Medjunarodno Privredno Pravo - Prof. Kostic

prof. dr Dragan Kostić

MEDJUNARODNO PRIVREDNO PRAVO

Beograd 2013.

I POJAM I PREDMET MEDJUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

1. Pojam Medjunarodnog poslovanja Medjunarodni ekonomski odnosi, kao okvir u kome se realizuje medjunarodno poslovanje, na početku XXI veka, izuzetno su složeni i uzajamno uslovljeni. Gotovo da nije moguće naći istorijski sličan primer takvog stepena isprepletenosti različitih ekonomskih, političkih, socijalnih, pa i kulturoloških interesa kakav danas postoji u razmerama svetskih ekonomskih kretanja i odnosa koji karakterišu ta kretanja. Globalizacija industrijske proizvodnje, uklanjanje prepreka slobodnom protoku roba i kapitala, stvaranje posebnih pogodnosti prilikom osnivanja privrednih subjekata u drugim državama, uspostavljanje režima slobodne trgovine na širim geografskim područjima, kretanje radne snage prema tržištima gde je više vrednovan rad, kao i povratno kretanje kapitala, kroz direktne investicije, prema tržištima gde je niža cena radnog angažovanja stručnih i kvalifikovanih radnika, su samo neki od spolja vidljivih trendova koji obeležavaju aktuelne medjunarodne ekonomske odnose. Tome svakako treba pridodati i sferu političkih odnosa, koji se u današnjim uslovima mogu pojednostavno svesti u nastojanje da se monocentrična sfera realne političke vlasti u punoj meri iskoristi i za ostvarivanje onih ekonomskih ciljeva koji su u skladu sa političkim interesima kreatora aktuelnog medjunarodnog poretka. Paralelno sa ovim tendencijama jedno od karakternih obeležja obavljanja privrednih delatnosti u savremenim uslovima je da nacionalni okviri, u kojima se te delatnosti realizuju, nisu dovoljni ni sa aspekta potreba proizvodnje, ali ni sa aspekta tražnje za proizvodima i uslugama koje su rezultat te proizvodnje. Potreba saradnje u korišćenju prirodnih bogatstava (pre svega mineralnih sirovina i energetskih potencijala), plasmanu i prihvatanju savremene tehnologije, dostupnost pravovremene privredne informacije, kreacija novih potreba i načini njihovog zadovoljenja, u osnovi su promenili okvire privrednih aktivnosti modernih privrednih subjekata i sa nacionalnog tržišta usmerili su ih prema medjunarodnom tržištu, kao privrednom prostoru na kome će tržišno verifikovati proizvode i usluge proistekle iz privrednih delatnosti koje obavljaju. Tako uspostavljeni odnosi mogu se izučavati sa aspekta uslova njihovog nastanka, uzajamnih odnosa faktora koji determinišu te odnose, plasmana proizvoda, usluga i kapitala i efekata koji prate taj plasman, što predstavlja predmet izučavanja Medjunarodne ekonomske politike (uzimajući u obzir šire značenje ovog pojma), kao i pravila kojima se regulišu i po kojima se odvijaju medjunarodni ekonomski odnosi što predstavlja predmet izučavanja Medjunarodnog poslovanja. Na osnovu navedenog pod pojmom Medjunarodnog poslovanja podrazumevaju se odnosi koji se uspostavljaju u uslovima medjunarodne razmene roba, usluga i kapitala, sa 2

posebnim aspektom na pravila kojima se ti odnosi regulišu, odnosno u skladu sa kojima se ostvaruju efekti obavljanja privrednih delatnosti na medjunarodnom tržištu. U skladu sa ovakvim odredjenjem pojma Medjunarodnog poslovanja proizilaze i tri njegova osnovna elementa. Prvi je da se uvek radi o privrednim aktivnostima, nezavisno od statusa koji poseduje odredjeni subjekt medjunarodnog poslovanja. Te privredne aktivnosti obavljaju se u skladu sa načelima slobodnog privredjivanja, koje karakterišu ravnopravnost stranaka, autonomija volje pri uspostavljanju privrednih odnosa i gradjansko pravna odgovornost za izvršenje preuzetih obaveza. Drugi element je da su u pitanju uvek odnosi sa elementom inostranosti. Drugim rečima, nezavisno od oblika ispoljavanja, prilikom realizacije uspostavljenih privrednih i poslovnih odnosa dolazi do susreta različitih nacionalnih suvereniteta. Treći element odredjivanja pojma Medjunarodnog poslovanja ispoljava se u činjenici da se ovim pojmom u prvom redu obuhvataju pravila po kojima se regulišu odnosi izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, uzimajući tom prilikom pojam «pravila» u njegovom najširem značenju. Ovo iz razloga što se medjunarodno poslovanje koje je samo uslovno pod nacionalnim suverenitetom neke od država, ne odvija spontano u uslovima anarhičnih odnosa, već po utvrdjenim pravilima koja svoje izvore imaju u medjunarodnim aktima, propisima država ali i u tzv. autonomnom trgovinskom pravu, čije je poznavanje bitna pretpostavka uspešne realizacije poslovnih aranžmana sa elementom inostranosti.

2. Razvoj Medjunarodnog poslovanja Analizirati istorijski razvoj Medjunarodnog poslovanja u prvom redu znači da treba imati u vidu nastanak i promene koje su postojale u medjunarodnim ekonomskim odnosima, kao i pravila u skladu sa kojima su se ti odnosi regulisali, odnosno praksu po kojoj su se uspostavljali. Tom prilikom, kriterijumi na osnovu kojih se utvrdjuju vrednosni stavovi moraju u punoj meri uvažavati istorijske uslove nastanka i specifičnosti ispoljavanja odredjenih pojava, koje sa promenjenimu uslovima mogu poprimiti sasvim drugačiju sadržinu. Na razvoj pravila po kojima se odvijalo Medjunarodno poslovanje dominatno su uticale dve okolnosti: a) fiskalne potrebe država, odnosno vladara i b) stepen razvijenosti proizvodnih snaga, koje su mogle da zadovolje potrebe tražnje za odredjenim proizvodima i uslugama u datom tretutku. Naravno da je i politički faktor, kao što su dobri ili loši politički, odnosno dobrosusedski odnosi susedstva, imao uticaja na razvoj Medjunarodnog poslovanja, ali je njegov značaj bio sekundarnog karaktera i u velikoj meri je bio odredjen gore navedenim primarnim determinantama. Sa pojavom medjunarodne trgovine susrećemo se već kod prvih oblika razmene dobara, u periodu u kome se samo uslovno može govoriti o medjunarodnim odnosima. Trgovina koja je bila uspostavljena izmedju antičkih gradova – država imala je značajna transnacionalna obeležja i prirodno se razvijala u posebno transnacionalno pravo, koje je u velikoj meri standardizovano tadašnjom poslovnom praksom. U tom smislu, karakteristično je da se u rimskom pravu razlikuje ius genitium u odnosu na ius civile kao manje formalno i apstraktno pravo koje je u većem stepenu prilagodjeno potrebama 3

svakodnevnog života i razmene dobara koje je taj život zahtevao. U klasičnom periodu Rimske imperije ius genitium je bio shvaćen kao pravo zajedničko svim narodima. Ukratko, stepen razvoja svesti ljudi tog perioda s jedne strane i nepostojanje države kao organizovanog sistema vlasti s druge strane, uticao je na nastanak i razvoj pravila Medjunarodnog poslovanja kao univerzalih pravila koja su važila za sve subjekte nezavisno sa teritorije sa koje su dolazili. Medjutim, sa nastankom i razvojem Medjunarodnog poslovanja, u smislu značenja tog pojma koji mu aktuelno pridajemo, srećemo se tek sa uspostavljanjem trgovinskih odnosa izmedju privrednih subjekata tokom Srednjeg veka. Tom prilikom, treba imati u vidu činjenicu da medjunarodni odnosi sve do pojave kapitalizma i formiranja savremenih država nisu bili redovnog, kontinuiranog i regulisanog karaktera. To važi kako za medjunarodne političke, tako i za medjunarodne ekonomske odnose. Medjunarodni ekonomski odnosi nisu bili ustaljenog karaktera, već su se odvijali od slučaja do slučaja, ponekad po spontano uspostavljenim pravilima. Rascepkanost odgovarajućih geografskog područja (oblasti), koje su predstavljale jedinstvenu ekonomsku celinu pod vlašću jednog suverena, na veliki broj država i slobodnih gradova onemogućavao je intenzivniji razvoj medjunarodnih ekonomskih odnosa, kao osmišljenu i od strane tadašnjih državnih vlasti podržanu aktivnost. Interes koji su tadašnji nosioci suverene vlasti u državama srednjevekovnog perioda imali sastojao se u ubiranju poreza i taksi od organizovanja privrednih manifestacija i tranzita roba preko teritorija tih država. Medjutim, upravo u tom periodu odsustva državne legislative s jedne strane i potreba utvrdjivanja pravila robne razmene, koje su sa stalnim rastom proizvodnje materijalnih dobara bivale sve veće, s druge strane, stvoreni su uslovi za nastanak tzv. autonomnog trgovinskog prava, kao specijalizovanog opšteprihvaćenog običajnog trgovinskog prava. Ovo svojevrsno staleško pravo trgovaca (ius mercatorum) proizilazi iz neophodnosti uspostavljanja pravila po kojima će se odvijati poslovanje sa inostranim elementom. Svoje korene to pravo ima u poslovnim običajima koji su nastajali kao posledica stalne i kontinuirane razmene dobara i usluga. Obeležja tih poslovnih običaja imala su univerzalni karakter i primenjivala bi se u svim slučajevima gde je dolazilo do robne razmene, pre svega na tadašnjim privrednim skupovima (sajmovima, vašarima, privrednim izložbama i sl). Pored toga, odredjen uticaj na obeležja autonomnog trgovinskog prava tog perioda imali su i akti tadašnjih organa vlasti (pre svega, statuti tzv. slobodnih gradova, ali i odgovarajući propisi koje su donosili nosioci vlasti u tim državama, sa ciljem pospešivanja razvoja trgovine i garantovanja pravnog i poslovnog integriteta trgovaca). Medjutim, propisi koje su sa ciljem regulisanja trgovinskih odnosa donosili organi vlasti tadašnjih država – gradova bili su toliko slični da je praktično dolazilo do jednakog tretmana trgovaca i njihovih prava bez obzira u kojoj su se od država nalazili ili zasnivali poslovne odnose. Time se u praksi vršilo izjednačavanje pravnih sistema u ovoj oblasti, uz postepen nastanak jednog kosmopolitskog pojma autonomnog trgovinskog prava. Kao rezultat buržoaskih revolucija krajem XVIII i početkom XIX veka dolazi do formiranja novih kapitalističkih država. Od značaja za razvoj medjunarodnog poslovanja naročitu pažnju privlače dva fenomena. Prvi je industrijska revolucija. Vrši se korenita promena u organizaciji i realizaciji proizvodnih programa u gotovo svim privrednim 4

granama. Napušta se koncept proizvodnje robe za zadovoljavanje sopstvenih potreba i prelazi se na koncept proizvodnje robe s ciljem njenog plasmana na tržište. Usled snažnog razvoja proizvodnih snaga dolazi do stvaranja velike akumulacije proizvoda, koji ne mogu biti plasirani na nacionalnom tržištu. Stoga medjunarodna razmena roba i usluga od izuzetka, u srednjevekovnom periodu, postaje pravilo u novim uslovima privredjivanja. S druge strane nastanak novih kapitalističkih država, sa jasno definisanom državotvornom strategijom, za svoju posledicu ima i snažnu zakonodavnu aktivnost. U domenu medjunarodnog poslovanja ta aktivnost se ispoljava u donošenju tzv. velikih kodifikatornih akata u skoro svim državama tog perioda. Ovim aktima (trgovačkim zakonicama) vrši se do detalja regulisanje uslova odvijanja razmene dobara i usluga za privredne subjekte koji poseduju nacionalnu pripadnost odredjene države. Na taj način dolazi do zastoja, pa i delimičnog napuštanja koncepta razvoja autonomnog trgovinskog prava. Ne postoji više transnacionalno pravo, koje je primenljivo samo na trgovce (lex mercatoria), već postoje posebni zakoni ili pravila kojima se uredjuje položaj trgovaca u okvirima jedne jurisdikcije (leges mercatorum). Pa ipak, ovi propisi, iako naglašeno nacionalnog karaktera, sadržali su odredjena zajednička obeležja koja su bila u funkciji stvaranja uslova za dalji razvoj medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom, u prvom redu, imaju se u vidu pravila kojima se teži ne samo prevazilaženju, nego i ukidanju svih pravnih, ali i naročito faktičkih barijera uspostavaljanju slobodne i neometane razmene dobara i usluga. Razvijaju se pravna pravila kojima se nastoji da reši narastajući problem sukoba zakona u materiji privatnog prava na medjunarodnom nivou. Najzad i same države, shvatajući značaj medjunarodne razmene dobara i usluga, kao izvora snaženja njihove ekonomske moći, donose niz propisa kojima se stvaraju i unapredjuju uslovi medjunarodnog poslovanja kako za privredne subjekte tih država prilikom poslovanja u inostranstvu, tako i za strane privredne subjekte prilikom organizovanja privrednih aktivnosti na njihovoj teritoriji. Porast medjunarodne trgovine u XX veku, a naročito posle II svetskog rata, ponovo je postavio pitanje stvaranja uniformnog prava medjunarodne trgovine. Nacionalni propisi i pravila koja su tada bila na snazi (a mnogi od tih propisa su i sada u primeni) više nisu mogli da zadovolje narasle potrebe medjunarodne razmene dobara i usluga. Unifikacija kolizionih normi (pravila o sukobu zakona) medjunarodnog privatnog prava bila je nedovoljna, pošto kolizione norme samo upućuju na primenu odredjenog nacionalnog prava kao merodavnog, a ne rešavaju materijalni položaj subjekata medjunarodnog poslovanja prilikom obavljanja privrednih delatnosti na medjunarodnom nivou. Stoga je period posle II svetskog rata karakterističan i kao period naglog rasta broja i uricaja medjunarodnih organizacija koje kao osnovni predmet razlog postojanja imaju stvaranje novih pravila medjunarodnog poslovanja. Na taj način, posredstvom medjunarodnih organizacija dolazi do renesanse medjunarodnog autonomnog trgovinskog prava.

5

3. Predmet Medjunarodnog poslovanja Medjunarodno poslovanje je posebna naučna disciplina koja se bavi izučavanjem propisa i pravila kojima se regulišu medjunarodni ekonomski (privredni) odnosi. Stoga ono ima svoj statičnu i dinamičnu komponentu. Statična komponenta Medjunarodnog poslovanja za predmet izučavanja u prvom redu ima subjekte medjunarodnog poslovanja. Za razliku od domaćeg prava u medjunarodnim okvirima postoji više vrsta privrednih subjekata. To može biti sama medjunarodna zajednica, koja status subjekta medjunarodnog poslovanja ima samo u uslovnom značenju tog termina, odnosno ako se u vidu ima samo njen uticaj na tokove medjunarodne razmene dobara i usluga. U kategoriju subjekata Medjunarodnog poslovanja, u doslovnom značenju tog pojma, spadaju država (sa svojim pravnim i poslovnim subjektivitetom), zatim medjunarodne organizacije (kako globalnog tako i regionalnog karaktera) i preduzeća (kao osnovni poslovni subjekti poslovnih odnosa). Pored subjekata Medjunarodnog poslovanja njegova statična komponenta obuhvata i propise, odnosno pravila kojim se uredjuje režim poslovanja sa inostranstvom. To su po pravilu spoljno trgovinski propisi, ali i propisi o deviznom i carinskom režimu odredjene države. Ovim propisima se uredjuju opšti i posebni uslovi koje subjekti Medjunarodnog poslovanja moraju ispuniti, sa aspekta javnog poretka odredjene države, da bi uopšte mogli da stupe u poslovne odnose sa elementom inostranosti. Najzad statična komponenta Medjunarodnog poslovanja obuhvata i propise, odnosno pravila u skladu sa kojima se utvrdjuje koje će se pravo primeniti za regulisanje konkretnog poslovnog odnosa, odnosno po kom pravu i pred kojim sudskim ili vansudskim institucijama će se rešavati eventualni sporovi koji iz takvog odnosa mogu da proisteknu, kao i dejstvo odluka koje su donete povodom rešavanja spornog pitanja. Dinamična komponenta Medjunarodnog poslovanja obuhvata analizu propisa i pravila koji se primenjuju na konkretne poslovne aranžmane, kojima se uredjuju pitanja od značaja za promet roba i usluga sa medjunarodnim elementom. To su razne vrste ugovora o prometu roba ili usluga. Ovi ugovorni odnosi su primarno regulisani nacionalnim pravom, ali su zbog specifičnosti njihove realizacije u medjudržavnom okruženju posebno modifikovani bilo samim nacionalnim propisima, bilo odgovarajućim medjunarodnim aktima. U kontekst tih ugovora spadaju i novi neimenovani ugovori, sa aspekta nacionalnih propisa, koji su stvoreni u poslovnoj praksi subjekata medjunarodnog poslovanja. Pored analize ugovornih odnosa, sa svim specifičnostima koji te odnose čine posebnim u odnosu na nacionalne propise, dinamička komponenta Medjunarodnog poslovanja obuhvata i analizu instrumenata plaćanja kojima ugovorne strane, na medjunarodnom nivou, izvršavaju svoje obaveze preuzete konkretnim poslovnim aranžmanima. Za razliku od statičke komponente koja je, po pravilu, propisana i pravno uredjena od strane države, te na odredjen način spada u domen njenog javnog poretka, dinamička komponenta je u mnogo većoj meri upodobljena poslovnim interesima subjekata medjunarodnog poslovanja na način da oni, saglasno svojoj autonomiji volje, mogu da odluče da li će i u kojoj meri postupati po utvrdjenim pravilima, imajući u vidu njihov u 6

osnovi dispozitivni karakter. Stoga se za ovu komponentu Medjunarodnog poslovanja može istaći da je ne samo u pogledu primene, već i u pogledu sadržine pravila koje je karakterišu, prepuštena autonomiji volje subjekata medjunarodnog poslovanja. Posebno obeležje Medjunarodnom poslovanju daje i činjenica da su propisi i pravila kojima se uredjuje to poslovanje doneti kako od strane nacionalnih zakonodavnih i drugih organa, tako i od strane odgovarajućih medjunarodnih organizacija i institucija. To otvara staro pitanje legitimnosti takvih propisa sa aspekta interesa konkretne države i obaveznosti privrednih subjekata da po njima postupaju. Pored navedenih obeležja i komponenti kojima se utvrdjuje predmet izučavanja Medjunarodnog poslovanja, potrebno je istaći i okolnost da ova naučna disciplina postoji u uzajamnom sadejstvu sa drugim ekonomskim i pravnim naučnim disciplinama, te da je za pravilno razumevanje odredjenih pojmova i institucija Medjunarodnog poslovanja potrebno imati u vidu značenje tih pojmova i institucija koje one imaju u srodnim naučnim disciplinama.

4. Odnos sa drugim naučnim disciplinama Medjunarodno poslovanje sadrži dosta elemenata drugih naučnih disciplina, stoga predmet izučavanja ove naučne discipline dopunski može biti preciziran i razlikama koje ima u odnosu na druge srodne naučne discipline. Te razlike se mogu uočiti po predmetu regulisanja, kao i karakteru odnosa koji čine predmet Medjunarodnog poslovanja. Po predmetu analize Medjunarodno poslovanje se razlikuje od Medjunarodne ekonomske politike ili Ekonomike međunarodnog poslovanja. Medjunarodna ekonomska politika je posebna naučna disciplina koja se bavi izučavanjem medjunarodnih ekonomskih odnosa. S tim u vezi, utvrdjuju se privredni potencijali pojedinih nacionalnih ekonomija, analizira se njihovo učešće u medjunarodnoj razmeni dobara i usluga i odredjuju privredni efekti kako globalnog medjunarodnog tržišta tako i efekti poslovanja na tom tržištu za konkretnu nacionalnu ekonomiju. Drugim rečima, analiziraju se mogućnosti, šanse i efekti poslovanja na medjunarodnom tržištu. S druge strane, predmet analize Medjunarodnog poslovanja su pravila i propisi kojima se regulišu medjunarodni ekonomski odnosi. Dakle, ne efekti poslovanja, nego uslovi pod kojima se može postati subjekt medjunarodnog poslovanja i pravila kojima je regulisano odvijanje tog poslovanja. Po karakteru odnosa Medjunarodno poslovanje se razlikuje od drugih grana prava koje su se opredelile za izučavanje pravnih efekata postojanja medjunarodnog elementa prilikom regulisanja odredjenog odnosa. Sa aspekta analize u ovom radu to su Medjunarodno javno i Medjunarodno privatno pravo. Medjunarodno javno pravo je naučna disciplina koja uredjuje odnose izmedju država, pa i medjunarodnih organizacija, čiji su članovi države. Tom prilikom, izučavaju se odnosi u koje države stupaju kao nosioci suvereniteta. Dakle sa aspekta javno- pravnih ovlašćenja koje država kao nosilac i garant suvereniteta ima nad svojom teritorijom a u 7

odnosu na gradjane – državljanje te države. Tom prilikom, Medjunarodno javno pravo utvrdjuje posebne principe koji se tiču odnosa država kao nosioca suvereniteta. Ti principi, kao što su npr. nemešanje u unutrašnje stvari druge države, mirno rešavanje sporova, priznavanje teritorijalne celovitosti i nepovredivosti granica, predstavljaju osnove medjunarodnog poretka, pa u prenosnom smislu i okvir Medjunarodnog poslovanja. S druge strane, same države ne moraju uvek, a u praksi to i nije slučaj, da istupaju sa aspekta nosioca javne vlasti, već u odredjene odnose uzajamno ili sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja mogu da stupe i povodom regulisanja odredjenih privrednih pitanja, zaključujući ugovore kojima poveravaju obavljanje odredjenih poslova zainteresovanim poslovnim partnerima. U takvim slučajevima država nije nosilac vlasti (imperiuma), već se pojavljuje kao nosilac posla (dominiuma), što po prirodi stvari spada u domen Medjunarodnog poslovanja. Medjunarodno privatno pravo je pravna disciplina kojom se izučavaju gradjansko pravni odnosi sa elementom inostranosti. U tom smislu, Medjunarodno privatno pravo u osnovi sadrži dve grupe pravnih normi: kolizione i materijalne norme. Na osnovu ovih normi, a posebno onih o rešavanju sukoba zakona (kolizione norme) Medjunarodno privatno pravo utvrdjuje koje će se pravo smatrati merodavnim za primenu na odredjeni odnos, koji ima dodirnih tačaka sa pravima više država. S tim u vezi, svaka država ima sopstvena pravila o rešavanju sukoba zakona. U tom smislu, Medjunarodno privatno pravo i nije po svom domašaju medjunarodno pravo, u užem značenju tog pojma, a posebno nije niti ima pretenzije da postane univerzalno opšte prihvaćeno pravo. No, s druge strane, Medjunarodno privatno pravo i Medjunarodno poslovanje imaju dosta dodirnih tačaka. One se prevashodno nalaze u domenu primene pravila Medjunarodnog privatnog prava kojim se utvrdjuju uslovi primene pravila Medjunarodnog poslovanja na konkretan odnos (na primer, odredjivanje imovinskog karaktera u slučaju spora o statusu privrednih subjekata, prirodi ugovornih obaveza, karakteru prava svojine na pokretnim i posebno na nepokretnim stvarima i dr). Na taj način Medjunarodno privatno pravo odredjuje prethodne uslove primene pravila Medjunarodnog poslovanja, koje su po domašaju primene ovih pravila značajno šire od Medjunarodnog privatnog prava, pošto pored unutrašnjih propisa država, u sve većoj meri primenjuju i svoja «autonomna» pravila, specifična i primenjiva samo u domenu Medjunarodnog poslovanja.

5. Metod Medjunarodnog poslovanja Prilikom analize odnosa koji karakterišu Medjunarodno poslovanje, zbog kompleksnosti tih odnosa, uzrokovanih preplitanjem dva ili više nacionalnih suvereniteta, kao i stalnim promenama koje su svojstvene medjunarodnim ekonomskim odnosima, potrebno je paralelno primeniti više metoda izučavanja, kako bi se dobili u što je moguće većoj meri verodostojni rezultati. Osnovni metod koji se koristi prilikom analize propisa i pravila Medjunarodnog poslovanja je normativno-pravni (dogmatski) metod. Ovim metodom se putem opšteprihvaćenih pravila tumačenja pravnih normi utvrdjuje pravo značenje pravne 8

norme i shodno tome odredjuju uzajamna prava i obaveze subjekata medjunarodnog poslovanja, koji su povodom primene te norme uspostavljeni. Pored utvrdjivanja doslovnog - pravog značenja pravne norme, normativno-pravni metod se koristi i prilikom rešavanja slučajeva tzv. pravnih praznina, koje su zbog prirode regulisanja Medjunarodnog poslovanja ne samo realno moguće već i vrlo česte. Pored normativno pravnog, kao osnovnog metoda, u izučavanju Medjunarodnog poslovanja značajno mesto ima ima i uporednopravni (komparativni) metod. Uporednopravni metod se koristi za otkrivanje i formulisanje univerzalnih principa koji su zajednički i čine osnovu Medjunarodnog poslovanja. To se postiže na dva nivoa. Prvi čini analiza propisa i pravila koji postoje u važećim pravnim sistemima sveta. Na taj način, neposredno se upoznajemo sa rešenjima konkretnih privrednih situacija u pravnim sistemima drugih država. Takva informacija može, a često to i jeste, da bude motivacioni faktor s ciljem izmene i dogradnje domaćih propisa. Drugi nivo je funkcionalno sažimanje rezultata dobijenih analizom nacionalnih zakonodavstava, u smislu odredjivanja zajedničkih elemenata različitih pravnih sistema čija se pravila uporedjuju. Na toj osnovi pristupa se unifikaciji tih pravila bilo putem donošenja medjunarodnih pravnih akata, kojima se na jedinstvenim osnovama uredjuje konkretan slučaj, bilo stvaranjem pravnog standarda opštih pravnih principa Medjunarodnog poslovanja. Od značaja za izučavanje Medjunarodnog poslovanja je i analitičko – razvojni (dijalektički) metod. Ovim metodom se odredjeni instituti Medjunarodnog poslovanja, ali i šire od toga ukupnog društveno – ekonomskog okruženja, sagledavaju u svom uzajamnom sadejstvu i promenama kroz koje prolaze. Na taj način prevazilazi se stalna opasnost, koja prati naučna istraživanja, da se jedan fenomen izučava izdvojeno od uticaja koji su doprineli njegovom nastanku i oblikovanju. Time se postiže preciznije shvatanje ne samo aktuelne sadržine nekog od instituta Medjunarodnog poslovanja, već i sagledavanje njihovog razvoja, koji sa promenjenim okolnostima može da dovede i do promene same suštine analiziranog instituta. Najzad, u izučavanju Medjunarodnog poslovanja pažnju treba posvetiti i specifičnom uticaju inicijative koji sami subjekti medjunarodnog poslovanja ispoljavaju prilikom uredjivanja odnosa koji karakterišu to poslovanje. Oni to čine saglasno svojim poslovnim interesima, uvažavajući uspostavljenu praksu odvijanja medjunarodnog poslovanja. Na taj način, subjekti Medjunarodnog poslovanja se pojavljuju u trojnoj ulozi. Inicijatori donošenja odgovarajućeg propisa ili pravila; donosioca tog propisa ili pravila; i aktera koji učestvuju i neposredno primenjuju te propise odnosno pravila.

6. Izvori Medjunarodnog poslovanja Pod izvorima Medjunarodnog poslovanja podrazumevaju se propisi, pravila i pravna stanja (činjenice) za koje se vezuje nastanak, priroda i trajanje odredjenog medjunarodnog poslovnog odnosa. Imajući u vidu kompleksnost odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja, logično je da izvori Medjunarodnog poslovanja nisu sistematizovani i kodifikovani u jednom aktu, već predstavljaju delove 9

različitih propisa, kojima se ponekad samo fragmentarno uredjuje odredjeno pitanje od značaja za Medjunarodno poslovanje.Usled toga, pre neposredne analize izvora Medjunarodnog poslovanja, postavlja se potreba odredjivanja obima i domašaja propisa i pravila koji spadaju u njegove izvore. To se može učiniti primenom principa sadržine odnosa (predmeta regulisanja), shodno kome će svi propisi i pravila koja regulišu medjunarodne ekonomske odnose spadati u izvore Medjunarodnog poslovanja. Drugi prilaz polazi od subjekata koji donose propise kojima se uredjuje medjunarodno poslovanje, pa saglasno tome izvore Medjunarodnog poslovanja treba locirati u domen propisa i pravila kojima se uredjuju medjunarodni odnosi, odnosno propisa koje donose zakonodavni organi odredjene države (nacionalni propisi). Najzad, moguć je i prilaz koji predstavlja srednje rešenje kojim se kao kriterij sistematizacije uzimaju subjekti koji donose propise koji se odnose na subjekte medjunarodnog poslovanja, kao i propisi i pravila kojima se uredjuje sadržina odnosa u koje ti subjekti stupaju. Imajući u vidu moguće kriterijume podele, izvori Medjunarodnog poslovanja su: a) izvori koji potiču iz domena Medjunarodnog poslovanja; b) izvori koji potiču iz domena domaćeg (nacionalnog) prava; i c) izvori koji potiču iz tzv. autonomnog trgovinskog prava.

6.1. Međunarodno pravo Ovi izvori Medjunarodnog poslovanja stvaraju opšte okvire odvijanja medjunarodnih ekonomskih odnosa i po svom karakteru mogu spadati u domen Medjunarodnog javnog prava (kada država istupa kao nosioc suverene vlasti na odredjenoj teritoriji) i Medjunarodnog privatnog prava (kada se uredjuju gradjansko pravni odnosi izmedju pravnih i fizičkih lica različite nacionalne pripadnosti, odnosno različitog državljanstva). Po formi svog ispoljavanja ovi izvori Medjunarodnog poslovanja mogu biti: a) medjunarodni ugovori; b) medjunarodni običaji; i c) opšteprihvaćena pravila (principi) Medjunarodnog poslovanja. a) Medjunarodni ugovori Medjunarodni ugovori, u smislu medjudržavnih ugovora (potrebno je imati u vidu ovaj njihov karakter, pošto se atribut «medjunarodni» može pridodavati i poslovnim aranžmanima subjekata medjunarodnog poslovanja sa elementima inostranosti) predstavljaju značajan izvor Medjunarodnog poslovanja. Medjunarodni ugovori se zaključuju po pravilima Medjunarodnog javnog prava u pisanoj formi izmedju ovlašćenih predstavnika država kao nosioca suvereniteta. Nakon zaključenja medjunarodnog ugovora i njegove ratifikacije, po pravilu, od strane najvišeg zakonodavnog tela odredjene države, ta država ne može da se pozove na svoj suverenitet ili pravna pravila nacionalnog zakonodavstva i time opozove ranije dat pristanak na zaključenje konkretnog medjunarodnog ugovora. Na taj način, medjunarodni ugovori postaju po pravnoj snazi jači od unutrašnjih propisa odredjene države, koja u slučaju 10

nesaglasnosti domaćih propisa sa preuzetim obavezama iz medjunarodnog ugovora treba te propise dopunski da usaglasi sa odredbama medjunarodnog ugovora. Po broju potpisnika postoje bilateralni ugovori, kao medjunarodni ugovori koji se zaključuju izmedju dve države i proizvode pravno dejstvo samo u tim relacijama. Ovi ugovori su dugo vremena bili pravilo u regulisanju medjunarodnih odnosa. Medjutim, sa razvojem medjunarodnih organizacija i stvaranjem regionalnih i globalnih saveza dolazi do zaključivanja medjunarodnih ugovora čiji su potpisnici predstavnici više država. Tom prilikom, razlikuju se multilateralni ugovori, koje zaključuju ovlašćeni predstavnici više država i koji za predmet svog regulisanja imaju opšta pitanja od značaja za subjekte medjunarodnog poslovanja sa unapred neodredjenim brojem država. Ovi ugovori su po pravilu «otvoreni» za potpisivanje i naknadno pristupanje i od strane država koje nisu učestvovale u njihovom inicijalnom zaključivanju. Za razliku od njih postoje pluralilatelarni ugovori kod kojih takodje postoji više subjekata zaključivanja, ali je broj država koji te ugovore zaključuju, po pravilu, unapred odredjen i za predmet regulisanja ima pitanja od značaja samo za krug država koje ih zaključuju. Ovi ugovori su uglavnom «zatvorenog» tipa te im treće države ne mogu pristupiti bez prethodnog ispunjavanja, ponekad vrlo rigoroznih uslova i uz saglasnost svih potpisnika tih ugovora. Iako medjunarodni ugovori spadaju u domen Medjunarodnog javnog prava i pretežno regulišu materiju političkog, odnosno javno-pravnog karaktera (ugovori o miru, ugovori o saradnji u odbrambenim poslovima, ugovori o rešavanju pograničnih pitanja i sl.) ipak oni često sadrže i odredbe koje su od značaja za uspostavljanje i odvijanje Medjunarodnog poslovanja. To se može učiniti na način što će se uspostaviti okviri u kojima će privredni subjekti tih država poslovati (npr. sporazumi o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, ugovori o malograničnom prometu, sporazumi o uspostavljanju zone slobodne trgovine, kao primer bilateralnih ugovora odnosno Opšti sporazum o carinama i trgovini, Konvencija UN o medjunarodnoj prodaji robe (Ugovor o Evropskoj Uniji kao primer multirateralnih i pluralilateralnih ugovora). Pored toga, predmet medjunarodnog ugovora može biti i konkretan poslovni aranžman, kojim jedna država poverava drugoj izvodjenje privrednog poduhvata većih razmera na njenoj teritoriji (npr. izgradnja većih energetskih objekata, saradnja u istraživanju i unapredjenju proizvodnje odredjenih proizvoda, zajedničko iskorišćavanje prirodnih potencijala ili medjunarodnih saobraćajnica i vodnih puteva i sl). Na ovaj način medjunarodni ugovori se pojavljuju kao pretpostavka za nastanak svih drugih ugovora, koje povodom realizacije konkretnih poslovnih aranžmana zaključuju subjekti medjunarodnog poslovanja. U tom smislu, medjunarodni ugovori su najpogodnije sredstvo da se opšti principi medjunarodnog prava konkretizuju i da postanu obavezni za privredne subjekte država koje su zaključile i ratifikovale odredjeni medjunarodni ugovor. Time se na posredan način doprinosi uspostavljanju jedinstvenih pravila poslovanja u medjunarodnim ekonomskim odnosima, koja se pojavljuju kao uravnotežen nivo aktuelnih protivurečnosti koje postoje na nivou globalne ekonomije.

11

b) Medjunarodno običajno pravo Medjunarodni običaji, koji su nastali kao rezultat poslovne prakse u odredjenim segmentima medjunarodnog prometa roba i usluga, predstavljaju vrlo značajan izvor Medjunarodnog poslovanja. Ovim običajima bliže se odredjuje sadržina proklamovanim načelima i principima na kojima se zasniva medjunarodni poredak. Predmet regulisanja Medjunarodnog običajnog prava su ustaljena pravila ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja povodom primene odredaba medjunarodnih sporazuma, odnosno domaćih propisa na teritoriji odredjene države. Njihova fluidnost i prilagodljivost zahtevima tekućeg poslovanja su dopunski kriterijum za utvrdjivanje da li su subjekti medjunarodnog poslovanja postupali u duhu dobrih poslovnih pravila pri izvršavanju svojih obaveza. S druge strane, u odredjenim slučajevima medjunarodni poslovni običaji odredjuju i sam način izvršenja poslovnih obaveza, posebno ako to nije učinjeno osnovnim medjunarodnim ugovorom. Medjunarodni poslovni običaji mogu postati izvor Medjunarodnog poslovanja na jedan od tri moguća načina. Prvi je ako se kojim od pisanih izvora Medjunarodnog prava izvrši upućivanje da će se prilikom primene odredbi odredjenog ugovora imati u vidu pravila koja su uspostavljena u poslovnoj praksi izvršavanja preuzetih obaveza. Drugi slučaj je kada se pisanim propisima, kojima se uredjuje medjunarodno poslovanje, preuzmu pravila poslovne prakse, te se na taj način izvrši svojevrsna kodifikacija poslovnog običaja. Treći slučaj nastaje kada odredjeni aspekt izvršenja obaveza iz medjunarodnog poslovanja nije regulisan, a upravo taj aspekt je nužan za odredjivanja prava i obaveza prava iz tog poslovnog odnosa. U takvom slučaju utvrdjuju se pravila poslovne prakse koja postoji u toj materiji, te se ona primenjuju na konkretan poslovni odnos. Potrebno je dosledno razlikovati medjunarodno običajno pravo, kao nekodifikovanu poslovnu praksu nastalu na osnovu načela i principa Medjunarodnog poslovanja, od kodifikovanih poslovnih običaja od strane za to ovlašćenih subjekata, kao osnove takozvanog autonomnog trgovinskog prava. Ovi drugi su mnogo preciznije odredjeni i manje su podložni promenama koje su inače karakteristične za medjunarodno običajno pravo. Važno je istaći da medjunarodno običajno pravo, da bi bilo validan izvor Medjunarodnog poslovanja, mora biti uskladjeno sa važećim medjunarodnim ugovorima i propisima nacionalnog prava država na koje se po odredjenim aspektima primenjuje. Drugim rečima, medjunarodno običajno pravo ne može biti u suprotnosti sa javnim poretkom države na čije se subjekte medjunarodnog poslovanja treba da primeni. c) Opšti pravni principi Medjunarodnog prava Iz činjenice da se medjunarodno poslovanje odvija u uslovima uredjenih medjunarodnih odnosa, logično proizilazi stav da su principi na kojima su zasnovani ti odnosi ujedno i izvor Medjunarodnog poslovanja. Ovi principi proizilaze iz odredbi 12

Medjunarodnog javnog prava (npr. načelo suverene jednakosti država; načelo zabrane mešanja u unutrašnje stvari država; načelo savesnog ispunjavanja preuzetih obaveza i sl.), kao i iz Medjunarodnog privatnog prava (npr. principi po kojima se uredjuju gradjansko pravni odnosi izmedju subjekata sa različitom nacionalnom pripadnošću; pravila po kojima se utvrdjuje nacionalna pripadnost odredjenog pravnog lica; načela po kojima se uredjuje pružanje medjunarodne pravne pomoći i sl). Medjutim, kao uslov njihove primene zahteva se i okolnost njihovog postojanja u vreme nastanka medjunarodnog poslovnog odnosa i stvaranja realne veze za primenu ovih principa ili načela na konkretan odnos medjunarodnog poslovanja. Opšti principi Medjunarodnog prava su važan izvor Medjunarodnog poslovanja kako neposredno, tako i posredno. Tako se npr. načelo o garantovanju minimalne zaštite prava stranaca smatra načelom koje priznaju i prihvataju sve civilizovane države sveta. Pored toga, princip reciprociteta koji postoji kao bazičan princip medjunarodnih odnosa ima značajan uticaj i na medjunarodno poslovanje u smislu stvaranja istovetnih uslova poslovanja za privredne subjekte dve ili više različitih država. Sem toga, princip reciprociteta značajno doprinosi razvoju medjunarodnih poslovnih odnosa i medjunarodnoj privrednoj saradnji, jer s jedne strane doprinosi uspostavljanju neophodne pravne sigurnosti prilikom poslovanja sa elementom inostranosti, a s druge strane povratno utiče na zakonodavna tela država da svoje propise u oblasti spoljnotrgovinskog poslovanja dopunski uskladjuju i usaglašavaju sa rešenjima u skladu sa kojima se to poslovanje odvija pod povoljnijim uslovima u drugim državama. Saglasno izraženom opredeljenju većine relevantnih političkih subjekata u Republici Srbiji, posebno je naglašen značaj opštih principa (pravila) međunarodnog prava. To je učinjeno već u članu 1. Ustava Republike Srbije 1 u kome je istaknuto da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Dakle, onim pravilima na kojima se baziraju tokovi evropskih ekonomskih, ali i političkih integracija. U duhu takvog opredeljenja članom 11. Ustava Republike Srbije navedeno je da spoljna politika (uključujući i međunarodne ekonomske odnose) počiva na opšteprihvaćenim principima i pravilima međunarodnog prava. Tom prilikom, naglašeno je da su opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, te da se, kao takvi neposredno primenjuju. S tim u vezi, izvršena je blaga distinkcija između potvrđenih međunarodnih ugovora, za koje se kao dopunski uslov zahteva njihova usaglašenost sa odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, kada se takva usaglašenost ne zahteva, čime su ona stavljena u red najznačajnijih izvora prava Republike Srbije. Takvo opredeljenje iz načelnih odredbi Ustava Republike Srbije potvrđeno je u delu Ustava kojim se uređuje materija ustavnosti i zakonitosti. Shodno opredeljenju iz člana 194. Ustava da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, ponovljen je i stav po kome su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, uz dopunsku garanciju da zakoni i drugi 1

Službeni glasnik Republike Srbije br. 1/06

13

opšti akti, doneti u Republici Srbiji, ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima (u čijem postupku učestvuju, na određen način, nacionalni organi naše države), kao i sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (gde je u postupku nastanka tih pravila učešće naših nacionalnih organa marginalno, pa čak i zanemarljivo mala). Sprovođenje ovakvog opredeljenja iz Ustava Republike Srbije stavljeno je u nadležnost Ustavnog suda kao pravo da, u skladu sa članom 167. stav 1. tačka 1., odlučuje o saglasnoti Zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, ali i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Na taj način, opšti principi (pravila) međunarodnog prava postali su dominantan izvor prava i u našoj državi.

6.2. Domaće (nacionalno) pravo Značaj medjunarodne razmene dobara i usluga za privredu odredjene države uticao je da su na planu unutrašnjeg pravnog poretka odredjene države regulisana i odredjena pitanja koja su od značaja za nesmetano i uspešno obavljanje medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom, gotovo svi izvori unutrašnjeg prava savremenih država (od ustava, preko zakona i podzakonskih akata do doktrinarnih stavova po odredjenom pitanju) na odgovarajući način, primeren izvoru prava koji se analizira, uredjuju materiju Medjunarodnog poslovanja. Pa ipak, rizikujući da se uopštavanjem zanemare uticaj i značaj pojedinog od izvora unutrašnjeg prava, najvažniji izvori domaćeg prava za odvijanje medjunarodnog poslovanja su: a) zakon; b) poslovni običaji; i c) stavovi arbitraža i izabranih sudova povodom rešavanja spornih odnosa nastalih u medjunarodnom poslovanju. a) Zakoni Domaće zakonodavstvo stvara opšte pravne okvire za pravno uredjivanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom. To se može učiniti na dva načina. Putem tzv. imperativnih propisa, koji spadaju u domen javnog poretka odredjene države, kojom prilikom nije ostavljen nikakav prostor autonomiji volje privrednim subjektima. Oni su dužni da u svemu postupaju po odredbama ovih propisa. Primenu imperativnih propisa obezbedjuju nadležni državni organi, po pravilu vršenjem svojih ex lege utvrdjenih ovlašćenja. U ove propise spadaju spoljnotrgovinski propisi kojima se uredjuje režim robne razmene sa inostranstvom, carinski propisi kojima se uredjuje carinski postupak i visina carinske tarife, devizni propisi kojima se uredjuju uslovi i načini plaćanja i odvijanja platnog prometa sa inostranstvom i sl. S druge strane, postoje tzv.dispozitivni propisi, kojima se uredjuje oblast privredne saradnje sa inostranstvom, ali se ostavlja inicijativa subjektima medjunarodnog poslovanja da saglasno svojoj autonomiji volje odredjeni odnos medjunarodnog poslovanja drugačije urede u skladu sa svojim poslovnim interesima. U ove propise naročito spadaju odredbe zakona kojima se uredjuju vrste i oblici privrednih ugovora sa inostranim elementom (ugovori o prometu roba i usluga sa inostranstvom). 14

Zakoni odredjene države, kao izvor njenog domaćeg (nacionalnog) prava, od značaja su za sve subjekte medjunarodnog poslovanja. Za domaće privredne subjekte taj značaj se ispoljava u činjenici da oni svoje poslovanje sa inostranstvom moraju da obavljaju po odredbama domaćih zakona, kao bitnog uslova sticanja svojstva subjekta medjunarodnog poslovanja. U protivnom, rizikuju mogućnost zabrane obavljanja prometa roba i usluga sa inostranstvom, odnosno izricanja neke druge od propisanih sankcija za kršenje domaćih propisa. S druge strane, domaći propisi su često od izuzetne važnosti i za stranog poslovnog partnera, posebno ako deo privrednih aktivnosti (npr. otvaranje predstavništava; izlaganje roba na privrednim izložbama; prodaja robe iz konsignacionih i drugih skladišta; izvodjenje investicionih radova i sl) treba da obavi na teritoriji domaće države. Tada je on obavezan da u svemu postupa po domaćim (nacionalnim) propisima države na čijoj se teritoriji realizuju njegove privredne aktivnosti. Domašaj regulisanja pitanja od značaja za medjunarodno poslovanje u domaćim (nacionalnim) zakonima može biti različit. U nekima od njih urediće se samo pojedini aspekti medjunarodnog poslovanja, pa će samom tom činjenicom, ovi propisi imati manji značaj za odvijanje medjunarodnog poslovanja. Nasuprot tome, pojedini zakoni skoro u celosti za predmet svog regulisanja imaju obavljanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom, te je njihov uticaj na uredjivanje ovih odnosa dominantan. Imajući ovo kao kriterijum, najvažniji zakoni unutrašnjeg prava su: -

Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju 1,

-

Carinski zakon 2,

-

Zakon o carinskoj tarifi 3,

-

Zakon o deviznom poslovanju 4,

-

Zakon o kreditnim poslovima sa inostranstvom 5,

-

Zakon o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova 6,

-

Zakon o stranim ulaganjima 8,

-

Zakon o zaključivanju i izvršavanju medjunarodnih ugovora 9,

-

Zakon o rešavanju sukoba zakona i sukoba nadležnosti u izvršavanju sankcija 10,

-

Zakon o koncesijama 11.

Zakon o slobodnim zonama 7,

1

«Službeni glasnik RS», br. 36/09 «Službeni list SRJ», br. 45/92, 16/93, 50/93, 21/94, 28/96, 29/97, 59/98, 23/01, 36/02, 7/03 i 18/10 3 «Službeni list SRJ», br. 62/05 4 «Službeni list SRJ», br. 62/06 5 «Službeni list SRJ», br. 42/92, 24/94 i 28/96 6 «Službeni list SRJ», br. 3/02 7 «Službeni list SRJ», br. 62/06 8 «Službeni list SRJ», br. 3/02 i 5/03 9 «Službeni list SFRJ», br. 55/78 i 47/89 10 «Službeni list SRJ», br. 12/98 11 «Službeni glasnik R Srbije», br. 20/97 i 55/03 2

15

Gore navedeni propisi skoro u celosti obuhvataju materiju ekonomskih odnosa naše države sa inostranstvom. S tim u vezi treba istaći i dve neophodne napomene. Prva se odnosi na okolnost da ukupna materija medjunarodnog poslovanja, koja je uredjena domaćim propisima ovime nije u celosti obuhvaćena pa u tom smislu ima pojedinih odredbi (npr. Zakona o kretanju i boravku stranaca ili Zakona o medjunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju) gde su pojedini aspekti tog poslovanja sadržani i u drugim propisima. Druga napomena odnosi se na česte promene ovih propisa, koje su s jedne strane uzrokovane nastojanjem da se u što većoj meri domaći propisi usklade sa medjunarodno prihvaćenim opštim standardima i opštim principima Medjunarodnog prava, a s druge strane sa potrebama tranzicionog perioda.

b) Običaji Kao i na planu odvijanja medjunarodnog prometa roba i usluga, tako je i u uslovima poslovanja u okvirima jednog pravnog sistema, značaj poslovnih običaja naglašen i predstavlja samostalan izvor prava i obaveza. Običaj nastaje dugotrajnim ponavljanjem istih pravila povodom odvijanja prometa roba i usluga, te na toj osnovi stvaranja svesti kod učesnika u tom prometu o obaveznosti primene tih pravila. U tom smislu za primenu jednog običaja moraju se kumulativno ispuniti dva uslova. Prvi je subjektivne prirode i odnosi se na svest učesnika u odredjenom poslovnom odnosu o postojanju običaja kojim se reguliše taj odnos. Drugi je objektivne prirode i ispoljava se u činjenici široko rasprostranjene i nesporne primene običaja na taj ili u osnovi isti poslovni odnos. Imajući u vidu oba elementra Haškim jednoobraznim zakonom o medjunarodnoj kupoprodaji poslovni običaj je definisan kao pravilo ponašanja poslovnih subjekata, koje je široko rasprostranjeno u poslovima iste vrste, kao i posao o kome je reč, te se osnovano može pretpostaviti da je i druga strana morala imati u vidu takav običaj i njegovo dejstvo na konkretan poslovni odnos 1. Do primene običaja u Medjunarodnom poslovanju posebno dolazi u slučaju takozvanih prometnih i poslovnih običaja koji postoje u odredjenoj državi povodom utvrdjivanja pravila po kojima se obavlja promet roba ili vrši pružanje usluga. Stoga je potrebno u slučajevima tzv. distancione isporuke robe ili izvodjenja investicionih radova na teritoriji druge države poznavati običaje, odnosno poslovnu praksu kojom se bliže utrvdjuju uslovi isporuke robe, odnosno izvodjenja radova. Značaj poslovnih običaja i potreba njihove učestale primene uslovili su i svojevrsnu kodifikaciju ovih pravila. Ta kodifikacija se sprovodi od strane profesionalnih udruženja (najčešće privrednih komora ili arbitraža) u smislu prikupljanja, evidentiranja i sistematizovanja poslovnih običaja i na osnovu toga njihovog objavljivanja u formi tzv. uzansi.

1

Prof. dr V. Stojiljković, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 2003. godina, str. 17

16

Zavisno od sadržine poslovnih običaja uzanse mogu biti opšte, kada se odnose na poslovnu praksu koja postoji u svim privrednim granama nacionalne ekonomije i posebne kada se odnose na poslovnu praksu koja je uspostavljena u jednoj od privrednih grana. U skladu sa ovom podelom kod nas postoje sledeće uzanse koje su od značaja za medjunarodno poslovanje: -

Opšte uzanse za promet robom 1,

-

Lučke uzanse 2,

-

Posebne uzanse o prometu robe na malo 3,

-

Posebne uzanse u gradjenju 4,

-

Posebne uzanse u ugostiteljstvu 5

Važno je napomenuti da je donošenje i objavljivanje ovih uzansi diskreciono pravo nadležnih privrednih komora, te da u vezi sa tim pravom ne postoji nikakva obaveza u smislu urednosti i aktuelnosti objavljenih uzansi. b) Arbitražna i sudska praksa U savremenim uslovima poslovanja poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja često poveravaju rešavanje spornih pitanja iz tih odnosa izabranim sudovima ili arbitražama na teritoriji jedne od država iz koje potiču. Odluke koje donose arbitraže i izabrani sudovi, po našem, ali i po pravu većine država koje pripadaju tzv. kontinentalnom pravnom sistemu, imaju obavezujući karakter samo u odnosu na konkretno pitanje koje je bilo predmet razmatranja i odlučivanja. Medjutim, stavovi arbitraža, odnosno sudija, kao i obrazloženja koja su tim povodom data, mogu na odredjen način da budu izvori Medjunarodnog poslovanja. Ovo posebno ako su te arbitraže, odnosno izabrani sudovi dosledni u primeni zauzetih stavova, a postupak odlučivanja je sproveden primenom pravila ex equo et bono. Tada arbitražna, odnosno sudska praksa postaje jasan indikator o pravilima ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja, koji ovi u cilju zaštite svojih interesa treba ne samo da poznaju, već koje treba i na odgovarajući način da uvažavaju. U prilog ovakvog tretmana arbitražne i sudske prakse govori i učestala praksa objavljivanja arbitražnih odluka koje donose poznate arbitraže. Takva praksa obezbedjuje, u prvom redu, informisanost svih poslovnih subjekata, a posredno koherentnost i ujednačenost arbitražnih i sudskih odluka različitih arbitražnih i sudskih veća po konkretnom pitanju medjunarodnog poslovanja. 1

«Službeni list FNRJ» br. 15/54 «Službeni list FNRJ», br. 2/51 3 «Službeni list SFRj», br. 12/78 4 «Službeni list SFRJ», br. 18/77 5 «Službeni list SFRJ», br. 69/83 2

17

6.3. Autonomno trgovinsko pravo Specifičnost odvijanja medjunarodnog poslovanja, koja je s jedne strane odredjena potrebom obavljanja poslovnih aktivnosti sa elementom inostranosti, dakle u uslovima drugačijeg pravnog sistema od onog u kome posluje domaći privredni subjekt, a s druge strane neophodnošću pravne i poslovne sigurnosti u pogledu efekata koji proizilaze iz preduzetih poslovnih poteza, uslovila je nastanak zasebnog (autonomnog) sistema propisa i pravila, za koji se u užem značenju tog pojma ne može reći ni da je domaćeg ali ni medjunarodnog karaktera. Autonomno trgovinsko pravo nastalo je kao rezultat nastojanja da se odredjeni segment neuredjenih odnosa koji je svojstven medjunarodnom poslovanju uredi na način koji je primeren interesima subjektima medjunarodnog poslovanja. Stoga se, za razliku od domaćeg, ali i Medjunarodnog prava u slučaju autonomnog trgovinskog prava u istom subjektu objedinjuje inicijativa za donošenje propisa, regulisanje odredjenog odnosa (donošenje propisa, odnosno utvrdjivanje pravila) i samo sprovodjenje (primena) propisa, odnosno pravila. Na taj način, autonomno trgovinsko pravo je samostalno a u odredjenim segmentima i nezavisno od državnog prava bilo da se ovo pojavljuje u obliku domaćih ili medjunarodnih propisa. Posebno obeležje autonomnom trgovinskom pravu daje autonomija volje subjekata medjunarodnog poslovanja, u pogledu opredeljenja da se na njihov poslovni odnos primene propisi odnosno pravila autonomnog trgovinskog prava. S tim u vezi, ne postoji obaveznost primene autonomnog trgovinskog prava, već je njegova primena prepuštena odluci samih aktera odredjenog poslovnog odnosa. Ta odluka o primeni autonomnog trgovačkog prava može biti eksplicitna (npr. ugovaranjem primene) ili implicitna (kada ta primena proizilazi iz okolnosti slučaja koji se razmatra pred medjunarodnim sudom ili arbitražom). U svom razvoju autonomno trgovinsko pravo je prolazilo kroz različite faze. Ne ulazeći, ovom prilikom, u posebna obeležja tih faza, može se, kao opšti stav, istaći da je značaj i širenje domašaja primene autonomnog trgovačkog prava bilo u obrnuto srazmernoj proporciji sa snagom tzv. državnog prava. Naime, uvek kada je državna regulativa do krajnjih konsekvenci uredjivala odredjene odnose, sužavao se prostor autonomnog trgovačkom pravu i obrnuto, ono je širilo domen svoje primene u slučajevima kada je slabila državna intervencija povodom regulisanja privrednih odnosa. Medjutim, može se istaći da je taj odnos dinamički uravnotežen, jer nikada država nije uspevala da do kraja uredi sva pitanja od značaja za Medjunarodno poslovanje, niti je predmet regulisanja autonomnog trgovačkog prava obuhvatao pitanja za koja se smatra da, u užem značenju tog pojma, spadaju u domen javnog poretka odredjene države. Posebne primedbe koje se mogu istaći u odnosu na karakter autonomnog trgovačkog prava vezane su za pravnu prirodu normi koje spadaju u izvore ovog prava. Iz činjenice da te norme ne donosi ovlašćeni nacionalni zakonodavni organ, niti ih kao medjunarodne propise prihvataju ovlašćeni nacionalni organi, proizilazi da se o autonomnom trgovačkom pravu može govoriti samo uslovno kao o pravu u užem 18

značenju tog pojma. Tome svakako treba dodati i okolnost da se primena propisa i pravila autonomnog trgovačkog prava ne može zahtevati od državnih organa. No, s druge strane, treba imati u vidu da proces deetatizacije prava nije zahvatio samo ovu sferu aktivosti, već da se o ovom fenomenu može govoriti kao o opštoj pojavi sa tendencijom da se u svim sferama gde država nema neposrednog interesa, prepusti subjektima da sami, u skladu sa sopstvenim interesima, urede odnose u koje stupaju. U tom smislu, autonomno trgovačko pravo je po postupku donošenja propisa i pravila, po postupku primene tih propisa i pravila, ali i po postupku zaštite prava proisteklih iz tako uredjenih odnosa samostalno i posebno u odnosu na ostale izvore Medjunarodnog poslovanja. Iz okolnosti da je autonomno trgovačko pravo dosta fluidno i stalno prilagodljivo novouspostavljenim odnosima, proizilazi i posledica da se ne može sa punom izvesnošću govoriti o izvorima tog prava. Oni se menjaju zavisno od potreba poslovne prakse i poprimaju svoje posebne forme ispoljavanja. U tom smislu, nema mesta analogiji sa tzv. državnim pravom. Štaviše, u odnosu na državno pravo kod autonomnog trgovačkog prava ne može se govoriti ni o hijerarhiji izvora prava na način da su odredjeni izvori dominantni u primeni, a da drugi moraju biti sa njima usaglašeni, odnosno subsidijerni prilikom primene. Imajući to u vidu, kao i okolnost da je autonomija volje ugovornih strana opšti pravni osnov nastanka autonomnog trgovačkog prava, kao njegovi najkarakterističniji izvori mogu se navesti: a) opšti uslovi poslovanja; b) tipski ugovori; c) kodifikovana pravila ponašanja i d) arbitražna praksa. a) Opšti uslovi poslovanja Opšti uslovi poslovanja predstavljaju skup pravila i poslovne prakse o uslovima pod kojima se obavlja poslovanje u odredjenom vidu privrednih aktivnosti. Njih može doneti jedan privredni subjekt i kao takve ih dostaviti svojim poslovnim partnerima, ali ove uslove mogu utvrditi i nacionalna, odnosno medjunarodna udruženja privrednika. Na taj način odredjuju se bliži uslovi poslovanja, pre svega u domenu dispozitivnih normi, tako da su potencijalni poslovni partneri unapred upoznati sa svim aspektima poslovnog odnosa u koji nameravaju da stupe. Time se poslovni promet dopunski ubrzava, uz odgovarajuće povećanje izvesnosti položaja ugovornih strana i na osnovu toga jačanja njihove pravne i poslovne sigurnosti. Opšte uslove poslovanja, po pravilu, donose subjekti koji povodom obavljanja svoje privredne aktivnosti redovno i u velikom broju zaključuju odredjenu vrstu ugovora. Na taj način druga strana, koja stupa u ugovorni odnos, unapred se upoznaje sa svim aspektima svojih prava i obaveza povodom realizacije tog ugovora. Kako se ti ugovori zaključuju i u segmentu pružanja usluga i prometa roba koji su nezamenljiv uslov zivota, odnosno obavljanja poslovnih aktivnosti (npr. isporuka električne energije, naftnih derivata, medjunarodnog prevoza robe i putnika, lučkih usluga i sl), to je poznavanje ovih pravila poslovanja često bitan preduslov zasnivanja poslovnog odnosa sa odredjenim poslovnim partnerom, odnosno uopšte prisutnosti na odredjenom tržištu. 19

Pored individualnog uredjivanja opštih uslova poslovanja, kojom prilikom se to čini od strane jednog privrednog subjekta, načelno je moguće da opšte uslove poslovanja utvrde nacionalna udruženja privrednika (npr. poslovna udruženja, strukovne asocijacije, privredne komore i dr) jedne države za poslovanje na teritoriji te države, odnosno subjekti iz dve ili više država u odnosima medjunarodnog poslovanja. U ovom drugom slučaju vrši se odredjena depersonifikacija opštih uslova poslovanja, kojom prilikom se ti uslovi, kao prethodni, utvrdjuju za obe ugovorne strane. Time se delimično gubi njihov dispozitivni karakter te oni, na odredjen način, postaju obavezni za strane koje stupaju u poslovni odnos, koji je na ovaj način uredjen opštim uslovima poslovanja. Medjutim, nezavisno od donosioca, za opšte uslove poslovanja važi pravilo o potrebi njihovog prihvatanja i inkorporiranja u ugovor kao prethodnog uslova za njihovu primenu. Stoga se zahteva da ovi uslovi budu unapred poznati (otštampani i objavljeni), odnosno da na nesumnjiv način budu dostavljeni drugoj ugovornoj strani pre zaključivanja ugovora i preuzimanja obaveza na osnovu tog ugovora. Pošto su opšti uslovi poslovanja locirani, pre svega, u domen tzv. dispozitivnih normi, odnosno onih odredbi ugovora koje su ugovorne strane ovlašćene da urede u skladu sa svojom autonomijom volje, to proizilazi potreba pravovremenog informisanja o pravom značenju ovih uslova poslovanja i shodno tome zauzimanja stava o stupanju u taj poslovni odnos. Na osnovu toga proizilazi značaj opštih uslova poslovanja za odvijanje medjunarodnog prometa roba i usluga, jer se na opšti način (dakle za sve subjekte poslovanja) utvrdjuju uslovi pod kojima odredjen subjekt zaključuje ugovore kojima se uredjuju odnosi u koje ostali subjekti poslovanja objektivno moraju da stupe, obzirom na prirodu privrednih delatnosti koju obavljaju. b) Tipski ugovori Tipski ugovori (modeli ugovora) predstavljaju kompletne pravne akte kojima se na vrlo jasan i precizan način regulišu skoro sva pitanja iz odredjenog odnosa medjunarodnog poslovanja, pa samim tim isključuje primena nacionalnog prava u konkretnim poslovnim odnosima. Za razliku od opštih uslova poslovanja, kod kojih se na opšti način (nezavisno od konkretnog poslovnog partnera) utvrdjuju uslovi pod kojima jedna strana stupa u poslovne odnose, kod tipskih ugovora vrši se precizno navodjenje gotovo svih bitnih, ali i nebitnih elemenata konkretnog ugovora, na način da je poslovnom partneru, u domenu njegove autonomije volje, prepuštena samo odluka da li prihvata ili ne prihvata tako ponudjen ugovor. Kod tipskih ugovora nema pregovaranja, te ih stoga karakteriše naglašena brzina zaključivanja. Razlozi ubrzavanja poslovnih komunikacija, kao i ujednačavanje poslovne prakse uticali su na ekspanziju tipskih ugovora u odnosima medjunarodnog poslovanja, tako da se danas pre može govoriti da su oni pravilo, nego izuzetak od pravila prilikom uspostavljanja odnosa medjunarodnog poslovanja. S druge strane, upravo zbog takvog karaktera tipski ugovori uglavnom sadrže odredbe kojima se na vrlo neposredan način štite interesi strane koja ih je utvrdila. Stoga, gotovo sva zakonodavstva savremenog sveta sadrže pravila kojima se štite ekonomski 20

slabije, odnosno na drugi način zavisne strane od neprihvativih pravnih i poslovnih posledica koje iz tih ugovora mogu da proisteknu za takve ugovorne partnere. Kao i u slučaju opštih uslova poslovanja, tipske ugovore (modele ugovora) mogu da sačine subjekti poslovanja i kao takve ih dostave svojim poslovnim partnerima na usvajanje, odnosno mogu da budu utvrdjeni od strane ovlašćenih nacionalnih ili medjunarodnih strukovnih saveza udruženja ili asocijacija (npr. model ugovora koje je utvrdila FIDIC organizacija o pružanju inženjering, odnosno konsalting – inženjering usluga, kao i model ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, koji je utvrdila Medjunarodna privredna komora iz Pariza). Ovaj drugi slučaj naročito će biti korišćen u slučaju novih, takozvanih neimenovanih ugovornih odnosa, za koje ne postoje propisana pravila kako na strani nacionalnog zakonodavstva, tako ni u medjunarodnim sporazumima i konvencijama. Na taj način, putem tipskih ugovora vrši se svojevrsna dopunska kodifikacija Medjunarodnog poslovanja, pre svega ustanovljavanjem novih do tada nedefinisanih poslovnih odnosa, ali i postpupnim promenama ranije ustanovljene poslovne prakse povodom realizacije tradicionalnih ugovora Medjunarodnog poslovanja. Stoga tipski ugovori u medjunarodnom poslovanju, posebno oni koji su na opšti način formulisani od strane medjunarodnih poslovnih asocijacija, predstavljaju značaj izvor Medjunarodnog poslovanja, koje subjekte medjunarodnog poslovanja moraju imati u vidu povodom preduzimanja poslovnih aktivnosti kako na odredjenim nacionalnim tržištima, tako i na globalnom tržištu. c) Kodifikovana pravila ponašanja Kodifikovana pravila ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja nastala su kao posledica dugotrajne upotrebe i primene odredjenih pravila i postupaka u istim ili sličnim pravnim i poslovnim situacijama u medjunarodnim poslovnim odnosima. Istovetno i kontinuelno postupanje u datim uslovima medjunarodnog poslovanja stvorilo je svest kod subjekata medjunarodnog poslovanja o prihvatljivosti primene takvih pravila ponašanja. Ovo posebno u slučaju kada konkretni poslovni odnos nije bio regulisan medjunarodnim, odnosno domacim (nacionalnim) pravom. Da bi došlo do kodifikacije tako utvrdjenih pravila ponašanja, odnosno postupanja u medjunarodnim poslovnim odnosima, potrebno je da su ta pravila, odnosno postupci u skladu sa ekonomskim i poslovnim interesima onih subjekata medjunarodnog poslovanja koji objektivno ostvaruju najveći uticaj na proces kodifikacije. To su, po pravilu, ekonomski i poslovno najjači, a politički najuticajniji subjekti medjunarodnog poslovanja. Pored toga, potrebno je da oblast, u kojoj se vrši kodifikacija pravila Medjunarodnog poslovanja, spada u domen takozvanog dispozitivnog prava odnosno pravila koji poslovni partneri mogu da urede u skladu sa svojom autonomijom volje. Drugim rečima, oblast kodifikovanih pravila ponašanja u medjunarodnom poslovanju ne može biti u suprotnosti sa medjunarodnim ugovorima i opštim principima

21

Medjunarodnog prava, kao ni sa propisima države na čije privredne subjekte ta pravila treba da se primene. Kodifikaciju pravila ponašanja u medjunarodnim poslovnim odnosima u prvom redu obavljaju medjunarodne strukovne organizacije, odnosno institucije. Na taj način obezbedjeno je da se kodifikovana pravila donose od strane lica koja poseduju nespornu stručnost i kompetentnost za takvu delatnost. Ove organizacije, odnosno institucije, su po nekom drugom pravnom osnovu ovlašćene da prate praksu medjunarodnog poslovanja, tako da poseduju nesporni autoritet da prikupe, sistematizuju i objave kodifikovana pravila ponašanja. Sama kodifikacija pravila Medjunarodnog poslovanja predstavlja stalan i kontinuelan posao na utvrdjivanju istih ili sličnih (u osnovi istih) pravnih i poslovnih situacija, radi objektivnog utvrdjivanja pravila ponašanja, odnosno postupanja koje u takvim situacijama preduzimaju subjekti medjunarodnog poslovanja, njihovu sistematizaciju i uobičavanje u odgovarajuće standarde ponašanja, odnosno institute Medjunarodnog poslovanja, kojima će se na opšti način regulisati konkretan poslovni odnos i objavljivanje tako utvrdjenih pravila. Činom objavljivanja ova pravila ponašanja postaju dostupna trećim licima, koja u odsutnosti drugih propisa, na svoje poslovne odnose primenjuju ovako kodifikovana pravila ponašanja. Samu kodifikaciju pravila ponašanja u Medjunarodnom poslovanju medjunarodne organizacije, odnosno institucije mogu da vrše na osnovu posebno prenetih ovlašćenja (npr. Komisija UN za Medjunarodno trgovinsko pravo – UNICITRAL, Institut za unifikaciju Medjunarodnog privrednog prava – UNIDROIT i dr), odnosno na sopstvenu inicijativu kao prateći posao uz svoju redovnu delatnost (npr. Medjunarodna trgovinska komora u Parizu povodom kodifikacije transportnih klauzula kod medjunarodne prodaje robe poznate pod nazivom INCOTERMS, odnosno Jednoobraznih pravila i običaja u poslovanju po dokumentarnim akreditivima). d) Arbitražna praksa Arbitražna praksa, odnosno donošenje odluka po spornim pitanja medjunarodnog poslovanja od strane uglednih medjunarodnih arbitraža, predstavlja značajan izvor autonomnog trgovačkog prava. Taj značaj proizilazi iz dve okolnosti. Prva je da poslovni partneri saglasno svojoj autonomiji volje poveravaju arbitraži rešavanje spornog pitanja. Dakle, ne postoji obaveznost arbitražnog odlučivanja u odredjenom sporu. Na arbitražu poslovni partneri pristaju dobrovoljno i na isti način se obavezuju da poštuju arbitražnu odluku. Druga okolnost proizilazi iz obeležja odlučivanja pred arbitražom, posebno u slučaju kada se arbitražna odluka donosi primenom pravila ex equo et bono. Tada arbitražna praksa praktično kreira nova pravila autonomnog trgovačkog prava. Ta pravila mogu biti u funkciji popunjavanja pravnih praznina, kada odredjeni odnos medjunarodnog poslovanja nije regulisan važećim domaćim ili medjunarodnim propisom, kao i prevazilaženju nepreciznosti ili nedoslednosti koje postoje u nacionalnim pravnim sistemima.

22

Na taj način medjunarodne arbitraže predstavljaju autohtoni put rešavanja sporova povodom primene autonomnog trgovačkog prava, koji je u značajnoj meri samostalan u odnosu na nacionalne i medjunarodne klasične pravosudne organe. Time autonomno trgovačko pravo dobija snažnu podlogu za svoje postojanje i samostalan razvoj. Značaj arbitražne prakse, kao izvora autonomnog trgovačkog prava, potenciran je i činjenicom da veće i po uticaju na medjunarodno poslovanje, značajnije medjunarodne arbitraže obezbedjuju redovno objavljivanje najvažnijih arbitražnih odluka. Publikovanje ovih odluka predstavlja važan doprinos stabilizaciji i harmonizaciji autonomnog trgovačkog prava. S jedne strane, kao informacija o stavovima te arbitraže o odredjenom spornom pitanju i načinu njegovog rešavanja. S druge strane, u smislu kreacije novog pravila autonomnog trgovačkog prava, posebno ako u toj oblasti nije postojalo odgovarajuće rešenje u nacionalnim i medjunarodnim propisima, odnosno ako to rešenje nije, po shvatanju arbitražnog veća, primereno pravilima pravičnosti i istovetnosti postupanja u konkretnom slučaju.

23

II NAČELA I PRINCIPI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Medjunarodni poslovni odnosi, kao integralni deo ukupnih medjunarodnih odnosa, odvijaju se uz uvažavanje pravila za koje se može reći da su opšteprihvaćena. Ta prvila omogućavaju normalnu komunikaciju izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja i na odredjen način predstavljaju civilizacijsku tekovinu dostignutu na odredjenom stepenu razvoja medjunarodne zajednice. Ova pravila proizilaze iz opštih načela Medjunarodnog prava i ispoljavaju se kao: - načelo nezavisnosti država; - načelo slobode postojanja države; - načelo ravnopravnosti država; - načelo teritorijalnog integriteta države; - načelo zabrane mešanja u unutrašnje stvari drugih država; - načelo odgovornosti za pričinjenu štetu, uz obavezu naknade te štete i dr. Njihovom primenom stvara se okvir medjunarodnih odnosa, u kojima se uspostavljaju svi drugi odnosi pa i odnosi Medjunarodnog poslovanja. U tom smislu, gore navedena načela medjunarodnih odnosa odredjuju sadržinu načela i principa Medjunarodnog poslovanja, na način da ova proizilaze iz njih i ne mogu biti u suprotnosti sa opštim načelima medjunarodnih odnosa. Paralelno sa opštim načelima medjunarodnih odnosa postoje i posebna načela i principi na kojima se zasnivaju medjunarodni poslovni odnosi. Ova posebnost načela i principa Medjunarodnog poslovanja proizilazi iz prirode odnosa koji se tim povodom uspostavljaju. Ti odnosi se ostvaruju u segmentu privredjivanja i privatne inicijative, nezavisno od subjekata medjunarodnog poslovanja koji stupaju u te odnose. Stoga, oni nemaju javnopravni karakter, kakav je svojstven opštim načelima medjunarodnih odnosa. S druge stane, sama priroda odnosa koji postoje u uslovima medjunarodnog poslovanja opredelila je stvaranje prostora za poseban uticaj pravila koja postoje u domenu regulisanja prometa roba, usluga i kapitala. Normalno, ta pravila su medjunarodnog ili nacionalnog porekla i proizilaze iz izvora Medjunarodnog poslovanja, ali su pojedina od njih takvog karaktera da su nezaobilazna prilikom uspostavljanja medjunarodnih poslovnih odnosa, dajući tim odnosima specifična obeležja. Stoga je potrebeno pre analize uslova u kojima se uspostavljaju i realizuju medjunarodni poslovni odnosi, precizno odrediti načela i principi Medjunarodnog poslovanja, na osnovu kojih se to poslovanje odvija. Načela Medjunarodnog poslovanja su pravila koja važe u svim medjunarodnim poslovnim odnosima, bez potrebe posebnog pozivanja na njihovu primenu. Ona su, uslovno rečeno, civilizacijska tekovina i samo u strogo odredjenim slučajevima može biti suspendovana njihova primena. Na njih subjekti medjunarodnog poslovanja moraju uvek da paze, odnosno da očekuju zaštitu koja proizilazi iz njihove primene. Ta načela su: načelo slobode poslovanja (trgovine); - načelo slobode saobraćaja; - načelo slobode transfera kapitala; - načelo minimalnog standarda ponašanja; i – načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana. 24

Principi Medjunarodnog poslovanja su pravila koja su se formirala u medjunarodnim poslovnim odnosima kao pravni i poslovni standardi ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja. Ti principi su jasni i svi subjekti medjunarodnog poslovanja, na koje se oni odnose, sa punom izvesnošću mogu da računaju na odredjena prava, odnosno obaveze koje iz tih principa proizilaze. Medjutim, za razliku od načela, principi moraju biti izričito predvidjeni, odnosno ugovoreni kao uslov njihove primene. Njihov uticaj na Medjunarodno poslovanje ispoljava se u tome što ugovaranjem njihove primene subjekti medjunarodnog poslovanja ne moraju bliže odredjivati karakterna obeležja ovih principa. Time se doprinosi ubrzavanju medjunarodnog poslovanja, ali se obezbedjuje i viši stepen pravne i poslovne sigurnosti, nego što bi to bio slučaj kada bi se ovi principi Medjunarodnog poslovanja svaki put iznova definisali. Ti principi su sledeći: - princip najpovlašćenije nacije; - princip nacionalnog tretmana; - princip reciprociteta; - princip pravičnog tretmana i – princip preferencijalnog (povlašćenog) tretmana.

1. Načela Medjunarodnog poslovanja 1.1. Načelo slobode poslovanja (trgovine) Načelo slobode trgovine se sastoji u pravu da se, bez posebnih ograničenja, preduzimaju poslovne aktivnosti komercijalnog karaktera, bilo da se radi o trgovini, u doslovnom značenju tog termina, kojom prilikom se ima u vidu kupovina i prodaja roba i usluga u okvirima domaćeg (nacionalnog) tržišta, bilo da se radi o robnoj razmeni, odnosno uvozu i izvozu robe u druge države. Iz gore navedenog stava Stalnog medjunarodnog suda u Hagu 1 proizilazi da princip slobodne razmene dobara i usluga, koji je nastao kao osnov tržišne privrede kapitalističkih država, naročito posle industrijske revolucije, treba univerzalno primeniti i u odnosima razmene sa inostranim elementom. Time se prevazilaze nacionalna ograničenja i uspostavljaju osnove postojanja globalnog – svetskog tržišta, na kome je pod istim uslovima dostupno učešće svim relevantnim subjektima medjunarodnog poslovanja. Kao što ni sloboda, kao filozofska kategorija, nema univerzalno značenje, jer se uvek pretpostavlja da je ograničena slobodom drugih subjekata prava, tako je i sloboda trgovine ograničena pravom drugih subjekata medjunarodnog poslovanja na preduzimanje postupaka i donošenja mera u skladu sa svojim ovlašćenjima. Stoga slobodu trgovine treba shvatiti kao načelo sa nizom izuzetaka i korekcija. U savremenim uslovima medjunarodne razmene dobara i usluga, sloboda trgovine je skoro redovno uslovljena ispunjavanjem niza administrativnih propisa države gde se ostvaruju ekonomski rezultati te medjunarodne razmene. No, ono što je bitno, to je da se sloboda poslovanja (trgovine) u inostranstvu utvrdjuje kao osnovno načelo Medjunarodnog 1

Ova presuda je doneta povodom englesko-belgijskog spora, na osnovu žalbe engleske strane u vezi režima trgovine koji je belgijska strana uspostavila u Kongu, kao svojoj tadašnjoj (1934. godina) koloniji. Citirano prema navodima: Prof. dr R. Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 1990. godina, strana 34.

25

poslovanja, od koga su mogući izuzeci samo u taksativno navedenim slučajevima. To za posledicu ima da se ne dokazuje pravo na slobodu trgovine, već se ovo načelo univerzalno primenjuje, ukoliko posebne okolnosti ne ukazuju na ograničenja u njegovoj primeni. Apstrahujući, za trenutak, specifična obeležja pojedinih unutrašnjih (nacionalnih) tržišta kao osnovna ograničenja slobodne trgovine na Medjunarodnom tržištu mogu se navesti: a) postojanje monopola; b) preferencijalni (povlašćeni) položaj i c) fenomen izjednačavanja tretmana poslovnih subjekata. a) Monopol predstavlja direktnu suprotnost načelu slobode trgovine. Na osnovu monopola uspostavlja se takav odnos koji predstavlja isključenje ili ograničenje načela slobode trgovine za jednu kategoriju subjekata medjunarodnog poslovanja, uz istovremeno potpunu i neograničenu slobodu za druge subjekte medjunarodnog poslovanja. Monopol se, po pravilu, uspostavlja u granicama odredjenog unutrašnjeg tržišta i ispoljava se u pravu samo odredjene kategorije subjekata medjunarodnog poslovanja da posluju na tom tržištu. Svi ostali subjekti medjunarodnog poslovanja, kako u toj državi, tako i u trećim državama, na osnovu dodeljenog monopola, isključeni su iz trgovine i po tom osnovu stavljeni u podredjen položaj u odnosu na subjekte medjunarodnog poslovanja kojima je, po pravilu, na osnovu nacionalne pripadnosti odredjenoj državi ili po nekom drugom osnovu, dodeljeno monopolsko pravo trgovine na teritoriji te države. U slučaju postojanja monopola (kao faktičkog ili na osnovu posebnih odluka odobrenog stanja) kao najeklatantnijeg primera ograničavanja slobode trgovine, preduzimaju se i donose propisi (takozvani antimonopolski propisi) sa osnovnim ciljem sprečavanja nastanka, odnosno suzbijanja štetnih posledica njegovog uspostavljanja. b) Preferencijalni (povlašćeni) položaj je takodje čest slučaj ograničenja načela slobode trgovine. Njime se od strane jedne države, po pravilu, za privredne subjekte sa njene teritorije, daju odredjene pogodnosti (povlašćene carinske stope, blaže fiskalne obaveze, povoljniji režim spoljnotrgovinskog prometa i sl) prilikom medjunarodnog poslovanja i po tom osnovu plasmana proizvoda i usluga koji su poreklom iz te države. U uslovima zaoštrene konkurencije na medjunarodnom tržištu, kao i usled težnje za privrednom ekspanzijom nacionalnih ekonomija, savremene države često pribegavaju uspostavljanju preferencijalnog (povlašćenog) položaja privrednih subjekata sa svoje teritorije povodom spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga. Time se obezbedjuje njihovo bolje pozicioniranje na medjunarodnom tržištu, ali i neposredne pogodnosti za samu državu na osnovu rasta deviznih rezervi, povoljnijeg spoljnotrgovinskog bilansa, plasmana sirovinskih,energetskih i drugih prirodnih potencijala pod povoljnijim uslovima i sl. Medjutim, kao i u slučaju monopola i u situaciji odobrenog preferencijalnog (povlašćenog) položaja postoji značajno ograničenje načela slobode trgovine, koje se ogleda u netržišnom obezbedjivanju povoljnijeg položaja za jedne, na račun lošijeg položaja, uz velika ograničenja i terete, za sve druge subjekte medjunarodnog poslovanja. c) Izjednačavanje tretmana poslovnih subjekata predstavlja de facto skup mera koje jedna država preduzima da bi se anulirale posledice nastojanja da se ograniči ili 26

suspenduje primena načela slobode trgovine. Te mere mogu biti direktnog dejstva, kada se otklanjaju posledice davanja preferencijalnog (povlašćenog) tretmana odredjenom subjektu medjunarodnog poslovanja, na način da se prema tom subjektu odredjuju mere kojima će se, obrnuto srazmerno odobrenim pogodnostima, njegov tržišni položaj učiniti lošijim, kao i indirektnog dejstva, kada će se preduzeti potrebne mere da bi se sprečio nastanak monopola, odnosno davanje preferencijala (npr. ugovaranjem primene klauzule najpovlašćenije nacije). Medjutim, iako izjednačavanje tretmana poslovnih subjekata ima za cilj afirmaciju načela slobode trgovine, u odnosu na subjekte prema kojima se preduzimaju ove mere, one se manifestuju kao ograničenje i predstavljaju dopunske terete koje ti subjekti Medjunarodnog poslovanja moraju da podnesu. Stoga se mere izjednačavanja položaja privrednih subjekata, iako sa namerom stvaranja u osnovi istih uslova privredjivanja tretiraju kao izuzetak od načela slobode trgovine.

1.2. Načelo slobode saobraćaja Obavljanje Medjunarodnog poslovanja podrazumeva mogućnost slobodne komunikacije izmedju privrednih subjekata različitih država. Ta komunikacija može biti povodom uspostavljanja poslovnog odnosa (pregovori, zaključivanje ugovora i sl.), ali je ona mnogo češće u funkciji relizacije preuzetih obaveza i sastoji se u transportu i isporuci robe sa teritorije jedne na teritoriju druge države. Svako ograničenje ili ometanje ostvarivanja načela slobode saobraćaja za svoju neposrednu posledicu ima dovodjenje u pitanje ili onemogućavanje ostvarenja načela slobode trgovine. Ovo stoga što su po prirodi stvari sve medjunarodne poslovne operacije distancionog karaktera, čiji se ekonomski efekti poslovnih aranžmana ostvaruju prevozom roba ili pružanjem usluga sa teritorije jedne države na teritoriju druge države, pri čemu se često vrši prelazak i preko teritorija trećih država (tranzit). Prema vrstama transportnih komunikacija načelo slobode saobraćaja može se raščlaniti na: a) načelo slobode plovidbe; b) načelo slobode kopnenog prevoza; c) načelo slobode vazdušne plovidbe. a) Načelo slobode plovidbe Načelo slobode trgovine i načelo slobode plovidbe su medjusobno uslovljena načela i po pravilu čine jednu celinu. Medjutim, u praksi može doći do narušavanja ovog pravila, npr. povodom nastojanja jedne države da, prilikom plovidbe u okvirima svojih teritorijalnih voda, to pravo ekskluzivno rezerviše samo za brodove koji su registrovani u njenim lukama. S druge strane, ni sama plovidba ne može biti doslovno shvaćena kao kretanje od jednog do drugog mesta, pošto ona u uslovima medjunarodnog prevoza robe podrazumeva pristajanje, pa i odredjeno vremensko zadržavanje radi transportnih manipulacija stranih plovnih objekata u domaćim lukama. Na taj način, načelo slobode plovidbe u odredjenom stepenu ograničava suverenost država. Stoga su uslovi odvijanja slobode plovidbe predmet regulisanja brojnih medjunarodnih sporazuma. 27

Tom prilikom mogu se razlikovati tri vrste režima, pod kojima se ostvaruje načelo slobode plovidbe i to: - režim plovidbe na otvorenom moru; - režim plovidbe na području takozvanog teritorijalnog mora; i – režim plovidbe na medjunarodnim plovnim rekama. Za plovidbu na otvorenom moru ustanovljeno je pravilo slobodnog korišćenja mora od strane svih subjekata medjunarodnog poslovanja. Ovo pravilo je posebno apostrofirano Konvencijom o pravu mora koja je usvojena 1982. godine, a koja je stupila na snagu 1994. godine. Prema toj konvenciji, pod otvorenim morem podrazumevaju se svi delovi mora (okeani i mora) koji ne spadaju u teritorijalno more ni unutrašnje teritorijalne vode bilo koje države. Otvoreno more je slobodno za plovidbu i druge pomorske aktivnosti i njime se mogu koristiti sve države na načelu ravnopravnosti, bez obzira na okolnost da li poseduju morsku obalu. Pravo na slobodno korišćenje otvorenog mora uključuje kako za pribrežne države (koje imaju izlaz na more), tako i za nepribrežne države (koje nemaju izlaz na more) naročito sledeća ovlašćenja: 1) slobodu plovidbe; 2) slobodu ribolova; 3) slobodu postavljanja podvodnih kablova i cevovoda; 4) slobodu letenja nad otvorenim more; 5) slobodu izgradnje veštačkih ostrva i drugih uredjaja koje dopušta medjunarodno pravo i 6) slobodu naučnog istraživanja. Izvedeno iz ovih ovlašćenja, sloboda plovidbe podrazumeva pravnu garanciju brodovima bilo koje države na nesmetanu plovidbu po prostranstvima otvorenog mora, pod zastavom matične države. U pogledu primene načela slobode plovidbe u teritorijalnom moru i unutrašnjim vodama odredjene države važe posebna pravila. Ova pravila imaju za cilj da uspostave neophodnu ravnotežu interesa izmedju primene načela suverenosti država na sopstvenoj teritoriji i načela slobode plovidbe. Ovom Konvencijom utvrdjuje se pravo država na uspostavljanje svog suvereniteta i na teritoriji koja spada u njene unutrašnje vode, kao i na morskom pojasu koji se prostire duž njenje obale (teritorijalno more). Tom prilikom prihvaćeno je pravilo po kome širina teritorijalnih voda može biti do 12 nautičkih milja, uz pravo svake države da svojim propisima utvrdi širinu svog teritorijalnog mora. Naša država je, u tom smislu, donela Zakon o obalnom moru, spoljnjem morskom pojasu, epikontinentalnom pojasu Jugoslavije, kojim je utvrdjeno da teritorijalno more naše države čini morski pojas čija širina iznosi 12 nautičkih milja, računajući od osnovne linije u pravcu otvorenog mora. Značaj utvrdjivanja teritorijalnog mora, sa aspekta slobode plovidbe, sastoji se u pravu brodova svih država na neškodljiv (neofanzivan) prolazak kroz teritorijalno more. Neškodljiv (neofanzivan) prolazak kroz teritorijalno more uključuje i pravo na pristajanje i sidrenje broda u teritorijalnom moru, ako je ono izazvano potrebama redovne plovidbe ili je posledica delovanja više sile ili udesa na moru. U pogledu slobodne plovidbe unutrašnjim morskim vodama dopušta se pravo stranom trgovačkom brodu da može slobodno da uplovi u domaću luku, otvorenu za medjunarodni pomorski saobraćaj, a stranim jahtama i u druge luke, koje su odredjene posebnim propisima. Tom prilikom, strani trgovački, odnosno drugi brod je dužan da plovi najkraćim, odnosno uobičajenim putem. Za razliku od prethodnih slučajeva, režim slobodne plovidbe medjunarodnim plovnim rekama nije jedinstveno uredjen. U odsustvu jedinstvenog regulisanja opštim pravnim aktom, režim slobodne plovidbe medjunarodnim plovnim rekama uredjuje se primenom opštih načela medjunarodnog prava, kao što su suverena jednakost država, 28

pružanje uzajamnih pogodnosti, svestrano uzimanje u obzir uzajamnih interesa i dr., kao i posebnih medjunarodnih sporazuma o plovidbi odredjenom rekom, koji se, po pravilu, zaključuju izmedju država preko čijih teritorija protiče ta reka. Od posebnog značaja, za regulisanje slobodne plovidbe medjunarodnim plovnim rekama, su principi sa mirovnih konferencija u Beču (1815. godine) i Parizu (1856. godine) shodno kojima je utvrdjeno načelo po kome je plovidba na medjunarodnim rekama u Evropi slobodna za trgovinski transport, te da nikome to pravo ne može biti ograničeno. Ovo načelo predvidja pravo na slobodnu plovidbu na svim plovnim rekama, počev od tačke plovnosti pa do ušća, ako reka deli ili prolazi kroz teritoriju više od jedne suverene države. U tom smislu, medjunarodni karakter vodnog toga postoji ako je reka plovna i ako obezbedjuje izlaz na more, za više država. Od posebnog značaja za ostvarivanje načela slobode plovidbe na medjunarodnim gore navedenim plovnim rekama, sa aspekta privrednih subjekata naše držav,e je režim plovidbe na Dunavu. Radi regulisanja primene ovih načela 18. avgusta 1948. godine doneta je tzv. Dunavska konvencija, koju su potpisale 7 priobalnih država, s tim sto joj je 1960. godine pristupila i Austrija. Ovom Konvencijom regulisana je plovidba Dunavom od Ulma do Crnog mora, sa izlaskom na more kroz Sulinski kanal. Tom prilikom proklamovano je načelo o slobodi plovidbe, koja je otvorena i dostupna državljanima, trgovačkim brodovima i robi svih država potpisnica, na bazi ravnopravnosti u pogledu lučkih i plovidbenih taksi, kao i u pogledu trgovačke plovidbe. Podunavske države su se obavezale da će svoje sektore održavati u plovnom stanju, kao i da neće sprečavati ni ometati slobodu plovidbe na Dunavu. b) Načelo slobode kopnenog prevoza Načelo slobode suvozemnih komunikacija na konkretniji način od slobode plovidbe, doprinosi stvaranju uslova za nesmetanu primenu načela slobodne trgovine. Naime, gotovo je nemoguće zamisliti medjunarodni promet dobara i usluga, a da, tim povodom ne dolazi do prelaska državnih granica. Tom prilikom, načelu slobode suvozemnih komunikacija neposredno je suprostavljeno načelo suverenosti država, kao jedno od osnovnih načela medjunarodnih odnosa. Naime, van spora je da su sve države suverene u regulisanju uslova odvijanja saobraćaja preko njihovih teritorija. Ti uslovi se propisuju unutrašnjim propisima konkretne države i svi drugi subjekti su u obavezi da poštuju te propise. Medjutim, značaj medjunarodne trgovine i uopšte medjunarodne razmene dobara i usluga, uticao je na donošenje niza medjunarodnih konvencija o režimu i uslovima odvijanja medjunarodnih komunikacija, a posebno drumskog i železničkog saobraćaja, kao osnovnih oblika kopnenog transporta robe. Prihvatanjem ovih konvencija od strane nacionalnih organa savremenih država stvorena su posebna pravila medjunarodnog saobraćaja, kojima su ujednačeni uslovi prevoza robe i putnika. Tome u prilog govori i činjenica daljeg uskladjivanja domaćih propisa sa standardima i pravilima koji proizilaze iz medjunarodnih konvencija. Na taj način, stvorena je pravna, ali i faktička situacija u kojoj se može govoriti o režimu medjunarodnog robnog prevoza kopnenim komunikacijama, kao jedinstvenom skupu pravila koja važe u svim državama savremenog sveta. Osnovno obeležje ovih pravila je afirmacija načela slobode kopnenih 29

komunikacija, koje može biti ograničeno samo kao izuzetak od pravila i to, pre svega, iz razloga zaštite javnog poretka, života i zdravlja ljudi, kao i u slučaju ugrožavanja materijalnih dobara države preko čije teritorije se odvija taj saobraćaj. c) Sloboda vazdušne plovidbe Razvoj medjunarodnog prometa roba i usluga postavio je kao značajno pitanje slobode vazdušne plovidbe. Iako je ova vrsta saobraćaja najnovijeg datuma, obim i kvalitet vazduhoplovnog prevoza robe i putnika uticao je da se slobodi vazdušne plovidbe posveti potrebna pažnja. Kako sloboda vazdušne plovidbe zavisi od pravnog režima vazdušnog prostora, to je, kao dominantno pravilo, ustanovljen princip po kome je vazdušni prostor iznad odredjene teritorije podredjen pravnom režimu koji postoji na toj teritoriji. U tom smislu, suverenitet odredjene države neograničeno se prostire i nad vazdušnim prostorom te države. Pravna posledica toga je da sav vazdušni pojas iznad kopna i teritorijalnog mora, pripada odredjenim državama, a samo vazdušni prostor iznad otvorenog mora predstavlja takozvani slobodan vazdušni prostor. Pošto je u takvim uslovima, kao bitna pretpostavka odvijanja vazdušnog saobraćaja, prelazak preko područja, koja spadaju pod pun pravni i isključivi suverenitet država iznad čijih se teritorija nalazi taj vazdušni prostor, trebalo učiniti dopuštenim, to se prirodno pojavila i potreba odredjivanja uslova pod kojima se vazduhoplovni saobraćaj može odvijati. To je učinjeno dvema konvencijama (Pariskom iz 1919. godine i Čikaškom iz 1944. godine), kojima je, pored drugih uslova odvijanja vazduhoplovnog saobraćaja, utvrdjeno i načelo slobode mirnog preleta vazduhoplova država ugovornica iznad teritorija drugih država, kao i pravo na upotrebu javnih aerodroma (vazdušnih pristaništa) na teritoriji tih država. Na osnovu ovog načela, kao njegova sadržina, posebno su se iskristalisale sledeće tri osnovne komercijalne slobode: 1. pravo na iskrcavanje putnika i tereta u stranoj državi; 2. pravo na ukrcavanje putnika, pošte i tereta sa destinacijom prema državi kojoj vazduhoplov pripada; i 3. pravo prevoza putnika, pošte i robe izmedju bilo koje dve države ugovornice. Na osnovama medjunarodnih konvencija o vazduhoplovnoj plovidbi, a u smislu načela slobode te plovidbe, zaključen je čitav niz bilateralnih sporazuma o otvaranju odredjenih vazduhoplovnih linija od stane kompanija i preduzeća za vazduhoplovni saobraćaj.

1.3. Načelo slobode transfera kapitala Normalno funkcionisanje medjunarodnih ekonomskih odnosa, pored nesmetanog protoka roba i usluga sa inostranim elementon, za svoju pretpostavku ima i slobodu plaćanja za tako isporučenu robu, odnosno izvršene usluge. Stoga sloboda transfera novca u značajnoj meri odredjuje domašaj primene načela slobode trgovine. Naime, bilo kakva ograničenja u pogledu mogućnosti plaćanja prekograničnog prometa robe, odnosno

30

vršenja usluga direktno utiču na uslove u kojima se realilzuje sloboda trgovine. U tom smislu ova dva načela su uzajamno uslovljena. S druge strane, pošto instrumenti plaćanja i uopšte režim medjunarodnog plaćanja spadaju, u užem značenju tog pojma, u domen javnog poretka odredjene države, to su realno moguća brojna ograničenja ovog načela. Ona prevashodno proizilaze iz nastojanja da nacionalni organi odredjenih država, uredjujući ovu materiju, prevashodno štite sopstvene interese. Ti interesi (povećanje deviznog priliva, upravljanje deviznim rezervama, obezbedjenje i zaštita garantnog potencijala centralnih banaka i sl.), ne moraju uvek i u istom stepenu da korespondiraju sa interesima subjekata medjunarodnog poslovanja. Stoga su moguća i brojna ograničenja u pravu raspolaganja devizama, ali i domaćom valutom povodom izvršavanja preuzetih obaveza sa inostranim poslovnim partnerima. Medjutim, generalno posmatrano ova ograničenja predstavljaju izuzetak od pravila, pa ih tako treba i tumačiti. Potrebe slobodnog prometa roba i usluga su danas tako postavljene da svako njihovo ograničavanje, u konkretnom slučaju upogledu naplate, samom tom činjenicom, državu koja donosi takve mere na vrlo neposredan način isključuje iz medjunarodnih ekonomskih odnosa, sa svim posledicima koje iz toga mogu da proisteknu. Pa ipak, nezavisno od ovog spontanog dejstva medjunarodnog tržišta, na planu stvaranja uslova za punu afirmaciju slobode transfera kapitala, uspostavljeni su i odgovarajući medjunarodni instrumenti kojima se dopunski obezbedjuje njegova primena. To su, u prvom redu, brojni multilatelarni i bilatelarni sporazumi kojima se uredjuju pitanja prekograničnog prenosa finansijskih sredstava, odnosno plaćanja sa inostranim elementom (npr. Jednoobrazna pravila i običaji u poslovanju po dokumentarnim akreditivima), kao i stvaranja uslova koji olakšavaju izvršavanje finansijskih obaveza u inostranstvu (npr. ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja). Pored toga, postoje i značajne medjunarodne finansijske organizacije, čiji je osnovni zadatak omogućavanje, odnosno olakšavanje odvijanja medjunarodne trgovine (npr. Banka za medjunarodna poravnanja i Medjunarodni monetarni fond). Najzad, sve češće je praksa stvranja tzv. monetarnih unija u okvirima medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera (npr. Evropska unija), kojom prilikom se uspostavljanjem jedinstvene valute, odnosno striktnih pravila formiranja kurseva nacionalnih valuta, prevazilaze skoro svi problemi u medjunarodnom plaćanju. Kao posebno obeležje ovog načela treba istaći da se ono, pored primarnog značaja u smislu plaćanja za izvršene obaveze za isporučenu robu i pružene usluge, u sve većoj meri, pojavljuje se i kao pravilo slobodnog plasmana kapitala u inostranstvo i to kako u smislu njegovog investicionog ulaganja, tako i poslovanja na medjunarodnim finansijskim tržištima.

1.4. Načelo minimalnog standarda ponašanja Načelo minimalnog standarda ponašanja predstavlja skup pravila o zaštiti subjekata medjunarodnog poslovanja, koje savremene države moraju da obezbede i

31

garantuju stranim privrednim subjektima koji obavljaju dozvoljene privredne aktivnosti na njihovoj teritoriji. U odnosu na ostala načela Medjunarodnog poslovanja, načelo minimalnog standarda ponašanja je višeg ranga. Ono se primenjuje uvek čak i u slučajevima kada su ostala načela Medjunarodnog poslovanja suspendovana ili ograničena iz razloga dejstva dopuštenih izuzetaka u njihovoj primeni. Stoga ovo načelo predstavlja i onaj segment poslovne sigurnosti sa kojim privredni subjekti uvek mogu da računaju prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti na teritoriji druge države. U tom smislu, ni jedna država savremenog sveta ne može da izbegne davanje odredjenih prava stranim subjektima, u minimalno utvrdjenom obimu, ukoliko uopšte želi da ostvari medjunarodnu razmenu dobara i usluga sa drugim državama. U izvesnim slučajevima primena načela minimalnog standarda ponašanja može da dovede do situacije u kojoj konkretne okolnosti zahtevaju da dotična država mora da obezbedi i garantuje povoljniji tretman stranim poslovnim subjektima, od tretmana koji se obezbedjuje domaćim privrednicima. Iako su ovakvi slučajevi ekstremni izuzetak od pravila da domaći privredni subjekti uživaju najviši stepen pravne i poslovne sigurnosti na teritoriji države čiju nacionalnu pripadnost poseduju, ipak oni najočitije ilustruju medjunarodni karakter poslovanja koji danas postoji u globalnim razmerama. Načelo minimalnog standarda ponašanja u sebi uključuje i standard pravičnog tretmana, shodno kome su sve države, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, dužne da primenjuju svoje propise na sve privredne subjekte na pravičan, razuman i jednak način. U odredjenim slučajevima to znači i odobravanje posebnih pogodnosti subjektima medjunarodnog poslovanja od odredjenih država. Naime, bez primene standarda pravičnosti ne bi postojala faktička jednakost izmedju privrednih subjekata različitih država, pošto Medjunarodnu zajednicu čine države različitog nivoa razvoja. Stoga su države obavezne da postupajući u skladu sa standardom pravičnog tretmana, obezbede neophodnu privrednu jednakost izmedju suprostavljenih interesa, posebno interesa razvijenih država i zemalja u razvoju. Na taj način, standard pravičnog tretmana, kao sastavni element načela minimalnog standarda ponašanja, predstavlja bazični princip novog ekonomskog poretka koji uspostavljaju Ujedinjene nacije i druge medjunarodne organizacije. 1 Preciznije odredjenje sadržine načela minimalnog standarda ponašanja je teško dati. Ovo načelo predstavlja pravni i poslovni standard ponašanja, koji sa promenjenim okolnostima poprima različitu sadržinu. Ono je u principu odredjeno dostignutim civilizacijskim nivoom poslovnih komunikacija izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja i u funkciji je obezbedjenja i garantovanja onog minimuma pravne i poslovne sigurnosti koju države ne mogu da dovedu u pitanje. Stoga će i domašaj primene načela minimalnog standarda ponašanja zavisiti od vremena i uslova njegove primene, odnosno od vrste poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja.

1

Van Houtte: «The law of International Trade», Sweet and Mawvell, London 1998., str. 7.

32

1.5. Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana znači da su ugovori, koje su subjekti medjunarodnog poslovanja zaključili, a koji su validnim shodnom primenom propisa i pravila po kojima su zaključeni, važe na teritoriji svih država savremenog sveta, te da ne mogu biti osporeni od strane jedne od tih država. Ovo načelo u sebi sadrži primenu i dva osnovna pravila poslovnog prava. Prvo, to je načelo autonomije volje ugovornih strana, shodno kome subjekti poslovnog odnosa slobodno i samostalno donose odluku o stupanju u odredjeni poslovni odnos, odredjuju prirodu tog odnosa, utvrdjuju svoja uzajamna prava i obaveze, kao i dužinu trajanja poslovnog odnosa. Iako je načelo autonomije volje, pod pritiskom zahteva modernog poslovnog prometa, u mnogim svojim aspektima ograničeno, ipak ono i dalje proizvodi dejstva i čini osnovu načela univerzalne važnosti poslovnih aranžmana. Drugo načelo proizilazi iz pravila pacta sunt servanda, shodno kome ugovor poslovnih partnera predstavlja «zakon» za njih, pa su te odredbe pravno obavezujuće za ugovorne strane i moraju se izvršavati u dobroj veri. S tim u vezi je i primena pravila zabrane protivurečnog ponašanja u primeni ugovornih odredbi (venire contra factum proprium). Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana pored pravne, obezbedjuje i poslovnu sigurnost, kako subjekata medjunarodnog poslovanja, izmedju kojih je zaključen konkretan poslovni aranžman, tako i ostalog poslovnih i drugih subjekata, koji, na osnovu tako zaključenih aranžmana, stiču odredjena prava i obaveze.

2. Principi Medjunarodnog poslovanja

2.1. Princip najpovlašćenije nacije 2.1.1. Pojam i karakterna obeležja Princip najpovlašćenije nacije (most favored nation) podrazumeva unošenje u ugovor o medjunarodnom poslovanju odredbe, shodno kojoj će ugovorne strane uzajamno priznati, u ugovorom odredjenoj oblasti prava, povlastice i olakšice koje su od bilo koje ugovorne strane date ili će biti date bilo kojoj trećoj strani. Klauzula najpovlašćenije nacije, po pravilu, daje se prilikom regulisanja odnosa izmedju država, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, ali i efektivnih nosioca suverene vlasti na njihovoj teritoriji. Osnovni cilj ugovaranja, odnosno odobravanja ovog principa je nastojanje da se spreči privredna diskriminacija i ima za težnju uspostavljanje jednakih uslova privredjivanja u širim, pa čak i u globalnim okvirima.

33

Princip najpovlašćenije nacije proizilazi iz bilateralnih ugovora i predstavlja vid slobodno manifestovanih dobrih privrednih, ali i političkih odnosa koji postoje izmedju tih država. Medjutim, ovaj princip može biti predmet regulisanja i u multilateralnim sporazumima, kada države, članice odredjene medjunarodne organizacije, utvrde primenu ovog principa kao osnove njihovih uzajamnih odnosa (npr. GATT i Svetska trgovinska organizacija), s ciljem eleminisanja bilo kakvih oblika diskriminacije do kojih može doći u poslovanju privrednih subjekata tih država. Ovaj princip ima sledeća karakterna obeležja: a) Ugovaranje statusa najpovlašćenije nacije odnosi se samo na isključivanje mogućnosti davanja povlašćenijeg položaja nekoj trećoj zemlji. Medjutim, to ne znači da pod dejstvo ovog principa spadaju povlastice i druge pogodnosti koje jedna država odobrava svojim gradjanima, kao ni povlastice i druge pogodnosti koje se daju izmedju država koje sačinjavaju saveznu državu (federaciju ili konfederaciju); b) Položaj najpovlašćenije nacije ne isključuje mogućnost uzajamnog uspostavljanja posebnih pogodnosti izmedju država ugovornica, koje nisu odobrene trećim državama. Ovo, naravno, ukoliko sa tom trećom državom nije takodje ugovorena klauzula najpovlašćenije nacije, već su te pogodnosti date po nekom drugom osnovu; c) Prava i povlastice, koje proizilaze iz principa najpovlašćenije nacije, po svojoj sadržini utvrdjuju se poredjenjem sa takvim pravima i povlasticama koje su date ili će biti date trećim državama, a po svom dejstvu stupaju na snagu danom ugovoranja ovog principa, odnosno danom njegovog odobravanja, ako su odobrene posle ugovaranja principa najpovlašćenije nacije; d) Odobravanjem statusa najpovlašćenije nacije ne vrši se navodjenje domašaja primene ovog principa. Obim prava i pogodnosti, koje iz njega proizilaze, u prvom redu zavisi od već datih povlastica, kao i pogodnosti koje će ubuduće biti date trećim državama. Stoga je ovaj princip izuzetno fleksibilan i omogućava održavanje istog nivoa dobrih poslovnih odnosa izmedju privrednih subjekata država ugovornica, bez potrebe njegovog stalnog redefinisanja.

2.1.2. Vrste principa najpovlašćenije nacije Viševekovna primena principa najpovlašćenije nacije, kao i specifični odnosi država koje ga ugovaraju, za svoju posledicu imaju postojanje više kriterijuma po kojima se može izvršiti podela na posebne pojavne oblike ovog principa. Od značaja za Medjunarodno poslovanje najvažnija je sledeća podela: a) na jednostrano i dvostrano obavezujuće klauzule najpovlašćenije nacije; b) na bezuslovne i uslovne klauzule najpovlašćenije nacije. a) Jednostrano i dvostrano obavezujuće klauzule Jednostrano obavezujuće klauzule najpovlašćenije nacije predstavljaju jednostrano priznavanje povlastica jednoj državi da će se na nju, odnosno privredne 34

subjekte sa njene teritorije, primeniti sva prava, povlastice i pogodnosti koje su date ili će biti date trećoj državi, od strane države koja odobrava ovu klauzulu. S druge strane, država kojoj su ta prava i povlastice odobrene, na osnovu jednostrano obavezujuće klauzule najpovlašćenije nacije, ne stiče nikakve obaveze prema državi koja se jednostrano obavezala. Dvostrano obavezujuće klauzule najpovlašćenije nacije predstavljaju pravilo u medjunarodnim ugovorima i uopšte u medjunarodnom poslovanju. Ove klauzule su u skladu sa načelom reciprociteta, kao jednim od osnovnih principa medjunarodnih odnosa. Na osnovu dvostrano obavezujućih klauzula svaka ugovorna strana zadržava pravo prigovora recipročnog postupanja druge strane. Reciprocitet u obavezama mora biti efektivan i ekvivalentan. On se ne mora izražavati u sadržinski istim pravima i pogodnostima, ali njegovo dejstvo mora dovoditi do istog srazmernog položaja svih strana, koje su ovom klauzulom preuzele obavezu. b) Bezuslovne i uslovne klauzule Bezuslovna klauzula najpovlašćenije nacije obavezuje ugovornu stranu da odmah, bez ograničenja i nezavisno od nastupanja drugih okolnosti, sva prava i pogodnosti koja su data ili će biti data trećoj državi, odobri drugoj ugovornoj strani. Uslovna klauzula najpovlašćenije nacije postoji u slučaju kada jedna ugovorna strana odobrava odredjena prava i pogodnosti drugoj ugovornoj strani, koje je dala ili će dati trećoj državi, pod pretpostavkom da ona prethodno ispuni odgovarajući uslov, kako bi došla u istu poziciju sa trećom državom kojoj je dato to pravo ili pogodnost. To konkretno znači da ako su odredjeno pravo ili pogodnost dati trećoj državi uz odgovarajući ekvivalent ili koncesiju, onda će i ugovorna strana steći pravo na tu pogodnost ako odobri takav ekvivalent ili koncesiju drugoj ugovornoj strani. Odredjene probleme u primeni uslovne klauzule najpovlašćenije nacije stvara činjenica da se ova klauzula ne primenjuje neposredno (nema automatskog dejstva), te da se uslovi za njenu primenu vezuju za subjektivnu procenu nastupanja objektivnog uslova za koji se vezuje primena ove klauzule. 2.1.3. Modaliteti primene klauzule najpovlašćenije nacije Princip najpovlašćenije nacije, kao standard ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja, ima svoju utvrdjenu sadržinu i upravo ta okolnost omogućava njegovu primenu bez potrebne posebnog preciziranja njegove sadržine od strane budućih poslovnih partnera. No, kako u pogledu samog ugovaranja primene principa najpovlašćenije nacije, tako i u pogledu domašaja njegove primene, ugovorne strane su slobodne da, saglasno svojoj autonomiji volje, izvrše odredjene modifikacije ovog principa, prilagodjavajući ga tom prilikom konkretnim okolnostima. Te modifikacije mogu biti izvršene s obzirom na teritoriju; s obzirom na predmet; s obzirom na vremenski period; i s obzirom na institucionalne okvire u kojima će biti primenjen. Teritorijalni modaliteti primene principa najpovlašćenije nacije ispoljavaju se u ugovaranju primene ovog principa samo za odredjene države. U tom smislu, može se ugovoriti primena ovog principa samo za države članice odredjene medjunarodne 35

organizacije, globalnog ili regionalnog karaktera, odnosno može se ugovoriti primena samo izmedju država odredjenog geografskog prostora. Shodno tome, sva dejstva principa najpovlašćenije nacije ispoljavaju se u okvirima teritorijalnog odredjenja država, na koje se ovaj princip odnosi. Ove teritorijalne klauzule, povodom primene principa najpovlašćenije nacije, dobijaju u poslednje vreme veliki značaj i dosta često se sreću u medjunarodnim ugovorima, tako da se one mogu smatrati svojevrsnim doprinosom regionalnoj privrednoj integraciji. Predmetni (stvarni) modaliteti primene principa najpovlašćenije nacije ogledaju se u tome što se dejstvo ovog principa isključuje u pogledu odredjene materije (proizvoda i usluga) i u odredjenim privrednim odnosima. Na taj način, izmedju zemalja ugovornica odredjeni proizvodi se izuzimaju od primene ovog principa (tzv. «ograničenje po listi»), te se na njih ne primenjuje režim odobrenih prava i povlastica trećim državama. Konkretna posledica ovakvog ograničavanja domena primene principa najpovlašćenije nacije ogleda se u stvaranju pravne situacije u kojoj ovaj princip deluje na sve proizvode i usluge koje imaju poreklo iz država ugovornica, osim za one proizvode i usluge koji su posebno odredjeni. Vremenska modifikacija primene principa najpovlašćenije nacije sastoji se u tome što se dejstvo ovog principa vezuje za odredjen vremenski period. Tom prilikom, takav oblik prilagodjavanja dejstva ovog principa može biti odredjen na način da on deluje samo pro futuro, dakle da obuhvata samo one povlastice koje po ugovaranju ovog principa budu odobrene trećim državama, odnosno samo u okvirima unapred odredjenog vremenskog intervala, kada protekom tog perioda prestaje dejstvo principa najpovlašćenije nacije, bez potrebe njegovog otkazivanja, odnosno dogovornog prestanka njegovog važenja. Institucionalna modifikacija primene principa najpovlašćenije nacije odnosi se na ugovaranje njegove primene u odnosima medjunarodnog poslovanja u okvirima medjunarodnih organizacija. Time se isključuje primena ove klauzule u odnosu na države koje nisu potpisnice multilateralnog privrednog sporazuma, tako da se treće države ne mogu koristiti pogodnostima koje važe samo za države članice odredjene medjunarodne specijalizovane organizacije. Treća država može steći te pogodnosti samo i pod uslovom ako stupi u tu medjunarodnu organizaciju. 2.1.4. Izuzeci od primene principa primene najpovlašćenije nacije Domašaj primene principa najpovlašćenije nacije, kao što je navedeno, može u znatnoj meri biti ograničeno autonomijom volje ugovornih strana, u smislu njegovog bližeg prilagodjavanja posebnim uslovima u kojima će se realizovati. Medjutim, nezavisno od ovog osnova modifikacije primene principa najpovlašćenije nacije, u odredjenim slučajevima, primena ovog principa je ograničena, odnosno sasvim isključena. U tim slučajevima nije moguće ugovarati primenu ovog principa. To su sledeći slučajevi: a) pogranični ili malogranični promet; b) postojanje carinske unije; i c) suprotnost domaćem, odnosno medjunarodnom javnom poretku.

36

a) Pogranični ili malogranični promet Pod pograničnim, odnosno malograničnim prometom podrazumeva se promet dobara i usluga izmedju susednih država, koji se odvija pod posebnim uslovima. Posebnost tih uslova ispoljava se u nizu pogodnosti koje susedne države, na principu reciprociteta, odobravaju pre svega fizičkim, ali i pravnim licima sa prebivalištem, odnosno sedištem u pograničnom pojasu. Te pogodnosti imaju za cilj da se do odredjenog stepena neutrališe ili ublaži negativno dejstvo granice, u smislu uspostavljanja rauzličitih državno-pravnih suvereniteta na jednom području, koje može činiti jedinstvenu geografsku, privrednu ili ambijentalnu celinu. Pošto su te pogodnosti odobrene s obzirom na konkretnu situaciju (pogranično područje) i u odnosu na konkretne subjekte (lica koja stanuju i žive na tom području), to realno ne postoje razlozi zbog kojih bi se, primenom principa najpovlašćenije nacije, ove pogodnosti odnosile i na treće države. S druge strane, upravo zato što predstavlja izuzetak od pravila o dejstvu principa najpovlašćenije nacije, pravo na korišćenje posebnih pogodnosti prilikom obavljanja pograničnog, odnosno malograničnog prometa treba restriktivno tumačiti. Imajući u vidu ovakav karakter pograničnog, odnosno malograničnog prometa stavom 2. člana 8. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju utvrdjeno je pravilo shodno kome primena najpovoljnijih uslova poslovanja, na osnovu principa najpovlašćenije nacije «ne uključuje i uslove koji su odobreni aranžmanom o pograničnoj trgovini» 1. b) Postojanje carinske unije Pod carinskom unijom podrazumeva se područje dve ili više država, u okviru koga su države, koje čine tu carinsku uniju, na novoosnovane organe carinske unije prenele deo svog nacionalnog suvereniteta u uredjivanju odnosa koji nastaju povodom prekograničnog prometa robe. Na taj način, carinska unija čini posebno područje u okvirima medjunarodnog poslovanja, sa jedinstvenim režimom carinske zaštite (jedinstvenom carinskom tarifom) u odnosima sa privrednim subjektima sa područja trećih država. Na osnovama uspostavljene carinske unije privredni subjekti država, koje čine tu uniju, stiču pravo da pod povoljnijim uslovima (po pravilu bez plaćanja carine na uvoz, izvoz i tranzit robe) obavljaju privredne delatnosti, nego što to pravo imaju privredni subjekti iz trećih država koje ne ulaze u konkretnu carinsku uniju. Posebna priroda odnosa država koje obrazuju carinsku uniju je i osnov isključenja dejstva klauzule najpovlašćenije nacije, u slučajevima kada jedna od država koja formira carinsku uniju ugovori njenu primenu sa nekom trećom državom. Kao i u prethodnom slučaju i ovom prilikom ovaj izuzetak od pravila o primeni principa najpovlašćenije nacije treba restriktivno tumačiti. Imajući u vidu ovakav karakter sporazuma o uspostavljanju carinske unije, stavom 2. člana 6. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju utvrdjeno je pravilo shodno kome se primena najpovoljnijih uslova poslovanja u spoljnoj trgovini, na osnovu principa najpovlašćenije nacije ne odnosi na «odobreni sporazum i uslove koji su odobreni ili 1

Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju « Službeni glasnik R Srbije», br. 36/09

37

zasnovani na prelaznim sporazumima o zoni slobodne trgovine ili carinskoj uniji, kao i na osnovu prelaznih sporazuma o formiranju zone slobodne trgovine ili carinske unije». 1 Iz navedene odredbe važećeg propisa kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje u našoj državi, proizilazi da je zakonodavac dejstvo izuzetka od primene principa najpovlašćenije nacije proširio i na zonu slobodne trgovine i to ne samo u uspostavljenim odnosima, nego i u pripremnom periodu za uspostavljanje te zone. c) Razlozi domaćeg i medjunarodnog javnog poretka Javni poredak odredjene države čine imperativni propisi čiju primenu ex ofitio obezbedjuju nadležni državni organi, a koji se, pod istim uslovima, odnose na sva pravna i fizička lica na teritoriji te države. Brojne su oblasti u kojima se putem imperativnih propisa uredjuju odnosi u okvirima odredjene države. Pojedine od njih, po prirodi stvari, kao što su ustavno, administrativno, krivično, radno pravo i dr. spadaju u domen javnog poretka, dok se u drugim oblastima imperativni propisi primenjuju samo u meri koju odredjuje potreba neophodne zaštite javnog interesa. Kao što je više puta istaknuto jedno od karakternih obeležja Medjunarodnog poslovanja su dispozitivne norme, tj. propisi kojima se uredjuju odnosi izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, uz ostavljanje prava tim subjektima da, u skladu sa svojom autonomijom volje, a saglasno svom poslovnom interesu, te odnose urede i na drugačiji način. Medjutim i u domenu medjunarodnog poslovanja, upravo s obzirom na činjenicu neposrednog susreta dva ili više nacionalnih suvereniteta, često se odredjeni odnosi regulišu tako da se poslovnim subjektima izričito nalažu pravila postupanja u datim situacijama. Takvi slučajevi mogu biti u domenu trajne zaštite javnog interesa sadržanog u ostvarivanju fiskalnih prihoda, regulisanog prometa roba u smislu njihovog uvoza, izvoza ili tranzita preko državne teritorije, načina i uslova obavljanja platnog prometa sa inostranstvom, ali mogu biti uzrokovani i incidentnim situacijama, npr. u uslovima ratnog ili vanrednog stanja, izbijanja većih epidemija i uopšte zaštite života i zdravlja ljudi, kao i ukupnog ekološkog okruženja, odnosno životne sredine. Tada se sa ciljem regulisanja medjunarodnog poslovanja mogu trajno ili za odredjen period vremena propisati zabrane, odnosno ograničenja koje su subjekti medjunarodnog poslovanja obavezni da poštuju. U takvim okolnostima, ovakve odredbe suspenduju primenu pravila koja proizilaze iz dogovorene primene principa najpovlašćenije nacije. Pored dejstva domaćeg javnog poretka na uslove primene principa najpovlašćenije nacije, ovaj princip može biti ograničen i iz razloga dejstva medjunarodnog javnog poretka. Odredjivanje sadržine i domašaja dejstva medjunarodnog javnog poretka je znatno složenije u odnosu na utvrdjivanje javnog poretka odredjene države. U medjunarodni javni poredak, pre svega, spadaju načela na kojima se zasnivaju medjunarodni odnosi, a koja su utvrdjena Poveljom OUN, zatim tu spadaju opšta načela i principi Medjunarodnog poslovanja, kao i konkretna ograničenja primene klauzule najpovlašćenije nacije, koje su države preuzele pristupajući odredjenim medjunarodnim organizacijama, odnosno potpisujući multilateralne ili bilateralne sporazume.

1

Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju « Službeni glasnik R Srbije», br. 36/09

38

U kategoriju opštih izuzetaka od primene principa najpovlašćenije nacije, iz razloga medjunarodnog javnog poretka, spada i pravo Saveta bezbednosti OUN da u skladu sa članom 41. Povelje OUN proglasi potpun ili delimičan prekid poslovnih i privrednih odnosa sa odredjenom državom, uz poziv svim državama članicama OUN, ali i onim državama koje nisu članice OUN da poštuju i primenjuju takav režim ograničenog poslovanja sa privrednim subjektima sa teritorije odredjene države. U takvim uslovima sve klauzule o statusu najpovlašćenije nacije, koje su zaključene sa tom državom, se suspenduju dok traje ograničenje, odnosno zabrana poslovanja sa tom državom. Do izuzetka od primene principa najpovlašćenije nacije može doći i sa namerom da se odredjena država, odnosno države, koje imaju isti medjunarodno pravni status, posebno zaštite, odnosno pogoduju u odnosima medjunarodnog poslovanja. Takav je npr. slučaj sa odredbama Opšteg sporazuma o carini i trgovini (GATT), shodno kojima se, u slučaju zemalja u razvoju pruža mogućnost da države ugovornice isključe primenu pravila GATT-a (a samim tim i principa najpovlašćenije nacije), kako bi se za te države dopunski obezbedio povoljniji položaj u poslovnim odnosima sa razvijenim državama, pošto tada pogodnosti koje uživaju nerazvijene zemlje ne moraju biti primenjene i na države koje nemaju takav status.

2.2. Princip nacionalnog tretmana Jedno od obeležja savremenih medjunarodnih ekonomskih odnosa predstavlja ujednačavanje uslova poslovanja privrednih subjekata iz različitih država, kako na globalnom – medjunarodnom tržištu, tako i na pojedinim nacionalnim tržištima. Štaviše, iz razloga privlačenja stranog kapitala, uočena je i svojevrsna «utakmica», u stvaranju povoljnijih uslova za poslovanje stranih privrednih subjekata na unutrašnjem tržištu pojedinih država. No, nezavisno od ovog trenda i dalje postoje značajne razlike u uslovima poslovanja zavisno od države na čijoj se teritoriji posluje. Te razlike su odredjene stepenom privrednog razvoja, osobenostima političkog sistema, prirodnim resursima kojima ta država raspolaže kao i drugim okolnostima sa kojima strani privredni subjekt treba da računa kada donosi odluku da svoje privredne aktivnosti organizuje na teritoriji odredjene države. Princip nacionalnog tretmana podrazumeva izjednačavanje stranih privrednih subjekata sa domaćim u pogledu uslova poslovanja na teritoriji odredjene države. Drugim rečima, domaća država obezbedjuje ista prava stranim licima koja su odobrena, odnosno koja uživaju domaća lica. Primena principa nacionalnog tretmana može da proistekne iz multilateralnog ili bilateralnog medjunarodnog sporazuma, dakle da ima obeležja ugovorne prirode, ali može biti zasnovana i na jednostranom aktu odredjene države, kojim se utvrdjuje primena ovog principa. U tom smislu, može se navesti odredba člana 7. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, shodno kojoj strana roba uvezena na teritoriju Republike Srbije neće imati manje povoljan tretman od tretmana koji ima slična domaća roba. Pored toga, istim članom utvrđeno je i da prava intelektualne svojine stranih lica neće imati

39

manje povoljan tretman od tretmana koji je dat pravima intelektualne svojine domaćih lica 1. Radi bližeg odredjivanja lica na koja se ova odredba odnosi istim propisom odredjeno je da se pod pojmom stranog lica podrazumevaju sledeća lica: a) pravno lice sa sedištem u inostranstvu; b) strano fizičko lice; i c) domaći državljanin sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu u trajanju dužem od godinu dana.

2.3. Princip reciprociteta Princip reciprociteta, odnosno uzajamnosti predstavlja jedan od osnovnih principa medjunarodnih odnosa i u sebi sadrži pretpostavku istih prava i pravnog statusa subjekata sa teritorija različitih država, koji stupaju u određeni poslovni odnos. Ovaj princip za svoju sadržinu ima identično postupanje od strane subjekata medjunarodnog poslovanja (po pravilu država ugovonica) u njihovim medjusobnim privrednim odnosima. Shodno tom principu režim poslovanja, kao i sve pogododnosti, prava i olakšice koje je jedna država dala drugoj, za poslovanje njenih, privrednih subjekata na teritoriji države koja je ove pogodnosti odobrila, primenjuju se i na privredne subjekte te države kada obavljaju poslovne aktivnosti na teritoriji države koja je ove pogodnosti dala. Primena principa reciprociteta (uzajamnosti) može biti ugovorena ili jednostrano utvrdjena. U ovom drugom slučaju, da bi se primenio princip reciprociteta, zahteva se postojanje takve odluke i od strane države čiji privredni subjekti žele da posluju na teritoriji države koja je utvrdila ovaj princip (formalni reciprocitet), odnosno da se princip uzajamnosti primenjuje de facto u praksi poslovanja privrednih subjekata (faktički reciprocitet).

2.4. Princip pravičnog tretmana Ovaj princip je poznat i pod nazivom principa nediskriminacije i za svoju sadržinu ima obavezu istovetnog postupanja prema svim privrednim subjektima nezavisno od okolnosti čiju nacionalnu pripadanost poseduju. To konkretno znači da, ako jedna država odobrava odredjene pogodnosti za organizovanje i sprovodjenje privrednih aktivnosti na njenoj teritoriji, te pogodnosti, kao i režim poslovanja, biće isti za sve strane privredne subjekte nezavisno od države sa čije teritorije dolaze. To ne mora da znači da u državi na koju se odnosi ovaj princip mora da postoji značajan stepen liberalizacije poslovanja. Načelno su moguća brojna i po sadržini značajna ograničenja slobode trgovine, ali je u duhu principa pravičnog tretmana bitno da ona podjednako pogadjaju sve privredne subjekte koji posluju na teritoriji te države. 1

Zakon o spoljno trgovinskom poslovanju, «Službeni glasnik R.Srbije», br. 36/09

40

Razlika izmedju ovog principa i principa najpovlašćenije nacije sastoji se u tome, što se princip najpovlašćenije nacije primenjuje samo u odnosu na države sa kojima je ugovoren, dok se princip pravičnog tretmana primenjuje prema svima, a da se tom prilikom ne stiče posebno pravo da se od druge strane zahtevaju neposredne pogodnosti. Iz tih razloga princip pravičnog tretmana u savremenim uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeležja pravnog i poslovnog standarda ponašanja, čija se primena neposredno ne ugovara, ali se osnovano očekuje da isti bude poštovan od strane svih učesnika medjunarodnog poslovanja.

2.5. Princip preferencijalnog (povlašćenog) tretmana Preferencijalni (povlašćeni) princip u Medjunarodnom poslovanju predstavlja uvodjenje različitog tretmana subjekata medjunarodnog poslovanja, zavisno od okolnosti njihove nacionalne pripadnosti. Na osnovu ovog principa obezbedjuje se povlašćeni položaj privrednih subjekata iz odredjene države, prilikom poslovanja na teritoriji države koja ga je odobrila. Preferencijalni princip se ogleda u nizu pogodnosti, sniženja stopa carinske tarife, oslobadjanja od plaćanja carine, manjeg poreskog i uopšte fiskalnog opterećenja, povoljnijeg režima spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i dr. kojima se omogućavaju povoljniji uslovi poslovanja privrednim subjektima iz odredjene države u odnosu na ostale strane subjekte privredjivanja. Primena preferencijalnog (povlašćenog) principa predstavlja direktno narušavanja načela slobode trgovine, te se iz tih razloga, kao izuzetak od pravila, primena ovog principa mora biti izričito odredjena. Njegova primena može biti na osnovu jednostrane odluke jedne države, kojom se privrednim subjektima druge države daje povlašćeni položaj, ali može da proistekne i iz bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma. Naročito je čest primer unošenja klauzule o direktnoj ili podrazumevajućoj primeni ovog principa u sporazumima koji se zaključuju u okvirima medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera. U ne tako retkim slučajevima primena principa preferencijalnog (povlašćenog) tretmana je osnovni razlog zbog koga se odredjena država odlučuje da pristupi konkretnoj medjunarodnoj organizaciji regionalnog karaktera.

41

III SUBJEKTI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Jedna od karakternih obeležja medjunarodnog poslovanja u savremenim uslovima predstavlja postojanje brojnih subjekata koji stupaju u uzajamne poslovne odnose sa elementom inostranosti. Po pravilu ona će doći do izražaja u činjenici da su subjekti medjunarodnog poslovanja pripadnici različitih država. Ali taj element može biti sadržan i u činjenici prometa dobara, usluga, radne snage i kapitala, odnosno u bilo kom pogledu kada je za realizaciju konkretnog posla potrebno primeniti bilo propise različitih država, bilo propise koje su donele ovlašćene medjunarodne institucije. S druge strane, potrebno je da se steknu odredjene kvalifikatorne okolnosti da bi subjekt prava, po nacionalnom zakonodavstvu, mogao da se smatra subjektom medjunarodnog poslovanja. U tom smislu, pojam subjekta medjunarodnog poslovanja odredjen je sledećim osnovnim karakteristikama: 1. samostalni je nosilac odredjenih prava i obaveza; 2. ovlašćen je da neposredno ostvaruje prava iz odnosa medjunarodnog poslovanja i 3. postoji neposredna odgovornost za izvršenje preuzetih obaveza. Polazeći od gore navedenih karakternih obeležja, subjektima medjunarodnog poslovanja smatraju se pravna i fizička lica, koja su to svojstvo stekla po odredbama nacionalnog ili medjunarodnog prava, a koja su samostalni nosioci prava i obaveza iz odnosa medjunarodnog poslovanja, na način da su ovlašćena da neposredno ostvaruju svoja prava, odnosno da neposredno odgovaraju za izvršenje preuzetih obaveza. Naravno, da značaj subjekata medjunarodnog poslovanja, kao i njihova uloga koju imaju povodom realizacije medjunarodnih poslovnih aranžmana nije ista. Jasno se može uočiti da odredjen broj subjekata medjunarodnog poslovanja za prevashodni zadatak ima stvaranje ambijenta u kome će se realizovati medjunarodni poslovni odnosi (regulatorna funkcija), za razliku od drugih subjekata, kod kojih će ostvarivanje prava, odnosno izvršavanja obaveza iz zaključenog poslovnog aranžmana biti razlog njihovog postojanja (poslovna funkcija), kao i subjekata čiji će predmet delatnosti biti zaštita opštih, odnosno posebnih vrednosti, koje povodom realizacije predmeta medjunarodnog poslovanja mogu biti ugrožene (kontrolno zaštitna funkcija). Imajući u vidu gore navedene elemente, kao i funkcije koje ostvaruju, u okvirima medjunarodnog poslovanja postoje sledeći subjekti: - medjunarodna zajednica; - država; medjunarodne organizacije; - preduzeća.

1. Medjunarodna zajednica

42

U savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja pojam medjunarodna zajednica je često korišćen. Tom prilikom, pridavana su mu različita značenja, ali je uglavnom stavljan u kontekst odredjenih pretenzija te je najčešće bio vezan za ukupnost medjunarodnih subjekata, odnosno pretežni stav većine tih subjekata po odredjenom pitanju. Takav prilaz može da zadovolji odredjena politikološka, kulturološka, pa i sociološka istraživanja. Medjutim, sa aspekta pravnog definisanja ovakvo odredjenje medjunarodne zajednice je nepotpuno. Pre svega, medjunarodna zajednica nije, još uvek, institucionalno odredjena. Ni najšira asocijacija država, kao što su Ujedinjene nacije nije sveobuhvatna, a bazira se na dobrovoljnosti, kao principu za pristupanje toj zajednici država. S tim u vezi, odsustvo institucionalnosti isključuje mogućnost samoodredjenja. Stoga, medjunarodna zajednica, upravo zbog svoje fluidnosti, ne može biti nosilac prava i obaveza u medjunarodnom poslovanju, pa samim tim ni subjekt medjunarodnog poslovanja. S druge strane, ne može se poreći uticaj koji de facto medjunarodna zajednica vrši na druge subjekte medjunarodnog poslovanja. Taj uticaj je u odredjenim slučajevima implicitan i sadržan je u floskuli «stava medjunarodne zajednice» po odredjenom pitanju. Nasuprot tome, postoje slučajevi kada je uticaj medjunarodne zajednice krajnje eksplicitan, npr. u slučajevima vojnih intervencija u odredjenim regionima savremenog sveta ili, što je bliže temi, u situaciji uvodjenja ekonomskih mera prema odredjenoj državi, sa obavezom svih subjekata medjunarodne zajednice da poštuju i primenjuju te mere, koje često imaju kazneni karakter. Sama medjunarodna zajednica nije jednom dat i nepromenljiv sistem uzajamnih odnosa relevantnih medjunarodno – pravnih subjekata. Ona je u stalnim promenma i predstavlja uravnotežen sistem odnosa zavistan od uticaja medjunarodnih faktora na njegov nastanak i održanje. Sa promenama odnosa snaga onih faktora koji su uticali na odgovarajući stav medjunarodne zajednice, nužno dolazi i do promene stava medjunarodne zajednice po odredjenom pitanju. Ova dinamička ravnoteža medjunarodne zajednice obeležava i snaženje uticaja koje ona povratno vrši na subjekte medjunarodnih odnosa. Sve veća težnja za globalizacijom svetskog tržišta, kao i snažnije uključivanje subjekata medjunarodnog poslovanja u odnose medjunarodne razmene dobara, usluga i kapitala utiče na stvaranje svesti o neophodnosti uskladjivanja sopstvenih stavova, pa samim tim i odluka, sa stavovima koje u datom trenutku ima medjunarodna zajednica. Taj odnos je uzajamno uslovljen. Medjunarodna zajednica preko procesa globalizacije, ali i smišljene politike svetskih centara moći kojima se utiče na medjunarodnu zajednicu, utvrdjuje okvire i pravce razvoja medjunarodnog poslovanja, na način da oni subjekti medjunarodnog poslovanja, koji te odnose ne sagledavaju i akceptiraju u svojoj poslovnoj praksi, samim tim, na vrlo neposredan način, sebe isključuju iz tokova savremenog medjunarodnog poslovanja. S druge strane, uspostavljeni odnosi u medjunarodnom poslovanju, a posebno efekti koji nastaju iz tih odnosa, povratno deluju na medjunarodnu zajednicu u smislu uticaja na stvaranje uslova u kojima bi ti efekti bili veći, čime bi se i interesi svih relevantnih činioca medjunarodne zajednice adekvatnije valorizovali. Na taj način, medjunarodna zajednica, iako prevashodno politikološki i sociološki fenomen ima neposredan uticaj i na propise i pravila po kojima se odvija medjunarodno poslovanje u savremenom svetu. To što taj 43

uticaj nije uvek u istovetnom interesu svih subjekata medjunarodnog poslovanja, već je pre svega u interesu onih činioca koji imaju dominantnu i opredeljujuću ulogu u medjunarodnoj zajednici, predstavlja jednu od realnosti savremenog sveta, koja će se menjati sa snaženjem uticaja medjunarodnih faktora čiji su privredni potencijali veliki, ali je njihov uticaj još uvek relativno mali.

2. Država Obzirom na činjenicu da su regulisani medjunarodni odnosi nastali u relacijama koje su uspostavljene izmedju država, to je i prirodno da su države prvi i osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja. Kada se govori o državama, kao osnovnim subjektima medjunarodnog poslovanja, potrebno je posebno istaći njihovu osobinu priznanja ex iure proprio (po sopstvenom pravu) statusa subjekta medjunarodnog poslovanja, što konkretno znači da one same imaju moć sopstvenog ustanovljenja kao subjekta medjunarodnog poslovanja, kao i da poseduju kreativnu sposobnost stvaranja ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja 1. Države su subjekti sa najvećom merom medjunarodno pravne i shodno tome poslovne sposobnosti. Njihovom voljom je stvoren medjunarodno pravni poredak, kao okvir medjunarodnog poslovanja, te svi ostali subjekti uzimaju učešće u tom poslovanju srazmerno meri koja odgovara ulozi i funkcijama države, kao osnovnog subjekta medjunarodnih odnosa.

2.1. Funkcije države kao subjekta međunarodnog poslovanja U ostvarivanju uloge, koju ima kao subjekt medjunarodnog poslovanja, mogu se razlikovati sledeće funkcije koje država ostvaruje u odnosima medjunarodnog poslovanja. a) Država u medjunarodnim poslovnim odnosima učestvuje u svojstvu nosioca suverenih ovlašćenja i shodno tome obezbedjuje stvaranje unutrašnjih i medjunarodnih pravnih okvira za nastanak medjunarodnih poslovnih odnosa, u koje će stupati drugi subjekti medjunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija). Ostvarivanje ove funkcija obezbedjuje se donošenjem internih propisa, kojima se uredjuju pitanja od značaja za uspostavljanje i realizaciju medjunarodne poslovne saradnje domaćih privrednih subjekata sa stranim pravnim i fizičkim licima. Ovi propisi, po svojoj prirodi, spadaju u domen javnog poretka odredjene države, te su po tom osnovu obavezni za sve druge subjekte medjunarodnog poslovanja kada posluju na teritoriji odredjene države.

1

Prof. dr Milan Bartoš, Medjunarodno javno pravo I, Beograd 1954. godina, str. 174.

44

Pored toga država, preko svojih organa vlasti, učestvuje u zaključivanju bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma sa drugim državama kojima se uredjuje niz pitanja od značaja za nesmetano i uspešno ostvarivanje medjunarodne poslovne saradnje. b) U smislu zaštite nacionalnih interesa, država je ovlašćena na preduzimanje niza mera kojima štiti svoje unutrašnje tržište, obezbedjuje uravnotežen razvoj privrednih grana svoje privrede, održava ravnotežu platno bilansne pozicije sa inostranstvom, potencira promociju i razvoj komparativnih prednosti svoje privrede i vrši druge poslove, kojima se kontrolišu uslovi ostvarivanja medjunarodnog poslovanja i sprečavaju mogući štetni efekti tog poslovanja na domaću privredu (kontrolno nadzorna funkcija). U domenu uspostavljanja poslovnih odnosa sa inostranim elementom i izvršenja prava i obaveza po tom osnovu, država je ovlašćena da uvodi mere i ograničenja iz domena izdavanja izvoznih i uvoznih dozvola, davanja saglasnosti o raznim oblicima medjunarodnih poslovnih odnosa, donošenja odluka o zabrani uvoza ili izvoza odredjenih proizvoda, odobravanja plaćanja u odredjenoj valuti, diskrecione primene odredjenih ovlašćenja koja postoje na osnovu carinskih propisa i donošenja drugih mera, koje spadaju u domen ekonomske politike te države. c) Najzad, država i sama stupa u razne poslovne odnose i to kako sa drugim državama, tako i sa ostalim subjektima medjunarodnog poslovanja. U tom svojstvu država se pojavljuje kao subjekt medjunarodnog poslovanja preuzimajući i izvršavajući odredjena prava i obaveze, koje stricto sensu spadaju u materiju medjunarodnog poslovanja (poslovna funkcija). Ostvarujući ovu funkciju, radi zadovoljenja svojih posebnih potreba, država se preko svojih organa pojavljuje kao subjekt medjunarodnog poslovanja povodom zaključivanja i realizacije brojnih poslovnih aranžmana. Bitno je da ovom prilikom država neposredno uspostavlja poslovne odnose sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja, te da za izvršenje tako uspostavljenih odnosa neposredno odgovara svojom imovinom. 1 Brojne su mogućnosti pojave države kao neposrednog učesnika u medjunarodnim poslovnim odnosima, u svojstvu subjekta medjunarodnog poslovanja i one zavise od društveno ekonomskih odnosa koji postoje u toj državi, kao i od stepena razvoja njene privrede.

2.2. Atributi države kao subjekta medjunarodnog poslovanja Bitne odrednice države kao subjekta medjunarodnog poslovanja, koje su ujedno i njeni osnovni atributi kao medjunarodno pravnog subjekta su teritorija, stanovništvo i suverana vlast na teritoriji, a nad stanovništvom koje na toj teritoriji živi. Neophodno je 1

Prof. dr Aleksandar Goldštajn, Državni akti i vanjsko-trgovinski ugovori, Zagreb, 1981 godina, str. 15

45

kontinuelno i kumulativno postojanje svih ovih atributa, tako da odsustvo nekog od njih, makar i privremenog karaktera, ozbiljno dovodi u pitanje status takve države kao subjekta medjunarodnog poslovanja. 1 U novije vreme ovim atributima odredjenja statusa države kao subjekta medjunarodnog prava, posebno u anglosaksonskoj doktrini, pridodaje se i uslov priznanja države od strane drugih država, odnosno medjunarodne zajednice 2. Shodno ovoj doktrini da bi jedna država postojala kao subjekt medjunarodnih odnosa, ona mora biti priznata od drugih država. Samo priznanje može biti učinjeno u izričitoj formi (eksplicitno) ili može biti podrazumevajuće (implicitno). Tom prilikom, dosledno se razlikuje priznanje države, od priznanja vlade koja je u funkciji ostvarenja suverene vlasti na teritoriji te države. Ne ulazeći u raspravu sa ovim stanovištem, pošto bi ona izašla iz okvira ovog rada, može se samo konstatovati da je ono zasnovano na ranije više puta isticanoj i osporavanoj terioriji ograničenog suvereniteta države. Po toj terioriji, pored izvornih obeležja suvereniteta jedne države, za njen status subjekta medjunarodnih odnosa bitan je i spoljni činilac, koji se najčešće sastoji u stavu preovladjujućeg dela medjunarodne zajednice o oportunosti priznavanja aktuelnoj vlasti u odredjenoj državi, prava na ravnopravni tretman subjekta medjunarodne zajednice u statusu suverene države. Izvedeno iz ove teorije, a kao rezultat realnih odnosa u svetu, države se u pogledu svog statusa subjekta medjunarodnog poslovanja, mogu razlikovati i po činjenici da li svoje svojstvo subjekta medjunarodnog poslovanja ostvaruju samostalno i nezavisno od spoljnjeg uticaja, ili to svojstvo realizuju u odnosima uzajamne uslovljenosti sa spoljnim faktorima, koji na teritoriji odredjene zemlje učestvuju u vršenju vlasti, bilo na osnovu faktičkog prava (okupacione trupe), bilo na osnovu odluka odgovarajućih medjunarodnih organizacija (protektorat). U odnosu na atribute države kao subjekta medjunarodnog prava, sa aspekta njenog statusa subjekta medjunarodnog poslovanja, posebnu pažnju privlače suverena vlast i teritorija. Suverena vlast države svodi se na pravnu i faktičku sposobnost države da ostvaruje svoje funkcije na unutrašnjem i medjunarodnom planu nezavisno od ma koje druge vlasti 3. Medjutim, u uslovima savremenog sveta to ne znači i potpunu arbitrernost u pravu da se, shodno stavu vladajuće političke strukture, uredjuju odnosi u odredjenoj državi. Pre svega, svaka država, kao nedeljiv deo medjunarodne zajednice, u tom svojstvu, prihvata odredjene obaveze i srazmerno tome stiče odredjena prava, koja moraju biti uvažena u vršenju suverene vlasti na njenoj teritoriji. Pored toga, u odnosu sa drugim državama, konkretna država se u postupku regulisanja uzajamnih odnosa odriče dela svojih suverenih prava, s ciljem postizanja viših interesa, unapredjenja medjunarodne saradnje i obezbedjenja kontinuelnog poboljšanja kvaliteta života na njenoj teritoriji. Na osnovu toga se može zaključiti da, bilo da su objektivno nametnute ili da su prihvaćene subjektivnom voljom države, ograničenja njene suverene vlasti u medjunarodnom okruženju su jedno od obeležja savremenog sveta. Mr Veselin Ceranić, Država kao subjekt medjunarodnog privrednog prava, magistarski rad, Pravni fakultet u Beogradu, 1986. godina, str. 21-23 2 Ray August, Internation Business Law, New Jersey, 2004. godina, str. 12-18 3 Prof. dr Smilja Avramov, Medjunarodno javno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 61 1

46

Sasvim je drugo pitanje povratnog uticaja koji jedna država ima u odnosu na obaveze koje se nameću od stane medjunarodne zajednice. Taj uticaj mora biti kreativan i stalan, te mora proizilaziti iz nacionalnih interesa konkretne države. Bez te okolnosti postoji realna opasnost postupnog gubljenja svojstva subjekta medjunarodnog prava. Svaka država ima svoju ekonomsku teritoriju i ekonomske granice, na kojoj se primenjuje privredno pravni suverenitet te države. Pod ekonomskom vlašću, odnosno ekonomskim suverenitetom podrazumeva se pravo države da dozvoli ili zabrani, potpuno ili delimično, trgovinu sa inostranstvom, ali i privrednu i trgovačku delatnost stranih lica na svojoj teritoriji 1 . S tim u vezi, država može svoju ekonomsku suverenost ostvariti samo na svojoj teritoriji, a ne i na teritoriji neke druge države. Teritorija na kojoj ili u okviru koje deluju jedinstveni privredni propisi, utvrdjujući osnovna privredna pravila i obezbedjujući to područje carinskim granicama, predstavlja ekonomsku teritoriju jedne države 2. Ova ekonomska teritorija se u osnovi poklapa sa političkom teritorijom države. Medjutim, moguća su dva odstupanja od ovog pravila. Prvo je vezano za institut tzv. slobodnih zona. Slobodne zone su izdvojeni delovi državne teritorije, sa posebnim ekonomskim statusom koje se uspostavljaju radi bržeg obavljanja komercijalnog prometa u medjunarodnim ekonomskim odnosima, putem oslobadjanja od svih ili većine carinskih obaveza i formalnosti koje prate taj promet 3. Okolnosti koje posebno pogoduju razvoju slobodnih zona i samim tim usmeravaju medjunarodnu ekonomsku razmenu putem ovog režima medjunarodnog poslovanja, su otežani uslovi privredne saradnje izmedju država u datim uslovima. Pojavni oblici u kojima se ispoljavaju slobodne zone u odnosu na ostalo carinsko, pa i ekonomsko područje jedne države su carinski isključci (kada se odredjeno područje jedne države izuzima iz domena njenog ekonomskog i carinskog suvereniteta) ili carinski priključci (kada se na na osnovu unilateralne odluke druge države ili bilateralnog sporazuma područje druge države pripaja ekonomskom i carinskom suverenitetu prve države). U tom slučaju, iako de iure odredjeno područje pripada pod teritorijalnu suverenost jedne zemlje, na njemu se primenjuju ekonomski i carinski propisi druge zemlje ili što je češći slučaj medjunarodni propisi i medjunarodna pravna pravila i standardi. Drugi izuzetak, od pravila jedinstva ekonomskog i političkog teritorijalnog suvereniteta, predstavljaju carinske unije. Pod carinskom unijom podrazumeva se poseban ugovorni odnos, u kome se države ugovornice odriču dela svoje spoljnotrgovinske individualnosti u korist novonastale unije 4. Bitno obeležje carinske unije je da države koje je obrazuju deo svog ekonomskog i carinskog suvereniteta prenose na organe unije i to pre svega u domenu formiranja carinskih stopa i naplate carine u odnosima sa trećim državama, odnosno ukidanja carinskih i drugih ograničenja u medjusobnom robnom prometu država koje obrazuju tu uniju. Prof. dr Miodrag Stanković, Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2001. godina, str. 18 Prof. dr Radomir Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 1986. godina, str. 71 3 Dr Vladan Batić, Slobodne carinske zone sa stanovišta medjunarodnog prava, doktorska disertacija, Pravni fakultet u Beogradu, 1981. godina, str.8 4 Prof. dr Milan Todorović, Medjunarodna trgovina i trgovinska politika, Beograd, 1923. godina, str. 259 1 2

47

2.3. Procesno – pravni kapacitet države kao subjekta medjunarodnog poslovanja Od posebnog značaja za odredjenje statusa države kao subjekta medjunarodnog poslovanja je mogućnost da država bude tužena, te da pred sudom druge države odgovara za posledice svog delovanja, odnosno da se prema njoj i imovinom kojom raspolaže prinudnim putem sprovedu pravosnažne i izvršne sudske odluke organa druge države, odnosno medjunarodnih sudova ili arbitraža. Pre razmatranja ovog pitanja načelno treba imati u vidu dva moguća aspekta ovog problema. Prvo, država može uvek biti tužena od strane lica koja poseduju njeno državljanstvo ili su registrovana na njenoj teritoriji. Medjutim, u ovom slučaju ne postoji medjunarodno pravni element, a predmet spora se razmatra pred domaćim sudskim organima. Drugo, država, kao subjekt medjunarodnih odnosa, po prirodi stvari ne može biti podredjena sudskoj vlasti druge države, te na osnovu temeljnog principa medjunarodnog prava o nemešanju u unutrašnje stvari druge države, uživa imunitet od sporova koji se vode pred sudom druge države. Medjutim, gore izneto pravilo je u dobroj meri napušteno i zamenjeno fleksibilnijim stavom po pitanju mogućnosti da država bude tužena pred sudskim organima druge države u odnosima koji proizilaze iz medjunarodnog poslovanja. Naime, iz ranije navedenih funkcija države, kao subjekta medjunarodnog poslovanja, mogu se uočiti slučajevi kada država istupa kao nosilac javne vlasti (acta ex iure imperii), u odnosu na slučajeve u kojima je država nosilac komercijalnih ovlašćenja i kao takva stupa u poslovne odnose sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja (acta ex iure gestionis). Shodno ovakvoj podeli funkcija države, u prvom slučaju država će moći da se pozove na svoje svojstvo subjekta medjunarodnog prava i istakne prigovor imuniteta od gradjanskog sudskog postupka. U drugom slučaju, pak, kada država stupa u komercijalne poslove sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja, ona neće uživati pravo imuniteta, te će shodno tome moći da bude učesnik u gradjansko- pravnom sporu. Kao centralno pitanje, nameće se potreba definisanja jasnih i prihvatljivih kriterijuma odredjivanja komercijalnog karaktera konkretnog posla, u kojima je država učesnik. S tim u vezi, moguća su različita shvatanja o kriterijumima za odredjivanje da li je jedan posao komercijalnog karaktera. Po jednom shvatanju to je priroda zaključenog ugovora ili pravnog posla. Saglasno tome pravni posao je komercijalni, ako ga, pored države, mogu zaključiti i ostali subjekti medjunarodnog poslovanja. Drugi kriterij polazi od svrhe pravnog posla. Saglasno tom stanovištu ako je svrha posla zadovoljenje javnog interesa, onda država uživa imunitet i obratno, ako to nije slučaj tada nema osnova za izuzimanje države iz takvog gradjansko pravnog spora. Po trećem stanovištu, koje pokušava da objedini dobre strane prethodnih prilaza, polazi se od prirode posla, ali se u odredjenom stepenu uvažavaju i ciljevi koji se njime žele postići 1.

1

Prof. dr Vladimir Stojiljković, Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, strana 30

48

Paralelno sa pitanjem imuniteta države od sudskog postupka u gradjansko parničnim sporovima pred sudovima drugih država, postavlja se pitanje mogućnosti izvršenja sudskih presuda nad imovinom države koja je učestvovala u takvim postupcima. Tom prilikom, treba imati u vidu da okolnost nepostojanja osnova za isticanje imuniteta države od vodjenja sudskog postupka u drugoj državi, ne znači, samom tom činjenicom, pravo da sudska odluka iz tog spora bude izvršena na imovini države protiv koje je vodjen spor. I ovom prilikom vrši se podvajanje prema funkciji koja se upotrebom te imovine ostvaruje. U tom smislu, domaći sud nije ovlašćen da uzapti stranu imovinu ili da izvrši sudsku odluku na imovini strane države, koja se koristi za obavljanje javnih funkcija (npr. zgrade i oprema diplomatskih i konzularnih predstavništava). Nasuprot tome, ako imovina strane države nije u funkciji obavljanja poslova od javnog interesa, odnosno ako je u funkciji komercijalnih poslova države, tada načelno nema smetnji da se dozvoli izvršenje sudske odluke na takvoj imovini. Pravo imuniteta države, od vodjenja sudskih sporova pred sudovima drugih država, kao i zaštita imovine koja je u funkciji obavljanja javnih poslova, odnosi se samo na državu i njene organe u užem značenju tog pojma. To pravo ne pripada državnim organizacijama komercijalnog karaktera, a posebno ne pripada preduzećima koja obavljaju privredne delatnosti, kojom prilikom posluju sa sredstvima koja su u državnoj svojini.

3. Medjunarodne organizacije Intenziviranje medjunarodne poslovne saradnje i to kako prema vrsti poslovnih odnosa, tako i po obimu ostvarenih poslovnih efekata uticali su na nastanak i razvoj medjunarodnih organizacija. Ovaj fenomen karakteriše XX vek, a posebno njegovu drugu polovinu. Potrebe regulisanja medjunarodne razmene pre svega dobara, ali sve više i usluga, radne snage i kapitala nisu mogle biti zadovoljene samo unutrašnjim propisima država. Bilo je neophodno prevazići različitost interne regulative i stvoriti opšte okvire poslovnih odnosa, koji će biti prihvatljivi za sve subjekte medjunarodnog poslovanja. Kao posledica rastra broja, a postupno i uticaja medjunarodnih organizacija na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja, kao vrlo značajno postavilo se pitanje odredjivanja statusa medjunarodnih organizacija, njihovih mogućih podela, kao i odnosa sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja. Medjunarodne organizacije su oblik interesnog povezivanja, koje nastaju na osnovu medjudržavnih ugovora, kao trajni oblici institucionalne saradnje tri ili više država u odredjenoj oblasti medjunarodnih odnosa, koje imaju stalne organe i sopstvenu volju, različitu od volje država članica, te u granicama utvrdjenim statutom ili drugim relevantnim dokumentom i sa sredstvima u sopstvenom vlasništvu, ostvaruju ciljeve povezivanja koji su u skladu sa medjunarodno proklamovanim i prihvaćenim standardima 1.

1

Prof. dr Boris Krivokapić, Leksikon medjunarodnog prava, Beograd, 1998. godina, str. 241

49

Na osnovu okvakvog odredjena pojma medjunarodnih organizacija, mogu se izvesti njegovi sledeći konstitutivni elementi: a) Osnivači medjunarodnih organizacija su suverene države (u poslednje vreme ovaj element je značajno relativizovan činjenicom rasta broja nevladinih medjunarodnih organizacija, pre svega, strukovnog karaktera), koje tu organizaciju osnivaju na principima dobrovoljnosti i autonomije volje; b) Medjunarodne organizacije imaju trajni karakter i po pravilu se ne osnivaju za ad hoc slučajeve; c) Kontinuitet delatnosti medjunarodnih organizacija obezbedjuju njihovi organi, koji su formalno pravno nezavisni od osnivača u vodjenju politike medjunarodne organizacije; d) Predmet delatnosti medjunarodnih organizacija proizilazi iz višestranog ugovora (najmanje tri države u statusu osnivača), čije su odredbe bliže odredjene statutom ili drugim relevantnim dokumentom medjunarodne organizacije; e) Medjunarodne organizacije, nezavisno od okolnosti da li posluju na profitabilnim ili neprofitabilnim osnovama, poseduju sopstvenu imovinu, koju, po pravilu, obezbedjuju njihovi osnivači; f) Ciljevi osnivanja medjunarodnih organizacija sadržani su u osnivačkim i statutarnim dokumentima, te moraju biti u skladu sa medjunarodno proklamovanim i prihvaćenim standardima, u prvom redu sa Poveljom OUN. Ovako odredjen pojam medjunarodne organizacije, sa svim konstitutivnim elementima tog pojma, nedvosmisleno upućuje na zaključak po kome medjunarodne organizacije imaju status pravnog lica i po tom osnovu svojstvo subjekta medjunarodnog poslovanja. U tom smislu, medjunarodne organizacije, poput država, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, prevashodno ostvaruju sledeće funkcije: prvo, svojim sporazumima, konvencijama, preporukama i drugim aktima i merama stvaraju pravne okvire i uslove za nastanak konkretnih medjunarodnih poslovnih odnosa, izmedju drugih subjekata medjunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija) i drugo, same neposredno stupaju u medjunarodne poslovne odnose (poslovno – komercijalna funkcija). Pre razmatranja vrste medjunarodnih organizacija i kriterijuma za njihovu podelu, potrebno je ukazati na nespornu činjenicu da sve medjunarodne organizacije za predmet svog delovanja nemaju materiju medjunarodnog poslovanja. Razni drugi ciljevi mogu biti motivacioni faktor njihovog osnivanja i delovanja. No, predmet dalje analize biće samo one medjunarodne organizacije koje neposredno ili posredno utiču na uslove obavljanja medjunarodnog poslovanja. Ove medjunarodne organizacije razlikuju se s obzirom na predmet delatnosti, ovlašćenja, organe, teritorije na kojoj deluju i dr. Zavisno od izabranog kriterijuma medjunarodne organizacije se mogu podeliti: a) Prema prostornom odredjenju, na globalne (teže da obuhvate sve ili većinu država sveta) i regionalne (obuhvataju države odredjenog geografskog područja);

50

b) Po predmetu svog delovanja, na opšte (uredjuju sva pitanja od značaja za medjunarodno poslovanje) ili univerzalne (deluju u odredjenoj oblasti, u zavisnosti od koje mogu da se dalje podele na finansijske, trgovinske i druge organizacije); c) Prema otvorenosti, na otvorene (u koje, po ispunjenju prethodnih uslova ili bez tih uslova, mogu da pristupe i druge države) i zatvorene (koje su ograničene samo za krug svojih osnivača, bez mogućnosti kasnijeg proširenja); d) Po trajnosti, na trajne (bez unapred odredjenog vremena trajanja) i privremene (sa unapred odredjenim vremenskim periodom trajanja, odnosno ad hoc organizacije); e) Po stepenu organizovanosti i ovlašćenjima, na koordinirajuće (koje usmeravaju rad nacionalnih organa država članica) i nadnacionalne (koje donose odluke koje neposredno obavezuju organe država članica); f) Po statusu svog osnivača, na medjunarodne vladine organizacije (koje osnivaju nadležni državni organi država članica) i medjunarodne nevladine organizacije (koje osnivaju nevladine, po pravilu, strukovne organizacije država članica).

3.1. Opšte medjunarodne organizacije – globalnog karaktera 3.1.1. Organizacija Ujedinjenih nacija Organizacija Ujedinjenih nacija (United Nation – UN) je najznačajnija medjunarodna organizacija univerzalnog karaktera, sa pretenzijama da u svom sastavu obuhvati sve države savremenog sveta. Ujedinjene nacije su nastale na osnovu Deklaracije o UN i Povelje Ujedinjenih nacija, koja je 26. juna 1945. godine potpisana u San Francisku (SAD) od strane predstavnika 50 država osnivača. Inicijalni potpisnik Povelje Ujedinjenih nacija bila je i naša država, koja je u to vreme bila snažan činilac i promoter ideje medjunarodne saradnje. Povelja UN je stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, od kada se taj datum obeležava kao Dan Ujedinjenih nacija. Iako je, s obzirom na pretenzije, relativno mali broj država inicijalno potpisao Povelju UN (praktično to je bilo gore pomenutih 50 država – osnivača, kao i Poljska koja nije učestvovala na konferenciji ali je prethodno potpisala Deklaraciju UN), u periodu koji je usledio došlo je do ubrzanog rasta broja članica UN, tako da Ujedinjene nacije sada imaju 192 članice. Prethodna Državna zajednica SFRJ imala je status člana UN od samog nastanka ove medjunarodne organizacije. Medjutim, Savezna Republika Jugoslavija, kao pravni sledbenik SFRJ je, zbog nedovoljno osmišljenih političkih odluka i medjunarodne izolacije, status člana UN stekla tek 1. novembra 2000. godine, kao 189.-ta članica. Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je za sve države sveta, koje na principima dobrovoljnosti prihvate obaveze sadržane u Povelji UN, te za koje se proceni 51

da su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju. Prijem svake nove države u članstvo UN sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine a po preporuci Saveta bezbednosti. Države članice Ujedinjenih nacija, kao i sama organizacija UN radi ostvarivanja ciljeva njenog osnivanja dužna su da poštuju sledeća osnovna načela: -

načelo suverene jednakosti država članica;

-

načelo savesnog ispunjavanja obaveza preuzetih u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija;

-

načelo mirnog rešavanja sporova;

-

načelo zabrane upotrebe sile, kao sredstva rešavanja medjunarodnih sporova,

-

načelo pružanja pomoći UN u svakoj akciji koju one preduzimaju i uzdržavanju pomoći državi protiv koje UN preduzimaju preventivnu ili prinudnu akciju;

-

načelo zabrane mešanja u unutrašnje stvari država članica;

-

načelo prema kome je organizacija UN dužna da obezbedi da i države koje nisu članice UN postupaju u skladu sa ovim načelima.

Glavni organi UN su: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, Medjunarodni sud i Sekretarijat. Sedište UN je u Njujorku (SAD), s tim što pored glavnog sedišta, rad organa i tela UN može biti organizovan i na teritoriji država članica. Organizacija UN ostvaruje niz izuzetno važnih funkcija, od kojih su od posebnog značaja za medjunarodno poslovanje sledeća ovlašćenja: - pravo na zaključivanje medjunarodnih ugovora; - pravo da u slučaju kršenja medjunarodnog mira i bezbednosti donosi obavezujuće odluke i preduzima prinudne mere, uključujući i oružane akcije; aktivno i pasivno pravo na otvaranje svojih poslanstava na teritoriji država članica; pravo na priznanje i posedovanje pravne i poslovne sposobnosti; kao i - na odobravanje odgovarajućih povlastica i imuniteta koje su neophodne za ostvarivanje funkcija i ciljeva UN. Iako su UN osnovane prvenstveno radi rešavanja političkih pitanja, kao instrument obezbedjivanja mira i medjunarodne saradnje na principima ravnopravnosti i uz uvažavanje suvereniteta država članica, u dosadašnjem periodu rada ove organizacije može se uočiti da je ona punu pažnju posvetila i pitanjima privredne saradnje izmedju država članica i to kako u funkciji stvaranja uslova za ukupan i ravnomeran ekonomski razvoj svih država sveta, tako i u slučajevima pružanja ekonomske pomoći državama, pa i regionima u kojima je evidentno nizak stepen ekonomskog i privrednog razvoja. U smislu rešavanja pitanja u oblasti medjunarodne privrednog razvoja nerazvijenih i nedovoljno razvijenih članica, pored navedenih stalnih organa, osnovala i niz specijalizovanih komisija sa zadatkom rešavanja ekonomskih pitanja i privrednih medjunarodnog poslovanja.

52

poslovne saradnje i organizacija UN je, organa, radnih tela i problema iz domena

3.1.2. Ekonomski i socijalni savet UN Ekonomski i socijalni savet UN (Economic and Social Cauncil - ECOSOC) je jedan od glavnih organa Ujedinjenih nacija i osnovni organ čiji je predmet rada isključivo usmeren na proučavanje privrednih i drugih društvenih pitanja od značaja za privredni razvoj i medjunarodno poslovanje. Ovaj Savet se sastoji od 54 člana, koje bira Generalna skupština UN, sa mandatnim periodom od 3 godine, uz mogućnost ponovnog izbora. Ukoliko se na Savetu raspravlja neko pitanje koje je od posebnog značaja za odredjenu državu, koja nije zastupljena u Savetu, Savet može odlučiti da njen predstavnik prisustvuje raspravi koja se vodi o tom pitanju i da tom prilikom učestvuje u debati, s tim što nema prava glasa prilikom odlučivanja. Isto pravo imaju i predstavnici specijalizovanih agencija i radnih tela samog Saveta, odnosno OUN. U okviru svojih funkcija, utvrdjenih Poveljom UN, Savet je ovlašćen da vrši ili podstiče istraživanja u oblastima od značaja za medjunarodna ekonomska, socijalna, kulturološka, prosvetna, zdravstvena i druga pitanja. Tom prilikom, zadatak Saveta je da obezbedjuje uslove za razvoj odnosa u oblasti privrede i socijalnog staranja, kao i da unapredjuje medjunarodnu ekonomsku saradnju. Posebno ovlašćenje Saveta je da o svim pitanjima, iz svog delokruga rada, priprema izveštaje; daje preporuke Generalnoj skupštini, članovima OUN i specijalizovanim organizacijama i agencijama; da saziva medjunarodne konferencije o pitanjima iz svoje nadležnosti; kao i da sklapa sporazume sa specijalizovanim agencijama izvan strukture UN, sporazume o njihovom povezivanju sa UN, s tim da takvi sporazumi podležu odobrenju od strane Generalne skupštine UN. Savet prema svojoj proceni i potrebama obrazuje niz pomoćnih i radnih tela (komiteta i komisija), koja mu pomažu u radu ili koja samostalno, pod nadzorom Saveta obavljaju poverene poslove. Najznačajnije od komisija, sa samostalnim predmetom delatnosti, su Statutarna komisija, Komisija za socijalni razvoj, Komisija za prava čoveka, Komisija za položaj žena i dr. Pored toga, iako je predmet delatnosti Saveta prevashodno usmeren na sagledavanje i rešavanje pitanja od globalnog značaja, upravo zbog velikih razlika izmedju država koje su nastale kao posledica različitih istorijskih, geografskih, klimatskih, trgovinskih uslova, razloga tradicije i kulture, kao i uticaja političkih sistema u tim državama, Savet kao metod svog rada koristi i mogućnost osnivanja regionalnih ekonomskih komisija. Za sada postoje i deluju Ekonomska komisija za Afriku, Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik, Ekonomska komisija za Evropu, Evropska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe i Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju. Metod ovakvog decentralizovanog delovanja Saveta pokazao je brojne prednosti u smislu efikasnijeg rada i preduzimanje mera koje su prilagodjene okolnostima regiona u koje ih treba primeniti.

53

3.1.3. Konferencija OUN o trgovini i razvoju Konferencija UN o trgovini i razvoju (United Nations Conference on Trade and Development – UNCTAD) je organ Generalne skupštine UN, koji je posebno zadužen za pitanja trgovine i razvoja. UNCTAD je osnovan 30. decembra 1964. godine, kao pomoćni, ali i stalni organ Generalne skupštine UN sa ciljem unapredjivanja medjunarodne trgovine i ubrzanja ekonomskog rasta privredna zemalja u razvoju. Osnivanju UNCTAD-a prethodila je Konferencija UN o trgovini i razvoju, koja je održana marta 1964. godine u Ženevi. Toj Konferenciji je prisustvovalo oko hiljadu i po učesnika iz 122 države. Osim ove, održano je još osam konferencija u intervalu od svake četiri godine. Pored članica UN u članstvo UNCTAD-a ulaze i države koje nisu članice UN, ali su članovi specijalizovanih agencija UN, kao i predstavnici Medjunarodne agencije za atomsku energiju. Glavni organi UNCTAD-a su: Konferencija (koja je direktno odgovorna Generalnoj skupštini UN), Odbor za trgovinu i razvoj i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom. Pored ovih tela, postoji mogućnost obrazovanja i niza pomoćnih i radnih tela (odbori, komisije, radne grupe i sl.). Sedište UNCTAD-a je u Ženevi. Osnovni cilj UNCTAD-a je stvaranje što povoljnije osnove za privredni razvoj i investiciono ulaganje u zemlje u razvoju, kako bi se na jednakoj osnovi integrisale u svetske privredne tokove. Poslovi koje obavlja UNCTAD mogu se podeliti u šest sledećih grupa: -

globalizacija strategije razvoja, čime je obuhvaćeno istraživanje tokova globalizacije svetske privrede i uticaja ove pojave na razvoj privreda zemalja u razvoju, kao i zemalja u tranziciji;

-

medjunarodna trgovina robom i uslugama;

-

investicije, tehnologija i razvoj preduzeća (posebno sa aspekta direktnog investiranja, kao i razvoja malih i srednjih preduzeća u zemljama u razvoju);

-

usluge, infrastruktura i privredna efikasnost;

-

medjuresorska pitanja;

-

nerazvijene zemlje i zemlje bez pristupa moru 1.

Važno je napomenuti da je po završetku prve sesije UNCTAD-a 1964. godine, u Ženevi, oformljena Grupa 77 (G 77) koju su inicijalno činile 77 zemalja u razvoju. Premda su joj kasnije pristupile mnoge druge zemlje u razvoju (tako da je početkom devedesetih godina prošlog veka bilo preko 120 članova) ova interesna ekonomska grupacija zemalja u razvoju je zadržala svoj izvorni naziv.

Prof. dr Slobodan Kotlica i Boris Knežević, Ekonomika medjunarodnog poslovanja, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 381

1

54

Delatnost Grupe 77 (čiji je naša država član od osnivanja) usmerena je na koordinaciju aktivnosti, kao i pripremu i realizaciju zajedničkih programa u oblasti medjunarodnih ekonomskih odnosa, u cilju uspostavljanja Novog medjunarodnog ekonomskog poretka. U tu svrhu Grupa 77 povremeno održava razne konferencije, pregovore i konsultacije. 3.1.4. Organizacija OUN za industrijski razvoj Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (United Nations Industrial Development Organization – UNIDO) osnovana je 1966. godine, kao specijalizovana agencija UN, s ciljem unapredjivanja i ubrzavanja industrijskog razvoja i industrijalizacije zemalja u razvoju i time doprinosa uspostavljanju Novog ekonomskog poretka, kao i radi unapredjenja saradnje na globalnom, regionalnom i nacionalnom planu i koordinacije celog sistema UN u oblasti industrijskog razvoja. Ostvarujući gore utvrdjene ciljeve UNIDO istažuje mogućnosti industrijskog razvoja, priprema odgovarajuće programe i planove razvoja, pomaže školovanju kadrova, te služi kao formum za kontakte, savetovanja i pregovore zemalja u razvoju i razvijenih zemalja. Od posebnog značaja bila je II Konferencija UNIDO-a koja je održana 1975. godine u Limi (Peru), koja je tada pretvorena u posebnu instituciju, čija je delatnost bila vezana za pregovore izmedju razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Na toj Konferenciji je donet plan da zemlje u razvoju do kraja prošlog veka ostvare povećanje udela u svetskoj industrijskoj proizvodnji sa tadašnjih 7% na planiranih 25% 1. Status Specijalne agencije UN omogućava UNIDO odredjenu samostalnost u delovanju, čime dobija status autonomne organizacije, ali i ipak u sastavu UN. Statut UNIDO usvojen je 8. aprila 1979. godine na Konferenciji koja je održana u Beču, s tim što je stupio na snagu 1985. godine. Naša država je 1. novembra 1979. godine ratifikovala statut UNIDO. Status specijalne agencije UN ova organizacija je stekla 1986. godine. Glavni organi UNIDO su Generalna konferencija, Odbor za industrijski razvoj, Komitet za program i budžet i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom. Sedište je u Beču (Austrija).

3.1.5. Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (United Nations Comision on International Trade Law – UNICITRAL) je organ Generalne skupštine UN, koji je osnovan njenom Rezolucijom 2205 od 17. decembra 1966. godine, sa zadatkom da doprinosi postepenom usaglašavanju i unifikaciji medjunarodnog trgovinskog prava. Prof. dr Slobodan Kotlica, Boris Knežević, Ekonomija medjunarodnog poslovanja, Megatrend 2003. godina, str. 382 1

55

U realizaciji ovako utvrdjenog zadatka UNICITRAL ima sledeće ciljeve: 1. progresivnu harmonizaciju (ujednačavanje postojećih propisa); 2. formiranje novih jednoobraznih pravila medjunarodne trgovine i 3. koordinaciju ostalih institucija, u meri u kojoj je to moguće, koje se bave formulisanjem jednoobraznih pravila. Ostvarujući ovako utvrdjene ciljeve svog osnivanja UNICITRAL je doprineo rešavanju brojnih problema medjunarodnog trgovinskog (poslovnog) prava, čime je dat značajan doprinos stvaranju stabilnijih uslova medjunarodnog poslovanja. Taj doprinos je posebno evidentan u sledećim oblastima. Prvo, medjunarodna kupovina i prodaja robe i poslovi kojima se razmenjuje roba. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o zastarelosti prava u medjunarodnoj kupovini roba (iz 1975. godine, stupila na snagu 1. avgusta 1988. godine); 2. Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (iz 1980. godine, stupila na snagu 1. januara 1988. godine); 3. Pravni vodič u medjunarodnim kompenzacionim poslovima (iz 1992. godine). Drugo, materija medjunarodnog transporta robe. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o prevozu robe morem – Hamburška konvencija (iz 1978. godine); i 2. Konvencija o odgovornosti transportnih terminala u medjunarodnoj trgovini (iz 1991. godine, nije stupila na snagu). Treće, materija medjunarodnih trgovinskih arbitraža i postupak mirnog rešavanja sporova. U ovoj materiji doneti su: 1. Arbitražna pravila (iz 1976. godine); 2. Pravila o mirenju (iz 1980. godine); 3. Model zakona o medjunarodnoj trgovinskoj arbitraži (iz 1985. godine); 4. Skice o organizaciji arbitražnog postupka (iz 1996. godine) koje su namenjene arbitrima; 5. Konvencija o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka – Njujorška konvencija (iz 1958. godine na čijoj se implementaciji radi u okviru UNICITRAL-a). Četvrto, materija zaključivanja ugovora. Iz ove materije je pripremljen Model zakona o nabavci roba, gradjenju i uslugama (iz 1994. godine). Peto, materija medjunarodnog posla gradjenja. Iz ove oblasti pripremljen je pravni vodič za izradu medjunarodnih ugovora o izvodjenju investicionih radova (iz 1998. godine) Šesto, materija medjunarodnog plaćanja. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o medjunarodnoj transiranoj i sopstvenoj menici (doneta 1988. godine, nije stupila na snagu); 2. Pravni vodič o ekonomskom transferu sredstava (iz 1987. godine); 3. Model zakona o medjunarodnom transferu sredstava (iz 1992. godine); 4. Konvencija o samostalnim grupacijama i stand by akreditivu (iz 1995. godine); i 5. Model zakona o elektronskoj trgovini (iz 1996. godine). Sedam, materija stečaja. UNICITRAL je ustanovio sistem prikupljanja i objavljivanja arbitražnih i sudskih odluka donetih u postupku primene propisa u čijem je donošenju učestvovao UNICITRAL ,s ciljem obezbedjenja njihovog jednoobraznog tumačenja i primene 1.

1

Prof. dr Vladimir Stojiljković, Medjunarodno poslovno pravo, Justinijan 2003. godina, str. 43

56

Poseban doprinos unifikaciji medjunarodnog trgovinskog (poslovnog) prava UNICITRAL daje saradnjom sa drugim medjunarodnim organizacijama koje se bave pitanjima pravnog uredjenja oblasti medjunarodnog poslovanja, kao što su Medjunarodna trgovinska komora u Parizu, Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava iz Rima, Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo sa sedištem u Hagu i dr. Sedište UNICITRAL-a je u Njujorku (SAD) a Sekretarijata u Beču (Austrija).

3.2. Specijalizovane medjunarodne trgovinske organizacije – globalnog karaktera Ideja formiranja specijalizovanih medjunarodnih organizacija globalnog karaktera, koje bi na opšte prihvaćenim principima, uredila odnose od značaja za medjunarodno poslovanje nastala je u prvoj polovini XX veka. Osnov nastanka ove ideje a samim tim i inicijative za osnivanje medjunarodnih organizacija specijalizovanih za odredjene segmente medjunarodnog poslovanja, proizilazi iz razvoja medjunarodne trgovine. U tom smislu, mogu se uočiti tri perioda. Prvi period je karakterističan za kraj XIX i početak XX veka i obeležava ga klasična liberalna razmena pre svega dobara, a sporedno i usluga koje se odvijaju izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, u prvom redu trgovaca – preduzeća, odnosno privrednih društava organizovanih u okviru nacionalnih država. Ovaj period obeležava slobodna privredna inicijativa privrednih subjekata i relativno malo učešće države u regulisanju odnosa, koji se izmedju njih uspostavljaju. Eventualno učešće države ogleda se u ustanovljavanju sistema carinskih dažbina, prvenstveno fiskalnog karaktera. Pored toga, značajno obeležje ovom periodu daje i snažan uticaj prava ekonomsko najrazvijenijih država sveta, koje se, po pravilu, pojavljuju i kao osnovne kolonijalne sile, te po tom osnovu, vrše snažan uticaj na uslove poslovanja, posebno u svojim kolonijama, odnosno dominionima. U takvim okolnostima postupno se formira autonomno trgovinsko pravo, ali ne kao proizvod osmišljenih i koordiniranih medjunarodnih aktivnosti, već kao rezultat potreba prakse za ustanovljavanjem pravila po kojima će se odvijati odnosi medjunarodne razmene dobara, usluga i kapitala bez ustanovljavanja stalnih medjunarodno priznatih organizacionih formi. Drugi period započinje završetkom Prvog svetskog rata i obuhvata period izmedju dva svetska rata. Karakterna obeležja ovog perioda su, s jedne strane, jačanje uloge države kao subjekta medjunarodnog poslovanja, pre svega na osnovu njenog uticaja koji ima na nacionalnu ekonomiju, a s druge strane objektivnog rasta obima medjunarodne razmene i po tom osnovu nastanka trendova globalizacije svetskog tržišta. Osnovni instrumenti za regulisanje odnosa robne razmene u ovim izmenjenim uslovima su bilateralni ugovori izmedju država. Medjutim, ovi ugovori gube stereotipni karakter kakav su imali u prethodnom periodu, kada su trebali da stvore samo valjani pravni okvir drugim subjektima medjunarodnog poslovanja, pre svega domaćim spoljnotrgovinskim preduzećima, za zaključivanje konkretnih ugovora. Oni sve više postaju snažan 57

instrument uredjivanja svih aspekata medjunarodnog poslovanja izmedju zainteresovanih država, a u prenosnom smislu i instrument ekonomskog potčinjavanja ekonomski slabije od strane ekonomski snažnije države. Pošto je ovakav sistem bilateralnih ekonomskih odnosa vodio ka ekonomskoj izolaciji pojedinih država (neke od njih, poput Italije, Japana i SSSR-a iz različitih razloga, ovaj princip su proklamovale kao svoje ekonomsko opredeljenje) pojavila se težnja da se ovo zatvaranje država ograniči i suzbije. Ovo posebno u segmentu borbe protiv protekcionizma, kao prateće pojave ekonomskog izolacionizma. U tom smislu došlo je pod okriljem Društva naroda do nekoliko značajnih medjunarodnih skupova, kao što su: Briselska finansijska konferencija (1920. godine), Djenovska konferencija (1922. godine), Ženevska trgovinska konferencija (1927. godine) kao i Velika ekonomska finansijska konferencija koja je 1933. godine održana u Londonu. Medjutim, kao što ni na političkom planu uticaj medjunarodnih organizacija nije dao očekivane rezultate, isti rezultati su izostali i u domenu stvaranja nadnacionalnog institucionalnog okvira za organizovanje i unapredjenje medjunarodnog poslovanja. Potrebno je bilo korenito promeniti pristup problemu, te od nastajanja za stvaranjem prihvativih okvira medjunarodnog poslovanja, koje će države same regulisati, pristupiti definisanju samih uslova medjunarodnog poslovanja, kao bitne pretpostavke uspostavljanja globalnog tržišta. Kako taj posao, po prirodi stvari, nisu mogle da ostvare države pojedinačno, nezavisno od njihove ekonomske snage, to je bilo sasvim prirodno da su subjekti koji će moći da reše ovaj problem bile medjunarodne organizacije. Takvoj orijentaciji pogodovalo je i opšte raspoloženje kojeje kreirano u periodu završetka II svetskog rata i pobede antifašističke koalicije. Na tim osnovama u trećem periodu, koji započinje završetkom II svetskog rata, dolazi do institucionalnog uspostavljanja jedinstvenog sistema medjunarodne trgovinske razmene. Aktivnosti u tom pravcu otpočele su još tokom rata. S jedne strane to je bilo opredeljenje za osnivanje univerzalne medjunarodne organizacije globalnog karaktera, kakve su Organizacija Ujedinjenih Nacija sa svojim organima i telima. S druge strane, iskazana je i potreba za osnivanje takodje medjunarodnih organizacija globalnog karaktera ali specijalizovanih za odredjeni segment medjunarodnog poslovanja. U tom smislu učesnici sastanka u Breton Vudsu (SAD) koji je rezultirao ugovorom o Medjunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci predvideli su i potrebu formiranja Medjunarodne trgovinske organizacije, kako bi otklonili trgovinske prepreke i stvorili osnove za učvršćivanje slobodne trgovine izmedju zemalja potencijalnih članica ove organizacije. Na samom sastanku, predlog za održavanje Medjunarodne trgovinske konferencije, a potom i osnivanja Medjunarodne trgovinske organizacije, jednoglasno je usvojen od strane predstavnika svih 44 država, učesnika ovog sastanka. Odmah po osnivanju Ekonomskog i socijalnog saveta UN doneta je Rezolucija o posebnoj komisiji sa zadatkom pripreme Povelje o osnivanju Medjunarodne trgovinske organizacije. Na osnovu prethodno postignute saglasnosti, kao i rezultata rada ove komisije, 21. novembra 1947. godine u Havani je otpočela sa radom Velika medjunarodna trgovinska konferencija. Konferencija je radila sve do 29. marta 1948. godine, uz učešće predstavnika 53 države. Učesnici Konferencije su u okviru završnog akta potpisali i Povelju o osnivanju Medjunarodne trgovinske organizacije, za čije je stupanje na snagu bilo neophodno pribaviti 20 ratifikacija zainteresovanih država. Medjutim, do osnivanja Medjunarodne trgovinske organizacije nije došlo, pre svega zbog 58

stava SAD o odbijanju ratifikacije ove Povelje. Kasnije su predstavnici američke administracije, preko svoje delegacije, na zasedanju GATT-a u Tokiju saopštili da Povelju o osnivanju Medjunarodne trgovinske organizacije neće ni podnositi Kongresu na ratifikaciju, te da će se SAD ubuduće pridržavati samo sporazuma o GATT-u. To je praktično značilo da je Havanska povelja definitivno odbačena, te da je osnivanje jedne ovakve medjunarodne organizacije specijalizovane za oblast medjunarodne trgovine, prolongirano za tada daleku budućnost. Medjutim, za razliku od neuspeha koji je pratio inicijativu za osnivanje Medjunarodne trgovinske organizacije, u periodu krajem i neposredno po završetku II svetskog rata, doneto je i usvojeno nekoliko izuzetno važnih medjunarodno-pravnih dokumenata, koji su bili osnov za ustanovljavanje medjunarodnih specijalizovanih organizacija globalnog karaktera, čije je delovanje umnogome odredilo sliku modernog sveta na početku XXI veka. Zbog svog uticaja na odvijanje medjunarodnog poslovanja posebno će se obraditi medjunarodne organizacije globalnog karaktera u domenu trgovine i carina, kao i najznačajnije medjunarodne finansijske organizacije. 3.2.1. Opšti sporazumi o carinama i trgovini Opšti sporazum o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade – GATT) je višestrani medjunarodni sporazum, koji je potpisan u Ženevi 30. oktobra 1947. godine, s tim da je stupio na snagu 1.januara 1948. godine. Sam tekst GATT-a predstavlja u stvari IV poglavlje Havanske Povelje o Medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Radi stvaranja uslova za povoljno okončanje Havanske konferencije IV poglavlje Konvencije o medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji usvojeno je prethodno i dat mu je privremeni karakter. Tako se dogodio paradoks da IV Poglavlje povelje o Medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji pod nazivom «Opšti sporazum o carinama i trgovini» bude usvojeno i stupi na snagu, doduše sa privremenim karakterom važnosti, a da osnovni dokument, iako usaglašen i prihvaćen od strane svih učesnika Havanske konferencije, nikada ne stupi na snagu. Mada nema svojstvo pravnog lica, pošto de iure GATT predstavlja višestrani (multilateralni) medjunarodni sporazum, ipak se GATT vremenom institucionalizovao i stekao niz obeležja svojstvenih medjunarodnim organizacijama, pa tako i sopstvene organe (redovna plenarna zasedanja i povremeni sastanci predstavnika država ugovornica, Savet predstavnika, brojni komiteti, saveti i radne grupe, kao i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom). Sedište GATT-a je u Ženevi (Švajcarska). Osnivanjem Svetske trgovinske organizacije 1994. godine, GATT je izgubio neka od svojstava medjunarodne organizacije, mada je sam Sporazum formalno- pravno i dalje ostao na snazi. a) Najvažnije odredbe GATT-a Tekst GATT-a ima 38. članova i podeljen je na četiri dela. 59

Prvi deo predstavljaju članovi I i II i ima obeležja jednog višestranog trgovinskog ugovora, u kome su posebno sadržani klauzula najvećeg povlašćenja, klauzula nacionalnog tretmana i tarifni deo (carinska ograničenja, koja su bliže razradjena aneksima na osnovni tekst GATT-a). Ove klauzule su, po pravilu, prisutne u gotovo svim medjunarodnim ugovorima, koje subjekti medjunarodnog poslovanja iz država članica GATT-a uzajamno zaključuju. Drugi deo GATT-a čine članovi od III do XXIII člana osnovnog sporazuma. Ovaj deo sadrži osnovne principe i pravila trgovinske politike u pogledu primene instrumenata koje nemaju karakter carina, već su u većoj ili manjoj meri oblici administrativnog protekcionizma (npr. kvantitativna ograničenja i sl). Treći deo GATT-a čine članovi od XXIV do XXXV i njima se reguliše pitanje procedure u toku pregovaranja, kao i druga pitanja u vezi sa teritorijalnom primenom GATT-a. Pored toga, trećim delom GATT-a uredjena su i pitanja od značaja za prihvatanje, stupanje na snagu, registraciju, suspendovanje, kao i druga pitanja kojima se stvaraju uslovi za primenu GATT-a. Četvrti deo sadrži tri člana (XXXVI, XXXVII i XXXVIII) koji su 1965. godine, u okviru Kenedi runde GATT-a, pridodati osnovnom tekstu iz 1947. godine. Ovim članovima se reguliše položaj zemalja u razvoju i predvidjaju mere kojima se teži omogućavanju lakšeg plasmana proizvoda (pre svega sirovina) iz zemalja u razvoju na svetsko tržište, zatim ograničava primena proporcionalnosti u uvodjenju i povećanju carina na proizvode zemalja u razvoju, kao i odredjuju elementi zajedičkih programa razvijenih država i zemalja u razvoju, koji će biti doneti radi realizacije ciljeva iz ovih članova osnovnog sporazuma GATT-a. b) Trgovinsko-carinske konferencije GATT-a Usvojeni tekst Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine, bio je predmet stalnih analiza i pregovora u cilju njegovog unapredjenja. Osnovni oblik delovanja organa i tela GATT-a, s ciljem ostvarivanja ove funkcije, bile su opšte konferencije ugovornih strana, kao najvišeg tela GATT-a, na kojima su vodjeni pregovori. Održano je ukupno osam sastanaka (rundi) pregovora, koje su imale za predmet različita pitanja. Prihvaćeno je da se te runde pregovora nazivaju po gradu ili državi gde su pregovori održani, odnosno prema ličnosti koja je dala poseban «pečat» tim pregovorima. Prva runda pregovora održana je 1947. godine na konferenciji u Ženevi (Geneve). Ova runda pregovora za svoje osnovno obeležje imala je afirmaciju principa bilateralnih pregovora država članica, pri snižavanju carinskih stopa za pojedine proizvode. Pregovori o carinskim olakšicama vodjeni su na osnovu principa glavnog isporučioca. Kao polazni vremenski period za definiciju glavnog isporučioca upotrebljeni su podaci iz 1937. godine. Ovi podaci su predstavljali bazu, na osnovu koje su zainteresovane zemlje sastavljale liste svojih zahteva za ublažavanje carinskih ograničenja. Na tim osnovama sačinjavane su multilateralne liste carinskih koncesija. Druga runda pregovora održana je 1949. godine u Ansiu (Annecy) u Francuskoj. Obeležje ove runde pregovora je da je, na osnovama prve runde, došlo do proširenja 60

koncesionih lista u pravcu dalje liberalizacije svetske trgovine, kao i da je GATT-u pristupilo novih 10 država. Treća runda pregovora održana je 1950./1951. godine u Torkiu (Torquay) u Velikoj Britaniji. Kao i na prethodnoj i u okviru ove runde pregovora došlo je do daljeg proširenja koncesionih lista (8700 novih carinskih koncesija). Sporazum su potpisale nove četiri države. Četvrta runda pregovora održana je 1956. godine u Ženevi (Geneve) u Švajcarskoj. I na ovoj sesiji GATT-a osnovni princip za usaglašavanje carinskih koncesija bio je princip bilateralnog pregovaranja, tako da se i ova runda može smatrati rundom kontinuiteta primene principa sa prve sesije GATT-a (princip «proizvod za proizvod», odnosno «zemlja prema zemlji»). Konferencija je završena usvajanjem završnog akta, kojim su odredjeni pravci daljeg razvoja GATT-a. Peta runda pregovora održana je 1961./1962. godine u Ženevi (Geneve) u Švajcarskoj, u sedištu GATT-a. Inicijator sazivanja ove runde pregovora bio je američki ministar inostranih poslova Dillon, te se, u skladu sa praksom, ova runda naziva i Dilonovom rundom. Ova runda pregovora odvijala se u dva dela. Predmet prvog dela pregovora bile su carinske koncesije koje su države članice Evropske ekonomske zajednice dale iz svojih nacionalnih carinskih tarifa i to svaka posebno. Ove liste carinskih koncesija zamenjene su jednako vrednim carinskim koncesijama u okviru zajedničke carinske tarife EEZ. Predmet drugog dela konferencije predstavljala je rasprava o predlogu EEZ za linearnim smanjivanjem svih carinskih tarifa, koje se odnose na industrijske proizvode, za 20%. SAD i Velika Britanija su izrazile rezerve prema ovom predlogu, uz nastojanje da se nastavi kontinuitet prakse bilateralnih sporazuma o carinskim koncesijama u pogledu pojedinih pozicija. Predlog EEZ na ovoj konferenciji GATT-a nije usvojen. Šesta runda pregovora održana je u periodu od 1964. do 1967. godine u Ženevi (Geneve) u Švajcarskoj. Inicijator sazivanja ove runde pregovora, još 1962. godine, bio je predsednik SAD J. F. Kenedi, te se po njemu ova runda naziva i Kenedi rudom. Ova runda pregovorima u okviru tela GATT-a po svojim efektima predstavlja jednu od najznačajnijih. Efekti tih pregovora mogu se sagledati u tri osnovna pravca. Prvi, da je napušten do tada važeći princip bilateralnog odobravanja carinskih povlastica, koji je zamenjen principom po kome se umanjivanje carinske stope linearno primenjuje na sve ili bar na odredjenu grupu proizvoda. U tom smislu, inicijativa za smanjivanje svih carina za 50% je posle dužih pregovora, koji su povremeno zapadali u ozbiljnu krizu, zamenjena smanjivanjem carina u proseku za 35% i to samo za industrijske proizvode. U odnosu na carine za poljoprivredne proizvode i netarifne prepreke nisu postignuti značajniji rezultati. Drugi efekt Kenedi runde pregovora je nastojanje da se ujednače kriterijumi nastupa razvijenih država i u tom smislu izbegavanje opasnosti od izazivanja «carinskog rata», pre svega u odnosima država članica Evropske ekonomske zajednice i država povezanih u Evropsku zonu slobodne trgovine. Najzad, treći efekt ove runde pregovora ispoljava se u novom pristupu prema zemljama u razvoju. Iako su uvodna saopštenja i stvorena atmosfera, u kojoj je počela sa 61

radom ova runda pregovora, obećavali radikalne novine u svetskoj trgovini, kojima bi se značajno poboljšao položaj zemalja u razvoju, ipak su konačni rezultati bili relativno skromni. Oni se, pre svega, odnose na unošenje IV dela u osnovni tekst Opšteg sporazuma o carini i trgovini, kojim se relativizuje postojeći princip reciprociteta izmedju država članica GATT-a. Ta relativizacija se ispoljava u pravu nerazvijenih zemalja da se na njih primeni princip «nereciprociteta» što drugim rečima znači pravo na povoljniji tretman u odnosima robne razmene sa razvijenim zemljama, kao vid svesno odobrene i sinhronizovane pomoći zemljama u razvoju, u nastojanjima za prevazilaženje razvojnih problema sa kojima se sreću. Iz tih razloga ovaj deo GATT-a se naziva: «O trgovini i razvoju». Pored toga, zemlje u razvoju su izborile, u okviru GATT-ovih nereciprocitetnih prednosti izuzetak i u opštem sistemu carinskih preferencijala. 1 Sedma runda pregovora održana je u terminu od 1973. do 1979. godine. Pregovori su započeti 1973. godine u Tokiju, te se ova runda naziva i Tokijskom rundom, s tim što je ona završena 1979. godine u Ženevi. Na Tokijskoj rundi pregovora učestvovalo je više od 100 država. Za razliku od prethodnih, cilj ovih pregovora bio je ne samo smanjivanje carina, već i ukidanje ili ograničavanje netarifnih prepreka i obezbedjivanje dodatnih pogodnosti na nereciprocitetnoj osnovi za zemlje u razvoju. Na Tokijskoj rundi pregovora, u odnosu na carine, dogovoreno je dalje smanjivanje carinskih tarifa za 35%. Sporazumi koji su tom prilikom postignuti odnose se na industrijske i poljoprivredne proizvode. Za smanjivanje carinskih tarifa upotrebljen je metod harmonizacije, shodno kome su više stope carinskih tarifa smanjene za veći procenat, u odnosu na niže stope carinskih tarifa. U kontekstu dogovorenih mera 1979. godine potpisan je Ženevski protokol kao prateći dokument Opšteg sporazuma o carinama i trgovini. Uz ovaj protokol iste 1979. godine pridodat je i dodatak koji sadrži carinske koncesije. Najznačajniji efekt ove runde GATT-ovih pregovora bio je na planu otklanjanja netarifnih prepreka. U tom smislu, posle analize mogućih oblika netarifnih prepreka (utvrdjene su tri osnovne grupe tih prepreka), dogovoreni su novi instrumenti borbe s ciljem njihovog ograničavanja i otklanjanja. To su: Sporazum o postupku prilikom uvoza robe; Sporazum o tehničkim preprekama slobodnom odvijanju trgovine; Sporazum o primeni člana VII GATT-a; Sporazum o primeni članova VI, XVI i XXII GATT-a i Sporazum o vladinim (javnim) nabavkama. Na osnovu rezultata Tokijske runde pregovora u okvirima GATT-a dogovoren je nov antidantiški kodeks, a usvojene su i deklaracije, kojima su utvrdjeni: .- diferenciran i povoljniji tretman reciprociteta i učešće zemalja u razvoju; - trgovinsko političke mere u cilju zaštite platnog bilansa; - zaštitne mere u cilju razvoja i – sporazum o notifikaciji, konsultacijama i arbitražnom nadzoru u Opštem Sporazumu o carinama i trgovini. Osma runda pregovora održana je u periodu od 1986. do 1993. godine. Pregovori su započeti 15. septembra 1986. godine u Punta del Este u Urugvaju, pa se stoga ova runda pregovora naziva i Urugvajskom rundom. Ova runda pregovora je, posle dugih (više od sedam godina) i teških pregovora, završena 15. aprila 1994. godine u Marakešu Prof. dr Filip Turčinović, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Beograd, Megatrend, 2002. godina, str. 31 1

62

(Maroko) na ministarskoj konferenciji, usvajanjem finalnog akta koji sadrži 23 medjunarodna sporazuma, od kojih su najznačajniji: -

Opšti sporazum o trgovini i uslugama (General Agreement on Trade in Services – GATS);

-

Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (Agreement on Trade – Related Intelectual Rights – TRIPS);

-

Sporazum o trgovinskim aspektima investicionih mera (Trade – Related Investment Measures – TRIMS);

-

Sporazum o rešavanju sporova (Dispute Settlement Understanding – DSU);

-

Sporazum o javnim (vladinim) nabavkama (Government Procurement Agreement – GRA).

Pored navedenih sporazuma od posebnog značaja je i donošenje Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacija. U okviru finalnog akta Urugvajske runde pregovora usvojen je Opšti sporazum o carinama i trgovini, sa naznakom godine u kojoj je to učinjeno (GATT iz 1994. godine), kako bi se i na pravnom planu ovaj sporazum razlikovao od sporazuma sa istim nazivom iz 1947. godine (GATT iz 1947. godine). Opšti sporazum o carinama i trgovini, koji je usvojen u Marakešu 1994. godine sastoji se od sporazuma iz 1947. godine, zatim njegovih izmena, dopuna i poboljšanja, koja su stupila na snagu povodom usvajanja Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, kao i od odredbi odredjenih instrumenata i pravila donetih na osnovu GATT-a iz 1947. godine na prethodo održanim rundama pregovora. Tim dokumentima dogovoren je opsežan paket mera u cilju liberalizacije svetske trgovine. Istovremeno, proširena je nadležnost GATT-a, tako da se prema GATT-u iz 1994. godine ovaj sporazum odnosi i na trgovinu uslugama, investicije vezane za trgovinu i zaštitu prava na osnovu intelektualne svojine. Iz toga sledi da su GATT iz 1947. godine i GATT iz 1994. godine dva posebna pravna dokumenta, s tim što GATT iz 1994. godine inkorporiše pravila GATT-a iz 1947. godine, kao i prateće akte koji su doneti na osnovu ovog dokumenta, osim Protokola o privremenoj primeni GATTa (izričito je isključeno važenje ovog Protokola, tako da je GATT dobio status trajnog medjunarodnog dokumenta). S druge strane, ovako preuredjen i sistematizovan GATT je nastavio sa svojim postojanjem u okvirima Svetske trgovinske organizacije, kao njen integralni i konstitutivni element. c) Pravila GATT-a Osnovna ideja nastanka GATT-a sadržana je u opredeljenju ka liberalizaciji svetske trgovini i nastojanju da se otklone sve smetnje koje tu trgovinu ograničavaju, odnosno onemogućavaju. U tom cilju ustanovljeni su odredjeni principi i pravila, koja čine sadržinu GATT-a. Najznačajnija pravila koja su tom prilikom dogovorena su: klauzula najpovlašćenije nacije; - princip nacionalnog tretmana; - pravilo o carinama i carinskim olakšicama; - princip zabrane unošenja (nametanja) kvantitativnih ograničenja i – princip konsenzusa u rešavanju sporova.

63

Klauzula najpovlašćenije nacije svoje korenove ima u medjunarodnoj trgovačkoj praksi s kraja XIX i početka XX veka i to bilateralnog karaktera. Stupanjem GATT-a na snagu, ova klauzula je postala univerzalno pravilo za države potpisnice GATT-a, odnosno države koje su pristupile GATT-u. Klauzula najpovlašćenije nacije je sadržana u prvom članu GATT-a i shodno odredbi ovog člana, bilo koje povlastice i privilegije garantovane od jedne ugovorne strane za proizvod koji ima poreklo ili odredište u drugoj državi, momentalno i automatski važiće za isti proizvod koji ima poreklo ili odredište u svim državama ugovornicama GATT-a. Na taj način, domen primene ove klauzule odredjen je tako, da ona važi i u slučaju uvoza i u slučaju izvoza robe. Klauzula najpovlašćenije nacije ustanovljena je kao neopozivo pravo članica ugovornica i ne može biti predmet nikakvih uslovljavanja. Bilo koja carinska olakšica ili druga pogodnost data za jedan proizvod, od strane jedne zemlje ugovornice, automatski bez potrebe donošenja bilo kakvih pratećih akata, ima dejstvo prema svim zemljama ugovornicama. S druge strane, ovako široko dejstvo klauzule najpovlašćenije nacije ograničeno je u taksativno navedenim slučajevima: 1. u slučaju povlastica u pograničnom prometu izmedju susednih država; 2. u slučaju povlastica koje države daju jedna drugoj, a odnose se na carinske unije i zone slobodne trgovine; 3. u slučaju postojećih carinskih preferencijala uspostavljenih izmedju država članica GATT-a, pre pristupanja GATT-u. Pored toga, kao posledica pregovora vodjenih u okvirima Tokijske runde, u odredjenim slučajevima, klauzula najpovlašćenije nacije neće se primeniti na pogodnosti date zemljama u razvoju. Princip nacionalnog tretmana podrazumeva da proizvodi stranih privrednih subjekata, koji dolaze iz zemalja članica GATT-a imaju isti tretman, odnosno da su pod istim režimom prometa, kao i proizvodi domaćih privrednih subjekata. Shodno ovom principu stranoj robi se, posle plaćanja carine, obezbedjuje isti tretman kao i domaćoj robi. Odredba člana III GATT-a u tom pogledu je krajnje eksplicitna, nikakvi unutrašnji propisi, a posebno takse i dažbine, koje se uvode na osnovu tih propisa, pod uslovom da se odnose na prodaju, stavljanje u prodaju, kupovinu, transport, distribuciju ili korišćena proizvoda na unutrašnjem tržištu, kao ni kvantitativne mere kojima se propisuje mešanje, prerada ili korišćenje odredjenih proizvoda u utvrdjenim količinama ili razmerama, neće se primenjivati na uvozne proizvode, kako bi se na takav način zaštitila domaća proizvodnja. Isto tako, u skladu sa ovim principom, proizvodi sa teritorije ma koje zemlje ugovornice, koji su uvezeni na teritoriju ma koje druge zemlje ugovornice, ne mogu biti direktno ili indirektno opterećeni taksama ili drugim unutrašnjim dažbinama ma koje vrste, koje su više od taksa ili dažbina koje se direktno ili indirektno naplaćuju za slične domaće proizvode. Pravilom o carinama i carinskim olakšicama utvrdjuje se princip po kojem GATT dopušta uspostavljanje carinskih obaveza na uvoz proizvoda. S tim u vezi je i pravilo po 64

kome, prilikom uvoza odredjene robe, obaveze koje nameće država u koju se roba uvozi, mogu biti samo u formi carinskih obaveza, a ne i u nekoj drugoj formi. Dakle, u formi pravila, GATT-om je dopušteno uspostavljanje carinske obaveze od strane države na čiju se teritoriju uvozi odredjena roba, s tim što se istovremeno isključuje mogućnost uspostavljanja drugih obaveza u bilo kojoj formi, koje bi bile vezane za uvoz te robe. Paralelno sa ovim pravilom GATT-a utvrdjuje se i princip obaveznog pregovaranja država članica s ciljem smanjivanja visine postojećih carinskih obaveza. Kao što je navedeno, u okvirima prve četiri runde pregovora, to je činjeno za svaki proizvod posebno i na principu bilateralnih pregovora. Kasnije, od Kenedi runde, usvojen je princip linearnog dogovaranja carinskih olakšica za sve proizvode. Princip zabrane nametanja kvantitativnih ograničenja podrazumeva da nije dozvoljeno nametanje bilo koje vrste kvantitativnih ograničenja u trgovini izmedju zemalja članica GATT-a. Ustanovljena zabrana kvantitativnih ograničena znači izričitu zabranu upotrebe kvota, kontigenata, izvoznih ili uvoznih dozvola i drugih mera sa istim dejstvom. Princip zabrane uvodjenja kvantitativnih ograničenja je ustanovljen na nediskriminatornoj osnovi, što, drugim rečima znači, da ako odredjena kvantitativna ograničenja postoje (iz razloga koji su GATT-om dozvoljeni) onda se ono moraju univerzalno primeniti, tj. podjednako na sve zemlje, kako na članice GATT-a, tako i na treće zemlje. Sam GATT dopušta da se u sledećim slučajevima mogu uvesti mere kvantitativnog ograničenja: 1. privremenog ograničenja izvoza hrane i drugih bitnih proizvoda, kada postoji nedostatak tih proizvoda na domaćem tržištu; 2. ograničenja uvoza poljoprivrednih proizvoda, kada je ustanovljeno ograničenje, deo državnih mera radi subvencionisanja cene poljoprivrednih proizvoda; 3. ograničenja koje se primenju na osnovne proizvode i proizilaze iz medjunarodnih ugovora o osnovnim proizvodima. U okviru principa zabrane kvantitativnih ograničenja posebno su regulisana pitanja dampinga i subvencija, kao i mera koje se mogu preduzimati radi njihovog suzbijanja, odnosno neutralisanja njihovog dejstva na domaćem tržištu. Princip konsenzusa podrazumeva da će svi trgovinski sporovi biti rešeni sporazumom strana u sporu. S tim u vezi, važi princip da zemlje članice nemaju pravo da samostalno odrede da li su povredjena pravila GATT-a ili da suspenduju neku svoju obavezu koja proizilazi iz GATT-a, već moraju postupiti u skladu sa pravilima i po postupku o načinu rešavanja sporova. Pravo da zahteva započinjanje postupka ima samo zemlja članica, a ne i privredni subjekt koji ima njenu nacionalnost i koji je pretrpeo štetu usled toga što je druga zemlja članica povredila neko od pravila GATT-a. Sam postupak rešavanja spora baziran je na usaglašavanju stavova zainteresovanih strana, u skladu sa pravilima medjunarodnog prava o mirnom rešavanju spora izmedju država. Izmenama pravila GATT-a koje su usledile kao posledica usvajanja finalnog akta Urugvajske runde pregovora, posebnim dokumentom su utvrdjena nova pravila rešavanja sporova izmedju država članica. 65

d) Odnos GATT-a i Jugoslavije Za razliku od drugih medjunarodnih dokumenata zaključenih u periodu neposredno po okončanju II svetskog rata, Jugoslavija nije bila potpisnik Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine. No, to niukoliko ne znači da nije postojao interes za saradnjom sa ovom institucijom medjunarodnog poslovanja. Taj interes se manifestovao u stalnom i u kontinuiranom jačanju veza GATT-a i Jugoslavije, koji su rezultirali pristupanjem Jugoslavije u stalno članstvo GATT-a. Medjutim, taj proces nije bio vremenski kratak ni sadržinski lak. On se odvijao u više faza. Prva faza je otpočela 1950. godine i trajala je do 1958. godine. Tokom ove faze Jugoslavija je imala status posmatrača. U skladu sa takvim statusom Jugoslavija je imala pravo da, preko svojih predstavnika, prati rad organa i tela GATT-a, te da iznosi svoja mišljenja o pojedinim pitanjima koja su bila raspravljana u okviru GATT-a. Druga faza započinje 1959. godine, zahtevom Jugoslavije za sticanjem statusa pridruženog člana. Deklaracijom koja je u tom smislu 25. maja 1959. godine potpisana u Ženevi, Jugoslavija se obavezala: - da će primenjivati odredbe Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, u meri u kojoj su one u skladu sa važećim jugoslovenskim propisima; - da će u odnosima sa drugim državama članicama GATT-a voditi računa o ciljevima GATT-a; - te da će u razvoju svog pravnog i privrednog sistema pokušati da sprovodi mere koje će se uklapati u sistem GATT-a. Ova deklaracija je ratifikovana 30. juna 1959. godine, s tim što je stupila na snagu 29. novembra 1959. godine 1. Treća faza započinje 1962. godine i obeležava je pozitivni stav GATT-a u pogledu zahteva Jugoslavije da bude primljena u privremeno članstvo GATT-a. U tom smislu, Jugoslavija je 1. novembra 1961. godine primljena u privremeno članstvo GATTa potpisivanjem Deklaracije o privremenom pristupanju FNRJ Opštem sporazumu o carinama i trgovini 2. Kao uslov sticanja statusa privremenog člana GATT-a, Jugoslavija je, do potpisivanja Deklaracije, uvela jedinstven kurs dinara u odnosu na dolar i ostale svetske valute, napustila je sistem uvoznih koeficijenata i uvela opštu carinsku stopu. Na taj način, carine su postale jedini regulator spoljno trgovinske razmene, što je i bio ključni uslov za prijem u privremeno članstvo GATT-a. Četvrta faza započinje 1965. godine, kada je Jugoslavija pokrenula postupak za sticanje statusa punopravnog člana GATT-a i traje do 1992. godine odnosno do raspada te državne zajednice. Kao uslov pristupanja u punopravno članstvo GATT-a, u Jugoslaviji je 1965. godine sprovedena privredna reforma, čije su mere i ciljevi uskladjeni sa ciljevima GATT-a. U postupku prijema Jugoslavije u punopravno članstvo GATT-a, Jugoslavija je prethodno prihvatila Protokol o izmeni Opšteg sporazuma o carinama i trgovini od 8. maja 1965. godine 3 i Protokol o pristupanju Opštem sporazumu o carini i trgovini od 26. jula 1966. godine 4. Pre prihvatanja ovih protokola, sproveden je 1

Službeni list FNRJ 1/60 – dodatak «Medjunarodni ugovori i drugi sporazumi» Službeni list SFRJ, broj 8/63 - dodatak «Medjunarodni ugovori 1963» 3 Službeni list SFRJ, broj 6/66 - dodatak «Medjunarodni ugovori 1966» 4 Službeni list SFRJ, broj 12/66 – dodatak «Medjunarodni ugovori 1966» 2

66

postupak utvrdjivanja ispunjenosti uslova za pristupanje u punopravno članstvo. U okviru postupka sagledavanja ispunjenosti uslova, od posebnog značaja su bili carinski pregovori, koji su se odvijali od marta do jula 1966. godine. Na poziv Sekretarijata GATT-a za carinske pregovore sa Jugoslavijom prijavilo se više država (21 država) uglavnom najznačajnijih spoljno trgovinskih partnera naše država. Okolnost da sve zemlje članice GATT-a nisu učestvovale u pregovorima je bez posebnog pravnog značaja, pošto se shodno primenom pravila GATT-a dejstvo postignutih sporazuma neposredno primenjuje na sve članice GATT-a, nezavisno od činjenice njihovog učešća u pregovorima. Pošto su pregovori uspešno završeni, stekli su se uslovi da Jugoslavija konačno 25. avgusta 1966. godine stupi u stalno članstvo GATT-a i to kao punopravni član. Stupanjem u članstvo GATT-a, Jugoslavija je, pre svega, dobila status najpovlašćenije nacije, u odnosu na ostale države članice GATT-a, kao i pravo na kompenzaciju u slučaju da neka od članica GATT-a ne primenjuje ugovorene koncesije na način kako je to predvidjeno Opštim sporazumom. Pored toga, Jugoslavija je postigla da domaća roba izvezena u inostranstvo, posle plaćanja redovnih uvoznih carina i dažbina, ima nacionalni tretman, što je bilo od velikog značaja za domaću privredu, s obzirom da je po tom osnovu u prethodnom periodu bilo dosta problema u tretmanu robe sa našeg područja. Iz navedenog može se osnovano zaključiti da je Jugoslavija pristupanjem GATTu obezbedila niz pogodnosti ekonomskog karaktera, a na planu prava postigla je veći stepen sigurnosti u odnosima sa drugim državama, članicama GATT-a, što je dalo podstreka domaćim privrednim subjektima za dalje i uspešnije uključivanje u tokove medjunarodnog poslovanja. 3.2.2. Svetska trgovinska organizacija (STO) Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization – WTO) je specijalizovana medjunarodna organizacija, globalnog karaktera, osnovana Sporazumom o osnivanju Svetske trgovinske organizacije koji je potpisan 15. aprila 1994. godine u Marakešu (Maroko), kao rezultat okončanja Urugvajske runde GATT-a. Gotovo da ni jedan segment medjunarodnih odnosa nije doživeo tako dinamičan rast kao što je to slučaj sa medjunarodnom trgovinom. Tokom skoro 50 godina od potpisavanja Opšteg sporazuma o carininama i trgovini 1947. godine u Ženevi, promenili su se skoro svi parametri medjunarodnog poslovanja, tako da je taj dokument, koji je u vreme svog donošenja značajno unapredio uslove medjunarodnog poslovanja, u dobroj meri postao kočnica njegovom daljem razvoju. Tri su bitne determinantne koje su odredile objektivnu neophodnost izmena kako normativnog osnova, tako i uslova obavljanja medjunarodne trgovine. Prva determinanta je sadržana u rastu robne razmene. U vreme usvajanja GATT-a iz 1947. godine, medjunarodno poslovanje predstavljalo je ipak izuzetak od pravila, da se trgovinski odnosi odvijaju prevashodno u okvirima nacionalnog tržišta. Dinamičan razvoj medjunarodne trgovine, koji je usledio u periodu posle potpisivanja GATT-a iz 1947. 67

godine, iz korena je promenio shemu odnosa. U savremenim uslovima poslovanja pravilo je da se robna razmena, bar za pretežan broj proizvoda, odvija u uslovima medjunarodne razmene. Zatvaranje u unutrašnje granice nacionalnog tržišta, ne samo da nije opredeljenje ni jedne države savremenog sveta, već se pojavljuje i kao poseban vid pritiska medjunarodne zajednice prema odredjenim državama, za koje ta zajednica smatra da sprovode politiku koja nije prihvatljiva, odnosno nije u skladu sa interesima medjunarodne zajednice. U tom smislu, pored obima medjunarodne razmene dobara, ovoj kvantitativnoj determinanti doprinosi i činjenica da je GATT iz 1947. godine potpisan od strane predstavnika 23 države dok su Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, kao i ostali set dokumenata Urugvajske runde pregovora, prihvatili predstavnici 124 države (na Ministarskoj konferenciji u Marakešu). Druga determinanta proizilazi iz same strukture Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine. Naime, ovaj sporazum za predmet svog regulisanja ima isključivo promet roba, odnosno proizvoda, nastalih sa namerom plasmana u uslovima spoljno trgovinskog poslovanja. S tim u vezi, neohpdno je bilo izvršiti izmene i to u dva osnovna pravca. Prvi je bio proširivanje domena regulisanja i na sektor usluga, pre svega na bankarske i finansijske usluge, kao i na usluge u specifičnim oblicima saobraćaja (pomorski, vazdušni saobraćaj i telekomunikacije). Pored toga, predmet regulisanja postali su i odredjeni trgovinski aspekti prava industrijske svojine. Drugi pravac je bilo nastojanje za daljom liberalizacijom robne razmene, pre svega u domenu prometa poljoprivrednih proizvoda, tekstila i odeće, kao i primene sanitarnih i fitosanitarnih mera. Postojeći tekst GATT-a iz 1947. godine nije mogao da zadovolji novonastale potrebe, te je radikalna promena bila jedini mogući pravac. Treća determinanta promene osnovnog teksta GATT-a iz 1947. godine proizilazi iz uslova i metoda rada ove medjunarodne institucije. Princip konsenzusa u odlučivanju, koji je karakterističan za rešavanje sporova sa medjunarodnim elementom, u uslovima primene GATT-a iz 1947. godine, postavljen je kao univerzalan princip. Njegova primena je, s druge strane, vodila u duge pregovore, često potpuno nesagledive u pogledu njihovog konačnog ishoda. Višegodišnje trajanje pojedinih runda pregovora, najrečitije govori u prilog ovog stava. Principi organizovanja i rad tela GATT-a više nisu mogli da prate dinamične promene u svetskoj trgovini, a posebno u medjunarodnoj trgovinskoj razmeni. Takodje, ni instrumentarij odlučivanja o spornim pitanjima, koja su se postavljala povodom primene pojedinih pravila GATT-a, nije obezbedjivao potrebnu efikasnost, pravičnost i ažurnost u donošenju odluka. U takvim uslovima, Svetska trgovinska organizacija je zapravo supstituisala mesto i preuzela ulogu koju je do tada imao GATT, a da, tom prilikom, nije došlo do institucionalnog ukidanja tela i organa GATT-a. Tim povodom, potrebno je navesti, da je u okvirima Finalnog akta Ministarske konferencije iz Marakeša, posebno apostrofirano opredeljenje da prelazni period (prestanka rada organa i tela GATT-a i početak rada STO) ne bude dug po trajanju i neizvestan po ishodu, te da po tom osnovu stvori dopunske probleme. U tom smislu, preporučena je efikasnost nadležnim organima država potpisnica u smislu prihvatanja Sporazuma o osnivanju STO, radi obezbedjivanja njegovog stupanja na snagu do 1. januara 1995. godine i na osnovu toga stvaranja uslova za početak rada STO. S druge strane, u okvirima samog Sporazuma o osnivanju STO (tačka 2. člana XVI) utvrdjeno je pravilo po kome će Sekretarijat GATT-a iz 1947. 68

godine i Generalni direktor GATT-a iz 1947. godine, nastaviti sa obavljanjem tih funkcija i u STO, sve do momenta dok Ministarska konferencija ne izabere organe STO, u skladu sa odredbama Sporazuma o osnivanju STO.

a) Odnos GATT-a i Svetske trgovinske organizacije Iako postoji sličnost u nadležnostima kao i u oblicima organizovanja, pa čak i u smislu postojanja paralelnog rada zajedničkih organa, mora se konstatovati da izmedju GATT-a iz 1947. godine i STO postoje suštinske razlike. Te razlike naročito se ogledaju u sledećem: 1. za razliku od GATT-a, koji je nastao kao medjunarodni multilateralni sporazum, koji je tokom svoje primene poprimio i pojedina obeležja medjunarodne organizacije, postajući tako sui generis institucija medjunarodnog poslovanja, STO je od svog nastanka delovala kao medjunarodna organizacija sa autonomnim pravnim subjektivitetom i svim implikacijama koje iz toga proizilaze; 2. GATT se primenjivao kao privremeni sporazum (mada skoro punih 50 godina), dok je STO osnovana na trajnoj osnovi i bez vremenskog ograničenja svog trajanja; 3. pravila GATT-a su se primenjivala na trgovinu robom, dok se pravila STO primenjuju ne samo na robu, već i na usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine; 4. GATT je sadržavao, pored multilateralnih sporazuma, i bilateralne i pluralilateralne sporazume, dok su u okviru STO svi sporazumi multilateralnog karaktera; 5. odluke u GATT-u su donošene na principima konsenzusa zemalja ugovornica, dok se u STO pored konsenzusa o odredjenim pitanjima odluke donose glasanjem; 6. sistem rešavanja sporova u STO je mnogo brži i efikasniji u odnosu na prethodni – GATT-ov sistem 1. Pored toga, STO vrši nadzor nad nacionalnom trgovinskom politikom, uspostavlja mehanizam zaštite, pravila i propisa medjunarodnog trgovinskog sistema, te predstavlja forum za bilateralne i multilateralne pregovore. Uz to, za razliku od GATT-a, koji je uskladjivao stavove sa medjunarodnim finansijskim organizacijama o merama koje se uvode iz platno-bilansnih razloga, STO postaje deo uskladjenog delovanja na planu uspostavljanja trgovinske, makroekonomske, privredno-sistemske i razvojne funkcije u sklopu dalje globalizacije svetske privrede 2.

b) Ciljevi osnivanja i zadaci STO Osnovni ciljevi osnivanja STO istaknuti su u Preambuli Sporazuma o osnivanju STO i mogu se sagledati u okvirima sledeća četiri domena. Prof. dr Miodrag Stanković i dr Sonja Stanković, Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2001. godina, str. 24 2 Prof. dr Tomislav Popović, Jugoslavija i STO – uvodne napomene, Beograd, Institut za ekonomske nauke, 1996. godina, str. 4 1

69

Prvi blok je posvećen razvoju trgovine u zemljama članicama STO u smislu nastojanja da se postignu sledeći ciljevi: - rast životnog standarda; - obezbedjenje pune zaposlenosti; - obezbedjenje ravnomernog rasta realnog prihoda i efektivne tražnje; obezbedjenje ekspanzije proizvodnje i trgovine robama i uslugama; - omogućavanje optimalnog korišćenja svetskih resursa u skladu sa ciljevima održivog razvoja; nastojanje da se istovremeno očuva životna sredina i obezbede sredstva da se to postigne na način, koji je u skladu sa respektivnim potrebama i interesima različitog nivoa ekonomskog razvoja država članica. Drugi blok postavljenih ciljeva odnosi se na zemlje u razvoju i sastoji se u neophodnosti preduzimanja napora da se za zemlje u razvoju, a posebno one koje su najnerazvijenije medju njima, obezbedi učešće u rastu svetske trgovine, koji je primeren potrebama njihovog ubrzanog privrednog razvoja. Treći blok ciljeva odnosi se na preduzimanje konkretnih aranžmana usmerenih ka značajnijem smanjivanju carina i ostalih prepreka trgovini i uklanjanju diskriminatorskog tretmana u medjunarodnim trgovinskim odnosima. Najzad, četvrti blok ciljeva povezan je sa nastojanjem za uspostavljanje koherentnijih odnosa u vodjenju globalne ekonomske politike. U tom smislu, STO po svim pitanjima od značaja za svetsku privredu, neposredno saradjuje sa Medjunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom kao i njihovim filijalama. Radi ostvarivanja ovako postavljenih ciljeva, STO ima precizno utvrdjene zadatke koji se ispoljavaju u: -

obezbedjivanju zajedničkog institucionalnog okvira za realizaciju trgovinskih odnosa izmedju zemalja članica, na osnovama sporazuma i dokumenata STO;

-

omogućavanju implementacije, upravljanja i sprovodjenja multilateralnih sporazuma STO;

-

obezbedjivanju foruma za pregovore država članica u vezi njihovih multilateralnih trgovinskih odnosa, po svim pitanjima vezanim za primenu Sporazuma o STO;

-

uspostavljanja efikasnog postupka i mehanizma za rešavanje sporova i

-

nadgledanju i obezbedjenju mehanizma za ispitivanje trgovinskih politika država članica. c) Organi i tela Svetske trgovinske organizacije

Ostvarivanje gore utvrdjenih ciljeva osnivanja STO, kao i zadataka koji se s tim u vezi postavljaju, nužno podrazumeva postojanje kompetentnih organa, kojima će biti povereno obavljanje ovih poslova. U tom smislu, Sporazumom o osnivanju STO utvrdjena je struktura organa STO, kao i ovlašćenja koja ovi organi poseduju u obavljanju svojih funkcija.

70

Osnovni organ STO je Ministarska konferencija, koju sačinjavaju predstavnici svih zemalja članica, sa obavezom održavanja svojih sastanaka (konferencija) najmanje jednom u dve godine. Ministarska konferencija obavlja funkcije STO i preduzima akcije, odnosno donosi mere koje su u tom cilju neophodne. Pored toga, kao posebno, utvrdjeno je i ovlašćenje Ministarske konferencije da donosi odluke po svim pitanjima iz okvira bilo kog od multilateralnih trgovinskih sporazuma STO, ukoliko to od nje zahteva naka od članica, odnosno da odlučuje u skladu sa specifičnim zahtevima vezanim za proces donošenja odluka iz Sporazuma o osnivanju STO ili bilo kog multilateralnog sporazuma u okviru STO. U domen nadležnosti Ministarske konferencija spada i donošenje odluke o pristupanju treće države STO. Po značaju naredni organ STO je Generalni savet, koga sačinjavaju predstavnici svih država članica, a koji svoje sastanke održava prema potrebi. U periodu izmedju sastanaka Ministarske konferencije, funkcije ovog organa STO obavlja Generalni savet. Generalni savet obavlja i druge funcije koje su utvrdjene posebnim odredbama Sporazuma o osnivanju STO, odnosno koje na ovaj organ prenese Ministarska konferencija. Pored toga, Generalni savet je ovlašćen da učestvuje u izradi odgovarajućih aranžmana, kojima se uspostavlja delotvorna saradnja sa drugim medjunarodnim organizacijama, čije su odgovornosti i delokrug rada povezane sa onima koje ima STO, odnosno kojima se utvrdjuju odnosi konsultovanja i saradnje sa onim nevladinim organizacijama čije se aktivnosti odnose i tiču STO. Pored Ministarske konferencije i Generalnog saveta, na nivou STO postoje i sledeći organi: - Komitet za trgovinu i razvoju; - Komitet za platno bilansne restrikcije; i – Komitet za budzetska, administrativna i finansijska pitanja, koji obavljaju poslove i funkcije poverene na osnovu sporazuma o osnivanju STO i drugih trgovinskih sporazuma, kao i na osnovu posebnih naloga Generalnog saveta. Ove komitete osniva Ministarska konferencija, a nadzor nad njihovim radom ostvaruje Generalni savet. U ostvarivanju svoje funkcije, Komitet za trgovinu i razvoj periodično analizira posebne odredbe multilateralnih sporazuma STO u korist država članica, koje su u statusu najmanje razvijenih zemalja u razvoju i na osnovu toga predlaže Generalnom savetu preduzimanje odgovarajućih mera. Članstvo u ovim komitetima je otvoreno za predstavnike svih članica STO. Pored gore navedenih organa, Sporazumom o osnivanju STO obrazovani su i sledeći specijalizovani organi: -

Savet za trgovinu robom, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja multilateralnih trgovinskih sporazuma iz Aneksa IA Sporazuma o osnivanju STO;

-

Savet za trgovinu uslugama, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja Opšteg sporazuma o trgovini uslugama;

-

Savet za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.

Gore navedeni saveti rade pod upravom Generalnog saveta, koji je ovlašćen da im daje neposredna zaduženja. Članstvo u savetima je otvoreno za predstavnike svih zemalja članica, a sastanci saveta se održavaju kada je to neophodno za obavljanje njihovih 71

funkcija. U ostvarivanju svojih funkcija, ovi saveti, mogu, ako za to postoji potreba, osnivati svoje pomoćne organe (odbore, komisije i druga radna tela), koji su im odgovorni za svoj rad. Radi stvaranja uslova za obavljanje funkcija gore navedenih opštih i specijalizovanih organa STO, kao njeni administrativni organi Sporazumom o osnivanju STO, utvrdjeni su Sekretarijat i Generalni direktor. Sekretarijat ima oko 500 zaposlenih. Njegova osnovna funkcija je da obezbedi tehničko – organizacionu pomoć u radu Ministarske konferencije, Generalnog saveta, komisija i saveta STO, da analizira i prati trendove svetske trgovine, da obezbedjuje sprovodjenje odluka organa i tela STO, pre svega u domenu pomoći zemljama u razvoju, te da daje zvanična saopštenja STO i uopšte da komunicira sa javnošću. Sedište Sekretarijata je u Ženevi (Geneve), gde se nalazi i sedište STO. Radom Sekretarijata STO rukovodi Generalni direktor, koga imenuje Ministarska konferencija. Ministarska konferencija je ovlašćena da usvoji pravila kojima će se utvrditi ovlašćenja, nadležnosti, prava i obaveze Generalnog direktora, kao i uslovi za njegovo postavljenje i trajanje mandata. Generalni direktor je ovlašćen da izvrši imenovanje službenika Sekretarijata i odredi njihove dužnosti, kao i da utvrdi uslove za njihovo postavljenje, u skladu sa pravilima koje je usvojila Ministarska konferencija. Odgovornost Generalnog direktora i službenika Sekretarijata STO je isključivo medjunarodnog karaktera. U obavljanju svojih dužnosti Generalni direktor i službenici Sekretarijata ne mogu tražiti ili primati instrukcije od bilo koje vlade (nezavisno od okolnosti da li je ta država član STO ili je izvan njenog članstva) ili bilo koje druge vlasti, koja je izvan STO. S tim u vezi, ova lica su dužna da se uzdrže od bilo koje aktivnosti koja može negativno da se odrazi na njihov položaj medjunarodnih službenika. Ovakav status Generalnog direktora i službenika Sekretarijata obezbedjen je na dva nivoa. Prvo, imperativnim nalogom članicama STO da poštuju njihov status medjunarodnih službenika, uz obavezu da se uzdrže od bilo kakvog uticaja na ova lica u obavljanju njihovih funkcija. Drugo, obezbedjenjem da službenici STO uživaju privilegije i imunitete u obavljanju svojih funkcija u odnosu na države članice, koje su jednake onima koje su ustanovljene Konvencijom UN o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija iz 1947. godine. d) Način odlučivanja u organima Svetske trgovinske organizacije Izričitom odredbom člana IX Sporazuma o osnivanju STO utvrdjeno je pravilo po kome će ova medjunarodna organizacija nastaviti praksu odlučivanjem konsenzusom, koja je ustanovljenja GATT-om iz 1947. godine. Shodno tom pravilu, smatraće se da je organ koji odlučuje doneo saglasnu odluku, o pitanjima koja su podneta na razmatranje, osim ako se članica, koja je prisustvovala sastanku na kome je odluka razmatrana, formalno ne usprotivi predloženoj odluci.

72

Medjutim, za razliku od GATT-a iz 1947. godine, kada je ovo bilo pravilo bez izuzetka, u STO odlučivanje konsenzusom predstavlja pravilo za koje je predvidjen izuzetak. Taj izuzetak od pravila odlučivanja konsenzusom predvidjen je za slučaj kada se odluka o konkretnom pitanju ne može doneti na taj način, naravno pod uslovom da nekim drugim dokumentom STO nije drugačije predvidjeno. U tom slučaju, odluka o takvom pitanju donosi se glasanjem država članica STO. Za ovakav oblik donošenja odluka na Ministarskoj konferenciji i Generalnom savetu utvrdjuje se princip da svaka od država članica STO ima pravo samo na jedan glas. Taj princip se primenjuje i na države članice Evropske unije, kada će njihov broj glasova biti jednak broju država članica, koje su istovremeno i članice STO. Da bi se smatralo da je putem glasanja doneta odredjena odluka na Ministarskoj konferenciji i Generalnom savetu, potrebno je da se za tu odluku izjasni dvotrećinska većina prisutnih članica, osim ukoliko Sporazumom o osnivanju STO i multilateralnim trgovinskim sporazumima STO nije drugačije predvidjeno. U tom smislu, Sporazumom o osnivanju STO utvrdjena su dva slučaja, kada se zahteva veći stepen kvalifikovane većine za donošenje odluke od dvotrećinske većine. Tako se npr. za usvajanje tumačenja nekog multilateralnog trgovinskog sporazuma, kao i u slučaju odobravanja da neka država članica može da odstupi od obaveza koje proizilaze iz svojstva člana STO, zahteva tročetvrtinska većina glasova članova Ministarske konferencije ili Generalnog saveta. e) Članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji Princip koji je primenjen na dokumenta, koja su usvojena u okviru Urugvajske runde GATT-a, odnosno preciznije rečeno, na Ministarskoj konferenciji multilateralnih trgovinskih pregovora, dosledno je primenjen i u slučaju utvrdjivanja statusa članice STO. Shodno tom principu, sve države koje su imale status potpisnice Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine, mogle su postati članice STO, pod uslovom ispunjavanja nekoliko dodatnih zahteva, u osnovi formalno – pravnog karaktera. Shodno tome, strane ugovornice GATT-a iz 1947. godine, koje su taj status imale na dan stupanja Sporazuma o osnivanju STO na snagu, a učestvovale su u pregovorima Urugvajske runde i prihvatile Sporazum o osnivanju STO i druge multilateralne trgovinske sporazume, kao i čije su liste carinskih koncesija pridodate GATT-u iz 1947. godine, postale su izvorne članice u statusu osnivača STO. Sličan status dobile su i države čije je pristupanje GATT-u iz 1947. godine bilo u toku, a koje nije okončano do momenta stupanja Sporazuma o osnivanju STO na snagu. Ove države (oko 20 država) pravo na sticanje statusa članica STO mogle su da ostvare na osnovu zahteva Pripremnom komitetu za stupanje Sporazuma o osnivanju STO na snagu, pod uslovom da njihov postupak pridruživanja bude okončan pre stupanja na snagu Sporazuma o osnivanju STO. Pored ove dve kategorije članica, Sporazumom o osnivanju STO (član XII) predvidjeno je i da bilo koja država ili zasebna carinska teritorija, koja poseduje punu autonomiju u vodjenju spoljno trgovinskih odnosa, mogu da pristupe Sporazumu o 73

osnivanju STO, saglasno uslovima koji su dogovoreni izmedju nje i STO, te da na taj način steknu status članice STO. Medjutim, pre potpisivanja Sporazuma o osnivanju i po tom osnovu sticanju svojstva člana STO, potrebno je sprovesti prethodnu proceduru, koja se u slučaju izvornih osnivača STO nije zahtevala. Ta procedura, pristupanja novih članica, sastoji se od dva paralelna postupka. Prvi postupak predstavlja izradu memoranduma, koji obuhvata sve aspekte trgovinske i ekonomske politike države koja želi da postane član STO, sa svim ekonomskim indikatorima, koji se odnose naročito na: - način donošenja i sprovodjenja mera makroekonomske politike; - politiku trgovine robama i uslugama; - sistem i mehanizme zaštite trgovinskih aspekata prava industrijske svojine; - sistem uslova za strana ulaganja, koja utiču na trgovinu; - institucionalne osnove trgovinskih i ekonomskih odnosa sa trećim državama; - listu zakonskih i podzakonskih akata i nadležnih organa za njihovo sprovodjenje; - notifikaciju procedure izdavanja dozvole i saglasnosti za uvoz; - notifikaciju tehničkih prepreka trgovini; informaciju o državnoj trgovini; - listu spoljno trgovinskih sporazuma; kao i listu preferencijalnih trgovinskih sporazuma i aranžmana. Pored ovih obaveznih elemenata, od zemalja koje nameravaju da pristupe STO, mogu se zahtevati i dodatne informacije, pre svega u segmentu realizacije procesa privatizacije u njihovim privredama. Nakon razmatranja i usvajanja ovog memoranduma, pri čemu se de facto ispituje usaglašenost domaćeg zakonodavstva i mera ekonomske politike sa pravilima iz multilateralnih trgovinskih sporazuma STO, država – potencijalni član, ulazi u postupak bilateralnih pregovora sa državama članicama STO, na osnovu ponude lista koncesija o sniženju carina i to: - u sektoru industrije; - liste koncesija o smanjivanju ukupne zaštite na granici, interne i izvozne podrške u sektoru poljoprivrede; i – liste koncesija inicijalne liberalizacije trgovine u sektoru usluga 1. Nakon okončavanja svih pregovora i davanja saglasnosti svih partnera na usaglašene liste koncesija, donosi se odluka o pristupanju STO. O pristupanju STO odlučuje Ministarska konferencija dvotrećinskom većinom glasova država članica STO. U odnosu na gore navedene uslove za pristupanje u članstvo STO, od najmanje razvijenih zemalja u razvoju, kojima je takav status priznat od strane Ujedinjenih nacija, zahtevaće se jedino da preuzmu obaveze i koncesije do nivoa koji je koezistentan sa njihovim individualnim razvojem, finansijskim i trgovinskim potrebama, odnodno sa njihovim administrativnim i institucionalnim sposobnostima. Prema podacima sa četvrte Ministarske konferencije koja je održana u Dohi, krajem 2001. godine, Svetska trgovinska organizacija ima 144 države članice, uz oko 30 zahteva drugih država za prijem u članstvo STO. Svaka država članica može da se povuče iz Sporazuma o osnivanju STO. Tom prilikom, nije u obavezi da navodi razloge, niti da obrazlaže motive povlačenja iz Sporazuma. Dejstvo povlačenja iz Sporazuma o osnivanju STO odnosiće se i na multilateralne trgovinske sporazume STO. Ovakva odluka stupiće na snagu istekom šestomesečnog perioda, koji započinje od datuma kada je Generalni direktor STO primio pismeno obaveštenje o povlačenju. Stupanjem na snagu odluke o povlačenju iz Radmila Milivojević, Multilateralni pregovori Urugvajske runde i formiranje Svetske trgovinske organizacije, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996. godina, str. 55-56

1

74

Sporazuma o osnivanju STO, državi koja je takvu odluku donela prestaje status članice STO. f) Odnos STO i Jugoslavije SFRJ Jugoslavija je bila punopravni član GATT-a od 25. avgusta 1966. godine i potpisnica je niza pratećih sporazuma, tokom sukcesivnih rundi multilateralnih pregovora, koji su vodjeni u okviru GATT-a. Medjutim, na zasedanju Saveta GATT-a od 16. juna 1993. godine, a na inicijativu Evropske zajednice, konsenzusom i bez rezervi, bilo koje države članice GATT-a, usvojena je odluka kojom se, pozivajući se na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN, Saveznoj Republici Jugoslaviji definitivno osporava «automatski kontinuitet» članstva bivše SFRJ u GATT-u, te se istovremeno zaključuje da SR Jugoslavija treba da podnese molbu za prijem u GATT, ukoliko želi da bude njegova članica. Ovom odlukom SR Jugoslavija je praktično isključena iz rada GATT-a, kao i pregovora koji su vodjeni u okviru Urugvajske runde. U tom smislu, sa aspekta Sporazuma o osnivanju STO, kojim se reguliše pitanje članstva u ovoj medjunarodnoj organizaciji SR Jugoslavija, a potom i DZSCG, odnosno Republika Srbija, posle raspada te državne zajednice i otcepljenja Crne Gore kao posebne države, nema status članice STO, te svoje pristupanje može da reguliše podnošenjem formalnog zahteva STO u skladu sa gore iznetim postupkom pristupanja ovoj medjunarodnoj organizaciji. SR Jugoslavija, podnela je 21. januara 2001. godine zahtev za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji o čemu još nije doneta konačna odluka. g) Pravila i struktura STO Prema Sporazumu o osnivanju STO, ova medjunarodna organizacija ima svojstvo pravnog lica i predstavlja institucionalni okvir koji obuhvata GATT koji je utvrdjen u okvirima Urugvajske runde (tzv. GATT iz 1947. godine), kao i sve multilateralne trgovinske sporazume i aranžmane zaključene pod njegovim okriljem, uzimajući u obzir ukupne rezultate pregovora Urugvajske runde multirateralnih trgovinskih pregovora. To praktično znači da su propisi i struktura STO sadržani u finalnom aktu koji sadrži rezultate Urugvajske runde multilateralnih pregovora i u Sporazumu o osnivanju STO, kao i u sporazumima i priloženim pravnim instrumentima koji su dati u prilogu Sporazuma o osnivanju STO čine njegov sastavni deo. To su sledeći multilateralni sporazumi i drugi medjunarodno – pravni dokumenti: Aneks 1. Aneks 1A Multilateralni sporazum o trgovini robama, - Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT iz 1994. godine); - Sporazum o poljoprivredi; 75

- Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera; - Sporazum o tekstilu i odeći; - Sporazum o tehničkim preprekama trgovini; - Sporazum o uslovima za strana ulaganja, koja utiču na trgovinu; - Sporazum o primeni člana VI GATT-a iz 1994. godine; - Sporazum o primeni člana VII GATT-a iz 1994. godine; - Sporazum o kontroli robe pre isporuke; - Sporazum o pravilima o poreklu robe; - Sporazum o procedurama izdavanja uvoznih dozvola; - Sporazum o subvencijama i kompenzacionim merama; - Sporazum o zaštitnom sistemu; Aneks 1B Opšti sporazum o trgovini i uslugama (sa aneksima) Aneks 1C Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine Aneks 2. Dogovor o pravilima i procedurama za rešavanje sporova Aneks 3. Mehanizam ispitivanja trgovinskih politika Aneks 4. Pluralilateralni trgovinski sporazumi -

Sporazum o trgovini civilnim vazduhoplovima;

-

Sporazum o javnim (vladinim) nabavkama;

-

Medjunarodni sporazum o mleku i mlečnim proizvodima,

-

Medjunarodni sporazum o govedjem mesu 1.

3.3. Specijalizovane medjunarodne finansijske organizacije – globalnog karaktera Ideja osnivanja medjunarodnih organizacija globalnog karaktera specijalizovanih za finansijske poslove, čiji bi članovi bile države, a koje bi razmatrale kompleksna pitanja medjunarodnih finansija, nastala je sa razvojem ideja o prenošenju odredjenih, do tada neprikosnovenih funkcija sa države na medjunarodne organizacije. To je period tridesetih godina XX veka. Medjutim, snaženje uloge države, izmedju ostalog i u domenu medjunarodnog poslovanja, sto je u odredjenoj meri posledica Velike ekonomske krize, uticalo je da su ova nastojanja ostala bez svoje značajnije realizacije. Iako je bilo više 1

Rezultati Urugvajse runde multiratelarnih trgovinskih pregovora (pravni tekstovi usvojenih dokumenata), Institut za ekonomske nauke, Beograd, 1996. godina, str. 1-514

76

pokušaja osnivanja medjunarodnih finansijskih organizacija, na medjunarodnim skupovima kao što su: - Briselska finansijska konferencija (1920. godina); - Djenovska konferencija (1922.); - Velika ekonomsko – finansijska konferencija iz Londona (1933.), takva nastojanja nisu dala konkretne rezultate. Izuzetak od ovakvog stanja medjunarodnom povezivanju finansijskih institucija, predstavlja osnivanje Banke za medjunarodna poravnanja, čiji su osnivači i članovi bile banke pojedinih centralnih država. U periodu koji je usledio neposredno po zavrsetku II svetskog rata, kao odraz tada dominante ideje o uspostavljanju jedinistvenih medjunarodnih standarada, a inspirisani funkcionalnom teorijom medjunarodnih organizacija, osnovani su Medjunarodni monetarni fond i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj, kao okosnica Grupacije svetske banke. Ove finansijske institucije su ujedno i osnova sistema medjunarodnih finansijskih organizacija – globalnog karaktera koje danas bitno odredjuju uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. 3.3.1. Banka za medjunarodna poravnanja Banka za medjunarodna poravnanja (The Bank for International Settlements – BIS) je najstarija medjunarodna finansijska institucija. Osnovana je u Bazelu 1930. godine na osnovu odluke Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo, na kojoj se raspravljalo o modalitetima realizacije obaveza Nemačke za isplatu ratnih reparacija posle Prvog svetskog rata. Pored toga, cilj osnivanja Banke za medjunarodna poravnanja bio je i uspostavljanje foruma za saradnju centralnih banaka država članica. Banka je od svog nastanka poslovala kao finansijska institucija globalnog karaktera, obzirom na činjenicu da su njeni osnivači bile i centralne banke država izvan evropskog kontinenta. Medjutim, naglašen regionalni pristup prilikom rešavanja konkretnih pitanja u radu Banke, rezultirao je inicijativom SAD da se posle osnivanja finansijskih institucija iz Breton Vudsa 1944. godine, paralelno sa početkom njihovog rada, donese rezolucija o prestanku rada Banke za medjunarodna poravnanja. Ova inicijativa nije prihvaćena, te je Banka nastavila sa radom i u posleratnom periodu. Kada su od 1960. godine i predstavnici banaka iz SAD počeli da prisustvuju sastancima Banke za medjunarodna poravnanja, ova Banka više nije tretirana kao «privatni klub evropskih centralnih banaka» već kao glavni medjunarodni forum za konsultacije i saradnju centralnih banaka 1. Banka za medjunarodna poravnanja osnovana je u statusu medjunarodnog privrednog subjekta sa ograničenom odgovornošću članova sa 33 ulagača, u okviru koje se nalaze skoro sve centralne banke evropskih država, kao i centralne banke Australije, Japana, Kanade i Južnoafričke Republike. Članovi Banke za medjunarodna poravnanja su centralne banke država, te se u tom smislu ta banka naziva i «klubom centralnih banaka država osnivača». Pošto su neke od centralnih banaka, uključujući i Centralnu banku SAD prodale svoje osnivačke udele, 1

Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarstvo, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 248

77

to se sada u posedu centralnih banaka nalazi 85% osnivačkog kapital, a oko 15% tog kapitala nalazi se u privatnom vlasništvu. Bitno je istaći da, prema Statutu Banke za medjunarodna poravnanja, pravo učešće u radu organa Banke, kao i pravo glasa na Skupštini zadržavaju samo centralne banke, koje su bile prvobitni vlasnici udela (akcija). Najvažniji organi Banke za medjunarodna poravnanja je Odbor direktora, koga čini 17 članova. Kao osnivači Belgija, Italija, Francuska, Nemačka i Velika Britanija imaju po dva mesta, od kojih po jedno mesto ex offitio pripada guvernerima centralnih banaka ovih država. Od 1994. godine dva mesta u Odboru direktora pripadaju i SAD-u, a po jedno mesto Japanu i Kanadi. Odbor direktora svoje sastanke održava deset puta godišnje (takozvani «Bazelski sastanci»). Predsednik Odbora direktora je ujedno i predsednik Banke za medjunarodna poravnanja. Najvažniji sektori delatnosti u ovoj Banci su: - monetarni; - ekonomsko-razvojni; i bankarski sektor. Banka za medjunarodna poravnanja ima oko 500 službenika sa sedištem u Bazelu (Svajcarska). Osnovne funkcije Banke za medjunarodna poravnanja su: 1. uspostavljanje medjunarodnog foruma za unapredjivanje saradnje centralnih banaka država i drugih medjunarodnih finansijskih institucija. U tom smislu, predstavnici centralnih banaka susreću se jedanput mesečno, kako bi raspravljali i zauzeli stavove o pitanjima od značaja za zajedničku ekonomsku i bankarsku politiku; 2. ostvarivanje sui generis komercijalne funkcije, putem davanja kredita za održavanje tekuće likvidnosti centralnih banaka država članica. Ovi krediti se odobravaju iz sopstvenih rezervi Banke, koje se obrazuju na osnovu depozita centralnih banaka. Zbog svog naglašeno poverljivog karaktera, ovi krediti su izuzetno pogodno sredstvo za prevazilaženje tekućih problema u likvidnosti centralnih banaka; 3. pružanje različitih usluga centralnim bankama u upravljanju njihovim sredstvima rezervi; 4. istupanje u svojstvu zastupnika centralnih banaka država članica, u slučaju kada treba olakšati primenu odredjenih medjunarodnih ugovora; 5. osnivanje posebnih tela (radnih grupa i komisija), sa ciljem formulisanja i uspostavljanja standarda o poslovanju banaka u posebnim slučajevima. U tom smislu, 1974. godine osnovan je Bazelski odbor za nadzor banaka, sa zadatkom da uskladi nacionalne propise o nadzoru nad poslovanjem banaka. Najznačajniji rezultati rada ovog Odbora je usaglašavanje sporazuma o minimalnom kapitalu banaka. Tom prilikom utvrdjeno je da komercijalne banke moraju imati kapital i rezerve najmanje u visini od 8% od odobrenih kredita; 6. obavljanje analitičko – informativne funkcije, koja se sastoji u praćenju, obradi i prezentiranju centralnim bankama država članica podataka iz oblasti

78

medjunarodnog tržišta kapitala i medjunarodnih kreditnih aranžmana. Smatra se da je ova Banka izradila najveću bazu statističkih monetarnih podataka u svetu 1. 3.3.2. Medjunarodni monetarni fond Medjunarodni monetarni fond (International Monetary Fund – IMF) je medjunarodna finansijska organizacija, globalnog karaktera, sa sedištem u Vašingtonu (SAD). Medjunarodni monetarni fond osnovan je zajedno sa Medjunarodnom bankom za obnovu i razvoj, na medjunarodnoj konferenciji u Breton Vudsu (Breton Woodsu), koja je održana od 1. do 23. jula 1944. godine, uz učešće predstavnika 44 države. Sporazum o osnivanju MMF stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine. Iako je Statut MMF stupio na snagu 27. decembra 1945. godine, osnivačka Skupština guvernera država osnivača održana je marta 1946. godine, pa se taj period može uzeti kao početak rada MMF. Članstvo u MMF uslovljeno je članstvom u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj, sto ukazuje na odnose bliske saradnje ove dve medjunarodne finansijske organizacije – globalnog karaktera. Osnivački dokumenti MMF iz 1944. i 1946. godine doneti su pod uticajem ideja iz posleratnog perioda, koje su karakterisala velika ratna razaranja, masovna nezaposlenost, ekonomska dezintegracija svetskog tržišta i nestabilnost cena u medjunarodnom poslovanju. Imajući gore navedeno u vidu Statutom MMF (koji je menjan i dopunjavan 1969. i 1978. godine), kao ciljevi njegovog osnivanja istaknuti su: -

unapredjenje medjunarodne monetarne saradnje, time što će MMF predstavljati centralnu ustanovu za razmatranje problema iz oblasti funkcionisanja medjunarodnog monetarnog sistema;

-

olakšavanje širenja i ravnomernog razvoja medjunarodne trgovine, čime će se doprineti održavanju visokog stepena zaposlenosti i rasta realnog dohotka u svetu;

-

održavanje stabilnosti kurseva valuta i sprečavanje utakmice u obaranju kurseva;

-

stvaranje multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama i uz otklanjanje deviznih ograničenja, sa ciljem povećanja obima trgovinske razmene;

-

davanje sredstava na zajam, radi olakšavanja prevazilaženja monetarnih problema država članica;

-

smanjivanja stepena prezaduženosti država, kao i smanjivanja neuravnoteženosti platnih bilansa država članica.

Članice MMF mogu biti samo države (a ne i vlade), koje kontrolišu svoje odnose sa inostranstvom i mogu da prihvate i izvršavaju svoje obaveze prema MMF, koje su utvrdjene Statutom ove medjunarodne finansijske organizacije. Iako sve članice UN nisu učlanjene u MMF, ipak je on u značajnoj meri poprimio obeležja medjunarodne 1

Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarstvo, Megatreng, Beograd, 2003. godina, str. 250

79

organizacije globalnog karaktera. U tom pravcu najočitije govori podatak da je od 44 države potpisnice Sporazuma o osnivanju MMF, prema podacima od 28. juna 2002. godine, dostignut broj od 180 država 1. a) Kvote i specijalna prava vučenja Pri stupanju u članstvo MMF državi, koja to namerava da učini, odredjuje se kvota, koja predstavlja njeno finansijsko učešće u kapitalu MMF. Kvota se utrvdjuje na osnovu nacionalnog dohotka, zlatnih rezervi i obima trgovinske razmene države koja namerava da pristupi u MMF. Jednom utvrdjeni iznosi kvota nisu fiksni, već su podložni periodičnim promenama, koje MMF preduzima radi prilagodjavanja nivoa i strukture kvota kretanjima u svetskoj privredi i medjunarodnoj trgovini. Kvota države članice služi kao osnova za utvrdjivanje broja glasova, kojima ta država raspolaže u MMF. Naime, za razliku od većine medjunarodnih organizacija, u kojima sve članice imaju jednako pravo glasa, u MMF broj glasova, koji pripada konkretnoj državi članici, zavisi od visine kvote koju je ona unela u kapital MMF. Sama kvota se sastoji od jedne četvrtine uloga u zlatu i tri četvrtine uloga u nacionalnoj valuti države članice. Pored učešća u kapitalu MMF, državama članicama na osnovu odobrenih kvota utvrdjuje se i pravo učešća u odlučivanju na organima MMF, kao i specijalno pravo vučenja. Specijalna prava vučenja uvedena su 1969. godine, amandmanom na član 1. Statuta MMF i vremenom su postala prepoznatljivo obeležje ove organizacije. Specijalna prava vučenja predstavljaju knjigovodstvenu vrednost, koju organi MMF utvrdjuju za svaku državu, odobravanjem odgovarajućih iznosa na računu te države i služe kao osnov za isticanje kreditnih zahteva te države u odnosu na sredstva MMF. Značajna funkcija specijalnih prava vučenja je što one predstavljaju jedinicu obračuna u MMF, a koriste se i van MMF kao standard vrednosti. Jedan broj država članica MMF, vrednost svojih nacionalnih valuta vezuje za specijalna prava vučenja MMF 2. Shodno ovim kriterijumima, prema podacima iz juna meseca 2002. godine, za SR Jugoslaviju utvrdjena je kvota od 467,7 miliona USA dolara, čime je ona svrstana u red srednje zaduženih država 3. Iz ovako neravnomernog učešća kvota država članica MMF proizilazi i nejednakost u pravu odlučivanjima na organima MMF. Svaka država članica raspolaže sa 250 glasova, na osnovu svojstva člana MMF i još sa po jednim glasom na svakih 100 hiljada prava vučenja, odnosno ulplaćenih kvota u MMF. Na taj način, institucionalizovano je veće pravo učešća u glasanju, a samim tim i u odlučivanju na organima MMF onih država koje poseduju veća specijalna prava vučenja, odnosno kojima su utvrdjene veće kvote (npr. u odnosu na SR Jugoslaviju koja poseduje 250 plus 467 glasova, SAD raspolažu sa 250 plus 37.149 glasova, Rusija sa 250 plus 5.945 1

Raj August, International Business Law, New Jersey, Pearson Education, London, 2004. godina, str. 307308 2 Prof. dr Miodrag Stanković, Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 26 3 Raj August, International Business Law, New Jersey, Person Education, London 2004. godina, str. 308

80

glasova, a Makedonija sa 250 plus 68 glasova). Pored toga, na osnovu činjenice da poseduju više od 15% ukupnih glasova, SAD imaju pravo veta na sve odluke MMF, pošto trenutno raspolažu sa oko 18% ukupnih glasova MMF. b) Organi MMF Osnovni organi MMF su Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Generalni direktor MMF. Odbor guvernera je najviši organ upravljanja MMF i čine ga po jedan guverner i njegov zamenik iz svake države članice. Oni su po pravilu guverneri centralnih banaka ili ministri finansija država članica. Odbor guvernera se sastaje jednom godišnje, uglavnom za vreme održavanja Godišnje skupštine MMF. Odbor izvršnih direktora čine 22 izvršna direktora. Pet izvršnih direktora imenuju države sa najvećim kvotama (SAD, Velika Britanija, Japan, Nemačka i Francuska), a 15 izvršnih direktora biraju ostale članice na sednicama Odbora guvernera. 21. izvršnog direktora imenuje država čiju valutu MMF koristi u znatnom obimu (Saudijska Arabija), a 22. član Odbora je izvršni direktor iz NR Kine 1. Odbor izvršnih direktora donosi odluke o pitanjima po kojima je ovlašćen na osnovu Statuta MMF ili po kojima je Odbor guvernera preneo svoja prava na izvršni odbor direktora. Generalnog direktora MMF bira Odbor izvršnih direktora. Generalni direktor rukovodi radom stručnih službi MMF i predstavlja MMF u odnosima sa državama članicama i trećim licima. Na osnovu sporazuma zaključenog sa UN 15. novembra 1947. godine, MMF ima status specijalizovane agencije UN, što službenicima MMF obezbedjuje posebna ovlašćenja i imunitet u obavljanju svojih poslova, kao i nadnacionalni status u odnosima sa organima država članica i predstavnicima drugih medjunarodnih organizacija. c) Odobravanje finansijskih kredita MMF Osnovni vid finansijske aktivnosti MMF je odobravanje finansijskih sredstava državama članicama, koje imaju privremene platno bilansne teškoće. U tom smislu, kredit MMF de facto predstavlja medjunarodnu finansijsku podršku programu ekonomske stabilizacije države članice, kojom ta država namerava da prevazidje teškoće u bilansu plaćanja. Saglasno pravilima MMF o pružanju finansijske pomoći državama članicama, za svaku državu članicu utvrdjen je iznos sredstava sa kojima ona može da raspolaže tokom tekuće finansijske godine (po pravilu ne više od 30% od iznosa kvote koja je uplaćena). Tom prilikom, od države članice, koja namerava da koristi sredstva MMF, zahteva se da 1

Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarastvo, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 232

81

svojim ekonomsko - stabilizacionim programom argumentovano dokaže, kako potrebu za finansijskim sredstvima, tako i da ukaže na namene korišćenja tih sredstava. U tom smislu, od takve države se zahteva da priloži tzv. pismo o namerama, u kome će se navesti sve mere stabilizacionog karaktera koje ta država namerava da preduzme. Prilikom odlučivanja o konkretnim zahtevima za odobravanje finansijskih kredita, organi MMF će različito postupati zavisno od visine traženih sredstava. U tom smislu, će i zahtevi u pogledu ekonomske politike države, koja namerava da koristi sredstva MMF, biti različiti. Tako, ako iznos traženih sredstava ne premašuje polovinu kvote, uslovi koji se postavljaju su relativno blagi, a preko tog iznosa oni postaju sve oštriji. Inače, korišćenje finansijskih sredstava MMF vrši se na osnovu posebnih finansijskih aranžmana, koji se realizuju na principima stand –by aranžmana ili direktnim vučenjem od MMF. Stand-by predstavlja kreditnu liniju kod MMF za odredjeni period, obično 12 meseci, a korišćenje sredstava se obavlja po fazama, uz uslov da se ostvaruju postavljeni ciljevi po programu, koji je zajednički dogovoren izmedju te države i MMF. Država članica može u svakom trenutku da se odrekne daljeg korišćenja odobrenih sredstava, ako joj ona više nisu potrebna. Konkretni uslovi za korišćenje redovnih sredstava kod MMF, u pogledu ekonomske politike korisnika sredstava, su različiti i zavise od kreditne tranše koja se traži. Postoje ukupno četiri kreditnih tranši i svaka odgovara četvrtini kvote odredjene države. Korišćenje sredstava po prvoj kreditnoj tranši je relativno lako. Zahteva se samo da konkretna država pokaže da čini «razumne napore» u pravcu prevazilaženja ekonomskih teškoća u kojima se nalazi. Zahtevi za korišćenje sredstava po višim kreditnim tranšama odobravaju se na osnovu zahteva koji su podložni višem stepenu uslovljavanja od strane MMF. Tom prilikom, utvrdjuju se posebni kriterijumi izvršavanja (pre svega, u monetarno finansijskom sektoru, kao i u sektoru odnosa sa inostranstvom i spoljnotrgovinskom režimu). Na osnovu ovih kriterijuma utvrdjuje se ispunjenost dogovorenih uslova iz stabilizacionog programa i s tim u vezi dalje korišćenje sredstava MMF. Pored korišćenja finansijskih sredstava MMF, radi prevazilaženja platno bilansnih teškoća država članica, MMF značajnu ulogu ima i povodom pružanja konsultantskih i analitičkih usluga državama članicama, prilikom izrade njihovih ekonomskih i stabilizacionih programa.

3.3.3. Medjunarodna banka za obnovu i razvoj Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank For Rekonstruction and Development – IBRD) poznata je i kao Svetska banka, a osnovana je zajedno sa Medjunarodnim monetarnim fondom, Sporazumom o osnivanju koji je usvojen na Ministarskoj konferenciji, koja je održana od 1. do 22. jula 1944. godine u Breton Vudsu (Bretton Woods) u SAD, uz učešće predstavnika 44 države. Sporazum o osnivanju stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine. Medjutim, za početak rada Svetske banke uzima se 25. juni 1946. godine, kada je održana osnivačka konferencija. 82

Članstvo u Svetskoj banci je uslovljeno članstvom u Medjunarodnom monetarnom fondu što ukazuje na odnose bliske saradnje ove dve medjunarodne finansijske organizacije – globalnog kakaktera. Svetska banka predstavlja de facto grupaciju banaka (World Bank Group) u kojoj Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima stožernu ulogu. Pored Medjunarodne banke za obnovu i razvoj u Grupaciju svetska banka, u užem smislu reči spada i Medjunarodno udruženje za razvoj, a u širem smislu i Medjunarodna finansijska korporacija, Multilateralna agencija za osiguranje investicija i Centar za rešavanje investicionih sporova. Inače, svih pet finansijskih institucija, koje čine Grupaciju svetska banka, imaju zaseban pravni subjektivitet, ali su organizacionalno i funkcionalno povezani, tako da u vršenju svojih poslova jedinstveno deluju, uz koordinaciju tog delovanja preko organa Medjunarodne banke za obnovu i razvoj. a) Ciljevi osnivanja Osnovni ciljevi osnivanja Medjunarodne banke za obnovu i razvoj su: -

pomaganje obnove i razvoja država članica, olakšavajući investiranje kapitala u proizvodne svrhe i podsticanje razvoja proizvodnih potencijala i korišćenja prirodnih bogatstava u manje razvijenim zemljama;

-

podsticanje privatne inicijative u inostranstvu, dajući svoje jemstvo ili učestvujući u zajmovima i drugim vrstama privatnih investicija;

-

plansko pomaganje, na duži rok, ravnomernog razvoja medjunarodne trgovine, uz održavanje ravnoteže u bilansima plaćanja;

-

podsticanje medjunarodnih investicija u cilju razvijanja privrednih potencijala država članica, doprinoseći na taj način rastu produktivnosti, životnog standarda i zaposlenosti;

-

omogućavanje, u posleratnim godinama, bržeg i ekonomski lakšeg prilagodjavanja i postepenog prelaska sa ratne na mirnodopsku privredu država članica.

Pored toga, za države članice od značaja su i drugi poslovi koje obavlja ova Banka, kao što su analitičko sagledavanje privrednih problema i predlaganje odgovarajućih rešenja, kao i obuka kadrova za ekonomska, finansijska ili razvojna pitanja (u tu svrhu osnovan je Institut za ekonomski razvoj i obuku kadrova). b) Organi upravljanja Slično kao MMF i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima tri nivoa svojih organa upravljanja. To su: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Predsednik banke.

83

Odbor guvernera je najviši organ upravljanja i sastoji se od odgovarajućeg broja predstavnika država članica. Svaka država članica ima pravo da bude zastupljena sa jednim članom i njegovim zamenikom. Po pravilu, to su ministri finansija ili guverneri centralnih banaka. Svoje odluke Odbor guvernera donosi većinom glasova, prvenstveno na Godišnjoj skupštini. Izmedju dve skupštine, ako se ukaže potreba Odbor guvernera odluke može da donese i glasanjem koje se obavlja pisanim putem. Drugi po značaju organ upravljanja ove Banke je Odbor izvršnih direktora, koji je njen izvršni organ. Odbor izvršnih direktora sastoji se od 24 člana, od kojih pet imenuju države sa najviše uloženim kapitalom (SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija i Francuska), a ostalih 19 biraju ostale države članice na Odboru guvernera. S obzirom da ostale članice nemaju dovoljan broj glasova, da bi mogle same da izaberu «svog» izvršnog direktora, to više država dogovorno formira «izborno telo» (grupaciju članova) i bira jednog zajedničkog člana Odbora izvršnih direktora 1. Predsednik banke rukovodi poslovanjem Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, u skladu sa opštim smernicama poslovne politike, koju su utvrdili Odbor guvernera i Odbor izvršnih direktora. Pored toga, on je ovlašćen da predstavlja Banku u odnosu sa državama članicama i trećim licima, kao i da organizuje rad njenih stručnih službi. Na osnovu sporazuma zaključenog 15. novembra 1947. godine sa UN, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima status specijalizovane agencije UN, što službenicima ove Banke obezbedjuje posebna ovlašćenja i imunitet u obavljanju svojih poslova, kao i nadnacionalni tretman u odnosima sa organima država članica i predstavnicima drugih medjunarodnih organizacija. c) Sredstva (kapital) banke Finansijska sredstva, kojima Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ostvaruje svoje funkcije, obezbedjuje se na osnovu: 1. kvota koje uplaćuju države članice; 2. sredstava koje banka angažuje na tržištu kapitala; 3. otplate ranije odobrenih kredita državama članicama i 4. sredstava ostvarenih na osnovu dobiti nastale iz poslovanja Banke. Kvota kojom odredjena država članica učestvuje u kapitalu Banke odredjuje se na osnovu nekoliko parametara: - visine nacionalnog dohotka; - stanja u bilansu plaćanja; stabilnosti privrednih tokova; - obima spoljnotrgovinske razmene i dr. Tom prilikom, ova kvota se iskazuje u dva dela. Prvi deo predstavlja iznos utvrdjene kvote, koji su države članice dužne da uplate na račun Banke, dok drugi deo predstavlja iznos utvrdjene kvote, koji države članice drže na posebnom računu svoje centralne banke, kao rezervu za pokriće eventualnih obaveza Medjunarodne banke za obnovu i razvoj. Važno je istaći da je od osnivanja Banke do danas evidentan trend smanjivanja iznosa dela kvote za koji postoji obaveza uplate na račun Banke (od 20% utvrdjene kvote, ovaj iznos je smanjen na samo 3%, koliko su države članice u obavezi da uplate Banci od septembra 1993. godine). 1

Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarstvo, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 261

84

Svoja prava države članice ostvaruju srazmerno utvrdjenoj kvoti, nezavisno od okolnosti koliki su deo tako utvrdjene kvote, bile dužne da uplate na račun Banke. U domen prava, koja se garantuju državama članicama na osnovu utvrdjene kvote, kao i u slučaju MMF, spada i pravo na učešće u upravljanju Bankom. Naime, i u slučaju ove medjunarodne finansijske organizacije, broj glasova sa kojima raspolažu države članice, zavisi od visine kvote koja je utvrdjena za konkretnu državu. Tom prilikom primenjuje se isti princip, kao i u slučaju MMF. Naime, svaka država članica raspolaže sa po 250 glasova i još po jednim glasom na svaku akciju upisanog kapitala, s tim što je vrednost jedne akcije utvrdjena u iznosu od 100 hiljada specijalnih prava vučenja. d) Funkcije banke Osnovna funkcija Medjunarodne banke za obnovu i razvoj menjala se tokom rada ove medjunarodne finansijske organizacije. Od perioda, neposredno posle II svetskog rata, kada je osnovna funkcija Banke bila pomaganje obnove i izgradnje privreda država članica, koje su bile razorene, kao posledica ratnih dejstava, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj sve više postaje medjunarodna razvojna finansijska institucija, sa zadatkom pružanja pomoći u razvoju najmanje razvijenih zemalja sveta pod najpovoljnijim uslovima. U tom smislu, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj je osamdesetih godina XX veka modifikovala svoju poslovnu politiku, na način da je uvela gradaciju u odobravanju kredita, u zavisnosti od nacionalnog dohotka po glavi stanovnika u državi kojoj se odobrava kredit. Tom prilikom, utvrdjen je princip po kome se iz kruga država kojima se dodeljuju krediti, isključuju države sa nacionalnim dohotkom koji je veći od 2.650 USA dolara po glavi stanovnika. Osnovni oblici poslovne politike Medjunarodne banke za obnovu i razvoj su odobravanje kredita i davanje garancija državama članicama. Da bi se odobrio kredit odredjenoj državi članici (samo države sa takvim statusom imaju pravo na kredit), moraju prethodno biti ispunjeni sledeći uslovi. Prvo, krediti se odobravaju prvenstveno za finansiranje realizacije konkretnih programa, a retko i za finansiranje opšterazvojnih programa. Drugo, potencijalni korisnik kredita mora argumentovano dokazati da nije mogao da obezbedi neophodna finansijska sredstva, pod istim ili povoljnijim uslovima, iz drugih izvora. Treće, krediti će biti odobreni za one investicione projekte za koje Banka stekne uverenje da imaju svoje ekonomsko opravdanje, odnosno da će posle stavljanja u eksploataciju, svojom rentabilnošću, omogućiti uredno servisiranje obaveza po tim kreditima. Četvrto, krediti se, po pravilu, odobravaju za iznos nedostajućih deviznih ili u širem smislu finansijskih sredstava, s tim što se, od države članice zahteva da deo sredstava za infrastrukturno i drugo opremanje objekta, obezbedi sama iz sopstvenih izvora u domaćoj valuti. Peto, za kredite koji se odobravaju državama članicama za projekte koji se realizuju na njihovoj teritoriji, obavezno se zahteva kontra garancija države ili državne institucije, čija je garancija prihvatljiva za Medjunarodnu banku za obnovu i razvoj.

85

Inače, pored navedenih opštih uslova, prilikom odobravanja kredita, ceni se i kontinuitet saradnje sa konkretnom državom članicom, kao i uspešnost u izvršavanju njenih ranije dospelih obaveza. 3.3.4.

Medjunarodna finansijska Corporation – IFC)

korporacija

(International

Finance

Medjunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation – IFC) osnovana je na inicijativu Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, kao prva u nizu njenih afilijacija, Sporazumom o osnivanju koji je zaključen 25. maja 1955. godine u Vašingtonu. Ovaj sporazum stupio je na snagu 20. juna 1956. godine 1. Sedište Medjunarodne finansijske korporacije je u Vašingtonu (SAD). Osnivanje Medjunarodne finansijske korporacije motivisano je namerom da se stvori medjunarodna finansijska institucija, koja bi, pod manje formalnim uslovima, pružala podršku privrednom razvoju država članica, podstičući investicione cikluse u njihovim privredama, a posebno u privredama zemalja u razvoju. U tu svrhu, Medjunarodna finansijska korporacija podstiče plasman privatnog kapitala u inostranstvo, tako što udružuje sa njim svoj kapital, preuzimajući tom prilikom veći deo rizika. Time se teži većem uključivanju privatnog kapitala u tokove medjunarodnog finansiranja, kao i stvaranju neophodnih uslova za dobijanje ekonomski prihvatljivih kredita bez garancije konkretne države. Ove ciljeve korporacija ostvaruje investiranjem u projekte u saradnji sa drugim zainteresovanim privatnim investitorima, kao i obezbedjenjem odgovarajućeg kvalifikovanog, finansijskog, tehničkog i organizacionog menadžmenta konkretnog razvojnog projekta. Pored toga, Korporacija plasira slobodna finansijska sredstva u akcije privatnih preduzeća. U tom kontekstu, korporacija pruža pomoć u osnivanju, finansiranju i unapredjivanju rada privatnih finansijskih kompanija za razvoj, odnosno drugih institucija koje su angažovane na unapredjivanju i finansiranju privatnih firmi 2. Sredstva kojima ostvaruje svoje funkcije Medjunarodna finansijska korporacija obezbedjuje putem uplata od strane država članica, zatim zaduživanjem kod Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, kao i pribavljanjem finansijskih sredstava na tržištu kapitala. Članstvo u Medjunarodnoj finansijskoj korporaciji uslovljeno je članstvom odredjene države u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj. Iako poseduje svoj pravni i poslovni subjektivitet, te je u tom pogledu samostalan subjekt medjunarodnog poslovanja, Medjunarodna finansijska korporacija je tesno povezana sa Medjunarodnom bankom za obnovu i razvoj. Ta povezanost, pored poslovne politike, manifestuje se i na nivou organa upravljanja Medjunarodne finansijske korporacije. Naime, organi upravljanja Medjunarodne banke za obnovu i razvoj (Odbor 1

SFRJ je ratifikovala Sporazum o osnivanju Medjunarodne finansijske korporacije («Službeni list SFRJ» dodatak «Medjunarodni ugovori», br. 1968-26) 2 Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarstvo, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 262

86

guvernera, Odbor izvršnih direktora i Predsednik Banke) su ex offitio organi upravljanja i Medjunarodne finansijske korporacije. 3.3.5. Medjunarodno udruženje za razvoj Medjunarodno udruženje za razvoj (International Development Association – IDA) osnovano je Sporazumom o osnivanju, koji je potpisan 1. februara 1960. godine na zasedanju Odbora guvernera Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, kao jedna od afilijacija ove Banke. Članstvo u Medjunarodnom udruženju za razvoj uslovljeno je članstvom u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj. Sedište Udruženja je u Vašingtonu (SAD). Osnovni ciljevi osnivanja Medjunarodnog udruženja za razvoj su podsticanje ekonomskog razvoja i povećanje privredne efikasnosti u nedovoljno razvijenim područjima sveta, naročito finansiranjem potreba njihovog razvoja i to pod uslovima koji su elastičniji i za platni bilans zemalja u razvoju manje opterećujući nego redovni komercijalni krediti. Naime, iako su kreditni aranžmani koje odobrava Medjunarodna banka za obnovu i razvoj, po svojoj prirodi, povoljniji od ostalih kreditnih aranžmana, ipak su oni za privredne i finansijske potencijale najnerazvijenijih država sveta ponekad teško prihvatljivi i predstavljaju onaj nivo finansijskih obaveza koji ove države ne mogu da preuzmu. Suočena sa ovom realnošću, u težnji da obezbedi ravnomeran i održiv razvoj svih zemalja sveta, a posebno najmanje razvijenih zemalja u razvoju, pred ovo Udruženje postavljen je zadatak stvaranja uslova za njegovu realiazaciju. Kreditni uslovi koje odobrava Medjunarodno udruženje za razvoj su medju najpovoljnijima u savremenom svetu. Rok otplate odobrenih kredita iznosi 50 godina, s tim što amortizacija počinje da se obračunava po isteku 10 godina, a u sledećih 30 godina, godišnje se otplaćuje 3% dospelih obaveza. Krediti se, po pravilu, odobravaju beskamatno, uz naknadu provizije od samo 0,75% godišnje na iskorišćeni iznos kredita. Udruženje participira u finansiranju razvojnih projekata sa oko 50% njihove predračunske vrednosti. Pored kreditnih aranžmana, Medjunarodno udruženje za razvoj odobrava i druge vidove finansijske podrške razvoju najnerazvijenijih država sveta. Tom prilikom, Udruženje, u skladu sa svojim pravilima, utvrdjuje sledeće kriterijume za odobravanje pomoći zemljama u razvoju i to: - status države članice Udruženja; - nivo privrednog razvoja (zaostajanja) u konkretnoj državi; - bonitet potencijalnog korisnika kredita; i – ekonomske efekte, na osnovu odobrenih kredita i realizovanih razvojnih projekata. Iako poseduje svoj pravni i poslovni subjektivitet, te je u tom pogledu samostalan subjekt medjunarodnog poslovanja, Medjunarodno udruženje za razvoj je tesno povezano sa Medjunarodnom bankom za obnovu i razvoj. Ta povezanost se, pored utvrdjivanja i sprovodjenja poslovne politike, manifestuje i na nivou organa upravljanja Medjunarodnog udruženja za razvoj. Naime, organi upravljanja Medjunarodne banke za obnovu i razvoj (Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Predsednik Banke) su ex offitio organi upravljanja i u Medjunarodnom udruženju za razvoj.

87

3.3.6. Medjunarodni centar za rešavanje investicionih sporova Medjunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Center for Settlment of Investment Disputes – ICSID) kao medjunarodna finansijska organizacija globalnog karaktera, osnovana je Medjunarodnom konvencijom, koja je usvojena 15. marta 1965. godine, a stupila je na snagu 14. oktobra 1966. godine 1. Sedište Centra je u prostorijama Medjunarodne banke za obnovu i razvoj (SAD). Osnovni cilj osnivanja Medjunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, u statusu afilijacije Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, je stvaranje medjunarodnog foruma za rešavanje sporova izmedju stranog investitora i države u koju se investira i to putem posredovanja ili arbitraže. U tom smislu, Centar pristupa rešavanju investicionog spora samo pod uslovom da su, država čiju nacionalnost ima strani investitor, kao i država u koju je investirano, potpisnice medjunarodne Konvencije o osnivanju Medjunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova. Države potpisnice Konvencije samom tom činjenicom nisu obavezne da koriste usluge Centra, bilo u postupku mirenja, bilo u postupku arbitraže, ali kada prihvate nadležnost Centra, tada ne mogu da izadju iz postupka pozivajući se na sudski imunitet od vodjenja postupka. 2 Inače, svrha osnivanja Medjunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova je obezbedjivanje rasta obima stranih investicija i po tom osnovu ubrzanja privrednog razvoja, time što će se uspostaviti posebni organi (arbitraža) za rešavanje sporova nastalih povodom stranih investicija. Na taj način, strani investitor je u većem stepenu zaštićen od eventualne samovolje sudskih i drugih organa države u koju investira, nego što bi to bio slučaj u situaciji kada ovaj Centar ne bi postojao. Predsednik Odbora izvršnih direktora Medjunarodne banke za obnovu i razvoj je, po svojoj funkciji, predsednik Upravnog saveta Medjunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova.

3.3.7. Multilateralna agencija za osiguranje investicija Multilateralna agencija za osiguranje investicija (Multilateral Investment Guarante Agency – MIGA) je medjunarodna finansijska organizacija globalnog karaktera, koja je osnovana je 1988. godine, od strane 70 država članica Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, kao poslednja u nizu medjunarodnih organizacija koje čine Grupaciju svetska banka. Sedište Agencije je u Vašingtonu. Osnovni zadatak Multilateralne agencije za osiguranje investicija je davanje garancija za investiciona ulaganja od nekomercijalnih i političkih rizika, a posebno: 1

SFRJ je ratifikovala Konvenciju o osnivanju Medjunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova – tekst je objavljen u «Službenom listu SFRJ» - dodatak «Medjunarodni ugovori», 1991.-4 2 Prof. dr Vladimir Stojiljković, Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 41

88

ograničenja koja se odnose na konverziju valuta i transfer deviza; - rizike eksproprijacije i to kako u formi zakonskih akata, tako i postupaka organa vlasti države u koju se investira; - onemogućavanja pristupa forumu, na kome se odlučuje o pravu investitora; rizika oružanih sukoba ili gradjanskih nemira, kao i – ostalih nekomercijalnih rizika. U ostvarivanju ovih zadataka Agencija ne supstituiše nacionalne propise države u koju se investira, već paralelno sa tim propisima obezbedjuje na strani investitora, medjunarodni instrumentarij osiguranja njegovih interesa, vezanih za plasman kapitala i uopšte za izvodjenje investicionih radova. Imajući u vidu latentnu političku nestabilnost, koja karakteriše većinu zemalja u razvoju, postojanje i funkcionisanje ovakve institucije postavlja se, u odredjenom smislu i kao prethodni uslov investiranja, a samim tim i privrednog razvoja nerazvijenih država. Radi zaštite sopstvenih interesa i garancijskog kapitala osnivača, Agencija zaključenje ugovora o osiguranju investicija, uslovljava odlukom vlade države, u koju se vrši investiranje, kojom se daju garancije za slučaj nastupanja odredjenog rizika i to u visini osiguranog iznosa. Na taj način, u slučaju nastupanja osiguranog rizika i po tom osnovu isplate osiguranog iznosa, Agencija stiče pravo da postavi regresni zahtev prema državi u koju se vršilo investiranje. Inače, Agencija, po pravilu, osigurava od 70% do 95% vrednosti investicionog ulaganja, što predstavlja medjunarodno prihvaćenu praksu za ovakve slučajeve osiguranja 1.

3.4. Posebne medjunarodne organizacije globalnog karaktera Pored opštih medjunarodnih organizacija, koje teže da na univerzalnim principima objedine sve države savremenog sveta i specijalizovanih medjunarodnih organizacija, koje teže da u okvirima zajedničkog predmeta regulisanja, odredjenog segmenta medjunarodnog poslovanja, uspostave globalno prihvatljive standarde i propišu pravila ponašanja, koja će obavezivati sve subjekte medjunarodnog poslovanja, na planu uredjivanja globalnih odnosa postoje i posebne medjunarodne organizacije, koje se ne mogu podvesti pod gore utvrdjene kriterijume sistematizacije, ali koje, u okvirima svog predmeta delovanja, utiču na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Posebnost njihovog karaktera može proisteći iz ciljeva osnivanja, ali i iz njihovog uticaja na medjunarodno poslovanja. Broj ovih organizacija, posebno onih nevladinog karaktera, je veliki, te bi i samo njihovo nabrajanje značajno premašilo planirani obim i namenu ovog rada, tako da će se u daljem tekstu ukazati samo na one organizacije, koje su najkarakterističnije za ovu vrstu medjunarodnih organizacija globalnog karaktera.

1

Prof. dr Vuk Ognjanović, Medjunarodno bankarstvo, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 264-265

89

3.4.1. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD) Ova medjunarodna organizacija globalnog karaktera osnovana je Konvencijom o Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj od 14. decembra 1960. godine. Ova medjuanarodna organizacija nastavlja kontinuitet delovanja Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (Organization for European Economic Cooperation – OEEC), koja je postojala od 1948. godine. Sedište OECD je u Parizu (Francuska). Kao što je navedeno prethodnica OECD, bila je OEEC, koja je osnovana Sporazumom, koji je potpisan u Parizu 16. aprila 1948. godine, od strane predstavnika 16 zapadnoevropskih država. Osnivanje OEEC bio je jedan od uslova, koji je trebalo ispuniti da bi se državama Zapadne Evrope dodelila sredstva iz tzv. Maršalovog plana. Maršalov plan predstavlja program ekonomske, a potom političke i vojne pomoći vlade SAD državama Zapadne Evrope za obnovu i razvoj njihovih privreda razorenih kao posledica ratnih dejstava u II svetskom ratu. Naziv potiče od imena tadašnjeg ministra inostranih poslova SAD Džordža Maršala. U okviru ovog programa SAD su u periodu 1948.-1952. godine, putem subvencija i zajmova pružile pomoć zapadnoevropskim državama u ukupnom iznosu od 19 milijardi dolara. SAD su uslovile pružanje ove pomoći time što se od zapadnoevropskih zemalja, kojima je pomoć bila namenjena, zahtevalo da zajednički sačine program privredne obnove i razvoja, kao i da dogovore predlog podele odobrenih sredstava. U tom smislu, OEEC je bio kolektivni partner SAD u realizaciji Maršalovog plana. Krajem pedesetih godina u OEEC-u dolazi do krize koju je izazvalo osnivanje Evropske ekonomske zajednice i Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu, što je rezultiralo stavom o potrebi reorganizacije OEEC-a. Ta reorganizacija bila je strukturalnog karaktera, pošto je status članica dat SAD i Kanadi, ali i funkcionalnog karaktera pošto su utvrdjeni novi ciljevi i zadaci ove medjunarodne organizacije. Na tim osnovama 1960. godine osnovana je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. Pored država članica OEEC, status osnivača OECD imale su SAD i Kanada. Kasnije su taj status od vanevropskih država stekle i Japan, Australija, Novi Zeland, Meksiko i Republika Koreja, a od evropskih država Finska, Češka, Madjarska, Poljska i Slovačka, tako da danas OECD čine 29 država članica. Osnovni ciljevi osnivanja OECD su: - ostvarivanje visoke stope privrednog rasta i zaposlenosti; - povećanje životnog standarda; - uspostavljanje i održavanje finansijske stabilnosti u državama članicama; - doprinos ekspanziji svetske privrede na nediskriminatorskoj osnovi; - koordiniranje pomoći za razvoj nerazvijenih zemalja; doprinos širenju svetske trgovine na multilateralnoj osnovi a u skladu sa preuzetim medjunarodnim obavezama. OECD kao svoje stalne organe ima Savet, Izvršni komitet i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom. Savet je najviši organ OECD i sastoji se od predstavnika država članica. Pojedine članice u OECD imaju svoje stalne delegacije, koje su ustanovljene kao diplomatske 90

misije na čelu sa ambasadorima. Inače, na sednicama Saveta, države članice predstavljaju ambasadori, osim sednica Saveta koje se održavaju na ministarskom nivou (maja ili juna svake godine). Na sednicama Saveta odlučuje se na principu konsenzusa, a donete odluke su obavezujuće sa države članice. Pored stalnih organa, u okviru OECD postoji i čitav niz pomoćnih organa, kao što su komiteti, komisije, stručne grupe i sl. Značaj ovih pomoćnih tela je što se u okviru njih analiziraju odredjena pitanja i na tim osnovama utvrdjuju pravila postupanja u odnosnim oblastima. Na taj način, doprinosi se unifikaciji pravila medjunarodnog poslovanja, pošto autoritet OECD i država članica utiče da ova pravila, inače obavezujuća samo za države članice, po svom usvajanju, poprime globalni karakter. Posebnost karaktera OECD, kao medjunarodne organizacije proizilazi, pre svega, iz činjenice da ova medjunarodna organizacija predstavlja kontinuitet u radu jedne u osnovi regionalne organizacije, kao što je to bila OEEC, sa striktno odredjenim ciljem stvaranja uslova za realizaciju Maršalovog plana. Pored toga, posebnost karaktera OECD proizilazi iz činjenice da ova medjunarodna organizacija nema pretenzije da postane univerzalna organizacija, otvorena za sve države sveta, već zadržava odredjenu ekskluzivnost, vezujući je za činjenicu da članstvo u OECD mogu da steknu samo najrazvijenije države sveta, koje status članice ostvaruju po posebno utvrdjenom postupku prijema u članstvo OECD. 3.4.2. Organizacija zemalja izvoznica nafte (Organization of Petroleum Exporting Cauntries - OPEC) Ova medjunarodna organizacija osnovana je odlukom Konferencije država izvoznica nafte koja je održana u Bagdadu 1960. godine, od strane pet država najvećih izvoznica nafte (Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija i Venecuela). Ubrzo, po osnivanju, broj članica je dostigao 13 država proizvodjača i izvoznica nafte. Sedište OPEC-a je u Beču (Austrija). Po svom pravnom statusu OPEC predstavlja kartel država proizvodjača i izvoznica nafte, koji je zasnovan na težnji za maksimalizacijom profita, koji nastaje na osnovu plasmana sirove nafte. S tim u vezi, osnovni cilj OPEC je koordinacija politike eksploatacije sirove nafte, radi zaštite zajedničkih, ali i pojedinačnih interesa. Svoj uticaj na politiku cene sirove nafte, na svetskom tržištu, države članice OPEC uglavnom ostvaruju dogovorenom politikom proizvodnje i plasmana sirove nafte na tom tržištu. Iako je od osnivanja OPEC došlo do značajnijih promena u broju i strukturi zemalja proizvodjača i izvoznika sirove nafte, pre svega većim prisustvom ranije Sovjetskog Saveza, a danas Rusije, a potom i proizvodnjom na novim nalazištima sirove nafte (u Severnom moru), ipak je uticaj koji OPEC ostvaruje na tržištu sirove nafte, a samim tim i naftnih derivata, izuzetno veliki, te predstavlja nezaobilazan faktor stabilnosti, odnosno narušavanja stabilnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. OPEC je 1961. godine doneo svoj Statut, u skladu sa kojim glavni organi ove medjunarodne organizacije su: Konferencija, Savet guvernera, Ekonomska komisija i Sekretarijat na čelu sa Generalnim sekretarom. 91

Posebnost ove medjunarodne organizacije, globalnog karaktera, proizilazi, u prvom redu iz ciljeva njenog osnivanja.Ti ciljevi su odredjeni težnjom za maksimalizacijom profita iz delatnosti proizvodnje i plasmana sirove nafte, a ne ukupnim razvojem privreda država članica, što je slučaj sa drugim medjunarodnim organizacijama. Pored toga, posebnost ove medjunarodne organizacije bazira se i na činjenici da nju čine samo države (i to ne sve) proizvodjači i izvoznici sirove nafte, te iako globalnog karaktera, ona nema univerzalne pretenzije, već ostaje uslovljena ciljevima svog osnivanja i služi interesima država članica. 3.4.3. Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) Ova medjunarodna institucija je osnovana sa ciljem utvrdjivanja pravila o harmonizaciji i unifikaciji privatnog prava država ili grupe država i pripremu država da prihvate jednoobrazna pravila privatnog prava. Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava osnovan je, kao samostalna organizacija, još 1926. godine, multilateralnim sporazumom koji je zaključen u okviru Društva naroda, od strane više od 50 država. Jugoslavija je status članice UNIDROIT stekla 1940. godine. Sedište Instituta je u Rimu (Italija). Po prestanku rada Društva naroda, UNIDROIT se organizuje kao samostalna medjunarodna organizacija za izučavanje i unifikaciju privatnog prava. U tom smislu, 1940. godine usvojen je Statut, a članovi UNIDROIT-a postale su države koje su prihvatile njegov Statut. Najviši organ Instituta je Generalna skupština, koja se sastoji od po jednog predstavnika svake države članice. Pored Generalne skupštine, UNIDROIT ima i Upravni savet, kao telo koje vodi računa o ostvarivanju ciljeva osnivanja Instituta i Sekretarijat, kao izvršno telo, na čelu sa Predsednikom. Tokom svog višedecenijskog rada i postojanja UNIDROIT je organizovao preko 70 sesija (sastanaka) sa temama iz oblasti medjunarodnog privatnog prava. Rezultat ovih sesija su mnogobrojne medjunarodne konvencije, čiji je tekst utvrdjivan na sednicama Generalne skupštine, koja je radila kao diplomatska konferencija obzirom na okolnost da su sve države (osim Italije) u radu ovog organa UNIDROIT-a zastupljene preko diplomatskih predstavnika, koji su akreditovani kod italijanske vlade. U okvirima UNIDROIT izradjeni su nacrti mnogih značajnih medjunarodnih dokumenata, kojima se uredjuju pitanja od izuzetne važnosti za nesmetano obavljanje medjunarodnog poslovanja. Posebnu pažnju privlači Jednoobrazni zakon o medjunarodnoj prodaji robe, koji je 1964. godine usvojen na Konferenciji koja je održana u Hagu. Rad na ovom dokumentu otpočeo je još tridesetih godina prošlog veka i posle dugotrajnog i strpljivog rada mnogih poznatih stručnjaka, usvojen je na gore pomenutoj konferenciji. Medjutim, upravo zbog značaja koji poseduje, kao i primedbi (formalno – pravne i suštinske prirode), koje su iznete na tekst Haškog Jednoobraznog zakona o medjunarodnoj prodaji robe, u saradnji sa UNICITRAL-om izvršena je njegova revizija, na osnovu koje je 1980. godine, u Beču usvojena Konvencija UN o medjunarodnoj prodaji robe, kao jedan od osnovnih dokumenata po kome se danas obavlja najveći deo medjunarodnog poslovanja. 92

Pored ovog dokumenta u organizaciji UNIDROIT usvojene su i: - Konvencija o trgovinskom zastupanju u medjunarodnoj prodaji robe (Ženeva, 1983. godina); Konvencija o medjunarodnom finansijskom lizingu (Otava, 1988. godina); - Konvencija o medjunarodnom faktoringu (Otava, 1988. godina); - Konvencija o ukradenim ili nelegalno iznetim kulturnim dobrima (Rim, 1995. godina) i dr. Aktivnosti Instituta usmerene su na izradu nacrta propisa koji se odnose na medjunarodni prevoz robe, kao i na neka od pitanja koja se odnose na pružanje turističkih usluga poznate su sa elementom inostranosti (poznate konvencije o putovanju i o hotelskim uslugama). U ostvarivanju ciljeva svog osnivanja UNIDROIT neposredno saradjuje sa UNICITRAL-om na pitanju unifikacije medjunarodnog privatnog prava. Ova saradnja je i formalno potvrdjena sporazumom koji je UNIDROIT potpisao 1958. godine sa Ujedninjenim Nacijama o medjusobnoj razmeni obaveštenja i dokumentacije u svrhu unapredjivanja saradnje i uskladjivanja rada organa i tela Ujedinjenih Nacija i UNIDROIT. Posebnost statusa ove medjunarodne institucije proizilazi iz okolnosti da ona, iako u užem značenju tog pojma, nije subjekt medjunarodnog poslovanja, svojim radom na uredjivanju uslova za obavljanje medjunarodnog poslovanja, značajno doprinosi da se to poslovanje odvija po medjunarodno prihvatljivim pravilima i standardima, čime se doprinosi ne samo pravnoj sigurnosti nego i uspešnosti u realizaciji medjunarodnih poslovnih aranžmana. 3.4.4. Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo Haška konferencija je medjunarodna institucija, koja je osnovana sa ciljem unifikacije kolizionih normi, tj. pravnih pravila o merodavnom pravu u materiji medjunarodnog privatnog prava. Iz ovoga jasno proizilazi da se predmet rada Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo bitno razlikuje od predmeta rada UNIDROIT. Naime, dok se UNIDROIT bavi unifikacijom materijalnog prava, stvaranjem opšte prihvativih pravila ponašanja u medjunarodnom poslovanju, dotle Haška konferencija nastoji da utvrdi pravila merodavnog prava, po kojima će se postupati u slučaju sukoba zakona dve ili više država. Prvu Hašku konferenciju o medjunarodnom privatnom pravu sazvala je Holandska vlada još 1893. godine i to zasedanje je održano po principu ad hoc sazivanja. No, ubrzo nakon toga, otpočinje period dosta redovnih sesija Haške konferencije. Značajan preokret u radu Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo nastupa 1951. godine, donošenjem Statuta ove organizacije. Statut je stupio na snagu 1955. godine, kao multilateralni medjunarodni sporazum. Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo okuplja predstavnike preko 50 država članica, medju kojima je zapaženo mesto imala Jugoslavija. Pored konvencija o merodavnom pravu potrebno je ukazati i na konvencije koje se odnose na prenos prava svojine, nadležnost izabranog suda, priznavanje svojstva pravnog lica stranim privrednim društvima, priznanje i izvršenje stranih odluka u materiji 93

gradjanskog i privrednog prava i dr. Sem toga, rad Haške konferencije je od posebne važnosti i u materiji gradjanskog sudskog postupka, kao i raznih oblika pružanja pravne pomoći sa elementom inostranosti. Posebnost statusa ove medjunarodne institucije proizilazi iz okolnosti što ona, iako u užem značenju tog pojma nije subjekt medjunarodnog poslovanja, svojim radom doprinosi uredjivanju uslova za obavljanje medjunarodnog poslovanja, stvarajući pravila i pravne standarde kojima se obezbedjuje, ne samo veći stepen pravne sigurnosti učesnika medjunarodnog poslovanja, već i elementarni uslov za njihovu poslovnu uspešnost.

3.5. Medjunarodne organizacije regionalnog karaktera Medjunarodne organizacije regionalnog karaktera, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, u odnosu na medjunarodne organizacije globalnog karaktera, imaju posebne ciljeve nastanka, a samim tim i posebne forme ispoljavanja. Pre svega, ove organizacije obuhvataju tri ili više država odredjenog ekonomskog regiona sveta. Cilj njihovog povezivanja je zaštita, odnosno promocija posebnosti tog regiona u odnosu na susedne regione ili ukupno svetsko tržište. Tom prilikom, pretpostavka njihovog osnivanja je uskladjen privredni razvoj država odredjenog regiona. Štaviše, uskladjenost privrednih sistema država, koje stupaju u odnose medjusobnog povezivanja, po pravilu, ističe se i kao osnovni cilj povezivanja u okvirima odredjene regionalne organizacije. S tim u vezi, su i neposredni zadaci koji se postavljaju pred organe vlasti odredjenih država, čiji privredni potencijali nisu u dovoljnoj meri razvijeni, odnosno nisu stavljeni u funkciju regionalnog razvoja. Na taj način, medjunarodne orgaizacije regionalnog karaktera, postaju i sui generis factor ukupnog medjunarodnog privrednog razvoja. Na osnovama komparativne analize postojećih medjunarodnih organizacija, regionalnog karaktera, mogu se uočiti sledeći stepeni ekonomske integracije privreda država koje ulaze u te organizacije. Zona uzajamne ekonomske saradnje, pod povlašćenim uslovima. Ovaj oblik predstavlja osnovnu formu medjunarodnih regionalnih organizacija i ispoljava se u dogovaranju posebnih, po pravilu privilegovanih, oblika ekonomske saradnje u medjunarodnom prometu roba, usluga i kapitala. Oblici ispoljavanja ovakve saradnje su niže carine u odnosu na one koje se primenjuju na promet roba van tog područja, posebni uslovi odvijanja i unapredjenja saobraćajnih i drugih veza država tog regiona, zajedničko iskorišćavanje prirodnih (sirovinskih i energetskih) potencijala odredjenog područja i sl. Zona slobodne trgovine predstavlja viši stepen povezanosti država članica, pošto se pored ukidanja necarinskih barijera, izmedju država odredjenog regiona, utvrdjuju i principi vodjenja zajedničke ili sporazumno koordinirane politike trgovinskih odnosa sa trećim državama, kao i poseban režim spoljotrgovinskog prometa roba i usluga. Carinska unija, u odnosu na zonu slobodne trgovine, predstavlja višu fazu integracije u smislu da države članice, ne samo što ukidaju carine u medjusobnoj

94

trgovinskoj razmeni, već uvode zajedničku carinsku tarifu u robnoj razmeni sa trećim državama. Ekonomska ili privredna unija predstavlja najviši stepen ekonomske saradnje država članica, koja podrazumeva ukidanje prepreka za kretanje svih proizvodnih faktora, utvrdjujući principe slobodnog kretanja robe, radne snage, usluga i kapitala, stvarajući, tom prilikom, jedinstveno tržište bez unutrašnjih granica. Viši oblik ekonomske (privrednne) unije je uspostavljanje monetarne unije i to kako u smislu ustanovljavanja zajedničke valute, tako i u smislu vodjenja striktno utvrdjene monetarne politike država članica od strane nadnacionalnog organa – organa monetarne unije. Naravno, moguće je pretpostaviti i više oblike saradnje izmedju država odredjenog regiona, pre svega na planu političke povezanosti, stvaranja zajedničkih odbrambenih, odnosno oružanih snaga, vodjenja zajedničke spoljne politike i sl., ali se, tom prilikom, postavlja dopunsko pitanje, u kojoj je meri takav oblik povezivanja medjunarodna organizacija, a u kojoj on poprima obeležja konfederalne, odnosno federalne države. Posebna obeležja funkcionisanja medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera mogu se sagledati i s obzirom na kriterijum statusa osnivača tih organizacija. Shodno tom kriterijumu, odredjena medjunarodna organizacija globalnog karaktera, kao metod svog rada, odnosno delovanja može osnovati regionalne centre ili, preciznije rečeno, regionalne organizacije. Takav je slučaj naročito uočljiv kod Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih Nacija. Iako je predmet delatnosti ovog Saveta prevashodno usmeren na sagledavanje i rešavanje pitanja od globalnog značaja, upravo zbog velikih razlika izmedju država, koje su nastale kao posledica različitih istorijskih, geografskih, klimatskih i prirodnih (sirovinskih i energetskih) uslova, razloga tradicije i kulture, kao i uticaja političkih sistema u tim državama, Savet kao metod svog rada primenjuje princip osnivanja regionalnih ekonomskih komisija. Na taj način, mere koje se preduzimaju, prilagodjene su konkretnim uslovima sredine u kojoj treba da budu primenjene, s ciljem obezbedjivanja njihovih optimalnih efekata. Drugi kriterij povezivanja država je odredjen geografskim područjem na kojme se nalazi odredjena država, s tim da se taj kriterij ipak dopunjuje političkom odlukom odredjenje države da pristupi odredjenoj regionalnoj organizaciji, odnosno stava regionalne organizacije o oportunosti članstva odredjene države u njenim okvirima. Treći kriterij je nastao kao posledica posebnih odnosa koji postoje izmedju odredjenih država i po pravilu je uslovljen političkim sistemima koji postoje u okvirima tih država. Imajući u vidu sve gore navedeno, kao i postojanje naglašeno velikog broja medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera, u daljem tekstu biće obradjene samo one najznačajnije, odnosno one koje ostvaruju najveći uticaj na uslove savremenog medjunarodnog poslovanja.

95

3.5.1. Evropska unija (European Union) Evropska unija svakako da danas predstavlja najznačajniju medjunarodnu organizaciju regionalnog karaktera. Taj značaj ne proizilazi samo iz ekonomske snage, koju poseduju države članice Evropske unije, kao i uticaja koji ona vrši na savremene ekonomske odnose na globalnom tržištu, već iz projekcije njenog daljeg rasta i to kako u kvantitativnom pogledu, širenjem broja država članica, tako i u daljem snaženju integracionih procesa, koji perspektivno ovu sada de iure medjunarodnu organizaciju, mogu da de facto dovedu u status sui generis državne zajednice. a) Pojam, nastanak i razvoj Ideja evropskih ekonomskih, pa i političkih integracija nije nova. Često su u burnoj istoriji evropskih naroda pojedini državnici, snagom oružja, političkog pa i verskog uticaja, odnosno različitim merama ekonomskog pritiska, pokušavali da domen uticaja svojih nacionalnih država prošire, postavljajući, tom prilikom, evropske okvire kao svoj konačni cilj. No, kako to obično biva, takve ideje su trajale onoliko koliki je bio fizički vek njihovih protagonista, ili preciznije rečeno, koliko je bila snažna sila, putem koje su te ideje želeli da ostvare. Sa promenama na globalnom planu, koje su usledile po završetku II svetskog rata, a posebno razvojem politički, vojno, pa i ekonomski bipolarnog sveta, stvoreni su uslovi da se na novim osnovama pristupi procesu evropskih, prvo ekonomskih, a potom i političkih integracija. Politički pretekst konkretnim merama dali su čuveni govor Vinstona Čerčila, koji je održan 19. septembra 1946. godine na Medjunarodnoj konferenciji u Ženevi, na kojoj je usvojena Rezolucija «Poruka evropljanima» a kojom je ukazano na potrebu stvaranja Sjedinjenih Država Evrope (poput Sjedinjenih Američkih Država), odnosno politički rad i delovanje italijanskog federaliste Altijerija Spinelija i francuskog funkcionaliste Žana Monea 1. U takvim okolnostima, francuski ministar inostranih poslova Robert Šuman je 9. maja 1950. godine (datum kada se obeležava Dan Evropske unije) u Berlinu obrazložio ideju ekonomske integracije evropskih država. Osnovni principi te integracije utvrdjeni su u neposrednoj saradnji sa Žanom Moneom, a sastoje se od opredeljenja, shodno kojima: - integrisana Evropa neće biti stvorena odjednom, već postupno kroz jačanje realne solidarnosti država članica;

1

Prof. dr Radovan Vukadinović, Pravo Evropske unije, Megatrend, Beograd, 2001. godina, str. 21

96

- stara neprijateljstva Francuske i Nemačke biće prevazidjena, kroz koordinirane akcije na objedinjavanju privreda ovih država, uz obaveznu otvorenost za pristupanje ostalih evropskih država; - ostvarivanju integracionih ciljeva treba pristupiti odmah i to u oblasti proizvodnje uglja i čelika, tako da ova proizvodnja bude stavljena pod zajedničku upravu; - procesi ekonomskih integracija evropskih država, za svoj neposredni cilj, moraju imati realni rast životnog standarda stanovništva i na bazi toga jačanja osnove zajedništva u Evropi; - odluke zajedničkih organa biće obavezne za države članice, uz obezbedjenje njihove prinudne sprovodljivosti, a sami organi će biti sastavljeni od nezavisnih lica, uz uvažavanje principa jednake zastupljenosti 1. Kako je odgovor Nemačke bio pozitivan i odražavao je punu podršku ovakvoj ideji, stvoreni su potrebni preduslovi za osnivanje prve evropske ekonomske zajednice. To je bila Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community). Ova medjunarodna organizacija, regionalnog karaktera, osnovana je Ugovorom o osnivanju, koji je potpisan 18. aprila 1951. godine u Parizu (poznat je i kao Pariski sporazum), a stupio je na snagu 23. jula 1952. godine. Potpisnice ovog sporazuma bile su Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Evropska zajednica za ugalj i čelik stvorena je sa ciljem nastanka jedne ekonomski jake grupacije država, i to, pre svega u za tadašnje uslove privredjivanja, značajnim privrednim delatnostima. Naime, tokom postojanja ove Zajednice došlo je do stvaranja zajedničkog i jedinstvenog tržišta uglja i čelika, zatim železne rude i proizvoda od gvoždja, a zahvaljujući merama ukidanja protekcionizma u oblasti cena, izvršeno je i značajno ujednačavanje uslova poslovanja u ovoj oblasti u državama članicama ove zajednice. Pored mera, na planu zajedničke politike u proizvodnji i plasmanu uglja i čelika, promovisan je i rad na učvršćivanju slobode trgovine u ovim sektorima, zabrani vladinih novčanih subvencija i sličnih davanja, kvantitativnih ograničenja, diskriminacije izmedju proizvodjača, kao i otklanjanja drugih ograničenja, koja bi mogla da dovedu do podele tržišta. Evropska zajednica za ugalj i čelik imala je ograničenu pravnu i poslovnu sposobnost, te je mogla preduzimati mere samo u svrhu ostvarivanja ciljeva svog osnivanja. Inače, ova zajednica je bila osnovana na odredjeno vreme, sa trajanjem od 50 godina od dana potpisivanja sporazuma o njenom osnivanju. Organi ove zajednice bili su: Visoka vlast, Savetodavni komitet, Skupština zajednice, Specijalni savet i Sud pravde 2. Pozitivna iskustva u funkcionisanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, opredelila su iste osnivače da predmet svoje saradnje prošire i na druge oblasti, koje nisu bile obuhvaćene ovim prvim sporazumom. U tom smislu, ohrabreni dostignutim nivoom saradnje, a na osnovu dogovorenih pravaca ekonomske saradnje sa sastanka u Mesini, doneta je odluka o osnivanju novih evropskih ekonomskih zajednica. Tako su nastale 1 2

Prof. dr Zlatko Stefanović, Pravo Evropske unije, Beograd, 2003. godina, str. 27 Prof. dr Radomir Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 101-104

97

Evropska ekonomska zajednica (European Economic Community), koja je u prvoj fazi svog postojanja bila poznata i kao «Zajedničko evropsko tržište» i Evropska zajednica za atomsku energiju (European Atomic Energy Community), koja je poznata i pod nazivom EUROATOM. Ove regionalne medjunarodne organizacije osnovane su sporazumima koji su potpisani 25. marta 1957. godine u Rimu (otuda i naziv «Rimski sporazumi»), s tim što su stupili na snagu 1. januara 1958. godine. Osnovni cilj osnivanja Evropske ekonomske zajednice (od 1992. godine, Evropske zajednice), bilo je uspostavljanje zajedničkog tržišta izmedju država članica, unapredjenje njihovog privrednog razvoja i saradnje i podizanje životnog standarda stanovništva. Za ostvarivanje ovih ciljeva predvidjena su dva osnovna metoda: uspostavljanje i funkcionisanje zajedničkog tržišta (uz afirmaciju načela slobode prometa robe, usluga i kapitala, kao i kretanja ljudi) i – postepenog uskladjivanja i koordiniranja ekonomskih politika država članica. Evropska zajednica za atomsku energiju osnovana je sa ciljem saradnje država članica u oblasti miroljubivog korišćenja atomske energije. Iako su obe zajednice samostalni subjekti medjunarodnog prava, pa samim tim i poslovanja, sa izvornIm autohtonim organima upravljanja, ipak su obe, zajedno sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik, Ugovorom od 8. aprila 1965. godine, koji je stupio na snagu 1. jula 1967. godine, izvršile objedinjavanje svojih organa upravljanja, zadržavajući, tom prilikom, svoj medjunarodno pravni subjektivitet. Dalji razvoj evropskih ekonomskih zajednica kretao se u skladu sa dinamikom postupnog intenziviranja integracionih procesa, a saglasno tome i odgovarajućih izmena osnivačkih dokumenata. Značajan impuls tim promenama dat je usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (Single European Act), koji se naziva i Aktom o evropskom jedinstvu. Tim Aktom utvrdjeni su ambiciozni ekonomski, ali i naznačeni novi politički ciljevi evropskih integracija. U ekonomskom smislu, predvidjeno je uspostavljanje jedinstvenog tržišta do kraja 1992. godine, dok je u političkom smislu uveden pojam «evropska politička saradnja» kao preteča buduće političke unije. Na taj način, Jedinstveni evropski akt je značajno doprineo daljem uspostavljanju zajedništva, kao i otklanjanju uočenih neefikasnosti u funkcionisanju organa zajednica, ojačavši njene institucije poboljšanjem načina odlučivanja i uspostavljanjem novih sektora saradnje država članica. Radi ostvarivanja pravaca razvoja utvrdjenih Jedinstvenim evropskim aktom, a sa ciljem uspostavljanja institucija unutrašnjeg tržišta na jedinstvenim osnovama, Komisija EZ je tzv. «Belom knjigom I», propisala oko 300 mera, koje je, u predvidjenim rokovima, trebalo da donesu i sprovedu organi ekonomskih zajednica i država članica. Nakon reformi izvršenih Jedinstvenim evropskim aktom i ostvarivanja proklamovanih ciljeva, proces promena u organizaciji i funkcionisanju evropskih zajednica prerastao je u proces kontinuiranih i ubrzanih reformi. Radikalne reforme ciljeva, a delimično i strukture Evropske zajednice izvršene su, sa aspekta daljih evropskih integracija, najznačajnijim aktom – Ugovorom o Evropskoj uniji (Treaty on European Union). Ovaj ugovor je potpisan 7. februara 1992. godine u holandskom gradu

98

Mastrihtu (otuda i čest naziv Mastrihtski ugovor), a stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine 1. Ugovorom iz Mastrihta, Evropska unija je osnovana iz postojećih evropskih ekonomskih zajednica na način što se uspostavlja i održava kontinuitet sa Evropskom zajednicom, odnosno aktima i dokumentima, koji su tokom prethodne četiri decenije doneti i stupili na snagu. S druge strane, Mastrihtskim ugovorom utvrdjuju se i odredjeni politički ciljevi, tako da se popularno kaže da Evropska unija počiva na tri osnova stuba. Prvi stub čine revidirani osnivački dokumenti, odnosno evropske ekonomske zajednice koje su osnovane tim dokumentima, zajedno sa ukupnom komunitarnom praksom tokom dotadašnjeg perioda rada. Ovaj stub obuhvata i ekonomsku i monetarnu uniju. Po svom karakteru ovaj stub je u potpunosti komunitaran. Drugi stub čini saradnja u oblasti spoljne politike i zajedničke bezbednosti. Najzad, treći stub čini saradnja u oblasti pravosudja i unutrašnjih poslova. Ova druga dva stuba Evropske unije funkcionišu na jedinstvenoj medjuvladinoj osnovi, uz primenu metoda medjuvladinog dogovaranja, tako da se za njih može reći da, u ovom trenutku, imaju komunitarna obeležja samo u širem značenju tog pojma. Ugovor o Evropskoj uniji ima 53 člana i u odnosu na osnivačke dokumente evropskih ekonomskih zajednica, predstavlja po obimu relativno mali pravni akt. Osnovna njegova vrednost je proklamovanje ciljeva za koje države potpisnice očekuju da će kroz rad institucija Evropske unije biti ostvareni. S tim u vezi, pred Evropsku uniju postavlja se zadatak ostvarenja sledećih ciljeva: -

ostvarenje ekonomskog i društvenog napretka, kao i visokog stepena zaposlenosti;

-

stalan i uravnotežen razvoj, uz stvaranje područja bez unutrašnjih granica i jačanje ekonomske i društvene kohezije, kao i ostvarivanje ekonomske i monetarne unije sa obaveznom zajedničkom valutom;

-

potvrdjivanje svog identiteta na medjunarodnoj sceni, posebno ostvarivanjem zajedničke spoljnje i bezbednosne politike, u okviru koje se utvrdjuju osnovi zajedničke odbrambene politike, radi ostvarivanja zajedničke odbrane;

-

poboljšanje zaštite prava i interesa država članica, odnosno njihovih državljana uspostavljanjem institucije građanstva Unije;

-

ostvarivanje i razvoj Unije, kao područja slobode, sigurnosti i pravde na kome je garantovana sloboda kretanja u skladu sa odgovarajućim merama, što ne ukida kontrolu spoljnih granica, pravo azila, kao ni preventivnu borbu protiv kriminala;

-

ispunjavananje prihvaćenih zadataka i izgradnja odgovarajućih mehanizama za obezbedjenje efikasnog funkcionisanja institucija Unije;

-

koezistentnost spoljne politike Unije kao celine, posebno u oblasti bezbednosti, ekonomske i razvojne politike 2.

1

Ugovor o Evropskoj uniji je objavljen u Službenom listu Evropske zajednice OJN C 191-1992, od 29. jula 1992. godine 2 Član 2. Ugovora o Evropskoj uniji

99

Medjutim, s obzirom da je sam Ugovor o Evropskoj uniji u pojedinim svojim segmentima ostao nedorečen, a delimično su i odredjena pitanja od značaja za dalji rad ostala neregulisana, ukazala se potreba za novim prilazom u njihovom uredjivanju. To je uslovilo neophodnost dalje dogradnje institucija i metoda rada organa Evropske unije. Prva takva revizija izvršena je izmenama i dopunama osnivačkih dokumenata, na osnovu Ugovora iz Amsterdama, koji je potpisan 2. oktobra 1997. godine, a stupio je na snagu 1. maja 1999. godine. Ovaj ugovor ne sadrži suštinske promene uspostavljene strukture Evropske unije, ali se njime stvaraju uslovi da se proklamovani politički ciljevi mogu uspešnije realizovati. U tom smislu, Unija dobija nove nadležnosti u domenu unutrašnje politike, na način da je Ugovoru o Evropskoj uniji dodato novo poglavlje IV, koje sadrži odredbe o vizama, azilu, doseljavanju, kao i drugim pitanjima iz domena slobode kretanja lica. Takodje, izvršene su i odredjene izmene u postupku odlučivanja na organima Evropske unije. Najzad, Amsterdamskim izmenama osnivačkih ugovora značajno su povećana prava gradjana Evropske unije i to kako ona statusnog karaktera, tako i ona koja se tiču njihovih osnovnih prava i sloboda. Naredne izmene osnivačkih dokumenata Evropske unije izvršene su Ugovorom koji je 26. februara 2001. godine zaključen u Nici (poznat kao Ničanski ugovor). Promene, koje su izvršene Ničanskim ugovorom, tiču se sastava i načina odlučivanja na pojedinim organima Evropske unije i u prvom redu motivisane su promenama do kojih je došlo u pogledu broja država članica Evropske unije. S tim u vezi, promenjen je broj i sastav članova Evropske komisije, utvrdjena je nova struktura Evropskog parlamenta, a izvršene su i odredjene izmene pravila o načinu i postupku odlučivanja na Savetu ministara Evropske unije. Pored toga, proširena je i obaveza saradnje i učešća država članica u odlučivanju o odredjenim pitanjima od značaja za Evropsku uniju, u slučajevima kada to pojedinoj državi članici ne odgovara ili nije zainteresovana za učešće u odlučivanju. Zajedničko obeležje Amsterdamskih i Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata Evropske unije je, pored stvaranja neophodnih preduslova za ostvarivanje novoproklamovanih političkih ciljeva Unije, i obezbedjenje potrebnog kontinuiteta u radu i odlučivanju na organima Evropske unije u uslovima promena u broju država članica Evropske unije. Inače, promene u broju država članica ranije Evropske zajednice, a kasnije Evropske unije predstavljaju jednu od karakternih obeležja Unije, čemu je često prilagodjavana i njena ukupna politika. Kao što je navedeno, osnivači prvih ekonomskih zajednica bile su: Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Ove države su status osnivača stekle još 1951. odnosno 1957. godine, kada su osnovane Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju. Prvo proširenje usledilo je 1973. godine, kada su Evropskoj zajednici pristupile Velika Britanija, Irska i Danska. Do narednog proširenja došlo je 1981. godine, kada je u Evropsku zajednicu primljena Grčka. Sledeće proširenje odnosi se na Španiju i Portugaliju, do koga je došlo 1986. godine. Posle toga, a po potpisivanju Sporazuma sa Evropskom zonom slobodne trgovine (EFTA) o jedinstvenom evropskom privrednom prostoru 1995. godine, Evropska unija je u svoj sastav primila Austriju, Finsku i Švedsku. 100

Najbrojnije proširenje dogodilo se 1. maja 2004. godine, kada su Evropskoj uniji pristupile sledeće države: Litvanija, Letonija, Estonija, Poljska, Madjarska, Češka, Slovačka, Slovenija, Kipar i Malta. Rumunija i Bugarska pristupile su 2007. godine. Na ovaj način, Evropska unija sada u svom sastavu ima ukupno 27 država članica. Anticipacija budućih promena u organizaciji i funkcionisanju Evropske unije izvršena je na redovnoj sednici Evropskog saveta, koja je održana 14. i 15. decembra 2001. godine u Belgijskom gradu Lakenu. Na ovoj sednici Evropskog saveta jednoglasno je odlučeno da se intenzivira rad na donošenju Ustava Evropske unije, te je u tom pravcu institucionalizovano posebno telo, čiji je rad koordinirao, a dobrim delom i usmeravao raniji predsednik Republike Francuske Valeri Žiskar ′Esten. d Ovo telo, poz nato pod nazivom Konvencija o budućnosti Evrope, svoj rad na izradi Ustava Evropske unije završilo je sredinom 2003. godine, kada je Konvencija 10. jula 2003. godine, konsenzusom utvrdila tekst «Ugovora o ustavu za Evropu». Sam čin stupanja na snagu Ustava Evropske unije, sa svim pravnim i političkim implikacijama koje on podrazumeva, trebalo je da se realizuje tokom nekoliko faza. Prva od tih faza ostvarena je 29. oktobra 2004. godine u Rimu, kada je Ugovor o ustavu za Evropu svečano potpisan od strana šefova država ili vlada država članica Evropske unije. Narednu fazu predstavlja usvajanje Ustava Evropske unije, postupkom ratifikacije od strane organa država članica, koji su nadležni za donošenje ustavno pravnih dokumenata. Pošto postupak ratifikacije zavisi od internih propisa odredjene države članice, to je i trajanje ove faze utvrdjeno u relativno dugom vremenskom periodu. Naime, samim predlogom Ustava Evropske unije utvrdjeno je (član 447) da se, u slučaju uspešne ratifikacije od strane svih država članica, kao datum stupanja na snagu Ustava Evropske unije odredjuje 1. novembar 2006. godine. U slučaju da Ustav Evropske unije do tog termina ne bude uspešno ratifikovan, od strane nadležnih organa svih država članica, Ustav će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po deponovanju poslednje ratifikacione isprave kod Vlade Republike Italije, kao nadležne institucije za deponovanje ratifikacionih dokumenata. Medjutim, budući da je ratifikacija Ustava Evropske unije odbijena na referendumima sprovedenim 2005. godine u Francuskoj i Holandiji, stupanje na snagu ovog dokumenta u potpunosti je izostalo. Stoga se već 2006. godine pristupilo izradi sporazuma kojim bi predmetni Ustav trebalo da bude zamenjen, tako da rešenja koja on sadrži budu prihvatljiva za sve države članice. Ovaj sporazum, koji prema mestu potpisivanja 13. decembra 2007. godine nosi naziv Lisabonski sporazum, stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine, nakon što ga je Češka kao poslednja u nizu država članica ratifikovala. Lisabonskim sporazumom, u celokupno funkcionisanje Evropske unije unete su brojne novine, u koje prvenstveno spadaju priznavanje svojstva pravnog lica ovoj medjunarodnoj organizaciji i ustanovljavanje novih procedura postupanja velikog broja komunitarnih institucija, čime se naglašava njihova nadnacionalnost. Takodje, ovim sporazumom, u čiji sastav ulaze Ugovor o Evropskoj uniji i Ugovor o funkcionisanju Evropske unije, predvidjeno je veće uključivanje nacionalnih parlamenata država članica u rad Unije i uvećan uticaj gradjana na donošenje odluka putem jačanja gradjanske inicijative i osnaženja uloge Evropskog parlamenta. 101

Obzirom da Lisabonski sporazum predstavlja pravni akt kojim je delovanje Evropske unije aktuelno regulisano, u narednom potpoglavlju, namenjenom analizi institucija (organa) Unije, biće izložena ona rešenja koja su u njemu sadržana. b) Institucije Evropske unije Jedno od karakternih obeležja Evropskoj uniji daju njene institucije. Pravilno uočivši da bi, bez nadnacinalnih institucija, svaka faza promena u Evropskoj uniji nanovo stavila na dnevni red ciljeve i instrumente ostvarivanja tih ciljeva, utemeljivači evropskih ekonomskih integracija su, već u prvim osnivačkim dokumentima, predvideli sistem organa, koji će, s jedne strane, biti nadnacionalan, u smislu da neće biti podredjen, pa čak ni zavistan, od stavova nacionalnih organa vlasti država članica, a s druge strane, koji će na odgovarajući način slediti logiku vrsta institucija u političkom sistemu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, obezbedjujući takve organe na nivou Evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Dva su bitna obeležja tih organa. Prvi se sastoji u tome da su organi ekonomskih zajednica, od svog osnivanja, delovali jedinstveno, da bi već 1965. godine došlo do njihove pune integracije, na način da su isti organi obavljali funkcije za sve tri ekonomske zajednice. Drugo obeležje ispoljava se u činjenici da je prethodno Evropska zajednica, a potom i Evropska unija, u prilici da za ostvarivanje svojih funkcija de facto «pozajmljuje» organe ekonomskih zajednica, čime je na vrlo suptilan i originalan način prevazidjen tada izražen problem pravnog i poslovnog subjektiviteta Evropske unije. Pored toga, prilikom analize položaja i funkcija organa Evropske unije treba imati u vidu i činjenicu njihovog stalnog razvoja i to kako u pravcu redefinisanja njihovih uzajamnih odnosa, tako i uspostavljanja novih organa koje je nalagala praksa ostvarivanja ciljeva i zadataka Evropske unije. U tom smislu, korelaciju izmedju izvornih i sadašnjih organa Evropske unije, treba uzimati u obzir samo sa aspekta pravilnog shvatanja razvoja, kao i njihovog položaja i uloge koju danas imaju. Stalni organi Evropske unije, u skladu sa važećim propisima, su: Evropski savet; Savet (Savet ministara, Savet Evropske unije); Evropska komisija; Evropski parlament i Sud pravde Evropske unije. Pored ovih organa, postoje i posebni organi, koji su ustanovljeni kao stalni organi sa posebnim funkcijama ili kao savetodavno–konsultativni organi. 1. Evropski savet (European Council) Evropski savet nije izvorni organ evropskih ekonomskih zajednica. On je nastao kao rezultat prakse, odnosno potrebe da se odredjenom pitanju prida veći stepen političkog autoriteta nego što bi ga imao organ koji bi odluku o tom pitanju, po redovnom toku stvari, trebalo da donese. Praksa periodičnog održavanja sastanaka šefova država ili predsednika vlada država članica formalno je ustanovljena 1974. godine, na inicijativu tadašnjeg francuskog predsednika Valeri Žiskar′Estena, d a svoj 102

normativni osnov dobila je u Jedinstvenom evropskom aktu. Ugovor o Evropskoj uniji preuzeo je rešenje iz ovog akta i utvrdio Evropski savet kao organ «političkog impulsa», sa najvišim stepenom političkog autoriteta u Evropskoj uniji. Evropski savet, po svom sastavu, predstavlja organ sa najvišim stepenom političke moći i autoriteta u Evropskoj uniji. U njegov sastav ulaze šefovi država ili predsednici vlada država članica Evropske unije, kao i predsednik Evropske komisije. Evropskim savetom predsedava Predsednik, s tim da i Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku uzima učešća u njegovom radu. Izbor Predsednika u nadležnosti je samog Evropskog saveta, pri čemu njegov mandat traje 2 godine i šest meseci, uz mogućnost jednog reizbora. U slučaju sprečenosti Predsednika da obavlja svoju funkciju, kao i u slučaju da obavljajući je učini ozbiljan propust, Evropskim savetom može ga razrešiti. Dužnost Predsednika je da predsedava Evropskom savetu i rukovodi njegovim radom, da u saradnji sa Predsednikom Evropske komisije i na osnovu rada Saveta za opšte poslove, osigura pripremu i kontinuitet rada Evropskog saveta, da održava jedinstvo ovog organa i da podnosi izveštaj Evropskom parlamentu. Takođe, Predsednik je nadležan za predstavljanje Unije pred trećim državama u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike, ne ograničavajući pritom nadležnosti Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Predsednik Evropskog saveta nema izvršnih ovlašćenja. On deluje u svojstvu službenika Unije i ne može zastupati pojedinačne nacionalne interese ni jedne države. Evropski savet sastaje se dva puta u vremenskom intervalu od šest meseci (četiri puta godišnje). Redovna zasedanja saziva Predsednik koji, ukoliko to situacija zahteva, može sazvati i vanredno zasedanje. Članovi Evropskog saveta mogu odlučiti da u radu ovog organa svakom od njih bude pružena asistencija od strane ministra, a Predsedniku Evropske komisije od strane člana Komisije (komesara), ako to zahteva priroda pitanja koja se nalaze na dnevnom redu. Evropski savet zaseda u Briselu. O svom radu Evropski savet redovno informiše Evropski parlament putem izveštaja, koje Predsednik Evropskog saveta dostavlja posle svakog održanog sastanka. Budući да Evropski savet ne vrši zakonodavnu funkciju, njegova osnovna nadležnost je definisanje opštih političkih smernica i određivanje prioriteta. Na njegovim zasedanjima odluke se po pravilu donose konsenzusom. Izuzetno, za usvajanje odredjene odluke potrebna je prosta ili kvalifikovana većina. Primera radi, odluke o proceduralnim pitanjima donose se prostom većinom, što važi i za usvajanje Poslovnika Evropskog saveta. Izbor i razrešenje Predsednika jedno je od pitanja o kojima se odlučuje kvalifikovanim većinom. 2. Savet – Savet Evropske unije, Ministarski savet (Council of the European Union) Savet, poznat i pod nazivima Savet Evropske unije i Savet ministara, predstavlja organ Evropske unije koji je ustanovljen još osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog veka. Tada je on bio označen kao Savet Evropske 103

ekonomske zajednice. Promena u njegovom nazivu, a u odredjenom smislu i u njegovom položaju i funkcijama, izvršena je 8. novembra 1993. godine, kada je ovaj organ, sopstvenom odlukom, izvršio svoje preimenovanje u Savet Evropske unije 1. Savet je institucija koja na najneposredniji način predstavlja države članice u Evropskoj uniji. U tom smislu on je najznačajniji organ odlučivanja, koji raspolaže najširim normativnim ovlašćenjima, pošto u delokrug njegovih funkcija spada donošenje većine komunitarnih propisa. Savet se sastoji od po jednog predstavnika svake države članice, na ministarskom nivou, sa ovlašćenjem da predstavlja državu članicu i da u njeno ime glasa. Za članove Saveta ne mogu biti imenovana druga lica, kao i visoki funkcioneri u državama članicama. S druge strane, koji će ministar odredjene države članice učestvovati u radu Saveta, zavisi od konkretnih pitanja koja će se na sednicama razmatrati. Iz ovoga sledi da sastav Saveta nije jedinstven, već da on deluje u formi konfiguracija sastavljenih od ministara koji rukovode različitim resorima i nadležnih za odlučivanje o različitim pitanjima. Lisabonskim sporazumom predviđeno je postojanje dve konfiguracije: Saveta za opšte poslove i Saveta za spoljne poslove. Zadatak Saveta za opšte poslove je da obezbedi konzistentnost rada različitih konfiguracija Saveta, kao i da pruži odgovarajuću tehničku asistenciju u pogledu pripreme i održavanja zasedanja Evropskog saveta. Savet za spoljne poslove zadužen je za izradu plana spoljnopolitičkog delovanja Evropske unije na osnovu strateških smernica koje utvrdjuje Evropski savet, kao i za osiguranje konzistentnosti njegovog sprovodjenja. Listu preostalih konfiguracija ustanovljava Evropski savet odlukom koju donosi kvalifikovanom većinom. Savetom za spoljne poslove predsedava Visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Ostalim konfiguracijama predsedavaju predstavnici odgovarajuće države-članice, po principu ravnomerne rotacije koja se vrši na svakih šest meseci prema rasporedu utvrđenom Odlukom Saveta iz 2007. godine. 2 Zasedanje Saveta saziva predsedavajući odgovarajuće konfiguracije bilo po sopstvenoj inicijativi, na zahtev jednog od članova Saveta ili na zahtev Komisije. Stručnu podlogu za obavljanje izuzetno složenih poslova, koje Savet ima u okviru svojih nadležnosti, obezbedjuje Sekretarijat Saveta, na čelu sa Generalnim sekretarom, čije se sedište nalazi u Briselu. Pored Sekretarijata, od značaja za rad Saveta je i Komitet stalnih predstavnika – COREPER (francuska skraćenica za Comité des représentants permanents). Ovo telo učestvuje u pripremi i stvaranju uslova za rad Saveta i može biti sastavljeno od stalnih predstavnika država članica na ambasadorskom nivou pri Evropskoj uniji (COREPER I), odnosno od stalnih predstavnika država članica na ekspertnom nivou (COREPER II). Istovremeno, ovo telo je ovlašćeno i za usvajanje proceduralnih odluka u slučajevima predvidjenim Poslovnikom Saveta. Sedište Saveta je u Briselu, s tim što se odredjen broj zasedanja održava i u Luksemburgu (po pravilu tokom aprila, juna i oktobra tekuće godine). Osnovna i najvažnija funkcija Saveta je obezbedjenje izvršavanja ciljeva, zadataka i obaveza utvrdjenih osnivačkim dokumentima Evropske unije. U ostvarivanju 1 2

Odluka br. 93.⁄591/ EC, OJ L 281 ⁄18, od 16. novembra 1993. godine Odluka br. 2007/5/EC, OJ L 1/11, od 1. januara 2007. godine

104

ove funkcije Savet kreira komunitarne politike, donosi najvažnije odluke od značaja za rad drugih organa Evropske unije i obavlja druge poslove utvrdjene osnivačkim dokumentima i drugim aktima komunitarnog prava. Posebno značajna funkcija Saveta proizilazi iz činjenice da je Savet uz Evropski parlament osnovni organ za donošenje komunitarnih propisa (legislativna funkcija) i za usvajanje budžeta (budžetska funkcija). Odluke na Savetu donose se kvalifikovanom većinom, ukoliko Ugovorima 1 nije predvidjeno drugačije. Kvalifikovanu većinu Lisabosnki sporazum definiše tako da je za donošenje odluke Saveta potrebno da glasa najmanje 55% njegovih članova (uz uslov da to nikad ne može biti manje od 15 članova) koji predstavljaju države članice, čije ukupno stanovništvo čini najmanje 65% populacije Evropske unije. Iz prethodne definicije može se zaključiti da je za određivanje kvalifikovane većine od značaja ne samo broj država čiji predstavnici učestvuju u odlučivanju, već i brojnost stanovništva tih država, čime se onemogućava donošenje odluka od strane malih država, a bez saglasnosti velikih. Medjutim, odredbe Lisabonskog sporazuma koje se odnose na odlučivanje Saveta kvalifikovanom većinom primenjivaće se tek od 1. novembra 2014. godine. U periodu od stupanja sporazuma na snagu do 31. oktobra 2014. godine važe prelazne odredbe prema kojima svaka od država članica raspolaže odredjenim brojem glasova i to: Belgija Bugarska Češka Danska Nemačka Estonija Irska Grčka Španija Francuska Italija Kipar Letonija Litvanija Luksemburg Madjarska Malta Holandija Austrija Poljska Portugal Rumunija

12 10 12 7 29 4 7 12 27 29 29 4 4 7 4 12 3 13 10 27 12 14

Zajednički naziv za Ugovor o Evropskoj uniji i Ugovor o funkcionisanju Evropske unije koji ulaze u sastav Lisabonskog sporazuma

1

105

Slovenija Slovačka Finska Švedska Ujedinjeno kraljevstvo

4 7 7 10 29

Za usvajanje odluka koje se donose na predlog Evropske komisije potrebno je najmanje 255 glasova država članica (prikazano u gornjoj tabeli), kojima je predstavljena većina članova Saveta. U drugim slučajevima, odluka se donosi sa najmanje 255 glasova država kojima je predstavljeno najmanje 2/3 članova Saveta. U situacijama kada je predviđeno da Savet odlučuje prostom (a ne kvalifikovanom) većinom 1, odluke se donose većinom glasova neposrednih članova Saveta, bez obzira na brojnost stanovništva država čiji su ti članovi predstavnici. 3. Evropska komisija (European Commission) Evropska komisija, koja se naziva i Komisijom, predstavlja organ koji je ustanovljen još osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog veka. Ona je dalje, po svom organizacionom svojstvu, pratila genezu tih organa, odnosno njihovu fuziju, koja je konačno završena 1965. godine. Sama Komisija je zaključkom od 17. novembra 1993. godine izvršila sopstveno preimenovanje u Evropsku komisiju, pod kojim nazivom i danas postoji. U članstvo Komisije ulaze predstavnici država članica koji su izabrani na osnovu svojih opštih kompetencija i posvećenosti evropskim vrednostima, medju ličnostima čija je nezavisnost nesumnjiva. Od stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma do 31. oktobra 2014. godine, u periodu koji se može okarakterisati kao prelazni, u sastav Komisije ulazi po jedan predstavnik svake države članice, što je bio slučaj i pre usvajanja ovog sporazuma. Po okončanju prelaznog perioda, od 1. novembra 2014. godine u sastav Komisije ulaziće predstavnici 2/3 država članica izabrani na osnovu već pomenutih kriterijuma, pri čemu će Predsednik Komisije i Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku u svojstvu jednog od njenih potpredsednika biti uključeni u taj broj. Predstavnici pojedinih država ulaziće u članstvo Komisije po principu ravnomerne rotacije, uzimajući u obzir demografske i geografske karakteristike datih država članica. Lisabonskim sporazumom Evropski savet je ovlašćen da konsenzusom izmeni broj država članica (2/3) čiji predstavnici ulaze u sastav Komisije. Iako su predstavnici (državljani) određene države članice, članovi Komisije ne mogu, obavljajući svoju funkciju, zastupati partikularne nacionalne interese, već su dužni da se staraju o interesima Unije kao celine. U tom smislu, oni ne mogu tražiti, niti primati instrukcije od bilo koje vlade ili druge institucije, tela, službe ili entiteta i u obavezi su da se uzdrže od bilo kakvog postupka koji je nespojiv sa dužnošću koju vrše. Primera radi, prostom većinom Savet usvaja sopstveni Poslovnik i odlučuje o organizaciji Generalnog sekretarijata i o pitanjima proceduralne prirode.

1

106

Postupak izbora Evropske komisije odvija se u tri faze. U prvoj fazi, Evropski parlament bira Predsednika Komisije na predlog Evropskog saveta. U drugoj fazi Savet zajedno sa izabranim Predsednikom usvaja listu kandidata za članstvo u Komisiji na koju (u celini, zajedno sa izabranim Predsednikom i Visokim predstavnikom za spoljne poslove i bezbednosnu politiku) Evropski parlament treba da da saglasnost. Najzad, u trećoj fazi, po dobijanju saglasnosti Evropskog parlamenta, Komisiju imenuje Evropski savet. Radom Evropske komisije rukovodi njen predsednik. Položaj Predsednika Evropske komisije, posle Amsterdamskih izmena osnivačkih dokumenata Evropske unije, više nije status prvog medju jednakim (primus inter pares), već on dobija posebne nadležnosti i ovlašćenja, kako u kadrovskoj organizaciji Komisije, tako i u postupku donošenja odluka i predstavljanja Komisije pred drugim organima Evropske unije i trećim državama. Lisabonskim sporazumom Predsedniku Komisije dodeljeno je ovlašćenje da:   

usvaja smernice za rad Komisije odlučuje u unutrašnjoj organizaciji Komisije, radi obezbeđenja njenog konzistentnog i efikasnog funkcionisanja kao kolektivnog organa imenuje ostale potpredsednike iz redova članova Komisije, pošto funkciju jednoga od potpredsednika obavlja Visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku.

Na zahtev Predsednika Komisije član Komisije je dužan da podnese ostavku, iz čega sledi zaključak da Predsednik ima ovlašćenje da razreši člana Komisije. Mandat Komisije traje 5 godina, s tim da joj i pre isteka datog mandata Evropski parlament može izglasati nepoverenje. Pored članova Evropske komisije, radi ostvarivanja funkcija ovog organa Evropske unije, profesionalno je angažovano i oko 23 hiljade zaposlenih, koji su rasporedjeni u generalne direktorate, od kojih je svaki vezan za jednog od članova Evropske komisije (popularno ih nazivaju i evropskim komesarima). Komisija na sopstvenu inicijativu, ili na predlog nekog od njenih članova, može obrazovati i posebna pomoćna i radna tela sa zadatkom sprovodjenja odredjenih odluka. Sedište Evropske komisije je u Briselu. Sednice ovog organa, po pravilu, održavaju se jednom sedmično (sredom), s tim da je predsednik ovlašćen da, prema potrebi, zakaže sednice i u drugim terminima. Odluke na Evropskoj komisiji donose se prostom većinom glasova članova Komisije. Nadležnost Evropske komisije utvrdjena je na tri osnovna nivoa. Prvi segment nadležnosti Evropske komisije obuhvata njenu predlagačku funkciju. Shodno tome, Evropska komisija raspolaže sa skoro ekskluzivnim pravom na pokretanje inicijative i davanje predloga za donošenje komunitarnih propisa, odnosno drugih odluka od značaja za ostvarivanje ciljeva i zadataka osnivanja Evropske unije. S tim u vezi, zadatak Evropske komisije je da prati realizaciju donetih komunitarnih propisa i da daje predloge za donošenje novih, odnosno izmene i dopune postojećih propisa, u smislu njihovog

107

prilagodjavanja promenjenim okolnostima. Radi realizacije ove funkcije, Evropska komisija je samostalna u formulisanju predloga i utvrdjivanju njihove sadržine. Drugi domen nadležnosti Evropske komisije proizilazi iz njene funkcije obezbedjenja komunitarnog prava. U tom smislu, ona se stara o primeni, ne samo osnivačkih akata Evropske unije, već i o celini komunitarnog prava, koje je na tim osnovama uspostavljeno. U ostvarivanju ove funkcije, Evropska komisija koristi dva metodološka postupka. Prvi se sastoji u donošenju propisa, kojima se stvaraju uslovi za sprovodjenje komunitarnih akata opšteg karaktera. S tim u vezi, ona je ovlašćena da daje i odgovarajuća uputstva, odnosno naloge za postupanje u konkretnim slučajevima. Drugi postupak je vazan za činjenicu utvrdjivanja postupanja koje je suptrotno odgovarajućim propisima. Tada, Evropska komisija ima ovlašćenje da ili naloži prestanak takvog ponašanja ili da pokrene inicijativu pred Evropskim sudom pravde, radi utvrdjivanja činjenice kršenja komunitarnog prava i na tim osnovama donošenja odgovarajućih mera. Treći domen nadležnosti Evropske komisije proizilazi iz njene funkcije izvršnog organa komunitarnog pravnog sistema. U okvirima ove funkcije, koja dobrim delom prati logiku političkih sistema podele vlasti, Evropska komisija se pojavljuje u ulozi organa koji obezbedjuje sprovodjenje politike utvrdjene na nivou drugih organa Evropske unije. Ostvarivanje ove funkcije može biti realizovano na tri osnovna načina. Prvi je neposrednim sprovodjenjem donetih odluka, uz pravo Komisije da utvrdi dinamiku i način njihove realizacije. To se, po pravilu, postiže radom raznih specijalizovanih radnih tela, koji deluju u okviru organizacione sheme Evropske komisije. Drugi način je putem donošenja bilo pojedinačnih komunitarnih akata (odluka), bilo zauzimanjem stavova i preporuka o postupanju u konkretnoj situaciji. Treći način se ispoljava kroz staranje i obezbedjenje realizacije odredjenih pozicija u okvirima usvojenog budžeta Evropske unije. Pored navedenih funkcija, Evropska komisija ima i generalno ovlašćenje predstavljanja i zastupanja Evropske unije u odnosima sa trećim državama, kao i sa drugim medjunarodnim organizacijama globalnog i regionalnog karaktera. 4. Evropski parlamet (European Parliament) Evropski parlament predstavlja jednu od institucija Evropske unije, čiji se začeci nalaze u dokumentima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog veka. Doduše, tada je ovaj organ ustanovljen pod nazivom Skupština da bi od 1962. godine Skupština Evropske zajednice jednostrano izvršila njegovo preimenovanje u «Evropski parlament», pod kojim nazivom i danas ostvaruje svoje funkcije. Osnovni cilj ustanovljenja Evropskog parlamenta, kao jedne od glavnih institucija Evropske unije, je obezbedjenje organa koji će reprezentovati interese osnovnih subjekata – osnivača Evropske zajednice ranije, a danas Evropske unije. S tim u vezi, utvrdjen je i način izbora poslanika u Evropski parlament. Do 1976. godine Evropski parlament je formiran na predstavničkom principu, tj. parlamenti država članica, iz svojih redova, birali su odgovarajući broj lica, koja su te parlamente predstavljali u Evropskom parlamentu. Od 1976. godine, odnosno 1979. godine, kada je odluka o promeni sastava 108

Evropskog parlamenta stupila na snagu, Evropski parlament se formira na osnovu neposrednih izbora, koji se organizuju u državama članicama, na način da «gradjani Evrope» direktno i neposredno, na osnovu principa političke pripadnosti, biraju svoje predstavnike u Evropski parlament. Prema Lisabonskom sporazumu, maksimalan број чланова Европског парламента је 750 (plus Predsednik), s tim da, sledeći regresivno proporcionalni sistem, broj predstavnika za svaku državu članicu ne može biti veći od 96, niti manji od 6. Od posebnog značaja za razumevanje mesta i uloge, koju Evropski parlament ima u odnosu na druge organe i institucije Evropske unije, je činjenica da poslanici u Evropskom parlamentu, iako se biraju na neposrednim izborima u državama članicama, u sve većoj meri zastupaju interese gradjana koji ih biraju. U prilog takvog rešenja govori i način organizovanog delovanja poslanika u Evropskom parlamentu. S tim u vezi, oni se u Evropskom parlamentu ne organizuju i istupaju kao predstavnici gradjana – državljana odredjene države članice Evropske unije, već se organizuju u skladu sa političkim uverenjem birača koji su ih birali. Na tim osnovama, u Evropskom parlamentu danas deluje više transnacionalnih političkih grupacija. Da bi se oformila jedna politička grupacija potrebno je da u njoj bude zastupljeno bar 25 poslanika koji potiču iz najmanje jedne četvrtine država članica. Na tim principima, u okviru Evropskog parlamenta, sada postoji 7 političkih grupacija i to: grupacija Evropske narodne stranke; grupacija Socijaldemokratske partije Evrope; grupacija Evropski liberalidemokrate; grupacija «Zeleni»; - grupacija konzervativaca i reformista; grupacija Ujedinjena evropska levica i grupacija za slobodu i demokratiju. Poslanici u Evropskom parlamentu biraju se svake pete godine, na neposrednim izborima u državama članicama. Evropski parlament iz svojih redova bira predsednika i predsedništvo, koje čine predsednik i 14 potpredsednika. Predsedništvo bira Generalnog sekretara Parlamenta, koji rukovodi radom stručnih službi, kojima je osnovni zadatak obezbedjenje organizaciono - tehničkih uslova za rad Evropskog parlamenta. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu (Francuska), gde se održavaju redovne sednice. Evropski parlament u osnovi vrši tri funkcije i to: normativnu, budžetsku i kontrolnu. Pod normativnom funkcijom podrazumeva se donošenje komunitarnih propisa. Ovu funkciju Evropski parlament ne obavlja samostalno, već u sadejstvu sa Savetom, prema proceduri propisanoj Lisabonskim sporazumom. Iako Evropskom parlamentu nije priznato pravo da podnosi predloge za donošenje propisa, već samo ovlašćenje da ih usvaja, ova institucija nije u potpunosti prikraćena u pogledu zakonodavne inicijative. Naime, ukoliko smatra da je u svrhu implementacije Ugovora potrebno usvojiti komunitarni akt, Evropski parlament može da zahteva od Komisije podnošenje odgovarajućeg predloga. Ukoliko Komisija ne podnese traženi predlog, u obavezi je da Evropski parlament obavesti o razlozima. Usvajanje budžeta Evropski parlament takodje vrši u sadejstvu sa Savetom, prema specijalnoj zakonskoj proceduri. Evropska komisija dužna je da Evropskom parlamentu i Savetu dostavi nacrt budžeta na razmatranje i to najkasnije do 1. septembra godine koja prethodi onoj u kojoj će se budžet realizovati. 109

Vršeći kontrolnu funkciju Evropski parlamet može da formira privremeni Istražni komitet zadužen za istraživanje propusta nastalih u primeni komunitarnog prava, osim kada se dati slučaj nalazi u sudskoj proceduri. Pravo da izglasa nepoverenje Evropskoj komisiji i pre isteka njenog mandata takodje spada u domen obavljanja kontrolne funkcije. Evropski parlament, ako nije drugačije propisano, odluke donosi prostom većinom prisutnih članova. Inače, članovi Evropskog parlamenta zaštićeni su u pravu na suvereno i nepristrasno izjašnjavanje, kako u odnosu na organe države članice, čije državljanstvo poseduju, tako i u odnosu na druge organe Evropske unije. Redovna zasedanja Evropskog parlamenta održavaju se jednom godišnje i počinju drugog utorka u martu, bez potrebe za sazivanjem. Vanredna zasedanja održavaju se na zahtev Saveta, Komisije ili većine članova samog Parlamenta.

5. Sud pravde Evropske unije (Court of Justice of the European Union) U projektovanom sistemu podele vlasti, koji je primetno prisutan u uspostavljenim institucijama Evropske unije, sudska funkcija je poverena Sudu pravde Evropske unije. Ovaj organ je obrazovan još u periodu koji je usledio po osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik. Kao poseban organ svoje funkcije ostvaruje od 1952. godine. Procesom prve, odnosno druge fuzije organa evropskih ekonomskih zajednica, Sud pravde postaje jedinstvena pravosudna institucija, na kojoj se razmatraju i rešavaju pitanja od vitalnog značaja za razvoj evropskih integracija. Sud pravde Evropske unije, za predmet svog rada ima zaštitu komunitarnog prava. U tom smislu, pored klasične pravosudne funkcije, ovom organu je poverena i funkcija staranja o uskladjenosti nacionalnog sa komunitarnog zakonodavstva. S tim u vezi, od posebnog značaja su dva principa, koja su proistekla iz prakse Suda. Prvi je princip direktnog dejstva komunitarnog prava na teritorijama država članica. To konkretno znači da se ne zahteva, poput slučaja sa drugim medjunarodnim sudskim institucijama, da države članice izričito prihvate nadležnost komunitarnog prava za uredjivanje konkretnog odnosa, odnosno da se saglase da je Sud pravde Evropske unije nadležan da odlučuje po tom pitanju. Drugi princip se sastoji u supremaciji komunitarnog prava u odnosu na pravo država članica, na način da ova prava ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama komunitarnog prava. Pored toga, od značaja za sagledavanje mesta i uloge Suda pravde Evropske unije, je i ovlašćenje, koje je osnivačkim dokumentima povereno ovom organu, a koje se sastoji u pravu na ciljno tumačenje osnivačkih dokumenata u smislu sagledavanja da li su odredbe pojedinih komunitarnih, ali i nacionalnih propisa država članica, u skladu sa ciljevima osnivanja Evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Na taj način, Sud, pored obezbedjivanja primene i zaštite komunitarnog prava, postaje i sui generis organ stvaranja tog prava, ako ne u direktnom, onda svakako u prenosnom smislu, odredjujući domen i način primene komunitarnog prava. Pod konkretnim nadležnostima Suda podrazumeva se:

110

1. postupanje po tužbama koje podnose države članice, institucije, fizička i pravna lica 2. davanje prethodnih mišljenja kojima se tumači komunitarno pravo ili izjašnjava o validnosti akata komunitarnih institucija, na zahtev sudova država članica 3. postupanje u drugim slučajevima, shodno odredbama Ugovora. Sud pravde Evropske unije sastavljen је od Suda pravde, Opšteg suda i posebnih (specijalizovanih) sudova. Sud pravde predstavlja kolektivno sudsko telo u čiji sastav ulaze sudije i opšti pravobranioci. Ova lica biraju se među ličnostima čija je nezavisnost nesumnjiva i koje poseduju kvalifikacije za obavljanje najviših pravosudnih funkcija u svojim državama ili su pravni stručnjaci priznatih kompetencija. Broj sudija određen je brojem država članica, budući da se iz svake od njih bira po jedan. Broj opštih pravobranilaca ograničen je na osam, s tim da ga na zahtev Suda pravde Savet može povećati. Uloga opštih pravobranilaca ogleda se u pružanju pomoći sudijama prilikom odlučivanja, putem davanja obrazloženih pravnih mišljenja o slučajevima koji se nađu pred Sudom. Mandat sudija i opštih pravobranilaca traje šest godina (uz mogućnost ponovnog imenovanja nakon njegovog isteka), s tim da se svake treće godine, u skladu sa Statutom Suda pravde Evropske unije, vrši njihova delimična zamena. Sudije među sobom biraju Predsednika Suda pravde na period od tri godine, sa mogućnošću reizbora. Broj sudija Opšteg suda određuje se Statutom Suda pravde Evropske unije, uz uslov da iz svake države članice bude imenovan bar po jedan sudija. Statutom koji je trenutno na snazi predvidjeno je u sastav Opšteg suda ulazi 27 sudija. Istim Statutom može se predvideti da u radu ovog suda učestvuju i opšti pravobranioci, mada to prema ugovornim odredbama nije obavezno. Članovi Opšteg suda biraju se među ličnostima čija je nezavisnost nesumnjiva i koje mogu biti birane na visoke pravosudne funkcije. Njihov mandat traje šest godina, uz delimičnu zamenu svake treće godine i mogućnost reizbora nakon isteka. Pravila koja se odnose na izbor Predsednika Opšteg suda identična su pravilima kojima se reguliše ova materija kod Suda pravde. O izboru sudija i opštih pravobranilaca Suda pravde i sudija Opšteg suda sporazumevaju se vlade država članica. O podobnosti kandidata za obavljanje ovih funkcija prethodno se izjašnjava posebno telo – panel, u čiji sastav ulazi sedam lica izabranih među ranijim članovima Suda pravde i Opšteg suda, članovima vrhovnih sudova država članica i advokatima priznatih kompetencija. Jednog člana panela predlaže Evropski parlament. Evropski parlament i Savet mogu osnovati i pridodati Opštem sudu posebne (specijalizovane) sudove zadužene za postupanje u prvom stepenu po tužbama i u postupcima koji se tiču određenih specifičnih oblasti. Protiv odluke specijalizovanog suda može se podneti žalba Opštem sudu. Postupanje Suda pravde Evropske unije svodi se na nadležnost Opšteg suda za postupanje po tužbama i u postupcima u prvom stepenu, pod uslovom da za konkretnu 111

oblast nije oformljen specijalizovani sud. Protiv odluka Opšteg suda može se podneti žalba Sudu pravde, ali samo u vezi sa pravnim, a ne i faktičkim pitanjima. Postupci u kojima je Sud pravde isključivo nadležan određuju se Statutom Suda pravde Evropske unije. 6. Evropski računski sud (Europen Court of Auditors) Evropski računski (računovodstveni) sud spada u red institucija Evropske unije, koje nisu osnovane osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica. Ovaj organ Evropske zajednice osnovan je 1975. godine Briselskim sporazumom država članica, koji je stupio na snagu 1977. godine. Njime su zamenjene funkcije Komisije za kontrolu Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju, odnosno Komesara za računovodstvo Evropske zajednice za ugalj i čelik. Usvajanjem ugovora o Evropskoj uniji iz 1993. godine, ovaj organ ulazi u red stalnih i osnovnih institucija Evropske unije. Poseban značaj, koji mu se pridaje, dodatno je potenciran Amsterdamskim i Ničanskim izmenama osnivačkih dokumenata. Do Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata Računovodstveni sud se sastojao od 15 članova, koje je, sa mandatom od šest godina, imenovao Savet Evropske unije, uz konsultaciju sa Evropskim parlamentom. Ničanskim izmenama osnivačkih dokumenata predvidjeno je da svaka država članica delegira jednog sudiju u Evropski računovodstveni sud. Ovakvo rešenje zadržano je i u Lisabonskom sporazumu. Status članova Računovodstvenog suda odgovara statusu sudija Evropskog suda pravde. To konkretno znači da se i članovi Računovodstvenog suda biraju iz reda osoba koje pripadaju ili su pripadale eminentnim predstavnicima organa eksterne finansijske kontrole ili su posebno kvalifikovane za te poslove. Svoje funkcije u Evropskom računovodstvenom sudu, članovi tog organa moraju obavljati nepristrasno, u opštem interesu Evropske unije. S tim u vezi, iako se delegiraju na nacionalnoj osnovi, oni ne predstavljaju države čiji su državljani. Članovi ovog organa ne mogu vršiti ni jednu drugu profesionalnu aktivnost, nezavisno od okolnosti da li je ona plaćena ili se obavlja volonterski. U pogledu procedure izbora članova Računovodstvenog suda, važi pravilo da listu članova usvaja Savet nakon konsultacija sa Evropskim parlamentom. Lista se sastavlja na osnovu predloga koje podnose države članice. Mandat članova Računovodstvenog suda traje šest godina i može biti ponovljen. Predsednika Računovodstvenog suda biraju članovi medju sobom, na period od tri godine, uz mogućnost reizbora. Funkcionisanje Evropskog računskog suda uredjeno je na principima kolegijalnosti, na način da ovaj organ svoje odluke, mišljenja i izveštaje usvaja većinom glasova svojih članova. S tim u vezi, ne postoji individualna odgovornost člana ovog suda za odluke koje donosi Evropski računski sud. Sedište Evropskog računskog suda je u Luksemburgu, gde se nalazi i njegov Sekretarijat. Ukupan broj zaposlenih u Evropskom računskom sudu iznosi oko 800.

112

Osnovna funkcija ovog organa je kontrola zakonitosti i urednosti ukupnih prihoda i rashoda Evropske unije. Ovaj sud takodje ispituje račune svih organa koje je osnovala Evropska unija, s ciljem omogućavanja njihovog urednog finansijskog poslovanja. S tim u vezi, Evropski računski sud redovno dostavlja Evropskom parlamentu i Savetu izveštaje sa posebnom izjavom o tačnosti računa, kao i zakonitosti i urednosti obavljenih finansijskih poslova, svih organa i institucija Evropske unije. Ovi izveštaji objavljuju se u Službenom listu Evropske unije. Osnovni instrument putem koga Evropski računski sud ostvaruje svoju funkciju je Godišnji izveštaj o poslovanju Evropske unije. U okviru ovog izveštaja, obezbedjuje se pregledno iskazivanje ukupnog sistema evidencije i kontrole budžeta Evropske unije, odnosno pribavljanja i utroška budžetskih sredstava. Ovaj izveštaj se obavljuje u Službenom listu Evropske unije i predstavlja osnov za analizu njegovih pozicija od strane Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije. Uprkos svom nazivu, Evropski računski sud nema nikakva pravosudna ovlašćenja ni ingerencije. On ne može sudski goniti ili izricati kazne počiniocima finansijskih prekršaja, koje identifikuje tokom postupka finansijske kontrole. Jedina njegova ovlašćenja su da, o svojim nalazima, obavesti nadležne organe Evropske unije, prepuštajući njima na inicijativu preduzimanje daljih koraka u vezi utvrdjenih finansijskih prekršaja. 7. Evropska investiciona banka (European Investment Bank - EIB) Evropska investiciona banka nastala je 1957. godine, zaključenjem Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice. Sedište Banke nalazi se u Luksemburgu, a članstvo u njoj pripada državama članicama Unije. Osnovna funkcija i ujedno zadatak Evropske investicione banke je da svojom aktivnošću doprinosi uravnoteženom i skladnom razvoju zajedničkog tržišta u interesu Evropske unije. U tom cilju, ona na neprofitnoj osnovi pomaže finansiranje razvojnih projekata u svim sektorima privrede, a posebno: -

programa za razvoj manje razvijenih regiona;

-

programa za osavremenjivanje ili rekonstrukciju preduzeća, ili pokretanje novih delatnosti u funkciji postupnog uspostavljanja zajedničkog tržišta, koji po svom obimu ili po prirodi ne mogu u potpunosti biti pokriveni raznim oblicima finansiranja koji su dostupni na nivou država članica;

-

projekata od zajedničkog interesa za više država članica, koji po svom obimu ili po svojoj prirodi ne mogu u potpunosti biti pokriveni raznim oblicima finansiranja dostupnim na nivou država članica.

Iz navedenog može se zaključiti da su aktivnosti Evropske investicione banke primarno usmerene na ostvarivanje tri osnovna cilja. Prvi je razvoj nedovoljno razvijenih regiona u državama članicama. Drugi je prilagođavanje postojećih privrednih subjekata u državama članicama, promenama koje sobom donosi uspostavljanje i funkcionisanje zajedničkog tržišta, bez unutrašnjih granica u okvirima Evropske unije. I treće su projekti 113

evropskog značaja od zajedničkog interesa za više država članica, koji po svom karakteru prevazilaze interese i finansijske potencijale svake od pojedinačno zainteresovanih država. Ukupan kapital Evropske investicione banke iznosi 164.808.169.000 evra i sastavljen je iz uloga država članica definisanih Statutom Banke na sledeći način: Nemačka Francuska Italija Ujedinjeno kraljevstvo Španija Belgija Holandija Švedska Danska Austrija Poljska Finska Grčka Portugal Češka Madjarska Irska Rumunija Slovačka Slovenija Bugarska Litvanija Luksemburg Kipar Letonija Estonija Malta

26 649 532 500 26 649 532 500 26 649 532 500 26 649 532 500 15 989 719 500 7 387 065 000 7 387 065 000 4 900 585 500 3 740 283 000 3 666 973 500 3 411 263 500 2 106 816 000 2 003 725 500 1 291 287 000 1 258 785 500 1 190 868 500 935 070 000 863 514 500 428 490 500 397 815 000 290 917 500 249 617 500 187 015 500 183 382 000 152 335 000 117 640 000 69 804 000

Evropskoj investicionoj banci priznato je svojstvo pravnog lica, iz čega proističe da ona ima svoje organe upravljanja, u okvirima čijih nadležnosti se nalaze ovlašćenja za donošenje odluka kojima se ostvaruju funkcije ove finansijske institucije. Osnovni organi Evropske investicione banke su: Savet guvernera, Administrativni savet (Odbor direktora), Upravni komitet i Revizorski (verifikacioni) komitet. Savet guvernera sačinjavaju lica u rangu ministra (po pravilu ministara nadležnih za poslove privrede, odnosno finansija) i to tako što svaka država članica detašira jednog ministra u Savet guvernera. Po ovlašćenjima koja su preneta na ovaj organ može se 114

zaključiti da Savet guvernera ima dominantan položaj u okviru Evropske investicione banke. U delokrug njegovih nadležnosti spada donošenje opštih smernica kreditne politike banke, naročito u pogledu ciljeva koji su postavljeni u skladu sa razvojem zajedničkog tržišta. U tom smislu, Savet guvernera posebno je ovlašćen za: -

utvrdjivanje osnovnih principa koji se primenjuju na finansijske operacije koje Banka sprovodi u okvirima svoje nadležnosti;

-

odobravanje aktivnosti Banke izvan teritorije Evropske unije;

-

razmatranje izveštaja Administrativnog saveta (Odbora direktora), kao i razmatranje finansijskog stanja banke, uključujući dobit i gubitak u poslovanju, kao i usvajanje godišnjeg izveštaja;

-

odlučivanje o povećanju osnovnog kapitala banke;

-

imenovanje i smenjivanje članova Administrativnog saveta (Odbora direktora), Upravnog komiteta i Revizorskog komiteta.

Pored navedenog, Savet guvernera Evropske investicione banke nadgleda sprovođenje svojih odluka. Administrativni savet (Odbor direktora) sastoji se od 28 članova i 18 zamenika koje imenuje Savet guvernera. Od navedenog broja 27 članova i 17 zamenika predlažu države članice a po jednog člana i jednog zamenika predlaže Evropska komisija. Pored toga Administrativni savet kooptira ukupno 6 eksperata bez prava glasa: 3 člana i 3 zamenika. Članovi ovog organa biraju se iz reda ličnosti koje pružaju sve garancije svoje stručne kompetentnosti i lične nezavisnosti. Za svoj rad članovi Administrativnog saveta odgovorni su samo Evropskoj investicionoj banci. U slučaju prestanka funkcije, članovi Administrativnog saveta mogu biti zamenjeni u periodu do isteka njihovog mandata. Administrativni savet raspolaže ekskluzivnom nadležnošću za finansijske operacije i donošenje odluka o davanju zajmova i garancija. On takođe odlučuje o kamatnim stopama na odobrene zajmove, visini kamata i drugih naknada. Pored toga, Administrativni savet se stara o izvršavanju funkcija Banke u skladu sa Lisabonskim sporazumom, Statutom Banke i smernicama Odbora guvernera. Upravni komitet je izvršni organ Evropske investicione banke i zadužen je za upravljanje dnevnim poslovima ove banke. Upravni komitet sačinjavaju predsednik i osam potpredsednika koje, na period od šest godina i sa mogućnošću reizbora, imenuje Savet guvernera na predlog Administrativnog saveta. Predsednik ili u slučaju njegove sprečenosti potpredsednik Upravnog komiteta predstavlja i zastupa Evropsku investicionu banku u pravnim i drugim pitanjima. Osnovna funkcija Upravnog komiteta je predlaganje i sprovodjenje odluka koje donosi Administrativni savet. Pored toga, Predsednik Upravnog komiteta rukovodi radom osoblja Evropske investicione banke i ima ovlašćenja da angažuje i otpušta. Pri selekciji 115

kadrova, on je dužan da vodi računa o ličnim sposobnostima i kvalifikacijama, kao i o ravnomernoj zastupljenosti državljana svih država članica. Revizorski, odnosno verifikacioni komitet predstavlja osnovni interni organ kontrole rada i poslovanja Evropske investicione banke. Ovaj organ, koji se sastoji od šest članova koje imenuje Savet guvernera, ima zadatak da za svaku godinu sačini izveštaj o zakonitosti poslovanja i ispravnosti knjigovodstvenih podataka banke. Iz okolnosti da je organizacija poslovanja Evropske investicione banke neposredno povezana sa ekonomskom politikom Evropske unije proizilazi i obaveza informisanja organa Evropske unije o poslovanju Evropske investicione banke. Naime, iako organi Evropske investicione banke uživaju punu autonomiju u donošenju odluka iz delokruga svojih nadležnosti, koje su utvrđene osnivačkim aktima i Statutom banke, o realizaciji tih odluka Evropska investiciona banka je dužna da redovno i u celosti izveštava organe Evropske unije. U tom smislu, svake godine ova banka podnosi godišnji izveštaj, koji je vrlo detaljan i obuhvata sve operacije, čineći tako bilans celokupnih aktivnosti banke. Pored toga, banka dostavlja i listu svih finansijskih projekata sa njihovim karakteristikama. Ovaj izveštaj se posebno razmatra na Savetu i u Evropskom parlamentu. Sem toga, na poziv Evropskog parlamenta, predstavnici Evropske investicione banke učestvuju u radu određenih parlamentarnih komisija, koje raspravljaju o problemima koji su neposredno ili posredno povezani sa investicionim aktivnostima u okvirima Evropske unije. 1 Pored toga, Evropska investiciona banka pomaže finansiranje investicionih programa uz učešće strukturnih fondova i drugih finansijskih instrumenata zajednice. U tom smislu, Evropska investiciona banka i Evropski investicioni fond od juna 2000. godine zajedno formiraju Grupu evropskih investicionih banaka, s tim da je Evropska investiciona banka postala većinski akcionar Evropskog investicionog fonda. 2 8. Evropska centralna banka (European Central Bank – ECB) Evropska centralna banka osnovana je 1. juna 1998. godine, sa sedištem u Frankfurtu na Majni (Nemačka) i predstavlja kontinuitet u radu institucija Ekonomske i monetarne unije, pošto je u celosti supstituisala funkcije koje je obavljao Evropski monetarni institut, koji je prestao sa radom 1. januara 1999. godine. Sa projektom Monetarne unije rodjen je novi novac – evro, a sa njim i nova centralna banka. Njena primarna funkcija je da se posveti tom novom novcu – evru, tj. da bude čuvar njegove vrednosti ali i bezuslovni, neprikosnoveni i nezavisni protagonist njegove moćne upotrebe. 3 Evropska centralna banka ima svojstvo pravnog lica. U skladu sa svojstvom pravnog lica Evropska centralna banka u svakoj državi članici ima najšira pravna ovlašćenja koja nacionalno zakonodavstvo priznaje pravnim licima. S tim u vezi, Prof. dr Vuk Ognjenović: Medjunarodno bankarstvo, Beograd, 2003. godina, str. 269 Jean – Claude Zarka: Osnovi institucija Evropske unije, Beograd, 2004. godina, str. 106 3 Prof. dr Vuk Ognjanović: Medjunarodno bankarstvo, Beograd, 2003. godina, str. 295 1 2

116

Evropska centralna banka može da stiče ili otudjuje pokretnu i nepokretnu imovinu a može da bude i stranka u sudskom sporu. Na taj način obezbeđena je neophodna samostalnost ove finansijske institucije, koja je bitna pretpostavka za uspešno i neometano ostvarivanje njenih funkcija. U tom smislu, izričito je utvrdjeno da prilikom vršenja ovlašćenja i izvršavanja ciljeva i zadataka koji proizilaze iz osnivačkih akata i Statuta Evropske centralne banke ni sama banka, kao ni nacionalne centralne banke, niti bilo koji njihov član organa odlučivanja ne mogu tražiti ili prihvatati uputstva od organa ili tela Unije, vlada država članica ili bilo kod drugog organa. S tim u vezi, organi i tela Unije, kao i vlade države članica obavezuju se na poštovanje ovog načela u smislu da neće pokušavati da utiču na članove organa odlučivanja Evropske centralne banke odnosno nacionalnih centralnih banaka u obavljanju njihovih zadataka. Pored toga, svaka država članica dužna je da vodi računa o usaglašenosti svog nacionalnog zakonodavstva, uključujući i statut svoje nacionalne centralne banke, sa svim odredbama osnivačkih akata i Statutom Evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke. Na taj način stvoreni su uslovi za punu pravnu i poslovnu samostalnost organa i institucija Monetarne unije, kako u odnosima sa drugim komunitarnim organima, tako i to posebno, u odnosima sa monetarnim organima država članica. Osnovne funkcije Evropske centralne banke sastoje se u: 1. definisanju i sprovodjenju monetarne politike u zoni evra; 2. vodjenju operacija kursa, održavanju i upravljanju zvaničnim deviznim rezervama država u zoni evra; 3. emitovanju novčanica u zoni evra; 4. promovisanju i unapredjenju sistema plaćanja u zoni evra. Ostvarivanje ovih funkcija usmereno je na realizaciju osnovnog cilja koji je dominantno odredjen osnivačkim aktima, a odnosi se na očuvanje stabilnosti cena. Naravno, ostvarivanje ovog cilja nije u suprotnosti sa osnovnim postavkama na kojima počiva privreda država članica Evropske unije, kao što su načelo otvorene tržišne privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji, uz podršku efikasnijem rasporedu resursa i poštovanjem načelnih opredeljenja o zdravim javnim finansijama, povoljnim monetarnim uslovima i stabilnim platnim bilansom. U okviru obavljanja svoje funkcije Evropska centralna banka je nadležna za odredjivanje visine kamatnih stopa u zoni evra, kao i za svakodnevno tekuće upravljanje deviznim poslovanjem s ciljem izbegavanja rizika inflacije. Evropska centralna banka je jedina ovlašćena da odobrava emitovanje novčanica u državama članicama «evrozone». Na tim osnovama Evropska centralna banka i nacionalne banke mogu emitovati takve novčanice. Jedino će novčanice koje emituje Evropska centralna banka i nacionalne banke, na osnovu odobrenja Evropske centralne banke imati svojstvo zakonskog sredstva plaćanja.

117

U vršenju svojih funkcija Evropska centralna banka je ovlašćena na donošenje: pravila (uredbi) koja su neophodna za ostvarivanje poverenih zadataka; - odluka koje su neophodne za ostvarivanje konkretnih poslova; kao i – preporuka i mišljenja. Pravila (uredbe) imaju opšte dejstvo i svaki njihov element se obavezno primenjuje sa direktnim dejstvom u svakoj državi članici. Odluka je obavezna, u svakom svom elementu, ali samo za one subjekte na koje se odnosi. Preporuke i mišljenja nemaju obavezujuću snagu. Evropska centralna banka može odlučiti da svoja pravila (uredbe), odluke, preporuke i mišljenja objavi. Pored navedenih poslova Evropska centralna banka, u saradnji sa nacionalnim centralnim bankama prikuplja potrebne statističke podatke, posredstvom nadležnih nacionalnih organa ili direktno od privrednih subjekata, radi ostvarivanja svojih zadataka. U tom cilju ona sarađuje sa komunitarnim institucijama, odnosno organima, sa nadležnim organima država članica, kao i sa trećim državama i međunarodnim organizacijama. Evropska centralna banka poseduje sopstveni kapital i sredstva. Osnivački kapital Evropske centralne banke iznosi 5 milijardi evra. Ovaj kapital su upisale nacionalne centralne banke država članica po utvrđenom ključu, imajući u vidu veličinu bruto nacionalnog proizvoda i broj stanovnika svake države članice. Iz činjenice da je Evropska centralna banka nastala sa uvođenjem evra kao obračunskog sredstva, te da svoje nadležnosti ostvaruje samo u odnosu na države u kojima je evro zakonsko sredstvo plaćanja, proizilazi i posebna struktura organa upravljanja ovom finansijskom institucijom. Osnovni organi upravljanja Evropskom centralnom bankom su Savet guvernera i Izvršni odbor (Direktorijum). Savet guvernera je najviši organ odlučivanja u Evropskoj centralnoj banci. Osnovna funkcija Saveta guvernera je utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike u zoni evra. Pored toga, on jedini ima ovlašćenja da utvrdi kamatnu stopu po kojoj komercijalne banke mogu da dobiju novac kod centralne nacionalne banke. Ovaj organ donosi i odgovarajuće odluke koje se odnose na sprovođenje utvrđene monetarne politike. Savet guvernera sačinjavaju članovi Izvršnog odbora (Direktorijuma) i guverneri nacionalnih centralnih banaka država članica čija je valuta evro. Savet guvernera se sastaje najmanje deset puta godišnje. Sastanci Saveta guvernera su zatvoreni za javnost i imaju poverljivi karakter, s tim što sam Savet može odlučiti da se sa rezultatima svog rada upozna javnost. Poslovnikom o radu Saveta guvernera može se utvrditi mogućnost da član Saveta guvernera koji je sprečen da glasa u dužem vremenskom periodu može da imenuje predstavnika koji će ga zamenjivati u svojstvu člana Saveta guvernera. Izvršni odbor je izvršni organ Evropske centralne banke i u tom svojstvu je zadužen za sprovođenje monetarne politike koju utvrđuje Savet guvernera, te u okviru toga daje neophodne naloge i instrukcije nacionalnim centralnim bankama. Izvršni odbor priprema sednice Saveta guvernera, s tim što Savet guvernera na ovaj organ može preneti i dodatna ovlašćenja. Izvršni odbor se sastoji od predsednika, potpredsednika i četiri člana. Članove Izvršnog odbora (uključujući predsednika i potpredsednika) imenuje Evropski savet između ličnosti poznatog i priznatog stručnog autoriteta i iskustva u monetarnoj oblasti ili 118

oblasti bankarstva. Odluka o imenovanju se donosi na preporuku Saveta, a nakon obavljenih konsultacija sa Evropskim parlamentom i Savetom guvernera. Članovi Izvršnog odbora mogu biti samo državljani zemalja članica Evropske unije. Njihov mandat traje osam godina i ne može se obnavljati. Članovi Izvršnog odbora svoje funkcije obavljaju profesionalno u trajanju punog radnog vremena, s tim da ni jedan član ne može profesionalno da se bavi drugim poslom, bez obzira da li se to čini uz naknadu ili bez naknade, osim ako mu to, izuzetno, odobri Savet guvernera. Svaki član Izvršnog odbora koji je prisutan sednici ima pravo glasa i raspolaže jednim glasom. Ako nije drugačije predviđeno Izvršni odbor odluke donosi prostom većinom glasova. U slučaju jednakog broja glasova, glas predsednika je odlučujući. Izvršni odbor je odgovaran za tekuće poslovanje Evropske centralne banke. Ukoliko član Izvršnog odbora više ne ispunjava uslove za obavljanje svojih funkcija ili ako je učinio ozbiljan propust u svom radu, Sud pravde može da ga, na zahtev Saveta guvernera ili Izvršnog odbora, razreši te dužnosti. U slučaju razrešenja dužnosti člana Izvršnog odbora, imenovanje novog člana koji supstituiše njegovo mesto, vrši se po postupku izbora članova Izvršnog odbora. Pored ova dva osnovna organa, u okvirima Evropske centralne banke postoji i Generalni savet Evropske centralne banke, koji je ustanovljen kao prelazni organ imajući u vidu da sve države članice Evropske unije ne učestvuju obavezno i u isto vreme u jedinstvenoj valuti. Ovaj organ sačinjavaju predsednik i potpredsednici Izvršnog odbora i guverneri centralnih banaka svih država članice Evropske unije. Ostali članovi Izvršnog odbora imaju pravo da, bez prava glasa, prisustvuju sednicama Generalnog saveta. Osnovna funkcija Generalnog saveta Evropske centralne banke je da doprinese kvalitetu konsultacija i koordinaciji rada Evropske centralne banke, kao i pripremama za eventualno buduće proširivanje zone evra, odnosno pristupanje novih država članica toj zoni.1 9. Evropski sistem centralnih banaka (European System of Central Banks – ESCB) Imajući u vidu da se države članice Evropske unije, činjenicom prenošenja monetarne i finansijske vlasti na komunitarne organe, nisu u potpunosti odrekle svog uticaja u domenu monetarne politike, kao posebno postavilo se pitanje koordiniranja tih politika sa komunitarnog nivoa, uz zadržavanja pravne i poslovne samostalnosti nacionalnih centralnih banaka. To je postignuto ustanovljavanjem jednog novog sui generis organa – Evropskog sistema centralnih banaka. Evropski sistem centralnih banka sačinjavaju Evropska centralna banka i centralne banke država članica.

1

Jean - Claude Zara: Osnovi instucija Evropske unije, Beograd, 2003. godine, str. 95

119

Evropskim sistemom centralnih banka upravljaju organi Evropske centralne banke. Njegova osnovna funkcija je: - da definiše i sprovodi monetarnu politiku Evropske unije; - da obavlja devizno - valutne poslove; - da upravlja zajedničkim deviznim rezervama država članica i – da unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog sistema između država članica. Pored toga, Evropski sistem centralnih banka doprinosi uspešnijem ostvarivanju politike nadležnih organa koje se odnosi na kontrolu kvaliteta kreditnih institucija i doprinosi stabilnosti finansijskog sistema. S tim u vezi Evropski sistem centralnih banka ima značajne savetodavno – konsultativne funkcije. Naime, ovaj organ je ovlašćen da iz domena svojih nadležnosti daje mišljenje komunitarnim institucijama, odnosno organima kao i nacionalnim organima. Uspostavljanjem ovakvog centralizovanog sistema, sa elementima decentralizacije (pošto su nacionane banke država članica zadržale svojstvo pravnog subjekta, sa svojim autohtonim organima upravljanja), obezbedilo se funkcionalno jedinstvo koje postoji u okvirima Evropske monetarne unije. Na taj način se uz obezbedjenje sprovodjenja politike Evropske centralne banke i neophodnosti uskladjivanja nacionalnih zakonodavstava sa komunitarnim propisima, ipak utvrdjuje obaveza Evropske centralne banke da o odredjenim pitanjima konsultuje nacionalne centralne banke, iako se potreba i korisnost ovakvih konsultacija ceni samo od strane Evropske centralne banke.

10. Ostali organi Evropske unije Pored navedenih organa, od kojih su mnogi ustanovljeni još osnivačkim dokumentima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prethodnog veka, kao rezultat razvoja Evropske zajednice, a potom i Evropske unije, vremenom se pojavila potreba i za osnivanjem posebnih institucija, koje ne spadaju u red osnovnih organa Evropske unije, ali svojim radom doprinose uspešnijem ostvarivanju njihovih funkcija. a) Ekonomski i socijalni komitet je organ konsultativnog karaktera, koji čine predstavnici različitih kategorija privrednih i društvenih delatnosti, a naročito radnika, poljoprivrednika, trgovaca, predstavnika slobodnih profesija i dr. Članovi Komiteta obrazuju tri grupe i to: - grupu poslodavaca; - grupu radnika; i – grupu ostalih delatnosti. Osnovni cilj obrazovanja ovog Komiteta je uspostavljanje organa, koji će paralelno sa Evropskim parlamentom (koji čine predstavnici gradjana Evrope), biti u funkciji reprezentovanja realne socijalne strukture stanovništva, koja postoji u Evropskoj uniji. Posle Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata, Ekonomski i socijalni komitet se sastoji od 350 članova. Sedište Ekonomskog i socijalnog komiteta je u Briselu. Konsultativnu funkciju Ekonomski i socijalni komitet ostvaruje na način, što po utvrdjenim pitanjima, o kojima odluke donose drugi organi Evropske unije, odnosno Evropski parlament, Savet i Komisija, obavezno daje svoje mišljenje, odnosno zauzima stavove. Takodje, utvrdjena je mogućnost fakultativnog traženja mišljenja od ovog Komiteta. Najzad, Ekonomski i socijalni komitet može i na sopstvenu inicijativu, zauzeti 120

stav po odredjenom pitanju i sa tako zauzetim stavom upoznati organ koji je ovlašćen za donošenje konkretne odluke. b) Komitet regiona i lokalnih vlasti, kao i Ekonomski i socijalni komitet ima funkcije konsultativnog organa. Osnovan je Ugovorom o Evropskoj uniji, sa osnovnim ciljem da predstavlja sponu izmedju lokalnih i regionalnih organa vlasti i organa Evropske unije. Usled toga, u sastav ovog komiteta ulaze predstavnici lokalnih i regionalnih tela. Posle Ničanskih izmena osnivačkih akata Evropske unije, Komitet regiona i lokalnih vlasti broji 350 članova i isto toliko zamenika, o čijem imenovanju odluku donosi Savet. Član Komiteta regiona i lokalnih vlasti ne može istovremeno biti i član Evropskog parlamenta. Sedište Komiteta regiona i lokalnih vlasti je u Briselu. Poput prethodnog, i Komitet regiona i lokalnih vlasti svoje stavove i mišljenja dostavlja organima Evropske unije, koji o konkretnim pitanjima donose konačne odluke i to po zahtevu nadležnog organa Evropske unije, ali i na sopstvenu inicijativu. Krug pitanjima o kojima se izjašnjava Komitet regiona i lokalnih vlasti prvenstveno je uslovljen pitanjima od opšteg interesa za sve gradjane Evropske unije, a posebno na pitanja kod kojih dolazi do potrebe uspostavljanja koordinacije u prekograničnoj saradnji država članica Evropske unije. c) Ombudsman je poseban organ, koga imenuje Evropski parlament, a koji je predvidjen Ugovorom o Evropskoj uniji iz Mastrihta. Njegovo ustanovljenje, kao posebnog organa Evropske unije sa funkcijama koje su mu poverene, inspirisani su skandinavskom tradicijom u zaštiti osnovnih ljudskih prava. Saglasno toj praksi, Ombudsman ima de facto položaj posrednika u rešavanju pitanja koja iniciraju gradjani Evropske unije, a odnose se na propuste u radu organa Evropske unije, sa izuzetkom Evropskog suda pravde u vršenju njegovih pravosudnih funkcija. Pravo na pokretanje postupka pred Ombudsmanom ima svaki gradjanin Evropske unije, odnosno svako fizičko ili pravno lice, koje ima svoje prebivalište ili sedište u nekoj od država članica Evropske unije. Osnovna njegova misija je da bude protivteža komunitarnoj administraciji, u smislu zaštite od propusta u njihovom radu. Ombudsmana imenuje Evropski parlament sa mandatom od pet godina i to, po pravilu, za isti mandatni period za koji se biraju i poslanici u Evropskom parlamentu. Na zahtev Evropskog parlamenta Ombudsmana razrešava sud pravde, u slučaju da je prestao da ispunjava uslove za obavljanje funkcije ili skrivio ozbiljan propust u radu. Lice imenovano za Ombudsmana u svom statusu izjednačeno je sa sudijom Evropskog suda pravde. To konkretno znači da je potpuno nezavistan u vršenju svojih funkcija, te ne može tražiti ni primati uputstva o radu od bilo kog nacionalnog ili komunitarnog organa. Šta više, za vreme trajanja mandata, Ombdusman ne može obavljati bilo koju drugu, plaćenu ili volontersku profesionalnu delatnost. Svoje funkcije Ombudsman ostvaruje bilo samoinicijativno, bilo na osnovu pritužbi, odnosno obaveštenja, koja dobija od gradjana Evropske unije. Kada, u prethodnom postupku, utvrdi da pokretnuta inicijativa ukazuje na moguće propuste u radu nekog od komunitarnih organa, Ombudsman će od tog organa zahtevati povratnu informaciju o predmetnom slučaju. Na osnovu ove informacije može se zahtevati 121

prestanak prakse kršenja nekog od prava koja su garantovana propisima Evropske unije, odnosno prestanak uznemiravanja gradjana na drugi način. Inače, postoji generalna obaveza svih organa Evropske unije da u obavljanju svojih funkcija saradjuju sa Ombudsmanom. Samom Ombudsmanu ne pripadaju izvršna ovlašćenja. Ombudsman ima obavezu da za svaku kalendarsku godinu podnese Evropskom parlamentu izveštaj o svojim zapažanjima i rezultatima postupaka koje je pokrenuo u toj godini. d) Visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku je inokosna funkcija koja je formirana usvajanjem Lisabonskog sporazuma i u kojoj su objedinjene ranije funkcije Visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost i člana Komisije - komesara zaduženog za spoljne poslove. Visokog predstavnika imenuje Evropski savet, kvalifikovanom većinom i uz saglasnost Predsednika Komisije, pri čemu je ovlašćen da po istoj proceduri okonča njegov mandat. Visoki predstavnik zadužen je da vodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu, kao i odbrambenu politiku i da svojim predlozima doprinosi njenom razvoju. On je takođe nadležan da rukovodi radom Saveta za spoljne poslove i jedan je od potpredsednika Komisije.

3.5.2. Savet Evrope (Council of Europe) Savet Evrope je medjunarodna regionalna organizacija, koja je osnovana medjunarodnim multilateralnim sporazumom koji je potpisan 5. maja 1949. godine u Londonu. Na osnovu osnivačkog ugovora, a paralelno sa njegovim usvajanjem, donet je i Statut Evrope, kao osnovni akt po kome ova medjunarodna regionalna organizacija evropskog odredjenja ostvaruje svoje funkcije. Osnovni cilj osnivanja Saveta Evrope je ostvarivanje većeg jedinstva izmedju država članica, radi očuvanja i unapredjenja ideala i načela, koji čine njihovu zajedničku tekovinu, kao i podsticanja njihovog privrednog i ukupnog društvenog razvoja. Taj cilj, a u smislu člana 1. Statuta Saveta Evrope, ostvariće se preko organa Saveta, razmatranjem pitanja od zajedničkog interesa, zaključivanjem sporazuma o zajedničkim akcijama u privrednoj, društvenoj, kulturnoj, naučnoj, pravnoj i upravnoj sferi, kao i putem očuvanja i razvoja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konceptualne osnove, na kojima se zasniva Savet Evrope, polaze od principa sveobuhvatne regionalne organizacije, koji podrazumeva da se u njegovom sastavu nadju sve evropske države (od značajnijih država sa područja evropskog kontinenta u Savetu Evrope aktivno nije prisutna jedino Belorusija). S tim u vezi, je i stav da u Savet Evrope može biti primljena svaka država koja podnese zahtev i ispunjava, pored uslova evropske teritorijalne pripadnosti i uslov da u praksi obezbedjuje načelo vladavine prava, kao i princip zaštite ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda.

122

Iako je predmet rada Saveta Evrope postavljen dosta široko, ipak je ova medjunarodna regionalna organizacija u svom radu poseban akcenat stavila na pitanje zaštite ljudskih prava osnovnih sloboda. U tom smislu, kao jedan od najznačajnijih dokumenata koji je donet od strane Saveta Evrope, može se navesti Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je potpisana 4. novembra 1950. godine u Rimu, a koja je stupila na snagu 1. septembra 1953. godine. Svrha donošenja ove Konvencije je uspostavljanje mehanizma za zaštitu ljudskih prava koja su ustanovljena Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koju je usvojila OUN 1948. godine. S tim u vezi, Konvencija Saveta Evrope uspostavlja odredjene mehanizme, kojima se obezbedjuje izvršavanje preuzetih obaveza od strane država potpisnica. U postupku zaštite ljudskih prava, koja su garantovana Konvencijom, posebna ovlašćenja i obaveze imaju sledeće institucije Saveta Evrope: - Evropska komisija za ljudska prava; - Evropski sud za ljudska prava; i – Komitet ministara Saveta Evrope. Osnovni organi Saveta Evrope su Komitet ministara, Parlamentarna skupština i Sekretarijat. Pored ovih organa sa opštim nadležnostima u Savetu Evrope postoje, kao posebni organi, Sud za ljudska prava i Kongres regiona i lokalnih vlasti. Komitet ministara je glavni politički organ Saveta Evrope, sa ovlašćenjem da donosi pravno obavezujuće odluke. Ovaj organ čine ministri inostranih poslova država članica ili njihovi stalni diplomatski predstavnici (ambasadori). Sastaje se dva puta godišnje, na nivou ministara inostranih poslova, a u intervalu izmedju ovih zasedanja, sednicama Komiteta ministara prisustvuju, sa pravom odlučivanja, stalni diplomatski predstavnici (ambasadori) država članica. Parlamentarna skupština je jedan od osnovnih organa Saveta Evrope. Njen zvaničan naziv, u skladu sa Statutom je Savetodavna (konsultativna) skupština, ali se od 1974. godine, na osnovu odluke Predsedništva skupštine, koristi i naziv «Parlamentarna skupština» koji je vremenom postao uobičajen naziv za ovaj organ Saveta Evrope. Parlamentarna skupština sastavljena je od predstavnika nacionalnih parlamenata država članica, izabranih prema kvoti koja zavisi od broja stanovnika i ekonomske snage i političkog uticaja konkretne države, s tim da ni jedna država nema manje od 2, ni više od 18 poslanika. Tom prilikom, nastoji se da struktura Parlamentarne skupštine odgovara strutkuri političke zastupljenosti pojedinih političkih partija u nacionalnim parlamentima država članica. Radi ostvarivanja ovog cilja u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, poslanici se mogu opredeliti za pripadnost jednoj od pet političkih grupacija i to: socijalisti; Evropska narodna partija; Evropska demokratija; Liberal-demokraska i reformistička unija; Ujedinjena evropska levica. Parlamentarna skupština nema ovlašćenja za donošenje pravno obavezujućih odluka. S druge strane, preporuke i mišljenja koja se usvajaju na njenim sednicama (postoji obaveza održavanja jednog redovnog godišnjeg zasedanja, sa mogućnošću održavanja više vanrednih zasedanja), zbog visokog političkog autoriteta ovog organa, imaju snažan uticaj, kako na nacionalne organe država članica, tako i na ostale organe Saveta Evrope.

123

Parlamentarna skupština, iz svojih redova, bira Predsednika skupštine, kao i Generalnog sekretara Saveta Evrope i sudije Suda za ljudska prava. Sekretarijat Saveta Evrope je stručno telo, koje obezbedjuje uslove za rad ostalih organa Saveta Evrope, a u delu prenetih nadležnosti ima i izvršne funkcije. Na čelu Sekretarijata nalazi se Generalni sekretar Saveta Evrope. Sedište Sekretarijata je u Strazburu (Francuska), te se to mesto često smatra i sedištem Saveta Evrope. Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope je konsultativni organ Saveta Evrope i sastavljen je od predstavnika lokalnih i regionalnih vlasti. Ovaj organ je ustanovljen 1994. godine, sa osnovnom funkcijom koordinacije rada lokalnih organa vlasti u okvirima Saveta Evrope. To se, po pravilu, čini putem razmene iskustava i mišljenja različitih nacionalnih organa, uz zauzimanje stavova po pitanjima od zajedničkog interesa za više regiona, čime se unekoliko prevazilaze ograničenja država članica, koja su uslovljena teritorijalnim principima organizacije tih država. Evropski sud za ljudska prava je specijalizovani sud za zaštitu ljudskih prava, koja su garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Evropski sud za ljudska prava je ustanovljen samom Konvencijom, kao organ Saveta Evrope sa posebnim nadležnostima. Čine ga sudije, koje bira Parlamentarna skupština, na način da broj sudija odgovara broju država članica Saveta Evrope. Iako je svaka država zastupljena u Evropskom sudu za ljudska prava, sudije koje su na tu funkciju izabrane, nisu politički ni pravno vezane za državu čije državljanstvo poseduju, već su potpuno politički i ekonomski samostalni u svom radu i odlučivanju. Mandat sudija traje šest godina, s tim da se polovina saziva bira svake treće godine. Sud ima četiri odeljenja, čija se nadležnost delokruga rada odredjuje za period od tri godine. Sud, po pravilu, donosi odluke preko veća, uz postojanje mogućnosti da se odluka veća, na zahtev bilo koje od strana u postupku, stavi u postupak preispitivanja, u kom slučaju konačnu odluku donosi Veliko veće, koje sačinjavaju predsednik Suda i predsednici ostalih veća, izuzev predsednika veća koje je odluku donelo u prvom stepenu odlučivanja.

3.5.3. Evropska zona slobodne trgovine (European Free Trade Association) Evropska zona slobodne trgovine je medjunarodna organizacija regionalnog (evropskog) karaktera koja je osnovana multilateralnom konvencijom, koja je potpisana u Stokholmu 20. novembra 1959. godine, a koja je stupila na snagu 8. maja 1960. godine. Potpisnice ove Konvencije bile su Austrija, Danska, Švedska, Norveška, Portugalija, Švajcarska i Velika Britanija. Kao ciljevi osnivanja EFTA-e istaknuti su sledeći zadaci: -

unapredjenje i stalno jačanje privrednih aktivnosti, povećavanje produktivnosti i racionalno korišćenje prirodnih resursa, obezbedjenje finansijske stabilnosti, stalno poboljšanje životnog standarda i to kako u asocijaciji, tako i u svakoj od država članica;

-

obezbedjenje lojalne konkurencije u trgovini izmedju država članica; 124

-

izbegavanje značajnih razlika izmedju država članica u uslovima snabdevanja siroviname koje su proizvedene na području asocijacije;

-

pružanja doprinosa harmoničnom razvoju i usponu svetske privrede, kao i postepenom smanjivanju prepreka u svetskoj ekonomiji i trgovinskoj razmeni.

Kao osnovni metod ostvarivanja ovako postavljenih ciljeva, predvidjeno je postupno smanjivanje uvoznih carina, sa projekcijom da one budu potpuno ukinute 1. januara 1970. godine. Ovakav tretman trebalo je da imaju i kvantitativna ograničenja u prekograničnom prometu roba izmedju država članica. Na taj način EFTA je postala carinska unija, u relacijama izmedju država članica, uz zadržavanje sistema carinske zaštite u odnosima sa trećim državama. Najvažniji organi EFTE su Savet, Odbor za pripremanje, Sekretarijat i odbori koje obrazuje Savet radi rešavanja pojedinih pitanja. Savet je najviši organ EFTE i sastoji se od predstavnika država članica, pri čemu svaka od država ima pravo na jedan glas. U nadležnost Saveta spadaju sledeći poslovi: ostvarivanje ciljeva koji su utvrdjeni Konvencijom; - nadzor nad primenom Konvencije; ocena ispunjenih obaveza država članica radi realizacije ciljeva osnivanja ove asocijacije. Sekretarijat je administrativni organ, koji obavlja sve neophodne poslove s ciljem stvaranja uslova za rad ostalih organa EFTE, a posebno ostvarivanja ciljeva njegovog osnivanja. Sedište Sekretarijata je u Ženevi, te se to mesto smatra i sedištem ove medjunarodne trgovinske organizacije. Pošto je tokom postojanja EFTE, jedan broj država članice pristupio Evropskoj zajednici, a posebno posle zaključenja Sporazuma o jedinstvenom evropskom privrednom području iz 1992. godine, EFTA je, zadržavajući i dalje svoj medjunarodno pravni subjektivitet, objektivno izgubila na značaju i dobrim delom se utopila u aktivnosti Evropske unije.

3.5.4. Zajednica nezavisnih država Prestanak postojanja Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, kao najveći državotvroni dezintegracioni proces krajem prošlog veka, za svoju posledicu imao je nastanak niza novih, medjunarodno priznatih, državnih entiteta, kao i potrebu redefinisanja njihovih medjusobnih odnosa. Ranija državna zajednica, sa formalno pravno naglašenim konfederalnim obeležjima, a faktički snažno politički integrisana, definitivno je prestala da postoji. No, nije prestala da postoji potreba uzajamne privredne saradnje, do raspada Sovjetskog Saveza, snažno privredno povezanih, pa i uslovljenih država članica te državne zajednice. Štaviše, zajednički problemi tranzicije prema tržišnoj privredi, potrebu te saradnje su dopunski potencirali. U tom kontekstu, od suštinskog značaja za odvijanje normalnih privrednih aktivnosti, postavila se potreba utvrdjivanja jasnog i za sve subjekte prihvatljivog okvira, u kojima će se odvijati saradnja na medjunarodnom nivou, doskorašnjih članica jedne državne zajednice. 125

Ukupnom ambijentu uspostavljanja saradnje u okvirima Zajednice Nezavisnih Država (u daljem tekstu: ZND) svakako je dopunski doprinela i činjenica prestanka rada Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) osnovan je 25. januara 1949. godine u Moskvi, sporazumom koji je sklopljen izmedju Bugarske, Čehoslovačke, Madjarske, Poljske, Rumunije i Sovjetskog Saveza. Tokom svog, više od 40 godina dugog perioda postojanja, više država je pristupalo ili istupalo iz ovog Saveta, sa različitim stepenom integracije u njegov sastav i organe. Osnovni cilj osnivanja SEV-a bilo je ostvarivanje što tešnje saradnje izmedju zemalja članica u okviru samog Saveta i država članica ponaosob, ali i političke diferencijacije koja je tada postojala na globalnom nivou. Kao posledica promena koje su nastupile upravo na nivou globalne ekonomije, ali i političkih promena u državama članicama, SEV je sporazumno raspušten juna 1991. godine, od kada su organi i tela te medjunarodne organizacije regionalnog karaktera prestali sa radom. Osnivačkim aktima ZND smatraju se Sporazum izmedju Belorusije, Rusije i Ukrajine o osnivanju ZND, kao i protokol šefova država koji je potpisan u Alma Ati i Deklaracija iz Alma Ate od 21. decembra 1991. godine 1. Sporazum je, u svojim osnovnim principima o zajedničkoj delatnosti strana potpisnica, promovisao ciljeve formiranja i razvoja zajedničkog privrednog prostora, zajedničku carinsku i migracionu politiku, kao i jedinstveni razvoj informatičkih sistema i sistema transporta i veza. Radi ostvarivanja ovih ciljeva, države članice ZND, sporazumele su se da će: - sprovoditi koordinirane radiklane privredne reforme, usmerene na uspostavljanje tržišnih mehanizama, transformaciju svojinskih odnosa i obezbedjenje slobodnog preduzetništva; - izbegavati aktivnosti koje bi mogle naneti uzajamne štete; - graditi ekonomske odnose i medjunarodne obračune na osnovu postojeće jedinice – rublje, s tim da će uvoditi posebne valute na osnovu posebnih sporazuma, kojima će biti očuvani ekonomski interesi svih stranka; - zaključivati medjubankarske sporazume kojima će se obezbediti ograničavanje novčane emisije, uz izgradnju uzajamnih sistema obračuna; - preduzimati zajedničke mere sa ciljem obezbedjenja jedinstvenog privrednog prostora; i – koordinirati spoljno trgovinsku delatnosti i carinsku politiku uz obezbedjenje slobode tranzita robe i putnika. Na ovim osnovama države članice su 1993. godine zaključile Ugovor o osnivanju Ekonomske unije. Osnovni ciljevi osnivanja Ekonomske unije su: - obezbedjivanje povoljnih uslova za dinamičan i harmoničan razvoj privrede i sprovodjenje privrednih reformi radi podizanja životnog standarda gradjana u državama članicama; - stvaranje i razvoj zajedničkog privrednog prostora, koji se bazira na slobodnom prometu roba, usluga, radne snage i kapitala; - uspostavljanja direktnih veza privrednih subjekata država članica; i – uspostavljanja uzajamnih tehnoloških veza visokointegrisanih naučnih, tehničkih i proizvodnih potencijala država članica. S tim u vezi, usaglašeno je da će se proces osnivanja i izgradnje Ekonomske unije ostvarivati postupnim produbljivanjem integracionih procesa i planskim pristupanjem u koordinaciji realizacije predvedjenih reformi i to posebno preko medjudržavne asocijacije slobodne trgovine, carinske unije, zajedničkog tržišta roba, usluga, kapitala i radne snage, kao i monetarno valutne unije. 1

Prof. dr A. Ćirić, O opštim pitanjima medjunarodnog (trgovinskog) prava, Niš, 2001. godina, str. 142-152

126

Organi ekonomske unije su postojeći organi ZND, kao i posebni organi Unije. Od organa ZND posebna ovlašćenja data su Savetu šefova država, kao najvišem organu ZND (npr. razmatra i rešava principijelna pitanja iz delatnosti država članica u oblasti opštih i strateških interesa), Savetu šefova vlada (koordinira saradnju izvršnih organa vlasti država članica u ekonomskoj, socijalnoj i drugim sferama od zajedničkog interesa) i Savetu ministara inostranih poslova. S druge strane, države članice Ekonomske unije obrazovale su Medjudržavni ekonomski komitet, kao poseban autohtoni organ Unije, sa zadatkom izgradnje Ekonomske unije stvaranjem neophodnih instrumenata za funkcionisanje zone slobodne trgovine, carinske unije, kao i zajedničkog tržišta roba, usluga, kapitala i radne snage. Pored toga, preko Ekonomskog komiteta obezbedjuje se i viši stepen harmonizacije u regulisanju ekonomskih odnosa izmedju država članica. 3.5.5. Centralno – evropsko područje slobodne trgovine (Central Europen Free Trade Area – CEFTA) Političke promene do kojih je došlo u većini zemalja Istočne Evrope, kao i činjenica da je Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) sporazumno prestao sa obavljanjem svojih funkcija 1991. godine, uticali su na stvaranje novog privrednog ambijenta koji je zahtevao nova institucionalna rešenja za privrede zemalja tog područja. Ta rešenja su tražena, na jednoj strani, u strukturalnom prilagodjavanju dotadašnje planske privrede novim zahtevima koje je postavlja tržišna privreda. Taj proces prilagodjavanja koji se često naziva tranzicijom, ima više aspekata svog ispoljavanja, ali u osnovi pretpostavlja značajne promene u režimu obavljanja privrednih delatnosti. S druge strane, nastala je i potreba adekvatnog regulisanja spoljno trgovinskog poslovanja tih država u smislu pronalaženja novih ili održavanja uspostavljenih privrednih odnosa. Ovome, svakako treba dodati i proces prilagodjavanja sistemskih rešenja u tim državama sa propisima Evropske unije, imajući, tom prilikom, u vidu opredeljenje ovih država prema mogućim evropskim privrednim, ali i svim drugim integracijama. U takvom ambijentu, na osnovu inicijative, koja je potekla sa sastanka tzv. Višegradske grupe, 21. decembra 1992. godine, u Krakovu je osnovana medjunarodna organizacija regionalnog karaktera, pod nazivom Centralno – evropsko područje (zona) slobodne trgovine – CEFTA. Države osnivači CEFTE bile su Poljska, Madjarska i Čehoslovačka (a posle prestanka ove državne zajednice – Češka i Slovačka). Sporazum o osnivanju CEFTE stupio je na snagu 1. jula 1994. godine. Tokom perioda važenja ovog sporazuma, u članstvo CEFTE primljenje su Slovenija (januara 1996. godine), Rumunija (jula 1997. godine) i Bugarska (septembra 1997. godine). Od posebnog značaja za ostvarivanje ciljeva osnivanja CEFTE bila je promena stava Evropske unije prema državama koje su osnovale ovu medjunarodnu organizaciju. Ta promena ogledala se u napuštanju ignorantskog stava o pravcima privrednih reformi u tim državama, uz opredeljenje da je potrebno, ne samo «ohrabriti» i dati podršku tim reformama, već i stvoriti potrebne sistemske pretpostavke za postupnu integraciju ovih država u Evropsku uniju. U tom smislu, kao uslov pristupanja u CEFTU utvrdjen je i zahtev da kandidat, koji to namerava da učini, sklopi sporazum o pridruživanju sa 127

Evropskom unijom. Pored ovog zahteva, uslov pristupanja u CEFTU je i da je država kandidat istovremeno i članica Svetske trgovinske organizacije, kao i da sklopi odgovarajuće bilateralne sporazume sa drugim državama članicama CEFTE. Osnovni ciljevi osnivanja CEFTE bili su stvaranje institucionalnog okvira za uspostavljanje saradnje država članica u oblasti infrastrukture i telekomunikacija, realizacije subregionalnih projekata, razvoja turizma i internog prometa roba i usluga. Pored toga, posebna pažnja posvećena je stvaranju pretpostavki za uspostavljanje saradnje izmedju preduzeća država članica i to kako u odnosima uzajamne saradnje u okvirima regiona, tako i prilikom istupanja na tržištu trećih država. U tom smislu, predvidjeno je bilo da se do 2001. godine stvori zona slobodne trgovine, koja bi obuhvatala u potpunosti promet industrijskih, a većim delom i poljoprivrednih proizvoda. Pored toga, došlo je i do značajne liberalizacije carinske politike. Iako ima status medjunarodne regionalne organizacije, CEFTA nema nadnacionalne institucije, poput drugih sličnih organizacija (npr. Evropska unija). U okvirima CEFTE, kao osnovni organ, postoji Mešoviti komitet, koji sačinjavaju predstavnici država članica. Osnovna ovlašćenja kojima raspolaže Mešoviti komitet su opredeljenje na usmeravanje aktivnosti država članica na planu liberalizacije trgovine i u tom smislu davanja predloga i amandmana na postojeći sporazum. Inače, sastanci Mešovitog komiteta održavaju se, po pravilu, jednom godišnje, u državi koja u toj godini predsedava CEFTA-om, a prema potrebi i na zahtev država članica, ovi sastanci mogu se održavati i u kraćim vremenskim intervalima. Značaj koji je imalo osnivanje CEFTE vremenom je smanjen. Tome je, u prvom redu, doprinelo opredeljenje svih članica CEFTE za integraciju u Evropsku uniju. Sa prilagodjavanjem svojih internih propisa sa propisima Evropske unije, kao i uspešnim sprovodjenjem tranzicije svojih planskih privreda, prema tržišnim uslovima privredjivanja, gubio je na značaju motiv povezivanja u okvirima CEFTE, kao posebne regionalne organizacije. To je naročito postalo aktuelno posle 1. maja 2004. godine, kada su Poljska, Madjarska, Češka, Slovačka i Slovenija postale članice Evropske unije, odnosno posle 1. januara 2007. godine, kada su Rumunija i Bugarska primljene u Evropsku uniju. Iz navedenog, može se zaključiti da je CEFTA bila svojevrsni poligon za pripremu država članica za narednu fazu evroopskih integracija, te da je tu misiju uspešno obavila. Na osnovu pozitivnih iskustava, koji su proistekli iz okolnosti nastanka i rada ove međunarodne regionalne organizacije, kao i ciljeva koji su ostvareni, na sastanku koji je održan 19. decembra 2006. godine, u Bukureštu iniciranoje potpisivanje Sporazuma o izmenama i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi, koji je poznat i pod nazivom CEFTA 2006. Potpisnice ovog Sporazuma su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Makedonija, Moldavija i UMNIK u ime teritorije Kosova i Metohije. Naravno, Sporazum o CEFTI 2006. potpisan je i od strane predstavnika Srbije, u kojoj se na osnovu Zakona o potvrđivanju Sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u cetralnoj Evropi CEFTA 2006 1, primenjuje od 24. oktobra 2007. godine. Zakon o potvrđivanju Sporazuma o izmenama i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi CEFTA 2006 (Sl.glasnik R.Srbije), br. 88/2007 1

128

Stupanjem na snagu ovog Sporazuma prestali su da važe bilateralni sporazumi o slobodnoj trgovini između zemalja potpisnica koji su u suprotnosti sa odredbama ovog Sporazuma. Pored unapređivanja regionalne saradnje između država potpisnika i uspostavljanja zone slobodne trgovine (orijentaciono do kraja 2010. godine), ovaj Sporazum ima za cilj i da unapredi i kanališe napore država potpisnika u smislu njihovog prilagođavanja zahtevima za prijem u članstvo Evropske unije, u kom smislu se konstruktivna regionalna saradnja uvažava kao indikator koji ukazuje na spremnost neke države da se integriše u Evropsku uniju. Pored toga, regionalna saradnja u jugoistočnoj Evropi je neophodna pošto se određena pitanja mogu rešavati samo na regionalnom nivou. 3.5.6. Azijsko – pacifička privredna korporacija (Asia – Pacific Economic Corporation – APEC) Azijsko – pacifička privredna korporacija predstavlja, kako po broju članica, tako i po njihovom privrednom potencijalu jednu od najvećih medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera. Osnovana je 1989. godine u formi medjunarodnog konsultativnog foruma za države Jugoistočne Azije, Pacifika, Severne i Južne Amerike. Inicijalno APEC je osnovalo 15 država i to: SAD, Australija, Bruneji, Kanada, Kina, Hong-Kong, Indonezija, Japan, Južna Koreja, Novi Zeland, Filipini, Malezija, Singapur, Tajvan i Tajland. Nešto kasnije, 1993. godine, primljeni su u članstvo Čile, Papua i Nova Gvineja a od 1997. godine članice su postale Rusija, Vijetnam i Peru 1. Značaj APEC-a je naglašen činjenicom da njegovo učešće u svetskoj trgovini iznosi 46%, te da populacija ovih zemalja obuhvata 38% svetske populacije, odnosno 55% ukupnog svetskog izvoza2. Osnovni cilj osnivanja APEC-a je stvaranje medjunarodnog konsultativnog foruma sa relativno slabim stepenom integracije privreda država članica, koji će periodično razmatrati pitanja od zajedničkog interesa za privredni razvoj regiona i predlagati rešenja u formi stavova preporuka, odnosno deklaracija. Različitost privrednog razvoja država članica, njihove veličine, kao i političkih sistema u tim državama, nisu ni omogućavala veći stepen integracionih procesa u okvirima APEC. Pa ipak, motivisani snažnim prodorima na planu uspostavljanja pravila globalne ekonomije, koji su postignuti u okvirima Svetske trgovinske organizacije, države članice APEC su dosta odvažno, kao svoj cilj, promovisale uspostavljanje zone slobodne trgovine i slobodnih investicija do 2010. godine za privredno najrazvijenije države, a do 2020. godine za sve države članice. Pored ostvarivanja gore navedenih dalekosežnih ciljeva, APEC se bavila i pragmatičnim poslovima, koji su proizilazili iz aktuelnih problema, sa kojima su se privrede država članica suočavale. Ti problemi su uglavnom bili uslovljeni finansijsko – Filip Turković, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend, Beograd, 2002. godina, str. 128-133 2 S. Kotlica – B. Knežević, Ekonomika medjunarodnog poslovanja, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 383 1

129

monetarnom krizom, sa kojom se većina država ovog regiona suočila tokom devedesetih godina prošlog veka. S druge strane, ni odredjena strateška pitanja, kao što su smanjivanje carinskih stopa u odnosima medjunarodne razmene izmedju država članica, kao i razvijanje formi uzajamne saradnje, nisu ostala izvan domena pažnje organa APEC-a. Ova medjunarodna organizacija regionalnog karaktera, kao svoj osnovni oblik rada, a samim tim i formu u kojoj se pojavljuje u medjunarodnim razmerama, ima godišnje sastanke, koji se, po pravilu održavaju svake godine u drugoj državi. Sa aspekta uticaja na privrede država članica, kao i odnose medjunarodnog poslovanja, mogu se navesti samiti koji su održani 1993. godine u Sijetlu, 1995. godine u Osaki, 1997. godine u Vankuveru i 2000. u Bruneju.

3.5.7. Udruženje zemalja Jugoistočne Azije (The Association of Southeast Asian Nations – ASEAN) Udruženje zemalja Jugoistočne Azije, predstavlja medjunarodnu organizaciju regionalnog karaktera, koja je 8. avgusta 1989. godine osnovana na sastanku ministara inostranih poslova koji je održan u Bankoku. Osnivači ASEAN-a bile su sledeće države: Tajland, Filipini, Singapur, Malezija i Indonezija. Naknadno, u članstvo ove regionalne organizacije primljene su i sledeće države: Bruneji (1989. godine), Vijetnam (1994. godine), Kambodza i Laos (1997. godine) i Mianmar (Burma) (1998. godine). Osnovni ciljevi osnivanja ASEAN-a su uspostavljanje i unapredjenje ekonomske, političke, kulturne i socijalne saradnje izmedju država, sa osnovnom težnjom iskorišćavanja zajedničkih vrednosti tog regiona, s ciljem pospešivanja njegovog ukupnog razvoja u globalnim razmerama. Mada su se, pored ostalog, države članice obavezale da će garantovati stabilnost i bezbednost regiona od spoljnjeg uticaja, pre svega vojnog i političkog karaktera, ASEAN nije poprimio obeležja vojnog saveza. Od posebnog značaja za razvoj uslova poslovanja za države članice ASEAN-a je odluka Ministarskog saveta iz 1994. godine, kojom je obrazovano Azijsko područje slobodne trgovine (Asian Free Trade Area). Na osnovu ove odluke došlo je do linearnog smanjenja carinskih stopa sa 20 i više procenata na 5% u odnosima robne razmene izmedju država članica. Osnovni organi ASEAN-a su sastanak šefova država članica, Ministarska konferencija (sa promenljivim sastavom, zavisno od teme koja se raspravlja) i Stalni komitet. Sedište ASEAN-a je u Dzakarti (Indonezija).

130

3.5.8. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement – NAFTA) Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini je medjunarodni trilateralni ugovor, koji je zaključen 17. decembra 1992. godine, izmedju Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika, s ciljem osnivanja medjunarodne regionalne organizacije. Ovaj Ugovor stupio je na snagu 1. januara 1994. godine. Jedno od njegovih obeležja je da pored zalaganja za liberalizaciju trgovine izmedju država osnivača, pledira i za unapredjenje procesa liberalizacije trgovinske razmene na globalnom nivou. To se posebno može uočiti, analizom rešenja koja su usvojena u samom osnivačkom dokumentu, a koji su pod snažnim uticajem ideja na kojima se zasniva, odnosno koje u praksi sprovodi Svetska trgovinska organizacija. Najznačajnije odrednice Ugovora o osnivanju NAFTA mogu se svesti na: pravila o ukidanju carina, koje se plaćaju prilikom uvoza robe, koje su poreklom sa teritorije država osnivača; - pravila o utvrdjivanju porekla robe, tako da se posebna zaštita obezbedjuje samo za robu koja je proizvedena na teritoriji država osnivača; - pravila o postupnom smanjivanju, do ukidanja barijera u trgovini uslugama izmedju država osnivača; - pravila o posebnom načinu rešavanja sporova proisteklih iz ugovora o osnivanju 1. U skladu sa odredbama ugovora o osnivanja NAFTA trebalo bi u roku od 15 godina od osnivanja ove regionalne organizacije, obezbediti ukidanje svih carinskih organičenja u medjusobnoj trgovini država osnivača, a u roku od 10 godina ukidanje svih kvantitativnih ograničenja za pretežan broj proizvoda. S druge strane, potpisivanjem osnivačkih dokumenata nisu ukinute restriktivne mere koje se odnose na kretanje radne snage (posebno prekograničnih prelaska lica sa ciljem zapošljavanja), kao i druge promenljive faktore proizvodnje. Pored toga, ostavljana je mogućnost državama osnivačima da, u odredjenim slučajevima, iz razloga zaštite nacionalnih interesa, storniraju primenu odredjenih odredbi o liberalizaciji trgovinske razmene izmedju država osnivača NAFTA. Ugovor o osnivanju NAFTA otvoren je za pristupanje i ostalim državama, pre svega, regiona Severne i Centralne Amerike, čime bi se, u perspektivi stvorila jedna široka zona slobodne trgovine, uspostavljanjem tzv. Transantlatske zone slobodne trgovine (TAFTA). Medjutim, sam sporazum o NAFTA ne stvara osnove za razvoj ovog područja ka političkoj uniji. Inače, Ugovorom o osnivanju NAFTA nije predvidjeno stvaranje nadnacionalnih institucija, s ciljem obezbedjivanjem neposredne primene osnivačkih dokumenata.

1

W. Fox, International Commercial Agreements, Kluwer, 1998. godina, str. 121

131

3.5.9. Zajedničko tržište Juga (Mercado Comun del Sur - MERCOSUR) Četiri države Južne Amerike (Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj) su 17. marta 1991. godine, zaključile multilateralni sporazum o osnivanju medjunarodne regionalne organizacije, poznate pod nazivom MERCOSUR. Osnovni cilj ove regionalne organizacije je stvaranje zone slobodne trgovine, sa opredeljenjem da od 1. januara 1995. godine ta zona preraste u carinsku uniju. Osnovno obeležje ove carinske unije je ukidanje carina u prometu roba izmedju država osnivača, uz uspostavljanje sistema zajedničkih eksternih carina, koje ne mogu biti veće od 20% carinske vrednosti robe. Države osnivači MERCOSUR-a su, preko ove regionalne organizacije, uspostavili posebne odnose sa NAFTA i Evropskom unijom, kao najznačajnijim medjunarodnim regionalnim organizacijama modernog vremena, stvarajući na taj način osnove za dalje ekonomske integracije na globalnom nivou. Kao svoje organe, nadnacionalnog karaktera, MERCOSUR ima Savet zajedničkog tržišta i Komisiju zajedničkog tržišta. Savet zajedničkog tržišta je najviši organ MERCOSUR-a. Sastavljen je od ministara inostranih poslova i ministara privrede država članica. Jednom godišnje, u radu Saveta učestvuju i predsednici vlada država članica. Sastanci Saveta zajedničkog tržišta održavaju se prema ukazanoj potrebi, s tim što se prededavanje Saveta rotira svakih šest meseci. Inače, Savet zajedničkog tržišta je ovlašćen za utvrdjivanje i vodjenje politike, kao i za razmatranje izveštaja o sprovodjenju donetih odluka. Komisija zajedničkog tržišta je izvršni organ MERCOSUR-a. Njen osnovni zadatak je da izvršava odluke koje je doneo Savet zajedničkog tržišta. Radom Komisije rukovode ministri inostranih poslova država članica, na način da se rotiraju na svakih šest meseci. Komisija za zajedničko tržište je ovlašćena da obrazuje podgrupe i druga radna tela, a rad Komisije i ostalih tela MERCOSUR-a obezbedjuje Sekretarijat. Sedište Sekretarijata MERCOSUR-a je u Montevideu. Pored ovih organa, u okvirima MERCOSUR-a postoji i Parlamentarna komisija, koja ima za zadatak da obezbedi adekvatno uključivanje zajedničke politike u nacionalno zakonodavstvo država članica. Sastoji se od 64 člana (po 12 iz svake države članice), koje biraju nacionalni parlamenti sa mandatnim periodom od dve godine. Sedište Parlamentarne komisije je u Buenos Ariesu. U kategoriju zajedničkih organa MERCOSUR-a spada i Arbitražni sud, sa sedištem u Asunsionu. Sporovi koji nastanu izmedju država članica, u prvoj instanci rešava Komisija za zajedničko tržište, koja je dužna da u roku od 60 dana, dostavi državama članicama mišljenje eksperata o načinju rešavanja spora. Ukoliko države članice ne prihvate ovako utvrdjen stav, odluku po spornom pitanju u drugoj instanci donosi Arbitražno veće.

132

3.5.10. Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (Economic Community of West African States - ECOWAS)

Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike osnovana je 1975. godine, kao medjunarodna regionalna organizacija, koja okuplja 16 država Zapadne Afrike i to: Benin, Burkina Faso, Zelenortska ostrva, Obala Slonovače, Gambija, Gana, Gvineja Bisao, Liberija, Mali, Mauritanija, Niger, Nigerija, Senegal, Sijera Leone i Togo. Sporazum o osnivanju ECOWAS-a je otvoren za pristupanje drugim državama. Ono što daje posebno obeležje ovom sporazumu je da se tom prilikom, kao uslov pristupanja, ne postavlja pitanje regionalne pripadnosti države, koja namerava da postane članica ECOWAS-a. Osnovni cilj osnivanja ECOWAS-a je uspostavljanje i unapredjenje saradnje u oblasti spoljno trgovinskog poslovanja država članica. Radi ostvarivanja ovog cilja, Sporazumom o osnivanju utvrdjeni su i neposredni zadaci koji se mogu svesti na sledeće: - ukidanje carina i drugih barijera sa istovetnim dejstvom; - ukidanja kvantitativnih i administrativnih prepreka u trgovini izmedju država članica; - uspostavljanje zajedničke carinske tarife i zajedničke ekonomske politike; - uklanjanje prepreka za slobodan protok roba, usluga, kapitala i ljudi; - harmonizacija poljoprivredne politike država članica; standardizacija i promocija zajedničkih vrednosti i drugih razvojnih projekata u oblasti nauke; - pospešivanje mera za unapredjenje saobraćajnih, transportnih i energetskih veza; - harmonizacija ekonomske i industrijske politike, s ciljem otklanjanja dispariteta u razviju; - harominizacija zajedničke monetarne politike. Osnovni organi ECOWAS-a su Samit šefova država, Savet ministara, Izvršni sekretar, kao i posebne komisije koje formira Savet ministara, s ciljem rešavanja pitanja iz domena njegovih nadležnosti. Glavni organ ECOWAS-a je Samit šefova država ili vlada. U domen nadležnosti ovog organa spada donošenje svih najvažnijih odluka od značaja za ostvarivanje ciljeva osnivanja ove regionalne organizacije. Pored toga, Samit šefova država ili vlada je ovlašćen da utvrdjuje smernice, daje opšta uputstva i analizira rad drugih organa ECOWAS-a. Samiti šefova država održavaju se najmanje jednom godišnje. Savet ministara je izvršno telo ECOWAS-a. Osnovni zadaci Saveta ministara usmereni su na: - razvoj ECOWAS-a u skladu sa ciljevima, koji su utvrdjeni Sporazumom o osnivanju; - izrada preporuka za efikasno sprovoljenje utvrdjenih obaveza; - davanje smernica podredjenim i drugim organima ECOWAS-a. U Savetu ministara svaka država članica je zastupljena sa po dva člana. Savet ministara se sastaje najmanje dva puta godišnje, a predsedava mu član Saveta, koji se na tu funkciju bira sa mandatnim periodom od godinu dana. Izvršni sekretar ECOWAS-a neposredno rukovodi Sekretarijatom, a postavlja ga Samit šefova država ili vlada na period od četiri godine, sa mogućnošću ponovnog izbora. Izvršnom sekretaru u radu pomažu dva zamenika koje, sa mandatnim periodom od četiri godine imenuje Savet ministara.

133

Pored gore navedenih organa Savet ministara je ovlašćen da obrazuje i komisije za: - trgovinu; - carine; - imigraciju; - monetarnu politiku; - industriju; - poljoprivredu i privredne resurse; - transport, telekomunikacije i energetiku; i – socijalne i poslove iz domena kulture. Pored ovih, obaveznih komisija, Samit šefova država može obrazovati i druge komisije.

4. Preduzeća

Preduzeća su osnovni subjekti i nosioci medjunarodnog poslovanja. Uloga i zadatak ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja, u prvom redu, je stvaranje pogodnog organizacionog i funkcionalnog ambijenta, u kome će osnovni subjekti uspostaviti odnose poslovne saradnje, u sopstvenom, ali i posredno u nacionalnom interesu 1. Na taj način, poslovanje preduzeća, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, predstavlja svojevrsno ishodište napora ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja, u vršenju njihovih, pre svega, regulatornih i kontrolnih funkcija, koje imaju u vezi sa tim poslovanjem. Kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja, preduzeća su odredjena nacionalnim propisima država, čiju državnu pripadnost poseduju. Tom prilikom, posebno se misli na statusni aspekt osnivanja i organizovanja preduzeća. Iz te činjenice, proizilazi i različitost organizacionih oblika, u okviru kojih preduzeća stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja. Različitost ovih organizacionih oblika, opredeljena je posebnim obeležjima privredno – pravnih područja država, sa čije teritorije dolaze konkretna preduzeća. U tom smislu, može se uočiti razlika koja postoji izmedju država tzv. kontinentalnog sistema prava, u odnosu na države tzv. anglosaksonskog sistema prava. Medjutim, učestalost pslovnih kontakta, uticaj pojedinih rešenja, kao i harmonizacija propisa do koje neminovno dolazi, uticali su da su ove razlike sve manje, te da se u koncepcijskom opredeljenju danas može zauzeti stanovište, shodno kome, na medjunarodnom planu, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja, postoje preduzeća, u užem značenju tog pojma i privredna društva. Osnov gore navedene podele proizilazi iz vlasničkog odnosa prema imovini kojom odredjeno preduzeće, u širem značenju tog pojma, istupa u pravnom prometu. U slučaju privrednih društava postoji disperzija vlasničkog odnosa prema imovini društva na više lica. Upravo taj vlasnički odnos na imovini društva, ta lica dovodi u stanje medjusobne povezanosti, iz koje proizilaze i pojedine specifičnosti svakog od privrednih društava, koje pojedini pravni sistemi poznaju. Generalno posmatrano, privredna društva dele se na društva lica, gde su lična svojstva značajan faktor povezivanja članova tih društava, i društva kapitala, gde je obezbedjivanje kritične mase kapitala za početak rada tog privrednog društva, kao i upravljanje tim kapitalom, osnovni motivacioni faktor osnivanja ovih vrsta privrednih društava. S druge strane, kod preduzeća, u užem značenju 1

Prof. dr Z. Gradanov, Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 70

134

tog pojma, ne postoji pluralitet vlasničkog odnosa na imovini tog privrednog subjekta. Ona je u celosti u svojini jednog lica i služi za ostvarivanje ciljeva osnivanja tog preduzeća. Može se istaći da su, komparativno posmatrano, savremene tendencije u pravcu organizovanja privrednih subjekata u formi privrednih društava, a samo izuzetno i to u, po pravilu, zakonom taksativno odredjenim slučajevima, u organizacionoj formi preduzeća (npr. javna preduzeća). Iz toga proizilazi i praktična posledica, sa značajnim doktrinarnim implikacijama, da kada se govori o preduzećima, kao subjektima medjunarodnog poslovanja, ima se u vidu opšti pojam organizovanja privrednih subjekata, uključujući, tom prilikom, sve organizacione forme u kojima oni mogu da posluju na teritoriji odredjene države, ukoliko šta drugo nije izričito predvidjeno. Pored podele po formi organizovanja, preduzeća možemo podeliti i po teritoriji na kojoj ostvaruju svoju delatnost. U skladu sa tim kriterijumom, mogu se razlikovati nacionalna preduzeća, čija je delatnost usmerena na nacionalno tržište, izvozna preduzeća, čija je proizvodnja nacionalnog karaktera, ali se predmet poslovanja valorizuje na stranom tržištu i multinacionalna preduzeća, čija se delatnost ostvaruje na teritoriji više država, a predmet poslovanja se valorizuje na medjunarodnom (regionalnom ili globalnom) tržištu. Najzad, podela preduzeća može se izvršiti i po kriterijumu preovladjujuće delatnosti, za čije je obavljanje osnovano konkretno preduzeće. Saglasno tom kriterijumu, postoje proizvodna i uslužna preduzeća, čija je primarna delatnost stvaranje odredjenog proizvoda, kao robe koja se iznosi na tržište, odnosno pružanje odredjene vrste usluga. Takva preduzeća, za svoj primarni privredni cilj, nemaju plasman proizvoda na domaće ili strano tržište, odnosno, ako i vrše takav plasman, onda to čine samo sa proizvodima ili uslugama koje su sami proizveli. Za razliku od ovih, postoje specijalizovana preduzeća, čiji je predmet delatnosti plasman proizvoda ili usluga, i to, po pravilu, proizvoda i usluga koji su nastali kao rezultat privrednih aktivnosti drugih preduzeća. Naravno, tom prilikom plasman ovih proizvoda i usluga može biti na nacionalnom tržištu, kada je reč o domaćim trgovinskim preduzećima ili na inostranom tržištu, kada je reč o spoljnotrgovinskim preduzećima. Pošto se medjunarodno poslovanje ne obavlja u, za to posebno uredjenom prostoru, i po unapred, od strane jednog lica, utvrdjenim pravilima, kao posebno postavlja se pitanje pravila i propisa koje preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja moraju da poštuju. Naime, medjunarodno poslovanje se odvija najvećim delom na nacionalnim tržištima država koje, uslovno govoreći, čine medjunarodnu zajednicu, u datom vremenu i na odredjenoj teritoriji. Pravila po kojima se medjunarodno poslovanje odvija u tom smislu čini ukupnost nacionalnih i medjunarodnih propisa kojima se uredjuje oblast medjunarodnog poslovanja, u kojoj je zaključen konkretan poslovni aranžman. Imajući to u vidu, prilikom obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, preduzeća mogu sa odredjenom državom biti povezana na osnovu sledeća dva bazična principa. Teritorijalni princip podrazumeva uvažavanje i poštovanje propisa države na čijoj se teritoriji realizuje privredna aktivnost. Tom prilikom, u pravni sistem konkretne države ne spadaju samo propisi, kojima se uredjuje obavljanje te privredne aktivnosti, već tu 135

spadaju i drugi propisi, koji sačinjavaju javni poredak odredjene države. Takodje, u ove propise spadaju i obaveze koje je ta država preuzela na medjunarodnom planu putem bilateralnih ili multilateralnih konvencija, kao i opšteusvojeni medjunarodni principi i standardi. Drugim rečima, saglasno teritorijalnom principu, preduzeće prilikom obavljanja poslova medjunarodnog poslovanja, dužno je da bude organizovano i da posluje po važećim propisima države na čijoj teritoriji obavlja privrednu aktivnost, uzimajući, tom prilikom, te propise u njihovom sveobuhvatnom značenju. Personalni princip upućuje na obaveze shodno kojima preduzeća, koja obavljaju privredne delatnosti u inostranstvu, moraju da poštuju propise zemlje porekla, a to je, po pravilu, država u kojoj su registrovana, odnosno čiju državnu pripadnost poseduju, kao i da prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti postupaju u skladu sa utvrdjenom ekonomskom politikom te države. Ekspanzija medjunarodnog poslovanja i uspostavljanje globalnog tržišta, kao okvira u kome se realizuju medjunarodne poslovne transakcije, u dobroj meri su ograničile uticaj personalnog principa, ali ga nisu sasvim eliminisale. Brojni fiskalni, devizni, spoljnotrgovinski i drugi propisi, upućuju preduzeća da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti iz domena medjunarodnog poslovanja, kao uslov učešća u tom poslovanju, poštuju propise države sa čije teritorije dolaze i to u svim fazama realizacije medjunarodnih poslovnih aranžmana. Na osnovu navedenog, može se zaključiti da su preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, dužna da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti sa inostranim elementom, poštuju u punoj meri i teritorijalni i personalni princip medjunarodnog poslovanja. Samo poštovanjem oba principa moguće je stvoriti uslove za nesmetano obavljanje privrednih delatnosti u oblastima medjunarodnog poslovanja. Naravno, značaj ovih principa neće biti istovetan u svim situacijama, u kojima se mogu naći preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja. Njihov značaj će biti posebno potenciran u npr. statusnim pitanjima organizovanja privrednih subjekata ili povodom izvršavanja odredjenih javno – pravnih obaveza, drugim rečima u slučajevima koji ulaze u domen javnog poretka odredjene države, za razliku od vrste i prirode poslovnih odnosa, koji su prepušteni autonomiji volje ugovornih strana, kada preduzeća mogu zasnivati i drugačiji odnos uzajamnih prava i obaveza, od onog koji bi proistekao iz dosledne primene ovih principa. Iako se, sa aspekta pravnog položaja preduzeća, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, može govoriti o ujednačenosti rešenja, ipak se na planu definisanja njihovog statusa, kao i ispunjavanja uslova za obavljanje medjunarodnog poslovanja, odnosno položaja koji s tim u vezi imaju, mogu uočiti sledeće tri kategorije preduzeća. Prvu čine multinacionalne, odnosno transnacionalne kompanije. Drugu čine preduzeća, odnosno drugi privredni subjekti jedne države, kojima se, u skladu sa propisima te države, omogućava da osnivaju privredne subjekte u inostranstvu. Treću kategoriju čine domaći privredni subjekti, koji svoju privrednu delatnost organizuju i realizuju, pre svega, na domaćem tržištu, ali kojima se priznaje pravo da, povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti, mogu da uspostavljaju odnose sa poslovnim partnerima u inostranstvu.

136

4.1. Multinacionalna preduzeća

Multinacionalna preduzeća (kompanije) predstavljaju jedan od organizacionih oblika, preko koga se uspostavljaju odnosi medjunarodne razmene dobara i usluga. Paralelno sa razvojem globalnog tržišta i pozicioniranja uticaja pojedinih kompanija na tom tržištu, razvijala se praksa objedinjavanja svih faza proizvodnje i plasmana dobara i usluga na medjuanrodnom planu. Tradicionalni nacionalni okviri, postali su ograničavajući faktor za privredni rast jednog broja preduzeća. To je naročito došlo do izražaja u drugoj polovini XX veka, tako da se s pravom može zaključiti da multinacionalne kompanije daju karakterno obeležje medjunarodnoj razmeni dobara i usluga u tom periodu. Brojni su razlozi nastanka i privredne ekspanzije multinacionalnih preduzeća. To je, pre svega, nastojanje da se privredne aktivnosti lociraju na ona područja koja raspolažu potrebnim prirodnim resursima (npr. u pogledu nalazišta mineralnih sirovina, energetskih potencijala, geostrateškog položaja i sl). U istu ravan, treba staviti i nastojanje da se iskoristi povoljan uticaj, koji niža cena stručne i kompetentne radne snage ima na finalni proizvod. Tome svakako treba dodati i razvijenost infrastrukture na odredjenom području, odnosno njenu srazmerno nižu cenu, u odnosu na dostignut cenovni nivo u državama u okruženju. Najzad, od posebnog uticaja na nastanak multinacionalnih kompanija, imala je i okolnost nivoa fiskalnog zahvatanja na teritoriji odredjene države, koji područje te države može učiniti privredno atraktivnijim u odnosu na druga područja. Na osnovu ovih naznaka, može se zaključiti da je nastanak i razvoj multinacionalnih preduzeća u neposrednoj vezi sa direktnim stranim investicijama (Foreign Direct Investment – FDI), te da predstavlja spoljašnji vid njihovog manifestovanja. Multinacionalna ili transnacionalna preduzeća (kompanije) po svojim svojstvima ispunjavaju uslove koji se zahtevaju i od drugih preduzeća. To su status pravnog lica, u skladu sa propisima države na kojoj se osnivaju, odnosno gde organizuju privredne delatnosti, zatim posebnost imovine, sa kojom se obavlja privredna delatnost i najzad profit, odnosno dobit, kao osnovni poslovni motiv u obavljanju privredne delatnosti. Medjutim, multinacionalna preduzeća poseduju i odredjene specifičnosti u odnosu na druga preduzeća. Ona se uvek pojavljuju u formi povezanih preduzeća, odnosno društava. To konkretno znači da se uspostavlja forma uzajamne povezanosti više privrednih subjekata (na statusnim ili ugovornim osnovama), na osnovu koje je zavisno preduzeće u položaju organizacione, poslovne i ekonomske podredjenosti prema matičnom preduzeću. Ta podredjenost se ispoljava u faktičkoj mogućnosti matičnog preduzeća da donosi osnovne privredne i poslovne odluke, putem kojih neposredno utiče na poslovnu politiku zavisnog preduzeća. S druge strane, zavisno preduzeće mora biti osnovano u organizacionom obliku kome pravni poredak države, na čijoj se teritoriji

137

osniva, priznaje pravni i poslovni subjektivitet. U tom pogledu, ono je samostalni nosilac prava i obaveza u poslovnim odnosima koje zasniva sa trećim licem. S obzirom na poreklo imovine, kojom se osnivaju ova preduzeća, razlikuju se multinacionalna preduzeća, kada je kapital vlasništvo subjekata iz većeg broja država, od transnacionalnih preduzeća, koja se formiraju na bazi kapitala sa poreklom iz jedne države i njegovim plasmanom u većem broju drugih država 1. Pored ovog terminološkog preciziranja multinacionalne kompanije mogući su i drugi prilazi koji posebno dolaze do izražaja prilikom utvrdjivanja vrste, odnosno tipova multinacionalnih kompanija, zavisno od teritorije koju pokrivaju svojim delovanjem, organizacione strukture preko koje istupaju u pravnom prometu, kao i predmeta delatnosti za čije su obavljanje osnovane 2. Ono što multinacionalna preduzeća čini posebnim u odnosu na druga preduzeća, je specifičan unutrašnji poslovni odnos, koji se ispoljava u koordiniranom vodjenju poslovne politike od strane matičnog preduzeća i obaveze zavisnog preduzeća da sledi tu politiku. To se posebno ispoljava u činjenici da se profit, odnosno dobit kao osnovni poslovni motivacioni faktor, utvrdjuje na nivou poslovnog sistema, odnosno matičnog preduzeća. Posledica toga može biti da poslovni rezultat zavisnog preduzeća, ne mora uvek da odredjuje njegov ekonomski položaj ni privrednu perspektivu. Naime, moguće je pretpostaviti situaciju tzv. planskih gubitaka u zavisnom preduzeću (naročito u situaciji poslovne ekspanzije matičnog preduzeća, sa ciljem osvajanja tržišta), odnosno prestanka rada i u slučaju pozitivnih poslovnih rezultata, ako ti rezultati nisu od uticaja na ukupno poslovanje matičnog preduzeća. Specifičnost poslovanja multinacionalnih preduzeća ogleda se u poslovnoj filozofiji traženja najpovoljnih uslova za obavljanje privredne delatnosti. Stoga se i obeležja ovih preduzeća više nalaze u domenu donošenja i realizacije poslovnih odluka, nego na statusno organizacionom aspektu. Štaviše, upravo zbog naglašene težnje ka profitabilnosti ovih preduzeća, materija rada i poslovanja multinacionalnih preduzeća, bila je predmet brojnih medjunarodnih pravnih dokumenata. Tim aktima težilo se, pre svega, dovodjenju multinacionalnih preduzeća u isti položaj kao i ostalih domaćih i stranih privrednih subjekata, a potom i kontroli nad spoljnim efektima tog poslovanja. U tom pravcu, mogu se navesti brojni propisi kojima se sprečava, odnosno ograničava zloupotreba monopolskog položaja, uredjuje sistem zaštite životne i radne sredine, obezbedjuje adekvatan i za nacionalnu privredu prihvatljiv transfer tehnologije i savremenih industrijskih modela organizovanja proizvodnog procesa i sl. na teritoriji države, gde konkretno multinacionalno preduzeće obavlja svoje privredne aktivnosti 3. Tome u prilog govori i značaj koji multinacionalna preduzeća imaju u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja. Gotovo da nema oblasti medjunarodne razmene dobara i usluga, u kojoj multinacionalna preduzeća nemaju dominantan uticaj. Medjutim, ta činjenica za svoju posledicu nema još uvek nastanak nadnacionalnog zakonodavstva, kojim bi se uredilo pitanje osnivanja i poslovanja multinacionalnih kompanija. Materija kojom se uredjuju ova pitanja i dalje se nalazi u suverenoj nadležnosti država. Pa ipak, 1

Prof. dr Z. Grandov, Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 73 S. Kotlica – B. Knežević, Ekonomika medjunarodnog poslovanja, Megatrend, Beograd, 2003. godina, str. 135-162 3 Prof. dr V. Stojiljković, Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 64-68 2

138

mogu se uočiti pokušaji da se, u okvirima medjunarodnih organizacija pre svega regionalnog karaktera, na jedinstven način, za sve države članice tih organizacija, urede pitanja od značaja za statusne aspekte, organizaciju i poslovanje preduzeća, koja svoju privrednu aktivnost ostvaruju u okvirima unutrašnjeg tržišta država članica koje čine tu medjunarodnu organizaciju. Od posebnog značaja za analizu poslovanja multinacionalnih preduzeća, u okvirima ovog rada, je sagledavanje uslova rada i poslovanja Evropske kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije, koje, kao privredni subjekti, posluju u okvirima Evropske unije.

4.1.1. Evropska kompanija (European Company – EC) Ugovorom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, a kasnije i Ugovorom o osnivanju Evropske unije postavljeni su brojni, pre svega ekonomski, ali i politički ciljevi. Ekonomski ciljevi, u opštem smislu, odredjeni su kao nastojanje za uspostavljanje zajedničkog, odnosno jedinstvenog tržišta, uz postupno uskladjivanje ekonomskih politika država članica. Opredeljenje za uspostavljanje zajedničkog tržišta, pod uticajem Jedinstvenog evropskog akta, kao i Ugovora o Evropskoj uniji, zamenjeno je plastičnijom odredbom, kao područje jedinstvenog tržišta bez unutrašnjih granica, na kome su obezbedjeni slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i lica. Na tim osnovama, utvrdjena su načela koja danas predstavljaju osnovu ekonomskih odnosa, koji se uspostavljaju izmedju privrednih subjekata država članica Evropske unije. Medjutim, za nesmetano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, odnosno slobodno kretanje svih faktora proizvodnje i stvaranja uslova lojalne konkurencije, potrebno je bilo ne samo da se donesu odgovarajući komunitarni propisi, odnosno usklade propisi država članica sa odredbama komunitarnog prava, u segmentima na koje se odnose ova načela, već i da se izvrši odgovarajuća unifikacija propisa, kojima bi se na jedinstven način, nezavisno od nacionalnih propisa država članica, regulisali uslovi osnivanja i poslovanja posebnih tipova evropskih preduzeća. U tom smislu, najviše je učinjeno na planu regulisanja uslova za osnivanje i rad Evropske kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije 1. Ideja jedinstvenog regulisanja položaja Evropske kompanije nije nova. S ciljem prevazilaženja značajnih razlika, koje u ovom pogledu postoje na planu nacionalnih propisa država članica, bilo je više inicijativa. Formalno – pravno prvi put sa takvom inicijativom pojavila se Evropska komisija, koja je Savetu evropske unije još 1966. godine podnela memorandum o potrebi stvaranja evropskog tipa kompanije, koja bi imala nadnacionalni karakter i bila u celosti regulisana komunitarnim pravom. Medjutim, različiti prilazi u regulisanju ove materije, na nivou propisa država članica, kao i nepostojanje zajedničkog interesa koji bi prevazišao parcijalne interese, učinili su da ovo pitanje, iako je gotovo ceo period razvoja prava Evropske unije bilo prisutno, dugo nije dobilo svoje ishodište donošenjem odgovorajućeg komunitarnog propisa. 1

Prof. dr Radovan Vukadinović, Pravo evropske unije, Megatrend, Beograd, 2001. godina, str.185

139

Sagledavajući svu složenost i značaj problematike regulisanja poslovanja Evropske kompanije, rešavanju ovog problema pristupilo se kombinacijom često korišćenih metoda pri donošenju komunitarnih propisa. U tom smislu, Savet Evropske unije je 8. oktobra 2001. godine doneo Pravilo o osnovnim elementima statuta Evropske kompanije, dok Direktivom, sa istim datumom, naloženo državama članicama da na nivou nacionalnih propisa urede one detalje, koji su neophodni da bi Evropska kompanija mogla nesmetano da posluje na celoj teritoriji Evropske unije. Na ovaj način, data je nova i realna sadržina pravu na nastanjivanje, kao osnovnom pravu koji proizilazi iz načela slobode kretanja lica. Naime, shodno načelu slobode kretanja lica, priznato je pravo svim gradjanima država članica Evropske unije da, kao sadržinu prava slobodnog nastanjivanja, mogu osnivati preduzeća (primarno pravo nastanjivanja), odnosno osnivati agencije, filijale ili poslovne jedinice već osnovanih preduzeća (sekundarno pravo nastanjivanja), na celokupnoj teritoriji država članica Evropske unije. Donošenjem Pravila o statutu Evropske kompanije iz 2001. godine, pravo slobode poslovanja na teritoriji Evropske unije može biti ostvarno osnivanjem samo jednog organizacionog oblika. Očekivane uštede od uvodjenja jedinstvenog organizacionog oblika privrednog subjekta, u formi Evropske kompanije, procenjuje se na 30 milijardi eura godišnje 1. Evropska kompanija može biti osnovana u formi akcionarskog društva, za obavljanje privrednih delatnosti, sa statusom pravnog lica u svim državama članicama Evropske unije i sa minimalnim osnivačkim kapitalom od 120 hiljada eura. Medjutim, ako je propisima države, gde se osniva Evropska kompanija, utvrdjen veći iznos osnivačkog kapitala, primenjivaće se odredbe propisa države u kojoj se Evropska kompanija osniva. Za obaveze koje Evropska kompanija zasnuje, povodom obavljanja registrovanih delatnosti, odgovara sopstvenim sredstvima, uključujući i osnivački kapital. Osnivači ne odgovaraju za obaveze Evropske kompanije. Sedište Evropske kompanije mora biti na teritoriji neke od država članica Evropske unije, iz koje se može stvarno i efektivno upravljati njenim poslovima. Osnivači Evropske kompanije mogu biti samo postojeća pravna lica (akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, kao i druge kompanije) koja svojstvo pravnog lica imaju prema odredbama propisa države članice, uz uslov da svoje sedište imaju na teritoriji Evropske unije. Postupak osnivanja Evropske kompanije može biti ostvaren samo na jedan od sledećih načina:

1

-

spajanjem (fuzijom) najmanje dva akcionarska društva iz različitih država članica Evropske unije. Spajanje, može biti izvršeno u užem značenju tog pojma, odnosno pripajanjem drugom preduzeću;

-

osnivanjem Evropske kompanije kao društva kćeri, od strane najmanje dve bilo koje kompanije sa teritorija različitih država članica Evropske unije;

Prof. dr Zlatko Stefanović, Pravo evropske unije, Beograd, 2003. godina, str. 218

140

-

formiranjem Evropske kompanije kao holding preduzeća, od strane akcionarskih društava ili društava sa ograničenom odgovornošću, sa teritorije različitih država članica Evropske unije. Kao dopunski uslov, zahteva se da novoosnovano holding perduzeće, u statusu Evropske kompanije, ima registrovano, ali i efektivno sedište organa upravljanja na teritoriji Evropske unije;

-

osnivanjem društva kćeri Evropske kompanije, od strane već postojeće Evropske kompanije. Jednom osnovana Evropska kompanija može se pojaviti kao osnivač drugih evropskih kompanija, zajedno sa drugim pravnim licima, ali i uz mogućnost da to učini kao jedini osnivač, pod uslovom da obe kompanije imaju sedište svojih organa upravljanja na teritoriji različitih država članica Evropske unije;

-

promenom pravne forme (transformacijom) postojećih akcionarskih društava u Evropsku kompaniju. Akcionarsko društvo, koje je osnovano u skladu sa propisima jedne od država članica, može formirati Evropsku kompaniju sopstvenom transformacijom, pod uslovom da to akcionarsko društvo poseduje društvo kćeri ili filijalu na teritoriji druge države članice, razlilčitoj od one u kojoj ima sedište svog glavnog organa upravljanja.

Iz navedenog, mogu se uočiti odredjene sličnosti, ali i razlike u statusu i uslovima poslovanja klasičnih multinacionalnih kompanija i Evropske kompanije. Prva sličnost proizilazi iz načina organizovanja. Evropska kompanija, kao i multinacionalno preduzeće, organizuje se i posluje kao povezani privredni subjekt, sa jednom zajedničkom i za donošenjem svih strateških privrednih odluka kompetentnom upravom. Drugo zajedničko obeležje sastoji se u činjenici da obe kompanije privrednu delatnost obavljaju na teritoriji najmanje dve države. Treća zajednička karakteristika je da izmedju povezanih preduzeća postoji snažna koheziona veza (koja proizilazi iz statusne, ali i iz ugovorne povezanosti) na način da u odnosima sa trećim subjektima – poslovnim partnerima, one istupaju kao jedinstva poslovna celina. Razlike izmedju multinacionalnih kompanija i Evropske kompanije, pre svega, treba tražiti u domenu poslovnih aktivnosti. Evropska kompanija, za razliku od multinacionalnih kompanija, u obavljanju svojih privrednih aktivnosti, pod datim uslovima, ograničena je na područje unutrašnjeg tržišta Evropske unije. Druga razlika proizilazi iz metoda rada. Naime, jednom osnovana Evropska kompanija može poslovati, sa statusom pravnog lica, na celoj teritoriji Evropske unije, dok multinacionalne kompanije, koje nameravaju da svoju poslovnu aktivnost zasnuju na teritoriji odredjene države, moraju za to područje osnovati posebne privredne subjekte. Treća razlika odnosi se na propise kojima se uredjuje osnivanje i rad kompanija. U slučaju Evropske kompanije, to su komunitarni propisi, dakle, propisi nadnacionalnog karaktera, dok su u slučaju multinacionalnih kompanija to propisi države na čijoj teritoriji ta kompanija namerava da obavlja privrednu delatnost.

141

4.1.2. Evropska ekonomska interesna grupacija (European Economic Interest Grouping) Osnivanje, poslovanje i položaj Evropske ekonomske interesne grupacije (EEIG) kao posebnog oblika povezivanja evropskih trgovačkih društava, regulisano je pravilom Evropske unije broj 2137/85 od 25. jula 1985. godine 1. Osnovni cilj EEIG je organizovanje i unapredjenje privrednih delatnosti članica izborom odgovarajućih sredstava, aktivnosti ili razmenom iskustava, kao i stvaranje takvog oblika interesnog povezivanja kojim se uspostavlja posebna organizaciona forma, koja je neposredno regulisana komunitarnim pravom. EEIG mogu osnovati, odnosno biti članovi, fizička i pravna lica (privredna društva bilo kog organizacionog oblika i individualni preduzetnici), pod uslovom da poseduju status privrednog subjekta, po propisima države na čijoj teritoriji obavljaju privrednu delatnost. Tom prilikom, ne prave se nikakve razlike ni u pogledu veličine subjekata koji osnivaju EEIG, kao ni kapitala kojim se osniva ova Grupacija. Ugovor o osnivanju EEIG je konstitutivni akt i njime se uredjuju bitna pitanja za njen rad i poslovanje. Propisima komunitarnog prava nije utvrdjen minimalni iznos kapitala koji osnivači EEIG moraju obezbediti kao uslov validnog osnivanja. To u teorijskom smislu može da znači da se EEIG može osnovati i bez osnovnog kapitala, no, iz činjenice da su članovi Grupacije obavezni da unesu svoje osnivačke uloge, kao i okolnosti da za obaveze, koje EEIG zasnuje povodom obavljanja svoje delatnosti, odgovaraju neograničeno solidarno, ova odredba o obezbedjenosti početnog kapitala, nema suštinskog uticaja na rad i poslovanje EEIG. Jedino ograničenje, koje je u pogledu veličine EEIG, postavljeno komunitarnim pravom, tiče se broja zaposlenih. Naime, Pravilom o EEIG utvrdjeno je da za obavljanje poslova, radi kojih se osniva, može biti radno angažovano najviše 500 lica. Po zaključivanju ugovora o osnivanju, vrši se upis EEIG u odgovarajući registar privrednih subjekata države na čijoj se tiritoriji nalazi njeno sedište. Upis u registar ima konstitutivno dejstvo. Od trenutka upisa EEIG stiče pravni subjektivitet, odnosno pravnu i poslovnu sposobnost. Činjenica upisa u sudski registar objavljuje se u službenom glasilu države, na čijoj se teritoriji vodi registar privrednih subjekata u koji je EEIG upisana, kao i u Službenom glasniku Evropske unije. Na taj način, pravne posledice upisa u registar imaju dejstvo na celoj teritoriji Evropske unije. Cilj osnivanja EEIG nije neposredno ostvarivanje dobiti poslovanjem na tržištu Evropske unije. Osnovni motiv njenog osnivanja je stvaranje, kao i unapredjenje uslova obavljanja privrednih delatnosti njenih članica. Radi ostvarivanja tog cilja, one preuzimaju obavezu aktivne saradnje i pridržavanja dogovorenih uslova poslovanja. S tim u vezi, je i odredba, po kojoj se eventualno ostvarena dobit iz poslovanja EEIG, deli izmedju članica u skladu sa kriterijuma ugovora o osnivanju, odnosno, ako tih kriterijuma nema, na jednake delove. 1

Council Regulation IEEC N°2137/85, OJN°L 199 od 31. jula 1985. godine (navedeno prema V. Vukadinović, Pravo Evropske unije, Megatrend, Beograd, 2001. godina, str. 195

142

Bitna razlika, iz koje proizilaze sve druge razlike, izmedju multinacionalne kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije, sadržana je u činjenici da je cilj multinacionalne kompanije poslovanje na tržištu više država i maksimalizacija profita, koji proizilazi iz tog poslovanja, dok je u slučaju EEIG razlog njenog postojanja stvaranje povoljnijih uslova za poslovanje članica te Grupacije. Pored toga, od značaja za sagledavanje razlika u položaju ovih privrednih subjekata je okolnost teritorijalnog ograničenja. Naime, EEIG predmet svog delovanja vezuje samo za unutrašnje tržište Evropske unije. Van tog tržišta, ona istupa kao samostalni privredni subjekt, stupajući u odnose sa privrednim subjektima trećih zemalja. S druge strane, ne postoji mogućnost da privredni subjekti sa teritorije trećih država, izvan teritorije država članica Evropske unije, osnuju ili budu član Evropske ekonomske interesne grupacije. Na taj način, ona je, iako nadnacionalnog karaktera, regionalno odredjena i vezana samo za područje unutrašnjeg tržišta Evropske unije.

4.2. Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu Prilikom donošenja poslovne odluke o osnivanju odredjenog privrednog subjekta, primarni motiv je obezbedjenje uslova za poslovanje tog privrednog subjekta, koje će njegovom osnivaču garantovati planiranu dobit, odnosno profit. U tom smislu, od sekundarnog je značaja okolnost da li će profit biti ostvaren poslovanjem na domaćem ili medjunarodnom tržištu. Medjutim, sa aspekta državnih interesa, a u odredjenoj meri i samog privrednog subjekta, činjenica stupanja u odnose medjunarodne razmene dobara i usluga, može biti od posebnog značaja, koji će opredeliti stav te države u pogledu uslova, koje privredni subjekti, koji su registrovani na njenoj teritoriji, moraju da ispune da bi uopšte mogli poslovati na inostranom tržištu. Razlozi za ovakvo učešće države u uredjivanju odnosa medjunarodnog poslovanja mogu biti različiti, ali se u osnovi mogu svesti na nastojanje da se obezbedi povoljniji status u medjunarodnoj razmeni dobara i usluga, a u prvom redu poveća devizni priliv, odnosno smanji odliv deviza, i na taj način uravnoteži spoljnotrgovinski bilans razmene. Naravno, tome svakako treba pridodati i nastojanje za širenjem ekonomskog, pa samim tim i političkog uticaja na tržištima drugih zemalja. Za same privredne subjekte medjunarodno poslovanje može da se manifestuje u svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi se sastoji u činjenici organizacionog prisustva na tržištima drugih država, na način što će se na tim tržištima osnovati posebni statusni oblici, sa namerom obavljanja ili unapredjenja obavljanja privrednih delatnosti. Drugim rečima, stvaranjem stranih pravnih, odnosno poslovnih subjekata, u odnosu na područje države na čijoj teritoriji osnivač ima registrovano poslovno sedište. Drugi aspekt medjunarodnog poslovanja sastoji se u zaključivanju poslovnih aranžmana u skladu sa registrovanom delatnošću odredjenog privrednog subjekta, koji će se realizovati u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga. Prema važećim propisima naše države o spoljnotrgovinskom poslovanju 1 obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu 1

Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju («Službeni glasnik R. Srbije», br. 36/09)

143

obuhvata direktno ulaganje u investicione radove domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji. S tim što se vrši bliže odredjivanje direktnog ulaganja u formi osnivanja privrednog društva, ogranka, predstavništva, kao i kupovina udela ili akcija u kapitalu stranog privrednog društva, zatim dokapitalizacija privrednog društva, odnosno svaki oblik ulaganja domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji. Pod investicionim radovima podrazumevaju se projektovanje, gradjevinski i zanatski radovi, kao i svi ostali radovi i usluge na objektima koje vrši, odnosno pruža domaće lice u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

4.2.1. Osnivanje preduzeća u inostranstvu Osnivanje preduzeća u inostranstvu, kao subjekta medjunarodnog poslovanja, pretpostavlja pravnu situaciju u kojoj domaći privredni subjekt (pravna ali i fizička lica) samostalno ili zajedno sa drugim domaćim ili stranim pravnim ili fizičkim licem, osniva ili učestvuje u osnivanju preduzeća u inostranstvu, radi obavljanja privrednih delatnosti u skladu sa propisima države, u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju. Tom prilikom, nastaje de iure nov pravni subjekt – preduzeće u inostranstvu, preko koga postojeći domaći pravni subjekt de facto obavlja privredne delatnosti na teritoriji druge države u odnosu na teritoriju države gde je ono registrovano. Iz navedenog, može se izvesti zaključak o naglašeno liberalnom pristupu prilikom odredjivanja delatnosti za čije se obavljanje može osnovati preduzeće u inostranstvu. Dosta široko postavljena formulacija proizvodnih i uslužnih delatnosti, bez bližeg odredjenja domena primene, ostavlja dovoljno prostora tumačenju shodno kome sva domaća preduzeća, koja imaju takav privredni interes, mogu u inostranstvu osnovati sopstveno preduzeće. S tim u vezi, primera radi, mogu se navesti sledeći slučajevi, kada se u inostranstvu najčešće osnivaju preduzeća od strane domaćih privrednih subjekata. Preduzeća za proizvodnu delatnost osnivaju se u inostranstvu, pre svega, radi povećanja izvoza; kompletiranja proizvodnog programa namenjenog izvozu; nastupanja i pozicioniranja na novom tržištu; uspostavljanja i unapredjenja dugoročne proizvodne kooperacije i poslovno – tehničke saradnje; obezbedjenja sirovina i reprodukcionog materijala, koji su deficitarni na domaćem tržištu; kao i korišćenja patenata, licenci i robnih znakova radi uspešnijeg plasmana domaćih proizvoda. Ova preduzeća se mogu osnovati za obavljanje one proizvodne delatnosti koju obavljaju domaća proizvodna preduzeća, ali mogu biti osnovana i za obavljanje drugih proizvodnih delatnosti, koje su u funkciji uspešnog obavljanja proizvodne delatnosti domaćeg proizvodjača. Preduzeće za trgovinsku delatnost osniva se u inostranstvu radi povećanja izvoza robe i usluga; osvajanja i obrade stranog tržišta; promocija domaće robe na inostranom tržištu; obezbedjivanje plasmana domaće robe pod povoljnijim uslovima; kao i obezbedjenja uvoza nedostajućih proizvoda, repromaterijala i sirovina na domaće tržište pod povoljnijim uslovima. 144

Preduzeće za obavljanje i pružanje spoljno-trgovinskih usluga osniva se u inostranstvu, prevashodno radi promocije i korišćenja prirodnih potencijala, kojima raspolažu domaća preduzeća, a odnose se na sektor pružanja privrednih usluga, kao što su usluge u oblasti saobraćaja, turizma i ugostiteljstva, špedicije, izvodjenja investicionih radova i radova na revitalizaciji objekata u inostranstvu, a u funkciji su povećnog deviznog prihoda po tom osnovu. Preduzeća za obavljanje naučno-istraživačkih i istraživačko-razvojnih delatnosti osnivaju se u inostranstvu, s ciljem zaključivanja ugovora sa stranim licima radi izvodjenja naučno istraživačkog projekta, ili dela projekta; izvodjenja strateških i aplikativnih istraživanja, u inostranstvu za potrebe osnivača i drugih domaćih preduzeća; za obuku kadrova i radi obavljanja konstalting poslova; kao i vršenja drugih usluga u okviru realizacije naučno-istraživačkih projekata. Preduzeća odnosno drugi organizacioni oblici, za obavljanje bankarskih i drugih finansijskih poslova, kao i poslova osiguranja, odnosno reosiguranja, mogu se osnovati u inostranstvu, u skladu sa zakonom kojim se uredjuje spoljno-trgovinsko poslovanje (opšti propis), kao i u skladu sa propisom kojim se uredjuje osnivanje i poslovanje banaka, odnosno kojim se uredjuje obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja u inostranstvu (poseban propis). Kao poseban oblik obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, zakonom je predvidjena mogućnost izvodjenja investicionih radova u inostranstvu, pod kojima se podrazumevaju projektantski, gradjevinski i zanatski radovi, inžinjering poslovi i drugi radovi i usluge na objektima u inostranstvu. Drugi uslov je da se preduzeće osniva kao strano pravno lice, s ciljem obavljanja pretežnog dela svog poslovanja na stranom tržištu. To, naravno, ne znači da ovako osnovano preduzeće u inostranstvu ne može u nekom od aspekata obavljanja registrovanih privrednih delatnosti, biti prisutno i na domaćem tržištu. U tom smislu, preduzeće, koje je osnovano u inostranstvu, može osnivati preduzeća, otvarati predstavništva i ulagati sredstva na teritoriji naše države. Medjutim, ono je, tom prilikom, na domaćem tržištu uvek prisutno u statusu stranog pravnog lica, sa svim specifičnostima, pravima, obavezama i odgovornostima koja su svojstvena tom statusu. Treći uslov odnosi se na režim, po kome posluje preduzeće koje je osnovano u inostranstvu. Za ovaj slučaj, potrebno je istaći da princip teritorijalne pripadnosti i prema odredbama naših propisa ima apsolutni prioritet. Naime, ne samo da će se na režim osnivanja i registrovanja preduzeća, koje se osniva u inostranstvu, primeniti propisi države na čijoj se teritoriji obavljaju te pravne radnje, već će se i u pogledu obavljanja privrednih delatnosti primeniti propisi države gde se te delatnosti obavljaju. Najzad, četvrti uslov, koji se postavlja pred osnivača preduzeća u inostranstvu, a samim tim i prema tako osnovanom preduzeću, odnosi se na odgovornost za obaveze koje ova preduzeća zasnuju obavljajući privredne delatnosti u inostranstvu. Za tako nastale obaveze, ova preduzeća odgovaraju po propisima države gde su registrovana. Za obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu, preduzeće može osnovati u inostranstvu sopstveno preduzeće ili drugi oblik organizovanja privrednih subjekata, u skladu sa propisima države na čijoj se teritoriji osniva taj privredni subjekt. U ovom 145

slučaju, domaće preduzeće se pojavljuje kao jedini osnivač. Pored toga, domaće preduzeće, u statusu osnivača, može odlučiti da zajedno sa drugim domaćim i stranim preduzećima u inostranstvu osnuje preduzeća. Tom prilikom, na raspolaganju mu stoje sledeće mogućnosti, shodno kojima može odlučiti da: -

preduzeće koje je osnovano u inostranstvu, osnuje drugo preduzeće u inostranstvu (holding sistem);

-

pristupiti kao osnivač preduzeću koje je osnovalo drugo preduzeće;

-

otkupiti osnivački ulog ili akcije stranog, odnosno domaćeg pravnog ili fizičkog lica u preduzeću u inostranstvu;

-

povećati svoj osnivački ulog u preduzeću u inostranstvu (izvršiti dokapitalizaciju stranog preduzeća).

Za osnivanje preduzeća u inostranstvu, kao i za povećanje osnivačkog uloga, odnosno drugih oblika učešća u osnivanju takvog preduzeća, domaći osnivač može koristiti stvari i prava izražena u novcu, kojima može slobodno raspolagati, kao i dobit ostvarenu poslovanjem preduzeća u inostranstvu. Domaće lice dužno je da obavesti ministarstvo nadležno za poslove ekonomskih odnosa sa inostranstvom o izvršenom direktnom ulaganju u drugu državu ili carinsku teritoriju u roku od 30 dana od dana izvršenog ulaganja. Obaveštenje o ulaganju mora da sadrži podatke o domaćem licu, stranom licu, odnosno ogranku ili predstavništvu u drugoj državi ili carinskoj teritoriji, visini direktnog ulaganja, odgovornom licu za poslovanje stranog lica, ogranka ili predstavništva, kao i druge podatke koji se tiču direktnog ulaganja uz koji se prilaže i akt o direktnom ulaganju. Takodje, domaće lice je dužno da obavesti nadležno ministarstvo o statusnim promenama koje se odnose na direktno ulaganje u roku od 30 dana od dana nastanka te promene. 4.2.3. Otvaranje predstavništava i poslovnih jedinica u inostranstvu Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu domaće preduzeće, odnosno drugo pravno lice, može organizovati tako što će na teritoriji strane države otvoriti predstavništvo, odnosno osnovati poslovnu jedinicu (ogranak preduzeća). Predstavništva, odnosno poslovne jedinice, kao posebni oblici obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, imaju sledeća statusna obeležja. Ona su izdvojeni, ali istovremeno i sastavni deo preduzeća, odnosno drugog pravnog lica koje ih je osnovalo. Na osnovu te činjenice, svoju pravnu i poslovnu sposobnost u obavljanju privrednih delatnosti u potpunosti i u pravnom i u faktičkom pogledu vezuju za svog osnivača. To konkretno znači da predstavništva i poslovne jedinice nemaju status pravnog lica, kao i da poverene poslove obavljaju isključivo po nalogu svog osnivača. S tim u vezi, je i obaveza predstavništva, odnosno poslovne jedinice da osnivaču redovno podnose izveštaje o svom radu. 146

Predstavništvo prevashodno obavlja prethodne i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem ugovora, s tim što ono nije ovlašćeno za zaključenje ugovora, osim za sopstvene potrebe. Pored toga iz poslovne prakse naših spoljnotrgovinskih preduzeća mogu se uočiti sledeće vrste tih poslova i zadataka. Predstavništva u inostranstvu otvaraju se, po pravilu, za obavljanje poslova istraživanja tržišta; vršenja prethodnih i pripremnih radnji za zaključenje ugovora o prometu roba i usluga sa inostranstvom, ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji i poslovno tehničkoj saradnji sa inostranim partnerima, ugovora o ulaganju stranih lica u domaća preduzeća; zatim, obavljaju poslove koji su u funkciji izvršenja zaključenih ugovora; obavljaju operativno – tehničke poslove i prate i izučavaju privredna kretanja na stranom tržištu. Pored toga, predstavništva obavljaju informativne i druge poslove za svog osnivača. Poslovne jedinice (ogranci preduzeća) u inostranstvu obavljaju slične poslove kao i predstavništva, s tim što postoje i odredjene specifičnosti. Te specifičnosti se ogledaju, pre svega, u tome što poslovne jedinice, pored stvaranja ambijenta za zaključenje ugovora, učestvuju neposredno i u realizaciji pojedinih aspekata medjunarodnog poslovanja. Stoga, poslovne jedinice u inostranstvu mogu obavljati odredjene poslove u prometu roba i usluga (otvaranje prodavnica, servisa, konsignacionih skladišta, gradilišta i sl.). Obavljajući ove poslove poslovne jedinice ostvaruju prihod koji se vodi i iskazuje kao prihod njihovih osnivača. S tim u vezi je i zakonska odredba shodno kojoj poslovne jedinice (ogranci preduzeća) ne mogu imati širu poslovnu sposobnost od svog osnivača. Troškove za rad predstavništva, odnosno poslovnih jedinica u inostranstvu, snosi osnivač, u skladu sa propisima kojima se uredjuje oblast deviznog poslovanja. Pored opštih uslova za otvaranje predstavništava, odnosno osnivanja poslovnih jedinica u inostranstvu, a prema važećim propisima predvidjena su i tri posebna slučaja osnivanja predstavništva u inostranstvu. Prvi slučaj je vezan za preduzeće koje je osnovano u inostranstvu radi obavljanja privrednih delatnosti. Ovako osnovano preduzeće ovlašćeno je da otvori predstavništvo, odnosno osnuje poslovnu jedinicu u istoj ili drugoj državi. Drugi slučaj se sastoji u ovlašćenju Privredne komore Srbije da u inostranstvu otvori svoja predstavništva. Najzad, treći slučaj je vezan za pravo da se u inostranstvu mogu otvoriti predstavništva radi obavljanja informativno – propagandne i turističke delatnosti. Predstavništvo i ogranak stranog lica u Republici Srbiji registruju se u Registru privrednih subjekata u skladu sa propisima Republike Srbije kojima se uredjuje upis u taj registar. Prestanak rada predstavništva, odnosno poslovne jedinice u inostranstvu, vezuje se za odluku samog osnivača, odnosno za nastupanje okolnosti kada predstavništvo, odnosno poslovna jedinica prestaju sa radom, po propisima države gde su otvorena, odnosno osnovana.

147

4.2.4. Poveravanje obavljanja privredne delatnosti stranom licu Preduzeće i drugo pravno lice može stranom licu poveriti poslove zastupanja, prodaje robe sa konsignacionog skladišta, kao i obavljanje servisne službe u inostranstvu. Ovaj oblik obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu realizuje se bez činjenice osnivanja posebnih organizacionih oblika, sa ili bez statusa pravnog lica. U tom pogledu, on je sličan sa svim drugim poslovnim odnosima u koje domaći privredni subjekti stupaju obavljajući privredne delatnosti u inostranstvu. Medjutim, zbog specifičnosti odnosa medjunarodnog zastupanja, a posebno obaveza koje nastaju izmedju ugovornih strana povodom realizacije konkretnog posla (npr. otvaranje konsignacionog skladišta, režim robe u konsignacionom skladištu, plasman robe sa konsignacionog skladišta na strano tržište, obračun izmedju konsignatara i konsignanta i dr.), odnosno obavljanja servisne službe u inostranstvu (formiranje mreže servisnih ispostava, snabdevanje opremom i rezervnim delovima, garancija za tehničku ispravnost proizvoda, tehnologija rada i poslovanja i dr), opredelili su stanovište po kome se ova vrsta ugovornih odnosa posebno normira u okvirima odredbi o obavljanju privrednih delatnosti u inostranstvu. Ugovor kojim se ovi poslovi poveravaju stranom licu mora biti sačinjem u pisanoj formi, čime ta forma dobija značenje bitnog uslova za nastanak i punovažnost ugovora. 4.2.5. Ulaganje sredstava u strana preduzeća Preduzeće i drugo pravno lice može, kao oblik obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, vršiti poslove ulaganja (dokapitalizacije) u strana preduzeća. Predmet ulaganja mogu biti: kupovina udela ili akcija u kapitalu stranog privrednog subjekta, odnosno dokapitalizacija tog subjekta, kao i svaki drugi oblik ulaganja domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji. Za realizaciju posla ulaganja u strana preduzeća ne traži se prethodna saglasnost nadležnih državnih organa. Ova okolnost proizilazi iz promene karaktera svojinskog odnosa na imovini kojom raspolažu domaća preduzeća. Štaviše, ni kao fakultativna obaveza nije predvidjen, ranije često prisutan, postupak pribavljanja izveštaja o bonitetu stranog preduzeća u koje se vrši ulaganje. Sa orijentacijom na tržišne uslove privredjivanja i rizik od eventualno nedovoljno poslovno zasnovanih ulaganja, prenet je na samog ulagača. S druge strane, to ne znači da će se ulaganja u strana preduzeća vršiti anarhično i bez osmišljene poslovne strategije. Jedino što će u novim uslovima to biti interna stvar ulagača, a ne javno-pravna obaveza nadležnog državnog organa.

148

4.3. Spoljno trgovinska preduzeća Uslovi pod kojima privredni subjekti odredjene države mogu obavljati spoljno trgovinsko poslovanje, spadaju u domen kontrolno- regulatorne funkcije koja pripada državi kao subjektu medjunarodnog poslovanja. Oni su rezultat prava svake države, da ceneći svoje interese, suvereno reguliše uslove pod kojima pravna i fizička lica, njeni rezidenti, mogu da obavljaju spoljnotrgovinsku delatnost, kao i prava da odredjuje dodatne uslove za poslovanje stranih lica na svojoj teritoriji 1. Tom prilikom, zavisno od političkog i privrednog sistema koji postoji u odredjenoj državi, uticaj koji se preko kontrolno – regulatorne funkcije ostvaruje, može biti različit. U državama u kojima dominira kolektivistički koncept svojinskih odnosa, kao i povezano sa time, plansko upravljanje privrednim tokovima, uticaj države će biti veći, u nekim slučajevima čak i dominantan. S druge strane, u državama sa pluralističkim ili privatno – pravnim konceptom svojinskih odnosa i izraženim liberalističkim prilazom u uredjivanju odnosa na tržištu, kontrolno – regulatorna uloga države biće srazmerno manja, u ekstremnim slučajevima čak i zanemarljiva. U našim uslovima postoji jasno uočljiva geneza uslova, koje privredni subjekti moraju ispuniti da bi mogli da stupe u odnose spoljno – trgovinskog poslovanja. U periodu dominantnog društveno svojinskog odnosa i precizno utvrdjenih platno – bilansnih zadataka u ekonomskoj razmeni sa inostranstvom, postojao je čitav niz uslova i ograničenja (kako statusne prirode, tako i povodom obavljanja poslova), koje su privredni subjekti morali da ispune, da bi stekli pravo da stupe u odnose spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i po tom osnovu postanu subjekti medjunarodnog poslovanja. Donošenjem Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju 2, učinjen je zaokret u izgradnji sistema spoljnotrgovinskog poslovanja ka principima otvorene tržišne privrede, potpune poslovne samostalnosti privrednih subjekata i dalje deregulacije uslova za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja. Pod spoljnotrgovinskim poslovanjem podrazumevaju se u osnovi dve sfere odnosa: spoljnotrgovinski promet roba i usluga i obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu. Pošto je obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu, povezano sa pravom na osnivanje preduzeća i drugih organizacionih oblika, kao forme direktnih ulaganja u inostranstvo, to će se u daljem tekstu prevashodna pažnja posvetiti uslovima koje moraju ispunjavati domaći privredni subjekti da bi, prema važećim propisima, mogli da stupe u poslovne odnose sa stranim pravnim i fizičkim licima. Domaći privredni subjekt, koji namerava da obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, potrebno je da prethodno ispuni dva uslova. Prvi uslov je, da se kao subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja mogu pojaviti samo domaća pravna i fizička lica. Dakle, samo ona lica koja, u skladu sa važećim domaćim propisima poseduju status privrednog društva, preduzeća, odnosno drugog pravnog lica, kao i domaća fizička lica. Pod domaćim licem, u smislu Zakona o spoljno 1 2

A. Ćirić – P. Cvetković, Medjunarodno trgovinsko pravo – stručni eseji, Niš, 2001. godina, str. 18 Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju («Službeni glasnik R.Srbije», br. 36/09)

149

trgovinskom poslovanju, podrazumeva se i pravno lice koje u skladu sa propisima ima sedište na teritoriji Republike Srbije, odnosno fizičko lice koje ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Pored toga, pravo na obavljanje posebnih poslova, kao što su bankarski i drugi finansijski poslovi u inostranstvu, odnosno poslovi osiguranja i reosiguranja u inostranstvu, priznaju se i bankama, kao i osiguravajućim i reosiguravajućim organizacijama, pod uslovima utvrdjenim opštim propisima o spoljno trgovinskom poslovanju i posebnim propisima, kojima se uredjuje osnivanje i poslovanje ovih organizacija. Drugi uslov sastoji se u obavezi preduzeća i drugog pravnog lica da ispuni zahteve koji su propisani zakonom kojim se uredjuje njihov pravni položaj na unutrašnjem tržištu. To, drugim rečima, znači da se za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga ne traže posebni uslovi, već samo oni koji su vezani za registraciju tog preduzeća, odnosno pravnog lica. Ovaj uslov se konkretno sastoji u tome da odnosni privredni subjekt, kao predmet delatnosti radi čijeg se obavljanja osniva, u osnivačkom aktu, ali i statutu, kao osnovnom aktu, utvrdi da je obavljanje odredjenih poslova spoljnotrgovinskog prometa dobara i usluga predmet delatnosti tog pravnog lica. Samim tim, preduzeće stiče pravo da obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, koji su sadržani u okvirima njegove registrovane delatnosti. U tom smislu, utvrdjuje se i načelo po kome su promet robe koja se nalazi u inostranstvu, kao i pružanje usluga u inostranstvu, u kojima učestvuju domaća lica, slobodni i mogu biti ograničeni samo pod zakonom propisanim uslovima. Tom prilikom, delatnost preduzeća, odnosno drugog pravnog lica odredjuje se prema granama delatnosti koje su utvrdjene propisima kojima se uredjuje ova materija. Suvereno je pravo preduzeća na izbor delatnosti koju će obavljati i s tim u vezi preduzeće nije u obavezi da pribavlja dopunske saglasnosti. Kao posledica primene ovog pravila, koje je zasnovano na načelu liberalizacije uslova za obavljanje spoljno trgovinskog poslovanja i principa deregulacije prestala je i obaveza vodjenja posebne evidencije subjekata koji se bave spoljno trgovinskim prometom roba i usluga. Naime, do izmena Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju iz 2000. godine, Privredna komora SR Jugoslavije vodila je evidenciju preduzeća i drugih pravnih lica, koja su upisana u sudski registar za obavljanje poslova spoljno trgovinskog prometa roba i usluga. Stupanjem na snagu ovih izmena, prestao je da se primenjuje ovaj oblik evidencije, pa samim tim i kontrole domaćih subjekata medjunarodnog poslovanja. Imajući gore navedeno u vidu, može se konstatovati da po novom režimu spoljno trgovinskog poslovanja, koji je u primeni od 29. novembra 2005. godine, odnosno od 23. maja 2009. godine, u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, pravna lica i preduzetnici (fizička lica), u obavljanju spoljno trgovinskih poslova, imaju jednako (isto) pravo poslovanja kao i u domaćem pravnom prometu. Drugim rečima, od njih se ne traži ispunjavanje posebnih uslova za sticanje tzv. trgovačke sposobnosti. Shodno tome, pravna lica, preduzetnici i fizička lica, slobodni su da u obavljanju spoljno trgovinskih poslova svoje odnose urede po svojoj volji, u skladu sa pravom merodavnim za njihov odnos, kao i po propisima čija se primena ne može izbeći izborom prava (npr. propisi o sprečavanju narušavanja prava konkurencije, propisi o zaštiti potrošača i sl.). 150

Ograničenja načela slobode prometa roba i usluga sa inostranstvom mogu biti uvedena samo na osnovu zakona kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje, s tim što se propisuju, primenjuju i tumače u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Svi pravni akti, koji ne ispunjavaju ovaj uslov, a za posledicu imaju ograničenje slobode trgovine su ništavi. Ograničenje slobode trgovine (mere koje utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje), u skladu sa navedenim, dozvoljena su samo u slučaju kumulativnog ispunjavanja sledećih uslova: 1. ako je to izričito propisano zakonom; 2. ako je to neophodno za postizanje zakonom utvrdjenih ciljeva, 3. ako su stepen, obim i trajanje ograničenja srazmerni ciljevima ograničenja, odnosno ako su svedeni na najmanju meru, koja je neophodna za ostvarenje ciljeva zakonom dozvoljenih ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja.

4.3.1. Pojam i vrste preduzeća Pojam «preduzeće» u teoriji, ali i poslovnoj praksi, ima svoje uže i šire značenje. U smislu užeg značenja, pod pojmom preduzeća podrazumevamo konkretan organizacioni oblik u okviru koga se obavljaju privredne delatnosti, pod posebnom zakonom utvrdjenom formom i sa statusom pravnog lica. Shodno ovom odredjenju, svaki oblik organizovanja privrednih subjekata predstavlja zaokruženu celinu sa svim svojim specifičnostima. U širem značenju ovog pojma, preduzećem se smatra svako pravno lice, koje na trajan način obavlja privredne delatnosti radi sticanja dobiti. Ovakvo odredjenje preduzeća nema u vidu njegova posebna obeležja, nego apstrahujući te specifičnosti izvodi generalne karakteristike koje svaki privredni subjekt mora da poseduje. U tom širem odredjenju značenja pojma preduzeća, ovaj pojam obuhvata sve privredne subjekte, te ako se ne istakne neko od posebnih obeležja, upotreba pojma preduzeće predstavlja sinonim za pojam «subjekt privredjivanja», odnosno «subjekt poslovnog prava» 1. Preduzeće, kao subjekt privredjivanja (poslovni subjekt) poseduje sledeće opšte karakteristike koje su zastupljene kod svih organizacionih oblika privrednih subjekata, koje poznaje naš pravni sistem. a) Preduzeće ima svojstvo pravnog lica Svojstvo pravnog lica, kao oblik pravnog subjektiviteta, preduzeće stiče na osnovu važećeg sistema normi, kao deo javnog poretka, te mu to svojstvo pripada po samom zakonu (ipso iure), činom upisa u odgovarajući registar i ne zavisi od drugih 1

S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Megatrend, Beograd, 2002. godina, str. 195

151

akcesornih okolnosti, koje bi eventualno mogle da modifikuju ili relativizuju ovo obeležje preduzeća. Pravno lice predstavlja organizovani skup fizičkih lica (kao izuzetak od pravila, zakonom se pod odredjenim uslovima, pruža mogućnost osnivanja jednočlanih privrednih društava), koja poseduju odgovarajuću imovinu odvojenu od imovine fizičkih lica (koji su osnivači, odnosno članovi tog pravnog lica), koja služi za obavljanje delatnosti pravnog lica u skladu sa zakonom dopuštenim ciljevima, a putem odgovarajućih organa upravljanja, preko kojih to pravno lice ostvaruje svoju poslovnu sposobnost. Preduzeće svoju pravnu sposobnost stiče upisom u Registar privrednih subjekata, zavisno od režima koji se zahteva prilikom osnivanja tog preduzeća. Inače, pravna sposobnost preduzeća sastoji se u sticanju svojstva subjekata prava i po tom osnovu kapaciteta da samostalno bude nosilac prava i obaveza koje priznaje pravni poredak. Preduzeće kao pravno lice ima specijalnu pravnu i iz nje izvedenu poslovnu sposobnost, koja se sastoji u tome da može biti titular samo onih prava i obaveza, odnosno da preduzima samo one poslove koji spadaju u domen obavljanja registrovanih delatnosti. Konkretan obim pravne sposobnosti preduzeća, kao pravnog lica, proizilazi iz njegovog osnivačkog akta, odnosno statuta, kao osnovnog akta pravnog lica, a svoj spoljni izražaj stiče upisom u odgovarajući registar privrednih subjekata. Poslovna sposobnost preduzeća, kao pravnog lica, uslovljena je specijalnom pravnom sposobnošću i sastoji se u ovlašćenju da sopstvenim izjavama volje stiče prava i obaveze u pravnom prometu sa trećim licima. Poslovna sposobnost preduzeća ostvaruje se preko organa upravljanja, koji u skladu sa zakonom utvrdjenim ovlašćenjima, obavljaju odredjene poslove od značaja za ostvarivanje pravnog i poslovnog subjektiviteta preduzeća.

b) Preduzeće ima sopstvenu imovinu Imovinu preduzeća čini pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novac i hartije od vrednosti, kao i druga imovinska prava. Imovina preduzeća predstavlja materijalnu osnovu za obavljanje privrednih delatnosti, radi kojih se osniva konkretno preduzeće. Pored toga, imovina preduzeća predstavlja i osnov garancije za izvršenje obaveza koje preduzeće preuzima u pravnom prometu sa trećim licima. Najzad, imovina preduzeća, odnosno participacija koju osnivači preduzeća imaju u njegovoj imovini, su osnov za ostvarivanje posebnih prava (pravo na dividendu, pravo na upravljanjem preduzećem, pravo na odgovarajući deo likvidacione mase u slučaju prestanka preduzeća i dr.). Osnivački kapital predstavlja iznos sredstava, odnosno uloga, koji utvrdjuju osnivači preduzeća, a čije je obezbedjenje bitna pretpostavka za početak rada i poslovanja preduzeća. U tom smislu, osnivači preduzeća su dužni da ulože svoje ugovorene uloge u preduzeće u skladu sa osnivačkim aktom preduzeća. Za obaveze koje osnivači preuzmu u vezi sa osnivanjem preduzeća, odgovaraju solidarno celokupnom svojom imovinom, ako 152

ugovorom sa trećim licima, koja imaju potraživanja po tom osnovu, nije drugačije odredjeno. Ukoliko osnivači preduzeća preuzmu obavezu unošenja u imovinu preduzeća odredjenih pokretnih ili nepokretnih stvari, odnosno druge nenovčane uloge, pa iz tih različitih razloga tu obavezu ne mogu da izvrše, oni mogu odlučiti da ulože novčani iznos koji je jednak vrednosti neuloženog nenovčanog iznosa. Preuzeta ugovorna obaveza na unošenje osnivačkog uloga u preduzeće je konačna i trajna, pa u tom smislu, preduzeće ne može osloboditi ili umanjiti obaveze osnivača po ovom osnovu. Štaviše, osnivači nemaju pravo na povraćaj uloga ili na kamatu na uložena sredstva, sve dok preduzeće posluje u skladu sa upisom u Registar privrednih subjekata. Ovakav status imovine preduzeća proizilazi iz činjenice da je imovina preduzeća potpuno odvojena od imovine njegovih osnivača. Izvršavanjem obaveze preuzete osnivačkim aktom na obezbedjenje osnivačkog kapitala preduzeća, osnivači su pravo svojine na stvarima, odnosno pravima preneli na preduzeće, koje od tog trenutka postaje nosilac prava svojine na tim stvarima. Na taj način, kada je predmet osnivačkog uloga svojina na odredjenoj stvari, tako uneti predmeti ulaze u imovinu preduzeća i ne mogu biti od strane osnivača korišćeni kao njihova lična imovina, nezavisno od okolnosti što osnivači te stvari mogu imati u svom posedu po raznim osnovama. Imovina preduzeća je osnov obezbedjenja materijalne baze za obaveze koje preduzeće zasnuje u pravnom prometu sa trećim licima. Osnivači preduzeća (izuzev slučaja tzv. društava lica) ne odgovaraju za obaveze preduzeća, kao što ni preduzeće ne odgovara za obaveze koje njegovi osnivači zasnuju u pravnom prometu sa trećim licima. Pored osnivačkog kapitala preduzeća, koji obezbedjuju njegovi osnivači, preduzeće tokom obavljanja svojih registrovanih delatnosti, po pravilu, stiče i svojinu odnosno svojinska prava na stvarima i pravima koja spadaju u njegovu imovinu. Iz ovoga se može zaključiti da, što se imovine tiče, kod preduzeća postoje dve vrste svojine. To su svojina nad preduzećem i svojina samog preduzeća. Svojina nad preduzećem pripada njegovim osnivačima i predstavlja osnov za realizaciju njihovih posebnih prava prema preduzeću. Imovina preduzeća ili njegov osnovni kapital predstavlja razliku izmedju ukupne vrednosti imovine i ukupnih obaveza preduzeća. S tim u vezi je i pravilo po kome preduzeće vrednošću svog osnovnog kapitala mora da pokriva svoje preuzete obaveze. Ukoliko to nije slučaj, može doći do pravne posledice prestanka preduzeća i prinudnog namirenja obaveza njegovih poverilaca (stečaj preduzeća). c) Preduzeće trajno obavlja privredne delatnosti Preduzeće se osniva radi obavljanja privredne delatnosti. Tom prilikom, preduzeće može da obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti. Odluku o vrsti delatnosti koju će obavljati preduzeće donose osnivači preduzeća osnivačkim aktom. Oni su slobodni u izboru delatnosti koju će obavljati preduzeće. Izuzetak predstavljaju one delatnosti za koju je zakonom propisano da se mogu obavljati samo na osnovu saglasnosti, dozvole ili drugog akta nadležnog državnog organa, kao što je na primer slučaj sa spoljnotrgovinskim prometom naoružanja i vojne opreme. Tada se registracija 153

za obavljanje takve delatnosti može izvršiti tek po dobijanju propisane saglasnosti, dozvole, odnosno drugog akta nadležnog organa. Potrebno je principijelno razlikovati pravo na obavljanje odredjene privredne delatnosti, od ispunjenosti uslova za obavljanje te delatnosti. Pravo na opredeljenje da se jedna ili više privrednih delatnosti obavljaju kao predmet poslovanja preduzeća je autonomno i suvereno pravo osnivača, koje samo u navedenom slučaju traženja dopunske saglasnosti može biti ograničeno, odnosno uslovljeno. S druge strane, preduzeće može da obavlja registrovanu delatnost samo u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu, zaštite i unapredjenja životne sredine, kao i drugih propisanih uslova. Ispunjenost ovih uslova provera nadležni organ u postupku redovnog inspekcijskog nadzora. S druge strane, u slučaju obavljanja delatnosti preduzeća koja obuhvata proizvodnju, promet, distribuciju, preradu i uskladištenje materijala opasnih i štetnih po zdravlje ljudi i životnu sredinu, preduzeće će moći da otpočne sa obavljanjem takvih delatnosti tek po donošenju rešenja da su propisani tehnički uslovi rada i zaštite ispunjeni. Prilikom opredeljenja za obavljanje odredjene delatnosti, osnivači preduzeća su slobodni u izboru samo onih delatnosti koje su zakonom, kojim se uredjuje ova oblast, odredjene kao dozvoljene delatnosti. S tim u vezi je i pravo osnivača preduzeća da pod uslovom ispunjavanja posebnih zahteva utvrdjenih propisima kojima se uredjuje spoljno – trgovinsko poslovanje, svoje preduzeće registruju za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga. Delatnost preduzeća, nezavisno od organizacionog oblika u kome posluje, obavezno se upisuje u Registar privrednih subjekata. Tako registrovana delatnost je ujedno i mera poslovne sposobnosti preduzeća, pošto je ono ovlašćeno da stupa u pravne odnose i preuzima prava i obaveze iz tih odnosa sa trećim licima, samo u domenu obavljanja svoje delatnosti.

d) Preduzeće je profitna privredna organizacija Iz obeležja trajnog obavljanja privrednih delatnosti, proizilazi i karakteristika preduzeća da je u pitanju profitna privredna organizacija. Glavni i osnovni cilj osnivanja i postojanja preuduzeća, a ujedno i dominantni motiv poslovanja je sticanje dobiti. Po tome se preduzeća razlikuju od ustanova, koja takodje imaju svojstvo pravnog lica u obavljanju zakonom dozvoljenih delatnosti, ali koje nemaju profitni karakter, već razloge svog postojanja vezuju za ostvarivanje nekih drugih socijalno prihvatljivih i postavljenih ciljeva (npr. zdravstvene, obrazovno – vaspitne i druge institucije). Ostvarivanju dobiti iz poslovanja preduzeća podredjeni su i organizacioni oblici preduzeća, koje poznaje naš pravni sistem, a saglasno tome i unutrašnja organizacija, način ostvarivanja upravljanja, odgovornost za poslovni rezultat, odnosno obaveze koje preduzeće preuzima u pravnom prometu sa trećim licima, kao i druga pitanja od značaja za osnivanje, organizovanje i poslovanje preduzeća. Uticaj opšte – društvenog interesa, kroz institucije javnog poretka, može da postoji samo u segmentu stvaranja sistemski 154

prihvatljivog ambijenta za poslovanje privrednih subjekata i uredno izvršavanje obaveza, koje proističu iz tog poslovanja. S tim u vezi, tržište i rezultati poslovanja na tržištu, su osnovni katalizator poslovne uspešnosti preduzeća, nezavisno od okolnosti da li ono posluje na unutrašnjem ili medjunarodnom tržištu. Na tim osnovama, osnivači preduzeća su samostalni u izboru organizacionog oblika, u okviru koga će poslovati njihovo preduzeće. To podrazumeva i punu autonomnost u uredjivanju unutrašnjih odnosa u preduzeću, kroz organizacionu strukturu preduzeća i način i uslove rada organa preduzeća. Imajući u vidu profitni karakter preduzeća, posebno je potencirana obaveza organa upravljanja preduzeća da osnivače, odnosno vlasnike udela (akcija) u preduzeću redovno, istinito i potpuno informišu o poslovanju i finansijskom stanju preduzeća.

4.3.2. Pravne forme organizovanja preduzeća Razvoj organizacionih formi, u kojima su poslovali privredni subjekti u jugoslovenskom pravnom sistemu, u periodu koji je usledio posle Drugog svetskog rata, imao je sasvim specifična obeležja. Prva faza, bio je period uspostavljanja državnih preduzeća, na osnovama efekata koji su proistekli iz zakona o eksproprijaciji i nacionalizaciji. Osnovno obeležje ove faze bila je potreba održavanja nivoa osnovnih privrednih aktivnosti u funkciji obnove ratom razrušene privrede i uz snažan uticaj državno – partijskih struktura na osnivanje i rad tih preduzeća. Druga faza, započinje donošenjem Zakona o poveravanju radnicima dela upravljačkih funkcija u državnim preduzećima. Nezavisno od ove okolnosti, preduzeća su i tokom ove faze bila pod jakim uticajem odluka nadležnih državnih organa, posebno u domenu vodjenja njihove poslovne politike. Treća faza, započinje 1968. godine, donošenjem Amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. godine i karakteriše je uspostavljanje tzv. sistema udruženog rada. Obeležje ovog sistema predstavlja, pored radničkog samoupravljanja, i svojevrsna organizaciona shema privrednih subjekata. Naime, u skladu sa tada važećim stanovištem o organizaciji privrednih subjekata, u kategoriji organizacija udruženog rada, kao opšte forme organizovanja privrednih subjekata, bile su posebno navedene osnovna organizacija udruženog rada, radna organizacija i složena organizacija udruženog rada, kao osnovni oblici organizovanja privrednih subjekata. Četvrta faza, započeta je donošenjem Zakona o preduzećima iz 1988. godine, koji zajedno sa Zakonom o društvenom kapitalu predstavlja prve reformske propise u pravcu tranzicije dogovorne u tržišnu privredu. Ovim Zakonom ponovo se vraća institut preduzeća u naš pravni sistem, s tim što se njegova dalja podela vrši po oblicima svojine na sredstvima na kojima se obavljaju privredne delatnosti. U tom smislu postoje privatna preduzeća i to u organizacionoj formi privrednih društava, ali i društvena, javna i zadružna preduzeća.

155

Iako je Zakonom o preduzećima iz 1996. godine 1 izvršena kodifikacija materije organizovanja privrednih subjekata, na način da je to učinjeno mnogo sistematičnije i pod snažnim uticajem normativnih rešenja koja postoje u državama članicama Evropske unije, odnosno u samom komunitarnom pravu, ipak se mora konstatovati da je peta faza razvoja organizacionih oblika naših privrednih subjekata započeta donošenjem Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine 2. Posebno obeležje ovog Zakona je da su odredbe prethodnog Zakona o preduzećima iz 1996. godine, koje se odnose na organizaciju i rad tzv. društvenih preduzeća, ostale i dalje na snazi, do isteka roka za privatizaciju društvenih preduzeća, koji su utvrdjeni propisom kojim se uredjuje njihova privatizacija. Saglasno Zakonu o privrednim društvima pravne forme privrednih društava mogu biti: ortačko društvo i komanditno društvo, kao društva lica, odnosno društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo (otvoreno ili zatvoreno), kao društvo kapitala. Pored ovih pravnih formi privrednih društava, posebnim zakonom mogu se odrediti i druge forme društava, odnosno preduzeća. U tom smislu, naročitu pažnju privlače odredbe posebnih zakona, kojima se, za obavljanje poslova iz sfere javnog interesa, utvrdjuju posebni uslovi osnivanja i poslovanja javnih preduzeća. Iz navedenog, može se zaključiti, da su, shodno rešenjima iz Zakona o privrednim društvima, osnovni oblici organizovanja privrednih subjekata u našem pravnom sistemu privredna društva, a da svi drugi organizacioni oblici predstavljaju izuzetak od pravila, bilo da su vremenski ograničeni (društvena preduzeća), bilo da je to ograničenje izvršeno po funkcijama koje su im poverene na obavljanje (javna preduzeća). Podela privrednih društava na društva lica (ortačko društvo i komanditno društvo) i društva kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo) izvršena je po kriterijumu uzajamne povezanosti članova društva i njihove odgovornosti za poslovni reuzultat društva. Društva lica su privredna društva u kojima do punog izražaja dolaze lična svojstva osnivača i članova društva, odnosno afinititeti da upravo saglasno tim svojstvima (poslovna uspešnost, poznavanje odredjenje privredne veštine, poslovni ugled, lično poznanstvo i sl.) dodje do osnivanja privrednog društva izmedju lica koja se prethodno poznaju i uvažavaju ta svojstva (intuitu personae). Odnos uzajamnog poverenja i posebne personalne povezanosti, kod privrednih društava lica, posebno se odražava u segmentu odgovornosti osnivača, odnosno članova ovih društava za obaveze koje ta privredna društva zasnuju u pravnom prometu sa trećim licima. Iako postoji jasna podvojenost izmedju imovine privrednog društva lica i imovine njegovih osnivača, u slučaju da se iz imovine privrednog društva ne mogu izmiriti obaveze prema trećim licima, primenjuje se pravilo po kome osnivači privrednog društva lica odgovaraju neograničeno solidarno celokupnom svojom imovinom za tako nastale obaveze. Pored toga, lična svojstva osnivača, odnosno članova privrednog društva lica, dolaze do izražaja i u načinu označavanja privrednog društva, upravljanja tim društvom i posebno kod promene statusa člana tog privrednog društva. Društva kapitala su privredna društva u kojima je od odlučujućeg značaja obezbedjenje potrebnog kapitala (imovine privrednog društva), kao materijalne osnove za 1 2

Zakon o preduzećima («Službeni glasnik R.Srbije», br. 29/96; 33/96; 29/97; 59/98; 74/99; 9/01 i 36/02) Zakon o privrednim društvima («Službeni glasnik R.Srbije», broj 76/04)

156

obavljanje privrednih delatnosti. U tim društvima su potpuno i do kraja odvojene imovina društva od imovine osnivača, odnosno članova društva. Privredno društvo kapitala nastaje tek kada se obezbedi dogovoreni potrebni iznos kapitala (koji ne može biti niži od zakonom utvrdjenog minimuma), s tim što društvo za svoje obaveze prema trećim licima odgovara tim kapitalom. Osnivači privrednog društva kapitala, odnosno njegovi članovi, ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze privrednog društva. Jedino snose rizik da njihovi ulozi u privredno društvo (koji su činom osnivanja društva postali imovina privrednog društva), budu stavljeni u funkciju izvršenja obaveza, koje je privredno društvo kapitala zasnovalo sa trećim licima. Činjenica razdvojenosti ličnog svojstva osnivača od imovine privrednog društva kapitala utiče na mogućnost lakšeg kretanja kapitala, kako u smislu njegovog uvećavanja (putem dokapitalizacije), tako i u smislu prometljivosti titulara prava svojine na udelima (akcijama) tog privrednog društva.

157

IV REŽIM MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Medjunarodno poslovanje, kako je to više puta istaknuto, može biti regulisano nacionalnim propisima država, sa čijih teritorija potiču subjekti medjunarodnog poslovanja, koji uspostavljaju konkretan poslovni aranžman, bilateralnim ili multilateralnim sporazumima država, odnosno medjunarodnih organizacija i autonomnim trgovinskim pravom. U odnosu na materiju kojom se uredjuje režim medjunarodnog poslovanja, sa aspekta prethodnih uslova koji se moraju ispuniti, kao i načina na koji se odvija, dominantan uticaj imaju spoljnotrgovinski propisi odredjene države, čiji privredni subjekti stupaju u odnose medjunarodne razmene roba i usluga. Regulisanje režima spoljnotrgovinskog poslovanja odredjene države ostvaruje se uspostavljanjem formalno – pravnih okvira spoljnotrgovinskog poslovanja u smislu regulisanja uslova za uvoz i izvoz roba i usluga. Suvereno je pravo svake države da ceneći svoje interese reguliše uslove pod kojima pravna i fizička lica, njeni rezidenti, mogu obavljati spoljnotrgovinsku delatnost, kao i pravo da odredjuje uslove za poslovanje stranih pravnih i fizičkih lica na svojoj teritoriji 1. Posebnost ovih propisa ogleda se i u tome što država istupa u jednoj od svojih funkcija, kao subjekt medjunarodnog poslovanja, vršeći kontrolu nad obavljanjem spoljnotrgovinskih i privrednih delatnosti sa inostranstvom. Sadržina pravila i propisa kojima se uredjuje režim spoljnotrgovinskog poslovanja zavisi od karaktera svojinskih odnosa, koji postoje u toj državi, kao i od stava zakonodavnog organa o prirodi odnosa koji se uspostavljaju prevashodno na unutrašnjem, a izvedeno iz toga i na regionalnom, odnosno medjunarodnom tržištu. U tom smislu, mogu se jasno uočiti promene koje su se u našim uslovima kretale od strogo regulisanih i kontrolisanih uslova obavljanja spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga do skoro potpune liberalizacije režima spoljnotrgovinskog poslovanja. Poslednjim izmenama propisa, kojima se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje za privredne subjekte sa teritorije Republike Srbije 2, uspostavljen je sistem spoljnotrgovinskog poslovanja koji se bazira na načelima otvorene tržišne privrede, potpune samostalnosti privrednih subjekata različitih oblika svojine, načelne dostupnosti poslova spoljnotrgovinskog poslovanja svim privrednim subjektima i dalje deregulacije režima spoljnotrgovinskog poslovanja. Posebno obeležje domaćem režimu spoljnotrgovinskog poslovanja daje okolnost što se, pored nacionalnih propisa, režim pod kojim se ono obavlja, dopunski uredjuje i uskladjuje sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Tom prilikom, to se može učiniti za sve robe i usluge, kao opšte pravilo, ali se može urediti i kao spoljnotrgovinski promet pojedinih vrsta roba ili usluga, kao posebno pravilo. 1 2

Prof. dr M. Ćirić, O opštim pitanjima medjunarodnog trgovinskog prava, Niš, 2001. godine, str. 18 Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju («Službeni glasnik Republike Srbije», broj 101/05)

158

1. Oblici opšteg režima spoljnotrgovinskog poslovanja Kao načelo, sa pretenzijama da bude bez ograničenja, utvrdjeno je pravilo po kome je spoljna trgovina slobodna. Pod spoljnom trgovinom podrazumeva se prekogranični promet roba i usluga. Takodje, promet robe koja se nalazi u inostranstvu, kao i izvodjenje radova u inostranstu su slobodni i bez ograničenja. U tom smislu, pravni akti koji nisu u skladu sa ovim zakonskim odredbama, a koji imaju za cilj ili posledicu ograničenje slobode spoljne trgovine, odnosno zaštitu domaće robe, usluga ili lica, smatraju se ništavim. To konkretno znači da svako lice može da ukaže na razloge njihove ništavosti, s tim što službeni organi o ovoj okolnosti vode računa po službenoj dužnosti, te da protekom vremena ne prestaje mogućnost pozivanja na ništavost takvog akta. Ništavost akta za svoju pravnu posledicu ima njegovo poništavanje od trenutka nastanka i restituciju svih efekata, koji su eventualno nastali iz tako poništenog akta. Pod ograničenjem slobode spoljnotrgovinskog poslovanja, u smislu zakona kojim je uredjeno to poslovanje, smatra se svako narušavanje slobode trgovine, a naročito zabrana, količinsko ograničenje, uslov ili dozvola (nenovčana ograničenja), kao i svaki drugi pravni akt ili postupak državnog organa, koje ima to za cilj ili posledicu, uključujući i dodatno novčano opterećenje spoljne trgovine (novčana ograničenja), ali ne i uvozne dažbine propisane carinskim propisima. Iz navedenog, uočljiva je tendencija zakonodavca da ukidajući nenovčana i novčana ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja, što je u skladu sa proklamovanom politikom Svetske trgovinske organizacije, kao oblik režima kontrole spoljnotrgovinskog poslovanja zadrži isključivo carine i carinska opterećenja robe u uvozu, izvozu i tranzitu preko naše carinske teritorije. U odnosu na navedeno pravilo, utvrdjen je i jedan izuzetak, kojim se pruža mogućnost ogranjičenja slobode spoljnotrgovinskog prometa ali samo pod uslovima propisanim zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinskog poslovanje. Na osnovu ovakve mogućnosti do ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja može doći pod pretpostavkom kumulativnog ispunjavanja sledećih zakonom propisanih uslova: 1. da je to ograničenje izričito propisano zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje; 2. da je to neophodno za postizanje ciljeva ograničenja, koji su predvidjeni zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje; 3. da su stepen, obim i trajanje ograničenja srazmerni cilju ograničenja, odnosno da su svedeni na najmanju meru, neophodnu za postizanje ciljeva ograničenja, koja su dozvoljena na osnovu zakona kojim se uredjuje spoljnotrgovinskog poslovanje. Dozvoljena ograničenja spoljne trgovine propisuju se, primenjuju i tumače u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. U tom

159

smislu, dozvoljena ograničena ne smeju za cilj ili posledicu imati narušavanje konkurencije izmedju učesnika u spoljnoj trgovini. Ograničenja u spoljnotrgovinskom poslovanju dopunski su limitirana i po oblicima kojima se uvode. S tim u vezi, nenovčano ograničenje se propisuje ili primenjuje, samo ako se novčanim ograničenjem ne može postići cilj ograničenja. Ograničenje se ukida ili se stepen, odnosno obim ograničenja sužava ili se nenovčlano oganičenje zamenjuje novčanim, kada prestanu da postoje razlozi za primenu, odnosno kada se promene uslovi njihove dalje primene. U slučajevima kada je, u skladu sa zakonom dopušteno uvodjenje ograničenja režima slobode spoljnotrgovinskog poslovanja odluku o uvodjenju ovih ograničenja donosi Vlada Republike Srbije na predlog ministarstva nadležnog za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ograničenje stupa na snagu po isteku roka koji ne može biti kraći od 30 dana od dana objavljivanja, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Odlukom Vlade Republike Srbije, o uvodjenju ograničenju načela slobode spoljnotrgovinskog poslovanja, odredjuju se roba i usluge koje podležu ograničenju.

1.1. Količinska ograničenja Količinsko ograničenje spoljnotrgovinskog prometa predstavlja oblik vancarinske zaštite domaćeg tržišta. Na planu medjunarodnog regulisanja uslova spoljnotrgovinskog poslovanja, ovaj oblik ograničenja spoljne trgovine tretira se kao ekstremni izuzetak od pravila o slobodi uvoza i izvoza robe. U skladu sa našim propisima, količinsko ograničenje predstavlja najveći ukupan obim pojedine robe, koji je odredjen po vrednosti ili po količini, koji može da se uveze u odredjenom roku. Pod količinskim ograničenjem podrazumeva se zabrana uvoza ili izvoza odredjene robe. Radi prethodnog eliminisanja mogućih zabuna povodom tumačenja odredbi o režimu spoljnotrgovinskog prometa, zakonom je utvrdjeno da se pod izvozom robe smatra iznošenje, slanje, odnosno isporuka robe sa teritorije Srbije na teritoriju druge države, u skladu sa carinskim propisima Srbije, dok se pod uvozom robe smatra unošenje, dopremanje, odnosno isporuka robe sa teritorije druge države na teritoriju Srbije, u skladu sa carinskim propisima Srbije. a) Količinsko ograničenje izvoza robe može da se uvede samo u slučaju kritične nestašice bitne robe (neophodne za normalno snabdevanje tržišta i zadovoljavanje egzistencijalnih potreba stanovništva, koje su uslovljene korišćenjem takve robe) ili potrebe za otklanjanjem posledica takve nestašice. Pored toga, količinsko ograničenje izvoza robe može da se uvede i u cilju zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava, pod uslovom da se takvo ograničenje primenjuje uporedo (u istom obimu i pod istim uslovima) sa ograničenjem domaće proizvodnje ili potrošnje. Na taj način, mera uvodjenja kvantitativnog ograničenja izvoza neobnovljivih prirodnih bogatstava nema, u odnosu na strane privredne subjekte, diskriminatorni karakter. 160

b) Količinsko ograničenje uvoza robe može da se uvede samo po dva osnova i to kao mera zaštite od prekomernog uvoza, odnosno kao mera zaštite ravnoteže platnog bilansa. Pored kvantitativnog ograničenja uvoza robe (nenovčana ograničenja), mere zaštite od prekomernog uvoza mogu biti sadržane i u uvodjenju posebne uvozne dažbine na uvoz odredjenje robe (novčana ograničenja). Mere zaštite od prekomernog uvoza mogu se uvesti ako se utvrdi da: 1. je uvoz odredjene robe u odnosu na domaću proizvodnju povećan. Pod domaćom proizvodnjom podrazumeva se zajednička proizvodnja svih domaćih proizvodjača iste, slične ili neposredno konkurentske robe, odnosno domaćih proizboda, čija zajednička proizvodnja takve robe, predstavlja više od 50% ukupne domaće proizvodnje robe; 2. je uvoz odredjene robe nanosi ili preti da nanese ozbiljnu štetu domaćoj proizvodnji iste, slične ili neposredno konkurentske robe. Pod ozbiljnom štetom podrazumeva se značajno ili sveobuhvatno smanjenje domaće proizvodnje, što se utvrdjuje naročito na osnovu povećanja uvoza predmetne robe, zatim znatnog povećanja uvoza na strane robe na domaćem tržištu ili umanjene prodaje, proizvodnje, produktivnosti, iskorišćavanja kapaciteta, zarade ili zaposlenosti kod domaćih proizvodjača predmetne robe; 3. povećan uvoz je neposredan uzrok ozbiljne štete ili opasnosti od ozbiljne štete, pri čemu se šteta prouzrokovana drugim licima ne uzima u obzir. Pod opasnošću od ozbiljne štete podrazumeva se takva šteta čije nastupanje, na osnovu utvrdjenih činjenica, izvesno predstoji. Ako se kao zaštitna mera uvede količinsko ograničenje, uvoz se može ograničiti samo na količinu manju od prosečne količine u trogodišnjem periodu, koji prethodi periodu prekomernog uvoza, osim ako je nesumnjivo utvrdjeno da je za sprečavanje ili otklanjanje posledica ozbiljne štete neophodan viši nivo zaštite. Mere zaštite od prekomernog uvoza robe primenjuje se na sve robe, na koje se ova mera odnosi, nezavisno od države porekla te robe. Ove mere primenjuju se samo u meri koja je neophodna da se spreči ili otkloni ozbiljna šteta ili da se omogući prilagodjavanje domaće proizvodnje tržišnim uslovima, s tim što one ostaju na snazi samo onoliko koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njihovog uvodjenja, uključujući i period privremenih mera zaštite. Izuzetno, ovaj period može da se produži ako se utvrdi da je primena mera zaštite od prekomernog uvoza i dalje neophodna, kao i ako postoje dokazi da se domaća proizvodnja prilagodjava tržišnim uslovima. Medjutim, ukupan period primene mera zaštite od prekomernog uvoza ne može biti duži od osam godina od dana njihovog uvodjenja, uračunavajući i period primene privremene mere zaštite. Mera zaštite od prekomernog uvoza ne može da se uvede za uvoz robe koji je prethodno bio predmet takve mere, pre isteka roka jednakog periodu primene takve mere. 161

Količinska ograničenja uvoza robe mogu se uvesti kao mere, s ciljem zaštite ravnoteže platnog bilansa, ako je to neophodno za zaustavljanje opadanja deviznih rezervi, odnosno sprečavanja neposredne opasnosti od znatnijeg opadanja deviznih rezervi, kao i iz razloga neophodnosti uvećanja veoma niskih deviznih rezervi. Mere zaštite ravnoteže platnog bilansa ne mogu da se uvedu, ni da se primene radi zaštite domaćih proizvodjača. Mere zaštite ravnoteže platnog bilansa primenjuju se dok je to potrebno, s tim što se stepen zaštite posebno ublažava sa poboljšanjem platnog bilansa. Ove mere se ne primenjuju na uvoz robe koja se uvozi radi zaštite prava intelektualne svojine. Količinsko ograničenje rasporedjuje se na kvote. Kvota je udeo u količinskom ograničenju, koji je dodeljen odredjenom licu ili grupi lica. Dodeljena kvota je neprenosiva. S tim u vezi, lice kome kvota nije dodeljena, ne može da koristi kvotu koja je dodeljena drugom licu. Kvote se dodeljuju na osnovu javnog poziva za podnošenje zahteva za dodelu kvota. Tom prilikom, kvote se dodeljuju u skladu sa zakonom utvrdjenim uslovima, kojom prilikom se ima u vidu da li je ekonomski opravdana količina robe koja je obuhvaćena kvotom, zatim stepen iskorišćenosti ranije odobrenih kvota, kao i mogućnost dodele kvote licima kojima ranije nisu dodeljivane kvote. Kvote se dodeljuju prema redosledu prijema zahteva za dodelu kvota s tim da odluka o dodeli kvote sadrži uslove pod kojima se kvota dodeljuje, kao i rok u kome se kvota može koristiti, koji ne može biti duži od šest meseci. Odluku o dodeli kvota donosi Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, s tim da ako lice kome je kvota dodeljena istu ne koristi, ovo ministarstvo može da stavi van snage o dodeli kvote, odnosno može kvotu dodeliti narednom licu, koje se prema redosledu prijema zahteva odazvalo pozivu, a kome kvota nije dodeljena.

1.2. Dozvole Izdavanje dozvole, kao posebne isprave kojom se reguliše uvoz, tranzit ili izvoz pojedine robe predstavlja oblik vancarinske zaštite domaćeg tržišta a u smislu ograničavanja načela slobodnog spoljnotrgovinskog prometa. Prema pravcu kretanja robe dozvola se može izdati za uvoz, tranzit i izvoz robe i to samo iz razloga koji su taksativno navedeni zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje. Dozvola za uvoz robe može da se uvede samo radi: -

zaštite javnog morala;

-

zaštite života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka;

-

zaštite nacionalne bezbednosti;

162

-

zaštite životne sredine i prirodnih bogatstava ili

-

primene posebnih pravila o trgovini zlatom i srebrom.

Dozvola za tranzit robom može da se uvede samo radi: -

zaštite života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka;

-

zaštite nacionalne bezbednosti ili

-

zaštite životne sredine.

Dozvola za izvoz robe može da se uvde samo radi: -

zaštite umetničkog, istorijskog i arheološkog blaga;

-

zaštite prirodnih retkosti i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta;

-

zaštite nacionalne bezbednosti;

-

zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava ili

-

primene posebnih pravila o trgovini zlatom i srebrom.

Iz činjenice da se dozvola za uvoz, tranzit ili izvoz robe dodeljuje kao izuzetak od pravila slobodnog prometa roba i usluga sa inostranstvom, treba zaključiti da u svim slučajevima, kod kojih promet robama nije uslovljen izdavanjem dozvole, važi načelo slobodnog spoljnotrgovinskog prometa. Dozvole za uvoz, tranzit ili izvoz robe izdaje Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na osnovu zahteva za izdavanje dozvole, koje podnose zainteresovani privredni subjekti. U slučaju izdavanja dozvole za specifične oblike, odnosno predmete uvoza, tranzita ili izvoza roba (opojne droge, medicinska sredstva i lekovi, odnosno supstance koje oštećuju ozonski omotač ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, odnosno robe koja može da bude prenosila štetočina i bolesti na ljude, životinje ili biljke, odnosno predmeta od umetničkog, istorijskog i arheološkog značaja) dozvola se izdaje od strane mistarstva za zaštitu zdravlja ljudi, odnosno mistarstva za zaštitu životne sredine, odnosno mnistarstva za zaštitu biljaka i životinja, odnosno ministarstva nadležnog za poslove kulture. Dozvola sadrži izreku, kojom se odlučuje o zahtevu za njeno izdavanje i obrazloženje, s tim što se izdaje za jednu ili više vrsta roba. Izuzetno od ovog pravila, za robu biljnog i životinjskog porekla, biljke i životinje i drugu robu koja može biti prenosilac bolesti ili štetočina, koje mogu da ugroze život i zdravlje ljudi, biljaka i životinja, dozvola se izdaje samo za jednu vrstu robe. Takodje, i u slučaju robe umetničkog, istorijskog i arheološkog značaja, dozvola se izdaje za svaki pojedinačni predmet, s tim da ako više predmeta čini jedinstvenu celinu (npr. umetnička zbirka ili postavka) može se izdati jedna dozvola, u kojoj je svaki od predmeta posebno naveden i opisan. 163

Dozvola važi najduže šest meseci od dana izdavanja. Izdata dozvola može se staviti van snage: -

ako se, u skladu sa zakonom, posle izdavanja dozvole ne može obaviti uvoz, izvoz ili tranzit robe za koju je dozvola izdata;

-

ako lice, kome je dozvola izdata, prekrši uslove ili rokove pod kojima je dozvola izdata;

-

ako su prilikom izdavanja dozvole prekršene zakonske odredbe ili odredbe propisa koji su doneti na osnovu zakona;

-

ako je odluka o izdavanju dozvole doneta na osnovu netačnih podataka.

Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom vodi evidenciju o izdatim dozvolama i prati ostvarivanje uslova i rokova propisanih u izdatim dozvolama.

1.3. Posebna ograničenja spoljnotrgovinskog prometa roba Načelo slobode spoljnotrgovinskog prometa robom može biti ograničeno i u posebnim slučajevima, koji su taksativno navedeni u zakonu kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje i mogu se svrstati u tri osnovne grupe takvih slučajeva. Prvu grupu čine robe za koje je ugovorom, domaćim ili stranim propisom, ili medjunarodnim sporazumom predvidjeno da prilikom uvoza, izvoza ili tranzita takvu robu «prate» posebne isprave. Ako tim propisima nije predvidjena nadležnost za izdavanje tih isprava, te isprave izdaje, odnosno overava organ, odnosno drugo lice koje ovlasti Vlada Republike Srbije. Drugu grupu čine robe čiji uvoz, izvoz ili tranzit podleže ispunjavanju sanitarnih, veterinatskih i fitosanitarnih uslova. Treću grupu čine robe čiji uvoz mora da zadovolji tehničke standarde i propise za stavljanje u promet, koji se primenjuju na domaćoj teritoriji. Tehničkim propisima utvrdjuju se obavezni kriterijumi za stavljanje robe u promet, u cilju zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, biljaka i životinja, kao i zaštita životne sredine. Tehnički propisi primenjuju se bez obzira na poreklo robe i obuhvataju osobine, tehničke specifikacije, terminologiju, simbole, pakovanje, označavanje kao i proces ili metod proizvodnje robe. Standardima se utvrdjuju svojstva robe koja su uslov za njihovo stavljanje u promet na domaćem tržištu. Roba koja ne može biti predmet pravnog prometa na teritoriji Republike Srbije, ne može se uvoziti ili izvoziti.

2. Mere zaštite domaćeg tržišta 164

Pored odredbi kojima se neposredno uredjuje režim spoljnotrgovinskog prometa, u smislu pravila o slobodi prekograničnog prometa roba i usluga i ograničenja, koja su dopuštena u zakonom taksativno navedenim slučajevima, a ispoljavaju se u formi kvantitativnih ograničenja, odnosno dozvola kao prethodnog uslova da bi odredjena roba mogla da bude uvežena ili izvežena sa teritorije Republike Srbije, u domen propisa kojima se uredjuje režim medjunarodnog poslovanja spadaju i odredbe kojima se štite uslovi tržišnog poslovanja, odnosno konkurentnosti u smislu stvaranja istovetnih uslova za sve privredne subjekte, nezavisno od okolnosti da li su domaćeg ili stranog porekla. U mere zaštite domaćeg tržišta spadaju: 1. antidampinške mere; 2. kompenzatorne mere; 3. mere zaštite od prekomernog uvoza; i 4. mere zaštite ravnoteže platnog bilansa. Pošto su mere zaštite od prekomernog uvoza, kao i mere zaštite ravnoteže platnog bilansa već obradjene u okviru mera kojima se vrši količinsko ograničavanje uvoza, odnosno izvoza robe, to će se u ovom odeljku posebna pažnja posvetiti samo antidampinkim i komenzatorskim dažbinama kao merama vancarinske zaštite domaćeg tržišta. Pod antidampinškom, odnosno komenzatornom merom, podrazumeva se antidampinška, odnosno kompenzatorna dažbina, i svaka druga mera u skladu sa Sporazumom o primeni GATT-a iz 1994. godine i Sporazumom Svetske trgovinske organizacije o subvencijama i kompenzatornim merama (Agreement on Subsidies and Countreroaling Measures). Vlada Republike Srbije je ovlašćena da u skladu sa pravila Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije dopunski reguliše bliže uslove za primenu ovih mera.

2.1. Antidampinške mere Antidampinška mera je posebna dažbina (novčanog karaktera) koja se uvodi na uvoz robe radi otklanjanja posledica dampinga. Damping, u smislu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, predstavlja uvoz robe na teritoriju Republike Srbije po ceni nižoj od normalne cene te robe, koji izaziva ili preti da izazove znatnu štetu domaćoj proizvodnji, odnosno koji značajno usporava stvaranje (odvijanje i razvoj) domaće proizvodnje. Bitan kriterijum za primenu antidampinških mera je utvrdjivanje šta se, sa aspekta domaće proizvodnje, smatra «normalnom vrednošću» uvezene robe. Ovo posebno ako se 165

uzme u obzir činjenica višegodišnje ekonomske izolacije naše države i evidentnog tehničkog i tehnološkog zaostajanja proizvodnog procesa u proizvodnji konkretne robe u domaćim uslovima u odnosu na uslove koji postoje u privredama visoko razvijenih država. U smislu propisa kojima se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje, pod «normalnom vrednošću» podrazumeva se cena iste ili slične robe na tržištu države iz koje se izvozi, koja je odredjena u uobičajenom toku trgovine u toj državi i koja u sebi uključuje proizvodne, administrativne, prodajne i opšte troškove. Pod sličnom robom podrazumeva se roba koja nije u potpunosti ista, ali čija su svojstva bitno slična svojstvima roba koja je predmet uvoza, odnosno roba koja je prema svojstvima u bitnoj meri zamenljiva sa robom koja je predmet uvoza. Ukoliko se roba koja se uvozi ne prodaje na teritoriji države iz koje se izvozi, «normalna vrednost» odredjuje se uporedjivanjem sa cenom takve robe, koja je na istom stepenu proizvodnje ili prodaje, u približno istom vremenskom periodu, izvozi u treću državu čiji su tržišni uslovi uporedivi sa tržišnim uslovima u Republici Srbiji, odnosno sa proizvodnom cenom takve robe u zemlji porekla, ako je takva cena reprezentativna, uvećanom za razuman iznos uobičajenih administrativnih, prodajnih i opštih troškova i profita. Prilikom utvrđivanja dampinga i odredjivanja normalne vrednosti uvezene robe, uzimaju se u obzir sve razlike u uslovima prodaje, uključujući i sve razlike koje utiču na strukturu cene. Stopa antidampinške dažbine utvrdjuje se u visini koja je potrebna da se otkloni šteta, koja ne može biti veća od dampinške marže. Pod dampinškom maržom podrazumeva se razlika izmedju normalne vrednosti te robe i cene po kojoj se ta roba iznosi na tržište u Republici Srbiji.

2.2. Kompenzatorne mere Kompenzatorna mera je posebna dažbina (novčanog karaktera) koja se uvodi na uvoz robe, radi otklanjanja posledica subvencija koju je država porekla, odnosno izvoza robe, posredno ili neposredno odobrila za proizvodnju ili za izvoz te robe na tržište Republike Srbije. Shodno ovom odredjenju, subvencija predstavlja poseban, posredan ili neposredan doprinos državi porekla, odnosno izvoza robe u korist lica koja proizvodi ili posredno ili neposredno proizvodi tu robu na tržište Republike Srbije. Smatra se da postoji neposredan finansijski doprinos izvozu robe naročito u sledećim slučajevima: 1. neposredni prenos državnih sredstava (donacije, zajmovi, uvećanje akcijskog kapitala i sl.) ili neposredno preuzimanje obaveza (preuzimanje dugova, davanje garancija za zajmove i sl.); 2. odricanje države od dospelog javnog prihoda ili nenaplaćivanje takvog prihoda (carina, porez, poreski podsticaj i sl.); 166

3. državni doprinos fondovima za unapredjenje izvoza; 4. proizvodnja ili nabavka robe ili pružanje usluga, od strane države, osim za potrebe opšte infrastrukture (izgradnja puteva, gasifikacija i dr); 5. poveravanje ili nalog drugim licima da izvrše neku od radnji neposrednog podsticanja izvoza; 6. podsticaj uslovljen izvoznim uspehom ili korišćenjem domaće, umesto uvezene robe u proizvodnji. Smatra se da postoji poseban finansijski doprinos, naročito u sledećim slučajevima ako se odobrava: 1. samo pojedinom licu ili grupi lica, uključujući i finansijski doprinos, koji se odobrava samo pojedinom licu ili grupi lica na osnovu geografskog položaja tih lica, ali ne i doprinos koji se odobrava svim licima, koji ispunjavaju pravo na neposredan finansijski doprinos, na osnovu gore navedenih kriterijuma; 2. samo odredjenom licu na osnovu zakonom propisanih kriterijuma ili 3. u najvećoj meri samo odredjenom broju lica, na osnovu prakse a u skladu sa zakonom propisanim kriterijumima. U tom smislu, kompenzatornim merama ne smatra se subvencijsko oslobadjanje od poreza robe koja je namenjena i domaćem tržištu, odnosno za koju se vrši povraćaj tako naplaćenog poreza. Stoga kompenzatorne dažbine naplaćuju se u visini koja je potrebna da se otklone posledice uvoza predmetne robe, s tim da tako utvrdjena kompenzatorna dažbina ne može biti viša od punog iznosa odobrene i realizovane subvencije.

2.3. Postupak sprovodjenja antidampinških i kompenzatornih mera Vlada Republike Srbije, na predlog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstzvom, nakon postupka ispitivanja može da uvede obavezu plaćanja antidampinške, odnosno kompenzatorne dažbine, ako je na osnovu dokaza utvrdjeno da postoji damping, odnosno subvencija, kojim je prouzrokovana znatna šteta domaćoj proizvodnji ili ako postoji opasnost da do takve štete dodje, kao i ako postoji uzročna veza izmedju dampinga ili subvencije na jednoj strani, i znatne štete ili opasnosti da dodje do znatne štete na drugoj strani. Smatra se da znatna šteta ili opasnost od takve štete, postoji ako je uvoz predmetne robe doveo, odnosno ako može da dovede do stvarnog ili mogućeg pada domaće proizvodnje, pada prodaje domaće robe, udela na tržištu profita, produktivnosti prihoda od investicija, iskorišćenosti kapaciteta, stvarnog ili mogućeg uticaja na promet, 167

do pada zaliha zaposlenosti, zarada, privrednog rasta kao i do pada mogućnosti pribavljanja kapitala ili investicija. Sama šteta se utvrdjuje na osnovu svih ekonomskih činilaca, a naročito na osnovu smanjenja ili mogućeg smanjenja količine prodate robe, dobiti, udela na tržištu, produktivnosti, isplativosti ulaganja, iskorišćenosti privrednih kapaciteta, pritoka novca, ulaganja, zaposlenosti privrednog rasta, finansijske sposobnosti, cena, kao i uvećanja dampinške marže. Ako se u toku ispitivanja utvrdi da znatna šteta nastaje i iz drugih uzroka (smanjenja tražnje ili promene u oblicima potrošnje; narušavanje konkurencije izmedju domaćih i stranih proizvodjača; razvoj tehnologije proizvodjača uvozne robe; pada produktivnosti donmaće proizvodnje i dr.) a ne isključivo zbog dampinškog, odnosno subvencionisanog uvoza, šteta nastala iz drugih izvora ne može biti osnov za uvodjenje kompenzatornih, odnosno antidampinških dažbina. Postupak ispitivanja osnovanosti za uvodjenje antidampinških ili kompenzatornih dažbina sprovodi se: a) po službenoj dužnosti (ex offitio) ako postoje dokazi o dampinškom odnosno subvencionisanom uvozu, uzročnoj vezi i šteti, odnosno b) na osnovu zahteva, u pisanoj formi, podnetog od strane domaćeg proizvodjača, odnosno lica koga su oni ovlastili za podnošenje zahteva. Pravo na podnošenje zahteva za uvodjenje antidampinških, odnosno kompenzatornih dažbina imaju samo domaći proizvodjači čija je ukupna zajednička domaća proizvodnja iznosi više od 25% ukupne domaće proizvodnje iste ili slične robe, kao i ako ukupna domaća proizvodnja proizvodjača, koji su podneli zahtev, predstavlja više od 50% proizvodnje domaćih proizvodjača robe koja je predmet ispitivanja. Uz zahtev za pokretanje postupka ispitivanja, podnosilac zahteva dostavlja potrebne dokaze i podatke, a naročito: 1. podatke o podnosiocu zahteva i o njegovoj ukupnoj proizvodnji domaćih proizvoda; 2. podatke o robi za koju se traži pokretanje postupka ispitivanja; 3. podatke o državi ili državama porekla ili izvoza, kao i o licu koje uvozi, izvozi ili u inostranstvu proizvodi predmetnu robu; 4. podatke o cenama takve robe, a naročito u zemljama porekla uvoza ili izvoza; 5. podatke o promeni količine robe za koju se traži pokretanje postupka, posledicama uvoza takve robe na cene sličnih proizvoda na domaćem tržištu i uticaj takvog uvoza na domaće proizvodjače; 6. dokaze o dampingu, odnosno subvenciji; 7. dokaze o uzročnoj vezi; i 8. dokaze o šteti. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom obaveštava Vladu Republike Srbije o podnetim zahtevima, odnosno o postojanju dokaza o dampinškom ili subvencionisanom uvozu, uzročnoj vezi i šteti. Na osnovu ovog zahteva, Vlada donosi 168

odluku o pokretanju ispitivanja osnovanosti zahteva koji sprovodi Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ministarstvo, pre donošenja odluke o postojanju dampinga, odnosno subvencija, obaveštava stranke u postupku i zainteresovana lica o bitnim činjenicama i poziva ih da se izjasne u roku od 30 dana od dana kada je poziv dostavljen. Po isteku ovog roka, Ministarstvo donosi odluku o postojanju dampinga, odnosno subvencija. Po okončanju postupka, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom obaveštava Vladu Republike Srbije o postojanju dampinga, odnosno subvencija, koja u roku od 45 dana od dana dobijanja takvog obaveštenja, donosi odluku o uvodjenju antidampinške, odnosno kompenzatorne dažbine, koja se objavljuje u Službenom glasniku Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je obavezna, na predlog Ministarstva, da donese odluku o ukidanju antidampinških ili kompenzatornih dažbina, ako se utvrdi da su prestali da postoje razlozi koji su doveli do njihovog uvodjenja.

3. Privremeni režim i mere Privremeni režim i mere ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja uvode se, ako je to potrebno, radi primene odredbi drugih propisa, koji utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje, bliže uredjujući režim po kome se ono obavlja a najduže do dana pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Po pristupanju STO ova materija će se regulisati u skladu sa pravilima medjunarodne trgovinske organizacije globalnog karaktera.

3.1. Plaćanje, odnosno naplata u robi ili uslugama Ministarstvo nadležno za ekonomske odnose sa inostranstvom može odobriti domaćem licu da robu koju uvozi, odnosno izvozi, kao i usluge u spoljnoj trgovini plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, koristeći naročito: 1. opremu, repromaterijal i sirovine, koje su namenjene za proizvodnju roba i pružanje usluga za izvoz; 2. robu, koja se ne proizvodi u Republici Srbiji ili se ne proizvodi u dovoljnim količinama za uredno snabdevanje tržišta; 3. robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vrši u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u ooplemenjoj robi;

169

4. robu, odnosno usluge koje se na drugi način ne mogu platiti, odnosno naplatiti. Roba koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, a koja je prodata stranom licu i tom licu je isporučena na domaćoj teritoriji, može se naplatiti u skladu sa propisima kojima se uredjuje devizno poslovanje. Vlada Republike Srbije je ovlašćenja da propiše bliže uslove za plaćanje, odnosno naplatu u robi, odnosno uslugama.

3.2. Izvoz ili uvoz robe ili usluga bez plaćanja, odnosno naplate spoljnotrgovinskih taksi i dažbina

Izvoz ili uvoz robe ili usluga može da se vrši bez plaćanja, odnosno naplate naročito u sledećim slučajevima: 1. radi reklamiranja; 2. ako se radi o uzorcima, projektu ili drugoj tehničkoj dokumentaciji, koja prati izvezenu, odnosno uvezenu robu; 3. ako se radi o uzorcima, projektu ili drugoj tehničkoj dokumentaciji, koji služe za učešće na medjunarodnim javnim nadmetanjima; 4. ako se opremaju predstavništva, odnosno ogranci (filijale) ili vrši ulaganje; 5. ako se roba šalje ili prima u humanitarne, naučno - prosvetne, kulturne, zdravstvene, ekološke, socijalne, sportske, verske i druge nekomercijalne svrhe; 6. ako se roba šalje ili prima radi otklanjanja posledica elementarnih nepogoda, ekološkog udesa ili drugog oblika više sila; 7. radi ispunjenja ugovornih obaveza. Vlada Republike Srbije je obavezna da propiše bliže uslove za izvoz i uvoz robe bez plaćanja, odnosno naplate.

3.3. Oslobanja od obaveza uvoza robe 170

Domaće lice plaćenu robu ne mora da uveze ako se: 1. roba nalazi u inostranstvu i isporučuje u inostranstvu na osnovu posebnog ugovora (prodaja, zakup, lizing i dr.); 2. roba uvozi u zemlju u drugom postupku, u skladu sa carinskim propisima (aktivno i pasivno oplemenjivanje, carinsko skladištenje i dr.);

3.4. Obaveze evidentiranja i izveštavanja o spoljnotrgovinskim poslovima Vlada Republike Srbije, u cilju unapredjivanja spoljnotrgovinskog poslovanja i efikasnije primene režima po kome se ono odvija, odnosno primene propisa koji utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje, ovlašćena je da propiše obavezu evidencije ili izveštavanja o pojedinim spoljnotrgovinskim poslovima, kao i da utvrdi sadržaj tih evidencija i izveštaja. Uvodjenje ovih evidencija i izveštaja ne sme za posledicu da ima dodatno ograničenje slobode spoljne trgovine. Uvodjenje obaveze evidentiranja i izveštavanja, u prvom redu odnosi se na direktna ulaganja u inostranstvu, pod kojim se, kako je gore navedeno podrazumeva: a) osnivanje preduzeća u inostranstvu; b) osnivanje filijale (ogranka) ili predstavništva u inostranstvu; c) kupovina udela ili akcija u kapitalu stranog preduzeća; d) dokapitalizacija stranog preduzeća, kao i e) svaki drugi oblik ulaganja domaćeg lica u kapital stranog pravnog lica, s ciljem da se uključi u upravljanje poslovima stranog lica. Domaće lice u roku od 30 dana od dana direktnog ulaganja u inostranstvo (u jednoj od gore navedenoj formi) obavezno je da Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, radi evidentiranja, dostavi izvod iz registra u koje je upisano takvo preduzeće, ogranak ili predstavništvo, sa overenim prevodom, kao i izveštaj koji sadrži naročito: 1. ime, odnosno poslovno ime domaćeg lica i prebivalište, odnosno sedište domaćeg lica; 2. poslovno ime i sedište stranog preduzeća, odnosno ogranka ili predstavništva; 3. visinu uloga; i 4. lične podatke o licu koje je odgovorno za poslovanje stranog preduzeća, ogranka ili predstavništva. Domaće lice ima i obavezu da u roku od 30 dana, od dana statusnih promena koje utiču na direktno ulaganje u inostranstvo, odnosno od dana prestanka poslovanja preduzeća, ogranka ili predstavništva u inostranstvu, dostavi izveštaj o promenama i

171

izvod iz registra u koje je upisano takvo preduzeće, ogranak ili predstavništvo Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom radi evidentiranja. Dobit ostvarena u inostranstvu domaće lice unosi u Republiku Srbiju, u skladu sa zakonom kojim se uredjuje devizno poslovanje, osim dobiti koja se koristi za dalje ulaganje u inostranstvu.

4. Poseban režim spoljnotrgovinskog poslovanja Pored opšteg režima spoljnotrgovinskog poslovanja, koji se odnosi na sve subjekte medjunarodnog poslovanja i važi na celoj teritoriji države, u cilju unapredjenja spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga, u okvirima domaćeg pravnog sistema, ustanovljeni su i posebni oblici režima spoljnotrgovinskog poslovanja koji se odnose samo na unapred odredjene pravne i poslovne subjekte, odnosno koji važe samo na odredjenom delu državne teritorije, predstavljajući na taj način de facto carinski isključak u odnosu na ostalo područje carinske teritorije. U pitanju su koncesije, odnosno slobodne zone. Obeležja posebnog režima spoljnotrgovinskog poslovanja u slučaju koncesija i slobodnih zona ogledaju se u činjenici da su posebnim propisima uredjeni uslovi obavljanja spoljnotrgovinskog poslovanja, koji se u odredjenom segmentu razlikuju od opšteg režima čineći ovaj poseban režim dopunski pogodnijim za privredne subjekte koji po njemu obavljaju svoje registrovane delatnosti.

4.1. Koncesije 4.1.1. Pojam subjekta koncesije Koncesije, u smislu važećih propisa 1 predstavlja pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa koje nadležni državni organ (koncendent) ustupa domaćem ili stranom licu (koncesionar), na odredjeno vreme, pod zakonom propisanim uslovima i uz plaćanje koncesione naknade. Pored navedenog, koncesijom se smatra i koncesija koja je odobrena po tzv. B.O.T. sistemu (Build operate transfer), uključujući sve oblike ovog sistema, a koji se zasniva na izgradnji ili rekonstrukciji i finansiranju kompletnog objekta, uredjaja ili postrojenja, njegovom korišćenju i po isteku perioda eksploatacije predaje u svojinu Republike Srbije (državnu svojinu) u ugovorenom roku.

1

Zakon o koncesiji («Službeni glasnik Republike Srbije», broj 55/2003)

172

Iako se propisima o koncesiji ne vrši odredjivanje pojma domaćeg lica, na osnovu ukupnog sagledavanja našeg pravnog sistema, pod pojmom domaćeg lica podrazumevaju se sve forme pravnih lica, kao i fizička lica, uključujući i preduzetnike. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se strano pravno lice, sa sedištem u inostranstvu, strano fizičko lice, kao i domaći državljani, sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu u trajanju dužem od godinu dana. 4.1.2 Koncesiona načela Uredjivanjem uslova, načina i postupka davanja koncesija, zasniva se na načelima jednakog i pravičnog tretmana, slobodne tržišne utakmice i autonomije volje ugovornih strana. Načelo jednakog i pravičnog tretmana obuhvata zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu izmedju učesnika u postupku davanja koncesije i izbora koncesionara, kao i obavezu da svi učesnici u postupku izbora koncesionara imaju potpune i tačne informacije o postupku, standardima i kriterijuma za izbor koncesionara. Ni jedan učesnik u postupku izbora koncesionara ne može imati prednost nad ostalima u pogledu vremena, informacija i pristupa organima odgovornim za postupak davanja informacija. Odluke se donose na osnovu unapred objavljenih i objektivnih kriterijuma i sa obrazloženjem se dostavljaju svakom od učesnika dodele koncesije. Načelo slobodne tržišne utakmice obuhvata zabranu ograničavanja konkurencije izmedju učesnika i obavezu prihvatanja svih učesnika u postupku odobravanja koncesije, čije ponude zadovoljavaju uslove koji su propisani zakonom i koncesionim aktom. Načelo autonomije volje obuhvata slobodu ugovornih strana da u skladu sa zakonom i drugim propisima i dobrim poslovnim običajima, medjusobna prava i obaveze urede po svojoj volji. Osnovni cilj navedenih koncesionih načela je da, s jedne strane, obezbede ravnomernu dostupnost prava na dodeli koncesije svim zainteresovanim subjektima, bez posebnog favorizovanja nekog od njih, kao i da, s druge strane, omogući donošenje odluke o dodeli koncesije onom privrednom subjektu koji će na višem nivou štiti javni interes davaoca koncesije u skladu sa odredbama zakona i koncesionog akta. 4.1.3 Predmet koncesije Predmet koncesije može biti: 1. istraživanje i eksploatacija svih vrsta mineralnih sirovina, 2. izgradnja, obnavljanje, održavanje i korišćenje vodoprivrednih objekata, uključujući brane i akumulaciona jezera, sistema za snabdevanje vodom i njenu distribuciju, sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje i sistema za sanitaciju; 173

3. razvoj, održavanje i korišćenje puteva ili rekonstrukcija, razvoj, održavanje i korišćenje puteva; 4. železničke infrastrukture i ili rekonstrukcija, modernicazacija, održavanje ili koršćenje javne železničke infrastrukture i organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja; 5. vazdušnog saobraćaja, opreme, aerodroma ili njihova rekonstrukcija, ili korišćenje; 6. izgradnja, održavanje i korišćenje objekata rečnog saobraćaja ili luka ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje; 7. izgradnja, održavanje i korišćenje telekomunikacionih objekata ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje; 8. izgradnja, održavanje i korišćenje naftovoda, gasovoda, objekata za skladištenje, transport i distribuciju gasa ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje; 9. izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata, radi obavljanja komunalnih delatnosti; 10. izgradnja, održavanje i korišćenje energetskih i drugih objekata radi proizvodnje, prenosa i distribucije električne i toplotne energije ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i koršćenje; 11. uredjivanje, obnavljanje i korišćenje obala reka i jezera; 12. izgradnja, održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje i pružanje zdravstvenih usluga; 13. izgradnja sportsko – rekreacionih objekata i sportskih terena i prostora za sport i rekreaciju, uključujući objekte za rekreaciju sportske i kulturne aktivnosti; 14. korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe; 15. izgradnja objekata, rekonstrukcija, modernizacija i korišćenje postojećih objekata u banjama, područjima sa prirodno – lekovitim svojstvima i drugim prirodnim vrednostima, radi njihovog korišćenja; 16. izgradnja, održavanje i korišćenje objekata turističke infrastrukture ili njihova modernizacija, održavanje i korišćenje. Predmet koncesije može biti i obavljanje drugih delatnosti, koje su zakonom odredjenje kao delatnosti od opšteg interesa. Iz navedenog mogu se izvesti dva osnovna zaključka. Prvi se sastoji u tome da je predmet koncesije postavljen dosta široko i značajuno prevazilazi komparativno često koršćen prilaz prilikom dodele koncesije, da to mogu biti obnovljiva i neobnovljiva prirodna bogatstva. U našim uslovima, akcenat je stavljen na obavljanje privrednih delatnosti, pre svega onih infrastrukturnog karatera. Drugi zaključak se odnosi na 174

činjenicu da se pored izgradnje novih objekata i njihovog održavanja, u istu ravan stavlja i rekonstrukcija, kao i modernizacija postojećih privrednih objekata što je dobrim delom posledica višegodišnjeg njihovog deficitarnog finansiranja, odnosno ograničenog, pa i nedovoljno kvalitetnog održavanja, kao posledice ekonomskih mera koje su preduzimane prema našoj državi i objektivne nemogućnosti da se održavanje ovih objekata obavi na poželjnom nivou. S druge strane, koncesije se ne mogu dodeliti stranom licu za one oblasti i na onim područjima na kojima, prema zakonu kojim se regulišu strana ulaganja, strano lice ne može biti osnivač preduzeća.

4.1.4. Rok trajanja koncesije Opšti rok za odobravanje koncesije iznosi 30 godina. To konkretno znači da se koncesija ne može dati sa rokom trajanja na duži period, ali to istovremeno znači da je ne samo načelno, već i realno moguće odredjenu koncesiju odobriti na kraći rok. Rok trajanja koncesije odredjuje se u zavisnosti od predmeta koncesije i očekivane dobiti u obavljanju koncesione delatnosti. Prilikom utvrdjivanja trajanja koncesije, a posebno prilikom ustupanja ekskluzivnih prava, posebno se uzima u obzir stepen preuzetog poslovnog rizika, potreba za izgradnjom objekata u početnom periodu eksploatacije, kao i potreba za razvojem konkurentnog tržišta u domenu delatnosti koje predstavljaju predmet koncesije. Ugovorom o koncesiji može se predvideti mogućnost produženja roka trajanja koncesije, ako posle zaključenja ugovora dodje do bitne promene uslova pod kojima je koncesija data, koji suštinski otežavaju ispunjenje ugovora za jednu stranu ili usled kojih se ne može ostvariti svrha ugovora i ako se takva promena nije mogla predvideti u momentu zaključenja ugovora. Medjutim, ovo produženje trajanja koncesije može biti najduže do isteka opšteg roka trajanja koncesije od 30 godina.

4.1.5. Uslovi i postupak dodele koncesije Koncesija se može dati licima koja ispunjavaju uslove propisane zakonom, koncesionim aktom i javnim tenderom. Predlog za davanje koncesije Vladi Republike Srbije podnosi ministarstvo nadležno za odredjenu oblast, na osnovu inicijative koju pokreće zainteresovano lice za dodelu koncesije. Ukoliko je predmet koncesije izgradnja, održavanje i korišćenje objekata koji imaju strateški značaj za Republiku Srbiju ili medjunarodni značaj, predlog za dodelu koncesije Vlada Republike Srbije dostavlja Narodnoj skupštini Republike Srbije. 175

Na osnovu stava Vlade, odnosno stava Narodne skupštine, o nameri davanja koncesije i na osnovu ekonomskih, finansijskih, socijalnih i drugih pokazatelja, nadležno ministarstvo priprema predlog za donošenje akta o koncesiji, koji se dostavlja Vladi najkasnije u roku od šest meseci od dostavljenog stava Vlade, odnosno obaveštenju o stavu Narodne skupštine. Koncesioni akt donosi Vlada Republike Srbije, koji se objavljuje u Službenom glasniku Republike Srbije. Koncesija se daje na osnovu prethodno sprovedenog postupka javnog tendera. Izuzetno, postupak javnog tendera može se isključiti kada bi njegovim sprovodjenjem bili ugroženi narodna odbrana i bezbednost zemlje, o čemu odluku donosi Vlada Republike Srbije. Ponude za javni tender podnose se na osnovu oglasa o javnom tenderu (koji se objavljuje u «Službenom glasniku Republike Srbije» i najmanje jednom domaćem dnevnom licu) neposrednom nadležnom ministarstvu. Javni tender sprovodi tenderska komisija koju, iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti od značaja za predmet koncesije (finansijskih, pravnih, tehničkih i drugih oblasti), obrazuje ministar nadležan za odgovarajuću oblast. Komisija donosi odluke većinom glasova od ukupnog broja članova. Komisija je dužna da u roku od 60 dana, od dana otvaranja ponuda, dostavi Vladi Republike Srbije izveštaj o sprovedenom javnom tenderu, sa obrazloženim predlogom o izboru ponudjača koji je dao najpovoljniju ponudu. Na osnovu izveštaja komisije u roku od 30 dana, od dana prijema izveštaja, Vlada Republike Srbije donosi odluku o odredjivanju koncesionara. Ugovor o koncesiji zaključuje se u skladu sa uslovima o koncesionom aktu u roku od 60 dana od dana pravosnažnosti odluke o odredjivanju koncesionara. S tim u vezi, Vlada imenuje pregovaračku komisiju koja će sa koncesionarom, koji je odredjen na osnovu javnog tendera, utvrditi sadržinu ugovora o koncesiji, u skladu sa uslovima utvrdjenim koncesionim aktom. Pregovaračka komisija ima tri člana i za svoj rad odgovara Vladi. Ugovor o koncesiji zaključuju Vlada Republike Srbije, u ime i za račun Republike Srbije i koncesionar. Ugovor o koncesiji zaključuje se u pisanoj formi i sadrži odredbe o: 1. ugovornim stranama, predmetu koncesije, uključujući opis objekta, uredjaja ili postrojenja; 2. roku trajanja koncesije i uslovima pod kojima se taj rok može produžiti, kao i dužini trajanja pripremnih radnji; 3. načinu i rokovima obezbedjivanja sredstava za finansiranje koncesione delatnosti (finansijski plan) i dinamici njihovog ulaganja, visini i načinu obezbedjenja garancija za izvršenje koncesione obaveze; 4. uslovima obavljanja koncesione delatnosti; 5. standardima proizvoda i usluga, kao i transferu tehnologije; 6. kriterijumima za odredjivanje cena – tarifa proizvoda i usluga za krajnje korisnike; 176

7. koncesionoj naknadi (visina, rokovi, uslovi i način plaćanja); 8. pravilima i obavezama u pogledu preduzimanja mera obezbednje opšte sigurnosti, zaštite zdravlja i zaštite životne sredine, kao i odgovornosti za naknadu štete prouzrokovane ugrožavanjem opšte sigurnosti i zaštite životne sredine; 9. pravu na prenos koncesije; 10. vremenu i načinu predaje nepokretnosti, objekata, uredjaja ili postrojenja i stanju u kojem se oni moraju predati; 11. uslovima izmena i raskida ugovora i njihovim posledicama, promenjenim okolnostima i višoj sili; 12. načinu rešavanja sporova i primeni merodavnog prava; i 13. druge odredbe o kojima se sporazumno dogovore ugovorne strane. Ugovorom o koncesiji odredjuje se i način medjusobnog obaveštavanja o izvršenju ugovora, načinu vršenja kontrole tog izvršavanja i o ostvarivanju prava i obaveza ugovornih strana. Ugovor o koncesiji se evidentira u jedinstvenom registru koncesija koje vodi ministarstvo nadležno za poslove finansija.

4.1.6. Koncesiona naknada Koncesiona naknada predstavlja iznos, po pravilu, finansijskih sredstava koju koncesionar uplaćuje koncedentu na osnovu korišćenja koncesionog dobra (predmeta koncesije). Koncesiona naknada se plaća u skladu sa koncesionim aktom i ugovorom o koncesiji. Koncesiona naknada odredjuje se u zavisnosti od vrste, kvaliteta, kategorije, količine, namene i tržišne cene prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, odnosno u zavisnosti od vrste delatnosti, tržišnih uslova poslovanja, dužine trajanja koncesije, procenjenog rizika i očekivane dobiti (profita). Sredstva od koncesione naknade predstavljaju prihod Republike Srbije i uplaćuju se na račun budžeta Republike Srbije. Sredstva ostvarena od komunalne naknade za obavljanje komunalnih delatnosti, predstavljaju prihod jedinice lokalne samouprave.

177

4.1.7. Ostvarivanje koncesionih prava i obaveza Koncesionar je obavezan da se prilikom izgradnje, održavanja i korišćenja objekata, odnosno obavljanja koncesione delatnosti, pridržava propisa kojima se uredjuje prostorno i urbanističko planiranje i korišćenje dobara od opšteg interesa, kao i propisa kojima se uredjuju uslovi i način obavljanja delatnosti koja je predmet koncesije. Tim povodom, obavezan je da poštuje propise u oblasti zaštite životne sredine. Koncesionaru se garantuju prava utvrdjena zakonom, ugovorom o koncesiji i ugovorom o finansiranju projekta, a stranim licima i prava utvrdjena medjunarodnim ugovorima o podsticanju i zaštiti stranih investitora, koje su zaključili SR Jugoslavija (DZSCG) i Republika Srbija. Poreske i carinske olakšice i oslobadjanja koncesionar ostvaruje u skladu sa propisima kojima se regulišu pitanja poreza i carina. Primena ovih propisa neće se vršiti na koncesiono preduzeće, ukoliko su za njega nepovoljnija u odnosu na olakšice, odnosno oslobadjanja koja su važila na dan zaključenja ugovora o koncesiji. Sporove, koji nastanu u ostvarivanju koncesionih prava i obaveza čiji su predmet nepokretnosti, rešava nadležni domaći sud. Za rešavanje sporova koji nastanu u izvršavanju drugih medjusobnih prava i obaveza, može se ugovoriti nadležnost domaće arbitraže, a ako je koncesionar strano lice i nadležnost medjunarodne arbitraže.

4.1.8. Koncesiono preduzeće Za obavljanje koncesione delatnosti koncesionar osniva koncesiono preduzeće u roku od 60 dana od dana zaključenja ugovora o koncesiji, sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, osim ako već ima registrovano preduzeće za obavljanje iste delatnosti. Koncesiono preduzeće se osniva, posluje i organizuje kao društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo. Na koncesiono preduzeće prenose se sva prava i obaveze koncesionara iz ugovora o koncesiji. Koncesiono preduzeće prestaje sa radom istekom roka na koji je osnovano, ako ugovorom o koncesiji nije drugačije predvidjeno. U slučaju prestanka koncesionog preduzeća objekti, uredjaji i postrojenja i druga sredstva, iz okvira predmeta koncesije, predaju se koncedentu.

4.1.9. Prekid i prestanak koncesionog odnosa

178

Koncesioni odnos se prekida: 1. ako se vršenjem koncesione delatnosti ugrožava životna sredina ili zdravlje ljudi ili zakonom zaštićena područja ili objekti što se u vreme davanja koncesije nije moglo predvideti; 2. u slučaju objave ratnog stanja; 3. u slučaju nemogućnosti obavljanja delatnosti, zbog znatnijeg oštećenja objekta koncesije, koje nije skrivio ili koje nije posledica grube nepažnje koncesionara ili koncesionog preduzeća; 4. u drugim slučlajevima predvidjenim ugovorom o koncesiji. Koncesioni odnos se nastavlja kada prestanu sa dejstvom okolnosti koje su dovele do njegovog prekida. Koncesioni odnos prestaje: 1. prestankom ugovora o koncesiji; 2. otkupom koncesije, u skladu sa zakonom; 3. oduzimanjem koncesije; 4. stečajem ili likvidacijom koncesionog preduzeća; 5. ako je pravosnažnom odlukom utvrdjeno da je u postupku davanja koncesije ili u toku pregovora izvršeno krivično delo, koje je moglo dovesti ili koje je dovelo do davanja koncesije odredjenom koncesionaru; 6. iz drugih razloga utvrdjenih ugovorom o koncesiji. Ugovor o koncesiji prestaje i istekom roka na koji je zaključen i raskidom, saglasno odredbama ugovora o koncesiji ili iz zakonom predvidjenih razloga. Koncesioni odnos može prestati otkupom koncesije pod uslovima predvidjenim ugovorom o koncesiji a izuzetno, ako to nalaže opšti interes, otkup koncesije može se vršiti pod uslovom i na način utvrdjen propisima o eksproprijaciji, u kom slučaju Vlada Republike Srbije će bez odlaganja koncesionaru isplatiti punu naknadu, prema tržišnoj vrednosti koncesije. Koncesioni odnos može prestati oduzimanjem koncesije, aktom koji donosi koncedent, u slučaju kada koncesionar ne obavlja koncesionu delatnost duže od godinu dana, ne izvršava ugovorom preuzete obaveze, iz razloga javne bezbednosti, kao i u slučaju kada se obavljanjem koncesione delatnosti ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi, a mere predvidjene posebnim propisima nisu dovoljne da se to spreči, na način i pod uslovima utvrdjenim ugovorom. Po prestanku koncesionog odnosa, objekti koji su izgradjeni radi obavljanja koncesione delatnosti, kao i uredjaji, postrojenja i druga sredstva, koja su u funkciji obavljanja koncesione delatnosti postaju svojina Republike Srbije.

179

Koncesionar po prestanku koncesionog odnosa, dužan je da preda objekte, uredjaje i postrojenja, koji su izgradjeni radi obavljanja koncesione delatnosti, kao i sve druge objekte koji su predmet koncesije, a koji su u svojini Republike Srbije, u stanju koje obezbedjuje njihovo nesmetano korišćenje i funkcionisanje.

4.2. Slobodne zone Poslovanje u okviru slobodnih zona, kao posebnog režima medjunarodnog poslovanja, nastalo je i razvijalo se uvek kada su politički, vojni, ekonomski ili razvojni uslovi onemogućavali normalnu razmenu dobara ili usluga izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja. U takvim uslovima, poslovanje preko slobodnih zona, za svoj osnovni cilj imalo je uspostavljanje poslovnih odnosa izmedju zainteresovanih privrednih subjekata sa teirtorija različitih državaa, uz istovremeno prevazilaženje postojećih razlika u režimu spoljnotrgovinskog poslovanja, činjenicom da su kao režim po kome će poslovati prihvatili pravila poslovanja odredjene slobodne zone. Okolnost da su ta pravila bila gotovo uvek liberalnija i povoljnija za subjekte medjunarodnog poslovanja dopunski je doprinosila povećnom prometu roba i usluga preko slobodnih zona, a samim tim i snaženju uticaja koje su slobodne zone vršile na tokove medjunarodnog poslovanja. Tokom pedesetih godina prošlog veka koncept slobodnih zona razvijao se kao sredstvo prevazilaženja nagle i duboke podele svetske privrede, ali i kao metod poslovanja razvijenih preduzeća u pogodnom okruženju, pre svega za preduzeća koja su tražila jeftinu izvoznu bazu (brza i laka dostupnost sirovinama i repromaterijalu, jeftina i kompetentna radna snaga, pristutnost na tržištima sa velikom tražnjom za odredjenim proizvodima i dr.). Taj proces podrazumevao je nastanak, utvrdjivanje, opremanje i ogradjivanje, u prvoj fazi, bezcarinskih zona u zemljama u kojima je stranim preduzećima bilo dozvoljeno da posluju bez uobičajenog pridržavanja lokalnih propisa, koji regulišu pitanja plaćanja carina i drugih obaveza. Takodje, stranim preduzećima na području slobodnih zona dozvoljavalo se da svoje poslovanje zasnuju na stranoj valuti i često ne podležu domaćim propisima i obavezama kada je reč o zakonima o radu, deviznom poslovanju i drugim administrativnim obavezama. Iz takve prakse poslovanja na području slobodnih zona iskristalisala su se i pravila, po kojima to poslovanje ima obeležja vancarinskog režima, smanjenog ili potpunog odsustva domaćeg fiskalnog, odnosno poreskog sistema, lakog angažovanja domaće jeftine radne snage i bitno smanjene «papirologije» u obavljanju spoljnotrgovinskog prometa. Stoga se za prvi period nastanka i poslovanja na području slobodnih zona može istaći da su one najuspešnije poslovale na području država sa najnerazvijenijom privredom, u kojima domaći propisi još uvek nisu biti osavremenjeni u meri u kojoj bi to odgovaralo potrebama investitora, na način da bi se plasman kapitala vršio na celoj teritoriji te države. Medjutim, sa razvojem medjunarodnih ekonomskih odnosa, a naročito procesa globalizacije svetskog tržišta, slobodne zone su prevazišle koncept privrednih enklava u 180

nerazvijenom privrednom okruženju, odnosno koncept slobodnih (javnih) skladišta i razvile su se u proizvodne, trgovačke i medjunarodne špediterske punktove, koje predstavljaju ne samo nacionalne, već i regionalno značajne razvojne centre. Vodeći primer ovakvog načina upotrebe koncepta slobodne zone su zone u Dubaiu i Šenonu, koje su sa različitih aspekata postale snažan činilac razvoja privrede u okruženju tih slobodnih zona. Koncept slobodne zone mogao bi da se iskoristi i za razvoj slobodne zone na Dunavu, kao jednog od elemenata razvoja i izvoza sa teritorije naše zemlje, odnosno logističkog stožera ukupnog privrednog razvoja Srbije 1.

4.2.1. Opšti uslovi poslovanja u slobodnim zonama Slobodne zone predstavljaju oblik privredne eksteritorijalnosti i podrazumevaju fizički ogradjen i označen deo teritorije matične države, na kome vlada dodatno garantovan i stimulativan režim poslovanja. Danas u svetu postoji preko 5000 slobodnih zona u okvo 120 država. Iako su različitog stepena privredne razvijenosti, preko njih se ostvaruje više od 20% ukupne medjunarodne ekonomske razmene, prema podacima Svetske trgovinske organizacije. Osnovnu atraktivnost slobodnih zona čini povlašćeni carinski tretman, odgovarajuća poreska oslobadjanja i pojednostavljenje administrativne procedure. U okviru slobodnih zona odvijaju se različite privredne delatnosti, sa ciljem podsticanja privrednih aktivnosti i povećanja intenziteta spoljnotrgovinske razmene zemlje domaćina, kao i ostvarivanja posrednih pozitivnih efekata na domaću ekonomiju. Slobodne zone su karakteristične za zemlje u razvoju, a donekle i za zemlje u tranziciji. U zavisnosti od širine prihvaćene definicije, u slobodne zone mogu se uključiti i one u razvijenim zemljama (npr. SAD, Ujedinjeni Arapski Emirati, Velika Britanija, Holandija, Francuska, Irska i dr.) koje polako napuštaju klasičan koncept. Nove tendencije u razvoju slobodnih zona ogledaju se u: -

prerastanju klasičnih, proizvodno orijentisanih zona u zone u kojima dominiraju specijalizovane usluge (globalni trend jačanja uslužnog sektora, usled naglog razvoja informatičkih tehnologija i telekomunikacija);

-

širenju nekadašnjih enklava na veće teritorije (specijalne ekonomske zone u Kini ili čitave provincije na Tajlandu);

-

transformaciji slobodnih zona u naučno istraživačke centre (oblasti u blizini univerzitetskih gradova ili velikih instituta, koji se pretežno bave istraživačkim radom, pre svega iz sfere agro – biznisa i bio – inžinjeringa);

-

formiranje posebnih zona koje se bave «ofset» nabavkama (velike nabavke vlada razvijenih zemalja, pre svega naoružanja, medicinske opreme,

1

Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja Vlade Republike Srbije («Službeni glasnik Republike Srbije», broj 22/06)

181

telekomunikacionih sistema, energetskih sistema i energenata koji se proizvode u zemlji domaćina). U odnosu na zemlje u tranziciji pozitivni efekti koncepta slobodnih zona naročito su uočljivi u sledećim oblastima: - povećanje izvoza i deviznog priliva (Madjarska je u tom smislu 2001. godine putem slododnih zona izvezla robe i usluge u vrednosti preko 9 milijardi USA dolara); - otvranja novih radnih mesta (u tom smislu u slobodnim zonama u Meksiku zaposleno je preko 400 hiljada radnika); - uspostavljanje saradnje kompanija iz zone sa preduzećima u slabije razvijenim delovima tih zemalja (u slobodne zone u Madjarskoj došli su svetski giganti, koji angažuju veliki broj domaćih preduzeća kao kooperante, dobavljače, prevoznike i sl); - povećanje stranih ulaganja i prenos novih tehnologija (u slobodnim zonama Turske posluje oko 500 stranih kompanija, kroz koje je u tursku privredu direktno uloženo preko 400 miliona USA dolara); - efikasan ekonomski metod u funkciji regionalnog razvoja (koncept slobodnih zona doprinosi sprovodjenju politike regionalnog razvoja i napretka pojedinih ekonomski razvijenih područja sveta).

4.2.2. Uslovi poslovanja u domaćim slobodnim zonama Osnivanje i poslovanje na području slobodnih zona u našim uslovima regulisano je Zakonom o slobodnim zonama 1. U skladu sa odredbama ovog propisa slobodna zona obuhvata deo domaće teritorije, koji je posebno ogradjen i označen, a na kome se obavljati delatnosti pod uslovima i na zakonom o slobodnim zonama utvrdjen način. S tim u vezi je i opšta odredba shodno kojoj se na području slobodne zone ne mogu obavljati delatnosti kojima se ugrožava životna sredina, zdravlja ljudi, materijalna dobra i bezbednost zemlje. Od značaja za odredjivanje statusa slobodne zone i svih implikacija, koje iz tog statusa proizilaze, potrebno je dosledno pojmovno razlikovati osnivača slobodne zone, preduzeće za upravljanje slobodnom zonom i korisnika slobodne zone. Osnivači slobodne zone mogu biti sva domaća i strana, pravna i fizička lica. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom je domaći privredni subjekt, koji organizuje obavljanje privrednih delatnosti na području slobodne zone i obezbedjuje 1

Zakon o slobodnim zonama («Službeni list SR Jugoslavije», broj 81/94 i 29/96 i Službeni glasnik Republike Srbije 101/05)

182

primenu važećih propisa, kojima je regulisano obavljanje tih delatnosti. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom mogu osnovati osnivači slobodne zone i druga domaća i strana, pravna i fizička lica. S tim u vezi, potrebno je dosledno razlikovati slobodnu zonu, kao teritoriju sa posebnim režimom spoljnog rtgovinskog poslovanja od preduzeća za upravljanje slobodnom zonom, kao organizacionog oblika koji obezbedjuje organizaciono – tehničke uslove za obavljanje takvog poslovanja. Korisnik zone je domaće i strano, fizičko i pravno lice koje obavlja delatnost na teritoriji slobodne zone. Prava ovako odredjenih osnivača, preduzeća za upravljanje slobodnom zonom i korisnika zone ne mogu se umanjiti drugim zakonima ili propisima, čime se obezbedjuje pravna i poslovna sigurnost osnovnih subjekata poslovanja u slobodnim zonama. Pored toga, zakonom kojim se uredjuje poslovanje slobodnih zona, utvrdjeno je načelo po kome imovina korisnika slobodne zone ne može biti predmet nacionalizacije ili eksproprijacije. a) Osnivanje slobodne zone Osnivanje slobodne zone obuhvata postupak donošenja akta o osnivanju zone, osnivanje preduzeća za upravljanje slobodne zone i pribavljanje saglasnosti nadležnog organa uprave da se na odredjenom delu domaće teritorije može osnovati slobodna zona. S tim u vezi, za validnost osnivanja slobodne zone utvrdjeno je nekoliko grupa prethodnih uslova. Prva grupa uslova odnosi se na prostorno teritorijalnu uređenost. Shodno ovom uslovu, zona se može osnovati na području mesta koje ima pomorsku luku ili vazduhoplovno ili rečno pristanište, otvoreno za medjunarodni saobraćaj, kao i na magistralnim putevima koji su uključeni u mrežu evropskih puteva. Na području mesta, koje ispunjava ovaj uslov, može se osnovati samo jedna slobodna zona. Medjutim, slobodna zona se može sastojati iz više prostorno odvojenih delova - podzona, pod uslovom da ti delovi čine privrednu i organizacionu celinu sa slobodnom zonom. Ukoliko se slobodna zona sastoji od više delova, svaki deo mora biti posebno ogradjen i označen. Drugi uslov obuhvata ekonomsku opravdanost osnivanja slobodne zone. Zona se osniva ako je to ekonomski opravdano, tj. ako se iz zone izvoze roba i usluge u inostranstvo. Smatra se da je osnivanje slobodne zone ekonomski opravdano ako se, na osnovu priloženih elaborata i drugih uslova, može ocenitida će se iz zone izvesti u inostranstvo najmanje 30% proizvedene robe, odnosno pruženih usluga na području slobodne zone. Treću grupu uslova predstavlja ispunjavanje organizaciono – tehničkih i prostornih uslova za nesmetan rad na području slobodne zone. Pod time se posebno podrazumeva obezbedjenje prostornih, gradjevinskih, energetskih i tehničkih uslova, uslova u pogledu zaštite životne sredine, kao i drugih uslova za nesmetan rad slobodne zone. Postupak osnivanja slobodne zone sastoji se od donošenja akta o osnivanju slobodne zone, osnivanja preduzeća za upravljanje slobodnom zonom i izrade elaborata kojim se dokazuje ekonomska opravdanost osnivanja slobodne zone. Sam postupak 183

osnivanja slobodne zone, započinje podnošenjem zahteva nadležnom organu uprave za davanje saglastnosti za osnivanje slobodne zone. Uz ovaj zahtev podnose se dokazi o ispunjenosti uslova za osnivanje slobodne zone. Nadležni organ uprave dužan je da u roku od 30 dana, od dana uredno podnetog zahteva, donese rešenje kojim se daje saglasnost na osnivanje slobodnen zone, odnosno podzone. Ova saglasnost prestaje da važi ako zona, odnosno podzona ne počne sa radom u roku od dve godine od dana davanja saglasnosti. Kao što je navedeno, bitan uslov za pribavljanje saglasnosti za osnivanja slobodne zone je osnivanje preduzeća za upravljanje slobodnom zonom. Ovo preduzeće osnivaju osnivači slobodne zone, kao i druga domaća i strana, pravna i fizička lica. Tom prilikom postoji i jedno ograničenje u pogledu prava stranih lica, koje se sastoji u tome da osnivački ulog stranog lica u osnovnom kapitalu preduzeća za upravljanje slobodnom zonom, ne može biti veći od 49% tog kapitala. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom podnosi nadležnom organu uprave carina zahtev za donošenje rešenja za početak rada slobodne zone, uz podnošenje dokaza da su obezbedjeni prostorni, gradjevinski, energetski, organizacioni i tehnički uslovi, kao i uslovi u pogledu životne sredine i drugi uslovi za obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni, odnosno podzoni. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom obavlja naročito sledeće poslove: 1. organizuje i utvrdjuje uslove za gradnju u skladu sa zakonom, održava i obezbedjuje prostor, infrastrukturu i tehničke uslove za nesmetano poslovanje u zoni i obezbedjuje mere za zaštitu životne sredine; 2. upravlja zonom i to: odlučuje o zahtevima za obavljanje delatnosti u zoni, obezbedjuje unutrašnji red u zoni, reguliše izlazak i ulazak u zonu i iz zone, obezbedjuje uslove za vršenje carinskog, inspekcijskog i drugog nadzora, uredjuje mere zaštite životne sredine i donosi tarifu za korišćenje poslovnog prostora u zoni; 3. obavlja stručne i druge poslove od interesa za korisnike zone, kao i druge poslove u skladu sa aktom o osnivanju slobodne zone. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom i korisnik slobodne zone ugovorom uredjuju medjusobna prava i obaveze.

b) Poslovanje u slobodnoj zoni Karakterno obeležje slobodnih zona proizilazi i bazira se na posebnom režimu spoljnotrgovinskog poslovanja koje postoji povodom obavljanja privrednih delatnosti na teritoriji slobodne zone. Posebnost tog režima, u uslovima primene važećih privrednih propisa ogleda se u stvaranju posebnih pogodnosti u odnosu na opšti režim 184

spoljnotrgovinskog poslovanja, poreskog sistema, carinskog režima i uslova stranih ulaganja, s tim da posebno dolazi do izražaja u sledećim oblastima. Prvo, režim spoljnotrgovinskog prometa, tj. izvoz robe i usluga iz zone i uvoz robe i usluga u zonu su slobodni i ne podležu posebnim novčanim ili nenovčanim ograničenjima (kontigenti i dozvole). S druge strane, na robu koja se sa područja slobodne zone unosi i stavlja u promet na domaću teritoriju, van područja slobodne zone, primenjuje se opšti režim spoljnotrgovinskog poslovanja. U smislu ove odredbe, stranom robom smatra se roba koja je u potpunosti proizvedena u inostranstvu, kao i roba čija je vrednost u procesu proizvodnje u zoni uvećana za 49%. Drugo, korisnik zone može privremeno iznositi robu iz zone na drugi deo domaće teritorije, odnosno uneti robu u zonu sa drugog dela domaće teritorije, radi ispitivanja, atestiranja, opravke i marketinškog prezentiranja. Tom prilikom, iznošenje i unošenje ovakve robe vrši se po skraćenom carinskom postupku i pod carinskim nadzorom, koji obezbedjuje nadležna carinarnica. Treće, na uvoz robe, koja je namenjena obavljanju delatnosti u slobodnoj zoni, ne plaćaju se carine i druge uvozne dažbine, osim dažbine za carinsko evidentiranje, po stopi od 0,5%. S druge strane, roba koja se iz zone stavlja u promet na domaće tržište podleže obavezi plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina, na osnovu carinske prijave koju podnosi lice koje takvu robu stavlja u promet. Četvrto, plaćanje i naplaćivanje u slobodnoj zoni izmedju korisnika zone medjusobno, kao i izmedju korisnika zone i preduzeća za upavljanjem zonom, kao i u poslovanju sa inostranstvom, je slobodno i vrši se na ugovoreni način i u ugovorenim rokovima. S tim u vezi, ulaganje kapitala na područje zone, transfer dobiti i retransfer uloga su slobodni. Peto, na području slobodne zone mogu se osnovati banke i druge finansijske organizacije, organizacije za poslove osiguranja i reosiguranja, kao i filijale stranih banaka i organizacija za poslove organizovanja i reosiguranja, koje mogu biti u svojini stranih lica, saglasno propisima kojima se uredjuje bankarsko poslovanje i poslovi osiguranja i reosiguranja. Šesto, korisnik zone i preduzeće za upravljanje slobodnom zonom mogu devizna sredstva, koja su ostvarena poslovanjem na području slobodne zone, držati na deviznom računu kod ovlašćene banke u zoni ili kod druge ovlašćene banke i mogu njima slobodno raspolagati. Na devizno poslovanje u zoni ne primenjuju se privremene mere i druga ograničenja koja mogu biti propisana drugim propisima, kojima se uredjuje devizno poslovanje. Pored toga, uzimanje kredita u inostranstvu, radi poslovanja u zoni, odnosno stvaranja uslova za poslovanje u zoni (osnivanje slobodne zone), kao i davanje kredita domaćim i stranim pravnim licima koja posluju u zoni je slobodno. Sedmo, na lica koja ulaze, odnosno izlaze iz zone, primenjuju se propisi kojima se uredjuje prelazak carinske linije. S tim u vezi, nadležni organ uprave carina ovlašćen je da propiše mere carinskog nadzora u zoni. Osmo, iz okolnosti obavljanja privrednih delatnosti na području slobodne zone proizilazi i potreba odredjivanja porekla tako proizvedene robe. Kao što je navedeno, stranom robom smatraće se roba koja je u potpunosti proizvedena u inostranstvu, kao i 185

roba čija je vrednost u procesu proizvodnje u zoni uvećana do 49%. S druge strane, za robu koja je proizvedena u zoni, izdaće se uverenje da je roba domaćeg porekla, ako je u vrednosti robe koja se izvozi, učešće sirovine i drugog reprodukcionog materijala, uloženog rada i drugih troškova proizvodnje domaćeg porekla, najmanje 51% od vrednosti robe koja se izvozi. S tim u vezi, uverenje o tome da je roba proizvedena u slobodnoj zoni izdaje carinski organ (carinarnica) koji vrši nadzor u toj zoni. Deveto, na izvoz robe proizvedene u zoni, koja se smatra domaćom robom, primenjuju se odredbe propisa kojima se uredjuje povraćaj poreskih i drugih dažbina, u delu koji se odnosi na povraćaj vozarine plaćene na inostranoj relaciji, ako korisnik slobodne zone devizni priliv ostvaren tim izvozom unese na domaću teritoriju i preda ovlašćenoj banci.

c) Prestanak rada slobodne zone Ako se u toku rada slobodne zone utvrdi da se u tri uzastopne godine ne ostvaruje godišnji izvoz u inostranstvo od 50% od ukupne vrednosti proizvedene robe i izvršenih usluga u zoni, nadležni organ uprave koji je doneo rešenje o davanju saglasnosti o osnivanju slobodne zone doneće akt o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje zone. U ovom slučaju, slobodna zona prestaje sa radom u roku od godinu dana od dana donošenja akta o prestanka saglasnosti za osnivanje zone. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom, odnosno korisnik slobodne zone, dužan je da u roku od 90 dana po prestanku rada zone, robu koja je uvezena iz inostranstva, ocarini, vrati u inostranstvo ili preda carinarnici na slobodno raspolaganje. Korisnik zone zadržava pravo svojine na stvarima, pravima i novcu koji je uvezao, odnosno uneo u slobodnu zonu i ima pravo da, u slučaju prestanka rada zone, nastavi sa radom u skladu sa opštim propisima, koji važe za poslovanje van teritorije slobodne zone.

186

V PRAVNI POSLOVI MEDJUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

1. Pojam pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Subjekti medjunarodnog poslovanja ostvarujući funkcije koje im pripadaju, odnosno vršeći privredne delatnosti za čije su obavljanje registrovani, stupaju u uzajamne poslovne odnose. Ti odnosi su pravno uredjeni i to kako na nivou nacionalnog zakonodavstva, tako i medjunarodnim propisima. Na taj način obezbedjuje se neophodna pravna sigurnost, koja je bitan preduslov uspostavljanja i uspešne realizacije bilo kog poslovnog aranžmana. Mnogi ugovori, koji postoje u okvirima poslovnog prava savremenih država, pojavljuju se i prilikom uspostavljanja takvih poslovnih odnosa u relacijama medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom vrši se manja ili veća modifikacija uslova zaključivanja i realizacije ovih ugovora, zavisno od činjenice postojanja medjunarodnog elementa. S druge strane, upravo s obzirom na specifičnost odnosa karakterističnih za medjunarodno poslovanje, posebno u novijem periodu, prisutna je i pojava novih ugovornih odnosa, koji postoje samo u uslovima medjunarodnog poslovanja. Prirodu pravnih odnosa koji se uspostavljaju u medjunarodnom poslovanju bitno odredjuju sledeća dva obeležja. Prvo obeležje proizilazi iz sadržine poslovnih odnosa i ispoljava se u činjenici da se medjunarodno poslovanje bazira na pravnim principima i standardima poslovnog prava savremenih država sveta. Drugo obeležje proizilazi iz okolnosti da se poslovni partneri, koji stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja, tom prilikom suočavaju sa postojanjem medjunarodnog elementa, te da se zbog činjenice što se ugovorne strane nalaze u dve ili više različitih država, ti ugovori tretiraju kao distancioni ugovori, na osnovu čega oni poprimaju posebna obeležja koja nacionalni propisi, po pravilu, ne sadrže. Uredjivanje poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja u uporednom pravu izvršeno je na jedan od sledeća dva načina. Prvo, dvojnim režimom regulisanja, kojom prilikom su posebna pravila propisana za privredne subjekte, u skladu sa kojima oni obavljaju svoje poslovne aranžmane, u odnosu na pravila koja važe u domenu gradjanskog prava, kojima se regulišu odnosi ostalih subjekata prava, pre svega fizičkih lica. Ovaj sistem uredjivanja odnosa karakterističan je za prve kodifikacije gradjanskog i privrednog (poslovnog) prava koje su nastale u Francuskoj (Code de civil iz 1804. i Code de commerce iz 1807. godine), odnosno u Nemačkoj (Nemački trgovinski zakon iz 1897. godine i Nemački gradjanski zakonik iz 1900. godine). U pravnoj teoriji ovakav prilaz u uredjivanju poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti prava naziva se 187

dualističkim prilazom. Drugim načinom uredjivanja odnosa utvrdjuje se princip jedinstvene važnosti pravila po kojima se uredjuju ugovorni odnosi, nezavisno od okolnosti subjekata koji stupaju u te odnose. Ovaj sistem jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa karakterističan je za Zakon o obligacijama Švajcarske iz 1911. godine i Italijanski gradjanski zakonik iz 1942. godine. U pravnoj teoriji ovakav prilaz uredjivanja poslovnih odnosa naziva se monističkim prilazom 1. Važeći propis naše države, kojim se uredjuju obligacioni odnosi, 2 prihvata koncept jedinstva obligacionog prava, kojim se utvrdjuje jedinstvena primena pravila obligacionog prava, koja važe za obligacione odnose, bilo da su u pitanju pojedinci (fizička lica) ili privredni subjekti (po pravilu, pravna lica). Medjutim, jedinstvena primena pravila obligacionog prava nije utvrdjena kao pravilo bez izuzetaka, već samo onda i u meri u kojoj je to opravdano i celishodno. Kada priroda odnosa zahteva da se odredjena pravila ograniče samo za odredjene subjekte odnosno odnose u koje oni stupaju, tada se Zakonom o obligacionim odnosima u posebno odredjenim slučajevima utvrdjuje veći ili manji stepen odstupanja od opšteg pravila obligacionog prava, stvaranjem pravnih pravila koja su prilagodjena posebnim zahteva privrednog poslovanja. Na taj način je prihvatanjem pravila o monističkom prilazu u uredjivanju ove materije stvoren pravni osnov da se u odnosu na to pravilo utvrde izuzeci, pod dopunskim uslovom da su oni izričito zakonom odredjeni. Kao ilustracija ovakvog opredeljenja zakonodavca najbolje govori odredba stava 1. člana 25. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj se «odredbe ovog zakona, koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije odredjeno». S tim u vezi, drugim stavom istog člana, kao ugovori u privredi označeni su ugovori «koje privredni subjekti koji obavljaju privredne delatnosti, kao i vlasnici radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju medjusobno povodom obavljanja delatnosti koje predstavljaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima». U tom kontekstu, polazeći od pravila o jedinstvu u uredjivanju obligacionih odnosa, ali i realno mogućih izuzetaka od tog pravila, kao dopunsko, postavilo se pitanje kriterijuma za kvalifikaciju odredjenog odnosa poslovnim odnosom privrednog (poslovnog) prava. Tim povodom, takodje je moguće uočiti nekoliko prilaza. Po jednom, koji se može nazvati objektivnom teorijom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, bez obzira ko ih uspostavlja i na te odnose se primenjuju pravila poslovnog (privrednog) prava, a ne gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Po drugom prilazu, koji se može nazvati subjektivnim konceptom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni ugovorni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, zavisno od subjekta koji ih zaključuju. Shodno tome, trgovačkim poslovima smatraju se svi poslovi koje «trgovac zaključi za potrebe svoje trgovine» 3.

1

Prof. dr Vrleta Krulj: Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1986. godina, str. VII i VIII 2 Zakon o obligacionim odnosima («Službeni list SFRJ», br. 29/78) 3 Bliže o pitanju odredjivanja pojma trgovačkog posla videti kod: Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 451 - 455

188

Kao što se iz gore navedenih odredbi našeg Zakona o obligacionim odnosima može zaključiti, u našem pravnom sistemu prihvaćena je koncepcija koja u sebi sadrži elemente i objektivnog (prema vrsti posla) i subjektivnog (prema subjektu koji te poslove obavlja) odredjivanja pojma trgovinskog posla, što doprinosi obuhvatnijem odredjivanju samog pojma privrednog posla, ali i uslovljava potrebu dopunskog tumačenja prilikom odredjivanja uslova i domena primene ove zakonske odredbe. Drugo obeležje pravnih poslova medjunarodnog poslovanja sadržano je u okolnosti postojanja medjunarodnog elementa koji se ispoljava bilo prilikom zaključenja, bilo povodom realizacije ovih poslova. Medjunarodni element kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja može biti izražen na jedan od sledećih načina. Prvo, činjenicom da su taj pravni posao zaključili subjekti medjunarodnog poslovanja, koji poseduju različitu nacionalnu pripadnost. Drugim rečima, da je konkretan pravni posao zaključen od strane fizičkih lica za različitim državljanstvom, odnosno od strane pravnih lica koja su registrovana za obavljanje privrednih delatnosti na teritorijama različitih država. Drugo, kada iz prirode samog posla proizilazi da promet robe, odnosno pružanje usluga podrazumeva prekogranični promet te robe, odnosno prekogranično pružanje usluga. Drugim rečima, kada se realizacija konkretnog pravnog posla ne ostvaruje u okvirima istog državno – pravnog suvereniteta, već se pravne i faktičke radnje, koje proizilaze iz zaključenog poslovnog aranžmana, izvršavaju na teritoriji različitih država. Treće, kada su radnje koje vode zaključenju pravnog posla (ponuda i prihvat ponude) izvršene sa teritorija država sa različitim državno – pravnim suverenitetom, tj. kada se bilo ponuda bilo prihvat ponude upućuju u drugu državu u odnosu na onu u kojoj su učinjeni.

2. Karakteristike pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja poseduju odredjene specifičosti, na osnovu kojih se razlikuju od ostalih ugovora gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Te specifičnosti proizilaze iz posebne prirode poslovnih aranžmana koji se zaključuju u medjunarodnom poslovanju i u osnovi mogu se svesti na sledeća obeležja. 2.1. Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju odredjeni su nešto šire nego što je to slučaj sa subjektima poslovnih odnosa u domaćem pravu. Imajući u vidu njihovu poslovnu funkciju, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja pojavljuju se domaća privredna društva i druga preduzeća, koja su u statusu pravnog lica registrovana za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored ovih lica poslove spoljnotrgovinskog poslovanja mogu, pod odredjenim uslovima, da obavljaju i preduzetnici, odnosno druga domaća fizička lica. S tim u vezi, sva pravna lica i preduzetnici u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova imaju ista prava poslovanja kao i u 189

domaćem pravnom prometu. Drugim rečima, ne zahteva se posebna trgovačka sposobnost za obavljanje ovih poslova. U tom smislu i fizička lica koja imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednaka prava kao i u domaćem pravnom prometu. Pored ovih lica subjektima spoljnotrgovinskog poslovanja smatraju se i strana lica. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se: - pravno lice sa sedištem u inostranstvu; strano fizičko lice; - domaći državljanin sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu u trajanju dužem od godine dana. 2.2. Predmet pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju Predmet pravnih poslova (ugovora) u medjunarodnom poslovanju je promet roba, najčešće telesnih pokretnih stvari i vršenje usluga. U pogledu prometa roba koje imaju status nepokretnih stvari (zemljište, odnosno zemljišne parcele, gradjevinsko zemljište, stambene zgrade i dr) važe posebna pravila, kojima se taj promet ograničava ili uslovljava reciprocitetom. Ovaj izuzetak se ne primenjuje u slučaju prometa vazduhoplova, brodova, kao i stanova izgradjenih radi prodaje na tržištu. Pod prometom stvari pod posebnim uslovima spada i prenos apsolutnih subjektivnih gradjanskih prava (pre svega, prava svojine) na autorskim pravima i ostalim pravima intelektualne i industrijske svojine (patent, model, žig, geografsko poreklo i sl). 2.3. Značaj pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja su od posebnog značaja ne samo za subjekte medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u poslovne odnose, već i za samu državu, pošto se putem njih ostvaruju kako posebni interesi poslovnih partnera, tako i širi društveni interesi i ciljevi. Ovi interesi i ciljevi sadržani su u nastojanju konkretne države za obuhvatnijim i za njenu privredu pogodnijem uključivanju u medjunarodnu razmenu dobara i usluga; za uravnoteženjem bilansa zemlje u odnosima trgovinske razmene sa inostranstvom; za popravljanjem platno – bilansne pozicije države; za obnavljanje i jačanje deviznih rezervi kojima raspolaže; kao i u nizu drugih pitanja pre svega privrednog, ali i političkog, pa i bezbednosnog karaktera. U cilju ostvarivanja ovih interesa, kao i nastojanja da se pravni poslovi medjunarodnog poslovanja koje zaključuju domaći privredni subjekti realizuju masovno i uredno bez posebnih teškoća, države često preduzimaju odgovarajuće mere s ciljem podsticanja na zaključivanje ovih ugovora, stvaranja pogodnijih uslova za izvršavanje preuzetih obaveza, kao i u širem smislu potenciranja komparativnih prednosti kojima te države raspolažu. Na taj način, pravni poslovi medjunarodne trgovine postaju ne samo ishodište, već i pretpostavka uspešne ekonomske politike odredjene države, čemu je, po pravilu, podredjena i ukupna politika medjunarodnih odnosa koju sprovode organi te države.

190

Uspostavljanjem i unapredjivanjem odnosa u okvirima medjunarodnog poslovanja doprinosi se i stvaranju poverenja izmedju političkih subjekata u državama savremenog sveta, što povratno utiče na dalje širenje prostora za medjunarodnu poslovnu saradnju u smislu stvaranja jedinstvenog ne samo regionalnog, već perspektivno i globalnog tržišta.

2.4. Modifikacija pravnih pravila obligacionog prava Kao što je istaknuto, jedno od obeležja poslovnog (privrednog) prava, a samim tim i medjunarodnog poslovanja, kao posebne forme ispoljavanja poslovnog prava, predstavlja okolnost da su pravna pravila po kojima se ono odvija zasnovana na načelima i principima gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Značaj ove napomene je tim veći ukoliko se ona odnosi na pravne sisteme, kakav je i naš, koji se baziraju na principu jedinstva primene načela i principa obligacionog prava. U tom smislu, potrebno je precizno utvrditi značenje i domašaj primene osnovnih načela i principa obligacionog prava, kao i odrediti obim i sadržinu modifikacije ovih pravila, imajući, tom prilikom, u vidu prirodu odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja. 2.4.1. Načelo autonomije volje Jedno od osnovnih načela obligacionog prava je da sami učesnici u pravnom prometu, saglasno sopstvenim interesima i svojom voljom uredjuju obligacione odnose. U tom smislu, članom 10. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo po kome učesnici u prometu «slobodno uredjuju obligacione odnose». Načelo autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja, ispoljava se naročito u sledećem: a) ugovorne strane su slobodne u izboru poslovnog partnera, sa kojim žele da zaključe odredjeni ugovor iz domena medjunarodnog poslovanja; b) ugovorne strane su slobodne u izboru vrste ugovora, koji žele da zaključe u odnosima medjunarodnog poslovanja; c) ugovorne strane slobodno uredjuju sadržinu prava i obaveza, koje proizilaze iz ugovora medjunarodnog poslovanja. Pored toga, načelo autonomije volje podrazumeva i pravo ugovornih strana da saglasno svojoj volji menjaju ugovorene odredbe zaključenog ugovora, kao i da saglasno odlučuju o trajanju tog ugovora 1.

1

Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 36

191

Medjutim, već iz pojmovnog odredjenja ovog načela može se zaključiti da ono u sebi sadrži jasno utvrdjene izuzetke, koji su opšteg karaktera i odnose se na sve pravne subjekte. U skladu sa njima autonomija volje, odnosno sloboda ugovaranja ograničena je dejstvom načela na kojima se bazira ustavno uredjenje države, primena prinudnih (imperativnih) propisa, dakle propisa koji spadaju u domen javnog poretka, kao i običajnih pravila i pravila poslovnog morala. Pored ovih opštih ograničenja primene načela autonomije volje, postoje i posebna ograničenja koja se ustanovljavaju bilo s obzirom na status ugovorne strane (privredni subjektivitet), bilo s obzirom na okolnost zaključenja i realizacije poslovnog aranžmana (medjunarodni element). Ta ograničenja, po svom dejstvu, mogu biti sledeća: a) S obzirom na status subjekta prava Sloboda ugovaranja privrednih subjekata ograničena je s obzirom na specifičnost pravnog statusa pravnih lica, koji privredni subjekti po pravilu poseduju. Saglasno tome, a u skladu sa članom 54. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Kako se kod nas pravna sposobnost pravnih lica utvrdjuje osnivačkim aktom u postupku registracije za obavljanje odredjenih privrednih delatnosti, to je na ovaj način utvrdjeno i polje dejstva načela autonomije volje pravnih lica. Ona se ogleda u pravu na slobodno zaključivanje ugovora koji spadaju u domen njegove pravne sposobnosti, odnosno obavljanja poslova koji predstavljaju njegovu registrovanu delatnost. Ukoliko bi ugovor bio zaključen protivno ovoj odredbi, isti bi bio pravno nevažeći i ne bi proizvodio pravna dejstva. b) S obzirom na obavezu zaključivanja ugovora Autonomija volje privrednih subjekata, s obzirom na obavezu zaključivanja ugovora, ograničena je opštom i posebnom obavezom zaključivanja takvih ugovora. Opšta obaveza proizilazi iz prirode obavljanja registrovanih privrednih delatnosti i sastoji se u uspostavljanju odnosa sa poslovnim partnerima kojima se realizuje privredni cilj osnivanja odredjenog privrednog subjekta. Ova obaveza ima i svoju ekonomsku, odnosno privrednu dimenziju koja se sastoji u ostvarivanju dobiti, odnosno profita iz poslovanja. U tom smislu, sama činjenica osnivanja privrednog subjekta, kao pravnog lica, u sebi implicite sadrži opredeljenje na zaključivanje ugovora koji spadaju u domen predmeta poslovanja tog privrednog subjekta, tako da bi eventualna odluka organa upravljanja, odnosno poslovodjenja u tom privrednom subjektu, da ne zaključuju ugovore, odnosno ne stupaju u poslovne odnose sa trećim licima, predstavljala ne samo pravni anahronizam, već ne bi bila ni ekonomski održiva. S druge strane, u dosta slučajeva, propisima je direktno naloženo odredjenim privrednim subjektima da su obavezni da zaključuju ugovore iz predmeta svog poslovanja. To je najpre situacija u kojoj odredjeni privredni subjekt obavlja takvu privrednu delatnost da je tim povodom u prilici da redovno zaključuje pravne poslove sa 192

poslovnim partnerima (npr. trgovinska, saobraćajna, skladišna, osiguravajuća i druga preduzeća). Pored toga, u slučaju obavljanja privredne delatnosti za koju je zakonom utvrdjeno da predstavlja neophodan uslov rada i poslovanja drugih privredndih subjekata, odnosno da je uslov normalnog života gradjana na odredjenoj teritoriji, odnosno da je obavljanje te delatnosti od opšteg interesa, privredni subjekti koji obavljaju te delatnosti, po pravilu u statusu javnog preduzeća (npr. elektrodistributivna preduzeća, preduzeća za distribuciju naftnih derivata i prirodnog gasa, preduzeća za obavljanje poštanskog saobraćaja i dr), obavezna su da zaključuju ugovore kojima se omogućava korišćenje njihovih usluga sa svim subjektima, potencijalnim korisnicima tih usluga, pod uslovom da ova lica ispune prethodne, pre svega, tehničke uslove. c) S obzirom na sadržinu ugovora Iako je načelno istaknuto pravilo shodno kome ugovorni partneri slobodno odredjuju sadržinu svojih poslovnih aranžmana, ovo pravilo u savremenim uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja ima brojne izuzetke. Ti izuzetci se najpre ispoljavaju s obzirom na predmet ugovora. Pored već istaknutog opšteg ograničenja slobode ugovaranja, koje se sastoji u okolnosti da privredni subjekti mogu zaključivati samo ugovore u okviru svoje pravne sposobnosti, posebnim propisima mogu se utvrditi vrsta i karakterna obeležja (kvalitet i kvantitet) obaveza koje ugovorne strane mogu da preuzmu. Ukoliko su takvi propisi imperativnog (obavezujućeg) karaktera, njihova primena je obezbedjena i instrumentarijumom državne prinude. U tom smislu, sve češće se utvrdjuju minimalne tehničke karakteristike proizvoda i usluga koje se stavljaju u promet, na način da samo oni proizvodi i usluge koji ispunjavaju propisane standarde i normative mogu biti u prometu na odredjenom tržištu. Time se teži zaštiti poslovnih partnera od mogućih prevarnih radnji, ali i ukupnoj zaštiti životne sredine, materijalnih dobara i zdravlja ljudi na odredjenom području. U domen ovih ograničenja spada i zabrana zaključivanja ugovora kojima se stvara, odnosno iskorišćava monopolski ili oligopolski položaj na tržištu i to kako u okvirima jedne države, tako i u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga, prvenstveno u regionalnim okvirima. Najzad, sloboda ugovaranja ograničena je i s obzirom na cenu koja se plaća za isporučenu robu ili pružene usluge. Ovo ograničenje može biti sadržano u propisivanju visine, odnosno kriterijuma za odredjivanje visine cene od strane ovlašćenih organa, odnosno u zabrani utvrdjivanja dampinških ili subvencioniranih cena. d) S obzirom na trajanje ugovornog odnosa Pored opšte odredbe da nijedna od ugovornih strana ne može otkazati dalju primenu ugovora na način kojim se drugoj strani prouzrokuje šteta, odnosno da je dužna da nadoknadi štetne posledice koje iz takvog postupka mogu da proisteknu, za odredjene privredne subjekte, koji obavljaju poslove od opšteg značaja, do raskida ugovornog 193

odnosa može doći samo u taksativno navedenim slučajevima postupanja njihovih poslovnih partnera. Tako se npr. Opštim uslovima za isporuku električne energije i Tarifnim sistemom utvrdjuju uslovi pod kojima preduzeća za obavljanje elektrodistributivne delatnosti mogu da raskinu ugovor o isporuci električne energije. U svim drugim slučajevima, ova preduzeća sopstvenom autonomijom volje ne mogu uticati na prestanak uspostavljenog poslovnog odnosa.

2.4.2. Načelo savesnosti i poštenja Načelo savesnosti i poštenja predstavlja jedno od osnovnih načela ne samo domaćeg, nego i medjunarodnog poslovnog prava. Saglasno odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima «u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, učesnici su dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja». Primenom ovog načela vrši se svojevrsna «moralizacija» obligacionih odnosa 1. Na vrlo slikovit način odredbe ovog načela sadržane su u članu 999. Opšteg imovinskog zakonika Crne Gore, shodno kome se utvrdjuje da i «što nije zabranjeno, može da ne bude pošteno». Najzad, na primenu načela savesnosti i poštenja upućuje i jedan od najznačnijih medjunarodnih pravnih akata u materiji medjunarodnog poslovanja. Reč je o Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koja je zaključena u Beču 1980. godine, a koja je stupila na snagu 1. januara 1988. godine. Saglasno odredbama člana 7. ove Konvencije, prilikom tumačenja njenih odredbi vodiće se računa o «poštenju i savesnosti u medjunarodnom prometu». Ovo načelo ima obeležja pravnog standarda, čija se sadržina nanovo utvrdjuje u svakom konkretnom slučaju. Zato su realno moguće promene ne samo forme već i domašaja primene ovog načela. Na osnovama primene ovog načela, uslovno govoreći, može se smatrati da se uspostavljaju bazične osnove za nastanak i razvoj «poslovnog morala» koji je u stalnom procesu dogradnje i usavršavanja. Sadržinu tog «poslovnog morala» činilo bi savesno, pošteno, kvalitetno i odgovorno ponašanje privrednih subjektima pri zaključenju i izvršenju ugovora, njihovo ponašanje na tržištu i u medjusobnim odnosima povodom izvršenja preuzetih ugovornih obaveza 2. U mnogim slučajevima, u samom zakonu, načelo savesnosti i poštenja je pomoćni kriterij za ocenu da li su ugovorne strane pravilno i saglasno zakonu postupale u konkretnim situacijama. U tom smislu, mogu se navesti odredbe stava 1. člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojima su «učesnici u obligacionom odnosu dužni da izvrše preuzetu obavezu i odgovorni su za njeno izvršenje». Pored toga, načelo savesnosti i poštenja značajno je za utvrdjivanje stava da li je jedna od ugovornih strana znala ili je iz okolnosti slučaja morala da zna za neku od činjenicu od kojih zavisi nastanak, promena ili prestanak obligacionog odnosa.

1 2

Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 455 Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2000. godina, str. 334

194

Polazeći od imperativnosti primene ovog načela, o kome suda mora da vodi računa po službenoj dužnosti, jedno od njegovih obeležja je da se pretpostavlja da strane u ugovornom odnosu postupaju savesno i pažljivo sve dok se suprotno ne dokaže. Dakle, nesavesno ponašanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati, s tim da se teret dokazivanja nalazi na strani onog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi partner ponašao suprotno ovom načelu. Tom prilikom, sankcija u slučaju uspešnog dokazivanja povrede ovog načela pored pravne (pravo na naknadu štete), može biti i moralne prirode, u smislu konstatacije da odredjeni privredni subjekt u svom poslovanju postupa suprotno pravilima poslovnog morala, što po posledicama može biti mnogo teže od «obične» pravne presude. Imajući u vidu razičitost pravnih situacija u kojima se učesnici obligacionih odnosa mogu naći, Zakonom o obligacionim odnosima utvrdjena su dopunska pravila za odredjivanje savesnog i poštenog ponašanja zavisno od subjekta na koga se odnosi primena ovog načela. Shodno tome, stavom 1. člana 18. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je da je «učesnik u obligacionom odnosu dužan da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina)». Ovaj stepen savesnosti i poštenja zahteva se od svih učesnika obligacionih odnosa, dakle i od pravnih i od fizičkih lica. S druge strane, u skladu sa odredbama stava 2. ovog člana, učesnik u obligacionom odnosu iz domena svoje profesionalne delatnosti (dakle privredni subjekt, po pravilu, u statusu pravnog lica) dužan je da u izvršavanju obaveza postupa «sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i poslovnim običajima (pažnja dobrog stručnja – privrednika)». Iz navedenog može se zaključiti da je za učesnike u aranžmanima poslovnog prava pa samim tim i medjunarodnog poslovanja, utvrdjen viši stepen savesnosti i poštenja u izvršavanju preuzetih obaveza, u odnosu na obaveze koje proizilaze iz obligacionih odnosa gradjanskog prava. Objektivizacija standarda dobrog stručnjaka i njegovo dovodjenje u ravan pravila struke i poslovnih običaja unosi potrebnu izvesnost u poslovni odnos, budući da nisu relevantna lična svojstva učesnika i procena okolnosti o pažnji sa kojom se oni odnose prema sopstvenim poslovima. Drugim rečima, za utvrdjivanje da li je neki od učesnika poslovnog aranžmana u medjunarodnom poslovanju postupao sa pažnjom dobrog stručnjaka – privrednika nije od značaja subjektivni kriterij procene kako se taj subjekt ponaša u obavljanju svojih poslova, već apstraktni kriterij procene u kojoj je meri njegovo ponašanje saglasno bilo propisanim, bilo uobičajenim pravilima struke za čije je obavljanje registrovan.

2.4.3. Načelo neformalnosti Načelo neformalnosti na odredjen način proizilazi iz načela autonomije volje i ispoljava se u pravu ugovornih partnera da slobodno odrede formu u kojoj će zaključiti konkretan ugovor. Kao posledica poslovne prakse, ali i razvoja i ubrzanja robnog prometa, vremenom je ovo načelo poprimilo posebna obeležja koja se sastoje u tome da 195

«zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije odredjeno» (stav 1. člana 67. Zakona o obligacionim odnosima). Ovim načelom utvrdjeno je pravilo o neformalnosti zaključivanja ugovora, što konretno znači da je za nastanak jednog ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana, bez obaveze da te volje budu iskazane u posebnoj formi. Izuzetak od ovog pravila moguć je u dva osnovna slučaja. Prvo, samim zakonom, u taksativno navedenim slučajevima, može se propisati posebna, po pravilu, pisana forma zaključenja ugovora. Takav je slučaj u našem pravu, npr. sa ugovorom o gradjenju, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovoru o transferu tehnologije, ugovorom o stranom ulaganju, ugovorom o alotmanu i dr. Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u odredjenoj formi važi i za sve kasnije izmene ili dopune tog ugovora. Drugo, ugovorne strane sopstvenom inicijativom mogu se sporazumeti da posebna, po pravilu pisana forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. U oba slučaja (zakonskog propisivanja i ugovornog regulisanja) forma u kojoj se ugovor zaključuje poprima obeležja svečane forme (forma «ad solemnitatem»), što u slučaju nepoštovanja zaključenja ugovora u toj formi za pravnu posledicu ima ništavost takvog ugovora. S druge strane, poslovna praksa poznaje slučajeve zaključivanja ugovora u odredjenoj, po pravilu, pisanoj formi, iako ni zakonske odredbe, a ni volja ugovornih strana, ne utvrdjuju takvu obavezu. U tom slučaju, ovakva forma ima za cilj lakše dokazivanje postojanja ugovora, kao i odgovarajućih prava i obaveza poslovnih partnera, pa se smatra da je u pitanju tzv. dokazna forma (forma «ad probationem»). Pravna posledica dejstva ove forme je da ugovor postoji i proizvodi dejstva nezavisno od njenog postojanja, s tim da ona služi kao dokaz da su ugovorne strane predvidele upravo ono što je u takvoj pisanoj ispravi navedeno. Medjutim, u ovom slučaju postojanje ugovora kao i prava i obaveze koje iz njega proizilaze nezavisni su od same forme i načelno se mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima. Razvoj poslovne prakse izmedju privrednih subjekata, kao lica koja profesionalno obavljaju registrovane privredne delatnosti, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, u odnosu na princip neformalnosti zaključenja ugovora kretao se u dva osnovna pravca. Prvo, uz načelno zadržavanje principa neformalnosti kao pravila i u uslovima medjunarodnog poslovanja, razvijala se poslovna praksa zaključivanja ugovora u pisanoj formi, iz razloga lakšeg, a ponekad i preciznijeg dokazivanja postojanja samog ugovora, kao i prava i obaveza ugovornih strana. Bez takve forme u uslovima distancionih pravnih poslova i prisustva (a ponekad i sukoba) dva ili više nacionalnih propisa, sam poslovni promet bio bi suočen sa velikim stepenom pravne nesigurnosti. Drugo, zadržavajući dominantan položaj na tržištu a sa ciljem bržeg zaključivanja i realizuacije odredjenih ugovora pod ustaljenim tržišnim uslovima, sve više dolazi do prakse zaključivanja tzv. formularnih ugovora, u kojima jedna, po pravilu, ekonomski snažnija strana, unapred na odgovarajućem formularu propisuje sve uslove zaključenja drugoj, odnosno drugim ugovornim stranama, ostavljajući im slobodu volje samo u pogledu optiranja da li će prihvatiti ili odbiti tako ponudjen ugovor (po principu: take it, or leave it). Ovi ugovori, poznati i kao adhezioni ugovori ili ugovori o pristupanju, po prirodi stvari su formularni ugovori, pošto je uslov njihovog prihvatanja postojanje pisane ponude u okviru tipskog formulara. Kako je jedno od obeležja ovih ugovora da ekonomski jača strana diktira uslove zaključenja ugovora, a samim tim i poslovanja, drugoj ugovornoj strani, to su ovi ugovori pod stalnom kontrolom nadležnih državnih i 196

medjunarodnih institucija sa osnovnim ciljem zaštite opravdanih poslovnih interesa ekonomski slabijih poslovnih partnera. 2.4.4. Načelo teretnosti Načelo teretnosti pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju proizilazi iz načela ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu (čl. 11. Zakona o obligacionim odnosima) i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Shodno ovim načelima utvrdjuje se pravilo o ekvivalentnosti prestacija u obligacionim odnosima. Ovo načelo u uslovima poslovnog prava dobija i svoju posebnu dimenziju. Ona je zasnovana na dvostranom karakteru obaveza ugovornih strana, gde izvršenje obaveze jedne strane stvara pravnu pretpostavku obaveznosti izvršenje obaveze druge strane. Tom prilikom, do izražaja dolazi i lukrativni karakter poslovanja privrednih subjekata, koji razlog svog nastupa na tržištu nalaze u dobiti, odnosno profitu kao osnovnom privrednom motivu. Iz tih okolnosti kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja, element teretenosti odnosno uzajamne obaveznosti ugovornih strana se pretpostavlja i kada u momentu zaključivanja ugovora ovaj element nije odredjen. Pravna posledica uticaja ovog načela ogleda se u pravu na naknadu i u slučaju kada to pravo nije neposredno odredjeno u samom ugovoru. U takvim slučajevima, koji su dosta česti u poslovnoj praksi, poverilac u obligacionom odnosu ima pravo na naknadu pod uslovima i u iznosu u skladu sa propisima po kojima on uobičajeno pruža usluge, odnosno vrši promet dobara koja su predmet tog ugovora. Štaviše i u odsustvu ovog elementa (opštih uslova, odnosno tarife po kojima se vrši promet robe, odnosno obavljaju usluge), poverilac ima pravo da od nadležnog suda zahteva da se utvrdi pravična naknada na koju on ima pravo na osnovu izvršenih ugovornih obaveza. S druge strane, načelo teretnosti u poslovnim odnosima medjunarodnog poslovanja sadrži i odredjeno prilagodjavanje, s obzirom na činjenicu da se kao subjekti tih odnosa pojavljuju profesionalci, tj. lica koja stalno i sa visokim stepenom stručnosti obavljaju svoje registrovane delatnosti. S tim u vezi, odredjen instrumentarij zaštite ekonomski slabije strane, koji se primenjuje u obligacionim odnosima gradjanskog prava, u slučaju zaštite materijalnih interesa fizičkih lica, kod poslovnih odnosa u medjunarodnom poslovanju neće biti primenljiv. Tako će, npr. pravo na pozivanje na pravnu zaštitu od prekomernog oštećenja ili bitno promenjenih okolnosti biti sagledavano ne sa aspekta prosečnog pažljivog domaćina, već stručnjaka koji upravo s obzirom na takve okolnosti nalazi svoj poslovni interes za zaključivanje odredjenog pravnog posla.

2.5. Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju Trgovački termini predstavljaju skraćenice odredjenih ugovornih klauzula, čiji su sadržaj i značenje univerzalno poznati i priznati u medjunarodnom poslovnom prometu, tako da je dovoljno samo njihovo navodjenje, odnosno pozivanje na njihovu primenu, da 197

bi privrednici sa punom izvesnošću znali kakva prava, obaveze i odgovornosti iz njih proizilaze. Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju uslovljena je zahtevima poslovne prakse za brzim i preciznim komuniciranjem. Njime se isključuje potreba da se u svakom konkretnom slučaju vode dugi i neizvesni pregovori koji bi znatno usporili realizaciju poslovnih aranžmana i odložili poslovne efekte koji iz tih aranžmana treba da proisteknu. Nastanak trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju može da bude dvojak. Prvi je slučaj dugotrajne upotrebe odredjenih pojmova, koja za svoju posledicu ima stvaranje svesti kod svih učesnika o njihovom značenju. Dakle, na način na koji nastaju trgovački običaji u medjunarodnom poslovanju. Drugi način je propisivanje značenja trgovačkih termina od strane odredjenih medjunarodnih ili nacionalnih institucija sa snažnim uticajem na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Primer ovog drugog slučaja su medjunarodna pravila za tumačenje trgovačkih termina poznata kao INCOTERMS, koje je Medjunarodna privredna komora iz Pariza sačinila 1936. godine, a potom u više navrata menjala i dopunjavala. Pored trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju upotrebljavaju se i posebne skraćenice (kodovi), koji u stvari predstavljaju šifrovani pojam sa posebnim značenjem za strane u odredjenom poslovnom odnosu sa medjunarodnim elementom. Osim ubrzanja medjunarodnog poslovanja upotreba trgovačkih termina doprinosi i prevazilaženju odredjenih problema uzrokovanih jezičkim barijerama i različitog značenja u korišćenju odredjenog pojma. Na taj način, sve intenzivnije korišćenje medjunarodnih trgovačkih termina je neposredno u funkciji dalje globalizacije medjunarodnog tržišta.

2.6. Zaštita i ostvarivanje prava u medjunarodnom poslovanju Mnogobrojne specifičnosti i značaj ugovora u medjunarodnom poslovanju za svoju posledicu imale su i nastanak posebnih institucija pred kojima se razmatraju i rešavaju sporovi nastali iz odnosa medjunarodnog poslovanja. To je učinjeno na dva osnova. Prvo, ustanovljavanjem posebnih sudova (privrednih, odnosno trgovinskih sudova) koji za predmet svog rada imaju sporove nastale u domenu poslovnih odnosa privrednih subjekata. Ovi sudovi se u odnosu na ostale sudove opšte nadležnosti pojavljuju kao specijalizovani sudovi. Drugo, stvaranjem mogućnosti da poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja sami odrede sud koji će razmatrati sporno pitanje iz njihovog poslovnog odnosa, tzv. izabrani sud, odnosno da odrede arbitražu, kao sui generis pravnu instituciju, kojoj će poveriti rešavanje spora iz odnosa medjunarodnog poslovanja. U rešavanju spornih pitanja pred ovim institucijama primenjuje se poseban postupak, koji posebno uvažava specifičnosti medjunarodnih poslovnih odnosa. Ovakva nadležnost specijalizovanih sudova i medjunarodnih arbitraža ima za cilj ubrzavanje 198

postupka rešavanja sporova izmedju ugovornih strana u odnosima medjunarodnog poslovanja, kao i nastojanje da se dobiju kvalitetne i kompetentne odluke, kojima će se u punoj meri uvažiti interesi poslovnih partnera iz tih odnosa. S druge strane, rešavanje odredjenog spornog pitanja u arbitražnom postupku, ugovaranjem specijalne arbitražne klauzule (kompromisorne klauzule), može predstavljati i pravac za prevazilaženje problema koji za poslovne partnere mogu nastati striktnom primenom merodavnog prava jedne od ugovornih strana. Naime, primenom pravila presudjenja po načelu pravičnosti (ex equo et bono) arbitrima se daju posebna ovlašćenja prilikom donošenja odluka u konkretnom slučaju. Takva ovlašćenja ne poseduju sudije kada donose odluke u postupku koji se vodi pred redovnim pa i specijalizovanim sudovima. Pored toga, posebnost medjunarodnih poslovnih odnosa dolazi do izražaja i u značajnom skraćivanju rokova za preduzimanje procesnih radnji, stavljanje prigovora i rokova zastarelosti potraživanja, u odnosu na uredjenost ovih pitanja u materiji opšteg gradjanskog, odnosno obligacionog prava. To je uslovljeno brzinom privredno – pravnog prometa i činjenicom da u te odnose stupaju subjekti prava kojima obavljanje poslova privredno – pravnog prometa predstavlja redovnu delatnost, te se osnovano može pretpostaviti da je i njihov poslovni interes da se svi sporovi povodom obavljanja privrednih delatnosti efikasno reše. Kao ilustracija ovakve uredjenosti ove materije može da posluži navodjenje opšteg roka zastarelosti potraživanja, koji za obligacione i uopšte gradjansko pravne odnose, u skladu sa članom 371. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 5 godina. Medjutim, u skladu sa stavom 1. člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je reč o uzajamnim potraživanjima poslovnih subjekata, proisteklih iz ugovora o prometu roba i usluga, ta potraživanja zastarevaju za tri godine. Pored ovog opšteg roka zastarelosti potraživanja iz poslovnih odnosa, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, koji su kraći i od ovog roka (npr. u transportnom pravu rok zastarelosti po pravilu iznosi jednu godinu, a kod pojedinih potraživanja i kraće) 1.

3. Vrste pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja zasnivaju se i bliže uredjuju ugovorima koje subjekti medjunarodnog poslovanja medjusobno zaključuju povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti. Tom prilikom, kao što je istaknuto, ti ugovori po pravilu odgovaraju ugovorima poslovnog prava koji se zaključuju po propisima savremenih država. No, postojanje medjunarodnog elementa često utiče na odredjene modifikacije ovih ugovora prilagodjavajući ih medjunarodnim uslovima njihovog zaključenja, odnosno izvršenja. Skoro svi ugovora medjunarodnog poslovanja imaju status imenovanih (zakonom ili medjunarodnim pravnim aktom) ugovora. Medjutim, potrebno je napomenuti da specifičnost prirode odnosa, koji se tim povodom uspostavljaju, kao i brzina poslovnog prometa utiču da se u savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja sve 1

Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 472

199

češće pojavljuju i tzv. neimenovani ugovori, koji svoje uporište nemaju ni u nacionalnim propisima savremenih država, ali ni u medjunarodnim pravnim aktima. Ovi ugovori nastaju na osnovu zahteva poslovne prakse, s tim što su bliže regulisani opštim uslovima na kojima se ta praksa uspostavlja, odnosno tipskim ugovorima u skladu sa kojima se ona odvija. Zavisno od kriterijuma, moguće su različite podele ugovora medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom najvažnija je ona koja proizilazi iz predmeta ugovornih odnosa. Shodno ovoj podeli, najvažniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifičnim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeležja. U te ugovore spadaju: - ugovor o medjunarodnom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju; komisioni ugovor sa medjunarodnim elementom; i izvedeno iz ovog ugovora – ugovor o medjunarodnoj špediciji. Pored ovih ugovora postoje i ugovori o vršenju posebnih medjunarodnih poslovnih usluga kao što su: - ugovor o uskladištenju; - ugovor o kontroli robe; - ugovor o prevozu robe i putnika, i – ugovor o osiguranju. Obeležje ovih ugovora je da su oni u funkciji stvaranja uslova za realizaciju ugovora o prodaji, ali i da mogu biti predmet posebnih poslovnih odnosa. Vremenom su se razvili posebni oblici privrednih usluga sa autonomnim predmetom regulisanja, kao što su: - medjunarodni turistički pravni poslovi, u koje spadaju ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angažovanju smeštajnih kapaciteta (ugovor o alotmanu) i posrednički ugovor o putovanju. U kategoriju ovih ugovora spadaju i ugovor o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu i ugovor o menadžmentu. Najzad, savremena medjunarodna poslovna praksa poznaje i medjunarodne ugovore o višim oblicima poslovne saradnje, u koje spadaju: medjunarodni ugovor o transferu tehnologije; - ugovor o lizingu; - ugovor o franšizingu; ugovor o faktoringu; i – ugovor o forfetingu.

200

II MEDJUNARODNA PRODAJA ROBE

Medjunarodna prodaja robe je osnovni posao medjunarodnog poslovnog prometa i ujedno bazični instrument kojim se regulišu odnosi razmene dobara izmedju najčešćih subjekata u medjunarodnom robnom prometu – prodavca i kupca robe. Stoga se s pravom ističe da je ovaj ugovor centralni i najvažniji posao u robnom prometu i medjunarodnoj trgovini, bez koga se ona ne bi mogla ni zamisliti i s kojim u vezi postoje svi ostali poslovi robnog prometa. 1 Ostali poslovi medjunarodnog poslovanja na odredjen način uslovljeni su medjunarodnom prodajom robe, bilo da joj prethode, odnosno stvaraju ambijent za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (medjunarodno posredovanje, medjunarodno zastupanje, komisioni posao sa medjunarodnim elementom i dr), bilo da su u funkciji realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, medjunarodna špedicija, medjunarodni transport robe, medjunarodno osiguranje i dr). U tom smislu i pojmovi kao što su uvoz, izvoz i tranzit robe su samo spoljašnje manifestacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kao osnovnog ugovora medjunarodnog prometa. 2 S druge strane, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima veliki privredno – pravni značaj. On predstavlja osnovni instrument razmene robe za novac. Putem njega prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve vršenja robno – novčane razmene u medjunarodnom robnom prometu i saglasno tome adekvatnog pozicioniranja na medjunarodnom tržištu, pre svega u sopstvenom interesu, ali izvedeno iz toga i u interesu države čiju nacionalnu pripadnost poseduju. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u osnovi proizilazi iz gradjansko – pravnog ugovora o prodaji, koji, kao osnovni instrument unutrašnjeg robnog prometa, poznaju gotovo svi pravni sistemi savremenih država sveta. Naravno da u odnosu na ta rešenja postoje i odredjene specifičnosti koje su karakteristične za pojedine sisteme, o čemu će u osnovnim crtama kasnije biti više reči. No, ono što odvaja ugovor o medjunaronoj prodaji robe od ugovora o prodaji domaćeg prava su dve činjenice. Prvo, medjunarodna prodaja robe, kao poseban posao medjunarodnog poslovanja, uslovljena je postojanjem odredjenog režima spoljno – trgovinskog poslovanja, koji moraju poštovati svi subjekti medjunarodnog poslovanja, a koji zavisi od propisa države (javnog poretka) čiju nacionalnu pripadnost poseduju. U tom smislu, postoji više oblika režima spoljno – trgovinskog poslovanja (od potpune slobode uvoza i izvoza roba, preko odredjenih ograničenja uslovljenih kontigentom ili dozvolom nadležnih organa, do potpune zabrane uvoza, izvoza i tranzita odredjene robe preko teritorije države čiji su organi doneli takvu meru, po pravilu, radi zaštite javnog interesa u toj državi). Drugo, medjunarodna prodaja robe uvek pretpostavlja transfer robe iz jedne države u drugu. To je uvek distancioni 1 2

V.Kapor – S.Carić: Poslovi robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 103 R.Djurović – Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1976. godina, str. 201

pravni posao, koji po svojoj prirodi pretpostavlja postojanje propisa različitih država koji se primenjuju na konkretan poslovni aranžman. Iz navedenog proizilazi da je od posebne važnosti jasno utvrditi kriterijume po kojima će se konkretan posao medjunarodne prodaje razlikovati od pravnog posla prodaje robe u okvirimam pravnog sistema jedne države. Tom prilikom načelno postoje tri kriterijuma odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe. Prvi polazi od subjekata medjunarodnog odnosa (subjektivni kriterijum) i utvrdjuje da se radi o medjunarodnoj prodaji robe uvek kada su prodavac i kupac poslovni subjekti koji taj status imaju po propisima države čiju nacionalnu pripadnost poseduju. Smatra se da poslovni subjekti pripadaju različitim suverenitetima ako se poslovna sedišta preduzeća prodavca i kupca nalaze na teritoriji različitih država. Drugi kriterijum kod odredjivanja da li je u pitanju medjunarodna prodaja robe kao polazište uzima opredeljenje da li tom prilikom dolazi do transfera robe preko teritorije različitih država (objektivni kriterijum). Shodno ovom kriterijumu uvek se radi o medjunarodnoj prodaji robe ako prodata roba mora da bude isporučena u državi koja je različita od one u kojoj se roba nalazila u trenutku zaključenja ugovora. I najzad, postoji i treći kriterijum odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe, koji polazi od kumulativnog ispunjavanja kako objektivnog, tako i subjektivnog kriterijuma (kombinovani ili mešoviti kriterijum). Po ovom načinu odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe potrebno je da se kumulativno ispune zahtevi i u pogledu različite nacionalne pripadnosti prodavca, odnosno kupca, ali i u pogledu distancionog karaktera isporuke robe. Ovaj poslednji kriterijum je prihvaćen u većini medjunarodnih propisa kojima se uredjuje ova materija.

1. Pravno regulisanje medjunarodne prodaje Potreba slobodnog i sigurnog obavljanja medjunarodne trgovine uticala je da su već sa prvim značajnijim začetcima medjunarodne razmene dobara paralelno usledile i aktivnosti na uspostavljanju jedinstvenih pravnih pravila po kojima se promet tih dobara može da odvija. U tom smislu ustanovljava se takozvano autonomno trgovinsko pravo, koje u ovoj oblasti, svoj izražajni oblik ima u donošenju posebnih formularnih ugovora koji su obavezujući kako za kupce, tako i za prodavce u odnosima medjunarodnog prometa roba. 1 Ipak je i dalje uticaj nacionalnih propisa bio veliki. U tom smislu, mogu se na medjunarodnom planu jasno uočiti domašaj i dejstva frankofonskog u odnosu na germansko zakonodavstvo. Isprepletanost odnosa dopunski je multiplikovana nastankom ekonomskih interesnih sfera (npr. Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć – SEV-a, odnosno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zone slobodne trgovine – EFTA-i).

1

V.Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990., str 109

U takvim okolnostima već tridesetih godina dvadesetog veka od strane Medjunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) u Rimu pokrenuta je inicijativa za objedinjavanjem propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Aktivnost na ujednačavanju propisa odvijala se paralelno kako na planu uspostavljanja poželjne trgovinske prakse i izgradnje trgovačkih običaja, tako i putem donošenja jednoobraznih zakona 1. U početnom periodu trebalo je savladati različite stavove koji su u odnosu na neka od ključnih pitanja postojala u propisima tadašnja dva evropska sistema gradjanskog prava i to jednog koji se zasnivao na Francuskom gradjanskom zakoniku i drugog koji je proizilazio iz Nemačkog gradjanskog zakonika. Posle Drugog svetskog rata trebalo je uzeti u obzir i anglosaksonsko pravo, a u kasnijoj fazi i pravna pravila američkog prava, tim pre što je upravo u periodu intenziviranja aktivnosti na izradi pravila o medjunarodnoj prodaji robe donet Jednoobrazni trgovački zakonik SAD. 2 U radu na unifikaciji pravila koja bi imala univerzalni značaj za medjunarodnu prodaju robe najvažniji doprinos dat je izradom dve konvencije i to o Jednoobraznom zakonu o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, kao i Jednoobraznom zakonu o zaključenju ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Ove konvencije donete su u Hagu 1964. godine, a stupile su na snagu 1972. godine. Ti propisi su popularno nazvani Haškim jednoobraznim zakonima 3. Naša država nije ratifikovala ove konvencije. S druge strane, donošenje Haških jednoobraznih zakona izvršilo je snažan uticaj na ostale medjunarodne dokumente koji su sa raznih aspekata regulisali materiju medjunarodne prodaje robe. U tom smislu, od posebnog značaja je Konvencija o pravu koje treba primenjivati na medjunarodnu prodaju telesnih pokretnih stvari iz 1955. godine, koja je doneta od strane Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo, a koja posle revizije iz 1985. godine nosi naziv Konvencija o merodavnom pravu za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, od suštinski najvećeg značaja za regulisanje odnosa povodom medjunarodne prodaje robe ima aktivnost koja je inicirana od strane Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo - UNICITRAL. Već u periodu koji je usledio po donošenju Rezolucije 2205 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 17. decembra 1966. godine o osnivanju Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo 4, pristupilo se aktivnostima na unifikaciji propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Umesto da preporuči dalju ratifikaciju konvencija o Haškim jednoobraznim zakonima u ovoj oblasti, Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo je na svojoj drugoj sesiji 1968. godine u Ženevi, odlučila da obrazuje posebnu radnu grupu sa zadatkom izrade novog integralnog teksta konvencije o medjunarodnoj prodaji robe. Rad ove radne grupe trajao je više od 10 godina, da bi na XI zasedanju Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo koje je održano 1978. godine u Njujorku, utvrdjen konačni tekst Konvencije o ugovorima o M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. str 142 J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980, str. 4 3 V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 140 4 D.Kostić: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. str. 70 1 2

medjunarodnoj prodaji robe, koji je dostavljen Generalnoj skupštini UN na dalje razmatranje. Generalna skupština UN je svojom odlukom sazvala medjunarodnu konferenciju u Beču u periodu od 10. marta do 21. aprila 1980. godine. Na toj konferenciji usvojena je Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, poznata i kao Bečka konvencija. U radu konvencije učestvovale su 62 države, medju kojima i SFRJ, kao i izvestan broj zainteresovanih medjunarodnih organizacija. 1 Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1. januara 1988. godine i predstavlja jedan od najznačajnijih medjunarodnih pravnih akata u domenu medjunarodnog poslovanja. Gotovo sve države sveta, koje značajnije učestvuju u medjunarodnoj trgovini su ratifikovale ovu Konvenciju. SFRJ je još 1984. godine ratifikovala konvenciju UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. 2 Na taj način, s obzirom na njenu opštu prihvaćenost, Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj ptodaji robe predstavlja na medjunarodnom planu unifikovano medjunarodno pravo prodaje robe. S druge strane, imajući u vidu odredbe stavova 3. i 4. člana 194. Ustava Republike Srbije rešenja sadržana u ovoj Konvenciji, u smislu potvrdjenih medjunarodnih ugovora i opšte prihvaćenih pravila medjunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. S tim u vezi, zakoni i drugi opšti akti koji su doneti ili će se doneti u Republici Srbiji ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama sadržanim u Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. Ovo ustavno rešenje za praktičnu posledicu ima da osnovni domaći propis u ovoj oblasti – Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine 3, ima supsidijernu primenu u uslovima zaključenja i realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, koja se sastoji u tome da odredbe domaćih propisa mogu biti primenjene samo u meri u kojoj su u skladu sa odredbama prihvaćenih medjunarodnih ugovora, u ovom slučaju sa odredbama Konvencije UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

1.1. Struktura Bečke konvencije Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (u daljem tekstu Bečka konvencija), sastoji se od preambule i četiri dela. U preambuli su istaknuti ciljevi donošenja ove Konvencije, kojom prilikom se posebno apostrofiraju nastojanja na uspostavljanju novog medjunarodnog ekonomskog poretka, kao i opredeljenje shodno kome bi razvoj medjunarodne trgovine na osnovama jednakosti i uzajamne koristi trebalo da predstavlja značajan element unapredjenja prijateljskih odnosa izmedju država. U tom smislu, u okvirima preambule, posebno je 1

J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980. godina, str. 4-6 2 Tekst Konvencije je objavljen u «Sl.list SFRJ», br. 1/84, dodatak – medjunarodni ugovori od 31.12.1984. godine 3 “Službeni list SFRJ”, br., 29/78

potenciran stav po kome bi usvajanje jednoobraznih pravila, koja bi se primenjivala na ugovore o medjunarodnoj prodaji robe a koja bi uzela u obzir različite društvene, privredne i pravne sisteme, doprinelo otklanjanju pravnih barijera i unapredjenju razvoja medjunarodne trgovine. Prvi deo Bečke konvencije (članovi 1. do 13.) posvećen je opštim odredbama, uz bliže odredjivanje oblasti primene ove Konvencije. Drugi deo Bečke konvencije (članovi 14. do 24.) sadrži pravila o zaključenju ugovora o prodaji i u odredjenom smislu pojavljuje se kao opšti deo u odnosu na ostale odredbe konvencije. U okvirima ovog dela obradjena su opšta pitanja pravne prirode i dejstva ponude za zaključenje ugovora, odnosno prihvatanja ponude kao faze zaključenja ugovora, naravno aplikovano na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. Treći deo Bečke konvencije (članovi 25. do 88.) sadrži materijalna pravila o prodaji robe, pravima i obavezama ugovornih strana, pravima za slučaj povrede ugovornih obaveza, pravila o prelasku rizika, kao i zajednička pravila koja se primenjuju na prodavca i kupca. Četvrti deo Bečke konvencije (članovi 89. do 101.) posvećen je završnim odredbama i po svojoj prirodi je formalno – pravnog karaktera. Njime se odredjuju pitanja prihvatanja i stupanja na snagu konvencije, odnosno prava država potpisnica da u odnosu na pojedine odredbe ove konvencije istaknu rezerve i na taj način otklone od sebe primenu tih odredbi.

1.2. Domen primene Bečke konvencije Domen primene Bečke konvencije odredjen je korišćenjem metoda pozitivnog i negativnog odredjenja ugovora na koji će se primenjivati njene odredbe. U skladu sa metodom pozitivnog odredjenja istaknut je princip tzv. «direktne» i «indirektne» primene 1. Po principu direktne primene Bečka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji su zaključeni izmedju ugovornih strana (prodavca i kupca) koji imaju svoje sedište na teritoriji različitih država, pod dopunskim uslovom da su to države ugovornice (države koje su prihvatile konvenciju). Po principu indirektne, tj. uslovne primene konvencija će se primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica. Na osnovu navedenog može se zaključiti, da je za primenu odredbi ove konvencije potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi različite državne teritorijalne pripadnosti ugovornih strana, kao i alternativno uslov da su te države prihvatile konvenciju, odnosno da pravna pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica.

1

V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, str 141

Činjenica da ugovorne strane imaju svoja sedišta u različitim državama uzeće se u obzir samo ako to proističe iz ugovora ili ranijeg poslovnog odnosa izmedju ugovornih strana ili iz obaveštenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme zaključenja ugovora. Tom prilikom bez uticaja na primenu odredbi konvencije je okolnost državljanstva, odnosno statusa privrednog subjekata bilo koje od ugovornih strana. S druge strane, od posebnog značaja za primenu Bečke konvencije je činjenica postojanja sedišta ugovornih strana na teritoriji različitih država. Shodno odredbama Bečke konvencije, ako jedna strana ima više sedišta, uzima se u obzir sedište koje ima najtešnju vezu sa ugovorom i njegovih izvršenjem, imajući u vidu okolnosti koje su bile poznate stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora. Osim toga, ukoliko jedna od ugovornih strana nema registrovano sedište, uzeće se u obzir njeno redovno prebivalište. Metod negativnog odredjenja primene ove konvencije upotrebljen je prilikom takstativnog nabrajanja slučajeva ugovornih odnosa na koje se neće primeniti odredbe Bečke konvencije. U tom smislu, konvencija se ne primenjuje na ugovore o prodaji: a) robe kupljene za ličnu i porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva, osim ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu; b) na javnoj dražbi; c) u slučaju zaplene ili drugog načina izvršenja koji sprovode sudske vlasti; d) hartija od vrednosti i novca; e) brodova, hidroglisera i vazduhoplova i f) električne energije. Sem toga, Bečka konvencija neće se primeniti na ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koja isporučuje robu (prodavca) sastoji u izvršenju nekog rada ili u pružanju nekih usluga.

1.3. Pravila primene Bečke konvencije Iz naglašeno prepoznatljive pretenzije Bečke konvencije da postane osnova unifikovanog medjunarodnog prava prodaje robe, ali i činjenice postojanja nacionalnih prava u kojima su pojedina pitanja od značaja za primenu ove konvencije različito regulisanja, u okvirima načelnih odredbi ove konvencije utvrdjena su i odgovarajuća pravila, koja ugovorne strane treba da imaju u vidu prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

a) Pravilo tumačenja konvencije Sa osnovnom težnjom da se dopunski potencira značaj Bečke konvencije utvrdjena su i posebna pravila o tumačenju ove konvencije, koje ugovorne strane (prodavac i kupac) ili drugi subjekti moraju imati u vidu. Tom prilikom utvrdjena su dva osnovna principa. Po prvom, prilikom tumačenja ove konvencije vodiće se računa o njenom medjunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jednoobraznost njene primene. Na taj način, stvaraju se pravni okviri globalnog tržišta i utvrdjuje jedinstvo primene pravila kojima se regulišu odnosi na tom tržištu. Po drugom, prilikom tumačenja Bečke konvencije vodiće se računa o poštovanju načela savesnosti i poštenja u medjunarodnoj trgovini. Na taj način, bliže se odredjuje sadržina poslovnih odnosa koji se uspostavljaju na globalnom tržištu, uz dopunsko afirmisanje načela savesnosti i poštenja u zaključivanju i izvršavanju poslovnih aranžmana, kao načela koja poznaju gotovo svi savremeni pravni sistemi. Iz činjenice da Bečka konvencija iz sasvim razumljivih razloga nije mogla da izričito uredi sva pitanja od značaja za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe, proizilazi i dopunsko načelo tumačenja konvencije, po kome će se takva pitanja rešavati prema opštim načelima kojima je ova konvencija inspirisana (pre svega prethodna dva osnovna pravila tumačenja konvencije) ili u odsustvu tih načela, prema pravu koje bi se primenilo na osnovu pravila medjunarodnog privatnog prava. Dakle, konvencija ne prihvata pravilo, koje je često korišćeno u drugim medjunarodnim pravnim aktima, da će njeno tumačenje biti u skladu sa «opštim principima» na kojima je zasnovano medjunarodno pravo, već upućuje na primenu prava koje bi se u skladu sa pravilima medjunarodnog privatnog prava o sukobu zakona smatralo merodavnim za regulisanje konkretnog pitanja. Na taj način izbegava se mogućnost nastanka tzv. pravnih praznina, koju po pravilu prati visok stepen diskrecionih ovlašćenja organa koji rešava u konkretnom slučaju, što povratno može da dovede do osećaja pravne nesigurnosti učesnika u tom poslovnom odnosu. Drugim rečima, pravna praznina u teksu Bečke konvencije popuniće se pravilima nekog od nacionalnih prava koje je merodavno za konkretan ugovor o prodaji. 1

b) Pravilo tumačenja ugovora Nastojanje da se za odredbe Bečke konvencije obezbedi jednoobraznost i univerzalnost primene nametnulo je potrebu utvrdjivanja pravila tumačenja ugovora, tim pre ako se ima u vidu da se ti ugovori zaključuju u uslovima postojanja i delovanja 1

V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str.144

različitih pravnih sistema. U tom smislu, kao pravilo istaknuto je da će se za svrhu primene ove konvencije, izjave i druga ponašanja (činjenja) jedne strane tumačiti u skladu sa njenom namerom, kada je druga strana znala za tu nameru ili joj prema okolnostima slučaja ta namera nije mogla biti nepoznata. Ako se na osnovu ovako utvrdjenog pravila ne može utvrditi značenje datih izjava, odnosno preduzetih radnji, izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiće se prema smislu koji bi im razumno lice istih svojstava, kao druga strana, dalo u istim okolnostima. Prilikom utvrdjivanja namere jedne strane ili tumačenja koje bi imalo razumno biće, vodiće se računa o svim okolnostima slučaja, a posebno o pregovorima koji su izmedju strana vodjeni, praksi koje su ugovorne strane medjusobno uspostavile, običajima kao i svakom kasnijem ponašanju ugovornih strana, koje je od značaja za utvrdjivanje njihove volje, odnosno pravog značenja postupaka koji vode zaključenju ugovora i izvršavanju ugovorom preuzetih obaveza.

c) Pravilo primene poslovnih običaja Uticaj i značaj koji običaji i poslovna praksa imaju u uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja opredelili su potrebu odredjivanja mesta i uloge koji oni ostvaruju povodom ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Ako se kao prethodno apsolvira pitanje obaveznosti primene ugovornih odredbi, na koje su ugovorne strane pristale saglasno principu slobode ugovaranja (autonomija volje), tada se primena običaja i poslovne prakse može da postavi u sledećim slučajevima. Prvo, ugovorne strane mogu samim ugovorom preuzeti obavezu postupanja u skladu sa odredjenim poslovnim običajem. U tom slučaju, ugovorne strane su obavezne da primene opšti poslovni običaj sa kojim su se saglasile, a kojim se uredjuje odredjeno pitanje od značaja za konkretni ugovor. Drugo, ugovorne strane mogu ugovoriti primenu uzajamno uspostavljene poslovne prakse. U ovom slučaju, pravilo nastalo iz uspostavljene poslovne prakse predstavlja poseban poslovni običaj, koji je nastao u poslovnom odnosu izmedju ugovornih strana. Njegova primena tiče se samo ugovornih strana i on nema obeležja opšteg poslovnog običaja. Treće, ukoliko ne postoji izričit sporazum ugovornih strana o primeni odredjenog poslovnog običaja ili uspostavljene poslovne prakse, shodno odredbama Bečke konvencije smatra se da su ugovorne strane prećutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zaključenje običaju koji im je bio poznat ili je morao biti poznat, a koji je opšte prihvaćen u medjunarodnom poslovanju i koji redovno uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj privrednoj grani. Unošenjem ovih pravila o primeni poslovnih običaja povodom zaključenja i primene ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, skoro u potpunosti je isključena mogućnost nastanka pravnih praznina a poslovni partneri a generalno posmatrano

subjekti medjunarodnog poslovanja upućeni su na redovno praćenje i upoznavanje sa poslovnim običajima u materiji poslovanja kojom se bave.

d) Primena pravila neformalnosti Iako je, kako je gore istaknuto, praksa zaključivanja medjunarodnih ugovora u sve većem broju slučajeva opredeljena da se ti ugovori zaključuju u posebnoj, pre svega, pisanoj formi, ipak je Bečka konvencija, kao pravilo, utvrdila princip neformalnosti (konsesualizma). Saglasno tom pravilu, da bi ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bio pravno važeći (punovažan) nije potrebno da se zaključi, ni potvrdi u pisanoj formi, niti da bude podvrgnut bilo kojim drugim zahtevima u pogledu forme. Preciznije rečeno, za punovažnosti ugovora o medjunarodnoj prodaji robe dovoljna je saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Kao posledica primene principa neformalnosti zaključenja ugovora utvrdjeno je i pravilo po kome se ugovor o medjunarodnoj prodaji robe može dokazivati na bilo koji način, uključujući i svedoke.

e) Primena pravila autonomije volje Jedno od osnovnih pravila ugovornog prava, koje prihvata i Bečka konvencija, je princip slobode ugovaranja (autonomije volje). Ovaj princip u uslovima primene Bečke konvencije postavljen je tako da ugovorne strane mogu isključiti primenu konvencije, odnosno odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti dejstvo tih odredbi, u skladu sa svojom slobodno izraženom voljom. To drugim rečima znači da ako ugovorne strane propuste da na nesumnjiv način iskažu svoju nameru da se na njihov ugovorni odnos ne primene odredbe Bečke konvencije u celini ili neke od njenih odredbi, tada će primena ove konvencije biti obezbedjena ex iure proprio. Iz toga proizilazi zaključak da su odredbe ove konvencije po svojoj prirodi dispozitivnog karaktera, što konkretno znači da zamenjuju volju ugovornih strana. S druge strane, dispozitivnost odredbi Bečke konvencije i njihova obeveznost primene na osnovu supremacije prihvaćenog medjunarodnog prava u odnosu na domaće pravo, ne isključuje potrebu poznavanja osnovnih rešenja koja postoje u nacionalnom pravu i to po dva osnova. Prvo, jer uvek načelno postoji mogućnost ugovaranja primene nacionalnog prava isključivanjem primene cele ili pojedinih delova Bečke konvencije. I drugo, jer Bečka konvencija, ma koliko težila da što obuhvatnije uredi materiju medjunarodne prodaje robe, u mnogo svojih odredbi ostaje nedorečena, dok pojedina važna pitanja ugovora o prodaji robe uopšte ne uredjuje. To implicira potrebu da se paralelno sa analizom osnovnih karakternih obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, pored Bečke konvencije, sagledaju i rešenja

nacionalnih propisa koji se odnose na ugovor o prodaji u meri u kojoj su ti propisi od značaja za međunarodno poslovanje.

2. Pojam ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Uzimajući u obzir da Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe ne sadrži definiciju ovog ugovora, to prilikom njegovog pojmovnog odredjenja treba uzeti u obzir, prvo, duh odredbi same konvencije, drugo, ustaljenu poslovnu praksu koja u medjunarodnim razmerama postoji povodom zaključenja i realizacije ovog ugovora i treće, odredbe nacionalnih propisa (pre svega naše države) kojima se uredjuje ova materija. Imajući u vidu gore navedene napomene pod ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe smatra se pravni posao kojim se prodavac obavezuje da ugovorom odredjenu robu isporuči kupcu i da mu omogući sticanje prava svojine na toj robi, uz garantovanje za njena fizička i pravna svojstva, a kupac se obavezuje da preuzme isporuku robe i plati cenu. Saglasno gore navedenim odredbama Bečka konvencija prilikom utvrdjivanja statusa ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi mešovit (objektivno subjektivni) kriterijum. Saglasno tome zahteva se da ugovorne strane imaju svoje sedište na teritoriji različitih država (član 10. Bečke konvencije), ali i da u poslovni odnos ulaze u statusu medjunarodnog trgovca na veliko, odnosno da robu ne nabavljaju za ličnu ili porodičnu upotrebu, odnosno za potrebe svog domaćinstva (član 2. Konvencije). Pravno dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ostvaruje se u relaciji odnosa koji postoje izmedju medjunarodnog prodavca i medjunarodnog kupca robe. Tom prilikom u većini država savremenog sveta dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je obligacionog, a ne stvarno- pravnog karaktera. Shodno tome, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, na strani medjunarodnog prodavca nastaje obaveza isporuke robe i prenosa prava svojine na toj robi. Drugim rečima, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kupac ne postaje vlasnik te robe, već stiče pravo da od medjunarodnog prodavca zahteva isporuku robe, kao uslova za sticanje prava svojine na toj robi. Na taj način, validan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja samo pravni osnov (iustus titulus), dok predaja robe predstavlja način sticanja (modus aquirendi) prava svojine na odredjenoj robi. Pravna posledica ovakvog rešenja je da medjunarodni kupac, kao poverilac, iz obligacionog odnosa (ugovora o medjunarodnoj prodaji robe), stiče samo pravo da od medjunarodnog prodavca, kao dužnika, zahteva (po potrebi i sudskim putem) izvršenje njegove obligacione obaveze – isporuku robe. Pravo svojine prenosi se sa medjunarodnog

prodavca na medjunarodnog kupca tek u momentu isporuke robe, odnosno predaje stvari. 1

2.1. Bitni elementi Bitne elemente odredjenog ugovora predstavljaju oni elementi koji su uslov nastanka i validnosti tog pravnog posla. Bez postojanja saglasnosti volja ugovornih strana o tim elementima nema ugovornog odnosa, a samim tim ni nastanka prava i obaveza ugovornih strana. Ovi bitni elementi mogu biti svojstveni samoj prirodi ugovora, kada se govori o bitnim elementima «po prirodi posla», odnosno mogu biti propisani pravnim aktom (najčešće zakonom) kojim se uredjuje ta oblast, kada je reč o «zakonom odredjenim bitnim elementima». Bitni elementi su ujedno i onaj minimum saglasnosti koju ugovorne strane treba da postignu da bi se taj poslovni aranžman mogao da smatra pravnim poslom medjunarodnog poslovanja. Pored bitnih elemenata svaki ugovorni odnos, pa i ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, sadrži i niz tzv. nebitnih elemenata. To su one činjenice i okolnosti sadržane u ugovoru kojima se bliže uredjuje ostvarivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. No, ono što je od suštinskog značaja to je da ugovor postoji i ako u pogledu ovih elemenata nije postignuta saglasnost. U tom slučaju, primenjivaće se pravna pravila sadržana u pravnom aktu kojim se uredjuje ova oblast. Time se ukazuje na dispozitivnost opštih pravila, koja se primenjuju uvek i u obimu u kome odredjeno pitanje nije regulisano voljom ugovornih strana. Pored toga, načelno je moguća situacija u kojoj ugovorne strane svojom voljom utvrde da je za nastanak i validnost ugovora potrebna saglasnost o nekom od tzv. nebitnih elemenata (npr. rok, mesto i način isporuke robe). Tada takav nebitan element poprima obeležja bitnog elementa «po volji ugovornih strana», te shodno tome nastanak i pravna validnost ugovora zavise i od saglasnosti ugovornih strana o ovim elementima. U uzajamnom sadejstvu bitni i nebitni elementi zajedno odredjuju sadržinu odredjenog pravnog posla, u konkretnom slučaju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za razliku od našeg Zakona o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama o sastojcima ugovora o prodaji (članovi 458. do 466.) povodom regulisanja sastojaka (bitnih elemenata) ugovora o prodaji utvrdjuje da su to predmet i cena, Bečka konvencija ne utvrdjuje na eksplicitan način šta se smatra bitnim elementima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Do stava koji Bečka konvencija ima po pitanju bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može se doći na osnovu odredbi te konvencije o sadržini 1

M.Stanković – S.Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 373 M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 143 – 147 S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 342 - 343

predloga za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (stav 1. član 14.). Shodno toj odredbi predlog je dovoljno odredjen ako označava robu i izričito ili prećutno utvrdjuje količinu i cenu ili sadrži elemente za njihovo odredjenje. Iz takvog stava implicitno proizilazi da i Bečka konvencija usvaja polazište po kome su predmet (roba) i cena bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim što se za robu zahteva da ona bude izričito označena, dok je za cenu dovoljno da se može i prećutno (dakle ne i izričito) utvrditi na osnovu pratećih elemenata. U smislu odredjivanja bitnih elemenata mnogo je precizniji član 55. Bečke konvencije, po kome, kada je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe valjano zaključen, a cena za prodatu robu nije u ugovoru ni izričito ni prećutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla odrediti, smatraće se da su ugovorne strane prećutno pristale na cenu koja se u trenutku zaključenja ugovora redovno naplaćivala u odnosnoj privrednoj (trgovinskoj) grani za istu robu prodatu pod sličnim okolnostima. Na osnovu navedenog može se zaključiti da su bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe: -

predmet (roba) i

-

cena te robe.

2.1.1. Predmet Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji su stvari ili roba. Naš Zakon o obligacionim odnosima koristi termin «stvar» za označavanje predmeta ugovora o prodaji kao njegovog bitnog elementa. To je učinjeno pod nesumnjivim uticajem Haških jednoobraznih zakona koji govore o medjunarodnoj prodaji «telesnih pokretnih stvari». Medjutim, Bečka konvencija za označavanje predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi termin «roba». U privredno – pravnim poslovima, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, termin «roba» je mnogo prihvatljiviji od termina «stvar», jer se na nedvosmislen način odredjuje predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Time se dopunski izbegava mešanje ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju od ugovora o prodaji gradjanskog prava odredjene države. Pored toga, postoji i sadržinska razlika u odredjivanju pojmovnog značenja stvari u odnosu na robu. Naime, stvar se odredjuje kao materijalni deo prirode koji je podložan ljudskoj vlasti 1. To drugim rečima znači da stvar predstavlja realno postojeći objekt, bilo kao deo prirodne celine, bilo kao proizvod ljudskog rada, nad kojim čovek, na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja, može da uspostavi faktičku vlast. Ovom odredjenju treba pridodati i pravnu komponentu, po kojoj pravni sistem dopušta da odredjena stvar bude u pravnom prometu (postoje stvari van prometa i stvari u ograničenom prometu). S druge strane, pojam robe je uži od pojma stvari i označava one 1

S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 83

stvari koje služe zadovoljavanju odredjenih potreba, tj. koje imaju upotrebnu vrednost za čoveka, što je takodje uslovljeno stepenom civilizacijskog razvoja. Tako je npr. električna energija tokom skoro celog dosadašnjeg perioda razvoja ljudske civilizacije smatrana elementarnom nepogodom, da bi tek od druge polovine 19. veka ona poprimila upotrebnu vrednost, da bi u modernim uslovima postala nezamenljiv uslov života savremenog čoveka. Imajući u vidu karakterno obeležje robe da služi za zadovoljavanje čovekovih potreba tj. da ima upotrebnu vrednost, proizilazi i njeno prometno odredjenje, koje se sastoji u podobnosti da bude sredstvo prometa odnosno razmene i to, po pravilu, za novac, a izuzetno i za drugu robu u uslovima gradjansko pravnog odnosa trampe. U tom smislu prethodni uslov da bi se jedna stvar smatrala robom je da stvar o kojoj se zaključuje ugovor o prodaji može biti u prometu. S tim u vezi je i zakonska odredba da je ništav ugovor o prodaji stvari koja je van prometa. Roba, kao predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji mora, po pravilu, da u trenutku zaključenja ugovora bude realno postojeća. Samo u odnosu na takvu robu moguće je uspostaviti punu saglasnost volja prodavca i kupca. Medjutim, i Bečka konvencija ali i odredbe domaćeg zakona o obligacionim odnosima dopuštaju mogućnost zaključenja ugovora o prodaji buduće robe. U tom smislu odredbom člana 1. stava 3. Bečke konvencije utvrdjuje se pravilo po kome se smatraju validnim ugovori o prodaji i isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Jedino ograničenje koje se tim povodom postavlja sastoji se u tome da tom prilikom strana koja je robu naručila ne preuzme obavezu da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za njenu izradu ili proizvodnju, čime bi dovelo u pitanje status prodavca lica koje isporučuje robu. Naš Zakon o obligacionim odnosima (stav 3. člana 458.) utvrdjuje samo pravilo po kome se prodaja može odnositi i na buduće stvari. Novac i hartije od vrednosti, iako po svojim svojstvima predstavljaju telesne pokretne stvari sa značajnim obeležjima robe, ipak se ni po Bečkoj konvenciji, ali ni po domaćem pravu ne smatraju podobnim da mogu biti predmet ugovora o prodaji. Njihov promet je regulisan posebnim propisima imperativne prirode. Pored toga, po već citiranoj odredbi člana 2. Bečke konvencije, odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prodaju brodova, hidroglisera i vazduhoplova, kao i električne energije. No, to niukoliko ne znači da ove stvari ne mogu biti predmet ugovora o prodaji, s tim što će tom prilikom njihov promet biti odredjen odredbama drugih medjunarodnih, odnosno domaćih propisa. Za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe nije dovoljno da postoji saglasnost volja o tome da izvesna roba bude predmet tog ugovora. Neophodno je da se izvrši bliže određenje same robe, kao i da se preciziraju kvantitativna i kvalitativna svojstva koje roba treba da sadrži da bi se ugovor o prodaji smatrao validnim. U tom smislu, odredbe stava 1. člana 14. kovencije, kojima se uredjuje materija uslova koje treba da ispuni predlog za zaključenje ugovora o prodaji robe da bi moglo da dodje do validnog zaključenja ugovora, preciziraju da je predmet dovoljno odredjen ako označava robu, uz dopunski alternativno postavljen zahtev da izričito ili prećutno utvrdjuje njenu količinu. Dakle, samo odredjenje robe mora biti učinjeno na način koji

neće ostaviti nikakvu dilemu u pogledu činjeničnog stanja o kakvoj se robi radi kada je u pitanju konkretan ugovor o prodaji. S druge strane, konvencija dopušta mogućnost da se u pogledu količine robe koju prodavac preuzima obavezu da isporuči kupcu, preciziranje izvrši izričito samim ugovorom ili prećutno na osnovu drugih ugovornih odredbi. Inače, odredjivanje predmeta kod ugovora o prodaji po pravilu se vrši s obzirom na svojstva i prirodu same robe radi čijeg prometa se zaključuje ugovor. Imajući taj kriterijum u vidu razlikuju se ugovori o prodaji pokretnih stvari, koji su pravilo, u odnosu na ugovore o prodaji nepokretnosti, kod kojih se pored posebnih zahteva u pogledu forme zaključenja takvih ugovora čini i niz drugih ograničenja, koja u pojedinim svojim aspektima mogu da znače i zabranu prometa nepokretnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. Pored toga, na odredjivanje predmeta ugovora o prodaji ima uticaj i podela stvari (robe) na individualno odredjene i po rodu odredjene stvari. Individualno odredjene stvari (roba) su stvari koje se izdvajaju od ostalih po nekom posebnom svojstvu, koje takve stvari razlikuju (individualizuju) u odnosu na druge stvari iste vrste ili roba. Stvari koje su odredjene po rodu su one stvari koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti, broju ili količini. Razlikovanje individualno odredjenih stvari u odnosu na stvari odredjene po rodu ima posebnom značaju sa aspekta odredjivanja predmeta ugovora o prodaji, kao i prelazak rizika sa prodavca na kupca u slučaju oštećenja ili propasti stvari. Utvrdjivanje koja je stvar (roba) predmet ugovora o prodaji, kod individualno odredjene stvari, izvršeno je samim ugovorom o prodaji. U tom smislu, propast ili oštećenje takve stvari dovodi u pitanje izvršenje samog ugovora. S druge strane, u slučaju prodaje po rodu odredjenih stvari, po pravilu, obaveza prodavca je da izvrši njihovu individualizaciju i to izdvajanjem odredjene količine tih stvari iz mase i njihovim stavljanjem na raspolaganje kupcu. U ovom slučaju propast ili oštećenje stvari ne utiču na izvršenje obaveze prodavca, koji je dužan da isporuči druge stvari iste vrste (roda) u ugovorenoj količini. Količina robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja masu stvari (robe) koju je prodavac dužan da isporuči kupcu. Ona se odredjuje prema mernim jedinicama, koje su po pravilu unificirane, odnosno koje važe u sedištu prodavca ili su na drugi pogodan način odredjene. Tom prilikom količina robe može biti precizno odredjena (po komadu, težini, dužini i sl.), ali je dopušteno i da se na osnovu okolnosti poslovne prakse ili drugih odredbi ugovora izvrši njeno odredjenje (npr. prema ustaljenoj praksi, prema prethodnoj isporuci i sl). Takodje, dopušteno je da se odredjenje količine robe izvrši i aproksimativnim odredbama (npr. «od – do», «približno», «cirka» i sl.) kada se smatra da je prodavac svoju obavezu isporuke robe kupcu uredno izvršio ukoliko je količina isporučene robe u okvirima aproksimativnog odredjenja. Kvalitet robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja skup svojstava koje robe treba da poseduje u trenutku njene isporuke. Odredjivanje kvaliteta robe po Bečkoj konvenciji, ali i po Zakonu o obligacionim odnosima ne predstavlja bitan element ugovora. Naime, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe biće validan i bez odredjivanja kvalitativnih svojstava robe, s tim što će ispunjenost obaveze prodavca na uredno izvršenje svojih ugovornih odredbi tada ceniti po posebnim pravilima. U pogledu odredjivanja kvaliteta robe načelno postoji puna autonomija volje ugovornih strana. To znači da su prodavac i kupac slobodni u utvrdjivanju kakva svojstva

treba da poseduje roba koja je predmet ugovora o prodaji. U odnosu na ovo pravilo, naročito u uslovima medjunarodnog poslovanja, postoje dva izuzetka. Prvi čine imperativni javni propisi o kvalitetu proizvoda koji se mogu staviti u promet. Drugo mogu da postoje tzv. obavezni standardi, pre svega tehničkog karaktera, koje proizvodi moraju ispunjavati da bi uopšte mogli da budu predmet prometa na odredjenom tržištu (npr. JUS standardi, standardi ISO 9000 i sl). 1 Ukoliko nije u pitanju propisani kvalitet robe, prodavac i kupac su slobodni u odredjivanju kriterijuma na osnovu koga će se odrediti kvalitet isporučene robe, odnosno njegova saobraznost sa ugovornim odredbama. Oni to mogu učiniti na jedan od sledećih načina: - poredjenjem sa uzorkom; - pozivanjem na odredjeni standard kvaliteta; korišćenjem posebnih trgovačkih termina, odnosno odredjenih pojmova sa unapred jasno utvrdjenim značenjem; - uskladjivanjem sa unapred sačinjenom specifikacijom; odnosno na drugi pogodan način. Kvalitet robe može da bude i samoodrediv. To će biti slučaj kada ugovor o prodaji ne sadrži odredbe o bližem odredjenju kvaliteta robe, a prodavac treba da isporuči robu koja odgovara nameni za koju je kupac kupuje. Prodavac će tada biti dužan da isporuči onakvu robu kakva odgovara kupcu, ukoliko je znao ili je iz okolnosti slučaja morao da zna za koju svrhu kupac nabavlja tu robu. Ukoliko prodavcu nije bila poznata namena radi koje se roba kupuje, tada je on dužan da isporuči robu koja ne može biti ispod srednjeg kvaliteta. Najzad, ukoliko iz ugovornih odredbi ili uspostavljene poslovne prakse može zaključiti da je prodavac obećao ili preuzeo obavezu isporuke robe sa odredjenim svojstvima, tada će prodavac o odgovarati ako roba ne bude imala ta svojstva. 2 Inače, utvrdjivanje kvantiteta i kvaliteta robe, kao i njene saobraznosti sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji, po pravilu, vrši se prilikom isporuke robe, odnosno preuzimanja robe od strane kupca.

2.1.2. Cena Cena kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja novčani ekvivalent vrednosti koji kupac prenosi na prodavca na ime sticanja prava svojine na isporučenoj stvari (robi). U tom smislu, cena robe je novčana naknada za kupljenu robu. Cena robe mora biti izražena u novcu. U uslovima medjunarodnog poslovanja važi pravilo monetarnog nominalizma, po kome se cena robe, kao bitan element ugovora o medjunarodnoj prodaji, utvrdjuje prema propisima koji važe u sedištu prodavca. Na taj način ugovor o prodaji razlikuje se od drugih ugovora poslovnog, odnosno gradjanskog prava, kod kojih takodje dolazi do prelaska prava svojine na odredjenoj stvari (robi) sa ranijeg na novog vlasnika. Tako npr. kod razmene (trampe) koja u uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeležja potpunih ili delimičnih kompenzacionih 1 2

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 479 S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 348

(barter) poslova, dolazi do razmene robe za robu. S druge strane, u uslovima gradjanskopravnog posla – ugovora o poklonu, takodje dolaski do prelaska prava svojine, ali bez obaveze davanja bilo kakve naknade na strani sticaoca prava svojine (poklonoprimca). Sasvim je drugo pitanje instrumenata plaćanja koji će biti upotrebljeni prilikom plaćanja cene od strane kupca. Sem generalnog stava da takav instrument plaćanja bude dopušten po pravu koje se primenjuje na konkretan ugovor o prodaji, odredjivanje oblika plaćanja je u celosti prepušteno volji ugovornih strana. Cena kod ugovora o prodaji mora da ispuni i jedan prethodni uslov. Ona mora biti ozbiljna i realna (pravična). Ovaj uslov proizilazi iz uzajamnosti i teretnosti obligacionih odnosa i u konkretnom slučaju sastoji se u pravu strane koja je zbog izrazite nesrazmere u visini cene u odnosu na realnu vrednost robe u prilici da zahteva promenu tako utvrdjene cene. Ovo pravo ugovorne strane mogu da ostvare i u slučaju bitno promenjenih okolnosti, koje tokom izvršenja ugovora menjaju odnos visine cene i vrednosti predmeta ugovora o prodaji. S druge strane, za razliku od zahteva da se predmet ugovora o prodaji, tj. stvar (roba) odredi kako po vrsti, tako i po količini, iz razloga potrebe ubrzanja robnog prometa, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, utvrdjena su posebna pravila koja se odnose na način odredjivanja cene. Najpre, cena može biti propisana od strane nadležnog organa javne vlasti. Tada kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio višu ugovornu cenu, ima pravo na zahtev da mu se vrati razlika izmedju propisane i uplaćene cene. Pored toga, odredbe ugovora o prodaji kojima se utvrdjuje viša cena od propisane smatraju se ništavnim iz razloga suprotnosti sa javnim poretkom. Drugi slučaj je kada ugovorne strane odrede cenu. Tada će pod pretpostavkom da takva cena nije suprotna odredbama javnog poretka, odnosno da ne izražava očiglednu nesrazmeru vrednosti ugovorenih prestacija, ona predstavljati osnovnu obavezu kupca. Medjutim, stepen odredjenosti cene ne mora biti isti. Zakon o obligacionim odnosima, ali i medjunarodna poslovna praksa poznaju više načina odredjivanja cene. U tom slučaju govori se o elementima na osnovu kojih cena u ugovoru o prodaji može biti odredjena. Primera odredjivanja cene ima više, pa će se ukazati samo na one koji se najčešće koriste. Prvo, kupovna cena je odrediva kada je ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu. U tom slučaju kupac duguje cenu koja se utvrdjuje na osnovu zvanične evidencije o kretanju cena na tržištu u mestu (sedištu) prodavca, a u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora o prodaji. Ako takve evidencije nema, tekuća cena se odredjuje na osnovu elemenata pomoću kojih se utvrdjuje cena u skladu sa običajima tržišta. Drugo, kupovna cena je odrediva ako je njeno odredjivanje povereno trećem licu. Ovo lice je prilikom odredjivanja cene dužno da postupa neutralno u odnosu na interese ugovornih strana, te da cenu formira u skladu sa načelima savesnosti i poštenja. Medjutim, ako lice kome je povereno odredjivanje cene neće ili ne može da je odredi, a ugovorne strane se ne slože naknadno o načinu odredjivanja cene niti raskinu ugovor, smatraće se da je ugovorena razumna cena.

Treće, pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cena koju utvrdjuje sud prema okolnostima slučaja. Pored navedenih slučajeva odredivosti cena kod ugovora o prodaji, poslovna praksa je utvrdila pravila po kojima se cena obrazuje kao berzanska cena, tržišna cena, fabrička cena i sl. Osnovno nastojanje ovom prilikom je da se putem elemenata odredivosti cene dodje do njenog iznosa, a samim tim i do bitnog elementa ugovora o prodaji, čime se obezbedjuje njegov dvostrano obavezujući karakter sa uzajamno srazmernim prestacijama. U prilog ovakvog opredeljenja je i stav da je u slučaju kada ugovorom o prodaji u privredi cena nije odredjena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku (nepostojanju) ove cene onda je dužan da plati razumnu cenu. Iz ovakvog odredjivanja cene kod ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju može se, na prvi pogled, steći utisak da cena i nije bitan element ugovora o prodaji, pošto će se do njenog iznosa doći čak i u slučaju kada ona nije odredjena, niti se može na osnovu ugovornih odredbi odrediti. Ovakav prilaz je pogrešan, pošto treba principijelno razlikovati cenu kao bitan element ugovora o prodaji, od načina putem koga se dolazi do njenog odredjivanja. U tom smislu je i stav po kome se odredba ugovora kojom se odredjivanje cene kod ugovora o prodaji ostavlja na volju jednoj ugovornoj strani smatra kao da nije ni ugovorena, a kupac tada duguje cenu kao i u slučaju kada cena nije ugovorom odredjena.

2.2. Karakteristike ugovora Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, po pravilu, u statusu privrednih subjekata (privrednih društava – preduzeća) koja su specijalizovana i registrovana za medjunarodni promet robe. Ovaj ugovor može biti zaključen kao osnovni pravni posao, koji je proistekao iz redovne delatnosti, ali i kao akcesorni pravni posao koji je u funkciji realizacije drugog privrednog posla. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima, izmedju ostalih, sledeća obeležja. U pitanju je imenovani ugovor, pošto se i na nivou domaćih propisa ali i medjunarodnih relevantnih pravnih akata utvrdjuje postojanje ovog pravnog posla, propisuju uslovi njegovog zaključenja i bliže definišu prava i obaveze ugovornih strana. Takvo obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi iz značaja koji ovaj pravni posao ima kako za same ugovorne strane, tako i za medjunarodno poslovanje u nacionalnim, ali i u globalnim razmerama. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezni ugovor pošto se njime stvaraju uzajamna prava i obaveze za obe ugovorne strane (prodavca i kupca). To

konkretno znači da su u istom ugovornom odnosu ugovorne strane u statusu i poverioca i dužnika. Taj uzajamni poverilačko – dužnički odnos upućuje na obavezu kumulativnog i istovremenog izvršavanja obaveza svake od ugovornih strana, ali i na neophodnu saradnju u izvršavanju tih obaveza. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je teretni ugovor, pošto se kod ovog ugovora uvek daje odgovarajuća naknada za ono što se prima. Iz analize bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe utvrdjeno je da cena predstavlja korespodentni deo ugovora i ekvivalent vrednosti koji se daje na ime sticanja prava svojine na predmetu ugovora. Pored toga, teretnost ugovora označava i srazmeru primljenih vrednosti, tako da ona ugovorna strana koja smatra da je, iz različitih razloga, ta srazmera narušena na njenu štetu ima pravo na zahtev za reviziju uzajamnih davanja. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je neformalan ugovor, pošto se za validnost nastanka i dejstva ovog ugovora, po pravilu ne zahteva nikakva forma. Dovoljna je «prosta» saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Izuzetak od ovog pravila, u domaćem pravu, predstavlja zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, za koji se zahteva pisana forma. Inače, od neformalnosti kao pravila treba razlikovati sve izraženiju praksu, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, zaključivanja ugovora u pisanoj formi. Ta praksa se uspostavlja pre svega radi povećanja poslovne izvesnosti u odnosu na preuzete obaveze ugovornih strana i primarno je usmerena na lakše dokazivanje izvršenja ugovornih obaveza. Medjutim, na osnovu te pojave ne može se izvesti zaključak o promeni prirode samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao neformalnog (konsesualnog) ugovora. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je i komutativni ugovor jer su već u momentu zaključenja ugovora poznata uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (prodavca i kupca). Upravo ova prepoznatljivost obaveza ugovornih strana u trenutku zaključenja ugovora je i uslov njihove uredne realizacije. S druge strane ovaj ugovor izuzetno može da bude i aleatorne prirode, tj. da zavisi od buduće neizvesne okolnosti od čijeg će nastupanja zavisiti uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (npr. u slučaju prodaje buduće stvari, koja u trenutku zaključenja ugovora nije proizvedena, a čiji nastanak zavisi od faktora izvan sfere uticaja ugovornih strana ili u slučaju prodaje «na zeleno» buduće žetve, odnosno prinosa poljoprivrednih proizvoda koje tek treba prikupiti). 2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovori se u propisima i teoriji definišu na taj način što se navode osnovne obaveze ugovornih strana, koje iz tih ugovora proizilaze i koje ih karakterišu. Osnovne obaveze ugovornih strana predstavljaju ono karakterno obeležje koje jedan ugovor razlikuje i odvaja od drugih. Ni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. 1 1

M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 147

Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao ugovorne strane postoje prodavac i kupac robe. Njihov pravni položaj primarno je odredjen odredbama Bečke konvencije, a akcesorno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravilima poslovne prakse, u prvom redu Opštim uzansama za promet robe. Apstrahujući za trenutak sporedne obaveze, kao osnovne obaveze prodavca iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se navesti: -

isporuka i prenos prava svojine na robi;

-

garancija za fizička i pravna svojstva isporučene robe (saobraznost isporuke) i

-

predaja dokumenata koji se odnose na robu.

Osnovne obaveze kupca kod medjunarodne prodaje robe su: -

isplata cene za kupljenu robu;

-

preuzimanje isporuke robe.

Pošto je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, to su obaveze jedne ugovorne strane ujedno i osnov prava druge ugovorne strane. Tako obavezi isporuke i prenosa prava svojine prodavca odgovara obaveza plaćanja cene kupca, odnosno obavezi isporuke robe prodavca, odgovara obaveza prijema isporuke robe kupca. Iz dvostranog karaktera ovog ugovora proizilazi i princip uzajamne uslovljenosti izvršenja ugovornih obaveza, odnosno osnova odgovornosti ukoliko te obaveze nisu ili nisu uredno izvršene. Pored osnovnih obaveza ugovornih strana, na strani prodavca i kupca mogu ugovorom, ali i propisom kojim se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe, odnosno poslovnom praksom koja se tim povodom uspostavlja, biti utvrdjene i razne sporedne obaveze, sa osnovnim ciljem bližeg definisanja položaja ugovornih strana i zaštite njihovog poslovnog interesa. Medjutim, imajući u vidu manji značaj i fragmentarno pojavljivanje ovih odredbi u okvirima ovog rada samo će se ukazati na osnovne aspekte u kojima se one manifestuju.

2.3.1. Obaveze prodavca Iz gore navedenog pojmovnog odredjenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da su osnovne obaveze prodavca: a) predaja dokumenata koji se odnose na promet te robe; b) isporuka (predaja) robe uz prenošenje prava svojine na toj robi i c) garantovanje da roba ispunjava ugovorena, odnosno potrebna fizička i pravna svojstva.

A) Predaja dokumenta Navodjenje obaveze predaje dokumenata koji se odnose na robu, u okvirima osnovnih obaveza prodavca uslovljeno je medjunarodnim karakterom ugovora o ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Naime, saglasno obavezi ispunjavanja zakonskih odredbi države čiju pripadnost poseduje, prodavac često ima obavezu da pribavi odredjena odobrenja ili dozvole u vezi sa izvozom te robe. Ta dokumenta, koja «prate» robu u izvozu po svom poreklu mogu proizilaziti iz spoljno- trgovinskih propisa (režim poslovanja); carinskih propisa (režim nadzora nad carinskom robom); poreskih propisa (plaćanje poreza i akciza); deviznih propisa (režim i način plaćanja cene za izvezenu robu); i tehničkih propisa (normativi i standardi koje roba mora ispunjavati da bi mogla biti stavljena u promet na odredjenom stranom tržištu). Pored toga, ova dokumenta mogu se odnositi na samu robu (tzv. robna dokumenta) i biti uslovljena tehničkim karakteristikama i načinom korišćenja konkretne robe (uputstvo o upotrebi, sertifikat o poreklu, potvrda o kvalitetu i dr), odnosno može se odnositi na poslove sa trećim licima u vezi sa zaključenim ugovorom o prodaji (transportna dokumenta, polisa osiguranja, skladišnica i dr). Ukoliko iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da je prodavac dužan da kupcu dostavi dokumenta koja se odnose na robu, on ih mora dostaviti u vreme, na mestu i u obliku koji je predvidjen ugovorom. Ako ova dokumenta preda pre ugovorom utvrdjenog roka, prodavac tada može sve do isteka tog roka da otkloni svaki nedostatak saobraznosti u dokumentaciji, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu neugodnosti ili nesrazmerne troškove. Medjutim, kupac u svakom slučaju zadržava pravo na naknadu štete zbog isporuke neodgovarajuće robne dokumentacije. Značaj predaje odgovarajuće robne dokumentacije kupcu od strane prodavca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, posebno je potenciran činjenicom da je ova dokumentacija u velikom broju slučajeva ujedno i uslov sticanja prava svojine kupca na isporučenoj robi.

B) Isporuka robe Po prirodi ugovornog odnosa jedna od osnovnih obaveza prodavca je da isporuči robu kupcu. Sam akt isporuke obuhvata skup postupaka i pravnih radnji koje je prodavac, prema ugovoru ili prirodi posla, dužan da preduzme kako bi se kupcu omogućio posed (državina) robe koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Ti postupci i radnje moraju biti uzajamno tako sinhronizovani da u svojoj ukupnosti stvaraju situaciju u kojoj kupac može bez posebnih problema izvršiti preuzimanje robe, čime će ujedno izvršiti i jednu od svojih osnovnih ugovornih obaveza. Drugim rečima, uredno izvršenje obaveze

prodavca na isporuku robe je ujedno i pretpostavka urednog izvršenja obaveze kupca na prijem isporuke te robe. Da bi isporuka robe bila uredna ona mora biti izvršena u odredjenom mestu, u odredjenom roku i na odredjen način.

B.a.) Mesto isporuke robe Pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u cilju njenog preuzimanja. Načelno važi pravilo shodno kome mesto isporuke robe saglasno autonomiji svojih volja ugovorom odredjuju ugovorne strane. Mesto isporuke robe može se odrediti i pozivom na neku od transportnih klauzula. Medjutim, ukoliko mesto isporuke robe nije odredjeno ugovorom, niti upućivanjem na neku od transportnih klauzula, tada se, obzirom da je u pitanju nebitni element ugovora, primenjuju dispozitivna pravna pravila sadržana u propisima kojima se uredjuje medjunarodna prodaja robe. U skladu sa tim pravilima (koja su, pre svega, sadržana u odredbama Bečke konvencije) načelno se razlikuju faktičke situacije zavisno od činjenice da li je zaključen ugovor o medjunarodnom prevozu prodate robe. U slučaju kada prema ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe ta roba treba da se preveze u režimu samostalnog prevoza, pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac predaje robu prvom prevozniku radi dostavljanja takve robe kupcu. Roba je predata prvom prevozniku kada mu je omogućen posed (državina) robe za svrhe njenog daljeg prevoza kupcu. Ukoliko ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne pretpostavlja postojanje obaveze prevoza robe, a u pitanju su posebne vrste robe kao što su individualno odredjene stvari ili stvari koje su odredjene po rodu, koje treba izdvojiti iz odredjene mase (individualizovati) ili ih treba proizvesti ili izraditi, važi pravilo da je mesto isporuke ujedno i mesto u kome se te stvari nalaze, pod dopunskim uslovom da su ugovorne strane u vreme zaključenja ugovora znale da se stvari nalaze u tom mestu ili da ih treba proizvesti ili izraditi u odredjenom mestu. U svim drugim slučajevima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe pod mestom isporuke robe smatra se mesto u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište. S tim u vezi, mesto u kome se nalazi njegovo poslovno sedište je i mesto u kome je on u obavezi da robu stavi na raspolaganje kupcu. Odredjivanje mesta isporuke robe, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto u njemu dolazi do prelaska rizika propasti stvari sa prodavca i kupca. Pored toga, mesto isporuke robe često se koristi i kao kriterijum (tačka vezivanja) za odredjivanje nacionalnih propisa koji će se primeniti na konkretan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe.

B.b) Rok isporuke robe Pod rokom isporuke robe podrazumeva se ono vreme u kome je prodavac, shodno ugovornoj obavezi, propisima kojima se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe i poslovnoj praksi, dužan da robu preda kupcu. Kao i mesto isporuke, tako i rok isporuke robe može biti odredjen samim ugovorom. To se može učiniti na, u osnovi, dva načina. Prvo, ugovorom je moguće precizno odrediti dan isporuke, kada je prodavac dužan da isporuku izvrši ugovorenog dana. Drugo, ugovorom se mogu, korišćenjem uobičajenih trgovačkih termina, utvrditi okvirni periodi u kojima prodavac mora izvršiti svoju obavezu isporuke robe. Ukoliko ugovorom nije utvrdjeno koja je od ugovornih strana ovlašćena da precizira rok isporuke, važi pravilo da je to ovlašćenje prepušteno prodavcu robe, izuzev ako okolnosti slučaja ukazuju da je kupac bio ovlašćen da odredi rok isporuke. U poslovnoj praksi je ustanovljeno pravilo da strana koja ima pravo preciziranja roka isporuke, kada su oni okvirno odredjeni, o svojoj odluci mora blagovremeno obavestiti drugu ugovornu stranu. Ukoliko rok isporuke robe nije odredjen ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe i to bilo da je preciziran na odredjeni dan ili da je okvirno odredjen upotrebom trgovačkih termina sa uobičajenim značenjem, Bečka konvencija ali i naše pravo sadrže pravilo po kome je prodavac dužan da izvrši isporuku robe u razumnom roku posle zaključenja ugovora. Razumni rok se odredjuje prema vremenu u kome je prodavac, s obzirom na prirodu stvari i ostale okolnosti, bio u mogućnosti da preduzme bez odlaganja sve radnje koje su bile potrebne za isporuku te robe 1. Pored navedenih slučajeva odredjivanja isporuke robe, u robnom prometu je u okvirima poslovne prakse ustanovljeno pravilo po kome se smatra da ako rok isporuke nije precizno ugovoren, da se smatra da je ugovorena promptna isporuka. Promptna isporuka može se predvideti i korišćenjem termina «brzo» ili «hitno». U ovom slučaju obaveza prodavca je da isporuku robe izvrši odmah – bez odlaganja, a najkasnije u roku od 8 dana od dana zaključenja ugovora. 2 Odredjivanje roka isporuke robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto isporukom robe u predvidjenom roku, odnosno istekom tog roka, rizik propasti ili oštećenja robe sa prodavca prelazi na kupca. Pored toga, prema roku isporuke robe utvrdjuje se da je prodavac u docnji sa izvršenjem svoje obaveze uredne isporuke robe, pa shodno tome da duguje naknadu štete zbog neurednog izvršenja ugovora. Najzad, kada je voljom ugovornih strana rok isporuke robe označen kao bitan element ugovora (tzv. fiksi 1 2

S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 355 M Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 486

ugovori), propuštanje roka isporuke robe u tom roku po pravilu vodi prestanku (raskidu) ugovora na štetu prodavca. Inače, kupac nije dužan da primi robu pre dana koji je označen kao rok isporuke robe. Njegova obaveza preuzimanja robe u ovom slučaju korespondira sa obavezom prodavca na uredno izvršenje, što u konkretnom slučaju znači da njegova obaveza prijema isporuke robe može nastupiti tek po dospeću prodavčeve obaveze da isporuči robu. B.c) Način isporuke robe Način isporuke robe obuhvata one postupke prodavca koji su neposredno vezani za stavljanje na raspolaganje, odnosno isporuku robe kupcu, kao i druge prodavčeve radnje koje su potrebne i koje omogućuju kupcu da dodje u posed (državinu) odredjene stvari. 1 U pogledu načina isporuke robe važi osnovno pravilo po kome isporuku robe treba izvršiti onako kako je to utvrdjeno ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe. Ukoliko u ugovoru nema takvih odredbi način isporuke robe, shodno pravilima poslovne prakse, utvrdjuje se s obzirom na svojstva robe. Po ovom kriterijumu razlikuju se postupci koje prodavac treba da preduzme zavisno od činjenice da li je predmet isporuke individualno odredjena stvar ili je u pitanju stvar koja je odredjena po rodu. Isporuka individualno odredjene stvari vrši se na način koji odgovara okolnostima svakog konkretnog slučaja. To će najčešće biti sama priprema robe za preuzimanje i transport, pošto je njena individualizacija izvršena samom prirodom takve stvari. Isporuka stvari koje su odredjene po rodu vrši se njihovom individualizacijom u odnosu na ostale stvari istog roda. S tim u vezi, obaveza prodavca je da stvari odredjene količine i kvaliteta, koje predstavljaju predmet njegove ugovorne obaveze, izdvoji iz mase ostalih stvari istog roda, tako da nema sumnje da je to učinjeno radi izvršenja ugovorne obaveze, tj. da je na taj način roba individualizovana i spremljena za isporuku kupcu. Izdvajanje po rodu odredjenih stvari može se izvršiti sa ili bez učešća kupca. No, nezavisno od okolnosti prisustva kupca toj radnji, ona predstavlja obavezu prodavca. S druge strane, ako izdvajanje vrši sam prodavac, onda je svakako potrebno da o toj okolnosti obavesti kupca, kako bi ovaj mogao da preduzme potrebne radnje radi preuzimanja robe. Ukoliko se radi o robi koja predstavlja celinu iz koje se deo, koji je namenjen kupcu, može izdvojiti tek kada je kupac preuzme (npr. isporuka tečnosti, koja se vrši istakanjem u cisterne kupca), isporuka se smatra izvršenom ako je prodavac preduzeo sve što je potrebno da se kupcu omogućilo preuzimanje robe i ako je kupca obavestio o toj okolnosti i pozvao da preuzme robu.

1

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 113

Gore utvrdjena pravila odnose se na pokretne stvari, dok se način predaje nepokretnosti, po pravilu, realizuje upisom u odgovarajuće zemljišne knjige. Pored faktičke predaje stvari, kojom prilikom kupac stiče posed (državinu) nad tim stvarima, mogući su i slučajevi tzv. simbolične isporuke robe. Najčešći slučajevi ovakvog načina isporuke robe nastaju u uslovima dokumentarne isporuke robe, a sastoje se u tome što prodavac predaje kupcu pisanu ispravu (dokument) na osnovu koje se roba može preuzeti od trećeg lica sa pravom da sa njom dalje raspolaže. Isprave na osnovu kojih se vrši simbolična isporuka robe, po pravilu, su robni dokumenti koji prate ili predstavljaju robu kao što su konosman (teretnica), skladišnica, tovarni list i dr. 1 Ako ništa drugo nije ugovoreno prodavac je dužan da odjednom isporuči celu ugovorenu količinu robe. Prema tome, isporuka u više navrata (sukcesivna isporuka) se ne pretpostavlja već se ona mora posebno ugovoriti. U slučaju distancione prodaje smatra se da je isporuka robe izvršena kada je prodavac preda prvom prevoziocu ili špediteru. Ukoliko su utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište, udaljeni manje od 10 km od sedišta prodavca, isporuka robe se smatra izvršenom kada se ona utovari u prevozno sredstvo u utovarnoj stanici, luci ukrcaja ili u pristaništu 2. Ukoliko se roba predaje prevoziocu, a prodavac nije tu robu jasno identifikovao u dokumentima za prevoz ili na drugi način, kao robu namenjenu za izvršenje ugovora, u skladu sa Bečkom konvencijom, prodavac je dužan da kupcu uputi obaveštenje o otpremi kojom se bliže odredjuje roba. Iz obaveze prodavca da isporuči robu kupcu proizilazi pravilo po kome sve troškove koji su vezani za isporuku robe snosi prodavac, do trenutka isporuke robe. Smatra se da je prodavac isporučio robu u onom trenutku u kome je izvršio sve radnje na čije je preduzimanje bio obavezan na osnovu ugovora o prodaji, odnosno na osnovu relevantnih propisa ili uobičajenim načinom njene isporuke. Trenutkom isporuke robe rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, troškovi njenog čuvanja kao i ostali troškovi isporuke robe prelaze na kupca. U odnosu na način i s tim u vezi troškove isporuke robe, kao posebno pitanje postavlja se problem obezbedjenja i snošenja troškova obezbedjenja ambalaže. I ovom prilikom važi pravilo po kome su ugovorne odrebe «zakon» za ugovorne strane. Medjutim, kako se ovo pitanje retko reguliše ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, a ni medjunarodni, pa čak ni nacionalni propisi ne sadrže odredbe o tome, pitanje obezbedjenja i snošenja troškova ambalaže, po pravilu, uredjuju se u skladu sa poslovnom praksom. Tom prilikom, poseban značaj pridaje se poslovnoj praksi koja postoji u mestu u kome nastaje obaveza isporuke robe. Kako je navedeno, to će po pravilu biti sedište prodavca. Prema opšte usvojenim pravilima kod medjunarodne prodaje robe, ako ugovorne strane nisu posebno ugovorile način pakovanja, ambalaža mora odgovarati sledećim zahtevima:

1 2

S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 356 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godine, str. 487

-

mora da štiti upakovanu robu i bude pogodna za transportne manipulacije sa tom robom;

-

mora biti takva da omogućava primenu najnižeg tarifnog stava prilikom medjunarodnog prevoza robe;

-

treba da omogući primenu najnižeg stava carinske tarife u zemlji opredeljenja;

-

treba da bude u skladu sa propisima o uvozu robe na teritoriju zemlje opredeljenja, a naročito u skladu sa zdravstvenim, sanitarnim propisima i propisima o zaštiti životne sredine.

Po svojoj prirodi i nameni ambalaža može biti potrošna i nepotrošna. Osnov ovog razlikovanja je u obavezi koju kupac ima prema ambalaži u kojoj je isporučena roba. Kod potrošne ambalaže, troškove pakovanja i isporuke robe snosi prodavac tako da oni ulaze u cenu isporučene robe, dok kupac u odnosu na samu ambalažu nema posebnih obaveza. Kod nepotrošne ambalaže obezbedjenje pakovanja i isporuke robe takodje je obaveza prodavca, ali je kupac dužan da vrati predmetnu ambalažu ili da plati njenu cenu. Kao posebno postavlja se pitanje odgovornosti prodavca prilikom isporuke robe u neodgovarajućoj ambalaži. Tom prilikom treba imati u vidu da je osnovna funkcija ambalaže zaštita robe i obezbedjivanje uslova za njen bezbedan transfer. S tim u vezi a posebno s obzirom na praksu da ambalaža u sve većoj meri poprima i obeležja svojevrsnog marketinškog prezentiranja robe, samo teži slučajevi povrede pravila o ambalaži mogu se smatrati osnovom ugovorne odgovornosti prodavca robe. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije, shodno kojoj postoji nesaobraznost isporučene robe sa ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, ukoliko roba nije upakovana ili zaštićena na način koji je uobičajen za takvu robu ili ako praksa takve zaštite ne postoji, na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu. Dakle, u ovom slučaju prigovori na kvalitet upotrebljene ambalaže rešavaće se po pravilima o pravu prigovora kupca na kvalitet isporučene robe. C) Garantovanje za fizička i pravna svojstva isporučene robe U kategoriju osnovnih obaveza prodavca, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, spada i garantovanje kupcu da isporučena roba nema nedostatke koji dovode u pitanje mogućnost njenog normalnog korišćenja. Nedostaci na isporučenoj robi mogu biti svojstveni samoj prirodi isporučene stvari (fizički nedostaci), kao i proizilaziti iz prava trećih lica kojima se dovodi u pitanje mogućnost nesmetanog korišćenja isporučene stvari (pravni nedostaci).

C.a.) Garantovanje za fizička svojstva robe

Pravni osnov garancije za fizička svojstva robe predstavlja obaveza prodavca da kupcu isporuči robu bez materijalnih nedostataka. U savremenom zakonodavstvu i nauci upotrebljavaju se različiti termini za označavanje materijalnih nedostataka na isporučenoj robi. To su termini «materijalni nedostaci», «mane robe», «nedostatak saobraznosti» i dr. 1 Svi ti termini imaju u osnovi isto značenje i mogu se svesti na konstataciju da se pod materijalnim nedostatkom robe podrazumeva isporuka robe, kojom prilikom roba nema ugovorom ili poslovnom praksom utvrdjena svojstva. U skladu sa odredbama Bečke konvencije prodavac je dužan da kupcu isporuči robu u količini, kvalitetu i vrsti kako je to predvidjeno ugovorom. Uz to zahteva se da isporučena roba bude upakovana ili zaštićena na način predvidjen ugovorom. Saglasno tome, smatra se da roba ima materijalne nedostatke, odnosno da isporučena roba nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji kada ne poseduje ugovoreni kvalitet i količinu, odnosno kada se isporučuje druga roba u odnosu na onu čija je isporuka ugovorena (aluid). Drugim rečima, svaka isporuka robe koja po količini i kvalitetu, odnosno po vrsti ne odgovara ugovorom utvrdjenim obeležjima (subjektivni kriterijum) smatraće se da nije saobrazna ugovoru. Pored toga, ukoliko se ugovorne strane nisu drugačije sporazumele, Bečkom konvencijom je utvrdjeno i pravilo (objektivni kriterijum) po kome se smatra da roba nije saobrazna ugovoru ukoliko: -

nije podobna za svrhe za koje se roba iste vrste uobičajeno koristi;

-

nije podobna za naročitu svrhu, koja je prodavcu izričito stavljena do znanja u vreme zaključenja ugovora;

-

ne poseduje kvalitet robe koji je kupac prodavcu kupcu predočio u vidu uzorka ili modela; i

-

nije pakovana ili zaštićena na način koji je uobičajen za takvu robu ili ako takvo pravilo poslovne prakse ne postoji na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu.

Prodavac je obavezan da isporuči robu koja je po oba kriterijuma (i subjektivna i objektivna) saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji. U tom smislu, on je odgovoran za svaki nedostatak saobraznosti (uskladjenosti) koji je postojao u trenutku prelaska rizika na kupca, čak i ako se nedostatak saobraznosti pojavio kasnije, odnosno nezavisno od činjenice da li je on znao za postojanje tog nedostatka u vreme isporuke robe kupcu. Odredbama Bečke konvencije utvrdjeno je posebno pravilo u vezi sa mogućnošću otklanjanja nedostatka na robi, ukoliko je ta roba isporučena pre dospelosti roka za njenu isporuku. U skladu sa tim pravilom, ako preda robu pre isteka roka za njenu isporuku, prodavac može, do datuma odredjenog za isporuku robe, isporučiti deo ili količinu koja nedostaje ili zameniti nesaobraznu robu novom saobraznom robom ili otkloniti

1

S. Vukićević - M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 358

nedostatak saobraznosti isporučene robe, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu nesrazmerne troškove. Da bi prodavac odgovarao za materijalne nedostatke, odnosno mane robe, potrebno je da se ispune odredjeni uslovi. Ti se uslovi odnose na momenat u kome su postojali materijalni nedostaci na robi, kao i činjenicu da li su te mane bile poznate kupcu. S tim u vezi, da bi postojala odgovornost prodavca za materijalne nedostatke na robi potrebno je da su ti nedostaci postojali u momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Pored toga, prodavac će biti odgovoran i za svaki materijalni nedostatak na robi, koji se pojavi posle prelaska rizika na kupca, a koji se može pripisati povredi bilo koje njegove ugovorne obaveze, uključujući i povredu garancije o tome da će roba biti podobna za njenu redovnu ili naročitu upotrebu ili da će zadržati odredjena svojstva ili karakteristike za odredjeno vreme. Drugi uslov odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke robe je da ti nedostaci nisu bili poznati kupcu ili da mu, prema okolnostima slučaja, nisu mogli biti poznati u vreme zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji. Tom prilikom polazi se od pretpostavke da ako su mane robe bile poznate kupcu prilikom zaključenja ugovora (bez obzira na način na koji je za njih saznao), tada logično proizilazi da je kupac zaključenjem ugovora pristao da kupi upravo takvu stvar. S tim u vezi, materijalni nedostaci na robi mogu biti vidljivi i skriveni. Vidljivim nedostacima se smatraju one mane robe koje bi pažljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom, lako moglo opaziti pri uobičajenom pregledu takve robe. Pravna posledica propuštanja utvrdjivanja vidljivih nedostataka na robi je stvaranje pravne pretpostavke (i to neoborive) da ih je kupac primetio prilikom uobičajenog pregleda robe te da je na njih pristao. 1 S druge strane, skriveni nedostaci ili mane robe jesu oni nedostaci koji se ne mogu utvrditi uobičajenim pregledom, već se njihovo postojanje može otkriti samo na osnovu stručnog pregleda stvari (dakle sa saznanjem i iskustvom koje se ne zahteva od obično pažljivog kupca) odnosno koje će se same pokazati upotrebom stvari kroz odredjeni vremenski period. U odnosu na ove nedostatke nema osnova za pretpostavku o saglasnosti kupca, već obratno postoji odgovornost prodavca za isporučenu robu koja nije saobrazna sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji. Upravo s obzirom na mogućnost postojanja vidljivih ili skrivenih nedostataka robe, kao i obaveze prodavca da isporuči robu koja je saobrazna njegovim ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, utvrdjena je i jedna posebna obaveza kupca koja se sastoji u pregledu isporučene robe. Posebnost ove obaveze kupca ogleda se u činjenici da je ona ustanovljena u funkciji zaštite njegovih interesa i stvaranja konačne situacije vezano za isporuku robe. To konkretno znači da prodavac ne stiče posebna prava u odnosu na kupca povodom ove kupčeve obaveze, ali njeno nevršenje od strane kupca može za posledicu imati gubitak prava kupca, koja inače ima po osnovu nesaobrazne isporuke robe. Obaveza kupca da pregleda robu odnosi se na svu isporučenu robu od strane prodavca i za predmet ima utvrdjivanje svih oblika nesaobraznosti tako isporučene robe (kvantitet, kvalitet i vrsta robe). Shodno tome, kupac može lično pregledati robu (čime će 1

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 118

se obezbediti od vidljivih nedostataka) ili će je dati na stručni pregled (čime će se obezbediti i od skrivenih nedostataka). Bečka konvencija ne utvrdjuje precizno rok u kome je kupac u obavezi da izvrši pregled robe, već odredjuje da je to potrebno učiniti u što je moguće kraćem roku, zavisno od okolnosti konkretnog slučaja. Rok počinje da teče od momenta isporuke robe. Opredeljenje konvencije da ovim povodom ne koristi pravni standard «razumnog roka», koji je upotrebljen za označavanje obaveze prodavca na isporuku robe, može se dovesti u kontekst nastojanja da se dopunski insistira na ažurnosti u obavljanju posla pregleda isporučene robe. U slučaju distancionih isporuka robe, kojom prilikom se ona predaje na prevoz, pregled robe se može odložiti do njenog prispeća u mesto opredeljenja. Takodje, ako je kupac u toku prevoza robe promenio pravac ili je dalje otpremio, a da pri tome nije postojala mogućnost da je pregleda, iako je prodavcu u trenutku zaključenja ugovora bila poznata ili je morala biti poznata mogućnost ove izmene pravca ili dalje otpreme, pregled robe se može odložiti do prispeća robe u mesto opredeljenja. O rezultatima pregleda robe, a posebno ako su na osnovu pregleda utvrdjeni materijalni nedostaci na robi, odnosno nepostojanje saobraznosti sa ugovorenom robom, kupac je u obavezi da o toj okolnosti pošalje obaveštenje prodavcu u kome će navesti prirodu utvrdjenih nedostataka. Ovo obaveštenje kupac je dužan da pošalje prodavcu u razumnom roku od trenutka kada je otkrio ili je morao otkriti postojanje materijalnog nedostatka na robi. U pitanju je dakle subjektivni rok, čije je trajanje odredjeno upotrebom pravnog standarda «razumni rok» i odredjuje se za svaki konkretan slučaj posebno. Propuštanje ovog roka ima za posledicu gubljenje prava kupca da se poziva na nesaobraznost isporučene sa ugovorenom robom. S druge strane, kupac u svakom slučaju gubi pravo da se pozove na nedostatak saobraznosti robe, ako o toj okolnosti nije obavestio prodavca najkasnije u roku od dve godine računajući od dana stvarne predaje robe kupcu, izuzev kada je ugovornom odredbom o garanciji odredjen drugi oblik. U pitanju je dakle objektivni rok, kojim su obuhvaćeni svi mogući materijalni nedostaci robe (kako vidljive, tako i skrivene mane robe), koji je apsolutnog karaktera, te koji protokom proizvodi konačno dejstvo u pogledu prava kupca da se pozove na nedostatak saobraznosti isporučene i ugovorene robe i po tom osnovu ostvari posebna Bečkom konvencijom utvrdjena prava. S druge strane, prodavac nema pravo da se koristi odredbama Bečke konvencije o obavezi kupca da pregleda robu i gubitku prava koje ima kupac ukoliko propusti da obavesti prodavca o materijalnim nedostacima robe, kada se nedostatak saobraznosti robe odnosi na činjenice koje su mu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate, a on ih nije saopštio kupcu.

C.b.) Garantovanje za pravna svojstva robe Pored garancije za fizička svojstva isporučene robe, koja se sastoji u činjenici da takva roba ne sadrži materijalne nedostatke, prodavac garantuje kupcu i za pravna

svojstva isporučene robe. U tom smislu, smatraće se da postoji odgovornost prodavca za pravne nedostatke na isporučenoj robi, ako na toj robi postoji neko pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava pravo kupca, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da preuzme robu opterećenu tim pravom. To konkretno znači da prodavac garantuje kupcu da mu isporučenu robu, na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji, niko neće oduzeti (slučaj kada treće lice dokaže da prodavac nije bio vlasnik stvari, već da je ta stvar u svojini tog trećeg lica) i uopšte da u vršenju prava na isporučenoj robi neće biti ograničavan, odnosno da to pravo neće biti umanjeno nekim jačim ili posebnim pravom trećeg lica (slučaj službenosti ili zaloge na predmetu ugovora o prodaji). Ukoliko nastupe gore navedene okolnosti prodavac je dužan da pruži pravnu zaštitu kupcu (tzv. zaštita od evikcije). S tim u vezi, kada se pokaže da treće lice polaže neko pravo na isporučenoj robi, kupac je dužan da o toj okolnosti obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi isporučenu robu od prava ili pretenzija trećeg lica ili, kada su predmet ugovora o prodaji stvari odredjene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnih nedostataka. Bečka konvencija bliže odredjuje uslove zaštite od edikcije s obzirom da li su u pitanju stvarna prava na robi u odnosu na prava koja proizilaze iz industrijske, odnosno druge intelektualne svojine. Naime, dok u prvom slučaju, načelno postoji mogućnost da se kupac saglasi sa isporukom robe na kojoj treće lice ima posebna prava, u slučaju postojanja industrijske ili druge intelektualne svojine, prodavac je u obavezi da kupcu isporuči robu slobodnu od svakog prava ili zahteva trećeg lica. Takodje prema odredbama Bečke konvencije kupac ima obavezu da, pod pretnjom gubitka prava na zaštitu od edikcije, o pretenzijama trećeg lica da dostavi obaveštenje prodavcu u kome će se navesti priroda zahteva, odnosno prava trećeg lica. Ovo obaveštenje prodavcu kupac je dužan da dostavi u razumnom roku, pošto je saznao ili je morao da sazna za postojanje prava ili zahteva trećeg lica i njihovu prirodu. S druge strane, prodavac neće moći da se oslobodi odgovornosti u smislu pravca kupca na zaštitu od edikcije, ukoliko je znao za pravo ili zahtev trećeg lica i njihovu prirodu.

2.3.2. Prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca Kada prodavac ne izvrši bilo koju svoju obavezu, koju ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, kupac kao druga ugovorna strana, na osnovu te činjenice, stiče sledeća prava:

-

pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, uključujući u ovo pravo i pravo na zamenu robe, kao i pravo na otklanjanje nedostataka na robi (popravku robe);

-

pravo da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe; i

-

pravo da zahteva srazmerno sniženje cene.

Pored gore navedenih prava, kupcu pripada i pravo na naknadu štete ukoliko prodavac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za ostvarivanje ovih prava kupcu irelevantna je okolnost obima neizvršenih obaveza prodavca. Naime, i u slučaju kada prodavac isporuči samo jedan deo robe ili kada je samo jedan deo isporučene robe nesaobrazan ugovoru o prodaji, gore navedena prava pripadaće kupcu ali samo u pogledu dela koji nije isporučen, odnosno koji nije saobrazan ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe. Izuzetno od ovog pravila, kupac može da izjavi da raskida deo ugovora o prodaji (ne samo u odnosu na neisporučeni, odnosno nesaobrazni deo), samo ukoliko delimično neizvršenje isporuke robe, odnosno nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora. Pod neispunjenjem ugovora smatra se zakašnjenje, odbijanje ispunjenja, kao i nemogućnost ispunjenja. Tom prilikom, nebitno je da li je prodavac odgovoran za nemogućnost ispunjenja. Da bi se smatralo da je došlo do propusta u izvršenju obaveza prodavca, potrebno je da su njegove obaveze dospele u skladu sa ugovorom ili odredbama Bečke konvencije. S tim u vezi je i pravo kupca da primi, ali i da odbije prijem isporuke robe od strane prodavca pre datuma koji je odredjen kao rok dospeća obaveze njene isporuke. Pored toga, posebnom odredbom Bečke konvencije, utvrdjeno je pravilo za slučaj kada prodavac isporuči količinu koja je veća od one koja je predvidjena ugovorom. U ovom slučaju kupac može primiti ili odbiti prijem robe u količini koja premašuje ugovorenu količinu. Ukoliko pak primi ceo višak ili jedan njegov deo iznad ugovorene količine, kupac će biti dužan da ga plati u skladu sa ugovorenom cenom.

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Pravo na zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze prodavca, uslovljeno je odustankom kupca od korišćenja drugih sredstava radi ostvarivanja svojih prava (npr. ne može se istovremeno zahtevati izvršenje ugovorne obaveze na isporuku robe i tražiti raskid ugovora).

Prilikom podnošenje zahteva za izvršenje ugovorne obaveze prodavca, kupac može prodavcu odrediti dodatni rok, razumne dužine za ispunjenje njegove obaveze. U okvirima tako odobrenog dodatnog roka kupac ne može da se koristi bilo kojim drugim sredstvom predvidjenim za povredu ugovorne obaveze prodavca. Medjutim, odobrenje naknadnog roka ne utiče na pravo kupca da usled docnje prodavca sa izvršenjem svojih ugovornih obaveza, zahteva naknadu štete zbog neurednog izvršenja (zakašnjenja) ugovorne obaveze prodavca. Dužina trajanja dodatnog roka utvrdjuje se prema svakom konkretnom slučaju, uz korišćenje pravnog standarda roka «razumne dužine». Ukoliko, pak, kupac primi obaveštenje od prodavca da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze (isporučiti ugovorenu robu) do isteka ugovorom utvrdjenog roka, kupac nije u obavezi da odredi prodavcu dodatni rok za izvršavanje obaveze isporuke robe. Bečka konvencija utvrdjuje i dve posebne varijante izvršavanja obaveza prodavca na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Prva se odnosi na zamenu isporuke. Naime, u slučaju kada isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac ima pravo da zahteva isporuku druge robe kao zamenu za isporučenu robu koja nije saobrazna ugovoru. Ovo pravo kupac će moći da ostvari samo ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora, a zahtev za zamenu je učinjen bilo istovremeno sa obaveštenjem prodavca o neosaobraznosti isporučene robe, bilo u razumnom roku posle tog obaveštenja. Drugi slučaj se odnosi na otklanjanje nedostataka na robi. Saglasno tome, ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac može zahtevati od prodavca da mu otkloni nedostatak popravkom te robe, izuzev ako bi to bilo nerazumno uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. I u ovoj varijanti ispunjenja ugovora, zahtev za popravku mora biti učinjen istovremeno sa obaveštenjem prodavca o nesaobraznosti isporučene robe ili u razumnom roku posle tog obaveštenja.

B) Pravo na raskid ugovora Jedna od posledica neizvršavanja, odnosno neurednog izvršavanja ugovornih obaveza jedne ugovorne strane je pravo na raskid ugovora koje pripada drugoj ugovornoj strani. Time se obezbedjuje ekvivalentnost njihovih uzajamnih prestacija. U skladu sa Bečkom konvencijom kupac ima pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji zavisno od sledeće tri moguće faktičke, odnosno pravne situacije. Prvo, kupac može izjaviti da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, ako neizvršenje bilo koje obaveze koju prodavac ima na osnovu samog ugovora ili konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi, povreda ugovora koju učini jedna strana (prodavac) smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta

drugoj strani (kupcu) da je suštinski lišava onog što je očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Drugo, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u slučaju kada roba nije isporučena, a prodavac nije isporučio robu ni u dodatnom roku razumne dužine, koji mu je odobrio kupac, odnosno ako je prodavac izjavio da robu neće isporučiti ni u tako odredjenom dodatnom roku. Treće, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe za već isporučenu robu, kao i za buduće isporuke ugovorene robe, ukoliko zbog njihove medjuzavisnosti izvršene isporuke ne bi mogle da se koriste za svrhe koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Izjava o raskidu ugovora od strane kupca proizvodi dejstvo samo ako je o njoj obavešten prodavac.

C) Pravo na sniženje cene Ako isporučena roba od strane prodavca nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe kupac može, bez obzira na okolnost da li je cena već plaćena ili to nije učinjeno, sniziti cenu u istoj srazmeri u kojoj se nalazi vrednost stvarno isporučene robe u vreme isporuke, prema vrednosti koju bi u to vreme imala roba saobrazna ugovoru. Na taj način se, uz očuvanje ugovora i izbegavanje ponekad dugih sudskih procesa koji prate njegov prestanak, obezbedjuje srazmernost vrednosti isporučene robe sa plaćenom cenom za tako isporučenu robu, što je u većini slučajeva povoljnije kako za kupca, tako i za prodavca. Najzad, ako je kupac izjavio da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, a da tom prilikom za to nisu bili ispunjeni gore navedeni uslovi, te da sam nije platio cenu, prodavac može da na takvu izjavu reaguje time što će sam raskinuti ugovor, pošto ovakva izjava kupca, po svojoj prirodi, predstavlja odbijanje ispunjenja ugovornih obaveza.

2.3.3. Obaveze kupca Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, s obzirom na internacionalni karakter poslovnih transakcija koje se tim povodom obavljaju, razlikuju se poslovne od ugovornih obveza kupca. Poslovne obaveze su šire postavljene i u odredjenoj meri su uslovljene imperativnim propisima države na čiju se teritoriju uvozi roba koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. S tim u vezi, kupac mora da ispuni niz odredbi propisa iz oblasti

javnog prava, a pre svega one kojima se uredjuje režim spoljnotrgovinskog poslovanja (kontigenti, kvote, dozvole i sl), zatim carinske propise, devizne propise, kao i propise kojima se uredjuju normativi i standardi koje uvežena roba treba da sadrži, odnosno sa kojima treba da bude usaglašena. Ugovorne obaveze proizilaze iz samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, odnosno propisa i pravila poslovne prakse kojima je uredjena ova materija. Za ove obaveze važi pravilo o njihovoj uslovljenosti i komplementarnosti sa obavezama prodavca robe. Saglasno tome, obavezi prodavca da isporuči robu odgovara obaveza kupca da tu isporuku preuzme, a obavezi prodavca da prenese pravo svojine na robi, odgovara obaveza kupca da plati cenu. Imajući gore navedeno u vidu, osnovne ugovorne obaveze kupca su: -

plaćanje cene, i

-

preuzimanje isporuke robe.

Naravno, kao i u slučaju obaveza prodavca i kupac može imati niz pratećih (sporednih) ugovorih obaveza, koje se, pre svega, odnose na obavezu saradnje, obavezu obaveštavanja, obavezu čuvanja robe. Ove obaveze su supsidijerne i po pravilu su dispozitivne prirode, te u osnovi ne odredjuju sadržinu obaveza kupca.

A) Plaćanje kupovne cene Plaćanje kupovne cene je redovan i normalan način izvršenja osnovne obaveze kupca, koja proizilazi iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robi. U širem smislu, plaćanje predstavlja izmirivanje bilo koje dospele obaveze, kada se činidba sastoji u predaji odredjene sume novca. Ono što karakteriše plaćanje u uslovima medjunarodnog poslovanja je to što se ono, po pravilu, vrši u stranoj valuti i po posebnim propisima, koji su prilagodjeni ovim uslovima poslovanja. Obaveza kupca da plati cenu podrazumeva preduzimanje svih mera i ispunjavanje formalnosti predvidjenih ugovorom ili odgovarajućim propisima, odnosno poslovnom praksom koji se odnose na prenos odredjene sume novca. S obzirom da se plaćanje cene vrši prema unapred odredjenoj vrsti i kvalitetu robe, to se u praksi postavlja pitanje odredjivanja količine robe za koju se plaća cena. Ako je cena utvrdjena prema težini robe, za odredjivanje cene, u konkretnom slučaju, uzima se u obzir neto težina robe. Osnovno pravilo koje važi i u uslovima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je da se cena plaća u ugovorom odredjenom mestu, roku i načinu plaćanja. Ukoliko o tim elementima odredjivanja izvršenja obaveza kupca, ugovor o prodaji ne sadrži potrebne

odredbe, primeniće se posebna pravila Bečke konvencije o odredjivanju mesta i roka plaćanja cene. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da cenu plati u bilo kom drugom mestu, njegova obaveza plaćanja cene prodavcu, prema mestu plaćanja, odredjena je na jedan od dva načina. Prvo, sa pretenzijama da ovo bude osnovno pravilo, to je sedište prodavca. Drugo, kao izuzetak od tog pravila, koji je uslovljen činjenicom da se isplata vrši uz predaju robe ili dokumenata, mesto plaćanja je mesto u kome se vrši ta predaja. Radi zaštite materijalnih interesa kupca, utvrdjeno je i dodatno pravilo, shodno kome prodavac snosi svako povećanje troškova vezano za plaćanje cene, do koga je došlo zbog promene njegovog sedišta posle zaključenja ugovora. S druge strane, kako bi se uredno izvršila obaveza plaćanja cene, kupac je u obavezi da ispuni sve formalnosti koje postoje kako u državi gde kupac ima sedište (uvozne formalnosti), tako i u državi gde prodavac ima sedište (izvozne formalnosti). Troškove transfera novca, kao i rizik gubitka novca u transferu do sedišta prodavca, odnosno mesta plaćanja snosi kupac. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da plati cenu u bilo koje drugo vreme, njegova obaveza plaćanja dospeva kada mu prodavac stavi na raspolaganje bilo samu robu koja je predmet ugovora o prodaji, bilo dokumenta koja se na tu robu odnose. Dakle, ako nije drugačije ugovorom odredjeno, Bečka konvencija utvrdjuje pravilo o istovremenosti ispunjenja ugovornih obaveza (prodavca – isporuka robe, kupca – plaćanje cene). S tim u vezi je pravilo po kome prodavac može usloviti predaju robe plaćanjem cena. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije shodno kojoj ukoliko je ugovorom predvidjen prevoz robe, prodavac može otpremiti robu pod uslovom da roba ili dokumenta koja se na robu odnose neće biti predata kupcu, dok ovaj ne plati cenu. S druge strane, kupac nije dužan da plati cenu pre nego što je imao mogućnost da robu pregleda i na osnovu toga utvrdi saobraznost isporučene sa ugovorenom robom. Od ovog pravila postoji mogućnost izuzetka, ako način isporuke ili plaćanja, sa kojim su se ugovorne strane saglasile, isključuje takvu mogućnost. Obaveza kupca na plaćanje cene dospeva onog dana koji je odredjen ugovorom ili koji se može odrediti na osnovu ugovora ili propisa kojima se uredjuje materija medjunarodne prodaje, bez potrebe za bilo kakvim zahtevom prodavca ili drugim formalnostima. Time se ističe samostalnost obaveze kupca za čiju dospelost nije potrebna nikakva inicijativa (poziv ili opomena) od strane prodavca ili drugog eventualno ovlašćenog lica. Za razliku od mesta i vremena plaćanja cene, kod odredjivanja načina plaćanja cene postoji snažan uticaj imperativnih propisa, koji ugovorne strane moraju imati u vidu prilikom ugovaranja načina na koji će kupac platiti cenu. Ova okolnost proizilazi iz uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Na osnovu poslovne prakse i uslova primene nacionalnih propisa država sa čije teritorije potiču ugovorne strane, može se zaključiti da se u najvećem broju slučajeva plaćanje kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe vrši na jedan od sledećih načina. Kada je ugovoreno plaćanje u gotovom novcu ono se realizuje plaćanjem putem virmana. Ukoliko prodavac i kupac imaju tekuće račune kod iste poslovne banke, smatra

se da je plaćanje izvršeno kad toj banci, odnosno njenoj poslovnoj jedinici stigne nalog kupca da se izvrši plaćanje sa njegovog računa u korist računa prodavca, ukoliko kupac ima pokriće na svom računu, a ukoliko kupac i prodavac imaju račune kod poslovnih jedinica različitih banaka, smatra se da je plaćanje izvršeno kada poslovnoj jedinici banke prodavca stigne nalog kupca da odobri računu prodavca sa računa kupca iznos na koji nalog glasi. Kada je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, a ugovorom o prodaji nije ništa drugo predvidjeno, kupac je dužan da kod odredjene poslovne banke o svom trošku otvori akreditiv i to najmanje 15 dana pre dana isporuke robe i sa važnošću najmanje 15 dana računajući od dana koji je ugovorom odredjen za isporuku robe. Na otvorenom akreditivu kupac mora obezbediti sredstva koja pokrivaju cenu za najveću količinu robe koju prodavac prema ugovoru o prodaji treba da isporuči, kao i iznos troškova koje plaća prodavac, a koji padaju na teret kupca. Ako je ugovoreno plaćanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je dužan da ugovorena robna dokumenta, kojima dokazuje da je izvršio urednu isporuku, pošalje odredjenoj poslovnoj banci, s tim što će kupac moći da raspolaže sa tom robom tek po iskupu dokumenata od banke, tj. po uplati cene i troškova koji padaju na njega 1.

B) Preuzimanje isporuke robe Preuzimanje robe od strane kupca korespondira obavezi prodavca da uredno isporuči robu. U pitanju su uzajamno uslovljene obaveze, kojom prilikom uredno izvršavanje obaveza jedne ugovorne strane stvara osnove za isto takvo postupanje druge ugovorne strane. Konkretno, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe to znači da kupac pored prava da zahteva isporuku prodate robe od strane prodavca (poverilačka prava), ima i obavezu preuzimanja isporuke takve robe (dužničke obaveze). Pri ispunjavanju obaveze preuzimanja isporuke robe, kupac je u osnovi obavezan da preduzme dve vrste radnji:

-

obavljanje svih radnji koje se od njega razumno ocekuju, kako bi omogućio prodavcu uredno izvršenje isporuke robe, i

-

preuzimanje (odnošenje) robe.

Obavljanje svih radnji koje se od kupca razumno očekuju, uslovljeno je specifičnostima svakog konkretnog slučaja. Zavisno od samog ugovora, ali i poslovne prakse koja u ovoj oblasti postoji, u materiji medjunarodnog poslovanja ova obaveza biće Navedene su odredbe Opštih uzansi prema M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 490-491

1

različita. U nekim slučajevima ona će se sastojati u dostavljanju potrebne ambalaže u kojoj će se roba isporučiti, u drugima, u obaveštenju o prevoznom sredstvu i mestu preuzimanja robe u to prevozno sredstvo. Ono što je bitno ogleda se u pravnoj situaciji u kojoj je kupac dužan da saradjuje sa prodavcem i na taj način stvori osnove da ovaj uredno izvrši svoju obavezu isporuke robe. Tom prilikom, kupac je dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika (stručnjaka za predmet svog poslovanja) i to u odnosu na sve radnje koje se razumno od njega očekuju. Bečka konvencija je ovu obavezu kupca konkretno odredila u odnosu na bliža svojstva same robe. Naime, ako je prema ugovoru o prodaji prodavac dužan da odredi oblik, mere ili druga obeležja robe prema njegovoj specifikaciji, a kupac ne dostavi ovu specifikaciju do utvrdjenog datuma ili do isteka razumnog roka, računajući od prodavčevog zahteva da to učini, prodavac može, ne dovodeći u pitanje svoja druga prava, sam da sačini tu specifikaciju, uzimajući tom prilikom kupčeve potrebe koje su mu mogle biti poznate. U tom slučaju, prodavac je dužan da obavesti kupca o svim pojedinostima tako sačinjene specifikacije i odredi mu jedan rok u kome on može podneti neku drugu specifikaciju. Ako kupac, pošto je primio obaveštenje od strane prodavca i dalje nastavi sa izbegavanjem saradnje u isporuci robe, pa u tako ostavljenom roku neiskoristi ovu mogućnost, specifikacija koju je izvršio prodavac je obavezna i smatraće se merilom uredno izvršene isporuke robe. Pored preduzimanja radnji koje vode stvaranju uslova za urednu isporuku robe, kupac je obavezan i da izvrši samo njenog preuzimanje. Pod pojmom «preuzimanje robe», treba podrazumevati isporuku robe u užem i širem značenju tog pojma. Uže značenje obuhvata uspostavljanje poseda (državine) kao faktičkog odnosa kupca prema predmetu ugovora o medjunarodnoj prodaji. Sa tim činom se, po pravilu, vezuje utvrdjivanje svojstva robe, a potom i njeno odnošenje. U širem značenju ovog pojma, preuzimanje robe može se izvršiti i bez fizičkog kontakta kupca i kupljene robe, na osnovu predaje robnih dokumenata, pomoću kojih kupac može dalje raspolagati kupljenom robom. Preuzimanje robe treba da se realizuje u odredjenom mestu, roku i na odredjeni način. Mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe od strane kupca, po pravilu, odgovaraju prodavčevim obavezama na urednu isporuku robe. Značaj urednog izvršavanja obaveze kupca na preuzimanje robe sastoji se u tome što propuštanje ili zakašnjenje sa izvršenjem ovih obaveza, kupac pada u dužničku docnju, odnosno na njegov teret padaju sve promene, pa i slučajna propast robe do koje može doći, kao i svi troškovi koji nastaju u vezi sa čuvanjem robe posle tog roka. Značaj koji prelazak rizika propasti stvari, troškovi preuzimanja robe i njenog opremanja imaju danas u medjunarodnom poslovanju, opredelili su nastanak i razvoj posebnih trgovačkih termina, tzv. transpornih klauzula kojima se bliže odredjuje mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe, uz ostavljanje ugovornim stranama na dispoziciju vršenje izbora one klauzule koja najviše odgovara njihovim poslovnim interesima.

2.3.4. Prava prodavca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza kupca Kada kupac ne izvrši bilo koju od svojih obaveza, koje ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, prodavac kao druga ugovorna strana stiče sledeća prava: -

pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, i

-

pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Pored gore navedenih prava, prodavcu pripada i pravo na naknadu štete, ukoliko kupac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim u vezi, prodavac ne gubi pravo da zahteva naknadu štete time što koristi prava u pogledu drugih sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Medjutim, za razliku od prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca, ostvarivanje ovih prava prodavca dopunski je uslovljeno i okolnošću da li je od strane prodavca isporučena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Shodno tome, ukoliko je roba od strane prodavca isporučena kupcu, kupac neće moći da zahteva raskid ugovora o prodaji, već samo njegovo izvršenje uz naknadu štete zbog zakašnjenja sa izvršenjem.

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Ukoliko kupac propusti da izvrši svoje ugovorne obaveze, prodavac ima pravo da zahteva od kupca da plati cenu, preuzme isporuku ili da izvrši bilo koju drugu svoju obavezu, osim ako se prodavac ne opredeli da zahteva izvršenje kog drugog prava, koje je nespojivo sa zahtevom za ispunjenje ugovora. U tom smislu, npr. prodavac ne bi mogao da zahteva izvršenje ugovornih obaveza kupca, ukoliko je podneo zahtev za raskid ugovora o prodaji. Medjutim, pravo na zahtev za ispunjenje ugovora, ovom prilikom dopunski je uslovljeno činjenicom da li je kupac primio isporuku robe od strane prodavca. Ukoliko je kupac primio robu od prodavca, a zakasnio je sa plaćanjem cene, tada prodavac ima pravo samo na zahtev za izvršenje ugovora (plaćanje cene), uz pravo na naknadu štete zbog kupčevog kašnjenja u izvršenju obaveze plaćanja. Ovo pravilo ustanovljeno je iz razloga što je kupac prijemom robe postao njen vlasnik, pa prodavac ne bi mogao tražiti povraćaj robe čak ni svojinskom tužbom 1. Ukoliko kupac nije primio isporuku robe od strane prodavca, a obavezu plaćanja cene nije izvršio u roku, tada prodavac ima širi krug ovlašćenja, odnosno može da se opredeli za jedno od sledećih prava: 1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 503

-

da traži izvršenje ugovora (plaćanje cene i prijem isporuke robe) uz naknadu štete zbog zakašnjenja;

-

da traži raskid ugovora o prodaji i naknadu štete zbog neizvršenja, i

-

da se koristi posebnim pravom na prodaju robe radi obezbedjenja.

U slučaju opredeljenja za korišćenje prava na prodaju robe radi obezbedjenja (samopomoć), prodavac je ovlašćen da robu proda trećem licu i da od kupca traži razliku izmedju ugovorene cene i cene po kojoj je roba prodata trećem licu, kao i naknadu štete. Ovo pravo prodavca uslovljeno je odbijanjem kupca da primi robu, a roba je podložna brzom oštećenju ili bi njeno dalje čuvanje zahtevalo nesrazmerne troškove. O toj nameri prodavac je dužan da, ukoliko je to moguće, obavesti kupca. U ovom slučaju, prodavac, po prirodi stvari, ne može da od kupca zahteva prijem isporuke robe, ali može da zahteva ispunjenje obaveze plaćanja cene. 1 Pored navedenih prava prodavca, ako je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili kada je, u slučaju da se plaćanje cene i isporuke robe trebaju izvršiti istovremeno, u docnji sa plaćanjem cene, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme sve razumne mere za očuvanje fizičkog integriteta te robe. U tom smislu, on je ovlašćen da robu preda na čuvanje u skladište kod trećeg lica, na trošak kupca, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nesrazmerni.

B) Pravo na raskid ugovora Povodom regulisanja prava prodavca da u slučaju neizvršenja kupčeve obaveze zahteva raskih ugovora, Bečka konvencija načelno razlikuje bitne od nebitnih povreda ugovora o prodaji. U tom smislu prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji ukoliko neizvršenje bilo koje obaveze, koju ima kupac na osnovu ugovora ili same konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. Tom prilikom, povreda ugovora koju učini jedna ugovorna strana smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta drugoj strani, da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu ugovora niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Saglasno takvom opredeljenju da bi se odredjena povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, potrebno je da se kumulativno ispune dva uslova. Prvi, da povreda ugovora oduzima drugoj strani ono što ona osnovano očekuje od izvršenja ugovora. I drugi, da je strana koja je povredila ugovor, kao i svako razumno lice u istim okolnostima, mogla da predvidi takvu posledicu. Na taj način, kombinacijom objektivnih (povreda ugovora) i subjektivnih (predvidivost) elemenata kod odredjivanja bitne povrede ugovora, Bečka konvencija se usmerava na zaštitu i značaj interesa koji ugovor o prodaji njegove pojedinačne obaveze imaju za poverioca, a ne na 1

V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 173

štetu koja mu je pričinjena neispunjenjem tih obaveza. Otuda, ako je ispunjenje neke obaveze (npr. plaćanje cene ili preuzimanje isporuke u ugovorom utvrdjenom roku) predvidjeno kao dominantan interes poverilaca (prodavca), neispunjenje te obaveze je bitna povreda ugovora, bez obzira kolika je šteta pričinjena njenim neizvršenjem. S druge strane, upravo složenost ispunjavanja uslova da bi se jedna povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, opredelila je stav po kome prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji i u slučaju nebitnih povreda ugovora, uz uslov da je kupcu odredio dodatni rok za izvršenje njegovih obaveza (plaćanje cene odnosno preuzimanje isporuke robe). Ukoliko kupac ni u dodatnom roku ne izvrši svoje obaveze vezane za plaćanje cene ili preuzimanje isporuke robe, odnosno ako izjavi da to neće učiniti ni u tako odredjenom roku, prodavac stiče pravo na raskid ugovora o prodaji i u slučaju povrede nebitnih odredbi ugovora o prodaji od strane kupca. Kao i u slučaju zahteva za ispunjenje ugovora, tako i u slučaju raskida ugovora prodavac zadržava pravo da od kupca zahteva naknadu pričinjene štete. Inače i ovom prilikom važi pravilo po kome izjava prodavca o raskidu ugovora ima pravno dejstvo samo ako je o njoj obaveštena druga strana, u konkretnom slučaju kupac.

2.4. Prelazak rizika i raspodela troškova Utvrdjivanje odgovornosti za uredno izvršavanje preuzetih obaveza ugovornih strana kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, prevashodno je vezano za činjenicu prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Ovo, pre svega, zbog karaktera poslovnih odnosa kod kojih, po pravilu, dolazi do distancione isporuke robe, kojom prilikom ona prelazi preko teritorija sa različitim državnim suverenitetom. Značaj prelaska rizika propasti stvari potenciran je i okolnošću da poslovna praksa sve više ukazuje da se vremenski period zaključenja ugovora i izvršavanja obaveza ugovornih strana ne poklapaju, već da postoji, ponekad čak i veoma dug, vremenski period od uspostavljanja do realizacije uzajamnih prava i obaveza prodavca i kupca. Rizik je mogućnost nastupanja nekog štetnog dogadjaja, koji može da dovede do slučajnog oštećenja ili propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Rizik se u tom smislu označava kao moguća opasnost za slučajno oštećenje ili propast robe u vremenu od momenta zaključenja ugovora o prodaji do momenta prijema isporuke od strane kupca. Te okolnosti mogu biti različitog porekla, kao što su prirodni dogadjaji (npr. zemljotres, poplava, suša, požar i dr), ali one mogu biti i posledica ljudskih radnji i ponašanja (ratna dejstva, administrativne mere, kradja stvari i dr). Ono što je bitno, to je činjenica da se rizik propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ne može pripisati svesnom i koordiniranom delovanju jedne od ugovornih strana. To je opasnost propasti ili oštećenja stvari koja nastaje slučajno, tj. mimo volje ugovornih strana 1.

1

S. Vukićević, M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 381

Pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca u osnovi može biti rešeno na jedan od tri moguća načina. Najpre, ugovorne strane samim ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe mogu ovo pitanje da do kraja urede, kada po načelu slobode ugovaranja (autonomija volje), važi ono o čemu je postignuta saglasnost. Drugo, u situaciji kada ugovorne strane nisu regulisale pitanje prelaska rizika, shodno se primenjuju pravna pravila koja su sadržana u propisima koji uredjuju materiju medjunarodne prodaje robe. Najzad, kao treća mogućnost regulisanja ovog pitanja u uslovima medjunarodnog poslovanja, sve značajniju ulogu ima poslovna praksa koja se tim povodom uspostavlja, a koja svoj izražajni oblik ima u posebnog kodifikovanim i od strane ovlašćenog medjunarodnog tela objavljenim pravilima, poznatim pod imenom «transportne klauzule».

2.4.1. Pravila Bečke konvencije Ostavljajući za trenutak po strani mogućnost da ugovarači sami ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe urede pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca na drugačiji način, osnovna rešenja koja na normativnom planu u uslovima medjunarodnog poslovanja postoje, su ona koja proizilaze iz Bečke konvencije. Saglasno odredbama ove konvencije mogu se utvrditi sledeći principi prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Prvo, ukoliko su predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe individualno odredjene stvari ili stvari odredjene po rodu (generične) koje treba izdvojiti iz odredjene mase ili ih treba proizvesti ili izraditi, a u vreme zaključenja ugovora ugovorne strane su znale da se te stvari nalaze na odredjenom mestu ili ih treba izraditi ili proizvesti u odredjenom mestu – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u stavljanju tih stvari na raspolaganje kupca u tom mestu. Drugo, kad prema ugovoru o prodaji robe, robu treba prevesti – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u predaji robe prvom prevozicu radi dostavljanja kupcu. Treće, u svim drugim slučajevima isporuke robe – obveza isporuke robe prodavca sastoji se u stavljanju robe na raspolaganju kupcu u mestu u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište (ugovor o prodaji je zaključen u trenutku prihvatanja ponude). Četvrto, u slučaju kada je prema ugovoru potrebno izvršiti prevoz robe, a prodavac je obavezan da robu preda u odredjenom mestu – rizik propasti stvari sa prodavca prelazi na kupca tek kada je roba predata prevoziocu u mestu njene otpreme.

Peto, rizik za robu koja je prodata tokom prevoza prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora. Medjutim, ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora prodavac znao ili morao da zna da je roba propala ili da je oštećena, pa tu činjenicu nije saopštio kupcu, rizik za propast odnosno za oštećenje takve robe snosi prodavac. U slučaju kada je rizik propasti stvari prešao sa prodavca na kupca, kupac je dužan da plati cenu, bez obzira na kasnije nastupanje propasti ili oštećenja robe, izuzev ako su propast ili oštećenje robe posledica radnji ili propuštanja koji su učinjeni od strane prodavca.

2.4.2. Medjunarodne transportne klauzule Transportne klauzule predstavljaju uobičajene skraćene trgovačke termine, kojima se upotrebom malog broja reči (po pravilu ne više od tri) precizira čitav niz prava i obaveza kupca i prodavca iz ugovora o prodaji a naročito: - mesto i vreme isporuke robe; - prelazak rizika propasti ili oštećenja stvari; - prelazak troškova čuvanja robe; - obaveza pribavljanja prevoznih sredstava; - plaćanje prevoznika i drugih troškova prevoza; osiguranje robe u transportu; - obaveštavanje ugovornih strana i dr. 1 Transportne klauzule imaju veliki značaj za odredjivanje uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Njihova primena pojednostavljuje i skraćuje postupak zaključivanja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, obezbedjuju se značajne uštede u troškovima medjunarodnog transporta robe, uz postizanje višeg stepena pravne sigurnosti ugovornih strana. Dovoljno je samo da se u svom ugovoru pozovu na neku od transportnih klauzula, pa da čitav niz pitanja bude uredjen shodnom primenom te transportne klauzule. Od transportnih klauzula koje danas postoje u globalnim razmerama, svakako su najpoznatija i najznačajnina INCOTERMS (International Comertial Terms) pravila, koja je donela Medjunarodna privredna komora u Parizu. Izvorni tekst INCOTERMS pravila donet je 1936. godine, da bi potom u više navrata (1953., 1967., 1980., 1990. i 2000. godine) bio menjan i dopunjavan, odnosno preciznije rečeno prilagodjavan potrebama trgovačke prakse.

Iako povodom primene INCOTERMS pravila dolazi do prisutnosti odredbi niza ugovora medjunarodnog poslovanja (u prvom redu ugovora o prevozu, ali i ugovora o osiguranju, o nalogu, o delu i dr.) ipak je potrebno imati u vidu da se ove klauzule prevashodno odnose na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe i to u samo nekim posebnim aspektima ovog ugovora.

1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 513

Iz činjenice da transportne klauzule sadrže samo pravila dispozitivnog karaktera, pošto su ugovorne strane slobodne u opredeljenju da ugovore njihovu primenu, proizilazi i pitanje obaveznosti i pravnog osnova njihove primene. U tom smislu, mogući su sledeći modaliteti njihove primene. Prvo, ugovorne strane mogu ugovorom o prodaji predvideti primenu odredjene transportne klauzule. To je najčešći slučaj i tada nema posebnih problema za njihovu primenu. Odredjena transportna klauzula postaje sastavni deo ugovora o prodaji, a ugovorne strane su dužne da postupaju onako kakvo je pravo značenje te klauzule. Drugo, moguće je da izmedju ugovornih strana postoji uspostavljena praksa poslovnih odnosa, kojom prilikom se kontinuelno vrši primena odredjene transportne klauzule. Ni tom prilikom načelno nema posebnih smetnji da se, u skladu sa odredbom stava 1. člana 9. Bečke konvencije, primeni ta transportna klauzula kao sastavni deo poslovne prakse koji je uspostavljen izmedju ugovornih strana. Treće, ugovorne strane su načelno slobodne u ugovaranju, ali i modifikovanju primene odredjene transportne klauzule na njihove poslovne odnose. Naravno, tom prilikom pravno obavezujuće za ugovorne strane je samo ono o čemu su one postigle saglasnost volja. Imajući u vidu gore navedena obeležja, a posebno dispozitivnost primene i suprostavljenost poslovnih interesa ugovornih strana, a s ciljem omogućavanja lakše primene INCOTERMS klauzula, od strane Medjunarodne trgovinske komore u Parizu, 2000. godine, objavljena su Zvanična pravila Medjunarodne privredne komore za tumačenje trgovačkih termina 1. Saglasno tim pravilima INCOTERMS klauzule mogu se podeliti prema više kriterijuma. Prvo, prema mestu prelaska rizika, mogu da se podele na četiri grupe i to «E», «F», «C» i «D». Drugo, prema vrsti transporta u kome se koriste, dele se na: - INCOTERMS klauzule koje se koriste za sve vrste prevoza (FCA, CPT, CIP, DAF, DDU i DDP) i – INCOTERMS klauzule koje se koriste samo za prevoz morem i unutrašnjim plovnim vodama (FAS, CPR, CIF, DES i DEQ) 2. Posebno značajna je prva podela, koja je revizijom INCOTERMS pravila iz 1990. godine dobila naročito na značaju. Saglasno toj podeli trgovački termini su rasporedjeni u četiri kategorije. Prva počinje terminom «E» (Ex Works) shodno kojoj prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u svojim poslovnim prostorijama. U drugoj grupi su klauzule koje počinju terminom «F» (FCA, FAS i FOB) shodno kojima je prodavac dužan da isporuči robu prevozniku koga je odredio kupac. Treća grupa klauzula započinje terminom «C» i sadrži pravilo shodno kome je prodavac dužan da ugovori prevoz, ali bez preuzimanja rizika za gubitak ili oštećenje robe ili za dopunske troškove koji su nastupili posle otpremanja robe (CFR, CIF, CPT i CIP). I najzad, četvrta grupa klauzula započinje terminom «D» shodno kome je prodavac u obavezi da snosi sve troškove i rizike propasti ili oštećenja robe, koji su potrebni za dopremanje robe u njeno odredište (DAF, DES, DEK, DDU i DDP). Pored toga, u okviru ovih grupa, odgovarajuće obaveze ugovornih strana svrstane su u okvirima deset naslova, pri čemu svaki naslov na prodavčevoj strani, «odslikava» položaj kupca u pogledu iste materije. 1

Jugoslovenski nacionalni odbor Medjunarodne privredne komore objavio je «INCOTERMS pravila 2000», kao odobreni prevod Icc Publication no 560 2 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godine, str. 185

INCOTERMS pravila se označavaju skraćenicama, koje sadrže kombinaciju tri slova, od koje zavisi sadržina obaveza prodavca, odnosno kupca. Ukupno postoji 13 INCOTERMS transportnih klauzula sa sledećom utvrdjenom sadržinom značenja upotrebljenih termina 1.

EXW („Ex Works“) Franko fabrika (...ugovoreno mesto) „Franko fabrika“ znači da je prodavac isporučio robu kada ju je stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na ugovorenom mestu (npr. pogonu, skladištu, fabrici itd.), neocarinjenu za izvoz i neutovarenu u vozilo za njeno preuzimanje. Stoga ovaj termin predstavlja minimalnu obavezu prodavca, a troškove i rizike iznošenja robe iz prodavčevih prostorija snosi kupac.

FCA („Free Carrier“) Franko prevoznik (... ugovoreno mesto) „Franko prevoznik“ znači da prodavac isporučuje robu, ocarinjenu za izvoz, prevozniku imenovanom od strane kupca, na ugovorenom mestu. Treba imati u vidu da odabrano mesto isporuke ima uticaj na obaveze utovarivanja i istovarivanja robe na tom mestu. Ako se roba isporučuje na nekom drugom mestu, prodavac nije odgovoran za istovar. Ovaj termin se može upotrebljavati bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz. „Prevoznik“ znači svako lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železničkim, drumskim, avionskim, pomorskim ili rečnim prevozom, ili u kombinaciji tih vrsta prevoza. Ako kupac imenuje lice koje nije prevoznik da primi robu, smatra se da je prodavac ispunio svoju obavezu da isporuči robu kada ju je isporučio tom licu.

FAS („Free Alongside Ship“) Franko uz bok broda (... ugovorena otpremna luka)

Navedeno prema «INCOTERMS 2000», Zbornik pravila MTK za tumačenje trgovinskih termina (Icc Publication no 580), izdanje PKJ – Jugoslovenski nacionalni odbor MTK, Beograd, 2000. godina

1

„Franko uz bok broda“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba postavljena uz bok plovila u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da od tog trenutka kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe. Prema terminu FAS, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz. Ovo je suprotno od ranijih verzija INCOTERMS, prema kojima je kupac bio dužan da organizuje izvozno carinjenje. Medjutim, ako ugovorene strane žele da kupac ocarini robu za izvoz, ovo treba jasno konstatovati putem dodavanja izričite formulacije u tom smislu. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz.

FOB („Free on Board“) Franko brod (... ugovorena otpremna luka) „Franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona prešla preko ograde broda u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da otada kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe. Prema terminu FOB, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne nameravaju da roba bude isporučena preko ograde broda, treba upotrebiti termin FCA.

CFR („Lost and Freight“) Cena sa vozarinom (...ugovorena odredišna luka) „Cena sa vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba prešla ogradu broda u otpremnoj luci. Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremanje robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi koji su nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Terminom CFR predvidjeno je da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CPT.

CIF („Cost, Insurance and Freight“) Cena sa osiguranjem i vozarinom (... ugovorena odredišna luka) „Cena sa osiguranjem i vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je ona prešla ogradu broda u otpremnoj luci.

Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremu robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Medjutim, prema terminu CIF, prodavac je dužan da pribavi pomorsko osiguranje protiv kupčevog rizika od gubitka ili oštećenja robe u toku prevoza. Prema tome, prodavac ugovora osiguranje i plaća premiju osiguranja. Kupac treba da ima na umu da je, prema terminu CIF, prodavac dužan da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ukoliko kupac želi da se zaštiti većom pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranžmane za osiguranje. Terminom CIF je predvidjeno da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorene strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CIP.

CPT („Carriage paid to“) Vozarina plaćena do (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Vozarina plaćena do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati vozarinu potrebnu za dopremanje robe do ugovorenog mesta opredeljenja. To znači da kupac snosi sve rizike i ostale troškove nastale posle ovakve isporuke robe. „Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CPT predvidjeno je da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

CIP („Carriage and Insurance paid to“) Vozarina i osiguranje plaćeni do (...ugovoreno mesto opredeljenja) „Vozarina i osiguranje plaćeni do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati troškove prevoza potrebne za dopremu robe na ugovoreno mesto opredeljenja. Ovo znači da kupac snosi sve rizike i dopunske troškove koji nastanu posle takve isporuke robe. Medjutim, prema

terminu CIP, prodavac takodje mora da obezbedi osiguranje protiv rizika kupca od gubitka ili oštećenja robe za vreme prevoza. Prema tome, prodavac ugovara osiguranje i plaća premiju osiguranja. Kupac treba da ima u vidu da, prema terminu CIP, prodavac mora da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ako kupac želi da se zaštiti većom pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranžmane za osiguranje. „Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CIP je predvidjeno da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

DAF („Delivered at Frontier“) Isporučeno na granici (... ugovoreno mesto) „Isporučeno na granici“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba – neistovarena, ocarinjena za izvoz ali neocarinjena za uvoz – stavljena na raspolaganje kupcu u prispelom prevoznom sredstvu na ugovorenoj tački i mestu na granici, ali pre carinske granice susedne zemlje. Izraz „granica“ može se upotrebljavati za bilo koju granicu, uključujući granicu zemlje izvoza. Stoga je izuzetno važno da se predmetna granica precizno definiše, tako što će se u ovom terminu uvek navesti tačka i mesto. Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac bude odgovoran za istovar robe sa prispelog prevoznog sredstva i da on snosi sav rizik i troškove istovara, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, kada se roba isporučuje na kopnenoj granici. Kad se isporuka vrši u odredišnoj luci, na palubi broda ili na obali (keju), treba upotrebljavati termin DES ili DEQ.

DES („Delivered Ex Ship“) Isporučeno franko brod (... ugovorena odredišna luka)

„Isporučeno franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je roba, neocarinjena za izvz, stavljena na raspolaganje kupcu na brodu u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremom robe do ugovorene odredišne luke pre istovara. Ako ugovorne strane žele da prodavac snosi sve troškove i rizike istovara robe, treba upotrebiti termin DEQ. Ovaj termin može da se upotrebljava samo kada roba treba da bude isporučena morem ili rekom ili multimodalnom prevozom, na plovilu, u odredišnoj luci.

DEQ („Delivered Ex Quay“) Isporučeno franko obala (... ugovorena odredišna luka) „Isporučeno franko obala“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona stavljena na raspolaganje kupcu, neocarinjena za izvoz, na obali (keju) u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe do ugovorene odredišne luke i istovarom robe na obali (keju). Terminom DEQ predvidjeno je da kupac ocarini robu radi uvoza i plati sve formalnosti, carine, poreze i druge dažbine na uvoz. Ovo je suprotno od prethodnih verzija INCOTERMS, prema kojima je prodavac bio dužan da organizuje uvozno carinjenje. Ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe sve troškove koji se plaćaju na uvoz robe ili deo tih troškova, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava samo kad se roba isporučuje morem ili rekom ili multimodalnim prevozom, iskrcavanjem iz broda na obalu (kej) u odredišnoj luci. Medjutim, ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe rizik i troškove manipulisanja robom od obale do nekog drugog mesta (skladišta, terminala, transportne stanice itd.) u luci ili van nje, treba upotrebiti termin DDU ili DDP.

DDU („Delivered duty unpaid“) Isporučeno neocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Isporučeno neocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu neocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva na ugovorenom mestu opredeljenja. Prodavac mora da snosi troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe sa tog mesta, osim, kad je to primenjivo, svih „dažbina“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz

u odredišnu zemlju. Takve „dažbine“ mora da plati kupac, koji mora da snosi i troškove rizika koji nastanu ako nije blagovremeno ocarinio robu za uvoz. Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac obavi carinske formalnosti i snosi troškove i rizike koji iz toga proističu, kao i neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

DDP („Delivered duty paid“) Isporučeno ocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Isporučeno ocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu kupcu na ugovorenom mestu opredeljenja, ocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike vezane za dopremanje robe do tog mesta, uključujući, kad je to primenljvo, sve „dažbine“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu zemlju. Dok termin EXW predstavlja minimalnu obavezu prodavca, DDP predstavja njegovu maksimalnu obavezu. Ovaj termin ne treba upotrebljavati ako prodavac nije u mogućnosti da neposredno ili posredno pribavi uvoznu dozvolu. Medjutim, ako ugovorne strane žele da iz prodavčevih obaveza isključe neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe (kao što jeporez na dodatu vrednost), ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ako ugovorne strane žele da kupac snosi sve rizike i troškove uvoza, treba upotrebiti termin DDU. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

2.5. Prestanak ugovora o prodaji Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se sa namerom ugovornih strana (prodavca i kupca) da uredno i u skladu sa ugovornim odredbama, odnosno propisima

kojima se uredjuje ova materija, izvrše svoje obaveze i na osnovu toga steknu pravo da to očekuju i od druge ugovorne strane. Saglasno tome, izvršenje ugovornih obaveza obeju ugovornih strana predstavlja ujedno i prirodni način prestanka ugovora. Drugim rečima, ostvarivanjem cilja zaključenja ugovora (sticanje prava svojine na odredjenoj robi, odnosno prenosa dogovorene sume novca), ispunjen je razlog nastanka ugovora, te se samim tim smatra da je ugovor uspešno realizovan. Ovo je pravilo i ono se odnosi na preovladjujući broj ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, u pojedinim slučajevima (dakle, kao izuzetak od pravila) dolazi do nemogućnosti izvršavanja preuzetih ugovornih obaveza. Tada ugovorne strane načelno imaju sledeće dve mogućnosti. Prva je da sporazumno izmene ili da raskinu ugovor. Za ovakvu izmenu ili raskid ugovora o prodaji Bečka konvencija zahteva prostu saglasnost volja ugovornih strana. Takvo rešenje je u duhu načelnog opredeljenja za neformalni (konsesualni) način nastanka ugovora. Medjutim, ako je ugovor o medjunarodnoj prodaji voljom ugovornih strana zaključen u pisanoj formi, te sadrži odredbu kojom se predvidja da svaka izmena ili raskid tog ugovora moraju biti u pisanoj formi, tada takav ugovor o prodaji ne može biti izmenjen ili sporazumno raskinut na drugačiji način. U smislu člana 13. Bečke konvencije pojam «pismeno» obuhvata i obaveštenja dostavljena putem telegrama ili telefaksa. U slučaju saglasne izmene ili raskida ugovora o prodaji, nadalje važi ono o čemu su ugovorne strane postigle saglasnost. Drugi način prestanka ugovora je raskidom ugovora koji je iniciran voljom jedne ugovorne strane. Pravo na raskid ugovora jedna ugovorna strana ima ako druga čini povredu ugovora neizvršavanjem ili neurednim izvršavanjem svojih ugovornih obaveza. Tom prilikom, pravo na bezuslovni raskid ugovora postoji samo u slučaju bitnih povreda ugovornih obaveza. Bitnom povredom ugovora smatraće se samo ona povreda kojom se prouzrokuje takva šteta drugoj strani da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora. Sve druge povrede ugovornih odredbi nemaju atribut bitnih, što na strani onog koji zahteva raskid ugovora stvara obavezu ostavljanja dodatnog roka primerene dužine, u kome druga strana može izvršiti svoje ugovorne obaveze.

2.5.1. Raskid ugovora Do neizvršavanja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe od strane jednog od ugovarača može doći usled objektivnih ili subjektivnih razloga. U prvom slučaju govori se o oslobadjanju od odgovornosti, dok se u drugom slučaju, strana koja nije izvršila svoje obaveze čini odgovornom, te na osnovu te činjenice snosi pravne posledice svojih postupaka. U medjunarodnom prometu može doći do povrede ugovora pre dospeća obaveze, u toku izvršenja ugovora o prodaji i istekom roka za izvršavanje ugovornih obaveza..

A) Anticipativni raskid Obaveze prodavca i kupca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe su uzajamno uslovljene, pri čemu je izvršenje obaveze jedne strane ujedno i osnov ispunjenja obaveze druge ugovorne strane. Medjutim, od ovog pravila postoji i jedan izuzetak, koji se sastoji u pravu jedne ugovorne strane da zahteva raskid ugovora o prodaji robe i pre dospeća obaveza druge ugovorne strane. Do ovakve situacije dolazi u slučaju tzv. anticipativnog raskida. Takva situacija ne samo da je pravno interesantna, već laički izgleda i nelogično, jer ako ugovor o prodaji nije ni počeo da se izvršava (nisu dospele obaveze ugovornih strana), kako onda može da se povredi ugovorna obaveza i na osnovu čega jedna od ugovornih strana može da zahteva njegov raskid. No, u medjunarodnom prometu, takve situacije realno postoje i odnose se na procenu jedne ugovorne strane da druga neće biti u stanju da izvrši svoje ugovorne obaveze. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li takva strana treba da čeka da se njene pretpostavke pokažu tačnim, pa da nastane šteta velikih razmera, ili ona ima pravo da sopstvenim izjavama volje stornira dalju primenu takvog ugovora. Kao posebno postavlja se pitanje kriterijuma, odnosno merila na osnovu kojih ona može doneti odluku o raskidu ugovora. Bečka konvencija pitanje anticipativnog raskida ugovora u medjunarodnoj prodaji robe uredjuje na dva nivoa. Prvi nivo je u funkciji zaštite ugovora, ali i opravdanih poslovnih interesa ugovornih strana. U pitanju je odlaganje izvršenja dospelih ugovornih obaveza. Naime, jedna ugovorna strana može odložiti izvršenje svojih ugovornih obaveza ukoliko posle zaključenja ugovora postane jasno da druga strana neće izvršiti bitan deo svojih obaveza, usled: -

ozbiljnog nedostatka ili kreditne nesposobnosti; ili

-

njenog ponašanja u pogledu priprema za izvršenje ugovornih obaveza.

Sa odlaganjem izvršenja izjednačena je faktička situacija u kojoj je prodavac već otpremio robu pre nego što su nastali gore navedeni razlozi. U tom slučaju prodavac može sprečiti prodaju robe kupcu čak i kada ovaj ima u rukama neki od dokumenata koji mu daju pravo na preuzimanje robe. Ovo pravo se odnosi samo na uzajamna prava na robi koja poseduju prodavac i kupac i ne tiču se trećih lica. Strana koja odlaže izvršenje, bilo pre ili posle otpreme robe, dužna je da o takvoj odluci odmah (bez odlaganja) pošalje obaveštenje drugoj ugovornoj strani. Dalja sudbina ugovora zavisi od ponašanja strane koja je svojim postupcima prouzrokovala odlaganje izvršenja ugovora. Naime, ukoliko ona položi dovoljno obezbedjenje da će ugovor uredno izvršiti, strana koja je zahtevala odlaganje izvršenja dužna je da nastavi sa izvršavanjem svojih obaveza. U protivnom, pristupiće se raskidu ugovora. Drugi nivo prava sastoji se u raskidu ugovora. Shodno tom rešenju, ako pre roka za izvršenje ugovora postane jasno da će jedna strana učiniti bitnu povredu ugovora o

prodaji, druga strana može izjaviti da raskida ugovor. Dakle, pravo na anticipativni raskid ugovora postoji samo u slučaju kada se radi o obavezi koja predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi je i obaveza strane koja namerava da se koristi anticipativnim raskidom, da «ako raspoloživo vreme to dopušta» o svojoj odluci obavesti drugu stranu, kako bi joj se eventualno ostavila mogućnost da pružanjem odgovarajućeg obezbedjenja izbegne raskid ugovora. Iz tih razloga obaveštenje mora sadržavati «razumne» razloge za izjavu o raskidu ugovora. Obaveza dostavljanja razumnog obaveštenja ne postoji u slučaju kada je druga strana izjavila da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze. Medjutim, i u tom slučaju, izjava o raskidu ugovora pre isteka ugovorenog roka za izvršavanje obaveza mora biti nedvosmisleno izjavljena. Nema raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe po samom pravu. Izjava o anticipativnom raskidu ugovora svoje dejstvo proizvodi od trenutka prijema od ugovorne strane kojoj je raskid ugovora upućen.

B) Dejstvo raskida Posledice raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe sastoje se u činjenici da se raskidom ugovora ugovorne strane oslobadjaju svojih obaveza (ugovorne obaveze prestaju da postoje pro futuro), izuzev eventualne obaveze da se nadoknadi šteta. Pored toga, raskidom ugovora uspostavlja se pravno stanje u kome obe ugovorne strane moraju vratiti ono što su primile kao ispunjenje obaveze druge ugovorne strane. S tim u vezi je i pravilo, po kome strana koja je izvršila ugovor u celini ili delimično može da zahteva od druge strane vraćanje onoga što je na osnovu ugovora isporučila (prodavac – robu) ili platila (kupac – cenu). Ako su obe strane dužne da izvrše vraćanje primljenih isporuka druge ugovorne strane, uzajamna vraćanja vrše se istovremeno. Od gore utvrdjenog pravila postoji izuzetak koji se odnosi na kupca i sadržan je u činjenici da je kupac, nakon isporuke, a pre raskida ugovora, koristio isporučenu robu. Shodo tome, kupac gubi pravo da izjavi da raskida ugovor ili da zahteva od prodavca da izvrši zamenu robe kada mu je nemoguće da vrati robu u suštinski istom stanju u kome je primio. Ovo pravilo neće se primeniti u sledećim slučajevima: -

ako nemogućnost vraćanja robe ili njenog vraćanja u suštinski istom stanju u kome je primljena, nije posledica radnje ili propusta na strani kupca;

-

ako je roba potpuno ili delimično propala ili je oštećena kao posledica pregleda robe od strane kupca;

-

ako je roba u celini ili jednim delom prodata u redovnom toku poslovanja ili je kupac potrošio ili preradio u toku njene normalne upotrebe, pre nego što je otkrio ili je morao otkriti nedostatak saobraznosti isporučene sa ugovorenom robom koji je razlog raskida ugovora o prodaji.

Da bi se izbeglo neosnovano obogaćenje, utvrdjeno je pravilo po kome obe ugovorne strane prilikom vraćanja primljene robe, odnosno cene uzimaju u obzir koristi koje su po tom osnovu ostvarile. Tako, u slučaju kada je prodavac dužan da vrati cenu, on duguje i kamatu počev od dana kada mu je cena isplaćena. S druge strane, kupac je dužan da prodavcu naknadi sve koristi koje je od robe ili njenog dela imao, kada je u obavezi da tu robu ili njen deo vrati prodavcu zbog raskida ugovora o prodaji. Za razliku od uzajamnih materijalnih prestacija ugovornih strana, raskid ugovora o prodaji ne utiče na odredbe ugovora o rešavanju sporova ili o uredjivanju prava i obaveza ugovornih strana posle raskida ugovora.

2.5.2. Naknada štete Pored ostalih prava koja su priznata ugovornim stranama u slučaju povrede ugovornih odredbi, svaka od ugovornih strana ima i pravo na naknadu štete koju je druga strana počinila postupajući suprotno od svojih ugovorom o prodaji preuzetih obaveza. Kada jedna ugovorna strana (prodavac ili kupac) u statusu dužnika ne ispuni ili neuredno ispuni neku svoju ugovornu obavezu, dužna je da drugoj ugovornoj strani (prodavcu ili kupcu) u statusu poverioca nadoknadi pretrpljenu štetu koja je usled takvog postupanja nastupila, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzorka za koji nije odgovorna. Cilj naknade štete zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovornih obaveza ne sastoji se u nastojanju da se uspostavi stanje stvari koje bi postojalo da ugovor nije ni zaključen, nego u tome da se poverilac stavi u isti imovinski položaj koji bi postojao da su ugovorne obaveze uredno ispunjene. 1 Naknada štete za povredu ugovora koju je prouzrokovala jedna ugovorna strana odgovara pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti koji su usled te povrede nastali za drugu stranu. Dakle, naknada štete obuhvata stvarnu (realnu) štetu, kao štetu koja se ispoljava kao umanjenje imovine, a koja je neposredna posledica neizvršenja ugovorne obaveze i izmaklu dobit, kao osnovano očekivanje povećanja imovine, koje je izostalo usled povrede ugovorne obaveze. Ovakvo utvrdjivanje štete u pravnoj teoriji se naziva i apstraktnom štetom i zasniva se na razlici izmedju ugovorne cene i cene koja je nastala kao posledica neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza ugovorne strane koja je povredila ugovor. Otuda kupcu pravo na ovu štetu pripada ako je tekuća cena veća od ugovorne, a prodavcu ako je tekuća cena manja od ugovorne. U tom smislu, apstraktna cena predstavlja minimum odštetnog zahteva poverioca, koji treba samo da dokaže takvu razliku u ceni, pa da mu pripadne pravo na naknadu štete. Inače, naknada štete kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može biti zasnovana na neispunjenju ugovorne obaveze (naknada štete zbog neispunjenja) ili 1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 506

zakašnjenja sa ispunjenjem ugovornih obaveza (naknada štete zbog neurednog izvršenja). Takodje, naknada štete može biti posledica raskida ugovora, ali pravo na naknadu štete ugovorne strane mogu zadržati i u slučaju ispunjenja ugovora, ukoliko je tom prilikom došlo do povrede ugovornih obaveza od ugovornih strana. Naknada štete se, po pravilu, isplaćuje u novčanim jedinicama, koji važe u mestu plaćanja štete. S tim u vezi, kao mesto utvrdjivanja razlike u ceni uzima se mesto gde je isporuka robe trebalo da bude izvršena. Ovako utvrdjena naknada štete ne može biti veća od pretprljenog gubitka (stvarna šteta) i izmakle dobiti koje je ugovorna strana, koja je povredila ugovorne obaveze, predvidela ili je morala da predvidi u trenutku zaključenja ugovora kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su joj tada bile poznate ili su joj morale biti poznate. Na ovaj način visina naknade štete limitirana je sa dva osnovna kriterijuma. Prvi, objektivne prirode, po kome ukupan iznos novčanih sredstava koje duguje dužnik na osnovu naknade štete pričinjene povredom ugovornih obaveza, ne može biti veći od kumulativnog utvrdjenog iznosa stvarne štete i izmakle dobiti. Drugi, subjektivni kriterijum, po kome se prilikom utvrdjivanja visine štete uzima njena predvidivost od ugovorne strane koja je povredila ugovor, stavljajući tom prilikom njenu procenu u kontekst ponašanja razumnog privrednika koji može da računa da će iz očekivanog razvoja situacije nastati šteta kao posledica povrede ugovornih obaveza. S druge strane, predvidivost nastanka štete ne znači pretpostavku krivice strane usled čijeg je postupanja ona nastala. Ovom prilikom utvrdjivanje krivice kao subjektivnog odnosa štetnika ga sa nastupalom štetnom posledicom je irelevantno. Za zasnivanje osnova odgovornosti za naknadu štete koja je nastala povredom ugovora, dovoljno je da je strani koja čini povredu ugovora u vreme zaključenja bilo poznato ili je moralo biti poznato da iz takvog ponašanje može nastupiti šteta. U pogledu tereta dokazivanja važi pravilo po kome poverilac naknade štete treba da dokaže da je šteta nastala, dok strana koja je povredila ugovorne obaveze da bi se oslobodila od obaveze naknade stete, treba da dokaže da je šteta bila nepredvidiva. Prodavac, odnosno kupac kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu, u slučaju neizvršavanja obaveze druge ugovorne strane, imati pravo na naknadu i tzv. konkretne štete, ukoliko su, u cilju zaštite svojih interesa, pored raskida ugovora o prodaji izvršili i prodaju, odnosno kupovinu radi pokrića. Ostvarivanje prava na kupovinu, odnosno prodaju radi pokrića (samopomoć) pretpostavlja prethodno ispunjavanje odredjenih uslova. Prvo, poverilac (prodavac ili kupac) mora da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, pošto do raskida ugovora druga strana (dužnik) zadržava pravo na ispunjenje svoje ugovorne obaveze. Drugo, potrebno je da su predmet ugovora o prodaji stvari koje su odredjene po rodu (zamenljive stvari). Treće, potrebno je da kupovina, odnosno prodaja radi pokrića bude izvršena u razumnom roku posle raskida ugovora. Četvrto, kupovina odnosno prodaja radi pokrića treba da bude izvršena na razuman način (u pogledu vrste, kvantiteta i kvaliteta robe kao i

uslova mesta u kome se ona nabavlja, odnosno prodaje). Peto, potrebno je da poverilac o nameri kupovine, odnosno prodaje radi pokrića obavesti dužnika. Naknada štete u ovom slučaju utvrdjuje se prema razlici u ceni izmedju ugovorene cene i cene kupovine, odnosno prodaje radi pokrića, uključujući u taj iznos i svaku drugu naknadu na koju poverilac ima pravo po opštim pravilima o naknadi ugovorne štete (apstraktna šteta). Ugovorna strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je da preduzme sve mere koje su, prema okolnostima konkretnog slučaja, razumne s ciljem smanjivanja realne (stvarne) štete i izmakle dobiti, koje mogu da nastupe usled takve povrede ugovora. Ukoliko tako ne postupi, druga ugovorna strana može zahtevati smanjenje naknade štete u visini iznosa oštećenja koje je moglo da se izbegne. Pravo na zahtev za naknadu štete usled povrede ugovornih obaveza obuhvata i pravo na kamatu, ukoliko ugovorna strana čija je to obaveza ne plati cenu ili neki drugi novčani iznos koji je dospeo za plaćanje. Sam iznos kamate za dospele novčane obaveze utvrdjuje se prema odredbama merodavnog nacionalnog prava.

2.5.3. Čuvanje robe Jedna od važnih akcesornih obaveza i prodavca i kupca je obaveza čuvanja robe za račun druge strane. Ova obaveza postoji na strani prodavca u slučaju kupčeve docnje sa preuzimanjem robe odnosno prijemom isporuke, a na strani kupca u slučaju odbijanja prijema robe zbog nedostataka u pogledu kvaliteta ili kvantiteta isporučene robe ili u slučaju kada je isporučena nenaručena roba. Ova obaveza ima za cilj očuvanje interesa druge ugovorne strane, kada ona sama nije u stanju da preduzima potrebne radnje na robi. Njeno postojanje proizilazi iz načela savesnosti i poštenja u obavljanju poslova medjunarodnog poslovanja. Obaveza čuvanja robe ima više svojih pojavnih oblika, zavisno od okolnosti u čijem se posedu (državini) nalazi stvar koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Prvo, kada je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili je u docnji sa plaćanjem cene, u slučaju kada se plaćanje cene i isporuka robe moraju izvršiti istovremeno, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja fizičkog integriteta te robe. S tim u vezi, on ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu kupac ne naknadi razumne troškove koji su nastali realizacijom ove obaveze. Drugo, kada je kupac primio robu koju mu je isporučio prodavac, a namerava da se koristi pravom da odbije tako isporučenu robu (prvenstveno zbog nesaglasnosti isporučene sa ugovorenom robom), kupac je dužan da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja robe. Obavezu

preuzimanja i čuvanja robe kupac ima i u slučaju otpremanja robe, ne dovodeći tom prilikom u pitanje njegovo pravo da odbije prijem takve robe, s tim što tada preuzimanje vrši na račun prodavca, pod uslovom da se to može izvršiti bez plaćanja cene. Ova obaveza kupca ne postoji ako se prodavac ili lice koje je od strane prodavca ovlašćeno da robu preuzme za njegov račun, nalaze u mestu isporuke robe. S tim u vezi, kupac ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu prodavac ne nadoknadi troškove koji su nastali povodom realizacije ove obaveze. Treće, ugovorna strana (prodavac ili kupac) koja je u obavezi preduzimanja mera radi očuvanja robe, može tu robu predati na čuvanje u skladište nekog trećeg lica na teret (trošak) druge strane, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nerazumni. Pored obaveze čuvanja robe, u smislu njene zaštite od dejstva spoljnih faktora i očuvanja fizičkog integriteta, obaveza čuvanja robe, u odredjenim slučajevima, nalaže licima kod kojih se ta roba nalazi preduzimanje i odredjenih pravnih radnji radi zaštite interesa druge ugovorne strane. U tom smislu, ugovorna strana koja je dužna da čuva robu može istu prodati, na bilo koji pogodan način, ukoliko druga strana nerazumno odugovlači sa preuzimanjem ili vraćanjem robe ili sa plaćanjem troškova čuvanja, pod uslovom da o nameri prodaje robe dostavi razumno obaveštenje drugoj ugovornoj strani. U osnovi ista situacija postoji i u slučaju kada je roba podložna brzom oštećenju (propadanju) ili bi njeno čuvanje izazvalo nerazumne troškove, s tim što je u ovom slučaju obaveza obaveštavanja druge ugovorne strane relativizovana mogućnošću da se, s obzirom na uslove i rok, takvo obaveštenje uopšte može obaviti. U slučaju prodaje robe, na kojoj postoji obaveza čuvanja, ugovorna strana koja je robu prodala ima pravo da od svote dobijene tom prodajom zadrži iznos razumnih troškova čuvanja i prodaje robe. Višak sredstava ostvaren prodajom ona je dužna da preda drugoj ugovornoj strani.

2.5.4. Oslobadjanje od odgovornosti

Ugovorne strane prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe uzimaju u obzir sve okolnosti koje mogu da utiču na izvršenje njihovih obaveza, odnosno na ostvarivanje privrednog cilja radi koga je zaključen taj ugovor. Medjutim, često dolazi do izmena tih okolnosti, odnosno promene dejstva koje one ostvaruju na ugovorne obaveze.U ekstremnim slučajevima, promene tih okolnosti mogu u potpunosti onemogućiti izvršenje ugovornih obaveza kako jedne, tako i obeju ugovornih strana. Dejstvo tih okolnosti može poticati iz prirodnih dogadjaja (poplave, zemljotres, požar i sl), ali one mogu poticati i iz čovekovih radnji (ratna dejstva, ekonomski embargo, administrativne mere i sl). U takvoj situaciji osnovano se postavlja pitanje opravdanosti

opstanka samog ugovora o prodaji, odnosno odgovornosti ugovornih strana za izvršenje preuzetih ugovornih obaveza. Bečka konvencija preuzima pravila koja poznaju gotovo svi nacionalni propisi savremenih država kojima je uredjena materija prodaje robe, ali se tom prilikom vrši odredjena modifikacija tih pravila koja je svojstvena anglosaksonskom pravnom sistemu 1. Shodno tim pravilima, kada jedna od ugovornih strana ne izvrši neku od svojih ugovornih obaveza, ona neće odgovarati zbog njihovog neizvršenja, ako dokaže da je do neizvršenja te obaveze došlo zbog dejstva okolnosti (konvencija koristi termin «smetnja»), koja je bila van domena njenog uticaja, kao i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora o prodaji takvu okolnost (smetnju) uzme u obzir, odnosno da izbegne ili otkloni dejstvo te okolnosti i njene posledice. Ovako formulisanim osnovom za oslobadjanje od odgovornosti, Bečka konvencija preuzima gotovo sve elemente pojma više sile (vis maior), koji se sastoje u nepredvidivosti i neotklonivosti spoljnjeg uticaja na ugovorne strane pri izvršenju njenih obaveza. Medjutim, ukoliko je jedna ugovorna strana svojim radnjama ili propuštanjem doprinela nemogućnosti izvršavanja ugovornih obaveza druge strane, tada se ona ne može pozvati na neizvršavanje tih obaveza kao osnova za oslobadjanje od sopstvene odgovornosti. Oslobadjanje od odgovornosti jedne ugovorne strane proizvodi dejstva tokom celog perioda u kome deluje uticaj okolnosti koje onemogućavaju izvršenje njenih obaveza. Ugovorna strana koja nije izvršila svoje obaveze dužna je da o toj činjenici obavesti drugu ugovornu stranu, uz ukazivanje na okolnosti (smetnje) i njihovo dejstvo na njenu mogućnost da izvrši ugovornu obavezu. Ukoliko to obaveštenje ne stigne drugoj strani u razumnom roku, pošto je strana koja nije izvršila obaveze saznala ili je morala saznati za te okolnosti, ta strana odgovara za štetu do koje je došlo zbog neprijema obaveštenja. Prilikom utvrdjivanja osnova za oslobadjanje od odgovornosti za slučaj neizvršavanja ugovornih obaveza, Bečka konvencija ne pravi razliku izmedju mogućih nedostataka izvršenja ugovornih obaveza (neispunjenje, ispunjenje sa nedostatkom, zakašnjenje sa ispunjenjem i sl). Shodno tome, u svakom od aspekata neispunjenja ugovorne obaveze, ugovorna strana na koju se to odnosi ima pravo na zahtev za oslobadjanje od odgovornosti. U slučaju nastupanja okolnosti koje utiču na oslobadjanje od odgovornosti strane koja nije izvršila svoje ugovorne obaveze, dejstvo tog prava odnosi se samo na naknadu štete, ali ne i na ostala prava (zahtev za ispunjenje ugovora, raskid ugovora, sniženje cene i dr) koje imaju ugovorne strane na osnovu drugih odredbi Bečke konvencije.

1

V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 179

2.6. Posebni oblici ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Značaj koji medjunarodni promet roba ima u uslovima savremenog poslovanja, ali i odredjene specifičnosti koje su modifikovale uslove njegove realilzacije, kako sa aspekta načina plaćanja cene, tako i s obzirom na karakteristike predmeta ugovora, uslovili su nastanak više modela ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kojom prilikom su neka od gore iznetih pravila bliže prilagodjena uslovima u kojima se izvršavaju takvi ugovori. Imajući gore navedene okolnosti kao kriterijum odredjivanja, osnovne modifikacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se uočiti s obzirom na uslove i način plaćanja cene, kao i u odnosu na postupak i pravila prodaje robe sa posebnim svojstvima. U tom smislu, ukazaće se na osnovna obeležja medjunarodnih kompenzacionih poslova, kao i ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme.

2.6.1. Medjunarodni kompenzacioni poslovi Pojava medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz potrebe obezbedjenja dopunskih formi za ostvarivanje ekonomske ravnoteže u robnoj razmeni izmedju privrednih subjekata različite nacionalne pripadnosti. Ovu vrstu poslova najčešće iniciraju privrednici iz nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih država, posebno u uslovima nemogućnosti ili otežanog ostvarivanja deviznog priliva, odnosno postojanja strukturnih smetnji za normalnu realizaciju medjunarodnog poslovanja. Suočeni sa nizom administrativnih (medjunarodnih ili domaćih) zabrana, koje dovode u pitanje medjunarodnu razmenu dobara, uspostavlja se poseban sistem plaćanja sa osnovnim ciljem da se kroz takve forme obezbede uslovi za medjunarodne ekonomske transakcije. Medjunarodni kompenzacioni poslovi su takvi medjunarodni poslovi kod kojih se učesnici u poslu obavezuju da će uzajamno ili preko trećih lica prodavati ili razmenjivati robe bez neposrednog plaćanja njene vrednosti drugoj ugovornoj strani, pri čemu su ugovorne obaveze, koje su sastavni deo tog posla, uzajamno uslovljene i ekonomski recipročne. U medjunarodnom poslovanju koriste se različiti termini za označavanje medjunarodnih kompenzacionih poslova. U tom smislu termin «countertrade» je u učestaloj upotrebi, sa pretenzijama da se njime označe svi ostali medjunarodni kompenzacioni poslovi. Medjutim, pažljivijom analizom dolazi se do zaključka da je termin medjunarodni kompenzacioni posao pravilniji, pošto se njime, prvo, jasno ukazuje na medjunarodne poslovne razmere u kojima se ovi poslovi realizuju i drugo, zato što se vrši precizna diferencijacija od pojma kompenzacije, koji se u domaćem pravu koristi u sasvim drugom značenju (kao sinonim za prebijanje uzajamno dospelih jednorodnih potraživanja). Najzad, termin countertrade, označava i posebnu vrstu medjunarodnih

kompenzacionih poslova, kod kojih se srećemo sa postojanjem dva uzajamno uslovljena ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Značaj medjunarodnih kompenzacionih poslova uzrokovao je i odgovarajući interes subjekata medjunarodnog poslovanja kojima je prevashodni zadatak ostvarivanje regulatorne funkcije u medjunarodnom poslovanju. U tom smislu Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (UNICITRAL) je utvrdila vodič pravnih pitanja, koja se pojavljuju kod kompenzacionih poslova 1. Po nekim procenama u uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja približno 40 posto operacija ne obavlja se kao razmena robe za novac, već u uslovima razmene robe za robu 2. Pored specifičnog načina plaćanja, bitno obeležje medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz njihove uslovljenosti imperativnim propisima država čiju pripadnost poseduju subjekti medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u konkretan poslovni odnos. S tim u vezi, povodom regulisanja uslova za obavljanje spoljno trgovinskog poslovanja domaćih privrednih subjekata utvrdjena je mogućnost, shodno kojoj ministarstvo nadležno za ekonomske odnose sa inostranstvom, u skladu sa članom 68. Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju 3 može odobriti domaćem licu koje uvozi, odnosno izvozi robu, kao i usluge u spoljnoj trgovini, da plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, naročito: -

opremu, repromaterijal i sirovine koje su namenjene proizvodnji robe i pružanju usluga za izvoz;

-

robu koja se u Srbiji ne proizvodi ili se ne proizvodi u količinama dovoljnim za snabdevanje domaćeg tržišta;

-

robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vrši u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u oplemenjenoj robi;

-

robu, odnosno usluge koji se na drugi način ne mogu platiti, odnosno naplatiti.

Restriktivni karakter gore navedenih odredbi važećeg Zakona o spoljno trgovionskom poslovanju proizilazi iz potrebe da se obezbedi naplata, odnosno stvore uslovi za plaćanje u razmeni sa inostranstvom kada bi to plaćanje odnosno naplata bili dovedeni u pitanje iz razloga u koje se zakonodavac ne upušta, ali i uz uvažavanje činjenice da ovakav način plaćanja odnosno naplate predstavlja izuzetak od pravila, pa shodno tome treba da bude konkretizovan za svaki poseban slučaj. Imajući u vidu specifičnost ugovornih prestacija, odnosno prirodu prava i obaveza ugovornih strana, razlikuju se sledeće vrste medjunarodnih komenzacionih poslova.

a) Ugovor o razmeni (barter aranžman) 1

Legal Guide on International Countertrade Transactions, UNICITRAL, 1993. godina Z. Gradanov: Spoljno trgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 181 3 Zakon o spoljno trgovinskom poslovanju («Službeni glasnik RS», br. 101/05) 2

Ugovor o razmeni je najstariji ugovor u robnom prometu. On je prethodio ugovoru o prodaji, ali je sa razvojem robnog promet i pravnim oblikovanjem ugovora o prodaji izgubio na značaju i u savremenom poslovanju se pojavljuje kao izuzetak od pravila robnonovčanog karaktera prometa robe. Ugovor o razmeni (trampi) je takav ugovor u kome se ugovorne strane uzajamno obavezuju da isporuče robu, koja je predmet razmene, čime se na toj robi stiče pravo svojine. Tom prilikom ni jedna od ugovornih strana ne vrši plaćanje u novcu već se obavezuje na isporuku odredjene robe, tako da se tek uzajamnim isporukama roba smatra da su izvršene ugovorne obaveze. S tim u vezi, shodno se primenjuju pravna pravila iz ugtovora o prodaji koja se odnose na urednost izvršenja obaveza prodavca (način, mesto i vreme isporuke robe). S druge strane, samim ugovorom o razmeni ne vrši se utvrdjivanje vrednosti robe koja se razmenjuje, ali se stvara oboriva pretpostavka o njihovoj ekvivalentnoj vrednosti. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja ovaj tradicionalni ugovor gradjanskog prava poprimio je posebna obeležja ugovora o barter aranžmanu. Barter je vrsta kompenzacionih poslova u kojima se na osnovu jednog ugovornog odnosa vrši razmena robe za robu. Postoje dve osnovne vrste barter aranžmana. Prvi, naturalni oblik, gde se razmena robe vrši bez njenog vrednosnog iskazivanja (npr. milion barela sirove nafte, za hiljadu traktora). Drugi, vrednosni oblik (valued barter), gde je osnov za odredjenu vrstu i količinu robe, koju jedna ugovorna strana prima, vrednost robe koju je dužna da isporuči (npr. za uvoz robe od milion evra uspostavlja se obaveza izvoza robe u istoj vrednosti). U medjunarodnoj razmeni drugi oblik ugovora o barteru predstavlja pravilo. Zbog specifičnog karaktera vrednosnog oblika ugovora o barteru, ovaj ugovorni aranžman uglavnom se bazira na prethodno sačinjenim robnim listama, od kojih svaka sadrži opis robe po vrsti, kvantitetu i kvalitetu, uz njeno vrednosno iskazivanje u odnosu na koje ugovorne strane preuzimaju neopozivu obavezu njihove isporuke. Vrednost usaglašenih robnih lista treba da bude jednaka, odnosno recipročna. S tim u vezi, uredno izvršenje obaveze jedne ugovorne strane na isporuku robe, je ujedno i osnov zahteva da druga ugovorna strana izvrši svoju obavezu. Medjutim, zbog činjenice da se barter aranžmani, po pravilu, izvršavaju u dužem vremenskom periodu, to se i pitanje vrednosti izvršenih prestacija može postaviti i sa aspekta zakašnjenja ili neurednog izvršenja preuzete ugovorne obaveze. Iz tih razloga barter aranžmane često prate i odgovarajuće novčane obaveze ugovornih strana, posebno ako se ugovorne obaveze ne izvršavaju ili se neuredno izvršavaju. Barter aranžmani predstavljaju vrlo efikasan način prevazilaženja aktuelnih spoljno trgovinskih fiskalnih i deviznih ograničenja, sa kojima se suočavaju privredni subjekti u obavljanju spoljno trgovinskog poslovanja. Zbog posebnih uslova u kojima se realizuju, zaključenje barter ugovora je često uslovljeno prethodno pribavljenom saglasnošću nadležnih državnih organa.

b) Ugovor o kontra isporuci robe Ugovor o kontra isporuci robe je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se sam kompenzacioni posao realizuje putem dva pravno samostalna, ali poslovno povezana ugovora. Ova poslovna veza uspostavlja se tako što se u osnovni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe unosi klauzula kojom se ugovorne strane obavezuju bilo na zaključenje drugog ugovora u suprotnom smeru, bilo što efektivno pored osnovnog, zaključuju i drugi sporedan ugovor sa istim poslovnim efektima. Mnogo je češća praksa paralelnog zaključivanja oba ugovora u istom trenutku čime se postiže veći stepen pravne sigurnosti ugovornih strana. 1 Kod ugovora o kontra isporuci robe, ugovorne strane umesto plaćanja cene, uzajamno preuzimaju obavezu isporuke robe. Kontra isporuka roba nastaje u poslovnoj praksi država u kojima nije bilo moguće zaključiti ili finansirati ugovor o razmeni robe odnosno o barter aranžmanu. Paralelno sa ugovorom o kontra isporuci robe, medjunarodna poslovna praksa poznaje i situaciju simultanog zaključenja dva ugovora, čije izvršenje ide u suprotnim smerovima, a koji su uzajamno potpuno pravno samostalni. Strana koja je u prvom ugovoru uvoznik robe, u drugom se pojavljuje kao izvoznik i obratno. Tom prilikom, ni jedan od ugovora ne sadrži odredbu kojom bi se ovi ugovori uzajamno povezali pa i uslovili. U ovom slučaju medjunarodni kompenzacioni posao postoji samo kao ekonomska transakcija. Iz činjenice nepostojanja pravne veze izmedju ovako zaključenih ugovora, proizilazi da se svaki ugovor izvršava samostalno, odnosno da njegovo neizvršenje ili neuredno izvršenje nema nikakve pravne posledice na obaveze iz drugog ugovora. U konkretom slučaju, do zaključenja drugog ugovora dolazi kao posledica nemogućnosti zaključenja prvog ugovora. Strana koja bi time bila oštećena na ovaj način svoja prava iz prvog ugovora kompenzira odgovarajućim obavezama druge ugovorne strane iz drugog ugovora. Na taj način, ovaj poslovni aranžman se po prirodi i efektima približava klasičnom značenju pojma kompenzacije (uzajamno prebijanje dospelih jednorodnih obaveza) gradjanskog prava.

c) Ugovor o baj bek aranžmanu Ugovor o baj bek aranžmanu (Bay-beck Agreement) je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kojom prilikom se jednoj ugovornoj strani odobravaju posebne pogodnosti prilikom plaćanja cene, na osnovu izvršenih ulaganja u proizvodnju odredjene robe, odnosno ustupanja prava intelektualne svojine po kojima je proizvedena ta roba. Postoje dva osnova vida baj bek aranžmana. D. Marković – Bajalović: Pravna forma medjunarodnih kompenzacionih poslova, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 277 1

Po prvom, ovaj ugovorni odnos, odnosno klauzule koje obezbedjuju njegovo dejstvo zaključuje se na osnovu pribavljenog prava na iskorišćavanje prirodnih potencijala jedne države (najčešće na osnovu ugovora o koncesiji). Shodno tim odredbama jedna ugovorna strana, koja je uložila u izgradnju i opremanje privrednog objekta stiče pravo da umesto naknade koristi proizvode koji su nastali na osnovu takvog ulaganja. Podvrsta ovog oblika baj bek aranžmana sadržana je u pravu prodavca industrijske opreme ili davaoca licence da naknadu za isporučenu opremu ili ustupljenu licencu primi u robi koja je dobijena upotrebom takve opreme ili proizvodnjom po ustupljenoj licenci. 1 Drugi vid ovog aranžmana se sastoji u preuzimanju obaveze izvoznika robe, da prilikom proizvodnje proizvoda za izvoz u njega ugradi sirovine ili sastavne delove koji potiču iz zemlje u koju se taj proizvod izvozi. U pitanju je tzv. reekspontni posao, kao posebna vrsta spoljno trgovinskog poslovanja. 2

d) Kliring Iako u svom užem značenju kliring ne spada u materiju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, zbog činjenice česte upotrebe u uslovima medjunarodnog poslovanja i uticaja koji de facto vrši na uslove izmirivanja osnovne obaveze kupca – plaćanje cene potrebno je ukazati na njegova osnovna obeležja i oblike koji su ustanovljeni u medjunarodnoj poslovnoj praksi. Kliring predstavlja posebnu vrstu medjunarodnog kompenzacionog posla, kod koga se uzajamna potraživanja i dugovanja privrednih subjekata sa teritorija različitih država uzajamno prebijaju uz učešće državnih organa država čiju nacionalnu pripadnost poseduju poslovni partneri. Prema tome, po svojoj prirodi, kliring predstavlja vrstu neutralnog bankarskog deviznog posla, koji se manifestuje u formi kompenzacije u medjunarodnim razmerama i to, po pravilu, prinudne s obzirom da se ustanovljava na nivou medjudržavnog odnosa, te da privredni subjekti ne mogu izbeći njegovu primenu. Na taj način, uzajamni dužničko poverilački odnosi privrednih subjekata regulišu se ne na nivou pojedinačnih učesnika u poslovnom aranžamana, već na nivou država, ili od strane države odredjenih asocijacija privrednih subjekata. Pojam kliring potiče od engleske reči «to clear» sa značenjem čistiti, urediti, rasčistiti i sl. Na taj način, samo značenje upotrebljenog termina figurativno ukazuje na poslovne operacije koje se tim povodom odvijaju u uslovima medjunarodnog poslovanja. 3 Klirinški način plaćanja najčešće se vrši na osnovu medjudržavnog sporazuma, kojim se strane ugovornice obavezuju da sva plaćanja i naplate u spoljno trgovinskoj razmeni dobara i usluga, koje privredni subjekti sa teritorija tih država izvrše voditi i 1

M. Tratnik: Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 278 T. Dragićević – Raičević: Medjunarodno poslovanje, Beograd, 2007. godina, str. 230 3 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380 2

obračunavati preko posebnog klirinškog računa. Klirinškim sporazumom se obično predvidja da će klirinški organi, a to su najčešće centralne banke država ugovornica, zaključiti posebne aranžmane kojima će urediti pitanja primene klirinškog sporazuma. Klirinške sporazume, po pravilu, prate odgovarajuće kontigentne robne liste, kojima se uredjuje obim uzajamne razmene, kako bi se postiglo uravnoteženje medjunarodnih plaćanja i izbegla odredjena potražna salta na strani jedne države, koja nisu pokrivena isporukama iz druge države. Važnija obeležja kliringa su: - obim kliringa; - klirinški račun; - klirinška valuta; manipulativni kredit i – likvidacija uzajamnog salta potraživanja i dugovanja 1.

a) Obim kliringa Po svom obimu kliring može biti: - pun, i – delimican. Smatra se da pun ili totalni kliring postoji ukoliko on obuhvata sva plaćanja, ili najmanje 95% platnog prometa izmedju strana ugovornica. Ukoliko se klirinški način plaćanja primenjuje samo na pojedine oblasti prometa robe i usluga, ili je njime obuhvaćeno manje od 95% ukupnog platnog prometa izmedju saugovarača, radi se o delimičnom (nepotpunom) kliringu Prema kriterijumu predmeta plaćanja, kliring može biti robni i mešoviti. Robni kliring obuhvata sva plaćanja iz ugovora o prodaj robe, kao i njemu akcesornih ugovora, zaključenih sa ciljem realizacije međunarodne prodaje (prevoz, špedicija, osiguranje, uskladištenje i dr). Mešoviti kliring, pored plaćanja u vezi sa robnom razmenom, obuhvata i plaćanje za izvršene usluge (turistički poslovi, prevoz putnika i prtljaga, poštanske usluge i sl), kao i plaćanja po podignutim kreditima, repatrijacije dobiti preduzeća i dr.

b) Klirinški računi Realizacija bezgotovinskog medjudržavnog plaćanja po osnovu prebijanja uzajamnih potraživanja ostvruje se ustanovljenjem klirinških računa. Preko tih računa se vrše uplate dugovanih suma, odnosno isplate iznosa koji se potražuje. Njih otvaraju i vode centralna obračunska mesta, najčešće emisione – klirinške banke. Klirinški računi su operativni instrumenti ostvarivanja klirinškog načina plaćanja. Oni mogu biti: - zbirni, i – posebni. Zbirni račun služi za plaćanje po svim osnovama, dok posebni računi koriste za plaćanja po pojedinim oblastima (robna plaćanja, nerobna plaćanja, plaćanje pojedinih A. Ćirić: Kliring kao oblik kompenzacije izmedju država; Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 287-290

1

usluga i sl). Posebni računi se po pravilu podvrgavaju izdvojenim ugovorenim režimima izravnavanja. Kod bilaternih kliringa, klirinški organi vode jedan glavni račun (u domaćoj valuti) i jedan saglasan, u valuti državi saugovornice. Na taj način se lakše može ostvarivati funkcija kontrole u medjusobnim odnosima. Svi klirinški računi se, po pravilu, vode bez provizije, bez naplate troškova i kamate. No, sporazumom može biti predvidjeno i plaćanje kamate, posebno za slučajeve u kojima dug po klirinškom računu prelazi ugovoreni iznos.

c) Klirinška valuta Klirinška valuta se odredjuje saglasnošću strana ugovornica. Praksa poznaje tri modaliteta, tako da se računi mogu voditi: - u valuti jedne zemlje; - u valutama obe strane ugovornice i – u stabilnoj konvertabilnoj valuti neke treće zemlje – najčešće u obračunskim USD dolarima. Bez obzira na činjenicu u kojoj se valuti vode računi, plaćanja i naplate, koje se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, uvek se obavljaju u domaćoj valuti. Valuta kliringa ima samo obračunski karakter. U toj valuti se izdaju platni nalozi, izražavaju se obaveze iz privatno pravnih ugovora i na tu valutu glase fakture. d) Manipulativni kredit

Manipulativni kredit predstavlja dozvoljeni iznos obračunate vrednosti za odredjeni vremenski period. On se odobrava klirinškim sporazumom kao prekoračenje dugovanja jedne strane ugovornice u odnosu na njena potraživanja prema saugovaraču. To je kredit koji se javlja kao posledica postojanja razlike u dinamici uplata i isplata sa klirinškog računa. Uskladjivanje uzajamnih plaćanja i njihovo uravnoteženje se najčešće postiže utvrdjivanjem kontigentnih lista. Po pravilu su robni kontigenti sa liste uvoza i liste izvoza vrednosno izjednačeni. To medjutim, nije garancija da će i obostrana potraživanja biti jednaka. Pravilo je da se u praksi uvek javljaju odredjene razlike izmedju potražnog i dugovnog salda. Strana koja potražuje kreditira stranu koja duguje i to u formi robnog kredita. Njihova visina se vezuje za odredjeni procenat u odnosu na vrednost trgovačkog prometa u toku godine ili se utvrdjuje do odredjenog fiksnog iznosa (na primer 350 miliona USA dolara). U dvostranim klirinškim sporazumima pravo na manipulativni kredit ima recipročni karakter i priznaje se pod jednakim uslovima, stranama ugovornicama. Kredit koji se kreće u dogovorenim granicama ne podleže opterećenjima u vidu kamate i naknade različitih troškova. Medjutim, ukoliko strane predvide da

manipulativni kredit može da predje granicu, pa se to u praksi i ostvari, smatraće se da se radi o običnom kreditu, koji korisnika obavezuje na odredjena finansijska opterećenja.

e) Likvidacija salda Način likvidacije salda predvidja se klirinškim sporazumom, kao i posebnim aranžmanima. U praksi sama ta operacija najčešće se sprovodi za period od jedne kalendarske ili finansijske godine. Istekom tog perioda pravi se bilans. Njime se utvrdjuje saldo, odnosno stanje na klirinškom računu. Razlozi celishodnosti preferiraju likvidaciju negativnog salda naknadnim isporukama proizvoda, ili pružanjem usluga od strane privrednih subjekata zemlje dužnika njihovim partnerima u zemlji poverioca. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja postoji više vrsta kliringa. Najznačajnija podela je prema broju subjekata (država učesnika) koji ga obrazuju i prema predmetu klirinškog plaćanja, odnosno obračuna plaćanja. Prema broju subjekata (država učesnika) postoje: - jednostrani kliring; - dvostrani (bilateralni) kliring; i – višestrani (multilateralni) kliring.

- Jednostrani kliring Jednostrani kliring je takav način plaćanja kod koga jedna država, sa ciljem prevazilaženja platno bilansnih teškoća i uravnoteženja spoljnotrgovinske razmene, svojim imperativnim propisom jednostrano obavezuje privredne subjekte sa svoje teritorije da dugove prema poveriocima iz inostranstva izmiruju uplatama na zbirni račun klirinškog organa te zemlje. Ujedno svi poverioci, sa sedištem u toj zemlji, pozivaju se da potraživanja prema inostranim dužnicima prijave klirinškom organu te zemlje. Jednostrani kliring može biti usmeren samo na plaćanja i naplatu u robnoj razmeni sa odredjenom državom, kada on zadržava oblik klirinškog plaćanja, odnosno na sve poslovne aranžmane sa inostranstvom, kada on predstavlja meru ograničenja spoljnotrgovinske razmene u okviru tekuće ekonomske politike te države. Jednostrani kliring predstavlja izuzetak u medjunarodnom plaćanju, te se smatra da nije u skladu sa načelom slobode medjunarodne trgovine i jednakosti država u medjunarodnoj robnoj razmeni 1.

1

R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380

- Dvostrani (bilateralni) kliring Pod dvostranim kliringom podrazumeva se kliring koji nastaje sporazumom dveju država i predstavlja najčešći oblik kliringa. Na osnovu ovog kliringa dužnici iz obe države ugovornice svoje obaveze izmiruju uplatama u nacionalnoj valuti na zbirnom računu klirinškog organa svoje države, a poverioci posredstvom istih računa naplaćuju svoja potraživanja iz inostranstva takodje u svojoj nacionalnoj valuti. Sporazumom o klirinškom načinu izmirivanja obaveza, utvrdjuje se najviši iznos do koga se mogu kretati medjusobna potraživanja i dugovanja. Osnovni cilj dvostranog (bilateralnog) kliringa sadržan je u nameri da se spreči slobodan prenos efektivnih deviznih sredstava preko granice i po tom osnovu ugrozi platno bilansni saldo države u spoljno trgovinskoj razmeni.

- Višestrani (multilateralni) kliring Višestrani kliring nastaje na osnovu sporazuma izmedju tri ili više država, koje prihvataju klirinški način plaćanja kao formu izmirivanja dužničko – poverilačkih odnosa privrednih subjekata sa njihovih teritorija. Tim sporazumom utvrdjuje se valuta u kojoj će se vršiti obračun plaćanja. Na taj način omogućava se lakše obavljanje platnog prometa izmedju država ugovornica. Višestrani kliring predstavlja izuzetak od pravila klirinškog plaćanja i u suštini to je pokušaj uspostavljanja nadnacionalnog – medjunarodnog novca, do koga, po pravilu, dolazi u situaciji naglašene nestabilnosti nacionalnih valuta država ugovornica. S obzirom na predmet klirišnkih plaćanja mogu se razlikovati robni kliring (koji obuhvata sva plaćanja iz prometa roba), nerobni kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa usluga), mešoviti kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa roba i usluga) i totalni kliring (koji obuhvata celokupan platni promet izmedju država potpisnica klirinškog sporazuma) 1.

2.6.2 Medjunarodna prodaja investicione opreme Ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme predstavlja poseban vid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Samim tim i pravna pravila kojima se uredjuje ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, važe i u slučaju zaključenja i realizacije ovog ugovora. Medjutim, s obzirom da je u pitanju jedan složen pravni posao, kod koga se sreću elementi i drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava, osnovano se postavlja 1

V. Krulj: Pravo platnih sporazuma, Beograd, 1964. godina, str. 53-54

pitanje da li je to ugovor o prodaji posebne robe ili je u pitanju poseban ugovor. Analizom elemenata koji čine ovaj ugovor dolazi se do zaključka da je u pitanju ugovor o prodaji posebne robe, te da se ni na planu propisa kojima je on regulisan, ali ni u poslovnoj praksi koja se povodom njegove realizacije uspostavlja, nisu iskristalisali elementi eventualnog novog medjunarodnog pravnog posla. Pa ipak, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga čine, u odredjenoj meri, posebnim u odnosu na opšte odredbe ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Te se specifičnosti u osnovi mogu svesti na sledeća obeležja ovog ugovora. Prvo, u pitanju je složeni ugovor, jer pored elemenata karakterističnih za medjunarodnu prodaju robe, sadrži i elemente drugih ugovora. To se posebno odnosi na klauzule o montaži opreme i obučavanju kadrova za korišćenje te opreme. Stoga se na ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, pored pravila koja regulišu prodaju, delimično primenjuju i pravila ugovora o delu, a posebno ugovora o gradjenju. 1 Drugo, predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga razlikuju od predmeta ostalih ugovora u medjunarodnoj prodaji robe. Pre svega, pojam opreme, kao kompleksa stvari povezanih zajedničkom namenom za vršenje odredjenog tehnološkog postupka, upućuje na stav da su u pitanju uvek složene i individualno odredjene stvari, kod kojih je njihova individualnost posebno potencirana, pošto se oprema, po pravilu, izradjuje u skladu sa, za te prilike, posebno sačinjenom specifikacijom, odnosno projektnom dokumentacijom. Radi se, dakle, o uredjajima koji se izradjuju po posebnim projektima, a ne serijski i koji u svemu moraju da budu u skladu sa projektnom dokumentacijom. Treće, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione prodaje je ugovor sa dugim rokom realizacije, jer njegovo izvršenje, s obzirom na složenost predmeta isporuke, zahteva više vremena nego što je to slučaj kod isporuke serijski proizvedene robe. Ta trajnost ugovora implicite podrazumeva često vršenje sukcesivnih isporuka, zavisno od faze izrade opreme i potreba kupca za tom opremom. Samim tim promene okolnosti u vremenskom periodu izmedju zaključenja i izvršenja ugovora su realno moguće, pa se s tim u vezi kod ovih ugovora predvidjaju razna obezbedjenja od negativnog dejstva ovih promena (klizne skale, valutne klauzule, ugovorno ograničenje i isključenje odgovornosti i sl.). Četvrto, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, zbog svojih specifičnosti i značaja, ima i svoje posebne medjunarodne izvore prava. Pre svega, domen primene posebnih pravila utvrdjen je Bečkom konvencijom, po kojoj se, u skladu sa odredbama stava 1. člana 3., smatra da se pod ugovorima o prodaji smatraju i ugovori o isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Tom prilikom Bečka konvencija ne ulazi u razmatranje pitanja kakva ta roba, po svojoj nameni, treba da bude, što stvara osnova za stav da se odredbe ove konvencije odnose i na investicionu opremu. S tim u vezi, postoji i jedna rezerva koja se sastoji u tome da strana koja je naručila robu (kupac) nije u obavezi da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za izradu ili za 1

M. Drašković: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 234

proizvodnju te robe, u konkretnom slučaju – investicione opreme. Pored toga, a upravo zbog njegovih specifičnosti, ovaj ugovor regulisan je i propisima koje je donela Evropska ekonomska komisija UN, kao što su Opšti uslovi za nabavku postrojenja i opreme u izvozu (br. 188 iz 1953. br. 574 iz 1955. i dodatne klauzule iz 1962. godine); Opšti uslovi za nabavku i montažu postrojenja u izvozu i uvozu (br. 188 A i 574 A iz 1957. godine); Dodatne odredbe za nadzor nad montažom postrojenja i opreme u inostranstvu (br. 188 B i br. 574 B iz 1964. godine); Opšti uslovi za montažu postrojenja i opreme u inostranstu (br. 188 D i 574 D iz 1963. godine). Pored navedenih, značajan i široko prihvaćen izvor prava u ovoj oblasti su i opšti uslovi koje je donelo Medjunarodno udruženje savetodavnih inžinjera (FIDIC) 1. Pored navedenih specifičnosti ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme sadrži i još neke karakteristike na osnovu kojih se razlikuje od klasičnih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Najpre, ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme, zbog značaja i vrednosti opreme kao predmeta ugovora, po formi zaključenja, spada u formalne ugovore, sa posebnim obeležjima koja prate postupak njegovog zaključivanja. Do zaključivanja ovih ugovora dolazi obično posle dugih pregovora, tokom kojih potencijalni ugovorni partneri razmenjuju tehničke podatke, ali i izradjuju elaborate i projektnu dokumentaciju od značaja za proizvodnju investicione opreme, što je skopčano sa značajnim finansijskim ulaganjima. Stoga je i odgovornost za savesno vodjenje pregovora i izvršavanje obaveza koje su preuzete predugovorom strožije postavljena.

Zaključenju ugovora po pravilu prethodi poseban postupak izbora poslovnog partnera. To je postupak medjunarodne licitacije. Medjunarodna licitacija je posebno složena pravna procedura koja ima za cilj da investitor dodje do najpovoljnijeg ponudjača. Postupak medjunarodne licitacije obično se sastoji iz dva dela. U prvom, predkvalifikacionom postupku utvrdjuju se elementi na osnovu kojih će se sprovesti licitacija. U drugom delu postupka vrši se prikupljanje ponuda, čime se ostvaruje krajnja svrha licitacije, a to je izbor najpovoljnijeg ponudjača radi zaključenja ugovora. Svi učesnici u postupku medjunarodne licitacije su ravnopravni. Stranke u medjunarodnoj licitaciji su investitor i izvodjač. Investitor (kupac investicione opreme) je ono lice koje raspisuje i sprovodi postupak medjunarodne licitacije. Izvodjač (prodavac investicione opreme) je onaj subjekt medjunarodnog poslovanja, koji je u toku licitacije izabran kao najpovoljniji ponudjač i na taj način je obezbedio pravo na zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme 2. Za sam postupak zaključenja ovog ugovora, u svim gore navedenim izvorima prava, predvidjena je pisana forma. Vrednost i značaj investicione opreme zahteva da

1 2

M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 325 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 258

obaveze ugovornih strana budu precizno odredjene i pismeno potvrdjene. Time se ujedno ukazuje na naročitu važnost i značaj ovog ugovora, kao i na rizike koje sobom nosi 1. Posebnost ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme dolazi do izražaja i s obzirom na njegov predmet. Kako je već navedeno, dominantno obeležje ovom ugovoru daje obaveza prodavca na isporuku odredjene investicione opreme. Medjutim, iako elementi medjunarodne prodaje robe preovladjuju, te se shodno toj činjenici ovaj ugovor i smatra vrstom ugovora o prodaji robe, ipak zbog prisutnosti posebnih obaveza prodavca, on sadrži i elemente nekih drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava. U tom smislu, obaveza isporučioca investicione opreme (prodavca) sastoji se od: - izrade investicionog programa i investicione tehničke dokumentacije za gradjevinske i druge objekte u inostranstvu; - izvodjenja gradjevinskih radova u inostranstvu; - izrada investicione opreme, prema dogovorenoj tehničkoj dokumentaciji; izvodjenje geoloških, rudarskih, konsolidacionih i drugih sličnih radova u inostranstvu; instalisanje, postavljanje, montaža i stavljanje u pogon svih postrojenja i opreme u inostranstvu; - obuka kadrova investitora za bezbedno i ekonomski opravdano korišćenje investicione opreme; i - vršenje nadzora nad izvedenim gradjevinskim i instalacionim radovima u inostranstvu. U tom smislu, ovaj ugovor redovno prate i klauzule o specijalizaciji i obučavanju stručnog kadra koji će rukovoditi investicionom opremom, kada se ugradi i počne sa funkcionisanjem. Imajući gore navedena obeležja predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme proizilaze i obaveze prodavca (isporučioca opreme) koje se sastoje u nizu faktičkih radnji, koje iziskuju angažovanje više lica različitig profila stručnosti, radi uspešnog ostvarivanja preuzetih ugovornih obaveza. S tim u vezi, u proizvodnji i montaži investicione opreme po pravilu učestvuju i treća lica, koja angažuje prodavac bilo sam, bilo po izričitoj želji kupca, što otvara posebno pitanje odgovornosti za rad ovih lica. Posebno obeležje ugovoru o medjunarodnoj prodaji investicione opreme daje i okolnost što u njegovom izvršenju značajno učestvuje (saradjuje) investitor – kupac te opreme. To je i razumljivo, s obzirom da se montaža investicione opreme vrši na mestu koje je on označio, a to je po pravilu na teritoriji države čiju nacionalnu pripadnost poseduje i uz primenu imperativnih propisa te države, kojima se uredjuje čitav niz aspekata medjunarodne prodaje investicione opreme. S tim u vezi, posebne obaveze kupca povodom izvršavanja prodavčeve obaveze isporuke i montaže investicione opreme su sledeće: - kupac je dužan da prodavca «na način kako najbolje bude mogao i znao» obavesti o propisima države na čijoj teritoriji se izvode investicioni radovi, kao i o fiskalnim obavezama (takse i dažbine) koje su s tim u vezi; - kupac je dužan da izvrši pripremne radove na terenu u skladu sa uputstvima koje je dobio od prodavca; - kupac je obavezan da obezbedi radne uslove za radnike i ostala zaposlena lica, koji u ime prodavca izvode radove; - kupac je dužan da obezbedi infrastrukturne uslove (energija, putevi, potrošni materijal i dr) za izvodjenje instalacionih radova isporučioca opreme; kupac je dužan da detaljno obavesti prodavca o merama bezbednosti koje je njegovo osoblje dužno da poštuje. 2 Bliže o ovom ugovoru videti: M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 324 - 340 2 M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 334 i 335 1

III UGOVORI O AKCESORNIM PRIVREDNIM USLUGAMA

Kao što je više puta istaknuto osnovni i po značaju najvažniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifičnim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeležja. Osnovna karakteristika ovih ugovora je da se putem njih obezbedjuje veći stepen pravne, ali i poslovne sigurnosti ugovornih partnera iz ugovora o prodaji i to kako u pogledu samog zaključivanja ugovora o prodaji, tako i u smialu praćenja njegove realizacije vezane za kvalitet i kvantitet isporučene robe, odnosno za odredjene transportne i druge manipulacije sa robom koje su u funkciji urednog izvršenja preuzetih

obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. U ugovore kojima se stvaraju uslovi za brže i efikasnije zaključivanje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju i – ugovor o komisionom poslu u medjunarodnom robnom prometu. U ugovore kojima se obezbedjuje realizacija zaključenih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: - ugovor o kontroli robe u medjunarodnom poslovanju; - ugovor o medjunarodnom otpremanju robe (medjunarodna špedicija) i – ugovor o medjunarodnom uskladištenju robe. Pojedini aspekti od značaja za realizaciju prava i obaveza ugovornih strana iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se pronaći i u drugim ugovorima kojima se uredjuje medjunarodni promet roba i usluga (npr. ugovor o osiguranju; ugovor o lizingu; ugovor o medjunarodnom prevozu robe i dr), ali se ovi ugovori razlikuju od gore navedenih i po tome što mogu biti predmet samostalnih i pravno nezavisnih ugovornih obaveza u odnosu na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, ni ovi ugovori o posebnim privrednim uslugama, iako su prevashodno vezani za ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, tom činjenicom ne iscrpljuju svoju poslovnu sadržinu, već mogu biti zaključeni i povodom nekih drugih poslovnih odnosa, koji ne moraju nužno i neposredno da proizilaze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

1. Medjunarodno trgovinsko posredovanje 1.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor u domenu spoljno-trgovinskih usluga, kojim se trgovinski posrednik obavezuje da će nastojati da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca – komitenta, dovede u vezu sa nekim trećim licem, po pravilu, izvan domicila zemlje u kojoj se nalazi sedište nalogodavca – komitenta, u cilju zaključenja nekog medjunarodnog privrednog ugovora iz oblasti spoljno-trgovinskog prometa roba i usluga, a nalogodavac se obavezuje da će za ovu uslugu posredniku platiti odgovarajuću naknadu (proviziju). Na osnovu navedenog kao karakterna obeležja ovog ugovornog odnosa mogu se navesti:

a) obaveza dovodjenja u poslovni kontakt (vezu) svog ugovornog partnera sa trećim licem; b) delovanje s ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za zaključenje ugovora izmedju ugovornog partnera i trećeg lica i c) medjunarodni karakter poslovnih odnosa ugovornih patnera. Kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po pravilu, uspostavljaju se, dve vrste poslovnih odnosa. S jedne strane, poslovni odnos trgovinskog posrednika i nalogodavca – komitetnta, koji predstavlja sadržinu ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. S druge strane, uspešnom realizacijom ovog poslovnog odnosa nastaje drugi poslovni odnos i to izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica, što predstavlja sadržinu nekog od posebnih ugovora medjunarodnog robnog prometa, sa svim svojim pravima i obavezama. Bitni elementi ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su samo trgovinsko posredovanje i naknada (provizija) za izvršenu uslugu posrednika. 1 Predmet medjunarodnog trgovinskog posredovanja je preduzimanje potrebnih radnji, na koje se posrednik obavezao, u smislu dovodjenja svog nalogodavca – komitenta u poslovni kontakt (vezu) radi pregovora s ciljem zaključivanja nekog od ugovora robnog prometa (najčešće ugovora o medjunarodnoj prodaji robe). S tim u vezi, posrednik je dužan da preduzme sve potrebne radnje s ciljem pripremanja poslovnog ambijenta za zaključivanje ugovora. Medjutim, posrednik ne garantuje da će ugovor radi čijeg zaključivanja je angažovan, biti stvarno i zaključen, pošto to ne zavisi od njega, već od autonomije volje stranaka (nalogodavca i trećeg lica) koje je doveo u poslovni kontakt (vezu). Naknada (provizija) predstavlja cenu koja pripada posredniku za izvršeni posao medjunarodnog trgovinskog posredovanja. Ona je bitan element ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po prirodi samog posla, tako da i u slučaju kada ugovorom o posredovanju ona nije predvidjena, posrednik ima pravo na proviziju po posebnim pravilima. Naime, u slučaju kada ugovorom o posredovanju nije predvidjena, posrednik će pravo na proviziju moći da ostvari u skladu sa tarifom o uslugama po kojima poslujue, odnosno u slučaju nepostojanja ni ove tarife, u skladu sa pravičnom naknadom koju će odrediti sud, odnosno medjunarodna trgovinska arbitraža. Osnovni izvor prava kojima se uredjuju odnosi medjunarodnog trgovinskog posredovanja su nacionalni propisi država čiju pripadnost poseduju bilo posrednik, bilo nalogodavac. U našem pravnom sistemu to su odredbe članova 813. do 826. Zakona o obligacionim odnosima, kao i opšti uslovi poslovanja posredničkih organizacija. Na medjunarodnom planu ne postoji konvencija kojom bi se izvršila unifikacija ove materije, te su shodno tome, najznačajniji izvori prava ugovoreni nacionalni zakoni, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaji u ovoj materiji 2.

1 2

S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 391 Prof. dr M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 522 Prof. dr M. Draškić, Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990.godina, str. 374

1.2. Poslovni značaj Posredovanje spada u grupu poslova robnog prometa kojima je osnovni smisao da olakšaju zasnivanje drugih ugovora robnog prometa. Uloga posrednika sastoji se u ubrzanju robnog prometa, a zasniva se na stručnosti posrednika u vezi svih pitanja koja su od značaja za poslovanje na odredjenom tržištu. Privredni značaj posredničke delatnosti sastoji se u neophodnosti angažovanja posrednika od strane učesnika u robnom prometu. Posrednik je stručnjak za odnose na odredjenom tržištu, dobro poznaje osobenosti pojedinih tržišta, upoznat je sa pouzdanošću poslovnih partnera sa tih tržišta u izvršavanju njihovih obaveza, poznaje njihovu kreditnu sposobnost i poslovni ugled, kao i posebne zahteve tih tržišta za pojedinim proizvodima i u vezi pojedinih proizvoda odnosno cenama i oscilacijama cena za odredjene proizvode na tim tržištima. Usled toga, posrednik može značajno da olakša nastup i ubrza promet roba svog nalogodavca – komitenta, nego što bi to bio slučaj kada bi ovaj samostalno istupao na tom tržištu. Tom prilikom posrednik je obavezan da u relaciji uspostavljanja poslovnog odnosa svog nalogodavca – komitenta sa trećim licima (potencijalnim poslovnim partnerima) istupa u svoje ime i za svoj račun, odnosno da saglasno tome bude objektivno nepristrasan u svom poslovnom angažovanju i da na taj način štiti interese oba poslovna partnera, a ne samo interes svog nalogodavca – komitenta koji mu je dao nalog za posredovanje 1. Na taj način se stvaraju preduslovi za ostvarivanje osnovnog zahteva savremenog robnog prometa, koji se sastoji u tome da se poslovi robnog prometa obavljaju brzo i efikasno sa minimalnim stepenom poslovnog rizika. Upravo zbog ekonomske nužnosti da se put od proizvodjača do potrošača predje u što je moguće kraćem roku i uz minimalan poslovni rizik, u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja, porastao je i značaj uloge koju ostvaruju medjunarodni trgovinski posrednici. S druge strane, angažovanjem posrednika, kao objektivnog i nepristrasnog subjekta sa poznavanjem prilika na odredjenom tržištu, smanjuju se i troškovi nalogodavca da se i sam angažuje radi pribavljanja relevantnih podataka od značaja za privredni nastup na tom tržištu. Imajući gore navedeno u vidu, svi poslovi medjunarodnog trgovinskog posrednika mogu se podeliti u tri grupe. Prvu grupu poslova čine aktivnosti koje prethode zaključivanju ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. One se sastoje u istraživanju odredjenog tržišta, prikupljanju relevantnih informacija, izradi analiza od značaja za nastup na tom tržištu i sl. Drugim rečima, obavljaju se poslovi koji odredjenu posredničku organizaciju čine specijalistom (ekspertom) za odredjeno tržište. U obavljanju ovih poslova trgovinski posrednih je potpuno samostalan i nezavistan od bilo čijeg uticaja. Drugu grupu poslova obuhvata dovodjenje u poslovni kontakt (vezu) inostrane firme sa domaćim nalogodavcem – komitentom radi pregovora o zaključenju ugovora iz oblasti medjunarodnog poslovanja. Ovo je ujedno i osnovna sadržina posla medjunarodnog trgovinskog posredovanja. U obavljanju ovog posla medjunarodni trgovinski posrednik istupa u svoje ime i za svoj račun, uz obavezu da u svim fazama 1

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 180

pregovora u vezi zaključenja ugovora ukazuje na svoj posrednički status. S tim u vezi njegova obaveza je da potencijalnim poslovnim partnerima omogući poslovni kontakt i olakša im da oni sami neposredno, samostalno i u svoje ime zaključe ugovor i zasnuju uzajamna prava i obaveze. U okviru treće grupe poslova moguće je da posrednik na sebe preuzme i odredjene poslove koji proizilaze iz izvršenja ugovora u čijem je zaključenju učestvovao. Tom prilikom, posrednik nije dužan da vodi računa o tome da li ugovorne strane uredno izvršavaju svoje obaveze iz ugovora u čijem je zaključenju posredovao. U kategoriju ovih poslova spadaju pre svega poslovi koji su u vezi sa ispunjenjem obaveza iz osnovnog ugovora kao što su poslovi oko eventualnog rezervisanja transportnih sredstava, poslovi u vezi sa carinskim i drugim formalnostima, odnosno svi oni poslovi koje medjunarodni posrednik može mnogo lakše da obavi nego ugovorne strane koje su zaključile ugovor uz njegovo posredovanje 1. U te poslove spada i izdavanje pisane isprave o zaključenju odnosno o urednom izvršenju osnovnog privrednog posla.

1.3. Zaključivanja ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju

Kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju pojavljuju se spoljno-trgovinski posrednik (mešetar, senzal) i njegov nalogodavac komitent (interesant). Medjunarodnim posredničkim poslovima bave se, po pravilu, spoljnotrgovinska posrednička preduzeća i društva, koja su za tu delatnost posebno registrovana. Kao i u većini drugih ugovora u medjunarodnom poslovanju i ovaj ugovor je neformalne prirode, tj. može se zaključiti u bilo kojoj formi koja je uobičajena u spoljnotrgovinskom poslovanju. Iz činjenice da medjunarodni posrednik poslove posredovanja u medjunarodnom poslovanju obavlja kao svoju stalnu i profesionalnu delatnost, proizilazi njegova obaveza da je na svaki dostavljeni nalog za posredovanje, koji mu je uputio nalogodavac – komitent, dužan da odgovori. To je jedan od izuzetaka od pravila da ćutanje druge strane ne znači prihvatanje ponude. Suprotno tome, ukoliko posrednik nije odmah ili u kratkom roku od prispeća naloga za posredovanje, kao ponude za zaključenje ugovora o posredovanju reagovao u smislu obaveštenja o neprihvatanju naloga, smatraće se da je nalog prihvaćen, odnosno da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju zaključen, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima za posrednika koje iz tog ugovora proizilaze.

1

R. Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beogra, 1986. godina, str. 264

Posebne karakteristike ovog ugovora sastoje se u tome da je u pitanju adhezioni ugovor, odnosno ugovor po pristupu, jer su u istom ugovoru sadržani opšti ugovori spoljno-trgovinskih posredničkih firmi na osnovu kojih se on i zaključuje. Pored toga, u pitanju je i dvostrano obavezan i teretan ugovor, pošto on obavezuje obe ugovorne strane i stavlja im na teret preduzimanje odredjenih činidbi koje su karakteristične za ovaj ugovor.

1.4. Obaveze medjunarodnog trgovinskog posrednika Medjunarodni trgovinski posrednik ima niz obaveza kao što su: postupanje sa pažnjom dobrog privrednika; vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista; izdavanje zaključnice kao pisanog dokaza o zaključenju posla; čuvanje poslovne tajne; davanje potrebnih obeveštenja nalogodavcu; čuvanju dokaza koji su od interesa za ugovorne strane i dr.

1.4.1. Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika U skladu sa načelom savesnosti i poštenja proizilazi obaveza posrednika da prilikom traženja trećeg lica radi zaključenja ugovora istupa sa «pažnjom dobrog privrednika». Medjunarodni obavezan da pri posredovanju nastoji da dodje do zaključenja medjunarodnog privrednog ugovora izmedju trećeg lica i nalogodavca – komitenta, jer to predstavlja sadržinu njegovih ugovornih obaveza. Tom prilikom, kada dovodi svog nalogodavca – komitenta u vezu sa trećim licem, medjunarodno trgovinski posrednik mora da nastoji da pronadje odgovarajućeg poslovnog partnera, te da u slučaju mogućnosti izbora izmedju više lica, odabere onakvog poslovnog partnera koji najviše odgovara nalogodavcu. U tom smislu on snosi odgovornost za takav izbor. Tom prilikom posrednik je obavezan da postupa nepristrasno i objektivno stavljajući celokupan poslovni potencijal u funkciju zaključenja ugovora sa najpovoljnijim poslovnim partnerom, imajući u vidu poslovne interese svog nalogodavca.

1.4.2. Vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista

Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da vodi posrednički dnevnik koji predstavlja posebnu knjigu u koju se upisuju podaci o ugovoru koji je zaključen njegovih posredovanjem. Ovaj dnevnik ima poseban značaj jer je posrednik u pravnim odnosima izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica dužan da na njihov zahtev izda izvod u formi posredničkog lista sa overenim potpisom koji stranama može da posluži kao dokazno sredstvo u slučaju eventualnog spora. S tim u vezi je i obaveza posrednika da u posrednički dnevnik uredno i ažurno upisuje sve podatke od značaja za ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem. U pojedinim državama posrednički dnevnik ima obeležja javne isprave.

1.4.3. Čuvanje poslovne tajne Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da sve podatke za koje sazna prilikom zaključenja ugovora izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica čuva kao poslovnu tajnu. Ova obaveza deluje prema trećim licima, pošto nalogodavac i njegov ugovorni partner, koji su uzajamno zaključili odredjeni ugovor robnog prometa imaju pravo da saznaju sve podatke u vezi tog posla od svog posrednika.

1.4.4. Izdavanje zaključnice Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da izda zaključnicu o medjunarodnom ugovoru koji je zaključen izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica. Zaključnica sadrži sve bitne elemente ugovora ali i druge podatke koji su od posebnog značaja za ugovorne strane. Tom prilikom posrednik po jedan primerak zaključnice daje nalogodavcu – komitentu i trećem licu.

1.4.5. Obaveza obaveštavanja Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da obaveštava svog nalogodavca – komitenta o svim okolnostima koje su od značaja za zaključivanje ugovora u kome on posreduje, a koje su mu bile poznate ili su mu prema okolnostima slučajeva morale biti poznate. Obaveza obaveštavanja odnosi se kako na radnje pripremanja zaključenja ugovora, tako i na okolnosti koje su od značaja za opredeljenje nalogodavca da uopšte pristupi zaključenju ugovora.

1.4.6. Zaštita interesa prilikom posredovanja Nezavisno od činjenice što posrednik nalog za posredovanje, po pravilu, dobija od jedne od ugovornih strana, u budućem eventualnom ugovoru, posrednik je dužan da u postupku posredovanja podjednako štiti interese oba ugovorna partnera izmedju kojih posreduje i koje dovodi u poslovnu vezu 1. Ovakav karakter obaveza posrednika proizilazi iz njegovog pravnog položaja koji ima u postupku posredovanja. Naime, iz okolnosti da posrednik svoju delatnost obavlja u svoje ime i za svoj račun, proizilazi i pravna posledica da on tu delatnost mora vršiti na objektivan i nepristrasan način. To što je posrednik, po pravilu, nalog za posredovanje dobio od jedne od ugovornih strana, u budućem ugovoru u čijem zaključivanju on posreduje, od značaja je samo u smislu njegovog pristupanju poslu, ali ne odredjuje sadržinu tog posla. Ona proizilazi iz karaktera posredničke delatnosti i ne može biti u funkciji zaštite poslovnih interesa jedne od ugovornih strana izmedju kojih poseduje. Štaviše, kao što je već istaknuto, posrednik ne može garantovati ni za samu činjenicu zaključenja ugovora, pošto je zaključenje ugovora stvar autnomije volje ugovornih strana. Ukoliko izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica ne dodje do zaključenja ugovora to neće biti osnov odgovornosti posrednika prema bilo kojoj strani koja je učestvovala u zaključenju ugovora.

1.5. Obaveze nalogodavca – komitenta Osnovne obaveze nalogodavca – komitenta kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su: - plaćanje naknade za učinjenu uslugu i naknada troškova.

1.5.1. Plaćanje naknade (provizije) Iz činjenice da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju dvostrano obavezan i teretan pravni posao proizilazi da medjunarodni trgovinski posrednik obavlja svoju uslugu za ugovorenu naknadu (proviziju). Medjunarodni posrednik ima pravo na naknadu i kad ona nije neposredno predvidjena samim ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. U tom slučaju visina naknade se odredjuje u skladu sa tarifama ili opštim aktima po kojima medjunarodni posrednik pruža usluge, a kada nije odredjen ni na ovaj način, onda u skladu sa posebnim pravilima. U slučaju da naknada nije odredjena ni na jedan od napred navedenih načina, ona se može odrediti na osnovu 1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 524 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beorad 1986. godina, str. 265

običaja a može je odrediti i sud uzimajući u obzir učinjene posredničke usluge, odnosno izvršeno posredničko zalaganje. Pravo na naplatu naknade (provizije) posrednik stiče kad izvrši svoj deo posla, tj. kada svog nalogodavca dovede u vezu sa trećim licem radi zaključenja ugovora. Iz prirode ugovornih obaveza, kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju nije bitno da li su ugovorne strane zaključile ugovor u čijem je zaključenju posrednik bio angažovan, a još manje je bitno da li su preuzete obaveze iz tog ugovora uredno izvršene. Svoje pravo na naknadu posrednik može da ostvari samo u odnosu na ugovornu stranu od koje je dobio nalog za posredovanje. Ukoliko su pak nalog za posredovanje zajednički dala oba ugovorna partnera tada su oni u obavezi da posredniku isplate naknadu (proviziju) u jednakim delovima. Ovakvo rešenje bazira se na pretpostavci da je ugovor u čijem je zaključenju posrednik posredovao, zaključen u obostranom interesu ugovornih strana, te da se na taj način u potpunosti izražava objektivan i nepristrasan položaj posrednika prilikom posredovanja u zaključenju ugovora. Na poseban zahtev nalogodavca sud može da snizi ugovorenu posredničku naknadu kada je ona preterano visoka, obzirom na izvršenu uslugu, s tim da se sniženje ugovorne naknade ne može zahtevati kada je ista isplaćena posredniku posle zaključenja ugovora u čijem je zaključenju on posredovao. 1.5.2. Naknada posebnih troškova Osnovno pravilo je da su posrednički troškovi uračunati u posredničku naknadu (proviziju), te shodno tome posrednik nema prava na naknadu troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost. U ove troškove spadaju i prethodni (anticipativni) troškovi koje je posrednik imao u smislu pripreme za vršenje svoje posredničke delatnosti (otvaranje predstavništva, angažovanje i održavanje poslovnih prostorija, praćenje kretanja na tržištu i sl), odnosno koji proizilaze iz same prirode posredničke delatnosti. 1 Medjutim, posrednik će imati pravo na naknadu posebnih troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost ako je takva mogućnost izričito predvidjena ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, odnosno ako ona proizilazi iz odgovarajućih poslovnih običaja koji postoje u sedištu posrednika. Kada je ugovoreno pravo posrednika na naknadu posebnih troškova, posrednik ima pravo na njihovu naknadu i u slučaju kada ugovor sa trećim licem nije zaključen. S druge strane, posrednik gubi pravo na naknadu posebnih troškova ako je povodom posredovanja prilikom zaključenja ugovora postupao u suprotnosti sa ugovorom preuzetim obavezama i nalogodavčevim interesima, odnosno ako je radio za neku drugu stranu. 2

1 2

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 528 S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 399

2. Medjunarodno trgovinsko zastupanje 2.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovor o trgovinskom zastupanju je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim zastupnik preuzima obavezu stalnog staranja da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, te da u tom smislu posreduje između njih, kao i da, po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu (proviziju) 1. Iz navedenog pojmovnog određena ugovora o trgovinskom zastupanju proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred utvrđenim prestacijama ugovornih strana. Interesantno je da naš zakonodavac skoro u istoj ravni utvrđuje obaveze zastupnika koje proizilaze iz ugovora o posredovanju (posredovanje između nalogodavca i trećih lica radi zaključenja ugovora) i ugovora o zastupanju (zaključivanje ugovora sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca). Štaviše, u slučaju zastupanja dopunski se zahteva dobijanje takvog ovlašćenja od strane nalogodavca. Na taj način se primo fatie u istom ugovornom odnosu uvode elementi dva pravna posla međunarodnog poslovanja. Međutim, bližom analizom same prirode uspostavljenih ugovornih odnosa jasno se mogu 1

Član 790. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ, br. 29/78»)

uočiti razlike između ugovora o trgovinskom posredovanju i ugovora o trgovinskom zastupanju. Prva razlika se ispoljava u načinu istupanja. Trgovinski posrednik uvek istupa u svoje ime i za svoj račun, dok trgovinski zastupnik to čini u ime i za račun svog nalogodavca. Druga razlika se ogleda u statusu ugovornog partnera. Saglasno tom kriterijumu trgovinski posrednik je u obavezi da istupa kao objektivno nepristrasan privredni subjekt u odnosu na ugovor koji se njegovim posredovanjem zaključuje, dok je trgovinski zastupnik «produžena ruka» svog nalogodavca sa obavezom da tokom realizacije celog ugovornog odnosa štiti njegove interese. Najzad, treća razlika ispoljava se u trajnosti odnosa koji se uspostavljaju. Saglasno ovom kriterijumu razlikovanja može se utvrditi da se odnosi trgovinskog posredovanja, po pravilu, zaključuju ad hoc i vremenski su limitirani nalogom za pronalaženje poslovnog partnera, dok su odnosi trgovinskog zastupanja, po pravilu trajni poslovni odnosi koji svoju sadržinu iscrpljuju u nizu ugovora zaključenih od strane zastupnika. Okolnost da je prilikom pojmovnog određenja ugovora o trgovinskom zastupanju zakonodavac kombinovao elemente oba ugovorna odnosa (trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja) rezultat su nastojanja da se istom definicijom obuhvati u što je većoj meri poslovna praksa, koja se povodom ovog ugovora uspostavlja, nego što bi to moglo da znači da zakonodavac nastoji da integriše ova dva poslovno potpuno samostalna pravna odnosa. U tom smislu, ni na planu rešenja u komparativnom zakonodavstvu, ali ni u stručnoj doktrini nema nikakvih dilema. 1 No, tim povodom, pošto privredni subjekti obavljajući registrovane delatnosti često stupaju u odnose i trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja potrebno je u svakom konkretnom slučaju utvrditi razlike koje između ovih odnosa postoje, pre svega zbog posebnog pravnog tretmana svake od ovih privrednih aktivnosti. Pored gore navedenih razlika u odnosu na ugovor o trgovinskom posredovanju, za pojmovno određivanje ugovora o trgovinskom zastupanju značajno je podrediti i statusa zastupnika. U tom smislu, potrebno je, pre svega, istaći da je u pitanju privredni subjekt koji delatnost međunarodnog trgovinskog zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Iz toga sledi da zastupnik svoju delatnost obavlja radi sticanja profita, te da je provizija njegovo zakonom zaštićeno pravo. Druga karakteristika položaja zastupnika je da on predstavlja ugovornog partnera svom nalogodavcu. Iz toga proizilazi i da sva prava i obaveze, koja se između zastupnika i nalogodavca uspostave, spadaju u domen autonomije volje i ugovornog prava. Drugim rečima, zastupnik nije službenik, niti je u bilo kom pogledu poslovno ili radno – pravno podređen nalogodavcu, već predstavlja njegovog poslovnog partnera. I najzad, treća karakteristika se ogleda u činjenici uspostavljenog trajnog odnosa. Saglasno toj prirodi odnosa zastupnik je dužan da stalno, kao predmet svoje privredne delatnosti, preduzima odgovarajuće pravne ali i faktičke radnje u ime i za račun svog nalogodavca. Iz ovakve prirode odnosa, koji su dobrim delom određeni posebnim (intuitu personae) odnosom zastupnika i nalogodavca, proizilazi i posledica da se osnovano očekuje da u svakom trenutku svoje poslovne 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str 271 M. Draškić, Međunrodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. god, str. 378 V. Kapor – S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 197 M.i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. god, str 420

aktivnosti zastupnik zna kakav je poslovni interes svog nalogodavca, te da u tom smislu uskladi svoje aktivnosti sa tim interesom. U savremenim uslovima složenog i dinamičnog sistema odnosa u međunarodnoj razmeni dobara i usluga, gotovo je nemoguće u praksi obezbediti da jedan privredni subjekt u potpunosti i na potrebnom stručnom nivou štiti i ostvaruje svoje interese u poslovnim odnosima sa drugim privrednim subjektima. Prema tome, međunarodni poslovni značaj zastupničkih poslova ogleda se u tome što se tim putem mnogo ekonomičnije i racionalnije mogu zaštiti interesi određenog privrednog subjekta, nego kada bi se ti poslovi obavljali u okvirima privrednog subjekta čiji je interes potrebno zaštititi. Ovo iz razloga što zastupnička organizacija, koja je specijalizovana za poslove zastupanja, to može da ostvari stručnije i bolje a ujedno i jeftinije, pošto zastupa veći broj privrednih subjekata. Iako je čest slučaj da se u okvirima većih poslovnih sistema osnivaju specijalizovane filijale (prestavništva ili drugi oblici unutrašnjeg organizovanja) radi obavljanja zastupničke delatnosti na određenom tržištu, ipak ni ovi pokušaji ne mogu da dovedu u pitanje neophodnost postojanja poslovnih subjekata koji su usko specijalizovani za zastupničku delatnost. Globalizacija uslova postojanja u sve većoj meri potencira specijalizaciju i profesionalnu odgovornost za realizaciju određene poslovne aktivnosti, te samim tim i za međunarodno trgovinsko zastupanje. Iz ovako utvrđene prirode poslovnih odnosa proizilazi i određena ekskluzivnost u poslovnim aranžmanima koja proisteknu iz međunarodnog trgovinskog zastupanja. Saglasno tome, jedan zastupnik ne može, bez pristanka nalogodavca, preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca. S druge strane, nalogodavac može na istom području i za istu vrstu poslova imati više zastupnika. Pored klasičnih pravnih radnji koje proizilaze iz zaključivanja ugovora sa trećim licima, važećim propisima utvrđena je obaveza zastupnika i na preduzimanje određenih faktičkih radnji. Tako je npr. zastupnik ovlašćen da u cilju zaštite interesa svog nalogodavca, može zahtevati preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja, kao i saopštavanja potrebnih izjava trećem licu. Međutim, zastupnik ne može zahtevati ni primati ispunjenje potraživanja svog nalogodavca od trećeg lica, ako za te radnje nije posebno ovlašćen. Za razliku od komparativnog često usvojenog rešenja, kao i pravila koja važe za druge ugovore kojima se uređuje međunarodni promet roba i usluga, u slučaju ugovora o međunarodnom trgovinskom zastupanju prema važećim propisima zahteva se pisana forma kao uslov važnosti takvog ugovora. Zahtev pisane forme postavljen je i kao opšti uslov važnosti ugovora o trgovinskom zastupanju (član 791. Zakona o obligacionim odnosima), ali i kao poseban uslov za zaključivanje ugovora u ime i za račun nalogodavca, što se može činiti samo ako je zastupnik od nalogodavca dobio posebno ili generalno punomoćje (član 792. Zakona o obligacionim odnosima). Opredeljenje za formalni karakter ugovora o trgovinskom zastupanju proisteklo je iz posebnog značaja tačnog određivanja obima ovlašćenja trgovinskog zastupanja i to, po pravilu, u relativno dužem vremenskom periodu. Pisano ovlašćenje (punomoćje) trgovinskog zastupnika predstavlja istovremeno njegovu legitimaciju u pogledu njegovih ovlašćenja koja mu je često potrebna u poslovnim odnosima sa trećim licima. Osim toga i

praktični razlozi zahtevaju da se ovaj ugovor zaključi u pisanom obliku i zbog činjenice da se u poslovnoj praksi zastupnički poslovi često obavljaju na osnovu opštih uslova poslovanja velikih zastupničkih organizacija. Najzad, u prilog pisane forme ugovora o trgovinskom zastupanju govori i zahtev poslovne prakse koja se uspostavlja s obzirom na postojanje međunarodnog elementa a koji upućuje na potrebu jasnog i unapred poznatog sistema uzajamnih prava i obaveza koja proizilaze iz ovog ugovora. Sasvim posebno je pitanje obaveznosti trgovinskog zastupnika da odgovori na dobijenu ponudu za zaključenje ugovora. Ne ulazeći u formalni karakter ovog ugovora, mora se podvući obaveza zastupnika, kao privrednog subjekta koji svoju delatnost obavlja i na principima posebnog poverenja, dobronamernosti, ažurnosti i nesebičnog zalaganja na zaštiti interesa nalogodavca, da je dužan da se o svim prispelim ponudama za zaključenje ugovora jasno izrazi. Ukoliko bi propustio da obavesti nalogodavca da ne može da prihvati prispeli nalog, zastupnik će odgovarati za naknadu štete koja je iz toga proistekla. Drugim rečima, za razliku od klasičnog načela obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne stvara nikakvu obavezu, u ovom slučaju zbog posebne prirode međunarodnog trgovinskog zastupanja, kao pravnog posla koji počiva na načelima savesnosti i poštenja, trgovinski zastupnik će ukoliko ne izvrši svoju obavezu da u skladu sa pravilima urednog postupanja u poslovnim odnosima odgovori na ponudu (bilo da je prihvati ili odbije) biće odgovoran za štetu, koju usled takvog postupanja pretrpi nalogodavac. 1

2.2. Pravni odnosi i vrste trgovinskog zastupanja Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao i većinu ugovornih odnosa koji su nastali na osnovama obligacionog ugovora o nalogu, karakteriše postojanje tri vrste pravnih odnosa. To su sledeći odnosi: -

između zastupnika i nalogodavca;

-

između zastupnika i trećih lica, sa kojima je zastupnik zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca;

-

između nalogodava i trećih lica, sa kojima je preko zastupnika zaključen ugovor.

Za predmet ugovora o zastupanju od posebnog su značaja prva dva odnosa. Prvi je mandatne prirode i njime se zasniva odnos između nalogodavca i zastupnika i u celosti se uređuje ugovorom o zastupanju. Drugi pravni odnos između zastupnika i trećih lica je u osnovi punomoćnićke prirode. Do zasnivanja ovog odnosa dolazi izvršavanjem naloga kojim nalogodavac ovlašćuje zastupnika da u njegovo ime i za njegov račun zaključi određeni ugovor. Sadržina tog ugovora određena je prirodom ovlašćenja koju je nalogodavac preneo na zastupnika s tim da je prilikom zaključenja tog ugovora zastupnik 1

R.Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. god, str. 273

dužan da istakne svoju punomoćnićku funkciju, tj. da konkretan ugovor zaključuje u ime i za račun nalogodavca. Pošto iz samog ugovora o zastupanju proizilazi i obim ovlašćenja koji ima zastupnik povodom zaključenja ugovora sa trećim licima, to u skladu sa tako utvrđenim ovlašćenjima postoji više vrsta zastupanja. Prvi kriterijum se bazira na području na kome zastupnik ostvaruje svoju delatnost. Shodno tom kriterijumu postoje lokalni i generalni zastupnici. Generalni zastupnici svoju delatnost obavljaju na celoj teritoriji jedne države. Lokalni zastupnici svoju delatnost obavljaju samo na određenom području odnosno delu teritorije jedne države. Drugim kriterijumom određuje se obim delatnosti (vrsta poslova) i shodno tome ovlašćenja kojima raspolaže zastupnik. U skladu sa time razlikuju se opšti i posebni (specijalni) zastupnici. Opšti zastupnici su ovlašćeni da zaključuju sve pravne poslove svog nalogodavca, dok su posebni (specijalni) zastupnici ovlašćeni za zaključivanje samo jednog ili više ugovora iste vrste. Po trećem kriterijumu zastupnici se dele po osnovu činjenice da li svoju delatnost obavljaju iz određenog mesta ili to čine putujući od mesta do mesta. Tom prilikom, putujuće zastupnike treba razlikovati od trgovačkih putnika, jer su putujući zastupnici specijalizovane zastupničke organizacije, dok su trgovački putnici lica koja se nalaze u radnom odnosu sa preduzećem za koje rade, te se putovanje u tom slučaju pojavljuje samo kao način obavljanja poslova radnog mesta na koje su raspoređeni. Četvrti kriterijum se zasniva na vrsti poslova koje zastupnik obavlja. U smislu ove podele postoje berzanski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za promet hartija od vrednosti na berzama, pomorski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za prevoz robe morem, agenti osiguravajućih društava, turistički agenti i dr. Peti kriterijum u obzir uzima stepen odgovornosti zastupnika prema svom nalogodavcu za radnje trećeg lica sa kojima je zaključio ugovor. Prema ovom kriterijumu postoje obični (standardni) i posebni (del credere) zastupnici. Obični (standardni) zastupnik odgovara za delatnost trećeg lica sa kojim je zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca, samo onda ako je u izboru tog trećeg lica nije stručno i savesno postupao (culpa in eligendo). Ukoliko je običan (standardni) zastupnik savesno i stručno izabrao treće lice, sa kojim je zaključio ugovor, tada zastupnik u pogledu urednog ispunjenja ugovora od strane trećeg lica neće odgovarati svom nalogodavcu. Po drugoj vrsti zastupničkog ugovora, tj. u slučaju posebnog (del credere) zastupanja, zastupnik preuzima prema svom nalogodavcu obavezu garantovanja da će treće lice uredno izvršiti posao koji je sa njime zaključio. Ova klauzula o posebnoj odgovornosti zastupnika mora biti izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju, jer ako nije ugovorom predviđena smatra se da ne postoji. 1 Šesti kriterijum proizilazi iz područja iz koga se obavlja zastupanje i izvora prava kojim je regulisana materija zastupanja. Shodno tom kriterijumu razlikuje se zastupanje u okvirima granica jedne države, dakle po propisima te države u odnosu na zastupanje sa 1

V. Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god., str. 199

elementom inostranosti, odnosno međunarodno trgovinsko zastupanje. Značaj ove podele pored karaktera zastupničke delatnosti, ispoljava se i u pravima i obavezama koje se postavljaju pred zastupnike sa teritorije jedne države, kada oni ugovaraju sa stranim licima uspostavljanje zastupničkog odnosa na teritoriji te države, čime oni de facto potpadaju pod odredbe o režimu spoljno trgovinskog poslovanja države gde imaju svoje poslovno sedište. U duhu ovog poslednjeg, šestog kriterijuma, na teritoriji naše države postojala je i primenjivala se Uredba o zastupanju stranih lica na teritoriji Jugoslavije. 1 Ova Uredba je stupila na snagau 26. decembra 1992. godine, s tim što su njene posebne izmene izršene 17. novembra 2001. godine. Po odredbama ove Uredbe pod zastupanjem stranih lica u Jugoslaviji smatralo se obavljanje poslova, u ime i za račun stranog lica, koji prethode zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili ugovora o pružanju usluga, zaključivanje tih ugovora, kao i obavljanja poslova koji se odnose na izvršavanje tih ugovora. Iz navedenog može se zaključiti da je donosilac ove Uredbe prihvatio širi koncept zastupničkog odnosa od onog koji je obuhvaćen Zakonom o obligacionim odnosima. Kao posebna podvrsta ugovora o zastupanju stranog lica na domaćoj teritoriji, Uredbom je normirana prodaja strane robe sa konsignacionog skladišta. Za realizaciju ovog poslovnog aranžmana potrebno je prethodno ispuniti tri posebna uslova. Prvi uslov se sastoji u obavezi domaćeg lica i zastupnika da u okviru svojih registrovanih delatnosti otvore konsignaciono skladište. Drugi uslov je da se sa stranim licem zaključi ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta koji pored opštih odredbi ugovora o zastupanju sadrži i odredbe: - o vrednosti robe na konsignacionom skladištu, iskazanu u stranoj valuti, uz specifikaciju te robe; - o troškovima transporta i osiguranja kao i o osiguranju robe na konsignacionom skladištu, uz podatak o tome ko snosi te troškove; i – troškove uskladištenja i održavanja konsignacionog skladišta. Treći uslov je da robu, koja se prodaje u konsignacionom skladištu, isporuči strano lice sa kojim je domaći zastupnik (konsignatar) zaključio ugovor o prodaji ili, po njegovom nalogu, drugo strano lice – proizvođač te robe. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta obračunava se i plaća stranom licu u stranoj valuti.

2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (nalogodavac i zastupnik) obim uzajamnih prava i obaveza uzajamno uređuju ugovorom o međunarodnom trgovinskom zastupanju poštujući ograničenja koja su utvrđena imperativnim propisima. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi propisa kojima se uređuju međunarodni poslovni odnosi, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno, važe opšta pravila o tom trgovinskom poslu. 1

Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji («Sl.list SFRJ», br. 51/92, 26/94, 61/94 i 62/2001)

Materija ugovora o trgovinskom zastupanju regulisana je domaćim propisima i to, u prvom redu, Zakonom o obligacionim odnosima, kao i drugim domaćim propisima kojima se uređuju pojedini aspekti ovog posla (npr. Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji i sl). Sem toga, zbog sve više naglašenog značaja ovog ugovora u praksi međunarodnog poslovanja, značajan broj propisa međunarodnog karaktera reguliše ovu materiju. U prvom redu to je Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe iz 1983. godine (poznata i kao «Ženevska konvencija»). Zapaženo mesto u regulisanju ove materije pripada i tipskim ugovorima Međunarodne privredne komore o trgovinskom zastupanju iz 2001. godine. Tome svakako treba dodati i brojnu praksu opštih uslova poslovanja, koje su utvrdile i na odgovarajući način promovisale velike zastupničke organizacije.

2.3.1. Obaveze zastupnika

Osnovna ugovorna obaveza zastupnika je zaključivanje ugovora o međunarodnom prometu roba i usluga u ime i za račun svog nalogodavca. Ta obaveza je trajnog (stalnog) karaktera i, po pravilu, se ne iscrpljuje zaključenjem jednog ugovora. Imajući u vidu specifičnost odnosa međunarodnog trgovinskog zastupanja mogu se utvrditi sledeće posebne obaveze trgovinskog zastupnika.

a) Zaključenje ugovora. Međunarodni trgovinski zastupnik se obavezuje, kada je za to dobio ovlašćenje (punomoćje) od strane svog nalogodavca, da će nastojati da u ime i za račun nalogodavca zaključi jedan ili više ugovora sa trećim licima. Tom prilikom jasno se uočava razlika između standardnog i posebnog (del credere) zastupanja. Naime, za razliku od standardnog zastupanja, kada se obaveza zastupnika izražava kroz nastojanje da zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, kod posebnog (del credere) zastupanja zastupnik preuzima obavezu da te ugovore zaključi, odnosno, preciznije rečeno, garantuje svom nalogodavcu da će takvi ugovori u njegovo ime i za njegov račun biti zaključeni sa svim pravnim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu.

b) Pridržavanje uputstava nalogodavca Trgovinski zastupnik je obavezan da postupa u skladu sa nalozima koje je dobio od nalogodavca. Određenost ovih uputstava (naloga) proizilazi iz samog ugovora o zastupanju, ali se izražava i u posebnom ovlašćenju (punomoćju) koje nalogodavac daje zastupniku, ovlašćujući ga na zaključivanje ugovora u njegovo ime i za njegov račun. Obaveza pridržavanja uputstava (naloga) je prirodna posledica punomoćničkog odnosa, pošto se u takvim slučajevima pravna dejstva zaključenog ugovora neposredno realizuju u imovini nalogodavca. Zastupnik bi, načelno, mogao da odstupi od dobijenih uputstava (naloga) samo uz saglasnost nalogodavca ili kada to zahtevaju posebni interesi nalogodavca. U slučaju da neosnovano ili protivno interesima nalogodavca zastupnik ne postupi u skladu sa datim uputstvima biće odgovoran za štetu koja je usled toga nastupila. Iz činjenice da zastupnički odnos sadrži i značajne elemente pravnog posla s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) proizilazi obaveza zastupnika da dobijena uputstva lično izvrši. Izuzetno od ovog pravila, ukoliko okolnosti slučaja na to upućuju ili se sa time saglasi nalogodavac, zastupnik može poveriti izvršenje posla nekom trećem licu (podagentu). U ovom slučaju zastupnik odgovara samo za izbor podagenta, za razliku od nepropisno ili neopravdanog ustupanja izvršenja posla trećem licu, kada odgovara ne samo za njegov izbor, već i za njegov rad, odnosno rezultate tog rada. 1 c) Obaveštavanje nalogodavca Zavisno od ovlašćenja koja su mu poverena, zastupnik je obavezan da nalogodava uredno obaveštava o svim pitanjima koja su od značaja za pojedini posao, kako bi olakšao nalogodavcu da zaključi ugovor sa trećim licem pod što povoljnijim uslovima. U tom smislu, zastupnik je dužan da svog nalogodavca uredno obaveštava o uslovima zaključenja ugovora, solventnosti potencijalnog poslovnog partnera, stanju na tržištu, internim valutnim odnosima i dr. Obaveza urednog obaveštavanja nalogodavca proizilazi iz zastupničkog odnosa, te će zastupnik biti obavezan na pružanje informacija i u slučaju kada ugovorom o zastupanju neposredno nije obavezu. Ovo stanovište proizilazi iz prirode ugovora o zastupanju i nastojanju da se obezbedi što viši stepen stručne zaštite nalogodavca. 2

1 2

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 533 V.Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prava, Beograd, 1990. str. 205. M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 383.

same prirode odgovarajućih preuzeo takvu ispoljava se u

d) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Zastupnik je dužan da se stara o interesima svog nalogodavca i u svim poslovima koje preuzima dužan je da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Za razliku od posrednika, koji je dužan da istupa na objektivno nepristrasan način, zastupnik u svim fazama zaključenja i realizacije ugovora koje zaključuje u ime i za račun nalogodavca mora da vodi isključivo računa o poslovnom interesu svog nalogodavca. U tom smislu, zastupnik je obavezan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Ta njegova obaveza proizilazi iz karaktera privredne delatnosti koju obavlja, te je na takvo ponašanje zastupnik obavezan iako mu ugovorom ili nalogom nisu data nikakva posebna uputstva od strane nalogodavca. Prilikom konkretizacije pažnje dobrog privrednika u obavljanju zastupničke delatnosti poseban značaj imaju pravila struke koja se sve češće i u sve većoj meri kodifikuju i ujednačavaju ne samo u našem, nego i u međunarodnom robno - novčanom prometu. Zastupnik je dužan da u svim fazama izvršavanja svojih obaveza štiti svog nalogodavca, čuva njegovu svojinu i obezbeđuje zaštitu njegovih prava. Zastupnik mora učiniti sve što je neophodno da, prema okolnostima konkretnog slučaja, sačuva prava i sredstva zaštite tih prava svog nalogodavca. Tom prilikom, dužan je da dosledno ističe svoj zastupnički status, tj. da deluje u ime i za račun svog nalogodavca. S tim u vezi, prilikom ostvarivanja zaštite interesa nalogodavca u obavljanju zastupničke delatnosti ne sme doći do sukoba interesa između zastupnika i nalogodavca. Trgovinski zastupnik stalno mora svoju delatnost da prilagođava interesima svog nalogodavca, s tim što je nalogodavac dužan da, bez ikakvog odlaganja, obaveštava zastupnika o svim promenama koje mogu da nastupe u sferi njegovih poslovnih interesa.

e) Čuvanje poslovne tajne Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je saznao u vezi sa poverenim poslom. Obaveza čuvanja poslovnih tajni poslodavca traje i posle prestanka trgovinskog ugovora o zastupanju. Obaveza čuvanja poslovnih tajni koje je zastupnik saznao, proizilazi, u prvom redu, iz prirode samog zastupničkog odnosa, pošto je bitna pretpostavka uspešnog staranja o interesima nalogodavca ujedno i potpuna i nepristrasna informacija o svim aspektima tih interesa. Pored toga, ugovor o trgovinskom zastupanju sadrži i elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ličnosti, pa je sasvim logično da onaj kome se kao poverljivoj osobi saopšte poverljivi podaci ima ujedno i obavezu da takve podatke zaštiti od njihovog neovlašćenog poveravanja trećem licu.

Obaveza čuvanja poslovne tajne posebno je aktuelna u slučaju kada zastupnik, sa dozvolom nalogodavca, istovremeno zastupa više nalogodavaca za istu vrstu poslova. 1 Obaveza čuvanja poslovne tajne je objektivno određena i odnosi se na sve podatke i činjenice od značaja za nalogodavca, za koje je zastupnik saznao povodom obavljanja poverenog posla, nezavisno od okolnosti da li je nalogodavac te podatke i činjenice označio kao svoju poslovnu tajnu. Povreda poslovne tajne nalogodavca od strane zastupnika kako u smislu njihovog ličnog iskorišćavanja, tako i u smislu njihovog neovlašćenog saopštavanja trećim licima, ima za posledicu odgovornost zastupnika za štete nastale po tom osnovu.

f) Vraćanje stvari datih na upotrebu

Po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je obavezan da nalogodavcu vrati sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Ova obaveza se odnosi na stvari (uzorke, reklamna sredsta, sajamske eksponate, evidenciju klijentele, modele i sl) koje je nalogodavac po raznim osnovama predao u državinu zastupniku s ciljem uspešnijeg obavljanja zastupničke delatnosti. Važno je napomenuti da zastupnik ni u jednom trenutku nije stekao pravo svojine nad tim stvarima, već da je uvek bio njihov zakoniti i savesni držalac. U tom smislu, prestankom ugovora o zastupanja, prestao je i pravni osnov držanja ovih stvari u posedu zastupnika pa je ovaj dužan da takve stvari vrati u posed njihovog vlasnika, u konkretnom slučaju nalogodavca. Obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu ne dovodi u pitanju pravo pridržaja (ius retentionis) koje zastupnik ima ukoliko nalogodavac ne izvrši svoje obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju.

g) Vođenje poslovnih knjiga i izdavanje zaključnice Trgovinski zastupnik dužan je da vodi zastupnički dnevnik, u koji hronološkim redom upisuje sve ugovore (prema njihovim bitnim elementima i sadržini) koji su zaključeni u vršenju zastupničke funkcije. Ukoliko je trgovinski zastupnik u konkretnoj situaciji samo posredovao prilikom zaključivanja ugovora, ova okolnost se takođe mora izričito naglasiti u zastupničkom dnevniku. 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 535

Zastupnički dnevnik mora biti zvanično overen od strane zastupnika i vodi se na načelima istinitosti, urednosti, ažurnosti i pretpostavljene tačnosti. Njegova osnovna funkcija je da posluži kao dokaz da je konkretni ugovor zaključen sa svim elementima koji su sadržani u zapisničkom dnevniku. Naime, ukoliko bude potrebno, posebno u slučaju spora između ugovornih strana, zapisnički dnevnik će biti kao pouzdano dokazno sredstvo o tome koji su i kakvi ugovore zaključeni u ime i za račun nalogodavca. Kada je ugovor sa trećim licem zaključen, u čijem zaključivanju je učestvovao zastupnik, nastaje obaveza zastupnika da za svaki tako zaključeni ugovor sastavi zaključnicu u tri primerka te da je potpiše u ime svog nalogodavca. Po potpisivanju zaključnice od strane trećeg lica sa kojim je ugovor zaključen, trgovinski zastupnik jedan primerak potpisane zaključnice čuva kao dokaz da je ugovor zaključen, a ostala dva primerka dostavlja ugovornim stranama. Osnovni cilj zaključnice nije da zamenjuje ugovor ili da prikriveno uvodi pisanu formu zaključenja ugovora, već predstavlja dokaz o tome da je zaključen ugovor između navedenih strana sa sadržinom koja proizilazi iz odredbi koje sadrži zaključnica. U tom smislu nepotpisivanje zaključnice nema uticaja na punovažnost zaključenog ugovora sa trećim licem, a posebno ne znači odbijanje zaključenja takvog ugovora. Ugovor je zaključen po formi koja je predviđena za njegovo zaključivanje (po pravilu prostom saglasnošću volja), s tim što zaključnica predstavlja samo dokaz o tome da je ugovor zaključen i kakva je njegova sadržina.

h) Podnošenje računa Pošto zastupnik u pravnom prometu sa trećim licem istupa za račun svog nalogodavca, na način da će se svi efekti njegove privredne aktivnosti realizovati u imovinskoj masi nalogodavca, zastupnik je obavezan da po zaključenu ugovora sa trećim licem ili periodično za sve zaključene ugovore, podnese izveštaj o svom radu i sa nalogodavcem izvrši obračun. Pored toga, kako je gore navedeno, zastupnik je dužan da nalogodavcu vrati sve stvari koje je od njega primio na upotrebu tokom trajanja ugovora o zastupanju. Podnošenje računa i obračun zastupnika i nalogodavca po tom osnovu, obavezno sadrži i naznačenje iznosa koji nalogodavac duguje zastupniku na ime zastupničke naknade (provizije) i drugih troškova koje je imao zastupnik. Na osnovu ovoga zastupnik može da ostvari svoja posebna prava na naplatu dospelih potraživanja (pravo retencije i pravo zaloge).

2.3.2. Obaveze nalogodavca Pored obaveza, kao rezultat svojih privrednih aktivnosti, zastupnik ima i odgovarajuća prava. Prava zastupnika, na odgovarajući način, korespondiraju sa

obavezama nalogodavca, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnost međunarodnog zastupanja, mogu se uočiti sledeće osnovne obaveze nalogodavca:

a) Stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala. Kada je za obavljanje određenih poslova zastupnika potreban određen materijal ili odgovarajuća dokumentacija (patenti, uzorci, katalozi, cenovnici, atesti o kontroli, uverenje o poreklu robe, uvozne dozvole, carinska dokumentacija i sl.), nalogodavac je dužan da mu ih stavi na raspolaganje. Poseban vid stavljanja na raspolaganje potrebnih sredstava predstavlja pravo zastupnika, a obaveza nalogodavca na plaćanje predujma (avansa). Pravo na predujam (avans) je naročito značajno kod poslovnih odnosa zastupnika i nalogodavca sa dužim periodom trajanja, kada često zastupnikovo pravo na predujam (avans) predstavlja de facto privremeni obračun zastupničke provizije. Da bi nalogodavac bio u obavezi da zastupniku uplati predujam (avans) potrebno je da takva obaveza bude izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju.

b) Dužnost obaveštavanja Obaveza obaveštavanja zastupnika ima svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi proizilazi iz posredničke funkcije koju zastupnik može imati u smislu pronalaženja i dovođenja u poslovni kontakt svog nalogodavca sa trećim licem radi zaključenja ugovora. U ovom slučaju, nalogodavac može, po svom nahođenju, prihvatiti ili odbiti zaključenje ugovora koji je pripremljen od strane zastupnika, s tim što je obavezan da o svojoj odluci bez odlaganja obavesti zastupnika. Drugi oblik obaveštavanja vezan je za zastupničku funkciju u užem značenju tog pojma, tj. u situaciji kada zastupnik u ime i za račun nalogodavca zaključuje ugovore sa trećim licem. U ovom slučaju, ukoliko su ugovori zaključeni u skladu sa datim ovlašćenjem (punomoćjem) nalogodavac se nalazi u statusu ugovornog partnera trećeg lica, pošto se svi efekti ugovora koje zaključi zastupnik direktno odnose na nalogodavca. U vezi ovog oblika zastupanja nalogodavac ima obavezu da, bez odlaganja, obavesti zastupnika o potrebi da se obim poslova zaključenih njegovim angažovanjem svede na manju meru nego što bi zastupnik mogao osnovano očekivati, kako bi ovaj blagovremeno smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajućoj meri (npr. kada usled kvara u proizvodnim pogonima ili nedostatka repromaterijala dođe do smanjenja proizvodnje finalnih proizvoda, pa samim tim i mogućnosti njihovog plasmana). U slučaju propuštanja davanja ovakvih obaveštenja, nalogodavac će odgovarati za štetu koju je na osnovu toga prouzrokovao zastupnik.

c) Zastupnička naknada (provizija). Osnovnu obavezu nalogodavca predstavlja isplata naknade (provizije) zastupniku. Trgovinski zastupnik poslove zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost, pa u tom smislu pravo na naknadu ima čak i u slučaju kada ona nije ugovorom određena. U pitanju je bitan element ugovora o trgovinskom zastupanju, bez koga nema ugovora. Sasvim je drugo pitanje kriterijuma i postupka utvrđivanja visine naknade koja pripada zastupniku. Ovakvo opredeljenje sadržano je i u članu 804. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome trgovinski zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) za sve ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem, ali isto tako i za ugovore koje je, na osnovu dobijenog ovlašćenja (punomoćja), sam zaključio sa trećim licem. Takođe, zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) i za one ugovore koje je nalogoavac neposredno zaključio sa trećim licima, a koje je svojom delatnošću pronašao trgovinski zastupnik (tzv. direktni poslovi). Kao što je gore istaknuto propuštanje određivanja visine naknade ne utiče na validnost zaključenog ugovora o trgovinskom zastupanju. S tim u vezi, postoji određena skadenca kojom se utvrđuje visina naknade. Najpre, sa pretenzijom da ima obeležje pravila, naknada za poslove zastupanja treba da saglasnošću volja ugovornih strana bude utvrđena samim ugovorom o trgovinskom zastupanju. To je ujedno i pravno najčistija situacija. Nalogodavac duguje onoliko koliko se ugovorom obavezao. U slučaju, pak, da ugovor ne sadrži takve odredbe, nalogodavac će dugovati naknadu (proviziju) koja se utvrđuje na osnovu tarife trgovinskog zastupnika po kojoj on pruža usluge trećim licima, naravno ukoliko takva tarifa postoji. U ovom slučaju tarifu treba tretirati kao opšte uslove poslovanja trgovinskog zastupnika. Najzad, u slučaju nepostojanja ni ugovorne odredbe, ali ni posebne tarife trgovinskog zastupnika, zastupnik će imati pravo na «uobičajenu naknadu». U tom slučaju naknadu zastupnika treba utvrditi prema lokalnim običajima, ukoliko takvi običaji postoje, odnosno prema trudu i stepenu stručnog zalaganja koju je trgovinski zastupnik preduzeo u konkretnom poslu. 1 Najzad, zbog fluidnosti kriterijuma određivanja visine naknade utvrđen je i određeni korektiv koji se sastoji u mogućnosti da, ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. Pravo trgovinskog zastupnika na naknadu (proviziju) za pružene zastupničke usluge, po našem pravu, za razliku od značajnog broja drugih komparativnih rešenja, ako nije drugačije ugovorom izričito ugovoreno, dospeva kada ugovor bude izvršen. Međutim, ukoliko trgovinski zastupnik nije mogao da izvrši svoje ugovorne obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju, usled uzroka koji su na strani nalogodavca, trgovinski zastupnik ima pravo na nakandu (proviziju) bez obzira što ugovor o trgovinskom zastupanju nije izvršren. Trgovinski zastupnik ima pravo na posebnu proviziju ako je po ovlašćenju nalogodavca izvršio naplatu njegovog potraživanja od trećeg lica (tzv. inkaso provizija). Pravni osnov naplate ove posebne naknade nalazi se u činjenici obavljanja dopunskog 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 210

posla za račun nalogodavca, koji u užem smislu ne spada u domen poslova standardnog zastupanja. Takođe, pravo na posebnu naknadu trgovinski zastupnik ima i u slučaju ugovaranja posebnog (del credere) zastupanja, kada stiče pravo i na posebnu naknadu (del credere proviziju).

d) Naknada troškova. Trgovinski zastupnik po pravilu, ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drugačije predviđeno, nema pravo na naknadu takozvanih opštih troškova, tj. onih troškova koji proizilaze iz prirode obavljanja zastupničke delatnosti. To su pre svega režijski troškovi vezani za angažovanje poslovnog prostora, zatim troškovi zaposlenih radnika, kao i prateći troškovi koji proizilaze iz posebnog poslovnog aranžmana kao što su čuvanje i marketinško prezentiranje modela i uzorka, oglašavanje poslovnih ponuda, organizacija poslovnih sastanaka i sl. Za ove troškove trgovinskog zastupnika smatra se da spadaju u troškove njegove redovne delatnosti, te da je visina tih troškova ukalkulisana u visinu zastupničke naknade (provizije). Često se na osnovu te okolnosti utvrđuje i konkurentnost ponude određene zastupničke organizacije. Međutim, načelno postoji mogućnost da se ugovori naknada tzv. posebnih troškova koje je trgovinski zastupnik imao u korist nalogodavca ili koji su učinjeni po njegovom izričitom nalogu. U pitanju su atipični troškovi sa kojima trgovinski zastupnik osnovano ne računa prilikom zaključenja ugovora, a koji su ili korisni za nalogodavca ili sam nalogodavac insistira na preduzimanju postupaka ili pravnih radnji na osnovu kojih su nastali ti troškovi.

e) Pravo na zalogu i pridržaj. Kao sredstvo obezbeđenja svojih dospelih potraživanja iz ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupniku su priznata prava na pridržaj (ius retentionis) ili na ručnu zalogu na stvarima nalogodavca koje se nalaze u njegovoj državini. To su najčešće hartije od vrednosti, pokretne stvari, uzorci, modeli, a ponekad i novčane svote koje je primio za račun svog nalogodavca. Shodno članu 809. Zakona o obligacionim odnosima trgovinski zastupnik radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja, koja su nastala u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju, ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za račun svog nalogodavca, po njegovom ovlašćenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima, koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog trećeg lica, dok se nalaze kod njega ili kod trećeg lica koje ih drži za njega ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnica i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da je za ostvarivanje zakonskog prava na zalogu trgovinskog zastupnika potrebno da se kumulativno ispune tri uslova. Prvi uslov je da su u pitanju pokretne individualno određene stvari, odnosno prenosiva prava. Drugi uslov je povezanost (konektitet) državine tih stvari sa ugovorom o trgovinskom zastupanju. Treći uslov je dospelost prava trgovinskog zastupnika, tj. mogućnost njihovog utuženja, odnosno ostvarivanja sudske zaštite tih prava.

2.4. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju Ugovor o trgovinskom zastupanju po svojoj prirodi stvara trajni poslovni odnos između nalogodavca i trgovinskog zastupnika. Retki su slučajevi, pa se mogu smatrati izuzetkom od pravila kada se odnos trgovinskog zastupanja zasniva samo radi zaključenja jednog konkretnog posla. Imajući to u vidu postoje i različiti razlozi prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, zavisno od činjenice da li je on zaključen na određeno ili na neodređeno vreme.

2.4.1. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljčeni na određeno vreme Ako je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključenju na određeno vreme on prestaje samim protekom vremena na koji je zaključen. Međutim, ukoliko se takav ugovor prećutno produži, nastavljanjem ispunjenja ugovornih obaveza i po isteku vremena na koji je zaključen, smatraće se da je od tog trenutka zaključen kao ugovor bez unapred određenog vemena trajanja (na neodređeno vreme).

2.4.2. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljčeni na neodređeno vreme Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao što je gore istaknuto, zaključuje se sa dejstvom u dužem vremenskom periodu. Zbog toga, pored prestanka ovog ugovora istekom roka na koji je zaključen, odnosno ispunjenjem naloga koji je dat od strane nalogodavca, do prestanka ovog ugovora može doći i iz drugih razloga. Pošto se ugovorni odnosi nalogodavca i trgovinskog zastupnika zasnivaju se na uzajamnom poverenju o samim tim do prestanka ovog ugovora doći će uvek kada prestane da postoji to uzajamno poverenje, kao i u slučaju prestanka (fizičkog ili pravnog), postojanja jedne

od ugovornih strana. Imajući to u vidu, do prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, koji je zaključen na neodređeno vreme, može doći jednostranim raskidom uz ostavljanje ili bez ostavljanja otkaznog roka. Kada trajanje ugovora o trgovinskom zastupanju nije određeno ugovorom ili se iz okolnosti posla to ne može odrediti, svaka ugovorna strana može raskinuti ugovor krajem kalendarskog tromesečja. Tom prilikom, otkaz mora biti saopšten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor o trgovinskom zastupanju trajao tri godine, otkaz joj mora biti saopšten najmanje dva meseca pre isteka kalendarskog tromesečja. I u pogledu otkaznih rokova u slučaju jednostranog raskida ugovora, ugovornim stranama je prepušteno da u skladu sa svojom autonomijom volje drugačije urede otkazne rokove, kao i prestanak ugovora, s tim što je i u tom slučaju između otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. S druge strane, svaka od ugovornih strana može da raskine ugovor o trgovinskom zastupanju i bez ostavljanja otkaznog roka, ako to čini iz ozbiljnih uzroka. Zakonodavac ne određuje bliže sadržinu pojma «ozbiljnih uzroka», već ostavlja poslovnoj praksi i stavu suda da zavisno od okolnosti izvrši preciziranje ove «kaučuk norme». Imajući u vidu konkretne uslove poslovanja, kao ozbiljni uzroci mogu se navesti: - neostvarivanje ugovorenog obima poslovanja; - učestalo nezaključivanje ugovora sa trećim licima; postupanje protivno izričitim uputstvima nalogodavca; - otvaranje stečaja ili pokretanje postupka redovne likvidacije nad jednom od ugovornih strana; - neuredna isplata naknade (provizije) trgovinskog zastupnika i drugo. Ono što je važno napomenuti je da ugovorna strana koja raskida ugovor o trgovinskom zastupanju iz ozbiljnih uzroka nije u obavezi da navodi te uzroke, pa samim tim ni da dokazuje njihovo nastupanje i uticaj na dalju realizaciju ugovora. Međutim, zastupnik koji je zbog neosnovanog otkaza prekinuo svoju delatnost ima pravo na naknadu štete zbog izgubljene provizije, a ako je on neosnovano otkazao ugovor pravo na naknadu štete pripada nalogodavcu. Iz navedenog se može zaključiti da dokaz o nepostojanju ozbiljnih uzroka za jednostrani raskid ugovora pada na teret ugovorne strane u odnosu na koju se zahteva raskid ugovora. Ako je izjava o raskidu ugovora učinjenja bez ozbiljnih uzroka, ona će se smatrati kao otkaz sa redovnim otkaznim rokom. S druge strane, neosnovani otkaz (bez ozbiljnih uzroka) daje drugoj strani pravo na raskid ugovora bez obaveze ostavljanja otkaznog roka.

3. Komisioni posao u međunarodnom poslovanju

3.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o komisionu je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim se komisionar obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poveri komitent 1. Iz navedenog pojmovnog određenja komisonog posla u međunarodnom prometu proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Kao i prethodna ugovora (posredovanje i zastupanje) i ugovor o komisionu proizilazi iz građanskog ugovora o nalogu, pa se shodno tome pravila koja važe za ugovor o nalogu primenjuju na ugovor o komisionu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugačije određeno. Ugovorna strana koja obavlja delatnost u svoje ime, a za račun druge ugovorne strane zove se komisionar, a druga ugovorna strana komitent. Komisionar obavlja komisionu delatnost u vidu zanimanja, kao svoju registrovanu privrednu delatnost, iz čega proizilazi njegovo pravo na naknadu i kad ona ugovorom nije određena. S obzirom na naglašen lični odnos uzajamnog poslovnog poverenja koji postoji na relaciji komisionar – komitent, ovaj ugovor spada u ugovorne odnose koji se zaključuju imajući u vidu posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). 2 Ugovor o komisionu je neformalan i konsesualan posao. On se zaključuje prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Pošto se ovde radi o međunarodnom poslovnom 1 2

Čl. 771. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ», br. 29/78) M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 539

odnosu subjekata koji profesionalno obavljaju svoje privredne delatnosti, u praksi se po pravilu ovaj ugovor zaključuje na osnovu naloga komitenta komisionaru da ovaj u svoje ime a za račun komitenta zaključi neki posao međunarodnog prometa roba i usluga. Ako komisionar odmah ne odbije izvršenje ovog naloga, smatra se da je ugovor o komisonu zaključen. Na taj način je i za ovaj ugovorni odnos napravljen izuzetak od opšteg pravila obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i samim tim zaključenje ugovora. Po tehnici zaključenja ugovor o komisionu spada u ugovore po pristupu, budući da se on, po pravilu, zaključuje prihvatanjem komisionarevih opštih uslova poslovanja od strane komitenta. 1 Osnovni izvor prava kojim se uređuju odnosi iz ugovora o komisionu u domaćem pravu su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (članovi 771. do 789.), kao i odredbe brojnih opštih uslova poslovanja domaćih komisionih preduzeća, sa poslovnom praksom koja se povodom toga uspostavlja. Na međunarodnom planu osnovni izvor kojim se uređuje komisioni posao u međunarodnom prometu roba i usluga predstavljaju odredbe Konvencije o predstavljanju u međunarodnoj prodaji robe koja je doneta u Beču, 1983. godine. Odredbe ove Konvencije u prvom redu odnose se na materiju međunarodnog trgovinskog posredovanja i međunarodnog trgovinskog zastupanja, ali u određenoj meri (npr. član 13. stav 1. do 3.) one uređuju odnose koji se uspostavljaju povodom komisonog posla u međunarodnom prometu roba i usluga. Bitni elementi ugovora o komisiona su predmet komisiona i naknada (provizija) komisionara. Predmet ugovora o komisionu je zaključivanje ugovora u međunarodnom prometu roba i usluga. To što će predmet tih ugovora najčešće biti povezan sa međunarodnom prodajom robe, ne isključuje mogućnost da se komisioni odnos uspostavi i povodom drugih poslovnih odnosa međunarodnog poslovanja (međunarodna kupovina i prodaja robe; nabavka opreme u inostranstvu; plasman hartija od vrednosti na međunarodnim berzama; poslovi u vezi sa međunarodnim osiguranjem; poslovi međunarodnog prevoza robe; poslovi međunarodnog uskladištenja robe i posebno poslovi prodaje robe sa konsignacionih skladišta). Naknada (provizija) komisionara je takođe bitan element ugovora o komisionu. Sporedno je pitanje načina na koji će naknada (provizija) biti određena (o tome videti u materiji prava i obaveze ugovornih strana). Bitno je da komisionar uvek ima pravo na naknadu (proviziju), te ako nje nema, nema ni ugovora o međunarodnom komisionu. Iz samo letimičnog navođenja mogućih predmeta ugovora o komisionu može se sagledati veliki privredni značaj koji ovaj ugovor ima u međunarodnom prometu roba i usluga. Štaviše, u srazmeri u kojoj ovaj ugovor gubi na značaju u unutrašnjoj trgovini, raste uloga i značaj koji on ima u domenu odnosa u međunarodnoj razmeni roba i usluga. U međunarodnom robnom prometu komisionari omogućavaju komitentima da se ne udaljavajući se iz svojih poslovnih sedišta upuštaju u poslovne odnose sa drugim privrednim subjektima u inostranstvu. Na ovaj način postiže se znatna ušteda u vremenu i materijalnim troškovima čime se izbegavaju suvišni troškovi putovanja i takozvanog ispitivanja i obrade tržišta. Sem toga, u uslovima savremenog međunarodnog poslovanja, 1

M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 330 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 280

putem komisionog posla mogu se premostiti granice koje nastaju, pre svega, iz političkih razloga. Ilustracije radi, može se navesti komisiono poslovanje koje je postojalo u uslovima blokovske podeljenosti sveta ili, što je bliže realnosti sadašnjem odvijanju prometa roba i usluga, ograničenjima koja su rezultat ekonomskih mera (sankcija) koje pojedine države ili više njih preduzimaju prema određenim državama sa jasno definisanim političkim ciljevima, koji stoji u osnovi donošenja tih mera. 1 U takvim uslovima komisionari sa sedištem na teritoriji države prema kojoj su uvedene te mere, istupajući u svoje ime a za račun komitenata iz zemalja koje su uvele te mere, omogućavaju uspostavljanje poslovnog odnosa u obostranom interesu. Pored toga, komisionar štiti interese svog komitenta i time što svojom stručnošću, poslovnim ugledom i razgranatom mrežom poslovnih odnosa, obezbeđuje zaključivanje i realizaciju poslovnih aranžmana pod povoljnijim uslovima, nego što bi oni bili kada bi komitenti neposredno istupali na tim tržištima. Najzad, zahvaljujući komisonom odnosu, privredni subjekti iz jedne države mogu stupati u poslovne odnose sa onim privrednicima sa kojima iz bilo kojih razloga ne bi želeli javno da posluju. Komisioni odnos pruža široke mogućnosti da poslovni kontakti ostanu prikriveni, odnosno da komitent neposredno ne stupi u poslovni odnos sa trećim licem, ako mu to poslovni interes ili javno pravni propisi zemlje iz koje potiče onemogućavaju ili bitno otežavaju. Inače, komisioni odnos je nastao u srednjem veku u trgovinskim gradovima Severne Italije. Opšta pravna i poslovna nesigurnost, kao obeležje feudalne rascepkanosti država uslovili su nastanak i razvoj komisionog posla. U takvim uslovima, određeni trgovac plasirao je svoje proizvode na područje gradove drugih država posredstvom komisionara koji je imao sedište na teritoriji tih gradova – država. 2

3.2. Vrste komisiona Kao rezultat nastojanja da u što većoj meri udovolji zahtevima međunarodnog prometa roba i usluga u poslovnoj praksi je nastalo nekoliko vrsta ugovora o komisionu. Kao kriterijum njihovog razlikovanja mogu se uzeti predmet obaveza komisionara, kao i stepen odgovornosti za obaveze koje je komisionar preuzeo na osnovu ugovora o komisionu. Imajući u vidu gore navedene kriterijume u poslovnoj praksi postoje sledeće vrste ugovora o komisionu: - prodajni komision; - kupovni komision; - komision del credere i – komision u transportu.

3.2.1. Prodajni komision

1 2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 271. V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 214

Kod ove vrste ugovora o komisionu komisionar se obavezuje u svoje ime a za račun svog komitenta da će nastojati da trećem licu proda robu koju mu je poverio komitent. Po pravilu, kod prodajnog komisiona radi se o izvozu robe pa je komisionar pored same prodaje poverene robe u obavezi da obavi i sve poslove koji se u skladu sa spoljnotrgovinskim režimom države zahtevaju od prodavca povodom međunarodne prodaje robe. To je ujedno i najčešći oblik komisionog posla. Kod ove vrste komisiona komitent ostaje vlasnik robe sve do trenutka njene predaje kupcu, odnosno trećem licu od strane komisionara. Posebna vrsta prodajnog komisiona predstavlja prodaja robe sa konsignacionog skladišta komisionara. Pored elemenata prodajnog komisiona, ovaj pravni posao sadrži i elemente skladišnog posla. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta naročito se često pojavljuje u spoljnoj trgovini. Ugovor o komisionoj prodaji sa elementima konsignacije nastaje tako što komitent (konsignant) šalje svoju robu u konsignaciono skladiše komisionara (konsignatara), na skladištenje, čuvanje i prodaju robu trećim licima na teritoriji države na kojoj se nalazi to konsignaciono skladište. Konsignaciona skladišta su pod posebnom kontrolom carinskih organa države na čijoj se teritoriji nalaze. Roba koja bude prodata sa konsignacionog skladišta biće ocarinjena (plaćanjem uvozne carine) tek pošto bude prodata i na taj način definitivno uvezena na privredno područje države gde se nalazi konsignaciono skladište. Ukoliko, pak, roba ne bude prodata ili bude prodata sa otpremom u inostranstvo, roba će se transportovati sa područja konsignacionog skladišta, bez plaćanja carinskih obaveza.

3.2.2. Kupovni komision Kod kupovnog komisiona u međunarodnom robnom prometu, komisionar se obavezuje uz naknadu (proviziju) da će u svoje ime, a za račun komitenta kupiti odgovarajuću robu od prodavca u inostranstvu. Za razliku od prodajnog komisiona, koji se najčešće pojavljuje u funkciji izvoza robe, kupovni komision se, po pravilu, zaključuje sa ciljem uvoza robe na teritoriju države gde je poslovno sedište komitenta. Centralno pitanje koje se postavlja kod kupovnog komisiona je trenutak sticanja prava svojine od strane komitenta na tako kupljenoj robi. Po preovlađujućem stavu pravne doktrine komitent stiče pravo svojine u trenutku kada komisionar zaključi ugovor o komisionoj kupovini robe. Ovo stanovište polazi od toga da iako je komisionar istupao u prometu u svoje ime, efekti pravnog posla treba da se ostvare u imovini lica za čiji je račun preuzet taj posao, a to je komitent. 1

1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 279 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 544

3.2.3. Komision u transportu Kod ove vrste komisionog posla, komisionar preuzima obavezu da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o međunarodnom prevozu (otpremanju) robe i uopšte da organizuje međunarodni transport robe od mesta otpremanja do mesta dopremanja robe. Sem manjeg broja država (Francuska) gde na normativnom planu postoji ova vrsta komisionog posla, u većini država, tokom vremena, ova vrsta komisionog posla razvila se u poseban posao međunarodnog poslovanja, kao samostalni imenovani ugovor o špediciji sa posebnim autohtonim pravilima koji važe za taj ugovor.

3.2.4. Komision del credere Za razliku od običnog (standardnog) komisiona, gde se obaveza komisionara sastoji u nastojanju da zaključi ugovor u svoje ime a za račun komitenta, kojom prilikom je odgovoran za pravilan izbor trećeg lica (culpa in eligeno), kod komisiona sa klauzulom del credere komisionar odgovara komitentu za ispunjenje obaveza svog saugovarača (trećeg lica) sa kojim je zaključio ugovor. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju ugovornu obavezu, komisionar je u tom slučaju obavezan da je sam ispuni, odnosno da nadoknadi štetu komitentu koja je nastala zbog neizvršenja obaveze trećeg lica. Klauzula del credere mora biti posebno ugovorena da bi jedan komisioni odnos poprimio pravna obeležja odnosa sa posebnim poverenjem (del credere odnosa). Sama klauzula del credere je akcesorne prirode i deli pravnu sudbinu osnovnog posla. Naime, ukoliko je ništav osnovni komisioni posao biće ništavna i ova klauzula. Klauzula del credere shodno zakonskim odredbama predstavlja oblik jemstva koncesionara, čime se dopunski pojačavaju prava komitenta. Komitent tada stiče sigurnost da će zaključeni posao biti uredno izvršen i to kako iz razloga što će komisionar sa posebnom pažnjom voditi računa o osobama sa kojima zaključuje ugovor, tako i što će u slučaju da ova lica ne izvrše preuzete ugovorne obaveze za njihovo neizvršenje ili neuredno izvršenje odgovarati komisionar. S druge strane, komision del credere može biti i u interesu komisionara, pošto on kod ove vrste komisiona ima pravo na posebnu naknadu (del credere proviziju). Naknada komisionara kod ugovora o komisionu sa klauzulom del credere je uobičajeno dvostruko veća u odnosu na naknadu od običnog (standardnog) komisiona. 1

3.3. Pravni odnosi iz ugovora o komisionu 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 227

U postupku realizacije komisionog posla jasno se mogu izdiferencirati tri faze. U prvoj fazi, komisionar sa komitentom zaključuje ugovor o komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da dalje zaključi jedan ili više ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Druga faza se sastoji u zaključivanju ugovora između komisionara i trećeg lica, a prema komitentovom nalogu. U trećoj fazi dolazi do svođenja računa između komisionara i komitenta i tom prilikom komisionar prenosi na komitenta sve ekonomske efekte koji su proistekli iz ugovora koje je zaključio sa trećim licima. Iz navedenog proizilazi da je komisioni posao složen pravni posao, kojom prilikom se stvara više pravnih odnosa. Zaključenjem ugovora o komisionu zasniva se prvi pravni odnos i to između komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutrašnji) odnos u kome se ispoljavaju sve specifičnosti komisionog posla. Sadržinu ovog odnosa čine prava i obaveze komisionara i komitenta, koje su uzajamno uslovljene. Drugi pravni odnos nastaje između komisionara i trećeg lica, povodom izvršenja naloga koje je dao komitent. To je tzv. eksterni (spoljni) odnos, koji ima pravna obeležja konkretnog ugovora koji komisionar u svoje ime zaključuje sa trećim licem. Kako je već istaknuto to će, po pravilu, biti obeležja ugovora o međunarodnoj prodaji robe, ali i moguće svih drugih dozvoljenih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Tom prilikom, za treće lice relevantan poslovni partner je samo komisionar. Ono samo od komisionara može zahtevati izvršenje ugovornih obaveza koje proizilaze iz zaključenog ugovora. Stoga je komisionar u obavezi prema trećem licu i u slučaju kada komitent ne bude želeo da prihvati efekte zaključenog posla. No, s obzirom na činjenicu da se ekonomski efekti zaključenog posla realizuju u imovini komitenta a ne komisionara, usklađenost između pravnih i ekonomskih efekata komisionareve delatnosti za komitenta će nastati tek kada komisionar bude preneo sva prava koja ima prema trećem licu na svog komitenta. Treći pravni odnos nastaje kada komisionar prenese na komitenta sva prava i obaveze koje je zasnovao sa trećim licem. Do tada komitent i treće lice nisu ni u kakvom za komision relevantnom pravnom odnosu. Ovaj pravni odnos ima ista obeležja kao i prethodni (eksterni) odnos, s tim što se u njemu namesto komisionara pojavljuje komitent koji tako postaje ugovorni partner iz osnovnog pravnog posla.

3.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (komisionar i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuje ugovorom o komisionu. Tom prilikom važi pravilo o uzajamnosti prava i obaveza ugovornih strana, na način da su prava jednog ujedno i osnov obaveza drugog ugovornog partnera. Pored toga, kao i u slučaju drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, važi pravilo o dispozitivnosti propisa kojima se uređuje materija međunarodnog

komisionog posla. To konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

3.4.1. Obaveze komisionara Osnovna obaveza komisionara je da zaključi ugovore iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji su određeni komitentovim nalogom. U tom pogledu njegova uloga se bitno ne razlikuje od uloge trgovinskog zastupnika. Određena razlika postoji na planu obima obaveza. Naime, trgovinski zastupnik svoju obavezu zaključivanja, po pravilu, preuzima kao stalnu obavezu, dok se u slučaju komisionog posla kontinuitet zaključivanja ugovora ipak u većoj meri vezuje za prirodu samog komitentovog naloga. S druge strane, obaveza komisionara se ne iscrpljuje samo u zaključivanju ugovora, pošto je on obavezan na preduzimanje i određenih materijalnih radnji vezanih za ispunjenje samog ugovora, odnosno staranje o njegovom ispunjenju. Izvršenje ove osnovne obaveza komisionara podrazumeva realizaciju niza drugih obaveza, od kojih su najznačajnije sledeće:

a) Zaključivanje ugovora Komisionar se obavezuje da u skladu sa komisionim nalogom, koji je dobio od komitenta, nastoji da zaključi u svoje ime a za račun komitenta jedan ili više pravnih poslova iz domena međunarodnog poslovanja sa trećim licem. Tom prilikom treba dosledno razlikovati običan (standardni) komison, kada se obaveza komisonara sastoji u nastojanju da se zaključi ugovor, od posebnog (del credere) komisiona, kada se obaveza komisionara sastoji ne samo u garantovanu zaključenju ugovora, već i u preuzimanju obaveze njegovog urednog izvršenja.

b) Izvršenje komitentovih naloga Komisionar je obavezan da prilikom ugovaranja pravnih poslova koji proizilaze iz ugovora o komisionu u svemu poštuje komisione naloge dobijene od strane komitenta. Ova obaveza ima svoju osnovu u činjenici da se efekti komisionog posla realizuju u

imovini komitenta. S tim u vezi, komisionar je obavezan da izvrši ne samo instrukcije koje proizilaze iz samog ugovora o komisionu (osnovni komisioni nalog), već i naloge i uputstva koje mu komitent daje tokom izvršenja ugovora o komisionu (npr. u pogledu cene, asortimana, načina isporuke, osiguranja i dr). 1 Tom prilikom polazi se od pravila shodno kome komitent najbolje poznaje svoje interese, te će komisionar te interese najbolje zaštititi ako striktno ispunjava naloge koje mu je dao komitent. U slučaju nepostupanja po komitentovim nalozima komisionar može doći u situaciju da komitent tako zaključene poslove ne prihvati, nezavisno od toga koliko su oni objektivno korisni za njega. Načelno su moguće dve pravne situacije do kojih dolazi u slučaju kada komisionar ne postupa po nalozima komitenta. Prva se odnosi na slučaj u kome je komisionar zaključio ugovor sa trećim licem po nepovoljnijim uslovima od onih koje je utvrdio komitent u svom nalogu. Tada je komisionar obavezan da komitentu nadoknadi razliku, kao i svu drugu prouzrokovanu štetu nastalu usled nepridržavanja komitentovog naloga. U ovom slučaju komitent ima pravo da odbije prihvatanje tako zaključenog posla, uz uslov da o tome odmah obavesti komisionara. Međutim, komitent će izgubiti pravo na neprihvatanje zaključenog ugovora, ako komitent pokaže spremnost da mu odmah isplati razliku i nadoknadi prouzrokovanu štetu. Drugi slučaj nastaje ako komisionar, odstupajući od naloga komitenta, zaključi ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su utvrđeni komitentovim nalogom (npr. postigne povoljniju cenu od one koju je odredio komitent). U ovom slučaju treba, dosledno pravilu po kome komisionar posluje za račun komitenta, primeniti rešenje po kome celokupna korist pripada komitentu. Po sadržini komisioni nalozi mogu biti: - imperativni (limitativni); - indikativni (demonstrativni); i – fakultativni. Imperativan (limitativni) komisioni nalog predstavlja nalog komitenta shodno kome je komisionar dužan da se pridržava svih bitnih tačaka naloženog posla. U takvom slučaju komisionar treba da postupi onako kako nalog glasi, bez ostavljanja prostora za iskazivanje posebne poslovne inicijativnosti na strani komisionara. Za eventualna odstupanja od ovako postavljenih naloga komisionar je obavezan da prethodno pribavi saglasnost komitenta. Pribavljanje saglasnosti komitenta za odstupanje od njegovih imperativnih naloga nije neophodno jedino u slučaju kada je stanje stvari takvo da bi svako odlaganje sa preduzimanjem odgovarajućih mera dovelo do nesrazmernog oštećenja interesa komitenta (npr. rizik propasti usled kvarenja poverenje robe, nagli skok ili pad cena poverene robe i sl). Indikativni (demonstrativni) komisioni nalog predstavlja stav komitenta o uslovima pod kojima je komisionar dužan da obavi određeni pravni posao. Njime se u osnovi utvrđuje i komisionaru saopštava svrha poslova i cilj koji komitent želi da ostvari putem komisionog naloga. Međutim, za razliku od imperativnih naloga, kod indikativnih komisionih naloga ostavljena je značajno veća sloboda inicijativnosti komisionara. Naime, u slučaju ovih naloga komisionar je ovlašćen da odstupi od njih ako prilike na tržištu to zahtevaju. Drugim rečima, u slučaju indikativnih naloga komisionar ima pravo

1

M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 393

pune poslovne inicijative u izboru modela i metoda ostvarivanja privrednih ciljeva koji su određeni komisionim nalogom. Fakultativni komisioni nalog predstavlja okvirno uputstvo koje komitent daje komosionaru o tome kako će i pod kojim uslovima zaključivati ugovore sa trećim licima (npr. platiti najnižu cenu ili prodati pod najpovoljnijim uslovima i sl). Kod ovih naloga privredna inicijativa komisionara u potpunosti dolazi do izražaja. Naime, on je ovlašćen da u zaključivanju poslova sa trećim licima odstupi od komitentovih naloga, s tim da je tom prilikom ograničen samo obavezom da u svom poslovanju prevashodno vodi računa o zaštiti poslovnih interesa komitenta, odnosno da postupa sa pažnjom savesnog privrednika.

c) Zaštita komitentovih interesa Pošto komisionar obavlja svoju delatnost za račun svog komitenta, to je jedna od njegovih osnovnih obaveza da tokom realizacije komisionog posla štiti interese svog komitenta. U tom smislu, komisionar je dužan da sa potrebnom stručnom pažnjom izabere treće lice sa kojim će zaključiti ugovor. Prilikom izbora trećeg lica, komisionar je dužan da vodi računa o kreditnoj sposobnosti tog lica, o njegovom poslovnom ugledu na određenom tržištu i uopšte o svim elementima koji mogu da utiču na što bolju zaštitu komitentovih interesa. Ukoliko ne postupi na taj način komisionar će odgovarati svom komitentu za nesavestan izbor trećeg lica. Primer takvog postupanja naveden je u članu 774. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome je komisionar odgovoran komitentu za štetu ako je komitentovu robu prodao licu koje je prezaduženo, a komisionar je to znao ili je prema okolnostima konkretnog slučaja morao znati da se radi o prezaduženoj osobi. 1 Poseban značajan aspekt zaštite interesa komitenta vezano je za mogućnost angažovanja drugih lica radi izvršavanja komisionih naloga. Iz činjenice da komisioni posao spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva poslovnih partnera (intuitu personae), pošto komitent uvažavajući ta svojstva poverava zaključenje ugovora upravo određenom a ne bilo kom komisionaru, to je komisionar obavezan da, po pravilu, sam izvrši komisioni nalog. Prema tome, komisionar ne bi mogao da izvršenje komisionog naloga poveri nekom drugom licu (podkomisionaru). U tom slučaju komisionar bi izgubio posebno svojstvo koje ukazuje na okolnost da je komitent izvršenje određenih pravnih poslova, s obzirom na izvesne kvalitete i poslovno poverenje koje poseduje određeni komisionar, poverio upravo tom komisionaru. Međutim, od ovog pravila postoje dva izuzetka. Prvi izuzetak je uslovljen saglasnošću komitenta da određeni posao može poveriti drugom licu (podkomisionaru). U ovom slučaju komisionar odgovara samo za izbor podkomisionara i za uputstva koja im je dao. Drugi izuzetak je uslovljen okolnostima posla usled kojih je komisionar neotklonjivo sprečen da posao sam 1

V. Kapor – S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 217

obavi, a posao ne može biti odložen. U ovom slučaju prenos ovlašćenja na podkomisionara, komisionar odgovara ne samo za izbor tog lica, već i za njihov rad (kao da je sam izvršio taj nalog). 1 U zaštiti poslovnih interesa svog komitenta komisionar je dužan da postupa sa pažnjom dobrog i savesnog privrednika. Radi se o osnovnoj obavezi zbog toga što i sve druge obaveze komisionara iz komisionog posla predstavljaju samo konkretizaciju ove osnovne obaveze, čija se sadržina utvrđuje u zavisnosti od konkretnog slučaja. Shodno tome se polazeći od tumačenja konkretne situacije, važećih propisa, pravila struke i poslovnih običaja utvrđuje da li je komisionar postupio u datoj situaciji kao savestan privrednik ili je povredio ovaj standard poslovnog ponašanja. Od ove kvalifikacije zavisi da li će komisionar biti odgovoran za povredu ugovorne obaveze zaštite interesa svog komitenta.

d) Obaveštavanje Iz činjenice da komisionar obavlja poslove za račun komitenta, odnosno da se ekonomski efekti poslovanja komisionara realizuju u imovini komitenta, proizilazi obaveza komisionara da izveštava komitenta o izvršenju svojih ugovornih obaveza. Ta obaveza postoji nezavisno od okolnosti da li komitent insistira na njenom izvršenju. Međutim, u slučaju komisionog posla, obaveza obaveštavanja ne obuhvata samo informisanje o mogućnostima zaključenja ugovora i o samom zaključenju ugovora sa trećim licem, već i o svim fazama njegovog ispunjenja. 2 Teško je taksativno navesti sve situacije u kojima je komisionar dužan da obaveštava svog komitenta. Ta obaveza se može svesti na opštu konstataciju shodno kojoj je komisionar dužan da komitenta obavesti o svim okolnostima od kojih zavisi izvršenje komisionog naloga, a samim tim i realizacija ugovora o komisionu. Štaviše, komisionar je dužan u slučaju kada nije moguće iz određenih razloga izvršiti nalog komitenta, da o toj okolnosti obavesti komitenta i zatraži uputstva o daljem postupanju. Povodom realizacije obaveze obaveštavanja naš zakonodavac je posebno regulisao nekoliko pravnih situacija, nalažući, tom prilikom, obavezu komisionara da o tome obavesti svog komitenta. Prva takva obaveza je obaveštenje o stanju primljene robe. Saglasno toj obavezi komisionar je dužan da prilikom preuzimanja robe od komitenta ili prevozioca utvrdi njeno stanje i bez odlaganja obavesti komitenta o danu prijema robe, kao i o vidljivim oštećenjima na robi, odnosno manjku robe. Druga obaveza obaveštavanja uslovljena je promenama na robi. U tom smislu komisionar je dužan da obavesti komitenta o svim promenama na robi, zbog kojih bi ona mogla da izgubi na svojoj vrednosti. Treća obaveza obaveštavanja je saopštavanje komitentu imena saugovarača (trećeg lica). Shodno toj obavezi komisionar je dužan da komitentu saopšti sa kojim licem je obavio posao koji mu je poverio komitent. Ovo pravilo ne važi u 1 2

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 545 M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 395

slučaju prodaje pokretnih stvari, koja se obavlja preko komisionih prodavnica, osim ako nije drugačije ugovoreno. S druge strane, ne postoji obaveza komisionara da treće lice obavesti o imenu svog komitenta, pošto bi to bilo protivno prirodi samog komisionog posla.

e) Staranje o robi Pošto je od trenutka prijema robe komisionar lice koje ostvaruje fizički kontakt sa tom robom (nezavisno od vrste komisionog posla) on je ujedno i osoba na kojoj leži obaveza čuvanja poverene robe. Tom prilikom, on je prilikom preduzimanja faktičkih radnji čuvanja robe dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. To konkretno znači sa pažnjom osobe koja profesionalno (dakle stručno) obavlja pojedine manipulacije sa robom. Počev od njenog prijema i pregleda, preko smeštaja (skladištenja), do staranja o očuvanju njenog fizičkog integriteta. U tom smislu, ako neki od navedenih poslova obavlja sam komisionar, on će biti odgovoran po strogim pravilima struke po kojima se ti poslovi obavljaju. Ukoliko, pak, određeni posao poveri drugom licu (podkomisionaru), tada će odgovarati za savestan izbor takvog lica. Komisionar nema obavezu da osigura robu, ukoliko za to nije dobio poseban nalog od komitenta. No, ukoliko takav nalog postoji pa komisionar, olako verujući da neće doći do štete na robi, ne izvrši njeno osiguranje, tada će odgovarati i za slučajnu propast ili oštećenje robe koju je primio. Najzad, u okviru obaveze staranja o robi, komisionar je dužan da u slučaju nastupanja opasnosti značajnijeg oštećenja ili propasti robe, takvu robu proda na najpogodniji način.

f) Čuvanje poslovne tajne Komisionar je obavezan, iako Zakon o obligacionim odnosima izričito ne utvrđuje takvu obavezu, da čuva kao poslovnu tajnu sve podatke o predmetu komisionog posla i o komitentu za koje je saznao na osnovu ugovora o komisionu. Ova obaveza postoji i posle prestanka ugovora o komisionu. 1

g) Vođenje poslovnih knjiga 1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 429 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 546

Kao i u slučaju trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja komisionar ima obavezu vođenja poslovnih knjiga u koje se upisuju svi podaci od značaja za uredno izvršenje komisionog posla. Ta obaveza proizilazi iz činjenice da komisionar deluje za račun komitenta, te da je stoga neophodno da komitent u svakom trenutku pouzdano zna stanje izvršenja komisionog naloga, a naročito podatke koji se odnose na stanje robe i postignutu cenu za prodatu, odnosno kupljenu robu. Iz tih razloga, kao i okolnosti da komitent u knjigama overava stanje izršenja ugovora o komisionu, poslovne knjige imaju sui generis status javnih isprava. Pored toga, komisionar je dužan da za svako raspolaganje sa robom izda odgovarajuću potvrdu komitentu, tako da ovaj uvek zna tačno stanje raspoložive robe, kao i postignutu cenu za njenu prodaju, odnosno kupovinu, zavisno od vrste komisiona.

h) Polaganje računa i obračun sa komitentom Komisionar je generalno obavezan da posle ispunjenja komisionog naloga podnese račun svom komitentu. Načelno postoji mogućnost podnošenja računa i tokom realizacije ugovora o komisionu, ali ti periodični računi (obračuni) ne utiču na obavezu polaganja konačnog računa o obavljenom poslu. Taj račun komisionar mora položiti bez nepotrebnog odlaganja po obavljenom poslu. Tom prilikom komisionar je dužan da komitentu preda sve što je primio po osnovu izvršenog posla za njegov račun. U tom smislu komisionar je dužan da na komitenta prenese i sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećim licima sa kojima je obavio komisioni posao u svoje ime a za račun komitenta. Zbog prirode komisionog posla komitent ima pravo na sve koristi koje proisteknu iz posla, a ne samo na one koje proizilaze iz komisionog naloga. Takva situacija realno može nastupiti kod prodajnog komisiona, kada komisionar postigne povoljniju cenu od one koja je utvrđena komisionim nalogom, odnosno kada, kod kupovnog komisona, robu kupi po nižoj ceni od cene koju je utvrdio komitent. Efekti komisionog posla se realizuju u imovini komitenta, te shodno tome sva potraživanja koja komisionar ima prema trećim licima on mora u celosti da prenese na svog komitenta.

3.4.2. Obaveze komitenta Pored obaveza, koje su rezultat privrednih aktivnosti, komisionar ima i određena prava. Prava komisionara na odgovarajući način korespondiraju sa obavezama komitenta, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnosti međunarodnog komisionog posla, mogu se uočiti sledeće obaveze komitenta:

a) Komisiona naknada (provizija) Osnovna obaveza komitenta, koja je ujedno i pravo komisionara, je da isplati komisionu naknadu (proviziju) komisionaru za obavljenu komisionu uslugu. Ova obaveza komitenta proizilazi iz same prirode komisionog posla, pošto komisionar te poslove obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Stoga pravo komisionara na naknadu (proviziju) postoji i kada ono nije izričito ugovoreno. Visina naknade (provizije) određuje se, po pravilu, ugovorom ili prema tarifi komisionara. Ukoliko visina naknade nije određena na jedan od ova dva načina komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Naknada se može odrediti u apsolutnom iznosu, ali i procentualno u odnosu na vrednost posla, a u skladu sa doprinosom komisionara uspešnosti posla. Ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno visoka prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud može takvu naknadu, na zahtev komitenta, sniziti na pravičan iznos. Obaveza isplate naknade komisionaru dospeva kada bude izvršen posao za koji je komisionar angažovan (npr. kod prodajnog komisiona posao je izvršen kada treće lice isplati cenu za prodatu robu, odnosno kod kupovnog komisiona, kada treće lice isporuči robu). Dakle, kao pravilo, zahteva se izvršenje posla (privođenje posla kraju) kao osnov za nastupanje obaveze plaćanja nadoknade. Međutim, kako se komisionar nagrađuje za uloženi rad i stručnost u obavljanju posla, od ovog pravila utvrđen je i izuzetak po kome komisionar pravo na naknadu (proviziju) stiče i u slučaju kada izvršenje posla bude sprečeno uzrokom za koji je odgovoran komitent. Takođe, ukoliko ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj rad. Ovom prilikom treba dosledno uvažavati principijelnu razliku koja postoji u slučaju neizvršenja posla iz uzroka za koji je odgovoran komitent, kada komisionar ima pravo na ugovorenu naknadu, od slučaja kada za neizvršenje posla nisu odgovorne ugovorne strane, kada komisionar ima pravo samo na odgovarajuću naknadu za svoj trud. U slučaju postupnog (sukcesivnog) izvršavanja ugovornih obaveza, komisionar može zahtevati srazmeran deo naknade (provizije) posle svakog delimičnog ispunjenja. Komisionar koji je nelojalno (neverno) istupao prema svom komitentu nema pravo na naknadu (proviziju).

b) Naknada troškova Uobičajeni troškovi poslovanja komisionara (tzv. režijski troškovi), pod kojima se podrazumevaju troškovi uslovljeni delatnošću komisionara (zakup poslovnog prostora, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) po pravilu ne ulaze u iznos ugovorene ili uobičajene naknade (provizije). Uostalom, njihova struktura i visina mogu biti odlučujući

faktor u opredeljenju komitenta da upravo sa određenim komisionarom zaključi ugovor o komisionu. U odnosu na ove troškove, komisionar nema pravo na postavljanje posebnih zahteva prema komitentu u smislu njihove naknade. Nasuprot tome, komisionar ima pravo na naknadu troškova koje je učinio za račun komitenta, a koji su bili potrebni i korisni. U tom smislu glasi i važeća zakonska odredba, po kojoj je komitent dužan da nadoknadi komisionaru troškove koji su bili potrebni za izvršenje komisionog naloga i to sa kamatom koja se računa od dana kada su učinjeni. Pored toga, komitent je dužan da komisionaru isplati posebnu naknadu za upotrebu skladišta i transportnih sredstava izuzev ako ona nije obuhvaćena naknadom za izvršenje komisionog posla. Da bi komisionar ostvario pravo na naknadu učinjenih troškova neophodno je da ti troškovi budu potrebni za realizaciju komisionog posla, te da su nužni i korisni za komitenta. Nužnost i korisnost troškova dokazuje komisionar. Komisionar ima pravo na naknadu troškova i u slučaju kada nije izvršen komisioni nalog ili nije ostvaren očekivani poslovni uspeh sa trećim licem, pod uslovom da za to nije odgovoran sam komisionar. 1

c) Obezbeđenje potraživanja Delujući u svoje ime a za račun komitenta komisionar, kao ugovorna strana, preuzima na sebe znatno veću odgovornost nego što je to slučaj sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Pored toga, komisionar je znatno češće u situaciji da štiteći interese i poslujući za račun komitenta angažuje sopstvena sredstva. Za treće lice, sa kojim je u svoje ime zaključio određeni ugovor, poslovni partner iz tog ugovora je komisionar sa svim posledicama koje iz tog statusa mogu da proisteknu. Uvažavajući ovu okolnost komisionaru su priznata posebna, na zakonu zasnovana, sredstva obezbeđenja njegovih potraživanja prema komitentu. To su pravo zaloge i pravo pridržaja (retencije). Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega (u njegovoj državini) ili kod nekog ko ih drži za njega, odnosno dok on ima u rukama hartiju od vrednosti (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. U tom slučaju komisionar ima zakonsko pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraživanja, po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujma datih komitentu, pre ostalih komitentovih poverioca, bez obzira da li su ta potraživanja nastala u vezi sa tim stvarima. Pravo prvenstvene naplate komisionar ima i iz potraživanja koja je izvršavajući komisioni nalog naplatio za račun komitenta (u prvom redu iz naplaćenih novčanih iznosa). 1

V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 224

Gotovo sva komparativna rešenja, koja u ovoj oblasti postoje, pored zakonskog prava zaloge priznaju i pravo pridržaja (retencije). Ovo pravo daje ovlašćenje komisionaru da zadrži u svom posedu stvari koje čine predmet ugovora ili naplaćeni iznos na ime cene ugovora, sve dok komitent ne izvrši svoje obaveze prema komisionaru. Jedina razlika između zaloge i retencije je što zaloga deluje prema svima uz određeni automatizam naplate, dok je naplata kod retencije nešto složenija. Pored toga, funkcija retencije je pritisak na komitenta da izvrši svoje dospele obaveze, dok zaloga predstavlja zamenu za neizvršenje dospelih obaveza.

3.5. Samostalno istupanje komisionara U određenim slučajevima, u poslovnoj praksi, moguće je da nastupe okolnosti u kojima komisionar nalazi poslovni interes da neposredno izvrši komisioni nalog. Na taj način, ugovor o komisionu se de facto transformiše u osnovni pravni posao s ciljem čijeg zaključenja je dat komisioni nalog. S tim u vezi postavlja se pitanje dopuštenosti takvog postupanja komisionara, kao i prava na komisionu naknadu (proviziju). Naš Zakon o obligacionim odnosima (član 775.) dopušta takvu mogućnost, tj. pravo komisionara na samostalno istupanje, ali uz kumulativno ispunjavanje tri uslova. Prvo, roba koja je predmet ugovora mora imati tržišnu vrednost ili biti kotirana na berzi. Drugo, potrebno je da komitent odobri takvo istupanje komisionara, i treće, potrebno je da se kupovina (kod kupovnog komisiona), odnosno prodaja (kod prodajnog komisiona) obave po ceni koja je bila važeća u vreme izvršenja posla. Ako se berzanska, odnosno tržišna cena i cena koju je odobrio komitent ne slažu, komisionar kod prodajnog komisiona ima pravo na manju od ove dve cene, a komisionar kod kupovnog komisiona dužan je da plati veću cenu. Inače, i u slučaju samostalnog istupanja, komisionar ima pravo na naknadu (proviziju) i naknadu potrebnih troškova koji proizilaze iz komisionog posla. 1

3.6. Prestanak ugovora o komisionu Ugovor o komisionu može prestati iz objektivnih i iz subjektivnih razloga. Objektivni razlozi su ispunjenje komisionog posla i objektivna nemogućnost njegovog ispunjenja (npr. propast robe usled dejstva više sile). Teret dokaza objektivne nemogućnosti ispunjenja komisionog posla je na strani komisionara.

1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 430

Subjektivni razlozi su sporazum ugovornih strana o prestanku komisionog posla; opozivanje komisionog naloga od strane komitenta; stečaj komisionara ili komitenta i otkaz od strane komisionara. Od subjektivnih razloga prestanka ugovora o komisionu naročitu pažnju predstavlja opoziv naloga i otkaz ugovora. Pravo komitenta da opozove nalog proizilazi iz prirode komisionog posla, koji se zaključuje s obzirom na posebna svojstva komisionara. Komitent može opozvati komisioni nalog sve do trenutka kada komisionar zaključi ugovor sa trećim licem. U slučaju opoziva komisionog naloga, komisionar ima pravo na zahtev za nadoknadu štete koju mu je time prouzrokovao komitent. Komisionar ima pravo na otkaz ugovora o komisionu ukoliko komitent ne izvršava svoje ugovorne obaveze. O svojoj odluci da otkaže komisioni nalog usled kršenja ugovornih obaveza komitenta, komisionar je dužan da obavesti komitenta bez odlaganja. Ukoliko komisionar otkaže ugovor o komisionu i u slučaju kada komitent uredno izvršava svoje ugovorne obaveze, komisionar će biti obavezan da komitentu nadoknadi svu štetu koju je usled toga pretrpeo.

4. Ugovor o špediciji (otpremanju) 4.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o špediciji (otpremanju) obavezuje se špediter (otpremnik) da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca ugovor o prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, te da obavi ostale uobičajene poslove i radove, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju). 1 Pored gore navedenog odnosa špeditera i nalogodavca, koji je karakterističan za ugovor o komsionu, ugovorom o špediciji može biti predviđeno da špediter zaključuje ugovor o prevozu i preduzima druge pravne radnje u ime i za račun nalogodavca, dakle u pravnom statusu koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju. Zbog okolnosti da je ugovor o špediciji nastao kao samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, razvojem poslovne prakse koja je ustanovljena na osnovama ugovora o komisionu, proisteklo je i pravilo po kome se na odnose špeditera i nalogodavca koji nisu regulisani zakonskim odredbama o ugovoru o špediciji, shodno primenjuju pravila o ugovoru o komisionu odnosno ugovora o trgovinskom zastupanju. Ugovorna strana koja organizuje otpremanje robe u svoje ime a za račun komitenta naziva se špediter (otpremnik), a druga strana koja je dala nalog za prevoz robe 1

Član 827. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78)

i za čiji račun se vrši taj prevoz naziva se nalogodavac (komitent). Špediter je, po pravilu, organizovan u formi privrednog subjekta čija je registrovana privredna delatnost organizacija međunarodnog otpremanja robe. Pod međunarodnim otpremanjem smatra se transport robe kojom prilikom se mesto preuzimanja robe od strane špeditera i mesto isporuke robe u skladu sa špedicionim nalogom nalaze na teritoriji dve različite države. Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o špediciji spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Na komparativnom planu postoje pravni sistemi (Francuska, Švajcarska i dr) u kojima ovaj ugovor nema status samostalnog imenovanog ugovora, već se odredbe o otpremanju robe nalaze u okvirima zakonskih odredbi ugovora o komisionu (tzv. komision u transportu). U pogledu forme zaključenja ugovora o špediciji na domaćem, ali i na međunarodnom planu preovladava stav da je u pitanju neformalan ugovor, koji se zaključuje prostom saglašćnošću volja ugovornih strana. Međutim, u poslovnoj praksi ugovori o međunarodnoj špediciji zaključuju se skoro uvek u pisanoj formi. Pisana forma u ovom slučaju je, pre svega, u funkciji veće poslovne sigurnosti ugovornih strana u vezi sa preuzetim obavezama iz ovog ugovora, a potom i kao pouzdano dokazno sredstvo (ad probationem) u postupku izvođenja dokaza u slučaju spora između ugovornih strana. Po tehnici zaključenja ugovora, ugovor o špediciji spada u ugovore po pristupanju (adhezione ugovore). Prihvatanjem ponude špeditera komitent prihvata kao sadržinu ugovora i opšte uslove po kojima taj špediter obavlja delatnost, uz dopunski uslov da su mu ti opšti uslovi bili poznati ili su morali biti poznati u trenutku zaključenja ugovora o špediciji. 1 Kao i u slučaju drugih ugovora međunarodnog poslovnog prava, koji svoj koren imaju u obligacionom ugovoru o nalogu i u slučaju ugovora o špediciji, špediter je dužan da na učinjenu ponudu za zaključenje ugovora reaguje tako što će je prihvatiti, kada dolazi do zaključenja ugovora, odnosno odbiti, kada nema elemenata na osnovu kojih će se smatrati da je ugovor nastao. Ukoliko se špediter opredeli za neizjašnjavanje o učinjenoj ponudi, takvo njegovo ponašanje za pravnu posledicu, u skladu sa članom 750. Zakona o obligacionim odnosima, imaće odgovornost za štetu koju je ponudilac pretpreo usled takvog postupanja. Bitni elementi ugovora o špediciji su predmet špedicije i naknada (provizija) špeditera. Predmet ugovora o špediciji može se odrediti kao ukupnost poslova organizovanja otpremanja i dopremanja robe u međunarodnom saobraćaju koje špediter vrši u svoje ime, a za račun svog komitenta. Prilikom pojmovnog određivanja predmeta ugovora o špediciji potrebno je dosledno ukazivati na njegovu funkciju organizovanja međunarodnog transporta robe. Time će se izbeći određeni terminiološki sporovi koji proizilaze iz nedovoljno stručnog i preciznog korišćenja pojma «špediter» u svakodnevnoj praksi poslovnog komuniciranja. Špediter «gradi» i «oblikuje» međunarodni transport robe «spajajući» sve njegove elemente u jednu usklađenu celinu i brine se o blagovremenom obavljaju svih potrebnih radnji u vezi sa transportovanjem 1

M. Draškić, Međunarodno ugovorno poslovno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

robe, te u tom smislu angažuje prevozioca robe i druga lica čiji rad treba da bude u funkciji ugovorenog međunarodnog otpremanja konkretne robe. S druge strane, iz činjenice da se špediter bavi špedicionim poslovima kao svojim registrovanim zanimanjem (svojom privrednom delatnošću) proizilazi da je naknada (provizija) po samom zakonu pretpostavljeni bitan element ugovora, na koju špediter ima pravo čak i u slučaju kada ugovor o špediciji o tome ne sadrži nikakve odredbe. Naknada (provizija) špeditera je osnov njegovog privrednog motiva da obavlja špedicionu delatnost i ona je nesporno bitan element ugovora o špediciji. Sasvim je sporedno pitanje metoda i kriterijuma na osnovu kojih će ona biti određena i u tom pogledu postoje određena pravila o kojima će kasnije biti više reči. Na osnovu navedenog, mogu se uočiti sledeće osnovne karakteristike ugovora o špediciji: 1. predmet ugovora je otprema i doprema robe. Špediter organizuje međunarodni prevoz robe, ali, po pravilu, ne vrši njen prevoz; 2. špediter je samostalni privrednik, koji u formi registrovane delatnosti obavlja špedicione poslove kao predmet svojih stalnih privrednih aktivnosti; 3. špediter deluje u svoje ime a za račun komitenta, čime se stvaraju pretpostavke za punu afirmaciju osnovnih poslovnih funkcija koje obeležavaju ovaj ugovor međunarodnog poslovnog prava. Osnovne privredne funkcije špedicije su: - prostorna; - vremenska; - finansijska: stručno-specijalizovana i – propagandna. Prostorna funkcija se sastoji u savladavanju prostorne udaljenosti proizvođača i potrošača robe i to kako u fizičkom, tako i u komercijalnom smislu. Međunarodni špediter koji se bavi organizovanjem međunarodnog transporta u ekonomskom smislu je de facto posrednik koji povezuje proizvođača i potrošača robe, a de iure u pravnom smislu omogućava realizaciju ugovora u međunarodnoj prodaji robe, omogućavajući njen transport od proizvođača do kupca te robe. Vremenska funkcija se sastoji u prevazilaženju vremenske razlike između proizvodnje i potrošnje robe. U okviru ove funkcije vrši se prethodni izbor najpogodnijeg prevoznog sredstva, a potom obezbeđuje sinhronizacija svih faza transporta robe (razni vidovi prevoza, ali i skladištenja i drugih manipulacija sa robom) sa ciljem obezbeđenja optimalno kratkog perioda od njene proizvodnje do njenog plasmana. Finansijska funkcija se odnosi na snižavanje troškova transporta robe, a ostvaruje se objedinjenim prevozom robe za više pošiljaoca i kombinovanjem (modeliranjem) prevoza korišćenjem slobodnih transportnih kapaciteta. Na taj način obezbeđuje se da stalnost i urednost u izvršavanju obaveza od strane špeditera ima za posledicu obezbeđivanje nižeg tarifnog stava za prevoz određene robe, nego što bi to bio slučaj kada bi transport takve robe organizovao njen proizvođač, odnosno vlasnik. Stručno – specijalizovana funkcija omogućava da se u svakom konkretnom slučaju međunarodnog transporta obezbedi najbolji i najpogodniji prevoz takve robe. Špediter kao stručnjak svog posla obezbeđuje najprimerenija prevozna sredstva, utvrđuje

najprihvatljiviji transportni put i što je posebno važno, obezbeđuje potreban stručni nadzor nad robom i radom agažovanih lica tokom celog perioda transporta robe.

Propagandna funkcija se sastoji u tome što se zahvaljujući špediciji omogućava da roba stigne na udaljena tržišta, čime se proširuje međunarodno tržište i stimuliše potrošnja robe i u krajevima koji takvu robu ne proizvode ili nisu u mogućnosti da organizuju njenu proizvodnju. S druge strane, u okvirima ove funkcije špediter na vrlo neposredan način vrši ekonomsku promociju pojedinih učesnika u transportu robe (prevozioca) i njihovih transportnih sredstava. Imajući u vidu gore navedene funkcije može se zaključiti da u savremenim uslovima međunarodna špedicija ima sledeće karakteristike: 1) pretežno međunarodni karakter delatnosti (oko 95 % ukupnog izvoza i uvoza u međunarodnoj razmeni dobara obavlja se posredstvom međunarodnih špeditera); 2) veliki obim poslovne aktivnosti i raznovrsnost poslova koji se obavljaju; i 3) specijalizaciju špediterskih preduzeća. 1 Ukoliko posmatramo istorijski razvoj špedicije kao privredne delatnosti mogu se uočiti prvi začetci te delatnosti već na višem stepenu razvoja robno - novčanih odnosa, odnosno još u periodu Starog veka. Sličnih pojavnih oblika ima i u robno – novčanoj razmeni između «slobodnih» gradova u Srednjem veku. Međutim, pravi ambijent za nastanak i razvoj špedicije nastao je tek sa razvojem privrednih aktivnosti tokom 19. veka, paralelno sa uspostavljanjem međunarodnog tržišta robe. U tako stvorenim uslovima proizvođači roba su tražili stručnog, kompetentnog i pouzdanog partnera koji će obezbediti i garantovati sigurnost u transportu robe ka novim tržištima. Takvog partnera su pronašli u špediterskim organizacijama. U tom smislu špediter se pojavljuje kao privredni subjekt čija je delatnost primarno u funkciji proizvodnih i trgovinskih preduzeća, a ne transportnih preduzeća kako bi to na prvi pogled moglo da se zaključi. Savremeni uslovi međunarodne robne razmene kao imperativ njenog uspešnog odvijanja posebno potenciraju dalji razvoj međunarodne špedicije kao posebne privredne delatnosti.

4.2. Vrste špedicije Različitost funkcija koje obavlja špediter, kao i prostorno određenje teritorije na kojoj obavlja špedicionu delatnost, uslovili su i postojanje više vrsta špedicije. Tom prilikom se prema teritoriji na kojoj se obavlja delatnost, špedicija deli na međunarodnu i unutrašnju. Ne ulazeći ovom prilikom u bliže aspekte ove podele, koji se pre svega nalaze na planu propisa kojima je regulisana ta delatnost, treba istaći da su u savremenim 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str. 328

uslovima poslovanja na međunarodnom (globalnom) tržištu, uticaj i značaj međunarodne špedicije dominantni i bitno određuju način obavljanja ove privredne delatnosti.

S druge strane, mogu se uočiti određena pravila, koja sa manjim odstupanjima važe u većini slučajeva špedicije. U tom smislu, kao posebne oblike špedicije sagledaće se samo oni slučajevi u kojima postoji značajnije odstupanje od uobičajenih pravila. Imajući ovaj kriterijum kao polazište razlikuju se sledeće posebne vrste špedicije.

4.2.1. Samostalno istupanje špeditera Ovaj oblik špedicije postoji u slučaju kada špediter, pored poslova organizovanja međunarodnog transporta robe, preuzima i samostalno obavlja određene poslove, za čije obavljanje se uobičajeno angažuju treća lica. To će najčešće biti slučaj kada špediter sam, delimično ili u potpunosti, vrši prevoz robe svog komitenta. U tom slučaju špediter, pored prava i dužnosti iz ugovora o špediciji, ima i prava i dužnosti iz ugovora o određenoj vrsti prevoza robe. Saglasno važećim domaćim propisima (član 836. Zakona o obligacionim odnosima) pravo na samostalno istupanje špeditera ustanovljeno je kao pretpostavljeno pravo, tj. špediter može sam izvršiti prevoz stvari, osim ako šta drugo nije ugovoreno. Međutim, ako je špediter sam obavio prevoz ili deo prevoza, tada ima prava i obaveze koje pripadaju prevoziocu, te mu u tom slučaju pripada i odgovarajuća naknada za prevoz, pored naknade (provizije) koja proizilazi iz špedicionog posla. Isto pravilo važi i u pogledu drugih poslova koje samostalno obavi špediter, a obuhvaćeni su špecionim nalogom, običajima ili opštim uslovima špeditera. Važno je istaći da samostalno istupanje špeditera ne sme biti u suprotnosti sa interesima komitenta. Takođe, špediter ne sme samostalno da istupa ni u slučaju kada je to komitent izričito ili prećutno zabranio.

4.2.2. Međušpediter i podšpediter U situaciji kada špediter nije u mogućnosti da sam izvrši neku od obaveza, na osnovu ugovora o špediciji, on ima pravo da obavljanje tih poslova poveri drugom špediteru, izuzev ako je ugovorom preuzeo neposrednu odgovornost za obavljanje tih poslova. U ovom slučaju, angažovanje drugog špeditera koji se u poslovnoj praksi naziva «međušpediter», ulazi u ukupan aranžman organizovanja međunarodne špedicije. Ovo je čest slučaj u praksi međunarodne špedicije, kada špediteri, koji imaju razrađenu mrežu tzv. korespodentnih špeditera angažuju međušpeditere za obavljanje određenog posla.

Tada je špediter odgovoran za savestnost u izboru međušpeditera, kao i drugih lica sa kojima je u izvršenju špedicionih naloga zaključio posebne ugovore, s tim što on nije odgovoran za njihov rad. Od međušpeditera treba razlikovati podšpeditere, koji su pomoćnici u izvršavanju naloga glavnog špeditera, te nisu angažovani radi realizacije ili zaštite interesa komitenta, već rade kao pomoćnici glavnog špeditera. U ovom slučaju, glavni špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad tako angažovanih podšpeditera. 1 U slučaju kada špediter, koji po pravilu ne odgovara za rad drugih lica već samo za savestnost u njihovom izboru, ugovorom o špediciji preuzme takvu obavezu u pitanju je posebna vrsta špedicije, koja se po analogiji sa komisionim poslom, može nazvati del credere špedicija. Naime, u ovoj situaciji komitent je posebno zaštićen pošto mu za uredno izvršenje međunarodnog otpremanja robe, po pravilu uz uvećanu naknadu (del credere proviziju), solidarno odgovaraju kako osnovni špediter, tako i međušpediter. 2

4.2.3. Špedicija sa fiksnom naknadom Kod ove vrste ugovora o špediciji špediter i komitent ugovaraju naknadu (proviziju) špeditera u fiksnom iznosu. Tada, tako utvrđena naknada kao ukupna svota za izvršenje naloga o transportu robe, obuhvata naknadu za osnovu otpremanja, naknadu za prevoz i naknadu svih drugih troškova koji proisteknu iz međunarodne špedicije robe na koju se odnosi takav ugovor. Kod ove vrste špedicije špediter preuzima rizik da visina troškova transportovane robe neće preći iznos ugovorene naknade. Kod fiksne špedicije, špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad trećih lica, kako bi se na taj način osujetila praksa po kojoj bi špediter, u težnji za većom zaradom, angažovao nedovoljno pouzdana ili nestručna treća lica za izvršenje određenih špedicionih naloga. S druge strane, špedicija sa fiksnom naknadom obezbeđuje pravnu i poslovnu sigurnost komitenta na značajno višem nivou, pošto je on u ovom slučaju zaštićen ne samo od promena u visini naknade (provizije) koju duguje špediteru, nego i od eventualnih neplaniranih dopunskih radova i troškova po tom osnovu.

4.2.4. Zbirna špedicija

1 2

V. Kapor - S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd 1990, godina, str. 243 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 604

Zbirna ili grupna špedicija predstavlja takvu vrstu špedicije kojom prilikom špediter organizuje zajednički (zbirni) prevoz robe za više svojih komitenta. Tom prilikom špediter zaključuje jedan jedinstveni ugovor o prevozu celokupne pošiljke robe, izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu za celokupnu robu koja se prevozi i tako označenu robu predaje na prevoz kao jedinstvenu pošiljku. Zbirna špedicija pruža posebne pogodnosti transportnim preduzećima pošto im se na ovaj način obezbeđuju uslovi za potpuno korišćenje raspoloživih kapaciteta u njihovim transportnim sredstvima (ovo je naročito čest slučaj kod železničkog prevoza robe). Na taj način ostvaruju se posebne uštede na strani komitenta (za čiji se račun organizuje otpremanje robe), po pravilu, usled nižih cena transporta. To za posledicu ima pravo špeditera na posebnu (dodatnu) naknadu. S druge strane, u slučaju zbirne špedicije, špediter odgovara za gubitak ili oštećenje robe koji su nastali tokom prevoza, do kojih ne bi došlo da nije bilo zbirne špedicije. Zbog prednosti koju sobom nosi zbirna špedicija utvrđeno je pravilo shodno kome je špediteru prepuštena poslovna odluka da li će u konkretnom slučaju organizovati zbirnu špediciju. Od ovog pravila može se odstupiti samo ukoliko je ugovorom o špediciji izričitim nalogom komitenta isključena takva mogućnost.

4.3. Pravni odnosi iz ugovora o špediciji Kao i u slučaju ugovora o komisonu, iz koga je proistekao i kod ugovora o špediciji uspostavljaju se trojni odnosi i to između komitenta, špeditera i trećih lica, koja na različite načine učestvuju u realizaciji ovog ugovora. Osnovni pravni odnos uspostavlja se na relaciji komitenta i špeditera i sastoji se u obavezi špeditera da u svoje ime, a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Ovaj odnos je prikriven i po pravilu treća lica i ne moraju saznati za njegovo poslovanje. Pravni odnosi između špeditera i trećeg lica su u funkciji realizacije ovog pravnog posla iz domena međunarodnog poslovanja. Oni mogu biti različiti i u osnovi zavise od vrste špedicionog naloga koji je komitent dao špediteru. Najčešće to će biti odnosi iz odgovarajućeg ugovora o međunarodnom prevozu robe, odnosno o uskladištenju robe tokom realizacije ugovora o njenom međunarodnom otpremanju, ali i svi drugi poslovi (osiguranje, kontrola kvaliteta, preuzimanje i isporuka robe i dr.) do kojih može doći povodom realizacije špedicionog naloga. U ovom slučaju, nema direktnog odnosa vlasnika posla – komitenta i trećeg lica, s tim što se taj odnos može naknadno uspostaviti prenosom ovlašćenja (cesijom) koja špediter ima prema trećem licu. Najzad, moguć je i treći tzv. završni odnos između komitenta i trećeg lica, do koga dolazi pošto špediter prenese na svog komitenta sva prava i potraživanja koja je imao u odnosima sa trećim licem. Na taj način, svi pravni efekti, koji su proistekli iz ugovora o špediciji, realizuju se u imovini komitenta.

4.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (špediter i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uredjuju ugovorom o međunarodnoj špediciji (otpremanju) određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o špediciji u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 827. do 846. člana). Pored toga, na nacionalnom planu doneti su i Opšti uslovi špediterskih usluga u međunarodnom saobraćaju u Jugoslaviji, koji su doneti 1979. godine od strane Privredne komore Jugoslavije. 1 Ovi Opšti uslovi važe za sve ugovore o špediciji, kojima su obuhvaćene špediterske usluge u međunarodnom saobraćaju, pod dopunskim uslovom da su se o tome ugovorne strane izričito dogovorile. S druge strane, ugovor o špediciji na međunarodnom planu nije regulisan posebnom konvencijom. No, to ne znači da takvih inicijativa nije bilo. Najznačajnija od njih je svakako nacrt Konvencije o špediterskim poslovima, koji je sačinjen od strane Instituta za unifikaciju međunarodnog privatnog prava u Rimu još 1968. godine. Međutim, ta Konvencija nije stupila na snagu, mada je evidentan uticaj koji su njene odredbe ostvarile na nivou nacionalnih propisa savremenih država. Značajnu ulogu u naporima na unifikaciji prava međunarodne špedicije ima Međunarodni savez špeditera (Federation internationale des Associations de Transportaires et Assimilés – FIATA) sa sedištem u Bernu. Ova asocijacija međunarodnih špeditera izradila je jedinstvene obrasce špediterskih potvrda i to: špeditersku potvrdu ( FCR) i – špeditersku transportnu potvrdu (FCT). Ove špediterske potvrde predstavljaju značajne dokumente, pošto se vrlo često koriste kao dokumenti prilikom naplate međunarodnih dokumentarnih akreditiva. Pored ovih potvrda, koje špediter izdaje prilikom prijema robe, odnosno njene predaje na prevoz FIATA, je ustanovila i špeditersku skladišnu potvrdu (FWR), koja se upotrebljava u špedicijama kada je špediter nosilac skladišnog posla, kao i potvrdu o pošiljkama opasne robe (SOT) 2.

4.4.1. Obaveze špeditera (otpremnika) Osnovna ugovorna obaveza špeditera je da, pridržavajući se špedicionog naloga, u svoje ime a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Tom prilikom mogu se utvrditi njegove sledeće obaveze: 1 2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 330 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Obaveza postupanja sa pažnjom dobrog privrednika je opšta obaveza koju špediter ima bez obzira na način i na formu izvršenja posla. To znači da prilikom izvršavanja svojih ugovornih obaveza špediter mora da ne samo da se striktno pridržava onog što je ugovoreno, već i da sa «pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva» postupa i prema poslovnim običajima, principima poslovnog morala, pravilima lojalnog ponašanja u svojoj struci a prema okolnostima konkretnog ugovora 1. U tom smislu i Zakon o obligacionim odnosima utvrđuje pravilo po kome je špediter dužan da u svakoj situaciji postupa onako kako to zahtevaju interesi poslodavca i sa pažnjom dobrog privrednika. U pitanju je pravni standard čije definisanje nije moguće izvršiti taksativnim navođenjem njegovih elemenata. Standard dobrog privrednika pretpostavlja izgrađeni stav u datim uslovima koji uzima u obzir kako okolnosti određenog slučaja, tako i izgrađenu praksu postupanja u istim ili bitno istim uslovima u drugim slučajevima. Sama suština špedicionog posla zahteva pooštrenu odgovornost i pažnju u poslovanju, koja bi trebalo da bude iznad standarda pažnje dobrog privrednika u drugim poslovima međunarodnog poslovanja. Argument u prilog ovog stava nalazi se u činjenici da špediter posluje sa tuđim stvarima, te da se efekti njegovog poslovanja realizuju u imovini drugog lica – njegovog poslovnog partnera. Stoga je opravdano da se od špeditera zahteva izuzetno savesno i stručno postupanje u skladu sa poslovnim običajima i najvišim principima poslovnog morala.

b) Organizacija prevoza robe Centralna obaveza špeditera i ekonomski ratio njegovog angažovanja je organizacija međunarodnog otpremanja (transporta) robe. U tom smislu, on je dužan da preduzme niz faktičkih i pravnih radnji kako bi obezbedio da roba bude otpremljena sa jednog i dopremljena na drugo mesto a da se tom prilikom ne ugrozi njen prirodni i pravni integritet. Takva organizacija prevoza robe zahteva odgovarajuću stručnost koju komitent, kao nalogodavac, po pravilu, ne poseduje, te je u tom smislu i odgovornost špeditera za izvršenje ove obaveze posebno naglašena.

1

M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 413

c) Prijem robe Inicijalna radnja kojom započinje međunarodni špedicioni posao je prijem robe. Imajući u vidu da špediter obavlja javnu delatnost međunarodnog transporta robe sui generis, ukoliko ne želi da prihvati takav prevoz uz otpremanje robe špediter je dužan da odbije prijem robe. Roba koja je namenjena prevozu može biti primljena od samog komitenta ili od strane trećih lica. Postoji određena razlika u pogledu ove obaveze. Kada špediter prima robu od strane svog komitenta dužan je da ga upozori na nedostatke pakovanja, odnosno druge nedostatke, kada roba treba da bude upakovana prema posebnim uslovima i zahtevima međunarodnog transporta. Inače, po pravilu, špediter, ako nije drugačije ugovoreno, nema obavezu pakovanja robe. To je obaveza komitenta i on snosi sve posledice neurednog i nedovoljnog pakovanja. Špediter je samo dužan da komitenta upozori na te nedostatke i sačeka da ih ovaj otkloni. Međutim, kada bi čekanje na otklanjanje nedostataka bilo štetno po samog komitenta, špediter je dužan da ih sam otkloni za račun svog komitenta. S tim u vezi je i pitanje obaveze carinjenja robe, koja je pripremljena za međunarodni transport. U pogledu ove obaveze prihvaćeno je rešenje po kome, ako ugovorom o špediciji nije drugačije određeno, nalog za otpremanje robe preko granice implicitno sadrži obavezu za špeditera da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dažbine za račun svog komitenta. U slučaju prijema robe na transport od strane trećeg lica, špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju zaštite interesa svog komitenta. Ukoliko se radi o oštećenju na robi, koja se prima na prevoz, špediter je dužan da prikupi sve potrebne podatke i dokaze kako bi komitent mogao da ostvari pravo na naknadu štete od trećeg lica. U slučaju kada je treće lice prevozilac robe, špediter je dužan da mu istakne prigovor i protest zbog neuredne predaje i o toj okolnosti izvesti komitenta. Tom prilikom njegova obaveza staranja o svojstvima robe koju prima, odnosi se samo na vidljive nedostatke na robi i nedostatke pakovanja.

d) Čuvanje robe Špediter je dužan da sa pažnjom dobrog privrednika čuva robu koju je primio radi njenog međunarodnog otpremanja i to tokom celog perioda međunarodnog transporta te robe. Tom prilikom, pored staranja o robi dok se ona nalazi u prevozu, generalno u okviru svojih obaveza špediter ima i dužnost njenog odgovarajućeg skladištenja. Špediter može robu čuvati bilo u svom skladištu (po pravilima ugovora o uskladištenju), bilo u skladištu trećeg lica (u prvom redu u javnom skladištu).

Do uskladištenja robe može doći u slučaju kada je to neophodno kao međufaza u njenom daljem otpremanju, zatim radi njene dorade, opremanja, sortiranja ili drugih faktičkih radnji na robi, kao i kada obaveza javnog skladištenja proizilazi iz samog špedicionog naloga izdatog od strane komitenta. U vezi sa čuvanjem robe je i obaveza špeditera da bez odlaganja obavesti komitenta o oštećenjima robe, kao i o svim događajima od značaja za komitenta. U tom smislu špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu. U okviru dužnosti čuvanja robe postavlja se i pitanje obaveze njenog osiguranja. Kao pravilo smatra se da je špediter dužan da osigura robu samo ako je to izričito ugovoreno. Polazi se naime od pretpostavke da je komitent jedino kompetentan da proceni da li su troškovi osiguranja neophodni radi zaštite njegovih interesa. Ukoliko je pak, komitent dao nalog da se roba osigura, a nije tom prilikom odredio rizike koje treba da obuhvati to osiguranje, špediter je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika (u skladu sa našim Opštim uslovima, to su osnovni transportni rizici).

e) Postupanje po nalozima komitenta Ugovor o špediciji, kao i ostali pravni poslovi iz domena međuanarodnog poslovanja koji su se razvili iz obligacionog ugovora o nalogu, kao svoju osnovnu obavezu ima nalog špeditera da se povodom izvršavanja špedicionog posla u svemu pridržava uputstava koje je dobio od svog komitenta. Ta uputstva mogu da se odnose na pravac kojom roba treba da se preveze, izbor prevoznog sredstva, opredeljenje za određenog međušpeditera ili podšpeditera i sl. Ovi nalozi, s druge strane, bliže definišu volju komitenta pa po tom osnovu omogućavaju i uspešnije izvršavanje ugovornih obaveza samog špeditera. Medjutim, u slučaju sukoba obaveze zaštite interesa komitenta i postupanja po njegovim nalozima, prednost je data interesima komitenta. Saglasno tom stavu, špediter je dužan da upozori komitenta na eventualne nedostatke u njegovom nalogu, naročito ukoliko bi postupanje po takvim nalozima komitenta izložilo većim troškovima ili bi na drugi način bilo štetno po njegove interese. Pored toga, realno je moguća situacija u kojoj se nalozi komitenta objektivno ne mogu realizovati. U tom slučaju (kada nije moguće postupiti po nalozima komitenta), špediter je dužan da zatraži nova uputstva. Ukoliko za pribavljanje novih upustava nema vremena ili je njihovo pribavljanje nemoguće, špediter je dužan da postupi na način shodno kome se najbolje štite interesi komitenta. Na isti način špediter je dužan da postupi i u slučaju kada komitent nije dao nalog kojim se određuje pravac puta, ni sredstvo, odnosno način prevoza. Nezavisno od okolnosti usled kojih je špediter odustao od naloga komitenta, on generalno ima obavezu da o svakom takvom odstupanju, bez odlaganja, obavesti komitenta. S tim u vezi utvrđena je posebna (objektivna) odgovornost špeditera ukoliko je odstupio od dobijenih naloga. Naime, on u tom slučaju odgovara i za štetu nastalu

usled dejstva više sile (vis meior), izuzev ako dokaže da bi se šteta desila i da se pridržavao uputstava datih od strane komitenta.

f) Određivanje prevoznog puta Ukoliko komitent špedicionim nalogom, odnosno odgovarajućim uputstvima, nije izvršio određenje prevoznog puta (instradaciju), ta obaveza prelazi na špeditera. Pri izvršenju ove obaveze špediter treba, u prvom redu, da vodi računa o zaštiti interesa svog komitenta. Obaveza staranja o zaštiti interesa komitenta dolazi do izražaja i u slučaju kada su od strane komitenta dati takvi nalazi o transportnom putu, koji ozbiljno ugrožavaju njegove interese. U ovom slučaju špediter je dužan da ukaže na štetnost takvih naloga, odnosno uputstava. Određivanje prevoznog puta i izbor transportnih sredstava treba da budu najpogodniji i najekonomičniji za komitenta. Tom prilikom, špediter je dužan da vodi računa o prijemu robe, njenom pakovanju, hitnosti otpreme, režimu spoljnotrgovinskog prometa i sl. Izvršenje ove obaveze pretpostavlja stručnost i kompetentnost špeditera u smislu izvanrednog poznavanja propisa i režima transporta u spoljnoj trgovini, saobraćajnih tarifa, redova vožnje, postojanja slobodnih transportnih kapaciteta na međunarodnom tržištu, tehnike transporta, prirode same robe koja se transportuje, kao i posebnih interesa komitenta (npr. cena transporta treba da bude u skladu sa prirodom i vrednosti same robe, kao i potrebi da ona u određeno vreme bude prevežena).

g) Polaganje računa Špediter je dužan da posle završenog špedicionog posla položi račun komitentu. Ovo je generalna obaveza i ona postoji u svakom slučaju organizovanja špedicionog posla. Izuzetno od ovog pravila, na poseban zahtev komitenta, špediter je dužan da položi račun i tokom izvršavanja špedicionog naloga. Špediter je obavezan da komitentu uz podneti račun priloži i svu potrebnu dokumentaciju, koja bliže objašnjava pojedine stavke iz računa. Ta obaveza dospeva po završetku špedicionog posla i špediter je dužan da je izvrši bez odlaganja. Zajedno sa podnošenjem računa špediter obaveštava komitenta o završetku špedicionog posla i prenosi na njega sva prava i potraživanja koja je špediter do tada imao prema trećim licima. Na taj način se ostvaruje sklad pravnog sa ekonomskim prometom. Svi ekonomski efekti od poslova koje je špediter obavljao u svoje ime prenose se na komitenta, a špediter stiče pravo na špedicionu naknadu (proviziju).

4.4.2. Obaveze komitenta Izvršenjem špedicionog posla i završetkom međunarodnog transporta (otpremanja) robe, špediter je izvršio svoje ugovorne obaveze. Po tom osnovu, a imajući u vidu dvostrani karakter ugovora o špediciji, on je stekao određena prava, koja su ujedno i osnovne obaveze komitenta. a) Isplata naknade (provizije) Osnovna obaveza komitenta je plaćanje špedicione naknade (provizije) špediteru za pružene usluge na osnovu sklopljenog ugovora o špediciji. Pravo na naknadu pripada špediteru po samom zakonu, tj. bez obzira da li je predviđena ugovorom o špediciji i da li je njen iznos utvrđen tim ugovorom. U pogledu utvrđivanja visine naknade (provizije), koja pripada špediteru predviđena su u osnovi ista pravila koja postoje i u drugim pravnim poslovima iz domena međunarodnog domena roba i usluga. Osnovno pravilo je da se naknada špeditera utvrđuje samim ugovorom o špediciji. Tada nema nikakve dileme u pogledu prava i visine naknade koju špediter potražuje od komitenta. Međutim, ukoliko naknada nije ugovorena, tada se ona određuje u skladu sa tarifom po kojoj špediter pruža usluge ili nekim drugim opštim aktom špeditera, kojim se uređuju uslovi obavljanja njegove delatnosti. U slučaju da ni ovih akata (tarife, odnosno opštih uslova poslovanja) nema, naknadu za pružene špedicione usluge utvrđuje sud. Špediter stiče pravo da zahteva isplatu naknade kada izvrši svoje obaveze iz ugovora o špediciji. Kada će to biti faktičko je pitanje i zavisi od prirode obaveza koje je špediter preuzeo na osnovu ugovora o špediciji. Obaveza isplate naknade (provizije), generalno posmatrano, predstavlja osnovnu obavezu komitenta, kao ugovorne strane iz ugovora o špediciji. Međutim, ako je ugovoreno da će špediter svoja potraživanja naplatiti od primaoca robe, ta obaveza prelazi na primaoca robe. No, i tada špediter zadržava pravo, na osnovu samog zakona, da traži isplatu naknade od komitenta u slučaju kada primalac robe odbije da je isplati. U ovom slučaju obaveza komitenta je subsidijerne i akcesorne prirode. Ona nastaje tek kad je špediter bezuspešno pokušao da svoja potraživanja naplati od primaoca robe. b) Naknada troškova Iz činjenice da vršeći registrovanu delatnost špediter obavlja poslove u svoje ime a za račun komiteta, proizilazi i obaveza komitenta da špediteru nadoknadi troškove koje je imao obavljajući te poslove. Tom prilikom komitent je dužan da špediteru naknadi troškove koji se smatraju potrebnim radi izvršenja naloga o otpremanju robe. Pod «potrebnim troškovima», po pravilu, podrazumevaju se nužni i korisni troškovi koji se

nisu mogli izbeći prilikom organizacije međunarodnog otpremanja robe 1. S druge strane, tzv. režijski troškovi (zakup poslovnih prostorija, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) ne spadaju u «potrebne troškove», jer se smatra da su oni obuhvaćeni špedicionom naknadom (provizijom), pa u odnosu na te troškove špediter nema pravo naknade. Svoje pravo na naknadu potrebnih (nužnih i korisnih) troškova špediter može da zahteva odmah pošto su nastali. S tim u vezi, njegova obaveza je da dokaže pravo na te troškove, podnoseći potrebnu dokumentaciju na osnovu koje se utvrđuje priroda i iznos tih troškova. U poslovnoj praksi uobičajeno je da se određeni budući (očekivani) troškovi obezbede odgovarajućim predujmom. Na taj način obezbeđuje se veća poslovna sigurnost špeditera da će bez angažovanja sopstvenih sredstava (dakle bez rizika od insolventnosti) biti u stanju da izvrši sve špedicione naloge. U tom smislu, utvrđena je obaveza komitenta da na poseban zahtev špeditera ovome predujmi potrebna sredstva koja su neophodna za izvršenje naloga o otpremanju robe. c) Založno pravo špeditera Radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja, koja su nastala u vezi sa realizacijom ugovora o špediciji, špediter ima zakonsko pravo zaloge na stvarima predatim radi transporta i u vezi sa transportom sve dok ih drži u svom posedu (ima državinu na tim stvarima) ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. Za realizaciju ove zaloge nije neophodno da su špediterova potraživanja u vezi sa provizijom i naknadom troškova dospela 2. Kada je u izvršenju istog ugovora o špediciji učestvovao i drugi špediter (u statusu međušpeditera ili podšpeditera), on je dužan da se stara o naplati potraživanja i ostvarivanju zakonskog prava zaloge prethodnih špeditera prema komitentu. Ako kasniji špediter isplati potraživanja ranijeg špeditera prema komitentu, ta potraživanja zajedno sa zakonskom zalogom prelaze na njega po samom zakonu. Ovako utvđreno pravo zaloge zasniva se na samom zakonu i ono ne može biti isključeno i ograničeno odgovarajućim odredbama iz ugovora o špediciji. 4.5. Prestanak ugovora o špediciji Ugovor o špediciji prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogućnošću ispunjenja, stečajem komitenta ili špeditera, opozivom naloga od strane komitenta, kao i otkazom naloga od strane špeditera. 1 2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 334 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1989. godina, str. 326

Posebnu pažnju privlači pravo komtenta da odustane od izvršenja ugovora o špediciji. Po našem pravu komitent može, po svojoj volji (bez obaveze navođenja razloga) odustati od ugovora o špediciji, s tim što je u tom slučaju dužan da špediteru nadoknadi sve troškove koje je do tog trenutka imao, kao i da mu isplati srazmeran deo naknade za dotadašnji rad. Ukoliko je nalog u potpunosti ispunjen, smatra se da je ugovor prestao ispunjenjem, pa otuda i nije moguć opoziv takvog naloga. Ovo pravilo proizilazi iz prirode odnosa koji se uspostavljaju između špeditera i komitenta. Ti odnosi se zasnivaju na uzajamnom poverenju. U slučajevima kada komitent izgubi poverenje u svog špeditera, on može u svako doba, bez obaveze navođenja razloga koji su ga opredelili da tako postupi, odustati od daljeg izvršenja ugovora o špediciji. Pravo na otkaz ugovora o špediciji analogijom treba primeniti i u slučaju špeditera, posebno ako komitent nesavesno sarađuje sa špediterom u vezi sa izvršenjem špedicionog naloga.

5. Ugovor o kontroli robe 5.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o kontroli robe jedna ugovorna strana (vršilac kontrole – kontrolor) obavezuje se da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda sertifikat o tome, a druga ugovorna strana (naručilac kontrole – komitent) obavezuje se da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu. 1 Ugovorna strana koja pruža usluge kontrole robe zove se vršilac kontrole ili jednostavnije kontrolor. Te poslove obavljaju posebne privredne organizacije, koje su specijalizovane i stručne za obavljanje poslova kontrole robe, te su za obavljanje takve privredne delatnosti upisane u registar privrednih subjekata. Iz prirode delatnosti proizilazi da pojedinac (fizičko lice) ne bi u formi individualnog preduzetnika mogao da bude registrovan kao vršilac kontrole – kontrolor. Druga ugovorna strana je naručilac kontrole ili jednostavnije komitent. U statusu komitenta mogu se naći sva domaća i strana, pravna i fizička lica. Po pravilu to će biti jedna od ugovornih strana iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe, mada nema posebnih smetnji da se ugovori kontrola robe, ali i usluga i povodom kontrole izvršenja drugih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o kontroli spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. 1

Član 847. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ», 29/78)

U pogledu forme, ugovor o kontroli robe u našem pravu je neformalan ugovor, pošto se može zaključiti usmenim putem prostom saglasnošću volja. Pa ipak, u međunarodnoj poslovnoj praksi ovaj ugovor se zaključuje u pisanoj formi i to, po pravilu, kao ugovor po pristupanju (adhezioni ugovor). Zaključujući ovaj ugovor komitent prihvata opšte uslove poslovanja kontrolora, pod dopunskim uslovom da su mu ti uslovi poslovanja bili na dostupan način objavljeni odnosno saopšteni 1. Kod ugovora o kontroli robe takođe treba primeniti pravilu po kome se smatra da je ugovor zaključen ukoliko kontrol bez odlaganja ne odbije nalog komitenta, pod uslovom da se taj nalog odnosi na poslove koje kontrolor obavlja. 2 Posebno obeležje ugovoru o kontroli robe daje status kontrolora. To je lice koje svoje poslove iz ovog ugovora obavlja na stručan, objektivan i nepristrasan način. Stručnost kontrolora se podrazumeva po prirodi same delatnosti. Naime, da bi uopšte bio registrovan za te poslove, kontrolor mora da poseduje stručna i kompetentna lica za predmet kontrole koja čini njegovu registrovanu privrednu delatnost. No, to ujedno i nije dovoljno. Zahteva se da u svakom konkretnom slučaju kontrole budu primenjeni svi savremeni metodi utvrđivanja svojstava predmeta koji se kontroliše. Objektivnost kontrolora znači da su njegovi nalozi zasnovani na pravilima nauke i struke kojom se bavi, a ne da su plod njegovih subjektivnih percepcija i zaključaka. Najzad, nepristrasnost označava položaj koji kontrolor ima prema svom komitentu. On jeste u ugovornom odnosu sa komitentom, ali u ovom slučaju njegova delatnost nije usmerena na zaštitu interesa komitenta, već na utvrđivanje objektivnog činjeničnog stanja. U tom smislu, kontrolor je obavezan da saopšti svoje naloge i u slučaju kada oni nisu povoljni po njegovog komitenta. Potrebno je istaći i zakonsku odredbu po kojoj su ništave odredbe ugovora o kontroli koje kontroloru nameću dužnosti koje bi mogle da utiču na nepristasnost u vršenju kontrole ili ispravnost isprave o izvršenoj kontroli (sertifikatu). Bitni elementi ugovora o kontroli robe su predmet kontrole i naknada kontrolora. Predmet ugovora o kontroli robe je utvrđivanje identiteta (istovetnosti), kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Tom prilikom kontrolor je dužan da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su predviđeni ugovorom o kontroli robe, a ukoliko ugovorom u tom smislu ništa nije određeno, u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari, odnosno kontrolisanoj robi. Naknada kontrolora predstavlja iznos novčanih sredstava koji pripada kontroloru na osnovu pruženih kontrolnih usluga. Naknada može biti predviđena samim ugovorom, kada važe ugovorne odredbe, odnosno uobičajena, kada se visina naknade utvrđuje na osnovu posebnih pravila. No, ono što je važno naglasiti je činjenica da naknada kontrolora, po samom zakonu, predstavlja bitan element ugovora o kontroli robe, te da kontrolor na nju uvek ima pravo. Ugovor o kontroli robe razvio se iz distancione trgovine. Sve veća geografska udaljenost između mesta proizvodnje i mesta potrošnje robe posebno je apostrofirala rizik neizvesnosti u pogledu podudarnosti isporučene robe sa ugovorenim svojstvima i količinom te robe. Naime, dok za zaključenje ugovora, zahvaljujući razvoju komunikacija koje pružaju mogućnost brzog i pouzdanog opštenja, prostorna udaljenost 1 2

M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 440 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 251

poslovnih partnera više ne predstavlja posebnu prepreku, dotle je za određena pitanja izvršenja ugovora a naročito utvrđivanje saglasnosti kvaliteta i kvantiteta isporučene sa isporučenom robom teško mogu pronaći prihvatljiva rešenja bez neposrednog kontakta stranaka ili njihovih ovlašćenih zastupanika. S druge strane, ugovorni partneri nisu uvek u prostornoj, vremenskoj i finansijskoj mogućnosti da lično prisustvuju isporuci robe. Tim pre ako je takva isporuka deo redovnih privrednih aktivnosti koje se realizuju na globalnom nivou. Pored toga, proširenje asortimana roba i njihova tehnička složenost zahtevaju i posebnu stručnost koju ugovorni partneri (a posebno kupci) često ne poseduju. Iz ovih razloga u robnom prometu pojavila se posebna vrsta privrednih subjekata koji su se specijalizovali za obavljanje poslova kontrole robe, u prvom redu za račun kupca, ali sve više i za račun obe ugovorne strane iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Angažovanjem kontrolne organizacije prevazilazi se problem prostorne udaljenosti poslovnih partnera, ostvaruju se uštede u vremenskom periodu koji prati preuzimanje robe i smanjuju se troškovi koji bi iz činjenice nužnosti putovanja nastupili za obe ili bar za jednu ugovornu stranu. Uz to, obezbeđuje se stručnost i kompetentnost u utvrđivanju istovetnosti kao i kvantitativnih i kvalitativnih svojstava robe. Ekonomski interes da na ovaj način kontrolišu robu imaju i prodavac i kupac. Pogrešno je shvatanje da je za kontrolu robe ekonomski zainteresovan samo kupac i da se stoga on prevashodno pojavljuje kao poslovni partner poslovnih organizacija. Van svake sumnje je da kupac želi da za sebe obezbedi urednu isporuku robe, ali i prodavac ima ekonomski, pa i pravni interes da se na siguran način i od strane pouzdanog lica konstatuje da je on u mestu opremanja robe uredno izvršio svoju obavezu. Pored toga, delatnost kontrolnih organizacija omogućava ubrzanje međunarodnog poslovanja. Do ovog naročito dolazi ukoliko se u međunarodnoj razmeni utvrdi plaćanje putem dokumentarnog akreditiva. U tom slučaju prezentacijom pozitivnog sertifikata kontrolne organizacije prodavac stvara mogućnost naplate isporučene robe i pre nego što ta roba stigne u mesto opredeljenja. Iz tog razloga značaj i uloga koju ima ugovor o kontroli robe je nesrazmerno veći u uslovima međunarodnog prometa robe, nego što je to slučaj u granicama nacionalnih tržišta 1. Najzad, na značaj kontrole robe mogu ukazivati i javnopravni propisi, odnosno odgovarajući režim spoljnotrgovinskog poslovanja. Naime, niz proizvoda ne može biti stavljen u promet pre nego što se izvrši kontrola njihovog kvaliteta. Najčešće ovu kontrolu obezbeđuje sama država preko svojih ustanova i organizacija. Međutim, to ne isključuje ugovornu kontrolu od strane kontrolnih organizacija, koja u praksi često prethodi, a ponekad i zamenjuje javnopravnu kontrolu uvoza roba i njihovog stavljanja u promet na domaćem tržištu. Ovom prilikom potrebno je dosledno razlikovati kontrolu koja se vrši od strane državnih tela u skladu sa režimom spoljnotrgovinskog poslovanja, a radi zaštite javnog interesa, od ugovorne kontrole koju privredni subjekti ugovaraju saglasno svojoj autonomiji volje, a radi obezbeđenja i zaštite njihovog posebnog poslovnog interesa.

1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 248

5.2. Vrste kontrole U poslovnoj praksi rada kontrolnih organizacija pravilo je da se te organizacije prevashodno angažuju radi utvrđivanja istovetnosti kontrolisane i ugovorene robe, a zatim i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. To je ekonomski i pravni ratio postojanja ovog ugovora. Međutim, česti su slučajevi kada se pored ove osnovne obaveze kontrolnoj organizaciji poveravaju i neki posebni poslovi. Na osnovu prirode tih poslova postoji i nekoliko posebnih vrsta ugovora o kontroli robe.

5.2.1. Kontrola sa preuzimanjem robe U poslovnoj praksi kontrolnih organizacija relativno čest je slučaj da se pored naloga za obavljanje kontrole određene robe, ta organizacija ovlasti i za preduzimanje pojedinih pravnih radnji, odnosno davanje izjava sa pravnim dejstvom prema strankama iz osnovnog ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Tom prilikom, potrebno je dosledno razlikovati dve faze izvršenja ugovornih obaveza koje postoje kod ove vrste ugovora o kontroli robe. Prva faza se sastoji u obavljanju kontrole, odnosno, utvrđivanja istovetnosti isporučene sa ugovorenom robom, kao i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. U ovoj fazi pravni položaj kontrolora je identičan pravnom položaju i u drugim ugovorima koji postoje povodom kontrole robe. On svoj posao mora obaviti na stručan i nepristrasan način i o tome sačiniti posebnu ispravu (sertifikat). U drugoj fazi, shodno nalazu iz prve faze, kontrolor je kod ove vrste ugovora o kontroli robe ovlašćen na preduzimanje pojedinih pravnih radnji. U tom smislu moguće su dve pravne situacije. Prva nastaje kad je nalaz kontrolora, uslovno govoreći «pozitivan», odnosno kada je utvrđeno da ne postoje nepravilnosti pri isporuci robe. Tada je kontrolor ovlašćen da u ime i za račun svog ugovornog partnera (naručioca kontrole – komitenta) preuzme tu robu. Pravno dejstvo takvog postupka je da se smatra da je ugovor o međunarodnoj prodaji robe uredno izvršen, te da su svi rizici vezani za dalju sudbinu robe sa prodavca prešli na kupca. Druga situacija postoji u slučaju «negativnog» nalaza kontrolora, odnosno utvrđivanja da je u pitanju neuredna isporuka robe. U ovom slučaju kontrol je ovlašćen, ali istovremeno i obavezan, da istakne prigovor neurednog izvršenja ove obaveze prodavca u smislu isporuke robe koja je saobrazna ugovoru o međunarodnoj prodaji robe. Na taj način kontrolor obezbeđuje prava svog poslovnog prartnera (naručiona kontrole – komitenta) u daljem postupku ostvarivanja njegovih prava. Ono što je bitno i što ovu vrstu ugovora o kontroli robe razlikuje od drugih vidova kontrole je da kontrolor, vršeći pojedine pravne radnje, u toj fazi realizacije ove vrste ugovora o kontroli robe, gubi svojstvo nepristrasnog subjekta i istupa na način koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju. Sasvim prirodna posledica ovakvog položaja kontrole, kod ove vrste ugovora o kontroli robe, je da on pored naknade za obavljenu kontrolnu uslugu ima pravo i na

posebnu ugovorenu ili uobičajenu naknadu (zastupničku proviziju) za obavljanje pravnih radnji u ime i za račun naručioca kontrole.

5.2.2. Kontrola robe sa garancijom Kod ove posebne vrste ugovora o kontroli robe kontrolna organizacija posle obavljanja kontrole robe, a na osnovu poznavanja prirode i svojstava robe, a uz posebnu nagradu (proviziju), preuzima garanciju za nepromenljivost svojstava robe u ugovorenom roku. Najčešći pojavni oblik ove posebne vrste kontrole robe postoji u slučaju kontrole robe pre njenog otpremanja na transport određenim prevoznim sredstvom, pa kontrolna organizacija preuzima obavezu garancije nepromenljivosti svojstava robe do njenog istovara u mestu opredeljenja. 1

5.2.3. Kontrola usluga Imajući u vidu sve veći značaj usluga u međunarodnom poslovanju, kao i potrebu utvrđivanja njihovog kvaliteta, nastala je i ova posebna vrsta ugovora o kontroli. Predmet kontrole kod ove vrste su usluge koje subjekti međunarodnog poslovanja pružaju u raznim aspektima realizacije pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa robe i usluga. U konkretnom slučaju realizacije ugovora o međunarodnoj prodaji robe to mogu biti usluge pakovanja, utovara, istovara i pretovara robe, međunarodnog transporta robe, skladištenja i drugih manipulacija sa robom. Osnovno pravilo je da se opšta načela i principi kontrole robe primenjuju i kod ovog posebnog oblika kontrole usluga uz sve specifičnosti koje proističu iz posebnosti predmeta kontrole. 5.3. Pravni odnosi iz ugovora o kontroli Ugovor o kontroli robe je poseban pravi posao iz domena međunarodnog poslovanja koji se zasniva između kontrolora i naručioca kontrole – komitenta. Međutim, retki su slučajevi u kojima ovaj ugovorni odnos nije posredno povezan sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, pre svega, ugovora o međunarodnoj prodaji robe. No, ono što je bitno za ovaj ugovor je da su odnosi iz tih ugovora irelevantni za izvršenje ugovornih obaveza iz ugovora o kontroli robe. Jedina veza kontrola sa tim ugovorima je utvrđivanje njihovog urednog ispunjavanja. Izuzetno, kod ugovora o kontroli sa preuzimanjem robe kontrolor u određenom segmentu supstituise prava svog komitenta. 1

V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, godina 1940. str. 258

S druge strane, ugovor o kontroli robe se, po pravilu, zaključuje s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) pre svega kontrolora. Komitent želi da mu upravo određena kontrolna organizacija, imajući u vidu stručnost kadra kojim raspolaže i poslovni ugled kojim uživa u svojoj delatnosti obavi povereni posao kontrole robe. Iz stoga proizilazi da je kontrolor principijelno dužan da sam izvrši poverenu kontrolu. Međutim, striktno sprovođenje ovog principa u uslovima savremenih trgovinskih odnosa, gde su rastojanja i visina putnih troškova veliki, uz objektivnu nemogućnost da kontrolor u svakom momentu raspolaže stručnim kadrom i kontrolnim uređajima uslovili su praksu shodno kojoj kontrolne organizacije, radi ubrzanja i smanjenja troškova kontrole, angažuju korespodentne kontrolore u drugim državama poveravajući im obavljanje određenih kontrolnih poslova. Takvo rešenje dopušteno je i u našem pravu, uz uslov da se ugovorom o kontroli robe takva mogućnost nije izričito isključila. Iz činjenice da poveravanjem poslova kontrole robe drugo lice (podkontrolor) stupa u prava i obaveze kontrolora, proizilazi i sasvim razumljiv stav po kome kontrolor odgovara naručiocu kontrole ne samo za izbor nego i za rad drugog vršioca kontrole (podkontrolora).

5.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane kontrolor i naručioc kontrole (komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o kontroli robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe pravnih propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o kontroli roba i usluga u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 847. do 858. člana). Pored toga, na nacionalnom planu, doneti su i opšti uslovi rada organizacija za ugovornu kontrolu robe iz 1984. godine, od strane Privredne komore Jugoslavije. U domenu komparativnog uređenja ove materije može se uočiti da se ugovor o kontroli robe i usluga u većini pravnih sistema smatra ugovorom autonomnog trgovinskog prava, pa uglavnom i nije predmet regulisanja nacionalnih propisa iz oblasti međunarodnog prometa roba i usluga. Njegovo regulisanje u međunarodnim okvirima vrši se uglavnom putem opštih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Ti opšti uslovi su u značajnoj meri uzajamno usklađeni, tako da se može govoriti da oni u osnovi imaju monopolski karakter, na način da je komitentima ostavljeno samo pravo na odluku o poveravanju poslova kontrole određenoj kontrolnoj organizaciji, dok je sve ostalo regulisano uslovima poslovanja te organizacije. 5.4.1. Obaveze kontrolora

Osnovna obaveza kontrolne organizacije je da, pridržavajući se naloga za kontrolu robe, obavi tu kontrolu na stručan i nepristrasan način. Tom prilikom mogu se utvrditi sledeće njegove obaveze: a) Postupanje po kontrolnom nalogu Kontrolna organizacija ima obavezu da ovavi ne bilo kakvu već upravo onu kontrolu robe koja proističe iz kontrolnog naloga. U tom smislu komitentov nalog za kontrolu robe predstavlja, de facto, porudžbinu određene vrste usluge. Situacija nije sporna ukoliko su nalogom navedeni vreme, mesto i način kontrole. Do spora može doći samo ako nije tako postupljeno. Prema preovlađujućem stavu poslovne prakse, nalog za kontrolu se mora izvršiti i u tom smislu obaviti kontrola bez odlaganja, u mestu gde se nalazi predmet kontrole, u trenutku zaključenja ugovora o kontroli robe. Sam način kontrole robe određuje kontrolna organizacija, vodeći, tom prilikom, računa o prirodi robe i postupajući sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno sa pažnjom koja se zahteva za obavljanje ovih poslova (pažnja stučnjaka za poslove kontrole). Kontrolna organizacija je dužna da izvrši sve komitentove naloge ukoliko je u mogućnosti i spada u prirodu kontrolne delatnosti i to sve do trenutka izvršenja komitentovog naloga (završetka posla). Pošto je kontrolna organizacija stručnjak za poslove kontrole, a komitent, po pravilu, to nije, ona je dužna da upozori komitenta na eventualnu štetnost pojedinih njegovih naloga. Ukoliko ne postupa u skladu sa ovim pravilom, kontrolna organizacija biće odgovorna za štetu koju je pretpreo komitent zbog njenog propusta da upozori na štetnost odnosno na neurednost pojedinih njegovih naloga.

b) Izdavanje sertifikata Jedna od osnovnih obaveza kontrolora, koja uz to ima i zakonsko određenje, predstavlja izdavanje sertifikta. Sertifikat predstavlja jednostranu izjavu volje, u pisanoj formi, koju izdaje kontrolor o tome da su podaci o izvršenoj kontroli, nalazi i mišljenja koji su tim povodom dati tačni. S tim u vezi, kontrolor je odgovoran za nadoknadu štete, koja bi nastala ukoliko podaci u sertifikatu ne bi bili tačni. Stoga postoji oboriva pretpostavka o tačnosti podataka koju sadrži sertifikat, koja važi dok se suprotno ne dokaže. Teret dokazivanja nalazi se na strani onoga koji tvrdi da podaci iz sertifikata nisu tačni. Sadržina sertifikata nije određena posebnim propisima, no, smatra se da on treba da sadrži podatke i elemente na osnovu kojih se identifikuje roba, vreme, mesto i način njene kontrole, kao i rezultate te kontrole. Kontrola robe smatra se izvršenom tek izdavanjem sertifikata.

Sertifikat u prvom redu predstavlja dokaz da je kontrolor izvršio ugovorne obaveze. Zatim, sertifikat služi za rešavanje odnosa između komitenta i trećeg lica. U tom smislu, sertifikat ima dvostruko pravno dejstvo. Kupcu služi kao isprava pomoću koje može dokazivati da prodavac nije uredno izvršio svoje obaveze u pogledu saobraznosti, odnosno kvaliteta i kvantiteta isporučene robe. I suprotno od toga, kao dokaz prodavcu, da je uredno isporučio robu na osnovu ugovora o međunarodnoj prodaji te robe. Najzad, sertifikat ima veliki značaj i kod naplate putem dokumentarnog akreditiva, pošto se često u nizu ostalih robnih dokumenata insistira na prezentaciji sertifikata kao uslova za plaćanje dospelih obaveza iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe. c) Obezbeđenje robe od zamene Da bi kontrolor mogao da obavi kontrolu robe nužno je da dođe u fizički kontakt sa tom robom. Pošto jedna kontrolna organizacija poslove kontrole vrši kao svoju stalnu delatnost, to realno ona dolazi u kontakt sa robom više komitenata. Stoga je ona dužna dea obezbedi da ne dođe do zamene robe svojih komitenata. Obezbeđenje od zamene postiže se posebnim obeležavanjem svake primljene robe (npr. stavljanjem u poseban omot, plombiranjem, fizičkim izdvajanjem od ostale robe i sl.). Tako obeleženu i izdvojenu robu kontrolor je dužan da posebno čuva kako ne bi došlo do zamene i po tom osnovu kompromitovanja nalaza na osnovu izvršene kontrole. Kontrolna organizacija je dužna da čuva predatu robu, odnosno njene uzorke najmanje šest meseci od dana njihovog prijema, ukoliko nije drugačije ugovoreno. Obaveza obezbeđenja robe od zamene i čuvanja uzorka postoji i po izvršenoj kontroli robe.

d) Obaveštavanje i polaganje računa Komitent je zainteresovan da bude blagovremeno obavešten o svim značajnim akspektima obavljanja kontrole robe. Obaveza obaveštavanja je naročito značajna ukoliko su nastupile nove okolnosti koje zahtevaju da komitent saopšti dodatne naloge kontrolnoj organizaciji ili kada je potrebno da se u vezi sa kontrolom robe angažuje i druga kontrolna organizacija. U tom smislu, utvrđena je generalna obaveza kontrolora da o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja kontroli obaveštava naručioca kontrole, a naročito o nužnim i korisnim troškovima koji su učinjeni za njegov račun. U okviru obaveze obaveštavanja naručioca kontrole nalazi se i obaveza kontrolora da po završenom poslu kontrole robe i izdavanja odgovarajućeg sertifikata sačini i podnese komitentu obračun za obavljeni posao kontrole robe sa specifikacijom svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za njegov račun.

5.4.2. Obaveze komitenta Osnovne obaveze komitenta u izvršenju ugovora o kontroli robe je realizacija obaveze plaćanja za obavljen rad kontrolora, kao i adekvatna saradnja sa kontrolorom u cilju stvaranja uslova da ovaj može uspešno da poveri kontrolu robe. U tom smislu mogu se navesti sledeće njegove obaveze. a) Omogućavanje pristupanja robi Naručilac kontrole ima obavezu da kontrolnoj organizaciji omogući normalnu i neometenu kontrolu robe nezavisno od okolnosti kod koga se ta roba nalazi. On je dužan da kod držaoca (npr. skladištara ili prevoznika) preduzme sve mere kako bi kontroloru obezbedio nesmetan prilaz robi. U tom smislu, potrebno je da kontroloru preda i sva robna dokumenta na osnovu kojih može doći u posed te robe. Pored toga, dužan je i da preduzme sve fizičke radnje (izdvajanje ili na drugi način identifikovanje robe) kako bi se stvorili uslovi da se jasno može odrediti predmet kontrole, odnosno da se uzdrži od radnje kojima ometa kontrolora u vršenju poslova kontrole (npr. prilikom uzimanja uzoraka ili drugih radnji koje prate kontrolu robe). b) Naknadni nalozi i instrukcije Kontrolor ima obavezu obaveštavanja naručioca kontrole o svim značajnim elementima u vezi sa izvršenjem kontrolnog naloga, ali ujedno i pravo na dobijanje naknadnih naloga i instrukcija. Stoga je davanje ovih naloga i instrukcija, s ciljem uspešnijeg obavljanja kontrole robe, ujedno i jedna od obaveza naručioca kontrole. Ukoliko ne postupi po zahtevu za davanje naknadnih naloga i instrukcija naručioc kontrole može biti odgovoran za štetu koja usled toga nastupi kako na strani kontrolora, tako i u smislu tačnosti kontrolnog nalaza. c) Naknada (provizija) za pružene usluge Osnovna obaveza komitenta i ujedno osnovno pravo kontrolora predstavlja obaveza plaćanja naknade (provizije) za pružene usluge kontrole robe. Saglasno važećim propisima u ovoj oblasti, za obavljenu kontrolu i čuvanje robe kontrolor ima pravo na ugovorenu, odnosno uobičajenu naknadu. Kako je to gore istaknuto naknada kontrolora je bitan element ugovora o kontroli robe i pravo na nju proizilazi iz samog zakona. No, ostaje otvoreno pitanje visine naknade. Ona može biti ugovorena, tj. određena ugovorom o kontroli i tada, načelno, nema spora u pogledu obaveze kontrolora. No, i u slučaju kada ona nije ugovorena, naručilac kontrole duguje

kontroloru za pružene usluge, s tim što se tada naknada određuje na uobičajen način, tj. imajući u vidu visinu tarife po kojoj kontrolor u vreme i na mestu kontrole pruža usluge kontrole određene robe. Ukoliko ni na ovaj način nije moguće utvrditi visinu naknade, sud će u posebnom postupku utvrditi visinu naknade koja pripada kontrolnoj organizaciji. d) Naknada troškova Naručilac kontrole je dužan da kontroloru nadoknadi sve nužne i korisne troškove koji su učinjeni u postupku kontrole robe. Tom prilikom smatra se da su normalni i uobičajeni troškovi (tzv. režijski troškovi) ukalkulisani u cenu naknade za pružene usluge i na njih kontrolor nema pravo. e) Založno pravo kontrolora Radi obezbeđenja svojih novčanih potraživanja, koje ima prema komitentu na osnovu ugovorene ili uobičajene naknade (provizije), kao i naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao povodom kontrole robe, kontrolor ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. U pitanju su tzv. koneksna sredstava obezbeđenja ugovornih zahteva kontrolora tj. na stvarima (predmetu kontrole) do čijeg je poseda kontrolna organizacija došla na osnovu ugovora o kontroli robe. Drugim rečima, ukoliko kontrolor po nekom drugom pravnom osnovu, a ne na osnovu ugovora o kontroli, ima u posedu stvari svog komitenta, na tim stvarima neće moći da ostvari zakonsko založno pravo radi naplate svojih potraživanja iz ugovora o kontroli robe.

5.5. Prestanak ugovora o kontroli robe Ugovor o kontroli robe prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogućnošću ispunjenja (npr. propast predmeta kontrole usled dejstva više sile), prestankom ugovornih strana (stečaj ili likvidacija kontrolora, odnosno naručioca kontrole) i raskidom ugovora. Pored toga, kod dužih poslovnih odnosa, do prestanka ugovora o kontroli može doći i protekom roka na koji je ugovor zaključen. Pošto se ugovor o kontroli robe zasniva na poverenju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera, do prestanka ugovora može doći i jednostranom izjavom volje ugovorne strane koja je izgubila to poverenje. U tom smislu, u našem pravnom sistemu predviđena je mogućnost da naručilac kontrole može izjaviti da raskida ugovor o kontroli tokom celog perioda kontrole, sve dok naručena kontrola nije izvršena (do izdavanja sertifikata). Međutim, u slučaju raskida ugovora naručilac kontrole je dužan da kontroloru isplati srazmeran deo naknade i nadoknadi nužne i korisne troškove, kao i da

mu nadoknadi štetu koju mu je prouzrokovao jednostranim raskidom ugovora. S druge strane, naručilac kontrole nije u obavezi da u izjavi o raskidu ugovora o kontroli robe navede razloge i motive zbog kojih je dao takvu izjavu.

6. Ugovor o uskladištenju

6.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o uskladištenju uskladištar se obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca (deponenta) ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. 1 Ugovor o uskladištenju je nastao i razvio se iz obligacionog ugovora o ostavi, ali je u svom daljem razvoju poprimio i obeležja drugih ugovora (npr. elemente ugovora o delu, ugovora o mandatu i sl) tako da danas, posebno u razmerama međunarodnog poslovanja, predstavlja samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba. Imajući u vidu ovakvu prirodu ugovora o uskladištenju, utvrđeno je pravilo po kome se na ugovor o uskladištenju primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladištenju nije drugačije određeno. Kao ugovorne strane kod ugovora o uskladištenju pojavljuju se skladištar (depozitar) i ostavodavac (deponent). Skladištar je po našem pravu svako pravno lice, organizovano u nekoj od formi privrednih društava, koje poslove prijema i čuvanja robe obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Ostavodavac može biti svako pravno ili fizičko, domaće ili strano lice. Ugovor o uskladištenju je imenovani (u praksi, ali i teoriji sreće se i naziv »ugovor o skladištenju»), dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. U pogledu forme zaključenja ugovor o uskladištenju spada u neformalne (konsesualne) ugovore za čiji je nastanak dovoljna prosta saglasnost volja ugovornih strana. U praksi međunarodnog poslovanja, prilikom zaključivanja ovog ugovora, ustalila se praksa da se to čini na principima ugovora o pristupu (adhezionih ugovora), odnosno formularnih ugovora, kojom prilikom ostavodavac, po pravilu, prihvata opšte uslove skladištara sadržane u dokumentu koje on prihvata bez ikakvog uticaja na njegovu sadržinu. Međutim, iz činjenice postojanja dokumenta u pisanoj formi ne treba izvoditi zaključak o formalnosti samog ugovora. Pisana forma (formular) u ovom slučaju ima samo dokazno dejstvo i uobičajeno se preduzima radi obezbeđenja veće pravne sigurnosti ugovornih partnera u uslovima međunarodnog poslovanja. S druge strane, pojedini autori 2 smatraju da je ugovor zaključen tek kada se skladištaru preda roba, koja predstavlja predmet uskladištenja, te da stoga ovaj ugovor spada u realne ugovore. Iako se uslovno može govoriti o tačnosti činjenice predaje robe, koja prati zaključenje ugovora o uskladištenju, iz toga ne treba izvlačiti zaključak o formalnosti ovog ugovora. On se zaključuje, kako je istaknuto, saglasnošću volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima, s tim što predaja robe na čuvanje (kao njegov bitan element) predstavlja fazu izvršenja samog ugovora. Najzad, iz činjenice da je skladištar dužan da izda skladišnicu (kao pisanu ispravu o primljenoj robi na čuvanje) samo na zahtev ostavodavca, proizilazi

1 2

Član 730. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78) Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1988. godina, str. 318

na nesumljiv način zaključak da je ugovor o uskladištenju po formi zaključenja neformalan ugovor. 1 Kao posebno postavlja se pitanje da li ćutanje skladištara na učinjenu ponudu (dat nalog za skladištenje) vodi zaključenju ugovora. Smatramo da, za razliku od nekih drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, u ovom slučaju to nije pravilo. Iz objektivne ograničenosti poslovnog prostora i sve veće specijalizacije samih skladištara, za zaključenje ugovora o uskladištenju potrebna je aktivna radnja skladištara (prihvat ponude). Skladištar se nalazi u pravnoj situaciji «poziva za činjenje ponude», a ne u položaju «stanja opšte – otvorene ponude». Bitni elementi ugovora o uskladištenju, po samoj prirodi posla, su predmet ugovora i naknada za izvršene usluge. Predmet ugovora o uskladištenju predstavlja prijem robe na skladištenje i preduzimanje mera radi njenog očuvanja u određenom stanju. Zavisno od vrste robe kao i namera ostavodavca za dalje postupanje sa tom robom postoje različite vrste skladišta. No, ono što je bitno je da predmet ugovora o uskladištenju ne može biti poveravanje na čuvanje posebnih predmeta (dragoceni metali, novac, hartije od vrednosti, umetnički predmeti i sl) čije je čuvanje regulisano posebnim propisima. Naknada (provizija) skladištara je takođe bitan element ugovora, po samom zakonu. Naime, skladištar će imati pravo na naknadu uvek, čak i u slučaju da ona uopšte nije ugovorena, pošto to pravo izlazi iz same prirode ugovora o uskladištenju. Iako se sa prvim pojavnim oblicima skladištenja robe srećemo još u Starom veku, a naročito tokom srednjeg veka (u tzv. slobodnim gradovima u funkciji čuvanja robe onih trgovaca koji nisu imali domicil u tom trgovačkom gradu) ipak se može istaći da je svoju punu poslovnu afirmaciju ugovor o uskladištenju postigao tokom 19. veka i to najpre u pomorskim lukama Engleske, koja je bila vodeća pomorska sila u tom periodu. Potrebno je bilo, s jedne strane, obezbediti dopremljenu robu sa brodova od krađe i uništenja, a s druge strane, rasteretiti same brodove radi njihovog što bržeg stavljanja u osnovnu funkciju prevoza robe sa udaljenih destinacija. Sa razvojem ostalih vidova transporta robe (u prvom redu železničkog prevoza), skladišta se osnivaju ne samo na teritoriji pomorskih luka, nego i u svim većim saobraćajnim a postupno i potrošačkim centrima. U uslovima savremenog međunarodnog prometa robe, ugovor o uskladištenju ima poseban značaj. Taj značaj se može sagledati u nekoliko osnovnih aspekata. Najpre, obezbeđuje se stručno i kontinuelno staranje o robi, uz uvažavanje svih specifičnosti koje ta roba poseduje. Na taj način, pored očuvanja vrednosti robe, omogućava se njeno korišćenje u dužem vremenskom periodu. Drugi aspekt se sastoji u uštedi koju ostvaruje ostavodavac, pošto nije u obavezi da za svaku isporučenu robu osniva sopstveno posedovana skaldišta. Čak i u slučaju postojanja takvih skladišta, posebno je pitanje mogućnosti njihovog permanentnog korišćenja sa punim kapacitetima koji u tim skladištima postoje. Samim tim ekonomski ratio upućuje na rešenje po kome je poveravanje robe na čuvanje skladištaru rentabilnije od sopstvenog čuvanja iste robe. Dalje, putem pravnog posla skladištenja robe, obezbeđuje se bolja snabdevenost i vremenska usklađenost plasmana određenih roba na regionalnim i nacionalnim tržištima 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str, 558

na kojima se one ne proizvode. Na taj način, posredstvom skladištara, vrši se sui generis povezivanje centara proizvodnje robe sa potrošačkim centrima, gde se ta roba plasira. Po tom osnovu predupređuju se moguće nestašice robe, te se dopunski doprinosi stabilnosti kako nacionalonih i regionalnih, tako i globalnog tržišta. Najzad, ugovor o uskladištenju ima i jedan sasvim poseban značaj, koji se sastoji u tome što se za uskladištenu robu izdaje skladišnica, kao posebna hartija od vrednosti. Naime, za vremenski period dok se roba nalazi u skladištima prirodno je da se ta roba, u tom periodu, ne može pojaviti na tržištu. Posledica toga bila bi poslovna imobilizacija uloženih sredstava u proizvodnju te robe. Ovaj problem je praveziđen ustanovljavanjem i izdavanjem skladišnice kao posebne hartije od vrednosti. Pomoću skladišnice roba može da se kupuje i prodaje na tržištu, zalaže kao sredstvo obezbeđenja kredita ili na drugi način privredno iskorišćava. Skladišnica, kao hartija od vrednosti, predstavlja robu koja je u njoj označena, te je podobna za simbolični prenos prava svojine na toj robi. Time se izbegavaju troškovi transportovanja robe, kao i svi prateći rizici predaje robe od strane prodavca i preuzimanja robe od strane kupca.

6.2. Vrsta skladišta Razvoj i privredni značaj posla uskladištenja robe uslovili su nastanak posebnih vrsta skladišta, zavisno od njihove specijalizacije za prijem i čuvanje određene vrste robe, odnosno ovlašćenja koja ugovorne strane imaju povodom obavljanja tih poslova. Imajući u vidu status osnivača, kao i posebna prava kojima raspolažu pojedina skladišta mogu se uočiti sledeće njihove vrste.

6.2.1. Javna skladišta Javna skladišta predstavljaju najčešći oblik skladištenja i čuvanja robe. Javna skladišta su posebni privredni subjekti koji u vidu registrovane delatnosti, obavljajući je kao svoju osnovnu i stalnu privrednu delatnost, vrše smeštaj i čuvanje robe u svojim skladišnim prostorijama, naplaćujući svoje usluge prema posebnoj tarifi. Ona su, tom prilikom, dužna da primaju na čuvanje robu od svih lica, pod istim uslovima i bez ikakve razlike, naravno u granicama raspoloživih smeštajnih kapaciteta. Javna skladšta mogu da budu skladišta opšteg tipa i,specijalizovana javna skladišta. Javna skladišta opšteg tipa primaju na uskladištenje sve vrste robe. Specijalizovana javna skladišta primaju na skladištenje samo onu vrstu robe za čije su uskladištenje posebno opremljena odgovarajućim uređajima i opremom (npr. silosi za

skladištenje žitarica, stovarišta za čuvanje naftnih derivata, hladnjače za čuvanje životnih namirnica i dr) 1. Osnovna delatnost javnih skladišta sastoji se u smeštaju i stručnom čuvanju uskladištene robe. Pored toga, javna skladišta mogu, na osnovu naloga ostavodavca i za njegov račun, obavljati i druge poslove, kao što su zaključenje ugovora o prevozu uskladištene robe, zaključenje ugovora o osiguranju te robe, obavljanje carinskih, sanitarnih, fitosanitarnih, kontrolnih i drugih poslova na uskladištenoj robi. Prilikom prijema robe na skladištenje javna skladišta su ovlašćena da ostavodavcu izdaju skladišnicu, kao posebnu hartiju od vrednosti koja predstavlja tu robu u njenom daljem pravnom prometu.

6.2.2. Carinska skladišta Carinska skladišta predstavljaju posebnu vrstu javnih skladišta koja postoje s obzirom na element međunarodnog prometa robe i služe za uskladištenje robe namenjene izvozu, odnosno uvozu, pre obavljanja potrebnih carinskih formalnosti. Carinsko skladište predstavlja zatvorenu prostoriju ili ograđeni pokriveni prostor koji je namenjen za smeštaj carinske robe dok se ona nalazi pod carinskim nadzorom, kojim upravlja privredni subjekt čiji je predmet poslovanja skladištenje robe. Za otvaranje carinskog skladišta potrebno je odobrenje nadležne carinarnice, s tim da se ono može otvoriti samo u mestu u kome se nalazi carinarnica. Kao i javna skladišta i carinska skladišta su ovlašćena da izdaju skladišnice za robu koju su primili na skladištenje.

6.2.3. Carinska smestišta Kao i carinska skladišta i carinska smestišta se osnivaju u mestima u kojima postoje carinarnice, a na osnovu posebne odluke uprave carina da su ispunjeni svi uslovi za uredan prijem i smeštaj robe. Takođe i u carinskim smestištima se skladišti roba koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, dok se ne obavi njeno carinjenje. Carinsko smestište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor, koji privrednom subjektu koji ga osniva služi za privremeni smeštaj njegove robe, bilo da je ta roba namenjena uvozu, izvozu ili tranzitu preko domaće teritorije. Suštinska razlika između carinskog skladišta i carinskog smestišta je u tome što carinsko skladište svoju delatnost skladištenja robe organizuje za sva zainteresovana lica, dakle na opšti način, dok carinska smestišta posao skladištenja robe organizuju samo za 1

S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 441

potrebe svog osnivača, dakle kao internu delatnost. U tom smislu carinska smestišta nisu samostalni privredni subjekti, koji poslove skladištenja robe obavljaju kao redovnu privrednu delatnost, već su to, po pravilu, veća spoljno trgovinska preduzeća koja poslove skladištenja robe organizuju za sopstvenu robu koju uvoze ili izvoze u okviru svoje redovne delatnosti međunarodnog prometa roba i usluga.

6.2.4. Konsignaciona skladišta Konsignaciono skladište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji otvara privredni subjekt registrovan za poslove spoljno trgovinskog prometa roba i usluga, radi smeštaja robe u svojini stranih privrednih subjekata, sa kojima je zaključio ugovor o konsignacionoj prodaji te robe na domaćem tržištu. Konsignaciona skladišta se osnivaju po pribavljenom odobrenju nadležne carinarnice, koja ostvaruje stalni carinski nadzor nad robom dok se ona nalazi u konsignacionom skladištu. Ta skladišta se, po pravilu, otvaraju u mestu u kome se nalazi nadležna carinarnica. Konsignaciona prodaja robe stranog porekla podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju stranog poslovnog partnera, kojim se domaći privredni subjekt ovlašćuje da u ime i za račun stranog poslovnog partnera prodaje robu te firme na domaćem tržištu. U konsignacionom skladištu vrši se privremeni smeštaj strane robe iz razloga što unapred nije poznata činjenica da li će ta roba biti uvezena na domaće tržište (prodata domaćem kupcu). Roba će biti ocarinjena tek u trenutku njenog iznošenja iz konsignacionog skladištenja radi prodaje domaćem kupcu. Međutim, roba se može u svakom trenutku ponovo vratiti u inostranstvo, kada će izostati njeno carinjenje. Konsignaciona skladšta nisu ovlašćena da, za robu koju prime na čuvanje, izdaju skladišnice.

6.2.5. Veleprodajni i distributivni centri Veleprodajni i distributivni centri predstavljaju opšte, ali i specijalizovane skladišne prostore koji se otvaraju sa ciljem boljeg snabdevanja trgovine na malo, kao i finalnih potrošača, pod povoljnijim uslovima. U tom smislu, u njima se vrši privremeno uskladištenje poljoprivrednih i drugih životnih namirnica, kao i robe široke potrošnje. Zbog manjih režijskih troškova, ovi centri su u prilici da robu, koja se nalazi u njihovom skladišnom prostoru, prodaju po značajno nižim cenama nego što je to slučaj kada se takva roba kupuje u redovnoj trgovinskoj mreži. To, kao i okolnost da se prilikom kupovine u veleprodajnim i distributivnim centrima, kupuje roba višeg kvaliteta i bez

većeg broja posrednika u lancu njene prodaje, učinili su da je u poslednje vreme došlo do prave ekspanzije otvaranja ovih veleprodajnih i distributivnih centara.

6.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (skladištar i ostavodavac) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o uskladištenju određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima se uređuju pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o uskladištenju, u domaćem pravu, regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 730. do 748. člana). Pored toga, određeni aspekti poslovanja skladišnih preduzeća regulisani su Zakonom o spoljno/ trgovinskom poslovanju, kao i Carinskim zakonom. Najzad, od posebne važnosti su i odredbe tzv. autonomnog poslovnog prava, koje su sadržane u opštim uslovima poslovanja skladišnih preduzeća. U međunarodnom prometu roba i usluga doneta je posebna međunarodna konvencija, pod nazivom Konvencija UN o odgovornosti operatora transportnih terminala u međunarodnoj trgovini. Ova Konvencija, koja još nije stupila na snagu, doneta je 1991. godine u Beču. 1

6.3.1. Obaveze skladištara Osnovna obaveza skladištara, a ujedno i predmet ugovora o uskladištenju, je prijem i čuvanje robe u svojim poslovnim prostorijama. Iz ove generalne proizilazi i posebna obaveza koja se sastoji u tome da je skladištar dužan da primljenu robu, po isteku perioda njenog skladištenja, preda u istom stanju u kojem ju je preuzeo, eventualno uvećanu za njene priraštaje. Iz ovako postavljenih obaveza skladištara, koje proizilaze iz same prirode ovog pravnog posla, mogu se utvrditi njegova sledeća prava i obaveze. a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Ovo je opšta obaveza skladištara koja se konkretizuje ugovorom o uskladištenju robe i poslovnim običajima. Iz okolnosti da ugovor o uskladištenju ima elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae), proističe obaveza skladištara da u svim fazama realizacije svojih ugovornih obaveza 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 560

postupa sa pažnjom koja se očekuje od lica čija je struka obavljanje tih poslova. Dakle, u pitanju je pooštrena odgovornost za preduzete radnje iz ugovora o uskladištenju, koja u pojam pažnje dobrog privrednika uključuje i pravne standarde stručnjaka za delatnost koju obavlja. U tom smislu, skladštar će odgovarati za svako oštećenje robe, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti (viša sila) ili da je šteta prouzrokovana krivicom ostavodavca, odnosno manama ili prirodnim svojstvima robe kao i neispravnom ambalažom. S tim u vezi stoji i obaveza skladištara da upozori ostavodavca na mane ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu, kao i na potencijalne uzroke oštećenja robe koji su izvan domena njegovog uticaja, čim je navedene nedostatke opazio ili ih je, s obzirom na okolnosti slučaja, morao opaziti. b) Objavljivanje opštih uslova poslovanja Iako to nije neposredna zakonska obaveza, iz Opštih uzansi za promet robom proizilazi obveza skladištara da donese i objavi opšte uslove pod kojima će primati i smeštati robu na čuvanje. Da bi ovi opšti uslovi poslovanja mogli da proizvode pravno dejstvo prema ostavodavcima, potrebno je da budu objavljeni na propisani ili na uobičajen način, odnosno da budu predati ostavodavcu prilikom zaključenja ugovora o uskladištenju. 1 Na taj način, opšti uslovi poslovanja skladištara postaju sastavni delovi ugovora o uskladištenju. U opštim uslovima poslovanja skladištara uobičajeno se navode vrste usluga koje skladištar pruža, način zaključenja ugovora u uskladištenju, postupak po nalozima ostavodavca, cenovnik (tarife) usluga, kao i druga pitanja od značaja za uzajamna prava i obaveze ugovornih strana. c) Prijem robe na skladištenje Skladištar je dužan da pod istim uslovima, bez ikakve razlike i diskriminacije, primi robu na čuvanje ukoliko raspolaže smeštajnim kapacitetom, pod uslovom da se radi o robi koja se može skladištiti u tom skladištu. Obaveza prijema robe na čuvanje zasniva se na stanovištu da javna skladišta obavljaju jednu vrstu javne službe, koja proizilazi iz prirode njihove registrovane delatnosti, pa su samim tim u obavezi da zaključe ugovor sa svakim ostavodavcem koji im se obrati, ako su ispunjeni uslovi za skladištenje te robe. Prilikom prijema robe na čuvanje skladištar je dužan da utvrdi njeno stanje, pošto načelno skladištar ima obavezu da po proteku perioda čuvanja robe, tu robu preda ostavodavcu ili drugom ovlašćenom licu u onakvom stanju u kakvom je primio na 1

Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 318 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 305 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 445

čuvanje. Tom prilikom, osnovno pravilo je da skladištar utvrđuje samo spoljašnje stanje robe koju prima na skladištenje. d) Čuvanje robe Obaveza čuvanja uskladištene robe u nepromenjivom stanju je osnovna obaveza skladištara i ona proizilazi iz same poslovne funkcije skladišnog posla. Pored očuvanja integriteta i nepromenjenog stanja robe, kao pasivnu obavezu koja se bazira na ugovoru o uskladištenju, skladištar ima i obavezu preduzimanja manipulacija, pa i pravnih radnji radi sprečavanja i otklanjanja oštećenja robe. U tom smislu, ako se na robi, tokom perioda njenog skladištenja, dese takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladištar je dužan da o toj okolnosti obavesti ostavodavca i zatraži izjašnjenje u pogledu mera koje treba da preduzme sa takvom robom. Ukoliko ostavodavac ne odgovori ili se realno ne može očekivati da će odgovor stići blagovremeno, skladištar je dužan da takvu robu proda, bez odlaganja, na najpogodniji način. Obaveza čuvanja robe traje do isteka ugovorenog roka. Načelno ostavodavac, odnosno od njega ovlašćeno lice, robu može podići i pre isteka ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko, pak, ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana, ako nije ugovoren rok za čuvanje robe, skladištar može za njegov račun takvu robu da proda na javnoj prodaji, s tim što je obavezan da ga prethodno obavesti o takvoj nameri i ostavi mu naknadni rok od najmanje osam dana za podizanje te robe sa skladišta. Skladištar prema robi koju je primio na skladištenje generalno ima pasivan odnos, tj. nema pravo da na bilo koji način upotrebljava stvari koje su mu poverene na čuvanje. S druge strane, skladištar je dužan da dozvoli ovlašćenom licu da robu pregleda i uzima uzorke sa te robe. U pogledu samog načina čuvanja robe važi pravilo o individualnosti svake pojedine robe primljene na čuvanje. Shodno tome, skladištar je dužan da uskladištenu robu svojih ostavodavaca čuva odvojeno, odnosno da izvrši individualizaciju svake robe primljene na čuvanje. To pravilo važi i u slučaju zamenljivih stvari, shodno principu nemešanja takvih stvari u slučaju ugovora o uskladištenju. 1 U tom smislu, zakonska odredba je izričita «skladištar ne može pomešati primljene zamenljive stvari sa stvarima iste vrste i istih svojstava». Od pravila nemešanja zamenljivih stvari postoje samo dva izuzetka. Prvi proizilazi iz prirode autonomije volje i zasniva se na ugovorno iskazanoj saglasnoti ostavodavca sa takvim postupanjem sa njegovim stvarima. Drugi izuzetak se zasniva na prirodi samog skladišta, odnosno stvari i izražava se u činjenici da je očigledno da se radi o stvarima koje se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za ostavodavca. Ukoliko su u pitanju ovako pomešane stvari, skladištar može na zahtev ovlašćenog lica a bez učešća ostalih ovlašćenih lica, vlasnika zamenljivih stvari, iz same zamenljive stvari zameniti deo koji pripada ostavodavcu. 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 561

e) Vođenje poslovnih knjiga Pored opšte obaveze vođenja poslovnih knjiga, skladištar ima i posebnu obavezu vođenja skladišne knjige (tzv. registar skladišta), u koju se unose detaljni podaci o ostavodavcu, robi koja je primljena na čuvanje, kao i eventualne primedbe na stanje robe prilikom prijema, bitni elementi samog ugovora, roku uskladištenja i podatke o načinu i postupku izdavanja robe. Ovi podaci se upisuju u skladišnu knjigu prema hronološkom redu njihovog dešavanja. Pored skladišne knjige, skladištar je dužan da vodi i matičnu knjigu skladišnica, u kojoj se nalaze podaci o izdatim skladišnicama, kao i kopije izdatih skladišnica. Ova obaveza se odnosi samo na skladišta koja su u obavezi izdavanja skladišnica. f) Izdavanje skladišnice Skladištar koji je na osnovu zakona ovlašćen da za robu primljenu na skladištenje izda skladišnicu (javna skladišta i carinska skladišta), dužan je da to učini na zahtev ostavodavca. Obaveza izdavanja skladišnice proizilazi iz izričitog zahteva ostavodavca, ali ujedno predstavlja i obavezu po službenoj dužnosti skladištara, koji je dužan da izda ovu prenosivu hartiju od vrednosti, ako su se za to stekli propisani uslovi. Skladišnica, kao hartija od vrednosti, omogućava njenom imaocu da putem skladišnice prenosi pravo svojine, odnosno pravo raspolaganja ili oba prava sa sebe na drugog subjekta. Skladišnica se sastoji od priznanice i založnice, koje se moraju pozivati jedna na drugu, a koje sadrže sledeće podatke: - naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca; njegovo sedište, odnosno prebivalište; - naziv i sedište skladištara; - datum i broj skladišnice; - mesto gde se skladište nalazi; - vrstu, prirodu i količinu robe; - navod o tome do kog iznosa je roba osigurana; - kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Lice koje prenosom skladišnice postane njen vlasnik, ima pravo da zahteva da mu se preda roba koja je u njoj označena, s tim da u odnosu na robu označenu u skladišnici ima pravo njenog daljeg raspolaganja prenosom skladišnice. Priznanica i založnica, kao sastavni i konstitutivni delovi skladišnice, mogu se prenositi zajedno ali i odvojeno. Prenos priznanice bez založnice daje njenom sticaocu pravo na zahtev da mu se preda roba označena u skladišnici, samo ako uplati imaocu založnice ili deponuje kod skladištara u korist imaoca založnice iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja.

Prenos založnice bez priznanice daje sticaocu samo pravo zaloge na robi. Založnica koja ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca obavezuje celokupnu vrednost stvari, na koju se odnosi, u korist založnog poverioca. g) Osiguranje robe Skladištar nema opštu (ex lege) obavezu da osigura robu koju je primio na skladištenje. On je obavezan da osigura robu, koju je primio na čuvanje, samo u slučaju kada je to izričito ugovoreno. Ako ugovorom o uskladištenju, kojim je utvrđena obaveza skladištara da osigura robu koju je primio na čuvanje, nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika. Treba napomenuti da «uobičajeni rizici» koji se osiguravaju nisu isti u svim slučajevima, već zavise od lokalnih poslovnih običaja i vrste robe koja je primljena na čuvanje. h) Predaja uskladištene robe Skladištar je dužan da na zahtev ostavodavca, odnosno od njega ovlašćenog lica, izda robu koju je primio na skladištenje. Obaveza izdavanja robe može biti određena istekom ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko period čuvanja robe nije ugovorom određen, ostavodavac je dužan da robu preuzme istekom roka od godine dana od dana njenog prijema na čuvanje. Najzad, u primeni je i pravilo po kome je ostavodavac ovlašćen da od skladištara zahteva predaju uskladištene robe i pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja. Primalac robe dužan je da robu pregleda u trenutku njenog preuzimanja. Svrha tog pregleda je utvrđivanje eventualnih nedostataka na robi. Ukoliko prilikom preuzimanja robe primeti nedostatke na robi (vidljivi nedostaci), primalac je dužan da o toj okolnosti odmah, bez odlaganja, upozori skladištara, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. O nedostacima robe, koji se nisu mogli utvrditi u trenutku prijema (skriveni nedostaci), primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana, računajući od dana preuzimanja robe, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. U vezi sa prijemom robe ustanovljena je i obaveza skladištara da plati naknadu štete koja je nastala na robi, koja je primljena na čuvanje, usled njene propasti, umanjenja ili oštećenja do koga je došlo u periodu od prijema do predaje robe. Tom prilikom zakonom je ograničena visina naknade štete, na način da ona ne može preći iznos stvarne (realne) vrednosti robe. Izuzetak od ovog pravila predstavlja oštećenje robe koje je prouzrokovano namerno ili krajnjom nepažnjom skladištara, u kom slučaju on odgovara za celokupnu štetu, u punom njenom iznosu.

6.3.2. Obaveza ostavodavca Iz dvostrano obaveznog karaktera ugovora o uskladištenju proizilazi da svakoj obavezi skladištara odgovara odgovarajuće pravo ostavodavca. Te obaveze se mogu posmatrati sa nivoa tri osnovna aspekta njihovog ispoljavanja. Prvi aspekt je obaveza saradnje. Drugi aspekt je obaveza plaćanja ugovorne naknade (provizije) i nadoknade troškova. Treći aspekt je obaveza obezbeđenja obligacija koje proizilaze iz ugovora o uskladištenju.

a) Saradnja sa skladištarem Prilikom predaje robe na skladištenje ostavodavac je dužan da skladištaru saopšti sve podatke o njoj i izjavi kolika je vrednost robe koja se predaje na čuvanje. Ova obaveza je od posebnog značaja pošto je skladištar, po pravilu, dužan da obezbedi pasivno čuvanje robe u svom skladišnom prostoru. Da bi mogao da u potpunosti ostvari obavezu čuvanja robe, skladištar mora prethodno biti upoznat sa prirodom robe koju prima na čuvanje, kao i svim njenim svojstvima, zavisno od kojih treba primeniti neke od posebnih oblika zaštite integriteta te robe. Određenje vrednosti te robe je u funkciji odgovornosti za štetu, koja eventualno može da nastupi na robi tokom perioda njenog skladištenja.

b) Isplata naknade (provizija) Osnovno pravo skladištara, a ujedno i osnovna obaveza ostavodavca je obaveza plaćanja naknade (provizije) za čuvanje uskladištene robe. Iz okolnosti da zakonodavac koristi pojam «određene naknade», imajući u vidu dea je u pitanju pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, može se zaključiti da obaveza plaćanja naknade postoji u svakom slučaju uskladištenja robe, kao jedna od osnovnih obaveza ostavodavca, s tim što ona može biti određena samim ugovorom o uskladištenju, ali i utvrđena na osnovu opštih uslova poslovanja (tarifa) skladištara, odnosno u skladu sa poslovnim običajima koji postoje u mestu u kome je skladištenje obavljeno. Isplata naknade (provizije), po pravilu, vrši se prilikom preuzimanja robe sa skladišta. Međutim, ugovorom o uskladištenju mogu se predvideti i drugi načini plaćanja naknade (provizije) za čuvanje robe. Ukoliko je roba izdata sa skladišta pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja, skladištar ima pravo na naknadu (proviziju) srazmerno dužini vremena u kome je čuvao robu, u odnosu na ugovoreni rok njenog čuvanja.

c) Naknada troškova Pored naknade (provizije) za čuvanje robe skladištar ima pravo, a ostavodavac obavezu, naknade troškova koji su bili potrebni za čuvanje takve robe. Skladištar ima pravo na naknadu samo neophodnih i korisnih troškova za ostavodavca, koji se po poslovnoj praksi ne smatraju troškovima za poslove koji su ukalkulisani u cenu skladištenja robe. Ovi troškovi mogu biti prouzrokovani i naknadnim nalozima, u pisanoj formi, koje je ostavodavac naložio skladištaru u vezi posebnih dužnosti skladištara povodom preduzimanja potrebnih radnji i mera sa robom koja je primljena na čuvanje. S druge strane, redovni (režijski) troškovi skladištenja robe uračunati su u naknadu (proviziju) za čuvanje te robe, kao i svi ostali uobičajeni troškovi i u odnosu na te troškove skladištar nema prava na posebnu naknadu. Obaveza ostavodavca da nadoknadi potrebne (nužne i korisne) troškove skladištara u vezi sa čuvanjem uskladištene robe, postoji nezavisno od ugovora o uskladištenju. Drugim rečima, skladištar će pravo na te troškove moći da ostvari i u slučaju kada ono nije predviđeno ugovorom o skladištenju. d) Založno pravo skladištara Za svoja potraživanja na osnovu ugovora o uskladištenju (provizija za čuvanje robe i naknada nužnih i korisnih troškova), kao i ostalih potraživanja, koja su nastala u vezi sa čuvanjem robe (akcesorna potraživanja), skladištar ima založno pravo na robi koja mu je predata na čuvanje. Ovo pravo proizilazi iz samog zakona (ex lege) i nije potrebno da odredbe o uspostavljanju ovog prava budu sadržane u ugovoru o uskladištenju. Pošto je založno pravo ustanovljeno samo u odnosu na stvari koje su predmet ugovora o uskladištenju, to skladištar pravo zaloge ne može ostvariti prema ostavodavčevim stvarima koje su u njegovoj državini po drugom pravnom osnovu, čak i ako je u pitanju drugi ugovor o uskladištenju. Takođe, skladištar gubi založno pravo na stvarima ostavodavca, kada te stvari preda bilo samom ostavodavcu, bilo od njega ovlašćenom licu.

6.4. Prestanak ugovora o uskladištenju Najčešći razlog prestanka ugovora o uskladištenju je prestanak do koga dolazi izvršenjem obaveza ugovornih strana. Pored toga, iz objektivnih razloga, ugovor o uskladištenju može prestati i u slučaju propasti stvari koja je predmet čuvanja na osnovu

ovog ugovora, a do koga je došlo usled nepredvidivih i neotklonjivih događaja, čije nastupanje se ne može pripisati krivici bilo koje od ugovornih strana (viša sila). Poseban način prestanka ugovora o uskladištenju predstavlja prestanak postojanja jedne ili obe ugovorne strane. Iz okolnosti postojanja kvalifikatornih uslova koje treba da ispuni skladištar da bi se bavio privrednom delatnošću skladištenja robe, može se zaključiti da će ugovor o uskladištenju prestati i u slučaju kada skladište skladištara prestane da ispunjava uslove za skladištenje svih ili samo posebne vrste robe. Najzad, iz okolnosti da ugovor o uskladištenju spada u ugovore sa trajnim prestacijama, proizilazi da ovaj ugovor prestaje istekom ugovorenog roka skladištenja robe, odnosno, ako ovaj rok nije ugovoren, istekom roka od godinu dana od dana kada je roba primljena na čuvanje.

IV Viši oblici poslovne sardnje sa inostranstvom

Klasični pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, sa razvojem međunarodnog tržišta i sve većim uključivanjem domaćih privrednih subjekata u robne i novčane tokove, koji se uspostavljaju na tom tržištu, sve manje su mogli da zadovolje potrebe koje savremeni međunarodni robno – novčani promet postavlja pred te subjekte. Posledice takvih tokova, u našim uslovima, mogu da se sagledaju sa svoja dva osnovna aspekta ispoljavanja. Prvi aspekt se izražava u činjenici stalnog i kontinuelnog otvaranja domaćeg tržišta prema uticajima koji dolaze iz inostranstva. To se naročito ogleda u uspostavljanju i priznavanju nacionalnog tretmana stranim privrednim subjektima prilikom njihovog poslovanja na domaćem tržištu. U tom pogledu, zakonodavac je krajnje eksplicitan, u skladu sa načelnim opredeljenjem da je spoljna trgovina, kao prekogranični promet roba i usluga, slobodna i bez ograničenja, utvrđen je stav po kome strana pravna lica i preduzetnici, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednako pravo poslovanja kao i u domaćem pravnom prometu. Saglasno tome strana pravna lica i preduzetnici su slobodni da svoje odnose urede po svojoj volji i u skladu sa pravnim pravilima koji se primenjuju na njihov poslovni odnos. Drugi aspekt se ispoljava u činjenici nastanka novih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Osnovno obeležje ovih novih pravnih poslova je da oni nastaju kao rezultat poslovne aktivnosti na međunarodnom tržištu, te da, po pravilu, svoje osnovne uporište imaju u tzv. autonomnom trgovinskom pravu. Naime, nastanak novih ugovora međunarodnog poslovanja nije rezultat anticipacije zakonodavnih tela država savremenog sveta, već potreba pravnog uređivanja odnosa u koje stupaju subjekti međunarodnog poslovanja. Zbog toga, većina ovih ugovora ima obeležje neimenovanih ugovora u nacionalnim trgovinskim zakonicima. S druge strane, upravo zbog odsustva nacionalne legislative u ovoj oblasti i dinamičnosti promena koje karakterišu savremena privredna kretanja, potrebno je ne samo navesti ove nove oblike poslovne saradnje sa inostranstvom, već i ukazati na njihova posebna svojstva. Tom prilikom, pažnja će biti posvećena samo onim najznačajnijim i to kako sa aspekta njihove važnosti za nacionalne ekonomije, tako i s obzirom na složenost pravnih i poslovnih odnosa koji se povodom njih uspostavljaju.

1. Ugovor o lizingu 1.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o lizingu (leasing) jedna ugovorna strana (davalac lizinga) obavezuje se da će određenu stvar (predmet lizinga) ustupiti na korišćenje drugoj ugovornoj strani (primaocu lizinga) na određeno ili na neodređeno vreme, kao i da će obaviti sve ugovorene radnje u vezi urednog privrednog korišćenja te stvari, s tim da primalac lizinga preuzima obavezu da za tako izvršenu uslugu plati naknadu (lizing proviziju), kao i da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga ili je otkupi.1 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 314

Pojam ugovora o lizingu, koji je uobičajen u savremenoj poslovnoj praksi, vodi poreklo od engleske reči «lease» (zakup, najam), odnosno glagola «to lease» (dati u zakup, odnosno iznajmiti), ali je vremenom poprimio šire značenje objedinjujući u sebi elemente drugih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, u prvom redu ugovora o međunarodnoj prodaji robe, ugovora o zakupu, ugovora o pružanju servisnih usluga (usluga održavanja opreme), pa sve do ugovora o prenosu znanja i umešnosti (know how) sa davaoca na korisnika lizinga. Iz tih razloga preovlađujući je stav da se u slučaju ugovora o lizingu susrećemo sa samostalnim ugovorom međunarodnog poslovnog prava, koji doduše obuhvata elemente drugih ugovora, ali i koji ujedno kreira samostalni (sui generis) pravni posao. Ugovor o lizingu spada u red neimenovanih pravnih poslova, pošto u većini savremenih trgovačkih zakonika nije izvršeno njegovo normiranje. Ta okolnost, kao i činjenica da je ovaj ugovor nastao u poslovnoj praksi, dopunski upućuju na značaj koji u ovoj oblasti ima autonomno trgovinsko pravo, a pre svega opšti uslovi poslovanja značajnijih lizing organizacija. Inače, iz same prirode ugovornih odnosa proizilazi da je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, kao i ugovor sa trajnim prestacijama. Što se tiče forme ugovora o lizingu, međunarodna poslovna praksa je ustanovila pravila shodno kojima se ovaj ugovor zaključuje u pisanoj formi i to uobičajeno kao formularni ugovor po postupku zaključenja ugovora po pristupanju. Dakle, iako ex lege (zbog svoje prirode neimenovanog ugovora) ne postoji obaveza zaključivanja ugovora o lizingu u pisanoj formi, zbog značaja za ugovorne strane i posebno zbog karaktera ugovora sa trajnim prestacijama, koje se izvršavaju u dužem vremenskom periodu, ustanovljena je praksa zaključivanja ovog ugovora u pisanoj formi. Ugovorne strane kod ugovora o lizingu su davalac lizinga (lizing organizacije) i korisnik (primalac) lizinga. Međutim, u pravni odnos kod ugovora o lizingu na određen način stupaju i proizvođač predmeta lizinga i finansijer lizing posla. 1 Davalac lizinga je privredni subjekt koji, kao svoju privrednu delatnost, vrši poslove ustupanja određene stvari na korišćenje uz odgovarajuću naknadu (lizing proviziju). Korisnik (primalac) lizinga je takođe privredni subjekt, po pravilu u statusu pravnog lica, koji uzima određenu stvar (opremu, na korišćenje na određeno ili na neodređeno vreme plaćajući naknadu (lizing proviziju) po pravilu u više sukcesivnih rata. Proizvođač predmeta lizinga može istovremeno biti i davalac lizinga (kod tzv. direktnog lizinga), ali to može biti i lice koje posredno učestvuje u lizing poslu. To će biti slučaj kada korisnik lizinga sam odredi i naruči predmet lizinga od njegovog proizvođača, a lizing organizacija obezbedi realizaciju ovog posla na način da od V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 285 S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 423 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 315

proizvođača otkupi predmet lizinga i u narednoj interaciji tako otkupljeni predmet prenese korisniku lizinga na njegovu dalju privrednu eksploataciju. Finansijer lizing posla je finansijska organizacija po pravilu (banka) koja bilo da finansira proizvodnju predmeta lizinga od strane njegovog proizvođača, bilo da otkupljuje dospelu obavezu korisnika predmeta lizinga prema njegovom proizvođaču, čime ona de facto postaje lizing organizacija, odnosno poprima njene funkcije. Bitni elementi uovora o lizingu su predmet lizinga, cena korišćenja (lizing provizija) predmeta lizinga i vremenski period (rok) za koji se predmet lizinga ustupa na privrednu eksploataciju korisniku lizinga. Predmet ugovora o lizingu je ustupanje na korišćenje određene stvari (opreme) ili skupa stvari koji čini jednu tehničko tehnološku i ekonomsku celinu. To može biti bilo koja pokretna, ali i nepokretna stvar. Ukoliko je reč o pokretnim stvarima, najčešće se radi o opremi, mašinama, saobraćajnim sredstvima, elektronskim uređajima, kompjuterima i drugim tehnički složenim objektima, čiji je ekonomski vek eksploatacije relativno kratak u odnosu na fizički vek trajanja tih proizvoda, što ih čini posebno skupim. Usled toga postoje ugovori o lizingu sa klauzulom zamene isporučenog predmeta lizinga, ukoliko tokom trajanja ugovora dođe do njegovog daljeg usavršavanja, odnosno poboljšanja performansi u odnosu na isporučeni predmet lizinga, tako da taj predmet postane tehničko – tehnološki zastareo, a ekonomski nerentabilan. Od nepokretnih stvari u lizing se obično ustupaju hoteli i drugi ugostiteljski objekti, kao i drugi poslovni objekti privrednog karaktera. Cena (lizing provizija) prestavlja bitan element ugovora o lizingu i ujedno osnovni privredni motiv davaoca lizinga, kao i osnovnu obavezu primaoca lizinga. Po pravilu cena (lizing provizija) utvrđuje se samim ugovorom o lizingu. U slučaju lizinga cena predstavlja ekonomski ekvivalent iskorišćavanja isporučenog predmeta lizinga, te nije redak slučaj da ona u svom ukupnom iznosu prevazilazi pojedinačnu cenu isporučene stvari (predmeta lizinga). Inače, iz prirode ugovora o lizingu, kao ugovora sa trajnim prestacijama, proizilazi i okolnost da se cena, po pravilu, plaća u više sukcesivnih rata. To će najčešće biti mesečne rate, mada se plaćanje cene može ugovoriti i u drugim vremenskim intervalima (tromesečno, godišnje, po završetku posla i sl). U kategoriju bitnih uslova spada i rok na koji se zaključuje ugovor o lizingu. Svrstavanje roka trajanja ugovora o lizingu u bitne uslove, vezuje se za period poslovnog iskorišćavanja prenetog predmeta lizinga, kao osnovnog privrednog motiva na strani primaoca lizinga. Zavisno od okolnosti vremenskog perioda eksploatacije predmeta lizinga određuju se cena (provizija lizing posla), kao i uslovi procesa proizvodnje primaoca lizinga. Ugovor o lizingu može biti zaključen na određeno, ali i na unapred neodređeno vreme sa pravom ugovornih strana na otkaz daljeg trajanja ovako zaključenog ugovora. Ugovorom se može predvideti da će se po isteku važenja ugovora predmet lizinga vratiti davaocu lizinga, da će se ugovor o lizingu produžiti radi daljeg privrednog iskorišćavanja predmeta lizinga, kao i da će korisnik lizinga, tokom eksploatacije ili po isteku njenog roka otkupiti predmet lizinga.

1.2. Privredni značaj lizing posla Razvoj robne razmene u uslovima međunarodnog prometa roba i usluga, neminovno zahteva odgovarajuća pravna sredstva i razvoj pravnih formi za njegovo oblikovanje. Kad je reč o lizing poslu, ovaj ugovorni odnos se pojavio u uslovima intenzivnog rasta robne razmene u međunarodnom prometu roba i usluga. Lizing se, istorijski posmatrano, prvi put pojavio u poslovnoj praksi SAD krajem XIX. veka. Tada je Bell Telephone Company započela sa praksom davanja telefonskih aparata korisnicima njenih usluga na korišćenje, uz odgovarajuću naknadu i zadržavanja prava svojine nad tim aparatima. Pozitivna iskustva takvog poslovanja uslovila su nagli razvoj lizing posla n e samo u SAD, v eć i u većini visokorazvijenih država. Postupno lizing posao se afirmisao ne samo kao oblik finansiranja nedovoljno platežno sposobnih poslovnih partnera, već i kao oblik nabavke visokokvalitetne i sofisticirane opreme bez neophodno pratećih investicionih ulaganja. U savremenim uslovima odvijanja međunarodnog poslovanja lizing predstavlja moderan način finansiranja, plasmana i nabavke investicione opreme. To je veoma pogodno i korisno sredstvo kako za korisnika tako i za davaoca lizinga. Korisnik lizinga tim putem stiče pravo korišćenja predmeta lizinga, koji mu je neophodno potreban za obavljanje njegove privredne delatnosti, bez angažovanja gotovinskih ili kreditnih finansijskih potencijala. Korisnik lizinga će na ovaj način predmet lizinga staviti u funkciju stvaranja nove vrednosti kroz proces privredne delatnosti, čime će se stvoriti uslovi da će se cena (lizing provizija) za korišćenje predmeta lizinga otplaćivati iz vrednosti koja je stvorena korišćenjem predmeta lizinga. Na taj način oprema i druge stvari, koje su uzete u lizing, same sebe otplaćuju, što je mnogo povoljnije nego u slučaju kada bi se one kupovale ili nabavljale putem kredita, koji bi se morao vratiti sa kamatom. Tome treba pridodati i činjenicu da predmet lizinga, po pravilu, čine tehnički složene stvari, čiji je ekonomski vek eksploatacije, zbog stalnog usavršavanja, daleko kraći od njihovog fizičkog veka trajanja. S druge strane, davalac lizinga takođe ima značajne koristi iz ovakvog načina poslovanja, pošto mu on omogućava brži plasman opreme i povratna ulaganja sredstava u njeno dalje usavršavanje.

1.3. Vrste ugovora o lizingu Okolnost da je ugovor o lilzingu neimenovan pravni posao omogućila je nastanak velikog broja njegovih modaliteta, koji su se formirali sa osnovnim ciljem da u što većem stepenu odgovore naraslim potrebama i specifičnim zahtevima poslovne prakse. Osnovna sistematizacija ovih vrsta lizing posla može se izvršiti shodno sledećim kriterijumima: 1. prema osobinama predmeta lizinga; 2. prema trajanju ugovora o lizingu i 3. prema položaju u kome se nalazi davalac lizinga 1.

1

V. Kapor - S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 286

1.3.1. Vrste lizinga prema osobinama predmeta lizinga Prema osobinama predmeta lizinga mogu se razlikovati: a) lizing potrošnih dobara, kada se ustupaju na korišćenje potrošna dobra veće vrednosti (automobili, vredniji predmeti domaćinstva, kompjuteri i sl). Putem ovog oblika lizinga može se obezbediti kontinuelna opremljenost najsavremenijim proizvodima, što bi u uslovima njihove stalne kupovine i potom prodaje, po značajno nižoj ceni, bilo teško ekonomski ostvarivo, posebno u uslovima smanjenje platežne sposobnosti stanovništva. b) investicioni lizing, koji se javlja u oblasti spoljnotrgovinske razmene, kao oblik finansijske podrške, ali ne u formi kreditnih aranžmana, nego u obliku ustupanja investicionih postrojenja. Ovaj oblik lizinga, po pravilu, prati i kompletan inženjering aranžman, na način da se pored predmeta lizinga, koji se ustupa, garantuje i njegovo održavanje u ispravnom stanju, kao i obuka kadrova primaoca lizinga, koji će u postupku radnog procesa, koristiti predmet lizinga. c) lizing nepokretnih stvari sastoji se u ustupanju privrednih objekata, najčešće hotela i drugih turističkih i ugostiteljskih objekata, na privredno korišćenje primaocu lizinga. d) lizing upotrebljenih stvari (second hand leasing) postoji u slučaju kada davalac lizinga daje na upotrebu primaocu lizinga predmet lizinga, koji je po nekom pravnom osnovu već bio u pravnom prometu.

1.3.2. Vrste lizinga prema dužini trajanja ugovora o lizingu Prema dužini trajanja mogu se razlikovati sledeće vrste ugovora o lizingu: a) kratkoročni (operativni) lizing, kod koga davalac lizinga predmet lizinga ustupa na određen vremenski period njegovog privrednog iskorišćavanja od strane primaoca lizinga. Predmet lizinga u ovom slučaju su trajne nepotrošne stvari koje se mogu više puta dati na korišćenje različitim licima. Kod ove vrste lizinga, davalac lizinga preuzima obavezu održavanja (servisiranja) u ispravnom stanju predmeta lizinga, obavezu nabavke rezervnih delova pa, u određenim slučajevima, i obavezu zamene samog predmeta lizinga. b) dugoročni (finansijski) lizing sastoji se u obavezi davaoca lizinga da predfinansira izgradnju predmeta lizinga (to su najčešće investicioni objekti velike S. Carić, Ugovor o lizingu i njegova upotrebljivost u Jugoslovenskoj privredi, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 81

vrednosti) i njihovog ustupanja na korišćenje u dužem vremenskom periodu. Posebno obeležje ove vrste lizinga je da primalac lizinga istekom vremenskog perioda otplate cene, po pravilu, otkupljuje predmet lizinga i postaje njegov vlasnik. 1.3.3. Vrste lizinga prema položaju davaoca lizinga Prema položaju davaoca lizinga mogu se razlikovati sledeće vrste ugovora o lizingu: a) direktni lizing kod koga se pojavljuju samo dve strane u lizing poslu i to davalac lizinga, koji je istovremeno i proizvođač i isporučilac predmeta lizinga i korisnik lizinga. Kod direktnog lizinga korisnik lizinga slobodno bira proizvođača predmeta lizinga, koji je ujedno i isporučilac (davalac) lizinga. U slučaju direktnog lizinga uspostavljaju se odnosi samo između ugovornih strana koje su zaključile ugovor o lizingu. Direktan lizing najčešće nastaje povodom plasmana proizvoda veće vrednosti od strane afirmisanih proizvođača, za čijim korišćenjem postoji potreba kod šireg broja potencijalnih poslovnih partnera. Kod direktnog lizinga, davalac lizinga pojavljuje se i u funkciji finansijera lizing posla, pa će mu se sredstva koja je uložio u proizvodnju predmeta lizinga, vratiti isključivo kroz naplatu cene (provizije) za lizing posao. b) indirektni lizing predstavlja u osnovi pravi lizing posao. On se bazira na posredničkoj funkciji koju ima lizing organizacija (davalac lizinga) između proizvođača predmeta lizinga i korisnika lizinga. U slučaju ove vrste ugovora o lizingu, lizing organizacija, u vidu svog redovnog poslovanja, bavi se finansiranjem nabavke predmeta lizinga za potrebe primaoca lizinga. U poslovnoj praksi ova vrsta ugovora o lizing naziva se i finansijskim lizingom. 1 U najopštijim crtama ugovor o finansijskom lizingu je takav ugovor kod koga jedna strana (davalac lizing) daje na korišćenje predmet lizinga, koji je nabavljen od proizvođača tog predmeta (koji nije ugovorna strana iz ugovora o lizingu), te tako nabavljeni predmet ustupa na korišćenje primaocu lizinga za određeni vremenski period. Korisnik (primaoc) lizinga za preneto pravo ekonomskog iskorišćavanja predmeta lizinga plaća ugovorenu cenu (lizing proviziju) davaocu lizinga. Specifičnog ugovora o finansijskom lizingu sastoji se u tome što se uspostavlja trojni poslovni odnos. Prvi odnos se uspostavlja između primaoca lizinga koji, pošto nema dovoljno finansijskih sredstava, angažuje davaoca lizinga radi obezbeđenja nabavke predmeta lizinga. Drugi odnos je odnos davaoca lizinga i proizvođača predmeta lizinga, koji po zahtevu davaoca, ali i uz učešće primaoca lizinga, izrađuje predmet lizinga i predaje ga davaocu lizinga. Treći odnos je odnos davaoca lizinga koji, tako stečeni predmet lizinga, ustupa na ekonomsko iskorišćavanje primaocu lizina, na osnovu čega stiče pravo na lizing proviziju.

I. Spasić, Obaveze i prava učesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str 67

1

1.4. Prava i obaveze ugovornih strana Osnovni izvor prava i obaveza ugovornih strana kod ugovora o lizingu predstavlja autonomno trgovačko pravo, odnosno njegov poseban oblik ispoljavanja koji je sadržan u opštim uslovima poslovanja lizing organizacija. Postojanje više vrsta lizing posla dopunski usložava materiju određivanja uzajamnih prava i obaveza kod ugovora o lizingu, pošto su sasvim logično ta prava i obaveze u značajnoj meri uslovljena vrstom ugovora o lizingu koji je zaključen. Pa ipak, zanemarivanjem manje bitnih elemenata iz ugovora o lizingu i stavljanjem u prvi plan onih osnovnih, može se doći do stanovišta da ugovorne strane kod ugovora o lizingu imaju sledeća prava i obaveze. 1.4.1. Obaveze davaoca lizinga Osnovne obaveze davaoca lizinga iz ugovora o lizingu su sledeće: a) Postupanje sa pažnjom savesnog i urednog privrednika Ugovor o lizingu, u određenoj meri, sadrži elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae). Primalac lizinga upravo s obzirom na takva svojstva davaoca lizinga stupa sa njim u ugovorni odnos, osnovano očekujući da će davalac lizinga, svoje obaveze izvršiti sa onom pažnjom i savesnošću koja se očekuje od stručnjaka u svojoj oblasti. Ta savesnost i pažnja u izvršavanju obaveza dopunski su potencirani činjenicom da je u pitanju neimenovani ugovor. Stoga je davalac lizinga obavezan da u svim fazama izvršavanja svojih ugovornih obaveza postupa sa najvišim stepenom pažnje koja se očekuje od lica koje takve poslove profesionalno obavlja. b) Ustupanje predmeta lizinga na poslovno iskorišćavanje Osnovna obaveza davaoca lizinga, koji je ujedno i ratio ovog posla, je prenošenje (ustupanje) u fizički posed primaoca lizinga, stvari ili opreme koja čini predmet ugovora o lizingu. Stoga nije dovoljno samo obećanje predaje predmeta lizinga, neophodno je da se on nađe u posedu primaoca lizinga, pošto se jedino na taj način može ispuniti dopunski uslov njegovog privrednog iskorišćavanja u interesu primaoca lizinga. Stoga je to ujedno i realan ugovor po formi svog izvršenja. Predmet lizinga se, po pravilu, određuje ugovorom o lizingu. S tim u vezi, davalac lizinga ima obavezu isporuke predmeta lizinga u onakvom stanju kako je to ugovoreno. Ukoliko samim ugovorom o lizingu nisu bliže određena kvantitativna i kvalitativna svojstva predmeta lizinga, davalac lizinga ima obavezu isporuku stvari (opreme) prosečnih svojstava, odnosno onih svojstava koje odgovaraju očekivanim potrebama

primaoca lizinga, ako su mu te potrebe bile poznate ili su mu s obzirom na okolnosti slučaja morale biti poznate. c) Održavanje predmeta lizinga u ispravnom stanju Ova obaveza postoji samo ako je izričito ugovorena i sastoji se od preduzimanja svih potrebnih radnji na predmetu lizinga, koje će taj predmet održati u ispravnom, odnosno ugovorenom stanju. Međutim, pod urednim održavanjem predmeta lizinga ne spada samo njegovo redovno servisiranje, već se pod tim podrazumevaju i prethodne radnje kao što su instalisanje objekta, obuka kadrova, prilagođavanje rada objekta tehničkim uslovima i standardima koji postoje i važe u državi primaoca lizinga, pa sve do zamene delova, odnosno celog isporučenog objekta – predmeta lizinga. Sem toga, u okvire ove obaveze spada i prenošenje na primaoca lizinga potrebnih znanja i iskustava (know how) iz oblasti tehnike i tehnologije koja su uslov njegovog uspešnog korišćenja. d) Obezbeđenje nesmetanog korišćenja predmeta lizinga Zbog činjenice da kod ugovora o lizingu ne dolazi do prenošenja prava svojine na predmetu lizinga u istom trenutku kada se taj predmet predaje na korišćenje primaocu lizinga, na strani davaoca lizinga postoji obaveza da primaocu lizinga garantuje nesmetanu i urednu privrednu eksploataciju predmeta lizinga. U tom smislu, davalac lizinga je dužan da pruži pravnu zaštitu od oduzimanja predmeta lizinga iz poseda primaoca lizinga (zaštita od evikcije), kao i da mu omogući urednu i u skladu sa propisima države primaoca lizinga zakonito korišćenje predmeta lizinga.

1.4.2. Obaveze korisnika lizinga Osnovne obaveze korisnika lizinga iz ugovora o lizingu su sledeće: a) Plaćanje lizing naknade (provizije) Osnovna obaveza korisnika lizinga je plaćanje lizing naknade. Veoma je važno da korisnik lizinga ovu svoju obavezu izvršava na ugovoreni način, pošto je uobičajena praksa da se u opštim uslovima poslovanja lizing organizacija, utvrđuju stroge sankcije za korisnika lizinga koji neuredno izvršava ovu svoju obavezu.

Lizing naknada se plaća, po pravilu u više suksecivnih (mesečnih, tromesečnih ili godišnjih) rata, s tim što se najčešće ugovara njeno mesečno plaćanje. Prva rata obično dospeva početkom meseca koji sledi po isporuci, odnosno prijemu predmeta lizinga. 1 Lizing naknada sadrži više elemenata. U prvom redu ona obuhvata odgovarajući deo nabavne cene opreme koja se ustupa primaocu lizinga na korišćenje. Dalje, ona sadrži i investicione troškove, odnosno troškove investicionog održavanja te opreme, pošto davalac lizinga pravno ostaje njen vlasnik tokom celog perioda važenja ugovora o lizingu. S tim u vezi, lizing rata uvek sadrži deo amortizacije lizing objekta, jer se njegovim privrednim iskorišćavanjem ujedno ostvaruje i njegovo srazmerno obezbeđivanje. Stoga je amortizacija često ubrzana, tako da se predmet lizinga u pojedinim slučajevima može brže amortizovati, nego što traje sam ugovor o lizingu. Najzad, lizing rata sadrži i odgovarajući deo neto lizing zarade koja pripada davaocu lizinga, a koja pored pokrivanja svih efektivnih privrednih troškova, treba da pokrije i sve rizike koje sobom nosi lizing posao. b) Namensko korišćenje predmeta lizinga Korisnik lizinga ima obavezu da prihvati isporuku predmeta lizinga, te da tako primljen predmet lizinga, namenski iskorišćava i u odnosu na njegovo korišćenje postupa pažljivo i sa pažnjom dobrog privrednika. S tim u vezi, korisnik lizinga biće odgovoran davaocu lizinga za štetu koja je nastala usled toga što predmet lizinga nije korišćen na ugovorenim, odnosno uobičajeni način. Tom prilikom pažnja sa kojom korisnik lizinga postupa sa predmetom lizinga, utvrđuje se na osnovu standarda savesnog i pažljivog privrednika, dakle na višem nivou nego što je to slučaj sa pažnjom dobrog domaćina i njegovim odnosom prema stvarima na koja ima pravo svojine. Radi urednog ostvarivanja ove obaveze korisnika lizinga često se u ugovor o lizingu unose odredbe shodno kojima u krug njegovih obaveza spada i omogućavanje kontrole davaocu lizinga u pogledu načina iskorišćavanja predmeta lizinga. c) Vraćanje predmeta lizinga Korisnik lizinga je dužan da davaocu lizinga po isteku ugovorenog perioda privrednog korišćenja vrati predmet lizinga. Tom prilikom on je dužan da predmet lizinga vrati u stanju u kome ga je primio, imajući u vidu one promene koje su na njemu nastale (normalno trošenje i habanje) kao posledica njegove redovne upotrebe, odnosno privrednog iskorišćavanja. Obaveza vraćanja predmeta lizinga može biti modifikovana naknadnim klauzulama o produženju važenja ugovora o lizingu za naredni period, odnosno prava na otkup predmeta lizinga. Pravo na otkup predmeta lizinga može biti određeno kao posebno I. Spasić, Obaveze i prava učesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radnova «Novi ugovori od značaja za privredni rast Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 75

1

pravo, koje se stiče istekom roka na koji je zaključen ugovor o lizingu, odnosno kao pravo koje je sadržano u samom ugovoru o lizingu, na način da korisnik lizinga otplatom poslednje rate lizing naknade postaje vlasnik predmeta lizinga. 2. Ugovor o franšizi 2.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o franšizingu uspostavlja se poslovni odnos u kome jedna ugovorna strana – davalac franšize (franšizant) za unapred određeni ili neodređeni, ali po pravilu duži period vremena, preuzima obavezu da vrši isporuke robe i pruža pojedine privredne usluge, kao i da prenese svoje znanje i iskustvo u proizvodnji i poslovanju na drugu ugovornu stranu, a druga ugovorna strana – primalac franšize (franšizatar) se obavezuje da će se u svom poslovanju pridržavati preuzetih obaveza, kao i da će po tom osnovu platiti ugovorenu naknadu. Ugovor o franšizingu predstavlja novi pravni institut, koji je nastao u međunarodnim poslovnim odnosima sa osnovnim ciljem uspostavljanja trajnih poslovnih odnosa između davaoca i primaoca franšize. Stoga se osnovni izvor kojim su regulisani odnosi koji se uspostavljaju njegovim zaključenjem nalazi u domenu autonomnog trgovinskog prava. To za pravnu posledicu ima da ovaj ugovor po svojim karakteristikama spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne ugovore sa trajnim prestacijama. Posebno obeležje ovom ugovoru daje činjenica da se on zaključuje u uslovima međunarodnog poslovanja i na, po pravilu, duži vremenski period. Usled toga nastala je i poslovna praksa shodno kojoj se ovaj ugovor zaključuje u pisanoj formi. Pisana forma, u ovom slučaju, pored stvaranja višeg stepena pravne i poslovne sigurnosti ugovornih strana, u funkciji je i bližeg određivanja njihovih uzajamnih prava i obaveza. Naime, iz okolnosti da je u pitanju neimenovani ugovor, proizilazi i odsustvo mogućnosti primene normi tzv. dispozitivnog zakonodavstva, tj. normi važećih pravnih propisa određene države, odnosno međunarodnih pravnih akata. Kao što je navedeno, u našem pravnom sistemu, ugovor o frašizingu nije regulisan odredbama važećih propisa, u prvom redu Zakona o obligacionim odnosima. Usled toga, osnovni izvor prava predstavljaju norme tzv. autonomnog trgovinskog prava, u prvom redu, opšti uslovi poslovanja i tipski ugovori po kojima posluju frašizing organizacije. Takođe, potrebno je napomenuti da ovaj ugovor, po prirodi odnosa koji se uspostavljaju, spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). Naime, kako davaocu franšize, tako i njenom primaocu nije nebitno sa kim zaključuju ugovor, odnosno uspostavljaju poslovni odnos. Stoga, kada u realizaciji ovako uspostavljenih odnosa dođe do prestanka uzajamnog poverenja ta okolnost može da dovede i do prestanka samog ugovornog odnosa. Pojam franšizing (franchising) je termin engleskog porekla za označavanje ovog ugovora i potiče od francuske reči «franchise», koji izvorno označava razne vrste

privilegija, povlastica i slično. Otuda se u anglosaksonskoj doktrini koristi izraz «franchise contract» odnosno u francuskoj «contract de franchise». Međutim, budući da je pojam «franšiza» u našem pravu vezan i za ugovor o osiguranju, to bi radi izbegavanja mogućih zabuna termin «franšizing» trebalo koristiti za označavanje samog ugovora, dok bi se termin «franšiza» koristio za predmet tog ugovornog odnosa. 1 Strane koje učestvuju u realizaciji i zaključivanju ovog ugovora su: - davalac franšize (franšizant) i – primalac franšize (franšizatar). Davalac franšize je ugovorna strana koja ustupa paket usluga ili prava, odnosno stvari drugoj strani radi njihovog daljeg privrednog korišćenja. Primalac franšize je ugovorna strana koja prihvata da koristi, prema uputstvima davaoca franšize navedena prava, stvari ili usluge. Ono što je bitno za prirodu odnosa davaoca i primaoca franšize je da zaključenjem ugovora o franšizingu oni ne gube svoju pravnu i poslovnu samostalnost. Naime, zaključenjem ugovora o franšizingu primalac franšize ne gubi svoju pravnu i poslovnu samostalnost prilikom stupanja u poslovne odnose sa trećim licima. On se samo i to u domenu i obliku koji je utvrđen ugovorom o franšizingu, integriše u celokupnu poslovnu aktivnost davaoca franšize, postajući na taj način segment te poslovne celine, ali i uz zadržavanja svoje pravne i poslovne samostalnosti. 2.2. Nastanak i privredni značaj Ugovor o franšizingu, kao i mnogi drugi neimenovani ugovori autonomnog trgovinskog prava, pojavio se najpre u uslovima primene i prakse anglosaksonskog prava. Čini se da su veća fleksibilnost normativne uređenosti uslova poslovanja, ali i ubrzani razvoj potreba tržišta, posebno pogodovali nastanku novih ugovornih odnosa. U tom smislu, ugovor o franšizingu je nastao krajem XIX veka u SAD, a tek potom sredinom XX veka može se uočiti njegovo zapaženije prisustvo u praksi evropskih država. Prvobitni oblici franšizinga pojavili su se još 1863. godine u SAD na osnovu uspostavljenog sistema poslovnih odnosa od strane Singer Sewing Machine company2. U prvo vreme ovaj ugovorni odnos se uspostavljao u domenu proizvodnje i prometa naftnih derivata i u automobilskoj industriji. Kasnije je proširen i na druge privredne delatnosti, a naročito na ugostiteljstvo i turizam, kao i na pojedine prehrambene industrije. 3 Upravo polazeći od sve većeg značaja ugovora o franšizingu vremenom dolazi do formiranja nacionalne franšizing asocijacije, da bi se 1960. godine u SAD osnovalo Međunarodno udruženje za franšizing (International Franshise Association) sa stalnim sedištem u Čikagu, koje se u poslovnim krugovima poslovno naziva IFA 4. Nagli razvoj ugovora o franšizingu povezan je sa uspostavljanjem i širenjem globalnog tržišta koje je rezultat tehničke i tehnološke revolucije u proizvodnji i plasmanu roba i usluga u drugoj polovini XX veka. U takvim uslovima osnovni problemi su se vezivali za iznalaženje što povoljnijih mogućnosti za plasman proizvoda i usluga širenjem sopstvene, ali i dopunskim angažovanjem tuđe prodajne mreže, odnosno M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 710 M. Drašković, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 358 3 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnih prometa, Beograd, 1990.godina, str. 559 4 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str.711 1 2

objedinjavanjem proizvodnje i plasmana proizvoda pod okriljem istog proizvođača, što je u uslovima zaoštrene konkurencije ponekad bio i uslov privrednog opstanka. Iz navedenog proizilazi da je osnovna karakteristika franšizing sistema uspostavljanje vertikalnog kooperativnog poslovnog odnosa. Tom prilikom davaoci franšize (franšizanti) su velika proizodna preduzeća – poslovni sistemi, koji su u manjem ili većem stepenu udaljeni od potrošača, dok su primaoci franšize (franšizatari) po pravilu mala ili srednja preduzeća usmerena na neposredno poslovanje na određenom tržištu. Na osnovu ovog ugovora mala i srednja preduzeća, koja su zbog svoje prirode neotporna na veće poremećaje i kolebanja na tržištu postaju sastavni delovi velikih poslovnih sistema, koriste finansijska sredstva i poslovnu reputaciju tih sistema, a da tom prilikom i dalje zadržavaju svoju pravnu, poslovnu i finansijsku samostalnost. Primalac franšizinga, na osnovu ovog ugovora, dobija značajne ekonomske prednosti pošto ne mora da ulaže sopstvena sredstva u istraživanja tržišta, u iznalaženje pravne forme svoje poslovne organizacije, kao i u sve druge oblike ulaganja radi uspešnog poslovanja na tržištu. Na taj način i preduzeća sa srazmerno malim osnivačkim kapitalom, a takva su po pravilu sva mala i srednja preduzeća, mogu da ostvare značajne poslovne rezultate poslujući na određenom, prevashodno domaćem tržištu, a u okviru viših poslovnih sistema zasnovanih na principima iz ugovora o franšizingu. Odatle proizilazi ekonomska pretpostavka za zasnivanje franšizinga po kojoj davalac franšize (franšizant) istupa u svojstvu organizatora franšizing sistema u položaju ekonomski snažnog privrednog subjekta, koji je stekao veliki poslovni ugled (goodwill) i čiji su proizvodi i usluge poznati širokoj potrošačkoj javnosti po svom kvalitetu a raspoznaju se po znaku, nazivu, poslovnom imenu ili drugim spoljnim znacima davaoca franšize. Iskorišćavajući tu okolnost, davalac franšize ulazi u dugotrajne poslovne odnose sa čitavim nizom primalaca franšize (franšizatarima). Stoga je Ugovor o franšizingu po svojoj pretpostavci ugovorni odnos između ekonomski neravnopravnih subjekata, pri čemu davalac franšize ima dominantni položaj. 1 Pozitivni efekti koji proizilaze iz Ugovora o frašizingu mogu se sagledati iz ugla obe ugovorne strane. Davalac franšize (franšizant) pomoću ovog ugovora znatno proširuje i unapređuje promet roba i usluga, a da pri tome ne mora da angažuje onoliko finansijskih sredstava koliko bi mu bilo potrebno i neophodno za izgradnju sopstvene proizvodne i prometne mreže. Na taj način dolazi dolazi do povećanja prometa roba i usluga, osvajanja novih tržišta i ostvarivanja veće dobiti iz poslovanja. Ovakva poslovna ekspanzija omogućava njegovo dalje ulaganje u unapređenje proizvodnje roba i usluga sa kojima istupa na tržištu. Ugovor o franšizingu omogućava davaocu franšize pravo da u kraćem periodu vremena i u povećanom obimu dođe do potrebnih finansijskih sredstava, a potom da tako obezbeđena finansijska sredstva plasira u dalja istraživanja i unapređenje proizvodnog procesa. Pored toga, rizik neproduktivno zaposlene radne snage, u segmentu prometa roba i usluga, za davaoca franšize prenosi se na primaoca franšize.

M. Draškić, Obligaciono pravna dejstva ugovora o frašizingu, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovorni odnosi od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 25

1

Primalac franšize (franšizatar) takođe ima određene koristi iz ugovora o franšizingu. Pre svega, oslobađa se rizika osnivanja sopstvenog nekonkurentnog preduzeća, čiji su proizvodi i usluge nepoznati na tržištu. Dalje, primalac franšize, po pravilu, ima značajno manja ulaganja u privrednu promociju i marketinški nastup na određenom tržištu nego što bi to bio slučaj sa plasmanom svojih originalnih proizvoda i usluga. Primalac franšize preuzima u celosti «poslovnu filozofiju» davaoca franšize prilagođavajući svoje poslovanje i uopšte tržišni nastup toj filozofiji. Ovome svakako treba pridodati odgovarajuće konsalting usluge, ali i usluge obuke kadrova koje davalac franšize kontinuirano pruža primaocu franšize, smanjujući mu na taj način troškove koje bi ovaj imao u situaciji kada bi istupao kao samostalni privredni subjekt. Najzad, i to daje osnovno obeležje ovom ugovornom odnosu, primalac franšize, bez ikakvih ulaganja u istraživanje i razvoj, dobija mogućnost proizvodnje robe, odnosno plasmana proizvoda i usluga za kojima, zbog njihovog kvaliteta, soficisticirane tehnologije proizvodnje, odnosno specifičnih karakteristika, postoji naglašeno velika tražnja na tržištu. Na osnovu navedenog, može se zaključiti da se franšizing sistem zasniva na visokom stepenu uzajamanog poverenja i u obostranoj koristi poslovnih partnera, te da on u velikoj meri zavisi od jedinstvenog poslovnog vođenja i upravljanja celim poslovnim sistemom, uz njegovu efikasnu kontrolu. 1 Međutim, upravo zbog ovako definisane prirode odnosa koji se uspostavljaju povodom ugovora o franšizingu, kao i njegovog naglašenog privrednog značaja, u samom ugovoru o franšizingu često se mogu uočiti ugovorne klauzule kojima se posredno ili neposredno narušava pravo konkurencije na tržištu. Neke od tih klauzula (sporazumi o cenama, sporazumi o podeli tržišta, sporazumi o ograničavanju proizvodnje i sl) sudska praksa razvijenijih država po svojoj prirodi smatra nedopuštenim. Druge klauzule (o isključivosti nabavke od jednog isporučioca) o plasmanu proizvoda samo na jednom ili čak na jednom delu tržišta, (tzv. vezanoj trgovini i slično), sudovi poništavaju na zahtev oštećene strane i uz dokaz ugrožavanja prava konkurencije. Imajući u vidu župravo ovakvu moguću prirodu ugovora o franšizingu u okvirima Evropske zajednice, odnosno Evropske unije, komunitarni zakonodavac je najpre opštom odredbom u okvirima stava 1. člana 85. Osnivačkog ugovora, a potom i Pravilom br. 4087/88 o primeni člana 85. stav 3. Ugovora o osnivanju EEZ na ugovore o franšizingu 2 za ovaj ugovornih odnos utvrdio posebna ugovorna pravila koja važe na jedinstvenom tržištu Evropske unije bez unutrašnjih granica. Na taj način, iako je sam ugovor o franšizingu i dalje zadržao atribute neimenovanog ugovora, u okvirima tržišta Evropske unije utvrđena su pravna pravila koja štite pravo konkurencije na ovom tržištu koja u praksi realizacije ugovora o franšizingu mogu biti ugrožena.

2.3. Vrste franšizinga V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 560 Tekst akta u originalu znači “Commision Regulation on the application of Article 85/3 of Treaty to categories of franchise agreements» (J.O. EEC 1., 359/46, 28.12.1988). Napominjemo da se termin Regulation u našoj praksi pored pojma «pravilo» prevodi i kao «uredba», a u nekim slučajevima i kao «rgulativa»

1 2

Globalizacija međunarodnog tržišta primorava pojedina preduzeća da više pažnje obraćaju međunarodnom kretanju roba i usluga, kao i da strukturu i način svog poslovanja prilagođavaju širem okruženju koje se sve brže menja. Kao odgovor na procese globalizacije i internacionalizacije poslovanja u praksi zaključenja i realizaciji ugovora o franšizingu dolazi do njegovih modifikacija, u prvom redu usled promenjenih uslova poslovanja, a izvedeno iz toga i posebnih poslovnih interesa ugovornih partnera. Apstrahujući manje bitne detalje, koje se kao svojevrsno obeležje mogu pronaći u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uočiti sledeće vrste ugovora o frašizingu. 2.3.1. Frašizing proizvoda (robni franšizing) Frašizing proizvoda (franchising of products) sastoji se u tome da proizvođač (davalac franšize) ustupa određenom trgovcu (primaocu franšize) pravo prodaje određenog proizvoda ili grupe proizvoda na određenom tržištu. Tom prilikom, dve su bitne odrednice ove vrste ugovora o franšizingu. Prva se odnosi na vremenski period i sastoji se u tome da je u pitanju ugovor sa trajnim prestacijama, tj. ugovor koji se zaključuje za prodaju proizvoda u unapred određenom ili neodređenom periodu vremena, ali svakako ne za pojedinačnu prodaju određene robe. Druga odrednica ove vrste ugovora o franšizingu odnosi se na teritoriju na kojoj se vrši prodaja te robe. To je, po pravilu, ugovorom određena teritorija, odnosno područje u okviru nacionalno određene teritorije. Pravna posledica ovakvog određivanja teritorije je ekskluzivno pravo primaoca franšize da na toj teritoriji prodaju robu davaoca franšize. U slučaju robnog franšizinga de iure imamo dve vrste ugovora. Prvi je ugovor o franšizingu kojim davalac franšize na određenoj teritoriji i na duži vremenski period ustgupa primaocu franšize ustupa pravo prodaje njegovih proizvoda. Drugi ugovor je ugovorni odnos primaoca franšize i trećih lica koja kupuju proizvode davaoca franšize. Ostavljajući na trenutak po strani same specifičnosti ugovora o franšizingu postavlja se načelno pitanje, ko zapravo prodaje robu kod robnog franšizinga. Ima autora koji ističu da je u pitanju «ugovor o prodaji sa izvesnim modifikacijama» 1. Saglasno tom stanovištu primalac franšize bi prethodno kupovao robu od davaoca franšize a potom je prodavao trećim licima. Iz toga proizilazi da bi sva prava iz ugovora o prodaji treća lica mogla da ostvare samo u relaciji odnosa sa primaocem franšize. No, ako se bliže analizira priroda odnosa koji su karakteristični za ugovor o franšizingu tada proizilazi da je ne samo primalac franšize dužan da sledi poslovnu politiku davaoca franšize u pogledu uslova stavljanja te robe u promet, već i da je davalac franšize dužan da garantuje za svojstva te robe, kao i za njeno uredno održavanje. Na taj način privredni položaj primaoca franšize je bliži pravnom položaju zastupnika davaoca franšize (ugovore zaključuje u njegovo ime i za njegov račun), odnosno komisionara davaoca franšize (ugovore zaključuje u svoje ime a za račun davaoca franšize).

1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 448

Međutim, nezavisno od teorijske zasnovanosti iznetih stavova, koja ima značajne praktične implikacije, upravo brojnost elemenata drugih ugovornih odnosa, kao i činjenica da se radi o neimenovanom ugovoru, upućuju na zaključak da je u pitanju ugovor međunarodnog poslovnog prava sui generis. Bitno obeležja robnog franšizinga da primalac franšizinga stiče ekskluzivno pravo prodaje poznatih proizvoda za kojima, iz raznih razloga (njihova deficitarnost, kvalitet, posebna svojstva, modni trend i dr) postoji naglašena tražnja na određenom tržištu, uz zadržavanje prava davaoca franšize da preko ustupljenog načina stavljanja u promet tih proizvoda, utiče na celinu poslovnog angažmana, štiteći tom prilikom primarno sopstvene interese.

2.3.2. Prometni (poslovni franšizing) Prometni (poslovni franšizing) ili franšizing ukupnog poslovanja (Franchising of business enterprices) 1 sastoji se iz niza usluga, povezanih u jednu logičnu celinu, koje deavalac franšizinga ustupa primaocu franšizinga kao ukupan (objedinjeni) predmet ugovora. U tom smislu, davalac franšize stavlja na raspolaganje primaocu franšize svoj celokupan način poslovanja, znanje i iskustvo (know-how), poslovni ugled («image»), prava industrijske svojine i patentna prava, robne i uslužne znakove, ambalažu i način označavanja proizvoda i poslovnog sedišta i dr. Na taj način dolazi do unifikacije poslovanja svih primaoca franšize sa poslovanjem davaoca franšize, čime se stvara privid jedinstvenog poslovnog sistema. Time se na najneposredniji način jača konkurentska pozicija davaoca franšize na domaćem, ali i na regionalnom pa i na globalnom tržištu. Ono što je bitno za ovu vrstu ugovora o franšizingu je da tek objedinjena primena svih elemenata poslovanja, koji su od strane davaoca franšizinga preneti na primaoca franšizinga, obezbeđuju punu poslovnu integrisanost, te shodno tome davalac franšize, po pravilu, zadržava pravo redovne ali i ad hoc kontrole ispunjenosti prenetih uslova poslovanja.

2.3.3. Industrijski (proizvodni) franšizing Industrijski (proizvodni) franšizing je takav oblik ugovora o franšizingu čiji predmet ne čini samo prodaja određene robe, odnosno usaglašavanje poslovanja, već se P. Petrović, Oblici ugovorne saradnje u međunarodnom kooperacionom marketingu – razvijanje operacija međunarodnog frašizinga, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 41

1

primalac franšizinga ovlašćuje od strane davaoca franšizinga da proizvodi, odnosno učestvuje u određenim segmentima faze proizvodnje robe, koja se kasnije od strane franšizing sistema plasira na tržište. Kod ove vrste franšizinga, primalac franšize najčešće obavlja samo deo tehnološkog procesa, pošto bitne sastojke kao što su razni začini, smese, formule po kojoj se proizvodi određeni proizvod pribavlja od davaoca franšize. 1 Međutim, ono što ovu vrstu ugovora o franšizingu čini posebnim je činjenica da primalac franšize ne učestvuje samo u plasmanu proizvoda davaoca franšize već i u njegovoj delimičnoj ili ukupnoj proizvodnji. Iz navedenog se može zaključiti da ugovor o frašizingu predstavlja de iure pravni izraz jedne de facto samostalne privredne celine. Ne radi se samo o prenosu znanja i iskustava ili o prodaji robe ili o pružanju određenih usluga. Zapravo radi se i o svemu tome ali na jedan poseban zaokružen način. Upravo ova privredna suštinska jedinstvenost raznih prestacija predstavlja osnov i najsnažniji argument u prilog stanovišta da je ugovor o franšizingu samostalan ugovor međunarodnog robnog i poslovnog prometa.

2.4. Obaveze ugovornih strana Postojanje više vrsti ugovora o franšizingu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovor uslovili su različitost ugovornih odredbi kojima se uređuju uzajamna prava i obaveze davaoca franšize i primaoca franšize. Stoga se kao osnovni izvor prava kojima je uređena ova oblast uzimaju norme takozvanog autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme neophodno je izvršiti neophodna uopštavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreću kod preovlađujućeg broja ugovora o franšizingu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifičnost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore međunarodnog poslovnog prava. 2.4.1. Obaveze davaoca franšize (franšizanta) Prva, a ujedno i osnovna obaveza, davaoca franšize odnosi se na ustupanje prava koje je predmet ugovora o franšizingu. To može biti pravo na prodaju određene robe (robni franšizing), odnosno pravo na korišćenje trgovačkog imena i oznake preduzeća kao što su firma, skraćena firma, robni znak, poseban poslovni znak i sl (poslovni franšizing), odnosno upotrebu i privredno korišćenje određene formule ili recepture za proizvodnju pojedinih proizvoda (industrijski franšizing). U okviru obaveza davaoca franšize na ustupanje prava, spada i obaveza ustupanja znanja (know-how), pri čemu se ne misli samo na znanje iz tehničke oblasti (tajna formula, poseban način proizvodnje, upotreba zaštićene recepture, specifikacija i sl), nego i na tzv. komercijalni nastup (marketinški know-how), koji se načelno može opisati kao celokupno poslovno znanje i iskustvo koje je davalac franšize prikupio, 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 712

sistematizovao i razvio u proizvodnji i prodaji konkretne robe odnosno u pružanju usluga. U to spada metodologija upravljanja preduzećem, organizacija plasmana i prometa, kao i ukupnog marketinškog nastupa, posebnost odnosa sa proizvođačima, načina angažovanja poslovnih saradnika, kao i ukupnost finansiranja poslovnih aktivnosti preduzeća. Druga grupa odredbi, kojima se utvrđuju obaveze davaoca franšize odnose se na usluge koje je ovaj dužan da pruži primaocu franšize, pre njegovog otpočinjanja sa obavljanjem poslova koje proizilaze iz odredbi ugovora o franšizingu. U okvire ovih obaveza naročito spadaju: - pomoć u pronalaženju odgovarajućeg poslovnog sedišta, ukoliko primalac franšize ne raspolaže takvim sedištem; - obezbeđivanje primaocu franšize planova gradnje, opremanja i uređenja poslovnog sedišta na način kojim se obezbeđuje jednoobraznost (unificiranost) poslovnih sedišta svih primaoca franšize, što odgovara potrebama kreiranja jedinstvenog franšizing sistema; - obuka kadrova primaoca franšize s ciljem upoznavanja sa načinom poslovanja u okvirima jedinstvenog franšizing sistema. Ova usluga se može realilzovati putem raznih inovativnih kurseva i specijalizacija, ali i kroz kontinuelno davanje saveta i obavezujućih uputstava menadžmentu primaoca franšize; - pomoć u upravljanju preduzećem primaoca franšize. Ova pomoć se odnosi na različite oblasti kao što su analiza tržišta, poslovna prognoza, selektiranje asortimana proizvoda, upravljanje zalihama, optimalizacija procesa rada i odlučivanja i sl. S tim u vezi je i obaveza primaoca franšize da prihvati takvu pomoć, odnosno da postupi po nalozima davaoca franšize; - pripremanje i sprovođenje propagandnih nastupa na nivou jedinstvenog franšizing sistema, sa ciljem upućivanja potrošača da posete i koriste usluge odnosno kupuju proizvode primaoca franšize; i - stavljanje na raspolaganje primaocu franšize svih vrsta podataka o uslovima prodaje, zahtevima tržišta, tarifama neposredno konkurentih firmi, relevantnih statističkih podataka i dr. Najzad, davalac franšize ima i jednu negativnu obavezu. On ne sme da pravi diskriminaciju između svojih primalaca franšize u pogledu određivanja naknade za preneta prava, odnosno pružene usluge, izuzev ako je takvo postupanje zasnovano na bitno različitim uslovima njihovog pružanja, kao i vremenskog perioda u kome se pružaju. No, i u tako izuzetnim okolnostima, diskriminacija pružaoca franšize mora se kretati u granicama razumnog obima i ne može biti arbitrarna. 1

M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 360 M. Draškić, Obligacionopravna dejstva ugovora o franšizingu, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 26-28 1

2.4.2. Obaveze primaoca franšize (franšizatara) Prva obaveza primaoca franšize odnosi se na spoljašnji, odnosno unutrašnji izgled poslovnog prostora u kome obavlja registrovanu delatnost. U tom smislu, on je obavezan da se u svom poslovnom prostoru pridržava svih uputstava i propisanih standarda poslovanja, koje mu je ustupio davalac franšize. To se odnosi kako na uslove prodaje robe, tehnološki postupak u njenoj proizvodnji i sl. (unutrašnja saobraznost), tako i na označavanje poslovnog prostora, upotrebu robnih znakova,uređenje poslovnog prostora i sl. (spoljašnja saobraznost). Na taj način ostvaruje se jedan od osnovnih ciljeva nastanka franšizing sistema – stvaranje kod potrošača utiska (image) o postojanju velikog i snažnog poslovnog sistema. Važno je napomenuti i ovom prilikom da izvršavajući ovu obavezu primalac franšize ne sme dovesti potrošača u zabunu u pogledu poslovnog subjektiviteta strane sa kojom zaključuju ugovor. Naime, i pored ostvarene unutrašnje i spoljašnje saobraznosti primalac franšize je i dalje ostao samostalni pravni i poslovni subjekt, koji je sa davaocem franšize samo u ugovornom odnosu poslovne saradnje, ali ne i statusnog integrisanja. Druga obaveza odnosi se na unapređenje plasmana roba i usluga kao i na razvijanje poslovne politike. U uspostavljenim poslovnim odnosima sa davaocem franšize, primalac franšize nema inertni ili pasivni položaj. Njegova obaveza je, da sledeći opštu politiku koju utvrđuje davalac franšize, ostvaruje očekivane poslovne rezultate. U tom smislu, česte su klauzule, kojima se primaocu franšize nalaže minimalni obrt promena, odnosno poslovnog rezultata koji on mora da ostvari. To je ujedno i ekonomski rezon (ratio) zaključivanja ugovora o franšizingu. Davalac franšize to ne čini da bi imao još jednog poslovnog partnera u nizu, već radi ostvarianja dobiti iz poslovanja tog poslovnog partnera. U okvire ove obaveze spada i podrška merama poslovne promocije celog franšizing sistema, radi daljeg animiranja krajnjih potrošača. Svojim marketinškim aktivnostima, primalac franšize, pored širenja mreže svojih poslovnih partnera, doprinosi i unapređenju poslovnog ugleda celog franšizing sistema, te se s toga od primaoca franšize očekuje da ovoj obavezi pristupi sa pažnjom dobrog privrednika, te da štiteći i unapređujući sopstveni interes, ujedno štiti i unapređuje poslovni interes davaoca franšize. Treća grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na odredbe primaoca franšize da robu koju stavlja u promet pribavi isključivo od strane davaoca franšize ili lica koje on naznači. Tom prilikom, pitanja određivanja cene po kojoj primalac franšize tu robu stavlja u promet je različito regulisano. U odsustvu preciziranja cene, primaocu franšize je ostavljena određena sloboda prilikom njenog određivanja koja u osnovi zavisi od odnosa ponude i tražnje na tržištu na kojoj posluje primalac franšize. No, i u tom slučaju, primalac franšize je dužan da se pridržava opštih uslova poslovanja, odnosno isporuke i plaćanja robe, koji su sastavni deo ugovora o franšizingu koji je zaključio sa davaocem franšize.

Četvrta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na odredbe kojima je regulisano pravo davaoca franšize na kontrolu. Mere kontrole od strane davaoca franšize mogu biti dvojake: -

kontrola upravljanja i poslovanja preduzeća priomaoca franšize. Radi obezbeđenja uvida u poslovni rezultat primaoca franšize, kao i jednoobraznost funkcionisanja celokupnog franšizing sistema, davalac franšize ima pravo da utvrdi poseban sistem internog informisanja, a primalac franšize obavezu da po tako utvrđenom sistemu dostavi sve relevantne podatke davaocu franšizinga, kojima se ukazuje na oblik organizovanja, način poslovanja, kao i poslovni rezultat primaoca franšize;

-

tehnička kontrola, koja se odnosi bilo na proizvodnju određene robe, bilo na pružanje određenih usluga. Svrha ove kontrole, koja se, po pravilu obavlja ad hoc je doslednost i kontinuiranost u obezbeđenju normativa i standarda kvaliteta proizvoda i usluga koje prodaje, odnosno pruža primalac franšize;

Peta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na obavezu čuvanja poslovne tajne koja mu je poverena od strane davaoca franšize. Ova obaveza naročito obuhvata čuvanje tajnosti i poverljivosti podataka koji se odnose na know-how, specifikacije, zaštićena patentna prava, pravila poslovanja i sl., koja su utvrđena od strane davaoca franšize. Čuvanje tajnosti ovih podataka nije vezano za činjenicu trajanja ugovora o franšizingu. Najzad, šesta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na njegovu obavezu plaćanja naknade za ustupljena prava i usluge. U skladu sa načelom autonomije volje ugovorne strane kod ugovora o franšizingu su slobodne da, poštujući eventualno zakonska ograničenja, odrede vrstu i visinu naknade. Ta naknada se, po pravilu, utvrđuje tako da je primalac franšize dužan da je plati u zavisnosti od obima prometa (royality fee). Tom prilikom, utvrđuje se paušalni procenat (uglavnom u visini od 3 do 5 %) od ukiupnog prometa, koji se ostvari tokom određenog vremenskog perioda (mesečno, tromesečno, godišnje). Pored toga, predviđa se i jedne posebne ili pristupne cene (initial fee) i ona pravno predstavlja tržišnu vrednost prava franšizinga uključujući i stvarne troškove davaoca franšize 1. Nezavisno od kategorisanih obaveza ugovornih strana, gotovo svi ugovori o franšizingu saderže i klauzulu o zaštiti prava na isključivost (ekskluzivnost) delovanja primaoca franšize na određenoj teritoriji, najmanje u periodu važenja ugovora o franšizingu. Tom klauzulom, davalac franšize se obavezuje da u periodu važenja ugovora o franšizingu neće na ugovorenoj teritoriji angažovati nove primaoce franšize, a primalac franšize da na toj teritoriji i u vreme važenja ugovora o franšizingu neće vršiti prodaju druge robe niti pružati usluge drugog davaoca franšize, koji se u odnosu na prvog pojavljuje kao konkurentska firma. M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 362 M. Draškić, Obligacionopravna dejstva ugovora o franšizingu, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 30-31 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 713 1

3. Ugovor o faktoringu 3.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga kojim se ustupalac potraživanja (po pravilu, prodavac robe, kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe, odnosno o pružanju usluga) obavezuju da na faktora (po pravilu banku ili drugu finansijsku organizaciju) prenese postojeća ili buduaća potraživanja, koja su nastala na osnovu ugovora o prodaji robe, odnosno vršenju usluga, zaključenih sa kupcem te robe, odnosno korisnikom tih usluga, a faktor (banka ili druga finansijska organizacija) se obavezuje da, uz proviziju i naplatu svojih troškova, naplati ta potraživanja, kao i da do naplate tih potraživanja kreditira svog klijenta i obavlja druge faktoring poslove. 1 U kategoriju drugih faktoring poslova spadaju naročito usluge vezane za tekuće poslovanje klijenta koje su u funkciji zaključenja pravnog posla međunarodnog prometa roba i usluga, kao što su marketinška promocija na određenom tržištu, utvrđivanje i provera boniteta budućih poslovnih partnera, obaveštavanje o uslovima poslovanja i kretanju cena na konkretnom tržištu, odnosno usluge koje su u funkciji realizacije ovako zaključenih ugovora kao što su vođenje poslovnih knjiga, praćenje realizacije zaključenih ugovora, dostavljanje opomena za izvršenje obaveze plaćanja od strane kupca, vođenje sudskog ili arbitražnog postupka u slučaju neizvršavanja obaveze plaćanja i sl. Kod ugovora o faktoringu postoje dve ugovorne strane i tri, pa i više, poslovnih partnera koji učestvuju u različitim fazama realizacije ovog ugovora. Najpre, u pitanju je sam faktor, po kome je i dobio naziv ovaj ugovorni odnos. To je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija, koja raspolaže potrebnim finansijskim potencijalom da preuzme svoje obaveze iz ovog ugovora, a koja je u predmet svog poslovanja svrstala i učešće u realizaciji faktoring poslova. Uglavnom je to dominicilna banka države u kojoj njen klijent, učesnik u faktoring poslu, ima svoje sedište. Druga ugovorna strana kod ugovora o faktoringu je prodavac robe, odnosno pružalac usluga, po pravilu sa međunarodnim elementom, koji je klijent (poslovni partner) faktora, odnosno banke ili druge finansijske organizacije. Ta okolnost upućuje na zaključak da između faktora (banke) i njenog klijenta (ugovorne strane iz ugovora o faktoringu) postoje prethodni pravni posao kojim se uspostavlja odnos poslovne saradnje, te da se taj odnos bazira na fiducijarnoj osnovi, tj. na uzajamnom poverenju. Pored osnovnih ugovornih strana u domen pažnje prilikom analize odnosa iz ugovora o faktoringu ulazi i poslovni partner klijenta faktora (banke) sa kojim je klijent 1

M.Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 732 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 546

zaključio ugovor o međunarodnoj prodaji robe, odnosno o pružanju usluga sa međunarodnim elementom, a koji se u konkretnom slučaju pojavljuje u statusu kupca te robe, odnosno korisnika te usluge. Bitni elementi ugovora o faktoringu su predmet ugovora i naknada (cena) za pruženu uslugu. Predmet ugovora o faktoringu je naplata sadašnjih i budućih potraživanja koje klijent faktora (banke) ima prema inostranim kupcima robe, odnosno korisnicima usluga. Zapravo suština ovog ugovornog odnosa, a ujedno i njegov osnovni predmet je da klijent faktora (banke) naplatu svojih potraživanja sa sebe prenosi na faktora, koji zavisno od vrste ugovora o faktoringu, to vrši u svoje ime i za svoj račun, odnosno u svoje ime a za račun svog klijenta. Tom prilikom prenos naplate potraživanja može da se odnosi samo na određeno – konkretno potraživanje, ali može da bude vezano i za sva potraživanja nastala iz delatnosti klijenta faktora, u određenom ili unapred neodređenom periodu vremena. Naknada (cena) za pruženu uslugu faktora (banke) određuje se, po pravilu, u procentu u odnosu na vrednost posla – naplatu potraživanja. Takođe, ona u mnogome zavisi i od vrste ugovora o faktoringu, odnosno od prirode i obima usluga koje faktor pruža svom klijentu povodom realizacije ovog ugovornog odnosa. No, ono što je bitno to je da je pravo na naknadu faktora autonomno pravo, koje proizilazi iz prirode samog ugovornog odnosa, tako da nije uslovljeno činjenicom da li je samim ugovorom utvrđeno to pravo, odnosno da li je određena njegova visina. Ugovor o faktoringu spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne, formalne i ugovore sa trajnim prestacijama (uspostavlja se trajni poslovni odnos između ugovornih strana). Pored toga, kao što je napomenuto, ovaj ugovor spada i u ugovorne odnose koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae) iz čega proizilazi i karakter uzajamnih prava i obaveza ali i okolnost trajanja ovog ugovora. Inače, ugovor o faktoringu predstavlja složen ugovornih odnos u kome su sadržani elementi niza drugih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga (u prvom redu ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o del credere jemstvu, ugovora o nalogu kao i ugovora o komisionu). Međutim, kombinacijom elemenata svih ovih ugovora vremenom je nastao posebni ugovorni odnos sa svojim specifičnim karakteristikama i privrednim ciljem koji se razlikuje od privrednog cilja elemenata drugih ugovora koji čine njegovu strukturu, tako da većina pravnih teoretičara danas ovaj ugovor smatra sui generi ugovorom međunarodnog poslovnog prava 1. Iz navedenog može se zaključiti da ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao kao tvorevina autonomnog trgovinskog prava. Sa manjim izuzetkom anglosaksonskog prava (pre svega SAD) ovaj ugovorni odnos nije regulisan nacionalnim pravima savremenih država. Svoje korene nalazi u opštim uslovima faktoring organizacija, kao i sudskoj i 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograda, 2004. godina, str. 733 M. Tratnik, Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 397 V. Kapor - S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 504 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 441

arbitražnoj praksi koja se uspostavila povodom rešavanja sporova koji su nastali iz prakse poslovanja ovih organizacija. Isti je slučaj i sa domaćim pravom, koje ovaj ugovorni odnos, prvo, ne reguliše ni opštim, ali ni posebnim propisima kojima se uređuje promet roba i usluga sa inostranstvom i, drugo, koje u ranijim propisima o spoljno trgovinskom poslovanju (koji su prestali da važe) samo pominje ovaj ugovor kao poseban oblik usluga u spoljno trgovinskom prometu 1. S druge strane, na međunarodnom planu značaj poslovnih transakcija i njihov broj motivisali su Institut za unifikaciju međunarodnog privrednog prava da ovaj pravni posao reguliše Konvencijom UNIDROIT o međunarodnom faktoringu, koja je zaključena 1988. godine u Otavi, a koja je posle ispunjenja uslova ratifikacije (deponovano je više od tri ratifikacionih dokumenata) stupila na snagu 1.maja 1995. godine. 2 3.2. Nastanak i privredni značaj Nastanak faktoring posla se u osnovi može povezati sa poslovnom praksom koja je formirana u uslovima primene anglosaksonskog prava tokom IX veka i to prevashodno na teritoriji SAD. Doduše, ima autora koji korene, pa i elemente faktoring posla, nalaze u čuvenom Hamurabijevom zakoniku iz XVII veka pre nove ere, odnosno u praksi koja se uspostavljala povodom Justinijanove kodifikacije Rimskog prava iz IV veka nove ere, posebno povodom prakse koja je nastala povodom specifičnog pravnog posla – prodajnog naloga (kontraktus aestimatorius) 3. No, ako se uzmu u obzir konkretne okolnosti nastanka i privredni značaj ovog posla tada se kao tačna može prihvatiti samo konstatacija da je u pitanju nov pravni posao savremenih uslova poslovanja, koji je nastao u anglosaksonskom pravu. U SAD faktoring se pojavio krajem XIX veka u spoljnotrgovinskoj razmeni sa evropskim državama, u prvom redu sa Velikom Britanijom. Prvobitni oblici faktoringa su se izražavali u komisionoj prodaji evropskih, posebno engleskih proizvođača tekstila na tržištu SAD. Američki uvoznik, tj. faktor, pored komisione prodaje uveze robe iz Evrope, obezbeđivao je u svoje ime, a za račun evropskog komitenta i realizaciju potraživanja prema američkim kupcima na veliko i malo. Faktor je preuzimao na sebe obavljanje svih poslova na sebe u pogledu naplate prodajne cene, kao i drugih poslova vezanih za plasman te robe na američkom tržištu. Vremenom je faktor u sve većoj meri preuzimao na sebe kompletno staranje o realizaciji obaveza američkih partnera, uz postupno preuzimanje obaveza finansiranja proizvodnje svojih evropskih partnera. Radi zaštite svog tržišta organi vlasti SAD su krajem XIX veka (1880. godine) uveli posebne zaštitne 1

Član 22. Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju («Sl.list SR Jugoslavije», br 46/92)

2

Ovu konvenciju su kao prve ratifikovale Francuska, Italija I Nigerija. Navedeno prema M. Tratnik Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 398

3

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 432 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str 441

mere na uvoz tekstila. To je za posledicu imalo da su faktoring organizacije jednostavno izvršile preorijentaciju u prodaji tekstilne robe evropskih proizvođača na američkom tržištu, u pružanju istih usluga američkoj tekstilnoj industriji prilikom plasmana njenih proizvoda na evropskom tržištu. Naime, i američki proizvođači tekstila imali su potrebu za brzim obezbeđivanjem nedostajućeg finansijskog kapitala radi otpočinjanja novog proizvodnog ciklusa odnsono unapređivanja dostignutog nivoa proizvodnje i plasmana tekstilnih proizvoda. U takvim uslovima finansiranje poslovnog partnera od strane faktoring organizacije gubi oblik komisionog predujma i poslovanja na principima del credere prodajnog komisiona i poprima elemente direktnog oblika finansiranja, na način da faktoring organizacija na osnovu prenetih potraživanja preuzima na sebe rizik finansiranja proizvodnje svojih poslovnih partnera. U kasnijem razvoju faktoring posla u SAD ovaj posao se pojavljuje i u drugim poslovnim delatnostima, te nije više specifičan samo za tekstilnu industriju i promet tekstilnih proizvoda. Paralelno sa time ostvaruje se i vrlo značajna transformacija u pogledu subjekata koji obavljaju faktoring poslove. Od prevashodno spoljno trgovinskih preduzeća to postaju specijalizovane banke i druge finansijske organizacije, koje su finansijski mnogo više podobne da ostvare ovakav vid finansiranja proizvodnje robe odnosno vršenja usluga. Sa jačanjem međunarodne razmene roba i usluga, posebno sa uspostavljenim poslovima na globalnom tržištu, praksa zaključenja faktoring poslova dobija svoje mesto i u poslovnim aktivnostima privrednih subjekata evropskih država, tako da se od sredine 60-tih godina prošlog veka o ugovoru o faktoringu može govoriti kao o univerzalnom pravnom poslu prisutnom na svim tržištima savremenog sveta. Faktoring posao ima veliki značaj za razvoj međunarodne razmene roba i usluga, kao i za sigurnost pravnog prometa. Zahvaljujući faktoring poslu mala i srednja preduzeća, u statusu proizvođača roba i pružaoca usluga, mogu bez posebnih teškoća da se uključe u međunarodnu razmenu, te da se njihovi proizvodi i usluge pojave na globalnom tržištu. Ova preduzeća svoju osnovnu poslovnu aktivnost mogu da usmere na razvoj i usavršavanje proizvodnje roba i pružanje usluga, a da brigu o plasmanu i naplati izvezene robe i pruženih usluga prenesu na svog poslovnog partnera - faktora. S druge strane, iznos naknade koju duguju faktoru, na osnovu ugovora o faktoringu po pravilu je manji od iznosa troškova koji bi mala i srednja preduzeća i uopšte proizvođači roba i pružaoci usluga, imali kada bi u sopstvenoj režiji organizovali obavljanje ovih poslova. Tom prilikom, svakako treba imati u vidu rizik naplate potraživanja, koji se u uslovima savremenog međunarodnog poslovanja sve više zaoštrava, kao i objektivno kasniji priliv nedostajućih finansijskih sredstava čak i uz redovne naplate potraživanja u odnosu na situaciju koja postoji kod ugovora o faktoringu. Tome svakako treba dodati i nesporni poslovni ugled, kao i kvalitet usluga koje pruža faktoring organizacija, čime se poslovna promocija klijenata tih organizacija podiže na viši nivo. Prednosti faktoring posla mogu se uočiti i na strani faktora (banaka). Pre svega, one se sagledavaju u širenju poslovnih aktivnosti faktora (banaka), čime oni stiču određenu konkurentsku prednost u danas dosta zaoštrenoj borbi na finansijskom tržištu.

Dalje, zahvaljujući razgranatoj mreži svojih predstavništava i korespodenata širom sveta, kao i posedovanja pravovremenih informacija o kretanju cena i uslovima plaćanja roba i usluga, faktoring organizacija je u prilici da te proizvode i usluge plasira u najpogodnije vreme na određeno tržište, zavisno od stepena tražnje za tim proizvodima. Najzad, kreditiranjem proizvođača roba i pružaoca usluga, faktoring organizacija unapređuje i jednu od svojih osnovnih funkcija kada posluje kao banka, odnosno druga finansijska organizacija. Na taj način, kroz finansiranje proizvodnje roba i pružanja usluga, do naplate potraživanja koja su nastala na osnovu toga, faktor za sebe obezbeđuje kamatna sredstva, koja se doduše, ne iskazuju kao posebna kamata ali koja su uračunata u naknadu faktora i po tom osnovu predstavljaju njegovu proviziju. Naime, naknada faktora se formira od iznosa kamate na preuzeta potraživanja do njihove naplativosti, rizika naplativosti, naknade za bankarske usluge i bankarske provizije. Imajući sve to u vidu, sasvim je razumljivo što provizije faktoring organizacije u međunarodnom poslovanju dostižu značajne razmere. 1

3.3. Vrste faktoringa Ugovor o faktoringu je nastao u okviru tzv. autonomnog trgovinskog prava, kao rezultat ujednačavanja prakse opštih uslova poslovanja i tipskih ugovora najznačajnijih faktoring organizacija, odnosno stavova izabranih sudova i arbitraža povodom rešavanja spornih slučajeva proisteklih iz prakse primene ugovora o faktoringu. Drugim rečima, odsustvo imperativnog propisa, čak i sa dispozitivnih uslova primena, stvorilo je uslove za pojavu različitih oblika i vrsta ugovora o faktoringu. Naime, u težnji da što bolje zaštite svoje interese, ali i preciznije definišu različite pravne situacije, u praksi primene ugovora o faktoringu mogu se uočiti razne njegove vrste, u kojima se, uz zadržavanje osnovnih obeležja ovih ugovornih odnosa, na različit način iskazuju pojedina prava i obaveze ugovornih strana. Apstrahujući manje bitne detalje, koji se kao svojevrsno obeležje mogu pronaći u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uočiti sledeće vrste ugovora o faktoringu. 3.3.1. Otvoreni faktoring posao Ova vrsta faktoring posla je ujedno i osnovna, pa samim tim i klasična vrsta faktoringa. Shodno njoj klijent faktora samostalno, u okvirima svojih redovnih poslovnih aktivnosti, prodaje svoju robu inostranom kupcu, odnosno pruža usluge inostranom korisniku. Tom prilikom on je pravno i poslovno samostalan. Kasnije, činjenicom zaključenja ugovora o faktoringu, klijent faktora obaveštava svog poslovnog partnera o 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 442 i 443

okolnosti zaključenja ugovora o faktoringu, uz poziv da ovaj svoje obaveze izvrši ne prema svom poslovnom partneru, nego prema faktoru. Tom prilikom, prenos potraživanja sa klijenta faktora, na samog faktora, može biti konačan kada faktor od kupca naplaćuje potraživanja u svoje ime i za svoj račun, odnosno nalagodavan, kada faktor naplaćuje potraživanje u svoje ime a za račun svog klijenta. 3.3.2. Zatvoreni faktoring U slučaju zatvorenog (skrivenog) faktoringa klijent faktora (banke), tj. prodavac – izvoznik robe, odnosno pružaoc usluge na osnovu ugovora o faktoringu konačno prodaje tu robu svom faktoru (banci). Po tom osnovu faktor (banka) postaje vlasnik robe već u farzi zaključenja ugovora o faktoringu. Dalja priroda ove vrste ugovora o faktoringu zavisi od toga ko se pojavljuje u statusu izvoznika te robe na tržište. To može biti njen proizvođač, koji tada istupa kao komisionar (u svoje ime, a za račun faktora) kod prodajnog komisiona sa klauzulom del credere, ali to može biti i sam faktor (banka) preko svojih poslovnih jedinica, odnosno inokorespodenata. Prednosti ovog oblika faktoring posla za proizvođača – izvoznika je da on relativno brzo dolazi do novca, koji može da plasira u naredne faze proizvodnje robe. S druge strane, cena koja se na ovaj način dobija za robu je značajno niža od njene prometne cene, pošto u nju nije uračunata provizija faktora (banke). Sem toga, zatvoreni faktoring ostavlja i nedovoljno jasno definisan odgovor na pitanje odgovornosti za mane (posebno skrivene mane) tako isporučene robe. Iz tih razloga zatvoreni faktoring je obično znatno skuplji za proizvođača robe nego otvoreni faktoring. Nasuprot tome, zarada faktora je veća, a i relativno lakše se do nje dolazi – praktično finansirajući taj izvozni posao. 1

3.3.3. Pravi faktoring posao Pravim faktoring poslom kumulativno se ostvaruju sve tri vrste funkcija koje karakterišu ovaj ugovorni odnos. Ove privredne funkcije faktoring posla su: a) funkcija finansiranja, tj. obezbeđenje gotovinskog kapitala; b) uslužna funkcija ili upravljačka funkcija, tj. pružanje stručnih usluga u pogledu ostvarivanja potraživanja prema trećim licima; c) del credere funkcija, tj. funkcija obezbeđivanja kredita.

1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 547 i 548

Funkcija finansiranja kod faktoring posla sastoji se u tome da faktor (banka) finansira svog komitenta do visine ugovorenih prodajnih cena isporučene robe, odnosno pruženih usluga i to od trenutka isporuke robe, odnosno pružanja usluga, pa sve do realizacije potraživanja prema trećim licima, kupcima te robe, odnosno korisnicima usluga. Naime, kada faktorov klijent isporuči robu, odnosno pruži usluge trećem licu, on, po pravilu, uz određene ugovorne odbitke odmah naplaćuje prodajnu cenu od faktora, a za uzvrat na faktora prenosi svoje potraživanje prema trećem licu. U takvoj situaciji faktor (banka) uz zaračunavanje odgovarajućih odbitaka od prodajne cene (u prodajnoj praksi to se kreće do 30% od nominalne vrednosti potraživanja) prenosi na svog klijenta umanjenu vrednost tog potraživanja. Uslužna funkcija faktoring posla sastoji se od niza uslužnih delatnosti faktora, u pogledu evidentiranja, knjiženja, bilansiranja i realizacije prenetih potraživanja faktorovog klijenta. Uslužnom funkcijom faktora, faktorov klijent se oslobađa obaveze obavljanja niza stručnih poslova, koji su često zakonom propisani poslovi i čije obavljanje zahteva radno angažovanje posebnih stručnjaka. U okviru ove funkcije faktor obavlja se računovodstvene poslove, sastavlja potrebne statističke izveštaje, obračunava kamate i provizije trećih lica, odnosno obračunava i uplaćuje dospele poreske obaveze. Pored toga, faktor se neposredno angažuje i na opominjanje dužnika i naplatu dospelih potraživanja. Del credere funkcija, odnosno funkcija obezbeđivanja kredita omogućava proizvođaču robe – klijentu faktora, da se oslobi rizika nemogućnosti naplate prodajne cene za isporučenu robu. Naime, u uslovima normalnog robnog prometa uvek postoji određeni rizik naplate prodajne cene, koji često privredno imobiliše privredne potencijale prodavca robe, odnosno pružaoca usluga da slobodnije ulazi u poslovne aranžmane. Zaključenjem ugovora o faktoringu rizik naplativosti potraživanja sa proizvođača roba, odnosno pružaoca usluga, odnosno klijenta faktora, prenosi se na faktora (banku). S druge strane, na strani faktora kao svojevrsna garancija tako preuzetog rizika stoji preneto potraživanje i čitav instrumentarij mogućnost naplate takvog potraživanja kojim ne raspolaže klijent faktora, odnosno proizvođač robe ili pružalac usluga.

3.3.4. Nepravi (kvazi) faktorin posao Bitno obeležje nepravog (kvazi) faktoring posla je da faktor obavlja samo jednu ili najviše dve faktoring funkcije koje su prisutne kod pravog faktoring posla. Kod nepravog (kvazi) faktoring posla uglavnom izostaje bliža poslovna saradnja faktora i njegovog klijenta, te stoga kod ove vrste faktoring posla, faktor, po pravilu, preuzima samo potraživanje radi naplate za svog klijenta, uz garanciju za naplativost takvog potraživanja.

3.4. Obaveze ugovornih strana

Postojanje više vrsta ugovora o faktoringu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovnorni odnos uslovili su različitih ugovornih odredbi kojima se uređuju ugovorna prava i obaveze faktora s jedne strane, i njegovog klijenta – proizvođača robe, odnosno pružaoca usluga, s druge strane. Stoga se, kao osnovni izvor prava kojima je uređena ova oblast uzimaju norme autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme, potrebno je izvršiti određena uopštavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreću kod preovlađujućeg broja ugovora o faktoringu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifičnost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore međunarodnog poslovnog prava. 3.4.1. Obaveze faktora (banke) Pre analize pojedinih obaveza faktora o kojima je drugim povodom već bilo reči, potrebno je istaći da se u savremenoj poslovnoj praksi u ugovornom statusu faktora, kod ugovora o faktoringu, po pravilu, pojavljuje banka ili druga finansijska organizacija, koja je specijalizovana za te poslove. Ta okolnost ima najmanje dve pravne posledice. Prva se sastoji u tome da se faktoring poslovi pojavljuju uvek kao supsidijerni i akcesorni poslovi u odnosu na osnovne poslove koje obavlja banka kao finansijska organizacija. Sa praktičnog aspekta to znači da ne postoje banke, odnosno druge finansijske organizacije kojima je obavljanje faktoring poslova jedini, pa čak ni pretežni predmet njihove delatnosti. Druga pravna posledica sastoji se u tome da banka, odnosno druga finansijska organizacija koja se opredeli da kao prateće poslove obavlja i faktoring poslove treba da izvrši odgovarajuću registraciju za obavljanje tih poslova, upisom te činjenice u registar privrednih subjekata (spoljašnji aspekt), odnosno da svoju organizaciju prilagodi specifičnostima obavljanja faktoring poslova, koji se u mnogo aspekata razlikuju od klasičnih bankarskih poslova (unutrašnji aspekt). Inače, sem praktičnog aspekta, načelno nema smetnji da i drugi privredni subjekti, osim banaka i drugih finansijskih organizacija, u pravnom prometu istupaju u statusu faktora u odnosima sa svojim klijentima – poslovnim partnerima. Osnovna obaveza faktora je obavljanje svih pravnih i faktičkih radnji u vezi sa naplatom prenetog potraživanja. On tu obavezu mora da izvrši savesno i profesionalno, vodeći računa o najvišim standardima struke i poslovnim običajima koji u njoj vladaju. Obavljanje poslova naplate potraživanja je ujedno i osnovni poslovni motiv proizvođača robe, da taj segment poslovnog aranžmana sa kupcem prenese na faktora, kao profesionalca u toj oblasti. Druga obaveza faktora je da od trenutka zaključenja ugovora o faktoringu, u redovnim i po pravilu jednakim ratama (mesečno, tromesečno ili godišnje) finansira svog klijenta i to sve do naplate punog iznosa prenetog potraživanja. Ovo finansiranje proizvođača robe, odnosno pružaoca usluga – klijenta faktora, spada takođe u red osnovnih privrednih motiva zaključivanja ovog ugovora. Po sebi se pretpostavlja da ovo finansiranje ne može biti beskamatno, pošto je u pitanju teretni ugovor par excelance. No,

kamatna stopa mora, prvo, biti prilagođena statusu klijenta faktora kao stalnog i trajnog poslovnog partnera (dakle, niža od uobičajene), a potom ona neće biti sukcesivnoi posebno plaćena, već je sadržana (inkorporisana) u naknadu u koju faktor ima pravo na osnovu obavljenog posla iz ugovora o faktoringu. Treća grupa obaveza faktora sastoji se u pružanju posebno ugovorenih – akcesornih poslova. Ovi poslovi se prevashodno odnose na olakšavanje realizacije poslovnog aranžmana radi koga je zaključen ugovor o faktoringu. Po prirodi stvari, ti poslovi spadaju, u širem značenju tog pojma, u bankarsko finansijske poslove. Međutim, zavisno od prirode ugovora oni mogu biti i specifični, te kao takvi vezani za druge poslovne aktivnosti, kakvim se banka uobičajeno ne bavi (npr. istraživanja tržišta, vođenje posebnog knjigovodstva, marketinška prezentacija i sl). I u odnosu na ove poslove od strane faktora očekuje se da ih obavi sa pažnjom stručnjaka, na najvišem profesionalnom nivou uvažavajući propise i poslovnu praksu koja postoji u toj oblasti. Ukoliko za obavljanje ovih poslova faktor angažuje treća lica, kao svoje podizvođače, njegova odgovornost će biti utvrđivana kao da je sam preuzeo obavljanje tih poslova. Četvrta obaveza faktora je da čuva tajnost podataka koje mu je poverio klijent povodom zaključenja ugovora o faktoringu. Obaveza čuvanja podataka svog klijenta kao poslovnu tajnu, potencirana je statusom faktora, koji je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija. Čuvanje poslovne tajne, pored podataka koji su neposredno povereni od strane klijenta, odnosi se i na sve druge podatke iz delatnosti klijenta za koje faktor sazna tokom obavljanja poslova na osnovu ugovora o faktoringu. Štaviše, obaveza čuvanja tajnosti ovih podataka traje i po prestanku ugovora o faktoringu i određena je merom zaštite poslovnih interesa klijenta faktora, koji objedinjavanjem tih podataka mogu biti ugroženi. Najzad, faktor ima obavezu da po realizaciji svih poslova vezanih za ovaj ugovorni odnos podnese klijentu obračun, koji pored prava na naknadu faktora, sadrži i pravo faktora na nadoknadu svih nužnih i korisnih troškova koje je imao povodom realizacije ugovora o faktoringu. 3.4.2. Obaveza klijenta faktora (banke) Osnovna obaveza klijenta faktora (banke) inače proizvođača robe, odnosno pružaoca usluge u odnosima međunarodnog prometa roba i uslsuga je da na faktora, putem ugovora o faktoringu, prenese svoja potraživanja i to radi naplate od kupca robe, odnosno korisnika usluga. Stvar autonomije volje ugovornih strana je vrsta i obim potraživanja koji se prenose na faktora. To može biti jedno konkretno potraživanje, proisteklo iz određenog poslovnog odnosa, ali to mogu biti i sva postojeća i buduća potraživanja iz obavljanja privredne delatnosti klijenta faktora. Ono što je bitno to je da prenos tih potraživanja bude izvršen na pravno validan način (najčešće građansko – pravnom cesijom), te da je dužnik klijenta faktora (najčešće kupac robe, odnosno korisnik usluga) obavešten o toj okolnosti. Pravne posledice koje iz tog čina proisteknu sadržane su u obavezi dužnika iz osnovnog posla da umesto svom poveriocu, sada klijentu faktora, svoje obaveze izvrše direktno faktoru.

Druga obaveza klijenta faktora je dostavljanje faktoru kompletne dokumentacije na osnovu koje će moći da izvrši naplatu dužnika iz osnovnog proizvodnog odnosa. Ta dokumentacija treba da po obimu bude kompletna, a po sadržini i validna, i na nedvosmislen način mora da ukazuje na nesumnjivost prava klijenta faktora na naplatu tih potraživanja. S tim u vezi je i obaveza klijenta faktora da garantuje za istinitost prenetog potraživanja. Paralelno sa prenosom glavnog potraživanja prenose se i sva sporedna prava i garancije koja su povezana sa glavnim potraživanjem. Za punovažnost prenosa potraživanja na faktora nije potrebna saglasnost dužnika iz osnovnog pravnog posla, ali je potrebno da on o tome bude obavešten. S druge strane, dužnik iz osnovnog pravnog posla ima pravo na sve prigovore faktoru, koji su vezani za preneto potraživanje, a koje bi imao prema svom poveriocu iz osnovnog pravnog posla. 1 Najzad, klijent faktora ima obavezu isplate naknade faktoru (banci) za realizaciju ugovora o faktoringu. Ova naknada ima nekoliko elemenata, ali je bitno da se isplaćuje objedinjeno. Njena struktura se sastoji od kamate koja se obračunava klijentu za period finansiranja od zaključenja ugovora o faktoringu do naplate potraživanja, zatim od participacije u procenjenom poslovnom riziku naplate prenetih potraživanja (eventualna nemogućnost naplate dela ili celog potraživanja), do naknade za pružene bankarske i druge profesionalne usluge (prema tarifi banke) odnosno tržišnoj vrednosti tih usluga, kao i nagrade za obavljeni posao faktora (bankarska provizija). Klijent faktora, ovu nadoknadu, po pravilu, ne plaća direktno faktoru, već je faktor obračunava kao svoje učešće u naplaćenom potraživanju i pre prenošenja samog potraživanja samom klijentu, tako što obračunat deo u određenom procentualnom iznosu zadržava za sebe. Pravna posledica ovakvog načina obračuna i plaćanja naknade faktoru je da klijent faktora, po pravilu, ne izdaje nikakva sredstva obezbeđenja ugovornih obligacija, pošto je samo potraživanje najsigurniji oblik obezbeđivanja faktora.

4. Ugovor o menadžmentu 4.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o menadžmentu vlasnik preduzeća poverava, uz odgovarajuću naknadu, upravljanje preuduzećem koje je u njegovom vlasništvu, određenom pravnom ili fizičkom licu, radi ostvarivanja ugovorom utvrđenih privrednih ciljeva. Ovaj ugovor spada u red neimenovanih ugovora koji su nastali kao rezultat poslovne prakse, te se u tom smislu može svrstati u ugovore autonomnog trgovinskog prava. Doduše, postoje propisi pojedinih država, koji u okvirima odredbi o organizaciji i poslovanju privrednih subjekata u tim državama, sadrže i odredbe koje se, u širem značenju ovog pojma, mogu podvesti pod ugovor o menadžmentu (npr. u Rumuniji je donet Zakon o ugovoru o menadžmentu). Pored toga i određeni domaći propisi, kao što je to bio Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 733

svojine 1, predviđaju kao poseban ugovorni odnos ugovor o vođenju poslovnog preduzeća. Međutim, ove i slične zakonske odredbe pre su rezultat potrebe bližeg uređivanja tzv. tranzicionih procesa u postsocijalističkim državama, nego što je to svesno i koordinirano nastojanje zakonodavca da konsekventno potrebama poslovne prakse uredi ovaj ugovorni odnos. Stoga su i ovi propisi imali kratkotrajan period svog važenja, a u okviru njega često su bili menjani i dopunjavani. Ostala obeležja ugovora o menadžmentu su da je to dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, da je u pitanju ugovor koji se zaključuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera (intuitu personae), da je trajnog dejstva, odnosno da se realizuje u dužem vrmenskom periodu, kao i da je po svojoj prirodi formalni ugovor s obzirom na okolnost da je pisana forma ne samo uslov njegovog nastanka, već i da je niz pravnih posledica – dejstva ugovora vezan i proizilazi iz pisane forme ovog ugovora. Dvostrani karakter ugovornih odnosa, koji postoji kod ugovora o menadžmentu, upućuje na postojanje dve ugovorne strane. Jedna od njih je vlasnik preduzeća koje se poverava na upravljanje. Problem identifikacije vlasnika preduzeća može ponekad biti povezan i sa naglašenim teškoćama. Naime, u slučaju društva lica (ortačko i komadintno privredno društvo), kao i u slučaju individualnog preduzetnika, utvrđivanje statusa vlasnika preduzeća je relativno lako. To su ortaci odnosno komplementari, odnosno sam preduzetnik srazmerno svom vlasničkom učešću u imovini preduzeća. U skladu sa pravilima tih preduzeća o donošenju tih odluka od strane ovih lica doneće se i odluka o zaključenju ugovora o menadžmentu. Problem je nešto složeniji u slučaju društva kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko privredno društvo). U okvirima ovih privrednih društava generalno odluka o zaključivanju ugovora o menadžmentu donosi se od strane organa koji reprezentuje vlasnički interes. To je, po pravilu, skupština članova društva, odnosno akcionara. Međutim, tom prilikom treba imati u vidu i zakonske odredbe o sprečavanju sukoba interesa, odnosno o zaštiti prava manjinskih akcionara. S druge strane, ugovorni partner je menadžment operater, odnosno jednostavnije menadžer. To može biti svako domaće ili strano, pravno ili fizičko lice koje poseduje stručne sposobnosti koje ga kvalifikuju za obavljanje menadžerskih poslova u određenom preduzeću. Kao što je navedeno, pored ovog stručnog aspekta poveravanja poslova, potrebno je imati u vidu i zakonske odredbe o sprečavanju sukoba interesa prilikom donošenja odluke o zaključivanju ugovora o menadžmentu sa određenim licem. Važno je istaći da i pored preovlađujuće prakse u zaključivanju ugovora o menadžmentu sa određenim domaćim ili stranim fizičkim licem, načelno nema nikakvih smetnji da se takav ugovor zaključi i sa pravnim licem, npr. agencijom, visokoobrazovnom ustanovom, naučnim institutom i sl u okviru čije registrovane delatnosti je i pružanje ovakvih usluga. Pojedini autori 2 ukazuju da se povodom zaključenja ugovora o menadžmentu uspostavlja poslovni odnos između tri lica, uključujući tom prilikom pored vlasnika preduzeća i menadžment operatera i samo preduzeće nad kojim se preuzima upravljanje. Ovakav 1

Službeni glasnik R.Srbije, broj 48/91 M. Dragašević, Ugovor o menadžmentu, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jjugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 98

2

prilaz je pogrešan, pošto objekt (predmet ugovora) ne može istovremeno biti i subjekt ugovora. Naime, čak i u slučaju kada se ugovor o menadžmentu zaključuje između menadžment operatera i organa preduzeća nad kojim se preuzima upravljanje, takav ugovor će uvek biti zaključen sa organom preduzeća koji reprezentuje vlasnički interes, a ne sa bilo kojim organom u preduzeću (npr. direktor preduzeća neće moći samostalno, bez odluke nadležnog organa, da deo ili celinu svojih ovlašćenja neposredno prenese na menadžment operatera). Međutim, sama činjenica preuzimanja tako važne funkcije, kako je upravljanje preduzećem, ne može, po prirodi stvari, ostati samo na relaciji internih odnosa vlasnika preduzeća i menadžera. Pre svega, ukoliko dolazi do promene lica koje zastupa preduzeće, a to je najčešće slučaj, ta okolnost mora na adekvatan način biti evidentirana u registru privrednih subjekata. Dalje, ukoliko dolazi do suspenzije, odnosno prenosa poslovodnih i/ili upravljačkih funkcija sa do tada važećih organa preduzeća na menadžera, moraju se izmeniti odgovarajuće odredbe opštih akata, prvenstveno statuta preduzeća. S druge strane, činjenicom zaključenja ugovora o menadžmentu ne menja se ništa u pravnom i poslovnom stutusu preduzeća. Naime, okolnost zaključenja ugovora o menadžmentu ne može biti na teret, ali ni u korist trećih lica. Najviše što oni s tim u vezi treba da znaju je informacija o zaključenju ugovora i postojanju novog lica kome je povereno upravljanje preduzećem. Saglasno tome ni menadžer ne može, na osnovu zaključenja ugovora o menadžmentu, steći posebna prava i odgovornosti prema trećim licima poslovnim partnerima preduzeća koje mu se poveravana upravljanje. Ovo posebno dolazi do izražaja u relaciji odnosa sa radnicima koji su zaposleni u tom preduzeću. Kao jedna od čestih klauzula u ugovoru o menadžmentu navodi se i prenos ovlašćenja za organizaciju proizvodnog procesa u preduzeću i saglasno tome vođenje kadrovske politike. Međutim, s obzirom na sadašnju uređenost materije u oblasti radnih odnosa, okolnost zaključenja ugovora o menadžmentu ne daje menadžeru posebna prava mimo onih koja su utvrđena zakonskim odredbama, odnosno odredbama kolektivnih ugovora kojima se uređuju radni odnosi. To drugim rečima znači da menadžer u preduzeću, koje mu je povereno na upravljanje, neće moći ni da prima, ali ni da otpušta radnike nezavisno od propisa kojima se uređuje ova oblast. Jedino što on eventualno može da poseduje je odgovarajuća samostalnost u donošenju odluka o zasnivanju, odnosno prestanku radnog odnosa, ali u granicama važećih propisa kojima su utvrđena ovlašćenja poslodavca u preduzeću, nezavisno od okolnosti da li je sa njime zaključen ugovor o menadžmentu. Ugovor o menadžmentu, kao i ostali pravni poslovi kojima se reguliše međunarodni promet roba i usluga poseduje svoje bitne elemente, koji ga čine specifičnim u odnosu na druge ugovore međunarodnog poslovnog prava. Ti bitni elementi su ujedno i minimum o kome ugovorne strane moraju da postignu saglasnost volja, da bi ovaj ugovor bio validan i po tom osnovu proizvodio pravna dejstva. Bitni elementi ugovora o menadžmentu su predmet ugovora i cena, odnosno naknada koja se plaća za pružene menadžerske ugovore. Predmet ugovora o menadžmentu predstavlja celinu menadžerskih usluga (paket usluga) koje obuhvataju skup organizacionih, finansijskih, upravljačkih, savetodavnih i drugih usluga koje menadžer stavlja na raspolaganje vlasniku preduzeća, preuzimajući na sebe odgovornost za njihovo sprovođenje. U okvire predmeta ugovora o menadžmentu spada i tzv. kultura upravljanja preduzeća od strane menadžera. Sadržaj te kulture čine

stavovi i uverenja o načinu upravljanja preduzećem, koji funkcionisu dovoljno dobro da bi uticali na stvaranje svesti da se kao takvi mogu sprovesti na nivou preduzeća. Kultura upravljanja preduzeća se manifestuje u načinu poslovnog razmišljanja, odlučivanja i sprovođenja poslovnih aktivnosti. Time se zapravo vrši individualizacija menadžerske funkcije u jednom preduzeću, na lice sa datim svojstvima, čime se to lice čini posebnim u odnosu na druge potencijalne menadžere. S druge strane, predmet ugovora o menadžmentu zavisi i od volje vlasnika preduzeća. U tom smislu, on može obuhvatati celinu prava, iskustava, znanja i ovlašćenja na upravljanje preduzećem, ali može i da se odnosi samo na jedan od segmenata upravljanja poslovanjem bilo celog preduzeća, bilo nekog od njegovih unutrašnjih organizacionih oblika – organka preduzeća. Odluka o poveravanju ovih upravljačkih prava u osnovi zavisi od cilja koji se ugovorom o menadžmentu želi da postigne. Stoga će se npr. u slučaju naglašenih finansijskih teškoća u kojima se nalazi preduzeće, ugovorom o menadžmentu posebno insistirati na sanaciji njegovog finansijskog stanja i obezbeđivanja dodatnog finansiranja. U slučaju prezaposlenosti, pažnja će se posvetiti racionalizaciji broja angažovanih radnika, odnosno stvaranju uslova za njihovo produktivno zaposlenje. U slučaju lošeg pozicioniranja preduzeća na tržištu, ugovorom o menadžmentu na menadžera će se preneti ovlašćenja ne samo na unapređenje marketinške funkcije u preduzeću već i pravo na izbor asortimana proizvoda i njihove promocije na određenom tržištu. Najzad, angažovanje određenog lica za menadžera može biti motivisano obezbeđenjem transfera tehnologije, odnosno prava industrijske svojine kojim raspolaže taj menadžer. Iz tih razloga veoma je važno ugovorom o menadžmentu precizno definisati cilj koji se angažovanjem menadžera želi da postigne u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje pošto iz tog cilja proizilazi i sam predmet ugovora o menadžmentu. Povezano sa određivanjem predmeta ugovora o menadžmentu je i trajanje samog ugovora. Načelno nema nikakvih smetnji da se u bilo kom segmentu ograniči volja ugovornih partnera u pogledu dužine trajanja ugovora. Međutim, po prirodi stvari, to je ugovor sa trajnim prestacijama – dejstvom, koje se realizuju u dužem ili kraćem vremenskom periodu. Štaviše, praksa poznaje i slučajeve zaključenja ugovora o menadžmentu na neodređeno vreme. Ono što je bitno sa aspekta određivanja predmeta ugovora o menadžmentu, to je obaveza menadžera da u celom periodu važenja ovog ugovora, svoje obaveze izvršava sa pažnjom stručnjaka u ovoj oblasti. Cena za pružene usluge, odnosno menadžment naknada je drugi bitan element ugovora o menadžmentu. Iz dvostrano obaveznog i teretnog karaktera ugovora o menadžmentu proizilazi da je pravo na naknadu menadžera jedno od osnovnih prava koja mu pripadaju nezavisno od okolnosti kako je to samim ugovorom uređeno. Međutim, kao posledica prirode naknade i činjenice da je u pitanju neimenovan ugovor, bliže određivanje menadžment naknade posebno dobija na značaju. Naime, potrebno je imati u vidu poslovnu praksu koja postoji povodom određivanja menadžment naknade. U tom smislu, menadžment naknada ima posebnu strukturu i po pravilu se sastoji od osnovne naknade (bazic fee) i podsticajne naknade (incetive fee). Bazična ili osnovna naknada utvrđuje se, po pravilu, u fiksnom iznosu i predstavlja iznos novčanih prihoda (zarade) menadžera za efektivno ostvareni rad u preduzeću. Podsticajna naknada se utvrđuje na

bazi uspeha u ostvarivanju ciljeva zaključenja ugovora o menadžmentu. Ona se utvrđuje kao dopunski faktor motivisanja menadžera na uspešno obavljanje menadžment funkcije. Međutim, upravo zbog ovakve strukture menadžment naknade potrebno je dopunski sagledati uslove za njeno ostvarivanje. Tom prilikom treba imati u vidu i okolnost da li je menadžer angažovan iz reda zaposlenih u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje ili je u pitanju lice izvan kruga zaposlenih u tom preduzeću. Naime, pravo na osnovnu naknadu menadžer će imati uvek i to u skladu sa kriterijumima koji su utvrđeni ugovorom o menadžmentu, odnosno, ukoliko u ugovoru o tome nema odredbi, u skladu sa opštim aktima preduzeća kojima se uređuje oblast naknade za rad. Drugim rečima, osnovna naknada menadžera predstavlja novčani iznos naknade poslovodnog organa u tom preduzeću, pod dopunskim uslovom da ugovorom o menadžmentu nije šta drugo predviđeno. S tim u vezi, i u slučaju kada ugovorom o menadžmentu nije ništa ugovoreno, pravo na osnovnu naknadu menadžera postoji i realizuje se u okvirima odredbi kojima je regulisano pravo na naknadu u tom preduzeću. Sasvim drugačija situacija postoji kod podsticajne naknade. Prvo, ona se ne pretpostavlja, već mora biti izričito predviđenja ugovorom o menadžmentu. U odsustvu odredbi o podsticajnoj naknadi iz ugovora o menadžmentu, menadžment operater neće biti u prilici da sudskim putem ostvari ovo svoje pravo. Drugo, podsticajna naknada, ne mora uvek da bude izražena u novčanom iznosu. Ona može da se sastoji i u prenosu dela kapitala preduzeća na menadžera (u formi ustupanja određenog broja akcija, odnosno udela u preduzeću). Treće, ona se, po pravilu, ne isplaćuje u mesečnim, odnosno redovnim rokovima isplate zarade, već po isteku obračunskog perioda (godišnjeg bilansa poslovanja), odnosno drugih vremenskih intervala u kojima se sagledava poslovna uspešnost preduzeća koje je menadžeru povereno na upravljanje. Ugovor o menadžmentu je nova i još uvek relativno malo korišćena vrsta pravnih poslova međunarodnog poslovanja. U pitanju je složeni oblik ugovornog odnosa, koji u sebi objedinjuje karakterna obeležja više vrsta imenovanih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Pored elemenata ugovora o zastupanju, ovaj ugovor ima u značajnoj meri prisutne i elemente ugovora o zakupu, ugovora o franšizingu, ugovora o radu i drugih ugovornih odnosa koji zavise od prirode i cilja ugovora o menadžmentu. Pa ipak, istražujući detalje može se konstatovati da je ugovor o menadžmentu najbliži ugovoru o konsaltingu i ugovoru o know – how. Sličnost sa ugovorom o konsaltingu proizilazi iz stručnosti pružaoca usluga. Naime, i menadžer, kao i konsultant moraju biti izuzetni poznavaoci struke u oblasti u kojoj posluje preduzeće kojima pružaju svoje usluge. Razlika se pojavljuje na planu predmeta realizacije ugovornih obaveza. Konsultant je dužan da, sa pažnjom stručnjaka iz oblasti za koju daje savet, odnosno predlaže rešenje, to učini sa najvišim stepenom odgovornosti za mogućnost realizacije traženog mišljenja. Međutim, on ne učestvuje u izboru rešenja, a posebno ne u realizaciji datog saveta, odnosno predloženog rešenja. To je stvar naručioca usluge. Kod ugovora o menadžmentu, menadžer je u obavezi da obezbedi ne samo prethodno znanje i iskustvo u oblasti upravljanja preduzećem, da bi mogao da udovolji specifičnim i konkretnim obavezama preduzeća, već prenosi i sopstvenu korporativnu kulturu, sistem i način rukovođenja, tehniku planiranja, procese donošenja odluka, rečju jedan celoviti menadžerski stil i poslovnu filozofiju. Dakle u ovim ugovornim odnosima

sadržana je i materija ugovora o konsaltingu, s tim što se ugovorom o menadžmentu, menadžer obavezuje i da neposredno učestvuje u realizaciji datih privrednih situacija, odnosno predloženih rešenja. Odnos ugovora o menadžmentu i ugovora o know – how bazira se na činjenici da većina ugovora o menadžmentu u sebi sadrži i elemente ugovornih odnosa o transferu tehnologije, odnosno takvih ugovornih odnosa koji se uspostavljaju u procesu realizacije ugovora o menadžmentu. Imajući to u vidu, ugovor o know – how treba sagledavati u njegovom proširenom značenju, koje u sebi sadrži pored tehničko – tehnološke komponente prenošenja znanja i iskustava i prenos ekonomsko – organizacionih i upravljačkih znanja od interesa za poslovanje od interesa za preduzeće. Na taj način, ugovor o know – how treba shvatiti u širem značenju tog pojma, dakle ne samo kao skup tehničkih znanja i iskustava, već i kao organizacioni know – how, koji obuhvata znanja i iskustva u oblasti ekonomije i organizacije poslovanja preduzeća. 1 Iz navedenog jasno su uočive sličnosti ugovora o menadžmentu i ugovora o know – how koje se sastoje u poznavanju i primeni u praksi znanja iz oblasti organizacije i upravljanja privrednim subjektima. Razlika postoji u specifičnom položaju koji menadžer ima u odnosu na preduzeće koje mu je povereno na upravljanje. On je deo tog preduzeća, preuzimajući njegove određene funkcije. U tom pogledu, njegov položaj je drugačiji od pružaoca know – how usluga, koji ipak ostaje samostalan i odvojen od poslovnog partnera kome pruža usluge. Iz navedenog može se zaključiti da ugovor o menadžmentu predstavlja usklađenu kombinaciju elemenata više pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao usled potreba poslovne prakse. U tom smislu, on predstavlja tipičan primer ugovora autonomnog trgovinskog prava, koji sa razvojem globalnog tržišta u sve većoj meri poprima međunarodna obeležja, omogućavajući, na taj način, da se poslovna praksa uspešnih preduzeća internacionalizuje putem angažovanja poznatih i priznatih stručnjaka u rešavanju privrednih problema i u državama u kojima takvih stručnjaka nema, ili ih nema u dovoljnom broju. 4.2. Nastanak i privredni značaj Globalizacija međunarodnog tržišta, koju prati stalno jačanje konkurentnosti ponude i tražnje za određenim proizvodima i/ili uslugama, inicirali su potrebu preispitivanja svih faktora poslovne uspešnosti jednog privrednog subjekta. Paralelno sa redefinisanjem palete proizvoda i usluga koja se iznosi na tržište, a posebno njihovog kvaliteta i dostignutog cenovnog nivoa, predmet poslovnog traganja su postali i unutrašnji odnosi u preduzeću. Najpre sa ciljem uvođenja novih tehnologija i racionalizacije procesa proizvodnje određenih proizvoda, odnosno pružanja usluga, a potom i unapređivanja organizacije upravljanja ovim procesima koji postoje u jednom preduzeću. U takvim okolnostima krajem prošlog veka počinje da se pojavljuje i

N. Subotić – Konstatinovic, Uloga ugovora o menadžmentu u procesu transfera tehnologije, Zbornik «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 131 1

specifičan ugovorni odnos autonomnog trgovinskog prava, koji se naziva ugovor o menadžmentu. Iako je sasvim izvesno da su i u periodu koji je prethodio pojavi ugovora o menadžmentu, privredni subjekti imali svoje organe upravljanja, što proizilazi i iz njihovog statusa pravnog lica, globalizacija pravnog tržišta, sa jedne strane, i naglašena specijalizacija internog proizvodnog procesa u određenom preduzeću, s druge strane, jasno su ukazivali da postoje ista ili u osnovi ista preduzeća sa različitom poslovnom uspešnošću. Kada su sva nastojanja usmerena na bolje profilisanje proizvoda i usluga, odnosno na marketinški nastup bila iskorišćena, po prirodi stvari, rešenje je počelo da se traži u unutrašnjoj organizaciji i vođenju poslovnog procesa u preduzeću. Najpre je to činjeno u okvirima raspoloživih kadrovskih potencijala, putem boljeg i efikasnijeg razmeštaja zaposlenih i njihovim punim proizvodnim angažovanjem. Kada ni taj napor nije dao očekivane rezultate (konkurentska superiornost na tržištu), rešenje je potraženo u ugovornom angažovanju stručnjaka izvan preduzeća na koje su prenošene klasične funkcije organa preduzeća. U takvim uslovima stvoren je sistemski ambijent za nastanak ugovora o menadžmentu. Ukoliko se toj okolnosti doda i činjenica da se ugovor o menadžmentu, po pravilu, zaključuje paralelno sa drugim pravnim poslovima međunarodnog prometa roba i usluga, kao što su strana ulaganja, ugovor o franšizingu, ugovor o finansijskom lizingu, ugovor o faktoringu i sl., onda se u potpunosti može razumeti privredni značaj ovog ugovornog odnosa. Organizacija unutrašnjeg procesa rada i odlučivanja, pravilna selekcija kadrova i njihovo puno proizvodno angažovanje, efikasan marketinški nastup, obezbeđenje prava korišćenja tehničkih i tehnoloških inovacija, u kombinaciji sa unošenjem sopstvene (individualizovane) korporativne kulture kao posebnog sistema i metoda rukovođenja, obezbeđivali su određenim preduzećima, odnosno njihovim vlasnicima, onu neophodnu tržišnu prednost koja je ta preduzeća činila poslovno uspešnijim u odnosu na druge privredne subjekte u datom vremenu i na određenom privrednom prostoru. U našim uslovima ugovor o menadžmentu imao je i jednu sasvim posebnu funkciju. On je postao deo ukupnog mehanizma tranzicionih promena od dogovorne ka tržišnoj privredi. Naime, paralelno sa vlasničkom transformacijom, celinu tranzicionih promena trebalo je da obezbedi i odgovarajuća upravljačka i organizaciona transformacija naših privrednih subjekata. I dok se, uz sve teškoće koje su po prirodi stvari pratile te promene, može konstatovati da je bar na formalnom planu proces svojinske i organizacione transformacije završen, za upravljačku se to ni uslovno ne može konstatovati. Tome doprinosi više faktora. Najpre, teško je od jednog sistema u kome su svi zaposleni (radnici) bili suvereni i neprikosnoveni nosioci funkcije upravljanja «sredstvima rada u društvenoj svojini», te im je to pravo pripadalo kao «neotuđivo pravo», preći na sistem po kome to pravo u celosti pripada jednom čoveku ili grupi ljudi sa svim konsekvencama koje iz toga mogu da proisteknu. Drugo, a ništa manje značajno, objektivno na domaćem tržištu radne snage nije bilo stručnjaka koji bi u dovoljnom broju mogli da zadovolje potrebe domaćih privrednih subjekata za efikasnim i poslovno uspešnim menadžmentom. I najzad, kao posledica svojinske transformacije domaćih privrednih subjekata u društvenom vlasništvu, nastala je nova struktura vlasnika tih privrednih subjekata, koja u značajnoj meri nije stručno osposobljena za uspešno

obavljanje menadžerske funkcije u tim privrednim subjektima. Stoga, ugovor o menadžmentu, pored «klasičnih» obeležja u našim uslovima ima i sasvim posebno obeležje koje je uslovljeno potrebom neodložnog uspostavljanja efikasnog sistema rukovođenja domaćim preduzećima, ne samo radi njihovog odgovarajućeg uključivanja u međunarodno globalno, odnosno regionalno tržište, već i radi činjenice njihovog daljeg privrednog opstanka. Apstrahujući manje bitne detalje može se konstatovati da ugovor o menadžmentu donosi ugovornim stranama niz pogodnosti, od kojih su sledeće dominantno određene. Za vlasnika preduzeća, koje se poverava na upravljanje, obezbeđuje se poboljšanje upravljanja i rukovođenja, kao i tehničke efikasnosti odvijanja proizvodnog procesa u preduzeću, uz unapređenje uspešnog poslovanja i ostvarivanja veće dobiti iz poslovanja preduzeća. S druge strane, ugovor o menadžmentu omogućava vlasniku preduzeća da zadrži svoja svojinska prava nad preduzećem, te da se angažovanjem menadžera dopunski previše finansijski ne optereti, čime bi položaj preduzeća, koje je povereno na upravljanje, učinio još težim. Za menadžera ovaj ugovor donosi najpre mogućnost produktivnog zaposlenja i stvaranja uslova za potpunu poslovnu afirmaciju svojih upravljačkih sposobnosti. Pored toga, menadžer se ne izlaže posebnom finansijskom riziku pošto se efekti poslovanja preduzeća prevashodno izražavaju na strani imovinskih prava vlasnika preduzeća. Najzad, u slučaju specifičnog načina regulisanja prava na naknadu, menadžer može na osnovu postignutog uspeha u poslovođenju preduzećem da ostvari i određena vlasnička prava, stičući u svojinu deo kapitala preduzeća koje mu je povereno na upravljanje, a koja odgovara srazmernom doprinosu koji je menadžer imao u ostvarenom poslovnom rezultatu preduzeća.

4.3. Prava i obaveze ugovornih strana Menadžment je sve više globalni sistem efikasnog upravljanja svih funkcija jednog preduzeća 1. U tom smislu posebno su apostrofirana prava i obaveze ugovornih strana. Iz činjenice da ovaj ugovor nema status imenovanog ugovora, proizilazi pravna posledica da se prava i obaveze ugovornih strana mogu utvrditi paralelnim sagledavanjem rešenja u nizu ugovora o menadžmentu koji imaju međunarodni karakter. 4.3.1. Obaveze menadžera

M. Kovačević, Ugovor o menadžmentu i njegova primena u Jugoslovenskoj praksi, Zbornik «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 112 1

Posao profesionalnog rukovođenja preduzećem, koje je povereno na upravljanje, podrazumeva skup prava i obaveza, znanja i iskustava, kao i postupaka koji se preduzimaju u ugovorom označenom preduzeću. Tom prilikom, potrebno je, u što je moguće većoj meri, odrediti područje aktivnosti koje preduzima menadžer s obzirom na ostvarivanje poželjnih ciljeva koji su bili u osnovi donošenja odluke o poveravanju upravljanja preduzećem putem zaključivanja ugovora o menadžmentu. Primarna obaveza menadžera, prilikom obavljanja posla rukovođenja poverenim preduzećem, je da to čini na najvišem stručnom nivou, postupajući sa pažnjom dobrog privrednika. Od menadžera se ne očekuje prosečnost u radu, uz obavljanje poslova na način kako postupaju druga lica u istom položaju. Od njega se zahteva da poverene poslove obavlja na najvišem mogućem nivou, koji je primeren poslovnoj reputaciji koju poseduje taj menadžer. S tim u vezi, postavlja se pitanje garantovanja poslovne uspešnosti za preduzete radnje rukovođenja poverenim preduzećem. Imajući u vidu celinu odnosa, a posebno nepredvidivost određenih tržišnih efekata, obaveza menadžera može se smatrati samo obavezom sredstava, ali ne i obavezom rezultata. To konkretno znači da je menadžer dužan da preduzme sve pravne i faktične radnje koje se realno očekuju od obaveze takvih stručnih kvaliteta, ali ujedno on ne može biti obavezan i u pogledu efekata tih radnji, odnosno konkretnog ostvarianja ciljeva koji su bili razlog njegovog angažovanja. Na taj način, položaj menadžera se izjednačava sa položajem ostalih lica koja profesionalno obavljaju određene poslove, odnosno pružaju usluge (npr. advokati, lekari, sportisti i sl). U tom smislu poveravanje upravljanja preduzećem određenom menadžeru od strane vlasnika preduzeća u sebi nosi i rizik izbora određene osobe da se njoj ukaže poverenje putem zaključivanja ugovora o menadžmentu upravo sa tom osobom. Naredna obaveza menadžera proizilazi iz njegovog statusa rukovodioca preduzećem i ispoljava se u lojalnosti koju on ima prema vlasniku preduzeća. Sadržina ove obaveze sastoji se u čuvanju poverljivosti svih poslovnih podataka čije bi saopštavanje trećim licima moglo da nanese štetu kako samom preduzeću, tako i njegovom vlasniku. Obaveza čuvanja tajnosti ovih podataka (poslovna tajna) nije vezana samo za period u kome određeno lice obavlja poslove menadžera, već se ona proteže i na period po prestanku obavljanja ovih poslova. Sledeća obaveza menadžera je obaveštavanje vlasnika preduzeća o svim okolnostima od značaja za ostvarivanje menadžerske funkcije. Naime, vlasnik preduzeća prenoseći na upravljanje svoje preduzeće na menadžera prenosi, ne samo celinu ili deo upravljačkih prava, već prenosi i pravo na kontrolu tekućeg poslovanja. U tom smislu, radi pouzdanog praćenja ostvarivanja ciljeva zaključenog ugovorom o menadžmentu, menadžer je dužan da redovno, a najmanje jednom godišnje (po usvajanju bilansa poslovanja preduzeća), obaveštava vlasnika preduzeća o poslovnom stanju u kome se preduzeće nalazi, kao i o efektima preduzetih mera iz domena svojih nadležnosti. S tim u vezi je i pravo vlasnika preduzeća da uđe u poslovne prostorije preduzeća, u svako razumno vreme, da se informiše o poslovanju preduzeća uvidom u poslovnu dokumentaciju, pregledom opreme, utvrđivanjem stanja njene ispravnosti, kontrolom inventarskih knjiga i na svaki drugi način, kojim se štite vlasnički interesi, a ne dovodi u pitanje položaj i ovlašćenje menadžera u preduzeću koje mu je povereno na čuvanje.

U sklopu prava i obaveza menadžera često se navodi i njegovo ovlašćenje za formiranje rukovodećeg tima ljudi, njegovih neposrednih saradnika, čijom koordinacijom rada menadžer treba da ostvari ciljeve postavljene u ugovoru o mendžmentu. Ova lica su, po pravilu, zaposlena u preduzeću, te preduzeće odgovara za njihove plate i druga primanja. Naime, bez prava menadžera da utiče na formiranje rukovodeće strukture ljudi u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, teško je pretpostaviti da će on sam ličnim angažovanjem, ma kakve sposobnosti posedovao, uspeti da ostvari ciljeve koji su utvrđeni ugovorom o menadžmentu. S tim u vezi, menadžer raspolaže ovlašćenjima za prijem novih zaposlenih, ali ujedno i za otpuštanje onih radnika za čijim je radom prestala potreba. Tom prilikom, po prirodi stvari, sva prava na prijem i otpuštanje radnika ne mogu biti stvar ličnog voluntarizma i proizvoljnog odlučivanja, već moraju u skladu sa propisima kojima se uređuje pravo na zapošljavanje u državi gde se ti propisi primenjuju. U odnosu na «normalno» stanje u preduzeću, menadžer u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, po ovom osnovu, de facto suspenduje ovlašćenje redovnih organa upravljanja i rukovođenja u preduzeću i u periodu važenja ugovora o menadžmentu neposredno vrši ta prava. Pored prava na prijem i otpuštanje radnika, menadžer ima i prava na njihovo raspoređivanje na druge poslove, na nagrađivanje za uspeh u radu, ali i na kažnjavanje kada takav uspeh izostane. Drugim rečima, menadžer na osnovu ugovora o menadžmentu stiče široka ovlašćenja da organizuje proces rada u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, s tim što sva ta ovlašćenja mora ostvarivati u skladu sa imperativnim propisima kojima je u određenoj državi regulisana ova materija. 4.3.2. Obaveze vlasnika preduzeća Osnovna obaveza vlasnika preduzeća, koje je ugovorom o menadžmentu povereno na upravljanje menadžeru je da obezbedi neometano izvršavanje ugovornih obaveza menadžera. S tim u vezi, on je dužan da izvrši prenos svih potrebnih ovlašćenja na menadžera. U određenim situacijama to je potrebno izvršiti i u odgovarajućoj pisanoj ili drugoj propisanoj formi (npr. upisom u registar privrednih subjekata). Čest je slučaj kada prenos ovlašćenja na menadžera, pored zaključenog ugovora o menadžemntu u pisanoj formi, mora da, na određen način, bude iskazano i u internim opštim aktima preduzeća koje se poverava na upravljanje. Izvršavanje ove obaveze vlasnika preduzeća je prethodna, ali ujedno i neophodna aktivnost koja omogućava ne samo oportunitet već i legalitet kasnijim aktivnostima menadžera, dajući mu ujedno i neophodno potreban autoritet u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje. Druga obaveza vlasnika preduzeća, koja je fakultativnog karaktera, ali i koja je ujedno od izuzetne koristi je izrada bilansa stanja preduzeća koje se poverava na upravljanje. Pravilno sačinjenim bilansom stanja se, na objektivan način, utvrđuje poslovni status preduzeća koje se poverava na upravljanje. On je ujedno i referentna tačka na osnovu koje će se utvrditi doprinos koji je menadžer dao svojim rukovođenjem preduzećem. Bilans stanja može da se zasniva na završnom računu, ali je bolje i značajno preciznije ako se on sačini paralelno sa ugovorom o menadžmentu pa, na određen način, bude uključen i u ciljeve ostvarivanja ugovora o menadžmentu, koji se, po pravilu, sastoje u unapređivanju poslovnog statusa preduzeća.

Treća obaveza vlasnika preduzeća je da obezbedi finansijski potencijal za realizaciju programa stabilizacije preduzeća koje je povereno na upravljanje. Naime, menadžer može ugovorom o menadžmentu preuzeti obavezu angažovanja nedostajućih finansijskih sredstava i u tom smislu stupiti u kontakt sa odgovarajućim finansijskim institucijama. Međutim, on to ne čini u svoje ime i za svoj račun, već u ime i za račun vlasnika preduzeća. Preciznije rečeno, menadžer u klasičnom ugovoru o menadžmentu ne preuzima nikakve finansijske obaveze. Obaveza urednog i kontinuiranog finansiranja preduzeća, koje je povereno na upravljanje, ostaje stalna obaveza vlasnika preduzeća i ne može biti preneta na drugo lice, a da se tim povodom ne dovede u pitanje sam vlasnički status tog preduzeća. Četvrta obaveza vlasnika preduzeća, koje je povereno na upravljanje, je potpuno i tačno informisanje menadžera o svim aspektima poslovnog statusa preduzeća. I to kako onih koja su prethodila zaključivanju ugovora o menadžmentu, tako i o okolnostima koje su nastupile po zaključenju ugovora o menadžmentu a iz raznih razloga nisu poznate menadžeru. Pošto je prava informacija o poslovnom statusu preduzeća ujedno i uslov preduzimanja adekvatnih mera, to ova obaveza vlasnika preduzeća, proizvodi dejstvo tokom celog perioda trajanja ugovora o menadžmentu. Peta obaveza vlasnika preduzeća, koja je ujedno i jedan od bitnih elemenata ugovora o menadžmentu, je plaćanje naknade za rad menadžeru kome je određeno preduzeće povereno na upravljanje. Iz poslovne prakse, koja se tim povodom uspostavlja, menadžment naknada sadrži dva svoja konstitutivna dela. Prvi predstavlja bazičnu ili osnovnu naknadu, na koju menadžer ima pravo na osnovu same činjenice obavljanja rukovodećih poslova u preduzeću. Ova naknada, po pravilu, odgovara naknadi na koju bi imao pravo poslovodni organ u redovnom vršenju svojih poslovnih funkcija u tom preduzeću. Drugi deo naknade čini tzv. podsticajna naknada, koja se određuje na osnovu dobiti, sa osnovnim ciljem da dopunski motiviše menadžera na maksimiranje profita, odnosno što uspešnije ostvarivanje ciljeva ugovora o menadžmentu. U različitim varijantama, podsticajna naknada može se zasnivati na proizvodnim ili profitnim premijama, kako bi se obezbedilo da menadžer bude nagrađen u skladu sa svojim radom i rezultatima poslovanjem preduzeća koje mu je povereno na upravljanje. 1 Za razliku od bazične naknade koja se, po pravilu, isplaćuje u novčanim iznosima, podsticajna naknada može biti utvrđena u pravu na učešće menadžera u profitu preduzeća koje je u srazmeri sa ostvarenim ciljevima koji su utvrđeni u ugovoru o menadžmentu. Tom prilikom, pored isplate novčanog iznosa u intervalima koji odgovaraju periodu za koji se utvrđuje rezultat poslovanja preduzeća, na menadžera može biti prenet i srazmeran broj akcija, odnosno udela u preduzeću. Takođe, vlasnici preduzeća mogu se obavezati da, kao oblik podsticajne naknade, ustupe menadžeru deo svojih prava koje imaju na osnovu dividendi iz ukupne dobiti preduzeća. Pored toga, ugovorom o menadžmentu vlasnici preduzeća mogu se obavezati na isplatu određenih naknada za pojedine elemente iz tzv. menadžment paketa usluga, koje su nezavisne od same menadžment naknade. To može biti npr. plaćanje za korišćenje M. Dragašević, Ugovor o menadžmentu, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 103

1

know – how ili konstalting usluga, a u slučajevima kada se prenosi patentirana tehnologija onda se naknada plaća i za sticanje prava po tom osnovu. 4.4. Prestanak ugovora Usled činjenice da je ugovor o menadžmentu po svojoj prirodi ugovor sa trajnim prestacijama, te da se zaključuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera, proizilazi i pravna posledica da se na prestanak ovog ugovornog odnosa primenjuju ugovorna pravila. Najpre, sam ugovor o menadžmentu može biti zaključen sa dejstvom na određeno vreme. U tom slučaju, ugovor o menadžmentu prestaje protekom vremena trajanja ugovora na koje je on zaključen, pod uslovom da nije utvrđena klauzula o produženju, odnosno ukoliko ugovorne strane ne odluče da produže ugovor. Slična situacija postoji i u slučaju kada je ugovor o menadžmentu zaključen s obzirom na nastupanje određenog događaja. U tom slučaju, nastupanjem tog događaja, odnosno realizacijom njegovih dejstava (npr. stečaj, aukcijska ili tenderska prodaja, završetak poslovne sezone i sl.) prestaje i sam ugovor o menadžmentu. Sledeći način prestanka ugovora o menadžmentu je sporazumom ugovornih strana. Naime, kao što su slobodne u volji da zaključe ugovor, tako su ugovorne strane slobodne i da saglasnim izjavama volje prouzrokuju prestanak tog ugovornog odnosa. Na ovaj način prestanka ugovora o menadžmentu treba posebno voditi računa s obzirom na okolnost da je u pitanju trajan ugovor sa više uzastopnih prestacija obe ugovorne strane. Najzad, ugovor o menadžmentu može prestati i jednostranom izjavom volje bilo koje ugovorne strane. Naime, imajući u vidu da ugovor o menadžmentu spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom da posebna svojstva ugovornog partnera, odnosno odnos poslovnog poverenja, to je sasvim prirodno da kada prestanu da postoje te okolnosti može doći do raskida ugovora. U ovom slučaju u pitanju je otkaz koji jedna od ugovornih strana saopštava drugoj. U principu ugovorna strana koja otkazuje dalju primenu ugovora o menadžmentu nije obavezna da obrazloži razloge tog otkaza. Oni se nalaze u sferi autonomije volje ugovornih partnera da sami odluče dokle će biti u ugovornom odnosu sa drugim partnerom. No, iz opštih pravila obligacionih prava proizilazi i pravilo po kome se otkaz ne može dati u «nevreme» ili na način kojim se drugom partneru prouzrokuje neskrivena šteta. Sasvim poseban razlog prestanka ugovora o menadžmentu sadržan je u pravu vlasnika preduzeća da raskine ugovor kada menadžer ne ostvari posebne ciljeve u preduzeću, koje mu je povereno na upravljanje, a ti ciljevi su sadržani u samom ugovoru. U ovom slučaju izostala je realizacije osnovnih motiva zaključenja ugovora o menadžmentu, što vlasniku preduzeća daje pravo da raskine takav ugovor. No, tim povodom treba imati u vidu prirodu obaveza menadžera. Te obaveze se svode na obaveze sredstava, ali ne i na obaveze rezultata. To konkretno znači da menadžer ne preuzima obavezu nastupanja određenog poslovnog rezultata (npr. poslovanje sa određenom profitnom stopom), već preuzima obavezu da, u skladu sa pravilima struke i po najvišim profesionalnim standardima, preduzme sve mere kako bi do tog poslovnog rezultata

došlo. U tom kontekstu izostanak poslovnog rezultata, bez dokaza o propustu u merama koje je preduzeo menadžer, neće biti dovoljan razlog za raskid ugovora o menadžmentu.