MEDICINSKA ETIKA1 (1)

MEDICINSKA ETIKA

ETIKA KAO FILOZOFSKA DISCIPLINA Reĉ “etika” potiĉe od grĉkih reĉi ethos – obiĉaj i ethikos – moralan Etika je nauka o moralu ili moralnom fenomenu

● Pod pojmom “moral” najĉešće se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponašanja ● Moral ili moralni fenomen je skup obiĉaja, navika, normi ili pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode u svojim postupcima ● Norme, naĉela ili pravila ponašanja uvek podrazumevaju regulisanje medjuljudskih odnosa i to kako odnosa izmedju ljudi tako i odnosa pojedinca prema društvu, što je vaţna specifiĉnost moralne norme za razliku od npr. administrativno-tehniĉkih normi (kao što je recimo zabrana parkiranja) Cilj moralne norme – regulisanje medjuljudskih odnosa ali i definisanje suštine i svrhe ĉovekovog postojanja ● Cilj moralne norme odredjuje se pojmom “moralno dobro” (moralna vrednost, vrednosni sistem) ili “dobro” (ispravno, vrlinsko), odnosno “zlo” (neispravno, loše) ● Sa spekta medjuljudskih odnosa i odnosa jedinke prema društvu, pojam moral u praksi definiše šta je dobro a šta zlo, šta je ispravno a šta neispravno ● Moralna ocena odnosi se na odredjeni postupak, ponašanje ili karakter ĉoveka i predmet moralne ocene uvek je samo ĉovek. Stoga moral predstavlja aktivno ocenjivanje sebe i drugih kao dobrih ili loših. Poreklo moralne norme ● prvobitna zajednica ● procesi socijalizacije Razvoj moralne norme ● menjanje moralnih propisa tokom istorije

TEORIJSKA ETIKA ● istraţuje i prouĉava moral pojedinca, grupa ljudi, klasa, društva i cele epohe ● vrši poredjenje nekadašnjih i sadašnjih pravila ponašanja ● prouĉava sliĉnosti i razlike Kao dokaz odredjenih sliĉnosti navodi se Sokratov citat (pre 2.500 godina) “Naša mladeţ voli luksuz, ponaša se razuzdano, prezire autoritete, nema nimalo poštovanja za starije, protivreči roditeljima i zna sve bolje od učitelja” Psihologija morala ● ĉovek kao moralno biće ● razvoj moralne svesti i uvaţavanje pravila zajedniĉkog ţivota ● razvoj svesti od heteronomnog do autonomnog ponašanja Heteronomija morala ● ponašanje nametnuto spolja i dirigovano ● nedovoljno razvijena, “nezrela moralnost” Autonomija morala ● uvaţavanje društvenih normi koje se ĉini iz znanja da nam je to ljudska duţnost ● ţivot u zajednici je moguć jedino uz poštovanje pravila ponašanja ● razvijena, zrela moralnost

Moralna norma je dvostruko obavezna ● društveno, spolja (društvo nameće svojim ĉlanovima odredjena pravila ponašanja i za njihovo kršenje primenjuje odredjene sankcije) ● individualno, unutrašnje (ĉovek sam oseća moralnu obavezu, bez nametanja spolja)

ETIKA U PRAKSI ● definiše i objašnjava norme pravilnog ponašanja u svakodnevnom ţivotu ● definiše pravilno postupanje u odredjenim profesijama (zdravstveni radnici, novinari, advokati i dr.) ● kriterijumi na osnovu kojih se meri (naĉini ponašanja kojih se treba drţati) ● formuliše profesionalne obaveze i duţnosti (kodeksi) ● promene tokom vremena (revizije)

SOCIO-PSIHOLOŠKI PRISTUP MORALU MORALNOST – PSIHIĈKA FUNKCIJA ĈOVEKA ● univerzalna karakteristika ljudske vrste ● sposobnost ĉoveka da sam sebi izriĉe norme kojih se pridrţava i sam sebe kaţnjava za nepridrţavanje tih normi ● superego (savest) – nadleţan za realizaciju moralnosti ● osećaj krivice (oruţje savesti) Moralnost ● moralno rasudjivanje ● moralno ponašanje Moralno rasudjivanje ● misaoni proces kroz koji se donose odredjene moralne odluke ili zakljuĉci ● naĉin na koji se donose te odluke predstavlja formu moralnog rasudjivanja

F O R M A M O R A L N O G R A S U Đ I V A NJ A 1. Rasudjivanje vodjeno emocijama (osoba ima razvijenu skalu emocija i posedovanje sposobnosti za unutrašnje sankcije – griţa savesti)

2. Kognitivna orjentacija vodjena internalizovanim principima (liĉni osećaj duţnosti i prihvatanje moralnih principa koji imaju direktniji uticaj nego emocije – intelektualno sazrevanje, uvaţavanje potreba drugih, tolerancija)

M O R A L N O P O N A Š A NJ E ● svaka akcija pojedinca koja je regulisana moralnim normama ● nalazi se u pozitivnoj korelaciji sa moralnim rasudjivanjem ● na bazi odredjenih moralnih ubedjenja realizuje se i moralno ponašanje

POREMEĆAJI MORALNOSTI ● POREMEĆAJI MORALNOG RASUDJIVANJA ● POREMEĆAJI MORALNOG PONAŠANJA

A) POREMEĆAJI MORALNOG RASUDJIVANJA I Poremećaji forme moralnog rasudjivanja II Poremećaji sadrţaja moralnog rasudjivanja

I POREMEĆAJI FORME MORALNOG RASUĐIVANJA 1) Nezrelo moralno rasudjivanje ● egoistiĉno-hedonistiĉka orjentacija (orjentacija prema sopstvenim potrebama i prema samom sebi; deca, histeriĉne osobe, asocijalne i narcisoidne liĉnosti) ● intuitivno-iracionalno donošenje odluke (odluke na bazi intuicije-trenutno; poremećaji liĉnosti, epilepsija, shizofrenija) ● socijalno-adaptirana orjentacija (privrţenost društvenom poretku i redu, moralna norma nametnuta spolja, strah od autoriteta – prelazni oblik ka zrelom moralnom rasudjivanju) 2. Bezosećajno moralno rasudjivanje ● nije došlo do razvoja skale emocija (praštanje, saosećajnost, empatija) niti do razvoja griţe savesti (brana agresivnog ponašanja) ● poremećaji ponašanja u detinjstvu i adolescenciji,poremećaji liĉnosti II POREMEĆAJI SADRŢAJA MORALNOG RASUĐIVANJA ● poremećaj sistema vrednosti ● zapostavljanje pozitivnih moralnih principa (pravda, tolerancija, razumevanje) ● negativna vrednosna opredeljenja ( egoizam, koristoljublje, laţ)

B) P O R E M E Ć A J I M O R A L N O G P O N A Š A NJ A ● sniţenje ili odsustvo griţe savesti ● negativne emocije (zavist, mrţnja) ● nerazvijenost socijalnih nagona ● dominacija koristoljublja i egoizma (kradje, prevare, falsifikovanje, napadi, ubistva, silovanja, prostitucija i dr,)

PREDUSLOVI ZA MORALNO RASUDJIVANJE I PONAŠANJE ● SVEST ● INTELIGENCIJA ILI RAZUM ● NAGONI ● EMOCIJE ● VOLJA ● OSEĆANJE DUŢNOSTI SVEST ● sposobnost ĉoveka da spozna samog sebe, svoje “Ja” u svetu koji ga okruţuje ● sposobnost da misli i oseća i da zna da misli i oseća ● saznanje o svesnosti sopstvenog ponašanja jedino je prisutno kod ĉoveka i preduslov za moralno ponašanje

INTELIGENCIJA ● da apstraktno misli ● donosi zakljuĉke ● predvidja mogućnosti ● uspostavlja odnose sa drugim ljudima ● analizira uzroke i posledice svog ponašanja ● U odredjenoj moralnoj situaciji zadatak ĉoveka je da snagom razuma analizira situaciju, da odmeri razloge “za” i “protiv”, da spornu dilemu propusti kroz svoj “unutrašnji kompjuter” i da se tek onda, pomoću razuma, opredeli za konkretnu akciju NAGONI ● nasledjeni obrasci ponašanja specifiĉni za celu vrstu ● urodjeni, sloţeni mehanizmi ponašanja (nagon ishrane, ţivljenja, odrţavanja vrste, seksualni nagon i dr.) ● nagoni u vezi sa moralom (socijalni nagoni i nagoni za odrţavanjem vrste – modelatori moralnog ponašanja)

EMOCIJE Emotivistiĉke teorije o osnovu morala ● moral nastaje pod dejstvom dubokih ljudskih emocija ● emocije su moćni pokretaĉi ljudske delatnosti i misli ● odredjene situacije izazivaju odredjene emocije a one pak odredjene misli i postupke ● ponavljanje situacija izaziva iste emocije te se one ustaljuju ● iz ustaljenosti se razvijaju norme ELEMENTI EMOCIJA ● S i m p a t i j a (postojanje pozitivnih emocija prema nekoj osobi) ● A n t i p a t i j a (postojanje negativnih emocija prema nekoj osobi) ● E m p a t i j a (razumevanje druge osobe putem emocija) ● S a o s e ć a nj e (doţivljavanje osećanja drugih ljudi iako se ne nalazimo neposredno u njihovoj situaciji) ● Lj u b a v (odredjeni emocionalno-voljni stavovi prema razliĉitim objektima - ljubav muškarca i ţene, ljubav roditelja prema deci, ljubav prema domovini) ● M r ţ nj a (snaţna emocija koja vodi ĉoveka ka odredjenom ponašanju i u osnovi ima ţelju za uništenjem objekta koji se mrzi; mrţnja vuĉe ka objektu mrţnje u ţelji za uništenjem dok prezir koji je sliĉan mrţnji podrazumeva ţelju za izbegavanjem i nipodaštavanjem objekta prezira) ● V o lj a (svrsishodna delatnost ka ispunjenju nekog cilja, realizacija namere – akcija, ostvarenje, psihiĉka energija koja je neophodna za realizaciju naših ciljeva; da bi se odluka ostvarila neophodni su napori, upornost u sprovodjenju odluke nasuprot smetnjama) ● liĉnost jake volje se odlikuje samostalnošću i odluĉnošću,spremnost da preuzme odgovornost za odluke ● ĉovek slabe volje (neodluĉan, kolebljiv) ● borba motiva (voljna delatnost, svesna, namerna – pokazuje da je volja znaĉajan preduslov moralnog ponašanja) ● O S E Ć A NJ E D U Ţ N O S T I (proistiĉe iz nagona društvenosti, ţivota u organizovanoj društvenoj zajednici u kojoj svako ima svoje duţnosti, pravila ponašanja svake profesije)

PSIHOLOGIJA MORALA ● Moral je sloţena psihološka pojava u kojoj poseban znaĉaj kao preduslovi morala imaju psihiĉke funkcije: inteligencija, nagoni, svest i volja ● Identifikacija sa roditeljima - otac utiĉe na sina i u njegovom moralu razvija elemenat shvatanja duţnosti, savesti, strogosti, objektivnosti i razuma - majka razvija ljubav, opraštanje, samilost, neţnost Proces usvajanja morala teĉe u dve etape

PRVA FAZA (u najranijem detinjstvu, uglavnom je nesvesna ili podsvesna;dete usvaja moralne norme ponašanja ali nije svesno njihovih osobenih crta – ono ih usvaja kao spoljašnje, tehniĉke obrasce ponašanja

●Pojam autoriteta (dobro moralno ponašanje prvenstveno roditelja, vaspitaĉa, profesora, politiĉara, rukovodilaca i drugih lica sa autoritetom; ako kod ovih osoba postoji sklad izmedju njihove teorije i prakse, onda će i kod mladjih generacija postojati pozitivne i ispravne moralne tendencije)

DRUGA FAZA Dete se sve više odvaja od društva, individualizuje se i postaje posebna liĉnost, odrastao ĉovek. Dete postaje svesno svoga “Ja” , svesno usvaja društvene norme pa i moral, pri ĉemu ne usvaja sve što mu se nudi nego pravi izbor. U ovoj fazi inspiratori usvajanja moralnih vrednosti i dalje su osobe sa autoritetom ali sada su to: ● vršnjaci ● junaci romana i javne liĉnosti (idoli) ● sredstva masovne komunikacije

● Kada je proces usvajanja morala završen on postaje autonoman i ĉovek ima jaku tendenciju da svoju moralnu liĉnost saĉuva manje-više nepromenjenu (teţnja za trajnošću) ● Jedna od psiholoških specifiĉnosti morala je i k a z n a za kršenje moralnih naĉela. Superego predstavlja instancu koja zabranjuje pa ĉak i kaţnjava ali i nagradjuje. Superego je unutrašnji nadzornik ili samonadzor. Prilikom kršenja moralnih normi javlja se specifiĉan oblik unutrašnje kazne u formi osećaja krivice ili griţe savesti. ● G r i ţ a s a v e s t i je sloţena psihološka pojava koja se sastoji od izvesnog broja emocija kao što su osećanje stida zbog uĉinjenog prekršaja, osećanje neodredjenog straha zbog neodredjenih posledica koje će nastupiti,strepnja, osećanje gadjenja zbog uĉinjenog prekršaja, osećanje prezira i samoosude, bola, potištenosti, nemira, ljutnje ● Kao vrsta unutrašnje kazne ima ulogu u procesu usvajanja vrednosnog sistema Cilj i naĉini moralnog vaspitanja ● Cilj moralnog vaspitanja u modernom društvu nije da se moralna pravila nauĉe i u svesti odrţavaju pamćenjem, nego da se obrazuje moralno pozitivan ljudski karakter odnosno spontan naĉin postupanja koji odgovara zreloj moralnosti ● U praksi vaspitanja znaĉajno je da roditelji i vaspitaĉi usvoje naĉela humane etike. Sopstvenim ponašanjem i primerom najbolje se utiĉe na svaki proces vaspitanja, posebno moralnog vaspitanja. ● U procesu moralnog vaspitanja vaţno je stvoriti atmosferu slobode i humanih odnosa. Time se postiţe da mlada osoba postepeno i bez straha od autoriteta usvoji norme koje sluţe njegovim dugotrajnim potrebama a ne samo trenutnim

Pozitivan moralni karakter Kada se jednom obrazuje pozitivan moralni karakter, onda je sigurno da će se ĉovek ponašati po moralu bez potrebe da ga pamti – on će biti sposoban da u datoj situaciji sam odredjuje šta je moralno a šta nije i šta će biti u skladu sa društvenim shvatanjem o tome

S U P E R E G O (NAD-JA, SAVEST) Nije dovoljno imati savest, potrebno je da Vas ona i peče ● Osnovna funkcija Superega je inhibicija nagonske aktivnosti. On kontroliše, meri, procenjuje, dozvoljava, odredjuje ali obavlja i funkcije odobravanja, pohvala, ljubavi. Njegova skala aktivnosti je od kazne i mrţnje do pohvale i ljubavi. ● Pod kapom Superega je i stvaranje osećaja krivice Odnos Ega (svesno Ja) i Superega (Nad-Ja, savest) ● U novijoj psihoanalitiĉkoj literaturi sve se više paţnje posvećuje svesnom Egu a ne samo Superegu kao ĉiniocu moralnosti i posredniku prilikom prenošenja kulturnih uticaja i zakonitosti. Sloţenost moralnog ponašanja ne moţe se svesti samo na dejstvo Superega, jer u izgradnji moralnih naĉela uĉestvuju i neke funkcije Ega. ● Uloga Ega ogleda se u tome što je za razvoj moralnosti znaĉajno da svesno Ja ima dobre odnose sa unutrašnjim objektima koji su ĉinioci savesti. Na tim osnovama nastalo je naĉelo “ Ne ĉini drugima ono što ne bi ţeleo da tebi bude uĉinjeno” SOCIOLOŠKA GENEZA MORALNOSTI

“Iako nije velika konkurencija, teško je biti dobar čovek” ● Moralnost je društvena pojava i u odredjenom smislu “proizvod ljudskog društva” ● Ĉovek je biće koje ima instinkt društvenosti, voli društvo i ne moţe bez društva. Cela liĉnost proseĉnog pojedinca formira se naĉinom medjuljudskih odnosa a to je dalje odredjeno socio-ekonomskim i politiĉkim prilikama, kulturnim i društveno-ekonomskim odnosima. ● Društvo gradi ĉoveka prema sebi, prema društvenim potrebama, pa je savest glas društva u nama. Društvo stvara ĉoveka ali i ĉovek stvara društvo. Stoga je odnos pojedinac-društvo odnos povratne sprege.

● Moral je nesumnjivo društvena pojava ali moralnost je isto tako liĉna, pojedinaĉna pojava, jer moralno biće nije samo društvo već i ĉovek, pojedinac. Ĉovek kao moralno biće stvara moral, odnosno vrednosni sistem, ali ga stvara u društvu. Samo u društvu, u neprekidnom dodiru sa drugim ljudima, ĉovek moţe da izgradi sebe, da stekne svest o samom sebi, da izgradi svoje ideale, vrednosti i norme, da razvije neophodnu toleranciju uvaţavanja potreba drugih. ● Društvene zajednice takodje su znaĉajan ĉinilac morala - narodi, nacije, drţave, crkve ali i zajednice kao što su porodica, škola, profesije, društvene klase, udruţenja i sl. Sve one na svoj naĉin utiĉu na moral, njegovo formiranje i usvajanje. ● Postepenim sazrevanjem liĉnost prima znaĉajne uticaje iz najmanje 4 izvora vrednosnog sistema -osobe sa autoritetom (roditelji, vaspitaĉi, nastavnici) -vršnjaci -poznate liĉnosti (idoli) -društvo kao celina ● Sociologija morala prouĉava i dejstvo masovnih medija (radio, štampa, TV) na razvoj i formiranje sadrţaja moralnosti odnosno vrednosnog sistema. Taj uticaj je danas enorman. Neki mediji su maestralno razradili tehniku “ispiranja mozga” tako da menjaju ne samo svesne delove liĉnosti nego i nesvesno u ĉoveku. ● Sociologija morala istraţuje i uticaj drugih ĉinilaca na moral ali i obrnuto, uticaj morala na društvo. Moralni ideali mogu da utiĉu na društvo u smislu formiranja ideala ĉoveka i društva a isto tako i na jaĉanje i odrţavanje pojedinih društvenih podgrupa koje su vezane identiĉnim moralom.

● Izmedju morala i društva postoji reciproĉan odnos kao što postoji i povratna sprega izmedju društva i pojedinca.

ODNOS MORALNIH NORMI I DRUGIH REGULATIVNIH NORMI ● Moralna norma predstavlja specifiĉan individualni vrednosni sistem jedne liĉnosti koji ima svoje zakonitosti nastanka, razvoja i usvajanja Druge regulativne norme koje su u bliskoj vezi sa moralnim normama su: ● norme prvobitne zajednice ● obiĉajne norme ● religija ● pravne norme PRANORME ● Karakteristike prvobitne zajednice bile su nizak tehniĉki nivo i mala radna produktivnost, što je nametalo potrebu za zajedniĉkim delovanjem u borbi sa prirodom ili neprijateljima, kao i zajedniĉko vlasništvo nad sredstvima za rad i proizvodnju ● Društvene norme nisu bile jasno izdiferencirane na obiĉaj, moral i pravo, već su postojale jedinstvene “pranorme” ponašanja – obaveza uzajamnog pomaganja, osveta za ubijenog ĉlana plemena, zajedniĉka ţalost za umrlima, kult predaka i dr. ● Pranorme su odrţavale koheziju plemena kao uslov opstanka u borbi sa prirodom ● Jedna od obiĉajnih normi prvobitne zajednice jeste i zabrana rodoskrnavljenja iako se na prvi pogled ĉini da bi to ojaĉalo koheziju plemena (zabrana incesta najuniverzalnija je zabrana na Zemlji - ĉak i plemena koja dozvoljavaju ljudoţderstvo strogo zabranjuju incest) ● Kult predaka, kao pranorma (verovanje u prapretka, zaštitnika plemena – totem) ● Postojanje tabua je vrlo znaĉajno jer pokazuje da su u prvobitnoj zajednici postojala pravila kao i zabrane, kao regulatori ljudskog ponašanja, te je za kršenje zabrane sledila odgovarajuća kazna

OBIĈAJI I MORAL ● Najstarija forma regulisanja odnosa medju ljudima. Javljaju se u najstarijoj fazi razvoja ljudskog društva, preteţno stihijski uz odsustvo svesti o svrsi. ● Obiĉaji predstavljaju naviku i praksu u ispoljavanju odredjenih oblika ponašanja ● Prvobitni obiĉaji - ovladavanje prirodom (prizivanje kiše) - regulisanje društvenih odnosa (svadbeni obiĉaji, obiĉaji sahrane) ● Prvobitni obiĉaji vezivani su za animizam, kult i magiju ANIMIZAM – verovanje da je sve u prirodi oduhovljeno MAGIJA – tehnika kojom ljudi nastoje da zadobiju naklonost bogova KULT – ţrtve, molitve, zavetovanja ● Obiĉaji tabua javljaju se iz potrebe društvene štednje i regulisanja društvenih dobara – zabrana ubijanja ţivotinja koja se skidala u odredjeno doba godine uz sveĉani obred - ovaj obiĉaj prenet je iz paganskih plemena u hrišćanstvo i saĉuvan u obliku priĉešća i posta

● Totemizam, oboţavanje prapretka, najĉešće ţivotinje. Predstavlja prvu, najprimitivniju svest o potrebi oĉuvanja društvenog integriteta kao uslova opstanka.

● Obiĉajne društvene kazne bile su vrlo stroge pre svega zbog verovanja da će kršenje zabrane od strane pojedinca izazvati promene u prirodi (poplave, nevreme) ● Tokom razvoja društva obiĉaji se menjaju, gube karakter prirodno-tehniĉke norme i dobijaju karakter regulatora društvenih odnosa (Badnjak je magijski kult prinošenja ţrtve duhovima i bogovima da bi dali bogat rod a danas je društvena norma sa ţeljom da jaĉa rodbinske veze medju ljudima) ● Moralnom potrebom nazivamo skup društvenih uslova koji su dovoljni da odvedu do stvaranja moralne norme. Ako postoji obiĉajna norma ili neka sliĉna norma, ona će se postupno pretvoriti u moralnu normu SLIĈNOSTI I RAZLIKE OBIĈAJNE I MORALNE NORME ● Obiĉaj ne priznaje individualnost, dovodi do gubljenja liĉnosti a bez svestranog razvoja liĉnosti nema ni društvenog napretka ● Obiĉajni moral je tradicionalan i kao takav ne moţe da prati promene u samim društvenim odnosima ● Proizvoljnost u kaţnjavanju za prekršioce obiĉajnih normi je tipiĉna uz stroge obiĉajne kazne (biĉevanje, kamenovanje, odsecanje ruke, ubijanje) ● U obiĉajnim normama ne uzima se u obzir moralni profil poĉinioca. Dovoljno je da osoba izvrši zabranjenu radnju, bez obzira na motive i okolnosti, pa da bude kaţnjena ● Vaţenje obiĉajnih normi je usko ograniĉeno na jedan rod ili pleme a odnos prema ljudima izvan plemena ne podrazumeva ponašanje prema vaţećim obiĉajnim normama ● Obiĉajne norme imaju veliku snagu inercije i sporo odumiru u svesti ljudi Da li su obiĉaji danas bez vaţnosti za moralni ţivot? ● Jedan deo obiĉaja ima profilaktiĉku funkciju u predohrani teţih postupaka, koji bi za sobom vukli moralnu i pravnu sankciju, što se moţe videti kod obiĉaja pristojnog ponašanja – oslovljavanje sa gospodine ili gospodjo, izvinjavanje za sitna ometanja, eufemistiĉko suprostavljanje tudjem mišljenu itd. Sve to dobija svoju moralnu vrednost pošto se tim putem obezbedjuje pozitivna atmosfera u medjuljudskim odnosima u kojoj teţe dolazi do vredjanja ili nemoralnih postupaka.

RELIGIJA I MORAL ● Religijsko verovanje staro je koliko i ljudska vrsta. Religijske norme usko su povezane sa moralnim normama ali se ipak medjusobno i razlikuju. SLIĈNOSTI I RAZLIKE VERSKE I MORALNE NORME ● Verske norme obeleţavaju se pojmom “svetosti” za razliku od moralne norme koja se obeleţava pojmom “dobro”. Sveto je osobina natprirodnog tj. “boţanstva”. ● Verske norme su u daleko većem stepenu bezuslovne i obavezne nego moralne norme. Vera zahteva pasivno prihvatanje i apsolutnu pokornost dok je moralna norma aktivnija u odnosu na pojedinca i njegovu misao. ● Kada prekrši moralnu normu ĉovek oseća da je pogrešio protiv svog dostojanstva ali ne i protiv Boga, verski prekršaj je medjutim greh, povreda svetog. Verska unutrašnja sankcija nije u griţi savesti kao u moralu, nego je jedna vrsta uţasa pred oĉekivanjem kazne natprirodne vrste. ● Verske norme su po pravilu vezane za Crkvu kao organizaciju, dok moralne norme nisu vezane za bilo kakvu organizaciju ● Verske norme se po sadrţini mogu poklapati sa moralnim normama ali se mogu i razlikovati. Svaka religija ima svoje sopstvene norme koje se oštro razlikuju od drugih religija. ● Vera znaĉajno utiĉe na formiranje moralnih normi jer pruţa jedan zaokruţen pogled na svet, koju kad ĉovek prihvati, ona utiĉe i na njegov opšti moral HRIŠĆANSKA ETIKA ● Hrišćanska osnova religijskog pogleda na svet je vera u Boga a etiĉka osnova hrišćanstva - vera u zapovesti koje su propisane ● Isus Hrist je posrednik izmedju Boga i ljudi ĉija je reĉ zapisana u Svetom pismu ● Osnovni postulati hrišćanske etike su: Slava Bogu na visini i na zemlji mir; medju ljudima dobra volja. Propoveda se socijalna ljubav – prema bliţnjem svom ĉak i prema neprijatelju. ● Hrišćanska etika propagira obaveznosti u odnosu prema Bogu, prema samom sebi, prema drugim ljudima, prema prirodi

Deset Boţjih zapovesti 1. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene 2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im sluţiti 3. Ne uzimaj imena Gospoda Boga svog 4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve poslove a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome 5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti bude dobro i da dugo poţiviš na zemlji 6. Ne ubij 7. Ne ĉini preljube 8. Ne ukradi 9. Ne svedoĉi laţno na bliţnjega svoga 10. Ne poţeli nešto što je tudje

PRAVO I MORAL ● One društvene norme koje propisuje drţava nazivaju se pravnim normama ● Pravna norma je norma koja je sankcionisana drţavom i ĉije kršenje povlaĉi za sobom kaznu koju izriĉe drţavni aparat ● Drţavna prinuda se upotrebljava za regulisanje društvenih odnosa koji su bitni za opstanak društva ● Za ispunjenje pravnih normi ne dolazi pohvala već postoji samo negativna sankcija za neizvršenje

SLIĈNOSTI I RAZLIKE MORALNE I PRAVNE NORME ● Iza pravnih normi stoji autoritet drţave a iza moralnih normi neorganizovana masa “javno mnjenje” ● Pravo je uslovna, hipotetiĉna norma dok je moral bezuslovna; pravo je heteronomno, dolazi spolja dok je moral autonomna norma, izvire iz nas samih ● Pravo ima efikasnu sankciju – za kršenje pravnih normi kaznu izriĉu organi drţave, sudovi. Etika pak traţi moralitet, unutrašnju saglasnost sa primljenim obavezama. ● Nijedno pravo ne moţe da postoji bez morala i nezavisno od morala. Za svaku pravnu normu mora da postoji subjektivna moralna podloga.

● U izvesnim prilikama, pravo, u etiĉkom smislu moţe biti iznad morala - zakon o zabrani nošenja zara i feredţe, donet posle rata, bio je progresivniji u odnosu na postojeći moralni obiĉaj ● Uticaj prava na uĉvršćivanje morala, zato što je moralna sankcija i pored svoje efikasnosti, ipak relativno neefikasna sa gledišta drţave. Povremeno, društvo ţeli da pojedine moralne norme podupre pravom. ● Pravo je preteţno negativan sistem normi koje uglavnom zabranjuju i nešto ne dozvoljavaju. Ono se sastoji iz sistema negativnih normi – zabrana. Moral daje pozitivne norme – daje uputstva za društveni ţivot. ● Pravo je zatvoren sistem normi i ne moţe da na vreme odraţava sve promene u društvenim odnosima, dok je moralna norma autonomna

I S T O R I J A T E T I Ĉ K I H U Ĉ E NJ A

E T I Ĉ K A U Ĉ E NJ A A N T I Ĉ K O G D O B A SOKRAT (469-399 god.p.n.e.) Spoznaj samog sebe Sokrat OSNOVNE POSTAVKE SOKRATOVOG UĈENJA ● Sokrat se smatra ocem Evropske etike. Njegov pristup je racionalistiĉki. Traţeći odgovor na pitanje: kako da ţivim, govorio je da se ţivotni cilj, najviše dobro, sreća i harmonija, postiţe razumnim saznanjem. Za moralan ţivot vaţno je ĉovekovo saznanje i razmišljanje o vlastitom delovanju i posledicama mogućih izbora. Saznanje dobra ne moţe se preneti kao gotovo znanje iz svesti jednog ĉoveka u svest drugog ĉoveka, nego se stiĉe kao rezultat sopstvenog razmišljanja i analize. Vrlina je znanje ili mudrost i moţe se nauĉiti, ali nije nešto što se dobija spolja, već odlika koja se traţi i stiĉe iskustvom i samosaznavanjem. ● Ĉovek treba razmišljanjem da vrši samoposmatranje i samoanaliziranje i da upozna samog sebe. Spoznajući sebe, ĉovek dovodi do jasne svesti one principe koji su u njemu već prisutni, samo u mutnom obliku. Tako se na osnovu uvida u vlastitu moralnu svest, posmatrajući odnose i poredak u zajednici, dolazi do sigurnih moralnih pojmova. Za spoznaju moralnih naĉela nije potrebna “viša sila” dovoljan je sam ĉovek. Sokrat uvodi pojam “glas sopstvene savesti” kao instance u samom ĉoveku koja razlikuje dobro od zla pri ĉemu ĉovek samo treba da se pridrţava svojih principa u moralnom ponašanju. “Niko ne greši svojevoljno, nego greši zato što ne zna šta je dobro a ne zato što neće dobro”. Niko ne radi protiv onog što je dobro sa znanjem, već iz neznanja. Ljudskim delima ne upravlja volja već svemoćni um. Ĉim ĉovek spozna šta je dobro on će to i da ĉini.Poţude ne mogu savladati um, jer je on najjaĉi.

● Ĉovek treba biti umeren jer “umeren ĉovek ţivi prijatnije nego neumeren” ● Ĉovek treba da je skroman, jer “hvalisavost donosi štetu i sramotu” ● Izdrţljivost je jedna od osnovnih vrlina kojom se savladjuju poţude ● “Treba se starati da u ţivotu steknemo što više prijatelja, jer od sveg blaga, najbolji je pouzdan i veran prijatelj” ● Na zlo ne treba odgovarati zlom, jedna nepravda se ne moţe otkloniti ĉinjenjem druge Ţiveo je u skladu sa svojim uverenjima. Sa malo imovine imao je mnogo, nalazeći zadovoljstvo u umnim aktivnostima. Ĉuveno je njegovo ponašanje na sudu i reĉi izreĉene sudijama. Sokrat je optuţen kao “štetan ĉovek i ĉudna liĉnost koja istraţuje stvari ispod zemlje i gore na nebu i svemu tome uĉi i kvari omladinu”. Svojim drţanjem na sudu, naroĉito posle izricanja smrtne presude, kada mu je ponudjeno da pobegne ili da odustane od svojih uĉenja, što je on odbio, obezbedio je sebi trajno mesto u istoriji ĉoveĉanstva. Borio se protiv relativizma i proizvoljnosti jer su zakoni ti koji odredjuju šta je obavezno. Zato je pristao da bude pogubljen, iako je duboko verovao da je nevino osudjen, ali “za to nisu krivi zakoni, nije kriva drţava koja ima takve zakone, već su krive sudije koje ih loše primenjuju”.

To je bio kraj čoveka koji je pobedio vreme, jer mu je pogled uperen u večno!

LIČNOST I INFORMATIVNA ETIKA

TE O R I J E LI Č NO STI Vrhunac u psihologiji predstavlja prouĉavanje liĉnosti. Celokupno psihološko znanje u svom krajnjem ishodu daje prilog razumevanju liĉnosti – onog što je uobliĉava, zbog ĉega je drugaĉija kod nekog ĉoveka, kako se razvija i menja u toku ţivota. Tako su nastale teorije liĉnosti kao sinteza svih psiholoških prouĉavanja i saznanja. Ĉovek uvek funkcioniše u svom totalitetu pokušavajući da integriše: a) svoju nasleĊenu prirodu i dispoziciju b) individualni razvoj liĉnosti (od detinjstva pa nadalje, specifiĉan samo za tog ĉoveka) c) dogaĊaje svakodnevnog ţivljenja (aktuelne informacije, konflikte, interakcije sa okolinom) Jedinstveno trojstvo – biološko, psihološko i socijalno Brojne teorije liĉnosti (mnoštvo ovih teorija ne znaĉi da su sve pogrešne, odnosno da još nemamo univerzalnu teoriju liĉnosti - ona se ne moţe ni postaviti, jer je mogućnost raznovrsnosti oblikovanja ĉovekovog psihiĉkog ţivota i crta liĉnosti neograniĉena “Svaki ĉovek je neponovljivi eksperiment prirode” Poznavanje razliĉitih teorija liĉnosti nam pomaţe da tog konkretnog ĉoveka bolje razumemo tako što ćemo konstatovati da su u njegovom formiranju vaţnu ulogu igrale ove ili one zakonitosti razvoja

Frojd - uĉenje da je oralna faza razvoja igrala znaĉajnu ulogu u formiranju strukture liĉnosti Salivenova škola - vaţnost interpersonalnih odnosa u strukturi liĉnosti Bihejvioralne teorije - teorije odgovarajućeg uslovljavanja tokom ţivota

Liĉnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine i koja odreĊuje opšti, za pojedinca karakteristiĉan naĉin ponašanja Kada pokušavamo da damo opis neke liĉnosti ĉesto kaţemo da je on “miran, bojaţljiv, spreman na saradnju, da je optimista, taĉan i inteligentan” (reĊajući ove atribute mi smo zapravo pokušali da bliţe odredimo njegove crte liĉnosti) One su veoma raznovrsne i mogu da se klasiraju u: a) crte temperamenta (naĉin emocionalnog reagovanja) b) crte karaktera (vrednosni sistem jedinke, moralnost) c) naĉin adaptacije d) karakteristiĉne navike e) posedovanje posebnih sposobnosti i interesovanja f) tipiĉne motive i potrebe kao bitne pokretaĉke snage jedinke g) naĉina zadovoljavanja tih potreba h) stavove (tendencije da se pozitivno ili negativno reaguje na neku osobu, predmet, situaciju ili instituciju) I) predrasude (“intenzivni neosnovani stavovi koji se teško menjaju”), itd. Posebna paţnja u teorijama liĉnosti je posvećivana temperamentu, karakteru i motivima (potrebama). Temperament - naĉin emocionalnog reagovanja ljudi Hipokrat je uoĉio da se ljudi razlikuju po brzini, jaĉini i trajanju reakcija pa je sve ljude podelio na 4 grupe: koleriĉni temperament – ĉeste, jake i nagle reakcije sangviniĉki temperament – brze, slabe i kratke reakcije flegmatik – slabe, spore i retke reakcije melanholik – retke, spore i jake reakcije

Gilfordova faktorska analiza temperamenta sistematizuje faktore u 3 grupe sa po 5 faktora Prva grupa - faktori temperamenta koji se odnose na ponašanje i aktivnosti uopšte i ĉine ih parovi: samopouzdanje – nesigurnost ţivost – tromost impulsivnost – promišljenost uzdrţljivost – neobuzdanost objektivnost – preosetljivost Druga grupa - emocionalno ponašanje sa sledećim faktorima: vedrina – potištenost emocionalna zrelost – emocionalna nezrelost hladnokrvnost – nervoznost trajanje raspoloţenja – naglo menjanje raspoloţenja uravnoteţenost – egocentriĉnost Treća grupa - ponašanje prema drugim ljudima i to su sledeći faktori: sigurnost – plašljivost samostalnost – oslanjanje na druge socijalna inicijativa – pasivnost prijateljski odnos prema drugima – neprijateljski odnos tolerantnost – kritizerstvo Karakter - sposobnosti upravljanja voljom (doslednost, upornost, energiĉnost) odnosno etiĉkim principima (vrednosni sistem – poštenje, savesnost, ĉovekoljublje)

POZITIVNE I NEGATIVNE MORALNO PSIHOLOŠKE OSOBINE LIĈNOSTI Samo dobar čovek može biti dobar lekar Hipokrat ● U teorijskom pristupu etici, korisno je izneti neke pozitivne i negativne moralno-psihološke crte i karakteristike liĉnosti s aspekta današnjeg istorijsko-društvenog trenutka ● Tokom ţivota nuţno se vrše korekcije sopstvenih nesavršenosti, svaki ĉovek i u privatnom ţivotu i u svom radu treba da se “odene” što većim brojem pozitivnih moralno- psiholoških osobina, naravno, suzbijajući one negativne ● Za zdravstvenog radnika, ĉiji poziv je na moralnoj hijerarhijskoj lestvici uvek zauzimao najviše mesto, to je od posebnog znaĉaja!

POZITIVNE MORALNO-PSIHOLOŠKE OSOBINE 1. Tolerancija - sposobnost da uvaţavamo mišljenje i stavove drugog makar ih nijednog trenutka ne odobravali (svako ima pravo na svoje mišljenje i ponašanje ma kako ono neobiĉno bilo) 2. Poštovanje potreba drugog - korak dalje u odnosu na toleranciju i podrazumeva uvaţavanje posebnih stanja i raspoloţenja druge osobe (ukoliko neko nema potrebu da nam nešto saopšti, ne insistiramo na tome, zaustavimo svoju radoznalost, poštujmo njegovu potrebu da “nema potrebu da nam to saopšti”) 3. Pravičnost (pravednost) - postojanje i zalaganje za socijalnu, ekonomsku, moralnu i drugu jednakost (u konfliktnim situacijama, racionalno treba iznalaziti sve razloge “za i protiv” i tek onda, bez upliva emocija, zauzeti odgovarajući stav) 4. Istinoljubivost - dalje produbljavanje praviĉnosti i ona podrazumeva glorifikovanje istine, pa makar ona bila i neugodna (hrabro pogledati u oĉi sopstvenim greškama, a razumljivo i racionalno procenjivati pohvale) 5. Doslednost (upornost) principijelnost - podrazumeva ĉvrsto zastupanje sopstvenih stavova i ostajanje pri njima, ako smatramo da smo u pravu, i pored eventualnog lošeg ishoda po nas (opasnost koja ovde postoji zove se tvrdoglavost - ostajanje pri svom mišljenju i pored uviĊanja da nismo u pravu, i ona nije vrlina)

6. Izdrţljivost - napor volje i sposobnost mobilisanja energije u realizaciji svojih ţelja i moralnih ţivotnih ciljeva 7. Uzdrţljivost, samosavlađivanje - sposobnost kontrole sopstvenih negativnih impulsa, sposobnost ulaganja napora ka potiskivanju agresije i drugih neprihvatljivih poriva 8. Iskrenost podrazumeva sklad reĉi i dela, misli i osećanja, unutrašnjih teţnji; otvoreno iznošenje sopstvenih misli 9. Samokritičnost - stav prema samome sebi;sposobnost kritiĉkog prihvatanja tuĊih stavova;dobro poznavati svoje mane (i vrline, naravno); svakog trenutka biti kontrolor i gospodar sopstvenog ponašanja i delovanja, biti iskren prema sebi;ĉovek treba da je spreman da svakog momenta koriguje svoje ponašanje i shvatanje 10. Humanost (čovekoljublje, milosrđe) - “Ĉovek je za ĉoveka najviše biće” (Marks). Homo homini sacer est – ĉovek je ĉoveku svetinja (Spinoza) Humanost podrazumeva ĉovekoljublje, razvijanje ĉoveĉnosti i poverenja meĊu ljudima, pruţanje pomoći drugom ĉoveku i naroĉito spremnost i stalnu potrebu da se dograĊuju svoji ljudski kvaliteti 11. Skromnost U svojim delima treba biti velik, a što skromniji u ponašanju i ljudskom ispoljavanju (ovde postoji opasnost od sklonosti ka senzacionalizmu i reklamiranju, što umanjuje ugled zdravstvenim radnicima) 12. Poštenje - osobina koja se odnosi na stav prema kolegama, imovini, društvenoj svojini, stav u pogledu besprekornog vršenja svoje duţnosti 13. Altruizam - nesebiĉna spremnost da se pomogne drugom ĉoveku bez razmišljanja i oĉekivanja koristi za sebe ili bilo kakve druge naknade ili pogodnosti (postoje filozofi koji smatraju da altruizam ne postoji, već da je, u stvari, reĉ o prerušenom egoizmu -“pomaţemo drugima, jer je nama milo da u njihovim oĉima izgledamo veliki i plemeniti?!”). 14. Druţeljubivost - negovanje drugarstva, prijateljstva prema svome kolegi, znaĉi uspostavljanje iskrenih psiholoških veza, bez obavezne reciproĉnosti. Vrlo blisko stoji i vernost. 15. Kolektivnost - ĉovek je nedeljivi integralni deo sredine u kojoj ţivi, kolektiva u kome radi; ĉuvajući sopstveno poštenje, ĉast i ugled i autoritet – podiţe i pozitivne osobine kolektiva; osećanje pripadnosti jednom kolektivu u zdravstvu treba da se ogleda kroz nagovanje tzv. “unutrašnje moralne klime u ustanovi” 16. Solidarnost - podrţavanje istih ili sliĉnih stavova svojih kolega i zalaganje za njih, spremnost da se solidarno borimo za stavove svojih istomišljenika, po cenu lošeg ishoda po nas same i pomaganje slabijih po cenu lišavanja sopstvenih zadovoljstava 17. Hrabrost - spremnost i sposobnost savlaĊivanja napora radi ispunjenja naših moralnih ciljeva; hrabrost ukljuĉuje odvaţnost i smelost da se gleda naporima u oĉi i da se isti podnose raĉunajući na eventualne neugodnosti koje iz toga mogu da proisteknu

18. Odogovornost - spremnost da se priznaju greške i snose odgovarajuće sankcije; ona ukljuĉuje jedinstvo kolektivne i liĉne odgovornosti, a osnova joj je moralno-humana odgovornost 19. Disciplinovanost - spremnost da se prihvate pravila ponašanja u obavljanju posla i meĊuljudskim odnosima; ovde je bitno saznanje da disciplina nije nametnuta propisima, već da proizilazi iz svesnog, unutrašnjeg osećanja neophodnosti uvaţavanja discipline za normalno funkcionisanje društva 20. Samoinicijativnost - vrlina koja podrazumeva snalaţljivost i spremnost u rešavanju zadataka; spremnost da se bude luĉonoša u idejama i poslovima na radnom mestu i celokupnom svakodnevnom ţivotu 21. Radinost - glorifikacija rada, marljivosti i maksimalnog korišćenja svojih prirodnih, intelektualnih i fiziĉkih sposobnosti za dobro zajednice 22. Dostojanstvo je sveobuhvatna osobina, koja podrazumeva uvaţavanje sebe i sopstvenih ljudskih kvaliteta i vrednosti; biti ĉovek i u najteţim trenucima, saĉuvati ponos i ĉasnost, znaĉi imati dostojanstva i vere u sebe (časnost); opasnost koja ovde postoji zove se prepotentnost i predstavlja manu 23. Uzvišenost - odreĊen stav ponašanja i uvaţavanja sopstvene liĉnosti sa aspekta procene svojih realnih ljudskih kvaliteta 24. Ljubaznost - sposobnost da se u meĊuljudskom kontaktu ispoljava ljubav prema svakom ĉoveku i da se ta komunikacija ostvaruje sa mnogo prijatnih reĉi (eufemizam) i takta (“razum u sluţbi srca”). Gotovo identiĉan pojam je i učtivost. 25. Plemenitost (velikodušnost) - ukljuĉuje u sebe dobrodušnost kao psihološku crtu liĉnosti i temperamenta i sposobnosti emocionalnog sauĉestvovanja u sudbinama drugih ljudi 26. Samopoţrtvovanje - sposobnost da se po cenu krajnjih telesnih i psihiĉkih napora svoje sposobnosti stave u sluţbu opštih ciljeva 27. Psihološko-moralna zrelost Zrelost se postiţe kada jedna liĉnost bez tuĊe pomoći savlaĊuje svoje unutrašnje konflikte, kada uspešno, uz sve moralne obzire, ostvaruje svoje ţivotne ciljeve i kada uspostavlja skladne odnose u svojoj ţivotnoj sredini

NEGATIVNE MORALNO-PSIHOLOŠKE OSOBINE 1. Sujetnost - osobina pri kojoj ĉovek stalno traţi priznanje, hvalu i veliĉanje (izvire iz sopstvene nesigurnosti i odsustva spoznaje o sopstvenim vrednostima i uspesima) 2. Oholost (uobraţenost) - ubeĊenje o sopstvenoj uobraţenosti, nestvarnoj veliĉini, s ignorisanjem se odnosi prema mišljenju drugih o sebi 4. Egoizam - podrazumeva borbu po svaku cenu za vlastito dobro; nedostatak obzira za druge; neprimećivanje tuĊih potreba 5. Zavist - postojanje negativnih emocija prema osobi koja postiţe neki uspeh; nesposobnost prihvatanja sreće drugog 6. Zloba - korak dalje u negativnom smislu u odnosu na zavist;ne samo da ne prihvatamo ostvarenja nama bliske osobe, nego istoj osobi ţelimo zlo, ţelimo da je povredimo 7. Pakost - ima sliĉna obeleţja kao zavist i zloba, ali u sebi sadrţi trajnost (duţevremenost) uz karakteristiĉno uţivanje kada se drugom desi neka nesreća (ista se i priţeljkuje) 8. Ljubomora - sloţena emocija u kojoj ima više ljubavi prema samom sebi (samoljublja) nego prema partneru (povreĊeno samoljublje je energija ljubomore, a ne ljubav prema drugoj osobi) 9. Lakomost (pohlepa) - podrazumeva odsustvo inhibitornih (koĉećih) mehanizama u izazovnim situacijama, naroĉito kada je u pitanju potreba da se umeri u nekim zadovoljstvima (materijalnim, socijalnim, hedonistiĉkim) 10. Mrzovolja, gnev, agresija, bes – nemogućnost kontrole unutrašnjih impulsa, loše samosavlaĊivanje u frustracionim situacijama što znaĉajno remeti harmoniĉne interpersonalne odnose 11. Mrţnja – negativna emocija kod koje postoji teţnja za uništenjem objekta mrţnje 12. Dvoličnost (licemerstvo) - nije jednostavna neiskrenost (u kom sluĉaju se iz neke koristi naprosto ne govori istina) – nego je obogaćena i drugim negativnim moralno – psihološkim osobinama: zavišću, zlobom, pakošću 13. Malodušnost - odsustvo energije i volje, ĉesto u prelomnim trenucima; predaja bez borbe 14. Ciničnost - ţelja i potreba da se drugi ismeje, ponizi, da se dostignuća drugog minimiziraju što ukazuje da takva osoba nije razvila blagorodnost, toleranciju i ljubav prema drugom ljudskom biću 15. Osvetoljubivost - potreba da se osvetimo nekome za nepravdu i zlo koje nam je naneto ĉesto proizilazi iz nesposobnosti praštanja 16. Podlost - ţelja da se prikriveno i za ţrtvu neoĉekivano, naĉini šteta nekoj osobi 17. Karijerizam - ponašanje koje je maksimalno utilitarno, podreĊeno realizaciji sopstvenog socijalnog uspeha po svaku cenu “gazeći preko leševa drugih”) 18. Koristoljublje - osoba koju odlikuje koristoljublje praktiĉno se ne upušta u aktivnosti koje ne donose odreĊenu dobit

19. Malograđanština (prostaštvo, primitivizam, bahatost) - osobina koja je sloţena iz nekoliko karakteristika koje bi mogle i da se razdvoje (no ĉesto idu zajedno, pa su tako i notirane) odsustvo uzvišenosti i elastiĉnosti u misaonom i emocionalnom poimanju sveta oko sebe, nipodoštavanje uspeha drugih i odsustvo prepoznavanja emocija drugih 20. Demagogija - pojava koja je bliska obiĉnoj laţljivosti i dvoliĉnosti, ali se od njih i bitno razlikuje po tome što je ideja obmane drugog tako vešto izvedena da podilazi nadama i oĉekivanjima drugog, tako da ovaj lako poveruje u obmanu; utoliko je demagogija i perfidnija i opasnija jer je vešto smišljana i najĉešće dugotrajno planirana

ETIKA U MEDICINI ZAKLETVE I KODEKSI MEDICINSKE ETIKE Lako je davati savete, ali teškoća leži u tome što se ne može dati i razum za njihovo ostvarenje Somerset Mom

H I P O K R A T (460-377 god. pre n.e.)

● Otac savremene medicine – lekar, filozof i prirodnjak, koji je s pravom dobio ime nenadmašni genije ● OslobaĊanje od magijskih tumaĉenja o nastanku bolesti; poĉinje se sa sistematskim izuĉavanjem izvesnih oboljenja ● Pristupanje eksperimentalnom radu, izvode se neki ogledi na ţivotinjama (jonska škola) ● Dolazi se do dragocenih zapaţanja, što podstiĉe pravu medicinsku misao ● Napušta se magijsko verovanje da su bolesti posledica postojanja zlih duhova i “udaraju se temelji” pravoj nauĉnoj medicini

● Grĉka u Hipokratovo doba doţivljavala politiĉki, kulturni i stvaralaĉki procvat, postavljaju se osnove i medicini i farmaciji. Hipokrat je napisao vrlo obimno delo od 52 poglavlja pod nazivom “Corpus Hipokraticum”. (u tom delu Hipokrat, sa genijalnim proviĊenjem, govori o anatomiji, o prirodi kostiju, o nicanju zuba – to su temelji anatomije i fiziologije; opisuje karakteristike sedmomeseĉnog, osmomeseĉnog ploda i daje osnove medicinskog akušerstva;piše o dijeti, o receptu, o ranama glave, o luksacijama, o frakturama; bavi se problemom “zdravog ţivota”, piše o vazduhu, vodi, prognozi i predviĊanjima. Sve to je propraćeno izvesnim aforizmima, koji su i danas zadrţali aktuelnost - mens sana in corpore sano – u zdravom telu zdrav duh! ● Hipokrat je dao dragocen doprinos savremenoj medicini, pa nije ĉudo što se i danas u mnogim naukama polazi od njegovih postavki. Govorio je o klinici, o potrebama bolesnika i utvrĊivanju njegove bolesti u krevetu (kline - krevet) - otuda izraz “klinika”, koji podrazumeva ustanovu u kojoj postoje postelje za ispitivanje i leĉenje bolesnika. Prvi je ukazao da pregled poĉinje prikupljanjem podataka od bolesnika na osnovu sećanja (anamneza). Dobro uzeta anamneza je, kaţu iskusni kliniĉari, pola dijagnoze, a kompletna anamneza se postiţe tek posle obavljenog pregleda, dopunskim pitanjima. ● Uveo je pojam statusa prezensa (sadašnje stanje, tzv. objektivni pregled). Govorio je da se treba osloniti na stvarne ĉinjenice i mudro rasuĊivanje. Podvukao je da se rasuĊivanje izvodi pomoću oĉiju, ušiju i nosa, šake i drugim naĉinima koji su na raspolaganju, a to znaĉi: gledajući, pipajući, njušeći i probajući na ukus (inspekcija, palpacija, perkusija, auskultacija – danas osnova svakog fizikalnog pregleda) ● Osim zasluga za dijagnostiku, pisao o je i o terapiji. Poznat je njegov aforizam: priroda – isceljujuća sila. Biološku osnovu ĉini priroda; u stvari lekar leĉi, a priroda isceljuje! ● U voĊenju terapije naroĉito je insistirao na redosledu leĉenja bolesnika. Zahtevao je celishodnost primene pojedinih terapijskih zahvata kao što su: puštanje krvi, stavljanje ventuza, reponiranje luksacija. Od Hipokrata su ostale: klupa za nameštanje fraktura, lestvice za reponiranje luksacija, kapa za jednu vrstu zavoja glave (“Hipokratova kapa”).

● Prvi govori o lekarskim duţnostima, odnosno medicinskoj etici (poznati su njegovi aforizmi o lekaru, o njegovim osobinama, o pristojnosti i sledeći citat je veoma ilustrativan i instruktivan za sve zdravstvene radnike svih epoha, što je jedno svedoĉanstvo o Hipokratovoj genijalnoj moći zapaţanja) “Lekar je kao filozof, ravan bogovima, a medicina je kao filozofija. Sve što ima u jednoj ima i u drugoj, i izmeĊu njih nema nikakve razlike. Nesebiĉnost, uzdrţavanje, srameţljivost, skromno odevanje, razmišljanje, rasuĊivanje, spokojstvo, ĉvrstina pri opštenju sa ljudima... Lekar mora, pri vršenju svoje duţnosti, da pokazuje uĉtivost, jer grubost odbija i zdrave i bolesne ljude. On treba da se stara revnosno o tome da samo malo otkrije delove svoga tela i da ne razgovara mnogo sa stranim svetom o veštini, ali da mu kaţe najpotrebnije. Pri dolasku kod bolesnika treba paziti na naĉin sedanja, na odevanje na ozbiljnost, na kratak razgovor, na hladnokrvnost koja se ne da zbuniti, na odgovor, na primedbe, na prisebnost pri zabunama koje se dešavaju, na strogost pri stišavanu nemira... Sve treba raditi mirno, okretno, krijući od bolesnika većinu stvari dok se radi; davati mu vedro i veselo ohrabrenja, koja su umesna; ĉas ga treba ukoriti snaţno i ozbiljno, a ĉas utešiti paţljivo i dobre volje; ne treba mu dati da primeti nešto šta će se desiti, ni šta preti, jer mnogi bolesnici zbog toga zapadaju u krajnost. Ja savetujem da se ne ide daleko u lakomosti i da se ne gramzi za srećom i novcem; ĉak ponekad treba da pruţite svoju pomoć i besplatno, podsećajući se uspomenom na obavezu. Tamo gde je ljubav prema ljudima, tamo je i ljubav prema medicinskoj veštini...” ● umetnost je duga, a ţivot kratak (ars longa, vita brevis) ● povoljna prilika brzo proĊe ● lekarska odluka je toliko teška da, ako je nepromišljeno doneta,moţe sudbonosno da završi ● Istorijski znaĉaj Hipokrata ogleda se u tome što je umesto magijske misli uveo anatomsko-patološku medicinu ● Ukazao je na potrebu planskog ispitivanja bolesnika u uslovima kliniĉkog rada i dao putokaz narednim generacijama u razvoju medicinske misli ● Stekao je slavu oca medicine još za vreme svog ţivota, a kasnije i slavu oca medicinske etike, jer je njegov doprinos na tom polju neprevaziĊen. I posle Hipokratove smrti, sve do današnjih dana, ta slava je ostala, što dokazuju svi epiteti, kao npr.; boţanski, veliki, ĉudotvorni mudrac, koji je izumeo mnogo lepog i korisnog za ĉoveka.

HIPOKRATOVA ZAKLETVA ● Hipokrat je prvi u pisanoj formi ostavio dokument o obavezama i duţnostima onih koji se posvećuju lekarskoj veštini (Hipokratova zakletva) ● Zadrţala je punu aktuelnost do današnjih dana i jedan je od primera veĉitih istina, i to više od onih koje su dolazile od pojedinih religijskih ili filozofskih sistema

● U svojoj zakletvi istiĉe obavezu medicinskog radnika da spremno prenosi znanje na svog uĉenika ● Odnos uĉenik-uĉitelj treba da bude odnos uzajamnog poštovanja a sam obećava da će poštovati svoje uĉitelje i njihovu decu i da će ih besplatno uĉiti (to je zahvalnost nekadašnjeg djaka a sadašnjeg uĉitelja) ● Neetiĉki je ĉuvati znanje samo za sebe jer se tako pomaţe manjem broju ljudi ● Zakletva je proţeta obavezom prema bolesniku Primum nil nocere (najvaţnije je ne naškoditi bolesniku) ● Nikome ne treba dati smrtonosno sredstvo niti sredstvo za pobaĉaj (zastupa energiĉan i nedvosmislen stav protiv eutanazije ali i protiv abortusa) ● Ne upuštati se u medicinske procedure koje nedovoljno poznaje (etiĉko pravilo nadleţnosti pojedinih medicinskih profila) ● Usavršavati svoju veštinu a lekarsku tajnu briţno ĉuvati Temeljne misli medicinske etike koje su ostale nepromenjene i trajno aktuelne već dvadeset vekova (mudrost i dalekovidost jednog od najvećih lekara svih vremena)

● Iako je preteţno individualistiĉka sa obavezama samo prema bolesniku i kolegama a bez obaveza prema društvenoj zajednici to ne umanjuje njenu lepotu, toplinu i sadrţajnost – najveći deo sadrţine Hipokratove zakletve u potpunosti, ĉak i u detaljima, odrţiv je i najvećim delom savremen ● Ova zakletva je proţivela brojne epohe, društvene preokrete, religijsko-etiĉke oscilacije i opasnosti i uprkos svemu ostala jasna, sadrţajna, moralno jaka i konzistentna, tako da je do dana današnjeg saĉuvala svoju moralnu sveţinu, svoju osnovnu nit pa time i svoju vrednost

ŢENEVSKA REVIZIJA HIPOKRATOVE ZAKLETVE ● Razliĉite epohe menjale su pravila i kodekse ponašanja zdravstvenih radnika ali su se osnovni stavovi Hipokratove zakletve stalno ponavljali ● Ratovi a naroĉito I i II s.r. nametnuli su potrebu obogaćivanja pravila ponašanja medicinskih radnika i davanja savremenije verzije H.zakletve. Ta verzija poznata je u medicinskoj etici kao Ţenevska deklaracija odnosno Ţenevska revizija H.zakletve. Tekst je zadrţao praktiĉno sve Hipokratove stavove ● obaveza zdravstvenih radnika da će vršiti svoj poziv u skladu sa visokim naĉelima humanosti ● da će uĉiniti sve za zdravlje bolesnika ● da će poštovati svoje uĉitelje ● da neće odavati profesionalnu tajnu ĉak ni posle smrti pacijenta ● da će poštovati ljudski ţivot od samog zaĉeća tj. neće se zalagati za eutanaziju

● Vaţan novitet u tekstu je obaveza jednakog pristupa svakom bolesniku bez obzira na veru, nacionalnost, rasu, pol, etniĉko poreklo, politiĉku opredeljenost, seksualnu orjentaciju ili socijalni status (neposredna posledica strahota II svetskog rata) ● Obaveza zdravstvenih radnika da svoja znanja ni pod pretnjom neće koristiti suprotno naĉelima humanosti ● Medicinska etika osudjuje uĉešće zdravstvenih radnika u pronalaţenju novih naĉina vodjenja biološkog rata sa agresivnim tendencijama ● Sve aktivnosti suprotne naĉelu humanosti su nedostojne za zdravstvene radnike, nespojive sa njegovim pozivom i zahtevaju najoštriju osudu

TEKST ŢENEVSKE DEKLARACIJE “U ĉasu kada stupam medju ĉlanove lekarske profesije sveĉano obećavam da ću svoj ţivot staviti u sluţbu humanosti. Prema uĉiteljima saĉuvati duţnu zahvalnost i poštovanje. Svoju ću profesiju obavljati savesno i dostojanstveno. Najvaţnija briga će mi biti zdravlje mog pacijenta. Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri ĉak i posle njegove smrti. Odrţaću svim svojim silama ĉast i plemenite tradicije lekarskog poziva. Moje kolege biće mi sestre i braća. Neću dopustiti da u vršenju duţnosti prema bolesniku na mene utiĉu: starost, bolesti ili onesposobljenost, vera, etniĉko poreklo, pol, nacionalnost, politiĉka opredeljenost ili socijalni status. Apsolutno ću poštovati ljudski ţivot od samog zaĉetka. Ni pod pretnjom neću dopustiti da se iskoriste moja medicinska znanja suprotno zakonima humanosti. Ovo obećavam sveĉano, slobodno pozivajuću se na svoju ĉast.”

ZAKLETVA FLORENS NAJTINGEJL ● Osnivaĉ i utemeljivaĉ sestrinstva, kao specifiĉne medicinske discipline – njena uloga i doprinos i organizaciji i utvrdjivanju pravila medicinske nege ima istorijski znaĉaj ● Za dobro funkcionisanje te delatnosti potrebno je ispuniti dva uslova - dobro poznavanje nege bolesnika kao specifiĉne medicinske veštine i visoka moralna zrelost medicinske sestre ● Jedinstvo visoke moralnosti u svakodnevnom ţivotu i svojoj profesiji ● Nastavlja opšteprihvaćeno pravilo da se stanje bolesnika ne sme pogoršati medicinskom intervencijom

● Istiĉe obavezu ĉuvanja profesionalne tajne i spremnost sestre da saradjuje sa lekarom u ispunjenju istog cilja – poboljšanja zdravlja bolesnog ĉoveka ● Osnova visoke moralnosti medicinske sestre je dobra struĉna obaveštenost i poznavanje pravila sestrinstva, pa se obavezuje da svoju profesiju dalje usavršava i podiţe na viši nivo

Tekst zakletve Florens Najtingejl “Svećano se obavezujem pred Bogom i u prisustvu ovog skupa da ću provesti ceo ţivot u moralnoj ĉistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Uzdrţaću se od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svesno primeniti lek koji bi ga mogao oštetiti. Sve što je u mojoj moći uĉiniću da poboljšam nivo svoje profesije i drţaću u tajnosti sve liĉne informacije koje sam saznala i sve poverljive informacije koje doznajem prilikom obavljanja mog poziva. Sa punom lojalnošću do kraja ću pomagati lekaru u njegovom poslu i odano ću obavljati sve poslove oko bolesnog ĉoveka.”

INTERNACIONALNI KODEKS LEKARSKE ETIKE ● Usvojen u Londonu 1949, na III generalnoj skupštini Svetskog lekarskog društva (dopunjen u Sidneju 1968 i u Veneciji 1983)

Namenjen je lekarima i ima 3 dela ● OPŠTE DUŢNOSTI LEKARA ● LEKARSKE OBAVEZE PREMA BOLESNIKU ● ODNOS PREMA KOLEGAMA

I deo – OPŠTE OBAVEZE ● Istiĉe radnje, koje se sa aspekta medicinskog morala smatraju neetiĉkim (pre svega, svaka vrsta reklamiranja i publiciteta obavljena na nestruĉan naĉin - ovo naĉelo predstavlja novinu u odnosu na dosadašnje kodekse) ● Medicinska etika osudjuje svako istupanje u medijima pre nego što je to istupanje obavljeno na struĉnim skupovima ili u struĉnim publikacijama ● Neophodno je sopstveni pronalazak ili metod najpre prezentovati struĉnoj javnosti pa tek onda, posle odgovarajućih diskusija i provera, eventualno objaviti široj javnosti kroz sredstva masovne komunikacije ● Neetiĉno je primanje mita, bogaćenje i liĉna korist proistekla iz takve ljudske nevolje kao što je bolest ● Lekar je samostalan u obavljanju svoje profesije pri ĉemu sme verovati samo ĉinjenicama koje je medicina proverila i liĉna praksa potvrdila (profesionalna nezavisnost) ● Primena novih otkrića u medicini (treba biti oprezan sa onim metodama terapije koje nisu u direktnom interesu bolesnika i koje mogu oslabiti njegovu fiziĉku ili mentalnu snagu – primum nil nocere)

II deo – LEKARSKE OBAVEZE PREMA BOLESNIKU ● Lekar je duţan da pruţi hitnu medicinsku pomoć a njegova obaveza je da obezbedi pruţanje adekvatnije medicinske intervencije ako njegove sposobnosti i mogućnosti prevazilaze teţinu oboljenja ● I u ovom kodeksu ponavlja se pravilo ĉuvanja lekarske tajne kao zakonski i moralni propis ĉak i nakon smrti pacijenta

III deo – ODNOS PREMA KOLEGAMA ● Lekar treba da se ophodi prema svome kolegi onako kako ţeli da se on ophodi prema njemu ● Omalovaţavanje rada kolega nespojivo je sa naĉelima medicinske etike a naroĉito nije dozvoljeno preotimanje pacijenata od svog kolege

INTERNACIONALNI KODEKS ETIKE MEDICINSKIH SESTARA(TEHNIĈARA) ● Prvobitna verzija dokumenta – Frankfurt 1953, revizija 1956 ● Kodeks medicinske etike pisan specijalno za sestre i medicinske tehniĉare potvrdjuje specifiĉnost sestrinskog poziva i predstavlja dalju razradu naĉela medicinske etike ● Osnovni cilj medicinske profesije – borba protiv bolesti i ljudskih patnji odnosno briga za zdravlje ĉoveka ● Sadrţi ranije prihvaćena etiĉka naĉela – ĉuvanje profesionalne tajne, negovanje dobrih medjuljudskih odnosa u okviru svoje profesije ali i nove momente koji obogaćuju medicinsku etiĉku misao ● Jedno od najznaĉajnijih etiĉkih naĉela je obaveza zdravstvenog radnika da pacijentu pruţi svakog trenutka najviši mogući nivo medicinskog tretmana

● Svaki bolesnik ima pravo da bude leĉen po poslednjim dostignućima medicinske nauke pa je etiĉka obaveza svakog zdravstvenog radnika da stalno prati razvoj medicine i da ta saznanja primenjuje na bolesnicima

● Medicinska etika sugeriše da se kompetencije moraju jasno precizirati za sve nivoe zdravstvenih radnika (odredjenu medicinsku intervenciju treba da uradi onaj zdravstveni radnik koji je za to osposobljen – ako ta intervencija prelazi njegove mogućnosti neophodno je bolesnika poslati na odgovarajuće mesto, jer se tako etiĉki postupa i bolesniku najviše pomaţe) ● Svako treba da zna svoju ulogu i ĉije naloge izvršava (hijerarhijsko ustrojstvo organizacije posla) ● Ponašanje zdravstvenih radnika u privatnom ţivotu i njegove moralne osobine (otuda sastavni deo medicinske etike ĉini i teorijski, opšti deo, uĉenje pojedinih filozofa i njihove misli o moralu i vrlinama – koji ima za cilj da formira visok moralni lik zdravstvenog radnika, ne samo za medicinsku profesiju već i za svakodnevni ţivot) ● Obavezu negovanja korektnog ponašanja sa moralnog aspekta imaju i druge profesije – prosvetni radnici, vaspitaĉi, sveštenici, sudije, pa tu moralnu normu imaju i zdravstveni radnici ● Obaveza medicinske sestre u radu na poslovima zdravstvenog prosvećivanja, odnosno unapredjenja zdravlja celokupnog stanovništa, kako lokalnih razmera tako i šire ● Solidarnost zdravstvenih radnika u pruţanju pomoći drugim regionima koji su zahvaćeni iznenadnim pogoršanjem zdravlja masovnih razmera u kojima lokalna zdravstvena sluţba nije u mogućnosti da na odgovarajući naĉin pruţi adekvatnu medicinsku pomoć (epidemije, poplave, zemljotresi, ratna razaranja)

KODEKS ETIKE ZDRAVSTVENIH RADNIKA SFRJ ● Zdravstveni radnik je duţan da se stalno usavršava i da steĉena znanja nesebiĉno prenosi na svoje saradnike ● Duţnost je zdravstvenih radnika da aktivno uĉestvuju u zdravstvenom prosvećivanju, podizanju zdravstvene svesti i zdravstvene kulture naroda ● Borba protiv nadrilekarstva ● Zdravstveni radnik je duţan da sve podatke o bolesti kao i intimnostima liĉnog i porodiĉnog karaktera saĉuva kao tajnu ● Eutanazija se oštro osudjuje i smatra laţnim humanizmom ● Naĉelo pruţanja hitne pomoći svakom bolesniku bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi zdravstveni radnik ● Sveto pravilo medicinske etike – prvenstveno ne naškoditi bolesniku

● Samohvalisanje i reklamiranje nije u duhu medicinske etike i kao takvo se osudjuje ● Zdravstveni radnici osudjuju pobaĉaj i zalaţu se za sprovodjenje kontracepcije i planiranje porodice

MORALNO-PSIHOLOŠKE OBAVEZE ZDRAVSTVENIH RADNIKA PREMA BOLESNICIMA ● jezgro predmeta medicinska etika ● u njemu se daju vrlo konkretni saveti kako se sa moralno-psihološkog aspekta treba ophoditi prema bolesniku, kako treba poštovati liĉnost bolesnika i kako se realizuje specifiĉni intervju zdravstveni radnik – bolesnik ● veština voĊenja dijagnostiĉko – terapijskog dijaloga sa pacijentom je veština koja se uĉi u psihijatriji, ali je vaţno ukazati na povezanost etiĉkih naĉela sa psihološkim karakteristikama i reakcijama bolesnika

BOLESNIK KAO OBJEKT LEĈENJA ● Bolesnik je i objekat i subjekat leĉenja, no i on i zdravstveni radnik imaju isti cilj: što brţe leĉenje ● Pored već poznatog pravila – “primum non nocere”, postoji i drugo vaţno etiĉko naĉelo: “primum est adiuvare” – tj. prvo je pomoći bolesniku” ● Put do tog cilja je izgraĊen i usklaĊen na poverenju izmeĊu bolesnika i zdravstvenog radnika a osnova tog poverenja je dobronamernost (u odlukama i postupcima u odnosu na pacijenta zdravstveni radnik iskljuĉivo treba da se rukovodi brigom za njegovo zdravlje) U nizu medicinskih procedura i intervencija na bolesniku, ĉesto se zaboravi liĉnost samog pacijenta (u brojnim skopijama, glikemijama, auskultacijama, koje se odvijaju kao na proizvodnoj traci, psihološke karakteristike bolesnika i njegova liĉnost se ĉesto i lako zanemare) ● Zdravstveni radnik je duţan da prihvati bolesnika kao ĉoveka, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim individualnim karakteristikama i crtama liĉnosti. Kada se oboleli, ili onaj koji ima neke tegobe, javi zdravstvenom radniku – lekaru, lekar s njim vodi razgovor koji je jedinstven u svojoj vrsti, ne samo zbog toga što predstavlja osnov odnosa bolesnik – zdravstveni radnik, nego i stoga što je u mnogim sluĉajevima sam po sebi lekovit. Današnji zdravstveni radnici kao da nemaju dovoljno vremena za razgovor sa bolesnikom (oni se, jednostavno, otuĊuju od bolesnika: traţe i nalaze bolesti, a ne vide bolesnika. U potrazi za prouzrokovaĉima bolesti, polazeći od bolesti koja je pred nama, zaboravlja se da bolest bez bolesnika ne postoji

● Ĉesto se pacijent oseća bespomoćno pred zdravstvenim radnikom, lišen dostojanstva odela i zvanja, primoran da nepoznatom ĉoveku iznosi iz sebe i najskrivenije tajne, pa mu zbog svega toga treba pruţiti ljudsku ruku saosećanja i razumevanja, uputiti mu blag pogled i toplu reĉ ● Medicinska etika i ljubav prema drugom ljudskom biću nisu dovoljni za osvarivanje etiĉkih i deontoloških obaveza zdravstvenih radnika prema bolesnicima. Potrebno je detaljnije razumeti ĉoveka, a to podrazumeva i odreĊena znanja iz psihologije (zdravstveni radnik koji ne voli svoj posao, koji je ravnodušan prema obolelom i prema ljudima uopšte, koji psihološki ne razume drugo ljudsko biće – je profesionalno zlo). ● Pacijent kao ĉovek ima svoje vrline i mane, svoj temperament i karakter, znanje i navike, svoje opredeljenja prema materijalnim i politiĉkim uslovima ţivota “Ĉovek nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog ĉoveka nikada ne smemo zanemariti” ● Dopadalo se to nama ili ne, ali zdravstveni radnici ipak treba da ugaĊaju bolesniku, vodeći raĉuna da u toj komunikaciji ne bude bolećive popustljivosti ili oĉigledne drskosti - bolesnika treba psihološki razumeti, ali ne na uštrb svojih profesionalnih principa (pacijenti se nekada ponašaju prema posleniku u zdravstvu kao prema prodavcu: hoću EKG, prepišite mi te i te lekove, dajte mi uput ili bolovanje, izmerite mi pritisak i sliĉno - popustiti takvim bolesnicima je oĉigledna greška i znaĉilo bi udaljavanje od medicinske deontologije) ● Prvi kontakt tj. susret zdravstvenog radnika i bolesnika ĉesto je od presudnog znaĉaja za dalji odnos. Smatra se da je prvi utisak o ĉoveku u 80 odsto sluĉajeva i presudan (prva reĉ i postupak, izgled, boja glasa – sve su to detalji koji su izuzetno znaĉajni). Iz blagonaklonog uzajamnog odnosa zdravstveni radnik se ispunjava osećanjem liĉne sreće, što je najvredniji honorar za rad. Arogancija, netaktiĉnost, ţurba i gledanje u sat, bezliĉan odnos prema pacijentu ubijaju poverenje u nauku i magijsku moć medicine. Veoma je neprikladno poistovećivati ĉoveka sa njegovom bolešću, npr. reći “onaj dijabetiĉar, uremiĉar”. Još manje je etiĉki opravdano reći “coram publico”, odnosno pred bolesnikom da je to “mnogo interesantan sluĉaj” ili “veoma zanimljiv sluĉaj”, kao što se ĉesto ĉuje u praksi nekih kliniĉara.

● Nijednim gestom ne sme se skrnaviti dostojanstvo bolesnika - reĉi upućene bolesniku treba da budu podrška i da jaĉaju ţelju za ozdravljenjem. Etiĉki je neispravno poistovećivati bolesnika sa krevetom, npr. br. 7, 3; nedopušteno je bolesnike obeleţavati izrazima “onaj debeli, onaj ţuti ili onaj mršavi”, ili “onaj šećeraš” . ● Svakom bolesniku se treba obraćati sa “Vi” i oslovljavati ga punim imenom ili prezimenom (“liĉno ime je najlepša muzika na svim jezicima sveta”) ● U komunikaciji sa bolesnikom zdravstveni radnik treba da se trudi da zadobije njegovu psihološku Intimnost, treba mu prići toplo, ljudski, ali ne treba preterano insistirati na detaljima iz ţivota bolesnika, naroĉito ne u intimnoj sferi - osim u ginekologiji ili psihijatriji i ne više nego što je to potrebno za dobru komunikaciju EMPATIJA - Ispravan etiĉki stav zdravstvenog radnika podrazumeva zastupanje stava empatije prema svima, bez obzira na subjektivno doţivljavanje svakog bolesnika pojedinaĉno Šta se, zapravo, podrazumeva pod stavom empatije? Ĉinjenice iz psihologije nas uĉe da se meĊu ljudima uspostavljaju razliĉiti emocionalni odnosi, neke volimo, neki su nam simpatiĉni u većoj meri, prema nekima smo ravnodušni, dok prema izvesnima osećamo antipatiju ● To je sposobnost da emocijama razumemo drugo ljudsko biće (naroĉito neverbalno), to je sposobnost unošenja sebe u mišljenja, osećanja i delanja druge osobe, sposobnost doţivljavanja osećanja druge osobe ● U medicinskoj praksi to je blagonaklon stav prema bolesniku, koji podrazumeva sposobnost uţivljavanja u stanje bolesnika, vršeći zdravstvenu delatnost, nedopušteno je gestom, pogledom, osmehom, reĉju ispoljiti taj nejednak stav prema razliĉitim osobama, pogotovu bolesnicima ● Empatija zahteva da se celokupnim obraćanjem bolesniku racionalno ispoljava stav blagonaklonosti i simpatije prema svima, bez obzira na stvarno unutrašnje doţivljavanje u datom trenutku

● Zdravstveni radnik nikada ne sme da gleda bolesnika sa visine, smatrajući sebe boljim i drugaĉijim od njega, on ne sme nikada da uĉini bilo šta što bi ponizilo bolesnika! Behterev je napisao: “Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje, onda to nije lekar”. Znaĉenje reĉi se još bolje vidi u arapskoj poslovici: “Rana, nanesena noţem, zaceliće, a jezikom – ne!” Poznata je Ezopova priĉa: gospodar je hteo da nagradi neĉim najlepšim na svetu Ezopa i bio je iznenaĊen kada je ovaj zatraţio da mu kupi jezik. ZaĉuĊenim gospodaru Ezop je objasnio da je jezik nešto najlepše na svetu, jer jezikom, taĉnije govorom, iskazujemo svoju ljubav, vernost, neţnost... Godpodar je ţeleo da ĉuje od Ezopa šta je po njemu najruţnije na svetu? Ezop je opet izabrao jezik, jer se njime iskazuju mrţnja, zloba, zavist... ● Hipokratu se pripisuje da je rekao: “Ako od nekoliko lekara jedan leĉi travama, drugi noţem, a treći reĉima, onda se pre svih obrati onom koji leĉi reĉima” ● Ubediti pacijenta reĉima ponekad je ravno dejstvu najboljeg leka, ali se mora strogo voditi raĉuna šta, kome i kako treba kazati, to je specifiĉna veština koja se dugo uĉi i zdravstveni radnici su duţni da njome ovladaju. Posebno se mora obratiti paţnja da se ne upotrebljavaju u govoru tzv. “verba nociva” (reĉi koje oštećuju), “Prikazivati stanje teţim” nego što jeste, u stvari, prestravljuje bolesnika. (ne znaju svi bolesnici za narodnu indijsku mudrost: “Moţemo se bojati oca, majke, druga i uĉitelja, ali ne moţemo imati strah pred lekarom, jer je on za bolesnog i majka, i otac, i drug, i uĉitelj”) ● Zdravstveni radnici, naroĉito lekari, skloni su da oboljenje prikaţu teţim i opasnijim nego što jeste, da bi kasnije veliĉali svoj terapeutski rezultat (ĉesta je pojava da se ĉuje od bolesnika kako mu je taj i taj lekar malte ne spasao ţivot iako bolest nije bile nijednog trenutka tako opasna po sam ţivot pacijenta) ● Hranjenje sopstvene sujete i potreba za gratifikacijama te vrste su, na ţalost, veoma karakteristiĉni za pojedine zdravstvene radnike

BOLESNIK KAO SUBJEKAT LEČENJA ● IzmeĊu zdravstvenog radnika i pacijenta treba da postoji uzajamno poverenje, to podrazumeva da i bolesnik, kao subjekat leĉenja, ima izvesne obaveze, koje se same po sebi, a priori, podrazumevaju i na koje zdravstveni radnik s pravom raĉuna. Pre svega, oĉekuje se od bolesnika da će reći svu istinu, da će biti otvoren i pošten, postupati po savetu lekara i drţati se njegovih uputa, da ga neće zbunjivati saveti sa strane, da će biti strpljiv u oĉekivanju ozdravljenja, da će platiti zdravstvene usluge na naĉin koji je propisima regulisan. Posebno se oĉekuje od pacijenta da razume zdravstvenog radnika kao ĉoveka, koji ima i svojih liĉnih briga i problema ● Pacijent oĉekuje od zdravstvenog radnika da ga leĉi po najnovijim znanjima i u skladu s etiĉkim naĉelima medicinske veštine ● Svaki zdravstveni radnik, lekar pogotovo, duţan je da zna savremena dostignuća medicine. Današnji lekar mora biti sposoban da naĊe i primeni lek ako postoji, ili da ga naĉelima savremene medicinske nauke otkrije, proveri ili primeni, sve ono što savremena medicina zna, mora i on znati!. Ništa nije opasnije od lošeg lekara i velika je nesreća za bolesnika da ga leĉi lekar neznalica - savest bez znanja je beskorisna.

● Osetljivost, ĉak vrlo iskrena, ako krije nestruĉnost, opasna je! Zato je moralna obaveza zdravstvenog radnika da svakom bolesniku pruţi najviši mogući nivo medicinskog tretmana ● Od zdravstvenog radnika bolesnik oĉekuje da bude iskreno obavešten o stanju svoga zdravlja, podatke o dijagnozi i prognozi daje iskljuĉivo lekar - to pravo je strogo ograniĉeno na lekara i ne moţe da se ovlasti bilo ko drugi ● Etiĉka duţnost i obaveza zdravstvenog radnika je da obaveštava promišljeno, sa odgovarajućom obazrivošću, o dijagnozi i prognozi bolesti ● Posebno interesantna tema je da li reći bolesniku istinu da boluje od neizleĉive bolesti? Kod nekih ljudi radoznalost se sama zaustavlja pred vratima iza kojih su muĉna razotkrivanja, ima pacijenata koji oĉigledno ţele da budu prevareni, i koje bi poznavanje kobne istine slomilo, a ima, meĊutim, i ljudi kojima je neizvesnost teţa nego li najcrnja izvesnost Mišljenja o saopštenju istine bolesniku o neizleĉivoj bolesti su podeljena. Neki smatraju da bolesniku treba saopštiti istinu, da je to moralno pravo da bolesnik bude autentiĉno obavešten o svom zdravlju a to mišljenje naroĉito zastupaju pravnici, koji smatraju da svaki ĉovek ima pravo na istinu, da bolesnik uvek ima pravo da zna stanje svoga zdravlja.

● Kada su u pitanju “obiĉne” bolesti, sigurno da treba saopštiti istinu bolesniku, ali kada su u pitanju maligna oboljenja i ostale neizleĉive (infaustne) bolesti, gde medicina danas ne moţe efikasno da pomogne, onda se lekar nalazi pred strašnom dilemom ● Zastupa se stav da je najpre neophodno dobro proceniti liĉnost bolesnika Ako procenimo da je liĉnost dovoljno jaka da istraje i odoli iskušenju da digne ruku na sebe kada sazna da boluje od neizleĉive bolesti, omogućićemo joj, ali opet postupno, da nasluti i tu najgoru mogućnost ● U protivnom, treba negovati stav pia fraus – dobronamerne laţi, u interesu oĉuvanja psihiĉkog integriteta, bolesnika treba svesno obmanjivati

PRINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSTVENI RADNIK – BOLESNIK Verbalna i neverbalna komunikacija. Ljudi meĊu sobom opšte, pre svega, govorom, verbalnom komunikcijom, i to je osnovni naĉin opštenja meĊu ljudima. Dobra komunikacija, naroĉito struĉna komunikacija na nivou medicinskog intervjua, više je umetnost nego nauka, više veština koja se uĉenjem i praksom usavršava, nego dijalog koji se odvija proizvoljno i bez cilja ● U cilju što efikasnije komunikacije na relaciji zdravstveni radnik – bolesnik potrebno je imati pripremljenu listu pitanja, koja obezbeĊuje, izmeĊu ostalog, i osećanje sigurnosti zdravstvenom radniku u odnosu sa bolesnikom ● Svaka medicinska disciplina ima specifiĉnu listu pitanja koju zdravstveni radnik postavlja bolesniku da bi efikasnije, sigurnije i struĉnije obavljao sve poslove dijagnostike i leĉenja ● MeĊutim, govor sam po sebi nikad nije dovoljan da izrazi ono što se ţeli reći, pa se ljudi sluţe i drugim znacima: naglašavaju pojedine glasove ili reĉi, prave pauze, menjaju ritam govora i sl. ● Oni neverbalni znaci su veoma vaţni, jer nekada otkriju više no što se reĉima kaţe, a daju i taĉniji smisao reĉima

● Neverbalna komunikacija je emocionalna komunikacija i ona je ĉesto iskrenija, jasnija i potpunija nego verbalna. Reĉi su neretko i diplomatija, što znaĉi ne uvek i iskrene, ali je zato “govor tela” teško prikriti, jer iza njega stoji autonomni vegetativni nervni sistem, kojim, sopstvenom voljom, nije uvek lako upravljati. ● Prihvatanje neke poruke ne zavisi samo od njenog sadrţaja nego i od odnosa osobe koja poruku iznosi prema samoj toj poruci, a i od odnosa te osobe prema onome kome tu poruku iznosi. Treba znati da je svaka komunikacija dvosmerna, hteli mi to ili ne, što znaĉi da i primalac poruke na poseban naĉin podstiĉe sagovornika.

Konstruktivna i nekonstruktivna komunikacija ● U boljem sporazumevanju izmeĊu ljudi veoma je znaĉajno da postoji potpuna saglasnost verbalne i neverbalne komunikacije. Primer nekonstruktivne komunikacije je tzv. “double bind” – duple poruke, što je zapravo istovremeno slanje meĊusobno kontradiktornih i poništavajućih poruka, ali na razliĉitim nivoima komuniciranja (verbalnom i neverbalnom) a rezultat je totalna zbunjenost i nesnalaţenje. Konstruktivna komunikacija je ona koja je skladna, jezgrovita, pozitivna, jasna, realna, obzirna prema partneru, prijemĉiva za razliĉitost mišljenja, otvorena, iskrena, poštena, taktiĉna. To je komunikacija u kojoj se i sluša, a ne samo nameće svoj stav, u kojoj se izbegava prigovaranje, “bockanje”, povišen ton, ismejavanje i “duhovitost” na tuĊi raĉun

Devet pravila dobre komunikacije ● biti iskreno zainteresovan za druge ljude ● smešiti se ● imati na umu da je ime ĉoveka najslaĊi i najvaţniji zvuk na svim jezicima ● biti dobar slušalac i podsticati druge da govore o sebi ● govoriti stvari koje su od interesa za drugu osobu ● uĉiniti da se druga osoba oseti vaţnom i ĉiniti to iskreno ● saglašavati se sa mišljenjem sagovornika, ali ne po cenu odstupanja od svojih suštinskih stavova ● povremeno dotaći sagovornika, ali ne sa dozom neukusa i “manuelnog napastvovanja” ● neslaganje manifestvovati na eufemistiĉki naĉin

● Zdravstveni radnik i bolesnik komuniciraju izmeĊu sebe, unoseći u tu komunikaciju sve svoje osobine, mane i vrline. Zdravstveni radnik se ĉesto sreće sa pacijentima koji ispoljavaju agresivna ponašanja a ovakva ponašanja izazivaju kontraagresiju. Osećanja kontraagresije kod terapeuta moraju biti sublimirana i nikada ne smeju da budu ispoljena u formi koja bi opteretila dobru komunikaciju sa bolesnikom. Zdravstveni radnik u kontaktu sa pacijentom mora prvenstveno da misli na meĊuljudske odnose i psihodinamske faktore koji utiĉu na njihovu komunikaciju i koje dovode do razliĉitih promena u ponašanju podjednako kod njega samog i kod njegovog pacijenta.

Transfer i kontratransfer ● Tokom dugotrajne komunikacije zdravstveni radnik – bolesnik uspostavlja se jedan specifiĉan odnos, koji se, govoreći jezikom psihoanalize, naziva transferna situacija Transfer je mehanizam kojim pacijent reaguje na terapeuta kao da je on znaĉajna figura iz pacijentove prošlosti, npr. roditelji, nastavnik, stariji brat ● U toku svesnih ili nesvesnih komunikacija pacijent prenosi na terapeuta one emocije koje je imao nekada prema vaţnim liĉnostima iz svoje prošlosti Moguć je pozitivan i negativan transfer. O pozitivnom transferu govori se kada su te emocije tople, prisne i prijatne, a negativan transfer podrazumeva prenos neprijatnih emocija i doţivljavanja Kontratransfer je termin za mehanizam kojim terapeut reaguje na pacijenta kao da je on ili ona neka liĉnost iz terapeutovog intimnog, liĉnog ţivota Pozitivan kontratransfer znaĉi da smo sa pacijentom uspostavili komunikaciju empatije, što je nesumnjivo dobro za proces leĉenja Negativan kontratransfer podrazumeva da nas taj pacijent asocira na nešto neugodno, neprijatno, podseća na naše frustracije, neugodne nesvesne fantazije ili neku liĉnost iz naše bliţe okoline sa kojom nemamo dobar kontakt, npr. neki zdravstveni radnici imaju gotovo uvek negativne emocije sa alkoholiĉarima ili narkomanima, što ukazuje na njihove nerazrešene konflikte u vezi sa bolestima zavisnosti I odreĊena somatska bolest moţe da razbukta naše negativne emocije, jer nas moţda podseća na identiĉnu bolest neke drage osobe ili nas samih!

INFORMISANI PRISTANAK ● Obaveza lekara da obavesti pacijenta o naĉinu leĉenja pri ĉemu se ostavlja sloboda izbora i samoodluĉivanja ● Većina lekara smatra da pacijenta ne treba detaljno obaveštavati o svim rizicima leĉenja ● U praksi je na delu “trominutna medicina” što znaĉi da je nedostatak vremena za razgovor glavni razlog oskudnog objašnjenja ● Kod nove medicinske etike nema mesta za stav da obaveštenje pacijenta relevantnim ĉinjenicama predstavlja gubitak vremena sa tezom da pacijent ionako neće razumeti lekara Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije izriĉito propisuje u ĉl.10: “Hirurške i druge medicinske intervencije, ako zakonom nije drugaĉije odredjeno, mogu se preduzeti samo po prethodnom pristanku obolelog ili povredjenog lica, odnosno njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca ako je to lice maloletno ili lišeno poslovne sposobnosti” ● Reĉ je o svim oblicima medicinskih zahvata koji se obavljaju u cilju leĉenja, dijagnoze ili zaštite od bolesti ● Saglasnost pacijenta je po svojoj prirodi izjava volje da se u okviru leĉenja sme uticati na odredjen naĉin na njegov fiziĉki i psihiĉki integritet ● Informisani pristanak na leĉenje podrazumeva da ga je dao pacijent koji je za to sposoban – da je njegovo psihiĉko stanje i sposobnost rasudjivanja takvo da se ne dovodi u sumnju ● Za maloletna lica potrebna je saglasnost roditelja ● Pristanak na medicinsku intervenciju moţe biti dat usmeno ili pismeno pri ĉemu pismeni pristanak ima veći znaĉaj zbog potrebe dokazivanja u sluĉaju eventualnog spora ● Obaveza davanje informacije pacijentu je etiĉka obaveza lekara i on procenjuje koliko informacija pacijent moţe psihiĉki da podnese

● U sluĉaju odbijanja intervencije ili kada pacijent zahteva da prekine zapoĉeto stacionarno leĉenje zakonodavac nalaţe obavezu obaveštavanja pacijenta o mogućim posledicama tog odbijanja, dok sve ostale informacije prepušta slobodnoj oceni lekara ● Lekar moţe da prećuti neke informacije ukljuĉujući dijagnozu bolesti ukoliko proceni da to nije u interesu pacijenta (ako je emotivno labilan ili će to pogoršati njegovo stanje) ● Pravo na istinu ima onaj bolesnik koji to moţe da podnese i da se prema njoj razumno odnosi ● Davno je uoĉeno da “lekarske laţi koje zvuĉe optimistiĉki imaju ogromnu terapijsku vrednost i lekar koji ne zna da se njima sluţi moţe se smatrati da je promašio profesiju” ● Pretpostavljeni pristanak – potrazumeva situacije u kojima zbog hitnosti preduzimanja medicinske intervencije nije moguće dobiti pristanak ali bi se on, pri objektivnom poimanju svih okolnosti mogao oĉekivati ● Na pretpostavljeni pristanak pacijenta lekar se moţe pozvati i u tom sluĉaju neće odgovarati ukoliko su operacija ili neki drugi tretman neodloţni ● Medjutim, ako je pacijent pristanak prethodno uskratio znajući za šanse i rizike leĉenja onda nastaju problemi u situacijama kada je stanje toliko pogoršano da više nije sposoban da sam odluĉuje ● Sliĉno je i u sluĉaju neuspelog pokušaja samoubistva – etiĉka naĉela dozvoljavaju da lekar sme preduzeti intervenciju pošto se volja za ţivotom lica bez svesti podrazumeva

VEČITE I VELIKE ETIČKE TEME I DILEME EUTANAZIJA Izraz eutanazija potiĉe od grĉkih reĉi “eu” – “dobro” sa prizvukom “lako” “thanatos” – “smrt” Slobodno prevedeno eutanazija bi znaĉila ● ubistvo iz milosrĊa ● pomaganje u umiranju ● pravo na zadavanje bezbolne smrti neizleĉivom bolesniku

Situacije u kojima se postavlja problem eutanazije 1.Kada neizleĉivi bolesnik, koji ne moţe više da podnosi svoje stanje, a sam nije sposoban (zbog teţine oboljenja) da izvrši samoubistvo, traţi da to uĉini zdravstveni radnik 2.Kod neizleĉivih bolesnika u teškom stanju, bez svesti i sposobnosti samostalnog rasuĊivanja a okolina, lekari i porodica procene da dalje odrţavanje ţivota nema smisla jer se svesne funkcije ne mogu povratiti 3.Kod dece roĊene sa teškim anomalijama gde se roditelji pojavljuju kao lica koja traţe eutanaziju

Aktivna, pasivna i socijalna eutanazija Aktivna ili direktna eutanazija dogaĊa se kada se neizleĉivom bolesniku da neko sredstvo kojim se direktno izaziva smrt te osobe (obiĉno prevelika doza nekog opijata) i gotovo bez izuzetka je zabranjena u svim zemljama

Pasivna eutanazija predstavlja neprimenjivajnje svih metoda leĉenja u datoj situaciji pa kao posledica takvog akta nastaje smrt; propuštanje duţnosti u pravu se izjednaĉuje sa ĉinjenjem pa i pasivna eutanazija “propustom pruţanja duţne pomoći” predstavlja takoĊe zabranjeno usmrćenje

Socijalna eutanazija Predstavlja vid pasivne eutanazije kod koga se stari, neizleĉivi bolesnici pre vremena otpuštaju kući iz bolnice, pri ĉemu se njihova intenzivna nega svodi na minimum, što na svoj naĉin ubrzava umiranje Pojam negativne eutanazije (npr. ostavljanje veće koliĉine barbiturata na sto pored bolesnika) ● Predstavlja jednu vrstu navoĊenja na samoubistvo (samoubistvo nije kriviĉno delo ali većina zakonodavstava navoĊenje na samoubistvo smatra kriviĉnim delom) Da li će se u sudskoj praksi eutanazija smatrati kao olakšavajuća okolnost stvar je procene suda tokom procesa ● Sudska praksa u celom svetu pokazuje oĉigledan raskorak izmeĊu zapreĉenosti kazne za ovo kriviĉno delo i blagosti kaţnjavanja tj. najĉešće se dešavaju oslobaĊajuće ili uslovne presude imajući u vidu milosrĊe kao motiv

Istorijat eutanazije ● O eutanaziji su pisali stari Grci i Rimljani ● Neki narodi imaju obiĉaj da obolelima i iznemoglima ubrzaju umiranje (Eskimi navodno ostavljaju stare same u snegu; diskutabilan je obiĉaj lapota u našoj zemlji gde se takoĊe olakšava umiranje starim osobama) ● Najokrutniju formu i realizaciju eutanazija je dobila 1935 godine na zasedanju nemaĉke nacionalistiĉke stranke (tokom II svetskog rata pod vidom eutanazije ubijeni su mnogi neizleĉivi i duševno oboleli ali i politiĉki protivnici oglašavajući ih umno poremećenim osobama) Argumenti zagovornika eutanazije ● Većina autora je nedvosmisleno saglasna da je aktivna eutanazija nedozvoljena, da je isto što i ubistvo, istina iz milosrdnih pobuda, pa je u mnogim kriviĉnim zakonima i kvalifikovana kao ubistvo sa olakšavajućim okolnostima ● Koplja se lome oko pasivne eutanazije (reĉenice poput : “pravo na vlastitu smrt”, ”ĉovek ima pravo na ţivot, ali i na smrt”, ”lekar treba da produţava ţivot dokle god je to moguće ali ne bi trebalo da produţava umiranje” – pokušavaju da povećaju broj zagovornika eutanazije) ● Savremena medicina je danas u stanju da sredstvima intenzivne nege dugo odrţava terminalni stadijum, pa zagovornici eutanazije, smatrajući da je to nekorisno lansiraju parolu “ĉovek ima pravo na dostojanstvenu smrt”. Po njihovom shvatanju produţenje ţivota po svaku cenu je besmisleno, jer nije ništa drugo do produţenje patnji i produţenje umiranja (ako se neki bolesnik nalazi u završnom stadijumu raka na plućima sa brojnim metastazama i u meĊuvremenu dobije upalu pluća ili mu za trenutak prestane rad srca – da li je adekvatno vršiti masaţu ili energiĉno leĉiti antibioticima upalu pluća – da bi mu se omogućilo da umre kroz desetak dana od raka na plućima). Prema pristalicama pasivne eutanazije besmisleno je i beskorisno odrţavati ţivot aparatima za produţenje rada srca i disanja kad se već utvrdilo da je mozak nepovratno oštećen.

● Te poslednje dileme su na izvestan naĉin rešene uvoĊenjem pojma cerebralne smrti koja se utvrĊuje nultom linijom na elktroencefalografskom aparatu ● Ovim se otvara novo pitanje – da li dozvoliti, u suštini, aparatu da odredi smrt, nije li to dalja dehumanizacija medicine (granica ţivota je do sada bila “do poslednjeg daha i do poslednjeg otkucaja srca” a sada je “do poslednjeg elektroencefalografskog talasa”) ● Osnovni teorijsko-etiĉki problem oko eutanazije je stav naše civilizacije prema pojmu smrti i ţivota uopšte, odnosno vrednog ţivota, da li prihvatiti kao pravilo poštovanje apsolutne vrednosti ţivota ili poštovanje kvaliteta ţivota? ● S druge strane neki misle da je samo odreĊen ţivot vredan ţivljenja – to bi bilo ne samo odsustvo bola već i prisustvo Vrednosti. Dosadašnji istorijski razvoj društva uvaţavao je ţivot bez obzira kakav on bio. Ţivot kao takav bezuslovno ma vrednost – pravo na ţivot je elementarno pravo, ono je apsolutno prirodno pravo ĉoveka i ispred je svakog drugog prava ● U novije vreme civilizacija ide u pravcu sve većeg individualizma, naĉin ţivota se prepušta individui, pa ona sama treba da odluĉi o kvalitetu sopstvenog ţivota, odnosno smrti ● Sada dolazimo na teren apsolutne relativnosti – ko je taj ko će da kaţe kakav je to ţivot dostojan ţivljenja, šta je to što vredi ţivota? ● Kada lekar zakljuĉi da je jedan sluĉaj beznadeţan,mora biti siguran da ne nameće sopstvenu ocenu o tome kakva bi trebalo da bude sadrţina ţivota – on ima svoj sistem vrednovanja, on je takoĊe ljudsko biće sa svojom svešću

RAZLOZI PROTIV EUTANAZIJE 1.Prvi razlog – MOGUĆNOST ZLOUPOTREBE ● Ne moţemo da pihvatimo da pojedinci sa olimpijske visine donose odluke kojima bi se rešavalo šta treba da se dogodi drugim ljudskim bićima (ţivot ili smrt), samo na osnovu toga što su struĉnjaci. Dati pojedincima, lekarima, suviše moći, oĉigledno je da se moţe lako zloupotrebiti (primeri iz II s.r. su još sveţi i jasno govore da eutanaziju ne treba legalizovati. ● Ako bi se ozakonio prekid ljudskog ţivota po izriĉitoj ţelji obolelog, koliko god bi bio potreban u ovom ili onom individualnom sluĉaju, nije iskljuĉeno da bi se to moglo proširiti i na sve vrste grugih oblika eutanazije – na deformisanu decu, mentalno zaostale osobe, psihiĉki poremećene kriminalce – pa bi se time otvorio put u zastrašujuću degradaciju društva

2.Drugi razlog leţi u vrhunskom etiĉkom principu medicine kao struke - Ţivot bezuslovno ima vrednost, bez obzira na kvalitet ţivota ● Duţnost zdravstvenog radnika jeste da se bori za ţivot a ne da pospješuje smrt. Lekar bolesniku uvek i bez ikakvog izuzetka treba da znaĉi nadu i spas, zdravlje i ţivot. Kad bi se jednom slobodno uvelo potpomaganje umiranja neizleĉivih i onih koji pate, da li bi se uvek pravilno razlikovalo subjektivno od objektivnog?. Ako bolesnik mora da strepi od smrti koju mu ne donosi bolest nego saţaljivi lekar, onda je sa medicinom svršeno!

3. Treći razlog – MOGUĆNOST BLAGOVREMENOG PRONALASKA LEKA ● Istorija medicine poznaje takve sluĉajeve (TBC). Moţe se desiti da već danas ima naĉina i otkrića koji će doneti rešenje neke tajne u medicini (lek protiv raka ili AIDS-a i spas onih bolesnika koji su osuĊeni na neminovnu smrt).

4. Ĉetvrti razlog – RELATIVNOST MEDICINSKIH ISTINA ● Mogućnosti spontanog izleĉenja, iako veoma retke, ipak se dogaĊaju i ne moţe se tako lako biti siguran da u granicama nauĉnog saznanja nema nikakve nade u oporavak

5. Peti, najnoviji razlog protiv eutanazije, proistekao je iz zahteva da se dozvoli pravo na smrt ● Logika onih koji traţe pravo na smrt je sledeća: ako ĉovek ima pravo na ţivot, to isto pravo znaĉi i pravo okonĉati svoj ţivot – ĉovek nije duţan niti se od njega sme zahtevati produţenje nepotrebnih patnji i bolova ili uniţavanje usled produţene i poniţavajuće bespomoćnosti. Odgovor koji pobija ovakava razmišljanja bio bi jednostavan; dobar lekar ne pušta svog pacijenta da umre u bolovima – savremena sredstva za suzbijanje bolova su tako moćna da je svakome zaista dostupno bezbolno umiranje.

6.Šesti razlog - Diskutabilnost sposobnosti rasuĊivanja bolesnika koji su u stanju “ante finem” ● Usled dugotrajne bolesti i patnji, rasuĊivanje moţe da bude ozbiljno narušeno, pomeranje psihiĉkog zdravlja u pravcu depresije i smaosaţaljenja takoĊe moţe da kompromituje bolesnikovu ţelju i zahtev za eutanazijom, pa je razumljivo da u takvim situacijama i ţelja bolesnika za eutanazijom mora da bude procenjena kao neregularna

7. Sedmi razlog - Strah savremene civilizacije od procesa umiranja Iskustva u svetu ● Holandija je prva i za sada jedina evropska zemlja koja je odlukom svog parlamenta legalizovala praksu eutanazije 1993 (tom odlukom se lekarima dopušta da praktikuju “dobrovoljnu aktivnu eutanaziju pod odreĊeni okolnostima) ● Severna Australija je prva zemlja u svetu u kojoj je izglasan zakon o “ponosnoj smrti” (po ovom zakonu lekar moţe svom pacijentu, koji je bez nade za izleĉenje a u tom trenutku psihiĉki zdrav – da prepiše lek koji će mu okonĉati ţivot, ako se predvidi da je pacijentu ostalo najviše 6 meseci ţivota ili manje)

MEDICINSKA TAJNA ● Najstariji medicinski zapisi zabranjivali su lekaru da odaje tajne “poverene uhu, zateĉene oĉima ili naslućene umom” ● Hipokrat je u svojoj zakletvi napisao “poštovaću tajne onog ko mi se poveri” ● Svi kasniji kodeksi i zakletve sadrţe i odredbu o ĉuvanju medicinske tajne koja se odnosi na sve zdravstvene radnike, ali je dugo vremena to bila samo etiĉka obaveza ● Francuski kriviĉni zakon iz 1810 godine prvi put predviĊa kazne za odavanje tajne i skoro sve zemlje su to prihvatile (i naša), izuzev Velike Britanije, gde je to još uvek samo moralna obaveza ● Specifiĉan znaĉaj medicinske tajne leţi u tome što na njoj poĉiva poverenje bolesnika u zdravstvenog radnika ● Bez poverenja u medicinu, koje se samo po sebi podrazumeva, uobiĉajeni kontakt izmeĊu bolesnika i zdravstvenog radnika ne bi mogao da se ostvari. Mora uvek da bude obezbeĊena najveća moguća diskrecija da bi bolesnik mogao da saopšti i najintimnije detalje koji su ponekad znaĉajni za tretman.

● Pod tajnom uopšte smatra se znanje nekih ĉinjenica koje se ne mogu saopštiti drugim licima a da se time ne povredi liĉnost dotiĉne osobe ili interesi pojedinaca Tajne se dele na, privatne, sluţbene i profesionalne Privatna tajna - tajna izmeĊu dve osobe u privatnom ţivotu Sluţbena tajna - potiĉe iz radnog odnosa i odnosi se na sva zaposlena lica koja ne smeju da odaju one podatke koje radna organizacija proglasi sluţbenom tajnom Profesionalna tajna - takoĊe proistiĉe iz radnog odnosa ali je intimnije povezana sa samim procesom rada i direktno proizilazi iz naĉina obavljanja posla (tajna advokata, lekara, sveštenika i dr.)

Medicinska tajna je istovremeno i profesionalna i sluţbena tajna

Šta se sve u medicini podrazumeva pod pojmom medicinske tajne? Uopšteno reĉeno to bi bili svi oni podaci koji bi pogodili pacijenta kada bi bili saopšteni nemedicinskim licima ● Dijagnoza ● Ime i prezime bolesnika ● Naĉin leĉenja ● Zdravstveni radnik nije duţan da ĉuva kao tajnu podatke do kojih je došao izvan vršenja svoje profesije tj. koje je doznao od trećih, nemedicinskih lica (bez obzira na to, ipak je bolje uzdrţati se od prepriĉavanja, jer medicinsko znanje koje ima zdravstveni radnik omogućuje mu da drugaĉije razmišlja i zakljuĉuje pa njegove reĉi imaju veću “specifiĉnu teţinu”) ● Tajna je nekad bila jedinstvena tj. postojala je samo izmeĊu bolesnika i odreĊenog zdravstvenog radnika ● Budući da se savremena medicina podelila u mnoge specijalnosti i budući da je prilikom medicinskog tretmana neophodna komunikacija izmeĊu više zdravstvenih radnika – uveden je pojam podeljene tajne Podeljena tajna - odnosi se na ekipni rad u medicini i tiĉe se svih ĉlanova ekipe Socijalizacijom medicine mnoge lekarske tajne postale su dostupne javnosti. Da bi se izbegle neugodnosti po bolesnika ĉesto se koriste tzv. šifrirane kao i usluţne dijagnoze. Šifrirane dijagnoze Koriste se kada ne ţelimo da se sazna od ĉega boluje pacijent, bilo da to krijemo od samog bolesnika bilo od nekoga iz njegove okoline ko bi mogao da doĊe do lekarskog nalaza (shizofrenija, maligne bolesti, TBC i sliĉna oboljenja ĉesto se pišu odgovarajućim skraćenicama ili šiframa) Usluţne dijagnoze Koriste se kada ne ţelimo da bilo ko dozna zbog ĉega je pacijent leĉen na klinici (u istoriji bolesti se piše prava dijagnoza i naznaĉi da je na otpusnici napisana usluţna dijagnoza, koja je obiĉno sliĉna pravoj ali za nijansu drugaĉija)

USLOVI ZA ODAVANJE TAJNE BEZ KRIVIĈNE I MORALNE ODGOVORNOSTI Naĉelno, tajna se moţe odati u ĉetiri sluĉaja koji ne povlaĉe kriviĉnu odgovornost 1. Kada nas sam bolesnik oslobodi ĉuvanja tajne 2. Po nalogu suda, koji se u ovoj situaciji pojavljuje kao viša instanca 3. Kada je interes zdravlja drugih lica preĉi i vaţniji od interesa ĉuvanja tajne 4. U sluĉajevima prijavljivanja pripremanja kriviĉnog dela, izvršenog kriviĉnog dela tj. njegovog izvršioca, dakle ako bi ĉuvanje tajne dovelo do daljih teţih posledica

ETIĈKI ASPEKTI VEŠTAĈKOG PREKIDA TRUDNOĆE ● Veštaĉki prekid trudnoće (pobaĉaj, abortus arteficijalis) zdravstveni radnici smatraju biološko-medicinski, psihiĉki i socijalno štetnim po zdravlje ţene. I pored toga, u mnogim drugim zemljama, maksimalno je liberalizovan stav pema abortusu i on je pod odreĊenim okolnostima dozvoljen. ● Osnovna naĉela medicinske etike jesu: borba za oĉuvanje ţivota od njegovog zaĉeća a ne pogoršavanje postojećeg Stanja. Pozivajući se na ta naĉela protivnici liberalizacije veštaĉkog prekida trudnoće ukazuju da se širokom promenom abortusa ova naĉela na neki naĉin krše. ● Istorijski posmatrano stavovi prema pobaĉaju su se menjali ● U staroj Grĉkoj dopuštao se pobaĉaj dok plod ne oţivi (za muški plod 40 a za ţenski 60 dana!) ● U starom Rimu je bila propisana smrtna kazna za pobaĉaj ako ţena umre ● Kanonsko pravo bilo je najoštrije – pobaĉaj je ubistvo, pa je za trudnice i poĉinioce bila predviĊena smrtna kazna ● Od renesanse i prosvetiteljstva poĉinje liberalizacija stava prema pobaĉaju pa se on dozvoljava ako ţivot trudnice nije ugroţen ● U našoj zemlji stav prema veštaĉkom prekidu trudnoće je vrlo jasan i pred zdravstvenim radnicima se ne postavljaju etiĉke dileme. U ustavu je reĉeno da svaka ţena ima neotuĊivo pravo da samostalno odluĉuje o redosledu i broju raĊanja svoje dece. U skladu sa tim principom uvaţava se stav da fetus ne moţe da opstane izvan majĉine utrobe prvih meseci trudnoće, te je zbog toga on deo ţene i ona ima pravo da odluĉi o njegovoj sudbini

● Novi propisi mnogo liberalnije obraĊuju ceo problem ukljuĉujući i odredbe o kontracepciji, sterilizaciji i veštaĉkom osemenjavanju ● Implikacije oko svih oblika kontracepcije daju za pravo ţeni, punoletnoj i mentalno sposobnoj, da prema sadašnjim propisima, do 10 nedelje trudnoće slobodno odluĉuje o veštaĉkom prekidu trudnoće ● Posle 10 nedelje trudnoće, ako ţena i dalje ţeli veštaĉki prekid, duţna je da se obrati komisiji

● Maloletnicama mlaĊim od 16 godina treba, uz zahtev za prekid trudnoće i pismeni pristanak roditelje ili staratelja ● Prema Zakonu o braku i porodiĉnim odnosima R.Srbije pravo na slobodno odluĉivanje o raĊanju dece imaju sva lica koja su sposobna za rasuĊivanje (donja granica ostvarivanja ovog prava nije definisana ali su mišljenja da kao donju granicu treba prihvatiti 14 godina, ispod kog uzrasta se maloletnici smatraju potpuno poslovno nesposobnima) ● Ţena ima pravo da odabere ustanovu u kojoj će se izvršiti prekid trudnoće a sterilizacija se prema zakonu moţe sprovoditi samo kod osoba preko 35 godina ţivota, naravno uz njihov zahtev Najnoviji zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi iz 1995 godine propisuje indikacije za veštaĉki prekid trudnoće koja je starija od 10 nedelja

To su – etičke, eugeničke i medicinske indikacije ● Saglasnost za prekid trudnoće starije od 10 nedelja, prema ovim indikacijama daju prvostepene i drugostepene komisije

INDIKACIJE ZA VEŠTAĈKI PREKID TRUDNOĆE Medicinske indikacije (podrazumevaju postojanje takvog oboljenja ţene koje bi trudnoćom i poroĊajem moglo ozbiljno ugroziti njeno zdravlje i ţivot)

Etiĉke indikacije (ako je trudnoća ostvarena silovanjem, obljubom nad nemoćnom osobom, nad maloletnom osobom, obljubom zloupotrebom poloţaja, zavoĊenjem ili rodoskrnavljenjem)

Eugeniĉke indikacije (kod postojanja biološko-genetskih faktora koji oštećuju fetus oboljenjem majke u prva 3 meseca trudnoće, pa se na osnovu nauĉno-medicinskih saznanja moţe oĉekivati da će se dete roditi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima) ● Ranije su postojale i socijalne indikacije koje se sada ne uvaţavaju (u njih su se ukljuĉivale: loše materijalno stanje, veći broj dece, veliki starosni razmak izmeĊu dece, vanbraĉna trudnoća i sl.) ● U našoj zemlji je relativno liberalizovano pitanje abortusa što znaĉi da propisi omogućuju ţeni da bez posredstva komisije u prvim nedeljama trudnoće sama odluĉi o izvoĊenju veštaĉkog prekida ● Propisi u našoj zemlji predstavljaju korak dalje u pravu ĉoveka da slobodno odluĉuje o naĉinu organizovanja sopstvenog ţivota, taĉnije – samostalno donošenje odluke o broju i redosledu raĊanja dece kao fundamentalnom egzistencijalnom pitanju svakog pojedinca i porodice

ETIĈKI PROBLEMI U VEZI SA TRANSPLANTACIJOM ORGANA ● PresaĊivanje tkiva i organa praksa je vrhunskih medicinskih ustanova,zahvaljujući kojoj mnoge osobe,ranije osuĊene na prerano umiranje,normalno ţive i rade ● Iako je operativna tehnika transplantacije stara preko 60 godina, njena opšta primena je bila odloţena zbog neugodne pojave odbacivanja kalema. Pronalaskom novih lekova za suzbijanje imunoloških mehanizama,kojima organizam reaguje na strane materije unete u njega, uĉinjen je veliki korak napred u ovoj oblasti

● Danas se uspešno presaĊuju bubrezi,roţnjaĉa,delovi koţe i kostiju,srce, jetra a ĉine se pokušaji i sa drugim organima ● Da bi olakšao primenu ovog dostignuća nauke i tehnike velik broj zemalja je doneo zakone kojima se preciziraju uslovi pod kojima se organi za presaĊivanje mogu uzimati sa ţivih lica i sa umrlih

1.TRANSPLANTACIJA ORGANA UZETIH SA LEŠEVA ● Pijetet prema umrlima koji podrazumeva osećanje poštovanja prema uspomeni na umrlo lice,povlaći za sobom i nepovredivost leša. Postoje norme o odreĊenom naĉinu postupanja sa umrlom osobom kojima je cilj oĉuvanje ljudskog dostojanstva, kako umrlog tako i njegove porodice i bliţnjih. Te norme zahtevaju da se poštuje celovitost leša i da se on celovit, podvrgne postupku sahrane (ili spaljivanja) ● Sa druge strane, postoji i norma prema kojoj je ţivot ĉoveka najveća vrednost ● Ove dve norme dolaze u sukob kada se radi spasavanja ţivota mora uzeti organ sa leša. Norma o spašavanju ţivota treba da prevagne u tom sukobu ali to, bar kod bliţnjih umrle osobe, moţe da izazove nedoumice. Zato je znaĉajno, sa aspekta presaĊivanja širiti stav da priroda ne poznaje integritet leša jer je proces truljenja, sviĊalo se to nama ili ne, veoma brz

Kada je reĉ o presaĊivanju organa sa umrlih, postoje dva pitanja koja treba regulisati

● Saglasnost davaoca organa (prethodnim zaveštanjem ili posle smrti saglasnost lica njemu bliskih) ● Merodavno utvrĊivanje smrti

SAGLASNOST DAVAOCA ORGANA ● Delovi tela sa umrle osobe mogu se uzimati ako se umrla osoba za ţivota nije tome izriĉito protivila odnosno ako se tome izriĉito ne protive roditelji, braĉni drug ili punoletno dete umrlog Propis naglašava tzv. negativni naĉin pristanka (“moţe se uzeti ako se umrli za ţivota tome nije protivio”) ● U nekim zemljama još uvek se insistira na formalnom pristanku, bilo donatora bilo njegove porodice (unapred obećano dobrovoljno davanje organa posle smrti)

MERODAVNO UTVRĐIVANJE SMRTI ● Da bi transplantat uspeo neophodno je da se uzme neposredno posle smrti – neki put rad tog organa ne sme da se zaustavi već se veštaĉki odrţava (ovo poslednje zaoštrava pitanje jasnog trenutka smrti) Da se ne bi dogodilo da medicinska ekipa uzme pre vremena organ za transplantaciju, definisano je prema deklaraciji u Ţenevi pet kriterijuma za dijagnozu smrti: ● svaki gubitak veze sa spoljnim svetom ● potpuna muskularna mlitavost i arefleksija ● prestanak spontanog disanja ● pad krvnog pritiska po prestanku njegovog veštaĉkog odrţavanja ● potpuno prava EEG linija,dobijena ĉak i pod stimulacijom,uz valjane tehniĉke garancije

Savremena reanimacija unela je promene u definiciju smrti uvodeći pojam kliniĉke i kortikalne smrti Kliniĉka smrt - apneja i potpuni kardijalni arest s potpunim prekidom cerebralne aktivnosti (to je tzv.rani period smrti u kojem se blagovremenim zapoĉinjanjem reanimacije mogu obnoviti funkcije svih vitalnih organa, ukljuĉujući i funkcije mozga) Cerebralna smrt – nepovratno oštećenje mozga, posebno neokorteksa (većina zemalja, ukljuĉujući i našu prihvatila je definiciju smrti u smislu smrti mozga) Najvaţniji doprinos pojmu cerebralne smrti dao je 1968 godine Harvardski komitet koji je utvrdio sledeće kriterijume: ● nedostatak opaţanja i reagovanja ● nedostatak telesnih pokreta i disanja ● nedostatak refleksa ● ravna linija na EEG

2. PRESAĐIVANJE ORGANA SA ŢIVIH DAVALACA Postoje ĉetiri uslova koji se moraju zadovoljiti kod ovog vida transplantacije

1. P r i s t a n a k d a v a o c a ● Ne sme biti primenjen nikakav akt prinude ili pritiska od strane pretpostavljenih ili roĊaka ● Vaţi samo odluka doneta dobrovoljno, na osnovu zrelog razmišljanja psihiĉki zdravog odraslog lica ● Dobrovoljno mogu da izraze svoju volju samo lica koja su i sama slobodna, to dakle nisu u stanju da uĉine uhapšenici, ratni zarobljenici a neki smatraju i lica na odsluţenju vojnog roka

2. P r i s t a n a k n a p r i m a nj e t k i v a i o r g a n a ● Nema pravo da daje pravni zastupnik, to mora uĉiniti liĉno sam pacijent – primalac organa ● Lica u besvesnom stanju, maloletna kao i lica duševno obolela ne mogu da daju pristanak na primanje ili uzimanje organa ● Pristanak treba da se da u pisanoj formi

3. M e d i c i n s k a o p r a v d a n o s t ● Zahvat presaĊivanja mora da bude preduzet u terapijske svrhe ● Treba da bude hitne prirode ● Treba da bude preduzet kao poslednje sredstvo leĉenja ● Ne sme da ugroţava ţivot davaoca organa ili da mu nanese trajno oštećenje zdravlja

4. Srazmernost davaoĉevog rizika i izgleda da presaĊivanje uspe ● Nije dozvoljeno oštećivati zdravlje davaocu organa a da su nejasni izgledi da će se pomoći obolelom tj.primaocu

ETIĈKI PROBLEMI U POJEDINIM MEDICINSKIM DISCIPLINAMA LIEZON-KONSULTATIVNA PSIHIJATRIJA Ako termin “psihosomatski” oznaĉava udeo psihiĉkih poremećaja u nastanku odredjenih somatskih oboljenja, onda termin “somato psihiĉki” oznaĉava pojavu psihopatoloških fenomena koji prate odredjena somatska oboljenja – pojava panike i straha od smrti kod infarkta miokarda, pojava depresije ili suicidalnih ideja kod invalidnosti ili raka, stida kod polnih bolesti itd. ● Psihijatrija je usko povezana sa somatskom medicinom i zahteva potrebu ukljuĉivanja psihijatara u tretman odredjenih somatskih oboljenja – psihijatar je neophodan konsultant na odeljenjima drugih grana medicine i bavi se tretmanom psihosomatskih i somatopsihiĉkih poremećaja ● Lekari u tzv.somatskoj medicini ĉesto zaboravljaju da bolesnik ima i dušu a ne samo telo – koncentrisani su na oboleli organ, na laboratorijske i druge analize ● U medicini treba negovati holistiĉki pristup baziran na trojstvu – telo,psiha i sredina ● Bolest je sumar tih faktora i ne postoji nezavisno od ĉoveka

Lipovski je 1975 godine dao 8 naĉela koji predstavljaju osnovu za razumevanje somatopsihiĉkih poremećaja: ● Somatska bolest izaziva metaboliĉke poremećaje u mozgu što dovodi i do odredjenih psihopatoloških promena ● Bolest ima za bolesnika svesno ili nesvesno subjektivno znaĉenje ● Utiĉe na slabljenje bolesnikovih sposobnosti da zadovolji svoje liĉne potrebe i ciljeve ● Pogoršava nerešene intrapsihiĉke konflikte ● Slabi sposobnost bolesnika da udovolji zahtevima svoje socijalno-ekonomske uloge, narušava njegov socijalni status ● Dovodi do promene unutrašnjih i spoljašnjih ĉulnih podsticaja ● Dovodi do izmene slike tela (bolesti kiĉmenog stuba, lok.aparata) ● Narušavanje obrasca spavanje-budnost, obogaćuje psihopatološku simptomatologiju

Reakcije bolesnika na somatsku bolest Anksioznost – bolesnikova radoznalost prema prognozi bolesti radja neizvesnost koju većina ljudi teško podnosi (neizvesnost je ponekad crnja i od najcrnje izvesnosti) Regresija na nivo zavisnosti od drugih Depresija Agresivnost, projekcija besa i ljutnje na druge kao i retrofleksija agresije na samoga sebe što povećava rizik od suicida

Odnos bolesnika prema bolesti moţe da bude: Aktivno-saradjujući – bolesnik saradjuje sa lekarom,pridrţava se uputstava,bolest je neprijatelj koga treba savladati Fajterski stav – za skalu energiĉniji od prethodnog (ekstremno borben stav da se sa bolešću moramo ţestoko boriti) Kapitulirajući stav – bolesnik shvata bolest ali se predaje, nema nema energije za borbu i nije spreman da saradjuje – “tako mora da bude” Izbegavajući stav – negacija bolesti

Somatopsihiĉki problemi u pojedinim granama medicine OFTALMOLOGIJA Oko je nesumnjivo jedan od najznaĉajnijih organa sa aspekta procene kvaliteta ţivota – stoga se na ovim odeljenjima mogu oĉekivati reakcije panike koje treba blagovremeno kupirati (neke osobe imaju i estetske predrasude vezane za nošenje naoĉara što provocira njihove narcistiĉke probleme) OTORINILARINGOLOGIJA Poznata je povezanost nagluvosti I paranoidnosti – osoba koja slabije ĉuje uvek misli da se drugi došaptavaju na njen raĉun; govorne mane mogu da dovedu do osećaja inferiornosti (naroĉito u adolescenciji), povlaĉenja i izolacije

KARDIOLOGIJA – široko je rasprostranjena povezanost oboljenja srca sa panikom vezanom za osećanje straha od bliske smrti –obavezno davanje sedativa kao terapija u koronarnoj bolesti GINEKOLOGIJA – ginekološka oboljenja zadiru u emocionalni ţivot bolesnice pa je psihijatar gotovo sastavni ĉlan ginekološkog konzilijuma; elementi stida ĉesto su uzrok neblagovremenog tretmana i zahtevaju psihološki tretman DERMATOVENEROLOGIJA – polne bolesti od uvek su otvarale brojna etiĉka pitanja (medicinske tajne,restrikcije seksualne aktivnosti) a AIDS dodaje i suštinsko pitanje u medicini – direktno suoĉavanje sa smrću i odnosom prema umirućem bolesniku ZARAZNE BOLESTI – ponašanje i psihološki problemi npr. obolelih od TBC ili drugih bolesti, osećanje izolacije ONKOLOGIJA – spoznaja o neizleĉivoj bolesti izaziva najrazliĉitije psihopatološke promene – depresija, suicidalne ideje, agresivno ponašanje ● Stav bolesnika koji moţe biti aktivno-saradjujući, kapitulitajući ili izbegavajući komplikuje odnos sa zdravstvenim radnikom ● Stoga se smatra da dobronamerna laţ ima svoje puno moralno opravdanje UROGENITALNI SISTEM – bolesnici kojima je operisana prostata mogu da imaju znaĉajne konflikte u vezi sopstvene seksualnosti, dijapazon psihiĉkih reakcija bolesnika na dijalizi je raznovrstan i zahteva angaţovanje psihologa i psihijatra HIRURGIJA – hirurška intervencija ĉesto narušava i fiziĉki i psihiĉki integritet i stoga je javljaju razliĉite psihološke reakcije

LOKOMOTORNI SISTEM – veća ili manja hendikepiranost moţe da prouzrokuje razliĉite reakcije – depresija, regresija, agresivnost, anksioznost PEDIJATRIJA – bolest ometa sociopsihološki razvoj deteta i mentalno sazrevanje; odvajanje od majke ili ozbiljna bolest u ranom detinjstvu uzrok su kasnije sklonosti ka depresivnom reagovanju

ETIĈKI PROBLEMI U HIRURGIJI Hirurške grane medicine imaju svoje specifiĉnosti sa aspekta medicinske etike:

1.Hirurška intervencija ● Ĉesto predstavlja riziĉan poduhvat i za bolesnika i za zdravstvenog radnika - stoga je odluka da li pristupiti hir.intervenciji uvek delikatna ● Neophodno je postojanje jasne medicinske indikacije za operativni zahvat ● Pacijent ni jednog trenutka ne sme da oseti kolebljivost ili neodluĉnost hirurga ● Hirurg ima pravo na razmišljanje da li je operacija potrebna ili ne ali kada jednom donese odluku o potrebi takve intervencije mora da poseduje odgovarajuću ĉvrstinu, odluĉnost i sigurnost koja treba da se prenese na celu ekipu

● Da bi se obavila hirurška intervencija neophodna je saglasnost bolesnika – najbolje u pisanoj formi ali postoji i tzv.konkludentna saglasnost koja se takodje uvaţava (naime bolesnik se obavesti o potrebi intervencije i o tome da će se ona uraditi, pa ukoliko pacijent ne odbije tu intervenciju, smatra se da je prihvatio). Ovakav naĉin saglasnosti Koristi se kod banalnih intervencija (vadjenje krvi, razna snimanja i sl.). ● Ukoliko se radi o duševnom bolesniku tj. bolesniku kome je oduzeta tzv.svojevlast ili o bolesniku u komi potrebno je pribaviti saglasnot najbliţih ĉlanova porodice ● Ĉesto se zbog potrebe hitnosti intervencije ne moţe pribaviti saglasnost te se pristupa operativnom zahvatu – veruje se visokoj struĉnosti i etiĉnosti lekara i medicinskog tima pa se time njihova odgovornost povećava (ovakve odluke potrebno je donositi konzilijarno) ● Operativni zahvat obavlja se uz striktno poštovanje pravila medicinske veštine ĉime zdravstveni radnik na najbolju naĉin zadovoljava etiĉka naĉela – etiĉko pravilo visoke struĉnosti najbolje se potvrdjuje u hirurškim granama medicine ● Prilikom operativnog zahvata od cele ekipe se zahteva da svako svoju ulogu obavlja na najbolji naĉin strogo poštujući pravila i propise hirurške operativne tehnike

2. Operacija koju obavlja lekar na specijalizaciji iz hirurgije ● Otvara pitanje odgovornosti za eventualnu štetu koja moţe da nastane kao posledica. Lekarima koji se nalaze na specijalizaciji iz hirurgije dopušteno je da obavljaju i hirurške zahvate na pacijentima jer je to jedini naĉin da se praktiĉno obuĉe za budući samostalan rad. Obuĉavanje se ne sme vršiti na raĉun pacijenata jer se njemu uvek mora garantovati standardna medicinska usluga. Manjak u znanju i veštini lekara na specijalizaciji nadoknadjuje se struĉnim nadzorom nad operacijom koju oni izvode. ● Iako pacijent ima pravo da bude obavešten o svim rizicima intervencije nije obavezno da mu se kaţe da će u intervenciji uĉestvovati lekar na specijalizaciji (nije u interesu pacijenta i moţe promeniti njegovo psihiĉko stanje – kao što ni pilot ne obaveštava putnike da se radi o njegovom prvom samostalnom upravljanju avionom) ● Pacijent, dajući pristanak, defakto zakljuĉuje ugovor o leĉenju sa medicinskom ustanovom. Ako nastupe neţeljene posledice eventualnu odgovornost će snositi ustanova ali ni lekar na specijalizaciji nije poštedjen ako se ustanovi da je pristao da uĉini nešto što nije bio u stanju. ● Takva odvaţnost se u pravnoj teoriji naziva “krivicom zbog preuzimanja ili prethodnom krivicom” (preuzimanje izvesne delatnosti kojoj osoba nije dorasla, kojom nije u stanju u potpunosti da vlada)

3. Hitnost hirurške intervencije ● Ima niz psiholoških reperkusija na medicinsku ekipu zbog ĉega je neophodno negovanje odredjene atmosfere i odgovarajućih medjuljudskih odnosa ● Većina bolesnika u hirurgiji su hitni sluĉajevi što nalaţe zdravstvenim radnicima da nikada ne gube prisebnost duha, da su staloţeni i smireni – tokom same operacije dramatiĉni obrti su vrlo ĉesti što moţe da naruši harmoniju hirurške ekipe ● Pošto su ovakve intervencije ĉeste, lica koja rade u hirurškim granama mora da karakteriše hladnokrvnost, sposobnost maksimalnog vladanja sobom, odsustvo paniĉnog reagovanja u najteţim situacijama. Zbog stalne uţurbanosti i psihiĉke tenzije medjuljudski odnosi treba da su dobri (vesela i relaksirana atmosfera u hirurškoj sali) te da postoji savršen red i poslušnost kako bi se omogućilo uspešno delovanje u najkritiĉnijim trenucima.

● Zdravstveni radnici na odeljenju intenzivne nege izloţeni su dodatnom naporu i imaju potrebu za stalnim interesovanjem za sudbinu i ishod operisanog bolesnika ● Medicinska sestra je stup postoperativne nege pa njena struĉnost i savesnost maksimalno dolaze do izraţaja

4. Iznenadnost nastanka hirurškog oboljenja ● Bolesnik je nepripremljen na bolest, na operaciju i leĉenje u bolnici – sve se odvija iznenada i neoĉekivano što moţe uzrokovati nesporazume na relaciji zdravstveni radnik-pacijent ● Veliki broj ljudi se plaši operacije pa je zadatak zdravstvenih radnika da izvrši odgovarajuće psihološke pripreme i da ulije svojim stavom i drţanjem neophodnu psihiĉku sigurnost bolesniku pred operaciju

● Mnogi bolesnici naroĉito na ortopediji i traumatologiji ostaju osakaćeni ili unakaţeni za ceo ţivot što im teško pada i na šta nisu pripremljeni ● Etiĉka je duţnost zdravstvenih radnika da im pruţe svu toplinu i negu, da im posvete dosta vremena kako bi se privikli na nove uslove ţivota – pruţitit im utehu i ohrabrenje u novim, nepovoljnim uslovima

ETIĈKI STAV PREMA BOLESNOM DETETU ● Zdravstveni radnici koji se opredeljuju za rad sa decom treba da imaju poseban smisao za rad sa decom, mnogo simpatija za najmladje i spremnost da deci posvete svoje vreme i mnogo ljubavi ● Etiĉka obaveza zdravstvenog radnika je da roditeljski pristupi svakom detetu, da pokaţe puno strpljenja u radu sa njima ● U radu sa decom neophodno je koristiti razna pomoćna sredstva (igraĉke) i stvoriti prijatan ambijent. Nosilac te brige u oĉima deteta je medicinska sestra ● Odvajanje od roditelja zahteva maksimalno liberalizovanje poseta kako bi se ublaţio strah od nove i zastrašujuće sredine

ETIĈKI PROBLEMI U PSIHIJATRIJI Uzroci nastanka duševnih bolesti su brojni Genetski faktori Individualna ţivotna istorija bolesnika Uticaj sredine Psihijatrija kao medicinska disciplina traţi dobro poznavanje psihologije, sociologije, filozofije i drugih društvenih disciplina, ĉije se poznavanje oĉekuje od svih zdravstvenih radnika zaposlenih na psihijatriji

● Ni jedna grana medicine nema takvu potrebu za timskim radom kao psihijatrija (lekar, med.sestra, psiholog, socijalni radnik i radni terapeut). Budući da se svi ĉlanovi tima bave odredjenim oblicima psihoterapije, prilikom opredeljivanja za rad na ovim odeljenjima, treba da imaju predispozicije za dobro poznavanje suptilnih mehanizama funkcionisanja ljudske psihe. ● Mentalni bolesnik ima potrebu da se izjada i ispriĉa pa zdravstveni radnik mora biti spreman da odvoji dosta vremena za takvog pacijenta i da ume da sluša ● Bolesnici iz kategorije nepsihotiĉnih poremećaja (neurotski poremećaji) skloni su da kvalitet nekog lekara ocenjuju po tome kako ih je primio, da li je bio ljubazan, da li ih je saslušao – oni to traţe i to im treba dati, jer je i to jedna vrsta psihoterapije. Ĉesto su nezadovoljni, nestrpljivi, skloni da menjaju lekare i zdravstvene ustanove, sve zapaţaju i prepriĉavaju dogadjaje iz ĉekaonice i ordinacije. ● Pred takvim bolesnicima se ne sme komentarisati postupak kolege jer im to daje priliku da nadju krivca za svoje nezadovoljstvo ● Iako se smatra da duševni bolesnik ima pravo, s obzirom na prirodu svog oboljenja i na nekorektno ponašanje, ipak zahteve ovih bolesnika na tercijarnom nivou (bolovanje,paţnja okoline) ne treba uvaţavati niti im podvladjivati ● U komunikaciji treba povremeno pokazati ĉvrstinu i odluĉan stav kako bi i sami ojaĉali i uhvatili se u koštac sa sopstvenim simptomima i nedaćama svakodnevnog ţivota

● Rad sa psihotiĉnim bolesnicima – otudjeni od realiteta, ĉesto nisu svesni samih sebe, svojih reĉi i postupaka ● Nedopušteno je sa takvim licima postupati kao sa licima bez svoga Ja, bez ljudskog dostojanstva ● Njihova agresivnost, uznemirenost i nerazumni postupci izraz su njihove bolesti i oni na izvestan naĉin imaju pravo na takvo ponašanje i sa tim zdravstveni radnici moraju raĉunati ● Najgrublje kršenje pravila medicinske etike u radu sa psihijatrijskim bolesnicima predstavlja pokušaj iskorištavanja bolesnika za svoje nagonske seksualne prohteve i potrebe i kriviĉni zakon kaţnjava “bludne radnje sa umno poremećenim licima” ● Posebnu specifiĉnost u radu sa psihijatrijskim bolesnicima predstavljaju prisilni pregledi i prisilna hospitalizacija Da li se nekom licu, makar to bio i visoko etiĉan zdravstveni radnik moţe dati pravo da prisilno zatvori u bolnicu neko lice i time ga na izvestan naĉin liši slobode odluĉivanja?. Kada je reĉ o zaraznim bolestima situacija je priliĉno jasna, ali da li je sliĉna situacija i sa duševnim oboljenjima? ● Psihijatrijski bolesnik ĉesto nema uvid u svoju bolest, smatra da nije bolestan i da ne treba da se leĉi. Koji je to nivo otudjenosti od realiteta koji zahteva prisilnu hospitalizaciju i kako istu izvesti? ● Iako su mišljenja podeljenja smatra se da dve vrste psihijatrijskih poremećaja opravdavaju prisilnu hospitalizaciju agresivnost prema drugim licima i agresivnost prema samom sebi, (uz obavezan uslov da je reĉ o psihozi tj. duševnoj bolesti u uţem smislu)

Negde se ovaj propis proširuje pa se opravdava “privremeno stacionarno leĉenje u psihijatrijskoj bolnici ako duševni bolesnik predstavlja opasnost i za imovinu a ne samo opasnost za svoj ţivot i ţivot gradjana” Kako izvesti prisilni pregled i hospitalizaciju (nedobrovoljno) a da se ne povrede naĉela humanost? ● Kod izvodjenja prisilnog pregleda i hospitalizacije propisi nalaţu da je za takav ĉin potrebno rešenje suda na predlog nadleţnog prihijatra ali je u praksi ĉesto potrebno brzo delovati pa to nije uvek izvodljivo ● U takvim sluĉajevima koristi se mišljenje psihijatrijskog konzilijuma. Postupak prinudnog stacionarnog leĉenje bazira se na odluci ordinirajućeg lekara koji jedini moţe da odluĉi o upućivanju u psihijatrijsku bolnicu. ● Za savladavanje fiziĉkog otpora prilikom upućivanja na stacionarno leĉenje milicija je duţna da na zahtev zdravstvene ustanove pruţi pomoć “dok traje fiziĉki otpor”. Propisi nalaţu da psihijatrijska bolnica obavesti nadleţni sud i organ starateljstva o prisilnom prijemu duševno obolele osobe

Iako se atmosfera u psihijatrijskim ustanovama znatno poboljšala zahvaljujući u prvom redu napretku psihofarmakoterapije i socioterapije, rad u psihijatriji zadrţao je svu delikatnost medjuljudskih odnosa, pa je za zdravstvene radnike neophodno da se pridrţavaju osnovnih naĉela medicinske etike

ETIĈKI STAV PREMA BOLESNIKU OBOLELOM OD ZARAZNE BOLESTI ● Zarazne bolesti ukljuĉujući TBC i AIDS imaju niz specifiĉnosti koje zahtevaju psihološko-etiĉku analizu i odredjuju moralno ponašanje zdravstvenih radnika (karantinske bolesti kao što su kuga, kolera i velike boginje vekovima su desetkovale stanovništvo pa je strah od tih bolesti podignut na nivo panike) ● Strah od TBC oduvek je postojao – dugotrajna bolest, kaheksija, strah od smrtnog ishoda duboko se urezalo u ljudsko saznanje ĉak i danas kada se TBC uspešno leĉi postoji osećanje straha i nelagodnosti. Bolesnici osećaju izvesnu dozu sramote i kriju tu ĉinjenicu (iz ovih razloga ĉuvanje profesionalne tajne u radu sa bolesnicima od izuzetnog je znaĉaja). Osećanje bolesnika da ga okolina izbegava zbog mogućnosti zaraze utiĉe na njegovo psihiĉko stanje (oscilacije raspoloţenja, zapadanje u krajnost, depresija, nedoliĉno ponašanje prilikom boravka u zdravstvenoj ustanovi). ● Sa aspekta medicinske etike potrebno je razbijati strah od zaraze i delovati preventivno suzbijajući zablude o uzrocima i prenošenju ovih bolesti ● Humane karakteristike medicinskog poziva imaju za rezultat poţrtvovanje i hrabrost ĉak i uz rizik za sopstveno zdravlje npr. u sluĉaju epidemija većih razmera (poţrtvovanje zdravstvenih radnika u suzbijanju epidemije velikih boginja) ● Problemi komunikacije zdravstveni radnik-bolesnik pojavljuju se i kod obolelih od AIDS-a. Riziĉne grupe (homoseksualci, narkomani) ĉesto su psihiĉki izmenjeni i pre pojave bolesti tako da zaraţenost virusom side dodatno komplikuje njihovo ponašanje (depresivno raspoloţenje ili agresivnost sa ţeljom da se osveti okolini širenjem zaraze). Stoga je neophodna suptilna psihološka komunikacija sa ovim bolesnicima a s obzirom da je bolest posledica riziĉnog ponašanja od izuzetnog znaĉaja je rad na prevenciji i edukaciji opšte populacije.

Još jedna etiĉka dilema – da li saopštiti okolini da je bolesnik HIV pozitivan? Potrebno je informisati ĉlanove porodice i saopštiti im istinu na prihvatljiv i taktiĉan naĉin a ako se radi o osobi koja se promiskuitetno ponaša bez zaštite od širenja zaraze potrebno je informisati i njegovu bliţu okolinu u saglasnosti sa pacijentom pa i bez njegove saglasnosti ali uz informaciju da će se to uĉiniti. U ovom sluĉaju zaštita zdravlja većeg broja ljudi viši je etiĉki princip od ĉuvanja medicinske tajne tog pacijenta.

ETIĈKI STAV PREMA BOLESNIKU U GINEKOLOGIJI I AKUŠERSTVU ● Medicinsko-etiĉka pravila ponašanja u ovoj oblasti podrazumevaju etiĉke stavove u vezi ginekološkog pregleda, problema sterilnosti i stava prema veštaĉkoj oplodnji i veštaĉkom prekidu trudnoće. Ginekološki pregled je se tog aspekta delikatan i praksa poznaje sluĉajeve nerealnog optuţivanja lekara – stoga se savetuje da se ginekološki pregled uvek obavlja u prisustvu treće osobe (med.sestre ili babice). Pri dobijanju anamnestiĉkih podataka potrebno je velika umešnost kako bi se razbila nelagodnost pacijentkinje. ● U sluĉaju oboljenja koja izazivaju sterilnost bolesnice pokazuju veliku spremnost da se disciplinovano podvrgnu dugotrajnim medicinskim procedurama pa se od zdravstvenog radnika oĉekuje da ima sluha za nastojanja bolesnice da zadovolji svoje potrebe za materinstvom ● Trudnoća i porodjaj su specijalna psihiĉka stanja u kojima se ţene nekada ponašaju neobiĉno (akušerske sale pune su neizvesnosti i straha pa je potrebno negovati atmosferu sigurnosti i poverenja). Pokazati ljubav prema materinstvu,sigurnost i neţnost prema rodjenom detetu i razumevanje psihiĉkog stanja ţene etiĉka je obaveza svakog zdravstvenog radnika. ● Identiĉan stav treba imati i u pogledu radjanja vanbraĉnog deteta – ohrabriti ţenu za ulogu majke, ne upuštati se privatan i liĉni ţivot ţene, pogotovo ne zauzimati kritizerske i savetodavne stavove ● Radjanje mrtvog deteta dovodi do šoka i traume koji su razumljivi i oĉekivani. Vest saopštava lekar biranim reĉima poentirajući utehu i ohrabrenje (pravilo je da se takva ţena izoluje u zasebnu sobu na ginekološko odeljenje – na taj naĉin se onemogućava da ţena koja je rodila mrtvo dete bude u kontaktu sa majkama koje su pune radosti i ĉije bi prisustvo samo pogoršalo njeno celokupno psihiĉko stanje).

ETIĈKI PROBLEMI U RADU SA GERIJATRIJSKIM BOLESNICIMA ● Stariji pacijenti (>60 godina) sve su ĉešći u medicinskoj praksi

Starost prati niz oboljenja Sve je više straih u opštoj populaciji ● Ovakva situacija zahteva dobro poznavanje procesa starenja sa psihološko-psihijatrijskog aspekta kako bi se zdravstveni radnik pravilno postavio u komunikaciji sa starom osobom ● Gerijatrijska psihijatrija (psihogerijatrija) je deo psihijatrije koji se bavi problemima starih lica i mentalnim poremećajima u starosti. Zbog porasta broja starih u budućnosti razumljivo je interesovanje za ovo doba i mentalne procese starenja. ● Regresivni procesi postaju sve intenzivniji, biološki kapaciteti svih organa se smanjuju što dovodi do oteţanog obavljanja svakodnevnih aktivnosti i problema u adaptaciji, psihiĉkih poremećaja. Starost je ugroţeno razdoblje ţivota.

Psihološke karakteristike starenja ● Potreba za negom ● Okretanje unutrašnjem svetu – stara osoba shvata da nije više ono što je bila što suţava interesovanja ● Ne dolazi do promena stila ţivota – stara osoba ţivi onako kako je oduvek ţivela,retko se dogadjaju unutrašnje revolucije u starosti ● Nema promena karakteristiĉnih crta liĉnosti, neke osobine blede ali se neke i pojaĉavaju ● Obilje predrasuda uslovljenih socijalnim miljeom – straim osobama ne priliĉi ekstravagantno ponašanje ili seksualna aktivnost ● Kognitivna rekonstrukcija prethodnog ţivota sa setnim ishodom (odvrće se film ţivota) – moţe biti dobar ego odbrambeni mehanizam u starosti ● Najĉešći ego odbrambeni mehanizmi u starosti su: poricanje(to se ne dešava meni, ja sam još mlad), idealizacija, kontrafobiĉno ponašanje, regresija na infantilni nivo (podetinjio) tako da se ţivotni krug zatvara (ĉovek poĉinje i završava kao dete)

● Ponekad se javlja selektivno memorisanje kao odbrambeni mehanizam (ţivotna mudrost i iskustvo nauĉe osobu da se ĉuva onoga što bi narušilo njen mir i ugrozilo osećanje samopoštovanja) ● Rigidna liĉnost i krutost kao odbrana od pretnji i krize starenja (drvo se savija dok je mlado) ● Potreba za paţnjom okoline i uvaţavanjem ● Preterana aktivnost kao kompenzacioni mehanizam (od silnih poslova i obaveza nemam vremena da starim) ● Gerijatrijska psihijatrija bavi se problemima starih lica i mentalnim poremećajima u starosti

Etiĉki problemi ● Naglašena potreba za negom i paţnjom ● Opšti stav medicinskog osoblja prema starenju (starost je sama po sebi neprijatnija praćenja mnogim bolestima a savremena civilizacija u kojoj ţivimo glorifikuje mladost, lepotu i zdravlje – kojih nema u starosti) ● Stalno praćenje dostignuća u psihogerijatriji etiĉka je obaveza zdravstvenih radnika a nova znanja i napredak medicine znaĉajno olakšavaju rad sa starim licima ● Starost je široko polje delovanja medicinskog adnika NE TREBA ŢIVOTU DODAVATI GODINE NEGO GODINAMA ŢIVOT

ETIĈKI STAV PREMA BOLESNICIMA U ONKOLOGIJI I PREMA UMIRUĆEM BOLESNIKU ● Etiĉki stav zdravstvenih radnika ukljuĉuje dilemu - reći istinu ili ne. Pored dve mogućnosti – dobronamerna laţ ili istina postoji i treća – poluistina (npr. Imali ste dobroćudan tumor koji ponekad moţe da bude vrlo opasan... Morali smo da ga operišemo da ne bi postao zloćudan... Ozraĉićemo Vas preventivno...). Bolesnik je dobio mali deo istine no mnogo više Obmanjivanja.

● Izgleda da taj stav poluistine najviše odgovara našem mentalitetu i skalama ţivotnih vrednosti, tradicionalnom stavu prema smrti uslovljenom istorijsko-kulturološkim prilikama ● U dijalogu sa ovakvim bolesnikom nije vaţan samo stav lekara nego cele ekipe (svi koji dolaze u kontakt sa bolesnikom moraju imati isti kontinuitet informacija, bilo da mu saopštimo istinu, laţ ili poluistinu toga se mora drţati cela ekipa) - ako je reĉena laţ obavezna je za sve, ako je reĉena poluistina takodje je obavezna za sve ● Malo je situacija koje tako pogadjaju zdravstvenog radnika kao profesionalca i liĉnost kao što je odnos sa teškim, umirućim bolesnikom – taj bolesnik predstavlja ogledalo naše nemoći i on je svedok našeg neuspeha ● Narcizam zdravstvenog radnika se hrani spoznajom da je izleĉio bolesnika dok kod ovih pacijenata to nije sluĉaj – umirući bolesnik otkriva našu nemoć, radja inferiornost a ova agresivnost. Okrenuti agresivnost na sopstvenu liĉnost je teško, na medicinu takodje jer kod zdravstvenih radnika ĉesto postoji identifikacija profesije sa liĉnošću – te jedini akter koji tu agresiju moţe da podnese, ostaje bolesnik. Specifiĉna agresivnost zdravstvenog radnika prema umirućem bolesniku ogleda se najĉešće u izbegavanju dublje komunikacije, dijalog je kratak i površan i svodi se na uobiĉajene fraze i pitanja ● Ĉesta je izolacija bolesnika u posebne prostorije sa motivacijom da će tamo naći mir i neće smetati drugim bolesnicima, što je netaktiĉno i pogrešno (neka istraţivanja pokazuju da u tzv. sobama za umiranje bolesnici umiru brţe nego u obiĉnim sobama)

● Umirući bolesnik je obiĉno dobro negovan telesno a siromašno emocionalno – telesna nega treba da spreĉi bolesnika da postavlja suvišna pitanja, on ţeli da razgovara sa nama a mi se toga plašimo jer smo nespremni za takav dijalog. Mnogi zdravstveni radnici nisu edukovani u psihoterapeutskoj relaciji sa umirućim bolesnikom. ● Profesionalna obaveza zdravstvenog radnika je da ublaţi i olakša straviĉnost doţivljaja smrti za svako biće koje umire i psihoterapijska relacija sa ovakvim bolesnikom će biti uspešna ako savladamo tanatofobiĉni stav naše kulture - ako prihvatimo svoju i tudju smrt kao prirodan fenomen ● Zdravstvenim radnicima stoje na raspolaganju reĉi utehe... Smrt je prirodna pojava koju medicina ne moţe da pobedi...medicina ima zadatak da je odgodi...sve je pokušano što je medicina bila kadra da pruţi...nije se muĉio,smrt ga je razrešila i oslobodila patnji i muka... ● Zdravstevni radnici treba da uvaţavaju umirućeg bolesnika i nauĉnu i etiĉku funkciju smrti iskazanu kroz poruku – na mrtvima uĉe ţivi

ETIĈKI STAV ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA HENDIKEPIRANOM BOLESNIKU ● Hendikepiranost najĉešće podrazumeva oštećenja ĉula i lokomotornog aparata ukljuĉujući i mentalna oštećenja koja onemogućavaju samostalnu brigu o osnovnim ţivotnim funkcijama (kretanje,hranjenje,oblaĉenje) ● Hendikepiranost se u poĉetku koristila da oznaĉi urodjeni nedostatak nekog organa (ĉula, lokomotornog sistema) ali se taj pojam vremenom proširio na steĉenu invalidnost ● Oštećenja ĉula – slepilo, gluvonemost ● Oštećenja lokomotornog aparata – deĉija cerebralna paraliza, paraplegije i dr.

● Urodjeni i steĉeni hendikep – psihološka razlika ● Kod urodjenog hendikepa osoba je obiĉno adaptirana na svoje stanje i kompenzatorno formira neke druge osobine i vrednosti kojima postiţe osećanje samouvaţavanja ● Kod steĉene hendikepiranosti potrebno je mnogo vremena za adaptaciju a odredjen broj osoba nikada ne uspe da sa adaptira (burne emocionalne reakcije, sklonost suicidu) ● Zdravstveni radnik u komunikaciji sa hendikepiranom osobom mora da pokaţe veliko strpljenje i da pacijentu pruţi nadu za uspešan oporavak – napredak medicine pokazuje da ova nada nije neosnovana i da se velikom broju ljudi moţe pomoći razliĉitim sredstvima i pomagalima - za kretanje kretanje, za edukaciju, za rad u kući) ● Konstruisanje razliĉitih sredstava u pomoći slepim osobama, aparati za gluva i nagluva lica, tehniĉke mogućnosti za kretanje hendikepiranih, briga društva za takva lica osnivanjem razliĉitih udruţenja za pomoć regulisanjem povlastica, olakšavanjem svakodnevnih ţivotnih potreba hendikepiranih i sl. ● Zdravstveni radnik mora da zraĉi nadom i verom u oporavak hendikepirane osobe – uspostavljajuću psihološki bliskost sa pacijentom zdravstveni radnik mora da zameni eventualnu uskraćenost za poznanstva i prijateljstva (poznato je da neke osobe nerado komuniciraju sa hendikepiranima) ● Strah od sopstvene narcistiĉke povrede projektujući nedostatak sopstvenih unutrašnjih psiholoških vrednosti u drugog (takve osobe najĉešće nisu izgradile ni obogatile svoj unutrašnji misaoni svet niti su dale prave sadrţaje smislu svog ţivota iz ĉega proizilazi davanje znaĉaja fiziĉkim vrednostima jedinke) Stalno insistiranje na duhovnim vrednostima kao trajnim dobrima ĉoveka znak je zrele i samoostvarene liĉnosti a to je cilj svakog psihološko-etiĉkog rada sa pacijentima Zdravstveni radnik treba da uporno radi na zdravstvenom prosvećivanju opšte populacije u vezi invaliditetom kako bi se dalje humanizovao i olakšao ţivot hendikepiranim osobama

ETIĈKI PROBLEMI U STOMATOLOGIJI Stomatologija je specifiĉna oblast zato što su objekti njenog rada – zubi i usta vidljivi i na kraju intimni (poljubac u usta je prema nekim shvatanjima viši nivo intimnosti od drugih seksualnih radnji)

Etiĉki problemi ● Etiĉki problemi konkurencije u radu sa kolegama (rezultat rada je uvek vidljiv – ili je dobro ili nije,što zaoštrava odnos sa kolegama u stilu ... Ko Vam je radio te zube?) ● Estetski problemi rada u stomatologiji (zubi su izuzetno vaţni za doţivljaj samoga sebe i naĉina na koji nas drugi doţivljavaju – psihološki doţivljaj pacijenta u odnosu na zube ili neke druge stomatološke radove) ● Verbalna dominacija na stomatološkoj stolici (ĉesta narcistiĉka zamka u koju upadaju stomatolozi sastoji se u sledećem –usta se napune tupferima i drugim instrumentima tako da pacijent ne moţe ništa da kaţe a stomatolog u dominantnom poloţaju poĉne “razgovor” sa pacijentom – šta moţe pacijent u takvom razgovoru nego da klima glavom makar se i ne slagao – to je greška u ponašanju koje bi stomatolozi trebali povremeno da se prisete) ● Faktor novca naglašeniji je u stomatologiji nego u drugim medicinskim disciplinama (treba se podsetiti na humani karakter zdravstvene profesije i ĉinjenice daje zahvalnost pacijenta za dobar rad veća nagrada nego koliĉina novca kojom se taj rad plaća) ● Odnos prema bolu u stomatološkoj praksi (neki psiholozi tvrde da se ljudi opredeljuju za bavljenje zdravstvenom profesijom iz nesvesnog sadizma da se izbliza nasladjuju ljudskim patnjama pa se sa pravom postavlja pitanje zašto smo odabrali profesiju u kojoj smo stalno pored ljudi koji trpe bol ili su nesrećni Raditi na sebi, korigovati svoje nesavršenosti – suština je discipline koja se zove medicinska etika

ETIĈKI PROBLEMI U INTERNISTIĈKIM GRANAMA MEDICINE Interna medicina ● Prvi etiĉki problem u internoj medicini jeste ĉinjenica da se ona podelila na niz subspecijalnosti, pa tako kardiolog neće da pregleda nefrološkog bolesnika a endokrinolog pulmološkog – nema lekara koji će da integriše bolesnika u celinu ● Do pravilne dijagnoze se dolazi sporo – opasnost postoji kod tvrdoglavih lekara koji imaju neku ideju u vezi sa dijagnozom i onda previde mnoge druge znake koji se ne uklapaju u njegovu “već postavljenu dijagnozu” – nadobudnost koja prati prepotentne i sujetne osobe koje nisu retke medju zdravstvenim radnicima ● Nekritiĉnost prema enormnom upućivanju na dopunske analize (npr. 90% snimaka glave je uredan, što govori da indikacije za to snimanje na osnovu fizikalnog pregleda nisu dobro postavljene) ● Paramedicinski postupci u leĉenju (nisu retki lekari koji pacijentima savetuju paramedicinske metode tretmana – da li je to svojevrsno nadrilekarstvo, jer o tim metodama leĉenja nisu uĉili na medicinskim fakultetima) To se dogadja iz dva razloga ● Defekt znanja (zdravstveni radnik je u ozbiljnoj zabludi i stvarno veruje u terapijski efekat neke nenauĉne metode) ● Defekt etike (zdr.radnik koristi paramedicinsku proceduru u leĉenju iako stvarno ne veruje u njenu efikasnost nego to ĉini iz materijalnih razloga – nelegalno korišćenje u privatnoj ordinaciji sa neetiĉkim samoreklamerstvom i sledstvenom naplatom usluga)

NeurologIja ● Stav prema komatoznom bolesniku je poseban problem zdr.radnika, naroĉito ako je bolesnik bez pratioca – tu se polaţe pravi ispit iz znanja i etike jer su heteroanamnestiĉki podaci oskudni (ĉesto se dogadja da komatozni bolesnik miriše na alkohol pa se onda takvoj osobi pristupa kao alkoholiĉaru, pri ĉemu zdravstveni radnik moţe da ispoljava liĉni animozitet prema alkoholizmu)

● Pristup alkoholisanom pacijentu (svojim ponašanjem, pijanstvom, neurednošću moţe da utiĉe da zdravstveni radnik postane odbojan pa i površan pri pregledu) ● Smeštaj bolesnika sa cerebrovaskularnim insultom (savremena porodica nema ni prostornih ni materijalnih mogućnosti da neguje obolelog ĉlana – to je razlog što postoji tendencija da se takvi pacijenti smeštaju u specijalizovane ustanove; iako smo mi patrijarhalno orjentisana nacija u novije vreme zapaţaju se tendencije odbacivanja takvog ĉlana – to odbacivanje nije prijatno i zdr.radnici se tu pojavljuju kao etiĉki savetodavci) Etike radi, takodje treba istaći da nije ništa lakše gledati porodicu koja se napreţe negujući beznadeţno takvog ĉlana, pri ĉemu se zapostavljaju zdravi potomci

Dermatovenerologija ● Promene na vidljivim delovima tela koje maksimalno utiĉu na estetski doţivljaj ● Pacijenti zahtevaju mnogo strpljenja u komunikaciji i taktiĉnosti u postupku naroĉito ako je tretman dugotrajan a prognoza relativno nepovoljna ● Dnevna indispozicija za rad – nakon neprospavane noći, nezadovoljstvo svojim materijalnim stanjem, liĉni problemi, braĉni ili porodiĉni – deluju nepovoljno na svakog ĉoveka pa i na zdravstvenog radnika, medjutim, nesrećni bolesnik nije duţan da zbog toga dodatno trpi i pati ● Odnos ispitivaĉa koji minimizira tegobe bolesnika sa koţnim promenama što negativno utiĉe na uspostavljanje potrebne saradnje ● Potcenjivanje subjektivnih i objektivnih simptoma (akne vulgaris ili opadanje kose mogu biti uzrok teškog psihopatološkog ispoljavanja pa i samoubilaĉkog) ● Postoji potreba za taktiĉnim uzimanjem anamnestiĉkih podataka sa obavezom ĉuvanja medicinske tajne (sem ako je zdravlje drugih ljudi preĉe i vaţnije od ĉuvanja medicinske tajne što se u venerologiji ĉesto dešava). Polne bolesti su oduvek smatrane sramnim, trajno obeleţavajući bolesnika i iskljuĉujući ga iz društva. Prijava bolesti, otkrivanje i leĉenje izvora zaraze su zakonski regulisani Uzroci širenja tih bolesti kao što su neprosvećenost, prostitucija, promiskuitetno ponašanje, socijalno-ekonomski razlozi iziskuju striktno otkrivanje izvora zaraze

ETIĈKE DILEME VEŠTAĈKE OPLODNJE Veštaĉko oplodjenje je terapeutski postupak kojim se leĉi braĉni sterilitet

HOMOLOGNA INSEMINACIJA ● Veštaĉko oplodjenje ţene odredjenom tehnikom koristeći spermu zakonitog muţa ● U ovom sluĉaju prirodno oplodjenje je nemoguće zbog razliĉitih medicinskih uzroka (ginekološka oboljenja i sl) ● Ovaj metod nema etiĉkih dilema jer brak u svojoj suštini zadovoljava prirodnu ţelju za decom

HETEROLOGNA INSEMINACIJA ● Oplodjenje udate ţene spermom nepoznatog davaoca ● U ovom sluĉaju radi se o sterilitetu muţa i ţelji supruţnika da ipak imaju decu ● Smatra se da je ovo bolji metod leĉenja braĉnog steriliteta od adopcije tj. usvojenja deteta (kod usvajanja, dete je strano i majci i ocu, mada su oni u ovom sluĉaju u ravnopravnom poloţaju a kod veštaĉkog osemenjivanja, jedan od supruţnika – majka, ipak je biološki roditelj) I pored pozitivnih karakteristika, heterologna inseminacija ima niz negativnih implikacija, koje sa genetiĉke i etiĉke taĉke gledišta zahtevaju odredjenu analizu i prigovore 1. Status muţa i odredjene psihološke implikacije ● Obavezno pribavljanje saglasnosti muţa u pismenoj formi (ima onih koji ne odobravaju veštaĉko oplodjenje jer to smatraju odredjenim egoizmom ţene a ipak dopuštaju da se ono primeni na njihovim ţenama kako ih ne bi lišili sreće da dobiju dete; kada se detet rodi, takav ĉovek moţe da razvije antipatiju prema detetu a kasnije i prema ţeni – formiranje odredjenog osećaja inferiornosti kod muţa, te iz istih razloga moţe doći i do raskidanja braĉne zajednice, što je uvid u drugi prigovor – problem pravne prirode)

2. Problem pravne prirode ● U nekim zemljama sudovi uvaţavaju veštaĉko osemenjavanje kao razlog za davanje saglasnosti muţu za razvod ● Pismena saglasnost koju je muţ dao, obiĉno nikog ne obavezuje, jer takav naĉin davanja saglasnosti nije regulisan zakonom u većini zemalja ● Koristi se samo da se proceni zrelost supruţnika i da se koliko-toliko pokrije lekar, moralno i pravno 3. U sluĉaju eventualnog razvoda braka postavlja se pitanje da li muţ ima neke obaveze o izdrţavanju deteta koje nije njegovo Dete koje je do tog trenutka smatrano braĉnim, jer je rodjeno u braku, odjednom postaje vanbraĉno pošto se zna da muţ nije biološki otac deteta 4. Problemi etiĉko-genetske prirode Postoji mogućnost, iako retko, da se potomci istog davaoca sretnu i poţele da sklope brak (takvi sluĉajevi su opisani, to su prave emocionalne drame, jer dozvoliti njihovu vezu bilo bi rodoskrnavljenje) 5. Pritisak na psihu deteta Saznanje deteta da mu onaj koga zove ocem nije biološki otac, već da mu je biološki otac neko drugo lice, kod deteta stvara stalno prisutnu ţelja da upozna pravog oca 6. Ţelja majke da se upozna biološki otac moţe biti veoma jaka, naroĉito kada dete poĉne da raste i uobliĉava svoje fiziĉke i psihološke karakteristike (iz tih razloga najĉešće se intervencija ne notira, ali da li je u redu raditi u medicini neku intervenciju a da se to nigde ne beleţi – mogućnosti finansijskih i drugih zloupotreba su oĉigledne)

7. Psihologija izbora seksualnog partnera ● Suština svakog braĉnog izbora leţi u nesvesnoj ţelji za produţenjem vrste te je ovo moţda najjaĉi prigovor veštaĉkom oplodjenju ● Sme li lekar da uzme na sebe tako odgovornu ulogu koja je liĉno pravo svake individue ● Kakve su to ţene koje pristaju da im neko treće lice (ginekolog) odredjuje koja će osoba biti davalac polovine genetskog materijala njenog deteta 8. Branjenje egoizma ţene ● Iako muţ daje pristanak, intimno se sa tim najĉešće ne slaţe, jer je on obiĉno pomiren sa ĉinjenicom da ne moţe imati decu ● On uglavnom prihvata ovu intervenciju da bi usrećio ţenu – nije li to znak da u braku nedostaju vaţnije emocionalne spone koje taj brak treba da odrţe i daju mu smisao i bez dece 9. Ko su davaoci sperme? ● Kakva je psihološka struktura muškarca koji pristaje da da spermu u korist nepoznate ţene ● U mnogim zemljama postoji nedostatak davalaca te se pribegava plaćanju ovakvih usluga što predstavlja kršenje etiĉkih naĉela koja ne dozvoljavaju bilo kakvu trgovinu ljudskim telom ili njegovim delovima ● U našoj zemlji obiĉno se koristi sperma onih osoba koje se već podvrgavaju ispitivanju steriliteta ● Da li je u redu da osoba ne zna da mu je sperma upotrebljena za oplodjenje neke ţene ● Kako tu praksu uskladiti sa pravilima koja postoje u nekim zemljama (SAD) da davalac sperme moţe da bude samo lice koje već ima dvoje odrasle dece, starosti 30-40 godina, da se sa spermom jednog muškarca mogu oploditi najviše dve ţene i sl. Dalja pitanja Da li dozvoliti neudatoj ţeni veštaĉko oplodjenje? Da li pristati na radjanje i drugog deteta ovim putem (imaće drugog oca)?

Moraju se regulisati pravni propisi u ovoj oblasti, mora se izvršiti detaljno psihološko testiranje i budućih roditelja i davaoca sperme, kao i dalje stalno psihološko savetovanje i praćenje te porodice da bi se sa mentalno-psihološkog aspekta ispravno delovalo Ali i tada ostaju dileme u svakom konkretnom sluĉaju, da li upotrebiti veštaĉko osemenjavanje kao terapiju braĉnog steriliteta

ETIĈKI PROBLEMI U PRIVATNOJ MEDICINSKOJ PRAKSI 1. ETIĈKI ASPEKTI PROFITA U ZDRAVSTVU ● Privatna medicinska praksa postoji nesumnjivo zbog ţelje vlasnika za profitom ● Razlozi kao što su “ţelim da radim u boljim uslovima” ili “ţelim da budem sam svoj gazda” – ipak su mehanizmi pribegavanja socijalno prihvatljivim objašnjenjima za odluke i postupke koji su motivisani drugim, ĉesto nesvesnim pobudama ● Postojeće privatne ordinacije teško se po opremi koju poseduju mogu porediti sa zdravstvenim ustanovama tipa kliniĉkog centra i VMA, jer je u našim uslovima praktiĉno nemoguće da privatnik nabavi npr. magnetnu rezonancu ili druge savremene i skupe aparate – ako je ţelja za profitom osnovni pokretaĉki motiv, onda je ovo pitanje sa etiĉkog aspekta vrlo klizav teren ● Ukoliko zdravstvenog radnika toliko obuzme novac on moţe da prenebregne suštinu gratifikacije u medicinskom pozivu a to je zahvalnost izleĉenog pacijenta

● Ko je vodjen iskljuĉivo zaradom (money maker) taj je napravio grešku pri izboru zanimanja, jer se u drugim poslovima mnogo lakše moţe zaraditi mnogo veći novac, jer u medicini kao i u umetnosti, osećanje samouvaţavanja se ne postiţe novcem, već mnogo dubljim psihološkim gratifikacijama ● I u privatnoj praksi ima osoba koje su uspostavile ravnoteţu sa samim sobom, te nisu dozvolili da im merkantilni ĉinioci budu iskljuĉivi pokretaĉi njihove delatnosti

2. ETIĈKI PROBLEMI SAMOREKLAMIRANJA ● Reklama u zdravstvu nije dozvoljena i predstavlja kršenje naĉela medicinska etike – bolesnici bi bili zbunjeni jer bi bili izloţeni mašti onih koji se neosnovano reklamiraju, pa bi šteta bila nesumnjiva ● Informacija o sopstvenom radu moţe i treba da se da kako bi korisnici znali koju vrstu pomoći, kada i gde mogu da traţe i da je dobiju ● U našoj zemlji mnoge stvari nisu do kraja regulisane, pa ni propisi kako se treba oglašavati. Zato se dešava da se pod vidom oglašavanja mnogi lekari na vešt naĉin u suštini reklamiraju ● U drugim zemljama odredjeno je kolike veliĉine sme da bude tabla na ordinaciji, u kojim situacijama sme da bude noću osvetljena, koje veliĉine i na kom mestu moţe da se da oglas u štampi, koje zvanje i koje specijalizacije smeju da se notiraju u oglasima i druga pitanja

3. ETIĈKE ZAMKE POSLOVNE KONKURENCIJE ● Ţelja za bogaćenjem kod nekih medicinskih radnika toliko je naglašena da se mnogo ne obaziru na etiĉke propise u vezi sa odnosom prema kolegi, potencijalnom konkurentu na trţištu ● U zemljama u kojima privatna praksa postoji decenijama, zbog osetljivosti pitanja, njihovi kodeksi su prepuni odredaba o odnosu jednog lekara prema drugom

4. ETIĈKI PROBLEMI DVOJNOG RADA – PRIVATNO I U DRŢAVNOJ USTANOVI ● Prema postojećim propisima, lekar moţe da radi pored svog redovnog posla i privatno (obiĉno posle podne)

U takvim situacijama mogu se javiti ozbiljni etiĉki problemi i dileme ● Zašto bi bolesnik dolazio kod tog lekara posle podne i plaćao pregled kada ga taj isti lekar moţe pregledati u zdravstvenoj ustanovi besplatno ako je socijalno osiguran ● Pretpostavka da će lekar savesnije obavljati svoj posao za novac, što dalje podrazumeva da neće baš najsavesnije raditi u drţavnoj ustanovi ● Jasno je da se takvim ponašanjem krše naĉela medicinske etike jer novac ne sme da bude motiv i kriterijum savesnog rada zdravstvenog radnika ● Problem dvojnog rada je i ljubomora i zavist kolega koji ne rade tako i koji najĉešće neće mnogo da se angaţuju oko takvih bolesnika (moţe se desiti da lekar iz privatne prakse pošalje bolesnika na dalji tretman ili dijagnostiĉke pretrage u drţavnu ustanovu kod drugog lekara ili kod samog sebe, ako radi dvojno) ● Dvojni radni odnos moţe da poremeti kolegijalne odnose pa je neophodno da svaki zdravstveni radnik stalno vodi raĉuna da novac ne bude ĉinilac koji će nadvladati etiĉka naĉela

5. NAPLATA MEDICINSKE USLUGE U PRIVATNOJ PRAKSI SVOME KOLEGI ● Ako sledmo reĉenicu iz Ţenevske deklaracije – moje kolege biće mi braća, onda se izvlaĉi logiĉan zakljuĉak da kolegama ne treba naplatiti uslugu. Mnogi lekari praktikuju da ipak naplate materijalne troškove odredjene medicinske usluge (što ima izvesnu logiku) a sopstveni rad ne naplaćuju (i to je praksa u gotovo svim zemljama koje imaju više iskustva sa privatnom praksom).

ETIĈKI ODNOS ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA GREŠKAMA U MEDICINI ● U svim drţavama postoji graĊansko-pravna ili imovinska odgovornost lekara i drugih zdravstvenih radnika ● Svako je prema pravnim propisima odgovoran za štetu koju je prouzrokovao i to ne samo za onu koju je uĉinio nego i za onu koju je skrivio svojim propustom, nemarom ili nespretnošću ● Specifiĉnost grešaka zdravstvenih radnika ogleda se u tome što on moţe da bude osuĊen ne samo za delo koje je poĉinio već i za radnju koju nije preduzeo a bio je duţan

Greška ili krivica zdravstvenog radnika moţe da bude trojaka ● nepridrţavanje ili nepoznavanje utvrĊenih pravila i spoznaja profesionalne tehnike (vitium artis) ● povreda naĉela humanosti specifiĉnih za medicinsko zvanje ● obiĉna nesmotrenost ili nemarnost

Zdravstveni radnik je najĉešće kriv zbog ● nepruţanja medicinske pomoći ● nesavesnog leĉenja ● kriminalnog abortusa ● izvoĊenja eutanazije ● odavanja medicinske tajne ● povrede naĉela medicinske nauke ● povrede naĉela humanosti

Postoje 3 vrste kaznene odgovornosti ● disciplinska-pojedinac se ogrešio o duţnosti koje proistiĉu iz ĉlanstva u profesionalnim organizacijama Ili iz radnog odnosa ● administrativna-proizilazi iz sluţbeniĉkog odnosa ili javne funkcije i za te prekršaje kaznu izriĉu upravni organi ● kriviĉna odgovornost-poĉiva na prekršaju kriviĉnog zakonika tj.konkretnih propisa koje donosi drţava ● Glavni motivi neetiĉkog ponašanja zdravstvenih radnika su ţelja za zaradom, lakomislemnost, taština, lenjost, seksualni interesi ili nauĉniĉka radoznalost ● Pri nesavesnom leĉenju retko postoji umišljaj tj.nameran štetni postupak Pri lekarskom deliktu gotovo uvek se radi o svesnom ili nesvesnom nehatu Nesvesni nehat postoji kada zdravstveni radnik nije uopšte svestan nesavesnosti svog postupka i mogućnosti pogoršanja zdravlja iako je prema okolnostima, znanju i kvalitetima bio duţan i morao biti svestan toga (ukoliko zbog nedovoljno sterilisanog instrumenta doĊe do inokulacionog hepatitisa, onda je u pitanju nesvesni nehat) Svesni nehat postoji kada je zdravstveni radnik svestan posledica – on zna za posledice ali misli da se to moţda neće baš sada dogoditi npr.kada daje penicilin a prethodno ne uradi probu osetljivosti na ovaj lek Ĉest motiv neetiĉkog ponašanja su seksualni interesi ● zavoĊenje odraslog pacijenta zakon ne kaţnjava ali etiĉka i profesionalna naĉela to osuĊuju ● kriviĉno je odgovorno svako lice a posebno zdravstveni radnik za zavoĊenje i bludne radnje sa fiziĉki iscrpljenom, psihiĉki poremećenom i maloumnom osobom Nauĉniĉka radoznalost jedan je od motiva i razloga grešaka u medicini – svi savremeni medicinski zahvati nose odreĊene rizike i stoga se smeju koristiti samo u strogo opravdanim sluĉajevima

● Zdravstveni radnik neretko pogreši zbog nedostatka znanja – defekti u znanju ne mogu da opravdaju zdravstvenog radnika ● Zdravstveni radnik je duţan da prati i da zna savremena dostignuća u medicini i da ih primenjuje u svom radu jer neznanje u medicini moţe imati kobne posledice Pitanje odnosa prema greškama u radu ● Kada pogreši, zdr.radnik mora da uĉini sve kako bi stanje poboljšao, mora blagovremeno da prizna svoju grešku u cilju spasavanja bolesnika ● Nepridrţavanje naĉela etike povlaĉi za sobom etiĉku odgovornost i sankciju koju izriĉe sud ĉasti SLD ili Udruţenje zdravstvenih radnika Srbije Kriviĉna odgovornost je nešto drugo ● Podrazumeva kršenje propisa naznaĉenih u kriviĉnom zakoniku i kaznu za ovakve prekršaje izriĉe drţava preko svojih organa (sudova) u vidu zatvora ili novĉane kazne ● Po pravilu, lekar odgovara za propuste njemu podreĊenih osoba u timu ● Zahtevi koji su specifiĉni za lekare ne smeju se preneti na pomoćno osoblje, za njih odgovara lekar u svim dilemiĉnim pitanjima

NADZOR NAD KVALITETOM RADA U ZDRAVSTVU ● Nadzor nad radom zdravstvenog osoblja ● Struĉni nadzor nad radom zdravstvene ustanove 1.Struĉni nadzor nad radom zdravstvene ustanove ● pomoću struĉnih komisija koje formira Ministarstvo zdravlja 2.Nadzor nad kvalitetom rada zdravstvenog osoblja ● pojedinaĉno u svakoj zdravstvenoj ustanovi-unutrašnji struĉni nadzor (svakodnevna kontrola rada putem vizita) Specifiĉan nadzor ● Etiĉki komiteti ● Morfološka dijagnoza kao kontrola rada zdravstvenog osoblja ● Obdukcija kao kontrola rada zdravstvenog osoblja

Etiĉki komitet

● Prema zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoji obaveza svakog kliniĉkog centra ili veće institucije da formira svoj etiĉki komitet ● Multidisciplinarno telo u kome se pored zaposlenih zdravstvenih radnika biraju i predstavnici društvene zajednice (najĉešće dipl.pravnik) ● Analizira etiĉnost u u zdravstvenom rutinskom radu prilikom izvoĊenja pojedinih med.intervencija,zatim etiĉnost odnosa zdr.radnik-pacijent,etiku sprovoĊenja nege bolesnika a naroĉito sprovoĊenje med.istraţivanja na pacijentima, ispitivanje novih lekova, gen.savetovanje i sl.

Morfološka dijagnoza kao kontrola rada zdravstvenog osoblja ● Patologija je kao spec.grana medicine razvila izvenredne metode pristupa obolelom tkivu koje nadmašuju sve poznate dg metode ● Mogućnost da se iz ţivog bolesnika odvoji deo tela i da isti pošalje institutima za patologiju na analizu i dijagnostiku otvara i nova etiĉka pitanja -ljudsko tkivo,koje je upotrebljeno u cilju dijagnostike zadrţava se u pogodnom obliku u institucijama za patologiju najmanje 50 godina i uvek stoji na raspolaganju za kontrolne i dopunske analize -preostalo tkivo se spaljuje (spaljivanju prisustvuje zdravstveni radnik a osoba koja vrši spaljivanje nije obavezno upoznata sa sadrţajem a naroĉito ne sme da zna imena bolesnika od kojih potiĉu uzorci) -pacijent ima pravo na raspolaganje svojim telom i delovima, što znaĉi da moţe da zatraţi da mu se izda arhivski materijal koji sadrţi delove njegovog tela ili da se upute na pregled u druge institucije Obdukcija kao kontrola rada zdravstvenog osoblja ● Kontrola rada zdr.osoblja najtaĉnije se obavlja putem obdukcije umrlog pacijenta ● Postupak sa umrlim u zdravstvenoj ustanovi je silom okolnosti razliĉit od postupka kada smrt nastupi u okviru porodice ili neke druge socijalne sredine ● Da bi se ustanovio uzrok smrti potrebno je da se obavi spoljni pregled leša kao i da se izvrši patološka ili sudskomedicinska obdukcija (ova poslednja se radi u sluĉaju nasilne ili nepoznate smrti) Ponekad kod ĉlanova porodice umrlog postoji sumnja u ispravno postupanje zdr.sluţbe u toku leĉenja. Etiĉki normativ u takvim situacijama je da sam zdravstveni radnik predloţi izvoĊenje sudsko-medicinske obdukcije. Osnovna pitanja koja se na ovaj naĉin mogu rešiti su ● eventualno postojanje struĉne greške ● teţina greške i nastale posledice ● uslovi koji su doveli do nastanka greške ● društvena i strukovna šteta i odgovornost

Kada treba da se izvrši obdukcija u sluĉaju smrti u zdravstvenim ustanovama ● obdukcija se obavezno vrši u svim sluĉajevima kada je uzrok smrti nepoznat ili nejasan ● kada osnovni mehanizam smrti nije kliniĉki prepoznat ● kada nije postavljena definitivna dijagnoza ● kada su saglasni svi uĉesnici procesa ● obdukcija se neće vršiti ako je umrli pre smrti izrazio jasno protivljenje ● neće se izvršiti ako je porodica umrlog izrazila jasno protivljenje