Michel Foucault - Nadzirati i kažnjavati.docx

Biblioteka

THEORIA

Kompjuterski slog: Mladen Mozetić, GRAFIČAR, Novi Sad

MIŠEL FUKO

NADZIRATI I KAŽNJAVATI NASTANAK ZATVORA

Prevela s francuskog AHA A. JOVANOVIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA CTOJAHOBИЋA SREMSKI KARLOVCI * NOVI SAD 1997

Naslov originala Michel Foucault, Surveiller et punir. Naissance de la prison, © Gallimard, Paris 1975.

CIP — Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 343.811(091) FUKO, Mišel Nadzirati i kažnjavati : nastanak zatvora / Mišel Fuko ; prevela s francuskog Ana A. Jovanović. — Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997 (Novi Sad : Budućnost). — 303 str., [30] str. s tablama fotogr. ; 23 cm. — (Biblioteka Theoria) Prevod dela: Surveiller et punir: naissance de la prison. a) Kazne — Istorija b) Zatvori — Istorija 114520839

Objavljeno uz pomoć Ministarstva kulture Francuske i Fonda za otvoreno društvo

I

JAVNA MUČENJA

PRVA GLAVA

TEЛO OSUĐENIKA Damjen* je bio osuđen 2. marta 1757. na »javno pokajanje pred glavnim ulazom u Parisku crkvu«, gde je trebalo da ga »dovezu na osuđeničkoj dvokolici, nagog, samo u košulji, sa upaljenom voštanom bakljom težine dve livre u ruci«; zatim, pošto ga sprovedu »u rečenoj dvokolici na trg Grev, na gubilište koje će tu biti podignuto, da mu klještima iskidaju meso sa prsiju, ruku, bedara i listova na nogama, te da desnu šaku, u kojoj će držati nož kojim je počinio rečeno kraljeubistvo, sagore sumpornom vatrom, a na mesta sa kojih je klještima meso iščupano izliju rastopljeno olovo, ključalo ulje, vreli katran, smešu rastopljenog voska i sumpora: posle ovoga da mu telo razvuku i raščereče pomoću četiri konja, a udove i trup spale, pretvore u pepeo, te pepeo razveju na vetru«1. »Najzad ga raščerečiše«, izveštava Gazette d’Amsterdam2. »Ovaj poslednji zahvat potrajao je vrlo dugo, jer konji koje su za to uzeli ne behu naviknuti na vuču; stoga je umesto četiri valjalo upregnuti šest konja; a pošto ni ovo nije bilo dovoljpo, da bi bedniku istrgli noge behu primorani da mu prerežu tetive i odseku zglobove... Kažu da mu se nije omakla nijedna psovka, premda je uvek bio veliki bogohulnik; jedino ga je neizdržljiv bol nagonio da ispušta užasne krike, i često je ponavljao: “Blagi Bože, smiluj se na mene; Isuse, pomozi!” Svi posmatrači behu uzneseni i poučeni brižnim staranjem župnika iz crkve Svetog Pavla, koji ga je uprkos svojim poodmaklim godinama usrdno i neprekidno tešio«. * Robert-François Damiens (1715—1757), osuđen zbog napada nožem na Lyja XV (prim. prev.). 1 Pièces originales et procédures du procès fait à Robert-François Damiens, 1757, t. III, str. 372—374. 2 Gazette d’Amsterdam, 1. april 1757. 7

Izveštaj policijskog izvršitelja Butona: »Zapaljen je sumpor, ali vatra beše tako slabašna da je samo lako oprljila kožu nadlanice. Zatim krvnik, rukava zasukanih iznad laktova, uze za tu priliku posebno izrađena čelična klješta dužine oko stope i po, na mu najpre otkide meso sa lista na desnoj nozi, potom sa bedra, a onda sa dva mesta na mišici desne ruke; zatim sa grudi. Ovaj se krvnik, mada snažan i krepak, mnogo namučio da iščupa komade mesa koje je zahvatao i uvrtao klještima po dva-tri puta na istom mestu, a ono što bi otrgnuo stvaralo je na tom delu tela ranu veličine talira od šest livri. Posle kidanja mesa klještima, Damjen, koji je mnogo zapomagao ali nije psovao, diže glavu i pogleda se; isti krvnik gvozdenom kutlačom zahvati iz kotla vrelu smešu i obilato je izli na svaku ranu. Zatim su konopce privezali za užad kojom će upregnuti konje, a onda tako upregnute konje za svaki ud, duž bedara, nogu i ruku. Gospodin Le Breton, sudski činovnik, prilazio je nekoliko puta mučenome da ga upita ima li štagod da kaže. Ovaj je odgovarao da nema; a zapomagao je kod svakog mučenja poput onih osuđenika u paklu, što se rečima ne da opisati: “Oprosti, blagi Bože! Oprosti, Gospode!” Uprkos svim tim patnjama, s vremena na vreme podizao je glavu i odvažno se osmatrao. Ljudi koji su vukli krajeve konopaca pritegli su ih tako čvrsto da mu je to pričinjavalo neopisiv bol. Gospodin Jle Breton mu još jedared priđe i upita zar ne želi da išta kaže; ovaj reče ne. Nekoliko ispovednika mu pristupi, te su dugo s njim razgovarali; on je rado ljubio raspeće koje su mu prinosili; razmicao je usne i stalno ponavljao: “Oprosti, G ospode”. Konji su se naprezali, svaki je ravno potezao po jedan ud; svakog konja vodio je po jedan krvnik. Četvrt sata kasnije ponoviše isti postupak, te napokon, posle nekoliko navrata, behu prinuđeni da promene pravac potezanja konja, i to: one vezane za ruke okrenuše da vuku ka glavi, a one vezane za bedra svratiše k rukama, što mu je slomilo ruke u zglavcima. Takvo potezanje beše više puta bezuspešno ponovljeno. On je dizao glavu i osmatrao se. Morali su da dodaju još dva konja, ispred onih upregnutih za njegova bedra; tako sad beše ukupno šest konja. Opet bez uspeha. Najzad krvnik Samson ode da kaže gospodinu Le Bretonu kako nema načina ni nade da se ovo uspešno obavi, i reče mu da upita gospodu sudije žele li da se osuđenik iseče na komade. Gospodin Le Breton, sišavši iz grada, naredi da se ponovo potrude, što i bi učinjeno; međutim, konji se uzjoguniše, a jedan od onih upregnutih za bedra pade na kaldrmu.

Ispovednici se vratiše i opet su s njim razgovarali. On im reče (čuo sam ga): “Poljubite me, gospodo”. Gospodin župnik iz crkve Svetoga Pavla se nije usudio, a gospodin De Marsiji se provuče ispod konopca vezanog za levu ruku i poljubi ga u čelo. Krvnici se okupiše oko njega i Damjen im reče da ne gtsuju, da izvrše svoj zadatak, te da im on to ne uzima za zlo; zamoli ih da se pomole Bogu za njega, i zaiska od župnika iz crkve Svetog Pavla da moli za njega na prvoj misi. Posle dva-tri pokušaja, krvnik Samson i onaj koji je čupao meso klještima, izvadiše iz džepa svaki po jedan nož i prerezaše mu bedra, odvojivši ih tako od trupa; četiri konja, koja su iz sve snage potezala, odvukoše za sobom njegove noge, i to: najpre desnu, a zatim levu; potom isto beše učinjeno sa rukama, na ramenima i kod pazuha: trebalo je iseći meso gotovo sve do kostiju, i konji tada, vukući punom snagom, otrgoše prvo desnu, na onda levu ruku. Pošto su tako četiri uda otkinuta, ispovednici priđoše da bi opet s njime zborili; međutim, krvnik im reče da je sada mrtav, premda je istina da ga videh kako mrda, a donja mu se vilica miče gore-dole kao da govori. Jedan od krvnika je malo potom kazao da ovaj još beše živ čak i u trenutku kada digoše trup da bi ga bacili na lomaču. Sva četiri uda, sa kojih skidoše konopce, behu takođe bačena na lomaču pripremljenu nedaleko, ravno ispred gubilišta; zatim trup i sve ostalo prekriše cepanicama i suvim granjem, te potpališe slamu koja beše pomešana s drvima. ...U skladu sa presudom, sve bi pretvoreno u pepeo. Poslednji komad nađen među ugarcima dogoreo je tek uveče, u pola jedanaest. Beše potrebno oko četiri sata da sagore svi komadi mesa i trup. Izvršitelji, među kojima smo bili ja i moj sin, ostadoše sa četom žandara na licu mesta do skoro punih jedanaest časova. Izvlače se razni zaključci iz činjenice da je sutradan jedan pas ležao na onom mestu na livadi gde beše lomača, na se, pošto su ga otuda nekoliko puta oterali, stalno opet vraćao. Međutim, nije teško shvatiti da je životinja osetila kako je tu toplije nego drugde«3. Osamdeset godina kasnije Leon Foše sastavlja pravilnik »za Dom mladih zatvorenika u Parizu«4: »Član 17. Dan će za zatvorenike počinjati ujutru u šest časova zimi, a u pet leti. Radiće se devet sati dnevno tokom čitave godine. Dva časa dnevno posvetiće se nastavi. Dan i radna obaveza završavaće se u devet časova zimi, a u osam leti. 3

Navedeno u: A. L. Zevaes, Damiens le régicide, 1937, str. 201—214. 4 L. Faucher, De la réforme des prisons, 1838, str. 274—282. 9

Član 18. Ustajanje. Na prvo udaranje doboša zatvorenici moraju ustati i obući se u tišini, dok nadzornik otvara vrata na ćelijama. Na drugo udaranje doboša zatvorenici moraju biti na nogama i nameštati krevete. Na treće se postrojavaju i kreću u kapelu na jutarnju molitvu. Doboš se oglašava u razmacima od pet minuta. Član 19. Molitvom rukovodi kapelan, a posle molitve čita se neko poučno ili religiozno štivo. Ova vežba ne sme da traje duže od pola sata. Član 20. Pad. U četvrt do šest leti, a u četvrt do sedam zimi, zatvorenici silaze u dvorište gde moraju da operu ruke i umiju se, te prime prvo sledovanje hleba. Odmah zatim razvrstavaju se po radionicama i odlaze na rad, koji mora početi u šest časova leti a u sedam zimi. Član 21. Obrok. U deset časova zatvorenici rad prekidaju radi odlaska u trpezariju; peru ruke u svojim dvorištima i grupišu se u čete. Posle ručka je odmor koji traje do dvadeset do jedanaest. Član 22. Škola. U dvadeset do jedanaest, na udaranje doboša, postrojavaju se i u četama ulaze u školu. Nastava traje dva sata i sastoji se od naizmenične poduke čitanju, pisanju, geometriji i računu. Član 23. U dvadeset do jedan zatvorenici izlaze iz škole u četama i odlaze u dvorišta na odmor. U pet minuta do jedan, na udaranje doboša, ponovo se razvrstavaju po radionicama. Član 24. U jedan zatvorenici moraju opet biti u radionicama. Rad traje do četiri časa. Član 25. U četiri zatvorenici izlaze iz radionica i odlaze u dvorište, gde peru ruke i grupišu se u čete radi odlaska u trpezariju. Član 26. Večera i odmor koji sledi traju do pet časova: tada se zatvorenici vraćaju u radionice. Član 27. U sedam časova leti, a u osam zimi, rad se prekida; deli se poslednje sledovanje hleba u radionicama. Jedan od zatvorenika ili nadzornik čita četvrt sata neko štivo sa poučnom ili dirljivom sadržinom, posle čega je večernja molitva. Član 28. U pola osam leti, a u pola devet zimi, zatvorenici moraju ponovo biti u ćelijama, posle pranja ruku i pregleda odeće koji se obavljaju u dvorištima; na prvo udaranje doboša se svlače a na drugo ležu u krevete. Zatvaraju se vrata na ćelijama, a nadzornici stražare duž hodnika da bi vladao red i mir«. 10

To su bili primeri za javno mučenje, s jedne strane, i dnevni raspored aktivnosti, s druge; Njima se ne kažnjavaju isti zločini niti ista vrsta zločinaca. Oni, međutim, svaki za sebe, jasno definišu različite načine kažnjavanja. Razdvaja ih nepun vek. To je razdoblje kada u Evropi i u Sjedinjenim Državama dolazi do reorganizacije sistema kažnjavanja. To je vreme velikih »skandala« u tradicionalnom pravosuđu, vreme nebrojenih predloga za reforme; javljaju se nova teorija o zakonu i zločinu, nova opravdanja, moralna i politička, za pravo da se kažnjava; ukidaju se stare uredbe, nestaju neki vidovi običajnog prava. Predlažu se ili sastavljaju »savremeni« zakonici: 1769. godine u Rusiji; 1780. godine u Pruskoj; 1786. godine u Pensilvaniji i Toskani; 1788. godine u Austriji; 1791. godine, Godine IV, 1808. i 1810. godine u Francuskoj. Za kazneni sistem otpočelo je novo doba. Među tolikim promenama izdvojiću jednu: nestanak javnih mučenja. Danas nismo skloni da tome pridajemo poseban značaj; svojevremeno, to je možda bio povod za mnoge nadobudne, visokoparne izjave; možda je to suviše olako i sa preteranim oduševljenjem pripisano postupnoj »humanizaciji«, na se zato ova pojava nije dublje izučavala. U svakom slučaju, ona ne izgleda tako važna u poređenju sa velikim institucionalnim preobražajima, sa izričitim zakonima koji važe za sve, sa ujednačenim propisima o sudskom postupku; sa gotovo svugde prihvaćenim uvođenjem porote, sa definicijom kazne koja ima prevashodno vaspitno-popravno dejstvo, sa težnjom, sve izraženijom počev od 19. stoleća, da se kazna prilagodi ličnosti krivca. Kažnjavanje koje gubi svoj neposredni fizički karakter, izvesna diskrecija u veštini nanošenja bola, sve rafiniranija, uvijenija patnja, lišena svoje vidljive raskoši — da li sve to zaslužuje da bude posebno proučeno, pošto nesumnjivo predstavlja samo posledicu dubljih preobražaja? Ipak, ostaje činjenica da je za svega nekoliko desetleća iščezlo telo podvrgnuto mučenju, raščerečeno i raskomadano, simbolično žigosano na licu ili ramenu, izloženo živo ili mrtvo kao prizor za javnost. Telo kao glavna meta kaznene represije je nestalo. Krajem 18. i početkom 19. veka odumire turobna svetkovina kažnjavanja, uprkos tome što će još ponegde nakratko oživeti. Takva promena podrazumevala je dva procesa, koja nisu imala sasvim istu hronologiju niti isti raison d’être. S jedne strane, nestaje prizor kažnjavanja. Obred izvršenja kazne postaje sve skriveniji, da bi konačno postao samo novi proce11

duralni ili administrativni akt. Javno pokajanje je u Francuskoj prvi put ukinuto 1791. godine, a onda ponovo 1830, pošto su ga nakratko opet bili uveli; stub srama je ukinut 1789. godine, a u Engleskoj 1837. godine. Prinudni javni radovi koji su izvođeni nasred ulice ili duž velikih puteva u Austriji, Švajcarskoj i nekima od Sjedinjenih Država, Pensilvaniji na primer — sa robijašima u gvozdenim okovima i prugastoj odeći, sa kuglom oko noge, koji sa gomilom razmenjuju pretnje, psovke, poruge, udarce, znake mržnje ili saučesništva5 — ukinuti su gotovo svuda krajem 18. ili u prvoj polovini 19. veka. Javno izlaganje osuđenika zadržalo se u Francuskoj još 1831. godine, uprkos žestokim kritikama: »gnusan prizor«, rekao je Real6; konačno je ukinuto aprila 1848. Okovi i lanci pomoću kojih su robijaši sprovođeni kroz čitavu Francusku, od Bresta do Tulona, zamenjeni su 1837. godine prikladnim crnim zatvoreničkim kolima. Kazna je postepeno izgubila karakter javnog prizora, a svaka primesa spektakularnosti od sada će dobijati negativan predznak — kao da je za funkcije ceremonije kažnjavanja bilo sve manje razumevanja. Na ovaj obred, kojim se »stavlja tačka« na zločin, pada sumnja da je u nekom mutnom srodstvu sa samim zločinom: da se sa njim izjednačuje, na i da ga prevazilazi u divljaštvu, da posmatrače navikava na krvoločnost od koje ih treba odvratiti, da im ukazuje na učestalost zločina, da dželata čini sličnim zločincu a sudije ubicama, da u poslednjem trenutku izokreće uloge, da osuđenika podvrgnutog mučenju pretvara u predmet sažaljenja ili divljenja. Bekarija je to veoma rano primetio: »Vidimo kako se ubistvo, koje nam predstavljaju kao strašan zločin, izvršava hladnokrvno i bez griže savesti« 7. Na javno pogubljenje se sada gleda kao na žarište koje raspaljuje nasilje. Kažnjavanje, dakle, teži da postane najskriveniji deo krivičnog procesa. To povlači nekoliko posledica: kazna prestaje da bude nešto što se takoreći svakodnevno vidi golim OKOM i postaje nešto o čemu čovek ima samo apstraktnu svest; očekuje se da kazna bude delotvorna zato što je neminovna, a ne zato Što je njena žestina vidljiva; od zločina treba da odvrati izvesnost da će kazna uslediti, a ne odurnost prizora koji se nudi gledalištu; mehanizam egzemplarnog kažnjavanja menja svoje ustrojstvo. Stoga pravosuđe više ne 5 Robert Vaux, Notices, str. 45, navedeno u: N. K. Teeters, They were in prison, 1937, str. 24. 6 Archives parlementaires, 2. serija, t. LXXII, 1. dec. 1831. 7 C. de Beccaria, Traité des délits et des peines, 1764, str. 101 izdanja koje je objavio F. Eli (F. Hélie) 1856. godine, i koje će ovde biti navođeno.

12

snosi pred javnošću odgovornost za udeo u nasilju vezanom za svoju izvršnu delatnost. Činjenica da se u ime pravde osuđenici ubijaju ili batinaju više ne predstavlja veličanje snage pravosuđa, već je samo jedan od njegovih elemenata koji je ono doduše prinuđeno da toleriše, ali za koje ne može da polaže račune. Dolazi do preraspodele odgovornosti za nečasne, sramne postupke. U prizoru javnog kažnjavanja sa gubilišta se širio nekakav neodređeni užas koji su izazivali i dželat i osuđenik; zato je zločinac stavljen na muke, umesto da predstavlja nešto sramno, u svakom trenutku mogao postati predmet sažaljenja ili slave, a zakonito nasilje izvršitelja redovno se izvrgavalo u nečastan čin. Od sada će se ono što sablažnjava i ono što je oličenje prosvećenosti drukčije rasporediti; već sama osuda treba da žigoše prestupnika nedvosmisleno negativno. Prema tome, sudski pretresi i presuda biće javni; a što se tiče izvršenja kazne, ono je kao nekakva dodatna sramota koju pravosuđe sa stidom nameće osuđenom na se drži na odstojanju, nastojeći da to uvek poveri drugima i čuvajući sve pod velom tajne. Ružno je učiniti nešto kažnjivo, ali je neslavno i kažnjavati. Otuda taj dvostruki sistem zaštite koji je pravosuđe izgradilo između sebe i kazne koju dosuđuje. Izvršenje kazne teži da postane autonomni sektor, čije administrativno ustrojstvo i birokratski način prikrivanja kazne oslobađaju pravosuđe odgovornosti i one pritajene nelagodnosti. Karakteristično je u tom smislu da je u Francuskoj zatvorska uprava dugo bila pod nadležnošću Ministarstva unutrašnjih poslova, dok su nadležnost nad robijaškim radom imali Ministarstvo za mornaricu i Ministarstvo za kolonije. Pored ove podele uloga, stvar se i teorijski osporava: nemojte misliti da je suština kazne koju mi, sudije, dosuđujemo, u samom kažnjavanju; njen glavni zadatak je da popravi, prevaspita, »izleči«; vaspitno-popravna metoda potiskuje, u kazni, strogo ispaštanje zločina, i oslobađa sudije ružnog zadatka kažnjavanja. U savremenom pravosuđu i kod onih koji dele pravdu prisutan je stid zbog kažnjavanja, što ne isključuje uvek njihovu revnost. Taj stid se čak neprestano povećava: zbog rane koju on stvara množe se psiholozi i sitni činovnici moralne ortopedije. Ukidanje javnih mučenja podrazumeva, prema tome, nestajanje prizora koji se nudi gledaocima; međutim, to istovremeno znači i gubljenje neposredne veze sa telom osuđenika. Godine 1787, Raš kaže: »I dalje se nadam da će uskoro doći vreme kada će se na vešala, stub srama, gubilište, bič i točak gledati, u istoriji kaznenih muka, kao na obeležja varvarstva raznih zemalja kroz vekove, i kao na dokaze da je uticaj razuma

13

i religije na ljudski duh bio veoma slab« 8. I zaista, otvarajući šezdeset godina kasnije drugi kongres kazneno-vaspitnih ustanova u Briselu, Van Menen se sećao vremena svoga detinjstva kao davno prevaziđenog doba: »Gledao sam zemlju prekrivenu točkovima, vešalima, krstovima, stubovima srama; gledao sam kosture gnusno razapete na točkovima«9. Žigosanje je bilo ukinuto u Engleskoj (1834. godine) i u Francuskoj (1832. godine); Engleska se od 1820. godine više nije usuđivala da primeni sve one mnogobrojne vidove mučenja izdajnika (Tistlvud nije raščerečen). Jedino se bičevanje zadržalo u izvesnom broju kaznenih sistema (Rusija, Engleska, Pruska). Međutim, uopšte uzev, kaznene metode su postale čedne. Više se nije diralo u telo, ili se bar to svelo na najmanju moguću meru, a i to da bi se doseglo nešto što nije telo sâmo. Može se staviti primedba da zatvor, tamnovanje, prinudni rad, robijanje, zabrana boravka, izgon — koji su zauzeli tako značajno mesto u savremenim kaznenim sistemima — takođe predstavljaju »fizičke« kazne: za razliku od globe, one neposredno pogađaju telo. Međutim, odnos kazna-telo ovde nije istovetan sa odnosom koji je postojao u javnom mučenju. Telo sada služi kao sredstvo ili posrednik: ako se nad njim sprovodi neka kaznena mera — zatvaranje ili prinudni rad, na primer — to je zato da bi se pojedinac lišio slobode, koja se smatra ujedpo i individualnim pravom i svojinom. Telo je, prema ovom načinu kažnjavanja, uhvaćeno u sistem prinuda i lišavanja, obaveza i zabrana. Fizička patnja i telesni bol nisu više sastavni elementi kazne. Kažnjavanje se od veštine izazivanja nepodnošljivog bola pretvorilo u ekonomisanje ukinutim pravima. Ako je pravosuđu još potrebno da upravlja telom osuđenika, to će se vršiti izdaleka, na prikladan način, u skladu sa strogim pravilima i sa nekim mnogo »višim« ciljem. Posledica te novonastale uzdržanosti jeste da dželata, neposrednog anatoma patnje, zamenjuje čitava četa stručnjaka: nadzornici, lekari, kapelani, psihijatri, psiholozi, vaspitači; već samim svojim prisustvom kraj osuđenika, oni pravosuđu pevaju hvalospeve koji su mu potrebni i jemče mu da telo i bol nisu krajnji ciljevi njegove kaznene delatnosti. Valja razmisliti o sledećem: lekar danas mora da bdi uz osuđene na smrt, sve do poslednjeg trenutka — postavljajući se tako, kao zastupnik dobrobiti i ublažavanja bola, naspram onih službenika koji su, s druge strane, zaduženi da oduzmu život. Kada se približi trenutak pogubljenja, osuđenima na smrt se 8 V. Rush, pred Society for promoting political enquiries, navedeno u: N. K. Teeters, The Cradle of the penitentiary, 1935, str. 30. 9 Упop. Annales de la Charité, II, 1847, str. 529—530.

14

daju injekcije sa sredstvom za umirenje. To je utopija pravosudne čednosti: oduzeti život a ne naneti bol, lišiti svih prava a ne izazvati patnju, izvršiti kaznu a učiniti je bezbolnom. Pribegavanje psiho-farmakologiji i različitim fiziološkim »prekidačima«, čak i ako je nužno prolaznog karaktera, predstavlja logičnu posledicu tog »netelesnog« načina kažnjavanja. Savremeni obredi izvršenja smrtne kazne svedoče o pomenutom dvostrukom procesu, koji podrazumeva nestanak javnih prizora kažnjavanja, s jedne strane, i otklanjanje bola, s druge. Donošenje novih zakona u evropskim zemljama, iako se u svakoj to odvijalo različitom brzinom, bilo je posledica istog pokreta i istih načela: smrt je sada jednaka za sve osuđene, što znači da ona više ne sme da ima specifično obeležje zločina ili društvenog statusa zločinca; smrt je trenutna, što znači da nikakvo mučenje ne sme da joj prethodi niti da se kasnije na lešu produžava; izvršenjem smrtne kazne prevashodno se oduzima život, a ne muči telo. Nema više onih dugotrajnih pogubljenja kada se smrt odlagala proračunatim pauzama, a istovremeno umnožavala nizom uzastopnih udaraca. Nema više onog spoja raznorodnih mučenja koja su upriličavana za pogubljenje kraljeubica, ili onih kakve je zastupao početkom 18. veka autor spisa Hanging not Punishment enough (Vešanje nije dovoljna kazna)10, a čiji je cilj bio da se osuđeniku slome udovi na točku, zatim da ga bičuju dok ne izgubi svest, i najzad da ga obese lancima, puštajući ga da polako umire od gladi. Nema više onih mučenja koja su se sastojala od toga da osuđenika unaokolo vuku na rešetu od pruća (da mu se glava ne bi razmrskala o kaldrmu), raspore mu stomak, žurno iščupaju utrobu da bi imao vremena da vidi kako je bacaju na vatru, te mu, najzad, glavu odrube a telo raskomadaju11. Svođenje ovih »stotinu smrti« na strogo izvršenje smrtne kazne odslikava nov moralni kodeks ustanovljen za čin kažnjavanja. Već 1760. godine isprobana je u Engleskoj (prilikom pogubljenja Lorda Ferera) sprava za vešanje: postolje koje se izmicalo ispod osuđenikovih nogu trebalo je da onemogući njegovu dugu agoniju i prepirke do kojih je dolazilo između žrtve i dželata. Naprava je usavršena i konačno prihvaćena 1783, iste godine kada je ukinuta tradicionalna povorka koja Tekst nepoznatog autora, objavljen 1701. godine. 11 Javno mučenje izdajica opisano u: W. Blackstone, Commentaire sur le Code criminel anglais, prevod na francuski, 1776, I, str. 105. Pošto je cilj francuskog prevoda bio da se istakne humanost engleskih zakona u poređenju sa starom Uredbom iz 1760. godine, komentator dodaje: »Pri ovoj kazni, koja užasava posmatrače, krivac ne pati ni mnogo ni dugo«.

je išla od Njugejta do Tajberna i kada je rekonstrukcija zatvorske zgrade, posle Gordonovih nemira, iskorišćena za podizanje gubilišta u samom Njugejtu12. Čuveni član 3 Francuskog zakona iz 1791. godine — »svakom osuđeniku na smrt glava će biti odrubljena« — ima trostruko značenje: ista smrt za sve osuđene (»Zločini iste vrste kazniće se istom vrstom kazne, bez obzira na rang i stalešku pripadnost krivca«, stajalo je već u predlogu zakona koji je izneo Gijoten, a koji je bio usvojen 1. decembra 1789); samo jedna smrt za osuđenog, izazvana jednim udarcem — umesto onih »dugih i samim tim okrutnih« pogubljenja, poput smrti na vešalima čiju je surovost opisao Le Peltje; najzad, kazna samo za osuđenog, pošto je odrubljivanje glave, smrtna kazna za plemiće, bilo najmanje sramno za porodicu zločinca13. Giljotina koja se koristi počev od marta 1792. godine odgovara ovim načelima. Smrt koju ona donosi je vidljiva, ali trenutna. Veza između tela zločinca i zakona, odnosno onih koji zakon sprovode, svedena je na munjeviti deo sekunde. Nema fizičkog suočenja; dželat je od sada samo brižljivi časovničar. »Iskustvo i razum pokazuju da postupak odsecanja glave kakav se primenjivao u prošlosti izlaže zločinca mučenju strašnijem od samog oduzimanja života, a zakon izričito traži samo ovo poslednje — to jest da pogubljenje bude trenutno i jednim udarcem izvršeno; primeri, međutim, dokazuju koliko je teško ovo postići. Nužno je, da bi postupak bio sigurno sproveden, koristiti postojana i uvek ista mehanička sredstva čija se snaga i učinak takođe mogu sa sigurnošću odrediti... Jednostavno je dati da se izradi takva naprava sa sasvim pouzdanim dejstvom; odrubljivanje glave će biti trenutno, kao što novi zakon nalaže. Ako se ova sprava smatra potrebnom, ona neće izazvati nikakvo uzbuđenje i biće jedva primećena«14. Giljotina lišava života a da gotovo i ne dodirne telo, kao što se zatvorom oduzima sloboda ili globom deo imovine. Njome treba da se primenjuje zakon ne toliko nad stvarno postojećim telom, osetljivim na bol, koliko nad pravnim subjektom koji ima, između ostalih prava, i pravo na život. Trebalo je da giljotina bude jednako apstraktna kao sam zakon. Jedno vreme, u Francuskoj se nešto od javnih mučenja svakako zadržalo, uprkos svoj jednostavnosti novog načina izvršenja smrtne kazne. Oceubice — i kraljeubice koji su sa Upop. Ch. Hibbert, The Roots of evil, izdanje iz 1966. godine, str. 85—86. 13 Le Peletier de Saint-Fargeau, Archives parlementaires, t. XXVI, 3. jun 1791, str. 720. 14 A. Lyj (A. Louis), »Izveštaj o giljotini«, navedeno u: Saint-Edme, Dictionnaire de pénalité, 1825, t. IV, str. 161. 16

njima izjednačeni — dovođeni su na gubilište sa crnim pokrovom na glavi; tu su im, sve do 1832. godine, odsecali šaku. Kasnije će se još samo veo zadržati. Tako je bilo u slučaju Fjeskija, novembra 1836: »Biće doveden na mesto pogubljenja u košulji, bosonog i glave prekrivene crnim velom; stajaće na gubilištu dok sudski službenik narodu čita presudu, a onda će odmah biti pogubljen«. Treba samo da se setimo Damjena i uočimo da je poslednja dopuna smrtne kazne bio crni pokrov. Osuđenik od sada ne treba da bude viđen. Jedino još čitanje presude na gubilištu ukazuje na zločin, koji mora biti bez lica15. Poslednji trag velikih javnih mučenja bilo je njihovo poništenje: pokrov da bi se skrilo telo. Benoa, trostruko okrivljen kao materoubica, homoseksualac i razbojnik, bio je prvi paricida kome zakon nije naložio odsecanje šake: »Dok je čitana presuda on je stajao na gubilištu uz dželate koji su ga pridržavali. Beše užasno videti taj prizor; umotan u široki beli pokrov, lica prekrivenog crnim velom, paricida je bio skriven od pogleda utihnule gomile, a pod tom tajanstvenom i turobnom odeždom jedine znake života odavali su grozni urlici, koji ubrzo zamreše pod oštricom noža«16. Početkom 19. veka nestaju, dakle, prizori fizičkog kažnjavanja; izbegava se mučenje tela; kazna isključuje javno prikazivanje patnje. Otpočinje doba uzdržanosti u kažnjavanju. Može se smatrati da su javna mučenja gotovo potpuno nestala u razdoblju između 1830. i 1848. godine. Naravno, tako uopštena tvrdnja zahteva određene dopune. Pre svega, promene nisu nastupile odjednom, niti su se odvijale u okviru jedinstvenog procesa. Do njih je negde dolazilo sa zakašnjenjem. Paradoksalno, Engleska je bila jedna od zemalja koje su se najviše opirale ukidanju javnih mučenja: to je možda zato što je englesko krivično pravo služilo kao uzor, zahvaljujući instituciji porote i javnim suđenjima, kao i poštovanju habeas corpus-a; međutim, drugi i presudni razlog bez sumnje je bio taj što Engleska nije htela da ublaži strogost svojih kaznenih zakona u vreme velikih društvenih nemira između 1780. i 1820. godine. Romili, Mekintoš i Fauel Bakston dugo nisu uspevali da smanje težinu i broj različitih kazni predviđenih engleskim zakonom — tom »užasnom klanicom«, kako je rekao Rosi. Strogost zakona čak se bila povećala (bar u po15

O ovome se u to doba često raspravljalo; što je zločin čudovišniji, to je jači imperativ da njegov počinitelj bude u totalnom mraku: ne sme ništa da vidi, niti da bude viđen. Za oceubicu bi valjalo »napraviti gvozdeni kavez ili iskopati rupu u zemlji u koju svetlost ne dopire, a koja he mu služiti kao večno boravište«. De Molène, De l’humanité des lois criminelles, 1830, str.

215—211. Gazette des tribunaux, 30. avgust 1832.

17

gledu predviđenih kazni, jer se u njihovoj primeni postupalo utoliko popustljivije što su porote smatrale te kazne preteranim), budući da je 1760. godine Blekstoun nabrojao 160 zločina koji zaslužuju smrtnu kaznu po engleskom zakonu, dok je 1819. godine njihov broj porastao na 223. Ne bi trebalo izgubiti iz vida ni činjenicu da se ovaj proces, posmatran u selini, čas ubrzavao a čas usporavao u razdoblju između 1760. i 1840. godine; da je reforma u nekim zemljama brzo sprovedena — u Austriji, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj u vreme Ustavotvorne skupštine — a zatim da su reforme obustavljene u doba evropskih kontrarevolucija i velike društvene nesigurnosti izmeću 1820. i 1848. godine; trebalo bi imati u vidu i promene koje su bile manje-više privremene, a koje su sudovi ili zakoni uvodili zbog vanrednog stanja; ne sme se zanemariti ni raskorak koji je postojao između zakona i stvarne sudske prakse (a ona nipošto nije bila verna slika stanja u zakonodavstvu). Svi ovi činioci umnogome su činili neravnomernim preobražaj koji se odvijao krajem 18. i početkom 19. stoleća. Treba dodati i to da ovaj proces — iako je veći deo promena ostvaren do oko 1840. godine, iako su uvedeni novi načini kažnjavanja — ni izdaleka nije bio u to vreme okončan. Ukidanje javnih mučenja javlja se kao težnja koja ima svoje korene u velikim preobražajima u razdoblju između 1760. i 1840. godine, ali koja nije u potpunosti realizovana; može se reći da je praksa javnih mučenja još dugo opsedala naš kazneni sistem, na i da je dan-danji prisutna. Giljotina, naprava za brzo i diskretno umiranje, predstavljala je u Francuskoj oličenje nove etike smrtne kazne. Revolucija ju je, međutim, odmah pretvorila u veliki pozorišni ritual. Godinama je od nje pravljen prizor za mase. Da pogubljenje ne bi više bilo prizor koji privlači gledaoce, da bi ostalo čudna vrsta tajne između pravosuđa i osuđenika, trebalo je premestiti giljotinu do kapije Sen Žak, zameniti otvorenu dvokolicu zatvorenim kolima, žurno izvesti osuđenika iz kola i hitro ga postaviti na gubilište, organizovati brza pogubljenja u neočekivano vreme, smestiti, najzad, giljotinu među zatvorske zidove i učiniti je nedostupnom za javnost (posle Vedmanovog pogubljenja 1939. godine), zabarikadirati ulice koje vode ka zatvoru gde je skriveno gubilište i gde se pogubljenje obavlja u tajnosti (pogubljenje Bifea i Bontana u zatvoru Sante 1972. godine), na i sudski goniti svedoke koji su prepričavali prizor pogubljenja. Dovoljno je nabrojati tolike mere opreza da bi se shvatilo kako smrtna kazna u osnovi ostaje, i danas, prizor koji se mora izričito zabraniti.

18

Isto tako, neposredni uticaj na telo osuđenika i dalje je delimično prisutan polovinom 19. veka. Svakako, kazna više nije bila usredsređena na mučenje kao tehniku izazivanja patnje; njen osnovni cilj je da se osuđenik liši nekog dobra ili prava. Ipak, kazna u vidu prinudnog rada ili čak samo zatvora — dakle, prostog lišavanja slobode — nikada nije dejstvovala bez određenog svoga dodatnog elementa koji pogađa samo telo: a to je racionisanje hrane, seksualna onemogućenost, batine, samica. Da li je to neželjena, ali neizbežna posledica zatvaranja? Pravo govoreći, zatvaranje je na sasvim izričit način uvek podrazumevalo određenu meru telesne patnje. Česte kritike upućivane zatvorskom sistemu u prvoj polovini 19. veka (zatvor ne kažnjava dovoljno: zatvorenici Malte pate od gladi i zime, i u celini se manje lišavaju nego mnogi siromasi ili čak radnici) ukazuju na zahtev koji nikada nije potpuno odbačen: pravično je da osuđenik fizički pati više od ostalih ljudi. Kazna se teško može odvojiti od dodatne fizičke patnje. Šta bi bila netelesna kazna? U savremenim mehanizmima krivičnog pravosuđa zadržao se, prema tome, nekakav trag, ostatak mučenja — ostatak koji nikada nije sasvim prevladan ali koji je sve manje primetan, jer je uvijen u netelesne oblike kažnjavanja. * * *

Ublažavanje kazni tokom protekla dva veka predstavlja pojavu koja je istoričarima prava dobro poznata. Međutim, na nju se dugo gledalo, uopšteno uzev, kao na nešto kvantitativpo: »manje okrutnosti, manje patnje, više blagosti, više poštovanja, više ljudskosti«. U stvari, istovremeno sa ovim promenama izmenio se i cilj kazne. Ublažavanje strogosti? Možda. Ali promena cilja — zasigurno. Ako najstroži oblici kažnjavanja više nisu usmereni na telo, na šta onda kazna cilja? Odgovor teoretičara — onih koji oko 1760. godine otvaraju novo razdoblje koje još nije okončano — sasvim je jednostavan, gotovo očigledan. On kao da je već sadržan u samom pitanju. Pošto meta više nije telo, onda je to duša. Ispaštanje koje se svodilo na mrcvarenje tela treba da se zameni kaznom koja deluje dublje — na srce, na misli, na volju, na sklonosti. Mabli je, jednom za svagda, formulisao ovo načelo: »Neka kazna, ako tako mogu da kažem, pogađa dušu a ne telo«17. 17

G. de Mably, De la législation, Œuvres complètes, 1789, t. IX, str. 326. 19

To je bio značajan trenutak. Raniji neizbežni pratioci kaznenog prizora, telo i krv, nestaju. Na pozornicu stupa jedan novi lik, ali prerušen. Gotovo je sa tragedijom; počinje komedija senki, glasova bez lica, neopipljivih bića. Alarat kaznenog pravosuđa sada mora da zagrize u tu bestelesnu stvarnost. Da li je to samo teorijska tvrdnja koju kaznena praksa pobija? Takav bi zaključak bio prebrz. Tačno je da se danas kažnjavanje ne svodi na preobraćenje duše; ipak, Mablijevo načelo nije ostalo puka pobožna želja. Njene posledice se mogu pratiti i osetiti na čitavom savremenom kaznenom sistemu. Pre svega, promenjen je predmet kažnjavanja. Time ne želim da kažem kako su se iznenada počeli kažnjavati neki drugi zločini. Naravno, definicija prestupa, redosled njihove težine, granice dozvoljenog, ono što se faktički tolerisalo i ono što je zakonom bilo dopušteno — sve se to veoma mnogo menjalo TOKOM poslednjih dvesta godina; mnogi raniji zločini su prestali da budu kvalifikovani kao takvi, jer su bili vezani za određeni oblik vršenja crkvene vlasti ili za određeni tip ekonomije; bogohuljenje je izgubilo status zločina; šverc ili potkradanje gazde od strane služinčadi izgubili su deo svoje težine. Međutim, takvi pomaci možda nisu najvažniji: podela na dozvoljeno i zabranjeno ostala je, od jednog veka do drugog, manje-više ista. Zauzvrat, predmet »zločina« — ono na šta je usmerena kaznena praksa — veoma se promenio: svojstva, priroda i, u izvesnom smislu, supstanca od koje se sastoji element podložan kažnjavanju, izmenili su se više od njegove formalne definicije. Relativna stabilnost zakona prikrivala je veoma mnogo suptilnih i brzih promena. Naravno da zločini ili prestupi kojima se sudi predstavljaju pravne predmete definisane zakonom: međutim, istovremeno se sudi ne samo tome već i strastima, instinktima, anomalijama, slabostima, neprilagođenosti, uticajima sredine ili naslednim činiocima; kažnjavaju se napadački istupi, ali preko njih i agresivnost sama; silovanja, ali u isto vreme i seksualna izopačenost; ubistva, ali u isti mah nagoni i želje. Reći ćete: ne sudi se tome; ako se sve ovo pominje na sudu, to se čini da bi se objasnile same činjenice vezane za nedelo, kao i da bi se odredio udeo subjektove volje u zločinu. Takav odgovor nije zadovoljavajući. Jer sudi se upravo tome, kažnjavaju se upravo te apstrakcije koje stoje iza činjenica i samog nedela. Sudi im se posredstvom »ublažavajućih okolnosti« preko kojih se u presudu unose ne samo »okolnosti« pod kojima je počinjen zločin, već i nešto sasvim drugo, što nije moguće pravno kodifikovati: poznavanje zločinca, miš-

20

ljenje stečeno o njemu, ono što se može saznati o vezama koje postoje između njega, njegove prošlosti i zločina, ono što se od njega može očekivati i budućnosti. Sudi im se i posredstvom svih onih pojmova koje su razmenjivale medicina i sudska praksa počev od 19. veka (»čudovišta« Žoržeovog doba, Šomjeove »psihičke anomalije«, osobe »izopačene« i »neprilagođene« koje su tako okarakterisali današnji veštaci); pod izgovorom da objašnjavaju neki zločin, ovi pojmovi zapravo kvalifikuju pojedinca. Kažnjavaju se upravo te apstrakcije, time što kazna ima zadatak da od prestupnika stvori osobu koja »ne samo želi, nego je i kadra da živi u skladu sa zakonom i da sama zarađuje za život«; one se kažnjavaju i time što se interno ekonomiše kaznom koja, iako kažnjava zločin, može da se promeni (skrati ili, u odgovarajućem slučaju, produži), već prema tome kako se menja ponašanje osuđenika; kažnjavaju se još i posredstvom onih »mera sigurnosti« koje prate kaznu (zabrana boravka, sloboda pod nadzorom, prinudno starateljstvo, obavezno lečenje), a čiji cilj nije da se sankcioniše prestup nego da se pojedinac nadzire, da se učini bezopasnim, da se promene njegove zločinačke sklonosti — tako da se ove mere ukidaju tek pošto dođe do željene promene. Duša zločinca se ne pominje na sudu samo da bi se objasnio zločin i da bi se na osnovu nje odredila subjektova odgovornost; ako se ona izvodi na sud sa toliko žara, sa tako mnogo nastojanja da bude shvaćena i tako velikom »naučničkom« revnošću, to se čini da bi se sudilo ne samo zločinu nego i njoj, da bi se kazna upravila na nju. Čitav kazneni ritual, od istrage na do presude i krajnjih konsekvenci kazne, prožet je odsad novom predmetnom oblašću koja ne samo da udvostručuje broj pravno definisanih i kodifikovanih predmeta, nego ih i razdvaja. Psihijatrijsko veštačenje, a opštije uzev i krivična antropologija kao i kriminologija sa svojim stalnim temama, ovde nalaze jednu od svojih jasno određenih funkcija: svečano uvrstivši prestupe u oblast predmetâ naučne spoznaje, oni mehanizmima zakonskog kažnjavanja daju opravdanje za dejstvo upravljeno ne samo na prestupe, nego i na jedinke; ne samo na ono što su učinile, već i na ono što jesu, što će biti i što mogu da budu. Dodatno dejstvo usmereno na dušu koje je pravosuđe sebi obezbedilo, prividno je eksplikativnog i ograničavajućeg, a zapravo aneksionističkog, ekspanzionističkog karaktera. U poslednjih 150 ili 200 godina, od kada je Evropa uvela nove kaznene sisteme, sudije su postepeno, u procesu čiji koreni sežu u veoma daleku prošlost, počele da sude i nečemu što nije sam zločin: »duši« zločinca. Samim tim, sudije su počele da se bave i nečim drugim, a ne više samo presuđivanjem. Ili, da budemo precizniji: u

21

sam način donošenja presude uvukle su se nove vrste ocena koje bitno menjaju dotadašnja pravila. Otkako je srednji vek uveo, ne bez teškoća i veoma sporo, složeni istražni postupak, suditi je značilo ustanoviti istinu o zločinu, utvrditi ko je počinilac zločina, primeniti nad njim kaznu koja mu po zakonu sledi. Poznavanje prestupa, poznavanje lica odgovornog za prestup, poznavanje zakona — to su bila tri uslova koja su omogućavala da se donese presuda u skladu sa istinom. Sada se, međutim, TOKOM suđenja traži druga vrsta istine, postavljaju se sasvim drukčija pitanja. Više se ne pita samo: »Da li je utvrđen prestup i da li je on kažnjiv?« već i: »Šta je taj prestup, šta je to nasilje ili to ubistvo?« U koju ravan, u koju oblast stvarnosti ga treba svrstati? Da li je to bunilo, psihotička reakcija, prolazno ludilo, izopačenost?« Više se ne pita samo: »Ko je počinilac zločina?« već: »Kako utvrditi uzročno-posledičnu vezu koja je do zločina dovela? Gde su njegovi koreni u zločincu? Je li to instinkt, nesvesno, uticaj sredine ili nasleđa?« Ne pita se više samo: »Kojim se zakonom kažnjava taj prestup?« već: »Koje su najprikladnije mere koje treba preduzeti? Kako predvideti dalji razvoj subjekta? Koji je najsigurniji način da se on prevaspita, popravi?« Mnoštvo ocena, dijagnoza, predviđanja i normativnih sudova o zločincu se uziđuju u armaturu suđenja i presude. Druga vrsta istine prepliće se sada sa onom koju je sudska mašinerija ranije ustanovljavala: istina koja, isprepletena sa onom ranijom, pretvara utvrđivanje krivice u čudni naučno-pravosudni konglomerat. U tom smislu je karakterističan način na koji se menjao status ludila u krivičnoj praksi. U Zakonu iz 1810. godine, ludilo se pominje samo u članu 64. A on kaže da nema ni zločina ni prestupa ukoliko je počinilac dela u trenutku njegovog izvršenja bio u stanju ludila. Mogućnost utvrđivanja ludila isključivala je, prema tome, kvalifikaciju dela kao zločina; činjenica da je počinilac bio lud nije menjala težinu njegovog dela, niti se zbog toga kazna morala ublažiti, već je sam zločin nestajao. Nemoguće je bilo, znači, proglasiti nekoga istovremeno krivim i ludim; ako je bila postavljena dijagnoza ludila, ona se nije mogla uključiti u presudu; postupak se tada prekidao i pravosuđe više nije imalo vlast nad počiniocem dela. I ispitivanje zločinca osumnjičenog za ludilo i rezultati toga ispitivanja morali su da prethode presudi i u nju nisu ulazili. Međutim, već na samom početku 19. veka sudovi su se počeli oglušivati o smisao člana 64. Uprkos nekolikim ukazima u kojima je Vrhovni sud podsećao na činjenicu da stanje ludila ne može da povlači ni blažu kaznu ni čak oslobađajuću presudu, nego samo obustavu postupka, sudovi su i dalje u presudama pomi-

22

njali ludilo. Dopuštali su da neko može biri i kriv i lud; utoliko manje kriv što je luđi; svakako kriv, ali za zatvaranje i lečenje, pre nego za kažnjavanje; krivac, i to opasan, pošto je očigledno bolestan, i tako dalje. Sa stanovišta Krivičnog zakona, to su bile pravne besmislice. Međutim, tu je bio početak promena koje će sudska praksa i zakonodavstvo ubrzati TOKOM narednih 150 godina: već je reforma iz 1832. godine, uvođenjem ublažavajućih okolnosti, dopustila da se presuda modifikuje prema tome koliko se pretpostavlja da je neka bolest poodmakla ili da je neka vrsta ludila uzela maha. Primena psihijatrijskog veštačenja, koja je bila uobičajena u porotničkim sudovima a ponekad prisutna i na sudovima za prekršaje, znači da presuda, iako se uvek formuliše kao kazna koja sledi po zakonu, podrazumeva, na jasniji ili manje jasan način, sud o tome da li je prestupnik normalan, utvrđivanje uzročno-posledičnih veza koje su dovele do prestupa, procenjivanje mogućnosti da subjekt promeni svoje ponašanje, predvićanje njegove budućnosti. Nije tačno da sve to ne ulazi u presudu, te da samo predstavlja pripremu za donošenje temeljpo zasnovane presude; naprotiv, sve je to neposredno uključeno u proces uobličenja presude. Umesto da ludilo ukida zločin u skladu sa osnovnim značenjem člana 64, sada svaki zločin i čak svaki prestup nose sobom, kao zakonitu sumnju ali i kao pravo na koje mogu da se pozivaju, mogućnost da se pretpostavi ludilo, u svakom slučaju anomalija. A optužujuća ili oslobađajuća presuda nije samo sud o krivici, odluka koja sledi po zakonu; ona u sebi nosi ocenu o tome da li je subjekt normalan ili ne, kao i tehničko uputstvo za to kako da se on eventualno unormali. Današnji sudija — magistrat ili porotnik — zasigurno se bavi i nečim drugim, a ne samo »presuđivanjem«. Osim toga, on više nije jedini koji presuđuje. TOKOM krivičnog postupka, kao i pri izvršenju kazne, nagomilalo se jako mnogo pomoćnih nadležnih lica. Niža sudska vlast i paralelne sudije namnožile su se oko glavne presude: stručnjaci za psihijatriju ili psihologiju, magistrati zaduženi za izvršenje presude, vaspitači, službenici zatvorske uprave, svi oni rasparčavaju zakonsku kaznenu vlast; reći ćete da niko od njih nema, u stvari, pravo da sudi; da jedni, posle presude, nemaju nikakvo drugo pravo osim da sprovode izvršenje kazne koju je sud odredio, a da pogotovo ovi drugi — stručnjaci — ne intervenišu pre presude da bi sudili, nego da bi objasnili odluku sudije. Međutim, ako kazne i mere sigurnosti koje sud propisuje nisu sasvim tačno određene, ako one mogu da se kasnije menjaju, ako sudija za prekršaje nije jedini koji može da odluči da li osuđenik »zaslužuje« da povremeno

23

izlazi na slobodu ili da bude uslovno pušten iz zatvora, ako još neko može da ukine prinudno starateljstvo koje je prestupniku kaznom dosuđeno, to znači da ta lica drže mehanizme zakonskog kažnjavanja u svojim rukama i da ih koriste kako smatraju za shodno: ta lica možda jesu samo pomoćne sudije, ali su ipak — sudije. Čitav složeni aparat koji se već godinama razvija oko izvršenja kazne i njenog prilagođavanja pojedincu, jako je povećao broj lica nadležnih za donošenje sudskih odluka i proširio njihovu moć odlučivanja i na vreme posle donesene presude. Što se tiče psihijatrijskih veštaka, oni tvrde da ne učestvuju u donošenju presude. Da proučimo tri pitanja na koja oni, na osnovu cirkulara iz 1958. godine, treba da odgovore: Da li je okrivljeni opasan po okolinu? Da li se nad njim može sprovesti kaznena mera? Da li se on može izlečiti ili vratiti u normalan život? Ova pitanja nemaju nikakve veze sa članom 64, niti sa eventualnim ludilom okrivljenog u trenutku izvršenja dela. To nisu pitanja vezana za njegovu »odgovornost«. Ona se odnose isključivo na dosuđivanje kazne, njenu nužnost, svrsishodnost, moguću delotvornost; ona omogućavaju da se pokaže, i to rečnikom koji nije sasvim pravno kodifikovan, da li je okrivljenog bolje smestiti u ludnicu ili u zatvor, da li ga treba zatvoriti na kraće ili na duže vreme, da li ga treba lečiti ili preduzeti mere sigurnosti. Kakva je, dakle, uloga psihijatra u krivičnom procesu? On nije stručnjak za odgovornost, već savetnik za kažnjavanje; na njemu je da kaže da li je subjekt »opasan«, na koji se način od njega valja zaštititi, šta učiniti da bi se on promenio, da li je celishodnije kazniti ga ili lečiti. Prvobitno je psihijatrijsko veštačenje trebalo da formuliše »istinit« iskaz o udelu koji je imala sloboda prestupnika u počinjenom delu; danas ono treba da da uputstvo za nešto što bi se moglo nazvati »medicinsko-sudskim tretmanom« prestupnika. Da rezimiramo: od vremena kada je počeo da dejstvuje nov kazneni sistem — definisan poznatim zakonima donesenim u 18. i 19. stoleću — sudije su, zahvaćene opštim razvojnim tokom stvari, počele da sude ne samo zločinima nego i nečemu povrh toga; isto tako, sudije su navedene da se u svojim presudama bave i drugim stvarima, a ne samo presuđivanjem; moć odlučivanja, odnosno deo sudske vlasti, preneti su sada i na druga nadležna lica. U čitav krivični postupak uključeni su spoljni elementi i lica. Reći ćete da u tome nema ničeg neobičnog, i da je sudbina prava da postepeno upija strane elemente. Ipak, ima nečeg čudnog u savremenom krivičnom pravu: ako preuzima toliko izvan-pravnih elemenata, ono to ne čini da bi ih pravno definisalo, kodifikovalo i poste-

24

peno integrisalo u kaznenu vlast, već — naprotiv — to čini da bi im omogućilo da vrše svoju funkciju u krivičnom postupku kao elementi koji nisu pravne prirode; to čini zato jer ne želi da se taj postupak svede na puki čin zakonskog kažnjavanja; to čini zato da bi sudija bio oslobođen odgovornosti za svoju ulogu, to jest da ne bi bio neko ko sam, i samo, kažnjava: »Mi, naravno, donosimo presudu, ali iako je ona uzrokovana zločinom, jasno vam je da za nas ta presuda funkcioniše kao način izlečenja zločinca; jeste da kažnjavamo, ali to drugim rečima znači da želimo da postignemo njegovo izlečenje«. Današnje krivično pravo dejstvuje i opravdava se samo kroz to neprekidno pozivanje na nešto drugo, kroz stalpo uključivanje u sisteme koji nisu njegovi. To njegovo prekvalifikovanje nužna je posledica korpusa novih znanja. Iza sve blažih kazni može se, dakle, uočiti da se pomerila tačka njihove primene; a iza te promene otkrivamo čitavo polje novih predmeta kažnjavanja, drukčiju vrstu istine za kojom se traga, i gomilu dotad nepoznatih uloga u krivičnom pravu i kaznenoj praksi. Nova znanja, tehnike i »naučni« diskursi uobličavaju se i prepliću sa praksom kažnjavanja. Cilj ove knjige je da prikaže istoriju odnosa između duše savremenog čoveka i nove sudske vlasti, kao i genealogiju današnjeg naučno-sudskog sistema na koji se kaznena vlast oslanja i poziva kada treba da se opravda, promeni svoja pravila, proširi svoje dejstvo i prikrije ono što je u njoj neobično i čudno. Odakle, međutim, da krenemo ako želimo da napišemo takvu istoriju duše današnjeg čoveka — duše koja je izvedena na sud? AKO se ograničimo na izmene zakona ili krivičnih postupaka, može se dogoditi da promena kolektivnog senzibiliteta, razvoj humanizma ili napredak u društvenim naukama izbiju u prvi plan, kao krupna, spoljašnja, nepromenljiva i glavna činjenica. Ako se pak ograničimo, kao što je učinio Dirkem18, na opšte društvene forme, može se dogoditi da razlog ublažavanja kazni vidimo u procesima individualizacije koji su, pre će biti, jedna od posledica novih taktika vlasti, a time i novih kaznenih mehanizama. U ovoj studiji smo, zato, poštovali četiri opšta pravila: 1. Ne usmeriti proučavanje kaznenih mehanizama samo na njihovo »represivno« dejstvo, samo na njihovu »kaznenu« dimenziju, nego ih razmatrati u okviru mogućih pozitivnih efekata, čak i ako se oni na prvi pogled čine sporednim. Razmatrati kažnjavanje, prema tome, kao složenu društvenu funkciju. 18 E. Durkheim, »Deux lois de l’évolution pénale«, Année sociologique IV, 1899—1900.

25

2.

Analizirati kaznene metode ne samo kao proste posledice pravnih propisa ili kao pokazatelje socijalnih struktura, nego kao posebne tehnike vršenja vlasti uopšte. Razmatrati kažnjavanje kao političku taktiku. 3. Ne proučavati istoriju kaznenog prava i istoriju društvenih nauka kao dva odvojena toka čije ukrštanje remeti ili pospešuje, zavisno od ugla posmatranja, razvoj prvog odnosno drugog — ili možda oba istovremeno; umesto toga, videti postoji li njihova zajednička matrica i nije li i jedno i drugo posledica jedinstvenog »epistemološko-pravnog« procesa. Ukratko, u tehnologiji vlasti tražiti korene i humanizacije kaznenog sistema i novih saznanja o čoveku. 4. Ispitati da li je izvođenje duše pred krivični sud, kao i uključivanje »naučnog« znanja u sudsku praksu, posledica promene u načinu na koji odnosi vlasti utiču na telo. Sve u svemu, pokušati proučiti promene kaznenih metoda kao posledicu političke tehnologije tela u kojoj bi se ogledala zajednička istorija odnos§ vlasti i predmeta njihovog dejstva, tako da se analizom ublažavanja kazni kao tehnike vlasti može razumeti ne samo kako su predmeti kažnjavanja postali, pored samog zločina, i čovek, duša, normalni ili nenormalni pojedinac, već ujedno i kako je specifični način potčinjavanja individue mogao uzrokovati da čovek postane saznajni predmet »naučnog« diskursa. Međutim, znam da nisam prvi koji je istraživao u tom pravcu19. * * *

čuvenoj knjizi Rušea i Kirhajmera 20* nalazimo mnoge važne odrednice. Pre svega, moramo se osloboditi zablude da je kazneni sistem prevashodno (ako ne i isključivo) način da se spreče prestupi, te da može da bude — već prema društvenim formama, političkim sistemima ili verovanjima — strog ili blag, usmeren na ispaštanje ili prevaspitanje, na proganjanje pojedinaca ili utvrđivanje kolektivnih odgovornosti. Zatim, moramo analizirati »konkretne kaznene sisteme«, proU

19

U svakom slučaju, napomenama i navodima ne bih ni mogao da izrazim koliko ova knjiga duguje Ž. Delezu (G. Deleuze) i poslu koji je on obavio zajedno sa F. Gatarijem (F. Guattari). Na bezbroj strana bih morao i da navedem knjigu Psychanalysme R. Kastela (R. Castel) i izrazim svoju zahvalnost P. Nori (P. Nora). * Georg Rusche i Otto Kirchheimer, Kazna u društvena struktura, Novi Sad, 1994, prevod i pogovor Ivan Janković (prim. prev.). 26

učavati ih kao društvene fenomene za čije ispitivanje nije dovoljno samo poznavati pravosudno ustrojstvo jednog društva i njegova osnovna etička opredeljenja, nego te fenomene treba razmatrati u okviru šireg polja njihovog dejstva, da kažnjavanje zločina nije jedini element. Valja pokazati da kaznene mere nisu samo »negativni« mehanizmi pomoću kojih se prestupi suzbijaju, sprečavaju, otklanjaju, ukidaju, već da su te mere vezane za niz pozitivnih i korisnih efekata i da imaju zadatak da ih pospešuju (i u tom smislu, ako zakonskim kaznama treba da se kažnjavaju prestupi, može se reći da definicijom prestupa i njihovim gonjenjem treba da se, zauzvrat, podržavaju kazneni mehanizmi i njihove funkcije). Polazeći od toga, Ruše i Kirhajmer su različite kaznene sisteme povezali sa proizvodnim sistemima u kojima se oni primenjuju: tako bi u robovlasničkoj ekonomiji kazneni mehanizmi imali zadatak da obezbede dodatnu radnu snagu — i zasnuju »civilpo« ropstvo, pored robova do kojih se dolazi ratovima ili trgovinom; sa feudalnim uređenjem, i u razdoblju primitivne proizvodnje i nerazvijenog tržišta novcem, dolazi do naglog povećanja broja telesnih kazni, pošto je telo, najčešće, jedini oblik svojine koja se može oduzeti; kaznionice (Hôpital général, Spinhuis ili Rasphuis)*, prinudni rad i zatvorske radionice pojaviće se sa razvojem tržišne ekonomije. Međutim, pošto industrijski poredak zahteva slobodno tržište radnom snagom, udeo prinudnog rada u kaznenim mehanizmima smanjiće se u 19. veku i biće zamenjen zatvorom koji ima vaspitpo-popravnu svrhu. Bez sumnje, ovakvom načinu povezivanja može se staviti mnogo primedbi. Ipak, zasigurno se može prihvatiti uopštena teza da kaznene sisteme u našim društvima treba razmatrati u okviru »političke ekonomije« tela: čak i ako ti sistemi izbegavaju nasilnička ili krvava kažnjavanja, čak i ako koriste »blage« metode koje podrazumevaju zatvaranje ili prevaspitanje, ipak je uvek reč o telu — o telu i o njegovim snagama, njihovoj korisnosti i njihovoj zauzdanosti, njihovoj raspodeli i njihovoj potčinjenosti. Svakako je opravdano napisati istoriju kaznenih mera na osnovu moralnih ideja ili pravosudnih struktura. Međutim, može li se takva istorija napisati na osnovu istorije telâ, budući da kazneni sistemi tvrde da su kazne usmerene samo na skrivene duše zločinaca? Istoričari su odavno započeli proučavanje istorije tela. Izučavali su telo u okviru istorijske demografije i patolo* Hôpital général — ustanova za prosjake i beskućnike; Spinhuis i Rasphuis su amsterdamski kazneno-popravni domovi za prosjake, maloletnike i prestupike, u kojima je bio obavezan prinudni rad (prim. prev.). 27

gije; razmatrali su ga kao sedište potreba i nagona, kao mesto gde se odvijaju fiziološki procesi i metabolizmi, kao metu napada mikroba ili virusa; pokazali su u kojoj su meri istorijski procesi uticali na ono što može izgledati kao čisto biološka osnova života, kao i koju ulogu u istoriji društva imaju biološki »događaji«, kao što su kruženje bacila ili produženje životnog veka21. Međutim, telo je neposredno uključeno i u politiku; na njemu se neposredno odražavaju odnosi vlasti; oni utiču na njega, žigošu ga, dresiraju, muče, primoravaju na rad i ceremonije, zahtevaju od njega izvesne znake. Politički uticaj na telo povezan je, složenim i uzajamnim vezama, sa njegovom ekonomskom upotrebljivošću; odnosi vlasti i dominacije utiču na telo, dobrim delom, kao na proizvodnu snagu; zauzvrat, ono može postati radna snaga samo ako je uključeno u sistem potčinjavanja (u kojem telesne potrebe takoće predstavljaju brižljivo pripremljen, sračunat i korišćen politički instrument); telo postaje korisna snaga samo ako je ujedno i produktivno i potčinjeno telo. To potčinjavanje se ne postiže samo instrumentima nasilja ili ideologije; potčinjavanje može da bude neposredno, fizičko, da koristi snagu protiv telesnih snaga, da utiče na materijalne elemente, a da ipak ne bude nasilničko; potčinjavanje može da bude proračunato, organizovano, tehnički osmišljepo, prefinjeno, da ne koristi oružje niti teror, a da ipak bude fizičke prirode. To znači da može postojati »znanje« o telu koje se ne svodi na nauku o telesnim funkcijama, kao što može postojati ovladavanje telesnim snagama koje se ne može svesti na mogućnost njihovog pobeđivanja: to znanje i takvo ovladavanje telima su ono što bi se moglo nazvati političkom tehnologijom tela. Naravno, ova je tehnologija rasplinuta, retko je formulisana na povezan i sistematičan način; često je rasparčana i razdrobljena, a služi se raznorodnim instrumentima i metodama. Iako su joj rezultati koherentni, ona je najčešće samo multiformni instrumentarijum. Pored toga, ona se ne može lokalizovati ni u određenom tipu institucije ni u državnom aparatu, a ipak se ovi njome koriste, primenjujući, ističući ili namećući neke od njenih metoda. Politička tehnologija tela se, u svojim mehanizmima i dejstvima, svrstava u jednu sasvim drugu ravan. Reč je o nekoj vrsti mikrofizike vlasti kojom se služe razni aparati i institucije; njeno polje dejstva nalazi se, na neki način, između ovih značajnih funkcija i samih tela, sa njihovom materijalnošću i njihovim snagama. 21

28

Upop. E. Le Roy-Ladurie, »L’Histoire immobile«, Annales, maj—jun 1974.

U proučavanju ove mikrofizike polazimo od pretpostavke da vlast nad telom nije oblik svojine već strategija, da takva dominacija nije posledica »oduzimanja svojine« nego različitih propisa, manevara, taktika, tehnika, ustrojstava; u njoj otkrivamo splet uvek napetih i uvek delatnih veza, a ne privilegiju koja nekom pripada; njen model je neprekidna borba, a ne ugovor o preuzimanju vlasti niti zadobijena pobeda. Sve u svemu, ta se vlast vrši a ne poseduje, ona nije stečena ili sačuvana »privilegija« vladajuće klase, nego posledica njenih strateških pozicija u celini — posledica koju odražava i ponekad učvršćuje položaj onih kojima se vlada. Osim toga, takva vlast nad onima koji je »nemaju« ne sprovodi se samo kao vid prinude ili zabrane; ona se vrši na njima i preko njih; kao što ona teži da potčini njih, tako se i oni, u svojoj borbi protiv nje, odupiru tom potčinjavanju. To znači da te uzajamne veze zadiru duboko u prošlost društva, da se ne svode samo na odnose države prema podanicima ili na klasne okvire, da ne preslikavaju samo opšti oblik vlasti ili zakona na pojedinca, na telo, na njegove postupke i ponašanje; to znači da iako postoji kontinuitet (veze o kojima govorimo zaista odražavaju opšti oblik vlasti i zakona preko niza složenih mehanizama), ipak ne postoji ni analogija ni homologija, nego specifičnost metoda i modaliteta. Najzad, te veze nisu jednoznačne; one sadrže bezbroj tačaka konfrontacije i žarišta nestabilnosti, a u svakome od njih može doći do sukoba, borbi i bar privremenog preokreta u odnosu snaga. Rušenje tih »mikrovlasti« ne podleže, prema tome, zakonu »sve ili ništa«; ako nadzor nad aparatima pređe u tuđe ruke, ako se promeni način funkcionisanja institucija ili se one ukinu, to ne znači da je ova vlast srušena jednom za svagda; osim toga, nijedan takav događaj nije istorijske prirode, na može ući u istoriju samo po posledicama koje izaziva na čitavom spletu odnosa u koje je uključen. Možda treba odbaciti i tradicionalno shvatanje po kojem znanje može postojati samo tamo gde nema odnosa vlasti, i razvijati se samo nezavisno od naredbi, zahteva i interesa vlasti. Možda treba odbaciti i verovanje da vlast čini čoveka ludim i da je, zauzvrat, odustajanje od vlasti jedan od preduslova znanja. Radije valja priznati da vlast proizvodi znanje (i to ne samo podstrekujući ga jer joj ono služi, ili primenjujući ga jer joj je korisno); treba priznati da se vlast i znanje neposredno uzajamno uslovljavaju; da ne postoji odnos vlasti bez stvaranja korelativnog polja znanja, niti znanje koje ne pretpostavlja i istovremeno ne stvara odnose vlasti. Te veze »vlast-znanje« ne treba, znači, analizirati polazeći od subjekta saznanja koji je slobodan ili ne u odnosu na sistem

29

vlasti; naprotiv, subjekta koji saznaje, predmete njegovog saznanja i načine spoznaje treba razmatrati kao posledice tih suštinskih uzajamnih uslovljenosti vlasti-znanja i njihovih istorijskih preobražaja. Ukratko, aktivnost subjekta saznanja ne proizvodi znanje koje bi bilo korisno ili protivno vlasti, nego vlast-znanje, to jest procesi i borbe koji ih prožimaju, i od kojih su sastavljeni, određuju moguće oblike i oblasti saznanja. Analiza političkog korišćenja tela i mikrofizike vlasti pretpostavlja, prema tome, da odbacimo opoziciju nasilje-ideologija, metaforu svojine i model ugovora ili pobede kada je reč o vlasti, kao i opoziciju ono što jeste-ono što nije »u interesu«, model spoznaje i prvenstvo dato subjektu, kada je reč o znanju. Mogli bismo da zamislimo neku vrstu političke »anatomije«, pozajmljujući reč od Petija i njegovih savremenika, ali dajući joj smisao različit od onoga u 17. veku. To ne bi bilo proučavanje države kao »tela« (sa njegovim elementima, sirovinama i snagama), niti proučavanje tela i njegovog okruženja kao države u malom. »Političko telo« bi se razmatralo kao skup materijalnih elemenata i tehnika koji služe kao instrumenti i prenosni mehanizmi, kao putevi komunikacije i oslonci odnosima vlasti i znanja, odnosima koji utiču na ljudska tela, koriste ih i potčinjavaju, stvarajući od njih predmete saznanja. Tehnike kažnjavanja — bile one usmerene na dušu, ili na telo u obredu javnog mučenja — treba razmatrati u okviru istorije takvog političkog tela i kao poglavlje političke anatomije, a ne samo kao posledicu pravnih teorija. Kantorovic22 je dao izvanrednu analizu »kraljevog tela« pokazavši da je, prema pravnoj teologiji srednjeg veka, ono udvojeno jer sadrži, pored prolaznog elementa koji se rađa i umire, još jedan element koji opstaje kroz vreme nepromenjen, kao fizički a ipak nedodirljiv oslonac kraljevstva. Oko takvog dvojstva, koje je prvobitno ličilo na hristološki model, organizuju se ikonografija, politička teorija monarhije, pravni mehanizmi koji istovremeno razdvajaju i povezuju ličnost kralja i zahteve Krune, kao i čitav ritual čiji je vrhunac krunisanje, pogreb i ceremonija potčinjavanja. Na suprotnom polju mogli bismo da zamislimo telo osuđenika; i ono ima svoj pravni status, svoj ritual i prateći teorijski diskurs čiji cilj nije zasnivanje »viška vlasti«, kao za ličnost monarha, već kodiranje »manjka vlasti«, kojim su obeleženi oni koji se kažnjavaju. U najmračnijem delu političkog polja osu22

30

E. Kantorowitz, The King's two bodies, 1959.

đenik predstavlja simetričnu, ali izokrenutu figuru kralja. Treba analizirati ono što bi se u Kantorovicevu čast moglo nazvati »umanjenim telom osuđenika«. AKO višak vlasti kod kralja proizvodi udvajanje njegovog tela, zar višak vlasti koja se vrši nad potčinjenim telom osuđenika ne proizvodi drugu vrstu udvajanja? Udvajanja bestelesnog, udvajanja »duše«, kao što bi rekao Mabli. Istorija takve »mikrofizike« kaznene vlasti bila bi tada genealogija ili deo genealogije savremene »duše«. Umesto da tu dušu vidimo kao ostatke ponovo pokrenute i delatne ideologije, treba da je razmatramo kao današnji korelat određene tehnologije vlasti nad telom. Bilo bi pogrešno reći da je duša iluzija ili ideološki efekat; ona, naprotiv, postoji, stvarna je, neprekidno se proizvodi oko tela, na njemu i u njemu, pomoću vlasti koja se vrši nad kažnjenicima — i, opštije uzev, nad onima koji se nadziru, dresiraju, prevaspitavaju; nad ludacima, decom u kući, učenicima, kolonizovanim narodima, nad onima koji su primorani da stoje za mašinom i budu pod nadzorom TOKOM čitavog svog života. To je istorijska realnost te duše koja nije, za razliku od duše predstavljene u hrišćanskoj teologiji, rođena u grehu i krivici, nego u metodama kažnjavanja, nadzora i prinude. Ta stvarno postojeća, bestelesna duša, nije supstanca; ona je element na kojem se ispoljava učinak određene vrste vlasti i na koji se, ujedno, poziva određena vrsta znanja; ona je mehanizam kojim odnosi vlasti uslovljavaju moguće znanje, a ono pak učvršćuje i pospešuje učinak vlasti. Na toj realno postojećoj osnovi gde se sustiče dejstvo vlasti-znanja, izgrađeni su različiti pojmovi i podeljene oblasti analize: psiha, subjektivnost, ličnost, svest, i tako dalje; na njoj su izgraćene tehnike i naučni diskurs, utemeljeni su moralni zahtevi humanizma. Ali, da se razumemo: dušu, iluziju teologa, nije zamenio stvarni čovek, kao predmet znanja, filozofskog promišljanja ili tehničkog napretka. Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjenosti čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. U njemu je »duša« koja ga uvodi u život i koja je sama deo te vlasti nad telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. * * *

Da zatvor, i kažnjavanje uopšte, spadaju u političku tehnologiju tela, naučio sam možda ne toliko od istorije, koliko od sadašnjosti. Poslednjih godina je dolazilo do zatvorskih pobuna gotovo svuda u svetu. U ciljevima ovih pobuna,

31

njihovima sloganima i njihovom toku, bilo je zasigurno nečeg paradoksalnog. To su bile pobune protiv fizičke bede koja traje duže od jednog veka: protiv hladnoće, protiv zagušljivosti i pretrpanosti, protiv trošnih zidova, protiv gladi, protiv batina. Pobune su, međutim, bile uperene i protiv zatvora koji služe za uzor, protiv sredstava za umirenje, protiv izolacije, protiv medicinskih i obrazovnih službi. Da li su ciljevi tih pobuna bili prevashodno materijalne prirode? Da li su bili protivrečni, pošto se ustalo protiv dotrajalih zgrada, ali i protiv komfora; protiv čuvara, ali i protiv psihijatara? U stvari, u svim ovim pokretima — kao i u bezbrojnim raspravama koje zatvor izaziva još od početka 19. veka — reč je o telima i o materijalnim stvarima. Sve te rasprave i pobune, te uspomene i pogrde, pokrenute su sićušnim pojedinostima materijalne prirode. Neko u svemu tome može videti samo slepe zahteve, ili sumnjati da se iza toga kriju tuđe strategije. Ipak, došlo je do pobune na nivou tela, i to protiv samog tela zatvora. Suština nije bila u zatvorskom okruženju, previše trošnom ili previše aseptičnom, previše primitivnom ili previše usavršenom, nego u materijalnoj prirodi zatvora kao instrumenta i vektora vlasti. Suština je bila u čitavoj toj tehnologiji vlasti nad telom koju tehnologija »duše« — ona koja pripada vaspitačima, psiholozima i psihijatrima — ne uspeva da prikrije ni da kompenzuje, iz prostog razloga što predstavlja jedan od njihovih instrumenata. Želeo bih da napišem istoriju takvog zatvora, sa svim političkim uticajima koje on u svojoj zatvorenoj arhitekturi vrši na telo. Otkuda takva želja? Je li to čisti anahronizam? Ne — ako se pod time podrazumeva pisanje istorije prošlosti u kategorijama sadašnjosti. Da — ako se pod time podrazumeva pisanje istorije sadašnjosti23.

23 Proučiću rođenje zatvora samo u francuskom kaznenom sistemu. Zbog postojećih razlika, kako u institucijama tako i u istorijskom razvoju drugih zemalja, zadatak da se ovaj fenomen prouči detaljno bio bi pretežak, a njegovo celovito prikazivanje nužno bi bilo previše shematizovano.

32

DRUGA GLAVA

UPEČATLJIV PRIZOR MUČENJA Sve do revolucije, opšti oblici kaznene prakse bili su regulisani uredbom iz 1670. godine. Evo hijerarhije kazni koju je ona propisivala: »Smrt, istražna tortura do saznanja istine, robijanje, bičevanje, javno pokajanje, progonstvo«. To su najvećim delom, znači, fizičke kazne. One variraju prema običajima, prirodi zločina i statusu osuđenika. »Pod smrtnom kaznom se podrazumevaju različite vrste smrti: neki zločinci mogu da budu osuđeni na vešanje, drugi na odsecanje šake ili pak odsecanje ili bušenje jezika, a zatim na vešanje; treći, zbog težih zločina, na lomljenje udova, da bi potom izdahnuli na točku; neki, pak, na lomljenje kostiju dok ne izdahnu prirodnim putem, a neki na davljenje na onda na lomljenje udova; neki na lomaču, i to tako da živi na njoj sagore, a drugi opet da se spale pošto su prethodno zadavljeni; neki na odsecanje ili bušenje jezika, a zatim na lomaču na kojoj će živi sagoreti; jedni na čerečenje pomoću četiri konja, drugi na odrubljivanje glave, treći, najzad, na to da im se glava razmrska«24. Gotovo uzgred, Sulaž dodaje da postoje i lakše kazne, koje ova uredba ne pominje: zadovoljština povređenoj strani, opomena, ukor, zatvor, zabrana boravka u nekom mestu i, konačno, novčane kazne — globa ili oduzimanje imovine. Ovo, ipak, ne treba da nas zavede. Svakodnevna kaznena praksa ni izdaleka se nije svodila na navedeni arsenal užasa. Javna mučenja i pogubljenja nipošto nisu bila najčešće kazne. Nama danas udeo smrtnih presuda u klasičnom zakonodavstvu sigurno izgleda veliki: odluke Šatlea* u razdoblju od 1755. do 1785. godine sadržavale su nešto manje od 10% smrt24

prev.).

J. A. Soulatges, Traité des crimes, 1762, I, str. 169—171. * Grand Châtelet, sedište krivičnog pravosuća za parisku oblast (prim.

33

nih kazni — točak, vešala ili lomaču 25; flandrijski parlament je između 1721. i 1730. godine dosudio 39 smrtnih kazni na ukupno 260 presuda (a 26 na ukupno 500 između 1781. i 1790. godine)26. Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da su sudovi nalazili mnoge načine da izvrdaju strogosti kaznenog sistema, bilo tako bilo ne bi gonili prestupe za koje su sledile prestroge kazne, bilo tako što bi donekle izmenili kvalifikaciju zločina; ponekad bi i sama kraljevska vlast naznačila da se ne mora doslovno primeniti neka posebno stroga odredba27. U svakom slučaju, najčešće kazne su bile progonstvo ili globa: u sudskoj praksi Šatlea, na primer (gde se sudilo samo relativno teškim prestupima), u više od pola presuda donetih između 1755. i 1785. godine izrečena je kazna izgnanstva. Ali, veoma često su ta netelesna kažnjavanja bila praćena dodatnim kaznama koje su imale neke elemente javnih mučenja: izlaganje osuđenika, stub srama, bacanje u okove, bičevanje, žigosanje. To je po pravilu važilo za sve osude na robiju, kao i za osude na bolnički zatvor — što je bila odgovarajuća kazna iste težine za žene; pored toga, izgnanstvu je često prethodilo izlaganje ruglu i žigosanje, a globu je, ponekad, pratilo bičevanje. Udeo javnih mučenja u kaznenom sistemu nije se očitovao, znači, samo u svečanom obredu pogubljenja, nego i u ovom dodatnom vidu kažnjavanja: svaka iole stroža kazna morala je da sadrži element javnog mučenja. Šta je javno mučenje? »Telesna kazna kojom se nanosi bol, manje-više užasna«, rekao je Žokur, dodajući: »To je neobjašnjiva pojava koju je izrodila varvarska i svirepa mašta čovekova«28. Ona možda jeste neobjašnjiva, ali sigurno nije bez pravila, niti divljačka. Mučenje je tehnika, a ne nekontrolisani gnev. Kazna mučenjem mora zadovoljiti tri osnovna kriterijuma. Pre svega, ona mora da izazove određenu količinu patnji koje se mogu tačno izmeriti, ili bar približno proceniti, porediti i stepenovati. Smrtna kazna je mučenje utoliko što se ne svodi na prosto lišavanje prava na život, već predstavlja povod i kulminaciju proračunate gradacije patnji: od odsecanja glave, koje patnju svodi na samo jedan pokret i jedan trenutak, što je dakle nulti stepen mučenja, preko vešanja, lomače i točka koji produžavaju agoniju, na do 25

Upor. članak P. Petrovića (P. Petrovitch), u: Crime et criminalité en Franse XVIIe—XVIIIe siècles, 1971, str. 226 i dalje. P. Dautricourt, La Criminalité et la répression au Parlement de Flandre, 1721— 1790 (1912). 27 To je sugerisao Šoazel (Choiseul) povodom obznane od 3. avgusta 1764. godine o skitnicama (Mémoire expositif. Nac. biblj, rukopis 8129, list. 128— 129). Encyclopédie, članak »Supplice«. 26

34

čerečenja kojim se bol gotovo beskonačno nastavlja. Smrt-mučenje je veština održavanja života u patnjama, tako da se postignu »stotine malih smrti« kroz najistančanije, najprobranije agonije (»the most exquisite agonies«)29. Mučenje počiva na veštini odmeravanja, proračunavanja patnje. Drugo, i s tim u vezi: takvo izazivanje patnje podleže strogo utvrćenim pravilima. Vrsta telesnog mučenja, kvalitet, intenzitet i trajanje bola zavise od težine zločina, ličnosti zločinca, društvenog statusa njegovih žrtvi. Bol je predmet zakonskih propisa; kazna mučenjem ne sprovodi se nad telom nasumice ili bez razlike; ona je sračunata prema detaljnim pravilima kojima se određuje broj udaraca bičem, mesto gde će se prisloniti usijano gvožđe, vrsta sakaćenja (odsecanje šake, bušenje usana ili jezika), dužina agonije na lomači ili točku (sud odlučuje da li osuđenika treba odmah zadaviti ili ga pustiti da polako izdiše, odnosno u kojem trenutku se može dozvoliti takvo milosrđe). Svi ovi elementi povećavaju broj različitih kazni i kombinuju se već prema sudu i zločinu: »To je Danteov pakao pretočen u zakone«, rekao je Rosi; u svakom slučaju, reč je o obimnom korpusu fizičko-kaznenih znanja. Treće: mučenje je, uz sve to, i deo rituala. Ono je element kaznene liturgije koji ispunjava dva zahteva. U odnosu na žrtvu, ono mora da je žigoše sramom — bilo ožiljkom koji ostavlja na telu, bilo prizorom za javnost, jer iako je svrha mučenja da se »iskupi« zločin, time se ne izmiruju svi računi; mučenje ostavlja oko tela, ili pre na samom telu osuđenika, beleg koji se ne sme izbrisati: u svakom slučaju, ljudi će se sećati da su svojim očima videli osuđenika — javno izloženog, ili stavljenog na stub srama, ili podvrgnutog mučenju i patnjama. U odnosu na pravosuđe koje dosuđuje takvu kaznu, mučenje mora biti upečatljivo, moraju ga svi videti i doživeti kao trijumf pravde. Čak je i preterana okrutnost nad osuđenikom element takve slavne pobede: ako krivac pod udarcima koje mu zadaju jeca i urliče, to nije nešto čega pravosuđe treba da se stidi nego, naprosto, deo ceremonijalnog deljenja pravde koja se prikazuje u svojoj punoj snazi. Tu verovatno treba tražiti razlog postojanja i onih mučenja koja se nastavljaju posle smrti osuđenika: spaljivanje leševa, razvejavanje pepela na vetru, povlačenje tela na rešetu, njegovo izlaganje pored puteva. Pravosuđe progoni telo i posle svake moguće telesne patnje. Kazna mučenjem nije, prema tome, bilo koji oblik telesnog kažnjavanja: to je proračunato izazivanje patnji, organizovan ritual žigosanja žrtve i javno prikazivanje vlasti koja 29

Izraz je Olajfov: Olyffe, An Essay to prevent capital crimes, 1731. 35

kažnjava, a ne očajnički potez pravosuđa koje se, zaboravivši svoja načela, predalo neobuzdanom gnevu. U »preteranoj okrutnosti« javnih mučenja prisutna je čitava struktura vlasti. * * *

Telo podvrgnuto mučenju uključeno jе, najpre, u sudski ceremonijal koji treba da iznese na videlo istinu o zločinu. U Francuskoj, kao i u većini evropskih zemalja — sa časnim izuzetkom Engleske — čitav krivični postupak, sve do donošenja presude, držan je u tajnosti: a to znači da je bio skriven ne samo od očiju javnosti, već i od samog optuženog. Odvijao se bez njega, odnosno tako da optuženi nije imao mogućnost da sazna sadržinu ni prijave, ni optužnice, ni iskaza svedoka, ni dokaza. Prema tadašnjem ustrojstvu krivičnog pravosuđa, znanje je bilo apsolutna povlastica istražnih organa. »Istraga će se voditi«, kaže se u ukazu iz 1498. godine, »na najbrižljiviji način i u najvećoj mogućoj tajnosti«. Prema uredbi iz 1670. godine, koja je ponovila i u nekim tačkama još pooštrila strogost propisa iz prethodnog perioda, optuženi nije mogao da ima uvid u dokumenta suđenja, nije mogao da dozna identitet lica koja su ga prijavila, nije mogao da sazna sadržaj iskaza pre izuzeća svedoka, nije mogao da iskoristi, sve do poslednjeg trenutka procesa, svoj dokazni materijal, nije mogao da ima advokata koji bi bilo nadzirao ispravnost toka suđenja, bilo učestvovao u samoj odbrani. S druge strane, magistrat je imao pravo da prima anonimne prijave, da skriva od optuženog predmet tužbe, da na prevaru izmamljuje odgovore, da pribegava insinuacijama 30. Magistrat je predstavljao, kao jedina i svemoćna vlast, istinu koju bi imputirao optuženom; tu istinu su sudije prihvatale u gotovom obliku, u vidu pismenih izveštaja i dokumenata; za njih je to bio jedini dokaz; oni bi videli optuženog samo jednom, da ra ispitaju pre nego što donesu presudu. Činjenica da se proces vodio tajno i da je bio u pisanom obliku, održava načelo da je, u krivičnom postupku, utvrđivanje istine bilo apsolutno pravo i isključiva vlast monarha i njegovih sudija. Ero je izneo pretpostavku da u korenu takvog postupka (utemeljenog manje-više TOKOM 16. veka) leži »strah od graje, uzvika protesta ili odobravanja kojima je narod obično sklon, 30 Sve do 18. veka vodile su se duge rasprave da li je, tokom saslušanja na kojima se lukavstvom izmamljuju odgovori, dozvoljeno da se sudije koriste lažnim obećanjima, neistinama, dvosmislenim rečenicama. Bila je to prava kazuistika sudskog nepoštenja.

36

kao i strah od nereda, nasilja i izliva gneva protiv strana u procesu, pa čak i protiv sudija«; kralj je time hteo da pokaže kako »vrhovna vlast«, u čiju nadležnost spada i pravo kažnjavanja, ni u kom slučaju ne može pripadati »mnoštvu«31. Kada suveren deli pravdu, svi glasovi moraju da zamuknu. Iako je postupak bio tajan, pri utvrđivanju istine morala su se poštovati određena pravila. Štaviše, to je podrazumevalo postojanje utvrđenog modela dokaznog postupka. Tradicija koja datira od polovine srednjeg veka, a koju su poznati pravnici u doba renesanse dalje razvili, propisivala je kakvi treba da budu priroda i dejstvo dokaza. Još u 18. stoleću redovno se sreću ovakve distinkcije: pravi, neposredni ili legitimni dokazi (iskazi svedoka, na primer), te posredni, pretpostavljeni, veštački dokazi (argumentovanjem); ili, pored toga, očigledni dokazi, značajni dokazi, nepotpuni ili slabi dokazi32; pa onda »hitni ili nužni« dokazi koji ne dopuštaju sumnju u istinitost počinjenog dela (to su »puni« dokazi: recimo, dva besprekorna svedoka izjavljuju da su videla optuženog kako sa isukanim i krvavim mačem u ruci odlazi sa mesta na kojem je malo kasnije nađen izboden leš); zatim, bliske indicije ili polovični dokazi, koji se mogu smatrati pravim dokazima sve dok ih optuženi ne opovrgne dokazavši suprotno (»polovičan« dokaz bi bio samo jedan svedok očevidac ili, na primer, pretnja smrću pre ubistva); najzad, daleke indicije ili »adminikule«*, koje se svode na mišljenja i stavove (glasine, bekstvo osumnjičenog, njegova uznemirenost prilikom saslušanja, i tako dalje33). Ove distinkcije nisu, međutim, samo teorijske prirode. One imaju svoju neposrednu primenu i dejstvo. Pre svega zato što svaka takva vrsta dokaza, uzeta po sebi i nezavisno od drugih, povlači određenu vrstu kazne: na osnovu punih dokaza može se dosuditi bilo koja postojeća kaznena mera; na osnovu polovičnih dokaza mogu se dosuditi telesne kazne, ali nikada smrtna presuda; na osnovu nepotpunih i slabih dokaza može se podići tužba protiv osumnjičenog, preduzeti mera dalje istrage ili dosuditi globa. Osim toga, ovi dokazi se međusobno mogu kombinovati prema preciznim aritmetičkim pravilima: dva polovična dokaza mogu činiti pun dokaz; adminikule, ako ih je više i ako su uzajamno saglasne, mogu se kombinovati i činiti jedan po31

P. Ayrault, L'Ordre, formalité et instruction judiciaire, 1576, knjiga III, pogl. LXXII i pogl. LXXIX. D. Jousse, Traité de la justice criminelle, 1771, I, str. 660. * adminikula — dokazni element, pretpostavka na osnovu indicija (prim. prev.). 33 P. F. Muyart de Vouglans, Institutes au droit criminel, 1757, str. 345—347. 32

37

lovičan dokaz, ali nikada — koliko god da ih je — ne mogu imati vrednost punog dokaza. Reč je, prema tome, o kaznenoj aritmetici koja je u mnogo čemu brižljivo razrađena, ali koja ipak ostavlja prostora za mnoge rasprave: da li je za donošenje smrtne presude dovoljan jedan pun dokaz, ili treba da ga prate i slabije indicije? Da li dve bliske indicije, odnosno dva polovična dokaza, uvek imaju vrednost punog dokaza? Možda treba da ih bude tri, ili da se kombinuju sa dalekim indicijama? Ima li elemenata koji mogu biti indicije samo za određene zločine, u određenim okolnostima i u odnosu prema određenim osobama (tako je svedočenje nevažeće ako je u pitanju skitnica i njegov iskaz; tome nasuprot, ono ima veću vrednost, odnosno težinu ako je reč o »znamenitoj ličnosti«, ili o svedočenju gospodara povodom prestupa za koji je osumnjičen neko od njegovih slugu). To je aritmetika donekle modifikovana kazuistikom; pomoću takve aritmetike utvrđuje se način konstruisanja sudskog dokaza. Ovakvim sistemom »legalnih dokaza«, istina u kaznenoj praksi postaje rezultat složenog umeća; poštuju se pravila koja poznaju samo stručnjaci, čime se još učvršćuje načelo tajnosti. »Nije dovoljno da sudija ima uverenje koje može deliti svaki razuman čovek... Ništa nije pogrešnije od onog načina suđenja koji se, zapravo, svodi na manje-više osnovano ubeđenje«. S druge strane, međutim, taj sistem nameće magistratu stroga i velika ograničenja; bez toga bi »svaka osuda bila olako doneta i, može se reći, u neku ruku nepravična, čak i kada je optuženi zaista kriv«34. Doći će dan kada će se ovaj neobični način utvrđivanja istine TOKOM krivičnog postupka činiti sablažnjivim, baš zbog toga što pravosuđe nije moralo da se drži opštih pravila o istini: »Šta bi o polovičnom dokazu rekle egzaktne nauke? Kako bi izgledao polovičan dokaz u geometriji ili algebri?«35 Ali, ne treba zaboraviti da su ova formalna ograničenja u postupku dokazivanja predstavljala vid unutrašnje regulacije apsolutne i isključive vlasti nad znanjem. Vođena u tajnosti, u pisanom obliku i uz postojanje strogih pravila u konstruisanju svojih dokaza, krivična istraga predstavlja mehanizam kojim se može utvrditi istina u odsustvu optuženog. Zato će se, iako to zakon nije izričito nalagao, ovakav postupak nužno usmeriti ka iznuđivanju priznanja. I to iz dva razloga: pre svega, zato što priznanje pred34

Poullain du Parc, Principes du droit français selon les coutumes de Bretagne, 1767—1771, t. XI, str. 112—113. Ynop. A. Esmein, Histoire de la procédure criminelle en France, 1882, str. 260—283; K. J. Mittermaier, Traité de la preuve, prevod iz

35

38

\

1848, str. 15—19. G. Seigneux de Correvon, Essai sur l’usage, l’abus et les inconvénients de la

stavlja tako Jak dokaz da nije neophodno dodavati mu druge, niti ulaziti u tešku i sumnjivu kombinatoriku indicija; ako je dobijeno na formalno ispravan način, priznanje gotovo da oslobađa tužioca obaveze da pruži druge dokaze (u svakom slučaju, one do kojih je teže doći). Drugo: jedini način da se ovaj postupak dvostruko potvrdi i postane stvarna pobeda nad optuženim, jedini način da se utvrđena istina pokaže nesumnjivom — jeste da i sam zločinac potvrdi da je počinio zločin i potpiše ono što je vrlo učeno i u tajnosti konstruisala istraga. »Nije dovoljno«, primetio je Ero koji se protivio tajnosti postupka, »što su prestupnici pravično kažnjeni. Uz to treba, ako je moguće, da i sami sebi presude, da sami sebe kazne«36. U zločinu koji je pismeno rekonstituisan, zločinac sa svojim priznanjem dolazi da odigra ulogu istine koja se uživo potvrđuje. Čin priznanja — koji podrazumeva da je subjekt počinio zločin, prihvatio odgovornost za njega i to usmeno izjavljuje — predstavlja dopunu pisane i tajne istrage. Zbog toga će priznanje u istražnom postupku inkvizitorskog tipa dobiti veliki značaj. Zbog toga, takođe, ono ima dvostruke uloge. S jedne strane, priznanje ulazi u opštu aritmetiku dokaza. Ističe se da je ono samo jedan od dokaza, doduše jači od ostalih ali ne i evidentia rei, na se zato samo na osnovu priznanja ne može doneti presuda: moraju ga pratiti dodatne indicije, pošto se zna da optuženi ponekad izjave da su krivi za zločine koje nisu počinili; zato magistrat, ako raspolaže samo priznanjem okrivljenog, mora sprovesti dodatnu istragu. S druge strane, međutim, priznanje je jače od bilo koje vrste dokaza. U izvesnoj meri, ono transcendira svaki drugi dokaz; iako predstavlja samo jedan element u računici kojom se utvrđuje istina, ono je istovremeno čin kojim optuženi prihvata optužbu i priznaje njenu osnovanost; time istraga u kojoj on nije učestvovao dobija svoju potvrdu u vidu voljno date izjave. Svojim priznanjem i sam optuženi uzima učešće u ritualu utvrđivanja istine. Još se u srednjovekovnom pravu navodi da priznanje »čini stvar opštepoznatom i očiglednom«. Pored takve dvostruke uloge, priznanje je u još jednom pogledu dvoznačno: pošto predstavlja izuzetno jak dokaz koji, da bi se donela presuda, zahteva samo neke dodatne indicije, čime se posao istrage i dokazni mehanizam svode na minimum, priznanje je veoma poželjno; da bi se ono iznudilo, koristiće se svi mogući načini prinude. Međutim, ako ono u krivičnom postupku mora da bude živa i usmena potvrda verodostojnosti pisanih izveštaja, ako priznanjem optuženi zaključuje istragu i time je, na 36

P. Ayrault, L’Ordre, formalité et instruction judiciaire, knjiga I, pogl. XIV. 39

neki način, ozvaničava, onda priznanje mora biti praćeno formalnim garancijama. Ono donekle ima karakter sporazuma: otuda zahtev da ono bude »spontano«, da bude dato pred nadležnim sudom i pri punoj svesti optuženog, da se ne može odnositi na nemoguće stvari, i tako dalje 37. Priznanjem se optuženi obavezuje u odnosu na krivični postupak; on potpisuje istinu koju je utvrdila istraga. Ove dve uloge koje priznanje ima (ono je i dokazni element i potvrda verodostojnosti istrage; i posledica prinude i delimično voljni sporazum) objašnjavaju postojanje dva osnovna sredstva kojima se klasično krivično pravo služi da bi došlo do priznanja. Prvo je zakletva koju optuženi treba da položi pre saslušanja (on ne sme počiniti krivokletstvo pred ljudskim i Božjim sudom; to je, istovremeno, i ritualni čin obavezivanja); drugo sredstvo je tortura (fizičko nasilje da bi se iznudila istina, koja u svakom slučaju, da bi imala težinu dokaza, mora zatim da se ponovi pred sudijama u vidu »spontanog« priznanja). Krajem 18. veka tortura će biti proglašena ostatkom varvarske prošlosti, obeležjem »gotskog« divljaštva. Tačno je da tortura seže daleko u prošlost: primenjivana je u vreme Inkvizicije, naravno, a pre toga sigurno još u robovlasničko doba. Međutim, na nju se u klasičnom pravu nije gledalo kao na ostatak prošlosti ili kao na nešto sramno što bi valjalo ukinuti. Tortura ima svoje strogo utvrđeno mesto u složenom krivičnom mehanizmu gde je istražni postupak inkvizitorskog tipa ojačan elementima optužbenog sistema, gde pismeni dokaz traži svoj usmeni korelat, gde se magistratove tehnike dokazivanja mešaju sa metodama kušanja optuženog, gde se od njega zahteva — ako je potrebno i najokrutnijim vidovima prinude — da u postupku igra ulogu voljnog učesnika, gde, rečju, treba utvrditi istinu pomoću dva elementa: istrage koju tajno vodi sudska vlast i čina kojeg ritualno izvodi optuženi. A telo optuženog — telo koje govori i, ako je nužno, biva stavljeno na muke — obezbeđuje skladno sadejstvo ta dva elementa; zato će, sve dok klasični kazneni sistem ne bude u celosti preispitan, biti veoma malo temeljnih kritika na račun torture38. Mnogo su 37

U katalozima sudskih dokaza, priznanje se pojavljuje izmeću 13. i 14. veka. Nema ga kod Bernara De Pavije (Bernard de Pavie), ali ga nalazimo kod Hostijensisa (Hostiensis). Karakteristična je, uostalom, Kraterova (Crater) formulacija: »Aut legitime convictus, aut sponte confessus«. U srednjovekovnom pravu, priznanje je imalo vrednost dokaza samo ako ga daje punoletna osoba i ako ga daje pred protivnom stranom. Упоp. J. Ph. Lévy, La Hiérarchie des preuves dans le droit savant du Moyen Age, 1939.

40

češći saveti kojima se naprosto preporučuje oprez: »Tortura je opasno sredstvo dolaženja do istine. Zato sudije moraju dobro da promisle pre nego što se na to odluče. Ništa nije tako nepouzdano. Jer ima krivaca koji poseduju dovoljno čvrstine da ne otkriju pravi zločin... kao i nevinih koje je mučenje nateralo da priznaju zločine za koje nisu bili krivi«39. Na osnovu toga, istražna tortura se može smatrati nekom vrstom mučenja kojem je cilj istina o zločinu. Međutim, takvom torturom se, najpre, istina ne čupa po svaku cenu; ona se ne može poistovetiti sa razularenošću torture pri saslušanjima u naše doba; ona svakako jeste surova, ali ne i divljačka. Reč je o strogo regulisanom metodu pri kojem se poštuje tačno utvrđeni postupak; različite faze, njihovo trajanje, korišćeni instrumenti, dužina konopaca, težina opterećenja, broj klinova, intervencije magistrata koji ispituje — sve je to, već prema različitim lokalnim običajima, brižljivo kodifikovano40. Istražna tortura je bila strogo propisana sudska igra. Kao takva, ona se nadovezuje na drevne načine iskušavanja, primenjivane u tužbenim postupcima još pre Inkvizicije i njoj svojstvenih tehnika: na ordalije, sudske dvoboje, Božje sudove. Između sudije koji nalaže istražnu torturu i osumnjičenog koga muče, još postoji neka vrsta dvoboja; »mučenoga« — to je termin kojim se označava onaj ko je podvrgnut mučenju — stavljaju na mnoga, sve teža iskušenja koja on uspešno savlađuje »odolevajući«, ili kojima podleže priznajući krivicu41. Međutim, sudija ne nalaže torturu bez ikakvog rizika sa svoje strane (a on se ne svodi samo na opasnost da osumnjičeni TOKOM torture umre); naime, magistrat u igru stavlja svoj ulog, a to su dokazni elementi koje je već prikupio; jer, ako optuženi »izdrži« i ne prizna, magistrat po pravilu biva prinuđen da odustane od optužnice. Mučeni je pobedio. Otuda običaj, uveden za najteže slučajeve, da se naloži istražna tortura »do saznanja istine«: u tom je slučaju sudija mogao da nastavi istragu na osnovu prikupljenih dokaza i posle završene torture; osumnjičeni tada nije mogao da bude proglašen nevinim samo na osnovu činjenice da je uspešno odoleo torturi, ali zahvaljujući svojoj pobedi bar nije više mogao da bude osuđen na smrt. Sudija je zadržao sve svoje karte, osim one glavne. Omnia citra mortem. Otuda često Cl. Ferrière, Dictionnaire de pratique, 1740, t. II, erp. 612. 40 Godine 1729, Arco (Aguesseau) je naložio istraživanje o sredstvima i pravilima torture primenjivanim u Francuskoj. Rezultate istraživanja izložio je Žoli De Fleri: Nac. bibl., Fonds Joly de Fleury, 258, vol. 322—328. 41 Prvi stepen torture svodio se na prikazivanje sprava za mučenje. Kada su bila u pitanju deca i starci od preko sedamdeset godina, dalje se i nije išlo. 41

ponavljana preporuka sudijama da ne podvrgavaju istražnoj torturi onog osumnjičenog protiv koga postoje dovoljno jaki dokazi da je počinio najteže zločine; jer, ako bi se dogodilo da on odoli torturi, sudija više nije imao pravo da mu dosudi smrtnu kaznu koju ovaj, međutim, zaslužuje; iz toga dvoboja pravosuđe bi izišlo kao gubitnik. Ukoliko ima dovoljno dokaza »da se takav krivac osudi na smrt«, onda ne treba »presudu prepustiti slučaju, odnosno ishodu prolazne istražne torture koja često ni do čega ne dovodi; najzad, u opštem je interesu i za javno dobro da se primerno kazne ozbiljni, grozni i najteži zločini, oni koji zaslužuju smrtnu kaznu«42. Iza prividno neobuzdanog žara za brzim otkrivanjem istine, u klasičnoj istražnoj torturi nalazimo strogo utvrđen mehanizam iskušavanja: fizički izazov koji treba da odluči o istini. AKO je mučeni kriv, patnje koje mu iskušenje nameće nisu nepravedne; ali, ako je nevin, ono je istovremeno znak oslobađanja od krivice. Patnja, sukob i istina su uzajamno povezani prilikom primene istražne torture: oni združeno deluju na telo mučenog. Traganje za istinom pomoću »torture« predstavlja način da se dođe do dokaza, i to najjačeg od svih: do priznanja krivice. Međutim, to je ujedno i borba, tako da pobeda jednog protivnika nad drugim ritualno »obelodanjuje« istinu. U torturi kojoj je cilj dobijanje priznanja, postoji element istrage, ali i element dvoboja. U njoj se, isto tako, prepliću elementi istražnog postupka i kažnjavanja. A to nije jedan od njenih manjih paradoksa. Istražna tortura se, naime, definiše kao način da se dokazni postupak upotpuni kada »u procesu nema dovoljnih kazni«. Ona se i svrstava među kazne; i to tako teške da je, u njihovoj hijerarhiji datoj uredbom iz 1670, navedena odmah iza smrtne. Kasnije će se postaviti pitanje: kako se kazna može koristiti kao sredstvo? Kako se može smatrati kaznom ono što bi trebalo da bude dokazni postupak? Razlog za ovo treba tražiti u načinu na koji je krivično pravosuđe, u klasično doba, dolazilo do istine. Različiti delovi dokaza nisu predstavljali po sebi neutralne elemente koji će takvi ostati sve do trenutka kada se objedine u jedinstvenu celinu, da bi se dokazala konačna i potpuna izvesnost krivice. Naprotiv, svaka indicija je sobom nosila jedan stepen osude više. Krivica nije počinjala od trenutka kada su sakupljeni svi dokazi; ona je stvarana postepeno, deo po deo, svakim od elemenata koji su omogućavali da se prepozna krivac. Tako jedan polovični dokaz nije osumnjičenog ostavljao nevinim sve dok ne bude upot42

42

G. du Rousseaud de la Combe, Traité des matières criminelles, 1741, str. 503.

punjen, nego je od njega stvarao polukrivca; već sama slaba indicija za teški zločin žigosala je osumnjičenog kao »delimičnog« zločinca. Ukratko, dokazni postupak u kaznenoj praksi nije poštovao dualistički sistem istinitog ili neistinitog, već načelo stalnog stepenovanja: stepen do kojeg se došlo u dokaznom postupku predstavljao je odgovarajući stepen krivice i, u skladu s tim, podrazumevao isti stepen kazne. Osumnjičeni je, kao takav, uvek zasluživao određenu kaznu; niko na koga je pala sumnja nije mogao biti nevin. Sumnja je ujedno predstavljala i dokazni element za sudiju, i određeni stepen krivice za osumnjičenog, i ograničeni vid kazne u okviru kaznenih mera. Ako bi osumnjičeni samo ostao sumnjiv, on ipak ne bi bio proglašen nevinim, nego je bivao delimičpo kažnjen. Na određenom stupnju dokaznog postupka mogla se, prema tome, legitimno uvesti u igru praksa koja je imala dvostruku ulogu: da predstavlja početnu kaznu na osnovu već sakupljenih indicija, i, s druge strane, da tu početnu kaznu iskoristi za iznuđivanje onog dela istine koji nedostaje. Istražna tortura u 18. veku odvijala se u okviru tog čudnog mehanizma u kojem je ritual dolaženja do istine bio neraskidivo povezan sa ritualom dosuđivanja kazne. Nad telom podvrgnutom istražnoj torturi istovremeno se vrše i čin kažnjavanja i iznuđivanja istine. Kao što je sumnja ujedno i element istrage i deo krivice, tako je i strogo proračunata patnja pri torturi u isti mah i kaznena mera i deo istražnog postupka. * * *

Neobično je da se ova povezanost dva rituala posredstvom tela produžavala, posle završenog dokaznog postupka te izricanja presude, i na samo izvršenje kazne. Ponovo telo osućenika igra glavnu ulogu u ceremonijalu javnog kažnjavanja. Na okrivljenom je da obelodani i presudu i istinu o zločinu koji je počinio. Njegovo telo, pokazano svima, provedeno kroz grad, izloženo na trgovima, podvrgnuto torturi, treba da bude neka vrsta javnog svedočanstva o krivičnom postupku koji je do tog trenutka ostajao skriven; u telu, i na telu, presuda treba da postane vidljiva za sve. To upečatljivo obznanjivanje istine prilikom javnog pogubljenja imalo je, u 18. veku, nekoliko aspekata. 1. Pre svega, krivac je bio glasnik svoje presude. Njegov je zadatak bio da tu presudu, u izvesnom smislu, câм obznani, te time potvrdi istinitost optužnice: otuda prolazak ulicama, natpis okačen na leđima, grudima ili glavni sa sadrži-

43

nom presude, zaustavljanje na raskršćima, čitanje presude, javpo pokajanje pred crkvenim portama kada osuđenik svečano priznaje svoj zločin: »Bos, u košulji, sa bakljom u ruci, da na kolenima kaže i izjavi kako je zločinački, gnusno, izdajnički i s predumišljajem počinio najstrašniji zločin...«; otuda izlaganje ruglu na stubu srama, gde se navode prestupi i presuda, kao i ponovno čitanje osude na gubilištu. Bilo da je osuđen samo na stub srama ili pak na lomaču i točak, osućenik obznanjuje svoj zločin i sudsku presudu, fizički ih poseći na svom telu. 2. Scena priznanja se još jednom ponavljala. Javno pokajanje izrečeno pod prinudom moralo je biti ponovljeno u vidu spontanog priznanja krivice. Javno mučenje se time pretvaralo u čas istine. Poslednji trenuci, kada okrivljeni više nema šta da izgubi, iskorišćeni su za obznanjivanje istine u njenom punom sjaju. Sud je imao pravo da posle izricanja presude naloži novu torturu, ne bi li se izmamila imena mogućih saučesnika. Takođe, bilo je predviđeno da osuđenik može u trenutku penjanja na gubilište tražiti odlaganje izvršenja kazne, da bi otkrio nove činjenice. Posmatrači su iščekivali te nove zaplete oko istine o zločinu. Mnogi osuđenici su to koristili da bi dobili u vremenu, kao izvesni Mišel Barbje, okrivljen za oružani napad: »On drsko osmotri gubilište i reče da ga sigurno nisu za njega podigli, jer je nevin; najpre je tražio da se popne u sudske odaje, gde je samo koješta govorio punih pola sata, stalno nastojeći da se opravda; a zatim, kada su ga vratili na gubilište, on se uspe na njega odlučna izraza lica; međutim, pošto su mu skinuli odeću i privezali ga na krst, pripremivši ga za batinjanje, on zatraži da se po drugi put popne u sud, gde najzad priznade svoj zločin i čak izjavi da je kriv za još jedno ubistvo«43. Pravom javnom mučenju cilj je bio upečatljivo obelodanjivanje istine; u tom smislu je ono nastavljalo pred očima javnosti posao istražne torture, dodajući sudskoj presudi potpis okrivljenoga. Uspelim javnim mučenjem pravosuđe dobija svoje opravdanje, utoliko što se obznanjuje istina o zločinu na samom telu mučenoga. Primer dobrog osuđenika nudi Fransoa Biljar, glavni poštanski blagajnik koji je 1772. ubio svoju ženu; dželat je hteo da mu sakrije lice kako bi ga poštedeo pogrda gomile: »Nisu mi, reče on međutim, dosudili ovu zasluženu kaznu da bih ostao skriven od očiju posmatrača... Još je nosio crninu u znak žalosti za ženom... na nogama je imao sasvim nove cipele, bio je nafriziran i napudran, a držao se 43

44

S. P. Hardy, Mes loisirs, Nac. bibl., rukopis 6680—87, t. IV str. 80, 1778.

tako skromno i dostojanstveno da su osobe koje su ga posmatrale izbliza govorile da je sigurno ili savršeno primeran hrišćanin, ili najveći mogući licemer. Kada se natpis koji je nosio na grudima pomerio, opaziše da ga je sam vratio na mesto, sigurno zato da bi se lakše mogao pročitati«44. Kaznena ceremonija, ako u njoj svako od glumaca dobro odigra svoju ulogu, ima upečatljivo dejstvo javnog priznanja krivice. 3. Javno mučenje je neraskidivo vezano za zločin, i te veze uspostavljene između njih su svima razaznatljive. Leš ocybenika se izlaže na mestima na kojima je počinjen zločin, ili na jednom od najbližih raskršća. Pogubljenje se organizuje na samom mestu zločina — kao u slučaju izvesnog studenta koji je 1723. ubio nekoliko osoba, i za koga je prvostepeni sud u Nantu odlučio da se gubilište podigne pred vratima gostionice gde je počinio svoja ubistva45. Postoje »simbolička« javna mučenja, gde način pogubljenja upućuje na prirodu zločina: bogohulnicima se buši jezik, razvratnici se spaljuju, ubicama se odseca šaka kojom su ubili; osuđenik ponekad mora da nosi oružje kojim je počinio zločin — tako je bilo sa Damjenom i njegovim čuvenim nožem premazanim sumporom i privezanim mu za šaku, da bi izgoreo zajedno sa Damjenom. Kao što je rekao Viko, klasično pravosuđe je bilo »čitava jedna poetika«. Bilo je čak nekoliko slučajeva gotovo pozorišnog oponašanja zločina prilikom pogubljenja okrivljenog: koriste se isto oružje, isti pokreti. Pravosuđe preko javnih mučenja pred očima svih ljudi ponavlja zločin, obelodanjujući tako istinu o njemu i istovremeno poništavajući taj zločin smrću krivca. Čak se i krajem 18. veka, 1772. godine, još mogu sresti ovakve presude: zbog ubistva svoje gazdarice, jedna je služavka iz Kambrea osuđena da bude dovezena na mučilište u kolicima »koja su služila za odnošenje smeća sa raskršća«; tamo će se nalaziti »vešala pod koja će biti postavljena ista ona fotelja u kojoj je sedela rečena De Lale, njena gazdarica, u trenutku ubistva; pošto okrivljenu bude poseo na tu fotelju, sudski izvršilac će joj odseći desnu šaku i baciti je pred njenim očima u vatru, a onda će joj odmah zatim naneti četiri udarca satarom koju je ona upotrebila za ubistvo rečene De Lale, i to prvi i drugi udarac u glavu, treći u podlakticu leve ruke, a četvrti u grudi; kada to bude učinjeno, obesiće je na pomenuta vešala gde će visiti dok ne nastupi smrt; dva sata kasnije leš će joj biti skinut a glava odrubljena u podS. P. Hardy, Mes loisirs, t. I, str. 327 (štampan je jedino prvi tom). 45 Gradski arhiv Nanta, F. F. 124. Upop. P. Parfouru, Mémoires de la société archéologique d’Ille-et-Vilaine, 1896, t. XXV. 45

nožju tih vešala, na rečenom gubilištu, i to istom onom satarom koju je ona upotrebila da ubije svoju gazdaricu; ta glava će biti izložena na motki visokoj dvadeset stopa izvan gradske kapije rečenog Kambrea, kraj puta koji vodi za Due, a ostatak tela biće stavljen u vreću i zakopan kraj rečene motke, deset stopa pod zemlju«46. 4. Sporo odvijanje javnog mučenja, njegovi zapleti i obrti, krici i patnje osuđenika — sve to ima na kraju sudskog rituala ulogu poslednjeg iskušenja. Kao svaka agonija, i ona koja se odvija na gubilištu kazuje neku istinu, ali sa utoliko većom snagom što se izriče pod mukama, sa utoliko većom strogošću što predstavlja spoj ljudskog i Božjeg suda, sa utoliko većom upečatljivošću što se odigrava javno. Patnje na gubilištu nadovezuju se na patnje izazvane istražnom torturom; tada se, međutim, ishod još nije znao i život se mogao spasiti; sada se zasigurno umire, i treba spasiti dušu. Večita igra je već započela: javno mučenje nagoveštava kaznu koja čeka na onom svetu; ono pokazuje kakva je ona; mučenje je pozornica pakla; krici osuđenika, njegova pobuna, psovke i bogohuljenje već svedoče o tome da je ono što dalje sledi neizbežno i nepopravljivo. Ali, ovozemaljske patnje mogu se smatrati i okajanjem krivice, što će ublažiti kaznu na onom svetu: o takvom mučeništvu, ako se ono podnosi mirno i skrušeno, Bog će svakako voditi računa. Okrutnost zemaljskog kažnjavanja umanjiće buduću kaznu: u njemu se već nazire nagoveštaj oprosta. Međutim, može se isto tako reći: zar nisu ovako velike patnje znak da je Gospod prepustio krivca ljudima? Umesto da predstavljaju zalog za budući oproštaj, one oličavaju predstojeće prokletstvo. I obrnuto: ako osuđenik brzo umre, bez produžene agonije, nije li to dokaz da je Bog hteo da ra zaiggiti i spreči da on potone u beznađe? Ta se patnja, prema tome, može dvostruko tumačiti, jer može da znači potvrdu istine o zločinu ali i pogrešku sudija, dobrotu ali i opakost zločinca, podudaranje ali i nepodudarnost između ljudskog i Božjeg suda. Otuda ona ogromna radoznalost koja nagoni gledaoce da se tiskaju oko gubilišta i prizora patnji koje ono nudi; tu se odgonetaju zločin i nevinost, prošlost i budućnost, ovozemaljski i večni život. To je čas istine čije odgovore svi posmatrači iščekuju: svaka reč, svaki krik, trajanje agonije, telo koje pruža otpor, život koji neće da se prekine, sve to ima svoje značenje; tu je primer osuđenika koji je živeo »šest sati na točku, ne dopuštajući da ga krvnik, koji ga je bez sumnje svojevoljno tešio i hrabrio, 46

46

Navedeno u: P. Dautricourt, op. cit., str. 269—270.

ni za časak napusti«; onoga koji umire »ispunjen hrišćan skim osećanjima, što svedoči o njegovom najiskrenijem kajanju«; onoga koji »izdiše na točku svega jedan sat pošto je na njega stavljen; priča se da su svedoke njegovih muka raznežili vidljivi dokazi njegove vere i kajanja«; onoga koji je pokazivao najveću moguću skrušenost TOKOM čitavog puta do gubilišta, ali koji, kada su ga postavili na točak, ne prestaje da »ispušta užasne krike«; ili primer one žene što je »sačuvala hladnokrvnost sve do trenutka čitanja presude, ali je tada iznenada počela da gubi razum; u času kada je vešaju, već je potpuno poludela«47.

Krug je zatvoren: od istražne torture do pogubljenja, telo je pokazalo i ponovilo istinu o zločinu. Bolje rečeno, ono predstavlja element koji kroz niz rituala i iskušenja priznaje da se zločin dogodio, izjavljuje da ga je câMO počinilo, pokazuje ga ispisanog na sebi i u sebi, podnosi čin kažnjavanja i svedoči, na najupečatljiviji mogući način, o posledicama kazne. Telo koje je više puta podvrgnuto mučenju obezbebyje sintezu onoga što se stvarno dogodilo i istine do koje se došlo istragom, sudskih dokumenata i iskaza zločinca, zločina i njegovog kažnjavanja. Prema tome, telo ima glavnu ulogu u kaznenoj liturgiji, gde treba da služi kao dobrovoljni učesnik u postupku koji poštuje načelo neprikosnovenih prava vladara, načelo gonjenja i načelo tajnosti. * * *

Javno mučenje nije samo sudski, nego i politički ritual. Ono spada, čak i u manje važnim slučajevima, u ceremonije manifestacije vlasti. Prema pravosuđu u klasičnom dobu, prestupom se — nezavisno od moguće nanete štete, na čak i nezavisno od kršenja propisa — u svakom slučaju povređuje pravo onog ko zastupa zakon: »Čak i pod pretpostavkom da pojedincu nije naneta ni šteta ni uvreda, ako je učinjeno nešto što je zakonom zabranjeno — to jeste prestup koji traži obeštećenje, zato što je narušeno pravo nadređenog i povređeno dostojanstvo njegovog statusa«48. Zločin, osim što ima svoju neposrednu žrtvu, predstavlja i napad na monarha: napada ga lično, pošto je zakon volja monarhova; ali i fizički, pošto je sila zakona — snaga monarhova. Jer, »da bi jedan zakon mogao da bude na S. P. Hardy, Mes loisirs, t. I, str. 13; t. IV, str. 42; t. V, str. 134. 48 P. Risi, Observations sur les matières de jurisprudence criminelle, 1768, erp. 9, pozivajući se na Cocceius, Dissertationes ad Grotium, XII, § 545. 47

snazi u ovom kraljevstvu, nužno je morao poticati neposredno od monarha, ili bar biti potvrđen njegovim pečatom« 49. Uloga monarha ne svodi se, znači, na arbitriranje između dva protivnika i čak je mnogo više od zaštite svačijih prava; ona je, naime, neposredni odgovor onome koji ga je uvredio. »Učešće vrhovne vlasti u kažnjavanju zločina bez sumnje je jedan od osnovnih elemenata deljenja pravde« 50. Kazna, prema tome, ne može da se svede na puko obeštećenje, niti je čak samerljiva sa učinjenom štetom; u kažnjavanju uvek mora da postoji bar jedan deo koji pripada monarhu: čak i kada se kombinuje sa predviđenom odštetom, taj deo predstavlja najvažniji element kažnjavanja zločina. A taj je deo, već po sebi, složen: s jedne strane, on podrazumeva naknadu štete nanete kraljevstvu (unošenje nereda i loš primer su tako velike povrede da nisu ni samerljive sa štetom nanetom pojedincu); s druge strane, taj deo podrazumeva i osvetu kralja za uvredu nanetu njegovoj ličnosti. Pravo na kažnjavanje je, znači, jedan vid monarhovog prava da zarati protiv svojih neprijatelja: kažnjavanje spada u ono »pravo mača, u onu apsolutnu vlast nad životom i nad smrću koju rimsko pravo naziva merum imperium; na osnovu toga vladar obezbeđuje sprovođenje svoga zakona, naređujući kažnjavanje zločina«51. Međutim, kazna je i vrsta osvete, istovremeno i lične i javne, pošto je u zakonu, u izvesnom smislu, prisutna fizičko-politička snaga vladara: »Već iz same definicije zakona vidi se da on ne nastoji samo da zabrani, nego i da se osveti zbog nepoštovanja svoga autoriteta, i to kažnjavanjem onih koji prekrše njegove zabrane«52. U najregularnijem kažnjavanju, u nadoslednijem poštovanju pravnih formi, vladaju aktivne sile osvete. Javno mučenje ima, znači, pravno-političku funkciju. Reč je o ceremonijalu kojim se ponovo uspostavlja na trenutak narušena vrhovna vlast, sada obnovljena i pokazana u svom punom sjaju i snazi. Javno pogubljenje, ma koliko da je rutinsko i svakodnevno, spada u niz velikih rituala načas pomračene i opet uspostavljene vlasti (krunisanje, ulazak kralja u osvojeni grad, potčinjavanje pobunjenika); preko zločina koji je omalovažio vladara, javnim pogubljenjem se pred očima svih prikazuje nepobediva snaga. Njegov cilj nije toliko ponovno uspostavljanje ravnoteže, koliko isticanje krajnje asimetrije između pojedinca koji se usudio da prekrši zakon i, sa druge P. F. Muyart de Vouglans, Les Lois criminelles de France, 1780, str. XXXIV. D. Jousse, Traité de la justice criminelle, 1777, str. VII. P. F. Muyart de Vouglans, Les Lois criminelles de France, 1780, str. XXXIV. Ibid. 48

strane, svemoćnog monarha koji pokazuje svoju snagu. Iako naknada privatne štete izazvane prestupom treba da bude srazmerna oštećenju, iako presuda treba da bude pravična, kažnjavanje ne sme da pruži prizor odmerenosti, već neravnoteže i preteranosti; u kaznenoj liturgiji vlast i njena intrinsična nadmoć moraju se pokazati na što upečatljiviji način. Ta nadmoć nije samo pravne prirode, nego i fizičke: svom svojom snagom monarh se obrušava na telo svog protivnika i pobeđuje ga. Kršeći zakon, prestupnik je povredio samu ličnost vladara koji se sada — ili bar oni na koje je preneo svoju snagu — dočepao tela osuđenika da bi ga pokazao žigosanog, pobećenog, slomljenog. Kaznena ceremonija je, dakle, u celosti »terorišuća«. Kada su započeli polemiku sa reformatorima, pravnici 18. veka su dali restriktivno i »modernističko« tumačenje fizičke okrutnosti pri kažnjavanju: stroge kazne su potrebne da bi se njihov primer urezao duboko u ljudsko srce i pamćenje. Međutim, javna mučenja sve do tog trenutka nije podržavala ideja ekonomisanja primerom, u smislu koji će to dobiti u vreme ideolog§ (da je prikazivanje kazne važnije od samog zločina), nego politika zastrašivanja: svi treba da osete, preko tela zločinca, ničim ograničeno prisustvo monarha. Javnim mučenjem se nije ponovo uspostavljala pravda; njime se oživljavala vlast. U 17. veku, na i početkom 18. stoleća, javno mučenje nije dakle predstavljalo, sa svojom pozornicom strave, nekakav još neizbrisan trag ranijih epoha. Ynečatljiv prizor njegove okrutnosti, nasilje nad telom, krajnja neravnoteža sukobljenih snaga, brižljivo negovan ceremonijal, ukratko — čitav njegov aparat — ulazio je u okvir političkog dejstva kaznenog sistema. To nam omogućava da razumemo neka svojstva liturgije javnih mučenja: pre svega, značaj rituala koji se javno prikazivao u svoj svojoj raskoši. Ništa od tog trijumfa zakona nije smelo da ostane skriveno. Iako je redosled postupaka bio odavno utvrđen i uvek isti, on je bio toliko značajan deo kaznenog mehanizma da ga je svaka presuda redovno navodila: prolazak gradom, zaustavljanja na raskršćima i pred crkvenim portama, javno čitanje presude, padanje na kolena, izjave kajan>a zbog uvrede nanete Bogu i kralju. Ponekad je sam sud odlučivao o protokolarnim pitanjima: »Stražari će jahati prema sledećem rasporedu: na čelu će biti dva policijska narednika; zatim mučeni; posle njega će Bonfor i Le Kop s leve strane koračati zajedno, praćeni sudskim činovnikom; na taj način doći će do pijačnog trga, na kom će mestu presuda biti izvršena«53. Taj pomno pripremljen ceremonijal nije bio samo 53

Navedeno u: A. Sorre, Documents pour servir à l'histoire de la torture judiciaire

en Bretagne, 1896, str. 7.

49

pravosudne, nego i sasvim izričito vojne prirode. Kraljevo pravosuđe se prikazivalo kao oružano pravosuđe. Mam koji kažnjava krivca istovremeno je mač koji razara neprijatelje. Čitav vojni aparat okružuje gubilište: stražari na konjima, žandari, policijski službenici, vojnici. Time se, naravno, sprečava bekstvo ili napad ocyberancâ, kao i mogućnost da narod, saosećajući ili razjarivši se, pokuša bilo da ih spase ili odmah zatuče; međutim, time se istovremeno podseća na to da u svakoma zločinu postoji i element pobune protiv zakona, te da je zločinac kral>ev neprijatelj. Iz svih tih razloga — bilo da oni predstavljaju mere opreza u posebnim okolnostima, ili su pak funkcionalni za odvijanje rituala — javno pogubljenje nije samo pravosudni čin, nego i pokazivanje snage; bolje rečeno, tu se pravosuđe pokazuje kao fizička, materijalna i zastrašujuća snaga monarhova. Ceremonija javnog mučenja upečatljivo svima pokazuje snagu vrhovne vlasti koja je svoju moć prenela na zakon. Kao ritual oružanog zakona — u kojem se vladar pokazuje u svojoj dvostrukoj ulozi pravosudnog i ratnog poglavara istovremeno — javno pogubljenje ima takoće dva vida: borbu i pobedu. S jedne strane, ono je svečana završnica rata između zločinca i monarha, rata čiji se ishod unapred znao; ono treba da pokaže neograničenu moć vladara nad onima koje je pokorio. Nesrazmera, odnosno nepromenljiva neravnoteža u odnosu snaga, bila je jedna od osnovnih funkcija javnih mučenja. Telo koje je zbrisano, pretvoreno u pepeo i razvejano na vetru, telo koje je komad po komad razarala neograničena vrhovna vlast, predstavlja krajnji domet kazne ne samo u idealnom već i u stvarnom smislu. Svedočanstvo o tome pruža čuveno javno mučenje Masole u Avinjonu, jedno od prvih što je izazvalo gnušanje savremenika. Bilo je to naizgled paradoksalno mučenje pošto se gotovo u potpunosti odvijalo posle smrti, a uloga pravosuđa se svela na čudovišno razmetanje nad lešom, na ritualni hvalospev vlastitoj snazi. Osuđenik je, sa povezom preko očiju, vezan za stub; svuda unaokolo, na gubilištu, nalaze se koci sa gvozdenim kukama. »Ispovednik šapuće nešto mučenome na uho i zatim ga blagosilja; odmah potom dželat gvozdenim maljem, poput onih koje koriste u klanicama, svom snagom zadaje udarac nesrećniku po slepoočnici, i ovaj pada mrtav: tada mu mortis exactor velikim nožem prereže grkljan, iz kojeg šikne krv i sveg ga oblije; taj je prizor užasno videti; a onda ga raseca celom dužinom sve do peta, otvara mu utrobu odakle vadi srce, džigericu, slezinu i pluća, koje kači na gvozdenu kuku; zatim ga secka na komade koje stavlja na ostale kuke onim redosledom kojim ih je odrezao, kao što se to čini sa životinjom. Pa neka dalje gledaju

50

oni koji mogu da izdrže takav prizor«54. Beskonačno razaranje tela, i to na način koji jasno podseća na klanicu, postaje ovde predstava za gledaoce: svaki komad se izlaže tako da bude svima vidljiv. Javno mučenje se vrši u okviru ceremonijala trijumfa; ono međutim sadrži, kao dramsko jezgro u svom jednoličnom toku, scenu sukoba: to je trenutna i neposredna akcija dželata nad telom »mučenoga«. Ta je akcija, razume se, kodifikovana, pošto običaj — a često izričito i sama presuda — propisuje njene osnovne epizode. Ipak, ona je u sebi sačuvala neka svojstva borbe. Egzekutor nije samo lice koje sprovodi zakon, već i neko ko pokazuje snagu; on je .zastupnik jedne sile koja se suprotstavlja, da bi je pobedila, sili zločina. On je materijalni, fizički protivnik toga zločina. Ponekad umoljiv, a ponekad ogorčeni protivnik. Damuder se žalio, zajedno sa mnogim svojim savremenicima, da dželati postupaju »krajnje okrutno prema mučenim prestupnicima, udarajući ih i ubijajući kao što bi činili sa životinjom«55. Taj običaj će se zadržati još vrlo dugo56. Ceremonija javnog mučenja sačuvala je neke elemente izazova i dvoboja. Ako celat trijumfuje, ako uspe da jednim udarcem otkine glavu koju su mu naložili da odrubi, on je »pokazuje narodu, postavlja na zemlju i zatim pozdravlja gledaoce, koji pljeskanjem izražavaju divljenje njegovoj veštini«57. Obrnuto, ukoliko omaši i ne uspe da valjapo ubije, on može da bude kažnjen. Takav je bio slučaj sa Damjenovim dželatom: pošto nije umeo da svoga mučenoga propisno raščereči, bio je prinuđen da mu udove odseče nožem; zato su konji za mučenje, obećani mu na poklon, zaplenjeni u korist siromašnih. Nekoliko godina kasnije dželat iz Avinjona je previše namučio trojicu razbojnika, iako veoma opasnih, koje je trebalo da obesi; gledaoci se ljute; prijavljuju ga; da bi bio kažnjen, ali i spasen od narodne odmazde, poslat je u zatvor58. Iza ovog kažnjavanja nespretnog dželata nazire se doskorašnji običaj da se osuđenik pomiluje ako kojim slučaA. Bruneau, Observations et maximes sur les matrières criminelles, 1715, str. 259. J. de Domhoudère, Pratique judiciaire ès causes civiles, 1572, str. 219. 56 Sudske novine (La Gazette des tribunaux) od 6. jula 1837. godine izveštavaju, prema Glosterskom dnevniku (Journal de Gloucester), o »svirepom i odvratnom« ponašanju jednog dželata koji je, pošto je osuđenika obesio, »dohvatio leš za ramena, silovito ga okrenuo ka sebi i dobro ga izudarao, rekavši mu: “Stara huljo, jesi li sad načisto mrtav?” A zatim je, okrenuvši se gomili, podrugljivim tonom dobacivao najnepristojnije stvari«. 57 Takav prizor zabeležio je T. S. Gelet (T. S. Gueulette), prilikom pogubljenja žandara Montinjija (Montigny) 1737. godine. Upor. R. Anchel, Crimes et châtiments au XVIIIe siècle, 1933, str. 62—69. Упop. L. Duhamel, Les Exécutions capitales à Avignon, 1890, str. 25.

51

jem pogubljenje ne uspe. U nekim je zemljama takav običaj bio jasno ustanovljen59. Narod je često očekivao da se to primeni, na bi štitio osuđenika koji na taj način umakne smrti. Da bi se iskorenio taj običaj i takvo iščekivanje, trebalo je iskoristiti poslovicu »od vešala se ne može uteći« i postarati se da odsad smrtne presude sadrže izričita uputstva: »da bude obešen i davljen dok ne nastupi smrt«, »dok se život ne ugasi«. Pravnici kao što su Serpijon i Blekston usred 18. veka uporno ističu činjenicu da celatov, neuspeh ne sme značiti da je osuđenikov život spasen60. U ceremoniji pogubljenja još se razabiru zaostaci Božjeg suda i iskušavanja. Tako je prilikom suočenja sa osuđenikom dželat bio neka vrsta kraljevog borca i zastupnika. Zastupnika, međutim, nepriznatog i osporavanog: tradicija je izgleda nalagala da se zapečaćena pisma za dželata ne stave na sto, nego bace na zemlju. Poznate su mnoge zabrane kojima je bila okružena ta »preko potrebna« a ipak »protivprirodna služba«61. Iako je predstavljao, u izvesnom smislu, mač kojim kralj deli pravdu, dželat je sa svojim protivnikom delio sramotu. Vrhovna vlast koja mu je nalagala da ubije, i koja je preko njega zadavala udarce, nije u njemu bila prisutna; nije se poistovećivala sa njegovom ostrvljenošću. I ona upravo nikada ne bi blesnula takvim sjajem kao kada bi odlukom o pomilovanju prekinula egzekutora usred posla. Pošto bi obično presudu od izvršenja delilo vrlo kratko vreme (često svega nekoliko sati), pomilovanje je najčešće stizalo u poslednjem času. Ceremonija se sigurno i odvijala tako sporo baš da bi se ostavilo mesta za ovu mogućnost62. Osuđenici su se tome nadali i zato su, da bi dobili na vremenu, tek pod samim vešalima tvrdili da imaju nešto da otkriju. Kada je narod želeo pomilovanje za osuđenika, uzvikivao bi svoj zahtev, nastojao da odgodi poslednji trenutak, vrebao da li nailazi glasnik sa pismom zapečaćenim zeU Burgonji, na primer. Upop. Chassanée, Consuetudo Burgundi, list 55. 60 F. Serpillon, Code criminel, 1767, t. III, str. 1100. Blekston: »Jasno je da ako zločinac, osuđen na kaznu vešanja dok ne nastupi smrt, sačuva život zahvaljujući nespretnosti dželata ili neke druge osobe, šerif mora da ponovi egzekuciju pošto presuda nije izvršena; a ako bi nas ponelo to lažno milosrđe, otvorili bismo mogućnost za bezbroj tajnih sporazuma« (Blackstone, Commentaire sur le Code criminel d’Angleterre, francuski prevod, 1776. str. 201). 61 Ch. Loyseau, Cinq livres du droit des offices, izdanje iz 1613. godine, str. 80-81. 62 Upop. S. P. Hardy, 30. januar 1769, str. 125 prvog toma, koji je štampan; 14. decembar 1779, IV, str. 229; R. Anchel, Crimes et châtiments au XVIII e siècle, str. 162—163, izveštava o slučaju Antoana Bulteksa (Antoine Bouileteix) koji je već pod vešalima kada stiže konjanik sa čuvenim papirom. Narod viče »živeo 52

lenim voskom; čak se, ako je bilo nužno, pretvarao da ga je ugledao kako dolazi (ovo se dogodilo na pogubljenju osuđenih za pobunu povodom otmice dece, 3. avgusta 1750). Monarh je prisutan pri izvršenju kazne ne samo kao sila koja se sveti zbog narušenog zakona, nego i kao vlast koja može da ukine i zakon i osvetu. Jedino on suvereno odlučuje o tome kako da spere nanetu mu uvredu; ako je preneo na sudove svoju moć da deli pravdu i kažnjava, on tu moć nije otuđio nego ju je u celosti zadržao, na kaznu može da ukine ili je pak učini još težom. Javno mučenje, u svom ritualizovanom obliku kakav još postoji u 18. veku, treba sagledati i kao delotvorni politički činilac. Ono je logični deo kaznenog sistema u kojem monarh posredno ili neposredno zahteva kažnjavanje, odlučuje o kaznama i nalaže njihovo izvršenje, u onoj meri u kojoj je câM, posredstvom zakona, povređen zločinom. U svakom prestupu postoji crimen majestatis, a u najsitnijem prestupniku — mali mogući kraljeubica. A kraljeubica nije ništa drugo do totalni i apsolutni zločinac, pošto umesto da napada, kao bilo koji prestupnik, neku odluku ili posebnu volju vrhovne vlasti, on napada njenu suštinu fizički oličenu u monarhu. Idealna kazna za kraljeubicu morala bi da bude zbir svih mogućih vidova mučenja. Bila bi to beskonačna osveta: u svakom slučaju, u francuskim zakonima nije postojala utvrđena kazna za tako čudovišno zlodelo. Za Ravajaka* je bilo potrebno smisliti spoj najsurovijih kazni ikada dosućenih u Francuskoj. Za Damjena su hteli da izmisle nešto još svirepije. Ponuđeni predlozi su, mećutim, ocenjeni kao manje savršeni. Zato je ponovljena Ravajakova kazna. Čak valja priznati da je ona bila umerena u poređenju sa načinom na koji je 1584. ubica Gijoma iz Oranža prepušten beskonačnoj osveti. »Prvoga dana je odveden na trg, gde je zatekao kazan pun ključale vode; tu mu je zaronjena ruka kojom je naneo udarac. Sutradan mu je ruka odsečena; on ju je, pošto mu je pala pred noge i tu ostala, odgurnuo niz gubilište; trećega dana su mu klještima čupali meso sa grudi i prednjeg dela druge ruke; četvrtoga su mu opet čupali meso klještima, pozadi s ruke i sa stražnjice; i tako je svakodnevno taj čovek mučen TOKOM osamnaest dana«. Poslednjeg dana je razapet na točku i »topuzovan«. Šest sati kasnije još je tražio vode, ali mu je nisu dali. »Najzad je krivični sudija zamoljen da naredi da osuđenog dokrajče i zadave, kako mu duša ne bi, iz očajanja, zalutala«63. * Fransoa Ravajak (1578—1610), ubica Anrija IV (prim. prev.). Brantôme, Mémoires. La vie des hommes illustres, izdanje iz 1722. godine, t. P, str. 191—192. 63

53

* **

Javna mučenja, van ikakve sumnje, nisu postojala samo zahvaljujući svom unutrašnjem ustrojstvu, nego su bila povezana i sa mnogo čim drugim. Ruše i Kirhajmer s pravom u njima vide odraz proizvodnog sistema u kojem radna snaga, i dakle ljudsko telo, nema onu upotrebljivost niti tržišnu vrednost koju će dobiti u doba industrijske privrede. Izvesno je, takođe, da je »prezir« prema telu povezan sa opštim stavom prema smrti; a u tom stavu mogu se prepoznati kako vrednosti svojstvene hrišćanstvu, tako i određene demografske te, unekoliko, biološke prilike: pustošenja koja su ostajala iza boleština i gladi, povremeno desetkovanje stanovništva epidemijama, veoma visoka stopa smrtnosti dece, nestalnost bio-ekonomske ravnoteže — sve je to činilo smrt bliskom. Da bi se ona integrisala i prihvatila, a njena stalna agresivnost nekako osmislila, oko nje su pokretani razni rituali. Analiza razloga zbog kojih su se javna mučenja tako dugo održala zahtevala bi, takođe, da se razmotre činjenice vezane za date okolnosti; ne smemo zaboraviti da je uredba iz 1670. godine, po kojoj se krivično pravo upravljalo sve do uoči revolucije, na određenim mestima još pooštrila strogost ranijih ukaza. Pisor, koji je među poverenicima zaduženim da pripreme tekstova zakona zastupao kralja, nametnuo je takvu njenu strogost uprkos nekim magistratima kao što je bio Lamoanjon; naime, mnoštvo pobuna do kojih je još dolazilo polovinom 17. veka, negodovanja koja su pretila da prerastu u građanske ratove, nastojanja kralja da nametne svoju vlast sudu — dobrim delom objašnjavaju postojanost tog »čvrstog« kaznenog poretka. To su opšti i, u neku ruku, spoljašnji razlozi nužni za razumevanje mučiteljskog kaznenog sistema; oni objašnjavaju zašto su bile moguće i tako se uporno održale fizičke kazne, kao i činjenicu da su protesti protiv njih bili slabi i prilično retki. Međutim, sada na osnovu toga treba pokazati tačnu funkciju javnog mučenja. Ako se ono tako duboko urezalo u sudsku praksu, to je zato što otkriva istinu i delotvorpo je za vlast. Ono obezbeđuje vezu između pismenog i usmenog dela procesa, između tajnosti i javnosti, između istražnog postupka i čina priznanja; ono omogućava da se zločin reprodukuje i ponovi na vidljivom telu zločinca; ono dopušta da se zločin, u svom svome užasu, pokaže i poništi. Osim toga, ono stvara od osuđenikovog tela metu suverenove odmazde, polje za manifestaciju vlasti, priliku za afirmisanje neravnoteže CHarâ. Videćemo kasnije da odnos istina-vlast ostaje u središtu svih kaznenih mehanizama, te da se nalazi i u savre54

menim kaznenim sistemima — ali u sasvim drugom obliku i sa veoma različitim učincima. Prosvetitelji 18. veka požuriće da diskvalifikuju javna mučenja, zamerajući im njihovu »svirepost«. Tim terminom su javna mučenja često određivali i sami pravnici, ali bez kritimke namere. Možda je upravo pojam »svireposti« jedan od onih koji najbolje odslikava ustrojstvo mučenja u staroj kaznenoj praksi. Svirepost je, pre svega, svojstvo pojedinih krupnih zločina: ono se odnosi na izvestan broj prirodnih ili pozitivnih, božanskih ili ljudskih zakona koje ti zločini krše; na sablažnjivu razmetljivost ili, naprotiv, podmuklo lukavstvo sa kojim su izvršeni; na rang i status osoba koje su bile njihovi počinitelji ili žrtve; na nered koji oni pretpostavljaju ili povlače za sobom, na užas koji izazivaju. Zato kažnjavanje, u onoj meri u kojoj pred svima mora da obelodani zločin u svoj njegovoj strogosti, sada treba da preuzme tu svirepost: mora da je jasno pokaže pomoću priznanja, izjava i natpisa koji je čine javnom; mora da je reprodukuje u ceremonijama koje tu svirepost očituju na telu krivca, u vidu poniženja i patnje. Svirepost je onaj deo zločina koji kazna ponavlja u javnom mučenju, da bi ga pokazala i dokraja obelodanila: ona je figura inherentna mehanizmu koji proizvodi, u središtu same kazne, vidljivu istinu o zločinu. Javno mučenje je deo postupka kojim se ustanovljuje realnost onoga što se kažnjava. Međutim, postoji još nešto: svirepost jednog zločina je istovremeno silovitost izazova upućenog vladaru; a to će, sa svoje strane, izazvati odgovor kojim treba da se nadiđe ta svirepost, da se ona nadvlada, da se pobedi pomoću krajnosti koja je poništava. Svirepost prisutna u javnom mučenju ima, prema tome, dvostruku ulogu: ona je načelo povezanosti zločina sa kaznom, a sa druge strane podrazumeva pooštravanje kazne u odnosu na zločin. Ona u isti mah obezbeđuje blesak istine i sjaj vlasti; ona je ritual završnog dela istrage i ceremonija u kojoj suveren trijumfuje. Ona obe ove stvari povezuje na telu podvrgnutom mučenju. Kaznena praksa 19. veka nastojaće da što je moguće više odvoji »mirno« traganje za istinom od nasilja pri kažnjavanju, koje se ne može sasvim iskoreniti. Ukazivaće se na to da su zločin koji treba sankcionisati i kazna koju nalaže javna vlast dve raznorodne, odvojene stvari. Između istine i kažnjavanja će smeti da postoji isključivo legitimni posledični odnos. Vlast koja sankcioniše više ne sme da bude ukaljana zločinom još težim od onoga koji je htela da kazni. Ona mora da ostane nedužna i posle kazne koju dosućuje. »Požurimo i što pre zabranimo takva javna mučenja. Ona su dostojna jedino 55

onih krunisanih čudovišta koja su vladala Rimom« 64. Msćutim, prema kaznenoj praksi iz prethodne epohe, ni bliskost koja je u javnom mučenju postojala između vladara i zločina, ni činjenica da su se tu mešali »dokazni postupak« i sama kazna, nisu bile posledica varvarske zbrke; tu se radilo o mehanizmu svireposti i svemu što je on nužno uslovljavao. Svirepost ispapgganja omogućavala je svemoćnoj vlasti da ritualno potčini besramnike. Činjenica da prestup i kažnjavanje međusobno ogapte i povezuju se kroz svirepost, nije se javila kao posledica prećutno odobrenog zakona odmazde. Ona je bila, u kaznenim obredima, rezultat određenih mehanizama vlasti: vlasti koja ne samo da ne krije svoje neposredno dejstvo na tela, već svojim fizičkim manifestacijama postaje slavnija i sve jača; vlasti koja se potvrđuje kao oružana vlast, i čije funkcije u održavanju reda nisu sasvim odvojene od njenih ratnih funkcija; vlasti koja propise i obaveze vrednuje kao lične veze, čije kršenje predstavlja uvredu i zahteva osvetu; vlasti koja nepokornost smatra za neprijateljski akt, za početak pobune, načelno slične građanskom ratu; vlasti koja ne mora da dokazuje zbog čega primenjuje svoje zakone, već samo treba da pokaže ko su joj neprijatelji, i kakva im neobuzdana sila preti; vlasti koja, u nedostatku neprekidnog nadzora, nastoji da obnavlja svoje dejstvo time što će svoje pojedinačne manifestacije učiniti što upečatljivijim; vlasti koja se čeliči tako što ritualno obznanjuje svoju realnu nad-vlast. * *

*

Meby svim razlozima zbog kojih će kažnjavanja koja se nisu stidela svoje »svireposti« biti zamenjena kaznama koje traže da im se oda priznanje zbog »humanosti«, postoji jedan razlog koji treba odmah razmotriti jer je, kada su u pitanju javna mučenja, unutrašnje prirode: istovremeno je element njihovog funkcionisanja i načelo stalnog nereda. Glavnu ulogu u ceremonijama javnih mučenja ima narod, čije je stvarno i neposredno prisustvo neophodno za njihovo izvršenje. Mučenje za koje bi se znalo ali koje bi se odvijalo u tajnosti, ne bi baš imalo smisla. Da bi primer bio delotvoran nije bilo dovoljno stvoriti svest o tome da će i najmanji prekršaj gotovo sigurno biti kažnjen, nego je trebalo izazvati i strah pomoću prizora u kojem se vlast ostrvljuje

64

str. 61. 56

C. E. de Pastoret, povodom kazne za kraljeubice, Des lois pénates, 1790, II,

na krivca: »U oblasti krivičnog pravosuđa najteže je câMO kažnjavanje: ono je cilj i završni deo procesa, i jedini korisni rezultat, ako se да primer i ulije strah, onda kada je kazna dobro izvršena nad okrivljenim«65. Y tom prizoru straha, uloga naroda je dvostruka. Njega zovu da bude posmatrač: pozivaju ga da prisustvuje izlaganju tela i javnim pogubljenjima; stubovi srama, vešala i gubilišta podižu se na trgovima ili kraj puteva; događa se da leševe osuđenika posle mučenja izlažu nekoliko dana svima na videlo, na mestima njihovih zločina. Potrebno je ne samo da ljudi znaju, nego i da se uvere svojim očima. I to zato što treba da se uplaše, ali i zato što treba da budu svedoci, da jemče za izvršenje kazne; osim toga, oni moraju, u izvesnoj meri, u kažnjavanju i da učestvuju. Biti svedok kazne je stečeno i zahtevano pravo; mučenje sprovedeno daleko od očiju javnosti je privilegija, i često se sumnja da se ono tada ne odvija onako strogo kako bi trebalo. Uklanjanje žrtve u poslednjem trenutku izazivalo je proteste. Glavni poštanski blagajnik, koga su najpre javno izložili zbog ubistva žene, kasnije je sklonjen od pogleda gomile; »popeli su ga u jednu kočiju na trgu; da nije imao dobru pratnju, mislimo da bi bilo teško zaštititi ga od napada svetine, koja je urlala protiv njega«66. Obešenoj Lekomba pokrili su lice »nekom vrstom kukuljice«; imala je »maramu preko glave i vrata, zbog čega gledaoci gunđaju, govoreći da to nije zločinka Lekomba«67. Narod zahteva svoje pravo na uvid u mučenje, da bi utvrdio kako se ono odvija i nad kime je izvršeno68. On ima pravo i da u njemu učestvuje. Osuđenik koga dugo vodaju, pokazuju i ponižavaju, čiji zločin, u svom svome užasu, više puta ponavljaju, izložen je pogrdama, a ponekad i napadima posmatrača. U osvetu monarha pozvana je da se uvuče i osveta naroda. To ne znači da se prva temelji na ovoj drugoj, te da kralj treba sebi da prilagodi narodnu odmazdu, nego da narod mora svojim učešćem pomoći kralju kada se on »sveti svojim neprijateljima« — čak i pogotovo onda kada su ti neprijatelji iz naroda. Postoji neka vrsta »gubilišne obaveze« koju narod duguje kralju i njegovoj osveti. Ta je »obaveza« bila predviđena u starim zakonima; 65 A. Bruneau, Observations et maximes sur les affaires criminelles, 1715, nepaginirani predgovor za prvi deo. 66 S. P. Hardy, Mes loisirs, I, štampani tom, str. 328. 67 T. S. Gueulette, navedeno u: R. Anchel, Crimes et châtiments au XVlIle siècle, str. 70—71. 68 Kada je prvi put upotrebljena giljotina, Pariska hronika (Chronique de Paris) izveštava da se narod žalio da ništa ne vidi i da je uzvikivao »Vratite nam naša vešala« (upor. J. Laurence, A history of capital punishment, 1432, str. 71 i dalje).

57

ukaz iz 1347. o bogohulnicima propisivao je da će oni biti izloženi na stubu srama »od prvih zvona od samrtnog časa. Mogu se gaćati blatom i svakojakim ostalim đubretom, ali ne i kamenicama IJŠ čime drugim što može da ozledi... Idući put, u slučaju ponovljenog prestupa, zahtevamo da takav bude stavljen na stub srama, i to svečanog pijačnog dana, te da mu se raseče gornja usna tako da se pojave zubi«. U 17. veku ovakav vid učešća u javnom mučenju sigurno se samo usputno toleriše, uz nastojanje da se ograniči jer podstiče varvarsko ponašanje i uzurpira kaznenu vlast. Međutim, to je bio tako nerazdvojni deo opšte organizacije javnih mučenja da se nije mogao sasvim ukinuti. U 18. veku se još viđaju prizori kao onaj koji je pratio javno mučenje Montinjija: dok je celat ubijao osuđenika, prodavačice ribe na tržnici pronosile su unaokolo lutku odrubljene glave69. Često je valjalo »zaštititi« zločince od gomile kroz koju su morali lagano da prođu — da bi u isti mah poslužili i kao primer i kao meta, kao moguća pretnja i kao obećani, ali istovremeno zabranjeni plen. Pozivajući svetinu na manifestaciju svoje moći, monarh je na trenutak tolerisao ovakva nasilja, koristeći ih kao znak odanosti; međutim, odmah bi ih i ograničio, suprotstavljajući im vlastite privilegije. Jer upravo na takvom mestu, privučen prizorom kojem je cilj da ulije strah, narod može iznenada ispoljiti svoje neslaganje sa kaznenom vlašću, a ponekad i svoj revolt. Sprečavanje pogubljenja koje se smatra nepravičnim, otimanje osućenika iz dželatovih ruku, nasilno dobijanje odluke o njegovom pomilovanju, eventualno gonjenje egzekutora i napad na njih, neizbežno psovanje sudija i urlanje protiv presude — sve je to deo narodnih običaja koji osvajaju, prožimaju i neretko remete ritual javnih mučenja. Do toga, naravno, posebno često dolazi kada se presudama sankcionišu pobune: takav slučaj je bio posle afere oko otmice dece, kada je gomila htela da spreči pogubljenje trojice pretpostavljenih pobunjenika, osućenih na vešanje na groblju Sen Žan »zbog toga što ima manje izlaza i prolaza za nadziranje«70; zastrašeni dželat 69

godine.

70

T. S. Gueulette, navedeno u: R. Anchel, str. 63. Dogaćaj se zbiva 1737.

Marquis d’Argenson, Journal et Mémoires, VI, str. 241. Upor. Barbier, JourIV, str. 455. Jedna od prvih epizoda čitave afere sasvim je, uostalom, tipična za narodne nemire do kakvih u 18. veku dolazi oko krivičnog pravosuđa. Glavni policijski narednik Berije (Vepueg) organizovao je otmicu »nezakonite vanbračne dece«; žandari pristaju da ih vrate roditeljima »samo za novac«; pronosi se glas da taj novac ide za kraljeva uživanja. Uhvativši jednog doušnika, gomila ga ubija »krajnje nečovečno i divljački«, »odvlačeći ga mrtvog sa užetom oko vrata pred G. Berijea«. A taj doušnik je bio lopov nal,

58

T.

odvbzao je jednog osuđenika; žandari su pripucali. Takav slučaj je bio i posle Žitne pobune 1775; ili još 1786, kada su nadničari, nakon pohoda na Versaj, rešili da oslobode sve svoje uhapšene. Osim ovih slučajeva, gde su nemiri izbili ranije i nezavisno od dosuđene kaznene mere, postoje mnogi primeri nereda neposredno izazvanih presudom ili pogubljenjem. To su sitna, ali bezbrojna »uzbuđenja oko gubilišta«. Y svome najprostijem obliku, ovakvi nemiri počinju uzvicima ohrabrenja i ponekad jednoglasnim klicanjem osuđeniku, iggo traje do samog čina pogubljenja. Sve vreme TOKOM IZlaganja osuđenika i njegovog vodanja kroz grad pomaže mu »saučešće onih koji su nežna srca, te pljeskanje, divljenje i zavist neustrašivih i okorelih«71. Gomila se gura oko gubilišta ne samo da bi prisustvovala patnjama osuđenika ili da bi izazvala dželatov bes, nego i da bi čula kako onaj koji više nema šta da izgubi psuje sudije, zakone, vlast, crkvu. Javno mučenje dopušta osuđeniku ove kratkotrajne saturnalije, kada više ništa nije zabranjeno niti kažnjivo. Pod okriljem nailazeće smrti zločincu je dozvoljeno sve da kaže, a prisutnima da povlađuju. »Kada bi postojali anali u kojima bi se brižljivo beležile poslednje reči osuđenika stavljenih na muke i kada bi se čovek odvažio da to iščita, kada bi se samo propitala ova prosta svetina koju okrutna radoznalost okuplja oko gubilišta, videlo bi se da svaki krivac razapet na točku umire optužujući nebesa zbog bede koja ga je odvukla u zločin, zamerajući sudijama njihovo varvarstvo, proklinjući prateću crkvenu službu i huleći na Boga čiji je ona zastupnik«72. U ovakvim pogubljenjima, gde treba da se prikaže koliko je zastrašujuća monarhova vlast, dolazi, međutim, do karnevalskog izvrtanja uloga: moćnici su izvrgnuti ruglu, a zločinci pretvoreni u heroje. Njihovom hrabrošću, kao i njihovim plačem ili kricima, blate se jedino zakoni; ljaga ima povratni smer. Filding to sa žaljenjem primećuje: »Pred prizorom osuđenika koji drhti, ljudi ne misle na beščašće. A koga bi osudili na kaznu vešanja zajedno sa njegovim saučesnikom Rafjaom, da nije prihvatio ulogu pothazivača; mećutim, zbog svog poznavanja čigave zavereničke mreže, bio je potreban policiji i postao je »vrlo cenjen« u svom novom poslu. Ovaj primer pokazuje nekoliko stvari: otpor izazvan relativno novim sredstvom represije, koje ne primenjuje krivično pravosuće, nego policija; tehničku saradnju izmeću prestupnika i policajaca, koja od 18. veka postaje sistematična; pobunu u kojoj narod na sebe preuzima kažnjavanje osuđenika koji je nečasno izmakao kazni. 71 N. Fielding, An inquiry, u: The Causes of the late increase of Robbers, 1751, str. 61. 72 A. Boucher d’Argis, Observations sur les lois criminelles, 1781, str. 128—129. Buše D’Aržis je bio savetnik u Šatleu. 59

još je rope ako se krivac drži gordo i nadmeno«73. Za okupljeni narod koji ovo posmatra uvek postoji, mak i u najstrašnijoj suverenovoj osveti, povod za revanš. Ovo utoliko pre ako se osuda smatra nepravičnom, ili ako je čovek iz naroda osuđen na smrt, i to za zločin koji bi nekome višega porekla ili iz bogatije kuće doneo blažu kaznu. Izgleda da u 18. veku, a možda još i znatno ranije, najniži slojevi naroda više ne trpe izvesne vidove kaznene prakse — što je lako moglo da otvori put prvim nemirima. Pošto najsiromašniji — primećuje jedan magistrat — nemaju mogućnost da budu saslušani na sudu74, oni mogu da se umešaju, i to fizički, tamo gde se pravosuđe javno pokazuje, gde su pozvani kao njegovi svedoci i gotovo kao pomoćnici: da se silovito uključe u kazneni mehanizam i naprave preraspodelu njegovog dejstva, da preusmere nasilje kaznenih rituala. Evo primera nemira izazvanih podešavanjem kazni prema klasnoj pripadnosti: godine 1781. župnika iz Šamprea ubio je jedan mesni vlastelin, čije navodno ludilo sada pohušavaju da dokažu; »razjareni seljaci, pošto su bili veoma privrženi svome pastoru, pokazuju spremnost da se bezobzirno obračunaju sa vlastelinom, preteći da će mu zapaliti zamak... Svi su se s pravom pobunili protiv popustljivosti tužilaštva, koje sudu oduzima mogućnost da kazni tako gnusan zločin«75. Dolazilo je i do pobuna protiv preteških kazni dosuđivanih za česte prestupe koji su uz to smatrani lakšima (krađa sa provalom); zatim, protiv kazni koje sankcionišu odrećene prekršaje vezane za socijalni položaj, kao što je krađa od strane posluge; smrtna kazna za ovaj zločin izazivala je velika nezadovoljstva zato što je posluga bila mnogobrojna i bilo joj je teško da u tom slučaju dokaže svoju nevinost; osim toga, ona je lako mogla da postane žrtva zlonamernosti svojih gospodara; najzad, popustljivost nekih vlastelina koji bi u takvoj prilici zatvarali oči činila je još nepravičnijom sudbinu onih poslužitelja koji bi bili optuženi, osuđeni i obešeni. Njihova pogubljenja su često izazivala proteste76. U Parizu je 1761. došlo do manje pobune zbog sluškinje koja je ukrala parče tkanine svome gospodaru. Iako je vratila ukradeno i uprkos njenim molbama, ovaj nije hteo da povuče tužbu. na dan pogubljenja stanovnici toga kvarta sprečavaju vešanje, zauzimaju prodavnicu dotičnog trgovca i pljačkaju je; služavka je na kraju pomiloN. Fielding, foc. cit., str. 41. S. Dupaty, Mémoire pour trois hommes condamnés à la roue, 1786, str. 247. S. P. Hardy, Mes loisirs, 14. januar 1781, t. IV, str. 394. 76 O nezadovoljstvu izazvanom ovakvim presudama videti u: Hardy, Mes loisirs, t. I, str. 319, str. 367; t. III, str. 227—228; r. IV, str. 180. 60

nana, ali jedna žena, koja umalo nije izbola iglom zlog gospodara, prognana je na tri godine77. Osamnaesti vek je ostao upamćen po velikim sudskim aferama u kojima učestvuju prosvetitelji zajedno sa filozofima i nekim magistratima — Kalasom, Sirvanom, vitezom De La Barom. Manje se, međutim, govori o svim onim narodnim bunama izazvanim postojećom kaznenom praksom. Ti nemiri su, doduše, obično ostajali u okvirima grada ili jedne gradske četvrti. Ipak, njihov značaj nije bio zanemarljiv. Bilo u smislu da su se ti pokreti, začeti u narodu, širili i privlačili pažnju pripadnika viših slojeva koji bi im svojim učešćem davali novu dimenziju (tako su u godinama uoči revolucije najpoznatije tri afere: prva potiče iz 1785. zbog Katarine Epina, lažno nabeđene za oceubistvo; drugu su izazvala trojica iz Šomona pogubljenih na točku, povodom kojih je Dipati 1786. napisao svoju čuvenu raspravu; treći je povod bila Mari Fransoaz Salmon, koju je kao trovačicu sud u Ruanu osudio 1782. na lomaču, ali ni četiri godine kasnije, 1786, nije pogubljena). Bilo što su ti nemiri oko kaznenog pravosuđa i njegovih manifestacija, čiji je 'cilj bio da služe kao primer, održavali stalno nespokojstvo. Koliko je samo puta, da bi se obezbedio mir na gubilištu, valjalo preduzeti mere opreza koje »ozlojećuju narod« i »ponižavajuće su za vlast«78? Bilo je jasno da raskošni prizor kažnjavanja mogu izokrenuti i preusmeriti upravo oni kojima je namenjen. Užas izazvan javnim mučenjima u stvari je samo raspirivao nezakonitosti: u dane pogubljenja rad se prekidao, krčme su se punile, vređana je vlast, a dželat, žandari i vojnici su psovani ili gađani kamenicama; narod je pokušavao da se dočepa osuđenika, bilo da bi ga spasao ili dotukao; dolazilo je do tuča, a metež i znatiželja gomile oko gubilišta predstavljali su za lopove idealnu priliku79. Hajrope je, mećutim — i tu su ove neugodnosti prerastale u pravu političku opasnost — što je baš u tim ritualima, čiji je cilj bio da zločin prikažu gnusnim a vlast nepobedivom, narod osećao najveću moguću bliskost sa kažnjenicima i, kao i oni, najveću moguću ugroženost od strane legalni sile, neuravnotežene i neumerene. Solidarnost najširih slojeva stanovništva sa onima koje bismo nazvali sitnim prestupnicima — skitnicama, lažnim prosjacima, iskvarenom sirotinjom, džeparošima, utajivačima i pre77

Videti u: R. Anchel, Crimes et châtiments au XVIIIe siècle, 1937, str. 226. 78 Marquis d’Argenson, Journal et mémoires, t. VI, str. 241. 79 Ardi opisuje mnoge takve slučajeve; između ostalog, veliku krađu počinjenu baš u kući u kojoj je odseo izvršitelj krivičnog suda da bi prisustvovao jednom pogubljenju. Hardy, Mes loisirs, t. IV, str. 56. 61

prodavcima — očitovala se gotovo neprekidno. O tome svedo* če otpor policijskim pretresima i racijama, proganjanje doušnika, napadi na stražare ili inspektore 80. Zato cilj kaznene i policijske represije sada postaje razbijanje takve solidarnosti. Jer upravo je ona, mnogo više nego vrhovna vlast, mogla da ojača u ceremoniji javnih mučenja, toj neizvesnoj svetkovini u kojoj nasilje u trenu može da bude preusmereno. Reformatori 18. i 19. veka ne zaboravljaju da javna pogubljenja, na kraju krajeva, naprosto ne zastrašuju narod. Jedan od n»ihovih prvih povika biće zahtev da se ona ukinu. Da bismo razumeli kakav je politički problem stvaralo mešanje naroda u ritual javnog mučenja, dovoljno je da navedemo dva slučaja. Prvi se odigrava krajem 17. veka u Avinjonu. Tu nalazimo sve glavne elemente pozorišta svireposti: fizički sukob dželata i osuđenika, preokret TOKOM njihove borbe, napad naroda na mučitelja, pobunu i spasavanje osuđenika, nasilno preusmeravanje kaznenog mehanizma. Trebalo je, naime, obesiti ubicu po imenu Pjer Di For; njemu su se nekoliko puta »noge zaglavile u prečagama« na nije mogao da bude valjano obešen. »Videvši ovo, dželat mu je preko glave prebacio kaput i počeo ga udarati nogom po stomaku i donjem trbuhu. Kada su ljudi shvatili da ovaj suviše pati i pomislili da će ga mučitelj čak zaklati bajonetom ispod kaputa..., poneti sažaljenjem prema mučenome i besom prema dželatu, zavrljačiše kamenice; u taj mah je krvnik oslobodio otvor i bacio mučenoga dole, skočivši mu na ramena i gazeći ga, sve uz pomoć svoje žene koja je ispod vešala vukla obešenoga odozdo za noge, dok mu nije pokuljala krv na usta. Kiša kamenica se, međutim, pojačala i neke su čak obešenoga pogodile u glavu, što je primoralo dželata da tako sunovratno strči sa gubilišta da se spotakao na pola puta, tresnuvši glavom o zemlju. Tada se gomila obruši na njega. On se diže sa bajonetom u ruci, preteći da će ubiti one koji mu se približe; ali, pošto je nekoliko puta pao i pridigao se, umlaćen je do krvi, zadavljen u uličnom odvodu i onda odvučen uz veliko uzbuđenje i gnev naroda do Univerziteta, na odatle na franjevačko groblje. Pretučen je i njegov sluga, koji je sa ranama po glavi i čitavom telu prenet u bolnicu, gde je nekoliko dana kasnije poddegao. U mećuvremenu su se neki stranci i nepoznati ljudi popeli na gubilište i obešenome presekli konopac o kojem je visio duže nego što traje veliki psalm, dok su ga ostali prihvatili odozdo. Istovremeno su polomili vešala, a narod je rasturio dželatovo gubilište... Deca su pojurila da raznesu delove vešala i bace ih u Ronu«. Što se tiče mučenoga, preneli su ga na jedno groblje »da ga se pravosuđe ne bi dočepalo, 80

62

Ynop. D. Richet, La France moderne, 1794, str. 118—119.

a odatle u crkvu Svetog Antonija«. Nadbiskup mu je ukazao milost i naložio da ga prenesu u bolnicu, preporučivši službenicima da mu ukažu posebnu negu. Na kraju, dodaje zapisničar, »tamo smo dali da mu se naprave novo odelo, dva para čarapa i cipele, te smo ga obukli u novu odeću od glave do pete. Svako od naše sabraće dao mu je ponešto: neko košulju, neko rukavice, neko periku«81. Drugi slučaj odigrava se u Parizu vek kasnije, neposredpo posle žitne pobune 1775. godine. Pošto u narodu vlada velika napetost, vlasti žele »valjano« pogubljenje. Između gubilišta i publike, koju brižljivo drže na odstojanju, dvostruki red vojnika obezbeđuje i nadzire predstojeće pogubljenje, s jedne strane, a sa druge, moguću pobunu. Veza je prekinuta: mučenje jeste i dalje javno, ali je u njemu poništena komponenta upečatljivosti i raskoši prizora; bolje rečeno, ona se svela na apstraktno zastrašivanje. Pod zapggitom oružja, na pustom trgu, pravosuđe izvršava pogubljenje krajnje svedenim sredstvima. Ono, doduše, pokazuje smrt koju zadaje, ali samo s visine i izdaleka: »Tek u tri sata popodne postavili su dvoja vešala visokih 18 stopa, sigurno da bi se bolje videla. Već od dva sata trg Grev i čitava šira okolina vrveli su od raznorodnih odreda vojske, konjičkih i pešadijskih; švajcarski gardisti i francuski stražari neprekidno su patrolirali okolnim ulicama. TOKOM pogubljenja niko nije pripušten na trg Grev, a svuda naokolo stajao je dvostruki red vojnika sa bajonetima na puškama, postrojenih leđa uz leđa tako da jedni nadziru spoljašnji, a drugi unutrašnji deo trga; dva su nesrećnika... sve vreme usput vikali da su nevini, pa su istu pesmu nastavili i kada su se popeli na gubilište«82. Da li su, prilikom napuštanja liturgije javnih mučenja, ikakvu ulogu odigrala osećanja čovekoljublja prema osuđenicima? Ono što je, međutim, na strani vlasti u svakom slučaju odigralo svoju ulogu — jeste politički strah pred posledicama koje su ovi dvosmisleni rituali mogli izazvati. * *

*

Ta dvosmislenost se jasno očitovala u onome što bismo mogli nazvati »govorom na gubilištu«. Obredno pogubljenje zahtevalo je od osuđenika da on câм obznani svoju krivicu kroz javno pokajanje, putem natpisa koji bi nosio na sebi i u 81 L. Duhamel, Les Exécutions capitales à Avignon au XVIIIe siècle, 1890, str. 5—6. Ovakve scene dogaćale su se i u 19. veku; videti J. Laurence, A history of capital punishment, 1932, str. 195—198 i str. 56. 82 S. P. Hardy, Mes loisirs, t. III, 11. maj 1775, str. 67.

63

izjavama koje je, svakako pod prinudom, morao da daje. U trenutku pogubljenja izgleda da su mu, između ostaloga, ostavljali mogućnost da govori — ne da bi izjavljivao da je nevin, nego da potvrdi svoj zločin i pravičnost presude. Hronike beleže mnoge takve govore. Jesu li oni bili stvarni? U određenom broju slučajeva — sigurno. A koliko je takvih govora bilo izmišljeno da bi se štampali i delili narodu kao primer i opomena? To je, bez sumnje, bio još češći slučaj. Sme li se verovati, recimo, izveštaju o smrti Marion Le Gof, koja je bila vođa čuvene razbojničke družine sredinom 18. veka u Bretanji? Navodno je na gubilištu izjavila: »Očevi i majke, ovde prisutni, čuLje i počuLje: dobro čuvaLje i vaspitavaLje svoju decu; ja sam kao dete bila lažljiva i lenja; prva moja krađa bio je nožić od šest napa... Kasnije sam potkradala putujuće trgovce i prodavce stoke; na kraju sam postala predvodnik lopovske družine i zbog toga sam ovde. IspričaLje ovo svojoj deci, na neka im to barem služi za primer«83. Takav govor isuviše liči, čak i po korišćenim izrazima, na pouke koje se tradicionalno sreću u lecima, žutoj štampi i jeftinoj literaturi; verovatno je apokrifan, a ne istinit. Međutim, postojanje žanra »poslednje osuđenikove reči« značajno je već samo po sebi. Pravosuđu je bilo potrebno da njegova žrtva, na neki način, potvrdi autentičnost mučenja kojem je bila podvrgnuta. Od zločinca se tražilo da câм blagosilja svoju kaznu, time što će proglasiti gnusnima vlastite zločine; naterali bi ga, kao Žan Dominika Ljanglada, trostrukog ubicu, da izjavi sledeće: »Počujte svi o mome užasnom, nečasnom i kukavnom zločinu počinjenom u gradu Avinjonu, gde je sećanje na mene mrsko jer sam nečovečno povredio sveto pravo prijateljstva«84. U izvesnom smislu, letak i reči umirućeg predstavljaju nastavak procesa; bolje rečeno, oni su produžetak mehanizma kojim je javno mučenje tajnu i pisanu istinu istražnog procesa obznanjivalo na telu zločinca, kroz njegove postupke i govor. Pravosuđu su takvi apokrifi bili potrebni da bi potkrepilo svoju istinu. Njegove presude su na taj način bile okružene svim ovim posmrtnim »dokazima«. Događalo se, takođe, da priče o zločinima i besramnim živsgtima prestupnika budu štampane kao čista propaganda, pre ikakvog suđenja, sa ciljem da se izvrši pritisak na pravosuđe za koje su sumnjali da je previše popustljivo. Udruženje poreznika objavljivalo je, u želji da krijumčare iznese na loš glas, »izveštaje« sa opisima njihovih zločina; tako 1768. go83

Corre, Documents de criminologie rétrospective, 1896, str. 25.Navedeno u: L. Duhamel, str. 32. 84

64

dine protiv izvesnog Montanja, predvodnika krijumčarske družine, Udruženje rastura letke čiji sastavljač câM kaže: »Pripisano mu je nekoliko krađa čija je istinitost prilično neizvesna... Montanja su prikazali kao divlju zver, pravu hijenu za kojom treba poći u lov; glave stanovnika Overnje bile su usijane, na je ideja prihvaćena«85. Međutim, učinak ovakve literature bio je dvosmislen, kao i samo njeno korišćenje. Zahvaljujući mnoštvu zločina naširoko izlaganih, a ponekad i objavi svoga zakasnelog pokajanja, osuđenik bi postajao heroj. U očima sveta on je izgledao kao neko ko vodi borbu protiv zakona, protiv bogatih i moćnih, protiv magistrata, žandarmerije ili stražara, progiv ubiranja poreza i poreznika; sa takvom borbom svako je mogao lako da se poistoveti. Obznanjivani zločini uveličavali su, sve do razmera epopeje, sićušne događaje i borbe koji inače ne bi izišli na videlo. Ako je osuđenik bio prikazan kao pokajnik koji prihvata presudu i traži opropggaj od Boga i ljudi za svoje zločine, svet bi ga smatrao očišćenim od grehova: umirao bi kao svojevrstan svetac. S druge strane, i njegova nepokornost bi ga činila velikim i slavnim; ne popustiti pri javnom mučenju značilo je pokazati snagu koju nikakva vlast ne uspeva da skrši: »Na dan pogubljenja TOKOM javnog pokajanja nisam bio uzbuđen, što je izgledalo neverovatno; najzad sam ceo na krst bez ikakvog straha«86. Kao negativni junak ili zločinac pokajnik, branitelj pravde ili oličenje neukrotive snage, zločinac iz letaka, štampanih novosti, almanaha i petparačke literature samo je prividno poučan slučaj, primer koji ne treba slediti; ispod tog privida, on oličava spomen na sve te borbe i sukobe. Bilo je osuđenika koji su posle smrti postajali neka vrsta svetaca, čija je uspomena slavljena a grob poštovan87. Bilo je onih koji su gotovo bez ostatka svrstani među pozitivne junake. Bilo je i onih čija se slava nije mogla razdvojiti od gnušanja koje su izazvali, nego je i jedno i drugo, u povratnoj sprezi, još dugo bilo vezano za njihov lik. U svoj toj literaturi o zločinima, koja 85

Oblasni arhiv Pi De Doma. Navedeno u: M. Juillard, Brigandage et con-

trebande en haute Auvergne au XVIIIe siècle, 1937, str. 24.

86 Tužbalica Ž. D. Langlada (J. D. Langlade), pogubljenog u Avinjonu 12. aprila 1768. godine. 87 Takav je slučaj bio sa Tangijem (Tanguy), pogubljenim u Bretanji oko 1740. godine. Pre nego što je osućen, počeo je dugi pokajnički govor kakav mu je naložio ispovednik. Je li to sukob između crkvenog i svetovnog pravosuđa? Videti o tome u: A. Corre, Documents de criminologie rétrospective, 1895, str. 21. Kop upućuje na: Trevedy, Une promenade à la montagne de justice et à la

tombe Tanguy.

65

buja oko nekoliko istaknutih figura88, bez sumnje ne treba videti ni čisto »narodski izraz«, niti pak s vrha pokrenut i dogovoren propagandno-moralizatorski poduhvat; naime, ta literatura je bila mesto na kojem su se ukrštala dva učinka kaznene prakse — neka vrsta borbenog fronta oko zločina, njemu odgovarajuće kazne i uspomene na njega. Ako ove pripovesti, istinite priče iz zanimljive prošlosti, mogu da se štampaju i dele narodu, to je zato što se od njih očekuje učinak ideološke kontrole89. S druge strane, ako se one tako željno iščekuju i primaju, ako postaju deo osnovnog štiva narodnih masa, to je zato što narod u njima nalazi ne samo uspomene iz prošlosti nego i tačke oslonca; interes iz »znatiželje« istovremeno je i politički interes. Tako se ovi tekstovi mogu čitati iz više uglova: iz ugla činjenica koje iznose, odjeka koje im daju, slave kojom obavijaju one zločince označene kao »glasovite«, te, naravno, termina koje koriste (valjalo bi proučiti upotrebu pojmova kao što su »nesreća« i »strahota«, ili kvalifikativa »čuven« i »kukavan« u pripovestima poput »Priče o životu, velikim krađama i prepredenostima Gijrija i njegove družine, te o njihovom kukavnom i nesrećnom svršetku«90). Ovu literaturu svakako treba povezati sa »uzbuđenjima oko gubilišta«, gde su se preko tela mučenoga sukobljavali vlast koja sudi i narod koji je svedok, učesnik, te eventualna i »istaknuta« žrtva pogubljenja. Ova ceremonija, ne uspevajući da kanališe odnose vlasti koje je nastojala da ritualizuje, otvorila je prostor za mnoštvo govora i tekstova koji su nastavili isti taj sukob; posmrtno obznanjivanje zločiga opravdavalo je pravosuđe, ali je i veličalo zločinca. Zato će uskoro reformatori kaznenog sistema tražiti zabranu štampanja pomenutih letaka91. Zato je, takođe, u narodu postojalo tako 88 Onih koje R. Mandru naziva dvojicom velikih: Kartuš (Cartouche) i Mandren (Mandrin), a treba im priključiti i Gijrija (Guilleri). (R. Mandrou, De la culture populaire aux XVII e et XVIIIe siècles, 1964, str. 112). U Engleskoj cy sličnu ulogu imali Conatan Vajld (Jonathan Wild), Džek Šepard (Jack Sheppard), Klod Dival (Claude Duval). ' 89 Štampanje i rasturanje almanaha, letaka i sličnog bilo je, u načelu, strogo kontrolisano. 90 Ovaj naslov nalazi se u »Plavoj biblioteci« i Normandije i Šampanje (ynop R. Helot, La Bibliothèque bleue en Normandie, 1928). 91 Videti, na primer, kod Ljakretela: »Da bi se zadovoljila naša potreba za jakim uzbućenjima, da bi neki primer ostavio duboki utisak, puštaju se u opticaj te užasne pripovesti o zločincima koje preuzimaju narodni pesnici i nadaleko šire njihovu slavu. Ova je porodica jednog dana čula kako se pred njenim vratima opeva zločin i kazna njenih sinova« (Lacretelle, Discours sur les peines infamantes, 1784, str. 106).

66

živo zanimanje za ono što je, na neki način, igralo ulogu junačkog speva: svakodnevnog veličanja nezakonitih dela. Kako se, međutim, politička funkcija ovih poslednjih menjala, tako su i leci sa govorima osuđenika gubili na značaju. Najzad su i sasvim nestali, sa razvojem jedne potpuno drukčije literature o zločinu: literature u kojoj se zločin slavi i uzdiže, ali sada zato što predstavlja jedno od lepih umeća, zato što može da bude delo samo izuzetnih osoba, zato što otkriva čudovišnost jakih i moćnih, zato što je prestupništvo jedan od načina da se bude povlašćen. Od crnog romana do Kvinsija*, ili od Otrantskog zamka** do Bodlera — postoje mnoge književno-estetske obrade zločina, što znači da se kriminalitet prisvaja u svom prihvatljivom obliku. Prividno, reč je o otkrivanju lepote i veličine zločina; u stvari, time se tvrdi da i svaka veličina ima pravo na zločin, te da on čak postaje isključivo povlastica onih koji su stvarpo veliki. Leпa ubistva nisu za one koji nastoje da na sitno ušićare, baveći se protivzakonitim radnjama. Što se tiče kriminalističkog žanra, sa Gaborjoom*** i nadalje, navedena promena samo se produbljuje: zahvaljujući svojim lukavstvima, istančanosti i izuzetnoj oštrini svoje inteligencije, zločinac kakav se tu prikazuje je izvan svake sumnje; borba između dva čista duha — duha ubice i detektivskog duha — predstavljaće osnovni oblik sukoba. Tako smo se veoma udaljili od onih pripovesti koje su podrobno opisivale život i nedela zločinca, u kojima je on sam priznavao svoja zlodela, i gde se potanko prepričavalo njegovo javno mučenje: od izlaganja činjenica i priznanja prešlo se na spori proces otkrivanja; od javnog mučenja na fazu istrage; od fizičkog sukoba sa vlašću na intelektualnu borbu između zločinca i istražitelja. Sa rađanjem kriminalističkog žanra ne nestaju samo leci, nego i slava kojom je bio ovenčan priprosti, neotesani prestupnik, kao i njegovo sumorno uzdizanje na pijedestal junaka, zahvaljujući pretrpljenom javnom mučenju. Čovek iz naroda je sada suviše prost da bi bio protagonista prefinjenih istina. U novom žanru nema više narodskih junaka niti slavnih pogubljenja; likovi su tu zli, ali inteligentni; ako je neko kažnjen, ne mora i da pati. Kriminalistički žanr prenosi na drugu društvenu klasu onaj sjaj i slavu kojima je zločinac bio *Thomas De Quincey (1785—1859), engleski književnik (prim. prev.). ** Castle of Otranto, roman engleskog književnika Hjua Volpola (Hugh Walpole), objavljen 1765. (prim. prev.). *** Emile Gaboriau (1835—1873), začetnik kriminalističkog žanra u Francuskoj (prim. prev.). 67

okružen. Sa hronikama kažnjavanja dela: narod čine koje učenih.

68

druge strane, novine će preuzeti u svojim crnim svakodnevno jednolično prikazivanje zločina i bez njihovog epskog veličanja. Napravljena je potreba da se liši svoga pređašnjeg ponosa na zloje činio; velika ubistva postala su nečujna igra

II

KAŽNJAVANJE

PRVA GLAVA

ŠIRENJE KAZNENE FUNKCIJE »Neka kazne budu umerene i srazmerne prestupima, neka se smrtna kazna izriče samo krivima za ubistvo i neka se ukinu javna mučenja, protiv kojih se bune osećanja čovečnosti«1. U drugoj polovini 18. veka svuda nalazimo proteste protiv javnih mučenja: kod filozofa i teoretičara prava; kod pravnika praktičara, kod ljudi od zakona, kod članova parlamenta; u knjigama žalbi i kod skupštinskih zakonodavaca. Treba drukčije kažnjavati: ukinuti fizičko sučeljavanje suverena sa osuđenikom; okončati sukob u kome učestvuju osveta vladara i uzdržani bes naroda, a posrednici su stradalnik i dželat. Javno mučenje je vrlo brzo postalo nedopustivo. Nedostojno za vlast, jer odaje njenu tiraniju, neumerenost, žudnju za osvetom i »okrutno uživanje u kažnjavanju«2. Ponižavajuće za žrtvu, jer je dovodi u stanje beznađa i od nje još traži da blagosilja »nebo i svoje sudije, od kojih izgleda napuštena« 3. Javno mučenje je u svakom slučaju opasno, zbog oslonca kojeg u njemu nalaze uzajamno suprotstavljena nasilja kralja i naroda. Kao da u tom nadmetnju u svireposti suverenova vlast nije videla izazov koji sama sebi upućuje i na koji jednoga dana može biti odgovoreno: naviknut »da vidi kako teče krv«, narod brzo shvata »da može da se osveti samo krvlju«4. U tim ceremonijama, koje su meta tolikih sukobljenih interesa, vidimo da mahnitanje oružane vlasti nailazi na gnev naroda 1

2 3 4

Ovako Ministarstvo pravde sažima 1789. godine zajednički stav prema javnim mučenjima iznet u Knjigama žalbi. Upop. E. Seligman, La

Justice sous la Révolution, t. I, 1901, kao i A. Desjardin, Les Cahiers des États généraux et la J.justice Petion de Villeneuve, »Discours à la Constituante«, Archives parlementaires, T. XXVI, str.d’Argis, 641. Observations sur les lois criminelles, 1781, str. 125. A. Boucher Lachèze, »Discours à la Constituante«, 3. jun 1791, Archives parlementaires, T.

XXVI.

71

kome se preti. Taj će odnos za Žozefa de Mestra predstavljati jedan od osnovnih mehanizama apsolutističke vlasti: dželat posreduje između vladara i naroda, a smrt koja sa njim dolazi liči na smrt potlačenih seljaka pri izgradnji Sankt-Petersburga, na kužnim i blatnim baruštinama; ona je univerzalno načelo; od pojedinačne volje despota stvara zakon za sve, a od svakog razorenog tela jedan kamen za državu; šta mari što pogađa nevine! Baš u hakvom, ritualnom i stihijskom nasilju, reformatori 18. veka ukazali su na postojanje onoga što, na obe strane, izlazi iz okvira legitimnog vršenja vlasti: tu se tiranija, smatraju oni, suočava sa pobunom; one izazivaju jedna drugu. To je dvostruka opasnost. Umesto da se sveti, krivično pravosuđe treba, najzad, da počne da kažnjava. Ova potreba da se kažnjava bez javnih mučenja prvobitno je iskazana kroz vapaj srca ili krik zgrožene prirode: čak i kada se kažnjava najcrnji ubica, jedno bar u njemu treba poštovati — a to je njegova »ljudskost«. Doći će vreme kada će, u 19. veku, taj »čovek« otkriven u zločincu postati meta kaznene intervencije, objekt koji se njome navodno popravlja i preobražava, koji je područje dejstva niza neobičnih nauka i praksi — »penoloških«, »kriminoloških«. U doba prosvećenosti, međutim, čovek još nije suprotstavljen varvarstvu javnih mučenja kao tema pozitivističkog znanja, nego kao pravno ograničenje: kao legitimna granica kaznene vlasti. Ne kao nešto na šta ona treba da udari ako želi da ga promeni, već kao nešto što treba da ostavi netaknutim da bi ga mogla poštovati. Noli me tangere. On označava tačku na kojoj se suverenova osveta mora zaustaviti. »Čovek« koga su reformatori suprotstavili despotizmu gubilišta je i čovek-mera, ali ne stvari, već vlasti. Postavlja se, dakle, pitanje kako je taj čovek-granica bio suprotstavljen tradicionalnom načinu kažnjavanja? Kako je postao veliko moralno opravdanje reformatorskog pokreta? Otkuda to jednodušno zgražanje nad javnim mučenjima i tako lirsko insistiranje na »čovečnim« kaznama? Ili, što izlazi na isto, kako se povezuju u jedinstvenu strategiju dva elementa prisutna uvek kada se postavlja zahtev za ublažavanjem kazni: element »mere« i element »čovečnosti«? Sa tim tako potrebnim a ipak tako nesigurnim elementima, tako mutnim, na još udruženim u jednom sumnjivom odnosu, ponovo se srećemo danas kada se opet i stalno postavlja problem ekonomisanja kaznama. Kao da je 18. stoleće otvorilo tu krizu ekonomisanja kaznama i predložilo, radi njenog rešavanja, osnovni zakon da »čovečnost« treba da bude »mera« kazne, a da se tome načelu, iako se ono smatralo nezaobilaznim, nije mogao dati neki

72

konačni smisao. Prema tome, treba ispričati kako se rodila i kako je izgledala rana istorija te zagonetne »blagosti« u kažnjavanju. *

*

*

Velikim »reformatorima« — kao što su Bekarija, Servan, Dipati ili Lakretel, Dipor, Pastore, Tarže, Bergas, sastavljačima knjiga žalbi ili članovima Ustavotvorne skupštine — pripisuje se slava zbog nametanja blažih kazni pravosuđu i teoretičarima »klasičarima«, koji su ih sa argumentovanom strogošću još odbacivali u drugoj polovini 18. veka5. Ovu reformu treba, međutim, posmatrati u okviru procesa kojeg su istoričari nedavno otkrili proučavajući sudske arhive: a to je ublažavanje nasilnosti u kaznenom sistemu TOKOM 18. veka ili, da kažemo preciznije, dvostruko kretanje u tom razdoblju, TOKOM kojeg zločini kao da gube u žestini, dok kažnjavanja delimično gube u intenzitetu, ali su zato učestalija. Naime, još od kraja 17. stoleća primećuje se znatpo opadanje krvnih zločina i, uopšte, fizičkih napada; krivična dela protiv imovine izgleda da smenjuju zločine nasilja; krađe i prevare učestale su namesto ubistava, ranjavanja i tyчâ; široko rasprostranjeno, stihijsko ali često, prestupništvo najsiromašnijih slojeva zamenjeno je ograničenom i »veštom« delikvencijom; zločinci 17. veka su »ljudi izmoždeni, neuhranjeni, koji počine delo namah, u besu; oni su sezonski kriminalci«; zločinci 18. veka su »lukavi, prepredeni, račundžije«, i to je kriminal »marginalaca«6. Naposletku, menja se unutrašnja organizacija prestupništva: velike družine zlikovaca (pljačkaši udruženi u male naoružane jedinice, čete krijumčara koje otvaraju vatru na poreznike, otpušteni vojnici ili dezerteri koji zajedno skitaju) teže da se rasture; bez sumnje uspešnije progonjene, prinuđene da se smanje ne bi li prošle nezapažene — često nemajući više od šačice ljudi — one se zadovoljavaju skrivenijim poduhvatima, koriste manje snage i izbegavaju mogućnost pokolja: »Fizička likvidacija ili institucionalno rasturanje velikih družina... ostavljaju posle 1755. godine slobodan prostor za prestupništvo protiv svojine, koje od tada postaje stvar pojedinca ili delo sasvim malih grupa lupeža ili kradljivaca, čiji

5 Videti, pre svega, raspravu Mijara De Vuglana protiv Bekarije: Muyart de Vouglans, Réfutation du Traité des délits et des peines, 1766. 6 P. Chaunu, Annales de Normandie, 1962, str. 236, kao i 1966, str. 107—108.

73

broj ne prelazi četiri osobe«7. Najopštije uzev, u okviru nezakonitih radnji dolazi do pomeranja od telesnih napada ka manje-više neposrednoj pljački dobara; od »masovnog kriminala« ka »kriminalu marginalnih slojeva«, delimično rezervisanom za profesionalce. Sve se, dakle, odvija kao da je došlo do postepene oseke — »popuštanja zategnutosti u ljudskim odnosima..., bolje kontrole nasilničkih poriva«8 — i kao da su protivzakonite radnje same oslabile svoj pritisak na telesno i okrenule se drugim ciljevima. Došlo je do ublažavanja zločina pre ublažavanja zakota. A taj se preobražaj ne može odvojiti od nekoliko procesa koji ga podržavaju; u prvom redu, kako primećuje P. Šoni, od promene u dejstvu ekonomskih pritisaka, od opšteg podizanja životnog standarda, od snažnog demografskog rasta, od umnožavanja bogatstava i imovine i od »potrebe za bezbednošću, koja otuda proističe«9. TOKOM 18. veka opaža se, između ostalog, izvesno pooštravanje u pravosuđu, čiji tekstovi, u mnogim pitanjima, postaju stroži: u Engleskoj od 223 zločina koji povlače smrtnu kaznu, koliko ih je bilo definisano početkom 19. veka, 156 je bilo utvrđeno TOKOM poslednjih stotinu godina10; u Francuskoj su zakoni o skitnji od 17. stoleća na nadalje obnavljani i pooštravani u više navrata; doslednija i brižljivija primena zakona nastoji da povede računa o sitnom prestupništvu, koje joj je ranije lakše izmicalo; »pravda u 18. veku postaje sporija, teža, stroža prema krađi, čija je relativna učestalost porasla i prema kojoj ona otad zauzima građaneki stav klasne pravde«11; rast policijskog aparata — naročito u E. Le Roy-Ladurie, u: Contrepoint, 1973. 8 N. W. Mogensen, Aspects de la société augeronne aux XVII e et XVIIIe siècles, 1971. Teza u rukopisu, str. 326. Autor pokazuje da je u pokrajini Ož uoči Revolucije broj nasilničkih zločina četiri puta manji nego krajem vladavine Jlyja XIV. Uopšteno uzev, studije o kriminalitetu u Normandiji pod rukovodstvom Pjera Šonija takođe pokazuju rast krivičnih dela protiv imovine na račun nasilja. Ynop. članke B. Butlea (V. Boutelet), Ž. K. Žegoa (J. Cl. Gégot) i V. Bušrona (V. Boucheron) u Annales de Normandie iz 1962, 1966. i 1971. godine. Za Pariz videti: P. Petrovitch, Crime et criminalité en France aux XVIIe et XVIIIe siècles, 1971. Ista pojava, po svemu sudeći, sreće se i Engleskoj.

Ynop. Ch.LeHibbert, The Roots of evil, 1966, 72. kao i J. Farž Tobias, Crime hraand E. Roy-Ladurie, Contrepoint, 1973.str. Studija Arlete o kraći ne u 18. veku u Parizu potvrćuje takvu tendenciju: izmeću 1750. i 1755. godine, 5% presuda zbog ovog krivičnog dela donosi robiju, a izmeću 1775. i 1790. godine njihov broj raste na 15%: »strogost sudova vremenom se povećava... ugrožene su vrednosti korisne za društvo, koje želi da u pogledu imovine bude uređeno i da se ona u njemu poštyje« (A. Farge, Le Vol d’aliments à Paris au XVIIIe siècle, 1974, str. 130—142). 11

74

Francuskoj, a najviše u Parizu — sprečava razvoj organizovanog i otvorenog kriminala i skreće ga ka njegovim manje upadljivim oblicima. Svim tim merama predostrožnosti treba dodati prilično rašireno uverenje da su zločini u neprekidnom i opasnom porastu. Dok današnji istoričari konstatuju osipanje velikih zločinačkih družina, u očima Le Trona one se, kao jata skakavaca, obrušavaju na francuska sela: »To su proždrljivi kukci, koji svakodnevno pustoše hranu ratara. To su, da se ne izražavamo slikovito, neprijateljske trupe raširene po čitavoj teritoriji koje tu žive na tuđ račun, kao u osvojenoj zemlji, i koje uzimaju prave namete u vidu milostinje«; najsiromašnije seljake one koštaju više nego porez — najmanje trećinu tamo gde je namet najveći12. Većina posmatrača podržava tezu da je prestupništvo u porastu; to tvrde, svakako, oni koji su pristalice veće strogosti; to tvrde i oni koji misle da bi pravosuće koje bi bilo umerenije u svom nasilju bilo delotvornije, i manje sklono da ustukne pred posledicama koje je samo izazvalo13; to tvrde magistrati, koji su navodno zatrpani prevelikim brojem postupaka: »beda naroda i izopačavanje običaja doveli su do porasta broja zločina i krivica«14; to pokazuje, u svakom slučaju, stvarna sudska praksa. »Poslednje godine Starog režima već najavljuju revolucionarno i imperijalističko doba. Sućenja izmeću 1782. i 1789. iznenadiće porastom opasnosti. Dolazi do veće strogosti prema siromašnima, složnog odbijanja da se svedoči, uzajamnog porasta nepoverenja, mržnje i straha«15. Y stvari, zaokret od telesnog ka imovinskom kriminalu predstavlja deo složenog mehanizma koji uključuje razvitak proizvodnje, povećanje bogatstava, bolje pravno i moralno vrednovanje imovinskih odnosa, strože metode nadzora, pojačanu kontrolu stanovništva, savršenije tehnike otkrivanja, hvatanja, istrage: preusmeravanje protivzakonitih radnji povezano je sa širenjem i usavršavanjem kaznene prakse. Da li je to opšta promena u stavu, »promena u ravni duha i podsvesti«16? Možda; ali sigurnije i neposrednije, to je napor da se podese mehanizmi vlasti koji uokviruju život pojedinaca; to je prilagođavanje i usavršavanje aparature koja preuzima staranje i nadzor nad njihovim svakodnevnim ponašanjem, identitetom, delatnošću, nad njihovim naizgled bez12

G. Le Trošne, Mémoires sur les vagabonds, 1764, str. 4. Ypop. na primer C. Dupaty, Mémoire justificatif pour trois hommes condamnés à la roue, 1786, str. 247. 14 Jedan od sudija skupštinskog odbora obraćajući se kralju, 2. avgusta 1768, navedeno u: Ariette Farge, str. 66. 15 P. Chaunu, Annales de Normandie, 1966, str. 108. 16 Izraz je preuzet iz: N. W. Mogensen, loc. cit.. 13

75

načajnim postupcima; to je nova politika prema tom mnoštvu tela i cнагâ koje čini stanovništvo. Nazire se nešto novo: a to sigurno nije toliko poštovanje ljudskosti osuđenika — jer, javna mučenja su još česta, čak i za lakše zločine — već težnja da se stvori lukavije i tananije pravosuđe, kazneni sistem koji će podrazumevati čvršću kontrolu društvenoga tela. Time dobijamo sledeći proces: podiže se prag prelaska na zločine nasilja, imovinski prestupi sve se manje tolerišu, kontrole postaju češće, a kaznene intervencije sve ranije i sve brojnije. AKO se ovaj proces sučeli sa kritikama reformatora, može se uočiti značajna strateška koincidencija. Oni, naime, napadaju u tradicionalnom pravosuđu, pre po što su utvrdili načela novog kaznenog sistema, neumerenost kazni; ta je neumerenost, međutim, pre uslovljena neregulisanošću, nego zloupotrebom kaznene vlasti. Godine 1790, 24. marta, Type na Yctavotvornoj skupštini otvara raspravu o novoj organizaciji sudske vlasti. Vlasti koja je, po njegovom mišljenju, u Francuskoj »izopačena« na tri načina. Privatizacijom: sudijska mesta se prodaju; ona se prenose nasleđem; ona imaju tržišnu vrednost i, samim tim, izricanje pravde je skupo. Zatim, mešanjem dve vrste vlasti: one koja deli pravdu i izriče presude primenjujući zakon, i one koja donosi same zakone. Na kraju, postojanjem niza privilegija koje pravosudnu delatnost čine nesigurnom: ima sudova, postupaka, parničara, čak i prestupa koji su »povlašćeni«, i koji ne potpadaju pod javno pravo 17. To je samo jedna od bezbrojnih kritika starih najmanje pola veka; sve one u tom izopačavanju osuđuju načelo neregulisanosti pravosuđa. Kazneno pravosuđe je neregulisano, u prvom redu, zbog mnoštva nadležnih instanci, koje nikada ne obrazuju jedinstvenu i povezanu piramidu 18. Čak i ako ostavimo po strani versku jurisdikciju, treba uzeti u obzir nepovezanosti, preklapanja i sukobe među različitim sudskim vlastima: vlastelinskim, koje su još značajne za suzbijanje sitnih prestupa; kraljevskim, koje su i same mnogobrojne i neusklađene (kraljevski sudovi su često u sukobu sa okružnim sudovima, a naročito sa prvostepenim, nedavno stvorenim kao međuinstanse); zatim onih koje, pravo ili faktički, obezbeđuju administrativne instance (kao što su intendanti) ili policijske instance (policijske starešine i narednici); tome bi još trebalo dodati pravo kralja ili njegovih predstavnika da od17 18

Archives parlementaires, t. XII, str. 344.

Pogledati o ovome, izmeću ostalog, u: S. Linguet, Nécessité d'une réforme dans l’administration de la justice, 1764, ili u: A. Boucher d’Argis, Cahier d’un magistrat, 1789. 76

lučuju o zatvaranju ili izgonu, van svakog redovnog postupaka. Ove mnogobrojne instance, samim svojim preteranim brojem, poništavaju jedna drugu i nisu kadre da pokriju čitavo drušgveno telo. Njihovo preplitanje čini kazneno pravosuće napadoksalno manjkavim. Ono je manjkavo zbog razlika u običajima i postupcima, uprkos opštoj Uredbi iz 1670; manjkavo zbog unutrašnjih sukoba oko nadležnosti; manjkavo zbog pojedinačnih interesa — političkih ili ekonomskih — koje svaka instanca nastoji da brani; manjkavo, najzad, zbog intervencija kraljevske vlasti, koja pomilovanjima, izmenama, sazivanjem saveta ili neposrednim pritiscima na magistrate može da spreči redovni i strogi tok pravde. U kritici reformatora više je reč o lošoj raspodeli vlasti, nego o slabosti ili okrutnosti. Vlasti je previše na nižim sudskim instancama, koje mogu — a neznanje i siromaštvo osuđenika tome doprinose — da zanemare žalbe i narede izvršenje samovoljnih presuda bez kontrole; vlasti je previše na strani tužilaštva kojem su data gotovo neograničena sredstva gonjenja, dok je optuženik pred njim razoružan, što navodi sudije da nekada budu suviše strogi, a nekada, kao reakcija na to, suviše blagi; vlasti je previše za sudije, koji se mogu zadovoljiti ništavnim dokazima ako su oni »legalni«, i koji raspolažu prilično velikom slobodom pri izboru kazne; vlasti je previše za »kraljeve ljude«, ne samo u odnosu na optužene, nego i u odnosu na druge magistrate; naposletku, previše vlasti vrši i kralj, pošto može da zaustavi tok pravde, da izmeni njene odluke, da oduzme magistratima njihova prava, da ih opozove ili progna, da ih zameni sudijama sa kraljevskim ovlašćenjem. Paraliza pravosuđa manje je vezana za slabljenje, a više za lošu raspodelu vlasti, za njenu koncentraciju u izvesnom broju tačaka, te za sukobe i nepovezanosti koji otuda proističu. Ovo loše funkcionisanje vlasti upućuje na jednu glavnu neumerenost: na ono što bi se moglo nazvati »nadvlašću« monarha, koja pravo kažnjavanja izjednačava sa ličnom vlašću suverena. To je teorijsko izjednačavanje, koje od kralja stvara fons justitiae; međutim, praktične posledice toga mogu se otkriti čak i u onome što izgleda kao da se suprotstavlja kralju i ograničava njegov apsolutizam. Pošto kralj, iz finansijskih razloga, daje sebi pravo da prodaje sudske položaje koji mu »pripadaju«, on ima pred sobom magistrate, vlasnike svojih zvanja, koji su ne samo neposlušni, nego i neznalice, povodljivi za svojim interesima, spremni na nagodbu. Pošto neprekidno otvara nove položaje, on umnožava sukobe ovlašćenja i nadležnosti. Pošto ima previše vlasti nad svojim »ljudima« i poverava im gotovo neograničenu moć, on pojačava suko-

77

be u sudotvu. Pošto je stavio sudstvo u konkurentski položaj u odnosu na mnoštvo hitnih postupaka (a oni su u jurisdikciji policijskih starešina ili narednika) ili u odnosu na administrativne mere, on koči redovno pravosuće, čini ga nekad popustljivim i nesigurnim, a nekad brzopletim i strogim19. Ne kritikuju se toliko, ili ne samo, privilegije pravocyba, njegova samovolja, njegova zastarela arogancija, njegova nekontrolisana prava, nego pre svega mešavina njegovih slabosti i njegovih neumerenosti, njegovih preterivanja i njegovih manjkavosti, a nadasve samo načelo te mešavine — nadvlast monarha. Stvarni cilj reforme, i to počev od njenih najopštijih formulacija, nije toliko da utemelji neko novo kazneno pravo polazeći od pravičnijih načela, nego da zasnuje novu »ekonomiju« kaznene vlasti, da obezbedi njenu bolju raspodelu, kako ne bi bila ni suviše koncentrisana u nekoliko privilegovanih tačaka, ni suviše podeljena među uzajamno suprotstavljenim instancama; da je rasporedi u homogene krugove tako da ona može da se vrši svuda, neprekidno, na i u najsitnijim ćelijama društvenoga tela 20. Reformu krivičnog prava treba shvatiti kao strategiju obnove kaznene vlasti, a u skladu sa modalitetima koji će je učiniti ujednačenijom, delotvornijom, stalnijom i razuđenijom po dejstvu; koji će, ukratko, povećati njene učinke smanjujući njenu ekonomsku senu (što znači, odvajajući je od sistema svojine, kupovine i prodaje, od mogućnosti da se kupuju kako položaji, tako i same odluke) i njenu političku cenu (odvajajući je od samovolje monarhove vlasti). Nova pravna teorija kaznenog sistema skriva, u stvari, novu »političku ekonomiju« kaznene vlasti. Prema tome, razumljivo je zašto ova »reforma« nije imala jedinstvenu polaznu tačku. U začetku reforme nisu stajali najprosvećeniji okrivljeni, niti filozofi koji su bili neprijatelji despotizma i poklonici čovečnosti, na čak ni društvene grupe suprotstavljene poslanicima. Ili, tačnije, u njenom začetku nisu bili samo oni; u istom globalnom projek19 O ovoj kritici »prevelike vlasti« i njene rđave raspodele u sudskom aparatu, videti posebno: S. Dupaty, Lettres sur la procédure criminelle, 1788; P. L. de Lacretelle, Dissertation sur le ministère public, u: Discours sur le préjugé des peines infamantes, 1784; G. Target, L’Esprit des cahiers présentés aux Etats généraux, 1789. 20 Vcdeti H. Bergasa, koji o sudskoj vlasti kaže: »Ne vršeći nikakvu aktivnost protiv političkog režima države niti ikakav uticaj na volju ljudi koji učestvuju u stvaranju ili održavanju tog režima, ona treba da raspolaže — u cilju zaštite svih pojedinaca i svih prava — takvom snagom da bude svemoćna u odbrani i u pružanju pomoći, a da se potpuno gasi čim se njena namena promeni i pokuša njeno iskorišćavanje radi tlačenja« (N. Bergasse, Rapport à la Constituante sur le pouvoir judiciaire, 1789, str. 11—12).

78

tu nove podele kaznene vlasti i nove raspodele njenih učinaka, ukršta se mnoštvo različitih interesa. Reforma nije bila pripremana van pravosudnog aparata, niti je bila uperena protiv svih njegovih predstavnika; ona je bila pripremljena, i to glavnim svojim delom, iznutra; pripremio ju je veoma veliki broj magistrata, polazeći od ciljeva koji su im bili zajednički i od sukoba ovlašćenja, koji su ih suprotstavljali jedne drugima.JSvakako, reformatori nisu činili većinu među magistratima, ali su bez sumnje ljudi od zakona skicirali glavna načela reforme: sudsku vlast koja neće biti opterećena neposrednim uticajem suverenove vrhovne vlasti; koja će biti oslobođena pretenzije da vrši zakonodavne funkcije; koja će biti odvojena od svojinskih odnosa; i koja će, budući da nema drugih funkcija osim da sudi, tu vlast vršiti u punoj meri. Jednom reči, treba postići da sudska vlast više ne zavisi od mnogobrojnih, nepovezanih, ponekad protivrečnih privilegija vrhovne vlasti, nego od pravilne raspodele dejstva javne vlasti. Ovo opšte načelo definiše strategiju koja je predstavljala zajednički okvir za najraznorodnije bitke. Za one koje su vodili filozofi kao Volter i publicisti kao Briso ili Mapa, ali i za one koje su vodili magistrati iz sasvimi različitih interesa: JTe Tron, savetnik prvostepenog suda u Orleanu i Lakretel, državni tužilac u parlamentu; Tarže, koji se sa parlamentima suprotstavlja Mopuovoj reformi; ali i Ž. N. Moro, koji podržava kraljevsku vlast protiv članova parlamenta; Servan i Dipati, magistrati i jedan i drugi, ali u sukobu sa svojim kolegama, i tako dalje. TOKOM čitavog 18. veka, unutar sudskog aparata i van itéra, u svakodnevnoj kaznenoj praksi kao i u kritici institucija, vidimo kako se obrazuje jedna nova strategija vršenja kaznene vlasti. A »reforma« u užem smislu reči, takva kakva je formulisana u teorijama prava ili skicirana u predlozima, predstavlja reprizu te strategije u ravni politike ili filozofije, i to sa ovim prvenstvenim ciljevima: da kažnjavanje i suzbijanje protivzakonitih radnji postanu regularna delatnost, koekstenzivna u odnosu na društvo; da se kažnjava ne manje, već bolje; da se kažnjava, možda, sa ublaženom strogošću, ali sveobuhvatnije i neminovnije; da se kaznena vlast usadi dublje u društveno telo. *

*

*

Prema tome, do reforme nije dovela nova ti, već drukčija politika prema nezakonitim radnjama.

vrsta

osećajnos-

79

Uopšteno govoreći, može se reći da je pod Starim režimom svaki društveni sloj imao svoje područje tolerisanog ilegalizma: neprimenjivanje propisa i nepoštovanje bezbrojnih ukaza ili uredbi bili su uslov za političko i ekonomsko funkcionisanje društva. Karakteristika koja nije isključivo svojstvena Starom režimu? Naravno da nije. Ali u to vreme je ilegalizam bio tako duboko ukorenjen, tako potreban u životu svakog društvenog sloja da je, u neku ruku, svaki od tih raznih njegovih vidova imao sopstvenu logiku i ustrojstvo. Morao je poprimiti potpuno statutarni oblik — što je onda od njega stvaralo pre nekakav regularni izuzetak nego pravi ilegalizam: takve su bile privilegije odobrene pojedincima i zajednicama. Morao je uzeti oblik masovne i svakovrsne neposlušnosti, što je značilo da se TOKOM decenija, nekada i vekova, uredbe mogu objavljivati i stalno obnavljati a da se nikada ne primenjuju. Moglo je doći do postepenog zastarevanja propisa, da bi se ponekad neki od njih iznenada reaktivirali. Moglo se raditi o prećutnoj saglasnosti vlasti, o njenom nemaru, ili prosto njenoj efektivnoj nemogućnosti da nametne zakon i kazni prekršioce. Najsiromašniji slojevi stanovništva nisu, po pravilu, imali privilegije, ali je za njih mimo onoga što su im nametali zakoni i običaji postojalo područje tolerisanog ilegalizma izvojevano silom ili ustrajnošću, koje im je bilo tako neophodan uslov opstanka da su često bili spremni na pobunu ne bi li ga odbranili; povremeni pokušaji da se to područje smanji, pozivanjem na stare propise ili usavršavanjem represije, izazivali su uvek nemire u nižim slojevima, kao što su nastojanja da se ukinu izvesne privilegije uznemiravale plemstvo, sveštenstvo i građanstvo. Taj tako potrebni ilegalizam, koji je za svaki društveni sloj imao posebna obeležja, nosio je u sebi mnoge paradokse. Y svojim najnižim vidovima on je prelazio u kriminal, od kojeg mu je bilo teško da se razlikuje ako ne moralno, a ono pravno: od nepoštovanja fiskalnih do kršenja carinskih propisa, preko krijumčarenja, pljačke, oružane borbe protiv finansa a zatima i samih vojnika, na, najzad, do pobune — postojao je kontinuitet i tu je bilo teško povući granice; ili pak skitnja (strogo kažnjiva po uredbama koje gotovo nikadć nisu primenjivane) sa svim onim što je podrazumevala — otimačinama, težim oblicima krađâ, ponekad i ubistvima — služila je kao pribežište nezaposlenima, radnicima koji su nepropisno napustili poslodavce, slugama koji su imali neki razlog da pobegnu od svojih gospodara, zlostavljanim šegrtima, odbeglim vojnicima, kao i svima onima koji su hteli da izbegnu prinudnu regrutaciju. Tako se kriminal utapao u ši-

80

ri ilegalizam, za koji su niži slojevi naroda bili vezani kao za uslov opstanka; i obrnuto, taj je ilegalizam bio stalni faktor rasta kriminala. Otuda dvostruko držanje stanovništva: s jedne strane, zločinac je — pogotovo kad se radilo o nekom krijumčaru ili pak seljaku koga goni gazda gulikoža — nailazio na spontano odobravanje; u njegovom nasilju narod je video produžetak svojih ranijih borbi. Ali, sa druge strane, onaj ko bi pod okriljem ilegalizma prihvaćenog u narodu počinio zločine na račun stanovništva, kao na primer prosjak-skitnica koji krade i ubija, postajao bi lako predmet naročite mržnje: on je taj ilegalizam, koji je bio sastavni deo yсловâ opstanka najsiromašnijih, okrenuo protiv njih. Tako su se oko zločida isprepleli hvalospevi i osude; narod je tom sloju stanovništva u pokretu i bez stalnog boravišta čas pomagao a čas ra se bojao, znajući da mu je on veoma blizak, ali i osećajući da se tu može roditi zločin. Narodni ilegalizam nosio je u sebi jezgro kriminala koje je predstavljalo njegov ekstremni oblik i, ujedno, unutrašnju opasnost. Između ovog ilegalizma nižih slojeva i ilegalizama drugih društvenih staleža nije bilo ni potpune konvergencije ni bitne suprotstavljenosti. Opšte uzev, različite protivzakonite radnje svojstvene svakoj grupi ponaosob održavale su među sobom odnose koji su bili suparnički, takmičarski, sukobljeni različitim interesima, ali u isto vreme i odnosi uzajamnog potpomaganja, saučesništva: zemljoposednici nisu nužno osuđivali odbijanje seljaka da plaćaju izvesne obaveze državi ili crkvi; novi preduzimači često su ohrabrivali zanatlije da ne poštuju fabričke propise; krijumčarenje je uživalo veoma široku podršku, što dokazuje slučaj Mandrena, koga je prihvatalo čitavo stanovništvo: bio je priman u zamkovima i imao zaštitu poslanika. Najzad, u 17. veku su mnoga odbijanja da se udovolji različitim fiskalnim obavezama objedinjena u velike pobune međusobno vrlo udaljenih slojeva stanovništva. Ukratko, uzajamni odnosi raznih ilegalizama bili su sastavni deo političkog i ekonomskog života društva. Bolje rečeno, izvestan broj promena (zastarevanje, na primer, Kolberovih propisa, nepoštovanje carinskih barijera u kraljevstvu, raspadanje esnafske prakse) odvijao se unutar procepa kojeg je svakodnevno širio narodni ilegalizam, a te su promene bile potrebne građanstvu; na njima je ono zasnovalo deo svog ekonomskog razvitka. Tolerisanje protivzakonitih radnji prerastalo je u njihovo ohrabrivanje i podsticanje. Međutim, u drugoj polovini 18. stoleća ovaj proces pokazuje težnju ka preokretu. Prvo, sa opštim povećanjem bogatstva, ali i sa velikim demografskim rastom, glavna meta na-

81

rodnog ilegalizma više nisu u prvom redu npavâ, nego dobra: pljačka i krađa teže da zamene krijumčarenje i oružanu borbu protiv finansa. U skladu s tim, glavna žrtva često postaju seljaci, zemljišni zakupci, zanatlije. Jle Tron je bez sumnje samo preuveličao postojeću tendenciju kada je opisivao kako seljaci više trpe od pljački beskućnika, nego što su nekada trpeli ispunjavajući zahteve vlastele: lopovi se na njih danas obrušavaju kao rojevi insekata štetočina, proždirući žetve, uništavajući ambare21. Može se reći da se u 18. veku postepeno produbljuje kriza narodnog ilegalizma; ni pokreti s početka Revolucije (oko odbijanja obaveza koje proističu iz vlastelinskih prava) ni oni kasniji — kada će se udružiti borba protiv vlasničkih prava, politički i verski protest, odbijanje regrutacije — nisu mu vratili raniji privlačni oblik. Osim toga, dok je veliki deo građanstva prihvatio, bez previše opiranja, nezakonitosti kada je reč o pravima, teško ih je podnosio kada se radilo o onome što je smatrao svojim imovinskim pravom. U tom pogledu ništa nije karakterističnije od kršenja propisa od strane seljaštva krajem 18. veka, a naročito posle Revolucije22. Prelazak na intenzivnu poljoprivredu vrši sve veći pritisak na prava korišćenja, na ono što nije bilo ozakonjeno ali se dopuštalo, na sitne, prihvaćene ilegalizme. Pored toga, zemljišna svojina — pošto je oslobođena feudalnih nameta koji su je pritiskali — postala je apsolutna svojina: sva dopuštenja što ih je seljaštvo bilo izvojevalo ili sačuvalo (napuštanje ranijih obaveza i ukorenjivanje neozakonjene prakse: pravo besplatne ispaše, skupljanja drva, i tako dalje) sada novi vlasnici progone, dajući im status prekršaja (i tako izazivaju u stanovništvu niz lančanih reakcija, sve nezakonitijih ili, može se reći, sve teže kažnjivih: rušenje ograda, krađu ili pokolj stoke, požare, nasilja, ubistva23). Zbog novog statusa svojine, onaj ilegalizam koji je bio vezan za odrećena prava i koji je najsiromašnijima često omogućavao da prežive, teži sada da postane imovinski ilegalizam. Prema tome, trebaće ga kažnjavati. A nezakonitosti koje građanstvo teško podnosi u oblasti zemljišne svojine, nedopustive su na području trgovinskog i industrijskog vlasništva: razvoj luka, pojava velikih skladišta gde se nagomilava roba, organizacija radionica ogromnih dimenzija (sa znatnom količinom sirovina, alata i gotovih proizvoda koji pripadaju preduzetniku i koje je teško 21

Le Troсne, Mémoire sur les vagabonds, 1764, str. 4. U. M. Bercé, Croquants et nu-pieds, 1974, str. 161. 23 Ypop. O. Festy, Les Délits ruraux et leur répression sous la Révolution et le Consulat, 1956; M. Agulhon, La vie sociale en Provence (1970). 22

82

nadzirati) takođe zahtevaju strogo suzbijanje ilegalizama. Način na koji bogatstvo teži da bude ulagano u robu i mašine, prema sasvim novoj mernoj skali, pretpostavlja sistematsku i oružanu borbu protiv nezakonitih radnji. Ta je pojava, naravpo, veoma izražena tamo gde je ekonomski razvoj najintenzivniji. Kohun se bio poduhvatio da samo za London pruži brojčane dokaze o tome koliko je hitno suzbiti nebrojene protivzakonite radnje: prema procenama preduzetnika i osiguravajućih društava, krađa proizvoda uvezenih iz Amerike i smeštenih na obalama Temze penjala se prosečno na 250.000 funti godišnje; samo u londonskoj luci ukralo bi se robe u ukupnoj vrednosti od oko 500.000 funti svake godine (i to ne računajući arsenale); tome je trebalo dodati još 700.000 funti za sam grad. U toj stalnoj pljački prisutne su, prema Kohunu, tri pojave koje bi valjalo razmotriti: saučesništvo, a često i aktivno učešće službenika, nadzornika, poslovođa i radnika: »svaki put kada se veliki broj radnika okupi na jednome mestu, tu će se neminovno naći mnogo rđavih pojedinaca«; drugo, postojanje organizovane mreže nedopuštene trgovine, koja započinje po radionicama ili na dokovima, nastavlja se preko utajivača — onih na veliko, specijalizovanih za određene vrste robe, i utajivača na malo, čiji izlozi nude samo »bednu hrpu gvožćurije, dronjaka, prnja«, dok stražnji deo radnje krije »pomorsku opremu najveće vrednosti, bakarne zavrtnje i eksere, odlivke i skupe metale, proizvode Zapadne Indije, svakovrsni nameštaj i odeću kupljenu od radnika« — i još dalje preko preprodavaca i kolportera, koji ukradene proizvode raznose daleko po unutrašnjosti24; naposletku, izrada lažnog novca (izgleda da je postojalo 40 do 50 fabrika lažnog novca koje su radile neprekidno, a bile su rasute po čitavoj Engleskoj). Olakšicu tom poduhvatu ogromnih razmera, pljačkaškom i ujedno konkurentskom, predstavlja činjenica da se veliki broj stvari toleriše: jedne važe kao neka vrsta stečenih prava (na primer, pravo da se oko brodova sakupljaju komadi gvožđa i okrajci užadi, ili da se preprodaju otpaci šećera); druge spadaju u kategoriju onoga što je moralno prihvatljivo: analogija koju ova pljačka, u očima počinitelja, ima sa krijumčarenjem, »čini im tu vrstu p pectypâ bliskom, tako da uopšte ne osećaju njihovu težinu i razmere«25. Potrebno je, znači, da se sve te nedopuštene radnje stave pod nadzor i drukčije kvalifikuju. Prekršaje valja jasno de24 P. Colquhoun, Traité sur la police de Londres, prevod na francuski 1807, t. I. Na stranama 153—182 i 292—339 Kohun veoma iscrpno opisuje ovu mrežu. 25 Ibid., str. 297—298.

83

finisati i pouzdano kažnjavati; u toj masi nepravilnosti koje su se tolerisale i sankcionisale samo povremeno, i tada sa nesrazmernom silinom, treba tačno odrediti šta je nedopustiv prekršaj i kažnjavati ga tako da kazna bude neizbežna. Sa novim oblicima akumulacije kapitala i proizvodnih odnosa, sa novim pravnim statusom svojine, sve delatnosti najnižih staleža koje su spadale — bilo u svome mirnom, svakodnevnom i tolerisanom vidu, bilo u onom nasilničkom — u ilegalizam u oblasti npaBâ, prinudno su preusmerene na imovinski ilegalizam. U tom prelasku od društva koje poseže za pravno-političkim ovlašćenjima na društvo koje prisvaja sredstva i proizvode rada, krađa teži da postane prvi od velikih izgovora kojima se koristi zakonski poredak. Ili, drugim rečima: sa razvojem kapitalističkog društva došlo je do prestrukturisanja raspodele nezakonitih radnji. Ilegalizam u oblasti dobara odvojen je od ilegalizma u oblasti ppavâ. Iza te podele krije se klasna suprotstavljenost jer će, s jedne strane, ilegalizam najdostupniji nižim slojevima biti onaj imovinski: nasilni prenos svojine. S druge strane, graćanstvo će sebi nameniti ilegalizam vezan za ppaвâ: mogućnost da zaobilazi vlastite propise i zakone, te mogućnost da osigura ogromni sektor privrednog prometa, i to delatnostima koje se odvijaju na ivici zakona — na području koje je câмо TO građanstvo predvidelo namernim prećutkivanjima, ili oslobodilo faktičkim tolerisanjem stvari. Ta velika preraspodela nezakonitosti ispoljiće se čak i kroz specijalizaciju sudova: za imovinske nezakonite radnje — za krađu — nadležni su redovni sudovi i slede kazne; za pravne ilegalizme — utaje, izbegavanje poreskih obaveza, nepropisne poslove u trgovini — postoje posebni sudovi i mogućnost transakcija, poravnanja, blažih globa, i tako redom. Građanstvo je sebi namenilo plodno polje ilegalizma u oblasti npaBâ. Istovremeno sa ovim razdvajanjem nezakonitih radnji javlja se potreba za stalnom kontrolom nad, prevashodno, ilegalizmom u oblasti dobara. Javlja se potreba da se napusti ranija organizacija kaznene vlasti čije su karakteristike bile: nesređeno i manjkavo mnoštvo instanci; raspodela i koncentracija moći sa faktičkom inertnošću i neizbežnim tolerisanjem nezakonitosti kao posledicama; najzad, kazne upečatljive kao prizor a nedosledne i nesigurne u svojoj primeni. Javlja se potreba da se definišu takva strategija i tehnike kažnjavanja u kojima će struktura kontinuiteta i stalnosti smeniti pređašnje ustrojstvo razmetljivosti i krajnosti. Sve u svemu, kaznena reforma je rođena iz spoja borbe protiv nad-vlasti suverena i borbe protiv infra-vlasti izvojevanih i tolerisanih nezakonitosti. A ukoliko je ta reforma bila nešto više od priv-

84

remenog rezultata sasvim slučajnog susreta, onda je to zato što se između te nad-vlasti i infra-vlasti obrazovao gust splet uzajamnih odnosa. Stvarajući vladaru višak neobuzdane, bezgranične, lične, nesređene i nepovezane vlasti, ovaj oblik monarhijskog suvereniteta ostavljao je podanicima slobodan prostor za stalne nezakonitosti; one su bile kao nekakav korelativ toga tipa vlasti. Ustajanje protiv raznih prerogativa suverena značilo je istovremeni napad na funkcionisanje ilegalizama. Ta dva cilja bila su povezana. Već prema okolnostima ili pojedinim taktikama, reformatori bi naizmeničpo davali prednost prvome, odnosno drugome. Le Tron, taj fiziokrata* i savetnik prvostepenog suda u Orleanu, može ovde da posluži za primer. Godine 1764. on objavljuje raspravu o skitnji: nju smatra izvorištem lopova i ubica »koji žive unutar društva a nisu njegovi članovi«, koji vode »pravi rat protiv svih građana« i koji su među nama »u onom stanju za koje se pretpostavlja da je postojalo pre zasnivanja građanskog društva«. Protiv njih Лe Tron zahteva najstrože kazne (veoma je karakteristično njegovo čuđenje što se prema njima ispoljava veća blagost nego prema krijumčarima); on hoće da policija dobije pojačanje, da skitnice goni žandarmerija uz pomoć stanovništva koje trpi od njihovih krađa; traži da ti nekorisni i opasni ljudi »budu svojina države i da joj pripadaju kao robovi gospodarima«; a ukoliko se organizuju zajedničke hajke po šumama kako bi se oni poterali, svako ko jednoga zarobi treba da dobije nagradu: »Za vučju glavu daje se naknada od deset livri. A skitnica je neuporedivo opasniji za društvo«26. Godine 1777, u Ogledima o krivičnom pravosuću, isti Jle Tron zahteva da se smanje prerogativi državnog tužilaštva, da se tuženi smatraju nevinima sve do eventualne osude, da sudija bude pravedan arbitar između njih i društva, da zakoni budu »čvrsti, nepromenljivi, veoma precizni« — tako da podanici znaju »čemu se izlažu« a magistrati da budu samo »organ zakona«27. Kod Le Trona, kao i kod tolikih drugih u isto doba, borba za ograničavanje kaznene vlasti neposredno se nadovezuje na zahtev da se narodni ilegalizam podvrgne strožoj i stalnijoj kontroli. Sada je razumljivo zbog čega je u kaznenoj reformi tako značajnu ulogu imala kritika javnih mučenja: u tom prizoru su se, naime, na očigledan način sretale neograničena moć suverena i uvek budni narodni ilegalizam. Režim kažnjavanja kojim treba ograničiti i jedno i *

Ekonomista pripadnik Keneove (Quesnay) škole, po kojoj je poljoprivreda jedini izvor bogatstva (prim. prev.). 26 G. Le Trosne, Mémoire sur les vagabonds, 1764, str. 8, 50, 54, 61—62. 27 G. Le Trosne, Vues sur la justice criminelle, 1777, str. 31, 37, 103—106. 85

drugo dobija kao svoje načelo pravilo da kazne moraju biti čovečne. »Čovek« koji se propisanom kaznom želi poštovati jeste, zapravo, pravna i moralna forma data tom dvostrukom ograničavanju. AKO je tačno da je reforma, kao teorija kažnjavanja i kao strategija kaznene vlasti, nastala u svojim osnovnim crtama tamo gde su se podudarila dva navedena cilja, za njenu buduću stabilnost pak valja zahvaliti činjenici da je drugi cilj zadugo imao prvenstvo. Naime, baš zato što je pritisak na narodne ilegalizme postao glavni zadatak u vreme Revolucije, Carstva na i TOKOM čitavoga 19. veka, reforma je i mogla da od svog prvobitnog stanja, kada je bila samo predlog zakonskih mera, pređe u fazu institucionalizacije i praktične primene na svim nivoima. Drugim rečima, ako se novo krivično zakonodavstvo naizgled odlikuje ublažavanjem kazni, jasnijom kodifikacijom, znatnim smanjenjem samovolje, većim konsenzusom u pogledu kaznene vlasti (u nedostatku njene realnije raspodele), u osnovi svega toga stoje preokret u tradicionalnom rasporedu nezakonitih radnji i rigorozan pritisak u nastojanju da se održi njihovo novo ustrojstvo. Kazneni sistem treba razumeti kao mehanizam za drukčije organizovanje nezakonitosti, a ne za njihovo potpuno, korenito suzbijanje. * * * Treba izmeniti ciljeve kaznene politike, kao i njen oncer dejstva. Definisati nove taktike kako bi se dosegla meta koja je sada tanja, ali i šire rasprostranjena u telu društva. Iznaći nove tehnike, Prilagoditi im kažnjavanja i podesiti njihove učinke i posledice. Postaviti nova načela regulisanja, usavršavanja, univerzalizacije kažnjavanja. Homogenizovati ga. Smanjiti njegovu ekonomsku i političku cenu povećanjem njegove efikasnosti i širenjem polja dejstva. Ukratko, stvoriti novu organizaciju i novu tehnologiju kaznene vlasti: to su, svakako, osnovni razlozi uvođenja kaznene reforme u 18. veku. Y ravni načelâ, ova nova strategija lako se formuliše kroz opštu teoriju ugovora. Smatra se da je građanin jednom zauvek, sa zakonima društva, prihvatio i onaj zakon po kojem može biti kažnjen. Prema tome, zločinac se javlja kao biće koje je sa pravne tačke gledišta paradoksalno. On je prekršio ugovor, on je dakle neprijatelj čitavoga društva, ali i učestvuje u kažnjavanju koje ono nad njime sprovodi. I najmanji zločin predstavlja napad na čitavo društvo; a čitavo društvo — uključujući i zločinca — prisutno je i u najmanjoj

86

kazni. Znači, krivično kažnjavanje je funkcija koja je sveobuhvatna, koekstenzivna u odnosu na društveno telo i na svaki njegov element ponaosob. Stoga se postavlja pitanje »mere«, kao i ekonomisanja kaznenom vlašću. Kršenje zakona zaista suprotstavlja pojedinca čitavom telu društva; protiv njega, da bi ga kaznilo, celokupno društvo ima pravo da ustane. To je nejednaka borba: s jedne strane stoje sve snage, sva moć, sva prava. A i treba da bude tako, pošto je u pitanju odbrana svakoga člana. Na taj način se stvara strahovito pravo kažnjavanja, jer prekršilac postaje zajednički neprijatelj. I čak je gori od neprijatelja, budući da udarce društvu nanosi iznutra — on je izdajnik. »Čudovište«. Zar onda nije nužno da nad njim društvo ima apsolutno pravo? Zar nije nužno da traži njegovo bezuslovno uništenje? I ako je tačno da načelo kažnjavanja treba da bude sadržano u ugovoru, nije li potpuno logično da svi graćani prihvate naLježu kaznu za one pojedince meću njima koji ih napadaju u celini? »Svaki zločinac, kršeći društveno pravo, postaje samim svojim zlodelima pobunjenik i izdajnik otadžbine: prema tome, očuvanje države nespojivo je sa njegovim opstankom; jedno od njih treba da bude uništeno, a kada se krivac lišava života njega ne pogubljuju toliko kao graćanina, već pre svega kao neprijatelja« 28. Pravo kažnjavanja prestalo je da bude osveta vladara da bi postalo odbrana društva. Međutim, ono je sada sastavljeno od tako jakih elemenata, da postaje gotovo još strašnije. Zločinac je oslobođen jedne pretnje, po prirodi krajnje preterane, ali ga izlažu kazni za koju se ne vidi šta bi je moglo ograničiti. To je povratak strahovite nadvlasti. Zato je potrebno da se kaznena moć omeđi načelom umerenosti. »Ko ne zadrhti od užasa kada vidi u istoriji toliko strašnih i nepotrebnih muka, a smišljala su ih i hladno koristila čudovišta koja su sebe nazivala mudracima?« 29 Ili: »Zakon me poziva na kažnjavanje najvećeg zločina. Odzivam se sa svim gnevom kojim me je taj zločin ispunio. Ali šta? Svirepost zakona čak prevazilazi sam zločin... Reci mi, 28 J. J. Rousseau, Contrat social, knjiga II, glava V. Valja primetiti da su ove Rusoove ideje u Ystavotvornoj skupštini koristili poslanici koji su hteli da zadrže sistem vrlo rigoroznih kazni. I, začudo, načela Ygovopa mogla su poslužiti da se podrži stara ravnoteža u svirepostima između zločina i kazne. »Zaštita koju dugujemo graćanima zahteva da se kazne odmeravaju prema svireposti zločina i da se u ime čovečnosti ne žrtvuje sama ta čovečnost« (Mougins de Roquefort, »Discours à la Constituante«, Archives parlementaires, T. XXVI, str. 637. Ovde Mužen De Rokfor navodi pomenuti odlomak iz

Društvenog ygovopa). 29 Beccaria, Des délits et des peines, izdanje iz 1856, str. 87.

87

Gospode Bože, ti koji si u naša srca usadio odbojnost prema bolu, našem i naših bližnjih, zar su ta bića, koja si stvorio tako slabim i osetljivim, izmislila tako varvarska, tako rafinirana mučenja?«30 Načelo ublažavanja kazni, čak i kada je u pitanju kažnjavanje neprijatelja društva, iskazuje se najpre kao govor srca. Bolje rečeno, ono izbija kao krik iz tela koje se buni pred prizorom preterane surovosti, stvarne ili zamišljene. Načelo da kažnjavanje treba da ostane »čovečno« reformatori formulišu u prvom licu. Kao da se neposredno izražava osećajnost onoga ko govori; kao da telo filozofa ili teoretičara, postavljajući se između dželatove ostrvljenosti i krivca izloženog mučenju, izriče sopstveni zakon i konačno ga nameće čitavoj organizaciji kazni. Je li to lirizam kojim se ispoljava nemoć u nalaženju racionalne osnove za kaznenu računicu? Između ugovornog načela kojim se zločinac odbacuje iz društva i slike čudovišta kojega je »izbljuvala« priroda — gde naći granicu, ako ne u ljudskoj prirodi; a ona se ne očituje u strogosti zakona niti u divljaštvu prestupnika, nego u osećajnosti razumnog čoveka koji stvara zakone i ne čini zlodela. Ovo pribegavanje »osećajnosti«, međutim, nije odraz teorijske nemoći. Ono u sebi nosi upravo računicu kao svoje načelo. Naime, prilikom kažnjavanja treba poštovati telo, uobrazilju, patnju, srce — ali ne zločinčeve, nego onih ljudi koji, potpisavši ugovor, imaju pravo da protiv njega ujedine svoje snage. Patnje koje treba da nestanu ublažavanjem kazni su patnje sudija ili gledalaca, sa svim onim što mogu da prouzrokuju, a to su okorelost, krvoločnost do koje dolazi zbog navike, ili, naprotiv, neopravdano milosrđe, neosnovana popustljivost: »Milost za ove meke i osetljive duše, nad kojima ta užasna javna mučenja vrše neku vrstu torture«31. Ono što se mora proračunati i sa čim valja biti obazriv jesu povratna dejstva kazne na instancu koja kažnjava i na vlast koju ona želi da vrši. Tu je izvor načela da uvek treba primenjivati samo »čovečne« kazne, na i nad zločincem koji je izdajnik i čudovište. AKO zakon sada treba da postupa »čovečno« sa »otpadnikom od prirode« (dok je nekadašnje pravosuđe nečovečno postupalo sa »otpadnikom od zakona«), to nije zbog duboke ljudskosti koju bi zločinac skrivao u sebi, nego zbog potrebe da se učinak i posledice vlasti regulišu. Upravo takva »ekonomska« racionalnost treba da odmeri kaznu i propiše njoj odgovarajuće 30

P. L. de Lacretelle, Discours sur le préjugé des peines infamantes, 1784, str. 129. 31 Ibid., str. 131.

88

tehnike. Takvo ekonomisanje, sa svojim sitnim računicama, dobilo je poštovanja dostojan naziv: »čovečnost«. »Kada je u pitanju kazna, čovečnost je ta koja nalaže, a politika ta koja savetuje njen minimum«32. Da bi se razumela ta tehno-politika kažnjavanja, pretpostavimo granični slučaj, najgori mogući zločin: strahovito nedelo kojim bi se izjedna prekršili svi zakoni dostojni najvećeg poštovanja. Uzmimo da bi se ono dogodilo u tako izuzetnim okolnostima, okruženo tako dubokom tajnom, sa takvom neumerenošću i kao na krajnjoj granici mogućeg, da bi moralo da bude jedinstveno i, u svakom slučaju, poslednje te vrste: niko ga nikada ne bi mogao ponoviti, niko se ne bi mogao na njega ugledati, na čak ni zgroziti što je počinjeno. Ono bi nužno nestalo bez traga. Ova basna 33 o »zločinu nad zločinima« predstavlja u novom kaznenom sistemu otprilike ono što je u starom bio prvobitni greh: čistu formu u kojoj se začinje smisao kazni. Da li bi trebalo kazniti takav zločin? Kako odmeriti kaznu? Od kakve bi koristi moglo da bude njegovo kažnjavanje u strukturi kaznene vlasti? Ono bi bilo korisno ukoliko bi moglo da popravi »štetu nanetu društvu«34. Ako ostavimo po strani njen čisto materijalni aspekt — koji, i kad je nepopravljiv kao u slučaju ubistva, nema velike razmere na nivou čitavog društva — šteta koju zločin nanosi društvenom telu sastoji se u unetom neredu: u sablazni koju izaziva, lošem primeru koji nudi, podstreku da se zločin ponovi ako ostane nekažnjen, mogućnosti širenja koju sobom nosi. Da bi bila korisna, kazna treba da cilja na posledice zločina, to jest na niz poremećaja reda koje on može da pokrene. »Srazmera između kazne i vrste prestupa određuje se time koliki je uticaj na društveni poredak imalo kršenje ugovora«35. A takav uti32 A. Duport, »Discours à la Constituante«, 22. decembar 1789, Archives parlementaires, t. X, str. 744. U istom smislu mogli bi se navesti različiti konkur-

si koje su krajem 18. veka raspisivala naučna društva i akademije: kako postići »da se blagost kazne i istrage spoji i usaglasi sa izvesnošću brzog i uzornog kažnjavanja, te da graćansko društvo doće do najveće moguće sigurnosti u pitanju slobode i čovečnosti« ( Société économique de Berne, 1777). Mapa (Marat) se odazvao svojim PredloGom krivično1 zakonodavstva (Plan de Législation criminelle). Koja cy »sredstva da se ublaži strogost krivičnih zakona u Francuskoj, a da se ne naškodi javnoj bezbednosti« (Académie de Châlons-sur-Mame, 1780; nagrađeni cy Briso i Bernardi); »da li najveća moguća strogost zakona teži da smanji broj i veličinu zločina kod poročne nacije?« ( Académie de Marseille, 1786; nagrađen je Emar). 33 G. Target, Observations sur le projet du Code pénal, u: Locré, La Législation de la France, t. XXIX, str. 7—8. Njenu inverziju nalazimo i kod Kanta. 34 S. E. de Pastoret, Des lois pénales, 1790, II, str. 21. 35 G. Filangieri, La Science de la législation, prevod iz 1786, t. IV, str. 214. 89

caj zločina nije nužno u direktnoj srazmeri sa njegovom svirepošću; zločin koji užasava ljudsku svest često ima manje posledice nego nedelo koje svi tolerišu, spremni da ga i sami podražavaju. Veliki zločini su retki; opasnost, naprotiv, preti od malih, običnih nedela, čiji broj brzo raste. Prema tome, između zločina i njegovog kažnjavanja ne treba uspostavljati odnos istovrsnosti, ravnotežu užasa: »Mogu li krici jednog nesrećnika stavljenog na muke otrgnuti od prošlosti, koja se više ne može vratiti, neko već počinjeno zlodelo?«36 Kaznu ne treba odmeravati prema zločinu, nego prema mogućnosti da se on ponovi. Ne treba ciljati na prošlu povredu, nego na budući poremećaj reda. Postupiti tako da se isključi mogućnost da zločinac dobije želju da ponovi prestup ili da ima sledbenike37. Kažnjavanje će, znači, postati umeće upravljanja posledicama; umesto da se ogromnosti zločina suprotstavi ogromnost kazne, treba podesiti jedan prema drugom dva niza koja prate zločin: posledice samog zločina i posledice kazne. Zločin bez sledbenika ne zahteva kažnjavanje. Bar ne više nego što bi — prema drugoj verziji iste basne — određeno društvo imalo pravo da podiže gubilišta neposredno uoči svoje propasti i nestanka. Najveći mogući zločin može samo da ostane nekažnjen. To je stara zamisao. Nije trebalo čekati reformu 18. veka da bi se otkrilo kako kazna ima funkciju davanja primera. Činjenica da je kažnjavanje okrenuto budućnosti i da je bar jedna od njegovih glavnih funkcija da predupredi i spreči zločin, predstavljala je stolećima jedno od tekućih opravdanja za pravo na kažnjavanje. Međutim, razlika je u tome što prevencija, koja se očekivala kao posledica kazne i njenog upečatljivog prizora — dakle, njene neumerenosti — sada teži da postane načelo kaznene ekonomičnosti i umerenosti: mera za tačno, pravilno proračunatu kaznu. Treba kazniti upravo onoliko koliko je dovoljno da bi se sprečio zločin. Dolazi, znači, da pomeranja u mehanizmu po kojem primer funkcioniše: u kaznenom sistemu javnih mučenja, primerna kazna je bila replika zločina; ona je imala cilj da pokaže zločin kroz neku vrstu njegove reprize, ali da ujedno pokaže i pobedu vrhovne vlasti nad njime. U kaznenom sistemu sračunatom prema posledicama kažnjavanja, primerna kazna treba da ukaže na 36

Beccaria, Des délits et des peines, 1856, str. 87. A. Barnave, »Discours à la Constituante«: »Društvo u kaznama koje dosuđuje ne vidi varvarsko uživanje u patnjama ljudskog bića, već neophodnu predostrožnost da bi se sprečili slični zločini, te da bi se od društva odvratila zla koja ga napadaju i ugrožavaju« (Archives parlementaires, t. XXVII, 6. jun 1791, str. 9). 37

90

zločin, ali najdiskretnije moguće; da naznači intervenciju vlasti, ali na najekonomičniji način; najzad, da u idealnom slučaju spreči svako kasnije javljanje i jednoga i drugoga. Primerna kazna više nije razmetljivi ritual, nego znak-prepreka. Putem ove tehnike kaznenih znakova, koja teži da izokrene vremensko polje kaznenog dejstva, reformatori misle da kaznenoj vlasti ponude ekonomičan, delotvorni instrument primenljiv na čitavo društveno telo, pogodan da kodira svako ponašanje i da, prema tome, suzi široko rasprostranjeno područje nezakonitosti. Semio-tehnika kojom pokušavaju da naoružaju kaznenu vlast počiva na pet-šest osnovnih pravila. Pravilo o najmanjoj potrebnoj količini. Zločin se čini zato što donosi korist. Ako bi se za ideju zločina vezala ideja štete koja je malo veća od koristi, zločin bi prestao da bude poželjan. »Da bi kazna proizvela očekivano dejstvo, dovoljno da je šteta koju ona uzrokuje nadmaši korist koju je krivac izvukao iz zločina.«38 Može se i treba prihvatiti bliskost između zločina i kazne; ali ne više u onom pređašnjem obliku, kada je javno mučenje moralo da se po intenzitetu izjednači sa zločinom na još da ga dodatno nadmaši, čime se pokazivao »višak vlasti« monarha koji se opravdano sveti. Sada su u pitanju interesi, i oni skoro da su jednaki: tek je malo veći interes da se izbegne kazna, nego da se rizikuje zločin. Pravilo o dovoljno delotvornoj ulozi predstave. Ako je motiv zločina korist koja se ima u vidu, kazna je pak delotvorna zato što se od nje očekuje određena šteta. Suština kažnjavanja, ono što je tu mučno, nije doživljaj muka i patnje, nego ideja o bolu, neprijatnosti, nedaći — mučnost ideje o mukama*. Prema tome, kažnjavanje ne treba da cilja na telo, nego na predstavu. Bolje rečeno, ako ono treba da cilja na telo, to je utoliko što je telo objekt predstave, a ne više subjekt patnje: sećanje na bol može da spreči ponavljanje prestupa jednako kao što prizor fizičke kazne, makar bio i veštački, može da spreči zarazno širenje zločina. Međutim, instrument kaznene tehnike neće biti bol sam po sebi. Znači, dokle god je to moguće i osim u slučajevima kada treba izazvati delotvornu ideju, odnosno predstavu, nekorisno je prikazivati sve one mnogobrojne vrste mučiteljskih veština na gubilištima. Telo se izostavlja kao subjekt kazne, ali ne nužno i kao element u prizoru. Ukidanje javnih mučenja, koje je u vreme začetka teorije bilo formulisano lirskim stilom, do38

Beccaria, Traité des délits et des peines, str. 89. *Ovde se autor poigrava dvoznačnošću termina peine, kojeg stavlja pod navodnike: to je naime i kazna, ali i muka, patnja, bol, nedaća (prim. prev.). 91

bija ovde mogućnost da se racionalno izrazi: maksimalno treba pospešiti ideju, predstavu o kazni, a ne njenu telesnu realnost. Pravilo o pobočnom dejstvu. Kazna treba da ima najjače dejstvo kod onih koji nisu počinili prestup; u krajnjem slučaju, kada bi se sa sigurnošću moglo uzeti da krivac ne može ponoviti prestup, bilo bi dovoljno da ostali samo poveruju kako je on kažnjen. Takvo centrifugalno pojačavanje dejstva dovodi do paradoksa da je, u kaznenoj računici, opet najnezanimljiviji element — sam krivac (osim ako postoji mogućnost da ponovi prestup). Ilustraciju ovoga laradoksa dao je Bekarija govoreći o kazni koju predlaže umesto smrtne: o doživotnom ropstvu. Je li takva kazna fizički surovija od smrtne? Nipošto, kaže on, jer za osuđenika bol TOKOM robovanja biva podeljena u onoliko delića koliko mu trenutaka ostaje da proživi; takva je kazna beskrajno deljiva, eleatska, znatno blaža od smrtne, koja se posle javnog mučenja odjednom obruši na osuđenog. Tome nasuprot, za ljude koji gledaju ili zamišljaju ropstvo kažnjenika, patnje tih sužnjeva obuhvaćene su jednom jedinom idejom; svi trenuci robovanja sabijeni cy u jednoj predstavi, koja time postaje užasnija od ideje smrti. To je idealno ekonomična kazna: ona je najmanja moguća za onoga ko je podnosi (a on, u uslovima ropstva, ne može da ponovi prestup), i najveća moguća za onoga ko je sebi predočava. »Među svim kaznama, kao i u načinu njihove primene srazmerno prestupima, treba izabrati ono sredstvo koje će ostati najdelotvornije i najpostojanije u sećanju naroda, a ujedno biti najmanje svirepo za telo krivca.«39 Pravilo o savršenoj izvesnosti. Ideju o svakom zločinu i od njega očekivanoj koristi treba povezati sa idejom o tačno odrećenoj kazni, kao i neprijatnostima koje iz nje proističu; veza između jednog i drugog mora se smatrati neminovnom i neraskidivom. Ovaj opšti element izvesnosti, koji svoju delotvornost treba da prenese na kazneni sistem, podrazumeva izvestan broj preciznih mera. Neka zakoni koji definišu zločine i propisuju kazne budu savršeno jasni, »kako bi svaki član društva mogao da razlikuje krivične radnje od poštenih«40. Neka se ti zakoni objave, neka budu svima dostupni; svršeno je sa usmenim predanjima i običajima; potrebno je pisano zakonodavstvo, koje će biti »postojan spomenik društvenom ugovoru«; potrebni su štampani tekstovi, sa kojima se svi mogu upoznati: »Samo pomoću štamparije celokupna javnost, a ne više nekoliko pojedinaca, može postati rizni39

Beccaria, Des délits et des peines, str. 87. J. P. Brissot, Théorie des lois criminelles, 1781, t. I, str. 24. 40

92

čar svetog kodeksa zakona«41. Neka se monarh odrekne svoga prava pomilovanja, da snaga prisutna u ideji kazne ne bi bila oslabljena nadom u takvu intervenciju: »Ako dopustimo da ljudi vide kako zločin može biti oprošten i kako mu nužno ne sledi kazna, onda u njima pothranjujemo nadu da će proći nekažnjeno... neka zakoni budu neumoljivi, a oni koji ih sprovode nepokolebljivi«42. Iznad svega, neka nijedan počinjen zločin ne umakne pogledu onih koji treba da dele pravdu; ništa ne čini zakonski aparat tako krhkim kao nada da će se proći nekažnjeno; jer kako bi se, u očima onih koji treba da odgovaraju za svoja dela, mogla uspostaviti čvrsta veza između zločina i kazne ako bi na nju uticao izvestan koeficijent neizvesnosti? Zar kaznu ne bi trebalo učiniti tim strašnijom po žestini što je bojazan od nje manja zbog njene nesigurnosti? Umesto da se tako podržava stari sistem i da se biva »stroži, treba biti budniji«43. Otuda ideja da je uz pravosudni aparat potrebno stvoriti i jedan nadzorni organ koji će sa njime biti u neposrednoj vezi, a omogućavaće ili da se zločini sprečavaju, ili, ako su već počinjeni, da se njihovi počinioci liše slobode; policija i pravosuđe moraju da idu ukorak, kao dve komplementarne delatnosti u okviru istog procesa — policija treba da obezbeđuje »uticaj društva na svakog pojedinca«, a pravosuđe »prava pojedinaca spram društva«44; tako će svaki zločin izići na svetlost dana i biti sasvim sigurno kažnjen. Ali potrebno je, pored toga, i da sudski postupci postanu javni, da svi budu upoznati sa razlozima zbog kojih je jedan okrivljeni osuđen ili oslobođen, te da svi mogu uvideti razloge kažnjavanja: »Neka magistrat izgovori svoju odluku glasno, neka bude obavezan da u svojoj presudi navede tekst zakona koji osuđuje krivca... neka procesi, tajanstveno pohranjeni u tami sudskih arhiva, budu otvoreni za sve građane koje zanima sudbina osuđenih«45. Pravilo o opštim kriterijumima istinitosti. Iza ovog veoma trivijalnog načela krije se značajna promena. Raniji sistem legalnih dokaza, korišćenje torture, iznuđivanje priznanja, pribegavanje mučenju, telesnom kažnjavanju i prizo41

Beccaria, Des délits et des peines, str. 26. Beccaria, ibid. Ynop. i kod Brisoa: »Ako je pomilovanje pravično, zakon je loš; tamo gde je zakonodavstvo dobro, pomilovanja su samo zločini protiv zakona« (Brissot, Théorie des lois criminelles, 1781, t. I, str. 200). 43 G. de Mably, De la législation, (Œuvres complètes, 1789, t. IX, str. 327. Ynop. i kod Vatela: »JĐude ne zadržava toliko svirepost samih kazni, koliko tačnost i pravilnost u njihovoj primeni« (Vattel, Le Droit des gens, 1768, str. 163). 44 A. Duport, »Discours à la Constituante«, Archives parlementaires, str. 45, t. XXI. 45 G. de Mably, De la législation, (Œuvres complètes, 1789, t. IX, str. 348. 42

93

ру upriličenom za gledalište — a sve to radi reprodukovanja sudske istine — dugo su izdvajali kaznenu praksu od ostalih načina utvrđivanja istine; polu-dokazi su proizvodili polu-istine i polu-krivce, reči iščupane u mukama pod torturom smatrale su se potvrdom autentičnosti, pretpostavka je već povlačila izvestan stepen kazne. To je bio sistem čija je različitost u odnosu na uobičajeni dokazni postupak počela stvarno da sablažnjava tek od trenutka kada je kaznenoj vlasti, zbog njene vlastite organizacije, zatrebala klima savršene izvesnosti. Kako u ljudskoj svesti bezuslovno povezati ideju o zločinu sa idejom o kazni, ako realnost kazne ne prati uvek realnost zločina? Osnovni zadatak odsad će biti da se ustanovi, na što očigledniji način i opštevažećim sredstvima, kako je i kakav je zločin stvarno počinjen. Utvrćivanje istine o zločinu mora da se podvrgne opštim kriterijumima istinitosti. Sudska odluka, po argumentima koje koristi i po dokazima koje iznosi, mora da bude zasnovana na isti način kao svaki drugi sud. To dakle podrazumeva napuštanje legalnih dokaza, odbacivanje torture, nužnost da dokazivanje bude selovito da bi se neka istina smatrala tačno utvrđenom, brisanje svake korelacije između stepena sumnje i stepena kazne. Kao istina u matematici, i istina o zločinu moći će da bude prihvaćena tek kada se potpuno dokaže. Otuda proizlazi da se optuženi mora smatrati nevinim sve dok se njegov zločin konačno ne dokaže, a da sudija, u izvođenju dokaznog postupka, ne sme da koristi ritualna nego opšteprihvaćena sredstva, uobičajeni način rasuđivanja svojstven istovremeno i filozofima i naučnicima: »Teorijski gledano, za mene je magistrat poput filozofa koji namerava da otkrije zanimljivu istinu... Njegova pronicljivost će mu omogućiti da sazna sve okolnosti i sve odnose, da poveže ili razdvoji šta treba, kako bi mogao zdravo da rasućuje«46. Istraga, primenjujući takav način rasuđivanja i opšte kriterijume istinitosti, odbacuje pređašnji inkvizitorski model da bi prihvatila mnogo elastičniji (i dvostruko, naučno i zdravorazumski proveren) model empirijskog istraživanja. Sudija će biti kao »kormilar koji plovi između stena«: »Šta će se uzeti kao dokaz ili koje će se indicije smatrati dovoljnima? To se još ni ja ni iko drugi dosad nije usudio da formuliše na uopšten način i odredi jednom za svagda; budući da se okolnosti beskonačno menjaju, a dokazi i indicije moraju da se izvode iz tih okolnosti, nužno sledi da se i najjasniji dokazi i indicije menjaju sledstveno tome«47. Ubuduće će kaznena praksa 46 47

94

G. Seigneux de Correvon, Essai sur l’usage de la torture, 1768, str. 49. P. Risi, Observations de jurisprudence criminelle, prevod iz 1758, str. 53.

biti podređena opštim pravilima o utvrđivanju istine ili, tačnije, složenom sistemu pravila u kojem se — da bi se stvorilo »intimno ubeđenje« sudije — prepliću reznorodni elementi: naučno dokazivanje, čulna svedočanstva i zdrav razum. Kazneno pravosuđe, ako se pridržava postupaka koji jemče za njegovu pravičnost, može sada da se otvori za istine koje dolaze s raznih strana — pod uslovom da su očigledne, dobro utvrđene, svima prihvatljive. Sudski ritual ne stvara više, sam po sebi, deo istine. On se pomera u referentno polje opštevažećih dokaza. Tako se, umnožavanjem naučnih diskursa, plete jedan komplikovan, beskonačno složen odnos kojeg kazneno pravosuće danas više ne može da kontroliše. Gospodar pravde nije više gospodar svoje istine. Pravilo o optimalnoj specifikaciji. Da bi kaznena semiotika potpuno pokrila čitavo područje nezakonitih radnji koje se želi suziti, treba imenovati sve moguće povrede zakona; treba ih klasifikovati i svrstati tako da nijedna ne može da promakne. Potrebni su znači zakoni toliko precizni da je u njima nedvosmisleno prisutan svaki tip prekršaja. AKO zakon u nekom pitanju nije izričit, odmah bi se mogla javiti nada da će isvestan prestup ostati nekažnjen. Potreban je iscrpan i jasan zakonik, koji definiše zločine i propisuje odgovarajuće kazne48. Međutim, ovaj imperativ sveobuhvatnog pokrivanja ilegalizama kaznenim znacima koji će imati preventivno dejstvo, obavezuje da se ide još dalje. Ideja o nekoj kazni ne deluje jednako na sve; novačana globa ne zastrašuje bogataša, a oduzimanje časti ne pada teško onima koji su već bili tome izloženi. Štetnost jednog nedela, kao i snaga kojom ono utiče na druge, zavise od statusa prekršioca; zločin nekog plemića je štetniji po društvo nego zločin čoveka iz naroda49. Najzad, pošto kazna treba da spreči ponavljanje istog prestupa, ona mora da vodi računa o tome kakav je zločinac u dubini svoje duše, kolika je njegova pretpostavljena sklonost ka zlu, kakva je osobena priroda njegove volje: »Od dva čoveka koja su počinila istu krađu, koliko je onaj ko je jedva imao najneophodnije manje kriv od onoga ko je živeo u izobilju? Od dva krivokletnika, koliko je onaj kome su od detinjstva ulivali osećanje časti veći zločinac od onoga ko je bio prepušten svojoj prirodi, ne dobivši nikakvo vaspitanje?«50 Vidimo da se istovremeno sa potrebom za naporednom klasifikacijom zločita i kazni javlja i potreba za njihovom 48 O ovoj temi videti, izmeću ostalog: S. Linguet, Nécessité d’une réforme de l’administration de la justice criminelle, 1764, str. 8. 49 P. L. de Lacretelle, Discours sur les peines infamantes, 1784, str. 144. 50 J. P. Marat, Plan de législation criminelle, 1780, str. 34.

95

individualizacijom, saobrazno karakteru svakog zločinca ponaosob. Takva individualizacija će predstavljati teret kroz čitavu istoriju savremenog kaznenog prava, a ovde su joj tek začeci; gledano iz ugla teorije prava i zahteva koje postavlja svakodnevna praksa, ona je bez sumnje radikalno suprotna načelu kodifikacije. Međutim, sa stanovišta organizacije kaznene vlasti i tehnika kojima se kroz čitavo društveno telo žele pustiti u opticaj tačno podešeni kazneni znaci — tako da ne bude ni preterivanja ni manjkavosti, ni nepotrebnog »rasipanja« vlasti ali ni suvišne uzdržanosti — vidimo da je kodifikacija sistema zločini-kazne neodvojiva od moduliranja nâpa zločinac-kažnjavanje; oni idu zajedno i zahtevaju jedno drugo. Individualizacija se javlja kao krajnji cilj pravilno prilagoćenih zakona. Po svojoj prirodi, ova individualizacija se veoma razlikuje od moduliranja kazni u ranijem pravosuđu. A ono je za podešavanje kazne koristilo — i u tome se slagalo sa hrišćanskom kaznenom praksom — dve vrste promenljivih činilaca: u prvu su spadale »okolnosti«, a u drugu »namere«. To su, zapravo, elementi koji omogućavaju da se câmo delo kvalifikuje. Moduliranje kazne potpadalo je pod »kazuistiku« i širem smislu reči51. Sada se, međutim, kazna počinje modulirati prema prestupniku, prema njegovoj prirodi, njegovom načinu života i mišljenja, njegovoj prošlosti; ne više prema namerama, nego prema osobenim svojstvima njegove volje. Nazire se, više kao mesto koje zasad ostaje upražnjeno, ono područje gde će, u kaznenoj praksi, psihološko znanje zameniti pravosudnu kazuistiku. Sada, krajem 18. veka, taj je trenutak svakako još daleko. Veza između zakona i individualizacije traži se u naučnim modelima toga doba. Prirodopis je, bez sumnje, nudio najpodesniji obrazac: taksinomiju vrsta prema kriterijumu kontinuiranog stepenovanja. Nastoji se na stvaranju lineovske* klasifikacije zločita i kazni, tako da svaki pojedinačni prekršaj i svaki pojedinac podložan kažnjavanju mogu da budu podvedeni, bez ikakve proizvoljnosti, pod udar opšteg zakona. »Treba sastaviti pregled svih vrsta zločina zapaženih u različitim zemljama. Pošto se nabroje svi zločini, načiniće se podela na vrste. Čini mi se da je u tom razvretavanju najbolje rukovoditi se razlikama u predmetu zločina. Ova podela treba da bude takva da se svaka vrsta jasno razlikuje od ostalih i da svaki zločin, posmatran u svim svojim 51

O ne-individualizujućem svojstvu kazuistike videti: P. Cariou, Les Idéalités casuistiques (teza u rukopisu). * Лine (1707—1778), švedski prirodnjak čuven po svojoj klasifikaciji biljnih i životinjskih vrsta (prim. prev.). 96

vidovima, bude svrstan između onoga koji treba da mu prethodi i onoga koji treba da mu sledi prema što pravilnijem stepenovanju; najzad, ovaj pregled mora da bude takav da se lako može uporediti sa jednim drugim, napravljenim za kazne — i to tako da tačno uzajamno odgovaraju«52. Teorijski, ili bolje rečeno utopijski gledano, ova dvostruka taksinomija zločšga i kazni može da reši sledeće pitanje: kako primeniti postojane, tačno propisane zakone na jedinstvene pojedinačne slučajeve? Daleko od ovog spekulativnog modela, u isto to doba stvaraju se rudimentarni oblici antropološke individualizacije. Najpre sa pojmom recidiva. Ne može se reći da je on bio nepoznat u ranijim krivičnim zakonima53. Međutim, sada on teži da postane karakteristika samog prestupnika koja može da izmeni dosuđenu kaznu: prema zakonodavstvu iz 1791. godine, recidivistima se gotovo uvek kazna udvostručavala; prema zakonu iz Floreala X godine, oni su morali da budu obeleženi slovom R; po Krivičnom zakonu iz 1810. dosuđivana im je ili maksimalna odgovarajuća kazna, ili ona koja je za stepen viša. Preko recidiva se, međutim, ne cilja na počinioca nekog dela definisanog zakonom, nego na delikventnog subjekta, na odrećeno svojstvo volje koja pokazuje svoj osobeni zločinački karakter. Postapeno, kako predmet kaznene intervencije sve više postaje kriminalitet umesto pojedinačnog zločina, sve više se produbljuje i suprotnost između recidiviste i onoga ko krši zakon prvi put. A na osnovu te suprotnosti, učvrstivši je u mnogo čemu, u isto vreme nastao je i pojam zločina »iz strasti« — nehotičnog, nepromišljenog zločina, vezanog za vanredne okolnosti, koji se naravno ne može opravdati ludilom ali ne nagoveštava, s druge strane, da će ikada prerasti u zločin iz navike. Već je Jle Peltje 1791. godine skrenuo pažnju na činjenicu da brižljivo stepenovane kazne koje je predložio u Ustavotvornoj skupštini mogu da odvrate od zločina »zlikovca koji hladnokrvno smišlja nedelo«, na ga strah od njih može zadržati; a da su, tome nasuprot, ove kazne nemoćne kada su u pitanju zločini počinjeni iz »jakih strasti kod kojih nema računice«; najzad, da je ovo poslednje gotovo 52 P. L. Lacretelle, Réflexions sur la législation pénale, u. Discours sur les peines infamantes, 1784, str. 351—352.

53 Suprotno onome što cy rekli Karno ili F. Eli i Šovo, recidiv je bio veoma jasno sankcionisan u velikom broju zakona pod Starim režimom. Uredba iz 1549. godine kaže da je zločinac koji prestup ponovi »ogavno, nedostojno biće, izvanredno opasno po državu«; recidivi kletve, kraće, skitnje i tako dalje podlegali su posebnim kaznama.

97

beznačajno pošto takvi zločini ne pokazuju »nikakvo promišljeno nevaljalstvo«54 svojih počinilaca. Iza procesa humanizacije kažnjavanja otkrivamo sva ta pravila kojima se dopušta ili, bolje rečeno, zahteva »blagost«, kao da je u pitanju proračunato ekonomisanje kaznenom vlašću. Ta pravila nalažu i da meta kaznene vlasti više ne bude telo koje se obredno stavlja na strašne muke i nosi upečatljiva obeležja ritualnog izvođenja javnih mučenja; od sada je meta čovakov duh, odnosno idejne predstave i znaci koji su neupadljivo pušteni u opticaj, postavši neminovno i očigledno prisutni u duhu svih ljudi. Ne više telo, već duša, rekao je Mabli. Jasno je šta treba podrazumevati pod time: korelativ određene tehnike vladanja. Odbačene su zastarele »anatomske« kazne. Da li je, međutim, time stvarno zakoračeno u doba neteleskog kažnjavanja? *

* Y

Y

54

*

početku reforme može se, znači, smatrati da stoji politička namera da se nezakonite radnje strogo nadziru, da se funkcija kažnjavanja što sveobuhvatnije proširi i da se kaznena vlast, radi njenog boljeg kontrolisanja, ograniči. A otuda proističu dva pravca objektivizacije zločina i zločinca. Na jednoj strani, zločinac označen kao neprijatelj svih, koga su svi zainteresovani da progone, isključuje se iz ugovora, diskvalifikuje kao građanin, i javlja kao nosilac divljeg dela prirode, kao zlotvor, čudovište, možda ludak, bolesnik i, uskoro, »abnormalan«. Kao takav, on će jednoga dana postati predmet naučne objektivizacije i sa tim povezanog »lečenja«. Na drugoj strani, potreba da se iznutra izmere učinci kaznene vlasti nalaže primenu taktika kojima se interveniše nad svim zločincima, stvarnim ili potencijalnim: organizovanje prevencije, odmeravanje interesa, puštanje u opticaj predstava i znakova, obrazovanje horizonta izvesnosti i istinitosti, podešavanje kazni prema sve tananijim promenljivim činiocima; sve to takođe vodi objektivizaciji zločinaca i zločina. oba slučaja vidimo da odnos moći na kojem počiva praksa kažnjavanja počinje da se udvaja, tako što njegov predmet nije više samo zločin kao činjenica koju treba utvrditi prema opšteprihvaćenim normama, nego i zločinac kao pojedinac

Le Peletier de Saint-Fargeau, Archives parlementaires, t. XXVI, str. 321—322. Sledeće godine Belar izriče nešto što se može smatrati prvim pledoajeom za zločin iz strasti. Reč je o aferi Gra (Gras). Yпop.: Bellart, Annales du barreau moderne, 1823, t. III, str. 34. 98

koga treba upoznati prema specifičnim kriterijumima. Vidimo i da se taj novi odnos ne nameće kaznenoj praksi spolja, kao što bi činila zabrana koju bi granice ljudske osetljivosti nametnule divljaštvu javnih mučenja, ili kao što bi to činilo ispitivanje, racionalno ili »naučno«, o tome šta je čovek koji se kažnjava. Procesi objektivizacije pabajy se u samim taktikama vlasti i u organizaciji vršenja te vlasti. Međutim, ova dva tipa objektivizacije koji se začinju istovremeno sa predlozima kaznene reforme veoma se razlikuju jedan od drugog i po hronologiji i po učincima. Objektivizacija zločinca kao čoveka van zakona, kao čoveka prirode, samo virtuelno postoji, samo je pribežište u kojem se ukrštaju teme iz političke kritike i imaginarne predstave. Još će se dugo čekati na trenutak da homo criminalis. postane definisani predmet saznanja. Drugi tip objektivizacije, naprotiv, imao je znatno brže i presudnije posledice, utoliko što je bio neposrednije vezan za reorganizaciju kaznene vlasti: za kodifikovanje i definisanje zločina, za normiranje kazni, za propisa o krivičnom postupku, za određivanje uloge magistratâ. I, dodatno, zato što se oslanjao na već postojeću doktrinu ideologa. Ona je naime nudila, svojom teorijom o interesima, predstavama i znakovima, svojim nizovima i genezama koje je konstituisala, neku vrstu opšteg recepta za vršenje vlasti nad ljudima: »duh« kao područje na koje deluje vlast, sa semiologijom kao svojim instrumentom; potčinjavanje telâ kontrolisanjem ideja; analiziranje predstava kao načelo politike prema telesnom, načelo koje je mnogo efikasnije od ritualne anatomije javnih mučenja. Misao ideologa nije bila samo teorija o pojedincu i društvu; ona se razvila kao tehnologija istančanih, delotvornih i ekonomičnih oblika vlasti, nasuprot preteranom utrošku vlasti suverena. Poslušajmo još jednom Servana: ideje o zločinu i kazni treba da budu čvrsto povezane i da »neposredno slede jedna za drugom... Tek kada budete stvorili takav spoj ideja u glavama vaših građana, moći ćete da se pohvalite da njima upravljate i da ste njihovi gospodari. Neki glupi despot može okovati robove gvozdenim lancima; međutim, istinski političar vezuje ih mnogo čvršće lancima njihovih vlastitih ideja; prvu kariku on kači za čvrstu ravan razuma; ta je veza utoliko jača što nam nije poznat njen sastav i građa, i što verujemo da je ona neše delo; beznađe i vreme nagrizaju lance od gvožđa i čelika, ali ne mogu ništa protiv uobičajene veze između ideja: samo će je još više učvrstiti; u mekim moždanim vlaknima leži postojani temelj najčvršćih imperija«55. 55

J. M. Servan, Discours sur l'administration de la justice criminelle, 1767, str. 35. 99

Primena te semiotehnike kažnjavanja, te »ideološke vlasti«, biće bar delimično odložena i zamenjena novom političkom anatomijom u kojoj će telo ponovo, ali sada u sasvim novom vidu, dobiti glavnu ulogu. A ta nova politička anatomija omogućiće da se opet ukrste dva divergentna pravca objektivizacije koja vidimo da se obrazuju u 18. stoleću: prvi, koji zločinca odbacuje »na drugu stranu« — na stranu protivprirodne prirode; i drugi, koji nastoji da delikvenciju drži pod kontrolom, putem proračunate ekonomije kažnjavanja. Već letimičan pogled na nov način kažnjavanja jasno pokazuje da će kaznenu semiotehniku smeniti nova politika prema telesnom.

100

DRUGA GLAVA

BLAGE KAZNE Kažnjavanje, znači, treba da počiva na tehnologiji stvaranja predstava. Takav poduhvat može da uspe samo kao deo prirodnog mehanizma. »Poput zemljine teže, jedna skrivena sila uvek nas vuče ka blagostanju. Ovaj nagon ometaju jedino prepreke koje mu postavljaju zakoni. Sve moguće ljudske delatnosti proizvod su te unutrašnje težnje.« Naći odgovarajuću kaznu za neki zločin znači naći takvu njegovu nepovoljnu posledicu da ideja o njoj učini ideju o zločinu potpuno neprivlačnom. Reč je o umeću sukobljavanja energija, veštini združivanja slika, stvaranju čvrstih veza koje prkose vremenu: treba spojiti u parove predstave koje imaju suprotne vrednosti, ustanoviti kvantitativne razlike između prisutnih sila, uvesti znake-prepreke koji kretanje sila mogu potčiniti odnosu moći. »Neka ideja o kazni bude uvek prisutna u srcu čovekovom i neka bude jača od osećanja koje ga vuče ka zločinu« 56. Ovi znaci-prepreke treba da obrazuju nov arsenal kazni, kao što su se oko žigosanja zločinca i osvete vladara organizovala ranija javna mučenja. Međutim, da bi bili delotvorni, oni moraju da ispunjavaju više uslova. 1. Treba da budu što je moguće manje proizvoljni. Tačno je da društvo, zavisno od svojih vlastitih interesa, određuje šta treba da se smatra zločinom: prema tome, zločin nije prirodno dat. Međutim, da bi ideja o kazni mogla nesmetano da iskrsne u svesti čim se pomisli na zločin, veza izmeću jednog i drugog treba da bude što neposrednija: veza po sličnosti, po analogiji, po bliskosti. Kazna treba da bude »što saobraznija prirodi prestupa, kako bi strah od kazne skrenuo duh sa puta na koji ga je navela perspektiva probitačnog zločina«57. Idealna kazna biće takva da se kroz nju na najočigled56

Beccaria, Des délits et des peines, izdanje iz 1856, str. 119.

57

Ibid.

101

niji način vidi zločin koji ona sankcioniše; za čoveka koji je razmatra, ona će tako sasvim pouzdano biti znak za zločin koji se njome kažnjava; a za onoga ko razmišlja o zločinu, već sama ideja o nedelu probudiće u svesti kazneni znak. To je korisno za postojanost veze, korisno za određivanje kazne srazmerno zločinu, kao i za kvantitativno odmeravanje interesa; korisno i zato što kazna, poprimivši vid prirodnog sleda stvari, ne izgleda kao posledica ljudske samovolje: »Izvođenje zločina iz kazne predstavlja najbolji način da se kažnjavanje odredi srazmerno zločinu. Ako je to trijumf pravde, onda je to i trijumf slobode; a budući da kazne više ne zavise od volje zakonodavca nego od prirode stvari, ne vidi se više nasilje čoveka nad čovekom«58. U kažnjavanju koje počiva na analogiji, vlast koja kažnjava je skrivena. Reformatori su predložili širok dijapazon kazni koje su prirodno zasnovane, a po svom obliku odgovaraju sadržini zločina. Vermej, na primer, kaže: oni koji zloupotrebljavaju javnu slobodu, biće lišeni sopstvene; oduzeće se građanska prava onima koji su zloupotrebili dobrobit zakona i privilegije javnih funkcija; novčanom globom kazniće se pronevera i zelenaštvo; oduzimanjem imovine kazniće se krađa; oduzimanjem časti, niskosti i podlaštvo; smrću, ubistvo; lomačom, podmetanje požara. Trovaču će »dželat pokazati čašu čiju će mu sadržinu baciti u lice, da bi ga užasnuo predočavajući mu sliku njegovog zločina; onda će ga gurnuti u kazan ključale vode«59. Je li to obično maštanje? Možda. Načelo simboličke povezanosti jasno iznosi i Le Peltje, kada 1791. godine predstavlja novo krivično zakonodavstvo: »Priroda zločina i priroda kazne treba da se tačno podudare«; onaj ko je izvršio zverski zločin trpeće fizički bol; ko bude besposličio, biće prisiljen na težak rad; ko je počinio neku podlost, biće osuđen na kaznu gubitka časti60. Упркоc svirepostima koje jako podsećaju na javna mučenja Starog režima, u ovim kaznama zasnovanim po analogiji na delu je sasvim drukčiji mehanizam. U sukobu moći, ne suprotstavlja se više jedno divljaštvo drugome; to više nije simetrija osvete, nego mogućnost da se kroz znak jasno sagleda ono što on označava; na pozornici kažnjavanja želi se uspostaviti odnos koji je čulima neposredno dostupan i odmah razumljiv, a omogućava prostu računicu. Reč je o nekoj vrsti razbo58

J. P. Marat, Plan de législation criminelle, 1780, str. 33. F. M. Vermeil, Essai sur les réformes à faire dans notre législation criminelle, 1781, str. 68—145. Yпop. takođe: Ch. E. Dufriche de Valazé, Des lois pénales, 1784, str. 349. 60 Le Peletier de Saint-Fargeau, Archives parlementaires, t. XXVI, str. 321—322. 59

102

rite estetike kazne. »Prirodu treba verno slediti ne samo u likovnim umetnostima, nego i u drugim oblastima; političke institucije, bar one koje imaju obeležje mudrosti i sadrže elemente trajnosti, temelje se na prirodi«61. Neka kazna proističe iz zločina; neka zakon izgleda kao nužni poredak stvari, i neka vlast deluje pod maskom tihe snage prirode. 2. Ovi znaci treba da utiču na mehanizam sšga: da slabe želju koja čini zločin privlačnim, da jačaju interes koji kaznu čini strašnom; da preokrenu odnos snaga, tako da ideja o kazni i njenim nepovoljnim posledicama bude življa od ideje o zločinu i koristima od njega. Reč je, znači, o mehanizmu interesa, njegovih promena, načina na koji ga čovek sebi predočava i živosti te idejne predstave. »Zakonodavac treba da bude vešt arhitekta koji zna i da iskoristi sve sile koje mogu doprineti čvrstini građevine, i da istovremeno oslabi sve one koje bi je mogle srušiti«62. Postoji više načina. »Udariti pravo na izvor zla« 63. Razbiti ono što pokreće ideju o zločinu. Oslabiti interes koji ju je podstakao. Iza prestupa vezanih za skitnju stoji lenjost; protiv nje se treba boriti. »Ništa nećemo dobiti zatvaranjem prosjaka u kužne zatvore, koji su prave kloake«; treba ih prisiliti na rad. »Zaposliti ih — to je najbolji način da se oni kazne«64. Rđavoj strasti valja suprotstaviti dobru naviku; jednoj sili treba suprotstaviti drugu, ali je reč o silama osećanja i strasti, a ne oružane moći. »Zar ne treba sve kazne izvoditi iz tog tako jednostavnog, tako srećno nađenog i već poznatog načela: načela da kazne treba birati u‘skladu sa onim što najviše može da oslabi strast koja je odvela u počinjeni zločin?«65 Silu koja je navela na zločin treba okrenuti protiv nje same. Treba podeliti interes i iskoristiti ga da bi se kazna učinila strašnom. Neka kazna taj interes podstiče i razdražuje više nego što mu je moglo goditi kršenje zakona. Ako je nedelo počinjeno iz oholosti, neka kažnjavanjem baš ona bude ranjena i razjarena. Kazne oduzimanja časti su delotvorne ako se temelje na taštini koja je bila u korenu zločina. Fanatici postaju slavni kako po svojim stavovima, tako i po mukama koje zbog njih trpe. Prema tome, okrenimo protiv fanatizma upravo tu oholu tvrdoglavost na kojoj se on temelji: 61

Beccaria, Des délits et des peines, 1856, erp. 114. Ibid., str. 135. 63 Mably, De la législation, Œuvres complètes, IX, str. 246. 64 J. P. Brissot, Théorie des lois criminelles, 1781, I, str. 258, 65 P. L. de Lacretelle, Réflexions sur la législation pénale, u: Discours sur les peines infamantes, 1784, str. 361. 62

103

»Valja ga suzbiti tako što će biti izvrgnut podsmehu i sramu; ako se ohola taština fanatika ponizi pred velikom gomilom gledalaca, od te kazne može se očekivati uspeh«. I obrnuto: ničemu ne bi služilo da se fanatici izlože fizičkom bolu66. Treba oživeti interes za korisno i pošteno ponašanje; koliko je taj interes oslabljen, pokazuje sam zločin. Kada krade, kleveće, otima ili ubija, zločinac je izgubio osećanje poštovanja za vlasništvo — za vlasništvo nad bogatstvima, ali i nad čašću, slobodom, životom. Treba mu, dakle, povratiti to osećanje. Tome ga valja poučiti najpre na njegovom sopstvenom primeru: neka oseti šta znači izgubiti mogućnost slobodnog raspolaganja svojim dobrima, svojom čašću, svojim vremenom i svojim telom, da bi isto to poštovao i kod drugih 67. Kazna koja obrazuje postojane i lako razumljive znake treba i da prestrukturiše raspored intereea i dinamiku strasti. 3. Iz toga sledi da je korisno da se kazne vremenski moduliraju. Kazna preobražava i menja, uvodi znake, stvara prepreke. AKO bi morala da bude doživotna, da li bi uopšte bila korisna? Vremenski neograničena kazna nosila bi u sebi protivrečnost: sve prinude koje ona nameće osuđeniku — i koje mu, kada ponovo postane čestit čovek, nikada ne bi mogle koristiti — bile bi obična mučenja; a napor uložen da se prestupnik popravi bio bi uzaludan trud i trošak za društvo. AKO postoje nepopravljivi, treba se odlučiti na njihovo uklanjanje. Za sve ostale, kazne mogu da budu delotvorne samo ako su vremenski ograničene. Ovu analizu prihvatili su i članovi Ustavotvorne skupštine: zakon iz 1791. godine predviđa smrtnu kaznu za izdajnike i ubice; sve druge kazne moraju biti ograničene (maksimum je dvadeset godina). Međutim, trajanje kao činilac treba da bude, pre svega, integrisano u ekonomisanje kaznom. Javna mučenja su, zbog svoje nasilnosti, mogla da imaju ovakav ishod: što bi zločin bio teži, kazna bi bila kraća. Trajanje jeste bilo uključeno u stari sistem kažnjavanja: dosuđivao se određen broj dana za stub srama, određen broj godina izgnanstva, određen broj sati izdisalo se na točku. Međutim, to vreme je bilo vreme kušanja osuđenika, a ne njegovog smišljenog preobražavanja. Trajanje sada treba da omogući da kazna valjano deluje: »Dugi nkz mučnih odricanja mnogo više utiče na krivca nego prolazni trenutak bola, a čovečanstvo će tako biti pošteđeno strahota mučenja... U očima naroda kao svedoka, time će se neprekidno obnavljati sećanje na osvetničke zakone i u svakom trenutku 66

Beccaria, Des délits et des peines, str. 113. G. E. Pastoret, Des lois pénales, 1790, I, str. 49. 67

104

iznova raspirivati koristan strah«68. Vreme je pravi izvršilac kazne. A ovaj osetljivi mehanizam koji upravlja strastima neće ih držati pod prisilom na isti način i sa istom upornošću ako se te strasti menjaju i popravljaju; kazna treba da se ublažava ako daje dobre rezultate. Ona jeste nepromenljiva, u smislu da je za sve građane, na isti način, tačno utvrđena zakonom; međutim, njen unutrašnji mehanizam treba da je podložan promenama. U svom predlogu Ustavotvornoj skupštini, Le Peltje je ponudio kazne čiji intenzitet postepeno slabi: osuđenik koji izdržava najtežu kaznu biće zatvoren u samicu (lanci na nogama i rukama, mrak, samoća, hleb i voda), ali samo TOKOM prve faze; moći će da radi dva, a zatim tri dana nedeljno. Pošto izdrži dve trećine kazne, on može preći na režim »tamničenja« (osvetljena samica, lanac oko pasa, individualni rad pet dana nedeljno, a zajedno sa ostalim zatvorenicima preostala dva dana; taj ću mu rad biti plaćen i omogućiti mu da poboljša svoje uobičajeno sledovanje hrane). Naposletku, kada se približi isteku kazne, on može da npebe na zatvorski režim: »Moći će svakoga dana da odlazi sa ostalim zatvorenicima na zajednički rad. Moći će i da radi sam, ako tako više voli. Hrana će mu biti onakva kakvu zasluži svojim radom«69. 4. Sa stanovišta osuđenika, kazna je mehanizam znakova, interesa i trajanja. Međutim, krivac je samo jedan od ciljeva kažnjavanja. Ono je, pre svega, usmereno na druge: na sve potencijalne krivce. Neka ovi znaci-prepreke, urezujući se postepeno u svest osuđenika, kruže brzo i zahvate što šire područje; neka ih svi prihvate i dalje prenose; neka obrazuju poruku koju svako predaje svima i kojom će svi sebi zabraniti zločin — neka ti znaci budu zdrava moneta koja će u svesti zameniti varljivu korist od zločina. Da bi bilo tako, kažnjavanje treba da se smatra ne samo prirodnim, nego i probitačnim; treba da svako može u njemu da nađe korist za sebe. Nema više onih upečatljivih, ali nekorisnih kazni. Nema više ni kažnjavanja obavijenih velom tajne; neka se kazne smatraju nadoknadom koju krivac plaća svim svojim sugrađanima, za zločin koji im je svima naneo štetu: to su kazne »koje se stalno iznova predočavaju građa68 Le Peletier de Saint-Fargeau, Archives parlementaires, t. XXVI. Autori koji odbacuju smrtnu kaznu predvićaju nekoliko doživotnih kazni: J. R. Brissot, Théorie des lois criminelles, 1781, erp. 29—30. Ch. E. Dufriche de Valazé, Des lois pénales, 1784, erp. 344: doživotni zatvor za one koji su osuđeni kao »nepopravljivo zli«. 69 Le Peletier de Saint-Fargeau, Archives parlementaires, t. XXVI, str. 329—330.

105

nima« i omogućavaju »da iz zajedničkih i pojedinačnih pobuda proistekne oggšta korist«70. Idealno bi bilo da osuđenik postane neka vrsta korisne svojine: rob u službi svih. Zašto bi društvo uništilo život i telo koje može da prisvoji? Korisnije je naterati ih da »služe državi robovanjem čije se trajanje određuje prema prirodi počinjenog zločina«; Francuska ima veoma mnogo loših drumova koji otežavaju trgovinu; lopovi, koji takoće ometaju slobodno kretanje robe, treba da rade na izgradnji tih puteva. »Primer čoveka koga neprestano imamo pred očima, a kome je oduzeta sloboda i prinuđen je da provede ostatak života nadoknaćujući štetu koju je pričinio društvu«71, mnogo je rečitiji od njegove smrti. Y starom sistemu, telo osuđenika postajalo je kraljevo vlasništvo koje je suveren žigosao i na koje je obrušavao silinu svoje moći. Sada će, pak, ono postati društveno dobro, predmet kolektivnog i korisnog prisvajanja. Otuda činjenica da su reformatori gotovo uvek predlagali javne radove kao jednu od najboljih mogućnih kazni; uostalom, u knjigama žalbi sledio se njihov primer: »Neka oni koji zasluže bilo koju kaznu manju od smrtne budu osućeni na javne radove u zemlji, i to u trajanju srazmernom njihovom zločinu«72. Javni radovi znače dve stvari: osuđenikova kazna predstavlja zajednički interes; drugo, ona ja vidljiva i može se kontrolisati. Krivac, na taj način, plaća dvostruko; radom koji obavlja i znacima koje proizvodi. U samom središtu društva, na trgovima i glavnim putevima, osuđenik je stecište proft£ i značen^. Na vrlo vidljiv način, on služi svima; istovremeno, on u svest svih ljudi uvodi znak zločin-kazna: ova druga vrsta koristi jeste isključivo moralne prirode, ali je znatno realnija od prve. Zato je kaznama dat znalački organizovan publicitet. Y javnim mučenjima, pri telesnom kažnjavanju, primer je počivao na strahu: na fizičkom užasu, kolektivnoj grozi, slikama koje moraju da se utisnu u pamćenje gledalaca poput žiga utisnutog na obraz ili rame osuđenika. Sada primer počiva na pouci, poruci, lako razumljivom znaku, na režiranju i odslikavanju javnog morala. Ceremonija kažnjavanja se više ne temelji na zastrašujućoj obnovi vrhovne vlasti, nego na po70

Ch. E. Dufriche de Valazé, Des lois pénales, 1784, str. 346. A. Boucher d’Argis, Observations sur les lois criminelles, 1781, str. 139. 72 Yпop. L. Masson, La Révolution pénale en 1791, erp. 139. Mećutim, protiv rada kao kaznene mere izneta je zamerka da on podrazumeva pribegavanje nasilju (Jle Peltje), ili pak da skrnavi sveti karakter rada (Dipor). Zahvaljujući Rabo Sent-Etjenu usvojen je izraz »prinudni rad«, za razliku od »slobodnog rada na koji polažu pravo isključivo slobodni ljudi«, Archives parlementaires, t. XXVI, str. 710 i dalje. 71

106

novnom uspostavljanju vlasti zakona, na kolektivnom jačanju veze između ideje o zločinu i ideje o kazni. U kažnjavanju se više neće očitovati prisustvo suverena, nego samih zakona. Oni su ti koji su određenom zločinu pripisali određenu kaznu. Čim je zločin počinjen, bez oklevanja stiže i kazna; ona sprovodi u delo slovo zakona i pokazuje da zakoni, koji povezuju ideje, povezuju i njihovo izvršenje. Neposredna veza u tekstu zakona treba takva da bude i na delu. »Zamislite te prve trenutke, kada se vest o nekom svirepom nedelu širi našim gradovima i selima; građani se tada ponašaju kao ljudi kada vide da grom udara pored njih; svakoga ispuni ogorčenje i užas... To je trenutak da se zločin kazni: ne dozvolite da vam on izmakne; pohitaLje da nedelo dokažete i osudite. Podignite gubilišta, lomače, dovucite krivca na gradske trgove, pozovite narod na velika zvona; čućete ga kako odobrava proglašenje vaših presuda, kao što bi odobrio objavu mira i slobode; videćete ga kako na te užasne prizore hrli kao na trijumf zakona«73. Javno kažnjavanje je ceremonija neposredne rekodifikacije. Zakon se iznova uspostavlja, opet zauzima svoje mesto kraj zločina koji ga je narušio. Zločinac je, zauzvrat, isključen iz društva. On ga napušta. Ali to više nije prilika za one dvosmislene svetkovine Starog režima, kada je narod sudbonosno uzimao udeo bilo u zločinu, bilo u pogubljenju; sada je to pogrebna ceremonija. Društvo koje je vaspostavilo svoje zakone izgubilo je građanina koji ih je prekršio. Javno kažnjavanje treba da cokaže tu dvostruku ožalošćenost: što je uopšte moglo doći do nepoštovanja zakona i što sada sledi nužni rastanak od jednog građanina. »DaLje javnom kažnjavanju naLjurobniji i najdirljiviji mogući izgled; neka taj strašni dan bude za otadžbinu dan žalosti; neka sveopšti bol* bude svuda upadljivo prikazan... Neka magistrat, obučen u odeću koja priliči pogrebnoj svečanosti, obznani narodu kršenje zakona i tužnu neophodnost zakonite osvete. Neka različiti prizori te tragedije pogode sva čula, neka pokrenu sva nežna i časna osećanja«74. To je žalost čiji smisao mora da bude jasan svima; svaki element ovog rituala mora biti rečit, ukazivati na zločin, podsećati na zakon, pokazivati neophodnost kazne, opravdavati njen izbor. Treba da postoji što veći broj objava, natpisa, znakova i simbola, kako bi svako mogao da nauči njihova zna73

74

688.

J. M. Servan, Discours sur l’administration de la justice criminelle, 1767, str. 35-36. Dufau, »Discours à la Constituante«, Archives parlementaires, t. XXVI, стp.

107

čenja. Publicitet dat kažnjavanju ne sme da izaziva i širi fizički strah, već da otvori mogućnost čitanja i razumevanja znakova. Jle Peltje je predložio da jednom mesečno narod poseti osuđenike »u njihovom žalosnom staništu: nad vratima samice moći će da pročita krupnim slovima ispisano ime krivca, njegov zločin i presudu«75. U naivnom i vojničkom stilu carskih ceremonijala, Bekson će nekoliko godina kasnije smisliti čitavu lepezu kaznenih simbola: »Osuđenik na smrt dovešće se na gubilište u kolima “presvučenim ili obojenim u crno, sa primesama crvenog”; ako je izdajnik, biće obučen u crvenu košulju na kojoj će biti ispisana, spreda i pozadi, reč “izdajnik”; ako je oceubica, glava će mu biti prekrivena crnim velom, a na košulji će biti izvezeni bodeži ili drugo smrtonosno oružje koje je upotrebio; ako je trovač, crvena košulja biće izvezena zmijama i drugim otrovnim životinjama«76. Ovu jasnu pouku, ovu obrednu rekodifikaciju, treba ponavljati što je moguće češće; neka kažnjavanja budu neka vrsta škole, a ne svetkovine; neka budu uvek otvorena knjiga, a ne ceremonija. Trajanje, koje kaznu čini delotvornom za krivca, korisno je i za gledaoce. Oni u svakom trenutku treba da. imaju mogućnost da se upoznaju sa postojanom leksikom zločina i kazne. Ako se kažnjava u tajnosti, kazna je upola promašena. I deda treba da dolaze na mesta njenog izvršenja; tamo bi im se držali časovi iz građanskog vaspitanja. A odrasli bi, s vremena na vreme, tu obnavljali svoje poznavanje zakona. Zamislimo mesta gde se izdržavaju kazne kao Vrt zakona, u koji bi porodice odlazile nedeljom. »Želeo bih da povremepo, pošto ih unapred pripremimo jezgrovitim predavanjem o očuvanju društvenog poretka i koristi kazne, odvodimo mladiće na i odrasle ljude u rudnike i na prinudne radove: neka posmatraju strašnu sudbinu prokazanih. Ta hodočašća bi bila korisnija od hodočašća Turaka u Meku«77. I Le Peltje je vidljivost kazni smatrao jednim od osnovnih načela novog Krivičnog zakona: »Često i u utvrđenim razmacima posete naroda treba da postide krivca; a njegov mukotrpni položaj, do kojega je nužno doveo zločin, treba da unese u dušu naroda korisnu pouku«78. Mnogo pre nego što se o zločinu razmišljalo kao o predmetu naučnog saznanja, o njemu se maštalo kao o nastavnom elementu. Posle milosrdnih poseta čiji je cilj 75

Ibid., str. 329—330. 76 77 78

108

S. Bexon, Code de sûreté publique, 1807, drugi deo, str. 24—25. Reč je o predlogu podnetom bavarskom kralju. J. P. Brissot, Théorie des bis criminelles, 1781. Archives parlementaires, t. XXVI, str. 322.

bio da se sa zatvorenicima podele patnje — a izmislio ih je ili obnovio 17. vek — sada se mašta o ovakvim posetama dece, koja dolaze da nauče kako se dobrobit zakona primenjuje na zločin: reč je o očiglednoj nastavi u. muzeju reda i poretka. 6. Tada će u društvu moći da se izmeni tradicionalno predanje o zločinu. A to je ozbiljno brinulo zakonodavce u 18. stoleću: kako da se prestupnici liše sporne slave kojom su ovenčani? Kako da se prekine epopeja o velikim zločincima koja se prenosila almanasima, lecima i narodnim predanjem? AKO se kaznena rekodifikacija dobro obavila, ako se ceremonija žalosti pravilno odvijala, zločin će ubuduće izgledati samo kao nesreća, a zločinac kao neprijatelj koji se ponovo uči društvenom životu. Umesto onih hvalospeva koji zločinca pretvaraju u junaka, odsad će se usmenim predanjem prenositi samo znaci-prepreke koji sračunatim strahom od kazne koče želju za zločinom. Taj pozitivni mehanizam doći će u punoj meri do izražaja u svakodnevnom govoru, a ovaj će ga zauzvrat neprekidno jačati novim pričama. Predanje će tako postati prenosilac zakona: stalni princip univerzalne rekodifikacije. Narodni pesnici pridružiće se najzad onima koji sebe nazivaju »poslanicima večitog razuma«; postaće moralisti. »Potresen strašnim slikama i spasonosnim idejama, svaki građanin će ih dalje širiti u svojoj porodici; preko dugih priča pripovedanih sa puno žara i isto tako pomno slušanih, njegova će deca, poređana oko njega, otvorena srca prihvatiti i zapamtiti, u neizmenjenom obliku, ideju o zločinu i kazni, ljubav prema zakonima i otacbini, poštovanje i poverenje prema sudstvu. Seosko stanovništvo, koje će takođe biti svedok ovih primera, pričaće o njima oko svojih koliba; ljubav prema vrlini usadiće se u te proste duše, dok će zlikovac, zaprepašćen opštim veseljem, uplašen tolikim neprijateljima, možda odustati od zamisli čiji je ishod neodložan i koban«79. ETO kako treba zamisliti zemlju kazni. Na raskršćima, u parkovima, kraj puteva koji se popravljaju ili mostova koji se grade, u radionicama koje su svima pristupačne, u dubini rudnika koji će se obilaziti — hiljade malih prizora kažnjavanja. Za svaki zločin — odgovarajući zakon; za svakog zločinca — odgovarajuća kazna. Kazna vidljiva, rečita, koja sve kaže, objašnjava, opravdava, ubeđuje: natpisi, robijaške kape, objave, plakati, simboli, tekstovi koji se čitaju ili su štampani — sve to neumorno ponavlja zakonske propise. Dekori, perspektive, optički efekti i varke ponekad uveličavaju pri79

J. M. Servan, Discours sur l'administration de la justice criminelle, 1767, str. 37. 109

zor, čine ga strašnijim nego što jeste, ali zato i jasnijim. Gledaoci, sa mesta odakle posmatraju, mogu poverovati u izvesne svireposti kojih, u stvari, nema. Osnovno je, međutim, što sve ove stvarne ili preuveličane strogosti, prema tačno utvrđenoj organizaciji, služe kao dobra lekcija: što svaka kazna predstavlja pouku. I što se, kao kontrapunkt svih neposrednih primera vrline, u svakom trenutku mogu uživo posmatrati prizori nesreće koju donosi porok. Oko svake takve moralne »predstave« tiskaće se učenici sa svojim učiteljima, a odrasli će učiti kako da vaspitaju svoju decu. Nema više velikog, zastrašujućeg rituala javnih mučenja; njega svakodnevno na ulicama zamenjuje to ozbiljno pozorište, sa mnoštvom ubedljivih i raznolikih prizora. A kroz narodno predanje prepričavaće se i pamtiti strogo slovo zakona. No možda će biti potrebno da se iznad tog mnoštva očiglednih predstava i usmenih kazivanja postavi glavni kazneni znak, za najstrašniji zločin: završni kamen na kaznenoj građevini. Vermej je, u svakom slučaju, smislio prizor apsolutne kazne koji treba da dominira svim pozornicama svakodnevnog kažnjavanja: jedini slučaj kada je trebalo dosegnuti beskonačnu kaznu. On je donekle predstavljao, u novom kaznenom sistemu, ekvivalent onoga što je bilo ubistvo kralja u starom. Krivcu bi se iskopale oči; stavili bi ga sasvim nagog u gvozdeni kavez okačen pod vedrim nebom, iznad gradskog trga; gvozdenim pojasom oko struka bio bi privezan za rešetke; do kraja života hranili bi ga samo hlebom i vodom. »Tako bi bio izložen svim surovostima godišnjih doba: čas zavejan snegom, čas opaljen žarkim suncem. U ovim velikim mukama, a one pre predstavljaju odlaganje bolne smrti nego što su produžetak mučnoga života, mogao bi se uistinu prepoznati zlikovac koga se užasava čitava priroda, osuđen da više ne vidi nebo o koje se ogrešio i ne obitava na tlu koje je ukaljao«80. Iznad zemlje kazni stoji taj gvozdeni pauk; na takve muke novi zakon treba da baci onoga ko ubije oca ili majku. * *

*

Postoji čitav arsenal živopisnih kazni. »Nemojte izricati iste kazne«, rekao je Mabli. Odbačena je ideja o jednoličnom kažnjavanju koje bi se modifikovalo samo prema težini prestupa. Preciznije govoreći, nigde u ovim predlozima specifičnih, vidljivih i rečitih kazni ne stoji da zatvor 80 F. M. Vermeil, Essai sur les réformes à faire dans notre législation criminelle, 1781, str. 148-149.

110

treba koristiti kao opšti oblik kažnjavanja. Kazna zatvora jeste, naravno, predvićena, ali samo kao jedna od mogućih; ona je specifična za izvesne zločine: za napade na slobodu pojedinaca (otmicu, na primer), ili za zločine koji proističu iz zloupotrebe slobode (nerede, nasilja). Kazna zatvora je predviđena i kao uslov za sprovođenje nekih drugih kazni (prinudnog rada, recimo). Međutim, ona ne pokriva celokupno područje kazni na kojem bi jedini promenljivi činilac bilo njepo trajanje. Štaviše, kaznu zatvora izričito kritikuju mnogi reformatori: zato što nije u stanju da odgovori na specifičnost zločina; zato što nema uticaja na javnost; zato što je nekorisna, čak štetna za društvo: skupa je, osuđenici tako dangube, i samo stiču nove poroke81; zato što se izvršenje takve kazne teško kontroliše, a zatvorenici mogu biti izloženi samovolji čuvara; zato što je zadatak lišavanja slobode i nadziranja čoveka u zatvoru vid tiranije. »Zahtevate da meću vama budu čudovišta; a sa tim odvratnim ljudima, ako postoje, zakonodavac bi možda morao da postupa kao sa ubicama« 82. Sve u svemu, zatvor je nespojiv sa celim onim mehanizmom kazne-učinka, kazne-predstave, kazne-sveobuhvatnog dejstva, kazne-znaka i predanja. On je oličenje mraka, nasilja i nepoverenja. »To je mesto večitog mraka, gde građanin ne može da izbroji žrtve i gde, prema tome, njihov broj ne može da služi kao primer... S druge strane, ako se bez povećanja broja zločina može povećati broj primernih kažnjavanja, kazne naposletku neće biti toliko potrebne; uostalom, mrak zatvora postaje predmet nepoverenja građana; oni lako mogu pretpostaviti da se tu čine velike nepravde... Sigurno nešto nije u redu kada zakon, koji je stvoren za dobrobit naroda, ne podstiče njegovu zahvalnost već stalno izaziva njegovo gunđanje«83. Reformatori nisu odmah mogli doći na pomisao da zatvor može, kao što je danas slučaj, pokriti čitavo područje kazni između smrtne sa jedne, i lakših kazni s druge strane. Kako je, u veoma kratkom roku, kazna zatvora postala osnovni oblik kažnjavanja? U Krivičnom zakonu iz 1810. godine, između smrtne kazne i novčane globe, ona zauzima — doduše u nekoliko svojih vidova — gotovo celokupno podrumje mogućih kazni. »Kakav je sistem kažnjavanja prihvaćen novim zakonom? To je zatočenje u svim svojim oblicima. Uporedite, naime, četiri glavne kazne koje ostaju u Krivičnom zakonu. Prinudni rad je jedan oblik zatočenja. Robija je zatvor pod vedrim nebom. Krivično zatočeništvo, zatvor sa prinudnim radom, Ypop. Archives parlementaires, t. XXVI, str. 712. G. de Mably, De la législation, Œuvres complètes, 1789, t. IX, str. 338. Ch. E. Dufriche de Valazé, Des lois pénales, 1784, str. 344—345.

111

prekršajno

zatvaranje

—

samo

su,

u

neku

ruku,

različiti

na-

zivi za jednu istu kaznu«84. A tu kaznu zatvora, koju zakon predlaže, Carstvo je odmah odlučilo da pretoči u stvarnost, stvarajući kaznenu, administrativnu, geografsku hijerarhiju: na najnižem stepenu, uz svaki opštinski sud postoji opštinska policijska ispostava; u svakom okrugu, zatvor; u svakom departmanu, kazneno-popravni zavod; a na vrhu — više centralnih zatvora za krivično osućene ili prekršajno kažnjene kojima je dosuđeno više od godinu dana; najzad, u nekim lukama, robijašnice. Napravljen je plan za veliku zatvorsku građevinu, čiji različiti nivoi treba tačno da odgovaraju ravnima administrativne centralizacije. Gubilište, gde je telo mučenoga bilo izloženo ritualnoj manifestaciji suverenove moći, kao i kazneno pozorište gde bi se predstave kažnjavanja stalno prikazivale društvenom telu, zamenjeni su velikom zatvorenom arhitektonskom celinom, složenom i hijerarhizovanom, koja ulazi u sastav državnog aparata. Reč je o sasvim novom materijalnom i fizičkom obliku vlasti, o sasvim povom načinu investiranja ljudskih tela. Počev od Restauracije i za vreme Julske monarhije, u francuskim zatvorima nalazi se, uz manja odstupanja, između 40 i 43 hiljade zatvorenika (gotovo jedan zatvorenik na 600 stanovnika). Visoki zid čiji zadatak više nije da okružuje i štiti niti da prestižem pokazuje moć i bogatstvo, već da brižljivo skriva, budući nepremostiv u oba smera, sada tajanstveni posao kažnjavanja — takav zid postaće jednolična, istovremeno materijalna i simbolička slika kaznene vlasti koja se sreće u neposrednoj blizini, a ponekad i u samom središtu gradova u 19. veku. Već u. vreme Konzulata, ministar unutrašnjih poslova bio je zadužen da ispita različite zatvore koji su već radili, ili mesta i građevine koji su se u tu svrhu mogli koristiti u raznim gradovima. Nekoliko godina docnije predviđeni su, po meri vlasti koju treba da predstavljaju i služe, visoki krediti za izgradnju ovih novih zamkova građanskog poretka. Međutim, Carstvo je te kredite iskoristilo za novi rat 85. Kasnije će ih novo ekonomsko ustrojstvo, manje raskošno ali upornije u izvršenju svojih namera, postepeno i izgraditi TOKOM 19. stoleća. U svakom slučaju, za manje od dvadeset godina, načelo tako jasno formulisano na Ustavotvornoj skupštini — da kazne treba da budu specifične, pravilno podešene, delotvorne, da 84 S. F. M. de Rémusat, Archives parlementaires, T. LXXII, 1. decembar 1831, str. 185. 85 Uпop. E. Decazes, »Rapport au roi sur les prisons«, Le Moniteur, 11. april 1819.

112

u svakom pojedinačnom slučaju predstavljaju pouku svima — pretvara se u zakon o kazni zatvora zbog svakog iole značajnijeg kršenja propisa, osim ako ono ne zavrećuje smrt. Kazneno pozorište, o kojem se maštalo u 18. veku i koje bi prevashodno delovalo na duh okrivljenih, zamenjeno je velikim jednoobraznim zatvorskim aparatom čija će se mreža ogromnih zdanja raširiti celom Francuskom i Evropom. Taj neverovatni obrt odigrao se, možda, za čak manje od dvadeset godina. Može se reći da je bio gotovo trenutan. Dovoljno je pogledati malo pažljivije predlog Krivičnog zakona koji je Jle Peltje podneo Ustavotvornoj skupštini. S početka je izneto načelo da je potrebno »da se priroda prestupa i priroda kazne tačno podudare«: fizički bol za one koji su bili svirepi, rad za one koji su bili lenji, oduzimanje časti za one koji su moralno pokleknuli. Međutim, predložene kazne zapravo su tri oblika zatočenja: samica, gde je kazna zatvora otežana različitim merama (samoćom, mrakom, krajnje svedenom ishranom); »tamničenje«, gde su te dodatne mere ublažene; najzad, zatvor u pravom smislu reči, koji je prosto zatočenje. Ona tako svečano obećana raznolikost kazni svedena je, konačno, na tu sivu jednoobraznost. Bilo je, uostalom, i poslanika koji su se začudili što se, umesto uspostavljanja odnosa istovrsnosti između prirode zločšga i prirode kazni, krenulo sasvim drugim putem: »Tako da me, ako sam izdao svoju zemlju, zatvaraju; ako sam ubio oca, opet me zatvaraju; svi mogući zločini kažnjavaju se sasvim jednoobrazno. Kao da slušam lekara koji za sve bolesti daje isti lek«86. Ova brza zamena svih drugih kazni zatvorskom nije bila privilegija Francuske. Srećemo je, uz sve druge podudarnosti, i u ostalim zemljama. Kada je Katarina II, u godinama neposredno posle objavljivanja rasprave O zločinima u kaznama, dala da se izradi nacrt »novog zakonskog kodeksa«, lekcija Bekarije o specifičnostima i raznolikostima kazni nije zaboravljena; ona je, štaviše, preuzeta gotovo doslovce: »Kada krivični zakoni izvode svaku kaznu iz osobene prirode svakog zločina, to predstavlja trijumf građanske slobode. Tada prestaje svaka samovolja; kazna ne zavisi od ćudi zakonodavca, nego od prirode stvari; čovek ne trpi nasilje drugog čoveka, nego posledice vlastitog dela«87. Nekoliko godina kasnije, i dalje opšta Bekarijina načela služe kao osnova i novog toskanskog zakona i zakona koji donosi Jozef II u Austriji. Pa ipak, oba ova zakona načinila su od kazne zatvora — koja varira samo 86 87

Ch. Chabroud, Archives parlementaires, t. XXVI, str. 618. Catherine II, Instructions pour la commission chargée de dresser le projet du nouveau code des lois, član 67. 113

po trajanju i otežana je u izvesnim slučajevima žigosanjem ili okovima — gotovo jedinu kaznu: najmanje trideset godina zatvora za napad na suverena, za falsifikovanje novca i za ubistvo sa krađom; od petnaest do trideset godina za hotimičpo ubistvo ili oružanu kraću; od mesec dana do pet godina za običnu krađu, i tako dalje88. AKO u tome što je kazna zatvora potisnula sve druge kazne ima nečeg čudnog, onda je to činjenica da zatvor nije bio, kao što se zamišlja, čvrsto već ukorenjen u kaznenom sistemu kao kazna odmah ispod smrtne, koja bi sasvim prirodno zauzela mesto upražnjeno posle ukidanja javnih mučenja. Zapravo, zatvor je — a mnoge zemlje bile cy u tom pogledu u istoj situaciji kao Francuska — imao ograničeno i sporedno mesto u sistemu kazni. Tekstovi to dokazuju. Uredba iz 1670. godine ne pominje zatvor među telesnim kaznama. Bez sumnje, doživotni zatvor ili kazna zatvora u određenom trajanju postojali su među kaznama u nekim običajnim pravima89. Međutim, smatra se da je kazna zatvora zastarela, zajedno sa javnim mučenjima: »Ranije su postojale kazne koje se više ne primenjuju u Francuskoj, kao što je ispisivanje kazne na osuđenikovom licu ili čelu, ili pak doživotni zatvor; isto tako, zločinac se više ne sme osuditi da bude prepušten divljim zverima ili bačen u rudnike«90. U stvari, izvesno je da je kazna zatvora uporno opstajala radi sankcionisanja lakših prestupa, u skladu sa lokalnim običajima ili navikama. U tom smislu Sulaž je govorio o »lakšim kaznama« koje Uredba iz 1670. godine nije pominjala: to su opomena, ukor, zabrana boravka, zadovoljština uvređenoj osobi i zatvor u određenom vremenskom trajanju. U nekim delovima zemlje, naročito u onima koji su najviše sačuvali osobenosti svog pravosudnog sistema, kazna zatvora još je bila široko rasprostranjena, uprkos izvesnim teškoćama, kao u Rusijonu koji je nedavno bio anektiran. Međutim, bez obzira na ove razlike, pravnici se čvrsto drže načela da se »zatvor ne smatra kaznom u našem građanskom pravu«91. Njegova je uloga da osobu i njeno telo uzme kao zalog: ad continendos homines, non ad puniendos* *, glasi izreka; u tom smislu, zatvaranje osumnjičenog ima donekle istu ulogu kao zatvaranje dužnika. Zatvorom se obezbeđuje prisustvo neke 88

Jedan deo ovog Zakonika preveden je u uvodu za P. Colquhoun, Traité sur la police de Londres, francuski prevod, 1807, I, str. 84. Ynop. na primer Coquille, Coutume du Nivernais. 90 G. du Rousseaud de la Combe, Traité des matières criminelles, 1741, str. 3. 91 F. Serpillon, Code criminel, 1767, t. III, str. 1095. Ipak, kod Serpijona nalazimo misao da je strogost zatvora početak kazne. * Da ljude zadrži, a ne da ih kazni (prim. prev.). 89

114

osobe, ona se njime ne kažnjava92. To je opšte načelo. A ako zatvor ipak ponekad ima ulogu kazne, p a i u važnim slučajevima, onda je to uglavnom kao zamena za nešto; on zamenjuje robiju kod žena, dece ili invalid&, znači kod onih koji ne mogu da robijaju: »Osuda na vremensku ili doživotnu kaznu zatvora jednaka je kazni robije«93. U tom izjednačavanju već se nazire mogući preokret. Ali, da bi se on odigrao, bilo je potrebno da se izmeni pravni status zatvora. Bilo je potrebno, takođe, da se prevaziđe još jedna, bar za Francusku, značajna prepreka. Zatvor je ovde smatran nepodesnim utoliko više što je, u praksi, bio neposredno vezan za kraljevsku samovolju i za neumerenost suverenove vlasti. »Kaznione«, popravni zavodi, »kraljevi ukazi« ili naredbe policijskog namesnika, suverenove presude koje su u vidu zapečećenih pisama dobijali uglednici ili plemićke porodice — sve je to stvorilo represivnu praksu naporedo sa »redovnim pravosuđem«, a još češće nasuprot njemu. A tu kaznu zatvora, van redovnog sudskog postupka, odbacivali su kako pravnici klasičari, tako i reformatori. Zatvor je stvar kralja, rekao je tradicionalista Serpijon, koji se zaklanjao iza autoriteta predsednika Bujea: »Iako su vladari iz državnih razloga ponekad skloni da izriču ovu kaznu, redovno pravosuđe ne koristi tu vrstu osude«94. Zatočenje — simbol i omiljeno sredstvo despotizma, vele reformatori u nebrojenim govorima: »Šta reći o tim tajnim zatvorima koje je izmislio kobni duh monarhizma, a koji su prevashodno namenjeni ili filozofima u čije je ruke priroda stavila svoju baklju da bi smelo osvetlili svoje stoleće, ili pak ponositim i nezavisnim dušama koje ne prećutkuju kukavički razna zla u svojoj domovini; šta reći o tim zatvorima čija se zlokobna vrata otvaraju tajanstvenim pismima, da bi zauvek progutala svoje nesrećne žrtve? Šta reći o samim tim pismima, remek-delima domišljate tiranije, koja ukidaju pravo svakog građanina da bude saslušan 92 Upravo tako treba razumeti mnogobrojne propise o zatvorima koji se odnose na zloupotrebe položaja od strane tamničara, na bezbednost prostorija i na onemogućavanje opštenja meću zatvorenicima. Kao primer može da posluži odluka parlamenta u Dižonu od 21. septembra 1706. godine. Videti, takođe: F. Serpillon, Code criminel, 1767, t. III, str. 601—647. 93 To precizira proglas od 4. marta 1724. godine o recidivu kraće, ili onaj od 18. jula 1724. godine o skitnji. Dečaci koji još nisu bili tog uzrasta da mogu ići na robiju ostajali su u zatvorima sve do trenutka kada su mogli biti poslati na prinudni rad, a ponekad su u njima izdržavali i čitavu kaznu. Yпop.: Crime el criminalité en France sous l'Ancien Régime, 1971, str. 266 i dalje. 94 F. Serpillon, Code criminel, 1767, t. III, str. 1095.

115

pre nego što je osućen, i koja su hiljadu puta opasnija za ljude nego što je Falarisov* izum...«95 Ovi protesti, koji dolaze sa tako različitih strana, ne odnose se bez sumnje na zatvor kao legalnu kaznu, već na »vanzakonito« korišćenje samovoljnog i vremenski neodređenog zatvaranja. Ostaje činjenica da je zatvor izgledao, opšte uzev, obeležen zloupotrebom vlasti. I mnoge Knjige žalbi odbacuju ga kao nespojivog sa dobrim pravosuđem. Nekada to čine u ime klasičnih pravnih načela: »Zatvorima, prema intencijama zakona, nije svrha da kažnjavaju, nego da obezbede prisustvo lica koja su u njima...«96 Nekada ga, opet, odbacuju zbog njegovih posledica: on unapred kažnjava one koji još nisu ni osuđeni, prenosi i širi zlo koje bi morao da sprečava i ide protiv načela individualnosti kazni, sankcionišući čitavu porodicu; kažu da »zatvor nije kazna. Čovečanstvo se buni protiv te užasne pomisli da nije kazna kada građanina liše najdragocenijeg dobra, kada ga sramno gurnu među zločince, kada ga otrgnu od svega što mu je drago, kada možda ubrzaju njegovu propast i kada ne samo njega, nego i njegovu nesrećnu porodicu, liše svih sredstava za život«97. Zato Knjige žalbi, u više mahova, traže ukidanje zatvora: »Mislimo da kaznionice treba sravniti sa zemljom...«98 I zaista, dekretom od 13. marta 1790. godine naređuje se puštanje na slobodu »svih lica zatočenih u dvorcima, verskim ustanovama, kaznionicama, policijskim ili bilo kojim drugim zatvorima, a koja su tamo dospela kraljevskim pismom ili naredbom organa izvršne vlasti«. Kako je zatvor, tako očigledno povezan sa nezakonitostima za koje se optužuje čak i kraljevska vlast, mogao ovako brzo da postane jedan od najrasprostranjenijih oblika legalnog kažnjavanja? * *

*

Najčešće objašnjenje je da se TOKOM klasičnog zovalo nekoliko velikih zatvorskih modela. Zahvaljujući nji*

doba

obra-

Falaris (6. vek pre nove ere), tiranin sa Sicilije koji je spaljivao svoje žrtve u statui (prim. prev.). J. P. Brissot, Théorie des lois criminelles, 1781, t. I, str. 173. 96 »Paris intra muros (Noblesse)«; navedeno u: A. Desjardin, Les Cahiers de doléance et la justice criminelle, str. 477. 97 Langres, »Trois ordres«, navedeno u: Ibid., str. 483. 98 Briey, »Tiers État«, navedeno u: Ibid., str. 484. Upor.: R. Goubert i M. Denis, Les Français ont la parole, 1964, str. 203. U Knjigama žalbi nalazimo i zahteve da se zatvori sačuvaju, te da se iskoriste za useljenje porodica beskućnika. 95

116

hovom prestižu, utoliko većem što su najskoriji primeri dolazili iz Engleske i, naročito, iz Amerike, prevaziđene su obe prepreke: i stogodišnji pravni propisi i despotska praksa u zatvorima. Biće da su ovi uzori vrlo brzo potisnuli zamisao reformatora o prizorima kaznenih čudesa i nametnuli ozbiljnu stvarnost zatočenja. Njihov značaj bio je, bez ikakve sumnje, veliki. Međutim, umesto da ponude odgovor, oni upravo svojim postojanjem i širenjem postavljaju problem: kako su mogli nastati i, naročito, kako su mogli biti tako široko prihvaćeni? Jer, lako je pokazati da se oni, iako u ponečem saobrazni oppggim načelima reforme kaznenog sistema, u mnogo čemu od njih sasvim razlikuju, a ponekad su čak i nespojivi sa njima. Najstariji među ovim zatvorskim modelima, za koji se veruje da je neposredno ili posredno nadahnuo sve ostale, jeste amsterdamski Rasphuis, otvoren 1596. godine". On je, opšte uzev, bio namenjen prosjacima ili mladim prestupnicima. U svom radu se rukovodio trima osnovnim načelima: sama uprava je mogla, bar u izvesnim granicama, da menja trajanje kazni prema ponašanju zatvorenika (ova sloboda je mogla, uostalom, da bude predviđena presudom: 1597. godine, jedan zatvorenik je bio osuđen na dvanaest godina zatvora, s mogućnošću da se kazna skrati na osam ako njegovo ponašanje zadovolji). Rad je bio obavezan, i obavljao se zajednički (inače, samica se koristila samo kao dodatna kazna; zatvorenici su spavali po dvojica ili trojica na jednoj postelji, u ćelijama sa četiri do dvanaest osoba); za obavljeni rad dobijala se plata. Najzad, zatvorenici su svakodnevno živeli po strogom vremenskom rasporedu, u sistemu zabram i obaveza, pod neprekidnim nadzorom i opomenama, sa odgovarajućim duhovnim štivima — trebalo je da ih svi ti mehanizmi »privuku dobru« i »odvrate od zla«. Amsterdamski Rasphuis može se smatrati glavnim uzorom. Istorijski, on povezuje teoriju svojstvenu 16. veku o pedagoškom i duhovnom preobražaju pojedinaca pomoću neprekidnih vežbi, s kaznenim tehnikama smišljenim u drugoj po99 Ynop.: Thorsten Sellin, Pioneering in Penology, 1944, gde se daje iscrpna studija o amsterdamskom Rasphuisu i Spinhuisu. Možemo ostaviti po strani jedan drugi zatvorski »model« koji se često pominje u 18. veku. Njega predlaže Mabijon u: Mabillon, Réflexions sur les prisons des ordres religieux, novo izdanje iz 1845. godine. Čini se da je ovaj tekst postao opet aktuelan u 19. veku, u trenutku kada su katolici osporavali protestantima mesto koje su ovi zauzeli u filantropskom pokretu i u nekim upravnim službama. Ova Mabijonova knjižica, koja je izgleda ostala slabo poznata i bez uticaja, pokazaće da je »osnovna zamisao američkog zatvorskog sistema — zamisao potpuno kalućerska i francuska, bez obzira šta je moglo biti rečeno u nameri da joj se pripiše ženevsko ili pensilvanijsko poreklo« (L. Foše).

117

lovini 18. stoleća. Tri institucije, koje su tada osnovane, preuzele su osnovna načela Rasphuisa; svaka će ih dalje razvijati u posebnom pravcu. Zatvor u Ganu organizovao je kazneni rad prevashodno u skladu sa ekonomskim zahtevima. Ovo se obrazlagalo time da je dokolica najčešći uzrok većine zločina. Jedno od svakako prvih istraživanja ove vrste, sprovedeno 1749. godine među osućenicima sudskog okruga Alosta, pokazuje da zločinci nisu bili »zanatlije ili zemljoradnici (jer radnici misle jedino na rad od kojeg žive), nego dangube koje su se odale prosjačenju«100. Otuda ideja o ustanovi koja bi pružala neku vrstu opšteg radnog vaspitanja za neposlušne. To bi dalo četvorostruku korist: smanjio bi se broj krivičnih gonjenja koja skupo staju državu (u Flandriji bi se tako moglo uštedeti više od 100.000 franaka); ne bi više postojala obaveza vraćanja poreza vlasnicima šumskih dobara čije su šume uništile skitnice; dobilo bi se mnogo novih radnika, a što bi »stvaranjem konkurentskih odnosa doprinelo smanjenju cene radne snage«; najzad, time bi se omogućilo istinski siromašnima da koriste, ne deleći je ni sa kim, njima tako potrebnu milostinju101. Ovo korisno vaspitanje vratiće lenjivcu volju za rad; uključiće ga silom u sistem intepecâ u kojem se trud više isplati nego lenstvovanje; stvoriće oko njega minijaturpo, uprošćeno i prinudno društvo, gde će jasno biti istaknuto pravilo: ko hoće da živi, mora da radi. Postoji radna obaveza, ali i novčana naknada koja zatvoreniku omogućava da poboljša svoju sudbinu za vreme i posle zatočenja. »Kod čoveka koji nema sredstava za život mora se bezuslovno stvoriti želja da sebi obezbedi opstanak radom; to mu se nudi posredstvom policije i discipline; on se primorava, na neki način, da se tome preda; kasnije ga podstiče mamac zarade; sa izmenjenim načinom života, naviknut da radi i da se prehranjuje bez trzavica, a sa izvesnim uštedama koje čuva za trenutak kada će izići iz zatvora«, on je naučio zanat »kojim će sebi osigurati sredstva za bezbedan život«102. Stvaranje homo oeso100

Vilan XIV, Mémoire sur les moyens de corriger les malfaiteurs, 1773, str. 64. Ova rasprava, vezana za osnivanje zatvora u Ganu, ostala je neobjavljena sve do 1841. godine. Sve učestalije kazne izgona samo su naglasile vezu između zločina i skitnje. Godine 1771, u državama Flandrije zaključeno je da »kazne izgona koje se izriču protiv prosjaka ostaju nedelotvorne, s obzirom da države šalju jedna drugoj lica koja smatraju opasnim. Neki prosjak koga tako gone iz jednog mesta u drugo, najzad he završiti na konopcu — a da su ga navikli na rad, on ne bi krenuo tim rđavim putem« (L. Stoobant, u: Annales de la

Société d’histoire de Gand, t. III, 1898, erp. 228). Ynop. ilustraciju br. 15. Vilan XIV, Mémoire, str. 68. 118

nomicus-a isključuje kako prekratke kazne, jer se u kratkom roku ne mogu naučiti radne tehnike i razviti volja za radom, tako i doživotne kazne, jer bi onda svako učenje bilo beskorisno. »Rok od šest meseci suviše je kratak da bi se zločinci popravili i privoleli radu«; s druge strane, »doživotna kazna im oduzima svaku nadu; ravnodušni su prema ispravljanju načina života i prema radnim navikama; obuzeti su samo mislima o bekstvu i pobuni; kad već nisu osuđeni da budu lišeni života, zašto bi im se taj život učinio nepodnošljivim?«103 Trajanje kazne ima smisla samo ako se dovede u vezu sa mogućim prevaspitanjem i ekonomičnim korišćenjem prevaspitanih zločinaca. Engleski zatvorski model načelu rada pridodaje izolaciju, kao glavni uslov za prevaspitanje. Njegov nacrt je 1775. godine dao Henvej, opravdavajući meru izolacije najpre negativnim razlozima: veliki broj zatvorenika na jednom mestu nudi obilje rđavih primera i stvara mogućnosti za bekstvo u tom trenutku, kao i za ucenu i saučesništvo u budućnosti. Ako se dopusti da zatvorenici rade zajedno, zatvor će previše ličiti na manufakturu. Zatim slede pozitivni razlozi: izolacija predstavlja »strašan udarac« posle kojeg osuđenik, otrgnut od loših uticaja, može da se vrati sebi i u dnu svoje duše ponovo začuje glas dobra; usamljenički rad postaće tako način preobraćenja i učenja; time će se vaspostaviti ne samo mehanizam interesa svojstven homo oeconomicus-u, nego i imperativi moralnog bića. Samica, kao tehnika hrišćanskog monaštva koja je postojala još samo u katoličkim zemljama, postaje u protestantskom društvu instrument kojim se istovremepo mogu obnoviti i homo oeconomicus i religiozna svest. Između zločina, s jedne strane, te povratka pravu i vrlini, s druge, zatvor će predstavljati »prostor između dva sveta«, mesto za individualne preobražaje pomoću kojih će država povratiti svoje izgubljene podanike. To je ustrojstvo za menjanje pojedinaca kojeg Henvej naziva »popravilištem«104. Upravo ta opšta načela Hauard i Blekston primenjuju 1779. godine, kada nezavisnost Sjedinjenih Država onemogućava deportacije i kada se priprema zakon o izmeni kaznenog sistema. Kazna zatvora, čiji je cilj da preobrazi dušu i ponašanje, ulazi u sistem građanskih zakona. U preambuli zakona koju su sastavili Blekston i Hauard, opisuje se individualno zatočenje kroz svoje tri funkcije — ono je zastrašujući primer, instrument preobraćenja i uslov za učenje: podvrgnuti »izolaciji, redovnom radu i uticaju verske nastave«, neki zločinci će 103 104

Ibid., str. 102—103. J. Hanway, The Defects of Police, 1775. 119

moći »ne samo da deluju zastrašujuće na one koji bi pali u iskušenje da ih slede, nego će se i sami popraviti i steći radne navike«105. Otuda odluka da se izgrade dve kaznionice, jedna za muškarce a druga za žene, gde bi se zatvorenici u izolaciji privoleli »na radove najniže vrste, koji se mogu obavljati i pored neznanja, nemara i otpora zločinaca«: okretanje točka da bi se pokretala mašina, navrtanje čekrka, glačanje mermera, mlaćenje konoplje, struganje kampešovog drveta, sečenje platna, pletenje užadi i korpi. Izgrađen je, međutim, svega jedan kazneni zavod u Glosteru; na i on je samo delimičpo odgovarao prvobitnoj zamisli: potpuna izolacija postojala je jedino za najopasnije zločince; ostali su imali zajednički rad danju, a izolaciju TOKOM noći. Naposletku, filadelfijski zatvorski model. On je svakako najčuveniji, zato što je izgledao povezan sa političkim novinama u američkom sistemu, a i zato što nije bio, kao ostali, osuđen da odmah doživi neuspeh i bude napušten; na njega su se stalno ugledali i preinačavali ga, sve do velikih rasprava o reformi kaznionica tridesetih godina 19. veka. Zatvor u Uolnat Stritu, otvoren 1790. godine pod neposrednim uticajem kvekerske sredine, bio je u mnogo čemu urećen po uzoru na zatvore u Ganu i Glosteru106. Načela su bila: obavezni rad u radionicama, stalna zaposlenost zatvorenika, finansiranje zatvora njihovim radom, ali uz novčane nadoknade koje je svaki zatvorenik primao, da bi se obezbedilo njegovo ponovno moralno i materijalno uključivanje u svet strogih ekonomskih zakonitosti; osuđenici su, dakle, »stalno zaposleni na proizvodnim delatnostima da bi snosili troškove zatvora, da ne bi bili prepušteni dokolici i da bi im se obezbedila izvesna sredstva za trenutak kada njihova kazna zatvora bude istekla«107. Prema tome, život je isplaniran prema krajnje strogom vremenskom rasporedu i odvija se pod neprekidnim nadzorom; svaki trenutak u danu ima svoju namenu, propisuje određenu vrstu aktivnosti i nosi sobom svoje obaveze i zabrane: »Svi zatvorenici ustaju u osvit dana, tako da pošto nameste svoje postelje, očiste se, operu i obave druge potrebe, počinju da rade, po pravilu, sa izlaskom sunca. Od 105

Preambula nacrta zakona iz 1779. godine, navedena u: Julius, Leçons

sur les prisons, francuski prevod iz 1831, I, str. 299.

106 Kvekeri su sasvim sigurno poznavali i amsterdamski Rasphuis i Spinhuis. Videti T. Sellin, Pioneering in Penology, str. 109—110. U svakom slučaju, zatvor u Uolnat Stritu preuzeo je karakteristike Almhausa otvorenog 1767. godine i krivičnog zakonodavstva koje su hvekeri hteli da nametnu uprkos engleskoj upravi. 107 G. de La Rochefoucauld-Liancourt, Des prisons de Philadelphie, 1796, str. 9.

120

tog trenutka niko ne može otići ni u jednu drugu prostoriju osim u radionice i na mesta određena za rad... Na izmaku dana oglašava se zvono koje im javlja da prestanu s poslom... Imaju pola sata da razmeste svoje postelje, posle čega im više nije dozvoljeno da glasno razgovaraju i prave ma i najmanju buku« 108. Kao i u Glosteru, izolacija nije namenjena svima; samica je samo za one osuđenike koji bi ranije zaslužili smrtnu kaznu, kao i za one koji su u samom zatvoru posebno kažnjeni: »U samici, bez ikakvog posla i ičega što bi moglo da ga zaokupi, u neizvesnosti i očekivanju trenutka kada će biti izručen«, zatvorenik provodi »mnoge časove teskobe, ophrvan razmišljanjima koja su prisutna u svesti svakog krivca«109. Najzad, kao i u Ganu, trajanje kazne može da se menja zavisno od ponašanja zatvorenika: zatvorska inspekcija, pošto je pregledala dosije, dobija od vlasti — i to bez teškoća sve do dvadesetih godina 19. veka — pomilovanje za one zatvorenike koji su se dobro vladali. Pored toga, Uolnat Strit ima izvestan broj specifičnosti, ili barem razvija ono što je bilo samo virtuelno prisutno u drugim modelima. Pre svega, načelo da izdržavanje kazne ne dobija publicitet. Ako presuda i njeni razlozi treba da budu poznati svima, izvršenje kazne, naprotiv, mora se sprovesti u tajnosti; javnost ne treba da učestvuje ni kao svedok, ni kao jemac kažnjavanja. Izvesnost da iza zidova zatvorenik izdržava svoju kaznu treba da je dovoljna kao primer: nema više uličnih prizora kakve je omogućio zakon iz 1786. godine, nametnuvši nekim osuđenicima izvođenje javnih radova u gradovima ili na putevima110. Kazna i prevaspitanje do kojeg ona treba da dovede predstavljaju procese koji se odigravaju između zatvorenika i nadzornik§. Reč je o procesima koji nameću sveobuhvatni preobražaj jedinke — njenog tela i njenih navika pomoću svakodnevnog prinudnog rada, kao i njenog duha i volje pomoću dušebrižništva čiji je ona objekt: »Na raspolaganju su biblije i druga verska štiva; sveštenici različitih veroispovesti iz gradova i predgraća obezbeđuju 108 J. Turnbull, Visite à la prison de Philadelphie, francuski prevod, 1797, str. 15-16. 109 Caleb Lownes, u: N. K. Teeters, Cradle of penitentiary, 1935, str. 49. 110 O neredima do kojih je doveo taj zakon videti V. Rush, An inquiry into the effects of public punishments, 1787, str. 5—9, i Roberts Vaux, Notices, str. 45. Valja primetiti da je u izveštaju Ž. L. Zigela (J. L. Siegel), podsticajnom za amsterdamski Rasphuis, bilo predvićeno da kazne neće biti oglašavane javno, da će se zatvorenici u kazneno-popravni dom dovoditi noću, da he se čuvari pod zakletvom obavezati da ne odaju njihov identitet i da nikakve posete neće biti dozvoljene (T. Sellin, Pioneering in Penology, str. 27—28).

121

službu jednom nedeljno, a i svaka druga uzorno pobožna osoba može uvek imati pristup zatvorenicima«111. Međutim, zadatak je same uprave da se poduhvati preobražaja ličnosti. Samoća i okretanje sebi nisu dovoljni, kao ni čisto religiozna ubeđivanja. Uticaji na dušu zatvorenika moraju biti što češći. Zatvor, kao administrativni aparat, biće istovremeno i mehanizam za preobražaj duha. Kada zatvorenik uđe, pročitaju mu se propisi; »u isti mah, inspektori nastoje da u njemu učvrste moralne obaveze koje sada ima; predočavaju mu prekršaj koji je u odnosu na njih napravio, zlo koje je otuda proisteklo po drupggvo koje ga je štitilo, kao i potrebu da to nadoknadi svojim primerom i pokajanjem. Zatim ga pozivaju da svoju dužnost obavlja sa radošću i da se ponaša kako dolikuje, a obećavaju mu ili u njemu bude nadu da će moći da bude pušten i pre isteka roka kazne, ako se dobro vlada... S vremena na vreme inspektori imaju obavezu da razgovaraju sa zločincima pojedinačno, u vezi sa dužnostima koje svako od njih ima kao čovek i kao član društva«112. Ali najvažnije je, bez sumnje, da su taj nadzor i izmena ponašanja praćeni — što je jednovremeno i uslov i posledica — skupljanjem podataka, proširivanjem znanja o pojedincu. U trenutku kada osuđenik ulazi u Uolnat Strit, uprava dobija izveštaj o zločinu koji je počinio i o okolnostima u kojima ga je izvršio, kao i karatak sadržaj saslušanja okrivljenog, te ocene o njegovom vladanju pre i posle presude. Sve su to neophodni elementi ako je cilj da se »utvrdi šta će biti potrebno da se preduzme kako bi se promenile njegove ranije navike«113. Za sve vreme boravka u zatvoru njega će posmatrati; beležiće se njegovo ponašanje iz dana u dan, a inspektori — dvanaest uglednih građana imenovanih 1795. godine — koji, po dvojica, posećuju zatvor svake sedmice, treba da se obaveste o tome šta se dogodilo, da se upoznaju sa ponašanjem svakog osuđenika i da odrede one za koje će se tražiti pomilovanje. Ovo upoznavanje pojedinaca, koje se stalno upotpunjuje, omogućava da se u zatvoru oni rasporede ne toliko prema svojim zločinima, koliko prema sklonostima koje pokazuju. Zatvor postaje neka vrsta stalne osmatračnice, koja pruža mogućnost 111 Prvi izveštaj inspekтopâ Uolnat Strita, naveden u: Teeters, Cradle of penitentiary, str. 53—54. 112 J. Turnbull, Visite à la prison de Philadelphie, prevod iz 1797, str. 27.

113 B. Raš, koji je bio jedan od inspektora, beleži posle posete Uolnat Stritu sledeće: »Moralno staranje: propovedi, čitanje dobrih knjiga, čistoća odeće i soba, kupanje; glas se ne podiže, malo vina, što je moguće manje duvana, skarednih ili profanih razgovora. Neprekidni rad; obrađuje se bašta, koja je lepa: 1200 glavica kupusa«. Navedeno u: N. K. Teeters, The cradle of penitentiary, 1935, str. 50.

122

da se razvrstaju različiti poroci ili slabosti. Počev od 1797. godine, zatvorenici su podeljeni u četiri grupe: prvu čine oni koji su bili izričito osuđeni na samicu, ili su pak u zatvoru počinili teške prekršaje; druga je predviđena za one koji su »poznati kao stari prestupnici... ili su se njihov izopačeni moral, opasan karakter, neuobičajene sklonosti ili razuzdano ponašanje« ispoljili za vreme boravka u zatvoru; u treću grupu ulaze oni »čiji karakter i sve okolnosti, pre i posle presude, navode na uverenje da nisu u pitanju okoreli prestupnici«. Najzad, postoji i posebna grupa, probna klasa za one čiji karakter još nije poznat ili one koji, kada se bolje upoznaju, ne zaslužuju da budu uvršćeni u prethodnu kategoriju114. Organizuje se upoznavanje pojedinca i uobličava se znanje o njemu; referentno polje tog znanja nije toliko počinjeni zločin (bar ne u svom izolovanom vidu), nego su to potencijalne opasnosti koje pojedinac nosi u sebi i koje se ispoljavaju u njegovom ponašanju, a ono se posmatra i prati iz dana u dan. U tom smislu zatvor funkdioniše kao instrument saznanja. * **

Između kaznenog mehanizma kakav nude flamanski, engleski i američki zatvorski modeli — izmeću tih »popravilišta« i svih onih kazni koje su zamislili reformatori, možemo pronaći i podudarnosti i razlike. Prva podudarnost je u privremenom povratku kažnjavanju. I »popravilišta« imaju zadatak ne da izbrišu zločin, nego da otklone mogućnost da se on ponovi. To su mehanizmi okrenuti budućnosti, sazdani tako da spreče ponavljanje zlodela. »Cil. kazni nije ispaštanje zločina, jer odluku o tome treba prepustiti Svevišnjem, već prevencija zločiM iste vrste«115. Bakston je u Pensilvaniji tvrdio da Monteskjeova i Bekarijina načela treba sada da imaju »snagu aksioma«, i »da je sprečavanje zločina jedina svrha kažnjavanja«116. Prema tome, ne kažnjava se da bi se izbrisao zločin, nego da bi se prevaspitao krivac (stvarni ili potencijalni); kazna mora da uključi određenu tehniku za prevaspitavanje. I u tom pogledu Raš je sasvim blizak pravnicima reformatorima; možda nije u 114

str. 59.

»Minutes of the Board«, 16. jun 1797, navedeno u: N. K. Teeters, foc. cit.,

115 W. Blackstone, Commentaire sur le Code criminel d’Angleterre, francuski prevod, 1776, str. 19. 116 W. Bradford, An inquiry how far the punishment of death is necessary in Pennsylvania, 1793, str. 3.

123

pitanju samo metafora kada je rekao sledeće: pronađene su mašine koje olakšavaju rad; koliko bi tek bio vredan hvale onaj ko bi pronašao »najbrže i najdelotvornije metode da se najporočniji deo čovečanstva vrati vrlini i sreći, te da se iskoreni deo poroka koji postoji u svetu«117. Najzad, anglosaksonski modeli zatvora, kao i predlozi zakonodavaca i teoretičara, koriste postupke kojima se kazna modifikuje i prilagoćava prema jedinki: po svom trajanju, svojoj prirodi, intenzitetu, načinu na koji se sprovodi, kažnjavanje mora biti podešeno prema karakteru pojedinca, kao i prema opasnostima koje on nosi po svoju okolinu. Sistem kazni mora biti otvoren za individualne specifičnosti. U svojim opštim crtama, zatvorski modeli nastali manje-više po utledu na amsterdamski Rasphuis nisu bili protivrečni onome što su predlagali reformatori. Čak bi se, na prvi pogled, moglo pomisliti da su predstavljali samo dalju razradu ili skicu tih ideja u vidu konkretnih institucija. Međutim, nepodudarnost postaje vrlo uočljiva čim treba definisati tehnike individualnog prevaspitavanja. Razlika se javlja u načinu pristupa pojedincu, u tome kako ga kaznena vlast potčinjava, u instrumentima koje koristi da bi obezbedila njegovo prevaspitanje; razlika je u tehnologiji kažnjavanja, ne u njegovoj teorijskoj osnovi; u odnosu koji kazna uspostavlja prema telu i duši, a ne u načinu na koji se uklopila u pravni sistem. Razmotrimo metod reformatora. Na šta cilja kazna, čime utiče na pojedinca? Usmerena je na predstave, a one su ujedno i njeno sredstvo: predstave o interesima pojedinca, predstave o koristima i šteti koje od zločina može imati, predstave o zadovoljstvu, odnosno nedaćama koje slede; a ako se dogodi da je kazna usmerena na telo, da nad njim primenjuje tehnike koje nimalo ne zaostaju za mučenjima, to je utoliko što je telo — kako za osuđenika tako i za gledaoce — objekt tih predstava. Kojim se instrumentom deluje na te predstave? Opet drugim predstavama ili, tačnije, povezivanjem ideja u parove (zločina sa kaznom, zamišljene koristi od zločina sa vidljivim nedaćama koje kazna donosi); a ove spojene predstave mogu delovati samo ako je prisutan element publiciteta: ako postoje prizori kažnjavanja koji te ideje ycabyjy u svest ili ih učvršćuju 117 V. Rush, An inquiry into the effects of public punishments, 1787, str. 14. Ova zamisao o aparatu za preobražaj jedinki nalazi se već kod Henveja, u nacrtu za »popravilište«: »Pojmovi bolnice i zločinca su nespojivi; međutim, pokušajmo da od zatvora napravimo popravilište ( reformatory) koje će biti autentično i efikasno, umesto da postane, poput drugih zatvora, prava škola poroka« (Hanway, The Defects of police, str. 52).

124

u duhu svih ljudi, ako postoje predanja kojima se one prenose i kojima se u svakom trenutku obnavlja sistem znakova. Uloga zločinca u kažnjavanju sastoji se u tome da vaspostavi, spram zakona i zločina, stvarno prisustvo znaka — to jest one kazne koja, prema slovu zakona, treba neizostavno da bude povezana sa kršenjem propisa. Zločinac plaća svoj dug društvu tako što u izobilju i na očigled svih stvara te znake, tako što reaktivira znakovni sistem zakona, što čini da ideja o zločinu deluje kao znak za kaznu. Individualno prevaspitavanje treba, znači, da omogući proces prekvalifikovanja pojedinca u pravnog subjekta, jačanjem sistema znakova i predstava koji se puštaju u opticaj. Mehanizam kazneno-popravnog sistema dejstvuje sasvim drukčije. Kazna je usmerena ne na predstave, nego na telo, na vreme, na svakodnevno ponašanje i aktivnosti; ona cilja i na dušu, ali samo utoliko što je ova sedište čovekovih navika. Telo i duša, kao načela ponašanja, predstavljaju element koji je sada meta kaznene intervencije. A ona treba da počiva ne na umeću stvaranja predstava, nego na promišljenoj manipulaciji pojedincem: »Svaki se zločin može izlečiti fizičkim i moralnim uticajem«; prema tome, da bi se odredile kazne, treba »poznavati principe po kojima se u nervnom sistemu stvaraju oseti i sklonosti«118. Sredstva koja se koriste nisu više mehanizmi za stvaranje predstava koje treba učvrstiti i pustiti u opticaj, nego razni oblici prinude, obrasci prisiljavanja koji se primenjuju i ponavljaju. Ne znaci, već uvežbavanje: stroge satnice, dnevni planovi rada, obavezne kretnje, redovne aktivnosti, razmišljanja u samoći, zajednički rad, tišina, marljivost, poštovanje, dobre navike. Najzad, ovom tehnikom prevaspitavanja ne nastoji se toliko na vaspostavljanju pravnog subjekta uključenog u fundamentalne interese društvenog ugovora, nego na stvaranju poslušnog subjekta, pojedinca koji se pokorava navikama, propisima, naredbama, autoritetu koji je stalno prisutan oko njega i nad njim, i koji treba automatski da počne da deluje i u njemu samom. Dakle, to su dva sasvim različita načina reagovanja na kršenje zakona: vaspostavljanje pravnog subjekta društvenog ugovora, odnosno stvaranje poslušnog subjekta potčinjenog opštem i ujedno preciznom obliku određene vlasti. Sve bi ovo možda bila samo spekulativna razlika — pošto je, na kraju krajeva, u oba slučaja reč o potčinjavanju pojedinaca — da kazneni sistem »prinude« ne povlači neke krupne posledice. Dresura jedinke, uslovljavanje njenog pona118

V. Rush, An inquiry into the effects of public punishments, 1787, str. 13.

125

šanja stalnom zaposlenošću, sticanje određenih navika, telesna odricanja — sve to stvara sasvim poseban odnos između onoga ko je kažnjen i onoga ko kažnjava. Taj odnos ne samo da dimenziju javnog prikazivanja kazne mini nepotrebnom, nego je i isključuje119. Izvršilac kazne treba da ima apsolutnu vlast, koju niko treći ne može da ometa; pojedinac koji se prevaspitava treba da je potpuno okružen vlašću koja se nad njim sprovodi. Nužan je, dakle, imperativ tajnosti, a takođe i bar relativne autonomnosti tehnike kažnjavanja: ona će morati da ima vlastiti način dejstva, vlastita pravila, metode, znanj§; moraće da utvrdi vlastite norme i rezultate; a to znači diskontinuitet ili, u svakom slučaju, specifičnost u odnosu na pravosudnu vlast koja proglašava krivicu i utvrđuje opšte granice kazne. A te dve posledice — tajnost i autonomnost u vršenju kaznene vlasti — odstupaju od one teorije i politike kažnjavanja koja je sebi bila postavila dva cilja: da sve građane učini učesnicima u kažnjavanju neprijatelja društva, te da vršenje kaznene vlasti u potpunosti podredi i učini neprimetnim u odnosu na zakone koji je javno ograničavaju. Tajnost kazni i činjenica da one nisu zakonski kodirane, vršenje kaznene vlasti iza zatvorskih zidina, prema kriterijumima i sa instrumentima koji izmiču kontroli — mogu da dovedu u pitanje čitavu strategiju reforme. Sada se posle presude konstituiše vlast koja podseća na onu u starom sistemu. Ta vlast koja se stara o sprovođenju kazni preti da postane isto tako samovoljna i despotska kao što je bila ona koja je nekada o njima odlučivala. Sve u svemu, razilaženje je u sledećem: zemlja kaznenih prizora, ili institucija prinude? Na jednoj strani, kaznena vlast funkcioniše tako što je raspoređena čitavim prostorom društvene zajednice i prisutna svuda kao scenski prizor, predstava, znak, predanje; čitljiva je poput otvorene knjige i dejstvuje tako što vrši stalnu rekodifikaciju u duhu građana; obezbeđuje suzbijanje zločina preprekama koje postavlja ideji o zločinu; nevidljivo i nečujno utiče »na meka moždana vlakna«, kako je rekao Servan. To je kaznena vlast koja se prostire čitavim društvenim tkivom, deluje na svaku njegovu tačku i naposletku se ne opaža više kao vlast pojedinaca nad pojedincima, već kao neposredan odg0vor svih na delo svakoga. Na drugoj strani, funkcionisanje kaznene vlasti je kompaktpo: najbrižljivije se vodi računa o telu i vremenu krivca, njegovi pokreti i ponašanje uokvireni su sistemom znanja i 119 Videti Rašove kritike npmopâ kažnjavanja, posebno onih koje je bio zamislio Difriš De Valaze, u: V. Rush, An inquiry into the effects of public punishments, 1787, str. 5—9.

126

autoriteta; reč je o smišljenoj moralnoj ortopediji koja se primenjuje nad krivcima da bi se oni individualno prevaspitali; takva kaznena vlast ima svoju autonomnu upravu i izdvojena je kako od društvenog tela, tako i od pravosudne vlasti u užem smislu. Pojavom zatvora započinje institucionalizacija kaznene vlasti. Preciznije rečeno, pitanje je glasilo: hoće li kaznena vlast (sa strateškim ciljem suzbijanja narodnog ilegalizma koji je sebi postavila krajem 18. veka) bolje dejstvovati ako je skrivena iza opšte društvene funkcije u »zemlji kaznenih prizora«, ili pak ako je investirana u instituciju prinude, u zatvoreni prostor »popravilišta«? Y svakom slučaju, kraj 18. veka našao se pred tri moguća načina organizacije kaznene vlasti. Prvi je još bio prisutan i oslanjao se na drevno pravo monarha. Druga dva se temelje na preventivnoj, utilitarnoj, korektivnoj koncepciji kaznenog prava koje bi pripadalo čitavom društvu; mećutim, oni se veoma razlikuju jedan od drugog u ravni mehanizama kojima nameravaju da se služe. Najopštije uzev, može se reći da kažnjavanje u monarhijskom pravnom sistemu predstavlja ceremonijal vrhovne vlasti; ono koristi ritualno osvetničko žigosanje tela osuđenika i širi gledalištem užas koji je utoliko veći što je fizičko prisustvo suverena i njegove vlasti diskontinuirano, neregularno i uvek iznad sopstvenih zakona. U predlogu pravnika reformatora, kažnjavanje je postupak prekvalifikovanja pojedinaca u pravne subjekte; tu se ne koriste žigosanja nego znaci, kodirani skupovi predstava čiji najbrži opticaj i sveopšte prihvatanje treba da se obezbede prizorima kažnjavanja. Najzad, prema nacrtu zatvorske institucije koji se tek usavršava, kažnjavanje je tehnika prinude nad pojedincima; tu se ne koriste znaci, već postupci telesne dresure, koja na ponašanje zatvorenika ostavlja tragove u vidu novostečenih navika; ovo pretpostavlja ustanovljenje posebne vlasti za sprovođenje, odnosno administriranje kazne. Vrhovni vladar sa svojom silom, društveno telo, administrativni aparat. Žigosanje, znak, trag. Ceremonija, predstava, uvežbavanje. Pobeđeni neprijatelj, pravni subjekt na putu da se prekvalifikuje, pojedinac izložen neposrednoj prinudi. Telo koje se podvrgava javnom mučenju, duša čijim se predstavama manipuliše, telo koje se dresira: to su tri niza elemenata karakgeristična za tri međusobno sučeljena kaznena mehanizma u drugoj polovini 18. veka. Oni se ne mogu svesti ni na pravne teorije (mada se delimično poklapaju sa njima), ni na aparature ili institucije (iako se na njih oslanjaju), ni na moralna opredeljenja (premda u njima nalaze opravdanje za svoje postojanje). Oni predstavljaju modalitete vršenja kaznene vlasti. To su tri različite tehnologije vlasti.

127

Problem je sada u ovome: kako to da se na kraju nametnuo ovaj treći mehanizam? Kako je model kaznene vlasti zasnovan na predstavi, scenskom upriličenju kažnjavanja, na zanku, na javnosti kazne i na kolektivitetu — zamenjen modelom utemeljenim na prinudi, na telesnom, na izolaciji, na tajnosti? Zašto su društveni sistem kaznenih znakova i svetkovina narodnog predanja koja ih je puštala u opticaj — zamenjeni fizičkim vidom kažnjavanja (ali različitim od javnih mučenja), sa zatvorom kao institucijom na kojoj će da počiva?

128

28. Predavanje o štetnim posledicama pijančenja slušaocima u zatvoru Frene.

29. Parna mašina za brzo popravljanje devojčica u dečaka. Očevi i majke, ujaci, tetke, staratelji, starateljice, učitelji i učiteljice pansiona i uoppgge svi koji imate decu lenju, proždrljivu, neposlušnu, jogunastu, bezobraznu, svalljivu, tužibabe, brbljive, bezverne ili sa drugom nekom manom, obaveštavate se da su r. Protuva i g-đa Opajdara postavili na glavne trgove oppggine grada Pariza mapšnu sličnu ovoj koju vidite na slici i da primaju svakog dana od podne do 2 sata svu opaku decu koju valja

popraviti. Gospoda Vukodlak, ložač Vrdalama, Gladnica i rocnobe Rospija, Ispičutura i Oštrokonđa, uskoro će postaviti slične mašine po gradovima u unutrašnjosti i njima sami rukovati. Jeftina popravka parnom mašinom i njen iznenaćujući učinak navešće ljude da se njome služe onoliko često koliko zahteva rđavo vladanje njihove dece. Nepopravljivu decu uzimamo i na pansion, o hlebu i vodi. Gravira s kraja XVIII veka (Collections historiques de l’I.N.R.D.P.).

PRVA GLAVA

POSLUŠNA TEЛA Evo kako bi, prema opisu s početka 17. veka, izgledala idealna telesna građa vojnika. Pre svega, vojnik je neko KO se prepoznaje izdaleka; on nosi odrećena obeležja: prirodna obeležja krepkosti, hrabrosti i ponositosti. Već samo njegovo telo ističe njegovu snagu i srčanost; iako, doduše, on rukovanje oružjem i ratnički zanat treba da uči postupno — uglavnom vojujući — veštine poput marširanja ili stavovi poput držanja glave zavise, pak, dobrim delom, od telesne grabe i dostojanstvenog izgleda: »Znaci za raspoznavanje najpodesnijih za ovaj zanat su živost i bodrost u čoveka, pravo držanje glave, uzdignuta prsa, široka ramena, duge ruke, snažni prsti, uvučen stomak, jake butine, vitke noge i uska stopala, jer tako građen čovek mora biti okretan i snažan«; ako postane kopljanik, vojnik će »morati da maršira ritmičkim korakom da bi izgledao što otmenije i što značajnije, jer je koplje časno oružje koje zaslužuje da se nosi sa ozbiljnošću i odvažnošću u kretanjama«1. U drugoj polovini 18. veka, vojnik je postao nešto što se masovno proizvodi; od bezobličnog testa, od nevičnog tela, stvorena je potrebna mašina; postepeno je ispravljeno držanje; proračunato i polako, prinudi se podvrgava svaki deo tela, podleže joj, ona ga potpuno osvaja kao celinu, čini ga stalno raspoloživim i prerasta neprimetno u automatizam, nastavljajući da deluje kroz stečene navike; ukratko, »potisnut je seljak« i dat mu je »izgled vojnika«2. Regrute navikavaju da »drže glavu pravo i uzdignuto; da imaju pravilan položaj tela i da ne povijaju ramena, da se isprse i isprave leđa; kako bi im ovo prešlo u naviku, u tom položaju će ih držati naslonjene uza zid tako da ga dodiruju 1

L. de Montgommery, La Milice française, izdanje iz 1636, str. 6 i 7. 2 Uredba od 20. marta 1764. 131

petama, listovima na nogama, ramenima, pasom i nadlanicama, dok su šake okrenute napolje, a ruke spuštene pored tela... naučiće ih i da nikada ne upiru pogled u zemlju, već da smelo osmotre one kraj kojih prolaze... da ostanu u stavu mirno čekajući komandu, nepomične glave, ruku i nogu... najzad, da koračaju čvrstim korakom, ne savijajući noge u zglobu i kolenu, izbacujući stopala nisko i unapred«3. Y klasičnom dobu telo je otkriveno kao objekt i meta vlasti. Lako se mogu naći dokazi o velikoj pažnji koja je u to vreme poklanjana telu — telu kojim se manipuliše, koje se oblikuje, dresira, koje se pokorava, postaje poslušno i vično ili mu se snaga povećava. Obimno štivo o Čoveku-mašini pisano je istovremeno na dve ravni: prva je anatomsko-metafizička, i tu je Dekart ispisao prve stranice a lekari i filozofi su produžili; druga je tehničko-politička, sastavljena iz niza vojnih, školskih i bolničkih propisa, kao i empirijskih postupaka i teorijskih promišljanja čiji je cilj da se telesne delatnosti nadziru ili popravljaju. To su dve jasno odvojene ravni; u drugoj je reč o potčinjavanju i korišćenju tela, a u prvoj o objašnjavanju načina na koji ono funkcioniše: telo koje se koristi, telo koje se objašnjava. Pa ipak, postoje dodirne tačke. La Metrijev* Čovek-mašina je materijalistička redukcija duše i ujedno opšta teorija dresure; njihov središnji pojam je »poslušnost«, koja telo podložno analizi povezuje sa telom podložnim manipulaciji. Poslušpo je ono telo koje se može potčiniti, iskoristiti, koje se može preobraziti i usavršiti. Sa druge strane, čuveni automati nisu samo bili način da se ilustruje rad organizma; oni su bili i političke marionete, uprošćeni modeli vlasti: opsesija Fridriha II, kralja zaokupljenog malim mašinama, dobrom vojnom obukom i dugim vežbama. Šta je tako novo u tim shematizovanim obrascima pokoravanja, kojima je 18. veka pridavao toliki značaj? Svakako nije prvi put da telo predstavlja preko potreban i neodložan objekt osvajanja; u svakom tipu društva telo je uhvaćeno u gustu mrežu vlasti koja mu nameće prinude, zabrane ili obaveze. Međutim, u ovim tehnikama postoji nekoliko novina. Pre svega, to je nivo kontrole: telo se ne tretira kao celina, sveobuhvatno, kao nedeljiv entitet, nego u svojim pojedinim delovima; nad njime se vrši prinuda koja je minuciozno razraćena; na telo se utiče u ravni mehanike — na kretanje, pokrete, držanje, brzinu: to je infinitezimalna vlast nad 3

Ibid.

*Julien Offroy de la Mettrie (1709—1751), materijalistički lekar i filo-

zof, prijatelj pruskog kralja Fridriha II (prim. prev.). 132

aktivnim telom. Zatim, predmet kontrole nisu, ili nisu više, značenjski elementi ponašanja ili govor tela, već ekonomičnost, efikasnost kretnji, njihova unutrašnja organizacija; cilj prisile su telesne snage, a ne sistem znakova; jedina stvarno značajna ceremonija je ceremonija uvežbavanja, vežbi. Naposletku, način kontrole: on podrazumeva neprekidnu, stalnu prinudu, nadzor nad raznim vidovima aktivnosti, a ne nad njenim rezultatima; najstrože se kontrolišu vreme, prostor, kretanja. Ove metode, kojima se omogućava precizna kontrola telesnih aktivnosti i obezbećuje stalna zauzdanost telesnih snaga te nameće odnos poslušnost-korist, možemo nazvati »disciplinama«. Mnogi načini discipliniranja postojali su odavno: u manastirima, vojsci, na i zanatskim radionicama. Međutim, TOKOM 17. i 18. veka discipline su postale opšte formule za dominaciju. One se razlikuju od ropstva, jer se ne temelje na prisvajanju tela i vlasničkom odnosu prema njemu; disciplina čak elegantno izbegava taj skupi i nasilnički odnos, a korisni rezultati su joj jednaki, ako ne i veći. Discipline su različite i od kućnog sluganstva, koje je odnos stalne, globalne, masovne, nedistinktivne i neograničene dominacije, zasnovane na jedinstvenoj volji gospodara, na njegovim »hirovima«. One se razlikuju i od vazalstva, koje je vrlo kodifikovani ali daleki odnos potčinjenosti; njegov cilj nisu toliko telesne aktivnosti, već proizvodi rada i ritualna obeležja vernosti. Discipline se razlikuju i od asketizma i »discipliniranja« manastirskog tipa, čija su svrha razni vidovi odricanja, a ne povećanje korisnog učinka; ako i podrazumevaju pokoravanje drugoj osobi, njihov glavni zadatak je ipak da svako što bolje ovlada vlastitim telom. Istorijski trenutak za discipline je onaj kada se rađa takva veština upravljanja ljudskim telom čiji cilj nije jedino da se njegove sposobnosti povećaju niti samo da se ono još više potčini, već da se stvori takav odnos koji u okviru istog mehanizma telo čini utoliko pokornijim što je ono korisnije, i obrnuto. Stvara se, znači, politika prinudnog potčinjavanja tela, a to podrazumeva proračunatu manipulaciju njegovim elementima, pokretima, ponašanjem. Ljudsko telo potpada pod mašineriju vlasti koja ga istražuje, raščlanjuje i ponovo sastavlja. Rađa se »politička anatomija« koja je istovremepo i »mehanizam vlasti«; njome se definiše način na koji se može ovladati telom drugih i uticati na njega, ne samo da bi ti drugi činili ono što se od njih želi, već i da bi se ponašali onako kako se od njih očekuje, prema utvrđenim tehnikama i onoliko brzo i efikasno kako se odredi. Tako disciplina masovno proizvodi potčinjena i uvežbana tela, »poslušna« tela. Ona povećava telesne snage (u smislu ekonom-

133

ske koristi) i slabi iste te snage (u smislu političke potčinjenosti). Jednom reči, disciplina razlaže telesne snage tako što ih, s jedne strane, oblikuje u »veštine« i »sposobnosti« koje nastoji da poveća, dok, s druge, umanjuje energiju i moć koje bi mogle otuda da proisteknu, stvarajući odnos stroge potčinjenosti. Ako ekonomska eksploatacija znači razdvajanje radne snage od proizvoda rada, kazaćemo da didciplinska stega znači uspostavljanje prinudne veze između rasta telesnih sposobnosti i jačanja discipline nad telom. Ovo »izumevanje« nove političke anatomije ne treba smatrati nekakvim iznenadnim otkrićem, nego ga razumeti kao mnoštvo procesa, često minornih, različitog porekla, neobjedinjenih na jednom mestu već raštrkanih, koji se vremenom prepliću, ponavljaju ili ugledaju, te oslanjaju jedni na druge; razlikuju se u poljima svoje primene, konvergiraju uzajamno i postepeno se oblikuju u nacrt za jednu opštu metodu. Možemo ih videti na delu vrlo rano, najpre na visokim, a kasnije i u osnovnim školama; polako su prihvatani i u bolnicama, a za svega nekoliko desetina godina potpuno su prestrukturisali način na koji je bila organizovana vojska. Ponekad su se vrlo brzo prenosili s jednog mesta na drugo (sa vojske na tehničke škole ili sa koleža na gimnazije), a ponekad polako i na manje uočljiv način (neosetna militarizacija velikih radionica). Uvek, ili gotovo svaki put, oni bi se nametnuli kao odgovori na zahteve »konjunkture: na neku industrijsku inovaciju, na širenje epidemija, na pronalazak vatrenog oružja ili pobede Pruske. Pa ipak, svi ti procesi zajedno samo su deo opštih i korenitih promena koje ćemo pokušati da uočimo. Ovde ne želimo da damo istorijski pregled različitih disciplinskih institucija i njihovih osobenosti, već samo da na nizu primera odredimo neke od osnovnih tehnika koje su se najlakše prenosile sa jedne institucije na drugu. Te su tehnike uvek minuciozne, po obimu često nevelike, ali značajne zato što definišu određeni način političkog i potanko razrađenog osvajanja tela, jednu novu »mikrofiziku« vlasti; značajne i zato što se, od 17. veka na nadalje, stalno šire na sve veći broj različitih oblasti, kao da teže da pokriju čitavo društveno tkivo. Ta sitna lukavstva velike difuzne snage, ta suptilna podešavanja naizgled čedna ali duboko sumnjiva, ta ustrojstva u službi nečasnih ekonomskih ciljeva ili sramne prisile — dovela su, međutim, na pragu savremene epohe, do promene režima kažnjavanja. Njihovo opisivanje moraće da uključi, između ostalog, zadržavanje na pojedinostima i pažnju usmerenu na sitnice: i u najsitnijim stvarima tražićemo ne smisao, već meru predostrožnosti, i

134

pokušati da sve sagledamo ne samo iz ugla funkcionisanja čitavog sistema, nego i u okviru jedne celovite i dosledne taktike. Nije toliko reč o doskočicama velikog uma koji radi čak i u snu, osmišljavajući i ono što je bez značaja; u pitanju su, prevashodno, lukavstva »zlonamerne« budnosti koja se u sve upliće i izvlači korist za sebe. Disciplina je politička anatomija sitnih pojedinosti. Da bismo opomenuli nestrpljive, navešćemo reči maršala De Saksa: »Iako oni koji se bave sitnim pojedinostima važe za ograničene ljude, čini mi se ipak da su te stvari od suštinskog značaja zato što su temelj svega, i zato što nije moguće sazdati nijedno zdanje niti zasnovati nijednu metodu bez njihovih osnovnih načela. Nije dovoljno voleti arhitekturu. Treba znati kako se teše kamen«4. Mogla bi se napisati čitava istorija tog »tesanja kamena« — istorija korisne racionalizacije sitnih pojedinosti na planu moralnog računovodstva i političke kontrole. Ona nije izum klasičnog doba; ono ju je samo ubrzalo, promenilo joj nivo i obim dejstva, dalo joj precizne instrumente, i možda pronašlo neke aspekte njene primene u računici beskonačno malih veličina ili podrobnom opisivanju i najsitnijih svojstava živih bića. U svakom slučaju, »sićušnost« je kao kategorija odavno već postojala u teologiji i asketizmu: svaka sitnica je značajna, pošto cy u očima Gospoda sve ogromnosti tek sićušne veličine i pošto, s druge strane, ne postoji ništa tako malo i neznatno da nije bilo stvoreno njegovom voljom. U okviru te duge tradicije u kojoj je sitna pojedinost imala istaknutu ulogu, lako je svoje mesto našla zaokupljenost detaljima svojstvena veronauci, pedagogiji školskog ili vojnog obrazovnog sistema na, naposletku, i svim oblicima dresure. Za čoveka podvrgnutog disciplini, kao i za pravog vernika, svaka sitnica je važna; ali ne toliko po značenju koje u sebi krije, koliko po značaju koji ima kao sredstvo vlasti željne da osvoji pojedinca. U tom smislu je karakteristična oda »sitnicama« i njihovoj neprolaznoj vrednosti Žan Batista de La Sala, u njegovoj Raspravi o obavezama koje imaju braća Hrišćanskih škola. Tu se mistika svakodnevnog života povezuje sa disciplinom u sitnim stvarima. »Koliko je opasno zanemarivati sitnice! Za dušu kao što je moja, nepodesnu za velika dela, veoma je utešna pomisao da nas odanost sitnicama može neosetno uzdići do svetačkog ponašanja: zato što su sitnice preduslov za krupne stvari... Sitnice, kazaćete; avaj, Gospode, možemo li, kao ranjiva i smrtna stvorenja, išta krupno da učinimo za tebe? 4

Maréchal de Saxe, Mes rêveries, t. I, Predgovor, str. 5. 135

Sitnice; a ako nam se krupne stvari ponude, da li ćemo ih se prihvatiti? Zar ih nećemo smatrati iznad naših snaga? Sitnice; a šta ako su one Bogu ugodne i ako želi da ih primi kao krupna dela? Sitnice; jesmo li ih oprobali? Sudimo li o njima iz iskustva? Sitnice; krivi smo, znači, što ih odbijamo, smatrajući ih takvima? Sitnice; a ipak su one, vremenom, stvorile velike svece! Da, sitnice; ali one znače velike pokretače, velika osećanja, veliku predanost, veliki žar, i, sledstveno, velike zasluge, veliko bogatstvo, velike nagrade«5. Ova mistička računica koja se bavi beskrajno sićušnim i beskonačno velikim poprimiće uskoro laički sadržaj, ekonomsku ili tehničku racionalnost — u školama, kasarnama, bolnicama ili radionicama, sa do u tančine definisanim propisima, cepidlačkim nadzorom inspektora, podvrgavanjem kontroli najsitnijih segmenata života i delova tela. A ta Istorija Sitnih Pojedinosti koja je, u 18. veku, otpočela u znaku Žan Batista de Лa Sala, dodirnula Lajbnica i Bifona, produžila se preko Fridriha II i prožela pedagogiju, medicinu, vojnu strategiju i ekonomiju, nužno će naći svoje ispunjenje u čoveku koji je, krajem stoleća, sanjao da postane novi Njutn — ali ne onaj koji je zaokupljen nebeskim prostranstvima ili planetama, nego »sićušnim telima«, sitnim kretanjima, malim poduhvatima; u čoveku koji je odgovorio Monžu (»Postoji samo jedan svet koji treba otkriti«): »Šta sam to čuo? A šta je sa svetom sićušnih veličina, da li je iko razmišljao o njemu? Ja sam u njega verovao od svoje petnaeste godine. Bavio sam se tada njime, i sećanje na to je tako živo da me nikada ne napušta, poput neke fiks-ideje... Taj drugi svet je značajniji od svih ostalih koje sam se nadao da ću otkriti: već pri samoj pomisli na to dušu mi obuzme tuga«6. On ga nije otkrio; ali znamo da je pokušao da ga organizuje i da je hteo da svuda oko sebe uspostavi takve mehanizme vlasti koji će mu omogućiti da ima uvid i u najneznatnije događaje u državi kojom je vladao; namera mu je bila da zavođenjem stroge discipline »obuhvati celu tu ogromnu mašineriju a da mu ni najmanja sitnica ne može izmaći«7. Minuciozno posmatranje detalja i istovremeno politička kalkulacija tim sitnim pojedinostima, u cilju kontrolisanja i korišćenja jedinki, prisutni su TOKOM čitavog klasičnog 5 J. V. de La Salle, Traité sur les obligations des frères des Écoles chrétiennes, izdanje iz 1783, str. 238—239. 6 Žofroa Sent-Iler (Geoffroy Saint-Hilaire) pripisuje ovu izjavu Bonaparti, u Uvodu za Notions synthétiques et historiques de philosophie naturelle. 7 J. B. Treilhard, Motifs du code d’instruction criminelle, 1808, str. 14.

136

doba i praćeni mnogobrojnim taktikama, celim jednim korpusom prosedea i saznanja, opisa, recepata i podataka. A nema sumnje da je upravo iz takvih cepidlačenja rođen čovek modernog humanizma8. Organizacija prostora

Disciplina počinje sa raspoređivanjem jedinki u prostoru. U tom cilju ona koristi nekolike tehnike. 1. Disciplina ponekad zahteva oгpaђen prostor, izdvajanje nekog mesta koje će biti specifično u odnosu na sva ostala i zatvoreno kao svet za sebe. To je zaštićen prostor monotonog discipliniranja. Beskućnici i sirotinja »zatvarani« su u posebne ustanove; bilo je i drugih oblika zatvaranja, manje upadljivih ali lukavo smišljenih i efikasnih. U koležima se, na primer, postepeno nametnuo manastirski model; ako i nije najčešći, internatski tip školovanja izgledao je najsavršeniji; on postaje obavezan u Лyj le Granu, kada je posle odlaska jezuita od njega napravljen uzorni kolež 9. Zatim u kasarnama, gde vojsku — tu skitalačku gomilu — treba vezati za jedno mesto; sprečiti pljačku i nasilje; smiriti stanovništvo koje negoduje pri prolasku trupa; izbeći sukobe sa civilnom vlašću; zaustaviti dezerterstvo; nadzirati troškove. Uredbom iz 1719. godine propisuje se izgradnja nekoliko stotina kasarni, po ugledu na one koje već postoje na jugu; reč je o strogo omeđenom, zatvorenom prostoru: »Celina he biti zatvorena i opasana zidom deset stopa visokim, podignutim oko rečenih paviljona na udaljenosti od trideset stopa« — a to sa ciljem da se meću četama održe »red i disciplina, te da oficir može da odgovori na postavljene mu zahteve«10. Godine 1745. kasarne su postojale u 320 gradova; procenjivalo se da je 1775. godine ukupni kapacitet kasarni oko 200.000 ljudi11. Naposletku, naporedo sa manjim i raštrkanim zanatskim radionicama, razvijaju se i homogene industrijske delatnosti na velikim, jasno omeđenim prostorima: najpre su to udruže8 Odabraću primere iz vojnih, zdravstvenih, školskih i fabričkih ustanova. Drugi primeri našli bi se na planu kolonizacije, odnosa prema robovima, ili nege sasvim mape dece. 9 Ypop. Ph. Ariès, L'Enfant et la famille, 1960, str. 308—313, i G. Snyders, La Pédagogie en France aux XVIIe et XVIIle siècles, 1965, str. 35—41. 10 L’Ordonnance militaire, T. XIL, 25. septembar 1719. Upor. ilustraciju br. 5. 11 Daisy, Le Royaume de France, 1745, erp. 201—209; Rad anonimnog ayropa iz 1775. godine (Ratni arhiv, 3689, list 156); A. Navereau, Le Logement et les ustensiles des gens de guerre de 1439 à 1789, 1924, erp. 132—135.

137

ne i objedinjene manufakture a zatim, u drugoj polovini 18. veka, fabrička zdanja (šosadske livnice zauzimaju čitavo poluostrvo Medinu između Nijevra i Лoape; da bi podigao endresku fabriku, Vilkinson 1777. godine pomoću brana i nasipa preuređuje prostor čitavog ostrva na Loari; Tufe gradi Le Krezo u dolini reke Šarbonjere izmeštajući joj korito, a u fabričkom okviru podiže i stambene blokove za radnike); tako se menja obim, odnosno nivo, ali i način, vrsta kontrole. Fabrika nedvosmisleno postaje sve sličnija manastiru, utvrđenju, zatvorenom gradu: čuvar »otvara vrata jedino kada radnici treba da uđu, i to tek pošto se oglasi zvono koje objavljuje početak rada«; četvrt sata kasnije niko više nema pravo ulaska; kada se radni dan završi, upravnici radionica dužni su da predaju ključeve čuvaru manufakture, koji tada ponovo otvara vrata12. Sa sve većom koncentracijom proizvodnih snaga nastoji se na dobijanju maksimalnog učinka i sprečavanju mogućih negativnih posledica (крађâ, prekida rada, nemira i »tajnih udruženja«); treba zaštititi materijal i alat i obezbediti stalni nadzor radne snage: »Za održavanje reda i mira potrebno je da svi radnici budu pod istim krovom, kako bi osoba zadužena za upravljanje manufakturom mogla da spreči ili popravi štetu i moguće zloupotrebe od strane radnika, odnosno da takve pojave saseče u korenu«13. 2. Međutim, načelo »prostornog ograćivanja« nije ni stalno, ni neophodno, ni dovoljno za mehanizme discipliniranja. Oni preurećuju i podešavaju prostor na mnogo spretniji i finiji način, pre svega prema načelu omećivanja svakog elementa ponaosob ili parcelisanja. Svaka jedinka ima svoje mesto; na svakom omeđenom prostoru nalazi se po jedna osoba. Time se izbegavaju grupisanja i razbijaju postojeći kolektiviteti; raščlanjuju se neuređene, masovne ili promenljive skupine. Prostor za discipliniranje teži da se izdeli na onoliko delića koliko ima tela ili elemenata koje treba odvojiti. Cilj je da se onemoguće sumnjiva podvajanja, nekontrolisana nestajanja jedinki, njihova difuzna kretanja, njihova nekorisna i opasna povezivanja; to je taktika protiv dezerterstva, protiv skitničenja, protiv masovnog okupljanja. Treba utvrditi ko je prisutan a ko odsutan, znati gde i kako naći pojedince, uspostaviti korisne veze, prekinuti sve ostale, obezbediti da se svačije ponašanje u svakom trenutku može nadzirati, procenjivati i sankcionisati, da se mogu odmera12 Projet de règlement pour l’aciérie d’Amboise, Nacionalni arhiv, list 12 1301. Dopis upućen kralju, povodom fabrike brodskog platna u Anžeu, u: V. Dauphin, Recherche sur l’industrie textile en Anjou, 1913, str. 199. 13

138

vati kvaliteti ili zasluge. Prema tome, u pitanju su postupci čija je svrha upoznavanje, potčinjavanje i korišćenje jedinki. Disciplina organizuje analitički prostor. Tu se ona ponovo susreće sa drevnim načelom prisutnim u arhitekturi i hrišćanstvu: manastirskom ćelijom. Prostor svojstven disciplinama je uvek, u osnovi, ćelijski — čak i kada njegove pregrade i polja postanu sasvim apstraktni. Potreba za telesnim i duševnim osamljivanjem odavala je izvesni asketizam: telo i duša bar povremeno treba da se sami suoče sa Božjim iskušavanjem i, možda, njegovom strogošću. »San je slika smrti, epavaonica slika grobnice... iako su spavaonice zajedničke, kreveti su tako poređani i tako precizno odeljeni zavesama da devojke mogu ustajati i legati a da se uzajamno ne vide«14. Međutim, ovo je još uvek sasvim nesavršen oblik organizacije prostora. 3. Propisom o funkcionalnim razmeiitanjima postepeno će se u disciplinskim institucijama kodifikovati prostor koji je arhitekta najčešće ostavljao slobodnim za korišćenje u različite svrhe. Obrazuju se rasporedi koji će odgovarati ne samo zahtevima stalnog nadzora i kidanja opasnih veza, nego i potrebi stvaranja korisnog prostora. Ovaj proces je vidljiv u bolnicama, pre svega vojnim i mornaričkim. U Francuskoj je izgleda Rošfor poslužio kao opitni i uzorni grad. J1uka, i to vojna, sa stalnim prometom robe, mirnim ili prisilnim regrutacijama, ukrcavanjem i iskrcavanjem mornara, bolestima i epidemijama, predstavlja mesto pogodno za dezerterstva, krijumčarenje, zaraze: to je raskrsnica na kojoj dolazi do opasnih mešanja, do ukrštanja zabranjenih tokova. Zadatak mornaričke bolnice je da leči, ali baš radi toga ona treba da bude filter, mehanizam kojim se određene jedinke zadržavaju i nadziru; ona treba da obezbedi vlast nad celom tom pokretnom gomilom i vrevom, unošenjem reda u zbrku koju stvaraju zločini i ostale nezakonite radnje. Zdravstvena kontrola bolesti i zaraza povezana je sa nizom drugih: sa vojnom kontrolom dezerterstva, fiskalnom kontrolom različite robe, administrativnom kontrolom lekova, popциjâ hrane, nestanaka, izlečenja, smrtnih slučajeva, simuliranja bolesti. Otuda potreba da se prostor strogo raspodeli i ispregrađuje. Prve mere preduzete u Rošforu ticale su se više stvari nego ljudi, više skupe robe nego bolesnika. Organizacija fiskalne i ekonomske kontrole prethodila je tehnikama zdravstvenog nadzora: najpre su 14

Règlement pour la communauté des filles du Bon Pasteur, u. Delamare, Traité de Police, knjiga III, poglavlje V, str. 507. Ynop. i ilustraciju br. 9. 139

lekovi smešteni u zatvorene sanduke, povedeni su zapisnici o njihovoj upotrebi; tek onda je, nešto kasnije, podešen sistem za proveru stvarnog broja bolesnika, njihovog identiteta, vojnih jedinica kojima pripadaju; potom će se doneti pravila o njihovom ulasku i izlasku iz bolnice, propis po kojem oni moraju da ostanu u određenim bolničkim prostorijama; na svakom krevetu visi ime bolesnika koji je u njemu; podaci o svakoj osobi na lečenju unose se u zapisnik koji lekar treba da pogleda prilikom obilaska; još kasnije doneće se pravilnik o izolaciji onih koji boluju od zaraznih bolesti i odvojiće se njihovi kreveti. Malo-pomalo, administrativni i politički prostor prerasta u terapeutski; njime se teži ka individualizaciji tela, bolesti, simptoma, života i smrti; ovaj prostor nudi realnu sliku naporedo datih i brižljivo razdvojenih osobenosti. Iz discipline je rođen medicinski koristan prostor. Y fabrikama koje se javljaju krajem 18. veka načelo rasporeda i kontrolisanja jedinki postaje još složenije. Radnike treba rasporediti u prostoru tako da budu mećusobno odvojeni i lako uočljivi, ali ujedno taj raspored valja uskladiti sa osobenim zahtevima proizvodnog aparata. U distribuiranju »radnih mesta« treba da se povežu raspored telesnih snaga, prostorna organizacija proizvodnog aparata i različite vrste poslova koji se obavljaju. Tora načela pridržava se manufaktura Oberkampf u Žuiju. Ona je sastavljena od niza radionica specijalizovanih za različite vrste operacija: za štampanje, izvlačenje otiska, nanošenje boje, iscrtavanje četkicom, graviranje, ispiranje. Najveća zgrada, koju je 1791. godine projektovao Tusen Bare, dugačka je sto deset metara i ima tri sprata. Prostor gotovo čitavog prizemlja namenjen je za štampariju; ukupno 132 stola raspoređena su u dva reda dužinom sale, koju osvetljava 88 prozora; svaki štampar radi za po jednim stolom, zajedno sa pomoćnikom zaduženim da priprema i nanosi boje, što daje zbir od 264 osobe. Na kraju svakog stola nalazi se neka vrsta jasli na koje radnik odlaže upravo odštampano platno da se suši15. Prolazak središnjim delom radionice, između dva reda stolova, omogućava i opštu i pojedinačnu kontrolu: može se utvrditi da li je radnik prisutan, koliko je prilježan, kakav je kvalitet onoga što je napravio; mogu se radnici međusobno uporediti, razvrstati prema umešnosti i brzini; mogu se pratiti uzastopne faze pro15 »Règlement de la fabrique de Saint-Maur«. Nac. bibl., rukopis, kol. Delamare, Manufactures III.

140

izvodnje. Svi ovi nizovi obrazuju postojanu shematsku sliku koja stvara red i preglednost umesto zbrke i nereda 16; drugim rečima, dolazi do raspodele proizvodnje i podešavanja procesa rada, s jedne strane, prema njegovim fazama, stadijumima i osnovnim operacijama, a sa druge, prema jedinkama koje ga obavljaju, pojedinačnim telima koja u njemu učestvuju: svaka promenljiva veličina te sile — snaga, brzina, spretnost, ustrajnost — može da se posmatra, na prema tome karakteriše, ocenjuje, beleži i saopštava onome ko je za nju posebno nadležan. Ovako razvrstana na niz pojedinačnih tela i savršeno jasno čitljiva na svakom od njih ponaosob, radna snaga može da se raščlani na individualne jedinice. Iza segmentiranja procesa proizvodnje, istovremeno sa njime, srećemo u vreme rađanja krupne industrije i individualizirajuće raščlanjavanje radne snage; organizacija prostora u disciplinskim institucijama često je omogućavala i jedno i drugo. 4. U disciplini su elementi međusobno zamenljivi, jer je svaki definisan mestom koje zauzima u nekom nizu, kao i rastojanjem u odnosu na ostale. Prema tome, merna jedinica tu nije teritorijalna (jedinica za dominaciju), niti rezidencijalna (jedinica za prebivalište), nego rat: mesto koje se zauzima u nekom rasporedu, tačka ukrštanja vertikalne i horizontalne linije, jedno rastojanje u nizu drugih koja se sva sukcesivno mogu preći. Disciplina je umeće rangiranja i tehnika transformisanja rasporeda. Ona individualizuje telâ time što ih postavlja na određeno mesto, ali ne u konačnom smislu, nego ih dalje razmešta tako da kruže po mreži uzajamnih odnosa. Uzmimo primer školskog »razreda«. U jezuitskim koležima sistem je još bio organizovan po načelu binarnosti i masovnosti; razredi, u kojima je moglo da bude i do dve ili tri stotine đaka, bili su izdeljeni na grupe od po deset učenika; svaka od tih grupa, sa svojim desetarom, pripadala je jednom od dva tabora — Rimljanima ili Kartaginjanima; svaka desetina imala je svoju suparničku desetinu. Opšta forma bila je ratnička i suparnička; rad, učenje i ocenjivanje odvijali cy se u vidu nadmetanja, borbe između dve vojske; doprinos svakog đaka sagledavao se u okviru tog opšteg dvoboja, prema •tome da li sledi pobeda ili poraz njegovog tabora; učenici 16 Ynop. ono što je rekao La Metri prilikom posete Jle Krezou: »Zgrade tako lepog postrojenja u kojem se izraćuje tako velika količina različitih proizvoda treba da su dovoljno prostrane, kako ne bi dolazilo do pometnje meću radnicima TOKOM radnog vremena« (La Métherie, Journal de physique, T. XXX, 1787, str. 66).

141

su ocenjivani prema svojoj ulozi i borilačkim kvalitetima koje je svaki od njih ponaosob pokazao u vlastitoj desetini17. Između ostalog, primećujemo da je ovo podražavanje rimskog vojnog ustrojstva omogućilo da se vežbe u nadmetanju između dva tabora povežu sa prostornom organizacijom po ugledu na legiju — sa rangiranjem, hijerarhijom, piramidalnom strukturom nadzora. Ne treba zaboraviti da je, opšte uzev, rimski model u doba prosvetiteljstva imao dvostruku ulogu; njegov aspekt republikanskog urećenja predstavljao je oličenje institucionalizovane slobode; njegov pak vojni aspekt predstavljao je idealni obrazac discipline. Rimski model primenjen na 18. vek i doba revolucije bio je ovaploćen u Senatu, ali i u legiji; bio je ovaploćen u Forumu, ali i u vojnim logorima. Sve do vremena Napoleonovog carstva, rimski uzor je nudio ta dva lika: ideal pravnog poretka građanskog druigJva i tehniku postupaka discipliniranja. U svakom slučaju, u tom pozorišnom upriličenju antičkog Rima kakvo je stalno bilo prisutno u jezuitskim koležima, ono što je bilo usko vezapo za disciplinu prevagnulo je nad elementima suparništva, borbe i glumljenog rata. Postepeno, a posebno posle 1762. godine, prostorna organizacija u školama drukčije se strukturiše; razred postaje homogen, sastavljen samo od mnoštva pojedinaca raspoređenih jednih kraj drugih pod budnim OKOM učitelja. U 18. veku »rangiranje« postaje načelo koje presudno odrećuje opšti oblik raspodele jedinki u školskom sistemu: rangiraju se đaci na prostoru učionica, hodnika, školskih dvorišta; rangiraju se rezultati svakoga od njih ponaosob na pojedinim zadacima i ispitima; đaci se rangiraju i po opštem uspehu, nedeljno, mesečno i godišnje; rangiraju se razredi po uzrastu učenika; rangiraju se predmeti i nastavne jedinice tako da se ide od lakših ka težima. U sklopu svih tih obaveznih rangiranja svaki učenik prema svom uzrastu, postignućima i ponašanju zauzima čas jedno mesto a čas drugo; on se neprekidno premešta duž nizova tih različitih polja: jedna, ona apstraktna, pokazuju hijerarhiju znanja ili sposobnosti, dok ona druga treba u materijalnom smislu da odražavaju, na prostoru učionice ili koleža, taj raspored vrednosti ili zasluga. To je neprestano kretanje pri kojem pojedinci smenjuju jedni druge u prostoru izdeljenom na nizove polja. Takva organizacija prostora predstavljala je jednu od velikih tehničkih promena u osnovnoškolskom obrazovanju. Ona je omogućila da se prevaziđe tradicionalni sistem (kada je 17

dalje. 142

Upor. S. de Rochemonteix, Un collège au XVIIe siècle, 1889, t. III, str. 51 i

jedan đak radio po nekoliko minuta sa učiteljem, dok bi neorganizovana grupa ostalih čekala za to vreme besposlena i nenadzirana); omogućila je da se, razmeštanjem dece po načelu individualnosti, kontroliše svaki đak ponaosob ali i simultani rad svih; omogućila je, najzad, da se na nov način ekonomiše vremenom učenja. Ta nova organizacija učinila je da školski prostor funkcioniše kao mehanizam pogodan za učenje, ali i za nadzor, hijerarhizaciju, nagrađivanje. Ž.-B. de La Sal razmišljao je o učionici čiji bi prostorni raspored bio takav da istovremeno omogući niz distinkcija: prema nivou znanja i napredovanja ćaka, prema vrednosti svakoga učenika ponaosob, prema njegovom dobrom ili rđavom karakteru, većoj ili manjoj prilježnosti, ličnoj higijeni, imovinskom statusu roditelja. Učionica bi tako postala neka vrsta velike, jedinstvene tabele sa mnogobrojnim promenljivim činiocima, uvek pod učiteljevim brižljivim »klasifikatorskim« pogledom: »U svim učionicama postojaće mesta za sve đake svih nivoa znanja, ali tako da oni koji su istog nivoa uvek sede na istom, strogo utvrđenom mestu. Učenici koji su najdalje odmakli u učenju biće raspoređeni u klupe najbliže zidu, a zatim se nižu ostali prema opadajućoj težini lekdija ka sredini učionice... Svaki đak će imati svoje utvrćeno mesto i neće smeti da ga napusti niti zameni, osim po naredbi ili uz saglasnost školskog inspektora«. Učenike treba rasporediti tako da »oni koji imaju vaške i čiji roditelji ne vode računa o čistoći ne sede uz čistu i zdravu decu; nemarljivog i vetropirastog đaka valja staviti između dvojice poslušnih i mirnih, a bezbožnika ostaviti ili samog u klupi, ili između dvojice pobožnih«18. Organizacijom »ćelija«, »Mecта« i »redova«, discipline stvaraju složene prostore u arhitektonskom, funkcionalnom i hijerarhijskom smislu. Takvi prostorni rasporedi obezbeđuju jedinki njeno utvrđeno mesto, ali i kruženje duž nizova polja; oni definišu individualne segmente, ali i uspostavljaju funkcionalne veze; oni obeležavaju položaje i označavaju vrednosti; oni garantuju poslušnost pojedinaca, ali i 18 J. V. de La Salle, Conduite des écoles chrétiennes, Nac. bibl., rukopis 11759, str. 248—149. Nešto ranije Batankur je predložio da učinioce budu podeljene na tri dela: »Počasni deo za one koji uče latinski... Poželjno je da bude onoliko MecTâ za pisaćim stolovima koliko ima đaka koji pišu, da bi se izbegla pometnja koju obično stvaraju lenjivci«. U drugom delu su oni koji uče da čitaju: jedna klupa za bogate, a jedna za siromašne, »kako se ne bi prenosile vaške i buve«. Treći deo je za novodošle: »Kada se procene njihova znanja i sposobnosti, dodeliće im se odrećeno mesto« (M. I. D. V., Instruction méthodique pour l'école paroissiale, 1669, str. 56—57). Ynop ilustracije br. 10 i br. 11.

143

bolje ekonomisanje vremenom i postupcima. Ovi prostorni rasporedi imaju dvostruku prirodu: oni su realni, pošto se njima uređuje razmeštaj zgrad§, prostorija, nameštaja i opreme; oni su, međutim, i apstraktni, pošto takav razmeštaj predstavlja odraz karakteristik§, ocen§, hijerarhija. Prvo čega se disciplina, znači, poduhvatila, bilo je konstituisanje »živih shematskih rasporeda« kojima se neorganizovane, nekorisne ili opasne skupine jedinki pretvaraju u uređene skupove. Pravljenje »shematskih prikaza« predstavljalo je jedan od velikih problema naučne, političke i ekonomske tehnologije 18. veka: urediti botaničke bašte i zoološke vrtove, a u isti mah napraviti naučnu klasifikaciju živih bića; posmatrati, kontrolisati i regulisati promet robe i novca, a ujedno konstruisati shemu ekonomskih mehanizama koja može da važi kao načelo bogaćenja; nadzirati pojedince, utvrditi ko je prisutan a ko odsutan, te sastaviti generalni i stalni registar oružanih snaga; razvrstati bolesnike, odvojiti ih jedne od drugih, brižljivo razdeliti bolnički prostor i dati sistematičnu klasifikaciju bolesti: sve su to istovrsne operacije u kojima dva činioca — raspoređivanje i analiziranje, kontrolisanje i razumevanje — idu uvek zajedno. Shematski rasporedi su, u 18. stoleću, ujedno i tehnika vlasti i postupak naučnog saznanja. Treba organizovati mnoštvo, pronaći instrument kojim će se ono nadgledati i savladati; treba mu nametnuti »red«. Poput vojskovođe o kojem je govorio Giber, i prirodnjak, lekar ili ekonomista biva »zaslepljen ogromnošću, ošamućen mnoštvom... bezbrojne kombinacije kOje su rezultat velikog broja objekata, toliko mnogo stvari koje odjednom zaokupljaju njegovu pažnju, predstavljaju teret koji prevazilazi njegove snage. Nauka o savremenom ratovanju, svojim usavršavanjem i približavanjem pravim načelima, mogla bi da postane jednostavnija i lakša«; vojska bi, »pomoću taktika koje su jednostavne, slične, prilagodljive svim kretanjima... bila pokretljivija i lakša za rukovoćenje«19. Taktika, raspoređivanje ljudi u prostoru; taksinomija, razvrstavanje živih bića; ekonomska shema, uređeni promet robe i bogatstava. Međutim, shematski raspored nema istu funkciju na ovim različitim poljima. U oblasti ekonomije, on omogućava merenje količina i analizu kretanj§. U taksinomiji, pak, on ima zadatak da prikaže određena zajednička svojstva (a sledstveno tome da zanemari individualne osobenosti), te da obrazuje vrste (dakle, da isključi brojčana razmatranja). Najzad, kada je reč o disciplini i njoj svojstvenom prostornom raspo19

XXXVI. 144

J. A. de Guibert, Essai général de tactique, 1772, I, Uvodna rasprava, str.

redu, cilj je, naprotiv, da se tretira mnoštvo kao takvo, da se ono razvrstava i da se iz toga izvuče što veći mogući korisni učinak. Dok se prirodnjačka taksinomija kreće od pojedinačnog ka opštem, taktika discipliniranja povezuje mnoštvo sa pojedinačnim. Ona istovremeno omogućava i karakterizaciju pojedinca kao individue i srećivanje datog mnoštva. Ona je preduslov za kontrolisanje i korišćenje skupa različitih elemenaga: ona je osnova za mikrofiziku određenog tipa vlasti koji bi se mogao nazvati »ćelijskim«. Kontrolisanje aktivnosti

1.

raspored aktivnosti je staro nasleđe; njegov strogi model sugerisan je, bez sumnje, u manastirskim zajednicama. On se vrlo brzo proširio i na druge oblasti života. Njegova tri osnovna načela — utvrđivanje dnevnog ritma, organizovanje obaveznih aktivnosti, regulisanje repetitivnih ciklusa — rano su prihvaćena u školama, radionicama, bolnicama. Nove discipline lako su našle svoje mesto unutar tih starih modela; obrazovne i zdravstvene ustanove, često osnivane pri manastirima i u njihovoj nadležnosti, samo su produžile manastirski način života i njegovu regularnost. Strogo ekonomisanje vremenom u industriji još dugo je zadržalo religiozni karakter; u 17. stoleću, pravila u velikim manufakturama tačno su propisivala postupke koji treba da odrede ritam rada: »Sva lica..., kada ujutru dođu na posao, pre nego što počnu da rade opraće ruke, ponudiće Gospodu plodove svoga rada, prekrstiće se i onda se latiti posla«20. Čak još u 19. veku, kada je bilo potrebno koristiti radnu snagu seoskog stanovništva u industriji i navići ra na posao u radionicama, tražila se pomoć od verskih zajednica; radnici su zatvarani u »fabrike-manastire«. Čvrsta vojna disciplina u protestantskim vojskama Morisa iz Oranža i Gistava Adolfa stvorena je pomoću strogog vremenskog rasporeda, čiji je ritam diktiralo upražnjavan»e religioznih običaja; vojni život treba da ima, rekao je znatno kasnije Busanel, mnoga obeležja »manastirskog savršenstva«21. Vekovima su verski redovi bili uzor discipline, oličenje veštine upravljanja vremenom, ritmom i redovnim aktivnostima. Discipline, međutim, modifikuju nasleđene načine regulisanja vremena. Pre svega, tako što se vreme deli na još manje jedinice. Počinje se

Vremenski

20

Član 1. pravilnika fabrike u Sen-Moru. L. de Boussanelle, Le Bon Militaire, 1770, str. 2. O religioznoj prirodi discipline u švedskoj armiji videti: The Swedish Discipline, Londres, 1632. 21

145

računati na četvrt časa, na minuge, na sekunde. To je prisutpo, naravno, u vojsci: Giber sistematično sprovodi Vobanovu zmisao o hronometriji u streljaštvu. U osnovnim školama, takođe, vreme se deli na sve manje segmente; propisuje se način izvršenja svih aktivnosti, i to zapovestima na koje treba odmah odgovoriti: »na poslednji otkucaj sata jedan učenik će zazvoniti zvonom; na prvi otkucaj sata svi đaci će kleknuti, prekrštenih ruku i spuštena pogleda. Kada se završi molitva, učitelj će dati znak da đaci ustanu, drugi znak da pozdrave Gospoda i treći da sednu u klupe«22. Početkom 19. veka za škole uzajamnog podučavanja* predložen je ovakav raspored časova: 8 sati 45 min. dolazak instruktora, 8 sati 52 min. prozivka, 8 sati 56 min. ulazak ćaka u učionicu i molitva, 9 sati 00 min. sedanje u klupe, 9 sati 04 min. prvi zadatak na tablicama, 9 sati 08 min. završetak diktata, 9 sati 12 min. drugi zadatak, i tako dalje 23. Najzad, stalni rast broja plaćenih radnika i na polju industrije povlači preciznije merenje vremena: »Ukoliko se dogodi da radnik stigne na posao sa zakašnjenjem, i to više od četvrt sata posle oglašavanja zvona...«24; »radnik koga zovu u vreme posla i koji zbog toga izgubi više od pet minuta...«; »onaj ko nije na svom radnom mestu u tačno odrećeno vreme...«25. Pored toga, traži se način da se radno vreme što bolje iskoristi: pomoću neprekidne kontrole, pritiska nadzornika, otklanjanja svega što može da uznemiri ili odvuče pažnju od posla. Znači, vreme treba organizovati tako da bude u potpunosti iskorišćeno: »Izričito je zabranjeno u radno vreme zabavljati ostale radnike pokretima ili na drugi način, upražnjavati bilo kakve igre, jesti, spavati, pričati anegdote i viceve«26; čak se ni u vreme pauze za ručak »ne sme prepričavati nikakav događaj ili pustolovina, niti voditi bilo kakav razgovor koji odvraća radnike od posla«; »izričito se zabranjuje svim radnicima da pod bilo kojim izgovorom unesu vino u manufakturu i da piju u radionicama«27. Vreme koje se precizno meri i plaća treba da bude besprekorno i kvalitetno iskorišćeno; od njegovog početka 22

J. V. de La Salle, Conduite des écoles chrétiennes, Nac. bibl., rukopis 11759, str. 27—29. * Obrazovni sistem u kojem pod vođstvom nastavnika bolji učenici, takozvani instruktori, podučavaju slabije đake (prim. prev.). 23 Bally, navedeno u: R. R. Tronchot, L'Enseignement mutuel en France, teza u rukopisu, I, str. 221. 24 Projet de règlement pour la fabrique d’Amboise, član 2, Nac. arhiv, list 121301. Precizira se da to važi i za one koji rade po komadu. 25 »Règlement provisoire pour la fabrique de M. S. Oppenheim«, 1809, članovi 7 i 8, u: Hayem, Mémoires et documents pour revenir à l’histoire du commerce. 26 »Règlement pour la fabrique de M. S. Oppenheim«, član 16. 27 Projet de règlement pour la fabrique d’Amboise, član 4. 146

na do kraja telo je bez ostatka predano poslu koji obavlja. Tačnost, marljivost i regularnost predstavljaju osnovne vrline kada je reč o vremenu svojstvenom disciplini. Međutim, to nije ništa novo. Postoje druga načela koja su mnogo karakterističnija za discipline. 2. Vremenska razrada pojedinih radnji. Razmotrimo dva načina pomoću kojih se kontroliše marširanje čete vojnika. Prvi je s početka 17. veka: »Vojnike treba navići, dok marširaju u koloni po jedan ili u stroju, da koračaju u ritmu doboša. I to tako da krenu desnom nogom, da bi cela četa složpo podigla istu nogu u isto vreme«28. Već sredinom 18. stoleća, postoje četiri vrste koraka: »Dužina sitnog koraka iznosiće jednu stopu, a običnog, dvostrukog i koraka pri dugom maršu — dve stope, mereno od jedne pete do druge; što se tiče trajanja, sitni i obični korak izvode se u jednoj sekundi, dok dvostruki korak traje upola kraće; trajanje koraka pri dugom maršu iznosiće nešto više od sekunde. Iskošeni korak takođe treba da traje jednu sekundu; njegova dužina biće najviše 18 palčeva, mereno od pete do pete... Za obični korak stopalo se izbacuje unapred, visoko uzdignute glave i uspravna tela; naizmenično, ravnoteža će se održavati na jednoj nozi, dok se druga izbacuje unapred bez savijanja u kolenu, a vrh stopala malo je okrenut napolje i ostaje nisko pri pokretu, da bi noga što prirodnije dodirnula teren preko kojeg se maršira i spustila se na zemlju čitavom površinom stopala u istom trenutku, bez udaranja o tle«29. U vremenu između dva navedena propisa uveden je u igru niz novih vidova prinude; mnogo je viši stepen preciznosti u raščlanjavanju pokreta i kretnji, nov je način na koji se telo usklađuje sa vremenskim imperativima. Uredbom iz 1766. godine ne propisuje sa satnica, niti se daje nekakav opšti okvir za određenu aktivnost; reč je o nečemu što prevazilazi zajednički i obavezni, spolja nametnuti ritam marširanja; u pitanju je »programska« razrada odrećene radnje kojom se iznutra kontroliše njeno odvijanje i pojedine faze. Sa jedne vrste zahteva, koja je podrazumevala merenje ili ritmičko usaglašavanje pokreta, prešlo se na detaljne propise kojima se ti pokreti, u svome nizu, podvrgavaju prinudi i kontrolišu. Obrazuje se neka vrsta anatomsko-hronološkog obrasca ponašanja. Pojedina radnje raščlanjuju se na elemente iz kojih su sastavljene; definiše se položaj tela, udova, zglobova; svakom pokretu određuje se pravac, dužina, trajanje; propisuje se njihov redosled. Telo se potčinjava strogoj sat28

L. de Montgomerry, La Milice française, izdanje iz 1636, str. 29 86.Ordonnance du 1er janvier 1766, pour régler l'exercice de l'infanterie.

147

nici, a uz nju i svim minucioznim kontrolama koje nameće vlast. 3. Otuda proističe bolje usklaćivanje tela u pokreta. Disciplinska kontrola ne sastoji se samo u uvežbavanju ili propisivanju niza odrećenih pokreta; ona pored toga nameće najbolju moguću usklađenost između pojedinog pokreta i opšteg držanja tela, što je uslov za njegovu efikasnost i brzinu. Pri pravilnom korišćenju telesnog sklopa, što omogućava dobru iskorišćenost vremena, ništa ne sme da ostane neaktivno ili nekorisno: sve treba da služi kao potpora za izvođenje radnje koja se traži. Disciplinovano telo stvara operativni kontekst i za najmanji pokret. Ljep rukopis, na primer, pretpostavlja telesnu uvežbanost — fizičke navike čijim se strogim pravilima podvrgava celo telo — od nožnih prstiju do vrha kažiprsta. Valja »držati telo pravo, na levoj strani slobodno i malo okrenuto, blago nagnuto unapred, tako da pošto lakat leži na stolu, brada može da se osloni na pesnicu, osim ako to ne smeta pogledu; leva noga treba da je pod stolom malo isturenija u odnosu na desnu. Između tela i ivice stola valja ostaviti razmak od dva prsta, jer ne samo da se tako piše brže, nego je i krajnje nezdravo kada, prilikom pisanja, pritiskanje stomaka uz sto pređe u naviku; deo leve ruke, od lakta do šake, treba da leži na stolu. Desna ruka mora da bude na rastojanju od tela za oko tri prsta dužine, te da prelazi ivicu stola za dužinu od oko pet prstiju, tako da se lako može kretati po njegovoj površini. Učitelj treba da nauči đake kakav položaj tela treba da imaju dok pišu; kada se ne drže pravilno, on će nekim znakom ili drugojako ispraviti njihovo držanje«30. Disciplinovano telo je dobra podloga za efikasan pokret. 4. Veza izmeću tela u predmeta. Disciplina određuje svaki pojedinačni stav tela prema predmetu kojim rukuje. Ona brižljivo propisuje načine na koje su oni uzajamno povezani. »Puška spreda. Pokret se izvodi u tri razdela. Puška se podiže desnom rukom, primiče telu da bude okomito naspram desnog kolena, kraj cevi u visini oka; onda se snažno grabi levom šakom, dok je ruka priljubljena uz telo u visini pojasa. Drugi razdeo: puška se levom rukom stavlja ispred sebe, cev između očiju, okomito; ispruženom desnom rukom grabi se držak kundaka, tako da je zaštitni branik pod kažiprstom; leva ruka je u visini okidača, palac ispružen duž cevi na mestu pervaza. Treći razdeo: puška se levom rukom ispušta da padne duž butine, na onda podiže desnom rukom, lakta 30 J. V. de La Salle, Conduite des Ecoles chrétiennes, izdanje iz 1828, str. 63—64. Upor ilustraciju br. 8.

148

priljubljenog uz telo, tako da je obarač okrenut napolje i u visini grudi, palac leži duž njega prislonjen uz prvi vijak, kažiprst je na orozu, cev okomito«31. Ovo je primer nečega što bi se moglo nazvati instrumentalnom kodifgosacijom tela. To podrazumeva razdeljivanje globalnog pokreta na dva paralelna niza: u prvi niz ulaze delovi tela koji učestvuju u pokretu (desna ruka, leva ruka, određeni prsti šake, koleno, oko, lakat, i tako dalje); drugi niz čine delovi predmeta kojim se rukuje (cev, zubac, oroz, vijak, i slično); zatim se ovi nizovi međusobno povezuju određenim brojem prostih pokreta (prisloniti, saviti); naposletku, obrazuje se lanac pravila u kojem svaka uspostavljena veza ima utvrđeno mesto. Takvu prinudnu sintaksu vojni teoretičari 18. veka nazivali su »manevrom«. Tradicionalna pravila ustupaju mesto izričitim propisima koji se moraju poštovati. Vlast se uvlači u svaku dodirnu tačku između tela i predmeta kojim ono rukuje, povezujući ih uzajamno. Ona obrazuje složeni sistem telo-oružje, telo-instrument, telo-mašina. Otišlo se jako daleko od onih oblika potčinjavanja koji su od tela zahtevali samo znak ili proizvode, samo načine izražavanja ili rezultate rada. Propisi koje nameće vlast istovremeno su pravila za izvođenje pokreta. Tako postaje uočljivo sledeće obeležje disciplinske vlasti: njena funkcija je više da sintetizuje nego da uzima za sebe, više da uspostavlja prinudnu vezu sa proizvodnim aparatom nego da iznuđuje proizvod. 5. Maksimalna iskorišćenost. Načelo na kojem je počivao tradicionalni oblik dnevnog rasporeda, odnosno satnice, bilo je, u osnovi, negativno određeno. To je bilo načelo ne-dokoličenja: zabranjeno je gubiti vreme koje Bog odmerava a ljudi plaćaju; svrha dnevnog rasporeda bila je da se izbegne opasnost traćenja vremena — što je predstavljalo moralni greh i nepoštenje u ekonomskom smislu reči. Disciplina, pak, razrađuje pozitivno ekonomisanje vremenom; ona postavlja teorijsko načelo da vreme treba da se stalno sve više i sve bolje koristi: nije toliko reč o rasporedu, koliko o maksimalnoj iskorišćenosti; vreme treba razdeliti na što veći broj raspoloživih trenutaka a iz svakog trenutka izvući što veću korisnu snagu. Ovo znači da treba što bolje iskoristiti i najmanji trenutak, kao da se vreme može beskonačno deliti; ili, barem, kao da se sa sve detaljnijim vremenskim rasporedom može težiti idealnom cilju: povezivanju maksimalne brzine i maksimalne efikasnosti. Upravo je takva tehnika prisutna u čuvenim propisima namenjenim pruskoj pešadiji, 31

Ordonnance du 1er janvier 1766, glava XI, član 2. 149

koje je posle pobeda Fridriha II preuzela čitava Evropa 32; što se vreme više deli na sve manje jedinice, to se bolje mogu iskoristiti njegovi elementi pod uvek budnim pogledom nadzornika, odnosno može se ubrzati izvođenje pojedine radnje, ili se barem ona može podesiti prema svojoj optimalnoj brzini; zbog toga su u vojsci bila tako važna pravila o trajanju svake aktivnosti; ona su nužno bila značajna i zbog sveukupne tehnologije ljudskih aktivnosti; izvođenje naredbe da se puška prisloni uz nogu odvijalo se, prema pruskom pravilniku iz 1743. godine, u 6 razdela; da se ona odloži, u 4 razdela; da se ona okrene i stavi na rame, u 13 razdela, i tako redom. Sistem uzajamnog poučavanja u školama, doduše uz primenu drugih sredstava, bio je takođe uređen kao aparat za što bolje korišćenje vremena; njegova organizacija omogućavala je da se izmeni linearni i sukcesivni karakter učiteljeve nastave: novim sistemom regulisalo se istovremeno izvođenje različitih operacija od strane raznih grupa učenika pod rukovodstvom instruktora i njihovih pomoćnika, tako da su se u svakom trenutku odvijale mnogobrojne, ali uređene aktivnosti; s druge strane, ritam koji su određivali znaci, zvižduci i naredbe svima je nametao vremenske norme čija je svrha bila da se ubrza proces učenja, ali ujedno i da se đaci poduče brzini kao jednoj od vrlina33; »jedini cilj ovih naredbi je... da se deca naviknu da hitro i dobro izvršavaju iste operacije, da se pomoću takve brzine maksimalno smanji gubitak vremena prilikom prelaska s jedne operacije na drugu«34. Kroz ovu tehniku potčinjavanja stvara se jedan novi objekt koji lagano preuzima funkciju mehaničkog tela — tela sastavljenog od čvrstih elemenata a ipak pokretnog, o kojem su tako dugo maštali sanjari zaokupljeni disciplinskom perfekcijom. Taj novi objekt je prirodno, ljudsko telo, nosilac i sedište snage i trajanja; to je telo kadro da izvršava specifične operacije, koje imaju svoj unutrašnji redosled, vreme 32

33

34

150

Ucпex pruskih trupa može se pripisati »samo njihovoj vrsnoj disciplini i vrsnoj uvežbanosti; prema tome, nije svejedno kakav izbor vežbi valja načiniti; na tome se u Pruskoj radilo TOKOM četrdeset godina, prilježno i bez predaha« (Maréchal de Saxe, Lettre au comte d'Argenson, 25. februar 1750, Biblioteka Arsenal, rukopis 2701 i Mes rêveries, t. II, str. 249). Ynop. ilustracije br, 3 i br. 4. Vežba iz pisanja: »... 9: Ruke na kolena. Ova komanda se izvršava na zvuk zvonceta; 10: ruke na sto, glava uzdignuta; 11: obrišite tablice: svi brišu tablice pljuvačkom ili, bolje, sunćerom; 12: pokažite tablice; 13: instruktori, izvršite pregled. Instruktori će izvršiti pregled tablica svojih pomoćnika, a zatim tablica koje su na njihovoj klupi. Pomoćnici pak pregledaju tablice na svojoj klupi, i svi ostaju na svojim mestima«. Samuel Bernard, »Rapport du 30 octobre 1816 à la société de l’enseignement mutuel«.

i uslove izvođenja, svoje konstitutivne elemente. Postajući meta novih mehanizama vlasti, to telo se nudi novim oblicima saznanja. Ono postaje predmet uvežbavanja, više nego spekulativne fizike; predmet manipulacije od strane vlasti, više nego animalnih nagona; podložno korisnoj dresuri, a ne racionalnoj mehanici; u njemu se javlja, međutim, samim tim, određeni broj prirodnih zahteva i funkcionalnih ograničenja. Upravo takvo telo otkriva Giber u svojoj kritici preterane artificijelnosti u manevrima. Kroz vežbe koje mu nameću i kojima se opire, to telo naznačuje šta je sa njime suštinski spojivo, spontano odbacujući ono što nije: »Samo ako zavirimo u većinu naših vojnih škola, videćemo sve te nesrećne vojnike u neprirodnim i prisilnim položajima; svi njihovi mišići su zgrčeni, cirkulacija krvi prekinuta... Ako proučimo građu ljudskog tela i šta mu je priroda namenila, naći ćemo položaj i držanje koje ona jasno propisuje za vojnika. Glava treba da je pravo, slobodno uzdignuta iznad ramena, usađena okomito, tačno između. Ne sme da stoji okrenuta ni ulevo ni udesno, pošto se, s obzirom na vezu između kičmenih pršljenova i lopatica, ne može napraviti kružni pokret glavom a da to ne izazove lagano pomeranje u istom pravcu i odgovarajućeg ramena; a pošto tada telo više nije u pravilnom položaju, vojnik više ne može da maršira pravo niti da služi kao tačka za ravnanje... Bedrena kost, na koju po Uredbi treba da se prisloni kundak, nije kod svih ljudi isto postavljena — tako da će kod jednih puška biti malo udesno, a kod drugih malo ulevo. Iz istog razloga, znači zbog neistovetnosti telesne građe, štitnik će biti manje ili više priljubljen uz telo, već prema tome da li čovek ima mesnatiji spoljašnji deo ramena, i slično«35. Videli smo kako su postupci disciplinske organizacije prostornih rasporeda zauzeli svoje mesto među savremenim tehnikama klasifikacije i shematskih prikaza, te kako je uvedeno specifično pitanje odnosa pojedinaca i mnoštva. Isto tako, disciplinska kontrola aktivnosti uvrstila se među sva druga teorijska i praktična istraživanja prirodnih telesnih mehanizama, ali je u tome počela da otkriva i specifične procese; zahtevi koje ljudskom ponašanju i držanju nameće sam organizam malo-pomalo će potisnuti prostu fiziku pokreta. Telo, od kojeg se traži da bude poslušno i kada je reč o najsitnijim operacijama, ispoljava i suprotstavlja funkcionalna ograničenja svojstvena, odnosno prirođena organizmu. Disciplinska vlast vezana je za osobenosti koje nisu samo analitičke i »ćelijske«, već prirodne i »organske«. 35

J. A. de Guibert, Essai général de tactique, 1772, I, str. 21—22. 151

Obrazovanje razvojnih procesa

Uredbom kojom je 1667. godine osnovana goblenska manufaktura predviđeno je da se, pri njoj, otvori i škola. Trebalo je da glavni upravnik kraljevskih ustanova odabere šezdeset učenika stipendista, koji će na izvesno vreme biti povereni učitelju da bi stekli »vaspitanje i obrazovanje«, a zatim će se obučavati zanatu kod različitih majstora ćilimara u manufakturi (ovi će za to dobijati novčanu nadoknadu, u vidu jednog dela učenikove stipendije); posle šest godina učenja zanata, četiri godine rada i položenog ispita koji ih kvalifikuje za posao, stipendisti su sticali pravo da »otvore i drže radnju« u bilo kojem gradu u kraljevini. Ovi propisi imaju obeležja esnafskog šegrtovanja: reč je o odnosu individualne i potpune zavisnosti od majstora-učitelja; dalje, pravilnikom se odrećuje trajanje obuke koja se završava kvalifikacionim ispitom, ali nije utvrđen tačni program prema kojem bi se ta obuka odvijala; naposletku, u pitanju je globalna razmena između učitelja koji nudi svoje znanje s jedne, te šegrta s drute strane, koji treba da da doprinos svojim radom, uslugama i često svojim novcem. Oblik poslužiteljstva meša se ovde sa transferom znanja36. Novom, pak, uredbom iz 1737. godine, predvićeno je osnivanje škole crtanja za šegrte goblenske manufakture; svrha škole nije da zameni obuku kod majstora radnika, već da je upotpuni. Ovde je, međutim, vreme strukturisano na sasvim drukčiji način. Baci pohađaju školu dva sata dnevno, osim nedeljom i praznicima. Na osnovu spiska okačenog na zidu, vrši se prozivka učenika; imena odsutnih beleže se u dnevnik. U školi postoje tri razreda. Prvi je za one koji ne znaju ništa o crtanju; daje im se da precrtavaju crteže čija težina varira prema individualnim sposobnostima. Drugi razred je »za one koji već imaju neka crtačka iskustva«, ili su prethodno završili prvi razred; oni slike treba da reprodukuju »ne kopiranjem već golim OKOM«, ali je i dalje reč samo o crtanju. Tek u trećem razredu učenici uče o bojama, rade sa pastelima, stiču osnove iz teorije i prakse bojenja. Redovno su zastupljeni i individualni zadaci koje đaci treba da izrade; svaki takav rad, sa obaveznim imenom autora i datumom kada je napravljen, predaje se profesoru; najbolji dobijaju odlične ocene, a na kraju godine se 36 To mešanje je vidljivo u nekim klauzulama ugovora o šegrtovanju: učitelj je obavezan da na umenika prenese — u zamenu za njegov novac i rad — celokupno svoje znanje, bez ikakve tajne koju bi zadržao za sebe; u protivnom, podleže novčanoj kazni. Ynop., na primer, F. Grosrenaud, La Corporation ouvrière à Besançon, 1907, str. 62.

152

radovi uzajamno porede i omogućavaju da se odredi napredak i trenutna vrednost svakog učenika, kao i njegovo mesto u odnosu na ostale u grupi; tada se utvrđuje koji ćaci mogu da pređu u viši razred. U dnevniku koji vode profesori i njihovi pomoćnici beleži se iz dana u dan ponašanje učeniga i sve što se u školi događa; taj dnevnik se povremeno podnosi na uvid inspektoru37. Goblenska škola samo je primer za jednu značajnu pojavu: za to kako se u klasičnom periodu razvijala nova tehnika strukturisanja vremena jedinki; to je tehnika uređivanja odHocâ između vremena, tela i CHarâ; njome se obezbećuje akumuliranje vremena, a njegov protok pretvara se u sve bolji profit ili sve veću korist. Kako okupiti i sabrati pojedinačna vremena, kako akumulirati to vreme u svakoj jedinki, u njenom telu, snagama ili sposobnostima, i to tako da se ono može koristiti i kontrolisati? Kako organizovati vreme da donosi profit? Discipline, koje parcelišu prostor i raščlanjuju aktivnosti da bi ih strukturisale na nov način, treba razmatrati i kao mehanizme za sabiranje i akumuliranje vremena. To se postiže na četiri načina, jasno uočljiva na primeru vojne organizacije. 1° Vreme treba podeliti na sukcesivne ili paralelne segmente, koji treba da imaju specifično trajanje i namenu. Na primer, treba razdvojiti vreme obuke od perioda prakse; ne treba mešati obuku regruta sa vežbama veterana; vojne škole treba da budu odvojene od obaveznog služenja vojske (godine 1764. otvara se Pariska vojna škola, a 1776. godine osniva se 12 škola u unutrašnjosti); profesionalne vojnike valja regrutovati u najranijem uzrastu: decu treba »domovina da usvoji, da ih podiže i vaspitava u posebnim školama«38; sukcesivno moraju da uče držanje, marširanje, rukovanje oružjem, zatim pucanje, te da prelaze sa jedne aktivnosti na iduću tek pošto je prethodna potpuno savladana: »Jedna od glavnih grešaka je da se vojniku pokažu sve vežbe odjednom«39; ukratko, vreme treba podeliti na odvojene i pravilno podešene nizove. 2° Te vremenske nizove treba organizovati shematski i analitički — kao lance sastavljene iz što jednostavnijih elemenata, koji se kombinuju prema načelu rastuće složenosti. Ovo znači da se u obuci napušta načelo vežbi zasnovanih na sličnosti. U 16. veku, vojna obuka sastojala se prevashodno u 37 38

str. 456. 4076.

Upor. E. Gerspach, La Manufacture des Gobelins, 1892. Bio je to Servanov predlog; videti u: J. Servan, Le Soldat citoyen, 1780, 39

Propis iz 1743. godine za prusku pešadiju, Bibl. Arsenala, rukopis

153

oponašanju jednog dela ili čitave bitke, te u globalnom uvećavanju vojnikovih sposobnosti i snage 40. U 18. stoleću, pak, »manuelna« obuka sledi načelo »elementarnog«, a ne »egzemplarnog«: reč je o prostim pokretima — položaju prstiju, savijanju noge, pokretu ruke — koji predstavljaju osnovne elmente korisnog držanja i vladanja a, pored toga, omogućavaju opštu dresuru, potčinjavanje snaga i veština, pokorno ponašanje. 3° Vremenske segmente treba ograničiti, obeležiti njihov završetak ispitom koji ima tri funkcije: da pokaže da li je subjekt dosegao propisani nivo uvežbanosti, da rarantuje saobraznost njegove obuke sa obukom ostalih, te da utvrdi različite sposobnosti svake jedinke ponaosob. Kada vodnici, kaplari i ostali »zaduženi za obuku vojnika budu smatrali da su nekoga obučili tako da je kadar da preće u prvi razred, predstaviće ga najpre oficirima iz svoje čete, koji će ga pažljivo ispitati; ako ovi nađu da nije još dovoljpo uvežban, odbiće da ga prime; ako im se, naprotiv, učini da vojnik može da položi ispit, rečeni oficiri sami će ra predložiti komandantu puka, koji će ga lično upoznati ako smatra za shodno i naložiće dašu ispitnu proveru od strane viših oficira. I najsitnije greške dovoljne su da vojnik ne položi ispit, te niko ne može da pređe iz drugog razreda u prvi ako ne prođe tu prvu proveru sposobnosti«41. 4° Nizove treba strukturisati tako da se obrazuju nove potpodele; propisati za svakoga, prema stepenu uvežbanosti, starosti, činu, odgovarajuće vežbe; svrha zajedničkih vežbanja je da se pokažu individualne razlike u sposobnostima, a svaka različitost uvodi specifične vežbe. Na kraju svakog niza počinju novi, granaju se i opet iznova račvaju. Na taj način svaka jedinka biva uključena u vremenski strukturisan niz, koji specifično određuje njen nivo ili rang. Reč je o disciplinskoj polifoniji vežbi: »Vojnike drugog razreda svakoga jutra uvežbavaće vodnici, kaplari, desetari, vojnici prvog razreda... Vojnike prvog razreda nedeljom će uvežbavati desetar...; kaplare i desetare uvežbavaće svake srede popodne vodnici njihove čete, a ove će svakoga 2. 12. i 22. u mesecu obučavati 42 TOKOM popodneva viši oficiri« . Disciplinsko vreme nameće se postepeno i pedagoškoj praksi: vreme nastave postaje specifično strukturisano, od40 F. de Jla Nu je preporučio osnivanje vojnih akademija krajem 16. veka, tražeći da se u njima uči »jahanje, trčanje sa bodežom ili oružjem u ruci, pucanje, skakanje, izvrdavanje; ako se tome dodaju plivanje i borilačke veštine, utoliko bolje, jer sve to čini čoveka snažnijim i veštijim« (F. de la Noue, Discours politiques et militaires, izdanje iz 1614, str. 181—182). 41 Instruction pour l’exercice de l’infanterie, 14. maj 1754. 42

154

Ibid.

vojeno od vremena odraslih, od vremena kada je zanat već stečen; različiti nivoi nastave odvajaju se jedni od drugih ispitima različite težine; donose se nastavni programi, a svaki od njih primenjuje se TOKOM određene faze učenja i podrazumeva vežbe rastuće težine; učenici se ocenjuju na osnovu toga kako su prošli ove strukturisane nizove. Vreme »inicijacije« svojstveno tradicionalnom načinu nastave (neizdiferencirano vreme koje kontroliše samo jedan učitelj i koje se sankcioniše jednim jedinim ispitom) zamenjeno je disciplinskim vremenom i njegovim mnogobrojnim progredirajućim nizovima. Izgrađuje se analitička pedagogija, vrlo minuciozna u pojedinostima (koja raščlanjuje nastavne predmete na najprostije sastavne elemente i hijerarhijski stepenuje svaku razvojnu fazu); ona se pojavila, istorijski gledano, veoma rapo (znatno pre razvojnih analiza ideologa, kojima je poslužila kao tehnički model). Demja, na samom početku 18. stoleća, želi da se nastava iz čitanja podeli na sedam nivoa; prvi za đake koji tek uče slova, drugi za one koji uče da sriču, treći za one koji uče da povezuju slogove u reči, četvrti za one koji čitaju čitave rečenice na latinskom, ili pojedine rečeničke delove; peti za one koji počinju da čitaju francuski, šesti za one koji se odlikuju u čitanju, a sedmi za one koji čitaju rukopise. Međutim, u slučaju da ćaka ima mnogo, treba uvesti dodatne podele; prvi nivo valja podeliti na četiri podgrupe: jedna je za one koji uče »prosta slova«; druga za one koji uče kombinovana slova; treća za one koji uče akcentovane vokale (â, ê...); četvrta za one koji uče dvostruke konsonante (ff, ss, tt, st). Drugi nivo bio bi podeljen na tri podgrupe: prva za one »koji glasno sriču slovo po slovo, pre nego što ih sastave u slog: D.O., DO«; druga za one »koji sriču i naLježe slogove, kao bant, brand, spinx«, i tako redom43. Svaki stepen u toj kombinatorici elemenata ulazi u sastav velikog vremenski strukturisanog niza, koji predstavlja prirodni intelektualni razvojni put, ali ujedno i zakon za obrazovni sistem. »Ulančavanje« sukcesivnih aktivnosti pruža za vlast mogućnost upravljanja i ovladavanja vremenom: mogućnost detaljne kontrole i pravovremene intervencije (odnosno diferencijacije, korekcije, sankcije, eliminadije) u svakom trenutku; mogućnost karakterizacije, znači i korišćenja jedinki u skladu sa rangom koji zauzimaju u nizovima koje nužno prelaze; mogućnost akumulacije vremena i aktivnosti, odnosno njihovog ponovnog nalaženja u zbirnom i iskoristivom obliku kakav nudi krajnji rezultat, to jest konačna osposobljenost 43

Demia, Règlement pour les écoles de la ville de Lyon, 1716, str. 19—20. 155

jedinke. Sakuplja se vreme koje je rasuto, da bi se stvorio profit; održava se nadzor nad vremenom koje izmime. Vlast se neposredno vezuje za vreme; ona obezbeđuje njegovu kontrolu i garantuje njegovu upotrebu. Zahvaljujući metodama discipliniranja obrazuje se linearno vreme, čiji se pojedini segmenti uključuju jedni u druge, a tok usmerava ka krajnjoj i stabilnoj tački. Ukratko, reč je o »evolutivnom« vremenu. Treba se podsetiti da se u isto to doba, zahvaljujući administrativnim i ekonomskim tehnikama kontrole, takođe obrazuje — ali na nivou društva — vreme serijskog, usmerenog i kumulativnog tipa: otkriva se evolutivni tok u kategorijama »društvenog napretka«. S druge strane, zahvaljujući tehnikama discipliniranja, obrazuju se individualni nizovi: otkriva se evolutivni tok u kategorijama »individualnog razvoja«. Društveni napredak i individualni razvoj, ta dva značajna »otkrića« 18. veka, možda su korelati novih tehnika vlasti i, tačnije, novog načina nadziranja i korišćenja vremena — a on podrazumeva njegovo raščlanjivanje na sitnije jedinice, ulančavanje u nizove, sintetizovanje i akumuliranje. Makro i mikro-fizika vlasti svakako nisu dovele do otkrića istoriciteta (on je kao ideja već odavpo bio prisutan), ali su omogućile uključivanje unitarne, kontinuirane, kumulativne dimenzije vremena u vršenje kontrole i u praksu potčinjavanja. »Evolutivni« istoricitet kakav se tada obrazuje — i ukorenjuje tako duboko da ga i dan-danji mnogi smatraju neospornim — vezan je za određeni način funkcionisanja vlasti. Kao što je, bez sumnje, »istorijsko predanje« svojstveno hronikama, genealogijama, junačkim spevovima i memoarima dugo bilo vezano za jedan drukčiji oblik vlasti. Sa dolaskom novih tehnika potčinjavanja, »dinamika« stalnih evolutivnih tokova teži da zameni »dinastički« karakter podviga i svečanih događaja. Bilo kako bilo, mali vremenski kontinuum individualnog razvoja sigurno je, poput individualne ćelije ili individualnog organizma, i posledica i cilj discipline. CâMO jezgro lančane vremenske strukture čini metoda koja je za tu strukturu isto ono što je bila shematska slika za raspored jedinki u prostoru i za njegovu ćelijsku organizaciju, ili pak ono što je bio »manevar« za ekonomisanje aktivnostima i kontrolu organizma. Ta metoda su »vežbe«. One su ta tehnika pomoću koje se pojedinačnim telima nalaže izvršenje zadataka — i repetitivnih i različitih, ali uvek stepenovanih po težini. Usmeravajući vladanje ka njegovom ciljnom obliku, vežbe omogućavaju stalno procenjivanje jedinke bilo u odnosu na taj cilj, bilo u odnosu na ostale pojedince, bilo u odnosu na način prolaska kroz datu strukturu. Tako vežbe obezbeću-

156

ju, kontinuirano i prinudno, da se pojedinačne sposobnosti uvećavaju, posmatraju i procenjuju. Pre nego što su poprimile strogo disciplinski oblik, vežbe su imale svoju dugu predistoriju: srećemo ih u vojnoj, verskoj, univerzitetskoj praksi, u vidu obrednih inicijacija, pripremnih ceremonija, pozorišnih proba, ispitnih provera. Međutim, njihova linearna, stalno progredirajuća struktura, njihov razvojni tok određen vremenskim nizovima — uvedeni su, bar kada su u pitanju vojska i škola, prilično kasno, i verovatno su religijskog porekla. U svakom slučaju, zamisao o školskom »programu« koji bi pratio učenika do kraja njegovog školovanja i podrazumevao svakog meseca i svake godine sve složenije vežbe, javila se izgleda najpre u jednom verskom redu: kod Braće u Zajedništvu44. Snažno nadahnuti Rijsbrokom* i rajnskim misticizmom, oni su deo duhovnih tehnika primenili u školskoj nastavi, za obrazovanje ne samo sveštenika, nego i magistrata i trgovaca: tako ideja savršenstva ka kojem učenika vodi njegov uzorni učitelj postaje ovde ideja o autoritarnom usavršavanju đaka od strane profesora; sve rigoroznije vežbe koje nameće asketski život postaju sada sve složeniji zadaci na putu napredovanja u znanju i dobrom vladanju; napor koji čitava verska zajednica ulaže za spas duše postaje ovde stalno zajedničko sudelovanje jedinki koje se rangiraju jedne u odnosu na druge. Možda način života i tehnike za spas duše u verskim zajednicama predstavljaju jezgro iz kojeg su se razvile metode izgrađivanja sposobnosti koje se mogu individualno procenjivati i kolektivno koristiti45. U svom mističkom ili asketskom vidu, vežbe su bile način da se vreme na ovome svetu organizuje radi spasenja duše na onome. U istoriji Zapada, međutim, smisao vežbi postepeno će se promeniti, iako neka obeležja ostaju ista: njihova svrha je sada ekonomisanje 44 Upor. G. Codina Meir, Aux sources de la pédagogie des Jésuites, 1968, str. 160 i dalje. * Ruysbroek (1293—1381), flamanski teolog mističar (prim. prev.). 45 Pomoću LiiKOJiâ u Ljiježu, Devanporu, Cvolu, Vezelu, kao i zahvaljujući Žanu Šturmu (Jean Sturm), odnosno njegovoj raspravi iz 1538. godine o osnivanju gimnazije u Strasburu. Ynop. Bulletin de la société d’histoire du protestantisme, T. XXV, str. 499—505. Treba imati u vidu da su veze između vojne, verske i pedagoške organizacije vrlo složene. »Dekuriju«, odnosno desetinu, koja je bila osnovna jedinica rimske vojske, nalazimo i u benediktinskim manastirima, kao osnovnu jedinicu raspodele rada i nadzora. Braća u Zajedništvu su je preuzeli od benediktinaca i preneli je na svoju organizaciju nastave: đaci su bili u grupama od po deset. Ovu podelu na desetine usvojili su dalje jezuiti za organizaciju svojih koleža, ponovo uvodeći vojni model. Ali je i dekurija bila rasformirana u korist organizacije još sličnije vojnom ustrojstvu, sa vrstama, redovima, razredima.

157

životnim vremenom, njegovo akumuliranje u korisnom obliku, i uspostavljanje vlasti nad ljudima posredstvom tako uređenog vremena. Vežbe, pošto su postale element u političkoj tehnologiji tela i trajanja, ne teže više konačnom ispunjenju na onome svetu, već beskonačnom potčinjavanju na ovome. Kombinovanje snaha

»Treba, za početak, razbiti staru predrasudu da se povećava snaga čete sa uvećanjem njene mase. Svi fizički zakoni o kretanju, kada ih želimo primeniti na vojnu taktiku, postaju varljivi«46. Počev od kraja 17. veka, za pešadiju je osnovni tehnički problem bio kako da se oslobodi fizičkog modela mase. Dok je bila naoružana kopljima i mušketama — sporim, nepreciznim i teškim za nišanjenje i pogađanje cilja — četa je korišćena kao projektil, zid ili tvrđava: »zastrašujuća pešadija španske vojske«; raspored vojnika u masi pravio se najviše prema njihovoj starosti i hrabrosti; u sredinu su stavljani, da bi korpus dobio na težini, obimu i gustini, najmlaći regruti; a spreda, bočno i na uglovima bilo najhrabriji vojnici, bilo oni koji su važili za najveštije. TOKOM klasičnog perioda prešlo se, međutim, na suptilnije povezanu strukturu. Vojna jedinica — puk, bataljon, odred, kasnije »divizija«47 — postaje neka vrsta mehanizma sastavljenog iz mnogih delova koji se međusobno razmeštaju i usklaćuju da bi se postigao određeni raspored ili specifični rezultat. Koji su razlozi ove promene? Neki su ekonomske prirode: svaki pojedinac treba da postane koristan, a organizovanje, održavanje i naoružavanje četa treba da bude isplativo; svakome vojniku, koji predstavlja dragoceni element, treba obezbediti maksimalnu efikasnost. Međutim, ovi ekonomski razlozi postali su presudni tek posle jedne tehničke novine: posle izuma puške48; budući preciznija i brža od muškete, puška je omogućila da se pokaže veština svakog vojnika ponaosob; pošto je imala veći domet i lakše dosezala zadati cilj, puška je takođe omogućila da se moć vatrenog oružja individualno eksploatiše. S druge strane, ona je svakog vojnika pretvorila 46 J. A. de Guibert, Essai général de tactique, 1772, I, 18. Pravo govoreći, ovo staro pitanje ponovo je postalo aktuelno u 18. veku, zbog određenih ekonomskih i tehničkih razloga o kojima će biti reči; o pomenugoj »predrasudi« često su raspravljali i drugi pored Gibera: Folar (Folard), Pire (Pireh), Menil-Diran (Mesnil-Durand). 47 U smislu u kojem je ovaj termin upotrebljavan posle 1759. godine. 48 Proces sve šireg korišćenja puške okvirno se može smestiti posle bitke kod Stenkerka 1699. godine.

158

u moguću metu, zahtevajući ujedno veću pokretljivost vojske; to je, sledstveno, uzrokovalo potiskivanje taktike zasnovane na masovnosti u korist veštine rasporećivanja jedinica i ljudi u duge, relativno gipke i pokretljive redove. Otuda potreba da se proračunaju i primene pravila za razmeštanje pojedinaca i grupa, za njihovu promenu položaja, kretanje u prostoru, ili pak prelazak iz jednog rasporeda u drugi; ukratko, da se smisli mehanizam koji se više neće zasnivati na pokretljivosti, odnosno nepokretljivosti mase, već na geometrijskom49 rasporedu deljivih segmenata čije su osnovne jedinice pokretljivi vojnici naoružani puškama i, verovatno, još niže od toga, najprostiji pokreti, vremena potrebna za izvršen,e elementarnih radnji, delovi prostora koji se zauzimaju ili prelaze. Ista pitanja javljaju se kada je reč o stvaranju proizvodnih snaga čiji rezultat treba da je veći od zbira elementarnih jedinica iz kojih su one sastavljene: »Bilo da u datom slučaju on (kombinovani radni dan) tu povećanu proizvodnu snagu stiče zato što povećava mehaničku potenciju rada, ili što proširuje prostornu oblast njegova dejstva, ili što u odnosu prema razmeru proizvodnje prostorno sužava polje proizvodnje, ili što u kritičnom momentu ostvaruje mnogo rada u malo vremena... specifična proizvodna snaga kombinovanog radnog dana jeste društvena proizvodna snaga rada ili proizvodna snaga društvenog rada. Ona proizlazi iz same kooperacije«* 50. Tako se pojavio jedan nov zahtev na koji disciplina treba da nađe odgovor: zahtev za stvaranjem takvog mehanizma čiji će efekat biti maksimalno povećan proračunatim povezivanjem osnovnih sastavnih delova. Disciplina nije više samo veština prostornog rasporećivanja tela i njihovog korišćenja u cilju dobijanja i akumuliranja vremena, nego i umeće kombi49

O važnosti geometrijskog rasporeda videti kod Bozobra: »Ratna nauka je u suštini geometrijska... Raspored bataljona i eskadrona na čitavoj liniji fronta i u dubinu samo je pitanje dubinske geometrije koja je još nepoznata« (J. de Beausobre, Commentaires sur les défenses des places, 1757, t. II, str. 307).Marks, Kapital, prvi tom, 11 poglavlje (Kooperacija), str. 261— * K. 262, prevod Mome Pijade i Rodoljuba Čolakovića, izdanje Beograd—Zagreb, Kultura, 1947 (prim. prev.). 50 K. Marx, Le Capital, knjiga I, 4. odeljak, glava XIII. Marks u nekoliko navrata ističe analogiju između pitanja raspodele rada i vojne taktike. Na primer: »Kao što se napadna snaga konjičkog eskadrona ili otporna snaga pešadijskog puka bitno razlikuje od sume napadne i odbrambene moći koju svaki konjanik i pešak pojedinačno razvija, tako se i zbir mehaničkih snaga izolovanih radnika razlikuje od društvene snage koja se razvija kad mnoge ruke istovremeno učestvuju u istoj nepodeljenoj operaciji« (ibid. ) (prevod Rodoljuba Čolakovića i Moše Pijade, str. 258 — prim. prev.). 159

novanja proizvodnih snaga da bi se dobio efikasni aparat. Ovaj zahtev ispoljava se na više načina. 1. Pojedinačno telo postaje element koji se može postaviti na određeno mesto, pomerati, povezati sa drugim elementima. Osnovne promenljive veličine koje ga određuju nisu više njegova srčanost ili snaga, već mesto koje zauzima, prostor koji pokriva, regularnost ili pravilan redosled njegovog kretanja. Vojnik u četi je oličenje pokretljivog delića prostora, pre nego hrabrosti ili časti. Evo kako Giber opisuje vojnika: »Kada je pod oružjem, on zauzima najviše dve stope u prečniku mereno od ramena do ramena, i oko jednu stopu gde je najdeblji, mereno od prsiju do leđa, čemu valja dodati još jednu stopu razmaka između njega i čoveka iza — što ukupno čini dve stope u svim pravcima po vojniku i znači da pešadijska četa u bici zauzima, kako po širini tako i po dužini, onoliko koraka koliko ima redova«51. Telo je svedeno na svoju funkcionalnu dimenziju, ali i uključeno kao segment u celinu sa kojom je povezano. Vojnik čije je telo — u svojim pojedinim delovima — bilo dresirano da obavlja određene pokrete i radnje, sada pak postaje element u mehanizmu jednog višeg nivoa. Vojnici će se najpre obučavati »jedan po jedan, na po dvojica, a onda u većim grupama... Što se tiče rukovanja oružjem, pošto za to vojnici već budu pojedinačno obučeni, strogo će se voditi računa da se zatim uvežbavaju po dvojica i da uzajamno menjaju mesta, kako bi onaj sleva naučio da se ravna prema onome zdesna«52. Telo postaje jedan od mnogobrojnih delova velike mašinerije. 2. Segmentirani su i razni vremenski nizovi koje disciplina treba da kombinuje, kako bi stvorila složenu vremensku strukturu. Vreme jednih treba da se podesi vremenu drugih tako da se može iz svakog pojedinca izvući maksimum snage, a to se opet dalje kombinuje tako da se dobije optimalni rezultat. Servan je, na primer, maštao o vojnom aparatu koji bi pokrivao čitavu državnu teritoriju i u kojem bi svako neprekidno imao svoja zaduženja, zavisno od dela evolutivnog toka, odnosno segmenta razvojnog procesa u kojem se trenutno nalazi. Vojnički život počinjao bi u najranijem uzrastu: deca bi se obučavala vojničkom zanatu u »vojnim domovima«, i u tim domovima bi se vojnički život i završavao time što bi veterani tu provodili svoje poslednje dane — obučavajući decu, organizujući manevre regruta, predsedavajući vežbama vojnika, nadzirući izvršenje poslova koji su od javnog interesa i starajući se o tome da vlada red u zemlji, dok bi se čete 3. J. A. de Guibert, Essai général de lactique, 1772, t. I, str. 27. 4. Ordonnance sur l’exercice de l’infanterie, 6. maj 1755. 160

borile na granicama. Svaki trenutak u životu i njemu primerene snage mogu se iskoristiti, samo ako se zna umeće njihove diferencijacije i kombinovanja. Slično je i sa decom i starcima koje pozivaju u manufakture jer. su kadri da obavljaju neke lakše poslove, za šta onda nije potrebno koristiti radnike koji poseduju druge veštine i sposobnosti; osim toga, deca i starci su jeftina radna snaga; najzad, ako rade nisu nikome na teretu: »Vrednim ljudima, od uzrasta od deset godina na do starosti, ova manufaktura nudi rešenje protiv dokoličenja i bede koja iz nerada proizlazi«53, rekao je jedan blagajnik govoreći o fabrici u Anžeu. Međutim, verovatno je u osnovnoškolskom obrazovanju ovo podešavanje različitih vremenskih nizova najprefinjenije. Od 17. veka na do uvođenja Lankasterove metode početkom 19. stoleća, složeni mehanizam u školama uzajamnog podučavanja gradio se vrlo postupno: najpre je najstarijim učenicima poveren zadatak običnog nadzora, zatim kontrole đačkih radova, a onda i same nastave; na kraju su tako sve vreme svi učenici provodili bilo obučavajući, bilo učeći. Škola postaje mehanizam za učenje u kojem svaki đak, svaki razred i svaki trenutak, samo ako se valjano kombinuju, bivaju stalno i maksimalno iskorišćeni u opšteobrazovnom procesu,-Jedan od velikih pobornika škole uzajamnog podučavanja izmerio je napredak koji je njome ostvaren: »U školi koja bi brojala 360 učenika, učitelj koji bi hteo da pouči svakog đaka ponaosob mogao bi, TOKOM trosatne nastave, da posveti svakome samo po pola minuta. Zahvaljujući novoj metodi, svaki od 360 učenika piše, čita ili računa po dva i po sata«54. 3. Ovako brižljivo proračunato kombinovanje cHarâ zahteva precizni sistem komandovanja. Svaka aktivnost disciplinovane jedinke treba da ima svoj ritam i da se odvija u skladu sa naredbama koje su efikasne zahvaljujući tome što su kratke i jasne; zapovest ne sme da se objašnjava, na čak ni da se formuliše; potrebno je i dovoljno da ona izazove željeno ponašanje. Između učitelja discipline i onoga ko joj je podvrgnut uspostavlja se odnos davanja i primanja znakova: nije potrebno razumeti naredbu, već opaziti znak i odmah reagovati na njega, prema manje-više veštačkom, unapred utvrđenom kodu. Tela treba smestiti u mali univerzum znakova; za svaki od njih vezan je jedan jedini i obavezni odgovor: to je tehnika dresure koja »despotski i sasvim isključuje posredovanje bilo 53

Harvouin, »Rapport sur la généralité de Tours«, u: P. Marchegay, Archives

d’Anjou, t. II, 1850, str. 360. 54

mutuel«.

Samuel Bernard, »Rapport du 30 octobre 1816 à la société de l’Enseignement

161

kakve predstave, čak i naLjišeg šapata«; disciplinovani vojnik »počinje da izvršava bilo koju naredbu; njegova pokornost je brza i slepa; svaka naznaka neposlušnosti, i najmanje odlaganje izvršenja, predstavljaće zločin«55. Tako treba sprovoditi i dresuru učenika: malo reči, nikakva objašnjenja, u krajnjem slučaju potpuna tišina koja se prekida samo znakovima — zvonom, pljeskom rukama, pokretima, pogledom učitelja, ili pak onom malom drvenom spravom kojom su se služila Braća Hrišćanskih škola; ona je imala savršeno odgovarajući naziv, »signalna udaraljka«, a svrha njene mehaničke jednostavnosti bila je da poveže tehniku komandovanja sa moralom poslušnosti. »Prva i glavna namena signalne udaraljke je da odjednom privuče poglede svih đaka ka učitelju, da bi saznali šta želi da im saopšti. Svaki put kada bude hteo da privuče pažnju dece i prekine vežbu, udariće jedanput. Dobar ćak će, uvek kada začuje zvuk signalne udaraljke, zamisliti da čuje glas učitelja ili, još bolje, glas samoga Gospoda koji ga zove po imenu. Osetiće se tada poput mladoga Samuila i, poput njega, reći će u sebi: Gospode, evo me«. Učenik će morati da nauči šta znači koji zvučni signal i da automatski odgovara na svaki od njih. »Kada se završi molitva, učitelj se oglašava udaraljkom i pogledom odrećuje đaka koji će čitati naglas, dajući mu znak da počne. Da bi zaustavio učenika koji čita, udariće udaraljkom jednom... Da bi naznačio onome ko čita da je loše izgovorio neko slovo, slog ili reč te da treba da se ispravi, udariće dvaput uzastopno. Ako đak ne može da nađe koju je reč nepravilno izgovorio, zato što se nije odmah zaustavio nego je nastavio dalje, učitelj će udariti triput uzastopno da bi mu dao znak da se vrati unazad za nekoliko reči i nastaviće da daje taj znak sve dok učenik ne dođe do sloga ili reči gde je pogrešio«56. Škola uzajamnog podučavanja još više razvija tu kontrolu ponašanja pomoću sistema znakova na koje treba trenutno reagovati. Čak i verbalne naredbe treba da funkcionišu kao elementi u signalizaciji: »Ućite u klupe. Na reč uđite, deca stavljaju desnu ruku na gornju površinu i istovremeno uvlače jednu nogu u klupu; na reči u klupe provlače drugu nogu i sedaju spram tablica... Uzmite tablice. Na reč uzmite deca desnom rukom hvataju konopčić kojim je tablica okačena o klin, a levom hvataju središnji deo tablice; na reč tablice skidaju je i stavljaju na klupu«57. 55

L. de Boussanelle, Le Bon Militaire, 1770, str. 2. J. B. de La Salle, Conduite des Écoles chrétiennes, 1828, str. 137—138. Ynop. tako15e: Ch. Demia, Règlements pour les écoles de la ville de Lyon, 1716, str. 21. 57 Journal pour l'instruction élémentaire, april 1816. Ynop. R. R. Tronchot, L’enseignement mutuel en France, teza u rukopisu, I, u kojoj je izračunato da cy 56

162

Sažimajući prethodno izloženo, možemo kazati da disciplina, polazeći od kontrolisanja telesnog mnoštva, izgrađuje četiri osnovna obeležja individualnosti: ona je ćelijskog tipa (na osnovu prostornih rasporeda); poštuje zakonitosti organizma (time što kodifikuje aktivnosti); svojstven joj je razvojni proces (tako što se vreme akumulira); kombinatorne je prirode (zahvaljujući kombinovanju cHarâ). U tom cilju, disciplina primenjuje četiri glavne tehnike: obrazuje shematske prikaze; propisuje manevre; nalaže vežbe; naposletku, da bi omogućila kombinovanje CHarâ, smišlja »taktike«. Taktika, kao veština kojom se — pomoću lokalizovanih tela, kodifikovanih aktivnosti i formiranih sposobnosti — izgrađuju takvi mehanizmi gde se proizvod različitih snaga uvećava njihovim proračunatim kombinovanjem, bez sumnje je najviši oblik prakse discipliniranja. U tom umeću se teoretičari 18. stoleća videli zajednički temelj celokupne vojne prakse, od kontrolisanja i uvežbavanja pojedinačnih tela, na do korišćenja specifičnih snaga u najsloženijim skupinama. Reč je o arhitekturi, anatomiji, mehanici, ekonomiji disciplinskog tela: »Većina oficira smatra da je taktika samo jedna od grana obimne- nauke o ratovanju; po mom mišljenju, ona je osnova ge nauke; ona je sama ta nauka, pošto nas uči kako da formiramo trupe, kako da ih uredimo, kako da ih pokrećemo i razmeštamo, kako da ih obučimo za bitke; pošto jedino ona može da nadoknadi nedovoljan broj vojnika, i da upravlja mnoštvom; ona uključuje poznavanje ljudi, oružja, ten3Hjâ, okolnosti, jer su potrebna sva ta znanja zajedno da bi se odredili taktički postupci«58. Ili dalje: »Ovaj termin (taktika)... podrazumeva raspored ljudi koji ulaze u sastav neke čete, raspored mnogih četa koje ulaze u sastav armije, zatim njihova kretanja i operacije, kao i njihove uzajamne odnose«59. Moguće je da je rat, kao strategija, samo produžetak politike. Mećutim, ne treba zaboraviti da je »politika« zamišljena kao produžetak, ako ne baš tačno i neposredno rata, a ono bar vojnog modela kao osnovnog sredstva da se spreče građanski nemiri. Politika, kao tehnika održavanja unutrašnjeg reda i mira, nastojala je da primeni mehanizam savršene vojske, disciplinovane mase, poslušnog i korisnog odreda, učenici dobijali više od 200 komandi dnevno (ne računajući vanredne zapovesti); samo TOKOM prepodneva bilo je 26 izrečenih komandi, 23 znakovnih signala, 37 naredbi zvoncem, 24 pištaljkom, što znači jedno oglašavanje zviždaljke ili zvona svakih tri minuta. 58 J. A. Guibert, Essai général de tactique, 1772, str. 4. . 59 P. Joly de Maizeroy, Théorie de la guerre, 1777, erp. 2. 163

četa koje su smeštene u kasarnama ili ulogorene u prirodi, koje su na manevru ili na vežbama. U velikim državama 18. stoleća, vojska jemči za graćanski mir svakako zato što predstavlja realnu snagu, uvek preteću batinu, ali nesumnjivo i zato što je vojska određen skup tehnika i znanja koji mogu da se projektuju na društveno telo. Ako su politika i rat povezani preko strategije, onda su vojska i politika povezani preko taktike. Strategija omogućava da se rat shvati kao načelo za održavanje mira, to jest odsustva rata u građanskom društvu. U klasičnom periodu stvorena je čuvena politička i vojna strategija prema kojoj se države međusobno bore svojim ekonomskim i demografskim snagama; u tom periodu stvorena je i minuciozna vojna i politička taktika kojom se u samim državama vrši kontrola tela i individualnih snaga. Sve ono što je vojno — sama institucija vojske, vojnik, vojna nauka, sve to tako različito od onoga što je nekada odlikovalo »ratnika« — u klasičnom dobu specifikuje se i diferencira u tački gde se povezuju rat i zvuci borbe, s jedne strane, te mirnodopski red i tišina, s druge. Istoričari ideja rado pripisuju san o savršenom društvu filozofima i pravnicima 18. veka; međutim, postojao je i vojno obojen san o društvu; on se nije pozivao na prirodno stanje, već na brižljivo nadzirane točkiće složene mašinerije; ne na prvobitni društveni ugovor, već na stalno prisutnu prinudu; ne na osnovna prava, već na neprimetno rastuću dresuru; ne na zajedničku volju, već na automatizovanu poslušnost. »Disciplina treba da postane opštedržavna stvar«, rekao je Giber. »Država koju opisujem imaće jednostavnu i čvrstu administraciju, laku za upravljanje. Ona će ličiti na one ogromne mašine koje pomoću jednostavnih mehanizama proizvode veliki učinak; snaga takve države rađaće se iz njene snage, a njen prosperitet iz njenog prosperiteta. Vreme, koje inače sve razara, samo će jačati njenu moć. Takva država opovrgnuće raširenu predrasudu po kojoj se carstva nužno potčinjavaju načelu nazadovanja i propasti«60. Uskoro će doći vreme Napoleonove vladavine, a sa njom i onaj oblik državnog ustrojstva koji će je nadživeti, i za koji ne treba zaboraviti da su ga pripremili pravnici ali i vojnici, državni savetnici ali i niži oficiri, ljudi od zakona ali i ljudi iz kasarni. I rimski model, kojim je praćeno stvaranje takvog uređenja, nosio je u sebi tu dvostrukost: građane i legionare, 60 J. A. de Guibert, Essai général de tactique, 1772, Uvodna reč, str. XXIII— XXIV. Upor. ono što je kazao Marks povodom vojske i raznih oblika buržoaskog društva (pismo Engelsu, 25. septembar 1857).

164

zakon i vojne manevre. Dok su pravnici i filozofi u društvenom ugovoru tražili prvobitni obrazac za izgradnju ili obnovu društvenog tela, vojnici — a sa njima i tehničari discipline — razrađivali su postupke za individualnu i kolektivnu prinudu nad telima.

165

DRUGA GLAVA

INSTRUMENTI PRAVILNOG USMERAVANJA Na samom početku 17. veka, Valhauzen je o »valjanoj disciplini« govorio kao o veštini »pravilnog usmeravanja«61. Disciplinska vlast doista jeste vlast kojoj je osnovni zadatak da »usmerava«, a ne da uzima i izvlači za sebe; odnosno, da usmerava upravo da bi bolje uzimala i više izvukla. Ona individualne snage ne vezuje da bi ih umanjila, nego nastoji na takvom njihovom povezivanju kojim će ih povećati i ujedno iskoristiti. Umesto da uniformno i masovno potčinjava sve pod sobom, disciplinska vlast razdvaja, analizira, diferencira i u svojim postupcima raščlanjivanja ide sve do nužih i dovoljnih osobenosti. Ona »usmerava« pokretna, haotična, nekorisna mnoštva telâ i cHarâ ka uređenom skupu pojedinačnih elemenata: malih odvojenih ćelija, autonomnih organizama, evolutivnih identiteta i kontinuiteta, kombinatornih segmenata. Disciplina »fabrikuje« jedinke; ona je specifična tehnika odrećenog tipa vlasti kojem su invidue istovremepo i ciljevi i instrumenti. To nije likujuća vlast koja se može uzdati u svoju nadmoć zahvaljujući svojim neumerenostima, nego skromna i sumnjičava vlast koja se temelji na proračunatom ali stalnom ekonomisanju. Reč je o sićušnim, neuglednim načinima dejstva i postupanja, u poređenju sa veličanstvenim ritualima suverenove vlasti ili velikim državnim aparatima. Pa ipak će ovi prvi postepeno osvojiti te veće forme, modifikovati njihove mehanizme i nametnuti im svoje postupke. Tom jedva prikrivenom prodoru u sve pore društva podleći će i pravosudni aparat. Disciplinska vlast duguje svoj uspeh, bez sumnje, korišćenju jednostavnih instrumenata: hijerarhijskom nadzoru, normirajućoj sankciji i njihovom kombinovanju u specifičnom postupku ispitivanja. 61

166

J. J. Walhausen, L’Art militaire pour l’infanterie, 1615, str. 23.

Hijerarhijski nadzor Discipliniranje pretpostavlja mehanizme koji će prinudu sprovoditi preko sistema osmatranja, to jest takvo ustrojstvo gde tehnike koje omogućavaju vidljivost jedinki ujedno prenose dejstvo vlasti i gde, povratno, instrumenti prinude čine jasno vidljivim one nad kojima se ta prinuda vrši. ToKOM klasičnog doba polako će se izgrađivati takve »osmatračnice« ljudskih skupina; za njih istorija nauka nije imala pupo pohvalnih reči. Paralelno sa razvojem krupne tehnologije čiji su predmet bili svetlosni snopovi, sočiva, naočari, a što je sve predstavljalo jedan od vidova utemeljenja savremene fizike i kosmologije kao nauke, razvijale cy se i sitne, mnogobrojne i međusobno izukrštane tehnike nadzora; njihov cilj je bio videti a ne biti primećen; takvo mračno umeće osvetljavanja i posmatranja krišom je utrlo put novim saznanjima o čoveku, preko tehnika za njegovo potčinjavanje i postupaka za njegovo iskorišćavanje. Te »osmatračnice« su imale gotovo idealni model: vojnički logor. On predstavlja veštački i na brzinu stvoreno naselje, koje se podiže i preuređuje prema potrebi; to je povlašćeni prostor određenog tipa vlasti koja baš zato što se sprovodi nad naoružanim ljudima treba da bude utoliko čvršća, ali i diskretnija, utoliko efikasnija, ali i veće preventivne moći. U savršenom logoru celokupna vlast bi se prenosila isključivo sistemom pravilnog nadzora, a svaki osmatrački pogled predstavljao bi delić ogromne mašinerije vlasti. Tradicionalni pravougaoni plan logora bezbroj puta je doraćivan i znatno je usavršen. Precizno se definiše nacrt za aleje, za broj i položaj šatora, za pravac u kojem su okrenuti njihovi ulazi, za raspored redova i vrsta; opisuje se i organizvcija osmatračkih mesta pomoću kojih se uspostavlja uzajamna kontrola: »Na prostoru oko skladišta oružja povlači se pet crta: prva je na 16 stopa razdaljine od druge, a između svih ostalih je razmak od po 8 stopa; između poslednje crte i zaklona je takođe 8 stopa. Zakloni su na 10 stopa udaljenosti od šatora nižih oficira, tačno spram prve motke. Prolazi između pojedinih četa su 51 stopu širine... Svi šatori se nalaze na 2 stope razmaka jedan od drugog. Šatori nižih oficira stoje naspram prolaza koji ih deli od njihove čete. Zadnji red je na 8 stopa udaljenosti od poslednjeg vojničkog šatora, a ulaz je okrenut ka šatoru pukovnika... Pukovnički šatori su podignuti spram prolaza koji ih deli od

167

njihovih četa. Ulazi su okrenuti ka samim četama« 62. Jlorop predstavlja dijagram vlasti čije je dejstvo omogućeno potpunom preglednošću situacije. U urbanoj arhitekturi još dugo će se sretati — u projektima za radnička naselja, za bolnice, azile, zatvore, škole — taj model vojničkog logora, ili bar načelo na kojem se on temelji: da prostorna organizacija odražava hijerarhijsku strukturu nadzora. To je načelo raspoređivanja i sklapanja delova u celinu. Logor je za neslavnu tehnologiju nadzora predstavljao isto što i mračna komora za slavnu optičku nauku. Tako nastaje i razvija se čitav niz novih pitanja vezanih za arhitektonska zdanja kojima više nije cil. samo spoljašnji izgled (raskoš palata) ili pak nadzor nad okolnim prostorom (geometrijska organizacija utvrćenja), nego podrobno razrađen sistem unutrašnje kontrole: preglednost nad onima koji se nalaze unutra. Opštije uzev, reč je o arhitektonskim zdanjima koja bi omogućavala preobražaj jedinki u njima: neposredno dejstvo na njih, upliv na njihovo ponašanje, prenos efekata vlasti sve do njih, njihovo izlaganje toj vlasti i naučnoj spoznaji, njihovo modifikovanje u željenom pravcu. Arhitektura može jedinke da učini poslušnim i podložnim naučnom saznanju. Stari i jednostavni obrazac zatočenja u zatvorenom i nedostupnom prostoru — sa debelim zidom i jakom kapijom koji su onemogućavali ulaz, odnosno izlaz — postepeno biva zamenjen proračunatim rasporedom otvora, praznih i punih polja, prolaza i prozirnih pregrada. Tako se bolničko zdanje malo-pomalo strukturiše kao instrument zdravstvene zaštite: ono treba da omogući valjano osmatranje bolesnika, a time i odgovarajući tretman; oblik zgrade, koji je takav da se bolesnici pažljivo razdvajaju, treba da spreči širenje zaraza; sistemom provetravanja kojim je obuhvaćen svaki pojedini krevet izbegava se ustajalost vazduha i zadržavanje nezdravih isparenja oko pacijenta, što bi pogoršalo njegovo opšte stanje i neposredno pospešilo bolest. Bolnica — onakva kakvu žele da izgrade i urede u drugoj polovini veka i za kakvu je napravljeno mnogo projekata posle izbijanja drugog požara u Glavnoj bolnici — nije više samo krov pod kojim nalaze utočište bednici i umirući; ona, upravo u svom materijalnom aspektu, omogućava terapeutsko dejstvo. 62 Règlement pour l’infanterie prussienne, franc. prevod. Bibl. Arsenala, rukopis 4067, list 144. Za stare nacrte videti: Praissac, Les Discours militaires, 1623, str. 27—28. Montgommeiy, La Milice française, str. 77. Za novije nacrte videti Beneton de Morange, Histoire de la guerre, 1741, str. 61—64, i Dissertation sur les Tentes. Ynop. i mnogobrojne pravilnike kao što je Instruction sur le service des règlements de Cavalerie dans les camps, 29. jun 1753. Ynop. ilustraciju br. 7.

168

Kao što, c druge strane, prostorna organizacija školske zgrade treba da omogući dresuru. Pari-Diverne* je zamislio Vojnu školu kao neku vrstu pedagoške mašinerije i takvu svoju zamisao, do u tančine razrađenu, nametnuo je Gabrijelu**. Dresura krepkih tela kao zdravstveni imperativ, obrazovanje upućenih i sposobnih oficira kao imperativ stručnosti, stvaranje poslušnih vojnika kao politički imperativ, sprečavanje razvrata i homoseksualnosti kao moralni imperativ: to su četiri razloga za strogo i dosledno ograćivanje jedinki, ali i za postavljanje mehanizama stalnog nadzora. Trebalo je da već sama zgrada Vojne škole bude instrument kontrole; sobe su bile poređane duž hodnika kao niz malih ćelija; na jednakim razmacima nalazile su se oficirske prostorije, tako da »svakih deset učenika ima po jednog oficira sa leve i desne strane«; učenici su u sobama bili zatvoreni TOKOM čitave noći, a Pari je zahtevao da se zastakli »pregradni zid između svake sobe i hodnika, od visine grudi na do jedne ili dve stope mereno od stropa. Osim što je pogled na takve vitraže nužno prijatan za oko, smemo reći da je on i koristan u mnogo kom pogledu, a da ne govorimo sad o razlozima discipline, koji mogu da budu presudni za donošenje ovakve odluke«63. U trpezarijama su namešteni »mali podesti na kojima stoje stolovi inspektora razredne nastave, tako da oni mogu TOKOM obroka da osmatraju sve stolove učenika svojih odeljenja«; u nužnicima su, pak, postavljena niska vratašca tako da dežurni nadzornik može da vidi glavu i noge đaka, dok su bočne pregrade dovoljno visoke »da oni koji su unutra ne mogu međusobno da se gledaju«64. Sve su to do u sitnice razrađeni vidovi nadzora koje uvodi arhitektonska organizacija zgrade, svojim bezbrojnim a sramnim prostornim rešenjima. Ona izgledaju smešna samo ako se zaboravi uloga tog neuglednog ali besprekorno funkcionišućeg instrumentarija u rastućoj objektivizaciji i sve finijoj kontroli individualnih ponašanja. Disciplinske institucije su stvorile aparaturu za nadzor čije je dejstvo bilo poput mikroskopskog posmatranja ljudskog ponašanja; zahvaljujući preciznim analitičkim raspodelama do kojih je u tim institucijama došlo, formirano je oko jedinki ustrojstvo za osmatranje, beleženje *

Joseph Paris-Duvemey (1684—1770), francuski bankar i finansijer (prim. prev.). ** Ange-Jacques Gabriel (1698—1782), poznati arhitekta po čijim je nacrtima sagraćena Vojna škola u Parizu, kao i neka zdanja u Versaju (prim. prev.). 63 Navedeno u: R. Laulan, L'École militaire de Paris, str. 177—118. 64 Nac. arhiv, MM 666—669. Bentam kaže da je pri poseti Vojnoj ŠKOJŠ u Parizu njegov brat imao prvu ideju za Panoptikum. 169

i dresiranje. Kako u toj osmatračkoj mašineriji napraviti dalje potpodele, kako uzajamno povezati osmatračka mesta i razne oblike nadzora? Kako iz njihovog proračunatog mnoštva stvoriti homogenu i kontinuiranu vlast? Savršeni disciplinski aparat omogućavao bi da se sve neprekidno vidi, i da se sve može sagledati jednim pogledom. Njegovo središte bilo bi ujedno i izvor svetlosti kojim se sve osvetljava, i mesto gde se sustiče sve što treba znati: savršeno oko kojem ništa ne može promaći, središte ka kojem su okrenuti svi pogledi. Upravo je to zamislio Ledu* praveći nacrt za Ark-e-Snan: u centru kružno raspoređenih zgrada koje sve gledaju ka unutrašnjosti nalazi se visoko zdanje gde su smeštene sve administrativne i upravne službe, policijski organi nadzora, ekonomske službe kontrole i provere, verske funkcije podsticanja na rad i poslušnost; odatle idu sve naredbe, tu se beleže sve aktivnosti, otkrivaju i osućuju sve greške; sve se to odvija trenutno, i isključivo zahvaljujući preciznoj geometriji prostora. Jedan od razloga zbog kojih je u drugoj polovini 18. stoleća prednost data kružnim zdanjima65 svakako je i ovaj: ona su odražavala određenu političku utopiju. Bilo je potrebno, međutim, da disciplinski nadzor ima mnoge instance. Piramida je, bolje nego kružna organizacija prostora, mogla da odgovori na dva zahteva: da stvori potpunu i nepropusnu mrežu, a time i da poveća broj nadzornih instanci, da ih rasporedi po čitavoj površini koju treba kontrolisati; drugo, da bude tako neprimetna da neće opteretiti i otežati discipliniranje, zakočiti ga ili potpuno onemogućiti; ona treba da se integriše u disciplinsko ustrojstvo kao funkcija koja će povećati njegove moguće efekte. Disciplinsko ustrojstvo treba da razdeli i umnoži svoje instance, upravo da bi pojačalo svoju proizvodnu funkciju. Valja specifikovati nadzor i učiniti ga funkcionalnim. Ovaj problem javlja se u velikim radionicama i fabrikama, gde se organizuje novi tip nadzora. On se razlikuje od spoljašnjeg nadzora kakav je postojao u manufakturama a sprovodili su ga inspektori zaduženi da obezbede poštovanje propisa; sada pak treba primeniti intenzivnu, neprekidnu kontrolu TOKOM čitavog proizvodnog procesa; ona neće biti usmerena — ili ne samo — na proizvodnju (na prirodu i količinu sirovina, na vrstu korišćenih sredstava za rad, na veličinu i kvalitet proizvoda), nego na aktivnost radnika, njihovu umešnost, način rada, brzinu, marljivost, ponašanje. * 65

170

Claude-Nicolas Ledoux (1736—1806), arhitekta Jlyja XVI (prim. prev.). Ynop. ilustracije br. 12, 13, 16.

TIP nadzora razlikuje se i od kontrole koju sprovodi stalno prisutni gazda nad radnicima i šegrtima, jer ovaj vid nadziranja sada obezbeđuju pomoćnici, čuvari, kontrolori i poslovođe. Kako proizvodni aparat postaje veći i složeniji, kako se povećava broj radnika i usavršava podela rada, tako i kontrola biva sve potrebnija a njeni zadaci sve teži. Nadzor sada postaje precizno utvrđena funkcija koja treba da bude sastavni deo procesa proizvodnje i prati ga od njegovog početka do kraja. Postaje neophodno osoblje posebno obučeno za nadzor, koje će biti neprekidno prisutno i nadređeno radnicima: »U velikoj manufakturi sve se odvija na znak zvona; radnici trpe prinudu i grdnje. Pomoćnici, naviknuti na nadmoćni i zapovednički stav, što je stvarno potrebno kada se radi sa mnoštvom ljudi, postupaju sa njima grubo ili prezrivo; zbog toga takvi radnici ili koštaju više, ili brzo odu iz manufakture«66. Dok radnici daju prednost okruženju esnafskog tipa u odnosu na ovaj novi tip nadzora, gazde pak u njemu vide nerazdvojni element sistema industrijske proizvodnje, privatne svojine i profita. U fabrici, železari ili rudniku »potrošnih dobara je toliko mnogo da bi i neznatni nemar prema svakom predmetu izazvao, u ukupnom zbiru, ogromnu štetu koja ne samo da bi nadmašila korist, nego bi i progutala kapital; ...i najmanja nestručnost, ako ostane neprimećena i zato se svakodnevno ponavlja, može da postane toliko kobna za preduzeće da će ga uništiti u vrlo kratkom roku«; otuda samo službenici neposredno zavisni od vlasnika i zaduženi samo za takve zadatke mogu paziti »da se nijedna napa ne straći i da se nijedan trenutak radnog dana zaludno ne izgubi«; njihova će uloga biti »da nadziru radnike, obilaze sve pogone i izveštavaju odbor o svim događajima« 67. Nadzor postaje presudni ekonomski činilac utoliko što je ujedno i unutrašnji deo proizvodnog aparata i specifični pokretač disciplinske vlasti68. Ista pojava prisutna je i u reorganizaciji osnovnoškolskog obrazovanja: nadzor postaje specifična delatnost, integrisana u pedagoški rad. Osnivanje parohijskih škola, sve veći broj đaka u njima, nepostojanje metoda koji bi omogućili da se istovremeno upravlja radom celog razreda, metež i zbrka

HOB

66 67

Encyclopédie, članak »Manufacture«. Coumol, Considérations d’intérêt public sur le droit d’exploiter les mines, 1790,

Nac. arhiv, A XIII (14). 68 Ynop. K. Marks: »Ova postaje funkcijom kapitala čim van. Kao specifična funkcija fična obeležja« (Kapital, knjiga de-Čolaković, str. 263).

funkcija upravljanja, nadziranja i posredovanja rad koji mu je podložen postans kooperatikapitala, dobija funkcija upravljanja speciI, četvrti odeljak, glava 13. Prevod Pija-

171

do kojih je zato dolazilo, sve je to učinilo nužnim uvoćenje kontrole. Da bi pomogao učitelju, Batankur predlaže da se među najboljim đacima izabere čitav odred »oficira«, intendanata, osmatrača, instruktora, repetitora, recitatora molitvi, pomoćnika za krasnopis, razdeljivača mastila, instruktora za veronauku i kućnih inspektora. Postoje dve vrste ovako odrećenih uloga: jednima je cilj izvršenje materijalnih zadataka (deljenje mastila i papira, davanje viška opreme siromašnoj deci, čitanje duhovnih štiva prazničnim danima, i tako dalje); drugima je cilj nadzor: »osmatrači« treba da beleže »ko je napustio klupu, ko brblja, ko nema brojanice i raspored časova, KO se loše vlada na misi, KO se na ulici drži neskromno, govori ili viče«; »ukoritelji« imaju zadatak da »opominju one koji govore ili poluglasno mrmljaju učeći lekcije, one koji ne pišu ili zbijaju šale«; »kućni inspektori« će se kod porodice raspitati o učenicima koji su bili odsutni ili su počinili ozbiljne prestupe. »Intendanti« pak nadziru sve druge oficire. Jedino »repetitori« imaju pedagošku funkciju: oni prozivaju đake da čitaju dvoje po dvoje, tihim glasom69. Nekoliko desetleća kasnije Demja preuzima hijerarhiju istog tipa, ali su sada gotovo sve funkcije nadzora povezane sa određenom pedagoškom ulogom: jedan pomoćnik podučava kako se drži pero, vodi ruku, ispravlja šta je potrebno i istovremeno »beleži greške na koje ukazuje učitelj«; drugi pomoćnik obavlja takve zadatke na času čitanja; intendant koji kontroliše ostale oficire i pazi da se svi dobro vladaju, zadužen je i da »pokazuje novim ćacima sve postojeće oblike nastave«; dekurioni propituju lekcije i »beleže« one koji nisu naučili 70. Tu imamo začetak škole tipa »uzajamnog podučavanja«, gde su u jedinstveni mehanizam uključena tri procesa: podučavanje u užem smislu reči, sticanje znanja kroz vršenje pedagoških aktivnosti i, najzad, međusobno i hijerarhijski ustrojeno nadziranje. Dimenzija nadzora, strogo određenog i propisima regulisanog, uključena je u nastavnu praksu ne kao pridodati ili spoljašnji deo, nego kao inherentni mehanizam koji joj povećava delotvornost. Naravno da ovaj hijerarhizovani, neprekidni i funkcionalni nadzor nije jedan od velikih tehničkih »izuma« 18. ve69 M. I. D. V., Instruction méthodique pour l’école paroissiale, 1669, str. 68—83. Ch. Demia, Règlement pour les écoles de la ville de Lyon, 1716, str. 27—29. Slična pojava bi se mogla zapaziti i u organizaciji koleža: dugo su »lrefekti«, nezavisno od profesora, bili zaduženi za moralno staranje o malim grupama ćaka. Posle 1762. godine javlja se novi vid kontrole, koji ima čvršće administrativno i hijerarhijsko ustrojstvo: postoje nadzornici, rejonski učitelji, niži učitelji. Ynop. Dupont-Ferrier, Du collège de Clermont au lycée Louis-le-Grand, I, str. 254 i str. 476. 70

172

ka; međutim, njegovo neupadljivo ali nezaustavljivo širenje je značajno zbog novih mehanizama vlasti koje nosi u sebi. Zahvaljujući takvom nadzoru, disciplinska vlast postaje »integrisani« sistem, iznutra povezan sa ekonomijom i ciljevima aparata u kojem se vlast vrši. Disciplinska vlast se organizuje i kao mnogostruka, automatska i anonimna vlast; jer, ukoliko nadzor počiva na jedinkama, on funkcioniše kao mreža odnosa koji idu odozgo nadole ali, u izvesnoj meri, i odozdo nagore i pobočno; ta mreža »drži« celinu i integralno je prožima efektima vlasti koji se oslanjaju jedni na druge: nadzornici su stalno nadzirani. U hijerarhijski ustrojenom disciplinskom nadzoru vlast se ne poseduje kao stvar, ne prenosi se kao vlasništvo; ona funkcioniše kao mašinerija. Iako joj piramidalna organizacija daje jednog »upravnika«, ipak tek celina aparata proizvodi »vlast« i raspoređuje jedinke po tom pravilnom i kontinuiranom polju. To disciplinskoj vlasti omogućava da bude apsolutno nametljiva jer je svuda i uvek budna, ne ostavljajući nijednu oblast u senci i neprestano kontrolišući čak i one koji su zaduženi za kontrolu, ali istovremeno i apsolutno neupadljiva, jer funkcioniše stalno i dobrim delom u tišini. Disciplina »stavlja u pokret« relacionu vlast koja se održava vlastitim mehanizmima i koja razmetljive, napadne prizore za javnost zamenjuje celovitim sistemom smišljenih osmatračkih pogleda. Zahvaljujući tehnikama nadzora, »fizika« vlasti i uticaj na telo vrše se prema zakonima optike i mehanike, pomoću prostorne organizacije površšm, liš^, ekran§, snopova, stepena i, bar načelno gledano, bez pribegavanja krajnjim merama, sili i nasilju. To je vlast koja je prividno utoliko manje »telesna« što je više naučničko-fizičkog tipa.

Normirajuća sankcija

1.

U sirotištu viteza Polea odvijala su se svakoga jutra ovakva ceremonijalna zasedanja dečjeg tribunala: »Zatekli smo sve učenike u stroju, u savršenoj pravilnosti, nepomičnosti i tišini. Izvan stroja stajao je samo njihov narednik, šesnaestogodišnji mladić sa mačem u ruci; na njegovu zapovest četa je marširajući dvostrukim korakom obrazovala veliki krug. U njegovom središtu sastalo se oficirsko veće; svaki oficir podneo je izveštaj o svojoj jedinici u protekla dvadeset četiri časa. Pozvani su optuženi da se opravdaju; zatim su saslušani svedoci; posle većanja, kada su donete odluke, narednik je glasno izvestio o broju krivaca, prirodi prestupa i dosuđenim kaznama. Četa je onda prodefilovala u najvećem redu«71. 173

Unutar svakog disciplinskog sistema funkcioniše mali kazneni mehanizam. On ima povlašćeni pravni status: vlastite zakone, specifične zločine, posebne vrste kazni, svoje sudske instance. Discipline, znači, uvode »infra-kazneni sistem«; one popunjavaju i kontrolišu onaj prostor koji su zakoni ostavili nepokrivenim; one kvalifikuju i kažnjavaju niz radnji koje su zbog svoje relativne beznačajnosti promakle velikim kaznenim sistemima. »Radnici će pri ulasku morati da pozdrave jedni druge; ...pri izlasku su obavezni da srede robu i alatke kojima su se koristili, a uveče da ugase svoju svetiljku«; »izričito je zabranjeno uveseljavati ostale radnike pokretima ili na drugi način«; oni treba »da se vladaju časpo i dolično«; svakome ko je odsutan duže od pet minuta, a nije obavestio G. Openema, biće »ubeleženo poludnevno odsustvo«; da se u tom minijaturnom krivičnom zakonu slučajno nešto ne bi previdelo, odnosno zaboravilo, zabranjeno je i da se učini »bilo šta što može nauditi G. Openemu i njegovim radnicima«72. Radionicom, školom i vojskom ovladao je mikro-kazneni sistem kojim se sankcionišu: vreme (zakašnjenja, odsustva, prekidi rada), kvalitet aktivnosti (nepažnja, nehat, neprilježnost), karakterne crte (neučtivost, neposlušnost), govor (brbljanje, bezobrazluci), telesno (»nepravilno« držanje, neodgovarajući pokreti, nečistoća), seksualnost (bestidnost, nedoličnost). Istovremeno se koriste, kao kazne, mnogi prefinjeno smišljeni postupci: lakša fizička kažnjavanja, mala lišavanja, sitna poniženja. Naime, treba učiniti kažnjivim najmanje segmente ljudskog ponašanja i ujedno dati kažnjavajuću funkciju prividno beznačajnim elementima disciplinskog aparata: u krajnjem slučaju, neka sve može da posluži kažnjavanju i najsitnijih stvari; neka svaki subjekt bude uključen u sveprisutni mehanizam kažnjivo-kažnjavajuće. »Pod rečju kazna podrazumevamo sve ono pomoću čega deca mogu uvideti pogrešku koju su načinila, sve ono što ih može poniziti ili zbuniti: ...hladnoću, ravnodušnost, propitivanje, poniženja, svrgavanje sa položaja«73. 2. Međutim, disciplina ima poseban način kažnjavanja, koji se ne može svesti na pojednostavljeni model tribunala. Pod disciplinski kazneni sistem potpada svako nepoštovanje pravila, sve ono što nije njima saobrazno, sve što se od njih udaljuje, sva odstupanja i skretanja. Može biti kažnjivo, znači, celo to neodrećeno područje ne-saobraznog: vojnik pravi »prekršaj« svaki put kada podbaci, ne postigavši tražene 71

Pictet de Rochemont, Journal de Genève, 5. januar 1788. »Règlement provisoire pour la fabrique de M. Oppenheim«, 29. sept. 1809. 73 J. B. de la Salle, Conduite des écoles chrétiennes (1828), str. 204—205.

72

174

rezultate; »prekršaj« đaka je, pored manjih prestupa, i njegova nevičnost da uradi zadatke. Po pravilniku pruske pešadije, sa vojnikom koji nije naučio da pravilno rukuje puškom postupa se »najstrože moguće«. Isto tako, »kada đak nije naučio katehizam od prethodnog dana, može se od njega zahtevati da nauči novu lekciju napamet i bez greške, na će to imati sutradan da izrecituje; ili će ga primorati da sluša nastavu na nogama ili kolenima, sklopljenih ruku; ili će mu se dosuditi neka druga kazna«. Poredak čije se poštovanje obezbeđuje disciplinskim kaznama ima dvostruku prirodu: on je »veštački«, izričito nametnut zakonom, programom ili propisima. Međutim, on je istovremeno uslovljen prirodnim procesima, do njega se došlo osmatranjem: trajanje obuke ili učenja, vreme potrebno za određenu vežbu, stepen osposobljenosti subjekta, ravnaju se prema nekoj pravilnosti, koja je postala i pravilo. Deca u hrišćanskim školama ne smeju da dospeju u razred za koji nisu dorasla, jer se može dogoditi da nisu kadra ništa da nauče; mećutim, trajanje svakog razreda je utvrđeno propisom i ko posle tri ispita ne može da pređe u viši razred mora da bude stavljen, na očigled svih, u klupu za »neznalice«. Kažnjavanje u disciplinskom poretku ravna se prema kriterijumima koji su dvostruki: oni su i prirodni i pravno propisani. 3. Disciplinskom kaznom treba da se smanje odstupanja od pravila. Njena funkcija je, znači, pre svega da popravi. Pored kazni koje su neposredno preuzete od pravno-sudskog modela (globa, bičevanje, samica), disciplinski sistemi daju prednost kaznama kojima se uvežbava određena aktivnost, usavršava i intenzivira obuka, ponavlja neka vežba: pravilnikom iz 1766. godine za pešadiju predviđeno je da vojnici višeg razreda, »koji se pokažu nemarni ili nevoljni da izvršavaju zadatke, ponavljaju niži razred«, te da se mogu vratiti u viši tek pošto opet prođu obuku i ponovo polože ispite. Kao što je, s druge strane, rekao Ž. B. de Лa Sal: »Kaznene zadaće su, od svih kazni, najčasnije za učitelja, najkorisnije za đake i najprijatnije za roditelje«; omogućavaju da se, »iz grešaka koje deca naprave, izvuče korist i ubrza njihov napredak ispravljanjem nedostataka«; na primer, onima »koji nisu napisali sve što je trebalo ili se nisu potrudili da to valjano učine, može se dati kaznena zadaća iz pisanja ili učenja napamet«74. Disciplinska kazna je, bar dobrim delom, iste vrste kao sam zadatak; ona nije osveta zbog prekršenih pravila, 74

Ibid.

175

nego njihovo ponavljanje, novo nastojanje da se ona usvoje. Tako je očekivano popravno dejstvo kazne samo usputno vezano za ispaštanje i kajanje; ono se neposredno dobija mehanizmom dresure. Kažnjavanje je uvežbavanje. 4. Kažnjavanje je u disciplini samo element dvojnog sistema nagrada-kazna. Upravo je taj sistem delatan u procesu dresiranja i popravljanja. Yčitelj »treba da izbegava, koliko je moguće, korišćenje kazni; naprotiv, treba da nastoji da nagrade budu češće nego kazne, pošto lenjivce ne podstiče na rad strah od kazne, nego želja da budu nagrađeni poput vrednih đaka; zbog toga će mnogo veća korist biti ako učitelj uspe da pridobije srce deteta, pre nego što bude prinuđen da mu dosudi kaznu«75. Ovaj dvojni mehanizam omogućava određeni broj operacija karakterističnih za disciplinski kazneni sistem. Pre svega, ocenjivanje ponašanja i postignuća na osnovu oprečnih vrednosti dobrog i lošeg; umesto jednostavne podele na dozvoljeno i zabranjeno, kakva postoji u krivičnom pravu, ovde imamo čitavu skalu između pozitivnog i negativnog pola; celokupno ponašanje odslikava se na području dobrih i loših ocena, pozitivnih i negativnih poena. Nadalje, moguće je kvantifikovati rezultate i ekonomisati brojevima. Ovo sankciono knjigovodstvo, koje se neprestano ažurira, daje uvid u kazneni bilans svakog pojedinca. Takav sistem prisutan je u vojsci i u manufakturama samo u rudimentarnom obliku, dok je u školskom »pravu« najviše razrađen. Braća Hrišćanskih škola stvorili su od nagrada i kaznenih zadaća čitavu ekonomiju u malom: »Nagradni poeni služe ćacima da se oslobode dosuđenih kazni... Ako učenik, na primer, treba za kaznu da prepiše četiri do šest odlomaka iz veronauke, moći će da se oslobodi ove kazne pomoću nekoliko nagradnih poena; učitelj će odrediti koliko je poena potrebno za svaki odlomak... Nagrade imaju, znači, vrednost odrećenog broja poena, a učitelj raspolaže i sitnijim jedinicama, koje služe kao moneta za raskusurivanje. Na primer, đak je dobio kaznenu zadaću koje može da se oslobodi sa svega šest nagradnih poena, a prethodno je dobio nagradu koja vredi deset poena; pokazaće je na uvid učitelju koji će mu vratiti razliku od četiri poena, i tome slično«76. Na osnovu takvog sistema kvantifikovanja i tog stalnog kruženja nagrada i kazni, aBaHcâ i dugova, zahvaljujući tom neprekidnom obračunavanju pozitivnih i negativnih poena, disciplinski aparati hijerarhizuju 75

Ch. Demia, Règlement pour les écoles de la ville de Lyon, 1716, str. 17. J. B. de La Salle, Conduite des Écoles chrétiennes, Nac. bibl., rukopis 11759, str. 156 i dalje. Ovde je preuzet sistem indulgencija, odnosno »oproštajnica«. 76

176

»dobre« i »loše« subjekte međusobno. Takvom mikro-ekonomijom perpetuiranog kažnjavanja ne vrši se diferencijacija postupaka nego samih jedinki, njihovih karaktera, mogućnosti, vrednosti, položaja na lestvici. Egzaktnim sankcionisanjem postupaka, disciplina zapravo vrednuje pojedince; kazneni sistem koji ona primenjuje ulazi u korpus znanja o jedinkama. 5. Rangiranje ili stepenovanje ima dvostruku ulogu: da ukaže na odstupanja, da napravi hijerarhiju osobina, sposobnosti, umeća i veština, ali i da kažnjava, odnosno nagrađuje. Postoji sankcionišuća funkcija hijerarhije, kao i hijerarhizujući karakter sankdije. Disciplina nagrađuje samim tim što uvodi mogućnost napredovanja, osvajanja viših rangova i položaja; s druge strane, ona kažnjava degradiranjem, spuštanjem na niže položaje. Znači, već samo mesto u hijerarhiji ima vrednost nagrade ili kazne. U Vojnoj školi uveden je složeni sistem »počasnog« razvrstavanja u razrede, koji je svima bio očigledan na osnovu odgovarajućih oznaka na uniformama i kazni koje su, zavisno od dodeljenog ranga, odnosno razreda, nosile obeležja počasti ili sramote. Ovakvo razvrstavanje đaka, sa rangirajućom i ujedno kaznenom funkcijom, stalno se ponavljalo u kratkim vremenskim razmacima: oficiri, profesori i njihovi pomoćnici sastajali bi se da podnesu izveštaje — nezavisno od uzrasta ili čina — o »moralnim kvalitetima učenika« i »njihovom opštem vladanju«. Razred najboljih, takozvanih »odlikaša«, imao je za oznaku srebrnu epoletu na uniformama; sa đacima tog razreda postupalo se, u znak počasti, kao sa »pravom vojnom četom«; prema tome, oni imaju pravo na vojničke kazne (pritvor i, u težim slučajevima, zatvor). Niži razred po rangu, u koji su svrstani »dobri« đaci, ima na uniformi svilenu epoletu jarkocrvene i srebrne boje; njima se mogu dosuditi pritvor i zatvor, ali takođe i kazne klečanja ili boravka u kavezu. Razred »slabih« ima pravo na epoletu od crvenog lana; prethodnim kaznama dodaje se, ukoliko slučaj zahteva, kaznena haljina od čoje. Najniži razred »rđavih« učenika obeležen je epoletom od smeđeg lana; »đaci ovog razreda kažnjavaće se svim kaznama koje se dosućuju u školi ili pak nekim drugima koje je potrebno uvesti, na čak i samicom bez svetla«. Uz ove razrede postojalo je neko vreme i »odeljenje srama« sa posebnim pravilnikom, »tako da đaci ovog razreda uvek budu odvojeni od ostalih i stalno odeveni u haljinu od čoje«. Pošto se učenici rangiraju i razvrstavaju isključivo na osnovu svojih zasluga i ponašanja, »oni iz dva najniža razreda mogu se nadati prelasku u više i pravu na nošenje oznaka višeg ranga tek kada svi posvedoče da su promenom svog ponašanja i ostvarenim napretkom postali toga dostojni; s druge strane, učenici iz viših biće

177

premešteni u niže razrede ako popuste u učenju i vladanju, te se na osnovu sakupljenih nepovoljnih izveštaja pokaže da nadalje ne zaslužuju mesta u višim razredima i odgovarajuće prerogative...« Očekuje se, međutim, da nestane razred koji služi samo kao kaznena mera. »Odeljenje srama« i postoji samo da bi uskoro bilo napušteno: »Radi procene stvarnog preobraćenja učenika koji su raspoređeni u odeljenje srama a u njemu se dobro vladaju«, ovakvi će biti premešteni u neki od viših razreda i ponovo će dobiti svoju uniformu; ipak, i dalje će boraviti zajedno sa svojim nečasnim drugovima u vreme o6poKâ i ctflMopâ, na ako ne nastave da se uzorno ponašaju ostaće sa njima; a »potpuno će preći u viši razred tek ako zadovolje i tamo i u odeljenju«77. Taj hijerarhizujući kazneni sistem ima dvostruku ulogu: prvo, učenici se razvrstavaju prema svojim sposobnostima i vladanju, znači prema budućoj iskoristivosti kada završe školovanje; drugo, na njih se vrši stalni pritisak da se svi saobraze istom modelu, da svi zajedno prisilno budu »potčinjeni, pokorni, pažljivi u učenju i vežbama, u tačnom izvršavanju zadataka i pridržavanju svih vidova discipline«. Jednom reči, da svi postanu slični. Sve u svemu, u ustrojstvu disciplinske vlasti cilj kažnjavanja nije ni ispaštanje ni prava represija. Kažnjavanjem se, naime, vrši pet različitih operacija: prvo, pojedinačni postupci, postignuća i ponašanja ravnaju se prema odrećenom çKyny koji predstavlja, istovremeno, i referentno polje, i područje diferencijacije, i niz pravila kojih se treba pridržavati; drugo: pojedinci se diferenciraju mećusobno prema tom skupu pravila — bilo da on funkcioniše kao minimalni prag, kao prosek kojeg treba poštovati ili kao optimum kojem se treba približiti; treće: sposobnosti, domet, »priroda« pojedinaca mere se u kvantitativnom smislu i vrednosno hijerarhizuju; četvrto: kroz takva »vrednosna« merenja sprovodi se prinudno saobražavanje jedinki; najzad, peto: povlači se granica koja određuje različitost u odnosu na sve ostale različitosti: to je spoljašnja granica obnormalnog (»sramno odeljenje« Vojne škole). Stalno delatnim kaznenim sistemom koji prožima sve tačke i kontroliše sve trenutke disciplinskih institucija vrše se poređenja, diferencijacije, hijerarhizacije, homogenizacije, isključivanja. Rečju, njime se normira. Takav kazneni sistem suprotan je, u svim svojim komponentama, pravosudnom sistemu kažnjavanja kojem glavna funkcija nije da se referiše na skup pojava koje se mogu posma77

178

Nac. arhiv, MM 658, 30. mart 1758. i MM 666, 15. septembar 1763.

trati, nego na korpus zakona i tekstova koje treba zapamtiti; dalje, pravosudnom sistemu nije cilj da diferencira jedinke, nego da podvede dela pod odrećeni broj opštih kategor^ja; on ne želi da hijerarhizuje, nego samo da uspostavi mehanizam binarne opozicije dozvoljenog i zabranjenog; ne da homogenizuje, nego da napravi podelu, jednom zauvek, na ono što je za osudu i ono što nije. U disciplinskim ustrojstvima, pak, vremenom se obrazovao »normirajući kazneni sistem« koji se ne može svesti — ni po svojim načelima ni po načinu funkcionisanja — na tradicionalni zakonski kazneni sistem. Tribunal u malom, koji kao da neprekidno zaseda u disciplinskim ustanovama i ponekad poprima teatralni izgled velikog sudskog aparata, ne treba da nas zavara: on ne uvodi, osim u formalnom smislu kontinuiteta, mehanizme krivičnog prava u svakodnevni život; ili, ako to i čini, to nije njegova glavna funkdija; discipline su stvorile — oslanjajući se, uostalom, na niz vrlo starih postupaka — nov sistem kažnjavanja koji je postepeno osvojio veliki spoljašnji aparat, iako je izgledalao da ga samo skromno ili ironično oponaša. Pravno-antropološka dimenzija prisutna u savremenom kaznenom sistemu od njegovih začetaka do danas nije se pojavila tako što su društvene nauke suprotstavljene krivičnom pravu, ili što su nova racionalnost i humanizam postavili svoje zahteve; ona se začela u toj disciplinskoj tehnici kojom su uvedeni novi mehanizmi normirajuće sankcije. Sa disciplinama se pojavio novi oblik vlasti: vlast Norme. Da li je to novi zakon savremenog društva? Radije ćemo reći da se od 18. veka vlast Norme samo pridružila ostalim oblicima vlasti — Zakona, Reči i Teksta, Tradicije — primoravši ih na nova razgraničenja. Norma se uvodi kao princip prinude u obrazovni sistem, time što se nastava standardizuje i što se osnivaju učiteljske škole*; uvođenje norme ogleda se i u nastojanju da se organizuje nacionalni medicinski i bolnički sistem koji će omogućiti primenu opštih zdravstvenih normativa; utemeljenje norme ogleda se i u standardizaciji industrijskih postupaka i proizvoda78. Poput nadzora, i zajedno sa njime, normiranje postaje jedan od glavnih instrumenata vlasti krajem klasičnog razdoblja. Obeležja statusa, privilegija i pripadnosti zameniće, ili he im ,se samo dodati, mehanizam stepenovanja normalnosti; takvo stepenovanje je znak pripadnosti homogenom društvenom telu, a ima i klasifikatorsku, hijerarhizujuću te rangirajuću funk— Écoles normales (prim. prev.). 78

O ovome pogledati najvažnije stranice u: G. Cangilhem, Le Normal et

le Pathologique, izdanje iz 1966, str. 171 — 191.

179

ciju. S jedne strane, normirajući oblik vlasti prisilno vrši homogenizaciju; međutim, on i individualizuje time što omogućava merenje odstupanja, odrećivanje HHBOâ, utvrđivanje specifičnosti i iskorišćavanje različitosti, usklaćujući ih uzajamno. Razumljivo je da vlast norme lako funkcioniše unutar sistema formalne jednakosti, pošto u homogenost koja predstavlja pravilo uvodi, kao korisni imperativ i rezultat merenja, iznijansiranost individualnih razlika. Ispitivanje

O postupku ispitivanja kombinuju se tehnike hijerarhizujućeg nadzora sa tehnikama normirajuće sankcije. Ispitivanje je pogled koji normira, osmatranje kojim se omogućava kvalifikovanje, klasifikovanje i kažnjavanje. Ispitivanjem se nad jedinkama postižu takvi uvidi da se one mogu diferencirati i sankcionisati. Zbog toga je u svim disciplinskim ustrojstvima postupak ispitivanja poprimio ritualni oblik. Y njemu su povezane ceremonijalna vlast sa eksperimentalnim istraživanjem, manifestacija snage sa utvrđivanjem istine. U njemu se, kao ključnoj tehnici disciplinskih postupaka, ogleda potčinjavanje onih koji su percipirani kao objekti i objektivizacija onih koji su potčinjeni. U njemu na najupečatljiviji način postaje vidljiva sprega oflHoeâ vlast-znanje. To je još jedna novina koju je donelo klasično doba, a koju su istoričari nauka ostavili u senci. Pravi se, naime, istorijat opita vršenih pod hipnozom, istorijat opita nad decom koja su rođena slepa ili odrasla kao divlja. Ko će se, međutim, poduhvatiti sastavljanja jedne opštije, neodređenije ali i značajnije istorije — istorije postupka »ispitivanja« sa njegovim ritualima, metodama, ličnostima i njihovim ulogama, mehanizmom pitanja i odgovora, sistemima beleženja, ocenjivanja i klasifikovanja? Jer, u toj neznatnoj tehnici angažovani su cela jedna oblast znanja i određeni tip vlasti. Često se govori o ideologiji koju u sebi nose, neupadljivo ili pak vrlo rečito, društvene »nauke«. Međutim, zar njihova tehnologija, taj mali operativni model koji ima tako veliku difuznu moć (od psihijatrije do pedagogije, od medicinske dijagnostike do upošljavanja radne snage), taj tako poznati postupak ispitivanja — ne pokreće, unutar jednog jedinog mehanizma, odnose vlasti koji omogućavaju da se dobije i konstituiše znanje? Politički uticaj ne vrši se samo na nivou svesti, predstava i onoga što verujemo da znamo, nego i u ravni onoga što omogućava saznanje. 180

Jedan od osnovnih preduslova epistemološkog procvata medicine krajem 18. veka bilo je organizovanje bolnice kao institucije za »ispitivanje« bolesnika. Ritual lekarske vizite samo je najuočljiviji oblik ovoga. U 17. stoleću je lekar, kao spoljašnje lice, obavljao pregled bolesnika koji se svodio na jednu među mnogim drugim kontrolama, administrativnim ili verskim; lekar nije previše učestvovao u svakodnevnom upravljanju bolnicom. Postepeno su, međutim, doktorske vizite postale redovnije, strože i, pre svega, značajnije: počele su uzimati sve važniju ulogu u organizaciji rada bolnice. Godine 1661, lekar Glavne pariske bolnice imao je dužnost da obavi jednu vizitu dnevno; već 1687. godine lekar zadužen za »inspekciju« bolesnika morao je da pregleda, i TOKOM popodneva, određen broj težih slučajeva. Pravilnikom iz 18. veka utvrđeni su rasporedi vizita i njihovo trajanje (najmanje dva sata), a iznosi se i zahtev da se pomoću lekarskih smena obezbede svakodnevne vizite, »čak i na uskršnju nedelju«. Najzad se 1771. godine uvodi stalno dežurstvo bolničkog lekara, koji ima zadatak da »obavlja sve dužnosti koje mu poziv nalaže, i danju i noću, između vizita doktora koji dolazi spolja«79. Nekadašnje bolničke inspekcije, povremene i kratkotrajne, pretvaraju se tako u redovno osmatranje bolesnika podvrgnutih gotovo neprekidnom ispitivanju. To povlači dve posledice: prvo, u unutrašnjoj bolničkoj hijerarhiji lekar, koji je do tada bio spoljašnji element, preuzima rukovodeću ulogu nad časnim sestrama i ostalim verskim osobljem, prepustivši im tačno određene ali nižerazredne funkcije u tehnici ispitivanja i pregleda bolesnika; u to vreme javlja se po prvi put kategorija »bolničara«; drugo, sama bolnica — koja je bila prevashodno ustanova za pružanje svakovrsne pomoći — postaje sada mesto na kojem se prikupljaju i porede saznanja: to podrazumeva, znači, izokretanje odnosa moći i konstituisanje određenog znanja. Bolnica u kojoj vlada »disciplina« predstavljaće pravo mesto za medicinu kao posebnu »disciplinu«, koja će sada moći da izgubi svoj tekstovni karakter i da se sve manje oslanja na tradicionalno značajne autore, a sve više na same objekte svog ispitivanja koji su joj stalno izloženi na uvid. Isto tako i škola postaje neka vrsta mehanizma za neprekidno propitivanje, koje teče paralelno sa procesom podučavanja. Sve ređe se upriličavaju ona nadmetanja među učenicima gde su dve sukobljene strane odmeravale svoje snage; sve je prisutnije stalno uporećivanje svakoga đaka sa svima ostali79

Registre des délibérations du bureau de l’Hôtel-Dieu.

181

ma, što omogućava i merenje i sankcionisanje pojedinaca. Braća Hrišćanskih škola želela su da njihovi učenici imaju pismeni zadatak svakoga dana u nedelji: jednog dana iz pravopisa, drugog iz aritmetike, trećeg iz veronauke ujutru, a popodne iz krasnopisa, i tako dalje. Pored toga, jednom mesečno je trebalo organizovati pismeni zadatak čiji će cilj biti da se odrede oni koji zaslužuju da se podvrgnu ispitu pred inspektorom80. Počev od 1775. godine, postojalo je u Građevinskoj školi 16 ispita godišnje: 3 iz matematike, 3 iz arhitekture, 3 iz crtanja, 2 iz pisanja, a po jedan iz obrade kamena, stilova, nacrtne geometrije, nivelisanja, geometarskih operacija81. Ispitivanje nema za cilj samo da sankcioniše proces učenja, nego postaje jedan od njegovih stalnih činilaca, temelj na kojem učenje počiva, prema ritualno obnavljanom odnosu moći. Propitivanje daje učitelju mogućnost da, dok prenosi svoje znanje na učenike, i povratno stiče o njima mnoga saznanja. Dok je završni ispit kojim se obeležavao kraj šegrtovanja imao, u esnafskoj tradiciji, vrednost potvrde stečenog umeća — »diplomskim radom« se ozvaničavao izvršeni prenos znanja — ispitivanje, pak, u školskom sistemu, predstavlja pravu i stalnu razmenu 3HaH>â: ono je jemstvo prenosa učiteljevog znanja na učenike, ali u isti mah nastavniku obezbećuje povlašćeni položaj, uvide i saznanja o đacima koja su isključivo njemu namenjena. Škola postaje mesto formiranja i razvoja pedagogije kao posebne discipline. Kao što je postupak bolničkog ispitivanja omogućio epistemološki procvat medicine, tako je i začetak škole u kojoj se vrše stalne provere znanja označio konstituisanje pedagogije kao nauke. I doba stalnih provera osposobljenosti vojske, neprekidnih pregleda trupa i manevara, takođe je označilo razvoj značajnih taktičkih i strateških saznanja koja su našla svoju primenu u vreme Napoleonovih ratova. Y postupku ispitivanja sadržan je mehanizam koji dovodi u spregu određeni oblik vršenja vlasti sa određenim načinom konstituisanja znanja. 1. Postupak ispitivanja menja raspored vidljivosti izmeću subjekata u objekata u vršenju vlasti. Tradicionalno je vlast vidljiva, razmetljiva, uočljiva; njena snaga, paradoksalno, dolazi upravo iz čina ispoljavanja snage i moći. Oni nad kojima se vlast vrši mogu ostati u senci; njih osvetljava samo onaj deo vlasti koji im je dopušten, ili njen trenutni odblesak. Disciplinska vlast, međutim, vrši se tako što postaje nevidljiva; zauzvrat, ona nameće onima koje potčinja80

182

J. V. de La Salle, Conduite des Écoles chrétiennes, 1828, str. 160. 81 Ynop. L'Enseignement et la diffusion des sciences au XVIIIe, 1964, str. 360.

va princip obavezne vidljivosti. U disciplinskom poretku upravo oni moraju da budu vidljivi, jer se time obezbeđuju efekti vlasti koja se nad njima vrši. Činjenica da je jedinka u disciplinskom ustrojstvu neprekidno osmatrana, da uvek može biti viđena, održava je u njenom potčinjenom položaju. A postupak ispitivanja je tehnika kojom takva vlast, umesto da pokazuje znake svoje moći i njome žigoše svoje podanike, prinudno sprovodi nad njima mehanizam objektivizacije. Na prostoru gde se vrši, disciplinska vlast ispoljava, uglavnom, svoju moć tako što raspoređuje objekte. Postupak ispitivanja ima funkciju ceremonijalnog nametanja takve objektivizacije. Do tog trenutka, funkcija političkih ceremonijala bila je upriličenje razmetljivih ali strogo utvrđenih manifestacija vlasti; one su bile raskošni izraz moći, preterano ali i kodifikovano »rasipanje« kojim je vlast obnavljala svoju snagu. To je uvek, manje-više, bilo povezano sa njenim trijumfom. Svečano pojavljivanje suverena imalo je u sebi nešto od obeležja posvećenja, krunisanja, novog zadobijanja pobede; čak su se i pogrebne svečanosti odvijale u razmetljivom pokazivanju moći i sile. Disciplina, pak, ima posebnu vrstu ceremonijala. Nije reč o trijumfu, nego o smotri, pregledu, »paradi«, velelepnom obliku inspekcije. »Subjekti« se tu nude kao »objekti« posmatranja takvoj vrsti vlasti čije se manifestacije svode samo na pogled. Oni nemaju pred sobom neposrednu sliku vrhovne vlasti, nego se samo na njihovim telima, poslušnim i jasno vidljivim, pokazuju — takoreći kao u kalupu — efekti te vlasti. Na dan 15. marta 1666. godine, Лyj XIV obavlja svoju prvu smotru vojske: u njoj učestvuje 18.000 ljudi, i to je »jedan od najveličanstvenijih dogaćaja za vreme njegove vladavine«, koji je navodno »bacio u brigu celu Evropu«. Nekoliko godina kasnije iskovana je medalja u znak sećanja na ovaj dogaćaj82. U njenom gornjem delu je natpis: »Disciplina militaris restituta«, a u legendi ispod stoji: »Prolusio ad victorias«*. Na desnoj strani kralj, iskoračivši desnom nogom, sam rukovodi vežbom sa komandnom palicom u ruci. Na levoj polovini medalje vidi se nekoliko redova vojnika licem okrenutih napred i postrojenih u dubinu, ruke ispružene u visini ramena kojom drže pušku savršeno okomito; iskoračili su desnom pogom, a levo stopalo okrenuto im je napolje. Na popločanom tlu se linije seku pod pravim uglom, obrazujući pod nogama vojnika velike kvadrate koji služe kao orijentiri za razne polsjžaje i faze vežbe. Sasvim u dnu ocrtava se palata u kla— O ovoj medalji videti članak Ž. Žakjoa u: J. Jacquiot, Le Club français

de la médaille, 4. tromesečje 1970, str. 50—54. Ynop. ilustraciju br. 2.

* »Uspostanljena vojna disciplina« i »Vežbom do pobede« (prim. prev.). 183

sičnom stilu. Njeni stubovi samo su produžetak postrojenih ljudi koji su i sami, zajedno sa visokim uspravljenim puškama, poput tih stubova; linije pločnika, isto tako, samo su produžetak redova vojnika u vežbi. Međutim, iznad balustrade na vrhu građevine nalaze se statue koje prikazuju plesače: vijugave linije, zaobljeni pokreti, draperije. Mermer je sav u pokretima: njihovo jedinstvo je u harmoniji. Ljudi su pak okamenjeni; isti stav jednolično se ponavlja u svim redovima i vrstama: njihovo jedinstvo je taktičke prirode. Arhitektonski poredak, koji na svom vrhu oslobađa figure hšesača, nameće na zemlji svoju geometrijsku pravilnost ljudima podvrgnutim disciplini. To su stubovi vlasti. »Dobro je«, kazao je jednom prilikom nadvojvoda Mihailo dok je pred njim upravo izvođen manevar trupa, »jedino što dišu«83. Uzmimo ovu medalju kao svedočanstvo o trenutku kada se, paradoksalno ali indikativno, susreće najupečatljivija figura monarhijske vlasti sa začecima rituala tipičnih za disciplinski poredak. Teško održiva vidljivost monarha pretvara se u neizbežnu vidljivost podanika. I upravo će taj preokret rasporeda vidljivosti u disciplinskim postupcima omogućiti vršenje vlasti sve do najnižih instanci. Ulazi se u razdoblje beskonačnog ispitivanja i prinudne objektivizaCije. 2. Posšuikom isiišivanja sšvara se od individualnih karakteristika dokumentacioni materijal. Iza ispitivanja ostaju mnogi precizni podaci, čitav arhivski materijal o pojedincima i njihovim telima koji se vremenom skupljao i nadograđivao. Postupkom ispitivanja, kojim se jedinke podvrgavaju nadzoru, podvrgavaju se i sistemu stalnog beleženja i uknjižavanja, podaci o njima zauvek ulaze u obimni dokumentacioni materijal. Taj mehanizam neprekidnog beleženja i sakupljanja dokumentacionog materijala odmah se nadovezao na postupak ispitivanja, postavši jedan od glavnih točkova disciplinske mašinerije. U mnogo kom pogledu, on se uobličio prema tradicionalnim metodama administrativne dokumentacije, ali je uneo značajne novine i posebne tehnike. Neke od njih tiču se metoda identifikacije, ugvrđivanja ličnih obeležja ili deskripcije. Sa takvim problemom susretala se vojska, kada je trebalo pronaći dezertere, izbeći ponovljene regrutacije, ispraviti fiktivne izveštaje kakve su podnosili oficiri, znati domete i vrednosti svakog pojedinca, ustanoviti sa sigurnošću bilans nestalih i mrtvih. Sa takvim problemom susretale cy se i bolnice, u kojima je trebalo di83

lemu. 184

Kropotkine, Autour d'une vie, 1902, str. 9. Ovu referencu dugujem Kangi-

jagnostikovati bolesnike, isterati simulante, pratiti razvoj bolesti, proveriti efikasnost propisane terapije, otkriti slične slučajeve i početke epidemija. Sa takvim problemom susretale su se i obrazovne ustanove, u kojima je trebalo okarakterisati vladanje svakog đaka, rangirati njegove mogućnosti i znanja, naznačiti eventualnu buduću iskoristivost njegovih sposobnosti: »Registar služi da se može imati uvid, kada i gde je potrebno, u navike dece, u njihovo napredovanje u pobožnosti, znanju iz veronauke i pismenosti dok prelaze iz jednog razreda u idući, u njihov karakter i mogućnost prosuđivanja, što će se sve beležiti od trenutka prijema u školu«84. Zbog toga se individualne karakteristike disciplinske jedinke, ustanovljene kroz postupak ispitivanja, kodiraju tako da se mogu — podvođenjem pod iste oznake — transkribovati i unositi u dokumentaciju: kodifikuju se fizička, odnosno lična obeležja, kodifikuju se simptomi bolesti u medicini, kodifikuju se ponašanja i rezultati u školama ili kasarnama. Ovakve kodifikacije javljaju se tek u svom rudimentarnom, kvalitativnom ili kvantitativnom obliku, ali su značajne kao prvi vid »formalizovanja« individualnih svojstava unutar OflHOcâ vlasti. Ostale novine u disciplinskom načinu zapisivanja i uknjižavanja odnose se na povezivanje elemenata, sakupljanje i razvrstavanje dokumenata, organizaciju uporednih sistema kojima se omogućava klasifikovanje, formiranje kategorija, utvrđivanje prosečnih vrednosti, određivanje normi. Posebno su bolnice u 18. veku predstavljale prave laboratorije za iznalaženje metoda beleženja i pravljenja dokumentacije. Voćenje bolničkih registara, njihova specifikacija za različite svrhe, načini njihovog transkribovanja jednih u druge, njihovo kruženje u vreme doktorskih vizita, njihovo poređenje TOKOM redovnih sastanaka lekara i administrativnog osoblja, dostavljanje njihovih podataka upravnim telima (bolničkim ili onima u centralnom birou zdravstvenih ustanova), knjigovodstvo u bolestima, izlečenjima i smrtnim slučajevima na nivou bolnice, grada i, u krajnjem slučaju, cele države — sve je to bilo sastavni deo procesa kojim su bolnice podvrgnute disciplinskom režimu. Među glavne uslove za dobru medicinsku »disciplinu« u oba smisla reči, treba ubrojati i takve postupke beleženja koji će omogućiti da se individualni podaci, ne izgubivši se u mnoštvu, unesu u kumulativne sisteme; da se dokumentacioni mehanizmi organizuju tako da se u bilo kom 84

M. I. D. V., Instruction méthodique pour l'école paroissiale, 1669, str. 64. 185

opštem registru može pronaći određeni pojedinac i obrnuto — da se svaki podatak dobijen ispitivanjem jedinke može odraziti u opštoj računici. Zahvaljujući takvom pratećem mehanizmu zapisivanja i uknjižavanja, postupak ispitivanja je otvorio dve mogućnosti koje su uzajamno povezane: konstituiše se individua kao objekt podložan deskripciji i analizi, ali bez svođenja na specifična obeležja vrste, kako to čine prirodnjaci sa biljkama i životinjama; umesto toga, individua ostaje predmet stalnog naučnog osmatranja zajedno sa svojim pojedinačnim karakte-* ristikama, umećima ili sposobnostima, u svom osobenom razvojnom procesu; s druge strane, konstituiše se komparativni sistem koji omogućava merenje pojava na globalnom nivou, deskripciju grupa, karakterizaciju kolektivnih činjenica, procenu individualnih odstupanja koja se međusobno porede, njihovu raspodelu u »populaciji«. Prema tome, te male tehnike zapisivanja, ocenjivanja, uknjižavanja, obrazovanja dosijea, kodifikovanja i razvrstavanja podataka, stvaranja shematskih prikaza — danas tako obične i svakodnevne — imale su presudnu ulogu u epistemološkom procvatu Hayicâ o čoveku. S razlogom se može postaviti aristotelovsko pitanje: da li je moguća i opravdana nauka o čoveku? Krupna i značajna pitanja možda imaju velika i slavna rešenja. Međutim, ovde se postavlja sasvim obično istorijsko pitanje nastanka, krajem 18. stoleća, onoga što bi se moglo nazvati »kliničkim« naukama; pitanje ulaska pojedinca (ne više vrste) u saznajnu oblast; pitanje uvrštavanja ličnog opisa, upitnika, anamneze, »dosijea« u opšte funkcionisanje naučnog diskursa. Na takvo prosto činjeničko pitanje, treba svakako dati prost odgovor: on se nalazi u navedenim postupcima beleženja i uknjižavanja, u mehanizmima ispitivanja, u formiranju disciplinskih ustrojstava, u stvaranju novog tipa vlasti nad telima. Kako su nastale nauke o čoveku? Odgovor na ovo pitanje verovatno treba potražiti u tim neslavnim arhivama gde je izgrađen i usavršen savremeni mehanizam prinude nad telima, pokretima, ponašanjima. 3. Postupak ispitivanja, sa svim svojim dokumentacionim tehnikama, stvara od svakog pojedinca »slučaj