pojam zločina, ulogu državnog tu­ žilaštva i nužnost kazne jedino na osnovu interesa dru­ štva ili same potrebe da se ono odbrani. Prestupnik pre svega šteti društvu; kršeći društveni ugovor on se u njemu pretvara u unutrašnjeg neprijatelja. Iz tog opšteg principa proističe izvestan broj posledica: 1 — Svako će društvo prema svojim potrebama morati da uobliči razmere kazni. Budući da kazna ne proističe iz samog prestupa, nego iz štete pričinjene društvu, ili iz opasnosti kojoj ga je izložio, društvo će morati da bude utoliko zaštićenije, moraće da se po­ kaže utoliko strožije ukoliko je slabije. Ne postoji, prema tome, neki univerzalni model kazneno-popravnog sistema, a kazne su u suštini relativne. *** Le Pelletier de Saint-Fargeau (Louis-Michel, 1760— —1793) političar, predsednik Konstituante, član Konventa. Ubio ga je j e d a n roajalista, pošto je glasao za s m r t Luja X V I . — Prim. prev. **** Brissot (Jacques-Pierre, 1754—1793), franc, novi­ nar i član Konventa, j e d a n od vođa Žirondinaca. Pogub­ ljen 1793. — Prim. prev.

31

2 — Kada bi kazna bila ispaštanje, ne bi, dakle, bilo loše ni da bude prejaka; bilo bi u svakom slučaju teško utvrditi neku pravednu srazmeru između nje i zločina. Ali ako se radi o zaštiti društva, ona se može izračunati tako da tačno ispunjava tu funkciju: izvan toga, svaka dodatna strogost postaje zloupotreba vla­ sti. Pravednost kazne sastoji se u njenoj ekonomiji. 3 — Uloga kazne je potpuno okrenuta ka spoljašnjosti i ka budućnosti: ona treba da spreči ponavlja­ nje zločina. U krajnjoj liniji, neki zločin za koji bi se izvesno znalo da je poslednji ne bi morao biti kaž­ njen. Treba, dakle, krivcu oduzeti svaku mogućnost da bude i dalje opasan, a nevine odvratiti od svakog sličnog prestupa. Pri tome izvesnost kazne, njeno svoj­ stvo neizbežnosti, više nego svaka strogost, predstav­ lja njenu delotvornost. Međutim, na osnovu takvih principa nije moguće zaključiti šta će stvarno da se dogodi u kaznenoj prak­ si; to jest univerzalizaciji zatvora kao opšteg oblika kazne. Videli smo, naprotiv, da su se pojavili veoma različiti modeli kažnjavanja. — Jedan pripada obeščašćenju, osramoćenju, to jest posledicama javnog mnenja. Obeščašćenje je sa­ vršena kazna, pošto predstavlja neposrednu i sponta­ nu reakciju samog društva. Ono je u svakom društvu drukčije; stepenovano je prema štetnosti svakog zlo­ čina; može da bude opozvano javnom rehabilitacijom; i najzad, ono pogađa jedino krivca. To je, dakle, ka­ zna koja se prilagođava zločinu, bez potrebe da prođe kroz neki zakon, bez potrebe da se primeni neki sud, bez opasnosti da bude zloupotrebljena od strane neke političke vlasti. Ona tačno odgovara principima kazneno-popravnog sistema. »Trijumf je dobrog zakono­ davstva kada je javno mnenje dovoljno jako da sâmo kažnjava prestupe... Srećan je narod u kome osećanje časti može da bude jedini zakon. Njemu gotovo i 32

7

ne treba zakonodavstvo. Lišavanje časti — to je nje­ gov krivični zakon.« — Drugi model, korišćen u projektima reformi, bio je model odmazde. Namećući prestupniku kaznu iste vrste i iste težine kakve je bio zločin, izvesno se dolazi do jednog u isti mah stepenovanog i tačno srazmernog kazneno-popravnog sistema. Kazna poprima oblik protunapada. Ako je ovaj brz i neizbežan, on gotovo automatski poništava prednosti koje je očeki­ vao prestupnik, čineći zločin uzaludnim. Dobit od pre­ stupa je brutalno svedena na nulu. Model odmazde svakako nije bio ponuđen u nekom detaljnom obliku, ali on je često omogućavao da se odrede vrste kazne. Bekarija, na primer, kaže: »napadi na ličnosti moraju se kažnjavati telesnim kaznama«; »lične uvrede časti moraju se kažnjavati novčano«. Taj model nalazimo i u obliku izvesne »moralne odmazde«: ne kažnjavati zločin uzvraćanjem njegovih posledica, nego vraćajući se ka njegovim počecima i porocima koji su ga prouzrokovali. Le Peletje de Sen-Faržo predlagao je Na­ rodnoj skupštini (21. maja 1791): »fizički bol da bi se kaznili zločini čiji je princip surovost; težak rad da bi se kaznili zločini čiji je princip besposličenje; obeščašćenje da bi se kaznili zločini inspirisani »podlom i nedostojnom dušom«. — Najzad, treći je model osude na robiju u korist društva. Takva kazna može da bude gradirana po in­ tenzitetu i trajanju prema šteti učinjenoj zajednici. Ona se povezuje s prestupom posredstvom tog povredenog interesa. Bekarija kaže o lopovima: »Privreme­ no robovanje stavlja rad i ličnost krivca u službu dru­ štva da bi to njegovo stanje potpune zavisnosti obešte­ tilo društvo za nepravedan despotizam koji je krivac izvršio kršeći društveni ugovor«. Briso kaže: »Čime zameniti smrtnu kaznu? Ropstvom koje krivca onemo­ gućava da nanosi štetu društvu; radom koji ga čini ko33

risnim; dugim i stalnim bolom, što će uplašiti one koji bi bili u iskušenju da ga podražavaju«. Razume se, u svim tim projektima zatvor često predstavlja samo jednu od mogućih kazni: bilo kao prisilan rad, bilo kao kazna odmazde za one koji su povredili tuđu slobodu. Ali on nema značaj opšteg ob­ lika kažnjavanja delinkventa. Tek će u prvim godinama X I X veka teoretičari pripisivati zatvoru tu ulogu: »Utamničenje je prevashodna kazna u civilizovanim društvima. Njena je ten­ dencija moralna, kada je praćena obaveznim radom.« (P. Rosi, 1829). Ali u to će vreme zatvor već postojati kao glavni instrument kazneno-popravnog sistema. Za­ tvor kao mesto za popravak, — to je novo tumačenje jedne zatvorske prakse koja se bila stvarno proširila ti prethodnim godinama.

Zatvorska praksa nije dakle bila prvobitno uklju­ čena u kaznenu teoriju. Ona je rođena izvan nje i for­ mirala se iz drugih razloga. Nametnula se, na neki na­ čin, izvana kaznenoj teoriji, koja će, naknadno, biti prinuđena da je opravda, što će, na primer, učiniti Livingston, 1829, govoreći da zatvorska kazna ima četvorostruku prednost, jer se može podeliti na onoliko stepena koliko ih ima u težini prestupa; zatim, spre­ čava njegovo ponavljanje; što omogućava popravlja­ nje; što je dovoljno blaga, da porotnici ne oklevaju da je primene i da se narod ne buni protiv zakona. Da bismo sagledali stvarno funkcionisanje zatvo­ ra, pod njegovom prividnom disfunkcijom, i njegov duboki uspeh pod prividnim neuspesima, treba svaka­ ko da se setimo onih parapenalnih kontrolnih instanci koje su ga uključivale, kao što smo videli, u X V I I , a naročito u X V I I I veku. 34

U tim instancama zatvor igra ulogu koja sadrži tri različita svojstva: — On interveniše u prostornom raspoređivanju pojedinaca privremenim zatvaranjem prosjaka i skit­ nica. Propisi ih (krajem X V I I i u X V I I I veku) svaka­ ko osuđuju na galije, bar u slučaju recidiva. Ali za­ tvaranje, zapravo, ostaje najčešća kazna. Ako ih, me­ đutim, zatvaraju, to se manje čini da bi ostali tamo gde su zatvoreni, nego da bi bili iseljeni: da bi im se zabranio boravak u gradovima, da bi bili vraćeni na selo, ili da ne bi više lutali u određenoj oblasti i bili prinuđeni da odu tamo gde im se može dati posao. To je u najmanju ruku negativan način da se kontroliše njihovo boravište u okvirima potreba i mogućno­ sti poljoprivredne ili manufakturne proizvodnje, jedan način delovanja na kretanje stanovništva, koji u isti mah vodi računa o potrebama proizvodnje i o tržištu rada. — Zatvaranje interveniše i na nivou ponašanja po­ jedinaca. Ono na jednom unutar-penalnom nivou kaž­ njava načine života, vrste političkih diskursa, proje­ kata ili političkih intencija, seksualnih ponašanja, poricanja autoriteta, prkošenja javnom mišljenju, nasi­ lja, itd. — ukratko, ono interveniše ređe u ime zakona, a češće u ime reda i pravilnosti. Predmet zatvaranja je ono što je nepravilno, nemirno, opasno i sramotno. Dok kazneno-popravni sistem kažnjava prestup, zatva­ ranje kažnjava nered. — Najzad, ako je tačno da je zatvaranje u ruka­ ma političke vlasti, da potpuno ili delimično izmiče kontroli regulisane pravde (u Francuskoj, o njemu go­ tovo uvek odlučuje kralj, odlučuju ministri, intendan­ ti, zastupnici vlasti), ono nije ni izdaleka instrument samovolje i apsolutizma. Proučavanje tajnih kraljevih naredbi za hapšenje (njihovo funkcionisanje, kao i nji­ hove motivacije) razotkriva da su u ogromnoj većini 35

bile izdavane na traženje očeva, sitnog plemstva, lo­ kalnih, verskih ili profesionalnih zajednica, protiv po­ jedinaca koji ih sramote ili izazivaju nered. Naređe­ nje o hapšenju penje se odozgo na više (u obliku zahteva), pre no što će ponovo sići niz lestvicu vlasti, u obliku naređenja koje nosi kraljevski pečat. Ono je instrument lokalne i, tako reći, kapilarne kontrole. Ista bi se vrsta analize mogla primeniti na dru­ štva koja nalazimo u Engleskoj, počev od kraja X V I I veka. Često izazivana »disidentima«, ona nastoje da op­ tuže, da isključe, da podvrgnu kažnjavanju pojedince zbog nedoličnih ponašanja, nerada (odbijanja da rade), svakodnevnih izgreda. Između tog oblika kontrole i onog koji se obezbeđuje tajnim naređenjem o hapše­ nju razlike su svakako ogromne. Dovoljne bi bile i sledeće: engleska društva (bar u prvoj polovini X V I I veka) nezavisna su od svakog državnog aparata: šta više, dosta popularna po svom sastavu, ona uglavnom napadaju nemoralnost moćnih i bogatih. Konačno, i strogost koju ispoljavaju prema sopstvenim pripadni­ cima je, bez sumnje, takođe način da ih sačuvaju od padanja pod udar krajnje strogog kaznenog sudstva (englesko kazneno zakonodavstvo, ta »krvava zbrka«, sadržavalo je više slučajeva podložnih smrtnoj kazni od bilo kog drugog evropskog zakonika). U Francu­ skoj su, nasuprot tome, oblici kontrole bili jako po­ vezani s državnim aparatom koji je organizovao prvu veliku evropsku policiju, onu koja je posle poslužila kao uzor za policiju u Austriji Josipa I I , a zatim i u Engleskoj. Kad je reč o Engleskoj, treba upravo imati na umu da su se u prvim godinama X V I I I veka (na­ ročito posle Gordonovih buna* i u trenutku velikih na­ rodnih pokreta, gotovo istovremenih s Francuskom re­ volucijom) pojavila nova moralizatorska društva, mno* Gordon Riots — zakon donet 1715. g. o zabrani okupljanja više od 12 osoba. — Prim. prev. 36

go aristokratskija po sastavu (neka od njih s vojnom opremom), koja su zahtevala intervenciju kraljevske vlasti, ustanovljenje novog zakonodavstva i organizovanje policije. U središtu tog procesa nalazi se delo i ličnost Kehuna (Colquhoun). Ono što je na prekretnici veka izmenilo kazneno-popravni sistem bilo je prilagođavanje pravosuđa me­ hanizmu nadzora i kontrole, i njihova zajednička in­ tegracija su centralizovani državni aparat; ali ta je izmena izazvana i osnivanjem i razvojem cele serije (parapenalnih, a ponekad i nepenalnih) institucija koje služe kao oslonac, isturene pozicije ili redukovani ob­ lici, glavnom državnom aparatu. Jedan opšti sistem nadzora-zatvaranja prožima celo društvo, poprimaju­ ći oblike koji se kreću od velikih zatvora, izgrađenih po modelu Panoptikona, pa do zaštitnih patronažnih društava, koja često nalaze svoja polja rada ne samo kod delinkvenata, nego kod napuštene dece, siročadi, šegrta, đaka, radnika, itd. Na jednom mestu svojih Predavanja o zatvorima, Žilijis (Julius) je suprotstavio civilizacije predstave (civilizacije žrtve i rituala u ko­ jima svima treba ponuditi prizor jednog jedinstvenog događaja i u kojima je glavni arhitektonski oblik pozorište) civilizacijama nadzora (u kojima treba neko­ licini obezbediti neprekidnu kontrolu nad većinom; privilegovani arhitektonski oblik: zatvor). I dodao je da je evropsko društvo, koje je religiju zamenilo dr­ žavom, pružilo prvi primer jedne civilizacije nadzora. Dvadeseti vek je utemeljio doba Panoptizma.

* Kojim je potrebama odgovarao taj preobražaj? Verovatno novim oblicima i jednoj novoj igri u praksi nezakonitosti. A naročito novim opasnostima. 37

Primer Francuske revolucije (ali isto tako i mno­ gih drugih pokreta u dvema poslednjim decenijama X V I I I veka) dokazuje da je politički aparat jedne na­ cije izložen udaru narodnih pobuna. Neka znatnija bu­ na, revolt protiv poreza i dažbina, odbijanje vojne oba­ veze, ne spadaju više u one lokalne i ograničene po­ krete koji mogu zaista da (i fizički) ugroze predstav­ nika političke vlasti, ali ostavljaju van svog domašaja njene strukture i njenu raspodelu. Oni mogu da dove­ du u pitanje i posredovanje i vršenje političke vlasti. Ali s druge strane, i možda pre svega, razvoj industri­ je stavlja proizvodni aparat u neposrednu i masovnu vezu sa onima koji treba da obezbede njeno funkcionisanje. Male zanatske jedinice, manufakture sa neve­ likom i relativno jednostavnom opremom, trgovine s ograničenim robnim sadržajem, koji snabdevaju lo­ kalna tržišta, nisu pružali mnogo mogućnosti za pljač­ kanje ili za globalna razaranja. Ali mašinizam, orga­ nizacija velikih fabrika, sa velikim zalihama sirovina, mondijalizacija tržišta i pojava velikih centara preraspodele roba čine bogatstva dostupnim za neprekid­ ne napade. A ti napadi ne dolaze spolja, od onih razbaštinjenih ili onih neintegrisanih koji su, pod prnja­ ma prosjaka ili skitnice, zadavali toliki strah u X V I I I veku, nego — na neki način — dolaze iznutra, upravo od strane onih koji moraju tim bogatstvom da manipulišu da bi ga učinili produktivnim. Počev od svako­ dnevne pljačke u stovarištima proizvoda, pa do velikih kolektivnih provala mašinista, bogatstvo uloženo u pro­ izvodni aparat izloženo je stalnoj opasnosti. Za ovo mogu da posluže kao primer mnogobrojne mere, preduzimane krajem X V I I I i početkom X I X veka, u cilju zaštite londonskih luka, dokova i skladišta, da bi se rasturile mreže preprodavača i kupaca ukradene robe. Na selu, prividno obrnuta situacija proizvodi iste efekte. Usitnjavanje zemljišnog poseda, manje-više 38

potpun nestanak zajedničkih pašnjaka, korišćenje do­ tad neobrađivanih utrina, učvršćuju prisvajanje zem­ lje i čine seosko društvo netolerantnim prema čitavom nizu sitnih nezakonitosti koje su se — milom ili silom — morale trpeti u vreme velikih, nedovoljno korišćenih poseda. Nestale su one margine na kojima su mo­ gli da opstanu najsiromašniji i najpokretniji, koristeći toleranciju, nebrigu, zaboravljene propise ili stavlja­ nje drugih pred gotov čin. Učvršćivanje vlasničkih od­ nosa, ili, bolje rečeno, novi status zemljišnog poseda i njegovo novo korišćenje pretvaraju mnoge uobiča­ jene nezakonitosti u prestup. Otud više politički nego ekonomski značaj seoskih delikata u Francuskoj za vreme Direktoara i Konzulata (delikata koji se nadovezuju, bilo na borbe u obliku građanskog rata, bilo na otpor prema regrutaciji); otud i značaj otpora na koji u Evropi nailaze razni šumski zakonici početkom X I X veka. Ali možda je najznačajniji oblik nove nezakonito­ sti u nečem drugom. On se ne tiče toliko korpusa pro­ izvodnog aparata ili zemljišnog poseda koliko samog tela radnika i načina na koji je prilagođavano proiz­ vodnim aparatima. Nedovoljne plate, dekvalifikacija rada putem mašine, preterana dužina radnog vremena, mnogobrojnost regionalnih ili lokalnih kriza, zabrana udruživanja, mehanizam zaduživanja, sve to navodi radnike na ponašanja kao što su odsustvovanja sa po­ sla, prekidi »ugovora o zaposlenju«, česte seobe, »ne­ uredan« život. Problem se, onda, sastoji u vezivanju radnika za proizvodni aparat, u njihovom nastanjiva­ nju ili preseljavanju tamo gde su mu potrebni, njiho­ vom potčinjavanju njegovom ritmu, nametanju stal­ nosti ili regularnosti koji on zahteva, ukratko, njiho­ vom konstituisanju kao radne snage. Otud i određeno zakonodavstvo koje predviđa nove prekršaje (obave­ zna radna knjižica, zakon o točenju alkohola, zabrana 39

lutrije); otud i čitav niz mera koje, mada i nisu apso­ lutno prisilne, stvaraju podelu između dobrog i lošeg radnika i nastoje da ohrabre izvesna standardna po­ našanja (ulaganja u štednu kasu, sklapanje braka, docnije i život u radničkim naseljima); otud i pojava organizacija s ciljem kontrole i pritiska (filantropska udruženja, patronati); otud, najzad, cela jedna kam­ panja radničke moralizacije. Ta kampanja naziva ono što želi da ukloni »razuzdanošću«, »rasipništvom«, a ono što želi da utvrdi »regularnošću« : jedno koncentrisano, vredno radničko telo, prilagođeno vremenu proizvodnje, koje u poslu daje tačno zahtevanu snagu. Ona u delinkventnosti razotkriva neizbežnu posledicu neregularnosti, dajući tako efektu marginalizacije ko­ ji stvaraju kontrolni mehanizmi status psihološke i moralne posledice.

* Na osnovu toga možemo izvesti nekoliko zaklju­ čaka. 1 — Oblici kazneno-popravnog sistema koji se po­ javljuju između 1760. i 1840. nisu vezani za neku ob­ novu moralne percepcije. Priroda zakonom određenih prestupa nije se, u suštini, uopšte promenila (može se, međutim, zabeležiti postepeni ili iznenadni nesta­ nak verskih delikata, kao i pojava izvesnih delikata ekonomske ili profesionalne prirode); ako je kazneni režim znatno ublažen, sami prestupi su ostali gotovo identični. Ono što je pokrenulo veliku promenu u toj epohi bio je problem tela i materijalnosti, tj. jedno fizičko pitanje: novi oblik materijalnosti koji je po­ primio proizvodni aparat, nova vrsta kontakta između tog aparata i onog koji ga je stavljao u funkciju; novi 40

zahtevi nametnuti pojedincima kao proizvodnim sna­ gama. Istorija kazneno-popravnog sistema početkom XIX veka u suštini ne spada u neku istoriju moralnih ideja: ona je jedno poglavlje u istoriji tela. Ili, druk­ čije rečeno, ako razmatramo moralne ideje polazeći od kaznene prakse i kaznenih institucija otkrivamo da je evolucija morala, pre svega, istorija tela. Na os­ novu toga možemo razumeti: — da je zatvor postao opšti oblik kažnjavanja i da je zamenio mučenje. Telo više ne mora da bude obeleženo; ono mora da bude vaspitavano, prevaspitavano; njegovo vreme mora da bude izmereno i u pu­ noj meri iskorišćeno; njegove snage moraju biti ne­ prekidno posvećene radu. Zatvor kao oblik kazneno-popravnog sistema odgovara nadnici kao obliku rada; — da je medicina, kao nauka o normalnosti tela, zauzela centralno mesto u kaznenoj praksi (cilj kazne mora da bude izlečenje). 2 — Preobražaj kazneno-popravnog sistema ne spa­ da samo u istoriju tela, on je, bolje rečeno, deo istorije odnosa između političke vlasti i tela. Prinuda nad telima, nadzor nad njima, njihovo potčinjavanje, na­ čin na koji se ta vlast vrši nad njima posredno ili ne­ posredno, način na koji ih savladava, fiksira i koristi, sadržani su u principu promené koju proučavamo. Trebalo bi napisati jednu »Fiziku« vlasti i pokazati ko­ liko je bila menjana u odnosu na njene ranije oblike, početkom X I X veka, uporedo s razvojem državnih struktura. Tu je, pre svega, jedna nova optika: uopšteni i stalni nadzorni organ; sve mora da bude posmatrano, viđeno, saopšteno; tu je, zatim, organizacija policije, institucija jednog sistema arhiva (sa individualnim kartonima), zavođenje izvesnog panoptizma. Zatim je tu i jedna nova mehanika: izolacija i grupisanje pojedinaca; lokalizacija tela; optimalno koriš41

ćenje snaga; kontrola i povećanje učinka; ukratko, utvrđivanje cele jedne discipline života, vremena, ener­ gija. Tu je i jedna nova psihologija: određivanje normi, isključivanje onog što tim normama ne odgovara, me­ hanizam njihovog obnavljanja popravnim intervenci­ jama, koje su na neki dvosmislen način lekovite i kaz­ nene. Panoptizam, disciplina i normalizacija shematski karakterišu to novo ovladavanje telima koje je usta­ novljeno u XIX veku. A psihološki subjekt, kakav se pojavljuje u to vreme (ponuđen jednom mogućem sa­ znanju, sposoban da uči, da se formira i disciplinuje, a eventualno podložan i patološkim skretanjima i normalizatorskim intervencijama) samo je naličje tog pro­ cesa potčinjavanja. Psihološki subjekt se rađa na tački susreta vlasti i tela: to je efekat izvesne »političke fizike«. 3 — U toj »fizici« delinkvencija igra značajnu ulo­ gu. Ali treba da se razumemo oko termina delinkven­ cije. Ne radi se o delinkventima, nekoj vrsti psihološ­ kih i društvenih mutanata, koji bi bili predmet kaz­ nene represije. Pod terminom delinkvencije treba podrazumevati dvojni sistem kažnjavanje-delinkvent. Kaznena institucija, sa zatvorom u svom središtu, pro­ izvodi jednu kategoriju pojedinaca koji sa njom tvore krug: zatvor ne popravlja; on ponovo neprekidno po­ ziva iste ljude; on malo po malo stvara jednu marginalizovanu populaciju koja služi za vršenje pritiska na »nepravilnosti« ili »nezakonitosti« koje se ne mogu trpeti. I ona vrši taj pritisak na nezakonitosti posred­ stvom delinkvencije na tri načina: navodeći malo po malo nepravilnost ili nezakonitost na prestup, zahva­ ljujući čitavom nizu isključenja i parapenalnih sank­ cija (mehanizam koji se može nazvati: »nedisciplina vodi na gubilište«); integrišući delinkvente u svoje sop42

stvene instrumente nadzora nad nezakonitošću (regrutovanjem provokatora, potkazivača, policajaca; meha­ nizam koji se može nazvati: »svaki lopov može postati Vidok«*); kanališući prestupe delinkvenata ka onim delovima stanovništva koje najviše treba nadzirati (princip: »siromaha je uvek lakše pokrasti, nego boga­ taša«). Ako se, dakle, vratimo na početno pitanje: čemu ta čudna institucija zatvora, otkud taj izbor jednog kažnjavanja, čije je loše funkcionisanje bilo odmah utvrđeno? — treba, možda, odgovor na njega potra­ žiti na ovoj strani: zatvor ima prednost da proizvodi delinkvenciju, instrument nadzora i pritiska nad ne­ zakonitošću, što nije nevažan faktor u vršenju vlasti nad telima i što predstavlja element one fizike vlasti koja je podstakla psihologiju subjekta.

Seminar je ove godine bio posvećen pripremama za objavljivanje dosjea o slučaju Pjera Rivjera.

* Vidocq (1775—1857), čuveni francuski avanturista. B i o je šef policije, pre no što je postao zločinac i osuđen na robiju. Napisao je »Memoare«. — Prim. prev. 45

1973—1974

PSIHIJATRIJSKA VLAST/MOĆ

Postoji, bez sumnje, izvesna istorijska korelacija između dve činjenice: pre X V I I I veka ludilo nije bilo sistematski internirano; i bilo je u suštini smatrano nekim oblikom zablude ili iluzije. Još se početkom klasičnog doba smatralo da ludilo pripada svetskim iluzijama, himerama: ono je moglo da živi među nji­ ma i nije trebalo da bude od njih odvajano, izuzev kad je poprimalo ekstremne i opasne oblike. Razum­ ljivo je da u tim uslovima prevashodno mesto u kome je ludilo moglo i moralo da se ispolji u svojoj istini nije mogao biti veštački prostor bolnice. Terapeutska mesta, koja su bila priznata, nalazila su se, pre svega, u prirodi; ona je posedovala moć da razbije zablude, da rasturi himere. Lekari su, prema tome, rado prepi­ sivali putovanje, odmor, povlačenje, raskid sa veštačkim i zaludnim gradskim svetom. Eskirol se, možda, još sećao toga kad je, projektujući planove psihijatrij­ ske bolnice, preporučivao da svako njeno dvorište ot­ vara širok vidik na neki vrt. Drugo po redu korišćeno terapeutsko mesto bilo je pozorište, tj. suprotnost pri­ rode: bolesniku je prikazivana komedija njegovog lu­ dila, ono je iznošeno na pozornicu, za trenutak mu je pridavana fiktivna stvarnost, pomoću dekora i kosti­ ma nastojalo se da deluje istinito, ali se to činilo na takav način da se zabluda, uhvaćena u tu klopku, na kraju jasno ukaže pred očima onog ko je bio njena žrtva. Ni ta tehnika nije još bila potpuno nestala u X I X veku; Eskirol je, na primer, savetovao da se iz­ mišljaju suđenja melanholicima, kako bi se podstakla njihova energija i borbenost. Praksa zatvaranja početkom X I X veka koincidira s trenutkom kada je ludilo počelo manje da se shvata 47

u odnosu na zabludu, a više u odnosu prema pravil­ nom i normalnom ponašanju; kada više nema vid poremećenog rasuđivanja, nego poremećaja u načinu delovanja, htenja, osećanja strasti, donošenja, odluka i slobodnog ponašanja; ukratko, trenutak kada se ono više ne ucrtava na osovini istina-zabluda-svest, nego na osovini strast-volja-sloboda; trenutak Hofbauera i Eskirola. »Postoje duševni bolesnici čije je ludilo jed­ va vidljivo; nema ih kod kojih strasti, moralni, afekti, nisu poremećeni, izopačeni ili uništeni... Opadanje delirij uma je siguran znak izlečenja jedino kada se bolesnici vraćaju svojim prvobitnim afektima.«. Kakav je zapravo proces izlečenja? Je li to onaj pokret ko­ jim se uklanja zabluda i ponovo ukazuje istina? Nije, nego je to »vraćanje moralnih afekata u njihove prave granice, želja da se ponovo vide svoji prijatelji, svoja deca, suze osećajnosti, potreba za poveravanjem, tež­ nja za vraćanjem u porodicu, za obnavljanjem svojih navika.« Kakva onda može da bude uloga duševne bolnice u tom vraćanju regularnih ponašanja? Razume se, ona će najpre imati funkciju koja se pridavala bolnicama krajem X V I I I veka: da omogući otkrivanje istine o mentalnoj bolesti, da ukloni sve što bi je u bolesni­ kovoj sredini moglo prikriti, pomešati, dati joj varlji­ ve oblike, održavati je i obnavljati. Ali bolnica, čiji je model stvorio Eskirol, više je mesto suočavanja, nego razotkrivanja: ludilo, poremećena volja, izopačena strast, mora u njoj da se sretne sa ispravnom voljom i sa ortodoksnim strastima. Njihovo suočenje, njihov neizbeženi i zapravo poželjni sudar imaće dvojako dejstvo: bolesna volja, koja je lako mogla ostati nezapa­ žena, jer se nije izražavala ni u kakvom delirijumu, obelodaniće svoju bolest otporom koji će pružiti is­ pravnoj volji lekara; s druge strane, borba koja nasta­ je na toj osnovi moraće, bude li dobro vođena, dovesti 48

do pobede ispravne volje, do podvrgavanja, do odusta­ janja od poremećene volje. To je dakle jedan proces suprotstavljanja, borbe i prevladavanja. »Treba primenjivati jedan uznemirujući metod, razbiti grč pomoću grča.,. Treba potčiniti celokupni karakter izvesnih bolesnika, savladati njihove pretenzije, ukrotiti njiho­ vu srdžbu, slomiti njihov ponos, dok druge treba podstaći i ohrabriti.« Tako se uspostavlja veoma neobična funkcija psi­ hijatrijske bolnice u X I X veku; mesto za dijagnosti­ ku i klasifikaciju, botanički prostor u kome su vrste bolesti raspoređene u zatvorene parcele, tako da sve podseća na neki veliki povrtnjak; ali to je i zatvoren prostor za izvesno suočavanje, mesto dvoboja, insti­ tucionalno polje na kome se radi o pobedi i pokora­ vanju. Veliki lekar duševnog azila — bilo da je to Le­ re, šarko* ili Krepelen — u isti mah je onaj koji može izreći istinu o bolesti, zahvaljujući svom znanju o njoj, i onaj koji može da proizvede bolest onakvu kakva jeste i da je u stvarnosti pokori putem moći koju njegova volja ima nad samim bolesnikom. Sve tehnike i procedure korišćene u duševnim bolnicama X I X veka — izolacija, privatno ili javno ispitivanje, lečenja putem kazne kao što su tuševi, moralni raz­ govori (pohvale ili ukori), stroga disciplina, obavezni rad, nagrade, posebna pažnja lekara prema izvesnim bolesnicima, pokorni, vlasnički, prisni, ponekad rop­ ski odnosi koji su vezivali bolesnika za lekara — sve je to imalo funkciju da od lekarske ličnosti stvori »gospodara ludila«: onog koji je razotkriva onakvu ka­ kva jeste (kada se skriva, kada ostaje pritajena i tiha) i onog koji njom gospodari, koji je smiruje i poništa­ va, pošto ju je znalački izazvao. * Charcot (Jean Martin, 1835—1893), franc, lekar, po­ znat (kao i druga citirana dvojica) po svojim radovima o nervnim bolestima. — Prim. prev. 49

Recimo ukratko: u pasterovskoj bolnici postepeno je nestajala funkcija »proizvođenja istine« o bolesti. Lekar proizvođač istine nestaje u jednoj strukturi sa­ znanja. Nasuprot tome, u bolnici Eskirola ili Šarkoa funkcija »proizvođenja istine« se preuveličava, uznosi, oko ličnosti lekara. I to u jednoj igri u kojoj se radi o nadmoći lekara. Šarko, čudotvorac histerije, bez sumnje je najsimboličnija ličnost te vrste funkcioni­ ranja. Do tog uznošenja dolazi, međutim, u jednom vre­ menu u kome lekarska moć nalazi svoja jemstva i svo­ ja opravdanja u preimućstvima saznanja: lekar je kompetentan, lekar poznaje bolesti i bolesnike. On poseduje jedno naučno znanje iste vrste kao i ono hemičara ili biologa: to ga ovlašćuje da interveniše i da odlučuje. Moć koju duševna bolnica daje psihi­ jatru moraće, dakle, da se opravda (i u isto vreme prikrije kao prvobitna nadmoć) proizvodeći fenomene primerene medicinskoj nauci. To objašnjava zašto su teh­ nika hipnoze i sugestije, problem simuliranja, dife­ rencijalna dijagnostika između organske i psihološke bolesti, tako dugi niz godina (bar od 1860. do 1890.) bili u središtu psihijatrijske teorije i prakse. Tačka savršenstva, isuviše čudesnog savršenstva, bila je do­ stignuta kada su bolesnici iz Sarkoovog odeljenja po­ čeli, na zahtev medicinske vlasti-znanja, da reprodukuju jednu simptomatologiju, normiranu epilepsijom, to jest takvu koja može da bude tumačena, sagleda­ vana i prepoznavana u terminima organske bolesti. To je odlučujuća epizoda ponovo raspodeljuju i jedna na drugu tačno, nadograđuju dve funkcije duševne bolnice (provera i proizvodnja istine, s jedne strane; utvrđivanje i upoznavanje fenomena, s druge strane). Moć lekara dozvoljava mu da odsad proizvodi stvarnost jedne mentalne bolesti, čije je svojstvo da reprodukuje fenomene potpuno dostupne 50

saznanju. Histerična osoba bila je savršeni bolesnik, jer je davala mogućnost prepoznavanja: ona je sama određivala dejstva lekarske moći u oblicima koje je lekar mogao opisati u jednom naučno prihvatljivom diskursu. Što se tiče odnosa moći koji je omogućavao celu tu operaciju, kako bi on mogao da bude sagledan u svojoj odlučujućoj ulozi, kad su ga bolesnici — što je vrhunska vrlina histerije, besprimerna poslušnost, prava epistemološka svetinja — preuzimali na sebe i prihvatali odgovornost za njega: on se u simptomatologiji pojavljivao kao morbidna podložnost sugestiji. Sve se otad odvijalo u prozirnosti saznanja, između znajućeg subjekta i poznatog objekta.

* Postavili smo hipotezu: kriza je bila otvorena i tek nagovešteno doba antipsihijatrije započelo onda kada se posumnjalo, a uskoro i utvrdilo da je Šarko stvarno proizvodio histeričnu krizu koju je opisivao. Tu imamo, otprilike, ekvivalent onog Pasterovog otkri­ ća, da lekar prenosi bolesti koje je trebalo da suzbija. Bilo kako bilo, izgleda da su svi veliki potresi koji su uzdrmali psihijatriju od kraja X I X veka, u suštini, doveli u pitanje moć lekara: njegovu moć i njegovo delovanje na bolesnika još više, nego njegovo znanje i istinitost onog što je govorio o bolesti. Tačnije rečenp, ono što je, počev od Bernhejma, pa do Leinga ili Bazalje, bilo u pitanju, to je način na koji je lekareva moć bila implicirana u istinitosti onog što je govorio i, obrnuto, način na koji je ta istinitost mogla da bude i'abrikovana i kompromitovana putem njegove moći. Kuper je rekao: »Suština našeg problema je u nasilju«; a Bazalja: »Karakteristika tih institucija (škole, fabri­ ke, bolnice) je stroga podvojenost između onih koji 51

raspolažu vlašću i onih koji njom ne raspolažu.« Sve velike reforme, ne samo u psihijatrijskoj praksi nego i u psihijatrijskoj misli, događaju se oko tog odnosa moći; sve one predstavljaju pokušaje da se taj odnos pomeri, prikrije, ukloni, poništi. Celokupna savremena psihijatrija je u suštini prožeta antipsihijatrijom, ako pod tim podrazumevamo sve što ponovo dovodi u pi­ tanje ulogu psihijatra, nekada zaduženog da proizvede istinu o bolesti u bolničkom prostoru. Mogli bismo, dakle, da govorimo o antipsihijatrijama koje su prošle kroz istoriju moderne psihijatrije. Ali, možda bi bilo bolje brižljivo razabrati dva proce­ sa, koji su savršeno različiti, s istorijskog, epistemolo­ škog i političkog gledišta. Postojao je, najpre, pokret »depsihijatrizacije«. On se pojavljuje odmah posle Šarkoa. I tada se ne radi toliko o poništavanju moći lekara, koliko o nje­ nom pomeranju u ime jednog egzaktnijeg znanja, o tome da se ona drukčije primeni, u drukčijim merama. Da se mentalna medicina depsihijatrizuje, kako bi se u njenoj pravoj delotvornosti uspostavila lekarska moć, koju je Šarkova neopreznost (ili njegovo nezna­ nje) navela da na pogrešan način proizvodi bolesti, dakle da stvara lažne bolesti. 1) Jedan početni oblik depsihijatrizacije počinje s Babinskim, u kome ona nalazi svog kritičkog heroja. Umesto da se nastoji teatralno proizvesti istina o bo­ lesti bolje je nastojati da se ona svede na svoju strikt­ nu realnost, koja je često samo pitijatizam, podobnost za teatralizovanje. Posle toga, odnos dominacije leka­ ra nad bolesnikom, ne samo da neće ništa izgubiti od svoje strgosti, nego će se njegova strogost preneti na svođenje bolesti na njen striktni minimum: na nužne i dovoljne znake da bi mogla biti dijagnosticirana kao mentalna bolest i na neophodne tehničke postupke da bi te manifestacije nestale. 52

Radi se, na neki način, o pasterizaciji psihijatrij­ ske bolnice, o tome da se u duševnoj bolnici postigne isti efekat pojednostavljenja koji je Paster nametnuo drugim bolnicama: da se neposredno povežu dijagno­ stika i terapeutika, saznanje o prirodi bolesti i suzbi­ janje njenih manifestacija. Momenat provere, onaj u kome se bolest ispoljava u svojoj istini i dolazi do svog potpunog ostvarenja, taj momenat ne treba više da bude deo procesa lečenja. Bolnica može da postane jedno tiho mesto, gde se oblik lekarske moći održava u svom najstriktnijem vidu, pritom, ona ne mora da se susretne i da se suoči sa samim ludilom. Nazovimo taj »aseptični« i asimptomatični oblik depsihijatriza­ cije »psihijatrijom sa nultom proizvodnjom«. Njena su dva najznačajnija oblika psiho-hirurgija i farma­ kološka psihijatrija. 2) Kod drugog oblika depsihijatrizacije, potpuno suprotnog od prethodnog, radi se o tome da se koliko je god to moguće pojača proizvodnja ludila u njegovoj istini, ali da pritom odnosi moći između lekara i bo­ lesnika budu precizno uključeni u tu proizvodnju, da joj ostanu primereni, da ne dopuste da ih ona nadvla­ da, i da mogu da zadrže kontrolu nad njom. Glavni uslov za održanje te »depsihijatrizovane« lekarske mo­ ći sastoji se u isključivanju svih dejstava svojstvenih bolničkom prostoru. Treba, pre svega, izbeći zamku u koju je bio upao Šarko sa svojim mađioničarskim podvizima; treba sprečiti da se bolnička disciplina ne naruga lekarskom autoritetu i da se, u toj sredini ko­ lektivnog saučesništva i nejasnih znanja, suverena na­ uka lekara ne zaplete u mehanizme koje je nehotice proizvela. Otud pravilo suočavanja u dvoje; otud pra­ vilo slobodnog dogovora između lekara i bolesnika — pravilo ograničavanja svih dejstava tog odnosa isklju­ čivo na nivo diskursa (»ja od tebe tražim samo jedno, a to je da kažeš, ali da zaista kažeš sve što ti prolazi 53

kroz glavu«); pravilo diskurzivne slobode (»nećeš više moći da se pohvališ da obmanjuješ svog lekara, bu­ dući da više nećeš odgovarati na postavljena pitanja; reći ćeš što ti padne na pamet, a nećeš čak morati ni da me pitaš šta ja o tome mislim; ako budeš hteo da me prevariš kršeći to pravilo, ja neću stvarno biti pre­ varen; ti ćeš sâm upasti u zamku, pošto si poremetio proizvodnju istine i povećao iznos koji mi duguješ za nekoliko vizita); pravilo divana koje priznaje stvar­ nost samo efektima postignutim u tom povlašćenom prostoru, tokom tog pojedinog časa u kome deluje moć lekara — moć koja se ne može steći nikakvim povratnim dejstvom; budući da lekar ostaje potpuno povučen u tišinu i nevidljivost. Psihoanaliza se istorijski može dešifrovati kao drugi veliki oblik depsihijatrizacije, izazvane šarkoovskim traumatizmom: to je povlačenje van bolničkog prostora, da bi se izbrisala paradoksalna dejstva psi­ hijatrijske nadmoći; ali to je i rekonstrukcija lekar­ ske moći, proizvođača istine, u jednom prostoru po­ dešenom tako da ta proizvodnja uvek ostane primerena toj moći. Pojam transfera kao procesa bitnog za lečenje je jedan način konceptualnog promišljanja tog izjednačavanja u obliku saznanja; isplata u novcu, mo­ netarni vid transfera, predstavlja jedan način da on bude zajamčen u stvarnosti: jedan način sprečavanja da proizvodnja istine ne postane neka protiv-moć, ko­ ja hvata u zamku, poništava i preokreće u svoju ko­ rist moć lekara. Antipsihijatrija je usmerena protiv ta dva velika oblika depsihijatrizacije, jer su oba konzervatori mo­ ći: prvi zato što poništava proizvodnju istine, drugi zato što pokušava da izjednači proizvodnju istine i medicinsku moć. U njima se više radi o sistematskom razaranju bolničkog prostora internim radom, nego o povlačenju iz tog prostora; i radi se više o prenošenju 54

moći da proizvede svoje ludilo i istinu o svom ludilu na samog bolesnika, nego o pokušaju da se ono svede na nulu. Polazeći od toga možemo, rekao bih, razumeti o čemu je reč u antipsihijatriji, a i da se u njoj nikako ne radi o vrednosti psihijatrijske istine u ter­ minima saznanja (dijagnostičke tačnosti i terapeutske delotvornosti). U središtu antipsihijatrije je borba s institucijom, u njoj i protiv nje. Kada su početkom X I X veka bile ustanovljene velike strukture duševne bolnice, one su bile opravdavane čudesnom usklađenošću između po­ treba društvenog poretka — koji je zahtevao da bude zaštićen od poremećaja umobolnih — i terapeutskih nužnosti koje su zahtevale izolovanje bolesnika. Op­ ravdavajući izolaciju umobolnih Eskirol je navodio pet njenih glavnih razloga: 1) obezbediti njihovu ličnu sigurnost i sigurnost njihovih porodica; 2) osloboditi ih od spoljnih uticaja; 3) savladati njihove lične otpo­ re; 4) podvrgnuti ih silom lečničkom režimu; 5) na­ metnuti im nove intelektualne i moralne navike. Kao što vidimo, tu se isključivo radi o moći; o savlađiva­ nju moći umobolnog, neutralisanju spoljnih moći koje bi se mogle nad njim vršiti; o ustanovljavanju jedne terapeutske i disciplinske moći nad njim — »ortope­ dije«. A antipsihijatrija je stvarno usmerena protiv in­ stitucije kao mesta, oblika raspodele i mehanizma tih odnosa moći. U opravdanjima neke prisilne hospitali­ zacije koja bi, navodno, omogućila da se u jednom raščišćenom prostoru utvrdi šta je stvarno i da se in­ terveniše tamo, gde, kada i kako bude trebalo, anti­ psihijatrija razotkriva odnose dominacije, svojstvene institucionalnoj relaciji: konstatujući u XX veku dejstvo Eskirolovih preporuka i shvatanja, Bazama kaže: »Čista moć lekara raste isto tako vrtoglavo kao što se smanjuje moć bolesnika; ovaj, usled same činje­ nice da je zatvoren, interniran, postaje građanin bez 55

prava, izložen samovolji lekara i bolničara, koji s njim mogu da rade što god žele, bez mogućnosti njegove žalbe.« Čini mi se da bi se razni oblici antipsihijatrije mogli, po svojoj strategiji, u odnosu na te igre insti­ tucionalne moći, razvrstati na sledeći način: izbeći ih u obliku jednog dvojnog i sa obe strane dobrovoljnog ugovora (Sas); stvoriti jedno pogodno mesto gde one mogu biti prekinute ili progonjene, ako se obnove (Kingsli Hol); razotkrivati ih, jednu po jednu, i poste­ peno razarati unutar jedne institucije klasičnog tipa (Kuper, u Paviljonu 21); povezati ih s drugim odnosi­ ma moći, koji su već izvan duševne bolnice mogli od­ rediti segregaciju nekog pojedinca kao mentalnog bo­ lesnika (Goricija). Odnosi moći sačinjavali su prven­ stveno psihijatrijsku praksu: oni su uslovljavali funkcionisanje bolničke institucije, oni su u njoj raspore­ đivali odnose među pojedincima, oni su određivali ob­ like lekarske intervencije. Antipsihijatriji svojstvena inverzija sastoji se u tome da se ti odnosi, naprotiv, stave u središte problematičnog polja i da se, pre sve­ ga, preispitaju. Međutim, u t i m se odnosima moći pre svega podrazumevalo apsolutno pravo ne-ludila nad ludilom. Pravo prevedeno u t e r m i n e kompetencije koja se vrši nad izvesnim neznanjem, prava zdravog razuma, shvatanja stvarnosti koje ispravlja zablude (iluzije, haluci­ nacije, fantazme), normalnosti koja se nameće poremećenosti i izopačenosti. Upravo je ta trostruka moć konstituisala ludilo kao predmet mogućeg saznanja za medicinsku nauku, konstituisala ga kao bolest upravo u onom trenutku kada je »subjekt« pogođen tom bo­ lešću bio diskvalifikovan kao lud — to jest lišen sva­ ke moći i svakog znanja u pogledu svoje bolesti. »Mi o tvojoj patnji i njenoj neobičnosti znamo dovoljno stvari (koje ti i ne slutiš) kako bismo spoznali da je to jedna bolest; ali mi i tu bolest dovoljno poznajemo 56

kako bismo znali da ti ne možeš imati ni vršiti nad njom bilo kakvo pravo. Naša nauka nam dozvoljava da tvoje ludilo nazovemo bolešću, a samim tim smo mi, lekari, kvalifikovani da intervenišemo i da u tebi utvrdimo jedno ludilo koje te sprečava da budeš bo­ lesnik kao svi drugi: ti ćeš dakle biti mentalni bole­ snik.« Ta igra moći koja omogućuje neko saznanje, koje sa svoje strane utemeljuje prava te moći, karakteriše »klasičnu« psihijatriju. Antipsihijatrija nastoji da razreši taj krug; dajući pojedincu zadatak i pravo da istera svoje ludilo do kraja, u jednom eksperimen­ tu kome mogu i drugi da doprinesu, ali da nikad to ne čine u ime neke moći koja bi im bila dodeljena na osnovu njihovog razuma ili njihove normalnosti; odva­ jajući ponašanja, patnje, želje, od patološkog statusa koji im je bio pripisivan, oslobađajući ih od izvesne dijagnostike i simptomatologije koje nisu imale samo klasifikatorsku važnost, nego i važnost odluke i nared­ be; obezvređujući najzad veliko prenošenje ludila u kategoriju mentalne bolesti, koje je započelo već u X V I I , a završeno u X I X veku. Demedikalizacija ludila teče uporedo sa tim prvo­ bitnim preispitivanjem moći u antipsihijatrijskoj prak­ si. Po čemu se meri i njena suprotnost prema »depsihijatrizaciji«, koja, čini mi se, karakteriše psihoanali­ zu kao psiho-farmakologiju: obe više spadaju u izvesnu nad-medikalizaciju ludila. A samim tim stvara se problem eventualnog oslobađanja ludila u odnosu na taj neobični oblik moći-znanja koji predstavlja sazna­ nje. Je li moguće da se proizvodnja ludila može ostva­ rivati u oblicima koji nisu oblici saznajnih odnosa? Reklo bi se da je to fiktivan problem, koji ima svoje mesto samo u utopiji. A, u stvari, on se postavlja kon­ kretno svakog dana povodom uloge lekara — statutarnog subjekta saznanja — u poduhvatu depsihijatrizacije. 57

Seminar je bio posvećen, naizmenično, istoriji bol­ ničke institucije i arhitekture u X V I I I veku i prouča­ vanju sudsko-medicinske ekspertize u psihijatrijskoj oblasti, počev od 1820-e.

58

1974—1975

a

ABNORMALNI

Velika i konfuzna porodica »abnormalnih«, koja će toliko ulivati strah krajem X I X veka, ne označava samo jednu fazu nesigurnosti ili jednu pomalo nesrećnu epizodu u istoriji psihopatologije; ona je bila stvo­ rena u korelaciji s čitavim skupom kontrolnih institu­ cija, s čitavom serijom mehanizama za nadzor i raspodelu. A kada bude, gotovo u celini, obuhvaćena ka­ tegorijom »degeneracije«, daće povoda teorijskim raz­ radama, koje su bile smešne, ali su imale okrutno stvarne posledice. Grupa abnormalnih se formirala na osnovu triju elemenata, koji se nisu sasvim istovremeno konstituisali: 1. Ljudsko čudovište. Stari pojam čiji je referencijalni okvir zakon. To je dakle pravni pojam, ali u širem smislu, budući da se ne radi samo u zakonima društva, nego i o zakonima prirode: polje pojave ču­ dovišta je jedna juridičko-biološka oblast. Redom su likovi bića koje je poluživotinja-polučovek (valorizovani naročito u Srednjem veku), dvostrukih individual­ nosti (valorizovanih naročito u Renesansi), hermafrodita (koji su izazvali tolike probleme u X V I I i X V I I I veku), predstavljali taj dvostruki prekršaj; ono što ljudsko čudovište čini čudovištem nije samo izuzetak u odnosu na oblik Vrste, nego neprilika koju ono uno­ si u pravne propise (bilo da se radi o bračnim zako­ nima, o crkvenim kanonima krštenja ili o pravilima nasleđivanja). Ljudsko čudovište kombinuje nemoguće i zabranjeno. Treba iz te perspektive proučiti velike procese hermafrodita u kojima su se sučeljavali prav­ nici i lekari, počev od Ruanske afere (početkom X V I I 61

veka), pa do procesa Ane Granžan (sredinom sledećeg veka), kao i delà poput Kanđamiline Svete embriolo­ gije, objavljene i prevedene u X V I I I veku. Na osnovu toga može se razumeti izvestan broj nejasnoća, koje će i dalje opterećivati analizu i status abnormalnog čoveka, čak i kada mu budu smanjene i oduzete svojstvene crte čudovišta. U prvom redu tih nejasnoća nalazi se nikad potpuno kontrolisana igra između prirodnog izuzetka i pravnog prekršaja. Oni prestaju da se uzajamno nadograđuju, ne prestajući da igraju uzajamno neku ulogu. »Prirodno« odstupanje od »prirode« menja pravne posledice prestupa, ali ih ipak ne poništava u celosti; ono ne upućuje prosto na za­ kon, ali ga i ne ukida; ono mu postavlja zamku, iza­ zivajući posledice, pokrećući mehanizme, zahtevajući para-juridičke i marginalno-medicinske institucije. U tom se smislu mogla proučavati evolucija sudsko-medicinske ekspertize u kazneno-popravnoj oblasti, počev od »monstruoznog« čina, koji je problematizovan početkom X I X veka (povodom suđenja Kornijeu, Ležeu, Papavoanu), pa do pojave onog pojma »opasne« individue — kojoj je nemoguće dali neki medicinski smisao ili neki pravni status — a koji je ipak funda­ mentalni pojam savremenih ekspertiza. Postavljajući danas lekaru potpuno besmisleno pitanje, je li taj po­ jedinac opasan? (pitanje koje protivureči krivičnom pravu zasnovanom jedino na osudi čina, pitanje koje pretpostavlja neku prirodnu vezu između bolesti i pre­ stupa), sudovi ponovo uvode, kroz transformacije koje valja analizirati, nejasnosti starodrevnih čudovišta. 2. Ličnost koju treba popraviti. Ona je novijeg da­ tuma od čudovišta. Manje je korelativ zakonskih im­ perativa i kanonskih oblika prirode, nego tehnika dre­ sure, s njihovim posebnim zahtevima. Pojava »nepo­ pravljivog« je istovremena sa zavođenjem tehnike di­ scipline, kojoj tokom X V I I i X V I I I veka prisustvuje62

mo u vojsci, u školama, u radionicama, a zatim, malo docnije, i u samim porodicama. Nove procedure u uvežbavanju tela, ponašanja, sposobnosti, otvaraju pro­ blem onih koji izmiču tom normalizovanju, koje se više ne vrši u ime nekog suverenog zakona. »Zabrana« je sačinjavala sudsku meru putem koje je pojedinac bio bar delimično diskvalifikovan kao pravni subjekt. Taj juridički i negativni okvir biće delom ispunjavan, delom zamenjivan izvesnim nizom tehnika i postupaka pomoću kojih će se pokušati dre­ sura onih koji se opiru dresuri, kao i popravak »ne­ popravljivih«. Lišavanje slobode, »zatvaranje« vršeno u širokim razmerama počev od X V I I veka, može da izgleda kao neka vrsta posredne formule između ne­ gativne procedure sudske zabrane i pozitivnih proce­ dura prevaspitavanja, popravljanja. Zatvaranje zapra­ vo isključuje i funkcioniše izvan zakona, ali se oprav­ dava potrebom za popravljanjem, poboljšavanjem, na­ vođenjem na pokajanje, na vraćanje »dobrim osećanjima«. Na osnovu tog nejasnog, ali istorijski presud­ nog oblika treba proučavati pojavljivanje, u istorijski preciznim datumima, raznih popravnih institucija i ka­ tegorija pojedinaca kojima su namenjeni. To je vreme tehničko-institucionalnog rađanja slepila, gluvonemosti, maloumnih, zaostalih, nervoznih, neuravnoteženih. Banalizovano i izbledelo čudovište, abnormalni čovek X I X veka je takođe potomak onih nepopravljivih koji su se pojavili na marginama modernih tehnika »prevaspitavanja«. 3. Onanista. Sasvim nov lik u X V I I I veku. On se pojavljuje u korelaciji s novim odnosima između sek­ sualnosti i porodične organizacije, s novim položajem deteta u porodičnoj sredini, s novim značajem koje je pripisano telu i zdravlju. To je i pojava seksualnog tela deteta. 63

Ta pojava ima u stvari dugu predistoriju: uporedni razvoj tehnike upravljanja savešću (u novoj pasto­ rali proistekloj iz Reformacije i Trentskog koncila) i vaspitnih institucija. Od Žersona do Alfonsa de Ligotija obezbeđen je ceo jedan diskurzivni okvir seksual­ ne želje, senzualnog tela i greha mekoputnosti putem kazneno-popravne obaveze na priznanje i veoma regulisane prakse lukavih ispitivanja. Shematski se mo­ že reći da je tradicionalna kontrola zabranjenih odno­ sa (preljuba, incesta, sodomije, bestijalnosti) bila po­ jačana kontrolom »puti« u elementarnim kretanjima pohote. Ali, na toj pozadini, predstavlja izvestan prekid krstaški rat protiv masturbacije. On počinje, najpre, bučno u Engleskoj, oko 1710. objavljivanjem teksta Onanija, nastavlja se u Nemačkoj, pre no što će se raz­ buktati u Francuskoj, oko 1760. s knjigom Tisoa. Uzrok tog ratnog pohoda je tajanstven, ali su njegove posle­ dice bezbrojne. I uzroci i posledice mogu se odrediti jedino ako se uzmu u obzir neke bitne crte te kam­ panje. Bilo bi zaista nedovoljno smatrati je — i to u jednoj perspektivi bliskoj Rajhu,* koji je nedavno inspirisao Van Hiselove radove — isključivo izvesnim procesom represije povezane s novim zahtevima indu­ strijalizacije: represije tela posvećenog proizvodnji, protiv tela posvećenog uživanju. Taj krstaški pohod u stvari, bar u X V I I I veku, ne poprima oblik neke opšte seksualne discipline: on je prvenstveno, ako ne i isključivo, usmeren na mladiće ili na decu, ili, još tačnije rečeno, na sinove iz bogatih ili imućnih porodica. On postavlja seksualnost, ili bar seksualno korišćenje sopstvenog tela, kao izvor neodređenog niza fizičkih poremećaja, čije se posledice mogu osećati u svim ob* Reč je o Wilhelmu Reichu, kontroverznom Frojdovom sledbeniku. — Prim. prev. 64

licima i u svakom životnom dobu. Neograničena etiološka moć seksualnosti na nivou tela i bolesti jedna je od najčešćih tema, ne samo u tekstovima tog novog medicinskog morala, nego i u najozbiljnijim radovima patologije. Međutim, ako dete time postaje odgovorno za sopstveno telo i sopstveni život u »zloupotrebi« svo­ je seksualnosti, roditelji su optuženi kao pravi krivci: njihov nedovoljan nadzor, nebriga i, naročito, nedo­ voljno zanimanje za svoju decu, njihovo telo i njihovo ponašanje, koje ih navodi da ih poveravaju dadiljama, posluzi, učiteljima, svim tim posrednicima koji su re­ dovno optuživani kao inicijatori poroka (Frojd će tu naći osnov za svoju prvu teoriju o »zavođenju«). Ono što se ocrtava kroz tu kampanju, to je imperativ jed­ nog novog odnosa između roditelja i dece, ili, šire formulisano, jedna nova ekonomija unutrašnjih odnosa u porodici: učvršćivanje i jačanje odnosa otac—majka —deca (na uštrb višestrukih odnosa koji su bili svoj­ stveni širokoj porodičnoj zajednici), preokret u siste­ mu porodičnih obaveza (koje su nekad više bile oba­ veze dece prema roditeljima, a koje sad imaju ten­ denciju da dete učine prvenstvenim i neprekidnim ob­ jektom roditeljskih dužnosti, postavljenih u okvirima njihove moralne i zdravstvene odgovornosti sve do poslednjeg potomstva), pojava principa zdravlja kao os­ novnog zakona porodičnih veza, raspoređivanje poro­ dične ćelije oko tela — i seksualnog tela — deteta, organizovanje neposredne fizičke veze, telesne bliskosti između roditelja i dece, u kojoj se na složen način mešaju želja i moć — i najzad, potreba spoljašnje zdravstvene kontrole i lekarskog znanja da bi se procenili i regulisali ti novi odnosi između obavezne bud­ nosti roditelja i tako nežnog, ranjivog, razdražljivog tela dece. Krstaški pohod protiv masturbacije pretva­ ra uređenje uže porodice (roditelji, deca) u jedan novi aparat znanja-moći. Jedna od procedura u konstitui65

sanju tog novog rasporeda sastojala se u preispitiva­ nju seksualnosti deteta i svih anomalija za koje je ona navodno bila odgovorna. Tako se formirala mala rodoskrvna porodica koja karakteriše naša društva, tesni seksualni porodični prostor u kome smo podizani i u kome živimo. »Abnormalna« jedinka, kojom se počev od kraja X I X veka bave tolike institucije, toliki diskursi i toli­ ke nauke, proističe u isti mah iz pravno-prirodne izu­ zetnosti čudovišta, iz množine nepopravljivih, obuhva­ ćenih popravnim aparatima, i iz opšte tajne dečjih seksualnosti. Istina, tri lika, čudovište, nepopravljivi i onanista, neće se baš stopiti u jedan. Svaki će biti ucrtan u autonomne sisteme naučne referencije: ču­ dovišta u jednu teratologiju i embriologiju, koje su u radovima Žofroa Sent-Ilera dobila svoju prvu veliku naučnu koherentnost; nepopravljivi u jednoj psiho-fiziologiji osećanja, mobilnosti i sposobnosti; onanista u jednoj teoriji seksualnosti koja je polako razrađi­ vana na osnovu Kanove Psychopathiae Sexualis. Ali specifičnost tih referenci ne treba da potisne iz sećanja tri bitna fenomena koja je delimično poni­ štavaju, ili bar menjaju: izgradnju jedne opšte teorije o »degeneraciji« koja će, počev od Morelove knjige (1857) tokom više od pedeset godina služiti, istovreme­ no, kao teorijski okvir i kao socijalno i moralno oprav­ danje svim tehnikama pronalaženja abnormalnih, nji­ hove klasifikacije i njihovog lečenja. Uređenje jedne složene institucionalne mreže, koja na marginama me­ dicine i pravde služi u isti mah kao »prihvatna« struk­ tura za abnormalne i kao instrumenat »odbrane« za društvo; najzad, pokret putem kojeg će element što se tek nedavno pojavio u istorij i (problem dečje sek­ sualnosti) obuhvatiti ona druga dva, da bi u XX veku postao najplodniji princip tumačenja svih anomalija. 66

Antifizis, koja je nekad bila izuzetno osvetljavana užasom što ga je ulivalo čudovište, sada putem univer­ zalne dečje seksualnosti dospeva u red sitnih, svako­ dnevnih anomalija.

* Počev od 1970. održali smo niz predavanja o spo­ rom uobličavanju znanja i moći normalizacije, zasno­ vanih na tradicionalnim juridičkim kaznenim proce­ durama. Predavanja školske 1975—1976. godine zaokružiće taj ciklus proučavanjem mehanizama putem kojih se, od kraja X I X veka, navodno »branilo dru­ štvo«.,

* Seminar je ove godine bio posvećen analizi pre­ obražaja psihijatrijske ekspertize na kazneno-popravnom području, počev od velikih suđenja za kriminalne monstruoznosti (glavni je bio slučaj Anrijete Kornije) do dijagnoze »abnormalnih« delinkvenata.

67

1975—1976

»TREBA

BRANITI

DRUŠTVO«

Da bi se izvršila konkretna analiza odnosa moći treba napustiti juridički model suvereniteta. Jer ovaj stvarno pretpostavlja pojedinca kao subjekt prirodnih prava ili prvobitnih moći; on ima cilj da prikaže ide­ alnu genezu Države; i najzad, on zakon pretvara u fun­ damentalnu manifestaciju moći (vlasti). Treba poku­ šati da se moć ne proučava na osnovu prvobitnih ter­ mina odnosa, nego na osnovu samog odnosa, utoliko što upravo on određuje elemente kojih se tiče: umesto da ispitujemo idealne subjekte šta su mogli da ustupe od sebe samih ili od svojih moći da bi se dobrovoljno pokorili, treba pronaći kako odnosi pokoravanja mogu da proizvode subjekte, podanike. Isto tako, umesto traganja za jedinstvenim oblikom, za centralnom tačkom iz koje navodno proizilaze svi oblici moći, posledično ili putem razvoja, treba ih najpre sagledati u njihovoj množini, njihovim razlikama, njihovoj poseb­ nosti, njihovoj reverzibilnosti; treba ih dakle proučiti kao odnose snaga koji se ukrštaju i upućuju jedni na druge, koji konvergiraju ili se, naprotiv, suprotstav­ ljaju i teže da se uzajamno ponište. Najzad, umesto da se zakonu dâ preimućstvo kao manifestaciji vlasti, bo­ lje je nastojati da se utvrde razne tehnike prinude ko­ je on primenjuje. Ako treba izbegavati da se analiza moći svede na shemu koju nudi pravna konstitucija suvereniteta, ako moć (vlast) treba promišljati u terminima odnosa sna­ ga, treba li je zato tumačiti kao opšti oblik rata? Može li rat da važi kao analizator odnosa snaga? Ovo pitanje obuhvata nekoliko drugih pitanja: 71

— Treba li rat smatrati nekim prvenstvenim i fun­ damentalnim stanjem stvari iz kojeg proističu svi dru­ štveni fenomeni dominacije, diferencijacije i hijerarhizacije? — Spadaju li procesi antagonizma, sukobljavanja i borbe među pojedincima ili klasama, u krajnjoj li­ niji, među opšte ratne procese? — Može li skup pojmova izvedenih iz strategije ili taktike da bude primeren i dovoljan instrument za ana­ lizu odnosa moći? — Predstavljaju li vojne i ratničke institucije, ili opšte procedure primenjivane u vođenju rata, u bli­ skom ili dalekom smislu, neposredno ili posredno, jez­ gro političkih institucija? — Ali pitanje koje bi možda trebalo na prvom mestu postaviti bilo bi sledeće: otkad i kako se poče­ lo zamišljati da upravo rat funkcioniše u odnosima moći, da neprekidna borba stvara mir i da je civilni poredak jedan borbeni poredak? To je pitanje bilo postavljeno tokom ove godine. Kako je rat sagledan u filigranu mira? Ko je u buci i zbrci rata, u blatu bitki, tragao za principom razum­ ljivosti poretka, institucija i istorije? Ko se prvi dosetio da je politika rat nastavljen drugim sredstvima?

Jedan se paradoks pojavljuje na prvi pogled. Iz­ gleda da su ratne prakse i institucije imale vidljivu evoluciju uporedo s evolucijom država, od početka Srednjeg veka do danas. One su, s jedne strane, imale tendenciju da se koncentrišu u rukama neke centralne vlasti, koja je jedina imala pravo i sredstva da vodi rat; samim tim, one su se, dosta sporo, izgubile u od­ nosu čoveka prema čoveku, grupe prema grupi, i iz­ vesna ih je linija razvoja navela da sve više budu pre72

imućstvo države. S druge strane, posledičnim putem, rat ima tendenciju da profesionalno i tehnički postane svojstvo jednog brižljivo određenog i kontrolisanog vojnog aparata. Ukratko: društvo potpuno prožeto ratnim odnosima postepeno je zamenila država, op­ skrbljena vojnim institucijama. Međutim, tek što je taj preobražaj završen poja­ vila se izvesna vrsta diskursa o odnosima između dru­ štva i rata: istorijsko-politički diskurs — veoma raz­ ličit od filozofsko-pravnog diskursa, primenjivanog na problem suvereniteta — pretvara rat u stalnu osnovu svih institucija moći. Taj se diskurs pojavio ubrzo po svršetku verskih ratova, a na početku velikih engle­ skih političkih borbi u X V I I veku. Po tom diskursu, koji su u Engleskoj proslavili Kouk ili Lilbern (Coke, Lilburne), u Francuskoj Bulenvilije i, docnije, Di Bija-Nansej (Boulainvilliers, du Buat-Nançay), ratovi su prethodili pojavi država: ali ne idealni rat — onaj ko­ ji zamišljaju filozofi prirodnog stanja — nego stvarni ratovi i efektivne bitke, zakoni su stvoreni usred rat­ nih pohoda, osvajanja i gradova u plamenu; ali rat nastavlja da besni i unutar mehanizama moći, ili bar da predstavlja tajni motor institucija, zakona i poret­ ka. Iza zaborava, iluzija i laži što čine da verujemo u prirodne potrebe ili u funkcionalne zahteve poretka, treba ponovo razabrati rat: on je šifra mira. On ne­ prekidno deli celokupno društveno telo; on svakog od nas smešta u jedno ili drugo polje. A nije dovoljno taj rat ponovo ustanoviti kao neki princip tumačenja; tre­ ba ga reaktivirati, naterati ga da napusti učaurene i gluve oblike u kojima se on nastavlja gotovo neprimetno, i treba ga dovesti do odlučne bitke za koju se moramo pripremiti ako hoćemo da budemo pobednici. U okvirima te tematike, okarakterisane na veoma neodređen način, može se razumeti značaj tog oblika analize. 73

— Subjekt koji govori u tom diskursu ne može da zauzima stav pravnika ili filozofa, to jest, stav uni­ verzalnog subjekta. U toj opštoj borbi, o kojoj govori, on se neizbežno nalazi na jednoj ili na drugoj strani; on je u bitki, on ima protivnike, on se bori za neku pobedu. Bez sumnje, on nastoji da se izbori za pravo, ali radi se o njegovom pravu — pojedinačnom pravu koje obeležava odnos osvajanja, dominacije ili stari­ ne: to su rasna prava, prava pobedničkih invazija ili hiljadugodišnjih okupacija. A ako govori i o istini, on govori o onoj perspektivnoj i strateškoj istini koja mu omogućuje da pobedi. Tu se dakle radi o jednom po­ litičkom i istorijskom diskursu koji pretenduje na is­ tinitost i na pravo, ali to čini isključujući sam sebe, i to izričito, iz pravno-filozofske univerzalnosti. Njego­ va uloga nije ona o kojoj su sanjali zakonodavci i fi­ lozofi, od Solona do Kanta: da zauzme stav između protivnika, usred i iznad meteža, da nametne primir­ je, da utemelji neki poredak koji pomiruje. Reč je o tome da se postulira jedno pravo obeleženo asimetri­ jom, koje funkcioniše kao privilegija koju treba zadr­ žati za sebe ili ponovo steći, reč je o nametanju jedne istine koja funkcioniše kao neko oružje. Subjekt koji se služi takvim diskursom, univerzalna istina i opšte pravo predstavljaju iluzije ili zamke. — Reč je, inače, o jednom diskursu koji izvrće tradicionalne vrednosti inteligibilnosti. To je tumače­ nje odozdo, koje nije najjednostavnije, najelementarnije i najjasnije, nego najkonfuznije, najnejasnije, najzbrkanije, najviše prepušteno slučaju. Ono što treba da važi kao princip dešifrovanja, to je zbrka od nasi­ lja, strasti, mržnji, osveta; to je i tkanje sitnih okol­ nosti koje čini poraze i pobede. Eliptični i mračni bog bitki mora osvetljavati duge dane reda, rada i mira. Bes mora da izveštava o harmonijama. Tako će u principu istorije i prava biti istaknut niz sirovih činje74

nica (fizička snaga, sila, karakterne crte), niz slučajeva (porazi, pobede, uspesi ili neuspesi zavera, pobuna ili saveza). I tek će se iznad tog spleta ocrtati jedna sve veća racionalnost, ona na kojoj se temelje proračuni i strategije — racionalnost koja uporedo sa usponom i razvojem (istorije i prava) postaje sve slabija, sve lošija, sve više vezana za iluziju, za himeru, za mistifikaciju. Tu smo, dakle, suočeni s nečim potpuno su­ protnim od tradicionalnih analiza koje pokušavaju da iza slučajnog i površnog privida, iza vidljive surovosti tela i strasti, pronađu neku fundamentalnu, trajnu ra­ cionalnost, u suštini vezanu za pravo i za dobro. — Ta vrsta diskursa se potpuno razvija u istorijskoj dimenziji. Ona ne pokušava da oceni istoriju, ne­ pravedne vladavine, zloupotrebe i nasilja po merilu idealnog principa nekog razuma ili nekog zakona, ne­ go da, naprotiv, pod oblikom institucija ili zakonodav­ stava, probudi zaboravljenu prošlost stvarnih borbi, skrivenih pobeda ili poraza, osušene krvi u kodovima. Ona kao referentno polje usvaja neodređeno kretanje istorije. Ali se u isto vreme može oslanjati na tradi­ cionalne mitske oblike (izgubljeno doba velikih pre­ daka, neizbežnost novih vremena i hiljadugodišnjih od­ mazdi, dolazak novog carstva koje će izbrisati stare sporove): to je diskurs koji će biti u stanju da u sebi nosi nostalgiju aristokratija na izdisaju, isto kao i žar narodnih odmazdi. Sve u svemu, nasuprot filozofsko-pravnom diskur­ su koji se prilagođuje problemu suvereniteta i zakona, taj diskurs, koji dešifruje stalno prisustvo rata u dru­ štvu, u suštini je istorijsko-politički diskurs u kome istina funkcioniše kao oružje za jednu pristrasnu pobedu, jedan mračno-kritički i, u isti mah, intenzivno mitski diskurs.

75

Ove godine su predavanja bila posvećena pojavi ove vrste analize: kako je rat (i njegovi razni aspekti, invazija, bitka, osvajanje, pobeda, odnosi pobedilaca prema pobeđenima, pljačka i prisvajanje, pobune) bio korišćen kao analizator istorije i, u širem smislu, dru­ štvenih odnosa? 1) Treba se najpre osloboditi nekih lažnih očinstava. Naročito Hobsovog.* Ono što Hobs naziva ra­ tom svih protiv svih nikako nije neki stvarni i istorijski rat, nego niz predstava pomoću kojih svako meri opasnost koju svako za njega predstavlja, meri volju drugih da se biju i procenjuje opasnost kojoj bi se on sam izložio kada bi pribegao sili. Bilo da je reč o nekoj »institucionalnoj« ili »stečenoj republici« — su­ verenitet se ne uspostavlja nekom činjenicom borbene dominacije, nego, naprotiv, nekim proračunom koji omogućava da se izbegne rat. Po Hobsu, Državu za­ sniva — i daje joj njen oblik — ne-rat. 2) Istorija ratova kao matrica Država svakako je bila ocrtana, u X V I veku, na kraju verskih ratova (u Francuskoj, na primer, kod Otmana*). Ali ta se vrsta analiza naročito razvila u X V I I veku. Najpre u En­ gleskoj, u parlamentarnoj opoziciji i kod Puritanaca, s idejom da je englesko društvo počev od XI veka bilo osvajačko: monarhija i aristokratija sa svojim poseb­ nim institucijama bile bi po toj ideji uvezene iz Nor­ mandije, dok je saksonski narod, sa dosta muke, za* Hobbes (Thomas, 1588—1679), eng. filozof, autor »Le­ vijatana«, čudnog, ali snažnog delà, u kome se kao filozof opredelio za materijalizam, kao materijalista za utilitarizam, a u politici za despotizam. — Prim. prev. * Hotman (François, 1524—1590), franc, pravnik, autor jednog delà kojim je pokušao da reaguje protiv sve većeg apsolutizma, podržavanog od strane kraljevih prav­ nih savetnika. — Prim. prev. 76

držao neke tragove svojih prvobitnih sloboda. Na toj pozadini ratničke dominacije engleski istoričari, poput Kouka ili Seldena, rekonstruišu glavne epizode engle­ ske istorije; svaka od njih analizirana je bilo kao po­ sledica, bilo kao obnavljanje tog istorij ski prvobitnog ratnog stanja između dveju rasa, neprijateljskih i raz­ ličitih po svojim institucijama i interesima. Doba Re­ volucije u kome su živeli ti istoričari bilo bi po tome poslednja bitka i odmazda u tom starom ratu. Analizu slične vrste nalazimo i u Francuskoj, ali docnije, i to naročito u aristokratskim krugovima pri kraju vladavine Luja X I V . Bulenvilije će da je formuliše na najtačniji način; ali ovaj put je istorija ispri­ čana i prava su zahtevana u ime pobednika. Francusko plemstvo je, pozivajući se na svoje germansko poreklo, pripisivalo sebi neko pravo osvajanja, dakle prevashodnog poseda nad svim pokrajinama kraljevstva i ap­ solutne dominacije nad svim galskim ili rimskim sta­ novništvom; ali ono polaže pravo i na prerogative u odnosu prema kraljevskoj vlasti, koja je navodno u početku ustanovljena samo sa njegovim pristankom i koja bi morala uvek da ostane u tada utvrđenim gra­ nicama. Tako napisana istorija nije više, kao u Engle­ skoj, istorija stalnog sučeljavanja pobeđenih i pobed­ nika, uz pobunu i iznuđene koncesije kao fundamen­ talnu kategoriju; to će biti istorija kraljevih uzurpa­ cija ili izdaja u pogledu plemstva iz kojeg je potekao i njegovih neprirodnih saveza sa buržoazijom galskog porekla. Ta analitička šema, kojom su se poslužili i Tiere* i, naročito, Di Bija-Nansej, bila je predmet či­ tavog niza polemika i povod obimnih istorij skih is­ traživanja sve do Revolucije. * Thierry (Augustin, 1795—1856), franc, istoričar, sja­ jan stilista, koji je utvrđivao činjenice proučavajući savesno stara dokumenta i hronike. — Prim. prev. 77

Značajno je to da je princip istorijske analize is­ traživan u dualitetu i u borbi između rasa. Na toj os­ novi, i posredstvom delà Ogistena i Amedea Trijerija, razviće se u X I X veku dve vrste tumačenja istorije: jedna će se nadovezivati na klasnu borbu, a druga na biološko sukobljavanje.

Seminar je te godine bio posvećen proučavanju kategorije »opasnog pojedinca« u kriminalnoj psihija­ triji. Upoređivani su pojmovi vezani za temu »društve­ ne odbrane« s pojmovima vezanim za nove teorije gra­ đanske odgovornosti, onakvim kakve su se pojavile krajem X I X veka.

78

1976—1977 predavanja nisu održavana

1977—1978

SIGURNOST,

TERITORIJA,

STANOVNIŠTVO

Predavanja su se bavila genezom jednog političkog znanja koje će u središte svojih preokupacija staviti pojam populacije i mehanizme koji mogu da obezbede njeno regulisanje. Je li to prelaz jedne »teritorijalne Države« u »Državu stanovništva«? Ne, to bez sumnje nije, jer se ne radi o nekoj supstituciji, nego pre o jednom pomeranju naglaska i o pojavi novih ciljeva, dakle i novih problema i novih tehnika. Da bismo sledili tu genezu uzeli smo kao nit vo­ dilju pojam »upravljanja« (gouvernement). 1) Trebalo bi temeljito proučiti istoriju ne samo pojma, nego i procedura i sredstava korišćenih da bi se u nekom datom društvu obezbedilo »upravljanje ljudima«. Na prvi pogled čini se da za grčka i rimska društva vršenje političke vlasti nije podrazumevalo ni pravo ni mogućnost nekog »upravljanja« shvaćenog kao aktivnosti koja se poduhvata da vodi pojedince tokom celog njihovog života, podvrgavajući ih autoritetu jed­ nog vođe, odgovornog za ono što rade i za ono što im se događa. Po indikacijama koje nudi P. Vejn (Veyne) izgleda da se ideja o nekom suverenu-čobaninu, nekom kralju ili sudiji-pastiru ljudskog stada može naći samo u arhaičkim grčkim tekstovima ili kod izvesnih, malobrojnih autora carske epohe. Nasuprot to­ me, metafora o pastiru koji bdi nad svojim ovcama je prihvaćena kada treba okarakterisati delatnost pe­ dagoga, lekara, učitelja gimnastike. Analiza Aristote­ love Politike potvrdila bi tu hipotezu. Tema pastirske vlasti stekla je svoj širi značaj na Istoku — naročito u hebrejskom društvu. Ona se od­ likuje izvesnim brojem karakterističnih crta: vlast pa­ stira ne vrši se toliko na nekoj stalnoj teritoriji koliko 83

nad mnoštvom koje se kreće ka nekom cilju; ona ima ulogu da stado prehranjuje, da ga svakodnevno čuva i da mu obezbeđuje sigurnost; radi se konačno o jed­ noj individualizovanoj vlasti koja, putem jednog bit­ nog paradoksa, pridaje istu vrednost jednoj od ovaca koliko i celom stadu. Tu vrstu vlasti uvelo je na Zapad hrišćanstvo; ona je stekla institucionalni oblik u eklezijastičkom pastirstvu: upravljanje dušama se u hrišćanskoj crkvi konstituiše kao glavna i učena delatnost, neophodna za spas svih i svakog. Međutim, u XV i X V I veku započinje i razvija se jedna opšta kriza pastirstva. I to ne samo i ne toliko kao odbacivanje pastirske institucije, nego u mnogo složenijem obliku: traganju za drugim (ne obavezno strožijim) načinima duhovnog upravljanja i novim vr­ stama odnosa između pastira i stada; ali i traganjima za načinima da se »upravlja« decom, porodicom, ne­ kom oblašću, nekom kneževinom. Opšte preispitivanje načina upravljanja drugima i sobom, vođenja drugih i sopstvenog ponašanja, prati krajem feudalnog doba rađanje novih ekonomskih i društvenih oblika i nove političke strukturacije. 2) Zatim smo, pod nekim od tih aspekata, anali­ zirali formiranje izvesnog političkog »upravijaštva« (gouvernementlité): to jest načina na koji se vođenje jednog skupa pojedinaca na sve izrazitiji način podrazumevalo u vršenju suverene vlasti. Taj se značajni preobražaj pojavljuje u raznim »veštinama vladanja« napisanim krajem X V I i u prvoj polovini X V I I veka. On je svakako vezan i za pojavu »državnog razloga«. S veštine vladanja, čiji su principi preuzeti od tradi­ cionalnih vrlina (mudrost, pravda, liberalnost, pošto­ vanje božanskih zakona i ljudskih običaja) ili od obič­ nih sposobnosti (oprez, promišljene odluke, nastoja­ nje da se nađu najbolji savetnici), prelazi se na jednu 84

veštinu upravljanja čija racionalnost poseduje svoje principe i svoju specifičnu oblast primene u Državi. »Državni razlog« nije imperativ u čije se ime mogu ili moraju zanemariti sva druga pravila; to je nova matrica racionalnosti po kojoj vladar mora da vrši svoj suverenitet upravljajući ljudima. Daleko smo od vrline pravednog vladara, daleko i od one vrline koja je svojstvo Makijavelijevog junaka. Državni razlog se razvija uporedo sa opadanjem teme carstva. Rim konačno nestaje. Obrazuje se jedna nova istorijska koncepcija; ona nije više polarizovana ka kraju svih vremena i spajanju svih posebnih suve­ reniteta u carstvo poslednjih dana; ona je otvorena prema jednom neodređenom vremenu, u kome Države moraju da se uzajamno bore da bi obezbedile svoj opstanak. A ono što će se učiniti nužnijim od proble­ ma zakonitosti nekog suverena na nekoj teritoriji — to će biti poznavanje i razvijanje snaga jedne Države: u jednom prostoru (u isti mah evropskom i svetskom) državne konkurencije, veoma različite od onog u kome su se sukobljavali dinastički suparnici, glavni je pro­ blem dinamike snaga i racionalnih tehnika koje omo­ gućavaju da se u njemu interveniše. Državni se razlog, dakle, izvan svih teorija koje su ga formulisale i opravdale, uobličava u okvirima dva velika skupa političkog znanja i tehnologije: u izvesnoj diplomatsko-vojnoj tehnologiji koja se sasto­ ji u obezbeđivanju i razvijanju snaga Države putem jednog sistema saveza i putem organizovanja vojnog aparata; težnja za nekom evropskom ravnotežom, koja je bila jedan od vodećih principa Vestfalskih pregovo­ ra,* posledica je te političke tehnologije. Drugu sači*Vestfalski pregovori i mir, sklopljen 1648. između nemačkog cara, Francuske i Švedske, osujetili su nastoja­ nje Habsburgovaca da ujedine i učvrste veliko nemačko carstvo. — Prim. prev. 85

njava »policija« u onom smislu koji je tada pridavan toj reči: u smislu skupa sredstava potrebnih da bi se postigao unutarnji porast snaga Države. Na tačku na kojoj se spajaju te dve velike tehnologije, kao zajed­ nički instrument, treba smestiti međudržavnu trgovi­ nu i monetarnu cirkulaciju: od obogaćenja putem tr­ govine očekuje se mogućnost da se poveća stanovni­ štvo, radništvo, proizvodnja i izvoz i da se organizuju snažne i mnogoljudne armije., Dvojstvo stanovništvo-bogatstvo bilo je u doba merkantilizma**0 i kameralistike* prevashodni predmet novog državnog rezona. 3) Razrada tog problema, stanovništvo-bogatstvo (u svim njegovim raznim konkretnim vidovima: poreski sistem, nestašice, opadanje stanovništva, nezaposlenost-prosjačenje-skitnja) predstavlja jedan od uslova formiranja političke ekonomije. Ova se razvija ka­ da postane jasno da upravljanje odnosom resursi-stanovništvo ne može više da se isključivo sprovodi pu­ tem jednog regulacionog i prinudnog sistema koji bi nastojao da poveća stanovništvo da bi povećao resur­ se. Fiziokrati** nisu antipopulacionisti, nasuprot mer­ kantilistima iz prethodnog doba; oni problem popu­ lacije postavljaju drukčije. Za njih stanovništvo nije ** Merkantilizam je u ekonom, teoriji trajao od kraja XVI do polovine X V I I veka. On je jedinim oblikom bogat­ stva proglasio novčanu robu, samostalan oblik prometne vrednosti. Ta se teorija oslanja na državne mere u vanj­ skoj trgovini, carini, itd. — Prim. prev. * Kameralistika — niz naučnih disciplina koje obuhvataju nauku o upravi i privredi, o policiji, finansijama, prirodne nauke (poznavanje poljoprivrede, rudarstva, za­ nata, manufakture). Stari kameralisti pojavili su se u XVI veku kao savetnici vladara i učitelji budućih činovnika. Kameralistika se kao ekonomska teorija koja stavlja akcenat na državne prihode formirala u XVIII i X I X veku. — Prim. prev. ** Fiziokratija — doktrina ekonomista koji smatraju poljoprivredu jedinim izvorom bogatstva. — Prim. prev. 86

naprosto zbir subjekata koji nastanjuju neku teritori­ ju, suma koja bi bila rezultat svačije volje da ima decu ili nekog zakonodavstva koje bi ohrabrivalo ili obeshrabrivalo rađanja. To je jedna varijanta koja za­ visi od izvesnog broja faktora. Ovi, nipošto, nisu svi prirodni (poreski sistem, aktivnost cirkulacije, raspodela dobiti, to su bitne odrednice populacione stope). Ali ta zavisnost se može racionalno analizirati tako da se stanovništvo sagleda kao »prirodno« zavisno od mnogobrojnih faktora, koji se mogu veštačkim putem i menjati. Tako, proizlazeći iz odnosa prema tehnolo­ giji »policije«* i u korelaciji sa rađanjem ekonomske misli, počinje da se pojavljuje politički problem sta­ novništva. Ono se više ne shvata kao korelacija prav­ nih subjekata, ni kao skup ruku namenjenih radu; ono se analizra kao skup elemenata koji su, s jedne strane, povezani sa opštim režimom živih bića (stanovništvo onda pripada »ljudskoj vrsti«: taj pojam, nov za ono doba, treba razlikovati od »ljudskog roda«), a s druge, može da bude podložan smišljenim intervencijama (po­ sredstvom zakona, ali i promenama stavova, načina delanja i življenja, koje se mogu postići putem »kam­ panja«).

* Seminar je bio posvećen nekim od aspekata ono­ ga što su Nemci u X V I I I veku nazvali Polizeiwissen­ schaft (policijska nauka): to jest, teorija i analiza »sve­ ga što teži da potvrdi i da uveća moć Države, da do­ bro iskoristi njene snage, da omogući sreću njenih ,podanika' i, pre svega, .održanje reda i discipline, * Policija — u prvobitnom širem smislu političke or­ ganizacije, odnosno skupa propisa koji obezbeđuju držav­ ni poredak i javnu sigurnost. — Prim. prev. 87

propise koji nastoje da im omoguće udoban život i da im obezbede stvari koje su im potrebne da bi opstali.« Nastojali smo da pokažemo kakve je probleme ta »policija« morala da rešava; koliko je ta uloga koja joj je dodeljena bila različita od one koja je docnije pripala policijskoj instituciji: koji su se učinci od nje očekivali da bi osigurala rast Države, i to u funkciji dva cilja: da joj se omogući da utvrdi i poboljša svo­ je mesto u igri suparništva i takmičenja između ev­ ropskih Država i da zajamči unutrašnji poredak »bla­ gostanjem« pojedinaca. Ekonomsko-vojni razvoj tak­ mičarske Države, razvoj Države blagostanja Wohlfahrt, tj. bogatstvo-mir-sreća), to su dva principa koja mora uspeti da uskladi »policija« shvaćena kao racionalna veština upravljanja (vladanja). Ona je u to vreme bila zamišljena kao neka vrsta »tehnologije državnih sna­ ga«. Među glavne ciljeve kojima ta tehnologija mora da se bavi spada stanovništvo (populacija), koje su merkantilisti smatrali jednim principom obogaćenja, a u kome ceo svet vidi bitan deo snage Država. A da bi se upravljalo tim stanovništvom potrebna je, izme­ đu ostalog, određena zdravstvena politika sposobna da smanji smrtnost dece, da spreči epidemije i da postig­ ne opadanje endemijskih bolesti, da interveniše u uslovima života kako bi ih izmenila i nametnula im nor­ me (bilo da se radi o ishrani, o stanovanju ili o ure­ đenju gradova) i da obezbedi zadovoljavajuću medi­ cinsku opremu. Razvoj onog što je od polovine X V I I I veka nazivano Medizinische Polizei (nem. — medicin­ ska policija), Hygiène publique (franc. — javna higijena), social medicine (eng. — socijalna medicina) mora da se ponovo ucrta u opšti okvir jedne »bio-politike«: ta politika nastoji da sa »stanovništvom« postupa kao sa skupom živih i koegzistirajućih bića koja poseduju posebna biološka i patološka svojstva i koja, 88

prema tome, zahtevaju specifična znanja i tehnike. A sama ta »bio-politika« treba da bude shvaćena na os­ novu jedne teme, razrađivane još od X V I I veka: up­ ravljanja državnim snagama. Izložili smo činjenice o pojmu Polizeiwissenschaft-a (P. Paskino), o kampanjama valorizacije u X V I I I veku (A. M. Mulen), o epidemiji kolere u Pari­ zu, 1832 (F. Delaport), o zakonodavstvu u vezi s povre­ dama na radu i rezvoju osiguranja u X I X veku (F. Evald).

89

1978—1979

RAĐANJE

BIOPOLITIKE

Ove godine su predavanja, konačno u celini, bila posvećena onome što je trebalo da sačinjava samo njihov uvod. Tema kojom smo se, dakle, bavili bila je "biopolitika«: ja tim terminom nazivam način na koji je od XVIII veka pokušavano da se racionalizuju pro­ blemi što ih državno-upravnoj praksi postavljaju fe­ nomeni svojstveni skupu živih bića koja konstituišu stanovništvo, zdravlje, higijena, natalitet, dugovečnost, rase... Poznato je koje su sve značajnije mesto za­ uzimali ti problemi počev od X I X veka i koja su po­ litička i ekonomska pitanja do danas predstavljali. Činilo mi se da se ti problemi ne mogu odvajati od okvira političke racionalnosti, unutar kojeg su se pojavili i zaoštravali. Reč je o »liberalizmu«, jer su u odnosu na njega dobili značaj izazova. Kako se mo­ že uzeti u obzir fenomen »stanovništva«, s njegovim specifičnim posledicama i problemima, u jednom si­ stemu koji se zalaže za poštovanje pravnih subjekata i slobodne inicijative pojedinaca? U ime čega i po ko­ jim pravilima se može njime upravljati? Kao primer može da nam posluži diskusija, koja se odvijala u En­ gleskoj sredinom X I X veka, u vezi sa zakonodavstvom narodnog zdravlja. * Kako treba shvatiti termin »liberalizam«? Ja sam se oslonio na razmišljanja Pola Vejna (Veyne) o istorijskim opštim pojmovima i o potrebi da se u istoriji pokuša primeniti jedan nominalistički metod. Osvr­ ćući se na izvestan broj, već odabranih i primenjiva93

nih. metoda, pokušao sam da ne analiziram »liberali­ zam« kao neku teoriju, ni kao ideologiju, a još manje, razume se, kao jedan način da se »društvo« »reprezentuje«, predstavlja — nego kao određenu praksu, to jest, kao jedan »način delanja« usmeren ka ciljevima i regulisan stalnim razmišljanjem. Liberalizam, dakle, treba analizirati kao princip i metod racionalizacije vršenja upravne vlasti — racionalizacije koja sledi — a u tome je i njena specifičnost — unutarnje pravilo maksimalne ekonomije. Dok svaka racionalizacija vr­ šenja upravne vlasti nastoji da maksimalizuje svoje rezultate, umanjujući što je više moguće rashode (shva­ ćene u političkom koliko i u ekonomskom smislu), li­ beralna racionalizacija polazi od postavke da vlada (tu se, naravno, ne radi o »vladi« kao instituciji, nego o aktivnosti koja se sastoji u upravljanju ljudima u državnom okviru i pomoću državnih instrumenata) ne može biti, za samu sebe, sopstveni cilj. Ona nema u sebi opravdanje svog postojanja, i njen regulacioni princip ne treba da bude njena maksimalizacija, čak ni u najboljim mogućim uslovima. U tome liberalizam raskida sa onim »državnim razlogom« koji je od kraja X V I veka tražio u postojanju i jačanju Države cilj što može da opravda sve veće »upravljaštvo« i da reguliše njegov razvoj. Polizeiwissenschaft koju su Nemci razvili u X V I I I veku (bilo to zato što su im uske granice teritorijalne podele omogućavale pristup jedi­ nicama koje je bilo mnogo lakše nadgledati s obzirom na tadašnje tehničke i konceptualne instrumente) uvek se podvrgavala jednom principu: ne pazi se dovoljno, ima suviše stvari koje izmiču, suviše je oblasti kojima nedostaje regulacija i uređenje, red i administracija su manjkavi — ukratko, premalo se upravlja. Polizeiwissenschaft je oblik koji je dobila jedna upravljačka tehnologija rukovođena principom državnog razloga: i sasvim je na neki način »prirodno« što ona uzima u 94

obzir probleme stanovništva, koje mora biti što je mo­ guće brojnije i aktivnije — za snagu Države: zdravlje, natalitet, higijena, dobijaju, dakle, u njoj bez proble­ ma značajno mesto. Liberalizam je, sa svoje strane, prožet principom: »uvek se suviše upravlja« — ili bar, uvek treba podozrevati da se suviše upravlja. Upravljaštvo ne treba da se primenjuje bez neke »kritike«, mnogo radikalnije od same provere u smislu optimizacije, kritika ne tre­ ba samo da postavlja pitanja o najboljim ili najjefti­ nijim sredstvima da bi se postigli željeni učinci, nego i o mogućnosti i o samoj legitimnosti projekta upra­ ve da postigne učinke. Sumnja uvek postoji, rizik preteranog upravljanja sadrži u sebi i pitanje: a zašto je uopšte potrebno upravljati? Liberalna kritika je zato neodvojiva od izvesne, u to doba nove problematike »društva«: u njegovo će se ime postavljati pitanje za­ što jeste potrebno da postoji neka vlada, ali i u čemu se može i bez nje, i u čemu je i zaludno ili štetno da ona interveniše., Racionalizacija državno-upravne prak­ se, u terminima državnog rezona, podrazumevala je njenu maksimalizaciju pod uslovom optimuma, u onoj meri u kojoj postojanje države smesta pretpostavlja i funkcionisanje upravne vlasti. Liberalna misao ne polazi od postojanja Države, koja nalazi u vladi način da postigne onaj cilj koji ona navodno za sebe samu predstavlja — već polazi od društva koje se prema Državi nalazi u složenom spoljašnjem i unutrašnjem odnosu. Upravo društvo — kao uslov i kao konačni cilj — omogućava da se više ne postavlja pitanje: kako upravljati što je moguće više, po najnižoj mogućoj ceni — nego pre sledeće pitanje: zašto treba upravlja­ ti? Što znači: zbog čega je nužno da postoji neka vla­ da i ka kojim ona ciljevima treba da teži, s obzirom na društvo, da bi opravdala svoje postojanje? Ideja društva je ono što omogućava da se razvija jedna teh95

nologija upravljanja na osnovu principa da je ono po sebi »suvišno«, »preterano« — ili bar da predstavlja neki dodatak o kome se može i o kome treba uvek po­ stavljati pitanje da li je potreban i u čemu je koristan. Umesto da od razlikovanja između Države i civil­ nog društva stvorimo neki istorijski i politički opšti pojam koji može da omogući preispitivanje svih kon­ kretnih sistema, možemo pokušati da u njemu vidimo određen oblik shematizacije, svojstven jednoj poseb­ noj tehnologiji upravljanja.

Ne može se, dakle, reći da je liberalizam jedna nikad ostvarena utopija — osim ako jezgrom libera­ lizma smatramo projekcije koje je on naveden da formuliše na osnovu svojih analiza i svojih kritika. On nije neki san koji se sudara sa nekom stvarnošću, ne uspevajući da se u nju uklopi. On sačinjava — što je i razlog njegovog polimorfizma i njegovih upravljanja — jedno kritičko oruđe stvarnosti: ranijeg upravljaštva od kojeg se pokušava odvojiti; sadašnjeg upravljaštva koje pokušava da reformiše i da racionalizuje, revidirajući ga u smislu popuštanja; izvesnog upravIjaštva kome se suprotstavlja i čije zloupotrebe želi da ograniči. Tako možemo liberalizam da sagledamo, u raznim, ali istovremenim oblicima, kao regulacionu shemu upravljačke prakse i kao temu ponekad radi­ kalne opozicije. Engleska politička misao, krajem X V I I I i u prvoj polovini X I X , veka veoma je karak­ teristična za te razne primene liberalizma. A još više za evolucije i za nejasnoće Bentama* i njegovih sledbenika. * Bentham (Jeremy, 1748—1832), eng. filozof, osnivač utilitarizma. Glavno mu je delo: »Uvod u principe morala i prava«. — Prim. prev. 96

Tržište kao stvarnost i politička ekonomija kao teorija odigrali su, bez sumnje, u liberalnoj kritici ve­ liku ulogu. Ali, kako je to utvrđeno i u značajnoj knji­ zi P. Rozanvalona, liberalizam nije ni njihova posledica, niti predstavlja njihov dalji razvoj. Tržište je pre u liberalnoj kritici igralo ulogu nekog: »testa«, provere, prevashodno mesto iskustva u kome je moguće sa­ gledati posledice preteranog upravljaštva, pa ih čak i proceniti: analiza mehanizama »nestašice« ili, opštije rečeno, trgovine žitom, sredinom X V I I I veka imala je cilj da ukaže na činjenicu da je upravljanje uvek preterano, ma sa koje tačke polazilo. A — bilo da je reč o tabeli fiziokrata ili o Smitovoj »nevidljivoj ruci« — da se radi o bilo kojoj analizi koja treba u obliku »do­ kaza« da razotkrije obrazovanje vrednosti i cirkulaci­ je bogatstva, ili, naprotiv, o nekoj analizi koja pretpo­ stavlja unutarnju nevidljivost veze između težnje za individualnom dobiti i porasta kolektivnog bogatstva, ekonomija u svakom slučaju dokazuje jednu principi­ jelnu inkompatibilnost između optimalnog odvijanja ekonomskog procesa i maksimalizacije upravljačkih procedura. Više su se zbog toga, nëgo usled raznih poj­ mova, francuski i engleski ekonomisti X V I I I veka od­ vojili od merkantilizma i kameralizma; oni su promiš­ ljanje ekonomske prakse oslobodili od hegemonije dr­ žavnog razloga i od zasićenja putem državne interven­ cije. Koristeći je kao merilo »preteranog upravljanja«, dali su joj mesto »na granici« upravljačke funkcije. Liberalizam, svakako, ne proističe više iz izvesne juridičke misli, nego iz izvesne ekonomske analize. On nije ponikao iz ideje o nekom političkom društvu, za­ snovanom na ugovornoj povezanosti. Ali u traganju za nekom liberalnom tehnologijom upravljanja pokazalo se da je regulacija putem pravnog oblika predstavlja­ la mnogo delotvorniji instrumenat od mudrosti ili umerenosti upravljača, (Fiziokrati su, sa svoje strane, 97

usled nepoverenja prema pravu i pravnoj instituciji, više bili skloni da tu regulaciju potraže u priznavanju »prirodnih« zakona ekonomije od strane nekog despo­ ta sa institucionalno neograničenom vlašću — pri če­ mu bi mu se ti zakoni nametnuli kao očigledna istina). Liberalizam je tu regulaciju tražio u »zakonu«, i to ne usled nekog juridizma koji bi mu bio prirodan, nego zato što zakon određuje opšte oblike intervencije koje isključuju posebne, individualne, izuzetne mere i zato što učešće stanovništva u izradi Zakona, u jednom par­ lamentarnom sistemu predstavlja najefikasniji sistem državno-upravne ekonomije. »Pravna država«, der Rechtsstaat, the Rule of Law, organizacija jednog »stvarno predstavničkog« parlamentarnog sistema — bili su, dakle, tokom celog početka X I X veka povezani s liberalizmom, ali kao što politička ekonomija nije po prirodi, ni po vrlini bila liberalna, i što je čak brzo dovela do antiliberalnih stavova (bilo to u nacionalekonomiji X I X veka, bilo u planskim ekonomijama XX veka), isto tako ni demokratija i pravna država nisu bile obavezno liberalne, niti je liberalizam bio obavezno demokratski ili veran pravnim formama. Ja bih pre bio sklon da u liberalizmu vidim jedan oblik kritičke refleksije o državno-upravnoj praksi, nego neku manje-više koherentnu doktrinu, ili neku politiku koja teži za ostvarenjem izvesnog broja ma­ nje-više određenih ciljeva; ta kritika može da dolazi iznutra ili spolja, ona se može oslanjati na neku eko­ nomsku teoriju ili se pozivati na neki pravni sistem bez obavezne i jednoglasne povezanosti sa njima. Pi­ tanje liberalizma, shvaćeno kao pitanje o »preteranom upravljanju«, bilo je jedna od stalnih dimenzija jed­ nog novijeg fenomena u Evropi, koji se, izgleda, najpre pojavio u Engleskoj: fenomena »političkog života«. Liberalizam je čak jedan od njegovih konstitutivnih elemenata, ako je tačno da politički život postoji kada 98

je državno-upravna praksa ograničena u svojoj mogu­ ćoj preteranosti, samom činjenicom što je predmet javne diskusije da li je »dobra ili loša«, da li je ima »previše« ili »premalo«.

* Razume se, ne radi se tu o nekom »tumačenju« liberalizma koje bi pretendovalo da je potpuno i ko­ načno, nego o jednom planu moguće analize — onom »državnog razloga«: to jest, analize onih vrsta racio­ nalnosti koje su primenjivane u prosedeima putem ko­ jih se, pomoću državne administracije, upravlja pona­ šanjem ljudi. Pokušao sam da primenim takvu anali­ zu na dva savremena primera: nemački liberalizam iz godina 1948—1962. i američki liberalizam Ćikaške ško­ le. U oba slučaja liberalizam se ukazao u jednom veo­ ma određenom kontekstu kao kritika iracionalnosti svojstvene preteranom upravljanju i kao vraćanje izvesnoj tehnologiji »umerenog upravljanja«, kako bi rekao Franklin. Ono preterano, to je u Nemačkoj bio ratni režim, nacizam, ali sem toga i jedna vrsta dirigovane i pla­ nirane privrede, proistekle iz perioda 1914—1918. i iz opšte mobilizacije resursa i ljudstva; bio je to i »dr­ žavni socijalizam«.i U stvari, nemački liberalizam posle Drugog svetskog rata su odredili, programirali, pa čak donekle primenjivali, ljudi koji su počev od 1928— 1930. pripadali Friburškoj školi (ili bar bili njom inspirisani), a koji su docnije izneli svoja gledišta u časopisu Ordo. Na tački ukrštanja neokantovske filozo­ fije, Huserlove fenomenologije i sociologije Maksa Vebera, u izvesnim aspektima bliski bečkim ekonomisti­ ma koji vode računa o korelaciji što se u istoriji manifestuje između ekonomskih i pravnih struktura, lju99

di kao što su Ojken (Eucken), V. Repke (Roepke), Franc Bern (Böhm) fon Rustov, izražavali su svoje kri­ tike na tri razna politička fronta: protiv sovjetskog socijalizma, nacional-socijalizma i intervencionističkih politika inspirisanih Kejnsom; ali obraćali su se onom što su smatrali jedinstvenim protivnikom: jednom ti­ pu ekonomskog upravljanja koji sistematski ignoriše tržišne mehanizme, jedino sposobne da obezbede re­ gulaciju u oblikovanju cena. Razrađujući osnovne te­ me tehnologije državnog upravljanja, Ordo-liberalizam je pokušavao da odredi šta bi mogla biti tržišna eko­ nomija, organizovana (ali ne planirana ili dirigovana) unutar jednog konstitucionalnog i pravnog okvira, koji bi, s jedne strane, pružao garancije i ograničenja za­ kona, a s druge strane obezbeđivao da sloboda eko­ nomskih procesa ne proizvede neko društveno skre­ tanje. Prvi deo naših predavanja bio je posvećen pro­ učavanju tog Ordo-liberalizma, koji je usmerio eko­ nomsko opredeljenje opšte politike SR Nemačke u vreme Adenauera i Ludviga Erharda. Drugi deo predavanja bio je posvećen nekim as­ pektima takozvanog američkog neoliberalizma, onog koji se uglavnom stavlja pod znak Čikaške škole, a koji se takođe razvio kao reakcija na ono »preterano državno upravljanje« što su, po njemu, počev od Sajmonsa, predstavljali politika New Deal-a, ratno pla­ niranje i krupni ekonomski i društveni programi koje su najčešće, u posleratnom periodu, podržavale demo­ kratske administracije. Kao i kod nemačkih Ordo-liberala, kritika vršena u ime ekonomskog liberalizma zasniva se na opasnosti koju navodno predstavlja neizbežni redosled: ekonomski intervencionizam, inflaci­ ja državno-upravnih aparata, nad-administracija, birokratija, okoštavanje svih mehanizama vlasti — dok bi u isto vreme dolazilo do novih ekonomskih skretanja, koja bi izazivala nove intervencije. Ali u tom američ100

7

kom neoliberalizmu posebnu pažnju je privukao jedan pokret potpuno suprotan onome koji nalazimo u trži­ šnoj, društvenoj ekonomiji u Nemačkoj: dok ova sma­ tra da je regulacija cena na tržištu — jedini temelj jedne racionalne ekonomije — po sebi tako osetljiva da mora biti podržavana, uređivana, »propisivana« (»ordinirana«) jednom unutarnjom i budnom politi­ kom društvenih intervencija (koje obuhvataju pomoć nezaposlenima, pokrivanje zdravstvenih potreba, stam­ benu politiku, itd.), taj američki neoliberalizam pre nastoji da racionalnost tržišta, analitičke sheme koju ona predlaže i kriterijume odlučivanja koje ona sugeriše, proširi na područja koja nisu isključivo ili nisu prvenstveno ekonomska. Na primer, na porodicu i na­ talitet, na delinkvenciju i na kazneno-popravnu poli­ tiku. Sada bi još trebalo proučiti način na koji su spe­ cifični problemi života i populacije bili postavljeni unutar jedne tehnologije državnog upravljanja, koja, iako ni izdaleka nije bila uvek liberalna, nije od kraja X V I I I veka mogla da se ne bavi pitanjem liberalizma.

* Seminar je ove godine posvećen krizi juridičke mi­ sli do koje je došlo u poslednjim godinama X I X veka. Izlaganja u vezi s tim podneli su: Fransoa Evald (o građanskom pravu), Katerin Mevel (o javnom i admi­ nistrativnom pravu), Elijana Alo (o pravu na život u zakonodavstvu o deci), Natali Kopenže i Paskal Pakino (o kaznenom pravu), Aleksandr Fontana (o merama bezbednosti), Fransoa Delaport i An-Mari Mulen (o zdravstvenoj policiji i politici).

101

1979—1980

O

UPRAVLJANJU

ŽIVIM

LJUDIMA

Ove godine su se predavanja oslonila na analize izvršene prethodnih godina povodom pojma »uprav­ ljanja« — s tim, što je taj pojam shvaćen u širokom smislu tehnika i procedura namenjenih usmeravanju ponašanja ljudi: upravljanju decom, upravljanju duša­ ma i savestima, upravljanju jednom kućom, državom ili samim sobom. Unutar tog veoma opšteg okvira pro­ učavan je problem ispitivanja savesti i priznanja., Tomazo de Vio je povodom svete tajne pokajanja nazivao ispovest greha »činom istine«. Prihvatimo taj izraz, u smislu koji mu je davao Kajetan.* Pitanje ko­ je nam se postavlja je onda sledeće: kako to da u za­ padnoj kulturi upravljanje ljudima zahteva od strane upravljanih, pored činova poslušnosti i pokornosti, i »činove istine«, koji su osobeni po tome što se od sub­ jekta traži ne samo da kaže istinu, nego da kaže istinu o sebi samom, o svojim greškama, svojim željama, sta­ nju svoje duše, itd.? Kako se formirala jedna vrsta upravljanja ljudima u kojoj se ne traži od čoveka sa­ mo da sluša, nego da obelodani, iskazujući ga, ono što on jeste? Posle jednog teorijskog uvoda o pojmu »režima istine«, najveći deo predavanja bio je posvećen pro­ cedurama ispitivanja duša i priznanja u primitivnom hrišćanstvu. Treba razlikovati dva koncepta, od kojih svaki odgovara jednoj posebnoj praksi: ekshomologezu i eksagoreuzis. Proučavanje ekshomologeze otkriva da je taj termin često korišćen u veoma širokom smi* Kajetan (nazvan Tomazo de Vio, 1469—1534), ital. kardinal i dominikanski general, zadužen 1517. da Lutera vrati rimskoj crkvi, u čemu nije uspeo. — Prim. prev. 105

slu: on označava jedan čin koji ima namenu da u isti mah manifestuje neku istinu i pristajanje subjekta na tu istinu; izvršiti ekshomologezu svog verovanja ne znači naprosto priznati ono u što se veruje, nego po­ tvrditi činjenicu tog verovanja; to znači učiniti od akta afirmacije predmet afirmacije, dakle autentifikovati ga, bilo za sebe samog, bilo pred drugima. Ekshomo­ logeza je jedna emfatična afirmacija, čija se emfaza, pre svega, odnosi na činjenicu da se sam subjekt ve­ zuje za tu činjenicu i prihvata njene konsekvence. Ekshomologeza je kao »verski čin« neophodna hriščaninu, za koga otkrivene i naučene istine nisu sa­ mo stvar verovanja koje on prihvata, nego zaduženja kojima se on obavezuje — dužnost da održava svoja verovanja, da prihvata autoritet koji ih autentifikuje, da ih eventualno javno ispoveda, da živi u skladu sa njima, itd. Ali uskoro nailazimo i na drugu vrstu ekshomologeze: to je ekshomologeza greha. I tu treba vr­ šiti razlikovanja: priznati svoje izvršene grehe je oba­ veza nametnuta bilo prozelitima koji očekuju krštenje, bilo hrišćanima koji su mogli podleći nekim slabosti­ ma: ovima Didaskalije propisuju da izvrše ekshomo­ logezu svojih greški pred skupom zajednice. Izgleda, međutim, da to »priznanje« tada nije dobilo oblik ne­ kog javnog i detaljnog iskaza o počinjenim greškama, nego pre jednog kolektivnog rituala, tokom kojeg je svako sam za sebe pred Bogom priznavao da je grešnik. Tek povodom teških greha, naročito idolopoklonstva, preljube i ubistva, kao i prilikom progonstva i otpadništva, ekshomolegeza greha dobija svoju speci­ fičnost: ona se pretvara u jedan uslov reintegracije i povezana je sa složenim javnim ritualima. Istorija kaznenih praksi od II do V veka otkriva da ekshomologeza tada nije imala oblik analitičkog verbalnog priznanja raznih greški, uz njihove okolno­ sti; i da nije dobijala njihovo oproštenje samim tim 106

što je bila učinjena u zakonskom obliku, pred onim koji je dobio vlast da ih prašta. Pokajanje je bilo je­ dan status u koji se ulazilo posle izvesnog rituala i koji se (ponekad na samrtnoj postelji) završavao po­ sle jednog drukčijeg ceremonijala. Između ta dva tre­ nutka, pokajnik je vršio ekshomologezu svojih greha putem svojih samokažnjavanja, odricanja svog načina života, svog odela, očiglednog pokajničkog stava — ukratko, celom jednom dramatikom u kojoj verbalni izraz nije imao glavnu ulogu i u kojoj kao da je zaista bilo odsutno svako analitičko iskazivanje grešaka u njihovoj specifičnosti. Moguće je, da je pre pomirenja vršen neki poseban ritual i da je na njega posebno primenjivan naziv »ekshomologeze«. Ali i tu se uvek radilo o jednom dramatičnom i sintetičkom izrazu ko­ jim je grešnik pred svima priznavao činjenicu da je grešio; on je potvrđivao to priznanje u jednoj mani­ festaciji koja ga je, istovremeno, vidljivo vezivala s određenim statusom grešnika i pripremala njegovo os­ lobađanje. Verbalizacija priznanja greha u kanonskom pokajanju ostvariće se sistematski tek docnije, najpre sa praksom pokajanja koje se odmerava po određenoj' tarifi, a zatim, počev od X I I — X I I I veka, kada će biti organizovan sakrament pokajanja. U monaškim institucijama praksa priznanja po­ primila je sasvim drukčije oblike (što ne isključuje, ako je monah učinio značajne grehe, pribegavanje ob­ licima ekshomologeze pred okupljenom zajednicom). Da bismo proučili te prakse priznanja u monaškom životu prišli smo detaljnijoj analizi Kasijenovog tek­ sta Zenobitske* institucije i njegovih Rasprava, raz­ matrajući ih sa stanovišta tehnika duhovnog upravlja­ nja. Posebno smo analizirali tri aspekta: način zavi­ snosti prema starešini ili učitelju, način ispitivanja prev.

* Zenobit — kaluđer koji živi s bratstvom. — Prim. 107

sopstvene savesti i dužnost da se sve kaže o tokovima svojih misli u formulaciji koja nastoji da bude iscrp­ na: takav izkaz naziva se eksagoreuzis. U vezi sa ta tri aspekta pojavljuju se znatne razlike u prosedeima up­ ravljanja savešću koji se mogu naći u antičkoj filozo­ fiji. Shematski se može reći da je u monaškoj insti­ tuciji odnos prema učitelju preuzimao oblik bezuslovne poslušnosti, koja se odnosila na sve vidove života i nije mladom iskušeniku u principu dopuštala ni naj­ manju inicijativu. Iako vrednost tog odnosa zavisi od učiteljeve kvalifikacije, ostaje činjenica da oblik po­ slušnosti, sam po sebi, ma na koji predmet se ona odnosila, sadrži jednu pozitivnu vrednost; ako je, naj­ zad, poslušnost neophodna kod iskušenika i ako su učitelji u principu stari, razlika u godinama nije sama po sebi dovoljna da opravda taj odnos — zato što je sposobnost upravljanja izvesna harizma, i što, u isti mah, poslušnost u obliku poniznosti mora da pred­ stavlja stalan odnos prema sebi i prema drugima. I ispit savesti se mnogo razlikuje od onog koji je bio preporučivan u antičkim filozofskim školama. On, doduše, takođe sadrži dva velika oblika: večernje prisećanje o proteklom danu i stalnu budnost nad samim sobom. Naročito je ovaj drugi oblik važan u monaštvu, onakvom kako ga opisuje Kasijan. Njegove pro­ cedure pokazuju da nije reč o određivanju šta treba raditi da se ne bi počinio greh, ili čak da se spozna nije li počinjen onim što se možda uradilo. Reč je o tome da se shvati kretanje svoje misli (cogitatio — logismos), da se ona dovoljno temeljito razmotri, kako bi se shvatio njen izvor i razumelo odakle je potekla (od Boga, od sebe-samog ili od đavola) i da se izvrši odbir (koji Kasijan opisuje koristeći nekoliko meta­ fora, od kojih je verovatno najznačajnija ona o menjaču koji proverava novac). Jednu od svojih najza­ nimljivijih Rasprava Kasijan posvećuje »pokretljivo108

sti duše« (on u njoj navodi reči opata Serenusa), koja predstavlja oblast vežbe u ispitu savesti; ta vežba ne­ sumnjivo ima ulogu da omogući jedinstvo i neprekid­ nost kontemplacije. Što se tiče priznanja koje propisuje Kasijan, ono nije prosto navođenje počinjenih grešaka, ni neki glo­ balni prikaz svog duševnog stanja: ono mora da teži stalnoj verbalizaciji svih svojih razmišljanja. To pri­ znanje omogućava voditelju da daje savete i da posta­ vi neku dijagnozu. Tako Kasijan navodi neke primere konsultacije; događa se da u njima učestvuje i daje svoje savete više starešina. Ali verbalizacija sadrži i ne­ ka unutarnja dejstva koja se pretvaraju u iskaze, upu­ ćene nekom drugom, o kretanjima duše. Posebno je »odbir«, jedan od ciljeva ispita, vršen putem verbalizacije, zahvaljujući trostrukom mehanizmu stida, koji izaziva crvenilo zbog formulisanja svake loše misli, zbog materijalizacije onog što se događa u duši usled izgovorenih reči i inkompatibilnosti Demona (koji za­ vodi i obmanjuje, krijući se u mračnim uglovima sveste) sa svetlošću koja ih otkriva. U tako shvaćenom priznanju radi se o stalnoj eksteriorizaciji »tajni« sa­ vesti putem reči. Bezuslovna poslušnost, neprekidno ispitivanje i iscrpno priznanje čine, dakle, jednu celinu u kojoj svaki element podrazumeva ona dva druga; verbalna manifestacija istine, koja se krije u dubini duša dobija vid neophodnog delà u upravljanju jednih ljudi drugima, onakvog kakvo je primenjivano u monaškim institucijama — naročito Zenobitskim — počev od IV veka. Ali treba podvući, da ta manifestacija nema cilj da utvrdi suvereno vladanje sebe nad sobom; napro­ tiv, očekuje se poniznost i samokažnjavanje, nepristrasnost prema sebi i izgrađivanje jednog odnosa prema sebi koji teži ka razaranju svoje posebnosti. 109

Seminar je te godine bio posvećen izvesnim as­ pektima liberalne misli u X I X veku. Predavanja su održali: N. Kopenže, o ekonomskom razvoju krajem XIX veka; D. Delel, o škotskoj istorijskoj školi; P. Rozanvalon o Gizou; F. Evald o Sen-Simonu i sen-simonovcima; P. Paskino, o mestu Menžea u istoriji li­ beralizma; A. Šic, o Menžeovoj epistemologiji i K. Mevel o pojmovima opšte volje i opšteg interesa.

110

1980—1981

SUBJEKTIVNOST

I

ISTINA

Ovogodišnja predavanja treba uskoro da budu ob­ javljena. Biće, dakle, dovoljno, da, zasad, damo njihov kratak sadržaj. Pod opštim naslovom »subjektivnost i istina« tre­ ba započeti jednu anketu o instituisanim načinima po­ znavanja sebe samog i o njihovoj istoriji: kako je sub­ jekt bio utvrđen, u koliko raznih momenata i raznih institucionalnih konteksta, kao predmet mogućeg, po­ željnog ili čak neophodnog saznanja? Kako su putem izvesnih shema bili organizovani: iskustvo koje se mo­ že steći o sebi, znanje o sebi koje se može postići i znanje koje se o sebi formira? Kako su te sheme bile definisane, valorizovane, preporučivane, nametane? Ja­ sno je da ni pribegavanje nekom prvobitnom iskustvu, ni proučavanje filozofskih teorija o duši, o strastima ili o telu, ne mogu da posluže kao glavna okosnica u takvom istraživanju. Vodeću nit, koja izgleda naj­ korisnija u tom traganju, predstavlja ono što bi se moglo nazvati »samo-tehnikama«, to jest, proce­ dure kakve bez sumnje postoje u svakoj civilizaciji, koje su predlagane ili propisivane pojedincima da bi utvrdili svoj identitet, kako bi ga održali i menjali u funkciji izvesnih ciljeva, i to zahvaljujući odnosima vladanja sebe nad sobom i poznavanja sebe samog. Sve u svemu, radi se o tome da se imperativ o »po­ znavanju sebe samog«, koji nam izgleda tako karakte­ rističan za našu civilizaciju, prenese na širi plan pita­ nja koja mu služe kao više-manje izričiti kontekst: Šta učiniti sa sobom? Kakav rad izvršiti nad sobom? Kako »upravljati sobom« vršeći akcije u kojima smo sami cilj tih akcija; koja je oblast u kojoj se one pri113

menjuju; kojim se instrumentom one služe i ko je dejstvujući subjekt? Platonov Alkibijad se može smatrati polaznom tačkom: pitanje »brige o sebi« — epimeleia heautou — pojavljuje se u tom tekstu kao opšti okvir unutar ko­ jeg imperativ poznavanja sebe dobija svoj značaj. Niz studija, koje bi se mogle zamisliti polazeći od toga, mogao bi tako da formira neku istoriju »brige o sebi«, shvaćene kao iskustvo, a i kao tehnika razrade i pre­ obražaja tog iskustva. Takav se projekat nalazi na ras­ kršću dveju ranije obrađivanih tema: jedna je bila istorija subjektivnosti, a druga analiza oblika »držav­ nog upravljanja«, Istoriju subjektivnosti smo pokušali da ocrtamo proučavajući podele vršene u društvu u ime ludila, bolesti, delinkvencije, i njihova dejstva na konstituciju razumnog i normalnog subjekta želeli smo isto tako da je ocrtamo pokušavajući da sagleda­ mo načine objektivacije subjekta u znanjima kao što su ona koja se tiču jezika, rada i života. Sto se tiče proučavanja »državnog upravljanja«, ono je odgovara­ lo dvostrukom cilju: kao prvo, izvršiti nužnu kritiku uobičajenih koncepcija o »vlasti« (više-manje konfuz­ no zamišljenoj kao unitarni sistem, organizovan oko jednog centra koji je u isti mah njen izvor i koji je po svojoj unutarnjoj dinamici sklon da se uvek širi); analizirati je, naprotiv, kao područje strateških rela­ cija između pojedinaca i grupa — relacija koja odre­ đuju ponašanje jednih prema drugima i koje, zavisno od slučaja, od institucionalnih okvira u kojima se raz­ vijaju, od društvenih grupa, od epoha, pribegavaju ra­ znim procedurama i tehnikama. Elemente te analize državnog upravljanja sačinjavaju već objavljene stu­ dije o zatvaranju (lišavanju slobode) i disciplinama, predavanja posvećena državnom razlogu i »veštini vla­ danja« i knjiga koja je u pripremi, uz saradnju A. Far114

ža, o tajnim nalozima (za hapšenje ili oslobađanje) u X V I I I veku. Istorija »brige o sebi« i »tehnika« njenog sprovođenja bila bi, dakle, jedan način da se sagleda istorija subjektivnosti; međutim, ne više putem deoba između umobolnih i umno zdravih, bolesnih i ne-bolesnih, ne više putem konstitucije polja naučne objektivnosti ko­ ja daju mesta živom, radnom, govorećem subjektu — nego razmatrajući zavođenje i preobražaje »odnosa prema sebi samom« u našoj kulturi, sa njihovom teh­ ničkom opremom i njihovim saznajnim efektima. A moglo bi se i pod jednim drugim aspektom ponovo razmotriti pitanje »upravljanja«: sa gledišta upravlja­ nja sobom samim, u njegovoj povezanosti s odnosima prema drugom (kakvo nalazimo u pedagogiji, savetima o ponašanju, duhovnom usmeravanju, propisivanju obrazaca života, itd.)

Naša proučavanja su, ove godine, taj opšti okvir ograničila na dva načina. Istorijsko ograničenje: pro­ učavali smo ono što su u helenskoj i rimskoj kulturi razvijali kao »životnu tehniku«, »egzistencijalnu teh­ niku«, filozofi, moralisti i lekari, u periodu koji se proteže od I veka pr. n.e. do II veka n.e. Ograničenje područja: tim smo se životnim tehnikama bavili jedi­ no sa gledišta njihove primene u onoj vrsti činjenja koju su Grci nazivali aphrodisia a koju mi, kao što jasno vidimo, veoma neprikladno možemo prevesti na­ šim pojmom seksualnosti. Problem koji nam se po­ stavio bio je, dakle, sledeći: kako su životne, filozofske i medicinske tehnike, uoči pojave i razvoja hrišćanstva, određivale i regulisale praksu seksualnih akata — chrêsis aphrodisiôn? Jasno je, koliko smo tu daleko 115

od neke istorije seksualnosti koja bi bila organizovana oko dobre stare represivne hipoteze i njenih uobiča­ jenih pitanja (kako i zašto je želja potiskivana?). Reč je o postupcima i zadovoljstvima, a ne o želji. Radi se o samoobrazovanju putem životnih tehnika, a ne potiskivanja zabranom i zakonom. Ne radi se o raz­ otkrivanju kako je seks bio držan po strani, nego o tome kako je započela ona duga istorija koja u našim društvima povezuje seks sa subjektom. Sasvim bi proizvoljno bilo povezivati s ovim ili onim momentom prvu pojavu »brige o sebi« povodom seksualnih akata. Ali ponuđeni obrazac (oko samo-tehn:ka u vekovima koji neposredno prethode hrišćanstvu) ima svoje opravdanje. Zaista, nema sumnje da je »samo-tehnologija« — razmišljanje o načinima života, o izborima egzistencije, o načinu regulisanja svog po­ našanja, o utvrđivanju svojih ciljeva i sredstava — u grčkom i rimskom periodu doživela tako veliki razvoj da je apsorbovala dobar deo filozofske aktivnosti. Taj je razvoj neodvojiv od rasta urbanog društva, novih raspodela političke moći, i od značaja koji je u rim­ skom carstvu stekla nova službena aristokratija. To upravljanje sobom, sa tehnikama koje su mu svojstve­ ne, zauzima mesto »između« pedagoških institucija i religija spasenja. Pod tim ne treba razumeti neki hronološki redosled, iako izgleda istina da je pitanje ob­ razovanja budućih građana izazvalo više interesovanja i razmišljanja u klasičnoj Grčkoj, a pitanje preživlja­ vanja i zagrobnog života više strahovanja u docnijim epohama. Isto tako, ne treba smatrati da su pedago­ gija, upravljanje sobom i spasenje duše predstavljali tri savršeno odvojene oblasti, koje su primenjivale različite pojmove i metode; u stvari, postoji među nji­ ma mnogo uzajamnih razmena i izvestan kontinuitet. Pa ipak, nema sumnje, da samo-tehnologija namenjena odraslom čoveku može da se analizira u specifično116

sti i u širini koje je stekla u toj epohi, pod uslovom da se oslobodi senke koju su retrospektivno na nju mogli da bace ugled pedagoških institucija i religija spasenja. Međutim, ta je veština upravljanja sobom, kakva se razvila u helenističkom i rimskom periodu, važna za etiku seksualnih činova i za njenu istoriju. Jer, za­ pravo su se u njemu — a ne u hrišćanstvu — formulisali principi famozne bračne sheme, čija je istorija bila veoma duga: isključenje svake seksualne aktivno­ sti van odnosa među supružnicima, rađanje dece kao namena tih odnosa na uštrb svrhe zadovoljstva, afektivna funkcija seksualnog odnosa u bračnoj vezi. Ali to nije sve: u toj se samo-tehnologiji razvija određen oblik nespokojstva u pogledu seksualnog čina i njego­ vih posledica, nespokojstva čije se očinstvo isuviše ola­ ko pripisuje hrišćanstvu (ako ne kapitalizmu ili »gra­ đanskom moralu«!). Svakako, pitanje seksualnih od­ nosa tada ni izdaleka nema značaj koji će imati docnije, u hrišćanskoj problematici tela i žudnje; za he­ lenističke i rimske moraliste, na primer, pitanje srdž­ be ili nesrećne sudbine svakako zauzima mnogo važ­ nije mesto od pitanja seksualnih odnosa; ali ako je njihovo mesto u nizu preokupacija daleko od prvog, važno je sagledati način na koji te samo-tehnike po­ vezuju seksualne činove sa celinom egzistencije.

* Ove smo godine razmatrali četiri primera tih samo-tehnika u njihovom odnosu prema režimu Aphrodisia. 1. — Tumačenje snova. — Artemidorova Onirokrilika, u poglavljima 78—80 prve knjige, predstavlja u toj oblasti fundamentalni dokumenat. Pitanje koje se 117

u tom tekstu postavlja ne odnosi se neposredno na praksu seksualnih činova, nego pre na to kako da se koriste snovi u kojima se oni pojavljuju. Tu se radi o određivanju prognostičke vrednosti koju im treba dati u svakodnevnom životu: koji se povoljni ili nepo­ voljni događaji mogu očekivati, ako se u snu pojavila ova ili ona vrsta seksualnog odnosa? Tekst poput ovo­ ga, naravno, ne propisuje neki moral; ali on kroz niz pozitivnih ili negativnih značenja, koje pridaje slika­ ma sna, otkriva ceo niz korelacija (između seksualnih akata i društvenog života) i ceo jedan sistem diferen­ cijalnih procena (koje seksualnim činovima daju nji­ hov hijerarhijski poredak). 2, — Medicinski propisi i saveti. — Ovi nastoje da neposredno odrede neku »meru« seksualnim čino­ vima. Zanimljivo je da se ta mera praktično nikad ne odnosi na oblik seksualnog čina (prirodan ili ne, normalan ili ne), nego na njegovu učestalost i vreme kada se vrši. Razmatraju se samo kvantitativne vari­ jable i razne okolnosti. Proučavanje velikog Galenovog* teorijskog delà jasno pokazuje vezu, utvrđenu u medicinskoj i filozofskoj misli, između seksualnih aka­ ta i smrti pojedinaca. (Zato što je svako živo biće osu­ đeno da umre, ali vrsta mora večno da živi, priroda je izmislila mehanizam seksualne reprodukcije); ono nam, isto tako jasno, ukazuje na utvrđenu vezu izme­ đu seksualnog akta i znatnog, žestokog, paroksističkog, opasnog trošenja vitalnog principa koji on pro­ uzrokuje. Proučavanje medicinskih saveta u užem smi­ slu reči (kod Rufusa iz Efesa,* Ateneja,** Galena, So* Galen (129—199), grč. lekar, istaknuti antički medi­ cinski pisac. — Prim. prev. * Rufus (I vek). — Grč. lekar, proučavao anatomiju na telima robova i majmuna. — Prim. prev. ** Atenej (oko 200. g.) — Grč. pisac. Gl. delo »Gozba sofista«. — Prim. prev. 118

rana***) razotkriva, kroz beskrajne predostrožnosti koje preporučuju, složenost i trajnost odnosa utvrđe­ nih između seksualnih akata i života pojedinca; kraj­ nju osetljivost seksualnog čina prema svim spoljnim ili unutarnjim okolnostima koje ga mogu učiniti škod­ ljivim; ogroman broj posledica na sve delove i sastoj­ ke tela svakog seksualnog čina. 3. — Bračni život. — Rasprave koje se odnose na brak bile su vrlo brojne u proučavanom periodu. Ono što je sačuvano od Muzonia Rufa,* Antipatera iz Tarsa ili Hijeroklesa, kao i iz Plutarhovih delà, otkriva nam ne samo vrednovanje braka (koje po recima istoričara, odgovara društvenom fenomenu), nego i jednu no­ vu koncepciju bračnog odnosa: tradicionalnim princi­ pima komplementarnosti dvaju polova, nužnoj da bi se održao red u »domu«, dodaje se ideal (jednog dvoj­ nog odnosa, koji obuhvata sve vidove života dvaju su­ pružnika i na konačan način utvrđuje lične afektivne veze. U tom odnosu seksualni činovi moraju da nađu svoja isključiva mesta (što, prema tome, osuđuje pre­ ljubu, koju Muzonije Rufo više ne smatra samo povre­ đivanjem muževljevih privilegija, nego povredom brač­ ne veze koja vezuje i muža kao i ženu). Seksualni akt tako mora da bude podređen oplođavanju i rađanju, budući da je to cilj koji je priroda dala braku. On, ko­ načno, mora da sledi izvesnu unutarnju regulaciju, ko­ ju zahteva stid, uzajamna nežnost, poštovanje drugog. (Kod Plutarha nalazimo u tom pogledu najbrojnije i najdragocenije indikacije). 4. — Izbor ljubavi. — Klasično puređenje između dveju ljubavi — one prema ženama i one prema dečacima — nalazimo u razmatranom periodu u dva zna*** Soran iz Efeza ( I I vek), najveći ginekolog antike. — Prim. prev. * Muzonije Rufo, Gaj, rim. stoički filozof iz I veka. Učitelj Epiktetov. — Prim. prev. 119

čajna teksta: u Plutarhovom Dijalogu o ljubavi i u Pseudo-Lukijanovim Ljubavi. Analiza tih tekstova svedoči o trajnosti jednog problema koji je u klasičnoj epohi bio dobro poznat: teškoće da se seksualnim ve­ zama u pederastičkom odnosu dâ status i opravdanje. Pseudo-Lukijanov dijalog završava se ironično preciz­ nim podsećanjem na te činove koje je Erotika dečaka nastojala da zaobiđe u ime prijateljstva, vrline i pe­ dagogije. Mnogo razrađeniji, Plutarhov tekst ukazuje na recipročnost pristajanja na zadovoljstvo, kao na bitan element u Aphrodisia; on dokazuje da takva uza­ jamnost u zadovoljstvu može postojati samo između muškarca i žene, a još više u bračnoj vezi, u kojoj služi redovnom obnavljanju bračnog ugovora.

120

1981—1982

HERMENEUTIKA

SUBJEKTA

Predavanja su, ove godine, bila posvećena razradi teme o hermeneutici svoga ja. Trebalo ju je proučiti, ne samo u njenim teoretskim formulacijama, nego i analizirati u vezi s jednim nizom praksi koje su u kla­ sičnoj ili poznoj Antici imale veliki značaj. Te su prak­ se spadale u ono što se na grčkom često nazivalo epimeleia heuatou, a na latinskom cura sui. Taj princip, da se treba »baviti sobom« i »brinuti o sebi«, svakako je u našim očima zatamnjen sjajem onog drugog prin­ cipa: Gnoti seauton (upoznaj samog sebe). Ali treba se setiti, da je pravilo o potrebi poznavanja samog se­ be, redovno bilo povezivano sa temom »brige o sebi«. U celokupnoj antičkoj kulturi lako se mogu naći do­ kazi o značaju koji je pridavan »brizi o sebi« i njenoj vezi s temom poznavanja sebe. U prvom redu kod samog Sokrata. U Apologiji (»Odbrani«) vidimo da se Sokrat sucima predstavlja kao učitelj brige o sebi. On je taj koji se obraća pro­ laznicima i kaže im: Vi brinete za svoja bogatstva, za svoj ugled i za časti; ali ne brinete za svoju vrlinu i svoju dušu. Sokrat je taj koji se stara da se njegovi sugrađani »brinu o sebi samima«. Međutim, povodom te uloge, Sokrat, malo dalje, kaže, u istoj Apologiji, tri značajne stvari: to je misija koju mu je poverio bog i on je neće napustiti do svog poslednjeg daha; to je jedan nesebični zadatak, za koji on ne traži ni­ kakvu nagradu, nego je vrši iz čiste dobronamernosti; i najzad, to je funkcija korisna za grad, čak kori­ snija od pobede nekog atlete u Olimpiji, jer učeći su­ građane da se staraju o sebi (više nego o svojoj imo­ vini) oni se uče i da vode brigu o samom gradu (više 121

nego o njegovim materijalnim poslovima). Umesto da ga osude, suci bi bolje uradili da nagrade Sokrata što je druge podučavao da se staraju o sebi. Osam vekova docnije, pojam epimeleia heautou pojavljuje se u isto tako značajnoj ulozi kod Gregorija iz Nise.* On tim terminom naziva postupak kojim se čovek odriče braka, zanemaruje telo, i zahvaljujući devičanstvu srca i tela opet pronalazi besmrtnost koju je bio izgubio. U jednom drugom pasusu Rasprave o devičanstvu on izlaže parabolu o izgubljenoj drahmi kao model brige o sebi: zbog jedne izgubljene drahme čovek mora upaliti fenjer, vratiti se kući, pretražiti svaki njen kut, sve dok ne ugleda kako se u senci sija metalna para; isto tako, da bi se pronašao lik koji je Bog utisnuo u našu dušu, a koji je telo prekrilo prljavštinom, treba se »pobrinuti o sebi«, upaliti svetlo razuma i pretražiti sva skrovita mesta svoje duše. Kao što vidimo: hrišćanski asketizam se, isto kao i stara filozofija, smešta pod znak brige o sebi, a obavezu čoveka da upozna sebe samog pretvara u jedan od ele­ menata ove bitne preokupacije. Između ta dva krajnja primera — Sokrata i Gregorija iz Nise — možemo konstatovati da je briga o sebi predstavljala ne samo izvestan princip, nego i stalnu praksu. Možemo uzeti dva druga primera, veo­ ma udaljena, ovaj put po načinu mišljenja i vrsti mo­ rala. Jedan epikurejski tekst, Menesejevo pismo, počinje ovako: »Nikad nije ni suviše rano ni suviše ka­ sno da bi se čovek starao o svojoj duši. On dakle treba da filozofira i kad je mlad i kad je star.« Filozofija se izjednačuje sa negom duše (termin je izrazito me­ dicinski: Hugiainein) i ta je nega dužnost koja se mora vršiti tokom celog života. U Raspravi o kontemplativ* Gregorije iz Nise (oko 331 — oko 395); crkveni otac, iičitelj govorništva, docnije biskup u Nisi i Kapadokiji. — Prim. prev. 124

nom životu Filon* tako izvesnu praksu Terapeuta oz­ načava kao epimelein duše. Ne možemo se, međutim, zadovoljiti samo tim.. Bilo bi pogrešno verovati da je briga o sebi bila neki pronalazak filozofske misli i da je predstavljala pro­ pis svojstven filozofskom životu. To je, u stvari, bio jedan životni propis koji je, uopšte uzev, u Grčkoj bio visoko uvažavan. Plutarh navodi jedan lakedemonski aforizam koji je sa tog gledišta veoma značajan. Jed­ nog su dana pitali Aleksandrida zašto njegovi sunarodnici, Spartanci, poveravaju obradu svojih polja ra­ dije robovima, nego da se sami njom bave. Odgovor je bio sledeći: »Zato što mi više volimo da se bavimo sami sobom«. Baviti se sobom je privilegija; to je oz­ naka jedne društvene superiornosti, za razliku od onih koji se moraju baviti drugima, da bi im služili ili da bi se bavili nekim zanatom kako bi opstali. Prednost koju daju bogatstvo, položaj, poreklo, ispoljava se u mogućnosti da se čovek bavi samim sobom. Možemo zabeležiti i to da rimska koncepcija Otium-a nije bez. veze sa tom temom: tim terminom označena »dokoli­ ca«, to je prvenstveno vreme koje čovek provodi ba­ veći se samim sobom. U tom smislu, filozofija je, u Grčkoj kao i u Rimu, samo prenela u okvire svojih sopstvenih zahteva jedan mnogo rašireniji društveni ideal. U svakom slučaju, čak i postavši filozofski prin­ cip, briga o sebi je ostala jedan oblik delatnosti. Sam termin epimeleia ne označava naprosto neki stav sa­ vesti ili neki oblik pažnje koju bi čovek obraćao na. sebe samog: on označava jednu regulisanu aktivnost,, izvestan rad sa sopstvenim prosedeima i ciljevima. Ksenofon, na primer, koristi reč epimeleia da bi oz* Filon, — grč. filozof (20 pr. n.e. — 54. n.e.) jevrejskog porekla. — Prim. prev. 125

načio rad domaćina, gospodara kuće koji upravlja svo­ jim poljoprivrednim imanjem. To je reč koja se, takođe, koristi da bi se označile ritualne dužnosti prema bogovima i mrtvima. Aktivnost vladara koji bdi nad svojim narodom i upravlja gradom, Dion iz Pruse* naziva epimeleia. Treba dakle da filozofi i moralisti, kada budu preporučivali brigu o sebi (epimeleisthai heauto), ne savetuju, naprosto, da čovek na sebe pazi, da izbegava greške ili opasnosti ili da se drži po stra­ ni. On pritom misli na celu jednu oblast složenih i regulisanih delatnosti. Može se reći da je u celoj antič­ koj filozofiji briga o sebi bila istovremeno smatrana i nekom dužnošću i nekom tehnikom, fundamentalnom obavezom i skupom brižljivo razrađenih prosedea.

Polazna tačka svake studije posvećene brizi o sebi je naravno Platonov Alkibijad. U njemu se pojavljuju tri pitanja o odnosu između brige o sebi i politike, pedagogije i poznavanja samog sebe. Upoređivanje Alkibijada sa tekstovima iz I i II veka otkriva nam nekoliko značajnih preobražaja. 1) Sokrat je preporučivao Alkibijadu da koristi svoju mladost baveći se samim sobom: »Sa pedeset godina, to bi bilo prekasno«. Ali Epikur je govorio: »Kada je čovek mlad treba bez oklevanja da filozofi­ ra, i kad je star treba bez oklevanja da filozofira. Nikada nije prerano ni prekasno da bi se negovala svoja duša«. Upravo taj princip stalne nege, tokom celog života, jasno pobeđuje. Muzonije Rufo, na pri­ mer, kaže: »Treba se neprestano negovati, ako se želi * Dion iz Pruse, Hrizostom (oko 40—120); grč. retor i filozof iz Pruse u Bitiniji. — Prim. prev. 126

živeti na zdrav način.« A Galen kaže: »Da bi neko po­ stao savršen čovek, potrebno je da vežba takoreći celog života«, mada je bolje ako je »od najranije mla­ dosti bdio nad svojom dušom«. Činjenica je da prijatelji kojima Seneka ili Plutarh daju svoje savete više nisu oni ambiciozni mla­ dići kojima se obraćao Sokrat: to su ljudi, ponekad mladi (kao Serenas), ponekad u punoj zrelosti (kao Lucilije koji je vršio dužnost prokuratora Sicilije, ka­ da su Seneka i on vodili dugu spiritualnu prepisku). Epiktet podučava još sasvim mlade đake, ali mu se dešava i da se obraća odraslima — pa čak i »konzu­ larnim ličnostima« — da bi ih podsetio na brigu o sebi. Baviti se sobom nije, dakle, samo neko trenutno pripremanje za život; to je jedan oblik života. Alkibijad je znao da treba da brine o sebi ukoliko želi da se docnije bavi drugima. Zasad se radi o bavljenju sobom zbog sebe samog. Treba tokom celog života biti za sebe sopstveni objekat. Otud ideja o obraćanju sebi (ad se convertere), ideja celog jednog životnog kretanja kojim se čovek vraća ponovo sebi samom (eis heauton epistrephein). Tema epistrophè je svakako tipično platonska. Ali (kao što smo već mogli videti u Alkibijadu) pokret kojim se duša okreće sebi je pokret kojim se i njen pogled usmerava »naviše« — prema božanskom elementu, pre­ ma suštinama, prema nad-nebeskom svetu u kome su one vidljive. Obraćanje na koje pozivaju Seneka, Plutarh i Epiktet je na neki način obrtaj u mestu: ono nema drugog cilja ni svrhe, nego da se čovek nađe blizu sebe samog, da »prebiva u sebi samom« i da tu ostane. Konačni je cilj obraćanja sebi da se ustanovi izvestan broj odnosa prema sebi. Ti su odnosi pone­ kad zamišljeni po juridičko-političkom uzoru: biti su­ veren nad sobom samim, savršeno vladati nad sobom, 127

biti potpuno nezavisan, biti sasvim »svoj« (fieri suum, kaže često Seneka). često su ti odnosi predstavljeni i shodno modelu posesivnog uživanja: uživati u sebi, na­ laziti zadovoljstvo sa samim sobom, naći u sebi svu svoju nasladu. 2) Druga velika razlika odnosi se na pedagogiju. U Alkibijadu briga za sebe se nametala usled nedostat­ ka pedagogije. Radilo se, ili o njenom dopunjavanju, ili o tome da je zameni sâm vaspitanik; radilo se, u svakom slučaju, o postizanju nekog »obrazovanja«. Od trenutka kada je posvećenost sebi postala prak­ sa odraslih koju treba vršiti celog svog života, njena pedagoška uloga polako bledi, dok se afirmišu druge funkcije. a) Pre svega, jedna kritička funkcija. Samopraksa mora omogućiti da se čovek oslobodi svih loših navi­ ka, svih pogrešnih mišljenja koja se mogu primiti od gomile, ili od loših učitelja, ali i od roditelja i okoli­ ne. »Odučiti« (de-discere) je jedan od važnih zadataka samokulture. b) Ali rad nad sobom ima i funkciju borbe. Samo­ praksa je koncipirana kao stalna borba. Nije reč na­ prosto o tome da se za budućnost obrazuje čovek od vrednosti. Pojedincu treba dati oružje i hrabrost koji će mu omogućiti da se bori celog života. Zna se kako su često korišćene dve metafore: ona o atletskom tak­ mičenju (čovek je u životu kao borac koji se mora osloboditi svojih uzastopnih protivnika i koji mora da vežba, čak i kada se ne bori) i ona o ratu (duša treba da bude raspoređena kao neka vojska koju neprija­ telj uvek može napasti). c) Ali ta samokultura ima jednu lekovitu i terapeutsku funkciju. Ona je mnogo bliža medicinskom, nego pedagoškom modelu. Moramo, naravno, da se setimo činjenica koje su veoma stare u grčkoj kulturi: postojanja pojma kao što je pathos, koji označava 128

strast duše, kao i bolest tela; širine jednog metaforičkog polja koje omogućuje da se na telo i na dušu primenjuju izrazi kao negovati, lečiti, amputirati, zaseći, pročistiti. Treba se setiti i principa, bliskog epikurejcima, cinicima i stoicima, da je uloga filozofije da leči duševne bolesti. Plutarh će jednog dana moći da kaže da filozofija i medicina sačinjavaju »mia chora«, jed­ nu oblast, samo jedno područje. Epiktet nije želeo da njegovu školu smatraju naprosto mestom obrazova­ nja, nego upravo »lekarskim kabinetom«, »iatreion-om; hteo je da ona bude neki »duševni dispanzer«; hteo je da mu učenici dolaze sa svešću da su bolesni: »ovaj, govorio je, sa iščašenim ramenom, drugi s ne­ kim otokom, treći sa gnojnim čirom, onaj sa glavobo­ ljama«. 3) U I i II veku smatralo se da se odnos prema sebi uvek mora oslanjati na odnos prema nekom uči­ telju, prema nekom voditelju, u svakom slučaju prema nekom drugom. Ali da to bude u sve jače izraženoj nezavisnosti od ljubavnog odnosa. Opšte je prihvaćen princip da se čovek ne može baviti sobom bez pomoći nekog drugog. Seneka je go­ vorio da niko nije dovoljno jak da bi se sâm odvojio od stanja stultitiae (ludosti, zaluđenosti, — pr. prev.) u kome se nalazi: »Potrebno je da mu neko pruži ruku i da ga iz njega izvuče«. Galen je, isto tako, govorio da čovek suviše voli sebe samog da bi sam mogao da se izleći od svojih strasti: on je viđao kako su »posrtali« ljudi, koji nisu pristali da se pouzdaju u autoritet ne­ kog drugog. Taj princip je tačan za početnike; ali tačan je i za vreme koje sledi, i do kraja života. Karak­ terističan je stav Seneke u prepisci s Lucilijem: isti­ na, on je star i već se odrekao svih svojih aktivnosti, on daje savete Luciliju, ali ih i traži od njega i raduje ga pomoć koju dobija tom razmenom pisama. 129

Ono što je zanimljivo u toj duševnoj praksi, to je mnoštvo društvenih odnosa koji mogu da joj posluže kao oslonac.

— Postoje strogo školske organizacije: Epiktetova škola može da posluži kao primer; u nju su prima­ ni i prolazni slušaoci, pored učenika koji su u njoj provodili duže vreme. Ali davana je u njoj nastava i onima koji su sami hteli da postanu filozofi i dušebrižnici; neki od Razgovora koje je prikupio Arijan* su tehničke pouke za te buduće praktičare samokulture. — Susreću se, takođe, naročito u Rimu, privatni savetnici: smešteni u kući neke značajne ličnosti, kao deo njene grupe ili njene klijentele, oni su davali po­ litičke savete, upravljali vaspitanjem mladih ljudi, po­ magali u okolnostima važnim po život. Na primer, Demetrije, u pratnji Traseja Paetusa*: kada je ovaj bio osuđen da počini samoubistvo, Demetrije mu na neki način pomaže kao savetnik i podržava ga u poslednjim trenucima razgovorom o besmrtnosti. — Ali postoje i mnogi drugi oblici u kojima se vrši upravljanje dušom. Ova aktivnost prati i podstiče ceo niz drugih odnosa: porodične odnose (Seneka je napisao utešno pismo majci povodom sopstvenog iz­ gnanstva); zaštitničke odnose (isti Seneka bavi se is­ tovremeno i karijerom i dušom mladog Serenusa, ro­ đaka iz provincije koji je došao u Rim); prijateljske odnose između dveju osoba dovoljno bliskih po godi­ nama, kulturi i položaju (Seneka i Lucilije); odnose sa nekom ličnošću visokog položaja kojoj se odaje po­ čast davanjem korisnih saveta (tako je Plutarh Fun* Arijan (Flavius), grč. istoričar iz II veka, Epiktetov učenik autor Anabaze, biografije Aleksandra Velikog. — Prim. prev. * Trasej, rim. senator koji je zbog zavere protiv Nerona bio osuđen na smrt. — Prim. prev. 130

danusu hitno poslao njegove sopstvene beleške o du­ ševnom miru). Tako se stvara ono što bismo mogli nazvati »du­ ševnom uslugom« koja se vrši putem mnogih društve­ nih odnosa. Tradicionalni eros u tome igra samo po­ vremenu i slučajnu ulogu. Što ne znači da afektivni odnosi nisu bili u tome često intenzivni. Naravno, naše savremene kategorije prijateljstva i ljubavi veoma su neprikladne za njihovo tumačenje. Prepiska između Marka Aurelija i njegovog učitelja Frontona može da posluži kao primer tog intenziteta i te složenosti. * Ta samokultura obuhvatala je jedan skup praksi obično nazivan terminom askesis. Treba, najpre, ana­ lizirati ciljeve askeze. U jednom pasusu, koji navodi Seneka, Demetrije pribegava veoma uobičajenoj me­ tafori o atleti: moramo vežbati kao što to čini atleta; on ne uči sve moguće pokrete, ne pokušava da izvrši suvišne podvige, on se priprema za ono nekoliko po­ kreta koji su mu potrebni u borbi da bi pobedio svoje protivnike. I mi, isto tako, ne moramo da nad sobom izvršavamo podvige (filozofska askeza je veoma nepoverljiva prema onim ličnostima koje su isticale čude­ sa svojih odricanja, svojih postova, svog predznanja o budućnosti). Kao dobar rvač moramo naučiti isklju­ čivo ono što će nam dozvoliti da se odupremo doga­ đajima do kojih može doći. Moramo naučiti da se od njih ne damo zbuniti, da ne dozvolimo da nas ponesu emocije koje bi mogli u nama da izazovu. Ali šta nam je potrebno da bismo mogli sačuvati svoju vlast nad sobom, suočeni s događajima koji se mogu zbiti? Potreban nam je »diskurs«, potrebni su nam logoi, shvaćeni kao istiniti i razumni diskursi. Lu131

krecije govori o veridica dicta, koji nam omogućavaju da suzbijemo naša strahovanja i da ne dozvolimo da nas pobedi ono što smatramo nesrećama. Istiniti dis­ kursi su oprema koja nam je potrebna da bismo se suočili s budućnošću. Oni nam omogućavaju da se su­ protstavimo stvarnom. U vezi sa diskursima postavljaju nam se tri pi­ tanja. 1) Pitanje njihove prirode. — O tome se mnogo diskutovalo među filozofskim školama i unutar istih filozofskih pravaca. Glavna tačka rasprave ticala se potrebe za teorijskim znanjima. U tome su se svi epikurejci slagali: sa njihovog gledišta, da bi se čovek pripremio za moguće događaje u životu neophodno je da poznaje principe koji upravljaju svetom, prirodu bogova, uzroke čuda, zakone života i smrti. Stoičari su bili podeljeni, zavisno od toga u kojoj su im meri bile bliske doktrine cinika; jedni su najveću važnost davali dogmama, teorijskim principima koje samo upotpunjavaju praktična uputstva; drugi su, naprotiv, glavno mesto davali tim uputstvima, konkretnim pra­ vilima ponašanja. U 90. i 91. Pismu Seneke veoma su jasno izložene gornje teze. Ovde treba napomenuti, da se ti istiniti diskursi koji su nam potrebni tiču samo onoga što jesmo u našem odnosu prema svetu, na našem mestu u poretku prirode, u našoj zavisnosti ili nezavisnosti od događaja do kojih dolazi. Oni nipošto nisu neko tu­ mačenje naših misli, naših predstava, naših želja. 2) Drugo pitanje koje se postavlja tiče se načina na koji u nama postoje ti istiniti diskursi. Reći da su potrebni za našu budućnost, znači reći da moramo biti sposobni da se njima poslužimo, kada za to osetimo potrebu. Kada dođe do nepredviđenog događaja ili do nesreće, moramo, da bismo se zaštitili od njih, biti kadri da posegnemo za istinitim diskursima koji se 132

odnose na njih. Oni treba da nam budu, u nama, na raspolaganju. Grci imaju za ovo jedan uobičajen izraz: procheiron echein, što Latini prevode: habere in ma­ nu, in promptu habere, — imati pri ruci. Treba dobro razumeti da je tu reč o nečem sa­ svim različitom od prostog sećanja, koje bi se dozvalo u slučaju potrebe. Plutarh, na primer, da bi opisao pri­ sustvo tih diskursa u nama, koristi nekoliko metafo­ ra. Upoređuje ih sa nekim lekom (pharmakon) kojim moramo biti snabdeveni da bismo se mogli zaštititi od svih pramena sudbine (Marko Aurelije ih poredi sa torbom koju hirurg mora uvek da ima pri ruci); Plu­ tarh, takođe, govori o njima kao o onim prijateljima od kojih su »najpouzdaniji i najboljji oni čije nam ko­ risno prisustvo u nevolji donosi pomoć«; na drugom mestu ih pominje kao unutarnji glas koji se sam javlja kada se strasti uzburkaju; oni treba da su u nama ko »neki gospodar čiji je glas dovoljan da stiša režanje pasa« . . . U tekstu De Beneficiis nalazimo jednu gra­ daciju te vrste, koja ide od instrumenta kojim raspo­ lažemo do automatizma, diskursa koji bi se u nama sam od sebe oglašavao. Povodom saveta koje daje Demetrije, Seneka kaže da ih se treba »držati obema rukama« (utraque manu), ne ispuštajući ih nikad; ali treba ih i tako učvrstiti, privezati (adfigere) za svoj duh, dok ne postanu deo nas samih (partem sui facere) i, konačno, svakodnevnom meditacijom postići da se »spasonosne misli same od sebe javljaju«. Tu smo suočeni s nečim veoma različitim od onog što propisuje Platon, kada zahteva od duše da se ok­ rene samoj sebi kako bi ponovo pronašla svoju pravu prirodu. Plutarh i Seneka, naprotiv, preporučuju apsorbovanje neke date istine, putem učenja, čitanja ili saveta. I da je treba asimilovati, dok ne postane deo nas samih, dok se ne pretvori u unutarnji, stalan i uvek delujući princip akcije. U praksi, poput ove, ne 133

pronalazimo više putem prisećanja istinu skrivenu u nama; istine se interiorizuju sve većim usvajanjem. 3) Sad nam se postavlja niz tehničkih pitanja o metodama tog usvajanja. Pamćenje u tome, razume se, igra veliku ulogu, ali ne u platonističkom obliku duše, koja ponovo otkriva svoju iskonsku prirodu i svoj zavičaj, nego u obliku progresivnih vežbi pamće­ nja. Hteo bih samo da naznačim neke bitne momente u toj »askezi« istine: — Značaj slušanja. — Dok je Sokrat ispitivao i nastojao da učenik kaže ono što zna (i ne znajući da je to znao), po stoičarima i epikurejcima (kao i u pitagorijskim sektama) učenik mora najpre da ćuti i da sluša. Kod Pkitarha, kao i kod Filona iz Aleksandrije, nalazimo čitav pravilnik dobrog slušanja (kakav fizič­ ki položaj zauzeti, kako usmeriti pažnju, kako upam­ titi ono što je rečeno). — Značaj zapisivanja. — U to vreme je postojala čitava jedna kultura onog što bi se moglo nazvati lič­ nim zapisima: trebalo je praviti beleške o pročita­ nom, o razgovorima, razmišljanjima, tuđim ili sopstvenim, imati neku vrstu beležnice o važnim predme­ tima (ono što Grci nazivaju hypomnèmata) i pročita­ vati ih s vremena na vreme, da bi se ponovo aktualizovalo ono što sadrži. — Važnost obraćanja samom sebi, ali u smislu vežbi memorizacije onog što se naučilo. To je precizni i tehnički smisao izraza anachorèsis eis heauton, onakvog kako ga koristi Marko Aurelije: vraćati se u sebe i razmotriti »blaga« koja su tu skupljena. Treba u se­ bi imati neku vrstu knjige koja se povremeno ponovo pročitava. To ulazi u praktičnu oblast veština pamće­ nja, koje je proučavao F. Jejts (Yates). Postoji, dakle, ceo niz tehnika kojima je cilj da povezu istinu sa subjektom. Ali treba dobro razumeti: 134

ne radi se o otkrivanju neke istine u subjektu, ni o tome da se od duše stvori mesto u kome, po suštin­ skom srodstvu ili po iskonskom pravu, prebiva istina; ne radi se ni o tom da se duša učini predmetom ne­ kog istinitog diskursa. Još smo veoma daleko od onog što bi bila jedna hermeneutika subjekta. Radi se, na­ protiv, o tome da se subjekt naoruža nekom istinom koju nije poznavao i koja se nije nalazila u njemu; radi se o tome da ta istina bude naučena, zapamćena, postepeno primenjivana, da postane neki kvazi-subjekt koji suvereno vlada u nama.

Među vežbama koje se vrše u realnoj situaciji mo­ žemo razlikovati one koje, uglavnom, predstavljaju uvežbavanje u izdržljivosti i odricanju i one koje pred­ stavljaju uvežbavanje u mišljenju i putem mišljenja. Najčuvenija od tih vežbi mišljenja bila je praemeditatio malorum, razmišljanje o budućim nevolja­ ma. Spadala je, takođe, među one o kojima se najviše diskutovalo. Epikurejci su je odbacivali, govoreći da je nekorisno patiti unapred od zala do kojih još nije došlo i da više vredi vežbati kako se u mislima doziva sećanje na prošla zadovoljstva, radi svoje bolje zaštite od aktuelnih nevolja. Strogi stoičari — kao Seneka i Epiktet — ali i ljudi poput Plutarha, čiji je stav prema stoicizmu veoma dvosmislen, veoma revnosno praktikuju praemeditatio malorum. Treba dobro razumeti u čemu se sastoji: naizgled, to je mračno i pesimističko predviđanje budućnosti. U stvari, to je nešto sasvim drugo. — Pre svega, nije reč o tome da čovek sebi pred­ stavi budućnost onakvu kakva će verovatno da se do­ godi. R e č je o t o m e da se na v e o m a sistematski način 135

zamisli ono najgore što može da se dogodi, čak iako ima veoma malo verovatnoće da će se dogoditi. Se­ neka to kaže povodom požara koji je uništio ceo grad Lion: taj primer treba da nas nauči da najgore sma­ tramo uvek izvesnim. — Zatim, ne treba na te stvari gledati kao na ne­ što što se može dogoditi u nekoj manje-više dalekoj budućnosti, nego ih treba zamišljati kao već aktuelne, već u toku svog ostvarivanja. Zamislimo na primer da smo već prognani već podvrgnuti mučenju. — Najzad, ako nevolje zamišljamo u njihovoj aktuelnosti, ne činimo to da bismo unapred doživeli pat­ nje i bolove koje bi nam prouzrokovale, nego da bi­ smo se ubedili da to nisu ni na koji način stvarne ne­ volje i da ih jedino mišljenje, koje o njima imamo, čini da ih smatramo pravim nesrećama. Kao što vidimo, ta vežba se ne sastoji u predvi­ đanju nekih mogućih, budućih nesreća, kako bismo se na njih navikli, nego u istovremenom poništavanju i budućnosti i zla. Budućnosti — time što je sebi pred­ očavamo kao već datu u nekoj krajnjoj aktuelnosti; Zla — time što vežbamo da ga više ne smatramo tak­ vim. 2) Na potpuno drugoj strani nalazimo vežbe koje se vrše u stvarnosti. Te su vežbe imale za sobom dugu tradiciju: to su bile prakse odricanja, lišavanja ili fi­ zičke izdržljivosti. One su mogle imati vrednost očiš­ ćenja, ili svedočiti o »demonskoj« snazi onog ko ih je praktikovao. Ali u samokulturi, te vežbe imaju drugi smisao: radi se o utvrđivanju i proveravanju nezavi­ snosti pojedinca u odnosu na vanjski svet. Dva primera. Prvi nalazimo kod Plutarha u tek­ stu: Sokratov demon. Jedan od sagovornika pominje neku praksu, čije poreklo inače pripisuje Pitagorejcima: najpre se treba baviti sportskim aktivnostima ko136

je otvaraju apetit; zatim treba sesti za sto krcat naj­ ukusnijim jelima; posle njihovog razgledanja, treba ih dati slugama, a sam se poslužiti jednostavnom i po­ snom hranom nekog siromaha. Seneka u 18. Pismu priča da se ceo grad pripre­ ma za Saturnalije. On se sprema da u svečanostima, reda radi, učestvuje bar na neki način. Ali njegova se priprema sastoji u tome da tokom više dana navlači odelo od grubog sukna, da spava na tvrdom ležaju i da se hrani samo seljačkim hlebom. On to ne čini da bi bolje ogladnio uoči praznika, nego da bi u isti mah konstatovao da siromaštvo nije neko zlo i da je pot­ puno kadar da ga podnese. Drugi pasusi, kod samog Seneke ili kod Epikura govore o korisnosti tih kratkih perioda dobrovoljnih iskušenja. Muzonije Rufo takođe preporučuje boravke na selu: treba živeti kao se­ ljaci i baviti se, kao oni, seoskim radovima. 3) Između jedne krajnje tačke koju predstavlja meditatio, u kojoj se vežba u mislima, i druge krajnje tačke, exercitatio, u kojoj se vežba u stvarnosti, po­ stoji čitav niz mogućih praksi namenjenih samo-proveravanju. Epiktet nam daje najviše njihovih primera u Raz­ govorima. Oni su zanimljivi, jer ćemo naići na sasvim slične u hrišćanskoj spiritualnosti. Posebno je reč o onom što bi se moglo nazvati »kontrolom predstava«. Epiktet zahteva da se bude u stavu stalne budno­ sti prema predstavama koje mogu da se u mislima pojave. On taj stav izražava pomoću dveju metafora: one o noćnom čuvaru koji ne dozvoljava da bilo ko uđe u grad ili u kuću; i one o menjaču ili overaču novca — arguronomosu — koji paru, kad mu je ponude, razgleda, odmerava, proverava metal i utisnuti lik. Princip da se prema sopstvenim mislima treba pona­ šati kao oprezan menjač, nalazi se u gotovo istim ter137

minima kod Evagra Pontijskog i kod Kasijana. Ali kod njih je reč o propisivanju izvesnog hermeneutičkog stava prema sebi samom: treba pronaći koliko, mož­ da, ima požude u prividno nevinim mislima, razabrati one koje dolaze od Boga i one koje dolaze od Neča­ stivog. Kod Epikteta je reč o nečem drugom: čovek treba da sazna da li je potresen ili uzbuđen predstav­ ljenom stvari i iz kog razloga to jeste ili nije. U tom smislu, Epiktet svojim učenicima preporu­ čuje kontrolnu vežbu, inspirisanu sofističkim izazovi­ ma, koji su bili tako cenjeni u filozofskim školama; ali umesto da učenici jedan drugome dobacuju pita­ nja koja je teško rešiti, predlagaće one vrste situacija povodom kojih se mora reagovati: umro je sin toga i toga. — Odgovori: to ne zavisi od nas, to nije neko zlo. — Otac je toga i toga lišio nasledstva. Šta misliš o tome? — To ne zavisi od nas, i nije neko zlo. — Njega je to ožalostilo. — To zavisi od nas, to je zlo. — On je to hrabro podneo. — To zavisi od nas, to je dobro.« Kao što vidimo: ta kontrola predstava nema cilj da razotkrije pod prividom neku skrivenu istinu, koja bi bila istina samog subjekta; ona, naprotiv, u tim predstavama, onakvim kakve jesu, nalazi povod da podseti na izvesne istinite principe — u vezi sa smrću, bolešću, patnjom, političkim životom, itd. — a putem tog podsećanja može čovek da vidi da li je kadar da reaguje primereno takvim principima — da li su oni zaista, prema Plutarhovoj metafori, postali onaj glas gospodara koji se začuje čim zareže strasti i koji ume da ih utiša. 4) Na vrhu svih tih vežbi nalazimo čuvenu melete thanatou — meditaciju, ili, bolje rečeno, vežbu smrti. Ona se ne sastoji u prostom, pa čak ni upornom podsećanju da je čovek osuđen da umre. Ona je neki na138

čin da se smrt učini aktuelnom u životu. Među svim ostalim stoicima i Seneka je mnogo uvežbavao tu prak­ su. Ona teži za tim da se svaki dan proživljava kao da je poslednji. Da bismo dobro razumeli vežbu koju predlaže Se­ neka treba da se setimo tradicionalno utvrđenih pod­ udarnosti među raznim vremenskim ciklusima: trenu­ ci dana, od zore do sutona, stavljaju se u simboličnu vezu sa godišnjim dobima — od proleća do zime; a ta godišnja doba se sa svoje strane povezuju sa život­ nim dobima, od detinjstva do starosti. Vežba smrti, kako je opisana u nekim Senekinim pismima, sastoji se u tome da se dugo trajanje života proživi kao da je bilo kratko, kao jedan dan, i da se svaki dan doživ­ ljava kao da je u njemu sadržan ceo život; svakog ju­ tra treba biti u detinjstvu svog života, ali ceo dan tre­ ba živeti, kao da će veče biti trenutak smrti. »U trenutku kad idemo da spavamo«, kaže on u 12. Pismu, »recimo s radošću, nasmejana lica: živeo> sam.« To je ista vrsta vežbe na koju je mislio Marko Aurelije pišući: »Moralno savršenstvo podrazumeva da se svaki dan provodi kao da je poslednji« ( V I I , 69). On je čak hteo da svaka akcija bude izvršena »kao da je poslednja« ( I I , 5). Ono što čini posebnu vrednost meditacije o smrti, nije samo to što ona anticipira o onom što mišljenje uglavnom predstavlja kao najveću nesreću, i nije sa­ mo to što omogućuje sticanje uverenja da smrt nije neko zlo; ona pruža mogućnost da se, tako reći, pu­ tem anticipacije, baci retrospektivan pogled na svoj život. Posmatrajući sebe samog kao u predsmrtnom času, čovek može da proceni pravu vrednost svakog svog čina koji upravo izvršava. Smrt, kaže Epiktet, snalazi orača na oranju, mornara u plovidbi: »A ti, na kom poslu želiš da te ona snađe?« Seneka je smatrao 139s

da je trenutak smrti onaj u kome će čovek moći, na neki način, da bude svoj sudac i da izmeri koliko je moralno napredovao do svog poslednjeg dana. U 26. Pismu rekao je: »Smrti ću poverovati koliko sam us­ peo moralno da napredujem... Očekujem dan kada ću sebe učiniti sopstvenim sudijom i saznati posedujem li vrlinu na usnama ili u srcu.«

140

1982—1983* upravljanje

sobom

i

drugima

1983—1984** upravljanje

sobom

Hrabrost

i

drugima:

istine

*/** Kao što je navedeno u Uvodnoj napomeni, zdravstveno stanje nije autoru dozvolilo da za štampu rediguje predavanja koja je održao u dvema poslednjim godinama svog života. — Prim. prev.

SADRŽAJ

Uvodna napomena

—

—

—

—

—

—

—

5

1970—1971 Želja za znanjem

—

—

—

—

—

—

—

9

Kaznene teorije i institucije —

—

— —

—

17

1972—1973 Kazneno društvo —

—

—

—

—

25

1971—1972

1973—1974 Psihijatrijska vlast 1974—1975 Abnormalni

—

—

— —

— —

— —

—

—

—

—

47

—

—

—

—

—

—

—

61

1975—1976 »Treba braniti društvo«

—

—

—

—

—

—

71

—

—

—

—

79

Sigurnost, teritorija, stanovništvo —

—

—

—

83

1978—1979 Rađanje biopolitike

1976—1977 Predavanja nisu održana —

—

1977—1978

—

—

—

—

—

—

—

93

1979—1980 O upravljanju živim ljudima —

—

—

—

—

105

1980—1981 Subjektivnost i istina

—

1981—1982 Hermeneutika subjekta

—

1982—1983 Upravljanje sobom i drugima 1983—1984 Upravljanje sobom i drugima: Hrabrost istine — — — -

MIŠEL FUKO PREDAVANJA

Glavni urednik Jovan Zivlak Recenzenti Miodrag Radović Jovan Zivlak Likovna oprema S. T. Lektor Zoran Đerić Korektor Aleksandar Nogo Izdavačko preduzeće »BRATSTVO JEDINSTVO« Novi Sad Arse Teodorovića 11 Tiraž 2000 primeraka Štampa GIP »Kultura«, štamparija »RADIŠA TIMOTIĆ« Obilićev Beograd venac 5 1990