Metabolizam Proteina i Aminokiselina

SREDNJA STRUČNA

ŠKOLA "MILOŠ CRNJANSKI" KIKINDA

SEMINARSKI RAD

Predmet: BIOHEMIJA Tema: METABOLIZAM PROTEINA I AMINOKISELINA

Učenik: Vlaimir Minkovid III 1

Profesor:

Ilkid Branislav Kikinda, 2012. godine

1

SADRŽAJ METABOLIZAM PROTEINA I AMINOKISELINA AMINOKISELINA

3

VARENJE I RESORPCIJA

3

METABOLIČKA REZERVA OPŠTI PUTEVI METABOLIZMA PROTEINA

4

UTICAJ HORMONA NA METABOLIZAM METABOLIZAM PROTEINA

5

PLAZMA PROTEINI

6

METODE ANALIZIRANJA PROTEINA

6

ZNAČAJ OREĐIVANJA PROTEINA U URINU

7

PROTEINI U LIKVORU

7

PROTEINI U RUGIM TELESNIM TEČNOSTIMA

8

NEPROTEINSKA AZOTNA JEDINJENJA

8

METABOLIZAM AMINOKISELINA

8

CIKLUS UREE

10

IZLUČIVANJE AMONIJAKA

10

BIONSINTEZA KREATININA

10

4

2

METABOLIZAM PROTEINA I AMINOKISELINA

Proteini su viskomolekularna jedinjenja koja se sastoje iz aminokiselina vezanih pertidnim

vezama. Aminokiseline se obijaju hirolizom proteina. Proteini imaju niz biohemijskih i fizičkih osobina, koja im omogudavaju a ostvare značajne fiziološke i biološke funkcije. Minimalne dnevne potrebe organizma iznose 20 grama proteina. VARENJE I RESORPCIJA

Proteini u želucu i debelom crevu poležu procesu varenja, ovaj proces omogudavaju

enzimi enopeptiaze ili egzopeptiaze, pomodu kojih se proteini hirolizuj u do aminokiselina ili malih peptia. Enopeptiaze razlazu veze u unutrašnjim elovima lanaca, ok egzopeptidaze deluju samo na terminalne veze. Aminopeptidaze deluju na N-terminalne veze, a karboksipeptidaze na C-terminalne veze. Oni se sintetizuju i izl učuju u svojim neaktivnim oblicima, koji se nazivaju proenzimi. Proenzimi sadrze dodatni peptidni lanac, koji maskira

aktivno mesto enzima i čijim se uklanjanjem enzim prevoi u aktivnu formu. Delije gastrične mukoze luče pepsinogen, koji se aktivira pomodu hlorovoonične kiseline. Hlorovooničnu kiselinu proizvoe parietalne delije. Pepsinogen je enzim tipa enopeptiaze. Pepsin je enzim koji eluje na peptine veze, koje su stvorene vezivanjem aromatičnih amino kiselina, ma a su pepsini značajni za proces varenja. Ako ovi enzimim neostaju npr. u slučaju ahilije ( neostatak želuačnog soka), to se nede oraziti na alju razgranju u intestinalnom traktu. Pankreasni sok sarži tri enopeptiaze: tripsin, himotripsin i elastazu; i ve egzopeptiaze: karbok si peptidazu A i B i ovi enzimi se izlučuju kao proenzimi. Tripsin razlaže peptine veze stvoren je izmeju baznih aminokiselina, himotripsin između aromatičnih aminokiselina, a elastaza izmeju nepolarnih aminokiselina. Karboksipeptiaza A oslobađa karbok siterminalne aminokiseline, a karboksipeptiaza B oslobađa karboksiterminalne bazne aminokiseline. Pankreas luču mali protein tripsin inhibitor, koji sprečava aktivno stvaranje tripsina unutar pankreasa. U transportu aminokiselina sudeluju aktvni procesi za: 1.

Cistin i bazne aminokiseline;

2.

Prolin i hidroksiprolin;

3.

Neutralne aminokiseline;

4.

Amide (asparagin i glutamin) dikarboksilnih amino kiselina (asparaginske i

glutamiske aminokiseline).

3

METABOLIČKA REZERVA

Svi telesni proteini, plazma proteini, hemoglobin i intradelijske proteine poležu stalno razlaganju i sintezi. Samo u toku o eset ana više o polovina proteina u jetri i intestinalnoj mukozi razloži se i ponovo resintetizuje. Ovaj procej je sporiji u mišidima i eritrocitima. Proces aktivne resinteze ovija se i pri glaovanju. Razlaganje se ešava po uslovima azotne sinteze i uvek je paden sintezom u rugom tkivu. Proteini koji se unose hranom (egzogeni proteini) stalno se mešaju sa enogenim proteinima i njihovim metabolitima, stvarajudi rezervu ili „metabolički pool“ proteina i aminokiselina. Tako na preimer alanin, koji nastaje razlaganjem telesnih proteina i onaj koji se obija razlaganjem proteina iz hrane čine „pool alanina“. Metabolizam proteina povezuju se s metabolizmom ugljenih hidrata i masti preko piruvata

,acetata,oksalacetata.Nastala ,acetata,oksalacetata.Nastala jeinjenja meatbolicki se povezuju i stoje u ravnoteži. Tako se npr. Alanin reverzibilnom dezaminacijom prevodi u piruvat i na taj nacin se aminokiseline povezuju s

„poolom“ piruvata ,preko koga je irektno povezan s „poolom“ uljenih hirata.

OPŠTI PUTEVI METABOLIZMA PROTEINA

Urinom se nevmo izluči 13 gram azota, a količina izlučene uree i amonijaka je u vezi sa nivoom proteina koji se unose hranom. Izlučivanje kreatinina zavisi o mišidne mase i konstantan je za svaku osobu. U urinu se aminokiseline nalaze samo u tragu, ok izlučivanje mokradne kiseline zavisi o količine urini koji je unosi hranom. Najvedi eo izlučenog azota potiče o razlaganja proteina. Ovakav metabolizam prtoteina naziva se azotni balans (ravnozeža). Azotni balans je efinisan kvantitativnom razlikom izmeju unetog i izlučenog azota. Postoje pozitivni i negativni azotni balans, pozitivan balans se javlja kaa unošenje proteina premašuje izlučivanje, ovakvo stanje najčešde nastaje u toku rasta mlaih osoba, u trunodi it. Negativan valans nastaje ako se više azota izlučuje nego sto se unosi, to se ešava usle neovoljnog unošenja proteina, povedanog katabolizma tkivnih proteina i gublje nja proteina. Aminokiseline koje se apsorbuju iz tankog creva, kao i one koje nastaju proteolizom u

tkivima, a ne utroše se u sintetičke svrhe, prelaze u plazmu krvi i raspoeljuju se u organizmu. Mala količina slobonih aminokiselina se u normalnim uslovima izlučuje urinom. „Pool“ aminokiselina se koristi za sintezu jednog broja esencijalnih supstanci npr. enzima i celularnih proteina, plazma proteina, hemoglobina itd. Katabolizam aminokiselina se odigrava u jetri tako

što se izvaja amino grupa, pri čemu preostaje alfa-keto kiseline tako npr. alanin se prevodi u piruvat uz izdvajanje amonijaka, glutaminske kiseline u alfa-ketoglutarnu kiselinu i amonijak,

asparaginsku kiselinu, u oksalsirdetnu kiselinu. Amonijak koji se izvaja iz aminokiselina moze a se koristi aminaciju alfa-keto kiseline pri čemu se formiraju nove aminokiseline. Amonijak sudeluje u sintezi purina i pirimidina kao i porfirina. Alfa-keto kiseline koje su nastale u procesu 4

eaminacije α-aminokiselina mogu ponovo a se reaminišu, pri čemu ponovo nastaju početne aminokiseline. Preostale aminokiseline poležu procesima glukonegeneze ili ketogeneze. Vedina aminokiselina se prevoi u ugljene hirate (glukoneogeneza iz proteina) putevi prelazk a se mejusobno razlikuju, međutim prelazak se uvek ovija preko fosfoenol piruvata. U glukoneogenezi animokiselina značajnu ulogu ima i proces transaminacije kojom se iz α ketokiselina dobijenih iz ugljenih hidrata stvaraju neesencijalne aminokiseline koje se nazivaju

glukogene aminokiseline. Αlfa-ketokiseline nastaju iz nekoliko aminokiselina koje su bliže povezane sa mastima nego sa ugljenim hidratima.

UTICAJ HORMONA NA METABOLIZAM PROTEINA

Metabolizam proteina regulišu hormoni koji eluju i na meta bolizam ugljenih hidrata, najznačajnije funkcije imaju sleedi hormoni: 1. Hormon rasta - ima anabolički efekat i utiče na smanjeno izlučivanje azota u urinu, uz snižavanje nivoa uree i aminokiselina u krvi, pozitivan azotni bilans. Ovaj hormon deluje na RNKu i time na sintezu proteina i povedan transport aminokiselina kroz delijske membrane. 2.

Androgeni

hormoni,

testosteron,

androstendiol

i

androstendion

deluju

metabolički na metabolizam proteina. Nakon tretiranja testosteronom smanjuje se izlučivanje či me se stimuliše rast ece u pubertetu. azota urinom, pa se javlja pozitivni azotni bilans čime 3. Adrenalni glukokertokoidi glukokertokoidi  – oni imaju katabolički efekat, ovoe o povedanog izlučivanja azota urinom i o negatvnog azotnog bilansa. Ovaj efekat u vezi sa povedanom glukoneogenezom, ko koje olazi o eaminacije aminokiselina i prevođenja ostatka aminokiselina u glukozu. Antagonist ovog procesa je insulin. Kortizol postiče sintezu enzima, koji sueluju u glukonegenezi. Kortizol povedava utrošak aminokiselina na nivou deli ja i sintezu proteina. 4.

Insulin  – poboljšava transport aminokiselina o delija i stimuliše sintezu proteina

i enzime koji sudeluju u procesu glikolize, pentozno fosfatnog puta i sinteze masti. Insulin

stimuliše RNK, sintezu specifičnoh proteina koji sueluj u u procesima stvaranja RNK. 5. Hormon tireoide  – pojačava anabolički efekat sto se reflektuje u pozitivnom azotnom balansu, posebno kod organizma u rastu. 6.

Glukagon  – smanjuje ugrađinje aminokiselina u proteine. Ako se uze vreme

daju visoke doze glukagona do di de o povedanog izlučivanja azota.

5

PLAZMA PROTEINI

Plazma proteini se sintetizuju u hepatocitima jetre, izuzetak su i muno globaini ( sintetizuju

se u limforetikularnom sistemu) i proteinski hormoni. Iz hepatocita proteini se izlučuju u oseo prostor i zatim kroz hepatočnu sinusoiu prelaze u krv. Proteini plazme cirkulišu u krvo kao i između krvi i eksta celularnih prostora. Njihovo kretanje se ovija pasivnom ofuzijom i mehanizmom aktivnog transporta. Ekstacelularna tečnost sarži male količ ine plazma proteina. Heterogenost plazma proteina se najlakše uočava pri ultra centrifugiranju. Proteini se razliku u zavisnosti o relativnih molekulskih masa. Proteini plazme obezbeđuju sleede osnovne funkcije:

Oržavanje koloinog onkotskog pritiska – najvažniju ulogu ima albumin, koji kvantitativno najznačajniji protein plazme; Prenošenje pojeinih jeinjenja (transport); 2. 1.

3.

Odbrambene reakcije - zasnivaju se na delovanju antitela (imunoglobolina) i

sistema komplemenata kao najznačajnijih obrambenih prot eina; 4.

Koagulaciju i fibrinolizu;

5.

Pufersku ulogu  – puferi imaju ulogu zbog amfoterne prirode aminokiselina u

proteinima; 6.

Kontrolnu funkciju  – ostvaruju proteinski hormoni i inhibitori, npr. humani

placentalni laktogen, Cl-inhibitor itd; 7.

Specijalizovane funkcije kao što su enzimske reakcije. METODE ANALIZIRANJA PROTEINA

Proteini mogu a se oređuju grupno ( ukupni proteini), kao iniviualni proteini (najčešde se oređuje albumin). Proteini u telesnim tečnostima mogu a se analiziraju na sleedi načine: 1. Kvantitativnim merenjem  – zasniva se na irektnom hemijskom ili fizičkom merenju (biuretskom metoom kojom se oređuje prisustvo peptinih veza), na ovaj način se oređuje ukupna koncentracija proteina; 2. Merenjem nakon razdvajanja pojedinih delova tehnikama ka o što je elektroforeza. Elektroforetsko razvajanje proteina se koristi kao „screening“ tehnika kojom se otkrivaju oboljenja, a koristi se kao semikvantitativna tehnika za oređivanje elova proteina; Merenjem biološke aktivnosti (enzimske aktivnosti koagu lacionih osobina); 3. 4. Imunološkim metodama (nefelometrija, radijalna umunodifuzija itd.) kojima se oređuju proteini pomodu antiseruma merenjem nastalih antigen -antitelo kompleksa; Patološki proteini mogu a se otkriju i oree raijalnom imunoifuzijom, 5. imunoelektroforetski i imunofiksacinom elektro forezom. 6

ZNAČAJ ODREĐIVANJA PROTEINA U URINU

Gubitak vedine plazma proteina kroz glomerule zavisi o veličine njihovih pora i o negativnog naelektrisanja. Glomerularna oboljenja mogu da menjaju ove faktore sto omoguduje ulazak albumina u filtrat. Niskomolekularni proteini se filtriraju pod molekularnim uslovima, pri

tom se vedina ovim proteina reapsorbuje i metabolizuje o strane tubulatnih delija. Glomeruli bubrega se ponašaju kao ultra filtri za proteine plazme. Kod zdravih osoba se dvevno urinom izluči o 0.08 grama proteina o čega polovina albumin a preostali eo čini Tam -Horsfalov protein (uromukoi), ove količine ne mogu a se otkriju skrining tehnikama ako se poveda pearmibilitet glomerula, povedava se i količina albimina u urinu. Ako se reapsorpcija smanji to ukazuje na pojavu povedane koncentracije niskomolekularnih protena u urinu. Proteinurija nastaje kaa se urinom izluči više o 0.15 grama proteina na an. Ona se javlja usle: 1. povedanog glomerularnog permeabilitrta, 2.

defektne tubularne reapsorpcije,

prekomernog izlučivanja urinom patoloških nisko molekularnih proteina koji su povedani u plazmi, 3. 4.

produkcije proteina u urinarnom traktu.

Proteinurija se ispituje kvalitativnim dokazivanjem proteina u urinu, kvantitativnim

oređivanjem ukupnih proteina, oređivanjem iniviualnih proteina i elektroforetskim rastavljanjem urinarnih proteina. Za ispitivanje treba koristiti prvi jutarnji urin.

PROTEINI U LIKVORU

Više o 80% proteina u likvoru potiče iz plazme, proteini ultrafiltracijom prolazr kroz zidove kapilara u likvoru se nalaze niskomolekularni proteini kao sto su prealbumin, albumin,

trnsferin. Ispitivanje ukupnih proteina u likvoru koristi se za otkrivanje povedanog permeabiliteta krvno-možane barijere prema plazma proteinima ili povedane sekrecije intratekalnog lučenja imunoglobulina. Permeabilitet krvo -možane barijere za plazma proteine  je povedan pri visokom intrakranijalnom pritisku izazvanom možanim tumorima. Stepen permeabiliteta može a se ispita imunohemijskim merenjima albumina u likvoru ili uzorcima seruama. Albumin je naročito pogoan inikator sa obzirom na to a se ne sintetizuje niti metabolizuje intratekalno. Značajno je i oređivanje IgG u likvoru. Povedanje IgG u likvoru ukazuje na intratekalnusintezu. Elektroforetske tehnike koje se koriste za serum mogu da se

primene i za likvor ako se uzorak ovoljno ukoncentruje, najbolje je primeniti visokovoltažnu 7

elektroforezu na agaroza gelu uz hlađenje. Za ientifikaciju koristi se bojenje srebrom ili komasi brilijant plavim. Osnovni cilj elektroforetskog rastavljanja proteina likvora je identifikacija oligoklonalnih traka IgG.

PROTEINI U DRUGIM TELESNIM TEČNOSTIMA

U amnionskoj tečnosti oređuje se α -fetoprotein u cilju otkrivanja oštedenja neuralne tube. U salivi se oređuje sekretorni IgA u slučaju hipogamaglobulinemije ko ece i β mikroglobulin ko Sjogrenovog sinroma. U peritonealnoj i pleuralnoj tečnosti nalaz e se niskomolekularni proteini kao posleica ultrafiltracije plazme. Ove tečnosti se ele na transuate (saržaj ukupnih proteina je manji o 30 grama po litru) i eksuate (ukupnih proteina je vedi o 30 grama po litru).

NEPROTEINSKA AZOTNA JEDINJENJA

Pod neproteinskim azotnim supstancama podrazumevaju se ona jedinjenja koja ostaju u

filtratu nakon taloženja proteina krvi. U ovu grupu spaaju: urea, mokradna kiselina, aminokiseline, kreatin, kreatinin, amonijak, polipeptidi, nukleotidi, različite baze i td. Neproteinska azotna jedinjenja predstavljaju proizvode intermedijarnog metabolizma unetih ili

tkivnih proteina. Sva neproteinska azotna jeinjenja eleminišu se iz krvi preko bubrega.

METABOLIZAM AMINOKISELINA AMINOKISELINA

Kod zdravih osoba aminokiseline koje se neophone za enogenu sintezu proteina potiču

iz hrane. Proteolitički enzimi koji u gastointestinalnom traktu eluju na proteine omoguduju oslobađanje aminokiselina koje se apsorbuju na nivou tankog creva i prelaze u krv . Osam do deset aminokiselina smatraju esencijalnim (izoleucin, leucin, lizin, metionin, fenilalanin, treonin,

valin i histiin). One ne mogu a se sintetišu u organizmu pa se unose hranom.U prevođenju aminokiselina posebnu ulogu imaju jetra i bubrezi zato što se u njima ovijaju procesi transaminacije i eaminacije putem kojih se aminokiseline razlažu. Razgranjom aminokiselina nastaje amonijum jon koji se koristi za sintezu uree koja se izlučuje izl učuje preko bubrega. U organizmu se sintetišu i neesencijalne aminokiseline zahvaljujudi ovoljnoj kol ičini azotnih komponenti. Postoji stalno prevođenje jenih proteina u ruge što oprinosi stalnom obnavljanju „rezervi“ aminokiselina. Ukalnjanje atoma α-amino azota s aminokiselina odvija se putem oksidativnew degradacije i izlučuje se urinom kao urea , amonijak ili mokradna kiselina ,u 8

zavisnosti o vrste. U ovaj proces uključena su dva glavna enzimska procesa, transaminacije i oksidativna deaminacija. Ko najmanje 12 aminkosielina α -amino grupa se enzimski ukalnjanja transaminacijom . u ovoj reakciji α -amino gurpa se s jedne aminokiseline prenosi na ugljenikov atom neka α -keto kiselina i to najčešde na α -ketoglutarnu kiselinu, pri čemu o aminokiseline nastaje nova α -keto kiselina, a α -ketoglutarna kiselina prelazi u aminokiselinu L-glutaminsku kiselinu. Ovakve reakcije katalizuju enzimi poznati kao transaminaze ili aminotrasferaze. Najpoznatije transaminaze su aspartat aminotrasferaze i alanin aminotrasferaza. Reakcije koje katalizuju trasaminaze su reverzibilne. Trasaminaze se nalaze u mitohondrijama i u citoplazmi. Sve transaminaze imaju pirofoksal fosfat. Koji sudeluje u mehanizmu prenosa amino grupe.

Glutaminska kiselina nastaje u procesu transaminacije i poležu brzoj oksiativnoj eaminaciji koju katalizuju glutamat dehidrogenaza,koja se nalazi u citoplazmi. Ako je nivo aminokislina u

krvi povečan olazi o njihovog pojačanog izlučivanja putem bubrega. Ta pojava se naziva aminoacidurija. Aminocidurije mogu biti primarne i sekundarne. Primarna oboljenja nastaju usled naslednog enzimskog defekta, koji s e naziva urojena metabolička greška. Sekunarna aminoacidurija izaziva oboljenja oboljenja pojedinih organa npr. jetre ili bubrega. Poremecaji kod metabolizma aminokiselina: 1.

Hiperfenilalaninemija-urođen poremedaj prevođenja fenilalanina u tirozin. U jetri

i buberzima L-fenilalanin se prevodi u tirozin dejstvom enzimskog kompleksnog sistema fenilalanin hidroksilaze, koja deluje u prisustvu tetrahidrobiopterina kao kofaktora i enzima dihidropteridin reduktaze, koji ovaj kofaktor rži u aktivnom reukovanom obliku. 2.

Fenilketonurija- ukazuje na povedanu koncetraciju fenil -jedinjenja u urinu.

Fenilketonurija ovoi o teške umne zaostalosti. Tretman se sastoji u umerenoj ishra ni da bi se iybegao fenilalanin. 3.

Alkaptonurija- nastaje usled deficijencije aktivnosti oksidaze homogentizinske

kiseline u glavnom metabolicko putu , u kome se tirozin prevoi u fumarat i acetosirdetnu kiselinu. 4.

Cistinuria je najčešde urođena greška u transportu aminokiselina.

Aminokiseline mogu da se analiziraju: 1.

Hromatografski,

2.

Elektroforetski,

3.

Na osnovu specifičnih reakcija pojeinih aminokiselina.

Hromatografija može a se izvoi kao jenoimenzionalna ili kao voimenzionalna tankoslojna hromatografija. Za kvantitativno oređivanje aminokiselina mogude je koristiti  jonoizmenjivačku heomatografiju ili hromatografiju gas-tečnost. Za „skreening“ ispitivanja

9

koriste se kvalitativni testovi koji se zasnivaju na reakciji urina sa pojedinim reagensima npr. feri-hlorid, cijanid-nitroprusid.

CIKLUS UREE

Urea se formira u jetri ureotelnih organizama u metaboličkom putu koji se naziva

ureaciklus. U ciklus ulaze ve aminogrupe koje potiču iz α -aminokiselina i jedan molekul ugljen dioksida, nizom reakcija koima je potreban i ATP oni grade ureu. Prva amino grupa koja ulazi u ciklu je u obliku slobodnog amonijaka koji nasta je nakon oksidativne deaminacije glutaminske

kiseline u mitohonrijama jetre. Sloboni amonijak koji se formira služi a se formira sa ugljen dioksidom nadgradi karbamoil-fosfat koji je veoma nestabilno jedinjenje. Druga aminogrupa

potrebna za ciklus uree potiče iz asparaginske kiseline koja u citozolu nastaje iz glutamiske kiseline u procesu transaminacije koju katalizuje enzim asparatat aminotransaminaza. Aminogrupa asparaginske kiseline reverzibolno se kondenzuje sa ugljenikovim atomom karbamoilcitrulina. Referentne vrednosti za ureu u plazmi odraslih osoba iznose 2,5 do 6,4

mmol/l. Koncentracija u plazmi je veda ko muškaraca nego ko žena, nivo uree se povedava usle povedane ishrane. Urinom se, pri prosečnom unošenju proteina ishranom, izlučuje ura azota 17 – 20 g/d.

IZLUČIVANJE AMONIJAKA

Amino grupe iz različitih α -aminokiselina transaminacijom prelazi u glutaisku kiselunu, koja se oksiativno ezaminuje katalitičkim ejstvom glutamat ehirogenaze, amonij ak kojise pri tome formira prevoi se u aminu grupu glutamina. Ovaj enzim ima veoma značajnu ulo u intermedijernom metabolizmu aminokiselina, glutamin je donor amino grupa u brojnim biosintetskim reakcijama.

BIONSINTEZA KREATININA

Iz aminokiselina sintetizuju se kreatin i kreatin fosfat, jeinjenja značajna za ra mišida. Kreatin se sintetiše u delijama bubrega, jetre i pankreasa iz aminokiselina, arginina i glicina. Nastali intermedijerni proizvod dospeva i jetru u kojoj metilovanjem nastaje kreatin, kreatin se

transportuje putem krvi o rugih organa kao što su mišidi i mozak ge se fosforiliše o visoko energetskog jedinjenja fosfokreatina. U kreatin fosfatu se nalazi vezana hemijska energija koja

služi za sintezu ATP u toku mišidnog raa. Količina slobonog kreatina u mišidima se prevoi u 10

svoj anhibrid kreatinin. Dnevno se 1% - 2% mišidnog kreatina prevoi u kreatinin. Muškarci

izlučuju 1,5 g/, a žene 1,2g/. Metoe za oređivanje kretinina se zasnivaju na žafeovoj reakciji. Kreatinin reaguje sa pikratnim jonom u alkalnoj sreini pri čemu se grai crveno oranž obojeno jedinjenje. Referentne vrednosti za kretinin u serumu ili plazmi iznose od 80 do 133

mol/l za muškarce, ok je ko žena ta vrenost o 62 o 115 µmol/l, ok su vr ednosti kod dece niže.

11