Medjunarodno Privatno Pravo

Medjunarodno privatno pravo Autonomija volje i pravo merodavno za ugovore Pojam Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava koje će se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. Sa stanovišta mpp ona je tačka vezivanja, a sa gledišta stranaka ona je subjektivno pravo. Zašto je autonomija volje značajna u ovoj oblasti? Najvažniji razlog za prihvatanje autonomije volje u međunarodnom privatnom pravu leži u posebnim teškoćama prilikom utvrđivanja merodavnog prava za ugovore inače. Zato je prihvatanje izbora koje su učinile stranke najjednostavnije rešenje. Stranke tako oslobađaju sud problema oko rešavanja sukoba zakona. Na taj način države nisu izgubile mogućnosti kontrole, jer im i dalje ostaje mogućnost korigovanja rezulatata volje stranaka, putem ustanove javnog poretka , zabrane izigravanja zakona i normi neposredne primene. Autonomoja volje je prema tome ključna za određivanje merodavnog prava za ugovore. Granice autonomije volje -Oblasti u kojoj se (ne)može koristiti autonomija volje? – u načelu AV se može koristiti u svim građanskopravnim i privrednopravnim ugovorima. Ali stavljaju se određena ograničenja. U oblasti međunarodnog transporta ograničenja su data kovencijama koja regulišu međunarodni drumski transport, pa stranke ne mogu primeniti pravila drugačija od propisanih konvencijama. U nekim slučajevima ograničenja nisu jasno postavljena propisima ali ih praksa i teorija prihvata, tako npr kod cesije, zastupništva, posredništva stranke u odnosu ne mogu izabrati merodavno pravo koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema trećima, već samo između stranaka. Za ugovore čiji su predmet nekretnine važi samo tačka vezivanja LRS. -Odnosi li se autonomija volje na imperativne norme? – A)- Prema kolizionopravnom stanovištu autonomija volje ima dejstvo kao i druge tačke vezivanja, ona određuje merodavno pravo čije će se norme primeniti u svojoj ukupnosti (in toto), dakle i imperativne i dispozitivne norme toga izabranog prava. B)- Prema materijalnopravnom stanovištu autonomija volje podrazumeva istu širinu izbora koju stranke imaju i u unutrašnjem materijalnom pravu. Stranke prema tome menjaju samo dispozitivne norme onog prava koje je inače bez autonomije volje merodavno, a ne mogu menjati imperativne norme prava koje je inače bez autonomije volje merodavno. U našoj i inostranoj teoriji prevagu ima kolizonopravna koncepcija, koja se zalaže za slobodu stranaka da svojim izborom oduhvate i imperativne norme, izuzev normi javnog poretka. -Pitanje koneksiteta?- Da li su saugovarači potpuno slobodni da izaberu merodavno pravo ili im je izbor sužen na određeni krug prava koji su sa ugovornim odnosom u nekoj vezi? Postoje dva suprotna shvatanja, gde po prvom uslov koneksiteta postoji i stranke moraju da biraju samo jedno od prava koje sa ugovornim odnosom ima vezu, dok je po drugom shvatanju izbor merodavnog prava neograničen. Autori udžbenika su mišljenja da ne postoje razlozi koji bi opravdali stav da mora postojati koneksitet. Nema garancija da bi povezano pravo bolje rešilo ugovorni odnos. Sa druge stane ne postoje ni uvek jasni kriterijumi za povezivanje nekog prava sa ugovorim odnosom. Često je izbor merodavnog prava upravo odraz nastojanja da se upravo namerno izabere neutralno pravo koje nema veze sa odnosom. (Npr u praksi naših firmi često se izabira švajcarsko pravo, koje nema veze sa ugovornim odnosom, ali je jedno moderno i dostupno pravo.) -Vremenski momenat do kojeg se može koristiti autonomija volje?- Najbolje je učiniti izbor pri zaključenju ugovora. Međutim može se izbor merodanog prava učiniti i nakon zaključenja ugovora. Tako je po našem a i brojnom inostranom pravu. I Rimska konvencija o merodavnom pravu kaže: Stranke se mogu u svakome trenutku sporazumeti da se ugovor prosuđuje po različitom pravu od onog koje je bilo merodavno.

Pravna osnova autonomije volje Autonomija volje u mpp nije nikakav naddržavni princip već je ona ustanova pojedinačnih pozitivnih međunarodnih privatnih prava. Njen osnov (postojanje i granice) je prema tome utvrđen pravom države čije se mpp primenjuje, dakle LF. Po nekim neodrživim shvatanjima osnov autonomije volje je u pravu koje bi bilo merodavno da izbora nema. To nije u skladu sa kolizionopravnim shvatanjima. Autonomija volje, kao i druge tačke vezivanja mogu se ceniti samo prema merodavnom mpp foruma. Da ponovimo još jednom jednostavnije: osnov autonomije volje je u pravu zemlje čiji će sud biti nadležan za budući spor. Ako to pravo ne priznaje autonomiju volje kao tačku vezivanja, ono neće ni primeniti pravo koje su stranke izabrale. Međutim to se najverovatnije neće desiti jer je autonomija volje opšteprihvaćena tačka vezivanja. Voljna multiplikacija merodavnih prava Smeju li se saugovarači dogovoriti da se na njihov ugovor istovremeno primeni više nacionalnih prava, od kojih svako pravo na određeno pitanje ili krug pitanja? Razlog koji ide u prilog mogućnosti multiplikacije je taj da stranke pošto mogu isključiti merodavni zakon koji je odredio zakonodavac, mogu isključiti onda samo neke odredbe prava koje su sami izabrali i na to mesto ugraditi drugo pravo. To je upotreba tzv principa „od većeg ka manjem“. Razlozi protiv: time se povećava mogućnost frauduloznog ponašanja, ne vodi se računa o tome da svako pravo ima svoju unutrašnju ravnotežu, multiplikacija može dovesti do apstrahovanja (ne uzimanja u obzir, ne obaziranja) čitavog ugovora od strane bilo kog postojećeg prava. Ozbiljni argumenti su drugi i treći. Rezultat: u skladu sa savremenim shvatanjima koja se protive ograničenju AV treba prihvatiti mogućnost izbora više prava sa posebne, samostalne celine ugovora. Pravo merodavno za ocenu punovažnosti ugovora o izboru merodavnog prava Koji zakon je merodavan za ocenu valjanosti sporazuma o izboru merodavnog prava? U novije vreme sve veći broj autora smatra da je za ocenu punovažnosti sporazuma o izboru merodavnog prava merodavno pravo koje je u ugovoru izabrano kao merodavno tj lex causae (LC).(npr ako su stranke izabrale švajcarsko pravo kao merodavno za njihov ugovorni odnos onda će švajcarsko pravo biti merodavno i za ocenu punovažnosti sporazuma o izboru švajcarskog prava) Međutim tu postoji jedna logička nedoslednost, jer kako će neko pravo biti merodavno kada još nije ni procenjeno da li je izbor tog prava valjan? Tome se odgovara da iako čak izbor putativnog LC nije valjan, nesumnjivo je da to pravo ipak postoji (realna je činjenica da postoji npr to švajcarsko pravo). To sve ipak ne odgovara na pitanje zašto bi to pravo moralo biti merodavno? Verovatno zato što se na taj način omogućava da sva pitanja o punovažnosti ugovora potpadnu pod jedno pravo. Pitanje sposobnosti ostaje van domašaja takvog rešenja, svaka stranka se mora pozvati na svoje personalno pravo. 42. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje Su supsidijarne tačke za određivanje merodavnog prava u odnosu na autonomiju volje koja je primarna, ali nedovoljno korišćena, jer su još u većini oni ugovori koji su zaključeni bez upotrebe autonomije volje. 1- Lex loci contractus - LLC Pravo mesta zaključenja ugovora je najstarija tačka vezivanja. Smatralo se da je ugovor rođen tamo gde je zaključen i samo to pravo mesta zaključenja ima snagu da volji da pravni značaj. Međutim vremenom dobija argumente protiv, jer ubrzani razvoj komunikacija i saobraćaja stvara ozbiljne teškoće u utvrđivanju mesta zaključenja (kod sve češćih zaključenja ugovora u odsustvu). Zato ta tačka vezivanja sve više gubi značaj. 2- Lex loci solutionis- LLS Zakon mesta ispunjenja ugovora . Javlja se hronološki posle LLC. Ističe se da mesto ispunjenja

uvek mora biti određeno, ne može biti slučajno. Međutim teškoće se javljaju upravo u vezi sa mestom ispunjenja jer je često razlog spora upravo neispunjenje ugovora, a ugovornice ne označavaju uvek mesto ispunjenja. 3- Domicil (ili sedište) dužnika karakteristične prestacije (obaveze)- DDKP ili SDKP U teoriji se za ovu tačku vezivanja najviše zauzimao Šnicer. On kaže da je potrebno tragati za suštinom obligacije ,tj ugovora. Suština svakog ugovora je određena karakterističnom obavezom. Koja prestacija je karakteristična? To je ona obaveza koja diferencira razne tipove ugovora. Plaća se iz hiljadu razloga i jasno je da plaćanje nije karakteristična obaveza ugovora, već je to obaveza druge strane, ona nenovčana (dakle obaveza prodavca, prevoznika, građevinara..itd) Ona time pravi razliku između ugovora o prodaji npr od ugovora o prevozu, bez obzira što u oba ugovora postoji obaveza plaćanja. Zbog toga na ugovorni odnos treba primeniti pravo domicila (sedišta) npr prodavca, prevoznika, građevinara..itd. I pored kritike da zanemaruje osnovnu osobinu savremene ekonomije ,a to je plaćanju u novcu koje ne smatra karakterističnim, ova tačka vezivanja je prisutna u sve većem broju prava. Smatra se da je ovo vezivanje čvrsto i da ne može biti slučajno i da se relativno lako utvrđuje. 4- Princip najtežnje povezanosti- PNP Ovo nije tačka vezivanja koja je kao ostale klasične tačke vezivanja mehanička, kod kojih zakonodavac unapred vrednuje vezu pravnog odnosa. Ona spada u okvirne tačke vezivanja, jer zakonodavac u slučaju nje daje samo okvirna uputstva i prepušta sudiji vrednovanje veze i utvrđivanje sa kojim pravom konkretni ugovorni odnos ima najtešnju vezu. Prednost ove okvirne tačke vezivanja je u tome što omogućuje sudu primenu najlogičnijeg prava u konkretnom slučaju. Teškoća je u tome što je utvrđivanje najtešnje veze često komplikovana analiza sa neizvesnim ishodom, a postoje i različita shvatanja o tome šta bi bila najbliža veza. Analizu je najlakše izvršiti ako se osvrnemo na konkretan tužbeni zahtev i vidimo šta je predmet spora, zbog kojih pravnih problema se traži merodavno pravo ( ako je npr spor o kamatama raste značaj mesta ispunjenja, ako je npr spor o punovažnosti, raste značaj mesta zaključenja ugovora itd) 5- Kombinacija PNP i neke neposredne tačke vezivanja Da bi se predupredila pravna nesigurnost koju stvara primena PNP, a da bi se istovremeno zadržale prednosti PNP, u mnogim zakonodavstvima su stvorene kombinacije ovog okvirnog principa sa drugim neposredno vezujućim, mehaničnim tačkama vezivanja. Takva kombinovana tačka vezivanja ističe jedno neposredno vezivanje kao pretpostavljeno, a istovremeno se ostavlja mogućnost da sud kada vidi da je neka tačka vezivanja prikladnija primeni tu tačku vezivanja. ZMPP u odsustvu autonomije volje predviđa kombinovanu tačku vezivanja, D(ili sedište)DKP + PNP. 43. Pravo merodavno za formu ugovora Osnovna tačka vezivanja- locus regit actum- LRA Osnovna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava za formu ugovora je locus regit actum – „mesto vlada činom“- LRA. Forma se ceni prema mestu gde je ugovor zaključen. Problem nastaje kada su u pitanju distancioni ugovori, tj zaključeni u odsustvu. ZMPP ne sadrži odgovor na ovo pitanje. Sistemskim tumačenjem ovog zakona i Zakona o obligacionim odnosima se dolazi do rešenja, tj. treba primeniti teoriju prijema, npr. ako je prihvat ponude primljen u Srbiji tu je ugovor nastao. Izuzeci od pravila LRA U pogledu ugovora čiji su predmet nekretnine LRA se zamenjuje tačkom LRS. Fakultativnost pravila LRA Fakultativnost znači da se forma ne mora ceniti po pravu mesta zaključenja ugovora već se može

ceniti i po nekom drugom pravu. I kod nas je pravilo locus regit actum fakultativne prirode. Po tom drugom prvu se ugovor ceni onda kada nije punovažan po formi prema pravu države gde je sklopljen.Tako se pruža „još jedna šansa.“ Fakultativnost ne važi za izuzetke od pravila LRA jer su oni imperativne prirode. Koje je to pravo koje još dolazi u obzir pored pravila LRA? Postoje dva rešenja u našem pravu, prema zakonima o menici i čeku to bi bilo pravo zajedničkog državljanstva dužnika i poverioca, a prema ZPUP i ZOSOVS to je LC, tj pravo merodavno za sadržinu. To je predviđeno i kao opšte rešenje u ZMPP. Autonomija volje u pogledu forme ugovora Mogu li same stranke da odrede pravo po kojem će se ceniti forma ugovora? Moguće je da to bude učinjeno posredno kada stranke biraju pravo za ugovor u celini. Postavlja se pitanje da li je moguće neposredno kada stranke biraju pravo baš u pogledu forme? Čini se da je moguće ,jer je pravilo LRA fakultativne prirode, pa ne postoje smetnje da se ono zameni voljom stranaka. Merodavno će onda biti samo to novo pravilo, tj neće biti zamena za LRA. Naravno izbor nije moguć kada su u pitanju ugovori izuzeci od pravila locus regit actum koji su imperativne prirode. 44. Pitanje cepanja ugovora Može li se na isti ugovor primeniti više prava? Do toga može doći na dva načina: 1- Može sam zakon postaviti različite tačke vezivanja u pogledu različitih pitanja (npr jednu za formu drugu za prava i obaveze) 2- Na primenu više prava na jedan ugovor mogu da utiču i same stranke bilo voljnom multiplikacijom merodavnih prava bilo tako što su izabrale pravo koje ne pokriva sva pitanja pa je za druga pitanja merodavno drugo pravo. Cepanje se javlja u dva vida: kao veliko cepanje, kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora, i kao malo cepanje kada se jedno pravo primenjuje za prava i obaveze jednog ugovarača a drugo pravo za prava i obaveze drugog ugovarača. Osnovni prigovor cepanju ugovara je taj što se narušava ravnoteža ugovora primenom više prava. Kontraargument bi bio da su po toj logici ugovori sa stranim elementom odavno neuravnoteženi jer se procesno pravo kod ovih ugovora često razlikuje od materijalnog, a i različita se prava primenjuju na pitanje forme i sadržine. U našem pravu jedno cepanje proizilazi iz ZMPP (dakle zakonsko), koji predviđa različite tačke vezivanja za formu i za sadržinu ugovora, i to je rešenje tipično. ZPUP i ZOSOVS predviđaju mogućnost da same stranke doprinesu primeni više prava na isti ugovor. ***(preskače se pitanje 45, ugovori o prevozu, bez tvrdnje da pitanje ne može biti postavljeno na ispitu, ali se ređe pita)*** 46. Rimska konvencija Uvod Konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze (Rimska konvencija), unifikuje kolizionopravnu materiju za ugovorne odnose u Evropskoj uniji. Konvencija je inkorporisana u unutrašnje pravne sisteme tih zemalja, bilo opštom odredbom bilo preuzimanjem čitavog sadržava kovencije u tekst zakona. Ranije kolizione norme za ugovorne odnose zemalja članica prestaju da važe i zameljuju ih rešenja konvencije. Preduslov primene konvencije je postojanje elementa inostranosti, ona se primenjuje na na svaku ugovornu obavezu koja ima vezu sa najmanje dve države. Intenzitet vezivanja nije bitan. Ona se ne primenjuje u čistim internim odnosima bez elementa inostranosti. Neka pitanja vezana za ugovorne obaveze nisu regulisana Rimskom konvencijom: status, poslov. i pr. sposobnost fizičkih lica, ugovorne obaveze u vezi testamenta i nasleđivanja, obaveze iz menice i čeka i drugih HOV, arbitražne i druge sporazume, pitanja vezana za trust, ugovore o osiguranju itd. Određivanje merodavnog prava po Rimskoj konvenciji -Autonomija voljeI Rimska konvencija kao primarnu tačku vezivanja predviđa AV. Usvojena je kolizionopravna koncepcija autonomije volje, što znači da se izabrano pravo primenjuje in toto, i imperativne i dispozitivne norme tog prava. Predviđena je mogućnost izbora prava za ceo ili samo deo ugovora, a taj izbor više prava mora biti

opravdan i ne sme biti kontradiktoran. Ugovarači mogu u bilo koje doba dogovoriti da se ugovor ili njegov deo podvrgnu drugom pravu umesto onog prava koje je do tada regulisalo. Izbor deluje ex tunc (od početka). Sam sporazum o izboru merodavnog prava je i sam ugovor koji ne deli sudbinu glavnog ugovora. Za punovažnost sporazuma o izboru merodavnog prava merodavno je pravo koje je u ugovoru označeno kao merodavno, dakle putativni LC (lex causae) -Pravo merodavno u odsustvu autonomije voljeSupsidijarna tačka vezivanja, onda kada se stranke nisu sporazumele na osnovu autonomije volje o merodavnom pravu, je PNP. Međutim, konvencija uvodi pretpostavku da je ugovor u najbližoj vezi sa zemljom uobičajenog boravišta odnosno sedišta nosioca karakteristične prestacije. Ova pretpostavka je oboriva i sud može utvrditi iz okolnosti slučaja da je neka druga veza sa nekim pravom jača. U rimskoj konvenciji je napušten pojam domicila i uveden pojam uobičajenog boravišta. -Zaštita slabije strane u odredbama Rimske konvencijeRimska konvencija sadrži pravila koja štite „slabiju stranu“ u ugovornom donosu, konkretno u pogledu potrošačkih ugovora i ugovora o radu. -Potrošački ugovori- To su oni ugovori u kojima neko sebi pribavlja robu ili usluge u svrhu koja nema veze sa delatnošću ili profesionalnim aktivnostima koje taj kupac obavlja. Konvencija propisuje da, prilikom izbora merodavnog prava putem autonomije volje, potrošači ne mogu biti lišeni zaštite koju im pružaju imperativni propisi zemlje njegovog uobičajenog boravišta. Ako stranke nisu vršile izbor merodavnog prava, onda neće biti merodavno pravo sedišta nosioca karakteristične prestacije, nego pravo mesta uobičajenog boravišta potrošača. -Ugovori o raduZaposleni koji zaključuju pojedinačne ugovore o radu su druga kategorija kojoj Rimska konvencija pruža zaštitu kao slabijoj strani. Razlog je što bi neograničena sloboda izbora merodavnog prava snizila nivo zaštite radnika. Zato rimska konvencija propisuje: Ako u ugovoru nije izabrano merodavno pravo, primeniće se pravo zemlje u kojoj zaposleni obavlja svoj rad. Ako je u ugovoru učinjen izbor merodavnog prava takav izbor ne može lišiti zaštite koje mu pružaju imperativni propisi zemlje u kojoj zaposleni obavlja rad. -Forma ugovora po Rimskoj konvencijiOsnovna namera redaktora konvencije, kada je u pitanju određivanje merodavnog prava za formu ugovora, bila je da stvori što više alternativnih tačaka vezivanja da ugovoru da što više mogućnosti da se sa aspekta forme održi na snazi. Ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koje se nalaze u istoj državi, ugovor je formalno punovažan ako ispunjava uslove koje propisuje lex causae ili lex loci contractus. Ako su se ugovarači nalazili u različitim državama u vreme zaključenja ugovora, merodavno je alternativno bilo LC, bilo pravo zemalja gde se ugovarači nalaze. -Materijalna punovažnost ugovoraCeni se prema putativnom LC, dakle pretpostavljenom merodavnom pravu. Onome koje bi bilo merodavno ako bi ugovor bio punovažan. Norme neposredne primene u Rimskoj konvenciji Imperativni propisi zemlje suda (norme neposredne primene ) imaju primat nad kolizionim normama i primenom LC za ugovor. To nije novost. Ono što Rimska konvencija donosi kao novinu je tretman normi neposredne primene treće zemlje. Sud može primeniti norme neposredne primene treće zemlje i dati im primat nad merodavnim pravom. Uslovi: Primena zavisi od diskrecione odluke suda, a norme neposredne primene moraju biti iz onog prava koje je u bliskoj vezi sa slučajem. Rimska konvencija sadrži član tj „uputstvo za upotrebu“ za sudove, kako oni treba da sprovedu primenu normi neposredne primene. Sud mora da obrati pažnju na „prirodu i cilj normi“, a zatim i „na posledice njene primene ili neprimene“. Dakle, kao zaključak se izvodi da od procene postupajućeg suda umnogome zavisi konačna odluka, zato je ovaj član kontoverzan i ostavljena je mogućnost stavljanja rezerve na njega.

Bečka konvencija Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe unifikuje značajan deo normi u oblasti međunarodne prodaje robe. Ona je jedna od najšire prihvaćenih međunarodnih konvencija u oblasti međunarodnog prometa (od evropskih zemalja gotovo sve). Konvencija zato ima ulogu jednog od stubova međunarodnog trgovinskog prava. Bečka konvencija kao međunarodni ugovor ima prednost nad odredbama domaćeg zakonodavstva i sadrži značajne odredbe kojima reguliše polje svoje primene. Pojam „prodaje robe“ Konvencija metodom negativne enumeracije određuje šta šta ne potpada pod pojam „prodaja robe“. BK se ne primenjuje na potrošačke ugovore, tj kada se roba kupuje za lične potrebe. Zatim je izuzeta, zbog prirode predmeta prodaje, prodaja vrednosnih papira, novca, brodova, hovercraftova, vazduhoplova i električne energije. Na kraju izuzeta je i prodaja na javnim aukcijama i u okviru prinudne prodaje. Međunarodni karakter prodaje Ova konvencija se primenjuje za ugovore o prodaji robe zaključene između strana koje svoje sedište imaju na teritorijama različitih država: 1- Tačka A BK, Kada su te države ugovornice (ako i prodavac i kupac imaju sedište u zemljama članicama BK) 2- Tačka B BK, Kad pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava države ugovornice onda će se primeniti BK a tek supsidijarno unutrašnje pravo. Bilo da na pravo države ugovornice upućuje sud države članice ili čak sud države koja nije članica. Primena BK nije obavezna, stranke uvek mogu u ugovoru isključiti primenu konvencije. (tzv „Opting Out“) Ugovornice mogu isključiti primenu „tačke B“ člana 1 konvencije. Naši sudovi se ne snalaze baš najbolje u primeni BK, iako ona ima primat nad ZOO, čak i u jednostavnim situacijama iz člana 1 (1) (a). Sud najčešće previdi da je potrebno primeniti BK. Sud tako najčešće kao merodavan putem ZMPP iznalazi naš ZOO. U žalbenom postupku takve presude imaju različitu sudbinu, u nekim slučajevima se presude pred Višim trgovinskim sudom ukidaju a nekada se postupa drugačije. 48. Pravo merodavno za menicu i ček Za menicu i ček postoje posebno razrađene kolizone norme kod nas. Norme regulišu tri pitanja: mp za prava i obaveze kod menice -merodavno pravo za meničnu sposobnost -mp za formu meničnih obaveza (Izložena pravila za menicu se odnose i na ček) Menična (čekovna) sposobnost Za sposobnost nekog lica da se menično obaveže merodavno je LN. Dakle prema pravu države čiji je državljanin to lice. Ako menični dužnik ne bi bio sposoban prema svom LN, onda treba konsultovati pravo države gde je menična obaveza preuzeta. Forma meničnih (čekovnih) obaveza i radnji Osnovno pravilo za formu meničnih obaveza je LRA (mesto vlada činom). Ono je najšire prihvaćeno. Postoji dopuna: Ako su naši državljani i dužnik i poverilac menične obaveze i obaveza je primnjena u inostranstvu a nije zadovoljena forma prema LRA, onda je merodavno naše pravo ako su zadovoljeni uslovi po našem pravu, znači zajednički LN (Srpski). Prava i obaveze kod menice (i čeka) Javljaju se dve tačke vezivanja: LLC i LLS, dakle mesto preuzimanje obaveze i mesto gde je menica plativa. LLS merodavno je za prava i obaveze glavnih meničnih dužnika. LLC merodavno je za obaveze svih ostalih meničnih dužnika.

**Vanugovorna odgovornost** Pravo merodavno za kvazikontrakte 1-Sticanje bez osnova i upotreba stvari bez poslovodstva (kondikcijski i verzioni zahtevi) Za koliziono regulisanje sticanja bez osnova postoji više alternativa u teoriji i praksi: Jedna mogućnost je da se merodavno pravo traži preko putativne osnove za sticanje bez osnova. Svako sticanje bez osnova ima neki nevažeći osnov u nekom poslu (koji nije važeći ili je ugašen itd). Npr preko nevažećeg kupopradajnog ugovora se može doći do merodavnog prava. Drugo rešenje je da se do merodavnog prava dođe preko oslonca na mesto gde se ostvarilo sticanje bez osnova. Naš ZMPP stoji na stanovištu prvog rešenja. Kondikcijski zahtevi- Do sticanja bez osnova se dolazi kada se plati nepostojeći dug (dug plaćen dva puta, ili se plati u uverenju da postoji). Za restituciju je merodavno pravo koje je merodavno za odnos iz koga je dug nastao, ili se pogrešno držalo da je dug nastao. To je najčešće ugovor. Verzioni zahtevi- Upotreba stvari bez poslovodstva su slučajevi u kojima se iskorišćena stvar pretvara u nešto drugo, ili prestaje da postoji ili joj se smanji vrednost. (npr česti su slučajevi upotrebe tuđeg građevinskog materijala). Za koliziono rešenje zakonodavac je odabrao primenu prava zemlje gde su se dogodile činjenice koje su dovele do nastanka obaveze, pošto su te činjenice vezane za upotrebu stvari, tačka vezivanja je LRS u momentu njene upotrebe. 2-Poslovodstvo bez naloga Merodavno pravo se traži preko lica koja su u ovom odnosu dužnik i poverilac. Prema jednom shvatanju merodavno je pravo dominus negotii (lica u čiju korist je poslovodstvo izvršeno) ili negotiorum gestor-a. Reč je o LD. Savremena zakonodavna rešenja kao tačku vezivanja određuju mesto gde je radnja poslovođe izvršena – LLA. Tako je i po našem pravu. 50. Merodavno pravo za građanskopravne delikte Prvo koliziono rešenje za delikte, zadržalo se veoma dugo i bilo je opšte prihvaćeno u teoriji i praksi. To je princip Lex loci delicti commissi-zakon mesta izvršenja delikta. Ova tačka vezivanja je i danas vladajuća, ali uz određene izuzetke. Sve do pre neku deceniju ovo rešenje nema ozbiljnu alternativu. Međutim postojali su neki dopunski principi: Lex fori kao dopunski princip- javilo se shvatanje da treba pravo suda postaviti kao dopunski princip pravilu LLDC, i to samo za pitanje protivpravnosti , a ne za celu problematiku delikata. Suština je da će se radnja smatrati protivpravnom ako je protivpravna po LLDC i LF. Za ostala pitanja primenjuje se samo LLDC. Teškoće u primeni principa LLDC se javljaju u slučaju dislokacije radnje i posledice kada se ne može odrediti mesto izvršenja delikta jer su radnja i posledica na različitim mestima. Posebno snažna kritika principa LLDC je u oblasti saobraćajnih delikata, gde mesto udesa gubi značaj u savremenim uslovima saobraćaja kada je moguće preći granice nekoliko država za za jedan dan, mesto udesa time postaje potpuno slučajno, pa bi relevantost toga prava mesta udesa bila nelogična. Nova stanovišta se javljaju u američkoj teoriji i praksi povodom toga. Javlja se mišljenje da je novo rešenje PNP, dakle ostavljeno je sudu da proceni koje je pravo u najbližoj vezi sa deliktnim odnosom. Dalje preciziranje predviđa Ristejtment II: merodavno je pravo za delikte koje je u najznačajnijoj vezi sa štetnim događajem i sa strankama. Sud će posebno voditi računa o mestu gde je nastupila šteta, mestu deliktne radnje, domicilu, državljnstvu, mestu registracije, sedištu, središtu odnosa stranaka..itd Kajvers uvodi jednu malu revoluciju u teoriju sa svojim „sistemom preferencija“, gde kaže da ako pravila države gde je nastupila šteta predviđaju viši standard ponašanja i višu naknadu štete nego mesto izvršenja delikta onda će se primeniti pravo zemlje u kojo je šteta nastupila. Vodi se dakle po Kajversu računa i o sadržini propisa. Kolizione norme za građanskopravne delikte u našem MPP Osnovana koliziona rešenja se nalaze u ZMPP. Osnovna tačka vezivanja je LLDC. Mesto radnje izvršenja treba tražiti u svakom konkretnom slučaju, ako je radnja pozitivna to je mesto gde se štetnik nalazio u momentu preduzimanja, a ako je radnja negativna to je mesto gde je štetnik imao

da dela. Za slučaj dislokacije zakonodavac se opredelio za primenu „teorije žrtve“, primeniće se ono pravo koje je u konkurenciji povoljnije za oštećenog. Radnja je protivpravna ako je takva bilo po mestu radnje ili mestu nastupanja posledice. Odstupanja od LLDC su samo u poznatim slučajevima u kojima je primena nemoguća, na brodu na otvorenom moru, u vazduhoplovu iznad mora ili neke zemlje, tada se primenjuje princip zakona zastave. 51. Haška konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode Uvod Haška konferencija za međunarodno privatno pravo je prvobitno htela da donese sveobuhvatnu konvenciju za sve delikte, ali se vremenom od tog plana odustalo zbog teškoća oko postizanja konsenzusa na tako širokom polju, pa je odlučeno da se donese konvencija o užoj oblasti , o deliktima u drumskom saobraćaju. Haška konvencija nastoji da pomiri različite pristupe, između pristalica pravila LLDC i PNP tj „centra gravitacije“. Rešenje je nađeno u tome da je osnovno rešenje LLDC uz brojne izuzetke. Izuzeci su dominantni. Pravilo koje najčešće zamenjuje LLDC je mesto registracije vozila. Osnovno rešenje Haške konvencije Konvencija prihvata kombinaciju LLDC i mesta registracije vozila. Kako? Primeniće se LLDC ako okolnosti slučaja ne upućuju na izuzetke koji bi uslovili primenu mesta registracije vozila. Uslovi za primenu prava mesta registracije vozila: koji se tiču vozila su da su vozila koja učestvuju u nezgodi registrovana u istoj državi, a ako je učestvovalo i lice bez vozila, onda se traži da i ono ima boravište u istoj zemlji gde je registracija vozila. Potrebno je da se ispuni još jedan od alternativnih uslova: da zahtev postavlja vozač, sopstvenik ili bilo koje lice koje polaže neko pravo na vozilo, da zahtev postavlja žrtva putnik, ili da zahtev postavlja žrtva van vozila koja nije bila putnik. Na štetu na stvarima će se primeniti takođe ili pravo mesta nezgode ili pravo mesta registracije. Ako su se stvari nalazile u vozilu i pripadale putniku primeniće se pravo merodavno za odgovornost prema putniku. Ako su se stvari nalazile u vozilu a ne pripadaju putniku primeniće se pravo koje je merodavno za odgovornost prema vlasniku vozila. Ako su stvari van vozila primeniće se LLDC osim ako su te stvari pripadale žrtvi van vozila.

**Prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose u Srbiji** prava stranaca da stupaju u porodičnopravne odnose u Srbiji Pravo stranaca na brak Svako ljudsko biće ima pravo na brak i ovo pravo se tretira kao osnovno ljudsko pravo. Pravo strana na brak je u ogromnoj većini država postavljeno kao opšte pravo, koje je jednako dostupno strancu kao i domaćem državljaninu. Domaće pravo ne postavlja nikakve dodatne uslove stranim licima zbog svojstva stranca. U Srbiji je pravo na brak opšte pravo, koje proizilazi iz Ustava i ratifikovanih međunarodnih ugovora. Pravo stanaca da bude usvojitelj ili usvojenik Je relativno rezervisano pravo. Konvencija o pravima deteta UN dopušta da se pravo stranaca da budu usvojitelji dece postavi kao relativno rezervisano pravo., tj samo onda kada se u domaćim okvirima ne može naći odgovarajuće rešenje. U obrnutom slučaju, Zakon o državljanstvu predviđa da stranac može biti usvojenik u Srbiji, koji u slučaju potpunog usvojenja stiče naše državljanstvo. Teorijski su moguće tri situacije u pogledu prava stranaca da budu usvojitelji i usvojenici: 1- Kada stranac želi da usvoji pred našim organom dete koje ima strano državljanstvo- to pravo mu se priznaje kao opšte 2- Kada domaći državljanin želi da usvoji stranca (dete koje ima strano drž. Ili apatrida) pred našim organom to pravo se priznaje kao opšte 3- Kada stranac želi da usvoji dete koje je naš državljanin to pravo mu je relativno rezervisano jer moraju biti ispunjeni dodatni uslovi: - da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima, -da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu složi sa time.

53. Prava stranaca- nasleđivanje, stvarna prava, obligaciona prava i radni odnos Nasleđivanje Po Zakonu o nasleđivanju stranci imaju ista nasledna prava kao i domaći državljani, pod uslovom reciprociteta, osim ako je drugačije propisano međ. ugovorom. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa da stranac može pod uslovom reciprociteta nasleđivati nepokretnosti na teritoriji Srbije. Reč je dakle o formalnom reciprocitetu, jer će stranci biti izjedančeni u pravima sa domaćim državljanima. Apatridi nasleđuju bez uslova reciprociteta ,što je logično, jer oni nemaju državljanstvo ni jedne države. Prava stranaca da stupaju u stvarnopravne odnose -Stvarna prava na pokretnim stvarima – javljaju se kao opšta prava, kako po pitanju svojine tako i po pitanju sektorskih, užih stvarnih rpava ( zaloga npr). -Stvarna prava na nepokretnostima – je relativno rezervisano pravo. Ponegde je relativno a ponegde apsolutno rezervisano pravo, ali je sve širi krug država koje propisuju nacionalni tretman. Ovakvi dvojni načini regulisanja postoje zbog ekonomskih, političko bezbednosnih, socijalnih, nacionalih ,etničkih i rasnih razloga. Zato postoje različita ograničenja prava na nepokretnosti za strance. Po našem pravu stranci mogu sticati nepokretnosti pod uslovom zakonskog reciprociteta. Stranci koji obavljaju delatnost u Srbiji mogu steći svojinu na nepokretnosti u namenske svrhe. Prava stranaca da stiču obligaciona prava Pravo stranaca da bude nosilac obligacionih prava je uglavnom svuda priznato kao opšte pravo. Izuzeci se posebno utvrđuju zakonom i najčešće se odnose na ugovore čiji su predmet nekretnine. Pravo stranaca da zasnivaju radni odnos To je relativno rezervisano pravo. Uslovi za zasnivanje radnog odnosa su isti kao i za naše građane, ali je potrebno da zadovolje još tri uslova: 1- Da imaju odobrenje za stalno nastanjenje (ako su jugoslovenskog porekla, ili su članovi uže porodice naši državljani ili im je odobreno stalno nastanjenje, i druga lica ako opravdavaju razlozi) 2- Odobrenje za zasnivanja radnog odnosa (podnosi zahtev sam ili radna organizcije, u zavisnosti od toga da li ima odobrenje za stalno nastanjenje ili privremeni boravak) 3- Da je reč o radno memstu koje nije rezervisano samo za domaće državljane Privremene poslove do tri meseca trajanja u jednoj kalendarskoj godini stranci obavljaju bez pomenutih dodatnih uslova tj. kao i domaći državljani. 54. Prava stranih ulagača U siromašnim ekonomijama strane investicije se smatraju za najboljeg pokretača razvoja. Države u tranziciji uglavnom predviđaju preferencijalni, povlašćeni, tretman za strane ulagače. Strana ulaganja u Srbiji Na osnovu Zakona o stranim ulaganjima u Srbiji postoje 4 tipa stranih ulaganja: 1Osnivanje novog preduzeća 2- Kupovina udela ili akcija postojećeg domaćeg preduzeća 3- Sticanje drugog imovinskog prava kojim strani ulagač ostvaruje svoj interes 4- Ugovor o koncesiji sa BOT (build operate transfer) aranžmanom Svaki od ova 4 oblika je rezervisan i za domaće ulagače, ali za razliku od njih stranim ulagačima se garantuju određene povlastice. Ulaganja nisu moguća u svim privrednim oblastima, jer su neke oblasti određene kao važne za bezbednost države, a to je proizvodnja i promet oružja. Ko se smatra stranim ulagačem? U pogledu fizičkih lica strani ulagač je strano fizičko lice (državljanin strane države), državljanin Srbije koji ima prebivalište ili boravište u inostranstvu u trajanju od najmanje 1 godinu. U pogledu pravnih lica smatraće se pravno lice sa sedištem u inostranstvu, ogranak ili predstavništvo u Srbiji ne menja stvar. Obaveze i prava stranih ulagača? Osnovna je obaveza unos određenog uloga, a to je ujedno i osnovni cilj zakonodavca, privlačenje stranog kapitala. Druga prava i povlastice koje se garantuju stranom ulagaču su užitak jednakog položaja kao i domaćih preduzeća, slobodnu repatriciju profita ( tj. ono što ulagač stekne može konvertovati u stranu valutu i slobodno prebaciti gde smatra da je potrebno ), adekvatnu, brzu i pravednu eksproprijaciju (država uvek ima pravo da nacionalizuje

strano ulaganje kada je utvrđen javni interes ali je dužna adekvatnu kompenzaciju). Država ne sme pravo stranog ulagača stečeno u momentu upisa stranog ulaganja i registar suziti naknadnom promenom propisa, takva odredba zakona se naziva stabilizaciona klauzula. Srpski poreski propisi garantuju jednake poreske podsticaje, čime se izbegava „round-tripping“. Koncesije i BOT Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara prenosi pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi ili mu se daje dozvola za obavljanje delatnosti od opšteg interesa od strane koncendenta (davaoca koncesije), pod posebnim uslovima i uz naknadu. Poseban oblik koncesije je koncesija po BOT sistemu (build- operate – transfer tj. izgradi, koristi, predaj) kada investitor ima obavezu da sagradi određeni objekat (npr autoput, gasovod) a zatim ima pravo da taj objekat eksploatiše određeno vreme (ne duže od 30 godina). Po isteku roka objekat prelazi u svojinu Republike Srbije. Predlog za davanje koncesije podnosi se Vladi Srbije, koja na bazi toga donosi koncesioni akt. Po sprovedenom tenderu Vlada donosi odluku o izboru koncesionara. Za ugovor je obavezna pismena forma. Koncesionar ima obavezu osnivanja u roku od 60 dana, posebnog preduzeća u Srbiji. Sporovi Iz stranih ulaganja i sporovi iz koncesija mogu se rešavati pred domaćim sudovima i pred arbitražama (stranim i domaćim). Nadležnost stranih sudova se ne može ugovoriti. To je dakle relativna isključiva nadležnost naših sudova.

**Građanski postupak u prisustvu elementa inostranosti (međunarodno gpp) ** Pojam i značaj pravila o međunarodnoj nadležnosti Pod nadležnošću se podrazumeva krug poslova jednog suda, dužnost suda da postupi u određenoj stvari (da raspravlja po tužbi). Nadležnost može biti stvarna ( koja određuje koji će sudovi biti nadležni u prvom stepenu s obzirom na vrstu i rang), mesna ( koja određuje koji će od stvarno nadležnih sudova suditi po određenom pitanju) , funkcionalna ( njome se određuje krug poslova sudova raznih stepena o tužbi i pravnim lekovima). Njima treba dodati i međunarodnu nadležnost koja je za nas trenutno najinteresantnija. Pojam međunarodne nadležnosti Ako ne bi postojala pravila o međunarodnoj nadležnosti, s obzirom da je svet iscepkan na pojedine države, tada ne bismo znali sudu koje zemlje da se obratimo tužbom u vezi spora sa elementom inostranosti. Svaka zemlja donosi svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti da bi rešila koje zemlje sud će biti nadležan za spor čije je činjenično stanje vezano za inostranstvo. Prvo, suštinsko, pitanje koje se postavlja kada želimo da ostvarimo pravo iz odnosa sa elementom inostranosti je- organima koje države ćemo se obratiti? Pravila o međunarodnoj nadležnosti sudova postavljaju granice jednog pravosuđa, određuju u kojim sitacijama jedno pravosuđe ima pravo i dužnost da postupa. Svaka država ima svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti, i donosi ih vodeći računa pre svega o svojim interesima jer želi da obuhvati one sporove za čije je rešenje zainteresovana, ali mora da vodi računa i o obzirima međunarodne saradnje i interesima drugih država. U sporu sa elementom inostranosti možemo se obratiti samo pravosuđu one države čije norme o međunarodnoj sudskoj nadležnosti predviđaju nadležnost svojih sudova za taj slučaj. Ako pravosuđe kome smo se obratili nije nadležno, nakon što to utvrdi odbiće da raspravlja o tužbi. Međutim moguće je da su za neka pitanja više pravosuđa u konkurenciji nadležna (konkurentna nadležnost), pa tužilac može da se opredeli za sud jedne od njih. Propisi o međ. nadležnosti određuju samo sudovi koje države imaju pravo i dužnost da postupaju, a ne određuju konkretno nadležan sud, to je prepušteno unutrašnjem pravu zemlje u pitanju. Kriterijumi za zasnivanje nadležnosti Norme o međunarodnoj nadležnosti odgovoraju na pitanje da li je nadležan domaći sud. Ako je odgovor negativan, one se na tome zaustavljaju ,ne određuju dakle koje je pravosuđe nadležno. Načelno su države potpuno suverene pri određivanju granica međunarodne nadležnosti svojih sudova. Nekada se smatralo da je sasvim dovoljno za zasnivanje nadležnosti da se tuženi ili njegova imovina nalazi na teritoriji države. Danas je najšire prihvaćen osnov za zasnivanje nadležnosti

domicil ili redovno boravište (sedište) tuženog. Pored toga osnovnog postoje i drugi kriterijumi, kao što je mesto nalaženja stvari (pokretne i nepokretne), mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja pravnog posla, mesto delikta. Najzad, na kraju se postavlja jedno logično pitanje, naime, ako smo rekli da zakonodavac ima potpunu vlast nad načinom na koji se stvaraju norme o međunarodnoj nadležnosti, ako je to unutrašnja stvar, zašto je onda bilo kakav obzir prema interesima i kriterijumima drugih država i prava bitan? Odgovor se nalazi u jednoj kasnijoj fazi postupka, u postupku priznanja i izvršenja sudskih odluka u drugim državama, tada je bitno da je sud koji je doneo odluku zasnovao svoju nadležnost na prihvaćenom kriterijumu za zasnivanje, inače odluka donesena u jednoj državi neće važiti u drugoj. 56. Klasifikacija pravila o međunarodnoj nadležnosti 1- Direktna i indirektna međunarodna nadležnost Kriterijum za ovu podelu je procesni momenat u kome se ocenjuje nadležnost i svrha ocene nadležnosti. Primenjivanjem pravila o direktnoj nadležnosti, u momentu zasnivanja nadležnosti za odlučivanje, odgovara se na pitanje da li je jedno pravosuđe uopšte nadležno da postupa u određenoj stvari. To su domaća pravila one zemlje čijem se pravosuđu prvo obraćamo. Primenom pravila o indirektnoj nadležnosti se odgovara na pitanje nadležnosti u jednom kasnijem momentu kada se rešava pitanje dejstva te odluke u nekoj drugoj državi. Tada se primenjuju norme te druge države o indirektnoj nadležnosti. 2- Isključiva i konkurentna međunarodna nadležnost (pitanje 58.) Isključiva nadležnost jedne zemlje isključuje nadležnost sudova drugih zemalja. Kada je isključivo nadležno srpsko pravosuđe, ne dozvoljavamo da postupa strano pravosuđe. Odluke stranog pravosuđa se ne bi priznale u tom slučaju. Isključiva nadležnost se predviđa izuzetno, kada neki odnos ima jake veze sa domaćim pravosuđem i postoji jak interes da se ti pravni odnosi rasprave pred našim sudom. To su pre svega oblasti porodičnog prava i nekretnine. Konkurentna nadležnost znači da se pravilima dozvoljava da se javi kao nadležno i neko drugo pravosuđe pored domaćeg. Takav je najveći broj pravila o međunarodnoj nadležnosti. Postoji i relativna isključiva međunarodna nadležnost. Takve su odredbe zakona o stranim ulaganjima koje propisuju nadležnost domaćeg suda za sporove iz te oblasti, ali se stranke mogu dogovoriti da spor povere nekoj stranoj ili domaćoj arbitraži. 3- Opšta (sa retorzijom) i posebna međunarodna nadležnost i forum non conveniens (pitanje 57.) Opšta međunarodna nadležnost je ona koja je za sve vrste sporova i postupaka. Osnov za zasnivanje opšte nadležnosti je već pomenuto prebivalište (alternativno boravište) tuženog lica, kod pravnih lica to je sedište. Posebna međunarodna nadležnost pravosuđa se zasniva za posebne kategorije odnosa, tj sporova, van opšteg foruma tuženog, na osnovu drugih kontakata. ( Ako je npr osnov zasnivanja nadležnosti imovina nadležnost treba da postoji samo u pogledu te imovine, ili ako je osnov mesto izvršenja delikta, nadležnost važi samo u pogledu zahteva za naknadu štete pričinjene deliktom..itd) Retorziona međunarodna nadležnost postoji u slučajevima kada postoji nadležnost suda neke zemlje u sporu protiv državljanina Srbije prema kriterijumu nepoznatom našem pravu. Tada naša država „preslikava“ taj kriterijum ili „pozajmljuje“ u pogledu stranaca te države u sporu pred našim sudom. Zato se ova nadležnost naziva recipročnom ili retorzionom. Forum non conveninens (neprikladan forum) Često se u praksi dešava da obe stranke imaju razloga da pokrenu spor povodom svog pravnog odnosa. Takva sitacija se ponekad rešava forum shopping-om tako što odlučujuću prednost stiče ona stranka koja prva podnese tužbu i otpočne postupak u za nju najpovoljnijem pravosuđu. (važan primer za razumevanje: poznat je slučaj Union Carbide američke multinacionalne kompanije koja proizvodi pesticide , koja je sagradila fabriku u Indiji kod grada Bopal. Došlo je do havarije i nastala je velika šteta po zdravlje ljudi i okolinu, hiljade ljudi je umrlo. Američki advokati su pohrlili u Indiju kako bi od oštećenih uzeli što više punomoćja, kako bi tužili kompaniju u opštem

forumu- SAD, te od kompanije naplatili orgomnu odštetu. Parnice su konsolidovane pred sudom u Njujorku. Međutim dolazi do obrta, sud opšteg foruma se oglasio nenadležnim, spasivši kompaniju od bankrotstva i prepustio je slučaj indijskim sudovima.) Šta se dogodilo? Ovaj obrt omogućila je doktrina forum non conveniens, tj doktrina neprikladnog foruma. Nju ne poznaju kontinentalni sudovi, koji su nemoćni pred forum shopping-om, za razliku od angosaksonskih zemalja koje mogu konstatovati da iako postoji nadležnost opšteg foruma neko drugo pravosuđe bi bilo mnogo prikladnije i prirodnije mesto da se spor raspravi. To je doktrina neprikladnog foruma. U slučaju „Bopal“ američki sud je procenio da je Indija pogodnije mesto za raspravljanje s obzirom da se tamo dogodila nesreća da su tamo svedoci, dokazi i da bi postupak u SAD bio dosta skuplji. Tuženi je kao što je običaj kod forum non convenines morao da se obaveže da će prihvatiti odluku stranog suda i da neće isticati prigovor nenadležnosti (što kompaniji nije teško palo ☺ jer je slučaj završen u Indiji na neadekvatan način a isplaćena odšteta je neuporedivo manja ). Neprikladni forum je počeo da trpi oštre kritike da je puko sredstvo za spašavanje američkih multinacionalnih kompanija. 59. Zakonski i sporazumno (prorogacija nadležnosti) određena međunarodna nadležnost Do sada smo govorili o zakonski određenoj međunarodnoj nadležnosti, koja se zasniva na zakonskim normama i merilima. Postoji i drugi način određivanja međunarodne nadležnosti , putem sporazuma stranaka. Naravno ni ovaj način nije nezavisan od zakona, jer je sporazum punovažan samo ako je u zakonskim okvirima. U našem pravu postoje dve vrste ovih sporazuma, kojima se: 1sporazumeva o nadležnosti srpskog suda, 2- sporazumeva o nadležnosti stranog suda. Prorogacija nadležnosti je sporazum stranaka kojim one određuju sud neke zemlje koji će odlučivati o njihovoj pravnoj stvari. Uslovi: Sporazum o nadležnosti srpskog suda će biti valjan ako je makar jedna stranka naš državljanin, i ako nije posredi pravna stvar koja se tiče bračnih, porodičnih i statusnih odnosa. Sporazum o nadležnosti stranog suda će biti valjan, ako je makar jedna stranka strani državljanin, ako nije po sredi pravna stvar iz oblasti bračnih, porodičnih i statusnih odnosa, i ako nije po sredi spor za koji po našim propisima postoji isključiva nadležnost našeg suda. Obavezna je pismena forma. Sporazum je samostalni pravni posao i ne deli sudbinu glavnog ugovora, pravo merodavno za ocenu nejgove punovažnosti je LF prorogati, pravo zemlje čiji je sud u sporazumu prorogiran. (znači ako je npr. u sporazumu stranaka za njihov spor određen švajcarski sud, švajcarsko pravo će biti merodavno za punovažnost tog sporazuma o prorogaciji). Rezultat prorogacije je da prorogirano pravosuđe postaje isključivo nadležno, a derogira se nadležnost onog pravosuđa koje bi po zakonu bilo nadležno za konkretan spor. Međunarodna litispendencija Najčešći oblik međunarodne nadležnosti je konkurentna nadležnost. Postoji mogućnost da se povodom istog spora stranke obrate sudovima više zemalja i da se postupak tako efektivno vodi u više zemalja. Da li na odluku jednog suda o tome da li da povede postupak utiče činjenica da se u istoj stvari već vodi spor u drugoj zemlji? ZMPP je stao na stanovište da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima procesne efekte , ali taj efekat nije kao u unutrašnjem pravu odbacivanje tužbe u slučaju litispendencije ,nego je procesni efekat u tome da će sud prekinuti postupak. Ne određuje se kada se postupak nastavlja, ali je najverovatnije smisao prekida u tome da se sačeka dok se ne donese strana odluka i dok se otkloni neizvesnost o tome hoće li se ta odluka priznati u Srbiji i izjednačiti sa domaćom. Ako strani sud meritorno reši spor i odluka bude priznata u Srbiji , tužbu bi trebalo odbaciti zato što je ta strana odluka kod nas onda res iudicata. Ako se strani postupak ne okonča meritorno postupak pred našim sudom bi se nastavio. Sud postupak prekida samo po predlogu stranke, podnošenjem prigovora litispendencije od strane stranke , ne ex officio. Uslovi su: da je pred stranim sudom pokrenut postupak, da je u pitanju spor za koji nije isključivo nadležan naš sud, da između Srbije i zemlje u pitanju postoji uzajamnost u prekidanju postupaka kada se u

onoj drugoj vodi postupak o istom. Donošenjem rešenja o prekidu postupak se prekida. 62. Brisel I regulativa Osnovne ideje Brisel I regulative Briselska konvencija o nadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima. Prva ideja Brisel I regulative je olakšanje , liberalizacija prometa odluka sudova zemlja EU u građanskoj i trgovačkoj materiji. Glavna prepreka tome je bila u nemogućnosti kontrole načina zasnivanja nadležnosti stranih sudova, jer su nacionalni sudovi koristili svoje propise o nadležnosti, a sudovi država priznanja su nastavljali da svojim pravilima o indirektnoj nadležnosti preispituju nadležnost sudova koji su donosili odluke, i tako je promet odluka bio otežan i spor. Problem liberalizacije prometa odluka rešava se drugom idejom, taksativnim nabrajanjem kriterijuma na osnovu kojim sudovi zemalja EU smeju da zasnivaju nadležnost. Time će nestati potreba za kontrolom u postupku priznanja. Treća ideja je jačanje pravne zaštite lica koja imaju domicil u EU, jer koristi od režima Brisel I regulative imaju samo tuženi sa domicilom u EU. (u produžetku ćemo videti na koji način) Pravila Brisel I regulative Prema licima koja imaju domicil (ne moraju imati državljanstvo neke od članica, dovoljan je domicil) u EU nadležnost se može zasnovati samo po odredbama BR. To je tzv „bela lista“ (odobrena lista) kriterijuma. A postoji i „crna lista“ kriterijuma, to su oni kriterijumi po kojima se nadležnost ne može zasnovati prema licima koja imaju domicil u EU. Dakle po beloj listi kriterijuma može a po crnoj ne može da se zasnuje nadležnost. Međutim tužioci mogu i dalje koristiti crnu listu kriterijuma kada tuže ona lica koja nemaju domicil u EU. Da vidimo sad koji su to kriterijumi (koji čine belu listu)? -Opšti forum BR propisuje da se lica koja imaju domicil u EU mogu tužiti samo u zemlji u kojoj imaju domicil. -Kriterijumi posebne nadležnosti Lica koja imaju domicil u EU mogu biti tužena i van zemlje domicila, ako je to propisano kriterijumima posebne nadležnosti. U sporovima iz ugovornih odnosa može se tužiti u zemlji izvršenja sporne obaveze , za delikte i kvazidelikte biće nadležan sud mesta izvršenja delikta. Zaštita slabije strane po BR BR poklanja posebnu pažnju zaštiti slabije strane. Kao slabija strana identifikovani su potrošači i zaposleni, zatim korisnici osiguranja. Zaštita je dvojaka: 1- slabija strana može tužiti jaču i u zemlji svog domicila, 2- jača strana ne može koristiti posebne osnove nadležnosti, već mora slabiju stranu tužiti u njenom opštem forumu (zemlji domicila). Isključiva nadležnost po BR Predviđena je povodom postupaka o stvarnim pravima na nepokretnosti, tu je isključivo nadležan sud mesta nalaženja nepokretnosti. U postupku za povodom statusa pravnih lica- forum sedišta pravnog lica. U postupku povodom upisa u javne knjige- forum zemlje u kojoj se knjiga vodi. U postupku koji se tiče izvršenja presude (npr izuzimanje, postupak za predaju..)- sud zemlje izvršenja. Prorogacija po BR Stranačka autonomija ima prvenstvo. Zabranjena je generalna prorogacija, već ona mora biti za konkretan odnos. Ako je barem jedna strana domicilirana u EU, prorogirani sud automatski postaje nadležan. Ako su obe ugovornice domicilirane van EU (npr tursko i srpsko preduzeće) a ugovore nadležnost nekog suda u EU (npr nemačkog suda) punovažnost takvog sporazuma će se ceniti po pravu zemlje prorogiranog suda (dakle Nemačke) a ne po BR. Litispendencija i povezani zahtevi po BR Litispendencija po BR odgovara shvatanju litispendencije u našem pravu. Prednost ima sud koji je prvi započeo postupak. Ako je taj sud utvrdio da je nadležan svi ostali će odbaciti tužbu i oglasiti se

nenadležnim. Ako sud još nije odlučio o svojoj nadležnosti, ostali će prekinuti postupke i sačekati da prvopostupajući sud odluči da li je nadležan ili nije. Kada se pred sudovima EU vodi postupak ne o istim (litispendencija) već o povezanim zahtevima. Ovde nema identiteta tužbenih zahteva ali je bolje da o bliskim zahtevima odlučuje jedan sud nego da dođe do kontradiktornih odluka. U tom slučaju sud pred kojim je postupak prvo počeo da teče nastavlja postupak a ostali mogu da ih prekinu.

**Vođenje građanskog postupka u prisustvu elementa inostranosti** 63. Ustaljivanje nadležnosti Prema Zakonu o parničnom postupku (ZPP) sud ocenjuje svoju nadležnost prema okolnostima koje su postojale u momentu dostavljanja tužbe sudu. Ukoliko sud prema okolnostima tog momenta utvrdi da je nadležan naknadna promena okolnosti neće dovesti do gubitka nadležnosti tog suda. A koji je momenat bitan za ocenu međunarodne nadležnosti srpskog suda, i da li naknadna promena činjenica dovodi do gubitka nadležnsoti ili dolazi do ustaljivanja, kao u slučaju rešenja ZPP za unutrašnje stvari? ZMPP predviđa da je za ocenu nadležnsoti domaćeg pravosuđa relevantan momenat kada je parnica počela teći, tj momenat dostavljanja tužbe tuženome. Da li je zakonodavac svesno napustio kriterijum koji je u ZPP i pomerio ga za vremenski kasniji momenat ili je u pitanju redakcijska greška!? Postoji više razloga za tvrdnju da je zakonodavac to učinio namerno. Ustaljivanje nadležnosti suda, „ okamenjivanje“, služi da se spreče manipulacije u vezi sa nadležnošću zbog toga što su činjenice na kojima se nadležnost zasniva promenjljive. Njihovom svesnom promenom bi tuženi mogao odugovlačiti postupak (npr zbog promene domicila sud bi se oglasio nenadležnim, a novi bi sud zasnovao nadležnost). Mogućnost zloupotrebe se smanjuje kada se jedan momenat uzme kao bitan i posle njegovog proteka se nadležnost ustaljuje (okamenjuje). Do zloupotrebe najčešće može doći u momentu kada tuženi sazna da je tužen, kada dobije tužbu (jer je tada saznao da može promeniti domicil npr), onda je logično da je zakonodavac pomerio taj momenat od kog se ustaljuje nadležnost sa momenta dostavljanja tužbe sudu na momenat dostavljanja tužbe tuženome. Posle tog momenta nadležnost suda se okamenjuje (pa npr nije relevantno da li će posle toga tuženi promeniti domicil jer je nadležnost „okamenjena“). Dakle, momenat relevantan za ocenu postojanja međunarodne nadležnosti srpskog pravosuđa je momenat dostavljanja tužbe tuženome, kako i piše u ZMPP. Naknadna izmena činjenica neće biti relevantna. 64. Stranci i građanski postupak sa elementom inostranosti Stranačka i parnična sposobnost stranca Merodavno pravo za procenu stranačke i parnične sposobnosti stranih fizičkih i pravnih lica je određeno u ZMPP. Za fizička lica to je LN stranca, a za pravna lica merodavno je pravo države registracije korigovano teorijom stvarnog sedišta. Moguće po tome je da pred našim sudom bude parnično sposobno lice koje prema našem pravu ne bi bilo poslovno sposobno ali je sposobno po LN, i obrnuto, moguće je da nije sposobno po LN, jer on postavlja više kriterijume, ali će moći da bude sposobno jer zadovoljava uslove LF (prava Srbije). Položaj stranaca u građanskom postupku i aktorska kaucija Položaj stranaca pred našim sudom je u načelu izjednačen sa položajem domaćih državljana. Tako je u većini država. Međutim postoje određene manje razlike ko je se javljaju u većini prava, a one se ogledaju u aktorskoj kauciji i uslovnoj dostupnosti prava na besplatnu sudsku pomoć. 1- Aktorska kaucija- je obaveza stranca koji se javlja u sporu kao tužilac da položi određeni iznos kao kauciju za obezbeđenje parničnih troškova druge strane, tj tuženika. Razlog je sprečavanje zloupotreba. Smatra se da je imovina tužioca u inostranstvu teško dostupna pa bi se iz nje troškovi teško mogli naplatiti ako bi tuženik bio izložen troškovima zbog radnjii u postupku a dobio je na kraju spor. U suštini institut aktorske kaucije prolazi od pretpostavke da tužilac pokreće spor iz obesti i zbog toga trpi kritike. Uslovi: da je tužilac stranac, da tuženi istakne zahtev za polaganje obezbeđenja (dakle sud ne može tražiti ex offo). Neće postojati obaveza: ako je reč o bračnom sporu, utvrđivanju očinstva, materinstva, o sporu iz zakonskog izdržavanja, potraživanjima iz radnog odnosa, protivtužbi, tužbi

za izdavanje platnog naloga, meničnoj i čekovnoj tužbi. Takođe ni ako postoji reciprocitet između država o tome da se kaucija ne polaže. 2- Besplatna sudska pomoć- Sirmomaško pravo sep riznaje strancima koji imaju prebivalište u Srbiji pod istim uslovima kao i domaćim državljanima. Ako nemaju prebivalište onda je potrebna uzajamnost. Da bi stranac bio oslobođen od predujmljivanja troškova mora podneti uverenje svog nadležnog organa o imovnom stanju domaćem sudu. Posle svega nameće se zaključak, usled toliko izuzetaka u pogledu i onako nejednakosti, da su stranci gotovo bezrezervno izjednaćeni u pravima sa domaćim državljanima pred srpskim sudom. 65. Međunarodna pravna pomoć Zbog prirode građanskog postupka sa elementom inostranosti, određene parnične radnje treba preduzeti u različitim suverenitetima. Te parnične radnje na teritoriji strane države mogu se preduzeti samo u saradnji sa stranim organima. Radnja koja se najčešće obavlja putem pravne pomoći i koja je najznačajnija je dostavljanje. Dostavljanje Nepravilo izvršeno dostavljanja je razlog za odbijanje priznanja odluke zbog povrede prava odbrane, kako kod nas tako i gotovo svuda u svetu. Kod nas je dostavljanje uređeno u ZPP ali i u mnogim bilateralnim i multilateralnim međunarodnim ugovorima. Po ZPP postoji nekoliko načina dostavljanja: -Ako je reč o stranim licima (fizička i pravna) dostavljanje se vrši diplomatskim putem. Izuzetno i preko predstavništva pravnog lica u Srbiji. -Ako je reč o našim državljanima, dostavljanej se vrši preko našeg konzularnog predstavnika ili preko pravnog lica registrovanog za poslove dostavljanja (DHL,Fedex, TNT) ali samo ako lice pristane na takav način dostavljanja. -Dostavljanje se može vršiti i posebnom punomoćniku za prijem pismena. Po ZPP stranka koja se nalazi u inostranstvu dužna je da postavi takvog punomoćnika. -Komunikacija sa stranim sudom se obavlja diplomatskim putem. Preko Ministarstva pravde, pa dalje putem Ministarstva spoljnih poslova, do stranog organa za diplomatske poslove koji bi dalje ustupio stranom sudu. Mogu se sporazumima predvideti i jednostavniji načini. Haška konvencija o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima predviđa da države ugovornice odrede centralni organ za prijem molbi za stranu sudsku pomoć. Pitanje jezika dostavljanja- je po Haškoj konvenciji rešeno tako da se zamolnica dostavlja na jeziku zamoljene države (npr ako tražimo pomoć od Italije- na italijanskom). Ali veliki broj bilateralnih sporazume Srbije sa drugim zemljama predviđa obraćanje na jeziku zemlje molilje. Samo pismeno po Haškoj konvenciji može biti i na jeziku zemlje iz koje potiče, bez overenog prevoda, ako se traži uobičajena dostava. Po ZPP pismeno i zamolnica moraju biti na jeziku zamoljene zemlje. Ostali vidovi pravne pomoći Su brojne druge procesne radnje kao npr : izvođenje dokaza, informativno saslušanje, pribavljanje obaveštenja o adresama i drugi mčinjenicama, dostavljanje izvoda o stanju prava (zakona)..itd. Zamoljeni sud izvodi radnje na način koji je predviđen u njegovim, domaćim procesnim normama, osim ako je posebno zamoljen da postupi na drugi način (ako to nije protivno javnom poretku). Principi na kojima se zasniva međunarodna pravna pomoć su: 1- Princip suverenosti- osnovna ideja je da ograni jedne države ne mogu da vode postupak na teritoriji druge države. Princip suverenosti svojom suštinom upravo ukazuje da je jedini način vođenja postupka na teritoriji strane države putem pravne pomoći. 2- Princip ravnopravnosti- se ostvaruje pomoću uslova reciprociteta. Prilikom zauzimanja stava prema zamolnici neke države vodi se računa kakav stav ima strana država prema našim zamolnicima za pravnu pomoć. Tako se ostvaruje ravnopravna saradanja. Međutim uslov reciprociteta treba fleksibilno tumačiti, da ne bi postao kočnica međunarodne saradnje. 3- Efikasnost- potrebni su jednostavni i celishodni oblici organizovanja međunarodne pravne pomoći, i oni se neprekidno traže na međunarodnom i unutrašnjem planu.

*Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka*** 66. Pojam strane sudske odluke Pod pojmom strane odluke koja je podobna za priznanje u Srbiji, podrazumevamo odluku stranog suda ili nesudskih organa koje su po dejstvima i statusu izjednačene sa sudskim, i to po pravu države u čije ime su donete. Dakle pravo zemlje odluke je merodavno za kvalifikaciju jedne odluke kao sudske. Zemlja porekla je ona zemlja u čije ime je odluka odneta. Odluka mora biti podobna za priznanje, mora biti meritorna, podobna da stekne svojstvo pravnosnažnosti i mora regulisati privatnopravne odnose pojedinca ili pravnog lica. Inostranost se ceni prema trenutku pravnosnažnosti. Naziv same odluke nije bitan. Podobne su i konstitutivne i deklaratorne i kondemnatorne presude za priznanje. Kao i dopunske i delimične presude. Međupresuda po većinskom shvatanju može biti podobna za priznanje jer je snabdevena materijalnom pravnosnažnošću. Privremena mera stranog organa se ne može priznati jer nije konačna odluka. Strana verodostojna isprava se ne može izvršiti direktno nego se prvo mora priznati. 67. Pojam priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka Priznati i izvršiti stranu sudsku presudu znači prihvatiti je kao pravnosnažnu i kao izvršni naslov, izjednačiti je u dejstvima sa domaćim odlukama. Ima odluka koje se mogu samo priznati (npr statusne odluke) dok ima odluka koje su podobne za izvršenje (osuđujuće presude koje se ne tiču statusa , troškovi postupka itd). Osnovno je pitanje da li strane sudske odluke imaju status pravnosnažne presude i izvršnog naslova kod nas? Ako bi presude ostale bez dejstva van zemlje gde su donete, to bi moglo obezvrediti čitav sistem zaštite prava sa elementom inostranosti i ozbiljno bi narušilo međunarodnu ekonomsku saradnju. Nema sumnje da ti pomenuti argumenti govore u prilog tome da se sudskim odlukama prizna dejstvo van države čiji su ih sudovi doneli. Sa druge strane priznanje ne sme biti automatsko, jer bi to ugrozilo suverenost domaće države, i moglo bi nametnuti rešenja nespojiva sa principima domaćeg javnog poretka. Danas većina država priznaje dejstvo stranim sudskim odlukama, ali kroz mehanizam priznanja i izvršenja. Takvih sistema i priznanja i izvršenja stranih sudskih ima 5 osnovnih tipova. 68. Sistemi priznanja i izvršenja stranih odluka Razlikujemo 5 sistema priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, i svaki sistem u različitoj meri štiti interese kako međunarodne saradnje na jednoj strani tako i domaći poredak. 1-Sistem ograničene kontroleOvaj sistem je danas najšire prihvaćen, i prihvata ga i naše pravo. Ne prihvata priznanje strane odluke bezuslovno. Preispitivanje strane sudske odluke se može vršiti samo u pogledu taksativno navedenih pitanja, uglavnom procesnog značaja. Ispituje se samo formalna strana inostrane sudske odluke. Moguća su samo dva rešenja u ovom sistemu, ili da se strana odluka prizna onakva kakva jeste ili da se uskrati priznanje. Dakle, domaći sud se u ovom sistemu ne stavlja u položaj višeg suda u odnosu na strani sud. 2-Sistem neograničene kontroleKod ovog sistema preispitivanje strane odluke se neće zadržati samo na formalnoj strani strane odluke već će se preispitati i kvalitet utvrđenog činjeničnog stanja i primenjeno materijalno pravo. Taj sistem se kod nas primenjuje za statusne odluke. 3-Sistem revizije iz osnovaPo ovom sistemu se preispitivanje vrši kao i u neograničenom sistemu samo se odluka može i preinačiti. Ovaj sistem se napušta u modernim pravima. 4-Sistem prima facie evidensKod ovog sistema priznanja vodi se zapravo nov postupak. U ovom postupku je isključen prigovor res iudicata (presuđene stvari). Smatraće se da je strana odluka „dokaz na prvi pogled“. 5-Sistem nepriznavanjaOvaj sistem je sistem nepriznavanja i neizvršavanja stranih sudskih odluka. Ovde se svrstavaju i one zemlje kod kojih se u načelu ne može izvršiti strana odluka ,sem ako nije drugačije međunarodnim ugovorom predviđeno. U praksi su retki čisti oblici ovih sistema, uglavnom u državama postoje različiti prelazni oblici sa osobinama više sistema. Kod nas je sistem priznavanja i izvršenja stranih sudskih odluka jedinstven, ne postoji jedan sistem za priznaje a drugi za izvršenje. 69. Smetnje priznanju i izvršenju stranih odluka u Srbiji Da bi strana odluka mogla biti priznata i proglašena izvršnom ona mora da zadovolji uslove koje

zahteva naše pozitivno pravo. Skoro svi uslovi su formulisani negativno, kao smetnje ( „strana sudska odluka neće se priznati ukoliko ne postoji...ili, mora da postoji...“). Teret dokazivanje je na dužniku jer je u njegovom interesu da dokaže postojanje smetnji. Ali sud na neke smetnje pazi i ex officio. 1- Međunarodna nadležnost suda koji je doneo odlukuProcena, da li je sud koji je doneo odluku imao dovoljnu vezu sa spornim odnosom, se vrši prema standardima zemlje u kojoj se traži priznanje, dakle zemlji priznanja. -Po jednom rešenju strani sud ne može da bude nadležan ako u datom sporu može da sudi i domaći sud, što praktično znači da je pravilo koje omogućava domaćem sudu da sudi istovremeno i pravilo o isključivoj nadležnosti domaćeg suda. Ovaj tip rešenja nije nigde prihvaćen. -Drugi tip rešenja, srednji, kaže da će se priznati nadležnost stranog suda u svim slučajevima koji bi opravdali i nadležnost domaćeg suda. To tzv „sistem ogledala.“ Ovakvim rešenjem se utiče na strane države da se ne oslanjanju na „egzorbitantne“ kriterijume za međunarodnu nadležnost, već da se oslanjaju na ujednačene kriterijume - Treće rešenje je najslobodnije, priznaće se rešenje stranog suda u svakom slučaju, sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je isključivo nadležan domaći sud. Ovo prihvata i ZMPP. Dakle, da rezimiramo, priznanje strane sudske odluke se može odbiti samo u slučajevima kada je isključivo nadležno naše pravosuđe za taj sporni odnos. 2- Pravnosnažnost, tj izvršnost strane sudske odlukeStrana sudska odluka treba da bude pravnosnažna, a ako treba da bude izvršena, onda treba da bude i izvršna. To se ceni po pravu zemlje porekla odluke. Dokazuju se potvrdom nadležnog stranog suda. 3Poštovanje prava odbranePoštovanje prava odbrane ne znači proveru da li je lice protiv kojeg je odluka doneta imalo na raspolaganju sve mogućnosti koje bi imalo prema pravu zemlje priznanja, već znači proveru da li je to lice dobilo šansu da aktivno učestvuje u sporu. Da li je to poštovano ceni se pre svega kroz ocenu ispravnosti dostavljanja. Ako poziv, tužba ili rešenje nisu lično dostavljeni neće se priznati strana odluka. Međutim moguće je da i na neki drugi način lice nije moglo da učestvuje u postupku, pa se i zbog toga može odbiti prizanje strane odluke (npr nije mu ostavljeno dovoljno vremena za pripremu odbrane). Prema ZMPP zaštićeno lice je ono protiv koga je odluka donesena, a ne samo tuženi, već omogućava i tužiocu da se pozove na povredu prava odbrane. 4- Odsustvo pravnosnažne domaće odluke o istoj stvariAko je kod nas doneta pravnosnažna odluka u jednoj stvari, time se isključuje mogućnost da se u istoj stvari prizna strana odluka, na osnovu prigovora presuđene stvari, ili principa ne bis in idem (ne dvaput o istom). O tome sud vodi računa ex officio. 5- Odsustvo ranije započetog postupka pred srpskim organom o istoj stvariAko je pred domaćim sudom ranije počeo postupak, ali je strani sud bio ekspeditivniji pa pre doneo odluku. Srpski sud će zastati sa postupkom priznanja strane odluke, sve do okončanja postupka ranije započetog pred srpskim sudom. Ako se postupak pred srpskim sudom okonča meritorno, stvar postaje res iudicata, i strana odluka neće biti priznata. Ako se srpski postupak ne okonča meritorno, postupak priznanja se nastavlja. 6- UzajamnostDa bi strana odluka bila priznata treba da postoji uzajamnost između države u kojoj je odluka doneta i Srbije. Naši sudovi će priznati i izvršiti samo odluke stranih država u kojima se recipročno priznaju i izvršavaju naše odluke. Reč je o materijalnom reciprocitetu, što znači da se traži da uslovi priznanja budu slični ili ne bitno drugačiji. Reciprocitet se pretpostavlja, dok se suprotno ne dokaže. Reciprocitet se ceni u pogledu jedne kategorije odluka (npr porodičnopravnih odluka), a ne u pogledu odluka uopšte, znači uslovi priznanja treba da su slični kada se radi o relaciji jedne kategorije odluka dve države. To je koncept deljivog reciprociteta. Reciprocitet se ne zahteva: za odluke u bračnom sporu, radi utvrđivanja očinstva i materinstva, za strane odluke o statusu, za strane odluke čije priznanje traži naš državljanin. 7- Poštovanje javnog poretkaOvaj uslov dopušta i izvesno preispitivanje merituma odluke. Priznaćemo stranu odluku ako ona nije suprotna našem javnom poretku, u suprotnom će strana odluka biti odbijena za priznanje i izvršenje. Da li se ispitivanje saglasnosti strane odluke sa našim javnim poretkom odnosi na ispitivanje samo meritornog rezultata sa javnim poretkom ili se omogućuje i ispitivanje procedure? ZMPP ne govori u prilog preispitivanju same procedure, nego samo same strane odluke. Čini se da postoje ozbiljni razlozi za šire tumačenje javnog poretka kada je u pitanju priznanje i izvršenje stranih odluka, jer postoji realna opasnost da se pred našim sudom zatraži priznanje strane odluke čija je procedura donošenja u suprotnosti sa našim pravom i opšteprihvaćenim načelima. Inače, ustanovu javnog poretka treba koristiti restriktivno, u

slučajevima koji zaista zadiru u osnove društvenog uređenja. Na povredu javnog poretka sud pazi po službenoj dužnosti, ex offo. 70. Posebna pravila za priznanje odluka koje se tiču statusa Provera stranih odluka koje se tiču statusa (ličnog stanja) državljana Srbije je stroža i ne zadržava se samo na pitanjima procedure. 1- Posebni uslovi za priznanje stranih statusnih odluka koje se tiču ličnog stanja srpskih državljanaStrana odluka mora biti u saglasnosti sa srpskim materijalnim pravom, uz dva ograničenja. Ovakva pojačana kontrola dolazi u obzir samo u slučajevima kada bi po kolizionim normama ZMPP bilo merodavno naše materijalno pravo. Drugo ograničenje je to da strana odluka bitno ne odstupa od rešenja do kojeg bi došlo na osnovu srpskog materijalnog prava (princip ekvivalencije). ( primer za razumevanje: u dosadašnjoj praksi s pozivom na ovo rešenje ZMPP-a su se odbijale strane odluke kojima je odobreno usvojenje državljana SFRJ, znači, naš sud je odbijao takve strane odluke jer one nisu bile u saglasnosti sa našim materijalnim pravom, konkretno nije bilo odobrenja našeg organa za socijalne poslove) 2- Posebni uslovi za priznanje stranih odluka koje se tiču statusa državljana države porekla odlukeUslovi za priznanje takve strane odluke su bitno uprošćeni. Ne insistira se na uslovima nadležnosti, javnog poretka i uzajamnosti. Srpski sud proverava samo pravnosnažnost, pravo odbrane i odsustvo srpske odluke u istoj stvari. Sve to jer se smatra da je država kojoj pripada strani državljanin najpozvanija da rešava pitanje njegovog statusa. 3- Posebni uslovi za priznanje stranih odluka koje se tiču statusa državljana trećih državaRadi se o državljanima zemlje koji nisu državljani ni zemlje porekla odluke ni zemlje priznanja odluke, već treće zemlje. Takva strana odluka će moći biti priznata ako ispunjava uslove iz prava države o čijem se državljaninu radi. Trebaju li ti uslovi treće zemlje da se zahtevaju kumulativno sa uslovima koje zahteva pravo države priznanja? ZMPP zahteva kumulaciju, kada se radi o statusu državljana treće zemlje, dakle primenu uslova kako treće zemlje tako i zemlje priznanja, tj Srbije. 71. Postupak priznanja i izvršenja stranih odluka O priznanju stranih sudskih odluka kod nas može odlučivati samo sud. Može se raspravljati na dva načina o priznanju stranih odluka, kao o glavnoj stvari i prejudicijalno, i kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima. Postupak priznanja U teoriji i praksi je gotovo jedinstven stav da se o priznanju strane odluke raspravlja kroz vanparnični postupak. Vanparnični postupak je pogodan jer omogućava brže i lakše donošenje odluka. Međutim ZMPP to nije izričito propisao pa bi se moglo zaključiti i da bi priznanje trebalo obavljati kroz parnični postupak. Međutim elastičnost vanparničnog postupka, i tradicija u našem pravu priklanja nas prvom stavu. Nadležni su viši i trgovinski sudovi. Mesno je nadležan sud kome se stranka obratiti tvrdnjom da bi na toj teritoriji mogla koristiti stranu sudsku odluku. Odlučuje sudija pojedinac. Pokreće se zahtevom za priznanje, po načelu dispozicije. Ovlašćene su stranke iz postupka pred stranim sudom. Okončava se rešenjem o priznanju. Rešenje deluje erga omnes. Rok za žalbu je 15 dana, od donošenja odluke o priznanju. Priznanje kao prethodno pitanje Kada se rešava o stranoj odluci kao o prethodnom pitanju za neki postupak ona ima dejstvo samo za taj postupak. To ne isključuje mogućnost da se kasnije o odluci rešava kao o glavnoj stvari. To je zato što odluka o prethodnom pitanju ne ulazi u izreku rešenja o glavnoj stvari i nije obuhvaćena pravnom snagom. Izvršenje Ako je o priznanju strane odluke u Srbiji odlučeno kao o glavnom pitanju i o tome doneto posebno

rešenje , strana kondemnatorna odluka se u potpunosti izvršava kao da je domaća, po ZIP-u. Međutim, poverilac iz strane kondemnatorne pravnosnažne odluke se može direktno obratiti sudu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, bez pokretanja postupka priznanja, ali mora priložiti dokaz o izvršnosti po pravu države donošenja Ovaj predlog poverioca je glavna stvar u postupku, ali je tu postupak za priznanje verodostojne isprave prethodno pitanje. Postoje dve razlike izvršnog postupka na osnovu strane verodostojne isprave u odnosu na izvršni postupak na osnovu domaće odluke: - sud mora da pazi na uslove za priznanje strane sudske odluke ex offo koji su sadržani u ZMPP, - druga razlika je u dužem roku za donošenje rešenja o izvršenju koji nije 3 dana ,već 30 dana. Žalba na rešenje o izvršenju je 3 dana. 72. Pitanje imuniteta inostranosti) Uvod (u građanskom postupku sa elementom Primetan je trend izjednačavanja stranih i domaćih lica pred domaćim sudovima, međutim neke kategorije stranih lica su izuzete i imaju privilegije pred domaćim pravosuđem. Ostaju van domašaja domaće nadležnosti. Svrha takvog imuniteta je da se obezbedi obavljanje funkcija koje priznaje međunarodno javno pravo, jer u nekim slučajevima obziri međunarodnog javnog prava imaju primat nad logikom privatnog prava. Krug lica koja uživaju imunitet i granice imuniteta određuje MJP. U pogledu imuniteta država pre je važilo shvatanje da je država van okvira privatnog prava jer nastupa sa pozicije vlasti, imperijuma (koncepcija apsolutnog imuniteta). Međutim, kako se država sve više pojavljuje kao privredni subjekt i stranka u trgovačkim odnosima, pojavilo se shvatanje da država može i mora uživati imunitet samo kada nastupa kao nosilac suverene vlasti (kada obavlja akte ex iure imperii), a ne i kada učestvuje u privatnopravnim odnosima (akti ex iure gestionis). Tako je nastala koncepcija restriktivnog imuniteta. Razlikuju se dve vrste imuniteta, imunitet od sudske nadležnosti i imunitet od izvršenja. Imunitet diplomatskih i konzularnih predstavnika i međunarodnih organizacija Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika i međunarodnih organizacija sadržana su u međunarodnom običajnom pravu i multilateralnim konvencijama. Ovi subjekti imaju širok imunitet od sudske nadležnosti od krivičnog i građanskog sudstva. Diplomatski i konzularni predstavnici uživaju imunitet u državama gde su akreditovani, a ne u svojoj državi. Imaju skoro apsolutni imunitet. Imunitet se odnosi i na izvršenje. Osim u slučajevima: - ako je reč o tužbi zbog privatne nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji države misije, - u postupku koji se odnosi na nasleđivanje, - u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost koju diplomatski predstavnik obavlja u državi prijema van službenih aktivnosti. I porodica diplomate uživa imunitet, ako članovi nisu državljani države gde je diplomata akreditovan. Članovi administrativnog ,tehničkog i poslužnog osoblja uživaju imunitet samo u vezi sa radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih službenih funkcija, i pod uslovom da nisu državljani države u koju je misija akreditovana niti tu imaju domicil. Imunitet države Sve do sredine 20. veka princip da „jednak prema jednakome nema vlast (nadležnost) “ bio je neosporan. Apsolutni imunitet je štitio državu od sudskih postupaka i izvršenja u drugim državama. Međutim povećano učešće države i njenih organa u trgovini i na međunarodnom tržištu dovelo je do razvoja restriktivnog imuniteta koji uskraćuje imunitet za akte države ex iure gestionis. Države mogu biti tužene pred sudovima stranih država za akte komercijalnog karaktera. Kako odrediti da je neka aktivnost komercijalnog karaktera? Postoje dva kritrijuma. Da li sa obzirom na svojstvo države tj da li ima ili nema subjekat koji nastupa u ime države svojstvo pravnog lica, ako ima svojstvo pravnog lica onda ne uživa imunitet. Drugi kriterijum je da je odlučujuća priroda delatnosti

ili pravnog odnosa u kom država učestvuje. U Srbiji ne postoje posebni izvori u odnosu na imunitet stranih država, pa se oslonac nalazi u mjp i teoriji i oskudnoj praksi. Kada je reč o imunitetu od sudske nadležnosti, teorija podržava restriktivni imunitet. Merilo za razdvajanje poslova ex iure imperii od akata ex iure gestionis prepušteno je merilima MJP. U pogledu izvršnog imuniteta nije došlo do jasnog napuštanja koncepcije apsolutnog imuniteta. Po Zakonu o izvršnom postupku (ZIP) na imovini strane države se ne može odrediti izvršenje ili obezbeđenje, izuzev kada sama strana država da pristanak, ili kada saglasnost da naše Ministarstvo pravde (zip ne postavlja ta merila po kojima ministarstvo daje saglasnost, pretpostavlja se da je to u odsustvu reciprociteta).

**Međunarodne trgovačke arbitraže** 73. Pojam odlike i vrste međunarodnih trgovinskih arbitraža Pojam Arbitraže su nedržavne institucije za rešavanje sporova koje su im poverile same stranke. Imaju određene prednosti i nedostatke u odnosu na državno pravosuđe. Arbitraža se posebno zadržala u onim oblastima gde njene prednosti dolaze do izražaja, kao što je oblast međunarodne trgovine. Arbitražni postupak je manje formalan, brži i sa širim mogućnostima za traženje kompromisa između stranaka. Kod arbirtažnih sporova je prisustvo opšteg društvenog interesa manje, arbitraža je moguća u onim sporovima gde bi i inače volja stranaka mogla da zameni presudu, tj tamo gde bi se stranke poravnale. Obraćanje arbitraži se za razliku od obraćanja sudovima smatra na psihološkom planu manje „neprijateljskim“ činom. Po pravilu su jednostepene. Prednosti arbitraža: - elastični procesni okvir (koji mogu same stranke da oblikuju) , - brzina, niži troškovi, -neutralnost (sudi institucija koja ne pripada ni jednoj ni drugoj državi parničara, i predsednik veća, makar, je iz treće države). Mane arbitraža: - povećane su mogućnsoti zloupotreba nametanja nepravičnih rešenja ekonomski slabijoj ili neopreznoj strani, zbog toga što je postupak jednostepen i nema mogućnosti žalbe. Zbog svega rečenog, arbitraže su čak osnovni način rešavanja sporova u spoljnoj trgovini a ne alternativa. Vrste međunarodnih trgovačkih arbirtaža Postoje dve osnovne vrste: 1- Ad hoc arbitraže- Njih stvaraju stranke za rešenje jednog konkretnog slučaja ,imenujući najčešće jednog ili tri arbitra. Od dogovora stranaka ili odabranih arbitara zavise pravila procedure i tehnički detalji. Nakon donošenja odluke ovakva arbitraža prestaje da postoji. 2Institucionalne (stalne)- su one arbitraže koje imaju stalnu organizacionu strukturu, pravila postupka i tehničke uslove (prostorije, administraciju). Organizaciono one postoje i pre i posle donošenja odluke u nekom sporu. One su dakle slične nekom servisu kome stranke mogu da obrate ako žele. Njihova osnovna prednost je ta što rasterećuju stranke i arbitre brojnih pravnoorganizacionih i tehničkih poslova. U novije vreme primetna je tendencija institucionalizacije ad hoc arbitraža, tako što udruženja i organizacije formulišu model-pravila o organizaciji i pravilima postupka arbitraže, i ta modelpravila pravila stoje na raspolaganju strankama. Stranke se dakle samo dogovaraju koja će model –pravila primeniti. Institucionalne delimo na: a- Zatvorene- koje rešavaju sporove u kojima je jedna od strana članica organizacije koja je osnovala arbirtažu ( njih osnivaju najčešće banke, berze, privredne komore itd) b- Otvorene- njima se mogu obratiti dve stranke od kojih ni jedna nije članica organizacije koja je osnovala arbitražu. Takva je većina institucionalnih arbitraža. Ustanove slične abritraži U međunarodnoj praksi stranke iznose sporna pitanja i pred tela koja su samo slična arbitraži, koja treba da donesu neko mišljenje ,stav, predloge. Ti stavovi i mišljenje su autoritativni ali nisu podobni da se pretovore u izvršni naslov. Tu spadaju razne ustanove za koncilijaciju i medijaciju. Osnovna je razlika što odluke arbitraže obavezuju stranke. 74. Izvori procesnih normi pred arbitražama Arbitražni postupka uređuju sledeće norme: 1- Autonomija volje stranaka- stranke su slobodne da odrede ko, gde i kako će im rešiti spor. Sloboda volje je izuzetno široka, ali ima granice u

nacionalnim procesnim normama i međunarodnim sporazumima. 2- Institucionalna pravila nedržavnog poreklaStranke gotovo nikada neće da formulišu čitav proceduralni okvir odlučivanja, zato se one oslanjaju na već izgrađene modele, eventualno menjaju ili dodajući samo neke elemente. Ti postojeći modeli će se najčešće naći u pravilniku ( malom procesnom kodeksu) neke institucionalne arbitraže. Ako se stranke opredele za ad hoc arbitražu onda su od pomoći model – pravila. Od posebnog su značaja model-pravila UNCITRAL-a (komisija UN za međunarodno trgovačko pravo). Većina današnjih ad hoc arbitraža se vodi po ovim pravilima, jer su ona jednostavna i ostavljaju širok manevarski prostor arbitrima. Ona su stvorena iz želje za ujednačavanjem arbitražnog prava u svetu. Pravilnici i model-pravila ostavljaju i manevarski prostor strankama, da same dogovore npr način izbora arbitara, jezik postupka, mesto, i druge detalje. 3- Državne procesne norme- Svrha njihova je da predstavljaju određenu granicu stranačkoj i institucionalnoj samoregulaciji. Misli se na procesne garancije koje samoregulativa ne može da povredi (npr princip jednakosti stranaka, ili princip prava odbrane). Isto tako, državne procesne norme se primenjuju u procesu priznanja i izvršenja stranih odluka. Državne procesne norme su najčešće sadržane u posebnim zakonima o arbitraži ( U Srbiji ZOA od 2006., kojim su stavljene van snage odredbe ZMPP i ZPP). Pod okriljem UNCITRAL-a izgrađen je i 1985. godine modelzakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, u cilju harmonizacije međ. arb. prava. Može se preuzeti u delovima, u celini, sa ili bez izmena. Preko 60 zemlja je prihvatilo model-zakon, među njima je i Srbija. Postavlja se i pitanje čije državne procesne norme se primenjuju? Za priznanje i izvršenje stranih arbirtažnih odluka primenjuju se norme zemlje u kojoj se traži priznanje, a u pogledu samog arbitražnog postupka merodavno je pravo zemlje mesta sedišta arbitraže. 4- Međunarodni sporazumi- Međunarodne arbitraže ne bi bile efikasne bez međunarodnih sporazuma koji obezbeđuju da se arbitražni postupak i arbitražna odluka priznaju van granica određene zemlje. Međunarodni sporazumi iz ove oblasti su najuspešniji i najšire prihvaćeni. Najvažniji međunarodni sporazum je Njujorška konvencija iz 1958, prihvaćena u preko 130 zemalja. Nju su ratifikovale sve zemlje koji imaju iole značajniju ulogu u svetskoj trgovini. Značajna je i Vašingotonska konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, Evropska konvencija o mta, Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama. Hijerarhija raznih izvora normi Odnos izvora normi je složen. S jedne strane dogovor stranaka i institucionalna pravila ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnim nacionalnim normama i međunarodnim sporazumima, dok sa druge strane neće biti valjana odluka koje se kosi sa dogovorom stranaka. ZOA postavlja određenu hijerarhiju propisujući da postupak koji ne bi bio u saglasnosti sa sporazumom stranaka, neće predstavljati razlog za poništaj, ako je u datom slučaju sporazum u suprotnosti sa imperativnim normama Srbije. Dakle, arbitri mogu prenebregnuti odredbu sporazuma koja je suprotna imperativnim normama Srbije (npr. da jedna stranka ima više vremena za podneske od druge). 75. Nadležnost arbitraža Pojam i vrste arbitražnih sporazuma Nadležnost međunarodne trgovinske arbitraže za jedan spor može se zasnovati samo na osnovu sporazuma stranaka. Njujorška konvencija predviđa obavezu za sudove zemalja potpisnica konvencije: Ako bi se stranka obratila sudu iako postoji arbitražni sporazum, sud će po zahtevu jedne od stranaka uputiti stranke na arbitražu, izuzev ako sud utvrdi da je sporazum ništav. Znači sudovi su dužni da primat daju arbitražnom sporazumu. Vrste arbitražnih sporazuma: 1kompromis, je pismeni sporazum stranaka da podvrgnu arbitraži spor koji je već nastao. 2Kompromisna klauzula, je deo (klauzula) glavnog ugovora, tom klauzulom se predviđa nadležnost arbitraže za sve sporove koji proizađu iz glavnog ugovornog odnosa. Uslovi za punovažnost arbitražnog sporazuma Za punovažnost arbitražnog sporazuma potrebno je da se ispune određeni uslovi koje ceni pre svega sama arbitraža, a eventualno i sud (u postupku poništaja, ili priznanja i izvršenja). Kako se ceni

punovažnost arbitražnog sporazuma ako se to pitanje postavi pred našim sudom? Ako se primenjuje konvencijski režim, treba primeniti merila našeg prava ,a ako su stranke ugovorile merodavno pravo, onda je za punovažnost arbitražnog sporazuma neophodno da budu ispunjeni uslovi i po našem i prema izabranom pravu. -Naše pravo postavlja sledeće uslove: 1- treba da je reč o međunarodnoj arbitraži, sporu iz međunarodnih poslovnih odnosa 2- uslov arbitrabiliteta, ovo pitanje se ne postavlja često jer je danas većina kategorija sporova arbitrabilna, tj državni organi ne zadržavaju te sporove za rešavanje samo za sebe, već dozvoljavaju rešavanje pred arbitražama. Ali ipak ostaju neke kategorije sporova rezervisane za rešavanje samo pred sudovima (npr domen patenata, antimonopolske norme). Prema ZOA arbitraži se mogu podvrći sporovi o pravima sa kojima stranke samostalno raspolažu. 3- Odsustvo isključive nadležnosti našeg pravosuđa, ovo je sasvim retka prepreka za zaključenje arbitražnog sporazuma jer isključiva nadležnost po ZMPP postoji samo u nekim porodičnopravnim i naslednopravnim sporovima, kao i u sporovima o nekretninama. 4- Broj arbitara treba da je neparan, sam broj arbitara nije uslov punovažnosti, ali taj broj ne sme biti paran. 5- Potrebna je pismena forma, Arbitražni sporazum ne zamenjuje sudsku nadležnost u svim sporovima među strankama potpisnicama sporazuma, već samo u onim sporovima koji su pod domašajem konkretnog arbitražnog sporazuma. (npr ako je sporazum predviđa da se svi sporovi o ispunjavanju obaveza ugovora podrvgnu arbitraži, a spor se javi oko punovažnosti ugovora, onda se ovaj spor neće podvrći arbitraži jer to nije predviđeno arbitražnim sporazumom) Dakle, arbitraži se mogu podvrći samo oni sporovi koji su predviđeni arbitražnim sporazumom, ni manje ni više. 76. Autonomija arbitražnog sporazuma i princip kompetenz-kompetenz Arbitražni sporazum je posebna pravna celina, i eventualna ništavost glavnog ugovora ne pogađa automatski arbitražnu klauzulu, njena pravna sudbina je nezavisna. Princip kompetenz-kompetenz u suštini znači da su arbitri sami pozvani da odluče o punovažnosti arbitražnog sporazuma i svojoj nadležnosti. Bez tog principa bi se narušila efikasnost arbitražnog postupka, svako bi mogao osporavati nadležnosti bilo iz ubeđenja da je nadležnost zaista sporna ili iz razloga odugovlačenja. Ako arbitri ne bi imali „kompetenciju za (svoju) kompetenciju“ oni bi morali da zastanu sa postupkom i sačekaju mišljenje suda o punovažnosti arbitražnog sporazuma, čim neko otvori pitanje nadležnosti. Princip je danas široko prihvaćen, sadržan je i u model-pravilu UNCITRAL. Ipak stav arbitara o nadležnosti ne mora biti poslednja reč, jer se to pitanje može ponovo postaviti u postupku (organičene) sudske kontrole arbitražne odluke. 77. Arbitražni postupak Uvod Ne postoji postupak spoljnotrgovinskih arbitraža uopšte, a ne može se govoriti ni o jedinstvenim pravilima unutar jedne države, jer same stranke i arbitri mogu da utiču na postupak. Posebno je teško izvući neke opšte zaljučke o postupku pred ad hoc arbitražama jer one nemaju nikakva unapred određena i institucionalizovana pravila. Međutim tu značajnu pomoć pružaju model-pravila , a posebno UNCITRAL-a. Iako ne postoji nikakva svetska zakonodava volja za ujednačavanje, primetan je u poslednjoj dekadi jedan trend harmonizacije pravila na međunarodnom planu, savremeni procesni obrazac se široko prihvata od svih arbitraža koje su u međusobnoj konkurenciji, jer se pokazalo da savremena rešenja privlače stranke. Merodavna pravila Institucionalne arbitraže vode postupak pre svega na osnovu svojih pravila, tek supsidijarno dolazi u obzir primena drugih normi, ako ne postoji rešenje za konkretno pitanje u njihovim pravilima. -Prvo supsidijarne norme mogu da odrede same stranke; -može se određivanje pravila postupka prepustiti arbitrima; -može se primeniti i parnično procesno pravo jedne države ,obično države gde se vodi arbitražni postupak (ali ovo rešenje nije celishodno jer pravila parničnog postupka nisu prilagođena osobinama arbitražnog postupka)

Konstituisanje arbitraže Najvažniji problem konstituisanja je izbor arbitara u slučaju da to ne učine stranke. Stranke retko u samom sporazumu o arbitraži određuju ime arbitra, obično se dogovore da svaka strana izabere po jednog, a da će ti arbitri dalje izabrati trećeg koji će biti predsednik veća. Taj mehanizam je korektan jer ističe ravnopravnost stranaka, ali nije uvek efikasan, jer stranka može da osujeti izbor ako jednostavno ne imenuje svoj arbitra, ili se može dogoditi da izabrani arbitri ne mogu da izaberu trećeg. Pravilnici institucionalnih arbitraža predviđaju pravila za rešenje ovih problema. Situacija je teža kada su u pitanju ad hoc arbitraže koje ne sadrže ova pravila. Tada se rešenje nalazi u konstituisanju „organa imenovanja“ (prema mod.pravilima UNCITRAL-a, organ imenovanja određuju same stranke, ili supsidijarno generalni sekretar Stalnog arbitražnog suda u Hagu). Moguće pomoćno rešenje je imenovanje od strane suda, takvo rešenje predviđa naš ZOA (koji se primenjuje ako je sedište arbitraže u Srbiji). Tok postupka pred spoljnotrgovinskim arbitražama Arbitraža vodi postupak prema pravilniku koji su izabrale stranke (bilo izborom institucionalne arbitraže ili na drugi način). Današni pravilnici ne ulaze u detalje, već određuju samo osnovne osobine postupka, a daju arbitrima široku diskreciju. UNCITRAL je sačinila još jedan tekst u cilju efikasnosti arbitražnog postupka, reč je o „beleškama“ o organizovanju arbitražnog postupka, koja može da posluži kao neka vrsta podsetnika strankama i arbitrima u organizovanju postupka. Postupak pred STA (Spoljnotrgovinskom arbitražom privredne komore Srbije) Ona je institucionalna arbitraža. Ima svoj pravilnik. Naslednik je tradicije STA privredne komore Jugoslavije. Neke karakteristike:. Ako Pravilnik ne sadrži odgovarajuće odredbe za neko proceduralno pitanje, prmeniće se pravila koja stranke postave, ako ako to ne učine primeniće se odgovarajuće odredbe ZPP. Stranke nisu apsolutno slobodne da dopunjuju odredbe pravilnika, već dopune moraju biti u skladu sa principima funkcionisanja STA. STA predviđa mogućnost vođenja postupka i po pravilima UNCITRAL-a. Generalno , postupak je fleksibilan i teži uprošćavanju rešenja radi efikasnosti (npr odluka se može doneti i bez zakazivanja usmene rasprave ako se iz podnesaka stranaka jasno može sagledati pitanje). Izbor arbitara je sa liste koju utvrđuje Skupština Privredne komore Srbije, a lista sadrži i strane državljane. 78. Primena materijalnog prava od strane arbitraža Kao što smo videli u delu o određivanju merodavnog prava, postoji veći broj načina za određivanje merodavnog prava, što je najviše izraženo u ugovornoj materiji- a ti ugovorni sporovi se najčešće javljaju pred međunarodnim trgovačkim arbitražama. Za rešenje sudskih sporova u ugovornoj materiji čvrsta polazna tačka je Lex fori, zakon zemlje suda. Koja je polazna tačka u određivanju merodavnog prava u arbitražnim sporovima, jer nije lako utvrditi šta je LF pojedinih MTA i koje kolizione norme treba preimeniti da bi se došlo do merodavnog prava. Ovaj problem posebno postoji u arbitražama ad hoc. Pokušaćemo da izdvojimo nekoliko tipova rešenja: 1- Prvi način je isti kao u slučaju određivanja merodavnog prava pred sudovima, polazi se od kolizionih normi jednog nacionalnog prava (obično države u kojoj arbitraža zaseda) pa se primenjuje ono materijalno pravo na koje te kolizione norme upute 2- Drugi tip rešenja je polazak od ne-nacionalnih kolizionih normi, koje nisu uzete iz jednog prava. Ovo rešenje nije dovoljno sigurno, jer nema jedinstvenih svetskih kolizionih normi koje bi arbitri primenjivali. Blizu tog rešenja je Evropska konvencija o MTA, koja kaže da će arbitri u nedostatku izbora merodavnog prava primeniti norme onog zakona čiju primenu arbitri smatraju najprikladnijom u tom sporu. 3- Treći tip rešenja je primena normi ne-državnog karaktera, dakle bez oslonca na neko materijalno pravo, što je još potpuniji raskid sa normama pojedinih država. Oslonac je na bazi opštih principa pravičnosti. I pravilnik STA predviđa ovakav način. 4- Četvrti način je primena autonomnog prava međunarodne trgovine, ili novi lex marcatoria. U njemu je takođe izražena težna za osamostaljenjem od nacionalnih prava. To su međunarodne konvencije, jedoobrazni zakoni, međunarodni običaji, samoregulativni ugovori, principi UNIDROIT, i svi oni sadrže neuporedivo razrađenija pravila od opštih principa pravičnosti. 5- U ne

malom broju odluka arbitri koriste više metoda istovremeno(npr nacionalno pravo i principe lex mercatoria). Primena materijalnog prava od strane STA (kod nas) Na osnovu odredaba Pravilnika STA postoje dva tipa odlučivanja: po pravnim normama i pravičnosti. -Za odlučivanje po pravnim normama predviđena su tri izvora: sam ugovor, trgovinski običaji, norme nacionalnog prava, bez hijerarhijskog odnosa između njih, ali priroda stvari nameće ovakav redosled. -Za odlučivanje po pravičnosti potrebno je izričito ovlašćenje stranaka. 79. Poništaj (domaće) arbitražne odluke Uvod (**prvo o pravnim sredstvima protiv arbitražnih odluka uopšte**) Državna pravosuđa zadržavaju izvesne mogućnosti naknadne kontrole arbitražnih postupaka, iako je savremeni trend sužavanje državne kontrole i povećanje autonomije arbitražnog odlučivanja. Naše pravo poznaje dva pravna sredstva protiv arbitražnih odluka: domaća arbitražna odluka proizvodi dejstvo isto kao i domaća pravnosnažna i izvršna sudska presuda i može se napadati tužbom za poništaj. Strana arbitražna odluka ne proizvodi dejstvo dok ne bude priznata tj proglašena izvršnom od strane našeg suda. Prema ZOA strana arbitražna odluka je ona doneta van teritorije Srbije, ili je doneta na teritoriji Srbije ali je primenjeno procesno pravo strane države. Poništaj domaće arbitražne odluke Postupak za poništaj domaće arbitražne odluke se pokreće tužbom za poništaj. Razlozi za poništaj su isti kao i oni koji se nalaze u Njujorškoj konvenciji previđeni za odbijanje priznanja. Po inicijativi stranke razmatraće se sledeći razlozi: -Poništiće se arb. odluka ako arbitražni sporazum nije punovažan prema pravu koje su odredile stranke, ili pravu Srbije (ako stranke nisu birale pravo) - ako je stranka koja traži poništaj bila onemogućena da iznese svoje stavove -prekoračenje ovlašćenja datih arbitrima u arbitražnom sporazumu -povreda potupka ili sastava arbitraže -ako je odluka zasnovana na lažnom iskazu svedoka ili veštaka, ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi, ili je doneta usled krivičnog dela arbitra ili stranke Po ex officio sud ceni: -arbitrailnost -povreda javnog poretka Srbije 80. Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka Problem koji se javlja kod izvršenja arbitražnih odluka je taj što arbitraže nisu neposredno vezane za državni aparat koji može prinudno izvršiti odluke koje se ne izvršavaju dobrovoljno. Ipak procenat dobrovoljnog izvršenja arbitražnih odluka je veoma visok. Na to utiču tzv. „korporativne sankcije“, tj mere iza kojih ne stoji državna prinuda ,nego različita udruženja u privredi. To su različlita stvljanja na „crne liste“, „brisanja iz članstava“, zabrana izlaska pred istu arbitražu..itd. Ipak i pored visokog procenta dobrovoljnog izvršenja arbitražnih odluka, to ne znači da se problem priznanja i izvršenja arbitražnih odluka ne postavlja ni da je malog značaja. Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka prema pravu Srbije (prema ZOA) Norme ZOA pre svega govore o uslovima za priznanje stranih arbitražnih odluka. Procesna pravila su uglavnom ista kao ona za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, što nije slučaj sa uslovima. Bez priznanja i izvršenja, strana arbitražna odluka ne proizvodi dejstvo u Srbiji. -Uslovi za priznanje i izvršenjeZOA je prihvatio principe i norme Njujorške konvencije. Ako strana arbitražna odluka ne zadovolji te uslove ona se neće priznati. A- razlozi koji se cene po zahtevu stranke: 1- Potrebno je da je arbitraža koja je donela odluku bila nadležna. To će se ceniti po tome da li postoji punovažan arbitražni sporazum (kompromis ili kompromisna klauzula.) 2- Potrebno je da je poštovano pravo odbrane. Lice protiv koga je odluka doneta moralo je imati mogućnost da se brani. To se ceni pre svega po urednom obaveštavanju i dostavljanju u arbitražnom postupku. 3- Ne sme postojati prekoračenje ovlašćenja arbitara, tj kada

donesu odluku za koju ih stranke nisu ovlastile. 4- Ne sme postojati povreda pravila o sastava arbitraže ili arbitražnog postupka utvrđenog odredbama arbitražnog sporazuma. Međutim primetan je trend u novije vreme da se arbitražne odluke ostave na snazi iako se arbitražni sporazum nije striktno sledio, jer neki delovi praktično ne mogu da se slede (npr slučaj kada se u sporazumu utvrdi sasvim nejasna drugostepena nadležnost nekog suda, tada tu normu sporazuma treba zanemariti). 5Arbitražna odluka mora biti konačna, a to je trenutak kad je doneta jer ne postoji po pravilu obraćanje višem organu, iako nije nemoguće. B- razlozi koji se cene ex officio: 1- Spor mora biti arbitrabilan 2- Odluka arbitraže ne sme biti protivna javnome poretku Postupak priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka Pokreće se na zahtev stranke u posebnom postupku, koja treba da podnese izvornu arb. odluku ili overen prevod, kao i izvorni ugovor o arbitraži ili overen prepis. Završava se rešenjem kojim se arb. odluka priznaje i izvršenje odobrava ili se odbija priznanje. Mesno je nadležan sud područja na kome treba sprovesti postupak priznanje odnosno izvršenja.