Megan Rasel - Labudova Pesma

1

Megan Rasel

LABUDOVA PESMA

2

Eli je ustala veoma neraspoložena. Sanjala je veoma težak san, koga je, onako bunovna, pokušavala da se seti u celosti. Još je bila umorna od jurnjave po mračnoj šumi. San je bio tako stvaran!

Neka opasnost se i dalje osećala u vazduhu. Sećala se da je posrtala, trčeći bosa po vlažnoj travi... Granje joj je šibalo lice, a ona je bežala od nekog čoveka koji je bio opasnost. I to strašna opasnost! Hteo je njen život!

Eli se stresla od užasa koji je svu preplavio. Čvrsto je grlila svileni jastuk, a suze su joj se nesvesno slivale niz bledo lice. Prosto je mogla da čuje svoje srce koje je ubrzano i glasno kucalo. I pored svega, uporno je pokušavala da se seti lika čoveka koji je besomučno jurio za njom, pružajući svoje mrke ruke ka njenom vitkom vratu.

Zašto bi neko hteo da me udavi, razmišljala je pomno, još nesvesna da je sve bio samo san.

Nensi Periš, koju su svi od malih nogu zvali Eli, zaista nije imala razloga za bilo kakvu brigu. Bila je obožavano dete. Rasla je uvek okružena luksuzom, koji je njen otac Aleks Periš, neštedemice rasipao na nju i njenog brata Grejdona.

Eli je bila veoma lepa i znala je to. Visoka i vitka, sa plamenocrvenom, prirodnom kosom i zelenim očima, osvajala je na prvi pogled.

Uz sve to, bila je veoma ljupka i šarmantna, ali i prilično obrazovana, što nije tipična karakteristika bogataške dece. U životu je sve lako dobijala i smatrala je to normalnim. Za ovu mladu dvadesetogodišnju devojku nije bilo tajni - bila je sigurna da sve zna.

Eli je studirala primenjenu umetnost i obožavala svoj budući poziv. Odlučila je da upiše odsek keramike i unapred se radovala divnim predmetima koje će dizajnirati i koji će ljudima ulepšavati život. Eli je ponekad toliko bivala puna ljubavi i lepote da je imala osećaj da će se jednostavno rastočiti. Grejdon je obožavao jedrenje, dok je ona više volela sportove koji su vezani za čvrsto tle. Ali brat i sestra su se obožavali. Bila je neobično harmonična porodica, bez ijednog skandala, što je najviše smetalo novinarima trač rubrika.

Harmonija i poverenje su trajali sve do jedne veze u koju je Grejdon ušao bez razmišljanja, sa gospođom dosta starijom od sebe - fatalnom zavodnicom Lorejn Robins, koja je bila poznata po skandalnim vezama.

Otac i majka su se ozbiljno zabrinuli i pokušali Grejdona da odvrate od te veze, a Eli je bila ravnodušna. Znala je da sve to ne može dugo da traje, pa su je „predavanja” roditelja samo nervirala.

Aleks Periš je odlučio da sina pošalje na put po Evropi, računajući da će ga to 3

odvratiti od Lorejn. Grejdon je pristao i, vidno raspoložen, spakovao dve torbe od krokodilske kože. Tata Periš je bio zapanjen kada je posle nedelju dana čuo da je i Lorejn Robins na putu po Evropi. - E, tako neće moći! - ljutio se Aleks Periš. - Kada se Grejdon vrati, postaviću mu uslov: ili će da se okane te nedolične veze ili ću ga isključiti iz nasledstva!

Grejdon se vratio posle mesec i po dana, izuzetno lepo raspoložen. Pocrneo je i obnovio garderobu. Bio je inače zgodan mladić. Veoma visok i crnomanjast, ličio je na svoju majku, Alinu, koja je bila poreklom Italijanka. Grejdon je imao divne bele zube i čudesan osmeh, koji je bio njegovo glavno oružje. Počeo je da studira prava, ali mu se to nije dopalo. Otac ga je zaposlio u banci, koja je sa lancem filijala, bila vlasništvo porodice Periš već treću generaciju.

Naravno, onako zgodan kakav je bio, bio je meta svih žena zaposlenih u banci. I ne samo u banci. Izazivao je pažnju gde god se pojavljivao. Grejdon Periš je bio dobra partija, i uz svoj izgled, za koji je znao da je glavni adut, bezbrižno je lomio srca svih devojaka koje su mu se našle na putu.

Međutim, sebe nije smatrao zavodnikom. Bilo mu je pomalo dosadno jer nije imao obaveze, a svaku devojku je smatrao trenutnom zabavom. Ili načinom da mu bude manje dosadno. Ni na kraj pameti mu nije bilo da one mogu da pate i očajavaju zbog njega.

- Kako ti nije jasno, Glejdis? - čudio se iskreno, kada je poslednjoj u nizu šiparica, objašnjavao da ne želi da se više viđaju. Ona je plakala i njemu je bilo neprijatno.

- Zaista ne želim da te povredim - govorio je mirno. - Jednostavno shvatio sam da te ne volim... - nevešto je objašnjavao. Glejdis je šmrcala u belu zgužanu maramicu.

- Šta sada da radim? - borila se sa suzama. - Kako da postupim? - osećala se tako jadna i mala. Grejdon je ovlaš poljubio u obraz i žurnim korakom krenuo ka svom crvenom sportskom jaguaru.

- Čućemo se! - doviknuo joj je u prolazu, a znao je da joj se više nikada neće javiti.

Kada je upoznao Lorejn Robins, na jednom prijemu u čast rođendana njegove nove devojke Beatris, osetio je „udar groma”.

Stajala je u uglu, držala čašu sa šampanjcem i gledala ga svojim ljubičastim očima pravo i otvoreno. Bila je sva bela i prozračna. Tako neobična. Nije mogao da joj odredi godine, ali mu to nije ni bilo važno. Neodoljivo ga je privlačila...

Uskoro je počela muzika za ples i Grejdon nije ni bio svestan kako se našao u zagrljaju plavuše koja ga je već na prvi pogled prosto opčinila. Te noći osetio je strast kao nikada do tada. Lorejn je bila vešta ljubavnica. O 4

Grejdonju je znala sve ono što je interesovalo. Htela je da mu održi lekciju, jer je i njena kćer podlegla šarmu lepog, bogatog mladića. Međutim, nije bilo onako kako je planirala. Mladić joj se i mimo njene volje dopao.

Objasniću već nekako Megi, mislila je dok se protezala pored lepog mladića kao zadovoljna mačka. Osetila je nešto više od puke strasti i potrebe da osveti poniženu kćer. Neka ovo bude moja nova mladost, odlučila je. Bila je svesna da je po godinama bliža ocu nego sinu, ali je rešila da o tome ne razmišlja.

Tako je počelo i trajalo tri meseca, dok se nisu našli na meti paparaca. Njihova slika u nežnoj pozi je objavljena na naslovnoj strani jednih tračerski novina i priča se proširila Njujorkom. Jedva je preživela scenu koju joj je Megi priredila.

- Izdajice! Aždajo! Bestidnice! - urlala je Megi na majku ne birajući izraze.

- Ah, draga, ti ne razumeš... - nevešto se branila Lorejn. Bilo joj je neprijatno, ali nije znala kako da postupi.

- Neću da čujem za tebe! Nikada! Nikada! - plakala je nemoćno Megi. Izašla je iz kuće zalupivši vratima tako jako da je jedno brušeno staklo naprslo. Smiriće se već ona vremenom, mislila je Lorejn ni sama ne znajući šta to znači.

Nijednog momenta nije razmišljala da li da krene za Grejdonom na put u Evropu. Spakovala se za tren i krenula u veliku avanturu.

Divno su se provodili i sve jače vezivali jedno za drugo. Lorejn je prvi put u životu bila uplašena, a Grejdon - srećan i zaljubljen. Za njega je život tek počinjao od trenutka kada je sreo Lorejn. Bio je spreman da se uhvati u koštac sa svima, i da - pobedi. Naoružan novootkrivenim osećanjem nije se obazirao na očev preteći glas.

- Razgovaraćemo, samo da se presvučem - rekao je mirno i pošao u svoj deo kuće.

Kasnije je sišao osvežen i namirisan. Odlučio je da otvori karte pred svojim ukućanima. Međutim, nikoga nije bilo. Posluga je bila izuzetno tiha, majka je spavala i on nije hteo da je budi, a Eli nije bila kod kuće. - Znači samo ja i Aleks - uzdahnuo je mladić. Oca je našao u biblioteci. Sedeo je smrknut za velikim okruglim stolom od uglačane orahovine. - Ti znaš o čemu želim da razgovaram! - rekao je otac direktno.

- Ali ne znam zašto? Čini mi se da sam punoletan i da odgovaram za svoje postupke - rekao je drsko Grejdon.

- Da, sine! Punoletan jesi, ali dok te ja izdržavam, moraćeš da slušaš savete koji 5

su za tvoje dobro. Inače, velika je verovatnoća da će samo Eli dobiti nasledstvo rekao je otac oprezno. Nije mu se dopao mladićev ton.

Ovo će biti gore nego što sam mislio, brinuo je Aleks Periš. Nežno je voleo svog sina jedinca. Svog naslednika!

Rešenje problema se ovom sredovečnom čoveku učinilo logičnim: za sve je kriva ta „žena”. Ne njegov sin! Pa on je tako mlad! Aleks je pokušavao da se seti sebe od pre dvadeset i dve godine. Bio je to čovek u punoj snazi - bliži pedesetoj nego četrdesetoj godini, vitalan i zdrav. Odjednom se osetio veoma starim...

Za trenutak je zaćutao. Njega su njegovi roditelji uvažavali. Bio je sin jedinac u koga su položene sve nade.

Kada je svom ocu rekao da želi da se oženi svojom devojkom, Alinom, otac je samo malo podigao obrve. Nije rekao ništa. Aleks nikada nije saznao da je čitava četa detektiva ispitala celu Alininu porodicu. Izveštaji koje je otac dobio, bili su dovoljno dobri da su Alinu i danas mazili kao da im je rođena kćer. Nikada nije bilo problema, ali ovo sada... Aleks je teško uzdahnuo.

- Razmisli, sine, o svemu. O svojoj budućnosti. O ugledu naše porodice... - rekao je tiho. - Razgovaraćemo sutra - dodao je brzo i ustao. Grejdon je znao da je razgovor završen. Nije mu se dopao očev izgled. Više je voleo otvorenu borbu: licem u lice. Šta li će da smisli „matori”, pitao se dok je odlazio da pozdravi majku. Grejdon je želeo da razgovara sa sestrom, ali ona nikako da stigne.

Sigurno je sa onim dosadnim Bolandsom, pomisli Grejdon mrzovoljno. Kako trpi onog skota, onog bledunjavog Holanđanina...

Bio je u pravu za prvi deo misli: Eli je zaista bila sa svojim dečkom. Išli su prvo u tenis klub, a posle na večeru. Eli je obožavala riblje specijalitete, a Hari Bolands je obožavao Eli. Svaka njena želja je za njega bila zapovest.

Visoki plavušan je bio izuzetno miroljubiv i nežan. Ponekad bi se Eli šalila govoreći mu da je sunačni, ćutljiv div, a on se samo smeškao. Srce mu je burno udaralo u grudima. Njegovo srce je samo znalo za Eli i ni za koga više tu nije bilo mesta.

Bolandsovi su zaista bih doseljenici, kao i većina stanovnika Amerike. Harijev deda je počeo biznis sa električnim uređajima, koje je Harijev otac doveo do savršenstva. Bolandsovi su bih poznati kao kraljevi elektronike i imali znatno bogatstvo. Hari je imao još dva brata, mlađa od njega, i odmalena su naučeni da rade i odgovaraju za svoje postupke. Bili su vesela porodica u kojoj se Eli veoma prijatno osećala. Ah nikada ih nije 6

osećala kao svoju porodicu. O braku nikada nisu razgovarali i Eli bi bila veoma neprijatno iznenađena da je znala šta se zbiva u Harijevoj plavokosoj glavi.

Za njega je bilo normalno da Eli završi fakultet i da se venčaju. Normalno mu je bilo da se ona zaposli i radi to što voli i, usput, odgaja njihovu decu. Bar troje!

Eli je prema Hariju gajila nežna prijateljska osećanja i to je bilo sve. Volela je njegov miris, prijali su joj njegovi poljupci i volela je sa njim da izlazi. Bilo joj je smešno što Grejdon nikako ne može da se smiri.

- Kako te ne mrzi da stalno menjaš devojke? - pitala ga je jedne večeri kada, slučajno, oboje nisu izašli, već su kod kuće slušali muziku. Grejdon se samo nasmejao svojim lepim osmehom.

- Pa, pravo da ti kažem i mrzi me! Ali, za sada nemam drugi izbor, - rekao je Grejdon šeretski. - U stvari, nisam naišao na pravu ljubav. Kada mi se to dogodi, promeniću se sto posto!

Tako su razgovarali brat i sestra samo dva dana pre nego što je Grejdon sreo Lorejn. Njemu je izgledalo da je to bilo pre ko zna koliko godina, mada su u pitanju bili meseci...

Grejdon uzdahnu teško. Učinilo mu se da je Eli konačno stigla. Bio je u pravu: Eli je prosto letela uz stepenice ka svom krilu kuće.

- Pa gde si ti, mala, do sada? - pitao je tobož strogo, gledajući na sat. - Prošla je ponoć...

- O, ti si stigao! - obradovala se devojka. Strčala je niz stepenice i krenula bratu u zagrljaj. - Šta si mi doneo, ti, veliki putniče? - pitala je ljubeći ga u obraz.

- Daću ti poklone kada naučiš da koračaš. Uvek samo trčiš i skačeš što ne priliči tvojim godinama i statusu čuvene porodice Periš - šalio se Grejdon.

Pošli su zagrljeni na terasu. To im je bilo omiljeno mesto. Leto je stiglo rano i bilo je veoma sparno. Cveće je procvetalo i divno mirisalo.

Seli su na pletene stolice na kojima je bilo mnoštvo satenskih jastučića raznih boja. - Pogledaj, Grejdone - rekla je naglo Eli. - Sve boje jastučića odgovaraju bojama cveća... Tu mora da je mama umešala svoje prste...

Nežno su gledali oko sebe, osećajući prisustvo svoje majke koju su oboje mnogo voleli. - Nešto joj danas nije bilo dobro - prvi je Grejdon narušio tišinu.

- Grejdon, šta je to sa tobom i onom ženom? - upita iznenada Eli. - Tata je poludeo. Nikada ga nisam videla tako ljutog.

Grejdonov izraz lica se naglo skamenio. Eli se trgla. Bilo joj je jasno da nije onako kako je mislila. 7

Izgleda da je ozbiljno, pomisli zabrinuto devojka. Ništa joj se nije dopadalo: ni Grejdon, ni očeve reakcije, ni majčina bolest. Odjednom je osetila kako se njen divni, mirni svet ruši. Skoro da je zaplakala.

Problemi... Problemi... Uvek sam ih mrzela, pomisli kao da ih je bilo kada u životu imala.

Grejdon je odjednom počeo da priča i Eli se zabezeknula. Toliko je bilo strasti i ljubavi u svakoj reči, u svakom pokretu ruke, u njegovom izrazu lica i sjaju očiju.

Grejdon je pričao i pričao. Želeo je da i njegova sestra podeli sreću i zanos koji je osećao. Opisivao je svaki detalj sa njihovog puta i uvek je Lorejn bila ta koja je događajima davala boju i ukus.

- Moraš je upoznati! Jednostavno, moraš! - rekao je strasno. - To nije ljudsko biće, to je čista fantazija!

- Dobro, dobro... - rekla je pomirljivo Eli. - Upoznaću tu tvoju fantaziju... Ali, da li si razmišljao kako ćeš sa tatom izaći na kraj? I, šta ćeš dalje da radiš? Eli se dvoumila da li da pomene godine te žene, ali je odustala.

U celoj priči je bilo neke romantike ali i opasnosti, što njoj bilo posebno privlačno. Skoro da je zavidela Grejdonu. Ona nikada nije ni približno osetila tako nešto.

Da li je to ljubav, ona prava, pitala se u sebi. Ako jeste, možda bi bilo zanimljivo da je doživim... Pomislila je na Harija. On je tako dobar i pažljiv, bila je prva misao. Da li je to ljubav od koje se drhti? Ne, nikako, odgovorilo je njeno srce.

Sada su oboje ćutali. Vazduh je mirisao i počeo je da duva prijatan vetar. Eli je volela vetar. Umela je često da rasplete svoju dugu kosu i stoji nasuprot vetru koji duva, osečajući ga kao „ljubavnika”. Jedino i potpuno se predavala vetru...

- Nensi, šta ti misliš o svemu? - obratio se Grejdon sestri glasnije nego što je mislio. Retko je zvao pravim imenom i ona se trgla. - Mislim da bih volela da se udam za - vetar! - rekla je zaneseno.

- Ti si luda i svi ste ludi. Najbolje će biti da se ja lepo odselim - Grejdon je sada bio ozbiljno ljut. Povredilo ga je što ni njegova rođena sestra nema razumevanja za njegovu prvu pravu ljubav. Grejdon se zaista odselio. Nije se javio nikome. Samo je spakovao svoje stvari i nestao. Na poslu se takođe nije pojavljivao i Aleks Periš je bio bolestan od brige.

- Javiće se on kada mu ponestane novca - rekao je jednom prilikom svojoj ženi koja je, očigledno, očajavala.

Ali, nije bio u pravu. Grejdon se nije javljao, niti je bilo šta tražio iz roditeljskog doma. 8

Naravno, svi su znali da se preselio kod „one žene” i da ga ona izdržava. Na dvadeset i treći Grejdonov rođendan, svi su se okupili u salonu, svečano odeveni. Očekivali su da će Grejdon doći, bar tog dana. Ali, Grejdon se nije pojavio.

Lilijan Smit, najbolja drugarica koju je Eli oduvek imala, morala je ćelu noć da izdrži njene jadikovke i suze.

- On me više ne voli, Lili! - jecala je neutešno devojka. - On ima oči samo Za „onu ženu”... O, kako je mrzim! - plakala je neutešno.

- Ah, Eli nije ta žena kriva! Niko nikoga ne može da natera na ljubav. Razmisli i sama! - pokušavala je Lilijan da smiri svoju drugaricu.

Eli je bila na rubu očaja. Imala je utisak da se ceo svet zaverio protiv nje i da više nikada neće biti kao nekada. Na kraju je plakala zbog toga. Morala je da odraste. Roditelji su se sada potpuno okrenuli svojoj kćeri, bojeći se da i nju ne izgube. Stalno su je posmatrali, pratili njena kretanja, ispunjavali svaku naslućenu želju...

Eli je počela da se oseća loše u svojoj sopstvenoj koži. Više se nije smejala. Hari je sve češće morao da sluša njene jadikovke, ali mu to nije smetalo. Samo kada su bili zajedno! I otac i majka su odobravali njenu vezu sa Harijem. On je bio njihov društveni sloj, materijalno veoma dobro obezbeđen, što znači da sa Eli nije bio zbog novca, i veoma lepo vaspitan mladić, koji će moći da pruži sigurnost njihovoj mezimici.

Ma koliko bilo neobično, Eli je spas počela da traži u radu. Bacila se svim žarom na studije i uspešno polagala ispit za ispitom. Radila je tako grozničavo da se majka zabrinula za njeno zdravlje.

- Sa njom se nešto događa - rekla je šapatom svom mužu. - Bojim se da pati za Grejdonom... Aleks ništa nije odgovorio jer mu je sve bilo jasno. Svi su patili za Grejdonom. Ravnoteža je bila poremećena.

- Sreća je u celoj stvari što ima Harija - rekao je otac pokušavajući da deluje umirujuće.

- Da li ga voli? - pitala se Alina glasno. - Da li će on umeti da joj pruži kompletnu ljubav?

- O, kako ste vi žene komplikovana bića! - uzviknuo je Aleks. - Nikada čovek ne zna šta vam tačno treba...

- Niste baš ni vi, muškarci mnogo jednostavniji, ali vaš je svet i mi se moramo tome pokoriti - rekla je Alina tiho ali odlučno. Aleks je iznenađeno pogleda.

- Da li si ti bila komplikovano srećna sa mnom, Beti? - pitao je Aleks a u glasu mu se osećao strah.

- I više nego što sam mogla da zamislim - rekla je Alina setno se osmehujući. 9

Stegla je nežno za ruku čoveka sa kojim je skladno živela skoro dvadeset i pet godina.

Još kada bi se Grejdon vratio kući, pomislila je Alina. Aleks kao da je osetio njenu misao. Njegov stisak je postao skoro grub. Te večeri svako je bio sa svojim mislima, a misli su im bile iste - njihova deca.

Eli je na svoj način preživljavala Grejdonov odlazak. Bila je strašno povređena što joj se nikada nije javio, što nije poželeo da se sretnu i ispričaju...

Kao da smo neprijatelji, patila je devojka u tišini svoje sobe. Lilijan, njena verna drugarica, bila joj je velika uteha. Umela je da je posavetuje, da je pusti da priča, da nešto sama kaže ali u pravom momentu.

Eli je htela da joj se nekako oduži. Znala je da Lili ima problema sa finansijama, ali nije želela da uvredi odanu prijateljicu. Bližio se Lilin rođendan i Eli je lupala glavu šta da joj kupi. Odlučila je da to bude svilena haljina koju je nedavno videla u jednom butiku Liz Klejborn. Ali i sandale i tašna.

Lili se bunila. - Meni je neprijatno da me oblačiš, drugarice... A i krpice ne čine čoveka - bunila se Lili, kada je Eli saopštila svoju odluku.

- Draga moja, smatraj da si to zaslužila slušajući me godinama - bila je velikodušna Eli. - Idemo popodne u kupovinu!

Devojke su se divno provele. Kupovina je bila uspešna, a Eli prezadovoljna što je videla koketni sjaj u Lilinim očima.

Voli ona „lepe krpice”, ali, jadna, nema novca, pomisli nežno Eli. Dok su ispijale kafu i jele voćni kolač, nisu ni slutile da je Grejdon tako blizu. Sedeo je za susednim separeom sa Lorejn.

Njihova veza je bila na vrhuncu. Grejdon nije mogao da zamisli da nešto više može da se dogodi između dva ljudska bića. Ni slutio nije da Lorejn postaje polako prezasićena njegovom pažnjom, njegovim nežnostima...

Bio bi smrtno uvređen da je znao za njenu izjavu datu nedavno jednoj prijateljici:

- Grejdon je kao dragulj koji je suviše dragocen, ali i suviše težak za moj vrat. Ponekad me guši... Mislim da mi treba svež vazduh! Grejdon je čuo glas svoje sestre i bilo mu je neprijatno. Nije znao kako da postupi.

Da li da joj priđem, mislio je pomno. O, tako bih voleo da je vidim i da je zagrlim! Osećao se kao krivac.

Lorejn ga je gledala visoko podigavši obrve. Nešto se sa njim događalo, ali ona nije bila sigurna da li je to interesuje ili ne. Pošli su kući istovremeno i dve devojke iz susednog separea. Skoro su se sudarili.

- Dobro veće, devojke! - rekao je tiho Grejdon izbegavajući da ih gleda u oči. 10

Nije znao kako bi Eli reagovala kada bi joj predstavio Lorejn. Ali, ni - obrnuto.

Epilog večeri je bio: svi su bili uvređeni. Lorejn je optužila Grejdona da je njega sramota da je predstavi sestri jer je suviše stara. Grejdon je bio uvređen jer je Eli samo hladno klimnula glavom. Lili je smatrala da je nečasno što se najbliži rod ne poštuje, a Eli je, povređena do dna duše, odbila da poveruje da je „tamo neka devojka”. Ipak, dugo je razmišljala o lepoti Lorejn Robins koja je zaista ostavljala utisak. Eli je instinktivno mogla da nasluti moć te žene i to je plašilo.

Od tog susreta, uoči Lilinog rođendana, Eli je počela da sanja teške nove. I to je mnogo opterećivalo. Izgubila je prirodnu vedrinu i smisao za šalu. Počela je da se trza na svaki šum. Promenu su svi primetili ali niko nije znao razlog. Eli se plašila noći, a pomoći nije bilo ni od kuda.

Tako je bilo i te noći. Uvek je ona bežala i uvek je neki crni čovek hteo da je ubije.

- Gospođice Nensi, telefonski poziv za vas - Šila je tiho ušla u njenu sobu, držeći telefon u ruci.

- Ko me uznemirava ovako rano? - rekla je Eli nabusito. Šila je bila nova služavka za koju je ona uvek bila „gospođica Nensi”. - Pa i nije baš rano. Skoro će jedanaest - promrmljala je služavka.

- O Bože? Zakasniću na promociju. Moram biti na univerzitetu u dvanaest ljutila se Eli. Brzo je ustala i uletela u kupatilo. Telefonski razgovor je završila brzo: bio je to Hari.

Spremila se na brzinu i sela u svoj novi „porše”. Vozila je veoma brzo, mada nije volela brzu vožnju. Kao za pakost, svaki semafor je bio zatvoren. Crveno svetio je prosto bolo u oči. Eli je nervozno lupkala nogom i gledala oko sebe. Pažnju su joj privukli novo postavljeni bilbordi. Tačnije, lepi mladić koji se zamišljeno smeškao. Sada joj saobraćaj više nije bio nezanimljiv. Lepo lice mladića gledalo je sa mnogih zidova zgrada. Ceo Njujork je bio oblepljen plakatima koje do sada nije zapazila.

Hm, baš bih volela da kupim ono što ovaj lepi dečko nudi, pomish Eli mangupski. Iz kola nije mogla da pročita relativno sitna slova...

A onda je naletela na bilborde. Bih su ogromni, a slova su titrala u vazduhu koji je već bio vreo: „Ja nosim samo ono što nudi „E. B.”, pisalo je na njima.

Mladić je izgledao sjajno. Bio je izrazito crn, sa gustom sjajnom kosom. Imao je divne sanjalačke oči, izvajan nos i čulne usne. Pogled je bio pomalo odsutan, nezainteresovan, a tako seksi! 11

Eli dade gas: na semaforu se pojavilo zeleno svetio i nestrpljivi vozači su joj već trubili...

Lepi mladić sa bilborda je bio tako nestvaran i tako privlačan. Eli je poželela da ga upozna...

Kako to samo da izvedem, lupala je glavu. Odjednom sinu joj jednostavno rešenje - Bože, kako sam samo glupa! Pa otići ću u taj butik...

Nije znala gde se nalazi, ali joj se ime činilo tako poznatim. Onda se setila: Grejdon je kupovao kod njih garderobu. Ima ih širom grada... No, već ću se snaći! Bila je odjednom tako odlučna da upozna tajanstvenog mladića. Na univerzitet je stigla na vreme. Promocija poznatog francuskog profesora tek što nije počela. Lili je čekala sa nestrpljenjem.

- Gde si do sada? Već sam se zabrinula da ti se nešto nije desilo - šaputala joj je verna drugarica.

- Da znaš kakvog mladića sam „snimila” - takođe šapatom je odgovorila Eli. Uzdahnula je tako glasno da se par glava okrenulo u njenom pravcu. - Šta pričaš, Eli? Kakvog mladića? Nemoj da praviš gluposti! - šaputala je Lili.

- O, sa njim bih i te kako pravila gluposti! - osmehivala se Eli, uživajući u efektu koji je izazvala svojom izjavom.

Skoro da nije ni slušala sedog profesora koji je izlagao svoju teoriju o vezivanju boje za glinu. Sve joj je to odjednom postalo nezanimljivo. Kako li se zove lepi neznanac, mislila je, pokušavajući da oseti kakva se ličnost krije iza tog divnog lica.

Nadevala mu je razna imena dok se nije umorila. Onda je razmišljala o njegovom telu koje se naziralo iza skoro providne košulje koje su, izgleda bile u modi. Skoro je mogla da ga dodirne i oseti njegovu glatku kožu...

Nije ni primetila da je predavanje završeno. Na koktel nije ni pomišljala sada da ide. - Lili, hajde da te poznam sa čovekom iz snova! - rekla je brzo i povukla zabezeknutu Lilijan ka vratima.

- Ma šta ti je danas! - bunila se Lili, nevoljno prateći korake svoje prijateljice. Sela je u kola ne pitajući ništa. Eli je vozila do prvog skretanja, a onda se parkirala nasred ulice.

- Gledaj! - rekla je glasom punim strasti. - Gledaj šta je majka priroda stvorila za tvoju Eli!

- Ma šta da gledam? - bunila se Lili. Na vidiku nije bilo nikakvog čoveka iz snova, samo prolaznici koji su začuđeno posmatrali dve devojke nepropisno parkirane, koje su vozači iz kolone sa negodovanjem obilazili. - Ah, Lili! Zar je moguće da ne vidiš... ovoliki bilbord! - zapanjeno je pitala Eli, 12

unoseći se drugarici u lice.

- Bilbord? Misliš, ovaj bilbord? - Lili je bila stvarno neprijatno iznenađena ponašanjem svoje obožavane prijateljice.

Eli ništa nije primećivala. Bila je kao u nekoj vrsti polutransa. Gledala je mladića na bilbordu tako čežnjivo da je to bilo prosto dirljivo. Izgledala je tako mlada i tako ranjiva...

Ništa mi nije jasno, pomisli Lili, ali u dubini duše osetila je da Eli može biti veoma nesrećna... Izgledala joj je, tako zaneta u sliku nepoznatog mladića, kao nezaštićeno dete... Eli, da sam ja na njenom mestu, pomisli Lili iskreno. Nikada mi ne bi padali na pamet mladići sa reklamnih panoa! Onaj Hari Bolands je toliko voli... Ali, ja nisam Nensi Periš. Ja sam samo obična Lilijan Smit, bez mnogo šansi da nešto bitno izmenim u tom delu. Osim, ako se ne desi neko čudo.

Čudo se nije desilo, bar ne tog dana. Pošto je platila kaznu zbog ometanja saobraćaja, Eli je brzo odvezla Lili u biblioteku, a sama je pošla kući. Htela je da bude sama. U tišini svoje raskošne sobe prepustila se maštanju o nepoznatom mladiću. Nije htela da jede. Samo je sedela i gledala u jednu tačku, potpuno zaneta... Noć je uveliko pala kada se trgla.

- Ponašam se kao prava šiparica - nasmejala se samoj sebi. - Nema ništa od maštanja! Sutra krećem u akciju! Pre nego što je utonula u san, setila se svog brata.

Čini mi se da sada mogu, bar donekle, da ga razumem, pomislila je pospano. ***

Daglas Volkat je pažljivo slušao. Emili Bodurovje bila prijatan sagovornik. Razumela je da je mladiću neprijatno. Prvi put u svom životu se našao u ekskluzivnom restoranu! Emili je bila veoma uspešna i izuzetno mladolika. Imala je skoro pedeset godina ali oni koji je nisu poznavali jedva bi joj dali - trideset. Emili Bodurov je imala ćerku i unuku od devet godina.

Malu Emili je prosto obožavala. Ćerka joj se razvela odmah pošto je ostala u drugom stanju i nikada o razlogu svog neuspelog braka nije govorila. Amanda je bila poput majke: plava, nežna, ali čelične građe. I sama se uspešno bavila modom, ali nije htela da živi u Njujorku. Odmah po rođenju svoje ćerke preselila se u Vašington i tamo započela biznis. - Daglas, da popijemo po još jedno piće. Vaš uspeh jednostavno moramo obeležiti - govorila je blago mu se osmehujući.

- Gospođo Bodurov, ja bih da promenim piće, ako to vama ne smeta - rekao je 13

mladić tiho. - Nikada nisam pio šampanjac i mislim da nisam mnogo propustio. Ja bih hladno pivo.

- Vaša želja će odmah biti ispunjena - rekla je gospođa i diskretno dala znak kelneru. Baš će se iznenaditi kada naručim pivo, zabavljala se unapred.

Ako je i bio iznenađen, kelner to ničim nije pokazao. Bio je pravi profesionalac.

Kada su se kucnuli sa žutim iskričavim pićem koje se tako retko služilo u restoranu ranga kakav je imao „Sikspoint”, Emili je znala da je prijateljstvo zapečaćeno. Mladić je bio iznenađen kada je ona i za sebe naručila pivo, ali ništa nije rekao. Voleo bih da je moja majka bila poput gospođe Emili, pomislio je Daglas sa mnogo nežnosti.

- Da sam imala sina, volela bih da liči na vas - izgovorila je gospođa, u istom momentu. Oboje su se nasmejali. Gosti koji su sedeli za okolnim stolovima, diskretno su pogledali ka njima. Ko zna šta su pomislili...

- Meni je sasvim svejedno šta ko misli - ponovo je progovorila plavokosa gospođa. - Savršeno dobro znam šta hoću u životu, ali isto tako znam i kako to da ostvarim - rekla je tiho.

- Gospođo, ja sam srećan što sam vas sreo - rekao je Daglas tiho, zapalivši cigaretu. Pušio je jeftine cigarete, što nije promaklo gospođi Emili.

- Bilo bi mi drago da se bolje upoznamo, Daglas. Pa zaboga, vi ste sada „moja zvezda” - rekla je osmehujući se.

- Daleko sam ja od zvezde - rekao je Daglas mirno. - Jednostavno, zaradiću nešto novca i to će mi dobro doći. A što se mog života tiče, ne znam šta je tu interesantno. Moram da vam kažem da sam bio u zatvoru - rekao je iznenada. Ako se i iznenadila, gospođa Emili to nije pokazala. Nije bilo mesto, ni prilika da se javno pokazuju emocije.

- Mislim da moramo biti iskreni jedno prema drugome - rekla je tiho gospođa. Predlažem da odemo u moju kuću. Tamo možemo pričati na miru.

- U moj pansion sigurno ne možemo - osmehnuo se Daglas. - Onda idemo. I molim vas da me ne zovete „gospodine Volkat”. To mi je tako strano. Zovite me samo Daglas. - Drago mi je, ja sam Emili - rekla je i blago mu stisnula ruku. Noć je brzo prošla. Sada je gospođa Emili bila strpljiv slušalac. Zora je odavno svanula kada je pošla na spavanje. Daglasa je smestila u gostinjski deo kuće.

Uvek sam mislila da je ova kuća prevelika za mene samu, palo joj je na pamet. U stvari, mislila je na Amandu. I ma koliko joj je bilo teško, nije htela sebi da prizna da ne voli što je sama. Sela je i zapalila cigaretu. Nikada nije pušila u svojoj spavaćoj sobi, ali sada je 14

imala potrebu za duvanom.

Pravila su izmišljena zato da bi mogla da se krše, podsmehnula se sama sebi.

Životna priča Daglasa Volkata je duboko potresla. Njegove reči su joj odzvanjale u ušima... Zapalila je i drugu cigaretu. On mi ne može zameniti Amandu, ali ja njemu mogu zameniti majku, odlučila je konačno. Htela je da pomogne ovom neobično lepom mladiću da oseti i drugu stranu života - lepšu: raskoš, bogatstvo, slavu...

- On ima sve preduslove i treba ga samo usmeriti pravilno - mislila je grozničavo. - Sigurna sam da ćemo biti „tandem snova”! Mislila je o njihovom slučajnom susretu. Naletela je na njega na ulici i znala je da je on pravi čovek za ovaj posao. Svoju reklamnu kampanju je brižljivo smišljala, ali ništa joj se nije posebno dopadalo.

Počela je da uvozi ekskluzivni francuski veš za muškarce ali je u prvom momentu to izgledalo kao promašaj. Američki muškarci kao da nisu imali osećaj za francuski rafinirani stil. Revije su bile dobro posećene, ali prodaja je slabo išla. Možda i zbog loše i nedovoljne reklame, ali Emili je znala šta koliko vredi.

Košulje i kravate su bile u sledećoj isporuci. Čarape su bile poseban kuriozitet i od njih je mnogo očekivala. Ali, opet joj nije išlo po planu. Kada je već bila na ivici nerava, sudarila se da Daglasom.

On se učtivo izvinio i produžio dalje. Gledala ga je kao opčinjena. Visok i vitak, sa gracioznim hodom i likom nekog antičkog boga! Neverovatno. Bio je u pomalo prljavom radničkom kombinezonu i neobrijan, a izgledao je tako izazovno, da je gospođa Emili ne razmišljajući pošla za njim. Sustigla ga je na autobuskoj stanici. Bila je pomalo zadihana.

- Mladi čoveče, htela bih da razgovaramo - rekla je u jednom dahu. On je gledao ne govoreći. Bio je iznenađen.

- Izvolite - procedio je kroz zube, odmeravajući njenu skupu odeću i lakovane „Luj Viton” sandale. Ona je nervozno izvadila svoju vizitkartu i pružila mu.

- Molim Vas da mi se javite sutra oko deset sati - rekla je još uvek malo zadihana Ela. Sada je bilo očigledno da je mladić bio potpuno zbunjen.

- Gospođo, vi mora da ste pogreših. Pomešali ste me sa nekim... I, ne mogu sutra da dođem u deset jer radim - rekao je polako i rukom pokazao ka dokovima.

- Kolika je vaša dnevnica? - pitala je brzo gospođa. - Spremna sam da vam platim dvostruko više... U stvari, nudim vam dobro plaćen posao... 15

Zbunjeno mu je objasnila kakav je posao u pitanju. On se nasmejao i osmeh je preobrazio njegovo lice.

- Ja sam za fizičke poslove, draga gospođo, a ne za nekakvo slikanje - rekao je bez gorčine. - Mislim da ste pogrešili...

- Ali ja nikada ne grešim! - brzo je rekla Emili. Njen instinkt je progovorio i ona nije htela da ispusti priliku.

- U svakom slučaju vi nećete ništa izgubiti... Uzmite slobodan dan... Ja vas očekujem... - rekla je i brzo krenula ka taksi stanici.

Samo da dođe, brinula je dok je taksi vešto vozio ka elitnom kraju gde je živela. Samo da dođe...

Čudna neka gospođa, mislio je Daglas dok je autobus vozio na suprotni kraj Njujorka. Stanovao je u skromnom pansionu, deleći sobu sa Robertom Blejkom, sa kojim je i radio na dokovima. Te večeri je razmišljao o svom životu.

Rođen je u siromašnoj porodici u Bruklinu. Otac mu je bio izuzetno lep čovek i isto tako - lenj. Nikada ništa u životu nije radio. Izdržavala ga je žena, Naomi, sa kojom je imao dve kćeri. Daglas je bio dete iz veze sa nekom pevačicom, koja je bebu od dva meseca, jednostavno ostavila ocu, Majklu Volkatu na pragu.

Majki Volkat je živeo u nekom svom svetu. Maštao je danima i noćima lutajući od nemila do nedraga, noseći u naručju „slatki teret” - svog sina. Žene su uvek bile naklonjene lepom Majklu, pa je Daglas od malih nogu bio okružen ženama. Stalno je dobijao mrvice ljubavi, rastući kao ćutljivo, zamišljeno, ali prelepo dete.

Kada mu je bilo deset godina, Majki se iznenada oženio Ninom Sili, simpatičnom, mada ne i lepom ženom. Ona je prema Daglasu bila veoma nežna. Volela je da pevuši, radeći po kući, ali pošto Majklu nije padalo na pamet da radi, Naomi je morala da se zaposli. Počela je da radi u jednom restoranu. Prala je sudove i čistila prostorije, ali je dobro raspoloženje nije napuštalo. I dalje je pevušila, ali je ređe bila kod kuće. Uskoro je ostala u drugom stanju i mnogo se promenila. Daglasu je bilo žao Nine. Počeo je da joj pomaže, posle škole. Bio je relativno dobar đak, ali nije imao neka posebna interesovanja. Naglo je izrastao i izgledao stariji. Sve više je preuzimao obaveze na sebe, posebno kada se rodila Monik, sićušna, crnokosa beba. Njegova sestra!

Te noći je prvi put ukrao. Obio je trafiku i pokupio sve što mu je trebalo za čast: cigarete za Majkla, kolonjsku vodu za Ninu i čokolade za sve.

Bio je zapanjen što je sve tako lako prošlo. I bez posledica... I dalje je radio u restoranu, pošto je Naomi bila uz bebu, a kada je ona počela da radi, on je čuvao malu Elizu. Prvi put su ga uhvatili u krađi na Elizin treći rođendan. Hteo je da uštedi za cipelice, ali to je bilo veoma teško. Onda je odlučio da ih ukrade. Ovoga puta nije 16

imao sreće. Gazda je budno motrio i video da crnomanjasti visoki dečak sakriva crvene lakovane cipelice u bezobličnu platnenu kesu. Brzo je okrenuo broj policije i oni su stigli odmah. Dečak je baš krenuo ka izlazu, kada su mu prišli i sproveli ga u kancelariju. Brzo su ga pretresli, našli „plen” i Daglas se osećao užasno. Bilo ga je sramota i osećao se poniženim. Posle noći provedene u zatvoru za maloletnike, Daglas je išao na suđenje. Sve je brzo završeno i uskoro se obreo u domu za maloletne prestupnike. Dugo nije mogao da se pribere. Sve mu je izgledalo tako nepravedno. - Lopov! Moj sin lopov! - odzvanjale su mu očeve reči u ušima. - Ti si bruka za porodicu! Volkatovi nikada nisu bili lopovi...

Dve godine je bio u popravnom domu i kada je izašao, kod kuće je bila nova beba: njegova sestra Meri.

Otac je bio veoma hladan prema njemu, a Naomi je bila punija nego ikada i mnogo manje vesela. Monik je bila prelepa petogodišnja devojčica koja u prvi mah nije ni prepoznala svog brata. Daglas se loše osećao u kući. Razmišljao je šta da radi. Nije imao novaca ali ni šansi da se zaposli. Imao je šesnaest godina i kvalifikaciju preciznog mehaničara koju je dobio u popravnom domu. U Bruklinu mu je odjednom postalo tesno.

Jedne noći se ukrcao krišom u teretni voz koji je vozio za Njujork. U kući nije ostavio nikakvu poruku. Niko neće ni primetiti da me nema, mislio je gorko.

Njujork mu se činio beskonačno prostranim. Osetio je u prvom momentu neko neprijateljstvo prema nepoznatom gradu. Prvo je lutao bez cilja, povremeno radeći fizičke poslove. Novac koji je zarađivao bio je tek dovoljan za hranu. Spavao je na dokovima Njujorka i budio se nesrećan. Ljudi su ga voleli. Bio je tako miran i učtiv. I tako beskrajno lep, mada odeven u iznošenu odeću.

Stari Džim, kome je Daglas uvek pomagao, dobio je iznenada znatno nasledstvo. Odmah je polovinu novca potrošio na čast. Daglasu je kupio novu odeću i patike. Ali, to nije bilo sve. Deo novca je uložio u jednu prodavnicu polovnih automobila, uz uslov da Daglasa zaposle kao prodavca.

Daglas nije verovao u toliku iznenadnu sreću. Odjednom se njegov život promenio iz osnove. Imao je pristojnu platu, od koje je mogao da plati skromnu sobu. Svoju sobu!

Pošto je živeo skromno, povremeno je ušteđevinu slao na očevu adresu, ne potpisujući nikada uputnice. Mislio je često na svoju porodicu, sa kojom nije imao kontakta. Pokušavao je da zamisli kako izgledaju njegove sestre, Naomi... otac. Odrastao je željan ljubavi i nežnosti.

Žene su ga opsedale kada je imao osamnaest godinia. Tada je i prvi put vodio ljubav sa jednom agresivnom mulatkinjom. Taj prvi ljubavni doživljaj mu je ostao u lošoj uspomeni, tako da se kasnije dobro čuvao takvih susreta. Žudeo je za pravom ljubavlju, za toplim domom u kakvom nikada nije živeo, 17

mada mje bio potpuno svestan te svoje potrebe.

U svojoj dvadesetoj godini se prvi put ozbiljno zaljubio. I to u jednu plavokosu gimnazijalku. Zvala se Madlen i njen otac je bio Francuz.

Sreli su se u prodavnici gde je Daglas radio. Došla je sa majkom da kupe kola. Bila je tako mila i nežna, tako čista... Bila je odevena u tamnoplavu haljinu sa belim tačkicama, koja je otkrivala njene lepo formirane grudi i duge noge.

Plava, duga kosa joj se presijavala na suncu i Daglas je bio zadivljen prizorom. Srce mu je zaigralo. To je bilo neko novo, tako prijatno osećanje koje mu se dopalo.

Ni ljupkoj osamnaestogodišnjoj devojci nije promakao lepi mladić. Gledala ga je zavodljivo svojim plavim, iskričavim očima zavodeći ga znalački. Madlen je rado flertovala. To joj je bilo u krvi. Njeni roditelji nisu imali pojma da je ona još u četrnaestoj godini osetila ljubav muškarca...

Kupovina kola je dovoljno dugo trajala i dok je majka obilazila veliki parking, Madlen je uspela da zabezeknutom mladiću zakaže sastanak. Subota u osam sati, kraj velikog vodoskoka!

Daglas je čekao subotu sav u groznici. Nije imao mnogo novca, ali je želeo da ostavi utisak.

Otišao je do starog Džima i zamolio ga za pozajmicu. Objasnio je da ima sastanak sa jednom damom. - Opa! To je lepo čuti - obradovao se dobri čovek.

Daglas je pozajmio sto dolara. Setio se da je, nedaleko od mesta gde radi, video veliku rasprodaju.

O tome nije ni razmišljao sve dok nije upoznao Madlen. Trčeći je otišao u radnju i pronašao lepe platnene pantalone, blistavu košulju sa prugama i teget espadrile. Čak je kupio i losion koji je prijatno mirisao.

Da li da odem kod frizera, razmišljao je trenutak. Kosa mu je bila izuzetno jaka i sjajna i čim bi malo više porasla delovala je neuredno.

U subotu ujutro je otišao kod frizera. Kada se pogledao u ogledalu, bio je prijatno iznenađen. To neko „drugo lice” koje ga je gledalo mu se dopalo. Prolazeći ulicom osetio je na sebi zadivljene poglede. Naravno, žena! Već u sedam bio je kod vodoskoka. Vrteo se i šetkao nervozno. Nije znao kako da se ponaša. Šta da joj kaže! Istini za volju i Madlen je stigla nešto ranije, ali, mada je videla Daglasa, nije htela da se javi. Obukla je kratku belu suknjicu i belu kratku majicu. Šminkala se celo popodne, a kosu je vezala zlatnom trakom. Vešto je izbegla da je roditelji vide tako odevenu. Oni su bili tako klasični! Gledala je na sat. Kazaljke su se tako sporo kretale... Da li da „zakasnim” bar malo, dvoumila se lukava Madlen. Ipak se odlučila za tačnost. 18

- Tačnost je vrlina kraljeva - govorio bi otac svojoj Madlen. Setila se očeve izreke, a pošto se i sama osećala kao kraljica, krenula je ka Daglasu tačno u osam. Prišla mu je sa leđa i tiho rekla - Dobro veče!

On se trgao. Vidno je pocrveneo. Ona je bila tako lepa! Pružio joj je ruku i blago je stisnuo. Bio je tako neiskusan... Madlen je primetila njegovu zabunu, a instinktom odrasle žene znala je da je ovaj mladić nešto posebno. Proveli su prijatno veče u šetnji i priči. Pričala je uglavnom Madlen, a Daglas je zaljubljeno slušao.

Kada je, negde posle ponoći dopratio do kuće, znao je da će morati i sutra da je vidi. Još kada mu se na rastanku obisnula oko vrata i priljubila svoje vrele, čulne usne, osetio je takvu žudnju za njom da je pomislio da će se onesvestiti. Od te večeri, viđali su se skoro svakog dana. Veza je trajala dve godine, sve dok Daglas nije otišao u zatvor.

- Izgubio sam jedinog pravog prijatelja, Džima - pričao je Daglas gospođi Emili Bodurov. - Počeo sam ponovo da kradem...

I iz šturih rečenica koje je sa teškoćom izgovarao jer mu je, očigledno, bilo teško, gospođa je sklopila celu priču.

I Madlen je postala nezasita. Imala je velike prohteve koje Daglasova plata nije mogla da pokrije... On je jedne večeri pozajmio iz kase sto dolara. Bio je siguran da će moći da vrati od svoje nedeljne plate. Ali, Madlen je imala razne „ideje”...

I sto po sto dolara i Daglas je i ne primećujući olakšao kasu za fantastičnih 5.200 dolara. „Dug” je i dalje rastao i ko zna kako bi se sve završilo da jedne večeri Džim nije došao i iznenada napravio obračun. Kasa je beležila manjak. Džim prosto nije mogao da se snađe. Sumnjao je na Elisa koji je bio poreklom Meksikanac. Bio je povučen mladić, koji čoveka nikada nije gledao pravo u oči. - Elis! U kasi nedostaje mnogo novca! - rekao je oštro stari Džim.

- Kakve to ima veze sa mnom? - pitao je mirno Elis. Ćutanje je postalo mučno. Elis je blago dodao - Vi znate da samo Daglas ima pristup kasi...

Džim je pocrveneo. Sumnja je kulminirala i podigla mu pritisak. Podsvesno je osećao da je Daglas u pitanju, ali se njegova svest bunila. Nije hteo da veruje. Voleo ga je kao rođenog sina koga nikada nije imao.

- Pozovi mi Daglasa! - rekao je besno. Čim je ugledao lepo, bledo lice mladića, Džim je znao ko je krivac. Bio je uvređen do srži svoga bića.

- Daglas, imaš li nešto da mi kažeš? - pitao je grubo. Njegova patnja je bila isto toliko snažna kao i patnja mladića.

- Ne! Kriv sam, Džime. Pozovi policiju - rekao je Daglas promuklo. Policija je brzo stigla i Daglas se ubrzo našao u zatvoru. Dobio je kaznu strogog zatvora u trajanju od pet godina. Madlen više nikad nije video.

19

Pošto se dobro vladao, kaznu su mu smanjili posle dve godine. Ostalo je još tri uslovno.

Daglas je imao dvadeset i tri godine kada se ponovo obreo na ulicama Njujorka. Nije znao šta da radi. Bio je bez novca i bez krova nad glavom. Gorčina zbog lažne ljubavi mu je usekla bore na licu koje su ga činile još lepšim i poželjnijim. Ali Daglasu ništa više nije bilo važno. Činilo mu se da je njegov život opredeljen. Ništa mi se više ne može desiti. Sve sam video i sve znam, mislio je razočaran.

Bio je iznenađen kada se zaposlio kao fizički radnik na prvom doku. Radio je, doduše, istovar i utovar robe na prekookeanskim brodovima, ali težak rad ga je smirivao.

Posle izvesnog vremena, Daglas je sa jednim kolegom dobio na korišćenje sobu u skromnom pansionu van Njujorka. Više nije želeo veliku ljubav i topli dom. Nije želeo ništa. Povremene veze sa ženama lakog morala su ga ostavljale praznim.

Sam sam kriv što za mene nema budućnosti, mislio je. Iskreno se kajao i što je krao od svog dobrog prijatelja koji mu je mnogo pomogao u životu. Trudio se da ne misli na Madlen...

Njegov život je išao po utvrđenom šablonu sve dok jedne večeri nije slučajno naleteo na jednu lepu, plavu gospođu. Daglas je imao smisao za lepotu i osećao skupe i fine stvari.

Susret sa nepoznatom, otmenom gospođom mu je iznenada promenio život.

Daglas te noći nije mogao da zaspi. Razmišljao je o njenoj ponudi, vrteo u rukama bledo ljubičastu vizit kartu. Bojao se iznad svega da će ga ismejati. Ali, nije bilo tako.

Kada je sutradan, u dogovoreno vreme, stigao u studio sa adrese, gospođa se iskreno obradovala. - Bojala sam se da nećete doći - rekla je uz osmeh i toplo ga uhvatila za ruku.

Kamermani su kao opčinjeni gledali u Daglasa.

- To lice! Ovo će biti lice godine! - dovikivali su jedni drugima.

Daglas je bio zbunjen. Bilo mu je vrućina i osećao je kako mu se majica lepi za široka ramena. Bio je preplanuo jer je radio pod vrelim suncem. Izgledao je divno, a posebna draž je bila u tome što on nije bio svestan svoga izgleda. Bio je poput divlje, egzotične biljke, skrivene u prostranstvima džungle. Snimali su celo popodne bez prekida. Daglasu je u početku bilo neprijatno, ali se relativno brzo opustio. Počelo je sve da ga zabavlja.

Pauza je bila tek uveče. Svi su otišli u obližnji restoran na večeru. Ubrzo se i Daglas uklopio u opštu veselu atmosferu. Posle ko zna koliko vremena se osećao dobro. 20

Gospođa Bodurov je blistala. Osećala je da će kampanja sa ovim lepim mladićem biti uspešna.

- Vi ćete mi, mladiću, doneti sreću! - rekla je veselo. - Osećam to u svojim starim kostima. Konstatacija o starim kostima je izazvala burna negodovanja ekipe.

- Emili, ti si sve, ali nikako stara! - vikao je prvi snimatelj Džoni, lepuškasti Irac.

- A, ti, druže? Gde se ti uopšte nalaziš? Kako te ranije nismo otkrili? - pitao je Daglasa dobrodušno Džoni.

Daglas je bio zatečen. Bespomoćno je gledao u gospođu Bodurov. Ona se brzo snašla:

- Daglas je hteo da ga ja otkrijem. Krio se u svom dvorcu na obali reke Hadson rekla je šarmantno i zaverenički namignula Daglasu.

Te noći su naporno radili. Daglasu je već postalo dosadno da se stalno presvlači, a posebno mu je bilo neprijatno što su ga stalno mazali nekim sredstvima za koja nikada nije ni čuo...

Završili su oko dva ujutru. Već se pomaljala zora na istoku kada su se uputili ka kolima. - Gde stanuješ, druže? - pitao je Džoni Daglasa.

On je prečuo pitanje.

Nije imao pojma gde se nalazi, niti kako će stići kući. Već je pomišljao da odmah ode na posao i tamo malo odspava.

Gospođa Emili Bodurov je nečujno prišla Daglasu s leđa. Mislim da idemo u istom pravcu. Povešću vas - rekla je tiho. Daglas je bez reči krenuo za njom. Kada je seo u kola, rekao je zaverenički:

- Spavaću na prvom doku. Tako je sigurnije da neću zakasniti na posao.

- U redu - nevoljno se složila gospođa.

- Javite mi se u ponedeljak posle podne. Onda ću vam reći šta ćemo dalje...

Dovezla ga je do prvog doka, mada nerado. Nije htela da ga povredi, i ponudi da mu plati prenoćište. Znala je da mladić ima ponos i to joj je se dopadalo.

Ipak nisam iživela svoj materinski instinkt, mislila je gospođa Bodurov. Moram pozvati Amandu još danas... Daglasa je posmatrala kao rođenog sina, a to joj se odavno nije dogodilo.

Izgleda da starim, pomisli bez žaljenja. Zaneta takvim mislima stigla je pred svoju lepu, veliku kuću.

Brzo se pripremila za spavanje i ležeći u svom udobnom francuskom krevetu, mislila je na mladića. Ko zna kako on sada spava, negde na nekoj klupi... Sa tim mislima je zaspala... 21

Ali, Daglas nije mogao da zaspi. Zora je odavno svanula, a on je napeto gledao u jednu tačku. Razmišljao je o svojoj budućnosti, on koji je do juče nije imao...

Na kraju je bio razočaran što je uopšte dozvolio sebi da poveruje u svoju „srećnu zvezdu”.

Šta mi je taj čitav cirkus trebao, mislio je razočaran. Meni je mesto ovde, na utovaru, i tu ću i skončati...

Mada umoran, radio je kao sumanut. Bio je ljut na sebe i imao potrebu da kažnjava svoje telo. U ponedeljak se nije javio gospođi Emili. Utorak je protekao uobičajeno, ali sreda je donela senzaciju. Dok je išao na posao, svojim autobusom, ljudi su ga zagledali. Šta li je ovom svetu danas, mislio je Daglas. Bilo mu je neprijatno.

Kada je došao na posao, dočekale su ga salve odobravanja i pljeska. - Šta vam je danas svima? - pitao je začuđeno.

- O to je naša zvezda! Sve ćeš nas proslaviti - vikao je mladi Robin.

- Možda će snimatelji sada doći na dok, pa ćemo se i mi proslaviti - bio je glasan Patrik. Daglas nije imao pojma o čemu pričaju.

Sigurno su od nekoga saznali da sam nešto snimao, mislio je zabrinuto. Bilo mu je neprijatno. - Ma to nema veze! - procedio je kroz zube i krenuo da obuče radno odelo.

- Šta nema veze? To što je ceo Njujork oblepljen tvojim slikama? E, pa druže, da se to meni dogodilo ja bih bar platio pivo - čuo se Patrikov duboki glas. Daglas je stao kao ukopan.

- Šta pričaš? - obrecnuo se na Patrika.

- O, sada se pravimo da ne znamo! - smejuljio se dobrodušni čovek. Bio je zatečen Daglasovom reakcijom. Gužvu je prekinuo nadzornikov glas.

- Daglas, ti znaš da su privatni pozivi zabranjeni. Ali, danas ćemo napraviti izuzetak. Javi se na telefon.

- Ovde Emili Bodurov. Šta kažete na snimke? - pitala je brzo. - I, uzgred, zašto se niste javili... Mi smo vam dužni honorar... - Hoćete li mi objasniti o čemu je reč? - prekinuo je Daglas.

- Zar niste videli plakate, zidne reklame, dragi moj Daglas? - pitala je Emili Bodurov začuđeno. - Pa, nemoguće ih je ne primetiti... A i bilbordi su postavljeni. Izgledaju divno... To je početak reklamne kampanje... I ostale fotografije su 22

veličanstvene. Svi su oduševljeni... Mislim da bismo trebali da razgovaramo. Možda večeras? U „Sikspointu”? Pa, zaboga, moramo proslaviti uspeh moje „nove zvezde” - brzo je izgovorila Emili Bodurov. Daglas se složio da se nađu u devet. Pojma nije imao gde se nalazi „Sikspoint”, ali novac mu je bio potreban. Kakav ugovor pominje gospođa? Nije mu bilo jasno. ***

- Dobro došli, mladi gospodine - naklonio se Daglasu livrejisani vratar. Hotel „Sikspoint” je imao ekskluzivan restoran u kome su se skupljale značajne ličnosti. - Gospođa čeka... - bio je uslužan.

U holu, dve vremešne gospođe odmeriše Daglasa od glave do pete.

- Oh, to je onaj mladić sa bilborda. Kako je lep... - čuo je komentare. Nije im smetalo što je Daglas bio skromno obučen i što jedini u restoranu nije imao sako i kravatu. - Želeo bih vaš autogram - tiho je rekao kelner koji ga je vodio do stola na galeriji gde je već sedela gospođa Bodurov. - Moja starija ćerka, Liza, je sasvim poludela za vama... Izvinite što sam tako slobodna... Gospođa Emili se široko osmehivala. Toplo ga je dočekala.

- Ja još u vek ne razumem o čemu je reč? - pitao je Daglas polako.

- O ovome! - Vitka ruka je pokazala kroz prozor do koga su sedeli. Obasjan svetlom jedan veliki bilbord upadao je u oči: Daglas je opušteno gledao negde u daljinu. Blago se smešio. Providna košulja mu je otkrivala preplanule grudi...

- Ja nosim samo ono što nudi ,,E. B.” - čitao je tekst glasno. Još uvek nije mogao da dođe k sebi.

- Ja ću se zaista postarati da vi nosite samo ono što nude moji butici, dragi gospodine Volkat! Vi ste moj najbolji reklamni potez - smešila se svojim lepim osmehom gospođa Emili Bodurov. Daglas je posmatrao svoju sliku. Nije mogao da veruje. Zatvorio je svoje divne, setne oči i ponovo ih otvorio. Slika je i dalje bila tu. Ali, kao da je tamo bio neki neznanac, kao da to i dalje nije imalo veze sa njim...

- Želim da vam uručim ček na ime obavljenog posla, ali i da proučite ugovor koji sam ponela. Želela bih da ga potpišete ekskluzivno, jer osećam da će početi navala na vas... - rekla je gospođa i pružila mu ček i neki papir.

- Mislim da je ovo mnogo novca za jedan dan rada - procedio je Daglas kroz zube. Bilo je to više novca nego što je zarađivao za čitavu godinu. - Biće ga i više ako potpišete ugovor! - rekla je gospođa Emili odahnuvši. Bojala 23

se da Daglas neće želeti da radi za nju. O njemu i nije mnogo znala. U stvari ništa, osim da radi na dokovima... - Kolika je vaša dnevnica, dragi? - pitala je odjednom.

- Osam dolara - rekao je Daglas.

- Onda sam vam dužna još šesnaest - rekla je i posegla za torbicom, optočenom biserima. - Niste mi ništa dužni - rekao je Daglas brzo. Nije znao na šta je mislila.

- A, ne! Čist račun - duga ljubav! Rekla sam da ću vam nadoknaditi dan koji niste radili. I to dvostruko. Imate li kusur? - pitala je boreći se sa smehom. Pružila mu je novčanicu od 20 dolara.

- Imam - ozbiljno je odgovorio Daglas. Vratio joj je četiri novčanice od po jednog dolara, uredno složene.

Večera je počela i njih dvoje su se predali jelu. Daglas je bio prilično gladan. To je shvatio tek kada je počeo da jede.

- Pre nego što potpišem ugovor, želim da znate sve o meni - rekao je Daglas. Ne želim da vas razočaram i zato ću biti potpuno iskren... ***

- Drage moje, hoću da vas upoznam sa nekim. Ovaj mladić je vaš brat Daglas. On sada ima dvadeset i šest godina i, očigledno, dobro živi. Meni je drago, jer on je moj sin jedinac - govorio je Majki Volkat svojim kćerima.

Devojčice su se zbunjeno zgledale. Stajali su pred jednim bilbordom sa kojeg im se blago smešio lepi, cmomanjasti mladić. Monik je bila lepuškasta na oca ali je već u svojoj šesnaestoj godini bila sasvim razvijena. Biće krupna na babu, po majci, sa čime se već pomirila.

Meri je imala jedanaest godina i bila je viša od svoje sestre. Ličila je na oca i obećavala da će biti izuzetno lepa. Sujeta joj već nije bila strana.

- Kako se zove naš brat? - pitala je Meri koja nije pratila pažljivo očevo „izlaganje”. - Daglas, glupačo - viknula je Monik. - I ja ga se sećam...

- Možda će mi taj brat pomoći da postanem filmska glumica - mislila je Meri.

Do juče se Daglasovo ime nije smelo pomenuti u kući Volkatovih. Danas je dan kada se dešavaju čuda! ***

Eli se probudila obuzeta groznicom. Do podne je već imala visoku temperaturu. 24

Lekar je došao rano popodne. Konstatovao je da ima grip. Virus je bio opasan i morala je da leži i sluša sve doktorove savete.

Gde baš sada da me zadesi ovaj virus! Baš kada sam odlučila da upoznam čoveka sa bilborda, mislila je bunovno dok je padala u san.

Bolest je ponovo poremetila ravnotežu porodice Periš. Grip je bio veoma zarazan i sve posete su bile isključene. Ali, zato su telefoni svaki čas zvonili: ili je bio Hari ili Lili. Posluga je strpljivo odgovarala - Gospođica Nensi spava. Ne, temperatura nije spala... Ne, posete i dalje nisu dozvoljene... Da, prenećemo vaše pozdrave kada se probudi... Kriza je trajala čitavih pet dana i pet noći.

Kada se konačno probudila, gladna, tražeći da jede i to odmah, svi u kući su odahnuli. Najgore je prošlo. Sada predstoji oporavak.

Na Elino insistiranje, Liza joj je donela ogledalo. - O, Bože, na šta ja ličim! - zapanjila se devojka.

Zaista je izgledala loše. Vidno je oslabila, a na omršavelom licu grozničavo su blistale samo njene zelene oči, kao oči gladne mačke. Usta su joj bila bela i nagrizena temperaturom, a boja lica skoro žuta. Kosa joj je visila u neredu, još vlažna od visoke temperature zbog koje se stalno znojila. Iscrpljena, Eli je počela da plače.

- Liza, nemoj slučajno nekoga da primiš! Tek sada mi ne pada na pamet da primim bilo koga! Čak ni Lili! Neutešno je plakala ceo dan. Uveče je uključila televizor i zapanjila se. Jedna plava gospođa je bila u studiju i razgovarala sa voditeljem, a ceo studio je bio oblepljen fotografijama „onog mladića”.

Eli je pažljivo slušala o čemu pričaju. Emisija je već bila pri kraju, ali je shvatila da je plavokosa gospođa vlasnica butika i da pričaju o muškoj modi za predstojeću sezonu.

- A sada, gospođo Bodurov, molim vas da mi kažete koliko je reklamna kampanja uticala na prodaju vaših proizvoda - pitao je voditelj.

- Znatno! Odnosno, toliko da možemo biti zadovoljni - rekla je uz osmeh lepa gospođa. - I na kraju vas ponovo molim da nam otkrijete ko je mladić sa vaših reklamnih fotografija? - pitao je voditelj. - Naši telefoni su se usijali... Naši gledaoci nas mole da otkrijete njegov identitet...

- To nikako ne bih smela. U ugovoru, koji smo sklopili sa njim, postoji posebna klauzula da će od njega zavisiti kad će se „otvoriti” prema javnosti. Isključivo od njega! - rekla je mirno gospođa. - Odajte nam bar njegovo ime! - prosto je molio voditelj. 25

- Ni ime! - bila je odlučna gospođa. Eli je napeto očekivala ishod sa naporom gledajući u titrav ekran.

- Ni ime - rugala se gospođi. - Bar si mogla ime da izgovoriš, „babo jedna”! progunđala je i bila je ljuta.

Nepoznati mladić je ponovo zaintrigirao Eli. Odlučila je da se brzo oporavi kako bi ga što brže pronašla. Međutim, prošlo je mnogo vremena dok nije stala na noge. Već je uveliko stigla jesen. I taman je odlučila da nastavi tamo gde je stala, a cela porodica se ponovo uzbunila. Grejdon se vratio kući! Svi su bili u šoku. Prvo, njegovim izgledom, a onda i promenama koje su bile očigledne.

Pred njima je stajao slomljeni čovek. Grejdon nije ličio na sebe. Bio je mršav i zapušten. Kosa mu je bila preduga i prljava. Bio je neobrijan.

Kada je poletela da ga poljubi, Eli je osetila njegovu hladnu kožu koja je mirisala na viski i jak duvan. Otac nije rekao ni reč, a majka je zaplakala.

Grejdonov povratak uzbunio je i poslugu. Više nisu prepoznavali onog simpatičnog, veselog mladića. „Novi Grejdon” im se nije dopao. Bio je osoran i grub. Stalno je bio nezadovoljan, bilo šta da urade. Kad je bio trezan, sa njim se još i moglo razgovarati, ali Grejdon je često bio pijan. Pio je sam u svojoj sobi, koju nije dozvoljavao da spremaju.

- Gospođo Alina! To se više ne može izdržati - žalio se gazdarici šef posluge, otmeni gospodin Edvard Tejlor. - Pokušajte vi da razgovarate sa njim. Vas je uvek posebno voleo.

Alini nije uspelo da se približi voljenom sinu. Plakala je beznadežno čitave noći. Ujutru je probudila Eli.

- Moraš razgovarati sa bratom. Ti si jedina nada - jedva je izgovorila jecajući majka.

Eli se uzbudila. Majka je veoma loše izgledala. Njene lepe oči koje je Grejdon nasledio sada su bile ugasle i očajne.

Eli se bez reči brzo obukla. Nije htela da doručkuje već se uputila u bratovljevu sobu. Pokušala je da uđe bez kucanja, ali soba je bila zaključana.. Počela je da kuca u vrata sa srebrnom, starinskom kvakom.

- Grejdone! Grejdone, otvori mi! To sam ja, Eli! Otvori mi vrata! Treba mi nešto... Iz sobe se nije čuo nikakav zvuk. Eli se setila da može da uđe iz susedne sobe. Brzo je potražila ključ u ormanu za ključeve. Bio je na mestu. Hitro je otrčala i počela grozničavo da otključava vrata. Jedva ih je otvorila jer se dugo nisu otključavala. Grejdon je ležao popreko na krevetu i jecao u snu. Prizor je bio užasan i Eli se 26

sledila.

Pored kreveta je ležala prazna boca od viskija. Pepeljare su bile pune opušaka i bilo je strašno zagušljivo.

Jesenje sunce se probilo kroz prozor i palo preko Grejdonovog lica. On je navukao prekrivač preko glave, potpuno nesvesan da je još neko u sobi. Eli je prišla prozoru i otvorila ga širom. Svež vazduh koji je prodro u sobu naterao je da zadrhti.

Eli se umotala u svoj džemper, ali bilo je veoma sveže. Bez razmišljanja, uvukla se kraj Grejdona u krevet i navukla pokrivač. Njegova ruka se spustila na njeno lice. - Vratila si se, Lorejn! Vratila si se...

- Grejdon je počeo još glasnije da jeca, grleći je snažno.

- Grejdone, to sam ja, Eli! - prošaputalaje. - Tvoja Nensi!

- Nensi? Moja sestra se zvala Nensi... Ali, ona me prezire... Ona me ne voli više... I ja nemam nikoga na svetu... Baš nikoga! - Oštri jecaji su se izvijali iz Grejdonove duše.

- Ali ja sam tvoja sestra koja te voli - kriknula je Eli i zaplakala. Grejdonov stisak je popustio. Pridigao se malo i pogledao je zakrvavljenim očima. - Eli! To si stvarno ti! Otkud ti u mojoj sobi! - Grejdon je bio zbunjen i bilo mu je neprijatno. Bio je tako povređen i tako sam...

- Moramo da razgovaramo! Moramo! Ne vredi da se uništavamo i da uništavamo one koje volimo - Eli je i dalje plakala. Grejdon je sada već sasvim došao k sebi.

- Samo na tebe liči da usred zime otvaraš prozore - rekao je Grejdon, stresavši se zimogrožljivo.

- Preteruješ kao i uvek. Tek je počela jesen... Do zime ima još mnogo - rekla je pokušavajući da se sabere.

Ipak je ustala i zatvorila prozor. Vazduh je sada bio prilično svež. Uzela je pepeljare i očistila ih u Grejdonovom kupatilu. Ono je takođe bilo u užasnom neredu.

- Koliko godina imaš, Grejdon - rekla je tobož strogo, imitirajući majku. To je bila njihova šala iz detinjstva. - Dve više od tebe - odgovorio je Grejdon ne razmišljajući.

- Pa dobro došao kući, stariji brate! - Eli mu je prišla i čvrsto su se zagrlili.

Taj dan i noć provela je sa bratom u sobi. Pričali su bez prestanka, srećni što su ponovo zajedno. Ručali su sedeći na podu, što je u kući Perišovih bilo nezamislivo. Sećali su se nestašluka iz detinjstva i smejali se. Kao nekad! 27

Ipak, ostalo je nešto nedorečeno između njih i toga su oboje bili svesni.

Palo je i veče, a Grejdon je polako počeo da se vraća svom tmurnom raspoloženju. Eli je osetila da je došao čas.

- Pričaj mi o njoj, Grejdone - rekla je i uhvatila ga nežno, ali odlučno za ruku. On je za trenutak ćutao, a onda je iz njega izletela čitava bujica reči. Eli se napregla da ga razume... Toliko bola, čežnje i strasti, pomešane sa strašnom patnjom što ga je voljena žena izneverila, Eli nikada nije mogla ni da nasluti. A kamoli da doživi... Bila je šokirana.

Iz nevezanih rečenica, isprekidanih jecajima i uzdasima, Eli je ipak sklopila priču. Lorejn Robins je jednostavno prevarila Grejdona, to mu rekla u lice i spakovala mu stvari. Izbacila ga je iz kuće sa objašnjenjem da joj je dosadio.

Grejdon se nije odmah vratio kući. Dok je imao novca pijančio je po kafanama i barovima za koje do skora nije ni znao da postoje. Onda je poželeo da dođe kući. Bio je toliko pijan, da je tek sutradan shvatio da je u svojoj sobi. Onda ga je bilo sramota da se pojavi pred porodicom koju je izbrukao i pred kojom se osramotio.

Bio je svestan da će teško zaboraviti ljubav sa Lorejn, koju je još uvek voleo... Nije znao šta da radi... Bio je tako sam...

- Ali, ti nisi sam! Imaš mene, otac te voli, a majka te prosto obožava. Na tebe sam uvek bila ljubomorna: od detinjstva je na tvojoj strani - govorila je iskreno.

- Možda, nekada dok smo bih mali... Ali je zato otac uvek tebe više voleo - inatio se Grejdon.

- Ali ti si sin jedinac i naslednik imperije! - nasmejala se Eli. - Od toga ne možeš pobeći, ma koliko to hteo! Ćele noći su razgovarali. Ujutru su oboje shvatili da su veoma gladni.

- Ja ne mogu da siđem - tvrdio je Grejdon. - Nemam snage da ih pogledam u oči. Osećam se tako bedno... - Zato imaš sestru! Da ti pomogne - poljubila ga je nežno u obraz.

Grejdon se malo uljudio, dok je Eli otišla da se presvuče. Zatim su oboje, držeći se za ruke, krenuh put trpezarije.

Doručak je bio serviran, po protokolu. Srebro se caklilo, a na sredini stola je bila vaza sa cvećem. Majka i otac su sedeli i ćutali, dok se čaj hladio u plavim porcelanskim šoljama... - Dobro jutro! - vedro je rekla Eli. Grejdon i ja smo baš gladni! Šta imamo za doručak? Sela je na prvu stolicu, a Grejdon je seo do nje. Nije progovorio ni reč. 28

- Sine, uzmi tost. Pečen je baš onako kako ti voliš - prva je majka prekinula tišinu.

- A imaš i džem od jagoda - dodao je otac, vodeći računa da ton njegovog glasa bude odmeren.

Jeli su u tišini. Posluga je tiho ulazila i izlazila. Onda je Eli rekla - Najgore na svetu je kada imaš roditelje škrtice! Šta nam vredi što će mo jednog dana dobiti to nasledstvo, kada ćemo biti stari i umorni. Grejdon je začuđeno pogledao i blago se nasmešio videvši opasne plamičke u njenim zelenim očima. Onda se Eli obratila Grejdonu - Imaš li neki, dolarčić? Tvoja sirota sestra je ostala gola i bosa. Ko će hteti da se oženi sa mnom, ovako odrpanom? Grejdon je prihvatio sestrin šaljivi ton.

- Znam jednog kome to ne smeta. Mislim da se zove „Žuti Bolands... i, mnogo je dosadan. Taman je za tebe... Mada, ako utvrdi da ima probleme sa vidom i uzme naočari, shvatiće ko si i šta si pa će poteći glavom bez obzira!

Eli se nasmejala. Bila je oprezna. Bojala se da ne kaže nešto što bi moglo da povredi Grejdona. Otac i majka su ih netremice posmatrali, vidno odahnuvši.

- Alekse, već ideš? - pitala je majka videvši da otac ustaje od stola.

- Imam danas Upravni odbor - rekao je mirno. - Ali, pre toga moram da dam deci čekove. Stvarno izgledaju jadno. Misliće svet da smo pred bankrotstvom, a to nije dobro za imidž firme - šalio se otac.

- Da li sam ti potreban danas u banci, tata - čuo se Grejdonov glas. Aleks se okrenuo na samim vratima.

- Ne danas, sine. Danas se lepo provedite i nakupujte krpice... I, dobro došao kući!

Oči su mu se napunile suzama pa je brzo napustio prostoriju. Majka je pošla za njim. Htela je da sakrije svoje uzbuđenje. Došla je do samih vrata i poljubila ga strasno. Aleks se trgao. - Da li i tebi nešto treba, Beti? Ili je to dužnost prema mužu?

- Možda sam srećna - rekla je tiho. - Šta ti misliš? Baš kao - nekad.

- Rekla sam ti da će sve biti o kej - Eli je likovala. Grejdon se i sam malo smešio.

- Pozdravljam ideju da idemo u kupovinu - rekla je bratu. - Ništa ne mogu da obučem. Sve mi visi od kako sam imala onaj prokleti grip - gunđala je Eli.

- Ja nisam raspoložen da idem po radnjama. Bilo bi lepo kada bi ti kupila garderobu svome bratu. Nemam je baš mnogo...

- Neće moći! Idemo zajedno! Znam jedan butik koji će te oduševiti - Eli je imala jasnu ideju da konačno ostvari svoj plan. „E. B.” je čekao na njih i ona se uhvatila 29

za to kao davljenik za slamku.

Nije dozvolila Grejdonu da razmišlja. Odvukla ga je do svojih kola i dala gas. Auto je poleteo i Grejdon se trgao.

- Ako misliš da nešto kupimo, a ne da završimo na groblju, pazi kako voziš, mala - rekao je nežno.

Eli je pustila muziku i to prilično glasno. Mrdala se u ritmu, očigledno veoma zadovoljna. Brzo su stigli u sam centar i Eli se parkirala u obližnjoj garaži. Butik u koji je pošla bio je samo jedan od mnogih koje je imala na umu da obiđe. Pedantna Lili joj je napravila spisak, želeći da je obraduje dok je bila bolesna.

Ušla je samouvereno i pogledala oko sebe. Zidovi su bili oblepljeni plakatama lepog mladića. Ne zna se na kojoj je bio lepši i Eli prosto nije mogla da odvoji svoj pogled... Prodavačica je brzo prišla. - Izvolite? - rekla je uslužno.

- Za mog brata tuce svilenih košulja, odgovarajuće kravate, čarape i sve što ide uz to, a za mene - ovog mladića sa slike - rekla je brzo. Srce joj je udaralo kao ludo.

Prodavačica se slatko nasmešila. - Što se gospodina tiče neće biti problema, ali vaša želja je već mnogo teža za izvođenje... Brzo su odabrali sve što su naumili da kupe i krenuh pretrpani svilenim kesama. - Hvala i dođite opet! - rekla je ljubazna prodavačica.

- Kako ste rekli da se zove...? - Eli je glavom pokazala prema najbližoj slici.

- Nisam ništa rekla - bila je učtiva prodavačica. - Njegovo ime je poslovna tajna.

- Volim tajne, makar one bile i poslovne - šapnula je brzo Eli i izašla iz radnje.

Kada su obišli još tri butika „E. B.” i pokupovali sve za Grejdona, Eli je jedino uspela da sazna ime i broj telefona vlasnice, gospođe Emih Bodurov.

Moraću sa njom da kontaktiram, mislila je prepredeno. Ona će me uputiti na željenu adresu...

Sebi je brzo pokupovala nešto stvari. Volela je lepe džempere i uživala u kašmiru. Kupila je i jedne kožne pantalone i tri para cipela. Grejdon je strpljivo pratio.

- Zaslužili smo ručak - rekla je pomalo razočarana što nije ništa saznala o lepom mladiću.

Grejdon nije bio raspoložen da odu u restoran. Bojao se susreta sa nekim od poznanika. Eli je to shvatila.

- Dobro - rekla je pomirljivo što njoj nije bilo baš svojstveno. - Idemo kući. Ali, večeras idemo u provod. Obećaj mi! Grejdon se nevoljno složio, jer je znao da sa njom nema mnogo rasprave. 30

Otišli su kući, ručali i legli da se odmore. Spavali su skoro do osam sati.

Eli se potrudila da izgleda lepo. Obula je i nove cipele, a kosu je pustila da joj pada niz leđa. Volela je smeđu kašmirsku haljinu. Bila je tako topla i prijatna. Ali nije je zato obukla. Bila je uverena da joj donosi sreću...

Grejdon je obukao novo odelo, košulju i kravatu. Izgledao bi kao nekad da nije bilo izdajničkih, crnih podočnjaka. Ali, nije bio baš zadovoljan što izlaze. U holu ih je stigla služavka i poručila da je gospođica Lilijan Smit želela da razgovara sa gospođicom Nensi. - Samo da joj se javim - rekla je brzo Eli.

- O, kako je Lili? - pitao je Grejdon. - Da li je još uvek onako staromodna. I ozbiljna? - Da krene sa nama ako ne radi nešto pametnije? - pitala je Eli.

- Zašto da ne - složio se Grejdon. Lilijan je bila obradovana pozivom, a Grejdon je bio iznenađen njenim izgledom. Više nije bila „ružno pače”, a uz to je bila tako prijatna i obrazovana. Veče je proteklo mirno. Svi su bih u dobrom raspoloženju, šalili se i pričali nove tračeve iz sveta poznatih.

U jednom momentu Eli zapazi jednu izuzetno lepu, plavu ženu kako sa dvojicom mladića korača ka stolu. Imala je divnu plavu haljinu sa srebrnim detaljima, i delovala joj tako poznato. Kada su prolazili kraj njihovog stola, čula je njen prijatan glas kako govori Daglas će nam se pridružiti kasnije.

Eli je videla kako je žena blago pogledom okrznula Grejdona. Izgledala je tako sigurno i pouzdano. Pogled je bio odobravajući. Grejdon je čavrljao sa Lilijan i nije je primetio. Sav je bio zanet razgovorom. Popio je samo jednu čašu vina i to je bilo ohrabrujuće. Eli je odjednom bilo dosadno. Gledala je ljude oko sebe nadajući se da će ugledati poznato lice. Bilo joj je krivo što nije pozvala Harija, ali je znala da ga Grejdon baš ne voli. Sada se osećala usamljenom.

Jedan mladić je lakim hodom prošao kraj nje. Nju je zapahnuo miris skupog francuskog parfema koji je bio u modi. Gledala je u njegova široka leđa i prava ramena... Imao je divan oblik glave i crnu kosu koja je blistala na svetlu. Eli se malo nagla da ga bolje vidi. Seo je za sto one lepe plave žene. Nosio je skupo svileno odelo tako nonšalantno kao da je džins. Nešto je gestikulirao, a svi oko stola su se smejali.

Eli je vrtela čašu u ruci. Nije skidala pogled sa potiljka nepoznatog mladića. U jednom momentu on se okrenuo. Tražio je pogledom kelnera.

- O, to je suviše, suviše! - skoro je kriknula Eli. Prasak stakla privukao je pažnju gostiju. Svi su sada gledali u crvenokosu lepoticu sa čije je ruke kapala krv, 31

natapajući beli stolnjak. Čaša je bila smrvljena u hiljadu komada, a staklići su se presijavali na mermeraom podu.

- To je on! To je on! O, da li je to moguće! Eli je mislila da će poludeti od uzbuđenja. Nije mogla da diše. Oko nje su se skupili kelneri nudeći pomoć, menjajući stolnjak i skupljajući ostatke stakla.

Sve je bilo brzo gotovo. Eli je držala tampon gaze na rani i kao hipnotisana gledala u mladića sa bilborda. Činilo joj se da je gleda nadmoćno i dugo. Njegove „crne strele” su se prosto zabijale u njene oči. Osetila je kako sva gori. On me gleda, pevalo je njeno srce. Eli je bila van sebe.

- Bolje da krenemo - predložio je Grejdon. Bilo mu je neprijatno što su izazvali opštu pažnju. - Da li te boli? - pitala je brižno Lilijan. - Lili! Imaš li ti pojma ko sedi u istoj prostoriji sa nama? - Eli više nije mogla da izdrži.

- „On”! Čoveče! On je tako blizu! - šaputala je Eli zbunjenoj drugarici. Videvši da ne shvata prosiktala je - „Lice i telo” sa bilborda! Lilijan je samo slegla ramenima i rekla - Mislila sam da te je to prošlo.

Zatim se okrenula Grejdonu i nastavila da priča.

Eli je sada bila uvređena. Ona nikome nije bila važna. Pa dobro, sama će se izboriti za svoje mesto. Maštala je o nepoznatom mladiću. I to joj se dopalo. Odjednom joj je sinulo: Daglas! On se zove Daglas! Tako je rekla plava žena dolazeći u restoran. Eli je opet povratila dobro raspoloženje. Znala mu je ime! Mogla je da ga oslovljava u svojim mislima. Osmeh se razlio njenim lepim licem. Eli je bila srećna! Popili su po još jedno piće i krenuli kući. U odlasku Eli je krišom pogledala u Daglasovom pravcu, očekujući da će se on okrenuti. Ali, videla je samo njegova leđa...

Ipak, nije bila razočarana. Naprotiv! Veče je smatrala veoma uspešnim. Odvezli su Lili kući i krenuli u svoj kraj. Sada je vozio Grejdon. Na semaforu su stali pored jednog crnog džipa. Eli je zurila u vozača. On je sedeo zavaljen, potpuno u senci. Semafor je počeo da menja boje i on se nagnuo napred.

- On! - Eli je pretrnula. To je već tumačila kao znak sudbine. Grejdon nije primetio njenu napregnutost. Bio je sa svojim mislima. Krenuli su istovremeno, a onda je Grejdon dao gas. Porše je pojurio u tamnu noć.

Bar da sam videla registarske tablice! To bi već bilo nešto! Mogla bih da utvrdim gde stanuje! Eli je kovala planove u kojima nije bilo mesta za Harija Bolandsa... ***

Daglas je zapazio crvenokosu devojku, jer se izdvajala iz mase. Bila je veoma 32

lepa, ali imala je u sebi nečeg divljeg, neukroćenog, i to ga je posebno privuklo. Mladić koji je sedeo za stolom bio je očigledno otmen i bogat.

Možda joj je to verenik, pomislio je u jednom trenutku i nije zbog toga bio srećniji! Kada je slomila čašu izgledala je tako bespomoćno, što je, opet, bilo suprotno prvobitnoj misli. Voleo bih da je upoznam, pomislio je i odmah se pokajao. Ponašam se kao pravi balavac! Sledeće bi trebalo da bude - poruka po kelneru na salveti... Emili je videla da se nešto događa, ali joj nije bilo jasno šta je u pitanju.

Kasnije je uhvatila Daglasov pogled upućen lepoj devojci. To joj je bilo drago. Znala je da Daglas ima povremene površne veze, ali Emili je želela da se on smiri, da konačno stekne pravi dom.

Za ovo vreme koliko su radili zajedno, postali su bliski prijatelji koji nisu imali međusobnih tajni. Emili je poštovala njegovu želju da njegov identitet ostane tajna, ali to je bilo sve teže.

Daglas je zarađivao svote koje su se graničile sa fantastikom. Naime, ugovorom je bilo predviđeno da učestvuje u dobiti firme, a pošto je poslovanje iz dana u dan donosilo sve bolji profit, Daglas je svakim danom postajao sve bogatiji. Ali, novac mu nikada nije preterano značio. Prvi honorar je poslao starom Džimu. Naravno anonimno. Bilo je na čeku više novca nego što je svojevremeno uzeo iz kase, ali Daglas je tim gestom želeo ne samo da izravna stari dug, koliko da se opet približi starom prijatelju. Ali, Džim se nije javio. Znatne iznose je slao na očevu adresu, opet anonimno. Za Božić im je poslao kartu i potpisao je. Na koverti je bila njegova nova adresa. Prvo su se Monik i Meri javile telefonom, a onda je stiglo i pismo od oca. Majki Volkat je konačno oprostio svom sinu!

Ali, mada su se povremeno čuli i viđali, nikada više nije uspostavljena bliskost i toplina između njih. Za njih je Daglas bio stranac, kao i oni za njega.

Daglas je osećao da će biti dobar sin sve dok čekovi redovno budu stizali na Majklovu adresu. Sada ga to više nije bolelo. Jednostavno, znao je iz iskustva da se neke stvari ne mogu menjati, ma koliko mi to želimo.

Emili mu je bila oslonac i učitelj. Često se pitao kako bi živeo da nije bilo sudbinskog susreta sa tom divnom ženom.

Sada je živeo u lepoj kući, okružen odabranim nameštajem. Imao je pune ormane garderobe i dva automobila. Daglas nikada nije zaboravio svoju tešku prošlost. Niti je se odricao. Jednostavno, sada je bio zahvalan proviđenju što je njegov život krenuo drugim tokom.

Ipak, u noćima kada bi ostajao kod kuće sam, imao je potrebu da neko bude kraj njega. Nije znao lik te zamišljene žene - do skoro! Sada je sve češće maštao o 33

blistavoj crvenoj kosi... Budio se željan da se i ona budi sa njim, da ga gleda pravo u oči onim svojim divnim pogledom... U trenutku bi se uplašio svojih misli. Možda je zla i gruba. Možda je pokvarena ilo lukava... Šta ja uopšte znam o njoj! Čak ne znam ni kako joj je ime? Možda je udata ili verena... Ko zna ko je ona u stvari! Ali srce mu je govorilo da kod nje ne može biti ništa loše...

Daglas dugo nije mogao da se snađe. Promena koja mu se dogodila bila je tako drastična. Ali, umesto da se sa uživanjem preda novom načinu života, izabrao je mir i ćutanje. Izlazio je na poznata mesta samo kada mora, ali nikada, baš nikada bez Emili.

Bio je opušten, neopterećen društvenim statusom i bogatstvom pa se lako uklapao u svako društvo. Ipak, najviše je voleo da skita sam po nepoznatim krajevima Njujorka. Grad mu se više nije činio kao neprijatelj. Jednom prilikom je otišao kod Džima u posetu. Starac nije bio kod kuće.

Daglasu je bilo žao. Otišao je kod suseda i raspitivao se za Džima. Oni su slegali ramenima i radoznalo piljili u Daglasa. Kada je već mislio da ništa neće saznati o starom prijatelju koga je izneverio, i umornim korakom išao ka svom džipu, prišao mu je mali Crnac i tiho rekao - Stari čovek je bio mnogo bolestan... Onda je dobio neki novac pa je otišao u veliku kuću... Tamo ima mnogo starih, kao što je on... Daglas je shvatio. - Da li slučajno znaš gde je ta velika kuća?

Mališan je samo vrteo glavom i gledao u Daglasa svojim okruglim očima.

Posle je sve bilo lakše. Pronašao ga je iz trećeg puta. Kada je otišao u starački dom, koji se nalazio veoma blizu mesta gde je Džim nekada stanovao, Daglasu se steglo srce. Mnogo starih ljudi šetalo je po parku koji je bio prilično zapušten. U velikoj sali jedna grupa je gledala televizor. Džim nije bio među njima. Daglas se pribojavao susreta sa Džimom - oči u oči. Priželjkivao je da to bude na javnom mestu, u prisustvu drugih ljudi...

Vrteo se neko vreme na hodniku kada mu je prišla sitna žena u uniformi. Nosila je naočare sa debelim staklima. - Da li vam mogu pomoći? - pitala je ljubazno. Kada je čula Daglasovo pitanje, nasmešila se.

- Gospodin je sada dobro. Dugo je bio veoma bolestan. Ali, on obeduje u krevetu. Sada je, znači u svojoj sobi. Povešću vas tamo ako želite... Daglas je rado pristao.

Ženica ga je ostavila pred vratima sobe sa brojem 117 i tiho se udaljila. Daglas je očekivao da će ući sa njim. Bilo bi mnogo lakše... Skupio je hrabrost, pokucao i ušao. Bez reči kleknuo je pored kreveta starog prijatelja i zajecao. Džim je bio 34

zapanjen. Supa se prosula iz činije i tekla niz posteljinu sumnjive čistoće u tankom mlazu kapajući na pod pokriven linoleumom. Stari čovek se tresao. Drhtavom rukom milovao je crnu glavu mladića koga je tohko voleo... - Da li mi opraštaš? - pitao je pošto mu je ispričao celu pnču.

- Tebi? - jecao je stari čovek. - Ja tebi da oprostim? Ti meni, staroj budali, treba da oprostiš... Zašto mi nisi rekao sve, od samog početka? Zašto si ćutao, Daglas?

Obojica su bih strašno potreseni. Tišina je često bila između njih, ali je ta tišina je bila puna emocija.

- Pa, sada treba da krenemo - rekao je Daglas. Popodne je brzo došlo. Džim ga je upitno gledao. - Pakuj se, ako uopšte nešto treba pakovati, pa idemo kod mene. Moja kuća je i onako prevelika za mene...

- Mislim da to nije dobni ideja gunđao je Džim. - Šta će bilo kome stari, kapriciozni čovek, koji prosipa supu...

- Kasnije ćemo pričati o tome. Odmah krećemo sa ovog mesta - Daglas je bio odlučan.

Starac se vrteo po sobi i poneku sitnicu strpao u platnenu torbu. U jednom momentu je iz ormana izvadio savijen plakat i brzo ga strpao u nju.

- Sada možemo da krenemo rekao je tobož nevoljno starac. Daglasu je sve bilo jasno. Video je da je stanu kao relikviju držao njegovu sliku.

Znači da mi je oprostio, pevalo je njegovo srce. Oprostio mi je! Nije znao da je stari Džim, boreći se sa smrću, razgovarao sa slikom, da joj se poveravao i jadao kao živom biću. Taj plakat je znao sve njegove strahove i sva njegova nadanja... ***

- Imaš li ti neku ljubav, Daglas? - pitao je jedne večeri Džim, onako iznenada. Sedeli su opušteno u salonu, a vatra u kaminu je veselo pucketala.

Daglas je bio zatečen pitanjem. Odjednom mu je ispričao za susret sa crvenokosom devojkom, na koju je često pomišljao. Posle mu je bilo neprijatno. - Ova priča priliči nekom dvanaestogodišnjaku, zar ne Džim? - rugao se sam sebi mladić.

- Zašto tako misliš? Ljubav ima čudne puteve, ali treba verovati u onu pravu. I ne čekati da sama dode... Zašto ne potražiš tu devojku? - pitao je iznenada. - Kako, Džim? Pa ja ne znam ni kako se ona zove? - Daglasu je bilo glupo što je uopšte počeo priču o crvenokosoj devojci. - Ne znam ama baš ništa o njoj... - Onda ćemo saznati - rekao je Džim. - Idemo u restoran, kako se ono zove?...

Posle se sve odvijalo filmskom brzinom. Daglas je bio potpuno zbunjen. Džim je 35

postrojio poslugu i mašući novčanicom od sto dolara ponavljao pitanje o gostima koji su pre dve nedelje sedeli za stolom broj 12.

- O to je bio gospodin Grejdon sa sestrom i neka gospođica - setio se jedan kelner. - Znam Perišove, bankare, a gospođica studira nešto, ne znam sad šta...

- Koja je gospođica ona sa crvenom kosom? - pitao je starac kelnera koji je odgovorio na pitanje, mašući novom novčanicom oko njegovog nosa. - Pa sestra gospodina Grejdona - nesigurno je odgovorio kelner.

- Tako se to radi. - Gunđao je zadovoljno starac dok su se vozili kolima. Daglas je bio ćutljiv. Nije znao šta da misli, ali je bio uzbuđen kao dečak.

Stigli su kući i starac je zgrabio telefonski imenik. - Periš... Periš... O, Njujorkje pun tog prezimena... Ali, jedan je bankar. Evo ga! Aleks Periš! Opa, ovo je otmen kraj i ja ću te, izgleda, bogato udomiti. Starac je brzo okrenuo broj telefona i utrapio Daglasu slušalicu.

- Zvoni! Traži gospođicu i, kada je dobiješ, pitaj kako joj je ruka... Daglas je uzeo slušalicu kao opčinjen. Ponavljao je starčeve reči kao automat.

- Gospođica Nensi je u staklenoj bašti. Prebaciću vam vezu tamo... - U slušalici je nešto kvrcnulo i onda je čuo meki glas, tako blizu - Halo? Ko je to? Eli ovde...

- Gospođice, kako je vaša ruka? - pitao je Daglas zamuckujući. - Bio sam svedok kada ste se posekli u restoranu...

- Daglas! - Izgovorila je njegovo ime sa toliko strasti da se mladić stresao. - Da li je ovo moguće? Da li se to meni događa, pitao se... - Kako znate moje ime? I, uopšte, kako znate ko zove? - bio je potpuno zbunjen.

- Kada čovek želi, sve može da sazna - čuo je odgovor. Njen glas mu je milovao ušnu školjku. - I imate baš onakav glas kako sam ga i zamišljala... A ruka mi je dobro, hvala. Skoro je sasvim zarasla... Razgovor je zapeo. Disali su šumno u slušalice.

- Voleo bih da vas vidim... - promucao je Daglas. Eli se brzo složila. Bojala se da se ovakva prilika više nikada neće ponoviti. Dogovorili su se da dođe po nju u devet i da dalje odluče gde će. Daglas je tek sada bio u šoku.

- Kako da se ponašam, Džim? Šta da joj kažem? Pa ja je uopšte ne poznajem! Čak ne znam tačno ni kako se zove. Služavka je rekla Nensi, a ona je rekla Eli! brinuo je mladić. - Tvoje srce će ti reći sve što treba. Naravno, ako je ona ta prava! - smeškao se zadovoljno starac. - I sledeći put je pozovi da dođe ovde, da je ja „snimim''. Ja sam iskusni stari vuk za žene... Zato se valjda nisam ni oženio - šalio se Džim. Osećao je da će sve biti dobro, a to je želeo iz dna duše. - Voleo bih da i ti kreneš sa mnom - Daglas je molećivo gledao u Džima. 36

Presvlačio se celo popodne i tek oko osam je bio zadovoljan. Trebalo je da krene po nepoznatu devojku, a bojao se da će se razočarati. - Čekaću te da se vratiš - obećao je Džim.

Kada su se sreli te večeri bih su potpuno mirni. Niko po njima ne bi rekao da se viđaju prvi put i da su ceo dan ludovali - svako na svoj način, bojeći se da avantura, u koju su kretali, ne bude „rana” za ceo život.

Kada su izlazili iz kuće Perišovih, počela je da sipi kiša. Brzo su utrčali u kola. Daglas danas nije vozio džip već svoj srebrni „kadilak”. Hteo je da je zadivi. Ah, Eli uopšte nije znala ništa osim da je „on” tu, sa njom. - Kuda ćemo? - pitao je želeći da je poljubi. Gledala ga je pravo u oči, osećajući njegovu želju.

Nagnula se ka njegovom ramenu i prošaputala: - Pravo, pa drugom ulicom desno...

Tamo je bio parking. Daglas ništa nije pitao. Stao je, parkirao auto i uključio radio. Onda je počeo da je ljubi, prvo nežno i lagano, pa sve strasnije. Njegovi poljupci su brzo postali gladni i Eli se gubila u njegovom naručju.

Nisu izgovorili ni reč. Ispitivali su jedno drugo rukama i usnama, gledali se pogledima koji su bili tako rečiti i nastavljali iskonsku ljubavnu igru, nemoćni da se razdvoje.

Kiša je prestala pred zoru. Oni nisu progovorili ni reč. I dalje su govorile njihove oči. Eli se nasmešila - Koji je danas dan? - pitala je nežno.

- Ne znam - odgovorio je Daglas. - Za mene, najlepši u životu. Ona ga je poljubila u oko. - Moramo da krenemo - prošaputala je. Pred njenom kapijom su se rastajali još sat vremena. Sada se već sasvim razdanilo. Bilo im je teško da se odvoje i na kratko. Dogovorili su se da se nađu odmah posle ručka i to kod Daglasa. Želeo je da je upozna sa Džimom. ***

Već je stigla zima, a Daglas i Eli to nisu primećivali. Upoznajući se svakim danom sve više - snažno su se vezivali. Bila je to ljubav iz priče, koja je, ipak, mnoge uzdrmala.

Hari Bolands je bio zapanjen kada mu je Eli rekla da mogu ostati „prijatelji”. Izgledala je božanstveno, kao nikada u životu. Hari se tešio da je to neki njen hir koji će je brzo proći. Ali, Eli je postala za njega tako nedostižna. Mladić je patio i povlačio se u sebe. Na kraju, više nije mogao da izdrži. Otputovao je u nepoznatom smeru i niko više nikada nije čuo za njega. Porodica Bolands je optuživala Eli da je uništila njihovog sina. Sav gnev usmerili su na nju, ali to je se nije doticalo... 37

U njenom svetu nije bilo mesta za Bolandsove... Ni njenoj porodici nije bilo pravo što Eli više nije sa Harijem. On je bio zet kakvog bi poželeo svaki roditelj. Daglas je bio nešto drugo. Bio je nekako nestvaran. Li je upozoravao svoju sestru: - Vodi računa da ne prođeš kao ja. Iz velikih ljubavi se rađa velika patnja... - Ne, ako je ljubav obostrana. I prava!

- protivila se Eli. Posle Božića je nameravala da se preseli kod Daglasa. Čekala je praznik da o tome obavesti svoju porodicu.

On je bio oduševljen. Džim takođe. Emili je zdušno podržavala tu vezu. Devojka joj se odmah dopala, a Daglas je prosto zračio svoju ljubav. Ali, nisu svi u Njujorku bili srećni zbog te divne ljubavi.

„Bomba” je odjeknula iznenada. Sve novine su donele senzacionalne naslove: „Nepoznati lepotan - robijaš”! „Otkriven identitet mladića godine” „Daglas Volkat sumnjiva mladost”... ***

U „štabu” Emili Bodurov je bilo „opsadno stanje”. Svi su se našli i odlučivali kako da nastupe. Ceo Njujork je bio zabavljen pričom o lepom Daglasu Volkatu. Priča se raspredala i nadograđivala, dobijajući fantastične dimenzije. Svako je znao nešto o mladiću sa bilborda i svako je dodavao po neki detalj. Tako su prosečni smrtnici lečili svoje komplekse.

Na televizijskim programima i radio stanicama počele su da se odvijaju emisije uživo pod naslovom: „Ko je Daglas Volkat”. Bilo je sve to strašno!

Daglas je sedeo u Emilinoj kancelariji bled i zgrčen. Odlučeno je da se odmah prekine sa reklamnom kampanjom da nove fotografije ne bi podgrevale inače užarenu atmosferu.

- Možda bi bilo dobro da otputuješ na neko vreme - oprezno je predlagala Emili Daglasu. - Sve će se to smiriti... - Šta o svemu misli Eli? - pitala je tiho - Da li je znala...?

Daglas je samo nemoćno odmahivao glavom. Bio je poražen iznenadnim obrtom situacije. Nije znao šta da radi. Odjednom je skočio i dugim korakom izašao iz kancelarije. Gužva je počela da ga guši. Zgrabio je prvi slobodan telefon i okrenuo Elin broj.

- Ne, gospođica Nensi nije kod kuće. I molim vas da više ne zovete - čuo je Lizin neljubazni glas. - Gospodin Periš je zabranio...

Daglas se osećao kao da ga je neko iznenada udario i isterao mu sav vazduh iz pluća. Zabranio! To ga je strašno pogodilo. Sav se tresao kao u groznici. U čitavoj 38

gužvi jedino mu je bilo važno šta misli njegova voljena, i sada, kada je pokušao da razmišlja trezveno, sinula mu je sva dramatičnost događaja.

- Ja sam u očima Perišovih prevarant koji je hteo da iskoristi njihovu kćer! užasnuo se na glasno izgovorenu pomisao. Bled kao smrt vratio se u sobu kod Emili.

- Mislim da bi bilo dobro da konačno izađem sa istinom na videlo. Prihvatiću onu emisiju... - izgovorio je skoro grubo. - A sada moram da nađem Eli.

- Ja ipak mislim da treba sačekati... - rekla je Emili, ali on je nije čuo. Već je bio na vratima.

Pred kapijom je bila nekolicina novinara i fotoreportera. Odmah su se ustremili na Daglasa. Blicevi su sevali, pitanja pljuštala sa svih strana...

- Nemam komentar - odgovarao je Daglas na svako postavljeno pitanje. Jedva je ušao u kola i krenuo. Oni su ostali u grupi gledajući za njim.

Baš kao lešinari, palo mu je na pamet poređenje. Stresao se od jeze koja ga je prožimala. Kada je stigao pred Elinu kuću, već izdaleka je video veliku grupu novinara. Nije bilo šanse da uđe neprimećen. Telefonom nije mogao da razgovara sa njom. Ostalo je samo pismo. Vozio je brzo ka svojoj kući. I pred njom ista slika: gomila radoznalih novinara.

Moram se preseliti, bila mu je prva misao. Jedva je ušao u rođenu kuću i zaključao vrata. Voleo je toplinu salona, ali mu sada ni on nije izgledao bezbedno. Daglas se osećao kao progonjena životinja.

- Džim! - drao se iz sveg glasa. - Džim! Moraš mi pomoći! Kada je čuo kašljucanje iza leđa, laknulo mu je.

- Džim, moraš joj odneti ovo pismo! Uruči joj lično - Daglas se sav tresao. Na belom papiru je pisalo: „Dođi na naše mesto u 21h.” U potpisu je naškrabao „Dž”. Džim je otišao taksijem. Čekao ga je kao sudbinu. Starac se dugo nije vraćao, a kada je konačno došao, izgledao je nezadovoljno. - Dao sam pisamce onom njenom bratu. Nisu me pustili do nje. Kao da je u zatvoru - rekao je dobrodušni starac. Reč „zatvor” je teško pala između njih.

Daglas je otišao te večeri pun strepnje i bola. Žudeo je za njenim zagrljajem i utehom. Želeo je miris njene kose u svojim nozdrvama. Sedeo je u kolima skamenjen skoro do ponoći. Eli nije došla... Džim ga je čekao budan. - Da li je neko zvao telefonom? - pitao je Daglas sa vrata.

- Ne znam - mirno je rekao starac. - Isključio sam ga odmah jutros. Ovi novinari su prava napast... Ujutru je pozvao Emili.

- Mislim da si u pravu. Najbolje je da se izgubim. Otputovaću za nekoliko dana 39

na Havaje. Džim će prodati kuću, pa će mi se pridružiti... Čućemo se još... spuštajući slušalicu pomislio je, koga uopšte interesuje istina o mom životu...

Mislio je na svoju ljubav, povređen onoliko koliko nikada nije ni mogao da zamisli da može biti. Bez nje, ni njegov život nije imao smisla.

Dok je avion sekao tmurne oblake, Daglas je pokušavao da razmišlja... To je bilo veoma teško jer je bio na ivici nervnog sloma. Ko je to učinio, razmišljao je. Kome je interes da poteže zaboravljeno...? Ko me toliko mrzi? Zašto? Pitanja su ostala bez odgovora.

Avion je meko sleteo na bleštavo osvetljen aerodrom Honolulua. Daglas je tromim korakom krenuo ka pasoškoj kontroli. Dve plavuše su ga upadljivo gledale i nešto šaputale. Nemoguće ih je bilo ne primetiti.

Ovako će biti stalno! Daglas je bio očajan. Voleo je ostrvo Oahu, posebno je voleo miris ove bučne luke, ali jednostavno, nije imao hrabrosti da tu ostane.

Brzo će me pronaći, užasavala ga je ta pomisao. Već je mogao da oseti u očima oštri blesak bliceva... Taksi je stigao pred hotel. - Sačekajte! - viknuo je iznenađenom Havajcu.

Utrčao je u hotel, otkazao rezervaciju i brzo zalupio vrata starog, žutog automobila. - Vozite na aerodrom! - rekao je zadihano.

- Čudan neki svet! - pomislio je večno nasmejani Havajac. - Samo žuri... A ne zna ni kuda...

Ubrzo je imao let za Havaje. Stigao je baš na vreme. Setio se jednog ribarskog sela blizu Halemaumaua, čuvenog jezera užarene lave. Mauna Kea je bila prepuna luksuznih hotela, ali je Mauna Loa još uvek imala delove gde je mogao ostati ceo vek, a da ga niko ne pronađe. Za turiste su bili jasno utvrđeni pravci kretanja po ovom divnom nacionalnom parku, ali je na suprotnoj strani ostrva bio raj. Utočište! Nije ni osetio da je već veoma toplo. Glava ga je bolela kao nikada u životu.

Nije znao koliko je sati kada je stigao na odredište sa iznajmljenim kolima. U poslednjem momentu dao je ime Roberta Blejka. Prvo se potpuno nesvesno odrekao svog pravog identiteta. Kasnije mu se to sve više dopadalo. Da bude neko drugi! Kada je iznajmio malu kuću obraslu cvetnom puzavicom, koja sa puta nije ni mogla da se vidi, činilo mu se da će uspeti da povrati svoj mir.

- Dobro došao, Robi! - rekao je samom sebi, podižući čašu uvis. Te večeri se napio prvi put u životu. I to dobro! 40

Kada se probudio posle dva dana neprekidnog spavanja, otišao je do okeana. Plaža je bila blizu njegove kuće. Satima je plivao. Talasi su bili nemirni, a voda sveža. Sve mu je to prijalo, mada nuje hteo da prizna. Hteo je da se muči. Mučio je svoje telo, jer glava nije bila sposobna da misli... Posle nedelju dana, bio je preplanuo kao domorodci. Meštari sela u kome se nalazila iznajmljena kuća, prvo su ga proučavali, a zatim, korak po korak, počeli da mu se približavaju. Privlačio ih je ovaj čudni stranac.

- On je dobar čovek - rekla je jedne večeri stara Bi, koju su svi uvažavali. Smatralo se da ima natprirodne moći i da njen pogled leči.

Njeno mišljenje je opredelilo selo. Počeli su polako da mu pomažu. Devojke iz sela su, na smenu, spremale kućicu kada njega nije bilo. Kasnije su mu donosile hranu i sveže voće.

Daglas je prvo bio iznenađen, a kasnije mu je njihova pažnja postala potreba. Rešio je da im se približi. Jedne večeri je odlučio da ih poseti. Vraćajući se sa kupanja, nabrao je mnoštvo divnog cveća, koje je slobodno raslo naokolo. Krenuo je ka centru sela, noseći u naručju raznobojni, mirisni buket. Poslednji zraci sunca su tonuli na horizontu kada se pojavio. Stara Bi je sedela u hladu palme i pušila lulu. Svi su za trenutak stali.

Daglas se naklonio starici i spustio cveće kraj njenih savijenih, bosih nogu. - Došao sam da se zahvalim - rekao je promuklo. - Hvala!

- Ti sediš - rekla je starica na iskvarenom engleskom jeziku. - Ti dobro. Ja - Bi predstavljala se pokazujući prstom na sebe. - Ti? Daglas je shvatio.

- Ja... Robi - rekao je nesigurno. Bilo mu je neprijatno što laže ove dobre ljude.

- Robi... Robi... - čuo se žamor. Ponavljali su njegovo ime. Onda je starica nešto brzo, pevajućim glasom, izgovorila. Svi su prilazili, klanjali se sa sastavljenim rukama i izgovarali svoja imena. Zatim je starica pljesnula rukama i - gozba je počela. Devojke i žene, odevene u šarene komade platoa, vesto uvezane, i dugih, crnih kosa puštenih niz leda, graciozno su prilazile i stavljale pred njih činije sa jelima koja su se još pušila, umešenim pogačicama i egzotičnim voćem, vrčeve sa pićem i svežom izvorskom vodom...

Kasnije, kada se sećao tog prvog kontakta sa novim, tamnoputim prijateljima, Daglasu je uvek bilo smešno što im je doneo cveće na poklon. Tog istog cveća je bilo svuda u izobilju. Svaka kuća u selu ga je imala. Čak i mesto gde su sedeli, bilo je obraslo ovim cvećem. A, ipak, izgledalo je da se raduju, da poštuju njegovu pažnju.

Čudan je to narod! Uvek tako dobrodušan i nasmešen, mislio je Daglas sa 41

ljubavlju.

U prvo vreme, bio je potpuno ispunjen. Išao je noću u ribolov sa muškarcima, počeo da uči njihov jezik, trudio se maksimalno da razume njihove običaje. Ali, kada je ostajao sam, bol ga je obuzimala toliko da nije mogao da izdrži.

Nikoga nije krivio. Osećao je svoju nesreću kao veliku životnu nepravdu, kao cinizam sudbine. Patio je strašno... Nije video izlaz, proklinjao je sebe... Stara Bi ga je pomno posmatrala. Jedne večeri je videla po njegovim zgrčenim mišićima da je prethodne noći patio. Bilo joj je žao ovog lepog mladića, koga je ljubav, u to je bila sigurna, polako, ali sigurno, uništavala. Znala je da će joj jednom ispričati svoju priču... Nije htela da insistira. Te večeri mu je ponudila lulu, sličnu svojoj.

- Ti uzmeš - rekla je smešeći se. - To smanji bol od duša...

Daglas je prihvatio dar. Prvi dim koji je povukao oštro ga je presekao, pa se zakašljao.

- Ne žuri! Ne žuri. Uživati... - rekla je blago. Sledeći dim koji je Daglas povukao, prijao mu je toliko da je i sam bio iznenađen. Posle ko zna koliko vremena, iznenađenje je bilo predivno.

Činilo se da hoda po oblacima, koji su bili neobično paperjasti i meki. Boje su bile intenzivnije, a oblici su se razlivali... Nije više bilo oštrih kontura, niti crta lica, pa je sve ličilo više na san. Daglas je uživao. Neslućena milina ga je prožimala do dna bića. Penjao se u beskrajne visine i taj let ga je činio tako superiornim. Bio je iznad svakodnevnog života, nedodirljiv a svemoćan! Buđenje je bilo manje prijatno. Osećao je svoju misao, ali se činilo da tela više nema. Kada je osetio svoje telo, prva želja koju je osetio bila je - Eli. Želeo je toliko, da je osećao fizički bol.

I što je više sputavao svoju misao, sve jasnije mu je Eli bila pred očima. Onda je sve izmaklo kontroli. Više nije mogao da se suzdržava.

Video je tako živo sve slike od prvog trenutka kada je ugledao. Jasno je video njenu belu vitku ruku sa posekotinom... Onda je počeo fizički da oseća njeno prisustvo. Jasno je pod prstima osećao finoću bele kože, oblinu bedara, grudi... Usne su mu bridele od njenih poljubaca, u rukama je osećao njenu meku, a tako raskošnu kosu... Grlio je tako snažno želeći da tako ostane do samog kraja života - čvrsto spojen sa njenim visokim, vitkim telom.

Jecao je nesvesno. Oči su mu bile čvrsto sklopljene. Daglas Volkat, alijas Robert 42

Blejk, omamljen drogom, ponovo je imao svoju ljubav samo za sebe.

Kasnije se predao. Više nije mogao bez čudotvorne lule. Šetao je ostrvom uživajući u novootkrivenoj lepoti. Taj osećaj je delio sa svojom voljenom. Satima je umeo da joj priča o leptirima koje je tog jutra video u ljubavnoj igri, o bojama čudesnog praha koji je u neobičnoj kombinaciji blještao na njihovim krilima.

Budio se sa željom za Elinim telom, polazio na spavanje sa željom da se nikada više ne odvoje...

Dugo nije odlazio u selo, pa se jedne večeri starica Bi uputila njegovoj kući. Malo je pričekala, sedeći na pragu. On je dolazio pričajući, sav zanet... - Ako želiš, na obali ćemo sagraditi kuću. Čudno je jezero, zar ne. Zamisli toliko lave koja ključa, ali nikada ta vatrena neman ne izlazi iz svog otvora - ne preliva se preko obala. Zar to nije čudno?

Zamisli kuću koja bi sijala kao žutocrvena lava? To bi bio znak naše ljubavi, odgovarao bi prolaznicima da smo mi u njoj. A kada bismo izašli iz nje, drvo bi opet postalo drvo, a kamen - kamen... Mladić je govorio polako i sa toliko emocija da se stara Bi nesvesno pridigla sa stepenica. Dočekala ga je stojeći.

Ovaj belac mnogo teže prima nesrećnu ljubav nego bilo ko koga sam ikada poznavala. Sigurno ga je strašno povredila... I, moram mu dati manje „duvana”, mislila je pomno.

Sigurno ga je ostavila, presudila je Bi u Daglasovu korist. Zavolela je ovog lepog mladića, čija je duša bila ozbiljno bolesna. Znala je da je jezik prepreka i da se nikada ne mogu potpuno razumeti. A, bili su i dva sveta... Mnogo su komplikovani ovi belci, pomislila je sa blagim prezirom Bi. - To je moja prijateljica! - obradovao se Daglas prepoznavši krupnu priliku.

- Dobro došla! Dobro došla! Želiš li hladno piće? - uzvrteo se, želeći da bude dobar domaćin. Onda joj se približio govoreći poverljivo - Šetao sam sa Eli po okolini Halemaumaua. Bi je ćutala i gledala ga pravo u oči. Njegove su bile grozničave i blistave. Pogled mu je bludeo. Nije je više gledao pravo u oči. Oči i ruke su mu bile nemirne. - Ti moraš ideš sretneš moj brat. On veliko vrač. Zna ingleš jezik - promrmljala je Bi. - Ti manje puši. Mora! Ti ne Havaj!

- Idemo svi Bi. Ti i ja i Eli! - rukom je pokazao na kuću. Za njega je ona bila tu: živa i zaljubljena. Kao nekad!

- Ide svi. To ne daleko. Ima kola... - Bi nije htela da njen prijatelj primeti koliko je zabrinuta. Situacija je bila veoma ozbiljna, a starici je bilo posebno neprijatno jer je na sebe preuzela deo odgovornosti. - Ide sutra. Rano. Sunce bude posle jak - predlagalaje Bi. 43

Njen brat Lon je skidao crnu magiju. Bio je poznat na daleko kao vidovnjak i iscelitelj. Otkrili su ga slučajno neki Englezi, koji su ga jednom prilikom i odveli u daleku belu zemlju. Lon je tamo ostao od proleća do proleća i vratio se sa mnogo poklona. I pristojnim znanjem engleskog jezika. Samo ga Lon može izlečiti! Bi je bila sigurna da postupa pravilno. Kolima su brzo stigli do mesta koje je bilo u pravcu luke Hilo. Lon ih je čekao.

- Znao sam da ćeš doći, Bi - rekao je mirno. - Čekao sam te. Onda se obratio Daglasu, blago se naklonivši - Moj dom je - tvoj dom!

Daglas ga je pažljivo gledao. Starac uopšte nije ličio na Bi. Bio je visok i koščat, pametnog izduženog lica. Sunce je krenulo na svoj put, ka zenitu, pa je Daglasu izgledalo da starac izranja iz samog sunca. Činilo mu se da je on neko Božanstvo, i naklonio se i sam pun strahopoštovanja.

Krenuli su ka velikoj kući, građenoj poput dvorca. Unutra je bila prijatna hladovina. Seli su i doručkovali sveže voće.

Lon je diskretno saopštio sestri da želi da bude sam sa strancem. Ona je nečujno izašla. - Ovo je napitak istine - rekao je polako, pružajući visoku čašu u kojoj je iskrila neka bledožuta tečnost. - Posle mi ćemo pričati...

Daglas je kao opčinjen gledao u čašu. Popio je jer je bio žedan. Tečnost je imala ukus soka od ananasa. Lon ga je gledao prodorno, igrajući se starim srebrnim satom. - Ti se sada odmori... Spavaj - tiho je rekao Lon.

Daglas je utonuo u san. Nije bio svestan da ga je Lon hipnotisao.

Posle skoro tri sata, starac je izašao. Bio je veoma umoran i to nije krio. Seo je pored Bi na klupu. Oboje su ćutali. Lon je znao da je njegova sestra radoznala, bila je to oduvek, ali sada nije hteo da je muči. Jednostavno, bio je potresen sudbinom mladića. - On misli da će rešiti problem ako pobegne od njega - počeo je tiho da govori.

- Ali ljubav nije samo mirna reka. Nekad je ljubav i bujica, pa slabiji potonu... Moraš se boriti za ljubav, a ne čekati je u lažima... Bi ga je pažljivo slušala. Lon joj je ispričao celu priču. Bi je mahala glavom.

- On beži. Niko ne zna gde je. Ni ona... - glasno je razmišljala. - Možda i ona pati... Možda ga traži... On je slab, zar ne? - O, da! Samo još nije potonuo. I neće. Ostaće kod mene dok sasvim ne ozdravi rekao je starac. Bi je odahnula. 44

Biće sve dobro, mislila je. Mora biti dobro, tešila se.

Dogovorili su se da je nećak preveze do kuće i vrati se kolima. - Robi se neće buditi još dugo? - pitala je Bi.

- On se zove Daglas - rekao je Lon. Toplo su se pozdravili.

Na odlasku Bi je pitala - Kako se zove ta čuvena gospođa? A stari prijatelj? Par puta je ponovila imena, mučeći se.

- O ti belci! Sve im je komplikovano, pa i imena - mrmljala je u kolima dok je ponavljala imena Emili Bodurov i Džima Feja... Bi je imala ideju!

Eli se vraćala sa fakulteta. Osećala se seskrajno loše. Sve joj je predstavljalo problem, čak i priznanje koje je danas dobila.

Vozila je nervozno, želeći što pre da stigne kući i da se zavuče u hladovinu svoje sobe. Ali, znala je da to neće biti tako lako.

Cela porodica je bila na okupu, svi, čak i posluga, svečano odeveni. Što je već bio postavljen: čekali su samo slavljenicu. Kada se Eli pojavila, noseći u rukama diplomu, svi su ustali želeći da joj čestitaju.

Ona je jedva zadržavala suze. Knedla u grlu, koju je čitavog dana osećala, pretila je da će je ugušiti. Naglo je pobledela, što nije promaklo Grejdonu.

Zagrlio je i čvrsto stegao. Odavno je već stao na svoje noge i osećao se tako snažnim. Na svoj promašaj sa Lorejn Robins više nije ni pomišljao. Da je patio, ne bi priznao ni da mu život zavisi od toga. - Biti lep i pametan, to baš nije uobičajeno, zar ne, sestrice? - šalio se Grejdon. Bar ne u našoj porodici! Odaj nam tajnu Nensi! - Nema tajni! - jedva se savladala Eli.

- Osim, da sam žedna i umorna. Brzo je uzela čašu i prinela je bratu. Nazdravivši ispila je u jednom dahu. - Još malo, molim - obratila se Grejdonu.

- O, da ti ne bude mnogo? - otac se trudio da mu glas bude miran. Eli ga je pogledala pravo u oči. Minut dva je ćutala i to je bilo strašno. Onda je polako, prosto cedeći reci, rekla - Nensi Periš, koja sada stoji pred vama, od danas će uzeti svoj život u svoje ruke. Ja sam odavno punoletna, od danas sam i zvanično priznata kao stručnjak i želim sama da procenim da li hoću jednu ili dve čaše šampanjca. „Smrt - zabranama!” I tu čašu je popila naiskap.

- Nisam gladna! Vi jedite i prijatno! - Okrenula se i izašla iz trpezarije.

Dok se pela stepenicama, polako kao svaki umoran čovek, jer Eli je odavno 45

zaboravila da trči, suze su dale sebi na volju. Krenule su polako niz njeno bledo, omršavelo lice, ostavljajući trag...

Zaslepljena suzama jedva je ušla u svoju sobu i zaključala vrata. Potpuno obučena bacila se preko kreveta i počela glasno da plače. Dala je sebi oduška. Dugo skupljana gorčina, bol, poniženje, izbili su sada strašnom snagom. Eli se tresla i njeno vitko telo izgledalo je kao da će se svakoga trenutka prelomiti.

- Šta mi sve ovo znači kada sam sama - grcalo je njeno srce. - O, Daglas! Daglas! jecala je neutešno. Ma koliko ga je osuđivala i bila povređena što je ostavio bez reči, znala je da je on jedini čovek koga je zaista volela. I to bez ostatka i bez alternative.

- Nikada više me nijedan muškarac neće dotaći. Bila bi to najveća kazna za moje telo i najveća uvreda za moje srce! - jecala je očajna.

Ali zašto mi nije rekao? Ja bih ga razumela. I bila bih spremna da ga branim. Da se borim do poslednjeg atoma snage, ponovo joj je padalo na pamet. O tome je razmišljala u dugim noćima bez sna.

Posle prvog šoka, odmah ga je potražila. Ali, telefon je zvonio uprazno. Kod kuće nije bilo nikoga...

Pa ti novinari! Eli se još uvek stresala od jeze pri pomisli na agresivnu gomilu koja je upućivala grozna pitanja, i koja su je probadala kao oštri, platneni noževi...

Bila je zahvalna kada je otac rekao da ostane u sobi i da ne izlazi dok on ne sredi stvar. I zaista, posle par dana novinara nije bilo pred kućom i ona je, luda od brige, krenula ka Daglasovoj kući. Morala je sa njim da razgovara. Jednostavno nije umela drugačije. Morala je još jednom da ga vidi, da čuje šta on kaže, bar da ga gleda...

Tako u grču, stigla je pred kuću u koju je trebalo uskoro da se useli. Ali u kući je bio mrak. Dugo je zvonila, ali niko se nije pojavio na vratima. Bilo je veoma hladno. Sneg je promicao, a počinjao je i hladan vetar.

Eli nije znala šta da radi. Vrtela se na ulici, dok bukvalno nije naletela na tablu na kojoj je pisalo:„Na prodaju”.

- Šta je ovo? - zapanjila se. Nije verovala svojim očima. Gde je Daglas? Gde je Džim? Pitanja su navirala jedno za drugim, ali odgovora nije bilo. Samo sneg, koji je padao sve gušće i vetar koji je prodirao do kostiju...

Eli se jedva vratila kući. Počelo je nevreme kakvo se ne pamti. Te noći Eli je ponovo počela da sanja strašne snove. Bojala se noći. Njen život odjednom nije bio njen. Svi su brinuli, svi se trudili da ona povrati ravnotežu, a ona je, boreći se sa sobom, sve svoje misli koncentrisala na - strah od noći. Grejdon je pokušao da joj se približi, ali se ona sasvim povukla u sebe. Smeškala se izveštačeno i odbijala razgovor o bilo čemu, osim o svojim noćnim morama.

Od Daglasa nije stigao ni glas i ona je duboko patila. Najgore od svega joj je bilo što su se svi oko nje pravili da je sve u redu. 46

Kao da Daglas Volkat nikada nije ni postojao!

Pojma nije imala ni za kakve zabrane! Najmanje za one koje je posluga dobila od Aleksa Periša, lično.

Za to je slučajno saznala, otišavši do Emili. Bila je sigurna da Emili nešto zna. Pa oni su bih dobri prijatelji...

Emili je bila oprezna. Nije znala kako da reaguje. Već je prošlo mesec dana od kada je Daglas otputovao na Havaje, a da se nije ni javio. To nije ličilo na njega. Sve što je znala je to da je stigao na Oahu i da je otkazao hotel. I - nestao!

Emili se pribojavala da mu se nešto strašno nije dogodilo. Ovo ponašanje nije ličilo na mladića koga je poznavala. I Džim je bio lud od brige. Kuću je, po dogovoru, odmah prodao, zakupio jedan luksuzan apartman i spakovan čekao da mu se Daglas javi. Dogovor je bio da krene za njim odmah!

Ništa mu se ne bi desilo da sam ja bio sa njim! Džim nije mogao da veruje da je Daglas dobro, a da ne poštuje dogovor. Emili nije znala da li su dvoje mladih uopšte razgovarali posle onog neprijatnog događaja. Znala je da je odjurio od nje, ali posle se više nisu videli i Emili nije znala ishod. Odlučila je da bude iskrena sa ovom devojkom. Bilo je očigledno da mnogo pati.

- Draga moja Eli. Ono što znam to je - da vas je beskrajno voleo... I znam da bez vas nije mogao da zamisli život! Vi ste mu dali smisao i nadu da za njega ima mesta na ovom svetu... On nije bio mnogo srećan. Ja o njemu sve znam od samog početka, i, znam, da je sve što se događalo bio loš sticaj okolnosti. On je to platio, zar ne? Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti koliko je i njega sve to povredilo... To znam. Ali, šta se dalje dogodilo, veoma bih volela da znam. I, moram vam priznati da brinem... - pričala je Emili Bodurov.

Onda je polako ispričala ceo Daglasov život, svaki detalj koji je upamtila... Pri tom je pažljivo posmatrala devojku. Na njenom lepom licu odražavala se svaka emocija: ljubav, patnja, strah... I svaka je bila iskrena i snažna. Emili je uzdahnula.

- Volela bih da vam pomognem - rekla je polako na kraju. - Mislim da bi bilo dobro da porazgovarate sa Džimom... - rekla je i brzo izdiktirala Džimov broj telefona. - Mogu li odavde da telefoniram? - pitala je Eli potresena pričom koju je upravo čula. Tek sada je shvatila svu tragiku situacije.

- Ali, ipak je mogao da mi se javi! Ja bih ga razumela! Mogao je sve da mi prizna. Pa bih smo tako bliski... - jadala se Eli u sebi.

- Kako da ne - ponovila je Emili. Devojka je očigledno nije čula jer je bila zaneta svojini mislima... Emili je krenula iz kancelarije. Nije htela da bude suviše indiskretna. Eli se trgla. - Molim vas, vratite se! Ne ostavljajte me samu! Izgledala je tako 47

nezaštićena kao neka devojčica.

- Nisam htela da smetam - rekla je Emili i vratila se.

- Potrebni ste mi - Eli je uhvatila za ruku. Mislila je da će tako dobiti bar malo hrabrosti i snage. To joj je i te kako trebalo.

Okrenula je Džimov telefon. Reski zvuk joj je parao srce. Konačno je čula poznati glas. Ali, Džim je bio hladan i za nju je to bio novi udarac. - Džime, šta sam ti uradila! - jecala je potpuno očajna. - Šta sam ti skrivila...?

- Nisi meni, nego Daglasu. A to je najgore što si mogla da uradiš - urlao je starac. Ipak je nastavio da govori. Eli je bila šokirana kada je saznala da je posluga rekla Daglasu direktno da mu je zabranjen svaki kontakt sa kućom Perišovih! Nije mogla da se povrati. Pred očima joj je titralo povređeno Daglasovo lice: očaj u očima koje je toliko volela i zgrčene usne koje je tako dobro poznavala... Još kada je saznala za Lijevu izdaju, bila je sasvim poražena.

Užas joj se dugo ogledao na licu dok nije uspela da progovori. Telefonski razgovor je uveliko bio završen... - Emili, to je strašno, strašno! Ja sam zauvek izgubila Daglasa...

Suze su same krenule, a Emili se nadala da će joj one, bar donekle, doneti olakšanje.

Od tog dana se prelomila. U kući je bila tiha i učtiva, što su svi primetili, ali niko nije komentarisao. Učila je besomučno. Zamenila je dan za noć: noću je učila, a danju pokušavala da spava. Bio je to način da izbegne more... Eli se zaista promenila. Duboka patnja je iscrpela i fizički i duhovno. Od one vesele, duhovite devojke, večno u pokretu, nije ostalo ama baš ništa. Majka je brinula i donosila joj vitamine, koje je ona redovno bacala.

Jednom je grubo pitala iznenađenu majku - Imaš li neki vitamin za revitalizaciju duše? Otac je upozoravao da malo uspori. Njen izgled i ponašanje je pripisivao napornom učenju. Ni na pamet mu nije padalo da ona pati za Daglasom. Za njega je ta „epizoda” bila zauvek završena. Eli je ćutala i terala po svome.

Najteže je bilo sa Grejdonom. Odbijala je sve njegove pozive direktno. Prezirala ga je. Kako se usudio da mi ne da Daglasovo pismo! Pa to bi potpuno izmenilo naše živote. Ko mu je dao pravo da mi uništava život? I njegov! Ako se Daglasu našto desilo - Grejdon će biti krivac. Ubica!

Poslednji udarac joj je zadala Lilijan, njena odana prijateljica. Eli pojma nije imala da se ona viđa sa Grejdonom, njenim rođenim bratom i prvim naslednikom 48

Perišovih. To je prelilo čašu! Sve joj se zgadilo. Zamišljala je neuglednu Lili Smit u zagrljaju lepuškastog i bogatog Grejdona Periša i užasavala se.

Na kraju je odlučila da se bori za svoju ljubav. Ostalo joj je još četiri ispita i čim diplomira tražiće svoj deo nasledstva, rešila je. - Perišovima ostavljam diplomu, potencijalnu snahu, Lili i mir na njihov način. Ja odlazim da tražim Daglasa. Ako je živ, ja ću ga pronaći... Pa makar potrošila i poslednji cent nasledstva! Mi imamo svoju ljubav i za nju ćemo živeti! Ako je živ... odzvanjalo je u njenom umornom mozgu. Kasnije je promenila molitvu - Samo da je živ!

Eli je bila spremna na borbu. Ostali nisu. I ona je u prvom momentu imala prednost. Kada je posle neslavne proslave, iznela svoje zahteve, naišla je na buru negodovanja.

- Objasni nam, Eli, čemu sve to? - pitao je otac. Bio je zbunjen njenim ponašanjem. Želeo je onu svoju veselu, lepu kćerku. Ovo nepoznato stvorenje ga je zbunjivalo.

To mi je hvala, mislio je u sebi. - Zašto uopšte moraju da odrastu, bunio se misleći na svoju decu. Prvo Grejdon, a zatim i Eli... Pa to je baš nepravda, bunio se um Aleksa Periša.

Majka nije učestvovala u raspravi. Sedela je lepa kao neka voštana figura i ćutala.

Često je prigovarala Aleksu da decu suviše mazi i da im daje previše novaca. Po njenoj proceni, Eli je pobesnela jer joj se uvek ugađalo.

- Deca moraju nešto da žele da ne bi postali nezadovoljni ljudi - bila je filozofija po kojoj se Alina Periš opredeljivala. Ni sama nije htela da prizna da se nikada ne bi udala za Aleksa da nije bio toliko bogat. Njena potreba za strašću, romantikom i nekim posebnim doživljavanjem ljudskog bića suprotnog pola, ostala je zauvek zatrpana u njenom srcu. Ni za živu glavu ne bi priznala da Aleks nije princ iz njene bajke. Živela je tako godinama, mažena i čuvana kao neka dragocenost, a da nikada nije potpuno osetila strast.

Naslutila je to u Elinoj vezi sa Daglasom i, na trenutak joj zavidela. Osećala je da Eli živi njenu mladost. Laknulo joj je kada se to sve završilo. Njene misli, kao dobre katolkinje, su joj postajale nedolične. Baš, kao i njena ćerka!

Grejdon je bio začuđen. Eli je uvek bila tako... drugačija. Znao je on za očev testament, ali je sada osetio priliku da sve preokrene u svoju korist. Grejdon je uglavnom ćutao, čekajući pogodan momenat. - Za sada, Eli, tvoj je samo letnjikovac na Floridi - režao je otac. - A ostalo se moramo dogovarati...

- U redu! Razgovor je završen. Kada se, gospodo, budete dogovorili, nadam se da ću biti obaveštena. Ostaviću adresu kod porodičnog advokata. 49

Eli je naglo završila govor i izašla iz salona. U očima su je opet pekle suze, ali sada bi plakanje bio luksuz. Morala je u akciju. Brzo je pokupila osnovne stvari, ugovor po kome je vlasnik vikendice, sav nakit i krzno.

Diplomu je ostavila na vidnom mestu, uz cedulju sa napisom: „Za muzej Perišovih.” Izašla je bez pozdrava iz roditeljske kuće i sela u svoja kola.

Potražila je prvo Džima. Objasnila je šta je naumila. On je malo negodovao.

- Ali, Eli, šta ćeš ako ga ne nađeš? Ostaćeš bez dolara? - brinuo je Džim nesvesno odajući svoju strepnju da Daglas možda uopšte nije živ. - Onda ću da radim - rekla je devojka prkosno. - Zašto sam učila sve ove godine!

Bilo je kasno da se bilo šta uradi. Eli je spavala u novom apartmanu, a Džim je bdeo nad njenim snom.

Ko bi rekao da je tako odlučna, ova mala, mislio je sa nežnošću. Ko bi rekao! Divio joj se.

Sutradan i dva naredna dana Eli je rasprodavala svoju imovinu. Pošto joj je novac bio hitno potreban, dobila je mnogo manju cenu od one koju je očekivala. Ali, sve u svemu, novac je bio tu.

- Javljaj mi se stalno - davao je poslednja uputstva dobri starac kada su se rastajali na aerodromu. - I javi ako ti bilo šta treba... Eli je jedva ubedila Džima da treba sama da krene na put. On je mislio da je sigurnija ako i on krene, ali Eli je mislila da će joj on samo otežavati situaciju. Avion je ubrzo poleteo. Eli je gledala kroz prozor i mislila na Daglasa.

Analizirala je natenane svaki detalj od trenutka kada su se rastali, shvatila njegov bol i poniženje... Identifikovala se sa njegovim umom. Ušla mislima u dubinu njegovih osećaja. I sama je osetila nemoć i strah koje je Daglas doživeo, čekajući na parkingu, čekajući da dođe... Bilo joj je hladno oko srca. Da li će me i dalje voleti, pitala se sa strahom. Ja sam ga ostavila kada i svi drugi - to misli! Nisam bila tu da mu lečim rane u najgorem trenutku njegovog života! Kidala se. Kako sve to nisam osetila, brinula je. Srce joj se stezalo od bola pri pomisli na njegova pitanja. Svoje je zaboravila... Onda se setila Džimovih reci: „Ako je ljubav prava, ona uvek nađe put...”

Naša je prava, ubeđivala je sebe, a oko srca joj je bilo hladno. Kada se avion već spuštao na aerodrom ostrva Oahu, Eli je teško uzdahnula i glasno rekla - Moja ljubav je prava, to znam! I to joj je bilo dovoljno za početak.

Daglas se vratio iz ribarenja. Kosa mu je bila duga i smetala mu je pa je vezivao u konjski rep. Njegove pravilne, divno izvajane crte lica tako su tek došle do punog izražaja. Kod Lona je ostao mesecima, a da toga nije bio ni svestan. 50

Jednog jutra se probudio svež i odmoran. Izašao je pred vrata zdanja koje je podsećalo na dvorac i punim plućima uzdahnuo vazduh. Kakvo li je vreme u Americi, pomislio je - Ovde je divno.

Sledeća misao je bila upućena Eli.

Da li me voli i posle svega, brinuo je.

Lon ga je dočekao sa širokim osmehom. Video je da je mladić spreman za povratak u svoju kuću. Ali, još je bilo rano za njegov povratak u stvarni svet... - Bi, možda, brine... - rekao je polako.

- Vraćam se danas - osmehnuo se Daglas. - Hvala ti, Lon.

- Nema na čemu. Još ne! Ti moraš povratiti samopouzdanje... To moraš sam rekao je mudri starac blago. Dugo je gledao u zavesu prašine koju su na putu ostavila Daglasova kola. Mladić se izgubio sa njegovog vidika.

Starac je nepokretno sedeo i mislio sa nežnošću, biće sve dobro... Mora biti dobro...

Dani su proticali jednolično, bez nekih posebnih uzbuđenja. Svakim danom Daglas je sticao sve veću snagu. Razmišljao je logično, jer je njegov prenapregnuti mozak bio oslobođen droge. Znao je da ga ljudi ovde vole i to mu je prijalo.

„Oštaćeš sam kada budeš spreman za povratak. Tvoje srce će ti dati znak. Ne žuri...” setio se starčevih reči. Dani su i dalje prolazili a Daglas je živeo u svojoj kućici.

Pa danas je moj rođendan! Zapanjio se kada je shvatio koliko je vremena prošlo od kada je stigao na ovo rajsko mesto. - Dvadeset osam godina! Ja više nemam prava na grešku! Više nisam mlad, mislio je setno.

Celog dana je bio tužan. Zamišljao je kako bi bilo da neko, još uvek nije imao pojma ko, izneo onako surovo njegovu prošlost kao senzaciju! Kako bi on i Eli slavili rođendan.

Eli sada ima dvadeset i tri godine i sigurno me je zaboravila, mislio je, ali se njegovo srce bunilo. Ja moram saznati šta je sa njom. I to odmah, odlučio je naprečac. Brzo se spakovao i otišao u selo kod Bi. - Ja moram da je nađem, Bi! Znam to. Polazim odmah - rekao je uzbuđeno.

- Vrati se sa njom - rekla je Bi. - Ti uvek imaš svoja kuća....

Daglas je bio sav u groznici. Ma koliko se trudio da razmišlja trezveno, to je sada bilo veoma teško. Smetala mu je odeća koju je ponovo obukao: farmerke, majica, patike... 51

Toliko dugo je nosio samo komad platna oko vitkih bedara, da mu je sada sve bilo neudobno. Tek kada je sleteo na njujorški aerodrom setio se - Pa ja ne znam gde mi je sada kuća. Ni Džim!

Odjednom je osetio strah. Gužva je bila neopisiva i on se nije snalazio. Seo je na kofer i obuhvatio glavu rukama. Hvatala ga je nesvestica...

- Gospodine, da li vam je potrebna pomoć - čuo je nežni ženski glas. Podigao je pogled i video jednu gospođu srednjih godina kako ga gleda zabrinuto. Ko zna kako izgledam, pomislio je. - Ne, hvala - promucao je.

Pošao je ka telefonskoj govornici i dugo razmišljao kome da se javi.

- Emili! Njeno ime je bilo spas. Brzo je okrenuo poznati broj telefona. Opet se osetio sigurnim.

- Halo? Ko? Gospođa Bodurov je na putu, čuo je odgovor na svoje pitanje. Zurio je u slušalicu pun neverice.

- Da li se to stvarno meni događa, bubnjalo mu je u glavi... Mozak je počeo grozničavo da mu radi. Okrenuo je broj informacija - Da Džim Fej - vikao je u slušalicu. Veza je bila loša. - Ne, gospodine. Nemamo registrovano - pevala je službenica.

Prekinuo je vezu. Razmišljao je da li da pozove Eli. Strah ga je obuzeo ponovo. Strah od neizvesnosti. Onda se setio Lonovog saveta: „Moraš verovati sebi. Čovek najbolje sam zna šta i kada treba da uradi. Samo slušaj prvu misao”. Daglas je okrenuo broj kuće Perišovih. Javio se neki nepoznati ženski glas.

- Gospođica Nensi više ne stanuje ovde - bio je odgovor koji je čuo. Ništa mu nije bilo jasno. Trudio se da ne misli ono najgore: da se Eli udala i odselila. Svesno je odbacivao takvu misao, a ona je ipak bila prisutna kao pretnja...

Ja sam jedini čovek u Njujorku koji nema gde da ode, mislio je tužno posmatrajući ustalasanu gomilu koja je išla ka izlazima. Svako je nekoga čekao, samo on, Daglas Volkat, bio je sam.

Sedeo je još neko vreme nepomično, a onda krenuo i sam ka izlazu. Uzeo je taksi i otišao u obližnji hotel.

Opet se predstavio kao Robert Blejk. Presvukao se i pošao da prošeta... Njujork je bio nekako drugačiji, svetliji ali i bučniji. Večerao je u jednom malom italijanskom restoranu. Stari gazda je svirao gitaru i pevao neku tužnu napolitansku pesmu.

Daglas je pijuckao dobro crno vino i mislio na Eli. Planirali su da odu u Italiju, 52

setio se te večeri...

Sa mislima o Eli je i zaspao. Mislio je da to neće moći, ali bilo je suviše uzbuđenja za njegov oslabljeni nervni sistem.

Odlučio je da sutra ponovo pozove i Perišove i Emilinu kancelariju. Morao je neko nešto da zna... Promeniću glas i predstaviti se kao Robert Blejk, mislio je dok je tonuo u san.

Sutradan je spavao do podne. Kada je video koliko je sati, skočio je kao oparen. Brzo se spremio i krenuo. Istovremeno je počela da sipi kiša. Odlučio je da ode u Emilinu poslovnu zgradu. Vreme je da prestanem da se ponašam kao balavac. Suočiću se sa problemom, odlučio je.

Odmah su ga prepoznali. Uzvici dobrodošhce su bih iskreni i Daglas se malo opustio. Obasuli su ga pitanjima iznenađeni što ga vide, tu pred sobom, živog i zdravog.

Daglas je škrto odgovarao, povremeno gledajući u vrata Emiline kancelarije. Ona su bila zatvorena. Posle prvog iznenađenja za sve zaposlene, usledilo je iznenađenje za Daglasa.

- Pa ti ne znaš? A i kako da znaš? Emili i Džim Fej su otišli na Havaje da te traže.

- Nemoguće! To je nemoguće! Pa oni i ne znaju gde sam bio. Promemo sam plan u poslednjem momentu... Mesto je malo, ribarsko selo.... Užas - Daglas je bio na ivici očaja.

- Znaju! Dobili su nedavno pisma od neke gospođe... Kako se beše zove? Bo... ili Ba ili... - glasno je razmišljala oniža Lina.

- Bi! - Kriknuo je Daglas. - Bi im se javila... Dobra stara Bi! Ali, zašto nije rekla... Pa ne bih se vraćao... Čekao bi ih...

- Možda više nije htela da čekaš. Pisma su dobili još pre mesec dana, ali nikako nisu mogli da uklope slobodne termine. Onda se i Džim razboleo... - pričala je Lina kao navijena. - Džim bolestan? Od čega - zabrinuo se Daglas.

- Od brige za tobom - oštro je prigovorio Robert.

Daglas je ćutao. Nije bio sposoban, da im ispriča pakao kroz koji je prošao. Crte njegovog lepog lica, koje su osvojile Ameriku, bile su skamenjene. To nikome nije promaklo.

- Ali, ne brini suviše, sve će biti dobro. Radićemo mi opet one prelepe kampanje - hteli su da ga uteše.

- Da li si ikada saznao ko je pokrenuo onu lavinu protiv tebe? - pitala je nevešto Liza. 53

- Ne! I ne želim da znam - rekao je Daglas oštro. - Jedino me interesuje... šta je sa mojim prijateljima... I sa Eli - glas mu je bio sasvim slomljen.

- Dolazila je kod Emili - rekao je Robert. - Ja sam je video... Ali, to će ti Emili reći... Kada se vrati! - Gde si odseo, Daglase? Da li u novom apartmanu? - opet je brzala Lina.

- Pa ti i ne znaš gde je apartman... Džim je deponovao jedan ključ u tvojoj banci... Očekivao je da ćeš, kada se vratiš, morati da odeš po novac - setio se Robert. To je bila dragocena informacija.

Sa obećanjem da će se uskoro čuti i videti, rastali su se puni uzbuđenja.

Ušao je u svoj stan kroz sat vremena. Bio je to udoban apartman u lepom kraju. Stvari, koje su izazivale toliko uspomena, bile su svuda oko njega...

Sedeo je jedan trenutak na udobnom trosedu i nesvesno milovao satenski jastuk. Sećanja su bila tako živa...

Činilo mu se da je još juče Eli bila tu. Sedeli su zagrljeni na ovom istom trosedu i njena svilena, duga kosa je padala u slapovima oko belog lica.

Mogao je da oseti njeno prisustvo, čak i talase njenog parfema koji je uvek upotrebljavala. Daglas nije dozvoljavao sebi da se prepusti sasvim svom maštanju. Odlučio je da nešto promeni: da bude odlučan i preduzimljiv. Dohvatio je telefon i okrenuo Elin broj.

Javio se muški glas koji nije prepoznavao.

- Veoma mi je hitno, gospodine - bio je ubedljiv Daglas. - Zovem sa fakulteta, u vezi sa radom... - Ali, gospodine, gospođica se iselila iz kuće pre dva meseca... Bilo je nekih problema u porodici - rekao je glas tiše, poverljivim tonom...

- Da se nije možda udala...? - pitao je Daglas, pokušavajući da svemu da šaljivi ton.

- Nije sigurno! To bi već javih gospodinu Perišu... On je veoma ljut, gospodine profesore. Mislim, na nju... A sada moram da prekinem, zovu me iz kuhinje! brzao je sluga. Simpatičan neki čovek, pomisli Daglas. Smeškao se nesvesno zadovoljan što je jedna sumnja razvejana. Ona najvažnija...

Dugo je te večeri razmišljao šta da radi. Jednog momenta je odlučio da već sutra krene na Havaje... Onda, opet, mislio je da je pametnije da sačeka.

- Nisam pametan! Nisam pametan! Šetao je nervozno po stanu ne znajući šta da 54

radi.

- Jutro je pametnije od večeri - uzdahnuo je teško, polazeći na spavanje. Mada je bio umoran, san mu nije dolazio na oči. Prevrtao se dugo i zaspao tek kada je počelo da sviće. Trećeg dana je shvatio da je u krizi.

Sedeo je satima nepomično kraj telefona očekujući poziv, ali telefon je bio nem. Onda je pokušavao da jede, ali nije bio gladan. Sve češće je pomišljao na Bi i njenu čudotvornu lulu. Da mi je jedan dim! Samo jedan, mislio je grozničavo. - Činilo mu se da je nemoćan da sam razreši situaciju u kojoj se našao. Te noći je sanjao Lona, a njegov blagi glas mu je ulio snagu... Ustao je rano ali nije bio umoran. Seo je za sto i počeo da piše. Pisao je grozničavo, a listovi su se ređali jedan za drugim... Tek pred veče je ustao i zadovoljno se protegao.

Baš sam gladan, pomisli. Jeo je sa apetitom prvi put od kad se vratio u Njujurk.

Daglas je pisao istinu o svom životu. Iskreno i bez ikakvog doterivanja. Iz duše. Rešio je da roman objavi čim bude gotov.

- Toliko sam dužan ljudima koje volim i koji mene vole! Istinu! Učinilo mu se da je Lon tu, u susednoj sobi i da mu odobrava. Ni sam nije bio svestan koliko je ovaj moćni starac zaista blizu - bio mu je duboko u sopstvenim mislima. ***

Džim Fej je zapanjeno gledao u lepe devojke koje su se osmehivale.

- Ne znam koja je lepša od koje, a, opet, sve nekako liče - bio je zbunjen starac.

Prijalo mu je što ga stalno služe i ništa nije mogao da odbije. Na kraju se toliko najeo da nije mogao da diše.

Ovo je zaista raj! Kada umrem, sigurno ću stići u ovakvu zemlju... Ali, što da umrem! Još juče nisam imao pojma da ovakvo mesto postoji na planeti, a danas uživam kao da sam neko božanstvo, mislio je dobri Džim. Na trenutak je zaboravio zašto su uopšte došli, toliko je bio zadivljen. Onda se setio Daglasa.

Baš sam surov! Jadni mladić! Kako je strašno propatio, mislio je Džim, a Emili je izazvala posebnu pažnju. Onako plava i graciozna, ličila je na neki egzotični cvet.

Egzotičan za ovo podneblje, jer ovde je sve bilo drugačije... Dopao im se njen nežni glas i meke haljine. I, odmah se videlo koliko voli Daglasa, njihovog „Robija”.

- Pa to je baš nesporazum - brinula je Emili. Shvatila je svu tragiku Daglasove sudbine, posebno onog dela njegovog života u kome nije učestvovala... 55

Možda smo svi morali drugačije da postupimo. Sasvim drugačije!

Ako se Daglas bezbedno vratio u Njujork, onda je on tamo sam, ali zbrinut. Samoća može izazvati ozbiljnu bolest duše, znala je i sama, ali joj je Eli bila veći problem. Te noći Džim i Emili nisu ni trenuli. Pravih su plan šta dalje da rade.

Džim je dobio zadatak da ode u prvo veće mesto i da zove Njujork. Morao je naći Daglasa i uveriti se da je dobro. Posle toga, krenuće u potragu za Eli, koja je morala biti tu, negde, po ostrvima... Od same pomisli su se užasavali. Bilo je osam većih i ko zna koliko manjih ostrva... Na kojem je bila Eli?

- Nisam smeo da joj dozvolim da otputuje - sekirao se Džim, preuzimajući krivicu na sebe. Ko zna šta joj se uopšte desilo? Emili je delila brigu sa njim.

- Džim, nije ona tako nesposobna, ne brini suviše - tešila ga je Emili. - U stvari, moramo verovati da je dobro. To je prvi korak do ispunjenja naše najveće želje. A želja nam je da se ti ljudi konačno sretnu, zar ne? Sutradan je Emili otišla kod Bi, da se još malo dogovore. Žene su se odmah dopale jedna drugoj i veoma dobro sporazumevale. Džim je seo u kola i otišao da telefonira. Dugo se nije vraćao. Kada se konačno pojavio, bio je sav blažen i pomalo napit.

- Moje dame! - cerio se širokim osmehom. - Ja imam pozdrav za vas! Od Daglasa. Zamislite on piše roman, a mi se izluđujemo od brige... Gospodin sedi i piše... Obe su glasno odahnule i zagrlile se.

- Ja kaže: bude dobro! - Bi je krišom obrisala jednu suzu.

- Oh, hvala Bogu! Jedna briga manje! - dodala je Emili.

Posle prvog oduševljenja, ustremile su se na Džima, kao po dogovoru - A gde ti pio? - pitala je neubedljivo strogo Bi. - Ti loš za mlad čovek primer... - borila se Bi sa stranim jezikom.

- Džim! Moramo ozbiljno da razgovaramo - Emili se nadovezala na predhodno „predavanje”. - Mi, ako se još sećaš, nismo došli da se provodimo, već da nešto radimo...

- Žene! Žene! Samo sam popio dva, tri ruma... A i sad vidim da sam bio u pravu što se nikada nisam ženio - smejao se Džim dobrodušno. - Bio sam u pravu i te kako... Moram na to skrenuti pažnju Daglasu... Nisam mu rekao da tražimo Eli dodao je ozbiljno. - Neću da brine suviše...

Veče se već meko spuštalo a njih troje su još uvek razgovarali. Mladići su polazili u ribolov, kada se Bi ponovo obratila Džimu, koji je dremuckao, udobno oslonjen o palmino drvo. 56

- Ti, star čovek! Ideš sa mlad da uloviš riba! Tako platiš što jeo - šalila se Bi.

- Mogu da padnem iz čamca i da se udavim - gunđao je Džim, trgavši se iz prijatnog dremeža. - Ja ne znam da plivam... Ali ako treba, idem - pravio se da je ljut. Sada je već bio potpuno probuđen. Mislio je na Daglasa...

- Šta li mu pada na pamet! Šta ima da piše! Svako to čita... I oni zlonamerni... A on ne ume da laže... Još će napraviti neku nevolju. Bi, sutra ćemo se još videti rekla je Emili nežno. - Nikada te nećemo zaboraviti! - Ja hoću - nasmejao se Džim - Ali neću zaboraviti to što hoće da me udavi...

- Ja neće davi! Ja šali - Bi je odjednom bilo teško. Nikad u svom životu nije mislila da će se toliko vezati za nepoznate belce. Njen život je bio bez nekih posebnih uzbuđenja. Udala se mlada, kao što je bio običaj, rodila pet kćeri... Sada je imala sedamnaest unučadi. Muž joj je umro pre dve godine. Iznenada! Ali Bi nikada nije imala priliku da doživi nešto romantično, nešto divlje i uzbudljivo...

Nigde nije putovala. Oduvek je živela na svom ostrvu. Odjednom je dobila želju da ode u zemlju „belih ljudi”!

- Pa što da ne! - oduševila se Emili kada je to čula. - Da dođete sa bratom na svadbu. Daglasu bi to bilo sigurno posebno drago... O, pa to je divna ideja. I fantastično iznenađenje.

- Ko hoće star žena! - gunđala je Bi. Bilo joj je neprijatno što se „sama poziva”. A, opet iskušenje je bilo veliko. Želela je iznad svega da bar jednom ispuni sebi želju...

- Ja bih tu staru ženu, ako si to ti, Bi. Meni izgledaš mlada - Džim je odmeravao mangupski, a Bi se nasmejala. - Može ja udaš za ti? - „prosila” je Džima, a on je pocrveneo.

Još će me ubediti da ne umrem kao neženja. Ali, ideja je i mimo njegove volje, odjednom postala privlačna... - Sutra krećemo u potragu za našom „mladom” - rekla je Emili zbunjenom Džimu: - Mislim na Eli...

Spakovali su se brzo i nevoljno krenuli. Taman su počeli da se opuštaju i uživaju...

- Možda da smo otišli do Lona, onog brata - gunđao je Džim, vozeći u pravcu luke Hilo. - Vraćaj se Džim! - viknula je Emili.

- Gde? - pitao je iznenađeno, prikočivši naglo.

- Vraćaj se kod Bi - uzbuđeno je rekla Emili. - To ti je divna ideja! Lon nam može pomoći. Sigurno. Džim se obradovao ponovnom susretu sa Bi, ali se trudio da to ne pokaže. 57

Ali, nije samo on bio prijatno iznenađen. Bi je bila oduševljena i to nije krila.

- Može ide kod brat. Može! - Radovala se što će biti još malo sa ovim neobičnim, a tako dragim ljudima.

Lon ih je gledao ćuteći. Nije govorio ništa par trenutaka, a onda se nasmešio - Vi ćete naći devojku crvene kose kraj vodopada... Zatim je ponovo ućutao. Gledao je negde u daljinu. - Ne, Ohava, ne Havaji... Molokai! - Molokao? Šta je to! - pitao je Džim poluglasno.

- Ne, Molokao. Molokai! - spelovao je Lon strpljivo. - To je drugo ostrvo. Tamo je devojka! - rekao je Lon ubedljivo.

- Idemo na to ostrvo, kako se već zove - rekao je Džim. Idemo odmah! Pa onda kući... Javićemo vam se, pa da dođete... Kod nas, mislim. U Ameriku... - spetljao se Džim. - Zašto da ne - mirno je odgovorio Lon, gledajući ispod oka svoju sestru.

- O, pa ja sam skoro svetski putnik. Obići ću cele Havaje, a i ko zna šta još u svom veku - Džimu se razvezao jezik čim su se udaljili od Bi. Ona je ostala sa bratom, a oni su krenuli da konačno i nađu Eli... ***

Eli je bila toliko umorna da joj je put skakao pred očima. - Pogrešila sam što sam uzela kabriolet. Sva sam puna prašine - gunđala je. Izgubila je pojam o vremenu. Nije više znala koliko dugo obilazi ostrva. Nije joj ni bilo važno. Pratila je svaki trag... Istraživala, jurila sa kraja na kraj svakog ostrva... Vrućina joj je smetala i prvo je odsekla svoju divnu, dugu kosu. - Gospođica žali... - ubeđivao je prvi frizer kod koga je u Honoluluu ušla, tražeći da je ošišaju sasvim kratko. - Gospođica ništa ne žali - odgovorila je u istom tonu. Svi su ćutali dok je ona posmatrala svoj novi lik u ogledalu. Kratka kosa sasvim je izmenila. Izgledala je mnogo mlađe, ali se tek sada videlo koliko je oslabila. Kosti lica su joj ispale pa je ličila, više nego ikada, na izgladnelu mačku. Oči su joj sijale grozničavim sjajem... No povrh svega, čak i kritični Havajci koji su imali posebno shvatanje lepote, koja je bila nezamisliva bez duge, sjajne kose, morali su da priznaju da ova čudna, nervozna strankinja - ima „nešto” što je čini posebnom.

Eli je sada ličila na visokog dečaka. Bila je toliko mršava da je šorc nabrala u struku širokim kaišem. Majica joj se lepila za telo, a marama nakrivila. Bilo joj je to sada potpuno svejedno. Moram ga naći, mislila je neprestano. Ovoga puta to će biti Daglas! 58

Pošla je na ostrvo Molokai. Tamo su joj rekli da je jedan crnomanjasti stranac iznajmio kuću kod vodopada.

Imala je vezu avionom tek pred veče, pa je ceo dan provela u maštanju. Ništa za nju više nije postojalo osim snažne želje da zaspi u Daglasovom zagrljaju. Za to je živela.

Ma koliko je bila sigurna da je blizu cilja, nije mogla da odagna svoju strepnju. Sve što je doživela na ostrvima bilo je kao u nekom lošem filmu.

Odmah na aerodromu je otišla u službu za informacije. Eli je već bila u Honoluluu, ali sada ga je doživela kao - opasnost. I iskušenje!

Svi su bih ljubazni prema lepoj strankinji. Lako su našli u kompjuteru datum kada je Daglas stigao na njihovo tle. Dve godine! Skoro dve godine, užasnula se Eli kada je shvatila koliko su dugo razdvojeni.

Dalje, put je vodio u rent-a-kar. Pedantne evidencije nisu joj pomogle. Daglas nije iznajmljivao kola. Ali, ona ih je iznajmila i sigurno vozeći krenula ka lancu hotela koji su bili izgrađeni na obali mora.

Nije bila sigurna koji je od tri hotela, koje su često pominjali u razgovorima, iznajmio Daglas. Parkirala je kola i krenula polako u istraživanje. Prve večeri nije imala sreće. Daglas Volkat nije bio u knjigama gostiju.

Sutra je Eli krenula dalje. Posle ručka je otišla do okeana da se okupa. Počela je da brine da ništa neće uraditi, pa je odlučila da ohladi umornu glavu.

Kada je već počela da gubi nadu, u Hotelu „Star III” su pronašli rezervaciju na ime Daglasa Volkata. Eli su se noge odsekle. Sela je na prvu stolicu i šumno udisala vazduh.

Bio je ovde! Gledala je oko sebe pokušavajući da oseti njegovo prisustvo. Možda je baš sedeo na ovaj stolici... Ali, ubrzo su se njene nade raspršile...

- Taj gospodin je rezervisao sobu ali je nije koristio. Samo je došao, otkazao sobu i otišao. Nijednu noć nije proveo ovde. Odmah je otišao... - objašnjavao je mladić koji radi na recepciji. Gde li je otišao, pitala se Eli.

Posle razmišljanja je otišla u policijsku stanicu. Tamo su je veoma ljubazno dočekali.

- Gde je problem? - pitao je mladi narednik sa bleštavobelim zubima. Eli je pokušala da mu objasni. On je gledao ne razumevajući. Na kraju je izgubila strpljenje. - Molim vas da mi pomognete. Da li je u poslednje dve godine nastradao neko ko se zove Daglas Volkat... - jedva je izgovorila. Narednik je podigao obrve. Nije mu se dopao njen ton... 59

Čudni su ovi stranci, mislio je nezadovoljan, ali je ipak odlučio da joj pomogne. Sve je jako dugo trajalo, a on je i namerno malo otezao, dajući sebi važnost.

- Ne! - rekao je na kraju. - Takvo ime nemamo... Mislim, takav slučaj nismo imali - trudio se da govori što tačnije njen jezik.

Eli se brzo zahvalila i pošla. Išao joj je na živce. Osetila je kako je njegov pogled svlači... Najradije bi mu opalila šamar, ali on je njoj bio potreban...

- Gospođice! - čula je njegov glas i okrenula se na samim vratima. - Šta ste vi tom čoveku? Rođaka? - Nešto mnogo, mnogo više - odgovorila je drsko i zalupila vratima.

Takvih neprijatnih susreta je bilo na svakom koraku. Ali bilo je i divnih ljudi koji su iskreno želeli da pomognu. Eli je posle dve nedelje već znala kome treba da se obrati: razaznavala je dobronamerne već po liku. Napredujem, tešila se. Biće sve to još dobro. Najvažnije je da je živ!

Tako je sebi davala snagu. Ni jednog momenta nije joj palo na pamet da je traženje Daglasa Volkata po havajskim ostrvima isto što i traženje igle u plastu sena. Žurila je iz mesta u mesto, uvek se informišući prvo u restoranima u centru i turističkim agencijama ima li belaca koji su iznajmili usamljenu kuću.

Onda je obilazila te kuće i doživljavala razne situacije od kojih je većina bila ipak prijatna.

Razni ljudi, iz raznih krajeva sveta, svaki iz svog razloga pobegao je na kraće ih duže. Svako je ljubomorno čuvao svoj azil. I onda - reski zvuk zvona ih udarci zvekira na vratima. - Ili - interfon. - Ko je? - pita nepoznati glas.

- Eli Periš.

- Koga tražite? - pita opet glas.

- Vas - odgovara ona mirno. Interesantno je da su mi, ipak svi otvarali vrata razmišljala je Eli docnije. - Ja nisam sigurna da bih tako lako primila u kuću nepoznatog stranca.

Pri tom ni na pamet joj nije padalo da su njene posete nepoznatim ljudima bile skopčane sa opasnošću: nepoznati ljudi su bili možda i zločinci koji su se krili u nekom malom, zabačenom selu...

Eli je imala cilj i ništa je više nije moglo zaustaviti. Obišla je Oahu i Havaje, pa onda neka manja ostrva između. Nije gubila nadu. Novca je imala dovoljno i nije brinula.

Da krenem sada na Molokai, razmišljala je. - Pa ću onda videti šta dalje...

Avion je brzo stigao na Molokai. Eli je bila strašno umorna, ali nije htela da pravi pauzu. Jela je na brzinu i odmah otišla po automobil. 60

A sada da vidimo gde belci žive ovde u okolini. Uronula je u potragu. Sada se već izveštila. U ljubaznom razgovoru sa „dobro informisanim” ljudima uvek bi pitala kako ti belci izgledaju... Onda je pravila selekciju, jer ako bi odgovor bio: sed i star, to nije mogao biti Daglas...

Tako je bilo i na Molokaiu. Za sada je imala 15 adresa koje je morala da obiđe. Napravila je plan puta gledajući u mapu. Nedelja njenog boravka na ovom ostrvu se već primicala kraju, a još je ostalo šest potencijalnih stranaca. Do subote je obišla pet adresa. Daglasa nije bilo...

Još jedna nada... Još jedna! Njeno srce je brzo udaralo.

Poslednjom snagom je dovezla kola pred kuću sa adrese. Bila je obrasla čempresima i ograđena visokom ogradom.

Parkirala je kola u blizini. Već je pala noć i Eli je procenila da nije red da sada uznemirava nepoznate ljude... Spavala je u kolima trzajući se povremeno. Noć nikako da prođe. Kada je konačno granulo sunce, protrljala je snene oči i ugledala nešto od čega joj je zastao dah: visoka, graciozna prilika preplanulog mladića upravo je zaključavala kapiju. Odlazio je krupnim korakom na desno.

Za trenutak je trljala oči. Više nije bila sigurna da li je videla Daglasa ili je to bila njena želja. Izašla je iz kola i pogledala. Mladić je odlazio stazom, noseći nehajno torbu preko ramena.

Daglas! To je Daglas! Eli je bila van sebe. Pokušala je da potrči za njim, ali su joj noge bile utrnule od sedenja u kolima.

To je on! O, hvala ti, Bože! Konačno je to on! Eli je jedva koračala. Suze su joj zamagljivale pogled a ona je išla uzanom stazom ka svojoj sudbini.

Iznenada je izbila na jedan proplanak, obrastao sjajnom travom. Sa desne strane je dopirao snažan šum. Vazduh je bio svežiji. Prošavši kroz čudno rastinje koje je visoko raslo, Eli je odjednom ugledala vodopad.

Slika je bila čudna. Tako nestvarno! Put se sada naglo spuštao ka obali jezera koje je slap formirao. Na obali je sedeo - Daglas. Eli više nije mogla da izdrži. Poslednjom snagom je potrčala. - Daglas! - vikala je. - Daglas!

Mladić nije reagovao. Eli je i dalje trčala. Skoro je sasvim prišla, udahnula vazduh i snažno ga zagrlila. Suze su sada nezadrživo lile. Ona je stezala vrat mladića, naslanjujući svoju umornu glavu na njegovu crnu, sjajnu kosu.

Kada se konačno pribrala i pogledala ga, ostala je preneražena: čovek kome je pala oko vrata - nije bio njen Daglas. Nepoznati mladić je mirno gledao.

- Ako ste se isplakali, možemo da krenemo u kuću, pa da se lepo ispričamo rekao je blago. - I, nemojte da vam bude neprijatno. Svi smo mi imali loše dane... 61

Tu noć su proveli na terasi razgovarajući. Svejn je bio slikar. Oporavljao se posle teške saobraćajne nesreće...

- Ti si sjajan čovek - rekla je tog jutra Eli. - Mogla bih ovde da ostanem večno, ali moram naći Daglasa... - Naći ćeš ga! - rekao je Svejn mirno.

- Sigurno.

Dan je provela šetajući. Dogovoreno je da tu noć prespava u Svejnovoj kući, da se dobro odmori i da krene dalje u potragu za svojom ljubavi.

Predveče je otišla do vodopada. Šum vode je smirivao. Poželela je da se okupa u hladnoj vodi, ali je bila suviše umorna. Glava je bolela od misli koje su se neprestano rojile...

Moram naći Daglasa! Ponavljala je u sebi neprestano. Činilo joj se da se i trava njiše u ritmu te rečenice koja joj je bubnjala u glavi. - Eli! Eli Periš - učinilo joj se da čuje glasove.

- Sigurno ludim - pomisli, - Ko bi mene mogao da traži ovde, na kraju sveta...

Glasovi su se približavali.

Eli se okrenula. Sunce koje je zalazilo, tačno joj je sijalo u oči i ništa nije videla. Podigla je ruku da zaštiti oči. Učinilo joj se da vidi dve ljudske prilike, ali još uvek nije bila sigurna.

Ali, uskoro više nije bilo neizvesnosti. Dve prilike su prišle sasvim blizu: Emili Bodurov i Džim Fej!

Eli je zanemela. Bojala se novog razočarenja. Bojala se da je sve opsena, i da će nestati! - Tek kada je osetila njihove zagrljaje i prijateljske poljupce - uverila se da su oni tu! Eli se onesvestila: tek sada je sve stiglo. Sva strepnja, iscrpljenost, bol...

Došla je k svesti ali se bojala da otvori oči. Osetila je prijateljske ruke na svom čelu: oni su bih tu. Nije san. Ni novo razočarenje...

- Sada je svemu što je bilo loše - kraj! - brundao je Džim, pokušavajući da prikrije svoje uzbuđenje. - Idemo, draga, idemo - rekla je blago Emili, potresena izgledom mlade devojke. - Idemo, jer Daglas nas čeka...

Na povratku ka Svejnovoj kući svi su se držali za ruke. Bila je to čudna i divna scena.

Kada su već bili u avionu za Ameriku, Eli je došla sebi. Počela je da se trese od snažne groznice. Tek tada joj je postalo jasno da će uskoro biti u Daglasovom zagrljaju. 62

Tresla se kao list na vetru i kada je koračala poznatim hodnicima njujorškog aerodroma. I - onda ga je videla.

Stajao je ispred nje tako isti a tako drugačiji! I, sada je bilo jasno - samo i jedino njen! Brojni putnici su se smeškali gledajući u dva bića potpuno spojena u snažnom zagrljaju. Kao da ih niko i ništa do smrti neće odvojiti... Emih i Džim su brisali suze, ne dozvoljavajući da bilo ko vidi kako plaču... Onda je Džim rekao brundajući - Ja sam gladan!

Daglas se trgao i nasmejao. I sam je bio uplakan. Onda je, ne ispuštajući Eli iz zagrljaja, pružio ruku svom prijatelju i stegao je snažno.

Onda je pomilovao Emili. I dalje je Eli nepomično stajala čvrsto uz njegovo snažno telo, ne verujući u toliku sreću... - Hvala vam... Hvala - mucao je uzbuđeno mladić.

Te večeri su zajedno večerali u Daglasovom apartmanu. Razgovor je iz prvobitne napetosti, konačno došao u mirne vode...

- I tako, Džim, ti si sreo ženu svog života - smejao se Daglas. - Vidim ja kako si ti mene tražio...

- Pa, nikada se ne zna - izvrdavao je Džim. - Prvo „proba”, pa ćemo da vidimo šalio se.

Dogovorili su se da na promociju Daglasovog romana pošalju avionske karte za Bi i Lona. To će biti način da im se bar delimično oduže za sve što su za njih učinili... Emili je prva otišla.

Džim se povukao u svoju sobu, razmišljajući o Bi. Daglas i Eli su ostali sami. Ćutali su i gledali se, kao da ne veruju da su ponovo zajedno. - Imam toliko toga da ti kažem - promucala je Eli.

- Mi, u stvari, nikada nismo ozbiljno razgovarali - Daglasovo lepo čelo se naboralo. - Da jesmo, niko nam ne bi mogao ništa...

- Za to će nam trebati ceo život. I to će nam biti nedovoljno - rekla je Eli i privila glavu na njegovo rame. - Ako me još uvek želiš... - Hvala sudbini što si tu! - promucao je Daglas stežući je snažno. - Hvala! ***

Toliko novinara nije skoro bilo na konferenciji za štampu. Sala je bila prepuna i prilično zagušljiva. 63

Žamor je utihnuo kada je Daglas ušao, lakim korakom, i nasmejan.

I dalje je nosio konjski rep, što je bio čudan kontrast sa elegantnim crnim odelom. Naravno, firme „E. B.”.

Kamere su zujale, a Daglas je govorio mirno, kao da je to radio celog života. Odgovarao je na pitanja polako, ne želeći da uvredi bilo koga. - Zašto se roman zove „Labudova pesma”? - pitala je jedna agresivna crnka, prinoseći mu mikrofon.

- Zato što je posle svega, nastupilo vreme uživanja u životu - nasmešio se Daglas onim svojim lepim osmehom. Pitanja su se redala...

- A, ta vaša ljubav, Eli? Šta ćete sada kada ste se ponovo našli? - pitao je jedan proćelavi novinar. Onda je, ugledavši izraz Daglasovog lica, dodao - Glupo pitanje! Povlačim ga! - Da li mislite da će roman postati „bestseler”? - čuo je Daglas pitanje.

- To mi je svejedno - rekao je mirno. - Moja obaveza je bila da kažem ko sam i šta sam. Dalje ne zavisi od mene...

Roman je postao „bestseler”. U pripremi je bilo i drugo izdanje, a izdavači su se grabili o Daglasa Volkata. Svakoje želeo da jedini potpiše ekskluzivni ugovor sa mladim spisateljskim talentom.

- Polako. Ja nigde više ne žurim - odbijao ih je taktično Daglas. - Videćemo kasnije... - posle svadbe...

Srećnom ishodu mladih ljudi kojima je sudbina donela toliko iskušenja, mnogi ljudi su se radovali... Ali, u Njujorku je postojao neko ko se nije radovao.

Madlen je sedela pred televizorom i grizla nokte. Bila je nervozna. Lepi profil Daglasa Volkata zauzimao je ceo ekran. - Prokletnik! Lopov! Zločinac! - klela ga je bez prestanka. I to glasno!

- Smisliću mu ja već nešto što će ga sahraniti... Neće se taj nekažnjeno izvući...

Madlen, prva velika Daglasova ljubav, zbog koje je i otišao u zatvor više nije bila ni nalik na lepu, nežnu devojku. Njena lepota je bila nepovratno uništena poročnim životom koji je oduvek vodila...

Madlen je živela u bednoj sobi sa vanbračnim detetom. Roditelji su je se davno odrekli, a verenik napustio uoči same svadbe jer je zatekao u zagrljaju - sa svojim bratom!

Madlen je dugo tražila krivca za svoj promašeni život. Onda je ugledala poznato lice na jednom bilbordu. Daglas! Zabezeknula se. Pomno je pratila njegov uspon i onda odlučila da deluje. Bila je presrećna kada je skandal izbio!

64

- Da vidiš malo kako je to kada si u blatu! - smejala se grubo. - Da vidiš kada ti u životu ne ide kao u „labudovoj pesmi”! - pretila je prstom nevidljivom Daglasu. A sada se vratio u velikom stilu!

To je nepravda, mislila je ojađeno. I još svom prvom romanu da naziv: „Labudova pesma”! Baš je to ironija. Dete se pojavilo na vratima, tražeći sladoled.

- Ma kakav sladoled! Vidiš da mislim! - dreknula je Madlen. Na kraju je počela da plače, a suze su se kotrljale niz njeno ostarelo lice.

- Eli, Daglas! Bio je baš lep momak! I tako zaljubljen... Možda bih mogla nekako da ga povratim... - ta misao je za trenutak umirila. Kada je ušla u prljavo kupatilo i nehotice se pogledala u ogledalu, njen pomućeni razum je ipak imao „svetli trenutak”. Teško da će me hteti ovakvu, pomislila je tužno.

Madlen odjednom više nije imala nikakvu želju vezanu za Daglasa i njegov život...

Prigrlila je svog sina i počela da mu priča pokazujući mu prstom na fotografiju na knjizi - Vidiš ovaj čika, kad je bio mali bio je siromašniji nego ti i ja... Ali, eto imao je sreće, i sada je poznat i bogat... Tvoja majka će se pobrinuti da i ti tako prođeš u životu... Zato ćeš ići kod najboljih učitelja. Postaćeš poznat i bogat. I ja ću se ponositi tobom, naravno i ti sa mnom... Hajdemo sada po taj sladoled. Njen sin koji je imao nepune četiri godine od cele priče je shvatio da ga ona voli i da sada idu po sladoled. Osmehnu se i krenuo za svojom majkom...

KRAJ

65