Medjunarodno poslovanje II

MEDJUNARODNO POSLOVANJE II

I PRAVNI POSLOVI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

1. Pojam pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Subjekti medjunarodnog poslovanja ostvarujući funkcije koje im pripadaju, odnosno vršeći privredne delatnosti za čije su obavljanje registrovani, stupaju u uzajamne poslovne odnose. Ti odnosi su pravno uredjeni i to kako na nivou nacionalnog zakonodavstva, tako i medjunarodnim propisima. Na taj način obezbedjuje se neophodna pravna sigurnost, koja je bitan preduslov uspostavljanja i uspešne realizacije bilo kog poslovnog aranžmana. Mnogi ugovori, koji postoje u okvirima poslovnog prava savremenih država, pojavljuju se i prilikom uspostavljanja takvih poslovnih odnosa u relacijama medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom vrši se manja ili veća modifikacija uslova zaključivanja i realizacije ovih ugovora, zavisno od činjenice postojanja medjunarodnog elementa. S druge strane, upravo s obzirom na specifičnost odnosa karakterističnih za medjunarodno poslovanje, posebno u novijem periodu, prisutna je i pojava novih ugovornih odnosa, koji postoje samo u uslovima medjunarodnog poslovanja. Prirodu pravnih odnosa koji se uspostavljaju u medjunarodnom poslovanju bitno odredjuju sledeća dva obeležja. Prvo obeležje proizilazi iz sadržine poslovnih odnosa i ispoljava se u činjenici da se medjunarodno poslovanje bazira na pravnim principima i standardima poslovnog prava savremenih država sveta. Drugo obeležje proizilazi iz okolnosti da se poslovni partneri, koji stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja, tom prilikom suočavaju sa postojanjem medjunarodnog elementa, te da se zbog činjenice što se ugovorne strane nalaze u dve ili više različitih država, ti ugovori tretiraju kao distancioni ugovori, na osnovu čega oni poprimaju posebna obeležja koja nacionalni propisi, po pravilu, ne sadrže. Uredjivanje poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja u uporednom pravu izvršeno je na jedan od sledeća dva načina. Prvo, dvojnim režimom regulisanja, kojom prilikom su posebna pravila propisana za privredne subjekte, u skladu sa kojima oni obavljaju svoje poslovne aranžmane, u odnosu na pravila koja važe u domenu gradjanskog prava, kojima se regulišu odnosi ostalih subjekata prava, pre svega fizičkih lica. Ovaj sistem uredjivanja odnosa karakterističan je za prve kodifikacije gradjanskog i privrednog (poslovnog) prava koje su nastale u Francuskoj (Code de civil iz 1804. i Code de commerce iz 1807. godine), odnosno u Nemačkoj (Nemački trgovinski zakon iz 1897. godine i Nemački gradjanski zakonik iz 1900. godine). U pravnoj teoriji

ovakav prilaz u uredjivanju poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti prava naziva se dualističkim prilazom. Drugim načinom uredjivanja odnosa utvrdjuje se princip jedinstvene važnosti pravila po kojima se uredjuju ugovorni odnosi, nezavisno od okolnosti subjekata koji stupaju u te odnose. Ovaj sistem jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa karakterističan je za Zakon o obligacijama Švajcarske iz 1911. godine i Italijanski gradjanski zakonik iz 1942. godine. U pravnoj teoriji ovakav prilaz uredjivanja poslovnih odnosa naziva se monističkim prilazom 1 . Važeći propis naše države, kojim se uredjuju obligacioni odnosi, 2 prihvata koncept jedinstva obligacionog prava, kojim se utvrdjuje jedinstvena primena pravila obligacionog prava, koja važe za obligacione odnose, bilo da su u pitanju pojedinci (fizička lica) ili privredni subjekti (po pravilu, pravna lica). Medjutim, jedinstvena primena pravila obligacionog prava nije utvrdjena kao pravilo bez izuzetaka, već samo onda i u meri u kojoj je to opravdano i celishodno. Kada priroda odnosa zahteva da se odredjena pravila ograniče samo za odredjene subjekte odnosno odnose u koje oni stupaju, tada se Zakonom o obligacionim odnosima u posebno odredjenim slučajevima utvrdjuje veći ili manji stepen odstupanja od opšteg pravila obligacionog prava, stvaranjem pravnih pravila koja su prilagodjena posebnim zahteva privrednog poslovanja. Na taj način je prihvatanjem pravila o monističkom prilazu u uredjivanju ove materije stvoren pravni osnov da se u odnosu na to pravilo utvrde izuzeci, pod dopunskim uslovom da su oni izričito zakonom odredjeni. Kao ilustracija ovakvog opredeljenja zakonodavca najbolje govori odredba stava 1. člana 25. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj se «odredbe ovog zakona, koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije odredjeno». S tim u vezi, drugim stavom istog člana, kao ugovori u privredi označeni su ugovori «koje privredni subjekti koji obavljaju privredne delatnosti, kao i vlasnici radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju medjusobno povodom obavljanja delatnosti koje predstavljaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima». U tom kontekstu, polazeći od pravila o jedinstvu u uredjivanju obligacionih odnosa, ali i realno mogućih izuzetaka od tog pravila, kao dopunsko, postavilo se pitanje kriterijuma za kvalifikaciju odredjenog odnosa poslovnim odnosom privrednog (poslovnog) prava. Tim povodom, takodje je moguće uočiti nekoliko prilaza. Po jednom, koji se može nazvati objektivnom teorijom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, bez obzira ko ih uspostavlja i na te odnose se primenjuju pravila poslovnog (privrednog) prava, a ne gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Po drugom prilazu, koji se može nazvati subjektivnim konceptom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni ugovorni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, zavisno od subjekta koji ih zaključuju. Shodno tome, trgovačkim poslovima smatraju se svi poslovi koje «trgovac zaključi za potrebe svoje trgovine» 3 . 1

Prof. dr Vrleta Krulj: Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1986. godina, str. VII i VIII 2 Zakon o obligacionim odnosima («Službeni list SFRJ», br. 29/78) 3 Bliže o pitanju odredjivanja pojma trgovačkog posla videti kod: Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 451 - 455

2

Kao što se iz gore navedenih odredbi našeg Zakona o obligacionim odnosima može zaključiti, u našem pravnom sistemu prihvaćena je koncepcija koja u sebi sadrži elemente i objektivnog (prema vrsti posla) i subjektivnog (prema subjektu koji te poslove obavlja) odredjivanja pojma trgovinskog posla, što doprinosi obuhvatnijem odredjivanju samog pojma privrednog posla, ali i uslovljava potrebu dopunskog tumačenja prilikom odredjivanja uslova i domena primene ove zakonske odredbe. Drugo obeležje pravnih poslova medjunarodnog poslovanja sadržano je u okolnosti postojanja medjunarodnog elementa koji se ispoljava bilo prilikom zaključenja, bilo povodom realizacije ovih poslova. Medjunarodni element kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja može biti izražen na jedan od sledećih načina. Prvo, činjenicom da su taj pravni posao zaključili subjekti medjunarodnog poslovanja, koji poseduju različitu nacionalnu pripadnost. Drugim rečima, da je konkretan pravni posao zaključen od strane fizičkih lica za različitim državljanstvom, odnosno od strane pravnih lica koja su registrovana za obavljanje privrednih delatnosti na teritorijama različitih država. Drugo, kada iz prirode samog posla proizilazi da promet robe, odnosno pružanje usluga podrazumeva prekogranični promet te robe, odnosno prekogranično pružanje usluga. Drugim rečima, kada se realizacija konkretnog pravnog posla ne ostvaruje u okvirima istog državno – pravnog suvereniteta, već se pravne i faktičke radnje, koje proizilaze iz zaključenog poslovnog aranžmana, izvršavaju na teritoriji različitih država. Treće, kada su radnje koje vode zaključenju pravnog posla (ponuda i prihvat ponude) izvršene sa teritorija država sa različitim državno – pravnim suverenitetom, tj. kada se bilo ponuda bilo prihvat ponude upućuju u drugu državu u odnosu na onu u kojoj su učinjeni.

2. Karakteristike pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja poseduju odredjene specifičosti, na osnovu kojih se razlikuju od ostalih ugovora gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Te specifičnosti proizilaze iz posebne prirode poslovnih aranžmana koji se zaključuju u medjunarodnom poslovanju i u osnovi mogu se svesti na sledeća obeležja. 2.1. Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju odredjeni su nešto šire nego što je to slučaj sa subjektima poslovnih odnosa u domaćem pravu. Imajući u vidu njihovu poslovnu funkciju, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja pojavljuju se domaća privredna društva i druga preduzeća, koja su u statusu pravnog lica registrovana za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored ovih lica poslove spoljnotrgovinskog poslovanja mogu, pod odredjenim uslovima, da obavljaju i preduzetnici, odnosno druga domaća fizička lica. S tim u vezi, sva pravna lica i preduzetnici u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova imaju ista prava poslovanja kao i u 3

domaćem pravnom prometu. Drugim rečima, ne zahteva se posebna trgovačka sposobnost za obavljanje ovih poslova. U tom smislu i fizička lica koja imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednaka prava kao i u domaćem pravnom prometu. Pored ovih lica subjektima spoljnotrgovinskog poslovanja smatraju se i strana lica. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se: - pravno lice sa sedištem u inostranstvu; strano fizičko lice; - domaći državljanin sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu u trajanju dužem od godine dana. 2.2. Predmet pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju Predmet pravnih poslova (ugovora) u medjunarodnom poslovanju je promet roba, najčešće telesnih pokretnih stvari i vršenje usluga. U pogledu prometa roba koje imaju status nepokretnih stvari (zemljište, odnosno zemljišne parcele, gradjevinsko zemljište, stambene zgrade i dr) važe posebna pravila, kojima se taj promet ograničava ili uslovljava reciprocitetom. Ovaj izuzetak se ne primenjuje u slučaju prometa vazduhoplova, brodova, kao i stanova izgradjenih radi prodaje na tržištu. Pod prometom stvari pod posebnim uslovima spada i prenos apsolutnih subjektivnih gradjanskih prava (pre svega, prava svojine) na autorskim pravima i ostalim pravima intelektualne i industrijske svojine (patent, model, žig, geografsko poreklo i sl). 2.3. Značaj pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja su od posebnog značaja ne samo za subjekte medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u poslovne odnose, već i za samu državu, pošto se putem njih ostvaruju kako posebni interesi poslovnih partnera, tako i širi društveni interesi i ciljevi. Ovi interesi i ciljevi sadržani su u nastojanju konkretne države za obuhvatnijim i za njenu privredu pogodnijem uključivanju u medjunarodnu razmenu dobara i usluga; za uravnoteženjem bilansa zemlje u odnosima trgovinske razmene sa inostranstvom; za popravljanjem platno – bilansne pozicije države; za obnavljanje i jačanje deviznih rezervi kojima raspolaže; kao i u nizu drugih pitanja pre svega privrednog, ali i političkog, pa i bezbednosnog karaktera. U cilju ostvarivanja ovih interesa, kao i nastojanja da se pravni poslovi medjunarodnog poslovanja koje zaključuju domaći privredni subjekti realizuju masovno i uredno bez posebnih teškoća, države često preduzimaju odgovarajuće mere s ciljem podsticanja na zaključivanje ovih ugovora, stvaranja pogodnijih uslova za izvršavanje preuzetih obaveza, kao i u širem smislu potenciranja komparativnih prednosti kojima te države raspolažu. Na taj način, pravni poslovi medjunarodne trgovine postaju ne samo ishodište, već i pretpostavka uspešne ekonomske politike odredjene države, čemu je, po pravilu, podredjena i ukupna politika medjunarodnih odnosa koju sprovode organi te države.

4

Uspostavljanjem i unapredjivanjem odnosa u okvirima medjunarodnog poslovanja doprinosi se i stvaranju poverenja izmedju političkih subjekata u državama savremenog sveta, što povratno utiče na dalje širenje prostora za medjunarodnu poslovnu saradnju u smislu stvaranja jedinstvenog ne samo regionalnog, već perspektivno i globalnog tržišta.

2.4. Modifikacija pravnih pravila obligacionog prava Kao što je istaknuto, jedno od obeležja poslovnog (privrednog) prava, a samim tim i medjunarodnog poslovanja, kao posebne forme ispoljavanja poslovnog prava, predstavlja okolnost da su pravna pravila po kojima se ono odvija zasnovana na načelima i principima gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Značaj ove napomene je tim veći ukoliko se ona odnosi na pravne sisteme, kakav je i naš, koji se baziraju na principu jedinstva primene načela i principa obligacionog prava. U tom smislu, potrebno je precizno utvrditi značenje i domašaj primene osnovnih načela i principa obligacionog prava, kao i odrediti obim i sadržinu modifikacije ovih pravila, imajući, tom prilikom, u vidu prirodu odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja. 2.4.1. Načelo autonomije volje Jedno od osnovnih načela obligacionog prava je da sami učesnici u pravnom prometu, saglasno sopstvenim interesima i svojom voljom uredjuju obligacione odnose. U tom smislu, članom 10. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo po kome učesnici u prometu «slobodno uredjuju obligacione odnose». Načelo autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja, ispoljava se naročito u sledećem: a) ugovorne strane su slobodne u izboru poslovnog partnera, sa kojim žele da zaključe odredjeni ugovor iz domena medjunarodnog poslovanja; b) ugovorne strane su slobodne u izboru vrste ugovora, koji žele da zaključe u odnosima medjunarodnog poslovanja; c) ugovorne strane slobodno uredjuju sadržinu prava i obaveza, koje proizilaze iz ugovora medjunarodnog poslovanja. Pored toga, načelo autonomije volje podrazumeva i pravo ugovornih strana da saglasno svojoj volji menjaju ugovorene odredbe zaključenog ugovora, kao i da saglasno odlučuju o trajanju tog ugovora 1 .

1

Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 36

5

Medjutim, već iz pojmovnog odredjenja ovog načela može se zaključiti da ono u sebi sadrži jasno utvrdjene izuzetke, koji su opšteg karaktera i odnose se na sve pravne subjekte. U skladu sa njima autonomija volje, odnosno sloboda ugovaranja ograničena je dejstvom načela na kojima se bazira ustavno uredjenje države, primena prinudnih (imperativnih) propisa, dakle propisa koji spadaju u domen javnog poretka, kao i običajnih pravila i pravila poslovnog morala. Pored ovih opštih ograničenja primene načela autonomije volje, postoje i posebna ograničenja koja se ustanovljavaju bilo s obzirom na status ugovorne strane (privredni subjektivitet), bilo s obzirom na okolnost zaključenja i realizacije poslovnog aranžmana (medjunarodni element). Ta ograničenja, po svom dejstvu, mogu biti sledeća: a) S obzirom na status subjekta prava Sloboda ugovaranja privrednih subjekata ograničena je s obzirom na specifičnost pravnog statusa pravnih lica, koji privredni subjekti po pravilu poseduju. Saglasno tome, a u skladu sa članom 54. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Kako se kod nas pravna sposobnost pravnih lica utvrdjuje osnivačkim aktom u postupku registracije za obavljanje odredjenih privrednih delatnosti, to je na ovaj način utvrdjeno i polje dejstva načela autonomije volje pravnih lica. Ona se ogleda u pravu na slobodno zaključivanje ugovora koji spadaju u domen njegove pravne sposobnosti, odnosno obavljanja poslova koji predstavljaju njegovu registrovanu delatnost. Ukoliko bi ugovor bio zaključen protivno ovoj odredbi, isti bi bio pravno nevažeći i ne bi proizvodio pravna dejstva. b) S obzirom na obavezu zaključivanja ugovora Autonomija volje privrednih subjekata, s obzirom na obavezu zaključivanja ugovora, ograničena je opštom i posebnom obavezom zaključivanja takvih ugovora. Opšta obaveza proizilazi iz prirode obavljanja registrovanih privrednih delatnosti i sastoji se u uspostavljanju odnosa sa poslovnim partnerima kojima se realizuje privredni cilj osnivanja odredjenog privrednog subjekta. Ova obaveza ima i svoju ekonomsku, odnosno privrednu dimenziju koja se sastoji u ostvarivanju dobiti, odnosno profita iz poslovanja. U tom smislu, sama činjenica osnivanja privrednog subjekta, kao pravnog lica, u sebi implicite sadrži opredeljenje na zaključivanje ugovora koji spadaju u domen predmeta poslovanja tog privrednog subjekta, tako da bi eventualna odluka organa upravljanja, odnosno poslovodjenja u tom privrednom subjektu, da ne zaključuju ugovore, odnosno ne stupaju u poslovne odnose sa trećim licima, predstavljala ne samo pravni anahronizam, već ne bi bila ni ekonomski održiva. S druge strane, u dosta slučajeva, propisima je direktno naloženo odredjenim privrednim subjektima da su obavezni da zaključuju ugovore iz predmeta svog poslovanja. To je najpre situacija u kojoj odredjeni privredni subjekt obavlja takvu privrednu delatnost da je tim povodom u prilici da redovno zaključuje pravne poslove sa 6

poslovnim partnerima (npr. trgovinska, saobraćajna, skladišna, osiguravajuća i druga preduzeća). Pored toga, u slučaju obavljanja privredne delatnosti za koju je zakonom utvrdjeno da predstavlja neophodan uslov rada i poslovanja drugih privredndih subjekata, odnosno da je uslov normalnog života gradjana na odredjenoj teritoriji, odnosno da je obavljanje te delatnosti od opšteg interesa, privredni subjekti koji obavljaju te delatnosti, po pravilu u statusu javnog preduzeća (npr. elektrodistributivna preduzeća, preduzeća za distribuciju naftnih derivata i prirodnog gasa, preduzeća za obavljanje poštanskog saobraćaja i dr), obavezna su da zaključuju ugovore kojima se omogućava korišćenje njihovih usluga sa svim subjektima, potencijalnim korisnicima tih usluga, pod uslovom da ova lica ispune prethodne, pre svega, tehničke uslove. c) S obzirom na sadržinu ugovora Iako je načelno istaknuto pravilo shodno kome ugovorni partneri slobodno odredjuju sadržinu svojih poslovnih aranžmana, ovo pravilo u savremenim uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja ima brojne izuzetke. Ti izuzetci se najpre ispoljavaju s obzirom na predmet ugovora. Pored već istaknutog opšteg ograničenja slobode ugovaranja, koje se sastoji u okolnosti da privredni subjekti mogu zaključivati samo ugovore u okviru svoje pravne sposobnosti, posebnim propisima mogu se utvrditi vrsta i karakterna obeležja (kvalitet i kvantitet) obaveza koje ugovorne strane mogu da preuzmu. Ukoliko su takvi propisi imperativnog (obavezujućeg) karaktera, njihova primena je obezbedjena i instrumentarijumom državne prinude. U tom smislu, sve češće se utvrdjuju minimalne tehničke karakteristike proizvoda i usluga koje se stavljaju u promet, na način da samo oni proizvodi i usluge koji ispunjavaju propisane standarde i normative mogu biti u prometu na odredjenom tržištu. Time se teži zaštiti poslovnih partnera od mogućih prevarnih radnji, ali i ukupnoj zaštiti životne sredine, materijalnih dobara i zdravlja ljudi na odredjenom području. U domen ovih ograničenja spada i zabrana zaključivanja ugovora kojima se stvara, odnosno iskorišćava monopolski ili oligopolski položaj na tržištu i to kako u okvirima jedne države, tako i u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga, prvenstveno u regionalnim okvirima. Najzad, sloboda ugovaranja ograničena je i s obzirom na cenu koja se plaća za isporučenu robu ili pružene usluge. Ovo ograničenje može biti sadržano u propisivanju visine, odnosno kriterijuma za odredjivanje visine cene od strane ovlašćenih organa, odnosno u zabrani utvrdjivanja dampinških ili subvencioniranih cena. d) S obzirom na trajanje ugovornog odnosa Pored opšte odredbe da nijedna od ugovornih strana ne može otkazati dalju primenu ugovora na način kojim se drugoj strani prouzrokuje šteta, odnosno da je dužna da nadoknadi štetne posledice koje iz takvog postupka mogu da proisteknu, za odredjene privredne subjekte, koji obavljaju poslove od opšteg značaja, do raskida ugovornog 7

odnosa može doći samo u taksativno navedenim slučajevima postupanja njihovih poslovnih partnera. Tako se npr. Opštim uslovima za isporuku električne energije i Tarifnim sistemom utvrdjuju uslovi pod kojima preduzeća za obavljanje elektrodistributivne delatnosti mogu da raskinu ugovor o isporuci električne energije. U svim drugim slučajevima, ova preduzeća sopstvenom autonomijom volje ne mogu uticati na prestanak uspostavljenog poslovnog odnosa.

2.4.2. Načelo savesnosti i poštenja Načelo savesnosti i poštenja predstavlja jedno od osnovnih načela ne samo domaćeg, nego i medjunarodnog poslovnog prava. Saglasno odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima «u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, učesnici su dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja». Primenom ovog načela vrši se svojevrsna «moralizacija» obligacionih odnosa 1 . Na vrlo slikovit način odredbe ovog načela sadržane su u članu 999. Opšteg imovinskog zakonika Crne Gore, shodno kome se utvrdjuje da i «što nije zabranjeno, može da ne bude pošteno». Najzad, na primenu načela savesnosti i poštenja upućuje i jedan od najznačnijih medjunarodnih pravnih akata u materiji medjunarodnog poslovanja. Reč je o Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koja je zaključena u Beču 1980. godine, a koja je stupila na snagu 1. januara 1988. godine. Saglasno odredbama člana 7. ove Konvencije, prilikom tumačenja njenih odredbi vodiće se računa o «poštenju i savesnosti u medjunarodnom prometu». Ovo načelo ima obeležja pravnog standarda, čija se sadržina nanovo utvrdjuje u svakom konkretnom slučaju. Zato su realno moguće promene ne samo forme već i domašaja primene ovog načela. Na osnovama primene ovog načela, uslovno govoreći, može se smatrati da se uspostavljaju bazične osnove za nastanak i razvoj «poslovnog morala» koji je u stalnom procesu dogradnje i usavršavanja. Sadržinu tog «poslovnog morala» činilo bi savesno, pošteno, kvalitetno i odgovorno ponašanje privrednih subjektima pri zaključenju i izvršenju ugovora, njihovo ponašanje na tržištu i u medjusobnim odnosima povodom izvršenja preuzetih ugovornih obaveza 2 . U mnogim slučajevima, u samom zakonu, načelo savesnosti i poštenja je pomoćni kriterij za ocenu da li su ugovorne strane pravilno i saglasno zakonu postupale u konkretnim situacijama. U tom smislu, mogu se navesti odredbe stava 1. člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojima su «učesnici u obligacionom odnosu dužni da izvrše preuzetu obavezu i odgovorni su za njeno izvršenje». Pored toga, načelo savesnosti i poštenja značajno je za utvrdjivanje stava da li je jedna od ugovornih strana znala ili je iz okolnosti slučaja morala da zna za neku od činjenicu od kojih zavisi nastanak, promena ili prestanak obligacionog odnosa.

1 2

Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 455 Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2000. godina, str. 334

8

Polazeći od imperativnosti primene ovog načela, o kome suda mora da vodi računa po službenoj dužnosti, jedno od njegovih obeležja je da se pretpostavlja da strane u ugovornom odnosu postupaju savesno i pažljivo sve dok se suprotno ne dokaže. Dakle, nesavesno ponašanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati, s tim da se teret dokazivanja nalazi na strani onog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi partner ponašao suprotno ovom načelu. Tom prilikom, sankcija u slučaju uspešnog dokazivanja povrede ovog načela pored pravne (pravo na naknadu štete), može biti i moralne prirode, u smislu konstatacije da odredjeni privredni subjekt u svom poslovanju postupa suprotno pravilima poslovnog morala, što po posledicama može biti mnogo teže od «obične» pravne presude. Imajući u vidu razičitost pravnih situacija u kojima se učesnici obligacionih odnosa mogu naći, Zakonom o obligacionim odnosima utvrdjena su dopunska pravila za odredjivanje savesnog i poštenog ponašanja zavisno od subjekta na koga se odnosi primena ovog načela. Shodno tome, stavom 1. člana 18. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je da je «učesnik u obligacionom odnosu dužan da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina)». Ovaj stepen savesnosti i poštenja zahteva se od svih učesnika obligacionih odnosa, dakle i od pravnih i od fizičkih lica. S druge strane, u skladu sa odredbama stava 2. ovog člana, učesnik u obligacionom odnosu iz domena svoje profesionalne delatnosti (dakle privredni subjekt, po pravilu, u statusu pravnog lica) dužan je da u izvršavanju obaveza postupa «sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i poslovnim običajima (pažnja dobrog stručnja – privrednika)». Iz navedenog može se zaključiti da je za učesnike u aranžmanima poslovnog prava pa samim tim i medjunarodnog poslovanja, utvrdjen viši stepen savesnosti i poštenja u izvršavanju preuzetih obaveza, u odnosu na obaveze koje proizilaze iz obligacionih odnosa gradjanskog prava. Objektivizacija standarda dobrog stručnjaka i njegovo dovodjenje u ravan pravila struke i poslovnih običaja unosi potrebnu izvesnost u poslovni odnos, budući da nisu relevantna lična svojstva učesnika i procena okolnosti o pažnji sa kojom se oni odnose prema sopstvenim poslovima. Drugim rečima, za utvrdjivanje da li je neki od učesnika poslovnog aranžmana u medjunarodnom poslovanju postupao sa pažnjom dobrog stručnjaka – privrednika nije od značaja subjektivni kriterij procene kako se taj subjekt ponaša u obavljanju svojih poslova, već apstraktni kriterij procene u kojoj je meri njegovo ponašanje saglasno bilo propisanim, bilo uobičajenim pravilima struke za čije je obavljanje registrovan.

2.4.3. Načelo neformalnosti Načelo neformalnosti na odredjen način proizilazi iz načela autonomije volje i ispoljava se u pravu ugovornih partnera da slobodno odrede formu u kojoj će zaključiti konkretan ugovor. Kao posledica poslovne prakse, ali i razvoja i ubrzanja robnog prometa, vremenom je ovo načelo poprimilo posebna obeležja koja se sastoje u tome da 9

«zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije odredjeno» (stav 1. člana 67. Zakona o obligacionim odnosima). Ovim načelom utvrdjeno je pravilo o neformalnosti zaključivanja ugovora, što konretno znači da je za nastanak jednog ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana, bez obaveze da te volje budu iskazane u posebnoj formi. Izuzetak od ovog pravila moguć je u dva osnovna slučaja. Prvo, samim zakonom, u taksativno navedenim slučajevima, može se propisati posebna, po pravilu, pisana forma zaključenja ugovora. Takav je slučaj u našem pravu, npr. sa ugovorom o gradjenju, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovoru o transferu tehnologije, ugovorom o stranom ulaganju, ugovorom o alotmanu i dr. Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u odredjenoj formi važi i za sve kasnije izmene ili dopune tog ugovora. Drugo, ugovorne strane sopstvenom inicijativom mogu se sporazumeti da posebna, po pravilu pisana forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. U oba slučaja (zakonskog propisivanja i ugovornog regulisanja) forma u kojoj se ugovor zaključuje poprima obeležja svečane forme (forma «ad solemnitatem»), što u slučaju nepoštovanja zaključenja ugovora u toj formi za pravnu posledicu ima ništavost takvog ugovora. S druge strane, poslovna praksa poznaje slučajeve zaključivanja ugovora u odredjenoj, po pravilu, pisanoj formi, iako ni zakonske odredbe, a ni volja ugovornih strana, ne utvrdjuju takvu obavezu. U tom slučaju, ovakva forma ima za cilj lakše dokazivanje postojanja ugovora, kao i odgovarajućih prava i obaveza poslovnih partnera, pa se smatra da je u pitanju tzv. dokazna forma (forma «ad probationem»). Pravna posledica dejstva ove forme je da ugovor postoji i proizvodi dejstva nezavisno od njenog postojanja, s tim da ona služi kao dokaz da su ugovorne strane predvidele upravo ono što je u takvoj pisanoj ispravi navedeno. Medjutim, u ovom slučaju postojanje ugovora kao i prava i obaveze koje iz njega proizilaze nezavisni su od same forme i načelno se mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima. Razvoj poslovne prakse izmedju privrednih subjekata, kao lica koja profesionalno obavljaju registrovane privredne delatnosti, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, u odnosu na princip neformalnosti zaključenja ugovora kretao se u dva osnovna pravca. Prvo, uz načelno zadržavanje principa neformalnosti kao pravila i u uslovima medjunarodnog poslovanja, razvijala se poslovna praksa zaključivanja ugovora u pisanoj formi, iz razloga lakšeg, a ponekad i preciznijeg dokazivanja postojanja samog ugovora, kao i prava i obaveza ugovornih strana. Bez takve forme u uslovima distancionih pravnih poslova i prisustva (a ponekad i sukoba) dva ili više nacionalnih propisa, sam poslovni promet bio bi suočen sa velikim stepenom pravne nesigurnosti. Drugo, zadržavajući dominantan položaj na tržištu a sa ciljem bržeg zaključivanja i realizuacije odredjenih ugovora pod ustaljenim tržišnim uslovima, sve više dolazi do prakse zaključivanja tzv. formularnih ugovora, u kojima jedna, po pravilu, ekonomski snažnija strana, unapred na odgovarajućem formularu propisuje sve uslove zaključenja drugoj, odnosno drugim ugovornim stranama, ostavljajući im slobodu volje samo u pogledu optiranja da li će prihvatiti ili odbiti tako ponudjen ugovor (po principu: take it, or leave it). Ovi ugovori, poznati i kao adhezioni ugovori ili ugovori o pristupanju, po prirodi stvari su formularni ugovori, pošto je uslov njihovog prihvatanja postojanje pisane ponude u okviru tipskog formulara. Kako je jedno od obeležja ovih ugovora da ekonomski jača strana diktira uslove zaključenja ugovora, a samim tim i poslovanja, drugoj ugovornoj strani, to su ovi ugovori pod stalnom kontrolom nadležnih državnih i 10

medjunarodnih institucija sa osnovnim ciljem zaštite opravdanih poslovnih interesa ekonomski slabijih poslovnih partnera. 2.4.4. Načelo teretnosti Načelo teretnosti pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju proizilazi iz načela ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu (čl. 11. Zakona o obligacionim odnosima) i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Shodno ovim načelima utvrdjuje se pravilo o ekvivalentnosti prestacija u obligacionim odnosima. Ovo načelo u uslovima poslovnog prava dobija i svoju posebnu dimenziju. Ona je zasnovana na dvostranom karakteru obaveza ugovornih strana, gde izvršenje obaveze jedne strane stvara pravnu pretpostavku obaveznosti izvršenje obaveze druge strane. Tom prilikom, do izražaja dolazi i lukrativni karakter poslovanja privrednih subjekata, koji razlog svog nastupa na tržištu nalaze u dobiti, odnosno profitu kao osnovnom privrednom motivu. Iz tih okolnosti kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja, element teretenosti odnosno uzajamne obaveznosti ugovornih strana se pretpostavlja i kada u momentu zaključivanja ugovora ovaj element nije odredjen. Pravna posledica uticaja ovog načela ogleda se u pravu na naknadu i u slučaju kada to pravo nije neposredno odredjeno u samom ugovoru. U takvim slučajevima, koji su dosta česti u poslovnoj praksi, poverilac u obligacionom odnosu ima pravo na naknadu pod uslovima i u iznosu u skladu sa propisima po kojima on uobičajeno pruža usluge, odnosno vrši promet dobara koja su predmet tog ugovora. Štaviše i u odsustvu ovog elementa (opštih uslova, odnosno tarife po kojima se vrši promet robe, odnosno obavljaju usluge), poverilac ima pravo da od nadležnog suda zahteva da se utvrdi pravična naknada na koju on ima pravo na osnovu izvršenih ugovornih obaveza. S druge strane, načelo teretnosti u poslovnim odnosima medjunarodnog poslovanja sadrži i odredjeno prilagodjavanje, s obzirom na činjenicu da se kao subjekti tih odnosa pojavljuju profesionalci, tj. lica koja stalno i sa visokim stepenom stručnosti obavljaju svoje registrovane delatnosti. S tim u vezi, odredjen instrumentarij zaštite ekonomski slabije strane, koji se primenjuje u obligacionim odnosima gradjanskog prava, u slučaju zaštite materijalnih interesa fizičkih lica, kod poslovnih odnosa u medjunarodnom poslovanju neće biti primenljiv. Tako će, npr. pravo na pozivanje na pravnu zaštitu od prekomernog oštećenja ili bitno promenjenih okolnosti biti sagledavano ne sa aspekta prosečnog pažljivog domaćina, već stručnjaka koji upravo s obzirom na takve okolnosti nalazi svoj poslovni interes za zaključivanje odredjenog pravnog posla.

2.5. Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju Trgovački termini predstavljaju skraćenice odredjenih ugovornih klauzula, čiji su sadržaj i značenje univerzalno poznati i priznati u medjunarodnom poslovnom prometu, tako da je dovoljno samo njihovo navodjenje, odnosno pozivanje na njihovu primenu, da 11

bi privrednici sa punom izvesnošću znali kakva prava, obaveze i odgovornosti iz njih proizilaze. Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju uslovljena je zahtevima poslovne prakse za brzim i preciznim komuniciranjem. Njime se isključuje potreba da se u svakom konkretnom slučaju vode dugi i neizvesni pregovori koji bi znatno usporili realizaciju poslovnih aranžmana i odložili poslovne efekte koji iz tih aranžmana treba da proisteknu. Nastanak trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju može da bude dvojak. Prvi je slučaj dugotrajne upotrebe odredjenih pojmova, koja za svoju posledicu ima stvaranje svesti kod svih učesnika o njihovom značenju. Dakle, na način na koji nastaju trgovački običaji u medjunarodnom poslovanju. Drugi način je propisivanje značenja trgovačkih termina od strane odredjenih medjunarodnih ili nacionalnih institucija sa snažnim uticajem na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Primer ovog drugog slučaja su medjunarodna pravila za tumačenje trgovačkih termina poznata kao INCOTERMS, koje je Medjunarodna privredna komora iz Pariza sačinila 1936. godine, a potom u više navrata menjala i dopunjavala. Pored trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju upotrebljavaju se i posebne skraćenice (kodovi), koji u stvari predstavljaju šifrovani pojam sa posebnim značenjem za strane u odredjenom poslovnom odnosu sa medjunarodnim elementom. Osim ubrzanja medjunarodnog poslovanja upotreba trgovačkih termina doprinosi i prevazilaženju odredjenih problema uzrokovanih jezičkim barijerama i različitog značenja u korišćenju odredjenog pojma. Na taj način, sve intenzivnije korišćenje medjunarodnih trgovačkih termina je neposredno u funkciji dalje globalizacije medjunarodnog tržišta.

2.6. Zaštita i ostvarivanje prava u medjunarodnom poslovanju Mnogobrojne specifičnosti i značaj ugovora u medjunarodnom poslovanju za svoju posledicu imale su i nastanak posebnih institucija pred kojima se razmatraju i rešavaju sporovi nastali iz odnosa medjunarodnog poslovanja. To je učinjeno na dva osnova. Prvo, ustanovljavanjem posebnih sudova (privrednih, odnosno trgovinskih sudova) koji za predmet svog rada imaju sporove nastale u domenu poslovnih odnosa privrednih subjekata. Ovi sudovi se u odnosu na ostale sudove opšte nadležnosti pojavljuju kao specijalizovani sudovi. Drugo, stvaranjem mogućnosti da poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja sami odrede sud koji će razmatrati sporno pitanje iz njihovog poslovnog odnosa, tzv. izabrani sud, odnosno da odrede arbitražu, kao sui generis pravnu instituciju, kojoj će poveriti rešavanje spora iz odnosa medjunarodnog poslovanja. U rešavanju spornih pitanja pred ovim institucijama primenjuje se poseban postupak, koji posebno uvažava specifičnosti medjunarodnih poslovnih odnosa. Ovakva nadležnost specijalizovanih sudova i medjunarodnih arbitraža ima za cilj ubrzavanje 12

postupka rešavanja sporova izmedju ugovornih strana u odnosima medjunarodnog poslovanja, kao i nastojanje da se dobiju kvalitetne i kompetentne odluke, kojima će se u punoj meri uvažiti interesi poslovnih partnera iz tih odnosa. S druge strane, rešavanje odredjenog spornog pitanja u arbitražnom postupku, ugovaranjem specijalne arbitražne klauzule (kompromisorne klauzule), može predstavljati i pravac za prevazilaženje problema koji za poslovne partnere mogu nastati striktnom primenom merodavnog prava jedne od ugovornih strana. Naime, primenom pravila presudjenja po načelu pravičnosti (ex equo et bono) arbitrima se daju posebna ovlašćenja prilikom donošenja odluka u konkretnom slučaju. Takva ovlašćenja ne poseduju sudije kada donose odluke u postupku koji se vodi pred redovnim pa i specijalizovanim sudovima. Pored toga, posebnost medjunarodnih poslovnih odnosa dolazi do izražaja i u značajnom skraćivanju rokova za preduzimanje procesnih radnji, stavljanje prigovora i rokova zastarelosti potraživanja, u odnosu na uredjenost ovih pitanja u materiji opšteg gradjanskog, odnosno obligacionog prava. To je uslovljeno brzinom privredno – pravnog prometa i činjenicom da u te odnose stupaju subjekti prava kojima obavljanje poslova privredno – pravnog prometa predstavlja redovnu delatnost, te se osnovano može pretpostaviti da je i njihov poslovni interes da se svi sporovi povodom obavljanja privrednih delatnosti efikasno reše. Kao ilustracija ovakve uredjenosti ove materije može da posluži navodjenje opšteg roka zastarelosti potraživanja, koji za obligacione i uopšte gradjansko pravne odnose, u skladu sa članom 371. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 5 godina. Medjutim, u skladu sa stavom 1. člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je reč o uzajamnim potraživanjima poslovnih subjekata, proisteklih iz ugovora o prometu roba i usluga, ta potraživanja zastarevaju za tri godine. Pored ovog opšteg roka zastarelosti potraživanja iz poslovnih odnosa, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, koji su kraći i od ovog roka (npr. u transportnom pravu rok zastarelosti po pravilu iznosi jednu godinu, a kod pojedinih potraživanja i kraće) 1 .

3. Vrste pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja zasnivaju se i bliže uredjuju ugovorima koje subjekti medjunarodnog poslovanja medjusobno zaključuju povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti. Tom prilikom, kao što je istaknuto, ti ugovori po pravilu odgovaraju ugovorima poslovnog prava koji se zaključuju po propisima savremenih država. No, postojanje medjunarodnog elementa često utiče na odredjene modifikacije ovih ugovora prilagodjavajući ih medjunarodnim uslovima njihovog zaključenja, odnosno izvršenja. Skoro svi ugovora medjunarodnog poslovanja imaju status imenovanih (zakonom ili medjunarodnim pravnim aktom) ugovora. Medjutim, potrebno je napomenuti da specifičnost prirode odnosa, koji se tim povodom uspostavljaju, kao i brzina poslovnog prometa utiču da se u savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja sve 1

Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 472

13

češće pojavljuju i tzv. neimenovani ugovori, koji svoje uporište nemaju ni u nacionalnim propisima savremenih država, ali ni u medjunarodnim pravnim aktima. Ovi ugovori nastaju na osnovu zahteva poslovne prakse, s tim što su bliže regulisani opštim uslovima na kojima se ta praksa uspostavlja, odnosno tipskim ugovorima u skladu sa kojima se ona odvija. Zavisno od kriterijuma, moguće su različite podele ugovora medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom najvažnija je ona koja proizilazi iz predmeta ugovornih odnosa. Shodno ovoj podeli, najvažniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifičnim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeležja. U te ugovore spadaju: - ugovor o medjunarodnom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju; komisioni ugovor sa medjunarodnim elementom; i izvedeno iz ovog ugovora – ugovor o medjunarodnoj špediciji. Pored ovih ugovora postoje i ugovori o vršenju posebnih medjunarodnih poslovnih usluga kao što su: - ugovor o uskladištenju; - ugovor o kontroli robe; - ugovor o prevozu robe i putnika, i – ugovor o osiguranju. Obeležje ovih ugovora je da su oni u funkciji stvaranja uslova za realizaciju ugovora o prodaji, ali i da mogu biti predmet posebnih poslovnih odnosa. Vremenom su se razvili posebni oblici privrednih usluga sa autonomnim predmetom regulisanja, kao što su: - medjunarodni turistički pravni poslovi, u koje spadaju ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angažovanju smeštajnih kapaciteta (ugovor o alotmanu) i posrednički ugovor o putovanju. U kategoriju ovih ugovora spadaju i ugovor o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu i ugovor o menadžmentu. Najzad, savremena medjunarodna poslovna praksa poznaje i medjunarodne ugovore o višim oblicima poslovne saradnje, u koje spadaju: medjunarodni ugovor o transferu tehnologije; - ugovor o lizingu; - ugovor o franšizingu; ugovor o faktoringu; i – ugovor o forfetingu.

14

II MEDJUNARODNA PRODAJA ROBE

Medjunarodna prodaja robe je osnovni posao medjunarodnog poslovnog prometa i ujedno bazični instrument kojim se regulišu odnosi razmene dobara izmedju najčešćih subjekata u medjunarodnom robnom prometu – prodavca i kupca robe. Stoga se s pravom ističe da je ovaj ugovor centralni i najvažniji posao u robnom prometu i medjunarodnoj trgovini, bez koga se ona ne bi mogla ni zamisliti i s kojim u vezi postoje svi ostali poslovi robnog prometa. 1 Ostali poslovi medjunarodnog poslovanja na odredjen način uslovljeni su medjunarodnom prodajom robe, bilo da joj prethode, odnosno stvaraju ambijent za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (medjunarodno posredovanje, medjunarodno zastupanje, komisioni posao sa medjunarodnim elementom i dr), bilo da su u funkciji realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, medjunarodna špedicija, medjunarodni transport robe, medjunarodno osiguranje i dr). U tom smislu i pojmovi kao što su uvoz, izvoz i tranzit robe su samo spoljašnje manifestacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kao osnovnog ugovora medjunarodnog prometa. 2 S druge strane, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima veliki privredno – pravni značaj. On predstavlja osnovni instrument razmene robe za novac. Putem njega prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve vršenja robno – novčane razmene u medjunarodnom robnom prometu i saglasno tome adekvatnog pozicioniranja na medjunarodnom tržištu, pre svega u sopstvenom interesu, ali izvedeno iz toga i u interesu države čiju nacionalnu pripadnost poseduju. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u osnovi proizilazi iz gradjansko – pravnog ugovora o prodaji, koji, kao osnovni instrument unutrašnjeg robnog prometa, poznaju gotovo svi pravni sistemi savremenih država sveta. Naravno da u odnosu na ta rešenja postoje i odredjene specifičnosti koje su karakteristične za pojedine sisteme, o čemu će u osnovnim crtama kasnije biti više reči. No, ono što odvaja ugovor o medjunaronoj prodaji robe od ugovora o prodaji domaćeg prava su dve činjenice. Prvo, medjunarodna prodaja robe, kao poseban posao medjunarodnog poslovanja, uslovljena je postojanjem odredjenog režima spoljno – trgovinskog poslovanja, koji moraju poštovati svi subjekti medjunarodnog poslovanja, a koji zavisi od propisa države (javnog poretka) čiju nacionalnu pripadnost poseduju. U tom smislu, postoji više oblika režima spoljno – trgovinskog poslovanja (od potpune slobode uvoza i izvoza roba, preko odredjenih ograničenja uslovljenih kontigentom ili dozvolom nadležnih organa, do potpune zabrane uvoza, izvoza i tranzita odredjene robe preko teritorije države čiji su organi doneli takvu meru, po pravilu, radi zaštite javnog interesa u toj državi). Drugo, medjunarodna prodaja robe uvek pretpostavlja transfer robe iz jedne države u drugu. To je uvek distancioni 1 2

V.Kapor – S.Carić: Poslovi robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 103 R.Djurović – Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1976. godina, str. 201

15

pravni posao, koji po svojoj prirodi pretpostavlja postojanje propisa različitih država koji se primenjuju na konkretan poslovni aranžman. Iz navedenog proizilazi da je od posebne važnosti jasno utvrditi kriterijume po kojima će se konkretan posao medjunarodne prodaje razlikovati od pravnog posla prodaje robe u okvirimam pravnog sistema jedne države. Tom prilikom načelno postoje tri kriterijuma odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe. Prvi polazi od subjekata medjunarodnog odnosa (subjektivni kriterijum) i utvrdjuje da se radi o medjunarodnoj prodaji robe uvek kada su prodavac i kupac poslovni subjekti koji taj status imaju po propisima države čiju nacionalnu pripadnost poseduju. Smatra se da poslovni subjekti pripadaju različitim suverenitetima ako se poslovna sedišta preduzeća prodavca i kupca nalaze na teritoriji različitih država. Drugi kriterijum kod odredjivanja da li je u pitanju medjunarodna prodaja robe kao polazište uzima opredeljenje da li tom prilikom dolazi do transfera robe preko teritorije različitih država (objektivni kriterijum). Shodno ovom kriterijumu uvek se radi o medjunarodnoj prodaji robe ako prodata roba mora da bude isporučena u državi koja je različita od one u kojoj se roba nalazila u trenutku zaključenja ugovora. I najzad, postoji i treći kriterijum odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe, koji polazi od kumulativnog ispunjavanja kako objektivnog, tako i subjektivnog kriterijuma (kombinovani ili mešoviti kriterijum). Po ovom načinu odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe potrebno je da se kumulativno ispune zahtevi i u pogledu različite nacionalne pripadnosti prodavca, odnosno kupca, ali i u pogledu distancionog karaktera isporuke robe. Ovaj poslednji kriterijum je prihvaćen u većini medjunarodnih propisa kojima se uredjuje ova materija.

1. Pravno regulisanje medjunarodne prodaje Potreba slobodnog i sigurnog obavljanja medjunarodne trgovine uticala je da su već sa prvim značajnijim začetcima medjunarodne razmene dobara paralelno usledile i aktivnosti na uspostavljanju jedinstvenih pravnih pravila po kojima se promet tih dobara može da odvija. U tom smislu ustanovljava se takozvano autonomno trgovinsko pravo, koje u ovoj oblasti, svoj izražajni oblik ima u donošenju posebnih formularnih ugovora koji su obavezujući kako za kupce, tako i za prodavce u odnosima medjunarodnog prometa roba. 1 Ipak je i dalje uticaj nacionalnih propisa bio veliki. U tom smislu, mogu se na medjunarodnom planu jasno uočiti domašaj i dejstva frankofonskog u odnosu na germansko zakonodavstvo. Isprepletanost odnosa dopunski je multiplikovana nastankom ekonomskih interesnih sfera (npr. Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć – SEV-a, odnosno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zone slobodne trgovine – EFTA-i).

1

V.Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990., str 109

16

U takvim okolnostima već tridesetih godina dvadesetog veka od strane Medjunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) u Rimu pokrenuta je inicijativa za objedinjavanjem propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Aktivnost na ujednačavanju propisa odvijala se paralelno kako na planu uspostavljanja poželjne trgovinske prakse i izgradnje trgovačkih običaja, tako i putem donošenja jednoobraznih zakona 1 . U početnom periodu trebalo je savladati različite stavove koji su u odnosu na neka od ključnih pitanja postojala u propisima tadašnja dva evropska sistema gradjanskog prava i to jednog koji se zasnivao na Francuskom gradjanskom zakoniku i drugog koji je proizilazio iz Nemačkog gradjanskog zakonika. Posle Drugog svetskog rata trebalo je uzeti u obzir i anglosaksonsko pravo, a u kasnijoj fazi i pravna pravila američkog prava, tim pre što je upravo u periodu intenziviranja aktivnosti na izradi pravila o medjunarodnoj prodaji robe donet Jednoobrazni trgovački zakonik SAD. 2 U radu na unifikaciji pravila koja bi imala univerzalni značaj za medjunarodnu prodaju robe najvažniji doprinos dat je izradom dve konvencije i to o Jednoobraznom zakonu o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, kao i Jednoobraznom zakonu o zaključenju ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Ove konvencije donete su u Hagu 1964. godine, a stupile su na snagu 1972. godine. Ti propisi su popularno nazvani Haškim jednoobraznim zakonima 3 . Naša država nije ratifikovala ove konvencije. S druge strane, donošenje Haških jednoobraznih zakona izvršilo je snažan uticaj na ostale medjunarodne dokumente koji su sa raznih aspekata regulisali materiju medjunarodne prodaje robe. U tom smislu, od posebnog značaja je Konvencija o pravu koje treba primenjivati na medjunarodnu prodaju telesnih pokretnih stvari iz 1955. godine, koja je doneta od strane Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo, a koja posle revizije iz 1985. godine nosi naziv Konvencija o merodavnom pravu za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, od suštinski najvećeg značaja za regulisanje odnosa povodom medjunarodne prodaje robe ima aktivnost koja je inicirana od strane Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo - UNICITRAL. Već u periodu koji je usledio po donošenju Rezolucije 2205 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 17. decembra 1966. godine o osnivanju Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo 4 , pristupilo se aktivnostima na unifikaciji propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Umesto da preporuči dalju ratifikaciju konvencija o Haškim jednoobraznim zakonima u ovoj oblasti, Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo je na svojoj drugoj sesiji 1968. godine u Ženevi, odlučila da obrazuje posebnu radnu grupu sa zadatkom izrade novog integralnog teksta konvencije o medjunarodnoj prodaji robe. Rad ove radne grupe trajao je više od 10 godina, da bi na XI zasedanju Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo koje je 1

M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. str 142 J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980, str. 4 3 V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 140 4 D.Kostić: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. str. 70 2

17

održano 1978. godine u Njujorku, utvrdjen konačni tekst Konvencije o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koji je dostavljen Generalnoj skupštini UN na dalje razmatranje. Generalna skupština UN je svojom odlukom sazvala medjunarodnu konferenciju u Beču u periodu od 10. marta do 21. aprila 1980. godine. Na toj konferenciji usvojena je Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, poznata i kao Bečka konvencija. U radu konvencije učestvovale su 62 države, medju kojima i SFRJ, kao i izvestan broj zainteresovanih medjunarodnih organizacija. 1 Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1. januara 1988. godine i predstavlja jedan od najznačajnijih medjunarodnih pravnih akata u domenu medjunarodnog poslovanja. Gotovo sve države sveta, koje značajnije učestvuju u medjunarodnoj trgovini su ratifikovale ovu Konvenciju. SFRJ je još 1984. godine ratifikovala konvenciju UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. 2 Na taj način, s obzirom na njenu opštu prihvaćenost, Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj ptodaji robe predstavlja na medjunarodnom planu unifikovano medjunarodno pravo prodaje robe. S druge strane, imajući u vidu odredbe stavova 3. i 4. člana 194. Ustava Republike Srbije rešenja sadržana u ovoj Konvenciji, u smislu potvrdjenih medjunarodnih ugovora i opšte prihvaćenih pravila medjunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. S tim u vezi, zakoni i drugi opšti akti koji su doneti ili će se doneti u Republici Srbiji ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama sadržanim u Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. Ovo ustavno rešenje za praktičnu posledicu ima da osnovni domaći propis u ovoj oblasti – Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine 3 , ima supsidijernu primenu u uslovima zaključenja i realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, koja se sastoji u tome da odredbe domaćih propisa mogu biti primenjene samo u meri u kojoj su u skladu sa odredbama prihvaćenih medjunarodnih ugovora, u ovom slučaju sa odredbama Konvencije UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

1.1. Struktura Bečke konvencije Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (u daljem tekstu Bečka konvencija), sastoji se od preambule i četiri dela. U preambuli su istaknuti ciljevi donošenja ove Konvencije, kojom prilikom se posebno apostrofiraju nastojanja na uspostavljanju novog medjunarodnog ekonomskog poretka, kao i opredeljenje shodno kome bi razvoj medjunarodne trgovine na osnovama jednakosti i uzajamne koristi trebalo da predstavlja značajan element unapredjenja 1

J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980. godina, str. 4-6 2 Tekst Konvencije je objavljen u «Sl.list SFRJ», br. 1/84, dodatak – medjunarodni ugovori od 31.12.1984. godine 3 “Službeni list SFRJ”, br., 29/78

18

prijateljskih odnosa izmedju država. U tom smislu, u okvirima preambule, posebno je potenciran stav po kome bi usvajanje jednoobraznih pravila, koja bi se primenjivala na ugovore o medjunarodnoj prodaji robe a koja bi uzela u obzir različite društvene, privredne i pravne sisteme, doprinelo otklanjanju pravnih barijera i unapredjenju razvoja medjunarodne trgovine. Prvi deo Bečke konvencije (članovi 1. do 13.) posvećen je opštim odredbama, uz bliže odredjivanje oblasti primene ove Konvencije. Drugi deo Bečke konvencije (članovi 14. do 24.) sadrži pravila o zaključenju ugovora o prodaji i u odredjenom smislu pojavljuje se kao opšti deo u odnosu na ostale odredbe konvencije. U okvirima ovog dela obradjena su opšta pitanja pravne prirode i dejstva ponude za zaključenje ugovora, odnosno prihvatanja ponude kao faze zaključenja ugovora, naravno aplikovano na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. Treći deo Bečke konvencije (članovi 25. do 88.) sadrži materijalna pravila o prodaji robe, pravima i obavezama ugovornih strana, pravima za slučaj povrede ugovornih obaveza, pravila o prelasku rizika, kao i zajednička pravila koja se primenjuju na prodavca i kupca. Četvrti deo Bečke konvencije (članovi 89. do 101.) posvećen je završnim odredbama i po svojoj prirodi je formalno – pravnog karaktera. Njime se odredjuju pitanja prihvatanja i stupanja na snagu konvencije, odnosno prava država potpisnica da u odnosu na pojedine odredbe ove konvencije istaknu rezerve i na taj način otklone od sebe primenu tih odredbi.

1.2. Domen primene Bečke konvencije Domen primene Bečke konvencije odredjen je korišćenjem metoda pozitivnog i negativnog odredjenja ugovora na koji će se primenjivati njene odredbe. U skladu sa metodom pozitivnog odredjenja istaknut je princip tzv. «direktne» i «indirektne» primene 1 . Po principu direktne primene Bečka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji su zaključeni izmedju ugovornih strana (prodavca i kupca) koji imaju svoje sedište na teritoriji različitih država, pod dopunskim uslovom da su to države ugovornice (države koje su prihvatile konvenciju). Po principu indirektne, tj. uslovne primene konvencija će se primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica. Na osnovu navedenog može se zaključiti, da je za primenu odredbi ove konvencije potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi različite državne teritorijalne pripadnosti ugovornih strana, kao i alternativno uslov da su te države prihvatile konvenciju, odnosno da pravna pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica. 1

V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, str 141

19

Činjenica da ugovorne strane imaju svoja sedišta u različitim državama uzeće se u obzir samo ako to proističe iz ugovora ili ranijeg poslovnog odnosa izmedju ugovornih strana ili iz obaveštenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme zaključenja ugovora. Tom prilikom bez uticaja na primenu odredbi konvencije je okolnost državljanstva, odnosno statusa privrednog subjekata bilo koje od ugovornih strana. S druge strane, od posebnog značaja za primenu Bečke konvencije je činjenica postojanja sedišta ugovornih strana na teritoriji različitih država. Shodno odredbama Bečke konvencije, ako jedna strana ima više sedišta, uzima se u obzir sedište koje ima najtešnju vezu sa ugovorom i njegovih izvršenjem, imajući u vidu okolnosti koje su bile poznate stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora. Osim toga, ukoliko jedna od ugovornih strana nema registrovano sedište, uzeće se u obzir njeno redovno prebivalište. Metod negativnog odredjenja primene ove konvencije upotrebljen je prilikom takstativnog nabrajanja slučajeva ugovornih odnosa na koje se neće primeniti odredbe Bečke konvencije. U tom smislu, konvencija se ne primenjuje na ugovore o prodaji: a) robe kupljene za ličnu i porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva, osim ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu; b) na javnoj dražbi; c) u slučaju zaplene ili drugog načina izvršenja koji sprovode sudske vlasti; d) hartija od vrednosti i novca; e) brodova, hidroglisera i vazduhoplova i f) električne energije. Sem toga, Bečka konvencija neće se primeniti na ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koja isporučuje robu (prodavca) sastoji u izvršenju nekog rada ili u pružanju nekih usluga.

1.3. Pravila primene Bečke konvencije Iz naglašeno prepoznatljive pretenzije Bečke konvencije da postane osnova unifikovanog medjunarodnog prava prodaje robe, ali i činjenice postojanja nacionalnih prava u kojima su pojedina pitanja od značaja za primenu ove konvencije različito regulisanja, u okvirima načelnih odredbi ove konvencije utvrdjena su i odgovarajuća pravila, koja ugovorne strane treba da imaju u vidu prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

20

a) Pravilo tumačenja konvencije Sa osnovnom težnjom da se dopunski potencira značaj Bečke konvencije utvrdjena su i posebna pravila o tumačenju ove konvencije, koje ugovorne strane (prodavac i kupac) ili drugi subjekti moraju imati u vidu. Tom prilikom utvrdjena su dva osnovna principa. Po prvom, prilikom tumačenja ove konvencije vodiće se računa o njenom medjunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jednoobraznost njene primene. Na taj način, stvaraju se pravni okviri globalnog tržišta i utvrdjuje jedinstvo primene pravila kojima se regulišu odnosi na tom tržištu. Po drugom, prilikom tumačenja Bečke konvencije vodiće se računa o poštovanju načela savesnosti i poštenja u medjunarodnoj trgovini. Na taj način, bliže se odredjuje sadržina poslovnih odnosa koji se uspostavljaju na globalnom tržištu, uz dopunsko afirmisanje načela savesnosti i poštenja u zaključivanju i izvršavanju poslovnih aranžmana, kao načela koja poznaju gotovo svi savremeni pravni sistemi. Iz činjenice da Bečka konvencija iz sasvim razumljivih razloga nije mogla da izričito uredi sva pitanja od značaja za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe, proizilazi i dopunsko načelo tumačenja konvencije, po kome će se takva pitanja rešavati prema opštim načelima kojima je ova konvencija inspirisana (pre svega prethodna dva osnovna pravila tumačenja konvencije) ili u odsustvu tih načela, prema pravu koje bi se primenilo na osnovu pravila medjunarodnog privatnog prava. Dakle, konvencija ne prihvata pravilo, koje je često korišćeno u drugim medjunarodnim pravnim aktima, da će njeno tumačenje biti u skladu sa «opštim principima» na kojima je zasnovano medjunarodno pravo, već upućuje na primenu prava koje bi se u skladu sa pravilima medjunarodnog privatnog prava o sukobu zakona smatralo merodavnim za regulisanje konkretnog pitanja. Na taj način izbegava se mogućnost nastanka tzv. pravnih praznina, koju po pravilu prati visok stepen diskrecionih ovlašćenja organa koji rešava u konkretnom slučaju, što povratno može da dovede do osećaja pravne nesigurnosti učesnika u tom poslovnom odnosu. Drugim rečima, pravna praznina u teksu Bečke konvencije popuniće se pravilima nekog od nacionalnih prava koje je merodavno za konkretan ugovor o prodaji. 1

b) Pravilo tumačenja ugovora Nastojanje da se za odredbe Bečke konvencije obezbedi jednoobraznost i univerzalnost primene nametnulo je potrebu utvrdjivanja pravila tumačenja ugovora, tim pre ako se ima u vidu da se ti ugovori zaključuju u uslovima postojanja i delovanja 1

V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str.144

21

različitih pravnih sistema. U tom smislu, kao pravilo istaknuto je da će se za svrhu primene ove konvencije, izjave i druga ponašanja (činjenja) jedne strane tumačiti u skladu sa njenom namerom, kada je druga strana znala za tu nameru ili joj prema okolnostima slučaja ta namera nije mogla biti nepoznata. Ako se na osnovu ovako utvrdjenog pravila ne može utvrditi značenje datih izjava, odnosno preduzetih radnji, izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiće se prema smislu koji bi im razumno lice istih svojstava, kao druga strana, dalo u istim okolnostima. Prilikom utvrdjivanja namere jedne strane ili tumačenja koje bi imalo razumno biće, vodiće se računa o svim okolnostima slučaja, a posebno o pregovorima koji su izmedju strana vodjeni, praksi koje su ugovorne strane medjusobno uspostavile, običajima kao i svakom kasnijem ponašanju ugovornih strana, koje je od značaja za utvrdjivanje njihove volje, odnosno pravog značenja postupaka koji vode zaključenju ugovora i izvršavanju ugovorom preuzetih obaveza.

c) Pravilo primene poslovnih običaja Uticaj i značaj koji običaji i poslovna praksa imaju u uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja opredelili su potrebu odredjivanja mesta i uloge koji oni ostvaruju povodom ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Ako se kao prethodno apsolvira pitanje obaveznosti primene ugovornih odredbi, na koje su ugovorne strane pristale saglasno principu slobode ugovaranja (autonomija volje), tada se primena običaja i poslovne prakse može da postavi u sledećim slučajevima. Prvo, ugovorne strane mogu samim ugovorom preuzeti obavezu postupanja u skladu sa odredjenim poslovnim običajem. U tom slučaju, ugovorne strane su obavezne da primene opšti poslovni običaj sa kojim su se saglasile, a kojim se uredjuje odredjeno pitanje od značaja za konkretni ugovor. Drugo, ugovorne strane mogu ugovoriti primenu uzajamno uspostavljene poslovne prakse. U ovom slučaju, pravilo nastalo iz uspostavljene poslovne prakse predstavlja poseban poslovni običaj, koji je nastao u poslovnom odnosu izmedju ugovornih strana. Njegova primena tiče se samo ugovornih strana i on nema obeležja opšteg poslovnog običaja. Treće, ukoliko ne postoji izričit sporazum ugovornih strana o primeni odredjenog poslovnog običaja ili uspostavljene poslovne prakse, shodno odredbama Bečke konvencije smatra se da su ugovorne strane prećutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zaključenje običaju koji im je bio poznat ili je morao biti poznat, a koji je opšte prihvaćen u medjunarodnom poslovanju i koji redovno uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj privrednoj grani. Unošenjem ovih pravila o primeni poslovnih običaja povodom zaključenja i primene ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, skoro u potpunosti je isključena 22

mogućnost nastanka pravnih praznina a poslovni partneri a generalno posmatrano subjekti medjunarodnog poslovanja upućeni su na redovno praćenje i upoznavanje sa poslovnim običajima u materiji poslovanja kojom se bave.

d) Primena pravila neformalnosti Iako je, kako je gore istaknuto, praksa zaključivanja medjunarodnih ugovora u sve većem broju slučajeva opredeljena da se ti ugovori zaključuju u posebnoj, pre svega, pisanoj formi, ipak je Bečka konvencija, kao pravilo, utvrdila princip neformalnosti (konsesualizma). Saglasno tom pravilu, da bi ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bio pravno važeći (punovažan) nije potrebno da se zaključi, ni potvrdi u pisanoj formi, niti da bude podvrgnut bilo kojim drugim zahtevima u pogledu forme. Preciznije rečeno, za punovažnosti ugovora o medjunarodnoj prodaji robe dovoljna je saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Kao posledica primene principa neformalnosti zaključenja ugovora utvrdjeno je i pravilo po kome se ugovor o medjunarodnoj prodaji robe može dokazivati na bilo koji način, uključujući i svedoke.

e) Primena pravila autonomije volje Jedno od osnovnih pravila ugovornog prava, koje prihvata i Bečka konvencija, je princip slobode ugovaranja (autonomije volje). Ovaj princip u uslovima primene Bečke konvencije postavljen je tako da ugovorne strane mogu isključiti primenu konvencije, odnosno odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti dejstvo tih odredbi, u skladu sa svojom slobodno izraženom voljom. To drugim rečima znači da ako ugovorne strane propuste da na nesumnjiv način iskažu svoju nameru da se na njihov ugovorni odnos ne primene odredbe Bečke konvencije u celini ili neke od njenih odredbi, tada će primena ove konvencije biti obezbedjena ex iure proprio. Iz toga proizilazi zaključak da su odredbe ove konvencije po svojoj prirodi dispozitivnog karaktera, što konkretno znači da zamenjuju volju ugovornih strana. S druge strane, dispozitivnost odredbi Bečke konvencije i njihova obeveznost primene na osnovu supremacije prihvaćenog medjunarodnog prava u odnosu na domaće pravo, ne isključuje potrebu poznavanja osnovnih rešenja koja postoje u nacionalnom pravu i to po dva osnova. Prvo, jer uvek načelno postoji mogućnost ugovaranja primene nacionalnog prava isključivanjem primene cele ili pojedinih delova Bečke konvencije. I drugo, jer Bečka konvencija, ma koliko težila da što obuhvatnije uredi materiju medjunarodne prodaje robe, u mnogo svojih odredbi ostaje nedorečena, dok pojedina važna pitanja ugovora o prodaji robe uopšte ne uredjuje.

23

To implicira potrebu da se paralelno sa analizom osnovnih karakternih obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, pored Bečke konvencije, sagledaju i rešenja nacionalnih propisa koji se odnose na ugovor o prodaji u meri u kojoj su ti propisi od značaja za međunarodno poslovanje.

2. Pojam ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Uzimajući u obzir da Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe ne sadrži definiciju ovog ugovora, to prilikom njegovog pojmovnog odredjenja treba uzeti u obzir, prvo, duh odredbi same konvencije, drugo, ustaljenu poslovnu praksu koja u medjunarodnim razmerama postoji povodom zaključenja i realizacije ovog ugovora i treće, odredbe nacionalnih propisa (pre svega naše države) kojima se uredjuje ova materija. Imajući u vidu gore navedene napomene pod ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe smatra se pravni posao kojim se prodavac obavezuje da ugovorom odredjenu robu isporuči kupcu i da mu omogući sticanje prava svojine na toj robi, uz garantovanje za njena fizička i pravna svojstva, a kupac se obavezuje da preuzme isporuku robe i plati cenu. Saglasno gore navedenim odredbama Bečka konvencija prilikom utvrdjivanja statusa ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi mešovit (objektivno subjektivni) kriterijum. Saglasno tome zahteva se da ugovorne strane imaju svoje sedište na teritoriji različitih država (član 10. Bečke konvencije), ali i da u poslovni odnos ulaze u statusu medjunarodnog trgovca na veliko, odnosno da robu ne nabavljaju za ličnu ili porodičnu upotrebu, odnosno za potrebe svog domaćinstva (član 2. Konvencije). Pravno dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ostvaruje se u relaciji odnosa koji postoje izmedju medjunarodnog prodavca i medjunarodnog kupca robe. Tom prilikom u većini država savremenog sveta dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je obligacionog, a ne stvarno- pravnog karaktera. Shodno tome, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, na strani medjunarodnog prodavca nastaje obaveza isporuke robe i prenosa prava svojine na toj robi. Drugim rečima, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kupac ne postaje vlasnik te robe, već stiče pravo da od medjunarodnog prodavca zahteva isporuku robe, kao uslova za sticanje prava svojine na toj robi. Na taj način, validan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja samo pravni osnov (iustus titulus), dok predaja robe predstavlja način sticanja (modus aquirendi) prava svojine na odredjenoj robi. Pravna posledica ovakvog rešenja je da medjunarodni kupac, kao poverilac, iz obligacionog odnosa (ugovora o medjunarodnoj prodaji robe), stiče samo pravo da od medjunarodnog prodavca, kao dužnika, zahteva (po potrebi i sudskim putem) izvršenje njegove obligacione obaveze – isporuku robe. Pravo svojine prenosi se sa

24

medjunarodnog prodavca na medjunarodnog kupca tek u momentu isporuke robe, odnosno predaje stvari. 1

2.1. Bitni elementi Bitne elemente odredjenog ugovora predstavljaju oni elementi koji su uslov nastanka i validnosti tog pravnog posla. Bez postojanja saglasnosti volja ugovornih strana o tim elementima nema ugovornog odnosa, a samim tim ni nastanka prava i obaveza ugovornih strana. Ovi bitni elementi mogu biti svojstveni samoj prirodi ugovora, kada se govori o bitnim elementima «po prirodi posla», odnosno mogu biti propisani pravnim aktom (najčešće zakonom) kojim se uredjuje ta oblast, kada je reč o «zakonom odredjenim bitnim elementima». Bitni elementi su ujedno i onaj minimum saglasnosti koju ugovorne strane treba da postignu da bi se taj poslovni aranžman mogao da smatra pravnim poslom medjunarodnog poslovanja. Pored bitnih elemenata svaki ugovorni odnos, pa i ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, sadrži i niz tzv. nebitnih elemenata. To su one činjenice i okolnosti sadržane u ugovoru kojima se bliže uredjuje ostvarivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. No, ono što je od suštinskog značaja to je da ugovor postoji i ako u pogledu ovih elemenata nije postignuta saglasnost. U tom slučaju, primenjivaće se pravna pravila sadržana u pravnom aktu kojim se uredjuje ova oblast. Time se ukazuje na dispozitivnost opštih pravila, koja se primenjuju uvek i u obimu u kome odredjeno pitanje nije regulisano voljom ugovornih strana. Pored toga, načelno je moguća situacija u kojoj ugovorne strane svojom voljom utvrde da je za nastanak i validnost ugovora potrebna saglasnost o nekom od tzv. nebitnih elemenata (npr. rok, mesto i način isporuke robe). Tada takav nebitan element poprima obeležja bitnog elementa «po volji ugovornih strana», te shodno tome nastanak i pravna validnost ugovora zavise i od saglasnosti ugovornih strana o ovim elementima. U uzajamnom sadejstvu bitni i nebitni elementi zajedno odredjuju sadržinu odredjenog pravnog posla, u konkretnom slučaju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za razliku od našeg Zakona o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama o sastojcima ugovora o prodaji (članovi 458. do 466.) povodom regulisanja sastojaka (bitnih elemenata) ugovora o prodaji utvrdjuje da su to predmet i cena, Bečka konvencija ne utvrdjuje na eksplicitan način šta se smatra bitnim elementima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Do stava koji Bečka konvencija ima po pitanju bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može se doći na osnovu odredbi te konvencije o sadržini 1

M.Stanković – S.Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 373 M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 143 – 147 S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 342 - 343

25

predloga za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (stav 1. član 14.). Shodno toj odredbi predlog je dovoljno odredjen ako označava robu i izričito ili prećutno utvrdjuje količinu i cenu ili sadrži elemente za njihovo odredjenje. Iz takvog stava implicitno proizilazi da i Bečka konvencija usvaja polazište po kome su predmet (roba) i cena bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim što se za robu zahteva da ona bude izričito označena, dok je za cenu dovoljno da se može i prećutno (dakle ne i izričito) utvrditi na osnovu pratećih elemenata. U smislu odredjivanja bitnih elemenata mnogo je precizniji član 55. Bečke konvencije, po kome, kada je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe valjano zaključen, a cena za prodatu robu nije u ugovoru ni izričito ni prećutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla odrediti, smatraće se da su ugovorne strane prećutno pristale na cenu koja se u trenutku zaključenja ugovora redovno naplaćivala u odnosnoj privrednoj (trgovinskoj) grani za istu robu prodatu pod sličnim okolnostima. Na osnovu navedenog može se zaključiti da su bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe: -

predmet (roba) i

-

cena te robe.

2.1.1. Predmet Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji su stvari ili roba. Naš Zakon o obligacionim odnosima koristi termin «stvar» za označavanje predmeta ugovora o prodaji kao njegovog bitnog elementa. To je učinjeno pod nesumnjivim uticajem Haških jednoobraznih zakona koji govore o medjunarodnoj prodaji «telesnih pokretnih stvari». Medjutim, Bečka konvencija za označavanje predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi termin «roba». U privredno – pravnim poslovima, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, termin «roba» je mnogo prihvatljiviji od termina «stvar», jer se na nedvosmislen način odredjuje predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Time se dopunski izbegava mešanje ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju od ugovora o prodaji gradjanskog prava odredjene države. Pored toga, postoji i sadržinska razlika u odredjivanju pojmovnog značenja stvari u odnosu na robu. Naime, stvar se odredjuje kao materijalni deo prirode koji je podložan ljudskoj vlasti 1 . To drugim rečima znači da stvar predstavlja realno postojeći objekt, bilo kao deo prirodne celine, bilo kao proizvod ljudskog rada, nad kojim čovek, na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja, može da uspostavi faktičku vlast. Ovom odredjenju treba pridodati i pravnu komponentu, po kojoj pravni sistem dopušta da odredjena stvar bude u pravnom prometu (postoje stvari van prometa i stvari u ograničenom prometu). S druge strane, pojam robe je uži od pojma stvari i označava one 1

S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 83

26

stvari koje služe zadovoljavanju odredjenih potreba, tj. koje imaju upotrebnu vrednost za čoveka, što je takodje uslovljeno stepenom civilizacijskog razvoja. Tako je npr. električna energija tokom skoro celog dosadašnjeg perioda razvoja ljudske civilizacije smatrana elementarnom nepogodom, da bi tek od druge polovine 19. veka ona poprimila upotrebnu vrednost, da bi u modernim uslovima postala nezamenljiv uslov života savremenog čoveka. Imajući u vidu karakterno obeležje robe da služi za zadovoljavanje čovekovih potreba tj. da ima upotrebnu vrednost, proizilazi i njeno prometno odredjenje, koje se sastoji u podobnosti da bude sredstvo prometa odnosno razmene i to, po pravilu, za novac, a izuzetno i za drugu robu u uslovima gradjansko pravnog odnosa trampe. U tom smislu prethodni uslov da bi se jedna stvar smatrala robom je da stvar o kojoj se zaključuje ugovor o prodaji može biti u prometu. S tim u vezi je i zakonska odredba da je ništav ugovor o prodaji stvari koja je van prometa. Roba, kao predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji mora, po pravilu, da u trenutku zaključenja ugovora bude realno postojeća. Samo u odnosu na takvu robu moguće je uspostaviti punu saglasnost volja prodavca i kupca. Medjutim, i Bečka konvencija ali i odredbe domaćeg zakona o obligacionim odnosima dopuštaju mogućnost zaključenja ugovora o prodaji buduće robe. U tom smislu odredbom člana 1. stava 3. Bečke konvencije utvrdjuje se pravilo po kome se smatraju validnim ugovori o prodaji i isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Jedino ograničenje koje se tim povodom postavlja sastoji se u tome da tom prilikom strana koja je robu naručila ne preuzme obavezu da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za njenu izradu ili proizvodnju, čime bi dovelo u pitanje status prodavca lica koje isporučuje robu. Naš Zakon o obligacionim odnosima (stav 3. člana 458.) utvrdjuje samo pravilo po kome se prodaja može odnositi i na buduće stvari. Novac i hartije od vrednosti, iako po svojim svojstvima predstavljaju telesne pokretne stvari sa značajnim obeležjima robe, ipak se ni po Bečkoj konvenciji, ali ni po domaćem pravu ne smatraju podobnim da mogu biti predmet ugovora o prodaji. Njihov promet je regulisan posebnim propisima imperativne prirode. Pored toga, po već citiranoj odredbi člana 2. Bečke konvencije, odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prodaju brodova, hidroglisera i vazduhoplova, kao i električne energije. No, to niukoliko ne znači da ove stvari ne mogu biti predmet ugovora o prodaji, s tim što će tom prilikom njihov promet biti odredjen odredbama drugih medjunarodnih, odnosno domaćih propisa. Za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe nije dovoljno da postoji saglasnost volja o tome da izvesna roba bude predmet tog ugovora. Neophodno je da se izvrši bliže određenje same robe, kao i da se preciziraju kvantitativna i kvalitativna svojstva koje roba treba da sadrži da bi se ugovor o prodaji smatrao validnim. U tom smislu, odredbe stava 1. člana 14. kovencije, kojima se uredjuje materija uslova koje treba da ispuni predlog za zaključenje ugovora o prodaji robe da bi moglo da dodje do validnog zaključenja ugovora, preciziraju da je predmet dovoljno odredjen ako označava robu, uz dopunski alternativno postavljen zahtev da izričito ili prećutno utvrdjuje njenu količinu. Dakle, samo odredjenje robe mora biti učinjeno na način koji 27

neće ostaviti nikakvu dilemu u pogledu činjeničnog stanja o kakvoj se robi radi kada je u pitanju konkretan ugovor o prodaji. S druge strane, konvencija dopušta mogućnost da se u pogledu količine robe koju prodavac preuzima obavezu da isporuči kupcu, preciziranje izvrši izričito samim ugovorom ili prećutno na osnovu drugih ugovornih odredbi. Inače, odredjivanje predmeta kod ugovora o prodaji po pravilu se vrši s obzirom na svojstva i prirodu same robe radi čijeg prometa se zaključuje ugovor. Imajući taj kriterijum u vidu razlikuju se ugovori o prodaji pokretnih stvari, koji su pravilo, u odnosu na ugovore o prodaji nepokretnosti, kod kojih se pored posebnih zahteva u pogledu forme zaključenja takvih ugovora čini i niz drugih ograničenja, koja u pojedinim svojim aspektima mogu da znače i zabranu prometa nepokretnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. Pored toga, na odredjivanje predmeta ugovora o prodaji ima uticaj i podela stvari (robe) na individualno odredjene i po rodu odredjene stvari. Individualno odredjene stvari (roba) su stvari koje se izdvajaju od ostalih po nekom posebnom svojstvu, koje takve stvari razlikuju (individualizuju) u odnosu na druge stvari iste vrste ili roba. Stvari koje su odredjene po rodu su one stvari koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti, broju ili količini. Razlikovanje individualno odredjenih stvari u odnosu na stvari odredjene po rodu ima posebnom značaju sa aspekta odredjivanja predmeta ugovora o prodaji, kao i prelazak rizika sa prodavca na kupca u slučaju oštećenja ili propasti stvari. Utvrdjivanje koja je stvar (roba) predmet ugovora o prodaji, kod individualno odredjene stvari, izvršeno je samim ugovorom o prodaji. U tom smislu, propast ili oštećenje takve stvari dovodi u pitanje izvršenje samog ugovora. S druge strane, u slučaju prodaje po rodu odredjenih stvari, po pravilu, obaveza prodavca je da izvrši njihovu individualizaciju i to izdvajanjem odredjene količine tih stvari iz mase i njihovim stavljanjem na raspolaganje kupcu. U ovom slučaju propast ili oštećenje stvari ne utiču na izvršenje obaveze prodavca, koji je dužan da isporuči druge stvari iste vrste (roda) u ugovorenoj količini. Količina robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja masu stvari (robe) koju je prodavac dužan da isporuči kupcu. Ona se odredjuje prema mernim jedinicama, koje su po pravilu unificirane, odnosno koje važe u sedištu prodavca ili su na drugi pogodan način odredjene. Tom prilikom količina robe može biti precizno odredjena (po komadu, težini, dužini i sl.), ali je dopušteno i da se na osnovu okolnosti poslovne prakse ili drugih odredbi ugovora izvrši njeno odredjenje (npr. prema ustaljenoj praksi, prema prethodnoj isporuci i sl). Takodje, dopušteno je da se odredjenje količine robe izvrši i aproksimativnim odredbama (npr. «od – do», «približno», «cirka» i sl.) kada se smatra da je prodavac svoju obavezu isporuke robe kupcu uredno izvršio ukoliko je količina isporučene robe u okvirima aproksimativnog odredjenja. Kvalitet robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja skup svojstava koje robe treba da poseduje u trenutku njene isporuke. Odredjivanje kvaliteta robe po Bečkoj konvenciji, ali i po Zakonu o obligacionim odnosima ne predstavlja bitan element ugovora. Naime, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe biće validan i bez odredjivanja kvalitativnih svojstava robe, s tim što će ispunjenost obaveze prodavca na uredno izvršenje svojih ugovornih odredbi tada ceniti po posebnim pravilima.

28

U pogledu odredjivanja kvaliteta robe načelno postoji puna autonomija volje ugovornih strana. To znači da su prodavac i kupac slobodni u utvrdjivanju kakva svojstva treba da poseduje roba koja je predmet ugovora o prodaji. U odnosu na ovo pravilo, naročito u uslovima medjunarodnog poslovanja, postoje dva izuzetka. Prvi čine imperativni javni propisi o kvalitetu proizvoda koji se mogu staviti u promet. Drugo mogu da postoje tzv. obavezni standardi, pre svega tehničkog karaktera, koje proizvodi moraju ispunjavati da bi uopšte mogli da budu predmet prometa na odredjenom tržištu (npr. JUS standardi, standardi ISO 9000 i sl). 1 Ukoliko nije u pitanju propisani kvalitet robe, prodavac i kupac su slobodni u odredjivanju kriterijuma na osnovu koga će se odrediti kvalitet isporučene robe, odnosno njegova saobraznost sa ugovornim odredbama. Oni to mogu učiniti na jedan od sledećih načina: - poredjenjem sa uzorkom; - pozivanjem na odredjeni standard kvaliteta; korišćenjem posebnih trgovačkih termina, odnosno odredjenih pojmova sa unapred jasno utvrdjenim značenjem; - uskladjivanjem sa unapred sačinjenom specifikacijom; odnosno na drugi pogodan način. Kvalitet robe može da bude i samoodrediv. To će biti slučaj kada ugovor o prodaji ne sadrži odredbe o bližem odredjenju kvaliteta robe, a prodavac treba da isporuči robu koja odgovara nameni za koju je kupac kupuje. Prodavac će tada biti dužan da isporuči onakvu robu kakva odgovara kupcu, ukoliko je znao ili je iz okolnosti slučaja morao da zna za koju svrhu kupac nabavlja tu robu. Ukoliko prodavcu nije bila poznata namena radi koje se roba kupuje, tada je on dužan da isporuči robu koja ne može biti ispod srednjeg kvaliteta. Najzad, ukoliko iz ugovornih odredbi ili uspostavljene poslovne prakse može zaključiti da je prodavac obećao ili preuzeo obavezu isporuke robe sa odredjenim svojstvima, tada će prodavac o odgovarati ako roba ne bude imala ta svojstva. 2 Inače, utvrdjivanje kvantiteta i kvaliteta robe, kao i njene saobraznosti sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji, po pravilu, vrši se prilikom isporuke robe, odnosno preuzimanja robe od strane kupca.

2.1.2. Cena Cena kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja novčani ekvivalent vrednosti koji kupac prenosi na prodavca na ime sticanja prava svojine na isporučenoj stvari (robi). U tom smislu, cena robe je novčana naknada za kupljenu robu. Cena robe mora biti izražena u novcu. U uslovima medjunarodnog poslovanja važi pravilo monetarnog nominalizma, po kome se cena robe, kao bitan element ugovora o medjunarodnoj prodaji, utvrdjuje prema propisima koji važe u sedištu prodavca. Na taj način ugovor o prodaji razlikuje se od drugih ugovora poslovnog, odnosno gradjanskog prava, kod kojih takodje dolazi do prelaska prava svojine na odredjenoj stvari (robi) sa 1 2

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 479 S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 348

29

ranijeg na novog vlasnika. Tako npr. kod razmene (trampe) koja u uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeležja potpunih ili delimičnih kompenzacionih (barter) poslova, dolazi do razmene robe za robu. S druge strane, u uslovima gradjanskopravnog posla – ugovora o poklonu, takodje dolaski do prelaska prava svojine, ali bez obaveze davanja bilo kakve naknade na strani sticaoca prava svojine (poklonoprimca). Sasvim je drugo pitanje instrumenata plaćanja koji će biti upotrebljeni prilikom plaćanja cene od strane kupca. Sem generalnog stava da takav instrument plaćanja bude dopušten po pravu koje se primenjuje na konkretan ugovor o prodaji, odredjivanje oblika plaćanja je u celosti prepušteno volji ugovornih strana. Cena kod ugovora o prodaji mora da ispuni i jedan prethodni uslov. Ona mora biti ozbiljna i realna (pravična). Ovaj uslov proizilazi iz uzajamnosti i teretnosti obligacionih odnosa i u konkretnom slučaju sastoji se u pravu strane koja je zbog izrazite nesrazmere u visini cene u odnosu na realnu vrednost robe u prilici da zahteva promenu tako utvrdjene cene. Ovo pravo ugovorne strane mogu da ostvare i u slučaju bitno promenjenih okolnosti, koje tokom izvršenja ugovora menjaju odnos visine cene i vrednosti predmeta ugovora o prodaji. S druge strane, za razliku od zahteva da se predmet ugovora o prodaji, tj. stvar (roba) odredi kako po vrsti, tako i po količini, iz razloga potrebe ubrzanja robnog prometa, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, utvrdjena su posebna pravila koja se odnose na način odredjivanja cene. Najpre, cena može biti propisana od strane nadležnog organa javne vlasti. Tada kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio višu ugovornu cenu, ima pravo na zahtev da mu se vrati razlika izmedju propisane i uplaćene cene. Pored toga, odredbe ugovora o prodaji kojima se utvrdjuje viša cena od propisane smatraju se ništavnim iz razloga suprotnosti sa javnim poretkom. Drugi slučaj je kada ugovorne strane odrede cenu. Tada će pod pretpostavkom da takva cena nije suprotna odredbama javnog poretka, odnosno da ne izražava očiglednu nesrazmeru vrednosti ugovorenih prestacija, ona predstavljati osnovnu obavezu kupca. Medjutim, stepen odredjenosti cene ne mora biti isti. Zakon o obligacionim odnosima, ali i medjunarodna poslovna praksa poznaju više načina odredjivanja cene. U tom slučaju govori se o elementima na osnovu kojih cena u ugovoru o prodaji može biti odredjena. Primera odredjivanja cene ima više, pa će se ukazati samo na one koji se najčešće koriste. Prvo, kupovna cena je odrediva kada je ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu. U tom slučaju kupac duguje cenu koja se utvrdjuje na osnovu zvanične evidencije o kretanju cena na tržištu u mestu (sedištu) prodavca, a u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora o prodaji. Ako takve evidencije nema, tekuća cena se odredjuje na osnovu elemenata pomoću kojih se utvrdjuje cena u skladu sa običajima tržišta. Drugo, kupovna cena je odrediva ako je njeno odredjivanje povereno trećem licu. Ovo lice je prilikom odredjivanja cene dužno da postupa neutralno u odnosu na interese ugovornih strana, te da cenu formira u skladu sa načelima savesnosti i poštenja. Medjutim, ako lice kome je povereno odredjivanje cene neće ili ne može da je odredi, a 30

ugovorne strane se ne slože naknadno o načinu odredjivanja cene niti raskinu ugovor, smatraće se da je ugovorena razumna cena. Treće, pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cena koju utvrdjuje sud prema okolnostima slučaja. Pored navedenih slučajeva odredivosti cena kod ugovora o prodaji, poslovna praksa je utvrdila pravila po kojima se cena obrazuje kao berzanska cena, tržišna cena, fabrička cena i sl. Osnovno nastojanje ovom prilikom je da se putem elemenata odredivosti cene dodje do njenog iznosa, a samim tim i do bitnog elementa ugovora o prodaji, čime se obezbedjuje njegov dvostrano obavezujući karakter sa uzajamno srazmernim prestacijama. U prilog ovakvog opredeljenja je i stav da je u slučaju kada ugovorom o prodaji u privredi cena nije odredjena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku (nepostojanju) ove cene onda je dužan da plati razumnu cenu. Iz ovakvog odredjivanja cene kod ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju može se, na prvi pogled, steći utisak da cena i nije bitan element ugovora o prodaji, pošto će se do njenog iznosa doći čak i u slučaju kada ona nije odredjena, niti se može na osnovu ugovornih odredbi odrediti. Ovakav prilaz je pogrešan, pošto treba principijelno razlikovati cenu kao bitan element ugovora o prodaji, od načina putem koga se dolazi do njenog odredjivanja. U tom smislu je i stav po kome se odredba ugovora kojom se odredjivanje cene kod ugovora o prodaji ostavlja na volju jednoj ugovornoj strani smatra kao da nije ni ugovorena, a kupac tada duguje cenu kao i u slučaju kada cena nije ugovorom odredjena.

2.2. Karakteristike ugovora Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, po pravilu, u statusu privrednih subjekata (privrednih društava – preduzeća) koja su specijalizovana i registrovana za medjunarodni promet robe. Ovaj ugovor može biti zaključen kao osnovni pravni posao, koji je proistekao iz redovne delatnosti, ali i kao akcesorni pravni posao koji je u funkciji realizacije drugog privrednog posla. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima, izmedju ostalih, sledeća obeležja. U pitanju je imenovani ugovor, pošto se i na nivou domaćih propisa ali i medjunarodnih relevantnih pravnih akata utvrdjuje postojanje ovog pravnog posla, propisuju uslovi njegovog zaključenja i bliže definišu prava i obaveze ugovornih strana. Takvo obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi iz značaja koji ovaj

31

pravni posao ima kako za same ugovorne strane, tako i za medjunarodno poslovanje u nacionalnim, ali i u globalnim razmerama. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezni ugovor pošto se njime stvaraju uzajamna prava i obaveze za obe ugovorne strane (prodavca i kupca). To konkretno znači da su u istom ugovornom odnosu ugovorne strane u statusu i poverioca i dužnika. Taj uzajamni poverilačko – dužnički odnos upućuje na obavezu kumulativnog i istovremenog izvršavanja obaveza svake od ugovornih strana, ali i na neophodnu saradnju u izvršavanju tih obaveza. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je teretni ugovor, pošto se kod ovog ugovora uvek daje odgovarajuća naknada za ono što se prima. Iz analize bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe utvrdjeno je da cena predstavlja korespodentni deo ugovora i ekvivalent vrednosti koji se daje na ime sticanja prava svojine na predmetu ugovora. Pored toga, teretnost ugovora označava i srazmeru primljenih vrednosti, tako da ona ugovorna strana koja smatra da je, iz različitih razloga, ta srazmera narušena na njenu štetu ima pravo na zahtev za reviziju uzajamnih davanja. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je neformalan ugovor, pošto se za validnost nastanka i dejstva ovog ugovora, po pravilu ne zahteva nikakva forma. Dovoljna je «prosta» saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Izuzetak od ovog pravila, u domaćem pravu, predstavlja zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, za koji se zahteva pisana forma. Inače, od neformalnosti kao pravila treba razlikovati sve izraženiju praksu, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, zaključivanja ugovora u pisanoj formi. Ta praksa se uspostavlja pre svega radi povećanja poslovne izvesnosti u odnosu na preuzete obaveze ugovornih strana i primarno je usmerena na lakše dokazivanje izvršenja ugovornih obaveza. Medjutim, na osnovu te pojave ne može se izvesti zaključak o promeni prirode samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao neformalnog (konsesualnog) ugovora. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je i komutativni ugovor jer su već u momentu zaključenja ugovora poznata uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (prodavca i kupca). Upravo ova prepoznatljivost obaveza ugovornih strana u trenutku zaključenja ugovora je i uslov njihove uredne realizacije. S druge strane ovaj ugovor izuzetno može da bude i aleatorne prirode, tj. da zavisi od buduće neizvesne okolnosti od čijeg će nastupanja zavisiti uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (npr. u slučaju prodaje buduće stvari, koja u trenutku zaključenja ugovora nije proizvedena, a čiji nastanak zavisi od faktora izvan sfere uticaja ugovornih strana ili u slučaju prodaje «na zeleno» buduće žetve, odnosno prinosa poljoprivrednih proizvoda koje tek treba prikupiti). 2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovori se u propisima i teoriji definišu na taj način što se navode osnovne obaveze ugovornih strana, koje iz tih ugovora proizilaze i koje ih karakterišu. Osnovne 32

obaveze ugovornih strana predstavljaju ono karakterno obeležje koje jedan ugovor razlikuje i odvaja od drugih. Ni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. 1 Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao ugovorne strane postoje prodavac i kupac robe. Njihov pravni položaj primarno je odredjen odredbama Bečke konvencije, a akcesorno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravilima poslovne prakse, u prvom redu Opštim uzansama za promet robe. Apstrahujući za trenutak sporedne obaveze, kao osnovne obaveze prodavca iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se navesti: -

isporuka i prenos prava svojine na robi;

-

garancija za fizička i pravna svojstva isporučene robe (saobraznost isporuke) i

-

predaja dokumenata koji se odnose na robu.

Osnovne obaveze kupca kod medjunarodne prodaje robe su: -

isplata cene za kupljenu robu;

-

preuzimanje isporuke robe.

Pošto je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, to su obaveze jedne ugovorne strane ujedno i osnov prava druge ugovorne strane. Tako obavezi isporuke i prenosa prava svojine prodavca odgovara obaveza plaćanja cene kupca, odnosno obavezi isporuke robe prodavca, odgovara obaveza prijema isporuke robe kupca. Iz dvostranog karaktera ovog ugovora proizilazi i princip uzajamne uslovljenosti izvršenja ugovornih obaveza, odnosno osnova odgovornosti ukoliko te obaveze nisu ili nisu uredno izvršene. Pored osnovnih obaveza ugovornih strana, na strani prodavca i kupca mogu ugovorom, ali i propisom kojim se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe, odnosno poslovnom praksom koja se tim povodom uspostavlja, biti utvrdjene i razne sporedne obaveze, sa osnovnim ciljem bližeg definisanja položaja ugovornih strana i zaštite njihovog poslovnog interesa. Medjutim, imajući u vidu manji značaj i fragmentarno pojavljivanje ovih odredbi u okvirima ovog rada samo će se ukazati na osnovne aspekte u kojima se one manifestuju.

2.3.1. Obaveze prodavca Iz gore navedenog pojmovnog odredjenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da su osnovne obaveze prodavca: a) predaja dokumenata koji se odnose na promet te robe; 1

M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 147

33

b) isporuka (predaja) robe uz prenošenje prava svojine na toj robi i c) garantovanje da roba ispunjava ugovorena, odnosno potrebna fizička i pravna svojstva.

A) Predaja dokumenta Navodjenje obaveze predaje dokumenata koji se odnose na robu, u okvirima osnovnih obaveza prodavca uslovljeno je medjunarodnim karakterom ugovora o ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Naime, saglasno obavezi ispunjavanja zakonskih odredbi države čiju pripadnost poseduje, prodavac često ima obavezu da pribavi odredjena odobrenja ili dozvole u vezi sa izvozom te robe. Ta dokumenta, koja «prate» robu u izvozu po svom poreklu mogu proizilaziti iz spoljno- trgovinskih propisa (režim poslovanja); carinskih propisa (režim nadzora nad carinskom robom); poreskih propisa (plaćanje poreza i akciza); deviznih propisa (režim i način plaćanja cene za izvezenu robu); i tehničkih propisa (normativi i standardi koje roba mora ispunjavati da bi mogla biti stavljena u promet na odredjenom stranom tržištu). Pored toga, ova dokumenta mogu se odnositi na samu robu (tzv. robna dokumenta) i biti uslovljena tehničkim karakteristikama i načinom korišćenja konkretne robe (uputstvo o upotrebi, sertifikat o poreklu, potvrda o kvalitetu i dr), odnosno može se odnositi na poslove sa trećim licima u vezi sa zaključenim ugovorom o prodaji (transportna dokumenta, polisa osiguranja, skladišnica i dr). Ukoliko iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da je prodavac dužan da kupcu dostavi dokumenta koja se odnose na robu, on ih mora dostaviti u vreme, na mestu i u obliku koji je predvidjen ugovorom. Ako ova dokumenta preda pre ugovorom utvrdjenog roka, prodavac tada može sve do isteka tog roka da otkloni svaki nedostatak saobraznosti u dokumentaciji, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu neugodnosti ili nesrazmerne troškove. Medjutim, kupac u svakom slučaju zadržava pravo na naknadu štete zbog isporuke neodgovarajuće robne dokumentacije. Značaj predaje odgovarajuće robne dokumentacije kupcu od strane prodavca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, posebno je potenciran činjenicom da je ova dokumentacija u velikom broju slučajeva ujedno i uslov sticanja prava svojine kupca na isporučenoj robi.

B) Isporuka robe Po prirodi ugovornog odnosa jedna od osnovnih obaveza prodavca je da isporuči robu kupcu. Sam akt isporuke obuhvata skup postupaka i pravnih radnji koje je prodavac, 34

prema ugovoru ili prirodi posla, dužan da preduzme kako bi se kupcu omogućio posed (državina) robe koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Ti postupci i radnje moraju biti uzajamno tako sinhronizovani da u svojoj ukupnosti stvaraju situaciju u kojoj kupac može bez posebnih problema izvršiti preuzimanje robe, čime će ujedno izvršiti i jednu od svojih osnovnih ugovornih obaveza. Drugim rečima, uredno izvršenje obaveze prodavca na isporuku robe je ujedno i pretpostavka urednog izvršenja obaveze kupca na prijem isporuke te robe. Da bi isporuka robe bila uredna ona mora biti izvršena u odredjenom mestu, u odredjenom roku i na odredjen način.

B.a.) Mesto isporuke robe Pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u cilju njenog preuzimanja. Načelno važi pravilo shodno kome mesto isporuke robe saglasno autonomiji svojih volja ugovorom odredjuju ugovorne strane. Mesto isporuke robe može se odrediti i pozivom na neku od transportnih klauzula. Medjutim, ukoliko mesto isporuke robe nije odredjeno ugovorom, niti upućivanjem na neku od transportnih klauzula, tada se, obzirom da je u pitanju nebitni element ugovora, primenjuju dispozitivna pravna pravila sadržana u propisima kojima se uredjuje medjunarodna prodaja robe. U skladu sa tim pravilima (koja su, pre svega, sadržana u odredbama Bečke konvencije) načelno se razlikuju faktičke situacije zavisno od činjenice da li je zaključen ugovor o medjunarodnom prevozu prodate robe. U slučaju kada prema ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe ta roba treba da se preveze u režimu samostalnog prevoza, pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac predaje robu prvom prevozniku radi dostavljanja takve robe kupcu. Roba je predata prvom prevozniku kada mu je omogućen posed (državina) robe za svrhe njenog daljeg prevoza kupcu. Ukoliko ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne pretpostavlja postojanje obaveze prevoza robe, a u pitanju su posebne vrste robe kao što su individualno odredjene stvari ili stvari koje su odredjene po rodu, koje treba izdvojiti iz odredjene mase (individualizovati) ili ih treba proizvesti ili izraditi, važi pravilo da je mesto isporuke ujedno i mesto u kome se te stvari nalaze, pod dopunskim uslovom da su ugovorne strane u vreme zaključenja ugovora znale da se stvari nalaze u tom mestu ili da ih treba proizvesti ili izraditi u odredjenom mestu. U svim drugim slučajevima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe pod mestom isporuke robe smatra se mesto u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište. S tim u vezi, mesto u kome se nalazi njegovo poslovno sedište je i mesto u kome je on u obavezi da robu stavi na raspolaganje kupcu.

35

Odredjivanje mesta isporuke robe, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto u njemu dolazi do prelaska rizika propasti stvari sa prodavca i kupca. Pored toga, mesto isporuke robe često se koristi i kao kriterijum (tačka vezivanja) za odredjivanje nacionalnih propisa koji će se primeniti na konkretan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe.

B.b) Rok isporuke robe Pod rokom isporuke robe podrazumeva se ono vreme u kome je prodavac, shodno ugovornoj obavezi, propisima kojima se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe i poslovnoj praksi, dužan da robu preda kupcu. Kao i mesto isporuke, tako i rok isporuke robe može biti odredjen samim ugovorom. To se može učiniti na, u osnovi, dva načina. Prvo, ugovorom je moguće precizno odrediti dan isporuke, kada je prodavac dužan da isporuku izvrši ugovorenog dana. Drugo, ugovorom se mogu, korišćenjem uobičajenih trgovačkih termina, utvrditi okvirni periodi u kojima prodavac mora izvršiti svoju obavezu isporuke robe. Ukoliko ugovorom nije utvrdjeno koja je od ugovornih strana ovlašćena da precizira rok isporuke, važi pravilo da je to ovlašćenje prepušteno prodavcu robe, izuzev ako okolnosti slučaja ukazuju da je kupac bio ovlašćen da odredi rok isporuke. U poslovnoj praksi je ustanovljeno pravilo da strana koja ima pravo preciziranja roka isporuke, kada su oni okvirno odredjeni, o svojoj odluci mora blagovremeno obavestiti drugu ugovornu stranu. Ukoliko rok isporuke robe nije odredjen ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe i to bilo da je preciziran na odredjeni dan ili da je okvirno odredjen upotrebom trgovačkih termina sa uobičajenim značenjem, Bečka konvencija ali i naše pravo sadrže pravilo po kome je prodavac dužan da izvrši isporuku robe u razumnom roku posle zaključenja ugovora. Razumni rok se odredjuje prema vremenu u kome je prodavac, s obzirom na prirodu stvari i ostale okolnosti, bio u mogućnosti da preduzme bez odlaganja sve radnje koje su bile potrebne za isporuku te robe 1 . Pored navedenih slučajeva odredjivanja isporuke robe, u robnom prometu je u okvirima poslovne prakse ustanovljeno pravilo po kome se smatra da ako rok isporuke nije precizno ugovoren, da se smatra da je ugovorena promptna isporuka. Promptna isporuka može se predvideti i korišćenjem termina «brzo» ili «hitno». U ovom slučaju obaveza prodavca je da isporuku robe izvrši odmah – bez odlaganja, a najkasnije u roku od 8 dana od dana zaključenja ugovora. 2

1 2

S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 355 M Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 486

36

Odredjivanje roka isporuke robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto isporukom robe u predvidjenom roku, odnosno istekom tog roka, rizik propasti ili oštećenja robe sa prodavca prelazi na kupca. Pored toga, prema roku isporuke robe utvrdjuje se da je prodavac u docnji sa izvršenjem svoje obaveze uredne isporuke robe, pa shodno tome da duguje naknadu štete zbog neurednog izvršenja ugovora. Najzad, kada je voljom ugovornih strana rok isporuke robe označen kao bitan element ugovora (tzv. fiksi ugovori), propuštanje roka isporuke robe u tom roku po pravilu vodi prestanku (raskidu) ugovora na štetu prodavca. Inače, kupac nije dužan da primi robu pre dana koji je označen kao rok isporuke robe. Njegova obaveza preuzimanja robe u ovom slučaju korespondira sa obavezom prodavca na uredno izvršenje, što u konkretnom slučaju znači da njegova obaveza prijema isporuke robe može nastupiti tek po dospeću prodavčeve obaveze da isporuči robu. B.c) Način isporuke robe Način isporuke robe obuhvata one postupke prodavca koji su neposredno vezani za stavljanje na raspolaganje, odnosno isporuku robe kupcu, kao i druge prodavčeve radnje koje su potrebne i koje omogućuju kupcu da dodje u posed (državinu) odredjene stvari. 1 U pogledu načina isporuke robe važi osnovno pravilo po kome isporuku robe treba izvršiti onako kako je to utvrdjeno ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe. Ukoliko u ugovoru nema takvih odredbi način isporuke robe, shodno pravilima poslovne prakse, utvrdjuje se s obzirom na svojstva robe. Po ovom kriterijumu razlikuju se postupci koje prodavac treba da preduzme zavisno od činjenice da li je predmet isporuke individualno odredjena stvar ili je u pitanju stvar koja je odredjena po rodu. Isporuka individualno odredjene stvari vrši se na način koji odgovara okolnostima svakog konkretnog slučaja. To će najčešće biti sama priprema robe za preuzimanje i transport, pošto je njena individualizacija izvršena samom prirodom takve stvari. Isporuka stvari koje su odredjene po rodu vrši se njihovom individualizacijom u odnosu na ostale stvari istog roda. S tim u vezi, obaveza prodavca je da stvari odredjene količine i kvaliteta, koje predstavljaju predmet njegove ugovorne obaveze, izdvoji iz mase ostalih stvari istog roda, tako da nema sumnje da je to učinjeno radi izvršenja ugovorne obaveze, tj. da je na taj način roba individualizovana i spremljena za isporuku kupcu. Izdvajanje po rodu odredjenih stvari može se izvršiti sa ili bez učešća kupca. No, nezavisno od okolnosti prisustva kupca toj radnji, ona predstavlja obavezu prodavca. S druge strane, ako izdvajanje vrši sam prodavac, onda je svakako potrebno da o toj

1

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 113

37

okolnosti obavesti kupca, kako bi ovaj mogao da preduzme potrebne radnje radi preuzimanja robe. Ukoliko se radi o robi koja predstavlja celinu iz koje se deo, koji je namenjen kupcu, može izdvojiti tek kada je kupac preuzme (npr. isporuka tečnosti, koja se vrši istakanjem u cisterne kupca), isporuka se smatra izvršenom ako je prodavac preduzeo sve što je potrebno da se kupcu omogućilo preuzimanje robe i ako je kupca obavestio o toj okolnosti i pozvao da preuzme robu. Gore utvrdjena pravila odnose se na pokretne stvari, dok se način predaje nepokretnosti, po pravilu, realizuje upisom u odgovarajuće zemljišne knjige. Pored faktičke predaje stvari, kojom prilikom kupac stiče posed (državinu) nad tim stvarima, mogući su i slučajevi tzv. simbolične isporuke robe. Najčešći slučajevi ovakvog načina isporuke robe nastaju u uslovima dokumentarne isporuke robe, a sastoje se u tome što prodavac predaje kupcu pisanu ispravu (dokument) na osnovu koje se roba može preuzeti od trećeg lica sa pravom da sa njom dalje raspolaže. Isprave na osnovu kojih se vrši simbolična isporuka robe, po pravilu, su robni dokumenti koji prate ili predstavljaju robu kao što su konosman (teretnica), skladišnica, tovarni list i dr. 1 Ako ništa drugo nije ugovoreno prodavac je dužan da odjednom isporuči celu ugovorenu količinu robe. Prema tome, isporuka u više navrata (sukcesivna isporuka) se ne pretpostavlja već se ona mora posebno ugovoriti. U slučaju distancione prodaje smatra se da je isporuka robe izvršena kada je prodavac preda prvom prevoziocu ili špediteru. Ukoliko su utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište, udaljeni manje od 10 km od sedišta prodavca, isporuka robe se smatra izvršenom kada se ona utovari u prevozno sredstvo u utovarnoj stanici, luci ukrcaja ili u pristaništu 2 . Ukoliko se roba predaje prevoziocu, a prodavac nije tu robu jasno identifikovao u dokumentima za prevoz ili na drugi način, kao robu namenjenu za izvršenje ugovora, u skladu sa Bečkom konvencijom, prodavac je dužan da kupcu uputi obaveštenje o otpremi kojom se bliže odredjuje roba. Iz obaveze prodavca da isporuči robu kupcu proizilazi pravilo po kome sve troškove koji su vezani za isporuku robe snosi prodavac, do trenutka isporuke robe. Smatra se da je prodavac isporučio robu u onom trenutku u kome je izvršio sve radnje na čije je preduzimanje bio obavezan na osnovu ugovora o prodaji, odnosno na osnovu relevantnih propisa ili uobičajenim načinom njene isporuke. Trenutkom isporuke robe rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, troškovi njenog čuvanja kao i ostali troškovi isporuke robe prelaze na kupca. U odnosu na način i s tim u vezi troškove isporuke robe, kao posebno pitanje postavlja se problem obezbedjenja i snošenja troškova obezbedjenja ambalaže. I ovom prilikom važi pravilo po kome su ugovorne odrebe «zakon» za ugovorne strane. Medjutim, kako se ovo pitanje retko reguliše ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, a ni medjunarodni, pa čak ni nacionalni propisi ne sadrže odredbe o tome, pitanje 1 2

S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 356 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godine, str. 487

38

obezbedjenja i snošenja troškova ambalaže, po pravilu, uredjuju se u skladu sa poslovnom praksom. Tom prilikom, poseban značaj pridaje se poslovnoj praksi koja postoji u mestu u kome nastaje obaveza isporuke robe. Kako je navedeno, to će po pravilu biti sedište prodavca. Prema opšte usvojenim pravilima kod medjunarodne prodaje robe, ako ugovorne strane nisu posebno ugovorile način pakovanja, ambalaža mora odgovarati sledećim zahtevima: -

mora da štiti upakovanu robu i bude pogodna za transportne manipulacije sa tom robom;

-

mora biti takva da omogućava primenu najnižeg tarifnog stava prilikom medjunarodnog prevoza robe;

-

treba da omogući primenu najnižeg stava carinske tarife u zemlji opredeljenja;

-

treba da bude u skladu sa propisima o uvozu robe na teritoriju zemlje opredeljenja, a naročito u skladu sa zdravstvenim, sanitarnim propisima i propisima o zaštiti životne sredine.

Po svojoj prirodi i nameni ambalaža može biti potrošna i nepotrošna. Osnov ovog razlikovanja je u obavezi koju kupac ima prema ambalaži u kojoj je isporučena roba. Kod potrošne ambalaže, troškove pakovanja i isporuke robe snosi prodavac tako da oni ulaze u cenu isporučene robe, dok kupac u odnosu na samu ambalažu nema posebnih obaveza. Kod nepotrošne ambalaže obezbedjenje pakovanja i isporuke robe takodje je obaveza prodavca, ali je kupac dužan da vrati predmetnu ambalažu ili da plati njenu cenu. Kao posebno postavlja se pitanje odgovornosti prodavca prilikom isporuke robe u neodgovarajućoj ambalaži. Tom prilikom treba imati u vidu da je osnovna funkcija ambalaže zaštita robe i obezbedjivanje uslova za njen bezbedan transfer. S tim u vezi a posebno s obzirom na praksu da ambalaža u sve većoj meri poprima i obeležja svojevrsnog marketinškog prezentiranja robe, samo teži slučajevi povrede pravila o ambalaži mogu se smatrati osnovom ugovorne odgovornosti prodavca robe. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije, shodno kojoj postoji nesaobraznost isporučene robe sa ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, ukoliko roba nije upakovana ili zaštićena na način koji je uobičajen za takvu robu ili ako praksa takve zaštite ne postoji, na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu. Dakle, u ovom slučaju prigovori na kvalitet upotrebljene ambalaže rešavaće se po pravilima o pravu prigovora kupca na kvalitet isporučene robe. C) Garantovanje za fizička i pravna svojstva isporučene robe U kategoriju osnovnih obaveza prodavca, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, spada i garantovanje kupcu da isporučena roba nema nedostatke koji dovode u 39

pitanje mogućnost njenog normalnog korišćenja. Nedostaci na isporučenoj robi mogu biti svojstveni samoj prirodi isporučene stvari (fizički nedostaci), kao i proizilaziti iz prava trećih lica kojima se dovodi u pitanje mogućnost nesmetanog korišćenja isporučene stvari (pravni nedostaci).

C.a.) Garantovanje za fizička svojstva robe Pravni osnov garancije za fizička svojstva robe predstavlja obaveza prodavca da kupcu isporuči robu bez materijalnih nedostataka. U savremenom zakonodavstvu i nauci upotrebljavaju se različiti termini za označavanje materijalnih nedostataka na isporučenoj robi. To su termini «materijalni nedostaci», «mane robe», «nedostatak saobraznosti» i dr. 1 Svi ti termini imaju u osnovi isto značenje i mogu se svesti na konstataciju da se pod materijalnim nedostatkom robe podrazumeva isporuka robe, kojom prilikom roba nema ugovorom ili poslovnom praksom utvrdjena svojstva. U skladu sa odredbama Bečke konvencije prodavac je dužan da kupcu isporuči robu u količini, kvalitetu i vrsti kako je to predvidjeno ugovorom. Uz to zahteva se da isporučena roba bude upakovana ili zaštićena na način predvidjen ugovorom. Saglasno tome, smatra se da roba ima materijalne nedostatke, odnosno da isporučena roba nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji kada ne poseduje ugovoreni kvalitet i količinu, odnosno kada se isporučuje druga roba u odnosu na onu čija je isporuka ugovorena (aluid). Drugim rečima, svaka isporuka robe koja po količini i kvalitetu, odnosno po vrsti ne odgovara ugovorom utvrdjenim obeležjima (subjektivni kriterijum) smatraće se da nije saobrazna ugovoru. Pored toga, ukoliko se ugovorne strane nisu drugačije sporazumele, Bečkom konvencijom je utvrdjeno i pravilo (objektivni kriterijum) po kome se smatra da roba nije saobrazna ugovoru ukoliko: -

nije podobna za svrhe za koje se roba iste vrste uobičajeno koristi;

-

nije podobna za naročitu svrhu, koja je prodavcu izričito stavljena do znanja u vreme zaključenja ugovora;

-

ne poseduje kvalitet robe koji je kupac prodavcu kupcu predočio u vidu uzorka ili modela; i

-

nije pakovana ili zaštićena na način koji je uobičajen za takvu robu ili ako takvo pravilo poslovne prakse ne postoji na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu.

Prodavac je obavezan da isporuči robu koja je po oba kriterijuma (i subjektivna i objektivna) saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji. U tom smislu, on je odgovoran za svaki nedostatak saobraznosti (uskladjenosti) koji je postojao u trenutku prelaska 1

S. Vukićević - M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 358

40

rizika na kupca, čak i ako se nedostatak saobraznosti pojavio kasnije, odnosno nezavisno od činjenice da li je on znao za postojanje tog nedostatka u vreme isporuke robe kupcu. Odredbama Bečke konvencije utvrdjeno je posebno pravilo u vezi sa mogućnošću otklanjanja nedostatka na robi, ukoliko je ta roba isporučena pre dospelosti roka za njenu isporuku. U skladu sa tim pravilom, ako preda robu pre isteka roka za njenu isporuku, prodavac može, do datuma odredjenog za isporuku robe, isporučiti deo ili količinu koja nedostaje ili zameniti nesaobraznu robu novom saobraznom robom ili otkloniti nedostatak saobraznosti isporučene robe, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu nesrazmerne troškove. Da bi prodavac odgovarao za materijalne nedostatke, odnosno mane robe, potrebno je da se ispune odredjeni uslovi. Ti se uslovi odnose na momenat u kome su postojali materijalni nedostaci na robi, kao i činjenicu da li su te mane bile poznate kupcu. S tim u vezi, da bi postojala odgovornost prodavca za materijalne nedostatke na robi potrebno je da su ti nedostaci postojali u momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Pored toga, prodavac će biti odgovoran i za svaki materijalni nedostatak na robi, koji se pojavi posle prelaska rizika na kupca, a koji se može pripisati povredi bilo koje njegove ugovorne obaveze, uključujući i povredu garancije o tome da će roba biti podobna za njenu redovnu ili naročitu upotrebu ili da će zadržati odredjena svojstva ili karakteristike za odredjeno vreme. Drugi uslov odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke robe je da ti nedostaci nisu bili poznati kupcu ili da mu, prema okolnostima slučaja, nisu mogli biti poznati u vreme zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji. Tom prilikom polazi se od pretpostavke da ako su mane robe bile poznate kupcu prilikom zaključenja ugovora (bez obzira na način na koji je za njih saznao), tada logično proizilazi da je kupac zaključenjem ugovora pristao da kupi upravo takvu stvar. S tim u vezi, materijalni nedostaci na robi mogu biti vidljivi i skriveni. Vidljivim nedostacima se smatraju one mane robe koje bi pažljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom, lako moglo opaziti pri uobičajenom pregledu takve robe. Pravna posledica propuštanja utvrdjivanja vidljivih nedostataka na robi je stvaranje pravne pretpostavke (i to neoborive) da ih je kupac primetio prilikom uobičajenog pregleda robe te da je na njih pristao. 1 S druge strane, skriveni nedostaci ili mane robe jesu oni nedostaci koji se ne mogu utvrditi uobičajenim pregledom, već se njihovo postojanje može otkriti samo na osnovu stručnog pregleda stvari (dakle sa saznanjem i iskustvom koje se ne zahteva od obično pažljivog kupca) odnosno koje će se same pokazati upotrebom stvari kroz odredjeni vremenski period. U odnosu na ove nedostatke nema osnova za pretpostavku o saglasnosti kupca, već obratno postoji odgovornost prodavca za isporučenu robu koja nije saobrazna sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji. Upravo s obzirom na mogućnost postojanja vidljivih ili skrivenih nedostataka robe, kao i obaveze prodavca da isporuči robu koja je saobrazna njegovim ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, utvrdjena je i jedna posebna obaveza kupca koja se sastoji 1

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 118

41

u pregledu isporučene robe. Posebnost ove obaveze kupca ogleda se u činjenici da je ona ustanovljena u funkciji zaštite njegovih interesa i stvaranja konačne situacije vezano za isporuku robe. To konkretno znači da prodavac ne stiče posebna prava u odnosu na kupca povodom ove kupčeve obaveze, ali njeno nevršenje od strane kupca može za posledicu imati gubitak prava kupca, koja inače ima po osnovu nesaobrazne isporuke robe. Obaveza kupca da pregleda robu odnosi se na svu isporučenu robu od strane prodavca i za predmet ima utvrdjivanje svih oblika nesaobraznosti tako isporučene robe (kvantitet, kvalitet i vrsta robe). Shodno tome, kupac može lično pregledati robu (čime će se obezbediti od vidljivih nedostataka) ili će je dati na stručni pregled (čime će se obezbediti i od skrivenih nedostataka). Bečka konvencija ne utvrdjuje precizno rok u kome je kupac u obavezi da izvrši pregled robe, već odredjuje da je to potrebno učiniti u što je moguće kraćem roku, zavisno od okolnosti konkretnog slučaja. Rok počinje da teče od momenta isporuke robe. Opredeljenje konvencije da ovim povodom ne koristi pravni standard «razumnog roka», koji je upotrebljen za označavanje obaveze prodavca na isporuku robe, može se dovesti u kontekst nastojanja da se dopunski insistira na ažurnosti u obavljanju posla pregleda isporučene robe. U slučaju distancionih isporuka robe, kojom prilikom se ona predaje na prevoz, pregled robe se može odložiti do njenog prispeća u mesto opredeljenja. Takodje, ako je kupac u toku prevoza robe promenio pravac ili je dalje otpremio, a da pri tome nije postojala mogućnost da je pregleda, iako je prodavcu u trenutku zaključenja ugovora bila poznata ili je morala biti poznata mogućnost ove izmene pravca ili dalje otpreme, pregled robe se može odložiti do prispeća robe u mesto opredeljenja. O rezultatima pregleda robe, a posebno ako su na osnovu pregleda utvrdjeni materijalni nedostaci na robi, odnosno nepostojanje saobraznosti sa ugovorenom robom, kupac je u obavezi da o toj okolnosti pošalje obaveštenje prodavcu u kome će navesti prirodu utvrdjenih nedostataka. Ovo obaveštenje kupac je dužan da pošalje prodavcu u razumnom roku od trenutka kada je otkrio ili je morao otkriti postojanje materijalnog nedostatka na robi. U pitanju je dakle subjektivni rok, čije je trajanje odredjeno upotrebom pravnog standarda «razumni rok» i odredjuje se za svaki konkretan slučaj posebno. Propuštanje ovog roka ima za posledicu gubljenje prava kupca da se poziva na nesaobraznost isporučene sa ugovorenom robom. S druge strane, kupac u svakom slučaju gubi pravo da se pozove na nedostatak saobraznosti robe, ako o toj okolnosti nije obavestio prodavca najkasnije u roku od dve godine računajući od dana stvarne predaje robe kupcu, izuzev kada je ugovornom odredbom o garanciji odredjen drugi oblik. U pitanju je dakle objektivni rok, kojim su obuhvaćeni svi mogući materijalni nedostaci robe (kako vidljive, tako i skrivene mane robe), koji je apsolutnog karaktera, te koji protokom proizvodi konačno dejstvo u pogledu prava kupca da se pozove na nedostatak saobraznosti isporučene i ugovorene robe i po tom osnovu ostvari posebna Bečkom konvencijom utvrdjena prava. S druge strane, prodavac nema pravo da se koristi odredbama Bečke konvencije o obavezi kupca da pregleda robu i gubitku prava koje ima kupac ukoliko propusti da obavesti prodavca o materijalnim nedostacima robe, kada se nedostatak saobraznosti 42

robe odnosi na činjenice koje su mu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate, a on ih nije saopštio kupcu.

C.b.) Garantovanje za pravna svojstva robe Pored garancije za fizička svojstva isporučene robe, koja se sastoji u činjenici da takva roba ne sadrži materijalne nedostatke, prodavac garantuje kupcu i za pravna svojstva isporučene robe. U tom smislu, smatraće se da postoji odgovornost prodavca za pravne nedostatke na isporučenoj robi, ako na toj robi postoji neko pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava pravo kupca, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da preuzme robu opterećenu tim pravom. To konkretno znači da prodavac garantuje kupcu da mu isporučenu robu, na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji, niko neće oduzeti (slučaj kada treće lice dokaže da prodavac nije bio vlasnik stvari, već da je ta stvar u svojini tog trećeg lica) i uopšte da u vršenju prava na isporučenoj robi neće biti ograničavan, odnosno da to pravo neće biti umanjeno nekim jačim ili posebnim pravom trećeg lica (slučaj službenosti ili zaloge na predmetu ugovora o prodaji). Ukoliko nastupe gore navedene okolnosti prodavac je dužan da pruži pravnu zaštitu kupcu (tzv. zaštita od evikcije). S tim u vezi, kada se pokaže da treće lice polaže neko pravo na isporučenoj robi, kupac je dužan da o toj okolnosti obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi isporučenu robu od prava ili pretenzija trećeg lica ili, kada su predmet ugovora o prodaji stvari odredjene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnih nedostataka. Bečka konvencija bliže odredjuje uslove zaštite od edikcije s obzirom da li su u pitanju stvarna prava na robi u odnosu na prava koja proizilaze iz industrijske, odnosno druge intelektualne svojine. Naime, dok u prvom slučaju, načelno postoji mogućnost da se kupac saglasi sa isporukom robe na kojoj treće lice ima posebna prava, u slučaju postojanja industrijske ili druge intelektualne svojine, prodavac je u obavezi da kupcu isporuči robu slobodnu od svakog prava ili zahteva trećeg lica. Takodje prema odredbama Bečke konvencije kupac ima obavezu da, pod pretnjom gubitka prava na zaštitu od edikcije, o pretenzijama trećeg lica da dostavi obaveštenje prodavcu u kome će se navesti priroda zahteva, odnosno prava trećeg lica. Ovo obaveštenje prodavcu kupac je dužan da dostavi u razumnom roku, pošto je saznao ili je morao da sazna za postojanje prava ili zahteva trećeg lica i njihovu prirodu. S druge strane, prodavac neće moći da se oslobodi odgovornosti u smislu pravca kupca na zaštitu od edikcije, ukoliko je znao za pravo ili zahtev trećeg lica i njihovu prirodu.

43

2.3.2. Prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca Kada prodavac ne izvrši bilo koju svoju obavezu, koju ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, kupac kao druga ugovorna strana, na osnovu te činjenice, stiče sledeća prava: -

pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, uključujući u ovo pravo i pravo na zamenu robe, kao i pravo na otklanjanje nedostataka na robi (popravku robe);

-

pravo da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe; i

-

pravo da zahteva srazmerno sniženje cene.

Pored gore navedenih prava, kupcu pripada i pravo na naknadu štete ukoliko prodavac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za ostvarivanje ovih prava kupcu irelevantna je okolnost obima neizvršenih obaveza prodavca. Naime, i u slučaju kada prodavac isporuči samo jedan deo robe ili kada je samo jedan deo isporučene robe nesaobrazan ugovoru o prodaji, gore navedena prava pripadaće kupcu ali samo u pogledu dela koji nije isporučen, odnosno koji nije saobrazan ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe. Izuzetno od ovog pravila, kupac može da izjavi da raskida deo ugovora o prodaji (ne samo u odnosu na neisporučeni, odnosno nesaobrazni deo), samo ukoliko delimično neizvršenje isporuke robe, odnosno nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora. Pod neispunjenjem ugovora smatra se zakašnjenje, odbijanje ispunjenja, kao i nemogućnost ispunjenja. Tom prilikom, nebitno je da li je prodavac odgovoran za nemogućnost ispunjenja. Da bi se smatralo da je došlo do propusta u izvršenju obaveza prodavca, potrebno je da su njegove obaveze dospele u skladu sa ugovorom ili odredbama Bečke konvencije. S tim u vezi je i pravo kupca da primi, ali i da odbije prijem isporuke robe od strane prodavca pre datuma koji je odredjen kao rok dospeća obaveze njene isporuke. Pored toga, posebnom odredbom Bečke konvencije, utvrdjeno je pravilo za slučaj kada prodavac isporuči količinu koja je veća od one koja je predvidjena ugovorom. U ovom slučaju kupac može primiti ili odbiti prijem robe u količini koja premašuje ugovorenu količinu. Ukoliko pak primi ceo višak ili jedan njegov deo iznad ugovorene količine, kupac će biti dužan da ga plati u skladu sa ugovorenom cenom.

44

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Pravo na zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze prodavca, uslovljeno je odustankom kupca od korišćenja drugih sredstava radi ostvarivanja svojih prava (npr. ne može se istovremeno zahtevati izvršenje ugovorne obaveze na isporuku robe i tražiti raskid ugovora). Prilikom podnošenje zahteva za izvršenje ugovorne obaveze prodavca, kupac može prodavcu odrediti dodatni rok, razumne dužine za ispunjenje njegove obaveze. U okvirima tako odobrenog dodatnog roka kupac ne može da se koristi bilo kojim drugim sredstvom predvidjenim za povredu ugovorne obaveze prodavca. Medjutim, odobrenje naknadnog roka ne utiče na pravo kupca da usled docnje prodavca sa izvršenjem svojih ugovornih obaveza, zahteva naknadu štete zbog neurednog izvršenja (zakašnjenja) ugovorne obaveze prodavca. Dužina trajanja dodatnog roka utvrdjuje se prema svakom konkretnom slučaju, uz korišćenje pravnog standarda roka «razumne dužine». Ukoliko, pak, kupac primi obaveštenje od prodavca da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze (isporučiti ugovorenu robu) do isteka ugovorom utvrdjenog roka, kupac nije u obavezi da odredi prodavcu dodatni rok za izvršavanje obaveze isporuke robe. Bečka konvencija utvrdjuje i dve posebne varijante izvršavanja obaveza prodavca na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Prva se odnosi na zamenu isporuke. Naime, u slučaju kada isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac ima pravo da zahteva isporuku druge robe kao zamenu za isporučenu robu koja nije saobrazna ugovoru. Ovo pravo kupac će moći da ostvari samo ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora, a zahtev za zamenu je učinjen bilo istovremeno sa obaveštenjem prodavca o neosaobraznosti isporučene robe, bilo u razumnom roku posle tog obaveštenja. Drugi slučaj se odnosi na otklanjanje nedostataka na robi. Saglasno tome, ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac može zahtevati od prodavca da mu otkloni nedostatak popravkom te robe, izuzev ako bi to bilo nerazumno uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. I u ovoj varijanti ispunjenja ugovora, zahtev za popravku mora biti učinjen istovremeno sa obaveštenjem prodavca o nesaobraznosti isporučene robe ili u razumnom roku posle tog obaveštenja.

B) Pravo na raskid ugovora Jedna od posledica neizvršavanja, odnosno neurednog izvršavanja ugovornih obaveza jedne ugovorne strane je pravo na raskid ugovora koje pripada drugoj ugovornoj strani. Time se obezbedjuje ekvivalentnost njihovih uzajamnih prestacija. 45

U skladu sa Bečkom konvencijom kupac ima pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji zavisno od sledeće tri moguće faktičke, odnosno pravne situacije. Prvo, kupac može izjaviti da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, ako neizvršenje bilo koje obaveze koju prodavac ima na osnovu samog ugovora ili konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi, povreda ugovora koju učini jedna strana (prodavac) smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta drugoj strani (kupcu) da je suštinski lišava onog što je očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Drugo, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u slučaju kada roba nije isporučena, a prodavac nije isporučio robu ni u dodatnom roku razumne dužine, koji mu je odobrio kupac, odnosno ako je prodavac izjavio da robu neće isporučiti ni u tako odredjenom dodatnom roku. Treće, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe za već isporučenu robu, kao i za buduće isporuke ugovorene robe, ukoliko zbog njihove medjuzavisnosti izvršene isporuke ne bi mogle da se koriste za svrhe koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Izjava o raskidu ugovora od strane kupca proizvodi dejstvo samo ako je o njoj obavešten prodavac.

C) Pravo na sniženje cene Ako isporučena roba od strane prodavca nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe kupac može, bez obzira na okolnost da li je cena već plaćena ili to nije učinjeno, sniziti cenu u istoj srazmeri u kojoj se nalazi vrednost stvarno isporučene robe u vreme isporuke, prema vrednosti koju bi u to vreme imala roba saobrazna ugovoru. Na taj način se, uz očuvanje ugovora i izbegavanje ponekad dugih sudskih procesa koji prate njegov prestanak, obezbedjuje srazmernost vrednosti isporučene robe sa plaćenom cenom za tako isporučenu robu, što je u većini slučajeva povoljnije kako za kupca, tako i za prodavca. Najzad, ako je kupac izjavio da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, a da tom prilikom za to nisu bili ispunjeni gore navedeni uslovi, te da sam nije platio cenu, prodavac može da na takvu izjavu reaguje time što će sam raskinuti ugovor, pošto ovakva izjava kupca, po svojoj prirodi, predstavlja odbijanje ispunjenja ugovornih obaveza.

46

2.3.3. Obaveze kupca Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, s obzirom na internacionalni karakter poslovnih transakcija koje se tim povodom obavljaju, razlikuju se poslovne od ugovornih obveza kupca. Poslovne obaveze su šire postavljene i u odredjenoj meri su uslovljene imperativnim propisima države na čiju se teritoriju uvozi roba koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. S tim u vezi, kupac mora da ispuni niz odredbi propisa iz oblasti javnog prava, a pre svega one kojima se uredjuje režim spoljnotrgovinskog poslovanja (kontigenti, kvote, dozvole i sl), zatim carinske propise, devizne propise, kao i propise kojima se uredjuju normativi i standardi koje uvežena roba treba da sadrži, odnosno sa kojima treba da bude usaglašena. Ugovorne obaveze proizilaze iz samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, odnosno propisa i pravila poslovne prakse kojima je uredjena ova materija. Za ove obaveze važi pravilo o njihovoj uslovljenosti i komplementarnosti sa obavezama prodavca robe. Saglasno tome, obavezi prodavca da isporuči robu odgovara obaveza kupca da tu isporuku preuzme, a obavezi prodavca da prenese pravo svojine na robi, odgovara obaveza kupca da plati cenu. Imajući gore navedeno u vidu, osnovne ugovorne obaveze kupca su: -

plaćanje cene, i

-

preuzimanje isporuke robe.

Naravno, kao i u slučaju obaveza prodavca i kupac može imati niz pratećih (sporednih) ugovorih obaveza, koje se, pre svega, odnose na obavezu saradnje, obavezu obaveštavanja, obavezu čuvanja robe. Ove obaveze su supsidijerne i po pravilu su dispozitivne prirode, te u osnovi ne odredjuju sadržinu obaveza kupca.

A) Plaćanje kupovne cene Plaćanje kupovne cene je redovan i normalan način izvršenja osnovne obaveze kupca, koja proizilazi iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robi. U širem smislu, plaćanje predstavlja izmirivanje bilo koje dospele obaveze, kada se činidba sastoji u predaji odredjene sume novca. Ono što karakteriše plaćanje u uslovima medjunarodnog poslovanja je to što se ono, po pravilu, vrši u stranoj valuti i po posebnim propisima, koji su prilagodjeni ovim uslovima poslovanja. Obaveza kupca da plati cenu podrazumeva preduzimanje svih mera i ispunjavanje formalnosti predvidjenih ugovorom ili odgovarajućim propisima, odnosno poslovnom praksom koji se odnose na prenos odredjene sume novca. 47

S obzirom da se plaćanje cene vrši prema unapred odredjenoj vrsti i kvalitetu robe, to se u praksi postavlja pitanje odredjivanja količine robe za koju se plaća cena. Ako je cena utvrdjena prema težini robe, za odredjivanje cene, u konkretnom slučaju, uzima se u obzir neto težina robe. Osnovno pravilo koje važi i u uslovima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je da se cena plaća u ugovorom odredjenom mestu, roku i načinu plaćanja. Ukoliko o tim elementima odredjivanja izvršenja obaveza kupca, ugovor o prodaji ne sadrži potrebne odredbe, primeniće se posebna pravila Bečke konvencije o odredjivanju mesta i roka plaćanja cene. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da cenu plati u bilo kom drugom mestu, njegova obaveza plaćanja cene prodavcu, prema mestu plaćanja, odredjena je na jedan od dva načina. Prvo, sa pretenzijama da ovo bude osnovno pravilo, to je sedište prodavca. Drugo, kao izuzetak od tog pravila, koji je uslovljen činjenicom da se isplata vrši uz predaju robe ili dokumenata, mesto plaćanja je mesto u kome se vrši ta predaja. Radi zaštite materijalnih interesa kupca, utvrdjeno je i dodatno pravilo, shodno kome prodavac snosi svako povećanje troškova vezano za plaćanje cene, do koga je došlo zbog promene njegovog sedišta posle zaključenja ugovora. S druge strane, kako bi se uredno izvršila obaveza plaćanja cene, kupac je u obavezi da ispuni sve formalnosti koje postoje kako u državi gde kupac ima sedište (uvozne formalnosti), tako i u državi gde prodavac ima sedište (izvozne formalnosti). Troškove transfera novca, kao i rizik gubitka novca u transferu do sedišta prodavca, odnosno mesta plaćanja snosi kupac. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da plati cenu u bilo koje drugo vreme, njegova obaveza plaćanja dospeva kada mu prodavac stavi na raspolaganje bilo samu robu koja je predmet ugovora o prodaji, bilo dokumenta koja se na tu robu odnose. Dakle, ako nije drugačije ugovorom odredjeno, Bečka konvencija utvrdjuje pravilo o istovremenosti ispunjenja ugovornih obaveza (prodavca – isporuka robe, kupca – plaćanje cene). S tim u vezi je pravilo po kome prodavac može usloviti predaju robe plaćanjem cena. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije shodno kojoj ukoliko je ugovorom predvidjen prevoz robe, prodavac može otpremiti robu pod uslovom da roba ili dokumenta koja se na robu odnose neće biti predata kupcu, dok ovaj ne plati cenu. S druge strane, kupac nije dužan da plati cenu pre nego što je imao mogućnost da robu pregleda i na osnovu toga utvrdi saobraznost isporučene sa ugovorenom robom. Od ovog pravila postoji mogućnost izuzetka, ako način isporuke ili plaćanja, sa kojim su se ugovorne strane saglasile, isključuje takvu mogućnost. Obaveza kupca na plaćanje cene dospeva onog dana koji je odredjen ugovorom ili koji se može odrediti na osnovu ugovora ili propisa kojima se uredjuje materija medjunarodne prodaje, bez potrebe za bilo kakvim zahtevom prodavca ili drugim formalnostima. Time se ističe samostalnost obaveze kupca za čiju dospelost nije potrebna nikakva inicijativa (poziv ili opomena) od strane prodavca ili drugog eventualno ovlašćenog lica.

48

Za razliku od mesta i vremena plaćanja cene, kod odredjivanja načina plaćanja cene postoji snažan uticaj imperativnih propisa, koji ugovorne strane moraju imati u vidu prilikom ugovaranja načina na koji će kupac platiti cenu. Ova okolnost proizilazi iz uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Na osnovu poslovne prakse i uslova primene nacionalnih propisa država sa čije teritorije potiču ugovorne strane, može se zaključiti da se u najvećem broju slučajeva plaćanje kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe vrši na jedan od sledećih načina. Kada je ugovoreno plaćanje u gotovom novcu ono se realizuje plaćanjem putem virmana. Ukoliko prodavac i kupac imaju tekuće račune kod iste poslovne banke, smatra se da je plaćanje izvršeno kad toj banci, odnosno njenoj poslovnoj jedinici stigne nalog kupca da se izvrši plaćanje sa njegovog računa u korist računa prodavca, ukoliko kupac ima pokriće na svom računu, a ukoliko kupac i prodavac imaju račune kod poslovnih jedinica različitih banaka, smatra se da je plaćanje izvršeno kada poslovnoj jedinici banke prodavca stigne nalog kupca da odobri računu prodavca sa računa kupca iznos na koji nalog glasi. Kada je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, a ugovorom o prodaji nije ništa drugo predvidjeno, kupac je dužan da kod odredjene poslovne banke o svom trošku otvori akreditiv i to najmanje 15 dana pre dana isporuke robe i sa važnošću najmanje 15 dana računajući od dana koji je ugovorom odredjen za isporuku robe. Na otvorenom akreditivu kupac mora obezbediti sredstva koja pokrivaju cenu za najveću količinu robe koju prodavac prema ugovoru o prodaji treba da isporuči, kao i iznos troškova koje plaća prodavac, a koji padaju na teret kupca. Ako je ugovoreno plaćanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je dužan da ugovorena robna dokumenta, kojima dokazuje da je izvršio urednu isporuku, pošalje odredjenoj poslovnoj banci, s tim što će kupac moći da raspolaže sa tom robom tek po iskupu dokumenata od banke, tj. po uplati cene i troškova koji padaju na njega 1 .

B) Preuzimanje isporuke robe Preuzimanje robe od strane kupca korespondira obavezi prodavca da uredno isporuči robu. U pitanju su uzajamno uslovljene obaveze, kojom prilikom uredno izvršavanje obaveza jedne ugovorne strane stvara osnove za isto takvo postupanje druge ugovorne strane. Konkretno, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe to znači da kupac pored prava da zahteva isporuku prodate robe od strane prodavca (poverilačka prava), ima i obavezu preuzimanja isporuke takve robe (dužničke obaveze). Pri ispunjavanju obaveze preuzimanja isporuke robe, kupac je u osnovi obavezan da preduzme dve vrste radnji:

1

Navedene su odredbe Opštih uzansi prema M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 490-491

49

-

obavljanje svih radnji koje se od njega razumno ocekuju, kako bi omogućio prodavcu uredno izvršenje isporuke robe, i

-

preuzimanje (odnošenje) robe.

Obavljanje svih radnji koje se od kupca razumno očekuju, uslovljeno je specifičnostima svakog konkretnog slučaja. Zavisno od samog ugovora, ali i poslovne prakse koja u ovoj oblasti postoji, u materiji medjunarodnog poslovanja ova obaveza biće različita. U nekim slučajevima ona će se sastojati u dostavljanju potrebne ambalaže u kojoj će se roba isporučiti, u drugima, u obaveštenju o prevoznom sredstvu i mestu preuzimanja robe u to prevozno sredstvo. Ono što je bitno ogleda se u pravnoj situaciji u kojoj je kupac dužan da saradjuje sa prodavcem i na taj način stvori osnove da ovaj uredno izvrši svoju obavezu isporuke robe. Tom prilikom, kupac je dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika (stručnjaka za predmet svog poslovanja) i to u odnosu na sve radnje koje se razumno od njega očekuju. Bečka konvencija je ovu obavezu kupca konkretno odredila u odnosu na bliža svojstva same robe. Naime, ako je prema ugovoru o prodaji prodavac dužan da odredi oblik, mere ili druga obeležja robe prema njegovoj specifikaciji, a kupac ne dostavi ovu specifikaciju do utvrdjenog datuma ili do isteka razumnog roka, računajući od prodavčevog zahteva da to učini, prodavac može, ne dovodeći u pitanje svoja druga prava, sam da sačini tu specifikaciju, uzimajući tom prilikom kupčeve potrebe koje su mu mogle biti poznate. U tom slučaju, prodavac je dužan da obavesti kupca o svim pojedinostima tako sačinjene specifikacije i odredi mu jedan rok u kome on može podneti neku drugu specifikaciju. Ako kupac, pošto je primio obaveštenje od strane prodavca i dalje nastavi sa izbegavanjem saradnje u isporuci robe, pa u tako ostavljenom roku neiskoristi ovu mogućnost, specifikacija koju je izvršio prodavac je obavezna i smatraće se merilom uredno izvršene isporuke robe. Pored preduzimanja radnji koje vode stvaranju uslova za urednu isporuku robe, kupac je obavezan i da izvrši samo njenog preuzimanje. Pod pojmom «preuzimanje robe», treba podrazumevati isporuku robe u užem i širem značenju tog pojma. Uže značenje obuhvata uspostavljanje poseda (državine) kao faktičkog odnosa kupca prema predmetu ugovora o medjunarodnoj prodaji. Sa tim činom se, po pravilu, vezuje utvrdjivanje svojstva robe, a potom i njeno odnošenje. U širem značenju ovog pojma, preuzimanje robe može se izvršiti i bez fizičkog kontakta kupca i kupljene robe, na osnovu predaje robnih dokumenata, pomoću kojih kupac može dalje raspolagati kupljenom robom. Preuzimanje robe treba da se realizuje u odredjenom mestu, roku i na odredjeni način. Mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe od strane kupca, po pravilu, odgovaraju prodavčevim obavezama na urednu isporuku robe. Značaj urednog izvršavanja obaveze kupca na preuzimanje robe sastoji se u tome što propuštanje ili zakašnjenje sa izvršenjem ovih obaveza, kupac pada u dužničku docnju, odnosno na njegov teret padaju sve promene, pa i slučajna propast robe do koje može doći, kao i svi troškovi koji nastaju u vezi sa čuvanjem robe posle tog roka. 50

Značaj koji prelazak rizika propasti stvari, troškovi preuzimanja robe i njenog opremanja imaju danas u medjunarodnom poslovanju, opredelili su nastanak i razvoj posebnih trgovačkih termina, tzv. transpornih klauzula kojima se bliže odredjuje mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe, uz ostavljanje ugovornim stranama na dispoziciju vršenje izbora one klauzule koja najviše odgovara njihovim poslovnim interesima.

2.3.4. Prava prodavca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza kupca Kada kupac ne izvrši bilo koju od svojih obaveza, koje ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, prodavac kao druga ugovorna strana stiče sledeća prava: -

pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, i

-

pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Pored gore navedenih prava, prodavcu pripada i pravo na naknadu štete, ukoliko kupac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim u vezi, prodavac ne gubi pravo da zahteva naknadu štete time što koristi prava u pogledu drugih sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Medjutim, za razliku od prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca, ostvarivanje ovih prava prodavca dopunski je uslovljeno i okolnošću da li je od strane prodavca isporučena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Shodno tome, ukoliko je roba od strane prodavca isporučena kupcu, kupac neće moći da zahteva raskid ugovora o prodaji, već samo njegovo izvršenje uz naknadu štete zbog zakašnjenja sa izvršenjem.

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Ukoliko kupac propusti da izvrši svoje ugovorne obaveze, prodavac ima pravo da zahteva od kupca da plati cenu, preuzme isporuku ili da izvrši bilo koju drugu svoju obavezu, osim ako se prodavac ne opredeli da zahteva izvršenje kog drugog prava, koje je nespojivo sa zahtevom za ispunjenje ugovora. U tom smislu, npr. prodavac ne bi mogao da zahteva izvršenje ugovornih obaveza kupca, ukoliko je podneo zahtev za raskid ugovora o prodaji. Medjutim, pravo na zahtev za ispunjenje ugovora, ovom prilikom dopunski je uslovljeno činjenicom da li je kupac primio isporuku robe od strane prodavca. Ukoliko je kupac primio robu od prodavca, a zakasnio je sa plaćanjem cene, tada prodavac ima 51

pravo samo na zahtev za izvršenje ugovora (plaćanje cene), uz pravo na naknadu štete zbog kupčevog kašnjenja u izvršenju obaveze plaćanja. Ovo pravilo ustanovljeno je iz razloga što je kupac prijemom robe postao njen vlasnik, pa prodavac ne bi mogao tražiti povraćaj robe čak ni svojinskom tužbom 1 . Ukoliko kupac nije primio isporuku robe od strane prodavca, a obavezu plaćanja cene nije izvršio u roku, tada prodavac ima širi krug ovlašćenja, odnosno može da se opredeli za jedno od sledećih prava: -

da traži izvršenje ugovora (plaćanje cene i prijem isporuke robe) uz naknadu štete zbog zakašnjenja;

-

da traži raskid ugovora o prodaji i naknadu štete zbog neizvršenja, i

-

da se koristi posebnim pravom na prodaju robe radi obezbedjenja.

U slučaju opredeljenja za korišćenje prava na prodaju robe radi obezbedjenja (samopomoć), prodavac je ovlašćen da robu proda trećem licu i da od kupca traži razliku izmedju ugovorene cene i cene po kojoj je roba prodata trećem licu, kao i naknadu štete. Ovo pravo prodavca uslovljeno je odbijanjem kupca da primi robu, a roba je podložna brzom oštećenju ili bi njeno dalje čuvanje zahtevalo nesrazmerne troškove. O toj nameri prodavac je dužan da, ukoliko je to moguće, obavesti kupca. U ovom slučaju, prodavac, po prirodi stvari, ne može da od kupca zahteva prijem isporuke robe, ali može da zahteva ispunjenje obaveze plaćanja cene. 2 Pored navedenih prava prodavca, ako je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili kada je, u slučaju da se plaćanje cene i isporuke robe trebaju izvršiti istovremeno, u docnji sa plaćanjem cene, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme sve razumne mere za očuvanje fizičkog integriteta te robe. U tom smislu, on je ovlašćen da robu preda na čuvanje u skladište kod trećeg lica, na trošak kupca, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nesrazmerni.

B) Pravo na raskid ugovora Povodom regulisanja prava prodavca da u slučaju neizvršenja kupčeve obaveze zahteva raskih ugovora, Bečka konvencija načelno razlikuje bitne od nebitnih povreda ugovora o prodaji. U tom smislu prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji ukoliko neizvršenje bilo koje obaveze, koju ima kupac na osnovu ugovora ili same konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. Tom prilikom, povreda ugovora koju učini jedna ugovorna strana smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta drugoj strani, da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora, izuzev ako 1 2

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 503 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 173

52

takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu ugovora niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Saglasno takvom opredeljenju da bi se odredjena povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, potrebno je da se kumulativno ispune dva uslova. Prvi, da povreda ugovora oduzima drugoj strani ono što ona osnovano očekuje od izvršenja ugovora. I drugi, da je strana koja je povredila ugovor, kao i svako razumno lice u istim okolnostima, mogla da predvidi takvu posledicu. Na taj način, kombinacijom objektivnih (povreda ugovora) i subjektivnih (predvidivost) elemenata kod odredjivanja bitne povrede ugovora, Bečka konvencija se usmerava na zaštitu i značaj interesa koji ugovor o prodaji njegove pojedinačne obaveze imaju za poverioca, a ne na štetu koja mu je pričinjena neispunjenjem tih obaveza. Otuda, ako je ispunjenje neke obaveze (npr. plaćanje cene ili preuzimanje isporuke u ugovorom utvrdjenom roku) predvidjeno kao dominantan interes poverilaca (prodavca), neispunjenje te obaveze je bitna povreda ugovora, bez obzira kolika je šteta pričinjena njenim neizvršenjem. S druge strane, upravo složenost ispunjavanja uslova da bi se jedna povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, opredelila je stav po kome prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji i u slučaju nebitnih povreda ugovora, uz uslov da je kupcu odredio dodatni rok za izvršenje njegovih obaveza (plaćanje cene odnosno preuzimanje isporuke robe). Ukoliko kupac ni u dodatnom roku ne izvrši svoje obaveze vezane za plaćanje cene ili preuzimanje isporuke robe, odnosno ako izjavi da to neće učiniti ni u tako odredjenom roku, prodavac stiče pravo na raskid ugovora o prodaji i u slučaju povrede nebitnih odredbi ugovora o prodaji od strane kupca. Kao i u slučaju zahteva za ispunjenje ugovora, tako i u slučaju raskida ugovora prodavac zadržava pravo da od kupca zahteva naknadu pričinjene štete. Inače i ovom prilikom važi pravilo po kome izjava prodavca o raskidu ugovora ima pravno dejstvo samo ako je o njoj obaveštena druga strana, u konkretnom slučaju kupac.

2.4. Prelazak rizika i raspodela troškova Utvrdjivanje odgovornosti za uredno izvršavanje preuzetih obaveza ugovornih strana kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, prevashodno je vezano za činjenicu prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Ovo, pre svega, zbog karaktera poslovnih odnosa kod kojih, po pravilu, dolazi do distancione isporuke robe, kojom prilikom ona prelazi preko teritorija sa različitim državnim suverenitetom. Značaj prelaska rizika propasti stvari potenciran je i okolnošću da poslovna praksa sve više ukazuje da se vremenski period zaključenja ugovora i izvršavanja obaveza ugovornih strana ne poklapaju, već da postoji, ponekad čak i veoma dug, vremenski period od uspostavljanja do realizacije uzajamnih prava i obaveza prodavca i kupca. Rizik je mogućnost nastupanja nekog štetnog dogadjaja, koji može da dovede do slučajnog oštećenja ili propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Rizik se u tom smislu označava kao moguća opasnost za slučajno oštećenje ili propast robe u vremenu od momenta zaključenja ugovora o prodaji do momenta prijema isporuke od 53

strane kupca. Te okolnosti mogu biti različitog porekla, kao što su prirodni dogadjaji (npr. zemljotres, poplava, suša, požar i dr), ali one mogu biti i posledica ljudskih radnji i ponašanja (ratna dejstva, administrativne mere, kradja stvari i dr). Ono što je bitno, to je činjenica da se rizik propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ne može pripisati svesnom i koordiniranom delovanju jedne od ugovornih strana. To je opasnost propasti ili oštećenja stvari koja nastaje slučajno, tj. mimo volje ugovornih strana 1 . Pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca u osnovi može biti rešeno na jedan od tri moguća načina. Najpre, ugovorne strane samim ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe mogu ovo pitanje da do kraja urede, kada po načelu slobode ugovaranja (autonomija volje), važi ono o čemu je postignuta saglasnost. Drugo, u situaciji kada ugovorne strane nisu regulisale pitanje prelaska rizika, shodno se primenjuju pravna pravila koja su sadržana u propisima koji uredjuju materiju medjunarodne prodaje robe. Najzad, kao treća mogućnost regulisanja ovog pitanja u uslovima medjunarodnog poslovanja, sve značajniju ulogu ima poslovna praksa koja se tim povodom uspostavlja, a koja svoj izražajni oblik ima u posebnog kodifikovanim i od strane ovlašćenog medjunarodnog tela objavljenim pravilima, poznatim pod imenom «transportne klauzule».

2.4.1. Pravila Bečke konvencije Ostavljajući za trenutak po strani mogućnost da ugovarači sami ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe urede pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca na drugačiji način, osnovna rešenja koja na normativnom planu u uslovima medjunarodnog poslovanja postoje, su ona koja proizilaze iz Bečke konvencije. Saglasno odredbama ove konvencije mogu se utvrditi sledeći principi prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Prvo, ukoliko su predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe individualno odredjene stvari ili stvari odredjene po rodu (generične) koje treba izdvojiti iz odredjene mase ili ih treba proizvesti ili izraditi, a u vreme zaključenja ugovora ugovorne strane su znale da se te stvari nalaze na odredjenom mestu ili ih treba izraditi ili proizvesti u odredjenom mestu – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u stavljanju tih stvari na raspolaganje kupca u tom mestu. Drugo, kad prema ugovoru o prodaji robe, robu treba prevesti – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u predaji robe prvom prevozicu radi dostavljanja kupcu.

1

S. Vukićević, M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 381

54

Treće, u svim drugim slučajevima isporuke robe – obveza isporuke robe prodavca sastoji se u stavljanju robe na raspolaganju kupcu u mestu u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište (ugovor o prodaji je zaključen u trenutku prihvatanja ponude). Četvrto, u slučaju kada je prema ugovoru potrebno izvršiti prevoz robe, a prodavac je obavezan da robu preda u odredjenom mestu – rizik propasti stvari sa prodavca prelazi na kupca tek kada je roba predata prevoziocu u mestu njene otpreme. Peto, rizik za robu koja je prodata tokom prevoza prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora. Medjutim, ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora prodavac znao ili morao da zna da je roba propala ili da je oštećena, pa tu činjenicu nije saopštio kupcu, rizik za propast odnosno za oštećenje takve robe snosi prodavac. U slučaju kada je rizik propasti stvari prešao sa prodavca na kupca, kupac je dužan da plati cenu, bez obzira na kasnije nastupanje propasti ili oštećenja robe, izuzev ako su propast ili oštećenje robe posledica radnji ili propuštanja koji su učinjeni od strane prodavca.

2.4.2. Medjunarodne transportne klauzule Transportne klauzule predstavljaju uobičajene skraćene trgovačke termine, kojima se upotrebom malog broja reči (po pravilu ne više od tri) precizira čitav niz prava i obaveza kupca i prodavca iz ugovora o prodaji a naročito: - mesto i vreme isporuke robe; - prelazak rizika propasti ili oštećenja stvari; - prelazak troškova čuvanja robe; obaveza pribavljanja prevoznih sredstava; - plaćanje prevoznika i drugih troškova prevoza; - osiguranje robe u transportu; - obaveštavanje ugovornih strana i dr.1 Transportne klauzule imaju veliki značaj za odredjivanje uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Njihova primena pojednostavljuje i skraćuje postupak zaključivanja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, obezbedjuju se značajne uštede u troškovima medjunarodnog transporta robe, uz postizanje višeg stepena pravne sigurnosti ugovornih strana. Dovoljno je samo da se u svom ugovoru pozovu na neku od transportnih klauzula, pa da čitav niz pitanja bude uredjen shodnom primenom te transportne klauzule. Od transportnih klauzula koje danas postoje u globalnim razmerama, svakako su najpoznatija i najznačajnina INCOTERMS (International Comertial Terms) pravila, koja je donela Medjunarodna privredna komora u Parizu. Izvorni tekst INCOTERMS pravila donet je 1936. godine, da bi potom u više navrata (1953., 1967., 1980., 1990. i 2000. godine) bio menjan i dopunjavan, odnosno preciznije rečeno prilagodjavan potrebama trgovačke prakse.

1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 513

55

Iako povodom primene INCOTERMS pravila dolazi do prisutnosti odredbi niza ugovora medjunarodnog poslovanja (u prvom redu ugovora o prevozu, ali i ugovora o osiguranju, o nalogu, o delu i dr.) ipak je potrebno imati u vidu da se ove klauzule prevashodno odnose na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe i to u samo nekim posebnim aspektima ovog ugovora. Iz činjenice da transportne klauzule sadrže samo pravila dispozitivnog karaktera, pošto su ugovorne strane slobodne u opredeljenju da ugovore njihovu primenu, proizilazi i pitanje obaveznosti i pravnog osnova njihove primene. U tom smislu, mogući su sledeći modaliteti njihove primene. Prvo, ugovorne strane mogu ugovorom o prodaji predvideti primenu odredjene transportne klauzule. To je najčešći slučaj i tada nema posebnih problema za njihovu primenu. Odredjena transportna klauzula postaje sastavni deo ugovora o prodaji, a ugovorne strane su dužne da postupaju onako kakvo je pravo značenje te klauzule. Drugo, moguće je da izmedju ugovornih strana postoji uspostavljena praksa poslovnih odnosa, kojom prilikom se kontinuelno vrši primena odredjene transportne klauzule. Ni tom prilikom načelno nema posebnih smetnji da se, u skladu sa odredbom stava 1. člana 9. Bečke konvencije, primeni ta transportna klauzula kao sastavni deo poslovne prakse koji je uspostavljen izmedju ugovornih strana. Treće, ugovorne strane su načelno slobodne u ugovaranju, ali i modifikovanju primene odredjene transportne klauzule na njihove poslovne odnose. Naravno, tom prilikom pravno obavezujuće za ugovorne strane je samo ono o čemu su one postigle saglasnost volja. Imajući u vidu gore navedena obeležja, a posebno dispozitivnost primene i suprostavljenost poslovnih interesa ugovornih strana, a s ciljem omogućavanja lakše primene INCOTERMS klauzula, od strane Medjunarodne trgovinske komore u Parizu, 2000. godine, objavljena su Zvanična pravila Medjunarodne privredne komore za tumačenje trgovačkih termina 1 . Saglasno tim pravilima INCOTERMS klauzule mogu se podeliti prema više kriterijuma. Prvo, prema mestu prelaska rizika, mogu da se podele na četiri grupe i to «E», «F», «C» i «D». Drugo, prema vrsti transporta u kome se koriste, dele se na: - INCOTERMS klauzule koje se koriste za sve vrste prevoza (FCA, CPT, CIP, DAF, DDU i DDP) i – INCOTERMS klauzule koje se koriste samo za prevoz morem i unutrašnjim plovnim vodama (FAS, CPR, CIF, DES i DEQ) 2 . Posebno značajna je prva podela, koja je revizijom INCOTERMS pravila iz 1990. godine dobila naročito na značaju. Saglasno toj podeli trgovački termini su rasporedjeni u četiri kategorije. Prva počinje terminom «E» (Ex Works) shodno kojoj prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u svojim poslovnim prostorijama. U drugoj grupi su klauzule koje počinju terminom «F» (FCA, FAS i FOB) shodno kojima je prodavac dužan da isporuči robu prevozniku koga je odredio kupac. Treća grupa klauzula započinje terminom «C» i sadrži pravilo shodno kome je prodavac dužan da ugovori prevoz, ali bez 1

Jugoslovenski nacionalni odbor Medjunarodne privredne komore objavio je «INCOTERMS pravila 2000», kao odobreni prevod Icc Publication no 560 2 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godine, str. 185

56

preuzimanja rizika za gubitak ili oštećenje robe ili za dopunske troškove koji su nastupili posle otpremanja robe (CFR, CIF, CPT i CIP). I najzad, četvrta grupa klauzula započinje terminom «D» shodno kome je prodavac u obavezi da snosi sve troškove i rizike propasti ili oštećenja robe, koji su potrebni za dopremanje robe u njeno odredište (DAF, DES, DEK, DDU i DDP). Pored toga, u okviru ovih grupa, odgovarajuće obaveze ugovornih strana svrstane su u okvirima deset naslova, pri čemu svaki naslov na prodavčevoj strani, «odslikava» položaj kupca u pogledu iste materije. INCOTERMS pravila se označavaju skraćenicama, koje sadrže kombinaciju tri slova, od koje zavisi sadržina obaveza prodavca, odnosno kupca. Ukupno postoji 13 INCOTERMS transportnih klauzula sa sledećom utvrdjenom sadržinom značenja upotrebljenih termina 1 .

EXW („Ex Works“) Franko fabrika (...ugovoreno mesto) „Franko fabrika“ znači da je prodavac isporučio robu kada ju je stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na ugovorenom mestu (npr. pogonu, skladištu, fabrici itd.), neocarinjenu za izvoz i neutovarenu u vozilo za njeno preuzimanje. Stoga ovaj termin predstavlja minimalnu obavezu prodavca, a troškove i rizike iznošenja robe iz prodavčevih prostorija snosi kupac.

FCA („Free Carrier“) Franko prevoznik (... ugovoreno mesto) „Franko prevoznik“ znači da prodavac isporučuje robu, ocarinjenu za izvoz, prevozniku imenovanom od strane kupca, na ugovorenom mestu. Treba imati u vidu da odabrano mesto isporuke ima uticaj na obaveze utovarivanja i istovarivanja robe na tom mestu. Ako se roba isporučuje na nekom drugom mestu, prodavac nije odgovoran za istovar. Ovaj termin se može upotrebljavati bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz. „Prevoznik“ znači svako lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železničkim, drumskim, avionskim, pomorskim ili rečnim prevozom, ili u kombinaciji tih vrsta prevoza.

1

Navedeno prema «INCOTERMS 2000», Zbornik pravila MTK za tumačenje trgovinskih termina (Icc Publication no 580), izdanje PKJ – Jugoslovenski nacionalni odbor MTK, Beograd, 2000. godina

57

Ako kupac imenuje lice koje nije prevoznik da primi robu, smatra se da je prodavac ispunio svoju obavezu da isporuči robu kada ju je isporučio tom licu.

FAS („Free Alongside Ship“) Franko uz bok broda (... ugovorena otpremna luka) „Franko uz bok broda“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba postavljena uz bok plovila u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da od tog trenutka kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe. Prema terminu FAS, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz. Ovo je suprotno od ranijih verzija INCOTERMS, prema kojima je kupac bio dužan da organizuje izvozno carinjenje. Medjutim, ako ugovorene strane žele da kupac ocarini robu za izvoz, ovo treba jasno konstatovati putem dodavanja izričite formulacije u tom smislu. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz.

FOB („Free on Board“) Franko brod (... ugovorena otpremna luka) „Franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona prešla preko ograde broda u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da otada kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe. Prema terminu FOB, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne nameravaju da roba bude isporučena preko ograde broda, treba upotrebiti termin FCA.

CFR („Lost and Freight“) Cena sa vozarinom (...ugovorena odredišna luka) „Cena sa vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba prešla ogradu broda u otpremnoj luci. Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremanje robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi koji su nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Terminom CFR predvidjeno je da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CPT.

58

CIF („Cost, Insurance and Freight“) Cena sa osiguranjem i vozarinom (... ugovorena odredišna luka) „Cena sa osiguranjem i vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je ona prešla ogradu broda u otpremnoj luci. Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremu robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Medjutim, prema terminu CIF, prodavac je dužan da pribavi pomorsko osiguranje protiv kupčevog rizika od gubitka ili oštećenja robe u toku prevoza. Prema tome, prodavac ugovora osiguranje i plaća premiju treba da ima na umu da je, prema terminu CIF, prodavac dužan minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ukoliko kupac želi da pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da dopunske aranžmane za osiguranje.

osiguranja. Kupac da obezbedi samo se zaštiti većom napravi sopstvene

Terminom CIF je predvidjeno da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorene strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CIP.

CPT („Carriage paid to“) Vozarina plaćena do (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Vozarina plaćena do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati vozarinu potrebnu za dopremanje robe do ugovorenog mesta opredeljenja. To znači da kupac snosi sve rizike i ostale troškove nastale posle ovakve isporuke robe. „Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CPT predvidjeno je da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

59

CIP („Carriage and Insurance paid to“) Vozarina i osiguranje plaćeni do (...ugovoreno mesto opredeljenja) „Vozarina i osiguranje plaćeni do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati troškove prevoza potrebne za dopremu robe na ugovoreno mesto opredeljenja. Ovo znači da kupac snosi sve rizike i dopunske troškove koji nastanu posle takve isporuke robe. Medjutim, prema terminu CIP, prodavac takodje mora da obezbedi osiguranje protiv rizika kupca od gubitka ili oštećenja robe za vreme prevoza. Prema tome, prodavac ugovara osiguranje i plaća premiju osiguranja. Kupac treba da ima u vidu da, prema terminu CIP, prodavac mora da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ako kupac želi da se zaštiti većom pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranžmane za osiguranje. „Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CIP je predvidjeno da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

DAF („Delivered at Frontier“) Isporučeno na granici (... ugovoreno mesto) „Isporučeno na granici“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba – neistovarena, ocarinjena za izvoz ali neocarinjena za uvoz – stavljena na raspolaganje kupcu u prispelom prevoznom sredstvu na ugovorenoj tački i mestu na granici, ali pre carinske granice susedne zemlje. Izraz „granica“ može se upotrebljavati za bilo koju granicu, uključujući granicu zemlje izvoza. Stoga je izuzetno važno da se predmetna granica precizno definiše, tako što će se u ovom terminu uvek navesti tačka i mesto. Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac bude odgovoran za istovar robe sa prispelog prevoznog sredstva i da on snosi sav rizik i troškove istovara, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, kada se roba isporučuje na kopnenoj granici. Kad se isporuka vrši u odredišnoj luci, na palubi broda ili na obali (keju), treba upotrebljavati termin DES ili DEQ. 60

DES („Delivered Ex Ship“) Isporučeno franko brod (... ugovorena odredišna luka) „Isporučeno franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je roba, neocarinjena za izvz, stavljena na raspolaganje kupcu na brodu u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremom robe do ugovorene odredišne luke pre istovara. Ako ugovorne strane žele da prodavac snosi sve troškove i rizike istovara robe, treba upotrebiti termin DEQ. Ovaj termin može da se upotrebljava samo kada roba treba da bude isporučena morem ili rekom ili multimodalnom prevozom, na plovilu, u odredišnoj luci.

DEQ („Delivered Ex Quay“) Isporučeno franko obala (... ugovorena odredišna luka) „Isporučeno franko obala“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona stavljena na raspolaganje kupcu, neocarinjena za izvoz, na obali (keju) u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe do ugovorene odredišne luke i istovarom robe na obali (keju). Terminom DEQ predvidjeno je da kupac ocarini robu radi uvoza i plati sve formalnosti, carine, poreze i druge dažbine na uvoz. Ovo je suprotno od prethodnih verzija INCOTERMS, prema kojima je prodavac bio dužan da organizuje uvozno carinjenje. Ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe sve troškove koji se plaćaju na uvoz robe ili deo tih troškova, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava samo kad se roba isporučuje morem ili rekom ili multimodalnim prevozom, iskrcavanjem iz broda na obalu (kej) u odredišnoj luci. Medjutim, ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe rizik i troškove manipulisanja robom od obale do nekog drugog mesta (skladišta, terminala, transportne stanice itd.) u luci ili van nje, treba upotrebiti termin DDU ili DDP.

61

DDU („Delivered duty unpaid“) Isporučeno neocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Isporučeno neocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu neocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva na ugovorenom mestu opredeljenja. Prodavac mora da snosi troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe sa tog mesta, osim, kad je to primenjivo, svih „dažbina“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu zemlju. Takve „dažbine“ mora da plati kupac, koji mora da snosi i troškove rizika koji nastanu ako nije blagovremeno ocarinio robu za uvoz. Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac obavi carinske formalnosti i snosi troškove i rizike koji iz toga proističu, kao i neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

DDP („Delivered duty paid“) Isporučeno ocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) „Isporučeno ocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu kupcu na ugovorenom mestu opredeljenja, ocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike vezane za dopremanje robe do tog mesta, uključujući, kad je to primenljvo, sve „dažbine“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu zemlju. Dok termin EXW predstavlja minimalnu obavezu prodavca, DDP predstavja njegovu maksimalnu obavezu. Ovaj termin ne treba upotrebljavati ako prodavac nije u mogućnosti da neposredno ili posredno pribavi uvoznu dozvolu. Medjutim, ako ugovorne strane žele da iz prodavčevih obaveza isključe neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe (kao što jeporez na dodatu vrednost), ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu. Ako ugovorne strane žele da kupac snosi sve rizike i troškove uvoza, treba upotrebiti termin DDU.

62

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

2.5. Prestanak ugovora o prodaji Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se sa namerom ugovornih strana (prodavca i kupca) da uredno i u skladu sa ugovornim odredbama, odnosno propisima kojima se uredjuje ova materija, izvrše svoje obaveze i na osnovu toga steknu pravo da to očekuju i od druge ugovorne strane. Saglasno tome, izvršenje ugovornih obaveza obeju ugovornih strana predstavlja ujedno i prirodni način prestanka ugovora. Drugim rečima, ostvarivanjem cilja zaključenja ugovora (sticanje prava svojine na odredjenoj robi, odnosno prenosa dogovorene sume novca), ispunjen je razlog nastanka ugovora, te se samim tim smatra da je ugovor uspešno realizovan. Ovo je pravilo i ono se odnosi na preovladjujući broj ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, u pojedinim slučajevima (dakle, kao izuzetak od pravila) dolazi do nemogućnosti izvršavanja preuzetih ugovornih obaveza. Tada ugovorne strane načelno imaju sledeće dve mogućnosti. Prva je da sporazumno izmene ili da raskinu ugovor. Za ovakvu izmenu ili raskid ugovora o prodaji Bečka konvencija zahteva prostu saglasnost volja ugovornih strana. Takvo rešenje je u duhu načelnog opredeljenja za neformalni (konsesualni) način nastanka ugovora. Medjutim, ako je ugovor o medjunarodnoj prodaji voljom ugovornih strana zaključen u pisanoj formi, te sadrži odredbu kojom se predvidja da svaka izmena ili raskid tog ugovora moraju biti u pisanoj formi, tada takav ugovor o prodaji ne može biti izmenjen ili sporazumno raskinut na drugačiji način. U smislu člana 13. Bečke konvencije pojam «pismeno» obuhvata i obaveštenja dostavljena putem telegrama ili telefaksa. U slučaju saglasne izmene ili raskida ugovora o prodaji, nadalje važi ono o čemu su ugovorne strane postigle saglasnost. Drugi način prestanka ugovora je raskidom ugovora koji je iniciran voljom jedne ugovorne strane. Pravo na raskid ugovora jedna ugovorna strana ima ako druga čini povredu ugovora neizvršavanjem ili neurednim izvršavanjem svojih ugovornih obaveza. Tom prilikom, pravo na bezuslovni raskid ugovora postoji samo u slučaju bitnih povreda ugovornih obaveza. Bitnom povredom ugovora smatraće se samo ona povreda kojom se prouzrokuje takva šteta drugoj strani da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora. Sve druge povrede ugovornih odredbi nemaju atribut bitnih, što na strani onog koji zahteva raskid ugovora stvara obavezu ostavljanja dodatnog roka primerene dužine, u kome druga strana može izvršiti svoje ugovorne obaveze.

63

2.5.1. Raskid ugovora Do neizvršavanja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe od strane jednog od ugovarača može doći usled objektivnih ili subjektivnih razloga. U prvom slučaju govori se o oslobadjanju od odgovornosti, dok se u drugom slučaju, strana koja nije izvršila svoje obaveze čini odgovornom, te na osnovu te činjenice snosi pravne posledice svojih postupaka. U medjunarodnom prometu može doći do povrede ugovora pre dospeća obaveze, u toku izvršenja ugovora o prodaji i istekom roka za izvršavanje ugovornih obaveza..

A) Anticipativni raskid Obaveze prodavca i kupca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe su uzajamno uslovljene, pri čemu je izvršenje obaveze jedne strane ujedno i osnov ispunjenja obaveze druge ugovorne strane. Medjutim, od ovog pravila postoji i jedan izuzetak, koji se sastoji u pravu jedne ugovorne strane da zahteva raskid ugovora o prodaji robe i pre dospeća obaveza druge ugovorne strane. Do ovakve situacije dolazi u slučaju tzv. anticipativnog raskida. Takva situacija ne samo da je pravno interesantna, već laički izgleda i nelogično, jer ako ugovor o prodaji nije ni počeo da se izvršava (nisu dospele obaveze ugovornih strana), kako onda može da se povredi ugovorna obaveza i na osnovu čega jedna od ugovornih strana može da zahteva njegov raskid. No, u medjunarodnom prometu, takve situacije realno postoje i odnose se na procenu jedne ugovorne strane da druga neće biti u stanju da izvrši svoje ugovorne obaveze. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li takva strana treba da čeka da se njene pretpostavke pokažu tačnim, pa da nastane šteta velikih razmera, ili ona ima pravo da sopstvenim izjavama volje stornira dalju primenu takvog ugovora. Kao posebno postavlja se pitanje kriterijuma, odnosno merila na osnovu kojih ona može doneti odluku o raskidu ugovora. Bečka konvencija pitanje anticipativnog raskida ugovora u medjunarodnoj prodaji robe uredjuje na dva nivoa. Prvi nivo je u funkciji zaštite ugovora, ali i opravdanih poslovnih interesa ugovornih strana. U pitanju je odlaganje izvršenja dospelih ugovornih obaveza. Naime, jedna ugovorna strana može odložiti izvršenje svojih ugovornih obaveza ukoliko posle zaključenja ugovora postane jasno da druga strana neće izvršiti bitan deo svojih obaveza, usled: -

ozbiljnog nedostatka ili kreditne nesposobnosti; ili

-

njenog ponašanja u pogledu priprema za izvršenje ugovornih obaveza.

64

Sa odlaganjem izvršenja izjednačena je faktička situacija u kojoj je prodavac već otpremio robu pre nego što su nastali gore navedeni razlozi. U tom slučaju prodavac može sprečiti prodaju robe kupcu čak i kada ovaj ima u rukama neki od dokumenata koji mu daju pravo na preuzimanje robe. Ovo pravo se odnosi samo na uzajamna prava na robi koja poseduju prodavac i kupac i ne tiču se trećih lica. Strana koja odlaže izvršenje, bilo pre ili posle otpreme robe, dužna je da o takvoj odluci odmah (bez odlaganja) pošalje obaveštenje drugoj ugovornoj strani. Dalja sudbina ugovora zavisi od ponašanja strane koja je svojim postupcima prouzrokovala odlaganje izvršenja ugovora. Naime, ukoliko ona položi dovoljno obezbedjenje da će ugovor uredno izvršiti, strana koja je zahtevala odlaganje izvršenja dužna je da nastavi sa izvršavanjem svojih obaveza. U protivnom, pristupiće se raskidu ugovora. Drugi nivo prava sastoji se u raskidu ugovora. Shodno tom rešenju, ako pre roka za izvršenje ugovora postane jasno da će jedna strana učiniti bitnu povredu ugovora o prodaji, druga strana može izjaviti da raskida ugovor. Dakle, pravo na anticipativni raskid ugovora postoji samo u slučaju kada se radi o obavezi koja predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi je i obaveza strane koja namerava da se koristi anticipativnim raskidom, da «ako raspoloživo vreme to dopušta» o svojoj odluci obavesti drugu stranu, kako bi joj se eventualno ostavila mogućnost da pružanjem odgovarajućeg obezbedjenja izbegne raskid ugovora. Iz tih razloga obaveštenje mora sadržavati «razumne» razloge za izjavu o raskidu ugovora. Obaveza dostavljanja razumnog obaveštenja ne postoji u slučaju kada je druga strana izjavila da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze. Medjutim, i u tom slučaju, izjava o raskidu ugovora pre isteka ugovorenog roka za izvršavanje obaveza mora biti nedvosmisleno izjavljena. Nema raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe po samom pravu. Izjava o anticipativnom raskidu ugovora svoje dejstvo proizvodi od trenutka prijema od ugovorne strane kojoj je raskid ugovora upućen.

B) Dejstvo raskida Posledice raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe sastoje se u činjenici da se raskidom ugovora ugovorne strane oslobadjaju svojih obaveza (ugovorne obaveze prestaju da postoje pro futuro), izuzev eventualne obaveze da se nadoknadi šteta. Pored toga, raskidom ugovora uspostavlja se pravno stanje u kome obe ugovorne strane moraju vratiti ono što su primile kao ispunjenje obaveze druge ugovorne strane. S tim u vezi je i pravilo, po kome strana koja je izvršila ugovor u celini ili delimično može da zahteva od druge strane vraćanje onoga što je na osnovu ugovora isporučila (prodavac – robu) ili platila (kupac – cenu). Ako su obe strane dužne da izvrše vraćanje primljenih isporuka druge ugovorne strane, uzajamna vraćanja vrše se istovremeno. Od gore utvrdjenog pravila postoji izuzetak koji se odnosi na kupca i sadržan je u činjenici da je kupac, nakon isporuke, a pre raskida ugovora, koristio isporučenu robu. Shodo tome, kupac gubi pravo da izjavi da raskida ugovor ili da zahteva od prodavca da 65

izvrši zamenu robe kada mu je nemoguće da vrati robu u suštinski istom stanju u kome je primio. Ovo pravilo neće se primeniti u sledećim slučajevima: -

ako nemogućnost vraćanja robe ili njenog vraćanja u suštinski istom stanju u kome je primljena, nije posledica radnje ili propusta na strani kupca;

-

ako je roba potpuno ili delimično propala ili je oštećena kao posledica pregleda robe od strane kupca;

-

ako je roba u celini ili jednim delom prodata u redovnom toku poslovanja ili je kupac potrošio ili preradio u toku njene normalne upotrebe, pre nego što je otkrio ili je morao otkriti nedostatak saobraznosti isporučene sa ugovorenom robom koji je razlog raskida ugovora o prodaji.

Da bi se izbeglo neosnovano obogaćenje, utvrdjeno je pravilo po kome obe ugovorne strane prilikom vraćanja primljene robe, odnosno cene uzimaju u obzir koristi koje su po tom osnovu ostvarile. Tako, u slučaju kada je prodavac dužan da vrati cenu, on duguje i kamatu počev od dana kada mu je cena isplaćena. S druge strane, kupac je dužan da prodavcu naknadi sve koristi koje je od robe ili njenog dela imao, kada je u obavezi da tu robu ili njen deo vrati prodavcu zbog raskida ugovora o prodaji. Za razliku od uzajamnih materijalnih prestacija ugovornih strana, raskid ugovora o prodaji ne utiče na odredbe ugovora o rešavanju sporova ili o uredjivanju prava i obaveza ugovornih strana posle raskida ugovora.

2.5.2. Naknada štete Pored ostalih prava koja su priznata ugovornim stranama u slučaju povrede ugovornih odredbi, svaka od ugovornih strana ima i pravo na naknadu štete koju je druga strana počinila postupajući suprotno od svojih ugovorom o prodaji preuzetih obaveza. Kada jedna ugovorna strana (prodavac ili kupac) u statusu dužnika ne ispuni ili neuredno ispuni neku svoju ugovornu obavezu, dužna je da drugoj ugovornoj strani (prodavcu ili kupcu) u statusu poverioca nadoknadi pretrpljenu štetu koja je usled takvog postupanja nastupila, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzorka za koji nije odgovorna. Cilj naknade štete zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovornih obaveza ne sastoji se u nastojanju da se uspostavi stanje stvari koje bi postojalo da ugovor nije ni zaključen, nego u tome da se poverilac stavi u isti imovinski položaj koji bi postojao da su ugovorne obaveze uredno ispunjene. 1 Naknada štete za povredu ugovora koju je prouzrokovala jedna ugovorna strana odgovara pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti koji su usled te povrede nastali za drugu stranu.

1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 506

66

Dakle, naknada štete obuhvata stvarnu (realnu) štetu, kao štetu koja se ispoljava kao umanjenje imovine, a koja je neposredna posledica neizvršenja ugovorne obaveze i izmaklu dobit, kao osnovano očekivanje povećanja imovine, koje je izostalo usled povrede ugovorne obaveze. Ovakvo utvrdjivanje štete u pravnoj teoriji se naziva i apstraktnom štetom i zasniva se na razlici izmedju ugovorne cene i cene koja je nastala kao posledica neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza ugovorne strane koja je povredila ugovor. Otuda kupcu pravo na ovu štetu pripada ako je tekuća cena veća od ugovorne, a prodavcu ako je tekuća cena manja od ugovorne. U tom smislu, apstraktna cena predstavlja minimum odštetnog zahteva poverioca, koji treba samo da dokaže takvu razliku u ceni, pa da mu pripadne pravo na naknadu štete. Inače, naknada štete kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može biti zasnovana na neispunjenju ugovorne obaveze (naknada štete zbog neispunjenja) ili zakašnjenja sa ispunjenjem ugovornih obaveza (naknada štete zbog neurednog izvršenja). Takodje, naknada štete može biti posledica raskida ugovora, ali pravo na naknadu štete ugovorne strane mogu zadržati i u slučaju ispunjenja ugovora, ukoliko je tom prilikom došlo do povrede ugovornih obaveza od ugovornih strana. Naknada štete se, po pravilu, isplaćuje u novčanim jedinicama, koji važe u mestu plaćanja štete. S tim u vezi, kao mesto utvrdjivanja razlike u ceni uzima se mesto gde je isporuka robe trebalo da bude izvršena. Ovako utvrdjena naknada štete ne može biti veća od pretprljenog gubitka (stvarna šteta) i izmakle dobiti koje je ugovorna strana, koja je povredila ugovorne obaveze, predvidela ili je morala da predvidi u trenutku zaključenja ugovora kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su joj tada bile poznate ili su joj morale biti poznate. Na ovaj način visina naknade štete limitirana je sa dva osnovna kriterijuma. Prvi, objektivne prirode, po kome ukupan iznos novčanih sredstava koje duguje dužnik na osnovu naknade štete pričinjene povredom ugovornih obaveza, ne može biti veći od kumulativnog utvrdjenog iznosa stvarne štete i izmakle dobiti. Drugi, subjektivni kriterijum, po kome se prilikom utvrdjivanja visine štete uzima njena predvidivost od ugovorne strane koja je povredila ugovor, stavljajući tom prilikom njenu procenu u kontekst ponašanja razumnog privrednika koji može da računa da će iz očekivanog razvoja situacije nastati šteta kao posledica povrede ugovornih obaveza. S druge strane, predvidivost nastanka štete ne znači pretpostavku krivice strane usled čijeg je postupanja ona nastala. Ovom prilikom utvrdjivanje krivice kao subjektivnog odnosa štetnika ga sa nastupalom štetnom posledicom je irelevantno. Za zasnivanje osnova odgovornosti za naknadu štete koja je nastala povredom ugovora, dovoljno je da je strani koja čini povredu ugovora u vreme zaključenja bilo poznato ili je moralo biti poznato da iz takvog ponašanje može nastupiti šteta. U pogledu tereta dokazivanja važi pravilo po kome poverilac naknade štete treba da dokaže da je šteta nastala, dok strana koja je povredila ugovorne obaveze da bi se oslobodila od obaveze naknade stete, treba da dokaže da je šteta bila nepredvidiva.

67

Prodavac, odnosno kupac kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu, u slučaju neizvršavanja obaveze druge ugovorne strane, imati pravo na naknadu i tzv. konkretne štete, ukoliko su, u cilju zaštite svojih interesa, pored raskida ugovora o prodaji izvršili i prodaju, odnosno kupovinu radi pokrića. Ostvarivanje prava na kupovinu, odnosno prodaju radi pokrića (samopomoć) pretpostavlja prethodno ispunjavanje odredjenih uslova. Prvo, poverilac (prodavac ili kupac) mora da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, pošto do raskida ugovora druga strana (dužnik) zadržava pravo na ispunjenje svoje ugovorne obaveze. Drugo, potrebno je da su predmet ugovora o prodaji stvari koje su odredjene po rodu (zamenljive stvari). Treće, potrebno je da kupovina, odnosno prodaja radi pokrića bude izvršena u razumnom roku posle raskida ugovora. Četvrto, kupovina odnosno prodaja radi pokrića treba da bude izvršena na razuman način (u pogledu vrste, kvantiteta i kvaliteta robe kao i uslova mesta u kome se ona nabavlja, odnosno prodaje). Peto, potrebno je da poverilac o nameri kupovine, odnosno prodaje radi pokrića obavesti dužnika. Naknada štete u ovom slučaju utvrdjuje se prema razlici u ceni izmedju ugovorene cene i cene kupovine, odnosno prodaje radi pokrića, uključujući u taj iznos i svaku drugu naknadu na koju poverilac ima pravo po opštim pravilima o naknadi ugovorne štete (apstraktna šteta). Ugovorna strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je da preduzme sve mere koje su, prema okolnostima konkretnog slučaja, razumne s ciljem smanjivanja realne (stvarne) štete i izmakle dobiti, koje mogu da nastupe usled takve povrede ugovora. Ukoliko tako ne postupi, druga ugovorna strana može zahtevati smanjenje naknade štete u visini iznosa oštećenja koje je moglo da se izbegne. Pravo na zahtev za naknadu štete usled povrede ugovornih obaveza obuhvata i pravo na kamatu, ukoliko ugovorna strana čija je to obaveza ne plati cenu ili neki drugi novčani iznos koji je dospeo za plaćanje. Sam iznos kamate za dospele novčane obaveze utvrdjuje se prema odredbama merodavnog nacionalnog prava.

2.5.3. Čuvanje robe Jedna od važnih akcesornih obaveza i prodavca i kupca je obaveza čuvanja robe za račun druge strane. Ova obaveza postoji na strani prodavca u slučaju kupčeve docnje sa preuzimanjem robe odnosno prijemom isporuke, a na strani kupca u slučaju odbijanja prijema robe zbog nedostataka u pogledu kvaliteta ili kvantiteta isporučene robe ili u slučaju kada je isporučena nenaručena roba. Ova obaveza ima za cilj očuvanje interesa druge ugovorne strane, kada ona sama nije u stanju da preduzima potrebne radnje na robi. Njeno postojanje proizilazi iz načela savesnosti i poštenja u obavljanju poslova medjunarodnog poslovanja.

68

Obaveza čuvanja robe ima više svojih pojavnih oblika, zavisno od okolnosti u čijem se posedu (državini) nalazi stvar koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Prvo, kada je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili je u docnji sa plaćanjem cene, u slučaju kada se plaćanje cene i isporuka robe moraju izvršiti istovremeno, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja fizičkog integriteta te robe. S tim u vezi, on ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu kupac ne naknadi razumne troškove koji su nastali realizacijom ove obaveze. Drugo, kada je kupac primio robu koju mu je isporučio prodavac, a namerava da se koristi pravom da odbije tako isporučenu robu (prvenstveno zbog nesaglasnosti isporučene sa ugovorenom robom), kupac je dužan da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja robe. Obavezu preuzimanja i čuvanja robe kupac ima i u slučaju otpremanja robe, ne dovodeći tom prilikom u pitanje njegovo pravo da odbije prijem takve robe, s tim što tada preuzimanje vrši na račun prodavca, pod uslovom da se to može izvršiti bez plaćanja cene. Ova obaveza kupca ne postoji ako se prodavac ili lice koje je od strane prodavca ovlašćeno da robu preuzme za njegov račun, nalaze u mestu isporuke robe. S tim u vezi, kupac ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu prodavac ne nadoknadi troškove koji su nastali povodom realizacije ove obaveze. Treće, ugovorna strana (prodavac ili kupac) koja je u obavezi preduzimanja mera radi očuvanja robe, može tu robu predati na čuvanje u skladište nekog trećeg lica na teret (trošak) druge strane, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nerazumni. Pored obaveze čuvanja robe, u smislu njene zaštite od dejstva spoljnih faktora i očuvanja fizičkog integriteta, obaveza čuvanja robe, u odredjenim slučajevima, nalaže licima kod kojih se ta roba nalazi preduzimanje i odredjenih pravnih radnji radi zaštite interesa druge ugovorne strane. U tom smislu, ugovorna strana koja je dužna da čuva robu može istu prodati, na bilo koji pogodan način, ukoliko druga strana nerazumno odugovlači sa preuzimanjem ili vraćanjem robe ili sa plaćanjem troškova čuvanja, pod uslovom da o nameri prodaje robe dostavi razumno obaveštenje drugoj ugovornoj strani. U osnovi ista situacija postoji i u slučaju kada je roba podložna brzom oštećenju (propadanju) ili bi njeno čuvanje izazvalo nerazumne troškove, s tim što je u ovom slučaju obaveza obaveštavanja druge ugovorne strane relativizovana mogućnošću da se, s obzirom na uslove i rok, takvo obaveštenje uopšte može obaviti. U slučaju prodaje robe, na kojoj postoji obaveza čuvanja, ugovorna strana koja je robu prodala ima pravo da od svote dobijene tom prodajom zadrži iznos razumnih troškova čuvanja i prodaje robe. Višak sredstava ostvaren prodajom ona je dužna da preda drugoj ugovornoj strani.

69

2.5.4. Oslobadjanje od odgovornosti

Ugovorne strane prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe uzimaju u obzir sve okolnosti koje mogu da utiču na izvršenje njihovih obaveza, odnosno na ostvarivanje privrednog cilja radi koga je zaključen taj ugovor. Medjutim, često dolazi do izmena tih okolnosti, odnosno promene dejstva koje one ostvaruju na ugovorne obaveze.U ekstremnim slučajevima, promene tih okolnosti mogu u potpunosti onemogućiti izvršenje ugovornih obaveza kako jedne, tako i obeju ugovornih strana. Dejstvo tih okolnosti može poticati iz prirodnih dogadjaja (poplave, zemljotres, požar i sl), ali one mogu poticati i iz čovekovih radnji (ratna dejstva, ekonomski embargo, administrativne mere i sl). U takvoj situaciji osnovano se postavlja pitanje opravdanosti opstanka samog ugovora o prodaji, odnosno odgovornosti ugovornih strana za izvršenje preuzetih ugovornih obaveza. Bečka konvencija preuzima pravila koja poznaju gotovo svi nacionalni propisi savremenih država kojima je uredjena materija prodaje robe, ali se tom prilikom vrši odredjena modifikacija tih pravila koja je svojstvena anglosaksonskom pravnom sistemu 1 . Shodno tim pravilima, kada jedna od ugovornih strana ne izvrši neku od svojih ugovornih obaveza, ona neće odgovarati zbog njihovog neizvršenja, ako dokaže da je do neizvršenja te obaveze došlo zbog dejstva okolnosti (konvencija koristi termin «smetnja»), koja je bila van domena njenog uticaja, kao i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora o prodaji takvu okolnost (smetnju) uzme u obzir, odnosno da izbegne ili otkloni dejstvo te okolnosti i njene posledice. Ovako formulisanim osnovom za oslobadjanje od odgovornosti, Bečka konvencija preuzima gotovo sve elemente pojma više sile (vis maior), koji se sastoje u nepredvidivosti i neotklonivosti spoljnjeg uticaja na ugovorne strane pri izvršenju njenih obaveza. Medjutim, ukoliko je jedna ugovorna strana svojim radnjama ili propuštanjem doprinela nemogućnosti izvršavanja ugovornih obaveza druge strane, tada se ona ne može pozvati na neizvršavanje tih obaveza kao osnova za oslobadjanje od sopstvene odgovornosti. Oslobadjanje od odgovornosti jedne ugovorne strane proizvodi dejstva tokom celog perioda u kome deluje uticaj okolnosti koje onemogućavaju izvršenje njenih obaveza. Ugovorna strana koja nije izvršila svoje obaveze dužna je da o toj činjenici obavesti drugu ugovornu stranu, uz ukazivanje na okolnosti (smetnje) i njihovo dejstvo na njenu mogućnost da izvrši ugovornu obavezu. Ukoliko to obaveštenje ne stigne drugoj strani u razumnom roku, pošto je strana koja nije izvršila obaveze saznala ili je morala

1

V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 179

70

saznati za te okolnosti, ta strana odgovara za štetu do koje je došlo zbog neprijema obaveštenja. Prilikom utvrdjivanja osnova za oslobadjanje od odgovornosti za slučaj neizvršavanja ugovornih obaveza, Bečka konvencija ne pravi razliku izmedju mogućih nedostataka izvršenja ugovornih obaveza (neispunjenje, ispunjenje sa nedostatkom, zakašnjenje sa ispunjenjem i sl). Shodno tome, u svakom od aspekata neispunjenja ugovorne obaveze, ugovorna strana na koju se to odnosi ima pravo na zahtev za oslobadjanje od odgovornosti. U slučaju nastupanja okolnosti koje utiču na oslobadjanje od odgovornosti strane koja nije izvršila svoje ugovorne obaveze, dejstvo tog prava odnosi se samo na naknadu štete, ali ne i na ostala prava (zahtev za ispunjenje ugovora, raskid ugovora, sniženje cene i dr) koje imaju ugovorne strane na osnovu drugih odredbi Bečke konvencije.

2.6. Posebni oblici ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Značaj koji medjunarodni promet roba ima u uslovima savremenog poslovanja, ali i odredjene specifičnosti koje su modifikovale uslove njegove realilzacije, kako sa aspekta načina plaćanja cene, tako i s obzirom na karakteristike predmeta ugovora, uslovili su nastanak više modela ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kojom prilikom su neka od gore iznetih pravila bliže prilagodjena uslovima u kojima se izvršavaju takvi ugovori. Imajući gore navedene okolnosti kao kriterijum odredjivanja, osnovne modifikacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se uočiti s obzirom na uslove i način plaćanja cene, kao i u odnosu na postupak i pravila prodaje robe sa posebnim svojstvima. U tom smislu, ukazaće se na osnovna obeležja medjunarodnih kompenzacionih poslova, kao i ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme.

2.6.1. Medjunarodni kompenzacioni poslovi Pojava medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz potrebe obezbedjenja dopunskih formi za ostvarivanje ekonomske ravnoteže u robnoj razmeni izmedju privrednih subjekata različite nacionalne pripadnosti. Ovu vrstu poslova najčešće iniciraju privrednici iz nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih država, posebno u uslovima nemogućnosti ili otežanog ostvarivanja deviznog priliva, odnosno postojanja strukturnih smetnji za normalnu realizaciju medjunarodnog poslovanja. Suočeni sa nizom administrativnih (medjunarodnih ili domaćih) zabrana, koje dovode u pitanje medjunarodnu razmenu dobara, uspostavlja se poseban sistem plaćanja sa osnovnim ciljem da se kroz takve forme obezbede uslovi za medjunarodne ekonomske transakcije. 71

Medjunarodni kompenzacioni poslovi su takvi medjunarodni poslovi kod kojih se učesnici u poslu obavezuju da će uzajamno ili preko trećih lica prodavati ili razmenjivati robe bez neposrednog plaćanja njene vrednosti drugoj ugovornoj strani, pri čemu su ugovorne obaveze, koje su sastavni deo tog posla, uzajamno uslovljene i ekonomski recipročne. U medjunarodnom poslovanju koriste se različiti termini za označavanje medjunarodnih kompenzacionih poslova. U tom smislu termin «countertrade» je u učestaloj upotrebi, sa pretenzijama da se njime označe svi ostali medjunarodni kompenzacioni poslovi. Medjutim, pažljivijom analizom dolazi se do zaključka da je termin medjunarodni kompenzacioni posao pravilniji, pošto se njime, prvo, jasno ukazuje na medjunarodne poslovne razmere u kojima se ovi poslovi realizuju i drugo, zato što se vrši precizna diferencijacija od pojma kompenzacije, koji se u domaćem pravu koristi u sasvim drugom značenju (kao sinonim za prebijanje uzajamno dospelih jednorodnih potraživanja). Najzad, termin countertrade, označava i posebnu vrstu medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se srećemo sa postojanjem dva uzajamno uslovljena ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Značaj medjunarodnih kompenzacionih poslova uzrokovao je i odgovarajući interes subjekata medjunarodnog poslovanja kojima je prevashodni zadatak ostvarivanje regulatorne funkcije u medjunarodnom poslovanju. U tom smislu Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (UNICITRAL) je utvrdila vodič pravnih pitanja, koja se pojavljuju kod kompenzacionih poslova 1 . Po nekim procenama u uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja približno 40 posto operacija ne obavlja se kao razmena robe za novac, već u uslovima razmene robe za robu 2 . Pored specifičnog načina plaćanja, bitno obeležje medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz njihove uslovljenosti imperativnim propisima država čiju pripadnost poseduju subjekti medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u konkretan poslovni odnos. S tim u vezi, povodom regulisanja uslova za obavljanje spoljno trgovinskog poslovanja domaćih privrednih subjekata utvrdjena je mogućnost, shodno kojoj ministarstvo nadležno za ekonomske odnose sa inostranstvom, u skladu sa članom 68. Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju 3 može odobriti domaćem licu koje uvozi, odnosno izvozi robu, kao i usluge u spoljnoj trgovini, da plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, naročito: -

opremu, repromaterijal i sirovine koje su namenjene proizvodnji robe i pružanju usluga za izvoz;

-

robu koja se u Srbiji ne proizvodi ili se ne proizvodi u količinama dovoljnim za snabdevanje domaćeg tržišta;

-

robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vrši u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u oplemenjenoj robi;

1

Legal Guide on International Countertrade Transactions, UNICITRAL, 1993. godina Z. Gradanov: Spoljno trgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 181 3 Zakon o spoljno trgovinskom poslovanju («Službeni glasnik RS», br. 101/05) 2

72

-

robu, odnosno usluge koji se na drugi način ne mogu platiti, odnosno naplatiti.

Restriktivni karakter gore navedenih odredbi važećeg Zakona o spoljno trgovionskom poslovanju proizilazi iz potrebe da se obezbedi naplata, odnosno stvore uslovi za plaćanje u razmeni sa inostranstvom kada bi to plaćanje odnosno naplata bili dovedeni u pitanje iz razloga u koje se zakonodavac ne upušta, ali i uz uvažavanje činjenice da ovakav način plaćanja odnosno naplate predstavlja izuzetak od pravila, pa shodno tome treba da bude konkretizovan za svaki poseban slučaj. Imajući u vidu specifičnost ugovornih prestacija, odnosno prirodu prava i obaveza ugovornih strana, razlikuju se sledeće vrste medjunarodnih komenzacionih poslova.

a) Ugovor o razmeni (barter aranžman) Ugovor o razmeni je najstariji ugovor u robnom prometu. On je prethodio ugovoru o prodaji, ali je sa razvojem robnog promet i pravnim oblikovanjem ugovora o prodaji izgubio na značaju i u savremenom poslovanju se pojavljuje kao izuzetak od pravila robnonovčanog karaktera prometa robe. Ugovor o razmeni (trampi) je takav ugovor u kome se ugovorne strane uzajamno obavezuju da isporuče robu, koja je predmet razmene, čime se na toj robi stiče pravo svojine. Tom prilikom ni jedna od ugovornih strana ne vrši plaćanje u novcu već se obavezuje na isporuku odredjene robe, tako da se tek uzajamnim isporukama roba smatra da su izvršene ugovorne obaveze. S tim u vezi, shodno se primenjuju pravna pravila iz ugtovora o prodaji koja se odnose na urednost izvršenja obaveza prodavca (način, mesto i vreme isporuke robe). S druge strane, samim ugovorom o razmeni ne vrši se utvrdjivanje vrednosti robe koja se razmenjuje, ali se stvara oboriva pretpostavka o njihovoj ekvivalentnoj vrednosti. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja ovaj tradicionalni ugovor gradjanskog prava poprimio je posebna obeležja ugovora o barter aranžmanu. Barter je vrsta kompenzacionih poslova u kojima se na osnovu jednog ugovornog odnosa vrši razmena robe za robu. Postoje dve osnovne vrste barter aranžmana. Prvi, naturalni oblik, gde se razmena robe vrši bez njenog vrednosnog iskazivanja (npr. milion barela sirove nafte, za hiljadu traktora). Drugi, vrednosni oblik (valued barter), gde je osnov za odredjenu vrstu i količinu robe, koju jedna ugovorna strana prima, vrednost robe koju je dužna da isporuči (npr. za uvoz robe od milion evra uspostavlja se obaveza izvoza robe u istoj vrednosti). U medjunarodnoj razmeni drugi oblik ugovora o barteru predstavlja pravilo.

73

Zbog specifičnog karaktera vrednosnog oblika ugovora o barteru, ovaj ugovorni aranžman uglavnom se bazira na prethodno sačinjenim robnim listama, od kojih svaka sadrži opis robe po vrsti, kvantitetu i kvalitetu, uz njeno vrednosno iskazivanje u odnosu na koje ugovorne strane preuzimaju neopozivu obavezu njihove isporuke. Vrednost usaglašenih robnih lista treba da bude jednaka, odnosno recipročna. S tim u vezi, uredno izvršenje obaveze jedne ugovorne strane na isporuku robe, je ujedno i osnov zahteva da druga ugovorna strana izvrši svoju obavezu. Medjutim, zbog činjenice da se barter aranžmani, po pravilu, izvršavaju u dužem vremenskom periodu, to se i pitanje vrednosti izvršenih prestacija može postaviti i sa aspekta zakašnjenja ili neurednog izvršenja preuzete ugovorne obaveze. Iz tih razloga barter aranžmane često prate i odgovarajuće novčane obaveze ugovornih strana, posebno ako se ugovorne obaveze ne izvršavaju ili se neuredno izvršavaju. Barter aranžmani predstavljaju vrlo efikasan način prevazilaženja aktuelnih spoljno trgovinskih fiskalnih i deviznih ograničenja, sa kojima se suočavaju privredni subjekti u obavljanju spoljno trgovinskog poslovanja. Zbog posebnih uslova u kojima se realizuju, zaključenje barter ugovora je često uslovljeno prethodno pribavljenom saglasnošću nadležnih državnih organa.

b) Ugovor o kontra isporuci robe Ugovor o kontra isporuci robe je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se sam kompenzacioni posao realizuje putem dva pravno samostalna, ali poslovno povezana ugovora. Ova poslovna veza uspostavlja se tako što se u osnovni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe unosi klauzula kojom se ugovorne strane obavezuju bilo na zaključenje drugog ugovora u suprotnom smeru, bilo što efektivno pored osnovnog, zaključuju i drugi sporedan ugovor sa istim poslovnim efektima. Mnogo je češća praksa paralelnog zaključivanja oba ugovora u istom trenutku čime se postiže veći stepen pravne sigurnosti ugovornih strana. 1 Kod ugovora o kontra isporuci robe, ugovorne strane umesto plaćanja cene, uzajamno preuzimaju obavezu isporuke robe. Kontra isporuka roba nastaje u poslovnoj praksi država u kojima nije bilo moguće zaključiti ili finansirati ugovor o razmeni robe odnosno o barter aranžmanu. Paralelno sa ugovorom o kontra isporuci robe, medjunarodna poslovna praksa poznaje i situaciju simultanog zaključenja dva ugovora, čije izvršenje ide u suprotnim smerovima, a koji su uzajamno potpuno pravno samostalni. Strana koja je u prvom ugovoru uvoznik robe, u drugom se pojavljuje kao izvoznik i obratno. Tom prilikom, ni jedan od ugovora ne sadrži odredbu kojom bi se ovi ugovori uzajamno povezali pa i uslovili. U ovom slučaju medjunarodni kompenzacioni posao postoji samo kao ekonomska transakcija. Iz činjenice nepostojanja pravne veze izmedju ovako zaključenih 1

D. Marković – Bajalović: Pravna forma medjunarodnih kompenzacionih poslova, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 277

74

ugovora, proizilazi da se svaki ugovor izvršava samostalno, odnosno da njegovo neizvršenje ili neuredno izvršenje nema nikakve pravne posledice na obaveze iz drugog ugovora. U konkretom slučaju, do zaključenja drugog ugovora dolazi kao posledica nemogućnosti zaključenja prvog ugovora. Strana koja bi time bila oštećena na ovaj način svoja prava iz prvog ugovora kompenzira odgovarajućim obavezama druge ugovorne strane iz drugog ugovora. Na taj način, ovaj poslovni aranžman se po prirodi i efektima približava klasičnom značenju pojma kompenzacije (uzajamno prebijanje dospelih jednorodnih obaveza) gradjanskog prava.

c) Ugovor o baj bek aranžmanu Ugovor o baj bek aranžmanu (Bay-beck Agreement) je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kojom prilikom se jednoj ugovornoj strani odobravaju posebne pogodnosti prilikom plaćanja cene, na osnovu izvršenih ulaganja u proizvodnju odredjene robe, odnosno ustupanja prava intelektualne svojine po kojima je proizvedena ta roba. Postoje dva osnova vida baj bek aranžmana. Po prvom, ovaj ugovorni odnos, odnosno klauzule koje obezbedjuju njegovo dejstvo zaključuje se na osnovu pribavljenog prava na iskorišćavanje prirodnih potencijala jedne države (najčešće na osnovu ugovora o koncesiji). Shodno tim odredbama jedna ugovorna strana, koja je uložila u izgradnju i opremanje privrednog objekta stiče pravo da umesto naknade koristi proizvode koji su nastali na osnovu takvog ulaganja. Podvrsta ovog oblika baj bek aranžmana sadržana je u pravu prodavca industrijske opreme ili davaoca licence da naknadu za isporučenu opremu ili ustupljenu licencu primi u robi koja je dobijena upotrebom takve opreme ili proizvodnjom po ustupljenoj licenci. 1 Drugi vid ovog aranžmana se sastoji u preuzimanju obaveze izvoznika robe, da prilikom proizvodnje proizvoda za izvoz u njega ugradi sirovine ili sastavne delove koji potiču iz zemlje u koju se taj proizvod izvozi. U pitanju je tzv. reekspontni posao, kao posebna vrsta spoljno trgovinskog poslovanja. 2

d) Kliring Iako u svom užem značenju kliring ne spada u materiju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, zbog činjenice česte upotrebe u uslovima medjunarodnog poslovanja i uticaja koji de facto vrši na uslove izmirivanja osnovne obaveze kupca – plaćanje cene 1 2

M. Tratnik: Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 278 T. Dragićević – Raičević: Medjunarodno poslovanje, Beograd, 2007. godina, str. 230

75

potrebno je ukazati na njegova osnovna obeležja i oblike koji su ustanovljeni u medjunarodnoj poslovnoj praksi. Kliring predstavlja posebnu vrstu medjunarodnog kompenzacionog posla, kod koga se uzajamna potraživanja i dugovanja privrednih subjekata sa teritorija različitih država uzajamno prebijaju uz učešće državnih organa država čiju nacionalnu pripadnost poseduju poslovni partneri. Prema tome, po svojoj prirodi, kliring predstavlja vrstu neutralnog bankarskog deviznog posla, koji se manifestuje u formi kompenzacije u medjunarodnim razmerama i to, po pravilu, prinudne s obzirom da se ustanovljava na nivou medjudržavnog odnosa, te da privredni subjekti ne mogu izbeći njegovu primenu. Na taj način, uzajamni dužničko poverilački odnosi privrednih subjekata regulišu se ne na nivou pojedinačnih učesnika u poslovnom aranžamana, već na nivou država, ili od strane države odredjenih asocijacija privrednih subjekata. Pojam kliring potiče od engleske reči «to clear» sa značenjem čistiti, urediti, rasčistiti i sl. Na taj način, samo značenje upotrebljenog termina figurativno ukazuje na poslovne operacije koje se tim povodom odvijaju u uslovima medjunarodnog poslovanja. 1 Klirinški način plaćanja najčešće se vrši na osnovu medjudržavnog sporazuma, kojim se strane ugovornice obavezuju da sva plaćanja i naplate u spoljno trgovinskoj razmeni dobara i usluga, koje privredni subjekti sa teritorija tih država izvrše voditi i obračunavati preko posebnog klirinškog računa. Klirinškim sporazumom se obično predvidja da će klirinški organi, a to su najčešće centralne banke država ugovornica, zaključiti posebne aranžmane kojima će urediti pitanja primene klirinškog sporazuma. Klirinške sporazume, po pravilu, prate odgovarajuće kontigentne robne liste, kojima se uredjuje obim uzajamne razmene, kako bi se postiglo uravnoteženje medjunarodnih plaćanja i izbegla odredjena potražna salta na strani jedne države, koja nisu pokrivena isporukama iz druge države. Važnija obeležja kliringa su: - obim kliringa; - klirinški račun; - klirinška valuta; manipulativni kredit i – likvidacija uzajamnog salta potraživanja i dugovanja 2 .

a) Obim kliringa Po svom obimu kliring može biti: - pun, i – delimican. Smatra se da pun ili totalni kliring postoji ukoliko on obuhvata sva plaćanja, ili najmanje 95% platnog prometa izmedju strana ugovornica. Ukoliko se klirinški način plaćanja primenjuje samo na pojedine oblasti prometa robe i usluga, ili je njime obuhvaćeno manje od 95% ukupnog platnog prometa izmedju saugovarača, radi se o delimičnom (nepotpunom) kliringu

1

R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380 A. Ćirić: Kliring kao oblik kompenzacije izmedju država; Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 287-290

2

76

Prema kriterijumu predmeta plaćanja, kliring može biti robni i mešoviti. Robni kliring obuhvata sva plaćanja iz ugovora o prodaj robe, kao i njemu akcesornih ugovora, zaključenih sa ciljem realizacije međunarodne prodaje (prevoz, špedicija, osiguranje, uskladištenje i dr). Mešoviti kliring, pored plaćanja u vezi sa robnom razmenom, obuhvata i plaćanje za izvršene usluge (turistički poslovi, prevoz putnika i prtljaga, poštanske usluge i sl), kao i plaćanja po podignutim kreditima, repatrijacije dobiti preduzeća i dr.

b) Klirinški računi Realizacija bezgotovinskog medjudržavnog plaćanja po osnovu prebijanja uzajamnih potraživanja ostvruje se ustanovljenjem klirinških računa. Preko tih računa se vrše uplate dugovanih suma, odnosno isplate iznosa koji se potražuje. Njih otvaraju i vode centralna obračunska mesta, najčešće emisione – klirinške banke. Klirinški računi su operativni instrumenti ostvarivanja klirinškog načina plaćanja. Oni mogu biti: - zbirni, i – posebni. Zbirni račun služi za plaćanje po svim osnovama, dok posebni računi koriste za plaćanja po pojedinim oblastima (robna plaćanja, nerobna plaćanja, plaćanje pojedinih usluga i sl). Posebni računi se po pravilu podvrgavaju izdvojenim ugovorenim režimima izravnavanja. Kod bilaternih kliringa, klirinški organi vode jedan glavni račun (u domaćoj valuti) i jedan saglasan, u valuti državi saugovornice. Na taj način se lakše može ostvarivati funkcija kontrole u medjusobnim odnosima. Svi klirinški računi se, po pravilu, vode bez provizije, bez naplate troškova i kamate. No, sporazumom može biti predvidjeno i plaćanje kamate, posebno za slučajeve u kojima dug po klirinškom računu prelazi ugovoreni iznos.

c) Klirinška valuta Klirinška valuta se odredjuje saglasnošću strana ugovornica. Praksa poznaje tri modaliteta, tako da se računi mogu voditi: - u valuti jedne zemlje; - u valutama obe strane ugovornice i – u stabilnoj konvertabilnoj valuti neke treće zemlje – najčešće u obračunskim USD dolarima. Bez obzira na činjenicu u kojoj se valuti vode računi, plaćanja i naplate, koje se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, uvek se obavljaju u domaćoj valuti. Valuta kliringa ima samo obračunski karakter. U toj valuti se izdaju platni nalozi, izražavaju se obaveze iz privatno pravnih ugovora i na tu valutu glase fakture. 77

d) Manipulativni kredit

Manipulativni kredit predstavlja dozvoljeni iznos obračunate vrednosti za odredjeni vremenski period. On se odobrava klirinškim sporazumom kao prekoračenje dugovanja jedne strane ugovornice u odnosu na njena potraživanja prema saugovaraču. To je kredit koji se javlja kao posledica postojanja razlike u dinamici uplata i isplata sa klirinškog računa. Uskladjivanje uzajamnih plaćanja i njihovo uravnoteženje se najčešće postiže utvrdjivanjem kontigentnih lista. Po pravilu su robni kontigenti sa liste uvoza i liste izvoza vrednosno izjednačeni. To medjutim, nije garancija da će i obostrana potraživanja biti jednaka. Pravilo je da se u praksi uvek javljaju odredjene razlike izmedju potražnog i dugovnog salda. Strana koja potražuje kreditira stranu koja duguje i to u formi robnog kredita. Njihova visina se vezuje za odredjeni procenat u odnosu na vrednost trgovačkog prometa u toku godine ili se utvrdjuje do odredjenog fiksnog iznosa (na primer 350 miliona USA dolara). U dvostranim klirinškim sporazumima pravo na manipulativni kredit ima recipročni karakter i priznaje se pod jednakim uslovima, stranama ugovornicama. Kredit koji se kreće u dogovorenim granicama ne podleže opterećenjima u vidu kamate i naknade različitih troškova. Medjutim, ukoliko strane predvide da manipulativni kredit može da predje granicu, pa se to u praksi i ostvari, smatraće se da se radi o običnom kreditu, koji korisnika obavezuje na odredjena finansijska opterećenja.

e) Likvidacija salda Način likvidacije salda predvidja se klirinškim sporazumom, kao i posebnim aranžmanima. U praksi sama ta operacija najčešće se sprovodi za period od jedne kalendarske ili finansijske godine. Istekom tog perioda pravi se bilans. Njime se utvrdjuje saldo, odnosno stanje na klirinškom računu. Razlozi celishodnosti preferiraju likvidaciju negativnog salda naknadnim isporukama proizvoda, ili pružanjem usluga od strane privrednih subjekata zemlje dužnika njihovim partnerima u zemlji poverioca. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja postoji više vrsta kliringa. Najznačajnija podela je prema broju subjekata (država učesnika) koji ga obrazuju i prema predmetu klirinškog plaćanja, odnosno obračuna plaćanja. Prema broju subjekata (država učesnika) postoje: - jednostrani kliring; - dvostrani (bilateralni) kliring; i – višestrani (multilateralni) kliring.

78

- Jednostrani kliring Jednostrani kliring je takav način plaćanja kod koga jedna država, sa ciljem prevazilaženja platno bilansnih teškoća i uravnoteženja spoljnotrgovinske razmene, svojim imperativnim propisom jednostrano obavezuje privredne subjekte sa svoje teritorije da dugove prema poveriocima iz inostranstva izmiruju uplatama na zbirni račun klirinškog organa te zemlje. Ujedno svi poverioci, sa sedištem u toj zemlji, pozivaju se da potraživanja prema inostranim dužnicima prijave klirinškom organu te zemlje. Jednostrani kliring može biti usmeren samo na plaćanja i naplatu u robnoj razmeni sa odredjenom državom, kada on zadržava oblik klirinškog plaćanja, odnosno na sve poslovne aranžmane sa inostranstvom, kada on predstavlja meru ograničenja spoljnotrgovinske razmene u okviru tekuće ekonomske politike te države. Jednostrani kliring predstavlja izuzetak u medjunarodnom plaćanju, te se smatra da nije u skladu sa načelom slobode medjunarodne trgovine i jednakosti država u medjunarodnoj robnoj razmeni 1 .

- Dvostrani (bilateralni) kliring Pod dvostranim kliringom podrazumeva se kliring koji nastaje sporazumom dveju država i predstavlja najčešći oblik kliringa. Na osnovu ovog kliringa dužnici iz obe države ugovornice svoje obaveze izmiruju uplatama u nacionalnoj valuti na zbirnom računu klirinškog organa svoje države, a poverioci posredstvom istih računa naplaćuju svoja potraživanja iz inostranstva takodje u svojoj nacionalnoj valuti. Sporazumom o klirinškom načinu izmirivanja obaveza, utvrdjuje se najviši iznos do koga se mogu kretati medjusobna potraživanja i dugovanja. Osnovni cilj dvostranog (bilateralnog) kliringa sadržan je u nameri da se spreči slobodan prenos efektivnih deviznih sredstava preko granice i po tom osnovu ugrozi platno bilansni saldo države u spoljno trgovinskoj razmeni.

- Višestrani (multilateralni) kliring Višestrani kliring nastaje na osnovu sporazuma izmedju tri ili više država, koje prihvataju klirinški način plaćanja kao formu izmirivanja dužničko – poverilačkih odnosa privrednih subjekata sa njihovih teritorija. Tim sporazumom utvrdjuje se valuta u kojoj će se vršiti obračun plaćanja. Na taj način omogućava se lakše obavljanje platnog prometa izmedju država ugovornica. 1

R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380

79

Višestrani kliring predstavlja izuzetak od pravila klirinškog plaćanja i u suštini to je pokušaj uspostavljanja nadnacionalnog – medjunarodnog novca, do koga, po pravilu, dolazi u situaciji naglašene nestabilnosti nacionalnih valuta država ugovornica. S obzirom na predmet klirišnkih plaćanja mogu se razlikovati robni kliring (koji obuhvata sva plaćanja iz prometa roba), nerobni kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa usluga), mešoviti kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa roba i usluga) i totalni kliring (koji obuhvata celokupan platni promet izmedju država potpisnica klirinškog sporazuma) 1 .

2.6.2 Medjunarodna prodaja investicione opreme Ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme predstavlja poseban vid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Samim tim i pravna pravila kojima se uredjuje ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, važe i u slučaju zaključenja i realizacije ovog ugovora. Medjutim, s obzirom da je u pitanju jedan složen pravni posao, kod koga se sreću elementi i drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava, osnovano se postavlja pitanje da li je to ugovor o prodaji posebne robe ili je u pitanju poseban ugovor. Analizom elemenata koji čine ovaj ugovor dolazi se do zaključka da je u pitanju ugovor o prodaji posebne robe, te da se ni na planu propisa kojima je on regulisan, ali ni u poslovnoj praksi koja se povodom njegove realizacije uspostavlja, nisu iskristalisali elementi eventualnog novog medjunarodnog pravnog posla. Pa ipak, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga čine, u odredjenoj meri, posebnim u odnosu na opšte odredbe ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Te se specifičnosti u osnovi mogu svesti na sledeća obeležja ovog ugovora. Prvo, u pitanju je složeni ugovor, jer pored elemenata karakterističnih za medjunarodnu prodaju robe, sadrži i elemente drugih ugovora. To se posebno odnosi na klauzule o montaži opreme i obučavanju kadrova za korišćenje te opreme. Stoga se na ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, pored pravila koja regulišu prodaju, delimično primenjuju i pravila ugovora o delu, a posebno ugovora o gradjenju. 2 Drugo, predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga razlikuju od predmeta ostalih ugovora u medjunarodnoj prodaji robe. Pre svega, pojam opreme, kao kompleksa stvari povezanih zajedničkom namenom za vršenje odredjenog tehnološkog postupka, upućuje na stav da su u pitanju uvek složene i individualno odredjene stvari, kod kojih je njihova individualnost posebno potencirana, pošto se oprema, po pravilu, izradjuje u skladu sa, za te prilike, posebno sačinjenom specifikacijom, odnosno projektnom dokumentacijom. Radi se, dakle, o uredjajima koji se izradjuju po posebnim projektima, a ne serijski i koji u svemu moraju da budu u skladu sa projektnom dokumentacijom. 1 2

V. Krulj: Pravo platnih sporazuma, Beograd, 1964. godina, str. 53-54 M. Drašković: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 234

80

Treće, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione prodaje je ugovor sa dugim rokom realizacije, jer njegovo izvršenje, s obzirom na složenost predmeta isporuke, zahteva više vremena nego što je to slučaj kod isporuke serijski proizvedene robe. Ta trajnost ugovora implicite podrazumeva često vršenje sukcesivnih isporuka, zavisno od faze izrade opreme i potreba kupca za tom opremom. Samim tim promene okolnosti u vremenskom periodu izmedju zaključenja i izvršenja ugovora su realno moguće, pa se s tim u vezi kod ovih ugovora predvidjaju razna obezbedjenja od negativnog dejstva ovih promena (klizne skale, valutne klauzule, ugovorno ograničenje i isključenje odgovornosti i sl.). Četvrto, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, zbog svojih specifičnosti i značaja, ima i svoje posebne medjunarodne izvore prava. Pre svega, domen primene posebnih pravila utvrdjen je Bečkom konvencijom, po kojoj se, u skladu sa odredbama stava 1. člana 3., smatra da se pod ugovorima o prodaji smatraju i ugovori o isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Tom prilikom Bečka konvencija ne ulazi u razmatranje pitanja kakva ta roba, po svojoj nameni, treba da bude, što stvara osnova za stav da se odredbe ove konvencije odnose i na investicionu opremu. S tim u vezi, postoji i jedna rezerva koja se sastoji u tome da strana koja je naručila robu (kupac) nije u obavezi da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za izradu ili za proizvodnju te robe, u konkretnom slučaju – investicione opreme. Pored toga, a upravo zbog njegovih specifičnosti, ovaj ugovor regulisan je i propisima koje je donela Evropska ekonomska komisija UN, kao što su Opšti uslovi za nabavku postrojenja i opreme u izvozu (br. 188 iz 1953. br. 574 iz 1955. i dodatne klauzule iz 1962. godine); Opšti uslovi za nabavku i montažu postrojenja u izvozu i uvozu (br. 188 A i 574 A iz 1957. godine); Dodatne odredbe za nadzor nad montažom postrojenja i opreme u inostranstvu (br. 188 B i br. 574 B iz 1964. godine); Opšti uslovi za montažu postrojenja i opreme u inostranstu (br. 188 D i 574 D iz 1963. godine). Pored navedenih, značajan i široko prihvaćen izvor prava u ovoj oblasti su i opšti uslovi koje je donelo Medjunarodno udruženje savetodavnih inžinjera (FIDIC) 1 . Pored navedenih specifičnosti ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme sadrži i još neke karakteristike na osnovu kojih se razlikuje od klasičnih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Najpre, ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme, zbog značaja i vrednosti opreme kao predmeta ugovora, po formi zaključenja, spada u formalne ugovore, sa posebnim obeležjima koja prate postupak njegovog zaključivanja. Do zaključivanja ovih ugovora dolazi obično posle dugih pregovora, tokom kojih potencijalni ugovorni partneri razmenjuju tehničke podatke, ali i izradjuju elaborate i projektnu dokumentaciju od značaja za proizvodnju investicione opreme, što je skopčano sa značajnim finansijskim ulaganjima. Stoga je i odgovornost za savesno vodjenje pregovora i izvršavanje obaveza koje su preuzete predugovorom strožije postavljena.

1

M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 325

81

Zaključenju ugovora po pravilu prethodi poseban postupak izbora poslovnog partnera. To je postupak medjunarodne licitacije. Medjunarodna licitacija je posebno složena pravna procedura koja ima za cilj da investitor dodje do najpovoljnijeg ponudjača. Postupak medjunarodne licitacije obično se sastoji iz dva dela. U prvom, predkvalifikacionom postupku utvrdjuju se elementi na osnovu kojih će se sprovesti licitacija. U drugom delu postupka vrši se prikupljanje ponuda, čime se ostvaruje krajnja svrha licitacije, a to je izbor najpovoljnijeg ponudjača radi zaključenja ugovora. Svi učesnici u postupku medjunarodne licitacije su ravnopravni. Stranke u medjunarodnoj licitaciji su investitor i izvodjač. Investitor (kupac investicione opreme) je ono lice koje raspisuje i sprovodi postupak medjunarodne licitacije. Izvodjač (prodavac investicione opreme) je onaj subjekt medjunarodnog poslovanja, koji je u toku licitacije izabran kao najpovoljniji ponudjač i na taj način je obezbedio pravo na zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme 1 . Za sam postupak zaključenja ovog ugovora, u svim gore navedenim izvorima prava, predvidjena je pisana forma. Vrednost i značaj investicione opreme zahteva da obaveze ugovornih strana budu precizno odredjene i pismeno potvrdjene. Time se ujedno ukazuje na naročitu važnost i značaj ovog ugovora, kao i na rizike koje sobom nosi 2 . Posebnost ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme dolazi do izražaja i s obzirom na njegov predmet. Kako je već navedeno, dominantno obeležje ovom ugovoru daje obaveza prodavca na isporuku odredjene investicione opreme. Medjutim, iako elementi medjunarodne prodaje robe preovladjuju, te se shodno toj činjenici ovaj ugovor i smatra vrstom ugovora o prodaji robe, ipak zbog prisutnosti posebnih obaveza prodavca, on sadrži i elemente nekih drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava. U tom smislu, obaveza isporučioca investicione opreme (prodavca) sastoji se od: - izrade investicionog programa i investicione tehničke dokumentacije za gradjevinske i druge objekte u inostranstvu; - izvodjenja gradjevinskih radova u inostranstvu; - izrada investicione opreme, prema dogovorenoj tehničkoj dokumentaciji; izvodjenje geoloških, rudarskih, konsolidacionih i drugih sličnih radova u inostranstvu; instalisanje, postavljanje, montaža i stavljanje u pogon svih postrojenja i opreme u inostranstvu; - obuka kadrova investitora za bezbedno i ekonomski opravdano korišćenje investicione opreme; i - vršenje nadzora nad izvedenim gradjevinskim i instalacionim radovima u inostranstvu. U tom smislu, ovaj ugovor redovno prate i klauzule o specijalizaciji i obučavanju stručnog kadra koji će rukovoditi investicionom opremom, kada se ugradi i počne sa funkcionisanjem. Imajući gore navedena obeležja predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme proizilaze i obaveze prodavca (isporučioca opreme) koje se sastoje u nizu faktičkih radnji, koje iziskuju angažovanje više lica različitig profila stručnosti, radi uspešnog ostvarivanja preuzetih ugovornih obaveza. S tim u vezi, u proizvodnji i montaži 1

R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 258 Bliže o ovom ugovoru videti: M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 324 - 340 2

82

investicione opreme po pravilu učestvuju i treća lica, koja angažuje prodavac bilo sam, bilo po izričitoj želji kupca, što otvara posebno pitanje odgovornosti za rad ovih lica. Posebno obeležje ugovoru o medjunarodnoj prodaji investicione opreme daje i okolnost što u njegovom izvršenju značajno učestvuje (saradjuje) investitor – kupac te opreme. To je i razumljivo, s obzirom da se montaža investicione opreme vrši na mestu koje je on označio, a to je po pravilu na teritoriji države čiju nacionalnu pripadnost poseduje i uz primenu imperativnih propisa te države, kojima se uredjuje čitav niz aspekata medjunarodne prodaje investicione opreme. S tim u vezi, posebne obaveze kupca povodom izvršavanja prodavčeve obaveze isporuke i montaže investicione opreme su sledeće: - kupac je dužan da prodavca «na način kako najbolje bude mogao i znao» obavesti o propisima države na čijoj teritoriji se izvode investicioni radovi, kao i o fiskalnim obavezama (takse i dažbine) koje su s tim u vezi; - kupac je dužan da izvrši pripremne radove na terenu u skladu sa uputstvima koje je dobio od prodavca; - kupac je obavezan da obezbedi radne uslove za radnike i ostala zaposlena lica, koji u ime prodavca izvode radove; - kupac je dužan da obezbedi infrastrukturne uslove (energija, putevi, potrošni materijal i dr) za izvodjenje instalacionih radova isporučioca opreme; kupac je dužan da detaljno obavesti prodavca o merama bezbednosti koje je njegovo osoblje dužno da poštuje. 1

1

M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 334 i 335

83

III UGOVORI O AKCESORNIM PRIVREDNIM USLUGAMA

Kao što je više puta istaknuto osnovni i po značaju najvažniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifičnim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeležja. Osnovna karakteristika ovih ugovora je da se putem njih obezbedjuje veći stepen pravne, ali i poslovne sigurnosti ugovornih partnera iz ugovora o prodaji i to kako u pogledu samog zaključivanja ugovora o prodaji, tako i u smialu praćenja njegove realizacije vezane za kvalitet i kvantitet isporučene robe, odnosno za odredjene transportne i druge manipulacije sa robom koje su u funkciji urednog izvršenja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. U ugovore kojima se stvaraju uslovi za brže i efikasnije zaključivanje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju i – ugovor o komisionom poslu u medjunarodnom robnom prometu. U ugovore kojima se obezbedjuje realizacija zaključenih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: - ugovor o kontroli robe u medjunarodnom poslovanju; - ugovor o medjunarodnom otpremanju robe (medjunarodna špedicija) i – ugovor o medjunarodnom uskladištenju robe. Pojedini aspekti od značaja za realizaciju prava i obaveza ugovornih strana iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se pronaći i u drugim ugovorima kojima se uredjuje medjunarodni promet roba i usluga (npr. ugovor o osiguranju; ugovor o lizingu; ugovor o medjunarodnom prevozu robe i dr), ali se ovi ugovori razlikuju od gore navedenih i po tome što mogu biti predmet samostalnih i pravno nezavisnih ugovornih obaveza u odnosu na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, ni ovi ugovori o posebnim privrednim uslugama, iako su prevashodno vezani za ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, tom činjenicom ne iscrpljuju svoju poslovnu sadržinu, već mogu biti zaključeni i povodom nekih drugih poslovnih odnosa, koji ne moraju nužno i neposredno da proizilaze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

84

1. Medjunarodno trgovinsko posredovanje 1.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor u domenu spoljno-trgovinskih usluga, kojim se trgovinski posrednik obavezuje da će nastojati da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca – komitenta, dovede u vezu sa nekim trećim licem, po pravilu, izvan domicila zemlje u kojoj se nalazi sedište nalogodavca – komitenta, u cilju zaključenja nekog medjunarodnog privrednog ugovora iz oblasti spoljno-trgovinskog prometa roba i usluga, a nalogodavac se obavezuje da će za ovu uslugu posredniku platiti odgovarajuću naknadu (proviziju). Na osnovu navedenog kao karakterna obeležja ovog ugovornog odnosa mogu se navesti: a) obaveza dovodjenja u poslovni kontakt (vezu) svog ugovornog partnera sa trećim licem; b) delovanje s ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za zaključenje ugovora izmedju ugovornog partnera i trećeg lica i c) medjunarodni karakter poslovnih odnosa ugovornih patnera. Kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po pravilu, uspostavljaju se, dve vrste poslovnih odnosa. S jedne strane, poslovni odnos trgovinskog posrednika i nalogodavca – komitetnta, koji predstavlja sadržinu ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. S druge strane, uspešnom realizacijom ovog poslovnog odnosa nastaje drugi poslovni odnos i to izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica, što predstavlja sadržinu nekog od posebnih ugovora medjunarodnog robnog prometa, sa svim svojim pravima i obavezama. Bitni elementi ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su samo trgovinsko posredovanje i naknada (provizija) za izvršenu uslugu posrednika. 1 Predmet medjunarodnog trgovinskog posredovanja je preduzimanje potrebnih radnji, na koje se posrednik obavezao, u smislu dovodjenja svog nalogodavca – komitenta u poslovni kontakt (vezu) radi pregovora s ciljem zaključivanja nekog od ugovora robnog prometa (najčešće ugovora o medjunarodnoj prodaji robe). S tim u vezi, posrednik je dužan da preduzme sve potrebne radnje s ciljem pripremanja poslovnog 1

S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 391

85

ambijenta za zaključivanje ugovora. Medjutim, posrednik ne garantuje da će ugovor radi čijeg zaključivanja je angažovan, biti stvarno i zaključen, pošto to ne zavisi od njega, već od autonomije volje stranaka (nalogodavca i trećeg lica) koje je doveo u poslovni kontakt (vezu). Naknada (provizija) predstavlja cenu koja pripada posredniku za izvršeni posao medjunarodnog trgovinskog posredovanja. Ona je bitan element ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po prirodi samog posla, tako da i u slučaju kada ugovorom o posredovanju ona nije predvidjena, posrednik ima pravo na proviziju po posebnim pravilima. Naime, u slučaju kada ugovorom o posredovanju nije predvidjena, posrednik će pravo na proviziju moći da ostvari u skladu sa tarifom o uslugama po kojima poslujue, odnosno u slučaju nepostojanja ni ove tarife, u skladu sa pravičnom naknadom koju će odrediti sud, odnosno medjunarodna trgovinska arbitraža. Osnovni izvor prava kojima se uredjuju odnosi medjunarodnog trgovinskog posredovanja su nacionalni propisi država čiju pripadnost poseduju bilo posrednik, bilo nalogodavac. U našem pravnom sistemu to su odredbe članova 813. do 826. Zakona o obligacionim odnosima, kao i opšti uslovi poslovanja posredničkih organizacija. Na medjunarodnom planu ne postoji konvencija kojom bi se izvršila unifikacija ove materije, te su shodno tome, najznačajniji izvori prava ugovoreni nacionalni zakoni, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaji u ovoj materiji 1 .

1.2. Poslovni značaj Posredovanje spada u grupu poslova robnog prometa kojima je osnovni smisao da olakšaju zasnivanje drugih ugovora robnog prometa. Uloga posrednika sastoji se u ubrzanju robnog prometa, a zasniva se na stručnosti posrednika u vezi svih pitanja koja su od značaja za poslovanje na odredjenom tržištu. Privredni značaj posredničke delatnosti sastoji se u neophodnosti angažovanja posrednika od strane učesnika u robnom prometu. Posrednik je stručnjak za odnose na odredjenom tržištu, dobro poznaje osobenosti pojedinih tržišta, upoznat je sa pouzdanošću poslovnih partnera sa tih tržišta u izvršavanju njihovih obaveza, poznaje njihovu kreditnu sposobnost i poslovni ugled, kao i posebne zahteve tih tržišta za pojedinim proizvodima i u vezi pojedinih proizvoda odnosno cenama i oscilacijama cena za odredjene proizvode na tim tržištima. Usled toga, posrednik može značajno da olakša nastup i ubrza promet roba svog nalogodavca – komitenta, nego što bi to bio slučaj kada bi ovaj samostalno istupao na tom tržištu. Tom prilikom posrednik je obavezan da u relaciji uspostavljanja poslovnog odnosa svog nalogodavca – komitenta sa trećim licima (potencijalnim poslovnim partnerima) istupa u svoje ime i za svoj račun, odnosno da saglasno tome bude objektivno nepristrasan u svom poslovnom angažovanju i da na taj

1

Prof. dr M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 522 Prof. dr M. Draškić, Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990.godina, str. 374

86

način štiti interese oba poslovna partnera, a ne samo interes svog nalogodavca – komitenta koji mu je dao nalog za posredovanje 1 . Na taj način se stvaraju preduslovi za ostvarivanje osnovnog zahteva savremenog robnog prometa, koji se sastoji u tome da se poslovi robnog prometa obavljaju brzo i efikasno sa minimalnim stepenom poslovnog rizika. Upravo zbog ekonomske nužnosti da se put od proizvodjača do potrošača predje u što je moguće kraćem roku i uz minimalan poslovni rizik, u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja, porastao je i značaj uloge koju ostvaruju medjunarodni trgovinski posrednici. S druge strane, angažovanjem posrednika, kao objektivnog i nepristrasnog subjekta sa poznavanjem prilika na odredjenom tržištu, smanjuju se i troškovi nalogodavca da se i sam angažuje radi pribavljanja relevantnih podataka od značaja za privredni nastup na tom tržištu. Imajući gore navedeno u vidu, svi poslovi medjunarodnog trgovinskog posrednika mogu se podeliti u tri grupe. Prvu grupu poslova čine aktivnosti koje prethode zaključivanju ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. One se sastoje u istraživanju odredjenog tržišta, prikupljanju relevantnih informacija, izradi analiza od značaja za nastup na tom tržištu i sl. Drugim rečima, obavljaju se poslovi koji odredjenu posredničku organizaciju čine specijalistom (ekspertom) za odredjeno tržište. U obavljanju ovih poslova trgovinski posrednih je potpuno samostalan i nezavistan od bilo čijeg uticaja. Drugu grupu poslova obuhvata dovodjenje u poslovni kontakt (vezu) inostrane firme sa domaćim nalogodavcem – komitentom radi pregovora o zaključenju ugovora iz oblasti medjunarodnog poslovanja. Ovo je ujedno i osnovna sadržina posla medjunarodnog trgovinskog posredovanja. U obavljanju ovog posla medjunarodni trgovinski posrednik istupa u svoje ime i za svoj račun, uz obavezu da u svim fazama pregovora u vezi zaključenja ugovora ukazuje na svoj posrednički status. S tim u vezi njegova obaveza je da potencijalnim poslovnim partnerima omogući poslovni kontakt i olakša im da oni sami neposredno, samostalno i u svoje ime zaključe ugovor i zasnuju uzajamna prava i obaveze. U okviru treće grupe poslova moguće je da posrednik na sebe preuzme i odredjene poslove koji proizilaze iz izvršenja ugovora u čijem je zaključenju učestvovao. Tom prilikom, posrednik nije dužan da vodi računa o tome da li ugovorne strane uredno izvršavaju svoje obaveze iz ugovora u čijem je zaključenju posredovao. U kategoriju ovih poslova spadaju pre svega poslovi koji su u vezi sa ispunjenjem obaveza iz osnovnog ugovora kao što su poslovi oko eventualnog rezervisanja transportnih sredstava, poslovi u vezi sa carinskim i drugim formalnostima, odnosno svi oni poslovi koje medjunarodni posrednik može mnogo lakše da obavi nego ugovorne strane koje su zaključile ugovor uz njegovo posredovanje 2 . U te poslove spada i izdavanje pisane isprave o zaključenju odnosno o urednom izvršenju osnovnog privrednog posla.

1 2

V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 180 R. Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beogra, 1986. godina, str. 264

87

1.3. Zaključivanja ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju

Kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju pojavljuju se spoljno-trgovinski posrednik (mešetar, senzal) i njegov nalogodavac komitent (interesant). Medjunarodnim posredničkim poslovima bave se, po pravilu, spoljnotrgovinska posrednička preduzeća i društva, koja su za tu delatnost posebno registrovana. Kao i u većini drugih ugovora u medjunarodnom poslovanju i ovaj ugovor je neformalne prirode, tj. može se zaključiti u bilo kojoj formi koja je uobičajena u spoljnotrgovinskom poslovanju. Iz činjenice da medjunarodni posrednik poslove posredovanja u medjunarodnom poslovanju obavlja kao svoju stalnu i profesionalnu delatnost, proizilazi njegova obaveza da je na svaki dostavljeni nalog za posredovanje, koji mu je uputio nalogodavac – komitent, dužan da odgovori. To je jedan od izuzetaka od pravila da ćutanje druge strane ne znači prihvatanje ponude. Suprotno tome, ukoliko posrednik nije odmah ili u kratkom roku od prispeća naloga za posredovanje, kao ponude za zaključenje ugovora o posredovanju reagovao u smislu obaveštenja o neprihvatanju naloga, smatraće se da je nalog prihvaćen, odnosno da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju zaključen, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima za posrednika koje iz tog ugovora proizilaze. Posebne karakteristike ovog ugovora sastoje se u tome da je u pitanju adhezioni ugovor, odnosno ugovor po pristupu, jer su u istom ugovoru sadržani opšti ugovori spoljno-trgovinskih posredničkih firmi na osnovu kojih se on i zaključuje. Pored toga, u pitanju je i dvostrano obavezan i teretan ugovor, pošto on obavezuje obe ugovorne strane i stavlja im na teret preduzimanje odredjenih činidbi koje su karakteristične za ovaj ugovor.

1.4. Obaveze medjunarodnog trgovinskog posrednika Medjunarodni trgovinski posrednik ima niz obaveza kao što su: postupanje sa pažnjom dobrog privrednika; vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista; izdavanje zaključnice kao pisanog dokaza o zaključenju posla; čuvanje poslovne tajne; davanje potrebnih obeveštenja nalogodavcu; čuvanju dokaza koji su od interesa za ugovorne strane i dr.

88

1.4.1. Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika U skladu sa načelom savesnosti i poštenja proizilazi obaveza posrednika da prilikom traženja trećeg lica radi zaključenja ugovora istupa sa «pažnjom dobrog privrednika». Medjunarodni obavezan da pri posredovanju nastoji da dodje do zaključenja medjunarodnog privrednog ugovora izmedju trećeg lica i nalogodavca – komitenta, jer to predstavlja sadržinu njegovih ugovornih obaveza. Tom prilikom, kada dovodi svog nalogodavca – komitenta u vezu sa trećim licem, medjunarodno trgovinski posrednik mora da nastoji da pronadje odgovarajućeg poslovnog partnera, te da u slučaju mogućnosti izbora izmedju više lica, odabere onakvog poslovnog partnera koji najviše odgovara nalogodavcu. U tom smislu on snosi odgovornost za takav izbor. Tom prilikom posrednik je obavezan da postupa nepristrasno i objektivno stavljajući celokupan poslovni potencijal u funkciju zaključenja ugovora sa najpovoljnijim poslovnim partnerom, imajući u vidu poslovne interese svog nalogodavca.

1.4.2. Vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da vodi posrednički dnevnik koji predstavlja posebnu knjigu u koju se upisuju podaci o ugovoru koji je zaključen njegovih posredovanjem. Ovaj dnevnik ima poseban značaj jer je posrednik u pravnim odnosima izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica dužan da na njihov zahtev izda izvod u formi posredničkog lista sa overenim potpisom koji stranama može da posluži kao dokazno sredstvo u slučaju eventualnog spora. S tim u vezi je i obaveza posrednika da u posrednički dnevnik uredno i ažurno upisuje sve podatke od značaja za ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem. U pojedinim državama posrednički dnevnik ima obeležja javne isprave.

1.4.3. Čuvanje poslovne tajne Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da sve podatke za koje sazna prilikom zaključenja ugovora izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica čuva kao poslovnu tajnu. Ova obaveza deluje prema trećim licima, pošto nalogodavac i njegov ugovorni partner, koji su uzajamno zaključili odredjeni ugovor robnog prometa imaju pravo da saznaju sve podatke u vezi tog posla od svog posrednika.

89

1.4.4. Izdavanje zaključnice Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da izda zaključnicu o medjunarodnom ugovoru koji je zaključen izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica. Zaključnica sadrži sve bitne elemente ugovora ali i druge podatke koji su od posebnog značaja za ugovorne strane. Tom prilikom posrednik po jedan primerak zaključnice daje nalogodavcu – komitentu i trećem licu.

1.4.5. Obaveza obaveštavanja Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da obaveštava svog nalogodavca – komitenta o svim okolnostima koje su od značaja za zaključivanje ugovora u kome on posreduje, a koje su mu bile poznate ili su mu prema okolnostima slučajeva morale biti poznate. Obaveza obaveštavanja odnosi se kako na radnje pripremanja zaključenja ugovora, tako i na okolnosti koje su od značaja za opredeljenje nalogodavca da uopšte pristupi zaključenju ugovora.

1.4.6. Zaštita interesa prilikom posredovanja Nezavisno od činjenice što posrednik nalog za posredovanje, po pravilu, dobija od jedne od ugovornih strana, u budućem eventualnom ugovoru, posrednik je dužan da u postupku posredovanja podjednako štiti interese oba ugovorna partnera izmedju kojih posreduje i koje dovodi u poslovnu vezu 1 . Ovakav karakter obaveza posrednika proizilazi iz njegovog pravnog položaja koji ima u postupku posredovanja. Naime, iz okolnosti da posrednik svoju delatnost obavlja u svoje ime i za svoj račun, proizilazi i pravna posledica da on tu delatnost mora vršiti na objektivan i nepristrasan način. To što je posrednik, po pravilu, nalog za posredovanje dobio od jedne od ugovornih strana, u budućem ugovoru u čijem zaključivanju on posreduje, od značaja je samo u smislu njegovog pristupanju poslu, ali ne odredjuje sadržinu tog posla. Ona proizilazi iz karaktera posredničke delatnosti i ne može biti u funkciji zaštite poslovnih interesa jedne od ugovornih strana izmedju kojih poseduje. Štaviše, kao što je već istaknuto, posrednik ne može garantovati ni za samu činjenicu zaključenja ugovora, pošto je zaključenje ugovora stvar autnomije volje ugovornih strana. Ukoliko izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica ne dodje do

1

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 524 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beorad 1986. godina, str. 265

90

zaključenja ugovora to neće biti osnov odgovornosti posrednika prema bilo kojoj strani koja je učestvovala u zaključenju ugovora.

1.5. Obaveze nalogodavca – komitenta Osnovne obaveze nalogodavca – komitenta kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su: - plaćanje naknade za učinjenu uslugu i naknada troškova.

1.5.1. Plaćanje naknade (provizije) Iz činjenice da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju dvostrano obavezan i teretan pravni posao proizilazi da medjunarodni trgovinski posrednik obavlja svoju uslugu za ugovorenu naknadu (proviziju). Medjunarodni posrednik ima pravo na naknadu i kad ona nije neposredno predvidjena samim ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. U tom slučaju visina naknade se odredjuje u skladu sa tarifama ili opštim aktima po kojima medjunarodni posrednik pruža usluge, a kada nije odredjen ni na ovaj način, onda u skladu sa posebnim pravilima. U slučaju da naknada nije odredjena ni na jedan od napred navedenih načina, ona se može odrediti na osnovu običaja a može je odrediti i sud uzimajući u obzir učinjene posredničke usluge, odnosno izvršeno posredničko zalaganje. Pravo na naplatu naknade (provizije) posrednik stiče kad izvrši svoj deo posla, tj. kada svog nalogodavca dovede u vezu sa trećim licem radi zaključenja ugovora. Iz prirode ugovornih obaveza, kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju nije bitno da li su ugovorne strane zaključile ugovor u čijem je zaključenju posrednik bio angažovan, a još manje je bitno da li su preuzete obaveze iz tog ugovora uredno izvršene. Svoje pravo na naknadu posrednik može da ostvari samo u odnosu na ugovornu stranu od koje je dobio nalog za posredovanje. Ukoliko su pak nalog za posredovanje zajednički dala oba ugovorna partnera tada su oni u obavezi da posredniku isplate naknadu (proviziju) u jednakim delovima. Ovakvo rešenje bazira se na pretpostavci da je ugovor u čijem je zaključenju posrednik posredovao, zaključen u obostranom interesu ugovornih strana, te da se na taj način u potpunosti izražava objektivan i nepristrasan položaj posrednika prilikom posredovanja u zaključenju ugovora. Na poseban zahtev nalogodavca sud može da snizi ugovorenu posredničku naknadu kada je ona preterano visoka, obzirom na izvršenu uslugu, s tim da se sniženje ugovorne naknade ne može zahtevati kada je ista isplaćena posredniku posle zaključenja ugovora u čijem je zaključenju on posredovao.

91

1.5.2. Naknada posebnih troškova Osnovno pravilo je da su posrednički troškovi uračunati u posredničku naknadu (proviziju), te shodno tome posrednik nema prava na naknadu troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost. U ove troškove spadaju i prethodni (anticipativni) troškovi koje je posrednik imao u smislu pripreme za vršenje svoje posredničke delatnosti (otvaranje predstavništva, angažovanje i održavanje poslovnih prostorija, praćenje kretanja na tržištu i sl), odnosno koji proizilaze iz same prirode posredničke delatnosti. 1 Medjutim, posrednik će imati pravo na naknadu posebnih troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost ako je takva mogućnost izričito predvidjena ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, odnosno ako ona proizilazi iz odgovarajućih poslovnih običaja koji postoje u sedištu posrednika. Kada je ugovoreno pravo posrednika na naknadu posebnih troškova, posrednik ima pravo na njihovu naknadu i u slučaju kada ugovor sa trećim licem nije zaključen. S druge strane, posrednik gubi pravo na naknadu posebnih troškova ako je povodom posredovanja prilikom zaključenja ugovora postupao u suprotnosti sa ugovorom preuzetim obavezama i nalogodavčevim interesima, odnosno ako je radio za neku drugu stranu. 2

1 2

M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 528 S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 399

92

2. Medjunarodno trgovinsko zastupanje 2.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovor o trgovinskom zastupanju je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim zastupnik preuzima obavezu stalnog staranja da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, te da u tom smislu posreduje između njih, kao i da, po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu (proviziju) 1 . Iz navedenog pojmovnog određena ugovora o trgovinskom zastupanju proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred utvrđenim prestacijama ugovornih strana. Interesantno je da naš zakonodavac skoro u istoj ravni utvrđuje obaveze zastupnika koje proizilaze iz ugovora o posredovanju (posredovanje između nalogodavca i trećih lica radi zaključenja ugovora) i ugovora o zastupanju (zaključivanje ugovora sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca). Štaviše, u slučaju zastupanja dopunski se zahteva dobijanje takvog ovlašćenja od strane nalogodavca. Na taj način se primo fatie u istom ugovornom odnosu uvode elementi dva pravna posla međunarodnog poslovanja. Međutim, bližom analizom same prirode uspostavljenih ugovornih odnosa jasno se mogu uočiti razlike između ugovora o trgovinskom posredovanju i ugovora o trgovinskom zastupanju. Prva razlika se ispoljava u načinu istupanja. Trgovinski posrednik uvek istupa u svoje ime i za svoj račun, dok trgovinski zastupnik to čini u ime i za račun svog nalogodavca. Druga razlika se ogleda u statusu ugovornog partnera. Saglasno tom kriterijumu trgovinski posrednik je u obavezi da istupa kao objektivno nepristrasan privredni subjekt u odnosu na ugovor koji se njegovim posredovanjem zaključuje, dok je trgovinski zastupnik «produžena ruka» svog nalogodavca sa obavezom da tokom realizacije celog ugovornog odnosa štiti njegove interese. Najzad, treća razlika ispoljava se u trajnosti odnosa koji se uspostavljaju. Saglasno ovom kriterijumu razlikovanja može se utvrditi da se odnosi trgovinskog posredovanja, po pravilu, zaključuju ad hoc i vremenski su limitirani nalogom za pronalaženje poslovnog partnera, dok su odnosi trgovinskog zastupanja, po pravilu trajni poslovni odnosi koji svoju sadržinu iscrpljuju u nizu ugovora zaključenih od strane zastupnika. Okolnost da je prilikom pojmovnog određenja ugovora o trgovinskom zastupanju zakonodavac kombinovao elemente oba ugovorna odnosa (trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja) rezultat su nastojanja da se istom definicijom obuhvati u što je većoj meri poslovna praksa, koja se povodom ovog ugovora uspostavlja, nego što bi to moglo da znači da zakonodavac nastoji da integriše ova dva poslovno potpuno 1

Član 790. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ, br. 29/78»)

93

samostalna pravna odnosa. U tom smislu, ni na planu rešenja u komparativnom zakonodavstvu, ali ni u stručnoj doktrini nema nikakvih dilema. 1 No, tim povodom, pošto privredni subjekti obavljajući registrovane delatnosti često stupaju u odnose i trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja potrebno je u svakom konkretnom slučaju utvrditi razlike koje između ovih odnosa postoje, pre svega zbog posebnog pravnog tretmana svake od ovih privrednih aktivnosti. Pored gore navedenih razlika u odnosu na ugovor o trgovinskom posredovanju, za pojmovno određivanje ugovora o trgovinskom zastupanju značajno je podrediti i statusa zastupnika. U tom smislu, potrebno je, pre svega, istaći da je u pitanju privredni subjekt koji delatnost međunarodnog trgovinskog zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Iz toga sledi da zastupnik svoju delatnost obavlja radi sticanja profita, te da je provizija njegovo zakonom zaštićeno pravo. Druga karakteristika položaja zastupnika je da on predstavlja ugovornog partnera svom nalogodavcu. Iz toga proizilazi i da sva prava i obaveze, koja se između zastupnika i nalogodavca uspostave, spadaju u domen autonomije volje i ugovornog prava. Drugim rečima, zastupnik nije službenik, niti je u bilo kom pogledu poslovno ili radno – pravno podređen nalogodavcu, već predstavlja njegovog poslovnog partnera. I najzad, treća karakteristika se ogleda u činjenici uspostavljenog trajnog odnosa. Saglasno toj prirodi odnosa zastupnik je dužan da stalno, kao predmet svoje privredne delatnosti, preduzima odgovarajuće pravne ali i faktičke radnje u ime i za račun svog nalogodavca. Iz ovakve prirode odnosa, koji su dobrim delom određeni posebnim (intuitu personae) odnosom zastupnika i nalogodavca, proizilazi i posledica da se osnovano očekuje da u svakom trenutku svoje poslovne aktivnosti zastupnik zna kakav je poslovni interes svog nalogodavca, te da u tom smislu uskladi svoje aktivnosti sa tim interesom. U savremenim uslovima složenog i dinamičnog sistema odnosa u međunarodnoj razmeni dobara i usluga, gotovo je nemoguće u praksi obezbediti da jedan privredni subjekt u potpunosti i na potrebnom stručnom nivou štiti i ostvaruje svoje interese u poslovnim odnosima sa drugim privrednim subjektima. Prema tome, međunarodni poslovni značaj zastupničkih poslova ogleda se u tome što se tim putem mnogo ekonomičnije i racionalnije mogu zaštiti interesi određenog privrednog subjekta, nego kada bi se ti poslovi obavljali u okvirima privrednog subjekta čiji je interes potrebno zaštititi. Ovo iz razloga što zastupnička organizacija, koja je specijalizovana za poslove zastupanja, to može da ostvari stručnije i bolje a ujedno i jeftinije, pošto zastupa veći broj privrednih subjekata. Iako je čest slučaj da se u okvirima većih poslovnih sistema osnivaju specijalizovane filijale (prestavništva ili drugi oblici unutrašnjeg organizovanja) radi obavljanja zastupničke delatnosti na određenom tržištu, ipak ni ovi pokušaji ne mogu da dovedu u pitanje neophodnost postojanja poslovnih subjekata koji su usko specijalizovani za zastupničku delatnost. Globalizacija uslova postojanja u sve većoj meri potencira specijalizaciju i profesionalnu odgovornost za realizaciju određene poslovne aktivnosti, te samim tim i za međunarodno trgovinsko zastupanje.

1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str 271 M. Draškić, Međunrodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. god, str. 378 V. Kapor – S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 197 M.i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. god, str 420

94

Iz ovako utvrđene prirode poslovnih odnosa proizilazi i određena ekskluzivnost u poslovnim aranžmanima koja proisteknu iz međunarodnog trgovinskog zastupanja. Saglasno tome, jedan zastupnik ne može, bez pristanka nalogodavca, preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca. S druge strane, nalogodavac može na istom području i za istu vrstu poslova imati više zastupnika. Pored klasičnih pravnih radnji koje proizilaze iz zaključivanja ugovora sa trećim licima, važećim propisima utvrđena je obaveza zastupnika i na preduzimanje određenih faktičkih radnji. Tako je npr. zastupnik ovlašćen da u cilju zaštite interesa svog nalogodavca, može zahtevati preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja, kao i saopštavanja potrebnih izjava trećem licu. Međutim, zastupnik ne može zahtevati ni primati ispunjenje potraživanja svog nalogodavca od trećeg lica, ako za te radnje nije posebno ovlašćen. Za razliku od komparativnog često usvojenog rešenja, kao i pravila koja važe za druge ugovore kojima se uređuje međunarodni promet roba i usluga, u slučaju ugovora o međunarodnom trgovinskom zastupanju prema važećim propisima zahteva se pisana forma kao uslov važnosti takvog ugovora. Zahtev pisane forme postavljen je i kao opšti uslov važnosti ugovora o trgovinskom zastupanju (član 791. Zakona o obligacionim odnosima), ali i kao poseban uslov za zaključivanje ugovora u ime i za račun nalogodavca, što se može činiti samo ako je zastupnik od nalogodavca dobio posebno ili generalno punomoćje (član 792. Zakona o obligacionim odnosima). Opredeljenje za formalni karakter ugovora o trgovinskom zastupanju proisteklo je iz posebnog značaja tačnog određivanja obima ovlašćenja trgovinskog zastupanja i to, po pravilu, u relativno dužem vremenskom periodu. Pisano ovlašćenje (punomoćje) trgovinskog zastupnika predstavlja istovremeno njegovu legitimaciju u pogledu njegovih ovlašćenja koja mu je često potrebna u poslovnim odnosima sa trećim licima. Osim toga i praktični razlozi zahtevaju da se ovaj ugovor zaključi u pisanom obliku i zbog činjenice da se u poslovnoj praksi zastupnički poslovi često obavljaju na osnovu opštih uslova poslovanja velikih zastupničkih organizacija. Najzad, u prilog pisane forme ugovora o trgovinskom zastupanju govori i zahtev poslovne prakse koja se uspostavlja s obzirom na postojanje međunarodnog elementa a koji upućuje na potrebu jasnog i unapred poznatog sistema uzajamnih prava i obaveza koja proizilaze iz ovog ugovora. Sasvim posebno je pitanje obaveznosti trgovinskog zastupnika da odgovori na dobijenu ponudu za zaključenje ugovora. Ne ulazeći u formalni karakter ovog ugovora, mora se podvući obaveza zastupnika, kao privrednog subjekta koji svoju delatnost obavlja i na principima posebnog poverenja, dobronamernosti, ažurnosti i nesebičnog zalaganja na zaštiti interesa nalogodavca, da je dužan da se o svim prispelim ponudama za zaključenje ugovora jasno izrazi. Ukoliko bi propustio da obavesti nalogodavca da ne može da prihvati prispeli nalog, zastupnik će odgovarati za naknadu štete koja je iz toga proistekla. Drugim rečima, za razliku od klasičnog načela obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne stvara nikakvu obavezu, u ovom slučaju zbog posebne prirode međunarodnog trgovinskog zastupanja, kao pravnog posla koji počiva na načelima savesnosti i poštenja, trgovinski zastupnik će ukoliko ne izvrši svoju obavezu da u skladu sa pravilima urednog postupanja u poslovnim odnosima odgovori na ponudu (bilo da je

95

prihvati ili odbije) biće odgovoran za štetu, koju usled takvog postupanja pretrpi nalogodavac. 1

2.2. Pravni odnosi i vrste trgovinskog zastupanja Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao i većinu ugovornih odnosa koji su nastali na osnovama obligacionog ugovora o nalogu, karakteriše postojanje tri vrste pravnih odnosa. To su sledeći odnosi: -

između zastupnika i nalogodavca;

-

između zastupnika i trećih lica, sa kojima je zastupnik zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca;

-

između nalogodava i trećih lica, sa kojima je preko zastupnika zaključen ugovor.

Za predmet ugovora o zastupanju od posebnog su značaja prva dva odnosa. Prvi je mandatne prirode i njime se zasniva odnos između nalogodavca i zastupnika i u celosti se uređuje ugovorom o zastupanju. Drugi pravni odnos između zastupnika i trećih lica je u osnovi punomoćnićke prirode. Do zasnivanja ovog odnosa dolazi izvršavanjem naloga kojim nalogodavac ovlašćuje zastupnika da u njegovo ime i za njegov račun zaključi određeni ugovor. Sadržina tog ugovora određena je prirodom ovlašćenja koju je nalogodavac preneo na zastupnika s tim da je prilikom zaključenja tog ugovora zastupnik dužan da istakne svoju punomoćnićku funkciju, tj. da konkretan ugovor zaključuje u ime i za račun nalogodavca. Pošto iz samog ugovora o zastupanju proizilazi i obim ovlašćenja koji ima zastupnik povodom zaključenja ugovora sa trećim licima, to u skladu sa tako utvrđenim ovlašćenjima postoji više vrsta zastupanja. Prvi kriterijum se bazira na području na kome zastupnik ostvaruje svoju delatnost. Shodno tom kriterijumu postoje lokalni i generalni zastupnici. Generalni zastupnici svoju delatnost obavljaju na celoj teritoriji jedne države. Lokalni zastupnici svoju delatnost obavljaju samo na određenom području odnosno delu teritorije jedne države. Drugim kriterijumom određuje se obim delatnosti (vrsta poslova) i shodno tome ovlašćenja kojima raspolaže zastupnik. U skladu sa time razlikuju se opšti i posebni (specijalni) zastupnici. Opšti zastupnici su ovlašćeni da zaključuju sve pravne poslove svog nalogodavca, dok su posebni (specijalni) zastupnici ovlašćeni za zaključivanje samo jednog ili više ugovora iste vrste.

1

R.Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. god, str. 273

96

Po trećem kriterijumu zastupnici se dele po osnovu činjenice da li svoju delatnost obavljaju iz određenog mesta ili to čine putujući od mesta do mesta. Tom prilikom, putujuće zastupnike treba razlikovati od trgovačkih putnika, jer su putujući zastupnici specijalizovane zastupničke organizacije, dok su trgovački putnici lica koja se nalaze u radnom odnosu sa preduzećem za koje rade, te se putovanje u tom slučaju pojavljuje samo kao način obavljanja poslova radnog mesta na koje su raspoređeni. Četvrti kriterijum se zasniva na vrsti poslova koje zastupnik obavlja. U smislu ove podele postoje berzanski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za promet hartija od vrednosti na berzama, pomorski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za prevoz robe morem, agenti osiguravajućih društava, turistički agenti i dr. Peti kriterijum u obzir uzima stepen odgovornosti zastupnika prema svom nalogodavcu za radnje trećeg lica sa kojima je zaključio ugovor. Prema ovom kriterijumu postoje obični (standardni) i posebni (del credere) zastupnici. Obični (standardni) zastupnik odgovara za delatnost trećeg lica sa kojim je zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca, samo onda ako je u izboru tog trećeg lica nije stručno i savesno postupao (culpa in eligendo). Ukoliko je običan (standardni) zastupnik savesno i stručno izabrao treće lice, sa kojim je zaključio ugovor, tada zastupnik u pogledu urednog ispunjenja ugovora od strane trećeg lica neće odgovarati svom nalogodavcu. Po drugoj vrsti zastupničkog ugovora, tj. u slučaju posebnog (del credere) zastupanja, zastupnik preuzima prema svom nalogodavcu obavezu garantovanja da će treće lice uredno izvršiti posao koji je sa njime zaključio. Ova klauzula o posebnoj odgovornosti zastupnika mora biti izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju, jer ako nije ugovorom predviđena smatra se da ne postoji. 1 Šesti kriterijum proizilazi iz područja iz koga se obavlja zastupanje i izvora prava kojim je regulisana materija zastupanja. Shodno tom kriterijumu razlikuje se zastupanje u okvirima granica jedne države, dakle po propisima te države u odnosu na zastupanje sa elementom inostranosti, odnosno međunarodno trgovinsko zastupanje. Značaj ove podele pored karaktera zastupničke delatnosti, ispoljava se i u pravima i obavezama koje se postavljaju pred zastupnike sa teritorije jedne države, kada oni ugovaraju sa stranim licima uspostavljanje zastupničkog odnosa na teritoriji te države, čime oni de facto potpadaju pod odredbe o režimu spoljno trgovinskog poslovanja države gde imaju svoje poslovno sedište. U duhu ovog poslednjeg, šestog kriterijuma, na teritoriji naše države postojala je i primenjivala se Uredba o zastupanju stranih lica na teritoriji Jugoslavije. 2 Ova Uredba je stupila na snagau 26. decembra 1992. godine, s tim što su njene posebne izmene izršene 17. novembra 2001. godine. Po odredbama ove Uredbe pod zastupanjem stranih lica u Jugoslaviji smatralo se obavljanje poslova, u ime i za račun stranog lica, koji prethode zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili ugovora o pružanju usluga, zaključivanje tih ugovora, kao i obavljanja poslova koji se odnose na izvršavanje tih ugovora. Iz navedenog može se zaključiti da je donosilac ove Uredbe prihvatio širi koncept zastupničkog odnosa od onog koji je obuhvaćen Zakonom o obligacionim odnosima. 1 2

V. Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god., str. 199 Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji («Sl.list SFRJ», br. 51/92, 26/94, 61/94 i 62/2001)

97

Kao posebna podvrsta ugovora o zastupanju stranog lica na domaćoj teritoriji, Uredbom je normirana prodaja strane robe sa konsignacionog skladišta. Za realizaciju ovog poslovnog aranžmana potrebno je prethodno ispuniti tri posebna uslova. Prvi uslov se sastoji u obavezi domaćeg lica i zastupnika da u okviru svojih registrovanih delatnosti otvore konsignaciono skladište. Drugi uslov je da se sa stranim licem zaključi ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta koji pored opštih odredbi ugovora o zastupanju sadrži i odredbe: - o vrednosti robe na konsignacionom skladištu, iskazanu u stranoj valuti, uz specifikaciju te robe; - o troškovima transporta i osiguranja kao i o osiguranju robe na konsignacionom skladištu, uz podatak o tome ko snosi te troškove; i – troškove uskladištenja i održavanja konsignacionog skladišta. Treći uslov je da robu, koja se prodaje u konsignacionom skladištu, isporuči strano lice sa kojim je domaći zastupnik (konsignatar) zaključio ugovor o prodaji ili, po njegovom nalogu, drugo strano lice – proizvođač te robe. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta obračunava se i plaća stranom licu u stranoj valuti.

2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (nalogodavac i zastupnik) obim uzajamnih prava i obaveza uzajamno uređuju ugovorom o međunarodnom trgovinskom zastupanju poštujući ograničenja koja su utvrđena imperativnim propisima. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi propisa kojima se uređuju međunarodni poslovni odnosi, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno, važe opšta pravila o tom trgovinskom poslu. Materija ugovora o trgovinskom zastupanju regulisana je domaćim propisima i to, u prvom redu, Zakonom o obligacionim odnosima, kao i drugim domaćim propisima kojima se uređuju pojedini aspekti ovog posla (npr. Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji i sl). Sem toga, zbog sve više naglašenog značaja ovog ugovora u praksi međunarodnog poslovanja, značajan broj propisa međunarodnog karaktera reguliše ovu materiju. U prvom redu to je Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe iz 1983. godine (poznata i kao «Ženevska konvencija»). Zapaženo mesto u regulisanju ove materije pripada i tipskim ugovorima Međunarodne privredne komore o trgovinskom zastupanju iz 2001. godine. Tome svakako treba dodati i brojnu praksu opštih uslova poslovanja, koje su utvrdile i na odgovarajući način promovisale velike zastupničke organizacije.

98

2.3.1. Obaveze zastupnika

Osnovna ugovorna obaveza zastupnika je zaključivanje ugovora o međunarodnom prometu roba i usluga u ime i za račun svog nalogodavca. Ta obaveza je trajnog (stalnog) karaktera i, po pravilu, se ne iscrpljuje zaključenjem jednog ugovora. Imajući u vidu specifičnost odnosa međunarodnog trgovinskog zastupanja mogu se utvrditi sledeće posebne obaveze trgovinskog zastupnika.

a) Zaključenje ugovora. Međunarodni trgovinski zastupnik se obavezuje, kada je za to dobio ovlašćenje (punomoćje) od strane svog nalogodavca, da će nastojati da u ime i za račun nalogodavca zaključi jedan ili više ugovora sa trećim licima. Tom prilikom jasno se uočava razlika između standardnog i posebnog (del credere) zastupanja. Naime, za razliku od standardnog zastupanja, kada se obaveza zastupnika izražava kroz nastojanje da zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, kod posebnog (del credere) zastupanja zastupnik preuzima obavezu da te ugovore zaključi, odnosno, preciznije rečeno, garantuje svom nalogodavcu da će takvi ugovori u njegovo ime i za njegov račun biti zaključeni sa svim pravnim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu.

b) Pridržavanje uputstava nalogodavca Trgovinski zastupnik je obavezan da postupa u skladu sa nalozima koje je dobio od nalogodavca. Određenost ovih uputstava (naloga) proizilazi iz samog ugovora o zastupanju, ali se izražava i u posebnom ovlašćenju (punomoćju) koje nalogodavac daje zastupniku, ovlašćujući ga na zaključivanje ugovora u njegovo ime i za njegov račun. Obaveza pridržavanja uputstava (naloga) je prirodna posledica punomoćničkog odnosa, pošto se u takvim slučajevima pravna dejstva zaključenog ugovora neposredno realizuju u imovini nalogodavca. Zastupnik bi, načelno, mogao da odstupi od dobijenih uputstava (naloga) samo uz saglasnost nalogodavca ili kada to zahtevaju posebni interesi nalogodavca. U slučaju da neosnovano ili protivno interesima nalogodavca zastupnik ne postupi u skladu sa datim uputstvima biće odgovoran za štetu koja je usled toga nastupila.

99

Iz činjenice da zastupnički odnos sadrži i značajne elemente pravnog posla s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) proizilazi obaveza zastupnika da dobijena uputstva lično izvrši. Izuzetno od ovog pravila, ukoliko okolnosti slučaja na to upućuju ili se sa time saglasi nalogodavac, zastupnik može poveriti izvršenje posla nekom trećem licu (podagentu). U ovom slučaju zastupnik odgovara samo za izbor podagenta, za razliku od nepropisno ili neopravdanog ustupanja izvršenja posla trećem licu, kada odgovara ne samo za njegov izbor, već i za njegov rad, odnosno rezultate tog rada. 1 c) Obaveštavanje nalogodavca Zavisno od ovlašćenja koja su mu poverena, zastupnik je obavezan da nalogodava uredno obaveštava o svim pitanjima koja su od značaja za pojedini posao, kako bi olakšao nalogodavcu da zaključi ugovor sa trećim licem pod što povoljnijim uslovima. U tom smislu, zastupnik je dužan da svog nalogodavca uredno obaveštava o uslovima zaključenja ugovora, solventnosti potencijalnog poslovnog partnera, stanju na tržištu, internim valutnim odnosima i dr. Obaveza urednog obaveštavanja nalogodavca proizilazi iz zastupničkog odnosa, te će zastupnik biti obavezan na pružanje informacija i u slučaju kada ugovorom o zastupanju neposredno nije obavezu. Ovo stanovište proizilazi iz prirode ugovora o zastupanju i nastojanju da se obezbedi što viši stepen stručne zaštite nalogodavca. 2

same prirode odgovarajućih preuzeo takvu ispoljava se u

d) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Zastupnik je dužan da se stara o interesima svog nalogodavca i u svim poslovima koje preuzima dužan je da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Za razliku od posrednika, koji je dužan da istupa na objektivno nepristrasan način, zastupnik u svim fazama zaključenja i realizacije ugovora koje zaključuje u ime i za račun nalogodavca mora da vodi isključivo računa o poslovnom interesu svog nalogodavca. U tom smislu, zastupnik je obavezan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Ta njegova obaveza proizilazi iz karaktera privredne delatnosti koju obavlja, te je na takvo ponašanje zastupnik obavezan iako mu ugovorom ili nalogom nisu data nikakva posebna uputstva od strane nalogodavca. Prilikom konkretizacije pažnje dobrog privrednika u obavljanju zastupničke delatnosti poseban značaj imaju pravila struke koja se sve češće i u sve većoj meri kodifikuju i ujednačavaju ne samo u našem, nego i u međunarodnom robno - novčanom prometu. 1 2

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 533 V.Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prava, Beograd, 1990. str. 205. M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 383.

100

Zastupnik je dužan da u svim fazama izvršavanja svojih obaveza štiti svog nalogodavca, čuva njegovu svojinu i obezbeđuje zaštitu njegovih prava. Zastupnik mora učiniti sve što je neophodno da, prema okolnostima konkretnog slučaja, sačuva prava i sredstva zaštite tih prava svog nalogodavca. Tom prilikom, dužan je da dosledno ističe svoj zastupnički status, tj. da deluje u ime i za račun svog nalogodavca. S tim u vezi, prilikom ostvarivanja zaštite interesa nalogodavca u obavljanju zastupničke delatnosti ne sme doći do sukoba interesa između zastupnika i nalogodavca. Trgovinski zastupnik stalno mora svoju delatnost da prilagođava interesima svog nalogodavca, s tim što je nalogodavac dužan da, bez ikakvog odlaganja, obaveštava zastupnika o svim promenama koje mogu da nastupe u sferi njegovih poslovnih interesa.

e) Čuvanje poslovne tajne Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je saznao u vezi sa poverenim poslom. Obaveza čuvanja poslovnih tajni poslodavca traje i posle prestanka trgovinskog ugovora o zastupanju. Obaveza čuvanja poslovnih tajni koje je zastupnik saznao, proizilazi, u prvom redu, iz prirode samog zastupničkog odnosa, pošto je bitna pretpostavka uspešnog staranja o interesima nalogodavca ujedno i potpuna i nepristrasna informacija o svim aspektima tih interesa. Pored toga, ugovor o trgovinskom zastupanju sadrži i elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ličnosti, pa je sasvim logično da onaj kome se kao poverljivoj osobi saopšte poverljivi podaci ima ujedno i obavezu da takve podatke zaštiti od njihovog neovlašćenog poveravanja trećem licu. Obaveza čuvanja poslovne tajne posebno je aktuelna u slučaju kada zastupnik, sa dozvolom nalogodavca, istovremeno zastupa više nalogodavaca za istu vrstu poslova. 1 Obaveza čuvanja poslovne tajne je objektivno određena i odnosi se na sve podatke i činjenice od značaja za nalogodavca, za koje je zastupnik saznao povodom obavljanja poverenog posla, nezavisno od okolnosti da li je nalogodavac te podatke i činjenice označio kao svoju poslovnu tajnu. Povreda poslovne tajne nalogodavca od strane zastupnika kako u smislu njihovog ličnog iskorišćavanja, tako i u smislu njihovog neovlašćenog saopštavanja trećim licima, ima za posledicu odgovornost zastupnika za štete nastale po tom osnovu.

1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 535

101

f) Vraćanje stvari datih na upotrebu

Po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je obavezan da nalogodavcu vrati sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Ova obaveza se odnosi na stvari (uzorke, reklamna sredsta, sajamske eksponate, evidenciju klijentele, modele i sl) koje je nalogodavac po raznim osnovama predao u državinu zastupniku s ciljem uspešnijeg obavljanja zastupničke delatnosti. Važno je napomenuti da zastupnik ni u jednom trenutku nije stekao pravo svojine nad tim stvarima, već da je uvek bio njihov zakoniti i savesni držalac. U tom smislu, prestankom ugovora o zastupanja, prestao je i pravni osnov držanja ovih stvari u posedu zastupnika pa je ovaj dužan da takve stvari vrati u posed njihovog vlasnika, u konkretnom slučaju nalogodavca. Obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu ne dovodi u pitanju pravo pridržaja (ius retentionis) koje zastupnik ima ukoliko nalogodavac ne izvrši svoje obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju.

g) Vođenje poslovnih knjiga i izdavanje zaključnice Trgovinski zastupnik dužan je da vodi zastupnički dnevnik, u koji hronološkim redom upisuje sve ugovore (prema njihovim bitnim elementima i sadržini) koji su zaključeni u vršenju zastupničke funkcije. Ukoliko je trgovinski zastupnik u konkretnoj situaciji samo posredovao prilikom zaključivanja ugovora, ova okolnost se takođe mora izričito naglasiti u zastupničkom dnevniku. Zastupnički dnevnik mora biti zvanično overen od strane zastupnika i vodi se na načelima istinitosti, urednosti, ažurnosti i pretpostavljene tačnosti. Njegova osnovna funkcija je da posluži kao dokaz da je konkretni ugovor zaključen sa svim elementima koji su sadržani u zapisničkom dnevniku. Naime, ukoliko bude potrebno, posebno u slučaju spora između ugovornih strana, zapisnički dnevnik će biti kao pouzdano dokazno sredstvo o tome koji su i kakvi ugovore zaključeni u ime i za račun nalogodavca. Kada je ugovor sa trećim licem zaključen, u čijem zaključivanju je učestvovao zastupnik, nastaje obaveza zastupnika da za svaki tako zaključeni ugovor sastavi zaključnicu u tri primerka te da je potpiše u ime svog nalogodavca. Po potpisivanju zaključnice od strane trećeg lica sa kojim je ugovor zaključen, trgovinski zastupnik jedan primerak potpisane zaključnice čuva kao dokaz da je ugovor zaključen, a ostala dva primerka dostavlja ugovornim stranama. Osnovni cilj zaključnice nije da zamenjuje ugovor ili da prikriveno uvodi pisanu formu zaključenja ugovora, već predstavlja dokaz o tome da je zaključen ugovor između navedenih strana sa sadržinom koja proizilazi iz odredbi koje sadrži zaključnica. U tom smislu nepotpisivanje zaključnice nema uticaja na 102

punovažnost zaključenog ugovora sa trećim licem, a posebno ne znači odbijanje zaključenja takvog ugovora. Ugovor je zaključen po formi koja je predviđena za njegovo zaključivanje (po pravilu prostom saglasnošću volja), s tim što zaključnica predstavlja samo dokaz o tome da je ugovor zaključen i kakva je njegova sadržina.

h) Podnošenje računa Pošto zastupnik u pravnom prometu sa trećim licem istupa za račun svog nalogodavca, na način da će se svi efekti njegove privredne aktivnosti realizovati u imovinskoj masi nalogodavca, zastupnik je obavezan da po zaključenu ugovora sa trećim licem ili periodično za sve zaključene ugovore, podnese izveštaj o svom radu i sa nalogodavcem izvrši obračun. Pored toga, kako je gore navedeno, zastupnik je dužan da nalogodavcu vrati sve stvari koje je od njega primio na upotrebu tokom trajanja ugovora o zastupanju. Podnošenje računa i obračun zastupnika i nalogodavca po tom osnovu, obavezno sadrži i naznačenje iznosa koji nalogodavac duguje zastupniku na ime zastupničke naknade (provizije) i drugih troškova koje je imao zastupnik. Na osnovu ovoga zastupnik može da ostvari svoja posebna prava na naplatu dospelih potraživanja (pravo retencije i pravo zaloge).

2.3.2. Obaveze nalogodavca Pored obaveza, kao rezultat svojih privrednih aktivnosti, zastupnik ima i odgovarajuća prava. Prava zastupnika, na odgovarajući način, korespondiraju sa obavezama nalogodavca, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnost međunarodnog zastupanja, mogu se uočiti sledeće osnovne obaveze nalogodavca:

a) Stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala. Kada je za obavljanje određenih poslova zastupnika potreban određen materijal ili odgovarajuća dokumentacija (patenti, uzorci, katalozi, cenovnici, atesti o kontroli, uverenje o poreklu robe, uvozne dozvole, carinska dokumentacija i sl.), nalogodavac je dužan da mu ih stavi na raspolaganje. Poseban vid stavljanja na raspolaganje potrebnih sredstava predstavlja pravo zastupnika, a obaveza nalogodavca na plaćanje predujma (avansa). Pravo na predujam (avans) je naročito značajno kod poslovnih odnosa 103

zastupnika i nalogodavca sa dužim periodom trajanja, kada često zastupnikovo pravo na predujam (avans) predstavlja de facto privremeni obračun zastupničke provizije. Da bi nalogodavac bio u obavezi da zastupniku uplati predujam (avans) potrebno je da takva obaveza bude izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju.

b) Dužnost obaveštavanja Obaveza obaveštavanja zastupnika ima svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi proizilazi iz posredničke funkcije koju zastupnik može imati u smislu pronalaženja i dovođenja u poslovni kontakt svog nalogodavca sa trećim licem radi zaključenja ugovora. U ovom slučaju, nalogodavac može, po svom nahođenju, prihvatiti ili odbiti zaključenje ugovora koji je pripremljen od strane zastupnika, s tim što je obavezan da o svojoj odluci bez odlaganja obavesti zastupnika. Drugi oblik obaveštavanja vezan je za zastupničku funkciju u užem značenju tog pojma, tj. u situaciji kada zastupnik u ime i za račun nalogodavca zaključuje ugovore sa trećim licem. U ovom slučaju, ukoliko su ugovori zaključeni u skladu sa datim ovlašćenjem (punomoćjem) nalogodavac se nalazi u statusu ugovornog partnera trećeg lica, pošto se svi efekti ugovora koje zaključi zastupnik direktno odnose na nalogodavca. U vezi ovog oblika zastupanja nalogodavac ima obavezu da, bez odlaganja, obavesti zastupnika o potrebi da se obim poslova zaključenih njegovim angažovanjem svede na manju meru nego što bi zastupnik mogao osnovano očekivati, kako bi ovaj blagovremeno smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajućoj meri (npr. kada usled kvara u proizvodnim pogonima ili nedostatka repromaterijala dođe do smanjenja proizvodnje finalnih proizvoda, pa samim tim i mogućnosti njihovog plasmana). U slučaju propuštanja davanja ovakvih obaveštenja, nalogodavac će odgovarati za štetu koju je na osnovu toga prouzrokovao zastupnik.

c) Zastupnička naknada (provizija). Osnovnu obavezu nalogodavca predstavlja isplata naknade (provizije) zastupniku. Trgovinski zastupnik poslove zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost, pa u tom smislu pravo na naknadu ima čak i u slučaju kada ona nije ugovorom određena. U pitanju je bitan element ugovora o trgovinskom zastupanju, bez koga nema ugovora. Sasvim je drugo pitanje kriterijuma i postupka utvrđivanja visine naknade koja pripada zastupniku. Ovakvo opredeljenje sadržano je i u članu 804. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome trgovinski zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) za sve ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem, ali isto tako i za ugovore koje je, na osnovu dobijenog ovlašćenja (punomoćja), sam zaključio sa trećim licem. Takođe, zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) i za one ugovore koje je nalogoavac neposredno zaključio 104

sa trećim licima, a koje je svojom delatnošću pronašao trgovinski zastupnik (tzv. direktni poslovi). Kao što je gore istaknuto propuštanje određivanja visine naknade ne utiče na validnost zaključenog ugovora o trgovinskom zastupanju. S tim u vezi, postoji određena skadenca kojom se utvrđuje visina naknade. Najpre, sa pretenzijom da ima obeležje pravila, naknada za poslove zastupanja treba da saglasnošću volja ugovornih strana bude utvrđena samim ugovorom o trgovinskom zastupanju. To je ujedno i pravno najčistija situacija. Nalogodavac duguje onoliko koliko se ugovorom obavezao. U slučaju, pak, da ugovor ne sadrži takve odredbe, nalogodavac će dugovati naknadu (proviziju) koja se utvrđuje na osnovu tarife trgovinskog zastupnika po kojoj on pruža usluge trećim licima, naravno ukoliko takva tarifa postoji. U ovom slučaju tarifu treba tretirati kao opšte uslove poslovanja trgovinskog zastupnika. Najzad, u slučaju nepostojanja ni ugovorne odredbe, ali ni posebne tarife trgovinskog zastupnika, zastupnik će imati pravo na «uobičajenu naknadu». U tom slučaju naknadu zastupnika treba utvrditi prema lokalnim običajima, ukoliko takvi običaji postoje, odnosno prema trudu i stepenu stručnog zalaganja koju je trgovinski zastupnik preduzeo u konkretnom poslu. 1 Najzad, zbog fluidnosti kriterijuma određivanja visine naknade utvrđen je i određeni korektiv koji se sastoji u mogućnosti da, ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. Pravo trgovinskog zastupnika na naknadu (proviziju) za pružene zastupničke usluge, po našem pravu, za razliku od značajnog broja drugih komparativnih rešenja, ako nije drugačije ugovorom izričito ugovoreno, dospeva kada ugovor bude izvršen. Međutim, ukoliko trgovinski zastupnik nije mogao da izvrši svoje ugovorne obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju, usled uzroka koji su na strani nalogodavca, trgovinski zastupnik ima pravo na nakandu (proviziju) bez obzira što ugovor o trgovinskom zastupanju nije izvršren. Trgovinski zastupnik ima pravo na posebnu proviziju ako je po ovlašćenju nalogodavca izvršio naplatu njegovog potraživanja od trećeg lica (tzv. inkaso provizija). Pravni osnov naplate ove posebne naknade nalazi se u činjenici obavljanja dopunskog posla za račun nalogodavca, koji u užem smislu ne spada u domen poslova standardnog zastupanja. Takođe, pravo na posebnu naknadu trgovinski zastupnik ima i u slučaju ugovaranja posebnog (del credere) zastupanja, kada stiče pravo i na posebnu naknadu (del credere proviziju).

d) Naknada troškova. Trgovinski zastupnik po pravilu, ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drugačije predviđeno, nema pravo na naknadu takozvanih opštih troškova, tj. onih troškova koji proizilaze iz prirode obavljanja zastupničke delatnosti. To su pre svega režijski troškovi vezani za angažovanje poslovnog prostora, zatim troškovi zaposlenih 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 210

105

radnika, kao i prateći troškovi koji proizilaze iz posebnog poslovnog aranžmana kao što su čuvanje i marketinško prezentiranje modela i uzorka, oglašavanje poslovnih ponuda, organizacija poslovnih sastanaka i sl. Za ove troškove trgovinskog zastupnika smatra se da spadaju u troškove njegove redovne delatnosti, te da je visina tih troškova ukalkulisana u visinu zastupničke naknade (provizije). Često se na osnovu te okolnosti utvrđuje i konkurentnost ponude određene zastupničke organizacije. Međutim, načelno postoji mogućnost da se ugovori naknada tzv. posebnih troškova koje je trgovinski zastupnik imao u korist nalogodavca ili koji su učinjeni po njegovom izričitom nalogu. U pitanju su atipični troškovi sa kojima trgovinski zastupnik osnovano ne računa prilikom zaključenja ugovora, a koji su ili korisni za nalogodavca ili sam nalogodavac insistira na preduzimanju postupaka ili pravnih radnji na osnovu kojih su nastali ti troškovi.

e) Pravo na zalogu i pridržaj. Kao sredstvo obezbeđenja svojih dospelih potraživanja iz ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupniku su priznata prava na pridržaj (ius retentionis) ili na ručnu zalogu na stvarima nalogodavca koje se nalaze u njegovoj državini. To su najčešće hartije od vrednosti, pokretne stvari, uzorci, modeli, a ponekad i novčane svote koje je primio za račun svog nalogodavca. Shodno članu 809. Zakona o obligacionim odnosima trgovinski zastupnik radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja, koja su nastala u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju, ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za račun svog nalogodavca, po njegovom ovlašćenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima, koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog trećeg lica, dok se nalaze kod njega ili kod trećeg lica koje ih drži za njega ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnica i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. Na osnovu navedenog može se zaključiti da je za ostvarivanje zakonskog prava na zalogu trgovinskog zastupnika potrebno da se kumulativno ispune tri uslova. Prvi uslov je da su u pitanju pokretne individualno određene stvari, odnosno prenosiva prava. Drugi uslov je povezanost (konektitet) državine tih stvari sa ugovorom o trgovinskom zastupanju. Treći uslov je dospelost prava trgovinskog zastupnika, tj. mogućnost njihovog utuženja, odnosno ostvarivanja sudske zaštite tih prava.

2.4. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju Ugovor o trgovinskom zastupanju po svojoj prirodi stvara trajni poslovni odnos između nalogodavca i trgovinskog zastupnika. Retki su slučajevi, pa se mogu smatrati izuzetkom od pravila kada se odnos trgovinskog zastupanja zasniva samo radi 106

zaključenja jednog konkretnog posla. Imajući to u vidu postoje i različiti razlozi prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, zavisno od činjenice da li je on zaključen na određeno ili na neodređeno vreme.

2.4.1. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljčeni na određeno vreme Ako je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključenju na određeno vreme on prestaje samim protekom vremena na koji je zaključen. Međutim, ukoliko se takav ugovor prećutno produži, nastavljanjem ispunjenja ugovornih obaveza i po isteku vremena na koji je zaključen, smatraće se da je od tog trenutka zaključen kao ugovor bez unapred određenog vemena trajanja (na neodređeno vreme).

2.4.2. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljčeni na neodređeno vreme Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao što je gore istaknuto, zaključuje se sa dejstvom u dužem vremenskom periodu. Zbog toga, pored prestanka ovog ugovora istekom roka na koji je zaključen, odnosno ispunjenjem naloga koji je dat od strane nalogodavca, do prestanka ovog ugovora može doći i iz drugih razloga. Pošto se ugovorni odnosi nalogodavca i trgovinskog zastupnika zasnivaju se na uzajamnom poverenju o samim tim do prestanka ovog ugovora doći će uvek kada prestane da postoji to uzajamno poverenje, kao i u slučaju prestanka (fizičkog ili pravnog), postojanja jedne od ugovornih strana. Imajući to u vidu, do prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, koji je zaključen na neodređeno vreme, može doći jednostranim raskidom uz ostavljanje ili bez ostavljanja otkaznog roka. Kada trajanje ugovora o trgovinskom zastupanju nije određeno ugovorom ili se iz okolnosti posla to ne može odrediti, svaka ugovorna strana može raskinuti ugovor krajem kalendarskog tromesečja. Tom prilikom, otkaz mora biti saopšten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor o trgovinskom zastupanju trajao tri godine, otkaz joj mora biti saopšten najmanje dva meseca pre isteka kalendarskog tromesečja. I u pogledu otkaznih rokova u slučaju jednostranog raskida ugovora, ugovornim stranama je prepušteno da u skladu sa svojom autonomijom volje drugačije urede otkazne rokove, kao i prestanak ugovora, s tim što je i u tom slučaju između otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. S druge strane, svaka od ugovornih strana može da raskine ugovor o trgovinskom zastupanju i bez ostavljanja otkaznog roka, ako to čini iz ozbiljnih uzroka. Zakonodavac 107

ne određuje bliže sadržinu pojma «ozbiljnih uzroka», već ostavlja poslovnoj praksi i stavu suda da zavisno od okolnosti izvrši preciziranje ove «kaučuk norme». Imajući u vidu konkretne uslove poslovanja, kao ozbiljni uzroci mogu se navesti: - neostvarivanje ugovorenog obima poslovanja; - učestalo nezaključivanje ugovora sa trećim licima; postupanje protivno izričitim uputstvima nalogodavca; - otvaranje stečaja ili pokretanje postupka redovne likvidacije nad jednom od ugovornih strana; - neuredna isplata naknade (provizije) trgovinskog zastupnika i drugo. Ono što je važno napomenuti je da ugovorna strana koja raskida ugovor o trgovinskom zastupanju iz ozbiljnih uzroka nije u obavezi da navodi te uzroke, pa samim tim ni da dokazuje njihovo nastupanje i uticaj na dalju realizaciju ugovora. Međutim, zastupnik koji je zbog neosnovanog otkaza prekinuo svoju delatnost ima pravo na naknadu štete zbog izgubljene provizije, a ako je on neosnovano otkazao ugovor pravo na naknadu štete pripada nalogodavcu. Iz navedenog se može zaključiti da dokaz o nepostojanju ozbiljnih uzroka za jednostrani raskid ugovora pada na teret ugovorne strane u odnosu na koju se zahteva raskid ugovora. Ako je izjava o raskidu ugovora učinjenja bez ozbiljnih uzroka, ona će se smatrati kao otkaz sa redovnim otkaznim rokom. S druge strane, neosnovani otkaz (bez ozbiljnih uzroka) daje drugoj strani pravo na raskid ugovora bez obaveze ostavljanja otkaznog roka.

108

3. Komisioni posao u međunarodnom poslovanju

3.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o komisionu je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim se komisionar obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poveri komitent 1 . Iz navedenog pojmovnog određenja komisonog posla u međunarodnom prometu proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Kao i prethodna ugovora (posredovanje i zastupanje) i ugovor o komisionu proizilazi iz građanskog ugovora o nalogu, pa se shodno tome pravila koja važe za ugovor o nalogu primenjuju na ugovor o komisionu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugačije određeno. Ugovorna strana koja obavlja delatnost u svoje ime, a za račun druge ugovorne strane zove se komisionar, a druga ugovorna strana komitent. Komisionar obavlja komisionu delatnost u vidu zanimanja, kao svoju registrovanu privrednu delatnost, iz čega proizilazi njegovo pravo na naknadu i kad ona ugovorom nije određena. S obzirom na naglašen lični odnos uzajamnog poslovnog poverenja koji postoji na relaciji komisionar – komitent, ovaj ugovor spada u ugovorne odnose koji se zaključuju imajući u vidu posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). 2 Ugovor o komisionu je neformalan i konsesualan posao. On se zaključuje prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Pošto se ovde radi o međunarodnom poslovnom odnosu subjekata koji profesionalno obavljaju svoje privredne delatnosti, u praksi se po pravilu ovaj ugovor zaključuje na osnovu naloga komitenta komisionaru da ovaj u svoje ime a za račun komitenta zaključi neki posao međunarodnog prometa roba i usluga. Ako komisionar odmah ne odbije izvršenje ovog naloga, smatra se da je ugovor o komisonu zaključen. Na taj način je i za ovaj ugovorni odnos napravljen izuzetak od opšteg pravila obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i samim tim zaključenje ugovora. Po tehnici zaključenja ugovor o komisionu spada u ugovore po pristupu, budući da se on, po pravilu, zaključuje prihvatanjem komisionarevih opštih uslova poslovanja od strane komitenta. 3

1

Čl. 771. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ», br. 29/78) M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 539 3 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 330 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 280 2

109

Osnovni izvor prava kojim se uređuju odnosi iz ugovora o komisionu u domaćem pravu su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (članovi 771. do 789.), kao i odredbe brojnih opštih uslova poslovanja domaćih komisionih preduzeća, sa poslovnom praksom koja se povodom toga uspostavlja. Na međunarodnom planu osnovni izvor kojim se uređuje komisioni posao u međunarodnom prometu roba i usluga predstavljaju odredbe Konvencije o predstavljanju u međunarodnoj prodaji robe koja je doneta u Beču, 1983. godine. Odredbe ove Konvencije u prvom redu odnose se na materiju međunarodnog trgovinskog posredovanja i međunarodnog trgovinskog zastupanja, ali u određenoj meri (npr. član 13. stav 1. do 3.) one uređuju odnose koji se uspostavljaju povodom komisonog posla u međunarodnom prometu roba i usluga. Bitni elementi ugovora o komisiona su predmet komisiona i naknada (provizija) komisionara. Predmet ugovora o komisionu je zaključivanje ugovora u međunarodnom prometu roba i usluga. To što će predmet tih ugovora najčešće biti povezan sa međunarodnom prodajom robe, ne isključuje mogućnost da se komisioni odnos uspostavi i povodom drugih poslovnih odnosa međunarodnog poslovanja (međunarodna kupovina i prodaja robe; nabavka opreme u inostranstvu; plasman hartija od vrednosti na međunarodnim berzama; poslovi u vezi sa međunarodnim osiguranjem; poslovi međunarodnog prevoza robe; poslovi međunarodnog uskladištenja robe i posebno poslovi prodaje robe sa konsignacionih skladišta). Naknada (provizija) komisionara je takođe bitan element ugovora o komisionu. Sporedno je pitanje načina na koji će naknada (provizija) biti određena (o tome videti u materiji prava i obaveze ugovornih strana). Bitno je da komisionar uvek ima pravo na naknadu (proviziju), te ako nje nema, nema ni ugovora o međunarodnom komisionu. Iz samo letimičnog navođenja mogućih predmeta ugovora o komisionu može se sagledati veliki privredni značaj koji ovaj ugovor ima u međunarodnom prometu roba i usluga. Štaviše, u srazmeri u kojoj ovaj ugovor gubi na značaju u unutrašnjoj trgovini, raste uloga i značaj koji on ima u domenu odnosa u međunarodnoj razmeni roba i usluga. U međunarodnom robnom prometu komisionari omogućavaju komitentima da se ne udaljavajući se iz svojih poslovnih sedišta upuštaju u poslovne odnose sa drugim privrednim subjektima u inostranstvu. Na ovaj način postiže se znatna ušteda u vremenu i materijalnim troškovima čime se izbegavaju suvišni troškovi putovanja i takozvanog ispitivanja i obrade tržišta. Sem toga, u uslovima savremenog međunarodnog poslovanja, putem komisionog posla mogu se premostiti granice koje nastaju, pre svega, iz političkih razloga. Ilustracije radi, može se navesti komisiono poslovanje koje je postojalo u uslovima blokovske podeljenosti sveta ili, što je bliže realnosti sadašnjem odvijanju prometa roba i usluga, ograničenjima koja su rezultat ekonomskih mera (sankcija) koje pojedine države ili više njih preduzimaju prema određenim državama sa jasno definisanim političkim ciljevima, koji stoji u osnovi donošenja tih mera. 1 U takvim uslovima komisionari sa sedištem na teritoriji države prema kojoj su uvedene te mere, istupajući u svoje ime a za račun komitenata iz zemalja koje su uvele te mere, omogućavaju uspostavljanje poslovnog odnosa u obostranom interesu. Pored toga, komisionar štiti interese svog komitenta i time što svojom stručnošću, poslovnim 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 271.

110

ugledom i razgranatom mrežom poslovnih odnosa, obezbeđuje zaključivanje i realizaciju poslovnih aranžmana pod povoljnijim uslovima, nego što bi oni bili kada bi komitenti neposredno istupali na tim tržištima. Najzad, zahvaljujući komisonom odnosu, privredni subjekti iz jedne države mogu stupati u poslovne odnose sa onim privrednicima sa kojima iz bilo kojih razloga ne bi želeli javno da posluju. Komisioni odnos pruža široke mogućnosti da poslovni kontakti ostanu prikriveni, odnosno da komitent neposredno ne stupi u poslovni odnos sa trećim licem, ako mu to poslovni interes ili javno pravni propisi zemlje iz koje potiče onemogućavaju ili bitno otežavaju. Inače, komisioni odnos je nastao u srednjem veku u trgovinskim gradovima Severne Italije. Opšta pravna i poslovna nesigurnost, kao obeležje feudalne rascepkanosti država uslovili su nastanak i razvoj komisionog posla. U takvim uslovima, određeni trgovac plasirao je svoje proizvode na područje gradove drugih država posredstvom komisionara koji je imao sedište na teritoriji tih gradova – država. 1

3.2. Vrste komisiona Kao rezultat nastojanja da u što većoj meri udovolji zahtevima međunarodnog prometa roba i usluga u poslovnoj praksi je nastalo nekoliko vrsta ugovora o komisionu. Kao kriterijum njihovog razlikovanja mogu se uzeti predmet obaveza komisionara, kao i stepen odgovornosti za obaveze koje je komisionar preuzeo na osnovu ugovora o komisionu. Imajući u vidu gore navedene kriterijume u poslovnoj praksi postoje sledeće vrste ugovora o komisionu: - prodajni komision; - kupovni komision; - komision del credere i – komision u transportu.

3.2.1. Prodajni komision Kod ove vrste ugovora o komisionu komisionar se obavezuje u svoje ime a za račun svog komitenta da će nastojati da trećem licu proda robu koju mu je poverio komitent. Po pravilu, kod prodajnog komisiona radi se o izvozu robe pa je komisionar pored same prodaje poverene robe u obavezi da obavi i sve poslove koji se u skladu sa spoljnotrgovinskim režimom države zahtevaju od prodavca povodom međunarodne prodaje robe. To je ujedno i najčešći oblik komisionog posla. Kod ove vrste komisiona komitent ostaje vlasnik robe sve do trenutka njene predaje kupcu, odnosno trećem licu od strane komisionara.

1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 214

111

Posebna vrsta prodajnog komisiona predstavlja prodaja robe sa konsignacionog skladišta komisionara. Pored elemenata prodajnog komisiona, ovaj pravni posao sadrži i elemente skladišnog posla. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta naročito se često pojavljuje u spoljnoj trgovini. Ugovor o komisionoj prodaji sa elementima konsignacije nastaje tako što komitent (konsignant) šalje svoju robu u konsignaciono skladiše komisionara (konsignatara), na skladištenje, čuvanje i prodaju robu trećim licima na teritoriji države na kojoj se nalazi to konsignaciono skladište. Konsignaciona skladišta su pod posebnom kontrolom carinskih organa države na čijoj se teritoriji nalaze. Roba koja bude prodata sa konsignacionog skladišta biće ocarinjena (plaćanjem uvozne carine) tek pošto bude prodata i na taj način definitivno uvezena na privredno područje države gde se nalazi konsignaciono skladište. Ukoliko, pak, roba ne bude prodata ili bude prodata sa otpremom u inostranstvo, roba će se transportovati sa područja konsignacionog skladišta, bez plaćanja carinskih obaveza.

3.2.2. Kupovni komision Kod kupovnog komisiona u međunarodnom robnom prometu, komisionar se obavezuje uz naknadu (proviziju) da će u svoje ime, a za račun komitenta kupiti odgovarajuću robu od prodavca u inostranstvu. Za razliku od prodajnog komisiona, koji se najčešće pojavljuje u funkciji izvoza robe, kupovni komision se, po pravilu, zaključuje sa ciljem uvoza robe na teritoriju države gde je poslovno sedište komitenta. Centralno pitanje koje se postavlja kod kupovnog komisiona je trenutak sticanja prava svojine od strane komitenta na tako kupljenoj robi. Po preovlađujućem stavu pravne doktrine komitent stiče pravo svojine u trenutku kada komisionar zaključi ugovor o komisionoj kupovini robe. Ovo stanovište polazi od toga da iako je komisionar istupao u prometu u svoje ime, efekti pravnog posla treba da se ostvare u imovini lica za čiji je račun preuzet taj posao, a to je komitent. 1

3.2.3. Komision u transportu Kod ove vrste komisionog posla, komisionar preuzima obavezu da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o međunarodnom prevozu (otpremanju) robe i uopšte da organizuje međunarodni transport robe od mesta otpremanja do mesta dopremanja robe. Sem manjeg broja država (Francuska) gde na normativnom planu postoji ova vrsta komisionog posla, u većini država, tokom vremena, ova vrsta komisionog posla razvila 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 279 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 544

112

se u poseban posao međunarodnog poslovanja, kao samostalni imenovani ugovor o špediciji sa posebnim autohtonim pravilima koji važe za taj ugovor.

3.2.4. Komision del credere Za razliku od običnog (standardnog) komisiona, gde se obaveza komisionara sastoji u nastojanju da zaključi ugovor u svoje ime a za račun komitenta, kojom prilikom je odgovoran za pravilan izbor trećeg lica (culpa in eligeno), kod komisiona sa klauzulom del credere komisionar odgovara komitentu za ispunjenje obaveza svog saugovarača (trećeg lica) sa kojim je zaključio ugovor. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju ugovornu obavezu, komisionar je u tom slučaju obavezan da je sam ispuni, odnosno da nadoknadi štetu komitentu koja je nastala zbog neizvršenja obaveze trećeg lica. Klauzula del credere mora biti posebno ugovorena da bi jedan komisioni odnos poprimio pravna obeležja odnosa sa posebnim poverenjem (del credere odnosa). Sama klauzula del credere je akcesorne prirode i deli pravnu sudbinu osnovnog posla. Naime, ukoliko je ništav osnovni komisioni posao biće ništavna i ova klauzula. Klauzula del credere shodno zakonskim odredbama predstavlja oblik jemstva koncesionara, čime se dopunski pojačavaju prava komitenta. Komitent tada stiče sigurnost da će zaključeni posao biti uredno izvršen i to kako iz razloga što će komisionar sa posebnom pažnjom voditi računa o osobama sa kojima zaključuje ugovor, tako i što će u slučaju da ova lica ne izvrše preuzete ugovorne obaveze za njihovo neizvršenje ili neuredno izvršenje odgovarati komisionar. S druge strane, komision del credere može biti i u interesu komisionara, pošto on kod ove vrste komisiona ima pravo na posebnu naknadu (del credere proviziju). Naknada komisionara kod ugovora o komisionu sa klauzulom del credere je uobičajeno dvostruko veća u odnosu na naknadu od običnog (standardnog) komisiona. 1

3.3. Pravni odnosi iz ugovora o komisionu U postupku realizacije komisionog posla jasno se mogu izdiferencirati tri faze. U prvoj fazi, komisionar sa komitentom zaključuje ugovor o komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da dalje zaključi jedan ili više ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Druga faza se sastoji u zaključivanju ugovora između komisionara i trećeg lica, a prema komitentovom nalogu. U trećoj fazi dolazi do svođenja računa između komisionara i komitenta i tom prilikom komisionar prenosi na komitenta sve ekonomske efekte koji su proistekli iz ugovora koje je zaključio sa trećim licima. 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 227

113

Iz navedenog proizilazi da je komisioni posao složen pravni posao, kojom prilikom se stvara više pravnih odnosa. Zaključenjem ugovora o komisionu zasniva se prvi pravni odnos i to između komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutrašnji) odnos u kome se ispoljavaju sve specifičnosti komisionog posla. Sadržinu ovog odnosa čine prava i obaveze komisionara i komitenta, koje su uzajamno uslovljene. Drugi pravni odnos nastaje između komisionara i trećeg lica, povodom izvršenja naloga koje je dao komitent. To je tzv. eksterni (spoljni) odnos, koji ima pravna obeležja konkretnog ugovora koji komisionar u svoje ime zaključuje sa trećim licem. Kako je već istaknuto to će, po pravilu, biti obeležja ugovora o međunarodnoj prodaji robe, ali i moguće svih drugih dozvoljenih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Tom prilikom, za treće lice relevantan poslovni partner je samo komisionar. Ono samo od komisionara može zahtevati izvršenje ugovornih obaveza koje proizilaze iz zaključenog ugovora. Stoga je komisionar u obavezi prema trećem licu i u slučaju kada komitent ne bude želeo da prihvati efekte zaključenog posla. No, s obzirom na činjenicu da se ekonomski efekti zaključenog posla realizuju u imovini komitenta a ne komisionara, usklađenost između pravnih i ekonomskih efekata komisionareve delatnosti za komitenta će nastati tek kada komisionar bude preneo sva prava koja ima prema trećem licu na svog komitenta. Treći pravni odnos nastaje kada komisionar prenese na komitenta sva prava i obaveze koje je zasnovao sa trećim licem. Do tada komitent i treće lice nisu ni u kakvom za komision relevantnom pravnom odnosu. Ovaj pravni odnos ima ista obeležja kao i prethodni (eksterni) odnos, s tim što se u njemu namesto komisionara pojavljuje komitent koji tako postaje ugovorni partner iz osnovnog pravnog posla.

3.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (komisionar i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuje ugovorom o komisionu. Tom prilikom važi pravilo o uzajamnosti prava i obaveza ugovornih strana, na način da su prava jednog ujedno i osnov obaveza drugog ugovornog partnera. Pored toga, kao i u slučaju drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, važi pravilo o dispozitivnosti propisa kojima se uređuje materija međunarodnog komisionog posla. To konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

114

3.4.1. Obaveze komisionara Osnovna obaveza komisionara je da zaključi ugovore iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji su određeni komitentovim nalogom. U tom pogledu njegova uloga se bitno ne razlikuje od uloge trgovinskog zastupnika. Određena razlika postoji na planu obima obaveza. Naime, trgovinski zastupnik svoju obavezu zaključivanja, po pravilu, preuzima kao stalnu obavezu, dok se u slučaju komisionog posla kontinuitet zaključivanja ugovora ipak u većoj meri vezuje za prirodu samog komitentovog naloga. S druge strane, obaveza komisionara se ne iscrpljuje samo u zaključivanju ugovora, pošto je on obavezan na preduzimanje i određenih materijalnih radnji vezanih za ispunjenje samog ugovora, odnosno staranje o njegovom ispunjenju. Izvršenje ove osnovne obaveza komisionara podrazumeva realizaciju niza drugih obaveza, od kojih su najznačajnije sledeće:

a) Zaključivanje ugovora Komisionar se obavezuje da u skladu sa komisionim nalogom, koji je dobio od komitenta, nastoji da zaključi u svoje ime a za račun komitenta jedan ili više pravnih poslova iz domena međunarodnog poslovanja sa trećim licem. Tom prilikom treba dosledno razlikovati običan (standardni) komison, kada se obaveza komisonara sastoji u nastojanju da se zaključi ugovor, od posebnog (del credere) komisiona, kada se obaveza komisionara sastoji ne samo u garantovanu zaključenju ugovora, već i u preuzimanju obaveze njegovog urednog izvršenja.

b) Izvršenje komitentovih naloga Komisionar je obavezan da prilikom ugovaranja pravnih poslova koji proizilaze iz ugovora o komisionu u svemu poštuje komisione naloge dobijene od strane komitenta. Ova obaveza ima svoju osnovu u činjenici da se efekti komisionog posla realizuju u imovini komitenta. S tim u vezi, komisionar je obavezan da izvrši ne samo instrukcije koje proizilaze iz samog ugovora o komisionu (osnovni komisioni nalog), već i naloge i uputstva koje mu komitent daje tokom izvršenja ugovora o komisionu (npr. u pogledu cene, asortimana, načina isporuke, osiguranja i dr). 1 Tom prilikom polazi se od pravila shodno kome komitent najbolje poznaje svoje interese, te će komisionar te interese najbolje zaštititi ako striktno ispunjava naloge koje mu je dao komitent. U slučaju nepostupanja po komitentovim nalozima komisionar može 1

M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 393

115

doći u situaciju da komitent tako zaključene poslove ne prihvati, nezavisno od toga koliko su oni objektivno korisni za njega. Načelno su moguće dve pravne situacije do kojih dolazi u slučaju kada komisionar ne postupa po nalozima komitenta. Prva se odnosi na slučaj u kome je komisionar zaključio ugovor sa trećim licem po nepovoljnijim uslovima od onih koje je utvrdio komitent u svom nalogu. Tada je komisionar obavezan da komitentu nadoknadi razliku, kao i svu drugu prouzrokovanu štetu nastalu usled nepridržavanja komitentovog naloga. U ovom slučaju komitent ima pravo da odbije prihvatanje tako zaključenog posla, uz uslov da o tome odmah obavesti komisionara. Međutim, komitent će izgubiti pravo na neprihvatanje zaključenog ugovora, ako komitent pokaže spremnost da mu odmah isplati razliku i nadoknadi prouzrokovanu štetu. Drugi slučaj nastaje ako komisionar, odstupajući od naloga komitenta, zaključi ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su utvrđeni komitentovim nalogom (npr. postigne povoljniju cenu od one koju je odredio komitent). U ovom slučaju treba, dosledno pravilu po kome komisionar posluje za račun komitenta, primeniti rešenje po kome celokupna korist pripada komitentu. Po sadržini komisioni nalozi mogu biti: - imperativni (limitativni); - indikativni (demonstrativni); i – fakultativni. Imperativan (limitativni) komisioni nalog predstavlja nalog komitenta shodno kome je komisionar dužan da se pridržava svih bitnih tačaka naloženog posla. U takvom slučaju komisionar treba da postupi onako kako nalog glasi, bez ostavljanja prostora za iskazivanje posebne poslovne inicijativnosti na strani komisionara. Za eventualna odstupanja od ovako postavljenih naloga komisionar je obavezan da prethodno pribavi saglasnost komitenta. Pribavljanje saglasnosti komitenta za odstupanje od njegovih imperativnih naloga nije neophodno jedino u slučaju kada je stanje stvari takvo da bi svako odlaganje sa preduzimanjem odgovarajućih mera dovelo do nesrazmernog oštećenja interesa komitenta (npr. rizik propasti usled kvarenja poverenje robe, nagli skok ili pad cena poverene robe i sl). Indikativni (demonstrativni) komisioni nalog predstavlja stav komitenta o uslovima pod kojima je komisionar dužan da obavi određeni pravni posao. Njime se u osnovi utvrđuje i komisionaru saopštava svrha poslova i cilj koji komitent želi da ostvari putem komisionog naloga. Međutim, za razliku od imperativnih naloga, kod indikativnih komisionih naloga ostavljena je značajno veća sloboda inicijativnosti komisionara. Naime, u slučaju ovih naloga komisionar je ovlašćen da odstupi od njih ako prilike na tržištu to zahtevaju. Drugim rečima, u slučaju indikativnih naloga komisionar ima pravo pune poslovne inicijative u izboru modela i metoda ostvarivanja privrednih ciljeva koji su određeni komisionim nalogom. Fakultativni komisioni nalog predstavlja okvirno uputstvo koje komitent daje komosionaru o tome kako će i pod kojim uslovima zaključivati ugovore sa trećim licima (npr. platiti najnižu cenu ili prodati pod najpovoljnijim uslovima i sl). Kod ovih naloga privredna inicijativa komisionara u potpunosti dolazi do izražaja. Naime, on je ovlašćen da u zaključivanju poslova sa trećim licima odstupi od komitentovih naloga, s tim da je tom prilikom ograničen samo obavezom da u svom poslovanju prevashodno vodi računa

116

o zaštiti poslovnih interesa komitenta, odnosno da postupa sa pažnjom savesnog privrednika.

c) Zaštita komitentovih interesa Pošto komisionar obavlja svoju delatnost za račun svog komitenta, to je jedna od njegovih osnovnih obaveza da tokom realizacije komisionog posla štiti interese svog komitenta. U tom smislu, komisionar je dužan da sa potrebnom stručnom pažnjom izabere treće lice sa kojim će zaključiti ugovor. Prilikom izbora trećeg lica, komisionar je dužan da vodi računa o kreditnoj sposobnosti tog lica, o njegovom poslovnom ugledu na određenom tržištu i uopšte o svim elementima koji mogu da utiču na što bolju zaštitu komitentovih interesa. Ukoliko ne postupi na taj način komisionar će odgovarati svom komitentu za nesavestan izbor trećeg lica. Primer takvog postupanja naveden je u članu 774. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome je komisionar odgovoran komitentu za štetu ako je komitentovu robu prodao licu koje je prezaduženo, a komisionar je to znao ili je prema okolnostima konkretnog slučaja morao znati da se radi o prezaduženoj osobi. 1 Poseban značajan aspekt zaštite interesa komitenta vezano je za mogućnost angažovanja drugih lica radi izvršavanja komisionih naloga. Iz činjenice da komisioni posao spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva poslovnih partnera (intuitu personae), pošto komitent uvažavajući ta svojstva poverava zaključenje ugovora upravo određenom a ne bilo kom komisionaru, to je komisionar obavezan da, po pravilu, sam izvrši komisioni nalog. Prema tome, komisionar ne bi mogao da izvršenje komisionog naloga poveri nekom drugom licu (podkomisionaru). U tom slučaju komisionar bi izgubio posebno svojstvo koje ukazuje na okolnost da je komitent izvršenje određenih pravnih poslova, s obzirom na izvesne kvalitete i poslovno poverenje koje poseduje određeni komisionar, poverio upravo tom komisionaru. Međutim, od ovog pravila postoje dva izuzetka. Prvi izuzetak je uslovljen saglasnošću komitenta da određeni posao može poveriti drugom licu (podkomisionaru). U ovom slučaju komisionar odgovara samo za izbor podkomisionara i za uputstva koja im je dao. Drugi izuzetak je uslovljen okolnostima posla usled kojih je komisionar neotklonjivo sprečen da posao sam obavi, a posao ne može biti odložen. U ovom slučaju prenos ovlašćenja na podkomisionara, komisionar odgovara ne samo za izbor tog lica, već i za njihov rad (kao da je sam izvršio taj nalog). 2 U zaštiti poslovnih interesa svog komitenta komisionar je dužan da postupa sa pažnjom dobrog i savesnog privrednika. Radi se o osnovnoj obavezi zbog toga što i sve druge obaveze komisionara iz komisionog posla predstavljaju samo konkretizaciju ove osnovne obaveze, čija se sadržina utvrđuje u zavisnosti od konkretnog slučaja. Shodno 1 2

V. Kapor – S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 217 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 545

117

tome se polazeći od tumačenja konkretne situacije, važećih propisa, pravila struke i poslovnih običaja utvrđuje da li je komisionar postupio u datoj situaciji kao savestan privrednik ili je povredio ovaj standard poslovnog ponašanja. Od ove kvalifikacije zavisi da li će komisionar biti odgovoran za povredu ugovorne obaveze zaštite interesa svog komitenta.

d) Obaveštavanje Iz činjenice da komisionar obavlja poslove za račun komitenta, odnosno da se ekonomski efekti poslovanja komisionara realizuju u imovini komitenta, proizilazi obaveza komisionara da izveštava komitenta o izvršenju svojih ugovornih obaveza. Ta obaveza postoji nezavisno od okolnosti da li komitent insistira na njenom izvršenju. Međutim, u slučaju komisionog posla, obaveza obaveštavanja ne obuhvata samo informisanje o mogućnostima zaključenja ugovora i o samom zaključenju ugovora sa trećim licem, već i o svim fazama njegovog ispunjenja. 1 Teško je taksativno navesti sve situacije u kojima je komisionar dužan da obaveštava svog komitenta. Ta obaveza se može svesti na opštu konstataciju shodno kojoj je komisionar dužan da komitenta obavesti o svim okolnostima od kojih zavisi izvršenje komisionog naloga, a samim tim i realizacija ugovora o komisionu. Štaviše, komisionar je dužan u slučaju kada nije moguće iz određenih razloga izvršiti nalog komitenta, da o toj okolnosti obavesti komitenta i zatraži uputstva o daljem postupanju. Povodom realizacije obaveze obaveštavanja naš zakonodavac je posebno regulisao nekoliko pravnih situacija, nalažući, tom prilikom, obavezu komisionara da o tome obavesti svog komitenta. Prva takva obaveza je obaveštenje o stanju primljene robe. Saglasno toj obavezi komisionar je dužan da prilikom preuzimanja robe od komitenta ili prevozioca utvrdi njeno stanje i bez odlaganja obavesti komitenta o danu prijema robe, kao i o vidljivim oštećenjima na robi, odnosno manjku robe. Druga obaveza obaveštavanja uslovljena je promenama na robi. U tom smislu komisionar je dužan da obavesti komitenta o svim promenama na robi, zbog kojih bi ona mogla da izgubi na svojoj vrednosti. Treća obaveza obaveštavanja je saopštavanje komitentu imena saugovarača (trećeg lica). Shodno toj obavezi komisionar je dužan da komitentu saopšti sa kojim licem je obavio posao koji mu je poverio komitent. Ovo pravilo ne važi u slučaju prodaje pokretnih stvari, koja se obavlja preko komisionih prodavnica, osim ako nije drugačije ugovoreno. S druge strane, ne postoji obaveza komisionara da treće lice obavesti o imenu svog komitenta, pošto bi to bilo protivno prirodi samog komisionog posla.

1

M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 395

118

e) Staranje o robi Pošto je od trenutka prijema robe komisionar lice koje ostvaruje fizički kontakt sa tom robom (nezavisno od vrste komisionog posla) on je ujedno i osoba na kojoj leži obaveza čuvanja poverene robe. Tom prilikom, on je prilikom preduzimanja faktičkih radnji čuvanja robe dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. To konkretno znači sa pažnjom osobe koja profesionalno (dakle stručno) obavlja pojedine manipulacije sa robom. Počev od njenog prijema i pregleda, preko smeštaja (skladištenja), do staranja o očuvanju njenog fizičkog integriteta. U tom smislu, ako neki od navedenih poslova obavlja sam komisionar, on će biti odgovoran po strogim pravilima struke po kojima se ti poslovi obavljaju. Ukoliko, pak, određeni posao poveri drugom licu (podkomisionaru), tada će odgovarati za savestan izbor takvog lica. Komisionar nema obavezu da osigura robu, ukoliko za to nije dobio poseban nalog od komitenta. No, ukoliko takav nalog postoji pa komisionar, olako verujući da neće doći do štete na robi, ne izvrši njeno osiguranje, tada će odgovarati i za slučajnu propast ili oštećenje robe koju je primio. Najzad, u okviru obaveze staranja o robi, komisionar je dužan da u slučaju nastupanja opasnosti značajnijeg oštećenja ili propasti robe, takvu robu proda na najpogodniji način.

f) Čuvanje poslovne tajne Komisionar je obavezan, iako Zakon o obligacionim odnosima izričito ne utvrđuje takvu obavezu, da čuva kao poslovnu tajnu sve podatke o predmetu komisionog posla i o komitentu za koje je saznao na osnovu ugovora o komisionu. Ova obaveza postoji i posle prestanka ugovora o komisionu. 1

g) Vođenje poslovnih knjiga Kao i u slučaju trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja komisionar ima obavezu vođenja poslovnih knjiga u koje se upisuju svi podaci od značaja za uredno izvršenje komisionog posla. Ta obaveza proizilazi iz činjenice da komisionar deluje za račun komitenta, te da je stoga neophodno da komitent u svakom trenutku pouzdano zna stanje izvršenja komisionog naloga, a naročito podatke koji se odnose na stanje robe i postignutu cenu za prodatu, odnosno kupljenu robu. Iz tih razloga, kao i okolnosti da 1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 429 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 546

119

komitent u knjigama overava stanje izršenja ugovora o komisionu, poslovne knjige imaju sui generis status javnih isprava. Pored toga, komisionar je dužan da za svako raspolaganje sa robom izda odgovarajuću potvrdu komitentu, tako da ovaj uvek zna tačno stanje raspoložive robe, kao i postignutu cenu za njenu prodaju, odnosno kupovinu, zavisno od vrste komisiona.

h) Polaganje računa i obračun sa komitentom Komisionar je generalno obavezan da posle ispunjenja komisionog naloga podnese račun svom komitentu. Načelno postoji mogućnost podnošenja računa i tokom realizacije ugovora o komisionu, ali ti periodični računi (obračuni) ne utiču na obavezu polaganja konačnog računa o obavljenom poslu. Taj račun komisionar mora položiti bez nepotrebnog odlaganja po obavljenom poslu. Tom prilikom komisionar je dužan da komitentu preda sve što je primio po osnovu izvršenog posla za njegov račun. U tom smislu komisionar je dužan da na komitenta prenese i sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećim licima sa kojima je obavio komisioni posao u svoje ime a za račun komitenta. Zbog prirode komisionog posla komitent ima pravo na sve koristi koje proisteknu iz posla, a ne samo na one koje proizilaze iz komisionog naloga. Takva situacija realno može nastupiti kod prodajnog komisiona, kada komisionar postigne povoljniju cenu od one koja je utvrđena komisionim nalogom, odnosno kada, kod kupovnog komisona, robu kupi po nižoj ceni od cene koju je utvrdio komitent. Efekti komisionog posla se realizuju u imovini komitenta, te shodno tome sva potraživanja koja komisionar ima prema trećim licima on mora u celosti da prenese na svog komitenta.

3.4.2. Obaveze komitenta Pored obaveza, koje su rezultat privrednih aktivnosti, komisionar ima i određena prava. Prava komisionara na odgovarajući način korespondiraju sa obavezama komitenta, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnosti međunarodnog komisionog posla, mogu se uočiti sledeće obaveze komitenta: a) Komisiona naknada (provizija) Osnovna obaveza komitenta, koja je ujedno i pravo komisionara, je da isplati komisionu naknadu (proviziju) komisionaru za obavljenu komisionu uslugu. Ova obaveza komitenta proizilazi iz same prirode komisionog posla, pošto komisionar te 120

poslove obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Stoga pravo komisionara na naknadu (proviziju) postoji i kada ono nije izričito ugovoreno. Visina naknade (provizije) određuje se, po pravilu, ugovorom ili prema tarifi komisionara. Ukoliko visina naknade nije određena na jedan od ova dva načina komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Naknada se može odrediti u apsolutnom iznosu, ali i procentualno u odnosu na vrednost posla, a u skladu sa doprinosom komisionara uspešnosti posla. Ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno visoka prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud može takvu naknadu, na zahtev komitenta, sniziti na pravičan iznos. Obaveza isplate naknade komisionaru dospeva kada bude izvršen posao za koji je komisionar angažovan (npr. kod prodajnog komisiona posao je izvršen kada treće lice isplati cenu za prodatu robu, odnosno kod kupovnog komisiona, kada treće lice isporuči robu). Dakle, kao pravilo, zahteva se izvršenje posla (privođenje posla kraju) kao osnov za nastupanje obaveze plaćanja nadoknade. Međutim, kako se komisionar nagrađuje za uloženi rad i stručnost u obavljanju posla, od ovog pravila utvrđen je i izuzetak po kome komisionar pravo na naknadu (proviziju) stiče i u slučaju kada izvršenje posla bude sprečeno uzrokom za koji je odgovoran komitent. Takođe, ukoliko ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj rad. Ovom prilikom treba dosledno uvažavati principijelnu razliku koja postoji u slučaju neizvršenja posla iz uzroka za koji je odgovoran komitent, kada komisionar ima pravo na ugovorenu naknadu, od slučaja kada za neizvršenje posla nisu odgovorne ugovorne strane, kada komisionar ima pravo samo na odgovarajuću naknadu za svoj trud. U slučaju postupnog (sukcesivnog) izvršavanja ugovornih obaveza, komisionar može zahtevati srazmeran deo naknade (provizije) posle svakog delimičnog ispunjenja. Komisionar koji je nelojalno (neverno) istupao prema svom komitentu nema pravo na naknadu (proviziju).

b) Naknada troškova Uobičajeni troškovi poslovanja komisionara (tzv. režijski troškovi), pod kojima se podrazumevaju troškovi uslovljeni delatnošću komisionara (zakup poslovnog prostora, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) po pravilu ne ulaze u iznos ugovorene ili uobičajene naknade (provizije). Uostalom, njihova struktura i visina mogu biti odlučujući faktor u opredeljenju komitenta da upravo sa određenim komisionarom zaključi ugovor o komisionu. U odnosu na ove troškove, komisionar nema pravo na postavljanje posebnih zahteva prema komitentu u smislu njihove naknade. Nasuprot tome, komisionar ima pravo na naknadu troškova koje je učinio za račun komitenta, a koji su bili potrebni i korisni. U tom smislu glasi i važeća zakonska odredba, po kojoj je komitent dužan da nadoknadi komisionaru troškove koji su bili potrebni za izvršenje komisionog naloga i to sa kamatom koja se računa od dana kada su 121

učinjeni. Pored toga, komitent je dužan da komisionaru isplati posebnu naknadu za upotrebu skladišta i transportnih sredstava izuzev ako ona nije obuhvaćena naknadom za izvršenje komisionog posla. Da bi komisionar ostvario pravo na naknadu učinjenih troškova neophodno je da ti troškovi budu potrebni za realizaciju komisionog posla, te da su nužni i korisni za komitenta. Nužnost i korisnost troškova dokazuje komisionar. Komisionar ima pravo na naknadu troškova i u slučaju kada nije izvršen komisioni nalog ili nije ostvaren očekivani poslovni uspeh sa trećim licem, pod uslovom da za to nije odgovoran sam komisionar. 1

c) Obezbeđenje potraživanja Delujući u svoje ime a za račun komitenta komisionar, kao ugovorna strana, preuzima na sebe znatno veću odgovornost nego što je to slučaj sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Pored toga, komisionar je znatno češće u situaciji da štiteći interese i poslujući za račun komitenta angažuje sopstvena sredstva. Za treće lice, sa kojim je u svoje ime zaključio određeni ugovor, poslovni partner iz tog ugovora je komisionar sa svim posledicama koje iz tog statusa mogu da proisteknu. Uvažavajući ovu okolnost komisionaru su priznata posebna, na zakonu zasnovana, sredstva obezbeđenja njegovih potraživanja prema komitentu. To su pravo zaloge i pravo pridržaja (retencije). Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega (u njegovoj državini) ili kod nekog ko ih drži za njega, odnosno dok on ima u rukama hartiju od vrednosti (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. U tom slučaju komisionar ima zakonsko pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraživanja, po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujma datih komitentu, pre ostalih komitentovih poverioca, bez obzira da li su ta potraživanja nastala u vezi sa tim stvarima. Pravo prvenstvene naplate komisionar ima i iz potraživanja koja je izvršavajući komisioni nalog naplatio za račun komitenta (u prvom redu iz naplaćenih novčanih iznosa). Gotovo sva komparativna rešenja, koja u ovoj oblasti postoje, pored zakonskog prava zaloge priznaju i pravo pridržaja (retencije). Ovo pravo daje ovlašćenje komisionaru da zadrži u svom posedu stvari koje čine predmet ugovora ili naplaćeni iznos na ime cene ugovora, sve dok komitent ne izvrši svoje obaveze prema komisionaru. Jedina razlika između zaloge i retencije je što zaloga deluje prema svima uz određeni automatizam naplate, dok je naplata kod retencije nešto složenija. Pored toga, funkcija

1

V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 224

122

retencije je pritisak na komitenta da izvrši svoje dospele obaveze, dok zaloga predstavlja zamenu za neizvršenje dospelih obaveza.

3.5. Samostalno istupanje komisionara U određenim slučajevima, u poslovnoj praksi, moguće je da nastupe okolnosti u kojima komisionar nalazi poslovni interes da neposredno izvrši komisioni nalog. Na taj način, ugovor o komisionu se de facto transformiše u osnovni pravni posao s ciljem čijeg zaključenja je dat komisioni nalog. S tim u vezi postavlja se pitanje dopuštenosti takvog postupanja komisionara, kao i prava na komisionu naknadu (proviziju). Naš Zakon o obligacionim odnosima (član 775.) dopušta takvu mogućnost, tj. pravo komisionara na samostalno istupanje, ali uz kumulativno ispunjavanje tri uslova. Prvo, roba koja je predmet ugovora mora imati tržišnu vrednost ili biti kotirana na berzi. Drugo, potrebno je da komitent odobri takvo istupanje komisionara, i treće, potrebno je da se kupovina (kod kupovnog komisiona), odnosno prodaja (kod prodajnog komisiona) obave po ceni koja je bila važeća u vreme izvršenja posla. Ako se berzanska, odnosno tržišna cena i cena koju je odobrio komitent ne slažu, komisionar kod prodajnog komisiona ima pravo na manju od ove dve cene, a komisionar kod kupovnog komisiona dužan je da plati veću cenu. Inače, i u slučaju samostalnog istupanja, komisionar ima pravo na naknadu (proviziju) i naknadu potrebnih troškova koji proizilaze iz komisionog posla. 1

3.6. Prestanak ugovora o komisionu Ugovor o komisionu može prestati iz objektivnih i iz subjektivnih razloga. Objektivni razlozi su ispunjenje komisionog posla i objektivna nemogućnost njegovog ispunjenja (npr. propast robe usled dejstva više sile). Teret dokaza objektivne nemogućnosti ispunjenja komisionog posla je na strani komisionara. Subjektivni razlozi su sporazum ugovornih strana o prestanku komisionog posla; opozivanje komisionog naloga od strane komitenta; stečaj komisionara ili komitenta i otkaz od strane komisionara. Od subjektivnih razloga prestanka ugovora o komisionu naročitu pažnju predstavlja opoziv naloga i otkaz ugovora.

1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 430

123

Pravo komitenta da opozove nalog proizilazi iz prirode komisionog posla, koji se zaključuje s obzirom na posebna svojstva komisionara. Komitent može opozvati komisioni nalog sve do trenutka kada komisionar zaključi ugovor sa trećim licem. U slučaju opoziva komisionog naloga, komisionar ima pravo na zahtev za nadoknadu štete koju mu je time prouzrokovao komitent. Komisionar ima pravo na otkaz ugovora o komisionu ukoliko komitent ne izvršava svoje ugovorne obaveze. O svojoj odluci da otkaže komisioni nalog usled kršenja ugovornih obaveza komitenta, komisionar je dužan da obavesti komitenta bez odlaganja. Ukoliko komisionar otkaže ugovor o komisionu i u slučaju kada komitent uredno izvršava svoje ugovorne obaveze, komisionar će biti obavezan da komitentu nadoknadi svu štetu koju je usled toga pretrpeo.

4. Ugovor o špediciji (otpremanju) 4.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o špediciji (otpremanju) obavezuje se špediter (otpremnik) da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca ugovor o prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, te da obavi ostale uobičajene poslove i radove, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju). 1 Pored gore navedenog odnosa špeditera i nalogodavca, koji je karakterističan za ugovor o komsionu, ugovorom o špediciji može biti predviđeno da špediter zaključuje ugovor o prevozu i preduzima druge pravne radnje u ime i za račun nalogodavca, dakle u pravnom statusu koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju. Zbog okolnosti da je ugovor o špediciji nastao kao samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, razvojem poslovne prakse koja je ustanovljena na osnovama ugovora o komisionu, proisteklo je i pravilo po kome se na odnose špeditera i nalogodavca koji nisu regulisani zakonskim odredbama o ugovoru o špediciji, shodno primenjuju pravila o ugovoru o komisionu odnosno ugovora o trgovinskom zastupanju. Ugovorna strana koja organizuje otpremanje robe u svoje ime a za račun komitenta naziva se špediter (otpremnik), a druga strana koja je dala nalog za prevoz robe i za čiji račun se vrši taj prevoz naziva se nalogodavac (komitent). Špediter je, po pravilu, organizovan u formi privrednog subjekta čija je registrovana privredna delatnost organizacija međunarodnog otpremanja robe. Pod međunarodnim otpremanjem smatra se transport robe kojom prilikom se mesto preuzimanja robe od strane špeditera i mesto isporuke robe u skladu sa špedicionim nalogom nalaze na teritoriji dve različite države. 1

Član 827. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78)

124

Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o špediciji spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Na komparativnom planu postoje pravni sistemi (Francuska, Švajcarska i dr) u kojima ovaj ugovor nema status samostalnog imenovanog ugovora, već se odredbe o otpremanju robe nalaze u okvirima zakonskih odredbi ugovora o komisionu (tzv. komision u transportu). U pogledu forme zaključenja ugovora o špediciji na domaćem, ali i na međunarodnom planu preovladava stav da je u pitanju neformalan ugovor, koji se zaključuje prostom saglašćnošću volja ugovornih strana. Međutim, u poslovnoj praksi ugovori o međunarodnoj špediciji zaključuju se skoro uvek u pisanoj formi. Pisana forma u ovom slučaju je, pre svega, u funkciji veće poslovne sigurnosti ugovornih strana u vezi sa preuzetim obavezama iz ovog ugovora, a potom i kao pouzdano dokazno sredstvo (ad probationem) u postupku izvođenja dokaza u slučaju spora između ugovornih strana. Po tehnici zaključenja ugovora, ugovor o špediciji spada u ugovore po pristupanju (adhezione ugovore). Prihvatanjem ponude špeditera komitent prihvata kao sadržinu ugovora i opšte uslove po kojima taj špediter obavlja delatnost, uz dopunski uslov da su mu ti opšti uslovi bili poznati ili su morali biti poznati u trenutku zaključenja ugovora o špediciji. 1 Kao i u slučaju drugih ugovora međunarodnog poslovnog prava, koji svoj koren imaju u obligacionom ugovoru o nalogu i u slučaju ugovora o špediciji, špediter je dužan da na učinjenu ponudu za zaključenje ugovora reaguje tako što će je prihvatiti, kada dolazi do zaključenja ugovora, odnosno odbiti, kada nema elemenata na osnovu kojih će se smatrati da je ugovor nastao. Ukoliko se špediter opredeli za neizjašnjavanje o učinjenoj ponudi, takvo njegovo ponašanje za pravnu posledicu, u skladu sa članom 750. Zakona o obligacionim odnosima, imaće odgovornost za štetu koju je ponudilac pretpreo usled takvog postupanja. Bitni elementi ugovora o špediciji su predmet špedicije i naknada (provizija) špeditera. Predmet ugovora o špediciji može se odrediti kao ukupnost poslova organizovanja otpremanja i dopremanja robe u međunarodnom saobraćaju koje špediter vrši u svoje ime, a za račun svog komitenta. Prilikom pojmovnog određivanja predmeta ugovora o špediciji potrebno je dosledno ukazivati na njegovu funkciju organizovanja međunarodnog transporta robe. Time će se izbeći određeni terminiološki sporovi koji proizilaze iz nedovoljno stručnog i preciznog korišćenja pojma «špediter» u svakodnevnoj praksi poslovnog komuniciranja. Špediter «gradi» i «oblikuje» međunarodni transport robe «spajajući» sve njegove elemente u jednu usklađenu celinu i brine se o blagovremenom obavljaju svih potrebnih radnji u vezi sa transportovanjem robe, te u tom smislu angažuje prevozioca robe i druga lica čiji rad treba da bude u funkciji ugovorenog međunarodnog otpremanja konkretne robe. S druge strane, iz činjenice da se špediter bavi špedicionim poslovima kao svojim registrovanim zanimanjem (svojom privrednom delatnošću) proizilazi da je naknada (provizija) po samom zakonu pretpostavljeni bitan element ugovora, na koju špediter ima 1

M. Draškić, Međunarodno ugovorno poslovno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

125

pravo čak i u slučaju kada ugovor o špediciji o tome ne sadrži nikakve odredbe. Naknada (provizija) špeditera je osnov njegovog privrednog motiva da obavlja špedicionu delatnost i ona je nesporno bitan element ugovora o špediciji. Sasvim je sporedno pitanje metoda i kriterijuma na osnovu kojih će ona biti određena i u tom pogledu postoje određena pravila o kojima će kasnije biti više reči. Na osnovu navedenog, mogu se uočiti sledeće osnovne karakteristike ugovora o špediciji: 1. predmet ugovora je otprema i doprema robe. Špediter organizuje međunarodni prevoz robe, ali, po pravilu, ne vrši njen prevoz; 2. špediter je samostalni privrednik, koji u formi registrovane delatnosti obavlja špedicione poslove kao predmet svojih stalnih privrednih aktivnosti; 3. špediter deluje u svoje ime a za račun komitenta, čime se stvaraju pretpostavke za punu afirmaciju osnovnih poslovnih funkcija koje obeležavaju ovaj ugovor međunarodnog poslovnog prava. Osnovne privredne funkcije špedicije su: - prostorna; - vremenska; - finansijska: stručno-specijalizovana i – propagandna. Prostorna funkcija se sastoji u savladavanju prostorne udaljenosti proizvođača i potrošača robe i to kako u fizičkom, tako i u komercijalnom smislu. Međunarodni špediter koji se bavi organizovanjem međunarodnog transporta u ekonomskom smislu je de facto posrednik koji povezuje proizvođača i potrošača robe, a de iure u pravnom smislu omogućava realizaciju ugovora u međunarodnoj prodaji robe, omogućavajući njen transport od proizvođača do kupca te robe. Vremenska funkcija se sastoji u prevazilaženju vremenske razlike između proizvodnje i potrošnje robe. U okviru ove funkcije vrši se prethodni izbor najpogodnijeg prevoznog sredstva, a potom obezbeđuje sinhronizacija svih faza transporta robe (razni vidovi prevoza, ali i skladištenja i drugih manipulacija sa robom) sa ciljem obezbeđenja optimalno kratkog perioda od njene proizvodnje do njenog plasmana. Finansijska funkcija se odnosi na snižavanje troškova transporta robe, a ostvaruje se objedinjenim prevozom robe za više pošiljaoca i kombinovanjem (modeliranjem) prevoza korišćenjem slobodnih transportnih kapaciteta. Na taj način obezbeđuje se da stalnost i urednost u izvršavanju obaveza od strane špeditera ima za posledicu obezbeđivanje nižeg tarifnog stava za prevoz određene robe, nego što bi to bio slučaj kada bi transport takve robe organizovao njen proizvođač, odnosno vlasnik. Stručno – specijalizovana funkcija omogućava da se u svakom konkretnom slučaju međunarodnog transporta obezbedi najbolji i najpogodniji prevoz takve robe. Špediter kao stručnjak svog posla obezbeđuje najprimerenija prevozna sredstva, utvrđuje najprihvatljiviji transportni put i što je posebno važno, obezbeđuje potreban stručni nadzor nad robom i radom agažovanih lica tokom celog perioda transporta robe.

126

Propagandna funkcija se sastoji u tome što se zahvaljujući špediciji omogućava da roba stigne na udaljena tržišta, čime se proširuje međunarodno tržište i stimuliše potrošnja robe i u krajevima koji takvu robu ne proizvode ili nisu u mogućnosti da organizuju njenu proizvodnju. S druge strane, u okvirima ove funkcije špediter na vrlo neposredan način vrši ekonomsku promociju pojedinih učesnika u transportu robe (prevozioca) i njihovih transportnih sredstava. Imajući u vidu gore navedene funkcije može se zaključiti da u savremenim uslovima međunarodna špedicija ima sledeće karakteristike: 1) pretežno međunarodni karakter delatnosti (oko 95 % ukupnog izvoza i uvoza u međunarodnoj razmeni dobara obavlja se posredstvom međunarodnih špeditera); 2) veliki obim poslovne aktivnosti i raznovrsnost poslova koji se obavljaju; i 3) specijalizaciju špediterskih preduzeća. 1 Ukoliko posmatramo istorijski razvoj špedicije kao privredne delatnosti mogu se uočiti prvi začetci te delatnosti već na višem stepenu razvoja robno - novčanih odnosa, odnosno još u periodu Starog veka. Sličnih pojavnih oblika ima i u robno – novčanoj razmeni između «slobodnih» gradova u Srednjem veku. Međutim, pravi ambijent za nastanak i razvoj špedicije nastao je tek sa razvojem privrednih aktivnosti tokom 19. veka, paralelno sa uspostavljanjem međunarodnog tržišta robe. U tako stvorenim uslovima proizvođači roba su tražili stručnog, kompetentnog i pouzdanog partnera koji će obezbediti i garantovati sigurnost u transportu robe ka novim tržištima. Takvog partnera su pronašli u špediterskim organizacijama. U tom smislu špediter se pojavljuje kao privredni subjekt čija je delatnost primarno u funkciji proizvodnih i trgovinskih preduzeća, a ne transportnih preduzeća kako bi to na prvi pogled moglo da se zaključi. Savremeni uslovi međunarodne robne razmene kao imperativ njenog uspešnog odvijanja posebno potenciraju dalji razvoj međunarodne špedicije kao posebne privredne delatnosti.

4.2. Vrste špedicije Različitost funkcija koje obavlja špediter, kao i prostorno određenje teritorije na kojoj obavlja špedicionu delatnost, uslovili su i postojanje više vrsta špedicije. Tom prilikom se prema teritoriji na kojoj se obavlja delatnost, špedicija deli na međunarodnu i unutrašnju. Ne ulazeći ovom prilikom u bliže aspekte ove podele, koji se pre svega nalaze na planu propisa kojima je regulisana ta delatnost, treba istaći da su u savremenim uslovima poslovanja na međunarodnom (globalnom) tržištu, uticaj i značaj međunarodne špedicije dominantni i bitno određuju način obavljanja ove privredne delatnosti.

1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str. 328

127

S druge strane, mogu se uočiti određena pravila, koja sa manjim odstupanjima važe u većini slučajeva špedicije. U tom smislu, kao posebne oblike špedicije sagledaće se samo oni slučajevi u kojima postoji značajnije odstupanje od uobičajenih pravila. Imajući ovaj kriterijum kao polazište razlikuju se sledeće posebne vrste špedicije.

4.2.1. Samostalno istupanje špeditera Ovaj oblik špedicije postoji u slučaju kada špediter, pored poslova organizovanja međunarodnog transporta robe, preuzima i samostalno obavlja određene poslove, za čije obavljanje se uobičajeno angažuju treća lica. To će najčešće biti slučaj kada špediter sam, delimično ili u potpunosti, vrši prevoz robe svog komitenta. U tom slučaju špediter, pored prava i dužnosti iz ugovora o špediciji, ima i prava i dužnosti iz ugovora o određenoj vrsti prevoza robe. Saglasno važećim domaćim propisima (član 836. Zakona o obligacionim odnosima) pravo na samostalno istupanje špeditera ustanovljeno je kao pretpostavljeno pravo, tj. špediter može sam izvršiti prevoz stvari, osim ako šta drugo nije ugovoreno. Međutim, ako je špediter sam obavio prevoz ili deo prevoza, tada ima prava i obaveze koje pripadaju prevoziocu, te mu u tom slučaju pripada i odgovarajuća naknada za prevoz, pored naknade (provizije) koja proizilazi iz špedicionog posla. Isto pravilo važi i u pogledu drugih poslova koje samostalno obavi špediter, a obuhvaćeni su špecionim nalogom, običajima ili opštim uslovima špeditera. Važno je istaći da samostalno istupanje špeditera ne sme biti u suprotnosti sa interesima komitenta. Takođe, špediter ne sme samostalno da istupa ni u slučaju kada je to komitent izričito ili prećutno zabranio.

4.2.2. Međušpediter i podšpediter U situaciji kada špediter nije u mogućnosti da sam izvrši neku od obaveza, na osnovu ugovora o špediciji, on ima pravo da obavljanje tih poslova poveri drugom špediteru, izuzev ako je ugovorom preuzeo neposrednu odgovornost za obavljanje tih poslova. U ovom slučaju, angažovanje drugog špeditera koji se u poslovnoj praksi naziva «međušpediter», ulazi u ukupan aranžman organizovanja međunarodne špedicije. Ovo je čest slučaj u praksi međunarodne špedicije, kada špediteri, koji imaju razrađenu mrežu tzv. korespodentnih špeditera angažuju međušpeditere za obavljanje određenog posla. Tada je špediter odgovoran za savestnost u izboru međušpeditera, kao i drugih lica sa kojima je u izvršenju špedicionih naloga zaključio posebne ugovore, s tim što on nije odgovoran za njihov rad.

128

Od međušpeditera treba razlikovati podšpeditere, koji su pomoćnici u izvršavanju naloga glavnog špeditera, te nisu angažovani radi realizacije ili zaštite interesa komitenta, već rade kao pomoćnici glavnog špeditera. U ovom slučaju, glavni špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad tako angažovanih podšpeditera. 1 U slučaju kada špediter, koji po pravilu ne odgovara za rad drugih lica već samo za savestnost u njihovom izboru, ugovorom o špediciji preuzme takvu obavezu u pitanju je posebna vrsta špedicije, koja se po analogiji sa komisionim poslom, može nazvati del credere špedicija. Naime, u ovoj situaciji komitent je posebno zaštićen pošto mu za uredno izvršenje međunarodnog otpremanja robe, po pravilu uz uvećanu naknadu (del credere proviziju), solidarno odgovaraju kako osnovni špediter, tako i međušpediter. 2

4.2.3. Špedicija sa fiksnom naknadom Kod ove vrste ugovora o špediciji špediter i komitent ugovaraju naknadu (proviziju) špeditera u fiksnom iznosu. Tada, tako utvrđena naknada kao ukupna svota za izvršenje naloga o transportu robe, obuhvata naknadu za osnovu otpremanja, naknadu za prevoz i naknadu svih drugih troškova koji proisteknu iz međunarodne špedicije robe na koju se odnosi takav ugovor. Kod ove vrste špedicije špediter preuzima rizik da visina troškova transportovane robe neće preći iznos ugovorene naknade. Kod fiksne špedicije, špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad trećih lica, kako bi se na taj način osujetila praksa po kojoj bi špediter, u težnji za većom zaradom, angažovao nedovoljno pouzdana ili nestručna treća lica za izvršenje određenih špedicionih naloga. S druge strane, špedicija sa fiksnom naknadom obezbeđuje pravnu i poslovnu sigurnost komitenta na značajno višem nivou, pošto je on u ovom slučaju zaštićen ne samo od promena u visini naknade (provizije) koju duguje špediteru, nego i od eventualnih neplaniranih dopunskih radova i troškova po tom osnovu.

4.2.4. Zbirna špedicija Zbirna ili grupna špedicija predstavlja takvu vrstu špedicije kojom prilikom špediter organizuje zajednički (zbirni) prevoz robe za više svojih komitenta. Tom prilikom špediter zaključuje jedan jedinstveni ugovor o prevozu celokupne pošiljke robe,

1 2

V. Kapor - S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd 1990, godina, str. 243 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 604

129

izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu za celokupnu robu koja se prevozi i tako označenu robu predaje na prevoz kao jedinstvenu pošiljku. Zbirna špedicija pruža posebne pogodnosti transportnim preduzećima pošto im se na ovaj način obezbeđuju uslovi za potpuno korišćenje raspoloživih kapaciteta u njihovim transportnim sredstvima (ovo je naročito čest slučaj kod železničkog prevoza robe). Na taj način ostvaruju se posebne uštede na strani komitenta (za čiji se račun organizuje otpremanje robe), po pravilu, usled nižih cena transporta. To za posledicu ima pravo špeditera na posebnu (dodatnu) naknadu. S druge strane, u slučaju zbirne špedicije, špediter odgovara za gubitak ili oštećenje robe koji su nastali tokom prevoza, do kojih ne bi došlo da nije bilo zbirne špedicije. Zbog prednosti koju sobom nosi zbirna špedicija utvrđeno je pravilo shodno kome je špediteru prepuštena poslovna odluka da li će u konkretnom slučaju organizovati zbirnu špediciju. Od ovog pravila može se odstupiti samo ukoliko je ugovorom o špediciji izričitim nalogom komitenta isključena takva mogućnost.

4.3. Pravni odnosi iz ugovora o špediciji Kao i u slučaju ugovora o komisonu, iz koga je proistekao i kod ugovora o špediciji uspostavljaju se trojni odnosi i to između komitenta, špeditera i trećih lica, koja na različite načine učestvuju u realizaciji ovog ugovora. Osnovni pravni odnos uspostavlja se na relaciji komitenta i špeditera i sastoji se u obavezi špeditera da u svoje ime, a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Ovaj odnos je prikriven i po pravilu treća lica i ne moraju saznati za njegovo poslovanje. Pravni odnosi između špeditera i trećeg lica su u funkciji realizacije ovog pravnog posla iz domena međunarodnog poslovanja. Oni mogu biti različiti i u osnovi zavise od vrste špedicionog naloga koji je komitent dao špediteru. Najčešće to će biti odnosi iz odgovarajućeg ugovora o međunarodnom prevozu robe, odnosno o uskladištenju robe tokom realizacije ugovora o njenom međunarodnom otpremanju, ali i svi drugi poslovi (osiguranje, kontrola kvaliteta, preuzimanje i isporuka robe i dr.) do kojih može doći povodom realizacije špedicionog naloga. U ovom slučaju, nema direktnog odnosa vlasnika posla – komitenta i trećeg lica, s tim što se taj odnos može naknadno uspostaviti prenosom ovlašćenja (cesijom) koja špediter ima prema trećem licu. Najzad, moguć je i treći tzv. završni odnos između komitenta i trećeg lica, do koga dolazi pošto špediter prenese na svog komitenta sva prava i potraživanja koja je imao u odnosima sa trećim licem. Na taj način, svi pravni efekti, koji su proistekli iz ugovora o špediciji, realizuju se u imovini komitenta.

130

4.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (špediter i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uredjuju ugovorom o međunarodnoj špediciji (otpremanju) određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o špediciji u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 827. do 846. člana). Pored toga, na nacionalnom planu doneti su i Opšti uslovi špediterskih usluga u međunarodnom saobraćaju u Jugoslaviji, koji su doneti 1979. godine od strane Privredne komore Jugoslavije. 1 Ovi Opšti uslovi važe za sve ugovore o špediciji, kojima su obuhvaćene špediterske usluge u međunarodnom saobraćaju, pod dopunskim uslovom da su se o tome ugovorne strane izričito dogovorile. S druge strane, ugovor o špediciji na međunarodnom planu nije regulisan posebnom konvencijom. No, to ne znači da takvih inicijativa nije bilo. Najznačajnija od njih je svakako nacrt Konvencije o špediterskim poslovima, koji je sačinjen od strane Instituta za unifikaciju međunarodnog privatnog prava u Rimu još 1968. godine. Međutim, ta Konvencija nije stupila na snagu, mada je evidentan uticaj koji su njene odredbe ostvarile na nivou nacionalnih propisa savremenih država. Značajnu ulogu u naporima na unifikaciji prava međunarodne špedicije ima Međunarodni savez špeditera (Federation internationale des Associations de Transportaires et Assimilés – FIATA) sa sedištem u Bernu. Ova asocijacija međunarodnih špeditera izradila je jedinstvene obrasce špediterskih potvrda i to: špeditersku potvrdu ( FCR) i – špeditersku transportnu potvrdu (FCT). Ove špediterske potvrde predstavljaju značajne dokumente, pošto se vrlo često koriste kao dokumenti prilikom naplate međunarodnih dokumentarnih akreditiva. Pored ovih potvrda, koje špediter izdaje prilikom prijema robe, odnosno njene predaje na prevoz FIATA, je ustanovila i špeditersku skladišnu potvrdu (FWR), koja se upotrebljava u špedicijama kada je špediter nosilac skladišnog posla, kao i potvrdu o pošiljkama opasne robe (SOT) 2 .

4.4.1. Obaveze špeditera (otpremnika) Osnovna ugovorna obaveza špeditera je da, pridržavajući se špedicionog naloga, u svoje ime a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Tom prilikom mogu se utvrditi njegove sledeće obaveze: 1 2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 330 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

131

a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Obaveza postupanja sa pažnjom dobrog privrednika je opšta obaveza koju špediter ima bez obzira na način i na formu izvršenja posla. To znači da prilikom izvršavanja svojih ugovornih obaveza špediter mora da ne samo da se striktno pridržava onog što je ugovoreno, već i da sa «pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva» postupa i prema poslovnim običajima, principima poslovnog morala, pravilima lojalnog ponašanja u svojoj struci a prema okolnostima konkretnog ugovora 1 . U tom smislu i Zakon o obligacionim odnosima utvrđuje pravilo po kome je špediter dužan da u svakoj situaciji postupa onako kako to zahtevaju interesi poslodavca i sa pažnjom dobrog privrednika. U pitanju je pravni standard čije definisanje nije moguće izvršiti taksativnim navođenjem njegovih elemenata. Standard dobrog privrednika pretpostavlja izgrađeni stav u datim uslovima koji uzima u obzir kako okolnosti određenog slučaja, tako i izgrađenu praksu postupanja u istim ili bitno istim uslovima u drugim slučajevima. Sama suština špedicionog posla zahteva pooštrenu odgovornost i pažnju u poslovanju, koja bi trebalo da bude iznad standarda pažnje dobrog privrednika u drugim poslovima međunarodnog poslovanja. Argument u prilog ovog stava nalazi se u činjenici da špediter posluje sa tuđim stvarima, te da se efekti njegovog poslovanja realizuju u imovini drugog lica – njegovog poslovnog partnera. Stoga je opravdano da se od špeditera zahteva izuzetno savesno i stručno postupanje u skladu sa poslovnim običajima i najvišim principima poslovnog morala.

b) Organizacija prevoza robe Centralna obaveza špeditera i ekonomski ratio njegovog angažovanja je organizacija međunarodnog otpremanja (transporta) robe. U tom smislu, on je dužan da preduzme niz faktičkih i pravnih radnji kako bi obezbedio da roba bude otpremljena sa jednog i dopremljena na drugo mesto a da se tom prilikom ne ugrozi njen prirodni i pravni integritet. Takva organizacija prevoza robe zahteva odgovarajuću stručnost koju komitent, kao nalogodavac, po pravilu, ne poseduje, te je u tom smislu i odgovornost špeditera za izvršenje ove obaveze posebno naglašena.

1

M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 413

132

c) Prijem robe Inicijalna radnja kojom započinje međunarodni špedicioni posao je prijem robe. Imajući u vidu da špediter obavlja javnu delatnost međunarodnog transporta robe sui generis, ukoliko ne želi da prihvati takav prevoz uz otpremanje robe špediter je dužan da odbije prijem robe. Roba koja je namenjena prevozu može biti primljena od samog komitenta ili od strane trećih lica. Postoji određena razlika u pogledu ove obaveze. Kada špediter prima robu od strane svog komitenta dužan je da ga upozori na nedostatke pakovanja, odnosno druge nedostatke, kada roba treba da bude upakovana prema posebnim uslovima i zahtevima međunarodnog transporta. Inače, po pravilu, špediter, ako nije drugačije ugovoreno, nema obavezu pakovanja robe. To je obaveza komitenta i on snosi sve posledice neurednog i nedovoljnog pakovanja. Špediter je samo dužan da komitenta upozori na te nedostatke i sačeka da ih ovaj otkloni. Međutim, kada bi čekanje na otklanjanje nedostataka bilo štetno po samog komitenta, špediter je dužan da ih sam otkloni za račun svog komitenta. S tim u vezi je i pitanje obaveze carinjenja robe, koja je pripremljena za međunarodni transport. U pogledu ove obaveze prihvaćeno je rešenje po kome, ako ugovorom o špediciji nije drugačije određeno, nalog za otpremanje robe preko granice implicitno sadrži obavezu za špeditera da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dažbine za račun svog komitenta. U slučaju prijema robe na transport od strane trećeg lica, špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju zaštite interesa svog komitenta. Ukoliko se radi o oštećenju na robi, koja se prima na prevoz, špediter je dužan da prikupi sve potrebne podatke i dokaze kako bi komitent mogao da ostvari pravo na naknadu štete od trećeg lica. U slučaju kada je treće lice prevozilac robe, špediter je dužan da mu istakne prigovor i protest zbog neuredne predaje i o toj okolnosti izvesti komitenta. Tom prilikom njegova obaveza staranja o svojstvima robe koju prima, odnosi se samo na vidljive nedostatke na robi i nedostatke pakovanja.

d) Čuvanje robe Špediter je dužan da sa pažnjom dobrog privrednika čuva robu koju je primio radi njenog međunarodnog otpremanja i to tokom celog perioda međunarodnog transporta te robe. Tom prilikom, pored staranja o robi dok se ona nalazi u prevozu, generalno u okviru svojih obaveza špediter ima i dužnost njenog odgovarajućeg skladištenja. Špediter može robu čuvati bilo u svom skladištu (po pravilima ugovora o uskladištenju), bilo u skladištu trećeg lica (u prvom redu u javnom skladištu).

133

Do uskladištenja robe može doći u slučaju kada je to neophodno kao međufaza u njenom daljem otpremanju, zatim radi njene dorade, opremanja, sortiranja ili drugih faktičkih radnji na robi, kao i kada obaveza javnog skladištenja proizilazi iz samog špedicionog naloga izdatog od strane komitenta. U vezi sa čuvanjem robe je i obaveza špeditera da bez odlaganja obavesti komitenta o oštećenjima robe, kao i o svim događajima od značaja za komitenta. U tom smislu špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu. U okviru dužnosti čuvanja robe postavlja se i pitanje obaveze njenog osiguranja. Kao pravilo smatra se da je špediter dužan da osigura robu samo ako je to izričito ugovoreno. Polazi se naime od pretpostavke da je komitent jedino kompetentan da proceni da li su troškovi osiguranja neophodni radi zaštite njegovih interesa. Ukoliko je pak, komitent dao nalog da se roba osigura, a nije tom prilikom odredio rizike koje treba da obuhvati to osiguranje, špediter je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika (u skladu sa našim Opštim uslovima, to su osnovni transportni rizici).

e) Postupanje po nalozima komitenta Ugovor o špediciji, kao i ostali pravni poslovi iz domena međuanarodnog poslovanja koji su se razvili iz obligacionog ugovora o nalogu, kao svoju osnovnu obavezu ima nalog špeditera da se povodom izvršavanja špedicionog posla u svemu pridržava uputstava koje je dobio od svog komitenta. Ta uputstva mogu da se odnose na pravac kojom roba treba da se preveze, izbor prevoznog sredstva, opredeljenje za određenog međušpeditera ili podšpeditera i sl. Ovi nalozi, s druge strane, bliže definišu volju komitenta pa po tom osnovu omogućavaju i uspešnije izvršavanje ugovornih obaveza samog špeditera. Medjutim, u slučaju sukoba obaveze zaštite interesa komitenta i postupanja po njegovim nalozima, prednost je data interesima komitenta. Saglasno tom stavu, špediter je dužan da upozori komitenta na eventualne nedostatke u njegovom nalogu, naročito ukoliko bi postupanje po takvim nalozima komitenta izložilo većim troškovima ili bi na drugi način bilo štetno po njegove interese. Pored toga, realno je moguća situacija u kojoj se nalozi komitenta objektivno ne mogu realizovati. U tom slučaju (kada nije moguće postupiti po nalozima komitenta), špediter je dužan da zatraži nova uputstva. Ukoliko za pribavljanje novih upustava nema vremena ili je njihovo pribavljanje nemoguće, špediter je dužan da postupi na način shodno kome se najbolje štite interesi komitenta. Na isti način špediter je dužan da postupi i u slučaju kada komitent nije dao nalog kojim se određuje pravac puta, ni sredstvo, odnosno način prevoza. Nezavisno od okolnosti usled kojih je špediter odustao od naloga komitenta, on generalno ima obavezu da o svakom takvom odstupanju, bez odlaganja, obavesti komitenta. S tim u vezi utvrđena je posebna (objektivna) odgovornost špeditera ukoliko je odstupio od dobijenih naloga. Naime, on u tom slučaju odgovara i za štetu nastalu 134

usled dejstva više sile (vis meior), izuzev ako dokaže da bi se šteta desila i da se pridržavao uputstava datih od strane komitenta.

f) Određivanje prevoznog puta Ukoliko komitent špedicionim nalogom, odnosno odgovarajućim uputstvima, nije izvršio određenje prevoznog puta (instradaciju), ta obaveza prelazi na špeditera. Pri izvršenju ove obaveze špediter treba, u prvom redu, da vodi računa o zaštiti interesa svog komitenta. Obaveza staranja o zaštiti interesa komitenta dolazi do izražaja i u slučaju kada su od strane komitenta dati takvi nalazi o transportnom putu, koji ozbiljno ugrožavaju njegove interese. U ovom slučaju špediter je dužan da ukaže na štetnost takvih naloga, odnosno uputstava. Određivanje prevoznog puta i izbor transportnih sredstava treba da budu najpogodniji i najekonomičniji za komitenta. Tom prilikom, špediter je dužan da vodi računa o prijemu robe, njenom pakovanju, hitnosti otpreme, režimu spoljnotrgovinskog prometa i sl. Izvršenje ove obaveze pretpostavlja stručnost i kompetentnost špeditera u smislu izvanrednog poznavanja propisa i režima transporta u spoljnoj trgovini, saobraćajnih tarifa, redova vožnje, postojanja slobodnih transportnih kapaciteta na međunarodnom tržištu, tehnike transporta, prirode same robe koja se transportuje, kao i posebnih interesa komitenta (npr. cena transporta treba da bude u skladu sa prirodom i vrednosti same robe, kao i potrebi da ona u određeno vreme bude prevežena).

g) Polaganje računa Špediter je dužan da posle završenog špedicionog posla položi račun komitentu. Ovo je generalna obaveza i ona postoji u svakom slučaju organizovanja špedicionog posla. Izuzetno od ovog pravila, na poseban zahtev komitenta, špediter je dužan da položi račun i tokom izvršavanja špedicionog naloga. Špediter je obavezan da komitentu uz podneti račun priloži i svu potrebnu dokumentaciju, koja bliže objašnjava pojedine stavke iz računa. Ta obaveza dospeva po završetku špedicionog posla i špediter je dužan da je izvrši bez odlaganja. Zajedno sa podnošenjem računa špediter obaveštava komitenta o završetku špedicionog posla i prenosi na njega sva prava i potraživanja koja je špediter do tada imao prema trećim licima. Na taj način se ostvaruje sklad pravnog sa ekonomskim prometom. Svi ekonomski efekti od poslova koje je špediter obavljao u svoje ime prenose se na komitenta, a špediter stiče pravo na špedicionu naknadu (proviziju).

135

4.4.2. Obaveze komitenta Izvršenjem špedicionog posla i završetkom međunarodnog transporta (otpremanja) robe, špediter je izvršio svoje ugovorne obaveze. Po tom osnovu, a imajući u vidu dvostrani karakter ugovora o špediciji, on je stekao određena prava, koja su ujedno i osnovne obaveze komitenta. a) Isplata naknade (provizije) Osnovna obaveza komitenta je plaćanje špedicione naknade (provizije) špediteru za pružene usluge na osnovu sklopljenog ugovora o špediciji. Pravo na naknadu pripada špediteru po samom zakonu, tj. bez obzira da li je predviđena ugovorom o špediciji i da li je njen iznos utvrđen tim ugovorom. U pogledu utvrđivanja visine naknade (provizije), koja pripada špediteru predviđena su u osnovi ista pravila koja postoje i u drugim pravnim poslovima iz domena međunarodnog domena roba i usluga. Osnovno pravilo je da se naknada špeditera utvrđuje samim ugovorom o špediciji. Tada nema nikakve dileme u pogledu prava i visine naknade koju špediter potražuje od komitenta. Međutim, ukoliko naknada nije ugovorena, tada se ona određuje u skladu sa tarifom po kojoj špediter pruža usluge ili nekim drugim opštim aktom špeditera, kojim se uređuju uslovi obavljanja njegove delatnosti. U slučaju da ni ovih akata (tarife, odnosno opštih uslova poslovanja) nema, naknadu za pružene špedicione usluge utvrđuje sud. Špediter stiče pravo da zahteva isplatu naknade kada izvrši svoje obaveze iz ugovora o špediciji. Kada će to biti faktičko je pitanje i zavisi od prirode obaveza koje je špediter preuzeo na osnovu ugovora o špediciji. Obaveza isplate naknade (provizije), generalno posmatrano, predstavlja osnovnu obavezu komitenta, kao ugovorne strane iz ugovora o špediciji. Međutim, ako je ugovoreno da će špediter svoja potraživanja naplatiti od primaoca robe, ta obaveza prelazi na primaoca robe. No, i tada špediter zadržava pravo, na osnovu samog zakona, da traži isplatu naknade od komitenta u slučaju kada primalac robe odbije da je isplati. U ovom slučaju obaveza komitenta je subsidijerne i akcesorne prirode. Ona nastaje tek kad je špediter bezuspešno pokušao da svoja potraživanja naplati od primaoca robe. b) Naknada troškova Iz činjenice da vršeći registrovanu delatnost špediter obavlja poslove u svoje ime a za račun komiteta, proizilazi i obaveza komitenta da špediteru nadoknadi troškove koje je imao obavljajući te poslove. Tom prilikom komitent je dužan da špediteru naknadi troškove koji se smatraju potrebnim radi izvršenja naloga o otpremanju robe. Pod «potrebnim troškovima», po pravilu, podrazumevaju se nužni i korisni troškovi koji se 136

nisu mogli izbeći prilikom organizacije međunarodnog otpremanja robe 1 . S druge strane, tzv. režijski troškovi (zakup poslovnih prostorija, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) ne spadaju u «potrebne troškove», jer se smatra da su oni obuhvaćeni špedicionom naknadom (provizijom), pa u odnosu na te troškove špediter nema pravo naknade. Svoje pravo na naknadu potrebnih (nužnih i korisnih) troškova špediter može da zahteva odmah pošto su nastali. S tim u vezi, njegova obaveza je da dokaže pravo na te troškove, podnoseći potrebnu dokumentaciju na osnovu koje se utvrđuje priroda i iznos tih troškova. U poslovnoj praksi uobičajeno je da se određeni budući (očekivani) troškovi obezbede odgovarajućim predujmom. Na taj način obezbeđuje se veća poslovna sigurnost špeditera da će bez angažovanja sopstvenih sredstava (dakle bez rizika od insolventnosti) biti u stanju da izvrši sve špedicione naloge. U tom smislu, utvrđena je obaveza komitenta da na poseban zahtev špeditera ovome predujmi potrebna sredstva koja su neophodna za izvršenje naloga o otpremanju robe. c) Založno pravo špeditera Radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja, koja su nastala u vezi sa realizacijom ugovora o špediciji, špediter ima zakonsko pravo zaloge na stvarima predatim radi transporta i u vezi sa transportom sve dok ih drži u svom posedu (ima državinu na tim stvarima) ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. Za realizaciju ove zaloge nije neophodno da su špediterova potraživanja u vezi sa provizijom i naknadom troškova dospela 2 . Kada je u izvršenju istog ugovora o špediciji učestvovao i drugi špediter (u statusu međušpeditera ili podšpeditera), on je dužan da se stara o naplati potraživanja i ostvarivanju zakonskog prava zaloge prethodnih špeditera prema komitentu. Ako kasniji špediter isplati potraživanja ranijeg špeditera prema komitentu, ta potraživanja zajedno sa zakonskom zalogom prelaze na njega po samom zakonu. Ovako utvđreno pravo zaloge zasniva se na samom zakonu i ono ne može biti isključeno i ograničeno odgovarajućim odredbama iz ugovora o špediciji. 4.5. Prestanak ugovora o špediciji Ugovor o špediciji prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogućnošću ispunjenja, stečajem komitenta ili špeditera, opozivom naloga od strane komitenta, kao i otkazom naloga od strane špeditera. 1 2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 334 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1989. godina, str. 326

137

Posebnu pažnju privlači pravo komtenta da odustane od izvršenja ugovora o špediciji. Po našem pravu komitent može, po svojoj volji (bez obaveze navođenja razloga) odustati od ugovora o špediciji, s tim što je u tom slučaju dužan da špediteru nadoknadi sve troškove koje je do tog trenutka imao, kao i da mu isplati srazmeran deo naknade za dotadašnji rad. Ukoliko je nalog u potpunosti ispunjen, smatra se da je ugovor prestao ispunjenjem, pa otuda i nije moguć opoziv takvog naloga. Ovo pravilo proizilazi iz prirode odnosa koji se uspostavljaju između špeditera i komitenta. Ti odnosi se zasnivaju na uzajamnom poverenju. U slučajevima kada komitent izgubi poverenje u svog špeditera, on može u svako doba, bez obaveze navođenja razloga koji su ga opredelili da tako postupi, odustati od daljeg izvršenja ugovora o špediciji. Pravo na otkaz ugovora o špediciji analogijom treba primeniti i u slučaju špeditera, posebno ako komitent nesavesno sarađuje sa špediterom u vezi sa izvršenjem špedicionog naloga.

5. Ugovor o kontroli robe 5.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o kontroli robe jedna ugovorna strana (vršilac kontrole – kontrolor) obavezuje se da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda sertifikat o tome, a druga ugovorna strana (naručilac kontrole – komitent) obavezuje se da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu. 1 Ugovorna strana koja pruža usluge kontrole robe zove se vršilac kontrole ili jednostavnije kontrolor. Te poslove obavljaju posebne privredne organizacije, koje su specijalizovane i stručne za obavljanje poslova kontrole robe, te su za obavljanje takve privredne delatnosti upisane u registar privrednih subjekata. Iz prirode delatnosti proizilazi da pojedinac (fizičko lice) ne bi u formi individualnog preduzetnika mogao da bude registrovan kao vršilac kontrole – kontrolor. Druga ugovorna strana je naručilac kontrole ili jednostavnije komitent. U statusu komitenta mogu se naći sva domaća i strana, pravna i fizička lica. Po pravilu to će biti jedna od ugovornih strana iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe, mada nema posebnih smetnji da se ugovori kontrola robe, ali i usluga i povodom kontrole izvršenja drugih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga.

1

Član 847. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ», 29/78)

138

Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o kontroli spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. U pogledu forme, ugovor o kontroli robe u našem pravu je neformalan ugovor, pošto se može zaključiti usmenim putem prostom saglasnošću volja. Pa ipak, u međunarodnoj poslovnoj praksi ovaj ugovor se zaključuje u pisanoj formi i to, po pravilu, kao ugovor po pristupanju (adhezioni ugovor). Zaključujući ovaj ugovor komitent prihvata opšte uslove poslovanja kontrolora, pod dopunskim uslovom da su mu ti uslovi poslovanja bili na dostupan način objavljeni odnosno saopšteni 1 . Kod ugovora o kontroli robe takođe treba primeniti pravilu po kome se smatra da je ugovor zaključen ukoliko kontrol bez odlaganja ne odbije nalog komitenta, pod uslovom da se taj nalog odnosi na poslove koje kontrolor obavlja. 2 Posebno obeležje ugovoru o kontroli robe daje status kontrolora. To je lice koje svoje poslove iz ovog ugovora obavlja na stručan, objektivan i nepristrasan način. Stručnost kontrolora se podrazumeva po prirodi same delatnosti. Naime, da bi uopšte bio registrovan za te poslove, kontrolor mora da poseduje stručna i kompetentna lica za predmet kontrole koja čini njegovu registrovanu privrednu delatnost. No, to ujedno i nije dovoljno. Zahteva se da u svakom konkretnom slučaju kontrole budu primenjeni svi savremeni metodi utvrđivanja svojstava predmeta koji se kontroliše. Objektivnost kontrolora znači da su njegovi nalozi zasnovani na pravilima nauke i struke kojom se bavi, a ne da su plod njegovih subjektivnih percepcija i zaključaka. Najzad, nepristrasnost označava položaj koji kontrolor ima prema svom komitentu. On jeste u ugovornom odnosu sa komitentom, ali u ovom slučaju njegova delatnost nije usmerena na zaštitu interesa komitenta, već na utvrđivanje objektivnog činjeničnog stanja. U tom smislu, kontrolor je obavezan da saopšti svoje naloge i u slučaju kada oni nisu povoljni po njegovog komitenta. Potrebno je istaći i zakonsku odredbu po kojoj su ništave odredbe ugovora o kontroli koje kontroloru nameću dužnosti koje bi mogle da utiču na nepristasnost u vršenju kontrole ili ispravnost isprave o izvršenoj kontroli (sertifikatu). Bitni elementi ugovora o kontroli robe su predmet kontrole i naknada kontrolora. Predmet ugovora o kontroli robe je utvrđivanje identiteta (istovetnosti), kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Tom prilikom kontrolor je dužan da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su predviđeni ugovorom o kontroli robe, a ukoliko ugovorom u tom smislu ništa nije određeno, u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari, odnosno kontrolisanoj robi. Naknada kontrolora predstavlja iznos novčanih sredstava koji pripada kontroloru na osnovu pruženih kontrolnih usluga. Naknada može biti predviđena samim ugovorom, kada važe ugovorne odredbe, odnosno uobičajena, kada se visina naknade utvrđuje na osnovu posebnih pravila. No, ono što je važno naglasiti je činjenica da naknada kontrolora, po samom zakonu, predstavlja bitan element ugovora o kontroli robe, te da kontrolor na nju uvek ima pravo.

1 2

M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 440 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 251

139

Ugovor o kontroli robe razvio se iz distancione trgovine. Sve veća geografska udaljenost između mesta proizvodnje i mesta potrošnje robe posebno je apostrofirala rizik neizvesnosti u pogledu podudarnosti isporučene robe sa ugovorenim svojstvima i količinom te robe. Naime, dok za zaključenje ugovora, zahvaljujući razvoju komunikacija koje pružaju mogućnost brzog i pouzdanog opštenja, prostorna udaljenost poslovnih partnera više ne predstavlja posebnu prepreku, dotle je za određena pitanja izvršenja ugovora a naročito utvrđivanje saglasnosti kvaliteta i kvantiteta isporučene sa isporučenom robom teško mogu pronaći prihvatljiva rešenja bez neposrednog kontakta stranaka ili njihovih ovlašćenih zastupanika. S druge strane, ugovorni partneri nisu uvek u prostornoj, vremenskoj i finansijskoj mogućnosti da lično prisustvuju isporuci robe. Tim pre ako je takva isporuka deo redovnih privrednih aktivnosti koje se realizuju na globalnom nivou. Pored toga, proširenje asortimana roba i njihova tehnička složenost zahtevaju i posebnu stručnost koju ugovorni partneri (a posebno kupci) često ne poseduju. Iz ovih razloga u robnom prometu pojavila se posebna vrsta privrednih subjekata koji su se specijalizovali za obavljanje poslova kontrole robe, u prvom redu za račun kupca, ali sve više i za račun obe ugovorne strane iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Angažovanjem kontrolne organizacije prevazilazi se problem prostorne udaljenosti poslovnih partnera, ostvaruju se uštede u vremenskom periodu koji prati preuzimanje robe i smanjuju se troškovi koji bi iz činjenice nužnosti putovanja nastupili za obe ili bar za jednu ugovornu stranu. Uz to, obezbeđuje se stručnost i kompetentnost u utvrđivanju istovetnosti kao i kvantitativnih i kvalitativnih svojstava robe. Ekonomski interes da na ovaj način kontrolišu robu imaju i prodavac i kupac. Pogrešno je shvatanje da je za kontrolu robe ekonomski zainteresovan samo kupac i da se stoga on prevashodno pojavljuje kao poslovni partner poslovnih organizacija. Van svake sumnje je da kupac želi da za sebe obezbedi urednu isporuku robe, ali i prodavac ima ekonomski, pa i pravni interes da se na siguran način i od strane pouzdanog lica konstatuje da je on u mestu opremanja robe uredno izvršio svoju obavezu. Pored toga, delatnost kontrolnih organizacija omogućava ubrzanje međunarodnog poslovanja. Do ovog naročito dolazi ukoliko se u međunarodnoj razmeni utvrdi plaćanje putem dokumentarnog akreditiva. U tom slučaju prezentacijom pozitivnog sertifikata kontrolne organizacije prodavac stvara mogućnost naplate isporučene robe i pre nego što ta roba stigne u mesto opredeljenja. Iz tog razloga značaj i uloga koju ima ugovor o kontroli robe je nesrazmerno veći u uslovima međunarodnog prometa robe, nego što je to slučaj u granicama nacionalnih tržišta 1 . Najzad, na značaj kontrole robe mogu ukazivati i javnopravni propisi, odnosno odgovarajući režim spoljnotrgovinskog poslovanja. Naime, niz proizvoda ne može biti stavljen u promet pre nego što se izvrši kontrola njihovog kvaliteta. Najčešće ovu kontrolu obezbeđuje sama država preko svojih ustanova i organizacija. Međutim, to ne isključuje ugovornu kontrolu od strane kontrolnih organizacija, koja u praksi često prethodi, a ponekad i zamenjuje javnopravnu kontrolu uvoza roba i njihovog stavljanja u promet na domaćem tržištu. Ovom prilikom potrebno je dosledno razlikovati kontrolu koja se vrši od strane državnih tela u skladu sa režimom spoljnotrgovinskog poslovanja, a 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 248

140

radi zaštite javnog interesa, od ugovorne kontrole koju privredni subjekti ugovaraju saglasno svojoj autonomiji volje, a radi obezbeđenja i zaštite njihovog posebnog poslovnog interesa.

5.2. Vrste kontrole U poslovnoj praksi rada kontrolnih organizacija pravilo je da se te organizacije prevashodno angažuju radi utvrđivanja istovetnosti kontrolisane i ugovorene robe, a zatim i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. To je ekonomski i pravni ratio postojanja ovog ugovora. Međutim, česti su slučajevi kada se pored ove osnovne obaveze kontrolnoj organizaciji poveravaju i neki posebni poslovi. Na osnovu prirode tih poslova postoji i nekoliko posebnih vrsta ugovora o kontroli robe.

5.2.1. Kontrola sa preuzimanjem robe U poslovnoj praksi kontrolnih organizacija relativno čest je slučaj da se pored naloga za obavljanje kontrole određene robe, ta organizacija ovlasti i za preduzimanje pojedinih pravnih radnji, odnosno davanje izjava sa pravnim dejstvom prema strankama iz osnovnog ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Tom prilikom, potrebno je dosledno razlikovati dve faze izvršenja ugovornih obaveza koje postoje kod ove vrste ugovora o kontroli robe. Prva faza se sastoji u obavljanju kontrole, odnosno, utvrđivanja istovetnosti isporučene sa ugovorenom robom, kao i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. U ovoj fazi pravni položaj kontrolora je identičan pravnom položaju i u drugim ugovorima koji postoje povodom kontrole robe. On svoj posao mora obaviti na stručan i nepristrasan način i o tome sačiniti posebnu ispravu (sertifikat). U drugoj fazi, shodno nalazu iz prve faze, kontrolor je kod ove vrste ugovora o kontroli robe ovlašćen na preduzimanje pojedinih pravnih radnji. U tom smislu moguće su dve pravne situacije. Prva nastaje kad je nalaz kontrolora, uslovno govoreći «pozitivan», odnosno kada je utvrđeno da ne postoje nepravilnosti pri isporuci robe. Tada je kontrolor ovlašćen da u ime i za račun svog ugovornog partnera (naručioca kontrole – komitenta) preuzme tu robu. Pravno dejstvo takvog postupka je da se smatra da je ugovor o međunarodnoj prodaji robe uredno izvršen, te da su svi rizici vezani za dalju sudbinu robe sa prodavca prešli na kupca. Druga situacija postoji u slučaju «negativnog» nalaza kontrolora, odnosno utvrđivanja da je u pitanju neuredna isporuka robe. U ovom slučaju kontrol je ovlašćen, ali istovremeno i obavezan, da istakne prigovor neurednog izvršenja ove obaveze prodavca u smislu isporuke robe koja je saobrazna ugovoru o međunarodnoj prodaji robe. Na taj način kontrolor obezbeđuje prava svog poslovnog prartnera (naručiona kontrole – komitenta) u daljem postupku ostvarivanja njegovih prava. Ono što je bitno i što ovu vrstu ugovora o kontroli robe razlikuje od drugih vidova kontrole je da kontrolor, vršeći pojedine pravne radnje, u toj fazi realizacije ove vrste ugovora o 141

kontroli robe, gubi svojstvo nepristrasnog subjekta i istupa na način koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju. Sasvim prirodna posledica ovakvog položaja kontrole, kod ove vrste ugovora o kontroli robe, je da on pored naknade za obavljenu kontrolnu uslugu ima pravo i na posebnu ugovorenu ili uobičajenu naknadu (zastupničku proviziju) za obavljanje pravnih radnji u ime i za račun naručioca kontrole.

5.2.2. Kontrola robe sa garancijom Kod ove posebne vrste ugovora o kontroli robe kontrolna organizacija posle obavljanja kontrole robe, a na osnovu poznavanja prirode i svojstava robe, a uz posebnu nagradu (proviziju), preuzima garanciju za nepromenljivost svojstava robe u ugovorenom roku. Najčešći pojavni oblik ove posebne vrste kontrole robe postoji u slučaju kontrole robe pre njenog otpremanja na transport određenim prevoznim sredstvom, pa kontrolna organizacija preuzima obavezu garancije nepromenljivosti svojstava robe do njenog istovara u mestu opredeljenja. 1

5.2.3. Kontrola usluga Imajući u vidu sve veći značaj usluga u međunarodnom poslovanju, kao i potrebu utvrđivanja njihovog kvaliteta, nastala je i ova posebna vrsta ugovora o kontroli. Predmet kontrole kod ove vrste su usluge koje subjekti međunarodnog poslovanja pružaju u raznim aspektima realizacije pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa robe i usluga. U konkretnom slučaju realizacije ugovora o međunarodnoj prodaji robe to mogu biti usluge pakovanja, utovara, istovara i pretovara robe, međunarodnog transporta robe, skladištenja i drugih manipulacija sa robom. Osnovno pravilo je da se opšta načela i principi kontrole robe primenjuju i kod ovog posebnog oblika kontrole usluga uz sve specifičnosti koje proističu iz posebnosti predmeta kontrole. 5.3. Pravni odnosi iz ugovora o kontroli Ugovor o kontroli robe je poseban pravi posao iz domena međunarodnog poslovanja koji se zasniva između kontrolora i naručioca kontrole – komitenta. Međutim, retki su slučajevi u kojima ovaj ugovorni odnos nije posredno povezan sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, pre svega, ugovora o međunarodnoj prodaji robe. No, ono što je bitno za ovaj ugovor je da su odnosi iz tih 1

V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, godina 1940. str. 258

142

ugovora irelevantni za izvršenje ugovornih obaveza iz ugovora o kontroli robe. Jedina veza kontrola sa tim ugovorima je utvrđivanje njihovog urednog ispunjavanja. Izuzetno, kod ugovora o kontroli sa preuzimanjem robe kontrolor u određenom segmentu supstituise prava svog komitenta. S druge strane, ugovor o kontroli robe se, po pravilu, zaključuje s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) pre svega kontrolora. Komitent želi da mu upravo određena kontrolna organizacija, imajući u vidu stručnost kadra kojim raspolaže i poslovni ugled kojim uživa u svojoj delatnosti obavi povereni posao kontrole robe. Iz stoga proizilazi da je kontrolor principijelno dužan da sam izvrši poverenu kontrolu. Međutim, striktno sprovođenje ovog principa u uslovima savremenih trgovinskih odnosa, gde su rastojanja i visina putnih troškova veliki, uz objektivnu nemogućnost da kontrolor u svakom momentu raspolaže stručnim kadrom i kontrolnim uređajima uslovili su praksu shodno kojoj kontrolne organizacije, radi ubrzanja i smanjenja troškova kontrole, angažuju korespodentne kontrolore u drugim državama poveravajući im obavljanje određenih kontrolnih poslova. Takvo rešenje dopušteno je i u našem pravu, uz uslov da se ugovorom o kontroli robe takva mogućnost nije izričito isključila. Iz činjenice da poveravanjem poslova kontrole robe drugo lice (podkontrolor) stupa u prava i obaveze kontrolora, proizilazi i sasvim razumljiv stav po kome kontrolor odgovara naručiocu kontrole ne samo za izbor nego i za rad drugog vršioca kontrole (podkontrolora).

5.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane kontrolor i naručioc kontrole (komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o kontroli robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe pravnih propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o kontroli roba i usluga u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 847. do 858. člana). Pored toga, na nacionalnom planu, doneti su i opšti uslovi rada organizacija za ugovornu kontrolu robe iz 1984. godine, od strane Privredne komore Jugoslavije. U domenu komparativnog uređenja ove materije može se uočiti da se ugovor o kontroli robe i usluga u većini pravnih sistema smatra ugovorom autonomnog trgovinskog prava, pa uglavnom i nije predmet regulisanja nacionalnih propisa iz oblasti međunarodnog prometa roba i usluga. Njegovo regulisanje u međunarodnim okvirima vrši se uglavnom putem opštih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Ti opšti uslovi su u značajnoj meri uzajamno usklađeni, tako da se može govoriti da oni u osnovi imaju monopolski karakter, na način da je komitentima ostavljeno samo pravo na odluku o poveravanju poslova kontrole određenoj kontrolnoj organizaciji, dok je sve ostalo regulisano uslovima poslovanja te organizacije. 143

5.4.1. Obaveze kontrolora Osnovna obaveza kontrolne organizacije je da, pridržavajući se naloga za kontrolu robe, obavi tu kontrolu na stručan i nepristrasan način. Tom prilikom mogu se utvrditi sledeće njegove obaveze: a) Postupanje po kontrolnom nalogu Kontrolna organizacija ima obavezu da ovavi ne bilo kakvu već upravo onu kontrolu robe koja proističe iz kontrolnog naloga. U tom smislu komitentov nalog za kontrolu robe predstavlja, de facto, porudžbinu određene vrste usluge. Situacija nije sporna ukoliko su nalogom navedeni vreme, mesto i način kontrole. Do spora može doći samo ako nije tako postupljeno. Prema preovlađujućem stavu poslovne prakse, nalog za kontrolu se mora izvršiti i u tom smislu obaviti kontrola bez odlaganja, u mestu gde se nalazi predmet kontrole, u trenutku zaključenja ugovora o kontroli robe. Sam način kontrole robe određuje kontrolna organizacija, vodeći, tom prilikom, računa o prirodi robe i postupajući sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno sa pažnjom koja se zahteva za obavljanje ovih poslova (pažnja stučnjaka za poslove kontrole). Kontrolna organizacija je dužna da izvrši sve komitentove naloge ukoliko je u mogućnosti i spada u prirodu kontrolne delatnosti i to sve do trenutka izvršenja komitentovog naloga (završetka posla). Pošto je kontrolna organizacija stručnjak za poslove kontrole, a komitent, po pravilu, to nije, ona je dužna da upozori komitenta na eventualnu štetnost pojedinih njegovih naloga. Ukoliko ne postupa u skladu sa ovim pravilom, kontrolna organizacija biće odgovorna za štetu koju je pretpreo komitent zbog njenog propusta da upozori na štetnost odnosno na neurednost pojedinih njegovih naloga.

b) Izdavanje sertifikata Jedna od osnovnih obaveza kontrolora, koja uz to ima i zakonsko određenje, predstavlja izdavanje sertifikta. Sertifikat predstavlja jednostranu izjavu volje, u pisanoj formi, koju izdaje kontrolor o tome da su podaci o izvršenoj kontroli, nalazi i mišljenja koji su tim povodom dati tačni. S tim u vezi, kontrolor je odgovoran za nadoknadu štete, koja bi nastala ukoliko podaci u sertifikatu ne bi bili tačni. Stoga postoji oboriva pretpostavka o tačnosti podataka koju sadrži sertifikat, koja važi dok se suprotno ne dokaže. Teret dokazivanja nalazi se na strani onoga koji tvrdi da podaci iz sertifikata nisu tačni. 144

Sadržina sertifikata nije određena posebnim propisima, no, smatra se da on treba da sadrži podatke i elemente na osnovu kojih se identifikuje roba, vreme, mesto i način njene kontrole, kao i rezultate te kontrole. Kontrola robe smatra se izvršenom tek izdavanjem sertifikata. Sertifikat u prvom redu predstavlja dokaz da je kontrolor izvršio ugovorne obaveze. Zatim, sertifikat služi za rešavanje odnosa između komitenta i trećeg lica. U tom smislu, sertifikat ima dvostruko pravno dejstvo. Kupcu služi kao isprava pomoću koje može dokazivati da prodavac nije uredno izvršio svoje obaveze u pogledu saobraznosti, odnosno kvaliteta i kvantiteta isporučene robe. I suprotno od toga, kao dokaz prodavcu, da je uredno isporučio robu na osnovu ugovora o međunarodnoj prodaji te robe. Najzad, sertifikat ima veliki značaj i kod naplate putem dokumentarnog akreditiva, pošto se često u nizu ostalih robnih dokumenata insistira na prezentaciji sertifikata kao uslova za plaćanje dospelih obaveza iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe. c) Obezbeđenje robe od zamene Da bi kontrolor mogao da obavi kontrolu robe nužno je da dođe u fizički kontakt sa tom robom. Pošto jedna kontrolna organizacija poslove kontrole vrši kao svoju stalnu delatnost, to realno ona dolazi u kontakt sa robom više komitenata. Stoga je ona dužna dea obezbedi da ne dođe do zamene robe svojih komitenata. Obezbeđenje od zamene postiže se posebnim obeležavanjem svake primljene robe (npr. stavljanjem u poseban omot, plombiranjem, fizičkim izdvajanjem od ostale robe i sl.). Tako obeleženu i izdvojenu robu kontrolor je dužan da posebno čuva kako ne bi došlo do zamene i po tom osnovu kompromitovanja nalaza na osnovu izvršene kontrole. Kontrolna organizacija je dužna da čuva predatu robu, odnosno njene uzorke najmanje šest meseci od dana njihovog prijema, ukoliko nije drugačije ugovoreno. Obaveza obezbeđenja robe od zamene i čuvanja uzorka postoji i po izvršenoj kontroli robe.

d) Obaveštavanje i polaganje računa Komitent je zainteresovan da bude blagovremeno obavešten o svim značajnim akspektima obavljanja kontrole robe. Obaveza obaveštavanja je naročito značajna ukoliko su nastupile nove okolnosti koje zahtevaju da komitent saopšti dodatne naloge kontrolnoj organizaciji ili kada je potrebno da se u vezi sa kontrolom robe angažuje i druga kontrolna organizacija. U tom smislu, utvrđena je generalna obaveza kontrolora da o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja kontroli obaveštava naručioca kontrole, a naročito o nužnim i korisnim troškovima koji su učinjeni za njegov račun. 145

U okviru obaveze obaveštavanja naručioca kontrole nalazi se i obaveza kontrolora da po završenom poslu kontrole robe i izdavanja odgovarajućeg sertifikata sačini i podnese komitentu obračun za obavljeni posao kontrole robe sa specifikacijom svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za njegov račun.

5.4.2. Obaveze komitenta Osnovne obaveze komitenta u izvršenju ugovora o kontroli robe je realizacija obaveze plaćanja za obavljen rad kontrolora, kao i adekvatna saradnja sa kontrolorom u cilju stvaranja uslova da ovaj može uspešno da poveri kontrolu robe. U tom smislu mogu se navesti sledeće njegove obaveze. a) Omogućavanje pristupanja robi Naručilac kontrole ima obavezu da kontrolnoj organizaciji omogući normalnu i neometenu kontrolu robe nezavisno od okolnosti kod koga se ta roba nalazi. On je dužan da kod držaoca (npr. skladištara ili prevoznika) preduzme sve mere kako bi kontroloru obezbedio nesmetan prilaz robi. U tom smislu, potrebno je da kontroloru preda i sva robna dokumenta na osnovu kojih može doći u posed te robe. Pored toga, dužan je i da preduzme sve fizičke radnje (izdvajanje ili na drugi način identifikovanje robe) kako bi se stvorili uslovi da se jasno može odrediti predmet kontrole, odnosno da se uzdrži od radnje kojima ometa kontrolora u vršenju poslova kontrole (npr. prilikom uzimanja uzoraka ili drugih radnji koje prate kontrolu robe). b) Naknadni nalozi i instrukcije Kontrolor ima obavezu obaveštavanja naručioca kontrole o svim značajnim elementima u vezi sa izvršenjem kontrolnog naloga, ali ujedno i pravo na dobijanje naknadnih naloga i instrukcija. Stoga je davanje ovih naloga i instrukcija, s ciljem uspešnijeg obavljanja kontrole robe, ujedno i jedna od obaveza naručioca kontrole. Ukoliko ne postupi po zahtevu za davanje naknadnih naloga i instrukcija naručioc kontrole može biti odgovoran za štetu koja usled toga nastupi kako na strani kontrolora, tako i u smislu tačnosti kontrolnog nalaza. c) Naknada (provizija) za pružene usluge Osnovna obaveza komitenta i ujedno osnovno pravo kontrolora predstavlja obaveza plaćanja naknade (provizije) za pružene usluge kontrole robe. 146

Saglasno važećim propisima u ovoj oblasti, za obavljenu kontrolu i čuvanje robe kontrolor ima pravo na ugovorenu, odnosno uobičajenu naknadu. Kako je to gore istaknuto naknada kontrolora je bitan element ugovora o kontroli robe i pravo na nju proizilazi iz samog zakona. No, ostaje otvoreno pitanje visine naknade. Ona može biti ugovorena, tj. određena ugovorom o kontroli i tada, načelno, nema spora u pogledu obaveze kontrolora. No, i u slučaju kada ona nije ugovorena, naručilac kontrole duguje kontroloru za pružene usluge, s tim što se tada naknada određuje na uobičajen način, tj. imajući u vidu visinu tarife po kojoj kontrolor u vreme i na mestu kontrole pruža usluge kontrole određene robe. Ukoliko ni na ovaj način nije moguće utvrditi visinu naknade, sud će u posebnom postupku utvrditi visinu naknade koja pripada kontrolnoj organizaciji. d) Naknada troškova Naručilac kontrole je dužan da kontroloru nadoknadi sve nužne i korisne troškove koji su učinjeni u postupku kontrole robe. Tom prilikom smatra se da su normalni i uobičajeni troškovi (tzv. režijski troškovi) ukalkulisani u cenu naknade za pružene usluge i na njih kontrolor nema pravo. e) Založno pravo kontrolora Radi obezbeđenja svojih novčanih potraživanja, koje ima prema komitentu na osnovu ugovorene ili uobičajene naknade (provizije), kao i naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao povodom kontrole robe, kontrolor ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. U pitanju su tzv. koneksna sredstava obezbeđenja ugovornih zahteva kontrolora tj. na stvarima (predmetu kontrole) do čijeg je poseda kontrolna organizacija došla na osnovu ugovora o kontroli robe. Drugim rečima, ukoliko kontrolor po nekom drugom pravnom osnovu, a ne na osnovu ugovora o kontroli, ima u posedu stvari svog komitenta, na tim stvarima neće moći da ostvari zakonsko založno pravo radi naplate svojih potraživanja iz ugovora o kontroli robe.

5.5. Prestanak ugovora o kontroli robe Ugovor o kontroli robe prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogućnošću ispunjenja (npr. propast predmeta kontrole usled dejstva više sile), prestankom ugovornih strana (stečaj ili likvidacija kontrolora, odnosno naručioca kontrole) i raskidom ugovora. Pored toga, kod dužih poslovnih odnosa, do prestanka ugovora o kontroli može doći i protekom roka na koji je ugovor zaključen.

147

Pošto se ugovor o kontroli robe zasniva na poverenju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera, do prestanka ugovora može doći i jednostranom izjavom volje ugovorne strane koja je izgubila to poverenje. U tom smislu, u našem pravnom sistemu predviđena je mogućnost da naručilac kontrole može izjaviti da raskida ugovor o kontroli tokom celog perioda kontrole, sve dok naručena kontrola nije izvršena (do izdavanja sertifikata). Međutim, u slučaju raskida ugovora naručilac kontrole je dužan da kontroloru isplati srazmeran deo naknade i nadoknadi nužne i korisne troškove, kao i da mu nadoknadi štetu koju mu je prouzrokovao jednostranim raskidom ugovora. S druge strane, naručilac kontrole nije u obavezi da u izjavi o raskidu ugovora o kontroli robe navede razloge i motive zbog kojih je dao takvu izjavu.

148

6. Ugovor o uskladištenju 6.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o uskladištenju uskladištar se obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca (deponenta) ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. 1 Ugovor o uskladištenju je nastao i razvio se iz obligacionog ugovora o ostavi, ali je u svom daljem razvoju poprimio i obeležja drugih ugovora (npr. elemente ugovora o delu, ugovora o mandatu i sl) tako da danas, posebno u razmerama međunarodnog poslovanja, predstavlja samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba. Imajući u vidu ovakvu prirodu ugovora o uskladištenju, utvrđeno je pravilo po kome se na ugovor o uskladištenju primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladištenju nije drugačije određeno. Kao ugovorne strane kod ugovora o uskladištenju pojavljuju se skladištar (depozitar) i ostavodavac (deponent). Skladištar je po našem pravu svako pravno lice, organizovano u nekoj od formi privrednih društava, koje poslove prijema i čuvanja robe obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Ostavodavac može biti svako pravno ili fizičko, domaće ili strano lice. Ugovor o uskladištenju je imenovani (u praksi, ali i teoriji sreće se i naziv »ugovor o skladištenju»), dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. U pogledu forme zaključenja ugovor o uskladištenju spada u neformalne (konsesualne) ugovore za čiji je nastanak dovoljna prosta saglasnost volja ugovornih strana. U praksi međunarodnog poslovanja, prilikom zaključivanja ovog ugovora, ustalila se praksa da se to čini na principima ugovora o pristupu (adhezionih ugovora), odnosno formularnih ugovora, kojom prilikom ostavodavac, po pravilu, prihvata opšte uslove skladištara sadržane u dokumentu koje on prihvata bez ikakvog uticaja na njegovu sadržinu. Međutim, iz činjenice postojanja dokumenta u pisanoj formi ne treba izvoditi zaključak o formalnosti samog ugovora. Pisana forma (formular) u ovom slučaju ima samo dokazno dejstvo i uobičajeno se preduzima radi obezbeđenja veće pravne sigurnosti ugovornih partnera u uslovima međunarodnog poslovanja. S druge strane, pojedini autori 2 smatraju da je ugovor zaključen tek kada se skladištaru preda roba, koja predstavlja predmet uskladištenja, te da stoga ovaj ugovor spada u realne ugovore. Iako se uslovno može govoriti o tačnosti činjenice predaje robe, koja prati zaključenje 1 2

Član 730. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78) Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1988. godina, str. 318

149

ugovora o uskladištenju, iz toga ne treba izvlačiti zaključak o formalnosti ovog ugovora. On se zaključuje, kako je istaknuto, saglasnošću volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima, s tim što predaja robe na čuvanje (kao njegov bitan element) predstavlja fazu izvršenja samog ugovora. Najzad, iz činjenice da je skladištar dužan da izda skladišnicu (kao pisanu ispravu o primljenoj robi na čuvanje) samo na zahtev ostavodavca, proizilazi na nesumljiv način zaključak da je ugovor o uskladištenju po formi zaključenja neformalan ugovor. 1 Kao posebno postavlja se pitanje da li ćutanje skladištara na učinjenu ponudu (dat nalog za skladištenje) vodi zaključenju ugovora. Smatramo da, za razliku od nekih drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, u ovom slučaju to nije pravilo. Iz objektivne ograničenosti poslovnog prostora i sve veće specijalizacije samih skladištara, za zaključenje ugovora o uskladištenju potrebna je aktivna radnja skladištara (prihvat ponude). Skladištar se nalazi u pravnoj situaciji «poziva za činjenje ponude», a ne u položaju «stanja opšte – otvorene ponude». Bitni elementi ugovora o uskladištenju, po samoj prirodi posla, su predmet ugovora i naknada za izvršene usluge. Predmet ugovora o uskladištenju predstavlja prijem robe na skladištenje i preduzimanje mera radi njenog očuvanja u određenom stanju. Zavisno od vrste robe kao i namera ostavodavca za dalje postupanje sa tom robom postoje različite vrste skladišta. No, ono što je bitno je da predmet ugovora o uskladištenju ne može biti poveravanje na čuvanje posebnih predmeta (dragoceni metali, novac, hartije od vrednosti, umetnički predmeti i sl) čije je čuvanje regulisano posebnim propisima. Naknada (provizija) skladištara je takođe bitan element ugovora, po samom zakonu. Naime, skladištar će imati pravo na naknadu uvek, čak i u slučaju da ona uopšte nije ugovorena, pošto to pravo izlazi iz same prirode ugovora o uskladištenju. Iako se sa prvim pojavnim oblicima skladištenja robe srećemo još u Starom veku, a naročito tokom srednjeg veka (u tzv. slobodnim gradovima u funkciji čuvanja robe onih trgovaca koji nisu imali domicil u tom trgovačkom gradu) ipak se može istaći da je svoju punu poslovnu afirmaciju ugovor o uskladištenju postigao tokom 19. veka i to najpre u pomorskim lukama Engleske, koja je bila vodeća pomorska sila u tom periodu. Potrebno je bilo, s jedne strane, obezbediti dopremljenu robu sa brodova od krađe i uništenja, a s druge strane, rasteretiti same brodove radi njihovog što bržeg stavljanja u osnovnu funkciju prevoza robe sa udaljenih destinacija. Sa razvojem ostalih vidova transporta robe (u prvom redu železničkog prevoza), skladišta se osnivaju ne samo na teritoriji pomorskih luka, nego i u svim većim saobraćajnim a postupno i potrošačkim centrima. U uslovima savremenog međunarodnog prometa robe, ugovor o uskladištenju ima poseban značaj. Taj značaj se može sagledati u nekoliko osnovnih aspekata. Najpre, obezbeđuje se stručno i kontinuelno staranje o robi, uz uvažavanje svih specifičnosti koje ta roba poseduje. Na taj način, pored očuvanja vrednosti robe, omogućava se njeno korišćenje u dužem vremenskom periodu. Drugi aspekt se sastoji u uštedi koju ostvaruje ostavodavac, pošto nije u obavezi da za svaku isporučenu robu osniva sopstveno posedovana skaldišta. Čak i u slučaju postojanja takvih skladišta, posebno je pitanje 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str, 558

150

mogućnosti njihovog permanentnog korišćenja sa punim kapacitetima koji u tim skladištima postoje. Samim tim ekonomski ratio upućuje na rešenje po kome je poveravanje robe na čuvanje skladištaru rentabilnije od sopstvenog čuvanja iste robe. Dalje, putem pravnog posla skladištenja robe, obezbeđuje se bolja snabdevenost i vremenska usklađenost plasmana određenih roba na regionalnim i nacionalnim tržištima na kojima se one ne proizvode. Na taj način, posredstvom skladištara, vrši se sui generis povezivanje centara proizvodnje robe sa potrošačkim centrima, gde se ta roba plasira. Po tom osnovu predupređuju se moguće nestašice robe, te se dopunski doprinosi stabilnosti kako nacionalonih i regionalnih, tako i globalnog tržišta. Najzad, ugovor o uskladištenju ima i jedan sasvim poseban značaj, koji se sastoji u tome što se za uskladištenu robu izdaje skladišnica, kao posebna hartija od vrednosti. Naime, za vremenski period dok se roba nalazi u skladištima prirodno je da se ta roba, u tom periodu, ne može pojaviti na tržištu. Posledica toga bila bi poslovna imobilizacija uloženih sredstava u proizvodnju te robe. Ovaj problem je praveziđen ustanovljavanjem i izdavanjem skladišnice kao posebne hartije od vrednosti. Pomoću skladišnice roba može da se kupuje i prodaje na tržištu, zalaže kao sredstvo obezbeđenja kredita ili na drugi način privredno iskorišćava. Skladišnica, kao hartija od vrednosti, predstavlja robu koja je u njoj označena, te je podobna za simbolični prenos prava svojine na toj robi. Time se izbegavaju troškovi transportovanja robe, kao i svi prateći rizici predaje robe od strane prodavca i preuzimanja robe od strane kupca.

6.2. Vrsta skladišta Razvoj i privredni značaj posla uskladištenja robe uslovili su nastanak posebnih vrsta skladišta, zavisno od njihove specijalizacije za prijem i čuvanje određene vrste robe, odnosno ovlašćenja koja ugovorne strane imaju povodom obavljanja tih poslova. Imajući u vidu status osnivača, kao i posebna prava kojima raspolažu pojedina skladišta mogu se uočiti sledeće njihove vrste.

6.2.1. Javna skladišta Javna skladišta predstavljaju najčešći oblik skladištenja i čuvanja robe. Javna skladišta su posebni privredni subjekti koji u vidu registrovane delatnosti, obavljajući je kao svoju osnovnu i stalnu privrednu delatnost, vrše smeštaj i čuvanje robe u svojim skladišnim prostorijama, naplaćujući svoje usluge prema posebnoj tarifi. Ona su, tom prilikom, dužna da primaju na čuvanje robu od svih lica, pod istim uslovima i bez ikakve razlike, naravno u granicama raspoloživih smeštajnih kapaciteta.

151

Javna skladšta mogu da budu skladišta opšteg tipa i,specijalizovana javna skladišta. Javna skladišta opšteg tipa primaju na uskladištenje sve vrste robe. Specijalizovana javna skladišta primaju na skladištenje samo onu vrstu robe za čije su uskladištenje posebno opremljena odgovarajućim uređajima i opremom (npr. silosi za skladištenje žitarica, stovarišta za čuvanje naftnih derivata, hladnjače za čuvanje životnih namirnica i dr) 1 . Osnovna delatnost javnih skladišta sastoji se u smeštaju i stručnom čuvanju uskladištene robe. Pored toga, javna skladišta mogu, na osnovu naloga ostavodavca i za njegov račun, obavljati i druge poslove, kao što su zaključenje ugovora o prevozu uskladištene robe, zaključenje ugovora o osiguranju te robe, obavljanje carinskih, sanitarnih, fitosanitarnih, kontrolnih i drugih poslova na uskladištenoj robi. Prilikom prijema robe na skladištenje javna skladišta su ovlašćena da ostavodavcu izdaju skladišnicu, kao posebnu hartiju od vrednosti koja predstavlja tu robu u njenom daljem pravnom prometu.

6.2.2. Carinska skladišta Carinska skladišta predstavljaju posebnu vrstu javnih skladišta koja postoje s obzirom na element međunarodnog prometa robe i služe za uskladištenje robe namenjene izvozu, odnosno uvozu, pre obavljanja potrebnih carinskih formalnosti. Carinsko skladište predstavlja zatvorenu prostoriju ili ograđeni pokriveni prostor koji je namenjen za smeštaj carinske robe dok se ona nalazi pod carinskim nadzorom, kojim upravlja privredni subjekt čiji je predmet poslovanja skladištenje robe. Za otvaranje carinskog skladišta potrebno je odobrenje nadležne carinarnice, s tim da se ono može otvoriti samo u mestu u kome se nalazi carinarnica. Kao i javna skladišta i carinska skladišta su ovlašćena da izdaju skladišnice za robu koju su primili na skladištenje.

6.2.3. Carinska smestišta Kao i carinska skladišta i carinska smestišta se osnivaju u mestima u kojima postoje carinarnice, a na osnovu posebne odluke uprave carina da su ispunjeni svi uslovi za uredan prijem i smeštaj robe. Takođe i u carinskim smestištima se skladišti roba koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, dok se ne obavi njeno carinjenje.

1

S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 441

152

Carinsko smestište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor, koji privrednom subjektu koji ga osniva služi za privremeni smeštaj njegove robe, bilo da je ta roba namenjena uvozu, izvozu ili tranzitu preko domaće teritorije. Suštinska razlika između carinskog skladišta i carinskog smestišta je u tome što carinsko skladište svoju delatnost skladištenja robe organizuje za sva zainteresovana lica, dakle na opšti način, dok carinska smestišta posao skladištenja robe organizuju samo za potrebe svog osnivača, dakle kao internu delatnost. U tom smislu carinska smestišta nisu samostalni privredni subjekti, koji poslove skladištenja robe obavljaju kao redovnu privrednu delatnost, već su to, po pravilu, veća spoljno trgovinska preduzeća koja poslove skladištenja robe organizuju za sopstvenu robu koju uvoze ili izvoze u okviru svoje redovne delatnosti međunarodnog prometa roba i usluga.

6.2.4. Konsignaciona skladišta Konsignaciono skladište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji otvara privredni subjekt registrovan za poslove spoljno trgovinskog prometa roba i usluga, radi smeštaja robe u svojini stranih privrednih subjekata, sa kojima je zaključio ugovor o konsignacionoj prodaji te robe na domaćem tržištu. Konsignaciona skladišta se osnivaju po pribavljenom odobrenju nadležne carinarnice, koja ostvaruje stalni carinski nadzor nad robom dok se ona nalazi u konsignacionom skladištu. Ta skladišta se, po pravilu, otvaraju u mestu u kome se nalazi nadležna carinarnica. Konsignaciona prodaja robe stranog porekla podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju stranog poslovnog partnera, kojim se domaći privredni subjekt ovlašćuje da u ime i za račun stranog poslovnog partnera prodaje robu te firme na domaćem tržištu. U konsignacionom skladištu vrši se privremeni smeštaj strane robe iz razloga što unapred nije poznata činjenica da li će ta roba biti uvezena na domaće tržište (prodata domaćem kupcu). Roba će biti ocarinjena tek u trenutku njenog iznošenja iz konsignacionog skladištenja radi prodaje domaćem kupcu. Međutim, roba se može u svakom trenutku ponovo vratiti u inostranstvo, kada će izostati njeno carinjenje. Konsignaciona skladšta nisu ovlašćena da, za robu koju prime na čuvanje, izdaju skladišnice.

6.2.5. Veleprodajni i distributivni centri Veleprodajni i distributivni centri predstavljaju opšte, ali i specijalizovane skladišne prostore koji se otvaraju sa ciljem boljeg snabdevanja trgovine na malo, kao i 153

finalnih potrošača, pod povoljnijim uslovima. U tom smislu, u njima se vrši privremeno uskladištenje poljoprivrednih i drugih životnih namirnica, kao i robe široke potrošnje. Zbog manjih režijskih troškova, ovi centri su u prilici da robu, koja se nalazi u njihovom skladišnom prostoru, prodaju po značajno nižim cenama nego što je to slučaj kada se takva roba kupuje u redovnoj trgovinskoj mreži. To, kao i okolnost da se prilikom kupovine u veleprodajnim i distributivnim centrima, kupuje roba višeg kvaliteta i bez većeg broja posrednika u lancu njene prodaje, učinili su da je u poslednje vreme došlo do prave ekspanzije otvaranja ovih veleprodajnih i distributivnih centara.

6.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (skladištar i ostavodavac) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o uskladištenju određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima se uređuju pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja. Materija ugovora o uskladištenju, u domaćem pravu, regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 730. do 748. člana). Pored toga, određeni aspekti poslovanja skladišnih preduzeća regulisani su Zakonom o spoljno/ trgovinskom poslovanju, kao i Carinskim zakonom. Najzad, od posebne važnosti su i odredbe tzv. autonomnog poslovnog prava, koje su sadržane u opštim uslovima poslovanja skladišnih preduzeća. U međunarodnom prometu roba i usluga doneta je posebna međunarodna konvencija, pod nazivom Konvencija UN o odgovornosti operatora transportnih terminala u međunarodnoj trgovini. Ova Konvencija, koja još nije stupila na snagu, doneta je 1991. godine u Beču. 1

6.3.1. Obaveze skladištara Osnovna obaveza skladištara, a ujedno i predmet ugovora o uskladištenju, je prijem i čuvanje robe u svojim poslovnim prostorijama. Iz ove generalne proizilazi i posebna obaveza koja se sastoji u tome da je skladištar dužan da primljenu robu, po isteku perioda njenog skladištenja, preda u istom stanju u kojem ju je preuzeo, eventualno uvećanu za njene priraštaje. Iz ovako postavljenih obaveza skladištara, koje proizilaze iz same prirode ovog pravnog posla, mogu se utvrditi njegova sledeća prava i obaveze.

1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 560

154

a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika Ovo je opšta obaveza skladištara koja se konkretizuje ugovorom o uskladištenju robe i poslovnim običajima. Iz okolnosti da ugovor o uskladištenju ima elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae), proističe obaveza skladištara da u svim fazama realizacije svojih ugovornih obaveza postupa sa pažnjom koja se očekuje od lica čija je struka obavljanje tih poslova. Dakle, u pitanju je pooštrena odgovornost za preduzete radnje iz ugovora o uskladištenju, koja u pojam pažnje dobrog privrednika uključuje i pravne standarde stručnjaka za delatnost koju obavlja. U tom smislu, skladštar će odgovarati za svako oštećenje robe, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti (viša sila) ili da je šteta prouzrokovana krivicom ostavodavca, odnosno manama ili prirodnim svojstvima robe kao i neispravnom ambalažom. S tim u vezi stoji i obaveza skladištara da upozori ostavodavca na mane ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu, kao i na potencijalne uzroke oštećenja robe koji su izvan domena njegovog uticaja, čim je navedene nedostatke opazio ili ih je, s obzirom na okolnosti slučaja, morao opaziti. b) Objavljivanje opštih uslova poslovanja Iako to nije neposredna zakonska obaveza, iz Opštih uzansi za promet robom proizilazi obveza skladištara da donese i objavi opšte uslove pod kojima će primati i smeštati robu na čuvanje. Da bi ovi opšti uslovi poslovanja mogli da proizvode pravno dejstvo prema ostavodavcima, potrebno je da budu objavljeni na propisani ili na uobičajen način, odnosno da budu predati ostavodavcu prilikom zaključenja ugovora o uskladištenju. 1 Na taj način, opšti uslovi poslovanja skladištara postaju sastavni delovi ugovora o uskladištenju. U opštim uslovima poslovanja skladištara uobičajeno se navode vrste usluga koje skladištar pruža, način zaključenja ugovora u uskladištenju, postupak po nalozima ostavodavca, cenovnik (tarife) usluga, kao i druga pitanja od značaja za uzajamna prava i obaveze ugovornih strana. c) Prijem robe na skladištenje Skladištar je dužan da pod istim uslovima, bez ikakve razlike i diskriminacije, primi robu na čuvanje ukoliko raspolaže smeštajnim kapacitetom, pod uslovom da se radi 1

Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 318 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 305 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 445

155

o robi koja se može skladištiti u tom skladištu. Obaveza prijema robe na čuvanje zasniva se na stanovištu da javna skladišta obavljaju jednu vrstu javne službe, koja proizilazi iz prirode njihove registrovane delatnosti, pa su samim tim u obavezi da zaključe ugovor sa svakim ostavodavcem koji im se obrati, ako su ispunjeni uslovi za skladištenje te robe. Prilikom prijema robe na čuvanje skladištar je dužan da utvrdi njeno stanje, pošto načelno skladištar ima obavezu da po proteku perioda čuvanja robe, tu robu preda ostavodavcu ili drugom ovlašćenom licu u onakvom stanju u kakvom je primio na čuvanje. Tom prilikom, osnovno pravilo je da skladištar utvrđuje samo spoljašnje stanje robe koju prima na skladištenje. d) Čuvanje robe Obaveza čuvanja uskladištene robe u nepromenjivom stanju je osnovna obaveza skladištara i ona proizilazi iz same poslovne funkcije skladišnog posla. Pored očuvanja integriteta i nepromenjenog stanja robe, kao pasivnu obavezu koja se bazira na ugovoru o uskladištenju, skladištar ima i obavezu preduzimanja manipulacija, pa i pravnih radnji radi sprečavanja i otklanjanja oštećenja robe. U tom smislu, ako se na robi, tokom perioda njenog skladištenja, dese takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladištar je dužan da o toj okolnosti obavesti ostavodavca i zatraži izjašnjenje u pogledu mera koje treba da preduzme sa takvom robom. Ukoliko ostavodavac ne odgovori ili se realno ne može očekivati da će odgovor stići blagovremeno, skladištar je dužan da takvu robu proda, bez odlaganja, na najpogodniji način. Obaveza čuvanja robe traje do isteka ugovorenog roka. Načelno ostavodavac, odnosno od njega ovlašćeno lice, robu može podići i pre isteka ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko, pak, ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana, ako nije ugovoren rok za čuvanje robe, skladištar može za njegov račun takvu robu da proda na javnoj prodaji, s tim što je obavezan da ga prethodno obavesti o takvoj nameri i ostavi mu naknadni rok od najmanje osam dana za podizanje te robe sa skladišta. Skladištar prema robi koju je primio na skladištenje generalno ima pasivan odnos, tj. nema pravo da na bilo koji način upotrebljava stvari koje su mu poverene na čuvanje. S druge strane, skladištar je dužan da dozvoli ovlašćenom licu da robu pregleda i uzima uzorke sa te robe. U pogledu samog načina čuvanja robe važi pravilo o individualnosti svake pojedine robe primljene na čuvanje. Shodno tome, skladištar je dužan da uskladištenu robu svojih ostavodavaca čuva odvojeno, odnosno da izvrši individualizaciju svake robe primljene na čuvanje. To pravilo važi i u slučaju zamenljivih stvari, shodno principu nemešanja takvih stvari u slučaju ugovora o uskladištenju. 1 U tom smislu, zakonska odredba je izričita «skladištar ne može pomešati primljene zamenljive stvari sa stvarima iste vrste i istih svojstava». Od pravila nemešanja zamenljivih stvari postoje samo dva 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 561

156

izuzetka. Prvi proizilazi iz prirode autonomije volje i zasniva se na ugovorno iskazanoj saglasnoti ostavodavca sa takvim postupanjem sa njegovim stvarima. Drugi izuzetak se zasniva na prirodi samog skladišta, odnosno stvari i izražava se u činjenici da je očigledno da se radi o stvarima koje se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za ostavodavca. Ukoliko su u pitanju ovako pomešane stvari, skladištar može na zahtev ovlašćenog lica a bez učešća ostalih ovlašćenih lica, vlasnika zamenljivih stvari, iz same zamenljive stvari zameniti deo koji pripada ostavodavcu. e) Vođenje poslovnih knjiga Pored opšte obaveze vođenja poslovnih knjiga, skladištar ima i posebnu obavezu vođenja skladišne knjige (tzv. registar skladišta), u koju se unose detaljni podaci o ostavodavcu, robi koja je primljena na čuvanje, kao i eventualne primedbe na stanje robe prilikom prijema, bitni elementi samog ugovora, roku uskladištenja i podatke o načinu i postupku izdavanja robe. Ovi podaci se upisuju u skladišnu knjigu prema hronološkom redu njihovog dešavanja. Pored skladišne knjige, skladištar je dužan da vodi i matičnu knjigu skladišnica, u kojoj se nalaze podaci o izdatim skladišnicama, kao i kopije izdatih skladišnica. Ova obaveza se odnosi samo na skladišta koja su u obavezi izdavanja skladišnica. f) Izdavanje skladišnice Skladištar koji je na osnovu zakona ovlašćen da za robu primljenu na skladištenje izda skladišnicu (javna skladišta i carinska skladišta), dužan je da to učini na zahtev ostavodavca. Obaveza izdavanja skladišnice proizilazi iz izričitog zahteva ostavodavca, ali ujedno predstavlja i obavezu po službenoj dužnosti skladištara, koji je dužan da izda ovu prenosivu hartiju od vrednosti, ako su se za to stekli propisani uslovi. Skladišnica, kao hartija od vrednosti, omogućava njenom imaocu da putem skladišnice prenosi pravo svojine, odnosno pravo raspolaganja ili oba prava sa sebe na drugog subjekta. Skladišnica se sastoji od priznanice i založnice, koje se moraju pozivati jedna na drugu, a koje sadrže sledeće podatke: - naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca; njegovo sedište, odnosno prebivalište; - naziv i sedište skladištara; - datum i broj skladišnice; - mesto gde se skladište nalazi; - vrstu, prirodu i količinu robe; - navod o tome do kog iznosa je roba osigurana; - kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Lice koje prenosom skladišnice postane njen vlasnik, ima pravo da zahteva da mu se preda roba koja je u njoj označena, s tim da u odnosu na robu označenu u skladišnici ima pravo njenog daljeg raspolaganja prenosom skladišnice. Priznanica i založnica, kao sastavni i konstitutivni delovi skladišnice, mogu se prenositi zajedno ali i odvojeno. 157

Prenos priznanice bez založnice daje njenom sticaocu pravo na zahtev da mu se preda roba označena u skladišnici, samo ako uplati imaocu založnice ili deponuje kod skladištara u korist imaoca založnice iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Prenos založnice bez priznanice daje sticaocu samo pravo zaloge na robi. Založnica koja ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca obavezuje celokupnu vrednost stvari, na koju se odnosi, u korist založnog poverioca. g) Osiguranje robe Skladištar nema opštu (ex lege) obavezu da osigura robu koju je primio na skladištenje. On je obavezan da osigura robu, koju je primio na čuvanje, samo u slučaju kada je to izričito ugovoreno. Ako ugovorom o uskladištenju, kojim je utvrđena obaveza skladištara da osigura robu koju je primio na čuvanje, nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika. Treba napomenuti da «uobičajeni rizici» koji se osiguravaju nisu isti u svim slučajevima, već zavise od lokalnih poslovnih običaja i vrste robe koja je primljena na čuvanje. h) Predaja uskladištene robe Skladištar je dužan da na zahtev ostavodavca, odnosno od njega ovlašćenog lica, izda robu koju je primio na skladištenje. Obaveza izdavanja robe može biti određena istekom ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko period čuvanja robe nije ugovorom određen, ostavodavac je dužan da robu preuzme istekom roka od godine dana od dana njenog prijema na čuvanje. Najzad, u primeni je i pravilo po kome je ostavodavac ovlašćen da od skladištara zahteva predaju uskladištene robe i pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja. Primalac robe dužan je da robu pregleda u trenutku njenog preuzimanja. Svrha tog pregleda je utvrđivanje eventualnih nedostataka na robi. Ukoliko prilikom preuzimanja robe primeti nedostatke na robi (vidljivi nedostaci), primalac je dužan da o toj okolnosti odmah, bez odlaganja, upozori skladištara, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. O nedostacima robe, koji se nisu mogli utvrditi u trenutku prijema (skriveni nedostaci), primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana, računajući od dana preuzimanja robe, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. U vezi sa prijemom robe ustanovljena je i obaveza skladištara da plati naknadu štete koja je nastala na robi, koja je primljena na čuvanje, usled njene propasti, umanjenja ili oštećenja do koga je došlo u periodu od prijema do predaje robe. Tom prilikom zakonom je ograničena visina naknade štete, na način da ona ne može preći iznos stvarne (realne) vrednosti robe. Izuzetak od ovog pravila predstavlja oštećenje robe koje je 158

prouzrokovano namerno ili krajnjom nepažnjom skladištara, u kom slučaju on odgovara za celokupnu štetu, u punom njenom iznosu.

6.3.2. Obaveza ostavodavca Iz dvostrano obaveznog karaktera ugovora o uskladištenju proizilazi da svakoj obavezi skladištara odgovara odgovarajuće pravo ostavodavca. Te obaveze se mogu posmatrati sa nivoa tri osnovna aspekta njihovog ispoljavanja. Prvi aspekt je obaveza saradnje. Drugi aspekt je obaveza plaćanja ugovorne naknade (provizije) i nadoknade troškova. Treći aspekt je obaveza obezbeđenja obligacija koje proizilaze iz ugovora o uskladištenju.

a) Saradnja sa skladištarem Prilikom predaje robe na skladištenje ostavodavac je dužan da skladištaru saopšti sve podatke o njoj i izjavi kolika je vrednost robe koja se predaje na čuvanje. Ova obaveza je od posebnog značaja pošto je skladištar, po pravilu, dužan da obezbedi pasivno čuvanje robe u svom skladišnom prostoru. Da bi mogao da u potpunosti ostvari obavezu čuvanja robe, skladištar mora prethodno biti upoznat sa prirodom robe koju prima na čuvanje, kao i svim njenim svojstvima, zavisno od kojih treba primeniti neke od posebnih oblika zaštite integriteta te robe. Određenje vrednosti te robe je u funkciji odgovornosti za štetu, koja eventualno može da nastupi na robi tokom perioda njenog skladištenja.

b) Isplata naknade (provizija) Osnovno pravo skladištara, a ujedno i osnovna obaveza ostavodavca je obaveza plaćanja naknade (provizije) za čuvanje uskladištene robe. Iz okolnosti da zakonodavac koristi pojam «određene naknade», imajući u vidu dea je u pitanju pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, može se zaključiti da obaveza plaćanja naknade postoji u svakom slučaju uskladištenja robe, kao jedna od osnovnih obaveza ostavodavca, s tim što ona može biti određena samim ugovorom o uskladištenju, ali i utvrđena na osnovu opštih uslova poslovanja (tarifa) skladištara, odnosno u skladu sa poslovnim običajima koji postoje u mestu u kome je skladištenje obavljeno. 159

Isplata naknade (provizije), po pravilu, vrši se prilikom preuzimanja robe sa skladišta. Međutim, ugovorom o uskladištenju mogu se predvideti i drugi načini plaćanja naknade (provizije) za čuvanje robe. Ukoliko je roba izdata sa skladišta pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja, skladištar ima pravo na naknadu (proviziju) srazmerno dužini vremena u kome je čuvao robu, u odnosu na ugovoreni rok njenog čuvanja. c) Naknada troškova Pored naknade (provizije) za čuvanje robe skladištar ima pravo, a ostavodavac obavezu, naknade troškova koji su bili potrebni za čuvanje takve robe. Skladištar ima pravo na naknadu samo neophodnih i korisnih troškova za ostavodavca, koji se po poslovnoj praksi ne smatraju troškovima za poslove koji su ukalkulisani u cenu skladištenja robe. Ovi troškovi mogu biti prouzrokovani i naknadnim nalozima, u pisanoj formi, koje je ostavodavac naložio skladištaru u vezi posebnih dužnosti skladištara povodom preduzimanja potrebnih radnji i mera sa robom koja je primljena na čuvanje. S druge strane, redovni (režijski) troškovi skladištenja robe uračunati su u naknadu (proviziju) za čuvanje te robe, kao i svi ostali uobičajeni troškovi i u odnosu na te troškove skladištar nema prava na posebnu naknadu. Obaveza ostavodavca da nadoknadi potrebne (nužne i korisne) troškove skladištara u vezi sa čuvanjem uskladištene robe, postoji nezavisno od ugovora o uskladištenju. Drugim rečima, skladištar će pravo na te troškove moći da ostvari i u slučaju kada ono nije predviđeno ugovorom o skladištenju. d) Založno pravo skladištara Za svoja potraživanja na osnovu ugovora o uskladištenju (provizija za čuvanje robe i naknada nužnih i korisnih troškova), kao i ostalih potraživanja, koja su nastala u vezi sa čuvanjem robe (akcesorna potraživanja), skladištar ima založno pravo na robi koja mu je predata na čuvanje. Ovo pravo proizilazi iz samog zakona (ex lege) i nije potrebno da odredbe o uspostavljanju ovog prava budu sadržane u ugovoru o uskladištenju. Pošto je založno pravo ustanovljeno samo u odnosu na stvari koje su predmet ugovora o uskladištenju, to skladištar pravo zaloge ne može ostvariti prema ostavodavčevim stvarima koje su u njegovoj državini po drugom pravnom osnovu, čak i ako je u pitanju drugi ugovor o uskladištenju. Takođe, skladištar gubi založno pravo na stvarima ostavodavca, kada te stvari preda bilo samom ostavodavcu, bilo od njega ovlašćenom licu.

160

6.4. Prestanak ugovora o uskladištenju Najčešći razlog prestanka ugovora o uskladištenju je prestanak do koga dolazi izvršenjem obaveza ugovornih strana. Pored toga, iz objektivnih razloga, ugovor o uskladištenju može prestati i u slučaju propasti stvari koja je predmet čuvanja na osnovu ovog ugovora, a do koga je došlo usled nepredvidivih i neotklonjivih događaja, čije nastupanje se ne može pripisati krivici bilo koje od ugovornih strana (viša sila). Poseban način prestanka ugovora o uskladištenju predstavlja prestanak postojanja jedne ili obe ugovorne strane. Iz okolnosti postojanja kvalifikatornih uslova koje treba da ispuni skladištar da bi se bavio privrednom delatnošću skladištenja robe, može se zaključiti da će ugovor o uskladištenju prestati i u slučaju kada skladište skladištara prestane da ispunjava uslove za skladištenje svih ili samo posebne vrste robe. Najzad, iz okolnosti da ugovor o uskladištenju spada u ugovore sa trajnim prestacijama, proizilazi da ovaj ugovor prestaje istekom ugovorenog roka skladištenja robe, odnosno, ako ovaj rok nije ugovoren, istekom roka od godinu dana od dana kada je roba primljena na čuvanje.

161

IV Viši oblici poslovne saradnje sa inostranstvom

Klasični pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, sa razvojem međunarodnog tržišta i sve većim uključivanjem domaćih privrednih subjekata u robne i novčane tokove, koji se uspostavljaju na tom tržištu, sve manje su mogli da zadovolje potrebe koje savremeni međunarodni robno – novčani promet postavlja pred te subjekte. Posledice takvih tokova, u našim uslovima, mogu da se sagledaju putem svoja dva osnovna aspekta ispoljavanja. Prvi aspekt se izražava u činjenici stalnog i kontinuelnog otvaranja domaćeg tržišta prema uticajima koji dolaze iz inostranstva. To se naročito ogleda u uspostavljanju i priznavanju nacionalnog tretmana stranim privrednim subjektima prilikom njihovog poslovanja na domaćem tržištu. U tom pogledu zakonodavac je krajnje eksplicitan, u skladu sa načelnim opredeljenjem da je spoljna trgovina, kao prekogranični promet roba i usluga, slobodna i bez ograničenja, utvrđen je stav po kome strana pravna lica i preduzetnici, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednako pravo poslovanja kao i u domaćem pravnom prometu. Saglasno tome strana pravna lica i preduzetnici su slobodni da svoje odnose urede po svojoj volji i u skladu sa pravnim pravilima koji se primenjuju na njihov poslovni odnos. Drugi aspekt se ispoljava u činjenici nastanka novih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Osnovno obeležje ovih novih pravnih poslova je da oni nastaju kao rezultat poslovne aktivnosti na međunarodnom tržištu, te da, po pravilu, svoje osnovne uporište imaju u tzv. autonomnom trgovinskom pravu. Naime, nastanak novih ugovora međunarodnog poslovanja nije rezultat anticipacije zakonodavnih tela država savremenog sveta, već potreba pravnog uređivanja odnosa u koje stupaju subjekti međunarodnog poslovanja. Zbog toga, većina ovih ugovora ima obeležje neimenovanih ugovora u nacionalnim trgovinskim zakonicima. S druge strane, upravo zbog odsustva nacionalne legislative u ovoj oblasti i dinamičnosti promena koje karakterišu savremena privredna kretanja, potrebno je ne samo navesti ove nove oblike poslovne saradnje sa inostranstvom, već i ukazati na njihova posebna svojstva. Tom prilikom, pažnja će biti posvećena samo onim najznačajnijim i to kako sa aspekta njihove važnosti za nacionalne ekonomije, tako i s obzirom na složenost pravnih i poslovnih odnosa koji se povodom njih uspostavljaju.

1. Ugovor o lizingu 1.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o lizingu (leasing) jedna ugovorna strana (davalac lizinga) obavezuje se da će određenu stvar (predmet lizinga) ustupiti na korišćenje drugoj ugovornoj strani 162

(primaocu lizinga) na određeno ili na neodređeno vreme, kao i da će obaviti sve ugovorene radnje u vezi urednog privrednog korišćenja te stvari, s tim da primalac lizinga preuzima obavezu da za tako izvršenu uslugu plati naknadu (lizing proviziju), kao i da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga ili je otkupi.1 Pojam ugovora o lizingu, koji je uobičajen u savremenoj poslovnoj praksi, vodi poreklo od engleske reči «lease» (zakup, najam), odnosno glagola «to lease» (dati u zakup, odnosno iznajmiti), ali je vremenom poprimio šire značenje objedinjujući u sebi elemente drugih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, u prvom redu ugovora o međunarodnoj prodaji robe, ugovora o zakupu, ugovora o pružanju servisnih usluga (usluga održavanja opreme), pa sve do ugovora o prenosu znanja i umešnosti (know-how) sa davaoca na korisnika lizinga. Iz tih razloga preovlađujući je stav da se u slučaju ugovora o lizingu susrećemo sa samostalnim ugovorom međunarodnog poslovnog prava, koji doduše obuhvata elemente drugih ugovora, ali i koji ujedno kreira samostalni (sui generis) pravni posao. Ugovor o lizingu spada u red neimenovanih pravnih poslova, pošto u većini savremenih trgovačkih zakonika nije izvršeno njegovo normiranje. Ta okolnost, kao i činjenica da je ovaj ugovor nastao u poslovnoj praksi, dopunski upućuju na značaj koji u ovoj oblasti ima autonomno trgovinsko pravo, a pre svega opšti uslovi poslovanja značajnijih lizing organizacija. Inače, iz same prirode ugovornih odnosa proizilazi da je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, kao i ugovor sa trajnim prestacijama. Što se tiče forme ugovora o lizingu, međunarodna poslovna praksa je ustanovila pravila shodno kojima se ovaj ugovor zaključuje u pisanoj formi i to uobičajeno kao formularni ugovor po postupku zaključenja ugovora po pristupanju. Dakle, iako ex lege (zbog svoje prirode neimenovanog ugovora) ne postoji obaveza zaključivanja ugovora o lizingu u pisanoj formi, zbog značaja za ugovorne strane i posebno zbog karaktera ugovora sa trajnim prestacijama, koje se izvršavaju u dužem vremenskom periodu, ustanovljena je praksa zaključivanja ovog ugovora u pisanoj formi. Ugovorne strane kod ugovora o lizingu su davalac lizinga (lizing organizacije) i korisnik (primalac) lizinga. Međutim, u pravni odnos kod ugovora o lizingu na određen način stupaju i proizvođač predmeta lizinga i finansijer lizing posla. 2 Davalac lizinga je privredni subjekt koji, kao svoju privrednu delatnost, vrši poslove ustupanja određene stvari na korišćenje uz odgovarajuću naknadu (lizing proviziju). Korisnik (primalac) lizinga je takođe privredni subjekt, po pravilu u statusu pravnog lica, koji uzima određenu stvar (opremu na korišćenje na određeno ili na neodređeno vreme plaćajući naknadu (lizing proviziju) po pravilu u više sukcesivnih rata.

1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 314 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 285 S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 423

2

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 315

163

Proizvođač predmeta lizinga može istovremeno biti i davalac lizinga (kod tzv. direktnog lizinga), ali to može biti i lice koje posredno učestvuje u lizing poslu. To će biti slučaj kada korisnik lizinga sam odredi i naruči predmet lizinga od njegovog proizvođača, a lizing organizacija obezbedi realizaciju ovog posla na način da od proizvođača otkupi predmet lizinga i u narednoj interaciji tako otkupljeni predmet prenese korisniku lizinga na njegovu dalju privrednu eksploataciju. Finansijer lizing posla je finansijska organizacija (po pravilu banka) koja finansira proizvodnju predmeta lizinga od strane njegovog proizvođača ili otkupljuje dospelu obavezu korisnika predmeta lizinga prema njegovom proizvođaču, čime ona de facto postaje lizing organizacija, odnosno poprima njene funkcije. Bitni elementi uovora o lizingu su predmet lizinga, cena korišćenja (lizing provizija) predmeta lizinga i vremenski period (rok) za koji se predmet lizinga ustupa na privrednu eksploataciju korisniku lizinga. Predmet ugovora o lizingu je ustupanje na korišćenje određene stvari (opreme) ili skupa stvari koji čini jednu tehničko-tehnološku i ekonomsku celinu. To može biti bilo koja pokretna, ali i nepokretna stvar. Ukoliko je reč o pokretnim stvarima, najčešće se radi o opremi, mašinama, saobraćajnim sredstvima, elektronskim uređajima, kompjuterima i drugim tehnički složenim objektima, čiji je ekonomski vek eksploatacije relativno kratak u odnosu na fizički vek trajanja tih proizvoda, što ih čini posebno skupim. Usled toga postoje ugovori o lizingu sa klauzulom zamene isporučenog predmeta lizinga, ukoliko tokom trajanja ugovora dođe do njegovog daljeg usavršavanja, odnosno poboljšanja performansi u odnosu na isporučeni predmet lizinga, tako da taj predmet postane tehničko – tehnološki zastareo, a ekonomski nerentabilan. Od nepokretnih stvari u lizing se obično ustupaju hoteli i drugi ugostiteljski objekti, kao i drugi poslovni objekti privrednog karaktera. Cena (lizing provizija) prestavlja bitan element ugovora o lizingu i ujedno osnovni privredni motiv davaoca lizinga, kao i osnovna obaveza primaoca lizinga. Po pravilu cena (lizing provizija) utvrđuje se samim ugovorom o lizingu. U slučaju lizinga cena predstavlja ekonomski ekvivalent iskorišćavanja isporučenog predmeta lizinga, te nije redak slučaj da ona u svom ukupnom iznosu prevazilazi pojedinačnu cenu isporučene stvari (predmeta lizinga). Inače, iz prirode ugovora o lizingu, kao ugovora sa trajnim prestacijama, proizilazi i okolnost da se cena, po pravilu, plaća u više sukcesivnih rata. To će najčešće biti mesečne rate, mada se plaćanje cene može ugovoriti i u drugim vremenskim intervalima (tromesečno, godišnje, po završetku posla i sl). U kategoriju bitnih uslova spada i rok na koji se zaključuje ugovor o lizingu. Svrstavanje roka trajanja ugovora o lizingu u bitne uslove, vezuje se za period poslovnog iskorišćavanja prenetog predmeta lizinga, kao osnovnog privrednog motiva na strani primaoca lizinga. Zavisno od okolnosti vremenskog perioda eksploatacije predmeta lizinga određuju se cena (lizing provizija), kao i uslovi realizacije procesa proizvodnje primaoca lizinga. Ugovor o lizingu može biti zaključen na određeno, ali i na unapred neodređeno vreme, sa pravom ugovornih strana na otkaz daljeg trajanja ovako zaključenog ugovora. Ugovorom se može predvideti da će se po isteku važenja ugovora predmet lizinga vratiti davaocu lizinga, da će se ugovor o lizingu produžiti radi daljeg

164

privrednog iskorišćavanja predmeta lizinga, kao i da će korisnik lizinga, tokom eksploatacije ili po isteku njenog roka otkupiti predmet lizinga.

1.2. Privredni značaj lizing posla Razvoj robne razmene u uslovima međunarodnog prometa roba i usluga, neminovno zahteva odgovarajuća pravna sredstva i razvoj pravnih formi za njegovo oblikovanje. Kad je reč o lizing poslu, ovaj ugovorni odnos se pojavio u uslovima intenzivnog rasta robne razmene u međunarodnom prometu roba i usluga. Lizing se, istorijski posmatrano, prvi put pojavio u poslovnoj praksi SAD krajem XIX. veka. Tada je Bell Telephone Company započela sa praksom davanja telefonskih aparata korisnicima njenih usluga na korišćenje, uz odgovarajuću naknadu i zadržavanja prava svojine na tim aparatima. Pozitivna iskustva takvog poslovanja uslovila su nagli razvoj lizing posla ne samo u SAD, već i u većini visokorazvijenih država. Postupno lizing posao se afirmisao ne samo kao oblik finansiranja nedovoljno platežno sposobnih poslovnih partnera, već i kao oblik nabavke visokokvalitetne i sofisticirane opreme bez neophodnih pratećih investicionih ulaganja. U savremenim uslovima odvijanja međunarodnog poslovanja lizing predstavlja moderan način finansiranja, plasmana i nabavke investicione opreme. To je veoma pogodno i korisno sredstvo kako za korisnika tako i za davaoca lizinga. Korisnik lizinga tim putem stiče pravo korišćenja predmeta lizinga, koji mu je neophodno potreban za obavljanje njegove privredne delatnosti, bez angažovanja gotovinskih ili kreditnih finansijskih potencijala. Korisnik lizinga će na ovaj način predmet lizinga staviti u funkciju stvaranja nove vrednosti kroz proces privredne delatnosti, čime će se stvoriti uslovi da će se cena (lizing provizija) za korišćenje predmeta lizinga otplaćuje iz vrednosti koja je stvorena korišćenjem predmeta lizinga. Na taj način oprema i druge stvari, koje su uzete u lizing, same sebe otplaćuju, što je mnogo povoljnije nego u slučaju kada bi se one kupovale ili nabavljale putem kredita, koji bi se morao vratiti sa kamatom. Tome treba pridodati i činjenicu da predmet lizinga, po pravilu, čine tehnički složene stvari, čiji je ekonomski vek eksploatacije, zbog stalnog usavršavanja, daleko kraći od njihovog fizičkog veka trajanja. S druge strane, davalac lizinga takođe ima značajne koristi iz ovakvog načina poslovanja, pošto mu on omogućava brži plasman opreme i povratno ulaganje sredstava u njeno dalje usavršavanje.

1.3. Vrste ugovora o lizingu Okolnost da je ugovor o lilzingu neimenovan pravni posao omogućila je nastanak velikog broja njegovih modaliteta, koji su se formirali sa osnovnim ciljem da u što većem stepenu odgovore naraslim potrebama i specifičnim zahtevima poslovne prakse. 165

Osnovna sistematizacija ovih vrsta lizing posla može se izvršiti shodno sledećim kriterijumima: 1. prema osobinama predmeta lizinga; 2. prema trajanju ugovora o lizingu i 3. prema položaju u kome se nalazi davalac lizinga 1 .

1.3.1. Vrste lizinga prema osobinama predmeta lizinga Prema osobinama predmeta lizinga mogu se razlikovati: a) lizing potrošnih dobara, kada se ustupaju na korišćenje potrošna dobra veće vrednosti (automobili, vredniji predmeti domaćinstva, kompjuteri i sl). Putem ovog oblika lizinga može se obezbediti kontinuelna opremljenost najsavremenijim proizvodima, što bi u uslovima njihove stalne kupovine i potom prodaje, po značajno nižoj ceni, bilo teško ekonomski ostvarivo, posebno u uslovima smanjenje platežne sposobnosti stanovništva. b) investicioni lizing, koji se javlja u oblasti spoljnotrgovinske razmene, kao oblik finansijske podrške, ali ne u formi kreditnih aranžmana, nego u obliku ustupanja investicionih postrojenja. Ovaj oblik lizinga, po pravilu, prati i kompletan inženjering aranžman, na način da se pored predmeta lizinga, koji se ustupa, garantuje i njegovo održavanje u ispravnom stanju, kao i obuka kadrova primaoca lizinga, koji će u postupku radnog procesa, koristiti predmet lizinga. c) lizing nepokretnih stvari sastoji se u ustupanju privrednih objekata, najčešće hotela i drugih turističkih i ugostiteljskih objekata, na privredno korišćenje primaocu lizinga. d) lizing upotrebljenih stvari (second hand leasing) postoji u slučaju kada davalac lizinga daje na upotrebu primaocu lizinga predmet lizinga, koji je po nekom pravnom osnovu već bio u pravnom prometu.

1.3.2. Vrste lizinga prema dužini trajanja ugovora o lizingu Prema dužini trajanja mogu se razlikovati sledeće vrste ugovora o lizingu: a) kratkoročni (operativni) lizing, kod koga davalac lizinga predmet lizinga ustupa na određen vremenski period njegovog privrednog iskorišćavanja od strane primaoca lizinga. Predmet lizinga u ovom slučaju su trajne nepotrošne stvari koje se mogu više puta dati na korišćenje različitim licima. Kod ove vrste lizinga, davalac lizinga preuzima obavezu održavanja (servisiranja) u ispravnom stanju predmeta lizinga, 1

V. Kapor - S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 286 S. Carić, Ugovor o lizingu i njegova upotrebljivost u Jugoslovenskoj privredi, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 81

166

obavezu nabavke rezervnih delova pa, u određenim slučajevima, i obavezu zamene samog predmeta lizinga. b) dugoročni (finansijski) lizing sastoji se u obavezi davaoca lizinga da predfinansira izgradnju predmeta lizinga (to su najčešće investicioni objekti velike vrednosti) i njihovog ustupanja na korišćenje u dužem vremenskom periodu. Posebno obeležje ove vrste lizinga je da primalac lizinga istekom vremenskog perioda otplate cene, po pravilu, otkupljuje predmet lizinga i postaje njegov vlasnik. 1.3.3. Vrste lizinga prema položaju davaoca lizinga Prema položaju davaoca lizinga mogu se razlikovati sledeće vrste ugovora o lizingu: a) direktni lizing kod koga se pojavljuju samo dve strane u lizing poslu i to davalac lizinga, koji je istovremeno i proizvođač i isporučilac predmeta lizinga i korisnik lizinga. Kod direktnog lizinga korisnik lizinga slobodno bira proizvođača predmeta lizinga, koji je ujedno i isporučilac (davalac) lizinga. U slučaju direktnog lizinga uspostavljaju se odnosi samo između ugovornih strana koje su zaključile ugovor o lizingu. Direktan lizing najčešće nastaje povodom plasmana proizvoda veće vrednosti od strane afirmisanih proizvođača, za čijim korišćenjem postoji potreba kod šireg broja potencijalnih poslovnih partnera. Kod direktnog lizinga, davalac lizinga pojavljuje se i u funkciji finansijera lizing posla, pa će mu se sredstva koja je uložio u proizvodnju predmeta lizinga, vratiti isključivo kroz naplatu cene (provizije) za lizing posao. b) indirektni lizing predstavlja u osnovi pravi lizing posao. On se bazira na posredničkoj funkciji koju ima lizing organizacija (davalac lizinga) između proizvođača predmeta lizinga i korisnika lizinga. U slučaju ove vrste ugovora o lizingu, lizing organizacija, u vidu svog redovnog poslovanja, bavi se finansiranjem nabavke predmeta lizinga za potrebe primaoca lizinga. U poslovnoj praksi ova vrsta ugovora o lizing naziva se i finansijskim lizingom. 1 U najopštijim crtama ugovor o finansijskom lizingu je takav ugovor kod koga jedna strana (davalac lizinga) daje na korišćenje predmet lizinga, koji je nabavljen od proizvođača tog predmeta (koji nije ugovorna strana iz ugovora o lizingu), te tako nabavljeni predmet ustupa na korišćenje primaocu lizinga za određeni vremenski period. Korisnik (primalac) lizinga za preneto pravo ekonomskog iskorišćavanja predmeta lizinga plaća ugovorenu cenu (lizing proviziju) davaocu lizinga. Specifičnog ugovora o finansijskom lizingu sastoji se u tome što se uspostavlja trojni poslovni odnos. Prvi odnos se uspostavlja između primaoca lizinga koji, pošto nema dovoljno finansijskih sredstava, angažuje davaoca lizinga radi obezbeđenja nabavke predmeta lizinga. Drugi odnos je odnos davaoca lizinga i proizvođača predmeta lizinga, koji po zahtevu davaoca, ali i uz učešće primaoca lizinga, izrađuje predmet lizinga i predaje ga davaocu lizinga. 1

I. Spasić, Obaveze i prava učesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str 67

167

Treći odnos je odnos davaoca lizinga koji, tako stečeni predmet lizinga, ustupa na ekonomsko iskorišćavanje primaocu lizina, na osnovu čega stiče pravo na lizing proviziju. 1.4. Prava i obaveze ugovornih strana Osnovni izvor prava i obaveza ugovornih strana kod ugovora o lizingu predstavlja autonomno trgovačko pravo, odnosno njegov poseban oblik ispoljavanja koji je sadržan u opštim uslovima poslovanja lizing organizacija. Postojanje više vrsta lizing posla dopunski usložava materiju određivanja uzajamnih prava i obaveza kod ugovora o lizingu, pošto su sasvim logično ta prava i obaveze u značajnoj meri uslovljena vrstom ugovora o lizingu koji je zaključen. Pa ipak, zanemarivanjem manje bitnih elemenata iz ugovora o lizingu i stavljanjem u prvi plan onih osnovnih, može se doći do stanovišta da ugovorne strane kod ugovora o lizingu imaju sledeća prava i obaveze. 1.4.1. Obaveze davaoca lizinga Osnovne obaveze davaoca lizinga iz ugovora o lizingu su sledeće: a) Postupanje sa pažnjom savesnog i urednog privrednika Ugovor o lizingu, u određenoj meri, sadrži elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae). Primalac lizinga upravo s obzirom na takva svojstva davaoca lizinga stupa sa njim u ugovorni odnos, osnovano očekujući da će davalac lizinga, svoje obaveze izvršiti sa onom pažnjom i savesnošću koja se očekuje od stručnjaka u svojoj oblasti. Ta savesnost i pažnja u izvršavanju obaveza dopunski su potencirani činjenicom da je u pitanju neimenovani ugovor. Stoga je davalac lizinga obavezan da u svim fazama izvršavanja svojih ugovornih obaveza postupa sa najvišim stepenom pažnje, koja se očekuje od lica koje takve poslove profesionalno obavlja. b) Ustupanje predmeta lizinga na poslovno iskorišćavanje Osnovna obaveza davaoca lizinga, koji je ujedno i ratio ovog posla, je prenošenje (ustupanje) u fizički posed primaoca lizinga, stvari ili opreme koja čini predmet ugovora o lizingu. Stoga nije dovoljno samo obećanje predaje predmeta lizinga, neophodno je da se on nađe u posedu primaoca lizinga, pošto se jedino na taj način može ispuniti dopunski uslov njegovog privrednog iskorišćavanja u interesu primaoca lizinga. Stoga je to ujedno i realan ugovor po formi svog izvršenja. 168

Predmet lizinga se, po pravilu, određuje ugovorom o lizingu. S tim u vezi, davalac lizinga ima obavezu isporuke predmeta lizinga u onakvom stanju kako je to ugovoreno. Ukoliko samim ugovorom o lizingu nisu bliže određena kvantitativna i kvalitativna svojstva predmeta lizinga, davalac lizinga ima obavezu isporuku stvari (opreme) prosečnih svojstava, odnosno onih svojstava koje odgovaraju očekivanim potrebama primaoca lizinga, ako su mu te potrebe bile poznate ili su mu s obzirom na okolnosti slučaja morale biti poznate. c) Održavanje predmeta lizinga u ispravnom stanju Ova obaveza postoji samo ako je izričito ugovorena i sastoji se od preduzimanja svih potrebnih radnji na predmetu lizinga, koje će taj predmet održati u ispravnom, odnosno ugovorenom stanju. Međutim, pod urednim održavanjem predmeta lizinga ne spada samo njegovo redovno servisiranje, već se pod tim podrazumevaju i prethodne radnje kao što su instalisanje objekta, obuka kadrova, prilagođavanje rada objekta tehničkim uslovima i standardima koji postoje i važe u državi primaoca lizinga, pa sve do zamene delova, odnosno celog isporučenog objekta – predmeta lizinga. Sem toga, u okvire ove obaveze spada i prenošenje na primaoca lizinga potrebnih znanja i iskustava (know-how) iz oblasti tehnike i tehnologije koja su uslov njegovog uspešnog korišćenja. d) Obezbeđenje nesmetanog korišćenja predmeta lizinga Zbog činjenice da kod ugovora o lizingu ne dolazi do prenošenja prava svojine na predmetu lizinga u istom trenutku kada se taj predmet predaje na korišćenje primaocu lizinga, na strani davaoca lizinga postoji obaveza da primaocu lizinga garantuje nesmetanu i urednu privrednu eksploataciju predmeta lizinga. U tom smislu, davalac lizinga je dužan da pruži pravnu zaštitu od oduzimanja predmeta lizinga iz poseda primaoca lizinga (zaštita od evikcije), kao i da mu omogući uredno i u skladu sa propisima države primaoca lizinga zakonito korišćenje predmeta lizinga.

1.4.2. Obaveze korisnika lizinga Osnovne obaveze korisnika lizinga iz ugovora o lizingu su sledeće: a) Plaćanje lizing naknade (provizije) Osnovna obaveza korisnika lizinga je plaćanje lizing naknade. Veoma je važno da korisnik lizinga ovu svoju obavezu izvršava na ugovoreni način, pošto je uobičajena 169

praksa da se u opštim uslovima poslovanja lizing organizacija, utvrđuju stroge sankcije za korisnika lizinga koji neuredno izvršava ovu svoju obavezu. Lizing naknada se plaća, po pravilu u više suksecivnih (mesečnih, tromesečnih ili godišnjih) rata, s tim što se najčešće ugovara njeno mesečno plaćanje. Prva rata obično dospeva početkom meseca koji sledi po isporuci, odnosno prijemu predmeta lizinga. 1 Lizing naknada sadrži više elemenata. U prvom redu ona obuhvata odgovarajući deo nabavne cene opreme koja se ustupa primaocu lizinga na korišćenje. Dalje, ona sadrži i investicione troškove, odnosno troškove investicionog održavanja te opreme, pošto davalac lizinga pravno ostaje njen vlasnik tokom celog perioda važenja ugovora o lizingu. S tim u vezi, lizing rata uvek sadrži deo amortizacije lizing objekta, jer se njegovim privrednim iskorišćavanjem ujedno ostvaruje i njegovo srazmerno obezvređivanje. Stoga je amortizacija često ubrzana, tako da se predmet lizinga u pojedinim slučajevima može brže amortizovati, nego što prestane sam ugovor o lizingu. Najzad, lizing rata sadrži i odgovarajući deo neto lizing zarade koja pripada davaocu lizinga, a koja pored pokrivanja svih efektivnih privrednih troškova, treba da pokrije i sve rizike koje sobom nosi lizing posao. b) Namensko korišćenje predmeta lizinga Korisnik lizinga ima obavezu da prihvati isporuku predmeta lizinga, te da tako primljen predmet lizinga, namenski iskorišćava i u odnosu na njegovo korišćenje postupa savesno i sa pažnjom dobrog privrednika. S tim u vezi, korisnik lizinga biće odgovoran davaocu lizinga za štetu koja je nastala usled toga što predmet lizinga nije korišćen na ugovorenim, odnosno uobičajeni način. Tom prilikom, pažnja sa kojom korisnik lizinga postupa sa predmetom lizinga, utvrđuje se na osnovu standarda savesnog i pažljivog privrednika, dakle na višem nivou nego što je to slučaj sa pažnjom dobrog domaćina i njegovim odnosom prema stvarima na koja ima pravo svojine. Radi urednog ostvarivanja ove obaveze korisnika lizinga, često se u ugovor o lizingu unose odredbe, shodno kojima u krug njegovih obaveza spada i omogućavanje kontrole davaoca lizinga u pogledu načina iskorišćavanja predmeta lizinga. c) Vraćanje predmeta lizinga Korisnik lizinga je dužan da davaocu lizinga, po isteku ugovorenog perioda privrednog korišćenja, vrati predmet lizinga. Tom prilikom, on je dužan da predmet lizinga vrati u stanju u kome ga je primio, imajući u vidu sve promene koje su na njemu nastale (normalno trošenje i habanje) kao posledica njegove redovne upotrebe, odnosno privrednog iskorišćavanja.

1

I. Spasić, Obaveze i prava učesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radnova «Novi ugovori od značaja za privredni rast Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 75

170

Obaveza vraćanja predmeta lizinga može biti modifikovana naknadnim klauzulama o produženju važenja ugovora o lizingu za naredni period, odnosno prava na otkup predmeta lizinga. Pravo na otkup predmeta lizinga može biti određeno kao posebno pravo, koje se stiče istekom roka na koji je zaključen ugovor o lizingu, odnosno kao pravo koje je sadržano u samom ugovoru o lizingu, na način da korisnik lizinga otplatom poslednje rate lizing naknade postaje vlasnik predmeta lizinga. 2. Ugovor o franšizingu 2.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o franšizingu uspostavlja se poslovni odnos u kome jedna ugovorna strana – davalac franšize (franšizant) za unapred određeni ili neodređeni, ali po pravilu duži period vremena, preuzima obavezu da vrši isporuke robe i pruža pojedine privredne usluge, kao i da prenese svoje znanje i iskustvo u proizvodnji i poslovanju na drugu ugovornu stranu, a druga ugovorna strana – primalac franšize (franšizatar) se obavezuje da će se u svom poslovanju pridržavati preuzetih obaveza, kao i da će po tom osnovu platiti ugovorenu naknadu. Ugovor o franšizingu predstavlja novi pravni institut, koji je nastao u međunarodnim poslovnim odnosima sa osnovnim ciljem uspostavljanja trajnih poslovnih odnosa između davaoca i primaoca franšize. Stoga se osnovni izvor kojim su regulisani odnosi koji se uspostavljaju njegovim zaključenjem nalazi u domenu autonomnog trgovinskog prava. To za pravnu posledicu ima da ovaj ugovor po svojim karakteristikama spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne ugovore sa trajnim prestacijama. Posebno obeležje ovom ugovoru daje činjenica da se on zaključuje u uslovima međunarodnog poslovanja i na, po pravilu, duži vremenski period. Usled toga nastala je i poslovna praksa shodno kojoj se ovaj ugovor zaključuje u pisanoj formi. Pisana forma, u ovom slučaju, pored stvaranja višeg stepena pravne i poslovne sigurnosti ugovornih strana, u funkciji je i bližeg određivanja njihovih uzajamnih prava i obaveza. Naime, iz okolnosti da je u pitanju neimenovani ugovor, proizilazi i odsustvo mogućnosti primene normi tzv. dispozitivnog zakonodavstva, tj. normi važećih pravnih propisa određene države, odnosno međunarodnih pravnih akata. U našem pravnom sistemu, ugovor o frašizingu nije regulisan odredbama važećih propisa, u prvom redu Zakona o obligacionim odnosima. Usled toga, osnovni izvor prava predstavljaju norme tzv. autonomnog trgovinskog prava, u prvom redu, opšti uslovi poslovanja i tipski ugovori po kojima posluju frašizing organizacije. Takođe, ovaj ugovor, po prirodi odnosa koji se uspostavljaju, spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). Naime, kako davaocu franšize, tako i njenom primaocu nije nebitno sa kim zaključuju ugovor, odnosno uspostavljaju poslovni odnos. Stoga, kada u realizaciji ovako uspostavljenih odnosa dođe do prestanka uzajamnog poverenja, ta okolnost može da dovede i do prestanka samog ugovornog odnosa. 171

Pojam franšizing (franchising) je termin engleskog porekla za označavanje ovog ugovora i potiče od francuske reči «franchise», koji izvorno označava razne vrste privilegija, povlastica i slično. Otuda se u anglosaksonskoj doktrini koristi izraz «franchise contract» odnosno u francuskoj «contract de franchise». Međutim, budući da je pojam «franšiza» u našem pravu vezan i za ugovor o osiguranju, to bi, radi izbegavanja mogućih zabuna, termin «franšizing» trebalo koristiti za označavanje samog ugovora, dok bi se termin «franšiza» koristio za predmet tog ugovornog odnosa. 1 Strane koje učestvuju u zaključivanju i realizaciji ovog ugovora su: - davalac franšize (franšizant) i – primalac franšize (franšizatar). Davalac franšize je ugovorna strana koja ustupa paket usluga ili prava, odnosno stvari, drugoj strani radi njihovog daljeg privrednog korišćenja. Primalac franšize je ugovorna strana koja prihvata da koristi, prema uputstvima davaoca franšize navedena prava, stvari ili usluge. Ono što je bitno za prirodu odnosa davaoca i primaoca franšize je da zaključenjem ugovora o franšizingu oni ne gube svoju pravnu i poslovnu samostalnost. Naime, zaključenjem ugovora o franšizingu primalac franšize ne gubi svoju pravnu i poslovnu samostalnost prilikom stupanja u poslovne odnose sa trećim licima. On se samo i to u domenu i obliku koji je utvrđen ugovorom o franšizingu, integriše u celokupnu poslovnu aktivnost davaoca franšize, postajući na taj način segment te poslovne celine, ali i uz zadržavanje svoje pravne i poslovne samostalnosti. 2.2. Nastanak i privredni značaj Ugovor o franšizingu, kao i mnogi drugi neimenovani ugovori autonomnog trgovinskog prava, pojavio se najpre u uslovima primene i prakse anglosaksonskog prava. Čini se da su veća fleksibilnost normativne uređenosti uslova poslovanja, ali i ubrzani razvoj potreba tržišta, posebno pogodovali nastanku novih ugovornih odnosa. U tom smislu, ugovor o franšizingu je nastao krajem XIX veka u SAD, a tek sredinom XX veka može se uočiti njegovo zapaženije prisustvo u praksi evropskih država. Prvobitni oblici franšizinga pojavili su se još 1863. godine u SAD na osnovu uspostavljenog sistema poslovnih odnosa od strane Singer Sewing Machine Company 2 . U prvo vreme ovaj ugovorni odnos se uspostavljao u domenu proizvodnje i prometa naftnih derivata i u automobilskoj industriji. Kasnije je proširen i na druge privredne delatnosti, a naročito na ugostiteljstvo i turizam, kao i na pojedine segmente prehrambene industrije. 3 Upravo polazeći od sve većeg značaja ugovora o franšizingu vremenom dolazi do formiranja nacionalne franšizing asocijacije, da bi se 1960. godine u SAD osnovalo Međunarodno udruženje za franšizing (International Franshise Association) sa stalnim sedištem u Čikagu, koje se u poslovnim krugovima skraćeno naziva IFA 4 . Nagli razvoj ugovora o franšizingu povezan je sa uspostavljanjem i širenjem globalnog tržišta, koje je rezultat tehničke i tehnološke revolucije u proizvodnji i 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 710 M. Drašković, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 358 3 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnih prometa, Beograd, 1990.godina, str. 559 4 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str.711 2

172

plasmanu roba i usluga u drugoj polovini XX veka. U takvim uslovima osnovni problemi su se vezivali za iznalaženje što povoljnijih mogućnosti za plasman proizvoda i usluga širenjem sopstvene, ali i dopunskim angažovanjem tuđe prodajne mreže, odnosno objedinjavanjem proizvodnje i plasmana proizvoda pod okriljem istog proizvođača, što je u uslovima zaoštrene konkurencije ponekad bio i uslov privrednog opstanka. Iz navedenog proizilazi da je osnovna karakteristika franšizing sistema uspostavljanje vertikalnog kooperativnog poslovnog odnosa. Tom prilikom davaoci franšize (franšizanti) su velika proizodna preduzeća – poslovni sistemi, koji su u manjem ili većem stepenu udaljeni od potrošača, dok su primaoci franšize (franšizatari) po pravilu mala ili srednja preduzeća usmerena na neposredno poslovanje na određenom tržištu. Na osnovu ovog ugovora mala i srednja preduzeća, koja su zbog svoje prirode neotporna na veće poremećaje i kolebanja na tržištu postaju sastavni delovi velikih poslovnih sistema, koriste finansijska sredstva i poslovnu reputaciju tih sistema, a da tom prilikom i dalje zadržavaju svoju pravnu, poslovnu i finansijsku samostalnost. Primalac franšizinga, na osnovu ovog ugovora, dobija značajne ekonomske prednosti pošto ne mora da ulaže sopstvena sredstva u istraživanja tržišta, u iznalaženje pravne forme svoje poslovne organizacije, kao i u sve druge oblike ulaganja radi uspešnog poslovanja na tržištu. Na taj način i preduzeća sa srazmerno malim osnivačkim kapitalom, a takva su po pravilu sva mala i srednja preduzeća, mogu da ostvare značajne poslovne rezultate poslujući na određenom, prevashodno domaćem tržištu, a u okviru viših poslovnih sistema zasnovanih na principima iz ugovora o franšizingu. Odatle proizilazi ekonomska pretpostavka za zasnivanje franšizinga po kojoj davalac franšize (franšizant) istupa u svojstvu organizatora franšizing sistema u položaju ekonomski snažnog privrednog subjekta, koji je stekao veliki poslovni ugled (goodwill) i čiji su proizvodi i usluge poznati širokoj potrošačkoj javnosti po svom kvalitetu a raspoznaju se po znaku, nazivu, poslovnom imenu ili drugim spoljnim znacima davaoca franšize. Iskorišćavajući tu okolnost, davalac franšize ulazi u dugotrajne poslovne odnose sa čitavim nizom primalaca franšize (franšizatarima). Stoga je ugovor o franšizingu po svojoj pretpostavci ugovorni odnos između ekonomski neravnopravnih subjekata, pri čemu davalac franšize ima dominantni položaj. 1 Pozitivni efekti koji proizilaze iz primene ugovora o frašizingu mogu se sagledati iz ugla obe ugovorne strane. Davalac franšize (franšizant) pomoću ovog ugovora znatno proširuje i unapređuje promet svojih roba i usluga, a da pri tome ne mora da angažuje onoliko finansijskih sredstava koliko bi mu bilo potrebno i neophodno za izgradnju sopstvene proizvodne i prometne mreže. Na taj način dolazi dolazi do povećanja prometa roba i usluga, osvajanja novih tržišta i ostvarivanja veće dobiti iz poslovanja. Ovakva poslovna ekspanzija omogućava dalje ulaganje u unapređenje proizvodnje roba i usluga sa kojima istupa na tržištu. Ugovor o franšizingu omogućava davaocu franšize pravo da u kraćem periodu vremena i u povećanom obimu dođe do potrebnih finansijskih sredstava, a potom 1

M. Draškić, Obligaciono pravna dejstva ugovora o frašizingu, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovorni odnosi od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 25

173

da tako obezbeđena finansijska sredstva plasira u dalja istraživanja i unapređenje proizvodnog procesa. Pored toga, rizik neproduktivno zaposlene radne snage, u segmentu prometa roba i usluga, za davaoca franšize prenosi se na primaoca franšize. Primalac franšize (franšizatar) takođe ima određene koristi iz ugovora o franšizingu. Pre svega, oslobađa se rizika osnivanja sopstvenog potencijalno nekonkurentnog preduzeća, čiji su proizvodi i usluge nepoznati na tržištu. Dalje, primalac franšize, po pravilu, ima značajno manja ulaganja u privrednu promociju i marketinški nastup na određenom tržištu nego što bi to bio slučaj sa plasmanom svojih originalnih proizvoda i usluga. Primalac franšize preuzima u celosti «poslovnu filozofiju» davaoca franšize prilagođavajući svoje poslovanje i uopšte tržišni nastup toj filozofiji. Ovome svakako treba pridodati odgovarajuće konsalting usluge, ali i usluge obuke kadrova koje davalac franšize kontinuirano pruža primaocu franšize, smanjujući mu na taj način troškove koje bi ovaj imao u situaciji kada bi istupao kao samostalni privredni subjekt. Najzad, i to daje osnovno obeležje ovom ugovornom odnosu, primalac franšize, bez ikakvih ulaganja u istraživanje i razvoj, dobija mogućnost proizvodnje robe, odnosno plasmana proizvoda i usluga za kojima, zbog njihovog kvaliteta, sofisticirane tehnologije proizvodnje, odnosno specifičnih karakteristika, postoji naglašeno velika tražnja na tržištu. Na osnovu navedenog, može se zaključiti da se franšizing sistem zasniva na visokom stepenu uzajamanog poverenja i u obostranoj koristi poslovnih partnera, te da on u velikoj meri zavisi od jedinstvenog poslovnog vođenja i upravljanja celim poslovnim sistemom, uz njegovu efikasnu kontrolu. 1 Međutim, upravo zbog ovako definisane prirode odnosa koji se uspostavljaju povodom ugovora o franšizingu, kao i njegovog naglašenog privrednog značaja, u samom ugovoru o franšizingu često se mogu uočiti ugovorne klauzule kojima se posredno ili neposredno narušava pravo konkurencije na tržištu. Neke od tih klauzula (sporazumi o cenama, sporazumi o podeli tržišta, sporazumi o ograničavanju proizvodnje i sl) sudska praksa razvijenijih država po svojoj prirodi smatra nedopuštenim. Druge klauzule (o isključivosti nabavke od jednog isporučioca); o plasmanu proizvoda samo na jednom ili čak na jednom delu tržišta, (o tzv. vezanoj trgovini i slično), sudovi poništavaju na zahtev oštećene strane i uz dokaz ugrožavanja prava konkurencije. Imajući u vidu upravo ovakvu moguću prirodu ugovora o franšizingu u okvirima Evropske zajednice, odnosno Evropske unije, komunitarni zakonodavac je najpre opštom odredbom u okvirima stava 1. člana 85. Osnivačkog ugovora, a potom i Pravilom br. 4087/88 o primeni člana 85. stav 3. Ugovora o osnivanju EEZ na ugovore o franšizingu 2 za ovaj ugovornih odnos utvrdio posebna ugovorna pravila koja važe na jedinstvenom tržištu Evropske unije bez unutrašnjih granica. Na taj način, iako je sam ugovor o franšizingu i dalje zadržao atribute neimenovanog ugovora, u okvirima tržišta Evropske unije utvrđena su pravna pravila koja štite pravo konkurencije na ovom tržištu, koja u praksi realizacije ugovora o franšizingu mogu biti ugrožena. 1

V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 560 Tekst akta u originalu znači “Commision Regulation on the application of Article 85/3 of Treaty to categories of franchise agreements» (J.O. EEC 1., 359/46, 28.12.1988). Napominjemo da se termin Regulation u našoj praksi pored pojma «pravilo» prevodi i kao «uredba», a u nekim slučajevima i kao «rgulativa»

2

174

2.3. Vrste franšizinga Globalizacija međunarodnog tržišta primorava pojedina preduzeća da više pažnje obraćaju međunarodnom kretanju roba i usluga, kao i da strukturu i način svog poslovanja prilagođavaju širem okruženju koje se sve brže menja. Kao odgovor na procese globalizacije i internacionalizacije poslovanja u praksi zaključenja i realizaciji ugovora o franšizingu dolazi do njegovih modifikacija, u prvom redu usled promenjenih uslova poslovanja, a izvedeno iz toga i posebnih poslovnih interesa ugovornih partnera. Apstrahujući manje bitne detalje, koji se kao svojevrsno obeležje mogu pronaći u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uočiti sledeće vrste ugovora o frašizingu.

2.3.1. Frašizing proizvoda (robni franšizing) Frašizing proizvoda (franchising of products) sastoji se u tome da proizvođač (davalac franšize) ustupa određenom trgovcu (primaocu franšize) pravo prodaje određenog proizvoda ili grupe proizvoda na određenom tržištu. Tom prilikom, dve su bitne odrednice ove vrste ugovora o franšizingu. Prva se odnosi na vremenski period i sastoji se u tome da je u pitanju ugovor sa trajnim prestacijama, tj. ugovor koji se zaključuje za prodaju proizvoda u unapred određenom ili neodređenom periodu vremena, ali svakako ne za pojedinačnu prodaju određene robe. Druga odrednica ove vrste ugovora o franšizingu odnosi se na teritoriju na kojoj se vrši prodaja te robe. To je, po pravilu, ugovorom određena teritorija, odnosno područje u okviru nacionalno određene teritorije. Pravna posledica ovakvog određivanja teritorije je ekskluzivno pravo primaoca franšize da na toj teritoriji prodaju robu davaoca franšize. U slučaju robnog franšizinga de iure imamo dve vrste ugovora. Prvi je ugovor o franšizingu, kojim davalac franšize na određenoj teritoriji i za duži vremenski period ustupa primaocu franšize pravo prodaje njegovih proizvoda. Drugi ugovor je ugovorni odnos primaoca franšize i trećih lica koja kupuju proizvode davaoca franšize. Ostavljajući na trenutak po strani same specifičnosti ugovora o franšizingu postavlja se načelno pitanje, ko zapravo prodaje robu kod robnog franšizinga. Ima autora koji ističu da je u pitanju «ugovor o prodaji sa izvesnim modifikacijama» 1 . Saglasno tom stanovištu primalac franšize bi prethodno kupovao robu od davaoca franšize, a potom je prodavao trećim licima. Iz toga proizilazi da bi sva prava iz ugovora o prodaji treća lica mogla da ostvare samo u relaciji odnosa sa primaocem franšize. No, ako se bliže analizira priroda odnosa koji su karakteristični za ugovor o franšizingu tada proizilazi da je ne samo da je primalac franšize dužan da sledi poslovnu politiku davaoca franšize u 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 448

175

pogledu uslova stavljanja te robe u promet, već i da je davalac franšize dužan da garantuje za svojstva te robe, kao i za njeno uredno održavanje. Na taj način privredni položaj primaoca franšize je bliži pravnom položaju zastupnika davaoca franšize (ugovore zaključuje u njegovo ime i za njegov račun), odnosno komisionara davaoca franšize (ugovore zaključuje u svoje ime, a za račun davaoca franšize). Međutim, nezavisno od teorijske zasnovanosti iznetog stava, koja ima značajne praktične implikacije, upravo brojnost elemenata drugih ugovornih odnosa, kao i činjenica da se radi o neimenovanom ugovoru, upućuju na zaključak da je u pitanju ugovor međunarodnog poslovnog prava sui generis. Bitno obeležja robnog franšizinga da primalac franšizinga stiče ekskluzivno pravo prodaje poznatih proizvoda za kojima, iz raznih razloga (njihova deficitarnost, kvalitet, posebna svojstva, modni trend i dr) postoji naglašena tražnja na određenom tržištu, uz zadržavanje prava davaoca franšize da preko ustupljenog načina stavljanja u promet tih proizvoda, utiče na celinu poslovnog angažmana, štiteći tom prilikom primarno sopstvene interese.

2.3.2. Prometni (poslovni) franšizing Prometni (poslovni franšizing) ili franšizing ukupnog poslovanja (Franchising of business enterprises) 1 sastoji se iz niza usluga, povezanih u jednu logičnu celinu, koje davalac franšizinga ustupa primaocu franšizinga kao ukupan (objedinjeni) predmet ugovora. U tom smislu, davalac franšize stavlja na raspolaganje primaocu franšize svoj celokupan način poslovanja, znanje i iskustvo (know-how), poslovni ugled («image»), prava industrijske svojine i patentna prava, robne i uslužne znakove, ambalažu i način označavanja proizvoda i poslovnog sedišta i dr. Na taj način dolazi do unifikacije poslovanja svih primaoca franšize sa poslovanjem davaoca franšize, čime se stvara privid jedinstvenog poslovnog sistema. Time se na najneposredniji način jača konkurentska pozicija davaoca franšize na domaćem, ali i na regionalnom pa i na globalnom tržištu. Ono što je bitno za ovu vrstu ugovora o franšizingu je da tek objedinjena primena svih elemenata poslovanja, koji su od strane davaoca franšizinga preneti na primaoca franšizinga, obezbeđuju punu poslovnu integrisanost, te shodno tome davalac franšize, po pravilu, zadržava pravo redovne ali i ad hoc kontrole ispunjenosti prenetih uslova poslovanja.

1

P. Petrović, Oblici ugovorne saradnje u međunarodnom kooperacionom marketingu – razvijanje operacija međunarodnog frašizinga, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 41

176

2.3.3. Industrijski (proizvodni) franšizing Industrijski (proizvodni) franšizing je takav oblik ugovora o franšizingu čiji predmet ne čini samo prodaja određene robe, odnosno usaglašavanje poslovanja, već se primalac franšizinga od strane davaoca franšizinga ovlašćuje da proizvodi, odnosno učestvuje u određenim segmentima faze proizvodnje robe, koja se kasnije od strane franšizing sistema plasira na tržište. Kod ove vrste franšizinga, primalac franšize najčešće obavlja samo deo tehnološkog procesa, pošto bitne sastojke kao što su razni začini, smese, formule po kojoj se proizvodi određeni proizvod pribavlja od davaoca franšize. 1 Međutim, ono što ovu vrstu ugovora o franšizingu čini posebnim je činjenica da primalac franšize ne učestvuje samo u plasmanu proizvoda davaoca franšize, već i u njegovoj delimičnoj ili ukupnoj proizvodnji. Iz navedenog se može zaključiti da ugovor o frašizingu predstavlja de iure pravni izraz jedne de facto samostalne privredne celine. Ne radi se samo o prenosu znanja i iskustava ili o prodaji robe ili o pružanju određenih usluga. Zapravo, radi se i o svemu tome, ali na jedan posebno zaokružen način. Upravo ova privredna suštinska jedinstvenost raznih prestacija predstavlja osnov i najsnažniji argument u prilog stanovišta da je ugovor o franšizingu samostalan ugovor međunarodnog robnog i poslovnog prometa.

2.4. Obaveze ugovornih strana Postojanje više vrsta ugovora o franšizingu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovor uslovili su različitost ugovornih odredbi kojima se uređuju uzajamna prava i obaveze davaoca franšize i primaoca franšize. Stoga se kao osnovni izvor prava kojima je uređena ova oblast uzimaju norme takozvanog autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme neophodno je izvršiti potrebna uopštavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreću kod preovlađujućeg broja ugovora o franšizingu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifičnost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore međunarodnog poslovnog prava. 2.4.1. Obaveze davaoca franšize (franšizanta) Prva, a ujedno i osnovna obaveza, davaoca franšize odnosi se na ustupanje prava koje je predmet ugovora o franšizingu. To može biti pravo na prodaju određene robe (robni franšizing), odnosno pravo na korišćenje trgovačkog imena i oznake preduzeća kao što su firma, skraćena firma, robni znak, poseban poslovni znak i sl (poslovni 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 712

177

franšizing), odnosno upotrebu i privredno korišćenje određene formule ili recepture za proizvodnju pojedinih proizvoda (industrijski franšizing). U okviru obaveza davaoca franšize na ustupanje prava, spada i obaveza ustupanja znanja (know-how), pri čemu se ne misli samo na znanje iz tehničke oblasti (tajna formula, poseban način proizvodnje, upotreba zaštićene recepture, specifikacija i sl), nego i na tzv. komercijalni nastup (marketinški know-how), koji se načelno može opisati kao celokupno poslovno znanje i iskustvo koje je davalac franšize prikupio, sistematizovao i razvio u proizvodnji i prodaji konkretne robe odnosno u pružanju usluga. U to spada metodologija upravljanja preduzećem, organizacija plasmana i prometa, kao i ukupnog marketinškog nastupa, posebnost odnosa sa proizvođačima, načina angažovanja poslovnih saradnika, kao i ukupnost finansiranja poslovnih aktivnosti preduzeća. Druga grupa odredbi, kojima se utvrđuju obaveze davaoca franšize odnosi se na usluge koje je ovaj dužan da pruži primaocu franšize, pre njegovog otpočinjanja sa obavljanjem poslova koji proizilaze iz odredbi ugovora o franšizingu. U okvir ovih obaveza naročito spadaju: - pomoć u pronalaženju odgovarajućeg poslovnog sedišta, ukoliko primalac franšize ne raspolaže takvim sedištem; - obezbeđivanje primaocu franšize planova gradnje, opremanja i uređenja poslovnog sedišta na način kojim se obezbeđuje jednoobraznost (unificiranost) poslovnih sedišta svih primaoca franšize, što odgovara potrebama kreiranja jedinstvenog franšizing sistema; - obuka kadrova primaoca franšize, s ciljem upoznavanja sa načinom poslovanja u okvirima jedinstvenog franšizing sistema. Ova usluga se može realilzovati putem raznih inovativnih kurseva i specijalizacija, ali i kroz kontinuelno davanje saveta i obavezujućih uputstava menadžmentu primaoca franšize; - pomoć u upravljanju preduzećem primaoca franšize. Ova pomoć se odnosi na različite oblasti kao što su analiza tržišta, poslovna prognoza, selektiranje asortimana proizvoda, upravljanje zalihama, optimalizacija procesa rada i odlučivanja i sl. S tim u vezi je i obaveza primaoca franšize da prihvati takvu pomoć, odnosno da postupi po nalozima davaoca franšize; - pripremanje i sprovođenje propagandnih nastupa na nivou jedinstvenog franšizing sistema, sa ciljem upućivanja potrošača da posete i koriste usluge odnosno kupuju proizvode primaoca franšize; i - stavljanje na raspolaganje primaocu franšize svih vrsta podataka o uslovima prodaje, zahtevima tržišta, tarifama neposredno konkurentih firmi, relevantnih statističkih podataka i dr. Najzad, davalac franšize ima i jednu negativnu obavezu. On ne sme da pravi diskriminaciju između svojih primalaca franšize u pogledu određivanja naknade za 178

preneta prava, odnosno pružene usluge, izuzev ako je takvo postupanje zasnovano na bitno različitim uslovima njihovog pružanja, kao i vremenskog perioda u kome se pružaju. No, i u tako izuzetnim okolnostima, diskriminacija pružaoca franšize mora se kretati u granicama razumnog obima i ne može biti arbitrarna. 1 2.4.2. Obaveze primaoca franšize (franšizatara) Prva obaveza primaoca franšize odnosi se na spoljašnji, odnosno unutrašnji izgled poslovnog prostora u kome obavlja registrovanu delatnost. U tom smislu, on je obavezan da se u svom poslovnom prostoru pridržava svih uputstava i propisanih standarda poslovanja, koje mu je ustupio davalac franšize. To se odnosi kako na uslove prodaje robe, tehnološki postupak u njenoj proizvodnji i sl. (unutrašnja saobraznost), tako i na označavanje poslovnog prostora, upotrebu robnih znakova,uređenje poslovnog prostora i sl. (spoljašnja saobraznost). Na taj način ostvaruje se jedan od osnovnih ciljeva nastanka franšizing sistema – stvaranje kod potrošača utiska (image) o postojanju velikog i snažnog poslovnog sistema. Važno je napomenuti da izvršavajući ovu obavezu primalac franšize ne sme dovesti potrošača u zabunu u pogledu poslovnog subjektiviteta strane sa kojom zaključuje ugovor. Naime, i pored ostvarene unutrašnje i spoljašnje saobraznosti primalac franšize je i dalje ostao samostalni pravni i poslovni subjekt, koji je sa davaocem franšize samo u ugovornom odnosu poslovne saradnje, ali ne i statusnog integrisanja. Druga obaveza odnosi se na unapređenje plasmana roba i usluga, kao i na razvijanje poslovne politike. U uspostavljenim poslovnim odnosima sa davaocem franšize, primalac franšize nema inertni ili pasivni položaj. Njegova obaveza je, da sledeći opštu politiku koju utvrđuje davalac franšize, ostvaruje očekivane poslovne rezultate. U tom smislu, česte su klauzule kojima se primaocu franšize nalaže minimalni obrt prometa, odnosno poslovnog rezultata koji on mora da ostvari. To je ujedno i ekonomski rezon (ratio) zaključivanja ugovora o franšizingu. Davalac franšize to ne čini da bi imao još jednog poslovnog partnera u nizu, već radi ostvarianja dobiti iz poslovanja tog poslovnog partnera. U okvire ove obaveze spada i podrška merama poslovne promocije celog franšizing sistema, radi daljeg animiranja krajnjih potrošača. Svojim marketinškim aktivnostima, primalac franšize, pored širenja mreže svojih poslovnih partnera, doprinosi i unapređenju poslovnog ugleda celog franšizing sistema, te se stoga od primaoca franšize očekuje da ovoj obavezi pristupi sa pažnjom dobrog privrednika, te da štiteći i unapređujući sopstveni interes, ujedno štiti i unapređuje poslovni interes davaoca franšize.

1

M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 360 M. Draškić, Obligacionopravna dejstva ugovora o franšizingu, Zbornik radova sa Savetovanja «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 26-28

179

Treća grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na ugovorne odredbe pojma primalac franšize, da robu koju stavlja u promet, pribavlja isključivo od strane davaoca franšize ili lica koje on naznači. Tom prilikom, pitanje određivanja cene po kojoj primalac franšize tu robu stavlja u promet je različito regulisano. U odsustvu preciziranja cene, primaocu franšize je ostavljena određena sloboda prilikom njenog određivanja, koja u osnovi zavisi od odnosa ponude i tražnje na tržištu na kome posluje primalac franšize. No, i u tom slučaju, primalac franšize je dužan da se pridržava opštih uslova poslovanja, odnosno isporuke i plaćanja robe, koji su sastavni deo ugovora o franšizingu koji je zaključio sa davaocem franšize. Četvrta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na odredbe kojima je regulisano pravo davaoca franšize na kontrolu. Mere kontrole od strane davaoca franšize mogu biti dvojake: -

kontrola upravljanja i poslovanja preduzeća priomaoca franšize. Radi obezbeđenja uvida u poslovni rezultat primaoca franšize, kao i jednoobraznost funkcionisanja celokupnog franšizing sistema, davalac franšize ima pravo da utvrdi poseban sistem internog informisanja, a primalac franšize obavezu da po tako utvrđenom sistemu dostavi sve relevantne podatke davaocu franšizinga, kojima se ukazuje na oblik organizovanja, način poslovanja, kao i poslovni rezultat primaoca franšize;

-

tehnička kontrola, koja se odnosi bilo na proizvodnju određene robe, bilo na pružanje određenih usluga. Svrha ove kontrole, koja se, po pravilu obavlja ad hoc je doslednost i kontinuiranost u obezbeđenju normativa i standarda kvaliteta proizvoda i usluga koje prodaje, odnosno pruža primalac franšize;

Peta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na obavezu čuvanja poslovne tajne koja mu je poverena od strane davaoca franšize. Ova obaveza naročito obuhvata čuvanje tajnosti i poverljivosti podataka koji se odnose na know-how, specifikacije, zaštićena patentna prava, pravila poslovanja i sl., koja su utvrđena od strane davaoca franšize. Čuvanje tajnosti ovih podataka nije vezano za činjenicu trajanja ugovora o franšizingu. Najzad, šesta grupa obaveza primaoca franšize odnosi se na njegovu obavezu plaćanja naknade za ustupljena prava i usluge. U skladu sa načelom autonomije volje ugovorne strane kod ugovora o franšizingu su slobodne da, poštujući eventualno zakonska ograničenja, odrede vrstu i visinu naknade. Ta naknada se, po pravilu, utvrđuje tako da je primalac franšize dužan da je plati u zavisnosti od obima prometa (royality fee). Tom prilikom, utvrđuje se paušalni procenat (uglavnom u visini od 3 do 5 %) od ukupnog prometa, koji se ostvari tokom određenog vremenskog perioda (mesečno, tromesečno, godišnje). Pored toga, predviđa se i plaćanje jedne posebne ili pristupne cene (initial fee) i ona pravno predstavlja tržišnu vrednost prava franšizinga i uključujući i stvarne troškove davaoca franšize. 1 1

M.Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 362 M. Draškić, Oblicacionopravna dejstva ugovora o frašizingu, Zbornik radova sa Savetovanja “Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije”, Beograd, 1995. godina, str. 30-31 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 713

180

Nezavisno od kategorisanih obaveza ugovornih strana, gotovo svi ugovori o franšizingu saderže i klauzulu o zaštiti prava na isključivost (ekskluzivnost) delovanja primaoca franšize na određenoj teritoriji, najmanje u periodu važenja ugovora o franšizingu. Tom klauzulom, davalac franšize se obavezuje da u periodu važenja ugovora o franšizingu neće na ugovorenoj teritoriji angažovati nove primaoce franšize, a primalac franšize da na toj teritoriji i u vreme važenja ugovora o franšizingu neće vršiti prodaju druge robe niti pružati usluge drugog davaoca franšize, koji se u odnosu na prvog pojavljuje kao konkurentska firma. 3. Ugovor o faktoringu 3.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga kojim se ustupalac potraživanja (po pravilu, prodavac robe, kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe) obavezuje da na faktora (po pravilu, banku ili drugu finansijsku organizaciju) prenese postojeća ili buduća potraživanja, koja su nastala na osnovu ugovora o prodaji robe, odnosno vršenju usluga, zaključenih sa kupcem te robe, odnosno korisnikom tih usluga, a faktor (banka ili druga finansijska organizacija) se obavezuje da, uz proviziju i naplatu svojih troškova, naplati ta potraživanja, kao i da do naplate tih potraživanja kreditira svog klijenta i obavlja druge faktoring poslove. 1 U kategoriju drugih faktoring poslova spadaju naročito usluge vezane za tekuće poslovanje klijenta koje su u funkciji zaključenja pravnog posla međunarodnog prometa roba i usluga, kao što su marketinška promocija na određenom tržištu, utvrđivanje i provera boniteta budućih poslovnih partnera, obaveštavanje o uslovima poslovanja i kretanju cena na konkuretnom tržištu, odnosno usluge koje su u funkciji realizacije ovako zaključenih ugovora, kao što su vođenje poslovnih knjiga, praćenje realizacije zaključenih ugovora, dostavljanje opomena za izvršenje obaveze plaćanja od strane kupca, vođenje sudskog ili arbitražnog postupka u slučaju neizvršavanja obaveze plaćanja i sl. Kod ugovora o faktoringu postoje dve ugovorne strane i tri, pa i više, poslovnih partnera koji učestvuju u različitim fazama realizacije ovog ugovora. Najpre, u pitanju je sam faktor, po kome je i dobio naziv ovaj ugovorni odnos. To je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija, koja raspolaže potrebnim finansijskim potencijalom da preuzme svoje obaveze iz ovog ugovora, a koja je u predmet svog poslovanja svrstala i učešće u realizaciji faktoring poslova. Uglavnom je to dominicilna banka države u kojoj njen klijent, učesnik u faktoring poslu, ima svoje sedište.

1

M.Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 732 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 546

181

Druga ugovorna strana kod ugovora o faktoringu je prodavac robe, odnosno pružalac usluga, po pravilu sa međunarodnim elementom, koji je klijent (poslovni partner) faktora, odnosno banke ili druge finansijske organizacije. Ta okolnost upućuje na zaključak da između faktora (banke) i njenog klijenta (ugovorne strane iz ugovora o faktoringu) postoje prethodni pravni posao kojim se uspostavlja odnos poslovne saradnje, te da se taj odnos bazira na fiducijarnoj osnovi, tj. na uzajamnom poverenju. Pored osnovnih ugovornih strana u domen pažnje prilikom analize odnosa iz ugovora o faktoringu ulazi i poslovni partner klijenta faktora (banke) sa kojim je klijent zaključio ugovor o međunarodnoj prodaji robe, odnosno o pružanju usluga sa međunarodnim elementom, a koji se u konkretnom slučaju pojavljuje u statusu kupca te robe, odnosno korisnika te usluge. Bitni elementi ugovora o faktoringu su predmet ugovora i naknada (cena) za pruženu uslugu. Predmet ugovora o faktoringu je naplata sadašnjih i budućih potraživanja koje klijent faktora (banke) ima prema inostranim kupcima robe, odnosno korisnicima usluga. Zapravo suština ovog ugovornog odnosa, a ujedno i njegov osnovni predmet je da klijent faktora (banke) naplatu svojih potraživanja sa sebe prenosi na faktora, koji zavisno od vrste ugovora o faktoringu, to vrši u svoje ime i za svoj račun, odnosno u svoje ime a za račun svog klijenta. Tom prilikom prenos naplate potraživanja može da se odnosi samo na određeno – konkretno potraživanje, ali može da bude vezano i za sva potraživanja nastala iz delatnosti klijenta faktora, u određenom ili unapred neodređenom periodu vremena. Naknada (cena) za pruženu uslugu faktora (banke) određuje se, po pravilu, u procentu u odnosu na vrednost posla – naplatu potraživanja. Takođe, ona u mnogome zavisi i od vrste ugovora o faktoringu, odnosno od prirode i obima usluga koje faktor pruža svom klijentu povodom realizacije ovog ugovornog odnosa. No, ono što je bitno to je da je pravo na naknadu faktora autonomno pravo, koje proizilazi iz prirode samog ugovornog odnosa, tako da nije uslovljeno činjenicom da li je samim ugovorom utvrđeno to pravo, odnosno da li je određena njegova visina. Ugovor o faktoringu spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne, formalne i ugovore sa trajnim prestacijama (uspostavlja se trajni poslovni odnos između ugovornih strana). Pored toga, kao što je napomenuto, ovaj ugovor spada i u ugovorne odnose koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae) iz čega proizilazi i karakter uzajamnih prava i obaveza, ali i okolnost trajanja ovog ugovora. Inače, ugovor o faktoringu predstavlja složen ugovorni odnos u kome su sadržani elementi niza drugih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga (u prvom redu ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o del credere jemstvu, ugovora o nalogu, kao i ugovora o komisionu). Međutim, kombinacijom elemenata svih ovih ugovora vremenom je nastao posebni ugovorni odnos sa svojim specifičnim karakteristikama i privrednim ciljem koji se razlikuje od privrednog cilja elemenata drugih ugovora koji čine njegovu strukturu, tako da većina pravnih teoretičara danas ovaj ugovor smatra sui generis ugovorom međunarodnog poslovnog prava 1 . 1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograda, 2004. godina, str. 733

182

Iz navedenog može se zaključiti da ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao kao tvorevina autonomnog trgovinskog prava. Sa manjim izuzetkom anglosaksonskog prava (pre svega SAD) ovaj ugovorni odnos nije regulisan nacionalnim pravima savremenih država. Svoje korene nalazi u opštim uslovima faktoring organizacija, kao i sudskoj i arbitražnoj praksi koja se uspostavila povodom rešavanja sporova koji su nastali iz prakse poslovanja ovih organizacija. Isti je slučaj i sa domaćim pravom, u kome se ovaj ugovorni odnos, prvo, ne reguliše ni opštim, ali ni posebnim propisima kojima se uređuje promet roba i usluga sa inostranstvom i, drugo, koje u ranijim propisima o spoljno- trgovinskom poslovanju (koji su prestali da važe) samo pominje ovaj ugovor kao poseban oblik usluga u spoljno trgovinskom prometu 1 . S druge strane, na međunarodnom planu, značaj poslovnih transakcija i njihov broj motivisali su Institut za unifikaciju međunarodnog privrednog prava da ovaj pravni posao reguliše Konvencijom UNIDROIT o međunarodnom faktoringu, koja je zaključena 1988. godine u Otavi, a koja je posle ispunjenja uslova ratifikacije (deponovano je više od tri ratifikacionih dokumenata) stupila na snagu 1.maja 1995. godine. 2 3.2. Nastanak i privredni značaj Nastanak faktoring posla se u osnovi može povezati sa poslovnom praksom koja je formirana u uslovima primene anglosaksonskog prava tokom XIX veka i to prevashodno na teritoriji SAD. Doduše, ima autora koji korene, pa i elemente faktoring posla, nalaze u čuvenom Hamurabijevom zakoniku iz XVII veka pre nove ere, odnosno u praksi koja se uspostavljala povodom Justinijanove kodifikacije Rimskog prava iz IV veka nove ere, posebno povodom prakse koja je nastala povodom specifičnog pravnog posla – prodajnog naloga (contractus aestimatorius) 3 . No, ako se uzmu u obzir konkretne okolnosti nastanka i privredni značaj ovog posla tada se kao tačna može prihvatiti samo konstatacija da je u pitanju nov pravni posao karakterističan za savremene uslove poslovanja, koji je nastao u anglosaksonskom pravu. U SAD faktoring se pojavio krajem XIX veka u spoljnotrgovinskoj razmeni sa evropskim državama, u prvom redu sa Velikom Britanijom. Prvobitni oblici faktoringa M. Tratnik, Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 397 V. Kapor - S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 504 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 441 1

Član 22. Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju («Sl.list SR Jugoslavije», br 46/92)

2

Ovu konvenciju su kao prve ratifikovale Francuska, Italija I Nigerija. Navedeno prema M. Tratnik Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 398

3

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 432 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str 441

183

su se izražavali u komisionoj prodaji evropskih, posebno engleskih proizvođača tekstila na tržištu SAD. Američki uvoznik, tj. faktor, pored komisione prodaje uvezene robe iz Evrope, obezbeđivao je u svoje ime, a za račun evropskog komitenta i realizaciju potraživanja prema američkim kupcima na veliko i malo. Faktor je preuzimao na sebe obavljanje svih poslova u pogledu naplate prodajne cene, kao i drugih poslova vezanih za plasman te robe na američkom tržištu. Vremenom je faktor u sve većoj meri preuzimao kompletno staranje o realizaciji obaveza američkih partnera, uz postupno preuzimanje obaveza finansiranja proizvodnje svojih evropskih partnera. Radi zaštite svog tržišta organi vlasti SAD su krajem XIX veka (1880. godine) uveli posebne zaštitne mere na uvoz tekstila. To je za posledicu imalo da su faktoring organizacije jednostavno izvršile preorijentaciju u prodaji tekstilne robe evropskih proizvođača na američkom tržištu, u pružanju istih usluga američkoj tekstilnoj industriji prilikom plasmana njenih proizvoda na evropskom tržištu. Naime, i američki proizvođači tekstila imali su potrebu za brzim obezbeđivanjem nedostajućeg finansijskog kapitala radi otpočinjanja novog proizvodnog ciklusa, odnosno unapređivanja dostignutog nivoa proizvodnje i plasmana tekstilnih proizvoda. U takvim uslovima finansiranje poslovnog partnera od strane faktoring organizacije gubi oblik komisionog predujma i poslovanja na principima del credere prodajnog komisiona i poprima elemente direktnog oblika finansiranja, na način da faktoring organizacija, na osnovu prenetih potraživanja, preuzima na sebe rizik finansiranja proizvodnje svojih poslovnih partnera. U kasnijem razvoju faktoring posla u SAD ovaj posao se pojavljuje i u drugim privrednim delatnostima, te nije više specifičan samo za tekstilnu industriju i promet tekstilnih proizvoda. Paralelno sa time ostvaruje se i vrlo značajna transformacija u pogledu subjekata koji obavljaju faktoring poslove. Od prevashodno spoljno- trgovinskih preduzeća to postaju specijalizovane banke i druge finansijske organizacije, koje su finansijski mnogo više podobne da ostvare ovakav vid finansiranja proizvodnje robe odnosno vršenja usluga. Sa jačanjem međunarodne razmene roba i usluga, a naročito na globalnom tržištu, praksa zaključenja faktoring poslova dobija svoje mesto i u poslovnim aktivnostima privrednih subjekata evropskih država, tako da se od sredine 60-tih godina prošlog veka o ugovoru o faktoringu može govoriti kao o univerzalnom pravnom poslu prisutnom na svim tržištima savremenog sveta. Faktoring posao ima veliki značaj za razvoj međunarodne razmene roba i usluga, kao i za sigurnost pravnog prometa. Zahvaljujući faktoring poslu mala i srednja preduzeća, u statusu proizvođača roba i pružaoca usluga, mogu bez posebnih teškoća da se uključe u međunarodnu razmenu, te da se njihovi proizvodi i usluge pojave na globalnom tržištu. Ova preduzeća svoju osnovnu poslovnu aktivnost mogu da usmere na razvoj i usavršavanje proizvodnje roba i pružanje usluga, a da brigu o plasmanu i naplati izvezene robe i pruženih usluga prenesu na svog poslovnog partnera - faktora. S druge strane, iznos naknade koju duguju faktoru, na osnovu ugovora o faktoringu, po pravilu, je manji od iznosa troškova koji bi mala i srednja preduzeća i uopšte proizvođači roba i pružaoci usluga, imali kada bi u sopstvenoj režiji organizovali obavljanje ovih poslova. Tom prilikom, svakako treba imati u vidu 184

rizik naplate potraživanja, koji se u uslovima savremenog međunarodnog poslovanja sve više zaoštrava, kao i objektivno kasniji priliv nedostajućih finansijskih sredstava, čak i uz redovne naplate potraživanja u odnosu na situaciju koja postoji kod ugovora o faktoringu. Tome svakako treba dodati i nesporni poslovni ugled, kao i kvalitet usluga koje pruža faktoring organizacija, čime se poslovna promocija klijenata tih organizacija podiže na viši nivo. Prednosti faktoring posla mogu se uočiti i na strani faktor (banke). Pre svega, one se sagledavaju u širenju poslovnih aktivnosti faktora (banaka), čime oni stiču određenu konkurentsku prednost u danas dosta zaoštrenoj borbi na finansijskom tržištu. Dalje, zahvaljujući razgranatoj mreži svojih predstavništava i korespodenata širom sveta, kao i posedovanja pravovremenih informacija o kretanju cena i uslovima plaćanja roba i usluga, faktoring organizacija je u prilici da te proizvode i usluge plasira u najpogodnije vreme na određenom tržištu, zavisno od stepena tražnje za tim proizvodima. Najzad, kreditiranjem proizvođača roba i pružaoca usluga, faktoring organizacija unapređuje i jednu od svojih osnovnih funkcija kada posluje kao banka, odnosno druga finansijska organizacija. Na taj način, kroz finansiranje proizvodnje roba i pružanja usluga, do naplate potraživanja koja su nastala na osnovu toga, faktor za sebe obezbeđuje kamatna sredstva, koja se, doduše, ne iskazuju kao posebna kamata ali koja su uračunata u naknadu faktora i po tom osnovu predstavljaju njegovu proviziju. Naime, naknada faktora se formira od iznosa kamate na preuzeta potraživanja do njihove naplativosti, rizika naplativosti, naknade za bankarske usluge i bankarske provizije. Imajući sve to u vidu, sasvim je razumljivo što provizija faktoring organizacija u međunarodnom poslovanju dostiže značajne razmere. 1

3.3. Vrste faktoringa Ugovor o faktoringu je nastao u okviru tzv. autonomnog trgovinskog prava, kao rezultat ujednačavanja prakse opštih uslova poslovanja i tipskih ugovora najznačajnijih faktoring organizacija, odnosno stavova izabranih sudova i arbitraža povodom rešavanja spornih slučajeva proisteklih iz prakse primene ugovora o faktoringu. Drugim rečima, odsustvo imperativnog propisa, čak i sa dispozitivnim uslovima primene, stvorilo je uslove za pojavu različitih oblika i vrsta ugovora o faktoringu. Naime, u težnji da što bolje zaštite svoje interese, ali i preciznije definišu različite pravne situacije, u praksi primene ugovora o faktoringu mogu se uočiti razne njegove vrste, u kojima se, uz zadržavanje osnovnih obeležja ovih ugovornih odnosa, na različit način iskazuju pojedina prava i obaveze ugovornih strana. Apstrahujući manje bitne detalje, koji se kao svojevrsno obeležje mogu pronaći u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uočiti sledeće vrste ugovora o faktoringu. 1

R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 442 i 443

185

3.3.1. Otvoreni faktoring posao Ova vrsta faktoring posla je ujedno i osnovna, pa samim tim i klasična vrsta faktoringa. Shodno njoj klijent faktora samostalno, u okvirima svojih redovnih poslovnih aktivnosti, prodaje svoju robu inostranom kupcu, odnosno pruža usluge inostranom korisniku. Tom prilikom on je pravno i poslovno samostalan. Kasnije, činjenicom zaključenja ugovora o faktoringu, klijent faktora obaveštava svog poslovnog partnera o okolnosti zaključenja ugovora o faktoringu, uz poziv da ovaj svoje obaveze izvrši ne prema svom poslovnom partneru, nego prema faktoru. Tom prilikom, prenos potraživanja sa klijenta faktora, na samog faktora, može biti konačan kada faktor od kupca naplaćuje potraživanja u svoje ime i za svoj račun, odnosno nalagodavan, kada faktor naplaćuje potraživanje u svoje ime a za račun svog klijenta. 3.3.2. Zatvoreni faktoring U slučaju zatvorenog (skrivenog) faktoringa klijent faktora (banke), tj. prodavac – izvoznik robe, odnosno pružaoc usluge na osnovu ugovora o faktoringu konačno prodaje tu robu svom faktoru (banci). Po tom osnovu faktor (banka) postaje vlasnik robe već u farzi zaključenja ugovora o faktoringu. Dalja priroda ove vrste ugovora o faktoringu zavisi od toga ko se pojavljuje u statusu izvoznika te robe na tržište. To može biti njen proizvođač, koji tada istupa kao komisionar (u svoje ime, a za račun faktora) kod prodajnog komisiona sa klauzulom del credere, ali to može biti i sam faktor (banka) preko svojih poslovnih jedinica, odnosno inokorespodenata. Prednost ovog oblika faktoring posla za proizvođača – izvoznika je da on relativno brzo dolazi do novca, koji može da plasira u naredne faze proizvodnje robe. S druge strane, cena koja se na ovaj način dobija za robu je značajno niža od njene prometne cene, pošto u nju nije uračunata provizija faktora (banke). Sem toga, zatvoreni faktoring ostavlja i nedovoljno jasno definisan odgovor na pitanje odgovornosti za mane (posebno skrivene mane) tako isporučene robe. Iz tih razloga zatvoreni faktoring je obično znatno skuplji za proizvođača robe nego otvoreni faktoring. Nasuprot tome, zarada faktora je veća, a i relativno lakše se do nje dolazi – praktično finansirajući taj izvozni posao. 1

3.3.3. Pravi faktoring posao

1

M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 547 i 548

186

Pravim faktoring poslom kumulativno se ostvaruju sve tri vrste funkcija koje karakterišu ovaj ugovorni odnos. Ove privredne funkcije faktoring posla su: a) funkcija finansiranja, tj. obezbeđenje gotovinskog kapitala; b) uslužna funkcija ili upravljačka funkcija, tj. pružanje stručnih usluga u postupku ostvarivanja potraživanja prema trećim licima; c) del credere funkcija, tj. funkcija obezbeđivanja kredita. Funkcija finansiranja kod faktoring posla sastoji se u tome da faktor (banka) finansira svog komitenta do visine ugovorenih prodajnih cena isporučene robe, odnosno pruženih usluga i to od trenutka isporuke robe, odnosno pružanja usluga, pa sve do realizacije potraživanja prema trećim licima, kupcima te robe, odnosno korisnicima usluga. Naime, kada faktorov klijent isporuči robu, odnosno pruži usluge trećem licu, on, po pravilu, uz određene ugovorne odbitke odmah naplaćuje prodajnu cenu od faktora, a za uzvrat na faktora prenosi svoje potraživanje prema trećem licu. U takvoj situaciji faktor (banka) uz zaračunavanje odgovarajućih odbitaka od prodajne cene (u poslovnoj praksi to se kreće do 30% od nominalne vrednosti potraživanja) prenosi na svog klijenta umanjenu vrednost tog potraživanja. Uslužna funkcija faktoring posla sastoji se u obavljanju niza poslova od strane faktora, u pogledu evidentiranja, knjiženja, bilansiranja i realizacije prenetih potraživanja faktorovog klijenta. Uslužnom funkcijom faktora, faktorov klijent se oslobađa obaveze obavljanja niza stručnih poslova, koji su često zakonom propisani poslovi i čije obavljanje zahteva radno angažovanje posebnih stručnjaka. U okviru ove funkcije faktor obavlja se računovodstvene poslove, sastavlja potrebne statističke izveštaje, obračunava kamate i provizije trećih lica, odnosno obračunava i uplaćuje dospele poreske obaveze. Pored toga, faktor se neposredno angažuje i na opominjanje dužnika i naplatu dospelih potraživanja. Del credere funkcija, odnosno funkcija obezbeđivanja kredita omogućava proizvođaču robe – klijentu faktora, da se oslobi rizika nemogućnosti naplate prodajne cene za isporučenu robu. Naime, u uslovima normalnog robnog prometa uvek postoji određeni rizik naplate prodajne cene, koji često privredno imobiliše poslovne potencijale prodavca robe, odnosno pružaoca usluga da slobodnije ulazi u poslovne aranžmane. Zaključenjem ugovora o faktoringu rizik naplativosti potraživanja sa proizvođača roba, odnosno pružaoca usluga, odnosno klijenta faktora, prenosi se na faktora (banku). S druge strane, na strani faktora kao svojevrsna garancija za tako preuzet rizik stoji preneto potraživanje i čitav instrumentarij mogućnost naplate takvog potraživanja kojim ne raspolaže klijent faktora, odnosno proizvođač robe ili pružalac usluga.

3.3.4. Nepravi (kvazi) faktoring posao

187

Bitno obeležje nepravog (kvazi) faktoring posla je da faktor obavlja samo jednu ili najviše dve faktoring funkcije, koje su prisutne kod pravog faktoring posla. Kod nepravog (kvazi) faktoring posla uglavnom izostaje bliža poslovna saradnja faktora i njegovog klijenta, te stoga kod ove vrste faktoring posla, faktor, po pravilu, preuzima samo potraživanje radi naplate za svog klijenta, uz garanciju za naplativost takvog potraživanja.

3.4. Obaveze ugovornih strana Postojanje više vrsta ugovora o faktoringu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovnorni odnos, uslovili su različitost ugovornih odredbi kojima se uređuju izajamna prava i obaveze faktora s jedne strane, i njegovog klijenta – proizvođača robe, odnosno pružaoca usluga, s druge strane. Stoga se, kao osnovni izvor prava kojima je uređena ova oblast uzimaju norme autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme, potrebno je izvršiti određena uopštavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreću kod preovlađujućeg broja ugovora o faktoringu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifičnost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore međunarodnog poslovnog prava. 3.4.1. Obaveze faktora (banke) Pre analize pojedinih obaveza faktora, o kojima je drugim povodom već bilo reči, potrebno je istaći da se u savremenoj poslovnoj praksi u ugovornom statusu faktora, kod ugovora o faktoringu, po pravilu, pojavljuje banka ili druga finansijska organizacija, koja je specijalizovana za te poslove. Ta okolnost ima najmanje dve pravne posledice. Prva se sastoji u tome da se faktoring poslovi pojavljuju uvek kao supsidijerni i akcesorni poslovi u odnosu na osnovne poslove koje obavlja banka kao finansijska organizacija. Sa praktičnog aspekta to znači da ne postoje banke, odnosno druge finansijske organizacije kojima je obavljanje faktoring poslova jedini, pa čak ni pretežni predmet njihove delatnosti. Druga pravna posledica sastoji se u tome da banka, odnosno druga finansijska organizacija, koja se opredeli da kao prateće poslove obavlja i faktoring poslove treba da izvrši odgovarajuću registraciju za obavljanje tih poslova, upisom te činjenice u registar privrednih subjekata (spoljašnji aspekt), odnosno da svoju organizaciju prilagodi specifičnostima obavljanja faktoring poslova, koji se u mnogo aspekata razlikuju od klasičnih bankarskih poslova (unutrašnji aspekt). Inače, sem praktičnog aspekta, načelno nema smetnji da i drugi privredni subjekti, osim banaka i drugih finansijskih organizacija, u pravnom prometu istupaju u statusu faktora u odnosima sa svojim klijentima – poslovnim partnerima.

188

Osnovna obaveza faktora je obavljanje svih pravnih i faktičkih radnji u vezi sa naplatom prenetog potraživanja. On tu obavezu mora da izvrši savesno i profesionalno, vodeći računa o najvišim standardima struke i poslovnim običajima koji u njoj vladaju. Obavljanje poslova naplate potraživanja je ujedno i osnovni poslovni motiv proizvođača robe, da taj segment poslovnog aranžmana sa kupcem prenese na faktora, kao profesionalca u toj oblasti. Druga obaveza faktora je da od trenutka zaključenja ugovora o faktoringu, u redovnim i po pravilu jednakim ratama (mesečno, tromesečno ili godišnje) finansira svog klijenta i to sve do naplate punog iznosa prenetog potraživanja. Ovo finansiranje proizvođača robe, odnosno pružaoca usluga – klijenta faktora, spada takođe u red osnovnih privrednih motiva zaključivanja ovog ugovora. Po sebi se pretpostavlja da ovo finansiranje ne može biti beskamatno, pošto je u pitanju teretni ugovor par excelance. No, kamatna stopa mora, prvo, biti prilagođena statusu klijenta faktora kao stalnog i trajnog poslovnog partnera (dakle, niža od uobičajene), a potom ona neće biti sukcesivno posebno plaćena, već je sadržana (inkorporisana) u naknadi na koju faktor ima pravo na osnovu obavljenog posla iz ugovora o faktoringu. Treća grupa obaveza faktora sastoji se u pružanju posebno ugovorenih – akcesornih poslova. Ovi poslovi se prevashodno odnose na olakšavanje realizacije poslovnog aranžmana radi koga je zaključen ugovor o faktoringu. Po prirodi stvari, ti poslovi spadaju, u širem značenju tog pojma, u bankarsko finansijske poslove. Međutim, zavisno od prirode ugovora oni mogu biti i specifični, te kao takvi vezani za druge poslovne aktivnosti, kakvim se banka uobičajeno ne bavi (npr. istraživanja tržišta, vođenje posebnog knjigovodstva, marketinška prezentacija i sl). I u odnosu na ove poslove od strane faktora se očekuje da ih obavi sa pažnjom stručnjaka, na najvišem profesionalnom nivou uvažavajući propise i poslovnu praksu koja postoji u toj oblasti. Ukoliko za obavljanje ovih poslova faktor angažuje treća lica, kao svoje podizvođače, njegova odgovornost će biti utvrđivana kao da je sam preuzeo obavljanje tih poslova. Četvrta obaveza faktora je da čuva tajnost podataka koje mu je klijent poverio povodom zaključenja ugovora o faktoringu. Obaveza čuvanja podataka svog klijenta kao poslovne tajne, potencirana je statusom faktora, koji je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija. Čuvanje poslovne tajne, pored podataka koji su neposredno povereni od strane klijenta, odnosi se i na sve druge podatke iz delatnosti klijenta za koje faktor sazna tokom obavljanja poslova na osnovu ugovora o faktoringu. Štaviše, obaveza čuvanja tajnosti ovih podataka traje i po prestanku ugovora o faktoringu i određena je merom zaštite poslovnih interesa klijenta faktora, koji objavljivanjima tih podataka mogu biti ugroženi. Najzad, faktor ima obavezu da po realizaciji svih poslova vezanih za ovaj ugovorni odnos podnese klijentu obračun, koji pored prava na naknadu faktora, sadrži i pravo faktora na nadoknadu svih nužnih i korisnih troškova koje je imao povodom realizacije ugovora o faktoringu. 3.4.2. Obaveza klijenta faktora (banke)

189

Osnovna obaveza klijenta faktora (banke), inače proizvođača robe, odnosno pružaoca usluge u odnosima međunarodnog prometa roba i usluga je da na faktora, putem ugovora o faktoringu, prenese svoja potraživanja i to radi naplate od kupca robe, odnosno korisnika usluga. Stvar autonomije volje ugovornih strana je vrsta i obim potraživanja koji se prenose na faktora. To može biti jedno konkretno potraživanje, proisteklo iz određenog poslovnog odnosa, ali to mogu biti i sva postojeća i buduća potraživanja iz obavljanja privredne delatnosti klijenta faktora. Ono što je bitno to je da prenos tih potraživanja bude izvršen na pravno validan način (najčešće građansko – pravnom cesijom), te da je dužnik klijenta faktora (najčešće kupac robe, odnosno korisnik usluga) obavešten o toj okolnosti. Pravne posledice koje iz tog čina proisteknu sadržane su u obavezi dužnika iz osnovnog posla da umesto svom poveriocu, sada klijentu faktora, svoje obaveze izvrši direktno faktoru. Druga obaveza klijenta faktora je dostavljanje faktoru kompletne dokumentacije na osnovu koje će moći da izvrši naplatu poslovnog dužnika iz osnovnog odnosa. Ta dokumentacija treba da po obimu bude kompletna, a po sadržini validna, i na nedvosmislen način mora da ukazuje na nesumnjivost prava klijenta faktora na naplatu tih potraživanja. S tim u vezi je i obaveza klijenta faktora da garantuje za istinitost prenetog potraživanja. Paralelno sa prenosom glavnog potraživanja prenose se i sva sporedna prava i garancije, koja su povezana sa glavnim potraživanjem. Za punovažnost prenosa potraživanja na faktora nije neophodna saglasnost dužnika iz osnovnog pravnog posla, ali je potrebno da on o tome bude obavešten. S druge strane, dužnik iz osnovnog pravnog posla ima pravo na sve prigovore faktoru, koji su vezani za preneto potraživanje, a koje bi imao prema svom poveriocu iz osnovnog pravnog posla. 1 Najzad, klijent faktora ima obavezu isplate naknade faktoru (banci) za realizaciju ugovora o faktoringu. Ova naknada ima nekoliko elemenata, ali je bitno da se isplaćuje objedinjeno. Njena struktura se sastoji od kamate koja se obračunava klijentu za period finansiranja od zaključenja ugovora o faktoringu do naplate potraživanja, zatim od participacije u procenjenom poslovnom riziku naplate prenetih potraživanja (eventualna nemogućnost naplate dela ili celog potraživanja), naknade za pružene bankarske i druge profesionalne usluge (prema tarifi banke) odnosno tržišnoj vrednosti tih usluga, kao i nagrade za obavljeni posao faktora (bankarska provizija). Klijent faktora, ovu naknadu, po pravilu, ne plaća direktno faktoru, već je faktor obračunava kao svoje učešće u naplaćenom potraživanju i to pre prenošenja samog potraživanja klijentu, tako što obračunat deo, u određenom procentualnom iznosu, zadržava za sebe. Pravna posledica ovakvog načina obračuna i plaćanja naknade faktoru je da klijent faktora, po pravilu, ne izdaje nikakva sredstva obezbeđenja ugovornih obligacija, pošto je samo potraživanje najsigurniji oblik obezbeđivanja faktora.

4. Ugovor o menadžmentu

1

M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 733

190

4.1. Pojam i karakterna obeležja Ugovorom o menadžmentu vlasnik preduzeća poverava, uz odgovarajuću naknadu, upravljanje preuduzećem koje je u njegovom vlasništvu, određenom pravnom ili fizičkom licu, radi ostvarivanja ugovorom utvrđenih privrednih ciljeva. Ovaj ugovor spada u red neimenovanih ugovora koji su nastali kao rezultat poslovne prakse, te se u tom smislu može svrstati u ugovore autonomnog trgovinskog prava. Doduše, postoje propisi pojedinih država, koji u okvirima odredbi o organizaciji i poslovanju privrednih subjekata u tim državama, sadrže i odredbe koje se, u širem značenju ovog pojma, mogu podvesti pod ugovor o menadžmentu (npr. u Rumuniji je donet Zakon o ugovoru o menadžmentu). Pored toga i određeni domaći propisi, kao što je to bio Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine 1 , predviđaju kao poseban ugovorni odnos ugovor o vođenju poslova preduzeća. Međutim, ove i slične zakonske odredbe pre su rezultat potrebe bližeg uređivanja tzv. tranzicionih procesa u postsocijalističkim državama, nego što je to svesno i koordinirano nastojanje zakonodavca da konsekventno potrebama poslovne prakse uredi ovaj ugovorni odnos. Stoga su i ovi propisi imali kratkotrajan period svog važenja, a u okviru njega često su bili menjani i dopunjavani. Osnovna obeležja ugovora o menadžmentu su da je to dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, da je u pitanju ugovor koji se zaključuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera (intuitu personae), da je trajnog dejstva, odnosno da se realizuje u dužem vrmenskom periodu, kao i da je po svojoj prirodi formalni ugovor s obzirom na okolnost da je pisana forma ne samo uslov njegovog nastanka, već i da je niz pravnih posledica – dejstva ugovora vezan i proizilazi iz pisane forme ovog ugovora. Dvostrani karakter ugovornih odnosa, koji postoji kod ugovora o menadžmentu, upućuje na postojanje dve ugovorne strane. Jedna od njih je vlasnik preduzeća koje se poverava na upravljanje. Problem identifikacije vlasnika preduzeća može ponekad biti povezan i sa naglašenim teškoćama. Naime, u slučaju društva lica (ortačko i komadintno privredno društvo), kao i u slučaju individualnog preduzetnika, utvrđivanje statusa vlasnika preduzeća je relativno lako. To su ortaci odnosno komplementari, odnosno sam preduzetnik, srazmerno svom vlasničkom učešću u imovini preduzeća. U skladu sa pravilima tih preduzeća o donošenju poslovnih odluka od strane ovih lica doneće se i odluka o zaključenju ugovora o menadžmentu. Problem je nešto složeniji u slučaju društva kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo). U okvirima ovih privrednih društava generalno odluka o zaključivanju ugovora o menadžmentu donosi se od strane organa koji reprezentuje vlasnički interes. To je, po pravilu, skupština članova društva, odnosno akcionara. Međutim, tom prilikom treba imati u vidu i zakonske odredbe o sprečavanju sukoba interesa, odnosno o zaštiti prava manjinskih akcionara.

1

Službeni glasnik R.Srbije, broj 48/91

191

S druge strane, ugovorni partner je menadžment operater, odnosno jednostavnije menadžer. To može biti svako domaće ili strano, pravno ili fizičko lice koje poseduje stručne sposobnosti koje ga kvalifikuju za obavljanje menadžerskih poslova u određenom preduzeću. Kao što je navedeno, pored ovog stručnog aspekta poveravanja poslova, potrebno je imati u vidu i zakonske odredbe o sprečavanju sukoba interesa prilikom donošenja odluke o zaključivanju ugovora o menadžmentu sa određenim licem. Važno je istaći da i pored preovlađujuće prakse u zaključivanju ugovora o menadžmentu sa određenim domaćim ili stranim fizičkim licem, načelno nema nikakvih smetnji da se takav ugovor zaključi i sa pravnim licem, npr. agencijom, visokoobrazovnom ustanovom, naučnim institutom i sl u okviru čije registrovane delatnosti je i pružanje ovakvih usluga. Pojedini autori 1 ukazuju da se povodom zaključenja ugovora o menadžmentu uspostavlja poslovni odnos između tri lica, uključujući tom prilikom pored vlasnika preduzeća i menadžment operatera i samo preduzeće nad kojim se preuzima upravljanje. Ovakav prilaz je pogrešan, pošto objekt (predmet ugovora) ne može istovremeno biti i subjekt ugovora. Naime, čak i u slučaju kada se ugovor o menadžmentu zaključuje između menadžment operatera i organa preduzeća nad kojim se preuzima upravljanje, takav ugovor će uvek biti zaključen sa organom preduzeća koji reprezentuje vlasnički interes, a ne sa bilo kojim organom u preduzeću (npr. direktor preduzeća neće moći samostalno, bez odluke nadležnog organa, da deo ili celinu svojih ovlašćenja neposredno prenese na menadžment operatera). Međutim, sama činjenica preuzimanja tako važne funkcije, kako je upravljanje preduzećem, ne može, po prirodi stvari, ostati samo na relaciji internih odnosa vlasnika preduzeća i menadžera. Pre svega, ukoliko dolazi do promene lica koje zastupa preduzeće, a to je najčešće slučaj, ta okolnost mora na adekvatan način biti evidentirana u registru privrednih subjekata. Dalje, ukoliko dolazi do suspenzije, odnosno prenosa poslovodnih i/ili upravljačkih funkcija sa do tada važećih organa preduzeća na menadžera, moraju se izmeniti odgovarajuće odredbe opštih akata, prvenstveno statuta preduzeća. S druge strane, činjenicom zaključenja ugovora o menadžmentu ne menja se ništa u pravnom i poslovnom stutusu preduzeća. Naime, okolnost zaključenja ugovora o menadžmentu ne može biti na teret, ali ni u korist trećih lica. Najviše što oni s tim u vezi treba da znaju je informacija o zaključenju ugovora i postojanju novog lica kome je povereno upravljanje preduzećem. Saglasno tome ni menadžer ne može, na osnovu zaključenja ugovora o menadžmentu, steći posebna prava i odgovornosti prema trećim licima, poslovnim partnerima preduzeća koje mu se poverava na upravljanje. Ovo posebno dolazi do izražaja u relaciji odnosa sa radnicima koji su zaposleni u tom preduzeću. Kao jedna od čestih klauzula u ugovoru o menadžmentu navodi se i prenos ovlašćenja za organizaciju proizvodnog procesa u preduzeću i saglasno tome vođenje kadrovske politike. Međutim, s obzirom na sadašnju uređenost materije u oblasti radnih odnosa, okolnost zaključenja ugovora o menadžmentu ne daje menadžeru posebna prava mimo onih koja su utvrđena zakonskim odredbama, odnosno odredbama kolektivnih ugovora kojima se uređuju radni odnosi. To drugim rečima znači da menadžer u preduzeću, koje mu je povereno na upravljanje, neće moći ni da prima, ali ni da otpušta radnike nezavisno od propisa kojima se uređuje ova oblast. Jedino što on eventualno 1

M. Dragašević, Ugovor o menadžmentu, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni značaj Jjugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 98

192

može da poseduje je odgovarajuća samostalnost u donošenju odluka o zasnivanju, odnosno prestanku radnog odnosa, ali u granicama važećih propisa kojima su utvrđena ovlašćenja poslodavca u preduzeću, nezavisno od okolnosti da li je sa njime zaključen ugovor o menadžmentu. Ugovor o menadžmentu, kao i ostali pravni poslovi kojima se reguliše međunarodni promet roba i usluga, poseduje svoje bitne elemente, koji ga čine specifičnim u odnosu na druge ugovore međunarodnog poslovnog prava. Ti bitni elementi su ujedno i minimum o kome ugovorne strane moraju da postignu saglasnost volja, da bi ovaj ugovor bio validan i po tom osnovu proizvodio pravna dejstva. Bitni elementi ugovora o menadžmentu su predmet ugovora i cena, odnosno naknada koja se plaća za pružene menadžerske usluge. Predmet ugovora o menadžmentu predstavlja celinu menadžerskih usluga (paket usluga) koje obuhvataju skup organizacionih, finansijskih, upravljačkih, savetodavnih i drugih usluga koje menadžer stavlja na raspolaganje vlasniku preduzeća, preuzimajući na sebe odgovornost za njihovo sprovođenje. U okvire predmeta ugovora o menadžmentu spada i tzv. kultura upravljanja preduzeća od strane menadžera. Sadržaj te kulture čine stavovi i uverenja o načinu upravljanja preduzećem, koji funkcionišu dovoljno dobro da bi uticali na stvaranje svesti da se kao takvi mogu sprovesti na nivou preduzeća. Kultura upravljanja preduzeća se manifestuje u načinu poslovnog razmišljanja, odlučivanja i sprovođenja poslovnih aktivnosti. Time se zapravo vrši individualizacija menadžerske funkcije u jednom preduzeću, na lice sa datim svojstvima, čime se to lice čini posebnim u odnosu na druge potencijalne menadžere. S druge strane, predmet ugovora o menadžmentu zavisi i od volje vlasnika preduzeća. U tom smislu, on može obuhvatati celinu prava, iskustava, znanja i ovlašćenja na upravljanje preduzećem, ali može i da se odnosi samo na jedan od segmenata upravljanja poslovanjem bilo celog preduzeća, bilo nekog od njegovih unutrašnjih organizacionih oblika – organka preduzeća. Odluka o poveravanju ovih upravljačkih prava u osnovi zavisi od cilja koji se ugovorom o menadžmentu želi da postigne. Stoga će se npr. u slučaju naglašenih finansijskih teškoća u kojima se nalazi preduzeće, ugovorom o menadžmentu posebno insistirati na sanaciji njegovog finansijskog stanja i obezbeđivanja dodatnog kapitala. U slučaju prezaposlenosti, pažnja će se posvetiti racionalizaciji broja angažovanih radnika, odnosno stvaranju uslova za njihovo produktivno zaposlenje. U slučaju lošeg pozicioniranja preduzeća na tržištu, ugovorom o menadžmentu će se na menadžera preneti ovlašćenja ne samo na unapređenje marketinške funkcije u preduzeću, već i pravo na izbor asortimana proizvoda i njihove promocije na određenom tržištu. Najzad, angažovanje određenog lica za menadžera može biti motivisano obezbeđenjem transfera tehnologije, odnosno prava industrijske svojine kojim raspolaže taj menadžer. Iz tih razloga veoma je važno ugovorom o menadžmentu precizno definisati cilj koji se angažovanjem menadžera želi da postigne u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje, pošto iz tog cilja proizilazi i sam predmet ugovora o menadžmentu. Povezano sa određivanjem predmeta ugovora o menadžmentu je i trajanje samog ugovora. Načelno nema nikakvih smetnji da se u bilo kom segmentu ograničiti 193

voljom ugovornih partnera dužina trajanja ugovora. Međutim, po prirodi stvari, to je ugovor sa trajnim prestacijama – dejstvom, koje se realizuju u dužem ili kraćem vremenskom periodu. Šta više, praksa poznaje i slučajeve zaključenja ugovora o menadžmentu na neodređeno vreme. Ono što je bitno sa aspekta određivanja predmeta ugovora o menadžmentu, to je obaveza menadžera da u celom periodu važenja ovog ugovora, svoje obaveze izvršava sa pažnjom stručnjaka u ovoj oblasti. Cena za pružene usluge, odnosno menadžment naknada je drugi bitan element ugovora o menadžmentu. Iz dvostrano obaveznog i teretnog karaktera ugovora o menadžmentu proizilazi da je pravo na naknadu menadžera jedno od osnovnih prava koja mu pripadaju nezavisno od okolnosti da li je to samim ugovorom uređeno. Međutim, kao posledica prirode naknade i činjenice da je u pitanju neimenovan ugovor, bliže određivanje menadžment naknade posebno dobija na značaju. Tom prilikom, potrebno je imati u vidu poslovnu praksu koja postoji povodom određivanja menadžment naknade. Menadžment naknada ima posebnu strukturu i po pravilu se sastoji od osnovne naknade (basic fee) i podsticajne naknade (incetive fee). Bazična ili osnovna naknada utvrđuje se, po pravilu, u fiksnom iznosu i predstavlja iznos novčanih prihoda (zarade) menadžera za efektivno ostvareni rad u preduzeću. Podsticajna naknada se utvrđuje na bazi uspeha u ostvarivanju ciljeva utvrđenih povodom zaključenja ugovora o menadžmentu. Ona predstavlja dopunski faktor motivisanja menadžera na uspešno obavljanje menadžment funkcije. Međutim, upravo zbog ovakve strukture menadžment naknade potrebno je dopunski sagledati uslove za njeno ostvarivanje. Tom prilikom treba imati u vidu i okolnost da li je menadžer angažovan iz reda zaposlenih u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje ili je u pitanju lice izvan kruga zaposlenih u tom preduzeću. Naime, pravo na osnovnu naknadu menadžer će imati uvek i to u skladu sa kriterijumima koji su utvrđeni ugovorom o menadžmentu, odnosno, ukoliko u ugovoru o tome nema odredbi, u skladu sa opštim aktima preduzeća kojima se uređuje oblast naknade za rad. Drugim rečima, osnovna naknada menadžera predstavlja novčani iznos naknade poslovodnog organa u tom preduzeću, pod dopunskim uslovom da ugovorom o menadžmentu nije šta drugo predviđeno. S tim u vezi, i u slučaju kada ugovorom o menadžmentu nije ništa ugovoreno, pravo na osnovnu naknadu menadžera postoji i realizuje se u okvirima odredbi kojima je regulisano pravo na naknadu u tom preduzeću. Sasvim drugačija situacija postoji kod podsticajne naknade. Prvo, ona se ne pretpostavlja, već mora biti izričito predviđenja ugovorom o menadžmentu. U odsustvu odredbi o podsticajnoj naknadi iz ugovora o menadžmentu, menadžment operater neće biti u prilici da sudskim putem ostvari ovo svoje pravo. Drugo, podsticajna naknada ne mora uvek da bude izražena u novčanom iznosu. Ona može da se sastoji i u prenosu dela kapitala preduzeća na menadžera (u formi ustupanja određenog broja akcija, odnosno udela u preduzeću). Treće, ona se, po pravilu, ne isplaćuje u mesečnim, odnosno redovnim rokovima isplate zarade, već po isteku obračunskog perioda (godišnjeg bilansa poslovanja), odnosno drugih vremenskih intervala u kojima se sagledava poslovna uspešnost preduzeća koje je menadžeru povereno na upravljanje.

194

Ugovor o menadžmentu je nova i još uvek relativno malo korišćena vrsta pravnih poslova međunarodnog poslovanja. U pitanju je složeni oblik ugovornog odnosa, koji u sebi objedinjuje karakterna obeležja više vrsta imenovanih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Pored elemenata ugovora o zastupanju, ovaj ugovor ima u značajnoj meri prisutne i elemente ugovora o zakupu, ugovora o franšizingu, ugovora o radu i drugih ugovornih odnosa koji zavise od prirode i cilja ugovora o menadžmentu. Pa ipak, apstrahujući detalje može se konstatovati da je ugovor o menadžmentu po svojim svojstvima najbliži ugovoru o konsaltingu odnosno ugovoru o know – how. Sličnost sa ugovorom o konsaltingu proizilazi iz stručnosti pružaoca usluga. Naime, i menadžer, kao i konsultant moraju biti izuzetni poznavaoci struke u oblasti u kojoj posluje preduzeće kome pružaju svoje usluge. Razlika se pojavljuje na planu predmeta realizacije ugovornih obaveza. Konsultant je dužan da sa pažnjom stručnjaka iz oblasti za koju daje savet, odnosno predlaže rešenje, to učini sa najvišim stepenom odgovornosti za mogućnost realizacije traženog mišljenja. Međutim, on ne učestvuje u izboru rešenja, a posebno ne u realizaciji datog saveta, odnosno predloženog rešenja. To je stvar naručioca usluge. Kod ugovora o menadžmentu, menadžer je u obavezi da obezbedi ne samo prethodno znanje i iskustvo u oblasti upravljanja preduzećem, da bi mogao da udovolji specifičnim i konkretnim obavezama preduzeća, već prenosi i sopstvenu korporativnu kulturu, sistem i način rukovođenja, tehniku planiranja, procese donošenja odluka, rečju jedan celoviti menadžerski stil i poslovnu filozofiju. Dakle u ovim ugovornim odnosima sadržana je i materija ugovora o konsaltingu, s tim što se ugovorom o menadžmentu, menadžer obavezuje i da neposredno učestvuje u realizaciji datih privrednih saveta, odnosno predloženih rešenja. Odnos ugovora o menadžmentu i ugovora o know – how bazira se na činjenici da većina ugovora o menadžmentu u sebi sadrži i elemente ugovornih odnosa o transferu tehnologije, odnosno takvi ugovorni odnosi se uspostavljaju u procesu realizacije ugovora o menadžmentu. Imajući to u vidu, ugovor o know – how treba sagledavati u njegovom proširenom značenju, koje u sebi sadrži pored tehničko – tehnološke komponente prenošenja znanja i iskustava i prenos ekonomsko – organizacionih i upravljačkih znanja od interesa za poslovanje određenog preduzeća. Na taj način, ugovor o know – how treba shvatiti u širem značenju tog pojma, dakle ne samo kao skup tehničkih znanja i iskustava, već i kao organizacioni know – how, koji obuhvata znanja i iskustva u oblasti ekonomije i organizacije poslovanja preduzeća. 1 Iz navedenog jasno su uočive sličnosti ugovora o menadžmentu i ugovora o know – how koje se sastoje u poznavanju i primeni u praksi znanja iz oblasti organizacije i upravljanja privrednim subjektima. Razlika postoji u specifičnom položaju koji menadžer ima u odnosu na preduzeće koje mu je povereno na upravljanje. On je deo tog preduzeća, preuzimajući njegove određene funkcije. U tom pogledu, njegov položaj je drugačiji od pružaoca know – how usluga, koji ipak ostaje samostalan i odvojen od poslovnog partnera kome pruža usluge. Iz navedenog može se zaključiti da ugovor o menadžmentu predstavlja usklađenu kombinaciju elemenata više pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao kao rezultat potreba poslovne prakse. U tom smislu, 1

N. Subotić – Konstatinovic, Uloga ugovora o menadžmentu u procesu transfera tehnologije, Zbornik «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 131

195

on predstavlja tipičan primer ugovora autonomnog trgovinskog prava, koji sa razvojem globalnog tržišta u sve većoj meri poprima međunarodna obeležja, omogućavajući, na taj način, da se poslovna praksa uspešnih preduzeća internacionalizuje putem angažovanja poznatih i priznatih stručnjaka u rešavanju privrednih problema i u državama u kojima takvih stručnjaka nema, ili ih nema u dovoljnom broju. 4.2. Nastanak i privredni značaj Globalizacija međunarodnog tržišta, koju prati stalno jačanje konkurentnosti ponude i tražnje za određenim proizvodima i/ili uslugama, inicirali su potrebu preispitivanja svih faktora poslovne uspešnosti jednog privrednog subjekta. Paralelno sa redefinisanjem palete proizvoda i usluga koje se iznose na tržište, a posebno njihovog kvaliteta i dostignutog cenovnog nivoa, predmet poslovnog traganja su postali i unutrašnji odnosi u preduzeću. Najpre sa ciljem uvođenja novih tehnologija i racionalizacije procesa proizvodnje određenih proizvoda, odnosno pružanja usluga, a potom i unapređivanja organizacije upravljanja ovim procesima. U takvim okolnostima krajem prošlog veka počinje da se pojavljuje i specifičan ugovorni odnos autonomnog trgovinskog prava, koji se naziva ugovor o menadžmentu. Iako je sasvim izvesno da su i u periodu koji je prethodio pojavi ugovora o menadžmentu, privredni subjekti imali svoje organe upravljanja, što proizilazi i iz njihovog statusa pravnog lica, globalizacija relevantnog tržišta, sa jedne strane, i naglašena specijalizacija internog proizvodnog procesa u određenom preduzeću, s druge strane, jasno su ukazivali da postoje ista ili u osnovi ista preduzeća sa različitom poslovnom uspešnošću. Kada su sva nastojanja usmerena na bolje profilisanje proizvoda i usluga, odnosno na marketinški nastup bila iskorišćena, po prirodi stvari, rešenje je počelo da se traži u unutrašnjoj organizaciji i vođenju poslovnog procesa u preduzeću. Najpre je to činjeno u okvirima raspoloživih kadrovskih potencijala, putem boljeg i efikasnijeg razmeštaja zaposlenih i njihovim punim proizvodnim angažovanjem. Kada ni taj napor nije dao očekivane rezultate (konkurentska superiornost na tržištu), rešenje je potraženo u ugovornom angažovanju stručnjaka izvan preduzeća na koje su prenošene klasične funkcije organa preduzeća. U takvim uslovima stvoren je sistemski ambijent za nastanak ugovora o menadžmentu. Ukoliko se toj okolnosti doda i činjenica da se ugovor o menadžmentu, po pravilu, zaključuje paralelno sa drugim pravnim poslovima međunarodnog prometa roba i usluga, kao što su strana ulaganja, ugovor o franšizingu, ugovor o finansijskom lizingu, ugovor o faktoringu i sl., onda se u potpunosti može razumeti privredni značaj ovog ugovornog odnosa. Organizacija unutrašnjeg procesa rada i odlučivanja, pravilna selekcija kadrova i njihovo puno proizvodno angažovanje, efikasan marketinški nastup, obezbeđenje prava korišćenja tehničkih i tehnoloških inovacija, u kombinaciji sa unošenjem sopstvene (individualizovane) korporativne kulture kao posebnog sistema i metoda rukovođenja, obezbeđivali su određenim preduzećima, odnosno njihovim vlasnicima, onu neophodnu tržišnu prednost, koja je ta preduzeća činila poslovno uspešnijim u odnosu na druge privredne subjekte u datom vremenu i na određenom privrednom prostoru. 196

U našim uslovima ugovor o menadžmentu imao je i jednu sasvim posebnu funkciju. On je postao deo ukupnog mehanizma tranzicionih promena od dogovorne ka tržišnoj privredi. Naime, paralelno sa vlasničkom transformacijom, celinu tranzicionih promena trebalo je da obezbedi i odgovarajuća upravljačka i organizaciona transformacija naših privrednih subjekata. I dok se, uz sve teškoće koje su po prirodi stvari pratile te promene, može konstatovati da je bar na formalnom planu proces svojinske i organizacione transformacije završen, za upravljačku se to ni uslovno ne može konstatovati. Tome doprinosi više faktora. Najpre, teško je od jednog sistema u kome su svi zaposleni (radnici) bili suvereni i neprikosnoveni nosioci funkcije upravljanja «sredstvima rada u društvenoj svojini», te im je to pravo pripadalo kao «neotuđivo pravo», preći na sistem po kome to pravo u celosti pripada jednom čoveku ili grupi ljudi sa svim konsekvencama koje iz toga mogu da proisteknu. Drugo, a ništa manje značajno, objektivno na domaćem tržištu radne snage nije bilo stručnjaka koji bi u dovoljnom broju mogli da zadovolje potrebe domaćih privrednih subjekata za efikasnim i poslovno uspešnim menadžmentom. I najzad, kao posledica svojinske transformacije domaćih privrednih subjekata u društvenom vlasništvu, nastala je nova struktura vlasnika tih privrednih subjekata, koja u značajnoj meri nije stručno osposobljena za uspešno obavljanje menadžerske funkcije u tim privrednim subjektima. Stoga, ugovor o menadžmentu, pored «klasičnih» obeležja u našim uslovima ima i sasvim posebno obeležje koje je uslovljeno potrebom neodložnog uspostavljanja efikasnog sistema rukovođenja domaćim preduzećima, ne samo radi njihovog odgovarajućeg uključivanja u međunarodno globalno, odnosno regionalno tržište, već i radi činjenice njihovog daljeg privrednog opstanka. Apstrahujući manje bitne detalje može se konstatovati da ugovor o menadžmentu donosi ugovornim stranama niz pogodnosti, od kojih su sledeće dominantno određene. Za vlasnika preduzeća, koje se poverava na upravljanje, obezbeđuje se poboljšanje upravljanja i rukovođenja, kao i tehničke efikasnosti odvijanja proizvodnog procesa u preduzeću, uz unapređenje uspešnog poslovanja i ostvarivanja veće dobiti iz poslovanja preduzeća. S druge strane, ugovor o menadžmentu omogućava vlasniku preduzeća da zadrži svoja svojinska prava nad preduzećem, te da se angažovanjem menadžera dopunski previše finansijski ne optereti, čime bi položaj preduzeća, koje je povereno na upravljanje, učinio još težim. Za menadžera ovaj ugovor donosi najpre mogućnost produktivnog zaposlenja i stvaranja uslova za potpunu poslovnu afirmaciju svojih upravljačkih sposobnosti. Pored toga, menadžer se ne izlaže posebnom finansijskom riziku pošto se efekti poslovanja preduzeća prevashodno izražavaju na strani imovinskih prava vlasnika preduzeća. Najzad, u slučaju specifičnog načina regulisanja prava na naknadu, menadžer može na osnovu postignutog uspeha u poslovođenju preduzećem da ostvari i određena vlasnička prava, stičući u svojinu deo kapitala preduzeća koje mu je povereno na upravljanje, a koja odgovara srazmernom doprinosu koji je menadžer imao u ostvarenom poslovnom rezultatu preduzeća.

197

4.3. Prava i obaveze ugovornih strana Menadžment je sve više globalni sistem efikasnog upravljanja svim funkcijama jednog preduzeća 1 . U tom smislu posebno su apostrofirana prava i obaveze ugovornih strana. Iz činjenice da ovaj ugovor nema status imenovanog ugovora, proizilazi pravna posledica da se prava i obaveze ugovornih strana mogu utvrditi paralelnim sagledavanjem rešenja u nizu ugovora o menadžmentu, koji imaju međunarodni karakter. 4.3.1. Obaveze menadžera Posao profesionalnog rukovođenja preduzećem, koje je povereno na upravljanje, podrazumeva skup prava i obaveza, znanja i iskustava, kao i postupaka koji se preduzimaju u ugovorom označenom preduzeću. Tom prilikom, potrebno je, u što je moguće većoj meri, odrediti područje aktivnosti koje preduzima menadžer s obzirom na ostvarivanje poželjnih ciljeva, koji su bili u osnovi donošenja odluke o poveravanju upravljanja preduzećem upravo tom licu. Primarna obaveza menadžera, prilikom obavljanja posla rukovođenja poverenim preduzećem, je da to čini na najvišem stručnom nivou, postupajući sa pažnjom dobrog privrednika. Od menadžera se ne očekuje prosečnost u radu, uz obavljanje poslova na način kako postupaju druga lica u istom položaju. Od njega se zahteva da poverene poslove obavlja na najvišem mogućem nivou, koji je primeren poslovnoj reputaciji koju poseduje taj menadžer. S tim u vezi, postavlja se pitanje garantovanja poslovne uspešnosti za preduzete radnje rukovođenja poverenim preduzećem. Imajući u vidu celinu odnosa, a posebno nepredvidivost određenih tržišnih efekata, obaveza menadžera može se smatrati samo obavezom sredstava, ali ne i obavezom rezultata. To konkretno znači da je menadžer dužan da preduzme sve pravne i faktične radnje koje se realno očekuju od osobe takvih stručnih kvaliteta, ali ujedno on ne može biti obavezan i u pogledu efekata tih radnji, odnosno konkretnog ostvarivanja ciljeva koji su bili razlog njegovog angažovanja. Na taj način, položaj menadžera se izjednačava sa položajem ostalih lica koja profesionalno obavljaju određene poslove, odnosno pružaju usluge (npr. advokati, lekari, sportisti i sl). U tom smislu poveravanje upravljanja preduzećem određenom menadžeru od strane vlasnika preduzeća u sebi nosi i rizik izbora određene osobe da se njoj ukaže poverenje putem zaključivanja ugovora o menadžmentu upravo sa tom osobom. Naredna obaveza menadžera proizilazi iz njegovog statusa rukovodioca preduzećem i ispoljava se u lojalnosti koju on ima prema vlasniku preduzeća. Sadržina ove obaveze sastoji se u čuvanju poverljivosti svih poslovnih podataka čije bi 1

M. Kovačević, Ugovor o menadžmentu i njegova primena u Jugoslovenskoj praksi, Zbornik «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 112

198

saopštavanje trećim licima moglo da nanese štetu kako samom preduzeću, tako i njegovom vlasniku. Obaveza čuvanja tajnosti ovih podataka (poslovna tajna) nije vezana samo za period u kome određeno lice obavlja poslove menadžera, već se ona proteže i na period po prestanku obavljanja ovih poslova. Sledeća obaveza menadžera je obaveštavanje vlasnika preduzeća o svim okolnostima od značaja za ostvarivanje menadžerske funkcije. Naime, vlasnik preduzeća prenoseći na upravljanje svoje preduzeće na menadžera prenosi, samo celinu ili deo upravljačkih prava, uz zadrzavanje prava na kontrolu tekućeg poslovanja. U tom smislu, radi pouzdanog praćenja ostvarivanja ciljeva ugovora o menadžmentu, menadžer je dužan da redovno, a najmanje jednom godišnje (po usvajanju bilansa poslovanja preduzeća), obaveštava vlasnika preduzeća o poslovnom stanju u kome se preduzeće nalazi, kao i o efektima preduzetih mera iz domena svojih nadležnosti. S tim u vezi je i pravo vlasnika preduzeća da uđe u poslovne prostorije preduzeća, u svako razumno vreme, da se informiše o poslovanju preduzeća uvidom u poslovnu dokumentaciju, pregledom opreme, utvrđivanjem stanja njene ispravnosti, kontrolom inventarskih knjiga i na svaki drugi način, kojim se štite vlasnički interesi, a ne dovodi u pitanje položaj i ovlašćenje menadžera u preduzeću koje mu je povereno na čuvanje. U sklopu prava i obaveza menadžera često se navodi i njegovo ovlašćenje za formiranje rukovodećeg tima ljudi, njegovih neposrednih saradnika, čijom koordinacijom rada menadžer treba da ostvari ciljeve postavljene u ugovoru o mendžmentu. Ova lica su, po pravilu, zaposlena u preduzeću, te preduzeće odgovara za njihove plate i druga primanja. Naime, bez prava menadžera da utiče na formiranje rukovodeće strukture ljudi u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, teško je pretpostaviti da će on sam ličnim angažovanjem, ma kakve sposobnosti posedovao, uspeti da ostvari ciljeve koji su utvrđeni ugovorom o menadžmentu. S tim u vezi, menadžer raspolaže ovlašćenjima za prijem novih zaposlenih, ali ujedno i za otpuštanje onih radnika za čijim je radom prestala potreba. Tom prilikom, po prirodi stvari, ova prava na prijem i otpuštanje radnika ne mogu biti stvar ličnog voluntarizma i proizvoljnog odlučivanja, već moraju korespondirati sa propisima kojima se uređuje pravo na zapošljavanje u državi gde se ti propisi primenjuju. U odnosu na «normalno» stanje u preduzeću, menadžer u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, po ovom osnovu, de facto suspenduje ovlašćenje redovnih organa upravljanja i rukovođenja u preduzeću i u periodu važenja ugovora o menadžmentu neposredno vrši ta prava. Pored prava na prijem i otpuštanje radnika, menadžer ima i prava na njihovo raspoređivanje na druge poslove, na nagrađivanje za uspeh u radu, ali i na kažnjavanje kada takav uspeh izostane. Drugim rečima, menadžer na osnovu ugovora o menadžmentu stiče široka ovlašćenja da organizuje proces rada u preduzeću koje mu je povereno na upravljanje, s tim što sva ta ovlašćenja mora ostvarivati u skladu sa imperativnim propisima kojima je u određenoj državi regulisana ova materija. 4.3.2. Obaveze vlasnika preduzeća Osnovna obaveza vlasnika preduzeća, koje je ugovorom o menadžmentu povereno na upravljanje menadžeru, je da obezbedi neometano izvršavanje ugovornih 199

obaveza menadžera. S tim u vezi, on je dužan da izvrši prenos svih potrebnih ovlašćenja na menadžera. U određenim situacijama to je potrebno izvršiti i u odgovarajućoj pisanoj ili drugoj propisanoj formi (npr. upisom u registar privrednih subjekata). Čest je slučaj kada prenos ovlašćenja na menadžera, pored zaključenog ugovora o menadžemntu u pisanoj formi, mora da, na određen način, bude iskazano i u internim opštim aktima preduzeća koje se poverava na upravljanje. Izvršavanje ove obaveze vlasnika preduzeća je prethodna, ali ujedno i neophodna aktivnost koja omogućava ne samo oportunitet već i legalitet kasnijim aktivnostima menadžera, dajući mu ujedno i neophodno potreban autoritet u preduzeću koje mu se poverava na upravljanje. Druga obaveza vlasnika preduzeća, koja je fakultativnog karaktera, ali koja je ujedno od izuzetne koristi, je izrada bilansa stanja preduzeća koje se poverava na upravljanje. Pravilno sačinjenim bilansom stanja se, na objektivan način, utvrđuje poslovni status preduzeća koje se poverava na upravljanje. On je ujedno i referentna tačka na osnovu koje će se utvrditi doprinos koji je menadžer dao svojim rukovođenjem preduzećem. Bilans stanja može da se zasniva na završnom računu, ali je bolje i značajno preciznije ako se on sačini paralelno sa ugovorom o menadžmentu pa, na određen način, bude uključen i u ciljeve ostvarivanja ugovora o menadžmentu, koji se, po pravilu, sastoje u unapređivanju poslovnog statusa preduzeća. Treća obaveza vlasnika preduzeća je da obezbedi finansijski potencijal za realizaciju programa stabilizacije preduzeća koje je povereno na upravljanje. Naime, menadžer može ugovorom o menadžmentu preuzeti obavezu angažovanja nedostajućih finansijskih sredstava i u tom smislu stupiti u kontakt sa odgovarajućim finansijskim institucijama. Međutim, on to ne čini u svoje ime i za svoj račun, već u ime i za račun vlasnika preduzeća. Preciznije rečeno, menadžer u klasičnom ugovoru o menadžmentu ne preuzima nikakve finansijske obaveze. Obaveza urednog i kontinuiranog finansiranja preduzeća, koje je povereno na upravljanje, ostaje stalna obaveza vlasnika preduzeća i ne može biti preneta na drugo lice, a da se tim povodom ne dovede u pitanje sam vlasnički status tog preduzeća. Četvrta obaveza vlasnika preduzeća, koje je povereno na upravljanje, je potpuno i tačno informisanje menadžera o svim aspektima poslovnog statusa preduzeća. I to kako onih koji su prethodili zaključivanju ugovora o menadžmentu, tako i o okolnostima koje su nastupile po zaključenju ugovora o menadžmentu, a iz raznih razloga nisu poznate menadžeru. Pošto je prava informacija o poslovnom statusu preduzeća ujedno i uslov preduzimanja adekvatnih mera, to ova obaveza vlasnika preduzeća, proizvodi dejstvo tokom celog perioda trajanja ugovora o menadžmentu. Peta obaveza vlasnika preduzeća, koja je ujedno i jedan od bitnih elemenata ugovora o menadžmentu, je plaćanje naknade za rad menadžeru kome je određeno preduzeće povereno na upravljanje. Iz poslovne prakse, koja se tim povodom uspostavlja, menadžment naknada sadrži dva svoja konstitutivna dela. Prvi predstavlja bazičnu ili osnovnu naknadu, na koju menadžer ima pravo na osnovu same činjenice obavljanja rukovodećih poslova u preduzeću. Ova naknada, po pravilu, odgovara naknadi na koju bi imao pravo poslovodni organ u redovnom vršenju svojih poslovnih funkcija u tom preduzeću. Drugi deo naknade čini tzv. podsticajna naknada, koja se određuje na osnovu dobiti, sa osnovnim ciljem da dopunski motiviše menadžera na maksimiranje profita, 200

odnosno što uspešnije ostvarivanje ciljeva ugovora o menadžmentu. U različitim varijantama, podsticajna naknada može se zasnivati na proizvodnim ili profitnim premijama, kako bi se obezbedilo da menadžer bude nagrađen u skladu sa svojim radom i rezultatima poslovanjem preduzeća koje mu je povereno na upravljanje. 1 Za razliku od bazične naknade koja se, po pravilu, isplaćuje u novčanim iznosima, podsticajna naknada može biti utvrđena u pravu na učešće menadžera u profitu preduzeća koja je u srazmeri sa ostvarenim ciljevima koji su utvrđeni u ugovoru o menadžmentu. Tom prilikom, pored isplate novčanog iznosa u intervalima koji odgovaraju periodu za koji se utvrđuje rezultat poslovanja preduzeća, na menadžera može biti prenet i srazmeran broj akcija, odnosno udela u preduzeću. Takođe, vlasnici preduzeća mogu se obavezati da, kao oblik podsticajne naknade, ustupe menadžeru deo svojih prava koje imaju na osnovu dividendi iz ukupne dobiti preduzeća. Pored toga, ugovorom o menadžmentu vlasnici preduzeća mogu se obavezati na isplatu određenih naknada za pojedine elemente iz tzv. menadžment paketa usluga, koji su nezavisni od same menadžment naknade. To može biti npr. plaćanje za korišćenje know – how ili konstalting usluga, a u slučajevima kada se prenosi patentirana tehnologija onda se naknada plaća i za sticanje prava po tom osnovu. 4.4. Prestanak ugovora Usled činjenice da je ugovor o menadžmentu, po svojoj prirodi, ugovor sa trajnim prestacijama, te da se zaključuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera, proizilazi i pravna posledica da se na prestanak ovog ugovornog odnosa primenjuju posebna pravila. Najpre, sam ugovor o menadžmentu može biti zaključen sa dejstvom na određeno vreme. U tom slučaju, ugovor o menadžmentu prestaje protekom vremena trajanja ugovora na koje je on zaključen, pod uslovom da nije utvrđena klauzula o produženju, odnosno ukoliko ugovorne strane ne odluče da produže ugovor. Slična situacija postoji i u slučaju kada je ugovor o menadžmentu zaključen s obzirom na nastupanje određenog događaja. U tom slučaju, nastupanjem tog događaja, odnosno realizacijom njegovih dejstava (npr. stečaj, aukcijska ili tenderska prodaja, završetak poslovne sezone i sl.) prestaje i sam ugovor o menadžmentu. Sledeći način prestanka ugovora o menadžmentu je sporazumom ugovornih strana. Naime, kao što su slobodne u volji da zaključe ugovor, tako su ugovorne strane slobodne i da saglasnim izjavama volje prouzrokuju prestanak tog ugovornog odnosa. Na ovaj način prestanka ugovora o menadžmentu treba posebno voditi računa s obzirom na okolnost da je u pitanju trajan ugovor sa više uzastopnih prestacija obe ugovorne strane. Najzad, ugovor o menadžmentu može prestati i jednostranom izjavom volje bilo koje ugovorne strane. Naime, imajući u vidu da ugovor o menadžmentu spada u ugovore 1

M. Dragašević, Ugovor o menadžmentu, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 103

201

koji se zaključuju s obzirom da posebna svojstva ugovornog partnera, odnosno odnos poslovnog poverenja, to je sasvim prirodno da kada prestanu da postoje te okolnosti može doći do raskida ugovora. U ovom slučaju u pitanju je otkaz koji jedna od ugovornih strana saopštava drugoj. U principu ugovorna strana koja otkazuje dalju primenu ugovora o menadžmentu nije obavezna da obrazloži razloge tog otkaza. Oni se nalaze u sferi autonomije volje ugovornih partnera da sami odluče dokle će biti u ugovornom odnosu sa drugim partnerom. No, iz opštih pravila obligacionih prava proizilazi i pravilo po kome se otkaz ne može dati u «nevreme» ili na način kojim se drugom partneru prouzrokuje nesrazmerna šteta. Sasvim poseban razlog prestanka ugovora o menadžmentu sadržan je u pravu vlasnika preduzeća da raskine ugovor kada menadžer ne ostvari posebne ciljeve u preduzeću, koje mu je povereno na upravljanje, a ti ciljevi su sadržani u samom ugovoru. U ovom slučaju izostala je realizacije osnovnih motiva zaključenja ugovora o menadžmentu, što vlasniku preduzeća daje pravo da raskine takav ugovor. No, tim povodom treba imati u vidu prirodu obaveza menadžera. Te obaveze se svode na obaveze sredstava, ali ne i na obavezu rezultata. To konkretno znači da menadžer ne preuzima obavezu nastupanja određenog poslovnog rezultata (npr. poslovanje sa određenom profitnom stopom), već preuzima obavezu da, u skladu sa pravilima struke i po najvišim profesionalnim standardima, preduzme sve mere kako bi do tog poslovnog rezultata došlo. U tom kontekstu izostanak poslovnog rezultata, bez dokaza o propustu u merama koje je preduzeo menadžer, neće biti dovoljan razlog za raskid ugovora o menadžmentu.

202