Megalomanija Jednog Malog i Neskrupuloznog Naroda Lazo M Kostic

Др. Љ П. ПОПОВИЋ

МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛОЗНОГ НАРОДА СРПСКО—ХРВАТСКИ ОДНОСИ ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА

СВЕСКА ДРУГА

Хамилтон, 1955 БИБЛИОТЕКА "СРПСКА КЊИГА" Уређује Одбор

Издање Српске Народне Одбране у Канади Штампарија "Канадског Србобрана"

ПРЕДГОВОР Ова књижица претставља наставак расправљања мучних односа насталих између Срба и Хрвата покушајем уништења Срба од стране Хрвата у великом светском рату који је пре девет година свршио. Она је логичан наставак прве књижице ове исте збирке изашле 1953 под насловом "Који су главни и основни српски злотвори?" Ако Бог да здравља, овој књижици ће следовати трећа и последња под насловом "После хрватских злочина над Србима". Рукопис се већ налази код издавача. Зависи од пласмана ове књижице да ли ће се моћи појавити. Мада све ове књижице стоје, по садржају, у вези и све имају исти мотив и исту основну мисао за подлогу, свака од њих претставља потпуну заокругљену целину за себе и моћи ће се читати и употребљавати потпуно независно од других. Све књижице имају заједнички циљ да формулишу одговорности за зверства почињена над Србима и да укажу на опасности које још увек са исте стране вребају. Да је то раније учињено, вероватно би много зла могло бити спречено. Ако се више не могу репарирати прошле несреће, могу се бар спречити будуће. То је крајњи циљ свих ових публикација, и молимо читаоце да их под тим углом посматрају. Приликом њиховог писања никакви други обзири нису долазили до изражаја сем српских интереса и службе Српском народу. И само ако сам се, невољко, огрешио о те интересе, ја ћу то грдно жалити. Иначе никакве друге приговоре не примам нити водим рачуна о томе да ли су неки други и нечији други интереси овде повређени, па чак ни интереси "интегралног" Југословенства, које је мени исто онако страно као интегрално хришћанство, или што било друго "интегрално". Ја служим само Српству и никоме друго. Пошто су извесни делови ових књига изашли претходно у новинама, то је садржај мало више разбивен, него би морао бити, али ипак због тога није ништа ни мање ни више речено, него је била намера. Видовдан, 1954. Негде у избеглиштву.

Др. Љ П. Поповић.

I. ЗАШТО САД ПОКРЕТАТИ ПИТАЊЕ ЕТНИЧКИХ ГРАНИЦА? 1. Објективно узевши, ја не верујем да је садашњи моменат погодан за решавање српско-хрватских територијалних проблема. Ми имамо сувише много спорних питања, принципијелнијих од овога и овоме прејудиционалних. Односи су између нас и сувише затровани, а ништа не може да их још јаче трује него питања о етничким границама, која већ вековима нас двоје. Напослетку, ни ми ни Хрвати (мислим национални Хрвати, комунистички Хрвати имају у власти целу Југославију), ни ми ни национални Хрвати немамо ни један педаљ земље с којим би располагали. А овако ускраћујемо једни другима читаве провинције! Напослетку ми не знамо ни националне промене које су постигнуте у садашњој Југославији, нешто услед хрватских клања, нешто услед новог насељавања, специјално Војводине. Без обзира колико ћемо водити о њима рачуна, ми их морамо знати. Итд. Зато ја нисам никада желео да о томе пишем, мада су моја знања у многим територијалним питањима већа него осталих Срба. Ја сам за ових десетак година много често и размишљао о свим нашим националним проблемима, и своје мисли или скицирао или дефинитивно хартији предао. Али о границама намерно нисам хтео да пишем. Они којима сам био поверио рукописе мојих радова замерали су ми то крупно. Па ипак бих ја остао при своме гледишту да нам Хрвати дају мира. Али они то питање скоро свакодневно покрећу, и то на један начин који мора да Србе доведе до егзалтације. Видеће се то из даљих излагања. У њиховим новинама излазе географске карте "Хрватске" са више од половине српских земаља. Тек, ситуација је таква да се више ћутати не може. И овде треба Хрватима одговарати равном мером, тј. показати им како би изгледали они принципи и оне мере које они хоће да примене према нама, како би изгледали примењени на њих. То би једино могло да их импресионира, ако уопште ишта може да их импресионира. Кад се већ једном проблем расправља, онда треба ићи до краја, треба га осветлити са свих страна, да Срби буду начисто о његовом значају и опсегу.

2. Поред начелне мегаломаније, Хрвати имају и своју моменту и српској психи прилагођену тактику у постављању територијалних прохтева према Србима. Срби се увек ухвате на удицу коју Хрвати поставе, и онда се Хрвати смеју да пуцају од смеха. Ево како у пракси поступају Хрвати. Они нпр. Кажу једанпут да желе васпостављање раније територије "краљевинах" Хрватске и Славоније. А Срби регирају на тај начин што траже за себе један део Срема. Ниједан Србин не тражи део Славоније (Плашки, Дарувар итд.), скоро нико не замера што Хрвати придржавају Банију, Кордун и Лику итсл. Виде Хрвати да су им потпуно обезбеђене Хрватска и Славонија, чак и већи део Срема, трљају руке и смеју се Србима. Онда кажу како је Далмација њихова. Нико им не спори. Нема разлога да се ни они више на томе задржавају. Они онда просто кажу да је сва Босна са Херцеговином хрватска. Ту већ Срби реагирају, али некако млако. Видећемо, није баш све то тако, треба да сачекамо шта ће рећи Муслимани, Хрвати немају право на целу Босну, мора се нешто мало и о Србима водити рачуна, Босна и Херцеговина хоће да буду у оквиру Југославије, оне хоће југословенску федерацију. Тако и слично гласе српски одговори. А Хрвати се смеју. Срби не смеју ни да ноставе захтев на српску Босну. Значи да је бар већи део Хрватима обезбеђен. Они, истина, Србима не дају тобоже ни једног педља од те територије. Али и верују да им је највећи део осигуран. Сад већ иду и даље, па траже Санџак. Не мисле они уопште да добију Санџак, већ тај захтев постављају да би Србе мало занимали тиме и видели српску реакцију. А Срби се ухвате у клопку и доказују да Санџак припада њима а не Хрватима. Хрвати се смеју. Сад виде целу Босну обезбеђену за себе. Срби су заборавили Босну при Санџаку. Они морају да Санџак бране, а Босну остављају нама. Смеху и триумфу краја нема. Кад су то лепо урадили, онда Хрвати кажу да Хрватима припада територија "до Митровице и даље". Пазите: ради се о Косовској Митровици. Сремску Митровицу су већ прозвали Хрватском Митровицом, и о њој неће да дискутују. И док се Срби бране од тога, Хрвати сматрају да им је Санџак обезбеђен.

Они још сматрају и овако: ако не наиђемо опет на помоћ Хитлера и Мусолинија, ми ћемо морати попуштати. Попустићемо прво територију до Митровице и даље" за интегралну Хрватску и Славонију са Сремом. А онда можемо попустити и Санџак да обезбедимо Босну и Херцеговину. Као у сваком другом погледу, Хрвати су успели и овде да Србе баце у дефанзиву, и то срамну дефанзиву, да ови доказују да Санџак нпр. није хрватски. А ниједна победа, ја то понављам, није се извојевала без офаизиве. Ако Хрвати тако и даље поступају, нема другог него да и ми постављамо сличне захтеве према њима, и да им поставимо наше међусобне територијалне прохтеве. Ми не смемо њима дозволити да терају спрдњу с нама. Само кад им се одговара равном мером, могу те убице да се доведу памети. Има Срба који мисле да овакви хрватски захтеви претстављају само чисту тзн. менталну резервацију, да они и не мисле да добију те пределе, већ да им то служи као полазна гачка за цењкања и погађања. Нпр. они ће се великодушно одрећи Санџака ако се ми одрекнемо равног дела Босне, они ће се одрећи Рашке ако се ми одрекнемо Босанске Крајине, итд. То је за нас још увредљивије. Зар да ми српске територије уступамо на друге српске територије, а Хрвати да уступају опет српске територије да би им ми признали друге српске територије? Смемо ли се ми упуштати у то? Или им показати равном мером да смо увидели шта они хоће? 3. Многи Срби сматрају да на тако апсурдне прохтеве не треба уопште реагирати. То су за њих будалаштине недостојне обзира. Ја сматрам да је то погрешно. Кад су између ратова Хрвати кроз усташе (а сви су једнако мислили) постављали захтев хрватске границе до Дрине и Дунава, ниједан Србин, ама баш ниједан једини, није томе поклањао уопште неку пажњу. Сви су то апсолвирали као неку немогућност и неозбиљност. И такво држање Срба стајало нас је око милион жртава. Јер оно што смо ми сматрали немогућим, јер смо рачунали са нормалним људима и временима, они су реалисали као туђи плаћеници и издајници земље. Они не бирају сретства кад хоће да Србима нашкоде. И ми морамо имати у виду да се ради о једном патолошком народу и патолошко-злочиначком менталитету, који још није ниједан други народ престигнуо. Nostra res agitur!

Зато не остаје ништа друго него на њихове захтеве одговарати сличним противзахтевима. Једино тако они могу да увиде колико су забраздили. Шта више, морало би се претрести и питање да ли треба Хрвате због ових претензија пријавити Уједињеним нацијама због покушаја геноцида. На тај начин бисмо могли упозорити на њихова злочинства за време рата и евентуално спречити да се то понови. У сваком случају би скренули пажњу на њихову нечувену и невероватну мегаломанију, која је саставни део њиховог националног бића.

II ХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА МЕГАЛОМАНИЈА Мегаломанија је грчка реч, усвојена у целом свету као интернационални израз. То су у ствари две речи компоноване, обе грчког порекла. Мегалос значи велик, а манија је, као што се зна, једно болесно, егзалтирано стање духа уперено на једну једнострану идеју. То је бес, лудило. Мегаломанија, према томе, значи једно болесно стање духа који тежи пошто-пото за величином. Каже се још и грандоманија. То значи исто. Једино је овде мешан композитум речи: први део је француског, а други грчког порекла. Од мегаломаније могу да болују и индивидуи и колективи. Све што може да расте, а са својим растом није задовољно, све што органским и нормалним сретствима не може свој нагон пораста да задовољи. Отуда је то болесна, патолошка појава. Као што се мали људи силом испињу да би изгледали већи, тако је то исто и са народима. Мали, ситни, безначајни, непознати народи настоје свим сретствима да изгледају виши. Нарочито ако се повећање не стиче на бојном пољу, сабљом и пушком у руци, већ миродопским интригама, лажима, подвалама. Они се онда претстављају као нешто највише, највеличанственије, коме нико није раван. И ту су Хрвати све друге надмашили. Пребацили су чак и Маџаре. Гдегод се у једном срезу налази сто Хрвата, тај крај Хрвати ревиндицирају за себе. Није им ни то доста: они просто читаве етничке групе прогласе за Хрвате, и ако овим групама није на памет пало да тако нешто признају. Да би им се удворили, они их још прогласе "цвијећем хрватског народа". На другим местима опет истичу историска права. У оквиру своје "троједне краљевине", они не признају никакве мањине. Ако постоји опасност да те мањине ипак некад поставе своје националне захтеве, они их (Хрвати) просто потамане чим им се пружи прилика да то некажњиво и без ризика чине. Они постављају упоредо разне принципе, како им који где конвенира: једанпут етнички, други пут историски, геополитички, стратешки, али све у своју корист. Све су хрватске ревиндикције уперене према Србима. Раније су биле упућене и према Словенцима, према Аустрији, Маџарској, Турској, Италији,

сад само према Српству. То је све логично, јер су Хрвати испремешани са Србима, а српска војска успела је била да освоји све територије на којима живе Срби. Од Италије су добили све што су желели, и што је било и што није било хрватско. Према Аустрији постављају питање заштите тзв. Васеркробата у Бургенланду. Имају неколико хиљада Буњеваца и Шокаца у Маџарској. Кад би ове етничке групе биле у Србији, тражили би Хрвати целу територију где има 1% и само таквих, проблематичних Хрвата. Али, међународне спорове не желе. Знају да тамо неће имати подршку Католичке цркве, а не желе ни да их велика инострана штампа прикаже мегаломанима. Напослетку, не желе да стварају нове непријатеље, знајући да су сами Срби довољан њихов непријатељ за овај мах. Знају да су им Срби најопаснији виртуелни непријатељ, који има с њима отворене крваве рачуне, па им је стало не само да повећају себе, него да још што више смање српску националну територију на чију било корист. Хрватска национална свест је образована тек у последње време. И од дветри жупаније, они су своју националну област проширили много пута. Извесне припадиике добили су тек у овом веку, пре двадесетак година (Буњевце и Шокце). Зато још увек верују да могу да проширују свој национални волумен, и то увек у елементу спорном са Србима. Данас нема ниједног Хрвата који би их умеравао у њиховим територијалним захтевима према Србима. Напротив, сваки даљи тражи више. Сви гледају да добију што више на рачун Срба, употребљавајући разне аргументе и разне принципе, а најчешће и без икаквих принципа. Интимни принцип је већ обележен мегаломанијом: Да се они шире а да се Срби смањују. Њихова је основна водиља жеља да Срба уопште нестане. Напослетку, то је и разумљиво: увек је пигмеј желео смрт гиганта. Они су пигмеји у сваком погледу, Срби према њима диви у сваком. То је разумљиво, али није разумљиво да то Срби још увек не увиђају. На посебну аргументацију Хрвата и наизменично вађење час једних а час других принципа ваља се и посебно осврнути. Овде је потребно још нешто уопште рећи.

Хрватска мегаломанија не очитује се само у неправедној ревиндикацији туђе територије, него исто тако у надувању хрватског парода. То је један мали, бедни народић. Нема га ни за половину Срба, или Бугара, или Грка. Не износи ни трећину Маџара или Румуна, а само један незнатан проценат Италијана и Немаца. Сви су његови суседи, осим Словенаца, знатно јачи од њега. Сем Словенаца нема ниједног народа у Западној Европи мањег од Хрвата, а на Балкану само Арбанаси заостају бројно за овима. А они (Хрвати) би хтели да не изостану бројно за суседима. Зато су с једне стране таманили Србе, а с друге туђе народности топили у Хрвате (Немце, Маџаре, Словаке, Чехе итд.), једном речју све католике са своје територије, а неке in globo прогласили за Хрвате нпр. Муслимане, Буњевце, Шокце итсљ, који никад у историји нису били Хрвати. Да је хрватски народ постао, и овакав какав је, углавном асимилацијом туђег елемента, најбољи је доказ да су сви "његови" истакнути људи страног порекла. Станко Враз је Словенац, Прерадовић, Тадија Смичиклас итд. Срби су, Штросмајер је Немац, Ткалчић-Вебер такоће. Цела листа би се још могла навести. Чак су и шефови њиховнх странака странци. Ивица Франк је немачки Јеврејин, Др. Мачек Словенац итд. Статистика показује најслабију виталност тога народа међу свим етничким групама у Југославији. Они се органски не повећавају више него Французи. Зато и краду друге народе и припаднике других националних група. Али изгледа да ће и томе доћи убрзо крај. Они су то могли чинити зато што се Срби нису старали да повећају свој бројни волумен, већ су искрено и лудачки проповедали југословенску идеологију. Вероватно су Срби у томе погледу дошли себи. И сад се јасно запажа да имагиниране и фингиране "хрватске" масе Муслимана, Буњеваца и Шокаца збацују са себе хрватску вештачку кожу и опет се враћају на оно што су били вековима. Званична статистика Југославије врло очито репродукује ту тенденцију. Хрвати су нпр. све Муслимане српског језика рачунали у Хрвате. Приликом пописа 1948 године свакоме је Муслиману било дозвољено да се определи као Србин, Хрват или просто Муслиман. И за Хрвате се није определило више од 23,000, за Србе три пута више. Ако су људи дошли себи и престали бити Хрвати, нико други није крив него само Хрвати, као што ће се видети ниже. Није

немогуће да се ускоро и Далматинци почну одрицати Хрватства. Хрвати ће напослетку доживети на себи оно што су Србима спремали и желели. Док Хрвати вештачки шире свој национални волумен, дотле нпр. Србе из Лике, Кордуна и Баније сматрају као део политички хрватског народа (што им није сметало да их за време рата тамане). Што се мањинских права тиче, ми знамо колико су их Хрвати поштовали и у њиховој "Краљевини Хрватској и Славонији". У тој земљи Хрвати нису имали велику власт, али оно мало власти коју су им Маџари концедирали нису хтели ни са ким да деле. Срби нису имали ниједну своју државну школу, ни Немци, ни Словаци, ни Чеси. Маџарске школе је издржавала Пешта. Итд. А овамо се прсе Хрвати као најслободоумнији и најтолерантнији народ на свету којему се само прилика не да да те своје лепе особине и покаже. Давала се њему прилика и он ју је до крајње мере злоупотребио, али то свету није довољно познато. Није имао ко досад да му очи отвори. Један народ без историје, без врлина, без тачног обележења надувао се вештачки и хоће да постане велик. Не осећа колико је у томе смешан! И не увиђа да туђе перје опадне првом приликом која му се пружи. Ficta cito in naturam suam recidunt.

III. КОМУНИСТИЧКО ПОМАГАЊЕ ВЕЛИКОХРВАТСКИХ АСПИРАЦИЈА Комунисти су учинили већ припрему, или створили предуслове, за реалисање хрватске мегаломанске идеје. Они су јој дали донекле и легитимацију. Позната је ствар да је комунистички покрет Југославије имао две основне тезе, које су уједно важиле као најјача агитациона сретства за прикупљање присташа. Прва је теза била социјална (ослобођење радника од буржоаске експлоатације), друга национална: уништење "великосрпске хегемоније". Ова друга је била значајнија и атрактивнија од оне прве. Да би се та имагинарна великосрпска хегемонија могла да сузбије, морали су читави делови бити уклоњени са српског националиог тела, морале су се стварати нове народности на рачун Срба. Али су комунисти рачунали на српску виталност, па им није ни то било довољно. Они су остатак Срба поделили на све остале федералне јединице сем Словеније. Једнима су забранили да буду Срби, друге су исцепкали да њихово јединство не долази до изражаја. Тако је то било одређено пре рата од 1941, и тако је то реалисано после рата. Да се не би ни за јоту отступило од таквог програма који је благословио и тадашњи Коминтерн, за вођу државе је био предестиниран један Хрват, а за његове доглавнике сви најизразитији србофоби. Рат је из основа изменио националне и моралне односе у Југославији. Срби су били убијани свуда и од свакога, а највише од Хрвата. Они су се једини, поред Словенаца, борили против завојевача, они су дали више од милион жртава, они су били депоседирани, опљачкани, уништени. Хрвати, међутим, примили су свесрдно окупатора, навестили рат Савезницима, борили се против слободе, убијали Србе своје сопствене грађане, одузели њихову имовину, показали се за време рата као најбеднији мародери и слуге окупатора. И то не појединци већ цео народ. И што се догодило? Комунисти их награђују за њихово такво држање. Они повећавају њихову територију на дотле невиђену величину, уједињују скоро целокупни хрватски народ у једну федералну јединицу, дозвољавају

националним групама које никад нису биле хрватске да се изјасне за Хрвате. Остављају још под власт разбојничких Хрвата око пола милиона преосталих Срба. Они повећавају хрватску територију још и крајевима добивеним од Италије на основу српских жртава и српског улаза у рат, они их награђују што су навестили и водили рат против Савезника. Док нпр. ниједан Србин у Црној Гори, колевци Српства, не сме да се изјасни као Србин, док не сме да буде ниједног Србина у Македонији због које је Србија водила три рата и где је пре првог рата било и српских митрополита и српских гимназија, дотле бачки и барањски Буњевци и Шокци могу и морају да се изјасне као Хрвати. А за више од сто година док је вођена маџарска статистика и док су се слободно могли определити као Хрвати (као што су се Срби опредељивали као Срби), ниједан једини се од њих није декларисао као Хрват. Сад су их учинили Хрватима да би њихове националне аспирације још повећали. Србија је осгала углавном у границама преткумановске Србије; свега су јој додата два-три среза. На остало она нема право, или бар нема пуно право. Додате су јој две области, али као аутономне покрајине, јер се никако не може признати да на њих Срби и Србија имају несумњиво право, јер и њих треба дистанцирати од праве Србије и правих Срба. Хоће комунисти на челу са Титом да докажу да све што је Србија пре имала, ама баш све, да је имала неправедно. А не осећају да онда то значи да је Србија све то имала и бесправно, јер је Србија веровала да се бори за свој народ и своју националну територију. Срби су, према Титу, Моши и Кардељу (раније још Хебрангу), све територије ван уже Србије бесправно узели. Е лепо, рецимо да је тако. Зашто онда владају ти узурпатори над овим територијама? Јер не би могли владати да их Србија није као своје освојила и прихватила. Док су "југословенски" комунисти овако рашчеречили Србију, одузевши јој неке најнеспорније области у потпуности, а придружили јој друге сасвим лабаво и формално, према Хрватима су поступили сасвим друкчије, сасвим опречно. Ево доказа. Далмацију су потпуно инкорпорисали Хрватској, као да је била ранија жупанија Хрватске. Међутим, она се кудикамо више разликује од

банске Хрватске и прошлошћу и менталитетом, и језиком и многим другим особинама, него што се Војводина разликује од Србије. Посебно ће се говорити о Далмацији, а овде само у вези унутрашњег разграничења Југославије. Зар се није могла признати бар аутономија Далмацији и Истри, које су вековима живеле под истим политичким и државноправним условима? Чак би била сто пута природнија једна приморска федерална јединица него што је Црна Гора. Хрватској је придодата и Барања, у којој је било свега 7—8000 Шокаца а никад ниједног Хрвата. Зашто се она морала цепати од остале Војводине која је сама била дистанцирана од Србије? И кад се већ та тако богата област додала Хрватској, зашто се није и њој признала аутономна област, кад је етнички њен састав кудикамо шаренији него у Банату, па чак и Бачкој? Никад Барања није била под Хрватском и никад нису Барањци то желели. Војводини је придодат Срем, само источни, јер су и њега разбили да би задовољили Хрвате, мада Срем тако гравитира са Београдом и Србијом. Он не спада у Војводину у ужем смислу речи. И кад смо већ ту, да се обазремо на назив "Војводина". Он је нов, из средине прошлог века. Означавао је краткотрајну територију српског војводе у границама уже Маџарске. Али се то није звала Војводина, већ српска Војводина, одн. Српско војводство. Кад је она укинута, 1861, аустриски цар је додао својој великој титулатури и ове речи: "Велики војвода Војеводства сербскаго". Не може се рећи просто "војводина", већ Српска војводина, као што се не би могло рећи само краљевина, бановина итсљ Али је Тито строго пазио да се српско име рестрингира до крајње могућности. Зато се нпр. ни најстарије српско позориште, у Новом Саду, није смело звати српско до пре две-три године, иако је тако звато скоро 90 година. Али је зато буњевачко позориште у Суботици, где никад у историји није било Хрвата, названо хрватским. И ми смо имали један диван доказ "братства-јединства" баш у српској Војводини, да је тамо била тушта и тма позоришта: маџарских, румунских, словачких, чак и хрватских, али ниједно српско. Нек се ово забележи и памти! Црној Гори је призната и етничка и државно-правна посебност, мада је то најчистији српски народ и мада је Велика народна скупштина у Подгорици слободно, сасвим слободно, одлучила 1918 да се никад више Србија и Црна

Гора не могу одвајати. Мржња ђетића на Србе била је меродавна за ову одлуку, али је формално она била мотивисана вековном самосталношћу Црне Горе и њеном посебном историјом. Прихватимо зачас ту аргументацију. Али би онда требало сто пута пре признати особеност Дубровнику са својом територијомг који је више и дуже био самосталан, и који је вечно спорни предео између Срба и Хрвата. Ако је већ придодат хрватској федералној јединици, што му није призната аутономија бар? Или зашто није створена аутономна област од Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације, чисто српских предела, који су у овом рату толико страдали и који су толико помогли партизански покрет (што је сасвим разумљиво, јер су стојали пред истребљењем од стране Хрвата)? Или што те пределе нису придодали Босни, кад су већ створили босанскохерцеговачку федералну јединицу? Јасна је руководна идеја србождера који су разграничили "нову Југославију". Што више скресати од Срба, што више додати Хрватима. И Македонији су дали чисто српске пределе, и Црној Гори су дали чисто српску Боку, где ниједног Србина више не сме да буде. Ту може бити Хрвата, и Италијана, и Арнаута, и сваког милета, само Срба нема, нити сме да буде. Босни и Херцеговини су признали посебност. То је једини предео где има компактних Хрвата ван Хрватске. Али, и то су учинили да задовоље Хрвате. Прича се да је то био један од услова Шубашића да преда "легитимну" власт Титу. Била је намера да се оснује, односно декретира, "босанска народност", у духу светле успомене Венјамина фон Калаја. Томе се успротивио Шубашић. И онда је нађен компромис да то буде засебна федерална јединица, али да се становништво може слободно определити за Србе, Хрвате или просто Муслимане. Шубашић је ово тражио а Тито је ово дозволио у уверењу да су Срби хрватским убиствима толико разређени, и да ће се сви Муслимани, једном "цвијет хрватског народа" декларисати као Хрвати, тако да после цела Босна са Херцеговином падну Хрватима као зрела јабука. Ту су се, канда, и Тито и Шубашић, преварили. Срби су мало виталнији него што су их сматрали, а Муслимани мало паметнији, него што су их ови Хрвати сматрали. И Босна је остала у већини српска.

Тако би остали, и тако ће једног дана да се слободно определе и сви други српски предели у којима је декретом Српство забрањено. Лажи се не могу дуго да одржавају. А према Србима су данашњи владајући комунисти у Југославији употребиличнајвеће етничке фалсификате које историја памти. Они су хтели да убију српски националпи понос и разбију српску националну масу. А у исто време хтели су дати потстрека и потпалити хрватске мегаломанске и ничим незаслужене аспирације. И заиста, рећи ће Хрвати сами за себе: Кад ми, изгубивши рат и извршивши таква дела варварства, оволико можемо да повећавамо своје територије, шта тек можемо да очекујемо при једној за нас повољној констелацији ? Србима треба отворити очи иа све ово, ако су уопште у стању да према Хрватима гледа ју отвореним очима!

IV. ХРВАТСКИ АПСУРДНИ ЗАХТЕВИ И НУЖАН СРПСКИ СТАВ ПРЕМА ЊИМА! Мада су од комуниста добили оно на шта ни у сну нису смели да сањају, Хрвати се тиме ни мало не задовољавају. Они посежу даље за српским територијама са једном дрскошћу која заиста у историји примера нема. Јасна је ствар да Срби никад неће признати ово комунистичко разграничење са најочитијом србождерском тенденцијом. А Хрвати не показују ни најмање тенденцију да се тим задовољавају. Друго: Хрвати су начинили 1939 године, у августу, "споразум" са тадашњим владајућим круговима у Београду. Срби при томе уопште нису учествовали нити су били заступљени. За Србе то разграничење није било прихватљиво, што је чак један Грол толико пута нагласио. За Хрвате је било идеално решење хрватског питања. Али њихова мегаломанија се тим не задовољава. То није ни чудо код таквог народића. Али је чудно и у исто време неморално да се воћство Хрватске сељачке странке, која је "споразум" од 1939 легитимно са своје стране спровела, да се чак ни она не сматра њим везана. Напротив, нико не поставља дрскије и безобразније територијалне прохтеве од самих претставника те странке. Рекорд је учинио "главни тајник" те странке. Сами усташе се нису толико дрзнуле колико ова странка, која тражи до Косовске Митровице и "даље". Али су тиме дали за право критичарима "споразума" са српске стране, нарочито оним који су тврдили да Хрвати сматрају ова територијална постигнућа само као једну етапу својих даљих прохтева. Присташе споразума, из околине тадашњег Двора и Претседништва владе (а они су се могли на прсте избројити), уверавали су да су тим хрватски апетити потпуно задовољени. Ми који смо боље Хрвате познавали нисмо то веровали. И ми смо имали право. У овој несрећи која нас је снашла, има само једна добра страна да су се Хрвати сасвим јасно определили и да више не крију своје прохтеве према Србима, који се не могу окарактерисати друкчије него као лупешки и злочиначки (усмерени на крађу територија и убијање тамошњег српског живља). Који Србин ни данас то неће да схвати, он заиста сноси одговорност и за оно што су Хрвати према нама урадили и шта желе да још ураде.

Да покажемо Хрватима колико су забраздили, не остаје ништа друго него окренути оружје, па изнети како би ствар изгледала кад бисмо ми такве или сличне захтеве постављали њима. То би једино морало да доведе свести, ако их уопште ишта свести може довести. Њихови територијални захтеви иду usque ad absurdum, те не остаје ништа друго него да и они виде шта значи апсурдитет на том пољу. Они га могу видети само ако се примени према њима. Елем, Хрвати траже за себе целу Босну и Херцеговину, у којој пре рата нису имали ни пуну петину становништва. С много више права ми Срби можемо за нас захтевати целу Хрватску и Славонију, јер смо ту имали више од четвртине становништва. И то само ако се национални моменат узима у обзир. Сви остали моменти, како ће се видети из даљих излагања, још више нам иду у прилог. Хрватима би остало само Приморје са острвима. Али ако они траже за себе Санџак, ми имамо десет пута више права тражити целу Истру. Јер у Истри има бар једно српско насеље, у Санџаку нема ниједно хрватско. Ако траже до Митровице и даље, и ми ћемо тражити острва и даље. Другог пут нема да се Хрвати уразуме. Ако Хрвати умере своје захтеве, умерићемо их и ми, али увек постављати сличне захтеве као и они. Ако они нпр. траже Босанску Крајину, где правих Хрвата и после толике аустриске инфилтрације нема ни 10%, онда ћемо ми тражити цео Срем и Славонију до Пакраца и Дарувара. Јер ми тамо имамо, или смо бар имали до хрватских покоља, кудикамо већи проценат Срба, а ако они треба да се повезују са хрватским насељима Босне преко Српске Крајине, и ми то право имамо преко чисто српског Срема и делимично српске Славоније. Ако они траже Бања Луку, ми имамо кудикамо више права тражити Карловац, чија је околина српска и где имамо од вајкада своју епархију. Ако траже Бијељину и Посавину, ми можемо са истим разлогом тражити Вараждин и Хрватско Загорје. Ако траже Боку Которску, ми имамо више права захтевати за нас Шибеник, па чак и Задар. Ако траже Банију, Кордун и Источну Лику, јер су на хрватској територији, ваљда и ми имамо слична права према пределима који леже на српском етничком подручју, нарочито у централној Босни.

Још би се могли навести многи овакви примери и сличне аналогије. Додирних тачака онда не би било нигде више. Територијални спор између нас и Хрвата био би нерешљив. Тито би се даље ширио, доказујући да друге алтернативе нема. Лепо, али ако ми ћутимо на хрватске захтеве и не одговарамо им равном мером, иностранство добија помало утисак да су Хрвати у праву. А они само чекају опет погодан моменат, да им туђин и душманин понуди на тањиру све тражене територије. Они ће просто доказати да су на те територије увек аспирирали, да се њих никад нису одрицали, да сами Срби нису имали ништа против тога да изнесу, јер би они то учинили, да ту не живе Срби, већ Власи, Цигани итд. Знамо ми већ сви те хрватске "аргументе", па ипак са неком неразумљивом обазривошћу прелазимо преко њих. Шта више, ако неко од наших људи изнесе неки нов територијални прохтев, који није био досад "озваничен", али који је материјално оправдан, онда наша штампа нападне њега. Неки младићи у Паризу који имају много више претензија него знања, замерили су једанпут у исти мах Г. Константину Фотићу што тражи за Србе Српске Моравице и д-ру Крњевићу што тражи Саиџак. Оии сматрају да је то једнако апсурдно и претерано. А није баш исто. Г. Фотић тражи за Србе Српске Моравице, а д-р Крњевић за Хрватску српски Санџак. Како то може бити исто? У Српским Моравицама, име им каже, живе Срби. У Санџаку нема ниједног, ама баш ниједног Хрвата. Ми имамо више права захтевати хрватско Загорје (Боже сачувај), него Хрвати Санџак. И на Међумурје би имали више права, и на Ријеку, да не говоримо о Задру, него Хрвати на Санџак. И још нешто: Ако Српске Моравице припадну Хрватима, онда је очигледна ствар да тамо после неколико година неће остати ниједан Србин, ако је још неко преживео Други светски рат. Хрвати ће остати живи и у Дервенти и у Мостару, ако потпадну под Србе. У Санџаку неће остати живи, јер их ту уопште нема. Ни један једини не постоји, да би се могао узети нпр. као талац. Какве онда има сличности између Српских Моравица и Санџака?

Једанпут је хрватска штампа у емиграцији напала Г. Јована Ђоновића што је овај рекао да ниједан Србин не сме више да потпадне под хрватску државу. Он је признао да је то рекао, потврдио то и даље у Америчком Србобрану пре нешто 3—4 године, на шта се сама редакција одн. организација која стоји иза ње солидарисала са Г. Ђоновићем. Нажалост, и тај ми се број листа негде затурио, али се сећам врло добро саме ствари. Хрвати су после надали страшну дреку на "Великосрбе", а они не само што ревиндицирају сва хрватска насеља, сва до последњег, не остављајући ниједно Србима, него иду и даље од тих насеља, па траже за себе све што је некад било аустриско, мада Хрвата ту никад није било. И Г. Ђоновић је мислио на српска насеља, јер се поједини Србин може налазити где хоће на своју одговорност. Он је рекао да сва српска насеља морају бити уједињена под Србима. То је принцип који се не сме буквално схватити. Хрватима је то страшна великосрпска мегаломанија. А кад они траже сва, ама баш сва до последњег, хрватска насеља, и још уз то читаве српске пределе удаљене од тих насеља, то је нормално, ниједан од њих и да не помисли да то може бити мегаломанија. А ништа јаче него то, та неувиђавност, не потврђује њихову патолошку мегаломанију. Доћи ће дан кад ће се цео свет над њом згражавати. Патолошки карактер хрватске мегаломаније најбоље се види у овоме: Ако Срби траже само Срем, чак само источни Срем, они су Великосрби; ако траже Земун они су Великосрби. Ако траже један део Босне, иако су целу освојили, то су Великосрби. Ако траже Косозо поље, то су Великосрби. Ако траже Куманово, где су потукли турску војску и прославили своје име у свету, они су Великосрби. Ако Хрвати пак траже Невесиње, Гацко, Бијељину, Пријепоље итд., они нису Великохрвати, они су Малохрвати. И то не говори макар ко, већ најјаче тако грми главни тајник ХСС, који је још био краљевски југословенски министар и потпретседиик владе! Како да се крсте ти људи и како да им се одговори? Они исгином никад нису били импресионирани. Нама не дају српске пределе, чисто српске, које смо на мачу освојили и где смо ефикасно и хумано владали. За себе захтевају нехрватске пределе, претежно српске, које нису никад освојили, којима нису могли владати ни кад су им од туђина предати, и у којима су оставили трагове најнечовечније владавине који нови век уопште памти. И ми смо

Великосрби кад тражимо своје, они су Малохрвати кад траже туђе да га пљачкају и становништво убијају.

V. ШТА ХРВАТСКИ ПОЛИТИЧАРИ СПРЕМАЈУ СРБИМА 1. Својој будућој хрватској држави, у којој има да буде више Срба него Хрвата, биће, како дочарава и обећава д-р Јурај Крњевић, "темељ човјечност, тј. поштивање сваког човјека и његових права који поштује народ и земљу у којој живи". (Америчко хрватски гласник, бр. 36). Како изгледа хрватска човечност, ми смо видели на пракси. Кад би то Црнци обећавали, да им се верује. Ко би Хрватима још веровао, тај заиста заслужује да и он и његова породица доживе оно што су Срби доживели 1941 и даље. Али је интересантно да ту човечност сам Крњевић признаје и обећава онима "који поштују народ и земљу у којој живе". И, не треба заборавити, ради се само о поштовању "људских права", а не нпр. поштовању верских а још мање националних права. Пазио је он чак да се ни сад не веже ма чим, што би значило признавање Срба у "Хрватској". Очигледна ствар да се ради о продужењу политике Павелића у правцу истребљења Срба. Елем, он види у самој "сељачкој републици" Хрвата гарантију људских права само лојалних грађана, оних "који поштују народ и земљу у којој живе". То значи другим речима: који признавају хрватску несумњиву сувереност до Дрине и Беорада, који признају право хрватског народа да сам влада на тој територији. Из тога произлази да онима који се противе хрватској државности, неће ова признавати ни "људска права". Оним Србима који би желели да се присаједине Србији, оним Муслиманима који би хтели да буду у оквиру Југославије или,—ако то није могуће, у оквиру Србије, неће се признавати чак ни људска права. То је д-р Крњевић наговестио. Значи: да ће се та лица ставити ван закона, да их свак може убијати. Значи у даљој анализи: има да се продужи политика Павелића за пупим истребљењем Срба. Јасна је ствар да се Срби никад не би помирили са хрватским господством над чисто српским територијама. Нису хтели да се помире ни са аустриским господством које је било злато према хрватском. Неће ни Муслимани, неће ни Цигани, неће нико да се помири са искључивим господством најгоре и најсрамотније расе у тој области. И онда, према овим изјавама Крњевића, на

њих ће бити примењен Павелићев закон. Ја упозоравам добро Србе да пазе на ове речи Крњевића, да не би после опет били изненађени. Несумњива је ствар да начелно свака држава има право захтевати од својих грађана лојалност. Али на то има још много више моралног оправдања она држава коју су респективне групе саме хтеле и признале. То је био нпр. случај са Хрватима у Југославији. Они су хтели Југославију. То тврди на неколико места сам Светозар Прибићевић у књизи "Диктатура Краља Александра", која је иначе пуна напада на Све српско и југословенско и пуна похвала на све хрватско. То он сам тврди, и то је историска истина. Значи да је и Југославија имала право да захтева од Хрвата лојалност, чак хиљаду пута веће право него што би могла имати макаква хрватска држава, којој се Срби слободно никад неће прикључити. То право ће имати и будућа српска држава према Хрватима који остану у њеним границама. Сем ако д-р Крњевић мисли да је то само привилегија хрватске државе. Баш на основу те поставке д-ра Крњевића имала је право Југославија да се брани од хрватских сепаратиста, и то не онако како се бранила већ много строже и јаче. Али ниједна држава нема право да ускрати "људска права", међу којима долази и право на живот, онима који су незадовољни границама и системом владавине у једној земљи, онима који не поштују владајућу касту или нацију. Тај захтев, то је чист хрватски специјалитет, то је захтев убица и злочинаца, који желе да истребљују своје сопствене грађане и за то траже тобоже правни ослонац. Овако је исто резоновао Степинац са хрватским епископатом у срамотној држави хрватској: Срби су убијани зато што су сметали консолидацији "хрватске државе". Да на исто иде ова Крњевићева изјава, за мене је јасно и сматрам за патриотску дужност да на то Србе упозорим. А Хрватима могу само рећи: и овакве изјаве, као и мачеви, имају двоструку оштрицу. Пазите се да се оне не окрену против вас! 2. Један други хрватски политички човек, неки г. Јелачић, изјавио је између осталога ово (цитирано према Ам. Србобрану од 11 јануара 1952): "Нека не смета ни г. Гавриловића ни остале Србе ако иза разграничења остане по које српско село, па и више њих, односно читави крајеви и области на које циља г. Гавриловић под хрватским суверенитетом. Остати мора, јер се увијек ради о хрватском подручју, на које се тијеком вјекова

доселило живље које данас српски осјећа, а ради чега односно подручје није престало бити хрватско. Хрватски народ није крив што је односно живље примио и увијек с њиме братски поступао, да му се то на концу освети. Коликогод односних Срба остане под хрватским суверенитетом, хрватски народ ће и надаље с њима поступати човјечански, како то одговара божјим и међународним законима, јер је хрватски народ задојен западњачком културом, демократским осјећајем, племенитошћу и моралом, те политички зрео". Ово је заиста кулмен цинизма, достојан Хрвата. Читаве српске области морају остати под Хрватима, а ниједно хрватско село под Србима. А Хрвати ће поступати са тим Србима под њиховом влашћу као што су и досад поступали. А такво поступање одговара и међународним и Божјим (Боже ми опрости) законима. Каква је хрватска култура, племенитост и демократија видели смо у последњој деценији овога века. Два пута се Хрватима дала прилика да оснују државу, после девет векова, и оба пута (најпре Павелић, а после Тито и Шубашић) основали су најцрње диктатуре и тамањење сопствених грађана. Баш због такве хрватске културе не сме остати ниједан Србин под хрватском влашћу. Ако остане, онда се заиста има десити оно што је г. Адам Прибићевић предвидео у Гласу Канадских Срба бр. 1087, у чланку "до Митровице и даље". Има да се појаве српске гериле и да спасавају свој народ и своју етничку територију, гериле помогнуте из свих осталих српских области. То је рекао г. Прибићевић који је веома трезвен и обазрив, и који више него други Срби налази за Хрвате и речи разумевања. Он је то Хрватима ставио у изглед, ако би опет уз помоћ некога са месеца или иначе подјармили српске пределе не питајући о томе уопште Србе тамо настањене. Заиста не постоји друга алтернатива у том случају. Или би ти Срби били остављени на немилост Хрвата, жртвовани њихови животи, или би се морали бранити од очигледне пропасти. У том случају свуда у свету се сматра оружани устанак као легално сретство самоодбране. То су тзв. vindicae contra tyrannos. За такав случај је бесмртни Његош и пружио ове громогласне стихове:

А Богу је жертва најмилија Поток крви кад провре тиранске. 3. Стотине би се могло Хрвата још навести, да се види шта нам спремају у својој новој, трећој Хрватској (аналогно трећем Рајху). Али ја хрватске новине не читам, а не сачувам ни сваку српску новину која се појави као реакција на те хрватске безобразлуке. Уосталом, највећи број тих хрватских дрских и мегаломанских изјава прође некоментарисан од српске штампе. Али не могу да пређем преко изјава неког младог "д-ра" Анте Бутковића, које је дао у Римо-католичком дому у Новом Дулуту, како је саопштио "Србин из Лике" у Ам. Србобрану од 29 децембра 1952. Овај се Личанин био увукао у чисто хрватски скуп, али нико није знао да се тамо налази један Србин, па је "адвокат и новинар" Бутковић несметано говорио. У првом делу говора он је на енглеском језику кратко говорио о комунизму. А онда, пустимо рефереита да говори: "одмах је прешао на други део, који је говорио на хрватском језику. У овом другом дијелу, овај "државник" одмах је на почетку рекао како је Хрватска стењала под тешким ропством "крвавог Београда" и како су Хрвати убијани од "крвавих Срба". Када је говорио о будућем уређењу хрватске државе, он узвикује да се "ниједан Србин неће смјети звати Србином, него једино православним Хрватом". А шта би било, какву би дреку надали Хрвати кад би неки Србин рекао да се у српској држави ниједан Хрват не сме тако називати, већ само Србин католичке вере. Ова је још говорио о православним Хрватима, док у ствари Хрвати нису никад дозволили Србима да своју веру називају православном, већ само грчко-источном. У аустриским и хрватским гимназијама нас су Србе сами професори, звали остентативно "грчко-источњацима" (нпр. професор д-р Карлић, "велики хрватски историк"). Ни православни нисмо смели бити, а камо ли Срби. И они још траже милионе Срба да их подвргну таквом и још горем режиму. Траже их с правом, као да се ради о стоци или робовима. Траже их не мислећи да и њихово мишљење о својој судбини треба саслушати. Али ако се лист окрене и Срби још сасвим ублажено такво нешто предложе за Хрвате, онда њиховој дреци нема примера. А они се памети неће никад дати, ја то понављам, док им се на њиховом примеру не покаже шта другима желе.

VI. ПРИНЦИПИ ТЕРИТОРИЈАЛНОГ РАЗГРАНИЧЕЊА Ми Срби морамо ипак рачунати са чудом да ће код Хрвата једанпут завладати разум и да ће из царства фантазије прећи на поље стварности. Зато ће ова даља разматрања бити упућена Србима који дочекају тај моменат. Ако хоће Хрвати да их читају, биће им несумњиво од користи. Има данас углавном два начина како се државне територије добивају: силом или милом. Сила је вечан и класичан начин васпостављања или проширења државних територија. Она се манифестује у освајању или заузимању на принудан начин тих територија. То претпоставља рат и победу. Победник заузима колико може или хоће. Али победа је могла и да изостане, победа се могла претворити у пораз. Онај ко је ушао у рат не само да је жртвовао много и у новцу и у крви, већ је и ризиковао још више. Ризиковао је све: своју самосталност, све животе својих грађана или припадника итсљ Раније се побеђени или убијао или одводио у ропство. Зато се победа и тако исплаћивала, зато се борило до победе или смрти. Зато је онај ко је победио и "освајао" туђу територију. У сваком историском периоду тако је било, и тако ће бити увек. Може се то мало модифицирати или ублажити, али сам принцип неће се никад сасвим напустити. Он је у суштини и праведан, нарочито ако се не врши екцесивно или безобзирно. У ранијим историским периодима било је још много начина да се једна територија прикључи некој држави. Било је и куповине (Аљаска још у прошлом веку), трампе итсљ Било је, чак најчешће, добивања територија наслеђем, па чак и миразом. Позната је она пословица (пародија) о Аустрији: Bella gerant alii, tu felix Austria, nube, што значи: Нека други воде ратове, а ти, срећна Аустријо, склапај бракове! Данас су мање-више отпали сви ти начини задобијања територије, али се зато појавио један нов начин, један нов титулус, који се све више сматра као најправичнији (iustus titulus acquirendi), а то је пристанак становништва те територије. Становништво само одлучује којој ће државној заједници да припадне.

Разуме се да је и овде лакше поставити принцип него га извести. У пракси је често веома тешко утврдити вољу становништва. Јер, пре свега, та воља није увек јединствена. Свуда се могу појавити мањине и већине. Свуда се могу мањине на разне начине игнорисати и њихова гледишта осујетити. Итд. Али и сам начин дознавања народне воље није увек исти и није свагда једнако ефикасан и једнако праведан. Он може бити објективно а може и субјективно утврђен. Субјективно: ако се народ директно пита и сам изјашњава. Само што је и то теже, много теже него што се замишља. Ко је пре свега народ? Да ли свако ко ту живи или само они који су ту већ бар једну генерацију насељени? Итд. Свако питање становништва, тзв. плебисцит, ствара једно духовно егзалтирано стање, које се мора по могућству избегавати. Цела територија не може ни да се подвргне плебисциту, јер мора да постоји једно језгро које ће се споразумети о модалитетима плебисцита и које ће га остварити. А и то језгро може бити спорно. Плебисцитом се решавају мањи територијални спорови, који нормално не смеју да изнесу ни 10% неспорних предела. А баш између нас и Хрвата они допиру до 50, 60 и више посто предела. Зато се често, увек кад је то могуће, ова субјективна изражавања становника замењују објективним неким мерилом. Пошто су данас државне заједнице базиране на националном принципу, то се може и на други начин дознати која нација обитава неку територију. Најчешће се то врши преко статистика. И то има својих потешкоћа: статистике могу бити застареле, могу се вршити у једно неповољно доба, по неку народност (нпр. послератне статистике према нама Србима), могу бити и натруњене да не кажемо фалсификоване. Због тога се сви ови методи могу комбиновати или допуњавати. Али Хрвати не постављају ниједан од тих опште усвојених принципа разграничења држава и националних територија, јер им ниједан не иде у рачун, јер ниједан не може ни издалека да задовољи њихове мегаломанске прохтеве. И они постављају један нови, нечувен до сад, који се не може превазићи у импертиненцији и бахатости. Они просто кажу: дотле је хрватска територија, и то не може да се даље испитује. Њихов прост постулат опраздава све. Sic volo, sic jubeo! То је беспримерно у историји света. То би и

од Русије и од Америке било много, а камо ли од ове бедне шачице свачијих пришипетља, који девет векова немају ни историју ни државну самосталност. Раније су се позивали на историска права. Али би онда морали да се ограниче на области које већ национално у многоме иису њихове, а не би могли ревиндицирати области до којих им је толико стало, нарочито Босну, Херцеговину, Барању, Бачку, велики део Далмације, да не говоримо о Санџаку итд. Зато сад Хрвати некако комбиновано говоре о "историском и етничком подручју". Како им кад годи. Да се не зна кад се ради о "историском" а кад о неком другом "титулусу". Кад би се тицало нормалних људи и народа; ми не бисмо више ни речи трошили на ове аргументе "историска права". Али због утврћиваља патолошког карактера хрватске плеонексије, ми ћемо два посебна одељка посветити томе питању, и осветлићемо га свестрано. Интересантно је то кад историске аргументе хоће да користи један народ који пуних 800 година није имао уопште своје посебне историје, који је за читаво то време био прирепак час Маџара, час Немаца, час осталих суседа. Он онда може да ревиндицира за себе све што су некад држали ови народи. Ко стално меша своје са туђим, он неминовно и туђе сматра за своје. Ни стратешки разлози нису данас више меродавни, они не би само важили у корист Хрвата већ и на њихову штету. То се исто може рећи и за географске односно "геополитичке" разлоге. Екстремна хрватска штампа (а помало сва постаје екстремна) у оскудици других аргумената искључује од права на слободно располагање оне народне слојеве који су накнадно населили тобоже првобитно чисту хрватску националну територију и тамо се "инфилтрирали". Званични кругови избегавају да постављају такве формуле, јер знају колико би код иностранства себи шкодили. Јер несумњиво да нема ниједног народа који се од вајкада налази на извесној европској територији. Зар пре Хрвата нико није насељавао ове по њима "хрватске" области? Они оспоравају Србима право да ма шта кажу у Банији, Лици, Кордуну, а признају пуно право дојучерашњим Швабама, Маџарима, Пољацима итд. да се у Босни опредељују као Хрвати и тиме повећавају њихов национални, онако бедан, волумен. Они признају

новоусељене и то туђе уљезе у Босни, а не признају нпр. Србе у Северној Далмацији, који су већ пуна четири века тамо. То је хрватска беспринципијелност, хрватска безочност. Добро је што се она показала унапред, да знамо и ми и иностранство на чему смо. Али, да поновимо, данас има само два принципа по којима се могу разграничити национално спорне територије. Један је принцип "силе" односно победе. Други је принцип тражења народне воље. Да видимо како би конкретно оба ова принципа могла да се реперкутују на наше односе. Али пре свега неколико речи о хрватској мегаломанији према другим народима, конкретно према Словенцима, и о њиховим мегаломанским теоријама које немају премца у свету.

VII. ПОКУШАЈ ХРВАТСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ ПРВО НА ЗАПАД ОНДА НА ИСТОК У свом колективном захватању туђега, Хрвати су се били прво окомили на Словенце. Како је до тога дошло? Још у првој половини прошлог века, кад су се тек формирале европејске народности, највећи слависти тога времена, а и до данас, покушали су да утврде домашај словенских народа. Прво Шафарик, онда Добровски, Колар, Копитар, Миклошић итд. Они су пронашли да у свету кма свега 800.000 Хрвата, нешто преко милион Словенаца, и пет милиона Срба. Тако је стање било у почетку прошлог века. Они слависте су доказивали да "хрватски" кајкавци нису уопште Хрвати него Словенци. Сад су Хрвати употребили своје омиљено оружје, бумеранг, али не да научно обеснаже тако чувене слависте, већ су просто прогласили Словенце Хрватима. То је њихов начин: не траже они аргументе, они само постављају захтеве и сматрају да су тим и оправдали ствар. У томе им премца нема на свету. Елем, прогласише они да Словенци као народ уопште не постоје, да су то само "планински Хрвати" и да спадају у хрватску државу. Први је то наговестио гроф Јанко Драшковић још 1832 у једној форми илиризма која се лакше гута, да би се после разголитио као чисто експанзионистички и империјалистички хрватски програм. У свом "програму" тражи гроф Драшковић:. .."саједињење Далмације, саједињење Крајине, за случај да Аустрија ослободи Босну од Турака, њено сједињење са Хрватском; иастојање да се прикључе Хрватској и словеначке земље, и да се на тај начин створи велико "илирско краљевство" од 4 и по милиона душа". ..Прво све присајединити Хрватској, оно што је туђе и што други тек имају да освоје, па онда стварање нечег великог око хрватског језгра. Има ли већег примера мегаломаније? Има га, има. Њега је поставио Антон Старчевић, највећи Хрват свих времена и сасвим отворено формулисао у напису "Која је права хрватска политнка". Он ту дефинише "хрватско подручје" по повијести и народности. Оно није велико: простире се свега од Немачке до Македоније. Обухвата само: тадашњу Јужну Штајерску, Корушку (изгледа целу), Крањску, Горицу,

Истрију, Хрватску, Славонију, Крајину, Далмацију, Северну Арбанију, Црну Гору, Херцеговину, Босну, Рашку и Србију; све се то зове "једним правим именом хрватско Краљевство". Заиста, није потребно ићи даље да би се та патолошка мегаломанија Хрвата могла утврдити. Таквог примера историја не пружа. Али, нека се не мисли да је то лични став Старчевића. Не, то је отсад програм читавих хрватских странака и опште схватање просечног Хрвата. Паметнији то скривено ревиндицирају, неки пак сасвим отворено. Познати аустриски писац Редлих у својој великој студији о аустриском државном и народном проблему каже на страни 230 II тома: ."Нова хрватска странка права, основана од Старчевића, била је скоро до пропасти Царства (мисли аустриског) најдубља снага целе земље и стварно снага која је углавном уобличавала судбину Хрватске". Она је понекад јаче, а некад латентније долазила до изражаја, али је увек била доминантна у развоју јавног мишљења Хрватске. Чувени аустриски публициста Љ Мандл каже у својој књизи Die Habsburger und die serbische Frage на страни 28: "Кроз Илирски препород провејавао је само велико-хрватски аутономистички програм наших дана у фантастичним цртама. Тада је певао Људевит Гај, оснивалац и вођ илиризма: "У колу стоје сви Хрвати старог краљевства верни људи старог краља из Лике, Крбаве -Крањци, Штајерци, Корошци и Славонци са Босном, Истром и Далмацијом!". Ово, нажалост, морам преводити са немачког, једнако као и раније наводе Старчевића, па не знам како су гласили на "хрватском" језику, али је смисао несумњиво прецизно дат. Интересантно је да Мандл налази да се тај "програм" хрватске државе очитује и у тадашњим "аутономистичним" тежњама Хрватске. Он, који је велики противник Срба, назива тај програм "фантастичним". Уосталом, то би морао да каже сваки нормалан човек. Странка права је унела била 3 новембра 1893 у свој званичан програм ове речи (опет са немачког): "Странка права тежи оживотворењу хрватског државног права и природних права хрватског народа у смислу следећих чланова: - Члан 1: Успостављање целокупног хрватског краљевства "утјеловљењем" Славоније, Далмације, града Ријеке и Приморја, Босне,

Херцеговине, Истре, Крањске, Корушке и Штајерске у оквиру Хапсбуршке монархије. - Члан 2: Уставно гарантовање слободе и независности ове хрватске укупне државе". Још би се нашли хиљаде цитата у хрватској штампи и њиховим политичким списима у овом смислу. Али је за илустрацију њихове беспримерне мегаломаније и њихове тежње да прогутају Словенију довољно и ово. Само ћемо изнети како је на то реагирао један Хрват, католички свештеник Иван Јагић, брат познатог слависте Ватрослава Јагића. Он је као члан Хрватског сабора изјавио 1894 на седници Сабора ове симптоматичне речи: "Чему некога прекрштавати Србина у Хрвата, или Хрвата у Србина, ако он то неће? Покушали сте Словенце и Крањце прекрштавати у "планинске Хрвате". Изволите отићи у Љубљану и доле у Крањску, па ћете видјети колико имадете присташа. Ја сам био и ових феријах међу њима, и разговарао се с одличним људима њиховима, па они перхоресцирају сваку свезу са људима, који прије него су их добили, негирају им њихову особину". Кад су видели да апсорпција Словенаца наилази иа тешкоће, Хрвати су устостручили тежње за српским крајевима. Да би то лакше постигли, они су измислили тзв. илиризам и примили српски језик као свој. Да језик не буде сметња да прогласе хрватским све што српски говори! Ни овај догађај нема примера у целој светској историји. Иако је отпала разлика између књижевног језика Срба и Хрвата, остале су још многе друге разлике. На пример писмо, па онда вера итд. Они су и ту покушали најпре подметање, па онда насиље. Гај је хтео увести ћирилицу, али је бечки двор то осујетио. Да је увео ћирилицу, национални прозелитизам био би успешнији. Кад то није успело, Хрвати су просто забрањивали ћирилицу кадгод им се за то пружила при лика. Срби су често морали Маџарима да се обрате за заштиту. Гдегод је хрватска власт допирала, ћирилица је забрањивана као званично писмо. А кадгод је Србима било са свим тешко, онда је она "под приетњом казне" свуда стављена ван закона. За време првог рата чак у Србији. Разуме се по тражњи Хрвата, јер је Немцима било то свеједно, а Маџари нису забрањивали ћирилицу ни у Маџарској. Што се вере тиче, покушали су најпре са унијом. И силу су, а не само превару, употребљавали. Кад то није успело, дошао је други светски рат са насилним

покатоличењем оних који су још одолели зверској секири хрватских убица. Тако они шире своје "повјеспо и етничко подручје". А они нису онда мегаломани, него су то Срби! Као један склатантан пример хрватске мегаломаније нека послужи овај пасус из писма Кршњавог, одјелног претстојника за богоштовље и наставу, професору Јагићу у Бечу, писма од 14 јануара 1908: "Наш старчевићански програм рачуна с тим, да ће монаркија напокон увидети где јој је спас, па ће нас Хрвате учинити исходиштем своје културне и политичке офензиве, као пгго смо кроз стољећа били тврђом монаркије за дефензиву" (Јагић, Спомени мојега живота, II, 259). А Јагић пише канонику Рачком 7 септембра 1876: "Докле наша омладина, тјера специфично хрватство, буди Вам примјером и то, да је један члан њезин истом написао, да је хрватски краљ позван поставити крст па цркву Св. Софије у Цариграду" (иста књига, I. 324).

VIII. ТОБОЖЊА ИСТОРИСКА ПРАВА ХРВАТА НА ПОЈЕДИНЕ ОБЛАСТИ И ово спада у масовну психопатологију, у морбус етиикус. Хрвати истичу као што је речено на поједине области које ревиндицирају некаква "историска права". Нарочито тамо где се не могу позвати на национално начело. То су подједнако шимере колико и дрскости. Покушаћемо то да утврдимо. Историска права су некад заиста играла своју улогу, као што су играла и наследна права појединих грофовских породнца над "својом" баштином. Али су она данас потпуно антиквирана, опсолетна. Француска револуција им је избила сваку подлогу. Она се једнако против њих борила као против апсолутизма и његових попратних појава. Начелу историзма супроставила је начело нације. И цео свет се томе покорио сем неколико грандоманских и бедних бивших аустриских народића. 1). У Аустрији су, у XIX и XX веку, чисто теориски, разликовани "историски" од "неисториских" народа. У прве су спадали Немци, Маџари, Пољаци и Чеси. У друге су спадали Словенци, Словаци, Румуни, Италијани, Русини, одн. Галички Украинци. Хрвати су себе сматрали историским народом, али већина нисаца немачких и маџарских третирају их као неку средину, што није ни историско ни неисториско. Срби нису били "историски народ" за Аустро-Угарску, разуме се до анексије Босне и Херцеговине. Али нису били ни сасвим без историских права. Они су се доселили као "нација", и као таквима призната су им права од аустриских царева. Њихова права нису била стародревна; и зато су била јаснија, сигурнија, савременија. Али се ми на то застарело начело не мислимо позивати, начело коме су ударили глогов колац Наполеон и његов савременик Карађорђе. Само ћемо утврдити и како су се практично та "историска" права манифестовала. На основу њих Пољаци су тлачили Украинце у Галнцији, не 1). Кад би важила историска права, не би могле постојати ни Сједињене Државе Америке, јер би се томе супроставила "историска права" Еиглеза и Шпанаца.

призназајући им никаква национална права (тако да је онда разумљива била руска реакција у Конгресној Пољској). Чеси су имали права да на територији своје "краљевине" сузбијају и гоне Немце. Што то нису чинили, разумљиво је, јер је централна власт била немачка. Немци су стварно тероризирали Словенце, не признавајући им у алпским пределима никаква национална права, а донекле и Италијане. Маџари су тероризирали и лишили националних права све народности у оквиру "круне Светог Стефана", нарочито Словаке, Румуње, Украинце и Србе. Кад је жаба видела да се коњ поткива, и она је то хтела. Хрвати су такође хтели да тероризирају на "својој" територији "неисториске" народе, углавном ,Србе. То им је веома ретко полазило за руком, нешто због српских тзв. привилегија, а затим због контроле Беча. Иначе би Срба давно већ нестало у тим пределима. Разуме се да после француске револуције нико никоме не пристане да буде роб, ни појединац појединцу, још мање народ народу. Хрвати би могли у најбољем случају имати над само једним малим делом територије коју својатају, једним минималним делом, онаква "историска права" као Немци над целом Словенијом. Али се упоређење не може извести до краја. Предео Словеније су заиста Немци држали под својом влашћу непрекидно скоро један милениј и ниским га нису делили (изузев кратке узурпације привремених завојевача, као што је Наполеон). Пределе "Хрватске" напротив нису Хрвати опет за скоро исто толико времена имали у својој власти. То ће се видети из следећег одељка. Жаба и коњ нису исто. Са малим изузетком, у свим пределима централне и источне Европе мењале су се газде, час су потпадали под једну час под другу власт. Ако се хоће конструисати неко "историско" право, онда то не би могло да буде право само једног народа и једне групе. "Историска права" неминовно долазе у конфликт, и нема тог органа који би легитимно решио "конфликт надлежности". Остаје само рат. "Историска права" неминовно доводе до рата. Зато су она забачена свуда. Одржавају их, теориски бар, још само Маџари и Хрвати (мада њихова међусобна права највише колидирају). И ми цео овај институт историских права не бисмо ни спомињали да она не илуструју више него што друго психопатолошки карактер хрватске

мегаломаније. Јер Хрвати постављају своја "права" на све територије где су они случајно владали само пар година, искључујући друге који су вековима тим територијама владали. Хрватски, и сувише хрватски. Видеће се како то конкретно изгледа. Кад би то заиста била права, те историске реминисценције и претензије, онда би била подвргнута општим начелима стицања, одржавања и губљења права, начелима која важе у свим правним областима и свим правним гранама без изузетка. Ми нећемо наводити сва та начела, али ћемо истаћи само два. Прво начело: Vigilantibus jura, што значи да права постоје само за оне који их "будно пазе", који их примењују, који их ни по коју цену не напуштају. Права се морају вршити и бранити; запостављена права губе се. Ако народ полаже право на неку територију, мора да остане на њој, мора ту да живи, да се злопати у њој, да је брани. Иначе, ако би некоме право било у сваком случају загарантовано, ко би се излагао опасности да га брани. Non usu губе се права уопште, нарочито право сопствености, и dominium и imperium. С друге стране би се морало признати начело узукапије, начело стицања сопствености дуготрајним држањем bona fide. Кад земља остане без господара, онда онај ко је заузме и обделава стиче па њој и сопственост после 30 година. Тако је било у Римском праву, тако је остало у свим његовим европским рецепцијама. Нека се за "народну" територију тај број година повећа, нека се определи двоструко или троструко, нека буде 90 година, што се коси са сваким људским разумом, али једног дана мора и та територија да се стиче узукапијом. Срби који су населили Лику, Кордун и Банију пре више од 300 година," који су населили напуштене земље, који су их населили не само са пристанком тадашњих државних власти већ по њиховом позиву, морали би ваљда да по начелу узукапије стекну пуну домену на тој територији; Срби као народ националну домену. Тако правно стоји ствар. Нимало она није Хрватима наклоњена. Али код Хрвата има још једна околност која њихове претензије чини смешним. Њихова историја почива на веома нестабилним ногама, стручњаци веле да је већином "кривотворена" (да употребимо хрватски израз). У сваком

случају је без икакве солидне подлоге. И на тим базама конструисати историска права заиста су у стању само Хрвати. 2). А сам Масарик у својој књизи Светска револуција (немачки превод стр. 54) каже да су ипак за време Првог рата "Многи Хрвати и тада остајали при своме великохрватском програму". Најодличнији претставници Чеха згражавали су се и тада на хрватску мегаломанију и поред изгубљеног рата. 2). Набацујући, по свом старом обичају на Србе своју страшну болест мегаломаније, Хрвати упоређују Србе у том погледу са Чесима. По Хрватима, то су два изразито мегаломанска народа. Пуна част Чесима, с којима смо ми били и желимо да останемо у пуном прнјатељству, не видимо никакве сличности између нас и Чеха у том погледу. Напротив, уколико Чеси пате од мегаломаиије, они се онда са Хрватима могу да упореде, и то упоређење доводи заиста до великих аналогија. Обадва народа чепркају по историји и само на њој базирају своје прохтеве. А оба већ више векова немају никакве историје и онда морају да прибегавају фалсификатима. И оба заједно нити су се борила, нити су вољна да се боре за ма какве територије. Оба чекају само погодну међународну коистелацију да своје ревиндикације остваре, да им територију неко дарује. О рату ни да чују. Ту је аналогија фрапантна. Све даље ни слично, јер Чеси не захтевају туђе, нити убијају своје националне противнике. Ту су Хрвати премашили све народе света. Зато је у њиховом интересу да што мање упоређују Србе са неким. Сам Првислав Грисогоно каже у једном свом скорашњем чланку у листу "Порука" од 16 јуна 1954 дословце: "Чеси, а после њих Хрвати. . .стали су да своје националне програме ослањају на хисториско државно право. Колики су неодрживост и несагласност та два припципа, објавило се белодано приликом ликвидације Првог светског рата, кад нити један једини од националних политичких фактора Чеха, а поготово Хрвата, није био ни у искушењу да истакне титулус круне краља Венцеслава или круне краља Звонимира. Наци онална воћства су инстиктивно осетила да Запад може да прими националну идеју као базу за преудешавање европске политичке географије..., али да принцип хисториских државиих права, са њиховим унутрашњим противуречним претензијама и клицама бесконачних сукоба, не долази ни у обзир. .."

Ми идемо и даље у изобличавању ових хрватских фатаморгана. Хрвати као народ не могу имати никаква историска права уопште, најмање пак права на неку територију. Јер територије у средњем веку нису припадале народу већ великашима, магнатима и краљевима. А у Аустро-Угарској је средњи век владао све скоро до 1918. Хрватско племство, које је имало као феуд неке територије није било хрватске крви. Али да је чак и било, оно би могло статуирати нека историска права, а не хрватски "народ", који се, као и остали средњеевропски народи, почео да развија тек у X IX веку, и то хрватски народ под разним називима. 3). Деценијама није могао да нађе свој пут, чак ни своје име. У томе је опет без премца међу другим народима. Ту скоро су донеле хрватске емигрантске новине једну изјаву д-ра Анте Радића хрватским сељацима године 1904, у којој им кличе: "Људи, не будите луди. Ви прошлости немате, јер прошлост и повијест имају само краљеви и великаши, ваши господари. Прах ваших дједова знао би вам приповједати само о мукама, ропству и сужањству, а ни о каквој слави. Ви у прошлости немате ништа" (Амерички хрватски гласник од 25 јуна 1952). Заиста је народ у Хрватској и Маџарској све скоро до наших дана сматран као plebs misera contribuens, (бедна светина која порез. плаћа). Како сад статуирати онда права хрватског "народа" над неком територијом, која је тобоже у далекој прошлости њему припадала? 3). Мада је ово за људе од науке и знања јасно, ми ћемо та гледишта поткрепити са тврђењима страних и хрватских писаца, да би избегли хрватске приговоре "великосрбских" извртања. Прво шта каже Ф. Шуберт, чији су државноправни списи у првој половини прошлог века били меродавни. Он за Маџарску (аналогно и за Хрватску) каже: (F. Schubert, Handbuch der allgemeinen Staatskunde von Europa, 1842, I I Abt. I S. 358) "Као народ у политичком смислу речи разумеју се у овој држави племство, свештенство и слободни краљевски градови". Аустриски политичар и историчар Јосеф Редлих каже у својој великој књизи о аустриском проблему, писаној накнадно (Joseph Redlich, Das osterreichische Staats – und Reichsproblem, 1926) ово за маџарско-хрватско племство: "Племство је само још од првих дана стварног образовања маџарског фе удализма завладало са својом теоријом свете Стефанове круне у целој земљи уставно, привредно и са свим снагама столећа над постојећим

социјалним поретком. Маџарско племство је у току векова успело да у Маџарској племство осталих народа све више и више прими у се, и сасвим уврсти у маџарску државну идеју" (стр. 11, 204). А на другом месту пише он исти (II, 75): "Почетком XIX века хрватско племство је било већ давно прожето маџарским породицама и као целина испуњено специјалним светом претстава маџарског феудалног племства". У више пута цитираној књизи проф. Хугелмана о аустриском праву националитета стоји на стр. 37: "Хрватско племство, дакле хрватска нација у политичком смислу, почело је било у 17 столећу да постаје двојезично. Због уроте Зрињско-Франкопанске г. 1670 старе су породице на много места уступиле места страним родовима". Херман Вендел у својој познатој књизи Борба Југословена за ослобођење и уједињење (на немачком, изашла 1925, стр. 20) каже: "Само обавеза данка и кулука повезивала је гомилу сељачког народа са прегршћу магната и барона, који су се једини осећали као natio croatica, и који би пре прогласили свога бојног коња него своје подложне сељаке за саставни део нације". Боље и јасније није се могла ова мисао изнети, а нити од компетентнијег лица. Сад да цитирамо Хрвата Милана Марјановића, ред. члана Југ. академије знаности у Загребу: "Племство је било политички народ Хрватске, али оно није било хрватско" (Савремена Хрватска стр. 59). А на страни 61 исте књиге каже: "Старо право није било национално него територијално; оно је претстављало тежњу за целокупност земље, а не народнога јединства; из таквога схватања није се развио национализам већ патриотизам". Даље: "Хрватска није била, попут ниједне средњевековне државе, национална држава. Али, она је остала средњевековна све до трећег деценија XIX века" (исто дело, 59). Најзад, треба навести само нешто да би се само испољио карактер хрватског народа. Он истиче своја небулозна и непостојећа права као нешто свето и неприкосновено. Нормално би било да он и туђа историска права поштује, бар онде где она не долазе с његовим квазиправима у сукоб. Али то није случај. Овај мали егоистички и егоцентрични народић зна само за своја "историска права", а свакоме их другом оспорава. Нарочито, у сваком

случају, Србима. Не признаје он Србима ни Македонију, ни Рашку чак. Никаква историска права уопште. Ако Срби нису били "историска нација" за пределе старе Аустрије, ваљда им нико не спори историзам уопште. Они имају и те какву историју, царску још. Они ипак не базирају на њој ништа. А Хрвати им уопште оспоравају историска права, било каква. Може ли бити јаснијег доказа о патолошком карактеру народа, који Србе негира а у исто време и убија? Напослетку нека нам се дозволи а пропо овога још један цитат Милана Марјановића (стр. 70): "У XIX веку су све земље и сви делови хрватског народа дошли у оквир једне велике државе, и састав те државе је такве природе да се претставници хрватског дела народа нису могли и нису смели да одрекну старијих права, а опет нису могли да из властите снаге та права остваре. И због тога је положај Хрвата у X I X веку био у ствари једнак као у ранијим вековима: ни живети ни умрети; за живети одвише мало, за умрети одвише много ваздуха".

IX. КАКО ИЗГЛЕДАЈУ ХРВАТСКА "ИСТОРИСКА ПРАВА" IN CONCRETO? Како у пракси изгледају хрватска "историска права" на поједине пределе, изнећемо најпре случај Далмације. У једној одличној и беспрекорној публикацији новијег датума о аустриском праву националитета, који су обрадили најбољи аустриски стручњаци и професори између два рата, правници и историчари (Karl Gottlieb Hungelman (et Consortes): Das Nationalitatenrecht des alten Osterreich) дата је ова кратка историја Далмације. Ми је баш износимо што је кратка, да не морамо сами скраћивати, јер би се рекло да смо то тендециозно учинили. Елем тамо стоји: "Од краја IV века Далмација је претстављала јабуку раздора између Истока и Запада. Напослетку припаде Византији, код које остаде све док је нису Словени запосели. У првој половини седмог века населише Хрвати север а Срби југ Далмације, чија се унутрашњост отсад звала "Хрватска", док су као Далмација означавани само приморски градови. Крајем осмог века потпадоше далматински Хрвати под франачку власт, а Срби, напротив, умели су да своју самосталност одрже. Доцније стави млетачки дужд себи титулу "херцог Далмације". Само је Дубровник остао слободан од млетачког господства. Средином 11 века настаде једно ново хрватско краљевство у Далмацији. Други наследник Стефана, Звонимир, прими је у феуд од папе, али је ипак морао 1085 да призна суверенитет дуждеве републике. Сад се обратише Хрвати маџарском краљу Владиславу и потчинише се његовом синовцу Коломану. Отада (1100) остадоше далматински приморски градови кроз цео средњи век предмет спора између Маџарске и Венеције; само Дубровник и Котор су могли да се задрже пезависним. Један део приморја придружио се доцније Бели III, док је југ био заузет од српских Немањића. Ипак је успевало Млечанима увек с времена на време да градове ставе под своју власт, коју је напослетку и Дубровник морао да призна 1358". Позната је ствар да је од 1420 цела приморска Далмација потпала под Млетке а после и континентална, и да је Далмација остала млетачка све до Наполеона, а затим је била аустриска. Свак на њу има више историско право

него Хрвати: Маџари бар пет пута толико, а Италијани бар десет пута. А Хрвати никоме то право не признају него себи. Што се јужне Далмације тиче, може ли се неспорније утврдити "историско право" Срба на њу? Али Хрвати не виде, нити су у стању да виде, ичија права сем својих. Они, вештаци у фалсификовању, свако туђе право просто претворе у своје. Да видимо сад шта о историском праву Хрвата на извесне пределе говори и сам један Хрват. То је д-р Шиме Мацура, некадашњи члан "Неодвисне народне странке" (тзв. Обзорашке). У свом извештају странци из деведесетих година прошлог века којим се критикује програм странке права Мацура је дословно рекао: "Програм странке права вели у чљ 1., да се хрватскодржавно и природно право имаде оживотворити: успоставом цјелокупности краљевине Хрватске, сједињењем краљевина и земаља овдје наведених. Успоставити цјелокупност, значи оно с нова здружити, што је некоћ већ било здружено. Чланак I. тога програма предмниева дакле, да су све краљевине и земље у чланку наведене, биле некоћ здружене с краљевином Хрватском, да су то биле земље хрватскога краљевства и да су сачињавале хрватско краљевство, хрватски териториј. Хисторици тврде да то не одговара хисторији. Гледе земљишног обсега, разликују и хисторици и политичари реални од виртуелног обсега краљевина Хрватске, Славоније и Далмације. У реални обсег спадају данашња Хрватска и Славонија, затим град Риека с котаром. У виртуелни пак Међумурје, Далмација, Кварнерски отоци, дио Истре и они диелови Босне, који су њекада спадали на краљевину Хрватску". Као што се види, један истакнути политичар и јавни радник хрватски сам ограничава хрватска историска права на територију краљевина Хрватске и Славоније са Ријеком. И то он не износи своје мишљење већ званично мишљење историске науке. Што поред тога спомиње и "виртуелни" опсег хрватства према историји, то треба само упозорити шта ова реч значи. Виртуелан или потенцијалан (то су синоними) значи нешто што у стварности не постоји, али што би се могло појавити, што евентуално може да делује. То је такође једна специјална конструкција хрватских научника да би свој "обсег'' проширили. Принципијелно, сваки народ може да има веома простран "виртелан опсег". Хитлер га је имао скоро до Москве.

Ако је пак д-р Мацура под виртуелним опсегом сматрао оне земље које су ма кад, било и најкраће време, сједињене са Хрватском, то је доказ да он на те земље не поставља никаква права, јер она не би имала довољан фундаменат. А за Босну каже даље изречно да у свом већем делу не спада ни у виртуелни "обсег" Хрватске, као што не спада, опет по њему, ни цела Херцеговина. Део Босне који као виртуелно хрватски обележава, то је тзв. Турска Хрватска, крајњи северозападни угао Босне. Ето како изгледају хрватска историска права према самим хрватским историцима. Међутим, она се морају сужавати све више. Почнимо са самом Хрватском у ужем смислу. Она се састоји из два дела: банске или провинциске Хрватске и Војне границе. Граница је вековима спадала директно под Беч и била сасвим независна од Загреба, бар три-четири века до пред крај XIX века. Етничку супстанцу пак те исте Војне Крајине чинили су Срби. Откуд сад хисториско право Хрвата на њу? Славонија је пала под Турску иза Мохачке битке и остала турска 150 година. Затим је била присаједињена Маџарској, и слала је на Сабор у Пожун директно своје депутате, тј. три славонске жупаније слале су депутате једнако као ма која друга директна маџарска жупанија. Откуд сад искључиво хрватско историско право на ту покрајину? Становништво је у њој претежно српско покатоличено. Срем је такође најдуже припадао Маџарској, бар пет-шест векова. Један и по век Турцима. Читао сам историју Срема, међу осталим и у Народној енциклопедији, чији су сваки члан цензурисали Хрвати (Ладислав Полић итд.). Не спомиње се да је он икад припадао Хрватској. А српски је био бар онолико колико је хрватска била "Краљевина Хрватска" после спајања са Маџарском. Јер кроз цео XV век, па и један део претходног и један део следећег века, био је Срем српска деспотовина под суверенством Маџарске. И то цео Срем, повукавши западну границу западно од Вуковара до ушћа реке Босне у Саву. И сад Хрвати имају на Срем стопроцентно историско право, а ниједна друга држава нема никакво! Да ли се то ради о фантомима или крштеним лицима која ове захтеве постављају? Хрвати ревиндицирају целу Барању и један део Бачке, неки чак целу Бачку. Није тамо допирала хрватска власт, нити је тамо икад било чистих

Хрвата. То је већ на неколико места наглашено. Али ћемо се ми позвати овде и на један еминентно хрватски извор. Ми ћемо овде да цитирамо никога мање него великог хрватског историчара и родољуба Ивана Кукуљевића Сакцинског, који је на седници Хрватског сабора одржаној 6 јуна 1848 у Загребу између осталога рекао: "Овај нам је народ Српски у најважиија времена, кад смо под аристокрацијом, латинизмом и германизмом стењали, нашу чисту народност сачувао. Ја не видим узрока зашто би се икоји између нас овим његовим праведним жељама противио (мисли на успостављање српске Војводине). .. .Могу рећи да сам нешто историју нашу проучио, ал нисам нигдје нашао да би било Бачка, Банат или Барања под банску част игда спадали". Банска част, то значи власт Загреба и Хрвата уопште. Заиста је у интересу Хрвата да што мање истичу своја "исторкска права", она су једнако прекарна, чак и лажна као сва друга њихова "права". Пре би се могло чак оспорити Хрватима историско право на ужу Хрватску и Загреб, јер је и та област бар осам последњих векова била под туђином. Хрвати су само, с времена на време, али не увек имали једну привидну аутономију. Па и ту аутономију су у случају нужде отуђивали. Тако нпр. 17: "г. предали су "хрватску самоуправу" у руке Угарске". Ево што о томе даље пише Милан Марјановић (нав. дело, стр. 63): "Тиме је Хрватска изгубила последње атрибуте једне државе, и сталешка структура те државе довела ју је до кукавне и срамотне смрти". То каже један Хрват, један од ретких који говори истину. Други пут су Хрвати предали "државу" Београду, 1918. а никад је нису изгубили ратом, јер је никад нису бранили. У Хугелмановој збирци стоји поводом Нагодбе: "Само су Хрвати инсистирали, хипнотизирани маџарским примером, непоколебљиво на круни Звонимира, чију су независност захтевали. ..док нису напуштени од Круне, пробудили се из свог сна као једна, једва аутономна, споредна земља (Nebenland) Маџарске". Маџари нису никад Хрватску признали као regnum socium, већ само као partes adnexae (придружене земље).

X. ПРВОБИТНИ И НАДОШЛИ НАРОДИ И ово разликовање спада у патологију ако не спада у криминалистику масе. И њега су измислили Хрвати да своју бедну етничку територију повећају или да Србе потамане. Вероватно су оба момента била од важности кад је та теорија постављена. И то не ма од кога, већ скоро од најзваничнијих претставника хрватског народа. По тој теорији, ако се не може више негирати постојање Срба на територијама где заједно живе са Хрватима, ови просто прогласе да су Хрвати ту староседеоци а Срби придошлице, уљези, и да према томе они немају ту никаква права и да се о њиховом постојању не мора водити рачуна. Радикалнији иду, разуме се, и даље, па траже потпуно истребљење Срба из ових области. Онда кад је то практично могуће. На тој теорији углавном и базира истребљивање Срба у последњем рату. Отуда је ова психоза још и криминална. Теорија је потпуно неодржива, и странци би се скандализирали кад би се пред њима поставили. Хрвати је зато примењују само pro foro interno. Јер шта значи у ствари та хрватска поставка? Да се никакве сеобе и никаква насељавања не смеју да признају. И велика сеоба народа и све колонизације у свету, све морају да се ставе ван снаге и да се васпостави пређашње стање. Све, да би се Хрватима признала права на територију која етнички није њихова. Или то Хрвати траже за све или само за себе. Ако траже за све, лепо би изгледао тај свет који би се морао враћати хиљаду година унатраг. И какав би хаос морао да се јави у свету. Ако то траже за себе само, онда је најјаснији доказ њихове мегаломаније, њихове егоцентрости и њихове криминалне патологије. Нека изађу само пред свет са тим захтевом! Несумњива је ствар да су сеобе и појединаца и народа стална појава и на европском и на осталим континентима. Све тече, како је рекао Хераклит (панта реи), све је у покрету и у току. Тако је било од памтивека и тако ће увек бити. А Хрвати захтевају да се ток историје задржи. И то кад? У оном моменту кад они ступе на неко тло. Шта је било раније, то није важно, шта би

могло и требало да буде после, то није важно. Није важно ни шта настаје после; оно је противисториско, противправно, оно је неважеће. Само хрватска нога има историско значење, само где она ступи, то је justus titulus. Све друго је узурпација, наметање, крађа. Ако се неко преселио мирно и легално, ако је неко правилно освојио неку територију, све то не значи ништа, то није ваљано. Тамо где је ступила хрватска нога, ту је стечено неотуђиво право, сама та околност је равна тапији коју нико не може да оспори. Хрвати не морају да бране своју територију, јер је она неотуђива. Никаква аквизиција и никаква освајања, као и никаква померања народа, овде не вреде. Што је хрватско, то је само хрватско, и не сме бити некога другога. А шта је хрватско? Оно што су они прогласили за своје, где су тобоже некад живели. Кад би историски тачни били њихови подаци у том правцу (а код Хрвата је мало шта историски тачно), онда би требало да бар поставе извесна начела, као нпр. које се време рачуна као неотуђива аквизиција; колико мора један народ да ту живи, па да стекне право неотуђивости; мора ли тај народ да брани своју земљу у случају опасности или је довољно само да прокламује начело: За дом спремни, итд.? Разуме се да Хрвати никаква општа начела не желе и не могу да поставе, јер би се сва окренула против њих, јер би морали да та иста начела признају и другима, а они то неће и не могу. То начело има да се примењује само на Хрвате, и важи са појавом Хрвата и само тада. Све пређашње и све доцније аквизиције и сеобе, све је то без значаја. Ко је био пре Хрвата ту, то није важно. Никаква права њему не припадају, јер је начело прокламовано за највећи и најважнији културни народ, Хрвате. Шта је после дошло, то је узурпација, крађа од хрватске територије. Та психоза је ваљда и довела до тога да Хрвати не бране своју територију. А како у пракси изгледа баш та хрватска теорија видећемо из следећих излагања. На спорној територији, махом у опсегу бивше Војне границе, изгледа да су заиста "некоћ" живели Хрвати. Али не дуго и не стално. Чим су се појавили Турци, побегоше Хрвати главом без обзира. Побегоше у Маџарску, па све више и више на север, да се задрже тек око Моравске. Неки су се населили у самој Моравској. Своју домовину су просто напустили,

оставили пусту. По лозинки "спремни за дом" не дадоше они Турцима могућност да их у очи погледају. И нешто мало Хрвата који су живели иа крајњем североистоку Босне побегоше такође. Осташе пуста поља и насеља, и тако би то остало вековима да владари маџарски и аустриски не позваше Србе из Турске да се ту населе. Пошто су Срби и онако живели под Турском, они нису имали шта да изгубе и прихватише позив, али под условом да им се признају права нације и вере. Они се обавезаше да ће својим телесима начинити брану за даљи продор Турака. И то су урадили кроз неколико векова. Да није њих било, њихове пожртвованости и њиховог јунаштва, ко зна шта би било од целе Европе уопште, нарочито пак од Маџара и Немаца. А потпуно је јасно, то се већ зна, шта би било од Хрвата. Њих би нестало са површине земље. Само српским жртвама они имају да заблагодаре свој опстанак уопште. Чим је турска опасност прешла, чим је Крајина "развојачена", Хрвати или негирају Србе уопште или пак сматрају да им тамо није више место. Има да се отстране на који било начин. То гледиште довело је напослетку до 1941. Отуда се оно може таксирати као криминално. Јер шта сад са Србима који су се ту доселили? Вратити их одакле су дошли. Лепо, али онда треба враћати и њихове наследнике у областима које су Срби напустили. Јер су и Срби ваљда негде живели. Срби из Војне крајине махом су досељени из Босне и Херцеговине. И ове области биле су 1941 у злочиначким хрватским рукама. Сеобе су биле немогуће, сем нешто мало у Србију, појединачно. Не остаје ништа друго сем убијање. Хрвати су напослетку томе прибегли. Ево до чега воде све ове теорије, преко којих наши људи прелазе ћутке или чак са потсмехом. А ништа није лакше него показати њихов апсурдитет. По овој последњој, на пример, не би смеле да постоје Сједињене државе Америке, јер је ту домаја Индијанаца. Чак би ова теорија имала бар мало смисла. Ради се о буквално првобитном, сасвим аутохтоном народу, који је заиста био тамо узурпиран. Треба све то вратити њему да би се хрватско начело одржало. Вероватно да то Хрвати и предвиђају, јер су у последње време пронашли да постоји једно индијанско племе Кроатан, тако да ће моћи ревиндицирати и један део Северне Америке за себе.

То важи и за остале земље Америке. Сви треба да се селе из њих да би хрватско начело дошло до изражаја. Европске сеобе имају такође да се "ставе ван снаге". Јевреји имају, ако ико други, право на целу Палестину. Грци су живели три хиљаде година на обалама Мале Азије, па су их у двадесетим годинама овога века одатле истерали Турци, који су дошли више него две хиљаде година иза Грка. Итд. Има још један мали и мегаломански народ као што су Хрваги, али у много мањим размерама. То су Маџари. Између осталога, они су 1941 донели проглас (ја сам га читао), којима се позивају сви Соби, Јевреји и Цигани насељени у Бачкој и Барањи после 1918 да напусте земљу. Нема ту никаквог пардона. И ја сам тада рекао у једном друштву Срба: Ако Бог да, да доживимо поновно ослобођење тих области, ми ћемо позвати све Маџаре усељене после 1860 да напусте Бачку и Барању. Јер је тада престала да постоји Српска војводина. Треба народи на својим леђима да осете немогућност и неморалност њихових мегаломанских прохтева. Свакоме треба истом мером вратити оно што он хоће да спроведе код других. Хрвати нпр. постављају горњу злочиначку теорију према Србима, али ни према коме друго на територији Југославије. Они имају у "Хрватској и Славонији" Чехе, Словаке, Маџаре и друге народности, па ниједној од њих не приговарају да је уљез и да треба да се сели. Напротив, како су након последњег рата истерани Немци из Југославије, то су они истерани и из ових лажних "краљевинах". Па шта се дешава? Претставници хрватског народа у Немачкој обећавају Немцима тобоже избаченим од "Србокомуниста", да ће их понова вратити на своја огњишта. Њих су истерали хрватски комунисти "на челу" са Јосипом Брозом из Кумровца. Претставници Хрвата у Немачкој склопили су неку врсту уговора са претставницима избачених Немаца о њиховом враћању. Идемо и даље. Хрватима се та идеја новонадошлих уљеза толико допала да је примењују чак и на Босну и Херцеговину, крајеве еминентно српске баш по својој прошлости (о томе мало даље). Ако ико има права да говори о домородству, то имају босанско-херцеговачки Срби. И они би, кад би били Хрвати, могли баш на Хрвате да примене хрватску теорију. А Хрвати, стари фалсификатори, хоће и ту да је примене на Србе. Прогласе просто Босну

хрватском, противно и историји и истини, и Србе прогласе као уљезе. То нису ни импортирани Немци, ни Маџари, ни Пољаци, ни Чеси, Словенци итд., већ су то Срби, који живе у од праискона српској земљи, где су Срби остали упркос свих прогона, где су се одржали, коју су на мачу освојили. Да не говоримо још о Космету, Санџаку итд. Свуда имају сви други права да живе, само Срби немају. Да ли ће једанпут да увиде наши људи куда воде та злочиначка хрватска стремљења?

X I. ИСХОД РАТА КОЈИ ОПРЕДЕЉУЈЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ Државе настају ратом. То је вечно, исконско правило. И државне границе, доследно, зависе у многоме од исхода рата. И пре, и данас, и увек. Не треба ићи далеко у историју, довољно је потсетити на оно што су наше генерације доживеле. Елзас и Лотарингија нпр. припали су Немачкој кад је ова победила, Француској кад је победила Француска. Русија је узела Источну Пруску, где никад није било ниједног Руса. Пољска Шлезију и Померн. Итд. Нарочито то важи за спорне пределе. Тако је ипр. Војводина на основу њега припојена Србији (не Југославији). Заиста, етничко стање у Војводини било је врло запетљано. Било је врло много народности, а три међу њима (српска, маџарска и немачка) биле су скоро равномерно бројно претстављене. У том случају је, сасвим разумљиво, одлука међународног форума превагнула на корист Срба. Јер Срби су добили били рат, а Маџари и Немци су га били изгубили. Исто је по том принципу Србији припојено Косово поље, Македонија итсл. Од кад је света и века победник у рату добива повољније границе, него онај који је рат изгубио, па макар иначе цело право било на страни последњег. Како стоји ствар са Хрватима? Они су оба последња рата изгубили, па ипак ниједап победник у овим ратовима не заузима тако безобразан и надут став као Хрвати. Не само као да су добили рат, већ као да су га они сами добили. Ево детаља. У Првом свстском рату, Хрвати су претстављали најсигурнију и највернију војску Његовог Апостолског бечког величанства. Нико није толико пута споменут и похваљен у извештајима Главног стана као хрватске "пуковније". И у светским лексиконима они су означени као непоколебљиви присташе централних сила. (Видети нпр. Велики Брокхаус између два рата). На самој конференцији мира у Паризу казао је претседник Конференције Клемансо, да он никада неће заборавити, да су се Хрвати до последњег тренутка свом снагом борили за Аустрију.

Хрвати су се до краја рата борили за победу Аустрије, иако су извесни хрватски политичари једновремено покушали да цео народ пресалдуме на страну победника. Кад је рат изгубљен, Хрвати су прихватили српску тезу, уједињење итд. Захваљујући српском оружју и српским победама у рату, они су не само задржали целу Хрватску и Славонију, већ и целу Далмацију без Задра, Сушак итд. Велики дер тих предела био је уговорно Италији додељен (тзв. Лондонски уговор) и само српској победи може се захвалити да је припао Југославији, а то практично значи Хрватској. Чим је први рат почео падати у заборав, Хрвати су почели засезати и за чисто српским територијама и, што је стање српског народа постајало теже (услед разних диктатура и погрешне спољне политике), они су све безобзирнији и безобразни ји били према Србима. Тражили су своју државу са претежно српским територијама. Делимично им је то успело неколико месеци пред Други светски рат, а потпуно кад су Срби ступили у рат. Тада су шансе биле на страни Немаца и Италијана, и Хрвати су, сходно своме увреженом и непромењивом карактеру, одмах прешли на страну Немаца и Италијана. Они су образовали "самосталну" државу, потаманили незаштићене Србе оптужујући их код Немаца да су они сви за западне савезнике, најзад су овим савезницима навестили рат. И кад су изгубили рат, место да одговарају за своја недела и плате репарације, они добивају појачану територију. Како то, питаће се неко. Врло просто: они немају образа, они су се опет подвукли под реп победнику и пришли ан блок њему. Као што су пре били одушевљени усташе, сад су одушевљени комунисти. Овај салто су могли тим лакше да учине, што су шефови обеју група Хрвати: онамо Анте Павелић, овамо Јосип Броз. Њихови министри у краљевској влади довели су чак легално на власт Јосипа Броза. Као противуслугу он им је дао више него раније Принц Павле и Драгиша Цветковић. Добили су чак Истру и Кварнер. То је несхватљив пример у историји: навештају рат западним савезницима, а ови им дају као иаграду туђе територије. И овога пута су искористили Хрвати српске жртве и српско вођење рата да би повећали своју територију. Тито им даје чак и Барању, у којој никад Хрвата није било. А они сад хоће и Бачку, у којој Буњеваца и Шокаца (не Хрвата) има знатно мање него Срба, Бачку која је колевка српске нововеке културе итд. И Бачка и Барања су 1918 тражиле присаједињење са Србијом. А у Тријанону те крајеве Србија је

добила што је победила у рату 1914-1918, а да се радило о разграничењу између Маџарске и Хрватске никад ти предели не би припали Хрватској. Маџара је напослетку ту троструко више него "Хрвата". Хрвати траже за себе целу Босну и Херцеговину, где је за време Турака било минимално католика а нимало Хрвата. Они су и за време АустроУгарске тражили те покрајиие за себе (и да је Франц Фердинанд остао у животу, они би их вероватно добили). Да је Аустрија победила у Првом светском рату, они би те покрајине такође ваљда добили. И кад су Срби толико страдали и гинули, па напослетку добили рат, Хрвати сматрају да су им Босна и Херцеговина неправедно отете. Они су их даље својатали. Добили су их најзад на пешкеш од Мусолинија и Хитлера. Извршили су најсрамнију владавину у историји тих земаља. Па нпак, да је Осовина победила, они би те покрајине задржали и потпуно истребили Србе 1). Пошто је победила противна страна, Хрвати сматрају да имају иста права да те покрајине рекламирају за себе. Хрвати не признају елеменат победе у рату као један од фактора при одређивању државних граница. То је јасно: Хрвати као такви нису никад један рат добили и не могу овај аргуменат употребити у своју корист. Али кад су, користећи моментану победу Немаца, образовали 1941 своју "независну" државу, нису се уопште обазирали на етничке моменте. Они су захватали на основу права мача, али не свога него туђега. Док су они тако заузели десетине хиљада квадратних километара туђег земљишта искоришћујући, као сви издајници, туђу победу, дотле не признају другима ни пар километара спорне територије које ревиндицирају на основу своје сопствене победе. Хрвати нису, истина, никад доживели једну победу. Али они никад нису третирани као побеђени, јер они имају увек готове разне националне формуле и једна од њих им омогућује да се пришљамче уз победника. Они су час Аустријанци, час Угри, час Илири, час Југословени, час Келти, час комунисти, час католици, час Словени, а час западњаци, понекад чак и Хрвати. Како им треба, према томе који је курс на снази. И онда, кад су се пришуњали победнику, избарабаре се с њим и према самом њему с временом постављају услове и траже компензације. Сматрају да је победа у рату

заједничка тамо где су се они борили свим снагама да до ње не дође. Да ли ће сзет некад увидети ову бесрамну игру? Примедба: 1). Штадлер, сарајевски надбискуп, предлагао је још 1917, уједињење Хрватске, Славоније, Босне, Херцеговине, Далмације и Истре "у једно аутономно државно тело на бази хрватског државног права". То саопштава са чуђењем Херман Вендел у својој књизи Борба Југословена за ослобођење и уједињење, стр. 710. Заиста има шта да се чуди. Још за време рата, кад су шансе победе централних сила бивале све мање, један католички прелат који дејствује у заједничком аустро-угарском пределу и који је по крви Немац, а само по васпитању Хрват, тражи реформу Монархије на основу "хрватског државног права". То исто чини други Хрват и србождер који је такође тада дејствовао у Сарајеву, гувернер Босне и командирајући генерал барон Шаркотић "фон Ловћен". Он је 1918 чак, "у чисто хрватским мислима", како примећује Херман Вендел (стр.632) препоручио заједничком министру Буријану спајање Босне, Херцеговине, Далмације, Хрватске и Славоније "у једну административну јединицу са хрватским курсом владавине". Можете замислити како би Србима било да су, на несрећу, централне силе победиле 1918!

XII. "СПРЕМНИ ЗА ДОМ" Кад је основана "независна" држава Хрватска добила је она и своју лозинку (пошто јој друго ништа није недостајало). Лозинка је гласила: "спремни за дом". То није била чак проста лозинка и само лозинка: то је био државни програм, у њој се очитовала суштина и смисао државе, она је имала да се утуви и стално понавља од одраслих и деце, да никад не буде заборављена и пренебрегнута. Она је заменила и поздрав међу људима. У "независној" држави, кад су се људи сусретали, нису смели један другоме да желе добро здравље, нису смели да назову Бога итсл., већ је један казао да је "спреман" а други одговорио "за дом". То је био "поздрав" "слободних Хрвата", њихов специјалитет који су радо сви одмах усвојили и па који су били поносни. Јер и Хрвати треба да су у нечему оригинални, да оставе нешто нова у историји. Оставили су тај "поздрав" и покоље свуда и свагда. Али да се вратимо на поздрав. Дивота је то било видети за време рата Хрвате како се достојанствено сусрећу, пруже фашистички руку један према другоме и узајамно се уверавају да су за дом снремни. Значајно се погледају, крв им се појави у лицу, рекао би човек да су заиста спремни у свако доба да свој живот жртвују за свој "дом". А њихов "дом", то је била "независна" "држава" Хрватска. Заиста су се људи дивили тако очитој спремиости Хрвата да свој дом бране, да за њега све жртвују, да не оклевају ни минута, јер су "спремни" у свако доба ту жртву поднети. Код установљења "независне" хрватске државе није пала ниједна кап хрватске крви. Догодило се историско чудо, да се држава добије на пешкеш. У том погледу су Хрвати чак и Чехе пребацили. Али кад је држава нећ установљена, тада је лозинка настала, она је имала да покаже спремност за одбрану већ стечене, дароване домовине. Нико нека се не усуди да у њу дирне, наићи ће на све Хрвате, спремне као један човек, да бране своју државу, свој дом. И што се догодило? Немци и Италијани иису напали Хрвате, то су били њихови фашистички савезници. Треба констатовати за сва времена још једну истину: за све време рата није погинуо сд стране осовине ниједан Хрват. Док су сви европејски народи подносили жртве од стране осовине, неки веће неки

мање (највеће Срби и Пољаци), док су чак и неутралци гинули као добровољци, дотле Хрватска није дала ниједну једину жртву на општу ломачу (а после рата нико није дизао веће претензије као да су Хрвати не само највише жртвовали већ скоро једини добили рат). За општу ствар нису поднели ни најмању жртву. То је и разумљиво, рећи ће се: Немци и Италијани су родитељи Хрвата, нико неће дићи руку на своје родитеље. Али је Хрватска имала друге непријатеље којима је навестила рат: Русе, Енглезе, Американце. Она је спремна да се бар против ових бори. И заиста послала је један одред да се бори против Руса. И шта је било? Чим се тај одред појавио на руском фронту и чим му се дала прва прилика он се предао Русима. Разуме се под паролом "спремни — за дом". Али тиме није све свршено: онакав какав је био тај одред биран из најљућих антикомуниста, прешао је, заједно са својим командантом, у комунистички табор и постао саставни део руске војске. Руска команда је била довољно паметна да га нигде не употреби него преда — Титу, кога он и данас чува (бар исти командант)! Хрвати могу у одбрани свога става да иду и даље, па да кажу: ми смо само спремни да бранимо свој дом, а не да рушимо туђи. Нека нас неко нападне па ће видети како ће се провести. Под паролом "Спремни за дом" убијали су Хрвати све Србе у својој држави на које би неоружане наишли, убијали су жене, децу, старце итд. Али ако би наишли на српску чету бранилаца народа и осветника, ови до уши наоружани Хрвати би се повлачили гдегод им то испадне могуће. Било је при томе и веома комичних сцена чак. Читао сам како су једанпут Хрвати у Книнском пољу (ако се не варам) вршили неко свечано славље. Баш за време богослужења у цркви пуној усташа, спремних за дом, повика неко: "Ево четника". Све се разбежа за трен, и поп у одежди, и усташе и домобрани у униформи, итд. Ма никога баш да види како четници изгледају, мада четници нису убијали неоружане. Све то, спремно за дом, побеже да тражи најближи заклон. А што је најважније, четника уопште није ту било. Неко се нашалио с Хрватима да се осведочи о њиховој спремности за дом.

Добро, рећи ће се. То су унутрашње ствари хрватске. Ако дође до боја са спољним непријатељем, видеће он нашу спрсмност. Али кад су партизани, држећи у позадини Русе, напали на Хрватску, ниједан метак ови нису утрошили да се бране. Цела војска се просто предала и пришла у противни табор, а генерали, стожерници и команданти узглавници побегли су на немачку територију, ставили се под заштиту Италијана и Маџара. Поглавник се прерушио у фратра. Доглавници муслимани покрили су се заром и фереџом и нису се у бекству задржали све до Средњег истока. Тада су се сетили да нису Хрвати него муслимани. То све потсећа на стихове Шћепана Малог од Његоша, у коме се описује бежање турског серашћера, али ипак после битке дате Црногорцима и пораза у тој бици. Ево како то описује, према Његошевим стиховима, барски архимандрит Дебеља у писму Шћепану (III, 421): Серашћер је у суботу вече Добјежао Скадру на Бојани Без турбана и без своје капе, Марамом се био убрадио.... Доглавници из Загреба радили су друкчије. Ко није могао да се претвори у попа или фратра (зато је потребно било ипак знати мало теологије, Павелић је учио њихове семинарије), он је извршио пластику лица. Пред бег позвати су у Загреб сви козметици из "Хрватске" и неколико дана трајало је прерушивање и преобличавање усташа спремних за дом. Једном је нос искривљен, другом исправљен, уши клемпаве или праве. Тек када су били сигурни да их нико неће препознати, ови доглавници и узглавници, спремни за дом, побегоше главом без обзира. Постадоше и формално оно што су у ствари стално били: безглавници. Сви су још одвели собом и породице, што Срби никад чинили нису. Војска је толико бежала да је ни пушчана зрна нису могла да стигну. Све је тражило спас и заклон ван граница земље, мало подаље од дома, за који су увек били спремни. Униформе су побацане, Енглезима и Американцима су се

претстављали као њихови савезници и ако су им рат навестили и били увек "спремни" да се за дом жртвују у борби против ових! Маршал Петен се у Француској сам јавио пред суд и молио суд да само њега осуди, а пусти испод суђења све његове потчињене органе, јер су, каже, они радили по његовом наређењу. То није ни издалека био увек случај. Али је то џентлмен француски који није могао друго да каже. И Ђенерал Недић, који није крив за смрт ниједног човека, а нарочито ниједног Хрвата, не прерушава се и не крије ни своје име ни своје боравиште, и умире као херој. И његов брат врши самоубиство, али се не крије иако уопште није сарађивао са окупатором. А хрватски вође, највиши претставници покрета и режима, беже као жене, чим им се измакло обезбеђење од стране Немаца и Италијана. Ниједан се није убио као Хитлер и Гебелс. Док Ђенерал Михајловић са својим лавовским борцима није имао лозинку спремности за дом, па је ииак са целом дружином остао у земљи и борио се до последњег момента, дотле су Хрвати још једанпут показали шта су кадри да учине за своју домовину и колико је они заслужују. Па ипак мало ће се наћи народа који се толико прсе после рата и сматрају као победиоци без којих би рат једва био и добивен, као што то чини ова бедна група побегуља "спремних за дом" и њихови наследници у X. С. С.

XIII. САМООПРЕДЕЉЕЊЕ НАРОДА У ТЕРИТОРИЈАЛНИМ ПИТАЊИМА Речено је већ да се воља народна у погледу државне припадности (одн. провинционалне или регионалне) може установити на два начина: или директним питањем становништва или на основу симптома који претпостављају његову вољу. Прво се врши помоћу плебисцита, друго преко статистика. Да посмотримо још конкретније оба начина. 1. Плебисцит је мало компликованија ствар него што замишљају они који га нису доживели или теориски свестрано претресли. Читао сам једанпут, ако се не варам у Ам. Србобрану за 1952, где један добронамерни Србин предлаже плебисццт по срезовима као "најмањим територијалним јединицама". То није баш тачно. Има срезова чисто вештачких и тендециозно арондираних, где етничка већина не износи ни 52%, а она се налази само на једној страни (само на истоку, или само на западу среза итсл.). Нормалније би било те две етничке области издвојити и прогласити плебисцитним зонама ако се друге околности томе не противе. Затим треба претпоставити случај да се један срез далеко на етничкој територији другог народа изјасни за припадност оном првом народу. Нпр. Пакрац или Грубишно Поље хоће да буду српски, али то не могу бити јер немају континуитета са српским земљама. А тешко да ће се дозволити енклаве и есклаве чак кад би се ми — не дај Боже — нашли са Хрватима опет у истој земљи. И у овом питању, као и у свим сличним, треба само да говоре људи од струке. Плебисцита тешко може бити без претходно установљених зона. И ту је сва тежина и сва прекарност евентуалног плебисцита између Срба и Хрвата. Ко ће зоне да образује? Само омеђење зона може много прејудицирати плебисцит. Код плебисцита у Корушкој 1920 одредиле су велике силе те зоне међународним актом. Али у оквиру једне државе која је већ постајала није могуће тражити ослонца у међународном акту (тамо је то био СенЖерменски уговор). Пошто се углавном зна етничка припадност појединих области, то би свака страна хтела да те зоне омеђи у своју корист. Та претходна фаза задала би једнако брига као решавање без плебисцита.

Најзад, шта ћемо са убијеним Србима у тим областима? Њима се мора признати право гласа, али не њиховим потомцима који би евентуално до тада већ стасали за гласање. Или се мора одбити право гласа оноликом броју Хрвата колико је у тој области било побијено Срба. Без тога правде нема, а то није лако спровести. Хрвати не предлажу ипак нигде плебисцит, али баш нигде. Боје се ако би га предложили на једној страни, да га не би онда могли на другој да ускрате. Зато се устручавају и да спомену то име. Ми се Срби и поред толиких губитака које су нам нанели хрватски зверови не уздржавамо ни издалека толико од плебисцита. Али се Хрвати ипак спремају, то се да закључити из разних изјава, ако до плебисцита дође, да предложе немогуће комбинације. Нпр. да Босна и Херцеговина гласају уцело. Бар су тако сматрали док су Муслимане држали сигурним Хрватима. И онда заједно са Муслиманима надгласати и надвладати Србе. На тај начин лишити Србе ма и најмањег дела Босне и Херцеговине. Сад се већ боје тога, али сам начин покрајинског плебисцита задржавају. Тако ће нпр. рећи да сва "Хрватска и Славонија" заједно гласа. Разуме се да би Срби били надгласани и без оних убијања из последњег рата. Они тако сматрају, да би се могао извести нлебисцит и у Далмацији, нодразумевајући ту Дубровник и Боку Которску. Јасно је да би Срби онда остали у огромној мањини. Али ми можемо предложити и нешто треће, чиме бисмо казнили Хрвате за њихову мегаломанију, а пред целим светом бисмо могли наш став да оправдамо као поштен и исправан. Ево у чему би био тој предлог, одн. та алтернатива, за коју се ја не залажем, али коју морам да споменем. Постоје неспорни српски и неспорни хрватски предели. Они се остављају на миру. Између њих је један велики споран предео, оно "што обе стране ревиндицирају за себе. Нека се плебисцит врши за цео тај предео уједно, и то у три "алтернативе": или ће он бити српски, или ће бити хрватски, или ће бити посебан. Тако ће се задовољити и Муслимани, и сви народи. Српски прохтеви иду на запад до инклузиве Баније, Кордуна и Лике у "Хрватској", и Книна са Равним Котарима у "Далмацији", северозапад до Винковаца или томе слично. Разуме се да ови "захтеви" нису прецизни ни лимитисани.

Хрвати иду до "Косовске Митровице и даље". Ми им чак дозвољавамо да иду још даље, доклегод хоће. Тим само наше шансе расту. Или то или плебисцит по зонама, које би се споразумно утаначиле или, у случају да то не успе, препустиле арбитру. Разуме се да ће морати онда бити и алтернативних зона. Нпр.: Ако зона А, Б, и Г изразе једно, онда и зона В која је између њих сноси ту судбину. Зато ће се морати дати надокнада на другој страни ономе чији сународници услед ове етничке геометрије спадну тамо где не желе. Плебисцит би се имао избећи гдегод је то могуће; где није могуће, морају се и ове његове сеновите стране узети у обзир. И добро је да сс то унапред зна. 2. Ни употреба статистике није тако проста. Било је више пописа становништва у нашем мешаном етничком пределу вршених од разних власти. Хрвати би хтели да избегну статистику уопште, као што желе да избегну сваку меру која води рачуна о расположењу становништва. Хрвати не желе да се обзиру на то расположење, јер оно је највећи непријатељ хрватске мегаломаније. По неки пут само истакну поједини статистички податак, за само једну област, из само једиог пописа. Кад би већ били приморани да се осврћу на статистичке податке, Хрвати би желели да их комбинују. Е, то је оно на шта Срби никада неће пристати. Они могу, као непоправљиви каваљери, да кажу Хрватима: Изаберите који било попис за подлогу нашег разграничења, и ми га у принципу примамо. Једино не можемо примити попис извршен после Другог светског рата, јер би то значило да признајемо убиства учињена од стране Хрвата и да их још сматрамо базом за разграничење. Али предратне пописе примамо, не само наше већ и аустро-угарске. Узмите који било од њих. Овај наш одговор довео би Хрвате у тешку дилему. Прво, што би они признали принцип самоопредељења, а тиме разоткрили и онемогућили своју мегаломанију. Затим, што им сваки конкретни попис поред преимућстава доноси и штетне последице.

Ако узму југословенске пописе, мораће признати и један феномен који из њих проистиче: да је хрватско учешће у укупном становништву свих мешаних области све мање. То је услед њиховог слабог природног прираштаја. Они би онда сегнули за статистиком пописа од 1910. Али гле, та статистика нпр. каже да у Бачкој нема ниједног Хрвата. Буњевци и Шокци уврштени су у чувену маџарску националну рубрику "преостали". То исто важи за Барању. У Босни и Херцеговини Хрвата није 1910 било ни 20%, јер су тамо Немци, Маџари, Пољаци, Чеси итд., који су после Првог светског рата појачали инвентар Хрвата, тада били означени по својој правој народности. У Босни и Војводини много су повољније позиције Хрвата по послератним статистикама. Само треба знати да 1921 није уопште вршен попис стаиовништва у Северној Далмацији. Остаје после рата једино 1931 година ако се изабере један попис извршен у самој Југославији. Али по попису од 1931 Хрвати су већ добили били бановину хрватску, чије етничке границе не признају ни они, а онда не признајемо ни ми. Мука је, дакле, са статистиком већа него што се мисли. А Хрвати веома често прете са враћањем на 1918. Лепо би изгледало за њих то враћање. Нико не би желео као ми враћање на оне славне дане српских победа и српске моралне величине. То је био зенит српске славе. Хрвати су били бедни, поражени, у беспућу. Ако они под 1918 мисле на ревизију решења Загребачког сабора, молим, ми немамо ништа против тога. Али онда тек говоримо ми, и после такве одлуке Загребачког сабора, који неће Југославију, долази акција српске војске да ослободи све Србе у континуелном српском етничком пределу. Зар верују Хрвати да би ми то пропустили да извршимо 1918? Или да бисмо се баш тада препали од Хрвата? Али оставимо те будалаштине. Латинци су правилно рекли: facta infecta fiery non possunt, што значи: Оно што је урађено, не може се учинити неурађеним. Нема скоро ниједног живог од чланова Хрватског сабора сем Ива Рибара. Враћање на 1918 може фактички значити само враћање на националне односе из тог времена. Конкретно: узимање у обзир статистике од пре рата, а то значи од 1910.

Ми Срби можемо слободно да то решење примимо и да Хрватима још једанпут покажемо како ми желимо свако објективно решење нашег националног питања и наших етничких граница. А у исто време да и нашим Србима, и целом свету покажемо како они не желе никакво објективно и поштено решење тога питања.

XIV. КО ЈЕ ВЛАСТАН ДА ОМЕЂУЈЕ СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ 1. Јован Дучић тврди да су ''Споразум" између Срба и Хрвата 28 августа 1939 направили са српске стране "два Цинцарина београдска, Цветковић и Цинцар Марковић". Затим даље вели: "Теоретичари ове државне јединице (за коју су и сами рекли да сличан модел не постоји у праву), били су опет Цинцари: професор и министар Константиновић, а овај Споразум је затим правно објаснио и оправдао у полузваничном листу други Цинцарин, д-р Ђ. Тасић" (у књизи: Федерализам или Централизам, Политичка студија, Чикаго, 1942, стр. 79). Ја не знам колико је тачно ово да су све то били Цинцари, али је сигурно велики Дучић ствар проверио. Не могу веровати да је тако напамет писао. Но једно је поуздано и без њега, да су сви фактори који су са српске стране "споразум" припремали и закључили били Србијанци. Ни један једини човек ван граница Србије није у томе учествовао, а о њиховој кожи се радило. Нико ван Србије (мислим на Србе) није ни обавештаван о чему се ради. Принц Павле и његови саветници поступали су по оној: Ко пита жабе кад се затрпавају баре. У Аустрији су Срби бар консултовани у овим случајевима, у Југославији то није био случај. И то се претстављало као "демократски". Могло се, истина, десити да и Срби из Србије познају прилике у западним српским пределима једнако, или чак боље, него тамошњи Срби сами. То је знао нпр. Љуба Стојановић, знали су Пашић и Протић. Знали су и многи други. Али то нису знали Цветковић ни његови саветници. Они уопште нису знали ништа о тамошњим приликама. Да је Цветковић отишао на Теразије и среда узео три пролазника, свакако не би знали мање, а могли би знати више, него она три цинцаска саветника. Сам Цветкозил није знао, ни после потписаног споразума, да је Мостар припао Хрватској. Кад му је једна депутација босанско-херцеговачких Срба приметила да је Шантићев Мостар припао Хрватима, он је одговорио: "То није истина, ја нисам дао Мостар Хрватима". Он није знао да је Мостар као саставни део Приморске бановине припао Хрватској. (Интересантно је још како се изражава: "Ја нисам дао" Мостар. Као да му је од оца остао!). Многи ће рећи да су они били правни експерти. На то треба одговорити: Као правници показали су једно страховито незнање, што је доказао проф. Лаза Костић у више својих написа.

Али ни сам проблем није био праван, јер се радило о очигледној повреди права, па је то могао ма ко да стилизира. Проблем је био еминентно етнички. И ту су сви преговарачи са српске стране знали кудикамо мање него што смо ми у аустриским гимназијама знали као мали матуранти. Неупоредиво мање. А да је био неки пречанин, знао би сто пута више. Нпр. један д-р Ристо Јеремић знао је стање Босне боље него цела Србија, један Стево Лончар из Винковаца (убијен од Хрвата), знао је стање у Славонији и у Срему боље него сви Срби уопште. Било је још таквих Срба преко. Али су са српске сгране сматрали да би ови отежали споразум, а с друге стране да би се на тај начин дознало међу Србима о чијој кожи се ради, да постоји за њих опасност. И зато су одабрани искључиво Цинцари. Њима бар није тешко делити српске територије и припремати усташку власт. Ово је ипак прошлост коју не би требало освежавати, нарочито не у вези са нашом тематиком. И ми то не бисмо чинили да се "историја не понавља". Неколико младих људи у Паризу (а и другде, али у вези са Паризом и Лондоном), који једнако знају српски проблем ван Србије као Цветковић и његови сарадници, који имају чак и мање искуства, који потичу из исте средине из које потичу српски споразумаши из 1939 (ја не знам да ли су Цинцари, али је то веома могуће), ти млади људи, без ичијег овлашћења и легитимације, деле поново Сриство и припремају се на неке споразуме са Хрватима. Разуме се, не питајући Србе из западних српских предела, оне Србе о чијој кожи се ради. Е, ту треба звонити на узбуну. Да се историја до краја не понови. И те младе људе треба просто упозорити на пристојност. По чему се они налазе легитимисани да говоре у име Срба са запада? Мисле ли они да ови Срби немају никога да пошаљу на поприште него ове стране људе, који усто ништа не знају о ствари? Или сматрају, као Цинцари из 1939, да се жабе не питају кад се баре затрпавају? Или хоће просто да Хрвате задовољавају на рачун других, а не својих Срба? Шта би они рекли кад бисмо ми из Далмације, или Западне Босне, хтели да преговарамо са Бугарима о Пироту, Белој Паланци, Босиљграду, Видину итд.? Добро би било да ти људи више ни речи не проговоре о томе. Нека пусте оне о којима се ради. Хрвати су побили, истина, све оно што је у Западној

Србији (све до Шибеника итсл.) ваљало. Па ипак и овај остатак зна бар хиљаду пута више своје проблеме него млади људи из Источне (најисточније) Србије. Хрвати то само и прижељкују, да се опет споразумевају са Србијанцима и Цинцарима, а никако са домаћим Србима. (Они су, међутим, 1939 употребили са своје стране загрижене етничке стручњаке Шутеја и Шубашића, а само је један, Крбек, био као правник). Кад се буду третирали наши заједнички проблеми, ми не можемо искључити Србе из Србије, јер су они равноправни српски патриоти. Али у односу на Хрвате ми им не можемо признати главну реч, а камоли једину реч. Ако су имало паметни и "демократи", они то неће ни захтевати. Они ће се дискретно повући у позадину, и невидљиво саветовати и помагати опште српске прохтеве. И о томе морамо бити начисто, још унапред. Ко ће од западних Срба заступати српско официјелно мишљење у територијалном спору са Хрватима, ми то не можемо унапред рећи. Не знамо ни ко ће то доживети. Српско народно претставништво треба да изабере најпогодније и најдостојније. То могу бити и Срби из Србије, али не могу лица у која не би Срби из западних предела имали поверење. Међутим, унапред се може рећи који ће бити "експерти" при тим преговарањима. То ће бити и морају бити српски четници, на челу са својим војводама. И то из више разлога. Пре свега, они су познали боље од икога све српске пределе у западном Српству, свако насеље и сваког човека умели су да виде у најтежим часовима наше историје. Знају тачно како је ко реагирао и како се држао. Знају боље од икога шта је српско. Затим: да није њих било, тамо Срба уопште не би више било, нити би се постављао проблем разграничења. И сад народ у тим крајевима мора да има у њих највеће поверење. Познају се они из тешких дана. Народ мора имати поверење у оне који га не само нису напустили у најтежем часу, већ су одбранили све што се одбранити могло. Из тога ће видети млади људи из Париза, "једини демократи у Српству", како је и у њиховом и опште српском интересу да се од тога посла сасвим повуку. Ваљда не мисле да задовољавају Хрвате, а од српске отаџбине

одвраћају Србе? Јер и Срби из западне Србије, који су толико пропатили, имају границе свога стрпљења. Док ови млади Срби претендују на монопол решавања свих "српских проблема", дотле и стари преговарачи са српске стране, бар главни од њих, седе у Паризу и очекују опет свој час. Они се ослањају на Хрвате и овима се улагују. То је један краљевски принц и један бивши претседник владе. Срби из Западне Србије са одвратношћу слушају о тим стварима, и веома би лако могао доћи моменат да они експлодирају. Ови политичари су већ показали шта мисле, озлоједили су све Србе, и, ако имају имало политичког такта, изјавиће сами да су се преварили и да не помишљају улазити више у исту ствар. Иначе се никад више у земљу Србију вратити неће. Нека то добро запамте и утуве! 2. Ако се ми и Хрвати не бисмо могли сложити у питању нашег газграничења, а то је врло вероватно и скоро једино извесно, онда остају две крајње могућности: рат, као класична ultima ratio, или арбитража. Рат ћемо ми покушати да избегнемо доклегод је могуће, а свакако га ни Хрвати не желе. Они никад своје границе нису ратом опредељивали, него све неким "нагодбама", "пактовима" и "споразумима". Они не чине "погодбу с оружјем" како каже Његош. То је народ фишкала, како су већ странци утврдили а не јунака. Ако може да им јачи ауторитативно границе определи, према њиховим максималним прохтевима, онда је у реду. Иначе, они се "споразумевају". Чекају стрпљиво моменат тескобе код свог партнера и онда га натеривају на "споразум". Елем, ни Хрвати неће рат, нити га ми хоћемо. А и кад би хтели и ми и они, велике силе би нас спречиле у томе. Позната је ствар да се ниоткуда друго тако лако не распростиру варнице рата као са Балкана. Ја не верујем да ће између нас и Хрвата доћи до рата због првобитних граница (то не значи да неће доћи после неколико година, због накнадних ревиндикција). Остаје, дакле, арбитража као једини експедијенс у нашем спору око наших (српско-хрватских) етничких граница, па било да ми остајемо у истој држави или образујемо две потпуно самосталне државе. Арбитража значи: поверити неком независном телу да оно ауторитативно и за обе стране

обавезно да свој вердикт. Разуме се, не у целом комплексу питања, већ само у оним тачкама у којима споразум никако није могао да се изведе, у најспорнијим, коначно спорним тачкама. Може се арбитража поверити и једном лицу (Пашић је нпр. предлагао арбитражу руског цара у српско-бугарском спору 1913), али је то веома тешко извести. Требало би да се обе стране сложе на исто лице. То скоро никад не успева. Зато се арбитража врши на тај начин што свака странка именује подједнак број лица као арбитре, а ови опет бирају претседника из сасвим неутралног извора. И за тај случај ми Срби морамо бити спремни. Ја сматрам да ми морамо унапред истаћи ове принципе. Ниједан Србин неће и не сме да буде члан арбитражне комисије, али свакако онда нити један Хрват. Ниједног православног ни нећемо предлагати у комисију, али зато нећемо примити нити једног католика или муслиманина. Сви ти могу бити помало пристрасни. Ко би конкретно долазио у обзир, то је тешко рећи. Он зависи у многоме од тадашње политичке констелације. Али ми можемо нпр. (то је само пример, који не обавезује), ми можемо предложити десетак протестантских универзитета, па да ови сами одаберу чланове комисије. Или да сваки универзитет одреди по десетак лица који "долазе у обзир", па да се потребан број коцком изабере. Ако Хрвати не пристану на арбитражу, онда, свакако, њихов морални став у свету има да пати. Ако пак до арбитраже дође, онда ми морамо спремити сав потребан материјал да бранимо своју тезу. Ми тај материјал морамо спремити већ сад ако не желимо да се нађемо у једној сасвим неповољној ситуацији ако до арбитраже дође.

X V. НАРОД МОРА ДА БУДЕ ОБАВЕШТЕН Без обзира ко ће преговарати и ко ће решења доносити у нашем територијалном спору са Хрватима (то мора бити јако ограничен број лица), један принцип ваља прокламовати и стриктно поштовати, а то је да народ има о свему да буде обавештаван. Ово треба нагласити из више разлога. Прво да се не понови 1939, кад је један мали број потпуно неквалификованих лица (ни политички ни по знању) кројио границе српских земаља и делио српске пределе не питајући никога о томе, не саопштавајући чак никоме о томе ни једне речи. Као да су делили дедовину осталу од отаца! Да се не би ништа дознало о њиховом раду, они су преговоре водили на Бледу, у Плитвицама итд. Хрватски народ је знао понешто шта се тамо дешава, знао је често доста, Српски није знао ништа. Већ да су решења мериторно била на свом месту, да су била за Србе пријемљива, сам овај поступак, овај процедере, био је јако увредљив за Српски народ. Нарочито за оне крајеве који су Хрватима уступљени на милост и немилост. То се ни у Аустрији није могло десити. Тамо су деценијама претресана питања присаједињења Далмације Хрватској, укидања Војне границе, статуса Босне, тријализма, Српске војводине итд. Народ се стварно мало питао о томе, али су се ствари слободно и свестрано претресале. Неког изненадног и неочекиваног решења није могло бити. Није се могло десити да становништво једне читаве области буде преко ноћи пребачено у неку другу административну или државноправну јединицу, да њихов политички статус буде из основа измењен, а да они о томе ништа нису знали, да нису чак знали да се о томе ради. Такав поступак је у најмању руку увредљив за Српски народ. Он је доказ крајње недемократског духа који је владао у тадашњим врховима земље. У крајњем резултату он је био катастрофалан за Српски народ, за Југославију, па и за саме оне врховне државне органе који су га спроводили. Јер је 27 март 1941 у многоме последица тог српско-хрватског "споразума". Огорчење целог Српског народа је било опште и спонтано, било је неутољиво. Једно што се сматрало да су српски интереси жртвовани, а друго што се Срби о томе не само нису питали него им није чак ни саопштено да се о томе ради.

Да поновимо још једанпут, мада то може постати досадно: Не питају се жабе кад се баре трпају. Е, Срби нису хтели да буду жабе. Они су се дигли првом приликом, растерали режим и уништили саму државу! А врло је вероватно да би они примили таква решења, или слична, да се ствар публицистички свестрано претресала, да је влада изнела своја мишљења а појединци да су исто тако могли изнети своја. Све се напослетку своди на демократију и демократско поступање. Овога пута има један разлог више да се народ благовремено и свестрано обавештава. Овога пута имамо нажалост у рукама један аргуменат који нисмо тражили и желели, један црни и жалосни аргуменат, али ипак аргуменат чију употребу не можемо да одрекнемо. То су хрватска зверства над Србима за време Другог светског рата. Кад се већ то десило, кад су Хрвати починили зверства од којих би и животиње могле да се стиде, ми морамо тај жалосни факат употребити у нашој борби за националне границе. Све што су Хрвати радили, све то ми имамо да изнесемо народу о чијој ће се кожи поново радити. Све: не улепшавајући ништа и не прикривајући ништа. Слике злочина, гдегод се може до њих доћи, приказе у новинама, песме итд., све то треба читати и приказивати народу, све му то треба стављати до знања. Да слути и зна шта га очекује ако опет падне под срамотну државу и тај злочиначки народ. Првенствено се то има да приказује Србима, а онда и свим другим Нехрватима у спорним пределима. Нарочито мислим на Муслимане. Нека виде како изгледа држава која понова тражи њихову припадносг. Хрвати су на свим својим политичким зборовима, и у црквама чак на проповедима (мислим још у Југославији), увек истицали српска недела и безакоња, мада је то било цвеће према овим хрватским злочинима. Не може онда нико очекивати од нас Срба да пређемо преко ових зверстава Хрвата. Јер се не ради само о коришћењу свих аргумената, које је у једној тако судбоносној околности по народ неопходно, већ се ради и о спасавању преосталог Српства. Све што народу може да шкоди има да му се унапред каже, а исто тако и оно што му може бити од користи.

Јасна је ствар да атмосфера у којој би се та пропаганда водила не би била погодна за позитивна решења, била би, као што се каже, затрована. Али то још није довољан разлог да се Српски народ лиши преимућства, које му је нажалост пружила досадашња хрватска пракса. Он мора да чини упоређења између српске и хрватске државности. Прототип српске државности је Србија на почетку овог века; прототип хрватске државности "Независна држава Хрватска". Наши политички људи, наши "агитатори", не могу да не укажу на два различна принципа и два различна морала којима су ове две државе биле инспирисане. Хрвати ће изнети све што о нама имају, и додаће много тога. Њихова емигрантска штампа износи сад разне лажи о нама. Ми их можемо демантовати, али то њих не узнемирује. "Клеветај, нешто се ипак прилепи". Како ли ће тек они аргументисати на зборовима при којима се решавају државне границе и које нико не може демантовати (ако се демантују доцније, губи се сваки ефекат). Кад Хрвати могу и са правим и са лажним аргументима да иду против нас, зашто да ми не идемо са чистим и правим аргументима против њих? Кад они износе о нама ствари које немају никакве везе са државним границама и уз то су лажне, зашто да ми не изнесемо ствари које су последица државних граница и које баш желимо у будућности да спречимо на основу нових граница? У данашњој, комунистичкој Југославији не сме се ни проговорити о хрватским злочинима. Тамо се истичу српска недела, извлачи се и Солунски процес да би се у најгорем светлу приказали Срби и српско правосуђе. А преко убистава стотина хиљада Срба беспомоћних и нејаких од стране хрватских зверова, убистава без икаквог суда и правдања, прелази се ћутке. Шта више, ко их спомене, сам бива кажњен. Тамо су сви трагови хрватских злочина највећим делом склоњени, покушава се на сваки начин да се покрију "велом заборава". Ако и ми то продужимо да чинимо, показаћемо само да су Хрвати имали право да нас тамане. Тито налаже опроштај Хрватима, али не својим непријатељима!

Не, ми се нећемо лишити тога права да обавестимо наше сународнике, а и туђе сународнике, шта их чека ако потпадну под власт једне злочиначке државе и једног нецивилизованог народа. Изнећемо све аргументе до којих можемо доћи, јер је то и демократски и патриотски. Ни пред ким и ни пред чим немамо да презамо кад служимо поштено и часно своме народу. Разумљива је ствар да то може довести до ексцеса. Ради се о једном вехементном типу Динараца, често о људима који су у својој најближој родбини имали десетине зверских хрватских жртава. Кад дођу у дилему да то опет доживе, онда им нико не може импутирати мир и спокојство. И ово је било потребно рећи, да би се Хрвати умерили у својим захтевима, који су једнако неморални колико и неопортуни. Јер, шта се нпр. може десити у једном пределу где има 90% Срба и 10% Хрвата. Тај предео Хрвати, разуме се, траже за себе. Чак и онај где има 99% Срба. Али рецимо тамо где их има 90, 80, или 70%. Шта се може тамо десити и шта ће се, сасвим вероватно, десити ако Хрвати изађу са таквим прохтевом? Један говорник ће рећи, а то мора рећи, ако му је стало до свог народа, он ће рећи: Ми знамо шта нам Хрвати спремају, они су то доказали 1941-44. Нема наше породице која није њихова жртва. Хоћемо ли мирно чекати као тада да нас похватају и побију? Како ће маса на то реагирати не може бити сумње. И онда Хрвати могу заиста доживети на својој кожи оно што Србима тако дрско спремају и што су већ једанпут урадили. Историја се, истина, понавља, рекли су стари, али су такође казали да је историја учитељица живота. Недостојан је да живи и онај појединац и онај народ који се на примерима историје не учи. Нека не сежу за туђим, ти хрватски зликовци, па ће бити поштеђена крв у нашим намученим и толико страдалим српским пределима. Биће поштеђена и наша и њихова крв. Као 1941, тако и сад, до њих стоји хоће ли тамо бити мира и "демократије".

XVI. ЗАСЕЗАЊЕ ХРВАТА ЗА ВОЈВОДИНОМ У својој болесној мегаломанији, Хрвати засижу и за Војводииом, за Српском Војводином, како би се званично звала (многи нисци су је средином прошлог века звали просто Србија). Истина, не за целом, али за већим делом. Срем сматрају као "интегрални део" њиховог "Краљевства". А Барању и Бачку ревиндицирају само онда кад те области постану српске, кад их Срби на мачу освоје, као шго је био случај 1648 и 1918. Према Маџарима своје аспирације на те области нису показивали никад, ни пре 1848, ни после 1860. То је само доказ да се њиховој мегаломанији и у овом случају придружује мржња на Српство, односно страх да Српство не ојача. Као спецификум хрватски наводи се у цитираној књизи Хугелмана стр. 47 следеће: 1848 г. тражили су тзв. "историски народи" у Аустрији реалисање њихових историских права, а "неисториски" признање њихове народиости и територије на којој живе. И затим стоји дословце: "Чудновато двојако понашали су се Хрвати. Већ пре Палацког предложио је био Хрват Острожински да се историске земље не узимају у обзир већ да се образују национално ограничене земље. Али Земаљски сабор је захтевао на основу историског права Уједињење Хрватске, Славоније и Далмације у једну "троједну краљевину", а исто време на основу принципа националности присаједињење Српске Војводине и Словеније".— Его, и странцима, најобјективнијим што су се појавили, није могла та хрватска мегаломанија и недоследност да не падне у очи. Ја нисам сигуран да ли је Острожински био Ховат, али је то свеједно. Хрватску мисао је репрезентовао Хрватски сабор. А он је хтео на основу "хрватског" националитетног права све што је припадало Србима и Словенцима! Странци се, као што се види, згражавају над хрватском мегаломанијом и безначелношћу. Они прелазе с једног мотива на други, сматрајући да сви могући мотиви зато постоје да се Хрвати њима користе на штету свих других народа. 1848 је, дакле, први пут набачен захтев за Српском Војводином. У једном од претходних одељака (тамо где се говори о историским правима), ми смо навели како је оштро реагирао на хрватске прохтевс њихов еминентни

историчар Иван Кукуљевић Сакцински, који сматра да се они противе праведним жељама Српског народа. Просто се згражавао над тим. А сада нека нам је слободно навести шта о томе пише познати аустриски политичар и публициста Антон Шпринглер (чини ми се да је то псеудомим за Карла Ренера) у својој веома документованој књизи Историја Аустрије од Бечког Мира 1809, у два огромна тома. На страни 438 другог тома стоји: "Кад је на другој седници (Хрватског сабора, 6 јуна 1848) описивао Гај заслуге Срба за словенску слободу, велико значење карловачке народне скупштине и смелост Савета, кад је то описивао са светлим бојама, многи су мислили да он тиме чини неправду Хрватима и мумлали су.... Чему — питао је бискуп Ожеговић — чему је потребан један српски војвода, кад ми не идемо, као у старо доба, против Турака у бој, а имамо већ бана као генералног капетана краљевстава? — И на српске захтеве за Сремом нису хтели многи да чују, већ у најбољем случају предео Војводине ограничитн на оне делове тернторије које Срби буду отели Маџарима са оружјем у руци. Са муком је једва успело утицају Гаја да склони Сабор на признање српских захтева, описујући убедљиво опасности једностране и ограничене "латинске" политике и позивајући их да се држе принципа словенског језика." Треба упозорити да је то било у доба кад је Јелачић тражио благослов српског пагријарха, и кад би без Српске буне Маџари у неколико недеља ликвидирали Хрватску. И треба упозорити да је сам Гај овде поступао са менталном резервацијом, јер исти Шпринглер каже за њега на стр. 33 II тома: "Гај је имао оданог заштитника у једном коизервативном магнату и одушевљеном војнику који је још под Лаудином војевао, у грофу Јанку Драшковићу; овај је опет уживао наклоност католичких прелата, који су од илиризма очекивалм проширење њихове моћи и постепено конвертирање грчких Хришћана. Тиме је он добио заштиту Бечког двора и државног министарства". Кад је Српска Војводина укинута, Хрвати су, истина, добили, и то не одма источни провинциски Срем, али нису никад ни једном речју рекли да претендују на Барању или чак Бачку. Те су претензије тек онда испољили кад је Војводина постала понова српска. Али кад је наступио Други светски рат, Маџари су вероломно заузели Бачку и Барању. Ни један протест од стране ма којег Хрвата, чак ни хрватских чланова југословенске владе. Свак може да

има Војводину, само не Срби. Данас и њу траже од Срба, верујући у нашу слабост. Истина је да се један мали део становништва тамо определио као Хрват. Само треба рећи ово: тај део је кудикамо мањи него део Срба или Маџара. У целој Бачкој и Барањи има бар три пут више Срба и три пут више Маџара него "Хрвата". Маџари су те области на мачу више пута освајали и одбранили. Срби су то такође чинили два пута у последње време. Откуд баш онда да Хрвати имају ту предност над Србима? Сем да покажу културу као што су је показали 1941— 44? И како објаснити то васкрсавање и повећање хрватства у овим пределима кад се увек говори о великосрпској политици у Југославији, политици сузбијања и ништења Хрвата? Напослетку је велико питање да ли би и сами ти новопечени буњевачки Хрвати пристали да потпадну под Хрватску која их не би могла бранити ни од Срба ни од Маџара. Маџаризација Буњеваца и Шокаца била је пред Први светски рат захватила такве размере да већ до данас сигурно не би било ниједног свесног Буњевца или Шокца у Бачкој и Барањи да није дошло ослобођење од стране Срба. О Хрватима никад помена није било. Барања је некад била претежно српска земља. Читам баш код Георга Штатмилера у Историји Јужноисточне Европе (Минхен, 1950), да је Печуј пред крај XVII века био претежно насељен Србима (стр. 273). И кад смо најзад спасили остатке наше колонизационе радиности, долазе Хрвати да их узму без једног пуцња! Срем је вековима делио државноправну судбину Славоније. Али његов етнички искључиво српски карактер није никад долазио у питање. У Народној енциклопедији СХС стоји нпр.: "Срем је у првој половини 15 века био готово српска покрајина, и по племству и по широким народним масама". Тада су владали Сремом српски деспоти постављени од маџарских краљева. У 16 и 17 веку Срем је био турски; онда је постао маџарски и већим делом, војна граница. Провинцијални део Срема (који није спадао у војну границу) припадао је Српској војводини за време њеног кратког трајања. Аустрија је у 18 веку тамо насељавала Немце и Словаке, Хрватска у 19 веку Хрвате и остале католичке масе, које су имале да се похрвате. Па ипак је Срем остао претежно српски све до хрватских клања 1941. Тада су Хрвати порушили и све фрушкогорске манастире, Сремске Карловце су прогласили Хрватским Карловцима, Сремску Митровицу Хрватском Митровицом (типичан случај lucus a non lucendo), побили све Србе које нису Немци могли да одбране,

разрушили све српске споменике (Бранка, Змаја итд.), и на основу тога траже сад Срем за себе. Данашњи властодршци Југославије су одвојили западни део сремске жупаније и припојили Хрватској, мада и ту има доста Срба и старих српских насеља. Хрвати су, разуме се, примили ту солуцију, иако на другим местима прокламују начело да се историске јединице не могу кидати и делити. Они постављају начела како им кад треба.

XVII. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА У Босни и Херцеговини било је од вајкада католика. Ти католици нису имали развијену националну свест све до Аустриске окупације тих покрајина. Тада су иочели да се опредељују као Хрвати. Аустрија је то фаворизирала, као што је фаворизирала и саму веру. Од Окупације струје деценијама импортирани Католици у Босну и Херцеговину 1). Ту су заступљене све народности: Немци, Маџари, Пољаци, Чеси, Словенци. Хрвати итд. Сви они временом постају Хрвати. Нарочито после првог Светског рата, кад је образована држава Срба, Хрвата и Словенаца. Иако они нису имали хрватски матерњи језик, имали су хрватске школе и хрватски "прометни језик". Имали су са Хрватима заједничку мржњу ка Србима. И сви се пресалдумпше у Хрвате. Аустрија је затекла у Босни и Херцеговини свега 207.000 католика или 15 процената, док је Срба било три пута толико (48.4%), Муслимана 480.000 или 35.9%. Приликом првог пописа становништва у Југославији, јануара 1921, било је у Босни нешто испод 23 процента католика. Али је више од три посто становника пријавило још и тада неки други матерњи језик (скоро један пун проценат Немаца, један и по других Словена, пола процента осталих Католика), тако да је још тада било Хрвата највише једна петина. 1948 године 1). Већ 1880 године, ни пуне две године после окупације било је у БХ 4510 аустриских и 11.765 маџарских држављана. 1895 године било их је шест одн. четири пута толико (24.018 аустриских и 42.358 маџарских). Кад их је после првих 17 година окупације било 66 хиљада, свакако их је после даљих 17 година било бар још толико. Хрвати су бар за сто хиљада дошљака разне народиости повећали свој национални инвентар. А кад се узму у обзир њихова деца и потомци, то се може без страха тврдити да је трећипа садашњих "Хрвата" у Босни и Херцеговини страног, нехрватског порекла, да сви они воде порекло од оних који за јарца кажу "од козу муж". — Један хрватски језуитски лист који излази у Аустрији под именом "Глас срца Исусова и Маријина" пише у броју од 15 дец. 1952 да је 1881 било у Сарајеву свега осам стотина католика (такође нових "Босанаца"), а "педесет година доцније имало је 20.000 католика и шест лијепих цркава, те стотину свећеника...." Све је то импортирано и после похрваћено.

све су друге народности скоро отпале и ранији католици, сви одреда, пријавили су се као Хрвати. Као такав се пријавио и један мали, веома мали број Муслимана (23.000). Па ипак је било свих Хрвата у Босни и Херцеговини 614 хиљада. Процентуално нешто мање од 24 процента. Оволики проценат долази само зато што су Хрвати за време рата поклали неколико стотина хиљада Срба, и тако свој проценат повећали. Православни живаљ је показивао и тамо, као свугда, највећи природни прираштај, католички најмањи. И Муслимани су показивали мањи природни прираштај, а њихове сеобе у Турску донеле су и миграциони минус. Према томе би квота православног становништва имала да се пење а друге две да падају. То би свакако и било да се Хрвати нису вештачки повећавали и Србе таманили. Отуда се ови од нешто више од седмине становништва за време Турске порасли на скоро четвртину за време Југославије, коју тако нападају. Дакле, са свим асимилацијама туђина и свим покољем Срба, Хрвати у Босни нису могли достићи пуну четвртину становништва. Ипак је број Хрвата, тако вештачки створен импозантан. И разумљива је ствар да се Хрвати труде да те новопечене сународнике спасе и задрже за себе. Нормално је, према томе, ако Хрвати траже један део Босне и Херцеговине за себе тим пре што највећи део њихових нових сународника одржава национално-географски континуитет са хрватским пределима централне Далмације. Разумљиво би било кад би се Хрвати трудили да тај териториј помало и повећају на рачун Нехрвата (Срба или Муслимана), доказујући увек бар своја релативна или алтернативна права на те пределе. Али то онда не би била изразита мегаломанија. Хрвати тако не поступају: они просто траже целу Босну и Херцеговину за себе, целу без изузетка, не дајући ни један педаљ некоме другоме, нпр. Србима. Они то и не образлажу: просто постављају захтев и из тог захтева изводе своје право. "Не дамо Босне, па готово", како у последње време пишу! И сад се заиста ми Срби налазимо на муци: о неком преговарању не може бити ни говора. Морамо или да усвојимо хрватске захтеве или да поставимо противзахтеве. Разуме се да тога Србина нема који би усвојио хрватске захтеве над целом Босном. Чак ни Срби-Југословени то не би урадили. Остаје ова друга алтернатива. Хтели не хтели, ми је морамо поставити. Јер би иначе

имало да се решава о само овим комбинацијама: Босна хрватска, Босна засебна, Босна делимично српска. Прва је теза Хрвата, друга Муслимана, трећа Срба. Али на хрватску тезу Срби морају да поставе противтезу ако не желе да Босну сасвим изгубе. И то не из своје мегаломаније, већ у сузбијању хрватске мегаломаније. Једна је ствар неоспорна: Ако Босна и Херцеговина морају бити или српске или хрватске, Срби имају на њих сто пута више права него Хрвати. Ево да видимо. Пре свега историски. У средњем веку, при формирању југославенских народа Босна је била искључиво српска. Стотину доказа бисмо могли рећи. Али ћемо само навести шта о томе пише у великој Историји света издатој у почетку овог века под уредништвом Ханса Хелмолта. У петом тому стр. 289 стоји овако: "Ако би се хтело замерити Душану да је чинио политичке грешке, то би била само та, што он није са целом снагом настојао да добије Босну, где је живело чисто српско становништво. Зато што Босна није никад цела била сједињена са Србијом, ту се развио један партикуларистички дух који је ускоро после Душанове смрти довео до оснивања босанског краљевства под Твртком". — На даљим двема странама каже писац да су после Душанове смрти једна провинција за другом отпадале од Српског царства. "И српска племена сад су следила партикуларистичке циљеве. То важи и за племенски сродну Босну, која није никад цела Србији припадала... Истина је да су се доцнији босански владари изјаснили изрично као Срби и потомци Немањића. Али су ипак они ишли својим посебним путевима". Сви су документи из босанске историје писани српски, ћирилицом. За једну повељу Кулина Бана из 1189, два века пре Косова, пише Хрват Ватрослав Јагић у својој "Хисторији књижевности" (Стр. 142), да је тако лепо писана да се мора веровати да су и давно пре њега тамо писали ћирилицом "а народнијем језиком српскијем". Итд. После освајања Босне од стране Османлија, Српство је сузбијано свуда. Па ипак га је било највише и оно је давало карактер земљи. То кажу сви писци који су се тим бавили, између осталих Леополд фон Ранке.

И у XIX веку, веку устанака и тражења слободе само се српска пушка и српско име чују. Толико су устанака Срби дизали и толико жртава поднели, да не говоримо о жртвама Србијанаца и Црногораца кроз тај цео век да ослободе Босну. И једина политичка комбинација која се јављала све до Берлинског конгреса, то је била српска Босна. Ранке наводи (у књизи Србија и Турска, стр. 501) да су око 1865 године долазили босански бегови у Београд и преговарали са књазом Михаилом о уступању Босне. Ранке пише: "Врло је значајно да се том приликом водило рачуна и о односу муслиманског становништва. Изасланици босанских бегова појавише се у Београду, они обећаше да ће у претстојећој борби остати неутрални ако им се зајамче слобода њиховог вероисповедања и њихова непокретна имања" 1). А Скотус Вијатор, Енглез и Србождер, наводи једно писмо ђаковачког бискупа Штросмајера енглеском државнику Гледстону, у коме овај пише: "Српско племе је ратничко и врло предузимљиво племе, једно племе пуно полетне животне радости. Правична награда за његово крваво жртвовање за једну свету ствар била би када би се аутономија Босне поверила његовој енергичној и педесетогодишњим искуством зрелој руци". (У књизи Сетона Ватсона, Југословенско питање у Хапсбуршком царству, немачко издање, стр. 595). Све су то ипак покушаји. Али реалисање босанске слободе изводи се тек у XX веку, и то искључиво од Срба. Срби су извршили Сарајевски атентат (Хрват Тито мисли да су га извршили да би Тито дошао на власт, а Мачек и Крњевић ће сигурно изнети да су га извршили да би они дошли на власт). За време тог првог рата Срби су гоњени од Хрвата и Аустријанаца као дивље звери, и убијани и са судом и без суда. Ниједан једини Хрват није страдао. Напротив, они су, Хрвати, подносили Аустријанцима сав оптужни материјал и у својој штампи (српску су били забранили) харангирали против Срба који хоће да Босну и Херцеговину 1). И аустриској окупацији 1878 опрли су се само Срби и Муслимани (вид. Ернст Аурих, Југословенско питање и Јулска криза 1914, Штутгарт, 1914, стр. 36). Хрвати ће свакако тврдити да су то и Срби и Муслимани чинили да би Босна постала хрватска. А да је остала аустриска, разуме се да би и то увек користили харангирајући против Срба због овог отпора.

одвоје од Аустрије. Главни орган опгужбе у Велеиздајничком процесу у Бања Луци 1916 године био је Хрватски Дневник, орган босанских Хрвата. Дошло је ослобођење а онда несрећна 1941. Хрвати узурпираше власт у Босни и Херцеговини и побише неколико стотина хиљада невиних и беспомоћних Срба. Да није ничега друго до тога било, ми Срби бисмо имали право захтевати Босну за себе. Разуме се да ни тад није било хрватских жртава, Хрвати су били убице и пљачкаши а Срби жртве. И на основу тих покушаја за истребљењем Срба, на основу тог тако славног и моралног подвига, Хрвати са још жешћом енергијом траже за себе сву Босну и сву Херцеговину. Они су показали како су достојни управљачи тих земаља. Да у Босни није никад било Хрвата види се и по топономастици насеља. Много села се тамо зову једнако, само са адјективом српско, турско и католичко. То мора нешто да значи. Имена тих насеља постојала су под Турцима једнако као под Аустријанцима. Оиа се и данас једнако срећу. Било је, заиста, у Босни католика али не Хрвата. О етничким односима у Босни и Херцеговини биће скоро публикована мишљења страних стручњака која је прикупио један наш научник. Друкчије се с Хрватима не може говорити. Ми нећемо овде да цитирамо ништа, чекајући ту публикацију. Можемо само рећи, да о хрватству Босне и Херцеговине ниједан страни стручњак није дао досад позитивно мишљење, а о српству тих покрајина скоро сви. Мало стрпљења, изаћемо ми и са тим на видело. За Србе говори историја, говори етнографија статистика, говоре ратни подвизи. За Србе говори и морал, војни и политички. А све то говори против Хрвата. Кад не би било никаквих других аргумената него догађаја из последњег рага Србима би се морала признати Босна у границама њихових невиних гробова.

XVIII. ЗА КАКВО ЈЕ РЕШЕЊЕ СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ То је једно питање које Хрвати уопште не покрећу, нити канда о њему воде рачуна. Обилазе око њега као "киша око Крагујевца". То је један народ који се није никад обазирао на гледиште маса, нарочито не оних које нису хрватске. То је народ који је за такав случај поставио начело да се "жабе не питају кад се баре трпају". Али што се Босне и Херцеговине тиче, ту свакако имају Хрвати нарочитог разлога да то питање не покрећу. Јер под условом да сви Хрвати гласају за хрватску државу, не може бити више од 24 процента гласова. Међутим, ту је један велики део убица који не може имати права гласа. А гласови српских убијених жртава морају и онако да се компензирају. Да Срби неће гласати за Хрватску, то је Хрватима више него познато. Срби би, после искуства из последњег рата, били за сваки народ пре него за Хрвате. И сваку комбинацију пре ће усвојити. Не само то: Срби ће се борити и физички против присаједињења Босне Хрватској, бориће се доклегод и последњег Србина има. Јер они знају да у Хрватској имају да буду "ликвидирани". Како самих Срба има у Босни 45%, и поред свих хрватских убистава, и како су у извесним пределима, нарочито у Крајини, Срби једина компактна маса, то је најбоље питање шта становништво жели и не покретати. Али у Босни живи још једна веома значајна етничка маса које има за 40% више него Хрвата. То су Муслимани српског језика, који чине више од 30%, босанско-херцеговачког становништва. Њих су Хрвати раније прогласили Хрватима и, за време последњег рата, "цвиећем хрватског народа". Међутим, кад се 1948 године први пут дозволило да се босанскохерцеговачки Муслимани опредељују по својој вољи као Срби, Хрвати или Муслимани, те године определило се за Хрвате свега 23 хиљаде Муслимана, а за Србе скоро три пута толико (72.000). Преостали сви остали су при свом редовном обележавању као Муслимани национално неопредељени (укупно 778 хиљада).

(Раније су сва лица српско-хрватског матерњег језика уврштавана у исту статистичку рубрику). Под таквим условима не може бити речи о неком плебисциту са хрватске стране. Зато у ту жицу Хрвати више не ударају. Они просто изискују Босну јер им треба, јер без ње хрватска држава не би могла да опстане. То је нешто налик на Хитлеров "животни простор". Поред тога, они тврде да су Муслимани Хрвати, али не дозвољавају да се о томе дискутује и да се то стави на пробу. Они проглашују Муслимане Хрватима, а у исто време нападају српско источњаштво и српски оријентални дух. Они се, као "западњаци" грозе тога. Заиста смо ми Срби "источњаци", и можемо се поносити што се и у том погледу разликујемо од Хрвата. Али Муслимани босански су кудикамо "источнији" од нас. Не може се истицати западњаштво и нападати све што долази са Истока, а у исто време својакати босанске муслимане. Како изгледа хрватско западњаштво, ми смо то много пута видели, нарочито средином сваког од последња четири века. Али, рецимо да су заиста Хрвати западњаци у пуном смислу, да су то што се они претстављају, што желе да изгледају. Што онда хоће да се шире према истоку, да опкорачују Балкан? Ми се Срби поносимо да смо оријентални (сви већи културни покрети и све религије долазе са Оријента). У Босни је становништво различитих вера, али је сво оријентално. По начину живота, по многим друштвеним установама, по фолклору, по обичајима итд. оно је једнако као становништво ма које друге српске области. Оно нам "подобајет", и ми немамо шта ту да примећујемо. Ми га примамо, ми се изједначујемо са њим. Вековни живот под истим условима и истом влашћу створио је међу нама не мале конгруенције. Толико је опет удаљио Босанце од Хрвата. Па ипак они, стварајући увек све нове теорије, својатају не само босанске католике, који иикад до Окупације нису били Хрвати, него чак и босанске Муслимане. Проглашују их "цвиећем" хрватског народа. Ако су Срби у Србији оријенталци, какви су тек оријенталци ови босански Муслимани? Они то јесу, и они се тиме поносе, као што се и Срби тиме поносе. И знају они колико би дуго остали хрватско "цвиеће". Хрвати много потцењују и интелигенцију и морал босанско-херцеговачких муслимана кад верују да ће се они ухватити на ту удицу.

Какво би гледиште заузели Муслимани у питању цепкања Босне и Херцеговине и какав је њихов основни став према нашој државној заједници данас и пре, изнео је у "Канадском Србобрану" г. проф. Лазо Костић (број III, 33 од 29 јануара 1953). Ми усвајамо потпуно тај став, и зато доносимо већи део чланка: "Босанско-херцеговачки Муслимани нису у бившој "краљевској" Југославији били запостављени, то је ван сваке сумње. Они су били претстављени у свакој влади, и у државној управи били су сразмерно заступљени. Па ипак, то се не може порећи, они нису били задовољни. Они су нападали "српску" управу и желели су да је замене. Узроке не можемо тачно установити; вероватно се налазе у томе, што су у ранијим режимима, под Турском и Аустријом били сувише привилегисани, а после 1918 те су привилегије отпале. Тек, они нису били задовољни. Интелигенција је то своје незадовољство манифестовала изјашњавајући се за хрватство. Маса никад није то чинила, али је и она била незадовољна. И да је нпр. 1940, или неколико година раније, вршен плебисцит, босански муслимани би се можда у већини определили за Хрватску. Многи од њих су са радошћу дочекали оснивање квислиншке хрватске државе и надали су се огромном преокрету за себе и сваком бољитку. После прве хрватске државе Анте Павелића дошла је друга Јосипа Броза. Обе су не само разочарале, већ формално озлоједиле Муслимане српског језика. Тај наш етнички део није неморалан, као што су Хрвати, и он је тек тада запазио огромну разлику између српске и хрватске управе, разлику која не дозвољава никаква упоређења. Још за време рата настао је код тих Муслимана такав мептални преокрет, да би сваку државу примили пре него хрватску. Они нису слепи: увидели су да међу свим управљачима у свим деловима света нема ништа што би могло да се мери по дивљаштву и свирепости са хрватским управљачима, да нема на свету државе горе и злочиначкије него што је хрватска држава. И они се је ратосиљају при самој помисли. Кад би сад био плебисцит између Србије и Хрватске, не би се ни пет посто Муслимана Босне и Херцеговине изјаснило за Хрватску. О томе нема сумње и Крњевић то зна.

Док се нису показали на делу, Хрвати су могли да заваравају свет својом "тисућљетиом културом". Сад цео свет зна како та култура изгледа. Превазишли су у нечовечности и дивљаштву афричке Зулукафере. Босански Муслимани су то видели својим очима. Очи су им се у исто време отвориле и запрепастиле. Неће они више да чују за Хрватску. Али има и других разлога. Муслимани знају да између Срба и Хрвата стоје отворени рачуни. Страшни крвави рачуни. Срби су повериоци, Хрвати дужници. У таквим ситуацијама нико ко не мора не ставља се на страну дужника. Некако је лепше и прикладкије бити уз повериоце. Босански Муслимани то инстинктивно осећају. Чак кад би срцем били за Хрватску, не би били умом. Али, као што се види, нису ни срцем ни умом. Најзад не треба заборавити ни ово. Кад би се Муслимани изјаснили за Хрватску, сви одреда, то би учинило да извесни делови Босне где муслимапи и католици чине већину припадну Хрватској. Већи део Босне ипак би био српски. Јер се плебисцит врши по зонама. Кад би се вршио у целој Босни и Херцеговини, како сматра наследник Павелићев Крњевић, онда би се могао вршити плебисцит и у целој Југославији, па да буду мајоризирани Хрвати, као што он хоће да мајоризира босанске Србе. Уосталом, он ће сам тражити гласање по зонама чим увиди да би укупно гласање на целој територији Босне и Херцеговине испало на штету Хрвата, да не добију ниједно парче од те земље. Е, лепо. Босански Муслимани би били тада подељени, већи би део био са Србима, мали са Хрватима. Муслимани у Србији, заједно са Муслиманима Санџака, са Арнаутима и Турцима чинили би 20—25% становништва Србије. Они би ту били један значајан фактор, о коме би се морало увек водити рачуна. Босански Муслимани били би природни вођи и заступници осталих Муслимана Србије. Њихов просперитет био би осигуран. У Хрватској може у најбољем случају да остане око 200.000 Муслимана Босне и Херцеговине. Они би чинили један веома мали проценат становништва те некултурне и нетолерантне државе (доказ 1941—45), и били би изложени сигурној пропасти. Само ако сви иду заједно са Србима, босански Муслимани могу одржати своју посебност и афирмирати свој значај.

Нису глупи босански Муслимани као што то замишља Крљевић. Они све то увиђају. Поред тога што их и језик и обичаји везују за Србе, заједничка прошлост и заједничка идеологија. И заједнички политички морал, који је тако различит од хрватског морала. Они су сигурнији и као мањина у Србији него као "цвиет хрватског народа" у једној држави где се сопствени грађани на најзверскији начин убијају, где се богомоље руше, где никакве правне сигурности и безбедности нема. Аратос ти такве државе, говоре и Муслимани и сви други народи који су окушали методе хрватског управљања. Нас је Србе много коштала та срамотна и злочиначка држава. Али је бар свет видео што значи хрватска државност. Никога више Хрвати неће моћи да заваравају, најмање босанско-херцеговачке Муслимане. Ми Срби можемо бити спокојни што се тиче става ових Муслимана. Сем само у једном случају: ако Муслимани увиде да Срби прелазе ћутке преко својих гробова и да опраштају злочине. Тада не би импонирали никоме, па ни Муслиманима. Надамо се да Срби ипак неће бити толико луди".

XIX. ПРИМОРЈЕ У западним српским пределима лежи још Српско приморје. То су у првом реду Дубровник и Бока Которска. Дубровник је заиста претежно католички, али по пореклу становништва он је несумњиво српски. Сва му је околина била српска и она га је насељавала. Конављани славе још увек Крсно име као сви други Срби. Пре Првог рата сва интелигенција Дубровника и све старе властеоске породице сматрали су се Србима. Барјак Дубровачког Српства понео је католикчи свештеник Дум Иван Стојановић. Тамо се налазила Матица српска на Приморју, излазио је лист "Српска Зора", било је тамо претседништво Српске странке на Приморју (претседник Антун Фабрис). И данас има Београд неколико академика Срба дубровачких католичке вере. Хрватизирање Дубровника је настало припадношћу и активношћу потомака аустриских подофицира и ситних чиновника који су махом били Немци, Чеси итд. За време последњег рата Дубровник је са одвратношћу гледао на хрватску државу и њене злочиначке методе. Како је сад стање, не умемо рећи. Али ће Срби увек инзистирати на плебисциту у том граду са околином. Ко му се противи, нема чисту савест. О Боки не треба много говорити. Она је од Немањића једнако српска и нико јој тај карактер није спорио. Има трећину католика и две трећине православних Срба. Сви славе Крсно име. Бискуп Ућелини је сто пута јавно изјавио да у Боки (његовој дијецези) нема и никад није било Хрвата. И овога рата је Бока била ослобођена хрватске окрутности. Ми се за Боку никако не бојимо. Али претензије на њу од стране Хрвата дају један типичап доказ болесне мегаломаније. Ниједан од принципа који су поставили за своје "повјесно и етничко" подручје овде не одговара, сви им отказују послушност, а они опет на прохтеву за Боком инзистирају. Бока је била вековима под Србима, онда скоро четири века под Млецима и један век под Аустријом. Шта су све чинили и Млеци и Аустрија да бокељске Србе преведу у католицизам. А врло су мало у томе успели. Ни петина становника за пет векова није примила католичку веру. Онда су обе државе импортирале што више својих католичких поданика. Па опет је Бока очувала свој српски карактер ништа мање од Црне Горе или Шумадије. Али зато што тамо има скоро трећина католика, тј. Срба, Немаца, Италијана, Чеха и сваке друге народности осим хрватске. Хрвати траже ту област за себе. А рецимо да је

заиста сва трећина католика сув Хрват, по коме би праву Хрвати тражили тај предео за себе, кад две трећине сачшвавају најчистији Срби? И да ли би онда и Срби имали право захтевати пределе са трећином Срба а две трећине Хрвата за себе, или је то само хрватски привилег? Хрвати имају много мора, више него сви Словени заједно. Срби имају мало мора, али и то мало хоће да им одузму. Толико им мржња на Србе памет помути! Чак кад Срби не би имали своје приморје, требало би им га признати да би се избегао геополитички неминовни притисак, који гони народ близу мора да допре до мора. Србија не би могла одолети трајно том геополитичком закону. Она има, истина, још два неспорна морска прибрежја, доле Црногорско приморје (Бар и Улцињ), и на горњем Јадрану околину Обровца. Ово друго нема слободан излаз на отворено море, оно друго је мало и недовољно. Напослетку, да је и највеће, ко би смео да жртвује српску Боку? Не само да имамо ми на њу неспорно право, већ имамо бар сто пута више права и на Дубровник, и на Шибеник и на Задар него Хрвати на Боку. Јер су одма у залеђу Шибеника и Задра српске општине, а сам Задар је национално италијански. Нека Хрвати и овде пазе да не истерају вука, терајући лисицу! Ово ми тим пре износимо, што етничке прилике Далмације и етничке жеље њеног становништва нису баш сасвим јасне. Писци XIX века, почевши од Шафарика, махом сматрају Далматинце Србима. Скоро сви слависте и етнографи. Њихова мишљења биће репродукована на другом месту, па их зато овде нећемо понављати. Историске судбине Хрватске и Далмације биле су, као што је напред показано, сасвим различите, за седам-осам векова, све до Југославије. Бечким конгресом је Далмација додељена Аустрији, али не Маџарској и не Хрватској. Истина да се загребачка влада звала "хрватскославонском-далматинском", али је над Далмацијом имала власт исто колико над Абисинијом, или колико је аустриски цар имао власти над Јерусалимом, јер се и он потписивао (у великој титулатури) као владар Јерусалима. Хрватске су власти у Загребу просто узурпирале тај наслов, а Аустрија, која је владала над Далмацијом, прелазила је преко те комедије. Њој је опет била важнија власт него титула. Далмација је била саставни део Аустрије у ужем смислу, имала је свој сабор, свога намесника, слала је посланике у бечки Рајхсрат итд. Са Загребом

није имала баш никакве државноправне или, још мање, адмииистративноправне везе. То су биле две државе: Хрватска је спадала у Маџарску, Далмација у Аустриску државу. Колико је то удаљено види се по овоме. Загреб је имао свој универзитет, своје "свеучилиште". Разуме се да је тамо могао свако да студира, поданик сваке земље. Могли су да студирају и Далматинци. Али дипломе тога свеучилишта нису у Аустрији па према томе ни у Далмацији признаване. Ако је неки Далматинац учио права у Загребу, он је морао да нострифицира своју диплому на универзитету у Грацу, или Инсбруку, или Прагу, или Лавову итд., чак у Черновицама или пред неком посебном комисијом у Бечу, али Загребачка диплома није важила сама по себи. Тек је 1918 Далмација сједињена са Хрватском у Југославији и то државноправно, а тек 1941 и 1944 административноправно. Она је била, дакле, много векова одвојена од Хрватске, што се несумњиво морало да реперкутира и на остале насеобине њеног становништва. Заиста се Далматинци у много чему разликују од Хрвата из Хрватске, и они су то више пута манифестовали. Нарочито се католички Далматинци нису слагали са Хрватима у прогону Срба. Далматинска штампа је чак протествовала против тих прогона. А поводом тзв. велеиздајничког процеса у Загребу 1908—9, сам Сабор краљевине Далмације донео је једну резолуцију, у којој (према саопштењу д-ра Сергија Вишића) Сабор "с огорчењем протествује против прогонства Срба у Хрватској и Славонији". Ништа јасније од овога не може потврдити истину да су та прогонства фактички вршена и да су се Далматинци, католички Далматинци, од њих са индигнацијом дистанцирали. Наступио је Балкански рат. Српске победе су Далматинци славили као своје рођене. Одушевљењу за Србију није било краја. Кад је наступио Светски рат 1914, све што је поштено и честито у Далмацији било, све је било за Србију. Хрвати су били интернирани и гоњени једнако као Срби. Али само Хрвати из Далмације. Сва су острва и сва приморска Далмација били просрпски и југословенски оријентирани. Једино је загорска средња Далмација (Имотски са околином) била аустрофилска. Кад је 1918 Загреб оклевао да ли ће се прикључити Србији, усред Загреба је узвикнуо Нико Бартуловић да ће Далмација, ако Загреб и даље оклева, сама да се Србији директно прикључи. Сећам се тога као да је данас било. — За време

Југославије, већи део Далмације био је лојалан. Многи су чак прелазили у православну веру да би се што више десолидарисали са далматинским "Хрватима". За време Другог светског рата, тамо је било мало прогона Срба, бар у приморским областима. С друге стране, многи су католици далматински пришли четницима. А кудикамо их је више који су своје симпатије за четнике исказивали. И тиме су се десолидарисали са Хрватима у прогањању и убиству Срба. Далматинци су увидели како је Србија 1918 и 1920 спасила многе далматинске територије од Италије, које су изгледале изгубљене. А видели су како не само те територије, већ и многе друге далматинске територије Хрвати сами предају Италијанима у име "плебисцитарне" и "независне" државе хрватске. То није могло да остане без трага на њихово расположење. Први пут кад се Далмација удружила са Хрватском тобоже слободном и сувереном, одмах је од ње располовљена и бољи део предат Италији. Кад су 1944—5 хрватски комунисти предузели власт у Југославији, они су је учинили апендиксом Загреба. Далмација ни о чему више сама не одлучује. Под Југославијом је имала две области, кад је ова била подељена на области, једнако као остали крајеви Југославије, а Приморска Бановина имала је после под собом велике делове Босне и Херцеговине. Из Сплита се управљало тим пределима( Данас је Далмација у буквалном смислу провинција Загреба, који с њом маћески поступа у корист свога, хрватског приморја. Јасна је ствар да ово све не може да прође без промена у психи далматинског становника. Ја не знам садашње стање, али верујем да оно није сувише хрватски оријентисано. И ми Срби бисмо били луди кад не би те околности искористили за себе, ако Хрвати и даље искоришћавају све што нама шкоди или може да шкоди. Никола Томазео је у једној дивној визионарској песми "Далмација" видео њу уједињену са Србијом и то је претставио као своју жељу. Далмацији коју је тако волео (као Италијанац). Quod erat in votis!

XX. НЕКА СПУСТЕ МАЛО СВОЈ ДУРБИН ХРВАТИ Ова фраза је данас постала прилично отрцана, али се овде може употребити у свом првобитном значењу. Мало ко зна како је до те фразе дошло. Средином прошлог века српски министар унутрашњих послова (нажалост, имена више не знам), упутио је један распис окружним начелницима у коме их упозорава на врло слабо стање путева у Србији и наређује оправку и одржање путева. Тадашња администрација је била више домаћинска и патријархална, и само тако се може разумети револт једног окружног начелника из Западне Србије (чиии ми се Ужица или Рудника), који је министру оштро одговорио да "спусти дурбин" и у својој близини, у околини Београда, погледа коровом обрасле беспутне стазе. Спустити дурбин значи отада: погледати у своју околину, око себе, а манити се даљине. То би било у интересу Хрвата. Место да траже целу Босну, Херцеговину, Боку, Санџак "до Митровице и даље", нека виде какво праведно решење захтева даљи опстанак Срба у Банији, Кордуну, Лици и северној континенталној Далмацији (Буковици, Равним Котарима, Косову Пољу), а онда у осталим пределима "Хрватске и Славоније". Ако они мисле да ће потржући питање Босне, Санџака итд. скренути нашу пажњу од тих српских крајева, то се љуто варају. Пре је то могло бити. И заиста су српске власти у Београду остављале те пределе Хрватима увек и вазда, било да се радило о подели на области, на бановине, или приликом раздеобе "Хрватске бановине". То није спречило да се говори о "великосрпству" и да се најзад ти Срби предају мачу и огњу једног бездушног народа. Поучено тим искуством, данас Српство не може више да се лишава тих предела и да их на милост и немилост пушта злотвору. Они су српски у сваком погледу. Док Хрвати претендују на Барању и Бачку зато што ту живи једна новопечена мањина "Хрвата", и то од скорог времена, дотле нам они оспоравају Банију, Кордун, Лику и Книн, у којима живимо неколико векова, где претстављамо етничку већину и које смо крајеве вековима оружјем бранили и одбранили за себе и за Хрвате од Турака. Хрвати уопште немају нигде начелности па ни ту. Говоре да су се ту Срби накнадно уселили у

хрватске пределе. На те глупости не би требало ни одговарати да сама историја на коју се позивају њих не демантује. Ту Срби нису ни живели нити се ставили под хрватску власт. Они су живели независно од хрватске власти у тз. Војној граници онда кад тамо није било никога, а најмање Хрвата. И само зато што су живели независно од хрватске власти, само тако су се могли нациоиално афирмирати и одржати. Да су били под Хрватима, ови би их или претопили или потаманили. Примери Жумберка и Марчанске епархије то најбоље показују. Војна Крајина је присаједињена краљевинама Хрватској и Славонији тек 1881 године. Значи да је свега тридесет година пред Први светски рат тамо Хрватска владала, мало више него што је владао Београд над Хрватском. Иначе су тамо Срби имали пуну самоуправу у војној организацији и била им је од Беча и Пеште (не од Загреба) заштићена њихова вера и њихова народност. Они су имали привилегије дате лично од бечких ћесапа и само захваљујући њима одржали су се верски и национално. Хрвати су, пак, покушавали вазда да им те привилегије укину и да их као Србе смакну. То је само разлог више да Срби из тих предела не остану под Хрватима. Нажалост увек ће остати српских оаза међу Хрватима које нећемо моћи да присајединимо српској матици. Али је сасвим доукчије са пределима који су изразито српски и држе се још континуелно са основним српским подручјима. То су као што је речено, предели између Уне, Купе и Саве, затим источно од Велебита. Тамо је баш проливено највише српске крви. Нема ваљда данас Србина који би те пределе уступио Хрватима, који би тако нешто смео и да помисли. Заиста, уступати се морају предели дисконтинуелни, оазе, далеки изданци. Овде, међутим, ради се о тзв. Малој Србији. На свакој етнографској карти пада у очи та изразито српска територија одвојена муслиманским живљем у централној Босни. Језгро чини Босанска Крајина, а органски се и даље та теритооија протеже и према западу и према северу. Ту је Српство најдаље продрло на запад, ту је сваку стопу земље залило барелима крви. Ту се афирмирало, ту је историју стварало. Нема те арбитраже која би нам те пределе оспорила, као што нема ни статистике која их оспорава. И народ то хоће, и Бог то хоће.

Поред нормалних обележја етничког "подручја" која имају Срби као и сви други народи (језик, вера, национални осећај и национално исповедање, итд.), Срби имају нажалост још једно иеизбрисиво обележје својс етничке територије. То су подручја на којима су последњег рата од стране Хрвата Срби у гомилама тамањени. Не би могли биги тамањени да их није било, а не би у гомилама били тамањени да нису у гомилама живели. Хрвати су их таманили да те области од Срба очисте, зато што су области нацнонално српске биле. Сад признати Хрватима те територије значило би ратификовати злочине, статуирати пример како се у будуће спорне територије "чисте" и чине неспорним. Те свежом крвљу српског сасвим невиног становништва попрскане области самим су овим фактом освештане за Српство. Хрвати не могу добити награду за своје злочине, то је ван сваког спора. Један француски публициста Жан Исар (Jean Hussard), који је за време рата издао у Швајцарској једну књигу, о Југославији за време рата, даје потруно право једном српском официру, који за случај разлаза Срба и Хрвата сматра,"да треба васпоставити једну равнотежу између права и жотава: Срби имају праведне разлоге да траже привилегисан положај" (стр. 194). Међутим, ми видимо да Хрвати траже привилегисан положај на основу почињених злочина! Нажалост мораће, као што је речено, остати многе српске насеобине и даље под Хрватском. Неки изданци на северу и западу од Кордуна и нарочито Славонија. Ту има компактних српских насеља, нарочито у пределу Пакраца, Дарувара и Грубишног поља. Ту се налази такође једна минијатурна Србија, настањена веома трезвеним и национално свесним српским живљем. И тамо је проливено српске крви ништа мање него у "Хрватској". Али се ти предели налазе између хрватског и славонског (раније шокачког) територија, тако да се одржати никако не могу. Биће још српских насеља која нећемо моћи припојити Српству, у Далмацији, у западној Босни, чак у Истри. То је проблем за себе, коме се мора поклонити дужна пажња. Јасна је ствар да ће бити и хрватских територија у нашој Србији. Између једних и других има да буде васпостављен еквилибр. Принципијелно не сме остати у Хрватској више Срба него у Србији Хрвата. То је начело од кога се не сме отступити. То је начело које иије поштовао Драгиша Цветковић са својим "експертима", што је било увредљиво за Србе и што их је највише довело до

револта. Ни једном хуманом и културном народу ми не бисмо смели препустити више Срба него они нама својих сународника сем ако нас ратом и победом на то принуди. А камо ли Хрватима који само чекају повољну прилику да Србе потамане, и који ратом нису добили ништа. Ми морамо имати бар једнако Хрвата колико они Срба, по предратним пописима. То је једина гарантија да преостале Србе тамо неће таманити. А затим, кад буде дошло, шта мора доћи, до размене становииштва. да се опет избарабаримо. Ако би се неком привилегије признале, то могу само нама, и с обзиром на наше жртве и иашу хуманост. Свакако нећемо дозволити никад да према Хрватима дођемо у подређен положај, или чак у гори положај. Ваљда неће нико давати премије за злочине! Једнакост остатака и тамо и овамо, то се још може некако примити као начело. Било апсолутна једнакост, било релативна. Нпр.: Ако Хрвати у Србији чине десет од сто становништва, онда и Срби у Хрватској могу чинити највише десет од сто целокупног становништва те државе. То су само принципи, разуме се, али као принципи имају регулативну моћ за све Србе. То је један принцип који ће свак одобрити, и страиац сваки. За Хрвате важи такође. Али за њих треба да важе и други принципи, с обзиром на искуство из скорог времена. О томе у следећем одељку.

XXI. ВЛАДАВИНСКИ КАПАЦИТЕТ ХРВАТСКОГ НАРОДА Има народа који су показали ванредну умешност да владају страним народима. То су били нпр. Млеци који су вековима вршили власт на целом Јадрану и великом делу Средоземља. То је била Аустрија, у много мањој мери Маџари, али су и они вековима мирно управљали страним народима, између осталих са Србима и још више Хрватима. Неко време су чак и Турци умели да доста праведно владају рајом. Да не говоримо о колонијалним силама, међу којима је било виртуозних колонијалних управљача, као нпр. Енглеска, Холандија, испочетка Шпанија. А нема ниједног народа на свету који је у овом погледу дао више доказа своје неспособности него Хрвати. Они су у прошолм рату добили на дар доста велику територију, иако не онолику колику сматрају да је њихова. Држали су је четири пуне године, и на девет десетина те територије нису уопште успели да консолидују власт. Негде нису успели чак ни да се организују у најпримитивнијем смислу, али се афирмирали нису нигде сем у хрватском Загорју и околини Загреба. Да није било рата, они би се и даље могли хвалити својим управљачким способностима и својом државничком вештином. И на основу тога могли су, према њиховом мишљењу, да траже веће територије, нарочито да их узму од балканских, коруптивних, неспособних Срба. Хрвати су имали да врше цивилизаторску мисију као западна сила, опречна оријенталним Србима. Поред свих несрећа које смо доживели у рату, бар је та бајка хрватска разголићена. Они су поступали зулукаферски, монголски, аварски (причају да има у њима крви аварске), горе него иједна држава новог века. А данас не само да преко тога прелазе као да се није десило, већ опет декламују о свом западњаштву. То им је толико лакше могуће што Срби избегавају да им скрешу у нос њихове злочине, надајући се заједничком животу са злочинцима. Но у овом одељку није о томе реч, већ о територнјалном пространству на коме Хрвати уопште могу да развију и врше своју самосталну државну власт. То су једном показали, и демантовати не могу. Само тамо где је етнички неспорно њихов терен, само тамо су могли и државно да се афирмирају. Ако

је тај терен мали, значи да је мален и субјект који власт хоће да врши, у овом случају хрватски народ. Ништа јасније од тога не може показати величину Хрвата и њихову државотворну моћ, њихов владавински капацитет. Раније се могло тврдити ово или оно, раније се могло веровати чак и Хрватима. Данас учи искуство колики је тај простор. Рећи ће Хрвати да је тада, кад су они имали своју државу, био рат. То је истина. Али је рат ишао њима на руку. Прво што се нису морали борити за ма какву тепиторију. Приликом борба дошло би свакако до крви, јер Срби не би желели да буду ничији робови. И тада би тек настао неред који се не би можебит годинама сталожио. Свакако до оног момента докле срамотна држава не уступи туђе области онима којима припадају. — Затим је рат још у једном смислу ишао на руку Хрватима: они су могли употребљавати силу која у нормалним временима није дозвољена, коју би жигосао слободан свет. — И још нешто: Сви су виртуелни непријатељи државе били разоружани, тако да је власт сама располагала оружјем. — Напослетку, за њом су стајале две империје, дајући јој моралну а по потреби и брахијалну помоћ. А сви смо сведоци како је бедно та држава вегетирала и напослетку умрла. На девет десетина "њене" територије није се уопште могла њена власт консолидовати, ми то понављамо. А шта онда тек има да очекује сада ако би случајно добила српске пределе. Срби су сад у сваком случају нешто научили и не би се више дали заваравати хрватском културом. Још мање би се дали разоружати. Нема изгледа да би Хрватима две стране империје пружале помоћ за истребљење Срба. Јавило би се и толико дуго сузбијано огорчење код Срба због убиства њихових породица. Итд. Воде ли Хрвати о свему томе рачуна? Мисле ли они заиста да ће Срби пристати да буду робови последњег народа у Европи, Срби који нису пристајали да буду робови ни Аустрије ни Турске, две снажне империје? Мисле ли они да ће Срби дозволити још једанпут да их везане и беспомоћне воде на кланицу хрватски џелати? Да их бацају у јаме без дна, да их спаљују у црквама, да им руше богомоље, да им забрањују веру, да их принудно покрштавају итд.! Сад ваљда сваки, и најдоброћуднији Србин зна ко су Хрвати.

Варају се Хрвати ако мисле да је српски национализам за увек нестао. Он је заспао био само неко време услед ове неприродне спреге са Хрвагима, кад ниједан прави Србин није могао да буде одан држави онолико колико је био некад својој, само својој држави. Много пута је у историји српски национализам био учмао, али га нестало није никад. Он је латентно живео, да букне тим снажније у отсудним моментима. У књизи проф. Виктора Новака "Магнум Кримен" наведен је један меморандум католичког свештеника и усташког "дужносника" д-ра Драгутина Камбера оном зверском "поглавнику" срамотне државе Павелићу, у коме овај упозорава да они у "Хрватској" имају много Срба, а с којима није ни Аустрија могла изаћи на крај, а камо ли ће Хрватска. Али мегаломани хрватски нису из тога ништа научили. Они рачунају са слабошћу Срба, са њиховом заборавношћу итсл. Вероватно ће се сад ту преварити. На разне начине може да се омеђи територија будуће Хрватске. Један од иајприроднијих и најправеднијих начина би био да јој се да она територија на којој се њена власт успешно простирала 1941—44. То је јасан доказ да народ те територије хоће посебну Хрватску, исто тако као што је јасан доказ да у оним пределима где се народ дизао на устанак, ризикујући све, народ неће никако ту државу. То је много реалније и сигурније мерило него икаква "историска права". Хрвати тврде да су Југославијом од 1918—1941 владали Срби. То је само делимично тачно. Али узмимо да је сасвим тачно. Каква разлика у владавини између те државе и владавине хрватске. И свуда је власт била консолидована или скоро консолидована. А у српским крајевима, рачунајући ту и Лику, Кордун, Банију, Книн итд. био је мир и благостање као никад дотад. Скора прошлост говори више него далека. И гласније. Сваки Србин који би остао под влашћу Хрватске има права на устанак, на борбу против тираније. То је право Србина више него икога другога, јер га је он одувек практиковао, тако да не може да застари. Ако му се приговори хајдучија, он ће одговорити Хрвату Његошевим речима:

Ти си хајдук робља свезанога.... Ја сам хајдук те гоним хајдуке, Гласнија је моја хајдучина!

XXII. ХРВАТСКО ПОВЛАЂИВАЊЕ СТРАНИХ ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ПРОХТЕВА ПРЕМА СРБИМА Док Хрвати настоје да што већи део српске територије за себе зграбе, може се још схватити као плод болесне мегаломаније коју они стално испољавају. Али то није једини мотив и једина руководна идеја њиховог делања: важнија и примернија је за њих мржња према Србима. Не настоје они једино да они сами буду већи, већ да Срби свакако и на сваки начин буду мањи. Не морају чак да они користе то смањење Срба, нека га користи макар ко, главно да Срби постају мањи и напослетку буду уопште мањи од Хрвата. Те своје намере Хрвати не могу, а и неће да сакривају. Когод нешто тражи од српске територије, они га свесрдно помажу. И то без обзира јесу ли интересенти у самој земљи или иностранству. Тако нпр. у земљи они помажу сепаратистичке покрете Црногораца и Македонаца. А ми и преко тога прелазимо скоро без негодовања. Читамо нпр. у новинама итд. да је "претсједник" д-р. Мачек примио једног "македонског сенатора". Разуме се да му је обећао "скрб" за самосталну Маћедонију. Ја мислим да ми Срби чинимо грдне грешке кад прелазимо преко тога ћутке. Ми пуштамо да се непријатељи око нас удружују само у жељи да нам напакосте. Ако се понови 1941, ми ћемо бити у многоме криви. Јасна је ствар да ми не можемо забранити Хрватима да симпатишу с ким хоће и да помажу публицистички чије било прохтеве према Србима. Ми им то не можемо забранити, нити их у томе можемо директно спречити. Али ми можемо, и ми морамо чак да поступамо једнако. Само тако они могу да увиде какву грешку и какву срамоту чине. Друго их све оставља равнодушним. Како ми можемо њима да се светимо? Ја мислим врло просто, а то је чинити исто што они чине. Тако нпр. ако они потпомажу сепаратизам Македонаца, онда ми имамо да помажемо сепаратизам Далматинаца. И то без обзира на средства, као што и они чине. И наш успех ће несумњиво бити ништа мањи него њихов. Ако они траже сепаратизам Црногораца, онда ми имамо да тражимо са далеко више права самосталност Дубровника. Можемо ми са мало умешности пољуљати Хрватство и једне и друге области. Ако се

Хрвати уопште не мешају у наш спор са Македонцима, не морамо ни ми у њихов са другим Хрватима. Ако они помажу наш став према Македонцима, можемо и ми њихов према Далматинцима. Итд. Да ли нешто може бити праведније и поштеније од тога? Али Хрвати не само што помажу аспирације наших унутрашњих сепаратиста, већ помажу и аспирације наших државних непријатеља, нпр. Бугара и Маџара на српске етничке пределе. Ја мислим да им ми и ту можемо одговорити равном и још ефикаснијом мером, и да им том мером морамо одговарати ако желимо да сачувамо себе. А ево како. На евентуалан споразум Хрвата са Бугарима против Срба, ми имамо да се споразумемо са Италијанима против Хрвата. Ако Хрвати пристају да дају један део српске територије Бугарима, ми морамо признати Италији право на онај део хрватског приморја који је већ "плебисцитарна", "независна" "хрватска" "држава" признала Италијанима. Ту им се не можемо светити сасвим равном мером, јер ми дајемо Италијанима оно што су им и сами Хрвати давали кад су били самостални. Али ће се Италијани и са тиме задовољити, и ми ћемо са њима склопити савез. То је по начелу самоодржања. Ако они (Хрвати) помажу маџарске ревиндикације, и ту ми имамо адекватна средства да им одговоримо равном мером, ама баш равном. Ја ћу је наговестити испричавши један догађај из тридесетих година овог века. У Будимпешти је предавао акредитиве Хортију један нови југословенски посланик, чини ми се да се звао Вучковић или нешто слично. Био је присутан и претседник владе Гембеш као министар спољних послова. После званичног акта сва тројица су прешла у пријатељски разговор на српском језику. И, разуме се необавезно, више да пипа, упитао је Хорти новог југословенског посланика да ли би Југославија била вољна да уступи Маџарској Барању, па да закључе пакт о вечном пријатељству и да напусти Маџарска све даље ревиндикације. А све маџарске ревиндикације су се интимно сводиле на Барању и Бачку до Канала (до Сомбора). Више није мислио ниједан Маџар да може добити. Ако је неко тражио и више, то је чинио само зато да би тобоже после попуштао. Да смо ми Маџарима уступили Барању и евентуално Бачку до Канала, они би пристали на размену преосталог становништва (без тога би

свако уступање територије било бесмислено) и ми бисмо још пре 1941 имали чисто српску Бачку. Не само што би избегли маџарске покоље из 1941—42, него би тај предео могло да прими и исхрани велики део Срба из Срема које су прогањали и убијали хрватски зверови. И данас, нити би на Бачку аспирирали Маџари нити Хрвати. Јер ниједног њиховог сународника тамо не би било. Овде је баш моменат да се искаже за нас Србе једна страшна ствар. Ми смо у ствари све жртве овога рата поднели зато што смо чували од спољних непријатеља хрватску територију. Да смо ми нпр. дали Италији оно што су јој плебисцитарно, како рече Монс. Степинац, дали сами Хрвати, територију на којој једва и има нешто Срба, ми бисмо несумњиво били поштеђени од напада италијанског. Ми бисмо били поштеђени и од импортирања Павелића, у крајњој линији од свих хрватских зверстава. Вероватно би Мусолини успео да склони Хитлера да нас уопште не нападне. У сваком случају прошли бисмо са неупоредиво мање губитака. Али смо ми сматрали да је наша национална дужност да чувамо хрватске територије, мада нас је то коштало три пута нише српских жртава него што тамо има уопште становника. Да не жртвујемо Хрвате туђем подјармљивању, ми смо жртвовали Србе хрватској секири, и то неколико пута више. Исто тако смо страшне жртве поднели од Хрвата зато што смо чували по сваку цену оне делове Војводине које данас Хрвати, разуме се без икаквог права, захтевају за себе. У крајњој линији, ми смо чували хрватске интересе, жртвовали око милион људи у крви, и много националне територије. А што су радили Хрвати? Они су те исте територије уступили непријатељима, и нашим и њиховим, али кудикамо више њиховим (кроз целу историју) него нашим. Они су добровољно и "плебисцитарно" (Степинац) не само признали Италији Истру, Ријеку, Задар, Ластово, Бриони итд., него су још додали више од половине приморске Далмације. Да смо ми то дали, разуме се да нас не би опрала Дрина ни Сава. А овако смо морали и Дрину и Саву да окрвавимо лешевима Срба побијених од Хрвата зато што то нисмо дали.

Хрвати нису дали Бачку и Барању Маџарској, јер их ова није ни питала о томе, нити је сматрала да Хрвати уопште могу имати икаквих права на те територије. То је ствар за коју су Маџари сматрали да се трећих не тиче, а ти трећи су, опет по мишљењу Маџара, били Хрвати. А Хрвати нису дигли ни један глас протеста, ни најмањи гласић, што се тобоже "хрватски територији" заузимају од других. То је био "нови поредак", кога су Хрвати у целости прихватили, па према томе и ова разграничења. Тиме су још једанпут показали да они на ове пределе не полажу аспирације сем само да Србима пакосте, да српску територију смањују. Као награду за такво држање, Тито, њихов изданак, дао им је Барању. Али се варају они који мисле да су се тим задовољили што су добили једну од најплоднијих области Европе, где ниједног Хрвата није било. Не, они хоће још и Бачку. Од Бачке ми не можемо уступити Маџарима ништа, зато што су они невином крвљу обележили српске границе (као и Хрвати у Босни, Банији, Лици итд.). А данас су Маџари и много мање обесни, па би се задовољили и са Барањом уз општу размену становништва уз приду Међумурја и Ријеке, коју Маџари највише прижељкују, тим пре што се маџарско становништво Бачке боји и онако српске освете, па једва и жели да остане у српској Бачкој. У интересу је Хрвата да пазе шта раде. А Србима можемо поручити само једно: Ако ми пуштамо да нас наши суседи, било унутра или споља, руше и смањују територијално и бројно, а ми гледамо да они буду што већи, ускоро може нас више и не бити. Свака сентименталност ту мора да отпадне. Национални интерес пре свега и више свега!

ДОДАТАК ХРВАТИ И БОКА КОТОРСКА Хрватски мегаломани набаце с времена на време и своје прохтеве на Боку Которску. То није ни чудо: кад набацују на Санџак, могу и на Боку Которску, јер на обе ове области имају једнака права. Истина да одговорни и озбиљни хрватски политичари то избегавају да траже, али ко може код Хрвата делити озбиљне од неозбиљних "политичара"? Читам у "Слободи" да је неки хрватски спортски радник Звонимир Перош написао књигу "Шпорт и Хрвати" (у мојој младости се говорило "Бог и Хрвати", а сад је "Шпорт и Хрвати"!). Ту је између осталога казао тај велики шпортиста и публициста ово: .... "Бока је хрватска од вајкада. Бокељ јест у антрополошком и психолошком погледу најчишћи хрватски човјек. Бока је католичка. Према доказима Шуфлаја и Вјекослава Клаића Црвена Хрватска, бизантијских и римских кроничара, простирала се на подручју, где је данас Бока Которска. Боку укључити у Црну Гору значи исто што је Суец и Гибралтар у рукама Енглеза. Бока Которска је важно стратегијско мјесто на Јадранском Мору. Тко је и када овластио (т. ј. данашње властодршце у Југославији!) да Боку Которску предају Црној Гори." Перош је доказао да је прави Хрват и у мегаломанским прохтевима и у лажима.. Мада ја не волим да Хрватима одговарам и да ме баце у дефанзиву (ту грдно страдају сви српски публицисте), овде ћу ипак да се осврнем на ове психопатолошке изјаве "хрватског шпортског радника", јер сам случајно сам Бокељ, или како Перош каже "антрополошки и психолошки најчишћи хрватски човјек". Е баш као такав, као чисти хрватски човјек који воли истину, исправићу мало Пероша и његове Хрвате. Пре свега у тврдњи да је "Бока католичка", јер се то бар лако може да докаже. Бока је стварно католицизирана силом и милом више векова, под Млецима и под Аустријом. Али никад није постала католичка. Импортирани су католици, даване им привилегије итд. Па ипак је Бока увек била претежно православна, и то тако да је на једног католика долазило бар два православца.

Мене је ствар интересирала дубље, па сам давно још, као секретар Државне статистике Југославије, конзултовао све аустриске статистике од почетка аустриске административне статистике, за више од сто година: Однос православних и католика био је увек исти, цео XIX век, па и XX. Моме оцу је чак успело да нађе и једну млетачку статистику из XVIII века у рукопису, која се налази у самој Боки међу папирима мога оца: Бројни однос исти. Нешто мало је повећан релативни број католика у Боки тек за време Југославије: најјаснији доказ српске толеранције. Али је и тада однос католика према православним углавном 1:2. Пошто се налазимо на једном објективном терену који се лако да контролисати, то ја изјављујем као Бокељ да ми признајемо Хрватима Боку ако је она икад била претежно католичка откад се статистике праве. Ако то не докажу, онда их морамо заиста прогласити највећим фалсификаторима и народокрадљивцима. Нигде јасније него овде не долазе до изражаја хрватски фалзификати на етничком пољу, и нама је баш добро дошла ова њихова претензија да их пред очима целог културног човечанства разоткријемо. Али сад идемо и даље, што се тиче народности. У Боки уопште нема Хрвата. Може да има неки досељени чиновник, друго нико. Православни су Срби, то ће признати чак и Парош. Што се католика тиче, староседеоци су сви без изузетка Срби. И сви славе Крсно име. Сви знају своје порекло, углавном из Црне Горе. Благопочивши католички бискуп Боке Фрањо Ућелини тврдио је много пута пред целнм светом да у Боки нема ниједног Хрвата. Чак је то тврдио и пред католичким клиром: нпр. пред својим тајником Дон Спалатином. Поред староседилаца има у Боки неколико импортираних породица италијанских за време Млетака и чешконемачкомацарских за време Аустрије. У прве спадају Сбутеге, Роси, Лафари, Ђунији итд. У друге разни Долежали, Прохаске итсл. Хрвата нигде ни од корова. А Перош их прогласи све Хрватима, не њих све, него нас све, и то у најчишћем облику. И каже да је Бока хрватска "од вајкада". Она је била двеста година Немањића, онда 400 година млетачка, а после сто година аустриска. А за

Пероша и хрватске мегаломане, она је хрватска од вајкада. У ствари није била хрватска никад. Све је измишљено, изокренуто и монтирано. И сад се пита Перош ко је овластио некога "да Боку преда Црној Гори?" Пре свега, то је овластио др Мачек у споразуму Мачек-Цветковић, то је овластио "поглавник" Перошев Павелић у споразуму са Мусолинијем и Ћаном. Али ко тражи хрватска овлашћења? Шта мисле разни Пероши да ће Бокељи икад дозволити да разбојничка хрватска нога ступи на тло Боке да покаже културу као што је показала у осталим српским пределима 1941— 1944? И Аустрији су Бокељи показали да не сме да вређа српски национални карактер Боке, и она је морала да са Бокељским Србима прави мир. А камо ли ће хрватске убице да се сладе са Боком!

С А Д Р Ж А Ј: Страна I ЗАШТО САД ПОКРЕТАТИ ПИТАЊЕ ЕТНИЧКИХ ГРАНИЦА? II ХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА МЕГАЛОМАНИЈА III КОМУНИСТИЧКО ПОМАГАЊЕ ВЕЛИКО— ХРВАТСКИХ АСПИРАЦИЈА IV ХРВАТСКИ АПСУРДНИ ЗАХТЕВИ И НУЖАН СРПСКИ СТАВ ПРЕМА ЊИМА V ШТА ХРВАТСКИ ПОЛИТИЧАРИ СПРЕМАЈУ СРБИМА? VI ПРИНЦИПИ ТЕРИТОРИЈАЛНОГ РАЗГРАНИЧЕЊА VII ПОКУШАЈ ХРВАТСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ ПРВО НА ЗАПАД ОНДА НА ИСТОК VIII ТОБОЖЊА ИСТОРИСКА ПРАВА ХРВАТА НА ПОЈЕДИНЕ ОБЛАСТИ IX КАКО ИЗГЛЕДАЈУ ХРВАТСКА "ИСТОРИСКА ПРАВА IN CONCRETO? X ПРВОБИТНИ И НАДОШЛИ НАРОДИ XI ИСХОД РАТА КОЈИ ОПРЕДЕЉУЈЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ XII "СПРЕМНИ ЗА ДОМ" XIII САМООПРЕДЕЉЕЊЕ НАРОДА У

ТЕРИТОРИЈАЛНИМ ПИТАЊИМА XIV КО ЈЕ ВЛАСТАН ДА ОДРЕЂУЈЕ СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ? XV НАРОД МОРА ДА БУДЕ ОБАВЕШТЕН XVI ЗАСЕЗАЊЕ ХРВАТА ЗА ВОЈВОДИНОМ XVII БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА XVIII ЗА КАКВО ЈЕ РЕШЕЊЕ СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ? XIX ПРИМОРЈЕ XX НЕКА ХРВАТИ МАЛО СПУСТЕ СВОЈ ДУРБИН XXI ВЛАДАВИНСКИ КАПАЦИТЕТ ХРВАТСКОГ НАРОДА XXII ХРВАТСКО ПОВЛАЂИВАЊЕ СТРАНИХ ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ПРОХТЕВА ПРЕМА СРБИМА ДОДАТАК: ХРВАТИ И БОКА КОТОРСКА