Mesecina, Harold Pinter

Harold Pinter

Mesečina

Naslov originala: Moonlight (1993) Lica:

ENDI, oko pedeset godina BEL, pedesetogodišnjakinja DŽEJK, dvadeset osam godina FRED, dvadeset sedam godina MARIJA, pedesetogodišnjakinja RALF, oko pedeset godina BRIDŽET, šesnaest godina

Tri glavna mesta dešavanja: 1. Endijeva spavaća soba – lepo uređena. 2. Fredova spavaća soba – bedna. (Ove sobe su na različitim mestima.) 3. Prostor u kome se pojavljuje Bridžet, kroz koji se kreće Endi, i u kome Džejk, Fred i Bridžet igraju svoje scene.

Komad Mesečina, prvi put je izveden u Almeida Theatre, u Londonu, 7. septembra 1993. g.

Bridžet, pod slabom svetlošću.

BRIDŽET: Ne mogu da spavam. Nema meseca. Tako je mračno. Mislim da ću sići dole i prošetati se. Neću praviti galamu. Biću vrlo tiha. Niko me neće čuti. Tako je mračno, a znam da je sve tiše kada je mrak. Ali, ne želim da iko zna da se krećem kroz noć. Ne želim da probudim oca i majku. Tako su umorni. Toliko su žrtvovali za mene i moju braću. Čitav svoj život, u stvari. Svu svoju energiju i svu svoju ljubav. Potrebno im je da spavaju na miru i probude se odmorni. Moram da se postaram da tako bude. To mi je dužnost. Ja znam da, kada pogledaju u mene, vide da sam ja sve što im je ostalo od života.

Endijeva spavaća soba. Endi u krevetu. Bel sedi. Ona veze. ENDI: Gde su dečaci? Jesi li ih pronašla? BEL: Pokušavam. ENDI: Pokušavaš nedeljama. I ne uspevaš. Čak ti se i mačka podsmeva. Imamo li mi mačku? BEL: Imamo. ENDI: Podsmeva li se? BEL: Puca od smeha. ENDI: Kome se smeje? Meni, pretpostavljam. BEL: Zašto bi se tvoja draga mačka tebi podsmevala? Mačka, koja je bila tvoja omiljena mačkica kada je bila mlada, kad si i ti bio, ta mačkica koju si toliko mazio i milovao, i tetošio i voleo, zašto bi ona, kako bi ona mogla da se podsmeva svome gospodaru? To nije nimalo verovatno. ENDI: Ali, ona se nekome posmeva? BEL: Podsmeva se meni. Mojoj nesposobnosti. Tome što ne uspevam da dečake dovedem do samrtne postelje njihovog oca. ENDI: Hm, to je već bolje. Ti si prava meta za mačkino podsmevanje. A kako sam te voleo. Pauza. Kako si divna žena bila. Imala si tako veliko srce. I još imaš, naravno. Čujem ga odavde. Otkucava. Pauza. BEL: Osećaš li nešto? Šta osećaš? Osećaš li vrelinu? Ili hladnoću? Ili i jedno i drugo? Šta osećaš? Osećaš li hladnoću u nogama? Ili vrelinu? A tvoji prsti? Šta je s njima? Jesu li hladni? Ili topli? Ili ni hladni ni topli? ENDI: Je l’ovo neka šala? Bože, ona me podjebava. Moja sopstvena žena. Na samrtnoj postelji. Nije bolja od te proklete mačke. BEL: Možda je to zbog mog strogog obrazovanja, ali izraz podjebavati nekako me dovodi u nepriliku. ENDI: U nepriliku! Ti u čitavom svom pohlepnom, pohotnom, razvratnom životu nisi bila u neprilici. BEL: Ti možda umireš, ali to ne znači da baš treba da praviš toliku budalu od sebe.

ENDI: Zašto ja uopšte umirem? Nikom živom nisam naudio. Ne umire se ako si dobar. Umireš ako si loš. BEL: Mi, devojke, svakako smo bile svesne glagola jebati. O, da! U šestom razredu, svakako. Ja jebem, ti jebeš, ona jebe, mi jebemo... i tako dalje. ENDI: Mi, devojke! Isuse! BEL: Izraz podjebavati, međutim, nije nam bio poznat. ENDI: On znači, podrugivanje! Znači, podrugivati se. Znači, podrugivanje! Podrugivanje! Podrugivanje! BEL: Zaista? Baš čudno. Postoji li racionalno objašnjenje za to? ENDI: Racionalizam je propao, ima tome čitava večnost, i od tada nije viđen. Sva ta tvoja famozna racionalnost pliva unaokolo u deplasiranoj govnologiji. Podriguje i prdi u septičkoj jami, bez prestanka. To sudbina govori, dušice! To je oduvek bila sudbina tvoje famozne, racionalističke inteligencije: da se udavi u kiseloj pavlaci i splačinama. BEL: O, smiri se, zaboga. ENDI: Zašto? Zašto? Pauza. Šta hoćeš da kažeš?

Fredova spavaća soba. Fred u krevetu. Džejk ulazi i krene prema njemu. DŽEJK: Brate. FRED: Brate. Džejk sedne kraj kreveta. DŽEJK: Pa kako je moj mali brat? FRED: Veseo, mada sumoran. Nestabilno uravnotežen. DŽEJK: Sve će biti u redu. I sve ove stvari će se srediti. Pauza. FRED: Kakav raspust mi spremaš ove godine? Umetnost ili plažu? DŽEJK: Mislim da čoveku tvog kalibra treba malo od obe. FRED: Ili ništa od obe. DŽEJK: Veoma je važno da ti kljun ostane dignut. FRED: Koliko dignut? DŽEJK: Pa... na primer... koliko i Kinezu. FRED: Toliko? DŽEJK: Tačno tako. Pauza. FRED: Ti si pisao pesme još kada si bio dete, zar ne? DŽEJK: Pisao sam pesme pre nego što sam naučio da čitam. FRED: Slušaj... slučajno znam da si pisao pesme pre nego što si i progovorio. DŽEJK: Ej! Pisao sam pesme pre nego što sam se rodio. FRED: Znači, rekao bi da si bio baš pravi? DŽEJK: Autentičan proizvod. FRED: Nikad svesno prodat ispod cene.

DŽEJK: Upravo tako. Tišina. FRED: Slušaj... razmislio sam o svemu. Reći ću ti šta nam je potrebno. Potreban nam je kapital. DŽEJK: Imam ga. FRED: Imaš ga? DŽEJK: Imam ga. FRED: Odakle ti? DŽEJK: Božansko pravo. FRED: Šališ se? DŽEJK: Ne, ne... moj otac je sve pažljivo izvagao na dan mog rođenja. FRED: O, tvoj otac? Je li t onaj što je spavao sa tvojom majkom? DŽEJK: Sve je on izvagao. Izvagao je sve argumente za i protiv, a onda bez ustručavanja sazvao sastanak. Sazvao je sastanak upravnog odbora svog preduzeća, znaš, da rodiskutuju sve te argumente za i protiv. Moj otac je bio veoma temeljan čovek. Uvek je sastanke sazivao u poslednjem trenutku i o malom trošku, i uvek je dobro pazio na bogohuljenje, pohlepu i blud. FRED: Bio je prava kritička snaga? DŽEJK: Nije se time bavio zbog zadovoljstva ili slave. Da ti to razjasnim. Priznanja su ga mimoilazila. A nije ih ni tražio. Zahvalnost ga je mimoilazila. A nije je ni tražio. Masturbacija ga je mimoilazila, a nije je ni tražio. Izvini – mislio sam, pohvala ga je mimoilazila... FRED: O, zaista? DŽEJK: A nije je ni tražio. Pauza. Izvinjavam se zbog onoga što jedino mogu da opišem kao omašku koncentracije. FRED: To može svakome da se dogodi. Pauza. DŽEJK: Moj otac se strogo pridržavao zakonskih pravila. FRED: Koja nisu daleko od proizvoljnih pravila? DŽEJK: Ne, u direktnom pravcu nisu. FRED: Ali članovi upravnog odborase, pretpostavljam, ne mogu, ni najbujnijom maštom, opisati kao naročito šaroliko društvance? DŽEJK: Ni šaroliko, a ni nasumično izabrano. Držani su, međutim, pod strogom i neumoljivom kontrolom. Bilo im je dozvoljeno da idu u toalet samo jednom u toku sastanka. Praznili su se po časovniku. FRED: I predlog je prihvaćen? DŽEJK: Predlog je prihvaćen sa devet glasova prema četiri, dok je Džoroks bio uzdržan. FRED: Ne baš lep prizor, kako se čini? DŽEJK: Župnik je ustao. Rekao je da je to veoma neuobičajena stvar, zaista retka i neuobičajena stvar, da čovek u najboljim godinama ostavi – bez dodatnih uslova i ograničenja – svoje lično bogatstvo tek rođenom sinu, i to na dan bebinog rođenja – pre nego što je dečko uopšte imao priliku da progovori ili pokaže težnju ka nesaznatljivom, ili da potraži partnere, ili da se ulaguje ribicama, ili da se uvlači u zadnjicu...

FRED: Čiju zadnjicu? DŽEJK: Bio je to čin, nastavio je župnik, koji je, zbog krajnje neustrašive dalekovidosti, nepopustljive moralnosti, nepokolebljive intelektualne vizije, klasične filozofske objektivnosti, strastvenog religioznog žara, duboke emocionalne snage, uzavrelog duhovnog zanosa, očaravajuće metafizičke drskosti – bio jedinstven. FRED: Ravan saltu unazad, iz lotos poze. DŽEJK: Bio je to čin, nastavio je župnik, bez i trunke pohlepe, s pregršti sjaja. FRED: Znači, župnik je bio oduševljen? DŽEJK: Jedini, od svih članova odbora, koji nije bio oduševljen, bio je moj ujka-Rufus. FRED: Hoćeš da kažeš da si imao ujaka po imenu Rufus? To hoćeš da mi kažeš? DŽEJK: Ujka-Rufus nije bio oduševljen. FRED: Zašto nije? Znam li ja odgovor? Mislim da znam. Mislim da znam. Znam li? Pauza, DŽEJK: Mislim da znaš. FRED: I ja tako mislim. Mislim da znam. DŽEJK: I ja tako mislim. Pauza. FRED: Odgovor je, da je tvoj otac bio težak u kešu. DŽEJK: Ostao je bez love na prilično spektakularan način. FRED: Izgubio je, samo nekoliko noći ranije, ogromne pare na pristaništu u Bognor Ridžisu. DŽEJK: U potrazi za sitnom ribom. FRED: Njegov kockarski život bio je propala stvar. DŽEJK: Srebrna kofa, prazna. FRED: Kao i zlatna. DŽEJK: Bez ijednog dijamanta. FRED: Bez ijednog brilijanta. DŽEJK: Bez brilijanata i na Vol Stritu... FRED: U banci tropa. DŽEJK: Da – to se mora reći, i biće rečeno: govor, koji je moj otac održao na sastanku članova upravnog odbora tog čudesno blagog, letnjeg jutra u Kotsvoldsu pre toliko godina, bio je ili govor šarlatana – deteta, nadriadvokata, lude, hulje... FRED: Ili sveca.

Marija ulazi. Džejk ustane. MARIJA: Sećate li me se? Bila sam najbolja prijateljica vaše majke. Obojica ste baš visoki. Sećam vas se kada ste bili mali dečaci. I Bridžet, naravno. Jednom sam vas sve vodila u zoološki vrt, s vašim ocem. Pili smo čaj. Sećate li se? Dolazila sam na čaj, s vašom majkom. Pili smo baš mnogo čaja u to vreme! Moja trojka je u stašno dobroj formi. Sari ide fantastično, Lusien napreduje u konzulatu, a što se

Suzane tiče, nju je nemoguće zaustaviti. Ali zar se ne sećate igara s rečima? Svi smo se igrali. Onda bi smo se prošetali pored parka. Tu smo i sreli Ralfa. Bio je sudija na fudbalskoj utakmici. Sudio je, oh, ne znam, s takvom sigurnošću, s takvom liderskom odlučnošću. Vaša majka i ja bile smo baš... oduševljene. Uvek je bio ispred svih. Znao je kuda će lopta krenuti pre negošto je šutnuta. Osmoza. Mislim da je to prava reč. On je još uvek osmotskiji od svih koje sam ikad srela. I to mnogo osmotskiji, naravno. Većina uglavnom nema nikakvih osmotskih kvaliteta. Ali, naravno, u to vreme – neću to poricati – vaš otac mi se mnogo sviđao. Kao i vašoj majci. Vaš otac nije bio mnogo sklon osmozi, ali svoju ranjivost nije prikrivao. Mislim, nije se pretvarao, nije gubio dragoceno vreme. A kako je samo igrao! Kako je igrao! Jedan od velikih igrača valcera. S elegancijom i otmenošću davno nestalim. S čvrstinom i autoritetom koji se tako retko sreću. I gledao bi vas pravo u oči. Nepokolebljivo. Dok vas je okretao po podijumu. Redak talenat. Ali, bila sam mlada tada. Kao i vaša majka. Majka vam je bila čudesno mlada, i sve življa i življa. Ja sam – moram to da kažem, pogotovo kada sam videla vašu majku kako je vaš otac okreće po podijumu – osećala kao da svuda okolo lete pupoljci. Mislila sam da ću poludeti. Endijeva soba. Endi i Bel. ENDI: Ispričaću ti nešto o sebi. Preznojavao sam se nad usijanom klupom čitavog svog radnog života, i nikom nikada nije našao mrlju u mom načinu rada. Niko nikada nije otkrio ni najmanji trag nemara, niti prekršaj. Nikad. Služio sam za primer. Mladi ljudi i mlade žene, sa svih strana, ugledali su se na mene. Učili su od mene da prionu na posao i svojski zapnu, i da po svaku cenu sačuvaju veru u strukturu koja je, na kraju krajeva, obezbeđivala sređeno rukovođenje životima sviju nas, koja je savršeno brinula o nama, koja nas je privijala na grudi, tako reći. Bio sam prvoklasan državni činovnik. Bio sam cenjen i poštovan. Ne kažem da sam bio voljen. Nisam ni želeo da budem voljen. Ljubav je atribut kome nijedan pravi državni činovnik ne bi trebao da pridaje značaj. Izlišan je. Najobičnija izraslina. Ne, ne, reći ću ti šta sam bio. Bio sam snaga kojoj su zavideli i koje su se plašili u hramovima pravde. BEL: Ali nikad nisi psovao u kancelariji? ENDI: Nikada nisam upotrebljavao prostački jezik u kancelariji. Naravno da nisam. Čuvao sam svoj prostački jezik za svoj dom, gde i pripada. Pauza. O, ima nešto što sam zaboravio da ti kažem. Natrčao sam na Mariju pre neki dan, dan pre nego što sam doživeo udar. Pozvala me je u svoj stan na kolače. Rekao sam joj: ako imaš bedra, pripremi se da ih sada otkriješ. BEL: Da, oduvek si gajio zdravu žudnju prema njoj. ENDI: Zdravu žudnju? Tako misliš? BEL: A i ona prema tebi. ENDI: Je li to biop šapat duž belih peščanih plaža plavih Kariba? Umirem. Umirem li? BEL: Da umireš, bio bi mrtav.

ENDI: Kako si došla do toga? BEL: Bio bi mrtav da umireš. ENDI: Ponekad mi se čini da sam se oženio pobesnelom ludačom! Ali, uvek sam spreman da stvari posmatram s pozitivne strane. Misliš, videću ponovo proleće? Videću još jedno proleće? Sve one rascvetale ukrase? BEL: Kakva ljupka upotreba jezika. Znaš, nikada nisi tako upotrebljavao jezik. Nikada tako nešto nisi rekao. ENDI: O, pa šta? Govorio sam druge stvari, zar ne? Mnogo drugih stvari. Čitavog života. Čitavog svog života govorio sam mnoge druge stvari. BEL: Da, sasvim je tačno da je, u čitavom tvom životu, u svim tvojim ličnim i društvenim sklonostima, jezik koji si koristio bio uglavnom nepristojan, sirov, šupalj, detinjast, bestidan i ogavan u velikoj meri. Većina ljudi je, posle deset minuta provedenih u tvom društvu, bila spremna da povrati. Ali to ne znači da ispod te zle, neko bi rekao sulude spoljašnjosti, ne postoji fina, čak i poetska senzibilnost mladog ždrepca u zlatnom dobu, u zlatnoj prošlosti naših predaka. Tišina. ENDI: Pa, ipak, priznaj. I ti si, oduvek, gajila zdravu žudnju prema Mariji. A i ona prema tebi. I dopusti mi da nešto definitivno razjasnim: nikada nisam bio ljubomoran. Nisam bio ljubomoran tada, niti sam ljubomoran sada. BEL: Zašto bi ti bio ljubomoran? Ona ti je bila ljubavnica. Tokom svih ranih i lepih dana našeg braka. ENDI: Mora da me je podsećala na tebe. Pauza. Prošlost je magla. Pauza. Jednom... sećam se toga... jednom... jedna žena mi je prišla u zamračenoj sobi. Pauza. BEL: To sam bila ja. Pauza. ENDI: Ti? Treći prostor. Slabo svetlo. Bridžet. BRIDŽET: Polako hodam neprohodnom prašumom. Ali ne gušim se. Mogu da dišem. Zato što kroz lišće mogu da vidim nebo. Pauza. Okružena sam cvećem. Hibiskus, leandeer, bugenvilija, gardenija. Mahovina pod mojim nogama je mekana. Pauza. Prošla sam užasne predele da bih dovde stigla. Trnje, kamenje, koprive, bodljikave žice, kosture muškaraca i žena u jamama. Tamo nije bilo skrivanja. Nije bilo popuštanja. Nije bilo olakšanja, niti zaklona. Pauza.

Ali ovde postoji zaklon. Mogu da se sakrijem. Sakrivena sam. Cveće me okružuje, ali me ne sputava. Sakrivena, ali slobodna. Nisam više zatvorenik. Više nisam izgubljena. Niko ne može da me pronađe ili vidi. Mogu da me vide jedino oči džungle, oči u lišću. Ali one ne žele da me povrede. Pauza. Osećam miris paljevine. Baršunast miris, veoma dubok, eho kao zvono. Pauza. Niko na svetu ne može da me pronađe.